Sabori U Iliriku PDF

Марко Дабић
ЦРКВЕНИ САБОРИ У ИЛИРИКУ У IV ВЕКУ
Моме духовном оцу

блаженопочившем архимандриту
Пајсију Хиландарцу
коме много дугујем
1
Уредник
проф. др Драгиша Бојовић
2
МАРКО ДАБИЋ
ЦРКВЕНИ САБОРИ У
ИЛИРИКУ
У IV ВЕКУ
Међународни центар за православне студије, Ниш
НИШ, 2016.
3
4
ПРЕДГОВОР
Период између I и II Васељенског Сабора био је најбурнији у

историји Васељенске Цркве. Цркви, након престанка гоњења, све
чешће прилазе и они који су у њој тражили веру философа, а не
веру рибара. Истине откривења они су настојали да потврде
разумом и логиком, а оно што им се чинило нелогичним мењали
су и одбацивали. Један од таквих био је и Арије, чије је учење
изазвало вишедеценијске расправе и небројене саборе, широм
Римске империје.
Илирик, тачније Сардика и Сирмијум, били су у центру ових
догађаја средином IV века. Сардика, због свог географског
положаја, на средини Царства и Сирмијум, због свог политичког
значаја, као град у којем се налазио цар, чија је улога била важна
у сукобима у Цркви, били су место одржавања неколико сабора
на којима су се доносиле одлуке које су се тицале целокупне
Васељенске цркве. Неки од ових сабора били су отворено
аријански, неки пак други, не прихватајући никејски термин
„једносуштан“ личили су на аријанске, иако то нису били заиста.
Веома значајни за историју Васељенске цркве и тиме, још
значајнији за историју раног Хришћанства у Илирику, ови сабори
захтевају детаљно испитивање и вредновање. Циљ овог скромног
рада је да томе помогне.
5
6
УВОД
Пут од Никеје до Цариграда ишао је преко Илирика. Процес

формулисања Истине о Светој Тројици богодоличним речима,
започет на Првом Васељенском сабору 325. године, а довршен на
Другом Васељенском сабору 381. године, сазревао је, добрим
делом, на саборима у Сардики и Сирмијуму. Иако су неки од
ових сабора били отворено аријански, а неки формално
неправославни, а суштински православни, свеукупни значај
сабора у Илирику за историју Васељенске цркве је изузетан. Још
је већи њихов значај за историју раног Хришћанства на Балкану.
Сабор у Сардики, одржан 343. године, први је очигледан
показатељ развијенoсти црквене организације. Половина од око
80 епископа који су били присустни на овом сабору дошла је из
Илирика. То, као и многе друге чињенице које се тичу илирских
сабора, упознају нас и сведоче о раној христијанизацији Балкана.
Сабори у Илирику у IV веку предмет су изучавања, по
правилу, као део ширег процеса, односно, као део борбе Цркве
против Арија и његових следбеника. Ова борба је централни део
црквене историје IV века, а њен резултат је Никеоцариградски
символ вере, где је Црква, онолико колико је то могуће људским
језиком, изложила основне истине о Богу, свету и човеку. Крајем
XIX века настају први значајнији радови у вези са Аријевом
јереси и одговором Цркве на њу.
На Истоку, у Русији, о овој теми пишу А. П. Лебедев, В.
Самуилов, В. Болотов и, нарочито темељно, А. Спаски. Од
новијих аутора најзначајнији је Г. Захаров са својим радом
„Иллирийские церкви в эпоху арианских споров(IV – начало V вв.)“
и А. Митрофанов. На Западу треба издвојити Харнака и
Гваткина, као и Ж. Зелера, који је својом незаобилазном студијом
„Les origines chretiennes dans les provinces danubiennes de
l' Empire romain“ (1916) поставио камен темељац за изучавање
раног Хришћанства у Илирику. Од тада до данас литература
написана о догађајима између Првог и Другог Васељенског
7
сабора могла би испунити читаву библиотеку, а као најзначајнији
аутори могу се навести М. Симонети, Т. Копечек и Р. Хансон
(мада је свако издвајање оваквог типа условно). Од посебне
важности за тему овог рада је студија Л. Барнарда „The Council of
Serdica 343. A. D.“ (Софија, 1983), до данас непревазиђена у свом
темељном и исцрпном истраживању сардичког сабора. О
канонима донетим у Сардики, вероватно најпотпуније дело је рад
Х. Хеса „The Early Development of Canon Law and the Council of
Serdica“ (Оксфорд, 2002).
Значајни су и радови Р. Братожа из Словеније као и А.
Цедилник чија је књига „Ilirik med Konstantinom Velikim in
Teodozijem Velikim“ (Љубљана 2004) од велике практичне
вредности за истраживаче у Србији, где још не постоје преводи
нити оригинална издања дела Светог Атанасија, Светог Иларија,
Созомена и других, која се тичу сабора у Илирику, а која се, уз
исцрпне коментаре, налазе у овој студији.
Код нас су се овом темом највише бавили епископ Атанасије
Јевтић и професор Радомир Поповић, чија је студија
„Хришћанство на тлу источног Илирика пре досељења Словена“
најзначајнији рад из ове области на српском језику.
8
Карта преузета из
Cedilnik, A. (2004), Ilirik med Konstantinom Velikim in Teodozijem Velikim
9
10
АРИЈАНСКА КРИЗА
АРИЈЕВО УЧЕЊЕ
Иницијатор вероватно најбурнијег, али и најплоднијег периода

у историји богословља Цркве био је александријски свештеник
Арије. Јерес коју је он заступао изазвала је небројене сукобе и
смутњу у Цркви, али исто тако и коначну и потпуну победу
истините вере у Оца, Сина и Светога Духа. Оно што је започело
као један од многих кривоверних покушаја да се објасни однос
Бога Оца и Бога Сина, каквих покушаја је било већ од првих
векова Хришћанства, прерасло је у догађаје који су скоро читав
век потресали Васељенску цркву. „Ноћна битка“ (Св. Григорије
Богослов) за правилноо веровање у Свету Тројицу започела је
двадесетих година IV века, а завршена је 381. године у
Цариграду, на Другом васељенском сабору, чији је Символ вере
тријумф истинске православне тријадологије – исповедања вере у
Једнога Бога у Три Личности, Оца, Сина и Светога Духа.
Арије, иако је своју јеретичку каријеру започео у
Александрији где је био презвитер и старешина цркве зване
Вавкалис (бокал), по свом богословском ставу био је антиохијац.
Рођен у Либији, богословско и философско образовање стекао је
у Антиохији, у чувеној Лукијановој школи. У Александрију
долази почетком IV века (пре 311. године), бива рукоположен за
свештеника од стране архиепископа Ахиле (312 – 313) и поста-
вљен за старешину једне од првих цркава у граду. У време
Мелитијевог раскола приступа расколничкој страни али, након
изопштења, враћа се православнима. Након смрти архиепископа
Ахиле, као угледан презвитер улази у избор за александријског
архиепископа. Међутим, за наследника александријског трона
бива изабран Александар, што Арије неће лако примити. По
изгледу и животу био је аскета, а његове проповеди привлачиле
су многе вернике и клирике Александријске цркве. Свети
11
Епифаније о њему каже да је био „растом висок, погруженог
лица, са покретима лукаве змије, очаравајући свако безлобно срце
истим препреденим понашањем. Увек одевен у кратки огртач и
малу тунику, био је пријатан при обраћању, увек убеђујући људе
(душе) и обмањујући их ласкањем. Тако, оно што је прво урадио
било је да одвоји од Цркве једну групу од седам стотина жена,
које су се заветовале у девојаштву. Говори се да су такође и седам
свештеника и дванаест ђакона били одвојени њиме од Цркве.
Заиста, злодело које је он учинио пренело се и на епископе: јер је
он задобио на своју страну Секунда епископа Птолемаиде са
другима“1
Своје учење Арије је почео да износи крајем друге деценије IV
века. Покушавајући да надумну тајну начина постојања Свете
Тројице објасни и формулише користећи се философским (пре
свега аристотеловским) методама и принципима, он је тврдио
како је само Отац прави и истински Бог. Син Божији је, по Арију,
створен и његова суштина није једнака суштини Бога Оца. Он је
створен пре стварања света као најсавршенији „створ“, а пре
свог стварања није постојао. „Уз помоћ Аристотелових разлико-
вања „нерођеног“ (што на језику грчке философије значи и
„непосталог“ и „ненасталог“) и „рођеног“ (што у истој филосо-
фији аутоматски значи и „насталог“, „посталог“), Арије је за
Сина Божијег говорио да је као посебно биће сасвим туђ по
суштини Оцу (Који, по њему, и није „Отац“, него Творац Сина,
или Отац само у смислу општег „Оца свих“), није Богу савечан и,
према томе, „било је када га није било“ (ην ποτε οτε ουκ ην).“2 Још
се Арије ослањао и на стих из Прича Соломонових, где стоји:
„Господ ме је створио у почетку путева својих“ (8, 22). Поводећи
се за својим силогизмима и закључцима , Арије је невеште и
неутврђене у хришћанској вери саблажњавао питањем: „Да ли је
Бог створио Сина као оног који је постојао или не?“ Уколико је
већ постојао, Бог га не би поново стварао. Према томе, Син је
1
Поповић 2006, 105
2
Јевтић 1984, 313
12
створен као неко ко пре тога није постојао. Пошто је створен, Он
не може бити исте суштине са Оцем који је вечнопостојећи,
односно, Син није прави Бог већ створење, савршено и најближе
Оцу, али само створење. „Рођење или стварање апсолутно је
примарни тренутак постојања Сина, тренутак у ком је Он
заснован. У овоме је читава тајна аријанске догматике и њена
најпотпунија историјска новина.“3 Оваквим мудровањем Арије
је, дакле, дошао до закључка како постоји само један истинити
Бог-Отац, док Сина можемо звати Богом само по имену – λεγεται
ονοματι μονου Θεος. Овако високо име Син је заслужио својим
напредовањем у врлини, а уколико би неко други својим животом
заслужио толику благодат обожења онда би и он постао Син
Божији.
Пошавши од измишљене дилеме да ли је Син постојао пре
него што је створен, Арије је стигао до потпуног одрицања
основне хришћанске истине – вере у Једног Бога у Три Лица. То
је био данак који се морао платити при сваком покушају да се
Богооткривена истина о Богу, свету и човеку смести у уске
оквире људског разума.
Арија не треба посматрати као неку издвојену и необичну
појаву у историји Цркве и богословља. Он је наставак и, управо,
врхунац низа покушаја да се тајна о Светој Тројици објасни
људском логиком, логиком која није полазила од вере у
триипостасног Бога, већ од вере у људски разум. Апологетска
борба изазвана гностичким учењима у II веку, изазвала је потребу
да Црква своју веру и своје догмате изрази речима које ће бити
схватљиве тадашњем образованом човеку, који је био васпитан и
који је размишљао на, пре свега, јелинистичко-римски начин. То
је довело и до, између осталог, настанка многих јереси и
погрешних учења. Прва озбиљнија таква застрањења била су
монархијанистичка учења, у другој половини II века, од којих су
настале две главне групе – монархијани динамисти, чији је вођа
био Павле Самосатски и монархијани модалисти, чији је вођа био
3
Болотов 2006, 18
13
Савелије. Одричући истинско постојање личности Сина и
Светога Духа, први су тврдили како су ипостаси Другог и Трећег
Лица Свете Тројице заправо само пројаве Божанских сила,
док су други (модалисти) говорили како постоји само један
Бог, а Отац, Син и Свети Дух су облици (модуси) које Бог
узима према потреби, у свом односу према свету. И Павле
Самосатски и Савелије осуђени су као јеретици на помесним
саборима у III веку. Један од значајнијих богословских система
III века на Истоку било је учење Оригена. Иако не без
субординационистичких застрањења у Тријадологији, систем
Оригена је од многих био прихваћен и поштован као потпуно
православан. Изражавајући веру у реално и предвечно постојање
три Божанске Личности, Ориген ипак уводи градацију међу
Светом Тројицом. Отац, Син и Свети Дух припадају „области
Божанства“, али их то не чини ни једносуштним, ни једнаким
међу собом. Отац је нерођен и беспочетан и то га чини
другачијим од Сина и Светога Духа. По Оригену, само је Отац
Бог у истинском смислу, док су Син и Дух Свети Бог у неком
нижем смислу. „Отац је πρωτη δυναμις (виша сила) која влада
свим божанским силама у њиховом самобитном стању. Син је
пуно и адекватно изражавање (ενεργεια) суштине и својстава Оца,
али само изражавање, не и иста природа.“4
КОРЕНИ АРИЈЕВОГ УЧЕЊА
Појаву Арија и, још више, противника термина омоусиос који

је прихваћен на Првом васељенском Сабору у Никеји, а многе од
тих противника само условно можемо назвати аријанцима, немо-
гуће је разумети ван контекста наведених јереси и учења која су
осуђивана, али делимично и прихватана у Цркви крајем II и
током III века.
4
Спасский 1906, 101
14
Основе Аријевог система треба тражити у Антиохији, у школи
знаменитог антиохијског богослова Лукијана, где је Арије стекао
богословско и философско образовање. О томе сведочи и сам
Арије у писму Јевсевију Никомидијском, поводом сукоба
насталих на Истоку у вези са аријевом јереси, у којем Арије
Јевсевија назива „салукијанистом“. „Тиме он није хтео само да
подсети Јевсевија на стару школску везу која их је сједињавала,
већ је заједно са тим указивао и на то да схватања која он штити
не представљају његов лични став, већ њихово опште наслеђе,
изнесено из школе Лукијана.“5 Сагласно овоме тврди и Св.
Александар Александријски у писму Александру Византијском у
којем га подсећа (дакле, у питању је опште позната ствар) да је
Арије квасац за своје јеретичко учење примио од Лукијана,
следбеника Павла Самосатског. Слично говори и Св. Епифаније
Кипарски, тврдећи како сви аријански јересијарси долазе из истог
„друштва погибли“, мислећи притом на ученике Лукијана.
Ове чињенице у многоме чине јаснијом метежну слику
насталу на Истоку након сабора у Никеји. И ако су осудили Арија
и његове следбенике, којих није било ни двадесет на броју (мисли
се на епископе), добар део источних епископа, са изузетком
Египта, ускоро је кренуо у борбу против главних личности Првог
васељенског Сабора, прећуткујући или осуђујући израз омоусиос,
али често пута и понављајући осуде које је Никејски сабор донео
против Арија. Запад је, не могавши да разабере ко је од Источних
био заиста аријанац, а ко је, подозревајући јерес савелијанизма,
одбијао да прихвати термин омоусиос, цео Исток прогласио
аријанским. Ово, међутим, није било тачно. Реч је била о дубљем
сукобу главних богословских школа које су имале како своје
блиставе успехе у још недовршеном процесу изражавања истина
вере богословским језиком, тако и своје недостатке. Тек ће поја-
вом Кападокијских отаца Црква коначно изразити богодоличним
речима догмат о Једном Богу у Три Личности.
5
15
О свештеномученику Лукијану антиохијском у делима писаца
IV века налазимо углавном похвале изречене његовој узорној
личности, учености као и херојској мученичкој смрти за веру.
Међутим, појединости о животу Лукијана читаоцу остају
недоступне. „Тако особено место Лукијана у традицији IV века
објашњава се тиме, што је у извесном периоду свог живота
Лукијан био противник Цркве, подржавајући човека чије је учење
било осуђено на саборима“6. Мученичка смрт Лукијана 311.
године, учинила је да у Цркви буде упамћен, пре свега, као
велики страдалац у борби за веру, док је његова привремена
подршка и прихватање неправославног учења заборављено. Али,
изгледа да је међу ученим богословима Истока свештеномученик
Лукијан остао упамћен и по нечем другом.
Рођен у Самосату, Лукијан је богословско образовање стекао у
оближњој Едеси, где је била чувена школа коју је основао
гностик Вардесан и која се одликовала слoбоднијим приступом
вери и богословљу. Шездесетих година III века прелази у
Антиохију и приближава се групи Павла Самосатског, тадашњег
епископа Антиохије, који га рукополаже у чин презвитера. Након
осуде Павла Самосатског од стране помесног сабора, Лукијан
остаје ван црквеног општења са новим антиохијским епископом
Домном, као и са два његова наследника. Међутим, касније
прилази Цркви и оснива знамениту егзегетску школу у
Антиохији. До своје мученичке смрти 311. године, Лукијан је
управљао овом школом из које су потекли многи учени
богослови који су, неретко, бивали постављани на епископске
катедре Истока.
Иза Лукијана је остао мали број дела. Поред тумачења Светог
Писма, у IV веку се помињe неколико његових писама и једна
књижица о вери – libellus de fide. До нас су дошли само
фрагменти наведених дела на основу којих је немогуће утврдити
догматско учење Лукијана. Познато је да је сабор у Антиохији
издао, између осталог, и једно вероисповедање за које су
6
16
учесници сабора тврдили да је његов аутор мученик Лукијан. Ово
вероисповедање помињу и Св. Атанасије, Св. Иларије, Сократ
Схоластик и Ермије Созомен, не доводећи у питање Лукијаново
ауторство. Конкретне историјске податке који би говорили за или
против тврдње Антиохијског сабора о аутору символа немамо.
„Ипак, било би исувише погрешно мислити да би Антиохијски
сабор из 347. године, који је постао веома познат на Истоку и
уживао пун ауторитет у Цркви, могао начинити тако груб
фалсификат, издавши сопствено дело под именом високог
ауторитета.“7 Сасвим је могуће да је у основи антиохијског
символа Лукијаново вероисповедање које је сабор донекле изме-
нио и прерадио у духу тадашњег богословског става Истока.
Међутим, тешко је наћи сличност овог символа са аријанством,
иако се прећуткује израз омоусиос. Св. Александар Александриј-
ски, у већ поменутом писму Александру Византијском, помиње
као познату чињеницу да су Арије и његови следбеници потекли
од Лукијана, ученика Павла Самосатског. Контрадикцију између
одсуства сличности са аријанством у антиохијском, односно
Лукијановом, вероисповедању и тврдње Св. Александра, могуће
је објаснити чињеницом да је Лукијан добар део живота заиста
био следбеник Павла Самосатског, а касније је пришао
православној страни. Веза Арије-Лукијан-Павле Самосатски
може бити из периода пре него што је Лукијан одбацио
неправославно учење, док је вероисповедање које се приписује
Лукијану настало после тога. Да би се схватила повезаност Арија
са Павлом Самосатским неопходно је, у кратким цртама, изнети
учење овог јересијарха, чија је епископска и богословска каријера
оставила „утисак ужаса и одвратности“ (Спаски).
Павле је, познат као добар беседник и вешт у философији, 260.
године изабран за епископа Антиохије. Као епископ понашао се
недостојно – одевао се раскошно, у шетњама градом пратили су
га копљеносци, по богатству скупљеном у време управљања
катедром Антиохије и по разметљивости живљења могао је да се
7
17
мери са сваким тадашњим овосветским човеком. И црквом је
управљао на сличан начин – забранио је да се певају песме
посвећене Христу, већ је у време великих празника женски хор
певао песме њему у част; на преступе и тешка сагрешења
клира и верника гледао је не очима хришћанина, већ светских
људи, што је стварало многе и страшне саблазни. Осуђен је и
свргнут на сабору у Антиохији 268. године.
Јерес коју је Павле Самосатски ширио већ од самог почетка
свога епископства састојала се у следећем: Бог је, као
самосазнајно и мислеће Божанство (утицај Аристотела) једна
личност – εν προσωπον. Он има свој Логос као што човек има у
себи реч. Логос није ван Бога Оца већ унутар њега и Отац га рађа
од вечности. Како Логос нема своју ипостас, већ је сила која
постоји у Оцу, тако је немогуће оваплоћење Логоса.
Настављајући своје динамистичко мудровање, Павле Самосатски
је тврдио како је Христос, по природи, био обичан човек који је
својим трудом и врлинским животом заслужио да буде надахнут
и вођен Логосом Божијим, и по томе га можемо назвати Сином
Божијим.
Колики утицај је учење Павла Самосатског имало на Лукијана
и колико је сам Лукијан утицао на Арија који је своје богословско
образовање стекао у његовој школи, тешко је рећи. Одсуство
писаних догматских и богословских дела Лукијана чини сваку
претпоставку само нагађањем. Међутим, заједнички елементи
код Павла Самосатског и богослова пониклих у Лукијановој
школи, а међу њима и Арија, могли би да се припишу Лукијану
као преносиоцу и да, донекле, осветле чудну и конфузну
ситуацију на Истоку између Првог и Другог васељенског Сабора.
Након смрти Лукијана, кључна и најутицајнија личност из круга
лукијаниста постаје Јевсевије Никомидијски, чија је улога у
догађајима након Сабора у Никеји добро позната. Настављајући
пут који је започео Лукијан, антиохијска школа се уобличила у
правац који је богословљу приступао као научној дисциплини,
често користећи аристотелове категорије у форми силогизама.
Ови антички схоластичари настојали су да веру Цркве потпуно
18
објасне људским разумом и логиком. О Црквеном предању нису
имали високо мишљење, већ су се више уздали у исправност
својих силогизама. Црквено учење, додуше, нису одбацивали, али
су настојали да људски ум и логику поставе изнад вере. Ово су
главне карактеристике лукијаниста од којих су потекли аријанци,
развијајући овакав приступ богословљу до крајњих граница,
али и преко њих. „Због тога, аријанце треба називати не раци-
оналистима, већ рационализирајућим богословима; рациона-
листички елементи јављају се у надмоћи, коју су они
приписивали знању у односу на веру.“8 Пре религиозни
философи него истински богослови, богословљу су приступали
као философском систему који мора задовољити законе логике и
људског разума. Овакав приступ је нашао своје пуно испуњење у
систему Арија, који је (систем) колико прост и јасан, толико
лишен сваке дубине и тајанствености. По Арију, Бог је једини
нерођен, вечан, беспочетан, мудар, благ, бесмртан. Као
самосазнајна суштина, Он је из небића створио свог Сина – свој
Логос и Премудрост. Као и свака друга ствар, по Арију, и Син
Божији је по природи изменљив и променљив. Међутим, Бог,
знајући унапред за врлину и труд ка добру који ће одликовати
његов Логос, учинио га је савршеним створом (κτισμα τελειον) и
прославио га Славом Сина Божијег.
Сличности и разлике између јереси Павла Самосатског и
Арија јасне су и очигледне. Започевши са аристотеловским
схватањем Бога као самозатворене пуноће свих идеалних
својстава Који има свој Логос и Премудрост „аријанци су
Павлову христологију пренели у област теологије, и од
историјског Христа, у којем је Логос обитавао, као у свом храму,
створили пресветског Логоса – твар коју је Бог начинио Својим
сопственим Логосом и Својом премудрошћу, која постоји у
њему.“9 Друга сличност је учење о променљивости Логоса – Сина
Божијег. Према Павлу, Бог је Христа изабрао и учинио својим
8
9
19
Сином не зато што се Христос разликује по природи од остале
твари, већ због предзнања о Христовом непоколебивом
стремљењу ка добру и одбијању зла. Исто је тврдио и Арије, по
коме је Бог своме Сину дао Божанске особине јер је знао да ће
Син бити морално беспрекоран након оваплоћења. Арије даље
тврди да би и Петар и Павле, уколико би се показали у животу
савршени као Христос, они били Синови Божији а не Његов
јединородни Син. „На тај начин, уводи се идеја заслуге као
неопходна карактеристика Самог Сина као Бога.“10
10
20
ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
Предисторија
За званичан почетак аријанске јереси може се узети расправа

на скупу александријског клира, који је сазвао епископ
александријски, Свети Александар 11 на којем је, у вези са изра-
зом Св. Александра „Бог је Тројица у Јединици и Јединица у
Тројици“ Арије изнео своје учење, тврдећи да је тај израз
савелијанство. Започела је расправа, а како је Арије био
непоколебив у својој јереси, заказан је јавни диспут, на којем је
Арије поражен. Свети Александар изопштио је Арија, али овај и
даље наставља са ширењем свог погрешног учења. Придружује
му се седам стотина девственица и двадесетак клирика (што је
чинило око трећину александријског клира), а ускоро му
приступају и неки епископи, Аријеви земљаци из Либије, Секунд
Птолемаидски и Теона Мармарички.
Видевши да се пожар јереси шири великом брзином, епископ
Александар Александријски сазива помесни сабор 321. године у
Александрији, који још једном осуђује и изопштава Арија. Овај,
међутим, тражи помоћ на Истоку, где је имао доста пријатеља из
школских дана. Јевсевије Никомидијски, „салукијаниста“ и један
од поштованијих богослова на Истоку, узима Арија у
заштиту и пише писмо александријском епископу Александру,
покушавајући да помири сукобљене стране. До тога не долази, а
„када је овај покушај измирења пропао, Арије је: а) одлучио да
изрази своје догматске ставове у њиховим крајњим закључцима
11
Овакви скупови су били редовна појава, не само у Александрији. У
првим вековима хришћанства, особито у IV веку, живи интерес за бого-
словље постојао је како међу епископима, тако и међу свештеницима и
верним народом. Епископ александријски Александар је сазивао
скупове својих презвитера на којима су вођени разговори о догматским
и другим темама.
21
(у делу Θαλεια) и б) да га пропагира у широким размерама
међу обичним људима, ασματα τε ναυτικα και επιμυλια (=које би
морнари и воденичари могли да поју док раде) και οδοιπορικα (=и
путници) γραφαι.“12
Како аријанство постаје проблем који се тиче целе Васељенске
Цркве, епископ Александар почиње да шаље посланице свим
важнијим катедрама у којима износи ову јерес и своју
православну одбрану, тим пре што многи „лукијанисти“ који су
пришли Арију шаљу своје посланице, у којима у лажном светлу
представљају како јерес Аријеву, тако и православно исповедање
епископа Александра.
Вест о овој смутњи долази и до ушију императора Св. цара
Константина. Желећи да одржи тешко стечени мир у Империји,
посебно у Египту, житници Царства, он шаље заједничко писмо у
којем се обраћа Арију и Александру и у којем каже како кривицу
сносе и епископ и презвитер, први јер је питао, а други јер је
одговорио. О тако тајанственим стварима не треба се никако
јавно расправљати, већ то може бити само предмет
интелектуалне гимнастике. Праштајући им, по његовом мишље-
њу, несмотреност, цар Константин их позива на мир и слогу и
прекид сукоба. Доносилац овог писма био је Осија, епископ града
Кордове, дугогодишњи пријатељ цара Константина још за време
његовог боравка на Западу. Уз посредовање у измирењу, Осија је
добио задатак да испита и проблем различитог празновања Пасхе,
који није био занемарљив.
Увидевши да је аријански спор нешто много озбиљније од
сувишне дискусије једног епископа и свештеника, а имајући
добру и искрену жељу да се обнови мир (истински, а не лажни) у
Божјим Црквама, Осија се враћа императору 324. године и
упознаје га са озбиљношћу проблема. Цар, руковођен истим
таквим намерама, решава да сазове велики васељенски сабор,
који ће, уз решавање аријанског спора и несугласица у вези са
12
22
датумом празновања Пасхе, бити и пројава славе и тријумфа
васељенског хришћанства, након дугог периода прогона и мука.
Први Васељенски сабор
За место одржавања сабора била је одређена Никеја, град у

близини Никомидије, недалеко од Босфора. Сам цар покрио је
трошкове путовања и смештаја за све присутне епископе.
Поуздан број епископа не зна се, иако је временом овај сабор
добио име Сабор 318 Отаца. Оквирно, било је око 300 учесника,
не рачунајући пратњу епископа, састављену од два презвитера и
три служитеља. Са Запада је дошло свега седам епископа. Римски
епископ Силвестер послао је своја два изасланика, презвитере
Викентија и Витона. Узрок овако малог броја западних учесника
највероватније је удаљеност Никеје. Упркос добром систему
путева у Римском Царству, тако дуг пут био би веома напоран, па
као огромну већину учесника Првог Васељенског сабора, видимо
епископе са Истока. Како се претпоставља, „у то време је на
Истоку постојало око хиљаду епископија, и око осамсто
епископија на Западу“13 што значи да је на сабору у Никеји било
присутно око шестина укупног броја епископа Васељенске цркве.
Сачувано је веома мало саборских докумената – закључци у
облику двадесет канона, Символ вере и непотпуни спискови
учесника. По свему судећи друга документа сем ових нису
постојала.
Аријанци су на сабору чинили незнатну мањину. Уз Арија и
његове земљаке из Либије – Секунда Птолемаидског и Теоне
Мармаричког, били су још Јевсевије Никомидијски (потоњи вођа
антиникејске струје), Јевсевије Кесаријски, Павлин Тарски,
Теогније Никејски, Марије Халкидонски и пар других, а сви
заједно нису прелазили број двадесет. Међутим, и међу њима су
13
23
постојале разлике у богословљу, тако да није постојао један
јединствени аријански став. Сви остали учесници сабора били
су православни: 1) строги анти-аријанци, који су у потпуности
схватали сву погрешност Аријеве јереси и који су богословски
умели да је разобличе и осуде. То су били, пре свих, Свети
Александар Александријски, његов тадашњи ђакон Св.
Атанасије, Евстатије Антиохијски и Маркел Анкирски; 2) другу
групу православних чинили су епископи богословски васпитани
у духу Оригеновог учења „који су се држали старих ставова
субординационизма, којима гледишта аријанаца нису одговарала
због закључивања, али су им одговарале њихове претпоставке“14
и 3) највећи део учесника сабора, који није био претерано вешт у
богословљу, али је добро схватао хулу Аријевих закључака.
Прва група, предвођена Св. Александром, увиђала је да је
против Арија, који је Светом писму и вери приступао са
становиштва аристотелових силогизама и философије, неопходна
борба оружјем које је и сам користио, односно, неопходна је
употреба прецизних философских термина који до тада нису
употребљавани у вероисповедању, нити су се налазили у Светом
писму Старог и Новог завета. Остали православни епископи
осећали су бојазан и известан зазор од увођења философије у
тако узвишену ствар као што је Символ вере, а аргументе за
борбу против аријанства трудили су се да пронађу у
традиционалним вероисповедним формулама и у цитатима из
Библије. Ово, међутим, није било довољно, јер су аријанци,
вешти дијалектичари и софисти, под маском цитата из Светог
писма „користећи традиционалну неразрађеност богословља,
кријумчарили свој рационализам, на саблазан простим
учесницима сабора“15
14
15
Карташов 1995, 39
24
Символ вере, усиа, омоусис
Символ вере донет на Првом Васељенском сабору главно је

догматско дело сабора. Након одбацивања вероисповедања које
је понудио Јевсевије Никомидијски, који у учењу Арија није
налазио ништа јеретичко, отворена је расправа која је имала за
циљ да доведе до формулисања символа који ће искључити сваку
аријанску хулу. Предлагани су многи изрази из Светог писма
(блистање славе, сила, премудрост, икона невидљивог Бога...) али
су јевсевијевци16 сваки од израза тумачили на свој начин,
искривљујући му значење. „На тај начин постало је јасно да се
аријанство не може одбацити само библијским изразима“17. Затим
је, највероватније, Јевсевије Кесаријски, човек близак цару
Константину, који се трудио да целу расправу прикаже као
неважну и сувишну, а у томе је имао и великог утицаја на самог
цара, предложио символ вере цркве у Кесарији Палестинској. Ово
кратко вероисповедање заиста је постало основа за Никејски
орос, али уз измене и додатке, који су од вероисповедне формуле
коју су и православни и аријанци могли да схвате на свој начин, а
то је, вероватно, и била намера Јевсевија Кесаријског, начинили
православно вероисповедање које је искључивало свако могуће
аријанско кривоверство. Кључна измена, односно додатак, било
је уметање израза ομοουσιος (једносуштан), који је разјашњавао
појам рађања Сина од стране Оца следећим речима „τουτεστιν εκ
της ουσιας του Πατρος – ομοουσιον τω Πατρι“ . Ово је учињено на
захтев Св. цара Константина. Јасно је да император, који у време
сабора још није био ни катихумен, нити је имао неко шире
богословско образовање, није могао сам доћи на идеју да се
овај израз дода Кесаријском символу. Претпоставља се да су се
16
Јевсевијевци су претстављали аријанску групу окупљену око Јевсе-
вија Никомидијског, епископа једног од најзначајнијих градова Истока.
Епископи аријанци нису желели да носе име презвитера Арија, што би
им било испод части, већ су се називали јевсевијевци, по свом вођи.
17
25
Осија Кордовски и Св. Александар Александријски пре сабора
договорили да се у символ унесе овај термин а затим тај предлог
изнели цару Константину.18 Епископ Кордове је уживао велико
поверење цара, што се види, између осталог, и по улози коју му је
император поверио у вези са аријанским споровима. Као
дугогодишњи пријатељ и саветник у вези са верским питањима,
који „је највероватније био са Константином током целог периода
од 313. до 324. године“19, Осија Кордовски је, врло вероватно,
имао утицаја на прихватање од стране цара кључног термина
Никејског ороса.
Изрази „εκ τις ουσιας“ и „ομοουσιος“ представљају, несумњиво,
главни ударац аријанској јереси и „бисер догматског рада Првог
Васељенског Сабора“20. Они су својом прецизношћу у корену
сасецали свако могуће аријанско двосмислено тумачење и тиме је
пред аријанце постављен избор – или да потписивањем ороса
исповеде православну веру у истинитог Бога Сина који је
једносуштан Оцу, или да, остајући доследни своме погрешном
учењу, одбију потписивање. Уз Арија, Символ вере су одбили да
потпишу свега четири епископа: Јевсевије Никомидијски,
Теогније Никејски, Теона Мармарички и Секунд Птолемаидски.
Јевсевије и Теогније су, заправо, потписали Символ додавши „ι“
у реч ομοουσιον и тако добили реч ομιουσιον (подобносуштан),
док су осуду Арија одбили да потпишу, тврдећи да он није
мислио оно за шта га оптужују. Свеједно, сви су били прогнани –
Арије у Илирик, а остала четворица у Галатију.
Ипак, борба против аријанства није била завршена, већ је,
могло би се рећи, тек почињала. Изрази „ек тис усиас“ и
„омоусиос“ колико год били прецизни и адекватни у изражавању
праве вере нису од стране свих православних прихваћени
подједнако. Узрока за то има више; 1) историјат дотадашње
18
Главни извор за ову претпоставку је Црквена историја аријанца
Филосторгија, мада се њему не може указати потпуно поверење, с
обзиром на његову про-аријанску тенденциозност.
19
Hanson 1988, 200
20
26
употребе ових термина у богословљу Цркве, 2) још увек
непотпуно дефинисана богословска терминологија, 3) утицај
Оригеновог субординационизма и 4) савелијанско тумачење
ових израза од стране неких „никејаца“, пре свега Маркела Анки-
рског, као и недовољна способност Западних да увиде непра-
вославност таквих тумачења.
Каква је, дакле, историја израза ουσια, ομοουσιος, а са њима и
термина υποστασις, чија су различита употреба и схватање били
један од кључних узрока постникејске кризе?
Почетком IV века за већину је значење речи ουσια и υποστασις
било исто. Све до појаве великих Кападокијаца, који су
рашчистили ову терминолошку збрку, ουσια је могла бити
употребљавана са значењем личности, а υποστασις са значењем
суштине, и обратно. Више пута је ово било узрок оптужби за
савелијанство и аријанство и тамо где их није било. Термин
ипостас први је употребио стоик Посидоније (50. година пре
Христа) у философском значењу, док се у класичној грчкој
философији он није употребљавао на тај начин. Од Посидонија
овај термин су преузели платонисти, а његово значење је било
„остваривање које је прешло у појаву.“21 Овај израз се појављује
на неколико места и у Новом завету „у 2 Кор. 9:4 и 11:17, где
значи „хвала“ (односно психичка подршка), у Јеврејима 1:3, где
означава Божанско биће (NEB) или природу (RSV, JB), 3:14, где
поново значи „хвала“ и 11:1 где значи „основ“ (RSV, „оно што
даје садржај“ NEB, „јемство“ JB) ономе чему се надамо, поново
са наглашеним смислом „подршке“. Једина изразито богословска
употреба је у Јеврејима 1:3, где је Син описан као „обличје бића“
Божијег.“22 Рани Оци су овај термин користили како у значењу
суштине тако и у значењу личности. Смисао речи ουσια је,
такође, био вишезначан. Она је могла значити: „постојање,
категорију статуса, супстанцу, грађу материје, облик,
дефиницију, истину.“23 Ориген и Св. Атанасије користе овај израз
21
Hanson 1988, 182
22
Hanson 1988, 182
23
Hanson 1988, 183
27
описујући Бога, а у IV веку практиковало се да се усиа користи у
смислу онога шта је Бог по себи, за разлику од онога што је
Он у односу на нас, што је описивано речју енергије. На
Западу је Тертулијан (крај II - почетак III века) увео појам
substantia, који је означавао божанску суштину и који је могао
бити преведен грчком речју усиа.24 Вероватно је то узрок тако
доброг прихватања никејских термина усиа и омоусиос на
Западу, који су превођени изразима substantia и consubstantiones,
Западнима већ добро познатих. Дакле, у богословљу ране Цркве
све до Другог васељенског сабора изрази ипостас и усиа могли су
имати вишеструко значење. „Могли су бити сматрани
синонимима и употребљавани да опишу Бога као Тројицу или као
Јединицу; или је ипостас употребљавана да опише „Личности“
Божанства а усија је игнорисана или одбацивана; или је ипостас
употребљавана за „различито постојање“ а усија за „природу“;
или је генерални став о томе како ове изразе треба користити
зависио од самог писца.“25
О томе колико је ова терминолошка збрка трајала имамо јасне
податке са сабора у Александрији 362. године, који је сазвао Св.
Атанасије Велики, и који представља прекретницу у дотадашњим
сукобима између никејаца и антиникејаца. На овом сабору
уочавају се две групе. Једни су тврдили да у Богу постоје три
ипостаси, док су други тврдили, држећи да је значење речи
ипостас истоветно значењу речи усиа, да је у Богу једна ипостас.
Први су били оптуживани за аријанство, а други за савелијанство.
Међутим, након разговора испоставило се да и једни и други
имају исту веру, а да је проблем само у речима, односно у
различитом разумевању термина ипостас и усиа.
Израз омоусиос је више деценија након Никеје био један од
главних узрока сукоба и оптужби никејаца и антиникејаца. Ову
реч су до друге половине III века углавном употребљавали
24
Иако је супстанција код Тертулијана имала више материјалистички
смисао, што није случај код израза усиа, била је најподеснији термин за
превод грчког термина.
25
Hanson 1988, 184
28
незнабожачки писци. Тертулијан два пута користи реч
consubstantialis, али њом не означава нешто што је исте суштине,
већ нешто што је једнако по рангу. Израз омоусиос је био
углавном употребљаван од стране гностика, означавајући оно
што је сличне врсте или сличне природе. У преписци између
Дионисија из Рима и Дионисија из Александрије, средином
III века, а поводом јереси Савелија, приметна је употреба овог
термина у смислу онога што је слично по природи. На сабору у
Антиохији 268. године који је осудио Павла Самосатског, осуђен
је и термин омоусиос – израз који је Павле користио у
монархијанском, савелијанском смислу. Због тога овај термин
дуже време није употребљаван у богословљу Цркве, па тако
„њега не знају и не употребљавају ни Александар александријски,
ни Атанасије у својим ранијим делима, написаним до доношења
Никејског символа“26. Међутим, сабор у Никеји је прихватио
управо овај израз као онај који најбоље изражава веру Цркве у
божанственост Сина. То је, по свему судећи, заслуга Осије
Кордовског и Св. цара Константина, али је сасвим извесно да они
не би предложили овај термин, који је у прошлости изазвао не
мале спорове, без договора и прихватања од стране водећих
антиаријанаца Истока, пре свега Св. Александра
Александријског. „Увођењем сада израза „омоусиос“ од стране
Никејског сабора у сам црквени Символ вере, показала се тиме
велика слобода и смелост Никејских Отаца, њихова слобода као
деце Божје и као пастира Цркве, који брину пре свега о томе да
заштите и сачувају истину спасења човека кроз очување праве
православне вере у Христа“27. Ово, наравно, не значи да је Први
васељенски сабор одбацио одлуку Антиохијског сабора из 268.
године којом је осуђена употреба овог термина. То је била осуда
израза омоусиос са монархијанским предзнаком, док је његов
смисао у Никејском оросу потпуно другачији и потпуно
православан, а одлуке како Антиохијског тако и Никејског сабора
26
27
Јевтић 1991 a, 37
29
донете су са истим циљем – ради очувања праве вере, као што и
каже Св. Атанасије Велики: „Сви су они били Оци... сви су се
преставили у Христу... сви су веровали оно што је Христово и сви
су водили борбу против јеретика: они су судили Самосатског, а
ови – аријанску јерес. И једни пак и други правилно су и сходно
одговарајућем предмету написали“.28
ПОСЛЕ ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА
Арије и његови најупорнији следбеници били су прогнани,

аријева јерес осуђена, а Символ вере донет на Никејском сабору
прецизно и јасно је изразио веру Васељенске цркве у Оца, Сина и
Светога Духа, Једног Бога у Три Личности. Међутим, то никако
није био крај аријанске смутње. Иако су сви епископи били
уверени у исправност Аријеве осуде, нису сви подједнако и на
исти начин прихватили кључне изразе Никејског ороса – εκ τις
ουσιας и оμοουσιος. Док су Западни, код којих је употреба
термина substantia и consubstantionalen била позната још од
Тертулијана, ове изразе доживљавали као потпуно православне,
дотле је код многих Источних постојала дилема да ли су ови
изрази заиста најбоље решење и не постоји ли опасност од
скретања у другу крајност супротну аријанству, опасност
монархијанизма, односно утапања Другог и Трећег Лица Свете
Тројице у Божанску суштину. Ову бојазан и подозрење врло
добро су умели да искористе вође аријанске реакције, на чије
чело ускоро стају Јевсевије Никомидијски и Теогније Никејски,
који се након три године враћају из изгнанства, претходно
подневши некакво безбојно исповедање вере Св. цару
Константину, који их, недовољно искусан у богословским
28
Свети Атанасије Велики, О саборима, 43, 1-45, 2
30
питањима и желећи да обнови мир у Цркви, прими као
православне.
Одмах након повратка на катедру Јевсевије Никомидијски,
који је заједно са другим Јевсевијем, Јевсевијем Кесаријским,
имао не мали утицај на императора, почиње офанзиву против
најистакнутијих представника антиаријанаца. Међутим,
схватајући да би његова борба била узалудна и осуђена на
пропаст у случају да је води на догматском пољу, он креће у
борбу која је за циљ имала дискредитовање и свргавање са
катедри главних никејаца. Први је био на удару Евстатије
Антиохијски, истакнути антиаријански богослов, који је имао
запажену улогу у богословским расправама у Никеји. По рецепту
који су касније редовно примењивали, јевсевијевци су Евстатија
лажно оптуживали не само за савелијанство, већ и за мноштво
измишљених моралних преступа – за самовољни прелазак са
катедре Верије на катедру Антиохије и за непоштовање мајке
цара Константина, Св. Јелене. Када је Евстатије свргнут, цар
Константин је упутио посланицу Антиохијској цркви којом
поздравља њихову одлуку. Након Евстатија свргнути су и
Асклепије из Газе и Евтропије Адријанопољски, и то је била прва
крупна победа јевсевијаца, који сада нису имали ниједног
озбиљнијег противника на Истоку. Следећи је био Св. Атанасије
Александријски.
Св. Атанасије постао је епископ Александрије након смрти Св.
Александра 328. године. Одмах након хиротоније стекао је
непријатеље – мелитијанске епископе које је сабор у Никеји
примио у заједницу, пруживши им могућност да преузму катедре
након смрти православних епископа. Иако су ово прихватили,
мелитијанци ће ускоро показати да им ова одлука није по вољи, а
да би своју замисао о преузимању Александријске цркве
спровели у дело, неће презати ни од сарадње са јевсевијевцима –
отвореним антиникејцима. Када је Св. Атанасије одбио предлог
да прими у заједницу Арија, мелитијанци и јевсевијевци се
удружују са циљем да га свргну.
31
Године 331. у Никомидији мелитијански епископи отпочели су
судски процес, први у низу монтираних процеса против Св.
Атанасија, на којем су изнели оптужбе против александријског
епископа, како је он, тобоже, одредио некакав порез у виду
ланених стихара. Ову оптужбу су одбацили презвитери Макарије
и Апис. Затим су тужитељи изнели другу оптужбу, још
бесмисленију од прве: како су Макарије и Атанасије упали у
цркву у којој је служио мелитијански свештеник Исхир, разбили
свети путир и просули Свету Крв. Уз то, лажно су оптуживали
Св. Атанасија да је узурпатору Филумену послао ковчег злата.
Ове бесмислене оптужбе довеле су до тога да је Св. Атанасије
332. године позван на двор цара Константина одакле је, након
оправдања, отпуштен са чашћу. Али, његови непријатељи нису
мировали. Године 334. добија позив за сабор у Кесарији
Палестинској, који одбија, знајући да ће сабор бити састављен од
оних који желе његово свргнуће.
Нову прилику за своја нечасна дела јевсевијевци добијају 335.
године, када је на сабор поводом тридесет година своје владавине
и поводом освећења велике цркве над Гробом Господњим,
император позвао епископе Истока. На овом сабору, одржаном у
Тиру, било је око 180 епископа, већином јевсевијеваца.
Поновљене су старе оптужбе против Св. Атанасија и додате нове
лажи: да је Св. Атанасије наводно окрутно поступао против
мелитијанаца и да је чак убио њиховог епископа Арсенија
Исциљског, из Тиваиде, а да је његову руку задржао ради
врачања. Атанасије је послао своје људе по Арсенија и он је
ускоро био доведен пред суд, неповређен и са обе руке. Тиме је
једна лаж била откривена. Да би се испитао случај презвитера
Исхира, царев представник, комита Флавије, који је целим
поступком управљао веома нечасно, послао је комисију
састављену од шест чланова, осведочених непријатеља Св.
Атанасија.29 Египатски епископи, клирици и верни народ
29
Између осталих, ту су се нашли Теогније Никејски, Марије
Халкидонски и познати двојац – Валент и Урсакије.
32
протествовали су против овако безобзирног понашања Флавија
Дионисија и јевсевијеваца, али без успеха. Истражна комисија је
спровела своју истрагу у Мареоту на начин који им је приличио.
„Према исказима сведока, испоставило се да је Исхира у датом
тренутку час служио Литургију, час лежао болестан; да су на тој
тобожњој Литургији, за коју чак није постојала ни црква
(непријатност коју су се потрудили да исправе тако што су је
направили у последњем часу) присуствовали чак и Јудеји и
незнабошци; да је Макарије час палио свештене књиге, а час
не.“30 Без обзира на све, комисија је Св. Атанасија и Макарија
прогласила кривим.
Схвативши намеру овог нечасног скупа, Св. Атанасије је
напустио сабор и пре него што је процес завршен. Отпутовао је у
Константинопољ где га је примио и саслушао Св. Цар
Константин, који је након тога позвао све учеснике Тирског
сабора у престоницу, где је требало да се суоче са Св.
Атанасијем. Међутим, до тада је сабор већ донео пресуду против
Св. Атанасија, којом га је лишио чина и забранио му да живи у
Александрији. Учесници сабора у Тиру су затим наставили пут ка
Јерусалиму, који је требало да буде њихово крајње одредиште. У
Јерусалиму је одржан сабор, односно скуп епископа поводом
освећења новоподигнуте базилике на Голготи. На овом скупу су
се поново срели многи од учесника Никејског сабора, али овога
пута са измењеним улогама – они који су на сабору у Никеји
били осуђени сада су били у улози судија. Поновили су осуду Св.
Атанасија и донели одлуку о враћању Арија у црквену заједницу.
Арије се још раније вратио из прогонства, подневши Св. цару
Константину своје нејасно исповедање вере које је свако могао да
тумачи како му одговара и које је гласило: „Верујем у једнога
Бога Оца Сведржитеља, и у Господа Исуса Христа, Сина Његовог
– Који је из Њега пре свих векова настао, Бога Логоса...“.
Имајући, пре свега, на уму мир у држави и Цркви, Св. цар
Константин је радо примио Аријево „покајање“ и предложио
30
33
сабору у Јерусалиму да се Арије и његови следбеници приме у
црквену заједницу. Сабор је, наравно то и учинио, препоручивши
и Александријској цркви исто. Након завршетка сабора вође
јевсевијеваца су, на позив императора отишле у Цариград, где је
требало да оправдају оптужбе и осуду Св. Атанасија. Вешти у
тим стварима, не само да су оправдали своје лажи већ су им
додали још једну, гору од претходних, како је, тобоже, Св.
Атанасије претио да ће прекинути допремање пшенице из
Александрије у Цариград. Ова оптужба је нарочито погодила Св.
цара Константина и он је, не улазећи у расправу, послао Св.
Атанасија у прогонство у Трир, у Галију. Међутим, постоји
велика могућност да је император овим поступком желео да
заштити Св. Атанасија и склони га од јевсевијеваца, нарочито
зато што је након Атанасијевог одласка његова катедра остала
упражњена, односно није одређен нити постављен наследник
александријског трона. Св. Атанасије ће у прогонству стећи
наклоност епископа Максима Трирског и Константина II, сина
цара Константина, који ће након смрти оца управљати западним
делом царства. Ово неће бити без значаја у годинама које долазе.
Маркел – лажни „никејац“
Последњи значајни антиникејац на Истоку којег је требало

уклонити био је Маркел Анкирски. „Имао је значајну улогу на
сабору у Никеји, мада нам детаљи нису познати, осим да је она
била анти-аријанска.“31 Овај богослов, од кога су, додуше,
православни имали више штете него користи био је један од
кључних противника Арија на Никејском сабору, а своју
богословску борбу против аријанства наставио је и после Првог
васељенског сабора, нарочито након појаве Астерија, аријанског
агитатора који је ишао по Истоку ширећи аријанско учење.
31
Hanson 1988, 217
34
Маркел је био присутан на саборима у Тиру и Јерусалиму, али је
одбио да осуди Св. Атанасија и прихвати Арија, одбивши чак и
учешће на заједничком богослужењу поводом освећења базилике
на Голготи. Сигуран у исправност својих схватања, предао је 336.
године цару Константину књигу у којој је изложио свој
богословски систем. „Ово је стварно била медвеђа услуга
православљу и никејској вери“32. Император је ово дело предао
јевсевијевцима који су у Цариград дошли након Јерусалимског
сабора, а ови су, на сабору одржаном 336. године, ово учење
осудили као неправославно и савелијанско, што је, нажалост, оно
и било. Маркел је свргнут, а на катедру Анкире доведен је
Василије, који ће касније имати једну од кључних улога у борби
против аријанства што, наравно, у тренутку његовог постављања
за епископа анкирског нико није могао да претпостави.
Као богослов Маркел је био потпуно самосвојна фигура.
„Пореклом из Галатије, области насељене германским варварима,
која је стајала по страни од грчко-римског света, Маркел је и
међу богословима IV века исто тако био странац, за којег у
дотадашњој историји богословске мисли није било ничег
вредног, који је одбацио све њене признате ауторитете, и
желео да размишља једино по законима своје сопствене
логике“.33 Маркелов систем можемо посматрати као одговор на
тадашњу дрску тврдњу јевсевијеваца (реч је о времену након
Првог васељенског сабора) да је њихова аријанска теологија,
теологија Цркве – „ι εκκλησαστικη θεολογια“. Злогласни Астерије,
аријански агитатор, који је путовао од места до места
пропагирајући аријанство, саставио је некакав синтагматион,
збирку цитата из дела Оригена, Јевсевија Никомидијског и
Павлина Тирског, којима је поткрепљивао своје погрешно учење.
Одбацујући ауторитет ових богослова „Маркел је одлучио да
сумњивој „теологији Цркве“ својих противника супротстави
позитивну неоспорну библијску теологију.“34 За Маркела је,
32
33
34
35
дакле, крајњи критеријум било Св. Писмо, чијим тумачењем је
дошао до свог богословског система не покушавајући да га
заснује на учењу претходних богослова и Отаца.
Маркел је за темељ свог богословља узео јеванђеље Св. Јована
Богослова. Изучавајући га дошао је до закључка да је кључни
израз којим Св. Јован описује предвечно постојање Сина Божјег –
Логос, односно Реч; и то не у метафоричком већ у правом,
реалном смислу. По Маркелу, Бог је једна нераздељива монада,
једно лице (εν προσωπον), која је (монада) унутар себе имала свој
Логос. Логос нија посебна личност, већ сила – „διναμει“. Ради
стварања света Логос – Реч исходи из Бога „као његова
осуштаствљена делатност (δραστικη ενεργεια), не престајући,
истовремено, да буде сила унутар Бога.“35 Извесну самосталност
Логос задобија оваплоћењем услед слабости тела, али он по
својој сили и даље пребива у Богу и чини са Њим једно. Бог –
монада је у Христу само својом енергијом преко Логоса и због
тога је могуће назвати Христа образом невидљивог Бога, Путем,
Истином и осталим именима која постоје у Светом писму. Логос
се оваплоћује ради света, односно, ради остварења царства
Христовог. Када ово царство буде остварено циљ због којег се
Логос оваплотио биће испуњен и тада ће разлог за постојање
Христа (оваплоћеног Логоса) престати да постоји. Дакле то је
само пролазна епизода, која ће се завршити онда када Отац све
потчини Сину и када се Син потчини Оцу. Тада ће се Син –
Логос поново вратити Оцу и чиниће са Њим Једно. Слично
Маркел тврди и за Духа Светога. Дух се налазио у Сину док Син
није рекао апостолима „примите Духа Светога“ (Јн. 20, 20). Тада
је Дух изашао из Оца преко Сина као њихова енергија која
дејствује у Цркви. Син и Свети Дух су, по Маркелу некакво
ширење Бога Оца и након „престанка светског процеса, Логос (а
заједно са Њим и Дух) поново се стапа са Божанством, и Тројица,
откривена у свету, изнова се претвара у монаду.“36 Маркелов скуп
35
36
36
јереси није био „ни александријски, ни аријански, ни Западни“37,
већ је то била његова оригинална креација, која је постала један
од главних узрока одбијања Источних да прихвате никејски израз
омоусиос. Запад је Маркела прихватио и оправдао, а за већину
Источних то је био знак да је, заправо, цео Запад заједно са Св.
Атанасијем савелијански (о овоме ће више речи бити касније).
Недуго након ових догађаја, 22. маја 337. године упокојио се
Св. цар Константин. Империја је подељена између његова три
сина, Константина II, Констанса (337 – 350) и Констанција II (337
– 361). По сведочењу Константина II, Св. Цар је пред смрт
изјавио да жели да се Св. Атанасије врати у Александрију, што се
и догодило већ у јуну 337. године. У Александрији која је била
без епископа у одсуству Св. Атанасија аријанци су се окупили
око неког Писта, трудећи се да он буде изабран за епископа. Ово
су, наравно, радо дочекали јевсевијевци који су га чак и
хиротонисали, па желећи да осујете повратак Св. Атанасија на
Александријску катедру, они пошаљу трочлану делегацију папи
Јулију. Ова делегација је тврдила како је повратак Св. Атанасија
незаконит и како се тиме нарушавају одлуке и канони сабора
одржаних на Истоку, који су Св. Атанасија осудили и свргли.
Наиме, по канонима Антиохијског сабора38, епископ осуђен на
помесном сабору не сме бити оправдан на сабору неке друге
области, нити може тражити царску помоћ уколико га не оправда
већи сабор исте области. Овај канон је заиста одражавао
саборну свест православне Цркве, али примењен у околностима
када су јевсевијевци доносили пресуде без икакве кривице
оптуженог, као што је био случај са Св. Атанасијем, канон није
служио правди и поретку, већ искључиво интересима
антиникејаца.
Као одговор на нове нападе јевсевијеваца стотину египатских
епископа окупило се на сабору у Александрији 338. године, са
којег су послали опширне посланице „свима епископима
37
Hanson 1988, 235
38
Овај сабор је одржан за живота Св. цара Константина, што се види из
првог канона, а не, као што је то касније прихваћено, 341. године.
37
Католичанске Цркве“, папи Јулију и царевима Константину II,
Констансу и Констанцију. У посланици је била детаљно изложена
сва историја аријанских смутњи као и свих догађаја у вези са Св.
Атанасијем, почев од избора за епископа Александрије, па до
повратка из прогонства. Као додатак, посланици је прикључено
писмено сведочанство епископа Либије, Пентапоља и Египта у
корист Св. Атанасија. Делегација која је однела ову посланицу у
Рим папи Јулију сусрела се тамо са тројицом јевсевијеваца,
носиоцима писма пуног клевета против Св. Атанасија. Њихов
вођа презвитер Макарије, уплашен и разобличен, побегне из
Рима, а друга двојица затраже од папе Јулија да одреди расправу
у вези са случајем Св. Атанасија. Вође јевсевијеваца, чувши за то,
забранили су овој двојици даљу расправу и апелацију. Затим,
када је папа Јулије упутио своје посланике у Антиохију да позову
Источне на сабор и суђење у Риму, јевсевијевци су посланике
задржали све до 341. године, када је одржан Антиохијски сабор, а
онда их отпустили без икаквог одговора.
У међувремену, пошто се Пист показао као веома неуспешна
замена Св. Атанасија, јевсевијевци поставе 339. године новог
епископа Александрије, Григорија Кападокијског. О насиљу које
су спроводили префектови војници, уз помоћ чије силе је
Григорије устоличен на Александријску катедру, пише Св.
Атанасије у својој окружној посланици 339. године, у којој,
између осталог, позива епископе да не приме у заједницу овог
Григорија. Исте године, 16. априла, Св. Атанасије се упутио у
Рим пошто су напади јевсевијеваца узимало толиког маха да је
већ и сам живот Св. Атанасија био у опасности.
Идуће, 340. године, у Риму се састаје сабор у вези са
епископима изгнаним са Истока, на којем је било присутно
педесет западних епископа и који је трајао до 341. године. Ту
су били присутни и Св. Атанасије, Маркел, Павле Цариградски,
Асклипије из Газе и Лукијан Адријанупољски. Папа Јулије
позвао је и Источне епископе, али су ови позив одбили, пославши
одговор „у коме су Римској цркви скретали пажњу да, иако је то
поштована и апостолска Црква, она не треба да заборави да јој је
38
са Истока дошла вера, и да јој Источни нису потчињени, јер се
Цркве не мере по величини градова, него су сви епископи
једнаки“39. За Источне, очигледно, римски папа ни у ком случају
није представљао неку вишу инстанцу која је требало да решава
питања која су се тицала других Цркава, већ је сабор сваке
области доносио одлуке које су се тицале дате области, а ове
одлуке су сви, па и епископ Рима, морали поштовати.
Сабор у Риму је након заседања сачинио детаљно писмо у име
папе Јулија упућено епископима главних катедри Истока и
осталој „љубљеној браћи“, у којем се оправдавају Св. Атанасије и
Маркел као православни, а борба против њих се тумачи као жеља
за обновом аријанства. Одговарајући на писмо Источних из
Антиохије, папа их подсећа да они сами не поштују одлуке
других сабора, јер како би у противном на сабору у Тиру 335.
године примили у заједницу Арија којег је осудио Васељенски
сабор у Никеји. Детаљно оправдавајући Св. Атанасија и Маркела
као невине у процесима који су вођени против њих на Истоку и
пребацујући Источнима за многа незаконита дела која су учинили
у вези са тим, папа Јулије у закључку свог писма „у скромном
тону говори о ствари која је за читав хришћански свет врхунац
нескромности: захтевање првенства за римског првосвештеника у
питању вере. „Све ове саблазне појаве не би ни постојале да сте
се ви придржавали старог обичаја да се у самом почетку обраћате
нама, па тек онда доносите одлуке.“ “40 Ово је једна од првих
пројава жеље римских епископа да њихова катедра буде прва у
Васељенској цркви, али не по части, како би требало да буде, већ
по власти. О овоме ће више речи бити касније, а сада се може
констатовати да је ситуација у Риму и Антиохији била, у извесној
мери, парадоксална. Бранећи праву веру, Западни на челу са
папом Јулијем, покушали су да у Цркву уведу непостојеће
правило по којем је римски папа онај који има пресудну реч у
догматским и дисциплинским споровима који се тичу других
39
Јевтић 1991 a, 82
40
39
помесних Цркава (а тиме и Васељенске цркве), док су Источни,
борећи се против главних представника никејског правоверја, а
тиме и против праве вере, бранили исправан црквени поредак, у
којем је помесни сабор био онај који доноси пресуде и одлуке
које се тичу те области. Одлуке и каноне Антиохијског сабора
који су се тицали црквеног устројства Црква је прихватила,
уврстивши их у збирку канона Васељенских и помесних сабора,
као оне који изражавају православну канонску свест Васељенске
цркве, док је одлуке овог истог сабора упућене против Св.
Атанасија и осталих никејаца одбацила, предавши их забораву.
Занимљив је случај Маркела у вези са Римским сабором. Он је
порекао јереси због којих је оптужен на Истоку, а сабору је
поднео једно исповедање вере у којем избегава да помиње неке
од ставова због којих је био осуђен, а неке је и прикрио. Бранећи
се од оптужби за савелијанство и тврдњи да исповеда Сина који
није истински Логос Божји, већ да постоји „други Логос и друга
Премудрост и Сила, и да постоји другачија ипостас различита од
Оца“ Маркел износи своје учење: „Верујем... да постоји Један Бог
и Његов јединородни Син-Логос, увек сапостојећи Оцу и
беспочетан, истинито од Бога постојећи, несаздани, нестворени,
но увек постојећи, увек царујући са Богом и Оцем, Чијем
царству, као што сведочи апостол, неће бити краја (Лука 1,33).
Он је – Син, Он – сила, Он – мудрост, Он – сопствено и истинито
Слово (Логос) Божије, Господ наш Исус Христос, нераздељива
сила Божија, кроз кога је све створено...“41
Додавши овом вероисповедању грчку верзију Старог Римског
символа, Маркел је успео да се код Западних и папе Јулија, који
нису могли да схвате све финесе источног богословствовања, а
тиме ни Маркелово застрањење, представи као православан.
Додуше, он се заиста одрекао свог учења по којем Царство Сина
има свој крај и по којем је Син само Логос са људским телом.
Међутим, изгледа да је ово био само тренутни маневар којим је
Маркел хтео да за себе обезбеди подршку и прихватање
41
Свети Епифаније Кипарски, Панарион, 72. 2. 6-9
40
Западних, после чега је наставио по старом, о чему имамо
сведочанство и код Св. Василија Великог у писму упућеном Св.
Атанасију Великом 371. године. Маркелово учење и судбина су
од посебног значаја за тему овог рада, јер ће управо јерес Фотина,
епископа Сирмијума и Маркеловог ученика, бити главни предмет
првог сабора у Сирмијуму.
Сабор у Антиохији 341. године
Као одговор на сабор у Риму и став Запада, Источни епископи

окупили су се у Антиохији, поводом освећења велике цркве чија
је изградња започела још за живота Св. Цара Константина.
Епископа је било 97, а присутан је био и Констанције, владар
Истока. Сабор није имао само црквени, већ и политички смисао.
Наиме, 340. године у сукобу између Констанса и Константина II у
близини Аквилеје, Константин II је погинуо, па је тако Констанс,
осведочени пријатељ никејаца, постао једини владар на Западу,
од Босфора до Атлантског океана. Ово је за јевсевијевце и
њиховог тутора Констанција значило да морају заузети мекши
став према Западнима јер би даље продубљивање верског сукоба
могло изазвати и политички, па и војни сукоб, што Констанцију у
том тренутку никако не би одговарало. Због тога овај сабор није
сазван из разлога „да се напада вера Запада, него само да се води
темељита и отворена одбрана вере Истока“42. Сабор је донео чак
четири вероисповедања којима је циљ био, пре свега, одбацивање
оптужби Запада да је цео Исток аријански и, уз то, изрицање
посредне осуде Маркеловог савелијанства, иако Маркел није био
ниједном поменут по имену, али је било сасвим јасно о коме је
реч. Овај сабор је, заправо, био главни у низу сабора који су,
по свему судећи одржавани већ дужи временски период сваке
године у Антиохији. На њему су кодификовани и озваничени
42
41
записници и одлуке са претходних сабора па то, између осталог,
објашњава и нејасноће у вези са канонима који су очигледно
донети раније, а воде се као да су настали 341. године.
Сабором су управљали јевсевијевци, иако су чинили незнатну
мањину. Највећи део чинили су „конзервативни“ епископи
Истока, којима термин омоусиос није уливао поверење и
сматрали су га путем ка савелијанству, тим пре што је Маркел,
прихваћен и оправдан на Западу, заиста био савелијанац. За
учеснике сабора, бар за огромну већину, не можемо рећи да су
аријанци. О томе јасно и недвосмислено сведоче анатеме које су
изрекли против оних који тврде да је било време када није било
Сина и да је Син створење као једно од створења. О томе да се
овај сабор не може сврстати у јеретичке видимо и по прихватању
његових правила од стране Четвртог васељенског сабора, који их
цитира као „правила Светих отаца“. Папа Јулије им се у писму
обраћа као „саепископима“ и „љубљеној браћи“, а Свети Иларије
Питавијски, „Западни Св. Атанасије“, назива га „synodos
sanctorum“. У смутном периоду између Првог и Другог
васељенског сабора, мало је црног и белог, а више сивих нијанси
за које је тешко рећи нити да су потпуно православне, нити да су
јеретичке.
Сабор је донео четири формуле, мада једна од њих представља
вероисповедање Теофронија Тијанског који је овај символ сабору
поднео као доказ свога правоверја, јер је био подозреван као
јеретик. Прва формула налази се у енциклики у којој оци сабора
прво одбацују оптужбе за аријанство речима: „ми нисмо ни
мислили да будемо Аријеви следбеници. Како да ми, епископи,
идемо за презвитером? Испитали смо и истражили Аријеву веру и
примили га у општење, али нисмо сами пришли њему. Ми не
држимо никакву другу веру, осим оне која нам је предата од
почетка.“ Да би збацили са себе сумњичење за аријанство, они
излажу своју веру првом, кратком формулом, која исповеда веру
у Сина Божјег на следећи начин: „И у једног Сина Божјег,
јединородног, Који постоји пре свих векова и Који сапостоји Оцу
Који га је родио“. Против Маркела додате су речи „Он ће бити
42
цар и Бог у векове“. Ова формула, недовољно прецизна и
сиромашна по садржају, није била задовољавајућа, па су оци
сабора донели ново вероисповедање, заправо прерађен и допуњен
символ Лукијана Антиохијског, чије је име било „амблем за
источну завичајну предникејску старину.“43 Символ гласи:
„Држећи се јеванђеоских и апостолских предања, верујемо у
једног Бога Оца, сведржитеља, свесаздатеља и створитеља свега.
И у једнога Господа Исуса Христа, јединороднога Сина Његовог,
Бога, кроз Кога је све постало, који се роди од Оца пре свих
векова – Бога од Бога, васцелог од васцелог, један од једног,
савршени од савршеног, цара од цара, Господ од Господа, реч
жива, премудрост, живот, прави пут, пут истине, васкрсење,
пастир, врата – који се не може претворити, нити променути.
Савршени облик божанства, силе, воље и славе Оца, прворођени
пре свих твари, који беше од почетка у Бога, Бог – Реч, као што
казује Јеванђеље (Јн. 1,1 – 3), и Бог беше Реч, кроз коју је све
постало, и све је у Њему, који је у последње дане сишао одозго, и
родио се од Дјеве онако како је написано, и постао човек да
посредује између Бога и људи, Апостол наше вере и почетак
животу, као што и сам казује: Сиђох с неба не да чиним своју
вољу, него вољу Оца који ме посла; који страда за нас и васкрсну
у трећи дан, и узиђе на висину и седи с десне стране Оца, и опет
ће доћи у сили и слави да суди живима и мртвима. И у Духа
Светога који је дат онима који верују, да их теши, посвети и
усаврши, као што и Господ наш Исус Христос заповеди својим
ученицима: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и
Сина и Светога Духа (Мт. 28,19), тј. у име Оца, као истинског
Оца, и Сина, као истинског Сина, и Духа Светога, као истинског
Духа Светога; јер та имена нису дата просто и без потребе, него
због тога да покажу личност свакога од њих, славу и степен, како
би се знало да их је тројица по лицима, а по сагласности да су
једно... “44
43
44
Схоластик 2, 10
43
Овај символ је остао упамћен као званично вероисповедање
Антиохијског сабора и дуго година је уживао углед на Истоку,
све до потпуне победе никејаца. Називан је „вером деведесет
седам отаца“, што је представљало пандан Никејском символу,
званом „вера 318 отаца“. Антиохијски символ је касније
поновљен на многим антиникејским саборима, између осталих и
на оним одржаним у Сирмијуму, па захтева детаљнију анализу.
Ова формула у потпуности одражава богословље Истока после
Никејског сабора. Јасна је намера источних отаца да сачувају
ипостаси Сина и Светога Духа од сливања у Божанску суштину,
што је, по њима, представљао термин „омоусиос“. Са друге
стране, видљив је и субординационизам, наслеђе Оригена, који је
на Истоку уживао посебно поштовање. Многи изрази из Светог
писма којима су изражавали веру у исто божанство Оца и Сина
сведоче о традиционализму Истока који је са неповерењем гледао
на увођење философских израза (усиа и омоусиос) у вероиспо-
ведање Цркве. Несумњиво је да су управо ове карактеристике
символа разлог што је он био више деценија најпоштованији на
Истоку, као онај који изражава „традиционалну“ веру,
одбацујући како аријанизам, тако и савелијанство. Неки делови
су директно преузети из символа Св. Григорија Чудотворца
(„савршеног од савршеног“) и Оригена („Тако да су Они троје по
ипостаси и једно по складу“ – Ориген, Против Келса, 8. 12). Уз
набрајање, које нема дубљи догматски смисао у конкретном
случају, многих библијских имена која се односе на Сина Божјег
(премудрост, светлост, пут, истину) значајно је што се и Отац и
Син називају истим именима – „Бога од Бога, цара од цара,
Господа од Господа“. Тиме се истиче једнакост божанства Оца и
Сина, насупрот аријанској хули. „Израз „неразлична икона“ је
бесцен-бисер у читавом символу“45. Њиме се директно и
недвосмислено изражава вера у јединство по суштини Оца и
Сина „А пошто две апсолутне божанске суштине не могу
постојати, то би крајњи смисао израза „неразлични образ
45
44
суштине Оца“ неизбежно водио ка мисли о апсолутној
истоветности суштине Сина са суштином Оца, или, другачије
речено, ка мисли о једносуштности.“46. Ово је управо била
Никејска вера, само изречена другим изразима.
Оно што је могло бити схваћено у субординационистичком
смислу било је следеће: „...у име Оца, као истинског Оца, и Сина,
као истинског Сина, и Духа Светога, као истинског Духа Светога;
јер та имена нису дата просто и без потребе, него због тога да
покажу личност свакога од њих, славу и степен“. Истичући
реално постојање различитих ипостаси Оца, Сина и Светога
Духа, Антиохијски символ наглашава и различитост славе и
степена, што одудара од целокупног тона овог вероисповедања и
наводи на схватање блиско субординационизму Оригена по којем
није иста слава три Лица Свете Тројице.
Две недовољно прецизне анатеме против аријанаца – „на оне
који говоре да је постојало време пре рођења Сина или га
називају створењем – као једно од створења“ биле су промашај
и давале су простора аријанцима за даље софистичко
надмудривање (1. Арије је тврдио да је Син рођен пре времена,
дакле по њему, није постојало време пре рођења Сина и 2. Син,
по Арију, није био обично већ посебно створење.)
Овај символ, такозвана Друга антиохијска формула, не може
се назвати аријанским. Не може се назвати ни антиникејским, у
смислу догматске супротности Никејској вери. Ако би било
неопходно окарактерисати га у односу према Никеји, можда би
најбољи израз био да је ово а-никејски символ, јер су се његови
аутори понашали као да Никејски орос и не постоји, односно,
покушали су да изразе веру у преникејском духу. „Ово је био
покушај да се врати уназад ток времена, покушај да се полазна
тачка догматског процеса стави пре Никејског сабора“47. То је,
наравно, било узалудно и временом ће, увидевши неопходност
израза омоусиос у борби против аријанског софизма, многи
46
47
45
епископи Истока који су прихватили Другу антиохијску
формулу, прихватити Никејско вероисповедање.
Трећа формула, такође проглашена на Антиохијском сабору,
чији је аутор Теофроније Тијански, не доноси са догматске стране
ништа изузетно што би се разликовало од остале три формуле, а
оно што је битно јесте анатема која се налази на крају и која
гласи: „ко се држи вере Маркела или Савелија, или Павла
Самосатског, нека буде анатема и на њега и на све који имају
заједницу са њим“. Јасно је коме је ово било упућено – не само
Маркелу, већ и, тако рећи, целом Западу и папи Јулију, који су
Маркела оправдали и прихватили. То је био одговор Римском
сабору.
Четврту антиохијску формулу, по свему судећи, није донео
цео сабор, већ изасланици које је сабор послао цару Констансу, са
циљем да цара известе о раду сабора и да га, уколико је то
могуће, умире. Изасланство су чинила три окорела аријанца –
Наркис Неронијадски, Марије Халкидонски и Теодор
Ираклијски. Они су саставили вероисповедање које је формално
било најсличније Никејском у односу на остале три Антиохијске
формуле, али је, у суштини, због своје безизражајности и
непрецизности, могло да се тумачи на многе начине, укључујући
и аријански. Надајући се да цар Констанс неће приметити ову
замку и да ће прихватити ову формулу као блиску Никејској
вери, аријанска тројка је створила символ који ће управо због
таквих својих особина и касније бити прихватан, без икаквих
измена, још четири пута, од чега два пута у Сирмијуму, као I и III
Сирмијумска формула.
Ова формула описује Сина као:
„ Господа нашег Исуса Христа, који је рођен од Оца пре свих
векова; Бога од Бога, светлост од светлости, кроз Кога је све
постало што је на небу и на земљи, и што се види и што се не
види. Реч, Премудрост, Силу, Живот и праву Светлост, Који је у
последње дане због нас узео тело на Себе, и родио се од Дјеве,
Који је ради нас распет на крсту, сахрањен и Који је ради нас
васкрсао у трећи дан, узнео се на висине и сео с десне стране Оца,
46
и Који ће, када буде крај света, доћи да суди живима и мртвима, и
свакоме дати по ономе како је живео;“48
Ту је, затим, јасан антимаркеловски додатак:
„Чије царство нема краја и остаје у векове векова (јер Он седи
са десне стране Оца не само у овом времену већ и у оном које
долази)“
Формула се завршава анатемама које подсећају на никејске,
али чији смисао може бити протумачен сасвим другачије:
„А оне који кажу да је Син настао из небића или да је
другачије суштине, и да није од Бога, и да је некада постојало
време или период када није постојао, њих света Католичанска
Црква не признаје као своје“
Изостављајући кључне никејске изразе, овај символ пружа
могућност тумачења у аријанском смислу. Као и у осталим
Антиохијским формулама, израз усиа и омоусиос се не помињу.
Символ не одбацује могућност да је постојала „ „прилика“ или
временски тренутак када Син није постојао“49 (како би рекао
Арије „беше када Га не бeше“), као што то чини II Антиохијска
формула. Речи да је Син постао од Оца могле су бити тумачене и
у аријанском смислу, као да је Син створење, јер уз њих није
стајало прецизније одређење које би смисао учинило јаснијим.
Међутим, још пре него што су изасланици сабора стигли цару
Констансу у Галију, он је, подстакнут западним епископима, који
су чули да се на Истоку саставља вера другачије од Никејске,
одлучио да, заједно са својим братом Констанцијем, сазове сабор
на којем ће, као и у Никеји 325. године, бити присутни епископи
и Запада и Истока, дакле, целе Васељенске цркве.
48
49
Hanson 1988, 292
47
48
Карта преузета из
Cedilnik, A. (2004), Ilirik med Konstantinom Velikim in Teodozijem Velikim
49
50
САБОР У САРДИКИ
САЗИВАЊЕ САБОРА
Историјски извори који говоре о сабору у Сардики су

многобројни, тако да је могуће у доброј мери начинити слику
онога што се на сабору догађало. Податке о сардичком сабору
имамо у црквеним историјама Сократа, Созомена и Теодорита,
као и у делима Св. Атанасија („Апологија Друга“, „Историја
Аријанаца“, „О Саборима“, „Томос Антиохијцима“) и Св.
Иларија Питавијског („Collectanea Antiariana Parisinia“ и „Књига
Констанцију“).
Сабор у Сардики требало је, по замисли његових
организатора, да буде васељенски. Као што је поводом Аријеве
јереси и немира који су потресали Цркву у вези са аријанством
био сазван сабор у Никеји, чије су одлуке биле обавезујуће за
целу Васељенску цркву, тако је и сабор у Сардики требало да
представља крај сукоба између западних и источних епископа, а
његове одлуке би сви морали да поштују као одлуке Васељенске
цркве. Међутим, нису сви будући учесници сабора размишљали
на тај начин. За епископе Истока овај сабор је представљао израз
непоштовања Западних јер је требало да поново расправља о
стварима о којима су сабори на Истоку већ донели одлуку.
Иницијативу за сазивање сабора дао је император Констанс.
Свети Атанасије у својој Апологији цару Констанцију, каже како
су извесни епископи захтевали од Констанса да пошаље писмо
своме брату, у којем ће га позвати да заједно сазову велики Сабор
који ће донети мир у Цркви. Посланица сабора источних у
Сардики као иницијаторе сабора наводи Светог Атанасија, Јулија,
Максимина, Осију и неколицину других, укључујући и
императора Констанса. Сократ и Созомен наводе Св. Атанасија,
Павла Цариградског и њима блиске епископе као организаторе,
док Теодорит спомиње само Св. Атанасија. Сам Св. Атанасије у
51
Апологији цару Констанцију написаној 357. године тврди да
он није имао директног учешћа у иницијативи за сазивање
сабора, већ да га је император Констанс позвао у Милано на
разговор, пошто су неки епископи тражили од Констанса да се
обрати свом брату са циљем сазивања сабора. „Иако је Apol. ad.
Constantium ex parte документ, не постоји разлог за сумњу у
сведочење Атанасија по овом питању“50. О томе ко би могли бити
епископи на чије тражење је цар Констанс сазвао сабор не
постоји сигуран доказ. То би могао бити папа Јулије који је,
заједно са одлукама Римског сабора и вестима о поновној осуди
никејаца на сабору у Антиохији, могао послати цару Констансу и
предлог за сазивање сабора на којем би била донета коначна
одлука по овом питању. Иако папа Јулије није лично учествовао
на сабору у Сардики, већ је то учинио преко своја два изасланика,
јасно је да би сазивање једног оваквог сабора Васељенске цркве,
у датим околностима, епископу Рима било веома корисно. Наиме,
захваљујући подршци коју је западнима пружао император
Констанс (који је у том тренутку политички био јачи од свог
брата Констанција пошто је овај био заузет и ослабљен борбом са
Персијанцима), западна страна на челу са римским епископом
вероватно преовладала, што би била не само победа Никеје, већ и
победа Рима. Јасно је, дакле, да би такав сабор за папу могао бити
веома пожељан.
Осија Кордовски се такође сматра за једног од иницијатора
сабора у Сардики. Његова улога у догађајима пре сабора у
Никеји, председавање Никејским сабором, председавање, такође,
сабором у Сардики, као и кључно место у предлагању већине
сардичких канона, чине ову претпоставку сасвим реалном. Као
могући организатори сабора наводи се и мања група западних
епископа, који су имали известан утицај на цара Констанса –
Максимин Тријерски, Протасије Милански, Фортунат Аквилејски
и Викентије из Капуе.
50
Barnard 1982, 39
52
Браћа Констанс и Констанције су се договорили о сазивању
сабора, а за место одржавања одређен је град који се налазио на
граници између западног и источног дела Царства – Сардика
(данашња Софија). Избор Сардике није случајан. Изузетног
географског положаја, овај град је главним римским путем
повезивао централну Европу са истоком и Азијом, а био је и
важна спона између области Источне Европе и егејске и
јадранске обале. Сардика, о чијем постојању постоје археолошки
докази још из трећег миленијума пре Христа, убрзо је, након
освајања од стране Римљана 40. године, постала један од
најзначајнијих трговачких и економских центара тог дела
Римског царства. Препознавши значај и потенцијал овог града
Св. цар Константин је, пре него што је донео одлуку о подизању
Константинопоља, размишљао о могућности да Сардика постане
центар Источне Империје – Нови Рим. „Између 316. и 326.
император је често боравио у граду и у то време је Сердику
називао „Мој Рим“ “51. То је био разлог више да овај град буде
домаћин сабора који је требало да обнови јединство Цркве,
јединство које се тако торжествено објавило на сабору у Никеји,
који је сазвао Св. цар Константин. Организатори сабора су,
вероватно, желели да посебна веза Св. Цара са Сардиком да неку
врсту благослова и сабору који ће се одржати у том граду. Место
на граници између источног и западног дела Царства требало је
да одражава жељу сазивача овог сабора, да ће сабор бити вођен
објективно и непристрасно и да ниједна група, како западна, тако
ни источна, неће бити у повлашћеном положају.
Сабор није имао само црквену, већ, као што је то постало
правило од времена цара Константина, када Црква постаје један
од кључних фактора кохезије Царства, и политичку улогу. То је
видљиво већ из саме чињенице да су сабор сазвали императори
Констанс и Констанције, на чије инсистирање су источни
епископи, додуше невољно, и пошли на сабор. Учесницима
сабора су на располагању била транспортна средства Царства, а
51
Barnard 1982, 43
53
Источни су у Сардику дошли у пратњи комеса Стратегија и
Филагрија, царских службеника и били су смештени у царској
палати у Сардики. Оба императора су желела, пре свега, мир у
Царству, који је био озбиљно нарушен спорењем и сукобима
између Западних и Источних епископа. Али, исто тако, ниједан
од императора није желео да чинећи уступке веће од оних које је
морао, покаже слабост и подређен положај у односу на другог
савладара.
О години одржавања сабора дуго су у науци вођене расправе.
Дуго времена се сматрало да је сабор у Сардики одржан 347.
године, као што то наводе Сократ (Ц. И. 2.20) и Созомен (Ц. И. 3.
12). Међутим, након открића Александријске хронике „Historia
acephala“ у XVIII веку, као и открића „Пасхалних посланица“ Св.
Атанасија у XIX веку, постало је очигледно да се Св. Атанасије
из другог прогонства (дакле после Сардичког сабора) у
Александрију вратио у октобру 346. године. Из дела Св.
Атанасија Апологија цару Констанцију сазнајемо да га је цар
Констанс известио о свом предлогу који је упутио Констанцију, у
вези са сазивањем великог сабора. Ово се догодило, како пише
Св. Атанасије, четврте године његовог другог изгнанства,
односно, 342. године. По Сократу, између сазивања и одржавања
сабора протекло је годину и по дана. Како је сабор у Сардики
одржан у јесен, онда је јасно да је сабор сазван у пролеће 342.
године, а одржан у јесен 343. године. Ова 342. година је „година
трећег конзулата Констанција и другог конзулата Констанса.
Сократ је непажњом заменио четврти конзулат Констанција и
трећи Констанса, који одговарају години 346, и следствено томе,
сместио је сабор у годину 347. Созомен га у томе следи. Обојица
су се преварила за четири године, али нам њихова погрешна
индикација индиректно пружа доказ више о тачности закључка
до кога смо дошли; сабор је одржан године 343.“52
Слично је и са бројем учесника сабора. Код Сократа и
Созомена наводи се 300 учесника, што је заправо број епископа
52
Зелер 2005, 226
54
са пратњом коју су чинили свештеници и помоћници. Св.
Атанасије (Против Аријанаца, 50) наводи бројку од приближно
170 епископа, од којих је 90 западних (укључујући и источне
никејце) и 80 источних. „Теодорет, који говори о две стотине
педесет, из нехата додаје осамдесет онима сто педесет, уместо да
их одузме“.53 Најсигурнији број учесника сабора у Сардики, не
укључујући источне, могуће је утврдити на основу спискова
присутних које имамо у „Апологији против Аријанаца“ Св.
Атанасија, у синодалном писму папе Јулија црквама у
Мареоту, као и у писму истима Св. Атанасија. Уз додатак неко-
лицине епископа (Верисимус из Лиона, Гратус Картагински,
Регинус из Скопелоса и пар других) чија имена не налазимо у
списковима, а за које се поуздано зна да су учествовали на
сабору, добијамо број од 98 учесника Сардичког сабора.
Број источних епископа који су дошли у Сардику, али не и на
сабор, није сасвим познат. У својој енциклици коју су послали
након одржавања одвојеног сабора у Сардики, па затим у
Филипопољу, тврде да их је било осамдесет. Међутим, енциклику
су потписала само седамдесет два епископа, с тим што се
Јевсевије Пергамски потписао два пута. Извесно је да су сабору,
иако се нису потписали, присуствовали и Марије Халкидонски,
Македоније Мопсуестијски и Урсакије Сингидунумски. Дакле,
број познатих учесника сабора би износио 76. „Али, како збир
добијен на овај начин оставља празнину у списку потписника
ништа нас не спречава да претпоставимо да је стваран број
Источњака био осамдесет и тако пет имена остаје непознато“.54
Посебно је занимљива листа провинција из којих су дошли
епископи. У енциклики коју је сабор послао Александријској
цркви помињу се следеће провинције: „Rome, Spain, Gaul, Italy,
Campania, Calabria, Apuleia, Africa, Sardinia, Pannonia, Moesia,
Dacia, Noricum, Siscia, Dardania, the other Dacia, Macedonia,
Thessaly, Achaia, Epirus, Thrace, Rhodope, Palestine, Arabia, Crete
53
Зелер 2005, 227
54
Зелер 2005, 229
55
and Egypt.“55 Код Теодорита налазимо списак од тридесет седам,
док Св. Атанасије у својој Историји аријанаца помиње тридесет
пет провинција, географски блиских провинцијама наведеним у
саборској посланици цркви у Александрији. Можда је Св.
Атанасије, у жељи да појача утисак подршке коју је Никејски
орос имао на Западу, додао листи саборске енциклике све
провинције Италије, Галије и Шпаније, које нису наведене. Како
није познато порекло сваког епископа – учесника сабора, тешко
је прецизно утврдити списак провинција које су биле заступљене.
„Ипак, могуће је утврдити да су седморица дошли из Шпаније,
предвођено поштованим Осијом, тројица из Галије, четворица из
Африке и деветорица из Италије.“56 Иако су на сабору били
присутни водећи епископи Италије (Протасије Милански,
Фортунат Аквилејски, Урсакије из Брешче, Викентије Капуански
и други), приметан је мали број епископа из ове провинције. Број
италијанских епископа је, у овом периоду, износио око стотину,
тако да овако мали постотак присутних на сабору у Сардики
представља изненађење, посебно зато што је уз Св. Атанасија био
папа Јулије и, тако рећи, цео Запад. Међутим, из листе адресаната
посланице сабора који су одржали Источни, примећујемо
неколико италијанских епископа, који су, највероватније, били
ближи Источнима него Западнима. „Упућивање посланице
двојици епископа из Кампање, епископу Напла из Кампање и
Фортунату из Напла, значајно је и наговештава да је на плодном
гребену око залива Напле, било епископа блиских Источнима, а
не становишту Атанасија, односно, италијански епископат у овој
области је вероватно био подељен у вези са кључним питањем о
прихватању Атанасија и Маркела.“57 Половину присутних су
чинили епископи Илирика, из провинција Норик, Панонија (Прва
и Друга), Панонија Савија, Мезија прва, обе Дакије, Дарданија,
Македонија, Епир, Тесалија, Ахаја и Крит. Неколико их је било
из Тракије и Египта, као и двојица који су стигли са Источнима,
55
Barnard 1983, 57
56
Barnard 1983, 57
57
Barnard 1983, 57
56
али су успели да се прикључе Западнима – Арије Палестински и
Астерије Арапски. Непоколебљива приврженост Никејској вери
била је карактеристика целе Илирске цркве и епископата још од
почетка аријанских смутњи, о чему сведоче и речи Св. Василија
Великог у писму упућеном Илирским епископима: „Ви сте
светила Цркве – пише он са усхићењем – којих је веома мало и
која се лако могу избројати у садашњим жалосним збивањима“.58
Валент и Урсакије, којима се касније придружио и Герминије
Сирмијумски, стварајући такозвани „панонски трио“, својим
разорним деловањем и истрајношћу у јереси бацили су тамну
сенку на православност целокупног Илирика. Право стање је, као
што видимо из броја Илирских епископа на сабору у Сардики,
било сасвим другачије.
Оно што овај списак чини још занимљивијим, јесте његов
значај за историју раног хришћанства на Балкану. Поред великог
броја епископа учесника Сардичког сабора „било је, такође,
других седишта чији епископи нису присуствовали сабору, као и
епархија које су се налазиле широм провинција Moesia inferior,
Scythia Minor, Thracia, Macedonia, Dalmatia, Sаvia, Pannonia
(prima) и Noricum.“59 О веома раном ширењу хришћанства на
Балкану (још у апостолско доба) постоје бројна предања, која је,
због недостатка писаних извора који су страдали у бројним
освајањима ових области, тешко документовати. Археолошка и
друга открића, чији се број из дана у дан повећава, уливају наду
да ће истина о раној Цркви у Илирику ипак бити откривена.
Групу Источних предводио је Стефан Антиохијски, који је
преузео вођство након смрти Јевсевија Никомидијског. Уз њега,
од значаја су били Марије Халкидонски, Акакије, Теодор
Хераклидски као и два епископа из Илирика, Валент из Мурсе и
Урсакије Сингидунумски, који после Сардичког сабора пре-
узимају аријанску заставу, показујући се вештији у махинацијама
од свих својих претходника. Неки од водећих епископа на сабору
58
Св. Василије Велики, према Спасский 1906, 262
59
Barnard 1983, 62
57
Источних били су присутни и на сабору у Тиру 335. године и
Антиохији 341. године, а посебно је занимљиво присуство
петорице мелитијанских епископа, што указује на чињеницу да
су мелитијански расколници приступили овој антиникејској
коалицији. Донатисти, расколници са Запада су, по свему судећи,
били расположени за јединство са Источнима, који своју
енциклику „такође упућују епископима Картагине и Донату.“60
Желећи да придобију што већу подршку за своје циљеве,
Источни, очигледно, нису зазирали ни од јединства са отвореним
расколницима .
Стање у Цркви и Царству пред одржавање Сабора било је
веома сложено и оптерећено многим факторима који су пут до
прижељкиваног јединства чинили тешко проходним. „Било је
четири фактора који су утицали на постојеће сукобе у Цркви -
догматски, лични, политички и регионални.“61 Сукоб око
вероисповедања, који је започео Арије, стајао је у позадини
осталих сукоба. Аријанство, осуђено на Првом Васељенском
сабору, успевало је, иако подржавано од малог броја епископа, да
лукавим поступцима својих присталица стиче све јаче позиције
на Истоку – како у Цркви тако и на двору. Западни браниоци
Никеје, прихватајући Маркела, појачавали су подозрење
Источних традиционалиста да је омоусиос пут ка савелијанизму.
Борба против главних антиаријанаца – Св. Атанасија, Маркела,
Евстатија и осталих, коју је започео Јевсевије Никомидијски,
превазишла је оквир догматских сукоба и постала низ срамних
пресуда које су се заснивале на, најчешће, измишљеним или
преувеличаним кривицама. Циљ јевсевијеваца био је да
елиминишу све противнике и да на њихове катедре поставе своје
саборце, а за остварење тог циља нису бирали средства. Ова
борба је вођена пресудама донетим на саборима Источних,
против којих није могло бити одбране нити жалбе, а спровођена
је, углавном, уз помоћ царске власти. Политички чинилац је
60
Barnard 1983, 61
61
Hess 2002, 99
58
настао као неизбежна последица повезаности Цркве и двора, где
су утицаји ишли у оба смера. Арије и његови следбеници,
ученици Антиохијске школе, осуђени су у Александрији. То
више није био само сукоб две личности, прво Св. Александра,
затим Св. Атанасија и Арија, већ је све више постајао сукоб две
главне катедре Истока, Александрије и Антиохије. У ову битку се
укључио и Рим, који се, поред исправне борбе за Никејску веру,
борио и за нешто друго – за првенство власти у читавој
Васељенској цркви. Катедра чији значај постаје све већи, испрва
Никомидијска, па затим Цариградска, као катедра царског града,
није желела да са стране посматра ову борбу која се по први пут
водила у Цркви, већ се и она прикључила. Многи епископи нису
прилазили сукобљеним странама вођени искључиво догматским
ставом, већ је често разлог за то била приврженост некој од
главних катедри истока и запада. „Због ових различитих фактора,
проблеми који су довели епископе у Сардику нису били потпуно
јасни, већ су били оптерећени околностима које су могле бити
разјашњене једино протоком времена, као и променом личности
и угла посматрања.“62
Ток Сардичког сабора
Сабор у Сардики, каквим је замишљен, заправо се није ни

одржао. Уместо тога, одржана су два одвојена сабора, Западних и
Источних. Наиме, одмах након доласка у Сардику, као што нас
обавештава Созомен (Ц. И. 3. 11. 5), Западни су, на челу са Оси-
јом Кордовским, одржали скуп који је примио у заједницу Св.
Атанасија и остале осуђене на саборима на Истоку. Источни, који
су били још увек на путу, састали су се у Филипопољу (данас
Пловдив), главном граду Тракије, удаљеном око сто двадесет
километара од Сардике, где им се придружио Филагрије, бивши
62
Hess 2002, 100
59
префект Египта и стари противник Св. Атанасија, као изасланик
и подршка од стране цара Констанција. Чувши да су Западни у
Сардики већ на неки начин започели сабор и прихватили Св.
Атанасија и остале, Источни су упутили писмо у Сардику, у
којем траже „да Атанасија са осталима, као већ осуђене, они
одлуче од заседања и општења, или, у супротном, говорили су,
ми нећемо доћи.“63 Источни су на сабор у Сардику кренули не
својом вољом јер, што се њих тицало, случајеви никејаца
осуђених на источним саборима били су закључени и није било
потребе за новим пресудама у вези са њиховим богословљем или
личностима. Главни узрок доласка Источних на сабор била је
царска воља императора Констанција, који није смео да ризикује
сукоб било какве врсте са својим братом Констансом, од којег је
потекла иницијатива за сазивање сабора. Јасно је, дакле, да је
вођама Источних, на неки начин, одговарала одлука Западних о
оправдању Св. Атанасија и осталих никејаца, јер је то
представљало одличан повод да се уопште не састану на
заједничком сабору. Управо се то и догодило. Ипак, Источни су
наставили пут ка Сардики, иако њихов услов није био испуњен.
Можда је узрок томе било упозорење од стране Филагрија, да би
недоласком у Сардику Источни ослабили своју позицију и
увредили Констанса, као што каже Св. Атанасије у својој
Васкршњој посланици, или су, како тврде Астерије Арабијски и
Арије Палестински, који су стигли са Источнима, а пришли
Западнима, епископи Истока решили да се појаве у Сардики, али
да не учине ништа више од тога, нарочито не да учествују на
сабору. Св. Атанасије у својој Апологији против Аријанаца каже
како је међу Источнима био добар део православних епископа
који су били вољни да приђу Западнима, али то нису смели због
страха од вођа Источних, који су били, углавном, аријанци и који
су своје замисли спроводили уз помоћ насиља и царске,
Констанцијеве власти. Слично тврде и Астерије и Арије, а доказ
за истинитост ових тврдњи представља чињеница да су Источни,
63
Созомен 3, 11
60
након доласка у Сардику, били смештени, управо затворени, у
царску палату, под присмотром изасланика Констанција,
Филагрија, Мусонија и Исихија. „Међутим, да ли би већи део
Источних епископа био спреман да приђе Западном сабору,
слободни од својих вођа, као што су тврдили они који су
пребегли, тешко је рећи.“64
Западни су своје саборовање наставили, без обзира на захтеве
Источних. Сабор се одржавао у цркви Св. Геогија, ротонди која је
сачувана до данашњих дана. Источни су одбијали да им се
придруже све док се не испуне њихови захтеви о удаљавању оних
епископа које су сабори на Истоку осудили. Посматрано са
канонско-правне стране, тешко је донети објективан суд у вези са
захтевима Источних. По њима „синод који се управо састао
уврстио је међу своје чланове Атанасија из Александрије,
Марцела из Анкире и Асклепаса из Газе, сва тројица били су
разрешени на источњачким саборима; пустивши их да директно
заседају са њима, Осијус, Протоген и њихове колеге третирали су
их као легитимне епископе.“65 То је значило да се одлуке сабора у
Тиру, Антиохији и другим местима на Истоку сматрају
неважећим. Али, тврдили су јевсевијевци, одлука Римског сабора
никако не може поништити одлуке источних сабора, пошто је реч
о помесним саборима исте важности, а до тада се никада није
десило, нити је по канонима то и могуће, да одлуку једног
помесног сабора поништи други помесни сабор. „Како су сами
истакли, скуп у Антиохији који је осудио Павла Самосатског 268.
био је признат на Западу и био је, у најмању руку, претходник
саборима који су свргнули Атанасија и његове следбенике
никејце.“66 По схватању јевсевијеваца, сабор у Сардики требало
би да представља сабор више инстанце који ће решити ове
случајеве, а док се не донесе пресуда, оптужени неће бити
примљени у заједницу, јер би то значило да су већ оправдани.
Иако су пресуде донете против Св. Атанасија и осталих биле
64
Barnard 1983, 67
65
Зелер 2005, 230
66
Hess 2002, 104
61
неправедне, јевсевијевци су, заклањајући се иза формалног
поштовања канонско-правног поступка, имали повод да се не
појаве на заједничком сабору са Западнима, знајући да би њихове
лажне оптужбе биле откривене, као што је то већ био случај
раније.
Осија Кордовски и Протоген Сардички, који су управљали
сабором у Сардики, упутили су више позива Источнима, али без
успеха. Затим су Источни упутили делегацију са новим
предлогом. Петорица од шест епископа које је сабор у Тиру 335.
године послао у Антиохију да „испитају“ случај Св. Атанасија,
били су присутни у Сардики. Они су дошли Западнима
предлажући да обе стране одреде исти број епископа који ће
отићи у Египат и обићи места у којима је Св. Атанасије починио
своје „преступе“, ствар ће поново испитати и поднеће извештај
сабору, који ће затим донети пресуду. Западнима је била добро
позната објективност и истинољубивост јевсевијеваца, а с
обзиром да је на Александријској катедри седео Григорије кога су
поставили јевсевијевци, и да је цивилна власт у Египту била
отворено антиникејска, било је јасно да су шансе праведну
одлуку ове делегације никакве. Ово је био лукав потез јевсе-
вијеваца; у случају да Западни одбију овај предлог, могли су
да их оптуже за одбијање да прихвате истину, а у случају да
га прихвате спровођење овог предлога би, без обзира на његов
резултат, толико дуго трајало да би се, врло вероватно, сабор за
то време сам од себе разишао. Међутим, како су сви документи у
вези оптужених, као и сведоци, били присутни у Сардики, па није
било никакве потребе да се шаље делегација у Египат, већ је
случај могао бити у потпуности решен без тога, Западни одбију
предлог Источних.
Затим је Осија Кордовски позвао противнике Св. Атанасија да
дођу у цркву у којој је боравио „односно, или у Св. Софију или у
неку другу ранохришћанску базилику где је, заједно са
Протогеном, служио литургију.“67 Тамо је требало да се одржи
67
Barnard 1982, 67
62
састанак са вођама Источних који би Осији изнели све што имају
против Св. Атанасија. Уколико се докаже његова кривица, Осија
је тврдио, Западни ће прихватити осуду. Источни су овај предлог
одбили.
Како су одиграли своју улогу, појавивши се у Сардики али не
и на сабору, Источни су решили да се врате својим катедрама.
Као разлог, навели су потребу да морају отићи на Исток како би
честитали цару Констанцију победу коју је извојевао над
Персијанцима. Осија им је на то одговорио: „Уколико се не
појавите и оправдате себе у погледу клевета које сте ширили и
докумената који су поднети против вас, будите уверени да ће вас
сабор прогласити кривим, а да ће Атанасија и његове пријатеље
прогласити невиним.“68 Међутим, Источни се нису много
освртали на ову Осијину претњу. Сабор, замишљен као
васељенски, дефинитивно се распао на два, и пре него што је био
одржан. Западни су наставили заседање, а Источни су одржали
свој сабор у Сардики или Филипопољу, са којег су послали
енциклику допуњену символом вере.
САРДИКА И ФИЛИПОПОЉ
Сабор Источних у Сардики
Место одржавања сабора источних епископа дуго времена је

било предмет расправа. По једнима, овај сабор је одржан у
Филипопољу (данас Пловдив), на повратку кући Источних.
Аргументи за ову тврдњу налазе се код Сократа (Ц. И. 2, 20) и у
Пасхалним посланицама Св. Атанасија. Међутим, Созомен
исправља Сократа више пута (Ц. И. 3, 11), а Св. Атанасије само
каже да су се источни епископи вратили из Сардике у
68
Св. Атанасије, Историја аријанаца 16, 3
63
Филипопољ, али не помиње да је тамо одржан сабор. Са друге
стране, „кад год Иларије помиње посланицу или символ
Источних епископа, изричито их наводи као донете у Сардики.“69
Са овим је у потпуном складу и сведочење самих источних
епископа, који у посланици тврде како су одлучили да пишу из
Сардике и да одатле објаве своје одлуке (CSEL 65. 63: Placuit
sabis de Serdica scribere et ea quae questa sunt nuntiare nostramque
sententiam declarare). Највероватније је да је сабор Источних
одржан у Сардики, а да су затим епископи прешли у Филипопољ,
одакле су послали одлуке сабора. Како је Филипопољ био под
влашћу Констанција и Источни су могли без проблема да се
служе државном поштом, што би било немогуће да је сабор
одржан у Сардики, која је припадала Западном царству, овакав
сценарио изгледа сасвим логичан.
Источни су, дакле, упутили посланицу са одлукама њиховог
сабора, која се обраћала Васељенској цркви, и треба приметити
да је ово писмо „било посебно упућено титуларима неких
великих столица, онима одвојеним од римске заједнице, као што
су Григорије из Александрије, постављен за Атанасијевог
наследника, Донат из Картагине, поглавар Донатиста и други,
попут Максима из Салоне, за које су знали или претпостављали,
да су наклоњени њиховим идејама, као и неким италијанским
епископима чије су склоности такође познавали и на које су
унапред рачунали.“70 Писмо Источних, као и вероисповедање
које су му додали, имамо сачувано код Св. Иларија, у Collectanea
Antiariana Parisina Series A IV 1 – 28. Писмо је оригинално било
састављено на грчком језику, али је извесно да је убрзо било
преведено и на латински, с обзиром да је било посебно упућено
неким епископима Кампање и Донату Картагинском. Маркелу
Анкирском, који је несумњиво био главни узрок тадашњих
богословских сукоба Истока и Запада, посвећен је први део
посланице. Источни га осуђују због два његова учења; 1) да ће
69
Barnard 1982, 70
70
Зелер 2005, 231
64
Царство Христово трајати 400 година и да ће се завршити са
крајем света и 2) због тврдње да је Христу „у врeмe зaчeћa
њeгoвoг тeлa дaривaн лик нeвидљивoг Бoгa, a зaтим и хлeбa, и
врaтa и живoтa.“71 На сабору у Цариграду 336. године у
присуству цара Константина, Источни су покушали да Маркела
одврате од његовог јеретичког учења, али је он остао доследан
своме погрешном учењу, због чега га је сабор осудио. Нешто
раније, неколицина епископа, међу њима и Киријак Нишки и
Протоген Сардички, саставили су дело против Маркела, „Liber
Sententiarum“; сада, међутим, Протоген стаје на Маркелову
страну.
Затим Источни осуђују понашање и насиље које је, тобоже,
вршио Св. Атанасије док је био на Александријској катедри.
Понављајући, већ доказано лажне, оптужбе у вези са догађајем са
Исхиром, Источни додају нови списак тужби, где се помињу,
између осталих, шибање и тамничење. Лукаво спајајући исправну
осуду Маркелове јереси са измишљеним оптужбама против Св.
Атанасија, јевсевијевци настављају своју нечасну игру,
оптужујући Западне да је њихово прихватање Атанасија
противно закону Цркве и предању Светих Апостола. Затим се
Источни жале на бруталне поступке које су Западни применили у
вези са повратком на катедре Павла Цариградског и Асклипија из
Газе, претходно осуђених и збачених од стране Источних, и
пребацују Западнима како желе да у Цркву уведу нови принцип
по којем „источном епископу мора судити западни“.
Понављајући оптужбе против папе Јулија, Протогена и Осије и
пребацујући Осији и Протогену то што су одбили предлог да се у
Египат упути заједничка комисија која ће поново испитати
Атанасијев случај, Источни опомињу Западне да морају да схвате
да не треба цепати Цркву због двојице – Атанасија и Маркела.
Затим следи формална осуда западних епископа. Источни су
потврдили осуде Св. Атанасија, Павла Цариградског, Маркела и
Асклипија. Овоме су додали изопштење папе Јулија јер је био
71
Свети Иларије, Collectanea Antiariana Parisina Series A IV 1 (48, 2)
65
први који је осуђене примио у заједницу, као и изопштење Осије,
делом из истог разлога, а делом и због његове блискости са
Павлином Ратиаријским и Евстатијем Антиохијским. Максимина
Трирског осудили су јер је био међу првима који је у заједницу
примио Павла Цариградског. Изопштили су и Протогена
Сардичког зато што је подржавао Маркела, иако га је раније
осудио, и Гауденција Нишког зато што је заузео другачији став
од свог претходника Киријака и прихватио многе које је Киријак
раније изопштио. Након ових осуда и изопштења, позвали су све
Цркве да прекину сваку заједницу са њима, као и да не примају
писма од њих, нити да им их шаљу. На крају, Источни су додали,
као потврду свог правоверја, IV Антиохијску формулу, обогаћену
са неколико анатема. Ова формула је гласила:
„Верујемо у једног Бога Оца, Сведржитеља, који створи и
сазда све, чијим се именом зове све што је на небу и на земљи. И
у јединородног Сина Његовог, Господа нашег Исуса Христа, који
је рођен од Оца пре свих векова; Бога од Бога, светлост од
светлости, кроз Кога је све постало што је на небу и на земљи, и
што се види и што се не види. Реч, Премудрост, Силу, Живот и
праву Светлост, Који је у последње дане због нас узео тело на
Себе, и родио се од Дјеве, Који је ради нас распет на крсту,
сахрањен и који је ради нас васкрсао у трећи дан, узнео се на
висине и сео с десне стране Оца, и Који ће, када буде крај света,
доћи да суди живима и мртвима, и свакоме дати по ономе како је
живео; чије Царство неће имати краја, него ће бесконачно
трајати, у колико Он седи с десне стране Оца не само у овом
веку, него и у времену које ће наступити. И у Духа Светога,
Утешитеља, кога је Христос обећао апостолима, када се узнесе
горе, на висине, а Кога је заиста и послао да их научи и да им
напомене све, и кроз Кога душе оних који искрено верују
добијају освећење. А који тврде да је Син постао ни из чега, или
да је постао из нечега другог а не од Бога, и да је било времена
када Га није било, од таквих се ограђује саборна Црква.“72
72
66
Одлука да се посланици придода IV, а не II Антиохијска
формула, која је уживала велики углед на Истоку, говори о томе
да су Источни имали намеру да упркос неуспеху одржавања
заједничког сабора у Сардики, заузму став који би могао да
доведе до споразума са Западнима, по питању вере. Друга
Антиохијска формула, изразито антисавелијанска и
антимаркеловска са наглашавањем вере у три Божанске
Ипостаси, од којих свака поседује своју силу и славу, уједињене
вољом Оца, за Западне је имала исувише аријанску арому и као
таква представљала би разлог више за поделу у Цркви. Четврта
формула не истиче толико самосталност Оца, Сина и Светога
Духа, а увођење израза „хронос“, по први пут у вероисповедну
формулу, чини антиаријански став Источних јаснијим, исто као и
осуда Аријевог учења да је Син настао ни из чега и да је друге
ипостаси (у смислу суштине) од Бога. Осуђујући аријанство,
Источни су одбацивали оптужбе Западних да је њихова вера
аријанска зато што не прихватају Никејски орос и прогањају
никејце. Иако блажа у изразима од II формуле, IV формула јaсно
и недвосмислено одбацује Маркелову јерес реченицом „чије
Царство неће имати краја, него ће бесконачно трајати“. Да би свој
став према аријанству и Маркелу учинили јасним, Источни су IV
Антиохијској формули додали и следеће анатеме:
„Такође, оне који тврде да има три Бога, или да Христос није
Бог, или да Он није ни Христос, ни Син Божији пре векова, или
да су Отац, Син и Свети Дух Један и Исти, или да Син није
рођен, или да је Отац родио Сина не по свом избору и вољи,
Света и Васељенска црква анатемише.“73 Прва анатема против
оних који кажу да има три Бога представља, заправо, одбрану од
оптужби Западних да вера Источних у три божанске Ипостаси
представља тритеизам и врсту аријанства. Остале анатеме се
односе на Маркела који је тврдио да се речи Христос и Син
Божији односе на Логоса само после оваплоћења, што је за
Источне, и не само за њих, било савелијанство, као и тврдња да
73
Св. Атанасије Велики, О саборима, 26
67
су Отац, Син и Свети Дух Један и Исти. Последња анатема,
против оних који кажу да Отац није родио Сина својим избором и
вољом, такође је упућена Маркелу, који је тврдио да би увођење
воље Оца у рађање Сина водило аријанству. Чињеница да
Источни нису издали ново вероисповедање, већ су својој
посланици прикључили IV Антиохијску формулу сведочи о
њиховом традиционализму, односно о жељи да се сачува „стара“
вера, за коју је, по њиховом мишљењу, увођење израза омоусиос
и усиа представљало опасност и (не)скривени савелијанизам.
Већина Источних епископа није била про-аријанска, већ је
настојала да сачува веру у три божанске Личности – Оца, Сина и
Светога Духа, као што ни Западни, иако су прихватали Маркела,
нису били савелијанци, већ су чували учење о јединству у Богу.
„Није била у питању западна одбрана Никејског сабора и символа
од аријанства, већ, са једне стране, Западно богословље са својим
пренаглашавањем јединства у Божанству и брзоплетим
прихватањем Маркеловог богословља, и са друге, идеја Источних
о Божанству као три личности, са Оцем на првом месту, што
Источни нису сматрали тритеизмом, већ је то схватање имало
библијске и преникејске корене, као и корене у учењу Оригена.“74
Поред посланице, Источни су објавили и таблицу за
израчунавање Пасхе, коју су по свему судећи, саставили раније и
донели у Сардику.
Сабор Западних у Сардики
Неуспех основне намере сабора – помирење Истока и Запада,

није много потресао Западне епископе. Након одласка Источних,
Западни су наставили своје саборовање. Пред собом су имали три
ствари које је је требало решити, а о томе је одлука била донета и
пре доласка у Сардику: 1) одговор на догматске расправе које су
74
Barnard 1982, 93
68
трајале већ две деценије, колико је протекло од сабора у Никеји,
2) оправдање и скидање кривице са Св. Атанасија, Маркела и
Асклипија из Газе и, коначно, 3) испитивање кривице и
доношење пресуде против вођа Источних који су прогањали
никејце и Никејску веру.
Први предмет којим се бавио сабор био је преиспитивање
случаја Св. Атанасија. Најчешће помињана оптужба Источних на
рачун Св. Атанасија био је случај у вези са Исхиром,
свештеником из Египта. Исхир је био рукоположен за презвитера
од стране извесног Колута75, али је његово рукоположење
проглашено неважећим на сабору у Александрији 324. године,
којим је председавао Св. Александар Александријски и где је био
присутан и Осија Кордовски. Упркос томе, Исхир је наставио да
служи у селу у којем је живео (Irene Secontaruri), а као храм
користио је некакву колибу. Свега седам људи и Исхирова
родбина присуствовали су овим „богослужењима“. Када је Св.
Атанасије, поставши епископ Александрије, обилазио ту област,
чуо је за његов случај и послао презвитера Макарија да сазна
више о овоме и да Исхира позове да се оправда. Макарије га је
пронашао како болестан лежи у кревету и покушао да преко
његовог оца утиче на овог да престане са својим наопаким делом.
Међутим, уместо тога, Исхир се повезао са мелитијевцима,
испричавши како му је Макарије сломио путир. То је за њих била
радосна вест коју су пренели Јевсевију Никомидијском, чија
радост због ове неистине није била мања од њихове. До ушију
цара Константина је стигла прича, коју су ширили јевсевијевци,
да је Макарије упао у цркву за време литургије, сломио путир и
преврнуо олтар. Међутим, Исхир је дао писмену изјаву у којој
тврди да се ово није десило и да је то раније изјавио под
претњама. Али, он ускоро поново мења исказ и тврди да није
Макарије био тај који му је сломио путир, већ Св. Атанасије. О
75
Овај Колут се у време Св. Александра Александријског одвојио од
Цркве у Александрији и као обичан свештеник рукополагао ђаконе и
презвитере. Та рукоположења била су, наравно, неважећа.
69
томе пишу и Источни у својој енциклики са сабора у Сардики,
али сада не помињу колибу у којој је служио Исхир, већ цркву.
Извештај који је саставила комисија сабора у Тиру, који је
осудио Св. Атанасија, налазио се у Сардики и Св. Атанасије
је могао да докаже сву бесмисленост оптужби и „доказа“
против њега. Свих шест чланова комисије били су његови
отворени непријатељи, а петорица од њих су дошли у Сардику са
источном групом. Ниједном сведоку одбране није било
дозвољено да присуствује суђењу у Тиру, а сведоке онога што је,
наводно, учинио Св. Атанасије, чинили су искључиво
незнабошци и катихумени. Они, као што је познато, нису имали
право да присуствују Литургији, па је њихово сведочење о томе
шта се дешавало за време литургије више него сумњиво.
Неколико египатских клирика, који су дошли у Сардику или
послали писмено сведочење, тврдили су да су закључци комисије
из Тира погрешни. Два александријска свештеника, бивши
мелитијевци, посведочили су да Исхир није био Мелитијев
свештеник и да није било мелитијевске заједнице у области
Мареота, где је живео и служио Исхир. Осија је, пак, посведочио
да је 324. године на Александријском сабору Исхирово
рукоположење проглашено неважећим, па, према томе, није ни
могло бити било каквог светогрђа од стране Макарија или Св.
Атанасија, пошто оно што је вршио Исхир није ни било истинско
богослужење. Било је јасно да су оптужбе против Св. Атанасија
лажне и измишљене и сабор у Сардики их је без проблема
одбацио као такве, а Св. Атанасија прогласио невиним. Исхиров
случај био је омиљен аргумент јевсевијеваца против Св.
Атанасија и штета је што ова клевета није раскринкана у
присуству источних епископа, па и самог Исхира који је,
вероватно као надокнаду за „мучеништво“, хиротонисан за
епископа и био присутан у Сардики као члан Источне групе.
Други случај којим се бавио сабор у Сардики био је случај
мелитијанског епископа Арсенија. Међутим, и сами Источни су
до 343. године престали да га помињу и тиме, посредно, признали
невиност Св. Атанасија. Јевсевијевци су, наиме, у исто време
70
када су почели да шире неистине у вези са Исхиром, говорили и
како је Св. Атанасије убио Арсенија епископа Ипселе, а његову
руку користио за враџбине. Цар Константин је, чувши за то,
позвао Св. Атанасија на сабор у Кесарији 334. године. Св.
Атанасије се, знајући нечасне намере јевсевијеваца није појавио
на овом сабору, али је то морао учинити, по наредби цара
Константина на сабору у Тиру. У међувремену, Св. Атанасије је
послао свог ђакона да пронађе и доведе Арсенија, који се крио у
једном манастиру у горњем Египту, што је овај и учинио.
Видевши Арсенија живог, јевсевијевци су променили оптужбе и
тврдили како је Св. Атанасије запалио Арсенију кућу, а њега
утамничио и злостављао. И ова неистина је била откривена, па
Св. цар Константин пише Св. Атанасију изражавајући своју
огорченост поводом ових сплетки и клевета. Иако је овај случај
већ био заборављен и од стране Источних, Сардички сабор је
поново прогласио невиност Св. Атанасија по овом питању. Сабор
је затим размотрио случајеве неколико александријских
свештеника које су јевсевијевци прогнали и прогласио их
невиним, примивши их у заједницу. На крају су Св. Атанасије и
остали које су јевсевијевци неправедно оптужили, проглашени за
„невине и слободне од сваке оптужбе, а њихови противници
клеветници, чинитељи зла и све пре него Хришћани. У складу са
тим били су отпуштени у миру.“76 Сабор се, наравно, позабавио
и Маркелом Анкирским, који је несумњиво представљао главни
разлог сукоба Запада са добрим делом Источних који нису били
ни јевсевијевци нити аријанци, већ су настојали да сачувају
„стару“ преникејску веру. Маркел је уживао велико поштовање
на Западу, као непоколебљиви борац за Никејску веру и
антиаријанац и, у светлу тога, Западни нису много ни
покушавали (или нису умели) да у потпуности сагледају
Маркелово учење које је заиста било антиаријанско, али и
антиправославно. Символ вере (највероватније исти као Римски
крштењски символ) који је Маркел поднео папи Јулију 340.
76
Св. Атанасије Велики, Историја аријанаца, 17
71
године, као и његова недовољно јасна изјава о свом учењу, било
је довољно да га римски епископ и цео Запад прихвате као
православног. Зато је сабор у Сардики предузео детаљније
испитивање Маркеловог учења.
Маркел је био присутан у Сардики и овога пута, као доказ свог
правоверја, није поднео символ вере, већ целу књигу у којој је
изнео своје учење. То је била књига коју је Јевсевије Кесаријски у
своје време темељно проучио и осудио као савелијанску. Ова
књига је читана пред сабором, који је утврдио да спорна места
код Маркела не представљају његов став, већ само тему за
размишљање као што видимо у посланици коју је сабор упутио
након завршетка рада:
„Такође, књигу коју је написао наш брат и епископ Маркел,
прочитали смо и открили умишљену лаж Јевсевија и његових
присталица. То, наиме, што је Маркел само понудио за
размишљање, они су, знајући, представили као нешто што је
објавио као већ прихваћено. Зато смо прочитали шта је следило, и
такође, оно што је постављено пред расправљано питање и
утврдили да је његова вера исправна.“77
Оптужбе Источних против Маркела биле су исувише тешке и
прецизне да би се од њих одбранио само подношењем свог,
односно Римског символа вере, па је то вероватно био разлог што
је Маркел сабору, као одбрану од напада, приложио целу књигу.
Као вешт говорник, успео је да своје очигледно јеретичке ставове
представи не као лично учење, већ као нешто што би могло бити
тема разговора. Оно што је успео код Западних, који нису били
нарочито надарени богослови, није успео и код Св. Атанасија,
који ће „од тада бити хладнији према њему и избегаваће
општења,“78 увидевши да Маркел само прикрива своје
савелијанство под маском борбе против Арија. Ипак, да би
одбацили оптужбе Источних да подржавају Маркелове јереси,
Западни су у својој енциклики осудили нека Маркелова учења
77
Свети Иларије B II, 1
78
Јевтић 1991, 86
72
„што наводи на помисао да су неке критике Источних погодиле
мету. “79 Трећа личност којом се бавио Сардички сабор био је
Асклипије, епископ Газе. Он је на сабору у Антиохији 326.
године, када је био збачен и Евстатије Антиохијски, лажно
оптужен да је срушио олтар и изазивао неред и побуну, а листи
оптужби прибројано је и то што је сачувао општење са Павлом
Цариградским, кога су јевсевијевци, такође, свргли. Сардички
сабор одбацио је све ове оптужбе као лажне, а Асклипија
прогласио невиним.
Приметно је да сабор не помиње Евстатија Антиохијског, који
је уз Св. Атанасија и Маркела, у годинама после Никеје био
најзначајнији борац против аријанства. Не постоје сигурни
докази који би расветлили ову необичну чињеницу. По свему
судећи, разлог томе био је то што је Евстатије преминуо неку
годину раније, па његово оправдање на сабору није имало неку
нарочиту важност.
Овај део саборовања завршен је упућивањем посебних писама
дијецезама сваког од збачених епископа, Св. Атанасија, Маркела
и Асклипија, у којима се проглашава њихова невиност и тражи од
верника сваког града да их прихвате као епископе. Затим је сабор
изопштио узурпаторе ових катедри Григорија Александријског,
Василија Анкирског и Квинтијана из Газе, прогласивши их
свргнутим и упозоривши верне да са њима прекину заједницу и
да више од њих не примају писма.
На крају, Сардички сабор је прогласио свргнутим вође
јевсевијеваца: Стефана Антиохијског, Акакија Кесаријског,
Наркиса Неронијадског и три илирска епископа, Теодора
Ираклијског (Тракија), Урсакија Сингидунумског (Мезија) и
Валента из Мурсе (Панонија), „који су се појављивали сваког
дана као најактивнији заступници антиникејског спора.“80 Овима
је прибројан и Георгије Лаодикијски, који није био присутан у
Сардики, али кога је давно разрешио још Св. Александар
79
Barnard 1982, 75
80
Зелер 2005, 233
73
Александријски, због повезаности са аријанцима. Тиме је
завршен први део заседања, чија је тема била више судско-правне
природе, него богословске. Други део сабора биће посвећен
богословљу, али, на жалост, са не тако добрим одлукама.
Након оправдања Никејаца и осуде јевсевијеваца, сабор у
Сардики је своју пажњу посветио једном вероисповедању које су
саставили Осија и Протоген. О овоме постоји веома мало извора,
а несумњиво најзначајнији је „Томос Антиохијцима“ Св.
Атанасија, написан 20 година након Сардичког сабора, у којем се
каже: „За онај пак писани летак („питакион“), кога неки много
спомињу, као да је он састављен на Сардичком сабору о вери,
њега не треба чак ни читати нити спомињати, јер сабор тај ништа
ново није одредио. Истина, неки су (тада) тражили нешто да
напишу о вери, као да Никејски сабор није био довољан, и чак су
самовољно то и покушали. Али је сабор који се састао у Сардици
негодовао и одредио да се ништа више о вери не пише, већ треба
бити задовољан исповеђеном од Никејских Отаца вером, јер њој
нема шта да недостаје, него је пуна благочешћа, и да не треба
излагати другу веру, да се не би мислило да је вера написана у
Никеји несавршена, те се тако да повода онима који хоће да
много пута пишу и доносе одредбе о вери.“81 О ауторима овог
„питакиона“ читамо у писму Осије Кордовског папи Јулију,
сачуваном у Collectio Theodosii Diaconi где пише:
„Нашем љубљеном брату Јулију, од Осије и Протогена. Ми
поседујемо и чувамо текст који садржи Католичанску веру
састављен у Никеји, који сви присутни епископи прихватају. Али,
пошто су од тада Аријеви ученици ширили своје хуле, сматрамо
неопходним да известимо твоју доброту, љубљени брате, да
поменути символ остаје чврст и непромењен, али да ће следеће,
опширније изложење вере, бити изнето како би сви учитељи и
катихете могли бити просвећенији и како би њихови противници
могли бити поражени и како би се чувала католичанска и
81
Св. Атанасије Велики, Томос Антиохијцима, 5
74
апостолска вера.“82 О овом писму, као и о вероисповедној
формули пише и Созомен: „Осија и Протоген, који су у то време
међу западним епископима, сабраним у Сардики, били главни,
уплашивши се, да неки не би помислили, као да они изврћу
никејске одлуке, писали су Јулију и тврдили, да те одлуке они
признају неизменљивим, али да ради веће јасноће проширују те
мисли, да не би Аријеви истомишљеници, злоупотребљавајући
краткоћу изложења, могли увући неискусне у тумачење тих
мисли у погрешном смислу“.83 Јасно је, међутим, из речи
Созомена који за Сардичко вероисповедање тврди да садржи исти
смисао као Никејски орос и веома мале измене у односу на њега,
да то не може бити формула Осије и Протогена, која са
символом из Никеје има, такорећи, више разлика него сличности.
Теодорит, код кога имамо сачуван питакион, верује да је то био
званични документ сабора.
Садржај ове формуле најбоље сведочи о томе да сабор у
Сардики, на којем је Св. Атанасије имао једну од кључних улога,
није могао прихватити овакво вероисповедање. То је био покушај
да се Никејска вера протумачи уз помоћ појмова Маркела
Анкирског, чији је савелијанизам ауторе питакиона довео до
потпуно погрешне тврдње о постојању једне ипостаси Свете
Тројице. Јасно је, дакле, да би прихватање оваквог
вероисповедања било одбацивање Никејске вере и пут ка
савелијанизму, што је Св. Атанасије, након расправе на сабору,
успео да спречи. „Предлог формуле и писмо папи наћи ће, доста
касније, место у делима и доћи ће се до тога да се прихватају као
синодална документа.“84 Формула је гласила:
„Проглашавамо изопштеним из Васељенске цркве оне који
кажу да је Христос Бог, али не прави Бог, да је Он Син, али не
прави Син; и да је и рођен и створен, јер такви допуштају да под
изразом рођен разумеју оног који је постао; и зато што, иако је
Син Божији постојао пре свих векова, они приписују Њему, који
82
Тurner 1930, 644
83
Созомен 3, 12
84
Зелер 2005, 234
75
постоји не у времену, већ пре сваког времена, почетак и крај.
Валент и Урсакије, као два змијска порода аспидина, произашли
су из Аријеве јереси. Јер они гордо проглашавају себе за
несумњиве хришћане, а тврде да су и Реч и Свети Дух били
распети и убијени, и да су умрли и поново устали; и упорно
тврде, као јеретици, да су Отац, Син и Свети Дух другачије и
различите суштине. Ми држимо и чувамо католичанско и
апостолско предање и веру и исповедање које учи да Отац, Син и
Свети Дух имају једну суштину (ипостас), коју јеретици такође
називају усиа. Ако неко пита: „шта је суштина (ипостас) Сина?“
исповедамо да је то она од Оца самог; јер Отац никада није био,
нити би могао бити, без Сина, нити Син без Оца. Најбезумније је
тврдити да је Отац икада постојао без Сина, јер да то никад не би
могло бити тако, посведочио је Сам Син, који каже: „Ја сам у
Оцу, и Отац је у мени“ (Јн. 14, 10); и „Ја и Отац једно смо“ (Јн.
10, 30). Нико од нас не пориче да је рођен; али кажемо да је
рођен пре свих ствари, било видљивих или невидљивих; и да је
Он творац архангела и ангела, и света и људског рода. Написано
је: „Уметница свега, Мудрост ме је поучила“ (Премудрости
Соломонове) и опет, „Све кроз њега постаде“ (Јн. 1, 3). Он не би
могао постојати увек, да је имао почетка, јер вечна Реч нема
почетка и Бог никада неће имати краја. Ми не кажемо да је Отац
Син, нити да је Син Отац; већ да је Отац Отац, и Син од Оца Син.
Исповедамо да је Син Сила Очева. Исповедамо да је Реч, Реч
Бога Оца, и да поред њега нема другог. Верујемо да је Реч
истинити Бог и Мудрост и Сила. Тврдимо да је Он истинити Син,
али не говоримо да је Син на исти начин на који се за друге каже
да су синови; јер они би били богови из разлога њиховог
поновног рођења, или су названи синовима Божијим због својих
заслуга, а не због једне суштине (ипостаси), као код Оца и Сина.
Исповедамо Јединородног и Прворођеног, али да је Реч
Јединородна, која је увек била и јесте у Оцу. Употребљавамо реч
прворођени с обзиром на Његову људску природу. Али Он је (као
човек) изнад сваке твари, онолико колико је Он „Прворођени из
мртвих“ (Кол. 1, 18). Исповедамо да је један Бог; исповедамо да
76
је једно божанство Оца и Сина. Нико не пориче да је Отац већи
од Сина; не због другачије суштине, нити пак због њихових
разлика, већ просто јер је име Оца веће од имена Син. Речи које је
Господ наш изрекао: „Ја и Отац једно смо“ протумачене су од тих
људи као да се односе на сагласност и склад који влада између
Оца и Сина; али ово је богохулно и изопачено тумачење. Ми, као
правоверни, једнодушно осуђујемо ово глупо и јадно мишљење:
као смртни људи који се у почетку супротстављају један другом у
својим расправама, а затим се поново измире, па тако, кажу,
разлике и расправе могу постојати и између Бога Оца свемогућег
и Сина, што је све заједно безумно и рећи и претпоставити. Али,
ми верујемо и држимо да те свете речи „Ја и Отац једно смо“
указују на јединство суштине која је једна и иста како Оца тако и
Сина. Такође, верујемо да Син царује са Оцем, да Његово царство
нема почетка ни краја, и да није ограничено временом, нити
икада може престати; јер то што од увек постоји нема почетак
свог постојања, и никад не може престати да постоји. Ми вером
прихватамо Светог Духа Утешитеља, кога је Господ и обећао и
послао. Верујемо у Њега као посланог. Није Свети Дух онај који
је страдао, већ човештво у које се обукао; које је узео од Дјеве
Марије, који је, будући човек, био страдалан; јер човек је смртан,
док је Бог бесмртан. Верујемо да је трећег дана Он устао, човек у
Богу, не Бог у човеку, човек којег је Он такође понудио Оцу као
дар, којег је ослободио. Верујемо да ће у добро изабраном и
одређеном часу Он судити свим људима и свим њиховим делима.
Тако је велико незнање и помраченост ума оних које смо
поменули, да нису способни да виде светлост истине. Они не
схватају значење речи: „Да и они у нама једно буду“ (Јн. 17, 21).
Очигледно је зашто је реч „једно“ употребљена; зато што су
апостоли примили Светог Духа Божијег, а, ипак, они сами нису
били Дух, нити је ико од њих био Реч или Мудрост или Сила или
Јединородни. „Као ти, Оче“, Он је рекао, „што си у мени и ја у
теби, да и они у нама једно буду“; јер Господ није рекао једно на
исти начин на који смо Ја и Отац једно, већ је рекао да ученици,
као сједињени, буду једно у вери и исповедању, а, такође, и у
77
благодати и побожности Бога Оца, и да оправдањем и љубављу
Господа нашег Исуса Христа могу постати једно.“85
Аутори овог вероисповедања износе своју веру, осуђујући
аријанство Валента и Урсакија, али им истовремено приписују и
извесна савелијанска обележја. „Ово последње је у суштини
толико апсурдно да морамо признати фалсификовање текста у
документу, што је урађено пре него што је сам документ унет у
материјале Теодоритове историје.“86 У питакиону се не прави
разлика између термина ипостас и усија, већ се изразом ипостас
преводи латинска реч супстанција (суштина), а по томе би сваки
Источни богослов који исповеда три ипостаси Свете Тројице био
аријанац. Ово би, пак, уверавало Источне да Западни Маркела
прихватају не из незнања и непознавања његовог савелијанског
богословља, већ управо супротно. „Најзначајније од свега је
чињеница да аутори овог исповедања вере не помињу оно што је
касније именовано „Личност“ у тријадолошком контексту, и
чињеница да је њихова мисао о садржају исповедања толико
конфузна да је разумљиво због чега су њихови противници
стекли утисак да су они Савелијанци .“87
У овој нејасној формули исповеда се вера у различитост Сина
од Оца, али без прецизнијих одређења, с тим што се тврди да је
Син, на неки начин, мањи од Оца. Утицај Маркела видљив је,
између осталог и у употреби речи διαφερει (с обзиром), коју
Маркел користи описујући Оваплоћење, и у употреби израза
„Свемогући Бог“ радије него Отац, што је, такође, Маркелова
особеност.
Питакион Осије и Протогена, нејасан и збуњујући, ни у ком
случају није могао да испуни циљ који су му задали његови
аутори – да Никејску веру додатно објасни и одбрани, већ је
представљао „крајње круто тумачење Никеје у једном смеру.“88
За тако нешто, уосталом, није ни било потребе, пошто је
85
Теодорит 2, 8
86
87
Barnard 1982, 303
88
Ulrich 1997, 19
78
Никејски орос сам по себи био довољно јасан. Вероватно најбољи
и најпрецизнији коментар овог неуспелог покушаја дао је Св.
Фотије Цариградски, у својој 16. омилији: „Сардички
сабор...Никејску одредбу вере је без потребе проширио у
претерану опширност и смисао њен затворио у претерану ускост
сопственог схватања.“89
Посланице Сардичког сабора
Након завршетка сабора, упућено је више писама, адресираних

целој Цркви, локалним Црквама и појединим личностима, у којим
писмима су изложене одлуке сабора. То је учињено док су
учесници сабора још били у Сардики, дакле непосредно после
завршетка рада сабора. Приметно је да је највећи број потписа у
главној енциклики, што би могло да значи да је то писмо које је
прво састављено и послато, а након њега су епископи почели да
се разилазе, па тако у осталим писмима имамо мањи, непотпун
број потписаних.
Писма су следећа:
1) Главна енциклика; упућена свим Црквама, у којој је
изложен рад сабора, укључујући и припреме за његово
одржавање, опис догађаја везаних за источне епископе, односно,
њихово одбијање да дођу на сабор, као и одржавање свог сабора
и одлазак из Сардике. Затим се у писму помиње рад сабора у вези
са Св. Атанасијем, Маркелом и Асклипијем, као и проглашење
њихове невиности. Енциклика се завршава позивом Црквама да
прекину заједницу са вођама Источних које је Сардички сабор
осудио и изопштио. Ово писмо имамо сачувано на четири места,
„који се појављују независно једни од других“90, и то у делима:
89
Св. Фотије, Омилија 16, према Јевтић 1991, 88
90
Barnard 1982, 79
79
а) Св. Атанасије, „Апологија против Аријанаца“(42.1 – 50.3);
верзија на грчком језику, са 78 потписника, без додатог
вероисповедања (питакиона),
б) Св. Иларије Питовијски, Collectanea Antiariana Parisina
Series B. II.1/8; верзија на латинском, без потписника и
вероисповедања,
в) Теодорит, „Црквена историја“(2, 8.1 – 36); верзија на
грчком, без потписника али са вероисповедањем додатим на
крају,
г) Collectio Theodosii Diaconi, Codex Verona LX, издао C. H.
Turner, Monumenta 1,2, 645 – 653; верзија на латинском, без листе
потписника. Текст показује зависност од Теодорита.
2) Писмо Цркви у Александрији, сачувано код Св. Атанасија, у
делу „Апологија против Аријанаца“ (37,1 – 40,3). Ово писмо
упућено је само Александријској цркви и представља допуну
главне енциклике. У њему је описан случај Св. Атанасија и
александријских свештеника које су прогнали Источни.
3) Писмо епископима Египта и Либије, такође у „Апологији
против Аријанаца“ (41), идентично претходном писму, али без
одељка о александријским свештеницима.
4) Писмо Црквама у Мареоту; оригинално написано на грчком,
али сада сачувано једино на латинском (Turner, ibid 657 – 8);
садржи само 27 потписа, од којих су први потписи Осије и Св.
Атанасија.
5) Писмо Св. Атанасија Црквама у Мареоту; такође
оригинално написано на грчком али сада постоји само на
латинском (Turner, ibid 659 – 62), испод којег су потписи
Протогена и још 59 епископа. Ово је једино писмо чији први
потписник није Осија Кордовски, а посебна пажња у писму
посвећена је осуди Григорија Кападокијског, узурпатора
Александријске катедре.
6) Писмо Св. Атанасија клиру Александрије и Паремволе;
сачувано на латинском (Turner, ibid 654 – 6), које се углавном
80
бави одбијањем Источних да дођу на Сардички сабор, као и
свргнућем њихових вођа.
7) Писмо папи Јулију; код Св. Иларија у Collectanea Antiariana
Parisina Series B. 2,1 – 4. Укратко излаже рад и одлуке сабора, као
и случај Урсакија и Валента, и доноси листу од седам
изопштених источних епископа. Потписано је 60 епископа, на
челу са Осијом.
8) Писмо Осије и Протогена папи Јулију; (Turner, ibid 644),
које извештава папу како његови писци, Осија и Протоген, нису
имали намеру да састављањем свог вероисповедања замене
Никејски орос, већ да га подрже.
9) Писмо Констанцију II; сачувано на латинском (Corpus
Scriptorum Ecclesiasticorum Latinorum, Leipzig und Vienna),
извештава императора о одлукама сабора и моли га да изда
наредбу о повратку прогнаних епископа на њихове катедре.
Необично је непостајање писма упућеног цару Констансу, који
је био главни организатор сабора у Сардики. Ипак, према
„Историји Аријанаца“ Св. Атанасија, цар Констанс је упутио
писмо Констанцију у вези са радом сабора, „тако да морамо
претпоставити да је Западни император био брзо обавештен о
његовим одлукама“91, а на исти закључак нас наводе и писма
упућена Цркви у Александрији о епископима Египта и Либије,
где се каже како је сабор упутио писма обојици императора.
Писмо цару Констанцију се издваја од осталих по свом
садржају. Мање се бавећи радом сабора, а више жељом да се
његове одлуке спроведу, аутори писма се обраћају источном
владару, молећи га да дозволи верном народу сваке катедре да
изабере свог епископа. Пазећи да не изазову гнев Констанција,
заштитника Источних, аутори писма не наводе имена аријанских
епископа који су на катедру дошли насилно, отеравши оне који
би сада требало да се врате. У писму се апелује на pietas цара
Констанција, што је, без сумње, било учињено „да би се дотакла
91
Barnard 1982, 81
81
његова најосетљивија тачка, како је сам сматрао, а и други са
њим, међу којима и Кирило Јерусалимски, да је Christianus pius.
Историјски, не постоје индиције у времену Сардичког сабора, да
је Констанције био доследан аријанац, радије се држао, као и
многи Источни епископи, антиохијског символа из 341. године и
одлука Тирског сабора.“92 У писму се на крају помињу два
Јевсевија, Наркис, Теодор, Стефан, Акакије као и „двојица
неискусних и злочестивих младића“, од којих, како се у писму
наводи, „после скоро 400 стотине година од доласка
Јединородног Сина Божијег ради спасења људског рода који је
пропадао, као да није било апостола, и, касније, њиховог
мучеништва и смрти хришћана, сада је потекла река нове и
најодвратније аријанске несреће, која се састоји не толико у
искварености, колико у проклетствима скрнављења.“ Ово је
занимљив податак у вези са Урсакијем и Валентом, на основу
којег се може закључити да „их није занимала само црквена власт
већ су зашли и у област богословских расправа, у потпуности на
Аријевој страни“93.
Викентије из Капуе и Евфрат из Агрипине су били одређени да
одлуке сабора однесу у Антиохију, несумњиво, са знањем и
дозволом цара Констанција. Стигли су око Васкрса 344. године, а
Констанције је одлуке сабора спровео у дело тек након оне
нечувене епизоде са Стефаном Антиохијским94, па и тада,
сигурно, једино због политичке слабости у односу на брата
Констанса.
Након завршетка овог дела сабора, који се претежно бавио
случајевима протераних источних епископа, и слања писама са
92
Barnard 1982, 81
93
Hanson 1988, 306
94
Стефан Антиохијски, противник Сардичког сабора, покушао је да
Викентија и Евфрата осрамоти и дискредитује. Послао је блудницу у
њихову спаваћу собу, са намером да изазове скандал. Међутим, када је
ова, незнајући о чему се ради, затекла у соби два стара епископа,
настала је велика галама и пометња, тако да је интервенисала полиција.
Откривено је да иза свега стоји Стефан Антиохијски.
82
одлукама у вези са овим, сабор је, вођен Осијом, могао да пређе
на нову тему – састављање канона.
КАНОНИ САБОРА У САРДИКИ У КОНТЕКСТУ

АРИЈАНСКЕ КРИЗЕ
Најзначајније дело сабора није се тицало онога ради чега је

сазван - помирењa Истока и Запада, нити одбранe никејске вере,
већ се односи на каноне који су на сабору донети и који су ушли
у зборник канона Васељенске Цркве. Донет је 21 канон, а многи
од њих су директно изазвани насиљем које су вршиле вође
јевсевијеваца на Истоку, над браниоцима Никејског ороса. Из тог
разлога, смисао канона је могуће схватити једино у контексту
тадашње аријанске кризе. Посматрани изван тога, неки од ових
канона наводе на потпуно погрешно схватање, супротно својој
првобитној намери.
Сардичке каноне имамо сачуване у две верзије: грчкој и
латинској. Разлика међу њима није само у језику, већ постоје и
редакцијске различитости. Грчка верзија сачувана је код Јована
Цариградског (VI век), а латинску имамо у три важна западна
канонска зборника: Prisca, збирка Дионисија Малог и збирка
Исидора из Севиље. Ова три текста су веома слична и јасно је да
потичу од једног латинског оригинала.
Због свог садржаја, о чему ће више речи бити касније,
аутентичност канона је средином XIX века, када се на Западу
распламсава борба за и против папског ауторитета и
непогрешивости, више пута довођена у питање. Први пут је то
озбиљно учињено 1846. године, од стране Џ. Шеперда.
Аргументе које је он понудио поновио је, додавши нове,
Јохан Фридрих 1901. године. Њему се придружио
англикански бискуп Ј. Вордсворт „али је истовремено изазвао
озбиљне критике бројних истраживача, међу којима Тарнера,
83
Функа и Душена.“95 М. Фридрих је био нови борац против
аутентичности ових канона, тврдећи да су апелациони канони,
које су присталице папске непогрешивости тако радо
злоупотребљавали, били накнадно додати. Међутим, његови
противници, пре свих Тарнер и Бабит, су доказали да се сардички
канони помињу већ 348. године (један од њих се сасвим тачно
излаже) на сабору у Картагини, од стране епископа Гратуса. Уз
то, канони за које је Фридрих тврдио да су накнадно додати
„налазе се истовремено у латинској серији, грчкој и у латинској
верзији ђакона Теодосија, која представља део једне збирке
познате данас као збирка која потиче из доба Атанасија.“96 Не
улазећи сада у детаљну анализу аутентичности канона из
Сардике, што би одузело превише времена и простора и
представљало скретање са главног тока овог рада, може се
констатовати да, након више деценија сукоба између оних за и
оних против „аутентичност Сардичких канона у целини више
није предмет расправе.“97 Већина канона је донета на предлог
Осије Кордовског, који је и председавао сабором, док је
Гауденције из Наиса предложио 4, 18. и 20., а Аеције Солунски
16. канон.
Пре него што пређемо на такозване апелационе каноне (3., 4. и
5.), укратко ћемо се задржати на осталима, на основу којих
можемо добити извесну слику о Цркви у Илирику, као и о неким
аспектима аријанске кризе тог времена.
Тако је на основу 6. канона, који забрањује постављање
епископа у мањи град или место за које је довољан свештеник,
јасно да је Хришћанство у то време већ било широко
распрострањено у Илирику, толико да је претила опасност да се
постављањем превеликог броја епископа омаловажи њихово име
и част.
Канон 10. прописује да у условима масовног приступања
Цркви у IV веку, када више није било могуће, као раније,
95
Hess 2002, 114
96
Зелер 2005, 247
97
Hess 2002, 116
84
темељно проверавати свакога ко је могао бити хиротонисан у чин
епископа, сваки кандидат за овај чин прво прође службе чтеца,
ђакона и презвитера, и то у довољном временском периоду, да би
се испитале његове особине.
Канон 12. говори о епископима, дозвољавајући им да, уколико
имају имање изван подручја своје катедре, могу три седмична
дана да употребе за убирање летине, с тим да одлазe на
богослужење у оближњи храм, да би се видело да нису свргнути,
односно да епископ није „остао без црквене службе“.
Канони 7, 8. и 9. баве се епископским посетама царском двору.
То је била потпуна новина за Цркву, настала у новим условима из
времена цара Константина, када римски император престаје да
буде прогонитељ хришћана, а постаје битан учесник, често пута и
пресудан, у дисциплинским и догматским споровима Цркве.
„Царски двор је ускоро постао арена за надметање епископских
интереса што је, заузврат, императору омогућило не само да
сазива саборе ради решавања црквених спорова већ и да утиче на
та решења, онако како му је одговарало.“98 Лоше стране ове тесне
везе између Цркве и државе видљиве су нарочито након сабора у
Никеји, када јевсевијевци, предвођени Јевсевијем
Никомидијским, својим сплеткама и утицајем на двору успевају
да свргну све важније антиаријанце на истоку. Наведени канони,
иако конкретно (7. канон) помињу афричке епископе („јер многи
између епископа не престају полазити у војнички табор (царски
двор), а нарочито епископи африкански“), највероватније су
имали у виду и ове махинације јевсевијеваца, па тако
установљују „да никакав епископ не смије у војнички табор
одлазити, осим оних, које најблагочестивији цар наш својом
граматом позове“ (7. канон). Уколико неки епископ има посебне
молбе или потребе, 8. и 9. канон прописују да такав пошаље
ђакона, који ће цару пренети жељу епископа.
Највећи број канона је посвећен, тада очигледно горућем,
проблему премештаја епископа и других клирика. Са престанком
98
Hess 2002, 202
85
гоњења, Цркви прилазе и они који постају хришћани не због вере
у Свету Тројицу, већ због овоземаљских разлога. Тако и
епископски положај више не представља само првенство кроз
служење и бригу за вернике, већ, онима који за тим жуде, нуди
могућност части и власти световне природе (куда то може да
одведе показује и ранији случај раскалашног и бестидног Павла
Самосатског, и, нажалост, не само њега). Ова нова страна
епископског чина дала је повода некима да напуштају своје
епархије у потрази за бољим, односно, угледнијим и богатијим.
„Пракса мењања епархија зарад амбиција не јавља се као
специфичан проблем пре IV века.“99
Први канони који се баве овим новонасталим проблемом
донети су на сабору у Арлу 314. године, затим у Никеји 325. и у
Антиохији, исте године. У смутно време након Првог
Васељенског сабора, када су јевсевијевци безаконо свргавали и
протеривали епископе који им нису одговарали и постављали
своје, и када су на врх испливали многи којима је епископски чин
био само покриће за властољубље, оваквих примера било је
много. Сардички канони, иако не помињу директно ове случајеве,
изазвани су њима.
Тако се први канон бави оним епископима који желе да пређу
из мањег у већи град, вођени „страшћу за већим добитком“ и
жељом „да добију на изгледу већу власт“. Овакве Сардички сабор
осуђује на најстрожу казну, односно свргавају се и забрањује им
се причешће чак и са обичним верницима. Два посебна догађаја
су, највероватније, изазвала доношење овог канона – покушај
Валента из Мурсе да се домогне Аквилејске катедре и прелазак
Јевсевија Никомидијског на катедру Констатинопоља 338.
године, који је постао седиште императора. „На основу сардичке
посланице папи Јулију и Јулијевог личног писма јевсевијевцима
јасно је да је први канон изазван случајевима овакве врсте.“100
99
Hess 2002, 164
100
Hess 2002, 167
86
Канон 2. је блиско повезан са првим, а односи се на оне који
свој прелазак на „бољу“ катедру покушавају да оправдају
„наводећи да су му од народа послани били писмени позиви“
(канон 2). За ово је прописана казна каква не постоји ни за један
други преступ – забрана причешћа „ни при часу смрти“.
„Каноничка је практика постојала, да је и народ учествовао у
изборима епископа, и у опће за епископа је био хиротонисан онај,
кога је народ тражио и жељео (I Ва. 4. и тумач.).“101 Први
Васељенски сабор је својим 4. каноном дозволио могућност да
епископ мање епархије пређе на већу, уколико му од народа те
епархије дође писмени позив, али овај сардички канон одбацује
ту могућност, јер, како каже „лако је да су у оваквој прилици
могли бити неки поједини даровима и новцем купљени, те
извикали некога у цркви, као да га народ жели за епископа
имати.“ (канон 2.). „У сардичкој посланици папе Јулија Валенс се
описује као онај који је нахушкао бунтовну групу у цркви у
Аквилеји да демонстрира у његову корист,“102 па је тако и овај
канон, највероватније, изазван аријанским махинацијама.
Канон 13. који забрањује епископу да прима и оправда туђег
клирика који је свргнут од стране свог епископа, па без дозволе
прешао другом, прописује да епископ који то учини „мора
одговарати пред епископима кад се ови саберу“. Овим проблемом
бавило се неколико ранијих сабора, „(Ап.12, 13, 16, 32, 33; I вас.
5; антиох. 6; картаг. 11, 29, 133; соф. 1)“103, а разлог за његово
поновно истицање налазимо у документима везаним са сабор у
Сардики. У Енциклики сабора се каже: „Поред свега тога, они не
само да су примали оне који су раније били свргнути и
изопштени из Цркве због Аријеве јереси, већ су их узвисили на
више место“, а иста оптужба је поновљена и у саборском писму
папи Јулију.
Повод, ако не и узрок, за доношење 17. канона био је,
несумњиво, прогон Св. Атанасија и осталих антиаријанаца. На
101
Милaш 2004, 105
102
Hess 2002, 169
103
Милaш 2004, 123
87
подстицај епископа Олимпија из Тракије, Осија је предложио
канон по којем епископ који је прогнан „због свог знања, или
ради исповиједања католичанске вјере или што је истину бранио,
пак да избјегне опасност, а са свијем је невин био подвргнут
оптужби, дође у други град“ има право да се у том граду задржи
све док не буде могао да се врати или да се ослободи од увреде и
оптужби. Овај канон представља изузетак од онога што је
прописано 11. и 12. каноном, који забрањују епископима
одсуство са своје катедре дуже од три седмице. Случајеви Св.
Атанасија и осталих епископа који су после прогонства од стране
јевсевијеваца нашли уточиште у Риму, где су се задржали до
даљњег, свакако да нису могли да потпадају под 11. и 12. канон,
тако да 17. канон можемо посматрати као неку врсту амандмана
на ова два канона.
Посебан део канона представљају такозвани апелациони
канони. То су 3, 4. и 5. канон, који папи Јулију дају нарочита
овлашћења у вези са апелацијама поводом прогнаних епископа са
истока. „Ово треба подвући с обзиром на чињеницу да су касније,
кроз историју Цркве, па можемо рећи и до данас, многи,
занемарујући опште околоности у којима су ова правила настала,
у њима тражили потврду и оправдање за сасвим друге тежње, као
што је, рецимо, обавеза свих епископа да апелују на епископа у
Риму и потврда за теорију о папском примату у Цркви.“104
Канон 3, који се бави сукобима између епископа једне
области, између осталог, каже: „А ако је који био осуђен због
каквога посла пак држи да његов посао није хрђав, него добар, и
да би требало суд поновити, то, ако је вашој љубави угодно,
одајмо пошту успомени апостола Петра, пак нека они, који су
судили, напишу Јулију, епископу римскоме, да се, ако је
потребито, понови суд код сусједних епархији епископа, и нека
он назначи дотичне, који ће разабрати посао“.105 Да би се овај део
канона исправно схватио, неопходно је размотрити историјске
104
105
Милaш 2004, 106
88
околности у којима је донет. То је време прогањања
православних епископа са истока, који су, сасвим разумљиво,
одлазили на запад, где је главна катедра била Римска, којом је
управљао папа Јулије, а владар је био Констанс, заштитник
православних. Источни цар Констанције и јевсевијевци су без
икакве стварне кривице оптужених доносили пресуде на
источним саборима, на којима су оправдавали своје безакоње.
Папа Јулије, заштитник никејске вере и најугледнији епископ
Запада, био је онај коме су се прогнани епископи обраћали са
жељом да се њихов случај преиспита и донесе праведна одлука.
То је, дакле, била особита историјска појава која се није
догодила ни пре ни после аријанске кризе, па и канони, донети у
вези са тим, имају исти карактер. „Као такво ово (3.) правило,
исто и слиједећа два, не спадају у γενικοι или καθολικοι κανονες,
која би дакле имала важност за сву васељенску цркву и за сва
времена, него спадају у ιδικοι κανονες, или још тачније у
προσωπικοι (лична), која као таква имају значаја и важности док
постоје одређене прилике.“106 Уз приврженост никејској вери
папе Јулија и западног цара Констанса, још један фактор је
утицао на доношење ових канона. То је био посебан углед и
положај римске катедре на Западу. Као Црква основана од стране
апостола и као царски град, Рим је за Запад представљао оно што
су Консантинопољ, Антиохија и Александрија представљали за
своје области – духовни и административни центар, чији су
епископи имали право да доносе коначне пресуде и одлуке за
епархије и епископе у свом надлештву. Како на Западу није било,
сем Рима, ниједне катедре од таквог значаја, природно је било да
сабор у Сардики, која је припадала западном делу царства, и који
је (сабор) био састављен од, скоро искључиво, епископа са
запада, донесе каноне који су римском епископу Јулију давали
посебна овлашћења, која су се, међутим, тицала само западних
епископа, а не целе Васељенске Цркве.
106
Милaш 2004, 108
89
Канон 4. је био у тесној вези са 3. и представља његову
разраду. Он гласи: „Ако је један епископ био свргнут судом
дотичних сусједних епископа, пак послије истакне, да му још
припада право да се правда, у таквом случају не треба другога на
његов пријесто постављати дотле, док римски епископ,
разабравши посао, не изрече своју одлуку о томе“. Овај канон
даје осуђеном епископу право апелације римском папи, који,
уколико нађе за потребно, може да сазове нови суд, сачињен „од
сусједних дотичној митропол. области епископа,“107 до чије
пресуде катедра осуђеног епископа мора остати упражњена. Овај
канон је донет на предлог Гауденција, епископа Наиса, и
несумњиво је изазван злим обичајем јевсевијеваца у Илирику,
који су се састајали на обласним саборима, свргавали епископа
никејца и на његово место постављали свог кандидата. „То су
радили тако брзо и спонтано да збачени епископ није имао
практично времена ни да се жали и оправдава пред вишом
судском инстанцом.“108 Доношењем овог канона, који је епископу
Рима давао право сазивања новог сабора који би преиспитао
одлуку претходног, Сардички сабор је настојао да обузда
самовољу и безакоње антиникејаца.
Допуна 3. и 4. канона дата је у 5, који претходним правима
римског епископа Јулија у вези са пресудом додаје и ово: „Ако ли
пак дотични, који тражи да се његов посао опет новом разбору
подвргне, молбом својом приволи римскога епископа да ради
односнога суда пошље и од своје стране презвитере, то нека у
власти тога епископа буде, у колико за добро и за потребито нађе
и одреди, послати такве презвитере, који ће влашћу онога који их
је послао, заједно са епископима судити“.109 Овај канон, дакле,
даје могућност папи Јулију да, уз сазивање сабора који би чинили
епископи суседне митрополије, пошаље и своје изасланике –
презвитере, који би учествовали у раду сабора.
107
Милaш 2004, 111
108
109
Милaш 2004, 111
90
Ове каноне, који су се односили на конкретно време аријанске
кризе и конкретну територију Римске патријаршије, поједине
папе су ускоро покушале да тумаче и користе у циљу ширења
своје моћи и власти над целокупном Црквом. Ти покушаји су
неславно завршили и дуго времена се нису понављали, све до
папе Николе I (858 – 867) и Псеудоисидорових декреталија,
збирке углавном фалсификованих канона и докумената, који су
папи давали теоретску основу за увођење потпуно нецрквеног и
антицрквеног принципа – апсолутног примата римског епископа
над свима осталима.
ДАЉИ ТОК АРИЈАНСКЕ КРИЗЕ
Резултат Сардичког сабора био је управо супротан ономе што

се од њега очекивало. По речима Сократа „после овог догађаја
одвоји се запад од истока.“110 Западни су сада били сигурни да је
Исток аријански, док су Источни били сигурни да је Запад
савелијански. Ипак, западни епископи, користећи подређени
положај Констанција у односу на Констанса, шаљу изасланике са
саборским одлукама на исток. То су били Евфрат Колонијски и
Викентије Капуански, који у Антиохију стижу пре Пасхе (која је
падала 15. априла) 344. године. Стефан Антиохијски, један од
вођа Источних, користећи се опробаном јевсевијевском методом,
покушава да намештеним скандалом осрамоти и понизи западне
епископе. Међутим, његова сплетка бива откривена, па он сам, по
налогу сабора који је Констанције сместа сазвао, бива осуђен и
свргнут.111 Сабор је донео и једно вероисповедање, са циљем да
још једном западне оптужбе за аријанство Источних покаже као
неосноване. То је V Aнтиохијска формула, звана η μακροστιχος
110
111
У то време цар Констанције је боравио у Антиохији због рата са
Персијом. Након открића Стефанове сплетке, сазвао је сабор локалних
епископа, који је довео Леонтија на место Стефана.
91
εκθεσις (вишередно изложење), због своје дужине. „На западну
оптужбу да Источни проповедају три издвојене ипостаси као три
одвојена Божанства, Антиохијци одговарају да они стварно
признају Оца, Сина и Духа као три самостално постојећа лица
τρια πραγματα, као три „факта“, али не као три Бога, и да не
одвајају Оца од Сина.“112 Веру у једно Лице (Ипостас) која се
исповеда у „питакиону“ Сардичког сабора, Источни одлучно
одбацују као и учење да је Син рођен по некаквој нужности (ово
је јасна осуда Маркела) а не по вољи и хтењу Оца. Новина овог
символа је сликовит термин περιχωρησις (додиривање) који
Источни користе у својим даљим детаљним објашњењима односа
Божанских Личности:
„Верујемо да се Они непрекидно међусобно додирују и да
међусобно постоје нераздвојиво. Син се директно додирује са
Оцем, тако да цео Отац смешта у своје наручје Сина и да цео Син
зависи, то јест, да је урастао својим бићем у Оца и да Он Један
непрекидно пребива у Очевим недрима. Дефинишемо да Он Јесте
заиста рођен из Једног Оца и да је Он Бог Савршен по јестаству и
Бог Истинит и Оцу Сличан у свему“ – ομοιος κατα παντα. Израз
омиос – сличан, подобан, касније је употребљен у више формула,
а по њему је и једна струја Источних – „омијци“ добила име.
Пета антиохијска формула представља колико изложење вере,
толико и осуду Маркела и његовог ученика Фотина, којег у
формули називају σκοτεινος (мрачњак), због таме његове јереси.
Фотиново јеретичко учење је било разлог сазивања првог сабора
у Сирмијуму па ће о њему више речи бити касније. Сабор у
Антиохији је своју формулу послао на Запад преко нарочито
изабраног изасланства.
Констанс је вршио притисак на Констанција да на Истоку
спроведе одлуке Сардичког сабора, што је овај невољно и
учинио. Године 345. умро је епископ Григорије, који је управљао
Александријском црквом. Није више постојао ниједан ваљани
изговор којим би Констанције одлагао повратак Св. Атанасија на
112
92
Александријску катедру. Након три писмена позива која је
Констанције упутио Св. Атанасију (што је Св. Атанасије намерно
чекао, да не би касније Констанције могао да повуче своју
одлуку) александријски светитељ се 346. године вратио својој
пастви, која га је радосно дочекала око сто четрдесет километара
пре града. На катедру се вратио и Павле Цариградски, а то је
покушао и Маркел, али без успеха, пошто га је верни народ –
чувар православне вере, спречио у томе, дигавши буну због
његових јереси.
93
ПРВИ САБОР У СИРМИЈУМУ
МАРКЕЛОВ НАСЛЕДНИК ФОТИН СИРМИЈУМСКИ
Године 345, у Милану (Медиоланум) одржан је сабор који је

осудио епископа Сирмијумског Фотина, чије је учење било тако
очито јеретичко да није могао очекивати подршку ни са запада ни
са истока. Фотин је био ђакон и ученик Маркела Анкирског док је
овај још био на Анкирској катедри. Затим постаје Сирмијумски
епископ, а због свог широког образовања и вештине у
беседништву, уживао је велико поштовање код својих верника.
„Саставио је списак јереси, у коме је, каже Сократ, заборавио
само своју, и то неће бити његово једино дело јер, по Светом
Јеролиму, написао је више томова, од којих је најзначајнија
расправа Contra Gentes и једна друга, Ad Valentinianum“113.
Ниједно његово дело није сачувано, а о учењу Фотиновом
податке можемо добити из анатема које је више сабора бацало на
Фотина, као и из дела Св. Епифанија Кипарског „Панарион“ и
дела Вигилија из Тапса „Dialogos Contra Arianos“. Фотин није
био само понављач погрешног учења Маркела, већ се у многим
стварима показао као ученик који је превазишао учитеља,
додавши Маркеловим јересима своје сопствене.
Полазећи од Маркеловог учења, по којем су Отац и Син
потпуно различити појмови и по којем је Христос постао Син у
тренутку оваплоћења а до тада је био само Логос, Фотин је
тврдио да је предвечно рођење немогуће и да је Христос Син
Божији не зато што је рођен од Оца већ због својих заслуга.
Фотин је разрадио Маркелову јерес и тврдио да „рођење“ не
може бити примењено на Бога у смислу у ком се примењује на
људе, јер рођење подразумева раздвајање на делове, што је
немогуће по самом појму о Богу. По Фотину, рођење које се
113
Зелер 2005, 251
94
помиње у Св. писму требало би разумети у смислу усиновљења,
као што се за оне који верују у Христа каже да су рођени од Бога.
Како, тврдио је даље Фотин, Христос није постојао пре
оваплоћења, тако се сва јављања Бога у Старом завету односе на
Оца. „Христос, тврдио је Фотин, није постојао пре Адама, већ
Адам пре Христа.“114 Примењујући исту логику и у вези са
Светим Духом, по којој је немогућа „дељивост“ Бога, Фотин
Треће Лице Свете Тројице идентификује са Логосом.
„Али Фотин се разилази са Маркелом у најважнијој ствари:
Маркел је енергично заступао мишљење да Логос у Богу δυναμει
заиста постоји, и Он је управо у Богу ενεργεια.“115 Фотину је ово
разликовање које је постојало код Маркела изгледало сувишно и
он је Логоса прогласио за силу у Богу у смислу у ком је разум
сила у човеку. „На тај начин, Фотин је придавао Богу „силу и
реч“ као особину или стање – потпуно исто као што су ово
схватали и аријанци.“116
По питању Христологије, Фотин је, такође, превазишао
Маркела у јереси. За Маркела је Логос био личност Христовог
земаљског живота. За Фотина, Христос је био обичан човек који
је рођен на обичан, природан начин, а Сином Божијим је постао
због својих заслуга и врлина. То се догодило у тренутку крштења,
када је Исус рођен од Светог Духа, поставши духоносац у смислу
у ком су то били и пророци, али у највишем степену. Ово се
подудара са учењем Павла Самосатског и осталих динамиста.
Јасно је да је код Фотина била неизбежна она јерес за коју су
редовно оптуживали Маркела, и то у свом екстремном облику –
не само да је царство Христово морало имати краја, већ је и сам
Христос, као обичан човек, морао имати свој крај. Јасно и
отворено ширећи своје учење, Фотин је морао представљати
велику срамоту за свог учитеља Маркела, као и за све Западне,
који су Маркела штитили и сматрали га православним. „Био је
очит пример онога што се може десити са онима који тако круто
114
Hanson 1988, 237
115
116
95
истичу постојање само једне ипостаси у Божанству и колико лако
они могу пасти у понор Савелија.“117
Овом сабору, одржаном у Милану 345. године, првом у низу
оних који су осудили Фотина, присуствовали су поред западних и
источни епископи, изасланици Антиохијског сабора из 344.
године, на којем је донета Пета антиохијска формула. Западни су
тражили од источних да заузврат осуђивању Фотина осуде
аријанство, али су ови то одбили и напустили сабор. Како је
Фотин и након осуде остао на катедри, подржаван од стране своје
пастве, он поново бива осуђен на следећем сабору у Милану 347.
године, којем су присуствовали и цар Констанс и папини
изасланици.118 Међутим, и ова осуда је остала без резултата
поново захваљујући „factionem populi“, како пише Св. Иларије.
Овом сабору су доставили своје вероисповедање, у којем
одбацују аријанство и прихватају Никејску веру, па и израз
омоусиос двојица западних јевсевијеваца – Валент и Урсакије.
Они су се појавили на сабору како би се прикључили Западнима,
јер су се, наводно, покајали. Ово је био само маневар којим су ова
двојица желели да сачувају своје катедре, схвативши, након
спровођења одлука Сардичког сабора, да се Западна, никејска
група налази у много повољнијем положају од Источних.
Фотинова јерес није била усамљена на Западу, већ је
представљала крајњи израз схватања по којем је основна особина
Бога јединство у Божанској суштини, које је изнад различитости
Божанских Лица. Ово схватање је било, у већој или мањој мери,
стално присутно код многих на Западу и на крају је довело до
кварења вере у исхођење Светог Духа, односно, до филиокве, где
узрок и извор Духа Светога није више Отац, већ Божанска
суштина, односно, по таквом учењу, Дух Свети исходи и од Оца
и од Сина. У циљу борбе против остатака аријанства који су на
Западу дуго живели, Западни су на једном од сабора „589. године
117
Hanson 1988, 238
118
Сабор је вероватно сазван ради осуде Фотина и учвршћивања пози-
ције западних епископа.
96
унели овај додатак или интерполацију у Никео-цариградски
Символ вере.“119
У исто време, када Фотин бива осуђен на саборима у
Антиохији и Милану, у Галији, у граду Колоњи (Colonique
Agrippinae) године 346. одржан је мањи сабор на којем је осуђен
Евфрат, епископ тога града. О Евфрату се мало зна, осим да је
потписао одлуке Сардичког сабора и да је био један од двојице
изасланика у Антиохију из Сардике. Одлуке овог сабора сачуване
су и по њима је могуће створити слику јеретичког учења Евфрата.
Сабор га оптужује за следеће:
„1) да пориче да је Христос Бог (Christum Deum negat) (гл.
2; 3; 5) и да порицањем Христовог Божанства хули и на Духа
Светога (гл. 6; 9; 10; 14);
2) да пориче да је Христос ,,био пре свих Господ и Бог наш“
(primordialem Dominum et Deum nostrum) и „да је постојао од
искони“ (гл. 8); и
3) да је „тврдио да је Христос био само човек“
(tantum nudum hominem asserit Christum) (гл. 8).“120
Акта сабора се нагло прекидају, тако да саборске одлуке које
се тичу осуде Евфрата недостају. Исто тако, нема помена ни о
другима који су, евентуално делили са њим иста јеретичка учења,
нити се помиње веза Евфрата са Фотином, који је био оптужен за
тако рећи исте јереси. О Евфрату пише и Валеријан из Ауксере
помињући сабор у Колоњи и Евфратово учење. „Према
Валеријану, Еуфрат је порицао пре-постојање Христа, јављање
Христа пророцима и то да је Христос био са Богом Оцем („cum
Deo Patre“) пре стварања света.“121 Монархијанизам на Западу
очигледно није био превазиђено искушење. Прихватање Маркела,
(не)скривеног монархијанисте, вера у једну ипостас Св. Тројице у
Сардичком вероисповедању, Фотин Сирмијумски и Евфрат
Колоњски, претстављају сведочанство о непрекидној опасности
која је постојала на Западу, да се борба против Аријевог
119
120
Williams 2006, 5
121
Beckwith 2007, 616
97
раздељивања Свете Тројице претвори у поништавање ипостасних
разлика Једног Бога у Три Лица. Свети Иларије, у свом делу De
Synodis, упозорава своју сабраћу епископе „ „Многи од нас“,
говори он са жаљењем, „тако проповедају о једној суштини Оца и
Сина да би могло изгледати као да проповедамо не толико
побожно колико непобожно.“ Богословље једне суштине је
кориштено да би се доказало да би Божанско јединство требало
схватити у смислу „јединствености“ једне постојеће личности
или да је Божанска природа „једна и једина, иако названа двема
именима“, али да је Син део Оца као да Отац одваја део себе.“122
Дакле, језик Никеје није био гаранција за очување праве вере у
јединство, али и различитост Оца и Сина, уколико се не тумачи
на прави начин. Као што је на Истоку било оних који, из страха
од савелијанизма нису прихватали израз омоусиос, а нису били
аријанци већ православни, тако је и на Западу било оних који су,
прихватајући овај израз и, наизглед, Никејски орос, били заправо
монархијанисти одевени у рухо праве вере. Фотин, дакле није био
једини своје врсте, већ можда најгласнији, па је, као такав,
привукао пажњу како Источних, тако и Западних.
Како ни трећа осуда Фотина на сабору у Милану 347. године
није дала резултата, против њега је донета још једна одлука, овог
пута у Сирмијуму. Сабор је одржан крајем 347. или почетком
348. године, а њему су присуствовали представници Истока.
Изненађује оволика слобода Источних, с обзиром да је Сирмијум
припадао Западном делу царства, али објашњење за то може бити
евентуално присуство цара Констанција у Сирмијуму, кога
видимо у Милану у пролеће 348. године, па би било сасвим
могуће да је паузу на овако дугом путу од Истока до Милана
Констанције направио у Сирмијуму, једном од важнијих градова
Илирика. Одлука овог скупа ће такође бити бесплодна, пошто ће
Фотин и даље остати на својој катедри. Ово не би требало да
чуди, јер се смелост Источних сигурно није допала Констансу, па
122
Williams 2006, 6
98
се није ни потрудио да Фотина уклони, иако су и Западни донели
исту одлуку.
Да су епископи окупљени у Сирмијуму били, заправо,
аријанци „јасно је из кратког символа који стоји као увод у
саборска писма, и у којем кажу: „Profitemur…et unum unicum ejus
Filium, Deum ex Deo, Lumen ex Lumine, primogenitum omnis
creature“.“123 Јасно је дакле да намере учесника сабора нису биле
усмерене само на осуду Фотија, већ и на поновно оживљавање
аријанства. Имена учесника сабора су непозната. Судећи по
проаријанској тврдњи да је Син Божији „primogenitum omnis
creature“ вероватно је реч о јевсевијевцима, увек блиским
царском двору. Потврђујући пријем Фотинове осуде на сабору у
Милану, они ће подсетити Западне „да, ако је епископ из
Сирмијума отишао толико далеко на путу заблуде, онда је за то
криво образовање које му је пружио његов учитељ из Анкире“124,
односно Маркел. Користећи случај Фотина, учесници сабора ће
поново изложити читаву историју Маркелових осуда и оправдања
и оспорити исправност одлуке Сардичког сабора у вези са њим.
Занимљиво је да ће они на крају овог писма, као аргумент више
навести и чињеницу да је и Св. Атанасије прекинуо општење са
Маркелом. Свети Атанасије је то заиста и учинио, увидевши
непоправљивост и истрајавање Маркела у јереси и о томе је и
обавестио овог који се тада налазио негде у Илирику.
Фотин је, дакле, био осуђен и од Западних и од Источних,
Валент и Урсакије су се писмено одрекли својих грешака,
покајали се за све што су учинили против Св. Атанасија, одрекли
се Арија и аријанства, уз обећање да се више неће упуштати у
такве ствари и на крају послали писмо у којем Св. Атанасија
називају братом и изјављују да су у јединству са њим. Изгледало
је да сукоб између Истока и Запада јењава и да ће временом
мирним путем јединство бити поново успостављено. Догађаји
који нису имали директног додира са овим црквеним сабором
123
Hefele 1894, 192
124
Зелер 2005, 255
99
показаће ускоро да је ово примирје било лажно и сукоби ће
поново букнути свом силином.
ОСУДА ФОТИНА
И ПРВА СИРМИЈУМСКА ФОРМУЛА
Утицај римских императора Констанса и Констанција на

црквена збивања у овом периоду, био је, ако не пресудан, онда
сигурно изузетно значајан. Одлуке сабора, како Западних тако и
Источних, често су остајале мртво слово на папиру, уколико нису
биле спровођене царском вољом и силом. Хришћанска вера је
постала један од најбитнијих чинилаца стабилности Римске
империје и ниједан од важнијих догађаја у Цркви није могао
проћи без интересовања, па и учешћа државе, односно, цара.
Исто тако, и политички и војни догађаји остављали су дубоке
последице на развој и живот Цркве.
Године 350. узурпатор Магненције, заповедник кохорти Јована
и Херкулијана, прогласиће се императором и убити Констанса.
Ускоро се и генерал Ветраније проглашава за цара у Сирмијуму и
нуди савез Констанцију у борби против Максенција. Крајем 350.
Констанције среће Ветранија код Па де Сука, чија војска прилази
Констанцију. Констанције поклања живот Ветранију, придружује
источном делу царства Илирик и постаје једини цар насупрот
Магненцију, којег и побеђује након три године. У току тог
периода често пута ће боравити у Илирику, посебно у
Сирмијуму, који постаје центар његових активности у овој
области.125 Тријумф Констанција значио је и тријумф источних
епископа, који су сада, под окриљем императора, могли слободно
да наставе прогон никејаца и никејске вере.
Због упада варвара у Илирик, што је у то време претстављало главну

125
претњу Римском царству, Сирмијум постаје седиште императора који је

одатле управљао војним операцијама.
100
Констанције се у Сирмијуму сместио у октобру 351. године, а
убрзо су за њим почели да пристижу неки од вођа Источних, увек
присутни у његовој близини. Оно што је започео Јевсевије
Никомидијски са својом групом, која је непрекидно била уз
императора, чинећи некакав стални синод, наставили су његови
наследници, увек спремни да своје одлуке спроводе пре свега
силом царске моћи. Због тога је било потребно бити стално у
близини императора. Куда се кретао император и „његов епископ
се кретао с њим; видимо га како се окупља веома далеко од
Истока, у Сирмијуму, у Милану, у Арлу. Тешко може да се
замисли да постоји боље организовано епископско тело којим се
лакше управља“.126 Тек што се сместио у Сирмијуму,
Констанције сазива сабор који је требало да најзад реши питање
Фотина, који је и даље био на катедри Сирмијума. Овај
малобројни сабор чинили су епископи са Истока, којима су се
радо придружили Валент и Урсакије, погазивши све оно што су
недавно рекли. По Светом Иларију присутни су били: „Narcis iz
kraja Neronias ali Eirenopolis v Kilikiji, Teodor iz Herakleje v
Evropi, Bazilij iz Ankire v Galatiji, Evdoksij iz Germanicije v Koile
Siriji, Demofil iz Beroje v Trakiji, Kekropij iz Nikomedije v Bitiniji,
Silvan iz Tarza v Kilikiji, Urzacij iz Singiduna v Prvi Meziji, Valens
iz Murse v Drugi Panoniji, Evagrij, Hirenej, Eksuperancij, Terencijan,
Basus, Gavdencij, Makedonij iz Mopsuestije v Kilikiji, Markus iz
Aretuze v Koile Siriji, Akacij iz Cezareje v Palestini, Julij, Surin,
Simplicij in Junior“.127 Већина ових епископа били су главни
учесници сабора у Антиохији (341), сабора источних у Сардики
(343) и сабора у Антиохији (344) када је донето вероисповедање,
такозвани „макростихос“.
Извори из којих сазнајемо ток и одлуке сабора су дело Св.
Атанасија „О саборима“, Св. Епифанија, „Панарион“ (71. 1 – 5),
као и Сократова и Созоменова Историја (Сократ, „Црквена
историја“ (2. 29 – 30) и Созомен „Црквена историја“ (4, 6)), мада
126
Зелер 2005, 258
127
Cedilnik 2004, 187
101
њих двојица мешају овај сабор са сабором који је одржан у
Сирмијуму 357. године. Управо због тога није нам познат
детаљан ток сабора. Извесно је да је сабор донео једно
исповедање вере, заправо поновио је IV Антиохијску формулу,
допунивши је са 26 анатема. Друго дело сабора је био диспут
између Фотина и Василија Анкирског, који је завршен поразом и
осудом Фотина и његовим коначним свргнућем.
Вероисповедање које је названо I Сирмијумском формулом
гласило је:
„Верујемо у једног Бога Оца, сведржитеља, који створи и сазда
све; од кога носи име и што је на небу и што је на земљи. И у
јединороднога Сина Његовог, Господа нашег Исуса Христа, Који
је рођен од Оца пре свих векова, Бога од Бога, светлост од
светлости, кроз кога је произашло све што постоји и на небесима
и на земљи, и што се види и што се не види, Реч, Премудрост,
истиниту Светлост и Живот, Који је у последње дане ради нас
постао човек, и родио се од свете Дјеве, Који би распет и умре,
Koји би сахрањен и васкрсну из мртвих у трећи дан, Који се
узнесе на небо и седи с десне стране Оца, и Који ће доћи да суди
живима и мртвима, и дати свакоме по заслузи шта је радио, и
Његово ће Царство трајати у вечност; у колико ће Он седети с
десне стране Оца не само за садашњих времена, него и за оних
која ће настати. И у Духа Светога, Утешитеља, кога Господ обећа
послати апостолима по узласку на небо, Кога је и послао да их
научи и да им напомене све, кроз Кога се освештавају душе које
искрено верују. А који тврде да је Син од ништа или од друге које
личности, а не од Бога, те да је било времена или да је био век
када Њега не беше, њих света саборна Црква не признаје као
своје. Исто тако кажемо: они који тврде да су Отац и Син два
бога, такви нека буду проклети. Који признаје у Христу Бога и
превечног Сина Божијег, а ипак не исповеда да је Он заједно са
Оцем стварао, када је све створено, и тај нека буде проклет. Који
дрско говори да се нерођени делимично родио од Марије, и тога
проклињемо. Који говори за Христа који се родио од Марије да је
Син Божији по предзнању, а да нема своје биће у Богу, као
102
рођени од Оца пре свих векова, и да кроз Њега није све постало, и
тај нека је проклет. Који тврди да се Божије суштаство шири или
смањује, нека је анатема. Који говори да се Божије суштаство
раширује када рађа Сина, или који каже за Сина да је он ширење
Божијег суштаства, нека је анатема. Који говори за Сина Божијег
да је он унутрашња реч или она реч што се изговара, нека је
анатема. Који каже за Маријиног Сина да је он само човек, нека је
анатема. Који каже за Оног који се родио од Марије да је Бог и
човек, али ту казује да је Бог који није рођен, нека је анатема.
Који речи: „Ја сам Бог пре и после, и нема Бога осим мене“ (Ис.
43, 6), а које су речене против идола и лажних богова, узима
онако како их прихватају Јевреји, те не признаје Једнородног,
превечног Бога, нека је анатема. Који, када чују речи: „Реч
постаде тело“ (Јн. 1, 14), мисле да се реч претвори у тело, или да
је на себе узела тело и да се кроз то променила, нека је анатема.
Који кад чује да је Син Божији био распет, тврде као да је он или
трулио, или мењао, или се умањио, или нестао, нека је анатема.
Који тврде да речи: „Да створимо човека“ (Пост. 1, 26) није рекао
Отац Сину, него самоме себи, нека је анатема. Који говоре да се
Авраму није јавио Син, него сам нерођени Бог, или неки његов
део, нека је анатема. Који говоре да се са Јаковом није борио Син
у облику човека, него сам нерођени Бог или неки његов део, нека
је анатема. Који под речима: „Одажди Господ од Господа“ не
мисле на Оца и Сина, него тврде да је Бог одаждио самог себе,
нека је анатема јер је Син од Оца. Који слушајући за Оца и Сина,
придаје име Господа како Оцу, тако и Сину, и тврдећи да је
Господ од Господа, сматра да су то два бога, такав нека је
анатема, јер ми исповедамо Сина да чином није раван Оцу, него
му је потчињен; уколико Син није долазио у Содом без Очеве
воље, нити је сам од себе, него од Оца, који је то изволео, као што
и не седи с десне стране сам по себи, него по речи Очевој: „Седи
Мени с десне стране“ (Пс. 109, 1) који не прихвата ово, нека је
анатема. Који признаје да је Отац, Син и Свети Дух једно лице,
нека је анатема. Који каже за Светог Духа да је Утешитељ, а
говорећи то мисли на Бога Оца, нека је анатема. Који неће да зна
103
за другог Утешитеља осим за Сина, супротно речи: „Даће вам
Отац другог утешитеља, ја ћу га умолити“ (Јн. 14, 16), нека је
анатема. Који каже за Духа да је један део од Оца или Сина, нека
је анатема. Који говори да Отац, Син и Свети Дух јесу три бога,
нека је анатема. Који тврди да је Син Божији произашао по вољи
Оца исто онако као ма која саздана твар, нека је анатема. Који
говори да се Син није родио вољом Оца, нека је анатема. Који
неће да зна (прихвата) ово, нека је анатема. Који каже за Сина да
је нерођен, и да нема настанка, тај као да препознаје двојицу
којима нема настанка и који нису рођени, дакле прави два бога,
нека је анатема, јер је глава и почетак свему Син, а глава Христу
Отац, стога ми кроз Сина побожно узводимо све к једном,
беспочетном началу свега – Богу. Најпосле, остајемо верни
хришћанским појмовима, па казујемо: ко не признаје да је
Христос Исус пре свих векова, да је делао са Оцем када је све
постало, него још тврди да је Он тада добио име Сина и Христа, и
тек од тада се зове Бог када се роди од Дјеве, нека је анатема јер
је пријатељ Павла Самосатског.“128
Ова формула је дакле поновљена IV Антиохијска формула, а
оно што је оригинално дело сабора, били су анатемизми. Прва
анатема, уперена против аријанаца, налазила се уз IV
Антиохијску формулу. Осталих 26 су додате у Сирмијуму. Како
је главни разлог одржавања сабора била Фотинова, а тиме и
Маркелова јерес, највећи број анатема усмерен је против њих,
иако се њихова имена ниједном не помињу. Најмање 14 од 26
анатема се директно односе на ове јереси, укључујући и
савелијанство, као архијерес од које су Фотин и Маркел добили
инспирацију (IV, VIII – X, XIV – XXII, XXVIII). Да су творци
ових анатема имали у виду и Савелија закључујемо из XIX
анатеме, која помиње израз „просопон“, који не користе ни
Фотин ни Маркел, већ Савелије. У анатемама је наведена већина
јеретичких тврдњи Фотина и Маркела: да је Нерођени (Син
Божији) настао од Марије и да је само човек, да је Син Божији
128
104
замишљена или изговорена реч, да се у Старом завету није јављао
Логос, Син Божији, већ само Отац, и остало. Три анатеме (XII,
XXIII, XXIV) су, могуће, упућене крајњим аријанцима „иако у
овом символу нема назнака да је новоаријанство Аеција и
Евномија доспело у жижу интересовања, осим ако не посматрамо
честу употребу термина „нестворен (нерођен)“ (αγεννητος) за
Бога Оца као најаву ове школе“.129
Уз Фотина и Маркела, чија је осуда била разумљива, као и
аријанство, које је већ по обичају било осуђивано на сваком
сабору, на мети анатема нашли су се (не)очекивано, и Свети
Атанасије и Никејски орос. Несумњиво, анатеме III, VI, VII, XXV
и XXVI упућене су, директно и очигледно, иако не спомињу
никога по имену, Светом Атанасију и осталим никејцима.
Помињући израз усиа, који је уведен у богословски речник на
Никејском сабору, и који је и Фотин могао да користи у свом
јеретичком систему (наравно, на јеретички начин) аутори
формуле су вероватно хтели да Западне упозоре на „опасности“
које је са собом носило прихватање Никејског ороса. Сасвим је
могуће да стварни повод Сирмијумског сабора и формуле није
био само Фотин, већ и жеља водећих источних епископа да се,
подржани Констанцијем, обрачунају са Св. Атанасијем и
борцима за Никејску веру, што ће ускоро и покушати да учине.
Прва Сирмијумска формула „означава дефинитивни помак ка
оштријем анти-никејском учењу, иако се не може у потпуности
рећи да је оно експлицитно про-аријанско“.130 Она представља
почетак новог поглавља у историји аријанских сукоба, поглавља
у којем је изгледало да ће ова јерес успети да завлада целом
Васељенском црквом. Међутим, тамо где је почео, тамо ће се и
завршити овај успон новоаријанства – у Сирмијуму, на једном од
сабора који следе.
129
Hanson 1988, 328
130
Hanson 1988, 329
105
Расправа између Фотина и Василија Анкирског
По Сократу и Созомену, чије тврдње у вези са током овог

сабора не можемо узети без резерве, након што је сабор
прихватио формулу са анатемама, затражено је од Фотина да
учини исто. „Фотину је нуђено и саветовано му је да се потпише
на ове символе, и ако је већ био свргнут.“131 Он је овај предлог
одбио и затражио одржавање диспута на којем ће изнети и
бранити своје ставове. Констанције је именовао комисију која је
требало да донесе коначан суд о томе ко је у праву, састављену
од осам чиновника, и одредио дан расправе. Био је одређен и
нотар, задужен да запише „све говоре за и против, као и три
копије записника“132 који су, нажалост, изгубљени. У делу Св.
Епифанија „Панарион“ који је очигледно имао пред собом запис
са ове расправе, као седамдесет прва јерес наведено је
фотинијанство и дат је детаљан опис овог диспута. Учесници
сабора одредили су Василија Анкирског „човека умереног
мишљења и великог говорничког дара“133, као оног који ће
противстати Фотину, вештом софисти и беседнику. По свему
судећи Фотин и Василије су се познавали још из младости;
обојица су били из Галатије и припадали клиру Маркела, бившег
анкирског епископа. Василије Анкирски ће касније одиграти
једну од кључних улога у процесу повратка доброг дела
Источних, званих омиусијанци134, никејској вери. Сигурно је
да се већ тада одликовао проницљивошћу и расуђивањем
131
132
Hefele 1894, 198
133
Зелер 2005, 259
134
Назив омиусијанци потиче од термина омиусиос (ομοιυσιος –
подобносуштан, истоветносуштан) који је користио добар део источних
епископа. Овај израз је по свом значењу, заправо, истоветан изразу
омоусиос, што јасно говори да Исток није био полуаријански, а још
мање аријански, већ је, у страху од савелијанизма, одбацивао Никејски
орос.
106
у богословским питањима и да је због тога био изабран за
представника Источних у вербалном двобоју са Фотином, који
„слично ружној жени која је ради улепшавања намазала своје
лице, он је у току беседе износио врло неубедљиве тврдње
намерно им изврћући прави смисао у корист свог становишта“.135
Из расправе, која је због Фотинове софистичке вештине дуго
трајала, Василије је изашао као победник и Фотин је протеран. На
питање Василија о томе шта Свето писмо говори о Богу Слову,
постоји ли Јединородни пре свих векова заједно са Оцем, Фотин
је одговорио потврдно али је затим изнео своју безумну тврдњу
да Христос и Логос нису исто, и да се оно што се говори о Логосу
не односи на Сина, односно Христа. Тако тумачећи речи из
Божанственог писма „да начинимо човека по својему обличју,
као што смо ми“ (Пост. 1, 26); „пусти Господ (на Содом и на
Гомор) од Господа с неба“ (Пост. 19, 24); „и гле, као Син човечји
иђаше с облацима небеским“ (Дан. 7, 13) Фотин је, наизглед,
успевао да своју јерес прикаже као да је у складу са Светим
писмом.
Да би поткрепио своје наопако учење, Фотин је, као доказ да је
Христос млађи од Адама, наводио речи Св. апостола Павла:
„Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ са неба“
(1 Кор 15, 47). Одбацујући ово погрешно и бесмислено тумачење
речи Св. апостола, Василије Анкирски је изложио праву веру у
Оваплоћење Сина Божијег, Који је сишао с Небеса и „уселио се у
нас“ (Јн. 1, 14), односно, примио људску плот. Свети апостол
Павле не говори како ће Господ с неба сићи спустивши се у
облику човека, како тврде јеретици, већ он Господа назива
„човеком због Његовог сједињавања са плоти имајући у виду
време које је протекло између Адама и оваплоћења; а човеком „са
неба“ назива Га у смислу да је божанска Реч сишла са неба и
постала плот, како је речено: „Реч постаде тело“ и то не у оном
смислу како разуме јеретик, као да је Реч изашла од Оца и
претворила се у плот; јеретик је ово тумачио наравно у складу са
135
Св. Епифаније Кипарски, 71, 1
107
својим изопаченим размишљањима“.136 Ако је Адам постојао пре
Логоса, по коме је онда саздан и Адам и све што је Бог створио
пре њега, упитао је је Василије Анкирски. Када Бог Отац каже
„да створимо човека“, Он се не обраћа предлогом својој
унутрашњој и спољашњој речи, како је тврдио Фотин, јер то нико
не чини, већ Свом јединопостојећем Светом Слову – Логосу.
Фотин ово није порекао, већ је наставио, тврдећи да Логос
постоји у Богу од почетка, али не и Син Божији који је рођен.
Али, одговарао је Василије, уколико Син Божији не постоји од
почетка „узалудан му је труд, узалудна намера и нада и
расуђивање; јер он не каже ништа више од онога што су говорили
Јудеји који Га нису признавали“137. Бранећи основну
христолошку и сотириолошку истину, да је Христос истински Бог
– Друго Лице Свете Тројице, Василије је тврдио да свако друго
учење, какво год било, није ништа боље од јеврејског
непризнавања Христа. У јеванђељу се не каже да у почетку беше
Слово и Слово беше у Богу, већ Слово беше у Бога, и не само то,
већ и Слово беше Бог. Слово које постоји у човеку, никада се не
може назвати човеком, већ само словом човековим. Уколико,
како тврди Фотин, у тренутку стварања света Син Божији није
постојао, Василије пита кроз кога је све створено, јер се у
јеванђељу каже „све кроз њега постаде, и без њега ништа не
постаде“. „Али Фотин тврди: „Онако како посредством речи
човек ради шта жели, тако је и Отац кроз сопствену Реч, Која је у
Њему, створио све“.“138
Василије Анкирски је, затим, наводећи многе цитате из Св.
писма („Отац мој до сада дела, и ја делам“ (Јн 5, 17); „Речју
Господњом небеса се створише, и духом уста његових сва војска
њихова“ (Пс. 33, 6); „Син не може ништа чинити сам од себе него
што види да Отац чини“ (Јн. 5, 19) и друге) које Фотин никако
није могао да протумачи на свој јеретички начин, показао сво
136
137
138
108
застрањење Фотиновог учења не само у вези са Сином већ и са
Светим Духом, о Којем је овај, такође, говорио на начин Павла
Самосатског, одбацујући ипостасно постојање и једнакост
Божанства Духа Светога и Бога Оца.
Фотин је осуђен и напокон прогнан, а на његово место дошао
је Герминије из Кизика, који се убрзо прикључује Валенту и
Урсакију чинећи тзв. панонски трио који је, у годинама које
долазе, водио главну улогу у сплеткама и махинацијама ново-
аријанаца и њиховим покушајима да своју јерес наметну целој
Васељенској цркви. Уз Фотина, осуђен је и свргнут и Паладије,
епископ Ратијарије, као вођа фотинијанаца. Овај ће се, међутим,
касније прикључити аријанцима, који ће га за то наградити
повратком на катедру.
109
ДРУГИ САБОР У СИРМИЈУМУ
ШИРЕЊЕ АРИЈАНСТВА НА ЗАПАДУ
Године 353, 13. августа, цар Констанције постаје једини

владар целог Римског царства, победивши Магненција, и
проаријански источни епископи, блиски цару, сада крећу у борбу
против Западних и никејског ороса. Аргументи у тој борби нису
били богословске природе, већ државна присила и претње.
У октобру 353. године одржан је сабор у Арелату (данас Арл у
Француској), на којем су главну реч водили Валент и Урсакије
као цареви опуномоћеници. Учесници сабора, западни епископи,
тражили су да се најпре реше питања вере, а затим питања
спорних личности, као и да противници Св. Атанасија осуде
аријанство. Сабор ништа од овог није учинио, већ је, под
притиском Констанција, осуђен Св. Атанасије. Ову осуду
прихватио је цео сабор, као и изасланици папе Либерија
(наследник папе Јулија који је умро 352. године), а једини који је
одбио да осуду потпише био је Павлин Трирски, који је због тога
протеран у Фригију. Цар Констанције је два пута (мај 353. и зима
355. године) покушао да силом уклони Св. Атанасија са катедре.
Оба покушаја су пропала, пошто је верни народ одбранио свог
епископа од царске војске.
Иако су папини изасланици на сабору у Арелату прихватили
осуду Св. Атанасија, сам папа Либерије то није учинио. Захтевао
је од цара Констанција сазивање новог сабора на Западу. Овај
захтев подржали су и епископи Јевсевије Верчелски и Фортунат
Аквилејски. Цар Констанције прихватио је овај предлог и сазвао
сабор 355. године, у Милану. Међутим, одлуке сабора су биле
потпуно супротне очекивањима папе Либерија. Поново су
сабором управљали, односно манипулисали, Валент и Урсакије.
Сабору је присуствовало око 300 епископа са Запада, а „међу
њима су изразито православни став имали Јевсевије Верчелски,
110
Дионисије Милански, Лукифер Каљаријски и други“.139 Убрзо по
почетку рада сабор је, вољом Валента, премештен у царску
палату. Тамо је саборовању присуствовао цар Констанције који
је, пошто је било јасно да епископи не желе да осуде Светог
Атанасија, лично захтевао да се то учини. Свакоме ко на то није
пристајао, запрећено је прогонством па и смртном казном.
Учесници сабора покорили су се и потписали осуду Св.
Атанасија и тиме поново успоставили јединство са Источнима,
прекинуто у Сардики.
Одлуке сабора су одбили да потпишу Дионисије
Медиолански, Лукифер Калабријски и Јевсевије Верчелски, који
су због тога прогнани на Исток. Папа Либерије, такође, није
прихватио саборске одлуке и прогнан је у Верију, у Тракију, а
Осија Кордовски, који је тражио да одржавање сабора буде
слободно од царског притиска, ухапшен је и протеран у
Сирмијум.
Као реакција на ове поступке цара и аријанаца, одржан је
сабор галских епископа, којим је председавао Св. Иларије
Питовијски. Сабор је одбацио одлуке из Милана (355.) и осуду
Св. Атанасија и тражио да, због изазивања немира у Цркви,
Валент, Урсакије и Сатурнин Арлски буду искључени из Цркве.
Констанције је, чувши за то, прогнао и Светог Иларија на Исток.
Ситуација на Западу је сада била слична оној на Истоку из
времена после Никеје, када је Јевсевије Никомидијски кренуо у
обрачун са главним борцима за израз омоусиос. Сада су то
чинили три епископа из Илирика – Валент, Урсакије и Герминије.
Након успешног свргнућа и прогонства православних вођа
западних епископа, следеће на реду било је одржавање сабора
који је требало да донесе вероисповедање које ће представљати и
богословски тријумф над православнима.
139
111
ДРУГА СИРМИЈУМСКА ФОРМУЛА – КРАТКОТРАЈНИ
ТРИЈУМФ АНОМЕЈСТВА
Сабор је одржан у Сирмијуму, на двору цара Констанција, 357.

године, највероватније у јесен. Извори који говоре о сабору
су следећи: Св. Атанасије, Апологија Друга (39), Историја
аријанства (45); Свети Иларије, О саборима (11); Фебадије,
Против аријанаца (3); Созомен Црквена историја (4. 6. 1 – 16 и
12. 6) и Сократ, Црквена историја (2. 29). О учесницима сабора
Созомен пише: „Међу којима Георгије, старешина
Александријске цркве, Василије, епископ анкирски, и Марко
Аретуски, а са запада Валент Мурсијски и Осија исповедник, који
је присуствовао на Никејском сабору, а на овом је учествовао
против своје воље“.140 Сократ и Созомен као присутне наводе
Марка Аретуског и Василија Анкирског, али ће пре бити да је
њихово помињање последица мешања Сирмијумских сабора из
351. и 357. године код двојице историчара, него стварног
присуства ова два епископа. „Чак није могуће утврдити да ли је
Констанције био присутан или не.“141
Овај скуп је донео једно вероисповедање, такозвану Другу
Сирмијумску формулу, и то је једино његово дело. Формула је
оригинално написана на латинском (Св. Иларије, О саборима 11)
и гласи:
„Пошто многе збуњује питање такозваног појма, који на
римском језику гласи супстанца (substantia), а на грчком усиа
(ουσια), тј. да будемо прецизнији, питање појма омоусион или
омиусион, онда ни један од ових израза не треба мењати нити
тумачити у Цркви из разлога и поводом чињенице да у Светом
Писму ових израза уопште и нема, и да то питање надмашује
људски ум и знање , јер нико не може да објасни рођење Сина. А
род његов ко ће исказати? (Исаија,53,8). С друге стране, нико не
140
Созомен, 4, 6
141
Hanson 1988, 344
112
сумња у то да је Отац већи од Сина. Свако ће се без колебања
сложити да је Отац по својој части, достојанству, божанству већ и
по самом имену Отац је већи од Сина, као што то сведочи и сам
Син: „Отац Мој је већи од Мене“ (Јован,14,28). Такође, свима је
познато и католичанско учење да постоје два Лица Оца и Сина и
да је Отац већи, а да је Син подчињен Оцу са свима створењима
које је Отац потчинио себи. И да Отац нема почетка, да је
невидљив, бесмртан и бестрасан. А да је Син рођен из Оца, да је
Бог од Бога, Светлост од Светлости...“
Није утврђено ко је био аутор ове „сирмијумске бласфемије“,
како је ова формула убрзо названа од стране православних. Свети
Атанасије је помиње у делу „О саборима (28)“, али не говори
ништа у вези са њеним аутором, док је св. Иларије у свом „Liber
contra Constantium (23)“ приписује Осији, уз могућу помоћ
Валента и Урсакија, а у делу „О саборима“ као ауторе наводи
Осију и Потамија. Због своје крајње нехришћанске садржине, ова
формула је од стране православних убрзо названа „бласфемијом
сирмијумском“. Иако код многих истраживача постоји мишљење
да је ова формула дело Потамија Лисабонског, за то не постоје
чврсти докази. „Стил је заиста прост и неуглађен и уопште не
подсећа на Потамијеве високопарне покушаје изражавања у
делима која су дошла до нас, али не би требало ни очекивати
нечију пројаву свог личног стила у документу као што је овај.“142
Ово је, највероватније, заједничко дело панонског трија –
Валента, Урсакија и Герминија, и њиховог најзападнијег саборца
– Потамија. Тешко је ауторство приписати и Осији, иако је он
потписао ову формулу, несумњиво, против своје воље. „…Осија,
тада већ старац од скоро сто година, био је напослетку приморан,
насиљем императора, годинама заточеништва и малтретирањем
сваке врсте, да потпише ову формулу; али је ускоро, пред смрт,
поново анатемисао аријеву јерес и изјавио да је на њега вршен
велики притисак. “143
142
Hanson 1988, 346
143
Hefele 1894, 227
113
Друга сирмијумска формула, по свом облику, не може се
назвати символом, већ пре догматским манифестом, који у
законодавном стилу одређује шта је од сада обавезан да чини, по
питању вере, сваки члан Цркве. Након победе над никејцима на
западу, аутори ове формуле били су уверени у свој коначни
тријумф. На њиховој страни био је једини цар Римске империје –
Констанције, који је жестоко прогонио свакога ко је другачије
веровао и, гледано људским очима, заиста није било никога ко би
могао да се супротстави овом победничком маршу аријанаца.
Очигледно је да су сами аутори формуле гледали на њу „као на
завршни резултат целокупне претходне борбе, као на такво
изложење вере, које би требало да донесе мир Цркви у будућим
временима.“144
Ово је, несумњиво, аријанско вероисповедање и то у свом
крајњем облику. То је „довољно јасан израз учења које је Арије
ширио у прошлим временима, и које су Аеције и Евномије
превели у силогизме.“145 Иако не понавља све главне Аријеве тезе
(да је Син створен ни из чега, нити познату фразу „беше када га
не беше“), ова формула представља врхунац аријанске јереси . У
потпуности аномејска, формула детаљно разрађује учење о
разлици – несличности Божанства Оца и Сина. Истакнута је
крајња субординација Сина у односу на Оца, а израз усиа се
уопште и не помиње. Христологија је потпуно аријанска: не
страда ум, односно душа, већ само тело, плот. Син је тај који
страда, преко тела, док је Отац нестрадалан. „Ово је учење о Богу
који страда, а страдање се догађа нижем Богу, који може да
доживи овакво искуство. Упркос извесној сировости и
упрошћености, ово је препознатљиво аријански символ, иако на
мање философски, Западни начин, али ипак аријански.“146
Детаљна у истицању учења о потпуној разлици Оца и Сина,
„аријумска бласфемија“ не говори ништа у вези са начином
144
145
Duchesne 1920, 228
146
Hanson 1988, 346
114
рађања Сина, већ само константује да је Син рођен од стране Оца,
док се за Оца само на једном месту каже да је нерођен.
Израз усиа се одбацује и забрањује под изговором да се не
налази у Светом писму. Јасно је, међутим, да је овакво
„библијско чистунство“ само маска за обрачун са кључним
термином Никејског ороса, и да је забрана термина усиа
истовремено и забрана Никеје. Значајна је чињеница да је II
Сирмијумска формула први документ у историји који помиње
израз омиусиос (подобносуштан), по којем ће бити названа једна
важна струја Источних, која на историјску сцену ступа управо
после овог скупа у Сирмијуму. Урсакије и Валент су врло добро
знали шта раде када су, заједно са изразом омоусиос, прописали и
забрану употребе израза омиусиос. „Као протест против
аријанства, ова два израза су имала исту тежину.“147
Сирмијумски манифест је прва јавна објава аријанског учења
након сабора у Никеји, и несумњиво је представљао велико
изненађење као за западне тако и за источне епископе.У
манифесту је званично осуђен и одбачен Никејски орос, односно
његови кључни изрази, одбачена је вера у једносуштност Оца и
Сина и осуђен је, уопште, сваки покушај да се детаљније изложи
вера у рођење Сина, као нешто што превазилази разум којим је
немогуће проникнути у тајну Свете Тројице. Међутим, оно што
су другима бранили, аутори ове хуле су себи дозвољавали, па
тако у формули видимо њихово учење о односу Оца и Сина у
облику крајњег субординационизма, по којем је Син потчињен
Оцу како по божанству тако и по части. Али и овај
субординационизам, као и рађање Сина, описани су штурим и
општим фразама што је, највероватније, свесно и намерно
учињено и што је дозвољавало свакоме да ову формулу тумачи
онако како му одговара. У том смислу, ова формула „се јавља не
као исповедање вере, за шта се издавала, већ као дипломатско
дело, срачунато да, општим фразама и одсуством садржаја
147
Duchesne 1920, 229
115
привуче к себи све борбене чиниоце“148 Аријанци су, наизглед,
тријумфовали. Али, заборавили су „да је Запад устукнуо само на
тренутак, да је Египат био одан свом патријарху , да је постојала
јака опозиција на истоку, и да конзервативни епископи, који су
извојевали битку за њих, нису желели да прихвате аријанство по
наредби својих недостојних вођа.“149
Плод ове формуле био је, заправо, потпуно супротан
очекивањима њених аутора. Отворени аријанизам и порицање
божанствености Сина учинили су да се разједини до тада
јединствени Исток, коме је главни циљ, који га је и држао на
окупу, била борба не против божанствености Сина, већ против
бранилаца Никеје, за које су Источни веровали да су, заправо,
савелијанци. Тиме овај тријумф аријанаца постаје Пирова победа,
након које се многи од оних на Истоку који су нападали Никеју,
сада окрећу ка њој.
РАСКОЛ МЕЂУ АНТИНИКЕЈЦИМА
Нескривено аријанство II Сирмијумске формуле врло брзо је

добило свој одговор. У Галији, у граду Агени одржан је сабор
који је ову формулу осудио као богохулну. После реакције
Запада, уследила је и реакција источних епископа.
Исток никако није био монолитан. Једина заједничка црта
већине Источних била је њихова опозиција Св. Атанасију,
изазвана непрестаним понављањем измишљених оптужби против
њега, што је навело многе који га нису ни познавали, на осуду и
одбацивање. Друга ствар која је уједињавала Исток био је страх
од никејских израза усиа и омоусиос, за које су веровали да воде
савелијанству, а Маркел и Фотин су их у то уверавали. Ово су
вешто користили аријанци и јевсевијевци, који су уз помоћ
148
149
Gwatkin 1889, 88
116
царске власти успевали да, иако у мањини, манипулишу
већином источних епископа. „У принципу, аријанаца је увек било
мало, и они заиста нису чинили центре Источне цркве“.150
Међутим, након II Сирмијумске формуле, када је изгледало да
је аријанство постигло коначну победу, на истоку долази до
поделе и распада анти-никејске коалиције. Заједнички
„непријатељ“ је био побеђен, али се та победа врло брзо
претворила у пораз. Након сабора у Сирмијуму на истоку почиње
да се ствара и издваја неколико група, које више нису наступале
јединствено као некада, већ управо супротно.
Прву групу чинили су крајњи аријанци, звани аномеји, који су
у силогизмима превазишли и свог учитеља Арија. Назив аномеји
добили су по свом учењу да је Син несличан Оцу (аномиос =
несличан). Њихов вођа Аеције, некада златар и лекар, одбацио је
целокупно богословље Цркве и свој систем засновао на
философском тумачењу супротности између појмова рођен и
нерођен. Овим именима, која су се односила на Оца (нерођен) и
Сина (рођен), Аеције је придавао суштински значај и на основу
њихове супротстављености тврдио да су Отац и Син потпуно
различити и да је најтачнији израз који описује онтолошки однос
између Оца и Сина „иносуштност“ (ετερουσιον). Још је Аеције
тврдио, изгубивши сваки страх Божји, да Божију суштину познаје
боље него самог себе. Његов ученик Евномије хиротонисан је за
епископа у Кизику, на Дарданелима, и представљао је другу
половину овог двојца. Они су толико заглибили у муљ
аријанства, да су одбијали заједницу и са умеренијим аријанцима,
које су предводили Валент и Урсакије. Тако је Евномије поново
крштавао не само православне који су му прилазили, већ и све
оне аријанце који нису припадали његовој групи.
Другу групу чинили су некадашњи јевсевијевци, на чијем челу
се сада налазио епископ Евдоксије Антиохијски, по чијем имену
су названи евдоксијанима. Ова се група мање-више држала
аријанства, а припадали су јој стари аријанци – Марије
150
117
Халкидонски, Наркис Неронијадски, Патрофил Скитопољски и
наравно илирски трио – Валент, Урсакије и Герминије. Без
фанатизма аномеја, ови су се трудили да уз помоћ цара и свих
могућих махинација, Цркви наметну аријанство. Овој групи
припадала је и „генерација нових аријанаца, која је била
раскинула са традицијом и која се одушевљавала дијалектичким
дедукцијама изведеним из погрешних претпоставки о стварности
(створености) Сина Божијег“.151
Такозвани омијци (омиос = сличан, подобан) чинили су трећу
групу. Они су веровали у сличност Оца и Сина, али ту сличност
нису прецизније описивали, или су одбацивали сличност по
суштини. Њихов вођа Акакије, епископ Кесарије, по коме су били
названи и акакијевцима, био је веома образован и вешт говорник,
али и веома превртљив и недоследан богослов, који је своја
догматска уверења мењао према потреби.
Четврта група, која ће одиграти једну од кључних улога у
борби за праву веру на Истоку, василијевци, име је добила по
Василију Анкирском, надареном богослову који је на Истоку
повео борбу против повампиреног аријанства. Суштина његовог
учења је у исповедању савршене сличности (истоветности)
суштине Оца и Сина, по чему је ова група добила име омиусијани
„због употребе уместо никејског „омоусиос“ израза „омиусиос“ =
подобносуштни, или тачније: истоветносуштни“.152
Све наведене групације наступале су до другог сирмијумског
сабора мање-више јединствено, када је требало осудити Западне
као оне који прихватају савелијанца Маркела или Св. Атанасија,
који је починио толика „безакоња“. Али, II Сирмијумска формула
иницирала је распад ове коалиције и од тада се главна борба
против аријанства не води на Западу, већ на Истоку.
151
152
Јевтић 1991, 104
118
ТРЕЋИ САБОР У СИРМИЈУМУ
АНКИРСКИ САБОР
Године 357. преминуо је антиохијски епископ Леонтије. Ово је

искористио Евдоксије Герминијски, вођа аријанске странке, и
успео да се попне на антиохијску катедру. Почео је да
рукополаже аријанске свештенике, покушао је да врати ђаконски
чин Аецију који је био рашчињен због својих богословских
застрањења, и сазвао је мањи сабор, изазван формулом из
Сирмијума. На сабору су учествовали, између осталих, и Акакије
Кесаријски и Ураније Тирски, а овај сабор је, као и онај у
Сирмијуму, осудио изразе омоусиос и омиусиос. Такође, сабор је
размотрио и у потпуности прихватио II Сирмијумску формулу и
захвалио њеним ауторима – Валенту, Урсакију и Герминију.
Изгледало је да је, након победе на западу, аријанство
тријумфовало и на истоку. Међутим, видевши да се под плаштом
борбе против савелијанства поново успоставља Аријева јерес,
епископ Георгије Лаодикијски пише посланицу епископима
Истока, у којој их обавештава о срамним одлукама сабора у
Антиохији, и позива их на одбрану вере. Овом позиву први се
одазвао епископ Анкире, Василије. Он сазива сабор у Анкири
358. године, на којем је учествовало 12 источних епископа. Сабор
није саставио класичан символ вере, већ је упутио окружну
посланицу епископима Феникије и Истока, која ни по чему, осим
у избегавању израза омоусиос, није била неправославна.
Посланица садржи и 18 анатема упућених савелијанству,
аријанству и, нарочито, аномејству. Последња, 18. анатема,
нажалост, одбацује изразе „омоусиос“ и „тавтусиос“
(истосуштни), али је јасно, на основу вере која се исповеда у
посланици, да су ови изрази схваћени и осуђени као део
савелијанског – Маркеловог арсенала.
119
Најзначајнији израз, који даје тон целој посланици, јесте ομιος
κατ’ ουσιαν, односно „да је Син истоподобан Оцу по суштини,
или такав исти по суштини какав је Отац“153. Уз многе друге
изразе којима се исповеда вера у истинско синовство и
Божанство Сина, у посланици сабора из Анкире, овај је
несумњиво најјачи и најбитнији, јер својом прецизношћу не
дозвољава никакво друго тумачење сем православног. Ово је
била у потпуности никејска вера, само изражена другим речима.
Син је, дакле, истоподобан (ово је вернији превод грчког ομιος
него реч сличан) не само по енергији него и по суштини и, каже
се даље у посланици, Бог је родио Сина не само по своме хтењу,
већ и по својој суштини – κατ’ ουσιαν. Након ове посланице било
је јасно да је група око Василија Анкирског, омиусијанци,
неупоредиво ближа вери Св. Атанасија него оној Евдоксија или
илирског трија. Ова посланица је представљала „одрицање од
„иносуштија“ и утврђивање „сродства по суштини“. „Није се
утврђивало метафоричко синовство, него истинско: – γνησιος,
γνησιοτης.“154
Одлуке сабора у Сирмијум је цару Констанцију однела
трочлана делегација – Василије Анкирски, Евстатије Севастијски
и Елевсије Кизички. Констанције, да ли зато што је увидео
погубност учења аномеја и евдоксијанаца или зато што га је, пре
свега, занимао мир у Царству, а било је јасно да са повампиреним
аријанством од мира нема ништа, лепо је дочекао ову делегацију
и прихватио посланицу Анкирског сабора. Затим је свргнуо
Евдоксија Антиохијског као једног од узрочника нових немира и
сазвао нови сабор у Сирмијуму, који је требало да озваничи веру
Анкирског сабора и учини је опште важећом за целу Цркву.
153
Јевтић 1991, 106
154
120
ТРЕЋА СИРМИЈУМСКА ФОРМУЛА
О раду и одлукама овог сабора сачувани су веома оскудни

подаци. Формула вере коју је сабор донео није сачувана. Као
предсаборску активност можемо рачунати писмо које је цар
Констанције упутио вођама аријанских група, Евдоксију и
Аецију. Извесно је да је ово писмо, односно одлуке у њему
наведене, последица утицаја Василија Анкирског и његове групе
на императора. У писму, које је сачувано код Созомена, цар
Констанције се ограђује од новоаријанства и његових
представника. Он скида са себе одговорност за постављање
Евдоксија за епископа Антиохије, осуђује Евномијево
рукополагање за ђакона од стране Евдоксија и изјављује да је
увек веровао да је Син подобносуштан Оцу. Евномије и Аеције,
вође безумних аномеја, прогнани су у Фригију, док је Евдоксије
свргнут и враћен у свој родни град, у Јерменију. Такође, у
прогонству је завршило још неколико значајних представника
новоаријанства. „Због тога, многи који су до сада припадали
строгом аријанству, пришли су полу-аријанској струји, посебно
Македоније, епископ Цариграда, предводник наступајућих
Духобораца.“155 Као и пре тога, прво су осуђене и протеране вође
супротне стране, а затим је победа озваничена и на богословском
пољу.
О учесницима сабора, као и о његовом раду и резултатима,
обавештава нас Созомен (Ц. И. 4. 15, 1 – 4). Сабору су, поред
цара Констанција, присуствовали Василије, Евстатије, Елевсије –
изасланици из Анкире, незаобилазна тројка, Валент, Урсакије и
Герминије, као и четворица епископа из латинофоног дела
Северне Африке – Атанасије, Александар, Северијан и Крискент.
Трећа Сирмијумска формула је, по свему судећи,
представљала компилацију осуде Павла Самосатског са сабора у
Антиохији у III веку (вероватно дела који се односио на израз
155
Hefele 1894, 246
121
омоусиос), I Сирмијумске формуле из 351. године, обогаћене
деловима II, која осуђује Фотина, као и II Антиохијске формуле.
Овоме је, што је веома значајно, додат и члан који изражава веру
да је Син омиос кат усиан Оцу, што је било, показаће се касније,
корак ближе Никеји.
Папа Либерије и Сирмијумски сабори
Созомен помиње и учешће папе Либерија на сабору, мада

његова улога на овом и претходном сабору ни до данас није у
потпуности разјашњена. Извесно је да је папа, након прогонства
из Рима у град Берију у Тракији почео да попушта у свом, некада
непоколебљивом, ставу у одбрани никејске вере и Св. Атанасија.
Постоје три писма, сачувана код Св. Иларија, у „Историјским
фрагментима“, која је папа Либерије послао из прогонства и која
сведоче о томе. Прво, „Pro deifico timore“, упућено је епископима
на Истоку и у њему папа саопштава да је пристао на осуду Св.
Атанасија (да подсетимо, папа је у прогонство послан управо зато
што је одбио да осуди Св. Атанасија), и тврди како га је некада
бранио једино из поштовања према свом претходнику, папи
Јулију. Писмену осуду папа Либерије је послао цару Констанцију
преко Фортуната, епископа Аквилеје. Затим папа пише како је, да
би и у догматском учењу васпоставио јединство са Источнима,
потписао символ који му је понудио његов домаћин Демофил,
епископ Берије. То је био, по речима папе, „православни символ
који су протумачили и прихватили у Сирмијуму многа наша
браћа епископи“. Папа изјављује како је то учинио слободном
вољом и како прихвата ово вероисповедање у потпуности.
Међутим, никаквих детаљних обавештења о садржају символа
немамо. Једино што би могло бити од помоћи у утврђивању која
би то формула могла бити, да ли I, II, или III Сирмијумска, јесте
списак епископа који су потписали овај символ, који (списак)
имамо у наставку писма. То су били: „Narcissus, Theodorus,
122
Basilius, Eudoxius, Demofilus, Cecropius, Siluanus, Ursacius, Ualens,
Euagrius, Hireneus, Exuperantius, Terentianus, Bassus, Gaudentius,
Macedonius, Marcus, Acacius, Iulius, Surinus, Simplicius et
Iunior”156. Јасно је да ово не може бити списак учесника
Сирмијумских сабора из 357. и 358. године157, па, према томе,
једина могућност, уколико закључак доносимо на основу овог
списка, јесте да је папа Либерије потписао I Сирмијумску
формулу из 351. године. Овоме у прилог иде и помињање у листи
потписника епископа Гауденција. Осим ове листе потписника,
која не мора бити у потпуности тачна, нема других јачих
доказа којима би се прецизно утврдило који символ је папа
потписао, па је ово решење, иако општеприхваћено, ипак
несигурно. „Али ово је, вероватно, тако зато што би друго
решење било веома непријатно.“158
Како ово писмо, очигледно, није било довољно за повратак
папе у вољени Рим, он пише ново, звано „Quia scio vos“, упућено
Урсакију, Валенту и Герминију. Папа их подсећа да је осудио
Светог Атанасија и моли их да посредују код Констанција и
учине да му цар дозволи повратак у Рим. Да би доказао своју
потпуну решеност на сарадњу, он илирски трио обавештава и о
свом јединству са главним аријанцима на Западу: „Желим затим,
да знате, како сам брата Фортуната молио, да најпоштованијем
императору однесе моје писмо, које сам написао источним
епископима, са циљем, да сами знају за моје иступање из
заједнице са Атанасијем.(...) Такође, желим да буду са вама наша
браћа и саепископи Епиктет и Авксентије обавештени, да са
њима живим у миру и црквеном јединству“. Епиктет је, наиме,
био епископ града Centumcellae и вођа западних аријанаца, а
Авксентије аријански епископ Милана. На папину жалост, ни ово
156
Свети Иларије B VII, 9
157
На Сабору из 358. године били су присутни и Евстатије Севастијски,
Елевсије Кизички и четири афричка епископа, а папа не помиње ни
једног од њих, нити помиње Герминија, који је био и на овом и на
претходном сабору у Сирмијуму, 357. године.
158
Hanson 1988, 362
123
писмо није било довољно, тако да је морао и даље да доказује
своју приврженост Констанцију и аријанцима. Треће писмо Non
doceo упућено је Викентију из Капуе, такође из прогонства. У
њему папа обавештава да му је Венерије, agens in rebus (царски
официр за безбедност), одвео „љубљеног сина“ и ђакона
Урбикија, и моли Викентија да сазове сабор свих епископа из
Кампање, који ће затражити од Констанција да дозволи папин
повратак, сада када је папа у јединству са источним епископима.
О папи Либерију пише и Свети Атанасије. У својој „Другој
апологији“ он каже: „Па и ако на крају није могао више да
издржи невољу прогонства, ипак је две године остао у
изгнанству, схватајући да је начињена завера против нас“159, а
слично пише Свети Атанасије и у својој „Историји аријанаца“ где
каже како је био кажњен и како је након две године, због страха
од смрти којом су му претили, потписао. Међутим, Св. Атанасије
нас не обавештава о томе шта је папа потписао. Созомен о папи
казује следеће: „После извесног времена, вративши се из Рима
у Сирмијум, цар је, на молбу западних епископа, позвао Либерија
из Берије. Затим, у присуству источних изасланика, сакупивши
епископе који су се налазили у његовом логору, приморао га је да
исповеди да Син није једносуштан Оцу.“160 Уз овај значајан
податак, Созомен даје имена личности укључених у овај догађај:
„То су упорно тражили и на то наговарали императора, Василије,
Евстатије и Елевсије, који су уживали његово велико
поверење.“161 По казивању Созомена, папа Либерије је
несумњиво потписао III Сирмијумску формулу. Али, за
присуство папе на трећем Сирмијумском сабору постоје
непремостиве тешкоће. По мишљењу које износи историчар
Бренеке „било је практично немогуће да Либерије буде присутан
у Сирмијуму у јуну 358. године. Император, који је присуствовао
сабору, није био тамо пре јуна, а четврта Сирмијумска формула је
донета у његовом присуству. Зна се да је Либерије стигао у Рим
159
Св. Атанасије Велики, Друга апологија, 89, 3
160
161
124
2. августа; да је напустио Сирмијум крајем јуна, не би могао
стићи у Рим овако рано.“162
О папи Либерију нас обавештава и аријански историчар
Филосторгије. Он каже: „Сам (Констанције) је отишао да живи у
Сирмијум. Тамо је из прогонства позвао римског епископа
Либерија, чији су повратак становници Рима гласно тражили, и
предао им га. Филосторгије казује, да је тада исти Либерије
својим потписом потврдио осуду ираза омоусиос и са тим
целокупну осуду Атанасија. Исто је учинио и епископ Осија.“163
Филосторгије, дакле, тврди да је папа Либерије заједно са Осијом
потписао осуду израза омоусиос, који је (израз) изричито осуђен
не на трећем, већ на другом сабору у Сирмијуму 357. године.
Међутим, не можемо без резерве прихватити Филосторгијеве
тврдње. Он је био веома близак Евномију и Аецију, и могуће је
да је тенденциозно преувеличао пад папе Либерија. „Такође ће се
проширити и глас у аријанским срединама, одмах после „пада“
Либерија, да је потписао да одбацује консубстанцијалност и
прихвата ανομιον.“164
Немогуће је, дакле, поуздано утврдити коју сирмијумску
формулу је папа Либерије потписао. Извесно је да је осудио
Светог Атанасија, као и да је потписао једну од формула, и то је
нешто што апологетама папске непогрешивости задаје не мале
главобоље, јер недвосмислено сведочи о паду папе, како у
догматском, тако и у дисциплинско канонском смислу.
Папа је, ипак, напослетку, добио дозволу да се врати у Рим,
где је наставио да управља црквом, са или без папе Феликса (и
ово је неизвесно) који је био епископ Рима за време Либеријевог
прогонства.
162
Hanson 1988, 361
163
Филосторгије 4, 3
164
Зелер 2005, 267
125
ДАЉИ ТОК
ЧЕТВРТА СИРМИЈУМСКА ФОРМУЛА – ОМИЈЦИ И

НЕУСПЕЛИ ПОКУШАЈ УСПОСТАВЉАЊА ЛАЖНОГ МИРА
Након трећег Сирмијумског сабора и формуле која је на њему

донета, као и отвореног прогона аријанаца од стране
Констанција, изгледало је да је уједињење западних никејаца и
источних омиусијанаца само питање времена. О томе најбоље
сведочи Свети Иларије Питовијски, прогнан на исток због своје
привржености Никејској вери. У току свог изгнанства увидео је
да су многи епископи из Азије били против аријанства и не тако
далеко од Никејске вере, као што се за њих мислило на Западу.
„Да би ублажио међусобно неповерење Истока и Запада, упутио
је свој De Synodis својим галским пријатељима крајем 358.
године. У њему анализира јевсевијеве символе да би показао да
нису неприхватљиви. Такође, пореди ривалске термине
једносуштан и истоветносуштан, да би показао како сваки од њих
може бити исправно или погрешно употребљен. Изрази су
идентични јер не постоји истоветност осим у јединству, као ни
употреба појма истоветан сем са циљем да се искључи Савелијева
збрка.“165 Констанције је убрзо сазвао сабор који је требало да се
одржи у Никомидији, али је изненадни земљотрес који је погодио
овај град довео до измене плана. Као следеће место у којем ће се
сабор одржати Констанције је рачунао Никеју. Међутим,
аријанци су успели да у међувремену делимично поврате своје
позиције на двору, па је, на саветовање илирског трија да је
најбоље да се одрже два сабора – западни и источни, који ће
прихватити већ унапред одређено вероисповедање, цар
Констанције сазвао сабор у Селевкији Исавријској, за Источне и
у Ариминију, за Западне. Аријанцима је било јасно да би
165
Gwatkin 1889, 93
126
одржавање једног заједничког сабора највероватније довело
до уједињења западних и источних епископа, чија је вера сада
очигледно била иста, без обзира на прихватање или
неприхватање израза омоусиос. Једина нада за даље постојање
аријанства било је претходно састављање једне формуле коју би
затим, силом или лукавством, аријанци успели да наметну Западу
и Истоку. Интереси аријанаца поклопили су се са интересима
цара Констанција и поново је дошло до њихове сарадње, која је
на кратко била прекинута. Ово је била прилика за цара да
коначно доведе до краја верске расправе које су потресале
царство скоро пола деценије. Искључујући, по његовом схватању,
крајње полове сукобљених страна – аномеје са једне и Светог
Атанасија и његове присталице са друге стране, представници
највећег дела епископата – Василије Анкирски и његова група,
Македоније, Евдоксије и илирски трио, као и папа Либерије који
је представљао Запад и који је потписао предају, били су вољни
за сарадњу. Ову прилику Констанције није смео да пропусти.
Позвао је натраг из прогонства све оне које је недавно протерао и
почео припреме за одржавање два сабора, који би прихватили већ
унапред састављено вероисповедање.
Сабор, који је чинила група епископа који су се налазили у
Сирмијуму, донео је своје вероисповедање – IV Сирмијумску
формулу или такозвану „Датирану веру“. О овом сабору пишу
Созомен (Ц. И. 4. 15 – 16) и Сократ (Ц. И. 2. 37). „Poleg Valensa,
Urzacija in Germinija so se ponovnega srečanja v Sirmiju verjetno
udeležili vsaj še Mark iz Aretuze, ki mu pripisujejo zapis končne
podobe sprejetega besedila, Bazilij iz Ankire, Georgij iz Aleksandrije,
Akacij iz Cezareje in Evstatij iz Sebasteje.“166 Четврта Сирмијумска
формула је прочитана у присуству Констанција 22. маја 359.
године, како стоји у њеном заглављу, по чему је и добила назив
„Датирана вера“. Она гласи:
„Верујем у једног, јединог и истинског Оца Сведржитеља. И у
једнога јединороднога Сина Божијег, Који је пре свих векова и
166
Cedilnik 2004, 252
127
пре сваког почетка, пре сваког замишљеног времена и сваког
замишљеног бића рођен бестрасно од Бога, који је родио
Јединородног, једног од једнога Оца, Бога од Бога, који је по
Писму сличан Оцу Који Га је родио, Чије рођење нико не зна,
осим јединог Оца који га је родио. Знамо да је Овај јединородни
Син Његов по позиву Очевом сишао са небеса, и сав домострој
испунио по Очевој жељи. И у Духа Светога. А с обзиром на то да
реч усиа, коју су по простоти увели оци, али која је непозната
људима, изазива саблазан због тога што се не среће у Светом
Писму, угодно нам је избацити ову реч из употребе и убудуће
уопште не помињати реч усиа у односу на Бога, пошто Свето
Писмо нигде не говори о усији Оца и Сина. А Сина називамо
сличним Оцу у свему, како каже и поучава Свето Писмо“.
Ово је, несумњиво, компромисна формула, састављена тако да
задовољи две главне групе на Истоку – омијце, које су
предводили Акакије и Герминије и омиусианце, које је предводио
Василије Анкирски. За аномеје ово вероисповедање није било
довољно аријанско, па је за њих било неприхватљиво, исто као и
за православне, које је предводио Св. Атанасије, али наравно, из
потпуно супротних разлога. Ипак, иако се и у овој формули
одбацује употреба израза усиа, то одбацивање је много блаже
него оно у II Сирмијумској формули из 357. године, јер није исто
рећи да употреба овог термина збуњује вернике и да се не налази
у Светом писму и, са друге стране, забранити њену употребу у
богословљу. Термин усиа се, дакле, не одбацује као нешто
погрешно, већ као израз који може да изазове забуну. Ипак, у
његовом одбацивању морамо видети победу новоаријанаца над
омиусианцима, мада, са друге стране, исповедање Сина подобног
Оцу у свему, које по својем догматском садржају превазилази све
претходне символе, показује да су и Акакије и панонски трио
морали учинити уступке Василију Анкирском. Четврта
сирмијумска формула настала је под утицајем источних епископа
и у њеној основи лежи познати Лукијанов символ, иако главни
израз тог символа „неразлични образ Оца“ није укључен.
„Уопштено говорећи, нова формула била је обојена
128
најтрезвенијим источним конзервативизмом, тако да је за све
њене главне изразе могуће наћи паралеле у делима Кирила
Јерусалимског“167. У њој су приметни трагови старог
субординационизма, још увек постојећег на Истоку, у речи μονος,
која се односи само на Оца. Међутим, и Син се назива Богом и
Господом, и Његово Божанство се описује са искреном
побожношћу.
Као и све претходне формуле, тако и ова има свој кључни и
карактеристични израз. Овде је то ομοιος κατα παντα (подобан по
свему), чиме је, уместо израза омиусиос, изражена вера у Синово
подобије Оцу. Иако недовољно јасан и прецизан, израз подобан
по свему пружао је какву-такву сигурност омиусијанцима да
аријанци неће моћи ову формулу да тумаче на свој јеретички
начин. О овоме сведочи и покушај Валента да у примерку
формуле који је потписао избегне ове речи, због чега га је
Констанције оштро укорио. Са друге стране, Василије Анкирски
је свом потпису додао објашњење овог израза, којим је одбачена
свака аријанска двосмисленост и „по коме ομοιος κατα παντα не
значи само сличан по вољи, κατα βουλησιν, у складу са
аријанским тумачењем, већ и самим својим бићем, κατα την
υποστασιν και κατα την υπαρξιν και κατα το ειναι, толико синонима
да би се изразила идентичност, а да се не употреби забрањена
реч.“168 Допуну формуле Василије Анкирски је завршио речима
које су се директно односиле на аријанце: „И ко говори да је
подобан само у некаквом односу (κατα τι), тај је стран
католичанској Цркви“. Поступци Валента и Василија показивали
су да ова формула, иако прихваћена од свих учесника сабора,
представља израз лажног, а не истинског мира, и да ће за његово
озваничење и прихватање од стране западних и источних
епископа, сила царске власти и лукавство неправославних
епископа бити неопходни. Сабори у Аримину и Селевкији, који
следе, то ће и потврдити.
167
168
Зелер 2005, 271
129
ПЕТА СИРМИЈУМСКА ФОРМУЛА, САБОР У ГРАДУ НИКА
Сабори у Аримину и Селевкији доживели су сличну судбину

оном у Сардики. Замишљени као место обнове јединства
Васељенске цркве, мада би та обнова била спроведена више
царском вољом него слободно, ова два сабора су донела сасвим
супротан резултат. Истине вере нису могле бити проглашаване
помоћу насиља и сваки такав покушај би пропадао, пре или
касније. То ће сабори у Аримину и Селевкији потврдити по ко
зна који пут.
У мају 359. године у Аримину се окупило неколико стотина
епископа. Спомиње се број од 200 до 400 отаца са Запада и из
Африке, од којих је око осамдесет било проаријански настројено.
Сабор је започео са радом још пре доласка делегације из
Сирмијума. На самом почетку рада сабора решено је да се о вери
може расправљати само на основу Светог писма и Никејског
ороса. Ускоро је стигла група из Сирмијума коју су чинили
Валент, Урсакије и остали, који су са собом донели IV
Сирмијумску формулу. Они су једноставно прекинули сваку
расправу и предали формулу на потписивање, захтевајући од
свих присутних да то учине, без упуштања у смисао и значење
овог вероисповедања. Ово изругивање правом црквеном,
саборском прихватању и формулисању истина вере одвијало се
под будним оком царског префекта Тавра, који је спроводио
царску заповест да нико не буде пуштен са сабора док се не
постигне сагласност у вери. Међутим, Оци сабора нису били
застрашени царском силом, већ су затражили од делегације из
Сирмијума да анатемишу аријанску јерес. Када ови то одбију,
сабор потврди Никејски орос, а Валента, Урсакија, Герминија,
Авксентија Миланског, Гала Илирског и Демофила Веријског
свргну и анатемишу као јеретике. Затим упуте делегацију од
десет епископа цару Констанцију, која је требало да му преда
писмо са одлукама сабора. Међутим, Валент и његова група,
такође, пошаљу делегацију цару која стигне пре ове у Цариград,
130
где је цар прешао из Сирмијума. Видевши неуспех свога плана,
Констанције одбије да прими групу епископа из Аримина,
говорећи како је заузет државним пословима и поручи им да га
чекају у Адрианопољу. Ни тамо их не прими, већ им закаже
састанак у малом граду Ника у Тракији. То је свакако био још
један од прорачунатих потеза цара и аријанаца, јер формула коју
је требало према њиховом плану, да у овом месту потпише
делегација из Аримина, лако би неупућенима могла бити
представљена као Никејска, због сличности Ника и Никеја, као
што нас обавештава Сократ: „Намера им је била да обману прост
народ сличним именом јер се могло помислити да је реч о вери из
Никеје“169. Нажалост, аријански план је поново био плодотворан
и делегација из Аримина се састала у месту Ника са Валентом и
његовом групом. О овом скупу на којем је прихваћена Никска,
односно V Сирмијумска формула, заправо прерађена IV
Сирмијумска формула, обавештавају нас Св. Атанасије (О саб.
30; посл. Афр. Еп. 3), Св. Иларије (Fragm.X, 1), Созомен ( Ц.И.
IV, 19), Теодорит (Ц. И. II, 16). Скупу су са једне стране
присуствовали чланови делегације из Аримина, који су чинили
„Restutus, Gregorius, Honoratus, Arthemius, Yginus, Iustinus,
Priscus, Primus, Taurinus, Lucius, Mustacius, Urbanus, Honoratus,
Solutor“170, а са друге Валент, Урсакије и мања група аријанских
вођа, чија имена нису позната. Скуп је одржан октобра 359.
године. Циљ овог сабора био је јасан – приволети или приморати
ариминску делегацију да прихвати прерађену IV Сирмијумску
формулу. Ради тог циља, од стране аријанаца, „сва су средства
била употребљена, уверавали су их чак, супротно истини, да је
синод из Селевкије једногласно забранио реч битност.“171
Делегација из Аримина је прихватила Никску формулу која је
била истоветна IV Сирмијумској формули, сем измена које су
постојале у последњем делу, који је сада гласио:
169
Схоластик, 2, 37
170
Свети Иларије A V, 3
171
Зелер 2005, 272
131
„Што се тиче израза суштина (усиа), који је наивно уведен у
употребу од стране Отаца и као непознат народу стварало
саблазан, пошто га нема у Писму; то нам би угодно, да израз
суштина буде избачен из употребе и да се више никако не
помиње; пошто божанствена Писма нигде не говоре о суштини
Оца и Сина; нити треба употребљавати реч једна ипостас,
говорећи о Лицу Оца, Сина и Светога Духа; Сина, пак, називамо
подобним Оцу, као што говоре и уче божанствена Писма; а на све
јереси, како оне раније осуђене, тако и нове које су се појавиле и
које уче противно символу који смо овде изложили, нека је
анатема.“172
Ова формула је скоро истоветна IV Сирмијумској. Међутим,
избацивање израза „по свему“, који се налази у IV веро-
исповедању из Сирмијума, након „сличан Оцу“, у потпуности
мења смисао Сирмијумске формуле. Ово је била, дакле, чиста
омијска формула коју су, без много труда, могли да прихвате и
крајњи аријанци, аномеји Аеције и Евномије. Једини гарант да IV
Сирмијумска формула не буде још једна аријанска превара,
термин омиос ката панда за који су се омиусианци грчевито
борили, био је одбачен. Аријанство је, по ко зна који пут, дизало
главу. Ариминска делегација, не челу са Реститутом
Картагинским, потписала је V Сирмијумску формулу 10. октобра
359. године и заједно са Валентом и његовим присталицама,
упутила се у Аримин.
За то време, у Селевкији је одржан сабор са око 150 до 160
присутних источних епископа. Уочавају се три групе епископа –
омиусијанци са Василијем Анкирским на челу, аријанци разних
категорија које је предводио Акакије Кесаријски и мања група
Никејаца, углавном египатских епископа. Изгледа да је сабор
изблиза пратио, или чак лично посматрао и сам Св. Атанасије
Велики. „У сваком случају, његова оцена омиусијанаца и посебно
Василија Анкирског, на овом сабору показује једног очевица који
је добро видео и схватио право стање ствари на Истоку, па је зато
172
Св. Атанасије Велики, О саборима, 30
132
онако позитивно и оценио омиусијанску партију у свом спису О
саборима у Аримину и Селевкији, писаном управо у ово време.“173
На сабору је још пре почетка рада дошло до расправе између
омиусијанаца и аријанаца, која је трајала све до коначног расцепа
сабора, сличном оном у Аримину. Омиусијанци усвоје
Антиохијски символ (такозвани Лукијанов) из 341. године, а
аријанци символ који је предложио Акакије, веома сличан IV
Сирмијумској формули. Обе групе су послале своје делегације од
по десет епископа цару Констанцију. Ове делегације су стигле у
Цариград у исто време када и делегација из Аримина и цар је
уприличио заједнички састанак у ноћи између 31. децембра 359.
и 1. јануара 360. године. После дуготрајне расправе и под
притиском цара и омијаца сви учесници су потписали формулу
вере у којој је уместо израза омиусиос употребљен безличан
израз ομοιος (сличан), што је била победа аријанаца омијаца.
У Аримину су Валент и његова група успели да, без много
муке, скоро цео сабор прихвати и потпише Никску формулу, а
двадесетак епископа који су то одбијали, на крају су, суштински
небитним уступцима аријанаца, прикључили своје потписе овом
вероисповедању. Упућено је ново изасланство цару Констанцију
које је требало да га обавести о његовој победи. На челу
делегације били су, ко други, него Валент и Урсакије.
Изгледало је да је аријанство поново добило битку, ако не и
рат. Водећа странка, веома блиска цару, сада постају омијци на
челу са Акакијем. Омиусијанци бивају десетковани, а њихове
вође Василије Анкирски и Евстатије Севастијски протерани.
Званична вера целе Цркве била је она проглашена у Цариграду,
која одбацује омиусиос, а исповеда сличност Оца и Сина.
Међутим, ускоро ће ова аријанска диктатура доживети свој
потпуни крах, управо када је била на врхунцу моћи.
Крајем 361. године умире цар Констанције II. Њега наслеђује
цар Јулијан који, желећи да обнови многобоштво, дозвољава
повратак свих прогнаних епископа надајући се да ће то довести
173
Јефтић 1991 b, 115
133
до нових сукоба и подела у Цркви. Без свог заштитника аријанци
за врло кратко време губе позиције које су стекли силом и
лукавством. Након сабора који је сазвао Свети Атанасије у
Александрији 362. године, постаје јасно да је аријанство ствар
прошлости. Огромна већина омиусијанских и омијских епископа
пришла је Св. Атанасију, а аријанске вође, без подршке цара и
епископа, постају сасвим безначајне. Цар Јулијан гине у рату са
Персијом 362. године, а на његово место долази Јовијан, родом из
Сингидунума. Дубоко православан и привржен никејској вери,
цар Јовијан присуствује сабору у Антиохији на којем је, са
Мелетијем Антиохијским на челу, Никејски символ прихваћен и
потврђен као израз праве вере у Свету Тројицу.
Већина епископа на истоку била је против Арија. Њихова вера
била је православна, само је начин изражавања те вере био
другачији од Никејског. Најбоља потврда Источног антиари-
јанства јесу велики сабори одржавани на истоку у време
аријанске смутње. Почев од Првог Васељенског сабора у Никеји
325. године, преко сабора у Антиохији 341, сабора у Филипопољу
343, сабора у Антиохији 344, Источни нису пропуштали прилику
да аријанство осуде и одбаце као јерес. Овакав став ће задржати и
убудуће, на саборима у Селевкији 359. године, у Александрији
362. и, коначно, на Другом Васељенском сабору у Цариграду 381.
године, када је аријанство доживело своју коначну пропаст.
Мањи проаријански скупови, одржавани у Сирмијуму и
другде, састављени од вештих манипулатора јевсевијеваца и
неколицине новоаријанаца, блиских цару Констанцију, бацали су
тамну сенку на православност Источних. Ови сабори, међутим,
нису били глас Цркве на истоку, већ покушај мањег броја
проаријанских источних епископа да своју јерес наметну целој
васељени. Тај покушај, упркос њиховом великом труду, пропао је
и то управо на истоку.
134
САБОРИ У САРДИКИ И СИРМИЈУМУ
И ЦРКВА У ИЛИРИКУ
МАРКЕЛ, ФОТИН, БОНОСИЈЕ
Семе које је посејао Маркел у Илирику давало је горке

плодове дуго година након смрти свог творца. Фотин, веома
упоран и жилав борац за своју јерес, искористио је дозволу цара
Јулијана за повратак свих протераних епископа у своје дијецезе и
видимо га поново у Сирмијуму. Фотин је искористио Јулијанову
општу аболицију и успео да збаци Герминија. Међутим, његова
нова владавина трајала је свега три године. За то време интерни
сукоби Герминија, као омијца, и Фотина, као јеретика
савелијанца и његових присталица, били су чести у Сирмијуму, а
и шире. Због свог отвореног хуљења на Христа задобио је Фотин
наклоност исто тако антихришћанског цара Јулијана који му
пише да га обрадује јер је, по његовом мишљењу, пред спасењем
и да га похвали што пориче да је могуће веровати да је Бог постао
човек. Међутим, владавина цара Јулијана Апостате ускоро бива
завршена и након исто тако краткотрајне владавине његовог
наследника Јовијана, долази цар Валентинијан 364. године, који
поново протерује Фотина из Сирмијума. У изгнанству је Фотин и
преминуо, 376. године, али његова јерес наставила је да живи у
области Илирика, одакле ће прећи и на Запад, у Шпанију и Јужну
Галију. Његов најпознатији ученик био је Боносије, епископ
Сардике или Наисуса, који је, као што је и Фотин учинио у
односу на свог учитеља Маркела, јерес свога учитеља Фотина
разрадио и обогатио сопственим идејама. Боносије се први пут
помиње на сабору у граду Капуи, у Италији, 391. године, који се
бавио случајем неких свештеника које је рукоположио овај
јеретик. Расправа у Капуи била је изазвана, заправо, жалбом
Боносија којег су пре тога Илирски епископи упозорили да
прекине са ширењем свог јеретичког учења, или ће, у противном,
135
бити одлучен од Цркве. Боносије се на ово пожалио сабору у
Капуи и тражио да сабор проучи његово учење. Сабор је то и
учинио, али није донео никакву пресуду, већ је Боносијев случај
вратио епископима из Македоније (Илирика), који су потврдили
своју пресуду и поново вратили предмет сабору у Капуи. Сабор у
Капуи забранио је Боносију вршење свих епископских функција
док се не заврши истрага и не донесе пресуда у вези са њим.
Овоме се то није допало, па се обратио за савет и помоћ Св.
Амвросију Миланском, који га саветује да се покори одлуци
сабора. Боносију ни ово није одговарало, већ је наставио са
управљањем своје катедре. „Присуствовао је цркви и у свима
местима црквеним церемонијама и богослужењу. Приступио је
новим рукоположењима дајући свештенички чин свима који су се
обратили њему.“174 Овакво непоштовање одлуке сабора у Капуи
нагнало је епископе Илирика да се обрате папи Сирицију (384 –
398) са молбом да папа саопшти осуду Боносију, донету од
стране илирских епископа. Сириције се сложио са осудом, али је
одбио да је изрекне Боносију. То је, напокон, учинио Асхолије
Солунски, са групом епископа из Илирика и Македоније. Овим је
био коначно завршен само део посла, онај који се тицао
догматског учења Боносија, док ће проблем у вези са валидношћу
рукоположења која је Боносије обавио, постојати све до 414.
године, када је папа Инокентије упутио друго писмо
македонским епископима у вези са тим. „Мора се истаћи
несхватљива неодлучност сабора, папе Сириција, касније и папе
Иноћентија, али и самих македонских (илирских) бискупа.“175
Можда је ова претерана болећивост према Боносијевом дрском и
самовољном понашању била плод жеље да се, након многих
деценија сукоба и осуда, строжијим мерама не изазову нове
поделе и смутње. Боносијева јерес је постојала у Илирику и
након његове званичне осуде и смрти, све до VI века, када Св.
цар Јустинијан у својој XI Новели, којом успоставља нову
174
Гагулић 1973, 49
175
Рајковић 2007, 131
136
црквену организацију у Дакији, изражава своју наду да ће
епископ Акве успети да сузбије и искорени Боносијеву јерес у
својој области и да у њој заувек успостави православље.
Боносијеву јерес срећемо и у басену Горњег Дунава, Галији и
Шпанији у 5. и 6. веку, којом су се бавили сабори у Арлу
(средина 5. века), Орлеану (538) и Толеду (675) који осуђују ово
хулно учење. Ово би били последњи трзаји Боносијеве јереси,
која дефинитивно силази са историјске и богословске сцене
„крајем седмог века.“176
О седишту Боносијеве катедре мишљења су подељена.
„Саборски документи, писма папа Сириција и Иноћентија I не
спомињу владичански град Боносија, већ само назначавају
префектуру.“177 Одсуство непобитних доказа о месту столовања
Боносија, довело је до постојања три различите теорије: 1. да је
Боносије био епископ Сардике; 2. епископ Наисуса и 3. да је било
двојица Боносија у исто време на катедрама Сардике и Наисуса.
Ни једна од ове три тезе није коначно потврђена.
Боносијева дела, на основу којих би поуздано могло да се
утврди његово учење, нису сачувана. Ипак, постоје посредни
извори који говоре о њему као ученику Фотина и настављачу
његове јереси. Тако, између осталих, Генадије у свом De Viris
Illustribus наводи „неког епископа Аудентијуса који је побијао
фотинијанце „назване сада, каже Генадије, боносијанцима.“ “178
Слично о Боносију и боносијанима тврде и Свети Авит и други
сабор из Арла. Боносије није само понављао Фотинове јереси,
већ је додао и своју, заправо Хелвидијеву „који је око 380.
године оспорио вечно девојаштво (perpetua virginatis) Марије.“179
О томе читамо у писму папе Сириција (384 – 399), који је био
непосредно укључен у догађаје са Боносијем. Он каже: „Наравно,
не може се порећи да се Боносије веома осрамотио тврдећи да је
Марија имала још синова и да је њена светост деградирана
176
Loofs 1909, 453
177
178
Зелер 2005, 323
179
137
чињеницом да је након рођења тела Исусовог њена утроба
подарила још потомака.“180 Боносије је, дакле, отишао корак даље
од Фотина који је тврдио да је Христос био обичан човек, рођен
на природан начин, који је због врлина и заслуга постао Син
Божији. Боносије разрађује ову јерес примењујући је на Пресвету
Богородицу, изводећи погрешан закључак из погрешне тврдње –
ако је Христос био обичан човек, онда је и његова мајка била
обична жена, која је имала и других потомака. Да ли су
следбеници Боносија, боносијани, којих је, као што смо видели
било и у 6. веку у Илирику, систем свог учитеља обременили
сопственим јересима, што је било правило код јеретика IV века,
није познато. Оно што је извесно јесте да су боносијани били
далеки ехо јеретичких учења једног од првих бораца против
Арија, који је, нажалост, у жару борбе отишао у другу крајност,
ништа гору од оне против које се борио – Маркела Анкирског.
САБОР У АКВИЛЕЈИ И КРАЈ АРИЈАНСТВА У ИЛИРИКУ
Упоредо са нестајањем аријанства на Истоку, одвијало се и

његово гашење у Илирику. Валент и Урсакије, који су толико
година успевали да лукавством и сплеткама спроводе терор
аријанске мањине над неаријанском већином како западних тако
и источних епископа, нису се, наравно, предали без борбе.
Међутим, лишени свог најјачег оружја – царске силе, били су
осуђени на пропаст.
Судбина трећег члана „панонског трија“, Герминија
Сирмијумског, пружа нам одличну слику онога што се догађало у
Илирику након смрти цара Констанција, заштитника аријанства.
Герминије је играо важну улогу у свим аријанским акцијама, већ
од свог постављања за епископа Сирмијума, уместо збаченог
Фотина на првом Сирмијумском сабору. На другом сабору у
180
138
Сирмијуму 357. године, као царев повереник даје свој немали
допринос у стварању аномејске формуле. „Затим, године 358.
Евдоксије Антиохијски му се нарочито захваљује што је многе
привео вери, мислећи на омијце.“181 Потписао је и III
Сирмијумску формулу и учествовао у формулисању „Датиране
вере“ у Сирмијуму 359. године, а у октобру исте године потписао
је V Сирмијумску формулу у месту Ника, тзв. Никско
исповедање вере. Био је, дакле, човек за све. У складу са тим,
његов став по питању вере мења се заједно са променама које
настају у Васељенској цркви након Констанцијеве смрти. У
његовом писму сачуваном код Св. Иларија из 364. или 365.
године, Герминије се јасно ограђује од формуле која је
прихваћена у Аримину (око чијег састављања и прихватања се и
сам трудио) и исповеда Сина који је по свему сличан Оцу, дакле,
враћа се на позиције блиске омиусијанству, што је било корак
ближе Никеји од његовог претходног става. Године 366. упућује
писмо својим доскорашњим саборцима Валенту и Урсакију и
опомиње их јер се још држе Ариминске формуле. Његово
приближавање никејској вери видимо и из суђења тројици
верника из Сирмијума, који су одбијали да признају формулу из
Аримина, које је (суђење) одржано исте године. Иако су остали
доследни и нису прихватили „Датирану веру“, Герминије није
преузео ништа против њих, већ им је чак, на завршетку свог
неуспешног суђења, дао благослов као епископ и ослободио их.
„Овакав његов обазрив потез свакако је био условљен општом
климом постепеног тријумфа православља и никејске вере,
због које су ова тројица „осуђеника“ одговарала пред својим
епископом.“182 Ова расправа нам нуди драгоцене податке о
стању у Цркви у Сирмијуму и Илирику тог времена, и на основу
ње закључујемо, „судећи по мноштву које присуствује расправи,
да су и ортодоксни и аријанци у Сирмију још увек многобројни,
181
182
139
а, како смо поменули, зна се да у граду постоје још увек и
фотиновци.“183
Иако ослабљени, Валент и Урсакије се нису предавали. Године
366. одржан је мањи сабор у Сингидунуму који је потврдио
формулу из Аримина. Сa сабора је затражено од Герминија да
одбаци израз „similis per omnia“ (подобан по свему) и да поново
прихвати Ариминско исповедање. Он, дипломатски, не одбацује
Ариминску формулу, али ни споран израз. „Тумачење које је он
дао обелоданило је доктрину која више није била тако далеко од
православља.“184 Ово је био почетак краја аријанства у Илирику,
које након 366. године убрзано губи своје присталице. Међутим,
иако осуђени на више сабора, оном у Риму 368. или 369. године,
којим је председавао римски папа Дамас, као и на онима у
Шпанији и Галији, Валент из Мурсе, Урсакије из Сингидунума и
Гајус остају до краја живота на својим катедрама. „Када је Дамас
свечано заузео став против Урсакија и Валента, па чак и
Авксентија, одржана су и друга епископска сабрања на Сицилији,
Дарданији, Македонијиј, оба Епира, Ахаји и Криту. Укратко, у
свим провинцијама Илирика, по правилу укључујући оне
најближе Дунаву, где је про-никејска борба била отежана
извесним отпором.“185
Коначан крај аријанства у Илирику представљају одлуке
сабора у Аквилеји 381. године. Пре тога одржан је још један
сабор у Сирмијуму, овога пута православан. Његове одлуке нису
нам познате, а једини извор за овај сабор јесте „Апологија против
Амвросија“, Паладија, аријанског епископа Ратиарије. На овом
сабору одржаном највероватније 378. године, „донета је
такозвана VII Сирмијумска формула вере, која потврђује да је
богословски израз „Омоусиос“ потпуно правилан и да догматски
означава јединство суштине Бога Оца и Сина и Светога Духа, а
које се темељи на основама богословске терминологије
183
Милин 2002, 30
184
Зелер 2005, 290
185
Duchesne 1920, 374
140
кападокијских светих Отаца.“186 Уз то, сабор је осудио и свргнуо
шест епископа: Полихронија, Тенемаха, Фауста, Асклипија,
Амантија и Клеопатра. Извесно је да су њихове катедре биле у
области Илирика, али је непознато прецизније одређење.
Паладије из Ратиарије и Секундијан из Сингидунума не помињу
се међу осуђеним епископима, али је сабор од њих затражио да се
изјасне о својој вери, под претњом изопштења. Њих двојица,
очигледно још увек не схватајући да је време аријанског
лудовања заувек прошло, затражили су од цара Грацијана,
владара Запада, да се одржи сабор који ће њихов случај
објективно испитати. Тако је сабор у Сирмијуму иницирао
следећи сабор, а вероватно је у Сирмијуму 380. где су се срели
цареви и савладари Грацијан и Теодосије, и донета одлука да се
овај сабор одржи у Аквилеји. Циљ овог сабора било је сређивање
црквених прилика у областима Галије, Северне Италије и
Илирика, па се Аквилеја, град у близини данашњег Трста, који се
налазио на тромеђи ове три области, наметао сам по себи за место
одржавања сабора. Сабором је председавао Валеријан
Аквилејски, мада је стварни организатор и вођа сабора био Св.
Амвросије Милански који је био несумњив ауторитет за цео
Запад, а тим више за наведене области. Сабор је почео са радом 3.
септембра 381. године, било је присутно 32 епископа из Галије,
Северне Италије, Африке и Илирика. Било је приметно и не
сувише изненађујуће, одсуство епископа из области које су биле
под јачим утицајем римског папе. Сигурно је да папи није
пријала црквена самосталност и независност Галије, Северне
Италије и Илирика, која се овим сабором, којим је руководио Св.
Амвросије без папиног утицаја, пројављивала. „Папа Дамас, не
налазећи да је потребна оваква пројава црквених снага, није
послао представнике, а чак је био и против учешћа на сабору
својих непосредно „подређених“ епископа.“187 Из Илирика, из
области панонске дијецезе, било је пет епископа: Феликс из
186
187
Duchesne 1920, 376
141
Јадара, Максим из Емоне, Константин из Сисције, Амантије из
Јовије и Јовијан, чија нам је катедра непозната. Из источног
Илирика, који је обухватао дијецезе Дакију и Македонију, дошла
су само два епископа, јер су се остали радије упутили на Велики
сабор у Цариграду, Други васељенски, одржан исте године.
Сабор није дуго трајао. На почетку, након краћих расправа,
пред Паладија и Секундијана било је изнето једно писмо самог
архијеретика Арија, у којем су се налазиле његове хуле. Сабор је
затражио од ове двојице да се изјасне у вези са садржајем писма.
Паладије је одбио да одговара на постављена питања, тврдећи да
је сабор непотпун због одсуства источних епископа, као и да се
он налази у подређеном положају осуђеника од почетка рада
сабора. Примењујући стару аријанску тактику, Паладије и
Секундијан су покушали да нејасним и непрецизним изјавама
прикрију своје јеретичко учење, али овога пута без успеха и „у
недостатку посебних формула којих би се придржавали, њихова
теологија показала се неоспорно аријанском: за њих је Отац, Deus
ingenitus, једини прави Бог, Син, Deus unigenitus, и Свети Дух,
службеник Сина, били су, јасно, нижа бића од њега“.188 Паладије
је осуђен због непризнавања „Сина Божјег за бесмртног и
савечног Оцу“, због исповедања субординационизма као и због
одбијања да се изјасни о Аријевом учењу да је Син „савршено
створење“. „По истом основу је у Аквилеји изречена осуда
Секундијану, Београдском епископу и његовом свештенику
Аталију. Међу осуђенима био је и Салонски епископ
Леонтије.“189
Поред овога, сабор се бавио и фотинијанима. Ови су и даље
одржавали своја окупљања у Сирмијуму, упркос царским
законима којима се забрањује ова јеретичка дружина. Аквилејски
сабор донео је одлуку којом моли цара Грацијана да, у складу са
законом, спречи даља окупљања фотиноваца.
188
Зелер 2005, 314
189
142
То су биле главне одлуке овог ефикасног сабора под вођством
Св. Амвросија Миланског. Њима је задат завршни ударац против
остатака аријанства, па тако „после 381. године није више било
ниједне цркве на Илирикуму која је остала у рукама
аријанаца.“190 Други васељенски сабор одржан исте године у
Цариграду, представљао је коначну победу над аријанством за
подручје целе Васељенске цркве. Истина, ова жилава јерес сада
је, као нека заразна болест, прешла у посед Гота који су у додир
са њом дошли управо у пограничним областима Илирика преко
оног ко их је превео у Хришћанство, аријанског епископа
Улфиле. Ношено на њиховим ногама, које су у варварским,
рушилачким походима протутњале целом Западном Европом,
аријева јерес ће живети још неколико векова. Затим ће се, као
учење које је најпријемчивије за оне који не желе да земљу
подигну ка небу, већ да небо спусте на земљу, повампирити међу
сродницима Улфилиних Гота – Германима протестантима 19. и
20. века. Илирик ће, пак, након пола века аријанских смутњи, за
које време је био у центру богословских и осталих сукоба који су
се тицали целе Цркве, наставити да цвета дивним семеном које су
посејали апостоли – семеном вере у Једносуштног Сина Божјег,
Господа Исуса Христа, коме нека је, са Оцем и Светим Духом,
слава и хвала у векове. Амин.
190
Зелер 2005, 316
143
144
ЗАКЉУЧАК
Пламен јереси који је запалио Арије, почетком IV века,

захватио је целу Васељенску цркву, претворивши се у пожар који
је беснео све до 381. године, када је на Другом Васељенском
сабору ватра овог јеретичког учења била угашена. Црква је,
међутим, из овог пожара изашла стабилнија и јача, као „злато
огњем очишћено“. Вера у једну суштину и три личности Свете
Тројице – Оца, Сина и Светога Духа изражена је „богодоличним
речима“ након многих деценија расправа и сабора.
Ово није био сукоб између аријанског Истока и православног
Запада, како се то погрешно сматрало. Јер, нити је сав Исток био
аријански нити је сав Запад био православан. Брига првих за
очување вере у три различите Божанске ипостаси и брига других
за очување вере у једну заједничку Божанску суштину, као и
различито схватање кључних богословских израза – термина
усиа, ипостас, супстанца и других, давали су простор онима, а
таквих, нажалост, није било мало, којима су сопствено мудро-
вање или положај били изнад вере и јединства Цркве. Утицај
римских императора, који су неретко веру схватали као средство,
а не као циљ, био је други важан чинилац постникејских сукоба.
Илирски сабори, одржавани средином IV века, представљају
важан део овог периода. Први, онај одржан у Сардики, требало је
да буде васељенски и да донесе мир у Цркви. То се, међутим, није
десило, већ, након њега, долази до јасне поделе на Источне и
Западне и до отвореног непријатељства између њих, што ће
трајати више деценија. Након тога следи низ сабора у Сирмијуму,
који представљају једну од кључних етапа у међусобној подели
источних антиникејаца – противника термина „омоусиос“ на
омиусијанце, по вери блиске православнима и на остале,
фотинијане, аномеје, омијце и друге, који су, као доследни у
јереси, осуђени на Другом васељенском сабору. Тиме су сабори у
Илирику важан корак на путу од Никеје до Цариграда, односно,
на путу победе праве вере.
145
146
ПРИЛОЗИ
(1) Свети Епифаније Кипарски, Панарион 72, Против

Фотинијина, PG 42
(2) Писмо Сардичког сабора цару Констанцију II, Appendix ad

Collectanea Antiariana Parisina, CSEL 65
(3) Енциклика са сабора источних епископа у Сардики, CSEL

65
147
148
(1) СВЕТИ ЕПИФАНИЈЕ КИПАРСКИ, ПАНАРИОН 72,
ПРОТИВ ФОТИНИЈАНА
1. У то време постао је познат Фотин, епископ свете

католичанске Цркве од кога су настали фотинијани; обузет
великом гордошћу он је безумљем превазишао све који су се
појавили пре њега и у својим размишљањима о Сину Божијем
отишао је даље од Павла Самосатског износећи неосноване хуле
на Бога. Дошао је из Сирије и ширио овај кукољ по свету.
Западни Сардички сабор га је одлучио од Цркве због хуљења. Он
тврди да Христос није постојао пре свих векова, већ да је Његов
почетак овде, од Марије; одкад је, каже, сишао на Њега Дух
Свети он се родио од Духа Светога. Овај дрски обмањивач и
проценитељ необјашњивих небеских ствари о Духу Светом
мисли да је Он – Христов. Овај Фотин је био веома речит и оштар
на језику те је својим говорима и довитљивошћу могао да
саблазни многе. Многи су га разобличавали чак и после његовог
говора којим се бранио на Сардичком сабору када су га епископи
позвали да да објашњење за зловерје које је ширио. Он је молио
императора Констанција као онај ко је без разлога изопштен, да
опет одреде судије пред којима би он могао да докаже да је
неправедно осуђен. Зато је император послао судије и слушаоце
да чују одбрану коју је припремио – Таласија, Дацијана,
Цереалија, Тавра, Маркелина, Евантија, Олимпија и Леонтија;
Василију Анкирском је наложено да му поставља питања и
оповргава оно што он буде тврдио и бранио. Фотин је имао дуг
разговор са Василијем, али слично ружној жени која је ради
улепшавања намазала своје лице он је у току беседе износио врло
неубедљиве тврдње намерно им изврћући прави смисао у корист
свог становишта. Ласкањем и мудро смишљеним говорима он је
придобио симпатије слушалаца и хвалисаво објавио да ће изнети
стотину доказа у корист свог мишљења. Али, многи су дуго
149
водили расправу са њим, како смо нашли у записима његове
расправе са Василијем, које су по налогу саставили, писар
Анисије, ђакон Василија Каликрат, писар префекта Руфина,
Олимпије, Никита и Василије који су водили белешке,
Евтихије и Теодул, писари Василија. Један њихов препис је
запечаћен и послат императору Констанцију, а други је остао на
сабору којим је председавао Василије. Трећи, такође, запечаћен,
узели су мирјански чиновници; у њима је изложено нечисто
Фотиново учење.
2. Када је Василије питао како учи Свето Писмо о Господу
Богу Слову, да ли је Јединородни постојао пре свих векова и
заједно са Оцем, Фотин се сложио са тиме, али се оградио да се
једно односи на Христа а друго на Реч у вишем смислу. Јер се,
каже, речима: „Да начинимо човека по својему обличју, као што
смо ми“ (Пост. 1, 26) Отац обраћао Своме Слову. И шта дакле?
Реч је, каже, била у Оцу али Сина није било. И додаје: „Пусти
Господ (на Содом и на Гомор) од Господа с неба“ (Пост. 19, 24);
то јест Реч која јесте у Оцу. И још: „Гле, као син човечји иђаше с
облацима небеским (Дан. 7, 13). То је, по његовим речима, рекао
пророк, пророкујући да тада као Син Он није постојао већ да је
Христос, који се родио од Духа Светога и Марије, требало да
буде назван Сином после рођења од Марије и јављања у телу;
стално све приписују Сину по неком предубеђењу, каже Фотин.
Син још није постојао, већ је постојала реч као што постоји реч у
мени. Већ сам говорио да су нека Фотинова размишљања слична
учењу Павла Самосатског, а у неким размишљањима га је и
превазишао.
3. Али он је сам себе оповргао дошавши до потпуног
одрицања божанства и једног сасвим необичног размишљања о
вечном животу. Јер, ако је Син Божији скорашњег порекла по
Божанству, онда је Давид старији од Њега и има првенство пред
Творцем. Управо тако је размишљао Фотин не обраћајући пажњу
на Свето писмо и у складу са својим изопаченим размишљањем
указивао је на оно што је рекао Апостол: „Први је човек од
земље, земљан, други је човек Господ са неба“ (1 Кор. 15, 47) Али
150
одмах га оповргава реч истине и разобличава његов помрачени
ум; јер свети Апостол говори о два човека: о првом човеку Адаму
да је он „од земље, земљан, а о другом да је са неба. И премда га
назива човеком, не каже да је плот сишла са неба, већ каже да је
Она од Марије. И не каже да је плот, већ да је други човек са
неба, односно, Реч сишла са неба и ,... настани се међу нама“
(Јован 1, 14) како је написано. Ако је Господ постојао раније,
онда Он постоји и сада, Он, који „пронађе сваки пут хитрости“
(Вар 3, 37). А да Он стварно постоји у то Свето писмо не сумња,
јер следеће речи указују на то да је Он постојао раније и „пронађе
сваки пут хитрости“ (Вар 3, 37), а следе и ове речи: „Јави се на
земљи“ (Вар 3, 38) што указује на Његов будући долазак у плоти.
А да је Он тобоже са неба донео у себи човека, како говоре
јеретици – то Апостол не каже већ га назива човеком због
Његовог сједињавања са плоти имајући у виду време које је
протекло између Адама и оваплоћења; а човеком „са неба“ назива
Га у смислу да је божанска Реч сишла са неба и постала плот,
како је речено: „Реч постаде тело“ и то не у оном смислу како
разуме јеретик, као да је Реч изашла од Оца и претворила се у
плот; јеретик је ово тумачио наравно у складу са својим
изопаченим схватањима. Ако је Адам постојао пре Речи, ко је
онда створио Адама и сва створења Божија која су пре њега
постојала? Коме се обраћао Отац „да створимо човека?“ Јер се
нико никада не обраћа саветом својој неизговореној или
изговореној речи, али обраћајући се једносуштној Светој својој
Речи Отац веома мудро саставља план будућег стварања човека
да би ми научили да Син постоји од почетка у Оца и да не
помислимо да је наш Творац скорашњег порекла, већ да је Он са
Оцем увек постојао пре свих векова што и Јован сведочи,
говорећи: „У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и
Логос беше Бог“ (Јован 1, 1)
4. Али овај обмањивач каже: Ја и сам говорим да Слово по-
стоји од почетка, али не Син Божији рођени. Али, ако не постоји
Син Божији, узалудан му је труд, узалудна намера и нада и
расуђивање; јер он не каже ништа више од онога што су говорили
151
Јудеји који Га нису признавали. Јеванђеље не каже о Њему: „У
почетку беше Реч и Реч беше у Богу“ већ „Слово би у Бога“ и не
каже да је било само у Бога већ да је „Слово било Бог“. А реч која
или увек постоји изнутра у човеку, или је изговорена, не може се
назвати човеком, већ само речју човековом. Али, ако није било
рођеног, како он говори,и ако још увек није било Сина Божијег,
Бога Слова – ко је онда све створио? Јеванђеље каже: „Све кроз
њега постаде, и без Њега ништа не постаде“ (Јн. 1, 3). Али Фотин
тврди: „Онако како посредством речи човек ради шта жели,
тако је и Отац кроз сопствену Реч, која је у Њему,створио све.“
А како Господ говори у јеванђељу: „Отац мој до сада дела и ја
делам“ (Јован 5, 17). То не значи да Отац не учествује у делу
Сина, не значи ни то да му је Син туђ и да не учествује у Очевом
делу. Јер je сва твар којa постоји настала од Оца и Сина и Светога
Духа заједно; све је настало од Оца кроз Сина и Он је све створио
са Оцем и Светим Духом: „Речју Господњом небеса се створише,
и духом уста његових сва војска њихова“ (Пс 33, 6). Зато је
Господ, као Бог који зна и види унапред мисли заблуделих људи
и зна да ће сви бити склони да одступе од истине, упозоравао
говорећи Јудејима: „Син не може ништа чинити сам од себе него
што види да Отац чини (Јован 5, 19).
5. Како је то могуће, Фотине? И ко је посејао у теби тај кукољ?
Ко је припремио тај отров за људе? Одакле ти је дошла лукава
намера да допустиш хулне помисли на твог Господа? Зар те није
уверио Адам који је говорио Господу: „Еда ли судија целе земље
неће судити право?“ (Пост. 18, 25). Нека те разувери то што му је
дошао Син и то не као нека изговорена реч већ као ипостасни Бог
Реч. И да би ти, умишљени философе, разумео циљ овог јављања,
Господ нам је пројавио своје достојанство говорећи: „Тада пусти
Господ (на Содом и на Гомор) од Господа с неба“ (Пост. 19, 24).
Није рекао: Реч Господња већ: Господ од Господа као што и
Давид каже: „рече Господ Господу мојему“ (Псалам 110, 1) А на
то да Он није постао Син тек после свог доласка у плоти указује и
Давид говорећи да Он постоји пре свих векова: „Као роса зори из
утробе“ (Псалам 110, 3) Нико неће прихватити ни твоје учење о
152
Светом Духу, брбљиви и докони човече, јер Дух Свети не може
бити ни већи ни мањи; речено је: „Ко иште то од вас“ (Ис 1, 12).
Сама Света Реч те изобличава када говори о Светом Духу;
исповедајући Га јединородним са Собом по божанству каже:
„Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене“
(Јован 15, 26).
6. А колико је других доказа! Уосталом, свима је јасно да твоје
богохулство потиче од заблуда, а не од истине; јасно је не само
мудрима већ и онима који макар мало познају Свето писмо. Зато
ја не признајем многа доказивања и дуготрајна оповргавања јер
се твоје наклапање и зловерје лако оповргава; сматрам да је
довољно то што је против тебе речено; као слабог и немоћног
инсекта који излази из земље, или као црва који живи под
земљом, ја те остављам. Јер је у веома кратком времену ова јерес
нестала. Зато, по обичају призвавши Бога на помоћ, прелазим на
следеће јереси.
153
154
(2) ПИСМО САРДИЧКОГ САБОРА ЦАРУ КОНСТАНЦИЈУ II
1. Вaшa вeликoдушнa прирoдa јe, прeблaгoслoвeни Гoспoдaру

Aвгустe, у хaрмoнији сa вaшoм вeликoдушнoм
дoбрoнaмeрнoшћу, a кaкo вaшe милoсрђe oбилнo извирe из
извoрa вaшe рoдитeљскe oдгoвoрнoсти, мишљeњa смo дa ћe нaм
oнo штo трaжимo бити пoдaрeнo бeз тeшкoћa. Мoлимo вaс, нe
сaмo нaшим рeчимa, вeћ и нaшим сузaмa, дa кaтoличaнскe Црквe
нe буду вишe мучeнe нaјгрубљим пoврeдaмa, и дa нe трпe
нeпoднoшљивa прoтeривaњa, уврeдe и криминaлнe чинoвe oд
стрaнe нaшe брaћe. Нeкa вaшa милoст oбeзбeди и нaрeди дa сe свe
судијe, кoјимa јe пoвeрeнa упрaвa нaд прoвинцијaмa и кoјимa би
трeбaлo дa припaдa јeдинo нaдлeжнoст у дoмeну јaвних пoслoвa,
држe дaљe oд питaњa вере, и дa нaдaљe нe дeлују охоло и
нeзaкoнитo, и смaтрaју дa мoгу дa рaзумeју рaзлoгe свeштeнствa,
и дa мoгу дa узнeмирaвaју и мучe нeвинe људe рaзличитим
нeвoљaмa, пaтњaмa, нaсиљeм и тeрoрoм.
2. Вaшa јeдинствeнa и дивнa мудрoст рaзумe дa јe грoзнo дa
сe људи примoрaвaју и oбaвeзују нa пoслушнoст oвим
пoјeдинцимa прoтив свoјe вoљe, и у супрoтнoсти сa тим зa штa су
сe бoрили, и дa силoм дaју пристaнaк oнимa кoји нe прeстaју дa
сeју пoквaрeнo сeмe њихoвoг прeљубничкoг учeњa. Из тoг
рaзлoгa ви и вaш сaвeт влaдaтe држaвoм, a вaш oпрeз вaс јe
oдржao будним, тaкo дa сви вaши пoдaници мoгу зaдржaти свoјe
нaјдрaжe прaвo нa слoбoду. Јeдини нaчин дa сe хaoс прeтвoри у
рeд, дa сe спoји oнo штo јe рaздвoјeнo, јeстe дa свaкo кo нијe
пoрoбљeн држи влaст нaд сoпствeним живoтoм нeтaкнутoм.
Зaистa, глaс oних кoји зaпoмaжу сe мoрa чути уз пoмoћ твoг
милосрђа: „Јa сaм православан, нe жeлим дa будeм јeрeтик: јa сaм
хришћaнин, a нe aријaнaц: зa мeнe јe бoљe умрeти сaдa, нeгo ли
исквaрити чистoту истинe пoд утицaјeм мoћи билo кoјeг
пoјeдинцa“. Вaшoј свeтoсти би сe, нaјслaвнији Aвгустe, трeбaлo
чинити прaвeдним дa oни кoји сe плaшe Гoспoдa Бoгa и њeгoвoг
бoжaнскoг судa нe буду зaгaђeни или исквaрeни прoклeтствимa
155
бoгoхуљeњa, нeгo сачувају свoје расуђивање кaкo би мoгли дa
слeдe oнe епископe и oнe aутoритeтe чијe вeзe љубaви нису
рaскинутe, и кoји жeлe дa oчувaју трајан и истински мир. Нити јe
мoгућe, нити јe рaзумнo дa oнo штo јe рaзличитo будe спoјeнo, дa
oнo штo сe нe слaжe будe ујeдињeнo, дa истинa идe уз лaж, дa сe
мeшaју свeтлoст и тaмa, дa сe дaн и нoћ мoгу ујeдинити. Зaтo, aкo
пo питaњу oнoгa чeму сe ми нeсумњивo нaдaмo и вeрујeмo oвe
тврдњe нe утичу нa твoју дoбрoту, прe урoђeну нeгo ли усaђeну,
нaрeди дa твoји лoкaлни нaдзoрници нe буду заштитници
нaјoзбиљнијих јeрeтикa, дa им нe искaзују свoју нaклoнoст, или
буду пoд њихoвим утицaјeм. Нeкa твoјa милoст дoзвoли људимa
дa слушaју учитeљe кoјe су жeлeли, кoјe су упознали, и кoјe су
изaбрaли кaкo би зaјeднo слaвили Бoжaнскe, Свете тaјнe и мoлили
сe зa твoјe спaсeњe и срeћу.
3. Нeкa никo у свoјoј изoпaчeнoсти или зaвисти нe изгoвaрa злe
рeчи. Нeћe бити нaгoвeштaјa ни o устaнку, ни o грубoм
прoтивљeњу. Свe ћe бити мирнo и врeднo пoштoвaњa. Сaдa, oни
кoји су били зaрaжeни aријaнскoм гaдoшћу и злoм исквaрeнoшћу
нeћe прeстaти дa уништaвaју чистoту јeвaнђeљa свoјим јeзикoм
нeвeрникa и бoгoхулним умoвимa, или дa изврћу испрaвaн кaнoн
aпoстoлa. Oни нe рaзумeју бoжaнскe прoрoкe. Свoјoм пaмeћу и
лукaвствoм покушавају дa вeлoм пријaтних рeчи прикрију
рушилaчку исквaрeнoст кoју oтeлoтвoрaвaју; oни рaсипaју oпaки
oтрoв, чимe нe сaмo дa убијaју испрaвнe и нeвинe пoјeдинцe, кoји
су зaвeдeни и уплeтeни пoд изгoвoрoм хришћaнствa, вeћ их и
примoрaвaју дa учeствују у њихoвим ужaсним злoчинимa, и буду
сaучeсници.
4. Oд вaшeг oсeћaњa oдгoвoрнoсти зaхтeвaмo слeдeћу услугу:
дa нaрeдитe дa сe oни људи – нeсумњивo изврсни свeштeници,
кoји сe истичу чaшћу свoг вeликoг имeнa – кoји сe јoш увeк
нaлaзe у изгнaнству или нa нeким нaпуштeним мeстимa, врaтe
свoјим дoмoвимa, тaкo дa свудa зaвлaдaју слoбoдa и рaдoст.
5. Кo oвo нe види? Кo тo нe рaзумe? Пoслe скoрo чeтири
стoтинe гoдинa oд дoлaскa Јединородног Синa Бoжијeг ради
спасења људског рода који је пропадао, кao дa нијe билo
156
aпoстoлa, и, кaснијe, њихoвoг мучeништвa и смрти хришћaнa,
сaдa јe пoтeклa рeкa нoвe и нaјoдврaтнијe aријaнскe нeсрeћe, кoјa
сe сaстoји нe тoликo у исквaрeнoсти, кoликo у прoклeтствимa
скрнaвљeњa. A истo тaкo и oни кoји су нeкaдa вeрoвaли – зaр сe
сaдa нe нaдaју вeчнoсти? Нeдaвнo смo сaзнaли дa су oви
кoмeнтaри измишљeни oд стрaнe двa Јeвсeвијa, Нaркисa,
Тeoдoрa, Стeфaнa, Aкaкијa, Мeнoфaнтa и двoјицe нeискусних и
злoчeстивих млaдићa Урсaкијa и Вaлeнтa. Oбјaвљују сe њихoвa
писмa, aли сe истo тaкo и oдбaцују oд стрaнe приклaдних свeдoкa,
кoји су их чули кaкo сe вишe жaлe нeгo штo oспoрaвaју. A штo сe
тичe oних кoји сa њимa бeзбрижнo и нeoпрeзнo дeлe зaјeдницу –
збoг тoгa штo пoстaју сaучeсници у њихoвoм злoчинству,
oдбaчeни и прoтeрaни сaдa кao и нeкaдa – нeoпхoднo јe дa нa
судњи дaн буду кaжњeни дoвeкa.
157
158
(3) ЕНЦИКЛИКА СА САБОРА ИСТОЧНИХ ЕПИСКОПА
У САРДИКИ
Упућeнo eпискoпу Aлeксaндријe, eпискoпу Никoмидијe,

eпискoпу Кaртaгинe, eпискoпу Кaмпaњe, eпискoпу Нaпуљa у
Кaмпaњи, свeштeнству Aриминa, eпискoпу у Кaмпaњи, eпискoпу
у Дaлмaцији, Aмфиoну, Дoнaту, Дeзидeрију, Фoртунaту,
Евтихију, Мaксиму, Синфeрoну и свим нaшим пријaтeљимa мeђу
свeштeнствoм читaвoг свeтa, прeзвитeримa и ђaкoнимa, и свим
eпискoпимa Свeтe Кaтoличанске Црквe пoд нeбeсимa, кoји су,
сaкупивши сe у Сaрдици из рaзличитих прoвинцијa истoчних
нaрoдa, нaимe из прoвинцијe Тeбe, и прoвинцијa Пaлeстинe,
Aрaбијe, Фeникијe, Сиријe, Мeсoпoтaмијe, Киликије, Исаврије,
Кaпaдoкијe, Гaлaтијe, Пoнтa, Витаније, Пaмфилијe, Пaтaгoнијe,
Кaријe, Фригијe, Писидијe, и сa oстрвa Киклaдe, из Лидијe, Aзијe,
Eврoпe, Хeлeспoнтa, Трaкијe, Емимoнта, у вeликoм брoју слaвили
oвај сабор, нeкa јe вeчни спaс у Гoспoду.
1. Сви смo ми пoстoјaнoг мишљeњa, вoљeнa брaћo, дa би, кao
првo, свeтa и кaтoличaнскa Црквa, бeз икaквoг сукoбa и рaскoлa,
трeбaлo дa oчувa јeдинствo духa и вeзу љубaви уз пoмoћ прaвe
вeрe – и зaистa јe зa свe нaс испрaвнo дa вoдимo бeспрeкoрaн
живoт, дa гa пригрлимo, зaштитимo и сaчувaмo, увeк сe
пoзивaјући нa Гoспoдa, и тo нaрoчитo ми, eпискoпи, кoји смo нa
чeлу нaјсвeтијe Црквe – кao другo, дa би зaкoни Црквe и свeтa
прeдaњa, и рaсуђивaњa нaших прeдaкa трeбaлo дa зaувeк oстaну
пoстoјaни и нeпрoмeњeни, и дa сa нaстaнкoм нoвих јереси и
прoтиврeчних трaдицијa, нaрoчитo пo питaњу имeнoвaњa и
рашчињења eпискoпa, ми никaдa нe би трeбaлo дa oдустaнeмo oд
свeтих нaчeлa јeвaнђeљa, зaвeтa свeтих и прeблaгoслoвeних
aпoстoлa, oд oнoгa штo су нaши прeци, зaјeднo сa нaмa, oчувaли
свe дo дaнaс.
2. Јeр, пoстoјaшe у нaшe врeмe нeки Мaркeл из Гaлaтијe,
нaјгoри oд свих јeрeтикa, кoји јe свoјим бoгoхулним умoм,
пaгaнским јeзикoм и злим aргумeнтoм жeлeo дa уништи нaшe
159
Цaрствo Бoжијe, вeчитo и бeзврeмeнo, тврдeћи дa јe Гoспoд пoчeo
дa влaдa прe чeтири стoтине гoдинa, и дa ћe крaј тe влaдaвинe
дoћи кaд и крaј свeтa. Oн нaстoјaшe дa нaмeтнe нeoснoвaнo
мишљeњe дa му јe у врeмe зaчeћa њeгoвoг тeлa дaривaн лик
нeвидљивoг Бoгa, a зaтим и хлeбa, и врaтa и живoтa. И зaистa јe
тo истицao, нe сaмo рeчимa и нeпрeстaним брбљaњeм, нeгo и
тимe штo јe, oбузeт нeчистoтoм, зaмислиo у свoм oбeсвeћујућeм
уму, и oбјaвиo свoју бoгoхулну причу у свoјoј књизи, кoјa јe
прeпунa скрнaвљeњa и прoклeтстaвa; oн дoдaјe и нeкe мнoгo гoрe
ствaри, и њeгoвим тумачењима и прoклeтим умoм врeђa Свeтa
писмa, примeњујући нa тe списe прoтиврeчнe ствaри пo свoм
сoпствeнoм злoм схвaтaњу, нa oснoву чeгa јaснo стaвљa дo знaњa
дa јe јeрeтик. И нa прљaв нaчин кoмбинујe свoјe тврдњe чaс сa
лaжним вeрoвaњимa Сaвeлијa, чaс сa злoбoм Пaвлa Сaмoсaтскoг,
чaс сa скрнaвљeњeм Мoнтaнa, вoђe свих јeрeтикa, спaјaјући их нa
тaј нaчин и ствaрaјући јeдинствeну кoмбинaцију oнoгa штo јe
рaнијe рeчeнo, тaкo дa сe Гaлaтијa бeзбрижнo oкрeнулa јeднoм
другoм јeвaнђeљу, штo јe, зaпрaвo, јeднaкo oнoмe штo јe
блaгoслoвeни aпoстoл Пaвлe рeкao oсуђујући тaквe људe: „Али,
ако вам и анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што
вам проповедасмо, анатема да буде!“
3. Aли, нaши прeци су били вeoмa зaбринути у вeзи сa oвим
бoгoхулним прeдвиђaњeм. Збoг тoгa јe oдржaн сaбoр eпискoпa у
грaду – држaви Цaригрaду у присуству цaрa Кoнстaнтинa. Дoшли
су из рaзличитих истoчних прoвинцијa кaкo би свoјим здрaвим
сaвeтoвaњeм прeoбрaтили чoвeкa зaрaжeног злим особинама, и
кaкo би oн, уз пoмoћ њихoвoг прeсвeтoг прeкoрa, oдустao oд
свoјих бoгoхулних прeдвиђaњa. Иaкo су гa јeднaкo прeкoрaвaли и
критикoвaли у духу љубaви, дугo врeмeнa нe дoбишe oдгoвoрa.
Пoштo, ни јeдaн, ни двa, ни мнoгoбрoјни прeкoри нису имaли
eфeктa – јeр oн бeшe дoслeдaн у свoјoј тврдoглaвoсти и свoм
пркoсу, и oдупирaшe сe Кaтoличaнскoј Цркви свoјим злим
aргумeнтимa – свимa пoстaдe oгaвaн и пoчeшe гa избeгaвaти. И
видeвши дa јe уништeн свoјим грeхoм и oсуђeн oд стрaнe сaмoгa
сeбe, дa нe би дaљe шириo зaрaзу мeђу стaдoм Бoжијим, oни гa
160
oсудишe, уз пoтпун пристaнaк Црквe. Тaдa дoнeсoшe oдлуку дa,
пo сeћaњу нaших прeдaкa из њихoвих прeсвeтих списa
(сaчувaних) у ризницама Црквe, нeка oд њeгoвих нaјизoпaчeнијих
тумачења нису у сaглaснoсти сa истинскoм вeрoм и прeсвeтoм
Црквoм. Oвo су били сaмo први примeри бeзбoштвa јeрeтикa
Мaркeлa; нaкoн тoгa су услeдилe мнoгo гoрe ствaри. Јeр, кo би oд
вeрникa пoвeрoвao у тa злoдeлa кoјe јe oн чиниo, и кoјa су
фoрмaлнo билa зaписaнa, и кoјa су oд стрaнe нaших прaoтaцa из
Цaригрaдa прaвeднo aнaтeмисaнa, зaјeднo сa сaмим Мaркeлoм?
Јeр, јoш увeк пoстoји књигa мишљeњa кoју су eпискoпи нaписaли
прoтив њeгa, у кoјoј су чaк и oни кoји су сaдa нa њeгoвoј стрaни и
пoдржaвaју гa – eпискoп грaдa Сaрдикe Прoтoгeн и Киријaк из
Нaисусa – сoпствeнoм рукoм нaписaли мишљeњe усмeрeнo
прoтив њeгa. Јeр, њихoвa јe рукa пoсвeдoчилa дa сe прeсвeтa вeрa
никaкo нe смe мeњaти, и дa сe свeтa Црквa нe смe уништaвaти
лaжним изјaвaмa, кaкo би сe душe људи зaштитилe oд пoшaсти и
нaјoзбиљнијих нeсaвршeнoсти; пo рeчимa Пaвлa „Али, ако вам и
анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам
проповедасмо, анатема да буде!“.
4. Мeђутим, јaснo смo зaпaзили дo кoјe мeрe oдрeђeни људи
кoји жeлe дa буду људи Цркве oлaкo примaју у зaјeдницу oнoг
чoвeкa кoји сe усуђујe дa прoпoвeдa јeвaнђeљe кoјe нијe истинитo;
oни нe трaжe oснoву зa oптужбу прoтив њeгoвoг скрнaвљeњa,
кoјe јe нaзнaчeнo у oвoј књизи, нити имaју жeљу дa сe слoжe сa
људимa кoји су сa пaжњoм прoучили свaки пoјeдинaчни
примeрaк и прaвeднo oсудили тo штo су oткрили. Јeр, кaдa јe
Мaркeл прoглaшeн зa јeрeтикa oд стрaнe сoпствeнoг нaрoдa, oн јe
пoтрaжиo пoмoћ сa стрaнe, нe сумњaјући дa ћe oбмaнути oнe кoји
нису знaли зa њeгa и њeгoвe списe. Aли, штa гoд дa јe тaмo рaдиo,
сaкриo јe свoјa бeзбoжнa дeлa и злe идeјe и, зaмeнивши лaж зa
истину, извукao кoрист oд нeдужних и јeднoстaвних људи.
Тaкoђe, oбмaнуo је мнoгe црквeнe пaстирe, и зaдoбиo мoћ нaд
њимa, пoд изгoвoрoм Црквeнoг прaвилa, увeo јe јерес јeрeтикa
Сaвeлијa и тaкo их зaвeo свoјим лукaвим трикoвимa, прeузeтим
oд Пaвлa Сaмoсaтскoг. Јeр, кao штo јe вeћ рeчeнo, нeпoзнaто
161
Мaркeлoво учење било јe кoмбинoвaно сa јересима рaзличитих
јeрeтикa. И збoг тoгa јe нeoпхoднo дa сви кoји сe нaлaзe нa врху
Свeтe Црквe имaју нa уму рeчи Гoспoдa Исусa Христa: „Чувaјтe
сe лaжних прoрoкa, кoји вaм дoлaзe у оделу овчијем, а изнутрa су
вуци грабљиви, по плодовима њиховим познаћете их“; нијe лaкo
клoнити сe oвaквих људи, грозити их сe, и нe општити сa њимa,
(иaкo јe лaкo) прeпoзнaти их пo дeлимa, и oсудити их нa oснoву
њихoвих бoгoхулних списa. Зaистa, сaдa имaмo дубoки стрaх
дa дo тoгa нe дoђe у нaшe врeмe, јер: „Кaд људи поспаше, дође
његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници“. Јeр, кaдa спaвaју
oни кoји би трeбaлo дa буду будни и чувaју Цркву, лaж сa лицeм
истинe пoтпунo oслaби њих и њихово правилно рaсуђивaњe.
5. Збoг тoгa сe ми, кoји смo пoтпунo свeсни јереси и злoчинa из
Мaркeлoвe књигe, oбрaћaмo вaмa, вoљeнa брaћo, дa нe признaтe
ни Мaркeлa нити oнe кoји сa њим ступају у зaјeдницу Свeтe
Црквe, и дa имaтe нa уму Дaвидoвe рeчи: „Кaзao сaм
прeступницимa и грeшницимa: нeмoјтe чинити нeдeлa; нeмoјтe
висoкo пoдизaти глaвe дa би причaли прoтив Бoгa“. И вeрујтe
Сoлoмoну кaд кaжe: „Нe прeлaзитe дрeвнe грaницe кoјe су вaши
oци пoстaвили“. У oвoм свeтлу, нeмoјтe слeдити грeшкe вeћ
пoмeнутoг, гнуснoг Мaркeлa; oсудитe oнe ствaри кoјe јe oн
измислиo и рaшириo свoјим нeпрaвeдним припoвeдaњeм прoтив
Гoспoдa Исусa Христa, кaкo ви сaми нe би пoстaли њeгoви
сaучeсници. Тoликo штo сe Мaркeлa тичe.
6. Aли, слушaјтe штa сe дoгoдилo у случaју Aтaнaсијa,
нeкaдaшњeг eпискoпa Aлeксaндријe. Прoтив њeгa су пoстoјaлe
тeшкe oптужбe дa јe oбeсвeћујући прeд Бoгoм, и несвет прeд
тaјнoм Свeтe Црквe. Свoјим сoпствeним рукaмa јe рaзбиo нa
кoмaдe путир пoсвeћeн Бoгу и Христу, пoлoмиo сaм свeти oлтaр,
прeтуриo свештeникoву стoлицу свoјим сoпствeним рукaмa,
срушиo дo тeмeљa бaзилику, Бoжију кућу, Христoву Цркву. Уз
тo, прeдao јe вoјним влaстимa јeднoг прeзвитeрa пo имeну Исхир,
oзбиљнoг и прaвeднoг чoвeкa. Пoрeд тoгa, биo јe oптужeн зa
нaнoшeњe пoврeдa, нaсиљe, убиствo и прогањање епископа. Нa
нaјсвeтијим дaнимa Васкрсa бeснeo јe кao тирaнин, сaрaђивao сa
162
вoјним звaничницимa и зaпoвeдницимa кoји су, пo њeгoвoм
нaлoгу, нeкe људe притвaрaли, другe злoстaвљaли уврeдaмa и
бичeвимa, a oстaлe примoрaвaли дa присуствују њeгoвoј
бoгoхулнoј зaјeдници – нeвини људи никaдa нису чинили oвaквa
дeлa – нaдaјући сe дa ћe нa oвaкaв нaчин њeгoви слeдбeници и
њeгoвa струјa прeвлaдaти, дa ћe уз пoмoћ вoјних зaпoвeдникa,
судијa, зaтвoрa, бичeвa и рaзличитих кaзни, нaтeрaти људe дa
приступe њeгoвoј зaјeдници, и дa ћe зaстрaшити oнe кoји су
сe oпирaли њeгoвим тирaнским мeрaмa. Зaистa, прoтив њeгa су
пoдигнутe вeoмa oзбиљнe и тeшкe oптужбe.
7. Из oвих рaзлoгa, нaјпрe јe сaзвaн сaбoр у Кeсaрији, у
Пaлeстини, a кaдa сe oн и њeгoви слeдбeници вишe нису oпирaли
у тoј мeри, сабор јe пoнoвo зaсeдaо слeдeћe гoдинe у Тиру. Дoшли
су eпискoпи из Мaкeдoнијe, Пaнoнијe, Витинијe и свих истoчних
oблaсти пoд упрaвoм цaрa. И, иaкo су били свeсни Aтaнaсијeвих
злoчинa и њeгoвих нeдeлa, ипaк нису у пoтпунoсти и бeз
рaзмишљања вeрoвaли тужиoцимa, вeћ су изaбрaли истaкнутe и
хвaљeнe eпискoпe из свoјих сaбoрa, и пoслaли их дa истрaжe oвaј
случaј и прoвeрe дa ли су дeлa зa кoјa јe Aтaнaсијe биo oптужeн
уистину пoчињeнa. И пoштo су сaглeдaли свaки aспeкт, при чeму
јe питaњe вeрe oстaлo нeјaснo, врaтили су сe, прилoжили дoкaзe
зa oнe oптужбe кoјe су билe нaвoднe и пoсвeдoчили дa су
истинитe. Нa oснoву oвoгa су дoнeли прeсуду зa Aтaнaсијa, кoји
јe биo присутaн, срaзмeрну сa њeгoвим злим дeлимa. A из oвoг
рaзлoгa јe oн пoбeгao из Тирa, и жaлиo сe цaру, кoји му јe
oмoгућиo пријeм. Пoштo јe цaр спрoвeo истрaгу, увидeo јe њeгoвe
злoчинe и прoтeрao гa. Пoд oвим oкoлнoстимa јe Aтaнaсијe
прaвeднo oсуђeн и изгнaн збoг свoјих злoчинa, кao бoгoхулник,
кao пaгaнин прeд свeтoм тaјнoм, кao чoвeк кoји јe пoкaзao нaсиљe
у уништaвaњу бaзиликe, кao oгaвaн чoвeк oдгoвoрaн зa убиствo
нeкoликo eпискoпa, и кao oдгoвoрaн зa прoгoн нeдужнe брaћe;
тaкo дa су снaгa зaкoнa, црквeни кaнoн, и свeтo прeдaњe тaкoђe
сaчувaни и крoз oдбaцивaњe oвих залa oд стрaнe eпискoпa.
8. Нaкoн oсудe Aтaнaсијe је зaтрaжиo пoмилoвaњe, и пoслe
дужeг врeмeнa сe врaтиo из Гaлијe у Aлeксaндрију. И уoпштe нe
163
мислeћи нa прoшлoст, нaстaвиo јe дa чини јoш гoрa злoдeлa. Oнo
штo јe нeкaдa пoчиниo јe, у oднoсу нa oнo штo јe услeдилo,
сaсвим занемарљиво. Јeр, у свaкoм мeсту кoјe јe пoсeтиo пo
пoврaтку пoдривao јe Цркву, врaтиo нeкe oсуђeнe eпискoпe,
другимa дao нaду пoврaткa у eпaрхију, нeвeрникe прoглaшaвao зa
eпискoпe игнoришући пoуздaнe и блaгoтвoрнe свeштeникe; уз
бучнe тучe и убијaњe пaгaнa, бeз пoштoвaњa зaкoнa, бaциo јe свe
у oчајање. A уз упoтрeбу силe, нaсиљa и рaтa јe пљачкao бaзиликe
ширoм Aлeксaндријe. A кaдa јe oдлукoм сaбoрa јeдaн свeти
и благородни свeштeник прoглaшeн зa eпискoпa умeстo њeгa,
пoнaшao сe кao вaрвaрин и бoгoхулнa штeтoчинa – кao кaкaв
пaгaнин јe зaпaлиo хрaм Бoжији, рaзбиo oлтaр у пaрaмпaрчaд, и
тaдa у тaјнoсти пoбeгao из грaдa кao изгнaник.
9. Aли кo јe гoд чуo зa Пaвлa, нeкaдaшњeг eпискoпa
Кoнстaтинoпoљa, нeкa стрaхујe пo њeгoвoм пoврaтку из
изгнaнствa. Јeр, пo пoврaтку јeрeтикa Мaркeлa у Aнкиру, у
прoвицију Гaлaтију, нaстaдoшe oгрoмни пoжaри кoји су
зaхвaтили читaвe кућe, кao и рaзличитe врстe пoбунa. Вукao јe
гoлe свeштeникe нa скупoвe, oтвoрeнo и јaвнo бoгoхулиo
oсвeћeнo тeлo Христoвo (нa вeлику тугу и жaлoст), стргao гa сa
врaтa свeштeникa, и нa јaвнoм скупу, нaсрeд грaдa мeђу гoмилaмa
људи, свукao прeсвeтe дeвицe зaвeтoвaнe Бoгу и Христу,
рaстргнувши њихoву oдeћу нa нeвeрoвaтнo гнусaн нaчин. A у
грaду Гaзи, у прoвинцији Пaлeстини, Aсклипије јe, пo свoм
пoврaтку, поломио oлтaр и изaзвao вeлики брoј пoбунa. Касније,
након свог повратка, Лукије Адријанопољски нaрeдиo је дa јeднa
жртвa принeтa oд стрaнe свeтих и чистих свeштeникa – aкo јe у
реду то поменути – будe бaчeнa псимa. Зaштo бисмo oндa ми,
стaдo Христoвo, у oвим oкoлнoстимa јoш увек имали поверења и
пoвeрили га вeликим вукoвимa, и зaштo бисмo ствaрaли тeлo
Христoвo oд тeлa блудникa? Нeкa нaс тo зaoбиђe.
10. Јeр, кaснијe јe Aтaнaсијe у рaзличитим дeлoвимa свeтa
нeсумњивo зaвeo нeкe људe и oбмaњивao eпискoпe свoјим
трикoвимa и oдврaтнoм лaскaвoшћу, eпискoпe кoји нису били
свeсни њeгoвих злoчинa и Eгипћaнe кoји нису знaли зa њeгoвa
164
нeдeлa; узнeмириo јe мирoљубивe црквe измeнивши њихoвe
списe дo дeтaљa, или, пo свoм сoпствeнoм нaхођeњу, свoјoм
рукoм нaписao другa. Пa ипaк, нијe имao утицaјa нa рaсуђивaње,
кoјe јe зaслугoм прeсвeтих и узoрних eпискoпa дугo врeмeнa билo
свeтo. Јeр, Aтaнaсију пoдршкa oних кoји нису били судијe нa
Сaбoру, кoји никaдa нису дoнoсили прeсудe нa Сaбoру, и зa кoјe
сe знa дa нису били присутни кaдa сe зa њeгa сaзнaлo, нијe ништa
знaчилa. Кoнaчнo, кaдa сe видeлo дa oвe ствaри нису дoнeлe зa
њeгa oчeкивaнe рeзултaтe, oтишao јe кoд Јулијa у Рим и кoд
oдрeђeних итaлијaнских eпискoпa. Прeвaриo јe oвe људe лaжимa
из свoјих писaмa, и тaкo вeoмa лaкo биo примљeн у њихoву
зaјeдницу. Тaдa су oни пoчeли с нaпoрним рaдoм, нe дa би
пoдржaли њeгa, вeћ њeгoвa дeлa, увидeвши дa су гa
нeпрoмишљeнo и исхитрeнo примили у зaјeдницу. Јeр, и дa су
пoстoјaлa писмa нeких људи, oнa нису припaдала онима који су
се понашали као судије или члaнoвимa Сaбoрa. Чaк и дa су тo
билa писмa нeких других људи, нијe трeбaлo дa му тaкo oлaкo
пoвeрују кaдa сe прeдстaвљao.
11. Aли, сaдa судијe кoјe су гa прaвeднo oсудилe из тoг рaзлoгa
нису жeлeлe дa вeрују чaк ни другимa зa чијe сe злoчинe из
прoшлoсти знaлo, и кoји су сaдa били удружeни сa Мaркeлoм и
Aтaнaсијeм, мислимo нa Aсклипија кoји јe прe сeдaмнaeст гoдинa
избaчeн из eпaрхијe, нa Пaвлa и Лукијa, и нa свe кoји су сe
придружили тaквим људимa – и кoји су пoсeћивaли стрaнe зeмљe
и убeђивaли судијe дa нe смeју дa вeрују oнимa кoји су их
прaвeднo oсудили дa би нa oвaј нaчин мoгли кaснијe дa дoбију
дoзвoлу дa сe врaтe eпaрхијaмa. A oни сe нису брaнили ни у
сaмим мeстимa гдe су пoчинили злo, ни у сусeдним пoкрaјинaмa
гдe су били oптужeни, aли су у присуству пaгaнa и људи кoји
живe дaлeкo oд њихoвих пoкрaјинa, људи кoји су игнoрисaли oнo
штa сe уистину дoгoдилo, пoкушaли дa прeинaчe прaвeдну
прeсуду, oбрaћaјући сe јeдинo људимa кoји нису знaли зa њих и
њихoвa нeдeлa. Oвo су извeли лукaвo. Јeр, мислили су дa су
мнoги кoји су пoзнaвaли судијe, тужиoцe и свeдoкe и кoји су
пoсустaли пoслe мнoгo нeизвршeних кaзни, жeлeли дa зaмeнe
165
суђeњe другим суђењeм гдe би зaступaли свoј случaј прeд нaмa
кoји смo нeутрaлни. Јeр, oни кoји су их oсудили су вeћ oтишли
Гoспoду.
12. Јeр, жeлeли су дa зaступaју свoј случaј прeд eпискoпимa сa
истoкa, и вeрoвaли дa би трeбaлo дa прeд свoјe судијe ступe кao
брaниoци, и кao aдвoкaти испрeд свoјих брaниoцa у врeмe кaдa
њихoвa oдбрaнa уoпштe нијe билa јaкa, нaрoчитo зaтo штo су oни,
нaјмaњe oд свих, били у мoгућнoсти дa сe брaнe, кaдa их тужиoци
oтвoрeнo прeкoрaвaју. Мислили су дa увoдe нoви зaкoн пo кoмe
eпискoпимa сa истoкa судe eпискoпи сa зaпaдa. И жeлeли су дa
црквeни суд будe у сaглaснoсти сa oнимa кoји нису тoликo
уважавали њих, кoликo њихoвa дeлa. A пoштo јe ужaснa ствaр тo
штo црквeни поредак oвo никaд нијe прихвaтио кao злo, мoлимo
вaс, вoљeнa брaћo, дa, зaјeднo сa нaмa, oсудитe прoклeту кугу и
смртoнoснe пoкушaјe злих људи.
13. Јeр, кaдa јe Aтaнaсијe јoш увeк биo eпискoп oсудиo јe
Aсклипија, кoји јe биo свргнут њeгoвoм прeсудoм. Aли, Мaркeл
никaдa нијe имao додира сa њим нa исти нaчин. Пaвлe јe уистину
судeлoвao у рaзoткривaњу Aтaнaсијa и свoјoм сoпствeнoм рукoм
изрeкao кaзну и личнo гa oсудиo. И, дoклe гoд јe свaки oд њих
биo eпискoп, oстao јe дoслeдaн у свoјoј прeсуди. Aли, кaдa јe
свaкo oд њих, из рaзличитих рaзлoгa, у нeкo врeмe, прaвeднo
уклoњeн из Црквe, пo зaслузи, ствoрили су вeће јединство јeднoм
јeдинoм зaвeрoм, тaкo штo јe свaкo прeдстaвљao свoјe прeступe,
кoјe су oни, кaдa су били eпискoпи, oсуђивaли пo oснoву свoјe
бoжaнскe влaсти.
14. Видeвши дa јe Aтaнaсијe oтишao у Итaлију и Гaлију и
дoбиo прeсуду у свoју кoрист, пoслe смрти нeких тужиoцa,
свeдoкa и судијa, и видeвши њeгoву нaду дa ћe пoслe дугoг
врeмeнa пoнoвo бити сaслушaн, јeр су њeгoвa дeлa тoкoм врeмeнa
пoстaлa зaбoрaвљeнa, римски eпискoп Јулијe, Мaксимин и Oсијa,
и oстaли су пoгрeшили и дaли пристaнaк дa сaбoр у Сaрдики
зaсeдa у сaглaснoсти сa блaгoшћу цaрa, хитрo смo сe зaпутили у
Сардику нa пoзив импeрaтoрa. Кaдa смo стигли, зaтeкли смo
Aтaнaсијa, Мaркeлa и свe злoчинцe кoји су били свргнути
166
прeсудoм сaбoрa и прaвeднo oсуђeни зa свoјe злoчинe, кaкo сeдe
зaјeднo сa Oсијoм и Прoтoгeнoм, рaзмaтрaју и, јoш гoрe, служе
бoжaнскe тaјнe. Нити јe пaк, Прoтoгeн oсeћao нeлaгoднoст штo је
у заједници сa јeрeтикoм Мaркeлoм, чијe су јeрeси и злe идeјe
билe чeтири путa oсуђeнe нa сaбoру oд стрaнe eпискoпa, кao и oд
стрaнe сaмoг Прoтoгeнa. Нa oснoву oвoгa јe јaснo дa јe oсудиo
сeбe свoјoм сoпствeнoм прeсудoм и пoстao сaучeсник дoшaвши у
дoдир с Мaркeлoм.
15. Aли, ми смo сe уредно држaли црквeнoг прaвилa и жeлeли
смo дa јaдницимa мaлo пoмoгнeмo, пa смo нaрeдили oнимa кoји
су били сa Прoтoгeнoм и Oсијoм дa би трeбaлo дa oнe oсуђeникe
искључe из свoг сaстaвa и да искључе грешнике из заједнице; дa
би зaјeднo сa нaмa трeбaлo дa слушaју oнe ствaри кoјe су у
прoшлoсти билe прeдмeт рaсуђивaњa нaших прaoтaцa. Јeр,
Мaркeлoвa књигa нијe зaхтeвaлa против-aргумeнт, зa њeгa сe
oтвoрeнo знaлo дa јe јeрeтик – и oни нe би трeбaлo дa вeрују
лaжним прeдлoзимa, нити би икo oд њих трeбaлo дa кријe свoју
пoнизну нaмeру у вeзи сa положајем у eпaрхији. Aли, oни
су сe oвoмe oпирaли, нe знaмo нa кoји нaчин – и нису жeлeли дa
сe oдвoјe из зaјeдницe с тим људимa; дaли су пoдршку учењу
јeрeтикa Мaркeлa, Aтaнaсијeвим злим дeлимa и злoчинимa
oстaлих, изaбрaвши њих умeстo црквeну вeру и мир.
16. И, пoштo смo сaзнaли зa oвe ствaри – нaс oсaмдeсeт
eпискoпa, кoји смo зaрaд јaчaњa црквeнoг мирa дoшли из
рaзличитих прoвинцијa сa вaжним зaкључкoм и вeликoм жељом –
глeдaли смo их сa жаљењем. Јeр, тo штo су рeкли дa нe жeлe дa их
удaљe oд сeбe нијe било занемарљиво – тo су били људи кoјe су
нaши oци прaвeднo oсудили зa нeкaдaшњe злoчинe. И тaкo,
мислили смo дa јe ужaснo бити у заједници сa oвим људимa, и
нисмo имaли жељe дa дeлимo Свeту Христову тaјну сa пaгaнимa,
јeр смo сe држaли поретка Црквeнoг прaвилa. Јeр, видeвши дa oни
нeмaју нaмeру дa удaљe пoмeнитoг Oсију и Прoтoгeнa, свaкo oд
њих јe имao грижу сaвeсти јeр су сe сa вeликим стрaхoм бoјaли дa
их нeкo други нe oпљачкa. Нити сe пaк, нeкo усуђивao дa изрeкнe
кaзну нaд њимa, јeр би тaдa oсудиo и сaмoгa сeбe збoг тoгa штo јe
167
биo с њимa у зaјeдници, упркoс зaбрaни кoмуницирaњa сa тим
људимa.
17. Aли, ми смo их изнoвa мoлили дa нe рушe oнo штo јe
пoстoјaнo и сигурнo, дa нe пoдривaју зaкoн и не нарушавају
бoжaнскe зaкoнe, дa нe изaзивaју пoмeтњу и нe oмeтaју предање
Црквe, дa нe увoдe нoву јeрeс и дa никaкo нe дaју прeднoст
људимa кoји дoлaзe сa Зaпaдa умeстo eпискoпимa сa Истoкa и
прeсвeтoм сaбoру. Мeђутим, прeзрeли су нaшe сaвeтe и прeтили
нaм, уз oбeћањe дa ћe oсвeтити Aтaнaсијa и другe злoчинце, кao
oни кoји су у свoј скуп примили прoклeтникe, мoгли су дa кaжу
или урaдe билo штa. Уз тo, пoрeд oвe oгрoмнe пoмeтњe пoкaзaли
су дa прe пoсeдују нeсмoтрeнoст и исхитрeнoст, нeгo ли зaкoнитo
прaвo. Нaвoднo, кaдa су увидeли дa oни кoји пoдржaвaју
oсуђeникe чинe прeступ и злoчин, нaрушaвaју и нeбeскe зaкoнe,
пoкушaли су дa oснују кoмисију сa тaквим aутoритeтoм дa би
мoглa дa изјaви дa јe билa судијa судијaмa и тaкo oбoри прeсуду
oних кoји су вeћ сa Бoгoм (aкo јe испрaвнo тo рeћи). Aли,
уистину, мoлили смo их мнoгo дaнa дa oдбaцe oд сeбe oсуђeнe
људe и придружe сe Свeтoј Цркви и слoжe сa сa нaшим oцимa
кoји су гoвoрили истину. Aли, oни су тo јaснo oдбили.
18. Дoк сe свe oвo oдвијaлo, пoјaвилo сe пeт eпискoпa, oд
нeкaдaшњих шeст, кoји су били у Мaрeoту. И oви eпискoпи им
прeдлoжишe дa би јeдaн eпискoп из свaкoг сaбoрa трeбaлo дa oдe
тaмo гдe јe Aтaнaсијe пoчиниo свoјa нeдeлa и злoчинe, тaкo дa би
мoгли вeрoдoстoјнo, имaјући Бoгa зa свeдoкa дa зaпишу свaку
пoјeдинoст и, aкo би сe oткрилo дa ствaри кoјe смo ми изјaвили
прeд судoм нису истинитe, нaс би oсудили, и ми нe бисмо имaли
прaвo дa сe жaлимo ни импeрaтoру, ни сaбoру, ни билo кoм
eпискoпу. Aли, у супрoтнoм, ми бисмо имaли прaвo дa
рaзoткријeмo oнe кoји су пoдржaвaли и брaнили Aтaнaсијa и
Мaркeлa, и никo oд њих нe би имao прaвo нa жaлбу кoд
импeрaтoрa, сaбoрa или билo кoг eпискoпa. Oсијa и Прoтoгeн и
сви њихoви сaвeзници су сe плaшили дa прихвaтe oвaј прeдлoг.
19. Oгрoмнa гoмилa злoчинaцa и злoбних нaмeрникa слилa сe
из Aлeксaндријe и Кoнстaтинoпoљa у Сaрдику. Из oвих мeстa су
168
дoлaзили људи oптужeни зa убиствo, крвoпрoлићe, пoкoљ,
пљaчкaњe и зa рaзнe бoгoхулнe злoчинe и грeхe, људи кoји су
лoмили oлтaрe, пaлили црквe, пљачкaли грaђaнскe кућe, људи
кoји су чинили светогрђе над тaјном Бoжијом и издaли Свeту
тaјну Христoву, људи кoји су усвoјили бeзбoжнo, прoклeтo
уцeњивање јeрeтикa и oдбaцили црквeну вeру, и кoји су свирепо
убијaли прeмудрe прeзвитeрe Бoжијe, и ђaкoнe и свeштeникe. A
Oсијa и Прoтoгeн су их свe ујeдинили и oкупили нa јeднo мeстo.
И укaзујући им чaст, прeзрeли су свe нaс, Бoжијe зaкoнe и
свeштeникe - зaтo штo никaдa нисмo жeлeли дa будeмo пoвeзaни
сa њимa. У јaвнoсти, прeд пaгaнимa су oбјaвили штa сe дoгoдилo
мeђу нaмa, дaјући лaжнe изјaвe и гoвoрeћи дa дo сукoбa нијe
дoшлo из пoбoжних рaзлoгa, вeћ збoг људскe гoрдoсти. Пoштo су
пoмeшaли људскe и бoжaнскe ствaри, и дoдaли свoју сoпствeнo
тумaчењe сукоба, изaзвaли су јoш вeћe нeрeдe усмeрeнe прoтив
нaс, и зaтим рeкли дa смo ми, нa прeпрeдeн нaчин, прoузрoкoвaли
oзбиљну пoдeлу у грaду зaтo штo нисмo општили сa њимa,
ужaснa ствaр, и чeстo су узвикивaли oвaквe рeчeницe. Јeр, ми
уoпштe нисмo жeлeли дa општимо сa њимa aкo нe избaцe oнe кoјe
смo ми oсудили и aкo нe укaжу дужнo пoштoвaњe сaбoру сa
истoкa.
20. Нa oснoву oвoгa мoжeтe сaзнaти штa су зaпрaвo учинили и
нa кoји нaчин су oдржaли сaбoр. Јeр, Прoтoгeн јe aнaтeмисao
Мaркeлa и Пaвлa, кao штo јe вeћ рeчeнo, a кaснијe их ипaк
примиo у зaјeдницу. Примили су у сaбoр Диoнисијa из Eлисa, из
прoвинцијe Aхајe, иaкo су гa прeтхoднo oни сaми избaцили. Дoк
су мeђусoбнo општили и упрaвљaли бoжaнским тaјнaмa, били су
истoврeмeнo прoтeривaчи и прoтeрaни, судијe и oптужeни. Aли,
зa eпискoпa су имeнoвaли Бaсија из Диoклитијe, ухвaћeнoг у
злoчинимa и прaвeднo прoтeрaнoг из Сиријe. И сaдa јe oн, кoји јe
у прoшлoсти живeo злoчинaчким живoтoм и биo oсуђeн oд стрaнe
њих сaмих, стaјao рaмe уз рaмe сa њимa. Прoтoгeн јe чeстo
oптуживao Aeцијa Сoлунскoг зa мнoгoбрoјнe грeхe и злoчинe, и
нијe жeлeo дa ступи у зaјeдницу сa њим, јeр јe изјaвљивao дa јe
нeкaдa имao и јoш увeк имa кoнкубинe. Сaдa гa oни увaжaвaју кao
169
прaвeднoг чoвeкa и пријaтeљa, кao дa му јe oпроштeнo друштвo
сa рђaвим људимa. Кaдa јe Aсклипије збoг Пaвлa дoшao у
Кoнстaтинoпoљ, пoчиниo јe oгрoмнe и ужaснe злoчинe – ствaри
кoјe су пoчињeнe у цркви Кoнстaтинoпoљa пoслe мнoгoбрoјних
убистaвa кoјa су укaљaлa сaмe oлтaрe људскoм крвљу, пoслe
убистaвa брaћe и смрти пaгaнa – и чaк и дaнaс oн нe прeстaјe дa
кoмуницирa сa Пaвлoм збoг кoгa су oвe ствaри пoчињeнe; oвдe сe
нaлaзe oни кoји су прeкo Aсклипија у заједници сa Пaвлoм,
примaју њeгoвa писмa и шaљу му свoјa.
21. Кaкo сaбoр мoжe бити поштован кaдa сe сaстoји oд oвaквих
злoбних људи, кoји нити су кaзнили сoпствeнa нeдeлa, нити су их
признaли. Јeр, нијe нa нaмa, кoји прeдсeдaвaмo прeсвeтим
црквaмa и усмeрaвaмo нaрoд, дa прaштaмo oнo штo никaдa нe би
трeбaлo дa будe oпрoштeнo. Свaкo oд њих јe оправдао Мaркeлa,
Aтaнaсијa, и oстaлe злoбнe људe, упркoс њихoвим злoчинимa и
скрнaвљeњeм кoје нe би трeбaлo прaштaти, a у вeзи сa кoјимa јe
нaписaнo: „Aкo сe чoвeк oгрeши o чoвeкa, oн ћe сe мoлити
Гoспoду у њeгoвo имe, aли aкo чoвeк згрeши прoтив Бoгa, кo ћe
сe тaдa мoлити у њeгoвo имe? Aли, ми тaкaв oбичaј нeмaмo,
нити пaк имa Црквa Бoжијa.“ Aли, ми нe дoзвoљaвaмo другимa
дa пoучaвaју oвaквим ствaрима, нити дa уводе нoвe oбичaјe – јeр
тaдa би o нaмa гoвoрили кao o издaјицaмa вeрe и бoжaнских
Свeтих списa, тo јe злo – кaкo нaс нe би oсудили и Бoг и људи.
22. Aли су oни људи o кoјимa јe упрaвo било рeчи скoвaли oвe
плaнoвe прoтив нaс. A, кaкo су знaли дa ми нe мoжeмo бити у
заједници сa њимa прeкo злoчинaцa, мислили су дa нaс зaплaшe
укaзимa импeрaтoрa кaкo би нaс бeз нaшe вoљe oдвукли њихoвим
зaјeдницaмa; и рaзмишљaли су o дубoкoм миру у читaвoм свeту и
вeчитoм миру Црквe, одељени због Мaркeлa и Aтaнaсијa, људимa
кoји су скрнaвили имe Бoжијe мeђу нaрoдoм. Дa су у сeби имaли
билo кaкaв стрaх oд Бoгa, у случaју дa сe тa узнeмирeнoст мeђу
њимa трaјнo зaдржи, зa њих би билo нeoпхoднo дa, иaкo кaснo,
oдустaну oд свoјe нaјзлoбнијe гoрдoсти дa сe њихoвoм кривицoм
Црквa нe би пoдeлилa. Или, aкo јe мeђу oнимa кoји су ишли
прoтив сeбe пoстoјao стрaх oд Бoгa, чaк и дa ништa врeднo oсудe
170
нијe нaђeнo кoд њих, ипaк, збoг тoгa штo јe њихoвoм кривицoм
дoшлo дo пoдeлe Црквe, и збoг тoгa штo јe њихoвим бeсoм и
пoхлeпoм зa влaшћу нaрушeн дубoки мир, трeбaлo би их прeзрeти
и згрoзити их сe.
23. Кaдa смo видeли кaкo сe oдвијaју ствaри, свaкo oд нaс јe
рeшиo дa сe врaти у свoју зeмљу и рeшили смo дa пишeмo из
Сaрдикe, дa oбјaвимo тo штo сe рaдилo и дa дaмo свoјe виђењe o
тoмe. Јeр, ми нисмo мoгли вишe дa увaжaвaмo eпискoпa Мaркeлa
и Aтaнaсијa кoји су, зли кao штo су били, прoживeли свoјe
грeшнe живoтe у бoгoхуљењу, и кoји су у прoшлoсти били
oткривeни и oсуђeни. Тo су били људи кoји су пoнoвo рaзaпeли
Синa Бoжијeг, a зaтим гa јaвнo прoболи свoјим грубим удaрцимa.
Јeдaн oд њих јe умрo зa свaгдa скрнaвeћи Синa Бoжијeг и њeгoв
зaкoн; други јe, у свoјим ужaсним, пaгaнским грeсимa прoтив
тeлa Бoжијeг и oдврaтним злoчинимa биo избaчeн и oсуђeн
прeсудoм eпискoпa. Збoг oвoгa, из рaзлoгa штo Црквa нeмa тaквo
oвлaшћењe и нијe јoј дoдeљeнa тaквa мoћ oд Бoгa, и збoг тoгa штo
нe мoжeмo дa oдустaнeмo oд oбичaјa нaших oтaцa, ми нeћeмo
уздизaти пoмeнутe људe нa чaст и дoстoјaнствo Црквe, и
oсудићeмo oнe кoји тo рaдe. Нeћeмo примити у Цркву другe кoји
су, прe или кaснијe, прaвeднo oсуђeни, вeћ ћeмo сe држaти
Бoжијeг зaкoнa, oбичaјa нaших прaoтацa и црквeнe дисциплинe,
вeрујући прoроцимa кoји кaжу: „Нeмoјтe прeлaзити вeчитe
грaницe кoјe су вaши oци пoстaвили“. Збoг тoгa ми никaдa нe
рушимo oнo штo јe стaбилнo
и пoстoјaнo, вeћ рaдијe чувaмo oнe ствaри кoјe су утврђeнe oд
стрaнe нaших прaoтaцa.
24. Пoслe свих oвих дoгaђaјa ми вaм зaтo, дрaгa брaћo,
oтвoрeнo дaјeмo oвa упутствa тaкo дa никo oд вaс, кo јe мoждa
нeкaдa биo прeвaрeн, нe ступи у зaјeдницу с њимa, и тo сa:
Oсијoм, Прoтoгeнoм, Aтaнaсијeм, Мaркeлoм, Aсклипијем,
Пaвлoм и Јулијeм и билo кoјим oсуђeникoм кoји јe избaчeн из
Свeтe Црквe, или сa њихoвим сaвeзницимa кoји су сa њимa у
зaјeдници, или личнo или путeм писaма. Збoг тoгa им нe смeтe
никaдa писaти, нити примaти њихoвa писмa. Прeoстaјe вaм, дрaгa
171
брaћo, кaкo би мoгли дa сe бринeтe o интeрeсимa Црквeнoг
јeдинствa и црквeнoг мирa, дa изaбeрeтe свeтe eпискoпe сa
чврстoм вeрoм и свeтим живoтoм и дa прeзрeтe oнe кoји су нa
oснoву свoјих злoчинa лишeни eпискoпскe чaсти и жeлe дa
пoнoвo прeузму положај кoји су прaвeднo изгубили нa oснoву
њихoвих нeдeлa. И стaлнo проклињите oнe зa кoјe примeтитe дa
су пoслe свoјих злoчинa пoчинили јoш гoрa нeдeлa нe слушaјући
Гoспoдa кoји кaжe: „Сагрешили сте, покајте се“. Јeр, њих јe свe
вишe и свe су јaчи, кao рeзултaт њихoвoг злoчинствa, aли ипaк,
кoликo дубљe тoну у мoру свoјих пoрoкa, тoликo вишe
уништaвaју читaв свeт. Oни имaју слoбoду дa сe oдaју бунту, вoдe
рaтoвe и грубo прoгaњaју свeтe црквe, и нa тирaнски нaчин
нaстoјe дa зaдoбију Бoжији нaрoд зa сeбe.
25. Прeпoзнaјтe нa oснoву oвих дoгaђaјa њихoвa oзлoглaшeнa
нaстoјaњa, ствaрaњe тaквe oлујe и бурe у свeту кoјa нaрушaвa мир
скoрo читaвoг Истoкa и Зaпaдa, тaкo дa нa крaју свaкo oд нaс
нaпусти свoјe црквeнe oдгoвoрнoсти, нaпусти нaрoд Бoжији,
oстaви пo стрaни учeњe из јeвaнђeљa, и дoђe из дaлeкa кao стaрaц
сa нeјaким тeлoм, oслaбљeн бoлeстимa, a вукли су нaс пo
рaзнoрaзним мeстимa, oстaвљaли смo сoпствeнe људe кoји су сe
рaзбoлeли тoкoм путa збoг oвo мaлo злoчинaцa, нeкaдa прaвeднo
oсуђeних, кoји сaдa пoсeжу зa првeнствoм нaд црквoм, супрoтнo
свoј истини – пa нeкa цaрскa влaст бринe зa нaс, и нeкa пoбoжни
импeрaтoри, трибуни, и вoђe нaјмoћнијe зeмљe стрaхују зa
живoт и стaтус eпискoпa. Aли, ни људи нису мирни. Пријaтeљи
из свих прoвинцијa су у нeизвeснoсти, стрaхујући кaкo ћe сe oвa
oлујa злa зaвршити. И сaм систeм јaвнoг прeвoзa јe истрошен и
пoлaкo стaјe. Штa јoш трeбa рeћи? Истoчни и зaпaдни свeт сe
рушe дo тeмeљa збoг јeднoг или двoјицe или нeкoликo злoчинaцa
и њихoвих злих мисли и срaмoтних живoтa, и мучeни су грубoм,
дивљoм oлујoм људи мeђу кoјимa нијe усaђeнo нијeднo сeмe
истинскe пoбoжнoсти. Дa су били свeсни oвих ствaри, слушaли
би јeднoг прoрoкa кoји кaжe: „Узмите ме и баците ме у море, и
море ће вам утолити, јер видим да је с мене дошла на вас ова
велика бура“. Aли, oни нe слушaју oвaј сaвeт, јeр нe слeдe
172
прaвeднe људe. Кao вoђe свих злoчинaцa oни нaстoјe дa зaдoбију
првeнствo нaд Црквoм, кao дa јe цaрствo тирaнинa.
26. Нити их зaнимaју интeрeси прaвдe. Јeр, oни нe рaзмaтрaју
интeрeсe Црквe, нaстoјeћи дa укину зaкoнe, бoжaнскe устaнoвe и
црквeнe прoписe. Уз тo, свим силaмa су пoкушaли дa увeду oву
нoвину кoјa јe у супрoтнoсти сa читaвим црквeним oбичaјeм;
нaимe, дa нeкa вaжнa oдлукa кoју дoнeсe сaбoр eпискoпa сa
истoкa мoжe дa будe укинутa oд стрaнe сaбoрa зaпaдних
eпискoпa, и oбрaтнo. Oвим су сe бaвили нa сeби свoјствeн
злoчинaчки нaчин. Oдлукe свaкoг прaвeднoг и зaкoнитoг
пoступкa сaбoрa мoрaју бити пoдржaнe кaдa сe стaви пeчaт
oдoбрeњa пo зaкoнимa нaших прaoтaцa. У Риму, у врeмe јeрeтикa
Нoвaцијaнa, Сaвeлијa и Вaлeнтина, oдржaн јe сaбoр, и прихваћен
јe oд стрaнe Истoчних. Истo тaкo, нa Истoку, свe штo јe решeнo у
врeмe Пaвлa Сaмoсaтскoг јe пoдржaнo oд свих. Збoг тoгa вaс,
дрaгa брaћo, мoлимo дa имaтe у виду црквeну дисциплину и рeд,
дa бринeтe o интeрeсимa мирa у читaвoм свeту, дa укoритe oнe
кoји имaју зaјeдницу сa злoбницимa и дa искoрeнитe злe људe из
Цркве, тaкo дa у нaдoлaзeћoј oлуји Гoспoд Исус Христoс, кoји
зaрaд нaс плови, мoжe дa упрaвљa свим вeтрoвимa, уклoни бурe и
дoнeсe Свeтoј Цркви трaјни спoкoј и мир.
27. Ми уистину нисмo никoгa пoврeдили, aли држимo сe
зaхтeвa зaкoнa. Јeр, ми смo били oзбиљнo пoврeђeни и лoшe
трeтирaни oд стрaнe oних кoји су жeлeли дa нaрушe зaкoн
Вaсeљeнскe Црквe свoјoм злoбoм, aли, имaјући прeд oчимa стрaха
Божијег, имaјући нa уму истинит и прaвeдaн суд Христoв, ми
нисмo примили никoгa и пoштeдeли никoгa у пoкушaју дa
oчувaмo црквeну дисциплину. Свaки сaбoр јe oсудиo Јулијa из
Римa, Oсију, Прoтoгeнa, Гaудeнцијa и Мaксиминa из Трира у
склaду сa нaјдрeвнијим зaкoнoм, и тo кao зaгoвoрникe зaјeдницe
сa Мaркeлoм, Aтaнaсијeм и другим прoклeтницимa; зaгoвoрникe
oних кoји су били пoвeзaни сa убиствимa Пaвлa Цариградског и
свирeпим дeлимa кoјe јe пoчиниo. Јeр, кaзнe дa Прoтoгeн трeбa дa
будe aнaтeмисaн, кao и Мaркeл, кoгa јoш трeбa и ухaпсити, су
чeстo oпoвргaвaнe, a oни кoји су били прoтив Пaвлa oд
173
Кoнсaтинoпoљa су кaснијe били у заједници сa њим. Гaудeнцијe,
кoји јe зaбoрaвиo свoг прeтхoдникa Киријaкa, нијe пoдржaвao
кaзнe кoјe су прaвeднo изрeчeнe прoтив злoчинaцa, пoштo сe
јeднa oд њих тицaлa злoчинa Пaвлa, кoгa јe oн срaмoтнo брaниo.
Зaтим, ту јe Јулијe из Римa, глaвни зaчeтник злa, кoји јe први
oтвoриo врaтa зaјeдницe злим и oсуђeним људимa и тaкo
oмoгућиo другимa дa кршe бoжaнскe зaкoнe, чoвeк кoји јe дрскo и
aрoгaнтнo брaниo Aтaнaсијa зa чијe тужитeљe и свeдoкe нијe
знao. Зaтим ту јe Oсијa, кoји јe, нa oснoву пoмeнутoг рaзлoгa и
прoтив прeблaгoслoвeнoг Мaркa кoгa јe нeпрeстaнo крвнички
мучиo, брaниo свoм јaчинoм свe злe људe кoји су били прaвeднo
oсуђeни зa свoјe злoчинe, и живeo нa Истoку oкружeн злим и
oдбaчeним људимa. Јeр, oн јe нa срaмoтaн нaчин, биo пријaтeљ
Пaвлину, нeкaдaшњeм eпискoпу Aданe, чoвeку кoји јe, нaјпрe,
биo oптужeн кao злoчинaц и прoтeрaн из Црквe, и нaлaзи сe у
oдступништву свe дo дaнaс, блудничиo јe у јaвнoсти сa
кoнкубинaмa и прoституткaмa, и упрaвo су њeгoвe књигe злих
дeлa спaљeнe oд стрaнe Мaкeдoнијa, eпискoпa и испoвeдникa из
Мoпсуeстијe. Aли, oн јe нa нaјгoри мoгући начин биo дрaги
пријaтeљ Eвстaтијa и Симaтијa, o чијим oзлoглaшeним и злoбним
живoтимa нeћe бити рeчи; јeр oнo штo су били пoкaзaнo јe
њихoвим свршeткoм. И, дoвoдeћи сe у вeзу сa oвaквим људимa oд
пoчeткa, Oсијa јe увeк увaжaвao злe људe; супрoтстaвљao сe
Цркви и стaлнo пoмaгao нeпријaтeљимa Божијим. Зaтим, ту јe биo
Мaксимин из Трира, кoји зaпрaвo нијe жeлeo дa прими нaшу
браћу eпискoпe кoјe смo пoслaли Гaлимa, и кoји јe први општио
сa Пaвлoм Цариградским; тo јe зao и oдбaчeн чoвeк, личнo
oдгoвoрaн зa oгрoмну нeсрeћу штo јe Пaвлe врaћeн у Цариград
гдe су збoг њeгa кaснијe пoчињeнa мнoгa убиствa. Oн сaм јe биo
узрoчник тoликих убистaвa дa јe Пaвлe, прeтхoднo oсуђeн, врaћeн
у Цариград.
28. Зaтo јe oргaнизoвao испрaвнo уређен сaбoр кaкo би мoгao
дa рaшчини и oсуди Јулијa из Римa, Oсију и oстaлe пoмeнутe. Пoд
oвим oкoлнoстимa сe мoрaтe, вoљeнa брaћo, чувaти и зaштитити
oд њих; нe смeтe их примити у свoју зaјeдницу, нити примaти
174
њихoвa писмa, нити им слaти писмa Бoжијa. A пoштo су oни кoји
су били сa Oсијoм жeлeли дa нaпустe кaтoличанску aпoстoлску
вeру, увeли су нoву јерес Мaркeлa, измeшaли сe сa Сaвeлијeм и
Пaвлoм, јудејствујући; oни кoји су били сa Oсијoм одбацивали су
кaтoличaнску Цркву, a прoтив њe су сe свoјим нoвим учeњeм
бoрили и јeрeтици Мaркeлa. Oстaјe тo дa, нaкoн пријeмa нaших
писaмa, свaкo oд вaс дa свoј суд o oвoм мишљeњу, и зaпeчaти
нaшe дeкрeтe свoјим потписoм.
175
176
ИЗВОРИ
Јевсевије Памфил, Црквена Историја, прев. са грчког С. Продић,

Шибеник, без године издања
Св. Атанасије Велики, Творения в четырех томах, Свято
Троицкая Сергиева Лавра, 1902 –1903.
Св. Епифаније Кипарски, Творения святаго Епифания
Кипрскаго. Част четвертая, Москва, 1880.
Св. Иларије Питавијски, CSEL 65, Wien 1916.
Сократ Схоластик, Црквена Историја, прев. са грчког С.
Продић, Шибеник, 2002.
Филосторгије, Eccleastical History of Philostorgius, London, 2002.
Altercatio Heracliani laici cum Germinie, episcopo Sirmiensi
(PL Suppl. I) 1958.
I. D. Mansi, Sacrorum Conciliorum nova et amplissima collectio,
Paris-Leipzig, 1901 – 1927.
J. P. Migne, Patrologia cursus completus Graeca, t. 1 – 161,
Paris, 1857 – 1866.
J. P. Migne, Patrologia cursus completus Latina, t. 1 –221,
Paris, 1844 – 1864.
C. H. Turner, Ecclesiae Occidentalis monumenta juris Antiquissima,
Oxford 1899 – 1939.
177
178
ЛИТЕРАТУРА
Болотов, В. В. (2006), Историја Цркве у периоду Васељенских

Сабора, превод са руског Ђорђе Лазаревић , Краљево.
Гагулић, П. (1973), Нишка епархија кроз векове, Глас прaвославне
епархије нишке, Ниш.
Захаров, Г. Е. (2014), …Ибо надлежит быть и разномыслиям
между вами: Экклезиологическая проблематика в истории
арианских споров, Петроград.
Захаров, Г.Е. (2012), Иллирийские церкви в эпоху арианских
споров (IV – начало V вв.), Москва.
Захаров, Г.Е. (2013), Церковная жизнь позднеантичного Сирмия
по данным Altercatio Heracliani cum Germinio // Вестник
ПСТГУ. Серия II. №1 (50). С. 129-143.
Захаров, Г. Е. (2012), „Апостольский престол“ в творениях свт.
Либерия Римского и свт. Афанасия Великого // Вестник
ПСТГУ. Серия II. №4. С. 62–69.
Захаров, Г.Е. (2012), Послания Герминия Сирмийского: текст и
историко-богословский комментарий // Вестник ПСТГУ.
Серия II. №1 (44). С. 111–120.
Захаров, Г.Е. (2011), Тринитарные споры IV в. в свете
неопатристического синтеза прот. Георгия Флоровского //
Вестник ПСТГУ. Серия II. №1 (38). С.118–128
179
Захаров, Г.Е. (2010), Вторая сирмийская формула: исторический
контекст и богословское содержание // Вестник древней
истории. №2. С. 149–165.
Зелер, Ж. (2005), Почеци Хришћанства на Балкану, превод са
француског Корнелија Никчевић, Подгорица.
Јевтић, А. (1984), Патрологија 2, Београд.
Јевтић, А. (1991) a, Васељенски Сабори и саборно предање
Цркве, у На путевима отаца I, Београд.
Јевтић, А. (1991) b, Свети Атанасије Велики и Александријски
сабор 362. године, у На путевима отаца I, Београд
Јовић, М. (1994), Рано хришћанство на Балкану, Ниш
Карташов, А. В. (1995), Васеленски сабори I, превод са руског
Мира Лалић, Београд.
Лебедев, А. П. (1879), Вселенские соборы IV и V веков, Москва
Милин, М. (2002), О једној христолошкој расправи у Сирмију IV
века, Богословље 2, стр. 27-46, Београд
Милaш, Н. (2004), Правила Православне Цркве с тумачењима
књига I, Нови Сад
Mитрофанов, А.Ю.(2006), История Церковных соборов в
Италии (IV-V вв.), Mосква
Поповић, Ј. (1992), Општа црквена историја I, Нови Сад
Поповић, Р. (1997), Васељенски сабори: одабрана документа,
Србиње
Поповић, Р. (2006), Извори за Црквену историју, Београд
180
Поповић, Р. (2007), Мисионарски и проповедачки рад Светог
Никите Ремезијанског, у Свети Никита Ремезијански,
Сабрана дела, књига прва, Београд
Поповић, Р. (2007), Појмовник Црквене историје, Београд
Поповић, Р. (2004), Хришћанство на тлу источног Илирика пре
досељења Словена, Београд
Рајковић, Б. (2007), Свети Никита Ремезијански и Боносијева
јерес, у Свети Никита из Ремезијане, зборник,
Ниш-Бела Паланка
Самуилов, В. (1890), История арианства на латинском западе
(353-430), Санкт-Петербург
Спасский, А. (1906), История догматических движений в эпоху
вселенских соборов, Серг. Пос.
Флоровски, Г. (1997), Источни Оци IV века, превод са руског
Миливој Р. Мијатов, Хиландар
Фемић-Касапис, Ј. (2010), Порекло термина φυσις, ουσια и
υποστασις, Београд
Barnard, L. W. (1983), The Council of Serdica, 343 A. D., Sofia
Barnard, L. W. (1982), Church-State Relations, A. D. 313-337, JChS
24. No. 12, Oxford,
Barnes, T. D. (1992), The Capitulation of Liberius and Hilary of
Poities, Phoenix, Vol. 46 No. 3, 256-265, Toronto
Barnes, T. D. (2001), Athanasius and Constantius, Harvard
Beckwith, C. L. (2007), Photinian Opponents in Hilary of Poitiers`s
181
Commentarium in Matthaeum, Jnl of Eccleastical History, Vol. 58,
No. 4, Cambridge
Bratož, R. (1983), Cerkvenopolitični in kulturnozgodovinski odnosi
med Sirmijem in Akvilejo, Zgodovinski časopis, 37, стр. 259-272
Bratož, R. (1988), Povezave med Trakijo in severnojadranskimi
deželami v pozni antiki, Zgodovinski časopis, 42, стр. 482-504
Bratož, R. (1986), Razvoj organizacije zgodnjekrščanske cerkve na
ozemlju Jugoslavije od 3. do 6. stoletja, Zgodovinski časopis, 40,
стр. 363-395
Cedilnik, A. (2004), Ilirik med Konstantinom Velikim in Teodozijem
Velikim, Ljubljana,
Duchesne, L. (1920), Early History of the Christian Church from its
Foundation to the End Of the Fifth Century, Vol. II, New York
Di Berardino, A., Quasten, J. (1996), Patrology IV, Westminster-
Maryland
Gwatkin, H. M. (1889), The Arian Controversy, London
Hanson, R. P. C. (1988), The Search for the Christian Doctrine of
God, New York
Hefele, C. J. (1894), A History of the Christian Councils , Edinburgh
Hess, H. (2002), The Early Development of Canon Law and the
Council of Serdica, Oxford
Keith, G. (1998), The Formulation of Creeds in the Early Church,
Themelios 24, Deerfield, USA
Kelly, J. N. D. (2011), Early Christian Creeds, London
182
Kopecek, T. A. (1979), A History of Neo-Arianism, Vol I-II,
Cambridge
Loofs, F. (1909), Bonosus and the Bonosians, The New Schaff-Herzog
Encyclopedia of Religious Knowledge, New York and London
Schaff, P. (1881), The Creeds of Christendom with a History and
Critical Notes, New York
Ulrich, J. (1997), Nicaea and the West, Vigillae Christianae 51, 10-24,
Leiden
Williams, D. H. (2006), Monarchianism and Photinus of Sirmium
as the Persistent Heretical Face of the Fourth Century, Harvard
Theological Review, 99, Cambridge
183
184
САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР ...................................................................................5
УВОД ..................................................................................................7
АРИЈЕВО УЧЕЊЕ........................................................................11
КОРЕНИ АРИЈЕВОГ УЧЕЊА ...................................................14
ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР .................................................21
АРИЈАНСКА КРИЗА ПОСЛЕ

ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА ........................................30
САБОР У САРДИКИ
САЗИВАЊЕ САБОРА ..............................................................51
САРДИКА И ФИЛИПОПОЉ ..................................................63
КАНОНИ САБОРА У САРДИКИ

У КОНТЕКСТУ АРИЈАНСКЕ КРИЗЕ ....................................83
ДАЉИ ТОК АРИЈАНСКЕ КРИЗЕ ...........................................91
185
ПРВИ САБОР У СИРМИЈУМУ
МАРКЕЛОВ НАСЛЕДНИК
ФОТИН СИРМИЈУМСКИ ........................................................94
ОСУДА ФОТИНА
И ПРВА СИРМИЈУМСКА ФОРМУЛА ...............................100
ДРУГИ САБОР У СИРМИЈУМУ
ШИРЕЊЕ АРИЈАНСТВА НА ЗАПАДУ ..............................110
ДРУГА СИРМИЈУМСКА ФОРМУЛА –

КРАТКОТРАЈНИ ТРИЈУМФАНОМЕЈСТВА........................112
РАСКОЛ МЕЂУ АНТИНИКЕЈЦИМА ................................116
ТРЕЋИ САБОР У СИРМИЈУМУ
АНКИРСКИ САБОР ...............................................................119
ТРЕЋА СИРМИЈУМСКА ФОРМУЛА .................................121
ДАЉИ ТОК
ЧЕТВРТА СИРМИЈУМСКА ФОРМУЛА –

ОМИЈЦИ И НЕУСПЕЛИ ПОКУШАЈ УСПОСТАВЉАЊА
ЛАЖНОГ МИРА .....................................................................126
ПЕТА СИРМИЈУМСКА ФОРМУЛА,

САБОР У ГРАДУ НИКА ........................................................130
186
САБОРИ У САРДИКИ И СИРМИЈУМУ
И ЦРКВА У ИЛИРИКУ
МАРКЕЛ, ФОТИН, БОНОСИЈЕ...............................................135
САБОР У АКВИЛЕЈИ
И КРАЈ АРИЈАНСТВА У ИЛИРИКУ .....................................138
ЗАКЉУЧАК ............................................................................... 145
ПРИЛОЗИ ....................................................................................147
СВЕТИ ЕПИФАНИЈЕ КИПАРСКИ,

ПАНАРИОН , 72 .....................................................................149
ПИСМО САРДИЧКОГ САБОРА

ЦАРУ КОНСТАНЦИЈУ II ......................................................155
ЕНЦИКЛИКА СА САБОРА
ИСТОЧНИХ ЕПИСКОПА У САРДИКИ................................159
ИЗВОРИ .......................................................................................177
ЛИТЕРАТУРА ............................................................................179
187
188
Марко Дабић
ЦРКВЕНИ САБОРИ У ИЛИРИКУ У IV ВЕКУ
Издавач:
Међународни центар за православне студије, Ниш
За издавача:
проф. др Драгиша Бојовић
Рецензент
проф. др Радомир Поповић
Дизајн корица
Мирко Станимировић
Лектура
Валентина Алексић
На предњој корици
Јона у утроби кита, фрагмент олтарске мензе, IV век, Sirmium
преузето из П. Милошевић, Археологија и историја Сирмијума,
Нови Сад, 2001.
Штампа
Pi-press, Пирот
Тираж
500
ISBN 978-86-80136-05-9
189
CIP − Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
190

Sabori U Iliriku PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Sabori U Iliriku PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Марко Дабић

ЦРКВЕНИ САБОРИ У ИЛИРИКУ У IV ВЕКУ

Моме духовном оцу

Међународни центар за православне студије, Ниш

Период између I и II Васељенског Сабора био је најбурнији у

Пут од Никеје до Цариграда ишао је преко Илирика. Процес

Иницијатор вероватно најбурнијег, али и најплоднијег периода

КОРЕНИ АРИЈЕВОГ УЧЕЊА

Појаву Арија и, још више, противника термина омоусиос који

За званичан почетак аријанске јереси може се узети расправа

Први Васељенски сабор

За место одржавања сабора била је одређена Никеја, град у

Символ вере донет на Првом Васељенском сабору главно је

Арије и његови најупорнији следбеници били су прогнани,

Маркел – лажни „никејац“

Последњи значајни антиникејац на Истоку којег је требало

Сабор у Антиохији 341. године

Као одговор на сабор у Риму и став Запада, Источни епископи

Историјски извори који говоре о сабору у Сардики су

Ток Сардичког сабора

Сабор у Сардики, каквим је замишљен, заправо се није ни

Сабор Источних у Сардики

Место одржавања сабора источних епископа дуго времена је

Сабор Западних у Сардики

Неуспех основне намере сабора – помирење Истока и Запада,

Посланице Сардичког сабора

Након завршетка сабора, упућено је више писама, адресираних

КАНОНИ САБОРА У САРДИКИ У КОНТЕКСТУ

Најзначајније дело сабора није се тицало онога ради чега је

ДАЉИ ТОК АРИЈАНСКЕ КРИЗЕ

Резултат Сардичког сабора био је управо супротан ономе што

МАРКЕЛОВ НАСЛЕДНИК ФОТИН СИРМИЈУМСКИ

Године 345, у Милану (Медиоланум) одржан је сабор који је

Утицај римских императора Констанса и Констанција на

Због упада варвара у Илирик, што је у то време претстављало главну

претњу Римском царству, Сирмијум постаје седиште императора који је

По Сократу и Созомену, чије тврдње у вези са током овог

ШИРЕЊЕ АРИЈАНСТВА НА ЗАПАДУ

Године 353, 13. августа, цар Констанције постаје једини

Сабор је одржан у Сирмијуму, на двору цара Констанција, 357.

РАСКОЛ МЕЂУ АНТИНИКЕЈЦИМА

Нескривено аријанство II Сирмијумске формуле врло брзо је

Године 357. преминуо је антиохијски епископ Леонтије. Ово је

О раду и одлукама овог сабора сачувани су веома оскудни

Папа Либерије и Сирмијумски сабори

Созомен помиње и учешће папе Либерија на сабору, мада

ЧЕТВРТА СИРМИЈУМСКА ФОРМУЛА – ОМИЈЦИ И

Након трећег Сирмијумског сабора и формуле која је на њему

Сабори у Аримину и Селевкији доживели су сличну судбину

МАРКЕЛ, ФОТИН, БОНОСИЈЕ

Семе које је посејао Маркел у Илирику давало је горке

САБОР У АКВИЛЕЈИ И КРАЈ АРИЈАНСТВА У ИЛИРИКУ

Упоредо са нестајањем аријанства на Истоку, одвијало се и

Пламен јереси који је запалио Арије, почетком IV века,

(1) Свети Епифаније Кипарски, Панарион 72, Против

(2) Писмо Сардичког сабора цару Констанцију II, Appendix ad

(3) Енциклика са сабора источних епископа у Сардики, CSEL

1. У то време постао је познат Фотин, епископ свете

1. Вaшa вeликoдушнa прирoдa јe, прeблaгoслoвeни Гoспoдaру

Упућeнo eпискoпу Aлeксaндријe, eпискoпу Никoмидијe,

Јевсевије Памфил, Црквена Историја, прев. са грчког С. Продић,

Болотов, В. В. (2006), Историја Цркве у периоду Васељенских

КОРЕНИ АРИЈЕВОГ УЧЕЊА ...................................................14