Beleške uz čitanje Pseudo-Longinovog spisa O Uzvišenom

I
Dva načela u književno-teorijskoj raspravi:
1. da protumači kakav joj je predmet obrade (predmet proučavanja)
2. da nas uputi na koji način i kojim putem to možemo postići (metod proučavanja)
Dotle Cecilije pokušava pokazati šta je uzvišeno brzbrojem definicija i primera, a
propustio je da nam kaže na koji način bismo smogli snage da uzdignemo naše duše na
neki nivo stila.

Predmet:
Uzvišeno je neki vrhunac i izvrsnost izražaja, te su najveći među pesnicima i
prozaistima upravo tako postigli prvenstvo, a svojim imenima venac besmrtnosti

Zacelo, sve ono što je izvanredno ne ostvaruje u dušama slušalaca uveravanje nego
ekstazu.
Uvek i u svakoj prilici, kad ono deluje dojmovno, tad ono što je divljenja vredno
nadvladava sve ono što nam obično služi da drugoga uverimo (cilj retorike) ili da ga
razveselimo.

Međutim, zapažamo da ne deluju odjednom ni sposobnosti invencije a ni raspored i

razrada gradiva od jednog ili dva pasusa nego celi smisao i sadržaj dela.
Naprotiv, ono uzvišeno, uz uslov da probije u pravo vreme i na zgodnom mestu, potresa
sve poput groma i otkrije odjednom govornikovu snagu.

II
Postoji li umetnička veština uzvišenog ili patosa (reč.)?
Pošto neki govore da su uzvišena osećanja urođena i da se ne mogu podučavanjem
preneti na drugoga. Jedina moguća veština je ako nas je takvim darom obdarila priroda.
Prema njima nastaju slabija dela kad ih stvara urođena nadarenost, ako ih koče teoretska
upustva (normativna poetika).

Pisac eseja O uzvišenom pokazuje kako to pitanje stoji potpuno drugačije:

Priroda, iako je samostalnija što se tiče patosa i uzvišenosti, ipak ne voli da se prepusti
hirovitosti, a ni da se očituje u potpunosti bez neke metode.
Zatim, ako je ta ista priroda početak i temelj (arhé u Aristolelovom smislu) celokupnog
našeg stvaralaštva , onda je s druge strane, ako se obazremo na određenu meru i
prikladnost svakog pojedinog slučaja, pa na vežbe i sigurnije upotrebe, jedino metoda
kadra to predodrediti i definisati.
Sposobni su stvaraoci izloženi vrlo velikoj pogibelji ako se prepuste u stvaranju nekom
neredu.

Demosten: Najveće je blago biti srećan, a drugo je, i ne manje, biti razborit.
To bismo mogli kazati i o književnosti, u kojoj bi prirodni dar bila sreća a umetnička
veština razboritost.
Neke književne stvaralačke sposobnosti ovise o urođenom daru i da ih nikako drugačije
ne možemo tačno spoznati nego uz pomoć te umetničke veštine.

III
Kad u tragediji kao pesničkom delu, koje je prema svome značenju ispevano u kićenom
stilu, a on odobrava zvučne reči, ipak nije dopušteno da se bude naduven u rečima
na nesmotren način, onda mislim da će to manje dolikovati prozi i stvarnim govorima.

Uostalom, gotovo svi drže da je uopće vrlo teško mimoići kićeni stil (azijanizam).
Sve one koji teže za uzvišenošću da bi izbegli mlitavost i suhoću zanosi takav stil.

Ružna telesna gojaznost slična je neukusnoj i neiskrenoj bujici reči u književnosti. One
u nama postižu potpuno protivan dojam.

Ako kićeni stil (azijanizam) želi nadmašiti uzvišeno, onda je to detinjasto i dijametralno
oprečno onome što je veliko. Takav je stil u suštini sićušan i ograničen. On je na kraju
jedna ogromna mana.
Šta je to detinjasti stil? Očito je da je to ništetna misao koja se mučnim sitničarenjem
pretvara u nešto što je hladno (hladan stil, detinjast i naivan). U tu vrstu stila upadaju oni
koji nastoje oko preterane uglađenosti i izveštačenosti, osobito ako se nastoje dopasti
dok se poput lađe ne nasuču na pesku sitnica i usiljenosti.

Treči vid stila: iskvaren stil. Odnosi se na strasti, "lažno oduševljenje", čuvstveno
(osećajno) ganuće, koje se očituje kao neprilično i isprazno u prilikama kad nam nije
potrebno takvo ganuće ili kad se očituje bez mere u izrazima gde je potrebna izražajna
mera.

IV

Hladan stil je mana i veoma učenih pisaca kakav je Timej, koji u svom oduševljenju, da
bi nas iznenadio uvek novim i neobičnim mislima, pada u krajnje detinjarije. Primer i
kod Platona i Herodota.

Sve te neskladne mane nastaju u književnosti zbog jednog uzroka. On je izražen u

preteranom oduševljenju novinom misli. U tome prednjače neki smeteni zanesenjaci
našeg vremena (pomodni pisci). Zato možemo kazati: odakle nam dolaze dobre
vrednoste, odatle obično i nesavršenstva. Zbog toga, ako uspehu umetničkog dela
pridonoselepote izražajnosti te uzvišenost zamisli, a tome se pridružuju i sredstva
emocione sugestivnosti- onda sve te odlike, isto kao što su načela i temelji (arhe) dobrog
uspeha, mogu iprotivno delovati.

VI

Da bi se izbegle stilske greške koje se javljaju i stoje u zajedničkoj vezi s uzvišenim,

potrebno je na prvom mestu pobrinuti se za kritičku spoznaju o tome šta je istinski
uzvišeno.
Bez sumnje, to je zadatak koji je vrlo teško u celini rešiti, jer je književna kritika
konačan plod dugog iskustva.

VII
 Predragi, treba znati da slično kao sto u zajedničkom životu nisu velike one stvari koje
preziru snažne ličnosti kao npr. bogastvo, časti, slava i vladarska vlast, te tolike druge
koje blešte vanjskim sjajem, a to se štaviše ni mudracu ne bi učinilo da su prevelika
dobra, nego da je upravo nemar prema tim dobrima osobina sama po sebi znatno dobra,
te se zbog toga mi više divimo onima koji preziru uzvišenošću svoje duše sšpomenuta
dobra, premda bi ih mogli posedovati, nego onima koji ih poseduju- tako je i u pitanju
uzvišenosti stila u poeziji i prozi potrebno pripaziti da ne bismo doživeli neki pričin
uzvišenosti koji bi bio jednostavno umetnut na umetan način, a onda kad bi se takva
uzvišenost razotkrila, mi bismo otkrili nadutu taštinu koju bi bilo plemenitije prezirati
nego joj se diviti.

Delovanjem istine uzvišenosti naša se duša na neki način prirodno uzdiže obuhvaćena
nekim plemenitim zanosom i radošću kao da je ona sama stvorila ono što je čula.

Zaista, ono je veliko i uzvišeno kad o tome obilno meditiramo.

Na kraju, ti možeš ceniti da su lepe i istinite uzvišenosti one koje se uvek i neprestano
svima sviđaju.

VIII

Postoji pet izvora (uslova) iz kojih proističe uzvišenost stila:

1. sposobnost za velike zamisli,
2. duboko i nadahnuto osećanje;
te su dve sposobnosti većim delom urođene, ostale se već mogu steći;
3. posebna obrada figura (figure misli i figure izražaja),
4. plemenitost izraza (izbor reči i govor u prenesenom i doteranom izražavanju),
5. kompozicija ili poredak reči.
Sve to teži za ozbiljnošću i uzvišenošću.

Pitanje strasti (patosa)

Postoje strasti bez veze sa uzvišenošenim i neznatne, kao što su razne vrste oplakivanja,
boli i straha. Obrnuto, ima mnogo primera uzvišenog bez strasti (patosa).

Ništa nije tako svečano uverljivo kao neka plemenita strast (patos), ako se ona očituje
u pravi čas, jer ona kao da zanosno hlapi iz oduševljenja duha te ispunjava reči takoreći
apolonskim dahom.

IX

Prvi izvor i uslov uzvišenog je i najznačajniji, jeste sposobnost velikih zamisli. Premda
je ova sposobnost urođena, a ne stečena, potrebno je što je moguće više odgajati duše
uzvišeno i neprestano ih osposobljavati da budu ispunjene plemenitim osećanjima.

"Uzvišeno je odjek velikoga duha."

Katkada se divimo goloj misli i bez reči zbog nje same i zbog njene veličine, kao što se
divimo Ajantovoj šutnji u Podzemlju u 11. pevanju Odiseje.
Misao o poreklu uzvišenog treba apsolutno postaviti na prvo mesto kao temelj, tj. da
pravi govornik ne sme biti siromašna i neplemenita duha.

Nemoguće je da bi ljudi koji su celoga života zabavljeni sitnim mislima i ropskim

brigama mogli stvoriti nešto divno i dostojno besmrtnosti.

Rekao bih da je Homer, koliko je bilo u njegovoj stvaralačkoj moći, pripovedajući o

ranama bogova, neslogama, osvetama, suzama, tamnovanju te o strastima svake vrste,
ljude pretvorio u bogove Trojanskog rata, a bogove u ljude. Ipak, za nas nesretne ljude
postoji smrt kao luka koja nas spasava od zala. Homer je u svom delu za večnost
oblikovao ne samo narav bogova nego i njihovu nesreću. (stoicizam)
Mnogo su bolja ona mesta od opisa Borbe bogova u kojima Homer božansko biće
prikazuje kakvo je uistinu, kao neoskvrnjivo i veliko u svojoj čistoći.
Takvim tonom počinje i jevrejski zakonodavac (nije to bio običan čovek, kad je na tako
dostojan način umio shvatiti i izraziti božansku narav) pišući odmah na početku Zakona:
"Reče Bog, neka bude svetlost ..." (Mojsije).

Ali ti, oče Zeuse, Ahejce izbav' iz magle,

daj nam vedrinu ti, da očima možemo vidjet
pa nas u svjetlosti ubij, kad tako t' je milo u duši!

Ajantov zanos. On ne moli da bi ostao u životu, jer to bi bila kukavička molitva za

jednog junaka, nego moli svetlost, da u svetlu nađe pogreb dostojan svoje hrabrosti. (isti
motiv Euripid, Alkestida)

Homer u Odiseji pokazuje kako veliki stvaralac kad mu popusti stvaralačka snaga, voli
osobito u starosti pripovedati. Da je zacelo Homer napisao tu poemu posle Ilijade, to
sledi iz mnogih sadržaja, a naročito što je u Odiseji iznao mnoge sadržaje iz Ilijade, kao
što su neke epizode iz trojanskog rata, a pogotovu što je u odiseji prikazao junake kao
osobe koje su nam pre bile poznate kako nariču i kukaju. Zato Odiseja i nije drugo nego
epilog Ilijade.
Zbog istoga razloga, kao što mislim, biva da je Homer napisavši Ilijadu u punoći svog
stvaralačkog duha, uspeo da to delo bude puno dramatske i ratničke akcije, dok je
odiseja, naprotiv, puna pripovedačke, a to je osobina starosti. Homer bi se zatim mogao
u odiseji uporediti sa suncem na smiraju. Ono je sačuvalo svoju veličanstvenost, ali je
izgubilo žar.

Pisac eseja pominje Odiseju da bi postalo jasno kako se opadanje patosa u velikih
prozaista i pesnika pretvara u opise mirnog društvenog stanja. (opis porodičnog života u
Odiseji)

S jedne strane izbor ideja, a s druge ujedinjavanje izabranih elemenata, prenosi na

slušaoca svoju privlačnu moć.
Slično Sapfa opisuje jade ljubavne strasti zahvatajući je sa svih strana i dodirujući je u
svim okolnostima što je prate, tj. iz same stvarnosti. Pa ipak, u čemu pesnikinja
pokazuje svoju izvrsnost? Onda kad joj uspeva izabrati i zajedno povezati najreljefniji i
najintenzivniji deo takvih okolnosti kao u pesmi "Bozima nalik".
Zar nisi ispunjen divljenjem kad doživljuješ kako ona povezuje dušu, telo, uho, jezik,
oči, kožu, u jednu reč sve, premda je to po sebi različito. Nadalje, moramo se diviti kako
pesnikinja u svom delu ujedinjuje stupnjeve suprotnosti, jer istodobno zebe, gori, gubi
pamet, opet se razborito raduje, zaista dršće da će umreti ili je gotovo polumrtva. Tako
nam se čini da se u njenom telu ne pojavljuje samo jedna strast nego splet strasti. Sve to
doživljavaju ljubavnici.
Zbog toga je izbor najistaknutijih tačaka i njihovo okupljanje za istu svrhu stvorio
remek-delo.

Opisi brodoloma kod Homera, Arhiloha i Demostena.

Ti su pisci prorešetali reljefne pesničke slike prema njihovoj vrsnoći, a onda su zajedno
kombinovali , a da u tu emociju nisu umetnuli ništa što bi moglo biti ništavno i
nedostojno ili vulgarno. To što samo spomenuli može upropastiti celinu slično kao kad
neko umeće pukotine i praznine u veliku građevinu koja je uređena i pojačana
uzajamnim rasporedom pojedinih delova.
(Motivi bez suvišnih detalja.)
Ova sposobnost se sastoji u opisivanju dovršenih misli i njihovom ujedinjavanju. (XI)

XI

Tim sposobnostima blizak je dar koji nazivaju stilski rast. On nastaje kada se u izlaganju
ili diskusiji koji dopuštaju mnoge nastavke i pauze, uvode suvislim redom značajne
misli, pa se one jedna za drugom odvijaju rastućim rasporedom.

XII

Uzvišeno zavisi od plemenitosti osećaja, dok je rast ili uvećavanje stila pitanje
gomilanja reči. Uzvišeno susrećemo čak u jednoj jedinoj misli, dok je rast ili uvećavanje
nerazdvojno od neke količine i obilja.

Platon, počivajući u sferi veličajne i veličanstvene ozbiljnosti nije hladan, zaista nije, ali
ne deluje dojmovno brzo i živahno.
Demosten, patetičniji, poseduje nasrtljivu uzbuđenost, zbog žestine i brzine u svojim
govorima, te same snage potresnosti kojom sve raspaljuje i zanosidiže se do vrletnih
visina, demostensko uzvišeno i ono u čemu to nadmašuje sve drugo očituje svoj zgodan
trenutak u ushićenju i strastima, kad treba posve osupnuti slušaoce.
Ciceron se razliva u širinu, jer njegovo je obilje reči kojima on obasipa slušaoca zaista
prikladno ...

XIII

Platon se pokazuje ništa manje velikim u svojoj stilskoj raskoši, kad razvija svoj način
pisanja nekom blagošću stila. (Država, IX, 586a)

K uzvišenom vodi stvaralačko oponašanje (mimesis) i takmičenje s velikim

pesnicima i prozaistima prošlosti.
Mnogi se božanski nadahnjuju tuđim duhom, kao Pitija ...
Na sličan način iz stvaralačkog genija drevnih pisaca kao iz svetih otvora uzlazi neka
emanacija u duh onih koji se s njim takmiče.
Takvo je takmičenje lepo i zaista vredno pobede, ono je i venac slave, jer nije neslavno
ako u takvom takmičenju pobede stari pisci.

Homerovoj stvaralačkoj snazi su bliski Platon, Herodot, Arhiloh i Stesihor.

Nije plagijat ono o čemu je reč, nego je gotovo neka vrsta reprodukcije prema modelu
sjajnih značajeva ili plastičnih oblika ili čak drugih umetničkih dela.
Čini se da ni sam Platon ne bi mogao rascvasti toliku stilsku lepotu svojih filozofskih
zasada, a ni tako često preodreti u srž gradiva i pesničkog izraza, da se nije pun
stvaralačkog žara upustio u takmičenje s Homerom.

XIV

Biće dobro ako i mi kad stvaramo neko delo koje traži uzvišenost izraza kao i smelost
misli , zamislimo kako bi se u toj prigodi izrazio i o istom predmetu sam Homer i kako
bi ga oblikovali pomoću uzvišenosti Platon ili Demosten.

-pisci da nam budu lučonoše

-kakav bi bio njihov utisak o našem delu
-da nam budu stilski suci i svedoci

Kako će posle moje smrti primiti moje delo svi budući naraštaji?

XV

Drugi izvor: Duboko i nadahnuto osećanje

Ako želimo stvoriti uzvišenost i veličanstvenost u stilu, a onda i govornički zanos, tad
su, o moj mladi prijatelju, najzgodnije stilske slike fantazije i to one koje se u takvom
smislu najradije nazivaju idolopeje. Fantazijom se uopšte naziva sve ono što na neki
način stvara stvaralačku misao. (stoička definicija po poreklu)
Ipak je već sada i sam naziv prihvaćen, da bi označio one izražaje u kojima ti se čini da
vidiš ono što kažeš (vizuelizacija) delovanjem oduševljena (entuzijazmom) i osećanja
(patosom), pa onda to možeš izazvati pred duhovnim očima svojih slušalaca.

Svrha pesničke fantazije je da emotivno iznenađuje.

Cilj govorničke fantazije je jasnoća.
I jedan i drugi obrazac fantazije traži ono što je patetično i što emotivno uzbuđuje.

Euripid kao pesnik osobito nastoji da oblikovano izrazi tragičnom veličanstvenošću ova
dva afekta: ljubav i ludilo (Orest i Erinije); on ih ume savršeno predočiti.

Treba naglasiti da u pesnika postoji maštovito preterivanje i ima u njihovim delima

nešto bajoslovno, a sve to potpuno nadmašuje verovatno (kod Eshila i kod Euripida kao
se ovaj ugleda na Eshila). S druge strane, najlepša je vrednost govorničke mašte ako se
drži onoga što je stvarno i istinito.

Kakva je stvaralačka snaga govorničke mašte?

Kao što možemo zamisliti, ta mašta uvodi u govor mnoge i raznovrsne stilske elemente
živosti i osećaja (patosa), ali, ako je posebno udružena dokazivanjem činjenica, tad ne
samo da joj uspeva uveriti slušaoca, nego i potpuno ga osvojiti.

XVI

Na redu je pitanje koje se odnosi na figure.

Ispitaćemo neke koje uzrokuju veličanstvenost stila da bismo potvrdili našu nameru.

apostrofa- figura preklinjanja (Demosten)

XVII

Gotovo po nekom naravnom (prirodnom) zakonu pesničke figure pomažu uzvišenom, a

ono im sa svoje strane na čudnovat način uzvraća pomoć.

Najbolja stilska figura je kad nam pođe za rukom da njenom stilskom upotrebom
sakrijemo da je figura.

Uzvišenost i patos su kao neki lek i divna pomoć protiv nepoverenja koje budi upotreba
stilskih figura.

Slično u govoru, patetično i uzvišeno, jer su bliži našim dušama bilo zbog nekog
naravnog afiniteta ili zbog stilskg sjaja uvek odskaču nad stilskim figurama, dok veštu
obradu figura na neki način zasenjuju i skrivaju kao u neko sklonište.

XVIII

Figure koje se sastoje od molbi i pitanja.

Njihov pravilan sastav stvara govor snažnijim.

Do lakune govori samo o retoričkom pitanju.

Primer Demostenovog retoričkog pitanja.

Da je ta govornikova misao bila izražena izravno i jednostavno, ne bi bila uspešna i bila

bi vrlo siromašna. Tako je međutim nadahnuti naglasak, brzi pokret pitanja i odgovora,
te ono odgovaranje samome sebi kao nekoj drugoj osobi učinilo da je misao, oblikovana
figurama, postala ne samo uzvišenija, nego čak uverljivija.
Patetička nas mesta zanesu, kad je očito da ih naročito ne traži onaj koji govori, nego
sama prigoda čini da se pojave. Retoričko pitanje upućeno samom sebi kao i odgovor
upravo oponašaju spontano izbijanje osećanja.

XIX

asindet- rečenice (!) odvojene jedne od drugih, a i na brzinu izražene, pokazuju

uznemirujuči smisao. Taj je nemir takav da ih za neko vreme drži na okupu i prolazno
deluje.
XX

Gomilanje figura, jedne te iste misli u velikoj meri gane slušaoca, kad dve ili tri takve
figure pomešane međusobno doprinose snazi, uverljivosti i lepoti.

Kod Demostena su asindetoni povezani sa anaforama i dijatipozom.

Demosten održava u neprekidnoj raznolikosti bitni značaj anafora i asindetona. Tako je i
sam red za njega nešto nesređeno i obrnuto, nesređenost sadržava u sebi neki raspored.

XXI

Uzbuđenost i oštrina strasti (patos), kad ih oslabiš pomoću veznika, postanu kitnjasti
ukras, one sve više jenjavaju i nenadano se počnu trnuti.
Patos ne dopušta da ga prečimo vezama veznika i drugih sporednih stvari. Tad patos
gubi slobodu slobodna razvoja u svojoj brzini.

XXII

hiperbatoni- ispremetanost reči

Oni nastaju kad reči ili misli razmestimo izvan njihova normalnog sleda, te onda,
takoreći oni tvore najsitnije obeležje snažnog patosa.

Opažamo da i bolji pisci pomoću hiperbatona oponašaju ono što se događa u prirodi, jer
je tek tad umetnost savršena kad se čini da je prirodna, dok je priroda najcelovitija, ako
je u njoj skrivena umetnost.

XXIII

I figure nazvane poliptote (poliptoton), pa gomilanje reči, varijacije i gradacije jesu u

najvećoj meri prikladne za govorničko raspravljanje, pomažući govorničkom ukrasnom
stilu i uzvišenom patosu.

Stilski postupak: množina umesto jednine

Zaista, stvari i po prirodnom izrazu postaju veličanstvenije za našđe uši kad neko
izgovara u množini nagomilana imena.

XXIV

Obrnuti stilski put: okrenuti množinu u jedninu, pruža nam katkad obrazac jakog
uzdignuća.
Usredotočenje nekog broja na jedinstvo, i to od više odvojenih stvari, stvara utisak veće
krupnoće. Ako postoji množina, ako želimo toj množini dati značenje uzvišenosti nečim
što je osobeno i skladno, onda ta želja pripada sa tim pretvaranjem stvari u njihovu
suprotnost- u oblast iznenađenja.

XXV

Kad ti neke događaje koji pripadaju prošlosti prikazuješ kao aktualne i sadašnje, tad tvoj
govor nije više pripovedanje, nego nešto živo i dramatsko. (Tukidid)
XXVI

Na isti način zamena osoba deluje dramatski. Ona deluje tako da se slušaocu čini da se
upravo i sam nalazi u opasnosti.

XXVII

Još se događa da se pisac, pripovedajući o nekoj osobi, preobražava u samu tu osobu.

XXVIII

Perifraza doprinosi razvoju uzvišenog. Kao što se događa u muzici da tzv. akordi daju
glavnom i određenom zvuku melodiozniji učinak- tako se i perifraza često slaže s
glavnom mišlju i uveliko je u saglasju sa stilskom lepotom, osobito ako ta perifraza nije
kitnjasta i disharmonična, nego štaviše, neki slatki ugođaj.
(Platon)

XXIX

Perifraza se mora upotrebljavati oprezno.

Sa ovom glavom završava o upotrebi figura, da bi se postigao stilski učinak uzvišenog.

Sva ta stilska sredstva zaista služe tome da bi govori bili patetičniji i raznolikiji.

XXX

Uslov za postizanje uzvišenog 4. plemenitost izraza (izbor reči i govor u prenesenom i

doteranom izražavanju)

Izbor prihvaćenih i velebnih reči privlači i zanosi slušaoca, te se od toga na prvom mestu
sastoji studij svakog govornika i pisca, jer uzrokuje da pomoću toga studija u sastavima
kao i na vrlo lepim kipovima na neki način zajedno cvetaju veličanstvenost i lepota,
sklad, ozbiljnost, snaga, sila te neka osobita ljupkost, dok on u stvaralačka dela ne uliva
dušu koja sama govori. Zaista, lepi su izrazi svetlost koja je svojstvena misli.

Snažne reči nisu prikladne za ništetan sadržaj (kao tragička maska i dete).

XXXI

Fraza oblikovana na temelju analogije.

Čini se da je katkada običan izraz očevidniji u značenju nego kićeni. Takav se
jednostavan izraz shvata i dovodi u vezu sa zajedničkim životom, a ono što je opšte i
zajedničko uspeva biti uverljivije.

XXXII

Cecilije se slaže s onim koji u pogledu broja metafora drže za pravilo da se u

oblikovanju istoga sadržaja mogu upotrebiti dve ili najviše tri metafore.
Upotreba metafora zavisi od prilike, jer kad strasti provale poput bujice, tad kao da
povuku za sobom i potrebno mnoštvo metafora. (Demosten)

Ne naglašavam manje odlučno da su takođe u upotrebi obilja metafora i smelosti

njihove primene, kao što već rekoh za figure (17), zaista strasti naročit protuotrov, ali
pod uslovom da su prikladne i jake, a onda i sama plemenita uzvišenost.

Ništa toliko ne pridonosi značenju koliko suvislo redanje tropa. (Platon)

Kad nastupi smrt, piše Platon, odrešuju se konopi duše kao na nekoj lađi, pa tad ona
slobodno isplovi. (Platon, citat)

Citirana mesta (kod Platona) su dovoljna da nam pokažu kako je značajan u svojoj
osobitosti preneseni govor. Osim toga, uveravamo se kako se metafore nadmeću sa
uzvišenim, a i to da se upravo zbog njih nama sviđaju patetička i opisana mesta.
Upotreba prenesenih značenja, te svih drugih formalnih lepota, uvek je mamac da
prevršimo meru.

XXXIII

Je li izvrsnija stilska jačina u stihu, kao i u prozi, u kojoj ima nedostataka, ili je
osrednjost vrednota ona koja je u svakom svom delu zdrava i nepogrešiva? Zatim, da li
čast prvenstva u književnosti pripada brojnim odlikama ili stilski snažnijim vrednotama?
To su pitanja koja zasecaju u predmet uzvišenog i s potpunim pravom traže rešenje. Ja
mislim da su najveći stvaraoci najmanje bez mane, jer se potpuna tačnost u svemu izlaže
pogibelji cepidlačenja. S velikim se umetničkim delima dešava kao sa velikim
bogastvom, tj. da uvek treba nešto propustiti. Verovatno je potrebno da se skromni i
osrednji stvaraoci, koji se nikad ne izlažu pogibelji i koji ne teže za visokim vrhuncima,
naročito čuvaju pogrešaka i neuspelih postupaka, a da veliki stvaraoci upadaju u te mane
zbog same svoje veličine. Poznata mi je i ova druga činjenica, da se obično sva ljudska
dela radije ocenjuju sa njihove loše strane i da je neizbrisivo sećanje na pogreške, dok
brzo vene sećanje na odlike svakog dela.
I ja sam lično pronašao dosta nedostataka kod Homera kao i u delima drugih klasika, pa
ne mogu kazati da su mi se ta slaba mesta u njihovim delima. Držim da takva mesta nisu
posledica njihove stvaralačke snage. Na isti način držim da i snažniji kvaliteti, ako i nisu
uvek na istom nivou, ipak potpuno zaslužuju ocenu kao remek-dela, ako ni zbog čega
drugog, a ono zbog uzvišenosti osećaja.

XXXIV

Demosten razvija sve suvislo s postojanom napetošću.

Nije govornik koji zorno predočuje značajeve, nije opširan, a ni u razlaganju rastegljiv i
kićen.
stvaralačkom veličinom svoga duha izravno je postigao savršene vrednote u najvećem
stupnju,kao što su: napetost snažnog stila, jačina strasti, obilje sredstava, snalažljivost
duha, brzina, dok se onde gde je trebaloočitovala ona njegova za sve govornike
nedostižna govornička žestina i moć- onda za sve te spomenute sposobnosti božanskog
porekla (zaista nije dopušteno da ih držimo za običnu ljudku nadarenost) mogu reći da
ih je Demosten sam od sebe izrazio.
XXXV

Lizija je govornik koji s druge strane više nadmašuje Platona svojim nedostacima, nego
što zaostaje za njim svojim vrednotama.
Šta su mislili ti genijalni stvaraoci, kad su, diveći se onome što je najveličanstvenije s
obzirom na umetnost pisanja, ipak prezreli skrupuloznu tačnost u pojedinostima?

XXXVI

Veliki stvaraoci- stilisti, premda su daleko od toga da budu bez mana, ipak se svi uzdižu
ponad razine prosečnog smrtnika. Dok svaki drugi njihov postupak pokazuje da su ljudi,
dotle se ono uzvišeno u njihovim delima uzdiže do božanske veličanstvenosti.
Ako ne kudimo ono što je upravo bez mane, tad ono što je veliko mora izazvati naše
divljene. Je li potrebno još štagod dodati? Dodajmo da svaki pojedini od tih stilista
otkupljuje često svoje nesavršenosti jednim domašajem uzvišenoga koje je potpuno
uspelo. Najbitnije je da bismo se onda, kada bismo potražili i iskupili sve Homerove,
Demostenove i Platonove nedostatke, pa i drugih velikih stvaralaca, uverili da je sve to
neznatno, pa čak i beznačajno s obzirom na sve one uspele delove u delima tih heroja
misli.

Mi se u tehničkom stvaralaštvu zaista divimo preciznosti, dok se u delima prirodnog

genija divimo stvaralačkoj veličini, jer su govorništvo i književnost dar prirode. U
kiparstvu se traži tačna sličnost sa čovekom, dok se u književnom stvaralaštvu traži ono
što nadmašuje ljudsku prirodu.

Biti bez stvaralačkih nedostataka zavisi ponajviše od veštine, dok biti stvaralački
uzvišen, ovisi o stvaralačkom geniju.

XXXVII

lakuna (o poređenjima)

XXXVIII

hiperbole

Potrebno je poznavati granice izraza, jer prekoračiti granicu izraza znači uništiti figuru
kakva je hiperbola.

Najbolje su one hiperbole za koje ne možemo uopšte reći da su hiperbole. to se dešava

kada se one saglasno ujedine u pod žestinom strasti u nekoj zgodi.

I komička preterivanja, iako upadaju u neverovatno, ipak dobijaju uverljivost, jer su

oblikovana stvaralačkim smehom.
Zar nije podrugljiva šala ništa drugo nego uvećavanje sam slabosti.

XXXIX

Peti izvor uzvišenog stila, a to je onaj skladni poredak i sastav reči.

Sklad je uopšte ne samo prirodno sredstvo uveravanja i zadovoljstva nego je, takođe,
neko čudesno sredstvo da da dostignu uzvišeno i da dožive patos.

Kompozicija (rspored) reči je u neku ruku jezički sklad urođenih ljudskih načela koja se
odnose ne samo na slušanje nego i na dušu, te da taj raspored pokreće različite vrste
imena, misli, činjenica i lepota melodije, dok se sve to u nama podjednako rađa i razvija.
raspored reči nas upravo s pomoću tih sredstava opčinjava te istodobno u nama budi i
izaziva raspoloženje za ozbiljnost , dostojanstvo i uzvišenost, te sve ono što on u sebi
poseduje, gospodareći potpuno našim duhovnim sposobnostima.

Daktilski ritam je najestetičniji i najzgodniji da izrazi veličanstvenost, pa zato takođe

mislimo da je herojski ritam (mera) najlepši od svih ritmova koje poznajemo.

XL

Sklop je delova ono što govoru, kao i telu, daje u najvećem stupnju veličajnost. Ako se
pojedini deo odeli od tih delova, onda on sam posebi nema nikakvu dostojanstvenost,
dok svi ujedinjeni čine dovršenu celinu. Na isti način značajni izrazi, ako se odvoje jedni
od drugih, upropaštavaju svojom odvojenošću uzvišeno, dok ujedinjeni u celinu, kao u
neko jedinstveno telo, štaviše povezani vezama sklada, postaju svojom izražajnošću
puni zbog suvislog rasporeda same fraze.

Mnogi su prozaisti i pesnici upotrebljavajući i uobičajene izraze iz dnevnog govora, tj.

izraze koji su svima dobro poznati, uspeli samo razvrstanošću i skladom takvih izraza
ostvariti dostojanstvenost i plemenitost te prividnost da nisu osrednji stvaraoci. (Za
takvog smatra Aristofana, pa čak i Euripida.)

XLI

Ništa toliko ne umanjuje u uzvišenim odlomcima koliko nesuvisli i nemirni ritam u

govorima kakav je ritam stopa: pirihij, trohej i dikorej.

XLII

Postoji i duga stilska pojava koja umanjuje uzvišeno. To je preterana zbijenost fraze, a
takav postupak osakaćuje veličajnost, kad se ona svede na vrlo zbijeni izražajni prostor.

XLIII

I neugledne su reči kadre unakaziti uzvišenost stila.

Zaista nije potrebno u uzvišenim odlomcima upasti u zamagljene i ništetne pojedinosti,

osim ako nas na to prisiljava neka nužna okolnost. Štaviše, reči moraju biti na istoj
visini kao i misli.

Budući da smo već pre nabrojili sve ono što čini književno delo plemenitim i uzvišenim,
onda je jasno da će sve što je tome protivno učiniti ta ista dela književna dela slabima i
ružnima u estetskom pogledu.