Gospođa De Lafajet

Princeza de Klev

BEOGRAD 2015.
 Naslov originala
MADAME DE LA FAYETTE
LA PRINCESSE DE CLEVES
Preveo Živoj in Živoj nović
 Prvi deo

Nikada se raskoš i gospodstvenost nisu u Francuskoj ispoljile sa

toliko sjaja kao poslednjih godina vladavine Anrija II. Taj vladar je bio
gospodstven, lepog stasa i zaljubljen; mada njegova strasna ljubav
prema Dijani de Poatje, vojvotkinji De Valantinoa, beše počela još
dvadeset godina ranije, ona nije zato bila manje žestoka i on nije o njoj
davao manje blistave dokaze.
Budući da je divno uspevao u svim telesnim vežbama, načinio je od
njih jedno od svojih glavnih zanimanja. Svakoga dana bilo je lova i
loptanja, baleta, trka sa halkom ili drugih sličnih razonoda; boje i
inicijali gospođe De Valantinoa pojavljivali su se svugde, a i ona sama se
pojavljivala, sa svim ukrasima koji su mogli krasiti i gospođicu De la
Mark, njenu unuku, koja je tada dorasla za udaju.
Kraljičino prisustvo dopuštalo je i njeno. Kraljica je bila lepa, mada
je bila prešla prvu mladost; volela je velelepnost, raskoš i uživanja. Kralj
se beše oženio njome dok je još bio vojvoda od Orleana i dok je imao
starijeg brata, prestolonaslednika, koji je umro u Turnonu, princa koji je
po svom rođenju i velikim vrlinama bio predodređen da dostojno
zauzme mesto kralja Fransoa I, svoga oca.
Zbog vlastoljubive svoje naravi kraljica je nalazila velikog uživanja
u vladanju; činilo se da bez muke podnosi kraljevu privrženost
vojvotkinji De Valantinoa, jer nije zbog nje pokazivala nimalo
ljubomore; ali ona je bila tako duboko pritvorna da je teško bilo oceniti
njena osećanja, a i politika ju je nagonila da vojvotkinju približi svojoj
ličnosti, da bi tako i kralja približila sebi. Kralj je voleo društvo žena, čak
i onih u koje nije bio zaljubljen: svakoga dana nalazio se kod kraljice u
vreme kada se kod nje okupljalo društvo i kada sve što je bilo najlepše i
najkrasnije, od oba pola, nije propuštalo da se tamo nađe.
Nikada dvor nije imao toliko lepih žena i tako divnih ljudi, i činilo se
kao da je priroda uživala u tom da sve najlepše što može da da dodeli
najvećim princezama i najvećim prinčevima. Gospođa Elizabeta
Francuska, koja je kasnije postala kraljica Španije, počela je da pokazuje
neobično obdaren duh i onu neuporedivu lepotu koja je bila tako kobna
za nju. Marija Stjuart, kraljica Škotske, koja se upravo beše udala za g.
prestolonaslednika i koju su zvali kraljicom prestolonaslednikovicom,
bila je savršena osoba i u pogledu duhovnih i telesnih osobina: bila je
odgajena na francuskom dvoru i primila je svu njegovu uglađenost, a
bila je rođena s toliko sklonosti za sve lepe stvari da ih je, uprkos svojoj
mladosti, volela i razumela se u njih više nego iko. Kraljica, njena
svekrva, i gospođa, kraljeva sestra, isto su tako volele stihove, komediju
i muziku. Naklonost koju je kralj Fransoa I pokazivao prema poeziji i
književnosti još je vladala u Francuskoj, a pošto je njegov sin voleo
telesne vežbe, na dvoru je bilo svih mogućih uživanja. Ali ono što je dvor
činilo lepim i veličanstvenim bio je beskrajan broj izuzetno vrlih
prinčeva i velikaša. Oni koje ću imenovati bili su, na različite načine,
ukras i slava svoga veka.
Kralj Navare izazivao je poštovanje sviju veličinom svoga
dostojanstva i onom koja se ispoljavala u samoj njegovoj ličnosti. On se
isticao u ratovanju, a vojvoda De Giz izazivao je u njemu težnju za
nadmetanjem, koja ga je više puta navela da napusti svoj položaj
glavnog zapovednika da bi otišao da se bori kod njega kao prost vojnik,
na najopasnijim mestima. Istina je takođe da je taj vojvoda pokazivao
takvo čudesno junaštvo i imao takvih uspeha da nije bilo velikog
vojskovođe koji nije morao da mu zavidi. Njegovo junaštvo podržavale
su sve ostale visoke osobine: imao je širok duh, plemenitu i uzvišenu
dušu i podjednaku sposobnost za ratovanje kao i za državne poslove.
Lorenski kardinal, njegov brat, rodio se s neumerenom ambicijom, sa
živahnim duhom i blistavom rečitošću, i postigao je visoku učenost, koju
je upotrebljavao da stekne ugled braneći katoličku crkvu, koju su počeli
da napadaju. Vitez De Giz, koga su kasnije zvali velikim priorom, bio je
princ voljen od svih, krasan, pun duha i učenosti, a junaštvom čuven po
celoj Evropi. Princ De Konde, u malom telu, koje je priroda slabo
obdarila, imao je uzvišenu i ponositu dušu i duh koji ga je činio
privlačnim i u očima najlepših žena. Vojvoda De Never, čiji je život bio
slavan po ratovanju i po visokim zvanjima koja je imao, bio je radost
dvora, mada je bio u poodmaklim godinama. On je imao tri savršeno
krasna sina: drugi, koga su zvali princom De Klev, bio je dostojan da
održi ugled svoga imena; bio je hrabar i štedar, a imao je razboritost
kakva se retko nalazi zajedno s mladošću. Vidam De Šartr, potomak one
stare vandomske kuće čije ime nisu smatrali nedostojnim sebe ni
prinčevi kraljevske krvi, podjednako se odlikovao i u ratovanju i u
udvaranju. Bio je lep, lepa lica, hrabar, smeo, darežljiv; sve njegove
dobre osobine bile su blistave; najzad, on je jedini bio dostojan da se
uporedi sa vojvodom De Nemurom, ako se uopšte iko mogao s njim
porediti. Ovaj princ je bio remek-delo prirode; u njemu je još
ponajmanje bilo za divljenje što je bio najiskreniji i najlepši čovek iz
visokog društva. Ono što ga je stavljalo iznad ostalih bila je neuporediva
hrabrost i izvesna ljupkost duha, lica i pokreta, kakva nikada nije viđena
ni u koga drugog; pokazivao je veselost, koja se podjednako sviđala i
ljudima i ženama, izvanrednu umešnost u svim svojim delatnostima,
način odevanja kome su svi težili, ali mu nisu mogli podražavati i,
najzad, bilo je nešto u čitavoj njegovoj ličnosti Što je činilo da čovek nije
mogao gledati nikoga drugog osim njega gde god bi se pojavio. Nije bilo
dame na dvoru čijoj sujeti ne bi polaskalo kad bi ga videla privržena
sebi; malo je bilo onih koje je zavoleo a koje bi se mogle pohvaliti da su
mu odolele, a mnoge čak, prema kojima nije pokazao nikakvu ljubav,
ipak su ga volele. On je bio toliko nežan i tako sklon udvaranju da nije
mogao odreći bar malo pažnje onima koje su nastojale da mu se svide: i
tako je imao više gospodarica, ali je teško bilo pogoditi koju je uistinu
voleo. Često je odlazio kraljici prestolonaslednikovici; lepota te
princeze, njena nežnost, njeno nastojanje da se svidi svima i posebna
pažnja koju je ukazivala ovom princu činili su često da se poveruje da je
on podigao oči čak do nje. Gospoda De Giz, čija je ona bila nećaka, bili su
veoma povećali svoj uticaj i ugled njenom udajom; u svojoj ambiciji oni
su težili da se izjednače s prinčevima kraljevske krvi i da dele moć
maršala De Monmoransija. Kralj se oslanjao na ovoga u najvećem delu
upravljanja državnim poslovima, a sa vojvodom De Gizom i maršalom
De Sent-Andreom ophodio se kao sa svojim miljenicima. Ali oni koji bi
se zahvaljujući milosti ili putem državnih poslova približili njemu mogli
su se održati jedino pokoravajući se vojvotkinji De Valantinoa; i, mada
nije više bila ni lepa ni mlada, ona je upravljala njime sa tako potpunom
vlašću da se može reći da je vladala i njegovom ličnošću i državom.
Kralj je oduvek voleo maršala De Monmoransija, i čim je počeo
vladati, pozvao ga je iz izgnanstva u koje ga beše poslao kralj Fransoa I.
Dvor je bio podeljen između gospođe De Giz i maršala De
Monmoransija, koga su podržavali prinčevi kraljevske krvi. I jedna i
druga strana oduvek su pomišljale da pridobiju vojvotkinju De
Valantinoa. Vojvoda D’Omal, brat vojvode De Giza, oženio se jednom od
njenih kćeri; i maršal De Monmoransi je težio takvoj vezi. On se nije
zadovoljio time što je svog starijeg sina oženio gospođom Dijanom,
kćerkom kralja i jedne gospođe iz Pijemonta, koja se zamonašila čim se
porodila. Bilo je mnogo prepreka tome braku, usled obećanja koja g. De
Monmoransi beše dao gospođici De Pijen, jednoj od kraljičinih počasnih
gospođica; i, mada je kralj savladao te prepreke strpljivošću i krajnjom
dobrotom, maršal se nije mogao smatrati dovoljno podržanim ako ne bi
pridobio za sebe gospođu De Valantinoa i ako je ne bi odvojio od
gospođe De Giz, čija je moć počinjala izazivati nespokojstvo ove
vojvotkinje. Ona je odložila, koliko god je mogla, veličanje
prestolonaslednika i škotske kraljice: lepota i sposoban i tako rano
probuđen duh ove mlade kraljice, kao i ugled koji je taj brak doneo
gospođi De Giz, bili su joj nepodnošljivi. Naročito je mrzela lorenskog
kardinala; on je jednom razgovarao s njom jetko, pa čak i s prezirom.
Videla je da on uspostavlja veze s kraljicom; tako da je maršal naišao
kod nje na dobru volju da se udruži i orodi s njim udajom gospođice De
la Mark, njene unuke, za g. D’Anvila, njegovog drugog sina, koji je
kasnije nasledio njegov položaj za vreme vladavine Šarla IX. Maršal nije
mislio da će u pogledu toga braka naići na prepreke od strane g.
D’Anvila, kao što je bio naišao na prepreke kod g. De Monmoransija; ali,
mada su mu razlozi za to bili nepoznati, teškoće nisu bile mnogo manje.
G. D’Anvil je bio žarko zaljubljen u kraljicu prestolonaslednikovicu, i, ma
koliko da je malo nade imao u toj ljubavi, nije se mogao odlučiti da stupi
u vezu koja bi podvojila njegova osećanja. Maršal De Sent-Andre jedini
se na dvoru nije opredelio. On je bio jedan od kraljevih ljubimaca, a tu
milost imao je da zahvali samo svojoj ličnosti; kralj ga je zavoleo još dok
je bio prestolonaslednik, a kasnije ga je naimenovao za maršala
Francuske dok je ovaj još bio u godinama u kojima nije uobičajeno da se
pretenduje ni na najmanja dostojanstva. Milost koju je uživao okružila
ga je sjajem, koji je on održavao svojim vrlinama i ljupkošću svoje
ličnosti, istančanošću svoje trpeze i svog nameštaja i najvećom raskoši
koja je ikada viđena kod jedne privatne ličnosti. Kralj ga je svojom
darežljivošću pomagao u troškovima; za one koje je voleo ovaj vladar je
išao čak do rasipništva; on nije imao sve visoke vrline, ali je imao
mnoge, a naročito je voleo rat i razumeo se u njega; stoga je imao
uspeha, i, izuzev bitke kod Sen-Kantena, njegova vladavina nije bila
drugo do niz pobeda. Lično je dobio bitku kod Rantija; Pijemont je bio
osvojen; Englezi su bili isterani iz Francuske, a car Karlo V doživeo je
kraj svoje ratne sreće pred gradom Mecom, koji je uzalud opsađivao
svim snagama Carstva i Španije. Pri svemu tome, pošto je neuspeh kod
Sen-Kantena umanjio nadu u naša osvajanja i pošto je, od tada, izgledalo
da je sreća podeljena između dva kralja, oni su i neosetno postali skloni
miru.
Lorenska vojvotkinja udova je počela da predlaže mir u vreme
ženidbe g. prestolonaslednika; kasnije je uvek bilo ponekog potajnog
pregovaranja. Najzad je Serkan, u Artoau, bio izabran za mesto gde je
trebalo da se održi sastanak. Tu su se našli lorenski kardinal, maršal De
Monmoransi i maršal De Sent Andre sa strane kralja, i vojvoda od Albe i
princ od Oranža sa strane Filipa II; vojvoda i vojvotkinja De Loren bili su
posrednici. Glavne tačke ugovora bile su venčanje gospođe Elizabete
Francuske sa Don Karlosom, španskim infantom, i venčanje gospođe,
kraljeve sestre, sa g. od Savoje.
Kralj je, međutim, ostao na granici i tamo je primio vest o smrti
Marije, kraljice Engleske. Poslao je konta De Randana Elizabeti da joj
čestita dolazak na presto; ona ga je s radošću primila. Njena su prava
bila tako slabo zasnovana da joj je bilo korisno što ju je kralj priznao.
Kont ju je zatekao već obaveštenu o stvarima francuskog dvora i o
vrednosti onih koji su ga sačinjavali; ali naročito je bila osvojena slavom
vojvode De Nemura, toliko puta mu je govorila o tom princu, i s toliko
usrdnosti da je g. De Randan, kada se vratio i podneo izveštaj o svom
putu, rekao kralju da se g. De Nemur može nadati svemu kod te
vladarke i da on ne sumnja da bi ona bila voljna da se uda za njega. Kralj
je još iste večeri govorio vojvodi o tome. Pozvao je g. De Randana da mu
sam ispriča sve razgovore sa Elizabetom, i savetovao mu je da okuša
sreću. G. De Nemur je najpre pomislio da mu kralj ne govori ozbiljno; ali,
kada se uverio u suprotno:
- Gospodaru - reče mu on - ako se upustim u tako himeričan
poduhvat, po savetu i u službi Vašeg veličanstva, molim vas da to bar
sačuvate u tajnosti dok me uspeh ne bi opravdao pred javnošću i da ne
učinite da izgledam obuzet tolikom ohološću da pretpostavljam da će
jedna kraljica koja me nikada nije videla hteti da se uda za mene iz
ljubavi.
Kralj mu obeća da će o toj zamisli govoriti samo maršalu De
Monmoransiju, i smatrao je čak da je tajnost neophodna za uspeh. G. De
Randan je savetovao g. De Nemuru da ode u Englesku pod prostim
izgovorom da želi da proputuje po inostranstvu, ali se vojvoda nije
mogao na to odlučiti. Poslao je Linjerola, jednog visprenog mladog
čoveka, svog ljubimca, da izvidi kakva su kraljičina osećanja i da pokuša
uspostaviti neku vezu. U očekivanju ishoda toga putovanja otišao je da
se sastane sa vojvodom od Savoje, koji je tada bio u Briselu sa španskim
kraljem. Smrt Marije, kraljice Engleske načinila je velike smetnje miru;
sastanak je bio prekinut krajem novembra i kralj se vratio u Pariz.
Tada se na dvoru pojavi jedna lepotica koja privuče poglede sviju, a
valja verovati da je to bila savršena lepotica, budući da je izazvala
divljenje tamo gde su svi već bili navikli da vide lepe osobe. Bila je iz iste
porodice iz koje i vidam De Šartr i jedna od najbogatijih naslednica u
Francuskoj. Otac joj beše umro mlad i ostavio je staranju gospođe De
Šartr, svoje žene, čije su bogatstvo, vrlina i lične vrednosti bili
izvanredni. Pošto je izgubila muža, više godina nije dolazila na dvor. Za
vreme tog odsustva starala se o vaspitanju svoje kćeri, ali nije radila
samo na tome da odneguje njen duh i lepotu: mislila je i na to da joj ulije
vrline i ljubav prema njima. Većina majki zamišlja da je dovoljno da
pred svojim kćerima nikada ne govore o ljubavnim stvarima da bi ih od
njih zaštitile. Gospoda De Šartr bila je suprotnog mišljenja; ona je svojoj
kćeri često opisivala ljubav; ukazivala joj je na ono što je u njoj prijatno,
da bi je lakše ubedila u ono o čemu joj je govorila kao o opasnom u njoj.
Pričala joj je o neiskrenosti ljudi, o njihovim prevarama i njihovom
neverstvu, o bračnim nevoljama u koje nas dovode ljubavne veze; a s
druge strane ukazivala joj je na to kakvo spokojstvo prati život čestite
žene i koliko sjaja i uzvišenosti daje vrlina osobi koja je lepa i od dobrog
roda. Ali ukazivala joj je i na to koliko je teško sačuvati tu vrlinu, pa i to
samo krajnjom nepoverljivošću prema samoj sebi i predanošću onome
što jedino može ženi pribaviti sreću, a to je da voli svoga muža i da bude
voljena od njega.
Ova naslednica bila je tada jedna od velikih prilika za udaju u
Francuskoj; i, premda je još bila u ranoj mladosti, bilo je predloženo više
brakova. Gospoda De Šartr, koja je bila krajnje ponosita, nije gotovo
nikoga smatrala dostojnim svoje kćeri; kad je ovoj bilo šesnaest godina,
htela je da je dovede na dvor. Kada je stigla, vidam je izišao pred nju; bio
je iznenađen velikom lepotom gospođice De Šartr, i opravdano je bio
iznenađen. Belina njene puti i plava kosa davale su joj sjaj lepote koji
nikada još nije bio viđen ni u koje druge osobe; sve crte bile su joj
pravilne, a njeno lice i cela njena ličnost bili su puni ljupkosti i čari.
Sutradan po dolasku otišla je da opremi svoj nakit kod jednog
Italijana koji je trgovao draguljima po celom svetu. Taj čovek je bio
došao iz Italije zajedno s kraljicom i toliko se beše obogatio trgovinom
da mu je kuća više ličila na kuću kakvog velikaša nego na kuću trgovca.
Dok je ona bila kod njega, naiđe princ De Klev. On je bio toliko
iznenađen njenom lepotom da nije mogao sakriti svoje iznenađenje; a
gospođica De Šartr nije se mogla uzdržati da ne pocrveni videći
divljenje koje je izazvala u njemu. Ipak se pribrala, ne obrativši na
ponašanje toga princa druge pažnje do koliko joj je učtivost nalagala
prema čoveku njegovog izgleda. G. De Klev ju je s divljenjem posmatrao
i nije mogao da shvati ko bi mogla da bude ta lepa osoba koju nije
poznavao. Video je dobro po njenoj spoljašnjosti i po celoj njenoj pratnji
da je morala biti od visokog roda. Po njenoj mladosti sudio je da je
devojka; ali, pošto ju je video bez majke, i budući da ju je Italijan, koji je
nije poznavao, nazivao gospođom, nije znao šta da misli, pa ju je i dalje s
iznenađenjem posmatrao. Opazio je da je njegovi pogledi zbunjuju, što
nije obično kod mladih osoba, koje uvek nalaze zadovoljstva u dejstvu
svoje lepote; učinilo mu se čak da je on bio uzrok što je pokazala
nestrpljivost da ode, i zbilja je ubrzo i izišla. G. De Klev se tešio što ju je
izgubio iz vida nadom da će saznati ko je ona; ali bio je veoma
iznenađen kada je čuo da je uopšte ne poznaju. Ostao je tako dirnut
njenom lepotom i skromnošću koju je zapazio u njenom ponašanju da
se može reći da je već od tog trenutka osetio prema njoj izuzetnu ljubav
i poštovanje. Uveče je otišao gospođi, kraljevoj sestri.
Ta princeza bila je veoma cenjena, zbog uticaja koji je imala na
kralja, svog brata, a taj je uticaj bio tako jak da je kralj, sklapajući mir,
pristao da vrati Pijemont samo da bi omogućio da se ona uda za vojvodu
od Savoje. Mada je celoga svog života želela da se uda, htela je da se uda
samo za suverena, i iz tog je razloga odbila kralja Navare dok je ovaj još
bio vojvoda De Vandom, a oduvek je želela vojvodu od Savoje; sačuvala
je bila naklonost prema njemu još od vremena kada ga je videla u Nici,
na sastanku kralja Fransoa I i pape Pavla III. Kako je imala mnogo duha i
veliko razumevanje za sve što je lepo, privlačila je sav otmen svet, i bilo
je časova kad je čitav dvor bio kod nje.
G. De Klev joj dođe kao i obično; bio je tako osvojen duhom i
lepotom gospođice De Šartr da nije mogao da govori ni o čemu drugom.
On glasno ispriča svoj doživljaj, i nije mogao dovoljno da se nahvali te
osobe koju je video, a koju nije poznavao. Gospođa mu reče da takva
osoba kakvu on opisuje ne postoji, a kad bi postojala takva, svi bi je
poznavali. Gospođa De Dampjer, koja je bila njena dvorska dama i
prijateljica gospođe De Šartr, čuvši taj razgovor, priđe princezi i reče joj
sasvim tiho da je g. De Kiev bez sumnje video gospođicu De Šartr.
Gospođa se okrete njemu i reče da će mu, ako hoće da joj dođe sutra,
prikazati lepoticu koja ga je toliko uzbudila. Gospođica De Šartr se
stvarno i pojavi sledećeg dana; kraljice je primiše sa svom ljubaznošću
koja se može zamisliti i uz takvo divljenje sviju da je oko sebe čula samo
pohvale. Ona ih je primala sa tako otmenom skromnošću da se činilo da
ih i ne čuje ili bar da nije dirnuta njima. Zatim ode gospođi, kraljevoj
sestri. Pošto je pohvalila njenu lepotu, ova princeza joj ispriča kako je
zapanjila g. De Kleva. Trenutak kasnije uđe on sam.
 - Hodite - reče mu ona - da vidite jesam li održala datu vam reč i da
li vam, predstavljajući vam gospođicu De Šartr, ne predstavljam
lepoticu koju ste tražili; zahvalite mi bar što sam je obavestila o
divljenju koje ste već osetili prema njoj.
G. De Klev oseti radost videći da je osoba koju je sreo plemenitog
roda, srazmernog svojoj lepoti. On joj priđe i zamoli je da se seti da je on
bio prvi koji joj se divio i da je, i ne poznavajući je, osetio prema njoj sva
osećanja poštovanja i uvaženja koja joj pripadaju.
Vitez De Giz i on, kao prijatelji, izađoše zajedno od gospođe. Najpre
stadoše bez ustezanja hvaliti gospođicu De Šartr. Najzad, uvideše da je
suviše hvale, pa obojica prestadoše govoriti šta misle o njoj; ali i
sledećih dana bili su prinuđeni da govore o njoj gde god bi se sreli. Ta
nova lepotica bila je dugo predmet svih razgovora. Kraljica ju je mnogo
hvalila i izvanredno je cenila; kraljica prestolonaslednikovica načinila ju
je jednom od svojih ljubimica i zamolila je gospođu De Šartr da joj je
često dovodi. Gospođe kraljeve kćeri slale su po nju da bi učestvovala u
svim njihovim zabavama. Ukratko, voleo ju je i divio joj se čitav dvor,
izuzev gospođe Valantinoa. Nije to bilo zato što bi ova lepotica mogla u
njoj izazvati ljubomoru; predugo iskustvo naučilo ju je da u pogledu
kralja nema čega da se boji; ali toliku je mržnju gajila prema vidamu De
Šartru, koga beše htela pridobiti za sebe time što bi ga venčala za jednu
od svojih kćeri, a koji je prišao kraljici, da nije mogla s naklonošću
gledati osobu koja je nosila njegovo ime i prema kojoj je on pokazivao
veliku ljubav.
Princ De Klev se strasno zaljubio u gospođicu De Šartr i žarko je
želeo da se oženi njome; ali bojao se da bi ponos gospođe De Šartr
moglo uvrediti to da da svoju kćer za čoveka koji nije najstariji sin svoje
kuće. Međutim, ta je kuća bila tako ugledna, i kont D’E, koji je u njoj bio
najstariji, upravo se bio oženio jednom osobom tako bliskom
kraljevskom domu da su strahovanja g. De Kleva više izazivala
bojažljivost koju stvara ljubav nego istinski razlozi. Imao je veliki broj
suparnika: vitez De Giz činio mu se najopasnijim zbog svog rođenja,
svoje vrednosti i sjaja kojim je milost okružavala njegovu kuću. Taj se
princ zaljubio u gospođicu De Šartr prvoga dana kada ju je video; on je
opazio ljubav g. De Kleva, kao što je i g. De Klev opazio njegovu. Mada su
bili prijatelji, otuđenje koje izazivaju istovetne težnje nije im dopuštalo
da se sporazumeju; i njihovo je prijateljstvo ohladnelo, a da nisu imali
snage da se objasne. Slučaj kome je g. De Klev imao da zahvali što je prvi
video gospođicu De Šartr činio mu se srećnim predznakom i kao da mu
je davao izvesne prednosti pred suparnicima, ali je on predviđao velike
prepreke sa strane svoga oca, vojvode De Nevera. Taj vojvoda je bio u
tesnim vezama s vojvotkinjom De Valantinoa, a ona je bila neprijateljica
vidamu, i taj je razlog bio dovoljan da vojvoda De Never ne pristane da
njegov sin i pomisli na vidamovu nećaku.
Gospoda De Šartr, koja je s toliko prilježnosti ulivala vrlinu svojoj
kćeri, nije prekinula to nastojanje tamo gde je ono bilo tako nužno i gde
je bilo toliko tako opasnih primera. Ambicija i udvaranje bili su duša
dvora i podjednako su zaokupljali i muškarce i žene. Bilo je toliko
interesa i toliko različitih saveza da je ljubav uvek bila umešana u
poslove, a poslovi u ljubav. Niko nije bio spokojan ni ravnodušan; svi su
mislili o tome kako da se uzdignu, da se dodvore, da učine uslugu ili
naude; nije bilo ni dosade ni dokolice, i svi su uvek bili zauzeti
razonodama i spletkama. Dame su bile posebno privržene kraljici,
kraljici prestolonaslednikovici, kraljici Navare, gospođi kraljevoj sestri
ili vojvotkinji De Valantinoa. Naklonost, razlozi koristi ili sličnost naravi
stvarali su ove veze. One koje su bile prešle prvu mladost i koje su javno
ispovedale strogu vrlinu bile su privržene kraljici. One koje su
bile mlađe i koje su tražile radosti i udvaranja dodvoravale su se kraljici
prestolonaslednikovici. Kraljica Navare imala je svoje miljenice; ona je
bila mlada i imala je uticaja na kralja svoga muža: on je bio povezan s
maršalom De Monmoransijem i otuda je bio veoma uticajan. Gospođa
kraljeva sestra još je bila sačuvala lepotu i privlačila je oko sebe mnoge
gospođe. Vojvotkinja De Valantinoa imala je uza se sve one koje bi
udostojila pogleda; ali malo joj je koja bila prijatna, i, izuzev nekoliko
njih koje su uživale njenu prisnost i poverenje i čija je narav bila slična
njenoj, primala je samo u one dane kada bi joj se prohtelo da ima oko
sebe dvor ravan kraljičinom.
 Između svih tih različitih saveza postojalo je suparništvo i zavist:
gospođe koje su ih obrazovale bile su još i ljubomorne jedna na drugu,
bilo zbog stečene milosti, bilo zbog ljubavnika; interesi moći i položaja
bili su često pomešani sa ovima drugim, manje značajnim, ali ne i manje
osetljivim. Tako je na dvoru postojala neka vrsta nemira bez nereda,
koji ga je činio vrlo prijatnim, ali i vrlo opasnim za svaku mladu osobu.
Gospoda De Šartr je videla tu opasnost i mislila je samo o načinu kako bi
zaštitila svoju kćer. Zamolila ju je, ne kao majka, već kao prijateljica, da
joj poveri sve udvorne reči koje bi joj ma ko govorio i obećala joj je da će
joj pomoći u stvarima koje mlade osobe često zbunjuju.
Vitez De Giz je u tolikoj meri pokazivao svoja osećanja i namere
prema gospođici De Šartr da oni nikome nisu bili nepoznati. Ipak je
video samo nemogućnosti u svemu što je želeo; znao je da on nikako
nije prilika koja bi odgovarala gospođici De Šartr, jer mu je imanje bilo
malo da bi njime mogao održavati svoj ugled, a znao je dobro i to da mu
braća neće odobriti da se oženi, iz straha od opadanja ugleda koje
brakovi mlađe braće donose velikim kućama. Lorenski kardinal uskoro
mu je i stavio do znanja da se nije prevario; sa izuzetnom žestinom
osudio je njegovu naklonost prema gospođici De Šartr, ali mu nije rekao
svoje prave razloge. Kardinal je prema vidamu gajio mržnju koja je tada
još bila potajna, ali je kasnije izbila na videlo. On bi radije bio pristao da
mu se brat orodi sa bilo kim drugim nego s vidamom, pa je tako
otvoreno izjavio koliko mu je to daleko i od same pomisli da je to
veoma uvredilo gospođu De Šartr. Ona se na to uveliko postarala da
pokaže kako lorenski kardinal nema čega da se plaši i kako ni ona ne
pomišlja na taj brak. Vidam je zauzeo isto držanje, a on je još više nego
gospođa De Šartr opazio ponašanje lorenskog kardinala, jer je bolje
poznavao njegove razloge.
Princ De Klev nije dao manje otvorenih znakova svojih osećanja
nego što je to učinio vitez De Giz. Vojvoda De Never je s bolom saznao za
tu naklonost; pomislio je ipak da je dovoljno da razgovara sa svojim
sinom pa da ovaj izmeni svoje držanje, ali je bio vrlo iznenađen kada je
kod njega naišao na već gotovu odluku da se oženi gospođicom De Šartr.
Osuđivao je tu odluku; planuo je i toliko je malo krio svoju jarost da se
povod za nju razglasio uskoro po dvoru i dopro i do gospođe De Šartr.
Ona nije sumnjala da će g. De Never gledati na brak svoga sina sa
njenom kćerkom kao na povoljnu priliku za svoga sina; bila je vrlo
iznenađena što se porodica De Klev i porodica De Giz boje da se orode s
njom umesto da to žele. Ogorčenje zbog toga navelo ju je na pomisao da
za svoju kćer nađe priliku koja bi je stavila iznad onih koji su smatrali
da su iznad nje. Ispitavši sve, zaustavila se na princu-nasledniku, sinu
vojvode De Monpansjea. On je tada bio za ženidbu i bio je od najvećeg
ugleda na dvoru. Budući da je gospođa De Šartr bila veoma mudra,
budući da je bila potpomognuta od vidama, koji je uživao velik ugled i
pošto je njena kći zbilja bila značajna prilika, ona je postupila sa toliko
veštine i toliko uspeha da je izgledalo da g. De Monpans želi taj brak i
činilo se da se u tome neće naići na teškoće.
Vidam, koji je znao za privrženost g. D’Anvila kraljici
prestolonaslednikovici, pomislio je ipak da bi valjalo poslužiti se
uticajem koji je ta princeza imala na njega, da bi ga nagovorila da ide na
ruku gospođici De Šartr kod kralja i kod princa De Monpansjea, čiji je on
bio prisan prijatelj. On je o tome razgovarao s kraljicom
prestolonaslednikovicom i ona je s radošću pristala na stvar u kojoj je
bila reč o uzdizanju osobe koju je mnogo volela; to je i posvedočila
vidamu i uverila ga da će, premda zna dobro da će učiniti nažao
lorenskom kardinalu, svom ujaku, rado preći preko tih obzira, pošto
ima razloga da se požali na njega i pošto on stalno zastupa kraljičine
interese protiv njenih.
Osobama koje vole udvaranja veoma je milo kad im kakav izgovor
pruži priliku da razgovaraju s onima koji ih vole. Čim je vidam napustio
gospođu prestolonaslednikovicu, ona naredi Šastelaru, koji je bio
ljubimac g. D’Anvila i koji je znao za njegovu ljubav prema njoj, da ode
da mu kaže, s njene strane, da uveče bude kod kraljice. Šastelar primi
ovaj nalog s mnogo radosti i poštovanja. Taj plemić je bio iz jedne dobre
porodice iz Dofinea, ali nadarenost i duh stavljali su ga iznad njegovog
rođenja. Svi velikaši na dvoru primali su ga i lepo se s njim ophodili, a
naklonost kuće De Monmoransi naročito ga je približila g. D’Anvilu. Bio
je lepo građen, vičan svemu; pevao je prijatno, pisao stihove i imao je
tako otmen i strastan duh, koji se toliko svide g. D’Anvilu, da mu je
poverio ljubav koju je osećao prema kraljici prestolonaslednikovici. To
poverenje približilo ga je ovoj princezi, i tako se, pošto ju je često viđao,
začela u njemu ona nesrećna strast koja mu je oduzela razum i najzad
ga stala života.
G. D’Anvil nije propustio da uveče bude kod kraljice; bio je srećan
što ga je gospođa prestolonaslednikovica izabrala da radi na jednoj
stvari koju ona želi, pa joj obeća da će se tačno pokoravati njenim
zapovestima; ali gospođa De Valantinoa, budući obaveštena o
namerama u pogledu toga braka, toliko ga je brižljivo onemogućila i
toliko je oneraspoložila kralja da je on, kada mu je g. D’Anvil stao
govoriti o tome, pokazao da to ne odobrava i naredio mu čak da to kaže
princu De Monpansjeu. Može se prosuditi šta je osetila gospođa De Šartr
zbog neuspeha stvari koju je toliko želela i čiji je rđav ishod davao toliko
prednosti njenim neprijateljima, a naneo toliku nepravdu njenoj kćeri.
Kraljica prestolonaslednikovica pokaza gospođici De Šartr, s mnogo
prijateljstva, koliko joj je žao što joj nije bila od koristi:
- Vi vidite - reče joj - da imam sasvim osrednji uticaj. Kraljica i
vojvotkinja De Valantinoa toliko me mrze da bi se teško moglo dogoditi,
da same ili preko onih koji od njih zavise, ne ometu sve što ja želim. A ja
sam, međutim, uvek mislila samo na to kako da im ugodim; one me
mrze samo zbog kraljice moje majke, koja je nekada izazvala u njima
nespokojstvo i ljubomoru. Kralj je bio zaljubljen u nju pre nego što se
zaljubio u gospođu De Valantinoa i prvih godina svoga braka, dok još
nije imao dece, premda je voleo vojvotkinju, izgledao je tako reći rešen
da se razvede da bi se oženio kraljicom mojom majkom. Gospođa De
Valantinoa, bojeći se žene koju je on već voleo i čiji su duh i lepota mogli
umanjiti naklonost koju je ona uživala, povezala se sa maršalom De
Monmoransijem, koji isto tako nije želeo da se kralj oženi sestrom
gospođe De Giz. Pridobili su pokojnog kralja, i mada je on smrtno mrzeo
vojvotkinju De Valantinoa, radio je sa njima na tome da spreči kralja da
se razvede, budući da je voleo kraljicu; ali, da bi sasvim onemogućili
njegovu nameru da se oženi kraljicom mojom majkom, ugovorili su njen
brak sa kraljem Škotske, koji je ostao udovac posle smrti gospođe
Magdalene, kraljeve sestre, a ugovorili su ga zato što ga je najlakše bilo
ugovoriti, te su tako pogazili obećanje dato kralju Engleske, koji ju je
žarko želeo. Malo je trebalo pa da to verolomstvo ne izazove rascep
između dva kralja. Henri VIII nije mogao da se uteši što se nije oženio
kraljicom mojom majkom; i, koju god drugu francusku princezu da su
mu nudili, stalno je govorio da ta nikada ne bi mogla zameniti onu koju
su mu uskratili. Istina je, doduše, da je kraljica, moja majka, bila
savršena lepotica i da pada u oči da su tri kralja želela da se ožene
njome, mada je bila udovica vojvode De Longvila; njena nesreća dodelila
ju je najmanjem od njih i odvela ju je u kraljevstvo u kome nailazi samo
na neprijatnosti. Kažu da ličim na nju: bojim se da joj ne budem slična i
po njenoj nesrećnoj sudbini, i ma kolika sreća da mi se sprema, ne mogu
da verujem da ću je uživati.
Gospođica De Šartr reče kraljici prestolonaslednikovici da su ta
tužna predosećanja tako malo osnovana da ih ona neće dugo sačuvati i
da ne treba da sumnja u to da će njena sreća odgovarati sadašnjim
izgledima.
Niko nije više smeo da misli na gospođicu De Šartr iz bojazni da se
ne zameri kraljici ili misleći da neće uspeti kod osobe koja se ponadala
princu kraljevske krvi. G. De Kleva nije zadržao nijedan od ovih obzira.
Smrt vojvode De Nevera, koja je tada naišla, donela mu je potpunu
slobodu da se upravlja po svojoj naklonosti, i čim je vreme žalosti koju
je pristojnost zahtevala prošlo, mislio je samo na način kako da se oženi
gospođicom De Šartr. Smatrao se srećnim što je prosi u vreme kada je
ono što se dogodilo uklonilo druge prosce i kada je mogao biti gotovo
siguran da ga neće odbiti. Njegovu radost mutila je bojazan da joj neće
biti prijatan, a on je više voleo sreću da joj se svidi nego i izvesnost da će
se oženiti njome a da ne bude voljen.
Vitez De Giz izazvao je u njemu neku vrstu ljubomore, ali kako je
ona bila zasnovana više na vrlinama toga princa nego na bilo kakvom
postupku gospođice De Šartr, mislio je samo kako da otkrije da li je
toliko srećan da ona odobri zamisao koju je imao u pogledu nje. Viđao ju
je samo kod kraljica ili na dvorskim zabavama; teško je mogao doći do
razgovora nasamo. Ipak je našao načina za to i govorio joj je o svojoj
nameri i svojim osećanjima sa svim poštovanjem koje se da zamisliti;
navaljivao je da mu saopšti kakva su osećanja koja gaji prema njemu i
rekao joj da su njegova osećanja prema njoj takve prirode da bi ga
učinila nesrećnim za večita vremena kad bi se samo po dužnosti
povinovala volji gospođe svoje majke.
Kako je gospođica De Šartr imala vrlo plemenito i vrlo dobro srce,
istinski je cenila ophođenje princa De Kleva. To prizrenje dalo je njenim
odgovorima i njenim rečima izvestan vid nežnosti koji je bio dovoljan
da ulije nade čoveku tako smrtno zaljubljenom kao što je bio ovaj princ,
tako da se on ponadao da je delimično uspeo u onom što je želeo.
Ona obavesti svoju majku o tom razgovoru, a gospođa De Šartr joj
reče da u g. De Kleva ima toliko uzvišenosti i dobrih osobina i da on
pokazuje toliko razboritosti za svoje godine da će ona, ako oseća da joj
naklonost govori da se uda za njega, na to s radošću pristati. Gospođica
De Šartr odgovori da je i ona opazila u njega iste dobre osobine, da bi joj
čak bilo manje nemilo da se uda za njega nego za koga drugog, ali da
nema nikakve naročite naklonosti prema njegovoj ličnosti.
Već sutradan princ posla nekoga da razgovara sa gospođom De
Šartr; ona prihvati predlog, i nije se nimalo plašila da, dajući joj princa
De Kleva, daje svojoj kćeri muža koga ova ne bi mogla zavoleti. Uslovi su
bili zaključeni, kralj je bio izvešten, i svi su saznali za taj brak.
G. De Klev je bio srećan, ali ipak nije bio potpuno zadovoljan. On je s
mnogo bola uviđao da osećanja gospođice De Šartr ne premašuju
uvaženje i zahvalnost, i nije mogao polaskati sebi da ona krije prijatnija
osećanja, jer joj je položaj u kome su bili dopuštao da ih pokaže a da
time njena velika čednost ne bude pozleđena. Nije bilo dana a da joj se
na to nije požalio.
- Je li mogućno - govorio joj je on - da mogu da ne budem srećan
venčavajući se s vama? Međutim, istina je da nisam. Vi za mene imate
samo neku vrstu dobrote koja me ne može zadovoljiti; niste ni
nestrpljivi, ni nespokojni, ni tužni; niste više dirnuti mojom ljubavlju
nego što biste bili privrženošću koja bi se zasnivala samo na
prednostima koje pruža vaš ugled, a ne na dražima vaše ličnosti.
 - Nemate pravo što se žalite - odgovori mu ona. - Ne znam šta
možete poželeti preko onoga što činim, i mislim da pristojnost ne
dopušta da činim nešto više.
- Istina je - odgovori joj on - da mi pružate izvesne znake zbog kojih
bih bio srećan kada bi u tome bilo i nečega više; ali umesto da vas
pristojnost obuzdava, ona vas jedina navodi na ono što činite. Nisam
dirnuo ni vašu naklonost ni vaše srce, i moje prisustvo ne izaziva u
vama ni zadovoljstvo ni uzbuđenje.
- Ne biste smeli sumnjati - nastavi ona - da se radujem kad vas
vidim; a toliko često pocrvenim kad vas ugledam da ne biste mogli
sumnjati ni u to da me viđenje s vama uzbuđuje.
- Ne varam se u pogledu toga što crvenite - odgovori on.
- To je stidljivost, a ne nemir srca, pa ne zaključujem iz toga više
nego što treba da zaključim.
Gospođica De Šartr nije znala šta da odgovori, jer je razbiranje
svega toga nadmašivalo njena iskustva. G. De Klev je suviše dobro video
koliko je ona daleko od toga da prema njemu gaji osećanja koja bi ga
mogla zadovoljiti, jer mu se čak činilo da ih ona i ne shvata.
Vitez De Giz vratio se s jednog putovanja nekoliko dana pre njihove
svadbe. On je video toliko nesavladivih prepreka svojoj nameri da se
oženi gospođicom De Šartr da nije mogao biti u zabludi da bi u tome
mogao uspeti; a ipak je bio upadljivo ucveljen videvši da ona postaje
žena nekoga drugog. Taj bol nije ugasio njegovu strast, i on nije ostao
manje zaljubljen. Gospođici De Šartr nisu bila nepoznata osećanja koja
je taj princ gajio prema njoj. On joj je predočio, na povratku, da je ona
uzrok krajnje tuge koja mu se odražavala na licu; a on je bio toliko pun
dobrih osobina i toliko prijatan da je bilo teško učiniti ga nesrećnim a ne
ose ti ti pri tome izvesno sažaljenje. Stoga se ona i nije mogla uzdržati
da ga ne oseti; ali to sažaljenje je nije odvelo drugim osećanjima:
ispričala je svojoj majci žalost koju u njoj izaziva naklonost toga princa.
Gospođa De Šartr se divila iskrenosti svoje kćeri, i divila joj se s
razlogom, jer nikada niko nije pokazao tako veliku i tako prirodnu
iskrenost; ali se nije manje čudila što joj srce uopšte nije dirnuto,
utoliko pre što je dobro videla da je ni princ De Klev nije uzbudio, kao ni
iko drugi. To je bio razlog što se veoma poštar ala da je učini
privrženom njenom mužu i da joj objasni šta duguje naklonosti koju je
on pokazao prema njoj pre nego što ju je upoznao i ljubavi koju je
ispoljio pretpostavivši je svima drugim prilikama u vreme kada se niko
više nije usuđivao da misli na nju.
Venčanje se završilo, obred se obavio u Luvru; a uveče su kralj i
kraljica, zajedno sa celim dvorom, došli na večeru kod gospođe De Šartr,
gde su bili velelepno primljeni. Vitez De Giz nije se usudio da se izdvoji
od ostalih i da ne prisustvuje toj svečanosti, ali je pri tome tako slabo
vladao svojom žalošću da se ona lako mogla primetiti.
G. De Klev nije nalazio da je gospođica De Šartr, promenivši ime,
promenila i svoja osećanja. Svojstvo muža pružalo mu je najveće
prednosti, ali mu nije dalo neko drugo mesto u srcu njegove žene. To je
učinilo da, premda joj je bio muž, nije prestao biti zaljubljen u nju, pošto
je uvek imao da zaželi nešto preko onoga što je imao. I mada je živela s
njim savršeno dobro, on nije bio potpuno srećan. I dalje je osećao
prema njoj žestoku i nespokojnu ljubav, koja mu je mutila radost;
ljubomora nije imala nikakva udela u tom nespokojstvu; nikada muž
nije bio tako daleko od toga da je oseti, i nikada žena nije bila tako
daleko od toga da je izazo Usred dvora, međutim, ona je bila izložena
opasnosti; svakoga dana išla je kraljicama i gospođi. Svi mladi i otmeni
ljudi viđali su je kod nje i kod vojvode De Nevera, njenog devera, čija je
kuća bila svima otvorena. Ali ona je imala držanje koje je ulivalo toliko
poštovanja i koje je izgledalo toliko daleko od ljubavnih stvari da je
maršal De Sent-Andre, mada je bio smeo i mada je uživao kraljevu
milost, bio dirnut njenom lepotom a da se nije usudio pokazati joj to
drukčije do pažnjom i uslužnošću. Mnogi drugi bili su u istom položaju;
a gospođa De Šartr dodavala je razboritosti svoje kćeri, ponašanje koje
je do tančina vodilo računa o svemu što dolikuje, tako da je uspela da
ona svima izgleda kao osoba do koje je nemogućno dospeti.
Vojvotkinja De Loren, radeći na miru, radila je i na ženidbi vojvode
De Lorena, svoga sina. Bila je ugovorena njegova ženidba s gospođom
Klodom Francuskom, drugom kraljevom kćerkom. Venčanje je bilo
određeno za februar.
U međuvremenu vojvoda De Nemur beše ostao u Briselu, sav
obuzet i zauzet svojim zamislima u pogledu Engleske. Stalno je primao
ili slao glasnike; njegove su nade svaki dan rasle, i najzad mu Linjerol
javi da je vreme da njegovo prisustvo dovrši ono što je tako dobro
započeto. On je tu vest primio sa radošću koju može osetiti častoljubiv
mlad čovek kada vidi da zahvaljujući samo svom dobrom glasu dolazi
na presto. U duši se neosetno već bio privikao na taj visoki položaj i dok
ga je najpre odbacivao kao nešto do čega ne bi mogao doći, sada su mu
teškoće iščezle iz svesti i on u tome više nije video prepreka.
Brzo je poslao u Pariz da se izdaju sva potrebna naređenja za
obrazovanje veličanstvene pratnje, kako bi se u Engleskoj pojavio sa
sjajem koji bi bio u srazmeri s namerama koje su ga tamo vodile, pa je i
sam pohitao na dvor da prisustvuje venčanju g. De Lorena.
Stigao je uoči veridbe, i još iste večeri otišao je da izvesti kralja o
stanju svojih priprema i da primi njegove naredbe i savete u pogledu
onoga što je još valjalo učiniti. Zatim je otišao kraljicama. Gospođa De
Klev nije bila tamo, tako da je nije video, a ona nije ni znala da je on
stigao. Čula je kako svi o tome princu govore kao o najkrasnijoj i
najprijatnijoj ličnosti na dvoru, a naročito joj ga je gospođa
prestolonaslednikovica opisivala na takav način i govorila joj o njemu
toliko puta da je izazvala u njoj radoznalost, pa čak i nestrpljenje da ga
vidi.
Ona je celi dan te veridbe provela kod kuće, ukrašavajući se da bi se
pojavila na kraljevskom balu i gozbi koji su bili priređeni u Luvru. Kada
je stigla, divili su se njenoj lepoti i nakitu; bal poče, i dok je igrala sa g.
De Gizom, oko vrata dvorane nastade prilično velik žagor, kao kad neko
ulazi i kad mu prave mesta. Gospoda De Klev završi igru, i dok je očima
tražila nekoga koga je nameravala da izabere, kralj joj doviknu da uzme
onoga koji ulazi. Ona se okrete i ugleda čoveka za koga je odmah
pomislila da ne bi mogao biti niko drugi do g. De Nemur, a koji je silazio
između sedišta da bi stigao do prostora gde se igralo. Taj princ je bio
takav da nije mogla ne biti iznenađena kad ga je ugledala, pošto ga
nikada dotle ne beše videla, a naročito se morala iznenaditi te večeri,
kad se brižljivo doterao, što je njegovu spoljašnost činilo još sjajnijom;
ali isto je tako teško bilo ugledati prvi put gospođu De Klev i ne biti
ošamućen.
G. De Nemur je bio toliko iznenađen njenom lepotom da se nije
mogao uzdržati da ne pokaže svoje divljenje kada joj se približio i kad
mu se ona poklonila. Kad su počeli igrati, u dvorani se digao žagor
divljenja. Kralj i kraljica setiše se da se oni nikada nisu videli, te nađoše
da ima nečega neobičnog u tome što igraju zajedno ne poznajući se.
Pošto su završili, oni ih pozvaše, ne dajući im vremena da ma sa kime
razgovaraju, i zapitaše ih da li ne žele da saznaju jedno za drugo ko su i
da li to pomalo ne slute.
- Što se mene tiče, gospođo - reče g. De Nemur - ja nisam u
neizvesnosti; ali budući da gospođa De Klev nema iste one razloge da
pogodi ko sam ja koje ja imam prepoznajući je, želeo bih da Vaše
veličanstvo imadne dobrotu da joj saopšti moje ime.
- Ja mislim - reče gospođa prestolonaslednikovica - da ga ona zna
isto tako dobro kao što vi znate njeno.
- Uveravam vas, gospođo - prihvati gospođa De Klev, koja je
izgledala pomalo zbunjena - da ne pogađam tako dobro kao što mislite.
- Vi vrlo dobro pogađate - odgovori gospođa
prestolonaslednikovica - i ima čak nečega naročito ljubaznog prema g.
De Nemuru u tome što nećete da priznate da ga poznajete, mada ga
nikada niste videli.
Kraljica ih prekide da bi se igra nastavila; g. De Nemur uze kraljicu
prestolonaslednikovicu. Ta je princeza bila savršeno lepa i izgledala je
takva u očima g. De Nemura pre no što je otišao u Flandriju; ali cele te
večeri on je mogao da se divi samo gospođi De Klev.
Vitez De Giz, koji ju je još obožavao, bio je kraj njenih nogu, i ono
što se dogodilo pričinilo mu je velik bol. On je to shvatio kao predznak
da je sudbina odredila g. De Nemura da bude zaljubljen u gospođu De
Klev; i, bilo što se na njenom licu pokazala izvesna zbunjenost ili što je
ljubomora učinila da vitez De Giz vidi dalje od istine, tek, njemu se učini
da je ona bila uzbuđena ugledavši toga princa, i nije mogao da se uzdrži
da joj ne kaže kako je g. De Nemur zbilja srećan što je počeo poznanstvo
s njom slučajem koji u sebi ima nečega ljupkog i neobičnog.
Gospođa De Klev vrati se kući tako obuzeta svim onim što se
dogodilo da je, mada je bilo vrlo kasno, otišla u sobu svoje majke da je
izvesti o tome, i hvalila joj je g. De Nemura sa izvesnim izrazom koji je u
gospođi De Šartr izazvao iste misli koje je imao i vitez De Giz.
Sutradan se obavila svečanost venčanja. Tu je gospođa De Klev
videla g. De Nemura sa tako divnim licem i tako divnom ljupkošću da je
time bila još više iznenađena.
Sledećih dana videla ga je kod kraljice prestolonaslednikovice,
videla ga je kako se lopta sa kraljem, videla ga je kako trči halku, čula ga
kako govori; ali videla je uvek kako tako nadaleko prevazilazi sve ostale
i kako spoljašnjošću svoje ličnosti i prijatnošću svoga duha tako
gospodari da je on za to kratko vreme ostavio snažan utisak na njeno
srce.
Istina je i to da je g. De Nemur, osetivši prema njoj silnu naklonost
koja je u njemu izazvala nežnost i razdraganost usled prve želje za
dopadanjem, bio još dopadljiviji nego obično; i tako, budući da su se
često viđali i pošto su videli da su oboje najsavršenije osobe na dvoru,
teško se moglo dogoditi da se jedno drugom beskrajno ne svide.
Vojvotkinja De Valantinoa učestvovala je u svim zabavama, i kralj je
prema njoj pokazivao isti žar i istu pažnju kao na početku njihove
ljubavi. Gospoda De Klev, koja je bila u onim godinama kada se ne
veruje da bi žena mogla biti voljena pošto pređe dvadeset petu godinu,
gledala je s krajnjim čuđenjem na ljubav koju je kralj pokazivao prema
vojvotkinji, koja je bila majka i koja je upravo bila udala svoju unuku.
Ona je često govorila o tome gospođi De Šartr.
- Je li mogućno, gospođo - govorila joj je - da je kralj već tako
odavno zaljubljen u nju? Kako je mogao da se veže za osobu koja je
mnogo starija od njega, koja je bila ljubavnica njegovog oca i koju, po
onome što sam čula, još uvek vole i mnogi drugi?
 - Istina je - odgovori joj ova - da nisu ni vrline ni vernost gospođe
De Valantinoa pridobile kraljevu ljubav, niti su je one sačuvale, i to je
baš ono što ne može da ga opravda; jer da je ta žena imala mladost i
lepotu spojene sa visokim rodom, da je imala preimućstvo da nikada
nikoga nije volela, da je volela kralja sa strogom vernošću, da ga je
volela radi same njegove ličnosti, bez koristoljublja u pogledu moći i
bogatstva i da se služila svojom moći samo radi stvari prijatnih i za
samoga kralja, valja priznati da bi se čovek samo s mukom mogao
uzdržati da ne pohvali kralja za veliku privrženost koju pokazuje prema
njoj. Kad se ne bih bojala - nastavi gospođa De Šartr - da ćete reći za
mene one što se govori o svim ženama mojih godina, da volim da
pričam o događajima iz svog vremena, ispričala bih vam početak
kraljeve ljubavi prema vojvotkinji i mnoge stvari sa dvora pokojnog
kralja koje čak imaju mnogo veze sa onim što se još i sada događa.
- Daleko od toga da vam prebacim da prepričavate prošle događaje
- reče gospođa De Klev - ja se žalim, gospođo, na to što me niste uputili u
sadašnje i obavestili o različitim interesima i različitim odnosima na
dvoru. To mi je sve toliko nepoznato da sam nedavno poverovala da je
g. maršal De Monmoransi veoma dobar s kraljicom.
- Bili ste mišljenja veoma suprotnog istini - odgovori gospođa De
Šartr. - Kraljica mrzi g. maršala, i ako ikada bude imala kakvu moć, on će
to i suviše osetiti. Ona zna da je on rekao kralju da od sve njegove dece
samo vanbračna liče na njega.
- Ne bih nikada ni slutila tu mržnju - prekide ga gospođa De Klev -
kad sam videla s koliko je usrdnosti kraljica pisala maršalu za vreme
njegovog zatočenja, koliku je radost pokazala pri njegovom povratku i
kako ga uvek zove kumom, isto kao i kralj.
- Ako ovde budete sudili po spoljašnosti - odgovori gospođa De
Šartr - često ćete se prevariti: ono što nam se čini gotovo nikada nije
istina.
Ali da se vratimo gospođi De Valantinoa, vi znate da se ona zove
Dijana de Poatje; njena je porodica veoma slavna, ona vodi poreklo od
nekadašnjih vojvoda D’Akiten, njena je baba bila vanbračna kći Luja XI
ukratko, ona je odličnog roda. Sen-Valje, njen otac, bio je umešan u
zaveru maršala De Burbona, o kojoj ste čuli. Bio je osuđen da mu se
odrubi glava i izveden je na gubilište. Njegova kći, čija je lepota bila
čudesna i koja se već bila svidela pokojnom kralju, uspela je (ne znam
na koji način) da joj bude poklonjen očev život. Pomilovanje su mu
odneli kad je već čekao smrtonosni udarac. Ali strah ga je tako potresao
da više nije bio pri svesti, i umro je nekoliko dana kasnije. Njegova kći
pojavila se na dvoru kao kraljeva ljubavnica. Putovanje u Italiju i
njegovo zatočenje prekinuli su tu ljubav. Kad se vratio iz Španije i kad
mu je gospođa regentkinja izišla u susret u Bajonu, povela je sve svoje
kćeri, među kojima je bila i gospođica Pisle, koja je kasnije postala
vojvotkinja D’Etamp. Kralj se zaljubi u nju. Ona je zaostajala za
gospođom De Valantinoa po rođenju, duhu i lepoti, ali je pred njom
imala prednost rane mladosti. Više puta čula sam od nje da je rođena
onoga dana kada se Dijana de Poatje udala; ona je to govorila iz mržnje,
a ne zato što bi to bilo istina; jer, ako se ne varam, vojvotkinja De
Valantinoa udala se za g. De Brezea, namesnika u Normandiji, u isto
vreme kada se kralj zaljubio u gospođicu D Etamp. Nikada nije bilo tako
velike mržnje kao što je bila mržnja tih dveju žena. Vojvotkinja De
Valantinoa nije mogla da oprosti gospođici D’Etamp što joj je preotela
titulu kraljeve ljubavnice. Gospođica D’Etamp osećala je žestoku
ljubomoru prema gospođi De Valantinoa zato što je kralj i dalje
održavao vezu s njom. Taj vladar nije bio sasvim strogo veran svojim
ljubavnicama; uvek je po jedna uživala titulu i počasti, ali su ga dame iz
takozvane „male družine” naizmenično delile između sebe. Gubitak
prestolonaslednika, njegovog sina, koji je umro u Turnonu i za koga se
verovalo da je bio otrovan, zadao mu je velik bol. On nije imao istu
nežnost ni istu naklonost prema drugome svom sinu, koji sada vlada;
nije nalazio u njemu dovoljno odvažnosti niti dovoljno strastvenosti.
Jednoga dana požalio se na to gospođi De Valantinoa, a ona mu je rekla
da će se potruditi da se on zaljubi u nju, da bi ga učinili živahnijim i
prijaznijim. U tome je uspela, kao što vidite; ta strast traje već više od
dvadeset godina, a da nije bila umanjena ni vremenom ni preprekama.
Pokojni kralj se najpre usprotivio tome, i, bilo što je gajio prema
gospođi De Valantinoa toliko ljubavi da bi bio ljubomoran, bilo što ga je
podbadala vojvotkinja D’Etamp, koja je bila očajna što je videla da se g.
prestolonaslednik vezuje sa njenom neprijateljicom, tek, izvesno je da je
on na tu ljubav gledao s gnevom i bolom, koje je svaki dan pokazivao.
Njegov sin se nije uplašio ni njegovog gneva ni njegove mržnje, i ništa ga
nije moglo primorati da popusti u svojoj ljubavi niti da je prikrije;
valjalo je da se kralj navikne da je podnosi. I tako ga je to protivljenje
njegovoj volji još više otuđilo od njega i približilo ga još više vojvodi
D’Orleanu, njegovom trećem sinu. To je bio stasit princ, lep, pun žara i
častoljublja i mladalačke plahosti, koga je trebalo stišavati, ali koji bi
isto tako postao sjajan vladar.
Rang starijeg brata koji je uživao prestolonaslednik i kraljeva
milost koju je uživao vojvoda D’Orlean izazivali su između njih neku
vrstu suparništva, koje je išlo čak i do mržnje. To suparništvo bilo je
počelo još od njihovog detinjstva i trajalo je stalno. Kad je car prešao u
Francusku, potpuno je dao prvenstvo vojvodi D’Orleanu pred g.
prestolonaslednikom, a ovoga je to toliko ozlojedilo da je, kada je car
bio u Šantijiu, hteo prinuditi g. maršala De Monmoransija da ga uhapsi,
ne čekajući kraljevu zapovest. G. maršal to nije hteo; kralj mu je kasnije
prebacio što nije poslušao savet njegovog sina, i kada ga je udaljio sa
dvora, taj razlog je mnogo uticao na to.
Razdor između dva brata doveo je vojvotkinju D’Etamp na pomisao
da se osloni na vojvodu D’Orleana, da bi je on podržao kod kralja protiv
gospođe De Valantinoa. U tome je uspela: taj princ, premda nije bio
zaljubljen u nju, nije branio njene interese ništa manje nego što je
prestolonaslednik branio interese gospođe De Valantinoa. To je na
dvoru stvorilo dva saveza, kao što možete i zamisliti; ali te se intrige
nisu ograničile samo na ženske raspre.
Car, koji je bio sačuvao naklonost prema vojvodi D’Orleanu, više
puta je ponudio da mu preda Milansko Vojvodstvo. U kasnije učinjenim
ponudama za mir on je stavio u izgled da bi mu predao sedamnaest
provincija i dao mu ruku svoje kćeri. G. prestolonaslednik nije želeo ni
taj mir ni taj brak. On se poslužio g. maršalom, koga je oduvek voleo, da
ukaže kralju na to od kolike je važnosti da ne učini da brat njegovog
naslednika bude tako moćan kao što bi bio vojvoda D’Orlean kad bi se
orodio sa carem i kad bi dobio sedamnaest provincija. G. maršal je tim
više delio mišljenje g. prestolonaslednika što se time suprotstavljao
mišljenju gospođe D’Etamp, koja mu je bila otvoreni neprijatelj i koja je
žarko želela da g. vojvoda D’Orlean pojača svoj položaj.
G. prestolonaslednik je tada komandovao kraljevom vojskom u
Spaniji i toliko je pritesnio carevu vojsku da bi ova potpuno izginula da
vojvotkinja D’Etamp, bojeći se da suviše velika prednost ne učini da
odbijemo mir i ženidbu g. vojvode D’Orleana sa carevom kćerkom, nije
potajno obavestila neprijatelja da izvrši prepad na Eperne i Šato-Tijeri,
koji su bili puni namirnica. Oni to učiniše i tako spasoše čitavu svoju
vojsku.
Vojvotkinja nije dugo uživala korist od svoje izdaje. Nešto kasnije g.
vojvoda D’Orlean umre u Farmutjeu od nekakve zarazne bolesti. On je
voleo jednu od najlepših žena na dvoru, a i ona je njega volela. Neću
vam je imenovati, jer je ona kasnije živela toliko razborito i čak je tako
brižljivo krila ljubav koju je osećala prema tome princu da je zaslužila
da joj se sačuva dobar glas. Slučaj je hteo da je vest o smrti svoga muža
primila u isti dan kada je saznala i za smrt g. D’Orleana, tako da je imala
taj izgovor da prikrije pravi svoj bol, a da se nije morala mučiti da se
savlađuje.
Kralj nije nadživeo princa svog sina; umro je dve godine kasnije. On
je preporučio g. prestolonasledniku da se koristi uslugama kardinala De
Turnona i admirala D’Anboa, a nije ni pomenuo g. maršala, koji je tada
bio u izgnanstvu u Šantijiu. Ipak je prva stvar koju je učinio kralj njegov
sin bila da ovoga pozove i da mu preda upravljanje državnim poslovima.
Gospođa D’Etamp je bila oterana i iskusila je sve zlostavljanje koje
je mogla i očekivati od jedne svemoćne neprijateljice; vojvotkinja De
Valantinoa se tada potpuno osvetila i toj vojvotkinji i svima onima koji
su joj se bili zamerili. Njeno gospodarenje kraljevom voljom činilo se još
potpunijim nego što je izgledalo dok je on bio prestolonaslednik. Već
dvanaest godina otkako ovaj vladar vlada ona je potpuni gospodar u
svemu; ona raspolaže zvanjima i poslovima; oterala je kardinala De
Turnona, kancelara Olivjea i Vilrova. Oni koji su hteli da upozore kralja
na njeno držanje propali su u tom pokušaju. Kont De Te, glavni
zapovednik artiljerije, koji je nije voleo, nije se mogao uzdržati da ne
govori o njenim ljubavima a naročito o onoj sa kontom De Brisakom, na
koga je kralj već bio veoma ljubomoran; ipak je ona uspela čak toliko da
je kont De Te pao u nemilost; oduzet mu je položaj i, što je gotovo
neverovatno, uspela je da on bude dodeljen kontu De Brisaku i da ovaj
zatim postane maršal Francuske. Kraljeva ljubomora, međutim, toliko je
porasla da nije mogao otrpeti da taj maršal ostane na dvoru; ali
ljubomora, koja je jetka i plaha u svakoga drugog, u njega je blaga i
obuzdavana krajnjim poštovanjem koje gaji prema svojoj ljubavnici,
tako da se usudio da udalji svoga suparnika samo pod izgovorom da mu
daje upravljanje nad Pijemontom. Ovaj je tamo proveo više godina;
prošle zime se vratio, pod izgovorom da traži vojsku i druge stvari
nužne armiji kojom komanduje. Želja da ponovo vidi gospođu De
Valantinoa i bojazan da ga ona ne zaboravi imale su možda udela u tom
putovanju. Kralj ga je primio veoma hladno. Gospoda De Giz, koja ga ne
vole, ali se ne usuđuju da to pokažu zbog gospođe De Valantinoa,
poslužili su se g. vidamom, koji mu je otvoreni neprijatelj, da spreče da
dobije bilo šta od onoga što je došao da traži. Nije bilo teško nauditi mu:
kralj ga mrzi, a njegovo prisustvo ga je onespokojavalo; tako da je on bio
prinuđen da se vrati, ne postigavši nikakva uspeha u svom putovanju,
sem što je možda oživeo u srcu gospođe De Valantinoa osećanja koja je
njegova odsutnost počela gasiti. Kralj je imao i drugih povoda za
ljubomoru, ali za njih ili nije saznao ili se nije usudio da se na njih požali.
Ne znam, kćeri moja - dodade gospođa De Šartr - da li nećete naći
da sam vam rekla više nego što ste želeli da saznate.
- Veoma sam daleko od toga, gospođo, da se na to požalim -
odgovori gospođa De Klev. - I kad se ne bih bojala da bih vam
dosađivala, pitala bih vas još o mnogim okolnostima koje su mi
nepoznate.
Osećanja g. De Nemura prema gospođi De Klev bila su isprva tako
žestoka da su mu oduzela volju, pa čak i sećanje na sve one koje je voleo
i sa kojima je održavao veze za vreme svoje odsutnosti. Nije se čak ni
potrudio da potraži kakav izgovor da bi raskinuo s njima; nije mogao da
nađe strpljenja da sasluša njihove žalbe i da odgovori na njihova
prebacivanja. Gospoda prestolonaslednikovica prema kojoj je gajio
prilično strasna osećanja, nije mogla u njegovom srcu da se odupre
gospođi De Klev. Čak je i njegovo nestrpljenje za putovanjem u Englesku
počelo popuštati, i nije više s toliko žara požurivao sve što je bilo
potrebno za odlazak. Često je išao kraljici prestolonaslednikovici, zato
što je i gospođa De Klev često bila tamo, i nije mu bilo krivo što je time
dopuštao da se misli ono što se verovalo o njegovim osećanjima prema
toj kraljici. Gospođa De Klev činila mu se toliko dragocena da se rešio da
joj radije ne da nikakva znaka svojih osećanja nego da stavi na kocku da
svet sazna za njih. Nije o njoj govorio čak ni vidamu De Šartru, koji mu
je bio prisan prijatelj i od koga ništa nije krio. Izabrao je tako mudro
ponašanje i tako se brižljivo čuvao da niko, sem viteza De Giza, nije ni
naslutio da je on zaljubljen u gospođu De Klev, pa bi to čak i ona sama
teško mogla primetiti da joj naklonost koju je osećala prema
njemu nije naročito obraćala pažnju na njegove postupke, a to joj nije
dopuštalo da se u pogledu njih dvoumi.
Nije našla u sebi isto raspoloženje da kaže svojoj majci šta misli o
osećanjima toga princa, kao što joj je govorila o drugim svojim
udvaračima. Bez predumišljaja da to sakrije od nje, nije joj uopšte o
tome govorila. Ali gospođa De Šartr je to i odviše dobro videla, kao i
naklonost koju je njena kći osećala prema njemu. To saznanje zadalo joj
je osetan bol; dobro je uviđala opasnost u kojoj se nalazila ta mlada
osoba zato što je voljena od čoveka kao što je g. De Nemur, prema kome
i ona ima naklonosti. Njene slutnje o toj naklonosti bile su potpuno
potvrđene nečim što se dogodilo nekoliko dana kasnije.
Maršal De Sent-Andre, koji je tražio svaku priliku da pokaže svoju
raskoš, zamolio je kralja, pod izgovorom da mu želi pokazali svoju kuću,
koja je upravo bila dovršena, da mu ukaže čast da dođe s kraljicama kod
njega na večeru. Maršalu je bilo isto tako drago i da pred gospođom De
Klev pokaže svoju raskošnu štedrost, koja je išla do rasipništva.
Nekoliko dana pre onoga koji je bio izabran za tu večeru, kralj
prestolonaslednik, čije je zdravlje bilo dosta slabo, rđavo se osećao i nije
primao nikoga. Kraljica njegova žena provela je ceo dan kraj njega.
Predveče, pošto mu je bilo nešto bolje, dopustio je da uđu k njemu
plemići koji su bili u predsoblju. Kraljica prestolonaslednikovica ode u
svoj stan; ona tu nađe gospođu De Klev i nekoliko drugih dama koje su
bile najprisnije s njom.
Kako je već bilo prilično kasno i pošto nije bila obučena, nije otišla
kraljici; naredila je da kažu da se neće pojaviti i da donesu drago
kamenje da bi ga odabrala za bal maršala De Sent-Andrea i dala od
njega gospođi De Klev, kao što joj je bila obećala. Dok su se bavili time,
stiže princ De Konde. Po njegovom položaju, pristup mu je bio svugde
slobodan. Kraljica prestolonaslednikovica mu reče da on bez sumnje
dolazi od kralja njenog muža i zapita ga šta tamo rade.
- Prepiru se sa g. De Nemurom, gospođo - odgovori on - a on sa
toliko žara brani stvar koju podržava, da to mora biti njegova stvar.
Mora biti da voli neku damu koja izaziva njegovo nespokojstvo kada je
na balu, jer toliko nalazi da je neprijatno za zaljubljenog čoveka da tamo
vidi osobu koju voli.
- Kako - reče gospođa prestolonaslednikovica. - G. De Nemur ne želi
da žena koju voli ide na bal? Mislila sam odista da muževi mogu želeti
da im žene tamo ne idu, ali što se tiče ljubavnika, nikada nisam mislila
da bi mogli biti toga mišljenja.
- G. De Nemur nalazi - odgovori princ De Konde - da je bal nešto
najnepodnošljivije za zaljubljene ljude, bilo da su voljeni ili da nisu. On
kaže da ih, ako su voljeni, boli što su u toku nekoliko dana manje
voljeni; da nema žene koju briga o nakitu ne bi sprečila da misli na svog
ljubavnika; da su one time potpuno zauzete; da se isto toliko celoga
sveta radi brinu da se ukrase koliko i onoga radi koga vole; kada su na
balu, hoće da se svide svima koji ih gledaju; kada su zadovoljne svojom
lepotom, one zbog toga osećaju radost u kojoj njihov ljubavnik nema
najvećeg udela. On kaže i to da čovek, kad nije voljen, još više pati kad
voljenu ženu vidi na kakvom skupu; što joj se više javno dive, to se on
smatra nesrećnijim što ga ona ne voli; uvek se boji da njena lepota ne
izazove neku ljubav srećniju od njegove. Najzad, on nalazi da nema
patnje ravne onoj koju čovek trpi kada vidi na balu voljenu ženu, sem
možda kada zna da je ona tamo, a on nije.
Gospođa De Klev se činila da ne čuje šta princ De Konde govori, ali
ga je pažljivo slušala. Lako je presudila kolikog udela ima ona u
mišljenju koje brani g. De Nemur, a naročito u onome što govori o bolu
kada čovek nije na balu na kome je žena koju voli, jer on nije mogao biti
na balu maršala De Sent-Andrea, pošto ga je kralj poslao pred vojvodu
De Ferara.
Kraljica prestolonaslednikovica smejala se sa princom De Kondeom
i nije odobravala mišljenje g. De Nemura.
- Postoji samo jedna prilika, gospođo - reče joj princ - kada g. De
Nemur pristaje da žena koju voli ide na bal, a to je onda kada ga on
priređuje; i on kaže da je prošle godine, kada je priredio jedan Vašem
veličanstvu, smatrao da mu njegova ljubavnica ukazuje čast što je došla,
mada je izgledalo da je došla samo u vašoj pratnji; da uzeti učešća na
zabavi koju ljubavnik priređuje uvek znači učiniti mu ljubav; da je isto
tako prijatna stvar za ljubavnika da ga njegova ljubavnica vidi kao
gospodara tamo gde se nalazi sav dvor i da ga vidi kako dobro obavlja
dužnost domaćina.
- G. De Nemur je dobro učinio - reče kraljica
prestolonaslednikovica, osmehnuvši se - što je dao za pravo voljenoj
ženi što je došla na bal. Tada je bio toliki broj žena kojima je on
pridavao to svojstvo da bi malo sveta bilo da one nisu došle.
Čim je princ De Konde počeo iznositi mišljenje g. De Nemura o balu,
gospođa De Klev je osetila veliku želju da ne ode na bal maršala De
Sent-Andrea. Ona se lako saglasila sa mišljenjem da žena ne treba da ide
čoveku koji je voli i bilo joj je milo što je iz strogosti mogla učiniti nešto
što je bio i znak naklonosti prema g, De Nemuru. Ipak je ponela nakit
koji joj je dala kraljica prestolonaslednikovica; ali uveče, kada ga je
pokazala svojoj majci, rekla joj je da nema nameru da se njime posluži,
da se maršal De Sent-Andre toliko trudi da joj pokaže svoju naklonost
da ona ne sumnja u njegovu želju da se pomisli kako i ona ima udela u
tome što on priređuje zabavu u kraljevu čast i da bi joj on, pod
izgovorom da joj odaje počast u svom domu, mogao ukazivati pažnju
koja bi joj mogla biti neprijatna.
Gospođa De Šartr je neko vreme pobijala mišljenje svoje kćeri,
smatrajući da je ono neobično; ali, videvši da se ustvrdoglavila, složila
se i rekla joj da treba, dakle, da se načini bolesnom da bi imala izgovor
što neće ići, jer razlozi koji je u tome sprečavaju ne bi bili usvojeni, i da
čak treba sprečiti da se oni i ne naslute. Gospođa De Klev pristade rado
da provede nekoliko dana kod kuće, da ne bi otišla tamo gde g. De
Nemur nije mogao biti; a on pođe na put nemajući to zadovoljstvo da
sazna da ona neće ići na bal.
Vratio se sutradan posle bala i saznao je da ona nije bila na njemu;
ali, budući da nije znao da su pred njom ispričali razgovor vođen kod
kralja prestolonaslednika, bio je daleko od pomisli da je toliko srećan da
ona zbog njega nije bila na balu.
Sutradan, dok je bio kod kraljice i razgovarao sa gospođom
prestolonaslednikovicom, dođoše gospođa De Šartr i gospođa De Klev i
priđoše toj princezi. Gospođa De Klev je bila pomalo nemarno obučena,
kao osoba kojoj je bilo rđavo; ali njeno lice je slabo odgovaralo odeći.
- Tako ste lepi - reče joj gospođa prestolonaslednikovica - da ne bih
mogla poverovati da ste bili bolesni. Mislim da vas je princ De Konde,
iznoseći vam mišljenje g. De Nemura o balu, ubedio da biste učinili
ljubav maršalu De Sent-Andreu da ste otišli kod njega, i da vas je to
sprečilo da ne odete.
Gospođa De Klev pocrvene zato što je gospođa
prestolonaslednikovica tako tačno pogodila i što je pred g. De Nemurom
rekla ono što je pogodila.
Gospođa De Šartr vide u tom trenutku zašto njena kći nije htela ići
na bal; i da bi sprečila g. De Nemura da i on to ne oceni isto tako dobro
kao i ona, uze reč sa izrazom koji je izgledao kao da se zasniva na istini.
- Uveravam vas, gospođo - reče ona gospođi prestolonaslednikovici
- da Vaše veličanstvo ukazuje mojoj kćeri veću čast nego što ona
zaslužuje. Ona je uistinu bila bolesna; ali, da je ja nisam sprečila, mislim
da ne bi propustila da vas prati i da se i onako promenjena pokaže,
samo da bi imala zadovoljstvo da vidi sve ono izvanredno što je bilo na
sinoćnoj zabavi.
Gospođa prestolonaslednikovica poverova u ono što je rekla
gospođa De Šartr, a g. De Nemuru je bilo vrlo krivo što mu se to učinilo
verovatnim; ipak je rumenilo gospođe De Klev pobudilo u njemu slutnju
da ono što je rekla gospođa prestolonaslednikovica nije bilo sasvim
daleko od istine. Gospođi De Klev je isprva bilo krivo što je g. De Nemur
imao razloga da pomisli da ju je on sprečio da ne ode kod maršala De
Sent-Andrea, ali je zatim osetila kao nekakvu žalost što mu je njena mati
oduzela razloge za takvo mišljenje.
Mada je sastanak u Serkanu bio prekinut, pregovori za mir ipak su
se bili nastavili i stvari su se tako uredile da je pred kraj februara došlo
do sastanka u Šato-Kambreziju. Tamo su se vratili isti izaslanici, i
odsutnost maršala De Sent-Andrea oslobodila je g. De Nemura
suparnika koji mu je bio najopasniji, kako po pažnji s kojom je motrio
na sve one koji bi se približili gospođi De Klev, tako i po napretku koji je
mogao postići kod nje.
Gospoda De Šartr nije htela dopustiti svojoj kćeri da opazi da ona
zna za njena osećanja prema vojvodi, iz bojazni da ova ne posumnja u
ono što je ona želela da joj kaže. Jednoga dana ona stade govoriti o
njemu, reče o njemu štošta dobroga, ali umeša u to i mnogo zatrovanih
pohvala o razboritosti koju on pokazuje time što je nesposoban da se
zaljubi i što od veza sa ženama stvara samo zadovoljstvo sebi, a ne
pretvara ih u ozbiljnu privrženost.
- Osumnjičili su ga, doduše - dodade ona - da gaji veliku ljubav
prema kraljici prestolonaslednikovici; vidim čak da joj često dolazi i
savetujem vam da izbegavate razgovor s njim, koliko god budete mogli,
a naročito nasamo, jer, budući da se gospođa prestolonaslednikovica
ovako ophodi sa vama, uskoro bi se reklo da ste vi njihova poverljiva
osoba, a znate koliko je takav glas neprijatan. Mišljenja sam, ukoliko se
ti glasovi i dalje budu širili, da treba malo manje da joj odlazite, da ne
biste bili umešani u ljubavne spletke.
Gospoda De Klev nikad ne beše čula da se govori o g. De Nemuru i o
gospođi prestolonaslednikovici; veoma ju je iznenadilo to što joj je mati
rekla i poverovala je da se prevarila u svemu što je mislila o vojvodinim
osećanjima, tako da se sasvim promenila u licu. Gospoda De Šartr je
primetila to. U tom trenutku naišle su neke posete i gospođa De Klev je
otišla u svoj stan i zatvorila se u svoj kabinet.
 Ne može se izraziti bol koji je osetila kada je, zahvaljujući onome
što joj je mati maločas bila rekla, uvidela koliko joj je stalo do g. De
Nemura; nikada se još nije bila usudila da to sama sebi prizna. Ali tada
je uvidela da su osećanja koja gaji prema njemu ona koja g. De Klev od
nje toliko traži; uvidela je koliko je sramno što ih oseća prema nekome
drugom, a ne prema mužu, koji ih zaslužuje. Osetila se uvređena a i
zbunjena strahom da g. De Nemur možda hoće da se posluži njome kao
izgovorom za svoje veze sa gospođom prestolonaslednikovicom, i ta ju
je misao podstakla da ispriča gospođi De Šartr i ono što još ne beše
rekla.
Sutradan ujutro otide ona u njenu sobu da izvrši ono što je bila
odlučila; ali našla je da gospođa De Šartr ima laku groznicu, tako da nije
htela razgovarati s njom. Ta bolest je ipak izgledala takva malenkost da
gospođa De Klev nije propustila da posle ručka ode gospođi
prestolonaslednikovici; ova je bila u svom kabinetu sa dvema-trima
damama sa kojima je bila najprisnija.
- Razgovarale smo o g. De Nemuru - reče joj kraljica, ugledavši je - i
čudile smo se koliko se promenio posle svoga povratka iz Brisela. Pre
no što je tamo otišao voleo je bezbroj žena, i to mu je čak bila mana, jer
je podjednaku pažnju ukazivao i onima koje su to zaslužile i onima koje
nisu. Otkako se vratio, ne poznaje više ni jedne ni druge. Nikada nije kod
njega bilo tako velike promene. Nalazim čak da ima promene i u
njegovoj naravi, i da je manje veseo nego obično.
Gospođa De Klev ne odgovori ništa. Ona sa stidom oseti da bi sve
što je rečeno o promeni u toga princa shvatila kao znak njegovih
osećanja, da nije bila razuverena. Osetila je neku jetkost prema gospođi
prestolonaslednikovici što ova traži nekakve razloge i čudi se nečemu o
čemu očevidno zna istinu bolje nego iko. Nije mogla da se uzdrži da joj
ne pokaže nešto od toga; i, pošto su se ostale dame udaljile, ona joj priđe
i reče joj sasvim tiho:
- Jeste li i mene radi govorili to, gospođo, i zar biste hteli da
sakrijete od mene da ste vi ta koja ste učinili da g. De Nemur promeni
svoje ponašanje?
 - Nepravedni ste - reče joj gospođa prestolonaslednikovica. - Znate
da ništa ne krijem od vas. G. De Nemur je, doduše, pre nego što je otišao
u Brisel imao, čini mi se, nameru da mi da naslutiti da me ne mrzi; ali
otkako se vratio, ne čini mi se čak ni da se seća svega što je činio, i
priznajem da sam ljubopitljiva da saznam šta je učinilo da se promeni.
Teško da to ne bih mogla odgonetnuti: vidam De Šartr, koji mu je prisan
prijatelj, zaljubljen je u jednu osobu na koju imam izvesnog uticaja, i tim
putem ću saznati šta je izazvalo tu promenu.
Gospođa prestolonaslednikovica govorila je sa izrazom koji je
ubedio gospođu De Klev, i ova se našla u spokojnijem i prijatnijem
raspoloženju nego što je bila pre toga.
Kada se vratila svojoj majci, saznala je da joj je mnogo gore nego što
joj je bilo kada ju je ostavila. Groznica se pojačala i tako je rasla sledećih
dana da se činilo da će to biti ozbiljna bolest. Gospođa De Klev je bila
veoma ucveljena i nikako nije izlazila Iz sobe svoje majke; i g. De Klev je
navraćao tamo svakoga dana, i iz brige za gospođu De Šartr, a i da bi
sprečio svoju ženu da se ne preda tuzi, ali isto tako i radi zadovoljstva
da je vidi; njegova strasna ljubav nije se bila smanjila.
G. De Nemur, koji je prema njemu uvek pokazivao mnogo
prijateljstva, nije prestao da ga pokazuje ni posle povratka iz Brisela. Za
vreme bolesti gospođe De Šartr taj princ je našao načina da više puta
vidi gospođu De Klev, čineći se da traži njenog muža ili da je došao da ga
povede u šetnju. Tražio ga je čak i u sate kada je dobro znao da ovaj nije
kod kuće i, pod izgovorom da ga čeka, ostajao je u predsoblju gospođe
De Šartr, gde je uvek bilo više uglednih osoba. Gospoda De Klev je tamo
često dolazila, i, premda je bila ožalošćena, nije se g. De Nemuru činila
manje lepom. On joj je pokazivao koliko učestvuje u njenoj žalosti i
govorio joj je o tome sa tako nežnim i poniznim izrazom lica da ju je
lako ubedio da nije u gospođu prestolonaslednikovicu zaljubljen.
Ona se nije mogla savladati da se ne zbuni pri viđenju s njim a da
ipak ne oseti i zadovoljstvo što ga vidi; ali kad on više ne bi bio pred
njom i kad bi pomislila da je draž koju nalazi u viđenju s njim početak
strasti, malo je trebalo pa da joj se ne učini da ga mrzi zbog bola koji joj
je pričinjavala ta pomisao.
 Gospodi De Šartr bivalo je znatno gore, tako da su počeli gubiti
nadu da će joj spasti život; ono što su joj lekari rekli o opasnosti u kojoj
se nalazi primila je sa hrabrošću dostojnom njene vrline i pobožnosti.
Pošto su lekari izišli, ona zamoli sve da se povuku, pa pozva gospođu De
Klev.
- Treba da se rastanemo, kćeri moja - reče joj ona pružajući joj
ruku. - Opasnost u kojoj vas ostavljam i potreba koju imate za mnom
povećavaju mi bol što vas napuštam. Vi imate naklonost prema g. De
Nemuru; ne tražim uopšte da mi to priznate: nisam više u stanju da se
koristim vašom iskrenošću da bih vas upućivala. Već odavno sam
opazila tu naklonost, ali isprva vam nisam htela o njoj govoriti, iz straha
da je i vi sami ne primetite. Sada je suviše poznajete; na ivici ste ponora;
treba velikih napora i velikih savladavanja da biste se zadržali.
Pomislite na ono što dugujete svome mužu; pomislite na ono što
dugujete samoj sebi i pomislite da ćete izgubiti onaj dobar glas koji ste
stekli i koji sam vam toliko želela. Imajte snage i hrabrosti, kćeri moja,
povucite se sa dvora, privolite svog muža da vas odvede; ne plašite se
da se odlučite na nešto odviše oporo ili odviše teško, ma koliko vam se
to isprva činilo užasno: to će kasnije biti mnogo prijatnije nego nesreće
koje donosi ljubavna veza. Kad bi vas drugi razlozi sem vrline i dužnosti
mogli obavezati na ono što želim, rekla bih vam da, ako je nešto kadro
pomutiti sreću kojoj se nadam odlazeći sa ovog sveta, to bi bilo kad bih
videla da ste posrnuli kao druge žene; ali ako ta nesreća treba da vam se
dogodi, primam smrt s radošću da ne bih bila svedok tome.
Gospoda De Klev je lila suze na majčinu ruku, koju je držala
stegnutu u svojima, a gospođa De Šartr je bila i sama dirnuta:
- Zbogom, kćeri moja - reče joj ona - završimo razgovor, koji nas
obe suviše raznežuje, i sećajte se, ako možete, svega što sam vam
maločas rekla.
Ona se okrete na drugu stranu završavajući te reči i naredi svojoj
kćeri da pozove poslugu, ne hoteći više da je sluša niti da govori.
Gospođa De Klev iziđe iz sobe svoje majke u stanju koje se može
zamisliti, a gospođa De Šartr mislila je još samo kako da se pripremi za
smrt. Poživela je još dva dana, u toku kojih nije više htela da se vidi sa
svojom kćerkom, koja je bila još jedino za šta je bila vezana.
Gospođa De Klev je bila u krajnjoj tuzi; muž je nije napuštao, i čim
je gospođa De Šartr izdahnula on je odvede na selo da bi je udaljio od
mesta koje je samo pooštravalo njen bol. Takav bol nikada još nije bio
viđen; mada su nežnost i zahvalnost imale u njemu najvećeg udela,
umnogome mu je takođe bila uzrok i potreba koju je osećala za svojom
majkom da bi se odbranila od g. De Numera. Osećala se nesrećnom što
je prepuštena samoj sebi u vreme kada je tako malo vladala svojim
osećanjima i kada je toliko želela da ima nekoga ko bi joj se sažalio i ulio
joj snage.
Način na koji se g. De Klev ophodio prema njoj učinio je da još jače
poželi da se nikada ne ogreši o sve ono što mu duguje. Stoga je prema
njemu pokazivala više prijateljstva i nežnosti nego ikada ranije; nije mu
dala da se odvoji od nje i činilo joj se da će je on, time što će mu ona biti
privržena, braniti od g. De Nemura.
Vojvoda dođe na selo da poseti g. De Kleva. On učini sve što je
mogao da bi posetio i gospođu De Klev, ali ga ona ne htede primiti, i,
osećajući da se ne bi mogla savladati da joj ne bude prijatan, donese
čvrstu odluku da se ne vidi s njim i da izbegne sve prilike za to koje bi
zavisile od nje.
G. De Klev dođe u Pariz da bi ispunio svoje obaveze na dvoru obeća
svojoj ženi da će se sutradan vratiti; ipak se vratio tek preksutradan.
- Čekala sam vas juče ceo dan - reče mu gospođa De Klev kad je
stigao - treba da vam zamerim što niste došli kao što ste bili obećali.
Kad bih mogla osetiti još neku žalost u stanju u kome se nalazim, znate i
sami da bi to bilo zbog smrti gospođe De Turnon, za koju sam saznala
jutros. Bila bih potresena time i da je nisam poznavala; uvek je za
žaljenje kad tako mlada i lepa žena kao što je bila ona umre za dva dana;
ali ona je uz to bila jedna od onih osoba koje su mi se najviše sviđale i
imala je, čini mi se, isto toliko mudrosti koliko i vrlina.
- Bilo mi je vrlo krivo što se nisam vratio juče - odgovori g. De Klev -
ali bio sam toliko potreban utesi jednog nesrećnika da mi je bilo
nemogućno da ga ostavim. Što se tiče gospođe De Turnon, ne savetujem
vam da zbog nje budete ožalošćeni, ako je žalite kao ženu punu
razboritosti i dostojnu vašeg uvaženja.
- Vi me iznenađujete - nastavi gospođa De Klev - jer ste mi više puta
rekli da nema na dvoru žene koju biste više cenili.
- To je istina - odgovori on - ali žene su neshvatljive, i kad ih sve
vidim, osećam se tako srećnim što imam vas da ne mogu dovoljno da se
nadivim svojoj sreći.
- Vi me cenite više nego što vredim - odgovori gospođa De Klev
uzdahnuvši - i nije još vreme da me smatrate dostojnom vas. Ispričajte
mi, molim vas, šta vas je razočaralo u gospođi De Turnon.
- Odavno sam se već razočarao - odgovori on - i odavno sam znao
da je volela konta De Sansera, kome je davala nade da će se udati za
njega.
- Ne mogu da poverujem - prekide ga gospođa De Klev - da je
gospođa De Turnon dala nade Sanseru kad je pokazala tako čudno
nemarenje za brak otkako je ostala udovica, i kad je dala javne izjave da
se nikada neće ponovo udati.
- Da je samo njemu dala nade - odgovori g. De Klev - ne bi se trebalo
čuditi; ali iznenađuje što je istovremeno dala nade i Estutvilu. Ispričaću
vam celu tu priču.
 Drugi deo

Znate za prijateljstvo koje postoji između Sansera i mene; ipak,

kada se pre otprilike dve godine zaljubio u gospođu De Turnon, veoma
je brižljivo krio to od mene, kao i od svih ostalih. Bio sam daleko od toga
da to naslutim. Gospođa De Turnon je još izgledala neutešna zbog smrti
svoga muža i živela je u strogoj povučenosti. Sanserova sestra je
takoreći bila jedina koju je posećivala, i on se kod nje i zaljubio u nju.
Jedno veče, kada je trebalo da se u Luvru prikaže neka komedija, i
dok su čekali samo kralja i gospođu De Valantinoa pa da počnu, javljeno
je bilo da je gospođi De Valantinoa pozlilo i da kralj neće doći. Svi su
lako zaključili da je bolest vojvotkinje neka raspra sa kraljem. Znali smo
da je bio ljubomoran na maršala De Brisaka dok je ovaj bio na dvoru, ali
se on nekoliko dana ranije beše vratio u Pijemont, pa nismo mogli da
predstavimo sebi povod te svađe.
Dok sam razgovarao o tome sa Sanserom, g. D’Anvil uđe u dvoranu
i tiho mi reče da je kralj u ojađenosti i srdžbi dostojnoj sažaljenja; da je
prilikom pomirenja između njega i gospođe De Valantinoa, do koga je
bilo došlo nekoliko dana ranije, posle raspri koje su imali zbog maršala
De Brisaka, kralj dao vojvotkinji jedan prsten i zamolio je da ga nosi; da
je, dok se ona oblačila da dođe na komediju, opazio da ona nema taj
prsten i zapitao je za razlog; da se ona načinila iznenađena što ga nema i
zatražila ga od svoje posluge, koja je, na nesreću, budući da nije bila
upućena, odgovorila da ga već četiri-pet dana nije videla.
,,A to je bilo upravo vreme koje je prošlo od odlaska maršala De
Brisaka”, nastavio je g. D’Anvil. „Kralj nije sumnjao u to da mu je ona na
rastanku dala prsten. Ta pomisao je tako žestoko probudila svu onu
ljubomoru koja još nije bila minula da se protiv svog običaja razgnevio i
prebacio joj hiljadu stvari. Vratio se u svoje odaje veoma ojađen, ali ne
znam da li više zbog pomisli na to da je gospođa De Valantinoa
žrtvovala njegov prsten ili zbog bojazni da ju je naljutio svojim
gnevom.”
Čim mi je g. D’Anvil ispričao tu novost, priđoh Sanseru da mu je
saopštim; rekoh mu to kao tajnu koja mi je poverena i o kojoj mu
zabranjujem da govori.
Sutradan ujutro otidoh dosta rano svojoj snahi; kraj njene postelje
zatekoh gospođu De Turnon. Ona nije volela gospođu Valantinoa, a
znala je dobro da ni moja snaha nema razloga da se njome pohvali.
Sanser je bio kod nje po izlasku sa komedije. Rekao joj je za svađu kralja
sa vojvotkinjom, a gospođa De Turnon je bila došla da to ispriča mojoj
snahi, ne znajući ili ne misleći na to da sam ja to ispričao njenom
ljubavniku.
Čim sam prišao svojoj snahi, ona reče gospođi De Turnon da se
meni može poveriti ono što je ova njoj maločas rekla, i, ne čekajući
odobrenje gospođe De Turnon, ispriča mi od reči do reči sve ono što
sam prethodne večeri rekao Sanseru. Možete suditi koliko sam bio
iznenađen. Pogledah gospođu De Turnon i ona mi se učini zbunjena.
Njena zbunjenost pobudi me da posumnjam: stvar sam ispričao samo
Sanseru, on me je ostavio po izlasku sa komedije ne rekavši mi zašto;
setih se da sam čuo kako veoma hvali gospođu De Turnon. Sve mi je to
otvorilo oči, pa mi nije bilo teško odgonetnuti da se on udvara njoj i da
ju je posetio pošto se rastao od mene.
Bio sam tako ljut kad sam video da krije od mene tu ljubav da sam
rekao mnogo šta po čemu je gospođa De Turnon uvidela kakvu je
nesmotrenost učinila; ispratih je do njenih kola i rekoh joj, opraštajući
se, da zavidim sreći onoga koji joj je ispričao o zavadi kralja sa
gospođom De Valantinoa.
Zatim otidoh smesta da nađem Sansera, prekoreh ga i rekoh mu da
znam za njegova osećanja prema gospođi De Turnon, ne rekavši mu
kako sam to otkrio. Bio je prinuđen da mi prizna. Na to mu ispričah
kako sam saznao za to, a on mi sa svoje strane ispriča pojedinosti o toj
ljubavi; reče mi da je ona odlučila da se uda za njega, premda je mlađi
sin u porodici i daleko od toga da bi mogao i pomisliti na tako dobru
priliku. Niko ne bi mogao biti više iznenađen nego što sam ja bio. Rekoh
Sanseru da požuri sa sklapanjem braka, jer nema toga čega ne bi trebalo
da se plaši od žene koja ima pritvornost da se prikazuje svetu pod tako
lažnim licem. On mi odgovori da je ona bila istinski ožalošćena, ali
da je naklonost koju oseća prema njemu savladala tu žalost i da nije
mogla odjednom pokazati tako veliku promenu. Reče mi još više drugih
razloga da bi je opravdao, a oni su mi pokazali u kolikoj je meri
zaljubljen u nju; uveravao me je da će je nagovoriti da pristane da i ja
znam za osećanja koja on gaji prema njoj, pošto je već ona sama učinila
da za njih saznam. Zaista ju je i privoleo na to, mada s mnogo muke, i ja
sam kasnije bio vrlo upućen u njihove tajne.
Nikada nisam video ženu koja bi imala tako časno i prijatno
ponašanje prema svom ljubavniku; ipak mi je uvek smetalo njeno
pretvaranje da pred svetom izgleda ožalošćena.
Sanser je bio toliko zaljubljen i tako zadovoljan načinom kako se
ophodila prema njemu da se, tako reći, nije usudio da je požuri na
zaključenje braka, iz bojazni da ona ne pomisli da ga on želi više iz
koristoljublja nego iz istinske ljubavi. Ipak joj je govorio o tome, i ona
mu se učinila rešena da se uda za njega; počela je čak napuštati onu
povučenost u kojoj je živela i vraćati se u društvo. Dolazila je mojoj
snahi u vreme kada se kod nje nalazio jedan deo dvora. Sanser je retko
dolazio tamo, ali oni koji su tamo bili svako veče i koji su je često viđali
nalazili su da je vrlo raspoložena.
Neko vreme pošto je počela napuštati tu osamljenost Sanseru se
učini da oseća izvesno ohlađenje njene ljubavi prema njemu. Više puta
govorio mi je o tome, a da ja nisam pridao nekog značaja tim žalbama;
ali kada mi je naposletku rekao da, umesto da zaključi njihov brak, ona
kao da ga odlaže, počeh verovati da ima pravo što je zabrinut.
Odgovorih mu da se ne bi trebalo iznenaditi kad bi se ljubav gospođe De
Turnon smanjila pošto je trajala dve godine; da, i kad se ne bi smanjila,
ako samo ne bi bila dovoljno jaka da je navede da se uda za njega, on ne
bi trebalo da se na to žali; da bi mu taj brak u očima javnosti veoma
naškodio, ne samo zato što on nije dovoljno dobra prilika za nju nego i
zbog štete koju bi time naneo svom dobrom glasu; da, tako, sve što
može poželeti jeste da ga ona ne vara i da mu ne uliva lažne nade. Rekoh
mu još da ne bi trebalo da se razljuti ili da se žali ako ona nema snage da
se uda za njega ili ako mu prizna da voli nekoga drugog, već da bi
trebalo da prema njoj sačuva poštovanje i zahvalnost.
- Dajem vam - rekoh mu - savet koji bih i sam poslušao; jer
iskrenost me uvek toliko dirne da mislim, kad bi mi ljubavnica, ili čak i
žena, priznala da joj se neko sviđa, bio bih rastužen, ali ne i ljut.
Napustio bih ulogu ljubavnika ili muža da bih je posavetovao ili da bih je
žalio.
Na te reči gospođa De Klev pocrvene, našavši da bi se mogle
odnositi i na stanje u kome se ona nalazila, što ju je iznenadilo i izazvalo
u njoj zbunjenost, od koje dugo nije mogla da se pribere.
- Sanser je razgovarao sa gospođom De Turnon - nastavi g. De Klev
- i rekao joj sve kako sam mu savetovao; ali ona ga je tako usrdno
razuveravala i činila se tako uvređena njegovim sumnjama da ih je
potpuno otklonila. Ipak je odložila njihovo venčanje zbog putovanja na
koje je on trebalo da pođe i koje je imalo biti prilično dugo; ali se tako
dobro ponašala do njegovog odlaska i činila se tako ožalošćena da sam i
ja, kao i on, poverovao da ga uistinu voli. On je otputovao pre otprilike
tri meseca; za vreme njegove odsutnosti malo sam viđao gospođu De
Turnon: bio sam potpuno zauzet vama i znao sam samo da on treba
uskoro da se vrati.
Prekjuče, stigavši u Pariz, saznadoh da je umrla; poslah njemu da
čujem ima li od njega vesti. Javiše mi da je stigao sinoć, upravo na dan
smrti gospođe De Turnon. Odoh da ga posetim istoga časa, sluteći u
kakvom ću ga stanju zateći; ali njegova ojađenost je daleko prevazilazila
sve što sam zamišljao.
Nikada nisam video tako dubok i tako nežan bol; čim me je ugledao,
on me zagrli, briznuvši u plač. „Neću je više videti”, reče mi, „neću je više
videti, mrtva je! Nisam je bio dostojan, ali ću uskoro poći za njom.”
Zatim ućuta; pa je, s vremena na vreme, ponavljajući stalno: „Umrla
je, neću je više videti!” ponovo jaukao i plakao i izgledao kao čovek koji
je izgubio pamet. Rekao mi je da za vreme svoje odsutnosti nije često
primao od nje pisma, ali da se tome nije čudio, jer ju je poznavao i znao
koliko bi je muke stalo da se izloži opasnosti u koju bi je pisma mogla
dovesti. Nije sumnjao da će se oženiti njome posle povratka; gledao je
na nju kao na najljupkiju i najverniju osobu koja je ikada postojala, a
izgubio ju je u trenutku kda je mislio da se veže sa njom zauvek. Sve te
misli bacale su ga u silnu žalost, koja ga je sasvim slomila, i priznajem da
se nisam mogao uzdržati da me to ne dirne.
Ipak sam bio prisiljen da ga napustim da bih otišao
kralju; obećah mu da ću se uskoro vratiti. Zbilja sam se i vratio, i nikada
nisam bio tako iznenađen kao kad sam ga zatekao sasvim
drugačijeg nego što ga bejah ostavio. Stajao je u svojoj sobi, gnevna lica,
hodajući i zastajući kao da je van sebe. „Hodite, hodite”, reče mi, „hodite
da vidite čoveka koji je najočajniji na svetu; hiljadu puta sam nesrećniji
nego što sam maločas bio, a ono što sam saznao o gospođi De Turnon
gore je nego njena smrt.”
Pomislih da mu je bol sasvim pomutio razum, jer nisam morao
zamisliti da bi moglo biti nečega goreg nego što je smrt ljubavnice koju
čovek voli i koja ga voli. Rekoh mu da sam odobravao njegovu žalost
dok je imala granica i da sam je delio s njim, ali da ga više neću žaliti ako
se prepusti očajanju i ako izgubi pamet.
„Bio bih vrlo srećan da sam je izgubio, a i život isto tako”, uzviknu
on. „Gospođa De Turnon bila mi je neverna, a za njeno neverstvo i izdaju
saznajem sutradan pošto sam saznao za njenu smrt, u vreme kada mi je
duša osvojena i prožeta najžešćim bolom i najnežnijom ljubavlju koju je
čovek ikada osetio; u vreme kada je u mom srcu predstava o njoj kao
slika najsavršenije stvari koja je ikada postojala, i najsavršenije prema
meni, otkrivam da sam se prevario i da ona ne zaslužuje da je
oplakujem, a, međutim, osećam istu ucveljenost kao da mi je bila verna,
a njeno neverstvo osećam kao i da nije umrla. Da sam saznao za njenu
nestalnost pre njene smrti, ljubomora, gnev i bes osvojili bi me i očvrsli
me u neku ruku protiv bola zbog njenog gubitka; ali nalazim se u stanju
u kome ne mogu ni da se utešim ni da je mrzim.”
Možete zamisliti koliko sam bio iznenađen onim što mi je Sanser
govorio; upitah ga kako je saznao to što mi je rekao. On mi ispriča da je
časak kasnije pošto sam ja izišao iz njegove sobe, došao da ga poseti
Estutvil, koji mu je prisan prijatelj, ali koji ipak ništa nije znao o
njegovoj ljubavi prema gospođi De Turnon; da je, čim je seo, počeo
plakati i rekao mu da ga moli za izvinjenje što mu je krio ono što će mu
sada reći; da ga moli da mu se sažali; da je došao da mu otvori srce i da
on pred sobom vidi čoveka koji je najviše na svetu ožalošćen smrću
gospođe De Turnon.
„To ime”, reče mi Sanser, „toliko me je iznenadilo da, premda mi je
prva namera bila da mu kažem kako sam ja time više ožalo šćen nego
on, ipak nisam imao snage da progovorim. On je nastavio i rekao mi da
je zaljubljen u nju od pre šest meseci; da je uvek hteo to da mi kaže, ali
da mu je ona to izričito zabranila, i to tako odlučno da se nije usudio da
je ne posluša; da se i on njoj svideo tako reći u isto vreme kada se i
zaljubio u nju; da su svoju ljubav krili od celog sveta; da je imao
zadovoljstvo da je teši zbog smrti njenog muža, i, najzad, da je trebalo
da se oženi njome upravo u vreme kada je umrla, ali da je trebalo da taj
brak, koji je proizlazio iz ljubavi, izgleda kao posledica dužnosti i
poslušnosti; da je ona privolela svoga oca da joj naredi da se uda za
njega, kako ne bi bilo velike promene u njenom ponašanju koje je bilo u
takvoj suprotnosti sa preudajom”.
„Dok je Estutvil govorio”, reče mi Sanser, „poverovao sam njegovim
rečima, jer su mi se učinile verovatne, kao i zato što je vreme kad mi je
rekao da je počeo voleti gospođu De Turnon bilo upravo ono kada mi se
učinilo da se promenila; ali trenutak kasnije pomislio sam da je lažljivac
ili bar sanjalica. Bio sam gotov da mu to kažem; zatim sam poželeo da to
rasvetlim, ispitivao sam ga, načinio sam se da sumnjam; jednom reči,
toliko sam nastojao da se uverim u svoju nesreću da me je on upitao
poznajem li rukopis gospođe De Turnon. Stavio je na moju postelju
četiri njena pisma i njen portret; moj brat je u tom trenutku ušao.
Estutvilu je lice bilo u suzama, te je bio prisiljen da izađe da se to ne bi
videlo; rekao mi je da će doći uveče po ono što mi je ostavio, a ja sam,
pod izgovorom da se ne osećam dobro, otpravio svog brata, zbog
nestrpljenja da razgledam ta pisma koja su mi bila ostavljena, a nadao
sam se da ću u njima naći nešto što me neće ubediti u sve ono što mi je
Estutvil bio rekao. Ali, avaj! Šta li sve nisam našao u njima! Kakvu
nežnost! Kakve zakletve! Kakva uveravanja da će se udati za njega!
Kakva pisma! Meni nikada nije takva napisala. I tako, dodao je, osećam
bol i zbog njene smrti i zbog njenog neverstva; ta dva bola su često
upoređivana, ali ih nikada jedna ista osoba nije istovremeno osetila.
Priznajem, na svoju sramotu, da još više osećam njen gubitak nego
njenu nepostojanost; ne mogu da je smatram dovoljno krivom da bih se
pomirio sa njenom smrću, Da je živa, imao bih zadovoljstvo da joj
prebacujem i da joj se svetim ukazujući joj na njenu nepravednost. Ali
neću je više videti”, nastavljao je, „neću je više videti; to zlo je veće od
svih zala. Želeo bih da joj vratim život po cenu svoga sopstvenog. Kakva
želja! Kad bi se vratila živela bi za Estutvila. Kako sam juče bio srećan!”
uzviknuo je, „kako sam bio srećan! Bio sam najojađeniji čovek na
svetu, ali je moja ojađenost bila razložna i nalazio sam izvesnu slast u
pomisli da se nikada neću utešiti. Danas su sva moja osećanja
neopravdana. Plaćam lažnoj ljubavi koju je pokazivala prema meni isti
danak bola koji sam smatrao da dugujem istinskoj ljubavi. Ne mogu ni
da mrzim ni da volim njenu uspomenu; ne mogu ni da se utešim ni da
budem ožalošćen. Učinite bar, preklinjem vas”, reče mi on, okrenuvši mi
se odjednom, „učinite da više nikada ne vidim Estutvila; užasavam se i
od samog njegovog imena. Znam dobro da nemam nikakva razloga da se
žalim na njega; moja je greška što sam krio od njega da volim gospođu
De Turnon. Da je on znao, možda joj se ne bi približio, ona mi ne bi bila
neverna. Potražio me je da mi poveri svoj bol, i ja ga žalim. I to s
razlogom”, uzviknu; „voleo je gospođu De Turnon, ona ga je volela, a
neće je nikada više videti; ipak, osećam da se neću moći savladati da ga
ne omrznem. I još jednom vas preklinjem, učinite da ga ne vidim više.”
Sanser stade zatim ponovo plakati, tužiti za gospođom De Turnon,
razgovarati s njom, govoriti joj najnežnije stvari na svetu; zatim pređe
na mržnju, na žalbe, na prebacivanja i na proklinjanja. Kada ga videh u
tako razjarenom stanju, uvideh da mi treba nečija pomoć da bih ga
umirio. Poslah po njegovog brata, od koga se upravo bejah rastao kod
kralja; iziđoh da razgovaram s njim u predsoblju pre nego što uđe, i
ispričah mu u kakvom se stanju Sanser nalazi. Izdasmo naređenja da
bismo sprečili da se vidi sa Estutvilom i provedosmo jedan deo noći
trudeći se da ga vratimo razumu. Jutros sam ga opet zatekao još
tužnijeg; njegov brat je ostao kraj njega, a ja sam se vratio vama.
 - Ne bih mogla biti više iznenađena nego što jesam - reče tada
gospođa De Klev - jer sam verovala da je gospođa De Turnon
nesposobna i za ljubav i za prevaru.
- Veština i pritvornost - nastavi g. De Klev - ne mogu otići dalje nego
dokle ih je ona dovela. Zapazite samo da se, u vreme kada se Sanseru
učinilo da se promenila prema njemu, ona stvarno promenila i da je
zavolela Estutvila. Govorila je ovome da je on teši zbog smrti njenog
muža i da je on uzrok što je napustila strogu povučenost; a Sanseru se
činilo da je to stoga što su odlučili da se ona ne pokazuje više tako
ožalošćena. Ubedila je Estutvila da treba da krije njihovu saglasnost
pretvarajući se kako je primorana da se uda za njega po naređenju
svoga oca, kao da to čini iz brige za svoj dobar glas, a činila je tako zato
da bi napustila Sansera, a da on nema razloga da se požali na to. Treba
da se vratim - nastavi g. De Klev - da obiđem toga nesrećnika, a mislim
da bi i vi trebalo takođe da se vratite u Pariz. Vreme je da se pojavite u
društvu i da primite bezbroj poseta koje nećete moći izbeći.
Gospođa De Klev pristade na povratak i vrati se sutradan. Osećala
se spokojnijom u pogledu g. De Nemura nego što je bila ranije; sve ono
što joj gospođa De Šartr beše rekla na umoru, kao i bol zbog njene smrti,
načinili su prekid u njenim osećanjima, po čemu je poverovala da su ona
potpuno iščezla.
Iste večeri kad je stigla, dođe gospođa prestolonaslednikovica da je
poseti, i pošto joj je izrazila saučešće u njenoj žalosti, reče joj da hoće da
je obavesti o svemu što se dogodilo na dvoru za vreme njene odsutnosti,
da bi je odvratila od tužnih misli, pa joj ispriča više poverljivih stvari.
- Ali najviše želim da vam kažem - dodade ona - da je g. De Nemur
sigurno strasno zaljubljen i da ni njegovi najprisniji prijatelji ne samo
što nisu upućeni u tu tajnu nego ne mogu čak ni da naslute ko je osoba
koju voli. Ta je ljubav, međutim, toliko jaka da je on zapostavio ili, bolje
reći, napustio nade da stekne krunu.
Gospođa prestolonaslednikovica ispriča zatim sve što se dogodilo u
vezi sa Engleskom.
- Ovo što sam vam rekla saznala sam od g. D’Anvila - nastavi ona - a
on mi je jutros rekao da je kralj poslao sinoć po g. De Nemura, povodom
pisama Linjerola, koji traži da se vrati i piše kralju da ne može više da
pravda pred engleskom kraljicom odugovlačenja g. De Nemura; da ona
počinje da bude uvređena zbog toga i da je, iako nije dala određenu reč,
rekla dovoljno da bi se moglo staviti na kocku jedno putovanje. Kralj je
to pismo pročitao g. De Nemuru, koji se, umesto da govori ozbiljno, kao
što je činio na početku, samo smejao, šalio i podsmevao Linjerolu i
njegovim nadama. Rekao je da bi cela Evropa osudila njegovu
nesmotrenost kad bi se odvažio da ode u Englesku kao kraljičin prosilac
a da nije unapred siguran u uspeh. „Čini mi se takođe”, dodao je, „da bih
sada u zao čas pošao na to putovanje, kad španski kralj toliko navaljuje
da se oženi tom kraljicom. On možda ne bi bio opasan suparnik u
udvaranju, ali mislim da mi u pogledu braka Vaše veličanstvo ne bi
savetovalo da se nadmećem s njim.” - „Savetovao bih vam to u ovoj
prilici”, odgovorio mu je kralj, „ali nećete imati ni u čemu da se
nadmećete s njim. Znam da on ima druge zamisli. Pa i kad ih ne bi imao,
kraljica Marija se veoma rđavo osećala pod španskim jarmom da bi se
moglo poverovati da bi njena sestra htela da mu se i sama podvrgne i da
bi se dala zaseniti sjajem tolikih kruna spojenih ujedno.” - „Ako ne
dopusti da je one zasene”, prihvatio je g. De Nemur, „ima znakova da će
hteti da nađe sreću kroz ljubav. Ona je volela milorda Kurteneja još pre
nekoliko godina; njega je već volela i kraljica Marija, koja bi se bila udala
za njega, sa pristankom cele Engleske, da nije saznala da ga mladost i
lepota njene sestre Elizabete uzbuđuje više nego izgledi na vlast. Vaše
veličanstvo zna da ju je ljubomora koju je zbog toga osetila navela da ih
oboje stavi u zatvor, da zatim protera milorda Kurteneja, i da ju je to
podstaklo najzad da se uda za španskog kralja. Verujem da će Elizabeta,
koja je sada na prestolu, uskoro pozvati natrag milorda i da će izabrati
čoveka koga je volela, koji je vrlo privlači i koji je toliko propatio nje
radi, pre nego nekoga koga nikada nije videla.” - „Bio bih vašeg
mišljenja”, odgovorio mu je kralj, „da je Kurtenej još živ; ali pre nekoliko
dana saznao sam da je umro u Padovi, gde je bio izgnan. Vidim dobro”,
dodao je, ostavljajući g. De Nemura, „da bi vaš brak trebalo sklopiti kao
što bi se sklopio brak g. prestolonaslednika i da bi trebalo poslati
izaslanike da venčaju englesku kraljicu.”
 G. D’Anvil i g. vidam, koji su bili kod kralja zajedno sa g. De
Nemurom, ubeđeni su da ga ona ista strast kojom je obuzet odvraća od
tako velike zamisli. Vidam, koji je s njim prisniji nego iko, rekao je gđi
De Martig da se taj princ toliko izmenio da ne može više da ga prepozna;
a još više se čudi što ne vidi da on održava bilo kakve veze, niti da se u
neke naročite sate povlači, tako da veruje da nema nikakvu vezu sa
osobom koju voli; a u tome baš i ne može da pozna g. De Nemura, što
voli neku ženu koja mu ne odgovara na ljubav.
Kakav su otrov za gospođu De Klev bile reči gospođe
prestolonaslednikovice! Zar je mogla ne uvideti da je ona ta osoba čije
ime niko ne zna? I kako da ne bude ispunjena zahvalnošću i nežnošću
saznavši, na način u koji nije mogla sumnjati, da taj princ, koji joj je već
dirnuo srce, krije od svih svoju ljubav i zapostavlja nje radi nade na
krunu. Stoga se i ne može opisati šta je osetila, niti zbunjenost koja je
nastala u njenoj duši. Da ju je gospođa prestolonaslednikovica pažljivo
pogledala, lako bi primetila da nije ravnodušna prema stvarima koje joj
je rekla. Ali budući da uopšte nije slutila istinu, nastavila je da govori ne
razmišljajući o tome.
- G. D’Anvil - dodala je - koj mi je, kao što vam rekoh, saopštio ovu
pojedinost, veruje da sam ja u to bolje upućena nego on. On ima tako
visoko mišljenje o mojim dražima da je ubeđen da sam ja jedina osoba
koja bi mogla izazvati tako velike promene u g. De Nemuru.
Ove poslednje reči gospođe prestolonaslednikovice izazvale su u
gospođi De Klev drugačiju zbunjenost nego što je bila ona koju je osetila
nekoliko trenutaka ranije.
- I ja bih lako bila mišljenja g. D’Anvila - odgovori ona - i ima mnogo
verovatnoće, gospođo, da samo takva princeza kao što ste vi može uliti
nekome prezir prema engleskoj kraljici.
- Priznala bih vam kad bih znala to - odgovori joj gospođa
prestolonaslednikovica - a znala bih kad bi to bilo istina. Takva osećanja
ne izmiču pogledu onih koje su ih izazvale; one ih prve opaze. G. De
Nemur je prema meni uvek pokazivao samo površnu ljubaznost; ali
postoji ipak tako velika razlika između načina na koji se ophodio prema
meni i onoga kako se sada ophodi da vam mogu jemčiti da nisam uzrok
ravnodušnosti koju pokazuje prema engleskoj kruni.
- Ali ja se zaboravljam s vama - dodade gospođa
prestolonaslednikovica - a smetnula sam s uma da treba da posetim
gospođu. Vi znate da je mir gotovo sklopljen, ali ne znate da španski
kralj nije hteo da zaključi nijedan član do pod uslovom da se tom
princezom oženi on umesto don Karlosa, njegovog sina. Kralju je bilo
vrlo mučno da se na to odluči; naposletku je pristao i otišao je maločas
da tu vest javi gospođi. Verujem da će ona biti neutešna; nikome se ne
može svideti da se uda za čoveka tih godina i takve naravi kakvu ima
španski kralj, a naročito ne njoj, koja uživa svu radost prve mladosti
združene sa lepotom i koja je očekivala da se uda za jednoga mladog
princa prema kome oseća naklonost iako ga nije ni videla. Ne znam hoće
li kralj naići kod nje na poslušnost koju želi; naložio mi je da je posetim,
jer zna da me ona voli i veruje da ću moći uticati na nju. Zatim ću otići u
jednu drugu, sasvim drugačiju posetu; otići ću da se radujem zajedno sa
gospođom, kraljevom sestrom. Sve je glavljeno u pogledu njenog
venčanja sa g. od Savoje, i on će uskoro biti ovde. Nikada osoba njenih
godina nije osećala tako potpunu radost pred udajom. Dvor će biti lepši
i veći nego što je ikada bio, i, uprkos svojoj žalosti, treba da nam
pomognete da pokažemo strancima kako kod nas nema osrednjih
lepotica.
Posle tih reči gospođa prestolonaslednikovica ostavi gospođu De
Klev, a sutradan su svi saznali za gospođino venčanje. Sledećih dana
kralj i kraljice posetiše gospođu De Klev. G. De Nemur, koji je njen
povratak očekivao s krajnjim nestrpljenjem i žarko želeo da uzmogne
razgovarati s njom bez svedoka, sačekao je da joj pođe u vreme kada je
trebalo da svi već odu i kada jamačno nikoga više ne bi mogao tamo
zateći. U toj nameri je uspeo i stigao kada su poslednje posete izlazile.
Princeza je bila na svojoj postelji; bilo je toplo, a pojava g. De
Nemura još joj je više pojačala rumenilo koje nije umanjivalo njenu
lepotu. On sede spram nje, s onim strahom i onom bojažljivošću koju
izazivaju istinske strasti. Neko vreme nije mogao da progovori. Gospoda
De Klev je isto tako bila zanemela, tako da su dosta dugo ćutali. Najzad
g. De Nemur uze reč i izjavi joj saučešće u njenoj žalosti; gospođa De
Klev, pošto joj je bilo lagodno da nastavi razgovor o tom predmetu,
govorila je dosta dugo o gubitku koji je pretrpela, pa reče naposleku da
bi, sve i kad bi vreme umanjilo žestinu njenog bola, on u njoj ostavio
tako dubok trag da bi joj narav time bila promenjena.
- Velike žalosti i žestoke strasti - odgovori g. De Nemur - izazivaju
velike promene u duši; pa i ja sam ne prepoznajem sebe više otkako
sam se vratio iz Flandrije. Mnogi su primetili tu promenu, pa mi je čak i
gospođa prestolonaslednikovica govorila juče o tome.
- Istina je - odgovori gospođa De Klev - da ju je primetila, i čini mi se
da sam od nje čula nešto o tome.
- Nije mi krivo, gospođo - odgovori g. De Nemur - što je ona to
primetila; ali voleo bih da nije ona jedina primetila to. Ima osoba kojima
se ne usuđujemo dati drugih znakova ljubavi koju osećamo prema njima
do onih koje s njima nemaju nikakve veze; i, ne usuđujući se pokazati da
ih volimo, voleli bismo bar da vide da ne želimo biti voljeni ni od koje
druge. Čovek bi želeo da znaju da nema te lepotice, na kakvom god
položaju bila, na koju ne bismo gledali sa ravnodušnošću, i da nema te
krune koju bi čovek poželeo da kupi po cenu da ih nikada više ne vidi.
Žene obično sude o strasti koju čovek oseća prema njima - nastavi on -
po našem nastojanju da im se svidimo i da ih svugde tražimo; ali to nije
teško, čim su one ljubazne; teško je, međutim, ne prepustiti se
zadovoljstvu da ih svugde pratimo, izbegavati ih iz straha da ne
pokažemo svetu, a tako reći, i njima samima, osećanja koja gajimo
prema njima. A istinsku privrženost čovek još bolje pokazuje kada
postane sasvim drugačiji nego što je bio i kada nema više ni ambicije ni
uživanja iako je celog svog života bio obuzet samo njima.
Gospođa De Klev je lako razumela koliki udeo ona ima u tim rečima.
Činilo joj se da na njih treba da odgovori i da ih dopusti. Ali činilo joj se
isto tako i da ne treba da ih razume niti da pokaže da je shvatila da se na
nju odnose. Mislila je da treba da odgovori, a mislila je i da ne treba
ništa da kaže. Reči g. De Nemura godile su joj i vređale je gotovo
podjednako, videla je u njima potvrdu svega što je mislila posle
razgovora sa gospođom prestolonaslednikovicom; nalazila je u njima
nečega udvaračkog, a i punog poštovanja, ali i nečega drskog i suviše
razumljivog. Naklonost koju je osećala prema vojvodi izazivala je u njoj
zbunjenost, kojom nije mogla da gospodari. I najnejasnije reči čoveka
koji se sviđa izazivaju veće uzbuđenje nego otvorene izjave čoveka koji
se ne sviđa. Ona, dakle, ništa nije odgovorila, i g. De Nemur bi primetio
njeno ćutanje, koje možda ne bi protumačio kao rđav predznak, da
dolazak g. De Kleva nije prekinuo razgovor i njegovu posetu.
Princ je bio došao da ispriča svojoj ženi novosti o Sanseru; ali ona
nije pokazala mnogo radoznalosti za ishod toga događaja. Bila je toliko
obuzeta onim što se upravo dogodilo da je jedva mogla da sakrije svoju
rasejanost. Kad je ostala sama da slobodno razmišlja, uvidela je dobro
da se prevarila kada je poverovala da oseća još samo ravnodušnost
prema g. De Nemuru. Ono što joj je rekao načinilo je na nju utisak kakav
je on samo poželeti mogao i potpuno ju je ubedilo u njegovu ljubav.
Postupci toga princa slagali su se sa njegovim rečima suviše dobro da bi
princezi mogli ostaviti ikakvu sumnju. Nije više mogla polagati nade u
to da ga neće voleti; mislila je još samo da mu o tome ne da nikakva
znaka. To je bio težak poduhvat, čije je teškoće već znala; znala je da
jedini način da u tome uspe jeste da izbegava njegovo prisustvo; i,
budući da joj je njena žalost pružala prilike da bude više povučena nego
obično, poslužila se tim izgovorom da ne odlazi tamo gde bi ga mogla
videti. Bila je u dubokoj tuzi; činilo se da je smrt njene majke uzrok
tome, i niko nije tražio drugog razloga.
G. De Nemur je bio očajan što je više gotovo i nije viđao; i, znajući
da je neće naći ni na kojem balu i ni na kojoj zabavi gde se okupljao
dvor, nije se rešavao da se i sam tamo pojavi. Pretvarao se da strasno
voli lov i lovio je upravo u one dane kada se dvor okupljao kod kraljica.
Jedna laka bolest dugo mu je služila kao izgovor da ostane kod kuće i da
izbegne da odlazi bilo kuda gde je dobro znao da gospođe De Klev neće
biti.
Otprilike u isto vreme razboleo se i g. De Klev. Gospođa De Klev
nikako nije izlazila iz njegove sobe za vreme njegove bolesti. Ali kad mu
je bilo bolje, kad je počeo primati posete, a između ostalih i g. De
Nemura, koji je, pod izgovorom da je još slab, provodio kod njega
najveći deo dana, našla je da tamo više ne može ostati; ipak nije imala
snage da iziđe prvih puta kada je on dolazio. Suviše odavno ga ne beše
videla da bi se mogla rečiti da ga ne vidi. Vojvoda je našao načina da joj
stavi do znanja, rečima koje su izgledale uopštene, ali koje je ona ipak
razumela, jer su bile u vezi sa onim što joj je bio rekao kada je bio kod
nje, da u lov odlazi samo zato da bi sanjario, a da na skupove ne odlazi
zato što nje nema tamo.
Najzad je izvršila odluku da iziđe iz sobe svoga muža kada bi on bio
tamo; ipak je to činila samo s krajnjim usiljavanjem. Vojvoda je dobro
video da ga ona izbegava, i to ga je osetno zabolelo.
G. De Klev nije iz početka obraćao pažnju na ponašanje svoje žene,
ali je naposletku primetio da ona ne želi da bude u njegovoj sobi kada u
njoj ima društva. Razgovarao je s njom o tome, i ona mu je odgovorila
kako ne misli da pristojnost zahteva da svako veče bude sa najmlađim
ljudima na dvoru. Preklinjala ga je da pristane da ona živi povučenije
nego obično, jer da su vrlina i prisustvo njene majke dopuštali mnogo
šta što žena njenih godina sama ne bi mogla činiti.
G. De Klev, koji je po prirodi imao mnogo nežnosti i popustljivosti
prema svojoj ženi, nije ih pokazao u ovoj prilici, nego joj je rekao da
nikako ne želi da ona promeni ponašanje. Ona mu već htede reći kako se
u društvu govori da je g. De Nemur zaljubljen u nju; ali nije imala snage
da ga pomene. A i stidela se da se posluži lažnim izgovorima i da sakrije
istinu od čoveka koji je imao tako dobro mišljenje o njoj.
Nekoliko dana kasnije kralj je bio kod kraljice u vreme kada se kod
nje okupljalo društvo; govorilo se o horoskopu i o proročanstvima.
Mišljenja su bila podeljena u pogledu vere koju im treba pokloniti.
Kraljica je u njih imala mnogo vere; posle tolikih stvari koje su bile
predskazane i koje su se i dogodile, tvrdila je da se ne može sumnjati da
u toj nauci ima izvesne pouzdanosti. Drugi su tvrdili da, u beskrajnom
broju predskazanja, mali broj tačnih pokazuje dobro da je sve to samo
posledica slučaja.
- Nekada sam osećao mnogo radoznalosti u pogledu budućnosti -
reče kralj - ali su mi o njoj rekli toliko netačnih i tako malo verovatnih
stvari da sam ostao ubeđen da se ništa ne može uistinu unapred znati.
Pre nekoliko godina došao je bio ovamo neki čovek koji je bio veoma na
glasu kao astrolog. Svi su mu išli. I ja sam mu otišao, kao i ostali, ali mu
nisam rekao ko sam, a bio sam poveo i gospođu De Giza i D’Eskara;
propustio sam ih da uđu prvi. Astrolog se ipak obratio prvo meni, kao
da je ocenio da sam ja gospodar ostalih. Možda me je poznavao;
međutim, rekao mi je nešto što ne bi bilo na mestu da me je poznavao.
Prorekao mi je da ću biti ubijen u dvoboju. Zatim je rekao g. De Gizu da
će biti ubijen s leđa, a D’Eskaru da će mu konjsko kopito razbiti glavu. G.
De Giza je gotovo uvredilo takvo proročanstvo; jer time kao da ga je
optužio da će bežati. D’Eskar nije bio nimalo zadovoljan što je saznao da
će završiti u tako nesrećnom slučaju. Jednom rečju, izišli smo veoma
zadovoljni astrologom. Ne znam šta će se dogoditi g. De Gizu i D’Eskaru,
ali nema mnogo izgleda da bih ja mogao biti ubijen u dvoboju. Španski
kralj i ja sklopili smo mir, a i da ga nismo sklopili, sumnjam da bismo se
borili u dvoboju i da bih ga ja izazvao kao što je kralj moj otac izazvao
Karla V.
Posle nesreće koju je kralj ispričao da su mu prorekli, oni koji su
podržavali astrologiju odrekoše je se i složiše se da u nju nikako ne
treba verovati.
- Što se mene tiče - reče glasno g. De Nemur - ja sam čovek koji
najmanje na svetu treba u nju da veruje. - Pa, okrenuvši se gospođi De
Klev, kraj koje je bio: - Prorekli su mi - reče joj tiho - da ću biti srećan
zahvaljujući dobroti osobe prema kojoj budem osećao najsilniju i
najviše poštovanjem ispunjenu strast. Možete suditi, gospođo, treba li
da verujem u predskazanja.
Gospoda prestolonaslednikovica, koja je po onom što je g. De
Nemur glasno rekao poverovala da je ono što je tiho rekao neko
pogrešno proročanstvo, upita ga šta je rekao gospođi De Klev. Da je
imao manje prisustva duha, bio bi iznenađen tim pitanjem. Ali on uze
bez oklevanja reč.
- Rekao sam joj, gospođo - odgovori on - da su mi prorekli da ću biti
uzdignut u tako visoku čast da se čak neću ni usuditi da posegnem za
njom.
 - Ako su vam samo to prorekli - odgovori gospođa
prestolonaslednikovica, osmehnuvši se i misleći na onu zamisao u
pogledu Engleske - ne savetujem vam da pobijate astrologiju, nego
mislim da biste mogli naći razloga da je branite.
Gospođa De Klev je dobro razumela šta je gospođa
prestolonaslednikovica htela da kaže, ali je isto tako dobro shvatila da
sreća o kojoj je govorio g. De Nemur nije u tome da on postane kralj
Engleske.
Budući da je već bilo prošlo mnogo vremena od smrti njene majke,
gospođa De Klev je morala početi da se pojavljuje u društvu i da se
provodi na dvoru kao što je bio običaj. Viđala je g. De Nemura kod
gospođe prestolonaslednikovice, viđala ga je kod g. De Kleva, kome je
dolazio zajedno sa drugim plemićima njegovih godina da ne bi pao u oči,
ali ga je sada uvek viđala sa zbunjenošću, koju je on lako primećivao.
Ma koliko se trudila da izbegne njegove poglede i da mu se obraća
manje nego drugima, uvek bi joj se omaklo nešto što je poticalo iz
kakvog plahovitog osećanja, a po čemu je vojvoda mogao oceniti da joj
nije ravnodušan, čovek manje pronicljiv od njega možda to ne bi opazio,
ali on je već toliko puta bio voljen da se teško moglo dogoditi da ne
primeti kada ga ko voli. Dobro je video da mu je vitez De Giz suparnik, a
taj je princ isto tako znao da mu je suparnik g. De Nemur. Vitez je bio
jedini čovek na dvoru koji je otkrio tu istinu; njegovo zanimanje za to
učinilo ga je pronicljivijim od drugih. Saznanje do koga su došli o svojim
osećanjima izazvalo je u njima izvesnu jetkost, koja se ispoljavala u
svemu, ne izbijajući ipak ni u kakvu svađu; ali su se u svemu
suprotstavljali jedan drugome. Uvek su pripadali suprotnim stranama u
trkama s halkom, u trkama s preponama i u svim razonodama kojima se
kralj zabavljao, a njihovo suparništvo bilo je tako veliko da se nije dalo
sakriti.
Ona zamisao u pogledu Engleske često je padala na pamet gospođi
De Klev; činilo joj se da g. De Nemur neće odoleti savetima kralja i
Linjerolovom navaljivanju. Mučilo ju je što se Linjerol još nikako ne
vraća, i s nestrpljenjem ga je očekivala. Da je slušala svoja osećanja,
brižljivo bi se obaveštavala o stanju te stvari, ali isto osećanje koje je u
njoj izazivalo ljubopitljivost primoravalo ju je i da je sakrije, pa se
raspitivala samo o lepoti, duhu i naravi kraljice Elizabete. Jedan njen
portret donese kraljici, i gospođa De Klev nađe da je lepši nego što je
želela da bude; nije se mogla uzdržati da ne kaže da je sigurno ulepšan.
- Ja ne mislim tako - reče gospođa prestolonaslednikovica, koja je
bila prisutna - kraljica uživa glas da je lepa i da joj je duh iznad
prosečnog, a znam da su mi je celoga mog života isticali kao primer.
Mora biti da je ljupka, ako liči na Anu Bolen, svoju majku. Nikada
nijedna žena nije imala toliko draži i toliko ljupkosti u svojoj pojavi u
svojoj naravi. Čula sam da na njenom licu ima nečega živahnog i
jedinstvenog i da nema nikakve sličnosti sa drugim engleskim
lepoticama.
- A čini mi se da govore da se rodila u Francuskoj - prihvati gospođa
De Klev.
- Oni koji su tako mislili prevarili su se - odgovori gospođa
prestolonaslednikovica. - Ispričaću vam njenu prošlost u nekoliko reči.
Bila je rodom iz jedne dobre engleske porodice. Henri VIII bio je
zaljubljen u njenu sestru i njenu majku, pa su čak sumnjali da li ona nije
njegova kći. Ovamo je došla sa sestrom Henrija VIII, koja se udala za
kralja Luja XII. Ta princeza, budući mlada i sklona zabavljanju, teška je
srca napustila francuski dvor posle smrti svoga muža; ali Ana de Bolen,
koja je imala iste sklonosti kao i njena gospođa, nije se mogla rešiti da
ode. Pokojni kralj bio je zaljubljen u nju, i ona je ostala kao dvorska
dama kraljice Klode. Ta kraljica je umrla, a gospođa Margerita, kraljeva
sestra, vojvotkinja D’Alanson, a kasnije kraljica Navare, čije ste
pripovetke videli, uzela ju je k sebi, i ona je kraj nje primila nešto iz
nove religije. Zatim se vratila u Englesku i tamo je očarala svakoga.
Imala je francusko ophođenje, koje se sviđa svim narodima; pevala je
dobro, igrala divno. Postavili su je za dvorsku damu kraljice Katarine
Aragonske, a kralj Henri VIII se smrtno zaljubio u nju.
Kardinal De Volsej, njegov ljubimac i prvi ministar, pretendovao je
na papstvo, i, nezadovoljan carem, koji ga nije podržao u toj težnji,
odlučio se da mu se osveti i da poveže kralja, svog gospodara, sa
Francuskom. Uvrteo je Henriju VIII u glavu da je njegov brak sa
carevom tetkom ništavan i predložio mu da se oženi vojvotkinjom
D’Alanson, čiji je muž upravo bio umro. Ana de Bolen, koja je imala
ambicije, gledala je na taj razvod braka kao na put koji bi je mogao
dovesti na presto. Počela je uticati na kralja u smislu Luterove religije, i
nagovorila je pokojnog kralja da podrži u Rimu razvod braka Henrija
VIII, stavivši mu u izgled da će se on oženiti gospođom D’Alanson.
Kardinal De Volsej je došao kao izaslanik u Francusku, pod drugim
nekim izgovorom, da zaključi tu stvar; ali njegov gospodar nije mogao
podneti da se to ma i samo predloži, pa je poslao naređenje u Kale da se
taj brak uopšte i ne spominje.
Na povratku iz Francuske, kardinal De Volsej bio je dočekan sa
počastima kakve su se ukazivale samom kralju; nikada nijedan ljubimac
nije pokazao toliku oholost i taštinu. Ugovorio je sastanak dvojice
kraljeva, koji je održan u Bulonju. Fransoa I je pružio ruku Henriju VIII,
koji nije hteo da je primi. Ophodili su se međusobno sa izvanrednom
darežljivošću i poklonili su jedan drugome odela slična onima koja su
dali sašiti za sebe same. Sećam se da su govorili da je odelo koje je
pokojni kralj poslao kralju Engleske bilo od zatvorenocrvenog satena,
išarano u vidu trougla biserima i dijamantima, a bluza je bila od velura
izvezenog zlatom. Pošto su nekoliko dana proveli u Bulonju, otišli su u
Kale. Ana de Bolen je stanovala kod Henrija VIII, sa takvom pratnjom
kao da je kraljica, i Fransoa I joj je dao iste darove i odao joj istu počast
kao da je to i bila. Najzad, posle devet godina ljubavi, Henri VIII
Oženio se njome ne sačekavši razvod svoga prvog braka, koji je već
odavno bio tražio od Rima. Papa je žurno bacio anatemu na njega, a
Henri je time bio tako razjaren da se proglasio za verskog poglavara i
povukao celu Englesku u nesrećni preokret, u kome je i sada vidite.
Ana de Bolen nije dugo uživala u svojoj moći; jer kada je mislila da
je najsigurnija, posle smrti Katarine Aragonske, jednoga dana, dok je sa
celim dvorom prisustvovala trkama s halkom, koje je priredio vikont De
Rošfor, njen brat, kralj je osetio takvu ljubomoru da je odjednom
napustio priredbu, otišao u London i izdao naredbu da se uhapse
kraljica, vikont De Rošfor i još neki drugi za koje je verovao da su
kraljičini ljubavnici ili poverljivi prijatelji. Premda se činilo da se ta
ljubomora izrodila toga trenutka, nju je već odavno bila pobudila u
njemu vikontesa De Rošfor, koja je, ne mogavši trpeti blisku vezu
između svoga muža i kraljice, predstavila kralju tu vezu kao grešnu
ljubav, tako da je kralj, koji je, uostalom, bio zaljubljen u Žanu Sejmer,
mislio samo o tome kako da se otrese Ane de Bolen. Za manje od tri
nedelje pokrenuo je proces protiv kraljice i njenog brata, odrubio im
glavu i oženio se Žanom Sejmer. Kasnije je imao više žena, koje je oterao
ili pogubio, a između ostalih i Katarinu Hauard, čija je prisna prijateljica
bila vikontesa De Rošfor, i kojoj je zajedno s ovom bila odrubljena glava.
Tako je bila kažnjena za zločine za koje je oklevetala Anu de Bolen, a
Henri VIII je umro pošto je dostigao ogromnu gojaznost.
Sve dame koje su bile prisutne dok je gospođa
prestolonaslednikovica pričala zahvališe joj se što ih je tako dobro
obavestila o engleskom dvoru, a između ostalih i gospođa De Klev, koja
se nije mogla uzdržati da ne postavi nekoliko pitanja o kraljici Elizabeti.
Kraljica prestolonaslednikovica bila je naručila da se naprave
portreti svih lepotica na dvoru, da bi ih poslala kraljici svojoj majci.
Jednoga dana, dok se završavao portret gospođe De Klev, gospođa
prestolonaslednikovica dođe da provede popodne kod nje. G. De Nemur
nije propustio da se tu nađe; on nije propuštao nijednu priliku da vidi
gospođu De Klev, ne dopuštajući ipak da se primeti da te prilike traži.
Ona je toga dana bila tako lepa da bi se i on zaljubio u nju i da nije već
bio zaljubljen. Ipak se nije usudio da je neprestano posmatra, jer se
bojao da ne pokaže odviše zadovoljstvo koje je osećao gledajući je.
Gospođa prestolonaslednikovica zatraži od g. De Kleva jedan mali
portret njegove žene, koji je on imao, da bi ga videla kraj onoga koji su
upravo dovršavali; svi su izrekli svoje mišljenje i o jednom i drugom, i
gospođa De Klev naredi slikaru da popravi kosu na onom portretu koji
su bili doneli. Slikar, da bi je poslušao, izvadi portret iz kutije u kojoj se
nalazio, i, pošto je obavio posao na njemu, vrati ga na sto.
Već odavno je g. De Nemur želeo da ima portret gospođe De Klev.
Kada je video onaj koji je pripadao g. De Klevu, nije mogao odoleti želji
da ga ukrade od muža, za koga je verovao da je nežno voljen, i pomislio
je da, od tolikih osoba koje su tu bile, neće biti osumnjičen on pre nego
neki drugi.
Gospođa prestolonaslednikovica je sedela na postelji i tiho
razgovarala sa gospođom De Klev, koja je stajala pred njom. Kroz
zavesu, koja je bila samo upola spuštena, gospođa De Klev primeti kako
se g. De Nemur naslonio leđima na sto koji je stajao niže postelje i kako
je, ne okrenuvši glavu, vešto uzeo nešto sa stola. Nije joj bilo teško da
pogodi da je to njen portret, i bila je tako zbunjena da je gospođa
prestolonaslednikovica primetila da je ona ne sluša, pa je glasno zapita
šta to gleda. G. De Nemur se na te reči okrete; on srete pogled gospođe
De Klev, koji je još bio upravljen na njega, i pomisli da nije nemogućno
da je ona videla šta je uradio.
Gospođa De Klev bila je veoma zbunjena. Razum je zahtevao da
traži natrag svoj portret; ali tražiti ga javno značilo bi odati celom svetu
osećanja koja on gaji prema njoj, a kad bi ga tražila nasamo, to bi, tako
reći, značilo prinuditi ga da joj govori o svojoj ljubavi. Ona naposletku
prosudi da je bolje ostaviti mu ga, a bilo joj je i drago da mu učini neku
ljubav, a da on i ne zna da mu je učinila. G. De Nemur, koji je primetio
njenu zbunjenost i naslutio joj uzroke, priđe joj i reče sasvim tiho:
- Ako ste videli šta sam se usudio učiniti, imajte dobrotu, gospođo, i
dopustite mi da verujem da ne znate za to; ne usuđujem se da više
tražim od vas. - I posle tih reči on iziđe ne sačekavši odgovor.
Gospođa prestolonaslednikovica iziđe da se prošeta u pratnji svih
dama, a g. De Nemur ode da se zatvori u svoju sobu, ne mogući više pred
očima drugih obuzdati radost što ima portret gospođe De Klev. Osećao
je sve najprijatnije što se može osetiti u ljubavi: voleo je najljupkiju
osobu na dvoru, postigao je da ga ona zavoli i protiv svoje volje i video
je u svim njenim postupcima ono uzbuđenje i zbunjenost koju izaziva
ljubav u čednoj prvoj mladosti.
Uveče su s mnogo truda tražili portret; budući da su našli kutiju u
kojoj je trebalo da bude, nisu uopšte posumnjali da je bio ukraden i
pomislili su da je slučajno ispao. G. De Klev je bio ucveljen zbog tog
gubitka, i pošto su ga još jednom uzalud potražili, on reče svojoj ženi, ali
na način kojim je pokazao da ne misli tako, da ona bez sumnje ima
nekog potajnog ljubavnika kome je dala portret ili koji ga je ukrao, jer se
drugi neko ne bi zadovoljio slikom bez kutije.
Te reči, mada rečene kroz smeh, jako su se kosnule gospođe De
Klev. One su u njoj izazvale grižu savesti. Razmislila je o žestini
naklonosti koja je privlači g. De Nemuru; uvidela je da više ne gospodari
svojim rečima niti svojim licem; pomislila je da se Linjerol vratio, da
nema više da se boji planova u pogledu Engleske, da više ne sumnja u
gospođu prestolonaslednikovicu, i, najzad, da nema ničega više što bi je
moglo odbraniti i da bezbednost može steći jedino još ako se udalji. Ali
kako nije bilo u njenoj vlasti da ode, našla se u velikoj nevolji, gotova da
se prepusti onome što joj se činilo najvećom nesrećom, to jest da
dopusti da g. De Nemur vidi naklonost koju oseća prema njemu. Sećala
se svega što joj je gđa De Šartr rekla na umoru, kao i njenog saveta da se
reši na sve, ma koliko to teško bilo, samo da se ne upusti u ljubavnu
pustolovinu. Setila se i onoga što joj je g. De Klev rekao o iskrenosti,
govoreći o gospođi De Turnon; učinilo joj se da treba da mu prizna
naklonost koju oseća prema g. De Nemuru. Ta misao ju je dugo
zaokupljala; zatim se zaprepastila što je došla na takvu pomisao, našla
je da je to ludost i ponovo je pala u nedoumicu ne znajući na šta da se
odluči.
Mir je bio zaključen; gospođa Elizabeta, posle mnogo opiranja,
rešila se da posluša kralja svog oca. Vojvoda od Albe bio je određen da
dođe da je venča u ime katoličkog kralja i uskoro je trebalo da stigne.
Očekivao se i vojvoda od Savoje, koji je dolazio da se oženi gospođom,
kraljevom sestrom, čije je venčanje trebalo da se obavi u isto vreme.
Kralj je mislio samo na to kako da ta venčanja proslavi u zabavama u
kojima bi se mogla ispoljiti uglađenost i raskoš njegovog dvora.
Predlagalo se sve što se najveličanstvenije moglo stvoriti u baletu i u
komediji, ali je kralj nalazio da su te zabave suviše prisne, a on je želeo
nešto još sjajnije. Odlučio je da priredi turnir, na koji bi bili primljeni i
stranci i koji bi i narod mogao da posmatra. Svi prinčevi i mladi velikaši
s radošću su prihvatili kraljevu zamisao, a naročito vojvoda od Ferare, g.
De Giz i vojvoda De Nemur, koji su u toj vrsti vežbi nadmašivali sve
ostale. Kralj ih je izabrao da sa njim predstavljaju četvoricu priređivača
turnira.
Po celom kraljevstvu bilo je objavljeno da petnaestog jula u gradu
Parizu otvaraju turnir Njegovo hrišćansko veličanstvo i prinčevi Alfons
D’Est, vojvoda De Ferar, Fransoa De Loren, vojvoda De Giz i Žak
Savojski, vojvoda De Nemur, koji će izići na megdan svakome: za
početak, u borbi na konju, na pregrađenom poprištu, sa četiri hica
kopljem i jednim za dame; u drugoj borbi, mačevima, pojedinačno ili
udvoje, po volji starešine poprišta; u trećoj borbi, peške, sa tri udara
kopljem i šest mačem; da će priređivači dati koplja i mačeve, po izboru
izazivača, i da će onaj koji u borbi pogodi konja biti isključen; da će biti
četiri starešine poprišta koji će izdavati naređenja i da će oni koji se
budu najviše i najbolje borili dobiti nagradu čija će vrednost biti prema
nahođenju sudija; da svi izazivači, kako Francuzi, tako i stranci, imaju da
dodirnu jedan od štitova koji će biti obešeni na prilazu na kraju
poprišta, ili više njih, po svom izboru; da će tamo naći štitonošu koji će
ih primiti i uvrstiti prema njihovom rangu i štitu koji su dodirnuli; da su
učesnici obavezni poslati po jednom plemiću svoje štitove sa grbom, da
bi ovi bili obešeni na prilazu tri dana pre početka turnira; da inače neće
biti primljeni na turnir bez odobrenja priređivača.
U blizini Bastilje bilo je napravljeno veliko trkalište, koje je
počinjalo od zamka Turnel, presecalo ulicu Sent-Antoan i produžavalo
se do kraljevskih konjušnica. S obe strane bilo je tribina i amfiteatara s
pokrivenim ložama, koje su sačinjavale neku vrstu galerija veoma lepog
izgleda, a koje su mogle da prime beskrajan broj osoba. Svi prinčevi i
velikaši bili su zauzeti samo brigom oko naručivanja svega što im je bilo
potrebno da bi se pojavili u punom sjaju i da bi u svoje inicijale i devize
uneli nešto što bi bilo u vezi sa osobama koje su voleli.
Nekoliko dana pre dolaska vojvode od Albe kralj se loptao sa g. De
Nemurom, vitezom De Gizom i vidamom De Šartrom. Kraljice, u pratnji
svih dama, među kojima je bila i gospođa De Klev, bile su izišle da ih
vide kako igraju. Pošto je igra bila završena, dok su izlazili iz dvorane za
loptanje, Šastelar priđe kraljici prestolonaslednikovici i reče joj da mu je
slučajno došlo do ruku jedno ljubavno pismo koje je ispalo iz džepa g.
De Nemura. Kraljica prestolonaslednikovica, koja je uvek pokazivala
radoznalost za sve što se ticalo toga princa, reče Šastelaru da joj da to
pismo; ona ga uze, pa pođe za kraljicom svojom svekrvom, koja je pošla
sa kraljem, da vide kako se radi na trkalištu. Pošto su tamo proveli neko
vreme, kralj naredi da se dovedu konji koje beše nedavno nabavio.
Mada još nisu bili obučeni, hteo je da ih pojase, i dao je po jednoga
svima koji su ga pratili. Kralj i g. De Nemur nađoše se na
najpomamnijim; ti konji hteli su da se bace jedan na drugoga. G. De
Nemur, iz bojazni da ne povredi kralja, ustuknu naglo i natera svog
konja na jedan stub maneža s takvom silinom da je od udara posrnuo.
Svi potrčaše k njemu i pomisliše da je ozbiljno povređen. Gospođa De
Klev pomisli da je još teže ranjen nego što su ostali mislili. Njena briga
za njega izazvala je u njoj strah i uznemirenost, koje nije ni pomišljala
da sakrije; ona mu priđe zajedno s kraljicama, s tako promenjenim
licem da bi to primetio i čovek manje zainteresovan nego što je bio vitez
De Giz: stoga je on to lako opazio i više je pažnje obratio na stanje u
kome se nalazila gospođa De Klev nego na ono u kome je bio g. De
Nemur. Udarac koji je vojvoda sam sebi zadao tako ga je ošamutio da je
on nekoliko trenutaka spustio glavu na one koji su ga pridržavali. Kad ju
je podigao, prvo je ugledao gospođu De Klev; na njenom licu opazio je
sažaljenje koje je osećala prema njemu, a pogledao ju je tako da je ona
mogla oceniti koliko je time bio dirnut. Zatim se zahvalio kraljicama na
dobroti koju su pokazale prema njemu i izvinio im se za stanje u kome
se našao pred njima. Kralj mu naredi da ode da se odmori.
Pošto se povratila iz straha koji je osetila, gospođa De Klev je
odmah razmislila o znacima koje je o njemu ispoljila. Vitez De Giz je nije
dugo ostavio u nadi da to niko nije primetio; on joj pruži ruku da bi je
izveo iz trkališta.
- Ja sam još više za žaljenje nego g. De Nemur, gospođo - reče joj on.
- Oprostite mi što napuštam ono duboko poštovanje koje sam uvek
pokazivao prema vama i što vam pokazujem žestoki bol koji osećam
zbog onoga što sam maločas video: sada sam prvi put a i poslednji put
toliko drzak da vam govorim o tome. Smrt ili bar odlazak za večita
vremena ukloniće me sa mesta na kome ne mogu više da živim, pošto
sam izgubio žalosnu utehu koju mi je pružalo uverenje da su svi oni koji
se usuđuju da vas pogledaju isto tako nesrećni kao i ja.
Gospođa De Klev odgovori samo s nekoliko zbunjenih reči, kao da
nije razumela šta znače reči viteza De Giza. Ranije bi bila uvređena što
joj govori o osećanjima koja gaji prema njoj; ali u tom trenutku osetila je
samo žalost kad je videla da je on opazio njena osećanja prema g. De
Nemuru. G. De Giz je po tome bio tako ubeđen u ono što je video i tako
je bio obuzet bolom da se od toga dana rešio da nikada više i ne pomisli
na to da ga gospođa De Klev zavoli. Ali da bi se odrekao toga poduhvata,
koji mu se činio tako težak ali i tako pun časti, trebao mu je neki drugi,
čijom bi veličinom mogao biti sasvim zaokupljen. Uvrteo je sebi u glavu
da osvoji Rodos, o čemu je već ranije pomišljao; i kad ga je smrt odnela
sa ovog sveta u cvetu mladosti i u vreme kada je već bio stekao slavu
jednog od najvećih prinčeva svoga veka, napuštajući život zažalio je
jedino što nije mogao da izvrši tako lepu zamisao, za čiji je uspeh
verovao da je neminovan zahvaljujući brižljivim pripremama koje je bio
izvršio.
Izišavši iz trkališta, gospođa De Klev ode kraljici sasvim obuzeta
onim što se dogodilo. Nešto kasnije dođe tamo i g. De Nemur, divno
obučen, kao čovek koji ne oseća nikakve posledice onoga što mu se
dogodilo. Izgledao je čak veseliji nego obično; a radost zbog onoga što je
verovao da je video davala mu je još prijatniji izgled. Svi su bili
iznenađeni kada je ušao, i nije bilo nikoga ko ga nije zapitao kako mu je,
sem jedine gospođe De Klev, koja je ostala kraj kamina, čineći se da ga
ne vidi. Kralj iziđe iz jedne odaje u kojoj se nalazio i, videvši ga među
ostalima, pozva ga da mu ispriča o tom događaju. G. De Nemur prođe
kraj gospođe da Klev i šapnu joj:
- Primio sam jutros znake vašeg sažaljenja gospođo, ali to nije ono
čega sam najviše dostojan.
Gospođa De Klev je dobro slutila da je vojvoda opazio saosećanje
koje je ispoljila prema njemu, a njegove reči pokazaše joj da se nije
prevarila. Velik je bio njen bol kad je videla da više nije gospodar da
sakrije svoja osećanja i da je dopustila da se ona ispolje pred vitezom De
Gizom. Takođe ju je veoma bolelo što je g. De Nemur saznao za njih; ali
ovaj drugi bol nije bio tako potpun i bio je pomešan s nekom vrstom
slasti.
Kraljica prestolonaslednikovica, koja je osećala krajnje nestrpljenje
da sazna šta je u pismu koje joj je dao Šastelar, priđe gospođi De Klev:
- Idite pročitajte ovo pismo - reče joj ona. - Upućeno je g. De
Nemuru, i, po svemu sudeći, potiče od one ljubavnice zbog koje je
napustio sve druge. Ako ne možete sada da ga pročitate, sačuvajte ga;
dođite večeras kada se budem spremala za spavanje da mi ga vratite i
da mi kažete poznajete li rukopis.
Na te reči gospođa prestolonaslednikovica ostavi gospođu De Klev,
i to tako zaprepašćenu i tako potresenu da nije mogla da korakne s
mesta. Nestrpljenje i uzbuđenje nisu joj dopuštali da ostane kod
kraljice; ona ode kući, premda još nije bio došao čas kada se obično
povlačila. Uzdrhtalom rukom držala je pismo; misli su joj bile tako
zbrkane da joj nijedna nije bila razgovetna, a bila je obuzeta nekom
vrstom nepodnošljivog bola kakav još nikada ne beše osetila. Čim se
našla u svojoj sobi, ona otvori pismo, a ono je bilo ovako:
Pismo
Odviše sam vas volela da biste mogli pomisliti da je promena koju
zapažate kod mene posledica moje nestalnosti; hoću da vam saopštim da
joj je uzrok vaše neverstvo. Veoma ste iznenađeni što vam govorim o
vašem neverstvu; s toliko veštine ste ga skrivali od mene, a ja sam se
toliko trudila da sakrijem od vas da znam za njega, da ste s razlogom
zaprepašteni što mi je ono poznato. I sama sam iznenađena što sam
mogla da vam ne pokažem ništa od svega toga. Nikada ničiji bol nije bio
ravan mome. Verovala sam da prema meni gajite žarku strast; nisam vam
više krila onu koju sam osećala prema vama, a u vreme kada sam vam je
pokazala celu saznala sam da me varate, da volite drugu i da, po svemu
sudeći, žrtvujete mene toj novoj ljubavnici. Saznala sam to na dan trke s
halkom; zbog toga nisam otišla na nju. Načinila sam se bolesnom da bih
sakrila svoju pometnju, ali sam se uistinu razbolela, jer mi telo nije moglo
podneti tako žestoko uzbuđenje. Kada mi je počelo bivati bolje, još sam se
pretvarala da mi je vrlo rđavo, kako bih imala izgovor da se ne vidim s
vama i da vam ne pišem. Htela sam da dobijem vremena da odlučim kako
treba da postupim prema vama; sto puta sam donosila i odbacivala iste
odluke, ali sam najzad našla da ste vi nedostojni da vidite moj bol i
odlučila sam se da vam ga nipošto ne pokažem. Htela sam da povredim
vaš ponos pokazujući da moja strast sama od sebe slabi. Verovala sam da
ću tako umanjiti cenu žrtve koju ste, žrtvujući moju ljubav, priložili
drugoj; nisam htela da imate to zadovoljstvo da pokažete drugoj koliko
sam vas volela da biste zbog toga izgledali još više dostojni ljubavi. Rešila
sam se da vam pišem mlaka pisma, bez živosti, kako bih učinila da ona
kojoj ih dajete poveruje da vas ne volim više. Nisam joj htela omogućiti
zadovoljstvo od saznanja da ja znam da ona trijumfuje nada mnom, niti
sam htela uvećati njenu pobedu svojim očajanjem i svojim prekorima.
Pomislila sam da vas neću dovoljno kazniti ako prekinem s vama i da ću
vam pričiniti tek mali bol ako prestanem da vas volim kad me vi više ne
volite. Našla sam da bi trebalo da me volite da biste osetili bol što niste
više voljeni, bol koji sam ja tako svirepo osetila. Poverovala sam da jedino
što može ponovo oživeti osećanja koja ste imali prema meni jeste da vam
pokažem da su se moja osećanja promenila, ali da vam to pokažem
pretvarajući se da to krijem od vas i da nisam imala snage da vam to
priznam. Zaustavila sam se na toj odluci; ali koliko mi je bilo teško rešiti
se na to i koliko mi je to, kad god sam vas videla, izgledalo nemogućno
izvesti! Sto puta sam bila gotova da briznem u plač i u prebacivanja;
stanje u kome se još nalazilo moje zdravlje poslužilo mi je da vam
prikrijem svoje uzbuđenje i svoju ucveljenost. Zatim me je podržalo
zadovoljstvo da se pred vama pretvaram kao što ste se vi pretvarali preda
mnom; ipak sam se toliko usiljavala da vam kažem i da vam napišem
kako vas volim, da ste vi po tome videli da nemam nameru pokazati vam
da su se moja osećanja promenila. To vas je pogodilo; požalili ste se.
Potrudila sam se da vas razuverim, ali sam to učinila na tako usiljen način
da ste po tome bili još više ubeđeni da vas više ne volim. Jednom rečju,
učinila sam sve što sam nameravala učiniti. Čudnovate osobine vašeg srca
učinile su da ste mi se sve više vraćali ukoliko ste više uviđali da se
udaljujem od vas. Uživala sam sva zadovoljstva koja može pružiti osveta;
činilo mi se da me volite više nego što ste me ikada voleli, a ja sam vam
pokazivala da vas ne volim više. Imala sam razloga da verujem da ste
potpuno napustili onu zbog koje ste mene ostavili. Imala sam isto tako
razloga da budem ubeđena da joj nikada niste govorili o meni; ali vaš
povratak i vaša diskretnost ne mogu popraviti vašu nestalnost. Vaše srce
je bilo podeljeno između mene i jedne druge, vi ste me prevarili; to je
dovoljno da mi oduzme svako zadovoljstvo da budem voljena od vas, što
sam verovala da zaslužujem, i da ne promeni moju rešenost da vas više
nikada ne primim, čemu se vi toliko čudite.
Gospođa De Klev je čitala i čitala to pismo, ne znajući ipak šta je
pročitala. Videla je samo da je g. De Nemur ne voli kao što je mislila i da
voli druge, koje vara kao i nju. Kakav prizor i kakvo saznanje za osobu
njene naravi, koja je osećala silnu ljubav, koja ju je pokazala čoveku
koga je smatrala nedostojnim nje i drugom jednom koga je mučila
njemu za ljubav! Nikad ničiji jad nije bio tako ljut i žestok: činilo joj se
da žestinu toga jada čini ono što se dogodilo toga dana i da je ne bi bilo
briga što g. De Nemur voli neku drugu, samo da mu nije dala povoda da
poveruje da ga ona voli. Ali je sama sebe obmanjivala, a bol koji je
osećala tako nepodnošljivim bila je ljubomora, sa svim užasima koji
mogu da je prate. Videla je iz tog pisma da g. De Nemur već odavno ima
neku ljubavnu vezu. Našla je da ona koja je napisala to pismo ima
mudrosti i vrlina; činila joj se dostojnom da bude voljena; nalazila je da
ona ima više hrabrosti nego što je sama u sebi osećala i zavidela joj je na
snazi što je sakrila svoja osećanja od g. De Nemura. Videla je, po
završetku pisma, da ta osoba veruje da je voljena; pomislila je da je
uzdržanost koju je vojvoda pokazivao prema njoj i kojom je bila tako
dirnuta bila možda samo posledica strasti koju je osećao prema toj
drugoj osobi i bojazni da joj se ne zameri; jednom reči, pomislila je sve
ono što je moglo samo uvećati njen jad i očajanje. Šta sve nije pomislila
o sebi! Kakve joj sve misli nisu došle o savetima koje joj je dala njena
mati! Kako se kajala što nije istrajala u tome da se izdvoji iz društva,
uprkos g. De Klevu, ili što nije poslušala svoju nameru da mu prizna
naklonost koju je osetila prema g. De Nemuru! Nalazila je da bi bila bolje
učinila da ju je otkrila mužu, čiju je dobrotu poznavala i kome bi bilo
stalo da to sakrije, nego što ju je otkrila čoveku koji je nije dostojan, koji
je vara, žrtvuje je možda nekoj drugoj i koji samo iz osećanja oholosti i
sujete želi da ga ona zavoli. Najzad, smatrala je da su sva zla koja su joj
se mogla dogoditi manja i da bi bila bolje učinila da se rešila na bilo
kakvo krajnje sredstvo nego što je dopustila da g. De Nemur vidi da ga
ona voli i što je saznala da on voli neku drugu. Tešila ju je bar pomisao
da posle toga saznanja ne treba više da se boji sebe i da će biti potpuno
izlečena od naklonosti koju oseća prema vojvodi.
Nije ni mislila na naređenje gospođe prestolonaslednikovice da
bude kod nje kad se ova bude spremala za spavanje; legla je u postelju i
načinila se da joj nije dobro, tako da su g. De Klevu, kad se vratio od
kralja, rekli da je zaspala; ali bila je daleko od spokojstva koje vodi snu.
Provela je noć žalosteći se samo i čitajući iznova pismo koje joj je bilo u
rukama.
Gospođa De Klev nije bila jedina kojoj je pismo remetilo mir. Viđam
De Šartr, koji ga beše izgubio, a ne g. De Nemur, bio je u krajnjem
nespokojstvu; proveo je celo veče kod g. De Giza, koji je priredio veliku
večeru u čast vojvode De Ferara, svog zeta, i u čast sve mladeži na
dvoru. Slučaj je hteo da se u toku večere povela reč o lepim pismima.
Viđam De Šartr rekao je da ima jedno kod sebe, lepše od svih koja su
ikad napisana. Navalili su na njega da ga pokaže; on se opirao. G. De
Nemur tvrdio je da on uopšte i nema takvo pismo i da govori samo iz
sujete. Viđam mu je odgovorio da, sve i kad bi njegovu obzirnost izveo iz
strpljenja, ipak mu ne bi pokazao to pismo, ali da će pročitati iz njega
nekoliko mesta po kojima će se moći oceniti da malo ljudi prima takva.
U isti mah hteo je izvaditi to pismo iz džepa, ali ga nije našao. Uzalud ga
je tražio, pa su ga zadirkivali, ali je on izgledao tako zabrinut da su mu
prestali govoriti o tome. Povukao se ranije nego ostali i s nestrpljenjem
je otišao kući da vidi nije li tamo ostavio pismo koje mu je nestalo. Dok
ga je još tražio, dođe mu kraljičin prvi sobar i reče mu da vikontesa
D’Izes smatra neophodnim da ga hitno obavesti da je kod kraljice
rečeno kako je iz njegovog džepa ispalo jedno ljubavno pismo dok je bio
na loptanju, da su ispričali velik deo onoga što je bilo u pismu, da je
kraljica pokazala mnogo radoznalosti da ga vidi i poslala da ga zatraže
od jednoga njenog dvornika, ali da je ovaj odgovorio da ga je predao u
ruke Šastelaru.
Prvi kraljičin sobar reče vidamu De Šartru još mnogo šta što ga je
sasvim zbunilo. Ovaj smesta iziđe i ode jednom plemiću koji je bio
Šastelarov prisni prijatelj, naredi da ga probude, premda je to bilo u
doba neuobičajeno za posete, i zamoli ga da ode da zatraži to pismo od
Šastelara, ali da ne kaže ko ga traži i ko ga je izgubio. Šastelar, koji je
verovao da pismo pripada g. De Nemuru i da je taj princ zaljubljen u
gospođu prestolonaslednikovicu, nije posumnjao u to da ga on traži
natrag. On zlurado odgovori da je pismo predao u ruke kraljici
prestolonaslednikovici. Plemić se vrati i isporuči taj odgovor vidamu De
Šartru. To je još povećalo nespokojstvo u kome se ovaj nalazio i izazvalo
u njemu još i nove brige. Pošto se dugo nije mogao rešiti šta treba da
učini, on nađe da bi mu samo g. De Nemur mogao pomoći da se izvuče iz
neprilike u kojoj se našao.
On ode vojvodi De Nemuru i uđe u njegovu sobu kada je dan tek
počinjao svitati. Vojvoda je spavao spokojnim snom; ono što je
prethodnog dana primetio na gospođi De Klev izazvalo je u njemu samo
prijatne misli. Bio je veoma iznenađen kad je video da ga budi viđam De
Šartr i upitao ga je nije li zato došao da mu pomuti odmor, da bi mu se
osvetio za ono što mu je on rekao za vreme sinoćne večere. Viđam mu
svojim izrazom lica jasno pokaza da je povod koji ga je doveo sasvim
ozbiljan.
- Dolazim da vam poverim najznačajniju stvar u svom životu - reče
mu on. - Znam da ne treba da mi budete obavezni za to, jer to činim u
vreme kada mi je potrebna vaša pomoć; ali isto tako dobro znam da bih
izgubio vaše poštovanje da sam vam sve ono što ću vam reći saopštio, a
da me nužda nije prisilila na to. Izgubio sam ono pismo o kome sam
sinoć govorio. Za mene je od ogromnog značaja da niko ne sazna da je
meni upućeno. Videli su ga mnogi koji su bili u dvorani za loptanje, gde
mi je juče ispalo, a i vi ste tamo bili, pa vas preklinjem da izvolite reći da
ste ga vi izgubili.
- Vi valjda mislite da ja nemam svoju damu - odgovori g. De Nemur,
osmehnuvši se - kad mi tako nešto predlažete i kad zamišljate da se ni
sa kim ne bih zavadio kad bih dopustio da se poveruje da primam takva
pisma.
- Molim vas - reče viđam - saslušajte me ozbiljno. Ako imate svoju
damu, kao što i ne sumnjam mada ne znam ko je ona, biće vam lako da
se opravdate, a ja ću vam pružiti pouzdanog načina za to. Kad se ne
biste opravdali pred njom, to bi vas stalo samo toga da budete zavađeni
na nekoliko trenutaka. Ali ja, ja ovom nezgodom obeščašćujem osobu
koja me je strasno volela, a koja je jedna od najviše poštovanja dostojnih
žena iz društva; a, s druge strane, navlačim na sebe neumoljivu mržnju,
koja će me stati mog položaja, a možda i nečeg više.
- Ne mogu da razumem ništa od svega tog što mi govorite -
odgovori g. De Nemur - ali mi dajete naslutiti da glasovi koji su kružili o
tome da se jedna velika princeza zanima za vas nisu potpuno lažni.
- Nisu baš toliko lažni - odgovori viđam De Šartr - a kamo sreće da
jesu: ne bih se nalazio u neprilici u kojoj se nalazim. Ali treba da vam
ispričam sve što se dogodilo da biste videli čega sve imam da se plašim.
Otkako sam na dvoru, kraljica je prema meni uvek postupala s
mnogo pažnje i ljubaznosti, i imao sam razloga da verujem da je dobra
prema meni; ipak u tome nije bilo ničega naročitog i nikada nisam ni
pomišljao da imam prema njoj druga osećanja do osećanje poštovanja.
Bio sam jako zaljubljen u gospođu De Temin; kad je čovek vidi, lako
može prosuditi da se prema njoj može imati mnogo ljubavi kad je čovek
voljen od nje; a ja sam to bio. Ima otprilike dve godine kako sam se, dok
je dvor bio u Fontenblou, našao dva--tri puta u razgovoru s kraljicom u
vreme kada je kod nje bilo vrlo malo sveta. Učinilo mi se da joj se moj
duh svideo i da se slagala sa svim što sam govorio. Jednoga od tih dana
počesmo govoriti o poverenju. Ja rekoh da nema te osobe u koju bih
mogao imati potpuno poverenje, da nalazim da se čovek uvek pokaje
što je nekome ukazao poverenje i da znam mnoge stvari o kojima
nikada nisam govorio. Kraljica mi reče da me ona zato još više ceni, da u
Francuskoj nije našla nikoga ko je sačuvao neku svoju tajnu i da ju je to
najviše zbunilo, jer ju je lišilo zadovoljstva da nekome pokloni svoje
poverenje; da je u životu neophodno imati nekoga s kim se može
razgovarati, a da je to naročito neophodno osobi njenog položaja.
Sledećih dana je više puta zapodevala isti razgovor; saopštila mi je čak i
neke dosta poverljive stvari koje su se tada odigravale. Najzad mi se
učinilo da ona želi da se uveri u moju poverljivost i da želi da mi poveri
svoje tajne. Ta me je pomisao približila njoj, bio sam dirnut tim
odlikovanjem i udvarao sam joj se mnogo usrdnije nego što sam obično
činio. Jedno veče, kad su kralj i sve dame otišli da se na konjima
prošetaju po šumi, kuda ona nije htela poći pošto se osećala nešto slaba,
ostao sam kraj nje. Ona siđe na obalu jezera i ostavi ruku svoga pratioca
da bi slobodno hodala. Pošto se malo prošetala, priđe mi i naredi mi da
pođem za njom. „Hoću da razgovaram s vama”, reče mi ona, ,,a videćete,
po onom što ću vam reći, da sam vam prijatelj.” Kod tih reči ona zastade,
i, posmatrajući me netremice: „Vi ste zaljubljeni”, nastavi ona, ,,i zato što
se možda ne poveravate nikome, verujete da se ne zna za vašu ljubav;
ali za nju znaju čak i one osobe kojih se to tiče. Motre na vas, znaju gde
se sastajete sa svojom ljubavnicom i imaju nameru da vas tamo
iznenade. Ne znam ko je ona; ne pitam vas to uopšte, i hoću samo da vas
obezbedim od nevolja u koje možete zapasti.” Vidite, molim vas, kakvu
mi je klopku postavila kraljica i koliko je bilo teško ne pasti u nju. Htela
je da sazna da li sam zaljubljen, i, ne pitajući me uopšte u koga sam
zaljubljen i pokazujući mi samo nameru da mi bude na usluzi,
onemogućila je da pomislim da mi govori iz radoznalosti ili sa nekom
namerom.
Međutim, uprkos svem tom pretvaranju, razabrao sam istinu. Bio
sam zaljubljen u gospođu De Temin; ali, mada me je volela, nisam bio
toliko srećan da imam tajna mesta na kojima bih se viđao s njom, pa se
nisam ni bojao da bih mogao biti iznenađen. Po tome sam video da je
nemogućno da kraljica o njoj govori. Znao sam dobro da imam još jednu
ljubavnu vezu sa nekom drugom ženom, manje lepom i manje strogom
nego što je gospođa De Temin, i da nije nemogućno da je neko otkrio
mesto gde sam se s njom viđao; ali kako mi do nje nije bilo mnogo stalo,
lako mi je bilo da se zaštitim od svake opasnosti time što bih prestao da
se viđam s njom. Tako se odlučih da ništa ne priznam kraljici i da je
naprotiv, uverim da sam već odavno napustio želju da osvajam ljubav
žena za koje bih se mogao ponadati da bi me volele, jer sam ih gotovo
sve smatrao nedostojnim da pridobiju čestitog čoveka i da bi me samo
neka žena visoko iznad njih mogla pridobiti za sebe. „Ne odgovarate mi
iskreno”, odgovori mi kraljica. „Znam suprotno od onoga što ste mi
rekli. Trebalo bi da vas način kako razgovaram s vama obaveže da ništa
ne krijete od mene. Hoću da budete među mojim prijateljima, nastavi
ona; ali, dajući vam to mesto, neću da ne znam kakve veze održavate.
Razmislite hoćete li da kupite to mesto po cenu da mi ih kažete: dajem
vam dva dana da se razmislite; ali, posle toga, uzmite se dobro na um
šta ćete mi reći, i znajte, ako kasnije utvrdim da ste me prevarili, da vam
to nikada dok sam živa neću oprostiti.”
Pošto je izgovorila te reči, kraljica me ostavi ne sačekavši odgovor.
Možete misliti da sam bio sav zaokupljen onim što mi je rekla. Dva dana
koja mi je ostavila da razmislim o tome nisu mi se učinila suviše duga.
Video sam da želi znati da li sam zaljubljen i da ne želi da to budem.
Video sam ishod i posledice odluke koju ću doneti; mojoj sujeti laskala
je tajna veza s jednom kraljicom, i to s kraljicom čija je ličnost još
izvanredno privlačna. S druge strane, voleo sam gospođu De Temin, i,
mada sam joj u neku ruku bio neveran zbog one druge žene o kojoj sam
vam govorio, nisam se mogao rešiti da raskinem s njom. Video sam isto
tako i opasnost kojoj se izlažem obmanjujući kraljicu, kao i to koliko je
teško prevariti je; ipak nisam mogao odbiti ono što mi je sreća nudila,
pa se reših da se izložim svemu što mi je moj rđav postupak mogao
doneti. Prekinuh sa onom ženom čija je veza sa mnom mogla biti
otkrivena, a nadao sam se da ću moći sakriti vezu koju sam održavao sa
gospođom De Temin.
Kada sam, posle dva dana koja mi je dala kraljica, ušao u njenu
sobu, gde su sve dame sedele u društvu, ona mi glasno reče, s ozbiljnim
izrazom lica, koji me je iznenadio:
„Jeste li razmislili o onoj stvari koju sam vam stavila u zadatak i
znate li istinu o njoj?” - „Jesam, gospođo”, odgovorih ja, ,,i sve je onako
kao što sam i rekao Vašem veličanstvu.” - „Dođite večeras u vreme kada
obavljam prepisku”, odgovori mi ona, „pa ću vam dati i poslednje svoje
naredbe.” Ja se duboko poklonih ne odgovorivši ništa. Nisam propustio
da budem kod nje u vreme koje mi je označila. Nađoh je na galeriji, gde
je bio njen sekretar i jedna od njenih žena. Čim me je ugledala, ona mi
pođe u susret i odvede me na drugi kraj galerije. „No”, reče mi, „jeste li
dobro razmislili, kad nemate šta da mi kažete, i zar način kako
postupam prema vama ne zaslužuje da mi govorite iskreno?” - „Baš zato
i nemam ništa da vam kažem, gospođo”, odgovorih joj, „što vam
govorim iskreno, i kunem se Vašem veličanstvu, sa svim poštovanjem
koje mu dugujem, da ne održavam veze ni sa kojom ženom sa dvora.” -
„Hoću da verujem u to, jer to želim; a želim to zato što hoću da mi
budete potpuno privrženi i što ne bih mogla biti potpuno zadovoljna
vašim prijateljstvom kad biste bili zaljubljeni u nekoga. Nemogućno je
poveriti se onima koji su zaljubljeni; ne možemo biti sigurni da će oni
sačuvati tajnu. Suviše su rasejani i rastrzani, a prva im je briga njihova
ljubavnica, što se nikako ne slaže sa načinom na koji želim da mi budete
privrženi. Imajte na umu da sam vas na reč koju ste mi dali da nemate
nikakvih ljubavnih veza izabrala da vam poklonim sve svoje poverenje.
Ne zaboravite da hoću da i ja potpuno uživam vaše, da hoću da imate
samo one prijatelje i prijateljice koji su mi prijatni i da se odreknete
svakoga drugog nastojanja sem težnje da mi se svidite. Nećete zbog toga
zanemariti svoje dobro; brinuću se o vama sa više prilježnosti nego i vi
sami, i, ma šta za vas učinila, smatraću da sam dobro nagrađena ako
nađem da ste prema meni onakvi kakvi se nadam da ćete biti. Izabrala
sam vas da vam poverim svoje jade i da mi pomognete da ih ublažim.
Možete prosuditi da oni nisu mali. Ja podnosim prividno bez bola
kraljevu privrženost vojvotkinji De Valantinoa; ali ona mi je
nepodnošljiva. Ona je ovladala kraljem, obmanjuje ga, mene prezire, svi
moji ljudi odani su njoj. Kraljica moja snaha, gorda zbog lepote i zbog
uticaja svojih ujaka, ne ukazuje mi nikakvo poštovanje. Maršal De
Monmoransi je gospodar i kralja i kraljevstva; on me mrzi i dao mi je
dokaze svoje mržnje, koje ne mogu zaboraviti. Maršal De Sent-Andre je
drzak mlad ljubimac, koji se prema meni ne ponaša bolje nego ostali.
Sažalilo bi vam se kad biste saznali pojedinosti o mojim jadima; dosada
se nisam usudila poveriti se nikome, a poveravam se vama; učinite da se
ne pokajem zbog toga i budite mi jedina uteha.” Kraljičine oči
pocrveneše kad je završila te reči; umalo joj se nisam bacio pred noge,
toliko sam bio istinski dirnut dobrotom koju je pokazala prema meni.
Od toga dana imala je u mene puno poverenje; ništa više nije činila a da
o tome nije sa mnom razgovarala, i ja sam sačuvao to prijateljstvo koje
još traje.
 Treći deo

Međutim, ma koliko da sam bio obuzet i zaokupljen tim novini

prijateljstvom sa kraljicom, za gospođu De Temin vezivala me je
prirodna naklonost, koju nisam mogao da savladam. Učinilo mi se da me
ona prestaje voleti i, umesto da budem pametan pa da se koristim tom
promenom koju sam opazio u njoj i da pomognem sebi da se izlečim,
moja ljubav se udvostručila i postupao sam tako rđavo da je kraljica
saznala ponešto o toj mojoj vezi. Ljubomora je prirodna kod osoba
njene narodnosti, a možda kraljica ima prema meni i vatrenija osećanja
nego što i sama misli, tek, glasovi da sam zaljubljen izazvaše u njoj tako
veliko nespokojstvo i takav bol da sam sto puta poverovao da sam
propao kod nje. Naposletku sam je razuverio zahvaljujući pažljivosti,
pokornosti i lažnim zakletvama; ali ne bih je mogao dugo obmanjivati
da me promena u gospođi De Temin nije otuđila od nje i protiv moje
volje. Ona mi je dala na znanje da me više ne voli, i ja sam bio tako
ubeđen u to da sam bio prinuđen da je više ne mučim i da je ostavim na
miru. Neko vreme kasnije ona mi napisa to pismo koje sam izgubio. Iz
njega sam video da je bila saznala za veze koje sam održavao sa onom
drugom ženom o kojoj sam vam govorio i da je to bio uzrok njene
promene. Budući da tako nije više bilo ničega što bi podvajalo moja
osećanja, kraljica je bila prilično zadovoljna mnome; ali kako osećanja
koja gajim prema njoj nisu takve prirode da bi me učinila nesposobnim
za bilo kakvu drugu vezu, i budući da čovek nije zaljubljen po svojoj
volji, zavoleo sam gospođu De Martig, prema kojoj sam već imao mnogo
naklonosti dok je još bila gospođica Vilmonte, počasna gospođica
kraljice prestolonaslednikovice. Imam razloga da verujem da me ona ne
mrzi; njoj je prijatna uzdržanost koju pokazujem prema njoj, a kojoj ona
ne zna sve razloge. Kraljica na nju uopšte ne sumnja; ali sumnja drugo
nešto, što nije manje neprijatno. Budući da je gospođa De Martig stalno
kod kraljice prestolonaslednikovice, ja tamo odlazim mnogo češće nego
što je običaj. Kraljica je uobrazila da sam zaljubljen u tu princezu.
Položaj kraljice prestolonaslednikovice, koji je ravan njenom, i njena
lepota i mladost, u čemu je iznad kraljice, izazivaju u ovoj ljubomoru
koja ide do jarosti i mržnju koju ne može više da sakrije. Lorenski
kardinal, za koga mi se odavno činilo da teži da osvoji kraljičinu
naklonost i koji dobro vidi da ja zauzimam mesto koje bi on želeo da
osvoji, upleo se, pod izgovorom da želi izmiriti gospođu
prestolonaslednikovicu s njom, u razmirice koje one imaju između sebe.
Ne sumnjam da je prozreo pravi povod kraljičine jetkosti i verujem da
mi čini sve moguće rđave usluge, ne pokazujući joj da ima nameru da mi
naudi. Eto kako stoje stvari sada, dok vam ovo govorim. Prosudite sami
kakvo dejstvo može imati pismo koje sam izgubio, a koje mi je moja
nesreća stavila u džep zato da ga vratim gospođi De Temin. Ako kraljica
vidi to pismo, saznaće da sam je obmanuo i da sam, gotovo u isto vreme
dok sam je varao sa gospođom De Temin, varao i gospođu De Temin sa
nekom drugom; rasudite kakvu će po tome predstavu steći o meni i da li
će ikada više moći verovati mojim rečima. Ako ne vidi to pismo, šta da
joj kažem? Ona zna da su ga predali u ruke gospođi
prestolonaslednikovici; poverovaće da je Šastelar prepoznao rukopis te
kraljice i da je pismo od nje; misliće da je osoba prema kojoj je u pismu
ispoljena ljubomora možda ona sama; jednom rečju, nema toga što ne bi
mogla pomisliti i nema toga čega se ne bih imao bojati od njenih
pomisli. Dodajte tome da sam veoma zavoleo gospođu De Martig, a da
će joj gospođa prestolonaslednikovica sigurno pokazati pismo, za koje
će ona pomisliti da je nedavno napisano. Tako ću biti podjednako
zavađen i sa osobom koju najviše na svetu volim i sa osobom koje
najviše na svetu treba da se plašim. Recite posle ovoga nemam li pravo
što vas preklinjem da kažete da to pismo pripada vama i što vas molim
za milost da odete da ga uklonite iz ruku gospođe
prestolonaslednikovice.
- Uviđam - reče g. De Nemur - da se ne može biti u većoj neprilici
nego što je ova u kojoj se nalazite, a valja priznati da ste je i zaslužili.
Mene su optuživali da nisam veran u ljubavi i da imam više ljubavnih
veza u isti mah, ali vi me toliko prevazilazite da se ne bih usudio ni
zamisliti ovo čega ste se vi poduhvatili. Zar ste mogli misliti da ćete
moći sačuvati gospođu De Temin stupajući u vezu s kraljicom? I zar ste
se nadali da ćete stupiti u vezu s kraljicom a da ćete je moći obmanuti?
Ona je Italijanka i kraljica, i, prema tome, puna podozrenja, ljubomore i
gordosti. Kad vas je dobra sreća, više nego vaše dobro vladanje,
oslobodila veza koje ste imali, ušli ste u nove i uobrazili ste da ćete
usred dvora moći voleti gospođu De Martig i da to kraljica ne primeti. A
niste mogli biti dovoljno pažljivi, pošto je trebalo da je oslobodite
sramote što je ona učinila prve korake. Ona prema vama oseća silnu
ljubav: uzdržanost vas sprečava da mi to kažete, kao što mene sprečava
da vas o tome pitam; ali, naposletku, ona vas voli, podozriva je, a istina
je protiv vas.
- Zar možete vi da me obasipate prekorima - prekide ga vidam - i
zar vaša iskustva ne treba da vam uliju uviđavnosti prema mojim
greškama? Hoću ipak da priznam da sam pogrešio; ali mislite sada na
to, preklinjem vas, kako da me izvučete iz bede u kojoj se nalazim. Čini
mi se da bi trebalo da posetite kraljicu prestolonaslednikovicu čim se
probudi i da od nje tražite da vam vrati pismo, kao da ste ga vi izgubili.
- Rekao sam vam već - nastavi g. De Nemur - da je predlog koji mi
činite pomalo neobičan i da zbog stvari do kojih je meni lično stalo
mogu u tome da vidim teškoća. Štaviše, ako su videli da je to pismo
ispalo iz vašeg džepa, čini mi se da bih teško mogao ubediti nekoga da je
ispalo iz moga.
- Mislim da sam vam rekao - odgovori viđam - da su kraljici
prestolonaslednikovici rekli da je ispalo iz vašeg džepa.
- Kako! - uzviknu odjednom g. De Nemur, koji u tom času uvide
koliko ta zabluda može da mu učini rđavu uslugu kod gospođe De Klev. -
Rekli su kraljici prestolonaslednikovici da sam ja ispustio to pismo?
- Jeste - odgovori viđam - to su joj rekli. A zabluda je nastala otuda
što je bilo više plemića iz pratnje kraljica u jednoj od soba loptališta u
kojoj su bila naša odela, a vaši i moji ljudi bili su otišli po njih. U tom
času je pismo ispalo; plemići su ga podigli i naglas pročitali. Jedni su
mislili da je pismo vaše, drugi da je moje. Šastelar, koji ga je uzeo i od
koga sam ga maločas tražio natrag, rekao je da ga je dao kraljici
prestolonaslednikovici kao vaše; a oni koji su o njemu govorili kraljici
rekli su, na nesreću, da je moje; tako lako možete učiniti ono što želim i
izvući me iz neprilike u kojoj se nalazim.
G. De Nemur je oduvek veoma voleo vidama De Šartra, a ono što je
ovaj bio gospođi De Klev činilo mu ga je još dražim. Ipak se nije mogao
odlučiti da se izloži opasnosti da ona čuje za to pismo kao za nešto u šta
je on umešan. On se duboko zamisli, a viđam, sluteći otprilike šta je
predmet njegovih misli, reče:
- Verujem - reče - da se bojite da se ne zavadite sa svojom
ljubavnicom, pa bih čak poverovao da je to kraljica
prestolonaslednikovica, kad ne bih video da ste tako malo ljubomorni
na g. D’Anvila, što isključuje tu pomisao. Ali, bilo kako bilo, pravo je da
ne žrtvujete svoj mir moga radi, pa ću vam pružiti mogućnosti da
pokažete onoj koju volite da je to pismo upućeno meni, a ne vama: evo
jednog pisamceta gospođe D’Amboaz, koja je prijateljica gospođe De
Temin i kojoj je ova poverila sva svoja osećanja prema meni. Ovim
pisamcetom ona od mene traži da vratim pismo njene prijateljice, koje
sam ja izgubio. Na pisamcetu je moje ime; a ono što je u njemu dokazuje
bez ikakve sumnje da je pismo koje se od mene traži ono koje su našli.
Predajem vam u ruke ovo pisamce i pristajem da ga pokažete svojoj
ljubavnici da biste se opravdali. Preklinjem vas, ne gubite ni trenutka i
otiđite još jutros gospođi prestolonaslednikovici.
G. De Nemur obeća vidamu De Šartru da će otići i uze pismo
gospođe D’Amboaz. Ipak nije nameravao da poseti kraljicu
prestolonaslednikovicu, već je našao da ima da učini nešto hitnije. On
nije sumnjao da je ona već govorila o tom pismu gospođi De Klev i nije
mogao podneti da osoba koju tako smrtno voli ima povoda da veruje da
ga naklonost vezuje i za neku drugu osobu.
On joj ode kad je mislio da bi već mogla biti budna i naredi da joj
kažu da ne bi molio za čast da se vidi s njom u tako neobično vreme kad
ga na to ne bi prisiljavala jedna važna stvar. Gospođa De Klev je još bila
u postelji, ogorčena i uzrujana tužnim mislima, koje su je celu noć
mučile. Bila je vrlo iznenađena kad joj rekoše da g. De Nemur želi da je
poseti; jetkost koju je osećala učinila je da bez oklevanja odgovori da je
bolesna i da ne može razgovarati s njim.
 Vojvoda nije bio uvređen tim odbijanjem, jer tako hladan prijem u
času kada je mogla da oseća ljubomoru nije bio loš predznak. On ode u
odaje g. De Kleva i reče mu da dolazi iz stana njegove žene; i da mu je
vrlo krivo što nije mogao razgovarati s njom, jer je imao da razgovara o
jednoj stvari važnoj za g. De Šartra. On u nekoliko reči stavi do znanja g.
De Klevu značaj te stvari, i g. De Klev ga smesta odvede u sobu svoje
žene. Da nije bila u senci, teško bi mogla prikriti zbunjenost i
zaprepašćenje kad je videla g. De Nemura kako ulazi u pratnji njenog
muža. G. De Klev joj reče da je reč o jednom pismu, da je njena pomoć
potrebna vidamu, da će videti sa g. De Nemurom šta ima da se uradi, a
da on odlazi kralju, koji beše poslao po njega.
G. De Nemur ostade sam kod gospođe De Klev, kao što je i želeo.
- Dolazim da vas upitam, gospođo - reče joj on - da li vam gospođa
prestolonaslednikovica nije govorila o nekom pismu koje joj je juče
Šastelar predao u ruke.
- Rekla mi je nešto o tome - odgovori gospođa De Klev. - Ali ne
vidim šta to pismo ima zajedničkog sa interesima moga ujaka, i mogu
vas uveriti da on u njemu nije ni pomenut.
- Istina je, gospođo - odgovori g. De Nemur - da on u njemu nije
imenovan, ali je ono ipak bilo upućeno njemu, i za njega je veoma važno
da ga dobije iz ruku gospođe prestolonaslednikovice.
- Teško mogu da razumem - nastavi gospođa De Klev - zašto mu je
važno da to pismo ne bude viđeno i zašto ga treba tražiti natrag u
njegovo ime.
- Ako hoćete da mi posvetite malo vremena i da me saslušate,
gospođo - reče g. De Nemur - saopštiću vam stvari tako važne za g.
vidama da ih ne bih poverio ni g. princu De Klevu da mi nije bila
potrebna njegova pomoć kako bi mi se ukazala čast da se vidim s vama.
- Mislim da će sve ono što biste se mogli potruditi da mi kažete biti
izlišno - odgovori gospođa De Klev dosta hladno - i bolje je da potražite
kraljicu prestolonaslednikovicu i da joj bez okolišanja kažete zašto vam
je stalo do tog pisma, tim pre što su joj rekli da je ono vaše.
 Jetkost koju je g. De Nemur video u raspoloženju gospođe De Klev
pružila mu je najveće zadovoljstvo koje je ikada osetio i umirila je
njegovo nestrpljenje da se opravda.
- Ne znam, gospođo - nastavi on - šta su mogli reći gospođi
prestolonaslednikovici, ali ja nemam nikakve veze s tim pismom, i ono
je upućeno g. vidamu.
- Verujem - odgovori gospođa De Klev - ali kraljici
prestolonaslednikovici rekli su suprotno, i neće joj se činiti verovatnim
da pisma g. vidama ispadaju iz vaših džepova. I zato, ako samo nemate
nekih meni nepoznatih razloga da sakrijete istinu od kraljice
prestolonaslednikovice, savetujem vam da je priznate.
- Nemam šta da joj priznam - nastavi on. - Pismo nije meni upućeno,
a ako postoji neko koga bih želeo u to da ubedim, to nije gospođa
prestolonaslednikovica. Ali, gospođo, pošto je ovde reč o dobru g.
vidama, dopustite mi da vam saopštim stvari koje su upravo i dostojne
vaše radoznalosti.
Gospođa De Klev ćutanjem pokaza da je spremna da ga sasluša, i g.
De Nemur joj ispriča, što je sažetije mogao, sve što je saznao od vidama.
Mada su to bile stvari kadre da izazovu zaprepašćenje i da budu sa
pažnjom saslušane, gospođa De Klev ih je slušala s tolikom hladnoćom
da je izgledalo da ne veruje u njihovu istinitost ili da je ravnodušna
prema njima. Njeno je raspoloženje ostalo takvo sve dok joj g. De Nemur
nije počeo govoriti o pisamcem gospođe D’Amboaz, koje je bilo upućeno
vidamu De Šartru i koje je bilo dokaz za sve ono što joj je rekao. Budući
da je gospođa De Klev znala da je ta gospođa prijateljica gospođe De
Temin, ona nađe izvesne verovatnoće u onome što joj je g. De Nemur
govorio, i zato pomisli da pismo možda i nije bilo njemu upućeno. Ta
pomisao je odjednom i protiv njene volje otklonila hladnoću koju je
dotle pokazivala. Pošto joj je pročitao pisamce koje ga je opravdalo,
vojvoda joj ga pruži da ga i sama pročita i reče joj da će moći poznati
rukopis; ona se ne mogade uzdržati da ga ne uzme, pogleda naslov da bi
videla je li upućeno vidamu da Šartru i pročita ga celo da bi ocenila da li
je pismo koje se traži isto ono koje je bilo unjenim rukama. G. De Nemur
joj reče sve što je verovao da je može ubediti, i, budući da je u prijatnu
istinu lako ubediti, uverio je gospođu De Klev da on nema nikakve veze
s tim pismom.
Ona tada poče rasuđivati s njim o neprilici i opasnosti u kojoj se
viđam našao, stade ga grditi zbog njegovog rđavog ponašanja i tražiti
načina da mu pomogne; iznenadila se kraljičinom postupku, priznala je
g. De Nemuru da je pismo kod nje, i čim je poverovala da je nevin, stala
se zanimati za sve ono o čemu se isprva činila da ne želi da sluša. Složiše
se da pismo ne treba vratiti kraljici prestolonaslednikovici, da ga ova ne
bi pokazala gospođi De Martig, koja poznaje rukopis gospođe De Temin
i koja bi, pošto se zanima za vidama, lako pogodila da je pismo njemu
upućeno. Nađoše isto tako da kraljici prestolonaslednikovici ne treba
poveriti sve ono što se odnosi na kraljicu njenu svekrvu. Pod izgovorom
da su to stvari njenog ujaka, gospođa De Klev je sa zadovoljstvom
pristala da sačuva sve tajne koje joj je g. De Nemur poverio.
Ne bi joj vojvoda stalno govorio samo o vidamovim stvarima, i to
što je tako slobodno mogao razgovarati s njom ulilo bi mu odvažnost na
koju se još nije bio usudio, da nisu došli gospođi De Klev od strane
kraljice prestolonaslednikovice, koja ju je pozivala da dođe da je poseti.
G. De Nemur je bio prinuđen da se povuče; on ode vidamu i reče mu da
je, pošto se rastao od njega, pomislio da bi bilo zgodnije obratiti se
gospođi De Klev, koja mu je nećaka, nego otići pravo gospođi
prestolonaslednikovici. Nije mu nedostajalo razloga da postigne
odobravanje za ono što je učinio i da ulije vidamu nade u dobar ishod
stvari.
Za to vreme se gospođa De Klev brzo obukla da bi otišla kraljici
prestolonaslednikovici. Tek što se pojavila u njenoj sobi, princeza je
pozva da joj priđe i reče joj sasvim tiho:
- Već čitava dva sata vas čekam; a nikada nisam tako teško mogla
prikriti istinu kao jutros. Kraljica je čula za pismo koje sam vam jutros
dala; ona misli da ga je ispustio viđam De Šartr. Znate da se ona zanima
za njega: naredila je da potraže pismo i tražila ga je od Šastelara. On je
rekao da ga je dao meni; došli su da ga traže od mene pod izgovorom da
je to pismo lepo i da izaziva kraljičinu radoznalost. Nisam se usudila
reći da je pismo kod vas; pomislila sam da će ona uobraziti da sam ga
predala vama u ruke zbog vidama, vašeg ujaka, i da smo on i ja u
dosluhu. Već mi se učinilo da ona jedva podnosi što me on često
posećuje, tako da sam rekla da je pismo u haljinama koje sam juče
nosila i da su oni koji imaju ključeve od njih izišli. Dajte mi brzo to
pismo da joj ga pošaljem i da ga prvo pročitam da bih videla ne
poznajem li rukopis.
Gospođa De Klev se nađe u još većoj neprilici nego što je mislila da
će biti.
- Ne znam, gospođo, šta ćete učiniti - odgovori ona - jer g. De Klev,
kome sam ga dala da ga pročita, vratio ga je g. De Nemuru, koji je jutros
došao da me zamoli da ga zatražim od vas. G. De Klev je bio tako
nesmotren da mu je rekao da je pismo kod njega, i imao je toliko
slabosti da je popustio molbama g. De Nemura da mu ga vrati.
- Dovodite me u najveću nepriliku u kojoj bih se ikada mogla naći -
odgovori gospođa prestolonaslednikovica. - Pogrešili ste što ste vratili
to pismo g. De Nemuru; pošto sam vam ga ja dala, nije trebalo da ga
vratite bez mog dopuštenja. Šta da kažem kraljici, i šta će ona moći
misliti? Ona će poverovati, i to s razlogom, da se to pismo tiče mene i da
između vidama i mene postoji nešto. Nikada je nećemo moći ubediti da
pismo pripada g. De Nemuru.
- Veoma sam ožalošćena zbog neprilike u koju sam vas dovela -
odgovori gospođa De Klev. - Verujem da je ona tako velika kao što
kažete; ali krivica je do g. De Kleva, a ne do mene.
- Vi ste krivi što ste mu dali pismo - odgovori gospođa
prestolonaslednikovica - i jedina ste vi žena na svetu koja sve što zna
poverava svom mužu.
- Verujem da sam pogrešila, gospođo - odgovori gospođa De Klev -
ali mislite o tome kako da popravite moju grešku, a nemojte je ispitivati.
- Ne sećate li se otprilike šta je u tom pismu? - upita tada kraljica
prestolonaslednikovica.
- Kako da ne, gospođo - odgovori ona - sećam se, jer sam ga više
puta pročitala.
 - Ako je tako - nastavi gospođa prestolonaslednikovica - treba
smesta otići i narediti da se napiše nekim nepoznatim rukopisom.
Poslaću ga kraljici: ona ga neće pokazati onima koji su ga videli. A ako to
i bude učinila, tvrdiću da je to ono isto koje mi je Šastelar dao, a on se
neće usuditi da kaže suprotno.
Gospođa De Klev se složi s tim rešenjem, a tim pre što je mislila da
pošalje po g. De Nemura da bi ponovo dobila pismo, kako bi ga mogla
dati da se prepiše od reči do reči i sličnim rukopisom, pa je pomislila da
će kraljica zacelo biti obmanuta. Čim je stigla kući, ispričala je svom
mužu nepriliku u kojoj se našla gospođa prestolonaslednikovica i
zamolila ga da pošalje po g. De Nemura. Potražiše ga, on dođe žurno.
Gospođa De Klev mu reče sve što je već bila saopštila svom mužu i
zatraži od njega pismo; ali g. De Nemur odgovori da ga je već vratio g.
De Šartru, koji se toliko obradovao što je ponovo došao do njega i što se
našao van opasnosti kojoj je bio izložen da ga je smesta poslao
prijateljici gospođe De Temin. Gospođa De Klev se ponovo nađe u
neprilici; i, najzad, pošto su se temeljno posavetovali, odlučiše da pismo
sastave po sećanju. Zatvoriše se da rade na tome; narediše da nikoga ne
puštaju unutra i otpustiše sve ljude g. De Nemura. Taj privid
tajanstvenosti i poverenja nije imao malo draži za vojvodu, pa čak i za
gospođu De Klev. Prisustvo njenog muža i interesi vidama De Šartra u
neku ruku su joj umirivali savest. Osećala je samo zadovoljstvo što vidi
g. De Nemura, osećala je zbog toga samo čistu i nepomućenu radost koju
još nikada nije osetila; ta radost je njenom duhu davala slobodu i
veselost koju g. De Nemur nikada još u nje ne beše video i koja je
udvostručila njegovu ljubav. Budući da nikada još nije imao tako
prijatnih trenutaka, njegova živahnost se još povećala; i kad je gospođa
De Klev htela da se priseti pisma i da ga napiše, vojvoda ju je, umesto da
joj ozbiljno pomogne, samo prekidao i govorio joj razne šaljive stvari.
Gospođa De Klev je i sama učestvovala u toj veselosti, tako da su već
odavno bili zatvoreni i već su dvaput bili došli od kraljice
prestolonaslednikovice da kažu gospođi De Klev da požuri, a oni još
nisu bili napisali ni polovinu pisma.
 G. De Nemuru je bilo vrlo milo da produži vreme koje mu je bilo
tako prijatno i zaboravljao je interese svoga prijatelja. Gospođi De Klev
nije bilo dosadno, pa je zaboravljala interese svoga ujaka. Najzad je
pismo jedva bilo završeno u četiri sata, i bilo je tako rđavo, a rukopis
kojim je prepisano tako je malo ličio na rukopis kome su hteli
podražavati da je trebalo da kraljici ne bude mnogo stalo do istine pa da
je ne sazna. Stoga se ona i nije prevarila, ma koliko da su je nastojali
ubediti da je pismo bilo upućeno g. De Nemuru. Ona je ostala ubeđena
ne samo u to da je pismo pripadalo vidamu De Šartru nego je verovala i
da je kraljica prestolonaslednikovica umešana u tu stvar i da su oni u
dosluhu. Ta pomisao je toliko pojačala mržnju koju je gajila prema toj
princezi da joj nikada nije oprostila i da ju je progonila sve dok je nije
prinudila da ode iz Francuske.
Što se tiče vidama De Šartra, on je bio upropašćen kod kraljice, i,
bilo što je lorenski kardinal već zagospodario njome ili što joj je slučaj s
tim pismom, koji joj je pokazao da se prevarila, pomogao da prozre i
ostale prevare vidamove, tek, izvesno je da on nikada više nije mogao
iskreno da se pomiri s njom. Njihova se veza prekinula, i ona ga je
kasnije smaknula povodom D’Amboazove zavere, u koju je bio umešan.
Pošto je pismo bilo poslato gospođi prestolonaslednikovici, g. De
Klev i g. De Nemur odoše. Gospođa De Klev ostade sama, i čim je više
nije podržavala radost koju izaziva prisustvo onoga koga volimo, bilo joj
je kao da se probudila iz nekog sna; sa zaprepašćenjem je opazila
čudesnu promenu od stanja u kome se nalazila prethodne noći do onog
u kome se sada nalazila; izišla joj je pred oči jetkost i hladnoća koju je
pokazala prema g. De Nemuru dok je verovala da je pismo gospođe De
Temin bilo njemu upućeno; kakvo je spokojstvo i kakva slast sledila toj
jetkosti čim je postala ubeđena da se pismo ne tiče njega! Nije više
mogla samu sebe da prepozna kad je pomislila da je prethodnog dana
prebacivala sebi kao zločin što mu je dala znake saosećanja koje je
moglo proizlaziti iz samog sažaljenja, a da mu je, svojom jetkošću,
pokazala osećanja ljubomore, koja su bila pouzdani znaci strasti. Kad je
još pomislila da je g. De Nemur dobro video da ona zna za njegovu
ljubav, da isto tako dobro vidi da uprkos tom saznanju ona ne postupa s
njim gore, čak ni u prisustvu svoga muža, da ga, naprotiv, nikada ranije
nije gledala tako predusretljivo, da je ona bila uzrok što je g. De Klev
poslao po njega i da su proveli celo poslepodne zajedno i nasamo, ona
nađe da je u dosluhu sa g. De Nemurom, da vara muža, koji najmanje na
svetu zaslužuje da bude prevaren, i zastide se čak što i u očima čoveka
koji je voli može izgledati tako malo dostojna poštovanja. Ali od svega
ostalog najmanje je mogla podneti sećanje na stanje u kome je provela
noć i na ljuti bol koji joj je pričinila pomisao da g. De Nemur voli neku
drugu i da je prevarena.
Dotada ona nije znala za smrtna nespokojstva podozrenja i
ljubomore; mislila je samo na to da spreči sebe da zavoli g. De Nemura i
nije se još bila počela plašiti da on zavoli neku drugu. Mada su sumnje
koje je u njoj izazvalo pismo bile otklonjene, ipak one nisu propustile da
joj otvore oči za slučaj da bude prevarena i ostavile su u njoj trag
podozrenja i ljubomore, koje nikada ranije ne beše osetila. Iznenadila se
što dotada uopšte nije pomislila koliko je malo verovatno da bi čovek
kao što je g. De Nemur, koji je uvek pokazivao toliko nestalnosti prema
ženama, bio sposoban za iskrenu i trajnu privrženost. Našla je da je
gotovo nemogućno da će biti zadovoljna njegovom ljubavlju. „Pa i kad
bih mogla biti”, govorila je sebi, „šta će mi ona? Zar da je dopustim? Zar
da odgovorim na nju? Zar da se upustim u ljubavnu avanturu? Zar da se
ogrešim g. De Klevu? Zar da se ogrešim samoj sebi? I zar da se, najzad,
izložim gorkom kajanju i smrtnim mukama koje donosi ljubav? Pobedila
me je i savladala naklonost, koja me povlači za sobom uprkos moje
volje. Sve moje odluke su uzaludne; juče sam mislila isto što i danas
mislim a danas činim nešto sasvim suprotno od onoga na šta sam se
juče odlučila. Treba da se otrgnem iz prisustva g. De Nemura; treba da
odem na selo, ma koliko se čudno moglo činiti moje putovanje. A ako g.
De Klev bude uporan u tome da me spreči ili da sazna razlog za to,
možda ću mu naneti bol, a i samoj sebi, da mu taj razlog saopštim.” Ona
ostade pri toj odluci i provede celo veče kod kuće, ne otišavši ni da čuje
od gđe prestolonaslednikovice šta se dogodilo s vidamovim lažnim
pismom.
 Kad se g. De Klev vratio, ona mu reče da hoće da ode na selo, da se
oseća rđavo i da joj je potrebna promena vazduha. G. De Klev, koga
njena lepota nije mogla uveriti da joj je bolest ozbiljna, najpre se
podsmevao njenom predlogu za to putovanje i odgovorio joj da ona
zaboravlja da se spremaju venčanja princeza i turnir i da joj ne ostaje
suviše vremena za pripreme koje su joj potrebne da bi se tom prilikom
pojavila sa istom raskoši kao i druge žene. Razlozi njenog muža nisu je
naveli da promeni odluku, molila ga je da dopusti da, dok on bude išao s
kraljem u Kompjenj, ona ode u Kulomje, jedan lep zamak na jedan dan
od Pariza, koji su bili brižljivo sagradili. G. De Klev pristade; ona ode
tamo u nameri da se ne vrati tako brzo, a kralj pođe u Kompjenj, gde je
trebalo da bude samo nekoliko dana.
G. De Nemura je veoma bolelo što više nije video gospođu De Klev
od ono poslepodne koje je tako prijatno proveo s njom i koje je povećalo
njegove nade. Osećao je nestrpljenje da je ponovo vidi, i ono mu nije
dalo mira, tako da se reši, kad se kralj vratio u Pariz, da ode svojoj sestri,
vojvotkinji De Merker, koja je bila na selu, dosta blizu Kulomjea. On
predloži vidamu da pođe s njim, a ovaj lako pristade na taj predlog; a g.
De Nemur je to bio predložio u nadi da će videti gospođu De Klev i da će
sa vidamom otići do nje.
Gospođa De Merker ih primi s mnogo radosti, i mislila je samo na to
kako da ih zabavi i da im pruži sva uživanja života na selu. Dok su u lovu
gonili jelena, g. De Nemur se izgubi u šumi. Raspitujući se o putu koga bi
trebalo da se drži na povratku, on sazna da je blizu Kulomjea. Na to ime,
ne misleći ništa i ne znajući ni sam šta namerava, on u punom trku pođe
u pravcu koji su mu pokazali. Stiže u šumu i nasumce se uputi putevima
koji su bili brižljivo načinjeni i za koje je smatrao da zacelo vode ka
zamku. Na kraju tih puteva naiđe na jednu veliku senicu, pod kojom je
bio uređen jedan velik salon sa dva kabineta, od kojih je jedan bio
otvoren sa strane cvetne bašte, koja je od šume bila odvojena samo
drvenom ogradom, a drugi je gledao na glavnu aleju parka. On uđe pod
senicu, i bio bi se tu zadržao da razgleda njenu lepotu da nije ugledao
kako tom alejom parka dolaze i g. i gospođa De Klev u pratnji velikog
broja slugu. Kako nije očekivao da će zateći i g. De Kleva, koga beše
ostavio kod kralja, prva mu je misao bila da se sakrije: on pređe kabinet
koji je gledao na cvetnu baštu, u nameri da iz njega iziđe na vrata koja
su bila otvorena sa strane šume; ali videvši da su gospođa De Klev i njen
muž seli ispod senice, da su im sluge ostale u parku i da ne mogu stići do
njega a da ne prođu onuda gde su bili, g. i gospođa De Klev, on se ne
mogade odreći zadovoljstva da vidi princezu, niti odoleti radoznalosti
da čuje njen razgovor s mužem, na koga je bio više ljubomoran nego na
sve svoje suparnike.
Čuo je kako je g. De Klev rekao svojoj ženi:
- Zašto nećete da se vratite u Pariz? Šta vas zadržava na selu? Od
nekog vremena pokazujete sklonost ka samoći, koja me iznenađuje i
rastužuje, jer nas razdvaja. Vidim vas tužniju nego obično, i bojim se da
li nemate nekakvog razloga za tu ožalošćenost.
- Ništa me ne muči - odgovori ona smeteno - ali na dvoru je toliko
buran život a kod vas uvek ima toliko sveta da je nemogućno da se i telo
i duša ne umore i da ne zatraže odmora.
- Odmor baš ne priliči mnogo osobi vaših godina - odgovori on. -
Kod kuće i na dvoru provodite život koji vas ne zamara, i više bih se
bojao da vam je drago da budete odvojeni od mene.
- Učinili biste mi veliku nepravdu kad biste to mislili - nastavi ona
sa zbunjenošću, koja je stalno rasla - ali preklinjem vas da me ostavite
ovde. Kad biste i vi mogli ostati, ja bih se tome mnogo radovala, samo
kad biste ostali sami i kad biste hteli da ne primate ovde ono bezbrojno
mnoštvo ljudi, koji vas, tako reći, nikada ne napuštaju.
- Ah, gospođo - uzviknu g. De Klev - vaš izgled i vaše reči pokazuju
mi da imate nekih razloga zašto želite da budete sami, a ja te razloge ne
znam, pa vas preklinjem da mi ih kažete.
On je dugo navaljivao da mu ih kaže, ali je nije mogao na to
nagovoriti; i, pošto se branila na način koji je stalno povećavao
radoznalost njenog muža, on oborenih očiju utonu u duboko ćutanje. Na
to ona odjednom progovori, gledajući u njega.
- Ne prisiljavajte me da vam priznam ono što nemam snage da vam
priznam, mada sam više puta nameravala to učiniti. Pomišljajte samo na
to da žena mojih godina, koja vlada svojim ponašanjem, ne bi iz
opreznosti trebalo da bude izložena usred dvora.
- Šta mi to predočavate, gospođo - uzviknu g. De Klev. - Ne bih se
usudio da vam kažem šta mislim, iz bojazni da vas ne uvredim.
Gospođa De Klev ne odgovori ništa; njeno ćutanje je sve više
uveravalo njenog muža u ono što je mislio:
- Ništa ne govorite - nastavi on - a to je isto kao da ste mi rekli da se
ne varam.
- Pa dobro, gospodine - odgovori mu ona, bacivši mu se pred noge -
priznaću vam nešto što nikada nijedna žena nije priznala svome mužu;
ali čednost moga ponašanja i mojih namera daju mi snage za to. Istina je
da imam razloga da se udaljim sa dvora i da hoću da izbegnem
opasnosti u kojima se ponekad nalaze osobe mojih godina. Nikada
nisam dala nikakva znaka svoje slabosti i ne bojim se da bih je pokazala
kad biste mi dopustili da se povučem sa dvora ili kad bih još imala kraj
sebe gospođu De Šartr da mi pomogne u mom vladanju. Ma koliko
opasno bilo ono na šta se odlučujem, odlučujem se na to s radošću, da
bih i dalje bila dostojna da budem vaša. Hiljadu puta vas molim za
oproštaj što gajim osećanja koja vam se ne sviđaju, ali vam se bar
nikada neću zameriti svojim postupcima. Pomislite da treba imati više
prijateljstva i poštovanja prema svom mužu nego što je ikada ikoja žena
imala pa učiniti ono što ja činim. Uputite me, sažalite mi se, i volite me
još, ako možete.
Za vreme dok je ona govorila g. De Klev je držao glavu među
rukama, van sebe, i nije ni pomišljao na to da podigne svoju ženu. Kad je
prestala govoriti, kad ju je pogledao i video je pred svojim nogama s
licem u suzama i tako prekrasno lepu, on pomisli da će umreti od bola, i,
zagrlivši je i podižući je, kaza:
- Sažalite se vi meni, gospođo, ja to zaslužujem, i oprostite mi ako u
prvim trenucima tako žestokog bola kao što je moj ne odgovaram na vaš
postupak onako kako bi trebalo. Vi mi se činite dostojnijom poštovanja i
divljenja nego ijedna žena koja je ikada postojala na svetu; ali nalazim
isto tako da sam i ja najsrećniji čovek koji je ikada postojao. Vi ste u
meni probudili strast od prvog trenutka kada sam vas video; nju nije
mogla da ugasi ni vaša hladnoća ni to što ste mi pripali; nikada nisam
mogao da postignem vašu ljubav, a vidim da se bojite da je ne osetite
prema nekome drugom. A ko je on, gospođo, ko je taj srećni čovek koji
izaziva u vama tu bojazan? Otkada vam se sviđa? Šta je učinio da vam se
svidi? Koji je put pronašao do vašeg srca? Ja sam se na neki način utešio
što ga nisam dirnuo time što sam pomislio da je ono nesposobno da
bude dirnuto. Međutim, neko je drugi učinio ono što ja nisam mogao da
učinim. Osećam u isti mah i ljubomoru muža i ljubomoru ljubavnika; ali
nemogućno je osećati ljubomoru muža posle postupka kao što je vaš. On
je suviše plemenit da mi ne bi ulio osećanje potpune sigurnosti; on me
čak teši i kao čoveka koji vas voli. Poverenje i iskrenost koju pokazujete
prema meni od neocenjive su vrednosti: vi me dovoljno cenite da
verujete da ja neću zloupotrebiti to priznanje. Imate pravo, gospođo,
neću ga zloupotrebiti i neću vas stoga manje voleti. Vi me činite
nesrećnim najvećim dokazom vernosti koji je ikada ijedna žena pružila
svome mužu. Ali, gospođo, dovršite i recite mi ko je taj koga hoćete da
izbegnete.
- Preklinjem vas da me to ne pitate - odgovori ona. - Rešena sam da
vam to ne kažem i mislim da smotrenost ne zahteva da vam ga
imenujem.
- Ne bojte se ništa, gospođo - nastavi g. De Klev - suviše poznajem
svet da ne bih znao da poštovanje prema mužu ne sprečava da se
zaljubimo u njegovu ženu. Treba mrzeti one koji su zaljubljeni u našu
ženu, a ne žaliti se na njih. I još jednom, gospođo, preklinjem vas da mi
kažete ono što želim da znam.
- Uzalud biste navaljivali - odgovori ona. - Imam snage da prećutim
ono što smatram da ne treba da vam kažem. Priznanje koje sam vam
učinila nije bilo iz slabosti, i treba više snage da se ta istina prizna nego
da se pokuša sakriti.
G. De Nemuru nije promakla nijedna reč toga razgovora; a ono što
je gospođa De Klev rekla nije u njemu izazvalo mnogo manje ljubomore
nego u njenom mužu. On je bio u nju tako smrtno zaljubljen da je
verovao da ceo svet ima ista osećanja. A i bilo je istina da je imao više
suparnika; ali on ih je još više uobražavao, a misli su mu se gubile u
traženju onoga o kome je gospođa De Klev govorila. Mnogo puta je bio
pomislio da joj nije neprijatan, ali to je prosudio po stvarima koje su mu
se u ovom trenutku učinile tako beznačajne da nije mogao zamisliti da
je on probudio u njoj strast koja je morala biti veoma žestoka kad je
pribegla tako neobičnom leku. Bio je tako uzbuđen da, tako reći, nije
znao šta to čuje, i nije mogao da oprosti g. De Klevu što nije dovoljno
sokolio svoju ženu da mu kaže to ime koje je krila od njega.
G. De Klev je, međutim, činio sve napore da sazna, ali je uzalud
navaljivao.
- Čini mi se - odgovori mu ona - da treba da budete zadovoljni
mojom iskrenošću. Ne tražite više od mene i nemojte me dovesti u
priliku da se pokajem za ono što sam učinila. Zadovoljite se
uveravanjem koje vam da jem da još nijedan moj postupak nije odao
moja osećanja i da mi nikada nije rečeno ništa što bi me moglo uvrediti.
- Ah, gospođo - odgovori odjednom g. De Klev - ne mogu da vam
verujem. Sećam se vaše zbunjenosti onoga dana kada se izgubio vaš
portret. Vi ste dali, gospođo, vi ste dali taj portret, koji mi je bio tako
drag i koji mi je s punim pravom pripadao. Niste mogli da sakrijete
svoja osećanja; vi volite, ima ih koji to znaju; a vaša vrlina štitila vas je
dosad od ostalog.
- Zar je mogućno - uzviknu princeza - da možete misliti da ima
pritvornosti u priznanju kao što je ovo moje, koje me nikakvi razlozi
nisu primoravali da učinim! Imajte poverenja u moje reči; po dosta
skupu cenu kupujem poverenje koje tražim od vas. Verujte, preklinjem
vas, da nisam dala svoj portret; istina je da sam videla kad su ga uzeli,
ali nisam htela pokazati da sam to videla, iz bojazni da se ne izložim
tome da mi se kaže ono što mi se još niko nije usudio reći.
- Pa čime vam je onda pokazano da ste voljeni - nastavi g. De Klev - i
kakve su vam znake ljubavi dali?
- Prištedite mi bol - odgovori ona - da vam ponovim pojedinosti
kojih se i sama stidim što sam ih opazila i koje su me i suviše ubedile u
moju slabost.
 - U pravu ste, gospođo - prihvati on. - Ja sam nepravedan. Odbijte
me uvek kada vas budem pitao takve stvari; ali se ipak nemojte uvrediti
ako vas budem pitao to.
U tom trenutku više njihovih ljudi, koji behu ostali po alejama,
dođoše da obaveste g. De Kleva da ga jedan plemić traži od strane
kralja, koji mu naređuje da uveče bude u Parizu. G. De Klev je bio
prisiljen da ode i ništa više nije mogao da kaže svojoj ženi sem što ju je
preklinjao da dođe sutradan i što ju je zakleo da veruje da on, premda je
ucveljen, gaji prema njoj nežnost i poštovanje kojima bi trebalo da bude
zadovoljna.
Kada je princ otišao, kada je gospođa De Klev ostala sama i kada je
pogledala šta je učinila, bila je toliko zaprepašćena da je jedva mogla da
zamisli da je to sve bilo istina. Našla je da je sama sebi oduzela ljubav i
poštovanje svoga muža i da je iskopala sebi ponor iz koga nikada neće
izaći. Pitala se zašto je učinila tu opasnu stvar, i našla je da se u to
upustila gotovo nehotice. Jedinstvenost takvog priznanja, kome nije
mogla naći primera, pokazivala joj je svu njegovu pogubnost.
Ali kad je pomislila da je taj lek, ma koliko opor bio, jedini koji je
može zaštititi od g. De Nemura, ona nađe da ne treba da se kaje zbog
toga i da se nije suviše izložila opasnosti. Čitavu noć je provela u
neizvesnosti, uznemirenosti i strahu, ali joj je duša najzad povratila
spokojstvo. Našla je čak i prijatnosti u tome što je dala takav dokaz
vernosti mužu koji je to toliko zaslužio, koji je prema njoj pokazivao
toliko poštovanja i prijateljstva i koji ih je pokazao i samim načinom na
koji je primio ono što mu je priznala.
Međutim je g. De Nemur bio otišao sa mesta odakle je čuo razgovor
koji ga je tako duboko dirnuo i uputio se u šumu. Ono što je gospođa De
Klev rekla o svom portretu povratilo ga je u život, pokazavši mu da je on
taj koga ona ne mrzi. On se isprva prepusti toj radosti; ali ona nije bila
dugog veka kad je pomislio da ono što mu je pokazalo da je dirnuo srce
gospođe De Klev treba i da ga ubedi da on nikada o tome neće primiti
nikakva znaka i da je nemogućno osvojiti osobu koja je pribegla tako
neobičnom leku. On ipak oseti znatno zadovoljstvo što ju je doveo u tu
krajnost. Našao je da treba da se ponosi što je uspeo da ga zavoli žena
koja je tako različita od svih drugih; jednom rečju, sto puta je našao da
je u isti mah i srećan i nesrećan. Noć ga zateče u šumi, i imao je mnoge
muke da pronađe put ka zamku gospođe De Merker. Stigao je tamo u
praskozorje. Bio je u priličnoj neprilici kako da objasni šta ga je
zadržalo; izvukao se iz toga što je bolje mogao i vratio se istoga dana u
Pariz zajedno sa vidamom.
Bio je tako obuzet svojom strašću i tako iznenađen onim što je čuo
da je pao u dosta običnu nesmotrenost da u uopštenim izrazima priča o
svojim ličnim osećanjima i da ispriča svoje sopstvene doživljaje pod
izmišljenim imenima. Pri povratku, on skrete razgovor na ljubav i
preuveličavao je zadovoljstvo koje čovek ima kada je zaljubljen u osobu
dostojnu da bude voljena. Govorio je o čudnovatim posledicama strasti
i, najzad, ne mogući oćutati iznenađenje koje je u njemu izazvao
postupak gospođe De Klev, on ga ispriča vidamu, ne imenujući mu tu
osobu i ne rekavši mu da je on u to umešan; ali on je pričao sa toliko
žara i toliko divljenja da je viđam lako naslutio da se ta priča njega tiče.
On jako navali na njega da mu to prizna. Reče mu da već odavno zna da
je on veoma zaljubljen i da nije pravo što nema poverenja u čoveka koji
mu je poverio tajnu svoga života. G. De Nemur je bio odviše zaljubljen
da bi priznao svoju ljubav; oduvek ju je krio od vidama, iako je ovaj bio
čovek koga je na dvoru najviše voleo. On mu odgovori da mu je jedan
njegov prijatelj ispričao taj događaj i iznudio od njega obećanje da o
tome nikako neće govoriti, i da ga je štaviše zakleo da sačuva tu tajnu.
Viđam ga je uveravao da on o tome neće nikome govoriti. Ipak se g. De
Nemur pokaja što mu je i toliko rekao.
Međutim, g. De Klev je otišao kralju, srca obuzeta smrtnim bolom.
Nikada nijedan muž nije osećao tako silnu ljubav prema svojoj ženi i
nije je toliko cenio. Ono što je saznao nije uništilo njegovo poštovanje,
ali mu je ulilo poštovanje drugačije nego što je bilo ono koje je do tada
prema njoj gajio. Najviše ga je zaokupljala želja da odgonetne ime onoga
koji je umeo da joj se svidi. Najpre mu pade na um g. De Nemur, kao
najprivlačniji čovek na dvoru, i vitez De Giz i maršal De Sent-Andre, kao
ljudi koji su želeli da joj se svide i koji su joj još ukazivali mnogo pažnje;
tako da je poverovao da to mora biti jedan od njih trojice. On stiže u
Luvr i kralj ga odvede u svoj kabinet, pa mu reče da ga je izabrao da
prati gospođu u Španiju, da misli da niko ne bi bolje od njega obavio taj
zadatak i da niko ne bi toliko služio na čast Francuskoj kao gospođa De
Klev. G. De Klev primi čast toga izbora kao što je trebalo i vide čak u
njemu priliku koja će njegovu ženu udaljiti sa dvora a da se ne učini da u
njenom ponašanju ima neke promene. Ipak je dan odlaska bio suviše
daleko da bi to putovanje bilo lek za nepriliku u kojoj se nalazio. On
istoga časa napisa pismo gospođi De Klev da bi joj saopštio šta mu je
kralj rekao, i javi joj da neizostavno želi da se ona vrati u Pariz. Ona se
vrati, kao što joj je naredio, i kad se ugledaše, nađoše se oboje u velikoj
žalosti.
G. De Klev joj se obrati kao najodličniji čovek na svetu i
najdostojniji onoga što je ona učinila.
- Nisam nimalo nespokojan u pogledu vašeg ponašanja - reče joj on.
- Vi imate više snage i više vrline nego što i mislite. Ne rastužuje me ni
strah od budućnosti. Žalostim se samo što vidim da prema drugome
gajite osećanja koja ja nisam mogao u vama da probudim.
- Ne znam šta da vam odgovorim - reče mu ona. - Umirem od stida
govoreći s vama o tome. Poštedite me, preklinjem vas, tako svirepih
razgovora. Upravljajte mojim ponašanjem; učinite da mi niko ne dolazi.
To je sve što od vas tražim. Ali dopustite da ne razgovaram s vama o
stvari koja me pokazuje tako malo dostojnom vas i koju smatram tako
nedostojnom sebe.
- Imate pravo, gospođo - odgovori on. - Ja zloupotrebljavam vašu
nežnost i vašu poverljivost. Ali imajte i vi samilosti prema tom stanju u
koje ste me doveli i, ma šta da ste mi rekli, pomišljajte na to da vi krijete
od mene jedno ime koje u meni izaziva radoznalost sa kojom ne bih
mogao živeti. Ne tražim ipak od vas da je zadovoljite, ali vam moram
reći da verujem da treba da zavidim ili maršalu De Sent-Andreu, ili
vojvodi De Nemuru ili vitezu De Gizu.
- Ništa vam neću odgovoriti - reče mu ona crveneći - i neću vam
svojim odgovorima dati nikakva povoda da umanjite ili učvrstite svoje
sumnje. Ali ako pokušate da nešto dokučite posmatrajući me, izazvaćete
u meni zbunjenost koja će biti jasna u očima sviju. Za ime božje - nastavi
ona - dopustite da ne primam nikoga.
- Ne, gospođo - odgovori on - svet bi ubrzo prozreo da je to
namešteno; a, sem toga, hoću da se oslonim samo na vas: to je put koji
mi savetuje srce, a razum mi ga savetuje isto tako. Kad vam ostavljam
slobodu, u raspoloženju u kome se nalazite, određujem vam strože
granice nego što bih vam sam mogao nametnuti.
G. De Klev se nije prevario: poverenje koje je ukazao svojoj ženi još
više ju je ojačalo protiv g. De Nemura i učinilo je da donese strože
odluke nego što bi mogla učiniti ikakva prinuda. Išla je, dakle, po
običaju, u Luvr i kraljici prestolonaslednikovici, ali je prisustvo i
poglede g. De Nemura tako brižljivo izbegavala da mu je oduzela gotovo
svu radost koju je osećao zahvaljujući uverenju da ga ona voli. Sve što je
video u njenim postupcima ubeđivalo ga je samo u suprotno. Nije već
takoreći ni znao nije li ono što beše čuo bio samo san, toliko je nalazio
da je to neverovatno. Jedino ga je silna tuga gospođe De Klev uveravala
da se nije prevario, ma koliki napor da je ona ulagala da tu tugu sakrije.
A možda ni reči i ljubazni pogledi ne bi toliko pojačali ljubav g. De
Nemura kao što je to učinilo to strogo ponašanje.
Jedno veče, dok su g. i gospođa De Klev bili kod kraljice, neko reče
kako se pronose glasovi da će kralj naimenovati još jednog dvorskog
velikodostojnika da prati gospođu u Španiju. G. De Klev je upro pogled u
svoju ženu kad su dodali da će to biti možda vitez De Giz ili maršal De
Sent-Andre. On opazi da je ova dva imena nisu uopšte uzbudila, kao ni
pretpostavka da će oni poći sa njom na to putovanje. To je učinilo da
poveruje da se ona ne boji prisustva nijednog od te dvojice, i, hoteći da
bude načisto u pogledu svojih sumnji, on ude u kraljičin kabinet, gde je
bio kralj. Pošto je tamo ostao neko vreme, vrati se svojoj ženi i tiho joj
reče da je upravo saznao da će g. De Nemur poći s njima u Španiju.
Ime g. De Nemura i pomisao da bude izložena tome da ga u toku
dugog putovanja viđa svaki dan, i to u prisustvu svoga muža, toliko su
zbunili gospođu De Klev da ona to nije mogla sakriti; i, želeći da tome da
drugi razlog kaza:
 - Izbor tog princa je veoma neprijatan za vas. Njemu će pripasti sve
počasti, i čini mi se da bi trebalo uticati da se izabere neko drugi.
- Ne plašite se vi zbog počasti gospođo, da g. De Nemur ne pođe sa
mnom - nastavi g. De Klev. - Vaše neraspoloženje potiče iz drugog
razloga. To neraspoloženje govori mi ono što bih od druge neke žene
saznao po radosti koju bi osetila. Ali ne plašite se ništa; ovo što sam vam
rekao nije istina, ja sam to izmislio da bih se uverio u ono u šta sam već
odviše verovao.
Posle tih reči on iziđe, ne želeći da svojim prisustvom poveća
krajnju zbunjenost u kojoj je video svoju ženu.
U tom trenutku uđe g. De Nemur i prvo primeti stanje u kome se
nalazila gospođa De Klev. On joj priđe i reče joj sasvim tiho da se iz
poštovanja ne usuđuje zapitati je zbog čega je više zamišljena nego
obično. Ona se trže na glas g. De Nemura i, pogledavši ga, mada nije čula
šta joj je rekao, reče mu, obuzeta svojim mislima i strahom da ga njen
muž ne vidi kraj nje:
- Za ime božje, ostavite me na miru.
- Avaj, gospođo - odgovori on - pa ja vas i odviše ostavljam na miru.
Na šta se možete požaliti? Ne usuđujem se da razgovaram s vama, ne
usuđujem se čak ni da vas pogledam: prilazim vam samo dršćući. Čime
sam izazvao to što ste mi rekli i zašto mi pokazujete da imam nekog
udela u jadu u kome vas vidim?
Gospođi De Klev je bilo vrlo krivo što je dala prilike g. De Nemuru
da se izrazi jasnije nego što je ikada ranije učinio. Ona ga ostavi ne
odgovorivši mu i vrati se kući uzrujanija nego što je ikada bila. Njen muž
je lako primetio da je još više zbunjena. On vide njenu bojazan da on ne
povede razgovor o onome što se dogodilo, ali ipak pođe za njom u jednu
odaju u koju je bila ušla.
- Ne izbegavajte me, gospođo - reče joj on - neću vam reći ništa što
bi vam moglo biti neprijatno. Molim vas, oprostite mi što sam vas
maločas obmanuo. Dovoljno sam kažnjen za to onim što sam saznao. G.
De Nemur je čovek koga sam se više od sviju plašio. Uviđam opasnost u
kojoj se nalazite; vladajte sobom iz ljubavi prema samoj sebi i, ako je
moguće, iz ljubavi prema meni. Ne tražim to od vas kao muž, već kao
čovek kome ste vi sva sreća i koji gaji prema vama nežniju i silniju
ljubav nego onaj koji je miliji vašem srcu.
G. De Klev se razneži izgovarajući poslednje reči i imao je muke da
ih završi. Njegova žena je bila dirnuta time i, briznuvši u plač, zagrli ga s
nežnošću i bolom koji su ga doveli u stanje slično njenom. Ostali su neko
vreme tako ne mogući izgovoriti ni reči, pa se rastadoše nemajući snage
da bilo šta kažu.
Pripreme za gospođino venčanje bile su završene. Vojvoda od Albe
dođe da je venča. Bio je primljen sa svom velelepnošću i svečanošću
koje su se mogle prirediti u takvoj prilici. Kralj mu posla u sretanje
princa De Kondea, kardinale De Lorena i De Giza, vojvode De Lorena, De
Ferara, D’Omala, De Bujona, De Giza i De Nemura. Oni su imali u pratnji
više plemića i velik broj paževa obučenih u njihove livreje. Kralj je lično
dočekao vojvodu od Albe na prvoj kapiji Luvra, u pratnji dve stotine
plemića-dvorana sa maršalom De Monmoransijem na čelu. Kad je
vojvoda pristupio kralju, hteo je da mu obgrli kolena, ali kralj ga je
sprečio u tome i poveo ga kraj sebe do kraljice i do gospođe, kojoj je
vojvoda od Albe doneo divan dar od svoga gospodara. Zatim je otišao
gospođi Margeriti, kraljevoj sestri, da joj preda pozdrave g. od Savoje i
da je uveri da će ovaj stići za nekoliko dana. U Luvru su priređeni
skupovi da bi se vojvodi od Albe i princu od Oranža prikazale lepotice
dvora.
Gospođa De Klev se nije usudila da ne dođe, ma koliko da je to
želela, iz bojazni da ne naljuti svog muža, koji joj je naložio da
neizostavno dođe. Još više ju je na to podstakla odsutnost g. De Nemura.
On je bio otišao u sretanje g. od Savoje, i, pošto je taj princ stigao, bio je
prinuđen da gotovo stalno bude uz njega da bi mu pomogao u svemu
što se ticalo svečanosti njegovog venčanja.
Stoga gospođa De Klev nije sretala vojvodu onoliko često koliko je
bila navikla, i tako je bila donekle spokojna.
Viđam De Šartr nije bio zaboravio razgovor koji je imao sa g. De
Nemurom. Ostalo mu je u glavi da je doživljaj koji mu je vojvoda
ispričao bio njegov sopstveni doživljaj, pa ga je tako brižljivo posmatrao
da bi možda proniknuo istinu da nije dolazak vojvode od Albe i g. od
Savoje uneo promenu u dvorski život i zadao svima toliko posla da ga je
to sprečilo da vidi ono što bi mu moglo rasvetliti tu stvar. Želja za
razjašnjenjem, ili, još pre, prirodna sklonost koju čovek ima da sve što
zna ispriča onoj koju voli, učinila je da je gospođi De Martig prepričao
čudnovat postupak te osobe koja je svom mužu priznala strast koju
oseća prema nekome drugom. Uveravao ju je da je g. De Nemur
probudio tu strast i zamolio je da mu pomogne da motre na vojvodu.
Gospođi De Martig je bilo vrlo drago što je saznala to što joj je vidam
rekao; a radoznalost koju je videla da gospođa prestolonaslednikovica
pokazuje za sve što se tiče g. De Nemura pobudila je u njoj želju da
pronikne u tu stvar.
Nekoliko dana pre onoga koji je bio izabran za obred venčanja
kraljica prestolonaslednikovica priredila je večeru u čast kralja svog
svekra i vojvotkinje De Valantinoa. Gospođa De Klev se zabavila oko
oblačenja i otišla je u Luvr kasnije nego obično. Dok je odlazila tamo,
srela je jednog plemića koji je dolazio da je potraži od strane gospođe
prestolonaslednikovice. Kad je ušla u sobu, gospođa
prestolonaslednikovica joj doviknu sa postelje na kojoj je ležala da ju je
čekala s velikim nestrpljenjem.
- Verujem, gospođo - odgovori joj ona - da ne treba da vam se
zahvalim na toj nestrpljivosti i da je ona bez sumnje izazvana nečim
drugim, a ne željom da me vidite.
- Imate pravo - odgovori kraljica prestolonaslednikovica - ali ipak
treba da mi budete zahvalni, jer hoću da vam saopštim jedan događaj
koji će vam biti drago da saznate.
Gospođa De Klev kleče kraj postelje, a svetlost joj, srećom po nju,
nije padala na lice.
- Znate koliko smo želeli - reče joj kraljica - da saznamo šta izaziva
promenu koju smo primetili kod g. De Nemura. Mislim da to sada znam,
a to je nešto što će vas iznenaditi. On je smrtno zaljubljen u jednu od
najlepših osoba na dvoru, koja ga veoma voli.
 Ove reči, koje gospoda De Klev nije mogla protumačiti tako da se
nje tiču, pošto nije mislila da iko zna da ona voli vojvodu, pričiniše joj
bol koji je lako zamisliti.
- Ne vidim u tome ništa - odgovori ona - što bi trebalo da iznenadi
kod čoveka koji je u godinama g. De Nemura i koji je takve spoljašnjosti
kao što je on.
- To i nije ono čemu treba da se čudite - nastavi gospođa
prestolonaslednikovica - nego što ta žena koja voli g. De Nemura nije to
njemu nikada pokazala i što je, iz straha da neće uvek biti gospodar
svoje strasti, priznala to svom mužu, da bi je on udaljio sa dvora. A sam
g. De Nemur ispričao je ovo što sam vam rekla.
Ako je gospođu De Klev isprva zabolela pomisao da ona nema
nikakva udela u tom događaju, poslednje reči gospođe
prestolonaslednikovice baciše je u očajanje zbog neizvesnosti da ona u
tome ima i suviše udela. Ništa nije mogla da odgovori, i ostala je s
glavom pognutom na postelji, dok je kraljica nastavila, tako obuzeta
onim što je govorila da nije obratila pažnju na njenu zbunjenost. Kad se
gospođa De Klev malo pribrala, reče:
- Ta priča ne čini mi se baš mnogo verovatna, gospođo, i volela bih
znati ko vam je to ispričao.
- Gospođa De Martig - odgovori gospođa prestolonaslednikovica -
saznala je to od vidama De Šartra. Znate da je on zaljubljen u nju.
Poverio joj je to kao tajnu, a saznao ju je od samog vojvode De Nemura.
Istina je da mu g. De Nemur nije rekao ime te gospođe i nije mu čak ni
priznao da ona njega voli, ali vidam De Šartr u to uopšte ne sumnja.
Dok je kraljica prestolonaslednikovica izgovarala te reči, neko se
približio postelji. Gospođa De Klev je bila tako okrenuta da nije mogla
videti ko je to, ali se nije dvoumila kad je gospođa
prestolonaslednikovica uskliknula s radošću i iznenađenjem:
- Evo njega lično, pa ću ga pitati šta je u stvari.
Gospođi De Klev je bilo jasno da je to vojvoda De Nemur, kao što je
zaista i bilo. Ne osvrnuvši se k njemu, ona žurno priđe
prestolonaslednikovici i šapnu joj da mu ne treba govoriti o tom
događaju, da je on to poverio vidamu De Šartru i da bi ih to moglo
zavaditi. Gospođa prestolonaslednikovica joj odgovori, smejući se, da je
ona suviše oprezna i okrete se g. De Nemuru. On je bio opremljen za
večernji sastanak, i, uzevši reč sa ljupkošću koja mu je bila prirodna,
izjavi:
- Čini mi se, gospođo, da mogu bez drskosti misliti da ste o meni
govorili kada sam ušao, da ste imali nameru da me nešto pitate i da se
gospođa De Klev protivi tome.
- Istina je - odgovori gospođa prestolonaslednikovica - ali neću biti
popustljiva prema njoj kao što imam običaj da budem. Hoću da saznam
od vas da li je jedna priča koju su mi ispričali istinita i niste li vi
zaljubljeni u jednu gospođu na dvoru koja od vas brižljivo krije svoju
ljubav, a priznala ju je svom mužu.
Uzbuđenje i zbunjenost gospođe De Klev premašili su sve što se
može zamisliti, i, da se smrt pojavila da je izvuče iz tog položaja, bila bi
joj prijatna. Ali g. De Nemur je bio još više zbunjen, ako je to uopšte bilo
moguće. Reči gospođe prestolonaslednikovice, za koju je imao razloga
da veruje da ga ne mrzi, u prisustvu gospođe De Klev, koja je bila osoba
u koju je ona imala najviše poverenja i koja je takođe imala najviše
poverenja u kraljicu prestolonaslednikovicu, izazvale su u njemu takvu
zbrku neobičnih misli da nije mogao vladati svojim licem. Neprilika u
koju je video da je došla gospođa De Klev njegovom krivicom i pomisao
da joj je pružio razloga da ga pravedno omrzne toliko su ga potresle da
nije umeo odgovoriti. Gospođa prestolonaslednikovica, videvši do koje
je mere zaprepašćen, reče gospođi De Klev:
- Pogledajte ga, pogledajte ga, i prosudite da li se to nije njemu
dogodilo.
Međutim, g. De Nemur, povrativši se od prvog uzbuđenja i uviđajući
važnost da se izvuče iz tako opasnog položaja, zagospodari odjednom
svojim mislima i svojim licem.
- Priznajem, gospođo - reče on - da ne bih mogao biti više
iznenađen i ožalošćen neverstvom vidama De Šartra, koji je ispričao
doživljaj jednoga mog prijatelja koji sam mu ja poverio. Mogao bih mu
se osvetiti za to - nastavi on, osmehnuvši se sa spokojnim izrazom koji
je gotovo otklonio sumnje gospođe prestolonaslednikovice. - On mi je
poverio stvari koje nisu od malog značaja. Ali ne znam, gospođo -
produži on - zašto mi ukazujete tu čast da me upletete u taj događaj.
Vidam ne može reći da se to mene tiče, pošto sam mu rekao suprotno.
Svojstvo zaljubljenog čoveka može mi pristajati, ali što se tiče svojstva
čoveka koji je voljen, ne verujem, gospođo, da biste mi ga mogli
pripisati.
Vojvodi je bilo milo da kaže gospođi prestolonaslednikovici nešto
što je imalo veze sa onim što je nekada pokazivao prema njoj, jer ju je
time odvraćao od onoga što je mogla pomisliti. Njoj se učini da je
razumela to što je rekao; ali, ne odgovorivši mu, ona nastavi da ga
zadirkuje zbog njegove zbunjenosti.
- Bio sam zbunjen, gospođo - odgovori joj on - zbog moga prijatelja i
zbog opravdanih prekora koje bih mogao pretrpeti od njega što sam
prepričavao stvar koja mu je dragocenija od života. Međutim, on mi je to
samo upola poverio i nije mi imenovao osobu koju voli. Znam samo da
je on čovek koji je najviše zaljubljen i najviše za žaljenje na svetu.
- Zar nalazite da je toliko za žaljenje - odgovori gospođa
prestolonaslednikovica - kad je voljen?
- Zar verujete da jeste, gospođo odgovori on - i da bi osoba koja bi
gajila istinsku strast prema njemu mogla otkriti to svome mužu? Ta
osoba bez sumnje ne poznaje ljubav, nego je osetila prema njemu samo
zahvalnost za privrženost koju joj on pokazuje. Moj prijatelj ne može
gajiti nikakve nade; ali, ma koliko nesrećan bio, srećan je bar što je u toj
gospođi izazvao strah da će ga zavoleti, pa se on stoga ne bi menjao ni
sa najsrećnijim ljubavnikom na svetu.
- Vaš prijatelj gaji strast koja se vrlo lako zadovoljava - reče
gospođa prestolonaslednikovica - pa počinjem verovati da ne govorite o
sebi. I ja sam bezmalo - nastavi ona - mišljenja gospođe De Klev, koja
tvrdi da taj događaj ne može biti istinit.
- Ja zbilja ne verujem da je istinit - prihvati gospođa De Klev, koja
još nije bila progovorila - a kad bi i bilo mogućno da bude istinit, kako bi
se to moglo saznati? Nije verovatno da bi žena kadra da učini tako
neobičnu stvar imala slabosti da je ispriča.
 Očevidno je da to ni muž takođe ne bi ispričao, ili bi to bio muž
veoma nedostojan postupka svoje žene.
G. De Nemuru, koji je video sumnje gospođe De Klev na njenog
muža, bilo je milo da ih potvrdi. On je znao da mu je to najopasniji
suparnik, koga treba uništiti.
- Ljubomora - nastavi on - ili radoznalost da sazna više nego što mu
je rečeno mogu muža navesti da učini mnoge nesmotrenosti.
Snaga i srčanost gospođe De Klev bile su u krajnjem iskušenju, i, ne
mogavši više učestvovati u tom razgovoru, ona već htede reći da joj nije
dobro, kad, srećom po nju, uđe vojvotkinja De Valantinoa i reče gospođi
prestolonaslednikovici da će kralj uskoro stići. Kraljica
prestolonaslednikovica pređe u svoju odaju za oblačenje da se obuče. G.
De Nemur priđe gospođi De Klev, koja je htela poći za njom.
- Dao bih svoj život, gospođo - reče joj on - da mogu razgovarati s
vama jedan trenutak; ali od svega važnog što imam da vam kažem ništa
mi se ne čini važnije nego da vas zamolim da verujete, ako sam rekao
nešto što bi se moglo ticati prestolonaslednikovice, da sam to rekao iz
razloga koji s njom nemaju nikakve veze.
Gospođi De Klev se činilo da ne čuje g. De Nemura; ona ga ostavi i
ne pogledavši ga, i pođe za kraljem, koji je upravo bio ušao. Kako je bilo
mnogo sveta, ona se saplete o suknju i posrnu, pa se posluži tim
izgovorom da ode odande gde više nije imala snage da ostane, i,
pretvarajući se da ne može više da stoji, otide kući.
G. De Klev dođe u Luvr i iznenadi se kad tamo ne zateče svoju ženu;
rekoše mu šta joj se dogodilo. On se istoga časa vrati kući da čuje kako
joj je; zateče je u postelji i saznade da njena povreda nije ozbiljna. Pošto
je proveo kraj nje neko vreme, on opazi da je ona u tako silnoj žalosti da
je time bio iznenađen.
- Šta vam je, gospođo? - upita je on. - Čini mi se da osećate neki
drugi bol, a ne onaj na koji se žalite.
- Muči me najveći jad koji bih ikada mogla iskusiti - odgovori ona. -
Šta ste učinili sa izuzetnim ili, bolje reći, ludim poverenjem koje sam
vam ukazala? Zar nisam zaslužila da to sačuvate u tajnosti, pa i da nisam
to zaslužila, zar vas i sam vaš interes ne bi na to obavezao? Zar je
trebalo da se iz radoznalosti poverite nekome da biste saznali ime koje
ne treba da vam kažem? Samo vas je ta radoznalost mogla navesti na tu
svirepu nepromišljenost, a posledice su toliko neprijatne koliko su
samo mogle biti. Svet zna za taj događaj, i ispričali su mi ga ne znajući da
ja u njemu imam glavnog udela.
- Šta mi to govorite, gospođo - odgovori joj on. - Optužujete me da
sam ispričao ono što se dogodilo između vas i mene i kažete da svet zna
za to? Ne poričem vam da sam to ispričao zato što mi ne biste verovali;
ali mora biti da ste za sebe protumačili nešto što su vam ispričali o
nekome drugom.
- Ah, gospodine - nastavi ona - nema na svetu doživljaja sličnog
mome; nema žene koja bi bila sposobna da učini istu stvar. To niko nije
mogao slučajno izmisliti; nikada niko nije zamislio tako nešto, i ta
zamisao nikada nije nikome pala na pamet do meni. Gospođa
prestolonaslednikovica ispričala mi je maločas čitav događaj; saznala je
za njega od vidama De Šartra, koji je to saznao od g. De Nemura.
- Od g. De Nemura! - uzviknu g. De Klev sa pokretom koji je
izražavao uzbuđenje i očajanje. - Šta! G. De Nemur zna da ga volite i da
ja to znam?
- Vi uvek birate g. De Nemura radije nego nekoga drugog - odgovori
ona. - Rekla sam vam već da nikada neću odgovoriti na vaše sumnje. Ne
znam da li g. De Nemur zna da ja imam udela u tom događaju, ali on je to
ispričao vidamu De Šartru i rekao mu da je to saznao od jednoga svog
prijatelja koji mu nije imenovao tu osobu. Mora biti da je taj prijatelj g.
De Nemura jedan od vaših prijatelja i da ste mu se poverili kako biste
uspeli da izvedete stvar na čistinu.
- Zar može čovek imati prijatelja kome bi hteo poveriti tako nešto -
nastavi g. De Klev - i zar bi mogao poželeti da potvrdi svoje sumnje po
cenu da nekome saopšti ono što bi rado sakrio i od samoga sebe?
Razmislite bolje, gospođo, kome ste vi govorili o tome. Verovatnije je da
ste vi odali tu tajnu nego da sam je ja odao. Vi niste mogli sami da
podnesete nepriliku u kojoj ste se našli, pa ste potražili olakšanja u
tome što ste se poverili nekoj poverljivoj prijateljici, koja vas je
izneverila.
- Nemojte me teretiti - uzviknu ona - i nemojte biti tako svirepi da
me optužite za grešku koju ste sami učinili. Zar možete da me
osumnjičite za to, i, pošto sam bila kadra vama govoriti o tome, zar sam
u stanju da to ispričam i nekome drugom?
Priznanje koje je gospođa De Klev učinila svome mužu bilo je tako
velik znak njene iskrenosti i ona je tako odlučno poricala da se ikome
poverila da g. De Klev nije znao šta da misli. S druge strane, bio je
siguran da on ništa nije ispričao. Tu stvar niko ne bi mogao naslutiti;
morali su, znači, saznati za nju, a to je moglo biti samo preko jednoga od
njih dvoje. Ali naročito ga je žestoko bolelo što je saznao da je ta tajna u
nečijim rukama i da će verovatno uskoro biti razglašena.
Gospođa De Klev je otprilike isto to mislila, nalazila je da je
podjednako nemogućno i da je njen muž nešto ispričao i da nije
ispričao. Ono što je g. De Nemur bio rekao, da radoznalost može muža
navesti na nesmotrenost, činilo joj se da tako tačno odgovara stanju u
kom se nalazi g. De Klev da nije mogla verovati da je to rečeno slučajno;
i ta verovatnoća ju je i navela na pomisao da je g. De Klev zloupotrebio
poverenje koje mu je poklonila. Oboje su bili tako obuzeti svojim
mislima da dugo nisu ništa govorili, a ćutanje su prekinuli samo da bi
ponovili ono što su već više puta rekli. Srca i duše bili su im tuđi i
hladniji nego ikada ranije.
Lako je zamisliti u kakvom su stanju proveli noć. G. De Klev beše
iscrpeo svu svoju postojanost podnoseći nesreću što vidi ženu koju
obožava obuzetu ljubavlju prema nekome drugom. Nije mu više
preostajalo srčanosti; činilo mu se čak da više i ne treba da je traži radi
nečega u čemu su njegov ponos i njegova čast tako duboko uvređeni.
Nije više znao šta da misli o svojoj ženi; nije više video kakvo ponašanje
da joj preporuči niti kako bi on sam trebalo da se drži; i na sve strane
video je samo provalije i bezdane. Najzad, posle dugog nespokojstva i
neizvesnosti, videći da uskoro treba da pođe u Španiju, on se reši da ne
učini ništa što bi moglo povećati sumnje ili saznanje o njegovom
položaju. On ode gospođi De Klev i reče joj da nije reč o tome da
rasprave između sebe ko se ogrešio o tajnu, već da pokažu da je priča
koja je ispričana izmišljena bajka u kojoj ona nema nikakva udela; da od
nje zavisi da u to ubedi g. De Nemura i ostale; da prema njemu treba
samo da se ophodi sa strogošću i hladnoćom koju treba da pokaže
prema čoveku koji joj je izrazio ljubav; da će takvim postupkom pobiti
njegovo mišljenje da ona ima naklonosti prema njemu; da se, prema
tome, ne treba žalostiti zbog svega što bi on mogao misliti, jer, ako
kasnije ne bude pokazala nikakvu slabost, sve će se njegove
pretpostavke lako srušiti i da, naročito, treba da ide u Luvr i na dvorske
zabave kao i obično.
Na te reči g. De Klev ostavi svoju ženu ne sačekavši njen odgovor.
Ona je našla mnogo razložnosti u onome što joj je on rekao, a gnev koji
je osećala prema g. De Nemuru uverio ju je i u to da će joj biti veoma
lako da to i izvede. Ali joj se učini teško da bude na svim svečanostima
venčanja i da se tamo pojavi spokojna lica i bezbrižna duha; ipak, pošto
je trebalo da nosi šlep gospođi presto onaslednikovici i pošto su je u
tome pretpostavili mnogim drugim princezama, nije se mogla odreći
toga a da ne da povoda da se o tome priča i da se za to potraže razlozi.
Ona se, dakle, reši da se savlada, ali je ostatak dana provela u
pripremanju za to, prepuštajući se osećanjima koja su je potresla.
Zatvorila se sama u svoj kabinet. Od svih zala najgore joj se učinilo to
što je imala povoda da se požali na g. De Nemura i što nije nalazila
nikakva načina da ga opravda. Nije mogla sumnjati u to da je on ispričao
onaj događaj vidamu De Šartru; on je to sam priznao; a isto tako nije
mogla sumnjati, po načinu kako je o tome govorio, da on zna da se taj
događaj tiče nje. Kako opravdati tako veliku nesmotrenost i šta je ostalo
od izuzetne uviđavnosti toga princa, kojom je bila tako dirnuta?
„Bio je uviđavan”, govorila je sebi, „dok je mislio da je nesrećan; ali
pomisao na sreću, čak i neizvesnu, učinila je kraj njegovoj uviđavnosti.
Nije mogao zamisliti da je voljen a da ne poželi odmah da se to sazna.
Rekao je sve što je mogao da kaže. Ja nisam priznala da njega volim, ali
on je to naslutio i ispoljio je svoje slutnje. Da je bio siguran u to,
postupio bi na isti način. Pogrešila sam što sam verovala da postoji
čovek koji je kadar sakriti ono što laska njegovom ponosu. A ipak sam
se prema tome čoveku, za koga sam verovala da se toliko razlikuje od
ostalih ljudi, pokazala kao i druge žene, premda sam tako daleko od
toga da ličim na njih. Izgubila sam ljubav i poštovanje muža, koji je
trebalo da bude moja sreća. Uskoro će ceo svet gledati na mene kao na
osobu koja gaji ludu i pomamnu strast. Onome prema kome je osećam
to nije nepoznato; a da izbegnem te nesreće, stavila sam na kocku svoje
spokojstvo, pa čak i svoj život.”
Bujica suza pratila je ova tužna razmišljanja; ali ma koliki bol da ju
je pritiskivao, osećala je dobro da bi imala snage da ga podnese, samo
da je bila zadovoljna g. De Nemurom.
Vojvoda nije bio u mnogo spokojnijem stanju. Nesmotrenost što je
ono ispričao vidamu De Šartru i neumoljive posledice te
nepromišljenosti pričinjavale su mu smrtni jad. Nije mogao predstaviti
sebi, a da ne bude ucveljen, zbunjenost, potresenost i ojađenost u kojoj
je video gospođu De Klev. Bio je neutešan što joj je o tom događaju
rekao stvari koje su mu se, premda su same po sebi bile ljubazne, činile
u tom trenutku grube i neučtive, pošto je njima stavio do znanja gospođi
De Klev da mu nije nepoznato da je ona ta žena koja oseća tako silnu
strast i da je on taj prema kome je oseća. Sve što je mogao poželeti bilo
je da razgovara s njom; ali nalazio je da toga treba pre da se boji nego da
to želi.
„Šta bih imao da joj kažem?” uzviknu on. „Zar da joj opet pokažem
ono što sam joj već i suviše pokazivao? Zar da joj pokažem da znam da
me voli, mene koji joj se nisam usudio ni reći da je volim? Da joj počnem
otvoreno govoriti o svojoj strasti da bih joj se prikazao kao čovek koga
su nade učinile drskim? Mogu li i zamisliti da joj priđem, i zar bih se
usudio da je dovedem u nepriliku svojom pojavom? Čime bih se mogao
opravdati? Nemam opravdanja, nedostojan sam da me gospođa De Klev
i pogleda, a i ne nadam se da će me ikada i pogledati. Svojom sam joj
greškom pružio bolja sredstva za odbranu protiv mene od svih onih
koja je tražila i koja bi možda uzalud tražila. Svojom nesmotrenošću
gubim sreću da budem voljen od najprivlačnije i najviše poštovanja
dostojne žene na svetu; ali da sam tu sreću izgubio a da ona zbog toga
nije propatila i da joj time nisam naneo smrtni bol, to bi bila uteha za
mene. U ovom času više osećam zlo koje sam joj učinio nego ono kojim
sam sam sebi kod nje naudio.”
Dugo se g. De Nemur žalostio i razmišljao sve o jednom te istom.
Stalno mu se vraćala želja da razgovara sa gospođom De Klev. Pomišljao
je da potraži načina za to, da joj piše; ali je najzad našao da je, posle
greške koju je učinio i pri raspoloženju u kome se ona nalazi, najbolje
što može učiniti da joj posvedoči duboko poštovanje svojom
ucveljenošću i ćutanjem, da joj pokaže da se ne usuđuje ni pojaviti se
pred njom i da pričeka da vreme, slučaj i naklonost koju ona oseća
prema njemu učine za njega ono što budu mogli učiniti. Rešio se isto
tako i da ne prebaci vidamu De Šartru zbog njegovog neverstva, da ne bi
potvrdio njegove sumnje.
Veridba gospođe, koja je bila sutradan, i venčanje, koje je imalo da
se obavi sledećeg dana, toliko su zabavili ceo dvor da su gospođa De
Klev i g. De Nemur lako sakrili pred svetom svoju tugu i uznemirenost.
Gospođa prestolonaslednikovica je tek uzgred spomenula gospođi De
Klev jučerašnji razgovor sa g. De Nemurom, a g. De Klev je pokazivao da
ne želi više razgovarati sa svojom ženom o svemu onom što se dogodilo:
tako da ona nije bila u onako velikoj neprilici kao što je zamišljala da će
biti.
Veridba se obavila u Luvru i, posle gozbe i bala, cela kraljevska
porodica otišla je da prenoći u biskupiji, kao što je bio običaj. Ujutro je
vojvoda od Albe, koji se uvek oblačio veoma jednostavno, obukao odeću
od čoje protkane zlatom, prošaranu plamenom, žutom i crnom bojom i
prekrivenu dragim kamenjem, a na glavu je stavio zasvođenu krunu.
Princ od Oranža, odeven isto tako velelepno kao i njegova livrejisana
pratnja, i svi Španjolci sa svojom pratnjom došli su po vojvodu od Albe u
dvorac Vilroa, gde je on odseo, pa su pošli po četvorica u redu u
biskupiju. Čim su oni stigli, svi su pošli po redu u crkvu: kralj je vodio
gospođu, koja je isto tako imala na glavi zasvođenu krunu, a šlep su joj
nosile gospođice De Monpansje i De Longvil. Zatim je išla kraljica, ali
bez krune. Posle nje je dolazila kraljica prestolonaslednikovica, gospođa
kraljeva sestra, gospođa De Loren i kraljica Navare, a princeze su im
nosile šlepove. Sve dvorske gospođice bile su divno obučene u haljine
iste boje kao i kraljice i princeze u čijoj su pratnji bile, tako da se po boji
njihovih haljina moglo prepoznati kojoj pripadaju. Popeli su se na
tribinu koja je bila podignuta u crkvi, pa se zatim obavio obred
venčanja. Zatim su se vratili na ručak u biskupiju, i, oko pet sati, pošli su
u dvor, gde je bila priređena gozba, na kojoj su bili zamoljeni da
učestvuju kraljevski sud, suvereni dvorovi i gradsko poglavarstvo. Kralj,
kraljice, prinčevi i princeze jeli su za mramornim stolom u velikoj
dvorani dvora, a vojvoda od Albe je sedeo pored nove kraljice Španije.
Za jedan stepenik niže od mramornog stola, a kralju s Desne ruke, bio je
sto za ambasadore, nadbiskupe i vitezove ordena Sv. Duha, a s druge
strane sto za gospodu članove kraljevskog suda.
Vojvoda De Giz, odeven u čupavu čoju protkanu zlatom, služio je
kralja kao glavni starešina svečanosti, g. princ De Konde kao hlebar, a
vojvoda De Nemur kao peharnik. Pošto su stolovi bili raspremljeni,
počeo je bal; on je bio prekinut baletima sa izvanrednim Dekoracijama.
Zatim se bal nastavio, i, najzad, posle ponoći, kralj i sav dvor vratili su se
u Luvr. Ma koliko da je bila tužna, gospođa De Klev se svima, a naročito
g. De Nemuru, činila neuporedivo lepa. Nije se usudio govoriti s njom,
mada mu je pometnja na toj svečanosti pružala više prilika za to; ali joj
je pokazao toliku tugu i takvo strahopoštovanje ne prilazeći joj da ga
nije više smatrala toliko krivim, iako joj ništa nije rekao što bi ga
opravdalo. Isto se tako ponašao i sledećih dana, i to je ponašanje
ostavilo isti utisak u srcu gospođe De Klev.
Najzad dođe i dan turnira. Kraljice odoše na galeriju i tribine koje
su im bile namenjene. Četiri priređivača turnira pojaviše se na početku
trkališta, sa mnoštvom konja i livrejisanih pratilaca, što je činilo
najveličanstveniji prizor koji je ikada viđen u Francuskoj.
Kralj nije imao druge boje do bele i crne, koje je nosio uvek, zbog
gospođe De Valantinoa, koja je bila udovica. G. De Ferar i sva njegova
pratnja bili su u žutom i crvenom; g. De Giz se pojavio sa rumenom i
belom bojom. Isprva se nije znalo zašto nosi te boje, ali se setiše da su to
bile boje jedne osobe koju je voleo dok je još bila Devojka, i koju još voli,
mada se ne usuđuje da joj to pokaže. G. De Nemur je imao žutu i crnu.
Uzalud su tražili razlog tome. Gospođa De Klev nije imala muke da
pogodi: setila se kako je pred njim rekla da voli žutu boju i da joj je krivo
što je plavuša, pa ne može da je nosi. Vojvoda je mislio da se s tom
bojom može bez zazora pojaviti, jer je gospođa De Klev nikada ne oblači,
tako da se ne bi moglo posumnjati da je to njena boja.
Nikada nije viđena tolika veština koliku su pokazala četvorica
priređivača turnira. Premda je kralj bio najbolji konjanik u svem
kraljevstvu, nije se znalo kome da se da prvenstvo. G. De Nemur je u
svim svojim pokretima ispoljavao ljupkost koja je mogla pridobiti za
njega i osobe manje pristrasne nego što je bila gospođa De Klev. Čim ga
je ugledala kako se pojavljuje na početku trkališta, osetila je čudno
uzbuđenje, i prilikom svih trka toga princa imala je muke da sakrije
radost koju bi osetila kad god bi on srećno obavio trku.
Predveče, kad je sve već bilo gotovo završeno i kad je već trebalo da
se svi povuku, nesreća države htede da kralj izrazi želju da još jednom
ukrsti koplja. On poruči kontu De Montgomeriju, koji je bio izvanredno
vešt, da stane na belegu. Kont je molio kralja da ga razreši toga i
navodio sva moguća izvinjenja kojih se mogao setiti, ali mu kralj, gotovo
ljutit, poruči da on to neizostavno hoće. Kraljica poruči kralju da ga
preklinje da se ne bori više, da je imao toliko uspeha da bi mogao biti
zadovoljan i da ga preklinje da joj se pridruži. On joj odgovori da će se
još boriti u njenu čast, i iziđe na poprište. Ona mu ponovo posla g. od
Savoje da ga još jednom zamoli da se vrati; ali sve je bilo uzalud. On
potrča; koplja se slomiše, a jedan iver koplja konta Montgomerija
pogodi ga u oko i ostade u njemu. Kralj odmah pade, pritrčaše mu
njegove štitonoše i g. De Monmoransi, koji je bio jedan od starešina
poprišta. Bili su zaprepašćeni kad ga videše tako ranjenog; ali kralj se
nije uzbudio. On reče da je to sitnica i da oprašta kontu De
Montgomeriju. Može se zamisliti kakvu je pometnju i kakvu žalost unela
takva kobna nesreća u dan namenjen radosti. Čim su kralja preneli na
njegovu postelju i kad su hirurzi pogledali ranu, nađoše da je veoma
ozbiljna. Maršal De Monmoransi se tada seti proročanstva koje je bilo
rečeno kralju, da će biti ubijen u dvoboju; i nije sumnjao da se
predskazivanje ispunjava.
 Španski kralj, koji je tada bio u Briselu, obavešten o tom nesrećnom
slučaju, posla svoga lekara, koji je bio veoma na glasu; ali on oceni da
nema više nade.
Onako podeljen dvor i onako pun oprečnih interesa nije bio malo
uzbuđen uoči tako krupnog događaja. Ipak je sav taj nemir bio prikriven
i svi su se činili zauzeti jedino brigom za kraljevo zdravlje. Kraljice,
prinčevi i princeze gotovo nisu izlazili iz njegovog predsoblja.
Gospođa De Klev, znajući da je i ona obavezna da bude tamo, da će
tamo videti g. De Nemura, da neće moći sakriti od svog muža
zbunjenost koju u njoj izazivaju ti susreti, a znajući isto tako da već i
sama njegova pojava opravdava vojvodu u njenim očima i ništi sve
njene odluke, reši se da se načini bolesna. Dvor je bio suviše zauzet da
bi obratio pažnju na njeno ponašanje i da bi prozreo da li je njena bolest
istinita ili lažna. Jedino je njen muž mogao znati istinu o tome, ali njoj
nije bilo krivo da on to zna. Stoga ona ostade kod kuće, malo se brinući o
velikoj promeni koja se pripremala; i, obuzeta svojim mislima, sada je
mogla da im se preda. Svi su bili kod kralja. G. De Klev je s vremena na
vreme dolazio da joj javi novosti. On je prema njoj zadržao isto
ponašanje kao i ranije, sem što je, kad su bili sami, među njima bilo
nečega hladnijeg i pomalo usiljenog. Nije joj više govorio o onome što se
dogodilo, a ona nije imala snage i nije čak smatrala ni umesnim da
ponovo započne razgovor o tome.
G. De Nemur, koji se nadao da će ugrabiti poneki trenutak da
razgovara sa gospođom De Klev, bio je vrlo iznenađen i vrlo ožalošćen
što nije imao ni zadovoljstvo da je vidi. Kraljeva bolest pokazala se tako
ozbiljna da su sedmog dana lekari izgubili svaku nadu. On primi
izvesnost svoje smrti sa izvanrednom čvrstinom duha i utoliko divnijom
što je gubio život zbog tako nesrećnog slučaja, što je umirao u najlepšim
godinama, srećan, obožavan od svojih naroda i voljen od ljubavnice koju
je smrtno voleo. Uoči svoje smrti on naredi da se obavi venčanje
gospođe, njegove sestre, i g. od Savoje, bez ceremonije. Može se zamisliti
u kakvom je stanju bila vojvotkinja De Valantinoa. Kraljica joj nije
dopustila da poseti kralja i poslala je da zatraže od nje kraljeve pečate i
drago kamenje krune, koje je bilo kod nje. Vojvotkinja upita da li je kralj
umro, a kad joj rekoše da nije, odgovori:
- Ja onda još nemam novog gospodara i niko me ne može prisiliti da
vratim ono što mi je predato zahvaljujući njegovom poverenju.
Čim je kralj izdahnuo u zamku Turnel, vojvoda De Ferar, vojvoda
De Giz i vojvoda De Nemur povedoše u Luvr kraljicu-majku, kralja i
kraljicu njegovu ženu. Vojvoda De Nemur je vodio kraljicu-majku. Kada
su pošli, ona ustuknu nekoliko koraka i reče kraljici svojoj snahi da ona
treba da pođe prva; ali lako je bilo videti da je u toj ljubaznosti bilo više
jetkosti nego uljudnosti.
 Četvrti deo

Kardinal De Loren je potpuno ovladao voljom kraljice-majke;

viđam De Šartr nije više nimalo uživao njenu naklonost, a ljubav koju je
osećao prema gospođi De Martig i prema slobodi nije mu čak dopuštala
ni da oseti taj gubitak onoliko koliko je on zasluživao da se oseti.
Kardinal je za onih deset dana kraljeve bolesti imao vremena da smisli
sve što je nameravao učiniti i da nagovori kraljicu na odluke koje su bile
saglasne sa onim što je on zamislio; tako da je kraljica, čim je kralj umro,
naredila maršalu De Monmoransiju da ostane u Turnelu kraj njegovog
tela, da bi priredio uobičajene ceremonije. Ta ga je dužnost udaljila od
svega i oduzela mu slobodu delanja. On posla glasnika kralju Navare, s
porukom da hitno dođe, da bi se zajedno suprotstavili visokom položaju
koji je video da će gospoda De Giz zauzeti. Zapovedništvo nad vojskom
povereno je vojvodi De Gizu, a finansije kardinalu De Lorenu.
Vojvotkinja De Valantinoa je bila oterana sa dvora. Kardinal De Turnon,
zakleti neprijatelj maršala De Monmoransija, bio je vraćen na dvor, a
isto tako i kancelar Olivje, zakleti neprijatelj vojvotkinje De Valantinoa.
Jednom rečju, dvor je potpuno izmenio lik. Vojvoda De Giz je stao u isti
red sa prinčevima kraljevske krvi i nosio je kraljev plašt na pogrebnoj
svečanosti: on i njegova braća bili su potpuni gospodari, ne samo po
uticaju koji je kardinal imao na kraljicu nego i zato što je ona smatrala
da će ih, ako posumnja u njih, moći ukloniti, a da maršala De
Monmoransija ne bi mogla ukloniti, jer se on oslanjao na prinčeve
kraljevske krvi.
Kad su pogrebne svečanosti bile završene, maršal De Monmoransi
dođe u Luvr i bi primljen od kralja veoma hladno. On htede razgovarati
s njim nasamo, ali kralj pozva gospodu De Giz i reče mu pred njima da
mu savetuje da se odmori, da su finansije i zapovedništvo nad vojskom
već podeljeni i da će ga pozvati ako mu bude potreban. Kraljica-majka
ga je primila još hladnije nego kralj, i čak mu je prebacila što je rekao
pokojnom kralju da njegova deca nimalo ne liče na njega. Kralj Navare
stiže ali ni on nije bio bolje primljen. Princ De Konde, manje strpljiv od
svog brata, javno se žalio; to je bilo uzalud, ukloniše ga sa dvora pod
izgovorom da ga šalju u Flandriju da potpiše ratifikaciju ugovora o miru.
Kralju Navare pokazaše lažno pismo španskog kralja, koje ga je
optuživalo da se sprema da napadne na njegova utvrđenja; zaplašiše ga
da će izgubiti svoje posede, pa mu najzad podmetnuše da želi otići u
Bearn. Kraljica mu pruži načina za to, poverivši mu da otprati gospođu
Elizabetu, i naloži mu čak da pođe pre nje.
I tako na dvoru nije ostao više niko ko bi mogao biti protivteža
moći porodice De Giz.
Mada je za g. De Kleva bilo neprijatno da ne prati gospođu
Elizabetu, ipak se na to nije mogao požaliti, zbog visokog dostojanstva
onoga koga su mu pretpostavili; ali on je za tom dužnošću manje žalio
zbog časti, a više zato što bi to udaljilo njegovu ženu sa dvora a da se i
ne nasluti da ona ima nameru da se udalji.
Nekoliko dana posle kraljeve smrti odlučiše da se pođe u Rems radi
krunisanja. Čim se počelo govoriti o tom putovanju, gospođa De Klev,
koja je još bila kod kuće pretvarajući se da je bolesna, zamoli svoga
muža da joj dopusti da ne prati dvor, već da ode u Kulomje na promenu
vazduha radi svoga zdravlja. On joj odgovori da uopšte ne želi da prozre
da li je zdravstveni razlozi navode da ne pođe na to putovanje, ali da
pristaje da ne pođe. Nije mu bilo teško da pristane na nešto na šta se već
bio rešio: ma koliko da je dobro mišljenje imao o duševnoj čvrstini svoje
žene, uviđao je da opreznost ne zahteva da je i dalje izlaže viđenjima sa
čovekom koga voli. G. De Nemur je uskoro saznao da gospođa De Klev
neće poći sa dvorom. Nije se mogao odlučiti da pođe a da se ne vidi s
njom, pa joj uoči polaska ode u posetu, i to što je kasnije pristojnost
dopuštala, da bi je zatekao samu. Kad je ušao u dvorište, on srete
gospođu De Never i gospođu De Martig, koje su izlazile, a one mu rekoše
da su je ostavile samu. On se pope, s uzbuđenjem i nemirom koji se
mogu uporediti samo s uzbuđenjem i nemirom koje je osetila gospođa
De Klev kad joj rekoše da je g. De Nemur došao da je poseti. Strah da joj
ne govori o svojoj ljubavi, bojazan da mu ne odgovori suviše
blagonaklono, nespokojstvo koje je ta poseta mogla izazvati u njenom
mužu, bol da mu o tome polaže računa ili da mu sve to sakrije pojaviše
joj se za trenutak u mislima i toliko je zbuniše da se reši da izbegne ono
što je možda najviše na svetu želela. Ona posla jednu od svojih žena g.
De Nemuru, koji se nalazio u njenom predsoblju, da mu kaže da joj je
maločas pozlilo i da joj je žao što ne može primiti čast koju je želeo da
joj ukaže. Kakav bol za toga princa što nije mogao da vidi gospođu De
Klev i što nije mogao da je vidi zato što ona to nije htela! Sutradan je
imao da ode; od slučaja se ničemu više nije mogao nadati. On onog
razgovora kod gospođe prestolonaslednikovice ništa joj više nije bio
rekao, pa je imao razloga da veruje da je pogreška što se poverio
vidamu uništila sve njegove nade.
Otišao je, jednom rečju, sa svim što je moglo pojačati njegov i inače
ljuti bol.
Čim se gospođa De Klev malo povratila od zabune koju je u njoj
izazvala pomisao na posetu toga princa, iščezoše svi razlozi koji su je
bili naveli da ga odbije. Ona čak nađe da je pogrešila i, da se samo
usudila ili da je još bilo vremena, bila bi ga pozvala natrag.
Gospođe De Never i De Martig, izišavši od nje, odoše kraljici
prestolonaslednikovici. Tamo je bio i g. De Klev. One joj rekoše da
dolaze od gospođe De Klev, gde su provele jedan deo popodneva u
velikom društvu, a da su ostavile tamo samo g. De Nemura. Te reči, za
koje su mislile da su sasvim ravnodušne, nisu bile takve za g. De Kleva.
Mada je mogao pretpostavljati da g. De Nemur može često naći prilike
da razgovara s njegovom ženom, ipak mu se pomisao da se on nalazi
kod nje, da je tamo sam i da joj može govoriti o svojoj ljubavi učinila
tako novom i tako nepodnošljivom da se ljubomora raspali u njegovom
srcu s većom žestinom nego ikada ranije. Nije mogao duže ostati kod
kraljice prestolonaslednikovice; on se vrati kući, ne znajući čak ni zašto
se vraća ni da li namerava da prekine posetu g. De Nemura. Čim se
približio svojoj kući, pogleda neće li videti nešto po čemu bi mogao
prosuditi da li je vojvoda još tamo: osetio je olakšanje videvši da njega
više nema i bi mu milo pri pomisli da nije mogao dugo ostati. On pomisli
da možda i ne treba na g. De Nemura da bude ljubomoran i, premda u to
nije sumnjao, pokušavao je da u to posumnja; ali tolike su ga okolnosti
ubeđivale u to da nije dugo ostao u neizvesnosti koju je želeo. On najpre
ode u sobu svoju žene i, pošto je neko vreme razgovarao s njom o
beznačajnim stvarima, nije se mogao uzdržati da je ne zapita šta je
radila i koga je sve primila. Ona mu reče. Kad vide da nije pomenula g.
De Nemura, on je dršćući zapita da li su to svi koje je primala, kako bi joj
pružio priliku da pomene i vojvodu i kako ne bi morao pretrpeti bol
zbog njenog lukavstva. Pošto ga nije bila primila, ona ga ne pomenu, a g.
De Klev uze ponovo reč s naglaskom koji je pokazivao koliko mu je to
mučno:
- A zar g. De Nemura niste primili, ili ste ga zaboravili?
- Nisam ga, odista, primila - odgovori ona. - Pozlilo mi je, pa sam
poslala jednu od svojih žena da me izvini.
- Znači, pozlilo vam je samo za njega - nastavi g. De Klev. - Kad ste
primili sve ostale, zašto da izdvajate g. De Nemura? Zašto vam on nije
kao i svako drugi? Šta je učinio da se bojite viđenja s njim? Zašto mu
dopuštate da vidi da ga se bojite? Zašto mu pokazujete da se služite
moći koju vam nad njim daje njegova ljubav? Zar biste se usudili da ga
odbijete kad ne biste dobro znali da on razlikuje vašu strogost od
neučtivosti? A zašto i treba da budete strogi prema njemu? Od osobe
kao što ste vi, gospođo, sve je milost, sve osim ravnodušnosti.
- Nisam verovala - nastavi gospođa De Klev - ma koliko sumnje da
gajite u pogledu g. De Nemura, da ćete mi prebacivati što ga nisam
primila.
- Ipak vam to prebacujem, gospođo - odgovori on - i to s razlogom:
zašto da ga ne primite ako vam ništa nije rekao? Ali on je razgovarao s
vama, gospođo. Da vam je samo ćutanjem posvedočio svoju ljubav, ona
ne bi ostavila na vas tako dubok utisak. Niste mogli da mi kažete celu
istinu, sakrili ste od mene njen veći deo; čak ste se i pokajali za ono
malo što ste mi priznali i niste imali snage da nastavite. Nesrećniji sam
nego što sam mislio, i najnesrećniji sam čovek na svetu. Vi ste mi žena,
volim vas kao ljubavnicu, a vidim da volite drugog. Taj drugi je
najprivlačniji čovek na dvoru, i viđa vas svaki dan, zna da ga volite. Ah!
poverovao sam - uzviknu on - da ćete savladati strast koju osećate
prema njemu. Mora biti da sam izgubio pamet kad sam poverovao da je
to mogućno.
- Ne znam da li ste pogrešili - nastavi tužno gospođa De Klev - što
ste povoljno ocenili tako neobičan postupak kao što je bio moj; ali ne
znam isto tako da li se ja nisam prevarila što sam pomislila da ćete biti
pravedni prema meni?
- Ne sumnjajte u to, gospođo - odgovori g. De Klev - prevarili ste se.
Očekivali ste od mene isto tako nemogućne stvari kao što sam i ja od vas
očekivao. Kako ste se mogli ponadati da ću sačuvati razum? Zar ste
zaboravili da vas ludo volim i da sam vam muž? I jedno od tog dvoga
može dovesti čoveka u krajnost: šta li tek ne mogu učiniti oboje
zajedno? Eh! Šta i ne čine! - nastavi on.
- Osećam samo bol i neizvesnost, kojima više ne gospođarim. Ne
smatram se više dostojnim vas; vi mi se više ne činite dostojnom mene.
Obožavam vas i mrzim vas; vređam vas i molim za oproštaj; divim vam
se, a stidim se što vam se divim. Jednom rečju, u meni nema više ni
spokojstva ni razuma. Ne znam kako sam mogao živeti otkako ste mi
rekli ono u Kulomjeu i od onoga dana kada ste saznali od gospođe
prestolonaslednikovice da se zna za vaš postupak. Ne bih umeo prozreti
kako se za to saznalo, niti šta se dogodilo između g. De Nemura i vas u
tom pogledu; vi mi to nećete objasniti, a ja nikako i ne tražim da mi
objasnite. Molim vas samo da imate na umu da ste me učinili
najnesrećnijim čovekom na svetu.
G. De Klev iziđe na te reči iz sobe svoje žene i pođe sutradan na put
ne videvši se više s njom, ali joj je napisao jedno pismo puno tuge,
učtivosti i nežnosti. Ona mu posla odgovor tako dirljiv i tako pun
uveravanja u pogledu njenog ponašanja u prošlosti i onoga koga će se
držati ubuduće da je to pismo uticalo na g. De Kleva i umirilo ga
donekle, budući da je bilo zasnovano na istini i da su zaista takva bila
njena osećanja. A pošto je, uz to, i g. De Nemur odlazio da se sastane s
kraljem, bio je spokojan što je znao da on neće biti tamo gde je gospođa
De Klev. Kad god bi princeza razgovarala sa svojim mužem, ljubav koju
joj je pokazivao, otmenost njegovog postupanja prema njoj, prijateljstvo
koje je gajila prema njemu, kao i sve što mu je dugovala, uticali su na
njeno srce i slabili pomisao na g. De Nemura. Ali to je bivalo samo na
neko vreme; a pomisao na njega uskoro se vraćala još življa i stvarnija
nego ranije.
Prvih dana posle vojvodinog odlaska ona tako reći nije ni osetila
njegovu odsutnost; kasnije joj se ona učini bolna. Otkako ga je zavolela,
nije bio prošao nijedan dan a da se nije plašila ili nadala da će ga sresti, i
bilo joj je vrlo mučno pri pomisli da nije više u moći slučaja da ga sretne.
Ona ode u Kulomje i poštara se odlazeći da tamo prenese velike
slike koje je dala naslikati po originalima poručenim od strane gospođe
đe Valantinoa za njenu lepu kuću u Aneu. Svi znameniti događaji koji su
se odigrali za vreme kraljeve vladavine bili su na tim slikama. Među
ostalima, tu je bila i opsada Meca, i svi oni koji su se tamo istakli bili su
veoma verno naslikani. Među njima je bio i g. De Nemur, i možda je to i
pobudilo želju u gospođi De Klev da ima te slike.
Gospođa De Martig, koja nije mogla da pođe sa dvorom, obeća joj da
će doći da provede nekoliko dana u Kulomjeu. Kraljičina milost, koju su
delile između sebe, nije u njima izazivala međusobnu zavist niti ih je
otuđila; bile su prijateljice, ali ipak nisu jedna drugoj poveravale svoja
osećanja. Gospođa De Klev je znala da gospođa De Martig voli vidama,
ali gospođa De Martig nije znala da gospođa De Klev voli g. De Nemura
niti je znala da on nju voli. Činjenica da je gospođa De Klev bila nećaka
vidamova činila ju je još milijom gospođi De Martig; a gospođa De Klev
je nju volela kao osobu koja je zaljubljena kao i ona i koja gaji ljubav
prema prisnom prijatelju čoveka koji nju voli.
Gospođa De Martig dođe u Kulomje kao što je i obećala gospođi De
Klev; zateče je veoma osamljenu. Princeza je čak našla načina da bude
potpuno sama i da provodi večeri u parku, bez pratnje posluge. Odlazila
je pod onu senicu gde ju je slušao g. De Nemur; ulazila je u odaju koja je
bila otvorena prema parku. Njene žene i sluge ostajali su u drugoj odaji
ili pod senicom i nisu joj dolazili, sem kad bi ih pozvala. Gospođa De
Martig nikada ranije nije videla Kulomje. Bila je iznenađena svim
lepotama koje je tu videla, a naročito prijatnim izgledom te senice.
Gospođa De Klev i ona provodile su tamo svako veče. Sloboda da budu
same, noću, na najlepšem mestu na svetu, nije dopuštala da se lako
završe razgovori između dveju mladih osoba koje su u srcu nosile silne
strasti; i, mada se nisu poveravale jedna drugoj, nalazile su veliko
zadovoljstvo da razgovaraju. Gospođa De Martig bi teška srca napustila
Kulomje, da nije trebalo, napuštajući ga, da ode tamo gde je bio viđam.
Ona pođe u Šambor, gde se dvor tada nalazio.
Krunisanje je u Remsu obavio kardinal De Loren, a ostatak leta
trebalo je da se provede u zamku Šambor, koji je tek bio sagrađen.
Kraljica je pokazala veliku radost što ponovo vidi gospođu De Martig; i,
pošto joj je to više puta posvedočila, upita je za novosti o gospođi De
Klev i o tome šta ona radi na selu. G. De Nemur i g. De Klev bili su tada
kod kraljice. Gospođa De Martig, koja je nalazila da je Kulomje divan,
ispriča sve njegove lepote, pa se nadugačko upusti u opisivanje šumske
senice i zadovoljstva koje je gospođa De Klev nalazila u tome da se
dobar deo noći tamo šeta. G. De Nemur, koji je dovoljno poznavao to
mesto da bi razumeo što o njemu govori gospođa De Martig, pomisli da
nije nemogućno da bi tamo mogao videti gospođu De Klev a da bude
viđen samo od nje. On postavi gospođi De Martig nekoliko pitanja da bi
mu sve bilo još jasnije, a g. De Klevu, koji ga je stalno posmatrao dok je
gospođa De Martig govorila, učini se da je u tom trenutku video šta je
vojvodi palo na pamet. Pitanja koja je vojvoda postavljao potvrdiše te
njegove misli, tako da nije nimalo sumnjao da ovaj namerava da poseti
njegovu ženu. Nije se varao u toj sumnji. Ta zamisao se tako učvrstila u
mislima g. De Nemura da je, pošto je proveo noć razmišljajući o načinu
kako bi je izveo, pod nekim izmišljenim izgovorom zatražio od kralja
dopuštenje da ode u Pariz.
G. De Klev nije nimalo sumnjao u razlog toga putovanja, ali se rešio
da bude načisto u pogledu ponašanja svoje žene i da ne ostane u tako
mučnoj neizvesnosti. Poželeo je da pođe u isto vreme kada i g. De
Nemur i da sam ode da se sakrije i utvrdi kakav će ishod imati to
putovanje. Ali, bojeći se da se njegov odlazak ne učini neobičnim i da g.
De Nemur, obavešten o njemu, ne preduzme neke mere, on odluči da se
osloni na jednoga svog plemića čiju je vernost i oštroumnost poznavao.
On mu ispriča u kakvoj se neprilici nalazi. Reče mu kolika je dotada bila
vrlina gospođe De Klev i naredi mu da pođe u stopu za g. De Nemurom i
da strogo motri na njega da bi video neće li otići u Kulomje i neće li ući
noću u park.
Taj plemić, koji je bio veoma sposoban za ovakav zadatak, obavio
ga je sa svom tačnošću koja se da zamisliti. On pođe za g. De Nemurom
do jednog sela na pola časa od Kulomjea, gde se vojvoda zaustavi, a
plemić lako pogodi da je to učinio zato da bi tu sačekao noć. On nije
našao da bi bilo zgodno da je i sam tamo dočeka, nego prođe kroz selo i
ode u šumu, na mesto kojim je cenio da bi g. De Nemur mogao proći.
Nije se nimalo prevario u svemu što je mislio. Čim je pala noć, on ču
kako neko dolazi, i, mada je bio mrak, lako prepozna g. De Nemura. Vide
ga kako obilazi park, kao da bi da oslušne neće li čuti koga i da izabere
mesto gde bi najlakše mogao proći. Drvena ograda bila je vrlo visoka, a
bila je još i jedna druga, da bi se sprečilo da bilo ko uđe, tako da je bilo
dosta teško proći. G. De Nemur je u tome ipak uspeo. Čim se našao u
parku, nije mu bilo teško otkriti gde se nalazi gospođa De Klev. On vide
mnogo svetiljki u odaji pod senicom. Svi prozori na njoj bili su otvoreni,
i on se, prikradajući se duž ograde, približi sa nemirom i uzbuđenjem
koje je lako zamisliti. On stade iza jednih staklenih vrata da bi video šta
radi gospođa De Klev. Vide da je sama; ali video ju je tako lepu da je
jedva savladao oduševljenje koje je u njemu izazvao taj prizor. Bilo je
toplo, i ona nije imala na glavi i vratu ništa sem kose koja joj je bila u
neredu prikupljena. Ležala je na počivaljci, a kraj nje je bio sto na kome
je bilo više korpi punih traka. Ona odabra nekoliko od njih, i g. De
Nemur opazi da su onih boja koje je on nosio na turniru, pa vide da ih
ona vezuje na jedan štap od bambusa, veoma neobičan, koji je on neko
vreme nosio i koji je dao svojoj sestri, a od koje ga je gospođa De Klev
uzela načinivši se da ne zna da je pripadao g. De Nemuru. Pošto je
završila taj posao sa Ijupkošću i nežnošću kojima su joj se na licu
odražavala osećanja srca, ona uze jednu buktinju i priđe velikom stolu
spram slike opsade Meca, na kojoj je bio portret g. De Nemura, pa sede i
stade posmatrati taj portret sa pažnjom i zanosom koje može izazvati
samo strast.
Ne može se izraziti šta je osetio g. De Nemur u tom trenutku. Video
je usred noći, na najlepšem mestu na svetu, osobu koju je voleo, video ju
je a da ona nije znala da je on vidi, i video ju je zabavljenu stvarima koje
su se ticale njega i strasti koju je od njega krila; to nikada nije iskusio ni
zamislio nijedan drugi ljubavnik.
Zato je vojvoda bio tako van sebe da je nepomično stajao i
posmatrao gospođu De Klev, i ne misleći na to da su mu trenuci
dragoceni. Kada se malo povratio, on pomisli da treba da sačeka dok
ona iziđe u park pa da joj se obrati. Učini mu se da će tako biti sigurnije,
jer će ona bili podalje od svojih žena. Ali, videvši da ona ostaje u odaji,
on se reši da uđe. No kad to htede izvršiti, kako li se zbunio! Kako se
uplašio da će joj se zameriti! Kako se pobojao da se ne promeni to lice,
na kome je bilo toliko nežnosti, i da ga ne vidi kako se ispunjava
strogošću i gnevom!
On nađe da je bila ludost, ne što je došao da vidi gospođu De Klev s
tim da ga ona ne vidi, nego što je pomislio da se pokaže; i uvide tada sve
ono o čemu ne beše mislio. Učini mu se da ima ludosti u tome što je
došao da usred noći iznenadi osobu kojoj nikada još nije govorio o
svojoj ljubavi. Pomisli da ne bi trebalo da se nada da će ga ona hteti
saslušati, već da će se opravdano razgneviti zbog opasnosti kojoj je
izlaže putem nezgoda do kojih bi moglo doći. Napusti ga sva hrabrost, i
bio je više puta gotov da se vrati a da joj se i ne pokaže. Gonjen ipak
željom da razgovara s njom, a umiren nadama koje mu je ulivalo sve
ono što je video, on stupi nekoliko koraka napred, ali tako uzbuđen da
mu se jedna ešarpa zakači za prozor. Na taj šum gospođa De Klev okrete
glavu i, bilo što su joj misli bile obuzete vojvodom ili što je on bio na
mestu na koje je padalo dovoljno svetlosti da bi ga ona mogla razabrati,
tek, njoj se učini da ga je prepoznala, pa bez oklevanja i ne osvrćući se
na onu stranu gde je on bio, uđe u odaju u kojoj su bile njene žene. Ušla
je tamo tako uzrujana da je bila prinuđena da kaže da joj je pozlilo, kako
bi sakrila svoju zbunjenost, a rekla je to i zato da bi zabavila poslugu i
da bi g. De Nemuru dala vremena da se povuče. Pošto je malo
porazmislila, ona pomisli da se prevarila i da joj se samo učinilo da je
videla g. De Nemura. Znala je da je on u Samboru i nije nalazila nimalo
verovatnim da bi preduzeo tako smeo poduhvat. Više puta je zaželela da
se vrati u odaju i da ode u park da vidi ima li koga. Možda je isto toliko i
želela koliko se i bojala da će tamo naći g. De Nemura; ali najzad razum i
smotrenost nadvladaše druga njena osećanja i ona nađe da je bolje da
ostane u neizvesnosti nego da se izloži opasnosti da to rasvetli. Dugo se
nije mogla odlučiti da napusti mesto kome je mislila da je vojvoda
možda tako blizu, i dan je tako reći već svanuo kada se vratila u zamak.
G. De Nemur beše ostao u parku sve dok je video svetlost; nije
gubio nadu da će još jednom videti gospođu De Klev, mada je bio
ubeđen da ga je prepoznala i da je izišla samo da bi ga izbegla. Ali,
videvši da zatvaraju vrata, on uvide da nema ničemu više da se nada, pa
ode po svoga konja, sasvim blizu mesta gde je čekao plemić g. De Kleva.
Ovaj plemić ga otprati do istog sela iz koga je uveče bio pošao. G. De
Nemur se odluči da tamo provede dan, kako bi se uveče vratio u
Kulomje da vidi hoće li gospođa De Klev biti opet tako svirepa da
pobegne od njega ili čak toliko svirepa da mu ne pruži priliku da je vidi.
Premda je osetio veliku radost što ju je zatekao tako obuzetu mislima na
njega, bio je ipak veoma ožalošćen što je video njenu tako prirodnu
nameru da od njega pobegne.
Nikada strast nije bila tako nežna i tako silna kao što je bila tada u
toga princa. On pođe ispod vrba, duž malog potoka koji je tekao iza kuće
u koju se bio sakrio. Udalji se koliko god je mogao, da ga niko ne bi
video ni čuo, pa se prepusti zanosu svoje ljubavi, a srce mu je njome bilo
tako ispunjeno da je morao proliti nekoliko suza; ali te suze nisu bile od
onih koje se liju zbog bola, već su bile pomešane sa slašću i draži koje se
nalaze samo u ljubavi.
Zatim stade obnavljati u sećanju sve postupke gospođe De Klev
otkako se u nju zaljubio. Kakvu je otmenu i čednu strogost pokazivala
uvek prema njemu, mada ga je volela! „Jer, naposletku, ona me voli”,
govorio je sebi. „Voli me, ne mogu sumnjati u to; ni najveća obećanja ni
najveće milosti nisu tako pouzdani znaci kao oni koje sam dobio. A,
međutim, postupa prema meni sa istom strogošću kao da me mrzi.
Uzdao sam se u vreme, a sada ne treba od njega ništa više da
očekujem; vidim da se stalno jednako brani i od mene i od same sebe.
Da me ne voli, mislio bih o tome kako da joj se svidim; ali sviđam joj se,
voli me, a krije to od mene. čemu se, dakle, mogu nadati i kakvu
promenu sudbine mogu očekivati? Šta! Voleće me najljupkija osoba na
svetu, a taj dar ljubavi koji daje prva izvesnost da smo voljeni poslužiće
mi samo da bolje osetim bol što ona nemilosrdno postupa prema meni!
Pokažite mi da me volite, lepa princezo”, uzviknu on, „pokažite mi svoja
osećanja! Pristajem da zauvek nastavite s tom strogošću kojom me
mučite, samo da jednom od vas saznam vaša osećanja. Pogledajte me
bar onim istim pogledom kojim sam noćas video da ste posmatrali moj
portret; zar je mogućno da ste ga gledali sa toliko nežnosti a da ste od
mene samog tako svirepo pobegli? Čega se plašite? Zašto vam je moja
ljubav tako strašna? Vi me volite, uzalud to krijete od mene; i sami ste
mi to nehotice pokazali. Ja znam za svoju sreću; dopustite mi da u njoj
uživam i prestanite da me činite nesrećnim. Zar je mogućno”, nastavljao
je, „da me gospođa De Klev voli, a da budem nesrećan? Kako je noćas
bila lepa! Kako sam mogao odoleti žudnji da joj se bacim pred noge? Da
sam to učinio, možda bih je sprečio da pobegne od mene, moje bi je
poštovanje umirilo. Ali možda me i nije prepoznala; žalostim se više
nego što treba, uplašilo ju je to što je videla nekoga u tako neobično
vreme.”
Te misli su zaokupljale g. De Nemura ceo dan. S nestrpljenjem je
čekao noć; a kad je noć došla, on se ponovo uputi Kulomjeu. Plemić g.
De Kleva, koji se bio prerušio da bi ga g. De Nemur teže mogao opaziti,
pratio ga je do mesta do koga ga je pratio i prethodno veče, i video ga je
kako ulazi u isti park. Ali vojvoda je uskoro uvideo da gospođa De Klev
neće da se izloži njegovom pokušaju da je još jednom vidi; sva vrata bila
su zatvorena. Obilazio je na sve strane da vidi neće li ugledati kakvu
svetlost, ali sve je bilo uzalud.
Sluteći da bi g. De Nemur mogao ponovo doći, gospođa De Klev
beše ostala u svojoj sobi; pobojala se da neće uvek imati snage da
pobegne od njega i nije htela da se izloži opasnosti da razgovara s njim
na način tako malo saglasan s ponašanjem koga se dotada pridržavala.
Mada nije imao nikakve nade da će je videti, g. De Nemur se nije
mogao rešiti da tako brzo ode sa mesta na kome je ona tako često
bivala. On provede celu noć u parku i nađe izvesne utehe u tome što je
bar posmatrao iste one predmete koje je ona viđala svakoga dana.
Sunce se bilo diglo pre nego što je on pomislio da se povuče, ali ga je
najzad strah da ga ne otkriju primorao da ode.
Nije mogao da otputuje a da ne vidi gospođu De Klev, te ode
gospođi De Merker, koja je tada bila u svojoj kući u blizini Kulomjea.
Ona je bila veoma iznenađena dolaskom svoga brata. On izmisli neki
razlog za svoje putovanje, dovoljno verovatan da bi je prevario, i tako je
vešto izveo svoju nameru da mu je sama od sebe predložila da odu
gospođi De Klev. Taj predlog je bio ostvaren još istoga dana, a g. De
Nemur je rekao svojoj sestri da će se rastati od nje u Kulomjeu da bi se
žurno vratio kralju. Na tu zamisao da je ostavi u Kulomjeu došao je u
nadi da će je pustiti da ona prva ode odatle, i verovao je da je našao
pouzdan način da razgovara sa gospođom De Klev.
Kada su stigli, ona se šetala jednom velikom alejom koja je
oivičavala baštu sa cvećem. Pojava g. De Nemura veoma ju je zbunila i
nije joj dopustila da posumnja u to da je njega videla prethodne noći. Ta
izvesnost izazvala je u njoj gnev zbog drskosti i nesmotrenosti koju je
videla u onome čega se bio poduhvatio. Vojvoda primeti hladan izraz
njenog lica, što ga je veoma zabolelo. Razgovor se vodio o beznačajnim
stvarima, ali je on ipak našao načina da u njega unese toliko duhovitosti,
toliko ljubaznosti i toliko divljenja prema gospođi De Klev da je i protiv
njene volje uklonio jedan deo hladnoće koju je isprva pokazivala.
Kad se osetio umiren u pogledu svoje prve bojazni, on pokaza
veliku radoznalost da vidi šumsku senicu. Govorio je o njoj kao o
najlepšem mestu na svetu i čak ju je tako podrobno opisao da mu
gospođa De Merker reče da mora biti da je više puta bio u njoj kad tako
dobro poznaje sve njene lepote.
- Ne čini mi se ipak - nastavi gospođa De Klev - da je g. De Nemur
ikada ušao tamo; završena je tek pre kratkog vremena.
- I nedavno sam bio tamo - reče g. De Nemur posmatrajući je - i ne
znam treba li da budem zadovoljan što ste zaboravili da ste me tamo
videli.
Gospođa De Merker, koja je posmatrala lepote parka, nije uopšte
obraćala pažnju na ono što je govorio njen brat. Gospođa De Klev
pocrvene i, oborivši oči i ne gledajući g. De Nemura, reče:
 - Ne sećam se uopšte da sam vas tamo videla, a ako ste i bili tamo,
mogli ste biti samo tako da ja to nisam znala.
- Istina je, gospođo - odgovori g. De Nemur - da sam tamo bio bez
vašeg dopuštenja, a proveo sam tamo najprijatnije i najbolnije trenutke
svoga života.
Gospođa De Klev je suviše dobro shvatila šta govori vojvoda, ali
ništa nije odgovarala; htela je da spreči gospođu De Merker da ode u
onu odaju, jer je tamo bio portret g. De Nemura, a nije htela da ga ona
vidi tamo. Uspela je da vreme neosetno prođe, i gospođa De Merker
pomenu povratak. Ali kad vide da g. De Nemur i njegova sestra ne
odlaze zajedno, gospođa De Klev jasno oceni čemu će biti izložena. Nađe
se u istoj neprilici u kojoj se našla i u Parizu, pa se i posluži istim
sredstvom. Bojazan da ta poseta ne bude još jedna potvrda sumnjama
njenog muža nije malo doprinela da se na to odluči; i, da bi izbegla da g.
De Nemur ostane nasamo s njom, ona reče gospođi Merker da će je
otpratiti do kraja šume, pa naredi da kola pođu za njom. Bol koji je
vojvoda osetio što stalno nailazi na istu strogost kod gospođe De Klev
bio je tako silan da je istog trenutka prebledeo. Gospođa De Merker ga
upita nije li mu pozlilo, ali on pogleda gospođu De Klev, a da to niko nije
primetio, i svojim pogledima joj pokaza da ga ne muči ništa drugo do
očajanje. Međutim, bio je primoran da ih pusti da odu, ne usuđujući se
da ih prati, i, posle onoga što beše rekao, nije se više mogao vratiti sa
svojom sestrom, te se tako vrati u Pariz, odakle je sutradan otputovao
dalje.
Plemić g. De Kleva je stalno motrio na njega; i on se vratio u Pariz, i
kad je video da je g. De Nemur otišao u Šambor, seo je u poštanska kola
da bi stigao pre njega i da bi podneo izveštaj o svom putu. Njegov
gospođar je očekivao njegov povratak kao nešto što je imalo da odluči o
nesreći celoga njegovog života.
Čim ga je ugledao, on po njegovom licu i ćutanju oceni da ima da
čuje samo neprijatne stvari. Neko vreme ostao je oborene glave,
potresen bolom, i nije mogao da progovori; najzad mu rukom dade znak
da ode:
 - Idite - reče mu - vidim šta imate da mi kažete; ali nemam snage da
to saslušam.
- Nemam da vam kažem ništa - odgovori plemić - po čemu bi se
mogao doneti neki pouzdani sud. G. De Nemur je doduše dve uzastopne
noći ulazio u park kraj šume, a sledećeg dana bio je u Kulomjeu sa
gospođom De Merker.
- To je dovoljno - odgovori g. De Klev, dajući mu još jednom znak da
ode - to je dovoljno, i nije mi potrebno jasnije objašnjenje.
Plemić je bio prisiljen da svoga gospodara ostavi prepuštenog
očajanju. Nikada možda nije bilo većeg očajanja, i malo je ljudi tako
velike srčanosti i tako strasnog srca osetilo u isti mah i bol koji
pričinjava neverstvo voljene žene i sramotu koju nanosi neverstvo
supruge.
G. De Klev nije mogao da odoli utučenosti u kojoj se našao. Još iste
noći spopade ga groznica, i to tako naglo da se od istoga časa njegova
bolest pokazala veoma opasnom. Obavestiše o tome gospođu De Klev, i
ona hitno dođe. Kad je stigla, bilo mu je još gore, a ona je u njemu naišla
na nešto tako hladno i ledeno da je time bila vrlo iznenađena i
ožalošćena. Učinilo joj se čak da on s mukom prima usluge koje mu je
činila; ali je najposle pomislila da je to posledica bolesti.
Čim je ona stigla u Bloa, gde se dvor tada nalazio, g. De Nemur se
nije mogao uzdržati da ne oseti radost od saznanja da je ona u istom
mestu u kome i on. Pokušavao je da je vidi i svakoga dana je odlazio g.
De Klevu, pod izgovorom da se raspituje za njegovo zdravlje; ali sve je
bilo uzalud. Ona nikako nije izlazila iz sobe svoga muža i osećala je silan
bol zbog stanja u kome ga je videla. G. De Nemur je bio očajan što je ona
tako ožalošćena; lako je ocenio koliko ta ojađenost obnavlja prijateljstvo
koje je gajila prema g.
De Klevu i koliko to prijateljstvo unosi opasnu promenu u strast
koju je nosila u srcu. To osećanje je neko vreme izazivalo u njemu
smrtni bol, ali krajnje rđavo stanje zdravlja g. De Kleva otvaralo mu je
nove nade. On vide da će gospođa De Klev možda biti slobodna da
posluša svoju naklonost i da će on moći u budućnosti naći mnogo sreće i
trajnih zadovoljstava. Nije mogao da podnese tu pomisao, toliko ga je
ona uzbuđivala i oduševljavala, pa je odvraćao misli od toga iz straha da
se ne oseti suviše nesrećnim ako bi se dogodilo da izgubi tu nadu.
Međutim su lekari gotovo prepustili g. De Kleva sudbini.
Jednog od poslednjih dana svoje bolesti, pošto je proveo veoma
mučnu noć, on pred jutro reče da hoće da se odmori. Gospođa De Klev
ostade sama u njegovoj sobi; učini joj se da je, umesto da se odmara,
veoma uznemiren. Ona priđe i kleče kraj njegove postelje, s licem u
suzama. G. De Klev beše odlučio da joj nikako ne pokaže koliko mu je
velik bol nanela; ali nega koju mu je pružala i njena ucveljenost, koja mu
se ponekad činila istinitom, a koju je ponekad, opet, posmatrao kao
znak pritvornosti i podmuklosti, izazivali su u njemu tako suprotna i
tako bolna osećanja da ih nije mogao obuzdati u sebi. - Vi prolivate
zbilja mnogo suza, gospođo - reče joj on - zbog smrti koju sami izazivate
i koja vam ne može zadati takav bol kakav pokazujete. Nisam u stanju
da vam prebacujem - nastavi on glasom oslabljenim od bolesti i bola -
ali umirem od svirepog bola koji ste mi naneli. Zar je tako izvanredan
postupak kao što je bio vaš kad ste mi ono rekli u Kulomjeu trebalo da
donese tako malo ploda? Zašto ste me obavestili o strasti koju gajite
prema g. De Nemuru, kad vaša vrlina nije dovoljno velika da joj se
odupre? Voleo sam vas toliko da bih čak bio zadovoljan da sam bio
obmanut, priznajem to, na svoju sramotu; zažalio sam za onim lažnim
spokojstvom iz koga ste me izveli. Zašto me niste ostavili u tom
spokojnom slepilu, u kome uživaju toliki muževi? Možda nikada u
životu ne bih ni saznao da volite g. De Nemura. Umreću - dodade on - ali
znajte da ste mi smrt učinili prijatnom i da se grozim života sada kad mi
je oduzeo poštovanje i nežnost koje sam gajio prema vama. Na šta bi mi
bio život - nastavi on - da ga provedem s osobom koju sam toliko voleo,
a koja me je tako svirepo prevarila, ili da živim odvojeno od te iste
osobe i da dođe do skandala i do grubosti, tako suprotnih mojoj naravi i
ljubavi koju sam osećao prema vama? Ona je bila iznad onoga što ste vi
od nje videli, gospođo; krio sam od vas veći deo nje iz bojazni da vam ne
dosadim ili da, zbog postupka koji ne priliče mužu, ne izgubim nešto od
vašeg poštovanja. Jednom rečju, zaslužio sam vaše srce. Još jednom:
umirem bez žaljenja, pošto nisam mogao da ga osvojim, a ne mogu više
ni da ga želim. Zbogom, gospođo; jednoga dana zažalićete za čovekom
koji vas je voleo istinskom i časnom strašću. Osetićete bol koji nalaze
razumne osobe u onakvim vezama i uvidećete kakva je razlika biti
voljena ovako kao što vas ja volim i onako kao što vas vole oni koji,
pokazujući vam ljubav, teže samo taštini da vas osvoje. Ali moja smrt će
vas ostaviti slobodnu - dodade on - i moći ćete usrećiti g. De Nemura a
da vas to ne stane zločina. Ali, šta mari - nastavi on - šta će se dogoditi
kada mene više ne bude, i zar treba da imam tu slabost da se na to
obzirem!
Gospođa De Klev je bila tako daleko od pomisli da bi njen muž
mogao posumnjati u nju da je sve te reči saslušala ne razumevši ili i
misleći da joj on prebacuje samo njenu naklonost prema g. De Nemuru;
ali, najzad, izišavši odjednom iz svog slepila, uzviknu:
- Zločina! Nepoznata mi je i sama pomisao na njega. Ni najstroža
vrlina ne može savetovati drugačije ponašanje nego ono koga sam se ja
držala; a nikada nisam učinila nikakav postupak za koji ne bih mogla
poželeti da ste mu vi bili svedok.
- Zar biste poželeli - odgovori g. De Klev, gledajući je s prezirom - da
sam bio svedok noći koje ste proveli sa g. De Nemurom? Ah, gospođo, da
li to o vama govorim kada govorim o ženi koja je provodila noći sa
tuđim čovekom?
- Ne, gospodine - nastavi ona - ne, ne govorite o meni. Nikada nisam
provela ni noći ni trenutaka sa g. De Nemurom. On me nikada nije
nasamo posetio; nikada to nisam dopustila, niti sam ga slušala, i mogla
bih se u sve zakleti...
- Ne recite više - prekide je g. De Klev. - Lažne zakletve ili priznanja
naneli bi mi možda podjednak bol.
Gospođa De Klev nije mogla da odgovori; suze i bol gušile su joj
reči. Najzad skupi snage.
- Pogledajte me bar, saslušajte me - reče mu ona. - Da je reč samo o
meni, otrpela bih ta prebacivanja; ali reč je o vašem životu. Saslušajte
me vas radi: nemogućno je da vas sa toliko istine ne ubedim u svoju
nevinost.
 - Kamo sreće da me možete ubediti! - uzviknu on. - Ali šta mi
možete reći? Zar g. De Nemur nije sa svojom sestrom bio u Kulomjeu? I
zar nije s vama proveo u parku kraj šume dve prethodne noći?
- Ako je u tome moj zločin - odgovori ona - lako mi je da se
opravdam. Ne tražim uopšte da mi verujete, ali verujte svim našim
slugama i saznajte da li sam otišla u park kraj šume uoči onoga dana
kada je g. De Nemur došao u Kulomje sa svojom sestrom, i nisam li
prethodne večeri otišla iz njega dva sata ranije nego obično.
Ona mu zatim ispriča kako joj se učinilo da je videla nekoga u tom
parku. Priznade mu da je pomislila da je to g. De Nemur. Govorila mu je
tako ubedljivo, a u istinu je tako lako ubediti, čak i kada nije verovatna,
da je g. De Klev bio gotovo ubeđen u njenu nevinost.
- Ne znam - reče on - treba li da se dam ubediti. Osećam se tako
blizu smrti da ne želim da vidim ništa što bi moglo učiniti da zažalim za
životom. Suviše ste mi kasno objasnili sve to; ali ipak će biti olakšanje za
mene što ću moći poneti misao da ste dostojni poštovanja koje sam
gajio prema vama. Molim vas, omogućite mi još utehu da verujem da će
vam moja uspomena biti draga i da biste, da je od vas zavisilo, osećali
prema meni ono što osećate prema nekome drugom.
On htede nastaviti, ali mu malaksalost uguši reč. Gospođa De Klev
posla po lekare; oni ga zatekoše gotovo bez života. Ipak je još nekoliko
dana kopneo i najzad umro u divnoj postojanosti.
Gospođa De Klev je bila tako silno ožalošćena da je, takoreći, sišla s
uma. Kraljica se zabrinula i posetila je. Odvela ju je u jedan manastir a
da ona nije ni znala kuda je vode. Njene zaove vratiše je u Pariz, a ona
još nije bila u stanju da jasno oseti svoj bol. Kad je imala toliko snage da
ga osmotri i kad je videla kakvog je muža izgubila, kad je ocenila da je
ona bila uzrok njegove smrti, i to zbog strasti koju je osećala prema
drugom čoveku, osetila je tako gnušanje prema sebi i prema g. De
Nemuru da se to ne da opisati.
Vojvoda se iz početka nije usuđivao da joj ukaže drugu kakvu
pažnju do one koju je pristojnost nalagala. Dovoljno je poznavao
gospođu De Klev i verovao je da bi joj veća usrdnost bila neprijatna; ali
ono što je kasnije saznao jasno mu je pokazalo da se dugo mora držati
takvog ponašanja.
Jedan njegov štitonoša ispričao mu je da mu je onaj plemić g. De
Kleva, koji mu je bio prisan prijatelj, rekao, u bolu zbog gubitka svog
gospodara, da je putovanje g. De Nemura u Kulomje bilo uzrok njegove
smrti. G. De Nemur je bio krajnje iznenađen tim rečima, ali, pošto je o
njima razmislio, naslutio je Deo istine i ocenio dobro kakva će isprva
biti osećanja gospođe De Klev i kakvu će mržnju osetiti prema njemu
ako veruje da je ljubomora prouzrokovala bolest njenog muža. Smatrao
je čak da ne treba ni da je podseti tako brzo na sebe, i pridržavao se tog
ponašanja ma koliko da mu se ono činilo mučno.
Otputovao je u Pariz i nije se ipak mogao uzdržati da ne ode do nje
da se raspita kako joj je. Rekoše mu da ne prima nikoga i da je čak
zabranila da je izveste ko ju je sve tražio. Možda su ta tako stroga
naređenja bila data baš zbog vojvode, da ne bi uopšte čula za njega. G.
De Nemur je bio suviše zaljubljen da bi mogao živeti tako potpuno lišen
svake mogućnosti da vidi gospođu De Klev. On se reši da nađe načina,
ma koliko to teško moglo biti, da se izbavi iz stanja koje mu se činilo
tako nepodnošljivim.
Bol princezin prelazio je granice razuma. Nije joj izlazilo iz pameti
da joj je muž umro, i da je umro zbog nje, on koji je pokazivao toliko
nežnosti prema njoj. Stalno je ponavljala u mislima sve što mu je
dugovala, smatrala je zločinom što nije osećala ljubav prema njemu, kao
da je to nešto što bi bilo u njenoj moći. Nalazila je utehe samo u pomisli
da ga ona žali onoliko koliko on i zaslužuje da bude žaljen i da neće u
životu koji joj još preostaje učiniti ništa što ne bi dolikovalo da učini i da
je on živ.
Više puta razmišljala je o tome kako je on saznao da je g. De Nemur
bio u Kulomjeu. Nije sumnjala u vojvodu da je pričao o tome, a činilo joj
se čak i svejedno i da je o tome govorio, toliko je verovala da se izlečila i
otuđila od strasti koju je osećala prema njemu. Ipak je osetila ljut bol
kad je pomislila da je on uzrok smrti njenog muža, i s bolom se setila
bojazni g. De Kleva, koju je umirući izrazio, da će se ona udati za
vojvodu; ali svi ti bolovi stapali su se u bol zbog gubitka muža, i činilo joj
se da drugoga bola nema.
Pošto je prošlo više meseci, ta silna ožalošćenost promeni se u tugu
i malaksalost. Gospođa De Martig bila je doputovala u Pariz i brižljivo ju
je posećivala za vreme svog boravka. Govorila joj je o dvoru i o svemu
što se tamo događalo; i, mada se nije činilo da se gospođa De Klev
zanima za to, gospođa De Martig joj je ipak, da je razonodi, govorila o
tome.
Pričala joj je novosti o vidamu, o g. De Gizu i o svim drugima koji su
se isticali svojom ličnošću ili svojim vrednostima.
- Što se tiče g. De Nemura, reče ona - ne znam da li su poslovi u
njegovom srcu zauzeli mesto udvaranja, ali on pokazuje mnogo manje
veselosti nego što je ranije obično pokazivao i čini se da je vrlo povučen
u pogledu ženskog društva. Cesto odlazi u Pariz, i mislim da je baš i sada
ovde.
Ime g. De Nemura iznenadilo je gospođu De Klev i učinilo da je
pocrvenela. Ona promeni razgovor, i gospođa De Martig ne opazi njeno
uzbuđenje.
Sutradan je princeza, koja je tražila zanimanja saglasna sa stanjem
u kome se nalazila otišla jednom čoveku u blizini njene kuće koji je
pravio ručne radove od svile na naročiti način; otišla je tamo da ih
naruči za sebe. Pošto su joj ih pokazali, ona vide vrata jedne sobe u kojoj
je pomislila da ih ima još, pa reče da joj otvore ta vrata. Majstor
odgovori da nema ključ od te sobe i da nju zauzima jedan čovek koji tu
dolazi neki put preko dana da crta lepe kuće i parkove koji se vide s
prozora.
- To je najlepši čovek na svetu - dodade on - i ne izgleda baš da je
primoran da zarađuje. Kad god dođe ovamo, vidim ga kako posmatra
kuće i parkove, ali nikada ga ne vidim da radi.
Gospođa De Klev je te reči saslušala s velikom pažnjom. Ono što joj
je gospođa De Martig rekla o g. De Nemuru, da se ponekad nalazi u
Parizu, povezalo se u njenoj mašti s tim lepim čovekom koji dolazi u
blizinu njene kuće, pa je tako predstavila sebi g. De Nemura kako nastoji
da je vidi, što je u njoj izazvalo neko neodređeno uzbuđenje kome nije
znala uzroka. Ona priđe prozorima da vidi kuda gledaju i nađe da se sa
njih vidi ceo njen park i lice njenog stana. A kad se našla u svojoj sobi,
ona lako spazi onaj isti prozor gde su joj rekli da dolazi taj čovek.
Pomisao da je to g. De Nemur potpuno je izmenila njeno raspoloženje:
nije se više osećala u tužnom spokojstvu koje je počinjala uživati, već se
osetila nespokojna i uzbuđena. Najzad, ne mogavši izdržati sama u
stanu, ona iziđe i ode da prošeta po jednom parku izvan predgrađa, gde
je mislila da će biti sama. Kad je tamo stigla, pomislila je da se nije
prevarila: činilo joj se da tamo nema nikoga i šetala se dosta dugo.
Pošto je prošla kroz jedan šumarak, opazi na kraju aleje, na
najzabačenijem mestu parka, neku vrstu senice otvorene sa svih strana,
i uputi se tamo. Kada je prišla bliže, vide jednog čoveka kako leži na
klupi, a činilo se da se zaneo u misli, i ona prepozna g. De Nemura. Taj
prizor ju je zaustavio u mestu. Ali na šum koraka ljudi koji su je pratili g.
De Nemur se trže iz sanjarija. Ne gledajući koga je to čuo, on se diže da
bi izbegao društvo koje je dolazilo k njemu i pođe drugom jednom
alejom, naklonivši se duboko, što ga je upravo sprečilo da vidi koga je
pozdravio.
Da je znao od koga to beži, s kakvim bi se žarom vratio natrag! Ali
on produži alejom, i gospođa De Klev ga vide kako izlazi na stražnju
kapiju, gde su ga čekala njegova kola. Kakvo je dejstvo u srcu gospođe
De Klev imalo to trenutno viđenje! Kakva se uspavana strast razbudila u
njenom srcu, i sa kakvom silinom! Ona sede na isto mesto odakle je g.
De Nemur bio otišao i ostade tamo kao slomljena. Vojvoda joj se pojavi
u mislima, dostojan ljubavi više nego ma ko na svetu. Odavno je bio
zaljubljen u nju strašću punom poštovanja i vernosti, sve je prezreo nje
radi, poštovao je čak i njen bol, težio da je vidi a da ona njega ne vidi,
napuštao je dvor, čiji je bio ukras, da bi dolazio da sanjari tamo gde nije
mogao pretpostaviti da bi je mogao sresti. Najzad, bio je čovek dostojan
da bude voljen već i zbog same svoje privrženosti, a ona je prema njemu
osećala tako silnu naklonost da bi ga volela i kad je on ne bi voleo: i, uz
to, bio je čovek visokog dostojanstva koje je odgovaralo njenom. Nije
više bilo dužnosti, nije bilo vrline koje bi se suprotstavljale njenim
osećanjima; sve su prepreke bile uklonjene, a od svega ranijeg ostala je
samo strast g. De Nemura prema njoj i njena prema njemu.
Sve su te misli bile nove za princezu. Žalost zbog smrti g. De Kleva
toliko je beše obuzela da ju je sprečila da na to misli. Prisustvo g. De
Nemura izazvalo je u njoj mnoštvo takvih misli; ali kada su je te misli
sasvim obuzele i kad se setila i toga da je tog istog čoveka, za koga je već
pomislila da bi se mogla udati, volela za života svoga muža i da je on bio
uzrok njegove smrti, da joj je njen muž umirući posvedočio svoju
bojazan da bi se ona mogla udati za njega, njena stroga vrlina bila je
tako uvređena tom pomisli da je našla da ne bi bio mnogo manji zločin
kad bi se udala za g. De Nemura nego što je zločin bio to što ga je volela
za života svoga muža. Ona se prepusti tim razmišljanjima, tako
suprotnim njenoj sreći. Učvrstila ih je još nekolikim razlozima koji su se
ticali njenog spokojstva i zala koja je predviđala ako bi se udala za toga
princa. Najzad, pošto je dva sata provela na tom mestu, vrati se kući,
ubeđena da treba da izbegava viđenje s tim čovekom kao nešto što je
potpuno suprotno njenoj dužnosti.
Ali to ubeđenje, koje je bilo posledica razuma i njene vrline, nije
pridobilo njeno srce. Ono je ostalo privrženo g. De Nemuru sa žestinom
koja ju je dovodila u stanje dostojno sažaljenja i koje joj više nije
ostavljalo nimalo spokojstva; provela je jednu od najtežih noći koje je
ikada provela. Ujutro joj je prva pomisao bila da pogleda nema li koga
na prozoru koji gleda prema njenoj kući, pa priđe prozoru i vide g. De
Nemura. Taj prizor ju je iznenadio i ona se povuče s naglošću koja je
dopustila vojvodi da zaključi da ga je prepoznala. On je već često
zaželeo da ga ona prepozna otkako se u svojoj strasti bio dovio kako da
vidi gospođu De Klev; a kad se nije nadao da bi mogao imati to
zadovoljstvo, odlazio je da sanjari u onom parku u kome ga beše
zatekla.
Zamoren najzad tako nesrećnim i neizvesnim stanjem, on se reši da
pokuša nešto što bi odlučilo o njegovoj sudbini.
„Šta da čekam?”, govorio je sebi. „Već odavno znam da me voli.
Slobodna je, nema više obaveza koje bi mi mogla suprotstaviti. Zašto da
me primorava da je viđam tako da ona mene ne vidi i da ne
razgovaramo? Je li mogućno da mi je ljubav tako potpuno oduzela
pamet i odvažnost i da me je učinila toliko drugačijim nego što sam bio
u drugim ljubavima svoga života? Trebalo je da poštujem bol gospođe
De Klev; ali ja ga suviše dugo uvažavam i dajem joj vremena da uguši
naklonost koju oseća prema meni.”
Posle tih misli on razmisli o sredstvima kojima bi trebalo da se
posluži da bi se video s njom. Činilo mu se da ga ništa više ne obavezuje
da svoju strast krije od vidama De Šartra; reši se da razgovara s njim o
tome i da mu kaže svoje namere u pogledu njegove nećake.
Vidam je tada bio u Parizu: tamo su bili došli svi iz visokog društva
da pripreme svoje pratnje i odeću da bi pošli s kraljem, koji je trebalo da
isprati kraljicu Španije. G. De Nemur ode, dakle, vidamu De Šartru i
iskreno mu priznade sve što je dotada krio od njega, sem osećanja
gospođe De Klev, o kojima se činio da ništa ne zna.
Vidam s mnogo radosti primi sve što mu je rekao i uveri ga da je, i
ne znajući za njegova osećanja, često pomišljao, otkako je gospođa De
Klev postala udovica, da je ona jedina osoba dostojna njega. G. De
Nemur ga zamoli da mu pruži mogućnosti da razgovara s njom i da
sazna kakvo je njeno raspoloženje.
Vidam mu predloži da ga odvede njoj, ali je g. De Nemur mislio da
bi ona time bila uvređena, jer još nikoga ne prima. Nađoše da bi trebalo
da je vidam zamoli da dođe njemu, pod bilo kakvim izgovorom, a da i g.
De Nemur dođe, tajnim stepenicama, kako ga niko ne bi video. To je bilo
izvedeno kako su rešili: gospođa De Klev dođe, a vidam iziđe da je
dočeka i povede je u jedan velik kabinet na kraju svoga stana. Nešto
kasnije uđe g. De Nemur, kao da je slučajno došao. Gospođa De Klev je
bila krajnje iznenađena što ga vidi; ona pocrvene i pokuša da sakrije
svoje crvenilo. Vidam stade najpre govoriti o različitim stvarima, pa
iziđe, izgovorivši se da ima da izda neka naređenja. On reče gospođi De
Klev da je moli da ga zameni kao domaćica i da će se on vratiti za jedan
trenutak.
Ne može se izraziti šta su osetili g. De Nemur i gospođa De Klev što
su se prvi put našli sami u prilici da mogu razgovarati. Neko vreme nisu
ništa govorili; najzad g. De Nemur prekide ćutanje:
 - Hoćete li, gospođo, oprostiti g. De Šartru - reče joj on - što mi je
pružio priliku da vas vidim i da razgovaram s vama, a što ste mi uvek
tako nemilosrdno odricali?
- Ne treba da mu oprostim - odgovori ona - što je zaboravio u
kakvom se položaju nalazim i čemu izlaže moj dobar glas.
Izgovorivši te reči, ona htede da ode; a g. De Nemur, zadržavajući je,
odgovori:
- Ne plašite se ničega, gospođo, niko ne zna da sam ovde i ne treba
da se bojimo nikakve neprijatnosti. Saslušajte me, gospođo, saslušajte
me, ako ne iz dobrote, a ono iz ljubavi prema samoj sebi, da biste se
oslobodili ludosti do kojih bi me neizostavno dovela strast kojom više
ne mogu da vladam.
Gospođa De Klev prvi put popusti svojoj naklonosti prema g. De
Nemuru, i, gledajući ga očima punim blagosti i čari, kaza:
- A čemu se nadate od predusretljivosti za koju me molite?
Pokajaćete se možda što ste je izmolili, a ja ću se svakako pokajati što
sam je ukazala. Vi zaslužujete srećniju sudbinu od one koju ste dosada
imali i od one koju biste mogli imati ubuduće, sem ako je drugde ne
potražite!
- Zar ja, gospođo, da drugde tražim sreću! - reče joj on.
- I zar može biti drugo do da me vi volite? Mada vam nikada nisam
govorio o tome, ne bih mogao verovati, gospođo, da vi ne znate za moju
strast i da u njoj ne vidite najistinskiju i najsilniju koja bi ikada mogla
postojati. U kakvim sve iskušenjima nije bila zbog svega onog što vi i ne
znate? U kakva je iskušenja niste vi sami doveli svojom strogošću?
- Pošto hoćete da razgovaram s vama i da se tome povinujem -
odgovori gospođa De Klev sedajući - učiniću to sa iskrenošću koju ćete
teško naći kod osoba moga pola. Neću vam reći da nisam opazila
privrženost koju ste pokazali prema meni; možda mi ne biste ni
verovali kad bih vam to rekla. Priznajem vam, dakle, da sam je videla
onakvu kakvom ste samo mogli poželeti da je vidim.
 - Pa kad ste je videli, gospođo - prekide je on - je li mogućno da vas
ona nije dirnula? I smem li vas upitati da li je ona načinila neki utisak na
vaše srce?
- Trebalo je da o tome prosudite po mom ponašanju - odgovori mu
ona. - Ali volela bih znati šta ste vi o tome mislili.
- Trebalo bi da sam u srećnijem položaju da bih se usudio da vam to
kažem - odgovori on - a moja sudbina ima tako malo veze s onim što bih
vam rekao. Sve što vam mogu reći, gospođo, jeste da sam žarko želeo da
niste g. De Klevu priznali ono što ste krili od mene, i da ste od njega
sakrili ono što meni niste pokazali.
- Kako ste mogli da otkrijete - nastavi ona pocrvenevši da sam
nešto priznala g. De Klevu?
- Doznao sam to od vas same, gospođo - odgovori on. - Ali, da biste
mi oprostili drskost što sam vas slušao, setite se da li sam zloupotrebio
ono što sam čuo, da li su se moje nade zbog toga povećale i da li sam
pokazao više odvažnosti da razgovaram s vama.
On joj poče pričati kako je čuo njen razgovor sa g. De Klevom: ali
ona ga prekide pre nego što je završio.
- Ne recite mi više - reče mu ona. - Sada vidim otkuda ste bili tako
dobro obavešteni. Već ste mi se učinili suviše dobro obavešteni još kod
gospođe prestolonaslednikovice, koja je za taj događaj saznala od onih
kojima ste ga vi poverili.
G. De Nemur joj tada reče kako je do toga došlo.
- Ne izvinjavajte se - nastavi ona. - Već odavno sam vam oprostila a
da mi vi niste ni objasnili to. Ali pošto ste od mene saznali ono što sam
nameravala da od vas krijem celoga svog života, priznajem vam da ste
vi u meni probudili osećanja koja su mi bila nepoznata pre nego što sam
vas videla i o kojima sam imala tako malo pojma da su ona u meni
izazvala iznenađenje koje je još više povećalo onu zbunjenost koja ih
uvek prati. Priznajem vam to s manje sramote, sada kad to mogu učiniti
a da ne počinim nikakav zločin, zato što ste videli da se u svom
ponašanju nisam upravljala po svojim osećanjima.
 - Mislite li, gospođo - reče joj g. De Nemur, bacivši joj se pred noge -
da ne umirem od radosti i zanosa pred vašim nogama?
- Ja vam saopštavam - odgovori mu ona, osmehnuvši se - samo ono
što ste već i sami suviše dobro znali.
- Ah, gospođo - odgovori on - kakva je razlika znati to zahvaljujući
slučaju ili saznati to od vas same i videti da vi želite da to znam!
- Istina je - reče mu ona - da želim da to znate i da nalazim uživanja
da vam to kažem. Ne znam čak da li vam to ne govorim više iz ljubavi
prema sebi nego iz ljubavi prema vama. Jer, najzad, to priznanje neće
imati nikakvih posledica, i ja ću se i dalje pridržavati strogih načela koja
mi dužnost nalaže.
- Ne mislite valjda tako, gospođo - odgovori g. De Nemur. - Dužnosti
vas više ne obavezuju, vi ste slobodni; i, kad bih smeo, rekao bih vam
čak da od vas zavisi hoćete li postupiti tako da vas dužnost jednog dana
obaveže da sačuvate osećanja koja gajite prema meni.
- Dužnost mi zabranjuje - odgovori ona - da ikada pomislim na bilo
koga na svetu, iz razloga koji su vama nepoznati.
- Možda mi i nisu nepoznati, gospođo - nastavi on - ali ti razlozi nisu
stvarni. Mislim da znam da je g. De Klev verovao da sam srećniji nego
što sam stvarno bio i da je uobrazio da ste vi odobravali ludosti na koje
me je, bez vašeg pristanka, navela moja strast.
- Ne govorimo o tome - reče mu ona. - Ne bih mogla podneti sećanje
na to; stidim se toga, i to je za mene suviše bolno zbog posledica koje je
imalo. Odviše je istina da ste vi bili uzrok smrti g. De Kleva. Sumnje koje
je u njemu pobudilo vaše nepromišljeno ponašanje stale su ga života,
kao da ste mu ga vi oduzeli sopstvenim rukama. Pomislite šta bi trebalo
da učinim da ste vi to svarno učinili i da je došlo do iste nesreće. Znam
da to u očima sveta nije isto; ali u mojim očima tu nema nikakve razlike,
pošto znam da je on umro zbog vas i da je to bilo zbog mene.
- Ah, gospođo - reče joj g. De Nemur - kakvu avet od dužnosti
suprotstavljate vi mojoj sreći? Šta! Zar će vas jedna bezrazložna i
neosnovana misao sprečiti, gospođo, da usrećite čoveka koga ne mrzite?
Šta! Ponadao sam se da ću provesti svoj život s vama; sudbina je htela
da zavolim osobu koja je najdostojnija poštovanja; video sam u njoj sve
ono što voljenu ženu čini božanstvenom; ona me ne mrzi, a u njenom
ponašanju nalazim samo ono što se može poželeti kod jedne žene! Jer,
naposletku, gospođo, vi ste možda je dina osoba u koje su se te dve
stvari našle u takvoj meri u kakvoj se nalaze u vama. Svi koji se žene
onima koje vole i koje njih vole strepe ženeći se i strahuju da im žene ne
pokažu prema drugima isto ponašanje kakvo su imale prema njima; ali
kod vas, gospođo, nema se čega bojati, i čovek nalazi samo povode
divljenju. Zar sam, rekoh, naslutio tako veliku sreću samo zato da biste
joj vi sami postavili prepreke? Ah, gospođo, vi zaboravljate da ste me
izdvojili od ostalih ljudi; ili, bolje reći, niste me nikada od njih izdvajali:
vi ste samu sebe obmanjivali, a ja sam samo sam sebi laskao.
- Niste laskali sebi - odgovori mu ona. - Razlozi moje dužnosti
možda mi se ne bi činili tako jaki da vas nisam odlikovala od ostalih, u
šta vi sumnjate, a zato baš i slutim nesreću ako bih se vezala sa vama.
- Nemam ništa da vam odgovorim, gospođo - nastavi on - kad mi
pokazujete da se bojite nesreće, ali vam priznajem da posle svega što
ste mi izvoleli reći nisam očekivao da ću naići na tako nemilosrdan
razlog.
- On je tako malo neprijatan za vas - nastavi gospođa De Klev - da
mi je čak mučno da vam ga saopštim.
- Avaj, gospođo - odgovori on - šta se bojite da bi mi moglo suviše
laskati posle onoga što ste mi maločas rekli?
- Hoću još da razgovaram s vama sa istom iskrenošću sa kojom sam
počela - nastavi ona - i preći ću preko sve uzdržljivosti i obzira koje bi
trebalo da imam u prvom razgovoru; ali zaklinjem vas da me saslušate
bez prekidanja.
Mislim da dugujem vašoj privrženosti tu malu nagradu da vam ne
sakrijem nijedno od svojih osećanja i da vam ih pokažem onakva kakva
jesu. Verovatno ću sada jedini put u svom životu dati sebi tu slobodu da
vam ih izrazim. Ipak vam ne mogu bez stida priznati da bi mi se
izvesnost da me više ne volite kao što me volite učinila takvom užasnom
nesrećom da, i kad ne bih imala neoborivih razloga dužnosti, sumnjam
da bih se mogla odlučiti da se izložim toj nesreći. Znam da ste slobodni,
da sam i ja slobodna, i da stvari stoje tako da svet možda ne bi imao
razloga da vam prebaci, a ni meni, isto tako, kad bismo se vezali zauvek.
Ali da li ljudi sačuvaju ljubav u tim večnim vezama? Treba li da se
nadam čudu u svoju korist i mogu li dovesti sebe u položaj da jamačno
uvidim kraj toj strasti od koje bih ja načinila čitavu svoju sreću? G. De
Klev je bio možda jedini čovek na svetu koji je bio kadar da sačuva
ljubav u braku. Moja sudbina nije htela da uživam tu sreću; a možda je
njegova strast i potrajala baš zato što u meni nije naišao na ljubav. Ali ja
ne bih imala istu mogućnost da sačuvam vašu ljubav: verujem čak da su
prepreke stvorile vašu postojanost. Vi ste je našli u onolikoj meri koliko
vam je trebalo da bi vas podsticala da pobedite; a moji nehotični
postupci ili ono što ste slučajno saznali ulilo vam je dovoljno nade da se
ne obeshrabrite.
- Ah, gospođo - prekide je g. De Nemur - ne mogu da ne prekinem
ćutanje koje ste mi nametnuli: suviše ste nepravedni prema meni i
suviše mi pokazujete da ste daleko od toga da mi budete naklonjeni.
- Priznajem - odgovori ona - da se možda rukovodim svojim
strastima; ali me one ne mogu zaslepiti. Ništa me ne može sprečiti da ne
uvidim da ste se vi rodili sa svim sklonostima za udvaranje i sa svim
osobinama koje su u stanju da vam pribave uspeha. Vi ste već imali više
ljubavi, imaćete ih još; ja tada ne bih više za vas predstavljala sreću.
Videla bih kako ste prema drugoj onakvi kakvi ste bili prema meni. To
bi me smrtno bolelo i nisam sigurna da ne bih iskusila nesreću
ljubomore. Već sam rekla odviše da bih mogla sakriti od vas da sam je
osetila i da sam pretrpela svirepe muke ono veče kada mi je kraljica
dala pismo gospođe De Temin, za koje su bili rekli da je bilo vama
upućeno, i po tome mi je ljubomora ostala u pamćenju kao najveće od
svih zala.
Iz sujete ili iz naklonosti, sve žene žele da vas pridobiju. Malo ih je
kojima se ne sviđate; po svom iskustvu, verujem da nema te kojoj se ne
biste mogli svideti. Uvek bih mislila da ste zaljubljeni i voljeni, i ne bih
se često varala. A u tom položaju, ipak, ne bi mi ostalo drugo do patnja;
ne znam čak ni da li bih se usudila da se žalim. Prebacuje se ljubavniku;
ali prebacuje li se mužu kad ima da mu se zameri samo to da više ne
oseća ljubav? Kad bih se i mogla navići na tu vrstu nesreće, da li bih se
mogla navići na to što bi mi se uvek činilo da vidim g. De Kleva kako vas
optužuje za svoju smrt, kako mi prebacuje što sam vas volela, što sam se
udala za vas i kako mi ukazuje na razliku između njegove i vaše
privrženosti? Nemogućno je - nastavi ona - preći preko tako jakih
razloga: treba da ostanem u stanju u kome se nalazim i pri odlukama
koje sam donela da to stanje ne menjam.
- O, gospođo, zar verujete da ćete to moći? - uzviknu g. De Nemur. -
Mislite li da vaše odluke mogu odoleti čoveku koji vas obožava i koji je
toliko srećan da vam se sviđa? Teže je nego što mislite, gospođo, odoleti
onome koji se svideo i koji voli. Vi ste u tome uspevali zahvaljujući
strogoj vrlini koja je gotovo besprimerna; ali ta se vrlina više ne protivi
vašim osećanjima, i ja se nadam da ćete se vi povesti za njima i protiv
svoje volje.
- Znam dobro da nema ničega težeg od onoga čega se poduhvatam -
odgovori gospođa De Klev. - Sumnjam u svoje snage uprkos svim
razlozima. Ono što dugujem uspomeni g. De Kleva bilo bi slabo kad to
ne bi podržavali razlozi moga spokojstva; a razloge moga spokojstva
treba da podržavaju razlozi dužnosti. Ali, mada nemam poverenja u
sebe, verujem da nikada neću ugušiti svoju savest, a isto tako ne nadam
se ni da ću ugušiti naklonost koju osećam prema vama. Ona će me
unesrećiti, i ja ću se odreći mogućnosti da vas viđam, ma koliko me to
muka stalo. Zaklinjem vas svom moći koju imam nad vama da ne tražite
nikakve prilike da me vidite. Ja sam u stanju koje sve što bi mi inače
moglo biti dopušteno čini zločinom, a i sama pristojnost mi zabranjuje
svaki dodir sa vama.
G. De Nemur joj se baci pred noge i prepusti se svim mogućnim
osećanjima koja su ga potresala. On joj pokaza, i rečima i suzama,
najsilniju i najnežniju strast kojom je ikada bilo ispunjeno ičije srce.
Srce gospođe De Klev nije bilo neosetljivo, i, gledajući tog princa očima
gotovo punim suza, ona uzviknu:
- Zašto se moralo dogoditi da mogu da vas optužim za smrt g. De
Kleva? Zašto vas nisam upoznala kad sam postala slobodna, ili zašto vas
nisam upoznala pre nego što sam se udala? Zašto nas sudbina razdvaja
tako nesavladivom preprekom?
- Nema prepreke, gospođo - nastavi g. De Nemur. - Samo se vi
protivite mojoj sreći; vi sami namećete sebi načelo koje vam vrlina i
razum ne bi mogli nametnuti.
- Istina je - odgovori ona - da mnogo žrtvujem dužnosti koja postoji
samo u mojoj uobrazilji. Sačekajte ono što bi vreme moglo učiniti: g. De
Klev je tek nedavno umro, i taj kobni događaj je suviše blizu da bi mi
pogledi bili jasni i razgovetni. A međutim nađite zadovoljstva u tome što
ste uspeli da vas zavoli osoba koja nikoga ne bi volela da vas nije videla.
Verujte da će osećanja koja gajim prema vama biti večita i da će
podjednako postojati ma šta ja činila. Zbogom - reče ona. - Stidim se
ovoga razgovora. Izvestite vidama o njemu; pristajem na to i molim vas
da to učinite.
Rekavši te reči, ona iziđe, a g. De Nemur nije mogao da je zadrži. U
susednoj sobi zateče ona vidama. On je ugleda tako uzbuđenu da se ne
usudi razgovarati s njom i otprati je u kola ne rekavši ni reči. Zatim se
vrati g. De Nemuru, koji je bio tako obuzet radošću, tugom,
zaprepašćenjem i divljenjem, jednom rečju, svim osećanjima koja može
izazvati strast puna strahovanja i nade, da je gotovo bio sišao s uma.
Dugo je trebalo vidamu dok nije uspeo da ga g. De Nemur obavesti o
svom razgovoru. On to najzad učini, a g. De Šartr, mada nije bio
zaljubljen, nije se manje zadivio duševnoj snazi, duhu i vrlini gospođe
De Klev nego sam g. De Nemur. Oni ispitaše čemu vojvoda treba da se
nada od sudbine; i, ma koliko da je ljubav izazivala bojazni u njemu, on
se složi sa g. vidamom da je nemogućno da gospođa De Klev ostane pri
odlukama koje je donela. Saglasiše se ipak da se treba pridržavati njenih
naređenja, iz bojazni da ona, ako bi svet opazio njegovu privrženost
prema njoj, ne da izjave i ne obaveže se pred svetom na nešto u čemu bi
posle istrajala iz straha da se ne pomisli da ga je volela još za života
svoga muža.
G. De Nemur se odluči da prati kralja. Tog putovanja nije se ni
mogao odreći, pa se reši da pođe i ne pokušavši da ponovo vidi gospođu
De Klev sa mesta odakle ju je ponekad viđao. Zamolio je g. vidama da
razgovara s njom. Šta mu sve nije rekao da joj kaže?
Koliki bezbroj razloga da bi je nagovorio da savlada obzire svoje
savesti! Najzad je već dobar deo noći bio prošao kad se g. De Nemur seti
da ga ostavi na miru.
Gospođa De Klev nije bila u stanju da nađe spokojstva: za nju je bilo
tako novo što je izišla iz stege koju je sebi nametnula, što je dopustila,
prvi put u svom životu, da joj neko kaže da je zaljubljen u nju i da sama
kaže da voli, da više sama sebe nije mogla da prepozna. Bila je
zaprepašćena onim što je učinila; kajala se zbog toga; radovala se tome:
sva njena osećanja bila su puna uzbuđenja i strasti. Još jednom je
ispitala razloge dužnosti koji su se suprotstavljali njenoj sreći; osetila je
bol što je našla da su tako jaki, a pokajala se što ih je u tolikoj meri
pokazala g. De Nemuru. Mada joj se pomisao da se uda za njega javila
još čim ga je ugledala u onom parku, ta pomisao nije na nju ostavila isti
utisak kao razgovor koji je imala s njim; i bilo je trenutaka kada je teško
mogla shvatiti da bi mogla biti nesrećna kad bi se udala za njega. Rado
bi bila rekla sebi da nije imala dovoljno razloga ni u svojim obzirima u
pogledu prošlosti ni u svojim strahovanjima za budućnost. Razum i
dužnost ukazivali su joj ponekad, opet, na nešto sasvim suprotno, što ju
je brzo dovodilo do odluke da se ne preuda i da se nikada više ne vidi sa
g. De Nemurom. Ali ta se odluka teško mogla učvrstiti u srcu tako
uzbuđenom i tako prepuštenom čarima ljubavi. Najzad, da bi sebe
unekoliko umirila, ona pomisli da još nije nimalo nužno da se usiljava
da donese neku odluku. Pristojnost joj je davala mnogo vremena da se
opredeli; ali se ona reši da ostane čvrsto pri tome da nema nikakvih
veza sa g. De Nemurom. Viđam dođe da je poseti i bio je vojvodi na
usluzi sa svom mogućnom dovitljivošću i uslužnošću. Nije mogao uspeti
da ona promeni svoje ponašanje niti da izmeni ono koje je nametnula g.
De Nemuru. Ona mu reče da namerava ostati u stanju u kome se nalazi,
da zna da je tu nameru teško izvesti, ali da se nada da će imati snage za
to. Tako mu je jasno pokazala koliko je uzbuđuje pomisao da je g. De
Nemur prouzrokovao smrt njenog muža i koliko je ubeđena da bi
postupila protivno svojoj dužnosti kad bi se za njega udala da se viđam
pobojao da bi teško bilo razuveriti je u takvom mišljenju.
On ne reče vojvodi šta misli, i, izvestivši ga o svom razgovoru,
ostavi mu svu nadu koju razum može dati čoveku koji je voljen.
Sutradan oni pođoše i odoše da se pridruže kralju. Na molbu g. De
Nemura, g. viđam napisa gospođi De Klev pismo, u kome joj je govorio o
vojvodi, a u drugom jednom pismu, koje je uskoro pošlo za prvim, g. De
Nemur napisa nekoliko redaka svojom rukom. Ali gospođa De Klev, ne
želeći da se odrekne načela koja je sebi nametnula i bojeći se nezgoda
koje se mogu dogoditi zbog pisama, poruči vidamu da više neće primati
njegova pisma ako joj i dalje bude govorio o g. De Nemuru, i to mu je
poručila tako odlučno da ga je sam vojvoda zamolio da ga više ne
pominje.
Dvor je ispratio kraljicu Španije do Poatua. Za vreme njihove
odsutnosti gospođa De Klev je bila ostavljena sama sebi i, dok je bila
daleko od g. De Nemura i od svega što ju je na njega moglo podsetiti,
obnavljala je uspomenu na g. De Kleva, za koju je smatrala da joj čast
nalaže da je sačuva. Razlozi koje je imala da se ne uda za g. De Nemura
činili su joj se jaki s obzirom na njene dužnosti, a neoborivi s obzirom na
njeno spokojstvo. Kraj ljubavi toga princa i jadi ljubomore koje je
smatrala neizbežnim u takvom braku ukazivali su joj na neizbežnu
nesreću u koju bi se bacila; ali je isto tako uviđala i da preduzima
nemoguću stvar kad hoće, u njegovom prisustvu, da odoli najljupkijem
čoveku na svetu, koga voli i koji nju voli, i to da mu odoli u nečemu što
ne vređa ni vrlinu ni pristojnost. Ona pomisli da joj samo odsutnost i
udaljenost mogu dati nešto snage; nalazila je da joj je ona potrebna, ne
samo zato da ostane pri rešenosti da se ne obaveže nego i zato da se
odbrani od mogućnosti da se viđa sa g. De Nemurom. I tako se reši da
pođe na duže putovanje, da bi provela na njemu vreme za koje ju je
pristojnost obavezivala da živi povučeno. Veliki posedi koje je imala u
blizini Pirineja učiniše joj se najpogodnijim mestom koje bi mogla
izabrati. Ona pođe nekoliko dana pre nego što se dvor vratio i, polazeći,
napisa g. vidamu pismo u kome ga je zaklinjala da ne pomišljaju na to da
se raspituju o njoj niti da joj pišu.
 G. De Nemura je to putovanje ožalostilo kao što bi drugoga smrt
voljene žene. Pomisao da zadugo bude lišen viđenja sa gospođom De
Klev bila je za njega velik bol, a naročito sada, kad je osetio zadovoljstvo
da se viđa s njom i da je vidi dirnutu njegovom ljubavlju. Međutim,
mogao je samo da se žalosti, a njegova ucveljenost bila je sada znatno
veća. Gospođa De Klev, koja je bila tako potresena, pade u tešku bolest
čim je stigla na svoje imanje. Vest o tome stiže na dvor. G. De Nemur je
bio neutešan; njegov je bol išao do očajanja i ludosti. Vidam je imao
mnogo muke da ga spreči da ne pokaže svoja osećanja pred svetom, a
imao je isto tako mnogo muke i da ga zadrži i odvrati od namere da sam
ode da se obavesti o njenom zdravlju. Rodbinski odnosi i prijateljstvo
vidama bili su izgovor da pošalju, više glasnika. Najzad saznaše da je
van one krajnje opasnosti u kojoj je bila; ali je ona i dalje kopnela u
bolesti koja nije ostavljala mnogo nade da će preživeti.
Taj dug i blizak prizor smrti učinio je da je gospođa De Klev
pogledala na stvari ovoga života drugačijim okom nego što se one
gledaju dok je čovek zdrav. Neumitnost smrti, kojoj je bila tako blizu,
navikla ju je da se otuđi od svega, a dugotrajnost njene bolesti načinila
je od toga naviku. Kad se povratila iz toga stanja, uvidela je ipak da g. De
Nemur nije iščezao iz njenog srca; ali je, da bi se odbranila od njega,
prizvala u pomoć sve razloge zbog kojih je verovala da nikako ne treba
da se uda za njega. U njoj se razvi velika borba. Najzad ona nadvlada
ostatke te strasti, koja je već bila oslabljena osećanjima izazvanim
bolešću. Pomisao na smrt podsetila ju je na uspomenu na g. De Kleva. To
osećanje, koje se slagalo sa njenom dužnošću, čvrsto joj se utisnulo u
srce. Strasti i obaveze ovoga sveta učiniše joj se onakve kakve izgledaju
osobama koje imaju šire i uzvišenije poglede. Zdravlje, koje joj je bilo
znatno uzdrmano, pomože joj da sačuva ta osećanja; ali, budući da je
znala šta sve mogu učiniti okolnosti i protiv najmudrijih odluka, nije se
htela izložiti opasnosti da poništi svoje odluke niti se htela vratiti tamo
gde se nalazio onaj koga je volela. Ona se povuče, tobože radi promene
vazduha, u jedan manastir, ne pokazujući ipak da je odlučila da se
povuče sa dvora.
 Na prvu vest koju je o tome primio, g. De Nemur oseti svu
ozbiljnost njenog odlaska i uvide njegov značaj. Njemu se u tom
trenutku učini da nema više ničemu da se nada; gubitak nada nije ga
ipak sprečio da upotrebi sve da bi nagovorio gospođu De Klev da se
vrati. Privoleo je kraljicu da joj piše, privoleo je na to i vidama, i
nagovorio ga je i da joj ode; ali sve je bilo uzalud. Vidam je poseti: ona
mu ne reče da je donela nekakvu odluku. Ali on ipak zaključi da se ona
nikada više neće vratiti. Najzad i sam g. De Nemur dođe da je poseti, pod
izgovorom da ide u banju. Ona je bila krajnje uzbuđena kad je saznala za
njegov dolazak. Poručila mu je po jednoj uvaženoj osobi koju je volela i
koja je tada bila kraj nje da ga moli da se ne iznenadi ako se ona ne
izloži opasnosti da ga primi i da time uništi osećanja koja treba da
sačuva; da želi da on zna, pošto je našla da joj se dužnost i spokojstvo
suprotstavljaju sklonosti koju je imala da bude njegova, da su joj se
druge stvari ovoga sveta učinile tako ravnodušne da ih se zauvek
odrekla; da misli još samo na stvari zagrobnog života i da joj od svih
osećanja ostaje još samo želja da ga vidi u istom raspoloženju kao što je
njeno.
G. De Nemur je mislio da će svisnuti od bola u prisustvu one koja
mu je to govorila. On je sto puta zamoli da se vrati gospođi De Klev i da
učini da ga ona primi; ali ta osoba mu reče da joj je gospođa De Klev ne
samo zabranila da joj poruči bilo šta s njegove strane nego čak i da je
izvesti o njihovom razgovoru. Vojvoda je najzad morao otići, slomljen
bolom kako je to samo mogao biti čovek koji je izgubio svaku nadu da će
ikada više videti osobu koju je voleo najsilnijom, najprirodnijom i
najopravdanijom strašću koja je ikada postojala. Ipak se još nije dao
očajanju i učinio je sve što je mislio da je kadro izmeniti njene namere.
Najzad, pošto su čitave godine prošle, vreme i udaljenost umanjiše
njegov bol i ugasiše njegovu strast. Gospođa De Klev je živela tako da
nije bilo izgleda da bi se ikada mogla vratiti. Jedan deo godine provodila
je u tom manastiru, a drugi deo kod svoje kuće, ali u povučenosti i
zanimanju svetim stvarima više nego što se čini i u najstrožim
manastirima. A njen život, koji je bio dosta kratak, ostavio je primere
nedostižne vrline.