Haruki Murakami

UBISTVO KOMTURA
Prvi Deo
IDEJA SE UKAZUJE

S japanskog prevela
Nataša Tomić

Naslov originala
Haruki Murakami
Kishidancho goroshi: Dai 1 bu Arawareru idea hen

Geopoetika
izdavaštvo
Beograd, 2018.
 Prolog

Kad sam se danas probudio iz kratkog dremeža, preda mnom je bio Čovek
bez Lica. Sedeo je na stolici, preko puta sofe na kojoj sam spavao i, očima
zamišljenim na nepostojećem licu, zurio pravo u mene.
Bio je visok, odeven potpuno isto kao kad sam ga video prethodni put. Sa
crnim šeširom širokog oboda dopola naručenim na nepostojeće lice, u svom
uobičajenom dugačkom tamnom kaputu.

„Došao sam da mi naslikaš portret“, rekao je Čovek bez Lica kada se

uverio da sam se sasvim razbudio. Glas mu je bio dubok i monoton, bez
topline. „Obećao si mi. Sećaš se, je l’ da?“
„Sećam se. Samo što tad nigde nisam našao papir, pa nisam mogao da vas
nacrtam“, rekao sam. I moj glas je bio jednako monoton, bez topline. „Zauzvrat
sam vam dao amajliju u obliku pingvina.“
„Aha, doneo sam je.“
Rekao je to i pružio desnu ruku pravo ispred sebe. Šaka mu je bila veoma
dugačka. U njoj je držao plastičnu lutkicu pingvina. Bila je uzicom prikačena za
mobilni telefon da služi kao amajlija. Spustio ju je na stakleni stočić. Začuo se
tihi zveket.
„Vraćam ti je. Uskoro će verovatno biti potrebna tebi. Neka ti taj mali
pingvin bude amajlija i neka zaštiti bliske ljude iz tvoje okoline. Samo,
zauzvrat želim da nacrtaš moj portret.“
Bio sam zbunjen. „Ali, kako to sad ovako iznenada da izvedem? Nikad još
nisam radio portret nijednog čoveka bez lica.“
Grlo mi je bilo sparušeno.
„Čujem da si izuzetan portretista. Osim toga, za sve ima prvi put“, rekao je
Čovek bez Lica, pa se nasmejao. Ili mislim da se nasmejao. To nešto nalik na
smeh zvučalo je kao prazan huk vetra koji dopire iz dubine pećine.
Skinuo je crni šešir koji mu je napola skrivao lice. Tamo gde bi ono
trebalo da bude, lica nije bilo. Samo mlečnobela magla koja je usporeno
kovitlala.
Ustao sam i iz radne sobe doneo blok za crtanje i meku olovku. Zatim sam
seo na sofu i spremio se da crtam portret Čoveka bez Lica. Samo, odakle da
krenem, gde da nađem početnu tačku – to nisam znao. Tamo je bilo samo

3
ništavilo. Kako oblikovati nešto što nije ništa? Mlečnobela izmaglica koja je
obavijala to ništa neprekidno je menjala oblik.
„Trebalo bi da požuriš“, rekao je Čovek bez Lica. „Ne mogu baš dugo da se
zadržim na ovom mestu.“
U mojim grudima srce je tupo kucalo. Nemam mnogo vremena. Moram da
požurim. Ali onako sa olovkom među prstima, moja je ruka samo stajala u
vazduhu, ne dajući ni nagoveštaja da će se pokrenuti. Kao da je od zgloba
naniže cela utrnula. Bio je u pravu, ima nekoliko ljudi koje moram da zaštitim.
A sve što ja mogu jeste da crtam. Pa opet, nikako nisam uspevao da nacrtam
lice tog Čoveka bez Lica. Sluđen, samo sam posmatrao tu maglu kako se kreće.
„Žao mi je, vreme je isteklo“, nedugo potom rekao je Čovek bez Lica i iz usta na
nepostojećem licu ispustio dugačak beli mlaz magličastog daha.
„Sačekajte molim vas. Ako mi date još samo malo…“
Muškarac je ponovo namestio crni šešir tako da mu skriva pola glave.
„Opet ću doći kod tebe jednog dana. Možda ćeš tada uspeti da me nacrtaš. A do
tada, ostavljam ti pingvina na čuvanje.“

Utom, Čovek bez Lica je iščezao. Nestao je u trenu, kao izmaglica koju je
oduvao iznenadni nalet vetra. Iza njega je ostala samo prazna stolica i stakleni
stočić. Amajlije u obliku pingvina na stočiću više nije bilo.
Činilo mi se da je sve bilo samo kratki san. Pa ipak, dobro sam znao da
nije bio san. Da to jeste bio, svet u kome živim sigurno bi se i sam pretvorio u
san.
Možda ću jednog dana i uspeti da nacrtam portret ničega. Onako kao što
je jedan slikar uspeo da naslika platno pod nazivom „Ubistvo Komtura“. Ali,
meni je za to potrebno vreme. Vreme će morati da mi postane saveznik.

4
 1

Kada je površina zamagljena

Od maja te godine do početka naredne živeo sam u brdima, nadomak

prolaza u uzanu dolinu. Leti je u dubini doline kiša padala bez prestanka, ali je
na njenim spoljnim stranama uglavnom bilo vedro. Za to je bio zaslužan
jugozapadni vetar koji je duvao s mora. Kad bi se vlage puni oblaci koje je taj
vetar doneo uvukli u dolinu i podigli uz ivice brda, onda bi i naneli kišu. A kako
je kuća bila izgrađena tačno tu na granici, često se događalo da s njene prednje
strane nebo bude vedro, dok u stražnjem dvorištu pljušti kiša. To me je u
početku veoma zbunjivalo, ali sam se ubrzo navikao i postalo mi je sasvim
normalno.
Rascepkani oblaci visili su tik iznad okolnih brda. Kad bi vetar dunuo, ti
isečci oblaka lelujali bi nad površinom brda poput duša zalutalih iz prošlosti u
potrazi za izgubljenim sećanjima. Snežnobele kapi kiše koje su ličile na
susnežicu ponekad bi bešumno plesale na vetru. Zahvaljujući tome što vetar
gotovo uvek duva, leti je bilo prijatno i bez klima uređaja.
Kuća je bila mala i stara, ali je dvorište bilo veoma prostrano. Prepušteno
samo sebi, bilo je obraslo visokim zelenim korovom u koji se tajno naselila
jedna mačja porodica, ali se nekud preselila čim se pojavio baštovan i pokosio
travu. Možda joj je tu bilo neudobno. Bila je to jedna prugasta mačka s tri
mačeta. Mrkog lica, mršava kao da jedva preživljava.
Kuća je bila sazidana na samom vrhu brda i sa njene terase koja je gledala
na jugozapad kroz mešovitu šumu video se krajičak mora. Otprilike taman
onoliko mora koliko bi stalo u jedan lavabo. Samo delić džinovskog Tihog
okeana. Po rečima jednog mog poznanika, agenta za nekretnine, cene
zemljišta prilično variraju u zavisnosti od toga da li se sa njega vidi makar i
tolicko mora, ali meni lično bilo je svejedno vidim li ga ili ne. Taj delić mora
koji se video izdaleka meni je ličio samo na neki zagasiti grumen olova. Nisam
mogao da shvatim zbog čega ljudi toliko žele da gledaju u more. Lično sam
više voleo da posmatram brda koja su me okruživala. U zavisnosti od

5
godišnjeg doba i od klime, lice brda koja su se videla sa suprotne strane doline
živo se menjalo. Neumorno sam pamtio te svakodnevne promene.

Moja žena i ja smo se u to vreme razišli. Čak smo i zvanično potpisali

razvod braka, ali se posle toga svašta desilo, pa smo na kraju odlučili da
ponovo pokušamo da živimo zajedno.
Kad pokušam jednim izrazom da opišem tu situaciju koju ni u kom smislu
nije bilo lako razumeti, i čiju povezanost između uzroka i posledice nisu bili u
stanju da shvate čak ni oni koji su u njoj učestvovali, dođem do toga da
upotrebim taj i previše konvencionalan izraz „ponovo smo se pomirili“, ali je
taj period od preko devet meseci između prvog i potonjeg pokušaja bračnog
života zjapio duboko, kao kanal prokopan kroz strmi tesnac.
Da li je tih više od devet meseci razdvojenosti bilo dugačak ili pak kratak
period, to ni sam nisam u stanju da razlučim. Sad kada se posle svega osvrnem
na to, čini mi se i kao čitava večnost, ali i naprotiv, kao da je neočekivano
prošao za tili čas. Utisak mi se menja kako naiđe koji dan. Da bi stvarne
dimenzije fotografisanog predmeta bile lako raspoznatljive, često se uz njega
stavi pakla cigareta, ali ta pakla cigareta koja stoji pokraj slika u mom sećanju
kao da se sama rasteže i skuplja, prema mom tadašnjem trenutnom
raspoloženju. Čini mi se da se čak i onaj lenjir unutar okvira mog sećanja, koji
je trebalo da ostane apsolutna konstanta, menja i pomera isto onako
neprestano kako se kreću i menjaju i sve stvari i pojave, ili pak kao da im se
opire.
Pa ipak, ne menjaju se sva moja sećanja tako nasumično, niti se tako
rastežu i skupljaju kako im se prohte. U suštini, moj je život funkcionisao
mirno i dosledno, i uglavnom logično. Samo je u tih devet meseci upao u
potpuno neobjašnjivo stanje haosa. Taj period je za mene u svakom smislu bio
vanredan, neuobičajen period. Bio sam poput plivača koji je iznenada usred
mirnog otvorenog mora upao u ogroman neidentifikovani vir.
Kada se prisećam događaja iz tog perioda (pišem ovo tragom svojih
sećanja na niz događaja koji su se zbili pre više godina), mislim da mi se
verovatno upravo zbog toga važnost ili nevažnost, perspektiva i povezanost
svih stvari ponekad poljulja i postane nepouzdana, a ponekad se, čim malo
skrenem pogled, hitro zameni logičnim sledom događaja. Uprkos tome,
ulažem sve svoje napore da bih ovu priču ispričao onoliko sistematično i
racionalno koliko mi to moje sposobnosti dozvole. To je možda i uzaludan
pokušaj, ali mislim da sam se očajnički držao za taj lenjir koji sam sam
izmislio. Kao neki zanemoćali plivač koji se uhvatio za brvno koje mu je
sasvim slučajno nanela voda.

6
 Prvo što sam uradio kad sam se preselio u tu kuću, bilo je da nabavim
jeftin polovan automobil. Auto koji sam do tada vozio otišao je urnisan od
vožnje na otpad, pa sam morao da kupim novi. U provincijskom gradu,
pogotovo ako čovek živi sam u brdu, za svakodnevne odlaske u nabavku
automobil je nužnost. Otišao sam u Tojotin centar za prodaju polovnih
automobila u predgrađu Odavare i tamo pronašao povoljnu korolu karavan.
Prodavač ju je nazvao pastelnoplavom, ali je u stvari bila boje tena nekog
ispijenog bolesnika. Bila je prešla tek 36.000 kilometara, ali kako je u prošlosti
učestovala u saobraćajnom udesu, išla je uz veliki popust. Probao sam da je
provozam i delovalo mi je da su joj gume i kočnice sasvim u redu, a budući da
nije bilo izgleda da ću je često voziti auto-putem, bila mi je sasvim dovoljna.
Tu kuću mi je izdao Masahiko Amada. Bili smo u istoj klasi na Fakultetu
likovnih umetnosti. On je dve godine stariji od mene, ali je bio jedan od mojih
retkih prijatelja sa kojima sam lako našao zajednički jezik i nastavio sam
povremeno da se viđam s njim i pošto smo diplomirali. Po završetku studija
on je odustao od slikarstva, zaposlio se u reklamnoj agenciji i počeo je da radi
kao grafički dizajner. Kada je saznao da sam se razišao od žene i izašao iz
stana i da privremeno nemam gde da boravim, rekao mi je da je kuća u
vlasništvu njegovog oca trenutno prazna i sam mi ponudio da se tamo uselim
da je čuvam. Njegov otac, Tomohiko Amada, istaknuti japanski slikar, imao je
kuću u brdima kraj Odavare koja mu je služila kao atelje i u kojoj je lagodno
živeo sam u poslednjih desetak godina otkako mu je supruga umrla. Nedavno
je, međutim, otkad je ustanovljeno da mu se demencija pogoršala, smešten u
vrhunski dom za negu u Izukogenu, i kuća je već nekoliko prethodnih meseci
stajala prazna.
„Uopšte ne bih mogao da ti kažem da joj je zgodna lokacija na kojoj je
izgrađena tako usamljena, na samom vrhu brda, ali ti stoprocentno
garantujem mir i tišinu. Okruženje joj je idealno za slikanje. Nema apsolutno
ničega što bi ti odvraćalo pažnju“, rekao mi je Amada.
Kirija je bila simbolična.
„Kuća propada kad u njoj niko ne živi, a i bojim se provalnika i požara.
Biću mnogo mirniji ako neko bude hteo da boravi u njoj. Ali ni tebi verovatno
ne bi bilo prijatno da ti je dam i da ne tražim baš ništa zauzvrat. Zato se može
desiti, ako mi iskrsne takva prilika, da te zamolim da je u kratkom roku
napustiš.“
Nisam imao ništa protiv. Ionako imam samo onoliko stvari koliko može
da stane u prtljažnik manjeg auta. Ako zatraži da se iselim, mogu da odem već
narednog dana.

7
 U tu kuću sam stigao u maju, odmah posle praznika. Bila je to udobna
prizemna kućica u zapadnom stilu koja bi se mogla nazvati vikendicom, ali
sasvim dovoljno prostrana za samca. Na vrhu nevelikog brda, okružena
mešovitom šumom, na parceli za koju čak ni sam Amada nije znao tačno dokle
se prostire. U dvorištu je raslo veliko stablo bora i pružalo je svoje debele
grane u svim pravcima. Tu i tamo je bio poneki vrtni kamen, a uz baštenske
svetiljke stajalo je prelepo drvo japanske banane.
Stvarno je bilo mirno, baš onako kako je Amada rekao. Ali sad kada se
toga prisećam, uopšte ne mogu da kažem da tamo nije bilo ničega što bi mi
odvraćalo pažnju.

Za tih osam meseci, koliko sam živeo ukraj te doline otkad sam se razišao
od supruge, imao sam seksualne odnose sa dve žene. Obe su bile udate. Jedna
je bila mlađa, a jedna starija od mene. I jedna i druga su bile moje učenice na
kursu crtanja.
I jednoj i drugoj sam prišao i udvarao im se čim sam ugrabio priliku (što u
uobičajenim okolnostima nikad ne činim. Stidljive sam prirode i nisam na to
navikao). Ni jedna ni druga me nije odbila. To da ih otvoreno pozovem u
krevet, iz nekog razloga, u tom trenutku došlo mi je sasvim spontano, kao
nešto što savršeno ima smisla. Nisam osećao nikakvu grizu savesti što
zavodim nekoga kome predajem. To da se s njima dvema upustim u seksualne
odnose bilo mi je jednako obično kao da sam nekog u prolazu pitao koliko je
sati.

Prvo sam imao vezu sa visokom ženom krupnih crnih očiju u drugoj
polovini dvadesetih godina. Imala je male grudi i uzak struk. Čelo joj je bilo
široko, kosa prelepa, dugačka, a imala je nešto veće uši za svoj stas. Možda se
ne može reći da je bila konvencionalne lepote, ali je imala karakteristične,
zanimljive crte lica, tačno onakve kakve bi slikara zainteresovale da je naslika
(ja i jesam slikar, a i odista sam više puta pokušao da je naslikam). Nije imala
dece. Muž joj je bio profesor istorije u privatnoj srednjoj školi, a kod kuće je
svoju ženu tukao. Pošto u školi nije smeo da bude nasilan, očigledno se
zauzvrat iživljavao kod kuće. Nju jedino, kao što bi se i dalo očekivati, nije
udarao u lice. Tek kada sam je prvi put svukao saznao sam da joj je telo puno
modrica i ožiljaka. A pošto je mrzela da ih bilo ko vidi, kad god bi skinula
odeću da bismo vodili ljubav, u prostoriji je morao da bude potpuni mrak.
Ona skoro uopšte nije bila zainteresovana za seks. Njeno međunožje
nikad nije bilo dovoljno vlažno i žalila bi se na bol kad god bih pokušao da

8
prodrem u nju. Ni duge, nežne predigre, ni lubrikanti nisu dali rezultata. Bol je
bio previše jak i nikako se nije smanjivao. Od tog bola ponekad je vrištala.
Uprkos svemu, ona je želela seks sa mnom. Ili joj to bar nije bilo mrsko.
Pitam se zašto. Možda je želela da je boli. Ili je tragala za tim odsustvom
uživanja. A možda je tražila to da u nekom obliku bude kažnjena. Jer, ljudi u
svojim životima zapravo traže razne stvari. Ona definitivno samo jedno nije
tražila, a to je bila bliskost.
Pošto nije volela da dolazi kod mene, niti je volela da ja odlazim kod nje,
uvek bismo se mojim autom odvezli do jednog malo udaljenog hotela za
parove kraj mora i tamo vodili ljubav. Našli bismo se na velikom parkingu
porodičnog restorana, ušli u hotel obično nešto posle jedan sat po podne i iz
njega izašli pre tri. U tim trenucima ona je uvek nosila velike naočare za sunce.
I po oblačnom, i po kišovitom danu. Jednog dana, međutim, ona se nije pojavila
na dogovorenom mestu. Prestala je da se pojavljuje i na časovima. To je bio
kraj te kratke afere bez vrhunca koju sam imao sa njom. Sve ukupno, mislim
da sam s njom spavao četiri ili pet puta.
Ona druga udata žena s kojom sam potom imao vezu vodila je srećan
porodični život. Ako ništa drugo, delovala je kao da u životu ni u čemu ne
oskudeva. U tom trenutku imala je (koliko se sećam) 41 godinu, otprilike pet
godina više nego ja. Bila je sitna, pravilnih crta lica, uvek odevena sa ukusom. I
pošto je svakog drugog dana odlazila u teretanu i vežbala jogu, stomak joj je
bio potpuno zategnut. Vozila je crveni mini moriš. Bio je potpuno nov, tek
kupljen, i po sunčanom danu je tako blistao da si ga mogao ugledati još
izdaleka. Imala je dve ćerke i obe su pohađale skupu privatnu školu u Sonanu.
I sama je završila tu istu školu. Muž joj je bio direktor neke firme, ali je nisam
pitao kakve (normalno, nije me naročito ni zanimalo da to saznam).
Ni sam nisam siguran zbog čega nije glatko odbila moj nepristojni poziv
na seks. Možda sam ja u tim danima odisao nekim specifičnim magnetizmom.
Možda je taj magnetizam ono što je njenu dušu privuklo kao da je neki (da
tako kažem) najobičniji metalni opiljak. Ili sve to pak nije imalo nikakve veze
ni sa njenom dušom ni sa magnetizmom, već se samo slučajno dogodilo da je
ona silno žudela za čistim telesnim uzbuđenjem sa strane, a da sam ja bio tek
„muškarac koji se slučajno zatekao u blizini“.
Uglavnom, u tom trenutku ja sam to nešto što je ona tražila, ma šta to bilo,
bio u stanju da joj bez oklevanja pružim kao da je to nešto što se
podrazumeva. U početku je i sama delovala kao da takav odnos sa mnom
prima krajnje prirodno. Ako govorimo o domenu telesnog (uzimajući da
drugih domena vrednih spomena baš i nije bilo) moj i njen odnos funkcionisao
je sasvim glatko. Mi smo se u te odnose upustili otvoreno, iskreno, a ta

9
iskrenost dostizala je neki gotovo apstraktan nivo. Kada sam to spoznao,
pomalo sam se našao u čudu.
Ipak, verovatno smo se u međuvremenu osvestili. Jednog bleštavog jutra
s početka zime pozvala me je telefonom i tonom kao da iščitava ispisani tekst
izgovorila: „Mislim da je bolje da se više ne viđamo. Ovo nema nikakvu
budućnost.“ Ili nešto u tom smislu.
I stvarno je bila u pravu. Nas dvoje ne samo da nismo imali budućnost,
nego zapravo nismo imali ni temelj.

U vreme kada sam pohađao likovnu akademiju, uglavnom sam slikao

apstraktne slike. Opseg onoga što ukratko nazivam apstraktnim slikama
prilično je širok, i ni sam ne znam kako bih opisao njihov sadržaj ili formu, ali
bile su to u svakom slučaju „bez ograničenja, slobodno naslikane slike, prikazi
nečega što nije konkretno“. Na izložbama sam za njih više puta osvajao manje
nagrade. Izlazile su i u časopisima o umetnosti. Nekolicina profesora i kolega
hvalila je moje radove. I uprkos tome što nisam imao prevelika očekivanja od
budućnosti, mislim da sam imao sasvim dovoljno slikarskog dara. Ipak, moje
uljane slike najčešće su zahtevale velika platna, a samim tim i velike količine
materijala. Normalno, i moji troškovi su se stalno uvećavali. Da i ne govorim o
tome da su šanse da se plemeniti ljudi pojave, kupe apstraktnu sliku
anonimnog slikara i okače je na zid u svojoj kući bile ravne nuli.
Naravno, pošto nisam mogao da živim samo od slikanja onoga što se meni
sviđalo, nakon što sam diplomirao na fakultetu, počeo sam da slikam portrete
po narudžbini. Odnosno, sasvim realistične portrete direktora firmi, glavešina
akademskih udruženja, parlamentaraca, lokalnih funkcionera i tome sličnih
ljudi koje bismo mogli nazvati „stubovima društva“ (premda je veličina tih
„stubova“ varirala). Tu se traži realističan, dostojanstven, staložen stil slikanja.
U pitanju su savršeno praktična dela, namenjena da budu stavljena na zid
neke dnevne sobe ili direktorske kancelarije. Dakle, da bih se izdržavao,
morao sam da izrađujem slike koje su bile sušta suprotnost onima kojima sam
stremio lično kao slikar. Čak i ako dodam da sam to radio nevoljno, definitivno
nisam imao povoda da se hvalim svojom umetnošću.
Mala agencija specijalizovana da prima porudžbine portreta nalazila se u
Jocuji. Do nje sam došao po ličnoj preporuci profesora koji mi je predavao na
akademiji. Angažovali su me po ugovoru da budem njihov ekskluzivni slikar.
Nisu isplaćivali fiksne honorare, ali prihodi su mi bili taman toliki da kao mlad
čovek koji živi sam mogu, ako ispunim određenu normu, od toga da se
izdržavam. Taman za kiriju za mali stan duž prigradske železničke linije
Kokubunđi, za tri dnevna obroka, povremenu kupovinu jeftinog vina i poneki

10
odlazak u bioskop sa devojkom – jedan skroman život. U određenom periodu
posvetio bih se izradi portreta, pa bih kad obezbedim nešto novca dovoljno za
život, neko vreme slikao ono što sam želeo i takav sam život nastavio da
vodim narednih nekoliko godina. Naravno, slikanje portreta za mene je u to
vreme bilo privremeno sredstvo da spojim kraj s krajem, i uopšte nisam
nameravao da se tim poslom bavim doveka.
Sa stanovišta čistog napora, slikanje portreta bilo je prilično lagodan
posao. U svojim studentskim danima izvesno vreme sam radio u firmi za
selidbe. Radio sam i u dragstoru. U poređenju s tim poslovima, teret slikanja
portreta bio je i fizički i psihički daleko manji. Kada jednom uđeš u štos, posle
je sve stvar toga da ponavljaš taj jedan te isti proces. I ubrzo ti više nije
potrebno tako mnogo vremena da završiš jedan portret. Staviš se na
autopilota, kao u avionu.
Ali posle jedva godinu dana nezainteresovanog bavljenja tim poslom,
shvatio sam da su portreti koje slikam postali neočekivano visoko cenjeni. I
mušterije su bile zadovoljne. Da su mušterije povremeno imale pritužbe na to
kako su im urađeni portreti, ni ja više, razume se, ne bih dobijao poslove. Ili bi
agencija sa mnom odmah raskinula ugovor. Nasuprot tome, što su kritike bolje
i posla je sve više, pa i honorar postepeno raste. Toliko je ozbiljan taj biznis
slikanja portreta. Meni su, međutim, iako sam praktično bio novajlija u tim
krugovima, poslovi samo stizali jedan za drugim. I honorar mi je dovoljno
porastao. Vlasnik agencije se i sam divio mojim radovima, a među naručiocima
je bilo i onih koji su govorili da moje slike nose neki poseban pečat.
Lično, nisam uspevao da se dosetim nijednog argumenta zašto bi moji
portreti bili toliko visoko cenjeni. Samo sam završavao naručene poslove
jedan za drugim, bez prevelikog žara. Da budem iskren, sada, posle svega, više
nisam u stanju da se setim lica bilo kog od svih onih ljudi koje sam naslikao.
Ali, ja ipak jesam stremio tome da postanem slikar i onog trenutka kada bih
uzeo četkicu u ruke i stao pred platno, ma kakva slika to bila, nisam bio u
stanju da naslikam nešto potpuno bezvredno. Ako bih tako nešto učinio, samo
bih ukaljao sopstveni umetnički dar i pokazao prezir prema pozivu kome
težim. I premda to možda nisu bila dela kojima sam mogao da se ponosim,
trudio sam se da bar ne slikam slike kojih bi se stideo. Neko bi to valjda
nazvao profesionalnom etikom. Ali, što se mene tiče, jednostavno nisam umeo
drugačije.

Kada je u pitanju slikanje portreta, imam svoj lični metod kome od

početka dosledno pribegavam. Pre svega, nikad nisam naslikao ničiji portret
po živom modelu. Čim primim porudžbinu, prvo obavim konsultacije sa

11
klijentom (osobom čiji ću portret naslikati). Zatražim da izdvoji sat vremena
da licem u lice nasamo porazgovaramo. Samo da razgovaramo. Ja ne crtam
skice. Tada postavljam razna pitanja, a klijent mi odgovara. Kada i gde je
rođen, u kakvom je domu odrastao, kakvo mu je bilo detinjstvo, u koju je školu
išao, čime se bavi, kakva mu je porodica, kako je dospeo na položaj na kome se
sada nalazi. Porazgovaramo i o njegovom svakodnevnom životu i hobijima.
Uglavnom, čovek mi tada ispriča manje-više sve o sebi. I to obično s puno žara
(može biti da niko drugi i neće da ga sluša). Ponekad se događa da se taj
dogovoreni sat razgovora protegne na dva, ponekad i na tri sata. Potom od
klijenta pozajmim pet-šest njegovih fotografija. Običnih fotografija, snimljenih
spontano u običnim životnim situacijama. A zatim u zavisnosti od situacije (ali
ne uvek) svojim malim foto-aparatom snimim i nekoliko fotografija lica te
osobe iz različitih uglova. To je sasvim dovoljno.
„Zar nije potrebno da mirno sedim i poziram?“ zabrinuto bi me pitala
većina. Još od trenutka kada su doneli odluku da angažuju nekog da naslika
njihov portret, pripremali su se na to da će ih snaći ta muka. Slikar ozbiljnog
izraza na licu sa četkicom u ruci gleda u platno – u današnje vreme valjda ipak
bez beretke na glavi – a ispred njega model, pun poštovanja, nepomično sedi.
Ne sme ni da mrdne. Tako su oni zamišljali taj prizor, mnogo puta viđen na
filmu.
„Da li biste vi to voleli?“ uzvratim im onda pitanjem. „Ljudima koji na to
nisu navikli, poziranje predstavlja veliki napor. Pošto čovek dugo mora da drži
istu pozu, postaje mu zamorno i prilično se ukoči. Ali ako vi to želite, ja ću vam
sa zadovoljstvom udovoljiti.“
Razume se, devedeset devet posto klijenata to uopšte ne želi da radi.
Većina njih su izuzetno zauzeti ljudi. Ili su pak penzionisani ljudi u poznim
godinama. Voleli bi da, ako je ikako moguće, prođu bez tog besmislenog
žrtvovanja.
„To što sam vas upoznao i saslušao ono što ste mi ispričali sasvim je
dovoljno“, kažem ja da bih umirio sagovornika. „Da li ćete mi pozirati ili ne, to
na izradu same slike neće imati nikakvog uticaja. Ako ne budete zadovoljni
rezultatom, preuzeću odgovornost na sebe i sliku ću izraditi ponovo.“
Portret naslikam za otprilike dve nedelje (premda je potrebno nekoliko
meseci da se boje potpuno osuše). Više od samog modela (prisustvo modela je
više smetnja procesu slikanja), potrebno mi je da pred očima imam sveže
sećanje. Trodimenzionalno sećanje na utisak koji sam stekao. Treba samo da
ga prenesem na platno. Po svemu sudeći, rođen sam sa izdašnim darom za
vizuelno pamćenje. A taj dar – koji bi možda trebalo da nazovem posebnom

12
sposobnošću – za mene kao profesionalnog slikara portreta bio je veoma
korisno oruđe.
U tom procesu rada bilo mi je važno da prema klijentu gajim makar malo
simpatija. Zbog toga sam se i trudio da za vreme tih uvodnih jednosatnih
konsultacija u klijentu pronađem što više onoga sa čime mogu da se saživim.
Naravno, među njima ima ljudi prema kojima uopšte ne možeš da osetiš ništa
slično. Streseš se pri pomisli da ti neko kaže da sa njima treba da imaš lični
odnos. No, kada su oni samo „posetioci“ sa kojima imaš trenutni odnos na
tačno određenom mestu, nije toliki problem u njima pronaći jednu ili dve
osobine koje ti se dopadaju. Ako mu se dobro zagledaš u dubinu duše, u
svakom čoveku sigurno postoji nešto blistavo. Ja to umem da pronađem. A
kada je površina zamagljena (mnogo je onih kod kojih to jeste slučaj), ja je
krpom obrišem, jer onda sva ta osećanja spontano izbiju iz mojih radova.

Tako sam u međuvremenu postao umetnik specijalizovan za slikanje

portreta. I ime mi je postalo donekle poznato u tim uskim, specifičnim
krugovima. Čim sam se oženio, raskinuo sam ekskluzivni ugovor sa agencijom
u Jocuji da bih se osamostalio, i preko agenta specijalizovanog za prodaju
umetnina počeo da primam narudžbine portreta pod još unosnijim uslovima.
Direktor te agencije bio je desetak godina stariji od mene, sposoban i
ambiciozan. On mi je dao podsticaj da se još ozbiljnije posvetim tom poslu
nakon osamostaljivanja. Od tog trenutka nadalje slikao sam još više portreta
klijenata (bili su to većinom ljudi iz sveta finansija i politike, istaknuti u tim
krugovima, iako su meni njihova imena bila nepoznata) i počeo dobro da
zarađujem. Pa ipak, nije baš da sam postao „autoritet“ u toj oblasti. Svet
slikarstva portreta potpuno je drugačije strukture od sveta takozvanog
„umetničkog slikarstva“. Razlikuje se i od sveta fotografije. Dok fotografi
specijalizovani za izradu portreta imaju reputaciju u širokoj javnosti i neretko
poznato ime, slikarima portreta tako nešto se ne događa. I to da se neko
njihovo delo pojavi u javnosti izuzetno je retko. Niti bivaju objavljena u
umetničkim časopisima, niti krase zidove galerija. Okače ih na zid u nekoj
dnevnoj sobi gde samo ostanu da skupljaju prašinu i padaju u zaborav. Čak i
kada se dogodi da se neko zagleda u jednu takvu sliku (verovatno samo zato
što ima previše slobodnog vremena), taj ipak nikad ne pita za ime autora.
Sebe sam povremeno doživljavao kao visokoplaćenu prostitutku u svetu
slikarstva. Dobro se služeći svojim veštinama, ustanovljeni proces izvršavam
metodično, što je savesnije moguće. U stanju sam da zadovoljim mušteriju.
Obdaren sam talentom za to. Visoko sam profesionalan, pa ipak ne obavljam
ceo postupak mehanički. Na sebi svojstven način unosim i svoja osećanja u

13
njega. Moj honorar nije mali, ali mušterije mi ga isplaćuju bez ikakvih
primedaba. Jer, ljudi sa kojima ja radim uopšte i ne postavljaju pitanje cene.
Potom se priča o mojoj sposobnosti prenosi od usta do usta. Zahvaljujući tome
imam neprestani priliv mušterija. Moj planer je uvek popunjen. Jedino što ja u
sebi ne mogu da pronađem želju za tim. Ni najmanju.
Nisam po sopstvenoj želji postao ni taj tip slikara a ni taj tip čoveka. Samo
je takav splet okolnosti doveo do toga da u međuvremenu prestanem da
slikam za sebe. Potreba da imam u vidu stabilnost našeg života posle ženidbe
jeste bila jedan od povoda za to, ali ne i jedini. Mislim da sam zapravo još
ranije prestao da osećam onako snažnu želju da slikam „za svoju dušu“.
Činjenica da sam ušao u brak možda mi je bila samo opravdanje za to. Više
nisam bio ni u mladim godinama, a ono nešto u meni, nešto nalik na plamen
koji je goreo u mojim grudima, kao da je već počelo da se gubi. Polako sam već
zaboravljao i onaj osećaj kako je to kad te ono greje.
U nekom trenutku trebalo je od takvog sebe da dignem ruke. Trebalo je
nešto da preduzmem. Ali ja sam samo nastavljao to da odlažem. I onda me je
moja žena preduhitrila i digla ruke od mene. U tom trenutku imao sam
trideset šest godina.

14
 2

Možda ćemo na kraju svi završiti na Mesecu

„Mnogo mi je žao, ali više nisam u stanju da živim s tobom“, tihim glasom
je izgovorila moja žena. I samo ostala još dugo da ćuti.
Bilo je to potpuno iznenadno, apsolutno neočekivano saopštenje.
Potpuno zatečen, ne uspevajući da pronađem reči koje bi trebalo da
izgovorim, čekao sam da ona nastavi. Taj nastavak nije mogao biti naročito
vedar, ali u tom trenutku nisam mogao ništa sem da čekam reči koje će
uslediti.
Sedeli smo za kuhinjskim stolom, jedno preko puta drugog. Bila je nedelja
popodne, sredina marta. Polovinom narednog meseca navršila bi se naša šesta
godišnjica braka. Tog dana je od jutra padala hladna kiša. Prvo što sam uradio
kada mi je to saopštila bilo je da okrenem glavu ka prozoru i stanem da
gledam kako ta kiša pada. Bila je blaga, neprimetna. Skoro bez vetra. Ali ona
kiša koja natapa i ledi te kroz kožu. Ta hladnoća mi je govorila da je proleće još
daleko. Narandžasti Tokijski toranj iza kiše izgledao je kao u izmaglici. Na
nebu nijedne ptice. Sigurno su se šćućurile ispod neke strehe.
„Možeš li da me ne pitaš za razlog?“ rekla je.
Malko sam odmahnuo glavom. To nije značilo ni „da“, ni „ne“. A kako mi
se uopšte nije javljala ideja šta i kako da kažem, samo sam odrečno zavrteo
glavom. Na sebi je imala tanak džemper boje lavande, širokog izreza. Meka
bretela bele potkošulje provirivala je kraj njene istaknute ključne kosti.
Izgledala je kao neka naročita vrsta makarone kakva se stavlja u neko posebno
jelo.
„Imam jedno pitanje“, izgovorio sam konačno, odsutno gledajući u tu
bretelu. Glas mi je bio krut i suv, vrlo očigledno bez perspektive.
„Ako je to nešto na šta mogu da ti odgovorim.“
„Jesam li ja za to odgovoran?“
Ona je malo razmišljala o tome. A zatim je kao neko ko je dugo bio
zaronjen pod vodom pa promolio lice iznad površine, polako i duboko
udahnula.

15
 „Mislim da nisi direktno.“
„Nisam direktno?'
„Mislim da nisi.“
Pokušao sam da odvagam suptilan prizvuk njenih reči. Kao kad staviš jaje
na dlan pa pokušaš da mu odmeriš težinu. „Je l’ to znači da posredno jesam?“
Moja žena nije odgovorila na to pitanje.
„Pre neki dan sam pred zoru sanjala jedan san“, rekla je ona zauzvrat.
„Bio je toliko živ da nisam mogla da razlučim da li je san ili java. A kad sam se
probudila, to sam pomislila. Odnosno, bila sam sigurna. Sigurna da više ne
mogu da živim s tobom.“
„Šta si sanjala?“
Zavrtela je glavom. „Izvini, ali to ne mogu sad da ti kažem.“
„Zato što su snovi nešto lično?“
„Verovatno.“
„Jesam li ja bio u tom snu?“ pitao sam.
„Ne, nisi bio u tom snu. Zato u tom smislu i nisi direktno odgovoran.“
Rezimirao sam njene reči, za svaki slučaj. Čini mi se da sam oduvek imao
tu boljku da prepričavam tuđe reči kad ne znam šta da kažem (što, nepotrebno
je reći, najčešće nervira sagovornika).
„Dakle, ti si pre nekoliko dana sanjala veoma živ san. Kad si se probudila,
bila si sigurna da sa mnom više ne možeš da živiš. Ali meni ne možeš da
ispričaš o čemu se radilo u snu, zato što su snovi nešto lično. Je l’ tako?“
Ona je klimnula glavom. „Da, tako je“.
„Ali, to nije nikakvo objašnjenje.“
Spustila je šake na sto i zagledala u unutrašnjost kafene šolje pred sobom.
Kao da je onde iskrsnuo omikuđi1 pa sa papirića iščitava proročanstvo. Sudeći
po njenom pogledu, tekst tog proročanstva bio je prilično simboličan i
višeznačan.
Snovi su za moju ženu uvek imali veliko značenje. Rukovodeći se
snovima, često je umela da donosi odluke o tome kako da postupi ili da menja
svoje zaključke. Ali, ma koliko snovi bili važni, ne može se na osnovu samo
jednog živog sna težina šestogodišnjeg bračnog života svesti na nulu.
„San je naravno samo okidač“, rekla je kao da mi je pročitala misli.
„Zahvaljujući tom snu, razne stvari su mi se ponovo razjasnile, to je sve.“
„Kad se povuče okidač, ispali se metak.“
„Šta ti to znači?“

1Papirić sa proročanstvom koji se kupuje u šinto i budističkim hramovima. Običaj je da se pročitani

papirić veže za granu drveta u krugu hrama da bi se ispunila želja. – Prim. prev.

16
 „Okidač je vrlo važan deo pištolja, pa mi se čini da izraz: 'to je samo
okidač' baš i nije adekvatan.“
Bez reči je zurila u mene. Kao da ne može da shvati šta pokušavam da joj
kažem. Ni sam u to nisam zapravo bio siguran.
„Jesi li u vezi s nekim drugim?“ pitao sam. Klimnula je glavom. „I s tim
nekim si spavala?“
„Da, strašno mi je žao zbog toga.“ S kim, od kada – to je možda trebalo da
je pitam. Ali, nisam bio naročito zainteresovan da to saznam. Nisam o tako
nečemu hteo ni da razmišljam. Zato sam ponovo pogledao u prozor i
posmatrao kako kiša i dalje pada. Kako do sada nisam ništa primetio?
Moja žena je rekla: „Ali to je samo jedna od mnogih stvari.“
Obazreo sam se po prostoriji. Bila je to soba koju tolike godine gledam, ali
u mojim očima svi prizori u njoj već su se bili preobrazili u nešto strano.
Samo jedna?
Ozbiljno sam razmišljao šta znači to „samo jedna“. Osim sa mnom, ona
spava s još nekim muškarcem. Ali je to samo jedna od mnogih stvari. A koje su
te druge stvari?
Rekla je: „Otići ću nekud za nekoliko dana, pa ti ne moraš ništa da
preduzimaš. Moram da preuzmem odgovornost, pa ću zato, naravno, ja izaći iz
stana.“
„Već znaš kuda ćeš kada odeš odavde?“
Nije odgovorila na to, ali se činilo da je već rešila kuda će. Verovatno mi je
ovo saopštila tek pošto je unapred obavila sve pripreme. Kad sam na to
pomislio, preplavio me je snažan osećaj nemoći, kao da sam posrnuo u mraku.
Sve se nezaustavljivo odvijalo na nekom meni nepoznatom mestu.
Moja žena je rekla: „Započela bih brakorazvodni postupak što je pre
moguće, pa bih volela da se složiš s tim. Izvini ako je to sebično s moje strane.“
Prestao sam da gledam u kišu i pogledao u nju. A zatim sam ponovo
pomislio: živeli smo pod istim krovom šest godina, a da ja ovu ženu očigledno
praktično uopšte nisam nizumeo. Kao što ljudi mogu svake večeri da gledaju u
Mesec na nebu a da o njemu ne razumeju apsolutno ništa.
„Imam samo jednu molbu za tebe“, izgovorio sam. „Samo me saslušaj, pa
posle uradi kako god želiš. I razvod braka ću potpisati bez reči.“
„Kakvu molbu?“
Ja ću izaći iz stana. I to još danas. Želeo bih da ti ostaneš ovde.“
„Još danas?“ rekla je iznenađeno.
„Što pre to bolje, zar ne?“
Malo je razmišljala o tome, pa je rekla: „Ako ti tako želiš.“
„To želim. Nemam nikakvih drugih želja osim te.“

17
 To je zaista bilo ono što sam iskreno osećao. Ako samo bude moguće da
ne budem ostavljen sam u tim žalosnim ruševinama usred hladnih martovskih
kiša, ništa mi drugo neće predstavljati problem.
„Uzeću auto ako se slažeš.“
To pitanje se i nije postavljalo. Bio je to stari auto sa ručnim menjačem,
prešao preko sto hiljada kilometara, koji mi je pre nego što sam se oženio
sasvim spontano prosledio prijatelj. Ona ionako nije imala vozačku dozvolu.
„Po sve što mi je potrebno, odeću i slikarski materijal i to, doći ću kasnije.
Neće ti smetati?“
„Neće mi smetati, samo, kad kasnije?“
„Pa, ne znam“, rekao sam. U mojoj svesti nije bilo prostora da razmišljam
toliko unapred. Ni tla pod nogama skoro da mi više nije ostalo. Jedva sam se
držao i na tome na kome sam trenutno stajao.
„Možda i neću ovde ostati tako dugo“, rekla je pomalo s naporom.
„Možda ćemo na kraju svi završiti na Mesecu“, rekao sam ja.
Ona kao da me nije dobro čula. „Šta si rekao?“
„Ništa. Nema ni veze.“

Do sedam sati te večeri ja sam sve što mi je bilo pri ruci potrpao u veliku
plastičnu sportsku torbu i spakovao je u prtljažnik kompaktnog crvenog pežoa
205. Odeću za prvo vreme, sredstva za higijenu, nekoliko knjiga i dnevnik.
Jednostavnu opremu za kampovanje koju nosim uvek kada idem na
planinarenje. Blok i komplet olovaka za crtanje. Uopšte mi nije padalo na
pamet šta bi još osim toga trebalo da ponesem. Nema veze, bilo šta što mi
zatreba mogu negde da kupim. Kad sam torbu stavio na rame i pošao iz stana,
ona je još sedela za kuhinjskim stolom. I šolja kafe je i dalje stajala na stolu. A
ona je istim pogledom kao i malopre zurila u njenu unutrašnjost.
„Čuj, imam i ja jednu molbu za tebe“, rekla je. „Ako se sad ovako
rastanemo, hoćeš li mi ostati prijatelj?“
Nisam mogao da shvatim šta pokušava da mi kaže. Završivši sa
obuvanjem cipela, s torbom na ramenu i rukom na kvaki, izvesno vreme sam
gledao u nju.
„Da ti ostanem prijatelj?“
Rekla je: „Volela bih, ako je moguće, da se povremeno nađemo da
razgovaramo.“
I dalje nisam uspevao da shvatim šta to znači. Da joj ostanem prijatelj? Da
se povremeno vidimo da razgovaramo? A o čemu da razgovaramo kad se
vidimo? Ona kao da mi postavlja zagonetku. Šta li to pokušava da mi saopšti?
Da prema meni ne gaji nikakva negativna osećanja, je l’ to?

18
 „Pa, ne znam“, rekao sam. Nisam uspeo da pronađem još reči koje bih
dodao na to. Sigurno ih ne bih pronašao ni da sam ostao tu tako da stojim i da
razmišljam još nedeIju dana. Zato sam samo otvorio vrata i izašao napolje.
U trenutku kada sam izlazio iz kuće uopšte nisam ni pomislio na to kako
sam odeven. Siguran sam da ne bih primetio ni da sam izašao u pidžami i
bademantilu preko nje. Tek kasnije, kada sam stao pred veliko ogledalo u
toaletu restorana pokraj puta i pogledao se, ustanovio sam da na sebi imam
radni džemper, drečavonarandžastu perjanu jaknu, farmerke i duboke cipele.
Na glavi sam imao staru vunenu kapu. Na mom starom iskrzanom zelenom
džemperu s okruglim izrezom ponegde je bilo mrlja od bele slikarske boje. Od
svega što sam imao na sebi jedino su farmerke bile nove, i njihovo sveže
plavetnilo bilo je užasno upadljivo. U celini gledano, izgled mi je bio prilično
haotičan, ali ne loliko da bi bio čudan. Jedino zbog čega sam zažalio bilo je to
što sam zaboravio da ponesem šal.
Kada sam izvezao auto iz podzemne garaže u zgradi, martovska hladna
kiša još je bešumno padala. Brisači pežoa krčali su poput hripavog kašlja
nekog starca.

Bez ijedne ideje kuda da pođem, izvesno vreme sam se, dok mi nešto ne
sine, vozio gradskim ulicama. Sa raskrsnice u Niši Azabuu pošao sam ulicom
Gaien Niši ka Aojami, kod trećeg kvarta u Aojami skrenuo desno ka Akasaki i
vrludao ulicama dok na kraju nisam izbio u Jocuju. Tu sam spazio neku
pumpu, uvezao se i napunio rezervoar. Usput sam zatražio i da mi provere ulje
i pritisak u gumama. Sipali su mi i tečnost za staklo. Možda ću odavde voziti
daleko. Možda ću stići i do Meseca.
Platio sam kreditnom karticom i ponovo izašao na drum. U kišno
nedeljno veče put je bio prazan. Uključio sam neku radio stanicu, ali je na
programu bilo previše dosadnih razgovora. Glasovi su im bili kreštavi. U CD
plejeru mi je stajao disk sa prvim albumom Šeril Krou. Odslušao sam jedno tri
pesme i isključio ga.
Dok sam došao k sebi, već sam vozio Avenijom Međiro. Bilo mi je
potrebno vreme da utvrdim kuda sam se to zaputio. U međuvremenu sam
shvatio da se od Univerziteta Vaseda krećem ka opštini Nerima. Tišina mi je
postala nepodnošljiva, pa sam ponovo uključio CD plejer i odslušao još
nekoliko pesama Šeril Krou. I ponovo ga ugasio. Tišina mi je bila pretiha, a
muzika previše bučna. Ipak, tišina je bila za nijansu bolja. Škripa koju su
proizvodile propale gumice na brisačima, šum guma na vlažnom kolovozu i
neprestana huka bile su jedino što mi je dopiralo do ušiju.
U toj tišini zamišljao sam svoju ženu u zagrljaju drugog muškarca.

19
 Bolje da sam bar to uspeo ranije da naslutim, mislio sam. Kako se toga
nisam dosetio? Nas dvoje već nekoliko meseci nismo vodili ljubav. I kad bih ja
to predložio, ona je nalazila razne razloge da odbije. Ne, mislim da je još pre
toga izgubila želju za seksom. Pa dobro, ima takvih perioda, mislio sam tada.
Umorna je od svakodnevnog napornog rada, ili se ne oseća dobro. Ali ona je,
naravno, zapravo spavala s drugim. Kad li je to počelo? Pokušao sam da se
prisetim. Možda pre četiri-pet meseci, tako otprilike. Četiri ili pet meseci
unazad od danas – to znači u oktobru ili novembru.
Samo, šta se to desilo u oktobru ili novembru prošle godine, uopšte nisam
mogao da se setim. Sad kad to kažem, skoro da ne mogu da se setim ni šta je
juče bilo.
Vodeći računa da mi ne promaknu semafori i da se previše ne
približavam stop svetlima automobila ispred sebe, nastavio sam da
razmišljam o tome šta se događalo prethodne jeseni. Glava mi se pregrejala
koliko sam se napeo da razmislim. Rukovodeći se tokom saobraćaja, moja
desna ruka je mehanički menjala brzine. U skladu s njom moja leva noga
pritiskala je papučicu kvačila. U tim trenucima nisam bio zahvalan za činjenicu
što vozim auto sa ručnim menjačem. Osim misli o tome šta je moja žena radila,
nametale su mi se još i razne fizičke radnje koje sam morao da obavljam i
rukama i nogama.
Šta li je bilo u oktobru ili novembru?
Jesenje je veče. Zamišljam kako na velikom krevetu ruke nekog muškarca
svlače odeću moje žene. Pomislim na bretele njene bele potkošulje. Na
ružičaste bradavice ispod nje. Nisam želeo to da zamišljam, ali jednom
pokrenuti niz slika više nikako nisam mogao da prekinem. Uzdahnuo sam,
spazio neko odmorište i zaustavio auto na parkingu. Otvorio sam prozor kraj
vozačkog sedišta, duboko udahnuo vlažan spoljni vazduh i polako smirivao
otkucaje srca. Potom sam izašao iz automobila. S kapom na glavi, bez
kišobrana, prešao sam preko parkirališta po sitnoj kiši i ušao u lokal. Seo sam
u separe u dubini restorana.
Lokal je bio prazan. Kad se pojavila konobarica, naručio sam vruću kafu i
sendvič sa šunkom i sirom. A zatim sam zatvorio oči i ispijajući kafu stišavao
svoja osećanja. Pokušavao sam nekako iz glave da odagnam prizor moje žene
u zagrljaju s drugim muškarcem. Ali taj prizor nikako nije hteo da nestane.
Otišao sam u toalet i sapunom brižljivo oprao ruke i ponovo se u ogledalu
ispred lavaboa zagledao u odraz svog lica. Moje oči, sitnije nego inače, bile su
zakrvavljene. Izgledale su kao oči neke izglednele šumske životinje koja
postepeno gubi životnu snagu. Ispijene i preplašene. Obrisao sam ruke i lice
frotirskom maramicom, a zatim stao da u velikom zidnom ogledalu za celu

20
figuru proučavam svoj izgled. U njemu se video odraz iznurenog
tridesetšestogodišnjeg muškarca u nesrećnom džemperu sa mrljama od
slikarskih boja.
Kuda sam se ja ovo sad zaputio, razmišljao sam gledajući se. A pre toga,
gde li sam ja ovo uopšte stigao? Gde se ja to nalazim? I pre svega, ko sam ja
uopšte?
Posmatrajući tako svoj odraz u ogledalu razmišljao sam o tome da
pokušam da naslikam autoportret. Ako bih to zaista i učinio, kakvog bih to
sebe naslikao? Mogu li ja prema sebi da osetim i mrvicu bilo čega nalik na
ljubav? Mogu li ja u sebi da pronađem nešto blistavo, makar to bila i samo
jedna stvar?
Ne došavši ni do kakvog zaključka vratio sam se za svoj sto. Kad sam ispio
kafu, konobarica je prišla i nalila mi još jednu. Zamolio sam je da mi da jednu
papirnu kesu i u nju sam spakovao netaknuti sendvič. Verovatno ću kasnije
ogladneti. Ali sada mi se ne jede ništa.
Napustivši odmorište, nastavio sam pravo tom ulicom i ubrzo ugledao
tablu za izlaz na auto-put Kanecu. Izaći ću na auto-put i poći na sever, pomislio
sam. Ne znam čega ima na severu. Uglavnom, imao sam osećaj da je bolje da se
zaputim na tu stranu nego na jug. Išlo mi se na neko hladno, čisto mesto. I što
je najvažnije, ma gde ono bilo – na severu ili jugu – samo da bude što dalje od
ovog grada.
Otvorio sam vratanca pregratka u autu – unutra je bilo pet-šest diskova.
Na jednom od njih bio je Mendelsonov oktet u izvedbi ansambla / Mušici koji
je moja žena volela da sluša dok se vozimo. Imao je neobičnu strukturu, tačno
kao da se sastoji iz dva gudačka kvarteta, ali prelepu melodiju. Mendelson je tu
kompoziciju napisao kada je imao samo šesnaest godina. To mi je moja žena
otkrila. Bio je čudo od deteta.

A šta si ti radio kada si imao šesnaest godina?

Setio sam se da sam u to vreme, kada sam i sam imao šesnaest godina, bio
do ušiju zaljubljen u devojčicu iz istog odeljenja. Ispričao sam to svojoj ženi.
Jesi li bio u vezi s njom?
Ne, nisam gotovo ni reč progovorio s njom. Samo sam je gledao izdaleka.
Nisam imao hrabrosti da joj se obratim, znaš. A onda sam, kada bih došao kući,
crtao njene portrete. Nacrtao sam više njih.
Oduvek radiš jedno te isto, rekla je ona smejući se.
Ah, stvarno oduvek radim manje-više jedno te isto.
Ah, stvarno oduvek radim manje-više jedno te isto, ponovio sam svoje
nekadašnje reči u svojoj glavi.

21
 Izvadio sam CD Šeril Krou iz plejera i ubacio album Modem Jazz Quarteta.
Zvao se Pyramid. Slušajući prijatan bluz solo Milta Džeksona, vozio sam auto-
putem pravo na sever. Osim povremenih pauza na odmorištima, dugih
mokrenja i nekoliko ispijenih šolja vruće kafe bez šećera ili mleka, praktično
sam celu noć proveo za volanom. Sve vreme sam vozio srednjom trakom,
prestrojavajući se u traku za preticanje samo kad je trebalo da obiđem neki
spori kamion. Začudo, nisam bio pospan. Do te mere mi se uopšte nije spavalo
da sam pomislio da možda više nikad u životu neću zaspati. A onda sam pred
zoru stigao do Japanskog mora.

Pristigavši u Niigatu, skrenuo sam desno uz obalu i pošao ka severu, iz

Jamagate ušao u prefekturu Akita, a zatim iz Aomorija prešao na ostrvo
Hokaido. Više uopšte nisam izlazio na auto-put, već sam uživao u opuštenoj
vožnji običnim putevima. Nije mi se žurilo ni u kom pogledu. Kada bi došlo
veče, pronašao bih neki jeftin poslovni hotel ili povoljan rjokan, prijavio se u
sobu, legao na tesan krevet i zaspao. Na sreću, kakav god hotel bio, i kakav god
krevet bio u sobi, uspevao sam maltene odmah da utonem u san.
Drugog jutra, iz mesta u blizini grada Murakami, telefonom sam pozvao
agenta i saopštio mu da u narednom periodu neću moći da slikam portrete.
Ostalo mi je još nekoliko nedovršenih narudžbina, ali trenutno uopšte nisam u
stanju da obavljam taj posao.
„Uh, to nije dobro. Te narudžbine ste već prihvatili“, rekao je on čvrstim
tonom.
Izvinio sam se. „Ništa tu ne mogu. Možete li klijentima da kažete da sam
imao saobraćajnu nesreću ili tako nešto? Ima valjda i drugih slikara osim
mene.“
Agent je neko vreme ćutao. Ja do sada nikad nisam probio rok. Odlično je
znao da nisam neodgovoran kada je o poslu reč.
„Zbog izvesnih okolnosti određeno vreme ću boraviti izvan Tokija. Zaista
mi je žao, ali za to vreme neću moći da radim.“
„Kad kažete određeno vreme – koliko će to dugo biti?“
Nisam mogao da odgovorim na to pitanje. Prekinuo sam vezu na
mobilnom telefonu, pronašao reku, zaustavio automobil na mostu i zavitlao taj
mali uređaj za komunikaciju kroz prozor. Žao mi je, ali nisam imao drugog
izbora. Moraće da odustane od mene. Neka misli da sam otišao na Mesec.
U gradiću Akita svratio sam u banku, podigao novac na automatu i
proverio stanje na računu. Na mom ličnom računu još je ostala pristojna svota
novca. Plaćanja sa kreditne kartice takođe se naplaćuju s tog računa. Delovalo

22
je da ću moći samo da nastavim da putujem. Dnevno i ne potrošim tako mnogo
novca. Trošim na gorivo, hranu i prenoćište u poslovnom hotelu, to je sve.
U autletu u predgrađu Hakodatea potražio sam da kupim jednostavan
šator i vreću za spavanje. U rano proleće na Hokaidu je još bilo hladno, pa sam
kupio i zimski dugi veš. Opremio sam se tako da mogu da postavim šator ako
negde u blizini mesta na koje stignem bude postojao kamp, i da u njemu
prespavam. Da bih koliko je god to moguće prištedeo na troškovima. Sneg je
još bio ščvrsnut i noći su bile hladne, ali valjda zato što sam spavao po malim
sobama poslovnih hotela u kojima sam imao utisak da se gušim, boravak u
šatoru delovao mi je osvežavajuće i oslobađajuće. Pod šatorom tvrdo tlo, a nad
njim beskrajno nebo. Bezbroj zvezda je svetlucalo na njemu. I osim toga nije
postojalo ništa.
Naredne tri nedelje sam pežoom besciljno obilazio Hokaido. Došao je i
april, ali se sneg te godine istopio tek nešto kasnije. Pa ipak, boje su se na nebu
menjale pred mojim očima, a biljke su počele da pupe. Kad bih naišao na neki
mali onsen2, odseo bih u tamošnjem rjokanu3, na miru se okupao, oprao kosu i
obrijao se, i relativno se lepo najeo. Uprkos tome, kad sam stao na vagu, otkrio
sam da sam u odnosu na period dok sam još bio u Tokiju izgubio pet kila.
Nisam čitao novine, niti sam gledao televiziju. Otkad sam stigao na
Hokaido i prijem radija u automobilu se pogoršao, pa sam ubrzo prestao bilo
šta i da slušam. Pojma nisam imao šta se dešava u spoljnom svetu, a nisam
naročito ni želeo da znam. Jednom sam u Tomakomaiju ušao u perionicu i
oprao sav prljav veš. Dok sam čekao da mi se stvari operu, otišao sam u
obližnju berbernicu i ošišao izraslu kosu. Tamo su me i obrijali. Unutra sam na
njihovom televizoru posle dužeg vremena pogledao vesti kanala NHK. Tačnije,
iako sam žmurio, glas spikera mi je, hteo ja to ili ne, dopro do ušiju. Samo,
čitav taj niz vesti koje su tamo saopštili delovao mi je kao nešto što se dešava
na nekoj drugoj planeti, što sa mnom nema baš nikakve veze. Ili kao nečije
izmišljotine.
Jedna jedina vest koju sam primio kao nešto što me se imalo tiče bila je
vest o smrti sedamdesettrogodišnjeg starca koji je berući pečurke sam u
planinama Hokaida stradao kada ga je napao medved. Medvedi koji se
probude iz zimskog sna vrlo su opasni jer su gladni i agresivni, objašnjavao je
spiker. Pošto sam povremeno spavao u šatoru i umeo, kad mi tako dođe, da se
šetam sam po šumi, ne bi bilo nikakvo čudo da sam ja bio taj koga je medved
napao. Pukim slučajem taj napadnuti nisam bio ja nego starac. Pa ipak,

2onsen – prirodan topli izvor i kupalište na otvorenom ili u zatvorenom prostoru. – Prim. prev.
3rjokan – vrsta tradicionalnog smeštaja, hotela u japanskom stilu u kome odsedaju posetioci
onsena. – Prim. prev.

23
slušajući tu vest, iz nekog razloga nisam uspevao da saosećam sa
iskasapljenim starcem. Nisam mogao ni da pomislim na bol, užas i šok koji taj
čovek mora da je doživeo. Tačnije, pre sam mogao da se saživim sa medvedom
nego sa starcem. No, to je zapravo bilo nešto sličnije svesnom saučestvovanju
nego saživljavanju, tako sam mislio.
Sa mnom mora da nešto nije u redu, mislio sam gledajući se u ogledalu.
Probao sam to tiho i naglas da izgovorim. S mojom glavom izgleda nije baš sve
kako treba. Najbolje bi bilo da se ovakav nikome ne približavam. Bar izvesno
vreme.
U vreme kada se april već približio drugoj polovini i meni se hladnoća već
pomalo bila smučila. Tako sam i napustio Hokaido i vratio se u unutrašnjost
zemlje. A zatim sam iz prefekture Aomori otišao u Ivate, a iz prefekture Ivate
nastavio uz obalu Tihog okeana ka prefekturi Mijagi. Što sam išao južnije tako
je i godišnje doba postepeno prelazilo u pravo proleće. Za sve to vreme,
normalno, razmišljao sam o svojoj ženi. O njoj i o bezimenim rukama koje je u
tim trenucima verovatno u nekom krevetu grle. Nije mi bilo do toga da
razmišljam o takvim stvarima, ali nisam mogao da se setim ničega drugog o
čemu bih morao da mislim.
Svoju ženu sam upoznao neposredno pre nego što sam napunio trideset
godina. Ona je tri godine mlađa od mene. Sa arhitektonskom licencom druge
klase radila je u maloj arhitektonskoj firmi u trećem kvartu u Jocuji i bila je
drugarica iz srednje škole devojke s kojom sam u to vreme bio u vezi. Imala je
dugu, ravnu kosu i sasvim malo šminke na milom licu (ubrzo ću otkriti da joj
narav nije bila baš tako blaga kako je ona izgledala, ali o tome nešto kasnije).
Slučajno smo je sreli u nekom restoranu u koji smo moja devojka i ja izašli, i ja
sam se maltene na licu mesta, čim sam je upoznao, zaljubio u nju.
Ona nije imala naročito upadljivo lice. Na njemu nije bilo konkretnih
nedostataka, ali isto tako niti jedne crte koja bi ti zapala za oko. Imala je duge
trepavice, uzan nos i sitan stas, a njena kosa dugačka preko ramena bila je
lepo ošišana (svojoj kosi je pridavala mnogo pažnje). Uz desni ugao punih
usana imala je mali mladež, koji se čudno pomicao u skladu sa promenama
njenog izraza lica. Ta njena karakteristika odavala je blago senzualan utisak,
ali i to tek kad bi čovek naročito obratio pažnju. Uopšte uzev, moja tadašnja
devojka bila je mnogo lepša. Pa ipak, mene je ona na prvi pogled privukla,
sasvim iznenada, kao da me je pogodio grom. Pitao sam se zbog čega. Prošlo je
nekoliko nedelja dok nisam shvatio šta je bio razlog za to. U jednom trenutku
sam se naprečac dosetio: vrlo živo me je podsećala na moju pokojnu mlađu
sestru.

24
 Nisu njih dve spolja ličile jedna na drugu. Kada bi neko drugi uporedio
njihove fotografije sigurno bi rekao da nimalo ne liče. Zato to ni ja isprva
nisam zapazio. Ono što je mene kod nje podsetilo na moju sestru nisu bile
slične crte lica, već zaprepašćujuće istovetan način na koji joj se menjao izraz
lica, a pogotovo to kako su joj se pomicale oči i nlisak koji je odavao sjaj u
njima. Kao da je prošlost nekakvom magijom pred mojim očima oživela.
Moja sestra, koja je takođe bila tri godine mlađa od mene, od rođenja je
imala problema sa srčanim zaliskom. Još od malih nogu je imala više operacija.
Same operacije su bile uspešne, ali su njihove posledice uporno trajale. Ni
sami lekari nisu znali da li će se one spontano izlečiti ili će pak izazvati kobne
komplikacije. Na kraju, kada sam imao petnaest godina, moja sestra je umrla.
Tek što je bila pošla u nižu srednju školu. Za svog kratkog života, moja sestra
se bez dana predaha borila sa svojim genetskim nedostacima, ali nikad nije
gubila vedar pogled u budućnost. Do poslednjeg trenutka iz njenih usta nije se
začula nijedna pritužba niti jadikovka i uvek je pravila podrobne planove za
blisku budućnost. Umiranje njoj uopšte nije bilo u planu. Bila je urođeno bistra
i u školi je imala izvanredne ocene (imala je mnogo bolji uspeh nego ja). Imala
je jaku volju i jednom kad bi donela neku odluku, ništa nije moglo da je
poljulja. A kada bismo nas dvoje imali neku prepirku – što se dešavalo vrlo
retko – na kraju bih uvek ja popustio. Pred sam kraj njeno je telo bilo već
prilično omršavilo, ali su joj čak i tada oči još bile jednako vrcave i pune života.
Ono što me je privuklo na mojoj ženi upravo su bile te iste oči. I to nešto
što se videlo duboko u njima. Kada sam ih prvi put ugledao, srce mi je snažno
poskočilo. Razume se, nisam ja pomislio da ću time što bi ona postala moja
devojka vratiti svoju pokojnu sestru. Sve i da sam baš to hteo, mogao sam i
sam da pretpostavim da bi iza toga moglo uslediti samo razočaranje. Sve što
sam ja u njima tražio, sve što je meni bilo potrebno bio je sjaj one volje koja
gleda u budućnost. Nešto nalik na siguran izvor toplote koji ti je neophodan za
život. Bilo je to nešto meni poznato, a verovatno i nešto što mi je nedostajalo.
Uspeo sam da saznam njen broj telefona i pozvao je da izađe sa mnom.
Bila je, naravno, zatečena i oklevala je. Ipak sam ja bio momak njene
prijateljice. Ali ja ne odustajem tako lako. Rekao sam da samo želim da se
vidimo i porazgovaramo. Da će mi to biti dovoljno. I da ništa više od toga ne
tražim od nje. Jeli smo u jednom mirnom restoranu za stolom jedno preko
puta drugog i razgovarali o svemu i svačemu. Razgovor nam je u početku bio
bojažljiv i nespretan, ali je ubrzo živnuo. Bilo je toliko toga što sam o njoj želeo
da znam, pa nam uopšte nije ponestajalo tema. Tada sam saznao da je između
njenog i rođendana moje sestre bilo svega tri dana razlike.
„Smem li da te nacrtam?“ pitao sam je.

25
 „Sada, ovde?“ rekla je osvrćući se oko sebe. Sedeli smo za stolom u
restoranu, upravo pošto smo naručili slatkiše.
„Završiću pre nego što nam stigne desert“, rekao sam.
„Pa dobro, smeš“, rekla je sumnjičavo.
Iz torbe sam izvadio manji skicen blok koji sam nosio svuda sa sobom i
olovkom 2B hitro skicirao njen portret. Kao što sam i obećao, završio sam ga
pre nego što su nam doneli desert. Najvažniji deo portreta su naravno bile
njene oči. Njih sam najviše želeo da nacrtam. U tim očima se pružao duboki
svet izvan svakog vremena.
Pokazao sam joj svoj crtež. Delovalo je da joj se svideo.
„Vrlo je živ.“
„To je zato što si ti takva“, rekao sam. Dugo je zadivljeno posmatrala taj
crtež. Baš kao da je u njemu ugledala neku sebe koju nije poznavala. „Ako ti se
sviđa, poklanjam ti ga.“
„Stvarno mogu da ga uzmem?“ rekla je. „Naravno. To je samo kroki.“
„Hvala ti.“
Izašli smo nakon toga još nekoliko puta i na kraju smo započeli vezu. Sve
je to teklo savršeno prirodno. Jedino što je moja tadašnja devojka po svemu
sudeći pretrpela veliki šok zbog činjenice da joj je prijateljica preotela dečka.
Mislim da je ona već bila čvrsto rešila da se uda za mene. I razumljivo je da se
naljutila (premda, kako god bilo, teško da bih se ja oženio njome). S druge
strane, i moja žena je u to vreme bila u vezi s nekim drugim momkom i nije
mogla tako lako da raskine s njim. Ipak, iako je tu bilo još nekoliko drugih
prepreka, nas dvoje smo u roku od pola godine postali muž i žena. Upriličili
smo malu proslavu za uzak krug naših prijatelja i skrasili se u jednoj zgradi u
kvartu Hiroo. Vlasnik zgrade je bio njen ujak, pa nam je stan izdao za relativno
nisku rentu. Ja sam jednu sobicu pretvorio u atelje i u njemu nastavio da se
ozbiljno bavim slikanjem portreta. Za mene to više nije bio samo privremeni
posao. Za bračni život su bili potrebni stabilni prihodi, a ja osim slikanja
portreta nisam imao nikakvog drugog načina da stičem pristojnu zaradu. Moja
žena je odatle podzemnom železnicom odlazila na posao u projektantski biro
u trećem kvartu Jocuje. Tako se prirodno nametnulo da ja, s obzirom na to da
sam ostajao kod kuće, na sebe preuzmem i kućne poslove, ali to meni nije
predstavljalo ni najmanju teškoću. Nikad nisam mrzeo da obavljam kućne
poslove, a i prijali su mi za promenu kao predah od slikanja. Ako ništa drugo,
bilo mi je daleko zabavnije da radim po kući nego da svakodnevno putujem na
posao i budem vezan za rad u kancelariji.
Čini mi se da nam je oboma bračni život tih prvih godina bio miran i
ispunjen. Za kratko vreme smo uspostavili ugodan ritam svakodnevnog života

26
i u njemu se spontano skrasili. Ja sam se vikendima i praznicima odmarao od
slikanja, pa smo zajedno odlazili na razna mesta. Nekad smo išli po galerijama,
a nekad van grada na planinarenje. Ponekad smo samo besciljno šetali po
gradu. Običaj da izdvajamo vreme za intimne razgovore, i razmenjujemo priče
o tome šta nam se dešava, oboma nam je postao veoma važan. O tome šta se
kome dešavalo razgovarali smo otvoreno, bez uvijanja. A onda bismo
razmenjivali mišljenja i saopštavali svoje utiske.
Sa svoje strane, samo se jedno nisam usudio da joj priznam. Bila je to
činjenica da su njene oči, koje su me živo podsećale na oči moje sestre koja je
umrla kada joj je bilo dvanaest godina, bile upravo ono što me je na njoj
najviše privuklo. Da nije bilo tih njenih očiju, ni ja se sigurno ne bih toliko
žarko trudio da je pridobijem. Ipak, osećao sam da je bolje da joj to ne kažem, i
zaista joj to nikad nisam izgovorio. To je bilo jedino što sam sakrio od nje.
Kakve je ona tajne u sebi nosila i skrivala od mene – a verovatno ih je bilo – to
ne znam.
Moja žena se zove Juzu. Kao japanski limun koji je čest sastojak u jelima.
Ponekad, dok bismo ležali u zagrljaju, ja bih je u šali zvao „Sudaći4“. Šapnuo
bih joj to na uho. A ona bi se nasmejala, ali bi se malo i ljutnula.
„Nisam ti ja Sudaći nego Juzu. Možda liče, ali nisu isto“, rekla bi.

U kom li su trenutku stvari pošle naopako? S rukom na volanu

nastavljajući da prelazim, samo prelaska radi, iz jednog restorana kraj puta u
drugi, iz jednog poslovnog hotela u sledeći, stalno sam razmišljao o tome.
Nisam, međutim, uspeo da ustanovim gde je bila ta prelomna tačka. Sve vreme
sam bio ubeđen da nam dobro ide. Naravno, imali smo mi, baš kao i svi bračni
parovi na ovom svetu, neke realne probleme zbog kojih smo se povremeno
sporili. Konkretno, najkrupnije pitanje između nas bilo je hoćemo li imati
decu. Ipak, bilo nam je ostalo još vremena do trenutka kada bi konačna odluka
o tome morala da se donese. Ali ako izuzmem to pitanje (odnosno temu koja
je, da tako kažem, još stajala na ledu), bračni život koji smo vodili suštinski je
bio na zdravim osnovama i dobro smo se uklapali i telesno i umno. U to sam u
celini bio uveren sve do poslednjeg trenutka.
Kako sam mogao da budem toliko optimističan? Tačnije, kako sam mogao
da budem tako blesav? Mora da u mom vidnom polju postoji neka urođena
šlepa mrlja. Izgleda da mi je u nekom trenutku nešto promaklo. I to, po
običaju, nešto ključno.

4 Vrsta japanskog citrusnog voća. – Prim. prev.

27
 Ujutru, pošto bih ispratio ženu na posao, usredsredio bih se na slikanje do
posle podneva, nakon ručka bih otišao u šetnju po kraju, usput bih obavio
kupovinu i kad bi palo veče, spremio bih večeru. Dva-tri puta nedeljno odlazio
bih na bazen u obližnjem sportskom centru da plivam. Kad bi se moja žena
vratila kući s posla, pripremio bih joj nešto da pojede i servirao joj večeru.
Potom bismo zajedno popili pivo ili vino. Ako bi mi se javila da kaže: „Danas
radim prekovremeno, pa ću svratiti negde blizu kancelarije da nešto
pojedem“, pojeo bih sam za stolom nešto na brzinu. Naš šestogodišnji bračni
život bio je ponavljanje uglavnom takvih dana. A što se mene tiče, nisam imao
čime da budem naročito nezadovoljan.
Moja žena je u projektantskom birou imala mnogo posla i često je ostajala
da radi prekovremeno. Obedi koje sam jeo sam postepeno su postajali sve
češći. Ponekad se vraćala kući u pola noći. „U poslednje vreme imam sve više
posla“, objasnila mi je. Jedan kolega je iznenada promenio posao i tu rupu
moram ja da popunim, rekla je. A biro nikako da zaposli nekog novog. Kad god
bi se vratila kući kasno bila je umorna, samo bi se istuširala i otišla pravo na
spavanje. Zbog toga nam je i seks postajao sve redi. Povremeno je i u
slobodnim danima odlazila u kancelariju da završi preostali posao. Njena sam
objašnjenja naravno primao zdravo za gotovo. Jer, nisam imao nijedan razlog
da posumnjam u njih.
A možda tu zapravo nije ni bilo nikakvog prekovremenog rada? Dok sam
ja kod kuće jeo sam, ona je možda krišom provodila vreme sa svojim
ljubavnikom u krevetu u nekoj hotelskoj sobi.
Moja žena je po prirodi bila vrlo diplomatična. Po izgledu je delovala
nežno, ali je umela brzo da misli, bila je dovitljiva i društveni život joj je bio
donekle neophodan. A taj društveni život ja uopšte nisam bio u stanju da joj
pružim. Stoga je Juzu s vremena na vreme s prijateljicama (a imala ih je
mnogo) odlazila u restorane, a sa kolegama posle posla na piće (bolje je
podnosila alkohol nego ja). Nikad joj nisam zamerio na tome što je sama
uživala u takvim druženjima odvojeno od mene. Naprotiv, možda sam je i
ohrabrivao na to.
Kad malo bolje razmislim, takav je bio i moj odnos sa mojom sestrom.
Nikad nisam voleo da izlazim, i po povratku kući iz škole uvek bih se zavlačio
u svoju sobu i čitao knjige ili crtao. U poređenju sa mnom, moja sestra je po
prirodi bila društvena i aktivna. Mislim da se zbog toga u svakodnevnom
životu naša interesovanja i aktivnosti nisu toliko poklapali. Pa ipak, nas dvoje
smo se dobro razumeli i uzajamno poštovali različite naravi jedno drugog. Nas
dvoje smo, što je verovatno retkost za brata i sestru u tom uzrastu, uvek
razgovarali o svemu. Na spratu smo imali balkon za sušenje rublja na koji

28
bismo se popeli bilo leto ili zima i vodili nepresušne razgovore. Naročito smo
voleli da prepričavamo smešne priče. Često smo se valjali od smeha
razmenjujući komične situacije.
Ne kažem da je to jedini razlog, ali sam u odnosu sa svojom ženom vrlo
brzo osetio spokoj. Svoju ulogu u zajedničkom životu – ulogu nemog partnera
punog podrške – uzimao sam zdravo za gotovo, kao nešto sasvim prirodno.
Verovatno je postojalo nešto što je njoj u braku sa mnom nedostajalo. Jer,
moja žena i moja sestra su ipak dve različite osobe, potpuno različitih
karaktera. Da i ne govorim o tome da ja više nisam bio dečak u adolescentskim
godinama.

Kada je april prešao u maj ja sam se, kao što bi se i dalo očekivati, izmorio
od toga da se vozim automobilom iz dana u dan. Smučilo mi se i da s rukama
na volanu preturam koješta po glavi. Ista pitanja su se samo ponavljala, a
odgovori su večito stajali na nuli. Od dugog sedenja na vozačkom sedištu i leđa
su počela da me bole. Pežo 205 je zamišljen da bude ekonomičan auto. Sedišta
mu baš i nisu bila toliko kvalitetna, a i vešanje mu je bilo vidno dotrajalo. A
usled toga što sam toliko dugo gledao u odsjaj svetlosti na putu, u dubini očiju
počeo sam da osećam hroničan bol. Kad malo bolje razmislim, kretao sam se
bez predaha i spokoja, skoro kao da me nešto goni, već više od mesec i po
dana.
U planinama na granici između prefektura Mijagi i Ivate otkrio sam malu
seosku banju i odlučio da tu privremeno obustavim svoje neprestano kretanje.
Bio je to neki nepoznati onsen u dnu duboke doline, namenjen ljudima iz tog
kraja na dugotrajnoj rehabilitaciji. Cena noćenja je bila niska, a u zajedničkoj
kuhinji mogao sam sam nešto jednostavno da skuvam. Tu sam se do mile volje
kupao i spavao koliko god mi se prohtelo. Odmarajući se od vožnje, ležao sam
na podu i čitao knjigu. Kad bi mi dojadilo i da čitam, izvadio bih blok iz torbe i
crtao. Prošlo je mnogo vremena otkad sam poslednji put bio raspoložen da
crtam. U početku sam crtao cveće i drveće u vrtu, a potom zečeve koje su
držali u tom rjokanu. Sve su to bili jednostavni crteži nacrtani olovkom, ali su
im se divili svi koji su ih videli. A zatim sam crtao portrete ljudi koji bi me to
zamolili. Portrete ljudi koji su tu odsedali, ljudi koji su tu radili. Ljudi koji su
samo prošli kraj mene. Ljudi koje verovatno nikad više u životu neću videti. I
svakome ko bi izrazio takvu želju, taj crtež bih poklonio.
Trebalo bi polako da se vraćam u Tokio, mislio sam. Ne mogu ovako
doveka da nastavim, jer verovatno nikud neću stići. A i ponovo sam poželeo da
slikam. I to ne portrete po narudžbini, niti proste crteže, već posle dužeg

29
vremena da se ozbiljno posvetim slikanju za sebe. Nisam znao da li će mi to ići
od ruke. Jedino što sam mogao bilo je da bar načinim taj prvi korak.
U nameri da se vratim u Tokio, samo sam seo u pežo i vozio pravo kroz
oblast Tohoku kada je moj auto najednom pred Ivakijem na državnom putu 6
iscrpeo svoj vek. Pukla je cev za dovod goriva i motor uopšte više nije hteo da
upali. Do tad maltene nikad nije ni bio na servisu. Nisam imao na šta da se
požalim. Jedina srećna okolnost bila je u tome što je odmah tu blizu mesta na
kome je stao pukim slučajem postojala garaža ljubaznog automehaničara. Do
rezervnih delova za stari model pežoa u tom kraju se teško dolazi, a i samo
naručivanje bi potrajalo. Čak i ako bi uspeo da ga popravi, verovatno bi se neki
drugi deo pokvario odmah potom, rekao mi je taj mehaničar. I zupčasti kaiš je
u kritičnom stanju, a i paknovi su skoro sasvim izlizani. Vešanje je takođe
popustilo. „Ovo vam govorim za vaše dobro. Eutanazija je najbolje rešenje.“
Osetio sam se usamljeno opraštajući se od pežoa koji je sa mnom tih mesec i
po dana delio drumski život, nakon pređenih sto dvadeset hiljada kilometara,
ali sam morao da ga ostavim i krenem dalje. Auto je umesto mene ispustio svoj
poslednji dah, mislio sam.
U znak zahvalnosti za trud, automehaničaru sam poklonio šator, vreću za
spavanje i opremu za kampovanje. Na kraju sam napravio crtež pežoa, stavio
svoju sportsku torbu na rame, seo u voz na liniji Đoban i vratio se u Tokio. A
onda sam sa stanice telefonom pozvao Masahika Amadu i ukratko mu objasnio
okolnosti u kojima sam se našao. U braku nam više nije išlo, pa sam izvesno
vreme putovao, ali sam se sad vratio u Tokio. Nemam gde da budem za prvo
vreme. Da ne znaš možda neko mesto na kome bih mogao da boravim, pitao
sam ga.
Imam pravu kuću za tebe, rekao je on. To je kuća u kojoj je moj otac dugo
živeo sam, ali otkako je smešten u dom za negu u Izukogenu, kuća je već
izvesno vreme prazna. I Jnutra ima nameštaja i svega što je neophodno za
život, pa ne moraš ništa da nosiš. Nije baš na zgodnom mestu, ali ćeš moći da
se služiš telefonom. Ako ti to odgovara, možeš neko vreme tamo da živiš.
Nije moglo biti bolje, rekao sam. Zaista nije moglo biti bolje.
I tako je na sasvim novom mestu počeo moj sasvim novi život.

30
 3

Puki fizički odraz

Nekoliko dana pošto sam se smestio u novu kuću na brdu kraj Odavare,
pozvao sam svoju ženu telefonom. Morao sam njen broj da okrenem pet puta
dok je konačno nisam dobio. Po svemu sudeći, bila je prezauzeta i kući je, po
običaju, došla kasno. Ili je možda izašla s nekim. Kako god bilo, to sa mnom
nije imalo nikakve veze.
„Gde si sad?“ pitala me je Juzu.
„Smestio sam se u Amadinu kuću u Odavari“, rekao sam i ukratko joj
objasnio kako je do toga došlo.
„Mnogo puta sam pokušala da te dobijem na mobilni telefon“, rekla je
Juzu.
„Više nemam mobilni“, rekao sam ja. Moj telefon je verovatno do sad voda
odnela u Japansko more. „Hteo bih uskoro da dođem da pokupim svoje stvari
ako ti nije problem.“
„Još imaš ključ od stana, je l’ da?“
„Imam“, rekao sam. Razmatrao sam da i ključ bacim u reku zajedno s
mobilnim, ali sam pomislio da će mi ona tražiti da joj ga vratim, predomislio se
i poneo ga sa sobom. „Neće ti smetati ako budem dolazio sam dok ti nisi u
stanu?“
„Pa ovo je i tvoja kuća. Normalno da mi neće smetati“, rekla je. „Nego, gde
si bio, šta si radio toliko dugo?“
Sve vreme sam putovao, rekao sam joj. I da sam se vozio autom sam.
Obilazio hladne predele. Da mi je auto crkao na pola puta. To sam joj ukratko
prepričao.
„Ali uglavnom, ti si dobro?“
„Ja sam živ“, rekao sam. „Samo je auto mrtav.“
Juzu je izvesno vreme ćutala. A onda je rekla: „Nedavno sam te sanjala.“
Nisam je pitao kako me je sanjala. Nije me naročito zanimao njen san u
kome sam se ja pojavio. Zato mi ni ona ništa o tome dalje nije rekla.
„Ostaviću ti ključ od stana“, rekao sam.

31
 „Meni je svejedno. Kako god ti želiš.“
Ostaviću ga u poštanskom sandučetu kad budem odlazio, rekao sam.
Nastala je mala pauza. Potom je ona rekla: „Je li, sećaš li se kako si nacrtao
moj portret na našem prvom sastanku?“
„Sećam se.“
„Ponekad izvučem taj crtež i gledam ga. Baš si me dobro nacrtao. Imam
utisak kao da vidim onu pravu sebe.“
„Pravu sebe?“
„Da.“
„Pa valjda svoje lice svakog jutra vidiš u ogledalu, zar ne?“
„Nije isto“, rekla je Juzu. „Ono što vidim u ogledalu je moj puki fizički
odraz.“
Kad sam prekinuo vezu, otišao sam u kupatilo i pogledao se u ogledalu. U
njemu se ogledalo moje lice. Bilo je to prvi put posle dužeg vremena da sam se
čestito pogledao u lice. Ono što vidim u ogledalu je moj puki fizički odraz,
rekla je ona. Ali moje lice koje se u njemu ogledalo činilo mi se kao nestvaran
fragment mene samog koji se u nekom trenutku rascepio napola. Taj koji se u
njemu video bio je onaj deo mene koji nisam sam odabrao. Nije to bio čak ni
običan fizički odraz.

Dva dana kasnije, posle podneva, odvezao sam se tojolom korolom u

Hiroo do naše zgrade i pokupio svoje stvari. I tog dana je od jutra bez
prestanka padala kiša. Kad sam se parkirao u podzemnoj garaži ispod zgrade,
na parkingu se osećao onaj poznati miris kiše.
Popeo sam se liftom, otključao vrata i onog trenutka kada sam prvi put
posle gotovo dva meseca zakoračio u stan, imao sam osećaj kao da sam u
međuvremenu postao uljez. Bilo je to mesto na kome se gotovo šest godina
odvijao moj život, koje bi trebalo da mi je bilo savršeno poznato. Pa ipak, sada
su iza tih vrata stajali prizori koji više nisu obuhvatali mene. U sudoperi u
kuhinji stajalo je brdo sudova, ali sve te sudove je upotrebila ona. U kupatilu je
bio okačen veš, ali sva odeća koja se tu sušila bila je njena. Otvorio sam i
frižider, ali je hrana koja je stajala unutra meni bila potpuno nepoznata.
Uglavnom gotova hrana koja se odmah može jesti. I mleko i sok od
pomorandže bili su od nekog drugog proizvođača, ne onog čije sam proizvode
ja kupovao. Zamrzivač je bio pun zamrznutih jela. Ja inače zamrznutu hranu
nikad ne kupujem. Za manje od dva meseca daju se sprovesti zaista brojne
promene.
Obuzeo me je snažan poriv da operem sudove naslagane u sudoperi, da
skinem prostrti veš i složim ga (i ispeglam sve što mogu), da sredim smrznutu

32
hranu u zamrzivaču. Ali to naravno nisam učinio. Ovo je sada nečija tuđa kuća.
Tu ja ne treba da se mešam.
Od svih mojih ličnih stvari najkabastiji je bio slikarski materijal. Štafelaj i
platna, i jedna velika kartonska kutija u koju sam ubacio olovke i boje. Pa
zatim odeća. Nikad nisam bio čovek kome je potrebno mnogo odeće. Ništa mi
ne smeta i da stalno nosim jedno te isto. Ne posedujem odela ni kravate.
Izuzev debelog zimskog kaputa, manje-više sva moja odeća mogla je da stane
u jedan veći kofer.
Poneo sam nekoliko knjiga koje još nisam pročitao i desetak kompakt
diskova. Svoju omiljenu šolju za kafu. Kupaće gaće, naočare i kapu za plivanje.
To je bio maksimum onoga što mi je bilo potrebno za početak. Premda sam
bez problema mogao i bez svega toga.
U kupatilu je netaknuta stajala moja četkica za zube i pribor za brijanje,
losion za lice, krema za zaštitu od sunca i losion za kosu. Ostala je netaknuta i
neotpakovana kutija kondoma. Ali meni nije bilo do toga da se pomučim da
takve sitnice ponesem u novi dom. Ona može slobodno da ih pobaca umesto
mene.
Kad sam to popakovao u prtljažnik automobila, vratio sam se u kuhinju, u
čajniku prokuvao vodu, skuvao crni čaj iz kesice, seo za sto i počeo da ga
pijem. Za toliko joj valjda neće smetati. U stanu je bio potpuni muk. Tišina je
vazduhu u prostoriji davala dodatnu težinu. Činilo mi se kao da sam samcit
sedim na dnu mora.
Sedeo sam sam u stanu jedva pola sata. Za to vreme niko nije došao na
vrata, niti je ijednom zazvonio telefon. Samo se termostat frižidera jednom
isključio, jednom uključio. U toj tišini načuljio sam uši i kao da spuštam teg
kojim se meri dubina vode, tragao za osećajem tuđeg prisustva u prostoriji.
Kako god da pogledam, bio je to stan u kome jedna žena živi sama. Prezauzeta
iz dana u dan, nema skoro nimalo vremena da obavlja još i kućne poslove. Sve
što ima da obavi završava vikendom kada je slobodna. Osvrnuo sam se po
stanu – svaka stvar koju sam u njemu mogao da ugledam bila je njena lična.
Nije se osećalo prisustvo ikog drugog (ni tragovi mog prisustva više nisu bili
vidljivi). Muškarac joj ovde verovatno ne dolazi. Tako sam mislio. Oni se
verovatno sastaju negde drugde.
Ne umem to da objasnim, ali dok sam sedeo sam u tom stanu, imao sam
osećaj kao da me neko gleda. Kao da me posmatra kroz skrivenu kameru. No,
naravno, takvo nešto nije moguće. Moja žena se nikako ne snalazi sa tehnikom.
Ne ume sama ni da zameni baterije na daljinskom upravljaču. Nema razloga da
zna složene radnje kao što je instalacija i rukovanje skrivenom kamerom. To
sam ja samo preosetljiv.

33
 Pa ipak, dok sam boravio u stanu, ponašao sam se kao da zamišljena
kamera snima svaki moj pokret. Nisam uradio ništa nepoželjno, ništa
neprimereno. Nisam otvarao njene fioke i preturao po njenim stvarima. Znao
sam da u dubini fioke u komodi u kojoj drži čarape i slične stvari čuva dnevnik
i pisma koja su joj važna, ali ništa od toga nisam ni pipnuo. Znao sam lozinku
na njenom laptopu (naravno, pod uslovom da je još nije promenila), ali ga
nisam ni otvorio. Sve su to bile stvari koje se mene više ne tiču. Oprao sam
samo šolju iz koje sam popio čaj, obrisao je krpom, odložio u kuhinjski ormar i
ugasio svetlo. A onda sam stao kraj prozora i neko vreme gledao kišu koja je
napolju i dalje padala. Narandžasti Tokijski toranj bledo se video iza nje.
Potom sam ubacio ključ u sanduče i autom se odvezao nazad u Odavaru. Bilo
mi je potrebno oko sat i po da stignem. Ali, ja sam se osećao kao da sam se
vratio sa jednodnevnog putovanja u neku stranu zemlju.

Narednog dana sam telefonom pozvao svog agenta. A onda sam mu rekao
da sam se vratio u Tokio, i izvinjavajući se saopštio mu da ne planiram više da
radim portrete.
„Da li to znači da više nikada nećete slikati portrete?“
.Verovatno“, rekao sam.
Na moje saopštenje odgovorio je sa nekoliko reči. Nije se preterano ni
bunio, niti je izgovorio bilo šta što bi ličilo na savet. Znao je da ja, kad jednom
nešto kažem, više ne povlačim reč.
„Ali ako ikad budete ponovo poželeli da radite ovaj posao, možete mi se
javiti bilo kad. Uvek ste dobrodošli“, rekao je on na kraju.
„Hvala“, rekao sam.
„A od čega ćete živeti, ako smem da pitam?“
„Još nisam odlučio“, odgovorio sam iskreno. „Živim sam, pa mi troškovi
života neće biti toliko visoki, a za sada još imam izvesnu ušteđevinu.“
„Nastavićete da slikate, zar ne?“
„Verovatno. Ništa drugo i ne umem da radim.“
„Nadam se da će vam to poći za rukom.“
„Hvala“, ponovio sam. A onda sam se najednom setio i dodao: „Ima li
nešto što treba da zapamtim?“
„Nešto što treba da zapamtite?“
„Odnosno, kako da kažem, imate li neki profesionalni savet za mene?“
Malo je razmišljao. A onda je rekao: „Čini mi se da ste vi tip osobe kojoj je
potrebno više vremena nego običnim ljudima da se u nešto uvere. Ali
dugoročno gledano, vreme će možda biti na vašoj strani.“
Kao u naslovu one stare pesme Rolingstonsa.

34
 Nastavio je: „A moje je mišljenje takođe i da ste obdareni posebnom
sposobnošću da slikate portrete. Intuitivnom sposobnošću da doprete pravo
do srži svog objekta i da uhvatite ono što se unutra nalazi. Bila bi šteta da tu
sposobnost posedujete a da se njome ne služite.“
„Ipak, slikanje portreta nije nešto što u ovom trenutku želim da radim.“
„To mi je potpuno jasno. Samo, ta vaša sposobnost će vam jednog dana
sigurno opet biti od koristi. Nadam se da će vam uspeti.“
Nadam se da će mi uspeti, mislio sam. Nadam se da će vreme biti na mojoj
strani.

Masahiko Amada, vlasnikov sin, prvog dana me je u svom volvou odvezao

do te kuće u Odavari. „Ako ti se dopadne, već od danas možeš tamo da počneš
da živiš“, rekao mi je.
Sa auto-puta Odavara Acugi izašli smo gotovo na samom kraju i odatle
smo se uskim asfaltiranim drumom koji je ličio na poljoprivredni put zaputili
u brda. Sa obe strane puta pružala su se polja, nizali su se najlonom prekriveni
staklenici u kojima je gajeno povrće, i tu i tamo video se poneki šljivik. Za sve
to vreme nismo ugledali gotovo nijednu kuću, niti je bilo ijednog semafora. Na
samom kraju puta postojala je vijugava strma uzbrdica. Smanjili smo brzinu i
uspinjali se njome čitavu večnost. Tek na vrhu puta videla se kapija. Bila su to
dva impozantna stuba, bez vratnica. Nije bilo ni ograde. Delovali su kao da ih
je neko tu podigao s namerom da postavi kapiju i ogradu, pa se predomislio i
odustao. Možda je na pola puta shvatio da su potpuno bespotrebni. Lepa tabla
sa prezimenom Amada visila je na jednom od stubova kao reklama. Kućica
koja se videla iza stubova bila je kuća za odmor u zapadnom stilu, a pravo
iznad njenog krova sa pločama od škriljaca štrcao je izbledeli dimnjak od
opeke. Kuća je bila jednospratna, sa neočekivano visokim krovom. Na osnovu
podatka da je to kuća u kojoj je živeo cenjeni japanski slikar, ja sam, kao da se
to podrazumeva, zamišljao neku staru građevinu u japanskom stilu.
Kada smo auto parkirali na širokom kolskom prilazu i otvorili vrata,
nekoliko crnih ptica nalik na kreje oštro je kriknulo i sa grana obližnjeg drveta
otprhnulo u nebo. Delovale su kao da im nije milo zbog našeg upada na njihov
posed. Kuća je bila pretežno okružena mešovitom šumom. Samo je sa njene
zapadne strane, koja je gledala na dolinu, pucao pogled.
„Kako ti se čini, stvarno nema nigde ničeg, zar ne?“ rekao je Amada.
Stajao sam tu i obazreo se oko sebe. Zaista nije bilo nigde ničeg. Divio sam
se onome što je uspeo tako lepo da sagradi kuću na tom izolovanom mestu.
Taj verovatno nije mnogo voleo da dolazi u kontakt s ljudima.
„Jesi li ti odrastao u ovoj kući?“ pitao sam.

35
 „Ne, lično nikad ovde nisam boravio duže vreme. Samo sam ponekad
ostajao da prenoćim. Ili sam za vreme letnjeg raspusta dolazio ovamo da se
opustim i pobegnem od vrućine. Odrastao sam u kući u Međirou u Tokiju gde
sam živeo s majkom, delimično i zbog škole. Kad nije radio, i otac je dolazio u
Tokio i živeo tamo s nama. A onda bi ponovo došao ovamo i slikao tu sam.
Nakon što sam se ja osamostalio, on je u poslednjih deset godina od majčine
smrti sve vreme ovde živeo i radio sam. Kao neki pustinjak.“
Pojavila se i sredovečna žena koja je živela u blizini, koju su zadužili da se
u njihovom odsustvu stara o kući i ona mi je dala nekoliko praktičnih
uputstava. O tome kako se koriste aparati u kuhinji, kako se naručuje butan i
petrolej, gde se drže razni alati, gde se odlaže i kojim danom se iznosi smeće.
Slikar je izgleda vodio prilično jednostavan samački život i upotrebljavao je
mali broj aparata i sprava. Stoga ni predavanja koja je morala da mi održi nije
bilo tako mnogo. Ako vam nešto ne bude jasno, slobodno me pozovite
telefonom, rekla je (na kraju se ispostavilo da je nijednom nisam pozvao).
„Biće mnogo lakše kad neko bude živeo tu. Kad niko u njoj ne živi, kuća
em propada em nije bezbedna. Osim toga, kad shvate da tu nema ljudi, počnu
da se skupljaju i divlje svinje i majmuni.“
„Divlje svinje i majmuni se u ovom kraju često pojavljuju, znaš“, rekao je
Amada.
„Čuvajte se divljih svinja“, rekla je žena. „U proleće često zađu u ovaj kraj
u potrazi za mladicama bambusa. Ženke divljih svinja koje imaju mlade lako se
uznemire i vrlo su opasne. Osim njih opasni su i stršljeni. Bilo je i slučajeva da
ljudi umru od njihovih uboda. Oni u šljivicima prave gnezda.“
Relativno prostrana dnevna soba sa otvorenim kaminom bila je središte
kuće. Na jugozapadnoj strani dnevne sobe postojala je veća natkrivena terasa,
a na severnoj atelje u obliku kubusa. U njemu je umetnik slikao. Na istočnoj
strani dnevne sobe bili su ugradna kuhinja sa trpezarijom i kupatilo. A zatim
prostrana glavna spavaća soba i nešto manja gostinska soba. U gostinskoj sobi
stajao je pisaći sto. Vlasnik je očigledno voleo da čita, jer je polica bila puna
starih izdanja. Tu prostoriju umetnik je po svemu sudeći koristio kao radnu
sobu. Bila je to za jednu staru građevinu vrlo čista kuća koja je delovala
udobno, ali začudo (a možda to i nije toliko čudno) na njenim zidovima nije
visila ni jedna jedina slika. Svi njeni zidovi bili su hladni i goli.
Tačno kako je Masahiko Amada i rekao, unutra je postojalo sve što je
potrebno za život – i nameštaj i električni aparati, i posude i posteljina.
„Slobodno dođi bez ičega“ – upravo je tako bilo. Čak je i ispod strehe bilo
složeno sasvim dovoljno cepanica za kamin. U kući nije bilo televizora (jer je
Amadin otac mrzeo televiziju), ali je u dnevnoj sobi postojao odličan stereo

36
uređaj. Ogromni tanoj otograf zvučnici i zasebno originalno maranc pojačalo.
Uz to i zavidna kolekcija ploča. Na prvi pogled se moglo videti da je u njoj bilo
mnogo kompleta ploča sa operama.
„Ovde nemamo CD plejer“, rekao je Amada. „Moj otac je čovek koji ne
podnosi nove uređaje. Koristi samo stvari koje ima odavno. Tu od interneta,
naravno, nema ni traga. Ako ti bude potreban, moraćeš da siđeš u grad i da
odeš u neki internet kafe.“
Mislim da neću imati preke potrebe za internetom, rekao sam.
„Ako budeš hteo da saznaš šta se dešava u svetu, jedino ti preostaje da
slušaš tranzistor koji stoji na polici u kuhinji. Ovde na brdu radio prijem je
prilično loš, samo se stanica Šizuoka NHK nekako još i čuje. No, bolje i to nego
ništa.“
„Ne zanima me baš toliko šta se dešava u svetu.“
„To je u redu. Ti bi se lepo razumeo s mojim ocem.“
„Tvoj otac je ljubitelj opere?“ pitao sam Amadu.
„Aha, moj otac jeste slikar japanskog stila slikarstva, ali je uvek radio uz
opersku muziku. Izgleda da je često odlazio u operu dok je bio na studijama u
Beču. Slušaš li ti opere?“
„Pomalo.“
„Ja ih uopšte ne volim. Predugačke su mi i dosadne. Tu imaš brdo starih
ploča, možeš da ih slušaš do mile volje. Njemu više ničemu ne služe i sigurno
bi se radovao da ih ti slušaš.“
„Ničemu mu ne služe?“
„Ima poodmaklu demenciju. Više ne ume da razlikuje operu od tiganja.“
„Zar je tvoj otac u Beču studirao tradicionalno japansko slikarstvo?“
„Ne, ma koliko ekscentričan bio, nema tog čoveka koji bi išao čak do Beča
da izučava japansko slikarstvo. Moj otac je prvobitno slikao zapadnim stilom,
pa je zato otišao u Beč na studije. Tih dana slikao je vrlo moderne uljane slike.
Ali, posle izvesnog vremena po povratku u Japan, iznenada se okrenuo
slikanju u japanskom stilu. Pa dobro, ima takvih slučajeva da se čovekov
nacionalni identitet probudi zbog toga što je otišao u inostranstvo.“
„A bio je uspešan.“
Amada je blago slegnuo ramenima. „U svom javnom životu, jeste. Ali ako
gledam sa stanovišta njegovog deteta, za mene je on bio samo jedan
mrzovoljan matorac. Mislio je samo na slikanje i živeo je onako kako je on
hteo. Sada više nije ostala ni senka od tog čoveka.“
„Koliko on sada ima godina?“
„Devedeset dve. Kažu da se ludo zabavljao kad je bio mlad. Mada ne znam
detalje.“

37
 Zahvalio sam mu. „Hvala ti na svemu. Stvarno si mi mnogo pomogao.“
„Sviđa li ti se ovde?“
„Da, bio bih ti zahvalan ako bi mi dozvolio da ovde boravim izvesno
vreme.“
„Nema problema, nego, sa svoje strane se nadam da ćete ti i Juzu uspeti
da se pomirite.“
Nisam izrazio svoje mišljenje na tu temu. Sam Amada nije bio oženjen.
Čuo sam neke glasine da je biseksualac, ali ne znam da li su bile istinite. Dugo
se družimo, ali se te teme nikad nismo dotakli.
„Hoćeš li nastaviti da slikaš portrete?“ pitao me je Amada na rastanku.
Objasnio sam mu kako je došlo do toga da sasvim prestanem s tim
poslom.
„I od čega ćeš sad da živiš?“ postavio mi je Amada ono isto pitanje kao
agent.
Prištedeću na životnim troškovima i izvesno vreme ću se izdržavati od
ušteđevine, uzvratio sam, normalno, onim istim odgovorom. A i poželeo sam
da se posle dužeg vremena posvetim slikanju onoga što volim, bez ikakvih
ograničenja.
„To je lepo“, rekao je Amada. „I treba da probaš neko vreme da radiš ono
što ti se radi. Ali, ako ti to nije mrsko, zar ne planiraš da honorarno radiš kao
profesor crtanja? Kod železničke stanice Odavara postoji neki kulturni centar
gde se održavaju kursevi crtanja. Uglavnom su namenjeni deci, ali u sklopu
centra ima i javnih kurseva za odrasle. Radi se samo skiciranje i slikanje
akvarela, ne tehnike slikanja uljanim bojama. Taj centar vodi jedan očev
poznanik, pa znam da to radi prilično savesno i da ga nije komercijalizovao. Ali
ako nisi za poziv profesora, onda je to problem. Verujem da bi on bio srećan
ako bi mu se ti našao. Honorar svakako ne bi bio veliki, ali bi ti sigurno bar
malo doprineo kućnom budžetu. Bilo bi dovoljno da držiš časove dvaput
nedeljno, a to ti verovatno ne bi bio preveliki teret.“
„Ali ja nikad nikog nisam podučavao tehnikama crtanja, a slikanje
akvarela i ne poznajem baš dobro.“
„Lako je!“ rekao je on. „Ne treba ti za to nikakva profesionalna obuka. Ono
što ćeš predavati su sasvim osnovne stvari. Dovoljno je da to radiš jedan dan i
odmah ćeš savladati tu veštinu. Naročito kad crtanju podučavaš decu, to će i za
tebe biti veoma stimulativno. Povrh toga, ako imaš nameru da na ovakvom
mestu živiš sam, pomerićeš pameću ako ne budeš nekoliko dana u nedelji
silazio s brda i imao dodira s ljudima, pa makar i prisilno. Ništa neće valjati
ako završiš kao u Isijavanju.“

38
 Amada je napravio grimasu kao Džek Nikolson. Oduvek je imao dara za
imitacije.
Smejao sam se. „Mogao bih da se okušam. Mada, ne znam da li će mi to ići
od ruke.“
„Zvaću ga ja“, rekao je.
Posle toga smo Amada i ja zajedno otišli do Tojotinog centra za prodaju
polovnih vozila pored državnog puta i tražili da korolu karavan platimo
paušalno. Tog dana počeo je moj samački život na brdu kraj Odavare. Posle
gotovo puna dva meseca života u neprestanom pokretu usledio je moj
zaustavljeni, nepomični život. Bila je to radikalna promena.
Naredne nedelje dobio sam da sredom i petkom vodim časove crtanja u
tom kulturnom centru kod železničke stanice u Odavari. Na početku sam imao
kratak razgovor za posao, ali pošto me je Amada najavio, odmah su me
zaposlili. Preuzeo sam da vodim časove za odrasle dvaput nedeljno, i dodatni
čas petkom za decu. Odmah sam se navikao da podučavam grupu dece. Bilo mi
je zabavno da ih gledam kako crtaju, a i baš kao što mi je Amada rekao, i meni
samom je to dalo dodatni stimulans. S decom koja su pohađala časove odmah
sam se zbližio. Sve što sam radio s njima bilo je da ih obilazim i razgledam
njihove crteže, da im dajem sitne savete kako da unaprede tehniku, i da ih
hvalim i bodrim kada bi nešto dobro izveli. Moj princip rada bio je da im
zadam da više puta crtaju isti predmet i učio ih da isti objekat izgleda mnogo
drugačije sa svakom, makar i malom promenom ugla gledanja. I baš kao što i
ljudi imaju mnogo različitih strana, tako ih naravno imaju i predmeti. Deca su
odmah shvatila svu radost toga.
Učiti odrasle da crtaju bilo je možda za nijansu teže nego podučavati
decu. U moju učionicu dolazili su ili penzionisani stariji ljudi ili domaćice čija
su deca porasla pa sada imaju nešto slobodnog vremena. Oni, naravno, nisu
bili tako otvorenog uma kao deca, a i nisu prihvatali tako glatko kad bih im ja
nešto sugerisao. Pa ipak, bilo je među njima nekoliko onih koji su imali
relativno nesputan senzibilitet, kao i onih koji su izrađivali relativno
zanimljive crteže. Ako bi to tražili od mene, ja bih im davao po nekoliko
korisnih saveta, ali sam ih uglavnom puštao da slobodno crtaju kako god im je
volja. A kada bih na njihovim crtežima pronašao nešto dobro, potrudio bih se
da to pohvalim. Na taj način su i oni mogli da osete radost. A ja sam smatrao
da je to što su bili u stanju da crtaju sa radošću već samo po sebi sasvim
dovoljno.
Tako je došlo do toga da počnem da održavam seksualne odnose sa
jednom i kasnije sa drugom udatom ženom. Obe su pohađale kurs crtanja, a ja
sam ih „obučavao“. Drugim rečima, bile su u položaju mojih učenica (uzgred

39
budi rečeno, ni jedna ni druga uopšte nisu loše crtale). S mukom pokušavam
da dođem do zaključka da li je moje takvo ponašanje kao njihovog profesora
bilo oprostivo ili ne – koliko god ja bio u svojstvu improvizovanog profesora
koji nema zvanične kvalifikacije za to. Principijelno, moje je mišljenje da ne
treba da postoji problem da dve odrasle osobe uz uzajamnu saglasnost
održavaju seksualne odnose, ali s druge strane, sigurno je i to da takav
postupak baš i nije naročito društveno prihvatljiv.
Ne želim da se pravdam, ali ja u tom trenutku nisam imao prostora da
donesem sud da li je to što radim ispravno ili ne. Samo sam se uhvatio za
brvno i pustio da me nosi vodeni tok. Svud okolo bio je mrkli mrak, a na nebu
ni zvezda ni meseca. Dokle god se budem držao za brvno neću se udaviti, ali to
gde se ja trenutno nalazim i kuda idem – ništa od toga nisam znao.
Sliku Tomohika Amade pod nazivom „Ubistvo Komtura“ otkrio sam
nekoliko meseci nakon što sam se tamo uselio. U tom trenutku to nisam
mogao znati, ali ta jedna jedina slika uticala je da se potpuno preokrene
situacija u kojoj sam se nalazio.

40
 4

Sve izgleda lepo kada se gleda izdaleka

Jednog vedrog jutra, pred kraj maja, uneo sam svoj slikarski materijal u
atelje koji je do tada pripadao slikaru Amadi i po prvi put posle dugog
vremena stao ispred praznog platna (od slikarskog materijala koji je slikar
koristio u ateljeu nije ostalo ništa. Verovatno ga je Masahiko skupio i nekud
odložio). Atelje je bio jedna prostorija u obliku kocke, otprilike pet sa pet
metara, sa brodskim podom i belo okrečenim zidovima. Na golom podu nije
bilo ni jedne jedine prostirke. Na velikom otvorenom prozoru koji je gledao na
sever visila je obična bela zavesa. Prozor koji je gledao na istok bio je mali, i na
njemu nije bilo ni zavese. Po običaju, ni na zidovima nije bilo nikakvog ukrasa.
U uglu prostorije stajao je veliki keramički lavabo za pranje četkica. Cela
površina lavaboa, očigledno korišćenog dugi niz godina, bila je isflekana
pomešanim ostacima svih mogućih boja. Pored njega je stajao starinski
petrolejski rešo, a za tavanicu je bio pričvršćen jedan veliki ventilator. U
prostoriji je postojao i radni sto i jedna okrugla drvena stolica bez naslona. Na
ugradnoj polici stajao je kompakt stereo uređaj da bi se uz slikanje mogle
slušati ploče sa operama. Vetar koji je dopirao kroz prozor nosio je svež miris
drveća. Bio je to prostor u kome je slikar bez sumnje mogao da se usredsredi
na svoj rad. U njemu je imao sve što mu je potrebno, i baš ništa suvišno.
Sad kada sam stekao novi prostor za rad, u meni se najednom rodila želja
da naslikam nešto. Podsetila me je na onaj bol kao kad osetiš probadanje. U
tom trenutku imao sam maltene sve vreme ovog sveta da ga koristim za sebe.
Niti sam morao da izrađujem slike koje nisam želeo samo da bih preživeo, niti
sam imao obavezu da spremam obed za ženu koja se vraća s posla (kuvanje
meni ne predstavlja problem, ali mi je to definitivno bila obaveza). I ne samo
da nisam morao da pripremam hranu, već nisam morao ni da jedem ako to
nisam želeo – imao sam pravo čak i da gladujem. Bio sam beskrajno slobodan i
mogao sam do mile volje da radim što sam god hteo, ne ustežući se ni od koga.
Na kraju, ipak, ništa nisam uspeo da naslikam. Koliko god ja dugo stajao
ispred platna, ma koliko zurio u belinu njegove površine, nije mi nailazila

41
nijedna ideja o tome šta bi na njemu trebalo da naslikam. Nikako nisam
uspevao da smislim odakle da počnem. Kao pisac koji je ostao bez reci, kao
muzičar koji je izgubio instrument, samo sam zbunjeno stajao nasred tog
golog kockastog ateljea.
Do tada mi se nikad takvo nešto nije desilo. Kad bih stao pred platno, moj
bi se um istog časa odvojio od ovozemaljske svakodnevice i nešto bi u mojoj
glavi počelo da isplivava. Ponekad je to bila neka korisna konkretna ideja, a
ponekad savršeno beskorisna fantazija. Uglavnom, obavezno bi se javilo nešto.
A zatim bih ja u tome pronašao nešto što mi odgovara, uhvatio se za to i
prenosio na platno. Bilo je dovoljno samo da to razvijam vodeći se intuicijom.
Delo je tako nastajalo samo. Sada, međutim, nikako nisam uspevao da
ugledam to nešto što bi bila njegova početna tačka. Ma koliko se želje u meni
nakupilo, ma koliko mene nešto probadalo u grudima, za sve je potreban
konkretan početak.

Ujutru kada se probudim (skoro uvek se budim pre 6.00), prvo odem u
kuhinju da skuvam kafu, sa šoljom u ruci uđem u atelje i sednem na stolicu
ispred platna. Potom se koncentrišem. Osluškujem odjek u svom srcu i
pokušavam da u njemu pronađem sliku nečega koja bi unutra morala da
postoji. Ali svaki put ostanem prazan i poražen. Nakon izvesnog vremena
provedenog u pokušaju da se usredsredim, ja odustajem, sednem na pod i
leđima oslonjen o zid slušam Pučinijevu operu (iz nekog razloga u tim danima
slušao sam samo Pučinija). Ili Turandot, ili Boeme. A onda, gledajući u
ventilator kako se na tavanici tromo okreće, čekam da mi se javi neka ideja ili
motiv. Ali, nije se javljalo ništa. Zraci sunca ranog leta samo su se usporeno
premeštali kroz vazduh.
U čemu je problem? Možda u tome što sam dugi niz godina živeo od
slikanja portreta. Možda je zato oslabila ona prirodna intuicija koju sam
oduvek imao. Kao talasi kada malo-pomalo odnose pesak sa obale. Bilo kako
bilo, u nekom trenutku tok je pošao u pogrešnom pravcu. Moraću tome da
posvetim vreme, mislio sam. Sada treba biti strpljiv. Vreme ću morati da
dovedem na svoju stranu. Ako mi to pođe za rukom, onda ću sigurno uspeti da
uhvatim i onaj ispravan tok. Njegova me struja mora vratiti onom starom
meni. Samo, da budem iskren, nisam bio previše siguran da će mi to uspeti.
Veze sa one dve udate žene počeo sam da održavam tačno u to vreme.
Mislim da mi je psihički bila potrebna neka vrsta prodora. Želeo sam po svaku
cenu da se pomerim s mrtve tačke i iz potrebe da svoju psihu malo prodrmam,
pronašao sam sebi nekakav (bilo kakav) stimulans. S druge strane, bio sam

42
umoran od toga da budem sam kao panj. Već dugo ni sa jednom ženom nisam
spavao.

Sad kada ih se prisećam, bili su to dani koji su tekli vrlo čudno. Kada bih
rano ujutru ustao, ušao bih u taj kockasti atelje okružen belim zidovima, stao
pred prazno platno i bez ičega i nalik na ideju, seo bih na pod i slušao Pučinija.
U domenu stvaranja ja sam se suočio sa gotovo čistim ništavilom. O
periodu kada je zapao u ćorsokak komponujući operu, Klod Debisi je negde
napisao: „Iz dana u dan stvarao sam ništa.“ Tog leta sam se i sam, isto kao on,
iz dana u dan bavio „stvaranjem ničega“. Možda sam se u međuvremenu
potpuno navikao na to da se iz dana u dan suočavam s tim „ničim“ – premda
ne bih išao toliko daleko da kažem da smo se zbližili.
A onda bi se dva puta nedeljno, kada bi prošlo podne, ona (druga udata
žena) dovezla u svom crvenom miniju kod mene. Otišli bismo pravo u krevet i
vodili ljubav, i ta popodneva provodili nezasito uživajući u telesnim strastima.
Ishod svega toga naravno nije bilo jedno veliko ništa. Naša tela su bez ikakve
sumnje odista postojala tu, u realnosti. Mogli smo odista jedno drugo da
dodirujemo, naše usne su odista mogle da lutaju svuda. Na taj način, ja sam
mogao da pritisnem prekidač u svojoj svesti i idem od maglovitog,
neuhvatljivog ničega do žive realnosti i nazad. Rekla mi je da je njen muž nije
dodirnuo već skoro dve godine. Deset godina stariji od nje, bio je vrlo zauzet i
kući je dolazio kasno. Iako je ona naravno na razne načine pokušala da ga
primami da vode ljubav, njemu izgleda nije bilo do toga.
„Nije mi jasno zašto. Ti imaš tako lepo telo“, rekao sam joj.
Blago je slegnula ramenima. „U braku smo već više od petnaest godina,
imamo i dvoje dece – više mu nisam nova i sveza.“
„Meni deluješ veoma sveže.“
„Hvala ti. Kad to tako kažeš, imam osećaj kao da sam reciklirana.“
„Nešto kao ponovno korišćeni postojeći resurs?“
„Tako nešto.“
„Takvi resursi su veoma važni“, rekao sam. „I društvu su od velike
koristi.“
Ona se kikotala. „Samo ako se pravilno raspodeljuju.“ Napravili smo
kratku pauzu, pa smo se ponovo željno upustili u tu složenu raspodelu
resursa.

Da budem iskren, ona mene isprva nije privlačila kao osoba. U tom smislu
se razlikovala od žena s kojima sam do tada bio u vezi. Nas dvoje nismo imali

43
mnogo zajedničkih tema. Ni u uslovima svakodnevice, pa ni u iskustvima koje
smo do tad u životu stekli, gotovo da nije bilo ničega što se poklapalo. Pošto
sam ja ćutljive prirode, kada smo bili zajedno, uglavnom je govorila ona.
Pričala mi je neke svoje lične priče, a ja sam klimao glavom ili povremeno
izgovarao svoje impresije, što bi se teško moglo nazvati istinskim razgovorom.
Apsolutno nikada do tada nisam imao takvo iskustvo. Kada je reč o
drugim ženama, obično bih se najpre zainteresovao za njih kao osobe, a
telesni odnosi bi se samo nadovezali na to. To je bio ustaljeni model. Ali u
njenom slučaju nije bilo tako. Sa njom sam prvo imao telesne odnose. I to
samo po sebi nije bilo nimalo loše. Dok sam se s njom viđao potpuno sam
uživao u našim odnosima. Mislim da je i ona jednako uživala u njima. U mom
naručju mnogo je puta dostigla vrhunac, a i ja sam mnogo puta ejakulirao u
njoj.
Rekla je da joj je to prvi put da spava s drugim muškarcem otkad se udala.
I to verovatno nije bila laž. A i meni je to praktično bilo prvi put da spavam s
drugom ženom otkad sam se oženio (tačnije, osim spomenutog, bio je jedan
izuzetak kada sam s drugom ženom delio postelju. Ali to nije bilo nešto što
sam ja želeo. O okolnostima koje su do toga dovele govoriću nešto kasnije).
„Ali izgleda da većina mojih prijateljica, koje su mojih godina i sve su
udate, vara svoje muževe“, rekla je. „Cesto slušam njihove priče o tome.“
„Reciklaža“, rekao sam ja.
„Nisam verovala da ću i ja biti jedna od njih.“ Ja sam pogledao u tavanicu i
pomislio na Juzu. Da li je i ona negde s nekim drugim radila ovo isto?

Nisam znao šta ću sa sobom kada bi ona otišla svojoj kući, a ja ponovo
ostao sam. Na krevetu bi još stajalo udubljenje tamo gde je bila ona. Ništa mi
se nije radilo, pa bih otišao na balkon, legao na ligeštul i ubijao vreme čitajući
knjigu. Na polici slikara Amade stajala su samo stara izdanja. Bilo je tu mnogo
retkih romana koji se u današnje vreme više ne mogu nabaviti. Ta dela, koja su
nekada davno bila toliko popularna, neprimetno su pala u zaborav i danas ih
gotovo više niko ne uzima u šake. Ja sam voleo te starinske romane. S tim
starcem koga nikad nisam upoznao delio sam čak i taj osećaj da me je vreme
pregazilo.
Čim bi palo veče, otvorio bih bocu vina (povremeno ispijanje vina bio je
moj jedini luksuz u to vreme, premda naravno nisam pio skupa vina) i slušao
stare ploče. Kolekcija ploča sastojala se isključivo od klasične muzike, i to
većinom opera ili kamerne muzike. Bile su očigledno brižljivo očuvane, jer ni
na jednoj nije bilo ni ogrebotine. Ja sam preko dana uglavnom slušao opere, a
uveče najčešće Betovenove ili Šubertove gudačke kvartete.

44
 Mislim da sam, otkad sam započeo vezu s tom starijom ženom i počeo
redovno s njom da vodim ljubav, stekao svojevrstan mir. Dodir meke kože
zrele žene imao je mnogo uticaja na to da se stiša moje turobno raspoloženje.
Ako ništa drugo, dok je ona bila u mom naručju, mogao sam sve sumnje i sva
pitanja da odložim do daljeg. Ali ono moje stanje, u kome mi se nije javljala
nikakva ideja šta da slikam, ostalo je nepromenjeno. Povremeno sam radio
crteže olovkom, crtao nju dok je ležala naga na krevetu. Većina tih crteža bila
je pornografska. Crtao sam svoj polni organ dok prodire u nju, ili nju s mojim
polnim organom u ustima. Crvenela je, ali joj je bilo drago dok je gledala te
moje crteže. Da ih neko tako slika foto-aparatom većina žena bi bila zgrožena,
a prema čoveku koji bi to učinio osećale bi prezir ili podozrenje. Ali kada je to
crtež, uz to i dobro nacrtan, većini žena bude drago. Zbog toga što u crtežima
postoji toplina života. Ako ništa drugo, na njima nema one mehaničke
hladnoće. Pa ipak, ma koliko vesto ja izradio svaki taj crtež, slika onoga što
stvarno želim da nacrtam nikako se nije javljala u mom umu.
Takozvane apstraktne slike, kakve sam slikao u studentskim danima,
mene sada gotovo uopšte nisu inspirisale. Takva vrsta slika više me nije
privlačila. Kada se iz ove tačke u vremenu osvrnem na to, radovi čijim sam
slikanjem nekad bio tako obuzet bili su tek puko traganje za formom. U
mladim danima mene su snažno privlačili aspekti poput lepote forme i
ravnoteže. I u tome, samom po sebi, naravno nema ničeg lošeg. Ali ja lično
nisam uspeo da dosegnem onu dubinu duha koja mora da postoji iza svega
toga. Sada mi je to sasvim jasno. Sve do čega sam u tim danima uspevao da
dođem bila je relativno plitka zanimljivost oblika. Tu nije bilo ni traga od
nečega što ti može snažno uzdrmati dušu. U njima je, u najboljem slučaju,
postojalo samo „umeće“.
Već sam bio napunio trideset šest godina. Četrdesete su mi nadohvat
ruke. Kao slikar moram učvrstiti sopstveni stil slikanja dok još nisam napunio
četrdeset godina. Već dugo lo osećam. Četrdeseta godina života za ljude
predstavlja jednu od prekretnica. Kada tu granicu pređu, ljudi više ne mogu
biti isti kao pre. Do tada imam još četiri godine. Samo, le četiri godine će proći
za tren oka. A zahvaljujući tome što sam toliko dugo živeo od slikanja portreta,
već odavno kroz život idem zaobilaznim putem. Kako znam i umem moram
ponovo dovesti vreme na svoju stranu.

Dok sam živeo u toj planinskoj kući, dobio sam želju da saznam više o
njenom vlasniku, Tomohiku Amadi. Pošto se nikad do tada nisam interesovao
za slikarstvo u japanskom stilu, iako mi je njegovo ime bilo poznato, i premda
je on igrom slučaja bio otac mog prijatelja, nisam znao gotovo ništa o tome

45
kakav je on čovek, niti kakve je slike naslikao. Tomohiko Amada je jedan od
najvećih autoriteta u japanskim umetničkim krugovima, ali niti je bio na
svetskom glasu, niti je bio vodeća figura na toj sceni. Vodio je svoj stvaralački
život sam u tišini, ili bolje rečeno krajnje ekscentrično. To je bilo otprilike sve
što sam ja o njemu znao.
Ali slušajući njegovu kolekciju ploča na stereo uređaju koji je ostao od
njega, čitajući knjige koje sam pozajmio s njegove police, spavajući u krevetu u
kome je on spavao, svakodnevno spremajući hranu u njegovoj kuhinji,
boraveći u ateljeu u kome je on radio, počeo sam postepeno da gajim sve veće
interesovanje, ili bi možda tačnije bilo reći radoznalost za ličnost kakva je
Tomohiko Amada bio. Prilično me je zaintrigiralo i to kakav ga je put naveo da
od umetnika orijentisanog na modernu umetnost ode na studije u Beč i po
povratku u zemlju iznenada načini „zaokret“ ka japanskom slikarstvu. Ne
znam detalje, ali ako razmislim zdravorazumski, nekome ko je dugo slikao
zapadnjačkim stilom nipošto nije lako da se okrene japanskom stilu slikanja.
Potrebno je biti rešen da u trenutku odbaciš svu s mukom stečenu veštinu. A
onda da ponovo počneš od nule. Uprkos tome, Tomohiko Amada je smelo
odabrao taj težak put. Mora da je postojao neki krupan razlog za to.
Jednog dana, pre nego što sam otišao na posao u školu crtanja, svratio
sam u gradsku biblioteku u Odavari da potražim monografiju sa
reprodukcijama slika Tomohika Amade. Verovatno i zbog toga što je on bio
slikar koji je živeo u tom kraju, u biblioteci su postojale tri lepe monografije s
njegovim radovima. U jednoj od njih bile su objavljene kao referentne i
reprodukcije zapadnjačkih slika koje je naslikao u svojim dvadesetim
godinama. Na moje iznenađenje, u tom nizu slika koje je on naslikao u svojim
mladim danima bilo je nečega što je na izvestan način podsećalo na moje
nekadašnje apstraktne slike. Stilovi nam nisu bili isti (kao pripadnik predratne
generacije on je primio izrazit uticaj kubizma), ali u njegovom stavu da
„nezasito traga za formom“ koji se u njima mogao videti bilo je mnogo toga
zajedničkog s mojim sopstvenim stavom. On je kasnije, naravno, postao
prvoklasni slikar i njegove su slike imale daleko veću dubinu i bile su
uverljivije nego moje. Bilo je nečeg očaravajućeg u njegovoj tehnici. Sigurno je
u ono vreme bio visoko cenjen. Ali ipak, njima je nešto nedostajalo.
Sedeći između stolova u biblioteci, dugo sam proučavao svaki detalj
njegovih radova. Šta je to što nedostaje? Nisam uspevao da utvrdim konkretno
šta je to. Ali na kraju, ako bih sebi dozvolio da se izrazim bez ustezanja, sve su
to bile slike za koje ne bi bila nikakva šteta ni da ih nema. Ako bi nekud zauvek
nestale, niko to ne bi doživeo kao gubitak. Možda je okrutno tako reći, ali to je

46
bilo istina. Gledajući na to danas sa ove tačke, nakon što je prošlo i više od
sedamdeset godina otkad su naslikane, to je sasvim jasno.
Nastavio sam da listam stranice i posmatram slike koje je on stvarao
tokom vremena, nakon tog svog „zaokreta“ ka japanskom slikarstvu. Posle
određenog broja ranih radova u kojima je bilo nespretnosti i perioda u kome
je podražavao tehnike svojih prethodnika, polako ali sigurno otkrivao Je
sopstveni stil japanskog slikarstva. Prateći hronologiju njegovih slika, tačno
sam mogao da sledim taj trag. Bilo je tu i povremenih pokušaja i promašaja, ali
on je napredovao bez posustajanja. Od trenutka kada je počeo da se bavi
japanskim slikarstvom, u njegovim radovima bilo je nečeg što niko osim njega
nije mogao da naslika, čega je i sam bio svestan. Usmeren na srž tog „nečega“,
on je pun samopouzdanja išao pravo napred. U tim slikama onaj utisak da im
„nešto nedostaje“ više nije bio vidljiv kao u njegovim modernim radovima. To
što je on izveo nije bio toliko „zaokret“, koliko „uzvisivanje“.

U početku, kao što su to obično činili i drugi slikari japanskog stila,

Tomohiko Amada je slikao pejzaže i cveće koji postoje u sadašnjosti, da bi
ubrzo (za šta je verovatno imao svoje motive) prešao na japanske pejzaže iz
davnina.
Bilo je tu tema iz era Heian ili Kamakura, ali mu je najomiljeniji bio rani
VII vek nove ere, odnosno period u kome je živeo princ Šotoku. Smelo je i
precizno na platnu oživljavao predele, istorijske događaje i aktivnosti običnih
ljudi iz tog doba. Naravno, te prizore on nije lično video. Verovatno je pred
očima imao njihove žive slike koje je mogao da vidi. Zašto ga je toliko privlačila
baš era Asuka, razlog za to ne znam. Ali to se pretvorilo u njegov jedinstveni
svet i karakterističan slikarski stil. Istovremeno se rafinisala i njegova
slikarska tehnika.
Pažljivo posmatrajući te slike, imao sam utisak da je od izvesnog trenutka
on bio u stanju slobodno da naslika što god je zamislio. Od te tačke nadalje,
njegova četkica kao da je slobodno i s lakoćom letela i plesala po platnu. A
lepota njegovih slika sadržala se u prazninama. Dakle paradoksalno, u onome
što nije bilo naslikano. Time što se odvažio da nešto ne naslika, uspeo je jasno
da naglasi ono što je želeo da stavi na platno. To je ono što je verovatno
najveći ponos japanskog stila slikarstva. Bar lično na slikama u zapadnom stilu
tako odvažnu prazninu nikad nisam video. Posmatrajući te slike, imao sam
osećaj da donekle mogu da razumem smisao umetnikovog zaokreta ka
japanskom slikarstvu. Jedino što nisam znao bilo je kako se i u kom se
trenutku on na taj smeli „zaokret“ odlučio i zatim ga sproveo u delo.

47
 Pogledao sam njegovu kratku biografiju na kraju knjige. Rođen je u
gradiću Aso u Kumamotou. Otac mu je bio veleposednik i vrlo uticajan čovek u
tom kraju, a porodica mu je bila izuzetno imućna. Njegov talenat za slikanje
izašao je na videlo još u dečačkim danima i već se u mladosti istakao. Odmah
po završetku Tokijske škole likovnih umetnosti (kasniji Tokijski univerzitet
umetnosti), polažući velike nade u budućnost, studirao je u Beču od 1936. do
1939. godine. A onda se početkom 1939. godine, neposredno pred početak
Drugog svetskog rata, ukrcao na putnički brod koji je krenuo iz luke Bremen i
vratio u zemlju. Period između 1936. i 1939. godine bio je razdoblje
Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Takozvani Anschluss, odnosno
nemačka aneksija Austrije, dogodio se u martu 1938. Mladi Tomohiko Amada
je u Beču boravio tačno u tim burnim vremenima. Nema sumnje da je tamo bio
svedok raznih istorijskih prizora.
Šta li mu se tamo dogodilo?
Letimično sam pročitao obimnu studiju pod naslovom „Studija o
Tomohiku Amadi“ objedinjenu u jednoj monografiji, ali jedino što sam uspeo
da zaključim bilo je da se o periodu njegovog boravka u Beču gotovo ništa ne
zna. O njegovom putu slikara japanskog slikarstva po povratku u zemlju
razlaže se prilično detaljno, ali o njegovoj motivaciji i okolnostima „zaokreta“
koji mora da se zbio u njegovim bečkim danima, tu je bilo samo nejasnih i
neosnovanih pretpostavki. Šta je on u Beču radio i šta ga je navelo na taj smeli
„zaokret“ – ostalo je zagonetka.
Vrativši se u Japan u februaru 1939, Tomohiko Amada se skrasio u jednoj
iznajmljenoj kući u Sendagiju. U tom periodu već je po svemu sudeći bio
sasvim napustio slikanje U zapadnom stilu. Pa ipak, da bi imao od čega da živi,
primao je mesečnu apanažu od svoje porodice. Posebno ga je tetošila njegova
majka. Izgleda da je u to vreme bio praktično samouk u oblasti japanskog
slikarstva. Pokušao je da izučava taj stil kod nekoliko mentora, ali to očigledno
nije išlo. On nikad nije bio skromne prirode. To da sa drugim ljudima održava
prijateljske i srdačne odnose njemu nikad nije išlo od ruke. Tako je
„izolovanost“ postala lajtmotiv kojim je bio prožet njegov čitav život.
Nakon napada na Perl Harbur krajem 1941. godine, kada je Japan sasvim
ušao u rat, želeći da se na ovaj ili onaj način skloni od burnog života u Tokiju,
on se vratio u porodičnu kuću u Asou. Pošto je bio mlađi sin, uspeo je da
izbegne da nasledi problematičnu ulogu glave porodice, pa mu je dodeljena
jedna služavka i jedna mala kuća u kojoj je, praktično odsečen od rata, vodio
miran život. Na sreću ili nesreću, imao je urođenu plućnu bolest, pa nije morao
da brine da će biti mobilisan (ili je to možda samo bio izgovor za javnost, jer je
porodica iza kulisa sredila da ga oslobode regrutacije). Nije imao razloga ni da

48
prolazi kroz agoniju teške gladi kakvoj su bili izloženi obični Japanci. A kako je
živeo u dubini planine, osim u slučaju nekakve omaške, za njega nije postojala
opasnost ni od bombardovanja američke avijacije. Tako je sve do završetka
rata 1945. godine on živeo sam, zatvoren u kući na vrhu planine u Asou.
Presekavši svaku vezu sa spoljnim svetom, mora da je svu svoju energiju
uložio u samouko ovladavanje tehnikom japanskog slikarstva. U tom periodu
nije objavio ni jedno jedino delo.
Za Tomohika Amadu, koji je pažnju javnosti privukao kao sjajan moderan
slikar i sa velikim očekivanjima za budućnost otišao na studije čak u Beč,
punih šest godina provesti u tišini i biti zaboravljen u glavnim umetničkim
krugovima, sigurno nije bilo jednostavno. Ali on nije bio čovek koji se da lako
obeshrabriti. Kada je objavljen kraj tog dugog rata, u vreme kada su ljudi
vodili borbu da se izdignu iz tog haosa, ponovo rođeni Tomohiko Amada
iznova je debitovao kao mlada nada japanskog stila slikarstva. Tada je polako
počeo da objavljuje jedno po jedno delo koje je naslikao za vreme rata. Bili su
to dani kada su mnogi poznati slikari usred rata slikali hrabra dela u skladu s
nacionalnom politikom, preuzevši odgovornost i nametnutu ćutnju, u osami iz
nužde, pod budnim nadzorom okupacionih snaga. Upravo je zbog toga njegov
rad privukao pažnju javnosti kao krupna šansa za reformu japanskog
slikarstva. Drugim rečima, vremena su postala njegov saveznik.
U njegovoj daljoj biografiji nema više ničega što bi trebalo spomenuti.
Njegov život je nakon postignutog uspeha postepeno postajao dosadan.
Naravno, ima onih umetnika koji nakon postignutog uspeha punom brzinom
hrle u spektakularnu propast, ali u slučaju Tomohika Amade nije bilo tako.
Osvojio je bezbroj priznanja (odlikovanje za kulturu je odbio da primi navevši
kao razlog da će mu to „odvratiti pažnju“) i postao je poznat široj javnosti.
Cena njegovih slika skakala je iz godine u godinu i brojni njegovi radovi bili su
izloženi u javnim prostorima. Imao je veliki ugled i u inostranstvu. Tačno je u
tom trenutku uplovio u mirne vode. Ali on lično se uopšte nije pojavljivao na
sceni. Odbijao je da prihvati bilo kakav zvanični položaj. I kad je dobijao
pozive, nije se odazivao, bez obzira na to da li su bili u zemlji ili inostranstvu.
Zavukao se u kuću u brdima kraj Odavare (ovu u kojoj ja trenutno živim) i
posvetio se stvaranju do mile volje.
Danas on ima devedeset dve godine, smešten je u domu za negu u
Izukogenu, u takvom stanju da ne zna da razlikuje operu od tiganja.
Monografiju sam zatvorio i vratio je na pult biblioteke.

Kad god je dan bio vedar, posle večere bih izašao na terasu, legao na
ligeštul i ispijao belo vino. Gledajući u blistave zvezde kako svetlucaju na jugu

49
neba, razmišljao bih o lome postoji li neka pouka koju bi trebalo da izvučem iz
života Tomohika Amade. Normalno, sigurno da postoji bar nekoliko stvari
koje od njega treba da naučim. Jedna od njih je imati hrabrost da se bez
bojazni prihvati promena načina života i shvatiti značaj toga da vreme bude
tvoj saveznik. I, s druge strane, izgraditi sopstveni karakterističan stil i
originalne teme stvaralaštva. To naravno nije lako. Ali da bi čovek živeo kao
stvaralac, to je nešto za šta on mora biti sposoban, bez obzira na sve. I to po
mogućstvu pre nego što napuni četrdeset godina…
Ali, šta je to Tomohiko Amada doživeo u Beču? Da li je lamo bio svedok
svakakvih prizora? I šta ga je navelo na to da odluči da zauvek odbaci slikanje
uljanom tehnikom? Zamišljao sam priliku mladog Tomohika Amade kako
hoda ulicama Beča u kojima se vijore crveno-crne zastave sa kukastim
krstovima. Iz nekog razloga, zamišljam ga u zimu.
Na sebi ima debeli kaput, oko vrata šal i na glavu nabijen kačket. Lice mu
se ne vidi. Pod susnežicom koja upravo počinje, ulični tramvaj skreće iza ugla i
ide ka njemu. On hoda i ćutke samo izdiše beli dah koji se oblikuje u vazduhu.
U zagrejanim kafeima građani ispijaju kafu s rumom.
Pokušao sam da uporedim prizore Japana iz razdoblja Asuka, koje je
slikao kasnijih godina, sa onim starim prizorima sa ulica Beča. Ali koliko god ja
upregao svoju moć imaginacije, među njima nisam uspeo da uvidim nijednu
sličnost.

Zapadna strana terase gledala je na usku dolinu, dok je sa njene suprotne

strane bio brdski venac manje-više iste visine kao sa moje strane. Na toj padini
stajalo je nekoliko na komotnoj udaljenosti izgrađenih kuća, obavijenih
bujnim zelenilom. Dijagonalno od kuće u kojoj sam živeo, desno je bila vrlo
upadljiva velika moderna kuća. Ta kuća od belog betona, obilato zastakljena
plavim nijansiranim prozorima tu na samom vrhu brda, koju bi najprikladnije
bilo nazvati „palatom“, odavala je utisak otmenosti i luksuza. Bila je to
dvospratnica koja je pratila nagib padine. Mora da ju je projektovao neki
vrhunski arhitekta. Taj kraj je oduvek bio prepun vila, ali je u toj kući
očigledno neko živeo preko cele godine, jer su joj prozori svake večeri bili
osvetljeni. Naravno, moguće je da su se svetla automatski uključivala na
tajmer, radi prevencije provale. Ali, ja sam pretpostavljao da to ipak nije
slučaj, jer su se palila i gasila u različito vreme. S vremena na vreme svi njeni
prozori bleštali su kao izlozi na bulevarima, a ponekad su samo blede
baštenske svetiljke ostajale da svetle dok bi cela kuća utonula u noćnu tamu.
Na terasi (nalik na brodsku palubu) koja je gledala na moju stranu,
povremeno sam mogao da vidim neku ljudsku priliku. Često sam u sumrak

50
viđao figuru te osobe. Nisam uspevao da ustanovim da li je muškarac ili žena.
Silueta te osobe je bila sitna, a onako skoro uvek osvetljena s leđa, pretvarala
se u najobičniju senku. Samo, po obrisima i kretanju te siluete, pretpostavljao
sam da je u pitanju muškarac. Osoba je uvek bila sama. Ili možda samo nije
imala porodicu.
Kakva to osoba živi u toj kući? Zaludan, zamišljao sam svašta. Živi li ta
osoba sama samcita na tom pustom brdu? Cime se bavi? Sasvim je sigurno da
u toj palati zastakljenoj otmenim staklima vodi neki prefinjen, slobodan život.
Jer se sa ovakvog udaljenog mesta sigurno ne prevozi svaki dan na posao u
glavnom gradu. Verovatno ima uslove da se ne brine o tome od čega će živeti.
A opet, i kada se sa suprotne strane doline pogleda preko puta na ovu stranu –
verovatno izgleda kao da i ja dane lagodno provodim sam, ne brinući ni o
čemu. Sve lepo izgleda kada se gleda izdaleka.
Prilika se i te večeri pojavila. Sedeći na stolici na terasi baš kao i ja, bila je
skoro nepomična. Činilo se da isto kao i ja posmatra zvezde kako trepere na
nebu i o nečemu razmišlja. Verovatno o nečemu na šta nema odgovora, ma
koliko čovek o tome teoretisao. Tako je to izgledalo u mojim očima. U ma
koliko povlašćenim uslovima čovek bio, uvek ima o čemu da teoretiše. Digao
sam svoju vinsku čašu i tom čoveku s druge strane doline poslao tajni
solidarni pozdrav.

U tom trenutku, naravno, nisam mogao ni da zamislim da će taj čovek

ubrzo potom ući u moj život i potpuno promeniti put kojim sam krenuo. Da
njega nije bilo, sigurno me toliko toga nikad ne bi snašlo, ali u isto vreme, da
njega nije bilo, možda bih neprimetno skončao u tami.
Sad kada se osvrnem na to, naš život mi se čini vrlo misterioznim. Pun je
neverovatno čudnih slučajnosti i nepredvidljivo iskrivljenih razvoja događaja.
Ali u trenucima kada se oni zapravo odvijaju, ma koliko budno motrio sve oko
sebe, čovek u njima najčešće ne nalazi baš ništa čudno. Možda u
nezaustavljivoj svakodnevici oni u našim očima izgledaju kao nešto što se
apsolutno podrazumeva, što se sasvim i u >rmalno dešava. A zapravo su
možda potpuno nelogični.
Ipak, to da li su logični ili nisu, nismo u stanju stvarno da uvidimo sve dok
ne prođe izvesno vreme.
Uopšte uzev, međutim, bez obzira na to jesu li logični ili nisu, jedino što u
većini slučajeva na kraju ispolji ikakav smisao jeste ishod. Ma sa čijeg
stanovišta da se posmatra, ishod je nešto što očigledno zaista postoji i što ima
nekakav uticaj. Samo, nije lako ustanoviti koji je to uzrok doneo određeni
ishod. Ne možeš ga staviti na dlan i pokazivati ga ljudima. Naravno, nekakav

51
uzrok obavezno postoji. Nema ishoda bez uzroka. Kao što ne možeš da
napraviš omlet a da ne razbiješ jaja. I onda to ide lančano, kao domine: prva
domina (uzrok) najpre obori susednu, a zatim ta sruši onu sledeću (koja je
opet uzrok), pa ta sledeća sruši narednu. I tako se ta lančana reakcija proteže
u nedogled, a da ti na kraju više i ne znaš šta je bio onaj prvobitni uzrok. Ili ti
postane svejedno. Ili to, ili više i ne želiš da saznaš. A onda se cela priča završi
na tvom zaključku da je tu popadala gomila domina. I moja će priča od ovog
trenutka nadalje verovatno krenuti baš u tom pravcu.
U svakom slučaju, ono što prvo moram da ispričam, odnosno prve dve
domine koje moram da spomenem jesu moj zagonetni sused koji je živeo na
brdu s druge strane doline i slika pod nazivom Ubistvo Komtura. Ali pre svega,
da kažem nešto o slici.

52
 5

On više ne diše, udovi su mu hladni

Prvo što me je začudilo otkad sam počeo da živim u ovoj kući jeste
činjenica da nigde u njoj nije bilo ničeg što bi se dalo nazvati slikom. I to ne
samo da slika nije bilo na zidovima – ni jedne jedine slike nije bilo ni u šupi, ni
u ormarima. Dakle, ne samo da nije bilo slika Tomohika Amade, već Ili bilo kog
drugog autora. Zidovi prostorija ostavljeni su potpuno goli. Nisam mogao da
pronađem čak ni rupe od eksera na koje bi se mogao zakačiti ram. Svi slikari
koje poznajem vole da im slike budu manje ili više u blizini. Imaju i sopstvene i
tuđe slike. Nisu toga ni svesni, a već su nakupili razne slike i okružili se njima.
Kao kad čistiš sneg, a on samo pada i nakuplja se.
Kad sam Masahika Amadu pozvao telefonom nekim sasvim drugim
povodom, usput sam ga pitao za to. Kako to da u ovoj kući nema nikakvih
slika? Je l’ ih neko odneo, ili je tako bilo oduvek?
„Otac nije voleo da čuva svoje slike“, rekao je Masahiko. „Čim bi završio
sliku odmah bi pozvao trgovca umetninama i predao mu je, a one koje mu se
nisu svidele kad su bile gotove spaljivao je u peći za spaljivanje smeća u
dvorištu. Zbog toga i nije ništa čudno da nijedna očeva slika nije sačuvana u
kući.“
„Nije imao ni tuđe slike?“
„Imao ih je četiri-pet. Neke stare radove Matisa i Braka. Sve su malih
formata, slike koje je kupio u Evropi pre rata.
A pošto ih je nabavio preko poznanika, izgleda da nisu bile ni toliko skupe
u vreme kada ih je on kupio. Naravno, sada imaju prilično veliku vrednost.
Kada je otac primljen u dom, te slike sam dao na čuvanje jednom bliskom
trgovcu umetninama. Nisam smeo da ih ostavim u praznoj kući. Mislim da ih
drži u nekom trezoru za umetnička dela opremljenom rashladnim uređajem.
Osim tih slika, ja u toj kući nijednu drugu nikad nisam video. Da budem iskren,
moj otac nije baš mnogo voleo svoje kolege. A naravno, ni kolege nisu mnogo
volele njega. Najblaže rečeno, bio je vuk samotnjak, a ako bih se još grublje
izrazio – bio je otpadnik.“

53
 „Tvoj otac je u Beču boravio od 1936. do 1939. godine, je l’ tako?“
„Aha, trebalo bi da je tamo bio dve godine. Mada nisam siguran zašto mu
je odredište bio baš Beč. Svi njegovi omiljeni slikari bili su Francuzi.“
„I onda, kada se vratio u Japan, iznenada je napravio zaokret ka
japanskom stilu slikarstva“, rekao sam. „Šta li ga je navelo da donese tako
krupnu odluku? Da li mu se za vreme boravka u Beču nešto desilo?“
„Da, to i jeste misterija. Otac nije baš mnogo govorio o tom periodu kada
je bio u Beču. Povremeno bi mi ispričao neke nevažne stvari. Pričao mi je o
bečkom zoološkom vrtu, o hrani, o operi. Ali, bio je škrt na rečima kada se
radilo o njemu lično. A ja se nisam usuđivao da ga pitam. Nas dvojica smo već
napola živeli svako za sebe i viđali smo se samo s vremena na vreme. On je
meni bio više kao neki ujak koji mi povremeno dolazi u posetu nego što mi je
bio otac. Još od vremena kada sam išao u nižu srednju školu, on je polako
postajao sve sumorniji i ja sam počeo da izbegavam da s njim dolazim u dodir.
Ništa me nije posavetovao ni kada sam se upisao na akademiju. Ne mogu baš
da kažem da su nam odnosi u kući bili složeni, ali ni da smo bili normalna
porodica. Manje-više razumeš o čemu govorim?“
„Da, uglavnom.“
„U svakom slučaju, očeva sećanja na prošlost sada su već nestala. Ili su
potonula duboko, na dno nekog mulja. Što god da ga pitam, on mi ne odgovara.
Ne zna ni ko sam. Verovatno ne zna ni ko je on sam. Možda je trebalo više da
ga pitam pre nego što je takav postao. Na to ponekad pomislim. Ali, sada je
kasno.“
Masahiko je nakratko zaćutao, kao da se zamislio, ali je ubrzo progovorio.
„A zbog čega te to zanima? Da li postoji neki povod što si se zainteresovao za
mog oca?“
„Ne, nije to u pitanju“, rekao sam. „Jednostavno, otkad živim u ovoj kući,
kao da u mnogo čemu osećam neku senku tvog oca. Osim toga, pročitao sam
malo o njemu u biblioteci.“
„Neku senku mog oca?“
„Nekakve ostatke njegovog prisustva, valjda.“
„I od toga ti se ne diže kosa na glavi?“
Odmahnuo sam glavom u telefonsku slušalicu. „Ne, uopšte. Samo, kao da
se prisustvo čoveka Tomohika Amade nekako još oseća tu negde. U vazduhu.“
Masahiko se ponovo nakratko zamislio. A zatim je rekao: „Moj otac je tu
dugo živeo i mnogo je tu radio. Možda je njegovo prisustvo zaista i ostalo tu
negde. Pa dobro, delimično i iz tog razloga, da budem iskren, baš i ne volim da
sam svraćam u tu kuću.“
Slušao sam ga, ništa ne govoreći.

54
 Masahiko je rekao: „Mislim da sam ti to i ranije spomenuo, ali za mene je
Tomohiko Amada bio samo jedan mrzovoljan matorac. Stalno se zavlačio u
svoj radni prostor i slikao, onako ozbiljnog izraza na licu. Slabo je govorio,
nisam znao šta mu je u glavi. Kad god smo bili pod istim krovom, majka me je
večito upozoravala: 'Ne smeš da ometaš oca dok radi'. Nisam smeo ni da trčim
naokolo, ni da budem glasan. Možda je on bio poznat čovek i slikao izvanredna
drla, ali za jedno dete on je predstavljao najobičniju nepriliku. A kasnije, kada
sam se i sam opredelio za umetnost, MAC mi je u izvesnom smislu postao
breme. Kad god bih spomenuo svoje ime, pitali bi me da li sam u srodstvu sa
onim Tomohikom Amadom, ili nešto tome slično. Mnogo sam razmišljao o
tome da li da promenim ime. Sad kada razmišljam o tome, mislim da nije bio
toliko rđav čovek. Verovatno se on trudio da me voli na neki svoj način. Ali nije
bio čovek koji dete otvoreno obasipa ljubavlju. No dobro, tu nema pomoći.
Njemu je slikanje bilo na prvom mestu. Takvi su umetnici, valjda.“
„Verovatno“, rekao sam.
„Ja izgleda nikad neću biti umetnik“, rekao je Masahiko Amada sa
uzdahom. „Moguće je da je to sve što sam naučio od oca.“
„Otac ti verovatno nije govorio o tome da se u mladim danima zabavljao i
radio što god mu se prohtelo?“
„Aha, kad sam porastao, tome već više nije bilo ni traga, ali on se izgleda
dobro provodio kad je bio mlad. Bio je visok i lep, sin bogataša i talentovan
slikar. Nije bilo razloga da se žene ne lepe za njega. A i on je bio ženskaroš.
Izgleda da je tu bilo i onih situacija koje je porodica morala da rešava
potplaćivanjem. Ali rođaci su govorili da se on sa studija u inostranstvu vratio
kao promenjen čovek.“
„Promenjen čovek?“
„Po povratku u Japan, moj otac je prestao da se provodi, zavlačio se u
kuću i počeo da se posvećuje svom slikanju. Postao je izgleda i krajnje
nedruštven. Pošto se vratio u Tokio, dugo je vodio samački život, a onda se
iznenada, u trenutku kada je već bio u stanju da se izdržava samo od slikanja,
oženio daljom rođakom iz svog rodnog mesta. Kao da je počeo da svodi račune
u životu. Oženio se prilično kasno. A onda sam se rodio ja. Da li se zabavljao i s
drugim ženama otkad se oženio, to već ne znam. U svakom slučaju, onog
razuzdanog zabavljanja tada već više nije bilo.“
„To je bila prilično velika promena.“
„Aha, samo što je ta promena po očevom povratku u zemlju veoma
obradovala njegove roditelje. Njegove veze sa ženama više im nisu pravile
neprijatnosti. Ali, šta se u Beču dešavalo i zbog čega je on napustio moderno
slikarstvo i okrenuo se japanskom, to verovatno niko od rodbine ne bi znao da

55
mi kaže čak ni da ih pitam. O tome je otac ćutao kao zaliven, kao neka
zatvorena školjka na dnu mora.“
Čak i kada bi tu ljušturu čovek razvalio, video bi da unutra sada više nema
ničeg. Zahvalio sam Masahiku i prekinuo vezu.

Tu sliku Tomohika Amade pod čudnovatim naslovom „Ubistvo Komtura“

pronašao sam sasvim slučajnim sticajem okolnosti.
S vremena na vreme usred noći na tavanu iznad spavaće sobe čulo se tiho
šuškanje. Isprva sam mislio da se neki miš ili veverica zavukla na tavan. Ipak,
taj se zvuk jasno razlikovao od tapkanja nožica nekog sitnog glodara. I puzanje
zmije zvuči drugačije. Na izvestan način ličio mi je na gužvanje masnog papira.
Nije bio dovoljno glasan da ne bih od njega mogao da spavam, ali me je ipak
uznemiravala pomisao da u kući postoji nešto meni nepoznatog porekla.
Možda je u pitanju bila neka kućna štetočina.
Pretražujući svud po kući na kraju sam otkrio da na tavanici ugradnog
ormara na kraju gostinske spavaće sobe postoji otvor koji je vodio na tavan.
Vratanca na otvoru bila su oblika kvadrata, veličine otprilike osamdeset sa
osamdeset centimetara. Doneo sam aluminijumske merdevine iz šupe, i sa
baterijskom lampom u ruci pritisnuo taj poklopac i otvorio ga. A zatim sam
bojažljivo proturio glavu kroz otvor i osvrnuo se unaokolo. Tavan, mnogo
prostraniji nego što sam mislio, bio je u polumraku. S desne i leve strane
postojao je po jedan mali otvor za ventilaciju, odakle je prodirala slabašna
dnevna svetlost. Baterijskom lampom sam osvetlio tavan s kraja na kraj, ali
nisam spazio ništa. U svakom slučaju, ništa što se mrda. Odmah sam se kroz
otvor popeo na tavan.
U vazduhu se osećao prašnjav miris, ali ne toliko da je bilo neprijatno.
Izgleda da je ventilacije bilo dovoljno da se ne nakupi ni previše prašine na
podu. Nisko iznad moje glave protezalo se nekoliko velikih debelih greda, ali
ipak sasvim dovoljno visoko da mogu uspravno da hodam. Pažljivo sam
krenuo napred, proučavajući ta dva otvora za ventilaciju. Oba su bila
zatvorena žičanom mrežom, da životinje ne bi mogle da se zavlače unutra, s
tim što je mreža na severnom otvoru bila probušena. Možda se pokidala
sasvim prirodno, tako što je nešto udarilo u nju. Ili je neka životinja
pokušavajući da uđe unutra uspela da je probuši. U svakom slučaju, na mreži
je postojala taman tolika rupa da kroz nju manja životinja lako može da se
provuče.
U tom trenutku spazio sam krivca za ono šuškanje u noćnim satima. Krio
se u toj prašnjavoj tami. Bila je to jedna mala siva sova. Sovine oči su bile
zatvorene i izgledala je kao da spava. Isključio sam baterijsku lampu i stao sa

56
malo izdvojenog mesta tiho da je posmatram da je ne bih uplašio. To mi je bilo
prvi put da sovu gledam izbliza. Više mi je ličila na mačku s perjem nego na
pticu. Prelepo stvorenje.
Možda sova dane tu provodi u miru, a onda kad padne veče izađe kroz
ventilacioni otvor i po brdu traži plen. Verovatno je zvuk koji se čuo kada ona
prolazi kroz otvor bio ono što me je probudilo. Nema ničeg lošeg u tome.
Povrh toga, ako je sova tu, nema bojazni da će se miševi ili zmije tu naseliti.
Prema toj sovi spontano sam osetio naklonost. I jedno i drugo smo sasvim
slučajni stanari ove iznajmljene kuće. Neka ostane na tavanu koliko god želi.
Izvesno vreme sam se divio sovi, a zatim sam na prstima krenuo nazad. Tačno
u tom trenutku sam kraj vratanaca pronašao nešto veliko i umotano.
Na prvi pogled sam pretpostavio da je to umotana slika. Bila je veličine
otprilike metar sa metar i po, čvrsto zamotana u smeđi pakpapir i više puta
obmotana kanapom. Osim nje, na tavanu nije postojalo ništa drugo. Samo
bleda sunčeva svetlost koja je dopirala kroz ventilacioni otvor, siva sova koja
je stajala na gredi i jedna zamotana slika, uspravijena uza zid. U tom spoju bilo
je nečeg bajkovitog, nečeg očaravajućeg.
Meko sam, uz mnogo pažnje podigao taj paket. Nije bio težak. Bila je to
težina slike u običnom ramu. Na papiru kojim je bila obmotana uhvatio se
tanak sloj prašine. Kao da je bila davno ostavljena tu, nikad neviđena tuđim
očima. Za kanap je žicom čvrsto bila zakačena jedna pločica na kojoj je plavom
hemijskom bilo ispisano: „Ubistvo Komtura“. Rukopis je odavao snažan
integritet onoga kome je pripadao. Verovatno je to bio naslov dela.
Razlog zbog koga je samo ta usamljena slika bila ostavljena na tavanu,
kao da je sakrivena, meni naravno nije poznat. Pokušao sam da razmislim šta
je moglo do toga da dovede. Ako razmišljam logično, ostavljena je u onakvom
stanju kakvo joj dolikuje. To je bila kuća Tomohika Amade i ta slika je bez
sumnje pripadala njemu (verovatno ju je on sam i naslikao), a zatim ju je on iz
nekih svojih ličnih razloga tu sakrio da je niko ne bi video. Ako uzmem da je to
tako, onda je u redu što je ostavljena da stoji na tavanu zajedno sa sovom. To
nije nešto u šta ja treba da se mešam.
Ali, iako sam shvatao o čemu se radi, nisam uspevao da suzbijem
znatiželju koja je počela da se budi u meni. Posebno su me privlačile reči:
„Ubistvo Komtura“ koje su (po svemu sudeći) bile naslov te slike. Kakva li je to
slika? Zbog čega je Tomohiko Amada tu sliku – i to samo nju – sakrio na tavan?
Uzeo sam taj paket u ruke i probao da vidim da li ću moći da ga proturim
kroz ulaz na tavan. Logično gledano, nema razloga da slika koju je neko uspeo
da odnese na tavan ne može sa njega i da se snese. Takođe, ne postoji drugi
otvor koji bi vodio gore. Ali, rešio sam za početak da to probam i da izvedem.

57
Kao što sam i mislio, uspela je za dlaku da prođe kroz kvadratni otvor po
dijagonali. Zamislio sam Tomohika Amadu kako nosi tu sliku na tavan. Mora
da je u tim trenucima bio potpuno sam, sa nekom tajnom na duši.
Mogao sam sasvim živo da zamislim taj prizor, kao da sam ga video
svojim očima.
Tomohiko Amada se sada verovatno ne bi ljutio kada bi znao da sam tu
sliku spustio sa tavana. Njegova je svest sada u dubokom stanju meteža – da se
poslužim rečima njegovog sina: u takvom stanju da „ne razlikuje operu od
tiganja“. On više nikada neće moći da se vrati u ovu kuću. Osim toga, ako je tu
sliku samo ostavio na tavanu sa probušenom mrežom na otvoru za ventilaciju,
nije isključeno da bi je jednog dana progrizao neki miš ili veverica. Ili bi je
pojeli moljci. A ako je to zaista bila slika Tomohika Amade, to bi onda bio
nemali gubitak za kulturu.
Spustio sam taj paket na policu u ormaru, mahnuo sovi koja je i dalje
šćućurena stajala na gredi, sišao dole i zatvorio poklopac na otvoru.

Ipak, sliku nisam odmah razmotao. Ostavio sam taj u smeđi papir
zapakovan paket nekoliko dana da stoji uspravljen uza zid u ateljeu. Sedeo bih
na podu i samo besciljno zurio u njega. Nikako nisam mogao da zaključim da li
će biti u redu ako ga sam na svoju ruku budem raspakovao. On je bio nečija
tuđa svojina, i ma kako blagonaklono ja o tome razmišljao, nisam imao pravo
da ga raspakujem samo zato što sam ja tako hteo. Ako već želim to da učinim,
trebalo bi bar da dobijem dozvolu od njegovog sina, Masahika Amade. Ipak, iz
meni nepoznatog razloga, nisam uspevao da nateram sebe da Masahiku
obznanim postojanje te slike. Imao sam osećaj da je to nešto sasvim lično, što
je bilo samo između mene i Tomohika Amade. Ne mogu da objasnim zbog čega
mi se javila tako čudna pomisao. Ali uglavnom, tako sam se osećao.
Pošto sam u tu, u hartiju za pakovanje uvijenu, kanapom čvrsto uvezanu
sliku (ili nešto što mi je ličilo na sliku) zurio toliko dugo da sam je maltene
probušio pogledom, posle dugog premišljanja, konačno sam doneo odluku da
je izvadim. Moja je radoznalost bila upornija i daleko je prevazišla jačinu
osećanja pristojnosti i poštovanja zdravog razuma. Ni sam ne mogu da
razlučim da li je ta znatiželja bila profesionalna, ili pak čista ljudska
radoznalost. U svakom slučaju, nisam mogao da izdržim da ne vidim šta se
unutra nalazi. Baš me briga i ako neko bude prstom upro u mene, rešio sam.
Doneo sam makaze i presekao čvrsto zategnuti kanap. A zatim sam razmotao
smeđu hartiju. Raspakovao sam je pažljivo i polako, tako da mogu ponovo da
je zapakujem ako bude potrebno.

58
 Ispod više slojeva smeđeg papira bila je slika u jednostavnom ramu,
umotana u meku belu tkaninu nalik na saraši5. Polako sam je razmotavao.
Mirno i pažljivo, kao da skidam zavoj čoveku koji je pretrpeo teške opekotine.
Pod tom belom tkaninom, kao što sam i predvideo, pojavila se slika u
tradicionalnom japanskom stilu. Imala je oblik pravougaonika veće širine
nego dužine. Podigao sam je na policu i malo se odmakao da je pogledam.
Nisam imao nikakvu sumnju da je ona bila delo Tomohika Amade. Bila je
naslikana nepogrešivo u njegovom stilu, njegovom jedinstvenom tehnikom. Sa
onim njegovim smelim prazninama i dinamičnom kompozicijom. Prikazani na
njoj bili su muškarci i žene izgleda tipičnog za razdoblje Asuka6. U odeći i sa
frizurama iz te ere. Samo, ta slika me je potpuno šokirala. Na njoj je bila
prikazana toliko nasilna scena da sam progutao knedlu.
Koliko je meni poznato, Tomohiko Amada uglavnom nije slikao slike sa
agresivnim motivima. Tačnije rečeno, nikad. Većina njegovih slika bila je
nežna i mirna, takva da izaziva nostalgiju. Bilo je među njima povremeno i
slika koje su prikazivale istorijske događaje, ali su se ljudske figure koje su se
mogle videti na njima uklapale u taj stil. Ljudi u tim davnim vremenima žive u
slozi, u okviru bliskih zajednica, u raskošnoj prirodi. Ego se tu najčešće utapa u
kolektivnu volju zajednice, ili pak u blagu sudbinu. A krug njihovog sveta je tih
i zatvoren. Pitam se da li je za njega taj svet predstavljao utopiju. Stalno je
slikao taj svet iz davnina, sagledavajući ga iz različitih uglova i iz različitih
perspektiva. Takav stil slikanja kritičari su često nazivali „negacijom
modernog vremena“ i „restauracijom davnih vremena“. Među njima je
naravno bilo i onih koji su ga kritikovali, nazivajući ga „begom od stvarnosti“.
U svakom slučaju, nakon povratka iz Beča u Japan, on je odbacio modernistički
pravac u slikanju i zatvorio se sam u taj spokojni svet. Bez ijedne reči
objašnjenja ili opravdanja.
A na toj slici pod naslovom „Ubistvo Komtura“ tekla je krv. I to vrlo
realistična reka krvi. Dva muškarca se bore, u rukama su im teški mačevi iz
onog doba. Po svemu sudeći, odvija se dvoboj. Jedan protiv drugog bore se
jedan mladić i jedan stariji muškarac. Mladi muškarac zabada mač duboko u
grudi starog čoveka. Mladić ima tanke crne brkove i usku svetlozelenu odeću
na sebi. Starac je u beloj odori i ima gustu sedu bradu. Oko vrata ima nisku
perli. Mač mu ispada iz ruke, ali još nije pao na tlo. Krv lipti iz njegovih grudi.
Oštrica mača mora da mu je probila aortu. Krv boji njegovu belu odoru u

5 Pamučna tkanina koja se obmotava oko grudi kao neka vrsta steznika i nosi ispod kimona. – Prim.
prev.
6 Period u japanskoj istoriji i umetnosti koji obuhvata drugu polovinu VI veka i VII vek n. e. – Prim.

prev.

59
crveno. Usta su mu iskrivljena od bola. Njegove razrogačene oči, pune žaljenja,
zure u prazno. On shvata da je poražen. Ali pravi bol još ne dolazi.
Pogled mladog muškarca jezivo je hladan. Njegove oči fiksiraju
protivnika. U tom pogledu nema ni kajanja, ni trunke oklevanja ili straha, ni
najmanjeg uzbuđenja. Jedino što njegove zenice hladno vide jeste nečija
nastupajuća smrt i sopstvena nesumnjiva pobeda. Potoci krvi samo su dokaz
za to. Oni u njemu ne izazivaju nikakve emocije.
Da budem iskren, do sada sam japanski stil slikarstva doživljavao kao
umetničku formu koja prikazuje prilično statičan, formalan svet. Njegovu
tehniku i materijale pojednostavljeno sam smatrao nepodesnim za izražavanje
snažnih emocija. Mislio sam da je to svet koji nema veze sa mnom. Ali, s tim
Ubistvom Komtura Tomohika Amade pred svojim očima, odlično sam razumeo
da je to bila samo moja predrasuda. U toj sceni žestokog dvoboja koji živote
dva muškarca stavlja na kocku, onakvoj kako ju je oslikao Tomohiko Amada,
bilo je nečeg što će posmatraču duboko uzdrmati srce. Pobednik i poraženi
čovek. Čovek koji probada mačem i probodeni čovek. Mene je privlačio upravo
taj jaz između njih. U toj slici bilo je nečeg posebnog.
Osim njih, na slici je bilo i nekoliko osoba koje izbliza budno motre taj
dvoboj. Jedna od njih je mlada žena u elegantnom snežnobelom kimonu. U
podignutoj kosi nosi veliki ukras. Jednu ruku je prinela blago otvorenim
ustima. Izgleda kao da je udahnula vazduh ili da se sprema da vrisne iz sveg
glasa. Njene prelepe oči širom su otvorene.
Bio je tu i još jedan mladi muškarac. Odeća mu baš i nije naočita. Tamna
je, bez ornamenata, praktična odeća. Na nogama ima jednostavne sandale od
trske. Izgleda kao sluga ili nešto tome slično. Za pojasom nema pravi, već samo
neki kraći mač. Nizak je i zdepast, na licu ima retku bradu. A u levoj ruci nosi
nekakvu svesku, tačno onako kako bi u današnje vreme neki službenik nosio
mapu sa štipaljkom. Desnu ruku pružio je uvis, kao da će za nešto da se uhvati.
Ali ta ruka se ne hvata ni za šta. Iz scene se ne da zaključiti da li je on sluga
starca, sluga mladića, ili pak sluga te žene. Sve što se može iz nje shvatiti jeste
da je dvoboj usledio nakon veoma brzog sleda događaja, kao i da ga ni žena ni
sluga nipošto nisu mogli predvideti. Na njihovim licima se vidi apsolutno
zaprepašćenje.
Od njih četvoro nije iznenađen samo jedan čovek – samo mladi ubica.
Njega verovatno ništa i ne može iznenaditi. On nije rođeni ubica, niti uživa u
tome da ubija ljude. Pa ipak, on ne preza od toga da nekoga liši života zarad
svog cilja. On je mlad muškarac, zapaljen za svoje ideale (mada ne znam kakvi
su to ideali), puca od snage. Uz to, zna veštinu rukovanja mačem. Gledati
starog čoveka koji je prešao zenit svog života kako gine od njegove sopstvene

60
ruke, za njega nije bilo nimalo iznenađujuće. To je za njega pre prirodna,
logična stvar.
A zatim, tu je i još jedan čudan svedok. Njegova figura je smeštena u donji
levi ugao platna, dodata tu kao neka fusnota u tekstu. Kroz poluotvoreni
poklopac na tlu jedan muškarac je promolio glavu. Taj poklopac kvadratnog
oblika izgledao je kao da je načinjen od drveta. Podsetio me je na onaj
poklopac koji stoji na ulazu za tavan. I oblik i veličina su mu bili istovetni.
Muškarac je odatle posmatrao figure ljudi koji su stajali na zemlji.
Rupa na tlu? Četvrtasti šaht? Ma kakvi. U eri Asuka nije postojala
kanalizacija. Uz to, prostor na kome se odvijao dvoboj bio je otvoren, neka
čistina bez igde ičega. U pozadini je bio naslikan samo jedan bor sa nisko
spuštenim granama. Zašto bi na takvom tlu postojala rupa? To nema nikakve
logike.
Povrh toga, muškarac koji je provirivao iz rupe bio je vrlo neobičnog
izgleda. Lice mu je bilo čudnovato duguljasto, kao krivi patlidžan. Bio je sav
zarastao u crnu bradu, razbarušene duge kose. Ličio je i na neku skitnicu, ali i
na nekog pustinjaka odsečenog od sveta. Izgledao je pomalo i kao da je
dementan. Međutim, imao je tako oštar sjaj u očima da je delovao lucidno.
Tačnije, to nije izgledalo kao lucidnost stečena intelektom, već kao nešto
slučajno izazvano nekom vrstom devijacije – a možda i ludila. Odeću nisam
mogao da mu razaznam. Sve što sam ja uspevao da vidim bila je njegova glava,
od vrata naviše. I on motri kako se odvija dvoboj. Ipak, ne čini se da ga taj
razvoj događaja posebno iznenađuje. Izgleda više kao da jednostavno
posmatra to što se dogodilo kao nešto što je moralo da se dogodi. Ili kao da se
uverava, za svaki slučaj, u detalje tog događaja. Ni mlada žena ni sluga ne
primećuju prisustvo tog čoveka duguljastog lica iza svojih leđa. Njihovi su
pogledi prikovani za žestoki dvoboj. Nijedno od njih se ne osvrće iza sebe.
Ko li je taj čovek? Zašto se on u tim davnim vremenima krije pod
zemljom? S kojim li je ciljem Tomohiko Amada namerno u ugao platna ubacio
tog neobičnog, misterioznog čoveka, silom narušivši ravnotežu kompozicije
slike?
A zatim, zbog čega je tom delu dao naslov Ubistvo Komtura? Na toj slici
jeste prikazano ubistvo neke ličnosti na visokom položaju. Pa ipak, kako god
da pogledam, izgled starog čoveka u odeći iz davnina ne odgovara tom zvanju
„komtura“7. Titula „komtura“ definitivno potiče iz srednjovekovne Evrope, ili
iz ranog modernog doba. U istoriji Japana takvo zvanje ne postoji. Uprkos

7 komtur (fr.) – zapovednik viteškog reda – Prim. prev.

61
tome, Tomohiko Amada je svom delu dao taj naslov čudnovatog prizvuka,
Ubistvo Komtura. Za to mora da postoji neki razlog.
Bilo je nečega, međutim, u toj reči „komtur“ što je osvežilo moje
pamćenje. Setio sam se da sam je već čuo. Pošao sam tragom svog sećanja, kao
da povlačim neku tanku nit. Siguran sam da sam tu reč video ili u nekoj knjizi,
ili u drami. I to u nekom vrlo poznatom delu. Negde…
A onda mi je sinulo. Čuo sam je u Mocartovoj operi Don Đovani. Jeste, na
početku te opere postoji scena „ubistva Komtura“. Otišao sam do police s
pločama u dnevnoj sobi, izvadio kutiju sa kompletom ploča opere Don Đovani i
letimično pročitao libreto. On mi je potvrdio da ubijeni u uvodnoj sceni jeste
„Komtur“. On nema ime – naveden je samo kao Komtur.
Libreto opere napisan je na italijanskom jeziku i stari čovek ubijen na
samom početku nazvan je „Komendatore“ (Il Commendatore). Neko je taj
termin preveo kao „komtur“, pa se tako ta reč ustalila. Ne znam tačno kom bi
to današnjem položaju ili funkciji odgovarao „komendatore“. U onih nekoliko
napisa na kutiji sa kompletom ploča o tome ne piše nikakvo objašnjenje. U toj
operi on je bezimen, samo „Komtur“ i njega, kao jednu od glavnih uloga, u
uvodnom činu ubija lično Don Đovani. Na samom kraju opere, Komtur se,
pretvoren u pokretnu zlokobnu statuu, ukazuje pred Don Đovanijem i vodi ga
u pakao.8
Kad malo bolje razmislim, potpuno je očigledno. Lepi mladić naslikan na
toj slici je razvratnik Don Đovani (na španskom jeziku njegovo je ime Don
Huan), a stariji čovek koga on ubija je ugledni Komtur. Mlada žena je prelepa
Komturova kći Dona Ana, a sluga je Don Đovanijev sluga Leporelo. Ono što
sluga drži u ruci je podugačka lista, spisak imena žena koje je njegov gospodar
Don Đovani osvojio. Don Đovani pokušava silom da zavede Dona Anu, bori se
u dvoboju sa Komturom, njenim ocem koji mu se usprotivio, i ubija ga. To je
čuvena scena. Kako se toga nisam setio?
Verovatno zato što mi je kombinacija Mocartove opere i japanskog
slikarstva sa temom iz perioda Asuka delovala potpuno nespojivo. Zato nisam
uspevao da povezem ta dva. Ali, čim sam to shvatio, sve mi se razbistrilo.
Tomohiko Amada je „adaptirao“ svet iz Mocartove opere i samo ga preneo
pravo u eru Asuka. Zaista, vrlo zanimljiv poduhvat. To mu priznajem. Samo,
otkud potreba da se izvede ta adaptacija? To je nešto što se potpuno razlikuje

8 Kao jedan od uzora za libreto Mocartove opere Don Đovani poslužio je komad Tirsa de Moline, iz
1630. godine, Seviljski zavodnik i kameni gost, kojim je stvorena legenda o Don Huanu. Avetinjski
(kameni) gost, statua ubijenog Komtura, tu je izaslanik proviđenja, „viša – nezemaljska sila“, koja
jedino može kazniti onoga koji se ogrešio o večne zakone. Čuvenu legendu o seviljskom zavodniku
kasnije su u svojim delima obradili Molijer, Puškin, Bajron, So, Kami i drugi. – Prim. prev.

62
od njegovog uobičajenog stila. Uz to, zbog čega se toliko potrudio da tu sliku
dobro umota i sakrije je na tavan?
A kakvo značenje ima prisustvo onog lika izduženog lica koji izviruje iz
rupe u levom uglu platna? U Mocartovoj operi Don Đovani naravno nema
takvog lika. Tomohiko Amada ga je s nekom namerom dodao u tu scenu. Osim
toga, Dona Ana u samoj operi nije stvarno svedok ubistva svog oca. Ona u tim
trenucima odlazi da traži pomoć svog verenika Don Otavija. Otkrivaju njenog
već mrtvog oca tek u trenutku kada zajedno stignu na mesto dvoboja.
Verovatno je ta izmena postavke situacije na slici Tomohika Amade nastala
radi dramskog efekta. Ali, kako god da gledam na to, lik koji proviruje iz rupe u
zemlji nije Don Otavio. Njegove crte lica su vrlo čudne, očigledno ne pripadaju
ovom svetu. On ne može biti pravedni vitez aristokratski bele puti koji će
spasiti Dona Anu.
Da li je on neki demon koji je došao iz pakla? Da li se tu ukazao da bi
prethodno izvideo kako da na kraju priče odvede Don Đovanija u pakao?
Samo, kako god da pogledam, meni taj čovek nije izgledao ni kao demon ni kao
đavo. Demoni nemaju oči sa tako čudnovatim sjajem. Đavo se ne prikrada da
bi podigao četvrtasti drveni poklopac i da bi promolio glavu iznad zemlje. Taj
lik mi više liči na neku varalicu koja ima posredničku ulogu. Njega sam
privremeno nazvao „Dugoliki“.

Narednih nekoliko nedelja samo sam ćutao i posmatrao tu sliku. Dok mi

je ona stajala pred očima, uopšte mi nije bilo do toga da slikam sopstvene
slike. Nije mi bilo ni do toga da pojedem bilo šta čestito. U najboljem slučaju,
samo bih otvorio frižider i spazio neko povrće koje bih pojeo s majonezom, ili
bih otvorio neku konzervu koja je stajala u zalihama i podgrejao jelo iz nje u
loncu. Sedeo sam na podu ateljea, nanovo preslušavajući komplet ploča sa
operom Don Đovani i nezasito gledao u sliku Ubistvo Komtura. Kada bi palo
veče, sedeo sam ispred nje i ispijao vino.
Izvanredno naslikana slika, mislio sam. Mada, koliko je meni poznato, ta
slika nije zabeležena ni u jednoj od monografija Tomohika Amade. To znači da
javnost nije upoznata da to delo uopšte postoji. Jer, da je objavljena, ona bi se
nesumnjivo smatrala jednim od reprezentativnih dela Tomohika Amade. Ako
bi jednog dana bila organizovana njegova retrospektivna izložba, uopšte me
ne bi čudilo da se to delo pojavi na posteru. Povrh toga, nije to bila tek bilo
koja „izvanredno naslikana slika“. Bilo je očigledno da je nabijena energijom
koja nije uobičajene vrste. Ta činjenica nije mogla da izmakne čak ni nekom sa
elementarnim znanjem o umetnosti. Bilo je u toj slici nečega što posmatrača

63
pogađa duboko u srce, nečeg sugestivnog što njegovu maštu priziva da ode na
neko drugo mesto.
Nisam uspevao da skinem pogled sa tog razbarušenog „Dugolikog“ u
levom uglu platna. Imao sam osećaj kao da odatle viri i mene lično zove u
podzemni svet. Nikoga drugog nego baš mene. Nisam mogao a da se ne
zainteresujem kakav se to svet krije ispod poklopca. Odakle li je taj čovek
došao? Šta li on tamo radi? Hoće li se taj poklopac ubrzo zaklopiti, ili će pak
ostati otvoren?
Gledajući u tu sliku, sve vreme sam preslušavao deo opere Don Đovani u
kojem se pojavljuje ta scena. Posle uvertire, prvi čin, treća scena. I tako sam
napamet naučio sve stihove otpevane i izgovorene u njoj.

DONA ANA
Ah, ubica ga je usmrtio! Ta krv… ta rana…
njegovo lice je boje smrti! On više ne diše!
Udovi su mu hladni! Moj oče! Dragi oče!
Voljeni oče! Gubim svest! Umirem!

64
 6

U ovom trenutku to je samo klijent bez lica

Pred sam kraj leta, agent me je pozvao telefonom. To je bilo prvi put posle
dužeg vremena da dobijam telefonski poziv. Popodne se još osećala letnja
vrelina, ali čim je sunce zašlo, vazduh u brdima se rashladio. Ono cvrčanje
cvrčaka koje je bilo tako glasno postepeno je utihnulo i umesto njega su rojevi
insekata zujali u horu. Za razliku od perioda kada sam živeo u metropoli, u
prirodi koja me je okruživala smena godišnjih doba beskompromisno je
uzimala ono što joj pripada.
Prvo smo jedan drugom saopštili šta ima novo. Doduše, nije bilo ničeg
posebnog da se ispriča.
„Nego, napreduje li slikanje?“
„Malo-pomalo“, rekao sam. To je, naravno, čista laž. Za više od četiri
meseca otkad sam se tu preselio, platno koje sam pripremio za slikanje sve
vreme je stajalo belo kao sneg.
„Drago mi je“, rekao je on. „Nadam se da ćete mi uskoro pokazati svoje
radove. Možda mogu da pomognem.“
„Hvala. Uskoro.“
A onda je prešao na stvar. „Pozvao sam vas jer imam jednu molbu. Šta
mislite, da li biste mogli da naslikate samo još jedan portret?“
„Već sam vam rekao da se više ne bavim tim poslom.“
„Jeste, čuo sam vas. Ali u ovom slučaju, honorar bi bio neumereno veliki.“
„Neumereno veliki?“
„Toliko fantastičan da prevazilazi sva očekivanja.“
„Koliko ih tačno prevazilazi?“
Rekao mi je konkretan broj. Umalo mi se nije oteo zvižduk. Ali naravno da
nije. „Siguran sam da na svetu ima mnogo slikara specijalizovanih za slikanje
portreta“, rekao sam hladnokrvno.
„Nema ih baš tako mnogo, ali ima još nekoliko veštih portretista osim
vas.“

65
 „Onda njima to treba i da ponudite. Za taj novac, svako bi oberučke
prihvatio posao.“
„Klijent traži vas lično. Njegov je uslov da ga vi naslikate. Rekao je da ne
želi nikoga drugog.“
Prebacio sam slušalicu iz desne ruke u levu i desnom rukom se počešao
iza uha.
On je rekao: „Kaže da je video nekoliko portreta koje ste vi naslikali i da
su mu se veoma dopali. Rekao je da se vitalnost koju poseduju vaša dela nigde
drugde ne može naći.“
„Ali, ne razumem. Kako je uopšte moguće da je bilo koji neupućen čovek
video nekoliko mojih portreta? Nemam ja baš svake godine samostalne izložbe
po galerijama.“
„Ne znam pojedinosti“, rekao je on pomalo zbunjenim tonom. „Samo vam
prenosim ono što mi je klijent rekao. Odmah na početku sam mu rekao da se
više ne bavite slikanjem portreta. Rekao sam mu da je to vaša čvrsta odluka i
da verovatno ne vredi ni da pitam. Ali klijent nije odustajao. Tada je
spomenuta konkretna cifra.“
Sa slušalicom u rukama, razmišljao sam o tom predlogu. Da budem
iskren, privlačila me je ponuđena suma. S druge strane, sama činjenica da je
neko uvideo vrednost dela koja sam ja naslikao – koliko god ona bila donekle
mehanički izrađena za svrhe honorarnog posla – ispunjavala me je ponosom.
Ipak, zarekao sam se da mi slikanje portreta više nikad neće biti posao. To što
me je žena napustila bilo je povod da poželim novi početak u životu. Nisam
mogao svoju odluku tek tako da pogazim, samo zato što sam pred očima već
mogao da vidim gomilu novca.
„Ali, zašto bi taj klijent bio toliko darežljiv?“ pitao sam.
„Čak i usred ove ekonomske krize još ima ljudi koji novca imaju napretek.
Izgleda da ima mnogo onih koji zarađuju na trgovini akcijama na internetu ili
vode kompanije za informatičku tehnologiju. A portret mogu da pravdaju kao
trošak.“
„Da pravdaju kao trošak?“
„Zato što se portreti u knjigama mogu tretirati kao kancelarijska oprema,
a ne kao umetnine.“
„Sad kad to čujem, baš mi je toplo oko srca.“
Nisam mogao da zamislim da ljudi koji zarađuju na trgovini akcijama na
internetu ili su preduzetnici firmi za informatičku tehnologiju, ma koliko bili
bogati, traže da im naslikam portrete da bi ih na zidove svojih kancelarija
kačili kao kancelarijsku opremu. Većinom je to mlada ekipa koja se diči time
što na posao odlazi u ispranim farmerkama, najk patikama i jaknama marke

66
banana ripablik preko iznošenih majica i što starbaks kafu pije iz papirnih
čaša. Masivna ulja na platnu ne pristaju njihovom stilu života. No, naravno, na
svetu ima raznih tipova ljudi. Ne može se generalizovati. Nije isključeno da
ima i onih koji bi voleli da ih neko naslika dok piju starbaks (ili već neku) kafu
iz papirnih čaša (normalno, od zrna kafe proizvedenih po principima
pravedne trgovine).
„S tim što postoji jedan uslov“, rekao je. „Klijent zahteva da portret bude
naslikan po modelu, odnosno da vam on pozira. Kaže da mu neće biti problem
da izdvoji vreme za to.“
„Ali ja obično ne slikam tako.“
„Znam. Vi obavljate lični razgovor sa klijentom, ali ga ne koristite kao
model. To je vaš način rada. Ja sam to i klijentu saopštio. Čak i ako je obično
tako, ovog puta sam klijent. Ali da bude tu dok ga slikate. To je njegov uslov.“
„Šta je smisao toga?“
„To ja ne znam.“
„Vrlo neobičan zahtev. Zbog čega je opsednut tako nečim? Trebalo bi da
mi bude zahvalan što ne mora da mi pozira.“
„Zahtev odista jeste ekscentričan. Ali mislim da kad je o honoraru reč, ne
bi trebalo da bude primedaba.“
„I ja mislim da o pitanju honorara ne bi trebalo da bude primedaba“,
složio sam se.
„Onda je sve na vama. Ne tražim od vas da prodate dušu niti bio šta slično.
Vi ste vrlo vest slikar portreta, i od vas se samo ta veština i očekuje.“
„Osećam se kao neki penzionisani mafijaški plaćeni ubica“, rekao sam.
„Kao da mi je rečeno: smakni mi samo još ovog jednog za kraj.“
„Ali ovde neće biti nikakvog krvoprolića. Šta kažete, hoćete li da
pokušate?“
Neće biti nikakvog krvoprolića, ponovio sam u svojoj glavi. I setio se
platna Ubistvo Komtura.
„A ko je klijent koga treba da naslikam?“ pitao sam.
„Iskreno, to ni sam ne znam.“
„Ne znate čak ni da li je muškarac ili žena?“
„Ne znam. Nisam ništa pitao, ni za pol, ni za starost, ni za ime. U ovom
trenutku to je samo neki klijent bez lica. Telefonom me je pozvao advokat koji
se predstavio kao njegov posrednik i ja sam samo sa njim pregovarao.“
„Ali, cela stvar pije vodu?“
„Da, nema ničeg sumnjivog. Taj čovek je iz ozbiljne advokatske
kancelarije i ako ugovorimo posao, avans će vam odmah prebaciti na račun –
tako je rekao.“

67
 Sa slušalicom u ruci, ja sam uzdahnuo. „Pošto je zahtev tako iznenadan,
ne mogu odmah da vam odgovorim. Dajte mi malo vremena da razmislim.“
„Nema problema. Razmišljajte koliko god želite. Klijent je rekao da njemu
nije hitno.“
Zahvalio sam mu i prekinuo vezu. A zatim sam, pošto nisam mogao da se
setim ničega drugog što bih mogao da radim, ušao u atelje, upalio svetlo, seo
na pod i odsutno gledao u sliku Ubistvo Komtura. Ogladnevši u međuvremenu,
otišao sam do kuhinje i odatle se vratio s kečapom i tanjirom punim ric
krekera. Stavljao sam kečap na krekere, jeo ih i opet gledao u sliku. Ukus im,
naravno, nije bio nešto naročito. Tačnije, bio je grozan. Ali meni je u tom
trenutku bilo potpuno nevažno jesu li krekeri ukusni ili nisu. Bilo mi je
dovoljno da makar koliko napunim stomak.
I kao celina, i svim svojim detaljima, ta slika me je snažno privlačila.
Privlačila me je toliko da slobodno mogu da kažem da sam bio gotovo opčinjen
njom. Nakon nedelja utrošenih na posmatranje te slike, sada sam joj prišao
sasvim blizu i počeo da se unosim u svaki njen detalj, podrobno ga
proučavajući. Ono što je posebno izazivalo moje interesovanje bile su grimase
prikazanih pet likova. Precizno sam olovkom skicirao lica svakog od njih
ponaosob. Od Komtura, preko Don Đovanija i Dona Ane, pa sve do Leporela i
Dugolikog. Kao neki čitalac kada iz knjige koja mu se dopala brižljivo u svesku
prepisuje rečenice, reč po reč.
Nikad ranije nisam imao to iskustvo da sopstvenim stilom crtam skicu
likova naslikanih na tradicionalnoj japanskoj slici, ali čim sam se upustio u to,
shvatio sam da je u pitanju daleko složeniji poduhvat nego što sam mogao da
pretpostavim. Bio je to stil slikarstva koji se usredsređuje na liniju i više
naginje dvodimenzionalnom nego trodimenzionalnom. Tu se ono simbolično
smatra mnogo važnijim od realističnog. Platno naslikano iz te perspektive bilo
bi po prirodi stvari nemoguće prevoditi na jezik takozvanog zapadnog
slikarstva. Pa ipak, posle više pokušaja i promašaja, uspeo sam to na sebi
svojstven način i da izvedem. Takav proces rada ne doseže baš do nivoa
„adaptacije“, ali zahteva sopstveno tumačenje i „prevod“ platna, za šta je
neophodno najpre dokučiti cilj originalne slike. Drugim rečima, moram da
razumem – bar manje ili više – slikarov ugao gledanja ili njegovu ljudsku
prirodu. Da se metaforično izrazim, moram da pokušam da budem u njegovoj
koži.
Nastavljajući izvesno vreme da se bavim tom aktivnošću, najednom sam
počeo da pomišljam da možda i ne bi bilo tako loše posle dužeg vremena
naslikati jedan portret. Ionako ne slikam ništa. Nisam imao ni nagoveštaj
onoga što bih mogao, ili poželeo da slikam. Koliko god meni taj posao bio

68
neomiljen, možda i ne bi bilo tako loše da se razmrdam i stvarno probam da
slikam. Ako budem ovako nastavio da provodim potpuno besplodne dane,
možda stvarno više ništa neću moći da naslikam. Više neću moći da slikam čak
ni portrete. Naravno, privukao je mene i ponuđeni iznos honorara. U ovom
trenutku vodim život koji ne zahteva gotovo nikakve izdatke, ali od plate
nastavnika u školi crtanja ne mogu da podmirim troškove života. Dugo sam
putovao, kupio sam i polovnu tojotu korolu i moja se ušteđevina nesumnjivo
polako i sigurno smanjuje. Pozamašan honorar bio je naravno veoma
privlačan.
Pozvao sam agenta telefonom i rekao da mogu da prihvatim posao, ali
samo ovaj put. Normalno, on se obradovao.
„Jedino, kada je u pitanju sastajanje s klijentom i njegovo poziranje,
moraću ja da odlazim kod klijenta?“
„Budite bez brige. Klijent će dolaziti kod vas u Odavaru.“
„U Odavaru?“
„Tako je.“
„Taj čovek zna gde ja živim?“
„Po svemu sudeći, živi u vašem susedstvu. Poznato mu je da vi stanujete u
kući Tomohika Amade.“
Na trenutak sam ostao bez reči, a onda sam rekao: „Baš čudno. To da ja
ovde živim ne zna skoro niko. A naročito ne da je to kuća Tomohika Amade.“
„Ni sam to, naravno, nisam znao“, rekao je agent.
„Pa kako onda taj čovek to zna?“
„To već ne znam. Ali živimo u svetu u kome na internetu sve može da se
sazna. Kad padnete šaka nekome ko zna šta radi, za njega nema praktično
nikakvih ličnih tajni.“
„Da li taj klijent živi u blizini pa je tako slučajno došao do mene? Ili je to
što živi u blizini jedan od razloga zbog kojih je mene odabrao?“
„To zaista ne znam. Kada se budete sastali sa klijentom, možete ga i sami
pitati sve što vas zanima.“
Rekao sam da ću tako i učiniti.
„Kada možete da počnete sa radom?“
„Bilo kad“, rekao sam.
„Onda ću tako odgovoriti klijentu, a za sve ostalo ću vam se ponovo javiti“,
rekao je agent.
Spustio sam slušalicu, otišao na terasu i legao na ligeštul razmišljajući o
tom sledu stvari. Sto sam više razmišljao, pitanja su se samo množila. Uopšte
mi se nije dopadala činjenica da klijent zna da živim u ovoj kući. Imao sam
osećaj kao da me neko sve vreme posmatra i prati svaki moj pokret. Ali koga

69
bih ja lično toliko zanimao i zbog čega? S druge strane, imao sam i utisak da je
sve to previše dobro da bi bilo istinito. Portreti koje sam ja slikao stvarno jesu
imali dobru reputaciju. I sam imam izvesnu dozu samopouzdanja. Samo, ipak
su to portreti kakvi se bilo gde mogu naći. Sa kog god stanovišta da pogledam,
ne mogu ih nazvati „umetničkim delima“. Osim toga, što se javnosti tiče, ja sam
bezimeni slikar. Koliko god mojih slika da je taj klijent video i koliko god da su
mu se dopale (lično, nikako tu celu priču nisam mogao da uzmem zdravo za
gotovo), da li bi se on stvarno baš tako velikodušno istrošio na jednu od njih?
Nije valjda taj klijent muž one žene s kojom trenutno održavam vezu? Ta
pomisao mi je najednom prošla kroz glavu. Nisam imao nikakvog osnova da
tako mislim, ali što sam više razmišljao o tome, počeo sam da mislim da nije da
takva mogućnost ne postoji. Ako govorimo o anonimnom susedu lično
zainteresovanom za mene – to je sve što mi je padalo na pamet. Ali, zašto bi
njen muž davao ogroman novac da bi mu ljubavnik njegove žene naslikao
portret?
To nema nikakve logike. Pod uslovom da taj čovek ne razmišlja
nenormalno.
Pa dobro, pomislio sam na kraju. Ako se pred mojim očima sve na taj
način odvija, onda treba da probam da se tome prepustim. Ako taj čovek ima
neke skrivene namere, pa šta ako i upadnem u tu njegovu zamku? I to
verovatno ima mnogo više smisla nego da ovako sedim tu na vrhu brda
zaglavljen u ćorsokaku. S druge strane, radoznao sam. Kakav je taj čovek sa
kojim ću raditi? I šta za taj astronomski honorar on od mene traži zauzvrat?
Poželeo sam da saznam šta je to.
Kad sam prelomio, malo mi je laknulo. Te noći sam po prvi put posle
dužeg vremena uspeo da padnem pravo u dubok san, ne razmišljajući ni o
čemu. Učinilo mi se da sam usred noći čuo neki šum, kao da sova tumara po
tavanu. A možda je i to bilo nešto što mi se javilo u iscepkanim snovima.

70
 7

Ime koje se, na sreću ili nesreću, lako pamti

Posle nekoliko telefonskih razgovora sa agentom u Tokiju, postigli smo

dogovor da se narednog utorka popodne sastanem s tim zagonetnim
klijentom (čije mi je ime u tom trenutku i dalje bilo nepoznato). Prihvatio je
moj uobičajeni postupak da tokom tog prvog susreta obavimo samo uvodni
razgovor od oko sat vremena, i da tada ne započnem sa slikanjem.
Razume se, da bi naslikao nečiji portret, čovek treba da ima sposobnost
da tačno prenese specifičnosti njegovog lica, ali ta sposobnost sama po sebi
nije dovoljna. Da je to sve što je potrebno, onda bi portret mogao da bude i
najobičnija karikatura. Ono što je neophodno da bi se naslikao jedan živi
portret jeste veština da se spozna ono što je u srži lica čoveka koji će biti
naslikan. Lice jedne osobe u izvesnom smislu liči na nju. Pre nego što postane
nešto sa čime se čovek rađa, lice se postepeno oblikuje s protekom vremena, u
okviru neke sredine, i nema nijednog koje je identično nekom drugom.
U utorak ujutru sam lepo pospremio kuću, očistio je, u vazu stavio cveće
koje sam ubrao u bašti, premestio sliku Ubistvo Komtura iz ateljea u gostinsku
spavaću sobu i zavio je u onu istu smeđu hartiju u koju je prvobitno bila
zapakovana tako da se ne vidi. Nisam smeo da dozvolim da bude izložena
tuđem pogledu.
Kad je prošlo 13.05, strmom uzbrdicom se popeo jedan automobil i
zaustavio se na kolskom prilazu ispred ulaznih vrata. Izvesno vreme unaokolo
se razlegala teška tutnjava motora. Zvučala je kao zadovoljno brundanje koje
se nekoj ogromnoj životinji duboko u pećini otelo iz grla. Mora da je bio velike
kubikaže. U trenutku kada se motor ugasio, na dolinu se ponovo spustila
tišina. Automobil je bio srebrni jaguar dvosed. Zraci sunca koji su se tačno u
tom trenutku prolili kroz pukotinu između oblaka zaslepljujuće su se odbijali
o njegov dugačak uglancani branik. Pošto se ne razumem baš previše u
automobile, nisam znao koji je to model. Pa ipak, mogao sam da pretpostavim
da je u pitanju najnoviji model, prešao tek četvorocifrenu kilometražu, koji je
bar dvadesetak puta skuplji od onoga što sam ja platio za polovnu tojotu

71
korolu. Samo, to me uopšte nije iznenađivalo. Ipak je u pitanju čovek koji je
spreman da da ogroman novac za sopstveni portret. Ne bi bilo nikakvo čudo ni
da se dovezao na jahti.
Iz automobila je izašao lepo odeveni sredovečni muškarac. Na licu je imao
tamnozelene naočare za sunce, a na sebi belu (i to ne tek tamo neku belu, već
snežnobelu) pamučnu košulju dugih rukava i maslinastozelene platnene
pantalone. Na nogama bež brodarice. Visok otprilike nešto preko 170
centimetara. Lice mu je bilo ravnomerno ugodno preplanulo. Celom svojom
pojavom odisao je čistoćom. Ali ono što je meni na njemu prvo privuklo
pogled bila je njegova kosa. Bila je blago talasasta i gusta, seda do poslednje
vlasi. I to ne pepeljasta ili proseda, već čistobela, kao netaknuti napadali sneg.
Kroz prorez između zavesa na prozoru posmatrao sam ga kako izlazi iz
automobila, zatvara vrata (kada se nehajno zatvaraju vrata automobila
vrhunske proizvodnje, čuje se karakteristično prijatan zvuk), ne zaključavši ih
ubacuje ključ u džep pantalona i korača prema mojim ulaznim vratima. Imao
je veoma lep hod. Leđa pravih kao strela, upotrebljavajući svaki mišić
potreban za to. Mora da se svakodnevno bavi nekim sportom, i to prilično
predano. Odmakao sam se od prozora, seo na stolicu u dnevnoj sobi i tu
sačekao da se oglasi zvono na vratima. Kada je zazvonilo, polako sam se
zaputio ka ulaznim vratima i otvorio ih.
U trenutku kada sam otvorio vrata, muškarac je skinuo naočare, ubacio ih
u gornji džep košulje i bez reči mi pružio ruku. I ja sam gotovo refleksno
učinio isto. Stegao mi je šaku. Bio je to čvrst stisak, onakav kakav najčešće
imaju Amerikanci. Malo prejak za moje pojmove, ali ne toliko da me je
zabolelo.
„Drago mi je, ja sam Menšiki“, predstavio se razgovetnim glasom. Kao
neki govornik koji izgovara uvodni pozdrav okupljenima na početku izlaganja,
ne bi li ujedno testirao mikrofon.
„Drago mi je“, rekao sam. „Gospodin Menšiki, kažete?“
„Piše se ideogramima za reči 'izbeći' i 'boja'.“
„Menšiki“, poredao sam u glavi ideograme jedan kraj drugog. Vrlo čudna
kombinacija.
„Izbegao boju“, rekao je čovek. „Retko ime. Izuzimajući moju rodbinu,
nisam ga sreo ni kod koga.“
„Ali se lako pamti.“
„Baš tako. Ime koje se lako pamti. Na sreću ili nesreću“, rekao je
osmehnuvši se. Od obraza do brade imao je retku neizbrijanu bradu, ali ju je
verovatno namerno pustio da izraste ravnomerno tačno nekoliko milimetara.

72
Za razliku Od kose, brada mu je bila proseda. Bio sam u čudu što mu je samo
kosa tako savršeno seda.
„Izvolite, uđite“, rekao sam.
Čovek po imenu Menšiki kratko se naklonio glavom, izuo se i ušao u kuću.
Ophodio se ležerno, ali u njegovom stavu kao da je bilo izvesne napetosti.
Poput neke velike mačke dovedene na novo mesto, svaki njegov pokret bio je
mek i obazriv, ali su mu oči hitro motrile tamo-amo.
„Kuća vam je vrlo prijatna“, rekao je on sedajući na sofu. „Veoma je tiha i
mirna.“
„Tiha zaista jeste. Mada je na malo nezgodnom mestu za odlazak u
nabavku.“
„Ipak, ovo mora da je idealna sredina za nekoga ko se bavi vašim poslom.“
Ja sam seo na stolicu preko puta njega.
„Čujem da i vi živite negde u blizini, gospodine Menšiki.“
„Da, tako je. Malo bi potrajalo da se stigne peške, ali ako govorimo o
vazdušnoj liniji, odista jeste blizu.“
„Ako govorimo o vazdušnoj liniji“, ponovio sam njegove reči. Ta
formulacija mi je pomalo čudno zvučala. „Ako govorimo o vazdušnoj liniji,
tačno koliko blizu?“
„Toliko blizu da biste me videli ako bih vam mahnuo odande.“
„Dakle, vaša kuća se odavde vidi?“
„Tako je.“
Dvoumeći se kako da se izrazi, Menšiki je rekao: „Hoćete li da vidite moju
kuću?“
„Ako je moguće“, rekao sam. „Smem li da izađem na vašu terasu?“
„Naravno, samo izvolite.“
Menšiki se podigao sa sofe i izašao na terasu u produžetku dnevne sobe.
A zatim je, nagnuvši se preko rukohvata, pokazao na drugu stranu.
„Vidite li onu belu betonsku kuću tamo? Onu na vrhu brda, sa bleštavim
odsjajem sunca na staklima.“
Kad je to izgovorio, samo sam ostao bez reči. To je bila ona otmena palata
koju sam često gledao ispijajući vino dok se izležavam na ligeštulu na terasi u
sumrak. Ona velika, vrlo upadljiva kuća s desne strane, tačno preko puta moje.
„Malo je udaljena, ali ako bismo snažno mahnuli jedan drugom, sigurno
bismo mogli bar da razmenimo pozdrave“, rekao je Menšiki.
„Ali, kako ste znali da ja ovde živim?“ pitao sam ga držeći se za rukohvat
obema rukama.
Na licu mu se ukazao pomalo zbunjen izraz. Ali, nije on bio stvarno
zbunjen. Samo je hteo tako da mi se prikaže. Pa opet, nisam osećao da je u

73
tome bilo nekakvog glumatanja. Samo je želeo da napravi malu pauzu pre
nego što mi odgovori.
Menšiki je rekao: „Efikasno pribavljanje raznih informacija je deo mog
posla. Takvim se biznisom bavim.“
„Da li to znači da je vezan za internet?“
„Tako je. Tačnije rečeno, obuhvata između ostalog i poslove vezane za
internet.“
„Ali, skoro niko za sada i ne zna da ja živim ovde.“
Menšiki se nasmešio. „Obrnuto rečeno, to da skoro niko ne zna znači da
onih koji znaju za to ima, ali ih je malo.“
Još jednom sam bacio pogled na tu luksuznu belu betonsku građevinu s
druge strane doline. A zatim sam ponovo osmotrio izgled tog čoveka po imenu
Menšiki. Mora biti da je on onaj čovek koji se svake večeri pojavljivao na terasi
kuće. Kad sam počeo tako da razmišljam, odmah su mi i njegova građa i stav
tela delovali kao da tačno odgovaraju silueti te osobe. Nisam mogao dobro da
mu odredim godine. Gledajući u njegovu snežnobelu kosu, izgledao mi je i kao
da bi mogao biti u kasnim pedesetim ili ranim šezdesetim godinama, ali mu je
koža bila glatka i zategnuta, a lice bez ijedne bore. A njegove usekle oči vrcale
su mladalačkim sjajem muškarca u drugoj polovini tridesetih. Da mi je rekao
da ima bilo koliko između 45 i 60 godina, verovatno bih mu odmah poverovao.
Menšiki se vratio na sofu u dnevnoj sobi, ušao sam i ja unutra i ponovo
seo na stolicu preko puta. A zatim sam odlučno započeo: „Gospodine Menšiki,
imam jedno pitanje.“
„Naravno, samo izvolite, pitajte me što god želite“, rekao je moj
sagovornik sa osmehom.
„Da li to što ja živim u blizini vaše kuće ima neke veze s lim što ste od
mene naručili svoj portret?“
Menšiki je napravio malčice zabrinut izraz lica. Kad na licu ima takvu
grimasu, u uglovima očiju pojavi mu se nekoliko sitnih bora. Izgledale su vrlo
šarmantno. Gledajući strukturu njegovog lica crtu po crtu, bilo je veoma
skladno. Imao je bademaste i sasvim malo usekle oči, široko lepo čelo, jasno
oivičene, guste obrve i uzak nos, istaknut taman onoliko koliko treba. Oči,
obrve i nos koji savršeno pristaju njegovom malom licu. Ali ono se za svoju
veličinu previše širilo u stranu i to mu je, sa čisto estetskog stanovišta,
remetilo ravnotežu. Odnosno, ravnoteža između njegove dužine i širine nije
bila uspostavljena. Pa ipak, ne mogu tu neravnotežu tako paušalno da označim
kao manu. Jer, to je ipak bila samo jedna karakteristika njegovog lica, a u tom
poremećaju ravnoteže bilo je nečega što naprotiv smiruje posmatrača. Da je
bilo savršeno proporcionalno, ljudi bi možda prema njemu samo zbog fizičkog

74
izgleda osećali izvesnu antipatiju i podozrenje. Na njegovom licu je, međutim,
postojalo nešto što opušta onoga ko ga prvi put sreće. Izgledalo je tačno kao
da ti srdačno govori: „Sve je u redu, opusti se. Nisam ja loš čovek. Neću ti
učiniti ništa nažao.“
Kroz njegovu lepo ošišanu sedu kosu provirivali su šiljati vrhovi velikih
ušiju. Izazivale su mi nekakav osećaj sveže vitalnosti. Podsećale su me na
šumske pečurke koje proviruju kroz gomile opalog lišća u jesenje jutro posle
kiše. Njegova široka usta, sa tankim usnama zatvorenim u ravnu liniju, kao da
su bila spremna da se svaki čas razvuku u osmeh.
Čovek bi za njega, naravno, mogao reći da je lep muškarac. Verovatno je
to odista i bio. Pa ipak, u njegovim crtama lica bilo je nečega što je odbacivalo
takvu površnost i glatko poništavalo njen efekat. Lice mu je bilo isuviše
živahno, puno suptilnih pokreta da bi bilo samo nazvano lepim. Izraz koji se
na njemu ukazivao nije izgledao proračunato, već kao nešto što se javljalo
sasvim prirodno i spontano. A ako je taj izraz bio smišljen, onda je on bio
izuzetan glumac. No, moj je utisak bio da je to nemoguće.
Na prvom susretu ja posmatram lice sagovornika i iz njega izvlačim razne
utiske. To mi je običaj. U većini slučajeva, to nije ništa konkretno ili
fundamentalno. U pitanju je puka intuicija. Ali, ono što meni kao slikaru
portreta pomaže u najvećem broju slučajeva jeste upravo ta puka intuicija.
„Odgovor na to pitanje je i da i ne“, rekao je Menšiki i raširio ruke
otvorenih dlanova iznad kolena, pa ih zatim prevrnuo na drugu stranu.
Ništa ne govoreći, čekao sam šta će dalje reći.
„Ja sam čovek koji voli da zna kakvi ljudi žive u njegovom susedstvu“,
nastavio je Menšiki. „Odnosno, možda bi bilo tačnije reći da me interesuje
nego da volim da znam. Pogotovo kad nekoga tako često viđam s druge strane
doline.“
Mislio sam da je razdaljina između naših kuća malo prevelika za tu
formulaciju da nekoga „viđa“, ali nisam ništa rekao. Kroz glavu mi je prošlo da
postoji mogućnost da on poseduje teleskop visoke rezolucije uz pomoć koga
me u tajnosti posmatra, ali ni to, naravno, nisam izgovorio. Kakvog bi razloga
on uopšte imao mene da posmatra?
„Tako sam saznao da vi ovde živite“, nastavio je Menšiki. „Kad sam čuo da
ste specijalizovani za slikanje portreta, zainteresovao sam se i pogledao neke
vaše radove. Najpre sam video fotografije na internetu, ali sam poželeo da
vidim još, pa sam dobio priliku da vidim i tri slike uživo.“
Kad sam to čuo, glava mi se sama nakrivila u čudu. „Kako to mislite videli
ste ih uživo?“

75
 „Odlazio sam kod vlasnika portreta, onih koji su vam bili modeli, i
zamolio ih da mi pokažu slike. Svi su mi drage volje izašli u susret. Izgleda da
ljude veoma raduje to što postoji neko ko želi da vidi njihov portret. Dobivši
priliku da ih vidim izbliza i uporedim slike sa licima ljudi naslikanih na njima,
imao sam neobičan osećaj. Posle nekog vremena upoređivanja čoveka sa
portretom više nisam bio u slanju da razlučim koji od njih je onaj pravi. Kako
da kažem – u vašim slikama ima nečeg što na posmatrača deluje uzbudljivo, i
to iz nekog neobičnog aspekta. Na prvi pogled to su obični, tipični portreti, ali
kada se čovek dobro zagleda, vidi nešto što je u njima skriveno.“
„Nešto?“ pitao sam.
„Tako je, nešto. Ne umem to rečima lepo da izrazim, ali bismo to
verovatno mogli nazvati onom pravom ličnošću.“
„Ličnošću“, rekao sam. „Mislite li na moju ličnost, ili na ličnost naslikanog
čoveka?“
„Verovatno i na jednu i na drugu. Na slici se one verovatno sjedine i
suptilno isprepliću tako da ih nije moguće razdvojiti. To je nešto što
jednostavno nije moguće ne primetiti. Čak i ako se čoveku desi da sliku
pogleda na tren i ne ugleda to nešto, odmah mu se javi osećaj da je nešto
prevideo, pa se sam vrati i ponovo se dobro zagleda. Upravo to nešto je mene
privuklo.“
Ćutao sam.
„Eto tad sam pomislio da po svaku cenu želim da isti čovek naslika i moj
portret. I tako sam odmah stupio u kontakt s vašim agentom.“
„Preko posrednika.“
„Tako je. Ja obično sve obavljam preko posrednika, a tu ulogu za mene
obavlja advokatska kancelarija. Ne stidim se toga. Samo želim da sačuvam
anonimnost.“
„Uz to, imate ime koje se lako pamti.“
„Upravo tako“, nasmešio se on. Usta su mu se raširila u veliki osmeh, a
vrhovi ušiju blago su se trznuli. „Ima trenutaka kada ne želim da mi se zna
ime.“
„Čak i uzimajući sve to u obzir, honorar koji nudite je ipak previsok“,
rekao sam.
„Kao što je i vama poznato, vrednost nečega je vrlo relativna stvar. Cena
se spontano formira u ravnoteži između ponude i potražnje. To je princip
tržišta. Ako vam ja kažem da nešto želim da kupim, a vi mi kažete da to ne
želite da prodate, cena raste. U obrnutom slučaju, naravno, cena pada.“

76
 „Shvatam ja tržišne principe. Ali zar je neophodno da idete tako daleko da
biste me naveli da naslikam vaš portret? Ako smem da kažem, ništa neće
smetati i ako ne budete imali svoj portret.“
„To je tačno. Neće ništa smetati i ako ga ne budem imao. Ali ja sam
radoznao čovek. Pitam se kakav će moj portret biti ako ga vi budete naslikali.
Mene lično to zanima. Drugim rečima, sam sam odredio cenu sopstvene
radoznalosti.“
„A vaša radoznalost ima visoku cenu.“
Nasmejao se kao da uživa u tome. „Što je radoznalost čistija to je i jača, pa
samim tim i skuplja.“
„Jeste li za kafu?“ pitao sam ja.
„Jesam, hvala.“
„Malopre sam je skuvao u aparatu za kafu, da li će vam ta odgovarati?“
„Nema problema. Bez šećera i mleka, molim vas.“
Otišao sam do kuhinje, sipao kafu u dve šolje i doneo ih.
„Imate baš mnogo ploča sa operama“, rekao je Menšiki pijući kafu. .Volite
operu?“
„Ploče koje tu stoje nisu u mom vlasništvu. Vlasnik kuće ih je ovde
ostavio. Zahvaljujući tome sam se naslušao opera otkad sam došao ovamo.“
„Govorite o gospodinu Tomohiku Amadi, on je vlasnik?“
„Tako je.“
„Postoji li neka opera koju posebno volite?“
Razmišljao sam o tome. „U poslednje vreme često slušam Don Đovanija. Iz
izvesnog razloga.“
„Koji je to razlog? Voleo bih da čujem, ako možete da mi kažete.“
„U pitanju je nešto lično. Nije ništa važno.“
„I ja volim Don Đovanija, i često ga slušam“, rekao je Menšiki. „Jednom
sam ga slušao u nekoj maloj praškoj operi. Baš neposredno nakon sloma
komunističkog režima. Verovatno je vama to poznato, ali Prag je prvi grad u
kome je izvedena opera Don Đovani. Scena je bila mala, sastav orkestra sužen,
nije nastupio nijedan poznati operski pevač, ali izvedba je bila divna. Pošto
nije bilo potrebe da operski pevači pevaju onako grleno kao što bi morali u
velikoj operi, bili su u stanju prisno da izraze emocije. U Metropoliten operi ili
u Milanskoj skali to ne bi bilo moguće. Tamo su neophodni pevači svetskog
glasa. Arije su ponekad čista akrobatika. Za opere kakve su Mocartove,
međutim, potrebna je kamerna prisnost, zar ne mislite tako? U tom smislu,
Don Đovani koga sam slušao u toj praškoj operi verovatno je bio idealan.“
Otpio je gutljaj kafe. Ne govoreći ništa, posmatrao sam njegove pokrete.

77
 „Do sada sam imao više prilika da na raznim mestima po svetu slušam
Don Đovanija“, nastavio je on. „Slušao sam tu operu i u Beču, i u Rimu, u
Milanu i Londonu, u Parizu, u Metropolitenu i u Tokiju. Pod dirigentskim
palicama Abada, Livajna, Ozave, čijom još… valjda Zorža Pretra, ali mi je
začudo baš taj praški Don Đovani ostao u srcu. Imena tih operskih pevača i tog
dirigenta nikad do tad nisam ni čuo. Kad sam po završetku predstave izašao iz
opere, na grad Prag se bila spustila gusta magla. U ono vreme i uličnih svetiljki
je bilo vrlo malo, pa je grad noću bio u mrklom mraku. Dok sam besciljno
šetao popločanom ulicom bez igde ikoga, odjednom se preda mnom ukazala
jedna stara bronzana statua. Ne znam čija, ali je izgledala kao da prikazuje
nekog srednjovekovnog viteza. Tog trenutka sam dobio poriv da ga pozovem
na večeru! Naravno, nisam to stvarno učinio.“
Tu se ponovo nasmejao.
„Često odlazite u inostranstvo, zar ne?“ pitao sam.
„Povremeno odlazim poslom“, rekao je, pa zaćutao kao da mu je nešto
prošlo kroz glavu. Pretpostavljao sam da ne želi da se dotiče detalja posla
kojim se bavi.
„Dakle, šta kažete?“ upitao je Menšiki pogledavši pravo u mene. „Jesam li
prošao vaš test? Hoćete li naslikati moj portret?“
„Nije ovo bio nikakav test. Samo razgovaramo, licem u lice.“
„Ali čuo sam da se vi uvek najpre sastanete i porazgovarate s klijentom,
pre nego što se upustite u rad. I da ne slikate sagovornika kog vam nije volja
da naslikate.“
Pogledao sam na terasu. Na njenoj ogradi je stajala jedna ogromna vrana,
ali kao da je tog trenutka na sebi osetila moj pogled, raširila je svoja sjajna
krila i odletela.
Rekao sam: „Postoji ta mogućnost, ali na sreću do sada još nisam sreo
čoveka koga mi baš toliko nije bila volja da slikam.“
„Nadam se da ja neću biti prvi“, rekao je Menšiki s osmehom. Ali, njegove
oči se nisu osmehivale. Bio je sasvim ozbiljan.
„Sve je u redu. Rado ću naslikati vaš portret.“
„Dobro je“, rekao je on i napravio malu pauzu. „Ne bih da budem sebičan,
ali imam i ja jednu malu želju.“
Ponovo sam pogledao pravo u njega. „Kakvu želju?“
„Voleo bih, ako je moguće, da se ne ograničavate svesno na to da naslikate
moj portret, već da me slikate slobodno. Naravno, ako želite da naslikate
takozvani, formalni portret, i to će biti u redu. Biće dovoljno i da ga naslikate
svojim uobičajenim stilom, kakvim ste slikali i do sada. Ali ako postoji neka

78
druga tehnika u kojoj biste voleli da se okušate a niste do sada imali prilike, ja
bih to pozdravio.“
„Druga tehnika?“
„To znači da me možete slikati bilo kojim stilom, kojim god poželite, kako
god vam se sviđa.“
„Hoćete da kažete da vam ne bi smetalo ni da vam oba oka stavim na
jednu stranu lica, kao što je Pikaso radio u jednoj fazi?“
„Ako vi mene budete želeli tako da naslikate, ja nemam ništa protiv. Sve
prepuštam vama na volju.“
„To će visiti na zidu u vašoj kancelariji.“
„U ovom trenutku ne posedujem ništa što bih mogao nazvati
kancelarijom. Stoga ću portret verovatno okačiti na zid radne sobe. Ako vi
nemate ništa protiv.“
Naravno da nisam imao ništa protiv. Meni je bilo svejedno koji će to biti
zid. Malo sam razmislio, pa rekao: „Gospodine Menšiki, odista sam vam
zahvalan na rečima, ali iako kažete da mogu slobodno da vas naslikam kako
god mi se sviđa, bilo kojim stilom, meni konkretna ideja ne može da dođe tako
naprasno. Ja sam samo običan slikar portreta. Već dugo ih slikam jednim
određenim stilom. Čak i kad biste mi postavili neka ograničenja, ta ograničenja
bi se jednim delom svela na tehniku. Stoga mislim da će moj izbor pasti na to
da slikam takozvani portret, tehnikom koju sam do sada koristio. Da li će to
biti u redu?“
Menšiki je raširio ruke. „Naravno da hoće. Radite onako kako smatrate da
treba. Moja je jedina molba da imate svoju slobodu.“
„Osim toga, ako ćete mi pozirati za portret, biće potrebno da više puta
dođete kod mene u atelje i da dugo sedite na stolici. Verujem da ste vrlo
zauzeti – hoćete li biti u mogućnosti da to učinite?“
„Trudiću se da vam u svako doba budem na raspolaganju. Ipak je bila
moja želja da vam poziram za sliku. Dolaziću ovamo i sedeću mirno na stolici
kao vaš model koliko god dugo budem mogao. Verujem da ćemo za to vreme
moći lepo da se ispričamo. Neće vam smetati da razgovaramo?“
„Naravno da neće. Naprotiv, razgovor će mi dobro doći. Za mene ste vi još
uvek misterija. Da bih mogao da vas naslikam, biće mi potrebno da o vama
saznam nešto više.“
Menšiki se nasmejao i mirno zavrteo glavom. Kada je vrteo glavom,
njegova kao sneg bela kosa meko bi se zatalasala poput neke zimske poljane
na vetru.

79
 „Vi mene očigledno precenjujete. Nisam ja nikakva naročita misterija.
Razlog zbog koga ne govorim previše o sebi jeste to što samo mislim da bi to
ljudima bilo dosadno.“
Kad se nasmešio, njegove bore u uglovima očiju urezale su se još dublje.
Njegov osmeh bio je sasvim čist, bez ikakve skrivene primisli. Ali, nemoguće je
da iza njega ništa ne postoji. Nešto se krilo u tom čoveku po imenu Menšiki. A
ta tajna je bila zaključana u jednoj kutijici, zakopanoj duboko pod zemljom.
Sada tu zemlju, u koju je ukopana nekog davnog dana, pokriva meka zelena
trava. Jedini na svetu ko zna na kom je mestu ta kutijica zakopana jeste
Menšiki. Nepogrešivo sam u njegovom osmehu osećao usamljenost nekoga ko
u sebi nosi takvu vrstu tajne.

Posle toga sam proveo još dvadesetak minuta razgovarajući sa

Menšikijem. Obavili smo praktične dogovore, kao na primer kada će početi da
dolazi kod mene da mi pozira, ili koliko vremena ćemo imati na raspolaganju, i
tome slično. Na odlasku mi je na vratima ponovo sasvim spontano pružio
ruku, a ja sam je sasvim spontano stegao. Čvrst stisak ruke na početku i na
kraju očigledno je običaj gospodina Menšikija. Na lice je stavio naočare, iz
džepa izvadio ključ automobila i seo u srebrni jaguar (koji je izgledao kao
neko dobro izdresirano, veliko i glatko živo biće), a ja sam sa prozora
posmatrao kako se taj auto otmeno spušta niz padinu. Potom sam izašao na
terasu i pogledao u belu kuću na brdu u koju se on sada verovatno vraća.
Čudan čovek, pomislio sam. Nije nimalo neprijatan, a nije posebno ni
ćutljiv. A opet, o sebi mi zapravo skoro ništa nije rekao. Saznanja koja sam ja
stekao o njemu svodila su se otprilike na podatak da živi s one strane doline u
otmenoj kući, na to da je njegov posao delimično vezan za informatičku
tehnologiju i na to da često odlazi u inostranstvo. Takođe, i da je strasni
ljubitelj opere. Osim toga ja o njemu ne znam gotovo ništa. Ima li porodicu,
koliko ima godina, odakle je, od kada živi tu na brdu? Kad malo bolje
razmislim, nije mi rekao ni svoje lično ime.
Zbog čega li mu je toliko stalo da mu baš ja naslikam portret? Želeo sam
da verujem da sam obdaren tako nepokolebljivim talentom da je on svakom
posmatraču očigledan. Ali, bilo mi je jasno da to nije bio jedini motiv za njegov
zahtev. Portreti koje sam ja naslikao sasvim su sigurno kod njega izazvali
izvesno zanimanje. Nisam mislio da je to bila potpuna laž. Ipak, nisam ni toliko
naivan da njegove reči uzmem zdravo za gotovo.
Dakle, šta je to što čovek koji se zove Menšiki hoće od mene? Šta je njegov
cilj? Kakav je on to scenario pripremio za mene?

80
 Ni nakon što sam se s njim sastao i imao otvoren razgovor, ja i dalje
nisam imao odgovor na to pitanje. Misterija se naprotiv samo još više
produbila. Kako to da mu je kosa onako savršeno bela? U njenoj belini bilo je
nečega neuobičajenog. Da li je i on doživeo neku strahotu, poput onog ribara iz
pripovetke Edgara Alana Poa kome je kosa preko noći pobelela nakon što se
suočio sa ogromnim vrtlogom?
Kad je sunce zašlo, u beloj betonskoj vili s druge strane doline upalilo se
svetlo. Mnoštvo sijalica jarko je blesnulo. Kuća je delovala kao da ju je
projektovao arhitekta uveren da se tu neće misliti na račune za struju. Ili je
možda njen naručilac, u paničnom strahu od mraka, od arhitekte zahtevao da
mu napravi kuću čiji će svaki ugao biti osvetljen. Uglavnom, posmatrana
izdaleka, ličila je na neki luksuzni putnički brod koji mirno plovi morem u
noći.
Ispružio sam se na ligeštul na terasi u mraku i, srkućući belo vino,
posmatrao tu svetlost. Nadao sam se da će gospodin Menšiki možda izaći na
terasu, ali se on do kraja tog dana na njoj nije pojavio. A i šta bi bilo ako bi se
on i pojavio na terasi preko puta? Da li bi trebalo da iz sve snage mahnem
rukom da ga pozdravim?
Verovatno će mi mnogo toga s vremenom postajati jasno. Ništa više od
toga ne bi trebalo ni da očekujem.

81
 8

Sreća u nesreći

U sredu, nakon što sam završio onaj jednosatni čas slikanja za grupu
odraslih, otišao sam u internet kafe blizu železničke stanice u Odavari i počeo
na Guglu da pretražujem reč „Menšiki“. Nisam, međutim, uspeo da pronađem
ni jednu jedinu osobu s tim prezimenom. Samo mi je izlazila gomila članaka sa
rečima koje su u sebi sadržavale jedan ili drugi ideogram kojima se piše to
ime. Izgleda da po svetu nisu kružile nikakve vesti o gospodinu Menšikiju.
Njegove reči: „Važno mi je da sačuvam anonimnost“ očigledno su bile istinite.
Razume se, pod uslovom da je „Menšiki“ uopšte bilo njegovo pravo ime, ali
predosećaj mi je govorio da on ne bi lagao tako nešto. Nema nikakve logike da
mi kaže tačno gde živi, a da mi onda ne da svoje pravo ime. Povrh toga, ako je
već hteo da izmisli neko ime, verovatno bi, osim ako nema neki krupan razlog,
odabrao neko običnije i neupadljivije ime.
Kad sam došao kući, pozvao sam Masahika Amadu telefonom. Malo smo
proćaskali pa sam ga pitao da li zna nešto o čoveku po imenu Menšiki koji živi
sa suprotne strane doline. Spomenuo sam mu belu betonsku vilu izgrađenu na
brdu. Te kuće se sećao kao kroz maglu.
„Menšiki?“ rekao je Masahiko. „Kakvo je to ime?“
„Piše se kao 'izbeći boju'.“
„To me podseća na neku sliku tušem.“
„Bela i crna su takođe boje“, ukazao sam.
„Sa stanovišta logike, to je tačno. Hmm, Menšiki… mislim da nikad nisam
čuo takvo ime. Uglavnom, nema razloga da poznajem nekoga ko živi u
izdvojenoj kući na brdu s druge strane doline. Ne znam ama baš nikog ni ko
živi s ove strane. I, kakve on ima veze s tobom?“
„Sad smo se malo povezali“, rekao sam. „Zato sam se pitao da li možda
znaš nešto o njemu.“
„Jesi li proverio na internetu?“
„Probao sam na Guglu, ali nema ničega.“
„A Fejsbuk i društvene mreže?“

82
 „Ne, u to se ne razumem baš najbolje.“
„Dok si ti dremao s ribama u aždajinoj palati na dnu mora, civilizacija je
napredovala krupnim koracima. Ali dobro, potražiću i ja malo. Ako nešto
saznam, javiću ti telefonom.“
„Bio bih ti zahvalan.“
Tu je Masahiko naglo zaćutao. Imao sam osećaj kao da se s druge strane
veze zamislio o nečemu.
„Čekaj malo, rekao si Menšiki?“ kazao je Masahiko.
„Tako je. Piše se ideogramima za reči 'izbeći' i 'boja'.“
„Menšiki…“, rekao je on. „Setio sam se da sam to ime već negde ranije čuo,
mada je moguće da sam u zabludi.“
„Retko je ime, jednom kad ga čuješ verovatno se ne zaboravlja.“
„Jeste, mora da mi je zato i zapelo negde u dnu pameti. Ono, kao kad ti se
u grlu zaglavi neka riblja koščica. Samo, ne mogu da se setim ni kada ni u kom
kontekstu sam ga čuo.“
Javi mi ako se budeš setio, rekao sam. Hoću, odgovorio je Masahiko.

Kad sam spustio slušalicu, uzeo sam nešto lagano da pojedem. Za vreme
obeda, telefonom me je pozvala udata žena s kojom sam bio u vezi. Mogu li da
dođem sutra popodne kod tebe? Možeš, rekao sam.
„Nego, da ne znaš nešto o čoveku koji se zove Menšiki?“ pitao sam. „Živi
tu blizu.“
„Menšiki?“ rekla je. „Je l’ to prezime?“ Objasnio sam joj kako se piše.
„Nikad čula“, rekla je.
„Znaš onu belu betonsku kuću na suprotnoj strani doline? To je čovek koji
živi u njoj.“
„Sećam se te kuće. To je ona vrlo upadljiva kuća koja se vidi sa tvoje
terase.“
„To je njegova kuća.“
„Gospodin Menšiki živi u njoj.“
„Tako je.“
„Nešto mu se desilo?“
„Nije mu se ništa desilo, nego me je samo zanimalo da li ga poznaješ.“
Ton joj je na tren postao turobniji. „Da li to ima neke veze sa mnom?“
„Ne, nema nikakve veze s tobom.“
Uzdahnula je kao da joj je laknulo. „Onda, dolazim sutra popodne kod
tebe. Verovatno oko pola dva.“
Čekam te, odgovorio sam. Prekinuo sam vezu i dovršio obed.

83
 Nedugo potom, dobio sam telefonski poziv od Masahika.
„Izgleda da u prefekturi Kagava ima nekoliko ljudi sa prezimenom
Menšiki“, rekao je Masahiko. „Ili taj gospodin Menšiki možda ima izvesne
korene u prefekturi Kagava. Ali podatke o gospodinu Menšikiju koji sada
boravi u okolini Odavare nigde nisam pronašao. Kako mu glasi lično ime?“
„Još mi nije rekao svoje lično ime. Ne znam mu ni zanimanje. Bavi se
nekim poslom delimično povezanim sa informatičkom tehnologijom, a sudeći
po njegovom stilu života, deluje mi da mu je biznis prilično uspešan. To je
otprilike sve što znam. Ne znam ni koliko ima godina.“
Masahiko je rekao: „Informacije su roba i ako imaš dovoljno novca,
moguće je izbrisati sopstvene tragove. Pogotovo ako se on lično dobro razume
u informatiku, još mu je lakše da to izvede.“
„Hoćeš da kažeš da on zna neki metod da vesto obriše svoje tragove?“
„Aha, moguće je. Dugo sam pretraživao razne sajtove, pa opet nisam
našao ni jedan jedini podatak. Ime mu je tako retko i upadljivo, pa se ipak nije
pojavilo ni na jednom spisku. To je stvarno čudno, nema šta. Tebi koji ne zna
ništa o svetu oko sebe to možda nije poznato, ali svakome ko je bar malo
aktivan na ovom svetu prilično je teško da zaustavi odliv informacija o sebi. U
javnosti kruže podaci i o tebi i o meni. Kruže otprilike i podaci o onom meni
koga ni sam ne poznajem. To važi čak i za nebitnu, sitnu ribu kao što smo ti i
ja. Krupnoj ribi je tek maltene nemoguće da se sakrije. U takvom svetu živimo,
hteli mi to ili ne. Nego, jesi li ikad video informacije o sebi?“
„Nisam nikad.“
„Onda je bolje i da ne vidiš.“
I ne nameravam, rekao sam.
Efikasno pribavljanje raznih informacija je deo mog posla. Takvim se
biznisom bavim, reči su koje je izgovorio Menšiki. Ako je on u stanju da
slobodno pribavlja informacije, onda verovatno može po potrebi i da ih briše.
„Kad smo već kod toga, taj čovek po imenu Menšiki je i sam rekao da je
pretraživao internet i naišao na nekoliko portreta koje sam ja naslikao“, rekao
sam.
„I?“
„I zato je tražio da ja naslikam njegov portret. Rekao je da su mu se dopali
portreti koje sam ja slikao.“
„Ali si ti rekao da se profesionalno više ne baviš slikanjem portreta i
odbio ga, je l’ tako?“
Cutao sam.
„A možda i nisi?“ pitao je on.
„Da budem iskren, nisam ga odbio.“

84
 „Zašto? Zar nisi bio čvrsto rešen?“
„Pa, zato što mi je ponudio odličan honorar. A i pomislio sam da bi mi
možda prijalo da bar još jednom naslikam neki portret.“
„Zbog novca?“
„To je definitivno bio krupan razlog. Još pre izvesnog vremena su mi
presušili skoro svi izvori prihoda i vreme je da mislim na to od čega ću živeti.
U ovom trenutku nemam velike izdatke, pa ipak, novac mi odlazi na sve i
svašta.“
„Hm. Dakle, koliki je otprilike taj honorar?“
Izgovorio sam cifru. Masahiko je zazviždao u slušalicu.
„To je ozbiljna suma“, rekao je. „U tom slučaju, verovatno vredi prihvatiti.
I ti mora da si se zaprepastio kad si čuo cifru?“
„Aha, naravno da sam se zaprepastio.“
„Ako smem da kažem, na ovom svetu ne postoji nijedan drugi ljubitelj
tvojih portreta koji bi dao tolike pare da ga naslikaš.“
„Znam.“
„Ne bih voleo da me pogrešno razumeš, ne kažem ja da tebi nedostaje
slikarskog talenta. Ti si kao profesionalni portretista pošteno i dobro radio
svoj posao i stekao si lep ugled. Jedini si od svih kolega iz naše klase koji i dalje
kako-tako uspeva da se izdržava samo od slikanja uljem na platnu. Koliko
dobro možeš da se izdržavaš, to ne znam, ali je to u svakom slučaju vredno
hvale. Ali, da budem jasan – ti nisi ni Rembrant, ni Delakroa, nisi čak ni Endi
Vorhol.“
„Normalno, i to mi je savršeno jasno.“
„Ako ti je jasno, onda sigurno možeš da shvatiš, ako razmišljaš zdravim
razumom, da je taj iznos ponuđenog honorara potpuno neumeren, je l’ da?“
„Naravno da shvatam.“
„A taj čovek pukim slučajem živi vrlo blizu tebe.“
„Tako je.“
„Najblaže rečeno pukim slučajem.“ Gutao sam.
„Možda postoji nešto što je u pozadini svega toga. Zar ne misliš tako?“
rekao je.
„I sam sam razmišljao o tome, ali nemam pojma šta bi to moglo biti.“
„Uglavnom, prihvatio si posao?“
„Jesam. Počinjem prekosutra.“
„Zato što je honorar dobar?“
„Između ostalog i zbog toga, ali to nije jedino. Ima i drugih razloga“, rekao
sam. „Da budem iskren, želim da vidim šta će se desiti. To je najkrupniji razlog.

85
Želim da dokučim zbog čega on hoće da mi plati tu astronomsku svotu novca.
Ako iza toga postoji neka pozadina, želim da saznam šta je to.“
„Shvatam“, rekao je Masahiko i uzdahnuo. „Javi mi ako bude nešto novo.
Sad sam i ja pomalo radoznao. Sve to zvuči vrlo zanimljivo.“
U tom trenutku sam se najednom setio sove.
„Zaboravih da ti kažem – jedna sova se nastanila na tavanu u kući“, rekao
sam. „Mala siva sova, preko dana spava na gredi. Noću izlazi napolje kroz
ventilacioni otvor i odlazi po hranu. Ne znam od kada je tu, ali po svemu
sudeći sada je tamo svila gnezdo.“
„Na tavanu?“
„S vremena na vreme čulo se nešto iznad tavanice, pa sam se po danu
popeo gore da pogledam.“
„Hm, nisam ni znao da se može popeti na tavan.“
„Na tavanici ormara u gostinskoj sobi postoji otvor, ali prostor tavana nije
veliki. Nije veličine sobe. Mada je taman za sovu da živi u njemu.“
„Samo, to je dobro“, rekao je Masahiko. „Tamo gde ima sova, miševi i
zmije ne zalaze. Osim toga, jednom sam negde čuo da je to sreća kada ti se
sova nastani u kući.“
„Možda mi je donela sreću da dobijem veliki honorar za portret.“
„To bi bilo lepo“, rekao je kroz smeh. „Znaš li izraz blessing in disguise na
engleskom jeziku?“
„Jezici mi ne idu od ruke.“
„To je sreća u nesreći. Sreća koja ima neki drugi oblik. Drugačiji način da
se kaže da je nešto što na prvi pogled deluje kao nesreća, zapravo dobra stvar.
Blessing in disguise. No, naravno, u životu postoji i ona obratna situacija. U
teoriji.“
U teoriji, ponovio sam u glavi.
„Ti budi posebno obazriv“, rekao je.
Hoću, rekao sam.

Čim je došla kod mene narednog dana u 13.30, kao i uvek otišli smo pravo
u krevet i vodili ljubav. Za to vreme nismo progovorili skoro ni reč. Tog
popodneva je padala kiša. Snažan prolazni pljusak, kao letnji, kakav se retko
viđa u jesen. Nošene vetrom, krupne kišne kapi udarale su o prozorsko okno, a
mislim da je malo i grmelo. Kada je jato gustih crnih oblaka prošlo kroz dolinu,
kiša je naglo prestala da pada, a boje brda potpuno su se pojačale. U isto
vreme pojavile su se i ptičice koje su se bile nekud sklonile od kiše i iz sveg
glasa cvrkućući počele su naokolo vredno da traže bube. Prestanak kiše je
taman njihovo vreme za ručak. Kroz procep između oblaka provirivalo je

86
sunce obasjavajući kapljice na granama okolnog drveća. Sve to vreme dok je
padala kiša, nas dvoje smo bili obuzeti vođenjem ljubavi. Nismo ni pomislili na
kišu. Prestala je maltene istovremeno sa završetkom našeg ljubavnog čina.
Kao da je samo to čekala.
Onako nagi, umotani samo u tanki prekrivač, ležali smo u krevetu i
razgovarali. Uglavnom o uspehu njene dve ćerke u školi. Starija ćerka je lepo
učila i imala je veoma dobre ocene. Bila mirno dete i nije pravila nikakve
probleme. Ona mlađa je, međutim, mrzela da uči i stalno je bežala od radnog
stola. Ipak, bila je vedre prirode i vrlo lepa devojčica. I lopšte nije bila stidljiva
i svi su je voleli. Bila je dobra u sportu. Pitam se da li bi trebalo da dignemo
ruke od škole i usmerimo je na to da bude televizijska zvezda, rekla je.
Pomislila sam da bismo mogli da probamo da je upišemo u dečju školu za
glumu.
Čudno je to, kad razmislim. Biti pored žene koju poznajem jedva tri
meseca i slušati priče o njenim ćerkama koje nikad nisam upoznao. Davati joj
čak i savete o tome kako da postupi. I sve to dok smo oboje kao od majke
rođeni. Pa ipak, nisam se osećao loše zbog toga što sam pukim slučajem
zavirio u život jedne meni gotovo nepoznate osobe. Zbog toga što imam nekog
dodira s ljudima s kojima u budućnosti neću imati ništa. Scene iz njihovog
života meni jesu pred očima, ali su negde vrlo daleko od mene. Dok je govorila
o svemu tome, poigravala se mojim omlitavelim penisom, koji je ubrzo malo-
pomalo ponovo postajao sve čvršći.
„Jesi li u poslednje vreme slikao nešto?“ pitala je. „Nisam“, bio sam iskren.
„Nemaš inspiraciju, je l’ to?“
Izvrdavao sam odgovor: „…U svakom slučaju, sutra moram da počnem
jedan naručeni posao.“
„Slikaćeš nešto po narudžbini?“
„Jeste, povremeno treba nešto i da zaradim.“
„Kakvu si to narudžbinu dobio?“
„Da naslikam portret.“
„Da nije možda portret onog gospodina Menšikija koga si juče spominjao
preko telefona?“
„Tako je“, rekao sam. Imala je toliko oštru intuiciju da je ponekad umela
da me iznenadi.
„I zato bi hteo da saznaš nešto o njemu, zar ne?“
„Za mene je on trenutno prava misterija. Jednom smo se videli i
porazgovarali, ali i dalje uopšte ne znam kakav je on čovek. Kao slikar, pomalo
sam radoznao kakva je to ličnost koju treba da naslikam.“
„Zar ne bi trebalo njega da pitaš?“

87
 „Možda mi neće otvoreno reći čak i ako ga budem pitao“, rekao sam.
„Možda će mi reći samo ono što njemu odgovara.“
„Mogu i da ti se raspitam“, rekla je. „Imaš načina da se raspitaš?“
„Znam i ja valjda ponešto.“
„Na internetu nema nikakvih podataka o njemu.“
„Internet ne funkcioniše u džungli“, rekla je. „U džungli postoji njoj
svojstvena komunikaciona mreža. Poruke se prenose recimo udarcima u
bubanj, ili tako što privežeš cedulju majmunu za vrat.“
„Ne razumem se baš najbolje u džungle.“
„Kada civilizacijski uređaji ne funkcionišu, možda vredi probati sa
bubnjem ili majmunom.“
Pod njenim mekim marljivim prstima, moj penis se ponovo dobro
ukrutio. A kada je počela nezasito da ga dodiruje svojim usnama i jezikom,
između nas je ponovo nastupila značajna tišina. I dok su se ptice cvrkućući
vredno bavile svojim životnim aktivnostima, nas dvoje smo po drugi put vodili
ljubav.

Posle dugog seksa sa jednom pauzom između, ustali smo iz kreveta, lenjo
pokupili odeću s poda i obukli se. A onda smo izašli na terasu i, ispijajući topli
čaj, posmatrali tu veliku belu betonsku kuću podignutu sa suprotne strane
doline. Seli smo jedno kraj drugog na izbledele drvene ligeštule i duboko u
grudi udisali planinski vazduh koji je u sebi sadržao svezu toplinu. Kroz
drveće u jugozapadnom šumarku video se bleštavo svetlucavi krajičak mora.
Samo parčence ogromnog Tihog okeana. Površina okolnih brda već je bila
prekrivena jesenjim bojama. Nežna gradacija nijansi od žute do crvene. Unutar
njih uglavio se i jedan zeleni grozd zimzelenih stabala. Taj živopisni skup samo
je dodatno isticao svezu belinu betona kuće gospodina Menšikija. A ta gotovo
bolesno čista belina delovala je kao da nikad ništa – ni kiša, ni vetar, ni
prašina, čak ni samo vreme – neće moći da je naruši ili zaprlja. I belina je jedna
od boja – pomislio sam, bez ikakvog smisla. Ona nipošto ne znači da je nešto
izgubilo boju. Na tim ligeštulima nas dvoje dugo nismo progovorili ni reč.
Tišina je stajala između nas kao nešto sasvim prirodno.
„Taj gospodin Menšiki iz bele kuće“, izgovorila je ona posle nekog
vremena, „kao da je izašao iz neke zanimljive bajke.“
Samo, naravno, ono što se meni spremalo nije bilo nikakva „zanimljiva
bajka“. A nije bilo ni sreća u nesreći. Ali u trenutku kada je to meni postalo
jasno, više nisam mogao nazad.

88
 9

Uzajamna razmena

Menšiki se u petak u 13:30 dovezao u svom jaguaru. Prilazeći uz strmu

uzbrdicu, sve glasnije brundanje motora ubrzo je prestalo pred kućom.
Zatvorivši vrata automobila uz onaj isti masivan tup udarac kao i prethodni
put, Menšiki je skinuo naočare za sunce i stavio ih u zadžepak sakoa. Sve je
bilo repriza njegovog prethodnog dolaska. Jedino što je on ovog puta na sebi
imao belu polo majicu, plavkasto-sivi pamučni sako, bež platnene pantalone i
smeđe kožne patike. Izgled s kakvim bi bez problema mogao tačno takav da se
pojavi u modnom časopisu, a da, opet, nije odavao utisak „besprekornog“.
Delovao je ležerno, prirodno i čisto. A njegova gusta kosa bila je savršeno bela
baš kao i fasada kuće u kojoj je živeo. Ponovo sam ga posmatrao kroz prorez
zavese na prozoru.
Kad je zvono na ulaznim vratima zazvonilo, otvorio sam ih i pustio ga
unutra. Ovog puta mi nije pružio ruku da se rukujemo. Samo mi je pogledao u
oči, blago se osmehnuo i kratko se naklonio glavom. Pao mi je kamen sa srca.
Bio sam pomalo uznemiren da će mi čvrsto stiskati ruku svaki put kad se
sretnemo. Kao i prošli put, uveo sam ga u dnevnu sobu i ponudio mu da sedne
na sofu. A onda sam iz kuli inje doneo dve sveže skuvane kafe.
„Nisam bio siguran kako da se obučem“, rekao je kao da se pravda. „Hoće
li ova odeća odgovarati?“
„U ovoj fazi je svejedno kako ćete se obući. Na kraju možete da razmislite
o tome za kakvu ćete se odeću odlučiti. Odeću mogu naknadno da prepravim,
bilo da to bude odelo ili šorts i papuče.“
Ili papirna čaša iz Starbaksa u ruci, dodao sam u svojoj glavi.
Menšiki je rekao: „Poziranje za sliku je nešto što veoma onespokojava.
Iako shvatam da neću biti bez odeće, ne mogu da pobegnem od osećaja da ću
biti ogoljen.“
Rekao sam: „U izvesnom smislu verovatno i jeste tako. Kada nekome
pozira za sliku, čovek često biva potpuno ogoljen – u velikom broju slučajeva
stvarno, a ponekad i metaforički. Slikar nastoji da što dublje prozre pravu

89
prirodu modela koji ima pred sobom. To znači da mora da oljušti koru njegove
spoljašnjosti. Naravno, za to je potrebno da slikar ima izvanrednu moć
opservacije i odličnu intuiciju.“
Menšiki je raširio ruke iznad kolena i izvesno vreme ih ispitivački
posmatrao. Potom je podigao pogled i rekao: „Čuo sam da vi nikad ne slikate
portrete po modelu.“
„Tako je. Osobu jednom vidim uživo i porazgovaramo licem u lice, ali
nikad ne tražim da mi pozira.“
„Postoji li neki razlog za to?“
„Nema nikakvog posebnog razloga. Jednostavno, iz mog iskustva, na taj
način je lakše raditi. Tokom uvodnog razgovora se usredsredim što je moguće
više na to da upijem i u pamćenje urezem nečiji izgled, izraze lica i pokrete,
osobenosti i sklonosti. Tada mogu njegovu sliku ponovo da oživim iz
pamćenja.“
Menšiki je rekao: „To je vrlo zanimljivo. Jednostavno rečeno, vi u obliku
slike naknadno reorganizujete sećanje koje vam se urezalo u pamet i
reprodukujete ga u vidu umetničkog dela, zar ne? Vi imate dar – nekakvu
neuobičajenu moć vizuelnog pamćenja.“
„Mislim da to baš i nije nešto toliko krupno da bi se dalo nazvati darom.
Verovatno bi približnije bilo reći da je to puka sposobnost ili veština.“
„U svakom slučaju“, rekao je, „možda sam upravo zbog toga, kada sam
video tih nekoliko portreta koje ste vi naslikali, stekao snažan osećaj da u
njima ima nečeg drugačijeg u poređenju s drugim formalnim portretima –
odnosno portretima koji su čista roba. U njima postoji, valjda, nekakva
svežina…“
Otpio je gutljaj kafe, iz džepa sakoa izvadio bledobež platnenu maramicu i
obrisao usta. A zatim je rekao: „Pa ipak, iznimno ovog puta slikate portret po
modelu, to jest po meni.“
„Tako je. Zato što ste vi tako želeli.“
Klimnuo je glavom. „Pravo da vam kažem, bio sam radoznao. Pitao sam se
kakav je to osećaj kada ti je lik naslikan na nekoj slici. Želeo sam to da doživim.
I to ne samo da budem naslikan, već i da to iskusim kao neku vrstu razmene.“
„Kao neku vrstu razmene?“
„Kao razmenu između vas i mene.“
Izvesno vreme sam ćutao. Najednom uopšte nisam razumeo šta
konkretno znači taj izraz „razmena“.
„To bi značilo da između sebe razmenimo svako po neki svoj deo“,
objasnio je Menšiki. „Ja vama dam nešto od sebe, a vi meni date nešto svoje.

90
Naravno, nije neophodno da to bude nešto važno. Dovoljno je nešto
jednostavno, kao neki znak pažnje.“
„Mislite na ono kao kad deca razmenjuju lepe školjke?“
„Tako je.“
Pokušao sam da malo razmislim o tome. „Zaista zvuči vrlo zanimljivo,
samo što ja možda i ne posedujem neku toliko lepu školjku da bih mogao da
vam je dam.“
Menšiki me je upitao: „Hoćete li se vi zbog toga osećati neugodno? Da li to
znači da obično ne slikate po modelu jer se namerno čuvate te vrste razmene
ili zamene? Ako je lako, ja…“
„Ne, nije to u pitanju. Ne slikam po modelu jer nemam naročitu potrebu
za tim, ali nipošto ne bežim od ljudske razmene. Ja sam čovek koji je dugo
izučavao slikarstvo i svoje radove sam bezbroj puta slikao po modelima. Ako
vama nije mrsko da obavljate taj naporan zadatak da ukipljeni sedite na tvrdoj
stolici po sat ili dva, ja nemam ništa protiv da mi budete model.“
„U redu“, rekao je Menšiki izvrnuvši dlanove nagore i blago ih podigavši u
vazduh. „Onda, ako vama odgovara, hajde da polako počnemo da se upuštamo
u taj naporan zadatak.“

Prešli smo u atelje. Iz trpezarije sam doneo stolicu na koju sam smestio
Menšikija. Pustio sam ga da sedi u kojoj god pozi želi. Ja sam seo tačno preko
puta njega na staru okruglu drvenu stolicu (koju je verovatno Tomohiko
Amada koristio dok je slikao) i najpre počeo mekom olovkom da pravim skicu.
Bilo mi je potrebno da odredim osnovne principe kako ću njegovo lice
oblikovati na platnu.
„Sigurno vam je dosadno da samo tu nepomično sedite. Želite li možda da
pustim neku muziku?“ upitao sam ga.
„Ako vama ne smeta, rado bih nešto slušao“, rekao je Menšiki.
„Možete da odaberete što god vam se sviđa sa police s pločama u dnevnoj
sobi.“
Menšiki je oko pet minuta pogledom prelazio preko police s pločama i
vratio se sa Kavaljerom s ružom Riharda Štrausa, kojim je dirigovao Đerđ Šolti.
Bio je to komplet od četiri ploče. Operu je izvodio orkestar Bečke filharmonije,
sa Režin Krespen i Ivon Minton u glavnim ulogama.
„Volite Kavaljera s ružom?“ upitao sam.
„Nisam ga nikad dosad čuo.“
„Kavaljer s ružom je čudna opera. Zaplet je, naravno, važan u svakoj operi,
ali ova opera je takva da je dovoljno, čak i ako joj ne znate radnju, samo da se
prepustite njenim zvucima da vas potpuno obavije njen svet. Jedan blaženi

91
svet čiji je vrhunac Štraus dosegao. U vreme kada je premijerno izvedena, ova
opera je izgleda često bila kritikovana zbog svoje konzervativnosti i žala za
davno prošlim vremenima, ali je njena muzika zapravo bila vrlo napredna i
nesputana. Iako se u njoj oseća uticaj Vagnera, pred nama se razvija svet
Štrausove jedinstvene, čudnovate muzike. A jednom kad se čoveku dopadne ta
muzika, ona mu pređe u naviku. Lično volim da slušam izvedbe kojima su
dirigovali Karajan ili Erih Klajber, ali nikad dosad nisam čuo Šoltijevu. Ako
vama odgovara, svakako bih voleo ovom prilikom da je slušam.“
„Naravno, hajde da je poslušamo.“

Stavio je ploču na gramofon i spustio iglu. A zatim je na pojačalu pažljivo

podesio dugme za jačinu zvuka. Potom se vratio na stolicu, umirio se u
odgovarajućoj pozi i usredsredio na muziku koja je dopirala iz zvučnika. Ja
sam hitro na bloku skicirao njegovo lice iz nekoliko uglova. Bilo je
istovremeno i pravilno i karakteristično, pa nije bilo toliko teško uhvatiti svaki
njegov specifičan detalj. Za pola sata sam napravio pet skica nacrtanih iz
različitih uglova. Ali, kad sam stao ponovo da ih pregledam, obuzeo me je
nekakav čudnovat osećaj nemoći. Skice koje sam nacrtao jesu precizno
zabeležile karakteristike njegovog lica, ali su one bile samo „vesto nacrtani
crteži“ i ništa više od toga. Sve su bile začuđujuće plitke i površne, bez one
prave dubine. Nikakve razlike nije bilo između njih i običnih uličnih portreta.
Pokušao sam da napravim još nekoliko skica, ali je rezultat bio gotovo isti.
To je za mene bilo prava retkost. Imao sam dugogodišnje iskustvo, pa i
izvesno samopouzdanje u reprodukovanju ljudskih lica na platnu. Sa olovkom
ili četkicom u ruci i nečijim licem pred sobom, u mojoj glavi bi se prirodno, bez
ikakvog napora pojavilo nekoliko njegovih slika. Gotovo nikad nisam imao
muke da postavim kompoziciju. Ali sada, kada je preda mnom bio čovek po
imenu Menšiki, nikako nisam uspevao da povezem sliku njegovog lica kakva je
tu trebalo da stoji.
Nisam mogao a da ne pomislim da meni možda izmiče nešto što je vrlo
važno. To nešto Menšiki možda vesto skriva od mene. A možda on to nešto
samo nikad nije ni imao u sebi.
Kada se strana B prve ploče kompleta Kavaljera s ružom završila, ja sam
odustao, zatvorio blok za crtanje i spustio olovku na sto. Podigao sam ručicu,
skinuo ploču sa gramofonske glave i vratio je u kutiju. Bacio sam pogled na
ručni sat i uzdahnuo.
„Veoma vas je teško nacrtati“, otvoreno sam rekao.
Iznenađeno je pogledao u mene. „Teško?“ rekao je. „Da li to znači da sa
mojim licem ima nekakvih problema u likovnom smislu?“

92
 Blago sam odmahnuo glavom. „Ne, ni slučajno. Naravno da s vašim licem
nema nikakvih problema.“
„A šta je tu onda tako teško?“
„Ni sam ne znam. Samo se tako osećam, kao da mi je teško. Ili možda
među nama nema dovoljno one 'razmene' koju ste spominjali. Odnosno, valjda
još nismo uspeli da razmenimo dovoljno školjki.“
Menšiki se pomalo zabrinuto osmehnuo. „Postoji li išta što ja mogu da
učinim?“
Ustao sam sa stolice, otišao do prozora i pogledao u ptice koje su
nadletale krošnje drveća u šumarku. „Gospodine Menšiki, da li biste mogli da
mi date još malo podataka o sebi? Kad malo bolje razmislim, ja o vama kao
osobi ne znam gotovo ništa.“
„Mogu, naravno. Nemam šta o sebi da krijem, niti imam bilo kakvih
strašnih tajni. Mogu da vam ispričam sve što bi bilo uobičajeno. Na primer,
koji bi to bili podaci?“
„Na primer, još mi niste rekli kako vam glasi puno ime.“
„Pa da“, rekao je pomalo iznenađeno. „Sad kad mi to kažete, to je tačno.
Zapričali smo se pa sam to izgleda smetnuo s uma.“
Iz džepa svojih platnenih pantalona izvadio je crnu kožnu futrolu i iz nje
izvukao vizitkartu. Uzeo sam je i pročitao. Na tvrdoj beloj kartici pisalo je:
„Vataru Menšiki“. Na njenoj poleđini bila je ispisana adresa u prefekturi
Kanagava, broj telefona i imejl adresa. Samo to. Nije bilo ni imena firme, ni
njegovog zvanja.
„Vidite, Vataru se piše ideogramom za 'preći', na primer preko reke“,
rekao je Menšiki. „Ne znam zašto su mi nadenuli takvo ime. Moj život do sada
baš i nije bio vezan za vodu.“
„I prezime Menšiki se retko viđa, zar ne?“
„Čuo sam da ima korene na ostrvu Šikoku, ali lično sa Sikokuom ni na koji
način nisam povezan. Rodio sam se i odrastao u Tokiju. I školu sam tu završio.
Osim toga, više volim da jedem sobu9 nego udon10!“ rekao je Menšiki smejući
se.
„Koliko imate godina, ako smem da pitam?“
„Naravno – prošlog meseca sam napunio pedeset četiri godine. Kako
vama izgledam, koliko biste mi godina dali?“
Zavrteo sam glavom. „Da budem iskren, uopšte nisam mogao da
pretpostavim. Zato vas i pitam.“

9 soba – jelo od heljdinih rezanaca koji se služe hladni sa umakom ili u toploj supi. – Prim. prev.
10 udon – jelo od pšeničnih rezanaca koji se služe u toploj supi začinjenoj soja sosom. – Prim. prev.

93
 „Sigurno je do moje sede kose“, rekao je sa osmehom. „Cesto mi govore da
zbog sede kose ne mogu da mi odrede godine. Mnogo puta sam čuo priče o
tome da čoveku od straha kosa preko noći posedi. Ljudi me često pitaju da li je
to možda i kod mene slučaj, ali nikad nisam imao neko lako dramatično
iskustvo. Jednostavno, još u mladosti sam počeo mnogo da sedim. Sredinom
četrdesetih kosa mi je već bila skoro sasvim bela. Baš je to čudno. Jer, i moj
deda i otac, i moja dva starija brata – svi su oni oćelavili. Jedino sam ja u
porodici potpuno sed.“
„Ako ne postoje prepreke da mi to kažete, voleo bih da znam kakvim se
konkretno poslom bavite.“
„Nema nikakvih prepreka, samo mi je, kako da kažem, bilo pomalo teško
da to prevalim preko usta.“
„Ako vam je teško da kažete…“
„Ne, u stvari nije mi toliko teško koliko me je pomalo sram da kažem“,
rekao je. „Da budem iskren, trenutno ne radim. Ne primam čak ni osiguranje
od gubitka posla i zapravo, formalno sam nezaposlen. Nekoliko sati dnevno
provedem baveći se novčanim transakcijama preko interneta, ali nije njih
veliki broj. Ja to više radim iz hobija, da mi prođe vreme. Samo vežbam
moždane vijuge. Isto kao što pijanisti svakodnevno vežbaju skalu.“
Menšiki je tu blago udahnuo i ponovo prekrstio noge. „Ranije sam vodio
sopstvenu firmu za informatičke tehnologije, ali sam nedavno dobio ideju da
rasprodam sve deonice i povukao se iz tog biznisa. Kupac je bila jedna velika
kompanija za telekomunikacije. Zaradio sam toliko da zahvaljujući tome
izvesno vreme mogu da se izdržavam a da ne radim ništa. To je bio povod i da
prodam kuću u Tokiju i preselim se ovamo. Da skratim priču, povukao sam se.
Ušteđevinu sam rasporedio u nekoliko državnih finansijskih ustanova, koju
ulažem u skladu sa promenama novčanog kursa i tako uspevam da ostvarim
skroman ali siguran profit.“
„Shvatam“, rekao sam. „Imate li porodicu?“
„Porodicu nemam. Nisam se nikad ženio.“
„Sami živite u onoj velikoj kući?“
Klimnuo je glavom. „Živim sam. U ovom trenutku ne treba mi ni kućna
pomoćnica. Dugo već živim sam pa sam navikao da obavljam kućne poslove, to
mi ne predstavlja nikakav problem. Jedino što je kuća veoma velika pa ne
mogu da postignem samostalno da je očistim i zato su mi jednom nedeljno
potrebne usluge servisa za čišćenje, ali izuzev toga, sve radim sam. A vi?“
Zavrteo sam glavom. „Nema ni godinu dana otkad živim sam – još sam
amater.“

94
 Menšiki je samo kratko klimnuo glavom, ali nije postavio nijedno pitanje
o tome, niti je izrazio svoje mišljenje. „Nego, jeste li vi bliski sa gospodinom
Tomohikom Amada?“ pitao je Menšiki.
„Ne, gospodina Amadu lično nikad nisam video. Studirao sam na
Fakultetu likovnih umetnosti s njegovim sinom, pa mi je njegovim
posredstvom ponuđeno da čuvam kuću dok je prazna. Pošto usled raznih
okolnosti u mom životu tačno u tom trenutku nisam imao gde da boravim,
prihvatio sam da privremeno stanujem ovde.“
Menšiki je nekoliko puta malo klimnuo glavom. „Za svakog običnog
zaposlenog čoveka živeti u ovom kraju je prilično nepraktično, ali za ljude
poput vas dvojice okruženje je divno, zar ne?“
Kiselo sam se osmehnuo i rekao: „Gospodin Tomohiko Amada i ja obojica
jesmo slikari, ali smo na potpuno različitim nivoima. Bojim se da nismo za
poređenje.“
Menšiki je podigao glavu i pogledao u mene sasvim ozbiljno. „Ne, tako
nešto se još ne zna. Možda ćete i vi jednog dana postati čuveni slikar.“
Nisam imao ništa naročito da kažem na to, pa sam samo ćutao.
„Ljudi se ponekad potpuno preobraze“, rekao je Menšiki. „Odlučno zatru
svoj lični stil i ponovo se snažno podignu iz pepela. To je bio slučaj i sa
gospodinom Tomohikom Amada. U mladosti je slikao u zapadnom stilu. I
vama je to poznato, zar ne?“
„Da, znam. Pre rata je bio mlad i perspektivan moderan slikar. Ali, po
povratku u zemlju iz nekog razloga se preorijentisao na slikanje u japanskom
stilu i posle rata postigao zapažen uspeh.“
Menšiki je rekao: „Po mom mišljenju, u svačijem životu postoji period
kada mu je potrebna jedna odvažna transformacija. A kada dođe taj trenutak,
moraš hitro da ga ugrabiš. Čvrsto da ga zgrabiš, da ga više nikad ne ispustiš.
Na ovom svetu postoje ljudi koji su u stanju i oni koji nisu u stanju da ugrabe
taj trenutak. Gospodin Tomohiko Amada je to uspeo.“
Odvažna transformacija. Kad je to izgovorio, u glavi mi se najednom
ukazala scena sa slike Ubistvo Komtura. Mladi muškarac mačem probada i
ubija Komtura.
„A da li se vi razumete u japanski stil slikanja?“ upitao me je Menšiki.
Odmahnuo sam glavom. „Za to sam gotovo potpuni laik. Jesam učio o tom
stilu slikarstva na predavanjima istorije umetnosti tokom studija, ali to je
otprilike jedino znanje koje o njemu posedujem.“
„Ovo je sasvim elementarno pitanje, ali kako se japansko slikarstvo
stručno definiše?“

95
 Rekao sam: „Nije tako jednostavno definisati japanski stil slikarstva.
Uopšte uzev, smatra se da je to slikarska tehnika u kojoj se uglavnom koriste
pigmenti, tutkalo i listići. Za nanošenje se ne koriste slikarske četkice, već
četkice za kaligrafiju ili široke četke. Drugim rečima, to verovatno znači da je
taj slikarski stil pretežno definisan materijalom koji se za njega koristi.
Naravno, može se navesti da je ono nasledilo starinske tradicionalne tehnike,
ali postoji i mnogo slika naslikanih japanskim stilom u kojima su korišćene
avangardne tehnike, kao i onih u kojima su obilato korišćene boje i uvedeni
novi materijali. Dakle, sa svakom rečenicom ta definicija postaje sve
neodređenija. Ali ako govorim o slikama Tomohika Amade, one su potpuno
klasične, takozvane slike u japanskom stilu. Pravi arhetipi, moglo bi se reći.
Naravno, to važi ako gledamo sa stanovišta tehnike, ali je stil kojim su
naslikane nepogrešivo onaj njegov jedinstveni stil.“
„Dakle, ako je sa stanovišta materijala i tehnike definicija nejasna, jedino
što još preostaje je duhovna strana, zar ne?“
„Može biti da je tako. Ali kada govorimo o duhovnoj strani slikarstva u
japanskom stilu, nju sigurno niko ne bi bio u stanju tako lako da definiše. Jer je
poreklo japanskog stila slikarstva samo po sebi eklektično.“
„Kako to mislite eklektično?“
Iz malog mozga izvukao sam sadržaj nekog predavanja iz istorije
umetnosti: „U drugoj polovini XLX veka, u vreme Meiđi restauracije, slikarstvo
u zapadnom stilu prodrlo je u Japan zajedno s drugim elementima zapadne
kulture, kada sam žanr 'slikarstva u japanskom stilu' zapravo nije ni postojao.
Tačnije, nije postojala ta konkretna odrednica. Baš kao što se ni reč 'Japan'
gotovo uopšte u to vreme nije koristila za naziv zemlje. Koncept 'slikarstva u
japanskom stilu' stvoren je tek nakon što je na scenu stupio zapadni stil
slikanja iz inostranstva, kao njegova konkurencija i način da se među njima
napravi distinkcija. Različiti slikarski stilovi koji su do tada postojali iz
praktičnih su razloga smišljeno grupisani pod tim novim nazivom 'slikarstvo u
japanskom stilu'. Naravno, bilo je tu i stilova koji su slabili i otpali iz te grupe,
kao što je recimo slikanje tušem. Tek tada, u eri Meiđi, vlasti su odlučile da to
'slikarstvo u japanskom stilu' ustanove kao takozvanu narodnu umetnost i
neguju ga kao deo identiteta japanske kulture, kako bi uspostavili ravnotežu
između japanske i zapadne kulture. Drugim rečima, kao nešto što je
odgovaralo frazi 'japanski duh u sprezi sa zapadnim saznanjima'. U to vreme
su razni dizajnirani predmeti za svakodnevnu upotrebu, kao i dela primenjene
umetnosti poput oslikanih paravana, pomičnih vrata i posuđa, počeli da bivaju
izlagani na izložbama umetničkih dela. Drukčije rečeno, onaj prirodan stil

96
slikanja iz života uskladio se sa zapadnoevropskim sistemom i podigao na
nivo 'umetničkog dela'.“
Tu sam se na trenutak zaustavio i pogledao u Menšikija. Očigledno je
ozbiljno upijao moju priču. Nastavio sam.
„U središtu tog pokreta su u to vreme bili Tenšin Okakura i Ernest
Fenoloza. To se smatra jednim izuzetno uspešnim primerom opšte reforme
japanske kulture koja se munjevito zbila u tom periodu. I u oblasti muzike,
književnosti i filozofije sprovedeno je nešto slično. Mislim da su Japanci tog
doba imali posla preko glave. Trebalo je za vrlo kratak rok obaviti ogroman
broj važnih zadataka. Ali, gledano iz sadašnje perspektive, mi smo to vrlo
mudro i vesto izveli. Spajanje i podela zapadnoevropskog od onoga što ne
potiče iz zapadne kulture protekla je u najvećoj meri glatko. Moguće je da su i
sami Japanci bili prijemčivi za taj posao. Slikarstvo u japanskom stilu je nešto
čemu u suštini ne odgovara nijedna definicija. Verovatno bih mogao da kažem
da je to samo koncept koji se zasniva na krajnje nejasnom konsenzusu. Linija
razgraničenja nije postojala od samog početka već se stvorila kao rezultat, da
tako kažem, na mestu gde se spoljašnji pritisak sudario sa unutrašnjim.“
Menšiki je izvesno vreme o tome, činilo mi se, razmišljao vrlo ozbiljno. A
zatim je rekao: „Možda taj konsenzus jeste bio nejasan, ali je bio nužan, zar
ne?“
„Tako je. To je bio konsenzus koji je proistekao iz nužde.“
„A to što od početka nije imalo čvrsti okvir bila je i prednost, ali
istovremeno i slaba tačka slikarstva u japanskom stilu. Da li bismo to mogli i
na taj način da protumačimo?“
„Mislim da je tako.“
„S tim što mi sad uglavnom u većini slučajeva možemo, čim vidimo neku
sliku u japanskom stilu, spontano da je prepoznamo kao takvu, zar ne?“
„Tako je. Očigledno nam je da su slikane karakterističnom tehnikom.
Imaju određeni ton i tendenciju. A zatim, sadrže i nešto što je
opšteprepoznatljivo. Samo što je to ponekad teško rečima definisati.“
Menšiki je neko vreme ćutao, a zatim je rekao: „Ako je neko delo slikano
stilom koji ne potiče iz zapadne kulture, da li bi to značilo da ono ima formu
japanskog stila slikarstva?“
„Ne mora da znači“, odgovorio sam. „U principu svakako postoje i
zapadne slike koje su slikane u formi koja ne potiče iz zapadne kulture.“
„Shvatam“, rekao je, pa je blago nakrenuo glavu. „Ali, ako uzmemo da je u
pitanju slika u japanskom stilu, njena forma u manjoj ili većoj meri
podrazumeva nešto što ne potiče iz zapadne kulture. Možemo li to tako da
kažemo?“

97
 Razmišljao sam o tome. „Kad to tako kažete, zaista bismo to mogli tako da
nazovemo. Premda nisam o tome na taj način razmišljao.“
„Jeste očigledno, ali je tu očiglednost teško pretočiti u reči.“
Složno sam klimnuo glavom.
Napravio je kratku stanku i nastavio: „Ima u tome nečeg što bi nekom
drugom možda zvučalo kao nečija sopstvena, lična definicija. Jeste očigledno,
ali je tu očiglednost teško pretočiti u reči. Možda nam jedino preostaje da ga,
baš kao što ste rekli, shvatimo kao rezultat nastao na mestu gde se spoljašnji
pritisak sudario sa unutrašnjim.“ Izgovorivši to, sasvim se blago osmehnuo.
„Vrlo interesantno“, dodao je tiho, kao da govori samom sebi.
O čemu li mi sad ovo razgovaramo, najednom sam se zapitao. Jeste to
interesantna tema, ali kakvog značaja za Menšikija ima ovakav razgovor? Je li
u pitanju puka intelektualna radoznalost? Ili on ispituje moje znanje? A ako je
tako, zbog čega bi to radio?
„Inače, ja sam levoruk“, rekao je Menšiki u jednom trenutku, kao da se
toga naprasno setio. „Ne znam da li će vam laj podatak biti i od kakve koristi,
ali možda je jedan od onih koji imaju veze s tim ko sam ja. Ako mogu da biram
da li ću levo ili desno, ja se uvek odlučim za levo. To mi je navika.“

Bilo je blizu tri po podne, pa smo zakazali termin sledećeg susreta.

Dogovorili smo se da on dođe kod mene u ponedeljak, tri dana kasnije, u jedan
sat po podne. I tada ćemo, isto kao i danas, u ateljeu provesti oko dva sata. A ja
ĆU ponovo pokušati da nacrtam skicu njegovog portreta.
„Nema razloga za žurbu“, rekao je Menšiki. „Kao što sam vam odmah na
početku rekao, uzmite sebi vremena koliko god želite. Ja ga imam napretek.“
Menšiki je potom pošao kući. S prozora sam gledao kako seda u svoj
jaguar i odvozi se. Zatim sam dohvatio tih nekoliko skica koje sam završio,
gledao ih neko vreme pa zavrteo glavom i bacio ih.
Kuća je bila potpuno gluva. U trenuku kada sam ostao sam, tišina kao da
je jednim potezom još više otežala. Izašao sam na terasu. Nije bilo vetra, a
vazduh koji sam zatekao tamo delovao mi je gust i hladan kao žele. Činilo se da
će kiša.
Seo sam na sofu u dnevnoj sobi i po redosledu se prisećao razgovora koji
sam vodio sa Menšikijem. Priče o tome da želi da mi pozira za portret. O
Štrausovoj operi Kavaljer s ružom. O tome da je osnovao firmu koja ima veze
sa informatičkim tehnologijama, da je rasprodao njene deonice, za to dobio
neku pozamašnu svotu i mlad se povukao iz tog biznisa. O tome da živi sam-
samcit u ogromnoj kući. Lično ime mu je Vataru. Vataru kao 'preći', na primer
preko reke. O tome da se nikad nije oženio i da je osedeo još u mladosti.

98
Levoruk je i trenutno ima pedeset četiri godine. O životu Tomohika Amade,
odvažnoj transformaciji, o šansi koja se zgrabi i ne ispušta. O definiciji
slikarstva u japanskom stilu. I na kraju, o njegovoj analizi odnosa između sebe
i drugog.
Šta li on hoće od mene?
I zbog čega nisam u stanju da napravim jednu čestitu skicu njegovog lica?
Razlog je prost. Još nisam uspeo da shvatim šta je to što se nalazi u srži
njegovog bića.
Nakon razgovora s njim, um mi je bio u začuđujućem stanju pometnje. Ali
istovremeno, radoznalost prema čoveku koji se zove Menšiki koja je postojala
u meni, bivala je sve jača.
Tridesetak minuta kasnije počele su da padaju krupne kapi kiše i ptičice
su ponovo nekud nestale.

99
 10

Probijajući se kroz visoku zelenu travu

Imao sam petnaest godina kada mi je umrla mlađa sestra, sasvim

iznenadnom smrću. U to vreme, bilo joj je dvanaest godina i išla je prvi razred
niže srednje škole. Imala je urođene probleme sa srcem, ali ni sam ne znam
zašto, sve do viših razreda osnovne škole nije mnogo bolovala, pa je i moja
porodica dozvolila sebi da malo odahne. Već smo bili počeli da gajimo i neki
tračak nade da će ona moći da nastavi da živi tako, bez ikakvih simptoma. Te
godine, međutim, negde od maja meseca, učestalo je počela da dobija ozbiljne
aritmije. Naročito su se ispoljavale kada bi legla u krevet, pa su za nju usledile
mnoge neprospavane noći. Bila je na ispitivanjima u Univerzitetskoj bolnici,
ali nijedan od tih podrobnih pregleda nije uspeo da otkrije nikakvu promenu u
odnosu na prethodno stanje. Lekari su se čudili, smatrajući da su osnovni
problemi već bili otklonjeni operacijom.
„Izbegavaj fizičke napore i trudi se da vodiš uredan život. Trebalo bi da
aritmije s vremenom same prođu“, rekao je lekar. Verovatno nije imao šta
drugo da kaže. I zatim joj je prepisao nekoliko različitih lekova.
Ali njena aritmija nije prošla. Dok smo sedeli jedno preko puta drugog za
trpezarijskim stolom, meni bi pogled često pao na sestrina prsa, dok sam
zamišljao to nesavršeno srce u njenim grudima. Bilo je to tačno u ono vreme
kada su njene grudi polako počele da pupe. Uprkos svim njenim problemima
sa srcem, telo joj je već bilo izašlo na put zrelosti. Gledajući iz dana u dan kako
njene grudi rastu, imao sam nekakav čudan osećaj. Moja sestra, koja je do juče
bila samo dete, iznenada je u jednom trenutku dobila svoju prvu menstruaciju,
a njene grudi su postepeno počele da se formiraju. Ali u dubini tih malih grudi
kucalo je defektno srce. A taj nedostatak čak ni lekari specijalisti nisu uspevali
precizno da utvrde. Ta činjenica je pravila pometnju u mojoj glavi. Imam
osećaj da sam svoje dečačke dane proveo sa pomišlju koja mi je uvek stajala u
nekom krajičku pameti da ću svoju malu sestru jednog dana možda zauvek
izgubiti.

100
 Roditelji su mi stalno govorili da je moja sestra krhka i da moram da je
čuvam. Zato sam, dok smo još išli u istu osnovnu školu, bio čvrsto rešen da je
ne ispuštam iz vida i, ako se bilo šta desi, da po svaku cenu zaštitim nju i to
njeno malo srce. Ali takva prilika se nikad zaista nije ukazala.
Jednog dana, na povratku kući iz niže srednje škole, dok se pela uza
stepenice na železničkoj stanici na liniji Seibu Šinđuku, moja sestra je izgubila
svest i pala, i kolima hitne pomoći prevezena je u obližnji urgentni centar.
Vratio sam se kući iz škole i odmah odjurio u bolnicu, ali dok sam ja stigao
tamo, njeno srce je već bilo stalo. Sve se desilo za tren oka. Tog jutra smo
zajedno doručkovali za trpezarijskim stolom, rastali se na vratima i otišli
svako u svoju školu. Ali kada sam je sledeći put video, ona već više nije disala.
Njene krupne oči bile su zauvek sklopljene, a njena usta blago otvorena, kao
da je zaustila nešto da izgovori. Njene tek napupele grudi više nikad neće rasti.
Kada sam je video sledeći put, bila je položena u kovčeg. Odevena u svoju
omiljenu crnu plišanu haljinu, diskretno našminkana i uredno očešljane kose,
sa crnim lakovanim cipelama na nogama, ležala je na leđima u malom
sanduku. Haljina joj je imala okruglu čipkanu kragnu, gotovo neprirodno čiste
bele boje.
Položena u kovčeg da leži na leđima, izgledala je kao da samo mirno
spava. Kao da će se svakog časa probuditi, samo li je malo protresem. Ali, to je
bila iluzija. Koliko god je ja dozivao ili drmusao, ona se više nikad neće
probuditi.
Nisam želeo da tanano telo moje sestre bude smešteno u taj skučeni
kovčeg. Trebalo je da ga položimo na neko široko, prostrano mesto. Recimo,
usred livade. I da joj mi idemo u susret, probijajući se u tišini kroz visoku
zelenu travu. Dok bi vetar polako njihao travu, ptice oko nje bi pevale, a
insekti zujali onako kako to uvek čine. Oštar miris poljskog cveća bi s polenom
plovio u vazduhu. Sunce bi zašlo i zatim bi se bezbroj srebrnastih zvezda
sjatilo na nebu iznad naših glava. Ujutru, pod novim zracima sunca, rosa bi se
na vlatima trave presijavala poput dragog kamenja. Ali u stvarnosti, nju su
ugurali u neki mali, glupi sanduk. Makazama isečeno zloslutno belo cveće u
vazama bilo je njen jedini ukras. Bezbojno neonsko svetlo osvetljavalo je malu
prostoriju, a sa zvučnika na tavanici dopirala je veštačka muzika orgulja.
Nisam mogao da gledam kako će biti kremirana. U trenutku kada su
zatvorili poklopac na kovčegu i čvrsto ga zaključali, više nisam mogao to da
podnesem i samo sam izašao iz krematorijuma. Ni njene kosti nisam skupljao
iz pepela. Otišao sam u unutrašnje dvorište krematorijuma i sam bez glasa
plakao. I iz sveg srca žalio za tim što svojoj sestri, za njenog kratkog života,
nijednom nisam uspeo da pomognem.

101
 Nakon sestrine smrti, moja porodica se potpuno promenila. Otac je
postao još ćutljiviji nego što je bio, a majka još preosetljivija nego pre. Ja sam
vodio život uglavnom po starom. Učlanio sam se u planinarsko društvo i bio
zauzet tim aktivnostima, a u međuvremenu sam učio slikarstvo. Profesor
likovnog u nižoj srednjoj školi me je posavetovao da se upišem u pravu školu
slikanja. I dok sam pohađao taj kurs slikanja, postepeno sam počeo ozbiljno da
se interesujem za slikarstvo. Imam utisak da sam se u tim danima trudio da
sebi natovarim što više obaveza samo da ne bih mislio na pokojnu sestru.
Tokom dugog niza od ni sam ne znam koliko godina od sestrine smrti,
moji roditelji su njenu sobu držali netaknutu. I gomila udžbenika i knjiga na
njenom radnom stolu, i olovke, gumice i spajalice, i posteljina i prekrivač i
jastuk na krevetu, i oprana složena pidžama i školska uniforma u ormaru
samo su ostali tamo da stoje. Na kalendaru koji je visio na zidu ostali su
zabeleženi podsetnici upisani onim njenim lepim sitnim slovima. Na njenom
kalendaru vreme kao da je stalo onog meseca u kome je umrla. U vazduhu se
osećalo kao da će se svakog časa otvoriti vrata i da će ona ući unutra. Ponekad,
kada u kući nije bilo nikog od ukućana, ja bih ušao u njenu sobu, tiho seo na
njen lepo zategnut krevet i razgledao oko sebe. Ali, nikada ništa od onoga što
je stajalo unutra nisam dotakao. Sa svoje strane nisam želeo da makar i za
mrvicu narušim znake njenog života ostavljene tu u miru i tišini.
Cesto sam zamišljao kakav bi život moja sestra imala da nije umrla u
dvanaestoj. Naravno, takvo nešto nikako nisam mogao da znam. Nisam mogao
da zamislim ni kakav ću život imati ja sam. Nije bilo nikakvog razloga da znam
kakva bi bila njena budućnost. Ali, da nije imala urođene probleme sa
funkcijom srčanog zaliska, nema sumnje da bi izrasla u lepu, sposobnu ženu.
Bila bi omiljena među mnogim muškarcima, koji bi s njom nežno vodili ljubav.
Ali taj konkretni prizor nikako mi se nije javljao pred očima. Ipak je za mene
ona ostala moja tri godine mlađa sestrica koju je trebalo da zaštitim.
Izvesno vreme posle sestrine smrti bio sam opčinjen time da je crtam. Da
njeno lice ne bih zaboravio, reprodukovao sam ga iz sećanja iz raznih uglova u
svom bloku za crtanje. Naravno da lice svoje sestre ne mogu zaboraviti. Nikad
ga neću zaboraviti, dokle god sam živ. Ali ono što je meni tad bilo neophodno
jeste da ne zaboravim njeno lice, onakvo kako sam ga upamtio tačno u tom
trenutku u vremenu. Zbog toga mi je i bilo potrebno da ono na crtežu ostane
zabeleženo kao vrlo konkretan oblik. Imao sam samo petnaest godina i nisam
mnogo znao ni o sećanju, ni o crtanju, ni o proteku vremena. Znao sam samo
da ću morati da smislim neki način da to sećanje iz sadašnjosti ostavim
zabeleženo takvo kakvo je bilo. Da sam ga samo tako ostavio, ono bi sigurno

102
nekud iščezlo. Ma koliko moja sećanja bila sveza, snaga vremena je bila mnogo
moćnija. Čini mi se da sam to instinktivno znao.
Nastavljao sam da sedim na krevetu u njenoj praznoj sobi i da je iznova i
iznova crtam u svom bloku za crtanje. Pokušavao sam da lik svoje sestre koji
je stajao u mom umu nekako reprodukujem na belom papiru. U tim danima mi
je još nedostajalo iskustva, a nisam posedovao ni veštinu za tako nešto. Zato
taj zadatak nije bio jednostavan. Nacrtao bih crtež pa ga iscepao, pa onda
ponovo nacrtao i ponovo pocepao. Ali, kad sada pogledam svoje crteže iz tog
doba (još čuvam blok za crtanje od tada), vidim da su oni preplavljeni mojom
pravom, čistom tugom. Sada shvatam da su to bili, iako tehnički nezreli,
sasvim iskreni pokušaji da moja duša nekako prizove sestrinu. Dok gledam te
crteže, oči mi se same napune suzama. Posle toga sam nacrtao još mnogo
crteža u životu, ali više nijedan koji bi me naterao na suze.

Smrt moje sestre je kod mene izazvala još nešto, a to je bila ozbiljna
klaustrofobija. Otkad sam je video položenu u taj poklopljen i čvrsto zaključan
tesan kovčeg poslat u peć krematorijuma, više nisam mogao da podnesem da
ulazim u skučene zatvorene prostore. Dugo nisam bio u stanju da se vozim
liftom. Čim bih ugledao lift, odmah bih zamislio da će se on usled zemljotresa
ili bilo čega sličnog automatski zaustaviti, a da ću ja ostati zatvoren u tom
skučenom prostoru i više neću moći nikuda. Na samu pomisao na to obuzela
bi me panika i više ne bih mogao da dišem.
Ta fobija se, međutim, nije kod mene pojavila neposredno nakon sestrine
smrti. Bilo je potrebno da prođe skoro tri godine da bi se ona ispoljila. Prvi
napad panike dobio sam ubrzo nakon što sam se upisao na fakultet, dok sam
honorarno radio u firmi za selidbe. Radio sam kao pomoćnik vozača kamiona i
istovarivao stvari kada sam jednog dana malom nepažnjom ostao zatvoren u
ispražnjenom tovarnom prostoru. Dok sam na završetku radnog dana sam
obavljao poslednju proveru da nešto nije ostalo u tovarnom prostoru, vozač je
spolja zaključao vrata ne proverivši da li je neko ostao unutra.
Do trenutka kada su se vrata kamiona sledeći put otvorila, kada sam
konačno mogao da izađem odatle, prošlo je oko dva i po sata. Za to vreme ja
sam u tom skučenom i mračnom, zapečaćenom prostoru ostao zatvoren
sasvim sam. Iako jeste bio zapečaćen, postojali su prorezi kroz koje je strujao
vazduh, jer to nije bila nikakva hladnjača niti bilo šta slično. Ako razmišljaš
hladne glave, jasno ti je bar da ne postoji opasnost da ćeš se ugušiti.
Ali mene je u tom trenutku obuzela teška panika. I pored toga što bi
trebalo da je unutra bilo sasvim dovoljno kiseonika, koliko god duboko da sam
udisao, kiseonik se nikako nije rasprostirao mojim telom. Disanje mi je

103
postajalo sve otežanije i mislim da sam zbog toga upao u stanje
hiperventilacije. U glavi mi se vrtelo, gušio sam se – savladao me je
neobjašnjivo užasan strah. Sve je u redu, smiri se, pokušavao sam da mislim.
Budi miran i u jednom trenutku ćeš izaći odavde. Ne možeš se ugušiti. Ali moj
razum kao da nije funkcionisao. U glavi mi je bila samo slika moje sestre,
zatvorene u tesan kovčeg, kako ulazi u peć. Obuzet užasom, stao sam da lupam
o zid tovarnog prostora.
Kamion je bio parkiran na parkiralištu firme, a svi zaposleni koji su tog
dana završili s poslom već su bili otišli kućama. Niko verovatno nije ni
primetio da me nema. Koliko god ja jako lupao o zidove od panela, činilo se da
me niko ne čuje. U najgorem slučaju, možda ću ovde ostati zatvoren sve do
jutra – kad sam to pomislio, učinilo mi se da će mi se svi mišići na telu raspasti.
Na kraju je moje lupanje čuo noćni čuvar koji je obilazio parking i spolja
mi otvorio vrata. Videvši me onako strahovito iscrpljenog i izbezumljenog,
smestio me je da izvesno vreme ležim na krevetu u improvizovanoj
spavaonici. Potom mi je dao da popijem topao čaj. Ni sam ne znam koliko sam
dugo ležao tu. Ali ubrzo se moje disanje nekako stabilizovalo i pošto je već bio
svanuo dan, ja sam čuvaru zahvalio i prvim jutarnjim vozom se vratio kući.
Zavukao sam se u krevet i dugo se tresao kao prut.
Od tada nadalje više nisam bio u stanju da se vozim liftom. Taj incident je
verovatno probudio strah koji se bio pritajio negde u meni. Nisam imao
gotovo ni zrnce sumnje da je bio izazvan sećanjem na moju pokojnu sestru.
Više nisam bio u stanju da kročim ne samo u lift, već ni u bilo koji skučen
zatvoreni prostor. Nisam mogao ni da gledam filmove sa scenama u kojima su
se pojavljivale podmornice ili oklopna vozila. Ostajao sam bez vazduha kada
bih zamislio, samo kada bih zamislio da bih ja mogao biti zatvoren u neki tako
skučen prostor. Povremeno se događalo i da usred filma ustanem sa sedišta i
napustim bioskop. Čak i ako bi se u filmu pojavila scena u kojoj je neko
zatvoren u mali prostor, ja više ne bih mogao da nastavim da ga gledam. Zbog
toga sam retko gledao filmove u bilo čijem društvu.
Jednom kada sam putovao na Hokaido, usled izvesnih okolnosti nisam
mogao da izbegnem da prenoćim u hotelu sa sobama-kapsulama, ali sam
unutra toliko teško disao da nisam mogao da zaspim, pa sam na kraju izašao
napolje i nemajući kud, noć proveo u automobilu na parkingu. Bilo je to u
Saporou u rano proleće i ta noć se pretvorila u pravi košmar.
Moja žena me je često zadirkivala zbog tih paničnih napada. Kad god smo
morali da se penjemo na viši sprat nekog solitera, ona bi se prva popela liftom
i ludo se zabavljala čekajući me da pristignem onako iznemogao posle
pređenih šesnaest spratova stepenicama. Ali, ja joj nisam otkrio razlog zbog

104
koga mi se javio taj strah. Ne znam zašto, ali jednostavno odmalena se plašim
lifta – to je bilo sve što sam uspeo da joj kažem.
„Znaš šta, to je dobro za tvoje zdravlje“, rekla je.
S druge strane, ja sam počeo da imam neku vrstu treme od žena koje su
imale veće grudi nego što je to uobičajeno. Ni sam ne znam tačno da li je to
imalo veze sa grudima moje sestre koje su tek počele da rastu onda kada je
umrla u dvanaestoj godini života. Uglavnom, iz nekog razloga su me oduvek
privlačile žene s malim grudima, i one su me kad god bih ih video ili dodirnuo,
podsećale na tek napupele grudi moje sestre. Ne bih voleo da budem pogrešno
shvaćen – nisam ja prema svojoj sestri imao nikakvo seksualno interesovanje.
Mislim da je to samo bilo nešto za čim sam vizuelno tragao, nekakva sasvim
definisana slika koju sam izgubio i koja se više nikad neće vratiti.

U subotu popodne ruke su mi bile na grudima moje ljubavnice, udate

žene. Njene grudi nisu bile ni naročito male, ali ni posebno velike. Bile su
taman kako treba, tačno tolike da mogu da ih obujmim rukama. Pod mojim
dlanovima, njene su bradavice još stajale ukrućene.
Ona inače nikad subotom ne dolazi kod mene. Vikende provodi s
porodicom. Ali tog vikenda njen muž je otišao na službeni put u Mumbai, a
njene ćerke su ostale da se igraju i prespavaju kod svojih sestara od tetke u
Nasuu. Zato je mogla da dođe kod mene. Kao i onih popodneva kada bi došla
kod mene radnim danom, nas dvoje smo dugo, polako vodili ljubav. A onda
smo lenjo utonuli u ćutnju. Kao i uvek.
„Hoćeš da ti ispričam o sistemu za prenošenje informacija u džungli?“
rekla je.
„Sistemu za prenošenje informacija u džungli?“ odjednom nisam mogao
da se setim o čemu ona to govori.
„Jesi li zaboravio? Pričam o onom zagonetnom čoveku koji živi u velikoj
beloj kući na suprotnoj strani doline. O gospodinu Menšikiju. Zar mi nisi prošli
put rekao da hoćeš da se malo raspitam o njemu?“
„Ah, da. Naravno da se sećam.“
„Saznala sam nešto, doduše tek nešto malo. Jedna mama s kojom se
družim živi u njegovom kraju. Tako sam uspela da prikupim malo podataka.
Želiš da čuješ?“
„Naravno da želim.“
„Onu kuću s divnim pogledom gospodin Menšiki je kupio otprilike pre tri
godine. Pre toga je u njoj živela neka druga porodica. Kuću su ti ljudi i izgradili,
ali su ti prvobitni vlasnici u njoj živeli svega dve godine. Jednog vedrog jutra
naprasno su samo skupili svoje stvari i iselili se iz nje, a umesto njih se uselio

105
gospodin Menšiki. Samo je otkupio i preuzeo tu praktično novu kuću. Koje su
okolnosti do toga dovele, to niko ne zna.“
„Dakle, kuću nije on podigao“, rekao sam.
„Tako je. Samo se uselio u već postojeću kućicu, kao neki snalažljivi rak
samac.“
Bio sam zatečen time što sam čuo. Od početka sam bio umislio da je tu
belu kuću gradio on lično. Spontano sam tu toliko belu kuću na brdu
povezivao sa Menšikijevim likom – možda i zato što je bila u potpunom skladu
s njegovom savršeno belom kosom.
Nastavila je: „Kakvim se poslom gospodin Menšiki bavi, to niko ne zna.
Sve što znaju jeste da on nikad ne odlazi na posao. Uglavnom je po ceo dan kod
kuće, pa verovatno razmenjuje informacije preko kompjutera. Kažu da mu je
radna soba puna raznih uređaja. U poslednje vreme skoro sve možeš da radiš
preko računara, samo ako si sposoban za to. Moj poznanik ima hirurga koji sve
vreme radi od kuće. Zaluđen je za jahanje na talasima, pa kaže da ne želi da se
odvaja od mora.“
„Zar hirurg može da obavlja svoj posao a da ne izlazi iz kuće?“
„Ako mu pošalju sve snimke i podatke o pacijentu, on ih analizira i osmisli
protokol operacije ili što god već, pošalje ga onoj drugoj strani pa preko
ekrana nadzire operaciju dok je u toku i po potrebi daje savete. Ili, ima i onih
operacija koje se obavljaju uz pomoć džojstika preko računara. O tome se
radi.“
„Ovo su stvarno fantastična vremena“, rekao sam. „Premda lično ne bih
voleo da mene tako operišu.“
„Mora da se i gospodin Menšiki bavi nečim sličnim“, rekla je. „Ali čime god
da se bavi, sasvim lepo zarađuje. Živi sam u onoj ogromnoj kući i s vremena na
vreme odlazi na duža putovanja. Verovatno u inostranstvo. U kući ima
prostoriju nalik na teretanu koja je puna sprava za vežbanje i on tamo
revnosno trenira kad god ima vremena. Nema ni grama viška na telu.
Uglavnom voli klasičnu muziku i u kući ima kompletnu akustičnu prostoriju.
Vrlo prefinjen način života, zar ne?“
„Otkud znaš sve to do takvih pojedinosti?“
Nasmejala se. „Izgleda da ti potcenjuješ sposobnost običnih žena da
prikupljaju informacije.“
„Može biti“, priznao sam.
„Ima ukupno četiri automobila. Dva jaguara i jedan rejndž rover. Uz to još
i mini moriš. Očigledno je ljubitelj britanskih automobila.“

106
 „Sada Be-Em-Ve proizvodi mini morise, a jaguar je čini mi se otkupila
neka indijska kompanija. Ako ćemo precizno, mislim da ni jedan ni drugi
automobil baš i ne možemo nazvati britanskim.“
„On vozi stari model minija. Osim toga, koja god kompanija da je kupila
jaguar, on je ipak britanski.“
„Jesi li saznala još nešto osim toga?“
„U kuću mu skoro niko ne dolazi. Izgleda da je gospodin Menšiki čovek
koji veoma voli samoću. Voli da bude sam, mnogo sluša klasičnu muziku i čita
mnogo knjiga. Iako je neoženjen i bogat, izgleda da kući maltene uopšte ne
dovodi žene. Koliko vidim, izgleda da vodi vrlo jednostavan, čist život. Možda
je gej. Ali ima i nekoliko razloga koji ne govore u prilog tome.“
„Ti očigledno imaš neki izdašan izvor informacija.“
„Sada više nemam, ali on je imao nekakvu kućnu pomoćnicu koja je
nekoliko puta nedeljno odlazila kod njega da obavlja kućne poslove. Kad je ta
žena izlazila da iznese smeće ili odlazila u kupovinu u samoposlugu u
susedstvu, ako se u tom trenutku tu zatekla neka komšinica, razgovor bi se
spontano zapodeo.“
„Shvatam“, rekao sam. „Tako nastaje sistem prenošenja informacija u
džungli.“
„Tako je. Po njenoj priči, u kući gospodina Menšikija postoji nekakva
'zabranjena odaja'. Gazda joj je vrlo strogo zabranio da u nju ulazi.“
„Kao u operi Zamak Plavobradog.“
„Tako je. U svakoj kući postoji nešto što se skriva od očiju javnosti. Tako
se kaže, zar ne?“
Kad je to izgovorila, setio sam se one slike Ubistvo Komtura sakrivene na
tavanu. Možda je i ona bila nešto što je skrivano od očiju javnosti.
Rekla je: „Ta žena nikad nije saznala šta se nalazilo u toj zagonetnoj sobi.
Kad god bi došla u kuću, ta prostorija je uvek bila zaključana. Uglavnom, ta
kućna pomoćnica više ne odlazi kod njega. Možda joj je dao otkaz jer je
smatrao da je previše razvezala jezik. Izgleda da on sada sve kućne poslove
obavlja sam.“
„To mi je i sam rekao. Da skoro sve kućne poslove obavlja sam, osim što
jednom nedeljno angažuje servis za čišćenje.“
„Izgleda da je prilično osetljiv čovek kada je reč o njegovoj privatnosti.“
„Samo, na stranu to, nadam se da se to što se ja ovako sastajem s tobom
neće sistemima prenošenja informacija u džungli raširiti po komšiluku.“
„Ne verujem“, rekla je tihim glasom. „Prvo, zato što ja vodim računa da se
to ne desi. A drugo, ti si malo drugačiji od gospodina Menšikija.“

107
 „Odnosno“, preveo sam ja to na razumljivi japanski, „kod njega ima
elemenata koji bi mogli da postanu predmet ogovaranja, a kod mene ne.“
„Na tome moramo biti zahvalni“, rekla je veselo.

Posle sestrine smrti trudili smo se da sve ostane onako kako je bilo, ali
mnogo toga nije išlo kako treba. Očeva metaloprerađivačka firma je zapala u
hroničnu krizu i on je, obuzet merama da je prevaziđe, retko boravio kod kuće.
U našem domu se stvorila napeta atmosfera. Bremenite tišine su trajale sve
duže. Ništa od toga nije postojalo dok je moja sestra bila živa. U pokušaju da se
što više udaljim od takve situacije u kući, postao sam još više obuzet crtanjem.
I tako sam ubrzo poželeo da se upišem na Fakultet likovnih umetnosti i
počnem da studiram slikarstvo. Moj otac se tome oštro protivio. Od slikarstva
nema hleba. Nemamo mi sredstava da odgajamo umetnike, rekao je. Otac i ja
smo vodili žučne rasprave o tome. Majka se umešala i stala između nas, pa
sam nekako uspeo da se upišem na umetnički fakultet, ali se moj odnos sa
ocem do poslednjeg dana nije izgladio.
Ponekad sam razmišljao o tome šta bi bilo da moja sestra nije umrla.
Sasvim je sigurno da bi moja porodica bila mnogo srećnija da je moja sestra
bila zdrava i ostala u životu. Njen iznenadni nestanak naglo je narušio
ravnotežu koja se do tad održavala i naš se dom neopaženo pretvorio u mesto
u kome povređujemo jedni druge. Kad god na to pomislim savlada me težak
osećaj nemoći, jer ja sam nisam mogao da popunim tu prazninu koja je ostala
iza moje sestre.
Posle izvesnog vremena sam prestao da crtam svoju sestru. Otkad sam se
upisao na fakultet, kad god bih stao pred platno najčešće bih poželeo da
slikam pojave ili predmete koji nemaju nikakvo konkretno značenje. Drugim
rečima, slikao sam apstraktne slike. Na takvim slikama sve ima simbolično
značenje, a dva različita simbola, u zavisnosti od toga na koji su način
povezana, stvaraju opet neko novo značenje. U svet koji teži takvoj jednoj vrsti
celovitosti ja sam ušao po sopstvenom izboru. Tek sam u njemu prvi put
mogao slobodno, normalno da dišem.
Naravno, kad slikaš takve slike, poslovne ponude ne pljušte. Bio sam već i
diplomirao, ali dokle god sam slikao apstraktne slike, ništa nisam uspevao da
zaradim. Bilo je tačno onako kako je moj otac rekao. Zato sam, da bih imao od
čega da živim (tada sam se već bio odselio iz roditeljskog doma i morao sam
da zarađujem za kiriju i hranu), bio prinuđen da prihvatim posao slikanja
portreta. Tako sam zahvaljujući tipskom slikanju tih praktičnih slika nekako
uspeo da opstanem kao slikar.

108
 A sada, spremam se da naslikam portret čoveka po imenu Vataru Menšiki.
Onog Vatarua Menšikija koji živi u beloj kući na brdu preko puta mene.
Zagonetnog čoveka sede kose o kome komšiluk raspreda priče. Vrlo
interesantnog čoveka, mogao bih reći. Ispostavilo se da je mene poimence
tražio da bih naslikao njegov portret u zamenu za veliki honorar. Ali, ja sam u
međuvremenu otkrio činjenicu da trenutno nisam u stanju da naslikam čak ni
portret. Nisam sposoban da naslikam čak ni jednu običnu, praktičnu sliku.
Izgleda da sam stvarno ostao prazan.
Treba njoj da pođem u susret, probijajući se u tišini kroz visoku zelenu
travu – to sam, bez ikakve veze, pomislio. Kako bi bilo lepo kada bih to stvarno
mogao.

109
 11

Sve je bilo prelepo obasjano mesečinom

Probudila me je tišina. To mi se ponekad dešava. Kao što se dešava da

iznenadni zvuk prekine dugotrajnu tišinu pa probudi čoveka, tako se desi i da
ga probudi iznenadna tišina koja je presekla dugotrajnu buku.
Najednom prenut usred noći pogledao sam na sat kraj uzglavlja. Digitalni
sat je pokazivao 1.45. Kad sam malo razmislio, setio sam se da je to subota
noć, odnosno nedelja u 1.45 rano ujutru. Prethodno popodne sam proveo u
krevetu sa svojom devojkom, onom udatom ženom. Kada je ona pre večeri
otišla kući, ja sam pojeo nešto lagano, izvesno vreme nakon toga čitao knjigu i
nešto posle deset sati pao u san. Inače oduvek spavam čvrsto. Jednom kad
padnem u san, spavam bez prekida i prirodno se probudim kada se razdani.
Retko mi se dešava da mi nešto tako prekine san u pola noći.
Ležeći u toj tami razmišljao sam zbog čega sam se probudio u tako sitne
sate. Noć je bila tiha kao i uvek. Mesec, gotovo pun, stajao je na nebu kao neko
ogromno ogledalo. Sve na tlu izgledalo je beličasto, kao kalcifikovano. Ali osim
toga, nije bilo vidljivo prisustvo ničega čudnog. Napola pridignut iz kreveta
načuljio sam uši i ubrzo shvatio šta je to što je bilo drugačije nego obično. Bilo
je isuviše tiho. Tišina je bila preduboka. Bila je to jesenja noć, a ipak se nijedan
insekt nije čuo. Pošto je kuća bila na brdu, čim sunce zađe uvek se razlegne
gotovo zaglušujuće zričanje i ta horska pesma nastavlja se do duboko u noć
(zaprepastio sam se kad sam to saznao, jer sam do boravka u ovoj kući bio
ubeđen da se insekti oglašavaju samo u ranim večernjim satima). Pesma im je
bila toliko glasna da pomisliš da su zrikavci osvojili čitav svet. Ali kada sam se
te noći probudio, nije se čuo ni jedan jedini insekt. Vrlo čudno.
Tad kad sam se već razbudio, više nisam mogao da nastavim da spavam.
Nemajući kud, ustao sam iz kreveta i preko pidžame ogrnuo tanak džemper.
Otišao sam do kuhinje, sipao viski u čašu, ubacio nekoliko kockica leda iz
ledomata i otpio ga. Potom sam izašao na terasu i posmatrao svetla u kućama
koja su se videla između drveća u šumarku. Svi ljudi su očigledno spavali i
svetla po kućama su bila pogašena. Videle su se samo slabašne tačkice svetla

110
od noćnih lampi. I onaj predeo oko Menšikijeve kuće sa suprotne strane doline
već je bio u potpunom mraku. A zrikavci se i dalje nisu čuli. Šta li se s njima
desilo?
Utom, moje uši su registrovale neki nepoznati zvuk. Ili sam imao utisak
da sam ga čuo. Neki sasvim tanani zvuk. zvuk kakav mi nikada ne bi dopro do
ušiju da su se zrikavci čuli onako kako se obično čuju. Jedva je nekako stigao
do mene upravo zato što je bila gluva tišina. Pritajio sam dah i načuljio uši.
Nije se to čuo nikakav insekt. To nije prirodan zvuk. Proizvodi ga neki uređaj
ili nekakva sprava. Zvučao je kao da nešto zvoni. Kao da zvoni neko zvonce ili
nešto tome slično.
Zvonce je zvonilo u razmacima. Prvo tišina, pa zazvoni nekoliko puta, pa
onda ponovo tišina. Pa sve ispočetka. Kao neka šifrovana poruka koju neko
uporno odnekud šalje. Samo, zvonjava se nije ponavljala u pravilnim
razmacima. Tišina je bivala čas dugačka, čas kratka. S druge strane, i zvonce
(ili nešto tome slično) bi svaki put zazvonilo različit broj puta. Da li je ta
neujednačenost bila hotimična ili pak nasumična, to ne znam. U svakom
slučaju, zvuk je bio toliko tanan da ga lako možeš prečuti ako se ne
usredsrediš i ne načuljiš uši. Ali, otkad sam registrovao da postoji, taj
neidentifikovani zvuk je usred gluve tišine u pola noći, pod neprirodno
bistrom mesečinom, neopozivo prodirao u moju svest.
Kolebao sam se šta da učinim, ali sam ubrzo prelomio i odlučno pošao
napolje da proverim. Hteo sam da ustanovim odakle taj zvuk potiče. Možda
tamo negde neko zvoni tim nečim. Inače uopšte nisam odvažan čovek, ali se u
tom trenutku nisam plašio da tako usred mraka iz kuće izađem sam.
Verovatno je moja radoznalost nadvladala strah. A možda sam u neobično
jarkoj mesečini našao podršku.
Sa velikom baterijskom lampom u ruci otključao sam ulazna vrata i
iskoračio napolje. Upaljena svetiljka na tavanici ispred vrata rasipala je žuto
svetlo naokolo. Njena svetlost je privukla čitav roj mušica. Stajao sam tu
načuljenih ušiju, pokušavajući da utvrdim iz kog pravca dolazi zvuk.
Definitivno je zvučao kao zvonjava, ali nešto drugačije od zvonjave običnog
zvonceta. Ovaj zvuk je bio teži i neujednačeno prigušen. Možda je u pitanju
neka specifična udaraljka. Ali, zbog čega bi neko zvonio tim nečim, ma šta to
bilo, u ovo gluvo doba noći? Uz to, u ovom kraju ne postoji nijedna druga kuća
osim ove u kojoj ja živim. Ako pretpostavim da neko tim zvoncetom zvoni
negde u mojoj blizini, to bi značilo da je taj neko nedozvoljeno upao na tuđ
posed.
Obazreo sam se oko sebe tražeći nešto čime bih mogao da se naoružam.
Ali ničega takvog nije bilo na vidiku. Dugačka cilindrična baterijska lampa bila

111
je jedino što sam imao u ruci. Bolje i to nego ništa. Čvrsto držeći bateriju
desnom rukom, hodao sam kroz mrak u pravcu iz koga je dopirao zvuk.
Polazeći nalevo od ulaznih vrata, tu postoji malo kameno stepenište od
svega sedam stepenika. Kad se popneš uz njega, iza počinje mešoviti šumarak.
Posle izvesnog hoda uz blagu uzbrdicu po stazi koja vodi kroz šumu, izbio sam
na čistinu pristojne veličine gde je postojalo nekakvo malo svetilište. Po
rečima Masahika Amade, izgleda da je ono od davnina stajalo tu. O njegovom
poreklu se ne zna ništa, ali kada je Masahikov otac, Tomohiko Amada,
sredinom pedesetih godina od svog poznanika kupio tu kuću i imanje na brdu,
to svetilište je već postojalo u šumarku. Svetilište sa jednostavnim kosim
krovom – ili bolje rečeno obična drvena kutija koja je trebalo da liči na
svetilište – bilo je postavljeno na ravnom kamenu. Imalo je šezdeset
centimetara visine i četrdesetak centimetara širine. Prvobitno verovatno jeste
bilo ofarbano u neku boju, ali je ta boja do sad uglavnom otpala, pa mogu samo
da zamišljam koja je bila. S prednje strane je imalo dvokrilna vratanca. Nisam
znao šta je unutra. Nisam ni proveravao, ali verovatno nije bilo ničeg. Ispred
vratanaca je stajao nekakav beli porcelanski ćup, ali u njemu nije bilo ničeg.
Samo sa njegove unutrašnje strane nekoliko obruča prljavštine od kišnice koja
se u njemu u ciklusima zadržavala pa potom isparila. Tomohiko Amada je to
svetilište ostavio tu gde jeste. Ostavio ga je tu da ga šiba vetar i da ga kvasi
kiša, da pored njega, nikad neočišćenog, niko u prolazu ne sklopi ruke i ne
pomoli se. Za njega to verovatno nije bilo nikakvo sveto mesto, već samo jedna
obična drvena kutija.
„On je čovek koji nema ni zrnce zanimanja za veru ili odlazak u hram“,
rekao je njegov sin. „Ni najmanje se nije obazirao na bilo šta poput božje kazne
ili gneva. Sve je to on zvao besmislenim praznoverjem i otvoreno mu se rugao.
Ne bih baš rekao da je bio ohol, ali je oduvek bio čovek krajnje
materijalističkih shvatanja.“
Kada mi je prvi put pokazao ovu kuću, Masahiko me je odveo sve do tog
malog svetilišta. „U današnje vreme nema baš mnogo imanja koja već imaju
svetilište“, rekao je smejući se, a ja sam se složio. „Ali, kad sam bio dete, nisam
mogao da pobegnem od nelagode koju mi je izazivala spoznaja da nešto tako
neobjašnjivo stoji na našem imanju“, rekao je. „Pravo da ti kažem, ni sad mu
najradije ne bih prilazio.“
Ja nisam čovek naročito materijalističkih shvatanja, ali se ipak, baš kao ni
njegov otac Tomohiko Amada, gotovo uopšte nisam obazirao na to svetilište.
Ljudi iz davnina su često na raznim mestima pravili svetilišta. Isto kao što se
pored puteva u unutrašnjosti postavljaju statue bodisatve ili božanstva koje
štiti putnike. To svetilište se potpuno prirodno stapalo sa krajolikom šume i ja

112
sam u šetnji oko kuće često prolazio pored njega, ali nisam na njega obraćao
pažnju. Nikad nisam stao pred njega da sklopim šake, niti sam ikad na njemu
ostavio ponudu. Takođe, nisam imao ni osećaj da to što u okviru placa na
kome boravim postoji svetilište ima bilo kakvo posebno značenje. Za mene je
to bio pejzaž kao bilo koji drugi.
Delovalo je da zvonjava dopire odatle, iz neposredne blizine svetilišta.
Otkad sam zašao u šumarak, guste krošnje drveća zaklonile su mesečinu i oko
mene se najednom smrklo. Osvetljavajući tlo pod nogama baterijskom
lampom, obazrivo sam koračao. S vremena na vreme, vetar bi tuda iznenada
proleteo kao da se toga naprasno setio, a pod mojim nogama zašuštao bi tanak
sloj opalog lišća. U noći je šuma imala sasvim drugačiji izgled nego kada sam
njome šetao preko dana. To mesto je sada funkcionisalo isključivo po nekim
noćnim principima čiji deo ja nisam bio. Ali ja nisam zbog toga osećao strah.
Radoznalost me je vodila napred. Hteo sam po svaku cenu da se uverim u to
od čega potiče taj zvuk. Dok sam čvrsto desnom rukom stezao cilindričnu
baterijsku lampu, njena težina mi je ulivala spokoj.
Negde u toj šumi ove noći možda sedi sova. Na nekoj grani, stopljena s
tamom, vreba svoj plen. Bilo bi lepo kad bi bila tu negde blizu mene, mislio
sam. Ta sova mi je u izvesnom smislu bila prijateljica. Nisam, međutim, čuo
ništa što bi ličilo na njen huk. Ptice su u noći, baš kao i insekti, sada pritajile
svoj zov.
Sa svakim mojim korakom, zvuk koji je podsećao na zvonjavu bivao je sve
glasniji i bistriji. I dalje se oglašavao s prekidima, neujednačeno. Činilo se da
dopire odnekud sa stražnje strane svetilišta. Zvuk je sada bio mnogo bliži nego
pre, ali je još bio prigušen. Kao da je doplovio iz dubine neke uske pećine. S
druge strane, činilo mi se da su periodi tišine bivali sve duži, a da se zvonjava
ponavljala sve manji broj puta. Baš kao da se čovek koji njime zvoni iscrpeo i
malaksao.
Na čistini oko svetilišta sve je bilo prelepo obasjano mesečinom. Hodajući
na prstima, zašao sam iza njega. Tu, sa njegove stražnje strane stajao je visoki
grm kineskog šaša. Kad sam se prateći zvuk probio kroz grm, tamo sam
ugledao brdašce od jednostavno poslaganih četvrtastih kamenova. Premda,
možda je bilo prenisko da bih ga nazvao brdašcetom. Uglavnom, sve do tog
trenutka uopšte nisam primetio da nešto takvo tu postoji. Nikad nisam ni
zašao iza svetilišta, ali sve i da jesam, ta humka je bila skrivena iza grma. Nije
je ni bilo moguće zapaziti osim ako se s nekim određenim ciljem ne probiješ
do nje.
Baterijskom lampom sam iz blizine osvetljavao jedan po jedan kamen iz
te humke. Bili su prilično stari, ali nisam imao nikakve sumnje da su četvrtasti

113
kamenovi isečeni ljudskom rukom. To nije bilo kamenje iz prirode. Kamenovi
su bili ujednačenog oblika i veličine. Takvi kameni blokovi su morali biti
odnekud specijalno doneti tu na brdo i poredani iza svetilišta. Tu i tamo bilisu
različite veličine, a većina je bila obrasla zelenom mahovinom. Koliko sam
mogao da vidim, u njih nisu bila uklesana ni slova niti bilo kakva šara. Sve
ukupno bilo ih je dvanaest-trinaest, toliko otprilike. A možda su nekad davno
bili složeni na mnogo višu gomilu, pa su se usled zemljotresa ili nečeg sličnog
urušili i ostali dole nisko. Činilo se da se taj zvuk nalik na zvonjavu probija
upravo kroz procepe između kamenih blokova.
Meko sam se popeo na humku i pokušao pogledom da ustanovim izvor
zvuka. Ali, ma koliko mesečina bila jarka, ugledati bilo šta pod okriljem noći
bilo je gotovo nemoguć zadatak. Osim toga, čak i ako budem uspeo da
ustanovim otkuda on potiče, šta onda da radim? Te ogromne blokove neću
moći rukama da podignem.
U svakom slučaju, delovalo je da nema sumnje u to da neko ispod humke
od naslaganih kamenova zvoni tim zvoncetom. Ali ko? Tek sam u tom trenutku
negde duboko u sebi konačno počeo da osećam strah nepoznatog porekla.
Možda ne bi trebalo da se približavam izvoru tog zvuka više nego što već
jesam. Instinktivno sam to osećao.
Praćen zvukom zvonceta iza svojih leđa, udaljio sam se odatle i hitrim
korakom se vratio na stazu koja je vodila kroz šumu. Mesečeva svetlost koja je
prodirala između grana na drveću na mom telu je pravila nepravilne šare
pune nekakvog značenja. Izašao sam iz šumarka, sišao niz sedam kamenih
stepenika, vratio se u kuću i za sobom odmah zaključao vrata. A zatim sam
otišao u kuhinju, sipao viski u čašu onako bez leda ili vode i otpio gutljaj. I
napokon udahnuo. Sa čašom viskija u ruci, izašao sam na terasu.
Sa terase se zvonjava sasvim slabašno čula. Toliko slabo da je bila
praktično nečujna ako dobro ne napregneš sluh. U svakom slučaju, i dalje je
trajala. Sada su pauze između dve zvonjave bez daljnjeg bile mnogo duže nego
na početku. Još izvesno vreme sam pomno osluškivao njeno nepravilno
ponavljanje.
Šta li se nalazi tamo ispod kamene humke? Da li ispod nje postoji neka
šupljina u kojoj je neko zatočen i odatle bez prestanka zvoni tim zvoncetom?
Možda je to signal, njegov poziv u pomoć. Ali, koliko god ja lupao glavu, nisam
uspevao da smislim nijedno suvislo objašnjenje za sve to.
Moguće je da sam vrlo dugo bio duboko zadubljen u te misli. A možda je
to trajalo i sasvim kratko – ne znam ni sam. Bio sam toliko zblanut da sam
izgubio svaki osećaj za vreme. Utonuo u ligeštul na terasi, sa čašom viskija u

114
ruci, lutao sam po lavirintu svog uma. I dok sam došao k sebi, zvonjava je već
bila prestala. Svud oko mene zavladala je duboka tišina.
Ustao sam, otišao nazad u spavaću sobu i bacio pogled na digitalni sat.
Pokazivao je 2.31. Ne znam tačno u koliko je sati zvonjava počela. Ali pošto je
bilo 1.45 kad sam se probudio, koliko ja znam, svakako je trajala preko
četrdeset pet minuta. A onda, izvesno vreme nakon što je zagonetna zvonjava
prestala, insekti su, kao da ispipavaju tu novu tišinu, polako ponovo počeli da
se oglašavaju. Činilo se da su sve bube na brdu, onako pritajenog daha,
pažljivo motreći, strpljivo čekale da zvonjava prestane.
Otišao sam do kuhinje, oprao čašu od viskija i zavukao se u krevet. U to
vreme se naokolo već razlegao onaj veličanstveni hor jesenjih insekata.
Trebalo je da budem napet, ali možda i zbog toga što sam popio viski, tek, čim
sam legao u krevet, pao sam u san. Dugo sam čvrsto spavao. Nisam čak ni
sanjao. Kad sam se sledeći put probudio, kroz prozor spavaće sobe video sam
da se potpuno razdanilo.

Tog dana nešto pre deset sati još jednom sam se prošetao do svetilišta u
šumarku. Zagonetni zvuk se više nije čuo, ali sam ja ipak hteo da pod jarkom
dnevnom svetlošću još jednom dobro osmotrim svetilište i tu kamenu humku.
Sa sobom sam poneo čvrsti štap od orahovine Tomohika Amade koji sam
pronašao u stalku za kišobrane i, s njim u ruci, sam zašao u šumarak. U
prijatno, vedro jutro, pod bistrim jesenjim suncem, senke lišća treperile su po
tlu. U potrazi za plodovima, ptice oštrih kljunova su kričeći užurbano prelazile
s grane na granu. Vrane crne kao noć, ustremivši se ka nečemu, proletele su
pravo iznad njih.
U poređenju sa onim kako sam ga video prethodne noći, svetilište je
izgledalo mnogo starije i oronulije. Osvetljeno sjajnobelom svetlošću gotovo
punog meseca, svetilište Je delovalo značajno i pomalo zlokobno, ali sada, ono
je izgledalo kao najobičnija izbledela, izlizana drvena kutija.
Zašao sam iza svetilišta. Provlačeći se kroz visoke vlati kineskog šaša
izbio sam ispred kamene humke. I ona je odavala drugačiji utisak nego kada
sam je video prethodne noći. Pred mojim očima sada su bili odavno nasred
brda ostavljeni, najobičniji mahovinom obrasli kameni blokovi. Pod
mesečinom usred noći oni su izgledali poput istorijskih ostataka iz davnih
vremena, kao nešto što je poprimilo mitološku patinu. Stao sam na vrh te
humke i pažljivo oslušnuo. Ali, nije se čulo ništa. Ako izuzmem zujanje
insekata i povremeni cvrkut ptica, svud oko mene bio je mir i tišina.
Odnekud iz daljine začuo se prasak, kao da je neko opalio iz lovačke
puške. Moguće je da neko na brdu puca na divlje ptice. Ili je možda u pitanju

115
automatski uređaj koji su postavili zemljoradnici da ispaljuje ćorke i plaši i
tera vrapce, majmune i divlje svinje. U svakom slučaju, taj zvuk je sasvim
pristajao jeseni. Nebo je bilo visoko, a vazduh umereno vlažan, pa se prasak iz
daljine veoma dobro čuo. Seo sam na humku i razmišljao o šupljini koja možda
ispod nje postoji. Da li je neko zatvoren u tom prostoru zvoneći zvoncetom (ili
tako nečim) tražio spas? Isto kao što sam i ja jednom davno tražio spas
lupajući iz sve snage o panele tovarnog prostora kamiona za isporuke u kome
sam bio zatočen. Ta vizija čoveka zatvorenog u skučenom prostoru u mrklom
mraku unosila mi je nemir.

Posle laganog ručka presvukao sam se u radnu odeću (odnosno odeću

koju sam mogao da prljam), ušao sam u atelje i ponovo se dao na posao
slikanja portreta Vatarua Menšikija. Poželeo sam samo da se razmrdam i
radim bez predaha, ma kakav posao bio u pitanju. Hteo sam da pobegnem što
dalje od vizije čoveka zatvorenog u skučen prostor koji zove upomoć i
hroničnog osećaja gušenja koji mi je ona donosila. Da bih to postigao, jedino
mi je preostalo da slikam. Ipak, odlučio sam da više ne koristim blok i olovku.
Oni mi verovatno više neće biti od koristi. Pripremio sam boje i četkice,
okrenuo se pravo prema platnu i zureći u dubinu njegove beline, usredsredio
se na ličnost čoveka po imenu Vataru Menšiki. Ispravio sam kičmu, pojačao
koncentraciju i iz svog uma uklonio, koliko god je to bilo moguće, sve suvišne
misli.
Muškarac sede kose i mladolikih očiju koji živi u beloj kući na brdu.
Gotovo sve vreme provodi u kući, ima „zabranjenu sobu“ (ili nešto nalik tome)
i poseduje četiri britanska automobila. Iz pamćenja sam prizivao jedno po
jedno: kako se taj čovek kretao kada bi došao kod mene, kakve je grimase
pravio, šta je na koji način izgovarao, kakvim pogledom je u bilo šta gledao,
kako je pokretao ruke. Malo je potrajalo, ali su se različiti sitni detalji o njemu
malo-pomalo povezivali u meni. Tek tada sam imao osećaj da se čovek koji se
zove Menšiki usklađeno u tri dimenzije rekonstruiše u mojoj svesti.
Tako nastalu viziju Menšikija mogao sam bez skiciranja da počnem
tankom četkicom samo da prenosim na platno. Njegovo lice koje se tada
ukazalo u mojoj glavi bilo je iskošeno ulevo. A njegov pogled tek malčice
uperen ka meni. Iz nekog razloga u umu mi se nije javljao nijedan drugi ugao
njegovog lica. Za mene lično upravo je to bio onaj pravi Vataru Menšiki.
Njegovo lice je jednostavno moralo biti okrenuto nalevo. I njegove oči morale
su sasvim malo biti uperene u mom pravcu. Tako da me ima u svom vidnom
polju. Nema tačnije kompozicije njegovog portreta od te.

116
 Malo izmaknut, izvesno vreme sam posmatrao jednostavnu kompoziciju
koju sam na platnu naslikao maltene u jednom potezu. Još je to bio samo
privremeni crtež, ali sam ja u njegovim obrisima već uspevao da osetim nešto
nalik na klicu nekog oblika života. U njemu verovatno već postoji nešto što bi
iz tog izvora moralo prirodno da nabubri. Činilo mi se kao da je nešto pružilo
ruku – šta bi to moglo biti? – i pritisnulo neki skriveni prekidač u meni. Imao
sam nejasan osećaj da je negde duboko u meni već dugo usnula životinja
napokon prepoznala dolazak pravog godišnjeg doba i počela da se budi.
Nad sudoperom sam oprao boju sa četkice, očistio ruke razređivačem i
oprao ih sapunom. Nema razloga za žurbu. Ovo je dovoljno za danas. Ne treba
da radim bržim tempom od toga. Pomislio sam da samo treba da obrise koji
već postoje na platnu dalje razrađujem onda kada Menšiki sledeći put bude
došao kod mene, kada stvarno bude bio preda mnom. Taj portret će verovatno
biti mnogo drugačije strukture od bilo kog drugog portreta koji sam do sada
naslikao. Takav sam predosećaj imao. A taj portret zahteva da tu bude on, od
krvi i mesa.
Baš čudno, pomislio sam.
Kako je Vataru Menšiki to znao?

I te noći sam se ponovo probudio isto onako naprasno, u gluvo doba.

Maltene u potpuno isto vreme kao prethodne noći: sat kraj mog uzglavlja
pokazivao je 1.46. Pridigao sam se u krevetu i osluškivao u mraku. Insekti se
nisu oglašavali. Svud okolo bila je tišina. Kao da sam na dnu mora. Ponavljalo
se sve isto kao prethodne noći. Jedino što je napolju bio mrkli mrak. U tome je
bila jedina razlika. Nebo je bilo prekriveno gustim oblacima koji su potpuno
sakrili gotovo puni jesenji mesec.
Naokolo je vladao savršeni mir. Ne, to nije tačno. Naravno da nije. Nije taj
mir bio savršen. Kad sam zadržao dah i načuljio uši, kroz tu tešku tišinu
ušunjala se tanana zvonjava. U tami noći neko zvoni nekakvim zvoncetom. Kao
i prethodne noći, isprekidano i sporadično. Sada sam već znao odakle taj zvuk
dopire. Odande, ispod one kamene humke u šumarku. Ne moram to ni da
proveravam. Ono što ja nisam znao bilo je ko i zbog čega zvoni tim zvoncetom.
Ustao sam iz kreveta i izašao na terasu.
Vetra nije bilo, ali je počela da sipi kiša. Ona kiša koja nevidljivo, bešumno
kvasi tlo. Svetla u Menšikijevoj kući bila su upaljena. Sa mesta na kome sam
stajao, s druge strane doline, nisam mogao da razaznam unutrašnjost kuće, ali
mi je delovalo da on još ne spava. To da mu svetla budu upaljena u ove kasne
sate bilo je prava retkost. Posmatrao sam ta svetla i osluškivao tananu
zvonjavu dok me je kvasila sitna kiša.

117
 Ubrzo se kiša malo pojačala i ja sam se vratio u kuću. Ne mogavši da
zaspim, sedeo sam na sofi u dnevnoj sobi i čitao već započetu knjigu. To
uopšte nije bila knjiga koja se teško čita, ali ma koliko se ja na nju usredsredio,
radnja mi nikako nije ulazila u glavu. Samo sam pogledom pratio reči, red za
redom. Pa opet, i to je bilo bolje nego da ne radim ništa i da budem prinuđen
samo da sedim i slušam zvonjavu. Naravno, mogao sam i da pojačam muziku i
tako je zaglušim, ali mi se to nije radilo. Morao sam da je slušam. Jer je ta
zvonjava bila namenjena meni. Ja sam to znao. Znao sam i da će se njen zvuk
doveka oglašavati ako ništa ne budem preduzeo. I tako mi iz noći u noć neće
dati da dišem i oduzimaće mi miran san.
Moram nešto da učinim. Moram nešto da preduzmem da zaustavim tu
zvonjavu. A da bih to mogao, moram prethodno da shvatim značenje i cilj te
zvonjave – odnosno, signala koji mi je poslat. Zbog čega bi neko meni svake
noći sa nepoznatog mesta slao signale? Samo, mene je u grudima previše
gušilo i u glavi mi je bila prevelika zbrka da bih bio u stanju metodično da
razmišljam. Ja to nikako nisam mogao sam da rešim. Bilo mi je potrebno da se
s nekim posavetujem. A u tom trenutku uspevao sam da se setim samo jedne
osobe od koje bi trebalo da tražim savet.
Još jednom sam izašao na terasu i pogledao u Menšikijevu kuću. Svetla u
njenoj unutrašnjosti sada su već bila ugašena. Gorelo je samo nekoliko malih
baštenskih svetiljki oko nje.
Zvonjava je prestala u 2.29 iza ponoći, praktično u isto vreme kao i
prethodne noći. Nakon izvesnog vremena po njenom prestanku, insekti su
polako ponovo počeli da se oglašavaju. A jesenju noć ponovo je, kao da ništa
nije bilo, preplavio taj živahni hor iz prirode. Sve se zbilo istovetnim
redosledom.
Legao sam u krevet i zaspao slušajući zričanje. Um mi je bio u pometnji,
ali sam uspeo odmah da zaspim, baš kao i prethodne noći. I normalno, zaspao
sam duboko i ništa nisam sanjao.

118
 12

Kao onaj bezimeni poštar

U ranim jutarnjim satima kiša je još padala. Stala je nešto pre deset sati.
Neposredno potom počelo je da se pomalja vedro nebo. Vetar je s mora polako
nosio oblake pune vlage na sever. A onda je, tačno u jedan sat po podne,
Menšiki došao kod mene. Gotovo istog časa kada je na radiju objavljeno tačno
vreme, oglasilo se zvono na ulaznim vratima. Ljudi koji su tačni nisu retki, ali
malo je onih koji su baš toliko precizni. Pritom, nije da on stoji kao ukopan
pred vratima i prati sekundaru na svom ručnom satu čekajući da dođe tačno
vreme da pozvoni. Njegov auto se popne uzbrdicom i parkira uvek na istom
mestu, on zatim večito istim tempom i istim rasponom koraka dođe do vrata i,
kad pozvoni, istovremeno na radiju objave tačno vreme. Samo da se zadiviš.
Uveo sam Menšikija u atelje i smestio ga na onu istu stolicu iz trpezarije.
Zatim sam na gramofon stavio Kavaljera s ružom Riharda Štrausa i spustio
iglu. Slušali smo nastavak opere s onog mesta na kome smo prethodno stali.
Sve se odvijalo po istom redosledu kao i prošli put. Jedino je ovog puta bilo
drugačije bilo je to da mu nisam ponudio ništa da popije i to što sam mu
odredio pozu za slikanje. Odnosno, da sedi okrenut ka meni, lica iskošenog
nalevo i samo da oči blago uperi u mom pravcu. To je ono što sam ja ovog puta
zahtevao od njega.
On se spremno povinovao mojim uputstvima, ali mu je bilo potrebno
mnogo vremena da pronađe pravi položaj i stav tela, jer za nijansu promenjeni
ugao i utisak koji je odavao njegov pogled nikako da se poklopi sa onim što
sam ja tražio. Ni svetlost nije padala na njega u skladu sa slikom u mojoj glavi.
Ja obično ne slikam po modelu, ali kada se to dogodi, sklon sam tome da
postavljam brojne zahteve. Menšiki je, međutim, strpljivo udovoljavao svakom
mom sitničavom prohtevu. Bez nerviranja i bez ijedne primedbe. Delovao je
kao ekspert za trpljenje najrazličitijih vrsta discipline.
Kada smo napokon utvrdili njegov položaj i stav tela, rekao sam: „Izvinite,
ali pokušajte da se ne pomerate iz tog položaja.“
Ništa ne govoreći, Menšiki mi je samo potvrdio pogledom.

119
 „Potrudiću se da završim za što kraće vreme. Možda će vam biti malo
naporno, ali nadam se da ćete istrpeti.“
Menšiki je još jednom potvrdio samo pogledom i ostao u istom položaju,
ne pomerajući ni oči, ni telo. Doslovce ni jedan jedini mišić. Povremeno jeste
treptao, kao što bi se i dalo očekivati, ali spolja nije odavao ni nagoveštaj da
diše. Sedeo je tu nepomično, kao prava skulptura. Stvarno je bilo zadivljujuće.
To čak ni profesionalni modeli nisu u stanju.
Dok je Menšiki na toj stolici strpljivo održavao istu pozu, ja sam vesto i
koliko god je to bilo moguće odlučno i brzo napredovao sa svojim radom na
platnu. Usredsređeno sam pogledom odmerio njegovu figuru i u skladu s tom
slikom četkicu povlačio onako kako mi je nalagao instinkt. Nanoseći u jednoj
liniji crnu boju tankom četkicom, upotpunjavao sam već iscrtane obrise
njegovog lica. Nisam imao kad ni da zamenim četkicu. Različite komponente
njegovog lica morao sam na sliku da prenesem verno, u ograničenom
vremenskom roku. Ta aktivnost se u nekom trenutku skoro pa pretvorila u
rad na auto-pilotu. U takvom radu ključno je da se pokreti očiju direktno
povezu sa pokretima ruku, zaobilazeći svest. Nema tu prostora da svest
obrađuje svaku pojedinačnu stvar koju čovek obuhvati pogledom.
Tu se od mene tražila mnogo drugačija vrsta aktivnosti od rada na onih
bezbroj porteta koje sam do tada u okviru svog „biznisa“ naslikao natenane,
sopstvenim tempom, isključivo na osnovu svog sećanja i fotografija. Njegov lik
od grudi naviše na platnu sam iscrtao za svega petnaest minuta. Bio je to samo
nedovršeni, grubi crtež, ali je, ako ništa drugo, dobio oblik kome je udahnut
život. A taj oblik tačno je uhvatio i preneo one unutrašnje kretnje koje stvaraju
doživljaj pojave čoveka po imenu Vataru Menšiki. Ipak, posmatrana sa
stanovišta sheme ljudskog tela, bila je to puka struktura od kostiju i mišića.
Jedino je njegova unutrašnjost bila smelo ogoljena. Trebalo ju je zaodenuti
tkivom i kožom.
„Hvala vam“, rekao sam. „To je dovoljno, za danas sam završio. Sad ste
slobodni.“
Menšiki se nasmešio i opustio. Istegao je ruke visoko i duboko je
udahnuo. A zatim je prstima obe ruke polako masirao napete mišiće na licu da
bi ih opustio. Za to vreme, ja sam iz ramena duboko disao. Malo je potrajalo
dok nisam uspostavio normalno disanje. Bio sam iscrpljen kao trkač koji je
upravo završio sprint. Po prvi put posle dugog vremena od mene se zahtevala
beskompromisna koncentracija i brzina. Morao sam grubo da razbudim dugo
usnule mišiće i nateram ih da rade punom parom. Jesam bio iznuren, ali je bilo
nečeg fizički prijatnog u tome.

120
 „Bili ste potpuno u pravu. Poziranje je odista mnogo teži fizički rad nego
što sam očekivao“, rekao je Menšiki. „Kad razmislim o tome, poziranje čoveku
stvara osećaj kao da slikar njegovu unutrašnjost guli sloj po sloj.“
„Po zvaničnom mišljenju umetničkih krugova, smatra se da nije u pitanju
guljenje, već presađivanje na drugo mesto.“
„Presađivanje na neko trajnije mesto?“
„Naravno, pod uslovom da konkretno delo po svom karakteru može biti
nazvano umetničkim.“
„Na primer, kao što je to slučaj s onim bezimenim poštarom koji i dalje
živi na Van Gogovoj slici?“
„Upravo tako.“
„Njemu sigurno nije palo ni na kraj pameti da će sto i nešto godina kasnije
doći do toga da hiljade ljudi širom sveta odlaze u muzeje ili listaju monografije
samo da bi ozbiljno proučavali njegov naslikani lik.“
„To mu sasvim sigurno nije palo ni na kraj pameti.“
„To je bila samo jedna čudna slika naslikana u nekom uglu oronule seoske
kuhinje, rukom čoveka koji, kako god da pogledamo, nije baš bio pri sebi.“
Klimnuo sam glavom.
„Vrlo je to čudno“, rekao je Menšiki. „Da nešto što samo po sebi nije trajne
prirode pukim slučajem u ishodu uspe da stekne takvo svojstvo.“
„Da, to se dešava izuzetno retko.“
U tom trenutku sam se najednom setio slike Ubistvo Komtura. Da li je
ruka Tomohika Amade i tom Komturu čije je ubistvo prikazano na slici
podarila večni život? I šta je to komtur uopšte?

Ponudio sam Menšikiju kafu. Prihvatio je. Otišao sam do kuhinje i u

aparatu napravio svezu kafu. Menšiki je sedeo na stolici u ateljeu i pažljivo
slušao nastavak opere. Kafa je bila gotova negde pred kraj strane B, pa smo
prešli u dnevnu sobu da je popijemo.
„Kako vam se čini? Da li će moj portret biti dobar?“ pitao je Menšiki
otmeno srknuvši kafu.
„Još ne znam“, bio sam iskren. „Ne mogu ništa da kažem. Ni sam ne mogu
da predvidim da li će biti dobar, jer je moj postupak slikanja portreta do sada
bio mnogo drugačiji.“
„Mislite na to da za razliku od onog što obično činite, ovog puta slikate po
pravom modelu?“ pitao je Menšiki.
„Mislim da je nešto i do toga, ali to verovatno nije jedini razlog. Izgleda da
iz nekog razloga više nisam u stanju dobro da slikam konvencionalne,
formalne portrete kakve mi je bio posao da slikam. Potrebno je da zbog toga

121
izmenim tehniku i postupak. Ali ja još nisam shvatio kako da dođem do toga.
Osećam se kao da pipam u mraku.“
„Dakle, vi upravo pokušavate da izvedete promenu. A ja ispunjavam
ulogu, da tako kažem, katalizatora te promene, je li tako?“
„Moguće je da je tako.“
Menšiki se malo zamislio. A zatim je rekao: „Kao što sam vam već
objasnio, vama je na volju da odlučite kojim će stilom na kraju biti naslikana ta
slika. Lično, oduvek sam bio čovek koji se kreće u potrazi za promenom. A ne
radi se o tome da želim da mi naslikate neki savršeno običan portret. Ne
pravim pitanje kojim će stilom biti naslikan, niti kakav će biti vaš koncept. Ono
što ja od vas tražim jeste da moj lik prenesete onako kako ga vi vidite.
Apsolutno vam prepuštam da sami odlučite i tehniku i postupak. Nije moja
želja da uđem u istoriju kao taj poštar iz Arla. Nemam ja takve ambicije. Imam
samo zdravu radoznalost da saznam kakvo će delo nastati dok me vi slikate.“
„Drago mi je što to čujem, ali samo bih jedno sada hteo da vas zamolim“,
rekao sam. „Ako ne budem uspeo da naslikam delo kojim ću biti zadovoljan,
izvinjavam vam se unapred, ali da li biste bili ljubazni da u tom slučaju
zaboravite na to?“
„Drugim rečima, ne biste mi dali sliku?“
Klimnuo sam glavom. „Naravno, u tom slučaju bih vam vratio ceo avans.“
„U redu. Prepuštam vama da sami prosudite. Premda, imam veoma jak
predosećaj da do toga ni u kom slučaju neće doći.“
„I ja se iskreno nadam da je vaš predosećaj tačan.“
Gledajući pravo u moje oči, Menšiki je rekao: „Ali, čak i ako se ne dogodi
da svoje delo uspešno završite, odista ću biti srećan ako vam u bilo kom vidu
budem bio od pomoći da izvedete tu promenu.“
„Nego, gospodine Menšiki, hteo bih da vas zamolim da se nešto
posavetujem s vama“, odlučno sam započeo nedugo potom. „Nema nikakve
veze sa slikom – u pitanju je nešto sasvim lično.“
„Recite mi molim vas. Rado ću vam pomoći, ako vam mogu biti od koristi.“
Uzdahnuo sam. „U pitanju je nešto vrlo bizarno. Možda neću biti
sposoban svojim rečima da vam razumljivo objasnim po redu celu priču.“
„Slobodno mi sve polako ispričajte po onom redosledu kako vama bude
najlakše. A onda ćemo zajedno razmisliti o svemu. Možda ćemo zajedno, radije
nego vi nasamo, doći do nekih mudrijih zaključaka.“
Ispričao sam mu sve po redu od početka. O tome da sam se prenuo usred
noći, nešto pre dva sata ujutro i da je iz mraka do mojih ušiju dopro neki
čudnovat zvuk. Bio je udaljen i slabašan, ali je uspeo da dopre do mene pošto
je zričanje već bilo prestalo. Prateći taj zvuk, shvatio sam da izgleda izbija kroz

122
pocepe između kamenova na humci koja se nalazila u šumi iza kuće. Taj
zagonetni zvuk je nastavio da se u nepravilnim razmacima između perioda
tišine isprekidano čuje u periodu od oko četrdeset pet minuta, da bi ubrzo
naprasno prestao. Isto se ponovilo dve noći zaredom, preksinoć i sinoć. Možda
neko zaista tamo ispod kamenja zvoni nekakvim zvoncetom. Možda šalje
signal da mu neko pritekne u pomoć. Ali, da li je to uopšte moguće? Sada više
ni sam nisam siguran da li sam pri zdravoj pameti. Da li je to što ja čujem samo
uobrazilja?
Ne progovarajući ni reč, Menšiki je samo pažljivo slušao moju priču. I
kada sam završio, on je samo ostao da ćuti. Po njegovom izrazu lica shvatio
sam da ozbiljno sluša ono što mu govorim i duboko razmišlja o onome što sam
mu ispričao.
„Vrlo zanimljiva priča“, izustio je on malo potom i blago se nakašljao. „Kao
što ste i sami rekli, očigledno je u pitanju nešto nesvakidašnje. Zaista… ako je
moguće, voleo bih sopstvenim ušima da čujem tu zvonjavu, samo ne znam da
li bi vam smetalo da večeras dođem ovamo.“
Zaprepastio sam se: „Zar biste samo zbog toga došli ovamo usred noći?“
„Naravno da bih. Ako bih tu zvonjavu i ja mogao da čujem, onda bih
mogao da vam potvrdim da to nije vaša uobrazilja. To bi bio prvi korak. A ako
je taj zvuk stvaran, onda ćemo moći zajedno ponovo da potražimo njegov
izvor. Posle toga možemo još jednom da razmislimo šta nam je činiti.“
„Naravno, u pravu ste…“
„Ako vam neću biti na smetnji, doći ću ovamo noćas oko 0.30. Da li vam to
odgovara?“
„Naravno da mi ne smeta, ali ne mogu tako nešto da tražim od vas…“
Na Menšikijevim usnama je zaigrao zadovoljan osmeh. „Ništa se vi ne
uzbuđujte. Ništa mi neće biti draže nego da vam budem od nekakve koristi.
Povrh toga, ja sam po prirodi vrlo radoznao čovek. I sam bih neizostavno
voleo da saznam šta predstavlja ta zvonjava u gluvo doba noći. I ako neko
odista zvoni zvoncetom, ko bi to mogao biti? A vi?“
„Naravno, i ja bih to voleo da znam…“, rekao sam.
„Onda je rešeno. Noćas dolazim kod vas. Mada, mene je to sada na nešto
podsetilo.“
„Na šta vas je podsetilo?“
„O tome ću vam pričati nekom drugom prilikom. Moraću prethodno nešto
za svaki slučaj da proverim.“
Menšiki je ustao sa sofe, ispravio kičmu i desnu ruku pružio ka meni.
Rukovao sam se s njim. Bio je to ponovo jedan čvrst stisak ruke. A on je
delovao mnogo zadovoljnije nego inače.

123
 Tog popodneva, pošto je Menšiki otišao kući, dugo sam stajao u kuhinji i
kuvao. Jednom nedeljno pripremim veću količinu hrane. Jela koja sam skuvao
stavim u frižider i u zamrzivač i narednih nedelju dana prebivam samo na
njima.
Taj dan je bio dan za spremanje hrane. Za večeru sam jeo barene viršle i
kupus s makaronama. Pojeo sam i salatu od paradajza, avokada i crnog luka.
Kad je pala noć, legao sam na sofu kao i uvek, slušao muziku i čitao knjigu. A
onda sam prestao da čitam i mislio na Menšikija.
Zašto je on imao onako zadovoljan izraz lica? Da li je stvarno srećan zbog
toga što mi može biti od pomoći? Zašto? Ništa mi nije bilo jasno. Ja sam samo
ubogi bezimeni slikar. Čovek koga je posle šest godina zajedničkog života
ostavila žena, koji ni sa svojim roditeljima nema dobre odnose, koji niti ima
gde da živi, niti ima bilo kakvu imovinu, čovek koji privremeno čuva kuću oca
svog prijatelja. U poređenju sa mnom (mada tu nema nikakvog poređenja), on
je još u mladim godinama ostvario ogroman poslovni uspeh i toliko je imućan
da će moći i u budućnosti da vodi svoj život ne lišavajući se ničega. Ili bar on
sam tako kaže. Ima pravilne crte lica, poseduje četiri automobila britanske
proizvodnje, nema nikakav posao koji bi se stvarno tako mogao nazvati, sedi u
ogromnoj kući na brdu i tamo otmeno provodi dane. Zbog čega bi takav čovek
bio lično zainteresovan za nekog kao što sam ja? Zašto bi u sitne sate trošio
svoje vreme samo zbog mene?
Zavrteo sam glavom i vratio se čitanju. Nemam nikakve vajde od
razmišljanja. Koliko god lupao glavom, neću doći do zaključka. To je kao da
rešavaš slagalicu kojoj nedostaju delovi. Ali, nisam mogao da se obuzdam da
ne razmišljam. Uzdahnuo sam, ponovo spustio knjigu na sto, zažmurio i slušao
muziku sa ploče. Šubertov 15. gudački kvartet u izvođenju kvarteta bečkog
Koncerthausa.
Otkad sam se ovamo doselio, svakodnevno slušam klasičnu muziku. Kad
malo bolje razmislim, ono što uglavnom slušam je nemačka (kao i austrijska)
klasična muzika. Razlog tome je činjenica da se kolekcija ploča Tomohika
Amade u najvećem delu sastoji od nemačke muzike. Postoji tu i muzika
Čajkovskog, Rahmanjinova, Sibelijusa, Vivaldija, Debisija i Ravela, ali samo ono
osnovno, kao da je tu reda radi. Naravno da je on, kao ljubitelj opere, prikupio
i Verdijeva i Pučinijeva dela. Ali u poređenju sa kompletnim asortimanom
nemačke opere, taj deo kolekcije nije odavao utisak da je pasionirano
prikupljan.
Tomohiku Amadi su verovatno sećanja iz perioda studija u Beču bila
previše snažna. Moguće je da je zbog toga postao opsednut nemačkom
muzikom. A možda je i obrnuto. Moguće je da je on od početka bio zaljubljen u

124
muziku nemačkog porekla pa je zbog toga odabrao da ode na studije u Beč, a
ne recimo u Francusku. Naravno, nemam načina da saznam šta je od čega
poteklo.
U svakom slučaju, lično nemam ništa protiv te pristrasnosti prema
nemačkoj muzici u ovoj kući. Ja sam samo puki čuvar te kuće i zahvaljujući
tuđoj ljubaznosti imam priliku da slušam ploče koje u njoj stoje. Osim toga,
uživao sam slušajući Bahovu, Šubertovu, Bramsovu, Šumanovu i Betovenovu
muziku. I naravno, ne smem da zaboravim ni Mocarta. Njihova muzika je bila
puna dubine, izvanredna i prelepa, a takvu priliku da se skrasim i u miru
slušam tu vrstu muzike ja nikada do sada u životu nisam imao. Bio sam
prezauzet poslom, a nisam mogao to sebi ni finansijski da priuštim. Zbog toga
sam bio rešen da se naslušam sve muzike koja je postojala tu, dokle god mi se
takva prilika pukim slučajem ukazivala.
Nešto posle jedanaest sati kratko sam odremao na sofi. Slušajući muziku,
samo sam pao u san. Spavao sam možda dvadesetak minuta. Kad sam se
probudio, ploča se već bila završila, ručica se vratila u prvobitni položaj, a
tanjir se bio zaustavio. U dnevnoj sobi su postojala dva gramofona:
automatski, kome se igla sama pokretala i onaj pravi, manuelni, ali sam se ja iz
predostrožnosti – tačnije, da bih mogao da zaspim – trudio da koristim
uglavnom automatski. Ploču sa Subertovom muzikom stavio sam u omot i
vratio je na za nju određeno mesto na polici s pločama. Kroz otvoreni prozor
dopiralo je raskošno zričanje. Samo zbog tog zričanja, ona zvonjava se još nije
čula.
U kuhinji sam zagrejao kafu i pojeo malo keksa. I slušao glasan hor noćnih
insekata po brdima. Malo pre pola jedan, začuo se zvuk jaguara koji se polako
uspinjao uzbrdicom. Čim je skrenuo, veliki snopovi njegovih žutih farova
prešli su preko prozorskog stakla. Ubrzo se i brundanje motora zaustavilo, a
zatim se kao i uvek začuo onaj tupi tresak njegovih vrata. Sedeo sam na sofi,
ispijao kafu i smirujući disanje čekao da se oglasi zvono na ulaznim vratima.

125
 13

U ovom trenutku, to je samo pretpostavka

Seli smo na stolice u dnevnoj sobi i pili kafu. Čekajući da kucne čas, ubijali
smo vreme razgovorom. To je isprva bilo samo besciljno ćaskanje, ali kada je
između nas nakratko zavladao muk, Menšiki me je najednom, pomalo se
ustežući, ali začuđujuće odlučnim tonom upitao: „Imate li dece?“
Bio sam pomalo zatečen kad sam to čuo. On mi nije delovao kao čovek
koji bi bilo kome – pogotovo sagovorniku s kojim još nije toliko blizak –
postavio takvo pitanje. Pre je bio tip čoveka: „Ja ne zabadam nos u tuđe stvari,
pa nemoj ni ti da zabadaš nos u moj privatni život.“ Ili sam ga bar ja tako
doživljavao. Ali, kada sam podigao glavu i ugledao Menšikijev ozbiljan pogled,
shvatio sam da to nije bilo pitanje koje mu je tu na licu mesta samo palo na
pamet da mi postavi. Delovalo je da još odranije želi to da me pita.
Odgovorio sam: „Bio sam šest godina u braku, ali nemam dece.“
„Niste želeli da ih imate?“
„Sto se mene tiče, bilo mi je prihvatljivo i jedno i drugo, ali moja žena to
nije želela“, rekao sam. Ali mu razlog zbog koga moja žena nije želela da
imamo decu nisam objasnio. Jer, ni sam sada, posle svega, nisam bio siguran
da li je to odista bio pravi razlog.
Menšiki je delovao kao da se malo koleba šta da učini, ali je ubrzo
prelomio i rekao: „Možda je nepristojno s moje strane da vas ovo pitam, ali da
li ste razmišljali o mogućnosti da je neka žena izuzev vaše supruge negde u
tajnosti rodila vaše dete?“
Još jednom sam zapanjeno pogledao u njega. Kakvo čudno pitanje. Na
trenutak sam forme radi pretraživao po fiokama svog pamćenja, ali uopšte mi
na pamet nije padalo kako bi ta mogućnost mogla biti realna. Ja u životu i
nisam imao seksualne odnose s tako mnogo žena, ali sve i da pretpostavim da
se takvo nešto zaista dogodilo, glas o tome bi na neki način svakako već dopro
do mene.
„Naravno da bi u teoriji takvo nešto možda i bilo moguće, ali u realnosti,
ili racionalno razmišljajući, mislim da takva mogućnost apsolutno ne postoji.“

126
 „Shvatam“, rekao je Menšiki. A zatim je duboko zamišljen tiho srkutao
kafu.
„A zbog čega me to pitate?“ odlučno sam rekao.
Izvesno vreme Menšiki je ćutke gledao kroz prozor. Na nebu je izašao
mesec. Nije bio onako čudnovato bleštav kao pre dve večeri, ali je bio sasvim
dovoljno svetao. Rascepkani oblaci polako su nebom s mora plovili ka brdima.
Nedugo potom, Menšiki je rekao: „Već sam vam prethodno spomenuo da
se lično nikad nisam ženio. U ovim godinama i dalje živim kao samac. Razlog
tome je i to što sam uvek bio prezauzet poslom, ali i to da zajednički život 6
nekim nije išao uz moj karakter, niti se uklapao u moj stil života. Možda vam
zvuči kao pretvaranje kad to tako kažem, ali nažalost ili na sreću, ja sam čovek
koji može da živi samo sam. Nisam gotovo nimalo zainteresovan ni za bilo
koga od svojih krvnih srodnika. Nikad u životu nisam ni poželeo da imam
svoje dete. Za to imam i neke svoje, lične razloge. Uglavnom se sve svodi na to
kako je na mene u detinjstvu uticala situacija u porodici.“
Tu se prekinuo, udahnuo, pa nastavio.
„Ipak, pre nekoliko godina počeo sam da se pitam da li možda imam dete.
Tačnije rečeno, bio sam doveden u situaciju da sam morao to da se zapitam.“
Ćutao sam čekajući da on nastavi.
„Vrlo se čudno osećam da vama, čoveku s kojim se tek odnedavno
poznajem, ispovedam nešto tako zamršeno i lično“, rekao je Menšiki sa bledim
osmehom na usnama.
„Meni to ne predstavlja problem, samo ako vama odgovara.“
Kad malo bolje razmislim, odmalena mi se iz čista mira ispovedaju ljudi
sa kojima uopšte nisam tako blizak. Možda sam urođeno obdaren nekakvom
specijalnom osobinom da izvlačim tuđe tajne. Ili možda samo delujem kao
ekspert za slušanje drugih. U svakom slučaju, ne pamtim da mi je to ikad
donelo neku korist. Jer se ljudi koji mi nešto priznaju na kraju uvek pokaju
zbog toga.
„Ovo je prvi put da nekome pričam o tome“, rekao je Menšiki.
Klimnuo sam glavom i čekao da nastavi. Manje-više svi oni kažu isto to.
Menšiki je počeo da govori: „Pre petnaestak godina sam bio u bliskom
odnosu sa jednom ženom. U to vreme ja sam bio u drugoj polovini tridesetih, a
ona u drugoj polovini dvadesetih godina. Bila je veoma lepa i privlačna žena, a
vrlo inteligentna. Za moje pojmove bila je to ozbiljna veza, ali sam joj unapred
jasno stavio do znanja da ne postoji mogućnost da se venčamo. Rekao sam joj
da nemam nameru ni sa kim da se venčavam. Nisam želeo da dopustim da ona
gaji lažne nade. Rekao sam da ću se, ako bude upoznala nekoga za koga bi
poželela da se uda, povući bez ijedne reči. Ona je imala razumevanja za to kako

127
se osećam. Ali, kako se ta veza nastavljala (oko dve i po godine), počela je da
biva veoma skladna, a nas dvoje smo postajali sve bliskiji. Nikad se nismo ni
sporečkali. Putovali smo zajedno na razna mesta, a i ona bi s vremena na
vreme ostala da prespava kod mene. Zbog toga je kod mene držala i nešto
odeće.“
Menšiki se o nečemu duboko zamislio. A onda je ponovo progovorio.
„Da sam ja običan čovek, odnosno, da sam sličniji bilo kom običnom
čoveku, verovatno bih se bez ikakve dileme oženio njome. Nije ni da sam imao
bilo kakvu dilemu. Ali…“, zastao je i ispustio mali uzdah. „Ali, na kraju sam
odabrao ovaj miran samački život, a ona je izabrala zdravije životne planove.
Odnosno, udala se za muškarca koji je bio mnogo sličniji običnom čoveku.“
Ona do poslednjeg trenutka nije Menšikiju otkrila da će se udati. Poslednji
put su se videli nedelju dana nakon njenog dvadeset devetog rođendana (za
njen rođendan su bili zajedno na večeri u restoranu u Ginzi, a on se tek
naknadno prisetio da je tada bila neuobičajeno ćutljiva). On je u to vreme
radio u kancelariji koja se nalazila u Akasaki, gde ga je pozvala telefonom,
rekla mu da želi o nečemu s njim da porazgovara i pitala ga da li bi mogla da
dođe tu kod njega. Naravno da možeš, odgovorio joj je. Nikada ga do tada nije
posetila na radnom mestu, ali u tom trenutku on u tome nije video ništa
čudno. Imao je malu kancelariju u kojoj je radio sam sa svojom sredovečnom
sekretaricom, pa tu ne bi imali od koga da se snebivaju. Bilo je perioda u
njegovom životu kada, vodio relativno velike firme sa mnogo zaposlenih, ali je
u tim danima bio baš u fazi samostalnog planiranja nove mreže. Uobičajeni
metod rada mu je bio da U periodu izrade plana radi sam u tajnosti, a da zatim
u fazi razvoja firme krene u veliku, agresivnu kampanju s velikim brojem
ljudstva.
Kada je njegova devojka stigla kod njega, bilo je nešto pre pet sati po
podne. Seli su jedno kraj drugog na sofu u njegovoj kancelariji i razgovarali.
Kada je došlo pet sati, on je sekretaricu, koja je bila u susednoj prostoriji,
poslao kući. Za njega je bilo krajnje uobičajeno da ostane u kancelariji i sam
nastavi da radi šta mu je preostalo i nakon što bi sekretarica otišla svojoj kući.
Cesto bi se toliko zaneo u posao da bi na kraju u kancelariji dočekao jutro.
Nameravao je da sa devojkom ode na večeru do nekog restorana u kraju. Ali,
ona je to odbila. Danas nemam toliko vremena, rekla je, odavde moram pravo
u Ginzu da se nađem s nekim.
„Preko telefona si rekla da moraš o nečemu da razgovaraš sa mnom?“
pitao je on.
„Ne, nemam ništa naročito“, rekla je ona. „Samo sam htela bar nakratko
da te vidim.“

128
 „Drago mi je što si uspela“, rekao joj je sa osmehom. Za nju je bila prava
retkost da izgovori nešto tako direktno. Bila je od onih žena koje više vole da
se izražavaju uvijeno. Ipak, nije bio siguran šta su te reči značile.
Ona mu se zatim bez reči primakla, opkoračila ga i sela mu na krilo.
Obgrlila ga je i ljubila ga. Bio je to pravi, duboki poljubac. Jezici su im se sasvim
prepleli. I dok je taj dugačak poljubac trajao, ona je pružila ruku, raskopčala
kaiš na njegovim pantalonama i zavukla je unutra. Potom je izvadila njegov
ukrućeni penis i držala ga, da bi se ubrzo pognula i uzela ga u usta. I polako
svojim dugačkim, glatkim i toplim jezikom kružila po njemu.
Njega je taj čin potpuno zaprepastio. Ona je u seksu uvek bila prilično
pasivna. Pogotovo je, kada je u pitanju bio oralni seks – bez obzira na to da li
ga pruža ili joj je pružen – delovala kao da uvek oseća bar malo otpora. Ali tog
dana ona ga je iz nekog razloga žarko želela. Menšiki se našao u čudu. Šta se s
njom dešava?
Utom, ona je naglo ustala, s nogu zbacila svoje elegantne crne cipele sa
visokim potpeticama, zavukla ruku ispod haljine, hitrim pokretima skinula
najlon čarape i svukla gaćice. Ponovo ga je opkoračila i rukom uvela njegov
penis u sebe. Unutra je već bila toliko vlažna da se sve glatko, prirodno
pokretalo kao neko samostalno živo biće. Sve se odvijalo zapanjujućom
brzinom (i to je bilo nešto što uopšte nije ličilo na nju. Uvek su je odlikovali
usporeni i nežni pokreti). Dok se on dozvao k sebi, već je bio u njoj. Meki
zidovi njenog polnog organa prionuli su uz njegov penis i stezali ga mirno, ali
čvrsto.
Taj seks je bio potpuno različit od bilo kog seksualnog čina koji je on sa
njom do tada doživeo. U njemu kao da se istovremeno sadržala i toplina i
hladnoća, i čvrstina i mekoća, i prihvatanje i odbijanje. Takav je čudnovato
kontradiktoran osećaj on imao. Ali, nije uspevao da shvati šta je sve to
konkretno značilo. Ona se na njemu žestoko klatila, kao u malenom čamcu koji
ljuljaju ogromni talasi. Njena do ramena duga crna kosa njihala se gipko kroz
vazduh, kao vrbine grane na vetru. Izgubivši svaku kontrolu nad sobom, njeni
uzdasi su bivali sve glasniji. Menšiki nije bio siguran da li je zaključao vrata
kancelarije. Činilo mu se da možda i jeste, ali i da je možda zaboravio da to
učini. Uglavnom, nije u tom trenutku mogao da ustaje da proverava.
„Je l’ u redu što ne koristimo kontracepciju?“ pitao ju je on. Ona je obično
o tome veoma vodila računa.
„Sve je u redu, danas može“, šapnula mu je ona na uho. „Ti ništa ne brini.“
Sve u vezi s njom bilo je drugačije nego inače. Kao da se neka druga
ličnost koja je u njoj spavala odjednom probudila i zaposela i njeno telo i njen

129
um. Možda je ovo za nju neki specijalan dan, zamišljao je on. Bilo je toliko toga
što on o ženskom telu nije mogao da shvati.
Njeni su pokreti iz časa u čas bivali sve smeliji, sve žustriji. Osim da se
potrudi da ne bude prepreka onome što je ona želela, nije mogao da učini
apsolutno ništa. A onda je ubrzo došla i završnica. U trenutku kada je on
nezaustavljivo dostigao vrhunac, ona je u savršenom skladu s njim ispustila
kratak krik, poput neke egzotične ptice, a njena utroba, kao da je samo čekala
taj trenutak, u svoju dubinu žudno je usisala njegovu semenu tečnost. Njemu
se u glavi samo ukazivala neka mutna slika neidentifikovane životinje koja ga
u mraku proždire.
Nedugo potom ona je ustala praktično odgurnuvši Menšikija od sebe, bez
reči spustila rub haljine, s poda skupila najlonke i gaćice i gurnula ih u tašnu, i
s tom tašnom u ruci hitrim se korakom zaputila u toalet. A onda dugo nije
izlazila odatle. I taman kada se u njega uselio nemir razmišljajući da joj se nije
nešto desilo, ona je napokon izašla napolje. Bez ijednog traga onoj
razbarušenosti, savršeno zategnute odeće, sređene frizure i popravljene
šminke. Na usnama joj se video onaj uobičajeni blagi osmeh.
Cmoknula je Menšikija u usta i rekla: eh, moram da požurim, već kasnim.
I hitro izašla iz prostorije. I dok su njene potpetice odzvanjale za njom, nije se
nijednom ni osvrnula. Tog zvuka Menšiki se i dan danas živo seća.
Tada ju je video poslednji put. Među njima se posle toga prekinula svaka
komunikacija. Na njegove telefonske pozive i poslata pisma nije bilo odgovora.
A zatim se ona dva meseca kasnije udala. Tačnije, on je tek naknadno od
zajedničkog poznanika dobio vest da se udala. Poznanika je veoma začudilo to
da Menšiki nije bio pozvan na svadbu, a pogotovo to da nije ni znao da se ona
udaje. Oduvek je mislio da su Menšiki i ona bliski prijatelji (njih dvoje su uvek
bili veoma obazrivi, pa niko nije znao da su u vezi). Menšiki nije poznavao
čoveka za koga se ona udala. Ni ime mu nikad u životu nije čuo. Ona lično
Menšikiju nije saopštila, niti mu je dala bilo kakav nagoveštaj da namerava da
se udaje. Samo je bez reči otišla od njega.
Menšiki je počeo da shvata da je onaj strastveni zagrljaj verovatno bio
predodređen da bude njihov poslednji ljubavni čin za rastanak. Menšiki je
posle svega u svojoj glavi mnogo puta izvrteo sve što se te noći zbilo. I posle
niza godina, sećanje na to veče mu je i dalje bilo zaprepašćujuće detaljno i
sveže. Mogao je da prizove i ono škripanje sofe, i njihanje njene kose i osećaj
njenog vrelog daha kraj svog uha tačno onakve kakvi su bili.
Dakle, da li Menšiki možda žali za tim što ju je izgubio? Naravno da ne
žali. Nije on od onih što se kaju tek kad bude kasno. Menšiki nije čovek za
porodični život – to je on i sam dobro znao. Ma koliko neku ženu voleo, on nije

130
u stanju da sa nekim deli svakodnevni život. Njemu je bilo neophodno da bude
nasamo da bi mogao da se koncentriše i nije mogao da podnese da mu nečije
prisustvo narušava tu koncentraciju. Ako bi počeo s nekim da živi, možda bi
tog nekog jednog dana počeo i da prezire. Bilo da mu je taj neko rod, bilo da
mu je žena ili dete. Toga se plašio više nego bilo čega. Nije on strahovao od
toga da će nekoga voleti, već od toga da će tog nekog prezreti.
I pored svega, njegova duboka ljubav prema njoj i dalje je ostala ista. Do
sada nije upoznao nijednu ženu koju je voleo kao nju i verovatno je nikad neće
ni upoznati. „U meni i dan danas postoji jedno posebno mesto samo za nju. I to
sasvim određeno, da se tako izrazim – sveto mesto“, rekao je Menšiki.
Sveto mesto? To mi se činilo kao vrlo čudan izbor reči. Ali, možda je to za
Menšikija bio pravi izraz.

Tu se Menšiki prekinuo. Svoju intimnu priču ispričao mi je tako detaljno,

do najsitnijih pojedinosti, ali ona nije zvučala ni najmanje erotično. Lično,
imao sam utisak kao da gleda u neki čisto medicinski izveštaj i deklamuje mi
ga. Ili to možda i jeste bilo to.
„Sedam meseci posle venčanja ona je u jednoj bolnici u Tokiju rodila
zdravu devojčicu“, nastavio je Menšiki. „To je bilo pre trinaest godina. Premda
sam ja za njen porođaj zapravo od nekoga čuo mnogo kasnije.“
Izvesno vreme Menšiki je bio zagledan u unutrašnjost ispražnjene šolje za
kafu. Kao da se s nostalgijom sećao vremena kada je još bila ispunjena svojim
toplim sadržajem.
„A to dete bi moglo biti moje“, procedio je Menšiki i pogledao pravo u
mene, kao da traži moje mišljenje o tome.
Malo je potrajalo dok nisam shvatio šta pokušava da mi kaže.
„Da li se to vremenski uklapa?“ pitao sam ga. „Da, vremenski se tačno
uklapa. Dete se rodilo devet meseci posle onog našeg susreta u mojoj
kancelariji. Neposredno pre nego što će se venčati, ona je verovatno odabrala
najplodniji dan da dođe kod mene i moju je spermu, kako da kažem, smišljeno
prikupila. To je moja lična pretpostavka. Da od početka nije ni očekivala da će
se udati za mene, ali da je donela odluku da će roditi moje dete. Mislim da je u
tome stvar.“
„Ali nemate čvrstih dokaza za to“, rekao sam.
„Da, čvrste dokaze naravno nemam. U ovom trenutku to je samo
pretpostavka. Ali, imam izvesnog osnova za nju.“
„Samo, za nju je to bio prilično rizičan poduhvat“, ukazao sam. „Ako se
krvna grupa deteta bude razlikovala, naknadno bi se moglo ustanoviti i da je
otac neko drugi. Da li bi se usudila da se upusti u takav rizik?“

131
 „Moja krvna grupa je A. Mnogi Japanci imaju tu istu krvnu grupu, a i njena
krvna grupa je definitivno A. Osim ako iz nekog razloga dete ne bi podvrgla
punoj analizi DNK, šanse da se njena tajna razotkrije su veoma male. Ona ume
da bude toliko proračunata.“
„Ali, s druge strane, ni to da li ste vi biološki otac devojčice ne može da se
ustanovi osim ako se ne obavi analiza DNK, zar ne? Ili ako ne pitate samu
majku.“
Menšiki je zavrteo glavom. „Majku više ne mogu da pitam. Umrla je pre
sedam godina.“
„Žao mi je, bila je mlada žena“, rekao sam.
„U nekoj šetnji u brdima zadobila je više uboda stršljena od kojih je
umrla. Bila je sklona alergijama i njen organizam nije uspeo da se izbori sa
otrovom. Kada su je doneli u bolnicu, već više nije disala. Niko, a verovatno ni
ona sama, nije znao da ima tu vrstu alergije. Imala je muža i dete. Njena ćerka
sad ima trinaest godina.“
U istim je godinama kao moja sestra kad je umrla, pomislio sam.
Rekao sam: „Hoćete da kažete da posedujete nešto što predstavlja
izvestan osnov za pretpostavku da je ta devojčica vaše dete, zar ne?“
„Prošlo je izvesno vreme od njene smrti, kada sam iznenada primio njeno
pismo“, tiho je izgovorio Menšiki.

Jednog dana u njegovu firmu preporučenom poštom stigao je veliki

koverat iz njemu nepoznate advokatske kancelarije. Unutra su bila dva
otkucana dopisa (sa zaglavljem advokatske kancelarije) i jedan svetloružičasti
koverat. Dopis iz advokatske kancelarije bio je sa potpisom advokata. „U
prilogu Vam dostavljam pismo od gđe *** (ime njegove bivše devojke) koje mi
je za života poverila na čuvanje. Gđa *** mi je ostavila uputstvo da Vam u
slučaju njene smrti ovo pismo prosledim poštom. S tim u vezi, dodala je i
upozorenje da njegovu sadržinu ne sme videti niko osim Vas.“
To je ukratko ono što je stajalo u pismu. Uz to je bio dodat jedan
jednostavan, krajnje služben iskaz o okolnostima njene smrti. Menšikiju se na
tren steglo grlo, ali se ubrzo, ipak, pribrao i makazama rasekao ružičasti
kovarat. Pismo je bilo ispisano njenim rukopisom, plavim mastilom, na četiri
lista hartije za pisma. Imala je prelep rukopis.

Za Vatarua Menšikija

132
 Ne znam koji je ovo mesec ili godina, ali u trenutku kada držiš
ovo pismo u rukama, ja sam ovaj svet već napustila. Ne znam zašto,
ali oduvek sam imala predosećaj da ću mlada otići sa ovog sveta.
Zbog toga unapred i obavljam sve pripreme za ono što treba da
ostane posle moje smrti. Naravno, najbolje bi bilo da se ispostavi da
je sve to bilo bespotrebno, ali ako čitaš ovo pismo, onda to znači da
sam mrtva. Veoma se rastužim kad pomislim na to.
Na samom početku želim da ti objasnim (ili tu možda nema šta ni
da se objašnjava) da moj život nije ni po čemu naročit. Menije to
sasvim jasno. Zbog toga je za nekoga kao što sam ja upravo i
najprikladnije da sa ovog sveta ode u tišini, bez suvišnih reči i bez
ikakvog preterivanja. Ali Menšiki, ti si jedina osoba kojoj moram
nešto da kažem. Ako to sada ne učinim, čini mi se da ću zauvek
izgubiti priliku da kao čovek budem fer prema tebi. Zbog toga sam
odlučila da ovo pismo ostavim svom poznaniku advokatu u koga
imam poverenja, da ti ga on pošalje.
Iz dubine duše mi je žao što sam onako naprasno otišla od tebe,
što sam se udala za drugog i što ti ni reč o tome unapred nisam
rekla. Pretpostavljam da si bio potpuno zaprepašćen time. Ili si
možda bio neprijatno iznenađen. A možda tebe, uvek smirenog, tako
nešto ne zaprepašćuje, niti te je naročito dotaklo. U svakom slučaju,
za mene u tom trenutku nije bilo drugog puta osim da tako
postupim. Sada ne mogu da se upuštam u detalje, ali te molim da
bar to razumeš. U tom pogledu ja tada nisam imala gotovo
nikakvog izbora.
Ipak, kad je o jednome reč, jesam imala izbor. A on se svodi samo
na jedan događaj, na jedan jedini čin. Sećaš li se onoga kada smo se
poslednji put videli? One večeri jedne rane jeseni kada sam iznenada
došla u tvoju kancelariju. Možda ti nisam tako delovala, ali ja sam
tada odista bila saterana u tesnac. Osećala sam se kao da to više
nisam ja. Pa ipak, i pored pometnje u kojoj sam bila, sve ono što sam
tada uradila bilo je smišljeno, od početka do kraja. I do danjašnjeg
dana nisam ni na trenutak zažalila zbog onoga što sam tad učinila.
To je bilo nešto što je imalo ogroman značaj za moj život, a možda
još i daleko više za moje biće.
Nadam se da ćeš moju nameru uspeti da razumeš i da ćeš na
kraju moći da mi oprostiš. I molim se da sve to tebe lično neće
dovesti ni u kakvu nepriliku. Dobro znam da takve situacije mrziš
više od svega.

133
 Menšiki, nadam se da ćeš imati dug i srećan život, kao i da će se
osobine jednog tako divnog bića kao što si ti negde dugo i bogato
prenositi novim naraštajem.

***

Menšiki je to pismo besomučno iščitavao sve dok ga nije naučio napamet

(meni ga je od početka do kraja glatko izdeklamovao iz pamćenja). U to pismo
bila su utkana razna osećanja i nagoveštaji, neki izneti na svetlost, neki
ostavljeni u senci, neki u prvom planu, neki u pozadini, kao iscrtani na
nekakvoj složenoj optičkoj iluziji. Poput lingviste koji izučava neki arhaični
jezik kojim više niko ne govori, Menšiki je godinama razmatrao svaku
mogućnost koja se skrivala u tom tekstu. Izdvajao bi jednu po jednu reč ili
izraz, ponovo ih na razne načine spajao, izmešao ih i menjao im redosled. I na
kraju došao do jedinog zaključka: nema sumnje da je devojčica, rođena sedam
meseci posle njenog venčanja, začeta između nje i Menšikija na onoj kožnoj
sofi u njegovoj kancelariji.

„Angažovao sam advokatsku kancelariju koju drži moj prijatelj da

pronađe informacije o njenoj devojčici“, rekao je Menšiki. „Čovek za koga se
udala je petnaest godina stariji od nje i bavio se nekretninama. Kad kažem da
se bavio nekretninama, mislim na to da je pretežno upravljao nasleđenim
zemljištem i objektima koje je njegov otac posedovao u njihovom rodnom
gradu. Naravno, bio je on zadužen i za još nekoliko drugih objekata, ali mu
obim posla nije bio preveliki, niti se njime previše aktivno bavio. Oduvek je
imao dovoljno sredstava da ne oskudeva ni u čem u životu čak i ako ne radi.
Devojčici je ime Marie, pisano hiraganom11.
On se posle tragične smrti svoje žene, za ovih sedam godina, nije ponovo
ženio. Ima neudatu mlađu sestru, koja izgleda živi s njima i pomaže mu sa
kućnim poslovima. Marie ide u prvi razred javne niže srednje škole u
njihovom gradu.“
„Da li ste se nekada sreli s devojčicom Marie?“
Menšiki je izvesno vreme ćutao, birajući reči. „Više puta sam je video, ali
samo izdaleka. Ali nikad nismo razmenili ni rečenicu.“
„Kako vam se učinila kada ste je videli?“

11hiragana – jedno od tri pisma u naporednoj upotrebi u japanskom jeziku. Lična imena se češće
pišu ideogramima nego hiraganom. – Prim. prev.

134
 „Da li likom liči na mene? Nisam u stanju sam o tome da prosudim. Kad
pomislim da liči na mene, onda mi se stvarno tako i čini, a kad pomislim da ne
liči, čini mi se da ne liči uopšte.“
„Imate li njenu fotografiju?“
Menšiki je ćutke odmahnuo glavom. „Nemam. Do fotografije bih bar
svakako mogao da dođem, ali se nisam usudio da to poželim. Šta mi vredi da
imam jednu njenu sliku koju ću da nosim naokolo u novčaniku? Ono što ja
želim…“
Ali na to se više nije nadovezala nijedna reč. Tišinu koja je nastala
njegovim ću tanjem popunilo je horsko zričanje.
„Ali, gospodine Menšiki, zar niste maločas rekli da niste nimalo
zainteresovani za krvne srodnike?“
„To je tačno. Do sada zaista nikad nisam bio zainteresovan za krvne
srodnike. Tačnije, živeo sam svoj život tako da budem samo što dalje od njih. I
sada se isto tako osećam. Ali, sa druge strane, više nisam u stanju da skinem
pogled sa devojčice po imenu Marie. Jednostavno ne mogu da prestanem da
mislim na nju. Van svake logike…“
Nisam uspevao da pronađem reči koje bi trebalo da izgovorim.
Menšiki je nastavio: „Ovako nešto mi se dešava prvi put u životu. Uvek
sam se dobro kontrolisao, čak sam bio ponosan na to. A sada mi se s vremena
na vreme događa da mi samoća teško pada.“
Prelomio sam i izgovorio ono što sam osećao: „Gospodine Menšiki, možda
je ovo samo moja intuicija, ali čini mi se kao da želite da učinim nešto za vas,
nešto što ima veze s gospođicom Marie. Ili ja to možda umišljam?“
Posle kratke pauze Menšiki je klimnuo glavom. „Zapravo, kako da se
izrazim…“

Tek tad sam najednom primetio da su zrikavci, koji su bili onoliko glasni,
sada potpuno utihnuli. Podigao sam glavu i bacio pogled na zidni sat. Bilo je
prošlo 1.40. Prislonio sam kažiprst na usta. Menšiki je odmah ućutao. U toj
gluvoj noći nas dvojica smo načuljili uši.

135
 14

Nikad do sada nešto ovoliko neobično

Prekinuvši razgovor, Menšiki i ja smo zastali i osluškivali. Zričanje se više

nije čulo. Potpuno isto kao preksinoć i kao sinoć. A onda sam, u toj gluvoj
tišini, ponovo uspeo da razaberem onu tananu zvonjavu zvonceta. Zazvonilo
bi nekoliko puta, a zatim bi sa neujednačenim pauzama između zazvonilo
ponovo. Sedeći na sofi preko puta njega, letimično sam pogledao u Menšikija.
Po njegovom izrazu lica shvatio sam da i on čuje taj isti zvuk. Između njegovih
obrva duboko su se usekli nabori. Ruku malo uzdignutih sa krila, Menšiki je
blago prstima u vazduhu mahao u ritmu zvonjave. Taj zvuk nije bila moja
uobrazilja.
Nakon što je dva-tri minuta ozbiljnog izraza na licu pažljivo slušao
zvonjavu, Menšiki je polako ustao sa sofe.
„Hajde da pođemo tamo odakle se čuje zvuk“, rekao je suvo.
Uzeo sam baterijsku lampu. On je prošao kroz ulazna vrata i iz jaguara
izvadio veliku baterijsku lampu koju je poneo sa sobom. Potom smo se
zajedno popeli uz sedam stepenika i zašli u šumarak. Iako nije bio onoliko
svetao kao dve večeri pre toga, mesec nam je sa jesenjeg neba ipak dobro
osvetljavao put. Zašli smo iza svetilišta, razgrnuli vlati kineskog šaša i izbili
pred kamenu humku. I ponovo oslušnuli. Nije bilo nikakve sumnje da je
zagonetni zvuk izbijao kroz procepe između kamenova.
Polako obilazeći oko kamenih blokova, Menšiki je pod svetlošću
baterijske lampe pažljivo ispitivao njihove proreze. Ali, nije uspevao da ugleda
ništa neobično. Bilo je to samo staro, mahovinom obraslo kamenje na
neuređenoj gomili. Pogledao je u mene. Obasjano mesečinom, Menšikijevo lice
izgledalo je kao nekakva drevna maska. Da li je i moje lice izgledalo isto tako?
„Dopire li zvuk sa istog mesta kao prošli put?“ pitao me je šapatom.
„Sa istog mesta“, rekao sam. „Potpuno istog.“
„Meni zvuči kao da neko ispod kamenja zvoni zvoncetom“, rekao je
Menšiki.

136
 Klimnuo sam glavom. Odahnuo sam kad sam shvatio da nisam poludeo,
ali sam u isto vreme morao da priznam da su Menšikijeve reči u stvarnost
pretvorile ono nestvarno, što je bilo nagovešteno samo kao mogućnost, i da
sam ja zbog toga imao osećaj kao da su se šavovi sveta oko mene malo
rasparali.
„Šta da radimo?“ pitao sam Menšikija.
Menšiki je još izvesno vreme držao svetlost baterijske lampe uperenu ka
mestu odakle je dopirao zvuk. Razmišljao je, čvrsto stisnutih usana. Činilo mi
se kao da ću u toj gluvoj noći moći da čujem kako mu misli hitro kolaju po
glavi.
„Možda neko zove upomoć“, rekao je Menšiki kao da se obraća samom
sebi.
„Ali kako je neko mogao da se zavuče ispod ovih teških kamenova?“
Menšiki je zavrteo glavom. Naravno da postoji nešto što ni on ne zna.
„U svakom slučaju, hajde da se sada vratimo kući“, rekao je meko
spustivši ruku na moje rame. „Bar smo jasno ustanovili odakle zvuk potiče.
Hajdemo u kuću da natenane porazgovaramo o tome šta nam je dalje činiti.“
Prošli smo kroz šumarak i izbili na čistinu ispred kuće. Menšiki je otvorio
vrata jaguara i vratio baterijsku lampu unutra, i umesto nje uzeo papirnu kesu
ostavljenu na sedištu. Zatim smo zajedno ušli u kuću.

„Možete li da mi sipate malo viskija, ako ga imate?“ rekao je Menšiki.

„Može li običan skoč?“
„Naravno, može čist. I vodu bez leda uz to.“
Otišao sam do kuhinje i iz kredenca izvadio bocu vajt lejbela, sipao viski u
dve čaše i poneo ga zajedno s mineralnom vodom do dnevne sobe. Sedeli smo
jedan preko puta drugog i bez reči ispijali svako svoj čisti viski. Iz kuhinje sam
doneo bocu i nalio mu još jedan viski u ispražnjenu čašu. Uzeo je tu čašu i
držao je u ruci, ali je nije prinosio ustima. U tišini noći, zvonjava se i dalje
isprekidano čula. Bila je tiha, ali je u njoj bilo neke suptilne težine koju čovek
nije mogao da prečuje.
„Čuo sam mnoge čudne zvukove, ali ovako čudan nikada do sada“, rekao
je Menšiki. „Izvinjavam vam se, ali dok sam prvi put slušao vašu priču bio sam
napola u neverici. Mislio sam da je nemoguće da se takvo nešto stvarno i
događa.“
U načinu na koji se izrazio bilo je nečeg što mi je privuklo pažnju. „Na šta
mislite kad to kažete?“
Menšiki je podigao glavu i izvesno vreme gledao pravo u moje oči.
„Nešto slično sam davno pročitao u jednoj knjizi“, rekao je.

137
 „Kad kažete nešto slično, mislite li na to da se usred noći odnekud čula
zvonjava zvonceta?“
„Tačnije rečeno, tamo se čula zvonjava molitvenog gonga, ne zvonceta.
Onog malog gonga kakav se koristi u budističkim obredima, koji proizvodi
zvuk kad u njega udarite nečim što podseća na drveni malj. Uz njegove zvuke
se izgovara budistička molitva. U toj priči su se usred noći ispod zemlje čuli
zvuči takvog jednog gonga.“
„Je li to bila jedna od onih priča o duhovima?“
„Ovo su bile više fantastične priče. Jeste li nekad čitali Pripovetke o
prolećnim pljuskovima Uede Akinarija?“ pitao je Menšiki.
Odmahnuo sam glavom. „Čitao sam samo Akinarijeve Priče kiše i meseca, i
to davno. Tu knjigu još nisam čitao.“
„Pripovetke o prolećnim pljuskovima je zbirka pripovedaka koju je Akinari
napisao pred sam kraj života. Skoro čitavih četrdeset godina nakon nastanka
Priča kiše i meseca. U poređenju sa Pričama kiše i meseca u kojima je naglasak
bio na pripovedanju, ovde je naglasak stavljen na misao Akinarija kao
književnika. Među tim pripovetkama postoji jedna čudna priča pod nazivom
Bračna spona za dva života. Glavni junak te priče, sin imućnog seljaka,
doživljava nešto slično kao vi. On je čovek koji voli da uči i dok jedne noći sedi
sam i čita neke spise, ispod kamena u uglu dvorišta s vremena na vreme do
njega dopre zvuk koji podseća na molitveni gong. Čudeći se tome, narednog
jutra on zamoli jednog čoveka da na tom mestu iskopa rupu, u kojoj pronađe
veliki kamen. Nakon što je kamen uklonjen, ispod njega se ukaže nekakav
sanduk s kamenim poklopcem. Otvorivši poklopac, ispod njega zatekne
čoveka usahlog kao sasušena riba, ogoljenih kostiju, obraslog kosom dugom
do kolena. Pomerajući samo jednu ruku, čovek je drvenim čekićem udarao u
gong. Ispostavilo se da je to bio sveštenik koji je jednom davno tu zakopan živ,
sam odabravši smrt ne bi li postigao večno prosvetljenje. To se postiže
budističkom kontemplacijom ili takozvanim „motrenjem“. Motrenjem se ulazi
u stanje nazvano „obamrlošću“ koje podseća na trans. Mumificirano telo se
kasnije iskopa i prenese u hram gde će biti obožavano. Nekad davno taj čovek
je bio cenjeni sveštenik. Njegove molitve su uslišene i njegova duša je dospela
do stanja nirvane, i samo je njegovo telo, koje je duša već bila napustila,
nastavilo da živi. Porodica glavnog junaka živela je na toj zemlji decenijama,
pa se sve to zbilo nekada davno, verovatno stotinama godina ranije.“
Menšiki se tu prekinuo.
„Hoćete da kažete da se ovde upravo to dešava?“ pitao sam ga.
Menšiki je zavrteo glavom. „Ako logično razmišljamo, to nije moguće. To
je samo fantastična priča napisana u periodu Edo. Saznavši da postoji takva

138
jedna narodna priča, Akinari je napisao sopstvenu adaptaciju i stvorio svet
pripovetke Bračna spona za dva života. Ali, ono što je opisano u njoj
začuđujuće se poklapa sa onim što mi upravo doživljavamo.“
Blago je zatresao čašu s viskijem. Tečnost boje ćilibara mirno se zaljuljala
u njegovoj ruci.
„I kako je priča dalje tekla nakon što su iskopali sveštenika koji je postao
živa mumija?“ pitao sam ga.
„Priča se posle toga razvija u vrlo čudnom pravcu“, izgovorio je Menšiki
pomalo s mukom. „Tu je do izražaja došao jedinstveni pogled na svet Uede
Akinarija, koji je tada već bio u poznim godinama. Vrlo ciničan pogled na svet,
moglo bi se reći. Jer, Akinari je imao veoma teško odrastanje i život pun
nedaća. Ali mislim da bi verovatno bilo bolje da sami pročitate knjigu i saznate
kako je dalje tekla priča, nego da vam je ja ukratko prepričavam.“
Iz papirne kese koju je izneo iz automobila Menšiki je izvukao jednu staru
knjigu i dao mi je. Bio je to jedan tom antologije klasične japanske
književnosti. U njoj su zajedno sa Pričama kiše i meseca bile sadržane i
Pripovetke o prolećnim pljuskovima Uede Akinarija.
„Kad sam čuo ono što ste mi ispričali, odmah sam se setio te priče, našao
je na polici kod kuće i za svaki slučaj ponovo je pročitao. Knjigu vam
poklanjam. Ako budete želeli, uzmite da je pročitate. Priča je kratka, brzo se
čita.“
Zahvalio sam mu i uzeo knjigu. A zatim sam rekao: „Sve to je vrlo čudno.
Nepojmljivo sa stanovišta zdravog razuma. Knjigu ću, naravno, sa
zadovoljstvom pročitati. Ali, osim toga, šta je to što bi ja realno trebalo da
učinim? Ne čini mi se da ću moći samo da sedim skrštenih ruku i ništa da ne
preduzimam. Ako ispod kamenja stvarno postoji neko ko zvoni zvoncetom ili
udara u molitveni gong i iz noći u noć šalje signal tražeći spas, valjda ga
moramo odande izbaviti kako god znamo i umemo.“
Menšiki se namrgodio. „Samo, ne bih rekao da ćemo nas dvojica biti
sposobni da sami sklonimo ono brdo kamenja.“
„Da li da to prijavimo policiji?“
Menšiki je kratko nekoliko puta odmahnuo glavom. „Pre svega, siguran
sam da nam policija neće biti ni od kakve koristi. Ne bi nas oni ni pogledali kad
bismo im prijavili da se ispod kamenja u šumi usred noći čuje da nešto zvoni.
Mislili bi da smo ćaknuti, to je sve, a cela stvar bi se samo dodatno
zakomplikovala. Bolje je da se okanemo toga.“
„Ali ako zvonjava nastavi da se čuje svake noći, ja to psihički neću moći da
podnesem. Neću moći normalno da spavam i onda neću imati drugog izbora

139
nego da napustim ovu kuću. Taj zvuk definitivno ima za cilj da mi na nešto
ukaže.“
Menšiki je izvesno vreme bio duboko zamišljen. A onda je rekao. „Da
bismo uklonili sve one kamene blokove biće nam potrebna stručna pomoć.
Imam jednog poznanika pejzažnog arhitektu. Odlično se poznajemo. A pošto
se bavi tim poslom, navikao je na rukovanje teškim kamenjem. Ako bude
potrebe, mislim da on može da nam obezbedi i manji bager. Njime bismo
mogli i da uklonimo kamenje i da iskopamo rupu.“
„Potpuno ste u pravu, ali tu postoje dva problema“, ukazao sam ja. „Kao
prvo, morali bismo sina vlasnika ovog zemljišta, Tomohika Amade, da pitamo
za dozvolu da izvedemo takve radove. Lično, ne mogu sam da donesem odluku
o tome. A kao drugo, ja ne mogu sebi da priuštim da angažujem tog arhitektu.“
Menšiki se osmehnuo. „Za novac ne brinite. Toliko mogu ja da preuzmem
na sebe. Tačnije, ja sam tom čoveku dao jednu manju pozajmicu, pa bi možda
bio voljan da obavi posao a da nam naplati samo troškove. Ništa se vi ne
uzbućtujte. Vi probajte da pozovete gospodina Amadu. Kad mu budete
objasnili o čemu se radi, verovatno će vam dati odobrenje. Ako je neko stvarno
zatočen ispod kamenja i on dozvoli da taj neko umre a da mu ne pomognemo,
postoji mogućnost da kao vlasnik zemljišta snosi odgovornost.“
„Ali ne mogu ja od vas, gospodine Menšiki, koji s tim nemate nikakve
veze, toliko da tražim…“
Menšiki je svoje ruke otvorenih dlanova raširio iznad kolena. Kao da čeka
da na njih padne kiša. A zatim je mirnim glasom rekao: „Kao što sam vam
verovatno već ranije spomenuo, ja sam veoma radoznao čovek. Što se mene
tiče, voleo bih da saznam kako će se ta čudna priča dalje razvijati. Ovo nipošto
nije nešto što se dešava svaki dan. Molim vas, ništa se ne brinite zbog novca. Vi
svakako imate svoj stav o svemu tome, ali bar u ovoj situaciji nemojte da
brinete suvišne brige i dozvolite mi da se ja za to postaram.“
Gledao sam Menšikija u oči. Nekakva oštra svetlost, kakvu nikad nisam
video do tada, prebivala je u njima. Kako god bilo, neću dozvoliti da se ne
uverim u to kako će se stvari dalje razvijati, govorile su njegove oči. Ako
postoji nešto što ne razumem, goniču to sve dok ne budem shvatio – što je
verovatno bio moto Menšikijevog života.
„U redu“, rekao sam. „Probaću da stupim u kontakt sa Masahikom već
sutra.“
„Sa svoje strane, i ja ću sutra probati da stupim u kontakt sa pejzažnim
arhitektom“, rekao je Menšiki i malo zastao. „Nego, hteo bih nešto da vas
pitam.“
„O čemu je reč?“

140
 „Da li ste vi imali mnogo ovakvih – kako da kažem – čudnih, natprirodnih
iskustava?“
„Ne“, rekao sam. „Ovo mi je prvi put u životu da doživljavam nešto
ovoliko neobično. Ja sam sasvim običan čovek koji vodi potpuno običan život.
Zato me sve ovo veoma zbunjuje. A vi, gospodine Menšiki?“
Na Menšikijevim usnama ukazao se nejasan osmeh. „Meni se lično više
puta dogodilo da doživim neko neobično iskustvo. Da čujem i da vidim nešto
što je nepojmljivo sa stanovišta zdravog razuma. Ali nešto ovoliko neobično –
nikad do sad.“
Posle toga smo sve vreme u tišini osluškivali zvonjavu.
Kao i uvek, nešto posle 2.30 ujutru, zvonjava je naglo prestala. Brda je
nanovo ispunilo zričanje.
„Vreme je da se oprostim od vas za večeras“, rekao je Menšiki. „Hvala vam
za viski. Javio bih vam se ponovo uskoro, ako dozvolite.“
Ušavši u svoj srebrni jaguar koji se presijavao pod mesečinom, Menšiki se
povezao kući. Kroz otvoreni prozor blago mi je mahnuo, i ja sam odmahnuo
njemu. Kada je zvuk motora zamakao pod padinom, ja sam se setio da je on
popio jedan viski (onaj drugi na kraju nije ni liznuo), ali u licu nije imao
nikakvu vidljivu promenu, i njegov govor i ponašanje bili su isti kao da je
popio vodu. Mora da mu organizam dobro podnosi alkohol. Osim toga, neće
voziti daleko. To je put koji koriste samo lokalni stanovnici, a i u (>vo doba
noći u susret mu sigurno neće ići ni druga vozila ni pešaci.
Vratio sam se u kuću, oprao čaše u sudoperi i legao u krevet. U glavi mi se
javila scena kako dolaze neki ljudi, teškom mehanizacijom uklanjaju kamene
blokove iza svetilišta i kopaju rupu. Nije mi delovala kao scena iz stvarnosti. I
Iz to, obavezno moram prethodno da pročitam priču Bračna spona za dva
života Uede Akinarija. Ali neka sve to ostane za sutra. Sve će to pod dnevnim
svetlom sigurno drugačije izgledati. Ugasio sam svetlo kraj uzglavlja i slušajući
zričanje pao u san.

U 10.00 ujutru pozvao sam Masahika Amadu na telefon na poslu i

objasnio mu o čemu se radi. Nisam mu spominjao pripovetku Uede Akinarija,
ali sam mu ispričao da sam za svaki slučaj pozvao jednog poznanika da dođe i
potvrdi mi da nisam uobrazio da samo ja čujem zvuk zvonceta usred noći.
„Vrio čudna priča“, rekao je Masahiko. „Da li ti stvarno misliš da ispod tog
kamenja neko zvoni zvoncetom?“
„Ne znam, ali ne mogu to tako da ostavim. Zato što se zvonjava stvarno
čuje svake noći.“
„A šta ćeš ako iskopate rupu i odande izađe neko čudo?“

141
 „Kad kažeš neko čudo, šta na primer?“
„Otkud znam“, rekao je. „Ne znam, ali nešto misteriozno što bi bilo bolje
ne dirati.“
„Bilo bi dobro kad bi jedne noći došao ovamo da čuješ taj zvuk. Kad bi ga
čuo svojim ušima, sigurno bi ti bilo jasno da ne mogu tek tako da ga pustim.“
Masahiko je ispustio duboki uzdah u slušalicu i rekao: „Ne, radije ne bih.
Odmalena sam plašljiv po prirodi i užasavaju me strašne priče. Najradije ne
bih imao ništa s tim. Sve prepuštam tebi. Nikome neće smetati da uklanjaš
tamo neko staro kamenje i kopaš rupu u šumi. Radi kako god želiš. Samo
gledaj da ti to iskopavanje nekih čuda ne pređe u naviku.“
„Ne znam šta će biti, ali kada budem saznao rezultat, javiću ti.“
„Da sam na tvom mestu, samo bih zapušio uši“, rekao je Masahiko.

Pošto sam prekinuo vezu, seo sam na stolicu u dnevnoj sobi i čitao Bračnu
sponu za dva života Uede Akinarija. Pročitao sam originalnu verziju, pa zatim
onu prevedenu na moderan jezik. Neki detalji jesu bili različiti, ali kao što je
Menšiki rekao, priča iz knjige je veoma ličila na ono što sam ja ovde doživeo. U
priči se zvuk molitvenog gonga čuo oko dva sata ujutru. Skoro u isto vreme.
Jedino što ja nisam čuo zvonjavu gonga, već zvonceta. U priči zrikavci nisu
prestajali sa zričanjem. Glavni junak je zvonjavu u sitne sate čuo pomešanu sa
oglašavanjem insekata. Ali, ako izuzmem te sitne razlike u detaljima, ja sam
iskusio nešto vrlo slično. Zapanjujuće slično.
Iskopana mumija, premda sva sparušena, uporno pokrećući samo ruku,
udara u gong. Zastrašujućom životnom snagom u tom telu, pomera je gotovo
automatski. Sveštenik u stanju obamrlosti verovatno izgovara budističku
molitvu dok udara u gong. Glavni junak odeva mumiju i njenim ustima prinosi
vodu. Sveštenik postepeno počinje da jede čak i retku kašu, a zatim mu se i
telo polako popunjava. Na kraju se toliko oporavi da po izgledu između njega i
običnog čoveka više nema razlike. Ali, on uopšte više nije onaj sveštenik koji je
dostigao prosvetljenje. U njemu nema ni trunke pameti, znanja ili vrline.
Izgubio je i sva sećanja koja je imao za života. Više ne pamti ni zbog čega je
tolike godine proveo pod zemljom. On sada jede i meso, budi mu se i žudnja.
Oženi se i životari od skromnih poslova. I tako mu u šali nađenu nadimak
Obamrli Đosuke. Videvši ga tako bednog, seljani izgube poštovanje prema
budizmu. Misle: „Dakle tako izgleda neko ko je ceo život posvetio budizmu i
praktikovao strogu askezu“. Zauzvrat oni počinju da napuštaju svoju veru i
postepeno prestaju da dolaze u hram. To je siže priče. Tačno kako je Menšiki i
rekao, u njoj se video odraz piščevog duboko ciničnog pogleda na svet. Nije to
bila obična strašna priča.

142
 Pa ipak, nije li Budino učenje besplodno? Ovaj čovek udara u gong
već svakako i više od sto godina. Nikakve čudesne vrline u njemu
nema, od njega su ostale same kosti, u onako odurnom stanju.

Pročitao sam kratku priču Bračna spona za dva života više puta i tek tada
mi više ništa nije bilo jasno. Ako mi bagerom uklonimo kamenje, raskopamo
zemlju i ispod nje stvarno zateknemo mumiju od 'samih kostiju' 'u odurnom
stanju', kako ja prema tome treba da se odnosim? Hoću li ja morati da
pruzmem odgovornost za to da je vratim u život? Zar ne bi bilo pametnije da
se ništa ne mešam nego da, kao što je Masahiko Amada rekao, samo zapušim
uši i pustim sve to?
Ali, sve i da sam to hteo, ja nisam mogao samo da zapušim uši. Činilo mi
se da od te zvonjave ne bih pobegao ma koliko ih čvrsto poklopio. A možda bi
me ti zvuči zauvek pratili, čak i ako bih se negde preselio. Osim toga, baš kao i
Menšiki, bio sam veoma radoznao. Po svaku cenu sam hteo da saznam šta se
krije ispod kamenja.

Menšiki me je pozvao telefonom posle podneva. „Jeste li dobili odobrenje

od gospodina Amade?“
Ispričao sam mu da sam preko telefona Masahiku Amadi ukratko
objasnio okolnosti i preneo mu da je on rekao da mogu da uradim što god
želim.
„Dobro je“, rekao je Menšiki. „Ja sam sa svoje strane angažovao pejzažnog
arhitektu. Nisam mu ispričao ništa o zagonetnoj zvonjavi, samo sam ga uputio
da je potrebno da se sa jednog mesta u šumi ukloni staro kamenje i da se tu
iskopa rupa. Jeste mu kratak rok, ali ako nam to odgovara, mogao bi danas
popodne da dođe da pogleda pošto taman ima slobodan termin, pa bi sutra
ujutru počeo s radovima. Postoje li neke prepreke da on uđe na posed kad
hoće i da pogleda?“
Može slobodno sam da uđe, odgovorio sam.
„Kad bude pogledao, obezbediće neophodnu opremu. Sami radovi
verovatno mogu da budu završeni za nekoliko sati. Prisustvovaću i ja tamo na
licu mesta“, rekao je Menšiki.
„Biću i ja, naravno, prisutan. Javite mi, molim vas, kad saznate u koliko
sati će početi sa radovima“, rekao sam. A onda sam se najednom prisetio i
dodao: „Nego, ono o čemu smo razgovarali prošle noći pre nego što je počela
da se čuje zvonjava…“

143
 Menšiki kao da nije razumeo o čemu govorim. „Kad kažete ono o čemu
smo razgovarali, na šta mislite?“
„Mislim na trinaestogodišnju devojčicu Marie. Razgovarali smo o tome da
je ona možda zaista vaše dete upravo u trenutku kada se oglasila zvonjava, pa
smo se na tome zaustavili.“
„Ah, na to mislite“, rekao je Menšiki. „Jeste, sad kad to kažete, zaista smo o
tome razgovarali. Potpuno sam zaboravio. Da, moraćemo ponovo nekom
prilikom o tome. Ali, to nije ništa hitno. Ako se ova situacija koju sada imamo
razreši bez posledica, tada ćemo opet razgovarati na tu temu.“

Posle toga više ni na šta nisam uspevao da se usredsredim. I dok sam

čitao knjigu, i dok sam slušao muziku, i dok sam spremao hranu, samo sam
razmišljao o onome što se nalazi ispod humke starog kamenja usred šume. I
nikako nisam iz glave mogao da odagnam sliku crne mumije, sparušene kao
sušena riba.

144
 15

Ovo je tek početak

Uveče mi je Menšiki telefonom javio da će radovi početi sutradan, u sredu

ujutru u deset sati.
U sredu je kiša od jutra sipila pa prestajala, ali je nije bilo toliko da bi se
isprečila radovima. Sitna kiša, za kakvu ti ne treba kišobran. Dovoljno je samo
da staviš kapu ili kapuljaču, ili da obučeš kišni mantil. Menšiki je na glavi nosio
maslinastozeleni šešir za kišu. Jedan od onih kakav bi nosio neki Englez u lovu
na patke. Lišće na drveću koje je počelo da menja boje, pod kišnim kapima
gotovo nevidljivim golom oku polako je postajalo sve zagasitije.
Šleperom koji se koristi specijalno za prevoz drugih vozila radnici su na
vrh brda prevezli jedan mali bager. Bio je vrlo kompaktan, napravljen da lako
manevriše i radi na malom prostoru. Radnika je bilo ukupno četiri. Vozač koji
je bio specijalizovan za rukovanje mehanizacijom, jedan nadzornik radova i
dva radnika. Vozač i nadzornik su se dovezli u šleperu. Na sebi su imali
istovetne plave kišne mantile i nepromočive pantalone, a na nogama blatnjave
radne čizme debelog đona. Na glavama su nosili ojačane plastične šlemove.
Menšiki se očigledno poznavao s nadzornikom, jer su njih dvojica stajali pored
svetilišta i srdačno o nečemu razgovarali. Pa ipak, ma koliko se oni dobro
poznavali, videlo se da se nadzornik prema Menšikiju odnosi s punim
poštovanjem.
Mora da Menšiki ima mnogo uticaja ako je u stanju da u tako kratkom
roku obezbedi toliku mehanizaciju i ljudstvo. Napola zadivljeno, a napola
zbunjeno gledao sam sve to kako se odvija preda mnom. Imao sam blagi osećaj
mirenja sa sudbinom, kao da mi sve izmiče iz ruku. Kada sam bio dete, mi mali
bismo igrali neku igru, a onda bi se pojavila neka starija deca, umešala se u
igru i preuzela je. E, na taj osećaj me je podsetio.
Oni su najpre ravnajući lopatama i postavljajući odgovarajuće kamenje i
daske načinili ravnu površinu sa koje će bager moći da radi, da bi tek tada
započelo stvarno uklanjanje kamenova. Onaj grm kineskog šaša koji je
okruživao kamenu humku za tili čas je bio pregažen gusenicama bagera. Sa

145
malo izdvojenog mesta, mi smo samo posmatrali kako se jedan po jedan stari
kameni blok podiže i prenosi na odvojeno mesto. U samim radovima nije bilo
ničeg naročitog da se vidi. Bila je to ona vrsta radova koja se verovatno svud
po svetu sasvim rutinski, svakodnevno izvodi. I sami radnici su delovali
potpuno nezainteresovano, kao da je to neki savršeno običan čin koji obavljaju
uvek po istoj proceduri. Vozač je s vremena na vreme zaustavljao mašinu i
dovikivao se s nadzornikom, ali uopšte nije delovalo kao da je naišao neki
problem. Razgovor je bio kratak, bez gašenja motora.
Ali meni nikako nije polazilo za rukom da sve to posmatram u miru. Sa
svakim uklonjenim kamenim blokom, moj nemir je samo rastao. Imao sam
osećaj kao da snažna sečiva te mašine tvrdoglavo ljušte sloj po sloj neke moje
sopstvene mračne tajne, dugo skrivane od tuđeg pogleda. A moj je problem
bio u tome što ni sam nisam znao od čega se zapravo sastoji ta moja mračna
tajna. Usred svega toga, nekoliko puta mi je prošlo kroz glavu da moram to
kopanje nekako da zaustavim. Ako ništa drugo, jedna ogromna mašina kao što
je taj bager sigurno nije pravo rešenje za taj problem. Tačno kao što mi je
Masahiko Amada preko telefona i rekao, sve što je „misteriozno“ trebalo je
samo ostaviti tako da stoji zakopano. Dobio sam poriv da zgrabim Menšikija za
ruku i da viknem: „Obustavljajte sve! Vratite kamenje tamo gde je bilo,
preklinjem vas!“
Samo što to, naravno, ne mogu da uradim. Odluka je doneta i radovi su
počeli. Već je angažovano i mnogo ljudi. A plaćeno je i ne malo novca (nejasno
je kolika suma, ali to je Menšiki verovatno preuzeo na sebe). Ne mogu sad sve
to da obustavim. Proces se već odvija, potpuno nezavisno od moje volje.
Kao da je prozreo kako se osećam, Menšiki mi je u jednom trenutku
prišao i blago me potapšao po ramenu. „Nemate nikakvog razloga za brigu“,
rekao je on smirenim tonom. „Sve se odvija kako treba. Ubrzo će se sve rešiti.“
Ja sam ćutke klimnuo glavom.

Do podneva je prenošenje kamenja bilo završeno. Stari kameni blokovi,

nasumično poredani na gomilu koja se urušila, sada su bili uredno, ali i nekako
službeno poslagani u obliku omanje piramide na jedno malo izdvojeno mesto.
Sitna kiša bešumno je sipila po njima. Čak i nakon što su kamenovi uklonjeni,
međutim, površina tla se i dalje nije ukazivala. Ispod kamene humke ponovo je
stajao kamen. Bile su to kamene ploče kvadratnog oblika, sve zajedno dva sa
dva metra, precizno složene u relativno ravnu površinu.
„Otkud sad ovo?“ rekao je nadzornik prilazeći Menšikiju. „Bio sam ubeđen
da su kamenovi bilipoređani neposredno po tlu, ali očigledno nije tako. Izgleda
da ispod kamenih ploča postoji šupljina. Probao sam kroz prorez između ploča

146
da proturim jednu tanku metalnu šipku. Prolazi prilično duboko, samo još ne
znam tačno koliko duboko.“
Menšiki i ja smo zajedno bojažljivo zgazili na tek tad otkrivene kamene
ploče. Crne od vlage, bile su mestimično klizave. Jesu bile industrijski isečene,
ali između njih, sada već zaobljenih od starosti, postojali su procepi. Mora da
je zvonjava koja se čula iz noći u noć prodirala upravo kroz te procepe. Tuda
verovatno i vazduh struji. Sagnuo sam da bih probao da provirim kroz prorez,
ali unutra je bio mrkli mrak. Ništa se nije videlo.
„Može biti da je ovo neki stari bunar koji su zatvorili pločama. Premda
deluje preveliko za otvor jednog bunara“, rekao je nadzornik.
„Možete li da iskopate i uklonite ploče?“ pitao je Menšiki.
Nadzornik je slegnuo ramenima. „Pa, ne znam. To je nešto neplanirano,
pa će se radovi donekle zakomplikovati, ali verovatno jeste izvodljivo. Najbolje
bi bilo kad bismo imali dizalicu, ali ona ne može dovde da dođe. Pojedinačne
ploče ne deluju previše teško. Između njih postoje i prorezi, pa ako budemo
našli neko dobro rešenje, valjda ćemo moći da ih skinemo ovim bagerom. Sad
počinje pauza za ručak, pa ćemo za to vreme smisliti dobar plan i dati se na
posao popodne.“
Menšiki i ja smo se vratili kući i ručali nešto jednostavno. Ja sam u kuhinji
napravio jednostavne sendviče sa šunkom, zelenom salatom i kiselim
krastavčićima, pa smo izašli na terasu i zajedno ih jeli gledajući u kišu.
„Izgleda mi da će izrada portreta kasniti, sad kad smo preokupirani ovim
aktivnostima“, rekao sam.
Menšiki je zavrteo glavom. „Za portret nema žurbe. Prioritet nam je da
prvo rešimo ovo neobično pitanje. Posle toga ćete nastaviti sa slikanjem.“
Najednom nisam mogao a da se ne zapitam: da li ovaj čovek ozbiljno želi
da naslikam njegov portret? A to pitanje mi nije prvi put prošlo kroz glavu –
čučalo mi je u nekom uglu pameti od samog početka. Da li on stvarno želi da ga
naslikam? Ili je to što me je angažovao da mu uradim portret iskoristio kao
povod da bi mi se približio s nekim drugim ciljem?
Ali koji bi taj drugi cilj mogao biti – to nikako nisam mogao da dokučim,
ma koliko razmišljao o tome. Da li je on to hteo bilo da raskopa zemlju ispod
tih kamenova? Ne mogu da poverujem u to. Nije on to nikako od samog
početka mogao da zna. Ovo je nešto nepredviđeno, što se zbilo tek nakon što
sam počeo da ga slikam. Pa opet, tako se željno uključio u sve te aktivnosti.
Uložio je i nemalo novca u to. I to u nešto što se njega uopšte ne tiče.
Dok sam ja tako razmišljao o tome, Menšiki me je upitao: „Jeste li pročitali
Bračnu sponu za dva života?“
Jesam, odgovorio sam.

147
 „Kako vam se dopala? Vrlo čudna priča, zar ne?“ rekao je.
„Jeste, zaista vrlo čudna priča“, rekao sam.
Menšiki je neko vreme gledao u mene i rekao: „Da budem iskren, mene je
ta priča iz nekog razloga privukla još davnih dana. Ovi događaji su delimično i
zbog toga pobudili moje lično zanimanje.“
Otpio sam gutljaj kafe i obrisao usta papirnom salvetom. Dve ogromne
vrane preletale su dolinu dozivajući se. One se na kišu uopšte ne obaziru.
Samo im perje dodatno potamni kad se pokvasi.
Pitao sam ga: „Ne znam baš mnogo o budizmu, pa mi detalji nisu baš
sasvim jasni, ali kada sveštenik ulazi u stanje obamrlosti da li to znači da on po
sopstvenom izboru legne u kovčeg da umre?“
„Tako je. Obamrlost zapravo predstavlja postizanje prosvetljenja, pa da bi
se napravila razlika, postoji i drugi termin kojim se označava obamrlost kao
stanje u koje ulazi neko ko je još živ. Ispod zemlje se sagradi kamena grobnica
i postavi bambusova cevčica koja izlazi iznad zemlje, kao otvor za ventilaciju.
Pre nego što započne taj obred i siđe ispod zemlje, sveštenik posti određeni
period da bi izbegao posthumno raspadanje tela i da organizam pripremi da
se savršeno mumificira.“
„Posti?“
„Živi samo na korenju i plodovima s drveta. Ne sme da pojede ništa
skuvano niti bilo kakvo zrnevlje. Dakle, za života čisti svoje telo od masnoća i
tečnosti najbolje što može. On mora da promeni sastav svog organizma da bi
njegovo telo moglo savršeno da se mumificira. Tek kada dobro iščisti svoj
organizam on ulazi u grobnicu. Tu u mraku, sveštenik se izgladnjuje, izgovara
molitve i u njihovom ritmu udara u molitveni gong ili zvoni zvoncetom. Ljudi
tu zvonjavu gonga ili zvonceta mogu da čuju kroz onu bambusovu cevčicu za
vazduh. U nekom trenutku, međutim, zvonjava prestaje. To je znak da je on
izdahnuo. Njegovo se telo, zatim, tokom dugih godina koje slede, postepeno
mumificira. Pravilo je da se ono iskopa tek pošto se navrši tri godine i tri
meseca od tog trenutka.“
„Zašto se izvodi takav ritual?“
„Da bi se postigla samomumifikacija. Tim putem čovek postiže
prosvetljenje, takozvanu nirvanu, i uspeva sebe da dovede dotle da pređe u
stadijum koji prevazilazi život i smrt. Opet, to je povezano sa spasenjem svih
ljudi. Iskopano samomumificirano telo, odnosno iskopana mumija, polaže se u
hram da tamo počiva kako bi ljudima koji je obožavaju pružila spas.“
„Praktično, to je izvesna vrsta samoubistva, zar ne?“
Menšiki je klimnuo glavom. „Zato je ta praksa u periodu Meiđi bila
zakonom zabranjena, a ljudi koji su pomagali da se ona sprovodi bili su

148
optuživani za saučesništvo. Ali u stvarnosti, tajno upražnjavanje te prakse po
svemu sudeći ni kasnije nije prestalo. Stoga je moguće da postoji i veći broj
slučajeva sveštenika koji su to izvodili u tajnosti i ostali zakopani pod zemljom
jer ih niko odande nije izvadio.“
„Šta vi mislite, da li se ispod kamene humke tajno odvijao jedan takav
proces?“
Menšiki je zavrteo glavom. „To nećemo znati sve dok ne uklonimo ploče.
Ipak, nije da takva mogućnost ne postoji. Tamo nema nikakve cevčice od
bambusa, ali ako je prostor tako napravljen, vazduh može da prolazi kroz
proreze između kamenih ploča, a i zvuk se čuje.“
„A taj neko ko je dole ispod humke još je u životu i iz noći u noć zvoni
gongom ili zvoncetom?“
Menšiki je ponovo zavrteo glavom. „Nepotrebno je reći – sa stanovišta
zdravog razuma, to je potpuno nezamislivo.“
„Postići nirvanu – to nije isto što i samo umreti, zar ne?“
„Nije. Ni sam nisam previše upućen u budističku dogmu, ali koliko ja
shvatam, nirvana je na mestu koje prevazilazi život i smrt. Možemo smatrati
da se duša preseljava na to mesto nakon što telo odumre. Ovozemaljsko telo je
samo njeno privremeno prebivalište.“
„Ako sveštenik u stanju obamrlosti za života uspešno dospe u nirvanu, da
li postoji mogućnost da se njegovo telo ponovo oporavi?“
Menšiki je bez reči izvesno vreme gledao u mene. Potom je odgrizao
komad sendviča i otpio kafu.
„Kako to mislite?“
„Ona zvonjava se nije čula sve do pre četiri-pet dana“, rekao sam. „To sa
sigurnošću mogu da vam tvrdim. Da je nešto zvonilo pre toga, ja bih to
svakako odmah primetio. Ne postoji zvuk koji meni može da promakne, ma
koliko tih bio. Zvonjavu sam počeo da čujem tek pre nekoliko dana. Odnosno,
ako tamo dole stvarno ima nekog, taj neko ne zvoni odavno.“
Menšiki je vratio šoljicu na tacnu i, izvesno vreme posmatrajući
kombinaciju njihovih šara, razmišljao o nečemu. „Jeste li ikad videli kako
izgleda pravo samomumificirano telo?“
Odmahnuo sam glavom.
Menšiki je rekao: „Ja jesam, više puta. Kad sam bio mlad, putovao sam
sam po prefekturi Jamagata i tad su mi u nekoliko budističkih hramova
pokazali mumije koje se tamo čuvaju. Iz nekog razloga, praksa
samomumifikacije je bila vrlo česta u regionu Tohoku, pogotovo u prefekturi
Jamagata. Da budem iskren, to zaista nije lep prizor. Možda i zbog toga što
nisam dovoljno religiozan, ali gledajući te mumije svojim očima, nisam se

149
osećao previše blaženo. Bile su onako male i smeđe, potpuno smežurane. Ako
mogu tako da se izrazim, i po boji i po teksturi podsećale su me na suvo meso.
Ljudsko telo je zapravo samo jedna privremena, prazna nastamba. Ako
ničemu drugom, samomumifikacija nas bar tome uči. Čak i ako damo sve od
sebe, od nas će u najboljem slučaju ostati samo suvo meso.“
Menšiki je izvesno vreme sa zanimanjem zurio u svoj načeti sendvič sa
šunkom u ruci. Kao da prvi put u životu vidi sendvič sa šunkom.
A zatim je rekao: „U svakom slučaju, sačekajmo da se završi ručak i
uklone one kamene ploče. Tada će nam se, hteli mi to ili ne, svakako mnogo
toga razjasniti.“

Na mesto radova u šumi vratili smo se nešto posle 13.15. Ljudi su već bili
završili s ručkom, a radovi su ponovo bili u punom zamahu. Dva radnika su
zabijala nekakav metalni klin u procep između ploča i povlačili ga konopcem
vezanim za bager, tako pomerajući ploče. Na taj način iskopanu ploču radnici
bi zatim vezali konopcem i odvlačili je bagerom. Sve to jeste trajalo, ali su na
taj način ploče jedna za drugom iskopavane i uklanjane na stranu.
Menšiki je izvesno vreme bio zadubljen u razgovor s nadzornikom, ali se
ubrzo vratio do mesta na kome sam ja stajao.
„Kao što su i očekivali, ploče nisu toliko debele. Sve će ih uspešno skinuti“,
objasnio mi je. „Izgleda da je ispod ploča postavljen rešetkasti poklopac. Ne
znam od kog je materijala, ali čini se da ta rešetka služi da podupire kamene
ploče. Ona će moći da bude uklonjena tek kad budu poskidane sve kamene
ploče koje su postavljene iznad nje. Još ne znaju da li će uopšte uspeti da je
uklone. A šta se nalazi ispod rešetke, to tek ne mogu ni da predvide. Uklanjanje
kamenih ploča će potrajati još neko vreme, pa mi je rekao da odemo i čekamo
u kući i da će nam se javiti kad radovi budu odmakli. Ako vama to odgovara,
hajde da tako i uradimo. Ovde ne možemo ništa sem da stojimo skrštenih
ruku.“
Peške smo se vratili kući. Mogli smo vreme u pauzi da iskoristimo da
nastavimo rad na portretu, ali se meni nije činilo da ću uspeti da se
koncentrišem na slikanje. Spopala me je nervoza zbog radova koji su se
odvijali tamo negde u šumi. Kamena ploča površine dva kvadratna metra, koja
se ukazala ispod urušene gomile starog kamenja. Pa ispod nje čvrsti rešetkasti
poklopac. I prostor koji se očigledno nalazi dole, još dublje. Nisam uspevao da
izbrišem sve te slike iz svoje glave. Menšiki je bio u pravu. Dok prvo ne rešimo
to, ništa drugo neće moći da krene dalje.

150
 Neće vam smetati da slušamo muziku dok čekamo, pitao je Menšiki.
Naravno da neće, rekao sam ja. Slobodno pustite koju god ploču želite. Ja ću za
to vreme pripremiti nešto u kuhinji.
Odabrao je ploču sa Mocartovom muzikom i pustio je. Sonatu za klavir i
violinu. Ti tanoj zvučnici nisu ni po kom kriterijumu bili raskošni, ali su
proizvodili ujednačene zvuke pune dubine. Pravi zvučnici za slušanje klasične,
posebno kamerne muzike sa ploča. Samo su stari zvučnici kompatibilni sa
cevnim pojačalom. Za klavirom Džordž Sel, a na violini Rafael Drujan. Menšiki
je sedeo na sofi i, zatvorenih očiju, prepuštao se taktovima muzike.
Pripremajući sos od paradajza, slušao sam tu muziku sa izvesne udaljenosti.
Hteo sam da višak paradajza koji sam kupio na veliko iskoristim dok još nije
propao da napravim sos.
Kad provri voda u velikom loncu, ja izblanširam paradajz, oljuštim ga,
isečem nožem i izvadim seme pa ga ispasiram. Zatim u velikom gvozdenom
tiganju izdinstam beli luk na zagrejanom maslinovom ulju i sve to polako
krčkam, pažljivo uklanjajući penu. I dok sam bio u braku često sam tako
pripremao sos. Zahteva malo pripreme i vremena, ali je u principu vrlo
jednostavno. Dok je moja žena bila na poslu, pravio bih ga stojeći sam u
kuhinji i slušajući muziku sa CD-a. Lično, uvek sam voleo da kuvam uz zvuke
džeza iz nekih prošlih vremena. Često sam slušao muziku Telonijusa Manka.
Najomiljeniji njegov album mi je Monk's Music. U njemu su učestvovali Kolman
Hokins i Džon Koltrejn, svaki sa sopstvenim divnim solom. Ali ni kuvanje
paradajz sosa uz Mocartovu kamernu muziku uopšte nije bilo loše.
Spravljanje paradajz sosa u rano popodne uz one akorde i jedinstvenu,
čudnovatu melodiju Telonijusa Manka bilo je nešto što sam radio praktično do
juče (od prestanka mog zajedničkog života sa ženom prošlo je svega pola
godine), a ipak mi se činilo kao nešto iz davne prošlosti. Kao nešto što se
desilo pre sto godina, neka mala epizoda iz istorije koju više ne pamti niko
osim šačice ljudi. Gde je moja žena i šta li ona sada radi, najednom sam se
zapitao. Da li živi s onim drugim čovekom? Ili je možda i dalje sama u onom
stanu u kvartu Hiroo? U svakom slučaju, u ovo doba dana sigurno je na poslu u
arhitektonskom birou. Šta za nju predstavlja razlika između mog života koji je
nekada postojao i mog sadašnjeg nepostojećeg života? I koliko je ona uopšte
zainteresovana za tu razliku? Eto, to je meni, onako nesvesno, prolazilo kroz
glavu. Da li i ona dane provedene u našem zajedničkom životu doživljava kao
„nešto iz davne prošlosti“?
Kad se ploča završila i začulo se pucketanje, otišao sam do dnevne sobe i
zatekao Menšikija kako drema na sofi prekrštenih ruku u blago pognutom
stavu. Podigao sam iglu sa ploče koja je ostala da se okreće na gramofonu i

151
zaustavio gramofonsku glavu. Ni nakon što se ritmičan zvuk igle zaustavio,
Menšiki se nije budio. Mora da se propisno umorio. Čulo se i tiho hrkanje.
Ostavio sam ga da spava. Vratio sam se u kuhinju, isključio plin na kome je
stajao tiganj i popio veliku čašu hladne vode. A onda, pošto je ostalo još
vremena, počeo sam da dinstam i crni luk.

U trenutku kada je zazvonio telefon, Menšiki je već bio budan. Bio je u

kupatilu, sapunom umivao lice i grgotao ispirajući usta. Pošto je poziv došao
od nadzornika radova, slušalicu sam predao Menšikiju. Posle kratkog
razgovora, rekao je da odmah dolazimo i vratio mi telefon.
„Kaže da su manje-više gotovi“, rekao je.
Kad smo pošli napolje, kiša je već bila stala. Nebo je još bilo prekriveno
oblacima, ali je svud okolo bilo malo svetlije. Činilo se da se postepeno
razvedrava. Hitrim koracima smo se popeli uza stepenice i prošli kroz
šumarak. Oko rupe iza svetilišta stajala su četvorica ljudi i gledala dole. Motor
bagera je bio ugašen i sve je bilo nepomično, a šumom je vladala neobična
tišina.
Nakon što su kamene ploče uklonjene, rupa je zjapila pred nama. Sa nje je
bio skinut i četvrtasti rešetkasti poklopac i ostavljen sa strane. Debeli, od
drveta načinjen poklopac delovao je teško. Jeste bio star, ali nije bio istrulio.
Ispod se videlo nešto što je podsećalo na kamenu grobnicu cilindričnog oblika.
Nešto manje od dva metra u prečniku, dubine od oko dva i po metra. Zidovi su
joj bili od kamena, a dno je, po svemu sudeći, bila gola zemlja, bez ijedne
travke. Bila je prazna. Niti je bilo nekoga ko bi dozivao u pomoć, niti je bilo
mumije koja liči na suvo meso. Samo je u središtu na dnu stajalo nekakvo
zvonce. Tačnije, nešto što je više ličilo na starinski instrument sa drvenom
drškom dugom petnestak centimetara na kojoj su jedna iznad druge bile male
činele. Nadzornik ju je osvetljavao malim reflektorom.
„Je l’ to sve što je bilo unutra?“ pitao je Menšiki nadzornika.
„Da, to je sve“, rekao je nadzornik. „Sve smo ostavili onako kako smo
zatekli kad smo uklonili poklopac, tačno kako nam je rečeno. Ništa nismo
dirali.“
„Baš čudno“, rekao je Menšiki sam za sebe. „Zar stvarno nije bilo ničega
osim toga?“
„Pozvao sam vas čim smo skinuli poklopac. Nisam ni silazio unutra. Sve
izgleda tačno onako kao kad smo podigli poklopac“, odgovorio je nadzornik.
„Naravno“, rekao je Menšiki suvo.

152
 „Možda je to prvobitno bio neki bunar“, rekao je nadzornik. „Pa je
zatvoren, a rupa je ostala. Jedino što je otvor preveliki za bunar, a i kameni zid
je izrađen vrlo pedantno.
Sigurno ga nije bilo lako projektovati. No, mora da je postojao neki važan
cilj ako je ovoliko truda i vremena uloženo da se sagradi.“
„Smemo li da siđemo dole?“ pitao je Menšiki nadzornika.
Nadzornik se malo kolebao. A zatim je ozbiljnog izraza na licu odgovorio:
„Da siđem prvo ja. Ne bih voleo da se ispostavi da unutra ima nečega. Ako ne
bude ničega, vi ćete se slobodno spustiti za mnom. Može li tako?“
„Naravno“, rekao je Menšiki. „Tako učinite.“
Radnici su iz kamiona izneli sklopive metalne merdevine, rasklopili ih i
spustili ih u jamu. Sa šlemom na glavi, nadzornik je sišao niz merdevine dva i
po metra do zemljanog dna. Izvesno vreme razgledao je oko sebe. Pogledao je
gore, a zatim je stao detaljno da proučava kamene zidove koji su ga okruživali
i tlo pod svojim nogama, osvetljavajući ih baterijskom lampom. Potom je
pažljivo osmotrio ono zvonce koje je ležalo na zemlji, ne dotičući ga. Samo ga
je razgledao. Posle toga je donovima svojih radnih čizama malo protrljao po
tlu, pa petama lupnuo o zemlju. Nekoliko puta je duboko udahnuo i izdahnuo,
proveravajući da li se oseća neki miris. U jami je proveo sve ukupno pet ili šest
minuta, toliko otprilike. Zatim se polako uzverao uz merdevine i izašao na
površinu.
„Izgleda da nema nikakve opasnosti. Vazduh je normalan, nema nikakvih
neobičnih insekata. Tlo pod nogama je čvrsto. Možete da siđete“, rekao je.
Da bi mogao lakše da se kreće, Menšiki je skinuo svoj kišni mantil i,
ostavši u flanelskoj košulji i platnenim pantalonama, pričvrstio baterijsku
lampu pantljikama oko vrata i počeo da se spušta niz metalne merdevine. Mi
smo ga bez reči odozgo pratili pogledom. Nadzornik mu je reflektorom
osvetljavao dno. Kad je stao na dno rupe, Menšiki je na trenutak zastao da
pogleda oko sebe, ali je ubrzo počeo da prepipava zidove i saginje se da bi
dodirnuo zemlju pod nogama. Potom je sa zemlje uzeo ono zvonce u šaku i
pomno ga proučavao pod svetlošću baterijske lampe u drugoj ruci. Kratko ga
je nekoliko puta zatresao. Nepogrešivo se začula upravo ona „zvonjava
zvonceta“. Nije bilo nikakve sumnje: neko je odatle usred noći zvonio njime.
Ali, tog nekog tu više nema. Ostalo je samo zvonce. Gledajući u to zvonce,
Menšiki je nekoliko puta zavrteo glavom. Kao da kaže: baš čudno. Potom je još
jednom detaljno pregledao zidove koji su ga okruživali. I onda je podigao
glavu i pogledao u mene na površini. Izgledao je potpuno zbunjeno.
Zakoračio je na merdevine i to zvonce pružio ka meni. Sagnuo sam se i
uzeo ga. U njegovu drvenu dršku prodrla je hladna vlaga. Zatresao sam ga, isto

153
onako blago kao što je to Menšiki učinio, ali se ovog puta začula neočekivano
prodorna, glasna zvonjava. Ne znam od čega su bili napravljeni, ali njegovi
metalni delovi nisu bili ni najmanje oštećeni. Bili su prljavi, ali ne i zarđali.
Nisam mogao da shvatim kako su mogli da ne zarđaju posle dugih godina
stajanja pod vlažnom zemljom.
„Šta li je to?“ pitao me je nadzornik. Bio je omalen čovek na polovini
četrdesetih godina, stamene građe. Lice mu je bilo preplanulo i blago
neobrijano.
„Pa, nisam siguran. Liči mi na neki budistički obredni predmet iz
davnina“, rekao sam. „U svakom slučaju, čini se da je veoma star.“
„Je li to ono što ste tražili?“ upitao je on.
Odmahnuo sam glavom. „Ne, mi smo očekivali da nađemo nešto drugo.“
„Pa ipak, ovo je zaista čudno mesto“, rekao je nadzornik. „Ne umem to
dobro da opišem, ali ova rupa ima nekako zagonetnu atmosferu. U koju bi
svrhu iko sagradio ovako nešto? Ako je iz davnih dana, onda mora da je bio
potreban ozbiljan fizički rad da se ovoliko kamenja donese na vrh brda i
poslaže na gomilu.“
Ništa nisam rekao na to.
Ubrzo je i Menšiki izašao iz rupe. Potom je pozvao nadzornika na stranu,
pa su između sebe dugo razgovarali o nečemu. Za to vreme, ja sam stajao kraj
rupe sa zvoncetom u ruci. Razmišljao sam o tome da siđem dole, ali sam se
predomislio i odustao. Nisam Masahiko Amada, ali možda bi bilo bolje, ako je
ikako moguće, da ne radim ništa što nije neophodno. Verovatno bi bilo
najbolje pustiti sve ono što treba ostaviti na miru. Za trenutak sam ostavio
zvonce ispred svetilišta i protrljao dlanove o pantalone.
Menšiki je došao do mene i rekao: „On će temeljno pregledati celu tu
grobnicu od kamena. Na prvi pogled izgleda kao najobičnija rupa, ali on će je
za svaki slučaj celu ispregledati. Možda će nešto i otkriti. Mada mislim da tu
verovatno nema ničega“, rekao je Menšiki i ugledao ono zvonce koje sam
ostavio ispred svetilišta. „Ali čudno mi je da je samo ovo zvonce ostavljeno
unutra. Iako mora da je neko odande zvonio njime usred noći.“
„Možda je ono zvonilo samo od sebe“, okušao sam se.
Menšiki se nasmešio. „Vrlo interesantna pretpostavka, ali ja u to ne
verujem. Neko je sa dna te jame sa konkretnim ciljem slao nekakvu poruku. I
ta poruka je namenjena vama. Ili pak nama. A možda i neodređenoj grupi ljudi.
Samo što je taj neko nestao u vidu dima. Ili je umakao odande.“
„Umakao?“
„Provukao nam se tako da ga nismo spazili.“
Nisam mogao da shvatim šta to govori.

154
 „Duša je nešto što je nevidljivo oku“, rekao je Menšiki.
„Vi verujete da duša kao takva postoji?“
„Verujete li vi?“
Nisam imao odgovor na to.
Menšiki je rekao: „Ja verujem u teoriju da nije potrebno verovati da duša
stvarno postoji. Drugim rečima, to znači i da verujem u teoriju da nema
potrebe ne verovati u to da ona stvarno postoji. Malo zaobilazan odabir reči,
ali razumete šta želim da kažem?“
„Nisam načisto“, rekao sam.
Menšiki je u ruku uzeo zvonce koje sam ostavio ispred svetilišta. „Jedan
sveštenik je verovatno zvoneći ovim zvoncetom i izgovarajući sutre ispustio
svoj poslednji dah tamo pod zemljom. Sasvim sam, u mrklom mraku, na dnu
zatrpanog bunara zatvorenog teškim poklopcem. I to najverovatnije u tajnosti.
Ne znam ko je on bio. Da li je bio neki uvaženi sveštenik, ili neki najobičniji
fanatik. Kako god bilo, neko je svakako iznad bunara napravio humku. Šta se
sve posle toga zbivalo, to ne znam, ali su ljudi izgleda iz nekog razloga potpuno
zaboravili na to da je on tu ušao u stanje obamrlosti. A onda se u nekom
trenutku dogodio težak zemljotres, humka se srušila i pretvorila u najobičniju
gomilu kamenja. Na nekim mestima u okolini Odavare katastrofalan
zemljotres iz 1923. godine imao je stravične posledice, pa se možda to upravo
tada i dogodilo. I zatim je sve palo u zaborav.“
„Ako je tako i bilo, kuda je onda to samomumificirano telo, odnosno ta
mumija, iščezla?“
Menšiki je zavrteo glavom. „Ne znam. Možda je u nekom trenutku neko
iskopao rupu i izvadio je.“
„Da bi to izveo, morao je sve ono kamenje da ukloni pa da ga ponovo
nareda“, rekao sam. „A ko je onda prethodnih noći u gluvo doba zvonio
zvoncetom?“
Menšiki je ponovo zavrteo glavom. A onda se blago osmehnuo. „Uh, samo
je jedno činjenica – dovukli smo toliku mehanizaciju, uklonili čitavo brdo
kamenja i otvorili grobnicu da bismo na kraju došli samo do zaključka da ne
znamo apsolutno ništa. Sve čega smo s mukom uspeli da se domognemo jeste
ovo staro zvonce.“

I posle svih napora da što detaljnije pretražimo tu grobnicu, ustanovili

smo da unutra nema nikakve smicalice. Bila je to jedna najobičnija cilindrična
jama opasana zidom od starog kamena, dva metra i osamdeset centimetara
dubine i prečnika metar i osamdeset centimetara (radnici su joj propisno
izmerili dimenzije). Ukrcavši bager u tovarni prostor kamiona, radnici su

155
skupljali razne alate i opremu spremajući se za odlazak. Iza njih je ostala samo
otvorena rupa sa metalnim merdevinama. Nadzornik je bio ljubazan da nam
ostavi te merdevine. Da ne bi neko nepažnjom upao u rupu, preko otvora je
prebačeno nekoliko debelih dasaka. A da one ne bi odletele pod jakim naletom
vetra, na daske je raspoređeno nekoliko krupnih kamenova. Ona drvena
rešetka koja je originalno zaklapala jamu bila je preteška za prenošenje, pa je
samo ostavljena da prekrivena građevinskom folijom leži na zemlji u blizini.
Menšiki je na kraju zamolio nadzornika da o izvedenim radovima nikome
ništa ne govori. Pošto je u pitanju nešto od arheološkog značaja, želim da se to
zadrži u tajnosti dok ne dođe vreme da se obelodani, rekao mu je.
„Razumem. Ovo ostaje između nas. I ostale ću čvrsto upozoriti da drže
jezik za zubima“, rekao je nadzornik ozbiljnog izraza na licu.
Kada se po odlasku ljudstva i teške mehanizacije brdo ponovo ispunilo
onom poznatom tišinom, raskopana zemlja je izgledala jadno i izmučeno, kao
koža na telu posle nekog većeg operativnog zahvata. Grm kineskog šaša koji je
onako ponosno bujao tu, ostao je potpuno pregažen, a na vlažnom crnom tlu
ostali su jedino izukrštani tragovi gusenica bagera. Kiša je bila već sasvim
prestala, ali je nebo još bilo ravnomerno prekriveno slojem sivih oblaka.
Posmatrajući presloženu gomilu kamenja na novom mestu na tlu, nisam
mogao da se otmem utisku da je bilo bolje da ništa od ovoga nismo uradili.
Trebalo je sve da ostavimo onako kako je bilo, mislio sam. Ali s druge strane,
takođe je bila nepobitna činjenica da smo mi to morali da učinimo. Nisam
mogao doveka da nastavim u gluvo doba noći da slušam neidentifikovane
zvuke. A opet, da nisam upoznao čoveka koji se zove Menšiki, svakako ne bih
imao načina ni da iskopam tu rupu. Zahvaljujući isključivo tome što je on
angažovao radnike, i tome što je preuzeo na sebe da im za to plati – ne mogu
ni da pretpostavim koliku sumu – ti radovi su uopšte i bili mogući.
Da li je, međutim, to što sam se ja sa čovekom po imenu Menšiki upoznao,
i to što je kao razultat našeg poznanstva obavljen ogroman posao
„iskopavanja“, stvarno nešto što se dogodilo pukom slučajnošću? Da li je to bio
najobičniji sticaj okolnosti? Zar sve to ne zvuči previše dobro da bi bilo
istinito? Da nije ovo možda ipak nekakav unapred pripremljen scenario?
Uznemireno noseći sve te sumnje duboko u grudima, vratio sam se u kuću
zajedno s Menšikijem. On je nosio iskopano zvonce. Hodao je ni na tren ga ne
ispuštajući iz ruke. Kao da pukim dodirom pokušava da protumači neku
poruku koju ono šalje.
Kad smo stigli u kuću, upitao me je: „Gde da ostavim ovo zvonce?“
Nisam imao ideju na kom mestu u kući bi to zvonce trebalo da stoji. Stoga
sam odlučio da ga privremeno stavim u atelje. Sto se mene tiče, nisam bio

156
raspoložen da jedna takva neidentifikovana stvar bude sa mnom pod istim
krovom, ali nisam mogao da je samo zbog toga izbacim napolje. To mora da je
bio neki važan budistički obredni predmet koji je imao sopstvenu dušu. Ne
mogu da se grubo ophodim prema njemu. Zato sam i odlučio da ga odnesem u
atelje, izvesnu vrstu ničije zemlje, prostoriju koja je imala atmosferu
izdvojene, nezavisne sobe. Napravio sam mesta na dugačkoj polici na kojoj je
bio naredan slikarski materijal i na nju stavio zvonce. Kad sam ga smestio
pored šolje u koju su bile zabodene olovke, izgledalo je kao neki specifičan
komad slikarskog pribora.
„Kakav čudan dan, zar ne?“ oglasio se Menšiki.
„Protraćio sam vam ceo dan. Izvinite“, rekao sam.
„Ne, zaista niste. Meni je dan bio izuzetno interesantan“, rekao je Menšiki.
„Uz to, ništa još nije završeno.“
Na Menšikijevom licu bio je čudan izraz, kao da je zagledan nekud veoma
daleko.
Pažljivo je birao reči: „Ne umem to lepo da vam objasnim, ali imam osećaj
da je ovo tek početak.“
„Tek početak?“
Menšiki je pravo pružio svoje dlanove. „Naravno, ne mogu da budem
siguran. Možda će se sve završiti na našem zaključku da je to bio jedan vrlo
čudan dan, u kome se ništa nije dogodilo. To bi možda bilo i najbolje od svega.
Ali, kad malo bolje razmislim, apsolutno ništa se nije razrešilo. Ostalo je
nekoliko nerešenih pitanja. I to nekoliko krupnih pitanja. Zbog toga imam
predosećaj da će se nešto tek sada dogoditi.“
„Mislite na nešto što ima veze sa onom kamenom grobnicom?“
Menšiki je izvesno vreme gledao kroz prozor. A onda je rekao: „Ni sam ne
znam šta će se dogoditi. To je samo moj predosećaj.“
Ali naravno, bilo je tačno kako je Menšiki predosetio – odnosno
predskazao. Tačno kako je i rekao, bio je to tek početak.

157
 16

Relativno dobar dan

Te noći nikako nisam mogao da zaspim. Uznemiravala me je pomisao da

bi zvonce koje je stajalo na polici u ateljeu usred noći moglo početi da zvoni.
Šta da radim ako se to desi? Da li da se pokrijem preko glave i do jutra se
pretvaram da ništa ne čujem? Ili da ponesem baterijsku lampu i odem do
ateljea da proverim šta se dešava? Šta li ću tamo videti?
Neodlučan šta mi je činiti, ostao sam u krevetu da čitam knjigu. Ali, ni
nakon što je prošlo dva sata posle ponoći, zvonjava se nije oglasila. Do mojih
ušiju dopiralo je samo zričanje insekata. Čitao sam knjigu i svakih pet minuta
proveravao vreme na satu kraj uzglavlja. Kada su se brojke na digitalnom satu
promenile u 2.30, napokon sam glasno odahnuo. Noćas zvonce verovatno neće
zvoniti. Zatvorio sam knjigu, ugasio svetlo kraj uzglavlja i zaspao.

Kad sam se probudio narednog jutra nešto pre sedam sati, prvo što sam
uradio bilo je da odem do ateljea da vidim zvonce. Stajalo je na polici, tačno
tamo gde sam ga prethodnog dana ostavio. Sunčevi zraci su jarko osvetljavali
brda, a vrane su kao i obično iz sveg glasa graktale obavljajući svoje jutarnje
aktivnosti. Pod dnevnom svetlošću zvonce nije izgledalo nimalo preteče. Bio je
to samo jedan običan izrabljeni budistički obredni predmet iz davnih
vremena.
Otišao sam u kuhinju, skuvao kafu u aparatu i popio je. Stvrdnute
pogačice sam zagrejao u tosteru i pojeo ih. Potom sam izašao na terasu, udisao
jutarnji vazduh i oslonjen na rukohvat posmatrao Menšikijevu kuću sa one
strane doline. Velika nijansirana prozorska stakla zaslepljujuće su bleštala pod
zracima jutarnjeg sunca. Verovatno je uslugama čišćenja koje kod njega
obavljaju jednom nedeljno obuhvaćeno i pranje svih prozora. Održavana su
tako da uvek izgledaju prelepo i blistavo. Izvesno vreme sam gledao u kuću, ali
se Menšikijeva figura nije ukazala na terasi. Još se nije stvorila prilika da jedan
drugom „mašemo preko doline“.

158
 U 10.30 sam seo u auto i otišao do supermarketa u nabavku. Po povratku
kući, odložio sam namirnice i spremio nešto jednostavno za ručak. Nato12,
salatu od paradajza i jedan pirinčani smotuljak. Posle obeda sam popio jedan
jak zeleni čaj, a zatim sam prilegao na sofu i slušao Subertov gudački kvartet.
Predivna muzika. U belešci na omotu ploče pisalo je da je ta kompozicija, kada
je prvi put izvedena, naišla na veliki otpor kod slušalačke publike zbog toga
što je „previše moderna“. Nisam bio siguran u čemu je to bila „previše
moderna“, ali je verovatno u njoj bilo nečeg što je staromodnim ljudima tog
doba išlo uz dlaku.
Kad se prva strana ploče završila, meni se odjednom prispavalo. Pokrio
sam se vunenim prekrivačem i malo odremao na sofi. San mi je bio kratak, ali
dubok. Odspavao sam verovatno svega dvadesetak minuta. Čini mi se da sam
sanjao nekoliko snova, ali kad sam se probudio, zaboravio sam šta tačno. Ima
takvih snova. Onih u kojima ti se javi nepovezani niz delića. Svaki taj delić ima
svoju težinu, ali kad počnu da se prepliću, potiru jedan drugog.
Otišao sam do frižidera i otpio ohlađenu mineralnu vodu onako iz boce,
odagnavši ostatak sanjivosti koji se poput krajička oblaka zadržao negde u
meni. Ponovo sam postao svestan činjenice da sam u tim brdima sasvim sam.
Ja ovde živim sam. Neka sudbina me je dovela na ovo posebno mesto. Tad mi
je ponovo na pamet palo zvonce. Ko li je njime zvonio u onoj čudnovatoj
grobnici usred šume? I gde li se taj neko sada nalazi?

Dok sam se presvukao u radnu odeću, ušao u atelje i stao pred Menšikijev
portret, bilo je već prošlo dva sata po podne. Ja se trudim da uvek slikam
tokom prepodneva. Na posao se najbolje koncentrišem između osam ujutru i
podneva. Dok sam bio u braku, to je bilo ono vreme kada sam ostajao sam,
otkad ispratim ženu na posao. Voleo sam „mir svog doma“ koji bi tada
zavladao. Otkako sam se preselio u kuću na brdu, zavoleo sam onaj čisti
jutarnji vazduh sa svežim zracima sunca, koji mi je velikodušno pružala ta
bogata priroda. Za mene je taj ritual da radim svakodnevno u istom periodu i
na istom mestu bio od velikog značaja. Ponavljanjem se stvara određeni ritam.
Tog dana, međutim, osim ostalog i zato što se prethodne noći nisam naspavao,
celo prepodne sam proveo dangubeći. Zbog toga sam na kraju u atelje ušao tek
popodne.
Seo sam na okruglu radnu stolicu i prekrstio ruke, posmatrajući započetu
sliku otprilike sa dva metra razdaljine. Najpre sam tankom četkicom nacrtao
samo konture Menšikijevog lica, koje sam kasnije, za onih petnaestak minuta

12 Jelo od fermentisanih sojinih zrna – Prim. prev.

159
koliko mi je pozirao, popunio crnom bojom. I dalje je to bio samo grubi
„skelet“, ali je odatle lepo počeo da se stvara određeni tok. Tok koji je izvirao iz
čoveka po imenu Vataru Menšiki. A to je ono što je meni bilo najpotrebnije.
Intenzivno posmatrajući taj crno-beli skelet, najednom mi se u glavi javila
slika koju boju treba da dodam na njega. Ideja mi je došla iznenadno, ali
sasvim spontano. A ta boja bila je nalik na zagasitozelenu boju lišća na drveću
orošenom kišom. Pomešao sam nekoliko boja i napravio tu boju na paleti.
Posle nekoliko pokušaja i promašaja, uspeo sam da napravim tačno onu boju
koja mi se javila na slici u glavi i bez razmišljanja počeo da je nanosim preko
već izvučenih linija na platnu. Ni sam nisam mogao da predvidim u kakvu će
se sliku razviti, ali sam tačno znao da je upravo ta boja ona koja će postati
važna osnova tog dela. Po svemu sudeći, slika je počela ubrzano da se udaljava
od forme takozvanog portreta. Ali, čak i ako to ne bude portret, ja tu ne mogu
ništa, govorio sam sebi. Ako tu postoji određeni tok, ne preostaje mi ništa osim
da mu se prepustim. Pokušaću ovog puta da naslikam ono što ja želim, onako
kako ja to želim (što je Menšiki i tražio od mene). A šta posle – o tome ću
razmišljati naknadno.
Bez ikakvog plana ili cilja, samo sam sledio ideju koja se spontano rodila
u meni. Kao neko dete koje ne gledajući kuda ide samo juri za retkim leptirom
koji leti po livadi. Kada sam završio sa nanošenjem jednog sloja te boje,
ostavio sam paletu i četkicu, ponovo seo na stolicu i sa dva metra udaljenosti
posmatrao sliku. Ovo je tačno ta, prava boja, mislio sam. Ona zelena boja kišom
orošene šume. Potvrdno sam zaklimao glavom, onako sam za sebe. Bilo je to
čvrsto uverenje (ili nešto nalik tome) kakvo sam po prvi put posle veoma
dugog perioda uspeo da osetim kada je u pitanju moja slika. Tako je, ovo je
dobro. To je ta boja koju sam želeo. Ili boja koju je sam „skelet“ zahtevao.
Potom sam od te boje u osnovi napravio još nekoliko nijansi i naneo i njih na
celu sliku u gustom sloju.
Dok sam posmatrao tako oslikano platno, u glavi mi se spontano ukazala
sledeća boja. Narandžasta. Ali ne bilo koja, već plamena narandžasta, ona koja
odaje jak utisak životne snage, a istovremeno u sebi sadrži i slutnju
propadanja. Možda propadanja kakvo bi bilo izazvano odumiranjem nekog
ploda. Pravljenje te boje bilo je još teže nego mešanje zelene. Zato što to nije
bila puka boja. Ona je u temelju morala biti skopčana sa nekom strašću. Sa
postojanom strašću neraskidivo povezanom sa sudbinom. Takvu boju,
naravno, nije lako napraviti. Ali, na kraju sam uspeo. Uzeo sam novu četkicu i
nanosio je na platno. Povremeno čak i špahtlom. Najvažnije je činiti to bez
razmišljanja. Kolo svojih misli izolovao sam koliko god je to bilo moguće i
odlučno nanosio tu boju na sliku. Dok sam slikao, sve što postoji u stvarnosti

160
nestalo mi je iz glave. Ni o zvonjavi, ni o otvorenoj grobnici, ni o svojoj ženi s
kojom sam se razišao, ni o tome da ona spava s nekim drugim, ni o svojoj
novoj devojci, ni o školi crtanja – ni o čemu od svega toga nisam razmišljao.
Čak ni o Menšikiju. Ono što sam u tom trenutku radio, naravno, jeste započelo
kao Menšikijev portret, ali u mojoj glavi nije više bila čak ni slika njegovog lica.
Menšiki je bio samo početna tačka. Ja sam ovde slikao samo za svoju dušu.
Uopšte se ne sećam koliko mi je vremena prošlo u tome. Dok sam došao k
sebi, u prostoriji je već bilo prilično mračno. Sunce je već bilo nestalo iza
zapadnih brda, ali sam ja bio toliko zadubljen u svoj posao da sam zaboravio i
da upalim svetlo. Kad sam bacio pogled na platno, na njemu je već bilo pet
različitih boja. Preko jedne podslikane boje naneta je druga, pa preko te još
jedna. U nekim delovima one su se suptilno mešale, a u nekim je jedna
prevladavala nad drugom i nadmašivala je.
Upalio sam luster, ponovo seo na stolicu i opet gledao pravo u sliku. Znao
sam da još nije završena. Bilo je u njoj nečeg nalik na neobuzdanu bujicu, a
više od bilo čega drugog, mene je uzbuđivala ta njena silina. Bila je to
razuzdanost koju odavno nisam video. Ali, ona sama po sebi nije bila dovoljna.
Bilo je potrebno da u njoj postoji i neka centralna komponenta koja će taj skup
neobuzdanih delova moći da kontroliše, da ga zauzda i usmeri. Nekakva ideja
koja će ujediniti sve te strasti. Samo, morao sam sebi da dam još vremena da je
pronađem. Za sada moram ostaviti bujicu boja da miruje. Nastaviću ponovo da
radim sutra, pod novim jarkim svetlom. To će me sigurno naučiti šta to znači
dozvoliti da prođe vreme koje treba prođe. Moram to da sačekam. Kao kad
strpljivo čekaš neki telefonski poziv. A da bih bio u stanju strpljivo da
sačekam, moraću da se uzdam u vreme. Moraću da verujem da će vreme stati
na moju stranu.
Sedeći na stolici, zatvorio sam oči i u grudi duboko udahnuo vazduh. Tu,
pod okriljem jesenje večeri, imao sam pouzdan osećaj da se nešto u meni
menja. Kao da mi se telo rasturilo u paramparčad i da se sada ispočetka
sklapa. Ali, zbog čega se meni to desilo baš sada i ovde? Da li je tu promenu u
meni izazvala činjenica da mi je zahvaljujući slučajnom susretu sa zagonetnim
čovekom po imeni Menšiki naručen njegov portret? Ili je možda nekakav
uticaj na moju psihu imala zvonjava kojom sam vođen usred noći dospeo do
toga da otvorim čudnovatu grobnicu ispod kamene humke? Ili sam
jednostavno ušao u period promene, bez ikakve veze bilo s čime od svega
toga? Ma za koju da se uhvatim, nijedna od tih teorija nije imala nikakav
osnov.
„Imam osećaj da je ovo tek početak“, rekao mi je Menšiki na rastanku. Ako
je tako, da li to znači da sam ja već zakoračio u taj početak nečega o kome on

161
govori? Bilo kako bilo, posle dužeg vremena osetio sam tako snažno
uzbuđenje radom da sam uspeo da se toliko zadubim u slikanje da doslovce
zaboravim na vreme. Rasklanjajući slikarski materijal, još sam na svojoj koži
osećao tu prijatnu groznicu.
Dok sam tako pospremao, najednom sam spazio ono zvonce koje je
stajalo na polici. Uzeo sam ga i dva-tri puta pro tresao. Onaj poznati zvuk
zvonko se razlegao prostorijom. Isti onaj koji mi je noćima unosio nemir. Ali, iz
nekog razloga, sada me nije plašio. Samo sam bio zapanjen time da jedan tako
stari instrument može da proizvede tako bistar zvuk. Vratio sam zvonce na
mesto, ugasio svetlo u ateljeu i zatvorio vrata. Potom sam otišao do kuhinje,
sipao belo vino u čašu i ispijajući ga, počeo da spremam večeru.

Nešto pre devet sati uveče, Menšiki me je pozvao telefonom.

„Kako je bilo sinoć?“ pitao je. „Jeste li čuli zvonjavu?“ Bio sam budan do
2.30 ali se zvonce nije oglasilo. Bila je potpuno mirna noć, odgovorio sam mu.
„Dobro je. Od onda se u vašem okruženju nije dešavalo ništa čudno, zar
ne?“
„Ne, nije se dešavalo ništa naročito čudno“, rekao sam.
„To je najvažnije. Najbolje bi bilo da tako i ostane, da se ništa ne dešava“,
rekao je Menšiki. A onda je zastao, pa dodao: „Uzgred, da li bih mogao da
dođem kod vas sutra prepodne? Voleo bih, ako je moguće, još jednom dobro
da osmotrim onu grobnicu. Vrlo interesantno mesto.“
Nema problema, rekao sam. Sutra prepodne nemam nikakve planove.
„Onda ću doći oko jedanaest sati.“
„Čekam vas“, rekao sam.
„Inače, da li ste danas imali dobar dan?“ pitao me je Menšiki.
Da li sam danas imao dobar dan? To mi je zvučalo kao neka rečenična
konstrukcija automatski prevedena kompjuterskim softverom sa stranog
jezika.
„Danas je bio relativno dobar dan“, odgovorio sam pomalo zbunjeno. „Ako
ništa drugo, nije se dogodilo ništa loše. I vreme je bilo lepo, a i dan je bio
prijatan. Kako je vama bilo gospodine Menšiki? Jeste li vi danas imali dobar
dan?“
„Danas se desilo nešto dobro, a i nešto ne tako dobro“, rekao je Menšiki.
„Situacija je trenutno takva da još ne mogu da odvagam koje od ta dva ima
veću težinu.“
Ne znajući šta da kažem na to, ja sam ćutao.
Menšiki je nastavio: „Nažalost, ja nisam umetnik kao vi. Ja živim u
poslovnom svetu. Prevashodno, u svetu u kome se posluje informacijama. U

162
njemu gotovo bez izuzetka cenu ima sve ono što se da kvantifikovati i čime se
može trgovati kao informacijom. Zbog toga ja nesvesno imam naviku da i ono
dobro i ono loše izražavam brojčanom vrednošću. Ako težina onoga dobrog
bar malo prevagne, makar se istovremeno dogodilo i nešto loše, onda to u
ishodu bude jedan dobar dan. Odnosno, ako ga kvantifikujem, tako bi trebalo
da bude.“
I dalje nisam shvatao šta to on pokušava da kaže. Stoga samo nisam
progovarao.
„U vezi sa onim juče“, nastavio je Menšiki, „time što smo otvorili kamenu
grobnicu ispod zemlje, mi smo nešto dobili, a nešto smo izgubili. Šta li smo to
dobili, a šta smo izgubili? Meni to jednostavno ne izlazi iz glave.“
Činilo mi se da čeka moj odgovor na to.
„Mislim da nismo dobili ništa što bi se dalo kvantifikovati“, rekao sam ja,
nakon što sam malo razmislio. „Naravno, nismo za sada. Domogli smo se samo
jedne stvari, a to je onaj budistički obredni predmet, ono staro zvonce. Ali ono
verovatno nema nikakvu stvarnu vrednost. To nije nikakav istorijski predmet,
niti je neki redak antikvitet. S druge strane, ono što smo izgubili se relativno
jasno da kvantifikovati. Račun od pejzažnog arhitekte će vam sigurno uskoro
stići na kućnu adresu.“
Menšiki se blago nasmejao. „Nije to nikakav izdatak. Neka vas to ne brine.
Ono što mene zabrinjava je činjenica da mi tamo nismo dobili ono što je
trebalo da dobijemo.“
„Ono što je trebalo da dobijemo? A šta bi to bilo?“
Menšiki se nakašljao. „Kao što sam vam malopre rekao, ja nisam umetnik.
Ja jesam obdaren izvesnom dozom intuicije, ali nažalost ne posedujem oruđe
uz pomoć koga bih mogao da je konkretizujem. Ma koliko moja intuicija bila
oštra, ne mogu da je pretvorim u univerzalnu formu umetnosti. Tu sposobnost
nemam.“
Ćutke sam čekao da nastavi.
„Upravo zbog toga sam uvek do sada razmatrao proces kvantifikacije u
zamenu za to umetničko, univerzalno oličenje. Čoveku je, u svakom slučaju,
potreban sistem osne simetrije da se na njega oslanja da bi mogao da vodi
pristojan život. Zar nije tako? Lično, ja tu svoju intuiciju, ili nešto nalik tome,
pretvaram u brojčanu vrednost po nekom jedinstvenom sistemu i tako sam do
sada uspevao da ostvarim izvestan uspeh na ovom svetu. Dakle, oslanjajući se
na lu svoju intuiciju…“, rekao je, pa je nakratko zaćutao. Bila je to čvrsta ćutnja,
puna gustine. „… Dakle, oslanjajući se na tu svoju intuiciju, mislio bih da smo
morali iz one iskopane kamene grobnice nešto da steknemo.“
„Šta na primer?“

163
 Zavrteo je glavom. Odnosno, preko telefona sam imao blagi osećaj kao da
vrti glavom. „To još ne znam. Ipak, moje je mišljenje da mi to moramo saznati.
Tako što ćemo udružiti svoje intuicije i pustiti sopstvene procese
konkretizacije ili kvantifikacije u pogon.“
I dalje nisam mogao da shvatim šta pokušava da mi kaže. O čemu taj
čovek priča?
„Onda, vidimo se sutra u jedanaest sati“, rekao je Menšiki i tiho spustio
slušalicu.

Odmah pošto je Menšiki prekinuo vezu, dobio sam telefonski poziv od

svoje devojke. Bio sam pomalo iznenađen. Bila je prava retkost to da me ona
zove tako kasno uveče.
„Možemo li da se vidimo sutra oko podne?“ rekla je. „Izvini, već imam
neki dogovor za sutra. Upravo sam se dogovorio.“
„Nije sa nekom drugom ženom?“
„Nije, nego sa onim gospodinom Menšikijem koga sam ti spominjao.
Slikam njegov portret.“
„Slikaš njegov portret“, ponovila je ona. „Onda prekosutra?“
„Prekosutra sam slobodan ceo dan.“
„Dobro je. Ne smeta ti ako dođem u rano popodne?“
„Naravno da mi ne smeta, samo, to je subota.“
„Mislim da ću moći.“
„Je l’ se nešto desilo?“
„Što me to pitaš?“ rekla je.
„Zato što me retko zoveš telefonom u ovo doba.“
Duboko iz njenog grla oteo se neki tih zvuk. Kao da je malo uskladila
disanje. „Trenutno sam sama u kolima. Zovem te sa mobilnog.“
„Šta radiš sama u autu?“
„Samo sedim sama u autu, iz prostog razloga što sam htela da budem
sama. Domaćice nekad imaju takve trenutke. Zar ne smem da ih imam?“
„Naravno da smeš, apsolutno.“
Uzdahnula je. Bio je to jedan sabijeni uzdah, kao da je sačinjen od
nekoliko uzdaha sjedinjenih sa raznih strana. A zatim je rekla: „Volela bih da si
sad ovde. I volela bih kad bi mi ga sad zabio otpozadi. Ne treba mi nikakva
predigra, sva sam vlažna. Iz sve snage, da me dobro prodrmaš.“
„Zvuči zabavno, jedino što je tvoj mini možda malčice premali da bih te
onako iz sve snage dobro prodrmao.“
„Moraćemo da se zadovoljimo njime.“
„Smislićemo nešto.“

164
 „I hoću da mi levom rukom miluješ grudi, a desnom klitoris.“
„A šta da radi moja desna noga? Sigurno bi mogla bar da podešava stereo
uređaj. Odgovaraće ti muzika Tonija Beneta?“
„Ja se ne šalim. Mrtva sam ozbiljna.“
„Razumem, izvini. Uozbiljiću se“, rekao sam. „Nego, šta imaš na sebi?“
„Hoćeš da znaš kako sam se obukla?“ rekla je ona mazno.
„Baš bih voleo. Od toga zavisi šta ću dalje.“
Detaljno mi je preko telefona opisala šta nosi na sebi. I Ivek me
iznenađuje to koliko raznovrsnu odeću nose zrele žene. Usmeno je skidala
redom jedan po jedan komad odeće sa sebe.
„I, je l’ ti se dobro ukrutio?“ pitala je.
„Kao čekić“, rekao sam.
„Mogao bi ekser da zakuca?“
„Sigurno.“
Ko je ono jednom rekao da na ovom svetu svaki ekser ima svoj čekić, i da
svaki čekić ima svoj ekser? Da nije bio N iče ili Šopenhauer? A možda to niko i
nije rekao.
Preko telefonske veze naša tela su se stvarno, ozbiljno ispreplela. To mi je
bilo prvi put da s njom – ili bilo s kim – radim tako nešto. Ali, njen opis je bio
toliko detaljan i stimulativan da je seksualni čin koji se odvijao u mašti u
nekom delu bio još uzbudljiviji nego da je bio stvaran i telesan. Reči su nam na
trenutke bile vrlo direktne, a na trenutke sve je bilo u erotičnim
nagoveštajima. Na kraju, nakon što je ta razmena reči potrajala izvesno vreme,
ja sam najednom neopaženo dostigao vrhunac. I ona je doživela orgazam.
I jedno i drugo smo neko vreme ništa ne govoreći preko telefona samo
pokušavali da uhvatimo dah.
„Onda, vidimo se u subotu po podne“, rekla je ona ubrzo, kad se pribrala.
„Imam nešto da ti ispričam i u vezi s tim gospodinom Menšikijem.“
„Jesi li dobila neke nove informacije?“
„Dobila sam nekoliko novih informacija preko onog komunikacionog
sistema džungle. Ali, ispričaću ti ipak kad se vidimo. Verovatno dok budemo
radili nešto bezobrazno.“
„Sad ideš kući?“
„Svakako“, rekla je. „Vreme je da se vratim.“
„Pazi kako voziš.“
„Da, moram da pripazim. Još mi sve pulsira tamo dole.“
Otišao sam pod tuš i sapunom oprao penis koji je upravo ejakulirao.
Potom sam se presvukao u pidžamu, ogrnuo džemper preko nje, sa čašom
jeftinog belog vina u ruci izašao na terasu i gledao u pravcu Menšikijeve kuće.

165
Svetla oko njegove velike snežnobele kuće s druge strane doline još su gorela.
Sva svetla u kući su bila popaljena. Šta on tamo (verovatno sam) radi, to ja,
naravno, ne znam. Možda i dalje sedi ispred ekrana svog računara i traži način
da kvantifikuje svoju intuiciju.
„Ovo je bio jedan relativno dobar dan“, rekao sam sebi.
Ali, bio je to i jedan neobičan dan. Kakav će dan biti sutra, to nisam mogao
ni da pretpostavim. A onda mi je najednom pala na pamet ona sova na tavanu.
Da li je njoj ovo bio jedan dobar dan? Tad sam se setio da sovama dan u ovo
doba zapravo tek počinje. One preko dana spavaju na mračnim mestima i čim
se smrkne odlaze u šumu da traže lovinu. Sovu treba verovatno tek u ranim
jutarnjim satima pitati: „Jesi li danas imala dobar dan?“
Legao sam u krevet i neko vreme čitao knjigu, pa sam oko 22.30 ugasio
svetlo i utonuo u san. Kad sam shvatio da sam spojio sve do šest ujutru da se
nijednom nisam probudio, pomislio sam da zvonce verovatno nije zvonilo
tokom noći.

166
 17

Kako je moglo da mi promakne nešto tako

važno?

Nikako nisam mogao da zaboravim poslednje što mi je moja žena

izgovorila kada sam odlazio iz kuće. „Ako se sad ovako rastanemo, hoćeš li mi
ostati prijatelj? Ako je moguće“, rekla je. U tim trenucima (a i dugo potom)
nisam bio u stanju da shvatim šta je to ona pokušavala da mi kaže, šta je to
tražila od mene. Samo sam bio zbunjen, kao kad u usta staviš zalogaj koji
nema nikakav ukus. Zbog toga sam na njeno pitanje mogao da odgovorim
samo sa: „Pa, ne znam.“ Ispalo je da su to bile poslednje reči koje sam ja njoj
izgovorio licem u lice. Prilično bedne za nečije poslednje reči.
Čak i sada, otkad smo se rastali, mene i nju povezuje jedna žila – osećao
sam to. Ta žila je nevidljiva oku, ali ona i dalje tanano pulsira, prenoseći toplu
tečnost nalik na krv između naših duša. Bar se kod mene lično zadržao takav,
sasvim organski osećaj. Ali ta će se žila jednog dana, u ne tako dalekoj
budućnosti, verovatno prekinuti. A ako već jednog dana mora biti prekinuta,
onda mi je potrebno da što pre umrtvim to živo uže za spašavanje koje
povezuje nas dvoje. Jer, samo ako bude oštrim nožem presečeno tek onda kad
bude lišeno života, sasušeno kao mumija, tada će i bol biti podnošljiv. Za to će
mi biti neophodno da što pre zaboravim Juzu i sve što ima veze s njom. Zbog
toga sam se upinjao da s njom ne stupam u kontakt. Pozvao sam je telefonom
samo jednom, kada sam se vratio s puta i otišao da uzmem svoje stvari. Bio mi
je potreban slikarski materijal koji mi je tamo ostao. To je jedini, i to veoma
kratak razgovor, koji sam sa Juzu vodio za sve ovo vreme otkad smo se razišli.
Meni je bilo nezamislivo da ostanemo u prijateljskom odnosu i nakon što
naš razvod zvanično bude okončan. Tokom šest godina braka nas dvoje smo
delili toliko toga. Toliko trenutaka, toliko osećanja, toliko reči i toliko ćutanja,
toliko dilema i toliko odluka, toliko obećanja i toliko mirenja sa sudbinom,
toliko radosti i dosada. Naravno, svako od nas dvoje je sigurno u sebi nosilo i
neke tajne koje onom drugom nikad nije izgovorilo. Pa ipak, našli smo načina

167
da delimo čak i taj osećaj da postoji nešto što svako od nas krije. Kod nas je
postojala izvesna „teža“ koja je samo s vremenom mogla da se odneguje. Vesto
prilagođavajući svoja tela toj gravitaciji, živeli smo održavajući tananu
ravnotežu. A opet, postojalo je tu i nekoliko naših jedinstvenih „lokalnih
pravila“. Ne možemo mi da poništimo i ukinemo sve što je tu postojalo – i
gravitaciju, i ravnotežu i lokalna pravila – i jednostavno budemo onako samo
„dobri prijatelji“.
Sve sam to odlično znao. Tačnije, posle dugog razmišljanja na onom
dugačkom putovanju na kome sam bio sam, na kraju sam došao do tog
zaključka. I ma koliko razmišljao, zaključak mi je uvek bio jedan te isti. Bilo bi
najbolje da budem što dalje od Juzu i da s njom prekinem svaki kontakt. To je
bilo sasvim suvislo, logično razmišljanje. I ja sam ga sproveo u delo.
S druge strane, ni Juzu nije stupala u kontakt sa mnom. Nijednom me nije
pozvala telefonom, niti mi je poslala ijedno pismo, uprkos tome što je iz njenih
usta izašlo to da bi želela da ostanemo prijatelji. A mene je to povredilo mnogo
više nego što sam očekivao ili mogao da zamislim. Mada, tačnije rečeno, sebe
sam zapravo povredio ja sam. U toj beskonačnoj ćutnji, moja osećanja su se
poput nekog teškog klatna sa sečivom njihala u širokom luku, s jednog kraja
na drugi. Taj luk mojih osećanja ostavio je na mojoj koži nekoliko živih rana.
Za mene lično postojao je, u suštini, samo jedan metod koji je mogao ela mi
pomogne da zaboravim to koliko me one bole – a to je, naravno, bilo slikanje.

Sunčevi zraci mirno su prodirali u atelje kroz prozor. Blagi povetarac

povremeno bi zaljuljao belu zavesu. U prostoriji se osećao miris jesenjeg jutra.
Otkad sam počeo da živim tu na vrhu brda, postao sam veoma osetljiv na
promene mirisa po godišnjim dobima. U vreme dok sam živeo u srcu
metropole, nisam ni primećivao da ti mirisi postoje.
Seo sam na okruglu stolicu i dugo posmatrao Menšikijev započeti portret
koji je stajao na štafelaju. Uvek bih tako započinjao sa radom. Svežim
pogledom bih iznova procenjivao ono što sam uradio prethodnog dana. Tek
nakon toga bih se upustio u slikanje.
Nije loše, došao sam do zaključka posle izvesnog vremena. Nije loše. Onih
nekoliko boja koje sam napravio, čvrsto je obavijalo kostur Menšikijevog lica.
Njegov skelet izvučen crnom bojom sada je bio sakriven ispod tih boja. Ali, taj
skelet utonuo u dubinu meni je bio sasvim jasno vidljiv. Moram ponovo da ga
dovedem da ispliva na površinu. Nagoveštaj moram da pretvorim u tvrdnju.
Ta slika, naravno, ne obećava da će biti dovršena. Još se zadržavala u
domenu mogućnosti. Njoj i dalje nešto nedostaje. Ona mi ukazuje na
neopravdanost nepostojanja nečega što u njoj treba da postoji. To nešto što u

168
njoj ne postoji udara s druge strane stakla koje razdvaja ono postojeće od
nepostojećeg. Jasno čujem te bezglasne povike.
Usred tog intenzivnog gledanja u sliku, najednom sam ožedneo. Otišao
sam do kuhinje i iz velike čaše popio sok od pomorandže. Pokušavajući da
opustim ramena, jako sam istegao ruke u vazduh. Duboko sam udahnuo, pa
zatim izdahnuo. Potom sam se vratio u atelje i ponovo seo na okruglu stolicu
da posmatram sliku. U osveženom raspoloženju još jednom sam se
usredsredio na svoje platno na štafelaju. Odmah sam, međutim, primetio da
nešto nije isto kao pre. Moj ugao gledanja je sada bio očigledno drugačiji nego
malopre.
Ustao sam sa stolice i još jednom proverio njen položaj. Tad sam shvatio
da je malo pomerena u odnosu na ono mesto na kome se nalazila kada sam ja
izašao iz ateljea. Bilo je jasno da je stolica premeštena. Ali kako? Otkad sam
ustao s nje, ja je sigurno nisam pomerao. Ni najmanje ne sumnjam u to. Mirno
sam ustao s nje tako da je ne pomaknem i ponovo sam mirno seo na nju kad
sam se vratio, ne pomerajući je ni tada. Razlog zbog koga ja to tako dobro
pamtim je to što je meni uvek izuzetno važan ugao i položaj iz koga gledam u
sliku. Položaj i ugao iz kojih posmatram sliku uvek su tačno određeni, kao što
je udaraču u bejzbolu pozicija u polju odakle udara uvek sasvim precizno
određena. Zato mi neminovno smeta svaka makar i mala promena položaja.
Moja stolica se, međutim, nalazila u položaju pedesetak centimetara dalje
od mesta na kome sam do malopre sedeo, pa je i ugao gledanja bio utoliko
drugačiji. Ne mogu da zamislim da je neko pomerio stolicu dok sam ja u
kuhinji ispijao sok od pomorandže i disao. Ne mogu da zamislim da se neko u
mom odsustvu krišom uvukao u atelje, seo na stolicu da posmatra moju sliku,
da je pre nego što ću se ja vratiti ustao sa stolice i išunjao se iz prostorije. I da
je tada pomerio stolicu – bilo namerno ili slučajno. Ali, ja sam van ateljea bio
najviše pet ili šest minuta. Ko bi se i zbog čega potrudio da izvede nešto tako
zahtevno? Ili se možda stolica svojevoljno sama premestila?
Možda je u mom pamćenju nastala zbrka. Možda sam ja premestio stolicu
pa zaboravio na to. Nije mi padalo na pamet ništa drugo. Možda previše
vremena provodim sam, pa se hronologija mojih sećanja malo poremetila.
Ostavio sam stolicu da stoji u tom položaju – na tom pedesetak
centimetara daljem mestu sa nešto drugačijim uglom gledanja. A onda sam za
probu seo na nju i sagledao Menšikijev portret iz te pozicije. Naravno, bila je to
ista slika, ali je izgledala nešto drugačije. Svetlost je na nju padala pod
drugačijim uglom, a i tekstura boja na njoj izgledala je drugačije. Na toj slici je
definitivno bilo nečeg živog. A opet, istovremeno joj je nešto nedostajalo.

169
Jedino što mi je delovalo da je taj nedostatak usmeren u nekom malo
drugačijem pravcu nego što mi se prethodno činilo.
Šta je to na njoj što je drugačije? Usredsredio sam svu pažnju na
posmatranje slike. Ta različitost sigurno pokušava na nešto da mi ukaže.
Moram da pronađem šta je to što je nagovešteno u toj različitosti. Osećao sam
to. Doneo sam belu kredu i obeležio položaj sve tri nožice okrugle stolice na
podu kao „tačku A“. Zatim sam vratio stolicu u onaj njen početni položaj,
pedesetak centimetara dalje u stranu, i kredom ga označio kao „tačku B“.
Potom sam prelazio s jedne pozicije na drugu i posmatrao istu sliku iz dva
različita ugla.
Na slici gledanoj i iz jednog i iz drugog ugla svakako je bio Menšiki, ali
sam mogao da primetim da se u njegovom izgledu pojavljuje neka čudna
razlika. Delovao je kao da u njemu postoje dve potpuno različite ličnosti. Pa
ipak, i jednom i drugom Menšikiju zajednički je bio nedostatak nečega. Upravo
je to odsustvo, taj zajednički nedostatak bio ono što ujedinjuje Menšikija A i
Menšikija B. Morao sam da pronađem taj „odsutni zajednički imenitelj“. Da
izvedem triangulaciju između tačke A, tačke B i sebe samog. Kakav je taj
„odsutni zajednički imenitelj“? Da li je to nešto što ima oblik, ili pak nešto što
ga nema? Ako je u pitanju ovo potonje, kako ću ja da ga oblikujem?
Nije to lako, je l' te? rekao je neko.
Jasno sam čuo taj glas. Nije bio glasan, ali je bio čist. Nije bilo ničeg
nejasnog u njemu. Nije bio ni piskav ni dubok. Čuo sam ga tik kraj svog uha.
Stao mi je dah. Polako sam se iz sedećeg položaja osvrnuo oko sebe.
Naravno, nisam video nikog. Svezi jutarnji zraci sunca proliveni na podu ličili
su na baricu. Kroz otvoreni prozor na vetru je doplovila jedva čujna melodija
kamiona za odnošenje smeća. Annie Laurie. (Zbog čega kamioni za odnošenje
smeća u gradu Odavara puštaju baš škotsku narodnu pesmu, za mene je bilo
prava zagonetka.) Osim toga, apsolutno se ništa nije čulo.
Verovatno mi se pričinilo da sam čuo taj glas, pomislio sam. Možda sam u
stvari čuo sopstveni glas. Možda sam ga samo podsvesno ispustio. Pa ipak, ono
što sam ja čuo bilo je formulisano na vrlo čudan način. Ja se ne bih izrazio tako
čudno, pa čak ni podsvesno.
Duboko sam udahnuo i još jednom se na stolici koncentrisao da dobro
pogledam sliku. Glas mi se pričinio, siguran sam.
Zar nije očigledno? opet je rekao neko. I to ponovo kraj mog uha.
Očigledno? ispitivao sam sam sebe. Šta je to tako očigledno?
Treba pronaći nešto što Menšiki ima, a čega ovde nema, zar ne? rekao je
neko. Ponovo vrlo čistim glasom. Bez ikakvog odjeka, kao da je snimljen u

170
gluvoj sobi. Svaki pojedinačni glas se čuje razgovetno. A kao i otelotvorenoj
zamisli, nedostaje mu prirodna intonacija.
Ponovo sam se osvrnuo oko sebe. Ovoga puta sam ustao sa stolice i otišao
da proverim dnevnu sobu. Pretražio sam svaku sobu pojedinačno. Ali, u kući
nije bilo nikog. Odnosno, ako je nekog i bilo, to je onda bila jedino sova. Samo
što sova, razume se, ne govori. A ulazna vrata su bila zaključana.
Prvo se stolica u ateljeu sama pomerila, pa sad ovaj bizarni,
neidentifikovani glas. Da li je to glas sa neba, moj sopstveni glas ili glas nekog
anonimnog trećeg? Kako god bilo, nisam mogao a da ne pomislim da s mojom
glavom nešto nije sasvim u redu. Otkad sam usred noći čuo onu zvonjavu, više
nemam baš toliko samopouzdanja u bistrinu sopstvenog uma. Ali ako govorim
o zvonjavi, njoj je i Menšiki prisustvovao i čuo je jednako jasno kao ja. To je bio
objektivan dokaz da to nije bila moja uobrazilja. Moj sluh je u savršenom redu.
Ali, kakav je onda ovo čudnovati glas?
Ponovo sam seo na stolicu i još jednom pogledao u sliku.
Treba pronaći nešto što Menšiki ima, a čega ovde nema – to zvuči kao
zagonetka. Kao putokaz koji mudra ptica daje detetu koje je zalutalo duboko u
šumu. Šta li je to što Menšiki ima, a čega ovde nema?
Mnogo je vremena prošlo. Časovnik je tiho, uredno otkucavao sate dok se
mesto osunčano zracima koji su prodirali kroz mali prozor okrenut ka istoku
bešumno premeštalo po prostoriji. Okretne ptičice živopisnih boja doletele su
i zastale na vrbinim granama, gipko za nečim tragajući, da bi zatim cvrkućući
odletele odatle. Kolona belih oblaka nalik na okrugle kamene ploče plovila je
nebom. Jedan srebrni avion leteo je ka svetlucavom moru. Četvoromotorna
mornarička patrolna letelica Japanskih odbrambenih snaga. Njihov je
svakodnevni zadatak da dobro oslušnu, da širom otvore oči i razotkrivaju ono
skriveno. Slušao sam kako se zvuk motora aviona približava, pa zatim odlazi.
U tom trenutku sam se napokon dosetio jedne činjenice. I to doslovce
očigledne činjenice. Kako sam samo na to zaboravio? Ono što Menšiki ima,
čega nema na njegovom portretu. Savršeno je jasno: to je njegova seda kosa.
Ona lepa seda kosa, čisto bela kao sveže napadali sneg. Bez nje se ne bi moglo
govoriti o Menšikiju. Kako je moglo da mi promakne nešto tako važno?
Ustao sam sa stolice i požurio da iz kutije sa bojama pokupim sve tube
bele boje, uzeo odgovarajuću četkicu u ruke i bez razmišljanja počeo da je
slobodno i smelo, u gustom sloju, obilato nanosim na platno. Nanosio sam je
špahtlom, nanosio sam je čak i prstima. Posle petnaestak minuta takvog rada
odmakao sam se od platna, seo na stolicu i stao da proučavam sliku.
Na njoj je sada bio čovek koji se zove Menšiki. Nema sumnje, on je bio na
toj slici. Sve osobine od kojih se njegov karakter sastojao, ma koje one bile,

171
bile su objedinjene i razotkrivene na mojoj slici. Naravno, ja ne znam tačno šta
je to što čovek zvani Menšiki zapravo jeste. Odnosno, o njemu ne znam gotovo
ništa. Ali kao slikar, u stanju sam da njega kao jedan sveobuhvatni oblik, taj
paket koji se ne može raščlaniti, reprodukujem na platnu. Na toj slici on diše.
Na njoj postoji čak i ona zagonetka koju on u sebi nosi, tačno onakva kakva
jeste.
Ipak, u isto vreme, ma sa kog stanovišta gledana, ta slika nije bila formalni
„portret“. Uspeo sam u tome (ili bar ja tako osećam) da na platnu prikazem
sliku čoveka po imenu Vataru Menšiki. Ali, cilj mi (uopšte) nije bio da naslikam
njegovu spoljašnjost. Od toga se sastoji velika razlika. U suštini, bila je to slika
koju sam naslikao za sebe.
Nisam mogao ni da pretpostavim da li će takvu jednu sliku njen naručilac
Menšiki prihvatiti kao sopstveni „portret“. Ta slika bi mogla biti svetlosnim
godinama daleko od one koju je on isprva očekivao. On mi jeste odmah na
početku rekao da mogu slobodno da je slikam i da nema nikakve zahteve ni u
pogledu stila niti bilo čega drugog. Ali, moguće je da je u ovaj portret igrom
slučaja utkana neka negativna karakteristika čije postojanje ni sam Menšiki ne
želi da prizna. Samo, bilo da se njemu slika svidi ili ne svidi, ja tu više ništa ne
mogu da učinim. Ta slika više nije u mojim rukama, a i od mojih misli je
miljama daleko.
Posle toga sam proveo još skoro pola sata na stolici pomno posmatrajući
taj portret. On je bio nešto što sam ja naslikao, ali je istovremeno postao i
nešto što je izašlo izvan okvira moje logike i shvatanja. Više nisam mogao ni da
se setim kako sam uspeo nešto tako da naslikam. Gledajući netremice u nju, ta
slika mi se činila kao nešto što mi je sasvim blizu, ali u isto vreme i kao nešto
što je užasno daleko od mene. Jedino u šta nije bilo nikakve sumnje jeste to da
je ono što je na njoj bilo naslikano imalo tačan oblik i tačne boje.
Možda ja upravo pronalazim izlaz, pomislio sam. Možda napokon
prolazim kroz debeli zid koji se isprečio ispred mene. Pa ipak, ovo je tek
početak. Tek sam se domogao tog nečeg što liči na ključ do rešenja. Sada
moram da budem veoma pažljiv. Govoreći to sebi, brižljivo sam prao boju sa
onih nekoliko četkica i špahtli koje sam koristio za slikanje. Dobro sam
benzinom i sapunom istrljao ruke. Potom sam otišao u kuhinju i popio
nekoliko čaša vode. Bio sam prilično ožedneo.
Pa ipak, ko je premestio moju stolicu u ateljeu? (Očigledno je da je bila
premeštena.) Ko je meni onim čudnim glasom govorio na uho? (Taj glas sam
jasno čuo.) Ko je meni sugerisao šta nedostaje na slici? (Ta sugestija je
očigledno bila valjana.)

172
 Verovatno sam to bio ja. Nesvesno sam pomerio stolicu i sam sebi dao
sugestiju. Nekakvim čudnovatim, zaobilaznim putem došlo je do slobodne
razmene između površinskog i dubinskog sloja svesti… Ne postoji nijedno
drugo dobro objašnjenje kojeg sam ja mogao da se setim. Samo što, naravno,
ništa od toga nije bilo istina.

U jedanaest pre podne, u trenutku kada sam na stolici u trpezariji

zamišljen ispijao vrući crni čaj, Menšiki se dovezao u svom srebrnom jaguaru.
Do tog trenutka se uopšte nisam ni setio dogovora koji sam od prethodne
večeri imao s Menšikijem. Bio sam se potpuno zadubio u slikanje. Uz to mi se
još i pričinjavao onaj glas.
Menšiki? Otkud Menšiki sad ovde?
„Voleo bih, ako je moguće, još jednom dobro da osmotrim onu grobnicu“,
tako mi je Menšiki rekao preko telefona.
Dok sam slušao kako se ono poznato brundanje osmocilindričnog motora
zaustavlja, konačno sam se setio našeg dogovora.

173
 18

Radoznalost se skupo plaća

Izašao sam iz kuće da dočekam Menšikija. To sam tada prvi put uradio, ali
nije da sam imao nekog posebnog razloga da to učinim baš tog dana. Samo mi
je došlo da izađem napolje, istegnem se i udahnem svež vazduh.
Na nebu su i dalje bili oblaci okrugli kao kamene ploče. Nastali negde
daleko iznad otvorenog mora, nošeni vetrom sa jugozapada, polako su jedan
po jedan putovali ka brdima. Kako li se stvaraju ti prelepi oblaci, tako
savršenog okruglog oblika, da li se to dešava sasvim prirodno, bez ikakvog
stvarnog plana ili namere – za mene je to bila prava zagonetka. Možda to za
meteorologe nije nikakva misterija, ali za mene jeste. Otkad sam počeo sam da
živim tu na vrhu brda, mene su ta čuda prirode najrazličitijih vrsta počela
veoma da privlače.
Menšiki je nosio tamni bordo džemper sa kragnom. Kvalitetan, tanak
džemper. Uz to, farmerice toliko svetle plave boje, kao da će plava svakog časa
iz njih da iščezne. Bile su ravnog kroja, od mekog džinsa. Koliko sam mogao da
primetim (ili možda ja to malo previše analiziram) činilo mi se da on uvek
svesno nosi odeću u bojama koje mu lepo ističu belinu kose. I taj bordo
džemper je dobro pristajao uz njegovu sedu kosu. Frizuru je uvek održavao na
tačno određenoj dužini. Ne znam kako je to izvodio, ali kosa mu nikad nije bila
ni duža, ni kraća od toga.
„Voleo bih prvo da odem do one jame da malo zavirim unutra, ako vam
nije problem“, rekao je Menšiki. „Baš me je zanimalo da li se tamo išta
promenilo.“
Naravno da mi nije problem, rekao sam. Od onda nisam ni prilazio tom
mestu u šumi. I sam bih voleo da vidim šta se dešava.
„Izvinite, možete li da ponesete i zvonce?“ rekao je Menšiki.
Ušao sam u kuću, uzeo staro zvonce sa police u ateljeu i doneo ga.
Menšiki je iz prtljažnika jaguara izvadio oveću baterijsku lampu i obesio
je o vrat. Zatim se okrenuo i pošao ka šumi. Ja sam krenuo za njim. Šumarak
od mešovitog drveća kao da je bio za nijansu tamnije boje nego prošli put. U

174
ovo doba godine boje brda se menjaju iz dana u dan. Spektar boja drveća bio je
prelep – neko drveće je bivalo sve crvenije, neko je bilo obojeno u žutu, a neko
večno zeleno. Njihova kombinacija boja bila je predivna. Menšiki, međutim,
izgleda uopšte nije bio zainteresovan za to.
„Pokušao sam da dođem do malo informacija o ovom zemljištu“, rekao mi
je Menšiki u hodu. „Ko je do sada bio njegov vlasnik, za šta je korišćeno i tome
slično.“
„Jeste li nešto saznali?“
Menšiki je odmahnuo glavom. „Ne, nisam uspeo skoro ništa da saznam.
Pomišljao sam da je to mesto imalo nekakvu versku namenu, ali koliko sam
uspeo da istražim, čini mi se da nije tako bilo. Ne znam kakve su okolnosti
dovele do toga da na njemu bude izgrađeno svetilište i kamena grobnica.
Izgleda da tu prvobitno nije bilo ničeg, samo pusto brdo. Potom je raskrčeno i
izgrađena je kuća. Tomohiko Amada je parcelu sa podignutom kućom kupio
1955. godine. Pre toga je bila u posedu nekog političara kome je služila kao
planinska kuća za odmor. Verovatno vam njegovo ime nije poznato, ali taj
čovek je bio čak i predratni ministar u vladi. Posle rata je vodio običan
penzionerski život.
Nisam uspeo da dođem do podatka ko je pre njega bio vlasnik parcele.“
„Malo mi čudno zvuči to da neki političar poseduje vilu u ovako
zabačenim predelima.“
„Ranije su mnogi političari imali vile u ovom kraju. I Fumimaro Konoe13 je
svakako imao vilu sagrađenu na izolovanom mestu u brdu. Tu je i put koji vodi
ka Hakoneu i Atamiju – mesto mora da je bilo idealno za tajne sastanke grupa
ljudi. Sastajanje važnih ljudi u srcu Tokija ne može da prođe nezapaženo.“
Sklonili smo onih nekoliko dasaka kojima je bio prekriven otvor jame.
„Sići ću dole nakratko“, rekao je Menšiki. „Možete li da me sačekate
ovde?“
Čekam vas, rekao sam.
Menšiki je silazio u jamu niz metalne merdevine koje su ostavili radnici.
Kad god bi spustio nogu na sledeću prečagu, merdevine bi blago zaškripale. Ja
sam ga pogledom pratio odozgo. Spustivši se na dno, Menšiki je skinuo
baterijsku lampu sa vrata, uključio je i natenane, detaljno proučavao kameni
zid koji ga je okruživao, gladeći ga rukom i kuckajući o njega pesnicom.
„Ovo je baš solidno, pedantno sazidan zid“, rekao je Menšiki upirući
pogled gore ka meni. „Mislim da ovo nije najobičniji zapečaćeni bunar. Da je u

13Fumimaro Konoe (1891-1945) – japanski aristokrata i političar koji je bio na mestu premijera
Japana od 1937. do 1939 – i od 1940. do 1941. godine. – Prim. prev.

175
pitanju bunar, kamenje bi bilo dovoljno jednostavnije složiti. Ne bi ga ovako
pažljivo projektovali.“
„Da li je to onda možda nešto što je sazidano s nekim drugim ciljem?“
Menšiki je samo bez reči zavrteo glavom. To je značilo da ne zna. „U
svakom slučaju, sagrađen je tako da se uz njega nije moguće lako uzverati.
Nigde nema procepa o koje bi čovek mogao da osloni stopalo. Nema ni tri
metra visine, ali deluje da bi bilo teško popeti se do vrha.“
„Da li to znači da je projektovan tako da se uz njega ne može popeti tek
tako?“
Menšiki je zavrteo glavom. Ne zna. Ne može ni da pretpostavi.
„Imam jednu molbu“, rekao je. „Kakvu molbu?“
„Oprostite što vas mučim, ali možete li da izvučete ove merdevine i dobro
poklopite otvor tako da svetlost ne prodire unutra.“
Na trenutak sam ostao bez reči.
„Biće sve u redu, ništa ne brinite“, rekao je Menšiki. „Samo bih voleo da
iskusim kako je to ostati zatvoren sam u mrklom mraku u toj jami. Još ne
planiram da se pretvorim u mumiju.“
„Koliko dugo nameravate da ostanete tu?“
„Kad budem hteo da me izvučete odavde, pozvoniću zvoncetom. Kad
budete čuli zvonjavu, podignite poklopac i spustite merdevine. Ali, ako prođe
sat vremena a da ne začujete zvonce, svejedno otvorite poklopac, molim vas.
Nemam nameru da ovde ostajem duže od sat vremena. Da ne biste stvarno
zaboravili da sam ja tu. Jer, ako to iz bilo kog razloga budete zaboravili, ja ću se
direktno pretvoriti u mumiju.“
„Samo da vam se to ne obije o glavu.“
Menšiki se smejao. „Upravo tako.“
„Neću ni slučajno zaboraviti, ali jeste li sigurni da ćete to moći, da će sve
biti u redu?“
„Samo sam radoznao. Hteo bih malo da ostanem da sedim na dnu mračne
jame. Baterijsku lampu ću dati vama, a vi meni zauzvrat dajte zvonce, molim
vas.“
Menšiki se popeo do pola merdevina i dodao mi baterijsku lampu. Ja sam
je uzeo i predao mu zvonce. On ga je uzeo i blago pro tresao. Oglasio se zvonak
zvuk.
Doviknuo sam Menšikiju koji se sad nalazio na dnu: „Ali, ako mene na
pola puta izujeda roj stršljena i izgubim svest ili umrem, vi odatle nećete moći
da izađete. Ne znamo mi šta sve na ovom svetu može da se dogodi.“
„Radoznalost uvek sa sobom nosi rizik. Ne možete zadovoljiti radoznalost
a da ne preuzmete baš nikakav rizik. Radoznalost se skupo plaća.“

176
 „Vratiću se ovamo za jedan sat.“
„Čuvajte se stršljena, molim vas“, rekao je Menšiki.
„I vi se čuvajte tamo u mraku, gospodine Menšiki.“
Ne odgovarajući na to, Menšiki se samo na trenutak odozdo zagledao u
mene. Kao da sa mog lica koje je odozgo gledalo u njega želi da protumači
nekakvo značenje. Samo, u njegovom pogledu bilo je nečeg mutnog. Kao da
pokušava da izoštri fokus na moje lice, ali u tome ne uspeva. Bio je to nekako
nejasan pogled, neuobičajen za Menšikija. A zatim je, kao da je malo bolje
razmislio, seo na tlo, leđima se naslonio na zakrivljeni kameni zid i kratko
podigao ruku uvis ka meni. To je značilo da je spreman. Ja sam podigao
merdevine, poslagao daske tik jednu uz drugu tako da potpuno zatvorim otvor
jame i na njih poredao nekoliko teških kamenova. Kroz uzane proreze između
dasaka verovatno je dopiralo malčice svetlosti, ali bi trebalo da je u jami i
pored toga bilo dovoljno mračno. Poželeo sam da odozgo Menšikiju tamo dole
nešto da kažem, ali sam se predomislio i odustao. Tražio je da bude u tišini i
samoći.

Vratio sam se kući, prokuvao vodu i skuvao crni čaj da popijem. Potom
sam seo na sofu i nastavio da čitam započetu knjigu. Samo, nikako nisam
mogao da se usredsredim na čitanje, sve vreme osluškujući neću li začuti
zvonce. Gledao sam na sat maltene svakih pet minuta. I zamišljao Menšikija
kako sedi sam na dnu mračne jame. Čudan čovek, mislio sam. Platio je iz svog
džepa da se pozove pejzažni arhitekta, da se mehanizacijom ukloni gomila
kamenova i otvori neidentifikovana jama u koju se sad zatvorio. Tačnije, u
kojoj je sad zatvoren po sopstvenoj želji.
No dobro, mislio sam. O kakvoj se god nužnosti ili nameri radilo (ako
uzmem da postoji bilo kakva nužnost ili namera), one su Menšikijeve i treba
njemu da prepustim da prosudi o svemu. Ja se samo krećem po nacrtu koji je
neko drugi izradio, bez ikakvog razmišljanja. Odustavši od knjige, ispružio
sam se na sofu i zatvorio oči. Naravno, nisam zadremao. Ne mogu tu sad da
zaspim.
Na kraju je prošao ceo sat a da se zvonce nije oglasilo. Ili sam ga usled
nekog sticaja okolnosti ja prečuo. Uglavnom, bilo je vreme da se otvara jama.
Ustao sam sa sofe, obuo cipele, izašao napolje i zašao u šumarak. Najednom
sam se uplašio da ne naiđe roj stršljena ili neka divlja svinja, ali nije bilo ni
jednog ni drugog. Samo je jedna ptičica nalik na slavuja hitro proletela ispred
mene. Nastavio sam putem kroz šumu i prošao iza svetilišta. Zatim sam
pomerio teške kamenove i podigao jednu dasku.

177
 „Gospodine Menšiki“, pozvao sam ga kroz otvor između dasaka. Ali nije
bilo odgovora. Unutrašnjost jame koja se dala videti kroz taj otvor bila je tako
mračna da nisam uspevao da razaberem Menšikijevu priliku.
„Gospodine Menšiki“, pozvao sam ponovo. Ali odgovora i dalje nije bilo.
Počeo sam da se brinem. Možda je Menšiki nestao. Isto kao što je nestala i
mumija koja je trebalo da bude unutra. Ako čovek razmišlja racionalno to nije
moguće, ali sam ja to u tim trenucima najozbiljnije razmatrao.
Požurio sam da skinem još jednu dasku. Pa onda još jednu. Svetlost sa
zemlje je konačno doprla do dna jame. Tek tada sam napokon uspeo da
ugledam Menšikijevu siluetu u sedećem položaju.
„Gospodine Menšiki, jeste li dobro?“ povikao sam s malim olakšanjem.
Kao da je na zvuk mog glasa konačno došao k sebi, Menšiki je podigao
pogled i kratko odmahnuo glavom. I odmah šakama prekrio lice, kao da je
potpuno zaslepljen.
„Dobro sam“, odgovorio je slabašnim glasom. „Možete li samo da me
pustite da sedim ovako još samo malo? Biće potrebno malo vremena da mi se
oči naviknu na svetlost.“
„Prošlo je tačno sat vremena. Ako želite još da ostanete tu, da vam ponovo
zaklopim otvor?“
Menšiki je odmahnuo glavom. „Ne, dovoljno je. Sad mi je dosta. Ne mogu
duže da ostanem ovde, verovatno bi bilo previše opasno.“
„Previše opasno?“
„Objasniću vam kasnije“, rekao je Menšiki. A zatim je rukama dobro
protrljao lice kao da želi nešto da sljušti sa kože.

Pet minuta kasnije, on je polako ustao i popeo se metalnim merdevinama

koje sam mu spustio. Ponovo izašavši iznad zemlje, rukama je stresao prašinu
s pantalona i škiljeći pogledao gore u nebo. Kroz granje drveća videlo se
jesenje plavetnilo. Dugo je očarano gledao u to nebo. A zatim smo zajedno
ponovo poslagali daske i prekrili jamu, onako kako je bila, da ne bi neko
slučajno upao unutra. Potom smo odozgo rasporedili teške kamenove. Urezao
sam njihov raspored u pamćenje da bih znao ako ih neko bude pomerio.
Merdevine smo samo ostavili u rupi, onako kako su stajale.
„Nisam čuo zvonce da zvoni“, rekao sam u hodu.
Menšiki je zavrteo glavom. „Da, nisam pozvonio.“
Pošto ništa više nije rekao, ni ja nisam ništa pitao.
Koračali smo nazad kroz šumu vraćajući se u kuću. Menšiki je hodao
ispred, a ja za njim. Ne progovarajući ni reč, samo je odložio baterijsku lampu
u prtljažnik jaguara. Potom smo obojica seli u dnevnu sobu da popijemo vruću

178
kalu. Menšiki i dalje nije progovarao. Činilo se da se ozbiljno zamislio o
nečemu. Nije izraz na njegovom licu bio toliko ozbiljan koliko je bilo očigledno
da mu je um odlutao nekud daleko, kao da se preselio u neku drugu sferu u
koju je pristup bio dozvoljen samo njemu. Ne želeći da mu smetam, puštao
sam ga da utone u carstvo svojih misli. Kao što je to doktor Votson činio za
Šerloka Holmsa.
Za to vreme, ja sam razmišljao o sopstvenim planovima. Večeras treba da
se odvezem do grada i odem u školu crtanja u blizini železničke stanice
Odavara. Tamo ću razgledati radove koje su nacrtali moji učenici i davati im
savete kao njihov nastavnik. To je onaj dan kada jedan za drugim imam čas za
decu, pa čas za odrasle. Bila je to u mom dnevnom životu maltene jedina
prilika da se vidim sa ljudima od krvi i mesa i sa njima vodim razgovore. Da
nije bilo tih časova, verovatno bih se sveo na to da na brdu vodim život
pustinjaka, a ako bih nastavio s tim usamljeničkim životom, to bi, kako bi
Masahiko rekao, narušilo uravnoteženost moje psihe (ili je možda već i počelo
da je narušava).
Zbog toga sam sa svoje strane morao da budem zahvalan za to što sam
imao priliku da budem u dodiru sa stvarnošću, ili, da se tako izrazim, u dodiru
sa ovozemaljskim. Ali, meni zapravo nije bilo do toga. Ti ljudi s kojima sam se
sretao u učionici za mene nisu bili ljudi od krvi i mesa, već su mi ličili na
obične senke koje samo prolaze pored mene. Sa svakim od njih radim sa
osmehom, prozivam ih jednog po jednog po imenu i dajem im svoju kritiku
njihovih radova. Ne, ne mogu to ni da nazovem kritikom. Ja uvek samo hvalim.
Na svakom radu pronađem nešto dobro – ako toga nema, onda nešto smislim
– i to pohvalim.
Izgleda da upravo zbog toga imam dobru reputaciju u učionici. Po rečima
direktora, omiljen sam među mnogim učenicima. Za mene je to bilo sasvim
neočekivano. Zato što nikad nisam ni pomislio da bih mogao da imam sklonost
da podučavam druge. Ali, mene je i za to bilo baš briga. Svejedno mi je da li me
ljudi vole ili me ne vole. Meni je dovoljno samo da se, ako je ikako moguće, moj
rad u učionici odvija nesmetano i glatko. Jedino tako mogu da ispunim svoju
dužnost prema Masahiku Amadi.
Ne, naravno da mi nisu svi ljudi senke. Jer, od svih njih jesam odabrao dve
žene sa kojima sam imao lične veze.
Otkad su sa mnom počele da održavaju seksualne odnose, i jedna i druga
su prestale da pohađaju kurs crtanja. Verovatno im je tada postalo teško da se
time bave. A nije da nisam osećao ličnu odgovornost zbog toga.
Moja druga devojka (ona udata žena starija od mene) dolazi ovamo sutra
popodne. Izvesno vreme provešćemo u krevetu, u zagrljaju i u seksu. Dakle,

179
ona nije senka koja samo prolazi pored mene. Ona je stvarno,
trodimenzionalno biče od krvi i mesa. Ili je možda trodimenzionalna senka od
krvi i mesa koja prolazi pored mene. Ne mogu da se odlučim koje je od ta dva.

Menšiki me je pozvao po imenu. To me je dozvalo k sebi. Izgleda da sam

nesvesno i sam bio utonuo u misli.
„Sto se tiče portreta“, rekao je Menšiki.
Pogledao sam u njega. Na lice mu se vratio onaj uobičajeni pribrani izraz.
Ono njegovo lepo, uvek smireno i promišljeno lice koje njegovom sagovorniku
uliva spokoj.
„Ako treba da zauzmem pozu i poziram vam za portret, mogao bih to
sada“, rekao je. „Što se mene tiče, spreman sam da nastavimo gde smo stali
kad god želite.“
Izvesno vreme sam zurio u njega. Pozu? Ah da, on govori o svom portretu.
Oborio sam pogled, otpio gutljaj već pomalo ohlađene kafe, i kad sam malo
sredio misli u glavi, vratio sam šoljicu na tacnu. Začuo se tup klepet. Podigao
sam pogled i rekao mu: „Oprostite, ali danas posle ovoga moram da držim
časove u školi crtanja.“
„Ah, tako je“, rekao je Menšiki i bacio pogled na svoj ručni sat. „Potpuno
sam zaboravio na to. Vi držite časove u školi crtanja u blizini železničke
stanice Odavara. Morate li sad da krenete?“
„U redu je, imam još vremena“, rekao sam. „Ali moram nešto da vam
kažem.“
„O čemu je reč?“
„Da budem iskren, portret je već gotov. Bar u izvesnom smislu.“
Menšiki se blago namrgodio. A onda je pogledao pravo u moje oči. Kao da
pokušava da utvrdi nešto u njima. „Govorite o mom portretu?“
„Tako je“, rekao sam.
„Pa to je divno“, rekao je Menšiki, a na licu mu se ukazao smešak. „Zaista
divno. Ali šta to znači u izvesnom smislu?“
„To mi nije jednostavno da vam objasnim. Nikad nisam bio vičan tome da
bilo šta objašnjavam rečima.“
Menšiki je rekao: „Slobodno mi ispričajte polako, onako kako vi želite. Ja
vas slušam.“
Skrstio sam prste na svom krilu. A onda sam počeo da razmišljam koje
reči da odaberem.
Dok sam ja birao reči, oko nas je zavladala tišina. Tišina u kakvoj se može
čuti kako pro tiče vreme. A tu u brdima vreme je proticalo veoma sporo.

180
 Rekao sam: „Od vas sam dobio narudžbinu i naslikao sliku za koju ste mi
pozirali. Ali iskreno rečeno, kako god da pogledam, ta slika nije nešto što
stvarno mogu da nazovem 'portretom'. Ne mogu da kažem ništa osim da je to
'rad naslikan po vašem modelu'. I zaista ne mogu ni da procenim koliku
vrednost uopšte ima taj rad, odnosno taj proizvod. Jedino što je sigurno jeste
da je to slika koju sam ja jednostavno morao da naslikam. Ne znam ništa osim
toga. Iskreno, i sam sam potpuno zbunjen. A dok se meni mnogo toga ne
razjasni, možda je najbolje da vam taj rad ne dajem, već da ostane ovde. Takav
osećaj imam. Zbog toga smatram da treba da vam vratim honorar koji ste mi
isplatili. I želim da vam se najiskrenije izvinim za to što sam protraćio vaše
dragoceno vreme.“
„Govorite mi da to nije portret?“ pitao je Menšiki kao da pažljivo bira reči.
„U kom smislu?“
Ja sam rekao: „Godinama sam živeo od slikanja portreta. U osnovi, portret
je slika na kojoj je prikazan lik čoveka onako kako je taj čovek želeo da bude
prikazan. Taj čovek je klijent, a ako mu se završena slika ne dopadne, on može
da mi kaže: 'Ne mogu da vam platim za ovakvu sliku'. Zato se trudim da na
portretu ne prikazem negativne strane tog čoveka. Uvek odaberem ono što je
dobro i to istaknem, nastojeći da ga prikazem u najboljem svetlu. U tom smislu
portreti se u najvećem broju slučajeva, osim ako nisu u pitanju Rembrantovi,
teško mogu nazvati umetničkim delima. Ali u ovom slučaju, kada je u pitanju
vaš portret, ja ga uopšte nisam slikao misleći na vas, nego samo na sebe.
Drugim rečima, prednost nisam dao vašem egu, egu modela portreta, već
direktno sopstvenom egu, egu njegovog autora.“
„Meni to nije nikakav problem“, rekao je Menšiki sa osmehom na licu.
„Naprotiv, veoma me raduje. Još na početku sam vam jasno rekao da me
slobodno naslikate onako kako želite, da nemam nikakve zahteve, zar ne?“
„To je tačno, tako ste mi rekli. Dobro se toga sećam. Ono što mene brine
više od toga kako ta slika izgleda jeste pitanje šta je to što sam ja na njoj
naslikao. Dajući prednost samom sebi, možda sam na njoj naslikao nešto što
nije trebalo da naslikam. Veoma sam zabrinut zbog toga.“
Izvesno vreme Menšiki je posmatrao moje lice. A zatim je progovorio:
„Hoćete da mi kažete da ste možda naslikali nešto što postoji u meni, a što nije
trebalo da naslikate? I da ste sada zabrinuti zbog toga?“
„Upravo tako“, rekao sam. „Da sam misleći samo na sebe možda otkačio
nešto što je moralo tu čvrsto da stoji.“ I tako sam iz vas izvukao nešto
neprimereno, zaustio sam da kažem, ali sam se predomislio i odustao. Te reči
sam sačuvao za sebe.

181
 Menšiki je dugo razmišljao o tome što sam izgovorio. „Zanimljivo“, rekao
je, kao da ga to zabavlja. „Vrlo interesantno mišljenje.“ Ćutao sam.
Menšiki je rekao: „Ovo jeste moje lično mišljenje, ali verujem da kod mene
ništa ne može tek tako da se otkači. Drugim rečima, imam jaku moć da se
kontrolišem.“
„Znam“, rekao sam.
Menšiki je blago pritisnuo slepoočnicu i nasmešio se. „Dakle, slika je
završena? Taj moj 'portret' je gotov?“
Klimnuo sam glavom. „Osećam da jeste.“
„Divno“, rekao je Menšiki. „U svakom slučaju, možete li da mi ga
pokažete? Kada ga budem video, možemo zajedno da razmislimo šta nam je
činiti. Da li bi vam to odgovaralo?“
„Naravno“, rekao sam.
Uveo sam Menšikija u atelje. Stao je na dva metra udaljenosti od štafelaja
i prekrštenih ruku netremice gledao u sliku. Tamo je stajao portret za koji mi
je on pozirao. Tačnije, nešto što jedino mogu nazvati „oblikom“ koji su stvorili
slojevi boja kada su naleteli na platno. Njegova gusta seda kosa izgleda kao
silovit nalet čisto belog snega. Na prvi pogled, lice mu se ne razaznaje. Ono što
treba da bude njegovo lice potpuno je skriveno iza nanosa boja. Ali na toj slici
van svake sumnje postoji čovek po imenu Menšiki – ili bar ja tako mislim.
Menšiki je veoma dugo u istoj pozi, savršeno nepomično posmatrao tu
sliku. Doslovce ne pomerajući ni mišić na svom telu. Nisam mogao da utvrdim
ni da li diše. Stajao sam malo dalje pokraj prozora i sa strane ga posmatrao.
Koliko li je vremena prošlo? Meni je delovalo kao čitava večnost. Dok je
netremice gledao u sliku, sa njegovog lica nestao je svaki izraz. A njegove
sumorne oči bez dubine izgledale su beličasto mutno. Baš kao nekakve mirne
barice u kojima se vidi odraz oblačnog neba. Bile su to oči koje su odbijale da
im se bilo ko drugi približi. Nisam mogao ni da pretpostavim o čemu razmišlja
u dubini svog uma.
A onda je Menšiki najednom, kao pljeskom ruku prenut iz hipnoze,
sasvim istegao kičmu i blago se stresao. Odmah potom na lice mu se vratio
onaj uobičajeni izraz, a u očima zablistala ona poznata iskra. Tada je polako
krenuo ka meni, pružio desnu ruku i spustio je na moje rame.
„Divno“, rekao je. „Zaista fantastično. Ne znam šta da kažem – ovo je
upravo onakva slika kakvu sam želeo.“
Pogledao sam pravo u njega. Iz očiju mu se videlo da to govori zato što to
zaista i oseća. Bio je dirnut i od srca se divio mojoj slici.
„Ova slika tačno odražava mene“, rekao je Menšiki. „To je portret u
istinskom smislu reči. Niste pogrešili. Uradili ste tačno ono što treba.“

182
 Ruka mu je još stajala na mom ramenu. Samo je stajala tu, ali se kroz
njegov dlan na moje rame prenosila nekakva posebna snaga.
„Ali, kako ste uspeli da otkrijete ovu sliku?“ pitao me je Menšiki.
„Da je otkrijem?“
„Razume se, vi ste je naslikali. Nepotrebno je reći, vaša moć ju je stvorila.
Ali u isto vreme, vi ste nju u izvesnom smislu otkrili. Odnosno, sliku koja je bila
zakopana negde u vama vi ste otkrili i izvukli je napolje. Ili bolje rečeno,
iskopali. Zar ne mislite tako?“
Sad kad mi to tako kaže, možda i jeste u pravu, mislio sam. Naravno, ja
jesam sopstvenim rukama, svojom voljom naslikao tu sliku. Ja sam taj koji je
izabrao boje, ja sam ih četkicom, špahtlom i prstima naneo na platno. Ali ako
gledam na to iz druge perspektive, možda sam stvarno preko katalizatora,
Menšikija kao svog modela, samo pronašao i iskopao to nešto što je oduvek
bilo zakopano u meni. Tačno onako kako je teškom mehanizacijom uklonjena
kamena humka koja je stajala iza svetilišta, onako kako je podignut teški
poklopac i otvoren prolaz u onu čudnovatu kamenu grobnicu. I upravo zbog
toga što su se u mojoj okolini te dve slične aktivnosti odvijale naporedo, bilo je
neminovno da uvidim njihovu povezanost. Činilo mi se da je sve što se ovde
odvijalo započelo sa pojavom čoveka po imenu Menšiki i zvonjavom koja se
oglasila u gluvo doba noći.
Menšiki je rekao: „To je nešto, da se tako izrazim, poput zemljotresa čiji je
epicentar na dnu dubokog mora. U nevidljivom svetu, u svetu do koga sunčeva
svetlost ne dopire, odnosno u sferi onog unutrašnjeg, nesvesnog, odvija se
neko veliko pomeranje. Ono se prenosi na površinu zemlje, izaziva lančanu
reakciju, i kao rezultat toga, zauzima nama vidljiv oblik. Ja nisam umetnik, ali
mogu uopšteno da razumem princip tog procesa. Jer se i izvanredne poslovne
ideje uglavnom rađaju prolazeći kroz slične faze. Superiorne ideje su u
najvećem broju slučajeva zapravo misli koje su se bez ikakvog razloga pojavile
iz tame.“
Menšiki je ponovo stao ispred slike i primakavši joj se, počeo izbliza da je
posmatra. Pažljivo je proučavao svaki njen detalj, kao neko ko pokušava da
pročita sitnu mapu. A onda se odmakao oko tri metra unazad i skupivši oči
sagledao je celu. Lice mu je bilo kao u transu. Ličio mi je na vestu pticu
grabljivicu koja pokušava da se dočepa plena. Samo, šta bi bio taj plen? Da li je
to moja slika, da li sam to ja, ili pak nešto treće – to nisam znao. Ali ta njegova
čudna grimasa koja je ličila na trans, već trenutak potom počela je, poput
izmaglice koja u osvit plovi iznad površine reke, da bledi i nestaje. A tu
prazninu popunio je onaj njegov uobičajeni prijatan, promišljeni izraz.

183
 Rekao je: „Obično veoma vodim računa da ne izgovaram pohvale o sebi,
ali ipak, kada znam da moje oči ne greše, da budem iskren, osećam se
ponosno. Lično nemam talenta za umetnost i čovek sam koji nema dodirne
tačke sa stvaralaštvom, ali ipak imam oko da prepoznam izvanredno delo. Bar
ja tako smatram.“
I pored toga, još nisam bio u stanju da Menšikijeve reči uzmem zdravo za
gotovo i da mi bude drago. Možda zato što mi se u pamet urezao onaj njegov
oštar pogled ptice grabljivice dok posmatra sliku. „Dakle, slika vam se svidela,
gospodine Menšiki?“ pitao sam ja da proverim tu činjenicu.
„To se podrazumeva. Ovo je zaista jedno vredno delo. Izuzetno mi je
drago što ste po mom modelu, odnosno motivu, naslikali jedno ovako
izvanredno snažno delo, izvan svih mojih očekivanja. I, razume se, nadam se
da ćete mi kao klijentu dozvoliti da preuzmem sliku. To će svakako biti u redu,
zar ne?“
„Da, samo bih sa svoje strane…“
Menšiki je hitro podigao ruku i prekinuo me. , Voleo bih, ako vam
odgovara, da vas pozovem uskoro u svoj skromni dom da proslavimo
završetak izrade ove divne slike. Što bi se reklo – da vas pozovem na čašicu.
Naravno, ako to vama neće biti problem.“
„Naravno da neće biti nikakav problem, ali zaista ne morate to da činite,
već ste dovoljno…“
„Ne, to je moja želja Želim da zajedno proslavimo završetak ove slike.
Mogu li da vas pozovem da dođete jednom kod mene na večeru? Ne mogu da
organizujem bog zna šta, ali voleo bih da vam priredim jednu skromnu gozbu.
Neće biti nikog osim vas i mene. Naravno, izuzev kuvara i barmena.“
„Kuvara i barmena?“
„Blizu luke Hajakava postoji jedan francuski restoran u koji odavno
odlazim. Pozvaću kuvara i barmena iz tog restorana da kod mene dođu onog
dana kad restoran ne radi. Taj kuvar je odličan u svom poslu. Sprema mi
veoma zanimljiva jela, uvek od sveže ribe. Pravo da vam kažem, hteo sam bez
obzira na sliku da vas pozovem da jednom dođete kod mene i već sam
obavljao pripreme za to, ali evo, ispostavilo se da je tajming bio odličan.“
Bilo je potrebno da uložim napor da mi se na licu ne prepozna
iznenađenje. Nisam mogao ni da pretpostavim koliko treba izdvojiti za jednu
takvu proslavu, ali je to za Menšikija verovatno bilo u normalnim okvirima. Ili,
ako ništa drugo, nije bilo ništa nerazumno.
Menšiki je rekao: „Da li bi vam odgovaralo recimo za četiri dana? To bi bio
utorak uveče. Ako vam taj termin odgovara, obaviću sve pripreme.“
„U utorak uveče nemam nikakve planove“, rekao sam.

184
 „Onda smo se dogovorili za utorak“, rekao je. „Dakle, mogu li sad da
ponesem sliku sa sobom? Voleo bih da je lepo uramim i okačim na zid pre
nego što dođete da me posetite.“
„Gospodine Menšiki, da li vi zaista možete da vidite sebe na ovoj slici?“
pitao sam ga ponovo.
„Naravno da mogu“, rekao je Menšiki gledajući me u čudu. „Naravno da
mogu da vidim sebe na toj slici. I to vrlo jasno. Čega uopšte drugog i ima na
njoj?“
„Shvatam“, rekao sam. Nisam imao šta da kažem osim toga. „To je slika
koju sam naslikao po vašoj narudžbini. Ako vam se dopala, ona je već vaše
vlasništvo. Možete da činite što god vam je volja. Jedino što se boje još nisu
osušile. Stoga pripazite kad je budete prenosili. Zbog toga bi bilo dobro i da još
malo pričekate sa uramljivanjem. Najbolje bi bilo da to uradite za dve nedelje,
kada se bude potpuno osušila.“
„Razumem. Biću vrlo pažljiv s njom. I uramljivanje ću odložiti za kasnije.“
Dok smo se rastajali na ulaznim vratima, on mi je pružio ruku i posle
dužeg vremena ponovo smo se rukovali. Na licu mu se ukazao zadovoljan
osmeh.
„Dakle, vidimo se u utorak. Poslaću automobil po vas oko šest sati uveče.“
„Ali nećete zvati mumiju na večeru?“ pitao sam ja Menšikija. Ni sam ne
znam zašto sam izgovorio to pitanje. Samo mi se mumija naprasno ukazala u
glavi. I onda nisam mogao a da je ne spomenem.
Menšiki je ispitivački pogledao u mene. „Mumiju? O čemu govorite?“
„O onoj mumiji koju je trebalo da zateknemo u kamenoj grobnici. O onoj
mumiji koja bi trebalo da je svake noći zvonila zvoncetom, ali je nekud nestala
i ostalo je samo zvonce. Možda bi trebalo da je nazivam samomumificiranim
telom? Zapitao sam se da nije i ona želela da je pozovete da dođe kod vas, kao
ona statua Komtura iz Don Đovanija.“
Menšiki je malo razmišljao, pa se vedro nasmešio, kao da je napokon
razumeo. „Da, shvatam. Hteli ste da pitate šta mislim o tome da pozovem i
mumiju na večeru, baš kao što je Don Đovani pozvao statuu Komtura, zar ne?“
„Tako je. Možda je i to na neki način povezano.“
„Može, meni to nimalo ne smeta. U pitanju je proslava. Ako i mumija želi
da joj prisustvuje, vrlo rado ću je pozvati. Biće to jedno zanimljivo veče. Samo,
šta da poslužim za desert?“ kikotao se Menšiki. „Jedini problem je u tome što
je nevidljiva. A ako je nevidljiva, onda nemam načina da joj uputim poziv.“
„Naravno“, rekao sam. „Ali nije stvarno samo ono što je vidljivo. Zar nije
tako?“

185
 Brižljivo noseći sliku u naručju, Menšiki je najpre iz prtljažnika izvadio
staro ćebe i njime prekrio suvozačko sedište. Potom je na njega pažljivo
položio sliku kako se ne bi razmazala. A zatim ju je uz pomoć dve kartonske
kutije i tankog konopca pažljivo pričvrstio tako da se ne pomera. Taj čovek sve
ume da reši. Uglavnom, u prtljažniku svog automobila uvek je imao spremnu
najrazličitiju opremu.
„U pravu ste, verovatno je tačno tako kako vi kažete“, promrmljao je
Menšiki na rastanku. Spustio je obe ruke na kožni volan i prodorno odozdo
pogledao u mene.
„Kako ja kažem?“
„Hoću da kažem da je u našim životima ponekad teško uvideti granicu
između stvarnog i nestvarnog. Izgleda nam kao da se ta granica stalno pomera.
Kao kad bi se neka državna granica sama premeštala po trenutnom
raspoloženju. Na to sam mislio kada sam vam malopre rekao da bi verovatno
bilo opasno da ostajem duže u onoj jami.“
Nisam znao šta da mu odvratim na to. A ni sam Menšiki nije dalje širio
priču. Mahnuo mi je kroz otvoreni prozor i uz ugodno brundanje
osmocilindričnog motora, zajedno sa još neosušenim portretom nestao iz mog
vidokruga.

186
 19

Vidiš li nešto iza mene?

U subotu u jedan sat po podne, moja devojka se dovezla kod mene u

crvenom mini morisu. Izašao sam iz kuće da je dočekam. Sa zelenim
naočarima za sunce na licu, bila je u jednostavnoj bež haljini, ogrnuta laganim
sivim džemperom.
„Hoćeš u kolima? Ili u krevetu?“ pitala me je. „Baš si šašava“, rekao sam
kroz smeh. „Uopšte nam nije bilo loše ni u kolima. Svašta se smisli u tesnom
prostoru.“
„Opet ćemo, neki drugi put.“
Seli smo u dnevnu sobu i pili crni čaj. Ispričao sam joj da sam uspešno
završio Menšikijev portret (ili već nešto tome slično) sa kojim sam se odskoro
rvao. I to da je ta slika proistekla u nešto što je mnogo drugačije prirode od
formalnih portreta koje sam profesionalno izrađivao do sada. Slušajući me
kako pričam o toj slici, vrlo se zainteresovala za nju.
„Hoću li moći da je vidim?“
Odmahnuo sam glavom. „Zakasnila si jedan dan. Hteo sam da čujem i
tvoje mišljenje, ali ju je gospodin Menšiki već odneo kući. Nije se još ni osušila,
ali izgleda da je hteo da što pre bude u njegovim rukama. Kao da se brine da će
mu je neko drugi uzeti.“
„Znači da mu se svidela, zar ne?“
„Rekao je da jeste, a i nisam video razlog da sumnjam u to.“
„Uspešno si dovršio sliku, a i tvom klijentu se dopala. Dakle, sve je prošlo
kako treba, zar ne?“
„Verovatno“, rekao sam. „I sam osećam dejstvo toga što sam je završio.
Nikad do sada nisam naslikao takvu vrstu slike i mislim da se u njoj sadrže
neke nove mogućnosti.“
„Možda je to neki novi stil portreta.“
„Pa, ne znam. Do tog metoda sam ovog puta uspeo da dođem tako što sam
slikao po modelu. Odnosno, to je pukim slučajem bilo moguće samo zato što
sam okvir portreta iskoristio kao privremeni ulaz. Da li će mi taj metod ikad

187
više biti dostupan, to ne znam ni sam. Možda je ovo bila neka posebna prilika.
Moguće je da je gospodin Menšiki kao model odavao neku specifičnu vrstu
energije. Ali što je najvažnije, u meni se rodila želja da ozbiljno slikam.“
„U svakom slučaju, čestitam ti što si završio sliku.“
„Hvala“, rekao sam. „Usput ću zaraditi i debeli honorar.“
„Darežljivi gospodin Menšiki“, rekla je ona.
„Osim toga, pozvao me je u svoju kuću da proslavimo završetak slike. Da
zajedno večeramo, u utorak uveče.“
Ispričao sam joj o toj večeri. O večeri samo za nas dvojicu,
profesionalnom kuvaru i barmenu. Naravno, izostavio sam podatak da je
pozvana i mumija.
„Znači, napokon ćeš kročiti u onu belu palatu“, rekla je ona zadivljeno. „U
zagonetnu rezidenciju zagonetnog čoveka. Fascinantno. Javi mi kako izgleda.“
„Koliko budem uspeo da vidim.“
„Ne zaboravi ni hranu koju bude poslužio.“
„Potrudiću se da popamtim“, rekao sam. „Nego, prošli put si rekla da si
došla do nekih novih informacija o gospodinu Menšikiju.“
„Tako je, preko takozvanog komunikacionog sistema džungle.“
„Koje si informacije dobila?“
Njen izraz lica je govorio da se malo koleba. A zatim je podigla šolju i
otpila gutljaj čaja.
„O tome ćemo posle“, rekla je. „Pre toga mi se malo radi nešto drugo.“
„Šta ti se radi?“
„Sramota me je da izgovorim.“
Tad smo iz dnevne sobe prešli u krevet. Kao i obično.

U periodu od šest godina koliko je trajao moj prvobitni bračni život sa

Juzu (koji bi trebalo da nazivam ranim periodom našeg bračnog života) nisam
imao seksualne odnose ni sa jednom drugom ženom. Nije da nisam imao
prilike za to, već sam u to vreme bio mnogo više zainteresovan za to da vodim
miran život sa svojom ženom nego da negde drugde istražujem neke druge
mogućnosti. A opet i sa stanovišta fizičkih odnosa, seks sa Juzu je
svakodnevno zadovoljavao moj libido.
U jednom trenutku, međutim, moja žena mi bez ikakve najave (ili bar ja
tako mislim) priznaje: „Mnogo mi je žao, ali više nisam u stanju da živim s
tobom.“ To je čvrsta odluka, bez imalo prostora za diskusiju ili kompromis. Ja
sam zbunjen, ne znam kako da reagujem. Ostajem bez reči. Jedino što shvatam
jeste da tu ne mogu više da ostanem.

188
 I tako sam skupio one najnužnije stvari, spakovao ih u svoj stari pežo 205
i pošao na put da lutam. Mesec i po dana početkom proleća sve vreme sam se
premeštao iz mesta u mesto po još hladnom Tohokuu i Hokaidu. Sve dok mi se
na kraju auto nije pokvario i stao. Sve to vreme dok sam bio na putu, u noćima
bih mislio na Juzu i prisećao se svakog delića njenog tela. Sećao sam se kako je
reagovala, kakav bi uzdah ispustila na svaki moj dodir. Nisam želeo toga da se
sećam, ali jednostavno nisam mogao tome da se oduprem. I tako sam se s
vremena na vreme prisećao svega toga i samozadovoljavao se. Ni to nisam
stvarno želeo.
Ali, za vreme tog dugog putovanja, samo sam jednom imao seksualne
odnose sa ženom od krvi i mesa. Sa tom nepoznatom mladom ženom jedne
noći otišao sam u krevet sasvim slučajnim spletom okolnosti, a da to nije bilo
nešto što sam ja sa svoje strane inicirao.
To se desilo u jednom obalskom gradiću u prefekturi Mijagi. Pamtim da je
bio negde blizu granice sa prefekturom Ivate, jer sam u to vreme svakog dana
putovao bez prestanka i prošao kroz nekoliko gradića koji su ličili jedan na
drugi. Nisam imao kad ni da popamtim imena tih mesta. Sećam se samo da je
imao veliku luku. Jedino što svi gradići u tom području obično imaju velike
luke. I svugde se u vazduhu oseća mešavina mirisa ribe i dizel goriva.
Pored državnog puta na obodu gradića postojao je neki porodični
restoran u koji sam seo da večeram, negde oko osam sati uveče. Kari sa
škampima i mešanu salatu. U lokalu si goste mogao izbrojati na prste. Dok sam
sedeo za stolom kraj prozora i uz večeru čitao neku džepnu knjigu, jedna
mlada žena je iz čista mira sela preko puta mene. Bez imalo oklevanja, bez
pitanja i bez reči objašnjenja samo je ćutke hitro sela na to sedište presvučeno
poliesterom. Kao da je to nešto najnormalnije na svetu.
Iznenađeno sam podigao pogled. Naravno, nisam je prepoznao. Prvi put
sam je video u životu. Pošto se sve odigralo tako iznenada nije mi bilo jasno o
čemu se radi. Bilo je sasvim dovoljno drugih slobodnih stolova. Nije bilo
nikakvog razloga da sedne baš kod mene. Ili je možda to nešto što je sasvim
uobičajeno u ovom gradiću? Spustio sam viljušku, obrisao usta papirnom
salvetom i stao odsutno da gledam u nju.
„Ličiš mi na nekog koga poznajem“, kratko je rekla. „Na nekog s kim sam
se dogovorila ovde da se nađem“. Imala je pomalo hrapav glas. Ili joj je možda
bio privremeno napukao od treme. U govoru joj se osećao blagi naglasak
regiona Tohoku.
Zadenuo sam obeleživač stranica u knjigu koju sam dotle čitao i sklopio
je. Žena je bila otprilike u srednjim dvadesetim godinama. Preko bele bluze sa
okruglim izrezom nosila je teget džemper na zakopčavanje. Ni bluza ni

189
džemper joj nisu izgledali naročito kvalitetno, a ni elegantno. Potpuno obična
odeća, kakvu ljudi obuku kad krenu u samoposlugu u kraju. Kosa joj je bila
kratka, crna, i šiške su joj padale na čelo. Nije imala ni mnogo šminke na licu.
Na krilo je spustila svoju crnu platnenu torbu s remenom.
Lice joj je bilo bez ijedne karakteristične crte. Samo po sebi ono nije
izgledalo loše, samo je odavalo bled utisak. Lice koje ti ne ostavi gotovo
nikakav utisak kad se s njim mimoiđeš na ulici. Prođeš pored njega i odmah ga
zaboraviš. Njene dugačke i tanke usne bile su spojene u jednu ravnu liniju,
disala je kroz nos. Bila je pomalo zadihana. Nozdrve su joj se širile i skupljale.
Imala je mali nos, u neravnoteži sa veličinom usta. Kao da je vajaru
nedostajalo gline za bistu pa joj je zakinuo na nosu.
„Razumeš? Ličiš mi na nekog koga znam“, ponovila je ona. „Nemoj toliko
da se iznenađuješ.“
„Nema problema“, odgovorio sam, a da mi i dalje ništa nije bilo jasno.
„Samo ti nastavi da jedeš“, rekla je. „Je l’ možeš da se pretvaraš da sa
mnom vodiš srdačan razgovor?“
„Kakav razgovor?“
„Iz Tokija si?“
Klimnuo sam glavom. Uzeo sam viljušku i pojeo jedan čeri paradajz, pa
sam otpio gutljaj vode iz čaše.
„Znam ti po govoru“, rekla je. „Otkud ti ovde?“
„Slučajno sam u prolazu“, rekao sam.
Kelnerica u svetložutoj uniformi došla je s debelim jelovnikom u naručju.
Imala je neverovatno velike grudi, toliko da mi se činilo da će dugme s njene
uniforme svakog časa da izleti. Žena preko puta mene nije uzela jelovnik. Nije
ni podigla pogled ka kelnerici. Samo je, gledajući pravo u mene, rekla: „Kafu i
čizkejk.“ Kao da to od mene naručuje. Kelnerica je ćutke klimnula glavom i
samo otišla s tim jelovnikom koji je donela u rukama.
„Jesi li upala u neku nevolju?“ pitao sam je.
Nije odgovorila na to. Samo je zurila u mene kao da mi procenjuje lice.
„Vidiš li nešto iza mene? Ima li nekog?“ pitala je.
Bacio sam pogled iza njenih leđa. Tamo su samo neki obični ljudi
normalno jeli. Nije ušla nijedna nova mušterija.
„Nema ničega. Ne vidim nikog“, rekao sam.
„Osmotri još malo“, rekla je. „Reci mi ako nešto budeš video. Nastavi
nehajno da pričaš.“
Sa naših mesta za stolom video se parking restorana. Video sam svoj stari
prašnjavi pežo parkiran na njemu. Osim njega, tu su bila parkirana još dva
automobila. Jedan srebrni gradski auto i jedan visoki crni kombi. Kombi je

190
delovao kao da je nov. I jedan i drugi su stajali tu još odranije. Nije stigao
nijedan novi automobil. Ona je verovatno peške došla u restoran. Ili ju je neko
autom dovezao dovde.
„Slučajno si ovde u prolazu?“ rekla je.
„Baš tako.“
„Putuješ?“
„Pa, tako nešto“, rekao sam. „Šta si to čitao?“
Pokazao sam joj knjigu koju sam čitao. Porodica Abe, Morija Ogaija.
„Porodica Abe“, rekla je ona i vratila mi knjigu. „Zašto čitaš tako staru
knjigu?“
„Neko ju je ostavio u predvorju hostela u Aomoriju u kome sam nedavno
odseo. Delovala mi je zanimljivo kad sam je prelistao, pa sam je samo poneo.
Umesto nje sam ostavio nekoliko knjiga koje sam već pročitao.“
„Nikad nisam čitala Porodicu Abe. Je l’ zanimljiva?“
Knjigu sam već pročitao, pa sam je sad iščitavao ponovo. Čitao sam je i
zato što mi je priča bila vrlo zanimljiva, ali i zato što nikako nisam mogao da
shvatim s kojim ciljem, s koje tačke gledišta ju je Mori Ogai napisao i zbog čega
je imao potrebu da je napiše. Ali ako to budem počeo da objašnjavam, priča će
se otegnuti. Nismo u čitalačkom klubu. Osim toga, ona je zapodela zgodnu
temu oko nečeg na šta joj je pao pogled samo da bi sa mnom mogla da vodi
spontani razgovor (ili da se bar potrudi da on tako izgleda našoj okolini).
„Mislim da vredi da se pročita“, rekao sam.
„Zanimanje?“ pitala je.
„Misliš na zanimanje Morija Ogaija?“
Namrštila se. „Svašta. Baš me briga za njega. Mislim na tvoje zanimanje,
čime se ti baviš?“
„Ja slikam“, rekao sam.
„Slikar“, rekla je ona.
„Mislim da se može tako reći.“
„Kakve slike slikaš?“
„Portrete“, rekao sam.
„Portrete – one kao što direktori kače na zidove svojih kancelarija? One
što na njima važne ličnosti izgledaju važno?“
„Baš tako.“
„Time se profesionalno baviš?“ Klimnuo sam glavom.
O slikama više ništa nije rekla. Verovatno je izgubila interesovanje. Većina
ljudi na ovom svetu, osim onih naslikanih na tim slikama, nema ni trunku
interesovanja za portrete.

191
 U tom trenutku su se otvorila automatska vrata i u restoran je ušao jedan
visoki sredovečni muškarac. U crnoj kožnoj jakni, sa crnom kapom na glavi s
logom firme koja proizvodi opremu za golf. Stao je na ulazna vrata, osvrnuo se
po prostoriji, odabrao mesto dva stola dalje od nas i tamo seo okrenut ka
nama. Skinuo je kapu sa glave, dlanom nekoliko puta zagladio kosu i počeo
pomno da proučava jelovnik koji mu je donela kelnerica velikih grudi. Kosa
mu je bila proseda, kratko ošišana. Bio je mršav i pocrneo. Čelo mu je bilo
ustalasano od dubokih bora.
„Jedan čovek je ušao“, rekao sam joj.
„Kako izgleda?“
Ukratko sam joj izredao ono što je bilo karakteristično u njegovoj
spoljašnjosti.
„Možeš li da ga nacrtaš?“ pitala je. „Kao neku karikaturu?“
„Da. Slikar si, valjda.“
Iz džepa sam izvadio beležnicu i oštrom olovkom hitro skicirao lice tog
muškarca. Još sam ga i osenčio. Nisam morao ni s vremena na vreme letimično
da pogledam u njegovom pravcu dok sam to radio. Imam talenat da jednim
pogledom hitro uhvatim sve specifične karakteristike nečijeg lica i urezem ih u
svest. Dodao sam joj tu karikaturu preko stola. Uzela je crtež u ruke, suzila oči
i dugo zurila u njega pogledom bankarskog službenika koji procenjuje rukopis
na sumnjivom čeku. A onda je spustila moju beležnicu na sto.
„Baš dobro crtaš“, rekla je gledajući pravo u mene. Izgledala je čak i
zadivljeno.
„To mi je posao“, rekao sam. „Poznaješ li tog čoveka?“
Ništa ne govoreći, samo je odmahnula glavom. Spojenih usana,
nepromenjenog izraza lica. Potom je onaj moj crtež presavila načetvoro i
stavila ga u svoju torbu. Nisam mogao da shvatim zbog čega ga je uzela. Mogla
je slobodno da ga zgužva i baci.
„Ne poznajem ga“, rekla je.
„Ali, je l’ tebe taj čovek prati, o tome se radi?“
Nije mi odgovorila na to.
Ona ista kelnerica je donela čizkejk i kafu. Mlada žena je samo ćutala sve
dok se kelnerica nije izgubila. Potom je viljuškom otkinula jedan komad kolača
i prevrnula ga nekoliko puta levo-desno po tanjiru. Kao hokejaš kad se na ledu
zagreva pred utakmicu. A onda je napokon stavila taj zalogaj u usta i
bezizražajno ga polako žvakala. Kad ga je progutala, sipala je sasvim malo
mleka u kafu i otpila je. A zatim je gurnula tanjir u stranu. Kao da joj više nije
potrebno da on postoji.

192
 Na parkingu je bio pridodat jedan beli džip. Visoki, zdepasti auto, sa
kabastim gumama. Izgleda da se njime dovezao onaj muškarac koji je malopre
ušao u restoran. Džip je na parking mesto bio uparkiran spreda. Na zaštitnoj
navlaci na rezervnom točku pričvršćenom za vrata prtljažnika pisalo je Subaru
Forester. Ja sam dovršio svoj kari sa škampima. Kada je kelnerica došla da
skloni moj tanjir, poručio sam kalu.
„Već dugo putuješ?“ pitala je mlada žena. „Prilično dugo“, rekao sam.
„Voliš da putuješ?“
Ne putujem zato što to volim, bio bi tačan odgovor na to pitanje što se
mene tiče. Ali ako bih to izgovorio, priča bi se otegla i zakomplikovala.
„Onako“, odgovorio sam.
Gledala je u čudu pravo u mene, kao da posmatra neku retku životinju. „Ti
odgovaraš samo u kratkim rečenicama, je l’ da?“
Zavisi od sagovornika, bio bi tačan odgovor na to pitanje što se mene tiče.
Ali ako bih to izgovorio, priča bi se dodatno otegla i još više zakomplikovala.
Stigla mi je kafa i ja sam otpio gutljaj. Imala je ukus koji je podsećao na
kafu, ali nije bio previše dobar. No, ako ništa drugo, to jeste bila kafa, a i bila je
topla. Posle toga više nijedna mušterija nije ušla u restoran. Prosedi muškarac
u kožnoj jakni je prodornim glasom poručivao hamburger i pirinač.
Sa zvučnika je tekla pesma Fool on the Hill u izvedbi Hollyridge Strings.
Nisam mogao da se setim da li je tu pesmu zapravo iskomponovao Džon
Lenon ili Pol Makartni. Verovatno Lenon. Eto, o takvim sam nebitnim stvarima
ja razmišljao. U stvari nisam znao o čemu drugom da razmišljam.
„Jesi li došao kolima?“
„Da.“
„Kojim?“
„Crvenim pežoom.“
„Koja ti je tablica?“
„Iz Šinagave“, rekao sam.
Namrštila se kad je to čula. Kao da ima neku groznu uspomenu koja je
vezuje za crveni pežo sa registracijom iz Šinagave. Ispravila je rukave svog
džempera i proverila da li joj je sva dugmad na bluzi zakopčana do vrha. A
onda je papirnom salvetom blago obrisala usta.
„Hajdemo“, rekla je naprasno. I zatim je otpila pola vode iz čaše i ustala sa
svog sedišta. Na stolu je ostala da stoji njena kafa od koje je popijen samo
jedan gutljaj i čizkejk od koga je pojeden samo jedan zalogaj, kao da su
napušteni na mestu neke teške nesreće.
Nisam znao kuda ćemo, ali sam i sam ustao sa sedišta za njom. Uzeo sam
račun sa stola i platio na kasi. Zajedno s mojim bio je i račun za njenu

193
porudžbinu, ali mi ona na to nije rekla ni hvala. Nije dala ni naznaku da bi
sama platila za svoj deo.
Kad smo nas dvoje pošli iz restorana, onaj tek pridošli prosedi muškarac
srednjih godina nezainteresovano je jeo svoj hamburger. Podigao je glavu i
bacio pogled na nas, ali to je bilo sve. Odmah potom vratio je pogled na svoj
tanjir i bezizražajno nastavio da viljuškom i nožem jede svoju večeru. Mlada
žena ga nije udostojila ni pogleda.
Dok smo prolazili pored belog subaru forestera, pogled mi je pao na
njegov stražnji branik i nalepnicu s crtežom ribe, verovatno sabljarke. Ne
znam, naravno, zbog čega bi on na zadnjem braniku imao zalepljenu nalepnicu
sa sličicom sabljarke. Ili je imao neke veze sa ribarskom industrijom, ili je bio
pecaroš.

Ona mi nije rekla kuda da vozim. Sela je na suvozačko sedište i samo mi je

prstom pokazivala pravac kretanja. Činilo se da odlično poznaje ulice u tom
kraju. Ili je rodom iz tog mesta, ili tu već dugo živi, jedno je od ta dva. Ja sam
samo vozio pežo u pokazanom pravcu. Posle izvesne vožnje državnim putem
udaljavajući se od grada, naišli smo na hotel za parove sa drečećom neonskom
reklamom. Samo sam se parkirao na tom parkiralištu onako kako mi je rečeno
i ugasio motor.
„Resila sam da noćas ovde prespavam“, rekla je kao da mi daje objavu.
„Zato što ne mogu kući. Hajde sa mnom.“
„Ali ja večeras odsedam na drugom mestu“, rekao sam. „Već sam se
prijavio u hotel i ostavio stvari u sobi.“
„Gde?“
Rekao sam joj ime tog poslovnog hotela u blizini železničke stanice.
„Ovde ti je mnogo bolje nego u tom jeftinom hotelu“, rekla je. „Ionako
tamo imaš neku sumornu sobu veličine ormara.“
Bila je u pravu. Soba je stvarno bila sumorna i veličine ormara.
„Osim toga, ovamo me neće primiti ako uđem sama. Misliće da sam noćna
dama pa će me prijaviti. Hajde sa mnom, molim te.“
Dobro je, bar nije prostitutka, pomislio sam ja.
Na recepciji sam platio za jednu noć (ona ni za to, naravno, nije pokazala
nikakvu zahvalnost) i dobio ključ. Čim smo ušli u sobu, ona je pustila vodu da
napuni kadu, uključila televizor i podesila osvetljenje. Kada je bila velika. Soba
je stvarno bila mnogo udobnija od one u poslovnom hotelu. Delovalo je da je
ona tu – ili na nekom sličnom mestu – i ranije više puta boravila. Sela je na
krevet i skinula džemper. Potom je svukla svoju belu bluzu i suknju na
preklop. Na sebi je imala sasvim običan beli donji veš. Nije čak bio ni nov.

194
Onakav veš kakav obične domaćice nose kad pođu u samoposlugu. Rukama je
posegla iza leđa i vesto skinula brushalter, složila ga i stavila kraj uzglavlja.
Grudi su joj bile ni velike ni male.
„Dođi“, rekla je. „Kad smo već došli na ovakvo mesto, hajdemo u krevet.“

Bilo je to moje jedino seksualno iskustvo za vreme tog dugog putovanja

(ili lutanja). Seks nam je bio neočekivano žestok. Ona je četiri puta doživela
orgazam. Možda mi niko neće verovati, ali svaki od njih je bio stvaran. I ja sam
dva puta doživeo vrhunac. Pa ipak, začudo, meni taj seks nije pružio previše
zadovoljstva. Dok sam s njom vodio ljubav, po glavi su mi se izgleda vrzmale
misli o nečemu drugom.
„Je l’ mi se to čini ili ti poduže vreme nisi spavao ni sa kim?“ pitala me je.
„Nisam već nekoliko meseci“, bio sam iskren.
„Razumem“, rekla je. „Ali zašto? Ne deluješ mi kao da nisi omiljen među
ženama.“
„Svašta mi se desilo.“
„Jadan ti“, rekla je i nežno me pomilovala po vratu. „Jadan ti.“
Jadan ti, ponovio sam ja njene reči u svojoj glavi. Kad mi je to tako rekla, i
meni je počelo da se čini da stvarno jesam jadan. U nepoznatom gradu, na
nekom suludom mestu, ne shvatajući šta se dešava, ja vodim ljubav sa ženom
kojoj ne znam ni ime.
Između jedne i naredne seksualne seanse, zajedno smo popili nekoliko
piva iz frižidera. Zaspali smo verovatno tek negde oko jedan sat posle ponoći.
Kad sam se narednog jutra probudio, nje nigde nije bilo. Nije ostavila ni bilo
kakvu poruku. Ležao sam sam u ogromnom krevetu. Kazaljke sata su
pokazivale pola osam, a napolju se već bilo sasvim razdanilo. Otvorio sam
zavesu. Kroz prozor se video državni put koji je išao uz obalu. Velike hladnjače
za transport sveže ribe glasno su brundale prolazeći tamo-amo duž puta. Na
ovom svetu postoji mnogo toga što je uzaludno, ali sigurno je malo šta toliko
uzaludno kao probuditi se jednog jutra sam u hotelu za parove.
A onda sam se odjednom zabrinuo i počeo da pretražujem novčanik koji
sam ostavio u džepu pantalona. U njemu je sve stajalo netaknuto. I gotovina, i
kreditna kartica, i platna kartica, i vozačka dozvola. Laknulo mi je. Da mi je
uzela novčanik, sad ne bih znao šta ću. A nije da nije postojala mogućnost da
se tako nešto desi. Treba biti obazriv.
Verovatno je sama izašla iz sobe u zoru, dok sam ja još čvrsto spavao. Ali,
kako je uspela da se vrati do grada (ili do naselja u kome živi)? Da li je otišla
peške ili je pozvala taksi? Ipak, to sada više nema nikakvog uticaja. Moje
razmišljanje o tome ništa neće promeniti.

195
 Vratio sam ključ od sobe na recepciji, platio račun za popijeno pivo i
pežoom se odvezao nazad do grada. Morao sam iz sobe u poslovnom hotelu
kod železničke stanice da preuzmem ostavljenu torbu i izmirim račun za jedno
noćenje. Na putu ka gradu prolazio sam pored porodičnog restorana u koji
sam ušao prethodne večeri. Odlučio sam da tamo i doručkujem. Bio sam
užasno gladan, a i pila mi se vruća crna kafa. U trenutku kada sam hteo da se
parkiram, malo dalje napred sam ugledao onaj beli subaru forester. Ponovo je
bio uparkiran prednjom stranom ka restoranu, pa mu se videla ona ista
nalepnica na zadnjem braniku. Nije bilo sumnje da je to onaj isti subaru koji
sam video prethodne večeri. Jedino što je stajao na drugom parking mestu.
Razumljivo – čovek nema zašto na takvom mestu da provede celu noć.
Ušao sam u restoran. Normalno, bio je prazan. Kao što sam i očekivao,
onaj isti muškarac je sedeo za stolom, verovatno istim stolom, i doručkovao.
Bio je u istoj onoj crnoj kožnoj jakni kao prethodne večeri. I ona njegova ista
crna kapa sa logom Yonex jednako je stajala na stolu, kao i prethodne večeri.
Jedino što se razlikovalo u odnosu na prethodno veče bilo je jutarnje izdanje
novina koje su presavijene stajale na stolu. Ispred njega je bio tanjir sa
kajganom i tostom. Kafa se još pušila u šolji, kao da mu je tek poslužena. U
trenutku kada sam prolazio pored njega, on je podigao glavu i pogledao u
mene. Pogled mu je bio mnogo oštriji i hladniji nego prethodne noći. Bilo je u
njemu čak i nečeg optuživačkog. Ili sam bar ja imao takav osećaj.
Tačno znam gde si bio i šta si radio, kao da mi je govorio.
Eto, to je cela priča o mom iskustvu u gradiću na obali u prefekturi Mijagi.
Ni dan danas ne mogu da shvatim šta je to što je ta mlada žena malog nosa i
strahovito lepih pravilnih zuba te noći želela od mene. Nisam načisto ni da li ju
je onaj sredovečni muškarac iz belog subarua uopšte pratio, niti da li je ona od
njega pokušavala da pobegne. U svakom slučaju, ja sam se s njom slučajno
sreo, čudnim sticajem okolnosti s tom ženom koju prvi put vidim otišao u
živopisni hotel za parove i s njom u krevetu proveo jednu noć. A seks sa njom
bio je verovatno najžešći od svih koje sam u životu doživeo. Pa opet, ne
pamtim čak ni ime tog gradića.

„Hej, je l’ možeš da mi daš čašu vode?“ rekla je moja devojka. Tek što se
bila probudila iz kratkog dremeža posle seksa.
Ležali smo popodne u krevetu. Dok je ona spavala, ja sam gledao u
tavanicu i prisećao se tih čudnih događaja iz malog lučkog gradića. Od tada
nije prošlo još ni pola godine, ali je meni sve to delovalo kao nešto što se zbilo
u veoma davnoj prošlosti.

196
 Otišao sam do kuhinje, nasuo mineralnu vodu u veliku čašu i vratio se do
kreveta. Polovinu vode je popila iz jednog cuga.
„Ono o gospodinu Menšikiju“, rekla je ostavljajući čašu na sto.
„O gospodinu Menšikiju?“
„One nove informacije o njemu“, rekla je. „Rekla sam ti da ću ti kasnije
ispričati, sećaš se?“
„One koje si dobila preko sistema za prenošenje informacija u džungli.“
„Te“, rekla je i otpila još jedan gutljaj vode. „Priča se da je tvoj prijatelj,
gospodin Menšiki, jedan duži period proveo u tokijskom zatvoru.“
Pridigao sam se i pogledao u nju. „U tokijskom zatvoru?“
„Da, onom u Kosugeu.“
„Ali, za kakvo krivično delo?“
„Ne znam pojedinosti, ali mislim da ima neke veze s novcem. Ili je bila
utaja poreza, ili pranje novca, ili insajdersko trgovanje, ili sve to zajedno. Bio je
pritvoren pre šest-sedam godina, izgleda. Da li ti je on lično rekao čime se
bavi?“
„Rekao je da se bavi poslom vezanim za informacije“, kazao sam. „Da je
osnovao sopstvenu firmu i pre više godina rasprodao akcije te firme za visoku
cenu. Sad živi od kapitalne dobiti – to je rekao.“
„Posao u vezi s informacijama zvuči krajnje neodređeno. Kad razmisliš,
danas na svetu praktično više i ne postoji posao koji nije povezan s
informacijama.“
„Od koga si čula tu priču o zatvoru?“
„Od prijateljice čiji muž radi u finansijskom sektoru. Ali, koliko je ta
informacija tačna, to već ne znam. Možda se sve svodi na to da je neko to od
nekoga čuo, pa je nekome preneo. No, priča zvuči tako da imam osećaj da nije
baš bez osnova.“
„Ako je bio u tokijskom zatvoru, to znači da je tamo bio pritvoren po
nalogu javnog tužioca.“
„Izgleda da je na kraju bio oslobođen optužbe“, rekla je. „Kažu da je
uprkos tome prilično dugo ostao u pritvoru i da je tamo bio podvrgnut teškim
saslušanjima. Pritvor mu je produžavan više puta i nije mu bilo dozvoljeno da
se uz kauciju brani sa slobode.“
„Ali je presuđeno u njegovu korist.“
„Tako je, bio je optužen, ali nije završio u zatvoru. Tokom saslušanja
izgleda ni reč nije izustio.“
„Koliko je meni poznato, tokijsko javno tužilaštvo je elita među tužiocima.
Puni su ponosa. Kad se na nekog namerače, obezbede čvrste dokaze i podižu
optužnicu onda kad ga imaju u šaci. Imaju i izuzetno visok procenat

197
osuđujućih presuda po optužnicama koje su podigli. Zato i to isleđivanje u
zatvoru uopšte nije mačji kašalj. Većina ljudi se tokom tih saslušanja psihički
slomi, napiše u izjavi što god mu islednik kaže da napiše i potpiše je. Da ćute
kao zaliveni tokom jednog celog takvog ispitivanja – to obični ljudi uopšte nisu
u stanju.“
„Uglavnom, gospodinu Menšikiju je to pošlo za rukom. Ima jaku volju, a i
promućuran je.“
Menšiki svakako nije običan čovek. Ima jaku volju, a i promućuran je.
„Samo, postoji još nešto što ne mogu da shvatim. Ako se tokijsko
tužilaštvo odluči na to da nekoga uhapsi, bilo da je u pitanju utaja poreza ili
pranje novca, to je moralo da se pojavi u novinama. Još ako je u pitanju tako
retko ime kao što je Menšiki, meni bi to sigurno ostalo negde u pameti.
Doskoro sam prilično revnosno čitao novine.“
„Pa, to ne znam ni ja. Ima tu još nešto, što mislim da sam ti već ranije
spomenula, a to je da je on onu kuću u brdu otkupio pre tri godine. I to je izveo
prilično nasrtljivo. U toj kući su do tada živeli neki drugi ljudi, i ti ljudi nisu
imali nikakvu nameru da prodaju tek sagrađenu kuću, ali je on ogromnom
ponudom – ili nekim drugim metodama – tu porodicu oterao odatle i uselio se.
Kao neki zli rak samac.“
„Samo što rak samac ne isteruje puža iz kućice. On samo iskoristi praznu
ljušturu koja je ostala od uginulog puža.“
„Ali to ne mora da znači da među rakovima samcima nema i onih koji su
zli, zar ne?“
„Pa, stvarno ne znam“, rekao sam ja u želji da izbegnem diskusiju o načinu
života rakova samaca. „Ali, sve i da jeste tako, zašto bi gospodin Menšiki toliko
insisitirao baš na toj kući? I otišao toliko daleko da iz nje istera ljude koji su tu
prethodno živeli samo da bi bila njegova? To bi svakako zahtevalo i prilično
mnogo novca, a i mnogo truda. Osim toga, kako ja to vidim, ta kuća je previše
bleštava, previše upadljiva za njega. Ona je stvarno impresivna, ali imam
osećaj da baš i nije po njegovom ukusu.“
„A i prevelika je da bude dom. Ako nemaš kućnu pomoćnicu, ako živiš
sam i skoro nikad nemaš goste, nemaš ni potrebu da živiš u tolikoj kući, zar
ne?“
Iskapila je preostalu vodu iz čaše, pa je rekla: „Gospodin Menšiki mora da
je imao neki razlog zbog koga je to morala biti baš ta kuća, mada ne znam
koji.“
„U svakom slučaju, pozvan sam kod njega u utorak. Možda će mi se
mnogo toga razjasniti kada budem stvarno i ušao u tu kuću.“

198
 „Ne zaboravi da proveriš i zabranjenu odaju, onu kao iz zamka
Plavobradog.“
„Setiću se“, rekao sam.
„Uglavnom, drago mi je“, rekla je ona.
„Zbog čega?“
„Zbog toga što si uspešno završio sliku, zbog toga što se ona gospodinu
Menšikiju dopala i zbog toga što si lepo zaradio.“
„Pa jeste“, rekao sam. „I meni je drago zbog toga. Laknulo mi je.“
„Čestitam, majstore“, rekla je.
Nisam lagao kada sam rekao da mi je laknulo. Jesam završio sliku, to je
sigurno. Sigurno je i da se ona svidela Menšikiju. I definitivno jesam osećao
njeno dejstvo. Sigurno je i to da sam kao rezultat zaradio lepu svotu novca. Pa
ipak, nije mi bilo do toga da bez zadrške čestitam sebi na tome kako je sve to
prošlo. Jer, previše je toga oko mene što je ostalo negde na pola puta, bez
ikakvog ključa do rešenja, prepušteno slučaju. Sto sam se više trudio da
pojednostavim svoj život, to mi se više činilo da sve samo ubrzano gubi
smisao.
U potrazi za tim ključem potpuno sam nesvesno pružio ruku i zagrlio
svoju devojku. Telo joj je bilo meko, toplo. I orošeno znojem.
Tačno znam gde si bio i šta si radio, rekao je muškarac iz belog subarua.

199
 20

Trenutak kada se postojeće stapa s

nepostojećim

Narednog jutra sam se sam od sebe probudio u 5.30. Bila je nedelja. Svud
okolo još je bio mrkli mrak. U kuhinji sam nešto pojeo za doručak pa sam se
presvukao u radnu odeću i ušao u atelje. Kad se nebo na istoku zabelelo,
ugasio sam svetlo, širom otvorio prozor i pustio svež prohladni jutarnji
vazduh u prostoriju. Izvadio sam novo platno i postavio ga na štafelaj. Kroz
prozor se čuo jutarnji cvrkut ptica. Drveće je bilo potpuno natopljeno od kiše
koja je padala tokom noći. Nešto pre toga kiša je stala, a između oblaka su tu i
tamo počeli da se vide bleštavi procepi. Seo sam na okruglu stolicu i ispijajući
šolju vruće crne kafe izvesno vreme posmatrao to platno na kome još ništa
nije bilo naslikano.
Oduvek sam voleo da u ranim jutarnjim satima sedim i zurim u čistobelo
platno na kome još nema ničega. Za mene je to bio „zen platna“. Na njemu još
ništa nije naslikano, ali ono što na njemu stoji nipošto nije praznina. Na toj
snežnobeloj površini krije se slika nečega što tek dolazi. Ako se dobro
zagledaš, vidiš da tu postoji više mogućnosti koje će se ubrzo spojiti u jedno
delotvorno rešenje. Voleo sam tačno taj trenutak. Trenutak kada se postojeće
stapa s nepostojećim.
Ipak, danas sam od početka znao šta je to što ću slikati. Na tom platnu ja
ću sada naslikati portret onog sredovečnog muškarca iz belog subaru
forestera. Imao sam osećaj da je taj čovek sve do sada strpljivo u meni čekao
da ga naslikam. Taj portret ne moram da slikam ni zbog koga drugog (niti mi
je bio naručen, niti to radim da bih zaradio). Imam potrebu da ga naslikam
samo za sebe. Da bih uspeo da dođem do suštinskog značenja bića tog čoveka
– ili bar onoga što je ono meni značilo – morao sam da naslikam njegov lik na
svoj način, baš kao što sam to učinio kada sam slikao Menšikijev portret. Ne
znam zašto. Ali, to je bilo ono što mi je potrebno.

200
 Zatvorio sam oči i u svoj um prizvao lik čoveka iz belog subarua. Do
tančina sam se živo sećao svake crte njegovog lica. U rano jutro narednog dana
sa svog sedišta u restoranu podigao je pogled pravo ka meni. Na stolu su mu
stajale presavijene jutarnje novine i kafa iz koje se pušila bela para. Kroz veliki
izlog prodirali su zaslepljujući jutarnji zraci sunca i restoranom se razlegao
zveket jeftinog posuđa. Svi ti prizori su oživeli pred mojim očima. I u toj sceni
je zatim muškarčeva grimasa počela da se pomera.
Tačno znam gde si bio i šta si radio, govorio je njegov pogled.
Ovog puta sam počeo od crteža. Ustao sam, uzeo ugljen i s njim u ruci stao
pred platno. Zatim sam na praznini platna odredio mesto muškarčevog lica.
Bez ikakvog plana, ne razmišljajući ni o čemu, prvo sam povukao jednu
uspravnu liniju. Jednu središnju liniju od koje sve treba da počne. Tu će biti
nacrtano lice jednog mršavog pocrnelog muškarca. U čelo mu je urezano
nekoliko dubokih nabora. Oči su mu uzane, oštre. Naviknute da zure u daleki
horizont. Oči koje su poprimile boje neba i mora. Kosa mu je kratko podšišana,
prošarana sedim vlasima. On je verovatno ćutljiv, strpljiv čovek.
Na tu osnovnu crtu ugljenom sam dodao nekoliko pomoćnih linija,
iznoseći obrise njegovog lica na videlo. Odmakao sam se nekoliko koraka
unazad da osmotrim linije koje sam povukao, popravio ih i počeo da povlačim
nove. Važno je da verujem u sebe. Da verujem u moč linija i da verujem u moć
površine izdeljene tim linijama. Ništa ne govorim ja, već navodim linije i
prostor da govore. A kada linije i prostor navedem da razgovaraju, ubrzo
potom počinju da govore i boje. Tada dvodimenzionalna površina postepeno
počinje da se pretvara u trodimenzionalni lik. Moj zadatak je da ih
podstaknem, da im pomognem. I da im ne budem prepreka.
Nastavio sam da crtam sve do 10.30. Sunce se polako pelo ka zenitu, a
raštrkani sitni sivi oblaci putovali su gonjeni ka brdima. Sa vrhova grana na
drveću kapljice su već prestale da se cede. Ono što sam do tog trenutka
nacrtao posmatrao sam iz različitih uglova, sa malo udaljenog mesta. Na
platnu je sada stajalo lice muškarca, onako kako sam ga ja pamtio. Odnosno,
skelet njegovog lica, onakav kakav je trebalo tu da stoji, bio je gotov. Samo,
imao sam osećaj da je linija bilo za nijansu previše. Morao sam malo da ih
skrešem. Bilo je jasno da neke treba ukloniti. Ali, to neka ostane za sutra.
Danas je najbolje da se tu zaustavim.
Odložio sam onaj skraćeni ugljen i u sudoperi oprao pocrnele ruke. Dok
sam ih brisao peškirom, pogled mi je pao na ono zvonce na polici. Uzeo sam ga
i pozvonio. Začula se blago prigušena zvonjava, kakvu bi proizveo neki
antikvitet. Zvonce mi više nije zvučalo kao onaj isti zagonetni budistički
obredni predmet koji je dugi niz godina stajao pod zemljom. Ono je sada imalo

201
mnogo drugačiji zvuk od onog koji sam čuo usred noći. Mora da duboka tišina
mrklog mraka utiče da ono zvuči zvonkije i da mu se zvuk prenosi još dalje.

Ko je to ispod zemlje u gluvo doba noći zvonio tim zvoncetom – to i dalje

ostaje misterija. Iako sam bio siguran da je neko iz noći u noć iz one jame
zvonio njime (i iako mora da je to bila neka vrsta poruke), taj neko je iščezao.
U trenutku kada smo je otkopali, u jami je stajalo samo zvonce. Ništa mi
nije bilo jasno. Zvonce sam ponovo spustio nazad na policu.

Posle ručka sam izašao napolje i zaputio se u šumarak iza kuće. Obukao
sam deblju sivu nepromočivu jaknu i radnu trenerku koja je posvuda bila
umrljana bojama. Mokrom stazom prošetao sam do starog svetilišta i obišao
iza njega. Na daskama koje su prekrivale jamu nakupio se sloj raznobojnog
opalog lišća najrazličitijih oblika, natopljenog od sinoćne kiše. Činilo se da u
protekla dva dana, otkad smo Menšiki i ja bili tu, daske niko nije pipnuo. Ipak,
hteo sam da se uverim u to. Seo sam na mokar kamen i slušajući cvrkut ptica
iznad svoje glave izvesno vreme sam posmatrao predeo u kome se nalazila
jama.
U tišini šume vreme je proticalo. Činilo mi se da mogu da čujem i kako
život prolazi. Jedan čovek ode, dođe drugi. Jedna pomisao ode, naiđe druga.
Jedan oblik ode, naiđe sledeći. Čak se i ja sam iz dana u dan malo-pomalo
trošim, pa se ponovo oporavim. Ništa ne ostaje da stoji u mestu. A vreme se
nepovratno gubi. Troši se iza mojih leđa, pretvara u odumrlu sekundu za
sekundom i nestaje. Sedeo sam kraj jame i samo osluškivao kako to vreme
odumire.
Najednom sam se zapitao: kakav li je osećaj sedeti sam samcit tamo na
dnu? Duge sate biti zatvoren sasvim sam u tom tesnom prostoru, u mrklom
mraku. Povrh svega, Menšiki se svojevoljno odrekao i baterijske lampe i
merdevina. Bez merdevina, ako nema tuđu – konkretno, moju pomoć – ne bi
imao nikakvu mogućnost da se sam izbavi odande. Zbog čega je morao sam
svesno da dovede sebe u takvu nevolju? Da li se njemu boravak u toj mračnoj
jami spojio u jedno sa iskustvom usamljeničkog zatvorskog života koji je vodio
u tokijskom zatvoru? Ja to, naravno, ne mogu da znam. Menšiki živi u
sopstvenom svetu, radeći sve na neki svoj način.
Jedino što o tome mogu da kažem jeste da ja to nikad ne bih bio u stanju.
Ja se plašim mračnih skučenih prostora više nego bilo čega drugog. Kad bi me
strpali na takvo mesto, verovatno bih od straha prestao da dišem. Pa ipak,

202
mene je u izvesnom smislu ta jama privlačila. I to me je veoma privlačila.
Toliko da sam imao osećaj da me priziva.
Sedeo sam kraj te rupe otprilike pola sata. A onda sam ustao i koračajući
kroz sunčeve zrake koji su se probijali kroz krošnje, vratio se kući.

Nešto posle dva sata po podne telefonom me je pozvao Masahiko Amada.

Rekao je da je nekim poslom upravo stigao u blizinu Odavare i pitao me da li
bi mogao da svrati do kuće. Naravno da možeš, odgovorio sam mu. Dugo ga
nisam video. Dovezao se automobilom nešto pre tri. Na poklon mi je doneo
bocu singl malt viskija. Zahvalio sam mu i uzeo je. Taman mi je bilo nestalo
viskija. Po običaju, bio je elegantno odeven, lepo ošišane kose, sa svojim
uobičajenim naočarima sa okvirom od kornjačevine na licu. Gotovo se nimalo
nije promenio za sve ove godine. Samo mu se kosa polako povlačila.
Seli smo u dnevnu sobu i prepričali jedan drugom šta ima novo. Ispričao
sam mu da je pejzažni arhitekta uz pomoć mehanizacije prekopao onu
kamenu humku u šumi. Da se ispod kamenja pojavila okrugla jama od nešto
manje od dva metra u prečniku. Da je dva metra i osamdeset centimetara
duboka, sa zidovima od kamena. Bila je zatvorena teškim rešetkastim
poklopcem, ali kada je on uklonjen, unutra smo našli samo jedan ostavljeni
budistički obredni predmet koji je ličio na starinsko zvonce. Masahiko je sa
velikim interesovanjem slušao moju priču, ali nije rekao da bi voleo da ode i
vidi jamu. Nije tražio ni da vidi zvonce.
„I, sad više noću ne čuješ zvonjavu?“ pitao me je. Više ne, odgovorio sam.
„E to je najvažnije“, rekao je on, kao da mu je malo laknulo. „Najviše
mrzim takve grozne priče. Gledam da se držim što dalje od bilo čega što je
misteriozno.“
„Ne diraš lava dok spava.“
„Upravo tako“, rekao je Amada. „U svakom slučaju, tebi prepuštam sve što
ima veze s tom jamom. Radi što god želiš.“
Potom sam mu ispričao kako sam posle dužeg vremena poželeo da
slikam. Da sam pre dva dana, otkad sam završio Menšikijev naručeni portret,
najednom osetio nekakvo olakšanje. Da možda upravo razvijam novi
originalni stil sa motivom portreta. Sliku započnem kao portret, a ona se na
kraju pretvori u nešto što se potpuno razlikuje od te forme, ali uprkos tome, to
suštinski jeste portret.
Amada je želeo da vidi Menšikijev portret i bilo mu je žao kad sam mu
rekao da sam ga već dao Menšikiju.
„Čekaj, na slici se još ni boje nisu osušile!“

203
 „Rekao je da će se same osušiti“, kazao sam. „Činilo mi se da je hteo da
slika što pre bude u njegovom posedu. Možda se plašio da ću se predomisliti i
da ću mu reći da ne želim da mu je dam.“
„Mhm“, rekao je zadivljeno. „Imaš li nešto novo?“
„Imam nešto što sam jutros započeo“, rekao sam. „Ali verovatno ti neće
ništa značiti da ga vidiš sad kada je to tek crtež ugljenom.“
„Nema veze, hoćeš li da mi ga pokažeš?“
Poveo sam ga u atelje i pokazao mu započeti crtež „Muškarca iz belog
subaru forestera“. Bio je to samo grubi skelet od linija povučenih crnim
ugljenom. Amada je prekrštenih ruku stao ispred štafelaja i dugo ozbiljnog
izraza na licu posmatrao sliku.
„Vrlo zanimljivo“, rekao je malo kasnije, kao da cedi reči kroz zube.
Ćutao sam.
„Ne mogu ni da pretpostavim kakav će oblik dobiti, ali mi svakako izgleda
kao nečiji portret. Odnosno, kao temelj za portret. Neki temelj duboko ukopan
u zemlju“, rekao je i ponovo utihnuo. „Da, na nekom vrlo dubokom, mračnom
mestu“, nastavio je. „Je l’ taj čovek – muškarac je, je l’ da? – ljut na nekoga? Ili
nekoga osuđuje?“
„Pa, to već ne znam.“
„Ne znaš“, rekao je Amada monotonim glasom. „U njemu postoji neka
duboka tuga i gnev, a on ne može da ih izbaci iz sebe. Njegov bes ključa negde
unutra.“
Za vreme studija, Amada je bio upisan na odsek slikarstva, ali iskreno,
nije bio previše nadaren za slikanje ulja na platnu. Veštinu je imao, ali je
njegovim slikama nedostajalo dubine. I sam je to donekle priznavao. Samo,
imao je dara da na prvi pogled prepozna da li je tuđa slika dobra ili loša. Zbog
toga sam oduvek, kad god bih imao neku nedoumicu u vezi sa svojom slikom,
tražio njegovo mišljenje. Njegovi saveti su uvek bili precizni i nepristrasni, i
stvarno su mi bili od koristi. Na sreću, kod njega nije bilo nimalo zavisti niti
rivalstva. Valjda mu je takva priroda. Zbog toga sam uvek mogao apsolutno da
verujem u njegovo mišljenje. Nije imao dlake na jeziku, ali pošto nije imao
nikakve zadnje namere, čak i kad bi me oštro iskritikovao, ja se za divno čudo
nisam ljutio.
„Kad budeš završio ovu sliku, hoćeš li mi je pokazati, pa makar na brzinu,
pre nego što je budeš dao nekome?“ rekao je on ne odvajajući pogled od slike.
„Hoću“, rekao sam. „Ovog puta mi niko nije naručio sliku. Slikam je samo
za svoju dušu. Ne planiram nikome da je dam.“
„Došlo ti je da sebi naslikaš sliku, zar ne?“
„Izgleda da je tako.“

204
 „Ovo jeste portret, ali ne u formi portreta.“ Klimnuo sam glavom. „Može se
tako reći.“
„A ti si… možda pronašao neko novo odredište.“
„I ja želim da tako mislim“, rekao sam.

„Nedavno sam sreo Juzu“, rekao mi je Amada na odlasku. „Potpuno

slučajno. Razgovarali smo jedno pola sata.“
Samo sam klimnuo glavom, ništa ne govoreći. Nisam znao šta i kako da
kažem.
„Delovala mi je dobro. Tebe skoro da i nismo spominjali. Kao da smo
oboje izbegavali da se dotaknemo te teme. Bilo je u stilu: valjda znaš. Tek na
kraju me je nešto malo pitala za tebe. Šta radiš, i tako to. Rekao sam joj da
izgleda da slikaš. Da ne znam šta slikaš, ali da uglavnom slikaš nešto tu sam,
odsečen u brdima.“
„Uglavnom, živ sam“, rekao sam ja.
Amada je delovao kao da je hteo da mi ispriča još nešto o Juzu, ali se ipak
predomislio, zaćutao je i nije rekao ništa. Njoj je Amada oduvek bio drag, i
izgleda da se s njim savetovala o mnogo čemu. Verovatno o odnosu sa mnom.
Baš kao što sam se ja s njim savetovao u vezi sa slikanjem. Ipak, Amada mi
ništa nije govorio. Takav je čovek. Ljudi se s njim konsultuju o raznim
pitanjima. Ali on je to držao za sebe. Držao je sve u sebi, kao odvodni kanal
kišnicu. Ta voda se nikad ne prelije iz kanala. Nikud odatle ne ide. On
verovatno samo po potrebi reguliše količinu te vode.
Sam Amada se o svojim mukama verovatno ni sa kim ne savetuje. Dok je
kao sin čuvenog japanskog slikara studirao na Fakultetu likovnih umetnosti,
verovatno je mnogo razmišljao o činjenici da nije nadaren za slikarstvo.
Verovatno je mnogo toga želeo i da kaže. Ali, koliko se ja sećam, apsolutno
nikad nisam čuo da se na bilo šta požalio za sve ove godine našeg poznanstva.
Takav je tip čoveka on bio.
„Mislim da je Juzu imala ljubavnika“, prelomio sam i rekao. „Pred kraj
našeg bračnog života sa mnom više nije upražnjavala seksualne odnose.
Trebalo je i ranije to da primetim.“
Bilo je to prvi put da sam to bilo kome priznao. To je bilo nešto što sam na
svom srcu nosio sam. „Je l’ tako?“ samo je izgovorio Amada. „Ali, toliko si
valjda i sam znao?“ Amada nije odgovorio na to. „Ili nisam u pravu?“ dodao
sam.
„Ima ponešto što je za čoveka bolje da ne zna. To je sve što mogu da ti
kažem.“

205
 „Ali, znao čovek nešto ili ne znao – ishod će biti isti. Jedino je pitanje hoće
li spoznaja doći pre ili kasnije, nenadano ili ne, uz glasnu ili tihu najavu.“
Amada je uzdahnuo. „Pa jeste, verovatno si u pravu. Znao ili ne znao,
ishod će verovatno biti manje-više isti. Ipak, ima i ponešto što nije na meni da
ti kažem.“
Ćutao sam.
On je rekao: „Ma kakav ishod bio, sve ima svoju dobru i svoju lošu stranu.
Mislim da je to što si se razišao sa Juzu za tebe bilo veoma teško iskustvo. I
stvarno mi je žao zbog toga. Ali, rezultat toga je bio da si konačno počeo da
slikaš za sebe. Uspeo si da pronađeš neki sopstveni stil. U zavisnosti od toga
kako gledaš na to, zar to nije dobra strana?“
Stvarno je moguće da je tako, pomislio sam. Da se nisam rastao od Juzu –
odnosno, da ona nije otišla od mene – ja bih sada i dalje živeo od slikanja
običnih portreta, onih po dogovoru. A to nije bio moj lični izbor. To je ključna
stvar.
„Hajde da gledamo sve s pozitivne strane“, rekao mi je Amada na
rastanku. „Možda je bespotrebno da ti ovo govorim, ali ako već ideš istom
ulicom, onda je bolje da bar ideš sunčanom stranom, zar ne?“
„I da mi čaša bude polupuna.“
Amada se glasno nasmejao. „Volim tvoj smisao za humor.“
Nisam to rekao s namerom da budem duhovit, ali sam se suzdržao da
kažem bilo šta o tome.
Amada je nakratko zaćutao. A zatim je rekao: „Da li ti i dalje voliš Juzu?“
„I kad pomislim da moram da je zaboravim, moje srce se za nju vezalo i
neće da se odvoji. Iz nekog razloga, jednostavno je tako.“
„Ne spavaš s drugim ženama?“
„I kad spavam s drugom ženom, Juzu je uvek tu između mene i nje.“
„To je zabrinjavajuće“, rekao je i prstima protrljao čelo. I stvarno je
izgledao zabrinuto.
Potom je seo u auto i krenuo kući.
„Hvala ti za viski“, rekao sam. Nije još bilo ni pet po podne, a nebo se već
bilo prilično smrklo. Bilo je to ono doba godine kada noći bivaju sve duže.
„Hteo sam da popijemo po jednu zajedno, ali moram da vozim“, rekao je.
„Moraćemo uskoro da sednemo i na miru popijemo nešto ti i ja. Posle dužeg
vremena.“
Uskoro, rekao sam.
Ima ponešto što je za čoveka bolje da ne zna, rekao je Amada. Možda i
jeste tako. Ima verovatno i ponešto što je za čoveka bolje da ne čuje. Ali to ne
može doveka tako da ostane. Kada dođe vreme, taj zvuk će ustalasati vazduh i

206
prodreti u njegov um, pa makar on čvrsto rukama držao zapušene uši. Toga
čovek ne može da se sačuva. A ako to ne želi, onda mu jedino preostaje da uđe
u vakuum.

Bilo je gluvo doba noći kada sam se probudio. Napipao sam prekidač i
upalio svetlo kraj uzglavlja da pogledam na sat. Digitalni sat je pokazivao 1.35.
Čula se zvonjava. Nemam ni zrnce sumnje, zvonjava onog zvonceta. Pridigao
sam se i načuljio uši u pravcu iz koga je dopirao zvuk.
Zvonce je ponovo počelo da zvoni. Usred noćne tame, njime neko zvoni. I
to glasnije i jasnije nego ikada do tada.

207
 21

Jeste mali, ali ako poseče, i te kako se krvari

U tami te kasne noći, sasvim raspravljen na krevetu, pritajio sam dah

osluškujući zvonjavu. Odakle li dopire taj zvuk? Sada je mnogo glasniji i jasniji
nego pre, u to sam siguran. A i pravac iz koga dolazi ovog puta se razlikuje.
Zvonce zvoni u ovoj kući, zaključio sam ja. To je jedino što mi pada na
pamet. Pobrkao sam šta se kad desilo – ali onda mi je sinulo da ono još od pre
nekoliko dana stoji na polici u ateljeu. Lično sam ga tamo ostavio onog dana
kada smo ga našli u otkopanoj jami.
Zvonjava dopire iz ateljea.
Nemam nikakve sumnje u to.
Ali, šta sad da radim? U glavi mi je bila užasna zbrka. Naravno, uhvatio me
je i strah. U ovoj kući, pod ovim istim krovom dešava se nešto neobjašnjivo. I
to usred noći, na izolovanom mestu u brdima, a ja sam potpuno sam. Kako i da
me ne bude strah? Ipak, sada kada naknadno razmišljam o tome, zbrka u meni
je daleko nadvladavala moj strah. Valjda tako funkcioniše ljudski mozak. Da bi
snažan strah ili žestok bol poništio ili ga ublažio, čovek potpuno mobilise sva
čula i osećanja koja poseduje. Kao što bi gasio požar iz svake posude s vodom
koju može da iznese.
Sabrao sam se koliko je to bilo moguće i najpre razmislio na koje bih sve
načine s tim mogao da izađem na kraj. Jedan od izbora koji sam imao bio je da
se samo pokrijem jorganom preko glave i zaspim. To je onaj metod Masahika
Amade: nemati ništa ni sa čim što je misteriozno. Isključiš svoje misli na
prekidač i pretvaraš se da ništa ne vidiš i ništa ne čuješ. Ali problem je bio u
tome što ja nikako nisam mogao da zaspim. Sve i da sam se pokrio preko glave,
da sam zapušio uši i isključio misli na prekidač, bilo je nemoguće ignorisati
zvonjavu koja se onoliko jasno čula. Jer je dopirala iz unutrašnjosti kuće.
Zvonce je, kao i uvek, zvonilo s prekidima. Zatreslo bi se nekoliko puta,
zatim bi usledila tišina, pa bi zazvonilo još nekoliko puta. Pauze između
zvonjava nisu bile ujednačene – bivale su čas kraće čas duže. U toj njihovoj
neujednačenosti bilo je nečega čudno veštačkog. Zvonce ne može da zvoni

208
samo od sebe. A opet, nije zvonilo ni uz pomoć nekakve naprave. Neko ga drži
rukom i njime zvoni. I to najverovatnije s nekakvom porukom.
Ako ne mogu da pobegnem od njega, onda nemam drugog izbora nego da
se odlučno uhvatim u koštac s tim i ustanovim šta je prava istina. Ako ovako
nastavim, noćima neću spavati i više neću biti u stanju normalno da
funkcionišem. Dakle, idem pravo odavde u atelje da vidim šta se dešava. Bio
sam pomalo iznerviran (zašto ovo mora meni da se dešava?), ali bio sam,
naravno, i prilično radoznao. Hteo sam sopstvenim očima da vidim šta se to
tamo događa.
Ustao sam iz kreveta i ogrnuo džemper preko pidžame. Sa baterijskom
lampom u ruci izašao sam u predsoblje. Tu sam desnom rukom uzeo tamni
štap od orahovine Tomohika Amade ostavljen u stalku za kišobrane. Bio je
čvrst i težak. Nisam stvarno verovao da će mi biti od neke koristi, ali mi je taj
štap u rukama ulivao malo više samopouzdanja nego što bih imao da sam išao
praznih ruku. Jer, niko ne zna šta će se dogoditi.
Nepotrebno je reći, bio sam uplašen. Hodao sam bos, ali pod tabanima
nisam imao skoro nikakav osećaj. Činilo mi se kao da ću sa svakim pokretom
čuti kako mi kosti škripe. Moguće je da mi se neko uvukao u kuću. I da taj neko
sada zvoni zvoncetom. Verovatno isti onaj koji je njime zvonio i sa dna jame.
Nisam mogao ni da pretpostavim ko je taj neko, ili šta je to. Da li je to mumija?
Ako zakoračim u atelje i tamo ugledam mumiju – odnosno sparušenog čoveka
sa kožom boje suvog mesa – kako zvoni tim zvoncetom, kako da joj se
suprotstavim? Da li da zamahnem Amadinim štapom i mumiju tresnem iz sve
snage?
Ni slučajno, mislio sam. Ne mogu tako nešto da uradim. Mumija je
verovatno čovek koji se samomumificirao. Nije to zombi.
Pa šta onda da radim? U glavi mi je i dalje bila zbrka. Tačnije, iz časa u čas
bivala je sve veća. Ako ne budem preduzeo nešto što će doneti rezultate, hoću
li ostati doveka u ovoj kući da živim s tom mumijom? I da iz noći u noć u iste
sitne sate slušam zvonce kako zvoni?
Utom mi je najednom Menšiki pao na pamet. Taj čovek obično radi
neumesne stvari – da nije on možda sve ovo izazvao? Pošto je on dovukao
tešku mehanizaciju da bi uklonio humku i iskopao onu zagonetnu jamu, sad je
zajedno sa zvoncetom u ovu kuću ušlo i nešto čemu ne znamo poreklo.
Razmišljao sam o tome da Menšikija pozovem telefonom. Čak i ako ga
pozovem u ovo doba noći, sigurno će šesti u jaguar i dojuriti pravo ovamo. Ali,
na kraju sam se ipak predomislio i odustao od toga. Nemam kad da čekam da
se on spremi i dođe ovamo. Ja moram sad na licu mesta nešto da učinim. To je
nešto što ja moram da uradim preuzimajući odgovornost na sebe.

209
 Odlučno sam zakoračio u dnevnu sobu i upalio svetlo u prostoriji. Čak i
tada, na svetlu, zvonce je nastavljalo jednako da zvoni. Nisam više imao
nikakve sumnje – zvuk je dopirao sa unutrašnje strane vrata ateljea. Još čvršće
desnom rukom stegnuvši štap, na vrhovima prstiju sam prošao kroz veliku
dnevnu sobu i spustio ruku na kvaku tih vrata. Duboko sam udahnuo i odlučno
okrenuo kvaku. Istog trenutka kad sam gurnuo vrata i otvorio ih, kao da je
samo to čekalo, zvonce je najednom prestalo da zvoni. U prostoriji je zavladao
tajac.
U ateljeu je bio mrkli mrak. Ništa se nije videlo. Pružio sam ruku ka zidu s
leve strane, napipao prekidač i upalio svetlo. Luster sa tavanice je u trenu
osvetlio čitavu prostoriju. Stajao sam na vratima nogu raširenih u rasponu
ramena, spreman da se branim ako se nešto desi i sa onim štapom u desnoj
ruci hitro pogledom prešao po prostoriji. Grlo mi je bilo sparušeno od silne
napetosti. Ni pljuvačku nisam uspevao da progutam.
Nije bilo nikog u ateljeu. Smežurane mumije koja maše zvoncetom nigde
na vidiku. Nigde ničega. Nasred prostorije samo je štrcao štafelaj na kome je
stajalo platno. Ispred štafelaja stara drvena okrugla stolica na tri noge. To je
sve. Atelje je bio prazan. Ni muva se nije čula. Nije bilo ni daška vetra. Na
prozoru je visila bela zavesa. Prostorijom je vladao čudnovati potpuni muk. Od
napetosti stezanja štapa moja desna ruka je počela blago da se trese. U skladu
s njenim podrhtavanjem vrh štapa je nepravilno, tupo zakloparao po podu.
Zvonce je, očekivano, stajalo na polici. Otišao sam do njega i podrobno ga
proučio. Nisam ga uzimao u ruku, ali pogledom na njemu nisam ustanovio
nikakvu razliku. Stajalo je na polici tačno tamo gde sam ga vratio kada sam ga
uzimao tog prepodneva, bez ikakvog traga da mu se položaj promenio.
Seo sam na stolicu ispred štafelaja i okrenuo se 360 stepeni ukrug,
osmotrivši pažljivo još jednom svaki ugao prostorije. Definitivno nigde nije
bilo nikog. U njoj su samo bili oni isti prizori kao i svakog dana. I platno na
štafelaju stajalo je započeto onako kako sam ga ostavio. Sa crtežom „muškarca
iz belog subaru forestera“.
Bacio sam pogled na budilnik koji je stajao na polici. Pokazivao je tačno
2.00 ujutru. Pošto sam siguran da me je zvonjava probudila u 1.35, to je
značilo da je prošlo dvadeset pet minuta. Samo, uopšte nisam imao unutrašnji
osećaj da je proteklo toliko vremena. Činilo mi se da nije prošlo više od pet-
šest minuta. S mojim osećajem za vreme nešto nije u redu. Ili nešto nije u redu
s tim kako vreme protiče. Jedno je od ta dva.
Digao sam ruke i ustao sa stolice, ugasio svetlo u ateljeu, izašao napolje i
zatvorio vrata. Izvesno vreme ostao sam da stojim ispred vrata i osluškujem,
ali se zvonjava više nije čula. Nije se čuo apsolutno nikakav zvuk. Samo tišina.

210
A to što kažem da se čula tišina nije fraza. Na tako izolovanom mestu na vrhu
brda, tišina ima sopstveni zvuk. Tako sam ja ispred tih vrata ateljea neko
vreme stajao i osluškivao zvuke.
U tom trenutku sam najednom na sofi u dnevnoj sobi spazio nešto
nepoznato. Nešto veličine jastuka ili nekakve lutke. Ne sećam se da sam nešto
takvo ostavio tu. Kad sam se dobro napregao da vidim šta je to, shvatio sam da
to nije ni jastuk ni lutka. Bio je to živi mali čovek, visine valjda svega
šezdesetak centimetara. Mali čovek je bio u čudnovatoj beloj odori. Sve vreme
se vrpoljio, kao da mu odeća ne pristaje uz telo kako treba, kao da mu je vrlo
neudobno. Tu odeću sam prepoznao. Bila je to starinska tradicionalna odora.
Onakva kakvu su u Japanu u starim vremenima nosili ljudi na visokom
položaju. Ali, nije odeća bila jedino što mi je na njemu bilo poznato –
prepoznao sam mu i lice.
Ovo je Komtur, pomislio sam.
Sledio sam se do srži. Osećao sam se kao da mi uz kičmu klizi neka grudva
leda velika kao pesnica. Komtur, onakav kakvog ga je Tomohiko Amada
naslikao na slici Ubistvo Komtura, u mojoj kući – tačnije rečeno u Amadinoj
kući – sedi na sofi u dnevnoj sobi i gleda pravo u mene. Taj maleni čovek je bio
iste spoljašnjosti, istog lika kao na slici. Kao da je pravo iz nje izašao.
Gde se beše trenutno nalazi ta slika, pokušavao sam da se setim. Ah da,
naravno, eno je u gostinskoj sobi. Pošto bi to mogao biti problem ako bi je
video neko od ljudi koji mi dolaze u kuću, ja sam je zamotao u smeđu hartiju i
sakrio je tamo da je niko ne gleda. Ako se taj čovek stvarno iskrao sa slike,
kako onda ona sada izgleda? Da li je sa platna iščezla samo Komturova prilika?
Ali, da li je uopšte moguće da neki lik naslikan na slici izađe iz nje?
Naravno da nije. To ne postoji. To je jasna stvar. Što god ko mislio…
Skamenjeno sam stajao tu, ne mogavši da nađem nikakvu logiku i samo
besciljno razmišljajući gledao sam u Komtura koji je sedeo na toj sofi. Vreme
na trenutak kao da je stalo. Zastalo u tom trenutku, kao da je ukopano čekalo
da zbrka u meni splasne. A ja nisam bio u stanju da odvojim pogled od tog
neobičnog čoveka, za koga sam jedino mogao da zamislim da je došao
odnekud izvan ovog sveta. Odozdo sa sofe i Komtur je netremice gledao gore u
mene. Ostavši bez reči, ja sam samo ćutao. Verovatno sam bio u potpunom
šoku. Ne skidajući pogled s tog čoveka, bio sam sposoban jedino da blago
otvorenih usta nastavim tiho da dišem.
Ne skidajući pogled s mene, Komtur nije prozborio ni reč. Usne su mu bile
svezane u ravnu crtu. Njegove kratke noge na sofi bile su pružene pravo. Dok
je sedeo tako leđima poduprt o naslon sofe, glava mu nije dosezala do vrha
naslona. Na nogama je imao cipelice neobičnog oblika. Činilo se da su

211
načinjene od crne kože. Zašiljeni vrhovi tih cipela štrcali su nagore. Za
pojasom je imao mač sa ukrašenom drškom. Kad kažem mač, on je svakako
bio dužine srazmerne njegovoj visini, dakle verovatno približniji prirodnoj
veličini bodeža. Naravno, mogao je on da bude i vrlo opasno oružje. Pod
uslovom da je pravi.
„Aha, pravi je, nego šta“, rekao je Komtur kao da mi je pročitao misli. Glas
mu je bio vrlo prodoran s obzirom na sitan stas. „Jeste mali, ali ako poseče, i te
kako se krvari“.
I pored toga, ja sam i dalje ćutao. Reči nisu izlazile iz mene. Prvo što mi je
prošlo kroz glavu bila je činjenica da taj čovek stvarno može da govori. A
sledeće što sam pomislio bilo je to da taj čovek govori na vrlo čudan način.
Govorio je onako kako ne govori običan čovek. Samo što, kad malo bolje
razmislim, Komtur visok šezdesetak centimetara koji je izašao iz slike ionako
nije „običan čovek“. Stoga i nije nikakvo čudo kako god da govori.
„Tamo na slici Ubistvo Komtura Tomohika Amade od uboda mačem u
grudi ja sam žalostan poginuo“, rekao je Komtur. „Vama je to, gospodo, dobro
poznato. Ali na meni sad nema rane. Vidite, nema, je li tako? Ni za mene samog
ne bi valjalo da idem naokolo i da krvarim, a i vas bih samo doveo u nepriliku.
Šta biste vi, gospodo, ako vam i tepihe i nameštaj zabrljam krvlju? Zato sam
ostavio realističnost po strani i izostavio ubodnu ranu. Dakle, izostavio sam
'ubistvo' iz Ubistva Komtura. Ako vam je potrebno da mi nadenete neko ime,
možete me zvati Komtur.“
S obzirom na to koliko je neobično govorio, Komtur uopšte nije bio
nemušt. Naprotiv, pre se može reći da je bio rečit. Ali ja još nisam bio u stanju
da izustim ni reč. U meni je i dalje postojao raskorak između stvarnog i
nestvarnog.
„Kako bi bilo da se okanete tog štapa?“ rekao je Komtur. „Nećemo,
gospodo, vi i ja sad da izlazimo na dvoboj.“
Bacio sam pogled na svoju desnu ruku. I dalje sam čvrsto stezao onaj štap
Tomohika Amade. Bacio sam ga iz ruke. Štap od orahovine je tupo tandrknuo
preturivši se na tepih.
„Nisam ja izašao iz one slike“, rekao je Komtur, ponovo kao da mi je
pročitao misli. „Ona slika – vrlo zanimljiva slika – i sad je ista kakva je bila.
Komtur je svakako tamo umirao. Potoci krvi su mu liptali pravo iz srca. Ja sam
samo pozajmio njegov lik. Bio mi je potreban neki oblik da bih se sa vama
susreo, pa mi je došlo zgodno da pozajmim Komturov. Za toliko valjda neće
biti problem.“
Ja sam i dalje ćutao.

212
 „Bio problem ili ne bio, nije ni važno. Gospodin Amada se već odavno
preselio u svet mira i tišine, a i niko Komtura nije registrovao kao zaštitni
znak. Da sam sebi uzeo oblik Mikija Mausa ili Pokahontas, Dizni bi me sigurno
tužio za debele novce. Sa Komturom nema tih problema.“
Kako je to izgovorio, Komtur se od srca zasmejao tresući ramenima.
„Što se mene tiče, mogao sam da budem i mumija, ali da sam vam se takav
pojavio usred noći, sigurno bi vam pripala muka. Da me čovek vidi u mrklom
mraku kako mašem zvoncetom onako zbrčkan kao grudva suvog mesa, dobio
bi srčani udar.“
Refleksno sam klimnuo glavom. Bolje Komtur nego mumija, to je sigurno.
Da se pojavio kao mumija, verovatno bi me stvarno strefio infarkt. Mada,
sigurno bi bilo grozno usred mraka videti Mikija Mausa ili Pokahontas sa
zvoncetom u ruci. Ipak je Komtur u odeći iz perioda Asuka bio mnogo bolji
izbor.
„Jeste li vi nekakav duh?“ prelomio sam da ga upitam. Glas mi je bio krut i
napukao, kao kod nekog čoveka koji se oporavlja od bolesti.
„Dobro pitanje“, rekao je Komtur i digao svoj mali beli kažiprst u vazduh.
„Odlično vam je pitanje, gospodo. Šta sam ja? Trenutno sam Komtur. Ništa
drugo nego Komtur. Naravno, to je samo moj privremeni lik. Ne znam šta ću
biti sledeće. Dakle, šta sam ja u stvari? To jest, šta ste vi? Vi gospodo zauzimate
takav oblik kakav zauzimate, ali šta ste vi u stvari? Kad bi vas neko to iz čista
mira pitao, i vi biste se načisto zbunili. Isto je tako i sa mnom.“
„A kakve oblike sve možete da poprimite?“ pitao sam.
„E pa nije to tako jednostavno. Vrlo je ograničeno to kakve ja oblike mogu
da poprimim. Ne mogu da se pretvorim u bilo koga. Ukratko rečeno,
garderoba mi je limitirana. Ne mogu da zauzmem oblik koji nije nužan. Jedino
što sam ovoga puta mogao da odaberem je lik ovog maleckog Komtura. Morao
je biti i te visine, jer je toliki i na slici. Samo što je ova odora mnogo neprijatna
za nošenje.“
Kako je to izgovorio, promeškoljio se u svojoj beloj odori.
„Nego, da se vratim na vaše prethodno pitanje – da li sam ja duh? Ne, ne,
niste u pravu gospodo! Nisam ja duh.
Ja sam samo ideja. Duhovi su u suštini slobodni, s natprirodnim moćima,
a kod mene nije taj slučaj. Ja postojim sa raznim ograničenjima.“
Imao sam mnogo pitanja. Odnosno, trebalo je da ih imam. Ali, ja iz nekog
razloga nisam mogao da se setim nijednog. Zbog čega mi se obraćao sa
„gospodo“ ako sam ja u jednini? No, to je bilo samo jedno banalno pitanje. Nije
takvo da zavređuje da se posebno postavi. A možda u svetu ideja i ne postoji
drugo lice jednine.

213
 „Ta ograničenja su raznovrsna i dosledna. Recimo, ja mogu samo u
ograničenom periodu u jednom danu da zauzmem neku formu. Pošto najviše
volim sumnjive sate usred noći, uglavnom se trudim da zauzmem oblik
između 1.30 i 2.30. Prilično me iscrpljuje da to radim preko dana. U preostalim
satima kada ne zauzimam nikakav oblik, odmaram se gde stignem kao
bezoblična ideja. Kao neka sova na tavanu. Takve su mi predispozicije da ne
mogu onamo gde nisam pozvan. U ovu kuću sam uspeo da uđem zahvaljujući
tome što ste vi gospodo iskopali jamu i sa sobom doneli ovo zvonce.“
„Jeste li sve vreme bili zatvoreni u jami?“ pitao sam. Glas mi je sad već bio
skoro normalan, ali je i dalje bio pomalo hrapav.
„Ne znam. Nemam ja sećanja u pravom smislu reči. Ali u tome da sam bio
zatvoren u jami ima neke istine. Postoji neki razlog zbog koga nisam mogao da
izađem iz nje dok sam bio unutra. Ali time što sam tamo bio zatvoren, nisam
bio ni za šta posebno uskraćen. Ja sam u stanju da bez smetnje i patnje
provedem desetine hiljada godina u dubini mračne i tesne jame. Ipak, vama
gospodo dugujem zahvalnost za to što ste mi omogućili da odande izađem.
Mnogo je zanimljivije biti na slobodi nego ne biti slobodan, znate. Tu nema
govora. Osim toga, zahvalan sam i onom čoveku po imenu Menšiki. Da nije bilo
njegovog truda, sigurno ne biste uspeli da iskopate rupu.“
Klimnuo sam glavom. „Tako je.“
„Verovatno sam uspeo to da predosetim. Tu mogućnost da će se rupa
otvoriti. I tad sam pomislio: odlično, kucnuo je čas!“
„Zbog toga još odranije zvonite tim zvoncetom.“
„Baš tako. A onda se jama širom otvorila. I Ijubaznošću gospodina
Menšikija, još sam i na večeru pozvan.“
Ponovo sam klimnuo glavom. Menšiki je odista pozvao Komtura – mada
je tad upotrebio reč mumija – na večeru u utorak. Baš kao što je Don Đovani
pozvao statuu Komtura na večeru. On se to tada verovatno samo malo našalio,
ali ovo sada više nije šala.
„Ja ne jedem nikakvu hranu“, rekao je Komtur. „Ne pijem ni alkohol. Pre
svega, i nemam organe za varenje. Da je bez veze – bez veze je, kad se već
pravi tako divna gozba. Ali ja ću sa osobitim poštovanjem prihvatiti poziv. To
da ideja dobije od nekog poziv za večeru, valjda se nikad ne dešava.“
To su te noći bile poslednje Komturove reči. Kako ih je izgovorio, on je
najednom zaćutao i meko zažmurio. Kao da polako ulazi u meditaciju. Tako sa
zatvorenim očima, Komtur je izgledao sasvim introspektivno. Telo mu je bilo
potpuno nepomično. Nedugo potom, njegova je prilika ubrzano počela da
bledi, sve dok mu i obrisi nisu postali nejasni. Nekoliko sekundi kasnije,

214
sasvim je iščezla. Refleksno sam pogledao na sat. Bilo je 2.15 po ponoći.
Verovatno se ono ograničeno vreme za „zauzimanje oblika“ tu završilo.
Prišao sam sofi i spustio ruku na mesto na kome je Komtur sedeo. Pod
rukom nisam osetio ništa. Ni toplotu, ni udubljenje. Na tom mestu nije ostalo
ni traga da je neko na njemu sedeo. Ideja verovatno nema ni temperaturu ni
težinu. Prilika koju sam video bila je puki privremeni oblik. Seo sam kraj tog
mesta i duboko udahnuo. A zatim sam obema rukama protrljao lice.
Činilo mi se kao da je sve to bio samo san. Samo sam sanjao neki dugački,
živi san. Odnosno, ovaj je svet i dalje produžetak tog sna. Ja sam zatvoren u
tom snu. Takav sam osećaj imao. Jedino što sam i sam dobro znao da to nije
bio san. Možda ovo i nije stvarnost. Ali, nije ni san. Iz te neobične jame Menšiki
i ja smo oslobodili Komtura – ili ideju koja je poprimila Komturov oblik, i
Komtur se sad uselio u ovu kuću. Tačno kao i ona sova na tavanu. Uopšte ne
znam šta to znači. A ne znam ni kakav će ishod to doneti.
Ustao sam, sa poda podigao onaj ispušteni drveni štap Tomohika Amade,
ugasio svetlo u dnevnoj i vratio se u spavaću sobu. Svud okolo bilo je tiho. Nije
se čulo apsolutno ništa. Svukao sam džemper, onako u pidžami legao u krevet
i razmišljao o tome šta mi je sad činiti. Komtur namera-va da se u utorak
pojavi na večeri kod Menšikija. Jer ga je Menšiki tamo pozvao. Šta li će se tamo
dogoditi? Što sam više razmišljao o tome, sve sam više bio poljuljan, kao
trpezarijski sto kome je jedna noga kraća.
Utom mi se užasno prispavalo. Kao da je moj mozak mobilisao sve telesne
funkcije i nekako me privoleo da zaspim. Od zbrkane stvarnosti koja nije imala
nikakvog smisla morao je silom da me odvoji. Nisam mogao tome da se
oduprem. Zaspao sam za tili čas. Dok me je hvatao san, najednom mi je kroz
glavu prošla sova. Šta li je s njom?
Spavajte gospodo, učinilo mi se da mi je Komtur prošaputao na uho.
Samo, i to je verovatno bilo deo sna.

215
 22

Poziv još važi

Sledeći dan je bio ponedeljak. Kad sam otvorio oči, digitalni sat je
pokazivao 6.35. Podigao sam se u krevetu i u glavi ponovo rekonstruisao ono
što se zbilo u ateljeu usred noći, samo nekoliko sati ranije. Setio sam se
zvonceta koje je unutra zvonilo, minijaturnog Komtura i čudnog razgovora
koji se odvio između nas dvojice. Želeo sam da verujem da je sve to bio samo
san. Da sam sanjao jedan dugačak, vrlo realističan san. To je sve. Tu pod
jarkom jutarnjom svetlošću jedino sam to i mogao da zamislim – da se sve to
zaista desilo samo u mom snu. Sasvim jasno sećao sam se svakog detalja
onoga što se događalo, i što sam više analizirao svaku pojedinost, sve mi je
delovalo kao nešto iz svetlosnim godinama udaljenog sveta.
Ali, ma koliko se ja trudio da sebe ubedim da je sve bio samo san, znao
sam da nije tako. Možda to i nije stvarnost, ali nije ni san, mislio sam. Ne znam
šta je, ali uglavnom, san nije. Ovo je nešto što je potpuno drugačijeg porekla.
Ustao sam iz kreveta, razmotao hartiju u koju je slika Tomohika Amade
Ubistvo Komtura bila zavijena i odneo je u atelje. Okačio sam je na zid, seo na
okruglu stolicu i dugo je posmatrao. Kao što je i sam Komtur prethodne noći
rekao, na slici nije bilo nikakve promene. Nije on izašao iz slike i iskrsnuo u
ovom svetu. Mačem proboden kroz grudi, dok mu iz srca lipti krv, Komtur na
slici je umirao. Pogled mu je bio uprt nagore, a otvorena usta iskrivljena. Iz
njih kao da izlazi bolni jauk. I njegova frizura, i odeća koju nosi, i mač u
njegovoj ruci i čudne crne cipele – sve izgleda potpuno isto kao na Komturu
koji se ukazao prethodne noći. Premda, sa stanovišta redosleda – odnosno,
hronološki gledano – taj Komtur je podražavao izgled ovog Komtura sa slike.
Činjenica da se lik iz fikcije otelotvorio tačno onakav kakvog ga je
Tomohiko Amada naslikao tehnikom japanskog slikarstva i pojavio u
stvarnosti (ili u nečemu što veoma liči na stvarnost), krećući se sopstvenom
voljom u tri dimenzije, bila je zaista zaprepašćujuća. Pa ipak, pomno
posmatrajući tu sliku, postepeno sam počeo da mislim da to nije bilo
besmisleno. Verovatno je to omogućio živi slikarski stil Tomohika Amade. Što

216
sam više gledao u sliku, granica između stvarnog i nestvarnog, između
dvodimenzionalnog i trodimenzionalnog, materijalnog i simboličnog bivala je
sve zamagljenija. Tako i poštar na Van Gogovoj slici, iako nije stvaran, što ga
više gledaš sve ti više izgleda živo, kao da diše. Na njegovoj slici čak i vrane
predstavljene najobičnijim grubim crnim linijama izgledaju kao da stvarno
lete nebom. Posmatrajući sliku Ubistvo Komtura, iznova sam se divio
slikarskom daru i umešnosti Tomohika Amade. Verovatno je i sam Komtur
(odnosno ideja) ceneći lepotu i snagu te slike, odlučio da od svih njenih likova
„pozajmi“ baš oblik Komtura. Kao što i rak samac, ako može, bira lepu, čvrstu
školjku da se u njoj nastani.

Kad sam se dovoljno nagledao slike Tomohika Amade, otišao sam do

kuhinje, skuvao kafu i slušajući redovne vesti na radiju pojeo nešto za
doručak. Nije bilo ni jedne jedine važne vesti. Odnosno, za mene trenutno
dnevne vesti nemaju gotovo nikakvog značaja. Pa ipak, slušanje vesti u sedam
sati svakog jutra bilo je deo mog života. Ako bi se recimo Zemlja našla na rubu
propasti, ipak ne bi bilo zgodno da samo ja to ne znam.
Pošto sam završio doručak i uverio se da se Zemlja, iako puna raznih
problema zasad i dalje okreće, sa šoljom kafe u ruci vratio sam se u atelje.
Sklonio sam zavesu sa prozora i pustio svež vazduh u prostoriju. A zatim sam
stao pred platno i dao se na rad na sopstvenoj slici. Bez obzira na to da li je
„Komturova“ pojava bila stvarna ili nije, bez obzira na to hoće li on
prisustvovati Menšikijevoj večeri ili neće, ja sam u svakom slučaju jedino
mogao da nastavim sa sopstvenim radom kojim treba da se bavim.
Koncentrisao sam se da pred svojim očima rekonstruišem lik
sredovečnog muškarca iz belog subaru forestera. U restoranu je na stolu kraj
njega stajao ključ od automobila sa priveskom sa Subaruovim zaštitnim
znakom, a pred njim pun tanjir sa prepečenim hlebom, kajganom i
kobasicama. Pored tanjira stajale su bočice s kečapom (crvena) i senfom
(žuta). Nož i viljuška uredno poredani jedno kraj drugog na stolu. Jelo mu još
stoji netaknuto. Sve je obasjano zracima jutarnjeg sunca. Dok sam prolazio
pored njega, muškarac je podigao svoje pocrnelo lice i pogledao pravo u mene.
Tačno znam gde si bio i šta si radio, saopštavao mi je njegov pogled.
Zapamtio sam tu tešku, ledenu svetlost koja je u njemu boravila. Kao da sam tu
svetlost možda video još negde, na nekom drugom mestu. Ali, gde je to bilo i
kada, toga nisam mogao da se setim.
Njegova pojava i te neizgovorene reči dobijale su oblik na mojoj slici. Sa
onog skeleta koji sam prethodnog dana izvukao ugljenom, komadićem hleba
umesto gumice brisao sam jednu po jednu suvišnu liniju. Kad sam izbrisao što

217
je trebalo izbrisati, na one koje su preostale ponovo sam dodavao crne linije
tamo gde ih je trebalo dodati. Utrošio sam oko sat i po na to. Kao rezultat, na
platnu se pojavila (da se tako izrazim) mumificirana prilika sredovečnog
čoveka koji je vozio beli subaru forester. Njegova sužena figura, lišena tkiva,
sparušena kao suvo meso. Sačinjena samo od grubih crnih linija povučenih
ugljenom. Naravno, to je samo crtež. Ali u mojoj glavi se već pojavila slika
oblika koji će stajati na platnu.
„Baš dobro izgleda!“ rekao je Komtur.
Kad sam se osvrnuo iza sebe, ugledao sam Komtura. Sedeo je na polici
kraj prozora i gledao u mene. Jutarnja svetlost koja je prodirala u prostoriju
iza njegovih leđa jasno je ocrtavala njegovu siluetu. I dalje je bio u onoj
starinskoj beloj odori, sa mačem dužine srazmerne svom stasu za pojasom.
Naravno da to nije samo san, pomislio sam.
„Nisam ja nikakav san, normalno“, rekao je Komtur, kao da mi je opet
pročitao misli. „Pre će biti da sam nešto sličnije budnosti“, rekao je Komtur.
Ja sam ćutao. Samo sam sa stolice gledao obrise Komturovog tela.
„Mislim da sam to i sinoć spomenuo – zauzimanje oblika u ove dnevne
sate vrlo je iscrpljujuće“, rekao je Komtur. „Ali hteo sam bar jednom lepo da
osmotrim kako vi, gospodo, slikate. Jesam se sam pozvao, ali sad sam baš fino
uspeo da se nagledam kako radite. Nisam vas uvredio?“
Naravno da nisam znao kako da odgovorim na to. I da sam se uvredio i da
se nisam uvredio, kako čovek od krvi i mesa to da objasni ideji?
Ne sačekavši moj odgovor (ili uzevši ono što sam pomislio u sebi kao
odgovor), Komtur je nastavio da priča svoje. „Baš odlično umete da crtate.
Rekao bih da iz slike izbija prava priroda tog čoveka.“
„Zar vi znate nešto o tom čoveku?“ pitao sam ja iznenađeno.
„Naravno“, rekao je Komtur. „Naravno da znam.“
„Možete li onda da mi kažete nešto o njemu? Kakav je on čovek, šta radi,
gde se sad nalazi?“
„Pa, nisam siguran“, rekao je namrgođeno Komtur, blago nakrenuvši
glavu. Kad se mrštio, izgledao je kao neki goblin. Ili kao Edvard G. Robinson iz
nekog starog gangsterskog filma. A možda Komtur stvarno i jeste „pozajmio“
tu grimasu od Edvarda Robinsona. To nije nemoguće.
„Ima ponešto na ovom svetu što je za vas, gospodo, bolje da ne znate“,
rekao je Komtur s tim izrazom Edvarda Robinsona na licu.
Izgovorio je isto ono što mi je i Masahiko Amada nedavno rekao. Ima
ponešto što je za čoveka bolje da ne zna.
„To znači da mi nećete reći ono što je za mene bolje da ne znam, zar ne?“
rekao sam.

218
 „Svejedno je i da vam ne kažem, jer je to nešto što vi, gospodo, zapravo
već znate.“
Cutao sam.
„Odnosno, zahvaljujući tome što slikate tu sliku, sada će ono što je vama
već dobro poznato samo poprimiti oblik. Evo, pogledajte Telonijusa Manka.
Nije Telonijus Mank došao do onog neobjašnjivog akorda na osnovu svog
razuma i logike. On je samo širom otvorio oči i izvukao ga iz tame svog uma.
Stvoriti nešto ni iz čega nije ono što je ključno. Ono što vi, gospodo, treba da
uradite jeste da unutar onoga što tu već postoji pronađete pravu stvar.“
Taj čovek zna za Telonijusa Manka.
„Ah, znam ja i za Edvarda Robinsona“, čitao je Komtur moje misli. „No,
dobro“, rekao je Komtur. „Ah, za svaki slučaj moram nešto da kažem, zarad
dobrih manira – radi se o vašoj lepoj devojci…, mislim na onu udatu ženu što
se dovozi u crvenom miniju. Ja sam, uz izvinjenje, sve ono što vi ovde gospodo
zajedno radite imao prilike da gledam. Ono što bez odeće onako krepko
izvodite u krevetu.“
Bez reči sam gledao pravo u Komtura. Ono što mi bez odeće krepko
izvodimo u krevetu… To je, da se poslužim njenim rečima, stvarno sramota
izgovoriti.
„Ali, voleo bih da se na to ne obazirete, ako je ikako moguće. Oprostite na
tome, ali ideja sve vidi. Ne može da bira hoće li videti ili neće. Ali, stvarno ne
treba da se uzbuđujete zbog toga. Što se mene tiče, sve mi isto izgleda: i seks, i
jutarnja gimnastika uz radio program, i čišćenje dimnjaka. Ništa od toga meni
nije naročito zanimljivo za gledanje. Jednostavno gledam.“
„A u svetu ideja očigledno ne postoji koncept privatnosti?“
„Naravno da ne“, rekao je Komtur vrlo ponosno. „Naravno da nema ni
trunke privatnosti. Dakle, gospodo, sve je u najboljem redu, samo se nemojte
uzrujavati. Šta kažete, hoćete li moći da se ne uzbuđujete?“
Ponovo sam blago odmahnuo glavom. Nisam siguran. Da li bih uopšte
mogao da se koncentrišem na seksualni čin ako znam da neko sve to gleda? Da
li bih uopšte mogao da imam zdrav libido?
„Imam jedno pitanje“, rekao sam.
„Ako mogu da odgovorim“, rekao je Komtur.
„Pozvan sam na večeru kod gospodina Menšikija u utorak uveče. I vi ste
pozvani da prisustvujete. Gospodin Menšiki je upotrebio izraz 'mumija' kada
je uputio taj poziv, ali se on suštinski odnosi na vas. Jer u to vreme još niste bili
zauzeli oblik Komtura.“
„Nema veze. Ako treba, mogu ja odmah da se pretvorim i u mumiju.“

219
 „Ne, molim vas, ostanite tako“, požurio sam da kažem. „Ako je moguće.
Bio bih vam zahvalan za to.“
„Ići ću s vama kod Menšikija. Vi ćete, gospodo, moći da me vidite, ali ću
Menšikiju biti nevidljiv. Zato je svejedno da li ću biti u obliku mumije ili
Komtura. Ali bih voleo da vi nešto učinite za mene.“
„Šta to?“
„Treba da pozovete Menšikija telefonom i proverite da li poziv za utorak
uveče i dalje važi. Morao bih da znam hoće li to što ću vam se toga dana
priključiti kao Komtur, a ne kao mumija predstavljati prepreku. Kao što sam
vam prethodno spominjao, ja ne mogu da zalazim onamo gde nisam pozvan.
Domaćin mi na neki način mora obznaniti da me poziva da uđem kod njega.
Zauzvrat, kada mi se jednom uputi poziv, posle toga tamo mogu da ulazim kad
god hoću. U slučaju ove kuće, ono zvonce je poslužilo umesto uručene
pozivnice.“
„Shvatam“, rekao sam. Kako god bilo, samo ne bi valjalo da se pretvori u
mumiju.„Telefoniraću gospodinu Menšikiju, proveriću da li poziv još važi, i
kao ime gosta navešću 'Komtur' umesto 'mumija'.“
„Bio bih vam izuzetno zahvalan na tome. Nisam mogao ni da zamislim da
ću ikad biti pozvan na večeru.“
„Imam još jedno pitanje“, rekao sam. „Vi zapravo niste upražnjavali
samomumifikaciju? Odnosno niste bili sveštenik koji je svojom voljom ušao u
grobnicu i lišavajući se hrane izgovarao molitvu dok nije dospeo u stanje
obamrlosti? Niste skončali u toj jami iz dana u dan zvoneći zvoncetom i
pretvarajući se u mumiju?“
„Hmm“, rekao je Komtur i blago nakrivio glavu. „To ni sam ne znam. U
jednom trenutku postao sam čista ideja. O onome šta je bilo pre toga, gde sam
bio i šta sam radio – ja ne posedujem tu vrstu linearnih sećanja.“
Komtur je izvesno vreme ćutao, zagledan u prazno.
„U svakom slučaju, vreme mi je da se izgubim“, rekao je tihim, pomalo
hrapavim glasom. „Vreme za zauzimanje oblika se bliži završetku. Jutarnji sati
nisu za mene. Tama je moja prijateljica. Vakuum je moj vazduh. Stoga sada
odlazim. Ostaje moja molba za vas da pozovete Menšikija.“
Kao da ulazi u stanje meditacije, Komtur je zatvorio oči i stisnutih usana i
skrštenih prstiju na rukama počeo postepeno da bledi i da nestaje. Onako isto
kao prethodne noći. Poput kratkovečnog dima, njegovo je telo bešumno
iščezlo u vazduhu. Usred te jutarnje svetlosti ostali smo samo moja započeta
slika i ja. Crni skelet muškarca iz belog subarua sa platna je zurio pravo u
mene.
Tačno znam gde si bio i šta si radio, govorio mi je on.

220
 Pozvao sam Menšikija posle podneva. Kad malo bolje razmislim, bilo je to
prvi put da ga telefonom zovem na kuću. Uvek je Menšiki bio taj koji zove
mene. Na šesto zvono podigao je slušalicu.
„Drago mi je što ste se javili“, rekao je. „Upravo sam nameravao da vas
pozovem. Nisam hteo da vas ometam u poslu, pa sam čekao da prođe podne.
Shvatio sam da uglavnom radite tokom prepodneva.“
Malopre sam završio s radom, rekao sam.
„Napreduje li posao?“ pitao je Menšiki.
„Da, radim na novoj slici. Mada sam je tek započeo.“
„Baš lepo. To je najbolje. Samo da znate, moj portret koji ste vi naslikali
onako neuramljen sada visi na zidu u mojoj radnoj sobi. Tamo će se i boje
osušiti. Veoma je lep i ovako.“
„U vezi sa sutrašnjom večerom…“, rekao sam.
„Sutra u šest uveče ću poslati automobil da vas sačeka ispred ulaza vaše
kuće“, rekao je. „Isti auto će vas odvesti i u povratku. Pošto ćemo biti samo vi i
ja, nema nikakve potrebe da donosite bilo kakve darove, niti da se obazirete
na odevanje. Samo se opustite i dođite bez ičega.“
„S tim u vezi, hteo bih samo nešto da potvrdim s vama.“
„O čemu je reč?“
Rekao sam: „Kad smo prošli put razgovarali, rekli ste da vam ne bi
smetalo i da mumija prisustvuje večeri, zar ne?“
„Jeste, tačno sam tako rekao, dobro se sećam.“
„Da li taj poziv još važi?“
Menšiki je malo razmislio, pa se radosno nasmejao. „Naravno. Ja ne gazim
datu reč. Poziv apsolutno još važi.“
„Usled izvesnih okolnosti mumija neće moći da dođe, ali je Komtur izjavio
da bi voleo da ide na večeru. Da li bi Komtur mogao umesto nje da dobije
poziv?“
„Naravno“, rekao je Menšiki bez oklevanja. „Baš kao što je Don Đovani
pozvao statuu Komtura na večeru, tako i ja sa zadovoljstvom pozivam
Komtura na večeru u svoj skromni dom. Samo što se meni, za razliku od Don
Đovanija iz opere, neće desiti ništa tako strašno kao da recimo završim u
paklu. Odnosno, ne postoji takva namera. Neću valjda pravo posle večere biti
odvučen u podzemni svet, niti bilo šta slično, zar ne?“
„Mislim da ne“, odgovorio sam, ali iskreno, nisam bio toliko siguran u to.
Uopšte više nisam mogao da pretpostavim šta će dalje biti.
„Ako je tako, onda dobro. Pošto u ovom trenutku još nisam spreman da
završim u paklu“, rekao je Menšiki vedro. On je, razume se, sve to shvatao kao
duhovitu šalu. „Samo, da vas nešto pitam: Komtur iz opere Don Đovani kao

221
mrtvac nije mogao da jede hranu sa ovog sveta, a kako stoje stvari s tim
Komturom? Da li bi za njega trebalo da pripremim jelo? Ili on ipak ne uzima
hranu sa ovog sveta?“
„Nema potrebe da za njega pripremate hranu. On ne konzumira ni hranu
ni alkohol. Možete samo da mu ostavite jedno mesto za stolom.“
„On je samo duhovno biće, zar ne?“
„Mislim da je tako.“ Imao sam osećaj da se po poreklu ideja i duh malo
razlikuju, ali pošto nisam hteo da se priča odugovlači, nisam stavio primedbu
na to.
Menšiki je zatim rekao: „U redu. Ostaviću rezervisano mesto za Komtura.
Izuzetno se radujem tome što čuvenog Komtura mogu da pozovem na večeru
u svoj skromni dom. Samo mi je žao što neće biti u stanju ništa da pojede. A
odvojio sam i odlično vino.“
Zahvalio sam Menšikiju.
„Onda se vidimo sutra“, rekao je on i prekinuo vezu.

Te noći, zvonce nije zvonilo. Verovatno zbog toga što je poprimio oblik u
dnevnim satima, za dana (a i zato što je odgovorio na više od dva pitanja),
Komtur se sigurno iscrpeo. Ili možda samo više nije osećao potrebu da me
doziva u atelje. Bilo kako bilo, ja sam duboko spavao sve do jutra, ne usnuvši
ni jedan jedini san.
Ni narednog jutra, dok sam slikao u ateljeu, Komtur se nije ukazao. Tako
sam uspeo puna dva sata da se koncentrišem na platno, ne razmišljajući ni o
čemu i zaboravljajući sve drugo. Prvo što sam tog jutra uradio bilo je da bojom
prekrijem ceo crtež. Tačno onako kao kad razmažeš debeli sloj putera preko
parčeta prepečenog hleba.
Prvo sam upotrebio tamnocrvenu boju, zelenu koja je u sebi nosila
oštrinu i crnu u kojoj se sadržala olovnosiva. To su bile boje koje je taj
muškarac zahtevao. Dugo je potrajalo dok nisam uspeo da napravim tačne
nijanse. Dok sam mešao boje, slušao sam Mocartovog Don Đovanija. Slušajući
tu muziku imao sam utisak kao da će Komtur svakog časa iskrsnuti iza mojih
leđa, ali se on nije pojavio.
Tog dana (u utorak) Komtur je od jutra ćutao kao zaliven, baš kao ona
sova na tavanu. Ali ja nisam bio naročito zabrinut zbog toga. Kakve svrhe ima
da se čovek od krvi i mesa brine zbog ideje? Ideje rade svoje, a i ja imam
sopstveni život. Ja sam se uglavnom koncentrisao na to da završim portret
„muškarca iz belog subaru forestera“. I u ateljeu i van njega, i sa platnom pred
svojim očima i bez njega, ta slika mi ni na trenutak nije izlazila iz pameti.

222
 Po predviđanju vremenske prognoze sa radija, večeras iz pravca regiona
Kanto i Tokai stižu pljuskovi. Vreme se sa zapada polako ali sigurno kvari. U
južnom području ostrva Kjušu reke su nabujale usled obilnih padavina, pa je
evakuacija ljudi koji žive u nižim predelima bila neizbežna. Oni koji žive u
višim predelima primili su upozorenje na odron zemljišta.
Dakle, večera u noći kad se sprema nevreme, pomislio sam.
A onda sam pomislio na onu mračnu jamu u šumarku. Na onu čudnovatu
kamenu grobnicu pod suncem koju smo Menšiki i ja otkrili kada smo uklonili
humku od teških kamenova. Zamislio sam sebe kako sedim sam na dnu te
mračne rupe, dok kišne kapi dobuju o drveni poklopac. Zatvoren sam unutra i
odande ne mogu da pobegnem. Merdevine su odnete, a teški poklopac iznad
mene čvrsto je zaptiven. I svi ljudi na ovom svetu kao da su potpuno zaboravili
na to da sam ja ostao unutra. Ili možda misle da sam ja već odavno mrtav. A ja
sam još živ. Potpuno sam odsečen, ali još dišem. Do mojih ušiju dopire samo
neprestano dobovanje kiše. Svetlosti nigde na vidiku. Ni tračak svetlosti ne
dopire niotkud. Kameni zid o koji sam leđima naslonjen hladan je i vlažan.
Ponoć je. Ubrzo će valjda i razni insekti izmileti odasvud.
Zamišljajući sve te prizore u svojoj glavi, postepeno sam počeo da gubim
dah. Izašao sam na terasu, oslonio se na rukohvat i polako udišući vazduh kroz
nos, usporeno sam ga izdisao na usta. Brojeći udisaje i izdisaje kao i uvek,
ponavljao sam to u pravilnim razmacima. Posle izvesnog vremena uspeo sam
nekako da uspostavim normalno disanje. Nebo u sumrak bilo je prekriveno
olovnim oblacima. Bliži se kiša.
Menšikijeva bela kuća s one strane doline blago se isticala. Danas ću
večerati u njoj, mislio sam. Oko trpezarijskog stola sedećemo Menšiki, ja i onaj
čuveni Komtur.
Krv je prava, znaš, šapnuo je Komtur na moje uho.

223
 23

Svi oni na ovom svetu stvarno postoje

Za vreme letnjeg raspusta kada sam imao trinaest, a moja sestra deset
godina, nas dvoje smo sami oputovali u prefekturu Jamanaši. Išli smo u posetu
ujaku koji je radio u istraživačkom institutu pri fakultetu u Jamanašiju. Bilo
nam je to prvi put da kao deca putujemo samo nas dvoje. U to vreme
zdravstveno stanje moje sestre bilo je relativno stabilno i roditelji su nam
dozvolili da otputujemo sami.
Naš ujak je tada još bio mlad i neoženjen (što je i dandanas) . Mislim da je
u to vreme tek bio napunio trideset godina. Obavljao je genetska istraživanja
(što radi i dan-danas) i bio je ćutljiv, čovek koji pomalo kao da nije sa ovog
sveta, ali je bio iskren i pošten. Bio je strastveni čitač i odista je svašta znao o
svim mogućim pojavama pod kapom nebeskom. Najviše od svega je voleo da
hoda po brdima, pa je izgleda zato i pronašao posao na fakultetu u Jamanašiju.
Nama dvoma se taj ujak mnogo dopadao.
Sa ruksacima na leđima, sestra i ja smo na stanici Šinduku ušli u ekspres
voz za Macumoto i sišli na stanici u Kofuu. Tamo nas je dočekao ujak. Kako je
bio strašno visok, odmah smo ga ugledali u gužvi na stanici. Ujak je sa nekim
prijateljem iznajmljivao malu kuću u gradu, ali pošto je njegov cimer u to
vreme bio u inostranstvu, kod njega smo dobili sobu samo za sebe. U njegovoj
kući smo proveli nedelju dana. Svakog dana smo sa ujakom odlazili u šetnju po
okolnim brdima i od njega naučili nazive brojnih biljaka i insekata. To leto
nam je oboma ostalo u lepoj uspomeni.
Jednog dana smo otišli do ledene pećine u podnožju planine Fuđi, da se
malo prošetamo. Bila je to jedna od njenih brojnih ledenih pećina, osrednje
veličine. Ujak nam je objasnio kako nastaju takve pećine. Pošto su sačinjene od
bazalta, unutar njih se ne čuje gotovo nikakav eho. Kako se u njima
temperatura ne podiže ni leti, u davnim vremenima ljudi su u njima čuvali led
iskopan u zimskim danima. Ispričao nam je i pod kojim su nazivima takve
pećine obično poznate, u zavisnosti od toga da li im je visina takva da ljudi

224
mogu ili ne mogu ulaziti u njih. Uglavnom, ujak je bio čovek koji je mnogo
znao.
Ulaz u tu pećinu se plaćao. Ujak nije hteo da uđe. Rekao je da je prethodno
više puta bio unutra, a i da je tavanica pećine previše niska te da će ga boleti
leđa jer će zbog svoje visine morati da hoda pognut. Unutra nema nikakve
opasnosti, pa vas dvoje možete i sami da uđete, rekao je. Čitaču knjigu kraj
ulaza i čekaću vas tamo. Čuvar nam je na ulazu dao po jednu baterijsku lampu
i žute plastične kacige koje smo stavili na glave. Na tavanici pećine postojale
su sijalice, ali je svetlost u njenoj unutrašnjosti bila vrlo slaba. Što smo dublje
zalazili u pećinu, tavanica je bivala sve niža. Nije se ujak uzalud klonio toga da
uđe unutra.
Osvetljavajući tlo pod nogama, sestra i ja smo išli napred. Leto je bilo na
vrhuncu, ali je u pećini bilo hladno. Iako je spoljna temperatura bila trideset
dva Celzijusova stepena, unutra nije bilo ni deset stepeni. Po ujakovom savetu,
obukli smo debele vindjakne koje smo poneli sa sobom. Sestra me je čvrsto
držala za ruku. Nisam znao da li je to bilo zbog toga što je želela da ja nju
čuvam, ili naprotiv, zato što je ona htela da čuva mene (a možda samo nije
želela da se razdvojimo), ali sve to vreme dok smo bili u pećini, njena mala
topla ruka bila je u mojoj. U tom trenutku, od drugih posetilaca osim nas dvoje
bio je tu još samo jedan sredovečni bračni par. Njih dvoje su, međutim, vrlo
brzo izašli napolje i nas dvoje smo ostali sami.
Moja sestra se zvala Komici, ali ju je cela porodica zvala Komi. Drugarice i
drugovi su je zvali Miči ili Mićan. Koliko ja znam, ne postoji osoba koja ju je
zvala pravim imenom. Bila je tanušna i sitna devojčica. Kosa joj je bila ravna i
crna, uredno podšišana do vrata. Zbog krupnih očiju u odnosu na lice (još
onako sa velikim crnim zenicama) izgledala je kao mala vila. Tog dana je na
sebi nosila belu majicu, svetle larmerice i roze patike.
Posle izvesnog vremena napredovanja kroz pećinu, moja sestra je malo
skrenula sa staze i pronašla mali tunel. Zjapio je tiho, sakriven u senci stene.
Izgleda da je nju veoma privukao oblik te šupljine. „Hej, zar ti ne liči na onu
rupu u koju je upala Alisa?“ pitala me je.
Bila je luda za knjigom Alisa u zemlji čuda Luisa Kerola. Ni sam ne znam
koliko me je puta naterala da joj je pročitam, ali sigurno bar sto puta. Ona je,
naravno, umela i sama da čita još od ranog uzrasta, ali je volela da joj ja tu
knjigu čitam naglas. Siguran sam da je znala celu radnju napamet, ali je ta
priča mojoj sestri bila uzbudljiva kad god smo je čitali. Posebno joj je omiljen
bio deo s „plesom jastoga“. Ja i dan-danas tu stranicu knjige znam napamet.
„Ali izgleda da nema zeca“, rekao sam ja.
„Samo ću malo da provirim unutra“, rekla je ona.

225
 „Budi pažljiva“, rekao sam.
Taj tunel je bio zaista mali i uzan, ali je moja sestra uspela bez ikakve
teškoće da se uvuče unutra. Zavukla se dopola, tako da su joj samo noge od
kolena naniže virile napolju. Izgledalo mi je kao da baterijskom lampom
osvetljava dubinu tunela. Zatim se polako povukla unatraške i izašla napolje.
„Unutra je mnogo duboko“, objavila mi je. „I tamo dole se naglo spušta.
Isto kao Alisina zečja rupa. Baš bih volela da vidim čega ima u dubini.“
„Ne možeš! Opasno je“, rekao sam.
„Ne brini. Ja sam mala, mogu da se provučem.“
Kako je to izgovorila, skinula je svoju vindjaknu i ostavši onako samo u
beloj majici, dala jaknu meni zajedno sa kacigom i pre nego što sam i stigao da
se usprotivim, sa baterijskom lampom u ruci vesto se zavukla u tunel. I za tili
čas nestala unutra.
Prošlo je mnogo vremena, a ona nikako da izađe napolje. Nije se čulo
apsolutno ništa.
„Komi!“ dozivao sam ja ka tunelu. „Komi, jesi li dobro?“
Ali, odgovora nije bilo. Moj glas bez ikakvog odjeka samo je progutala
tama. Hvatao me je sve veći nemir. Možda se moja sestra unutra zaglavila i sad
ne može ni napred ni nazad. Ili je unutra dobila nekakav napad i izgubila svest.
Čak i da se tako nešto dogodilo, ja nikako ne mogu da je izvučem. Kroz glavu
su mi prolazile razne zlosrećne mogućnosti dok me je postepeno sa svih
strana stezao mrak.
Ako je moja sestra u toj rupi zauvek nestala da se na ovaj svet više nikad
ne vrati, kako ću ja da se opravdam pred svojim roditeljima? Da li bi trebalo da
odem da zovem ujaka koji nas čeka na ulazu u pećinu? Ili mi ne preostaje ništa
osim da se tu zaustavim i čekam kao ukopan dok ona ne izađe napolje? Sagnuo
sam se da pogledam u tu uzanu rupu. Ali svetlost moje baterijske lampe nije
dopirala u dubinu. Tunel je bio veoma tesan, a mrak u njemu nemilosrdan.
„Komi“ dozvao sam još jednom. Nema odgovora. „Komi!“ viknuo sam još
jače. I dalje nema odgovora. Osetio sam jezu koja me je zaledila do srži. Sestru
sam možda tu zauvek izgubio. Usisana u Alisinu zečju rupu, moja je sestra
možda samo iščezla. U svetu Lažne Kornjače, Mačora Kezala i Kraljice Srce.
Tamo gde logika stvarnog sveta uopšte ne važi. U svakom slučaju, nije trebalo
nikad da dođemo na ovakvo mesto.
Nedugo potom, međutim, moja sestra se vratila. I to ne natraške kao
prethodni put, već je ispuzala glavom napred. Iz tunela se najpre pojavila
njena crna kosa, pa zatim ramena i ruke. Potom su se napolje provukla i njena
bedra, i napokon roze patike. Ne govoreći ni reč, stala je ispred mene, potpuno

226
se uspravila i polako, duboko udišući vazduh, počela da stresa zemlju sa svojih
farmerica.
Srce mi je još lupalo. Pružio sam ruke i zagladio njenu razbarušenu kosu.
Pod oskudnom svetlošću u pećini nisam mogao dobro da vidim, ali njena bela
majica je bila sva prljava od prašine i svakakvog trunja. Obukao sam joj
vindjaknu preko majice i vratio joj žutu kacigu koju sam joj čuvao.
„Mislio sam da se nećeš vratiti“, rekao sam stresajući prljavštinu sa
sestrine odeće.
„Zabrinuo si se?“
„Užasno sam se zabrinuo.“
Ponovo me je čvrsto uhvatila za ruku, a onda mi je uzbuđenim tonom
ispričala: „Tunel je bio baš tesan, ali kad sam uspela da se provučeni, videla
sam da se na kraju naglo spušta. Tamo ispod je kao nekakva sobica. Potpuno je
okrugla, kao lopta! I zidovi su joj okrugli, i tavanica i pod. Unutra je tako tiho
da pomisliš da toliko tiho mesto ne postoji nigde, čak i kad bi pretražio ceo
svet da ga nađeš. Kao da si duboko u nekoj šupljini, na dnu dubokog, dubokog
mora. Kad ugasiš baterijsku lampu, mrkli je mrak, ali te nije strah, a nisi ni
usamljen. Ta sobica je jedno posebno mesto koje prima samo mene. To je moja
sobica. Tamo ne može niko da dođe. Ne možeš čak ni ti da uđeš.“
„Ja sam preveliki.“
Potvrdno je zaklimala glavom. „Jeste. Previše si porastao da bi mogao da
uđeš u tunel. Ali znaš šta, najbolji od svega je onaj mrak unutra – toliko je crn
da misliš da crnji mrak od toga ne postoji. Kad ugasiš svetlo, čini ti se da
možeš rukom da ga uhvatiš koliko je gust. A kad sediš sam tamo u mrklom
mraku, imaš osećaj kao da ti se celo telo rastapa i nestaje. Samo što ti to ne
možeš da vidiš, jer je potpuni mrak. Ne znaš čak ni da li još imaš telo ili ga više
nemaš. Samo, znaš, ja bih tamo ostala, čak i kada bi mi telo nestalo. Onako kao
što se Kezalov smeh i dalje čuje i kad on nestane. Baš čudno, je l’ da? Ali kad si
tamo, uopšte ti se ne čini da je to nešto čudno. Htela sam da ostanem tamo
zauvek, ali sam pomislila da ćeš se brinuti zbog mene, pa sam izašla.“
„Hajdemo napolje“, rekao sam. Imao sam utisak da bi mi sestra od
uzbuđenja pričala doveka, ali sam morao negde da je zaustavim. „Ovde ne
mogu da dišem.“
„Jesi li dobro?“ pitala me je sestra zabrinuto.
„Dobro sam. Samo bih hteo već jednom da izađemo napolje.“
Držeći se za ruke, pošli smo ka izlazu.
„Je li“, rekla mi je u hodu sestra tiho, da je niko ne čuje – mada nikog
drugog osim nas tamo nije ni bilo. „Je l’ znaš da Alisa stvarno postoji? Nije

227
izmišljotina. Stvarno je tako. I Martovski Zec, i Morž, i Mačor Kezalo i vojnici
od karata, svi oni na ovom svetu stvarno postoje.“
„Možda si u pravu“, rekao sam.
Nas dvoje smo tad izašli iz pećine i vratili se u jarki svet stvarnosti. Sećam
se da je tog popodneva tanak sloj oblaka prekrivao nebo, ali da je sunce i
pored toga zaslepljujuće bleštalo. Na klupi kod ulaza u pećinu ujak je sedeo
sam, potpuno zadubljen u svoju knjigu. Kad nas je ugledao, radosno se
osmehnuo i ustao.
Dve godine posle toga moja sestra je umrla. Položena je u mali sanduk i
kremirana. Meni je tada bilo petnaest godina, a ona je bila napunila dvanaest.
Dok je trajala njena kremacija, ja sam sedeo odvojeno od svih, na klupi u
unutrašnjem dvorištu krematorijuma, i sećao se onoga što se događalo u
pećini. Sećao sam se težine onih minuta koje sam proveo čekajući kao ukopan
ispred malog tunela da moja sestra izađe, gustine tame koja me je obavijala u
tim trenucima, hladnoće koja je moje telo prožela do srži. Toga kako se najpre
iz otvora tunela pojavila njena crnokosa glava, pa su polako izašla i njena
ramena. Toga kako joj je svud po beloj majici visilo najrazličitije trunje
nepoznatog porekla.
U tim trenucima razmišljao sam da li je ona već tada, dve godine pre nego
što će lekari u bolnici zvanično proglasiti njenu smrt, izgubila svoj život.
Tačnije, bio sam gotovo ubeđen u to. Pogrešno verujući da je živa, ja sam nju
koja je u tom tunelu bila lišena života, nju koja je već bila napustila ovaj svet,
čvrsto uzeo za ruku, smestio u voz i odveo je nazad u Tokio. Naredne dve
godine zajedno smo provodili vreme kao brat i sestra. Ali, na kraju svega, to je
ipak bio samo jedan prolazni vremenski produžetak. Smrt je verovatno dve
godine kasnije ispuzala iz tog tunela i došla po sestrinu dušu. Kao kada vlasnik
dođe po pozajmicu kojoj je istekao utvrđeni rok za vraćanje.
U svakom slučaju, ja sam sada – sada kada imam trideset šest godina –
ponovo poverovao u to da je ono što je meni sestra u pećini tiho rekla kao da
mi otkriva tajnu, zapravo bilo tačno. Na ovom svetu Alisa stvarno postoji. I
Martovski Zec, i Morž, i Mačor Kezalo, svi oni zaista postoje. Pa naravno, i
Komtur.

Vremenska prognoza nije pogodila – velikog nevremena na kraju nije

bilo. Samo je nešto posle pet sati počela da sipi jedva vidljiva kiša, koja se
nastavila do narednog jutra. Tačno u šest po podne uzbrdicom se tiho popela
glomazna crna limuzina. Podsetila me je na pogrebni auto, ali to naravno nije
bila. Bila je to limuzina koju je po mene poslao Menšiki. Model – nišan infiniti.
Iz nje je izašao vozač u crnoj uniformi, s kapom na glavi i kišobranom u ruci

228
stao pred moja ulazna vrata i pozvonio. Kad sam mu otvorio vrata, on je
skinuo kapu s glave i proverio moje ime. Izašao sam iz kuće i ušao u
automobil. Rekao sam da mi ne treba kišobran. Nije padalo toliko jako da bi mi
bio potreban. Vozač mi je otvorio zadnja vrata i zatvorio ih za mnom. Masivna
vrata su se zatvorila uz tup udarac (malo drugačijeg zvuka od vrata
Menšikijevog jaguara). Preko tankog crnog džempera okruglog izreza nosio
sam sivi sako od tvida u riblja kost tkanju, tamnosive vunene pantalone i crne
antilop cipele. Od sve odeće koju posedujem, ta je bila najpribližnija formalnoj.
Ako ništa drugo, na njoj bar nije bilo fleka od boja.
Ni kada je auto došao po mene, Komtur se nije pojavio. Ni glas mu nisam
čuo. Nisam imao načina ni da proverim da li se uopšte seća da je te večeri
pozvan kod Menšikija. Ali valjda je zapamtio. Nije bilo razloga da zaboravi, kad
se tom pozivu već onoliko radovao.
Ipak, nije bilo nikakvog razloga za brigu. Nakon nekog vremena otkad je
automobil krenuo, najednom sam spazio Komtura kako sa hladnokrvnim
izrazom na licu sedi na sedištu do mene. U onoj svojoj beloj odori (koja je
izgledala besprekorno ispeglana, kao da je maločas vraćena sa čišćenja), sa
mačem ukrašenim draguljima za pojasom. I visina mu je bila ista kao i uvek –
šezdesetak centimetara. Savršeno čista belina njegove odore upadljivo se
isticala u kontrastu sa crnim kožnim sedištem nišan infinitija. Prekrštenih
ruku, Komtur je zurio pravo ispred sebe.
„Nipošto mi se nemojte obraćati“, upozorio me je Komtur. „Vi, gospodo,
mene možete da vidite, ali niko drugi ne može da me vidi. Vi možete da čujete
moj glas, ali to niko drugi ne može. Ako budete razgovarali s nevidljivom
osobom, ljudi će misliti da s vama nešto nije u redu. Razumeli ste? Ako ste
razumeli, jedanput kratko klimnite glavom.“
Jedanput sam kratko klimnuo glavom. U odgovoru na to, Komtur je i sam
kratko klimnuo glavom, ponovo prekrstio ruke i više ni reč nije progovorio.
Napolju je već bio mrkli mrak. I vrane su se već odavno bile povukle u
svoja gnezda u brdima. Automobil se polako spustio niz padinu, nastavio
putem kroz dolinu i zatim se zaputio uz strmu uzbrdicu. Rastojanje nije bilo
preveliko (ipak je samo trebalo doći na drugu stranu uske doline), ali je drum
bio relativno uzak, pa još i krivudav. Nije to ona vrsta puta na kome vozač
oseća radost što upravlja glomaznom limuzinom. Uz taj put bi mnogo bolje išlo
neko vojno vozilo s pogonom na sva četiri točka. Vozač je, međutim, ni na tren
ne menjajući boje u licu hladnokrvno rukovao volanom, i automobil je
uspešno pristigao ispred Menšikijeve kuće.
Imanje je bilo opasano visokim belim zidom, s čije je prednje strane
stajala kapija koja je delovala prilično solidno. Sačinjena od dvokrilnih drvenih

229
vratnica, ofarbanih u tamnosmeđu boju, izgledala je kao kapija
srednjovekovnog zamka iz nekog Kurosavinog filma. Taman bi joj pristajalo
nekoliko zabodenih strela. Unutrašnjost poseda se spolja nije videla. Pored
kapije je stajao kućni broj, ali nije bilo pločice sa imenom. Verovatno ne postoji
potreba da bude istaknuta. Svako ko se potrudio baš da se popne do samog
vrha brda, sigurno je od samog početka znao da je to Menšikijeva kuća. Predeo
oko kapije bio je jarko osvetljen uličnom rasvetom. Vozač je izašao iz
automobila, pritisnuo zvono i kratko preko interfona razgovarao s nekim
unutra. Potom se vratio na vozačko sedište i čekao da se kapija otvori uz
pomoć uređaja za daljinsko upravljanje. Sa obe strane vratnica bila je
postavljena po jedna pokretna nadzorna kamera.
Kad su se dvokrilna vrata polako otvorila na unutrašnju stranu, vozač je
uvezao automobil i izvesno vreme nastavio krivudavim putem koji je vodio niz
blagu padinu. Kapija se iza nas zatvorila uz težak tresak, kao da je poručivala:
„U svet iz koga si došao više se ne vraćaš.“ Sa obe strane puta stajali su
drvoredi besprekorno negovanih borova. Grane su im bile tako divno
potkresane da su izgledali kao bonsai. Bili su brižljivo tretirani protiv
oboljevanja. Obe strane puta pratila je i uredna živa ograda od azaleja. Iza
azaleja su se videle i kerije, a na nekim delovima ograde bilo je i bokora
japanskih kamelija. Kuća je bila nova, ali je sve rastinje delovalo kao da je iz
davnih vremena. Sve je ono bilo prelepo osvetljeno baštenskim svetiljkama.
Put se završavao asfaltiranim kružnim kolskim prilazom. Čim je tu
zaustavio automobil, vozač je hitro izašao iz auta i otvorio vrata s moje strane
zadnjeg sedišta. Pogledao sam u sedište kraj sebe, ali Komtura nije bilo. No,
mene to nije ni naročito iznenadilo niti sam se uzbuđivao zbog toga. On ima
neke sopstvene oblike ponašanja.
Kada su zadnji farovi na infinitiju u tišini, kako dolikuje, nestali u tami, tu
sam ostao samo ja. Gledajući je u tom trenutku spreda, kuća mi je izgledala
daleko prijatnije i uzdržanije nego što sam očekivao. Posmatrana sa one
strane doline delovala je kao mnogo nadmoćnija i raskošnija građevina.
Verovatno se utisak o njoj razlikuje u zavisnosti od toga iz kog se ugla
posmatra. Kapija se nalazila na najvišoj tački na brdu, a kako odatle počinje
kosina, ugao nagiba zemljišta bio je vesto iskorišćen da se izgradi sama kuća.
Ispred ulaza su simetrično bile postavljene dve stare kamene statue
slične onim statuama mitoloških pasa čuvara komainu kakve obično stoje
ispred šinto hramova. A možda to i jesu bile prave statue komainu, donete
odnekud. Grmovi azaleja rasli su i tu ispred ulaza. Mora da u maju njihovi
cvetovi buknu svom svežinom boje.

230
 Dok sam im se laganim hodom približavao, ulazna vrata su se otvorila na
unutrašnju stranu. Iza njih je provirilo Menšikijevo lice. Nosio je tamnozeleni
džemper preko zakopčane bele košulje i bež platnene pantalone. Njegova
gusta snežnobela kosa bila je lepo začešljana i prirodno nameštena, kao i
obično. Videti Menšikija kako me dočekuje ispred sopstvene kuće izazivalo je
pomalo čudan osećaj u meni. Do tada sam ga viđao samo kada mi je dolazio u
posetu, u pratnji zvuka motora svog jaguara.
Pozvao me je da uđem u kuću i zatvorio vrata. Predsoblje je bilo
prostrano, približno kockastog oblika, sa visokom tavanicom. Delovalo je kao
da bi se glatko moglo preinačiti u teren za skvoš. Indirektna svetla na
zidovima odlično su osvetljavala prostoriju, a na inkrustacijom ukrašenom
osmougaonom stolu smeštenom u njenom središtu stajala je ogromna vaza,
kao iz budućnosti, sa raskošnim buketom svežeg cveća. Aranžman sa velikim
cvetovima tri različite boje (pošto se ne razumem u cveće, nisam siguran kako
se koja od tih vrsta zove), verovatno je bio napravljen posebno za večerašnju
prigodu. Zamišljao sam da bi suma koju je Menšiki tim povodom potrošio u
cvećari verovatno bila dovoljna da se jedan skroman student prehranjuje
mesec dana. U svakom slučaju, bar bi meni iz studentskih dana bila sasvim
dovoljna za život. Na ulazu nije bilo prozora. Samo svetlarnik na tavanici. Pod
je bio prekriven uglancanim mermerom.
Iz predsoblja se silazilo niz tri široka stepenika koja su vodila u dnevnu
sobu. U nju nije baš mogao da stane fudbalski, ali je sigurno mogao da se
napravi bar teniski teren. Cela jugoistočna strana je bila zastakljena
zatamnjenim prozorima iza kojih se prostirala velika terasa. Bilo je mračno pa
nisam mogao da ustanovim da li se odande videlo more, ali verovatno jeste.
Na zidu sa suprotne strane stajao je otvoreni kamin. Pošto još nije bila sezona
za to vatra nije gorela u njemu, ali su pored njega stajala uredno složena drva
tako da može u bilo kom trenutku da se založi. Ne znam ko ih je tako poredao,
ali bila su složena vrlo elegantno, gotovo umetnički. Na kaminu je postojala
polica, a na njoj nekoliko poredanih starinskih figurica od majsenskog
porcelana.
I pod u dnevnoj sobi bio je popločan mermerom, ali je bio prekriven
brojnim tepisima. Sve su to bili stari persijski tepisi koji su sa svojim
izvanrednim šarama i bojama više ličili na umetničke radove nego na
predmete za svakodnevnu upotrebu. Skoro da mi je bilo neprijatno da gazim
po njima. Bilo je tu i nekoliko niskih stolova, i tu i tamo raspoređenih vaza sa
cvećem. U svim vazama, normalno, bilo je sveže cveće, a svaka od njih delovala
je kao vredan antikvitet. Kuća je bila uređena sa odličnim ukusom. A i veoma
skupo. Nadao sam se da neće udariti neki katastrofalan zemljotres.

231
 Tavanica je bila visoka, a osvetljenje prigušeno. Samo elegantno
indirektno osvetljenje na zidovima, nekoliko podnih lampi i lampa za čitanje
na stolu. Na kraju prostorije stajao je veliki crni klavir. Bilo mi je to prvi put u
životu da gledam sobu u kojoj stenvej koncertni klavir ne deluje preveliko. Na
klaviru je zajedno s metronomom stajalo nekoliko notnih svezaka. Možda
Menšiki svira klavir. Ili s vremena na vreme pozove Mauricija Polinija na
večeru.
Ali uopšte uzev, dnevna soba je bila suzdržano dekorisana, što je na mene
delovalo smirujuće. U njoj nije bilo gotovo ničeg suvišnog. Pa ipak, nije bila
prazna. S obzirom na njenu veličinu, bila je to neočekivano prijatna prostorija.
Slobodno mogu da kažem čak i da je u njoj bilo izvesne topline. Na zidu je u
nizu visilo svega šest malih ukusno odabranih slika. Jedna od njih je delovala
kao da je Ležeov original, ali je moguće da sam bio u zabludi.
Menšiki me je uputio da sednem na smeđu kožnu sofu. On je seo preko
puta, u fotelju koja je bila u kompletu sa sofom. Sofa je bila baš udobna. Ni
tvrda ni meka. Napravljena tako da se prirodno prilagodi prema čoveku – ko
god on bio – koji sedne na nju. Samo, kad malo bolje razmislim (ili je
nepotrebno uopšte i zalaziti u takve detalje), ne postoji razlog da Menšiki u
dnevnoj sobi u svom domu ima neudobnu sofu.
Onog trenutka kad smo nas dvojica seli, kao da je samo to čekao, jedan
muškarac je iskrsnuo niotkud. Zapanjujuće lep, mlad muškarac. Ne previše
visok, ali vitak, nosio se vrlo elegantno. Bio je tamnoput, sjajne kose skupljene
pozadi u konjski rep. Delovalo je kao da bi mu odlično pristajalo da ide po
plaži u kupaćim gaćama dužih nogavica sa daskom za surf pod miškom, ali je
ovog puta na sebi imao besprekorno čistu belu košulju i vezanu crnu leptir-
mašnu. Na usnama mu je bio prijatan osmeh.
„Da li ste možda za neki koktel?“ pitao me je on.
„Slobodno recite što god želite“, rekao je Menšiki.
„Balalajku“, rekao sam posle nekoliko sekundi razmišljanja. Uopšte mi se
nije posebno pila balalajka, ali sam hteo da proverim da li stvarno može da
napravi bilo šta.
„I ja ću isto“, rekao je Menšiki.
Sa onim svojim prijatnim osmehom na licu, muškarac se bešumno udaljio.
Bacio sam pogled na mesto pored sebe na sofi, ali Komtura tu nije bilo.
Ipak, bio sam siguran da je tu negde, u kući. Dovezao se do kuće zajedno sa
mnom istim automobilom.
„Nešto nije u redu?“ pitao je Menšiki. Mora da je pratio kako moj pogled
šara.
„Ne, sve je u redu“, rekao sam. „Samo sam se divio vašoj sjajnoj kući.“

232
 „Ne mislite da je možda malo previše upadljiva?“ rekao je Menšiki sa
osmehom na licu.
„Ne, vaš dom mi deluje daleko mirnije nego što sam očekivao“, rekao sam
svoje iskreno mišljenje. „Kad se gleda izdaleka, da budem otvoren, izgleda
prilično ekstravagantno. Kao luksuzni putnički brod koji plovi po moru. Ali,
kad sam ušao unutra, osetio sam začuđujući spokoj. Utisak mi je potpuno
drugačiji.“
Slušajući to, Menšiki je klimnuo glavom. „Divno je to čuti, ali bilo je
potrebno mnogo truda da bi se to postiglo. Usled izvesnih okolnosti kuću sam
kupio već gotovu i u trenutku kada je postala moje vlasništvo bila je prilično
raskošna, ili bolje rečeno, razmetljiva. Podigao ju je vlasnik izvesne
veleprodaje, pa je bila uređena, da tako kažem, po ekstremnom ukusu novih
bogataša, što pak nikako nije bilo po mom ukusu. Tako se dogodilo da je celu
renoviram čim sam je kupio. A to je zahtevalo mnogo vremena, truda i
izdataka.“
Kao da se priseća tih dana, Menšiki je sklopio oči i uzdahnuo. Verovatno
mu ni najmanje nije bila po ukusu.
„Zar u tom slučaju nije bilo daleko povoljnije sam izgraditi kuću od
početka?“ pitao sam.
Menšiki se nasmejao. Između usana mu se videlo nekoliko belih zuba.
„Zaista je tako. To bi bilo mnogo pametnije. Ali, i kod mene se u tom trenutku
steklo više raznih okolnosti. Okolnosti zbog kojih je to jednostavno morala biti
baš ova kuća.“
Čekao sam da nastavi. Ali nastavka nije bilo.
„Komtur večeras nije pošao s vama?“ pitao me je Menšiki.
Rekao sam: „Mislim da će doći kasnije. Bio je sa mnom dok nismo stigli
pred kuću, ali je iznenada nekud nestao. Verovatno razgleda tamo-amo po
vašoj kući. Nadam se da vam to ne smeta.“
Menšiki je raširio ruke: „Ne, naravno, ne smeta mi ni najmanje. Slobodno
može da razgleda sve što poželi.“
Onaj isti mladić je na srebrnom poslužavniku doneo dva koktela. Čaše za
koktel su bile od vrlo fino izbrušenog kristala, verovatno bakara. Svetlucao je
pod svetlošću podnih lampi. Pored njih je stajao tanjir od čuvenog imari
poredana pun raznih vrsta iseckanog sira i indijskih oraha. Osim toga još i
male platnene salvete s monogramom i srebrni escajg. Sve je to bilo servirano
s velikom pažnjom.
Menšiki i ja smo uzeli čaše u ruke i nazdravili. On je nazdravio u čast
završetka svog portreta, a ja sam mu zahvalio. Zatim je meko prineo čašu
usnama. Balalajka se spravlja tako što se pomeša votka, koantro i limunov sok,

233
po trećina svakog sastojka. Sastav joj je vrlo jednostavan, ali nije ukusna ako
se ne ohladi i ne očvrsne kao da je sa Severnog pola. Ako je ne pravi neko ko
zna šta radi, bude rastopljena i vodenasta. Ova balalajka je, međutim, bila
iznenađujuće dobro napravljena. Oštrina joj je bila skoro savršena.
„Koktel je odličan“, rekao sam zadivljeno.
„On je vrlo vest u tome“, ispalio je Menšiki kao iz topa.
Naravno, pomislio sam. O tome nemam šta da razmišljam – ne postoji
razlog da Menšiki angažuje nekog lošeg barmena. Isto kao što ne postoji razlog
da on u kući nema koantro ili da posluženje ne nudi iz antikvitetnih kristalnih
čaša i Imari porcelana.
Ispijajući koktele i grickajući orahe nas dvojica smo razgovarali o svemu i
svačemu. Uglavnom o mom slikanju. Pitao me je šta trenutno slikam i ja sam
mu ispričao. Rekao sam mu da slikam portret jednog muškarca koga sam
jednom sreo u dalekom gradu, a kome ne znam ni ime ni poreklo.
„Portret?“ rekao je Menšiki iznenađeno.
„Kažem portret, ali to nije slika za prodaju. To je, da tako kažem, jedan
apstraktan portret slobodno slikan iz moje mašte. No, motiv slike u svakom
slučaju jeste portret. To je temelj, može se reći.“
„Kao kad ste slikali moj portret?“
„Upravo tako. Jedino što mi ga ovog puta niko nije naručio. Slikam ga na
sopstvenu inicijativu.“
Menšiki je neko vreme razmišljao o tome. A onda je rekao: „Dakle, to
znači da vam je slikanje mog portreta dalo neku vrstu inspiracije za
stvaralački rad?“
„Verovatno je tako. Premda je tek konačno zapalio taj plamen.“
Menšiki je ponovo bešumno srknuo još jedan gutljaj koktela. U očima mu
se video sjaj koji je ličio na zadovoljstvo.
„Lično, to me raduje više od svega. To da sam vam možda zaista bio od
neke koristi. Da li biste mogli da mi pokažete taj portret kada ga budete
završili?“
„Naravno, vrlo rado, samo ako uspem da ga naslikam tako da budem
zadovoljan njime.“
Bacio sam pogled na koncertni klavir u uglu prostorije. „Vi umete da
svirate klavir, gospodine Menšiki? Onaj klavir izgleda sjajno.“
Menšiki je blago klimnuo glavom. „Ne umem baš dobro da sviram, ali
umem pomalo. Imao sam časove klavira s profesorom kad sam bio dete.
Otprilike pet-šest godina, otkad sam se upisao u osnovnu školu pa dok je
nisam završio. Posle toga sam imao previše da učim pa sam prestao. Nije
trebalo da prestajem, ali bio sam se već pomalo zasitio vežbanja na klaviru. Jer

234
tada se prsti već pokreću bez razmišljanja i note se čitaju vrlo spontano. S
vremena na vreme odsviram neku laku pesmu za svoju dušu, onako za
pramenu raspoloženja. Ali, pošto to nije ni za čije uši, nikad se ne dotičem
dirki dok je neko prisutan u kući.“
Izustio sam pitanje koje me je odavno kopkalo: „Zar vam nije preveliki
ovaj prostor da u njemu živite sami?“
„Ne, uopšte nije“, glatko je odgovorio Menšiki. „Ne smeta mi ni najmanje.
Oduvek sam voleo da budem sam. Evo, uzmite, recimo cerebralni korteks.
Ljudskom rodu je dat izvanredan, divan cerebralni korteks sa vrhunskim
svojstvima. Ali mi u svakodnevnom životu ne koristimo stvarno ni deseti deo
njegovih funkcija. Dobili smo taj divan organ sa vrhunskim svojstvima kao dar
sa neba, ali u ovom trenutku nažalost, nemamo sposobnost da ga u potpunosti
iskoristimo. Kao kad bi jedna četvoročlana porodica od cele sjajne, luksuzne
kuće koristila samo jednu sobu od osam kvadrata i skromno živela u njoj. Sve
preostale sobe bi stajale netaknute. Kad to uporedimo, to što ja živim sam u
ovoj kući valjda i nije ništa neprirodno.“
„Kad to tako kažete, verovatno ste u pravu“, priznao sam. Vrlo zanimljivo
poređenje.
Menšiki je izvesno vreme prevrtao indijske orahe po ruci. A zatim je
rekao: „Ali da nemamo cerebralni korteks sa vrhunskim svojstvima koji na
prvi pogled deluje izlišno, ne bismo imali ni apstraktno mišljenje, niti bismo
mogli da zađemo u domen metafizičkog. Iako koristimo samo njegov mali deo,
cerebralni korteks tako nešto može da postigne. Šta li bismo sve tek bili u
stanju kad bismo u potpunosti koristili taj preostali deo? Zar vas to ne privlači
da saznate?“
„Ali ljudski rod je u zamenu za to što poseduje cerebralni korteks
vrhunskih svojstava, odnosno kao kompenzaciju za to što ima luksuzan dom,
morao da se odrekne raznih fundamentalnih sposobnosti, zar ne?“
„Tako je“, rekao je Menšiki. „Čak i kada ne bi bio sposoban za apstraktno
mišljenje i metafizičke diskusije, ljudski rod bi sigurno mogao, samo
zahvaljujući tome što stoji na dve noge i ume dobro da koristi batinu, da
pobeđuje u trci preživljavanja na našoj planeti Zemlji. Ne bi bilo nikakve
prepreke da vodi svakodnevni život i da nema tu sposobnost. A kao
kompenzaciju za to što posedujemo cerebralni korteks tako visokog kvaliteta,
primorani smo da se odreknemo raznih drugih telesnih sposobnosti. Pas je,
recimo, obdaren nekoliko hiljada puta oštrijim čulom mirisa i nekoliko
desetina puta oštrijim čulom sluha od čoveka. Ali, mi smo u stanju da
razvijemo mnogo složenih teorija. Možemo da poredimo kosmos i
mikrokosmos, a možemo i da cenimo umetnost Van Goga i Mocarta. Možemo

235
da čitamo Prusta – naravno, ako nam se čita – a možemo i da skupljamo imari
porcelan i persijske tepihe. Pas to nije u stanju.“
„Marsel Prust je uspeo i da napiše jedan roman oslanjajući se na to čulo
mirisa inferiornije nego kod psa.“
Menšiki se smejao. „U pravu ste. Ovo što ja govorim je samo uopšteno.“
„Odnosno, razmatrate da li se ideja može tretirati kao nešto autonomno,
zar ne?“
Upravo tako, šapnuo mi je Komtur na uho. Samo što se ja ovog puta,
sledeći Komturovo upozorenje, nisam osvrtao oko sebe.

Menšiki me je potom odveo u radnu sobu. Kada smo izašli iz dnevne sobe,
naišli smo na široke stepenice i njima sišli na donji sprat, koji je po svemu
sudeći bio deo za boravak. Duž hodnika se nizalo nekoliko spavaćih soba
(nisam prebrojao koliko, ali je moguće da je jedna od njih bila i ona zaključana
„tajna odaja Plavobradog“, kako bi to rekla moja devojka) i na njegovom kraju
bila je radna soba. Soba nije bila previše prostrana, ali naravno nije bila ni
tesna, već je to bio prostor, da tako kažem, uređen da bude taman dovoljan.
Prozora je u sobi bilo malo – samo izduženi poprečni svetlarnik pri tavanici na
zidu sa jedne strane. Borove grane i malo neba vidljivog kroz njihove krošnje
bilo je sve što se videlo s tog prozora (u toj prostoriji ni sunce ni pogled
izgleda nisu bili od preke potrebe). Taj zid je zauzimao široki deo. Uz jedan ceo
zid od poda pa skoro do tavanice bila je sagrađena polica za knjige, čiji je deo
bio izdvojen za kompakt-diskove. Cela polica je bila krcata knjigama
najrazličitijih veličina. Tu su stajale i male drvene merdevine koje su služile da
bi se dohvatile knjige na najvišim policama. Na svakoj knjizi je bilo traga da je
bila u nečijim rukama. Svakome je na prvi pogled jasno da je u pitanju bila
praktična kolekcija strastvenog čitaoca. Nije to bila polica za ukras.
Na velikom radnom stolu koji je stajao uza zid bila su dva računara. Jedan
kućni i jedan laptop računar. Bilo je tu i nekoliko šolja sa grafitnim i hemijskim
olovkama uz spise uredno poslagane na gomilu. Na zidu s jedne strane stajao
je prelep audio uređaj koji je delovao skupoceno, a na zidu preko puta njega
par izduženih uspravnih zvučnika, okrenutih ka stolu. Bili su visoki manje-više
koliko i ja (173 centimetra), a kutije su im bile od elegantnog mahagonija. U
središtu prostorije stajala je udobnjača modernog dizajna za slušanje muzike
ili čitanje knjiga, a kraj nje podna lampa za čitanje od nerđajućeg čelika.
Menšiki verovatno u toj sobi sam provodi najveći deo dana, pretpostavljao
sam.
Menšikijev portret koji sam ja naslikao stajao je okačen na zidu između
zvučnika. Tačno na sredini između njih, otprilike u liniji očiju. Još ogoljeno i

236
neosušeno platno je, međutim, krajnje prirodno zauzimalo to mesto, kao da tu
visi odavno. Bilo je to jedno energično, gotovo u jednom dahu naslikano
platno, ali je njegova neobuzdanost u toj radnoj sobi odavala začuđujuće
suzdržan, izvanredno primeren utisak. Specifična atmosfera tog mesta na
prijatan način smirivala je željnu energičnost slike. A u njoj se bez ikakve
sumnje skrivao Menšikijev lik. Tačnije, u mojim očima izgledala je kao da je
Menšiki lično ušao u nju.
Tu sliku sam, naravno, ja naslikao. Ali otkad se odvojila od mene, postala
Menšikijeva svojina i počela da krasi zid u njegovoj radnoj sobi, ona kao da se
preobrazila u nešto što je izvan mog domašaja. To je sada bila Menšikijeva
slika, više nije bila moja. Čak i kada bih hteo da se uverim u to nešto što postoji
u njoj, ona bi mi kao glatka, gipka riba skliznula i umakla kroz prste. Baš kao i
žena koja je nekad bila moja, a sada je nečija tuđa.
„Šta kažete, je l’ tako da odista savršeno pristaje uz ovu sobu?“
Menšiki je, naravno, govorio o portretu. Ćutke sam klimnuo glavom.
Menšiki je zatim rekao: „Probao sam da je prislonim uz razne zidove u
različitim sobama. Na kraju sam shvatio da je najbolje da je stavim na ovo
mesto u ovoj sobi. I veličina otvorenog prostora, i način na koji svetlost na nju
pada, i kako sve to zajedno izgleda tačno je kako treba. Najviše volim da
sednem u ovu udobnjaču za čitanje i posmatram je odatle.“
„Smem li da probam?“ rekao sam pokazujući na udobnjaču.
„Naravno, samo izvolite, slobodno sedite.“
Seo sam na kožnu stolicu, naslonio se na njen ugodno zakrivljeni naslon i
noge podigao na tabure. Ruke sam prekrstio na grudima. A zatim sam se
ponovo dobro zagledao u sliku. Menšiki je bio u pravu: to je bila idealna tačka
za uživanje u slici. Posmatrajući je sa te stolice (koja je neosporno bila
udobna), moja slika okačena na glavni zid sadržala je u sebi i za mene lično
neočekivano tihu, smirenu uverljivost. Kao da je to bila neka sasvim druga
slika, a ne ona koja je stajala u mom ateljeu. Izgledala je čak, da se tako
izrazim, kao da je sa dolaskom na to mesto dobila neki sasvim novi, pravi
život. Ali istovremeno, delovala je i kao da jasno odbija da joj se ja, njen
kreator, više približavam.
Menšiki je pritisnuo daljinski upravljač i pustio prijatno tihu muziku. Bio
je to meni poznat Šubertov gudački kvartet, D 804. Sa zvučnika je potekla
bistra, istančana, prefinjena muzika. U poređenju sa onim jednostavnim,
nedoteranim zvukom koji su proizvodili zvučnici u kući Tomohika Amade,
ovde mi je zvučala kao neka druga muzika.
Kad sam se dozvao k sebi, Komtur je bio u prostoriji. Sedeo je na
merdevinama ispred police i skrštenih ruku gledao u moju sliku. Ovlaš sam

237
pogledao u njega i on mi je kratko klimnuo glavom, signalizirajući da ne
gledam u njegovom pravcu. Ponovo sam vratio pogled na sliku.
„Najlepše vam hvala“, rekao sam Menšikiju ustajući sa stolice. „Nemam
šta da kažem – mesto na koje ste je postavili je odlično.“
Menšiki je sa osmehom odmahnuo glavom: „Ne, ja sam taj koji vama treba
da zahvali. Otkad sam je smestio na ovo mesto, slika mi se sve više sviđa. Dok
u nju gledam, osećam se, kako da kažem, kao da stojim ispred nekog
specijalnog ogledala. Tamo unutra sam ja. Ali to nisam ja lično, već neki malo
drugačiji ja. Što se pomnije zagledam u nju, osećam se sve čudnije.“
Menšiki je još neko vreme bez reči gledao u sliku slušajući Šubertovu
muziku. Sa merdevina je i Komtur škiljeći, isto onako kao Menšiki, gledao u
platno. Kao da ga imitira i ruga mu se (premda verovatno nije imao takvu
nameru).
Menšiki je potom bacio pogled na sat na zidu. „Hajde da pređemo u
trpezariju. Večera je verovatno već spremna. Bilo bi lepo da tamo vidimo i
Komtura.“
Ovlaš sam pogledao u merdevine kod police. Komtura tamo više nije bilo.
„Mislim da je Komtur već došao“, rekao sam.
„Drago mi je“, rekao je Menšiki sa olakšanjem i daljinskim upravljačem
isključio muziku. „Naravno, odvojio sam mesto za njega. Ali, izuzetno mi je žao
što ništa neće jesti.“

Taj donji nivo (sprat ispod ulaza, odnosno suteren) koristi se kao ostava,
vešernica i teretana, objasnio mi je Menšiki. U teretani je stajao komplet
sprava za vežbanje. Za vreme vežbanja mogla se slušati muzika. Jednom
nedeljno Menšikiju je dolazio profesionalni instruktor koji je vodio njegov
program treninga. Tu je postojala i nekakva garsonjera za kućnu pomoćnicu
koja bi stanovala kod njega. Obuhvatala je i jednostavnu kuhinju i malo
kupatilo, ali u tom trenutku nije bila korišćena. Napolju ispred nje je ranije
postojao i mali bazen, ali je bio nepraktičan i zahtevao je mnogo održavanja,
pa ga je Menšiki zatrpao i pretvorio u staklenik. Ali, možda će ipak tu sagraditi
novi bazen za preplivavanje sa dve staze, od dvadeset pet metara dužine. Ako
se to desi, obavezno dođite da plivate, rekao je. To bi bilo divno, odgovorio
sam.
A zatim smo prešli u trpezariju.

238
 24

Čisto početno prikupljanje informacija

Trpezarija se nalazila na istom spratu gde i radna soba. Kuhinja je bila iza
nje. Bila je to izdužena prostorija, sa jednim velikim, dugačkim stolom u
centru. Načinjen od desetak centimetara debele hrastovine bio je toliki da je
desetak ljudi za njim moglo da obeduje u isto vreme. Jedan čvrst sto koji je
izgledao tačno kao da bi se za njim gostio Robin I lud i njegova bratija. Samo
što ovoga puta za tim stolom nisu sedeli veseli odmetnici, već samo Menšiki i
ja. Jedno mesto je stajalo postavljeno za Komtura, ali njega tu nije bilo.
Podmetač, srebrni escajg i prazna čaša su stajali na stolu, ali onako reda radi.
To je samo kurtoazno ukazivalo da je tu mesto za Komtura.
Onaj duži zid koji je delio trpezariju od dnevnog boravka bio je ceo u
staklu i odatle se pružao pogled na brda s one strane doline. Onako kako se iz
moje kuće videla Menšikijeva, tako je normalno i iz Menšikijeve kuće trebalo
da može da se vidi moja. Kuća u kojoj sam ja stanovao, međutim, nije bila
velika kao njegova, a i bila je izgrađena od drveta neupadljive boje i nisam
uspevao da je razaznam u tamnoj okolini. U brdima ih nije bilo tako mnogo, ali
je u svakoj od tih raštrkanih kuća gorelo jasno vidljivo svetlo. Sada je vreme
večere. Ljudi su se verovatno s porodicama okupili oko stola i spremaju se da
jedu svoju toplu večeru. U toj svetlosti se mogla osetiti takva neka skromna
toplina.
S ove strane doline, Menšiki, Komtur i ja smo se spremali da sednemo za
taj veliki sto i da započnemo tu neobičnu večeru koju bismo uistinu teško
mogli nazvati domaćinskom. Napolju je kiša i dalje tiho sipila. Ali, kako vetra
nije bilo, bilo je to jedno veoma mirno jesenje veče. Gledajući kroz prozor,
ponovo sam pomislio na onu jamu. Na onu usamljenu grobnicu sa stražnje
strane svetilišta. Ona je i sad tamo, onako mračna i hladna. Sećanje na taj
prizor izazvalo je neki specifičan osećaj hladnoće duboko u mojim grudima.
„Taj sto sam pronašao i kupio ga kad sam bio na putovanju po Italiji“,
rekao je Menšiki dok sam se ja divio stolu. Njegove reči nisu zvučale kao da se
hvali. Samo su saopštavale činjenicu. „Pronašao sam ga u jednoj prodavnici

239
nameštaja u gradu Luka i kupio ga, pa sam dao da ga transportuju brodom.
Užasno je težak – bio je pravi poduhvat preneti ga ovamo.“
„Često odlazite u inostranstvo?“
Menšiki je malčice iskrivio usta, ali ih je odmah vratio u normalan položaj.
„Nekad sam često odlazio. Pola od toga je bilo zbog posla, a pola iz
zadovoljstva. U poslednje vreme više nemam mnogo prilike da putujem. Opis
posla kojim se sada bavim se malo promenio. Uz to, lično više i ne volim baš
mnogo da izlazim iz kuće. Uglavnom sam ovde.“
Da bi bilo jasnije šta se podrazumeva pod tim „ovde“, Menšiki je rukom
pokazao na unutrašnjost kuće. Mislio sam da će se potom osvrnuti na taj
izmenjeni opis posla, ali se priča tu završila. Očigledno nije želeo da govori
previše o svom poslu. Ni ja ga, naravno, nisam o tome ništa pitao.
„Mislio sam da za početak popijemo po jedan hladan šampanjac. Kako
vam se to čini, da li bi vam odgovaralo?“
Naravno, odgovorio sam, izbor prepuštam vama.
Na mali Menšikijev znak rukom prišao nam je mladić sa konjskim repom i
sipao nam dobro ohlađeni šampanjac u duguljaste čaše. U čašama se podigla
fina pena. Bile su lagane i tanke, kao da su napravljene od vrhunskog papira.
Nazdravili smo jedan drugom, a onda je Menšiki s puno poštovanja
podigao čašu ka praznoj Komturovoj stolici.
„Dobro došli, Komture“, rekao je.
Od Komtura, naravno, nije bilo odgovora.
Ispijajući šampanjac, Menšiki je pričao o operi. O tome kako je bila divna
Verdijeva opera Ernani koju je gledao u operi u Kataniji kada je putovao na
Siciliju. O tome kako su neki gledaoci kraj njega jeli mandarine i pevali uz
operskog pevača. O tome koliko je dobar šampanjac tamo pio.
Nedugo potom u trpezariji se ukazao i Komtur. Jedino što nije sedeo na
stolici koja je bila izdvojena za njega. Da je tu seo, verovatno bi mu onako
niskom sto došao do nosa. Stoga se uglavio na nekakvu ukrasnu policu koja je
stajala ukoso iza Menšikijevih leđa. Sedeo je na visini od oko metar i po od
poda i blago klatio nogama u onim crnim cipelama čudnovatog oblika. Malčice
sam uzdigao čašu u njegovom pravcu, tako da Menšiki to ne primeti. Komtur
se, naravno, pravio lud.
A onda su počeli da nam iznose hranu. Između kuhinje i trpezarije
postojao je otvor za izdavanje jela, odakle je onaj mladić sa konjskim repom i
leptir mašnom donosio tanjire sa jelima za naš sto. Za predjelo je bio predivan
morski hroktač sa garniranim organskim povrćem. Uz to je za piće otvorio
belo vino. Poput nekog stručnjaka za demontiranje specijalnih nagaznih mina,
mladić je vrlo pažljivim pokretima izvadio čep. Nije mi objašnjeno odakle je i

240
kakvo je to bilo vino, ali je ono, naravno, imalo savršen ukus. Nepotrebno je
reći, ne postoji razlog da Menšiki ne obezbedi savršeno belo vino.
Potom nam je poslužena salata sa lotosovim korenom, lignjama i belim
pasuljem. Pa je izneta supa od kornjače. Kao jelo od ribe, servirana nam je
grdobina.
„Još joj nije vreme, ali kažu da su u luci nudili retko dobru grdobinu“,
rekao je Menšiki. Grdobina je zaista bila sveza i divnog ukusa. Njen ukus je
imao punoću u kome se osećala izvrsna slatkoća, a opet bez zaostalog ukusa u
ustima. Kratko barena na pari, bila je (ja bih rekao) posuta sosom od kozlaca.
Potom su izneli debeli srneći stek. Bilo je tu govora o specijalnom sosu, ali
je izgovoreno previše stručnih termina da bih ja to zapamtio. Uglavnom, sos je
bio divan i mirisan.
Mladić je sipao crno vino u naše čaše. Vino koje je otvoreno sat vremena
pre toga presuto je u bocun, objasnio mi je Menšiki.
„Sad kad je počelo da diše, pravo je vreme da ga probamo.“
Ne znam za to disanje, ali vino je bilo vrlo dubokog ukusa. Ukus koji sam
osetio u trenutku kada mi se tek našlo na jeziku, zatim u trenutku dok mi je
gutljaj stajao u ustima, i onda kada sam ga progutao – svaki od tih ukusa bio je
potpuno različit. Poput lepote neke misteriozne žene koja izgleda za nijansu
drugačije u zavisnosti od ugla gledanja i osvetljenja. Ukus mu se prijatno
zadržavao u ustima.
„To je bordo“, rekao je Menšiki. „Neću da ga hvalim, dovoljno je reći da je
to bordo.“
„Takvo je to vino – ako biste počeli da mu nižete pohvale, to bi prilično
potrajalo, zar ne?“
Menšiki se osmehnuo. U uglovima očiju su mu se urezale prijatne bore. „U
pravu ste. Svakako bi potrajalo ako bih počeo da mu redam pohvale. A ja baš i
ne volim da hvalim vina. Nisam vičan hvalisanju, ma šta da je u pitanju.
Dovoljno je valjda reći da je vino odlično, zar ne?“
Naravno, i sam sam se slagao s tim.
Sa ukrasne police, Komtur je sve vreme gledao kako jedemo i pijemo.
Potpuno nepomičan, pomno je posmatrao svaki detalj onoga što se tu odvijalo,
ali nije delovao kao da o onome što vidi ima bilo kakav utisak. Kao što je i sam
u jednom trenutku rekao, on sve samo gleda. Ni o čemu ne donosi sud, niti mu
se nešto dopada ili ne dopada. Samo se bavi čistim početnim prikupljanjem
informacija.
Možda je isto ovako sedeo i zurio u mene i moju devojku u krevetu onog
popodneva dok smo vodili ljubav. Malo sam se uznemirio kad sam zamislio taj
prizor. Meni je rekao da je njemu potpuno isto da li gleda ljude usred seksa, ili

241
nekog kako vežba uz radio program, ili pak nekog kako čisti dimnjak. Možda
stvarno i jeste tako. Ali je isto tako činjenica da to unosi nemir u onoga ko je
posmatran.
Posle otprilike sat i po, Menšiki i ja smo konačno došli do deserta (suflea)
i espresa. Bio je to dug put, ali pun uživanja. Tada je i glavni kuvar prvi put
izašao iz kuhinje i pojavio se kraj trpeze. Bio je to jedan visoki muškarac u
beloj uniformi. Verovatno negde na polovini tridesetih godina, na licu je imao
retku bradu. Učtivo se pozdravio sa mnom.
„Hrana je bila divna“, rekao sam. „Mislim da sam prvi put u životu probao
ovoliko ukusna jela.“
To su bile moje iskrene impresije. Još nisam mogao da poverujem da
kuvar koji priprema tako prefinjena jela vodi neki mali nepoznati francuski
restoran u blizini ribarske luke u Odavari.
„Najlepše vam hvala“, rekao je ozareno. „Veoma sam zahvalan gospodinu
Menšikiju za sve što čini za mene.“
Potom se naklonio i povukao u kuhinju.
„Da li je i Komtur bio zadovoljan?“ pitao me je Menšiki sa zabrinutim
izrazom na licu kada je kuvar otišao. U njegovoj grimasi nije bilo primesa
glume. Ako ništa drugo, bar je u mojim očima izgledao kao da se istinski brine.
„Siguran sam da je zadovoljan“, rekao sam ozbiljnog izraza na licu.
„Naravno, šteta što nije uspeo da proba onako divna jela, ali sam siguran da je
uživao u ovoj atmosferi.“
„Nadam se da jeste.“
Naravno da mi je bilo mnogo lepo, šapnuo mi je Komtur na uho.

Menšiki mi je posle večere ponudio piće, ali sam ja odbio. Nisam mogao
da uzmem ni zalogaj više. On je uzeo brendi.
„Hteo sam nešto da vas pitam“, rekao je Menšiki polako okrećući veliku
čašu u ruci. „Pitanje je malo čudno, a možda će vas i uvrediti.“
„Samo izvolite, slobodno me pitajte što god želite.“
Otpio je gutljaj brendija i malo ga zadržao u ustima. A zatim je tiho
spustio čašu na sto.
„U vezi sa onom jamom u šumarku“, rekao je Menšiki. „Pre neki dan sam u
toj grobnici proveo sat vremena. Sedeo sam sam u jami, bez baterijske lampe.
Bila je poklopljena, sve sa teškim kamenovima povrh poklopca. A vas sam
zamolio da dođete za sat vremena da me pustite napolje. Je l’ tako bilo?“
„Jeste.“
„Šta mislite, zašto sam to uradio?“ Ne znam, iskreno sam odgovorio.

242
 „Zato što mi je to bilo potrebno“, rekao je Menšiki. „Ne umem to da
objasnim, ali meni je ponekad to potrebno. Da me ostave potpuno samog, u
savršenoj tišini, na nekom skučenom, mračnom mestu.“
Ćutke sam čekao šta će sledeće reći.
Menšiki je nastavio: „Ovo je moje pitanje za vas: da li ste za taj sat
vremena osetili bar malo želje da me ostavite napuštenog u toj rupi? Jeste li
bili u iskušenju da me samo ostavite tamo, na dnu mračne jame?“
Nisam mogao da shvatim šta mi to govori. „Da vas ostavim napuštenog?“
Menšiki se rukom mašio za desnu slepoočnicu i meko je protrljao. Kao da
proverava neki ožiljak. A zatim je rekao: „Ovo sam hteo da kažem: ja sam bio u
toj jami na blizu tri metra dubine, prečnika od oko dva metra. Merdevine su
bile sklonjene. Bio sam sasvim blisko opkoljen kamenim zidom i nikako nisam
mogao da se popnem napolje. I poklopac je bio čvrsto zatvoren. Tamo duboko
u brdima, mogao sam i da vičem i da mašem zvoncetom, niko me ne bi čuo –
mada biste me možda vi čuli. Drugim rečima, ne bih bio u stanju sam da se
popnem iznad zemlje. Da se vi niste vratili po mene, morao bih doveka da
ostanem u toj rupi. Zar nije tako?“
„Verovatno bi tako bilo.“
Prsti njegove desne ruke su mu još stajali na slepoočnici. Tu su se
zaustavili. „Zbog toga bih voleo da znam da li je za taj sat vremena kroz vašu
glavu makar i na tren proletela pomisao: 'Ma neću tog čoveka ni da pustim
napolje. Ostaviću ga tamo zauvek.' Nipošto ne želim da vas uvredim, ali bih
voleo da mi iskreno odgovorite.“
Sklonivši prste sa slepoočnice, Menšiki je ponovo uzeo čašu sa brendijem
i još jednom je polako zavrteo u vazduhu. Ali je ovog puta nije prineo ustima.
Zaškiljio je, udahnuo miris brendija i samo ga vratio na sto.
„Takvo nešto mi uopšte nije palo na pamet“, bio sam iskren. „Nije mi
niproletelo kroz glavu. Mislim da ni o čemu drugom nisam razmišljao osim o
tome da treba da sklonim poklopac i izvučem vas napolje kad prođe sat
vremena.“
„Je l’ to istina?“
„To je stoprocentna istina.“
„Da sam ja bio na vašem mestu…“, rekao je Menšiki kao da mi se
ispoveda. Glas mu je bio veoma blag. „Sigurno bih razmišljao o tome. Sasvim
sigurno bih dobio iskušenje da vas zauvek ostavim napuštenog u jami.
Pomislio bih: ovo je jedinstvena prilika.“
Nisam uspevao ništa da izustim. Cutao sam.
Menšiki je rekao: „Tamo u jami sam sve vreme o tome razmišljao.
Verovao sam da bih sigurno tako razmišljao da sam bio na vašem mestu. Baš

243
je to čudno, zar ne? Iako ste vi zaista bili iznad zemlje, a ja u jami, sve vreme
sam samo Zamišljao da ste vi u jami, a da sam ja napolju.“
„Ali ako biste vi mene ostavili napuštenog u jami, ja bih lamo umro od
gladi. Verovatno bih se stvarno pretvorio u mumiju, onako sve zvoneći
zvoncetom. Hoćete da kažete da vam to ne bi predstavljalo problem?“
„To je bila samo moja mašta, ili možda nešto što sam umislio. Naravno, ne
bih tako nešto stvarno učinio. Samo sam to izmaštao u svojoj glavi. Samo sam
se poigrao s tom pretpostavkom smrti u svojim mislima. Stoga, ništa ne
brinite. Odnosno, za mene je samo prilično zbunjujuća ta činjenica da vi takvo
iskušenje uopšte niste osetili.“
Ja sam rekao: „Azar se vi, gospodine Menšiki, niste plašili tamo sami na
dnu mračne jame, dok vam je kroz glavu prolazilo da bih ja mogao dobiti
iskušenje da vas ostavim unutra?“
Menšiki je odmahnuo glavom. „Ne, nisam se plašio. Odnosno, u dubini
duše sam se nadao da ćete možda stvarno to i učiniti.“
„Nadali ste se?“ rekao sam zapanjeno. „Nadali ste se da ću vas ostaviti
napuštenog na dnu jame?“
„Tako je.“
„Dakle, vama je bilo prihvatljivo da vas ostavim da tamo umrete?“
„Ne, nije mi bilo prihvatljivo da umrem. Još ne želim da se rastanem od
svog života. Povrh toga, umiranje od gladi ili žeđi nije smrt koju bih ja
odabrao. Samo sam poželeo da vidim kako bi to bilo kad bih se makar i samo
malo približio smrti, svestan da je linija između nje i života veoma tanka.“
Razmišljao sam o tome. I dalje nisam mogao da shvatim šta mi to Menšiki
govori. Nehajno sam pogledao u Komturovom pravcu. I dalje je sedeo na
polici. Na licu nije imao nikakav izraz.
Menšiki je nastavio: „Kad je čovek sam, zatočen na nekom mračnom,
skučenom mestu, ono čega se najviše plaši nije smrt. Čovek počne da misli da
je najstrašnije od svega to da bude osuđen da tu ostane doveka da živi. Kad
tako stane da razmišlja, počinje od straha da se guši. Uobrazi da se obruč
zidova oko njega steže, kao da će ga svakog časa zdrobiti. Da bi na takvom
mestu opstao, čovek mora kako zna i ume da prevaziđe svoj strah. To znači –
da pobedi sebe. A da bi to mogao, neophodno je da se sasvim približi smrti.“
„Ali to je opasno.“
„Tako se i Ikar približio Suncu. Nije lako ustanoviti gde je ta krajnja
granica do koje se sme prići. To je poduhvat opasan po život.“
„A ako bi čovek izbegavao da se približi, onda ne bi uspeo da pobedi sebe
i prevaziđe strah.“

244
 „Upravo tako. Ako to ne uspe, čovek ne može da pređe na viši nivo“, rekao
je Menšiki i kao da se malo o nečemu zamislio. A zatim je iznenada – ili je bar u
mojim očima to izgledalo iznenadno – ustao sa stolice, otišao do prozora i
pogledao napolje. „Kiša i dalje malo pada, ali nije jaka. Hoćete li da izađemo
malo na terasu? Hteo bih nešto da vam pokažem.“
Iz trpezarije smo prešli u dnevnu sobu na spratu i odatle izašli na terasu.
Bila je prostrana, sa pločicama u mediteranskom stilu. Naslonili smo se na
drveni rukohvat i gledali predele u dolini. Kao sa nekog vidikovca za turiste,
odande je pucao pogled na celu dolinu. I dalje je sipila sitna kiša, ali se tada već
bila gotovo pretvorila u izmaglicu. Kuće u brdu preko puta još su bile jarko
osvetljene. Iako je sve to bila jedna ista dolina, posmatrani sa suprotne strane
njeni su pejzaži odavali potpuno drugačiji utisak.
Iznad jednog dela terase postojala je isturena nadstrešnica ispod koje je
stajala ležaljka za sunčanje, ili možda za čitanje. Pored nje jedan nizak stakleni
stočić na kome bi stajalo piće ili knjiga. Na terasi je u velikoj saksiji bila jedna
ukrasna biljka sa zelenim listovima i nekakav visoki uređaj prekriven
najlonom. Na zidu su postojali i reflektori, ali nisu bili uključeni. Na terasu je
padalo prigušeno osvetljenje iz dnevne sobe.
„Gde je otprilike moja kuća?“ pitao sam Menšikija.
Menšiki je pokazao nadesno. „Tamo negde.“
Napregao sam se da nešto vidim u tom pravcu, ali zbog toga što u kući
nije bilo upaljeno nijedno svetlo, a i od sumaglice, nisam uspeo da ustanovim
gde se nalazi. Nisam siguran, rekao sam.
„Samo trenutak“, rekao je Menšiki i pošao u pravcu ležaljke. A zatim je sa
onog uređaja skinuo najlon i doneo ga do mene. Izgleda da je to bio dvogled sa
stativom. Nije bio preveliki, ali je izgledao čudno, drugačije nego običan
dvogled. Bio je mat-maslinastozelene boje i zbog svog grubog oblika ličio je na
neki optički merni instrument. Menšiki ga je postavio ispred rukohvata,
usmerio ga u odgovarajućem pravcu i pažljivo mu izoštrio fokus.
„Pogledajte. Tamo se nalazi kuća u kojoj živite“, rekao je.
Pogledao sam kroz dvogled. Bio je to uređaj sa velikim uvećanjem i vrlo
oštrom slikom. Nije to bio tek bilo koji dvogled kakav se prodaje u radnjama
na veliko. Kroz tanak veo sitne kiše daleki pejzaž je delovao kao da mogu da ga
dohvatim rukom. Ono je zaista bila kuća u kojoj sam živeo. Vidi se terasa. Vidi
se ligeštul na kome ja stalno sedim. Iza je dnevna soba, a pored nje atelje u
kome ja slikam. Šveda su ugašena pa se unutrašnjost kuće ne razaznaje. Ali, da
je dan, nešto bi se možda i videlo. Posmatrajući na taj način kuću u kojoj živim
(ili špijunirajući je), imao sam čudan osećaj.

245
 „Bez brige“, rekao je Menšiki iza mojih leđa kao da mi je pročitao misli.
„Ne brinite, ne radim ništa čime bih zadirao u vašu privatnost. Gotovo
nijednom nisam ni okrenuo dvogled u pravcu vaše kuće, verujte mi. Jer postoji
nešto drugo što ja želim da vidim.“
„Sto želite da vidite?“ rekao sam i sklonivši pogled sa dvogleda osvrnuo se
i pogledao u Menšikija. Lice mu je izgledalo savršeno hladnokrvno, nije
govorilo ništa. Na toj terasi u noći, jedino je njegova seda kosa delovala još
belja nego inače.
„Da vam pokažem“, rekao je on. A zatim je uvežbanim pokretima okrenuo
dvogled malo severnije i hitro mu podesio fokus. Odmakao se jedan korak
unazad i rekao mi: „Evo, pogledajte.“
Pogledao sam kroz dvogled. Unutar njegovog okruglog vidnog polja,
usred brda se videla otmena kuća sa fasadom od drveta. Bila je to kuća na
sprat, takođe projektovana tako da prati nagib padine, sa terasom koja je bila
okrenuta prema nama. Na mapi je verovatno bila u mom susedstvu, ali pošto
zbog specifičnog terena nije bilo puta koji naše kuće povezuje, njoj se moglo
prići jedino odozdo, posebnim drumom. Prozori su joj bili osvetljeni, ali su bile
navučene zavese, pa se njena unutrašnjost nije mogla videti. Da su zavese bile
otvorene i da je u prostorijama bilo upaljeno svetlo, prilike ljudi koji borave
unutra sigurno bi bile vrlo jasno vidljive. Sa takvim dvogledom koji ima visoku
rezoluciju to bi i te kako bilo moguće.
„To je vojni dvogled, kakav se koristi u NATO. Nema ga u slobodnoj
prodaji, pa sam se malo namučio da ga nabavim. Vrlo je velike bistrine, kroz
njega se čak i u mraku figure mogu prilično jasno razaznati.“
Sklonio sam pogled od dvogleda i pogledao u Menšikija. „Je l’ ta kuća ono
što želite da vidite?“
„Jeste, ali bih voleo da me ne shvatite pogrešno. Nikoga ja ne špijuniram.“
Na kraju je još jednom ovlaš pogledao kroz dvogled, pa ga je zatim
zajedno sa stativom odneo na ono mesto na kome je prvobitno stajao i prekrio
ga najlonom.
„Hajdemo unutra, da se ne smrznemo“, rekao je Menšiki. I tako smo se
vratili u dnevnu sobu. Seli smo jedan na sofu, jedan na fotelju. Pojavio se i
mladić sa konjskim repom i pitao nas da li smo za neko piće, ali smo obojica
odbili. Menšiki mu je zahvalio za večeras, pohvalio ga za obavljeni posao i
rekao da su i on i kuvar slobodni da idu. Mladić se naklonio i otišao.
Komtur je sada sedeo na klaviru. Na stenvej koncertnom klaviru crnom
kao noć. Izgledao je kao da mu se to mesto više sviđa od onog prethodnog.
Drago kamenje na dršci njegovog mača pod sobnim osvetljenjem ponosno je
svetlucalo.

246
 „U kući koju ste upravo videli“, započeo je Menšiki, „živi devojčica koja je
možda moja ćerka. Samo sam želeo da je vidim, pa makar i izdaleka.“
Dugo nisam mogao da progovorim.
„Sećate se kad sam vam pričao o ćerki moje nekadašnje ljubavi koja se
udala za drugog, o detetu koje je možda moja krv?“
„Naravno da se sećam. Govorite o ženi koja je umrla od uboda stršljena,
čija ćerka sada ima trinaest godina, zar ne?“
Menšiki je kratko i jasno klimnuo glavom. „Ona sa svojim ocem živi u toj
kući. U onoj kući s druge strane doline.“
Bilo mi je potrebno malo vremena da složim i oblikujem sva pitanja koja
su mi se javila u glavi. Za to vreme Menšiki je ćutao i strpljivo čekao da ja
formulišem svoje utiske.
Rekao sam: „Dakle, nabavili ste ovu kuću tačno preko puta doline da biste
devojčicu koja je možda vaša ćerka svakodnevno mogli da gledate kroz
dvogled. Samo zbog toga ste platili ogroman novac da kupite kuću i potrošili
ogroman novac da je potpuno renovirate. O tome se radi?“
Menšiki je klimnuo glavom. „Da, o tome se radi. Ovo je idealno mesto za
osmatranje njenog doma. Morao sam po svaku cenu da se domognem ove
kuće. U okolini nije bilo nijednog drugog placa za koji bih mogao da dobijem
dozvolu za gradnju. Od tada svakog dana kroz dvogled tražim da je ugledam sa
one strane doline. Uprkos tome, dana kada ne uspem da je ugledam daleko je
više nego onih kada mi to pode za rukom.“
„Zbog toga i živite ovde sami i nastojite da vam što manje ljudi dolazi da
vas ne bi ometali.“
Menšiki je ponovo klimnuo glavom: „Tako je. Ne bih da me bilo ko ometa.
Ne želim da me nešto poremeti. To je ono što mi treba. Ovde mi je potrebna
bezgranična samoća. A na ovom svetu ne postoji nijedna osoba osim vas koja
zna moju tajnu. Zato što ovako nešto bizarno ne bih nikome nesmotreno
priznao.“
Sigurno da je tako, pomislio sam. A onda sam, razume se, pomislio
sledeće: a zbog čega to sada meni priznaje?
„A zbog čega ste meni to sada priznali?“ pitao sam Menšikija. „Da li za to
postoji neki razlog?“
Menšiki je ponovo prekrstio noge i pogledao pravo u mene. A onda je
strahovito mirnim glasom rekao: „Da, naravno da postoji razlog. Imam jednu
posebnu molbu za vas.“

247
 25

Koliko istina osamljuje čoveka

„Imam posebnu molbu za vas“, rekao je Menšiki.

Iz tona njegovog glasa pretpostavljao sam da je unapred odmerio tajming
kada će načeti tu temu. Verovatno je mene (a i Komtura) samo zbog toga i
pozvao na ovu večeru. Da bi mi otkrio svoju tajnu i uputio mi tu molbu.
„Ako nešto mogu da učinim“, rekao sam.
Menšiki je izvesno vreme bio zagledan u moje oči, a zatim je rekao: „Ne
samo da je to nešto što vi možete, već je to nešto što jedino vi možete da
učinite.“
Iznenada sam imao želju da zapalim cigaretu. Ostavio sam pušenje kad
sam se oženio i od tada, već skoro sedam godina, nijednu nisam zapalio. Pošto
sam bio strastveni pušač, prestanak je zahtevao mnogo suzdržavanja, ali sam
do sad već izgubio želju da pušim. Ipak, u tom trenutku sam posle tolikih
godina pomislio da bi mi baš prijalo da stavim jednu cigaretu u usta i zapalim
je. Poželeo sam čak i da čujem onaj karakterističan zvuk kad šibica kresne.
„Šta bi to moglo biti?“ pitao sam, premda me nije naročito interesovalo
šta je uopšte u pitanju i iako bih najviše voleo da nikad i ne saznam, ali je tok
priče ipak nalagao da postavim takvo pitanje.
„Jednostavno rečeno, voleo bih da naslikate njen portret“, rekao je
Menšiki.
Rečenicu koju je izgovorio na trenutak sam morao da rasklopim u svojoj
glavi, pa da je onda ponovo sastavim. Mada je njegova rečenica bila vrlo
jednostavna.
„Dakle, ja bih slikao portret devojčice koja vam je možda ćerka?“
Menšiki je klimnuo glavom. „Tako je. To je ono što sam želeo da vas
zamolim. Pritom, voleo bih da to ne bude slika po fotografiji, već po modelu –
da vam ona zaista bude pred očima kad je budete slikali. Da dolazi kod vas u
atelje, isto onako kao što sam ja to činio kad ste slikali mene. To je moj jedini
uslov. Vama, naravno, prepuštam da odaberete stil kojim ćete slikati.
Slobodno slikajte kako god vi želite. Nemam nikakvih drugih zahteva.“

248
 Na trenutak sam ostao bez reči. Imao sam više pitanja, ali sam izgovorio
ono prvo praktično pitanje koje mi je palo na pamet: „Ali kako mislite da ja nju
ubedim u to? Bez obzira na to što smo susedi, ne mogu valjda potpuno
nepoznatoj devojčici da priđem i da je pitam da li bi mi pozirala za sliku.“
„Naravno, kad biste tako nešto učinili, bili biste joj vrlo sumnjivi i samo
biste digli uzbunu.“
„Onda, imate li neku dobru ideju?“
Ništa ne govoreći, Menšiki je izvesno vreme gledao pravo u mene. A onda
je, kao da tiho otvara vrata i ulazi u najdalju sobicu, polako zaustio: „Da budem
iskren, vi nju već poznajete. A i ona dobro poznaje vas.“
„Ja nju poznajem?“
„Tako je. Njeno ime je Marie Akigava. Ime joj se piše hiraganom, a
prezime ideogramima za 'jesen' i 'reka'. Poznalo vam je, zar ne?“
Marie Akigava. Nesumnjivo sam to ime već negde čuo. Ali, iz nekog
razloga nikako nisam uspevao da povezem ime sa osobom koja ga nosi. Kao da
sam imao blokadu. Ipak, nedugo potom, pamćenje mi se vratilo.
Rekao sam: „Marie Akigava dolazi na kurs crtanja u Odavari, zar ne?“
Menšiki je klimnuo glavom. „Jeste, tako je. Vi joj predajete crtanje na
kursu.“
Marie Akigava je bila sitna, ćutljiva trinaestogodišnja devojčica. Dolazila
je na kurs crtanja za decu koji sam ja vodio. Kurs je bio prevashodno
namenjen osnovcima, ali ona, premda najstarija u grupi kao učenica niže
srednje škole, zbog svoje mirne prirode među mlađom decom uopšte nije
upadala u oči. Tačnije, kao da je htela da poništi svoje prisustvo, uvek bi se
šćućurila u istom uglu. Zapamtio sam je po tome što je odavala sličan utisak
kao moja pokojna sestra, a povrh toga, bila je i sličnih godina kao moja sestra
kada je umrla.
U mojoj učionici Marie Akigava je retko progovarala. I kad bih joj se ja
obratio, samo bi kratko klimnula glavom i retko kad ponešto izgovorila. Kad
god bi morala nešto da kaže, govorila bi toliko tiho da sam povremeno morao
da je pitam da ponovi. Delovalo je kao da ima veliku tremu i da ne može da me
gleda u oči. Izgleda da je samo volela da crta i kada bi uzela četkicu u ruke i
stavila hartiju ispred sebe, pogled bi joj se potpuno promenio. Oči bi joj se
sasvim usredsredile i poprimile neki oštar sjaj. A crtala je veoma interesantne
i lepe crteže. Ne bih mogao da kažem da su bili previše vesti, ali su privlačili
pažnju. Naročito joj je odabir boja bio neuobičajen. Ta devojčica je odavala
nekako čudnovat utisak.
Njena crna, sjajna kosa padala je u slapovima, a crte lica su joj bile
pravilne kao na nekoj lutki. Ali tako isuviše pravilno njeno je lice, gledano u

249
celini, odavalo utisak pomalo odsečen od stvarnosti. Iako je suštinski bilo lepo,
na ljude je delovalo previše zbunjujuće da bi ga mogli nazvati jednostavno
„lepim“. Nešto u njoj – verovatno specifična sirovost koju odaje neki tip
devojčica u razvojnom uzrastu – isprečilo se prirodnom toku njene lepote. Ali
jednog dana, kada nekim slučajem ta prepreka bude uklonjena, ona će možda
zaista i postati prava lepotica. Ipak, proći će neko vreme dok do toga ne dođe.
Kad se bolje prisetim, i lice moje pokojne sestre je pokazivalo slične
tendencije. Često sam tada pomišljao da je moglo biti još lepše.
„Marie Akigava je možda stvarno vaša ćerka. I ona živi u kući s one strane
doline“, još jednom sam preformulisao rečenicu. „Ona bi mi pozirala za portret
koji bih naslikao. To je ono što tražite od mene?“
„Tako je. Jedino što sa svoje strane lično ne bih želeo jeste da vam
naručim tu sliku. Samo vas molim da je naslikate. Kada slika bude gotova,
naravno pod uslovom da se vi slažete s tim, ja ću je kupiti i izložiću je na zid u
svojoj kući da mogu stalno da je gledam. To je ono što tražim. Odnosno, to je
ono što vas molim.“
Pa ipak, ja nisam mogao tek tako samo da progutam celu tu priču. Spopao
me je blagi nemir da se neće sve na tome završiti.
„Da li je to sve što tražite od mene?“ pitao sam ga. Menšiki je polako
udahnuo vazduh, a zatim ga izdahnuo. „Da budem iskren, imam samo još
jednu molbu.“
„Kakvu molbu?“
„Samo jednu sitnicu“, rekao je on mirnim, ali pomalo krutim glasom.
„Voleo bih da mi dozvolite da vas posetim tada kad je budete slikali. Onako,
kao da sam sasvim slučajno svratio kod vas. Samo jednom, ne smeta mi i ako
bude sasvim nakratko. Dajte mi da budem u istoj prostoriji s njom. Dozvolite
mi da udišem isti vazduh kao i ona. Ništa drugo ne želim. S druge strane, ne
bih učinio ništa da vama stvorim probleme.“
Malo sam razmišljao o tome. Ali što sam više razmišljao, Osećao sam se
sve neprijatnije. Nikad nisam bio dobar posrednik. Ne volim da budem upleten
u tuđa snažna osećanja – ma kakva ona bila. To nije bila uloga koja pristaje
mom karakteru. Pa ipak, sigurno je i to da je u meni postojala želja da nešto
učinim za Menšikija. Morao sam pažljivo da razmislim šta da mu odgovorim.
„Hajde da o tome još jednom naknadno razmislimo“, pekao sam. „Pre
svega je pitanje da li će Marie Akigava uopšte pristati da mi pozira. Najpre to
moramo da rešimo. Ona je veoma povučeno dete i bojažljiva je kao neka
mačka. Možda će reći da ne želi da mi bude model. Ili će njen otac reći da ne
može to da joj dopusti. On i ne zna kakav sam čovek, razumljivo je da će biti
oprezan.“

250
 „Lično dobro poznajem direktora škole crtanja gospodina Macušimu“,
rekao je Menšiki hladnokrvnim glasom. „Uzgred, slučajno sam i jedan od
finansijera, odnosno dobrotvora te škole. Ako bi gospodin Macušima
posredovao i rekao neku lepu reč za vas, verujem da bi sve teklo relativno
glatko. Ako on bude garantovao da ste vi čovek bez mane, slikar sa dugom
karijerom, i njen otac bi sigurno bio miran.“
Ovaj čovek je sve proračunao, pomislio sam. Prethodno je predvideo šta se
sve može desiti i, kao u igri go, unapred strateški povukao svaki potez.
Menšiki je nastavio: „Osoba koja se stara o Marie zapravo je njena
neudata tetka, sestra njenog oca. Mislim da sam vam to i ranije spominjao –
otkad joj je majka umrla, ta žena je počela da živi zajedno s njima i preuzela je
majčinsku ulogu. Otac ima svoj posao i prezauzet je da bi se brinuo o Marie.
Stoga će sve ići kako treba samo ako ubedimo tu tetku. Ako Marie Akigava
pristane da vam pozira, sigurno će dolaziti u pratnji svoje tetke kao
starateljke. Neće oni pustiti devojčicu da ide sama u kuću u kojoj muškarac
živi sam.“
„Ali, da li će Marie Akigava tako lako pristati da mi pozira?“
„To prepustite meni, molim vas. Dovoljno je samo da se složite da
naslikate njen portret, a ja ću upotrebiti svoj uticaj da rešim onih nekoliko
preostalih praktičnih pitanja.“
Ja sam se ponovo zamislio. Taj čovek će verovatno stvarno uspeti da uz
pomoć „svog uticaja“ reši tih „nekoliko praktičnih pitanja“. On je neko ko to
ume. Ali, da li ja treba da se u ta pitanja – u te očigledno zamršene i složene
odnose – tako duboko uplićem? Opet, ne obuhvata li to i neke planove ili
motive koje Menšiki meni nije otkrio?
„Smem li da vam otvoreno kažem šta mislim? Možda nije moje mesto da
to govorim, ali bih voleo da saslušate moje gledište sa stanovišta zdravog
razuma“, rekao sam.
„Naravno, slobodno recite.“
„Ja mislim da bi bilo najbolje da, pre nego što taj plan sa portretom zaista
sprovedete u delo, smislite način da proverite da li je Marie Akigava stvarno
vaše dete. Ako kao rezultat provere saznate da ona nije vaše dete, onda neće
biti potrebe da se trudite da izvedete nešto ovako komplikovano. Možda neće
biti jednostavno to ustanoviti, ali mora da postoji neki dobar metod. Vi ste,
gospodine Menšiki, sigurno u stanju da ga pronađete. Pitanje se neće rešiti
time što ću ja naslikati njen portret, niti time što ćete ga vi okačiti da visi
negde blizu vas.“
Posle kraće pauze, Menšiki je odgovorio: „Ako bih poželeo da to učinim,
moguće je medicinskim putem precizno ustanoviti da li je Marie Akigava

251
biološki moje dete. Ma koliko truda to zahtevalo, nije neizvodljivo. Ali, ja to ne
želim da radim.“
„Zbog čega?“
„Zato što to da li je ona moje dete ili nije, za mene nije presudan faktor.“
Zatvorio sam usta gledajući pravo u Menšikija. Kad je Zavrteo glavom,
njegova gusta seda kosa se zanjihala, kao na vetru. A onda je, kao da velikog
pametnog psa uči upotrebi nekog jednostavnog glagola, mirnim tonom
izgovorio: „Nije mi svejedno, naravno da nije. Ja samo ne želim da se vezujem
za istinu. Marie Akigava možda jeste dele koje nosi i moju krv, a možda i nije.
Ali ako uzmemo da oi krijem da ona stvarno jeste moja ćerka, šta onda treba
da uradim? Da odem da joj se predstavim kao njen pravi otac? Da tražim svoja
starateljska prava? Ne, ne mogu to da uradim.“
Menšiki je još jednom lagano zavrteo glavom i protrljao svoje ruke nad
krilom. Kao da se u hladnoj noći greje ispred kamina. A zatim je nastavio.
„Marie Akigava trenutno u miru živi u toj kući sa svojim ocem i tetkom.
Majku jeste izgubila, ali taj dom, ma koliko njen otac imao problema, po svemu
sudeći relativno zdravo funkcioniše. Ako ništa drugo, bar se emotivno vezala
za tetku. Ima sopstveni život. Može li se sve lepo završiti ako se ja njoj
naprasno predstavim kao pravi otac, čak i ako budem imao naučni dokaz da je
to istina? Istina samo može stvoriti pometnju. I na kraju niko neće biti srećan.
Uključujući, naravno, i mene samog.“
„Dakle, hoćete da kažete da biste radije da se sve zadrži na postojećem
stanju nego što biste otkrili istinu?“
Menšiki je raširio ruke iznad kolena. „Pojednostavljeno rečeno, tako je.
Bilo mi je potrebno vreme da dođem do tog zaključka. Ali, sada sam siguran u
ono što osećam. Želim da nastavim svoj život noseći u svom srcu mogućnost
da je Marie Akigava stvarno moja ćerka. Uvek ću sa izvesne udaljenosti
posmatrati kako ona raste. To mi je dovoljno. Čak i ako budem saznao da je
ona stvarno moje dete, meni to ne može doneti sreću. Samo će mi gubitak biti
još bolniji. A ako budem saznao da mi ona nije ćerka, onda će mi to samo po
sebi u sasvim drugačijem smislu doneti još dublje razočaranje. Ili će mi srce
prepući. Ni u jednom ni u drugom slučaju nema izgleda da će ishod biti dobar.
Razumete šta hoću da kažem?“
„Uglavnom mogu da razumem o čemu govorite. Bar u teoriji. Ali da sam ja
na vašem mestu, sigurno bih želeo da znam istinu. Teorija na stranu, u ljudskoj
je prirodi da ima želju da sazna šta je istina.“
Menšiki se nasmešio. „To je zato što ste još mladi. Kad dođete u moje
godine, siguran sam da ćete razumeti kako se osećam. Saznaćete koliko istina
nekad osamljuje čoveka.“

252
 „A ono što vi želite nije da saznate jedinu pravu istinu, nego da okačite
njen portret na zid i gledate ga svakog dana razmišljajući o raznim
mogućnostima koje postoje. Hoće li vam to zaista biti dovoljno?“
Menšiki je klimnuo glavom. „Tako je. Radije biram mogućnosti koje
ostavljaju prostora za nesigurnost nego nepobitnu istinu. Biram da se
prepustim toj nesigurnosti. Vi smatrate da je to neprirodno?“
Stvarno jesam smatrao da je to neprirodno. Ako ništa drugo, nisam to
smatrao prirodnim, premda nisam mogao baš da kažem da je nezdravo. Ipak
je to na kraju krajeva Menšikijev, a ne moj problem.
Bacio sam pogled u pravcu Komtura koji je još sedeo na klaviru. Pogledi
su nam se sreli. Raširenih ruku u stranu, Komtur je držao oba kažiprsta
uzdignuta u vazduh. To je izgleda značilo: „Hajde da odugovlačimo sa
odgovorom“. Potom mi je desnim kažiprstom pokazao na sat na levom
ručnom zglobu. Tačnije, naravno da Komtur ne nosi ručni sat. Pokazivao je na
to mesto, gde bi ručni sat bio. A to je pak naravno značilo: „Trebalo bi polako
da krenemo“. To je bio Komturov savet, njegovo upozorenje. Odlučio sam da
j;a poslušam.
„Da li biste mogli malo da sačekate na odgovor na vašu molbu? Pitanje je
vrlo delikatno i potrebno mi je malo vremena da na miru razmislim o tome.“
Menšiki je podigao ruke sa krila u vazduh. „Svakako, svakako. Slobodno vi
natenane razmišljajte koliko god želite. Nemam ni najmanju nameru da vas
požurujem. Možda ja ipak previše tražim od vas.“
Ustao sam i zahvalio mu za večeru.
„Ah, da, zaboravio sam da sam hteo još o nečemu da porazgovaram s
vama“, rekao je Menšiki kao da se toga tek sad setio. „Radi se o gospodinu
Tomohiku Amadi. Spominjali ste ranije da je on studirao u Austriji i da je
neposredno pre nego što je u Evropi izbio Drugi svetski rat u žurbi napustio
zemlju.“
„Da, sećam se. Govorili smo o tome.“
„Izgleda da sam pronašao neke izvore o tome. I sam sam se pomalo
zainteresovao za okolnosti koje su do toga dovele. Prilično je davno to bilo, pa
ne znam šta je stvarno istina, ali izgleda da je u ono vreme bilo nekog
govorkanja. Radi se o nekakvom skandalu.“
„Skandalu?“
„Da, tako je. Izgleda da postoji glasina da je gospodin Amada u Beču bio
umešan u neki pokušaj atentata, da se od toga stvorio politički problem i da je
japanska ambasada u Berlinu radila na tome da ga u tajnosti vrate u Japan. To
je bilo neposredno nakon Anschlussa. Znate za. Anschluss, zar ne?“
„Da, radi se o nemačkoj aneksiji Austrije koja se dogodila 1938. godine.“

253
 „Tako je. Hitler je Austriju pripojio Nemačkoj. Nakon političke krize,
nacisti su praktično apsolutistički zauzeli zemlju u martu 1938. godine, kada
je država Austrija prestala da postoji. U tom trenutku je, naravno, na mnogim
frontovima nastao haos i u tom metežu su mnogi ljudi nastradali. Ljudi su bili
ubijani, ili su njihova ubistva bila nameštena kao samoubistva, a neki od njih
su bili poslati u logore. Tomohiko Amada je upravo u tim burnim vremenima
studirao u Beču. Glasina kaže da je on u Beču imao devojku s kojom je bio u
ozbiljnoj vezi i da se u spomenuti incident upleo preko nje. Po svemu sudeći,
podzemna organizacija pokreta otpora u kojoj su bili okupljeni univerzitetski
studenti skovala je plan da izvrši atentat na nekog visokog nacističkog
funkcionera. Takav incident je bio nepoželjan i za nemačku i za japansku
vladu. Samo godinu i po dana pre toga sklopljen je Antikominternski pakt i
veza između Japana i nacističke Nemačke je s vremenom jačala. Zbog toga su
obe zemlje htele da daju sve od sebe da izbegnu situaciju u kojoj bi se stvorile
prepreke njihovim prijateljskim odnosima. S druge strane, Tomohiko Amada
jeste bio mlad, ali je u samom Japanu već bio relativno poznat slikar. Pritom,
otac mu je bio veleposednik i uticajan čovek koji je u regionu imao političku
težinu. Takvog čoveka ne bi mogli ni da uklone a da se za to ne sazna.“
„I tako je Tomohiko Amada deportovan iz Austrije nazad u Japan.“
„Tako je. Tačnije rečeno, izvučen je odande, pre nego deportovan.
Zahvaljujući 'političkoj proceni' ljudi na vlasti, verovatno je za dlaku izbegao
smrt. Da ga je Gestapo uhapsio pod tako ozbiljnim optužbama, čak i da nisu
imali čvrste dokaze, on ne bi izvukao živu glavu.“
„Ali plan atentata nije uspeo?“
„Završio se na pokušaju. Unutar organizacije koja je skovala plan postojao
je doušnik i tako su svi podaci procurili cio Gestapoa. Svi članovi organizacije
su uhapšeni.“
„Takav jedan incident mora da je digao veliku prašinu.“
„Začudo, ta priča uopšte nije prodrla u javnost“, rekao je Menšiki. „Samo
se o tome šuškalo kao o skandalu, ali nije ostala nikakva zvanična
dokumentacija o tom slučaju. Iz raznih razloga incident je očigledno zataškan.“
U tom slučaju, moguće je da je „Komtur“ naslikan na njegovoj slici Ubistvo
Komtura zapravo taj visoki nacistički lunkcioner. Možda ta slika prikazuje
slučaj atentata koji je trebalo da se dogodi u Beču 1938. godine (ali se zapravo
nije desio). S tim slučajem su povezani Tomohiko Amada i njegova devojka.
Vlasti su otkrile njihove planove, i kao rezultat toga njih dvoje su se razdvojili,
a ona je možda čak i ubijena. Po povratku u Japan, on je ta svoja bolna iskustva
iz Ileča preneo na jednu simboličniju sliku u odnosu na slike koje je slikao u
japanskom stilu, odnosno „adaptirao“ ih je u vidu jedne davnašnje scene iz

254
više od hiljadu godina starog perioda Asuka. Sliku Ubistvo Komtura Tomohiko
Amada je verovatno naslikao samo za sebe. Morao je da naslika tu sliku sebe
radi, da bi sačuvao teška, krvava sećanja iz mladosti. I upravo je zbog toga
nikad neobelodanjenu sliku Ubistvo Komtura onako čvrsto umotao i od tuđeg
pogleda sakrio na tavan u sopstvenoj kući.
A možda je jedan od razloga što je Tomohiko Amada po povratku u Japan
odlučno odbacio svoju karijeru slikara u zapadnom stilu i prešao na slikanje u
japanskom stilu počivao zapravo u samom incidentu iz Beča. Možda je samo
želeo da ostvari konačan raskid od onog sebe iz prošlosti.
„Kako ste našli podatke o tome?“ pitao sam.
„Nisam išao naokolo da se raspitujem. Zamolio sam nekoga koga
poznajem iz jedne organizacije da to istraži u moje ime. Jednostavno, tako
glasi priča koja se prenosi iz davnih dana, ali ne mogu da snosim odgovornost
za to u kojoj je meri odista činjenična. Ipak, pošto je potekla iz nekoliko
različitih izvora, u osnovi bi trebalo da su u pitanju pouzdani podaci.“
„Gospodin Tomohiko Amada je u Austriji imao devojku koja je bila član
ilegalne organizacije pokreta otpora. A onda se i on uključio u planiranje
atentata.“
Menšiki je blago nakrivio glavu i rekao: „Ako je tako, onda je to zaista
dramski razvoj događaja, ali nikog od učesnika koji znaju činjenice o tome
verovatno više nema među živima. Sto god da je prava istina, mi je verovatno
više ne možemo saznati. Činjenice su činjenice, ali takve priče su uglavnom
naduvane. U svakom slučaju, to je pravio scenario za neku melodramu.“
„Ne znate koliko se on lično duboko upleo u te planove?“
„Ne, to ne znam. Samo sam po sopstvenom nahođenju razvio scenario te
melodrame. Uglavnom, u takvim je okolnostima gospodin Amada proteran iz
Beča i saopštivši svojoj devojci da se rastaju – ili ne mogavši čak ni to da je
obavesti – ukrcan je na putnički brod u Bremenu i vraćen u Japan. Ceo rat je
proveo u unutrašnjosti, zatvoren u kući u Asou i o svemu ćutao kao zaliven. A
zatim je sve iznenadio kada je ubrzo posle rata ponovo debitovao, ovog puta
kao slikar u japanskom stilu. I to je pak bio još jedan dramatičan razvoj
događaja.“
Tu se priča o Tomohiku Amadi završila.
Ispred kuće me je u tišini čekao onaj isti crni infiniti u kome sam došao.
Kiša je i dalje s prekidima sipila, a vazduh je bio vlažan i prohladan. Na pragu
je bila sezona kada će nam biti potrebni debeli kaputi.
„Najlepše vam hvala što ste došli“, rekao je Menšiki. „Želim svoju
zahvalnost da izrazim i Komturu.“

255
 Ne, ja zahvaljujem vama, šapnuo je Komtur na moje uho. Naravno, samo
sam ja mogao da čujem njegov glas. Još jednom sam Menšikiju zahvalio na
večeri. Hrana je bila odista izvanredna. Bilo je pravo uživanje. I Komtur vam
zahvaljuje.
„Nadam se da vam nisam pokvario veče dosađujući vam svojim pričama
posle večere“, rekao je Menšiki.
„Naravno da niste. Samo mi dozvolite da malo razmislim o vašem
zahtevu.“
„Svakako.“
„Meni je za razmišljanje potrebno vreme.“
„I meni“, rekao je Menšiki. „Bolje je razmisliti i triput nego samo dvaput –
to je moj moto. A ako vreme to dozvoljava, još je bolje razmisliti i četiri puta
nego triput. Samo vi na miru razmišljajte.“
Vozač je čekao kraj otvorenih vrata zadnjeg sedišta automobila. Ušao sam
unutra. Trebalo bi da je i Komtur ušao sa mnom, ali ga nisam video. Automobil
je pošao uzbrdicom, prošao kroz otvorenu kapiju i polako se spustio niz brdo.
Kada je bela kuća nestala s obzorja, meni je sve što se zbilo te noći delovalo
kao san. Više nisam mogao da razlučim šta je od toga bilo normalno, a šta nije,
niti šta je od svega toga bilo stvarno, a šta ne.
Stvarnost je ono što vidite svojim očima, šapnuo je Komtur na moje uho.
Samo treba da gledate širom otvorenih očiju. Zaključke donosite kasnije.
Čini mi se da ima mnogo toga što ti može izmaći čak i ako su ti oči širom
otvorene, pomislio sam. Ili sam razmišljajući o tome to čak i tiho izgovorio.
Vozač je tog trenutka hitro u retrovizoru pogledao u mene. Zatvorio sam oči i
duboko se zavalio u sedište. I pomislio: bilo bi lepo kada bih mogao doveka da
odlažem donošenje zaključaka.
Bilo je nešto pre deset sati kada sam stigao kući. Oprao sam zube u
kupatilu, presvukao se u pidžamu, zavukao u krevet i odmah zaspao. I
normalno, sanjao razne snove. Svi su bili čudni, neprijatni snovi. Bezbroj
zastava sa kukastim krstovima koje lepršaju po Beču, ogroman putnički brod
koji isplovljava iz Bremena, limeni orkestar na keju, zabranjena odaja
Plavobradog i Menšiki koji svira na klaviru.

256
 26

Kompozicija ne može biti bolja

Dva dana kasnije dobio sam telefonski poziv od svog agenta iz Tokija.
Zvao je da mi kaže da je honorar za Menšikijev portret uplaćen na njegov
račun i da je sumu od koje je oduzeta njegova provizija prebacio na moj
bankovni račun. Iznenadio sam se kad sam čuo koji je iznos u pitanju. Bio je
još veći od onog koji mi je na početku spomenut.
„U poruci gospodina Menšikija stoji da je dodao bonus jer je smatrao da
gotova slika još lepša nego što je on očekivao i da vam ga daje u znak
zahvalnosti i moli vas da ga prihvatite“, rekao je moj agent.
Nešto sam prostenjao, ali mi ni reč nije izašla iz usta.
„Nisam ga video uživo, ali mi je gospodin Menšiki poslao fotografiju vašeg
dela imejlom. Koliko sam uspeo da zaključim sa fotografije, i na mene je ono
ostavilo divan utisak. To je delo koje prevazilazi okvire portreta, a opet
poleduje snažnu uverljivost jednog portreta.“
Zahvalio sam mu i prekinuo vezu.
Ubrzo potom telefonom me je pozvala moja devojka. Mogu li da dođem
kod tebe sutra pre podne, pitala je. Možeš, rekao sam. Petkom držim čas u
školi crtanja, ali moći in da stignem.
„Preksinoć si bio kod gospodina Menšikija na večeri?“
„Aha, bila je prava gozba.“
„Bilo je stvarno fantastično?“
„Strašno ukusno. I vino je bilo divno, a ni hrani nisam imao šta da
zamerim.“
„Kakva mu je kuća iznutra?“
„Prelepa“, rekao sam. „Bilo bi mi potrebno pola dana da ti opišem sve
detalje.“
„Ispričaćeš mi sve kad se budemo videli?“
„Pre ili posle?“
„Može posle“, jednostavno je odgovorila.

257
 Kad sam spustio slušalicu, otišao sam u atelje i posmatrao slikuTomohika
Amade Ubistvo Komtura koja je visila na zidu. Jeste to bila slika u koju sam
gledao toliko puta do tada, ali sada, kada sam je ponovo posmatrao otkad sam
saslušao Menšikijevu priču, doživeo sam je kao začuđujuće živo i realistično
delo. Ona se nije zaustavila na običnoj istorijskoj slici kakve se često sreću,
koja na nostalgičan način samo reprodukuje neki događaj koji se zbio u
prošlosti. Sa lica i iz položaja tela svakog od četiri lika koja se na njoj
pojavljuju (izuzimajući Dugolikog) mogao se protumačiti njihov pojedinačni
stav prema situaciji. Lice mladog muškarca koji mačem probada Komtura bilo
je savršeno bezizražajno. Sigurno je zatvorio srce i potisnuo svoje emocije. Na
licu Komtura ubodenog u grudi istovremeno sa bolom moglo se videti i
iskreno iznenađenje, kao da ne može da veruje šta ga je snašlo. Mlada žena
koja sa strane posmatra šta se događa (u operi je to Dona Ana) delovala je kao
da je razdiru osećanja koja se u njoj žestoko sukobljavaju. Lice joj je
iskrivljeno od očaja, a lepa bela šaka pokriva joj usta. Zdepastom muškarcu
koji deluje kao sluga (Leporelu) od nezamislive scene koja se odvija pred njim
zastaje dah i on okreće pogled gore u nebo. Desna ruka mu je pružena uvis,
kao da nešto pokušava da uhvati.
Struktura joj je bila savršena. Kompozicija ne može biti bolja. Raspored
odlično razrađen. Dinamika pokreta četiri lika je očuvana i zamrznuta u
jednom trenutku. Probao sam tu kompoziciju slike da uporedim sa pokušajem
atentata koji se možda dogodio u Beču 1938. godine. Komtur nije nosio odoru
iz ere Asuka, već nacističku uniformu. Ili možda crnu esesovsku uniformu. Iz
grudi mu je štrcala sablja, ili kama koju je možda upravo zabo lično Tomohiko
Amada. Ko je žena pored njega kojoj je stao dah? Da li je to njegova devojka iz
Beča? Šta to nju toliko razdire?
Dugo sam sedeo na okrugloj stolici i posmatrao tu sliku. Ako pokreneš
maštu, na njoj je bilo moguće pročitati razna skrivena značenja i poruke. Ali
ma koliko teorija ja razvio, sve su to bile puke pretpostavke, bez ikakvog
utemeljenja. A pozadina – ili ono za šta se smatra da je pozadina – koju mi je
Menšiki izložio nisu bile javno poznate istorijske činjenice, već samo glasine.
Ili pak najobičnija melodrama. Sve se završava na jednom velikom možda.
Voleo bih da je moja sestra sada tu, najednom sam pomislio.
Kad bi Komi bila ovde, ispričao bih joj sve što se do sada dešavalo, a ona
bi me tiho slušala i s vremena na vreme postavila poneko kratko pitanje. Čak
ni na ovako suludu, zamršenu priču ona se verovatno ne bi mrštila, niti bi se
iznenađivala. Njen staloženi, promišljeni izraz lica ostao bi uepromenjen. A
kad bih ja završio s pričom, ona bi nakratko zastala, a zatim bi mi dala više
korisnih saveta. Takve smo razmene nas dvoje imali otkad smo bili mali.

258
Samo, kad malo bolje razmislim, Komi nikad nije tražila da se posavetuje sa
mnom. Koliko me pamćenje služi, ni jedan jedini put. Pilani se zašto. Da li je
moguće da se nikad nije suočila s nekim emotivnim problemom? Ili je mislila
da nema svrhe da se savetuje sa mnom, pa je unapred odustajala? Verovatno
|e bilo pola-pola, i jedno i drugo.
Ipak, da je ona ozdravila i da nije umrla u dvanaestoj godini svog života,
možda taj naš blizak odnos brata i sestre ne bi dugo potrajao. Možda bi se
Komi udala za nekog nezanimljivog čoveka, počela da živi u nekom dalekom
gradu, i noseći živce na svakodnevni život, iscrpljena od podizanja dece
izgubila onaj svoj nekadašnji čisti sjaj i ne bi više ni imala vremena da mi daje
savete. Niko ne može da zna u kom pravcu bi se odvijali naši životi.
Možda je suština problema u odnosu između mene i moje žene bila u
tome što sam ja od Juzu nesvesno tražio da bude zamena za moju pokojnu
sestru. Tako mi se ponekad čini. Naravno da nisam imao takvu nameru, ali kad
malo bolje razmislim, otkad sam izgubio sestru, negde u dubini duše
verovatno sam tražio partnerku na koju mogu da se oslonim u trenucima kada
se suočavam sa emotivnim problemima. Razume se, nepotrebno je reći, moja
žena je drugačija od moje sestre. Juzu nije Komi. I njen položaj i njena uloga se
razlikuju. A više od bilo čega drugog, razlikovala se istorija koju smo
odnegovali između nas.
Dok sam tako razmišljao, najednom sam se setio kako smo pre nego što
smo se venčali Juzu i ja otišli u posetu njenim roditeljima u Kinuti, u tokijskoj
opštini Setagaja.
Njen otac je bio direktor filijale neke prvoklasne banke. I njegov sin
(stariji brat moje žene) bio je naravno bankarski službenik, zaposlen u istoj
banci. Obojica su diplomirali ekonomiju na Tokijskom univerzitetu. U njenoj
porodičnoj lozi bankari su očigledno bili brojni. Kad sam hteo da se oženim
njome (i Juzu je naravno htela da se uda za mene), pošli smo da tu nameru
saopštimo njenim roditeljima, ali za taj jedva tridesetominutni susret sa
njenim ocem teško je reći, ma sa kog stanovišta gledano, da je bio srdačan. Bio
sam neprodavani slikar, a moje honorarno slikanje portreta se nije moglo
nazvati stabilnim izvorom prihoda. Nije se videlo ni da imam bilo kakvu
perspektivu. Kako god da pogledam, uopšte nisam bio u položaju da me njen
otac, elitni bankar, zavoli. Ali pošto sam toliko mogao unapred da
pretpostavim, tamo sam pošao rešen da ne gubim pribranost ma šta da mi on
izgovori, ma koliko grub bio prema meni. I inače sam veoma trpeljiv čovek.
No, dok sam tako s punim poštovanjem slušao razvučenu pridiku njenog
oca, u meni je rastao nekakav fizički osećaj gnušanja i postepeno sam počeo da
gubim kontrolu nad svojim emocijama. Bilo mi je toliko muka da mi se činilo

259
da ću povratiti. Usred njegovog izlaganja samo sam ustao sa stolice, izvinio se i
pitao mogu li da upotrebim njihov toalet. Kleknuo sam ispred klozetske šolje i
pokušao da povratim ono što mi je bilo u stomaku. Ali nisam povratio, jer mi je
želudac bio skoro potpuno prazan. Iz mene nije izašla čak ni želudačna
kiselina. Zato sam mnogo puta duboko udahnuo i izdahnuo i smirio se. Iz usta
mi se osećao neprijatan miris, pa sam ih isprao vodom. Maramicom sam
obrisao znoj sa lica i potom se vratio u dnevnu sobu.
„Jesi li dobro?“ zabrinuto me je pitala Juzu kad mi je videla lice. Mora da
mi je boja u licu bila užasna.
„Venčanje je vaš izbor, ali taj brak neće dugo potrajati. Dajem vam najviše
četiri-pet godina“, bile su poslednje reci koje je meni tog dana na rastanku
njen otac izgovorio (ja mu na njih nisam ništa odgovorio). Njegove reči su
zajedno s tim zloslutnim prizvukom ostale u mojim ušima i mnogo kasnije
ispunile su ulogu neke vrste predskazanja.

Njeni roditelji me nikad nisu prihvatili. U takvim okolnostima, nas dvoje

smo se samo registrovali i zvanično poslali bračni par. Sa svojim roditeljima
sam do tada već bio skoro prekinuo kontakt. Nismo imali svadbu. Prijatelji su
za nas iznajmili mesto za proslavu i organizovali malo slavlje U našu čast (od
prijatelja se, naravno, najviše potrudio pažljivi Masahiko Amada). I pored
svega toga mi smo bili srećni. Ili smo bar prvih nekoliko godina zaista bili
srećni. Četiri-pet godina između nas nije postojao nikakav problem. Ali ubrzo
je, poput ogromnog putničkog broda koji zaokreće nasred mora, usporeno
počeo da se odvija preokret. Razlog za to meni i dalje nije jasan. Ne mogu ni da
ustanovim preciznu tačku tog zaokreta. Možda je između onoga što sam ja
tražio od bračnog života i onoga što je tražila ona postojao nekakav jaz koji se
s vremenom postepeno sve više produbljivao. I dok sam se ja opasuljio, ona je
počela tajno da se sastaje s drugim muškarcem. Naš brak na kraju nije
potrajao ni punih šest godina.
Kad je njen otac saznao da nam je brak propao, verovatno je likovao
govoreći: „Znao sam!“ (brak nam se održao samo godinu ili dve duže nego što
je on predvideo). I sasvim se sigurno obradovao tome što se Juzu razišla od
mene. Da li su se njeni odnosi s njenim roditeljima popravili od tada? To,
naravno, nikako ne mogu da znam, niti želim da znam. To je njena lična stvar,
nije nešto čime treba ja da se bavim. Pa ipak, proročanstvo njenog oca kao da
nije prestalo da visi iznad moje glave. Do dana današnjeg nastavljam da
osećam težinu njegovog nejasnog prisustva. A ni sam ne želim da priznam da
moje srce, ranjeno i dublje nego što sam mislio, i dalje krvari. Kao na slici
Tomohika Amade, ono probodeno Komturovo srce.

260
 Popodne je već bilo odmaklo i stigao je rani jesenji sumrak. Za tili čas celo
nebo se zatamnelo, a vrane sjajnih krila, crnih kao noć, vraćajući se u svoja
gnezda prodorno su graktale u letu iznad doline. Ja sam izašao na terasu,
oslonio se na rukohvat i posmatrao Menšikijevu kuću preko puta. Nekoliko
baštenskih svetiljki u vrtu već je gorelo ističući njenu belinu u suton. Zamislio
sam Menšikija kako sa svoje terase onim dvogledom visoke rezolucije krišom
iz večeri u veče posmatra priliku Marie Akigava. Nametnuo se da tu kuću kupi
isključivo s tim ciljem, samo da bi sebi omogućio da to radi. Kuću za koju je
platio ogroman novac, za koju se namučio da bi je nabavio, koja je prevelika i
daleko od toga da je uređena po njegovom ukusu.
Začudo (ili bar ja lično to doživljavam čudnim), najednom sam shvatio da
sam prema čoveku po imenu Menšiki počeo da osećam bliskost kakvu nisam
osetio ni prema kome drugom do sada. Mogao bih to nazvati srodnošću, ili
možda čak pre solidarnošću. Palo mi je na pamet da smo nas dvojica u
izvesnom smislu verovatno veoma slični. Nas ne pokreće ono što imamo, niti
ono što ćemo u budućnosti imati, već ono što smo izgubili, ono što više
nemamo.
Ne mogu da kažem da odobravam njegove postupke. Oni jasno
prevazilaze okvire mog razumevanja. Ali sam bar mogao da razumem njegove
motive.
Otišao sam do kuhinje, sipao sebi singl malt viski s ledom koji sam dobio
od Masahika Amade i sa čašom u ruci seo na sofu u dnevnoj sobi, iz kolekcije
ploča Tomohika Amade odabrao Šubertov gudački kvartet i stavio ga na
gramofon. Bila je to kompozicija pod nazivom Rozamunda. Ona muzika koja je
svirala u Menšikijevoj radnoj sobi. Slušajući je, povremeno bih samo zatresao
led u svojoj čaši.
Do kraja tog dana Komtur se uopšte nije ukazao. Verovatno se u miru
odmara na tavanu zajedno sa sovom. I idejama je ipak potreban poneki
slobodan dan. Ni ja tog dana nijednom nisam stao za platno. I meni je bio
potreban slobodan dan.
Sâm sam podigao čašu za Komtura.

261
 27

Odlično pamtiš kako je izgledala

Kad je stigla kod mene, svojoj devojci sam ispričao o večeri u

Menšikijevoj kuči. Naravno, izostavio sam Marie Akigava, dvogled visoke
rezolucije na stativu na terasi i Komturov tajni dolazak. Pričao sam joj o
jelovniku koji nam je serviran, o rasporedu soba u kući, kakav nameštaj
postoji u njima, i tome sličnim bezazlenim stvarima. Ležali smo u krevetu, i
jedno i drugo potpuno nagi. To je bilo nakon seksualnog čina koji je potrajao
oko pola sata. U početku nikako nisam imao mira, razmišljajući da li Komtur
sve to odnekud posmatra, ali sam negde na pola puta zaboravio na to. Neka
gleda ako mu se gleda.
Poput strastvenog navijača koji bi da zna detalje svakog osvojenog poena
sa jučerašnje utakmice svog omiljenog tima, htela je da sazna svaku pojedinost
ponuđenih jela sa trpeze. Ja sam joj sve iscrpno opisao, koliko god sam
precizno mogao da se setim, od predjela pa do deserta, od vina pa do kafe,
uključujući i posuđe. Oduvek sam imao dara za vizuelno pamćenje. Jednom
kad se koncentrišem i bilo šta mi uđe u vidokrug, čak i pošto prođe izvesno
vreme, u stanju sam da se setim svega konkretno, do najsitnijih tančina.
Uspevao sam da rekonstruišem specifičnosti svakog jela ponaosob, kao da
hitro skiciram predmete pred svojim očima. Slušala je moje opise kao
opčinjena. Povremeno bi samo progutala pljuvačku.
„Baš lepo“, rekla je ona sanjivo. „Volela bih i ja bar jednom negde da
probam tako divna jela.“
„Samo, da budem iskren, ukusa tih jela skoro da se i ne sećam“, rekao
sam.
„Ne sećaš se njihovog ukusa? Ali, hrana je valjda bila ukusna, zar ne?“
„Jeste, bila je veoma ukusna. Toga se sećam. Ali ne mogu da se setim
kakav joj je bio ukus, pa ne mogu rečima ni da ti objasnim.“
„Iako odlično pamtiš kako je izgledala?“

262
 „Da, pošto sam slikar, mogu tačno da reprodukujem izgled hrane. Jer, to
mi je posao. Ali ne mogu da ti objasnim šta je unutra. Da sam pisac, verovatno
bih umeo rečima da li izrazim od čega se sastojao svaki ukus.“
„Baš čudno“, rekla je. „Znači, iako ove stvari koje radiš sa mnom možeš
posle do detalja da nacrtaš, taj osećaj ne možeš da reprodukuješ rečima?“
U glavi sam preuredio njeno pitanje. „Govoriš o seksualnom
zadovoljstvu?“
„Da.“
„Pa da, verovatno je tako. Ali ako poredim seks sa hranom, čini mi se da je
teže opisati ukus hrane nego seksualno zadovoljstvo.“
„Dakle“, rekla je ona glasom iz koga je izbijala hladnoća ranog zimskog
sutona, „da li to znači da je ukus jela koja ti je poslužio gospodin Menšiki
mnogo delikatniji i dublji nego osećaj seksualnog zadovoljstva koji ti ja
pružam?“
„Ne, nije tako“, požurio sam da objasnim. „Nije tačno. Ono o čemu ja
govorim nije kvalitativno poređenje sadržaja, već pitanje stepena težine
objašnjenja. U tehničkom smislu.“
„Ma nema veze“, rekla je ona. „Ono što ja tebi pružam uopšte nije loše, je l’
tako? Mislim, u tehničkom smislu.“
„Naravno“, rekao sam. „Naravno da je divno. I u tehničkom i u bilo kom
drugom smislu, toliko divno da se ne da čak ni nacrtati.“
Iskreno, na telesno zadovoljstvo koje je ona meni pružala nemam baš
nikakvih primedaba. Do sada sam imao seksualna iskustva sa više žena – ne
toliko njih da bih time mogao da se razmećem – ali njen polni organ bio je
toliko delikatniji i nudio mi toliko raznovrsnijih iskustava od bilo kog drugog
koji znam. Stvarno je žalosno da je ostao „nerecikliran“ toliko godina. Kad sam
to izgovorio, na licu joj se videlo da nije nezadovoljna.
„Ne lažeš me?“
„Ne lažem.“
Izvesno vreme je sumnjičavo posmatrala moj profil, ali ubrzo mi je,
izgleda, poverovala.
„I, je l’ ti pokazao garažu?“ pitala me je. „Garažu?“
„Svoju legendarnu garažu sa četiri britanska automobila.“
„Ne, nisam je video“, rekao sam. „Kuća je ogromna, pa nisam stigao do
garaže.“
„Hm“, rekla je. „Nisi pitao ni da li stvarno ima jaguar E-tipa?“
„Ah, nisam pitao. Nije mi palo na pamet. Ne zanimaju me automobili baš
toliko.“
„Nemaš primedaba na polovnu tojotu korolu, je l’ tako?“

263
 „Nikakvih.“
„Da sam ja na tvom mestu, volela bih malo da pipnem taj jaguar E-tipa.
Stvarno je prelep taj auto. Oduvek sam mu se divila, otkad sam ga kao dete
videla u nekom filmu sa Odri Hepbern i Piterom O'Tulom. Kako se samo caklio
taj jaguar koji je u filmu vozio Piter O'Tul. Koje li je boje ono bio? Mislim da je
možda bio žut.“
I dok je ona razmišljala o sportskom automobilu koji je videla još kao
devojčica, meni se u dnu pameti javila slika onog subaru forestera. Belog
subarua parkiranog na parkiralištu porodičnog restorana na obodu obalskog
gradića u prefekturi Mijagi. Sa svoje tačke gledišta, teško bih mogao da kažem
da je to bio lep auto. Bio je to potpuno običan manji džip, jedna zdepasta
mašina, napravljena za praktičnu upotrebu. Sigurno je malo onih koji bi
nesvesno poželeli da dotaknu baš taj auto. Nije to jaguar tipa E.
„Onda, nije ti pokazao ni staklenik ni teretanu?“ pitala je ona. Govorila je o
Menšikijevoj kući.
„Ah, nisam video ni staklenik, ni teretanu, ni vešernicu, ni garsonjeru za
kućnu pomoćnicu, ni ugradni ormar od deset kvadrata, ni prostoriju za zabavu
sa bilijarskim stolom. Nije mi ih pokazao.“
Menšiki je te večeri imao jedno važno pitanje o kome je sa mnom morao
da razgovara. Sigurno mu nije bilo do toga da me bezbrižno voda u obilazak po
svojoj kući.
„On stvarno ima ugradni ormar od deset kvadrata i sobu za zabavu sa
bilijarskim stolom?“
„Stvarno ne znam. Samo to tako zamišljam. Mada me ne bi čudilo i da
ima.“
„Nije ti pokazao ni jednu jedinu prostoriju osim radne sobe?“
„Da, nisam bio naročito zainteresovan za unutrašnje uređenje. Pokazao
mi je samo predsoblje, dnevnu sobu, radnu sobu i trpezariju.“
„Nisi spazio onu 'zabranjenu odaju Plavobradog'?“
„Nije bilo prostora za to. A nije baš išlo da ga pitam: 'Gospodine Menšiki,
gde vam je ta čuvena zabranjena odaja Plavobradog?'“
Ona je nezadovoljno coknula jezikom i nekoliko puta zavrtela glavom. „Vi
muškarci stvarno niste za to. Zar nemaš nimalo radoznalosti? Da sam bila na
tvom mestu, ja bih sve od početka do kraja pretresla i tražila da mi pokaže.“
„Verujem da se opseg radoznalosti kod muškaraca i kod žena u osnovi
razlikuje.“
„Izgleda“, rekla je ona kao da se predaje. „No dobro. Moraću da se
zadovoljim time da sam dobila mnogo novih informacija o unutrašnjosti kuće
gospodina Menšikija.“

264
 Mene je to pomalo zabrinulo. „Samo prikupljanje informacija još i nekako,
ali ako bi se te informacije raširile onim komunikacionim sistemom džungle,
za mene bi to bio problem…“
„Sve je u redu. Nemaš zašto da se brineš“, rekla je ona vedro.
Potom me je uzela za ruku i nežno je odvela do svog klitorisa. I tako se
opseg naših znatiželja ponovo u najvećoj meri poklopio. Imao sam još
vremena dok nije trebalo da pođem u školu crtanja. U tom trenutku mi se
učinilo da sam začuo tihu zvonjavu, kao da je ono zvonce u ateljeu kratko
zazvonilo, ali mora da sam to samo umislio.

Kada se ona nešto pre tri sata crvenim minijem odvezla kući, ja sam
otišao u atelje, uzeo zvonce sa police i stao da ga proučavam. Nisam uspeo na
njemu da vidim nikakvu promenu. Izgledalo je kao da je samo u tišini stajalo
tamo. Osvrnuo sam se oko sebe: nije bilo ni Komtura.
Odatle sam otišao do platna, seo na stolicu ispred njega i posmatrao
započeti portet čoveka iz belog subarua. Nameravao sam da ustanovim u kom
pravcu odatle da nastavim. U tom trenutku sam, međutim, na njemu otkrio
nešto što uopšte nisam očekivao: ta slika je već bila gotova.
Nepotrebno je reći – slika je još bila u fazi izrade. Trebalo je tih nekoliko
ideja koje su na njoj postojale u nagoveštajima jednu po jednu tek
konkretizovati. Ono što je na njoj u tom trenutku bilo naslikano bio je samo
grubi prototip muškarčevog lica oblikovan u tri boje koje sam ja umešao.
Njegov crtež iscrtan ugljenom preko koga su grubo nanete boje. Naravno, u
mojim očima je izgledalo da sam na tom platnu uspeo da dočaram lik
„muškarca iz belog subaru forestera“. Na njoj je njegovo lice naslikano
prikriveno, poput optičke varke u slikarstvu. Ali njegova je prilika i dalje bila
nevidljiva bilo kome osim meni. U ovom trenutku, ta slika je samo podloga.
Samo nagoveštaj, naznaka onoga što uskoro predstoji. Ipak, taj muškarac – taj
čovek koga sam pokušavao da naslikam iz nekog sećanja iz prošlosti – kao da
je već bio zadovoljan svojom implicitnom figurom predstavljenom na slici. Ili
kao da je izričito zahtevao da njegov lik ne bude prikazan ništa jasnije nego što
već jeste.
Više ga ne diraj, govorio mi je, ili možda čak i naređivao čovek sa platna.
Ništa više nemoj da dodaješ.
Tako nedovršena, ta slika je bila gotova. Taj muškarac je u nepotpunoj
formi potpuno postojao na toj slici. Znam da je to apsurdna rečenica, ali ne
znam kako bih to drugačije opisao. A njegov lik tu sakriven kao da je meni,
njegovom autoru, sa platna slao nekakvu telepatsku poruku. Upinjao se nešto

265
da mi objasni. Samo što ja još nisam znao šta je to. Imao sam vrlo plastičan
osećaj da u tom čoveku postoji život. On je živ i mrda se.
Sa štafelaja sam skinuo to platno na kome se ni boje još nisu osušile,
okrenuo ga na suprotnu stranu da ih ne razmaženi i uspravio ga uza zid
ateljea. Nisam mogao da podnesem da još gledam u njega. U njemu kao da je
bilo nečega zloslutnog – verovatno nečega što nije trebalo da znam.
Sa pozadine slike dopirao je vazduh lučkog grada. U tom vazduhu se
mešao miris mora, vonja krljušti ribe i dizel motora ribarskih brodića. Jato
priobalnih ptica oštro kričeći polako je nošeno jakim vetrom kružilo nebom.
Crna kapa za golf sredovečnog muškarca koji verovatno nikad u životu nije
uzeo štap za golf u ruke. Pocrnelo lice, ukrućen vrat, kratka proseda kosa.
Iznošena kožna jakna. Zveckanje viljulaka i noževa koje odzvanja porodičnim
restoranom – onaj bezlični zvuk koji se čuje u svim porodičnim restoranima
ovog sveta. I beli subaru forester tiho ostavljen na parkiralištu. Nalepnica sa
sabljarkom zalepljena na njegovom zadnjem braniku.

„Udari me“, rekla je ona usred seksa. Nokti su joj bili zariveni u moja leđa.
Osećao se opori vonj znoja. Pljesnuo sam je dlanom po licu, kako mi je tražila.
„Ne tako, slobodno me ozbiljnije udari“, rekla je snažno odmahujući
glavom. „Jako, još jače, iz sve snage. Neka mi ostane trag. Jako, tako da mi nos
prokrvari.“
Nisam želeo da udaram jednu ženu. Nemam maltene nikakvih nasilničkih
sklonosti. Ali, ona je ozbiljno tražila da je ozbiljno udarim. Bio joj je potreban
pravi bol. Nemajući kud, udario sam je sasvim malo jače. Toliko jako da joj se
obraz zacrveni. Kad sam je jako udario, njeni su mišići snažno stegnuli moj
penis. Kao da ga na moje oči proždire neki izgladneli živi organizam.
„Hajde molim te malo me stegni za vrat“, šapnula mi je žena na uho.
„Uzmi ovo.“
Meni je taj šapat delovao kao da dopire sa nekog sasvim drugog mesta. A
onda je ona ispod jastuka izvukla beli kaiš bade mantila. Sigurno ga je tu
unapred ostavila.
Odbio sam. To ne mogu. Previše je opasno. Ako pođe po zlu, moglo bi biti i
fatalno.
„Samo se pretvaraj onda“, prostenjala je moleći me. „Ne moraš ozbiljno da
me stegneš, samo se pretvaraj. Obavij mi kaiš oko vrata i samo ga blago
pritegni.“
Ja to ne mogu da odbijem.
Restoranom odzvanja bezlično zveckanje posuđa.

266
 Zavrteo sam glavom pokušavajući da odagnam sećanje na te trenutke.
Bilo je to nešto čega nisam želeo da se sećam. Sećanje na trenutke koje sam
želeo zauvek da uklonim. Ali dodir tog kaiša bade mantila i dalje sam jasno
osećao na svojim rukama. I reakciju njenog vrata na to. To nikako ne mogu da
zaboravim.
Taj čovek je to znao. Znao je gde sam bio i šta sam radio prethodne noći. I
šta mi je tada prolazilo kroz glavu.
Šta da radim s tom slikom? Da li da je ostavim tako okrenutu poleđinom
prema meni u uglu ateljea? Nisam imao mira, čak i dok je stajala tako
okrenuta. Ako razmišljam o nekom drugom mestu na kome bi ona mogla da
stoji, to bi bio jedino tavan. Isto ono mesto na kome je sakriveno stajalo
Ubistvo Komtura Tomohika Amade. To je mesto za skrivanje čovekove duše.
Kroz glavu su mi prošle reči koje sam prethodno izgovorio.
Pošto sam slikar, mogu tačno da reprodukujem izgled hrane. Ali ne mogu
da objasnim šta je unutra.

Razne neobjašnjive stvari u ovoj kući polako počinju da me proganjaju.

Slika Ubistvo Komtura Tomohika Amade koju sam pronašao na tavanu,
neobično zvonce ostavljeno u otvorenoj kamenoj grobnici usred šume, ideja
koja se pred mojim očima ukazuje u pozajmljenom Komturovom liku i
sredovečni muškarac iz belog subaru forestera. I povrh toga još i čudan čovek
sede kose koji živi s one strane doline. Po svemu sudeći, Menšiki je mene
pokušavao da uvuče u nekakve planove iz svoje glave.
Vrtlog se oko mene izgleda vrteo sve jače. A ja više nisam mogao nazad.
Sada je kasno. Taj vrtlog je bio savršeno bešuman. Meni je ta čudnovata tišina
ulivala strah.

267
 28

Franc Kafka je voleo uzvišice

Te večeri sam držao čas u školi crtanja za decu u blizini železničke stanice
Odavara. Tog dana zadatak je bio crtanje krokija po modelu. Podeljeni u grupe
po dvoje, oni po želji odaberu unapred nabavljeni materijal kojim će crtati
(ugljen, nekoliko tipova mekih olovaka) i crtaju jedni druge na smenu u skicen
bloku. Dam im vremensko ograničenje od petnaest minuta po crtežu (vreme
štopujem kuhinjskim tajmerom). Trude se da što manje koriste gumicu za
brisanje. Svako treba da po mogućstvu završi po jedan crtež.
Posle toga izlaze jedan po jedan pred svoje vršnjake i pokazuju završeni
crtež, kada deca jedna drugoj slobodno govore svoje utiske. Na tom kursu je
mali broj polaznika, pa je i atmosfera harmonična. Potom ja stanem ispred
svih i jednostavno im izložim veštinu crtanja krokija. Objasnim im u čemu se
kroki razlikuje od skice i ugrubo kakva je ta razlika. Skica je neka vrsta nacrta
za sliku i tu je neophodna određena mera preciznosti. U poređenju s tim, kroki
je izvesna vrsta prvog utiska i crta je slobodnom rukom. Kada ti se u glavi javi
utisak o nekome ili nečemu, onda ti pokušaš da tom utisku daš grube obrise
dok ti još nije iščeznuo iz pameti. Kod krokija važan element nije preciznost,
već su to uravnoteženost i brzina. Čak i među poznatim slikarima ima mnogo
onih koji nisu previše vesti u crtanju krokija. Ja sam oduvek umeo dobro da ih
crtam.
Na kraju izaberem jedno od dece za model i koristeći kredu na tabli
pokažem im kako se crta figura. Odnosno, pokažem im na konkretnom
primeru. „Strava!“, „Kako je brz!“, „Pljunuti on!“ govore deca diveći se. Jedan
od važnih zadataka učitelja jeste i taj da istinski zadivi decu.
Potom im zadam da promene partnere i da ponovo crtaju kroki, ali sada,
kada crtaju po drugi put, deca to čine vidno bolje. Znanje upijaju velikom
brzinom. Za onoga ko ih podučava – zaista zadivljujućom brzinom. Naravno,
ima dece koja su vrlo vesta, a i one koja baš i nisu toliko vesta u crtanju. Ali to
ništa ne smeta, jer ja decu pre podučavam tome kako da posmatraju nego
tome kako da realistično nacrtaju neki crtež.

268
 Tog dana sam za primer izveo Marie Akigava da mi bude – model (to sam,
naravno, namerno uradio). A zatim sam njen gornji deo tela jednostavno
nacrtao na tabli. Nije se to precizno moglo nazvati krokijem, ali je po strukturi
bio sličan tome. Brzim potezima, bio je gotov za tri minuta. Koristeći tu lekciju,
ja sam zapravo isprobao kako bih mogao da je nacrtam. Tako sam otkrio da
ona kao model u sebi krije jedinstvene i veoma bogate mogućnosti.
Ja se u nju nikad do tada nisam svesno zagledao, ali kada sam je pažljivo
pogledao kao predmet umetničkog rada, shvatio sam da je obdarena mnogo
zanimljivijim izgledom nego što sam ja toga onako neodređeno bio svestan.
Nije njeno lice bilo tek neko lepo lice pravilnih crta. Ona jeste lepa devojčica,
ali kad joj čovek dobro pogleda lice, shvati da na njemu ima neke
neuravnoteženosti. A iza tog njenog pomalo neuravnoteženog izraza kao da
se, poput neke gipke divlje životinje koja se skriva u visokom grmlju, krilo
nešto moćno.
Nadao sam se da ću taj utisak uspešno pretočiti u neki oblik. Ali, izuzetno
je težak zadatak izraziti taj utisak kredom na tabli za svega tri minuta. Tačnije,
praktično je nemoguć. Bilo bi mi potrebno više vremena da pažljivo osmotrim
njeno lice i uspešno ga raščlanim na različite elemente. A morao bih tu
devojčicu i bolje da upoznam.
Nisam njen portret obrisao sa table. Nakon što su deca otišla kućama,
ostao sam još neko vreme u učionici i prekrštenih ruku posmatrao svoj crtež.
Pokušao sam da utvrdim da li u njenim crtama lica ima nekih sličnosti sa
Menšikijevim. Ipak, ništa nisam uspeo da zaključim. Ako ćemo o sličnostima,
činilo se kao da veoma liči na njega, ali ako ćemo o razlikama, činilo se i kao da
je potpuno drugačija. Ipak, ako bi mi neko tražio da navedem jednu
karakteristiku koja je kod nje ličila na njega, onda bi to bile njene oči. Osećao
sam da u izrazu njihovih očiju, naročito u onoj jedinstvenoj iskri, postoji nešto
zajedničko.
Kad pogledaš u duboko dno bistrog izvora, vidiš neki grumen koji odatle
zrači. Ne možeš ga videti ako se dobro ne zagledaš. A onda se taj grumen
ustalasa i izgubi oblik. Što se ozbiljnije zagledaš u njega, u tebi počinje da se
budi sumnja da je to samo optička varka. Pa ipak, tamo dole van svake sumnje
nešto sija. Kad naslikaš mnogo slika po modelu, s vremena na vreme naiđeš na
nekoga kod koga osetiš to nešto što „zrači“. Veoma je mali broj takvih ljudi. Ali
ta devojčica – kao i sam Menšiki – bila je jedna od tih malobrojnih.
U učionicu je ušla sredovečna žena koja radi na prijavnici da bi
pospremila, stala kraj mene i divila se gledajući u taj crtež.
„To je Marie Akigava, zar ne?“ rekla je odmah, na prvi pogled. „Odlično je
nacrtana. Izgleda kao da će svakog časa sići sa table. Šteta da je obrišemo.“

269
 „Hvala“, rekao sam, ustao od stola i sunđerom uredno obrisao crtež sa
table.

Komtur se napokon ukazao narednog dana (u subotu). Bilo je to njegovo

prvo pojavljivanje – ili da se poslužim njegovim izrazom: „zauzimanje oblika“
– od utorka uveče kada sam ga video 2a večerom u Menšikijevoj kući. Vrativši
se kući iz nabavke, u večernjim satima sam seo u dnevnu sobu da čitam knjigu,
kada se iz ateljea začula zvonjava. Otišao sam do ateljea i zatekao Komtura
kako sedi na polici i blago trese zvoncetom kraj svog uha. Kao da proverava
kako zvoni. Čim me je ugledao, prestao je da zvoni.
„Dugo se nismo videli“, rekao sam.
„Uopšte nije bilo dugo“, odvratio je hladno. „Ideje kruže svetom
stotinama, čak hiljadama godina. Šta je za njih dan ili dva?“
„Kako vam se dopala večera kod gospodina Menšikija?“
„Oh, zanimljiva je bila ta večera. Normalno, ja ne mogu da jedem, ali jesam
napario oči. Uz to, Menšiki je jedan vrlo zanimljiv čovek. Čovek koji pažljivo
razmišlja unapred. A opet, čovek koji mnogo toga nosi u sebi.“
„Tražio je da mu učinim jednu uslugu.“
„Ah da, tako je“, rekao je Komtur nezainteresovano, gledajući u ono staro
zvonce u svojoj ruci. „Taj razgovor sam slušao samo uzgred. A i to se mene
uglavnom ne tiče. To je neka praktična, da tako kažem – ovozemaljska stvar
između vas, gospodo, i Menšikija.“
„Mogu li nešto da vas pitam?“ rekao sam.
Komtur je dlanom protrljao svoju bradu. „Aha, možete. Mada ne znam
hoću li moći da odgovorim.“
„Radi se o slici Ubistvo Komtura Tomohika Amade. Naravno, vama je ta
slika dobro poznata, zar ne? Jer ste sa tog platna vi pozajmili oblik jednog od
likova. Motiv slike je po svemu sudeći pokušaj atentata koji se odista odigrao u
Beču 1938. godine. Postoji priča da je gospodin Tomohiko Amada lično bio
umešan u taj incident. Znate li vi nešto o tome?“
Komtur je prekrštenih ruku izvesno vreme razmišljao. Potom je zaškiljio
očima i progovorio: „Ima pregršt toga u istoriji što treba ostaviti da nikad ne
ugleda svetlost dana. Saznanje o istini neće uvek obogatiti čoveka. Objekat
neće uvek nadmašiti subjekat. A činjenice neće neminovno poništiti iluzije.“
„Uopšte uzev, možda i jeste tako. Ali ta slika posmatraču na nešto snažno
ukazuje. Imam osećaj da je Tomohiko Amada na toj slici u nekim ličnim
šiframa naslikao nešto važno za šta on zna, ali što ne može da obelodani. Čini
se da on objavljuje svoje priznanje u obliku metafore, zamenivši likove i
pozornicu nekim drugim razdobljem, uz pomoć tehnike japanskog stila

270
slikarstva. Čak mi se čini da je samo zbog toga odbacio zapadni stil slikanja i
okrenuo se japanskom slikarstvu.“
„Trebalo bi pustiti sliku da govori sama, zar ne?“ rekao je Komtur mirnim
glasom. „Ako slika hoće nešto da nam poruči, samo je treba pustiti da nam
govori. I metaforu, i šifru, i cedilo samo treba ostaviti na miru. Je l’ to
predstavlja neki problem?“
Nisam mogao da shvatim zbog čega tu odjednom spominje cedilo, ali sam
to samo ostavio na tome. Rekao sam: „Ne predstavlja to meni nikakav
problem. Samo bih voleo da znam pozadinu koja je Tomohika Amadu navela
da je naslika. Jer, ta slika ima neku svrhu. Ona je nesumnjivo naslikana s nekim
konkretnim ciljem.“
Kao da se nečega priseća, Komtur je izvesno vreme dlanom gladio svoju
bradu. A potom je rekao: „Franc Kafka je voleo uzvišice. Privlačila su ga
najrazličitija uzvišenja. Voleo je da posmatra kuće podignute nasred strmih
uzvišica. Umeo je satima da sedi pokraj puta i krivi vrat nezasito zureći u
takve kuće. Vrlo čudan tip. Jeste li znali za to?“
O Francu Kafki i uzvišicama?
„Ne, nisam znao“, rekao sam. Nikad za to nisam čuo.
„I sad kad znate, da li se vaše razumevanje dela koja je on ostavio iza sebe
bar malo produbilo?“
Nisam odgovorio na to pitanje. „Dakle, vi ste lično poznavali i Franca
Kafku?“
„On, normalno, nije lično poznavao mene“, rekao je Komtur, pa se
zakikotao, kao da se nečega setio. To je bilo verovatno prvi put da ga vidim
kako se glasno smeje. Čega to ima u Francu Kafki što te navodi da se kikoćeš?
Komturu se potom vratio onaj pređašnji izraz lica, pa je nastavio: „Istina
je naime predstava, a predstava je zapravo istina. Najvažnije je predstavu koja
tu postoji samo uzeti takvu kakva jeste. Nema tu ničega, ni logike, ni činjenica.
Ako čovek hoće na neki drugi način da dođe na to da je razume, to mu je isto
kao da hoće da mu cedilo plovi na površini vode. To vam govorim za vaše
dobro. Okanite se toga. Žao mi je, ali ono što Menšiki radi je ista stvar.“
„Dakle, to znači da je svaki moj pokušaj uzaludan, ma šta da uradim?“
„Niko ne može nešto što je puno rupa da navede da plovi.“
„A šta gospodin Menšiki tačno pokušava da izvede?“
Komtur je blago slegnuo ramenima. A zatim je namreškao obrve tako da
se između njih pojavila šarmantna bora, kao na licu Marlona Branda iz mladih
dana. Nisam mogao da zamislim da je Komtur gledao Na dokovima Njujorka
Haje Kazana, ali je pravio potpuno isti izraz lica sa tim namreškanim obrvama

271
kao Marlon Brando u tom filmu. Nisam mogao ni da pretpostavim iz kojih sve
sfera crpi svoju spoljašnjost i izgled lica.
Rekao je: „Vrlo je malo onoga što javama, gospodo, mogu da objasnim o
Ubistvu Komtura Tomohika Amade. Jer, suština te slike počiva u skrivenom
značenju i metaforama. A skrivena značenja i metafore ne treba da se
objašnjavaju rečima. Samo ih treba shvatiti.“
Komtur se malim prstom počešao iza uha. Kao mačka kad se češe iza uha
pred kišu.
„Ipak, jedno ću vam reći, gospodo. To je samo sitnica, ali sutra uveče bi
trebalo da dobijete jedan telefonski poziv. Biće to poziv od Menšikija, ali bi
trebalo debelo da razmislite pre nego što mu odgovorite. Ma koliko budete
razmišljali, to na kraju verovatno neće ni najmanje uticati na vaš odgovor, ali
ipak treba dobro da razmislite.“
„Takođe je važno da sa svoje strane sagovorniku stavim do znanja da sam
dobro razmislio, zar ne? Da pokažem svoj stav.“
„Tako je, tako je. Zlatno je pravilo u poslovnim pregovorima odbiti prvu
ponudu. Ništa ne škodi da to zapamtite“, rekao je Komtur i ponovo se
zakikotao. Komtur je danas očigledno bio dobro raspoložen. „Nego, da vas
pitam nešto drugo: je li zabavno dodirivati klitoris?“
„Ne dodiruje se zato što je zabavno, rekao bih“, iskreno sam izrazio svoje
mišljenje.
„Nije mi baš jasno kad to gledam sa strane.“
„Čini mi se da ni meni baš nije sasvim jasno“, rekao sam. Ni ideje ne znaju
sve o svemu.
„Uglavnom, vreme je da nestanem“, rekao je Komtur. „Treba još negde
malo da svratim. A nemam baš mnogo vremena.“
I zatim je nestao. Onako postepeno, kao Mačor Kezalo. Ja sam otišao u
kuhinju i tamo pojeo nešto na brzinu za večeru. A onda sam malo razmišljao o
tome na kakvo to mesto ideja treba „malo da svrati“. Ali to, naravno, nisam
mogao ni da pretpostavim.

Kao što mi je predskazao Komtur, naredne večeri nešto posle osam sati
dobio sam telefonski poziv od Menšikija.
Najpre sam mu zahvalio za večeru od pre neku noć. Hrana je zaista bila
divna. Ne, nema na čemu – meni je zadovoljstvo što ste se lepo proveli, rekao
je Menšiki. Potom sam mu izrazio zahvalnost i za to što je moj honorar za
portret bio još veći od obećanog. Pa toliko se bar podrazumeva kad ste
naslikali onako sjajnu sliku, nemojte se molim vas obazirati na to, rekao je

272
Menšiki skromno. I kada se taj učtivi deo konverzacije okončao, nastupila je
kratka tišina.
„No, što se tiče Marie Akigava“, započeo je Menšiki onako nehajno, kao da
priča o vremenu. „Sećate se, zar ne, da sam vas pre neki dan molio da naslikate
njen portret za koji bi vam pozirala?“
„Naravno, odlično se sećam.“
„Probao sam juče preko direktora škole crtanja, gospodina Macušime, da
se raspitam da li bi njena tetka bila otvorena za takvu mogućnost i ona se
izgleda saglasila s tim da Marie Akigava pozira za sliku.“
„Shvatam“, rekao sam.
„Stoga, ako vi pristajete da naslikate njen portret, onda to znači da je sve
spremno.“
„Ali, gospodine Menšiki, ako ste vi umešani u sve to, zar to neće
gospodinu Macušimi delovati sumnjivo?“
„Kad je o tome reč, postupao sam vrlo obazrivo. Ništa se ne brinite, molim
vas. Njemu sam to obrazložio tako što sam rekao da imam neku vrstu uloge
vašeg mecene. Nadam se da vas time nisam uvredio…“
„Ne, to mi ne smeta“, rekao sam. „Samo, dobro shvatate da je Marie
Akigava očigledno jedna ćutljiva, mirna i veoma povučena devojčica.“
„Da budem iskren, izgleda da njena tetka u početku nije – bila baš
oduševljena time. Rekla je da poziranje za sliku ne može doneti ništa dobro.
Oprostite na tim uvredljivim rečima za vas kao slikara.“
„Nema veze, to je opšte mišljenje.“
„Kaže, međutim, da je sama Marie bila pozitivno nastrojena prema tome
da vam pozira. Ako ćete je vi slikati, onda bi vrlo rado preuzela ulogu vašeg
modela – tako je rekla. A onda je izgleda u to ubedila i svoju tetku.“
Zašto? Možda s tim neke veze ima i to što sam je nactao na tabli. Ali to
sam se suzdržao da ne kažem Menšikiju.
„Zar to nije idealan sled događaja?“ rekao je Menšiki.
Razmišljao sam o tome. Da li je to odista bio idealan sled događaja?
Menšiki kao da je s druge strane veze čekao da ja izrazim svoje mišljenje.
„Možete li još malo pobliže da mi objasnite kakav bi to bio scenario?“
Menšiki je rekao: „Scenario je jednostavan. Vi ste tražili model za svoju
sliku. I onda ste shvatili da je devojčica Marie Akigava kojoj predajete crtanje
na kursu idealna za to. Zato ste se preko direktora, gospodina Macušime,
raspitivali za to kod njene tetke koja joj je starateljka. Tako se odvijala priča.
Gospodin Macušima je lično garantovao za vašu ličnost i talenat. Rekao je da
ste besprekorna ličnost, da ste nastavnik pun entuzijazma i da kao slikar imate
raskošan dar i perspektivnu budućnost. Ja se u toj priči nigde ne spominjem.

273
Dobro sam se postarao da tako bude. Naravno, poziraće odevena i doći će u
pratnji svoje tetke. Potrudite se da radite samo do podneva. To je bio uslov s
njene strane. Kako vam se to čini?“
Sledivši Komturov savet (da se prva ponuda uvek odbija), odlučio sam da
malo ukočim tempo svog sagovornika.
„Sto se tiče uslova, tu nema nikakvih problema. Samo, možete li da mi
omogućite još malo vremena da razmislim o samoj činjenici da li ću se uopšte
prihvatiti da slikam portret Marie Akigava?“
„Naravno“, rekao je Menšiki smirenim glasom. „Razmišljajte koliko god
treba. Uopšte nisam hteo da vas požurujem. Suvišno je da to naglašavam, ali vi
ste taj koji treba tu sliku da naslika, a ako se vi ne budete osećali kao da to
želite, ništa nećemo uraditi. Sa svoje strane samo sam želeo da vas obavestim
da je sve spremno. A zatim, iako je verovatno bespotrebno da to govorim,
voleo bih da mi dozvolite da vam iskreno izrazim zahvalnost za ono što vas
ovog puta molim.“
Sve se odvija prebrzo, pomislio sam. Sve se razvija vesto, gotovo
zadivljujućom brzinom. Kao kad pustiš loptu da se kotrlja nizbrdo… Zamislio
sam Franka Kafku kako sedi nasred uzvišice i posmatra tu loptu. Morao sam
da budem obazriv.
„Možete li da mi date dva dana?“ rekao sam. „Mislim da ću za dva dana
moći da vam dam odgovor.“
„U redu je. Pozvaću vas telefonom za dva dana“, rekao je Menšiki.
A zatim smo prekinuli vezu.
Iskreno, nisu mi bila potrebna ta dva dana da bih mu dao odgovor. Ja sam
već odavno bio doneo odluku. Toliko sam želeo da naslikam portret Marie
Akigava da nisam mogao da se strpim. Preuzeo bih taj posao sve i da je bilo ko
pokušao da me spreči. Razlog zbog koga sam to odložio za dva dana bio je taj
što nisam hteo da pristanem na Menšikijev tempo. Moj instinkt – a i Komtur –
govorili su mi da tu treba da usporim i duboko udahnem.
To je isto kao da čovek hoće da mu cedilo plovi na površini vode, rekao mi
je Komtur. Niko ne može nešto što je puno rupa da navede da plovi.
Nagoveštavao mi je nešto, nešto što tek treba da dođe.

274
 29

Mogući neprirodni elementi

Ta naredna dva dana proveo sam u ateljeu posmatrajući dve slike na

smenu. Ubistvo Komtura Tomohika Amade i svog Muškarca iz belog subaru
forestera. Ubistvo Komtura je sada visilo na belom zidu ateljea. A Muškarac iz
belog subaru forestera bio je u uglu ateljea, okrenut prema zidu (vraćao bih ga
na štafelaj samo kada sam ga posmatrao). Između gledanja te dve slike, samo
sam čitao, slušao muziku, spremao hranu, čistio kuću, čupao korov iz dvorišta
i šetao oko kuće, tek da ubijem vreme. Nisam imao volju da uzimam četkicu u
ruke. Ni Komtur se nije ni ukazivao ni oglašavao.
Šetajući obližnjim brdskim putem pokušavao sam da ustanovim da li se
kuća Marie Akigava vidi odnekud, ali koliko sam ja uspeo da obiđem hodajući,
nisam mogao da spazim kuću koja bi mi delovala da je njena. Kako sam je
video iz Menšikijeve kuće, trebalo bi da je vazdušnom linijom bila negde vrlo
blizu moje, ali mora da je pogled na nju bio zaklonjen zbog konfiguracije
terena. Šetajući kroz šumu, nesvesno sam motrio na stršljene.
Ono u šta sam se posle dva dana pomnog gledanja u dve slike ponovo
uverio jeste to da onaj osećaj koji sam imao uopšte nije bio pogrešan. Slika
Ubistvo Komtura zahtevala je da rastumačim „šifre“ skrivene na njoj, a slika
Muškarac iz belog subaru forestera zahtevala je da njen autor (to jest ja) više
ništa na nju ne dodaje. I jedan i drugi zahtev bio je izrazito čvrst – ili sam ih ja
bar tako doživljavao – i meni nije preostajalo ništa drugo nego da im se
povinujem. Muškarca iz belog subaru forestera ostavio sam u postojećem
stanju (trudeći se da nekako shvatim razloge za taj zahtev), a iz Ubistva
Komtura sam pokušavao da protumačim pravi naum iza te slike. Obe slike su,
međutim, bile obavijene ljušturama tvrdim kao orah koje snaga mog stiska
nikako nije uspevala da razbije.
Da nije bilo pitanja portreta Marie Akigava, verovatno bih ostao doveka
da provodim dane beskonačno posmatrajući na smenu te dve slike. Dve večeri
kasnije, međutim, telefonom me je pozvao Menšiki, privremeno prekinuvši
moju omađijanost.

275
 „Onda, jeste li doneli odluku?“ pitao me je Menšiki kad smo razmenili
uobičajene pozdrave. Normalno, pitao me je za to da li ću slikati portret Marie
Akigava ili ne.
„Uopšte uzev, prihvatio bih taj posao“, odgovorio sam. „Samo što imam
jedan uslov.“
„Kakav uslov?“
„Sada još ne mogu da predvidim kakva će ta slika biti. Tek kada budem
uzeo četkicu u ruke i Marie Akigava bude preda mnom, moći ću da odredim
kojim ću stilom slikati taj rad. Ako mi se ne bude javila dobra ideja, možda
neću uspeti da izradim sliku. Ili mi se možda neće dopasti, čak i ako budem
uspeo da je završim. A možda se slika neće dopasti vama. Zbog toga bih voleo
da mi dozvolite da tu sliku naslikam spontano, a ne po vašoj narudžbini, ili po
vašim sugestijama.“
Posle kraće stanke, kao da nešto ispipava, Menšiki je rekao: „Dakle,
hoćete da kažete da mi tu sliku ni u kom slučaju nećete dati ako sami ne
budete zadovoljni njome kada bude gotova?“
„I ta mogućnost postoji. U svakom slučaju, želim da mi prepustite da
donesem odluku o tome šta će biti sa gotovom slikom. To je moj uslov.“
Menšiki je izvesno vreme razmišljao o tome. A zatim je rekao: „Izgleda da
nemam nikakvog drugog izbora osim da pristanem. Ako to znači da je nećete
slikati ukoliko ja ne prihvatim vaš uslov.“
„Žao mi je.“
„Vaš je naum da se oslobodite stega koje bi predstavljala moja narudžbina
ili sugestija i da ostvarite veću umetničku slobodu, zar ne? Ili vas opterećuje to
što je s tim povezan i finansijski element?“
„Mislim da ima pomalo i jednog i drugog. Ali, za mene je ključno da
budem u stanju da se osećam prirodnije.“
„Da se osećate prirodnije?“
„Hteo bih iz ovog poduhvata da odstranim sve neprirodne elemente, ako je
to moguće.“
„Da li to znači“, rekao je Menšiki za nijansu krućim glasom, „da vi osećate
da u mojoj molbi da naslikate portret Marie Akigava postoje neki neprirodni
elementi?“
To je isto kao da čovek hoće da mu cedilo plovi na površini vode, rekao je
Komtur. Niko ne može nešto što je puno rupa da navede da plovi.
Rekao sam: „Hoću da kažem da želim da sa vama u ovom poduhvatu
održim ravnopravan odnos koji neće biti povezan sa interesom. Mada je
možda uvredljivo za vas da to nazovem ravnopravnim odnosom.“

276
 „Ne, nema tu ničeg uvredljivog. Normalno je da se između ljudi održava
ravnopravan odnos. Uvek mi, molim vas, recite ono što vam je na umu.“
„Drugim rečima, sa svoje strane želim spontano da slikam portret Marie
Akigava, tako da vi od početka ne budete upleteni u tu priču. Ako to tako ne
uradim, možda mi se i neće javiti prava ideja kako da ga naslikam. Jer se to za
mene može pretvoriti u opipljive i neopipljive okove.“
Razmislivši malo, Menšiki je rekao: „U redu, sve sam shvatio. Nećemo se
držati okvira narudžbine. Zaboravite i na pitanje honorara. Svakako sam se
izleteo sa preuranjenim spominjanjem novca. O tome šta će biti sa gotovom
slikom možemo ponovo da razgovaramo tek onda kada mi je budete pokazali.
U svakom slučaju, više od bilo čega poštujem volju vas kao stvaraoca. A kako
se osećate prema još jednoj molbi koju sam vam spomenuo? Da li se sećate?“
„Mislite na to da biste neobavezno svratili kod mene dok mi Marie
Akigava u ateljeu bude pozirala za sliku?“
„Tako je.“
Malo sam razmislio, pa rekao: „Mislim da u tome nema nikakvih
problema. Vi ste čovek koga dobro poznajem, koji živi u mom susedstvu i koji
je u nedeljnoj jutarnjoj šetnji svratio kod mene. Tad ćemo moći svi zajedno
malo da proćaskamo. U tome ne bi bilo ničeg neprirodnog.“
Kad je to čuo, Menšiki kao da je malo odahnuo. „Bio bih vam strašno
zahvalan ako biste to tako i upriličili. To onda ni vas ne bi dovelo u nepriliku.
Dakle, mogu li ja da se dogovorim da Marie Akigava dođe kod vas ove nedelje
ujutru i da vi tad slikate njen portret? Gospodin Macušima će biti praktičan
posrednik da ugovori sve između vas i porodice Akigava.“
„Nema problema, onda vi to ugovorite, molim vas. Neka Marie u pratnji
dođe kod mene u nedelju u deset sati ujutru, kada će mi pozirati za sliku.
Potrudiću se da svakako završim do dvanaest sati. Taj proces će trajati
nekoliko nedelja – verovatno pet ili šest.“
„Kada budem utvrdio sve pojedinosti, javiću vam.“
Tu smo zavšili sve poslove o kojima smo morali da porazgovaramo. A
onda je Menšiki, kao da se toga naprečac setio, dodao: „Eh, da, što se tiče onog
perioda koji je gospodin Tomohiko Amada proveo u Beču, nakon našeg
razgovora sam saznao još neke činjenice. Već sam vam spominjao da se
pokušaj atentata na nacističkog funkcionera u kome je on učestvovao zbio
neposredno posle aneksije Austrije, ali izgleda da je preciznije rečeno to bilo
početkom jeseni 1938. godine. Dakle, pola godine posle aneksije. Okolnosti
aneksije su vam manje-više poznate, zar ne?“
„Ne znam baš toliko detalja.“

277
 „Dana 12. marta 1938. godine nemačke trupe su prešle državnu granicu,
jednostrano prodrle u Austriju i za tili čas zauzele Beč. Austrijski predsednik
Miklas je pod ultimatumom naimenovao vođu austrijske nacionalsocijalističke
partije Sajs-Inkvarta za kancelara. Hitler je u Beč ušao dva dana kasnije. A
zatim je 10. aprila održan plebiscit o tome da li narod želi ujedinjenje sa
Nemačkom. Bilo je to naizgled slobodno i tajno izražavanje volje, ali su
primenjivani razni složeni trikovi pa je za glasanje protiv ujedinjenja zapravo
bilo potrebno mnogo hrabrosti. Rezultat glasanja je bio 99,75% izjašnjenih za
ujedinjenje. Tako je Austrija prestala da postoji, a njena teritorija potpala je
pod Nemačku. Jeste li vi ikada bili u Beču?“
Ne samo da nisam bio u Beču, nego nikad nisam kročio van Japana. Ni
pasoš nisam nikad izvadio.
„Beč je grad bez premca“, rekao je Menšiki. „Dovoljno bi bilo da sasvim
malo živite tamo da vam to odmah postane jasno. Beč se razlikuje od
Nemačke. Drugačija mu je atmosfera, drugačiji su ljudi. Drugačija je i hrana, i
muzika. U Beču se uživa u životu. To je i jedno posebno mesto za uživanje u
umetnosti. U Beču je tih dana, međutim, haos bio na vrhuncu. Počeli su da
besne žestoki olujni vetrovi nasilja. Tomohiko Amada je živeo upravo u tom
turbulentnom Beču. Sve do održavanja referenduma nacisti su se još koliko-
toliko ponašali pristojno, ali čim se glasanje završilo počeli su da otkrivaju
svoju pravu, zločinačku prirodu. Prvo što je Himler uradio posle aneksije bilo
je da osnuje koncentracioni logor Mauthauzen na severu Austrije. Logor je bio
spreman za svega nekoliko nedelja. Za nacističku vlast uspostavljanje tog
logora bilo je preče od svega. Potom je u kratkom roku iz političkih razloga
uhapšeno više desetina hiljada ljudi i poslato u taj logor. U Mauthauzen su
uglavnom bili poslati oni politički protivnici, i ljudi proglašeni za
antidruštvene elemente, za koje se smatralo da su „nepopravljivi“. Stoga se
prema zatvorenicima postupalo krajnje okrutno. Mnogo ljudi je tamo
pogubljeno ili je umrlo od teškog fizičkog rada u kamenolomu. To da su
„nepopravljivi“ značilo je da kada ih jednom otpreme u logor, ti ljudi odatle ne
izlaze živi. Bilo je mnogo antinacističkih aktivista koji nisu ni bili poslati u
logore, već su u tajnosti saslušavani i pobijeni. Pokušaj atentata za koji se
smatra da je u njemu učestvovao Tomohiko Amada zbio se tačno usred
meteža koji je usledio nakon aneksije.“ Ćutke sam ga slušao.
„Ali, kao što sam vam ranije spomenuo, ne mogu se pronaći javni
dokumenti o tome da se u Beču između leta i jeseni 1938. dogodio pokušaj
atentata na nekog od vodećih nacista. Kad razmislite, to je vrlo čudno.
Odnosno, da je takav plan atentata odista postojao, Hitler i Gebels bi ga

278
verovatno temeljno politički i propagandno iskoristili. Kao u slučaju Kristalne
noći. Znate za Kristalnu noć, zar ne?“
„Znam ono uopšteno“, rekao sam. Davno sam gledao neki film koji se
bavio tim događajem. „Jevrejin koji je bio protivnik nacista u Parizu je pucao u
službenika nemačke ambasade i ubio ga, a nacisti su taj događaj iskoristili da
širom zemlje izazovu nerede uperene protiv Jevreja kada su razbijeni izlozi
radnji mnogih jevrejskih vlasnika i kada je mnogo ljudi ubijeno. Događaj je
dobio naziv po slomljenom staklu izloga koje se presijavalo kao kristal.“
„Tako je. Taj događaj se zbio u novembru 1938. godine. Nemačke vlasti su
objavile da su to bili neredi koji su se spontano raširili, ali je nacistička vlada
na čelu sa Gebelsom zapravo iskoristila atentat da isplanira i organizuje to
zverstvo. Atentator Heršel Grinšpan je taj zločin počinio iz protesta zbog
okrutnog tretmana svoje jevrejske porodice u Nemačkoj. Isprva je imao
nameru da puca na nemačkog ambasadora, ali pošto mu to nije pošlo za
rukom, umesto njega je pucao na prvog službenika ambasade s kojim je došao
u dodir. Ironijom sudbine, ubijeni diplomata Rat bio je čovek koji je zbog
svojih antinacističkih pogleda već bio pod nadzorom vlasti. U svakom slučaju,
da je u Beču u to vreme postojala nekakva zavera da se izvrši atentat na nekog
nacističkog vođu, bez sumnje bi bila organizovana neka slična kampanja. Pod
tim izgovorom sigurno bi bio sproveden nemilosrdan progon antinacističkih
snaga. Ako ništa drugo, taj događaj ne bi ostao obavijen velom tajne.“
„Da li bi razlog tome što taj događaj nikad nije obelodanjen mogao
počivati u nekim okolnostima koje nisu mogle izaći na videlo?“
„Sam incident se izgleda zaista dogodio. Ali, što se tiče ljudi koji su
učestvovali u planiranju atentata, većinom su to bili bečki studenti, i svi su do
jednog pohapšeni i pogubljeni ili ubijeni, verovatno da bi bili ućutkani. Po
jednoj teoriji, među članovima pokreta otpora bila je i ćerka nekog visokog
nacističkog oficira, pa je to navodno bio jedan od razloga zbog kojih je incident
zapečaćen. Ali to nikad nije potvrđeno. Posle rata se pojavilo nekoliko iskaza
svedoka, ali ne možemo biti sigurni ni koliko su ta sporedna svedočanstva bila
pouzdana. Uzgred, naziv te grupe koja je bila deo pokreta otpora bio je
'Kandelabr'. Ta reč vodi poreklo iz latinskog jezika i označava svećnjak
korišćen da osvetli mračni prostor u podzemlju. Odatle i japanska reč za
'fenjer'.“
„Da li to što su učesnici u incidentu svi do jednog pobijeni zapravo znači
da je gospodin Tomohiko Amada jedini preživeo?“
„Po svemu sudeći, izgleda da je tako. Uoči samog završetka rata, po
naređenju Glavnog ureda za bezbednost Rajha spaljeni su svi dokumenti o
ovom incidentu sa oznakom poverljivosti, a činjenice sadržane u njima nestale

279
su u mračnim hodnicima istorije. Bilo bi lepo kada bismo preživelog
gospodina Amadu mogli da pitamo za pojedinosti o okolnostima iz tih dana, ali
bi to sada verovatno bilo teško izvodljivo.“
I ja mislim da bi to bilo teško, rekao sam. Tomohiko Amada do sada
nikada ni reč o tom incidentu nije prozborio, a njegova su sećanja pala na dno
gustog mulja zaborava.
Zahvalio sam Menšikiju i prekinuo vezu.
Dok je pamćenje Tomohika Amade još bilo pouzdano, čvrsto je o
incidentu držao jezik za zubima. Verovatno je imao neke lične razloge zbog
kojih nije mogao o incidentu da progovori. Možda su ga vlasti prilikom izlaska
iz Nemačke uverile da mora da prihvati svoju sudbinu da ćuti o tome. Ali,
možda je on, umesto da ćuti celog života, iza sebe ostavio delo Ubistvo
Komtura. Istinu o događajima koju mu je bilo zabranjeno rečima da izrazi i
svoja razmišljanja o njima on je verovatno preneo na to platno.

Naredne večeri, Menšiki me je ponovo pozvao telefonom. Rekao je da je

dogovoreno da Marie Akigava dođe kod mene u nedelju u deset ujutru. Kao
što je prethodno spomenuo, u njenoj pratnji će doći i njena tetka. Menšiki se
neće pojavljivati tog prvog dana.
„Kada prođe izvesno vreme i ona se malo privikne na rad s vama, ja ću se
tad pojaviti. U početku će sigurno imali veliku tremu, pa mi se čini da je bolje
da vas ne ometam“, rekao je.
Menšiki je govorio neuobičajeno uzbuđenim tonom. Zahvaljujući tome, i
mene je spopala nervoza.
„Da, verovatno je tako i bolje“, odvratio sam.
„Samo što ću, kad malo bolje razmislim, verovatno ja bili laj koji ima veću
tremu nego ona“, rekao je Menšiki malo oklevajući, kao da mi otkriva neku
tajnu. „Mislim da sam vam to već ranije rekao, ali ja se nikada do sada nisam
približio Marie Akigava. Uvek sam je gledao samo izdaleka.“
„Ali da ste hteli da joj se približite, verovatno biste stvorili priliku za to,
zar ne?“
„Da, naravno. Da sam to hteo, mogao sam da stvorim više prilika za to.“
„Ali to namerno niste uradili. Zašto?“
Menšiki je neuobičajeno dugo birao reči. A zatim je rekao: „Zato što nisam
mogao ni da pretpostavim kako bih se osećao, šta bih izgovorio kada bi ona,
od krvi i mesa, bila preda mnom. Zbog toga sam do sada svesno izbegavao da
joj se približavam. Zadovoljio sam se time da je izdaleka, preko doline tajno
posmatram kroz dvogled. Mislite li da iskrivljeno razmišljam?“

280
 „Ne mislim ja da je vaše razmišljanje posebno izvrnuto“, rekao sam.
„Samo mi se čini pomalo čudnim. Ipak, u svakom slučaju, prelomili ste da ćete
se ovoga puta sresti s njom u mojoj kući, zar ne? Zbog čega?“
Menšiki je izvesno vreme ćutao. Potom je rekao: „Zato što sada između
nas postoji posrednik, to jest vi.“
„Ja?“ iznenađeno sam rekao. „Ali zašto ja? Izvinite ako je nepristojno da se
tako izrazim, ali vi mene, gospodine Menšiki, gotovo uopšte ne poznajete. S
druge strane, ni ja vas dobro ne poznajem. Nas dvojica se poznajemo jedva
mesec dana i samo živimo jedan preko puta drugog, ali nam se uslovi i način
života razlikuju u svemu, od A do S. Zbog čega vi uprkos tome imate toliko
poverenja u mene da ste mi poverili i nekoliko svojih ličnih tajni? Ne delujete
mi kao čovek koji će tek tako razotkriti svoju unutrašnju stranu.“
„To je tačno. Ja sam čovek koji kad ima tajnu, onda je zaključa u sef i
proguta ključ. Nikad se ni sa kim ne savetujem, niti se ispovedam o bilo čemu.“
„Zbog čega ste onda meni – kako da kažem – ukazali izvesno poverenje?“
Menšiki je nakratko zaćutao, pa je rekao: „Ne umem to da vam objasnim,
ali u meni se od prvog dana, otkad sam vas upoznao, maltene sasvim
instinktivno stvorio osećaj da mi neće ništa biti ako u izvesnoj meri pred vama
pokažem da sam ranjiv. A kasnije, kada sam ugledao svoj portret koji ste vi
naslikah, taj osećaj mi se samo dodatno potvrdio. Pomislio sam: ovo je čovek
kome se može verovati. Ovaj čovek će prirodno prihvatiti moja gledišta i
razmišljanja onakva kakva jesu. Čak i ako ta moja gledišta i razmišljanja budu
pomalo čudna ili iskrivljena.“
Pomalo čudna ili iskrivljena gledišta i razmišljanja, pomislio sam.
„Drago mi je što to čujem“, rekao sam. „Meni se uopšte ne čini da sam
uspeo da razumem vas kao čoveka. Ma šta vi mislili o meni, vi ste za mene
čovek koji se nalazi u okvirima koji prevazilaze moju moć razumevanja.
Otvoreno govoreći, mnogo toga u vezi s vama mene direktno iznenađuje.
Toliko da zanemim.“
„Ali vi ne pokušavate da sudite o meni, ili nisam u pravu?“
Kad mi to tako kaže, stvarno je u pravu. Zaista nikad ni po kojoj osnovi
nisam sudio o Menšikijevim postupcima i rečima, ili o njegovom načinu života.
Nisam ih ni hvalio, ali ni osuđivao. Samo sam ostajao bez reči.
„Verovatno je tako“, priznao sam.
„Sećate li se onog dana kada sam sišao u jamu i ostao tamo sam čitav sat?“
„Naravno, odlično se sećam.“
„Vama u tim trenucima nije palo ni na kraj pameti da me ostavite zauvek
u toj mračnoj, vlažnoj rupi. Iako ste to mogli, takva mogućnost vam nije ni
proletela kroz glavu. Tako je, zar ne?“

281
 „Tako je. Ali, gospodine Menšiki, ljudi obično i ne pomišljaju na tako
nešto.“
„Sigurni ste da to možete da tvrdite?“
Kad je to tako formulisao, nije bilo svrhe odgovarati. Ne mogu ni da
zamislim o čemu drugi ljudi razmišljaju tamo negde u dubini duše.
„Imam još jednu molbu za vas“, rekao je Menšiki.
„Kakvu molbu?“
„U nedelju ujutru, kada Marie Akigava bude došla kod vas sa svojom
tetkom“, rekao je Menšiki, „voleo bih da tada vašu kuću posmatram kroz
dvogled. Hoće li vam to smetati?“
Neće mi smetati, odgovorio sam. Eno, Komtur je bio tik kraj nas i piljio u
mene i moju devojku za vreme seksa. Nikakav mi problem neće biti da on kroz
dvogled gleda na moju terasu sa one strane doline.
„Smatrao sam da je bolje da vam kažem“, rekao je Menšiki kao da se
pravda.
Iznova sam bio zadivljen time kakvu čudnovatu iskrenost taj čovek
poseduje. Tu smo završili razgovor i prekinuli vezu. Vrh uha me je boleo
koliko je dugo bio pritisnut slušalicom.

Narednog prepodneva stigla mi je registrovana pošiljka. Potpisao sam

formular koji mi je pružio poštar i u zamenu primio oveći koverat. Taj koverat
u mojoj ruci nije mi izazivao preterano vedro raspoloženje. Govoreći iz
iskustva, registrovane pošiljke sa potvrdom o sadržini meni nikad u životu
nisu donele radosne vesti.
Kao što sam i predvideo, pošiljalac je bila advokatska kancelarija iz grada,
a u koverti su bila dva primerka zahteva za razvod braka. Bio je priložen i
koverat za odgovor sa zalepljenom markom. Osim formulara, unutra je bio
samo još i zvanični dopis advokata sa uputstvima. Ono što sam ja morao
shodno tom dopisu da uradim bilo je da pročitam i upoznam se sa sadržinom
dokumenta, i ako ne budem imao nikakvih primedaba, da potpišem i stavim
pečat na jedan primerak i pošaljem ga nazad njemu. Ako postoje bilo kakva
sporna pitanja, slobodno se obratite advokatu zaduženom za ovaj predmet,
pisalo je. Pogledom sam preleteo ta dokumenta, upisao datum, potpisao se i
stavio svoj pečat. U njegovoj sadržini nije bilo nikakvih posebnih „spornih
pitanja“. Nijedna od strana nije tražila nikakvo izvršavanje finansijskih
obaveza, nije bilo nikakve imovine vredne podele, niti dece oko čijeg bismo se
starateljstva sporili. Krajnje jednostavan, krajnje razumljiv razvod. Pravi
razvod za početnike, moglo bi se reći. Dva života su se preklopila, pa se sada,
posle šest godina ponovo razilaze. To je sve. Spakovao sam dokument u onaj

282
koverat za odgovor i ostavio ga na kuhinjskom stolu. Sutra kada budem
krenuo na čas u školu crtanja mogu da ga ubacim u poštansko sanduče kod
železničke stanice.
Dok sam tako tokom popodneva odsutno gledao u taj koverat ostavljen
na stolu, počeo sam najednom da pomišljam da je u njega stalo svih šest
godina našeg bračnog života. To kratko vreme, protkano najrazličitijim
sećanjima i emocijama, upravo se u tom najobičnijem kancelarijskom kovertu
guši i polako umire. Kad sam to zamislio, počelo je da me steže u grudima i
više nisam mogao normalno da dišem. Podigao sam taj koverat, odneo ga u
atelje i stavio na policu. Pored prljavog starog zvonceta. Potom sam zatvorio
vrata ateljea, vratio se u kuhinju, u čašu sipao viski koji sam dobio od
Masahika i otpio ga. Bio sam rešen da ne pijem alkohol za dana, no dobro,
verovatno ništa neće biti ako to uradim s vremena na vreme. U kuhinji je bila
mrtva tišina. Napolju nije bilo ni vetra, niti se čuo neki automobil. Čak ni ptice
nisu cvrkutale.
Nije bio nikakav problem u samom razvodu. Nas dvoje smo suštinski već
bili razvedeni. Ni čin potpisivanja zvaničnog dokumenta uopšte nisam
emotivno doživeo. Ako je to nešto što ona želi, ja nemam ništa protiv. U
pitanju je samo najobičnija zakonska procedura.
Nikako, međutim, nisam mogao da rastumačim zašto je uopšte do te
situacije došlo i šta je do nje dovelo. Naravno da shvatam da se srca dvoje ljudi
spajaju i razdvajaju s protekom vremena, shodno tome kako se situacija
menja. Ljudsko srce je beskrajno nepostojano i ne može se kontrolisati
navikama, zdravim razumom i zakonima. Ono slobodno širi svoja krila i
putuje. Isto kao što ni ptice selice ne znaju za granice.
Ipak, na kraju krajeva, to se samo tako kaže, ali za taj konkretan slučaj
meni nije bilo tako jednostavno da imam razumevanje – da imam
razumevanje za to da je ona Juzu odbila da vodi ljubav sa mnom, odabravši da
bude u zagrljaju nekog drugog. Činilo mi se da je ono čemu sam ja sada izložen
zapravo jedan užasno nerazuman i surovo bolan tretman. U meni nema ljutnje
(ili bar ja tako mislim). Na šta tačno da se ljutim? U suštini, osećam otupelost.
Onaj osećaj otupelosti koji srce automatski aktivira kada treba da ublaži
strahovitu bol koja se javlja kad za nekim žestoko žudiš, a ta žudnja ti nije
uzvraćena. Nekakav mentalni morfijum.
Nisam Juzu uspevao da zaboravim. Moje je srce još žudelo za njom. Ali, da
li bih ja, čak i kada bi Juzu bila ta koja živi preko puta, i čak i kada bih
posedovao dvogled visoke rezolucije, sa ove strane doline iz dana u dan kroz
objektiv zavirivao u njen život? Ne, tako nešto nikad ne bih uradio. Odnosno,

283
ne bih odabrao ni da se preselim na ovo mesto. Zar to ne bi bilo kao da sam
samom sebi postavio spravu za mučenje?
Pripit od viskija, legao sam u krevet pre osam i zaspao. A onda sam se
probudio u 1.30 usred noći i više nisam mogao da zaspim. Sati do zore su bili
užasno dugi i samotni. Ne mogavši ni da čitam ni da slušam muziku, sedeo sam
sam na sofi u dnevnoj sobi i samo gledao u mračan, prazan prostor. I
razmišljao o mnogo čemu. Uglavnom o svemu onome o čemu nije trebalo da
razmišljam.
Kad bi bar Komtur bio tu pored mene, mislio sam. Kad bih samo mogao s
njim da porazgovaram o nečemu. O bilo čemu. Sve mi je jedno na koju temu.
Dovoljno bi mi bilo samo da mu čujem glas.
Ali Komtura nije bilo nigde na vidiku. A nisam imao nikakvog načina da
ga prizovem.

284
 30

Tu ima velikih individualnih razlika

Sledećeg popodneva poštom sam poslao potpisani dokument zahteva za

razvod. Nisam priložio nikakvo pismo. Samo sam u onu povratnu kovertu sa
zalepljenom markom spakovao dokument i ubacio ga u poštansko sanduče
kod železničke stanice. Ali samom činjenicom da je taj koverat nestao iz kuće
pao mi je kamen sa srca. Kakvim će legalnim putevima sada taj dokument
poći, to ja ne znam. Meni je svejedno. Neka ide kuda god hoće.
A u nedelju, nešto pre deset sati ujutru, kod mene je stigla Marie Akigava.
Svetloplava tojota prijus se gotovo bešumno popela uzbrdo i tiho se zaustavila
ispred mog ulaza. Pod jarkim zracima sunca tog nedeljnog jutra karoserija
automobila veličanstveno je sveže blistala. Izgledao je gane nov, kao tek
otpakovan. U poslednje vreme pred moju kuću stižu razni automobili.
Menšikijev srebrni jaguar, crveni mini moje devojke, crni infiniti sa vozačem
koga je Menšiki poslao po mene, stari model crnog volvoa Masahika Amade i
plava tojota prijus koju vozi tetka Marie Akigava. I naravno, tojota korola
karavan koju ja vozim (koja je već toliko dugo prašnjava da više ne mogu ni da
se setim koje je boje). Ljudi verovatno iz različitih razloga, različitih osnova i
okolnosti biraju automobile koje voze, ali zbog čega je tačno njena tetka
odabrala da vozi tojotu prijus, naravno nemam načina da znam. U svakom
slučaju, taj auto je više ličio na džinovski usisivač nego na automobil.
Nakon što se prijusov tihi motor nečujno ugasio, naokolo je bilo 2a
nijansu tiše. Vrata su se otvorila i iz automobila je izašla Marie Akigava i žena
koja je delovala kao njena tetka. Izgledala je mladoliko, ali je verovatno bila u
ranim četrdesetim godinama. Nosila je tamne naočare za sunce, jednostavnu
svetloplavu haljinu i preko nje sivi džemper na zakopčavanje. Imala je sjajnu
crnu tašnu i tamnosive cipele sa niskim potpeticama. One što su zgodne za
vožnju. Kad je zatvorila vrata, skinula je naočare i spakovala ih u tašnu. Kosa
joj je bila duga do ramena, lepo uvijena (ali ne i previše savršeno, kao da je
maločas izašla iz frizerskog salona). Osim zlatnog broša na kragni haljine, nije
nosila nikakav upadljiv nakit.

285
 Marie Akigava je na sebi imala crni džemper od sirovog pamuka i smeđu
vunenu suknju do kolena. Pošto je nikad do tada nisam video u drugoj odeči
osim u školskoj uniformi, ostavljala je mnogo drugačiji utisak nego inače.
Jedna kraj druge, izgledale su kao majka i ćerka iz neke fine kuće. Jedino što
sam od Menšikija već čuo i znao da one to nisu.
Ja sam ih, kao što to obično činim, pogledom pratio kroz prorez zavese.
Kada se oglasilo zvono na vratima, otišao sam do ulaza i otvorio ih.

Tetka Marie Akigava bila je žena lepog lica koja je govorila veoma nežno.
Nije bila od onih lepotica za koje ti zapne oko, ali je imala lepe i pravilne,
prefinjene crte lica. Na usnama joj se ukazivao prirodan osmeh suzdržan kao
beli mesec u praskozorje. Donela mi je kutiju kolača na dar. Nije bilo nikakve
potrebe da mi donosi poklon s obzirom na to da sam ja bio taj koji je zamolio
Marie Akigava da mi pozira, ali je ona sasvim sigurno odmalena vaspitavana
tako da se ljudima kod kojih prvi put ideš u kuću obavezno nešto nosi na dar.
Zato sam joj samo zahvalio i primio poklon. A onda sam ih obe uveo u dnevnu
sobu.
„Sa stanovišta razdaljine, kuća u kojoj mi živimo je bezmalo ovde ispred
nosa, ali kada se ide autom, mora prilično da se zaobilazi“, rekla je tetka. (Ime
joj je bilo Šoko Akigava i odmah mi je objasnila kojim se ideogramima piše.)
„Naravno, odranije sam bila upoznata s tim da je ovo dom gospodina
Tomohika Amade, zbog zaobilaznog puta, pa sam iz tog razloga sada prvi put i
zašla u ovaj kraj.“
„Izvesne okolnosti dovele su do toga da ja od proleća čuvam ovu kuću dok
je prazna“, objasnio sam.
„Tako sam čula. Ovako kao susedi svakako ćemo biti upućeni jedni na
druge, a i unapred vam zahvaljujem za sve što ćete učiniti.“
Potom mi je Šoko Akigava ljubazno i duboko zahvalila što podučavam
njenu bratanicu Marie Akigava crtanju. Ona se uvek raduje odlasku na vaš
kurs, rekla je tetka.
„Nema tu previše učenja“, rekao sam. „Mi tamo svi zajedno samo uživamo
u crtanju.“
„Ipak, od mnogih sam čula da ste izuzetno vesti u vođenju nastave.“
Nisam mogao da zamislim da postoji toliki broj ljudi koji hvali moje
vođenje nastave, ali nisam ništa prokomentarisao. Samo sam ćutke prešao
preko reči hvale. Šoko Akigava je lepo vaspitana žena koja mi ukazuje
poštovanje.
Kad čovek vidi Marie i Šoko Akigava kako sede jedna do dmge, prvo što
pomisli jeste da njihova lica ni u kom pogledu ne liče. Kada ih čovek gleda

286
malo izdalje, one odista odaju utisak majke i ćerke koje liče jedna na drugu, ali
čim im se približi, shvati da u njihovom izgledu ne može da nade nijednu
zajedničku tačku. I Marie Akigava je imala pravilne crte lica, a i Šoko Akigava
bi svakako bila svrstana u kategoriju lepih žena, ali su utisci koje su ljudima
odavala njihova lica bili toliko različiti da bi se slobodno moglo reći da su bila
na dva kraja spektra. Ako bih za lice Šoko Akigava rekao da pokazuje težnju da
uspešno postigne ravnotežu, onda je kod Marie Akigava delovalo da se ono
pre kreće u pravcu narušavanja ravnoteže i rušenja stabilnih stubova. Ako
uzmemo da je Šoko Akigava nastojala da svojom blagom pojavom održi
harmoniju i stabilnost, Marie Akigava je težila asimetričnom kontrastu. Pa i
pored toga, iz utiska koji su odavale dalo se pretpostaviti da one u domu
održavaju prijatne i zdrave odnose. One nisu bile majka i ćerka, ali su izgledale
kao da su u izvesnom smislu bile opuštenije nego prava majka i ćerka i da se u
njihovom odnosu održavala dobra distanca. Ili su bar meni ostavljale takav
utisak.
Naravno, nemam nikakvog načina da znam kakve su okolnosti dovele do
toga da jedna tako lepa, uglađena i prefinjena žena poput Šoko Akigava ostane
neudata i zadovolji se zajedničkim životom sa bratovljevom porodicom u
nekoj zabiti u brdima. Možda je nekada davno imala momka planinara koji je
poginuo u pokušaju da sa najteže strane osvoji Mont Everest, a ona je čuvajući
divne uspomene na njega odlučila da zauvek ostane sama. Ili je možda
održavala dugogodišnju preljubničku vezu sa nekim zgodnim oženjenim
čovekom. U svakom slučaju, mene se to ne tiče.
Šoko Akigava je otišla do prozora na zapadnoj strani i sa zanimanjem
stala da posmatra pejzaž doline koji se video odatle.
„Suprotna strana je deo potpuno istog brda, ali ako je gledate iz sasvim
malo drugačijeg ugla, deluje odista mnogo drugačije, zar ne?“ rekla je ona
zadivljeno.
Na tom brdu Menšikijeva velika bela kuća sveže je blistala (odakle on
verovatno kroz dvogled gleda na ovu stranu). Kako li ta bela građevina izgleda
iz ugla njene kuće? Hteo sam malo da porazgovaram s njom o tome, ali sam
imao osećaj da se u započinjanju te teme odmah na početku krije mala
opasnost. Bilo bi teško predvideti kuda bi se odatle razgovor dalje razvijao.
Da bih izbegao bilo kakvu neprijatnost, uveo sam ih u atelje.
„U ovom ateljeu će mi gospođica Marie pozirati“, rekao sam im.
„Mora da je i gospodin Amada ovde radio, zar ne?“ rekla je Šoko Akigava
zainteresovano, osvrćući se oko sebe.
„Sigurno da je tako“, rekao sam.

287
 „Ne znam kako najbolje da se izrazim, ali oseća se da se ovde i vazduh
malo razlikuje u odnosu na ostatak kuće. Zar ne mislite tako?“
„Pa, ne znam. Kad čovek ovde vodi svakodnevni život, valjda to i ne
opaža.“
„A šta ti misliš Marie?“ pitala ju je Šoko Akigava. „Zar ne osećaš koliko je
neobičan ovaj prostor?“
Zauzeta proučavanjem različitih delova ateljea, Marie Akigava nije
odgovarala na to. Verovatno nije ni čula tetkino pitanje. I mene je zanimao
njen odgovor.
„Verovatno bi bilo najbolje da ja čekam u dnevnoj sobi dok vi ovde budete
radili, zar ne?“ pitala je Šoko Akigava mene.
„To je na gospođici Marie da odluči. Meni je najvažnije (hi stvorim uslove
da gospođica Marie ovde može da se opusi i. Sto se mene tiče, ni najmanje mi
ne smeta ni da ovde budete zajedno ni da ne budete.“
„Bolje je da ti ne budeš ovde, tetka“, prvi put tog dana je progovorila
Marie. Bila je to tiho izgovorena, sasvim jednostavna objava, ali bez ikakvog
prostora za ustupke.
„Dobro, kako god ti želiš Marie. I pomislila sam da će biti lako pa sam
ponela nešto za čitanje, znate“, blago je Odgovorila Šoko Akigava, ni najmanje
se ne obazirući na kmic reči svoje bratanice. Verovatno je naviknuta da vodi
lakvu vrstu razgovora.
Potpuno ignorišući ono što je njena tetka rekla, blago podignuta Marie se
zagledala pravo u sliku Ubistvo Komtura Tomohika Amade koja je visila na
zidu. Dok je gledala u tu široku sliku naslikanu u japanskom stilu, pogled joj je
bio savršeno ozbiljan. Jedan po jedan, proučavala je svaki detalj i činilo se kao
da pokušava u pamćenje da ureze svaki element naslikan na slici. Kad malo
bolje razmislim, to je verovatno bilo prvi put (ili bar ja tako mislim) da neko
osim mene gleda tu sliku. Potpuno sam zaboravio na to da je prethodno
premestim negde gde niko neće moći da je vidi. No dobro, šta sad mogu, mislio
sam.
„Sviđa ti se ta slika?“ pitao sam je.
Marie Akigava ni na to nije odgovarala. Kao da je bila toliko usredsređena
na sliku da joj moj glas nije ni dopro do ušiju. Ili me je možda čula, ali me je
samo ignorisala?
„Izvinite, ona je pomalo čudno dete“, rekla je Šoko Akigava kao da želi da
izgladi stvar. „Ima dobru koncentraciju, a kad je nešto obuzme, ništa joj drugo
više ne ulazi u glavu. Odmalena je bila takva. Takva je i sa knjigama, i sa
muzikom, i sa slikama i sa filmovima.“

288
 Ne znam zašto, ali ni Šoko ni Marie Akigava me nisu pitale da li je to slika
Tomohika Amade. Zato im ni ja nisam ništa objašnjavao. Normalno, nisam im
rekao ni da joj je naslov Ubistvo Komtura. Nije nikakav naročit problem što su
njih dve videle tu sliku, mislio sam. Verovatno nisu ni shvatile da je to neko
posebno delo koje nije deo kolekcije slika Tomohika Amade. To je nešto
potpuno drugačije nego da su sliku videli Menšiki ili Masahiko.
Pustio sam Marie Akigava da gleda u Ubistvo Komtura dokle god želi.
Otišao sam u kuhinju, prokuvao vodu i skuvao čaj. Potom sam čajnik i šolje na
poslužavniku odneo u dnevnu sobu. Izneo sam i kolačiće koje mi je na poklon
donela Šoko Akigava. Šoko i ja smo sedeli na stolicama u dnevnoj sobi i
ćaskajući (o životu na brdu, o klimi u dolini) ispijali čaj. Pre nego što se
stvarno upustim u rad, bilo je potrebno da odvojim vreme za tako opušten
razgovor.
Marie Akigava je još izvesno vreme sama posmatrala Ubistvo Komtura, ali
je ubrzo, poput radoznale mačke, počela polako da obilazi atelje, uzima jedan
po jedan predmet u njemu i razgleda ga. Četkice, boje, platna i staro zvonce
iskopano iz zemlje. Kad je uzela zvonce u ruke, nekoliko puta ga je protresla.
Začula se ona uobičajena nežna zvonjava.
„Zbog čega ovde držite ovo staro zvonce?“ uputila je Marie svoje pitanje
nikom određenom, onako ka praznom prostoru. Ali, naravno, pitala je mene.
„To zvonce je nađeno ispod zemlje, ovde u blizini“, rekao sam. „Sasvim
slučajno. Ali mislim da je služilo za neki budistički obred. Recimo, da sveštenik
njime zvoni dok čita sutre.“
Ona je još jednom pozvonila zvoncetom kraj uha i rekla: „Nekako mi
čudno zvuči.“
Ponovo sam bio zadivljen tim tananim zvukom koji se toliko dobro
prenosio iz dubine zemlje usred šume sve do mojih ušiju u ovoj kući. Moguće
je da treba umeti pozvoniti njime na određeni način.
„Ne možeš da diraš nečije stvari u tuđoj kući bez pitanja“, upozorila je
Šoko Akigava svoju bratanicu.
„Nema problema“, rekao sam. „Nije to ništa vredno.“
Marie, međutim, kao da je istog trenutka izgubila interesovanje za zvonce.
Vratila ga je na policu i sela na okruglu stolicu koja je stajala u središtu
prostorije. I odatle stala da posmatra predeo kroz prozor.
„Ako vam odgovara, možemo polako da počnemo sa radom“, rekao sam.
„Onda ću ja ovde u međuvremenu sama da čitam“, rekla je Šoko Akigava
sa prefinjenim osmehom na licu. A žalim je iz svoje crne tašne izvadila debelu
džepnu knjigu sa omotačem koji se dobija u knjižari. Ostavivši je tu, otišao sam

289
u atelje i zatvorio vrata koja su ga razdvajala od dnevne sobe. Marie Akigava i
ja smo u prostoriji ostali sami.
Smestio sam Marie da sedi na stolici sa naslonom koju sam prethodno
doneo iz trpezarije. A ja sam seo na svoju neuobičajenu okruglu stolicu.
Između nas je bilo otprilike dva metra razdaljine.
„Možeš li tu da ostaneš da sediš neko vreme? Sedi kako god ti odabereš, i
dokle god ne menjaš pozu, ne smeta i da se malo pomeraš. Nema potrebe da
budeš potpuno nepomična.“
„Smem li da pričam dok me slikate?“ ispitivački je rekla Marie.
„Naravno da smeš“, rekao sam. „Hajde da razgovaramo.“
„Bio je baš dobar onaj crtež pre neki dan, kad ste me nacrtali.“
„Onaj što sam nacrtao kredom na tabli?“
„Šteta što ste ga obrisali.“
Nasmejao sam se. „Nisam mogao doveka da ga ostavim tamo na tabli. Ali
ako ti se dopao, takvih jednostavnih crteža mogu da ti nacrtam koliko god
hoćeš.“
Ona nije odgovarala na to.
Uzeo sam debelu olovku i njome kao lenjirom izmerio različite delove
njenog lica. Kada crtam skicu, za razliku od krokija, moram da izdvojim vreme
da što preciznije i sistematičnije uhvatim crte lica modela. Bez obzira na to
kakav će u ishodu taj crtež biti.
„Mislim da imate talenta za crtanje, nastavnice“, rekla je Marie posle
izvesnog perioda ćutnje, kao da se toga prisetila.
„Hvala“, rekao sam iskreno. „Baš me ohrabruje da to čujem.“
„Zar je i vama potrebno hrabrosti?“
„Naravno, hrabrost je svakome potrebna.“
Uzeo sam u ruke veliki blok za crtanje i otvorio ga. „Sada ću crtati skicu
tvog portreta. Volim ja i da slikam pravo na platnu, ali bih ovog puta prvo da
izradim dobru skicu. Zato što želim da na taj način malo-pomalo, postupno,
počnem da razumem tebe kao osobu.“
„Da me razumete?“
„Slikanje podrazumeva da sebi rastumačiš i razumeš onoga koga slikaš. I
to ne rečima, već linijama, obilicima i bojama.“
„Volela bih da i ja sebe mogu da razumem“, rekla je Marie.
„Takođe“, složio sam se. „I ja bih voleo da mogu sebe da razumem. Samo
što to nije jednostavno. Zato i slikam.“
Brzim potezima olovkom sam crtao njeno lice i torzo. Bilo je važno
osmisliti kako tu dubinu koju ona poseduje preneti u dve dimenzije. Takođe,

290
važno je i kako tanane pokrete preneti na nešto što je statično. Takvi koncepti
se utvrđuju skicom.
„Grudi su mi male, je l’ da?“ rekla je Marie.
„Pa ne znam“, rekao sam.
„Male su kao splasnule zemičke.“
Nasmejao sam se. „Tek si u nižoj srednjoj školi. Sigurno će tek porasti.
Nemoj ništa da se brineš.“
„Ni brushalter mi ne treba. Sve ostale devojčice u mom odeljenju ga nose.“
Činjenica je da se na njenom džemperu nisu poznavala ni najmanja
ispupčenja. „Ako ti to baš toliko bude smetalo, uvek možeš nečim da ga
napuniš“, rekao sam.
„Hoćete da to uradim?“
„Meni je svejedno. Ne slikam ovaj portret zato da bih ti naslikao grudi.
Uradi kako god ti želiš.“
„Ali muškarci više vole kad žene imaju velike grudi, zar ne?“
„Ne mora da znači“, rekao sam. „Moja mlađa sestra je u tvojim godinama
isto imala male grudi. Samo što se ona čini mi se nije brinula zbog toga.“
„Možda se i jeste brinula, ali samo nije htela da kaže.“
„Moguće je da je tako“, rekao sam. Ali mislim da se Komi stvarno nije
brinula zbog takvih stvari. Imala je toliko toga drugog o čemu je morala da
brine.
„I, jesu li vašoj sestri posle porasle grudi?“
Nastavljao sam užurbano da pokrećem ruku u kojoj je bila olovka. Nisam
ništa odgovorio na to pitanje. Marie Akigava je izvesno vreme pogledom
pratila pokrete moje ruke.
„jesu li njoj posle porasle grudi?“ još jednom je Marie postavila isto
pitanje.
„Nisu“, odgovorio sam odustavši. „Umrla je one godine kada se upisala u
nižu srednju školu. Imala je samo dvanaest godina.“
Neko vreme posle toga Marie Akigava nije ništa izgovorila.
„Zar ne mislite da mi je tetka baš lepa?“ rekla je. Odmah je promenila
temu.
„Jeste, veoma je lepa.“
„Vi niste oženjeni, nastavniče, zar ne?“
„Skoro da je tako“, odgovorio sam. A verovatno i sasvim, ako je onaj
koverat stigao do advokatske kancelarije.
„Da li biste voleli da izađete s njom?“
„Aha, ako bih uspeo, sigurno bi nam bilo prijatno.“
„Ima i velike grudi.“

291
 „Nisam primetio.“
„I mnogo su lepo oblikovane. Ja to dobro znam, vidim kad idemo na
kupanje zajedno.“
Ponovo sam pogledao u njeno lice. „Lepo se slažeš sa svojom tetkom, zar
ne?“
„Ponekad se posvađamo“, rekla je.
„Oko čega, na primer?“
„Oko raznih stvari. Kad nam se ne slažu mišljenja, ili samo kad se
iznerviramo.“
„Ti si baš posebno dete“, rekao sam. „Na kursu crtanja mi ostavljaš
potpuno drugačiji utisak. U učionici sam imao utisak da uopšte nisi pričljiva.“
„Samo ne pričam kad mi se ne priča“, jednostavno je rekla. „Pričam li
previše? Da li bi trebalo da budem mirna?“
„Naravno da ne. I ja volim da pričam. Nema problema, samo ti pričaj.“
Normalno, meni spontani, živi razgovor dobro dođe. Ne mogu dva sata da
ćutim kao zaliven i samo da slikam.
„Ne mogu da se ne brinem zbog svojih grudi“, rekla je Marie malo kasnije.
„Svaki dan samo o tome razmišljam. Je l’ to čudno?“
„Mislim da u tome nema ničeg naročito čudnog“, rekao sam. „Čini mi se da
sam negde u tvojim godinama samo razmišljao o svojim genitalijama. O tome
da tu možda nešto nije čudnog oblika, da nije možda premalo, da možda ne
radi kako treba.“
„I, kako je sada?“
„Pitaš me šta o svom polnom organu mislim sada?“
„Da.“
Razmislio sam o tome. „Skoro da nikad i ne razmišljam o tome. Mislim da
je sasvim u redu i ne osećam nikakve smetnje.“
„Hvale li ga žene?“
„Ponekad, nije da ne hvale. Ali, možda to rade samo iz kurtoazije. Kao što
hvale i moje slike.“
Marie Akigava je neko vreme razmišljala o tome. A zatim je rekla: „Vi ste
malo čudan čovek.“
„Je l'?“
„Ljudi obično ne govore takve stvari. Moj otac mi nikad ne priča o tome.“
„Očevi obično ne žele svojim ćerkama da pričaju o svojim pisama, rekao
bih“, kazao sam. Za to vreme, moja ruka se i dalje užurbano kretala.
„A sa koliko godina bradavice počinju da rastu?“ pitala je Marie.
„Pa, nisam siguran. Zato što sam muškarac. Ali mislim da tu ima velikih
individualnih razlika.“

292
 „Jeste li imali devojku kad ste bili mali?“
„Prvu devojku sam imao sa sedamnaest godina. Devojčicu iz mog razreda
u srednjoj školi.“
„U kojoj školi?“
Rekao sam joj ime svoje gradske srednje škole u opštini Tošima u Tokiju.
Siguran sam da za nju ne zna niko osim stanovnika te opštine.
„Je l’ vam bilo lepo u srednjoj školi?“
Odmahnuo sam glavom. „Nije mi bilo baš lepo.“
„I, znači, videli ste bradavice te svoje devojke?“
„Mhm“, rekao sam. „Pokazala mi je.“
„I, koliko su bile velike?“
Prisetio sam se njenih bradavica. „Nisu bile ni naročito male, ni naročito
velike. Bile su obične veličine, čini mi se.“
„Je li punila brushalter nečim?“
Prisetio sam se brushaltera kakav je moja nekadašnja devojka nosila,
premda mi je ostao u vrlo maglovitom sećanju. Otprilike jedino čega se sećam
jeste koliko mi je teško išlo da ga raskopčam iza njenih leđa. „Ne, mislim da ga
nije punila.“
„Šta je sad s njom?“
Pomislio sam na nju. Šta li je sad s njom? „Pa, ne znam. Odavno je nisam
video. Verovatno se udala za nekoga i ima decu.“
„Zašto je niste videli?“
„Zato što mi je na kraju rekla da ne želi nikad više da me vidi.“
Marie je namreškala obrve. „Je l’ to znači da je bio neki problem u vama?“
.Verovatno jeste“, rekao sam. Naravno da je bio neki problem u meni. U to
nema nikakve sumnje.
Relativno skoro sam dvaput sanjao tu svoju devojku iz srednjoškolskih
dana. U jednom snu je bilo letnje veče i nas dvoje smo šetali obalom neke
velike reke. Ja sam pokušao da je poljubim. Ali njoj je ispred lica poput zavese
visila duga crna kosa i moje usne nisu uspele da dodirnu njene. U snu sam
najednom shvatio da ona i dalje ima sedamnaest godina, a da ja već imam
trideset šest. I tu sam se probudio. Bio je to vrlo živ san. Na mojim usnama još
je ostao dodir njene kose. A dugo pre toga nisam ni pomislio na nju.
„Koliko godina je vaša sestra bila mlađa od vas?“ pitala je Marie ponovo
naglo menjajući temu. „Tri godine.“
„Umrla je sa dvanaest godina?“
„Tako je.“
„Znači, vi ste tad imali petnaest.“

293
 „Tako je, ja sam tada imao petnaest godina. Tek sam se bio upisao u
srednju školu, a ona u nižu srednju. Kao ti sada.“
Kad malo bolje razmislim, Komi je sada već dvadeset četiri godine mlađa
od mene. Pošto je ona umrla, razlika u godinama se između nas iz godine u
godinu logično uvećava.
„Ja sam imala šest godina kada mi je umrla majka“, rekla je Marie. „Umrla
je od više uboda stršljena, dok se sama šetala tu blizu u brdima.“
„Žao mi je“, rekao sam.
„Imala je urođenu sklonost ka alergiji na otrov stršljena. Ambulantnim
kolima su je prevezli u bolnicu, ali je tada već bila upala u anafilaktički šok i
srce joj je stalo.“
„Je li posle toga tvoja tetka počela da živi s vama?“
„Da“, rekla je Marie Akigava. „Ona je mlađa sestra mog oca. Baš bi bilo
lepo da sam i ja imala starijeg brata. Otprilike tri godine starijeg.“
Završio sam jednu skicu i počeo drugu. Hteo sam njenu figuru da nacrtam
iz različitih uglova. Nameravao sam da taj dan ceo posvetim skicama.
„Jeste li se svađali sa sestrom?“ pitala je ona.
„Ne, ne sećam se da smo se svađali.“
„Lepo ste se slagali, je l’ da?“
.Verovatno jesmo, mada u to vreme nisam ni imao svest o tome da li se
slažemo dobro ili loše.“
„Šta vam znači ono da skoro da niste oženjeni?“ pitala je Marie. Opet je
promenila temu.
„Uskoro ću biti i zvanično razveden“, rekao sam. „Upravo je u toku taj
administrativni proces, pa zato kažem skoro da nisam.“
Zaškiljila je očima. „Ne znam baš mnogo o razvodima. U mojoj okolini
nema razvedenih ljudi.“
„Ni ja ne znam baš mnogo o tome – prvi put se razvodim.“
„I, kakav je to osećaj?“
„Nekako je čudan osećaj, ako mogu tako da kažem. Onaj put kojim
normalno ideš i za koji si do sada mislila da je tvoj, odjednom ti se izmakne
pod nogama i ti samo bez ikakvog efekta tabanaš po prostoru u kome ničeg
nema, ne znajući ni u kom pravcu ideš. Eto, takav je to neki osećaj.“
„Koliko ste dugo bili oženjeni?“
„Skoro šest godina.“
„Koliko godina ima vaša supruga?“
„Tri godine manje nego ja.“ Naravno, pukim slučajem, isto kao moja
sestra.
„Mislite li da je tih šest godina otišlo uzalud?“

294
 Razmislio sam o tome. „Ne, ne mislim tako. Ne želim da mislim da su
uludo protraćene. Bilo je i mnogo toga lepog u njima.“
„I vaša supruga isto tako misli?“
Zavrteo sam glavom. „To ne znam. Mada bih voleo da tako misli.“
„Niste je pitali?“
„Nisam je pitao. Pitaću je kad ugrabim sledeću priliku.“
Izvesno vreme posle toga nismo progovorili ni reč. Ja sam bio
usredsređen na drugu skicu, a Marie je bila ozbiljno zamišljena o nečemu – da
li o veličini bradavica, o razvodu, o stršljenima ili o nečemu sasvim drugom.
Suženih očiju, čvrsto stisnutih usana i rukama se držeći za svoja kolena bila je
duboko utonula u misli. Upala je izgleda u taj režim funkcionisanja. A ja sam
taj njen ozbiljni izraz lica pokušavao da zabeležim na belom papiru svog bloka
za crtanje.

Svakog dana tačno u podne iz podnožja brda dopire zvonjava. Ili iz

gradske skupštine, ili iz neke škole – verovatno zvono koje saopštava tačno
vreme. Kad se začulo, ja sam bacio pogled na sat i prestao s radom. Do tog
trenutka sam izradio tri skice. Svaka za sebe je bila interesantno oblikovana.
Nagoveštavale su ono što tek treba da dođe. Nije loše za jedan dan rada.
Marie Akigava je u ateljeu pozirajući mi provela ukupno malo više od sat i
po. To je maksimum za prvi put. Ljudima koji nisu navikli na to – pogotovo
detetu u razvoju – uopšte nije lako da poziraju za sliku.
Sa naočarima crnih okvira na licu, Šoko Akigava je zadubljeno čitala svoju
knjigu na sofi u dnevnoj sobi. Kad me je ugledala da ulazim u sobu, skinula je
naočare, zatvorila knjigu i spakovala je u tašnu. Sa naočarima na licu izgledala
je vrlo intelektualno.
„Uspešno smo završili za danas“, rekao sam. „Ako vam odgovara, možete
li i sledeće nedelje da dođete u isto vreme?“
„Da, naravno“, rekla je Šoko Akigava. „Dok sam ovde nasamo čitala knjigu
primetila sam da je ovde odista prijatno za čitanje. Možda zbog toga što je sofa
tako udobna?“
„Hoće li i tebi odgovarati, Marie?“ pitao sam je.
Ništa ne govoreći, Marie je potvrdno klimnula glavom. Pred tetkom se
potpuno promenila i zaćutala. Ili joj se možda nije dopadalo kad smo zajedno
sve troje.
Njih dve su zatim sele u plavu tojotu prijus i odvezle se kući. Pogledom
sam ih ispratio sa ulaznih vrata. Sa naočarima za sunce na licu, Šoko Akigava
je proturila ruku kroz prozor i kratko mi svojom malom belom šakom
nekoliko puta mahnula. I ja sam digao ruku i odmahnuo u znak pozdrava.

295
Uvučene brade, Marie Akigava je samo gledala pravo ispred sebe. Kad je auto
sišao niz padinu i nestao s vidika, ja sam se vratio u kuću. Bez njih dve kuća je
najednom delovala prazno. Kao da je iz nje nestalo nešto što se
podrazumevalo.
Čudan su par njih dve, mislio sam gledajući u šolje čaja koje su ostale na
stolu. Bilo je nečeg vrlo neobičnog u njima. Ali, nije mi bilo jasno šta je to.
A onda sam se setio Menšikija. Možda je trebalo Marie da izvedem na
terasu da bi on kroz dvogled mogao dobro da je vidi. Ali, onda sam se
predomislio. Zašto bih ja baš toliko morao da mu izlazim u susret? On me to
nije ni zamolio.
U svakom slučaju, biće još prilike. Nema razloga za žurbu. Verovatno.

296
 31

Možda i malo previše savršeno

Te večeri, kada je sat već pokazao devet, Menšiki me je pozvao telefonom.

Izvinio se što me zove tako kasno. Imao sam mnogo nekih dosadnih obaveza,
pa dosad nikako nisam stigao da se javim, rekao je. Ništa ne brinite, nije kasno,
ne bih još neko vreme ni pošao na spavanje, rekao sam ja.
„Kako je bilo? Da li je posao jutros tekao kako treba?“ pitao me je.
„Mislim da je išlo solidno. Uspeo sam da napravim nekoliko skica. Njih
dve će ponovo doći kod mene sledeće nedelje u isto vreme.“
„Drago mi je“, rekao je Menšiki. „Nego, da li je tetka bila prijateljski
nastrojena prema vama?“
Prijateljski nastrojena? Te reči su imale nekako čudan prizvuk.
Rekao sam: „Da, delovala mi je kao vrlo prijatna žena. Ne znam tačno da li
mogu da kažem da je bila prijateljski nastrojena, ali nije izgledala podozrivo.“
Potom sam mu ukratko ispričao šta se tog jutra dešavalo. Menšiki me je
slušao gotovo ne dišući. Kao da svaku pojedinačnu i najsitniju informaciju
sadržanu u mojoj priči želi što bolje da upije. Osim povremenog pitanja, nije
izgovorio gotovo ništa. Samo me je pažljivo slušao. Kako su njih dve bile
odevene, čime su došle kod mene. Kako su mi izgledale, šta su govorile. A
zatim, kakve sam skice nacrtao.
Potanko sam Menšikiju ispričao kako je sve to izgledalo. Samo, nisam mu
spominjao da se Marie Akigava brine zbog svojih malih grudi. Verovatno je
bolje da takvo nešto ostane između nas dvoje.
„Sigurno bi bilo malo prerano da se ja kod vas pojavim sledeče nedelje,
zar ne?“ pitao me je Menšiki.
„Vi sami odlučite o tome, gospodine Menšiki. Ja to ne mogu lično da
prosudim. Što se mene tiče, čini mi se ne bi bilo nikakvih problema ni da mi
dođete u posetu sledeče nedelje.“
Menšiki je izvesno vreme ćutao u slušalicu. „Moraću malo da razmislim.
Situacija je vrlo delikatna.“

297
 „Slobodno vi na miru razmislite o tome. Čini mi se da će mi biti potrebno
još neko vreme da naslikam sliku i biće više prilika za to. Što se mene tiče,
može to da bude i sledeća ili ona nedelja posle toga.“
Menšiki se po prvi put tako dvoumio. Prema onome što sam ja do sada
video, Menšikijeva specifična odlika je bila da odluke donosi hitro, bez
kolebanja, ma šta bilo u pitanju.
Palo mi je na pamet i da ga pitam da li je tog jutra posmatrao moju kuću
kroz dvogled. Da li je uspeo lepo da vidi Marie Akigava i njenu tetku. Ali ipak
sam se predomislio i odustao od toga. Dokle god on to sam ne bude spomenuo,
pametnije je da ne načinjem tu temu. Pa makar i osmatrana kuća bila ona u
kojoj ja živim.
Menšiki mi je ponovo zahvalio. „Još jednom vam se izvinjavam što sam
vam postavio tolike zahteve.“
Rekao sam: „Nema na čemu, nije mi namera bilo šta da radim zbog vas.
Samo želim da naslikam portret gospođice Marie Akigava. Slikam je zato što to
želim. To je i formalno i stvarno tako. Nema nikakvog razloga da mi
zahvaljujete.“
„Svejedno, veoma sam vam zahvalan“, rekao je Menšiki mirno. „Zaista, u
svakom smislu.“
Nije mi bilo baš jasno šta znači to „u svakom smislu“, ali sam se suzdržao
od toga da ga pitam. Već je bilo kasno uveče. Kratko smo jedan drugom
poželeli laku noć i završili razgovor. Ali, tek kad sam spustio slušalicu,
najednom sam pomislio da će Menšiki sada možda provesti jednu dugu
besanu noć. U njegovom glasu se čula napetost. Sigurno ima mnogo toga o
čemu će on morati da razmisli.

Te nedelje se nije događalo ništa naročito. Komtur se nijednom nije

ukazao, a ni moja devojka me nije zvala. Bila je to jedna vrlo mirna nedelja.
Svud naokolo samo je odmicala jesen. Nebo je naočigled bivalo sve više,
vazduh sve bistriji, a oblaci su iscrtavali prelepe bele linije, kao povučene
kičicom.
Mnogo puta sam uzeo u ruke te tri skice na kojima je Marie Akigava i
posmatrao ih. Svaka u različitoj pozi i iz različitog ugla. Vrlo interesantne, a
opet i veoma sugestivne. Samo što od samog početka nisam imao nameru da
za koncept slike odaberem bilo koju od te tri skice. Svrha crtanja tih skica, kao
što sam i njoj samoj rekao, bila je u tome da u celini shvatim ko je devojčiča
Marie Akigava i da toga budem svestan. I da njeno biće primim u sebe.
Jednu za drugom iznova sam gledao te tri skice. A onda sam se
usredsredio i počeo u sebi da stvaram njen lik. U tom procesu najednom sam

298
stekao osećaj da je u meni lik Marie Akigava počeo da se meša sa likom moje
sestre Komi. Nisam uspevao da razlučim da li je to primereno ili ne. Ali duše te
dve dvojčice gotovo istih godina su se negde – verovatno negde u mojoj
dubini, tamo gde nisam smeo da zađem – već spojile i povezale. Nisam više bio
u stanju da ih razdvojim.

U četvrtak iste nedelje stiglo je pismo od moje žene. To je bilo prvi put da
je ona stupila u kontakt sa mnom od marta, otkad sam otišao od kuće. Na
koverti su njenim poznatim lepim vernim slovima bili ispisani ime primaoca i
ime pošiljaoca. I dalje je nosila moje prezime. Možda nošenje muževljevog
prezimena do zvaničnog razvoda braka ima nekakvu praktičnu svrhu.
Makazama sam uredno rasekao koverat. Unutra je bila razglednica sa
slikom belog medveda na santi leda. Na njoj su bile ispisane jednostavne reči
zahvalnosti za to što sam potpisao zahtev za razvod i odmah ga poslao
poštom.

Kako si? Što se mene tiče, vodim uglavnom jednoličan život. Još
stanujem na istom mestu. Hvala ti što si tako brzo poslao
dokumente nazad. Zahvalna sam ti. Kad bude nekih novosti u toku
postupka, ponovo ću ti se javiti.
Javi mi ako ti bude bilo potrebno nešto od stvari koje si ostavio u
stanu. Poslaću ti ih na kuću preporučenom poštom. U svakom
slučaju, nadam se da će nam oboma dobro ići u novom životu.
Juzu

Više puta sam pročitao to pismo. Upinjao sam se da protumačim bar

nešto od onih osećanja koja su se krila između redova. Ali, iz tog kratkog
teksta nisam uspeo da pročitam nikakve neizrečene emocije ili namere.
Izgleda da je htela da mi saopšti samo ono što je u toj poruci i izrazila.
Postoji samo jedno što meni još nije bilo jasno: zbog čega je bilo potrebno
toliko vremena da se pripremi zahtev za razvod braka? Ne bi trebalo da je tu
bilo previše posla. A i ona je sigurno želela što je moguće pre da raščisti
odnose sa mnom. Pa ipak, prošlo je već pola godine otkad sam ja otišao od
kuće. Šta li je ona radila za to vreme? O čemu li je razmišljala?
A onda sam se dobro zagledao u tu razglednicu sa slikom belog medveda.
Ali, ni sa nje nisam uspeo da pročitam nikakvu nameru. Zbog čega je odabrala
baš polarnog medveda? Verovatno je tu razglednicu tek imala pri ruci, pa je
zato nju poslala. Pretpostavljao sam da je to u pitanju. Ili možda taj beli

299
medved koji stoji na maloj santi leda sugeriše moj život koji morska struja
nosi ka nekom nepoznatom odredištu. Ne, biće ipak da ja nalazim neko
skriveno značenje koga nema.
Ubacio sam koverat sa razglednicom u gornju fioku stola. Čim sam tu
fioku zatvorio, imao sam blagi osećaj kao da su stvari prešle na viši nivo. Kao
da su se pomerile za jedan podeljak naviše, a da to nisam ja lično izdejstvovao.
Neko drugi ili nešto drugo je u moje ime pripremilo taj novi nivo, a ja sam
samo radio po tom programu.
A onda sam se setio onoga što sam u nedelju o razvodu rekao Marie
Akigava.
Onaj put kojim normalno ideš i za koji si do sada mislila da je tvoj,
odjednom ti se izmakne pod nogama i ti samo bez ikakvog efekta tabanaš po
prostoru u kome ničeg nema, ne znajući ni u kom pravcu ideš. Eto, takav je to
neki osećaj.
Bila to morska struja koja vodi ka nepoznatom odredištu ili put bez staze,
meni je svejedno. Stvar je potpuno ista. To je samo stilska figura. U svakom
slučaju, ja sada imam nešto što je stvarno. Uvučen sam u stvarnost tog nečega
što istinski postoji. Zašto bi mi povrh toga bila potrebna i metafora?
Voleo bih da sam mogao da napišem pismo Juzu u kome bih joj detaljno
objasnio situaciju u kojoj sam se našao. Ja nikako ne bih mogao da napišem
nešto neodređeno poput rečenice: „Što se mene tiče, vodim uglavnom
jednoličan život.“ Naprotiv, imao sam nepobitan osećaj da mi je svega previše.
Ali ako bih počeo potanko da pišem o onome što se dešavalo oko mene otkad
sam počeo ovde da živim, sve bi se nesumnjivo otrglo kontroli. A najveći
problem od svega se sastoji upravo u tome što nisam u stanju ni da objasnim
šta se ovde zapravo dešava. Ili to bar ne mogu da „objasnim“ u nekom
doslednom i logičnom kontekstu.
Zbog toga sam odlučio da Juzu ne napišem odgovor. Kada bih počeo da
pišem pismo, morao bih ili da napišem baš sve što se desilo onako kako se
desilo (ignorišući i doslednost i logiku) ili da ne napišem apsolutno ništa o
tome – jedno od ta dva. I tako sam odabrao da ne napišem ništa. U izvesnom
smislu ja definitivno jesam usamljeni beli medved ostavljen da pluta na santi
leda. Usred ničega, tamo gde pošte nema nigde na vidiku. Beli medved ne
može da šalje nikakva pisma.

Dobro se sećam onih dana kada sam sreo Juzu i kada smo započeli vezu.
Na prvom sastanku smo zajedno večerali, razgovarali o svemu i svačemu,
i mislim da je osetila simpatije prema meni. Rekla je da možemo ponovo da se

300
vidimo. Između nas dvoje od početka je postojalo prećutno razumevanje.
Jednostavno rečeno, dobro smo se uklapali.
Ipak, prošlo je izvesno vreme dok nismo postali momak i devojka. U tim
danima, Juzu je imala momka s kojim je bila u vezi već dve godine. Pa ipak, ona
prema njemu nije osećala duboku, nepokolebljivu ljubav.
„Vrlo je zgodan, ali je malo dosadan, no dobro“, rekla mi je ona.
Vrlo zgodan, ali malo dosadan muškarac… Pošto nisam imao nikog takvog
u svojoj okolini, nisam mogao da zamislim kakav je to čovek. Jedino sam
mogao da ga uporedim sa izuzetno dobro pripremljenim jelom koje je pomalo
bezukusno. Zar bi se iko takvoj hrani radovao?
Priznala je: „Znaš, oduvek sam bila mnogo slaba na zgodne mladiće. Kad
je preda mnom neki lep čovek, meni razum prestaje da radi. Iako shvatam da
imam problem, ne mogu tome da se oduprem. Nikako to ne mogu da izlečim.
To mi je verovatno najslabija tačka.“
„Hronična bolest.“
Klimnula je glavom. „Jeste, verovatno tako nešto. Jedna beskorisna,
neizlečiva bolest. Hronična bolest.“
„U svakom slučaju, to za mene baš i nije dobra vest“, rekao sam. Nažalost,
lepota nije nešto na šta ja mogu da se reklamiram.
Ona me nije demantovala. Samo se smejala otvorenih usta kao da se
dobro zabavlja. Ako ništa drugo, delovalo je da joj sa mnom nije dosadno.
Raspričala se i mnogo se smejala.
Stoga sam strpljivo čekao da se njena veza sa njenim zgodnim dečkom
pokvari (on ne samo da je bio zgodan, nego je završio i vrhunski fakultet,
počeo da radi u vrhunskoj firmi i da dobro zarađuje. Sigurno se odlično slagao
s njenim ocem). U međuvremenu sam s njom vodio mnoge razgovore i odlazio
na razna mesta. A onda smo počeli odlično i da se razumemo. Jesmo se i ljubili
i bili jedno drugom u zagrljaju, ali nismo spavali zajedno. Ona nije želela da
održava seksualne odnose sa više partnera istovremeno. „U tom pogledu sam
vrlo staromodna“, rekla je. Nisam imao drugog izbora osim da čekam.
Mislim da se to nastavilo otprilike pola godine. Za mene je to bio prilično
dugačak period. Došlo mi je od svega da odustanem. Ali nekako sam uspeo da
izdržim. Bio sam prilično siguran da će ona jednog dana biti moja.
A onda se ona napokon definitivno razišla od svog zgodnog mladića
(mislim da su se razišli, ali pošto mi ona o tome što se desilo nikad ni reč nije
rekla, mogu samo da pretpostavim) i za svog momka odabrala mene koji
nisam bio ni naročito lep niti sam se iskazao u pogledu mogućnosti da dobro
zarađujem. Ubrzo potom smo rešili da se zvanično i venčamo.

301
 Odlično se sećam prvog puta kada smo imali seksualne odnose. Otišli smo
u jedan mali onsen izvan grada i tamo proveli prvu noć za pamćenje. Sve je
išlo kako treba, gotovo savršeno. A možda i malo previše savršeno. Koža joj je
bila tako meka, bela i glatka. Verovatno je i ona za nijansu gušća topla voda u
onsenu i belina mesečine rane jeseni doprinela njenoj lepoti i glatkoći. Kada
sam prvi put grleći je nagu prodro u nju, Juzu mi je na uho ispustila tihi jauk i
zarila svoje tanke prste u moja leđa. I te jesenje noći zrikavci su zričali u horu.
Čuo se i usamljeni žubor planinskog potoka. Tada sam se sebi čvrsto zakleo da
tu ženu nikad neću pustiti od sebe. U mom životu do tada to je valjda bio
najsvetliji trenutak. Taj kada je Juzu konačno postala moja.
Nakon što sam primio njeno kratko pismo, prilično sam dugo mislio
najužu. Mislio sam na naš prvi susret, na tu jesenju noć, našu prvu noć
provedenu zajedno. A zatim na to da se moja osećanja prema Juzu od tih prvih
pa sve do današnjih dana suštinski nimalo nisu promenila. Ja ni sada nisam
želeo da je pustim od sebe. To mi je potpuno jasno. Jesam potpisao zahtev za
razvod, ali to nema nikakve veze. Ipak, što god ja zamišljao, ona se u
međuvremenu već udaljila od mene. I otišla nekud, verovatno veoma daleko.
Negde gde moj pogled ne dopire ni kroz najbolji dvogled.
Ona je negde, a da ja za to nisam znao, pronašla nekog novog zgodnog
momka. I kao po običaju, razum je prestao da joj radi. U trenutku kada je
prestala sa mnom da vodi ljubav, trebalo je toga da se dosetim. Ona ne održava
seksualne odnose sa više partnera istovremeno. Da sam samo malo razmislio,
odmah bih shvatio.
Hronična bolest, pomislio sam. Bolest za koju nema izgleda da će biti
izlečena. Suštinska sklonost na koju se logika ne primenjuje.

Te noći (one kišne noći u četvrtak) sanjao sam dugačak, mračan san.
U gradiću kraj obale u prefekturi Mijagi, ja sam za volanom belog subaru
forestera (to je tobož bio moj auto). Na sebi imam staru crnu kožnu jaknu, a na
glavi crnu kapu za golf sa logom Yonex. Visok sam, pocrneo, imam prosedu
kosu, kratku i čekinjastu. Ja sam u stvari „muškarac iz belog subaru forestera“.
Krišom pratim mali automobil (crveni pežo 205) u kome je moja žena i taj
neki muškarac s kojim je ona u vezi. Vozimo državnim putem uz obalu. A onda
pogledom pratim kako njih dvoje ulaze u blešteći hotel za parove izvan
gradića. Narednog dana ja nju ulovim i zadavim je stegnuvši joj kaiš bade
mantila oko tankog belog vrata.
Ja sam muškarac naviknut na fizički rad, ruke su mi snažne. Svom snagom
stežući njen vrat, ja nešto vičem iz sveg glasa. Ni sam ne čujem šta to tačno
izvikujem. Neke besmislene povike iz čistog besa. Žestok bes kakav nikad do

302
tada u životu nisam osetio vlada i mojim umom i mojim telom. Vičem tako da
mi pljuvačka prska u vazduh.
Dok se moja žena očajnički bori za dah, slepoočnice joj sićušno pulsiraju.
Ružičasti jezik u njenim ustima uvija se i zakovrće. Kao na mapi iscrtanoj
nevidljivim mastilom, mreža njenih plavih vena ukazuje se na njenoj koži.
Osećam vonj sopstvenog znoja. Neprijatan miris kakav nikad nisam osetio do
tada uzdiže se s mog tela kao para u onsenu. Podseća na vonj tela divlje zveri
gustog krzna.
Nećeš ti mene slikati, pretio sam sebi, mašući kažiprstom ka svom odrazu
u zidnom ogledalu. Nećeš ti mene više slikati!
Tu sam se prenuo.
Tada sam shvatio od čega sam najviše strahovao tog dana u onom hotelu
za parove u obalskom gradiću. Iz dubine duše plašio sam se da ću u
poslednjem trenutku tu devojku (kojoj ni ime ne znam) stvarno zadaviti.
„Samo se pretvaraj“, rekla je ona. Ali, to možda nije bilo dovoljno. Ako se
budem samo pretvarao, ona možda neće dostići vrhunac. A onda ću ja biti
glavni uzrok što se to nije dogodilo.
I ja bih voleo sebe da razumem. Samo što to nije jednostavno.
To su bile reči koje sam izgovorio devojčici Marie Akigava. Toga sam se
setio dok sam peškirom brisao znoj sa svog tela.

U petak ujutru kiša je stala i nebo se sasvim razvedrilo. Pre podne sam
ceo sat šetao pa kraju, ne bih li nekako ublažio napetost koja mi je ostala od
prethodne, tako loše prospavane noći. Zašao sam u šumarak, obišao iza
svetilišta i prvi put posle dužeg vremena osmotrio mesto na kome se nalazila
jama. Bio je početak novembra i vetar je polako i sigurno bivao sve hladniji.
Tlo je bilo prekriveno mokrim opalim lišćem. Kao i uvek, otvor jame je bio
čvrsto zatvoren prekrivenim daskama. Na njima su stajali raspoređeni teški
kamenovi i napadalo raznobojno lišće. Samo, činilo mi se da je njihov raspored
nešto drugačiji nego onda kada sam ih poslednji put video. Bio je skoro isti, ali
ipak za nijansu drugačiji.
Ipak, nisam se previše udubljivao u to. Sigurno nema nikog osim
Menšikija i mene ko bi se ovamo ciljano zaputio. Podigao sam jednu dasku sa
otvora i provirio u rupu, ali unutra nije bilo nikog. I merdevine su kao i pre
stajale uspravljene uz zid. Ta mračna kamena grobnica nastavljala je ista kao i
uvek da postoji u tišini tamo duboko pod mojim nogama. Vratio sam dasku
preko otvora i na nju rasporedio kamenove.

303
 Ni to što se Komtur nije ukazao već više od dve nedelje nije me naročito
zabrinjavalo. Kao što je on i sam rekao, ideje imaju i druga posla. Posla koji
prevazilaze vreme i prostor.
A onda je konačno došla i nedelja. Tog dana se desilo sve i svašta. Bio je to
jedan aktivan nedeljni dan.

304
 32

Za njegovim veštinama bila je velika

potražnja

Dok smo mi razgovarali, prišao nam je jedan muškarac. Bio je

slikar, poreklom iz Varšave, čovek srednje visine, orlovskog nosa i
izrazito crnih brkova na licu svetle puti. (…) Zbog svog
karakterističnog izgleda bio je vrlo uočljiv čak i izdaleka, a njegov
profesionalni status (u logoru je za njegovim veštinama bila velika
potražnja) bio je očigledan. Svi su ga cenili. Često mi je nadugačko
pričao o svom poslu:

„Slikam u boji, portrete, za Nemce. Oni mi donose fotografije

svojih rođaka, supruga, majki, dece. Svi hoće da imaju slike svojih
bližnjih. SS oficiri mi opisuju svoje porodice osećajno, s ljubavlju –
boju njihovih očiju, njihove kose. Izrađujem im porodične portrete
na osnovu tih mutnih amaterskih crno-belih fotografija. Ali,
verujte mi, nije meni ni do kakvog slikanja portreta rodbine
Nemaca. Najradije bih slikao crno-bele slike hrpa dečjih tela u
'karantinu'. Slikao bih im portrete ljudi koje su pobili, pa bih ih
naterao da ih nose kućama i kače na zidove. Proklete zveri!“

Umetnik je tom prilikom bio posebno uzrujan.

Samuel Vilenberg, Pobuna u Treblinki14

14Samuel Willenberg, Bunt w Treblince (1986), Surviving Treblinka (1989), Revolt in Treblinka
(2008).

305
(Napomena: lažni 'karantin' je bio objekat u kome su zapravo
vršene egzekucije u logoru Treblinka.)

KRAJ PRVOG DELA

306