Politički magazin „Tabloid“

Tema: Mlađan Dinkić

Sadržaj

Povratak praziluk dinastije (Goran Mitrović)

Optužnica za Vučića (odlomak) (Predrag Popović)

Đavolovi službenici i njihova unapređenja (Nikola

Vlahović)

Balkanska pravila (Domagoj Margetić)

Postdemokratija: Dinkić ili Vučić (Mile Isakov)

Kome Mlađan Dinkić plaća zaštitu? (Domagoj

Margetić)

Streljački vod (Milan Malenović)

 Goran Mitrović

Povratak praziluk dinastije

Nije samo Urugvaj zemlja koja ne izručuje

bandite i kriminalce. I Moskva već duže vreme
pruža utočište onima iz Srbije koji opljačkaju svoju
zemlju i ili je razbiju, uvuku u rat i dovedu do
nestanka.
Srbija ima sa Rusijom, po tom pitanju loša
iskustva. U Moskvi su, pod punom zaštitom,
dočekani Mira Marković i njen sin Marko, general
Veljko Kadijević, ratni zločinac koji je učestvovao
u razbijanju SFR Jugoslavije, te Bogoljub Karić i
njegov brat Sreten, koji su ojadili srpski budžet za
preko pet milijardi evra.
Ruske vlasti, sigurni smo, nisu uticale da Vučić
amnestira dvojicu razbijača Srbije. Vučić nikada
nije primao direktive iz Moskve. Čak se vulgarno
izražavao o predsedniku i premijeru Ruske
Federacije.
Uoči donošenja odluke o oslobađanju, Bogoljub
Karić je svom privatnom novinaru Milomiru
Mariću na televiziji svog poslovnog partnera
Peconija, dao intervju, u kojem je, vešto, navodio
na zaključak kako iza njega stoji lično i Vladimir
Putin, mada je izneo imena drugih koji su mu
pomogli da se u Moskvi oseća kao u Peći, pod
zaštitom svog pobratima Ekrema Luke. Šepurio se
Bogoljub u jakni, za koju je rekao da je nosi mali
broj ljudi, jer je zovu Putnovka! Da li Kremlj ima
veze sa kriminalom i zaštitom Bogoljuba Karića?
Da je imao, on bi se pre deceniju vratio u Beograd!
Karić se žalio Mariću da godišnje plaća reket
važnim ljudima, koji tvrde da novac nose i u
Kremlj, od preko 100 miliona dolara godišnje.
Ipak, najbliži istini je zaključak da je Vučić
odlučio da abolira Dinkića i Karića da bih preko
njih dobio naklonost Moskve. Ako se to desi, a
gajimo nadu da neće, onda će Srbija nestati kao
država. Bogoljub Karić pomoći će Vučiču da
ozakoni Republiku Kosovo. A i šizofreni Mlađan
Dinkić može da nam dođe glave. Već je uništio pre
14 godina 4 najjače srpske banke, njenu privredu,
ekonomiju, razbio je finansijski sistem...
 U ovom broju prenosimo tekst našeg kolumniste
Predraga Popovića, koji je posvetio Bogoljubu
Kariću, u knjizi "Optužnica za Vučića''. Ovaj vrsni
novinar-istraživač opisuje vrlo precizno nastanak
porodice Karić i njihovo prerastanje u dinastiju.
Neka nam je Bog u pomoći.
 Predrag Popović

Optužnica za Vučića
(odlomak)

Opljačkao 60 miliona evra, pa je bežao od vlasti

u kojoj se nalaze njegova stranka, supruga i brat !
Zloupotrebom funkcije predsednika Vlade,
Aleksandar Vučić od odgovornosti za razna
krivična dela štiti mnoge politikante i tajkune, ali
nikoga tako otvoreno i besramno kao Bogoljuba
Karića.
Čim je pokrenuta istraga poslovanja „Mobtela",
Karić je pobegao iz Srbije. Tužilaštvo je 17.
septembra 2010. godine podiglo optužnicu, koja je
sredinom decembra 2013. korigovana i usklađena
sa izmenama Krivičnog zakonika, pošto se krivično
delo „zloupotreba službenog položaja", za koje su
Bogoljub i Sreten Karić, kao i još 13 osumnjičenih,
bili i ostali optuženi, sada tretira kao „zloupotreba
položaja odgovornog lica", za koje je zaprećena
kazna do 10 godina zatvora. Karić i njegovi
saučesnici terete se da su od 1998. do 2005. godine
s računa „Mobtela" više od 60 miliona evra
prebacili na preduzeća u svom vlasništvu i tako
oštetili državu Srbiju, koja je bila suvlasnik u
„Mobtelu". Sudski postupak se do danas nije
pomerio s mesta.
Bogoljub Karić se nalazi u bekstvu, ne želi da se
pojavi pred sudom države u čijoj vlasti učestvuju
njegova supruga Milanka, brat Dragomir i još neki
članovi familije i Pokreta „Snaga Srbije". Tu
političku perverziju, jedinstvenu u novijoj istoriji,
smislio je Vučić, a platio Karić. Krajem 2010.
Srpska napredna stranka je napravila koaliciju s
Pokretom „Snaga Srbije" i preko izbornih listi
2012. i 2014. omogućila Milanki i Dragomiru
Kariću da dobiju poslaničke mandate i postanu deo
zakonodavne vlasti, iako njihov alfa-mužjak već
punu deceniju beži od srpske sudske vlasti. Za
Bogoljubom Karićem je preko Interpola raspisana
„crvena poternica", ali on nesmetano živi i radi u
Rusiji, putuje s ruskim ili lažnim pasošima,
posećuje Crnu Goru i Kosovo.
Na sahrani Janićija Karića, krajem oktobra 2010,
u Peći se pojavio i Bogoljub. Prištinski list
„Ekspres" objavio je tu vest, kao i objašnjenje
kosovskih vlasti da Karić neće biti izručen Srbiji
pošto „ne postoji međudržavni ugovor o saradnji".
Tada, kao ni kasnije, kad se otkrilo da je Bogoljub
dolazio u svoju vilu u Tivtu, gde se viđao sa
porodicom, pa i narodnim poslanicima Milankom i
Dragomirom, srpski režim nije preduzeo ništa kako
bi ga priveo pravdi. Naprotiv, pojedinci iz vlasti,
poput Velimira Ilića i Dragana Markovića Palme
otvorenom podrškom beguncu utiču na pravosuđe,
pa čak i predlažu da mu se dodeli orden za doprinos
srpskoj ekonomiji.
Ne primenjuje se ni Zakon o oduzimanju
nezakonito stečene imovine. Vile, stanovi, poslovni
prostor i firme koje su Karići stekli pljačkom
„Mobtela" i dalje se nalaze u njihovom vlasništvu i
donose im veliku zaradu, naravno na štetu građana
Srbije. Od svih režimskih organa, Karićem se bave
samo mediji, posebno „Informer" i „Pink", koji
kriminalcu u bekstvu pružaju prostor da odbranu od
optužbi iznosi u njima, umesto na sudu, pa čak i da
uslovljava državu tvrdnjom da se neće vratiti dok
ne budu povučene sve optužnice protiv njega.
Pod svakim režimom Karićeve kompanije bile
su izložene kakvoj-takvoj proveri, mnoge
nepravilnosti u poslovanju su sankcionisane, samo
danas, usled samovolje premijera Vučića, ništa se
ne preduzima kako bi optuženik za pljačku 60
miliona evra dobio priliku da u sudskom postupku
dokaže da je nevin, ili da bude, što bi bilo mnogo
verovatnije da je pravde, osuđen na višegodišnju
robiju. U svim turbulencijama kroz koje je prolazio
s raznim vladarima, Bogoljub Karić se povijao i
pokušavao da se provuče sa što manjom štetom.
Podmićivao je političare, njihove porodice i
stranke, medije i sudije. Vođen devizom „para vrti
gde burgija neće", godinama je bušio privredni
sistem Srbije, crpeći ogromne količine novca.
Uporedo s tim, povremeno je povlačio i neke jake i
hrabre poteze, pokazivao zube i otvoreno se
suprotstavljao moćnicima iz svih režima.
Na osnovu poslovne karijere Bogoljuba Karića
može da se napravi rekonstrukcija svih političkih,
policijskih, pravosudnih, medijskih i finansijskih
zločina koje su nad Srbijom izvršili njeni vladari od
početka devedesetih do danas. Istorija te bolesti
počela je Karićevim odnosom sa Slobodanom
Miloševićem i Mirom Marković.
- Bogatstvo Karića starije je od Miloševićevog
režima. Naša kompanija je uspešno radila u
Jugoslaviji, SSSR-u, Americi, Kanadi i u još
desetak država, sva braća su u Peći imali velike
kuće i vozili „Mercedese" pre nego što se Milošević
pojavio, pre nego što sam uopšte čuo za njega. Kad
smo mi sticali bogatstvo, on je bio samo ambiciozni
i arogantni partijski aktivista. Da nije bilo njega,
danas bismo bili neuporedivo bogatiji- objašnjavao
je Karić, naravno tek posle Miloševićevog pada.
Karićeva turbo-uspešna kompanija u Peći
godinama je proizvodila motike, lopate i krampove,
najbolje na Kosovu. Biznismeni iz „mercedesa"
osnovali su bend „Plava zvezda" i vikendom su
tamburali u pećkom hotelu „Metohija", lokalnim
kafanama i svadbarskim šatrama i od bakšiša dizali
letnjikovce po Tivtu. Sreten i Bogoljub su otvorili
servis precizne mehanike „Tehničar", a Zoran
fotografsku radnju. Da su imperiju napravili na
takav način, Bogoljub ne bi smeo da se zakune ni u
brkove. Iako neće da prizna, do pravog uspona je
došlo tek kad su se ispunila tri uslova: 1. Milošević,
2. ratovi i 3. raspad ekonomskog sistema.
Kariće i Miloševića spojile su pare. Tuđe,
naravno. U prvoj pljački Srba i Srbije, Milošević je
novac lakovernih ulagača u „Zajam za prepored
Srbije" dao na raspolaganje ljudima od poverenja,
koji su znali kako funkcioniše sistem. Polovina para
odmah bi bila prosleđena SPS-u, 30% bi zadržao
realizator projekta, a preostalih 20% bi zaista bilo
uloženo u posao. Karići su se odlično snašli u tom
šablonu. „Zajam" su iskoristili da preporode sebe.
Naprasno su zaboravili na lopate, ašove i tambure,
„mercedesima" su stigli pravo na Dedinje, kupili su
nekoliko vila i imidž „najuspešnijih srpskih
biznismena".
 Međutim, već tada je Bogoljub Karić pokazao
da nema predispozicije da izgura do vrha, do kraja.
Iako je naučio da se povija, ide niz dlaku i izbegava
sukobe, malo-malo pa bi mu đavo seo na rame i
nahuškao ga da se uspravi i pokaže da ima
dostojanstvo. Taj avanturizam, u koji se upuštao
pod svakim vladarom, uvek se završavao na isti
način. Prvo bi se umiljavao vođi, a kad ne bi dobio
baš onoliki deo koske koliko je procenio da
zaslužuje, pobunio bi se i zapretio da će napustiti
Srbiju. Čim bi ga vlast klepila po džepu, pokajao bi
se, podvio rep i privio uz skute, da se mazi kao
nekad. Princip toplo-hladno obeležio je decenijski
odnos Karića i Miloševića.
Do prvog sukoba došlo je već krajem 1991.
godine. Odlučan da napuni stranačku kasu i vlastite
džepove, Milošević je rešio da proda zgradu
Centralnog komiteta, koju je Socijalistička partija
nasledila od Saveza komunista. Znajući koliko para
iz „Zajma" je ulio u Karićeve džepove i željan da
deo vrati sebi, vožd je procenio da bi pećki
biznismen trebalo da kupi CK.
- Dušan Mitević me spojio sa Milomirom
Minićem. Tražili su za tu zgradu 25 ili 30 miliona
maraka. Ja sam bio spreman da im platim do 14
miliona. Na kraju tih razgovora upoznali su me sa
Mirom Marković. Nismo se pogodili oko cene.
„Beobanka" je navodno bila spremna da plati 50
miliona. Rekao sam im: „Šta ću vam onda ja,
prodajte njima" - pričao je Bogoljub.
Mlad i neiskusan, nije shvatio da se carska
ponuda ne odbija. Koliko je pogrešio video je vrlo
brzo, kad su režimski mediji počeli da objavljuju
podatke o nenamenskom trošenju finansija iz
„Zajma za preporod Srbije". Uz snimke i fotografije
livada na kojima su zaliveni samo temelji, plasirani
su podaci o astronomskim sumama koje su Karići
uzeli za te projekte i lažnim fakturama pokrivali
krađu. Bogoljub je odjednom progledao i video -
mrak. Umesto da demantuje istine o svojim
prevarama, medijima je ponudio jadikovku kako u
Srbiji nije dobra poslovna atmosfera. Eto, kad ga
pozovu u Belu kuću, na doručak s američkim
predsednikom, mora da čeka na vizu. Pošto ima
tridesetak kompanija na Zapadu, neophodna mu je
„potpuna sloboda neograničenog boravka u tim
zemljama". Zato je odlučio da uzme kanadsko
državljanstvo i napusti Srbiju. Od te priče
Miloševiću su krenule suze. Od smeha. Odmah je
etiketirao Karića kao izdajnika i dezertera, koji se
obogatio na grbači srpskog naroda, a sad, kad je
najteže, beži u naručje neprijatelja. Već posle tri-
četiri takva teksta, Bogoljuba je instinkt za
samoodržanje podsetio koliko su mu važni koreni,
koliko je vezan za svoje Kosovo i svoju voljenu
Srbiju. Odustao je od Kanade, otišao je kod Slobe
na kanabe i poljubio ruku, koja mu je zauzvrat dala
mogućnost da u partnerstvu s državom napravi
„Mobtel".
Ratovi su bili i prošli. Ubijeno je više od
120.000 ljudi, oko milion je trajno obogaljeno, dva
miliona ja zauvek napustilo svoje kuće, srušeni su
mnogi gradovi, izvršen je masakr u Srebrenici,
Hrvatska je očišćena od Srba, Srbija je devastirana
inflacijom, sankcijama i privrednim kolapsom.
Kroz to vreme, komšijama Slobi i Bogiju bilo je
lepo. Milošević je uspešno balansirao s opozicijom,
kao i Karić s Mirom Marković. Štampao je njene
knjige, organizovao putovanja u Rusiju, Ukrajinu,
Belorusiju, Indiju. Vrhunski ribar ljudskih duša,
znao je šta Miri treba i šta voli, pa joj je to i davao.
Mira je odrasla u haosu Drugog svetskog rata.
Majka joj je streljana, s ocem nikada nije bila u
dobrim odnosima, podigao ju je deda u selu pored
Požarevca. Zato je imala izuzetno cenila Karićevu
privrženost porodici, što je on lukavo naglašavao.
Dešavalo se da se Mira i Bogoljub zadrže na
sastanku, pa da nju nazove Dragomir Karić i pita za
brata, „eto, mobilni mu je isključen, nismo se čuli
dva sata, pa sam se zabrinuo"... Ma koliko izgledali
naivno, ti trikovi su prolazili kod gazdarice Srbije.
Pored toga, Bogoljub se istakao i imidžom čoveka
koji sve može. Mira je preko državnih veza dva
meseca bezuspešno pokušavala da priredi
promociju knjige u Indiji. Kad je to, onako usput,
pomenula Bogoljubu, problem je rešen s jednim
telefonskim pozivom i mnogo para. Drugom
prilikom, opet slučajno, Karić je šefovicu JUL-a
zatekao uplakanu. Očajna, nije mogla da se odluči s
kojim dizajnerskim rešenjem da štampa postere za
neku partijsku kampanju, ni s jednim nije bila
zadovoljna. Sutradan, Bogoljub joj je doneo deset
predloga. Oduševljena, ali skromna, Mira je
izabrala jedan i pitala svog spasioca može li da
štampa 10.000 primeraka. Bogoljubu su se brkovi
podigli od ushićenja: „Pa, Miro, ja sam već štampao
100.000 primeraka svakog od tih plakata"... Srećna
gazdarica, srećan i sluga. Ni Miloševiću nije smetao
Karić. Stekli su nepotrošivu imovinu, kontrolisali
su političku scenu i finansijski krvotok Srbije,
činilo se da im niko nikada neće ugroziti položaj.
Kad se vratio iz Dejtona, Slobu je dočekao
Bogoljub. Uz čestitke za stvaranje mira i
stabilnosti, poklonio mu je butelju najskupljeg vina.
S druge strane, predsednik je svom omiljenom
tajkunu poklonio mogućnost da muze „Mobtel" i
širi sve ostale poslove kojima je premrežio Srbiju.
Idila je potrajala dok Milošević nije shvatio da
su Karićeve ambicije metastazirale. Posle jedne
večere u vili „Mir", mala grupa najmoćnijih slobista
pomenula je potrebu da se izabere novi kandidat za
predsednika države, pošto je Milošević već potrošio
ustavno pravo na dva mandata. Kariću se to učinilo
kao zgodna prilika da predloži idealnog kandidata -
sebe. Koliko se precenio, shvatio je čim mu se
Milošević nasmejao u lice.
Karića je instinkt izdao, a pohlepa je nadjačala
inteligenciju. Zbog krađe izbora, zimu 1996/97.
obeležili su građanski protesti u 22 grada, gde SPS
nije hteo da prizna poraz i prepusti vlast. Karić je
dugo vagao kojoj strani da se privoli. Svejedno,
preračunao se. Predstavnici Evropske unije podržali
su demonstrante i prinudili Miloševića da leks
specijalisom prihvati volju građana. Uveren da je to
najava skorog kraha komšije Slobe, Bogoljub je
otvorio BK televiziju za opoziciju, podržao
promene i dobio po nosu.
- Zapad je podržao opoziciju. Nas nije podržao
niko. Ni opozicija, ni svetska javnost. Svi su bili na
dobitku. Milošević je sačuvao centralnu vlast,
opozicija dobila lokalnu. Ceh smo platili mi. Skupo,
preskupo je „BK grupa" platila svaku slobodno
izgovorenu reč, sledila je okrutna odmazda. Policija
je prebijala i hapsila naše snimatelje, privodili su
me na saslušanja, pretili mi, zastrašivali. Zatim je
policija ušla i u televiziju, postalo je nemoguće
raditi. Rušeni su nam TV repetitori i bazne stanice
mobilne telefonije. Oko 1.700 ljudi je ostalo bez
posla! Velika tragedija, ali nisam imao kud. Niko
nas nije uzeo u zaštitu, niko nam nije rekao „hvala",
ni strani mediji koji su preuzimali naše programe,
ni opozicija, nijedna od tolikih međunarodnih
organizacija za ljudska prava, slobodu medija itd -
objasnio je Karić razloge koji su ga uverili da, pošto
ni za koga nije prihvatljiv, mora da vuče samostalne
poteze.
Zato je u aprilu 1997. godine s generalom
Vukom Obradovićem inicirao osnivanje
Socijaldemokratije, s kojom je nameravao da
realizuje lične političke ambicije.
- Dojadilo mi je da gledam šta se sa Srbijom
dešava. Koliko nam je stranih predsednika za
sedam godina došlo u goste? Srbija je kao zemlja
bogata, a država i građani su sve siromašniji.
Talentovana deca nam odoše u svet, ogroman
kadrovski potencijal je neiskorišćen, mladi su bez
perspektive, penizoneri poniženi. Kandidujem se da
na 21. vek ne čekamo do 2050. godine, hoću da u
njega uđemo 2001. - najavio je Bogoljub Karić
predsedničku kandidaturu.
Dobio je adekvatan odgovor. Državne firme su
počele da raskidaju ugovore s njegovim
kompanijama, povlače depozite i zaustavljaju već
započete poslove. Vlast je iz JP PTT-a izdvojila
fiksnu telefoniju, formirala novo preduzeće
„Telekom", iako ugovor s „Mobtelom" nije
dopuštao mogućnost osnivanja novog mobilnog
operatera. Država je tužila „Mobtel" i pokrenula
parnicu kako bi raskinula ugovor. U prvom udaru,
Karići su izgubili 10 miliona maraka i pretrpeli
mnogo veću štetu u nerealizovanim poslovima.
Televizija BK je ostala bez mnogih repetitora i
gotovo svih oglašivača.
Pošto je u tom sistemu vlasti, kao i u mafiji, sve
lično, tako je Milošević udario i direktno na Karića.
- Tadašnji savezni premijer Radoje Kontić me
telefonom pozvao i rekao: „Izvini, morao sam da ti
oduzmem kuću". Odmah je spustio slušalicu.
Vraćam se iz inostranstva, policija stoji ispred vrata
i kaže da ne mogu da uđem. „Ljudi, ovo je moja
kuća, kako ne mogu da uđem?" „Ovo je sada kuća
gospodina Milana Milutinovića, vama je
oduzeta."Živeo sam godinu dana u iznajmljenom
stanu. To se nije znalo u javnosti. Rekli su mi:
„Ako to objaviš, mogao bi mrak da te proguta, ima
mnogo kriminalaca u Beogradu". Ipak, odmah sam
podneo tužbu sudu. Sudski proces je tekao bez
prisustva javnosti. Nisam hteo da od toga pravim
aferu i izazivam sudbinu, u vlasti sam već imao
dovoljno neprijatelja. Posle godinu dana parničenja,
sud je presudio u moju korist, jedva sam uspeo da
„ubedim" Milana Milutinovića da to nije njegova
kuća, nego moja - opisao je Karić.
Kad je shvatio da ne ide šut na rogatog, uzeo je
teglu maminog ajvara i poveo oca Janićija i svu
braću na poklonjenje voždu. Milošević ga je
primio, uživajući u predstavi. Na Janićijev mig,
Bogoljub je kleknuo pred Slobu, poljubio ga u ruku,
rekao da su ga na glupo suprotstavljanje nagovorili
Dušan Mitević i Aleksandar Tijanić, zamolio ga za
oprost greha i zakleo se na večnu vernost.
Ne samo što je dobio oproštaj, nego i
ministarsko mesto u ratnoj vladi Mirka Marjanovića
i Vojislava Šešelja. Na mestu ministra bez portfelja
Bogoljub Karić se nalazio od oktobra 1998. do
sredine avgusta 1999. godine. Kasnije je pričao
kako ga je SPS reketirao i u to vreme. Šef policije
Vlajko Stojiljković mu je, navodno, tražio da plati
deset miliona maraka. Kad je odbio, Karić se opet
našao na udaru. I, opet se uplašio. Uveren da mu se
sprema likvidacija („ako su mogli da budu ubijeni
Radovan Stojčić i Zoran Todorović, mogu i mene
tako da sklone...") odlučio je da dezertira i podnese
ostavku na mesto u vladi „narodnog jedinstva".
- Moja sopstvena vlada radila mi je iza leđa. To
je način poslovanja mafije. Nisam hteo da
učestvujem u tome, podneo sam ostavku - objasnio
je Karić.
Nekako je preživeo Miloševića, da bi 6. oktobra
2000, posle neprospavane noći, uzeo drugu butelju
najskupljeg vina i s njom otišao na noge novom
vladaru. Već u 8 sati ujutru ušao je u sedište
Demokratske stranke u Krunskoj ulici. Sekretarica
mu je rekla da sedne i sačeka da predsednik Zoran
Đinđić završi sastanak. Treperenje od neizvesnosti
pretvorilo se u bes kad je video da iz Đinđićevog
kabineta izlazi Milutin Mrkonjić. Stari slobista
stigao je pre Karića! Bruka!
Na Karićevu sreću, Đinđićeva vlada nije imala
snage da sprovede lustraciju i da izgura do kraja
naplatu poreza na ekstra-profit. Kad mu je stiglo
rešenje, Karić je primenio staru taktiku širenja
panike. U novembru 2001. pobegao je iz Srbije i
poručio da se ne vraća. Iz Londona je zakukao da u
Beogradu nije bezbedan, da dobija pretnje i da su
kriminalci već pokušali da ga likvidiraju, video ih
je kako se s oružjem šunjaju oko njegove vile na
Dedinju. Ubrzo se smirio, došao kući i platio 40
miliona maraka poreza, ali sud je prihvatio njegovu
žalbu i novac mu je vraćen.
O odnosima Karića i Đinđića ostalo je mnogo
nerazjašnjenih stvari, a najmisterioznija se desila
12. marta 2003, kad je Bogoljub, u zgradi Vlade,
prisustvovao sastanku na kome je odlučeno da se
uvede vanredno stanje. Ko ga je i zašto zvao, u
kakvom svojstvu i s kakvom namerom, nikada nije
objašnjeno.
Uglavnom, dolazak Vojislava Koštunice i
Mlađana Dinkića na vlast označio je početak kraja
Karićeve imperije.
Još kao guverner Narodne banke, Dinkić je
preuzeo kontrolu nad državnim finansijama. Ugasio
je srpske banke i tržište prepustio stranim, državne
devizne rezerve prebacio je u jednu privatnu banku
u Rusiji, na sporan način trgovao je zlatom i,
najvažnije, imao je zapaženu ulogu u aferi koja je
rezultovala nestankom dve milijarde dolara iz
kiparskih banaka, koje su tamo iznete u vreme
Miloševićevog režima. Pošto je „Mobtel" bio
najbogatija koka nosilja, Dinkić je preduzeo sve što
je mogao kako bi ga oteo iz Karićevih ruku.
Posao mu je olakšao Karić. Iako je stradao svaki
put kad se upustio u političke avanture, nije izdržao
da ne ponovi tu grešku. Pod Dinkićevim pritiskom,
podjaren Tijanićevim savetima, odlučio je da se
kandiduje na predsedničkim izborima 2004. godine.
U kampanju je uložio oko četiri miliona evra,
plaćao je skupe američke lobiste, mitinge, spotove
i, naravno, Tijanića. Umesto ideoloških fraza,
izveštačenog evropejstva i lažnog patriotizma,
obećavao je oporavak privrede i punije džepove.
Mahanje salatom donelo mu je 600.000 glasova, za
trećinu više nego što je osvojio Dragan Maršićanin,
kandidat vladajuće koalicije.
Opijen uspehom, Bogoljub je osnovao Pokret
„Snaga Srbije", ne shvatajući da ne leti, nego pada.
Punih 15 godina stvarao je i razvijao imperiju
korumpirajući političare. Kao i svi krupni kapitalisti
širom sveta, u poslovne kombinacije uvlačio je
uticajne pojedince iz svih stranaka. Neke je
podmićivao milionima maraka, neke mobilnim
telefonima. Međutim, ulaskom na političku scenu
odrekao se statusa galantnog sponzora, a postao je
problem. Ni pre, ni posle niko nije uspeo da, kao
Karić, objedini sve srpske stranke. Ugroženi, svesni
da im otima glasače, partijski lideri su lako i brzo
napravili konsenzus samo na tu temu - uništiti
Karića.
Zaslepljen rezultatom na predsedničkim
izborima, Bogoljub nije mogao da se zaustavi.
Naprotiv, počeo je da kupuje poslanike i menja
izbornu volju građana. I, nije birao. Srpskom
pokretu obnove uzeo je gotovo kompletan
poslanički klub,a uz njih podmitio je jednog
radikala i jednog Koštuničinog poslanika.
Političke greške garnirao je poslovnim. Još u
decembru 2003. „Mobtel" je napravio ugovor s
„Mobikosom", telekomunikacijskom kompanijom
Ekrema Luke, albanskog tajkuna i mecene ratnog
zločinca Ramuša Haradinaja. Iako je Karić to
demantovao, u martu 2005. srpski mediji su objavili
sporni „Ugovor o tehničko-poslovnoj saradnji",
kojim je „Mobikos" otkupio pravo na eksploataciju
kapaciteta i infrastrukture GSM mreže „Mobtela"
na teritoriji Kosova. Tim ugovorom prekršen je
Ustav Srbije, koji ne dozvoljava ustupanje
državnog dobra teritoriji pod međunarodnom
upravom. Uz to, ni predstavnici PTT-a, Karićevog
partnera u „Mobtelu", nisu bili obavešteni o
nezakonitom poslovanju. Da bi prikrio tragove,
Karić je naprasno prodao svoju kompaniju BK
Trejd, registrovanu u Moskvi, ruskoj „Alfa grupi",
čime je namerno izazvao haos u kome nije moglo
da se definiše ko je vlasnik koje imovine.
Raščišćavanje je počelo 29. decembra 2005, kad
je vlada oduzela „Mobtelu" licencu za obavljanje
telekomunikacijskih usluga. Istog dana „Mobtel" je
izbrisan iz registra, a njegove poslove je
privremeno preuzeo „Telekom". Drugog dana 2006.
raspisana je poternica za britanskim državljaninom
Patrikom Harpurom, direktorom „Mobtela", koji je
potpisao ugovor s „Mobikosom", a PTT je podigao
krivičnu prijavu protiv NN lica koje je
zloupotrebilo službeni položaj i tom državnom
preduzeću nanelo štetu od „najmanje 700 miliona
evra". Vlada Srbije je donela odluku kojom je
omogućila PTT-u da otkupi „Mobtelova"
potraživanja Hipo Alpe Adria i Rajfajzen banke,
čime je postao većinski vlasnik „Mobtela".
Bogoljub je, s druge strane, igrao svoju
predstavu. Naravno, pobegao je iz Srbije i s
nepoznate lokacije slao srceparajuće poruke o tome
kako mu je ugrožena bezbednost. Da bi bio
uverljiv, čak je pominjao izvesnog Ivana Markovića
kojeg je, ne zna se ko, angažovao da ga ubije.
Navodno, tom nepostojećem atentatoru je ponuđeno
600.000 evra, novi identitet i posao u policiji, ali on
je, zbog izuzetnog poštovanja prema Kariću, odbio
da to uradi.
Kako se setio tog Markovića, Karić ga je i
zaboravio. Vratio se u Beograd i otišao na
saslušanje u Poresku upravu. Razgovor se otegao
šest sati, a nastavak je zakazan za sutra. Međutim,
to veče je Bogoljub Karić nestao iz Srbije i do
danas se nije vratio. Za njim je 21. februara 2006.
raspisana poternica.
Karićeva televizija je ugašena i protiv nekoliko
njenih rukovodioca vođena je istraga za razne
zloupotrebe i utaju poreza. Mediji su detaljno
obaveštavali javnost o lopovlucima porodice
Karić.Otkriveni su načini na koje su ispumpavane
pare iz „Mobtela" i prebacivane na račune brojnih
of-šor firmi, preko kojih su kupovane fiktivne i
prave nekretnine.
Istraga je utvrdila da su Karići vlasnici 85 vila i
stanova, od kojih se tri nalaze u Londonu, i više od
50 luksuznih automobila. Bogoljub Karić je u
kompaniji „Braća Karić"sebi odredio mesečnu platu
od 200.000 evra, a na svoje ime registrovao je samo
jedan stan od 34 kvadrata, iako je živeo u
Tolstojevoj 31, u komšiluku sa Slobodanom
Miloševićem i Dobricom Ćosićem.
Njegov sin Nebojša je u vili u Užičkoj 35, a brat
Dragomir poseduje vilu u Užičkoj 17a, nedaleko od
Sretenovog sina Stefana, koji ima vilu u Užičkoj
27. Pošto u toj ulici porodici pripadaju i kuće na
brojevima 8, 23 i 33, Užička ulica bi s pravom
mogla da se nazove Karićevom. Najveću kuću, od
čak 2.200 kvadrata, u ulici Generala Vasića 7, ima
brat Zoran. U Bulevaru mira nalazi se njihova vila
„Jelena", pored rezidencije koju su pretvorili u
sedište Pokreta „Snaga Srbije". Na štetu „Mobtela",
Karići su kupcima 75 stanova u Dobropoljskoj ulici
u Beogradu protivpravno pribavili korist od
801.781.596 dinara. Poreska uprava proveravala je
ugovor kojim su Karići vilu u Tolstojevoj 29
iznajmili ambasadi Južne Koreje, kao i poslovanje
tridesetak njihovih firmi, među kojima su i AD
„Astra banka" i „Family tourist".
Najveće pljačkaške akcije vršili su Sreten Karić,
Patrik Harpur, Branislav Anđelić i Snežana Kostić.
Oni su organizovali prebacivanje para iz „Mobtela"
na račune „Astra banke" i „Postmeksa", „Evropa
osiguranja", ali i u strane škole koje je pohađalo
četvoro Karićeve dece. Pare isisane iz „Mobtela",
Karići su trošili i za snimanje serije „Jelena", koje
je plaćeno 2,5 miliona evra, a za muzički album
Bogoljubove ćerke Danice i bratanice Danijele
potrošena su čak dva miliona ukradenih evra.
Raspevanim sestrama, na nezakonit način,
iznajmljene su prostorije od 907 kvadrata na
Terazijama 28, a poklonjeno im je i 10.453 evra. Sa
2.950.000 dinara plaćeno je štampanje „Kosovskog
kuvara" Mirjane Karić, a na račun „Jefimija presa"
prebačeno je više od 50.000.000 dinara.
U velelepnim Karićevim kućama sluša se
najskuplja tra-la-la muzika, a u garažama stoje
moćne limuzine. Bojan Karić je bio vlasnik
„hamera", „audija A8", „mercedesa SL" i BMW-a,
koji ukupno vrede oko pola miliona evra. Samo
Goran Karić, Sretenov sin, nije imao sreće. Sud je
zaplenio njegov „ferari 599 fjorano", vredan oko
250.000 evra i, posle nekoliko pokušaja, prodao ga
na aukciji za 50.000 evra, navodno trećem licu,
koje ga je vratilo Karićima.
Dinkić je uspešno obavio sav posao oko
oduzimanja i prodaje „Mobtela". Vlada je postigla
sporazum s austrijskim investitorima i formirala
kompaniju „Mobi 63", koja je 31. jula 2006. na
javnoj aukciji prodata norveškom „Telenoru" za 1,5
milijardu evra. Dve trećine te sume pripale su
Srbiji, jedna suvlasniku Martinu Šlafu.
Od tada sudski postupak protiv optuženih za
pljačku više od 60 miliona evra gotovo da se nije
pomerio s mesta. Istraga traje i traje, saslušanja se
nižu, a u njima i tadašnji i sadašnji političari iz
vlasti, poput večnog ministra Velimira Ilića,
optužuju državu, a štite Karića. U kom smeru to
ide, posebno od dolaska Srpske napredne stranke na
vlast, vidi se i na primeru Tatjane Rakas, bivše
izvršne direktorke „Mobtela". Istraga je utvrdila da
je ona odgovorna za nanošenje štete od više
milijardi dinara. Ona je potpisivala rešenja kojima
je „Mobtel" plaćao kupovinu stanova privatnim
licima, finansirao „Family tourist", 144.000.000
dinara prebacio na račun televizije BK za reklamu
muzičkog CD-a sestara „Di & Di". Rakasova je
„Mobtelovim" parama kupila stan od 106 kvadrata
u Ulici 14 decembar u Beogradu. Posle svega, ona
je u avgustu 2015. postavljena na mesto
finansijskog direktora fudbalskog kluba Partizan.
Tokom decenijskog bekstva od pravde,
Bogoljub Karić je uspešno zamajavao srpsku
javnost. Povremeno bi u medijima najavljivao
povratak, hvalio se poslovnim uspesima u
Belorusiji, Iraku i Kazahstanu, na internet kačio
romantične pesme posvećene Milanki i svoje nove
fotografije. Svim vlastima nudio je razne nagodbe.
Pod uslovom da mu se omogući odbrana sa
slobode, obećavao je da će u Srbiju investirati 200
miliona evra i dovesti sto stranih firmi. Mediji su
objavili da je dobio azil u Rusiji, ali naši državni
organi o tome, navodno, nisu obavešteni. Takođe,
govorilo se da je uzeo državljanstvo albanske
republike Kosovo.
Na januarskim izborima 2007. Karićeva stranka
doživela je fijasko i nestala s političke scene.
Ambiciozniji funkcioneri su se transferisali u
perspektivnije partije, a glasači su zaboravili na
Bogoljuba i salatu. Na iznenađenje neobaveštenih i
lakovernih građana, Srpska napredna stranka je
krajem 2010. potpisala koalicioni sporazum s
Pokretom „Snaga Srbije". Motive nije teško
prepoznati. Samo dva meseca ranije, Aleksandar
Vučić je, ljut zbog nekih izjava Dragomira Karića,
tvrdio da PSS ne postoji i da Karići imaju više vila
na Dedinju nego glasača u Srbiji. Međutim, Karići
imaju i ono što Vučić najviše voli - pare.
Bogoljub Karić se oduvek držao tačne devize:
„Svaki čovek ima cenu". Nije poznato koliko je
opljačkanog novca uložio u Vučića, ali špekulisalo
se o desetak miliona evra. Pozadina tog trulog pakta
razotkriće se tek kad se posvađaju partneri u zlu. Za
sada, zna se kakav odnos su oni imali pre nego što
su se upustili u trgovinu državnim interesima i
voljom građana.
U svakoj kampanji, na Karićevu pomoć mogle
su da računaju i opozicione stranke, pa i radikali.
Malo para, besplatni spotovi i nekoliko
pozajmljenih vozila. Skromnim prilozima tajkun je
tupio oštricu kritike jurodivog vojvode Šešelja i
njegovih jurišnika. I kad se najvećom žestinom
obrušavao na Miloševića i režimske bogataše,
Šešelj je štedeo Karića.
Zavet ćutanja je prekinut tek 2005, kad je
radikalski poslanik Živadin Lekić prešao u Pokret
„Snaga Srbije" i dao šlagvort Kariću da se u
medijima hvali kako je predsednik parlamentarne
partije. Aleksandar Vučić mu to nije oprostio,
otišao je u policiju i prijavio Bogoljuba Karića za
skupštinski trafiking, a u medijima ga je
nemilosrdno demolirao.
- Bogoljub Karić je lopov! Karić se hvali time
što je lopov jer je lopovluk metod delovanja
njegove nepotističke stranke. Osvajanje vlasti jedini
je cilj bavljenja politikom Bogoljuba Karića.
(„Srpski Nacional", 8. decembar 2005.) Živadin
Lekić je smeće, neka ide u kantu, kod Karića.
Očigledno je u pitanju trgovina. Ne znam koliko
para mu je Karić dao, ali nema dileme da je to
očigledna trgovina! („Slobodna Evropa", 29.
decembar 2005.) Kad bi Bogoljub Karić bio
premijer, u Srbiji niko ne bi ostao živ, a ne bi imalo
smisla ni da ona postoji. Međutim, pošto vlast bira
narod a ne BK televizija, to se nikada neće
dogoditi. Sačuvaj Bože! („Glas javnosti", 19. januar
2006.) - optuživao je Vučić Karića za političke, ali i
za privredne prestupe:
- Bogoljub Karić svaki dan uzme po 300.000
evra. Ljudi, ne radi se tu o dinarima, već o evrima.
Čim pare legnu na račun „Mobtela", istog trenutka
idu na račune povezanih firmi „Astra simit", BK
Telekom, BK Trejda, „Family turista", ove ili one
firme koje sponzorišu nešto pedeseto i na kraju
ostaje da država sa njima deli 10.000 evra, koliko je
preostalo od 300.000 evra. To svi znaju, a niko
ništa ne preduzima i to mora da se prekine. Zato je
borba protiv mafije, korupcije i kriminala
najvažnija u ovoj zemlji. („Velika Srbija", maj
2005.) Karići su na nezakonit način stekli ogromno
bogatstvo. („Svedok", 14. februar 2006.) Karić je
pobegao iz Srbije. Njegov strah je lična stvar, ali
trebalo bi da se stidi zbog posla sa Ekremom
Lukom, a ne da ide da pravi mesne odbore svog
Pokreta u Abu Dabiju. Šokiran sam činjenicom da
je Kariću palo na pamet da sklapa ugovor sa
Ekremom Lukom. Tvrdnja da je ugovor napravljen
zato što je Ekrem Luka građanin Srbije koji želi da
očuva njene interese je potpuna budalaština, pošto
se dobro zna da je on čovek koji finansira glavnog
separatistu Ramuša Haradinaja. (Narodna
skupština, 22. februar 2006.)
Kao što je, drugim dolaskom na vlast, Vučić
voleo da se hvali da je jedini čovek koji sme da se
suprotstavi Miroslavu Miškoviću ili Dragoslavu
Kosmajcu, to je nekada tvrdio i za Karića: „Ja sam
verovatno jedini koji sme da dirne u njegovo
visočanstvo Bogoljuba Karića". (NIN, 23. februar
2006.) No, nije bio jedini, u Karića je često i snažno
dirao i Tomislav Nikolić.
- Ja sam protiv toga da se Bogoljub Karić bavi
politikom. Mnogo je bogat, prebogat. („Velika
Srbija", novembar 1999.) Mi jedino nećemo ulaziti
u koaliciju sa strankom Bogoljuba Karića, jer se mi
ne bavimo biznisom nego politikom. Ako je
Bogoljub Karić zaista rešio da se bavi politikom,
onda neka odnese svo bogatstvo koje je stekao za
vreme Miloševića u vladu Srbije i neka kaže: „Ovo
poklanjam narodu Srbije, počinjem od nule". Ako
to uradi, ja ga, evo, pozivam odmah u koaliciju.
Naravno, on to neće uraditi. Karić se bavi jeftinom
demagogijom i obmanjuje naivne, osiromašene
ljude po Srbiji. („Kurir", 15. septembar 2004.)
Karić je pokazao da je lopuža. To je oličenje
Bogoljuba Karića. Njegovu stranku bi politički
trebalo uništiti. Karići su krađom došli do para, do
kuća, do imanja, do „Mobtela". Tako je došao do
svega što ima. Šta će Bogoljub Karić da radi ako
mu damo vlast, koliko mu para treba? Koliko će
para da traži da podmiri hirove svojih sinova,
sinova svoje braće, svojih snaja... Srbija je mala da
podmiri troškove porodice Karić. („Srpski
Nacional", 20. maj 2005.) Zašto bismo se svi mi
bavili politikom kada će se posle pojaviti Bogoljub
Karić i pokupovati sve poslanike? („Večernje
novosti", 1. jun 2005.) Karićeve nezakonite
aktivnosti se moraju ispitati po zakonu do kraja.
(„Dan", 22. januar 2006.) Taj Karić, čim ovde
zagusti, on sedne u avion i odmah pobegne u
inostranstvo. Tvrdim da ova vlada, i pored dokaza
da je Karić pokrao pare, neće odraditi taj posao do
kraja da bi ga uhapsila. Ako on ima mesečno
230.000 evra platu, meni nisu više potrebni dokazi.
(„Srpski Nacional", 9. septembar 2005.) Karić je
potkupio i mnoge sudije. Zato, ko krene na
Bogoljuba Karića, mora ići do kraja, ne sme stati na
pola puta, kao Dinkić. Jer, ako se taj iskobelja,
samo će od svega napraviti skandal. („Večernje
novosti", 11. decembar 2005.) Karić skupštinskim
trafikingom želi da menja izbornu volju građana
Srbije. Već je u tome uspeo, ali moraće da
odgovara za to. („Srpski Nacional", 25. decembar
2005.) Trebalo bi do kraja utvrditi istinu da li je
lider Pokreta „Snaga Srbije" Bogoljub Karić
opljačkao Srbiju. Nemoralno je da ga brani bilo ko
(„Pres", 13. januar 2006.) - tvrdio je Tomislav
Nikolić.
Još dok je bio četnički vojvoda i zamenik
predsednika SRS-a, današnji predsednik Srbije dao
je tačnu predikciju odnosa s Karićem:
- Karić se družio sa svima, od Slobodana
Miloševića i Mire Marković, preko Vuka
Draškovića i Zorana Đinđića, do Vojislava Šešelja i
Vojislava Koštunice. Karić, jednostavno, voli da
bude blizu vlasti ili uz njene skute. Ubeđen sam da
će jednog dana zakucati i na moja vrata. („Srpski
Nacional", 29. maj 2005.)
 Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić znali su da
je Bogoljub Karić „lopuža", „pljačkaš",
„kriminalac" i „mafijaš" koji potkupljuje sudije i
političare. I pre nego što je istraga počela, oni su
znali načine na koje Karić izvlači pare iz „Mobtela"
i prebacuje na račune privatnih firmi, tvrdili su da
za to postoje konkretni dokazi. Smatrali su da je
nemoralno da ga bilo ko brani i podržava, zahtevali
su da istraga utvrdi nezakonitosti u njegovim
aktivnostima i da se „politički" uništi njegov
Pokret.
Pošto je Vučić govorio da „ima svega 15 ljudi
koji podržavaju Karićevu stranku, rejting joj je
ispod jedan odsto" („Alo", 17. februar 2009.),
Srpska napredna stranka očigledno nije pristala na
koaliciju kako bi privukla tih 15 glasača i za njih
dala četiri poslanička mandata i nekoliko stotina
funkcija u državnim institucijama. Očigledno,
motivi su konvertibilne prirode.
Bogoljubova supruga Milanka, koja se u politiku
razume koliko on u pravopis, na listi Srpske
napredne stranke dva puta je dobijala poslanički
mandat. Njen izbor u potpunosti raskrinkava
prevarni karakter naprednjačke parole o borbi
protiv kriminala i korupcije, a da bi cinizam bio
potpun Milanka ima članstvo u skupštinskim
odborima za spoljne poslove, za evropske
integracije, ustavna pitanja i zakonodavstvo, kao i u
Odboru za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu
samoupravu. Bogoljub je u bekstvu, odbija da
odgovara pred srpskim sudovima, a supruga mu
kreira srpsko pravosuđe! Dragomir Karić takođe se
uvalio u parlament i odbore za privredu, regionalni
razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, zatim za
kulturu i informisanje i u Odbor za Kosovo i
Metohiju.
Karići su deceniju i po pustošili Srbiju i punili
džepove, a danas imaju imunitet, pa čak i primaju
plate iz budžeta. Umesto da im se uzme imovina
stečena krivičnim delima, Vučićeva vlast im
omogućuje da opljačkanim novcem razvijaju biznis.
To je logično, pošto dobar deo tih para ionako
završi u Vučićevim džepovima.
Korupcionaški savez više i ne kriju. Vučićev sin
Danilo je leto proveo na Karićevoj jahti, uživajući u
all exclusive aranžmanu, što na najotvoreniji način
prezentuje spregu vlasti i mafije.
Komotni i opušteni, Karići imitiraju
megalomanske prevare svog aktuelnog političkog
zaštitnika. Kao što Vučić pravi predstavu s
„Beogradom na vodi", tako oni pripremaju „Tesla
City". S istim poremećajem, Karići najavljuju
izgradnju poslovno-stambenog kompleksa u
Beogradu, površine od oko dva miliona kvadrata!
Projekat predviđa „jedinstvenu koncentraciju"
poslovnog prostora, hotela, maloprodajnog prostora
i hala za organizaciju manifestacija, raspoređenih u
vidu cilindra oko kojih će biti podignute zgrade u
obliku kristala, kao „dijadema vidljiva sa svih
delova Beograda". Na izgradnji tog naselja biće
angažovano oko 43.000 radnika, a po završetku bilo
bi zaposleno oko 18.000 ljudi. U središtu
kompleksa biće izgrađen međunarodni finansijski
centar, koji će budžetu Srbije donositi najmanje 20
milijardi evra godišnje. Za sada, Karići ne znaju ni
na kojoj lokaciji bi mogli da grade, ali nije bitno,
napravili su maketu.Kad sve to završe, Zemlja će
postati ravna ploča koju će na leđima nositi četiri
Milanke.
Pre nego što će doći na vlast i Srbiju zaviti u
crno, lideri Srpske napredne stranke otvoreno su
najavljivali da će, u interesu Bogoljuba Karića,
uticati na pravosuđe.
- Kada pobedimo, Bogoljub Karić će biti u
zemlji, da se odazove na poziv suda i da da svoj
iskaz. Bogoljub Karić ima pravo da se vrati i da
obavi suđenje kojim će se utvrditi da li je kriv.
Srbiji je u interesu da se vrate svi koji su pobegli od
pravde - rekao je Tomislav Nikolić. (RTS, 18. maj
2011.)
Karić se još nije vratio. Koliko god da je dao
para Vučiću i Nikoliću, ipak nema status Stanka
Subotića Caneta, kome su naprednjaci ekspresno
rešili problem sa suđenjem za šverc duvana. Karić
će morati još da plaća, ali to mu nije teško, ne daje
zarađene pare. Uostalom, njegov slučaj je mnogo
komplikovaniji, pošto se nalazi na trećem mestu
liste 24 sporne privatizacije čije rešenje zahteva
Evropska unija. Prema izveštaju Saveta za borbu
protiv korupcije, „Mobtel" je osnovan uz ozbiljno
kršenje zakona, što je omogućilo Kariću da u
sumnjivim okolnostima stekne većinsko vlasništvo.
Takođe, sporan je i način na koji je vlada Srbije
oduzela frekvenciju i preduzeće od suvlasnika
Karića, formirala „Mobi 63" i prodala ga
„Telenoru".
Slučaj „Mobtel" ne može da se reši bez političke
volje, a ona mora da bude demonstrirana
odricanjem od svake vrste pritiska na pravosuđe.
Koliko su Karići povlašćeni najbolje se vidi kad se
uporedi odnos političke i sudske vlasti prema njima
i prema Darku Šariću. Novac stečen krivičnim
delima Šarić je investirao u srpsku privredu. Čim je
optužen da je oštetio Srbiju za 20 miliona evra,
oduzeta mu je sva imovina. S druge strane, Karići
su nezakonito prigrabljene pare trpali u svoje
džepove iako ih optužnica tereti za trostruko veću
štetu, oduzet im je samo jedan automobil!
Dakle, dok je Aleksandar Vučić na vlasti, zarad
svojih ličnih interesa on će pružati zaštitu Kariću i,
odugovlačenjem istrage i eventualnog sudskog
procesa, odlagati rešenje najskuplje prevare građana
Srbije. Da bi se izašlo iz začaranog kruga kriminala
i korupcije, u kome se Bogoljub Karić uspešno vrti
već dve decenije, neophodno je stvoriti uslove da
slučaj „Mobtel" dobije sudski epilog, čiji sastavni
deo mora da bude utvrđivanje odgovornosti
Aleksandra Vučića za zloupotrebu službenog
položaja, nezakonit pritisak na sudsku vlast i
pružanje pomoći beguncu optuženom za najveću
pljačku u novijoj istoriji Srbije.
 Nikola Vlahović

Đavolovi službenici i
njihova unapređenja

Kako je ekonomski kolaps Srbije planiran pre

svetske ekonomske krize.

Ako planirano ubistvo nije zavera, onda je

Srbija likvidirana sa predumišljajem, u
kancelarijama MMF, Svetske banke, Evropske
banke za obnovu i razvoj i nekoliko velikih svetskih
finansijskih korporacija specijalizivanih za
davljenje zemalja bez suvereniteta.

Srbija je pred bankrotom! Do spasenja je još

daleko (bankrot može biti brži od realizacije ruskih
kredita i investicija!). Gde će večni ministar Mlađan
Dinkić naći tri milijarde evra za vraćanje dugova i
još milijardu i po za spašavanje privrede? Ironija je
da baš on ima taj zadatak, mada je svom snagom
učestvovao u likvidaciji domaćih i dovođenju
stranih, uglavnom zelenaških banaka.
Zato je ovo trenutak u kome treba progovoriti o
tome ko je Srbiju ukopavao u dužničko ropstvo i
nemilice je bacao u čeljusti bankarsko-privrednih
korporacija, na čijem čelu stoje vrhunske
ekonomske ubice, likvidatori čitavih država i
nacija.
Da bi bilo jasnije o čemu je reč, treba se vratiti
na jedan događaj iz septembra meseca 2001. godine
(21. septembra), kad je, u beogradskom Sava
Centru, održana međunarodna konferencija pod
nazivom Korupcija u Srbiji u organizaciji nevladine
organizacije Centar za liberalno demokratske
studije, na kojoj je učestvovao ceo ondašnji
državnih vrh SRJ, predstavnici vladinih agencija,
udruženja poslodavaca i ''eksperata'' iz raznih
oblasti.
Međutim, konferenciju su "pomogli" i novcem i
prisustvom, predstavniciMeđunarodnog
monetarnog fonda (MMF), Svetske banke,
Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj,
Ministarstva pravde SAD, britanska
organizacije Economist Intelligence Unit i Crown
Agents iz Londona, kojima je glavni posao bio da
izveste svoju bazu u Forin ofis-u o mogućnostima
ekonomskog podjarmljivanja Srbije...
 MMF, Svetska banka i Evropska banka za
rekonstrukciju i razvoj, ubrzo će potpuno dužnički
zarobiti Srbiju, do te mere da će odlučivati o
sastavu vlade, o "strateški" važnim ministrima, o
tome šta će Srbija proizvoditi a šta neće, šta treba
da uništi ili rasproda u bescenje, a šta da uveze.
Konferenciju je otvorio Dragoljub Mićunović,
koji je govorio o siromašnoj i korupmiranoj Srbiji,
predstavljajući je kao evropsku Kolumbiju koja
samo čeka da joj Amerikanci i Englezi dođu i
zavedu pravdu. Odmah iza njega govorio je Mlađan
Dinkić, tadašnji guverner Narodne banke
Jugoslavije, koji je javno, pred stranim
posmatračima, podneo izveštaj o zameni
dotadašnjih kadrova u Narodnoj banci!
Prisutnim stranim obaveštajcima, školovanim
ekonomskim ubicama, bilo je jasno sa kim imaju
posla, pa će uskoro mnoge od njih angažovati za
svoje mračne, globalističke pljačke. Istina, Božidar
Đelić i Mlađan Dinkić već su bili "instalirani" da
unište srpske banke, pretvore srpsku ekonomiju u
rajski vrt za krupnu kapitalističku divljač i njihove
nezajažljive apetite, ali, pre svega, da unište
dotadašnji privredni potencijal koji je proglašen
glomaznim i neproduktivnim. Kao dobri đaci, sa
reči su ubrzo prešli na dela pa su se takmičili u
rasturanju domaćih privrednih potencijala.
 Među "učiteljima" ovog zanata, kao predvodnik
DOS-ovih "finansijskih vlasti", našao se i profesor
Pravnog fakulteta u Beogradu, Miroljub Labus,
čovek koji bi danas, 2012. godine, mogao mnogo
toga da ispriča nekom poštenom tužilaštvu, ako ga
nekad bude i ako ono bude znalo da mu postavi
prava pitanja. Recimo, da kaže kakve je sve zadatke
i od koga dobio, šta je on lično upropastio i koje
ljude je, zajedno sa Mlađanom Dinkićem,
rasporedio na poslove ekonomskog ubijanja Srbije.
Ovo je utoliko zanimljivije, što je nova
ministarka energetike i ekologije, Zorana
Mihajlović bila tih godina najbliskija savetnica
Miroljuba Labusa, i što je njen zadatak važan, i
očigledno dugotrajan za interese daljeg održavanja
dužničkog podaništva Srbije. To pokazuje i
činjenica da je ova bankarsko-investicijska
korporacija sredinom avgusta ove godine
imenovala Zoranu Mihailović, za guvernera Srbije
u Evropskoj banci za obnovu i razvoj, a ministra
finansija i privrede Mlađana Dinkića za zamenika
guvernera Srbije u toj instituciji!
Istorijski interes da se pozicionira u Srbiji preko
mreže plaćenika i nekoliko patoloških uništitelja
nacionalnih ekonomija, anglo-američke korporacija
na Balkanu pokazale su tog septembra 2001.
godine i svojim prisustvom. I to preko naših
''stručnjka".
 Među njima svakako treba pomenuti i Milicu
Bisić, bivšu službenicu Poreskog odeljenje
(KPMG) u Beogradu, profesorku Ekonomskog
fakulteta (magistrirala u Zagrebu, prim. red.) bivšu
direktorku Poreske uprave Republike Srpske, i
bivšu zamenicu nekadašnjeg ministra finansija
Srbije Božidara Đelića. Zašto i kako se Milica Bisić
2012. godine našla u ekipi Mlađana Dinkića, više je
nego jasno! Ovaj kadar "više službi", prihvatljiv je,
pre svega, Evropskoj banci za rekonstrukciju i
razvoj, jer, kao koautorka udžbenika Teorija cena,
najbolje zna kako da smesti građane Srbije na
mesto koje im pripada, da budu "civilizacija
siromaštva", kako je to jednom prorekla odbegla
Mirjana Marković.
No, ne treba zaboraviti, Milica Bisić je, harajući
Srbijom, zadužila anglo-američki krupni kapital,
preko svake mere! Njenim snažnim angažovanjem
kao neizbežne logistike Aleksandru Vlahoviću i
Božidaru Đeliću, prodata je duvanska industrija Niš
i Vranje, mada brojni uslovi iz kupoprodajnih
ugovora (na kojima je baš ona radila!) nikada nisu
ispunjeni. U znak zahvalnosti, Milica Bisić je
dobila prestižno radno mesto "direktora
korporativnih poslova" u kompaniji Filip
Moris zajedno sa funkcionerom ondašnje
vlade Jovanom Guzijanom. Takođe, u znak
zahvalnosti, organizacija za zaštitu ljudskih prava,
Transparensi internešenel (Transparency
International) dodelio joj je svoje najveće priznanje
- nagradu za integritet! Postala je i član ogranka
Međunarodne fiskalne asocijacije (International
Fiscal Association - IFA).
Obaveštajci i ekonomske ubice koje su 2001.
godine u Sava Centru pripremali "kadrovsku bazu"
za ekonomsku likvidaciju Srbije, imali su u vidu da
im trebaju mladi i ambiciozni ljudi, pa tako do
današnjeg dana biraju javnosti skoro nepoznate
osobe kao predstavnike u najznačajnijim evropskim
i svetskim bankarskim insitucijama. Tako je Vuk
Đoković, sa jedva tridesetak godina života, sa
mesta državnog sekretara u Ministarstvu finansija,
postao ni manje ni više nego predstavnik Srbije u
MMF!
Ovaj mladi i javnosti skoro nepoznati čovek,
jednom je i sam, ne znajući šta čini, objasnio
javnosti "šta mu rade šefovi", rekavši da se čak 91
odsto obveznica Republike Srbije nalazi u rukama
velikih investicionih fondova koji će uglavnom
držati obveznice do dospeća, što im daje stabilnost
na međunarodnom tržištu, što znači da je cena
srpskog duga stabilna, dokle god Srbija propada!
Srpska javnost takođe ne zna kako je i po kom
kriterijumu za predstavnika Srbije u Svetskoj banci
izabrana gospođa Biljana Hroneos-
Krasavac (rođena u Novom Sadu 1964. godine), ali
odlično zna da ta Svetska banka polaže pravo
barem na jednu četvrtinu ukupnog srpskog duga, a
time i pravo da odlučuje o sudbini svoga dužnika.
Zbog svega ovoga, neizvesno je da li nova
Vlada Srbije može da otvori ova pitanja i pozove na
odgovornost sve one koji su državu ekonomski
upokojili, kada u njoj sede ekonomske ubice Srbije,
kao njeni uticajni ministri.
MMF, Svetska banka i Evropska banka za
rekonstrukciju i razvoj, ubrzo će potpuno dužnički
zarobiti Srbiju, do te mere da će odlučivati o
sastavu vlade, o "strateški" važnim ministrima, o
tome šta će Srbija proizvoditi a šta neće, šta treba
da uništi ili rasproda u bescenje, a šta da uveze.
Obaveštajci i ekonomske ubice koje su 2001.
godine u Sava Centru pripremali "kadrovsku bazu"
za ekonomsku likvidaciju Srbije, imali su u vidu da
im trebaju mladi i ambiciozni ljudi, pa tako do
današnjeg dana biraju javnosti skoro nepoznate
osobe kao predstavnike u najznačajnijim evropskim
i svetskim bankarskim insitucijama.
 Domagoj Margetić1

Balkanska pravila

Politički testament Đinđićevog potpredsednika:

Dinkić igrač tajkunsko - financijskog lobija iz
Srbije i Hrvatske (3)

Europska unija još je 2012. godine na popis

sumnjivih i nezakonitih privatizacija uvrstila i
Slučaj Mobtel, kao jedan od ključnih slučajeva
sistemske korupcije. Ono što tada nije bilo poznato,
prije svega jer su ključni dokumenti skrivani pod
oznakom državne tajne, bila je činjenica da se

1
Domagoj Margetić rođen u Zagrebu 1974. godine je
hrvatski novinar-istraživač i bivši političar. Glavni i
odgovorni urednik je Internet portala necenzurirano.com.
Član je Committee of Concerned Journalists, Internet
Freedom i Save The Internet.com Coalition, a potpisnik je i
Internet Freedom Declaration of 2007.
radilo i o jednoj odnajvećih operacija pranja novca,
provedenoj u tranzicijskoj Srbiji, zbog čega bi
Europska komisija uskoro mogla zatražiti i istragu
protiv norveške kompanije Telenor.
Naime, prema mišljenju eksperata, u
Telenorovoj operaciji kupnje i preuzimanja
kompanije Mobi 63 d.o.o., koja je registrirana kao
pravni sljednik Mobtela, ne postoji nikakva
ekonomska logika i opravdanost, obzirom da je
Telenor poduzeće vrijedno 132 milijuna eura
pristao platiti više od 1,5 milijardi eura. Pozadinu
cijelog slučaja dodatno rasvjetljavaju i detalji tajnog
Izvještaja sačuvanog u kabinetu pokojnog Vuka
Obradovića, u kojem se kroz cijelo jedno poglavlje
tog dokumenta, provlači i analiza Slučaja Mobtel.
Ovaj Obradovićev dokument tako bi u slučaju
pokretanja europske istrage o Telenorovom
preuzimanju Mobtela, mogao predstavljati
jedan od ključnih dokumenata, koji razotkrivaju
pozadinu ove korupcijske i afere pranja novca.
Postojanje ovog Obradovićevog političkog
testamenta, dokazuje, između ostalog, i to da je
potpredsjednik Đinđićeve Vlade zadužen za borbu
protiv korupcije, intenzivno vodio istragu o
aktivnostima Mlađana Dinkića, što ga je na kraju,
kroz diskreditaciju montiranom seks aferom, stajalo
političke karijere. Eliminacijom Vuka Obradovića,
Dinkić je sklonio jednog od vrlo nezgodnih
svjedoka svojih korupcijskih i kriminalnih
operacija. Baš kao što je kasnije prigodno poginula
i Borka Vučić, još jedan nezgodan svjedok protiv
Dinkića.

"Eksperti" kojima je stalo samo da

izađu na izbore

U tajnom izveštaju kabineta Vuka Obradovića

zaključuje se još i ovo: "...Ne upuštajući se u
traganju za drugim dokazima, valja se poslužiti
onima koji daju najsnažniji oslonac zbog renomea i
stručnosti ljudi koji su radili revizije. A reč je o
oditorskoj međunarodnoj kući Deloitte & Touche i
poznatom ekonomisti i konsultantu za strana
ulaganja dr. Milanu Kovačeviću. Delovi njihovih
nalaza su preuzeti u nešto skraćenom obliku, jer se
izvorno nalaze na kraju izveštaja...
Suština je u tome - ekonomskom i političkom
ekzibicionizmu upravo ljudi koji bi trebalo da budu
najodgovorniji i da na svojim plećima iznesu teret
borbe za ugled naše privrede, naše monetarne
politike i svakog pojedinačnog preduzeća, koje
može da izađe na svetsko tržište, nađe strateškog
partnera ili postigne povoljnu cenu u prodaji dela
ili većinskog paketa akcija.
 Od svega toga - ništa. Tvrdili smo i ostajemo pri
tome - postoji finansijski lobi koji ciljano
radi na obezvređivanju naše privrede i naših firmi.
Postoji jasna namera da se zaustavi priliv stranog
kapitala i da Srbija zavisi od donacija, čiji je vek
trajanja istekao. U sve se to umešala i politika koja
sada razara unutrašnje tkivo našeg političkog bića i
gde sada više nije reč samo o nesporazumu unutar
DOS-a i nekadašnjeg DOS-a već jasne ambicije
bivših 'eksperata' koji bi da izađu na izbore kao
politička stranka i da u koaliciji s nekim ozvaniče
svoj uticaj na politički i ekonomski život zemlje...".
Upravo u ovom dijelu krije se i tajna koju je u
svojim antikorupcijskim istragama otkrio sam
Obradović. Dakle, odmah po preuzimanju ključnih
funkcija u petooktobarskoj vlasti Dinkić je postao
jedan od glavnih operativaca ovog master plana za
preuzimanje svih poluga financijske i ekonomske
moći u Srbiji, od strane očito vrlo moćnog
zakulisnog financijskog lobija, kojeg su činili i
danas ga čine neki od najmoćnijih tranzicijskih
tajkuna na Balkanu: Mišković, Kostić, Beko, al i
njihovi hrvatski partneri poput Todorića,
Tedeschija, Lukovića, Vlahovića i TDR-a ili
pak Glavaša i njegovih biznis eksponenata, poput
osječke Žito Grupe.
 Grupa na čelu sa Dinkićem koja gazi sve pred
sobom

Nakon petooktobarskih promjena u Srbiji, ovaj

moćni balkanski financijski lobi, kojeg realno ne
možemo podijeliti na srpski i hrvatski, jer svoje
poslovne i financijske operacije provode zajednički
i koordinirano, očito je preko Dinkića stvarao svoju
paralelnu strukturu moći unutar državnog aparata
Srbije, kako bi u novonastalim uvjetima nakon
tzv. "demokratskih promjena" i pada Miloševićevog
režima, kroz tu strukturu unutar sistema osigurali
svoje financijske i ekonomske interese, koristeći
politički utjecaj preko Dinkića, Labusa i njihovih
ljudi.
Tajni izvještaj Vuka Obradovića važan je baš iz
razloga jer bolje nego ijedan drugi dokument
razotkriva ovakvu tranzicijsku shemu iza koje su
stajali najmoćniji ljudi na Balkanu - tranzicijski
tajkuni koji su svoj početni kapital stekli bilo
izravnim ratnim profiterstvom, bilo pranjem novca
kojeg su imali pojedini politički moćnici ili pak
cijele partijske političke strukture, bilo
ratnoprofiterskim operacijama tranzicijskih
devedesetih godina. Zato je Obradović sa svojim
pristupom antikorupcijskim istragama bio toliko
opasan za sistem, čiji je uostalom i sam bio dijelom
godinama, prvo kao vojnik, kasnije kao političar, pa
je (da tako kažem) dobro iznutra poznavao
neprijatelja.
Antikorupcijskim istragama, kojima je, kako to
pokazuje i ovaj tajni dokument, Obradovićev
kabinet zatresao temelje korumpiranog
tranzicijskog sistema ne samo u Srbiji, nego i u
Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, te njihovih stranih
partnera u Europi, Đinđićev potpredsjednik postao
je ozbiljna prijetnja operacijama u srpskoj Vladi
koje je vodio i kojima je koordinirao Mlađan
Dinkić. S ovim vremenskim odmakom, više je nego
jasno kako je Obradović morao biti uklonjen, kako
bi Dinkić i partneri do kraja proveli svoj tranzicijski
master plan o preuzimanju kontrole
praktički nad cijelom srpskom ekonomijom i
financijskim tokovima u zemlji.
Slučaj Mobtel - Telenor važan je upravo zbog
toga jer dokazuje postojanje takve sheme, po kojoj
su Dinkić i partneri uništavali pojedine privredne
subjekte u Srbiji kako bi ih s jedne strane
preuzimale kompanije s kojima su dogovorili takvo
preuzimanje, a u kojim operacijama je u isto
vrijeme opran novac sumnjivog porijekla kojima je
početkom 2000.-ih godina raspolagala balkanska
financijska oligarhija. Slučaj Dinkić temeljito ruši
taj tranzicijski sistem i ozbiljnom antikorupcijskom
istragom protiv Dinkića, na kakvoj bi očito mogao
inzistirati Brisel, sistem moći ratnoprofiterskih
tajkuna na Balkanu mogao bi se urušiti poput
domina.
"...U ovom trenutku tražeći sebi mesto na
političkoj pozornici, a držeći u rukama ključne
pozicije u ekonomiji i finansijama, ta grupa ljudi,
gazeći preko nacionalnog interesa zemlje, žrtvujući
sve što im dođe pod ruke, predstavlja ozbiljnu
opasnost po reforme", upozoravao je Vuk
Obradović ovim tajnim izvještajem Zorana Đinđića
na posljedice aktivnosti Mlađana Dinkića i njegovih
partnera.

Ciljano uništavanje Mobtela

I iz samih podataka Obradovićevog kabineta

jasno je kako je cijena za koju je Telenor kupio
tvrtku Mobi 63 d.o.o., nakon gašenja Mobtela, bila
daleko iznad stvarne i tržišne cijene te tvrtke.
"...Valja znati da je Mobtel koji je pre dve
godine vredeo blizu dve milijarde evra, sada spao
na četvrtinu te vrednosti", stoji u ovom tajnom
izvještaju Obradovićevog kabineta. "Račun
Mobtela blokiran je od 16.10.2001. godine, AC
nalozima za prevremenu naplatu po osnovi izdatih
kratkoročnih hartija od vrednosti - obveznica.
Račun je bio blokiran i nije ostajalo ništa para za
tekuće poslovanje Mobtela", završnim dijelom
izvještaja, zapravo, se tvrdi kako je Mobtel po
Dinkićevoj direktivi ciljano uništen, kako bi Dinkić
kasnije svojim partnerima omogućio poslovne i
financijske operacije preko te, odnosno kompanije
Mobi 63 d.o.o., koja je bila pravni sljednik
Mobtela, s jedne strane, dok je s druge strane
gašenjem Mobtela otvoren put za osnivanje drugih
operatera mobilne telefonije. Treće, ne treba
zaboraviti da je, sudeći prema svim podacima, kako
iz Obradovićevog izvještaja, tako i iz strogo
povjerljivog spisa Vlade o slučaju Mobtel, jasno
kako je kroz ovu operaciju uz sudjelovanje
norveškog Telenora, oprano najmanje milijardu
evra novca sumnjivog ili nedokazivog porijekla,
koliko je Telenor bez ikakve ekonomske
opravdanosti i logike platio veću cijenu za Mobi 63
d.o.o., od realne tržišne cijene u to vrijeme.
Kada se svemu ovome pridoda činjenica da je
cijela operacija išla preko Martina Šlafa kao
povjerenika za pranje novca, zatim preko Hypo
Grupe, kao poslovne banke preko koje je odrađen
veći dio operacije Mobtel, te preko Šlafovog
ciparskog offšor holding, jasno je na koji način ova
operacija razotkriva tranzicijsku, kriminalnu,
tajkunsku shemu u Srbiji, čiji je jedan od glavnih
eksponenata u vlasti upravo Mlađan Dinkić.
Vučić u službi Dinkića
 Dok Aleksandar Vučić, poznat još kao "PPV",
javno govori kako ga tajkuni navodno udruženo
ruše, političkom zaštitom koju Vučić i SNS-ova
vlast pružaju Mlađanu Dinkiću, te spriječavanjem
istrage i krivičnog procesuiranja Dinkića,
predsjednik naprednjaka i njegova politička
hijerarhija, zapravo je u službi upravo tih istih
tranzicijskih tajkuna i prikrivanja njihovog
kriminala, ratnog profiterstva, korupcije i
tranzicijskih tragova novca. Vučić zaštitom Dinkića
čuva taj tranzicijski sistem od ozbiljnog urušavanja.
Jer, procesom protiv Dinkića, kako je to naslućivao
svojim dokumentom i sam Vuk Obradović, otvorio
bi se nezaustavljiv process protiv
jedne od najmoćnijih financijskih organizacija na
Balkanu.
 Mile Isakov

Postdemokratija:
Dinkić ili Vučić

Vreme je da se raščisti sa Dinkićem. Ako je čist

treba da postane doživotni predsednik vlade, sa
ovlašćenjima da sam sastavlja svoj kabinet, bez
obzira na rezultate izbora. Naravno, svi koji su ga
blatili, morali bi biti zasluženo kažnjeni. Ali, ako
nije, mora biti raskrinkan i definitivno uklonjen sa
političke scene Srbije. Ako je moguće da on uopšte
ne bude procesuiran, onda ovoj zemlji zadugo nema
spasa.
Aleksandar Vučić bi morao biti svestan da je
borba protiv korupcije, koju je pokrenuo, pogonsko
gorivo i vlade i njegove stranke. Ako toga nestane,
staće sve. Sve drugo što radi, prihvata se ili mu se
toleriše, samo zbog toga što se očekuje da u
obračunu sa korupcijom ide do kraja, bez izuzetaka,
kao što je obećao, jer se veruje da će samo tako
država ozdraviti.
Kad se reši mangupa u svojim redovima, koji su
je razjedali iznutra, pljačkali i neprestano zavodili
na pogrešan put. Opšte je uverenje građana, da bi
nam, uprkos ekonomskoj krizi i svim objektivnim
poteškoćama, svanulo kada bismo se takvih
oslobodili. Prvim, odlučnim i ohrabrujućim
potezima, Vučić je ubedio ogromnu većinu da je
spreman da to i uradi, pa se to sad čeka i u ime toga
sve mu je oprošteno i dozvoljeno.
Međutim, sve je zastalo upravo kada se očekivao
odlučujući upad u zmijsko gnezdo i definitivni
obračun sa onima iz vlasti, bez kojih ni Mišković,
ni bilo ko drugi, ne bi mogli tako da se obogate i
osile. Nije, naravno, Dinkić jedini, pa verovatno ni
najvažniji, ali on je najduže bio na položajima sa
kojih se na te procese najviše moglo uticati i još
uvek je tu. Zato su sve istrage vodile do njega, ali
tu i zaustavljane. Zato i ova bitka mora biti
nastavljena upravo od njega. Ne samo zbog onoga
što je lično uradio, već i zbog onoga što zna o
drugima, kao onaj koji je sve vreme kontrolisao
tokove novca i privredu.
Ako je ono što zna bio razlog zbog kojeg su
istrage zastajale kad stignu do njega, onda sad treba
upravo od njega da krenu dalje.
 Dobronamerni će reći da je ovog puta do zastoja
došlo iz objektivnih razloga, zbog toga što je Vučić
bio angažovan na drugim važnim poslovima, najpre
oko Kosova, a sad i zbog ekonomije. Tačno, ali ni
on ne bi smeo da se zanosi, pa da poveruje da im je
on bio neophodan zbog pameti i znanja, već pre
svega zbog autoriteta koji je stekao borbom protiv
korupcije.
Mudar je to taktički manevar da se neki pokriju
tim autoritetom, a on odvrati od borbe koju vodi i
tako okrnji svoj autoritet, koji mu ona daje. Jednim
udarcem dve muve. Em će biti odgovoran za tuđe
nesposobnosti i brljotine, em će izgubiti korak u
borbi protiv korupcije, koja njemu daje snagu a
mnoge ugrožava. Sad on treba da vadi kestenje iz
vatre koju je Dinkić raspalio pogrešnom
projekcijom budžeta i nerealnim obećanjima, a dok
on to radi, neka sačekaju korupcionaške afere sa
Dinkićem u glavnoj ulozi. Lukavo nema šta. I nije
to sve.
Osećajući da se obruč oko njega steže, Dinkić je
ovih dana zatražio od predsednika Nikolića da hitno
sazove Savet za nacionalnu bezbednost i uzme ga u
zaštitu. Kaže da su se neki policijci oteli kontroli,
samo nije jasno da li im zamera što napokon rade
svoj posao ili što ne rade ono što on misli da bi
trebalo, odnosno ne brane njegov lik i delo.
 Učinio je to povodom sve učestalijih javnih
prozivki da je pronašao i prisvojio milijarde
državnog novca sakrivenog na Kipru u vreme
sankcija, za koji on tvrdi da nikad nije pronađen.
Namerno, pominje samo taj slučaj, jer zna da je to
najteže dokazati, pokušavajući na taj način da
skrene pažnju sa svih drugih, koji se ovde u zemlji
lakše mogu proveriti. Predsednik je, s razlogom
odbio taj zahtev, jer čak i da je po sredi najgnusnija
kleveta večitog ministra, to nije pitanje nacionalne
bezbednosti.
Ali, pronevera tolikih miliona evra, koji se
pominju u tom i drugim slučajevima, mogla biti
predmet interesovanja pravosudnih organa, na šta bi
i Predsednik mogao da im skrene pažnju i zatraži
objašnjenje. Na primer, slučaj Nacionalne
štedionice, privatne banke, koju su otvorili on,
Labus i Đinđić, ni ne trudeći se da otklone uverenje
javnosti da je reč o državnoj banci, što nimalo
slučajno sugeriše i njen naziv.
A, bogami, i njihov gest da sva trojica, tom
prilikom, otvore u njoj svoje štedne knjižice. Ja
verujem da su, kad su se kamere ugasile, dobili i
akcionarske tapije, za dobre usluge države toj
banci, kojoj su besplatno predati najbolji poslovni
prostori u celoj Srbiji, koji je koristila SDK, uz
privilegiju da se preko nje vraća devizna štednja
građanima, što je najsigurniji posao, koji donosi i
veliki broj klijenata i primamljivu a redovnu
proviziju.
To sam napisao i u knjizi "ParaDos", još 2004.
godine, i niko me u međuvremenu nije ni
demantovao, ni tužio.
Ono sa Kiprom i drugim ostrvima nade, zaista
ne znam kako bi se moglo istražiti, ali mi je
potpuno neverovatno da baš ništa nije pronađeno od
novca za koji se zna da je iznošen iz zemlje u
džakovima i koferima. Međutim, operacija
Nacionalna štedionica, može se i mora
rekonstruisati od samog osnivanja i otvaranja, do
kasnije preprodaje akcija i konačno prodaje cele
banke. I nije to jedina sumnjiva rabota u kojoj je
Mlađan Dinkić bio jedan od glavnih aktera.
Fond za razvoj Srbije, na čijem je čelu godinama
Mlađan Dinkić, funkcionisao je kao humanitarna
fondacija sa parolom „Tajkuni bez jahte". Najveći
broj najpovoljnijih kredita, u najvećim iznosima,
dobijali su najbogatiji, oni koji imaju sopstvene
banke ili bar akcije u nekima od njih. Oni koji bi to
za šta su dobili tako darežljivu pomoć države,
mogli finansirati prodajom svojih jahti ili drugih
objekata za uživanje.
Da podsetim, reč je o kreditima sa samo 4-5%
kamate i grejs periodom od godinu dana, za koje su
uslovi takvi da ih mogu ispuniti samo oni koji već
imaju, a nikako i oni kojima su zaista potrebni da bi
započeli ili unapredili nekakvu proizvodnju.
Javna je tajna da su svi koji su konkurisali za te
kredite, bili spremni da značajan deo novca koji
dobiju pod tim uslovima, podele sa onima koji im
to omoguće. Za nekoliko miliona evra kredita,
nudili bi i po nekoliko stotina hiljada, sa jasnom
računicom da bi kod banaka platili mnogo više kroz
kamate od preko deset odsto.
 Domagoj Margetić

Kome
Mlađan Dinkić
plaća zaštitu?

Da li će Aleksandar Vučić zaštititi i ''čuvara

kiparskih para''?

Trag ciparskog novca, kojeg je režim Slobodana

Miloševića iznosio iz Srbije i pohranjivao na tajnim
offshore računima na Cipru (Kipru), sasvim sigurno
jedna je od najvećih i najbolje čuvanih tajni
tranzicijskog Balkana, a Mlađan Dinkić je, nakon
samog Slobodana Miloševića i pokojne Borke
Vučić postao ključna figura cijele priče. Na neki
način postao je čovjek koji je ukrao Miloševićevu
tajnu, nakon što je Vlada Zorana Đinđića, poslije 5.
oktobra pokrenula istragu o tajnim računima Srbije
na Cipru, kako bi novac pohranjen na offshore (of
šor)računima vratila u državni budžet Srbije.
Istraga, koja je uslijedila nakon Đinđićevog
predizbornog obećanja kako će tzv. "Miloševićeve
pare" vratiti u Srbiju, pretvorila se u jednu od
najvećih i nikada razrješenih afera petooktobarske
vlasti. Zatvoreni krug indicija, štoviše, ukazuje
kako je upravo ciparska financijska tajna mogla biti
i jedan od stvarnih ključnih motiva za ubojstvo
premijera.
Naime, kada je Đinđić naredio istragu o tzv.
"ciparskim parama" nije mogao pretpostaviti o
koliko se velikoj priči radi, odnosno na koji način
ova priča ugrožava same temelje poretka moći na
Balkanu, od početka devedesetih godina na ovamo.
Nije mogao pretpostaviti da ciparska afera skriva
moguću tajnu dogovorenog rata na Balkanu, kao i
zajedničke tajne poslove i financijske transfere
režima u Zagrebu i Beogradu, odnosno zajedničke
međunarodne bankarsko financijske operacije
režima koje su kontrolirali Franjo Tuđman i
Slobodan Milošević. Trag Miloševićevog novca
nije, naime, vodio samo na Cipar, nego je vodio
prema Zagrebu, a potom prema mreži inozemnih
banaka pod suvlasničkom kontrolom Zagreba i
Beograda, koju su činile prije svega Banque Franco
Yugoslav u Parizu (banka u suvlasništvu Srbije i
Hrvatske, čiji je predsjednik Uprave svojevremeno
bio, danas pokojni Bora Milošević), Anglo
Yugoslav Bank Limited u Londonu, Adira Bank AG
Beč, te LHB International u Frankfurtu.
Dio strogo čuvane ciparske tajne, bili su i
dokazi da novac za Miloševića u ratnim 1990.-im
godinama nisu prali niti Rusi, ni Kinezi, ni Grci,
nego Hrvati.

Prenos para bez zakonskog osnova

Drugi dio ove opasne priče odnosi se, pak, na

stvaranje moćne tranzicijske tajkunske elite na
Balkanu, od početka 1990.-ih godina do danas; na
stvaranje financijsko ekonomske oligarhije koja je
praktički koristeći rat kao kulisu svojih poslovnih
operacija, ratnog profiterstva i pljačke, privatizirala
Balkan, i koja zahvaljujući tome danas kontrolira
balkansku ekonomiju i financijske tokove u
tranzicijskim državama na jugoistoku Europe. Ta je
tajkunska tranzicijska struktura nastala upravo ovim
istim novcem, izvorno opljačkanim od balkanskih
država nastalih raspadom bivše Jugoslavije, a koji
je iz budžeta pojedinih država prvo transferiran na
tajne račune offshore kompanija na Cipru,
Lichtensteinu i drugim poreznim oazama, da bi
potom bio transferiran na tajne račune kod
navedene mreže inozemnih banaka pod kontrolom
režima u Zagrebu i Beogradu, te je na kraju novac
prebacivan na tajne račune kod Unicredit
Grupe i Hypo Grupe, a od tuda se vraćao kroz
investicije tranzicijskim tajkunima uglavnom u
Hrvatskoj i Srbiji, koji su upravo tim i tako
opljačkanim i opranim novcem izgradili svoja
milijarderska poslovna carstva.
Stoga je nakon 5. oktobra, Đinđićeva istraga
ciparskih operacija mogla ugroziti cijelu tu
tranzicijsku hijerarhiju financijske i ekonomske
moći, a razotkrivanje tajne kako su ratnoprofiterski
tajkuni na Balkanu izgradili svoja poslovna carstva
moglo je iz temelja protresti ekonomsku hijerarhiju
moći u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini,
Crnoj Gori, a ogroženi bi bili i pojedini europski
centri moći, koji su sa svojih pozicija pokrivali ove
financijske operacije.
Nakon što je pokrenuta istraga na Cipru, danas
je nesporno kako je otkriven upravo trag ovakvih
financijskih operacija, kao što je nesporno da je na
Cipru u trenutku pokretanja istrage bilo otvoreno
više tajnih računa pod kontrolom nekadašnjeg
Miloševićevog režima, a na kojima se nakon 5.
oktobra nalazilo najmanje između tri i četiri
milijarde tadašnjih njemačkih maraka.
Ministar Velimir Ilić i prije nekoliko dana javno
potvrdio svoje izjave o Slučaju ciparskog novca, te
je ponovio kako je svjedok činjenice da je na Cipru
pronađeno najmanje tri milijarde tadašnjih
njemačkih maraka novca, koji je trebao biti
vlasništvo Republike Srbije, ali je nakon što ga je
Dinkić uklonio iz istražne komisije, novac nestao i
gubi mu se svaki trag.

U javnim izjavama medijima u Srbiji, od 18.11.

2013. godine, Velimir Ilić iznio je ova svoja
saznanja, kao bivši predsjednik tročlanog Radnog
tima Vlade Srbije iz 2001. godine, zadužen za
istragu o tokovima srpskog budžetskog novca na
Cipru.
"Iskopirali smo podatke i dostavili ih tadašnjem
premijeru i ministru finansija u našoj zemlji", naveo
je Ilić, i dodao da su ti računi zatim počeli da se
prazne, prebacuju na druge kompanije i van Kipra",
stoji u medijskim izvještajima o Ilićevoj izjavi, od
18.11.2013. godine.
Sumnjivu ulogu Mlađana Dinkića u zloupotrebi
istrage o ciparskim parama, možda, najbolje
ilustrira i krivična prijava koju je protiv Dinkića,
Labusa i ostalih 17. 2. 2006. godine Okružnom
javnom tužiocu u Beogradu podnio
advokat Aleksandar Lojpur.
"Mlađan Dinkić je, u svojstvu guvernera
Narodne banke Jugoslavije, i kao šef tima eksperata
obrazovanog pri Komisiji za ispitivanje
zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog
poslovanja Vlade Republike Srbije, u periodu od
januara 2001. godine do daljnjeg, ispitivao
poslovanje Beogradske banke d.d. COBU(Cyprus
Offshore Banking Unit) iz Nikozije, Republika
Kipar, pa je došao do saznanja: da je preko
navedene banke vršen odliv novčanih sredstava iz
Republike Srbije u inostranstvo; da je sredstvima te
banke na ime Ljiljane Radenković, Radmile
Budišin, i drugih lica, a bez znanja tih lica, otvoren
lanac "off shore" firmi, na Kipru, i to: Antexol
Trade Ltd., Browncourt Enterprises Ltd., Cabcom
Marketing Ltd., Hillsay Marketing Ltd., Lamoral
Trading Ltd., Southmed Holdings Ltd., Vericon
Management Ltd., Vantervest Overseas Ltd., i dr.;
da su preko računa tih firmi u periodu od 1992. -
2003. g. vršena plaćanja po nalozima Beogradske
banke d.d. COBU bez zakonskog osnova, u
iznosima vrednosti milijarde dolara i da je značajan
deo tih novčanih sredstava poticao iz vršenja
krivičnih dela (trgovina drogama, nezakonita
trgovina - šverc naftnim derivatima, cigaretama,
alkoholnim pićima i drugim proizvodima, itd.); te je
na opisani način došao do saznanja o tokovima
novca i odlivima novca iz Republike Srbije u
Republiku Kipar i preko Republike Kipar u druge
zemlje, ali je propustio da Vladu Republike Srbije i
druge nadležne organe obavesti o saznanjima do
kojih je došao, kao i da obezbedi dokaze o tome na
kojim računima u inostranstvu je završio deo novca
koji je prebacivan iz Republike Srbije na opisani
način, i propustio je da preduzme pravne korake
radi vraćanja novca koji je bez pravnog osnova
prenet na račune drugih lica, dakle, nevršenjem
svoje službene dužnosti omogućio je pribavljanje
protivpravne imovinske koristi drugim licima kao i
prouzrokovao štetu imovini Republike Srbije u
iznosu od više milijardi dolara, odnosno prikrio
nezakonito poreklo odnosno lažno
prikazao činjenice o imovini saznanjem da ta
imovina potiče od krivičnog dela, čime bi počinio
krivično delo zloupotrebe službenog položaja
iz člana 359. stav 4. u vezi sa stavom 3. i 1
Krivičnog zakonika Republike Srbije u sticaju sa
krivičnim delom pranja novca iz člana 231. stav 2.
Krivičnog zakonika Republike Srbije", navodi se u
krivičnoj prijavi protiv Dinkića iz 2006. godine,
prema kojoj nikada nije povedena istraga.
U krivičnoj prijav i advokata Lojpura dalje se
navodi;
"...Miroljub Labus u svojstvu predsednika
Saveta Agencije za osiguranje depozita, sanaciju,
stečaj i likvidaciju banaka, i Mlađan Dinkić, u
svojstvu člana navedenog Saveta i Vesna Džinić u
svojstvu direktora navedene Agencije,
i Nikola Živanović u svojstvu vršioca dužnosti
predsednika Beogradske banke a.d. Beograd,
propustili su da sačine bilans Beogradske banke
d.d. COBU iz Nikozije a koji su bili dužni da
inkorporiraju u bilans Beogradske banke a.d.
Beograd, nakon otvaranja postupka likvidacije
Beogradske banke a.d. Beograd, što je dovelo do
otvaranja postupka stečaja Beogradske banke a.d.
Beograd, čime su oštetili u znatnoj meri poverioce
Beogradske banke a.d. Beograd, kao i akcionare te
banke, kao i omogućili sticanje protivpravne
imovinske koristi nepoznatim pravnim i fizičkim
licima na čije su račune prenesena novčana sredstva
sa računa "off shore" firmi opisanih u tački 1. ove
krivične prijave vođenih kod Beogradske banke d.d.
COBU, Nikozija, dakle, kao odgovorna lica u
organizaciji koja vrši privrednu delatnost prikrili
poslovne knjige u nameri da organizacija izbegne
plaćanje svojih obaveza i prouzrokovali stečaj
organizacije prividnim umanjenjem njene imovine,
usled čega su nastupile teške posledice za
poverioce, kao i omogućili sticanje protivpravne
imovinske koristi odnosno prouzrokovali štetu
većeg obima, čime bi počinili krivično delo
prouzrokovanje lažnog stečaja iz člana 137a. stav 3.
u vezi sa stavom 1. tačka 3. Krivičnog zakona
Republike Srbije, u sticaju sa krivičnim delom
zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 3.
u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike
Srbije.
 Mlađan Dinkić, Dušan Lalić, Nikola Živanović i
Mladen Spasić, u svojstvu članova tima eksperata
obrazovanog pri Komisiji za ispitivanje
zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog
poslovanja Vlade Republike Srbije opisanog u tački
1. ove krivične prijave, počev od januara 2001.
godine pa dalje, u više navrata posetili Republiku
Kipar i uvidom u dokumentaciju i poslovanje
Beogradske banke d.d. COBU i firmi opisanih u
tački 1. ove krivične prijave došli do saznanja da je
Mihalj Kertes, tadašnji direktor Savezne uprave
carina SRJ u periodu od januara 1998. do juna
1999. godine preneo iznos od 508.569.995 DEM-a
u vlasništvu Savezne uprave carina i deponovao na
račun firme Browncourt Enterprises Ltd.,
spomenute u tački 1. ove krivične prijave, kao i do
saznanja da je navedeni novac trošen bez zakonske
osnove i bez kontrole vlasnika - Države SRJ i
Republike Srbije, pa su propustili da o tim svojim
saznanjima obaveste Vladu Republike Srbije
odnosno Komisiju za ispitivanje zloupotreba u
oblasti privrede i finansijskog poslovanja, kao i da
obezbede dokaze o raspolaganjima sa navedenim
novcem i da traže povraćaj navedenog novca
vlasniku - Državi SRJ odnosno Republici Srbiji,
dakle, omogućili drugim licima sticanje
protivpravne imovinske koristi i naneli štetu
Republici Srbiji u iznosu od više stotina miliona
nemačkih maraka; čime bi počinili krivično delo
zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 4.
u vezi sa stavom 3 i stavom 1 Krivičnog zakonika
Republike Srbije, Mlađan Dinkić, Dušan Lalić,
Nikola Živanović i Mladen Spasić, u istom svojstvu
kao što je navedeno pod tačkom 4 ove prijave, došli
su do saznanja:
- da je dana 01.7.1998.g. izvršen prenos sa
računa Fonda za razvoj Srbije kod Beogradske
banke d.d. COBU iznosa od DEM 89.100.014,73
na račun firme Antexol opisane u tački 1 ove
prijave,
- da je navedeni prenos bio izvršen bez
zakonskog osnova,
- da je navedeni novac trošen bez zakonske
osnove i bez kontrole vlasnika - Republike Srbije,
ali su propustili da da o tim svojim saznanjima
obaveste Vladu Republike Srbije odnosno Komisiju
za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i
finansijskog poslovanja, kao i da obezbede dokaze
o raspolaganjima sa navedenim novcem i da traže
povraćaj navedenog novca vlasniku - Državi SRJ
odnosno Republici Srbiji, dakle, omogućili drugim
licima sticanje protivpravne imovinske koristi i
naneli štetu Republici Srbiji u iznosu od više stotina
miliona nemačkih maraka; čime bi počinili krivično
delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359.
stav 4. u vezi sa stavom 3 i stavom 1 Krivičnog
zakonika Republike Srbije.

Strogo poverljivo, ali dostupno

Miroljub Labus u svojstvu predsednika Saveta

Agencije za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i
likvidaciju banaka i Mlađan Dinkić, u
svojstvu člana navedenog Saveta i Vesna Džinić u
svojstvu direktora navedene Agencije, i
Nikola Živanović u svojstvu vršioca dužnosti
predsednika Beogradske banke a.d. Beograd,
05.07.2001. godine, izdejstvovali da Savet Agencije
za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju
banaka donese Odluku o proglašenju nevažećim
svih akcija Beogradske banke a.d. iz Beograda i
Odluku o emisiji 100 akcija te iste banke u
vrednosti od 1.000,00 dinara, iako nisu postojale
zakonom predviđeni uslovi za donošenje takvih
odluka, sve sa ciljem da bi onemogućili osnivače -
vlasnike akcija Beogradske banke a.d. Beograd da
kontrolišu postupak likvidacije Beogradske banke
d.d. COBU iz Nikozije nakon što je Centralna
banka Republike Kipar Beogradskoj banci d.d.
COBU iz Nikozije oduzela dozvolu za rad, sve u
nameri da spreče da u likvidacionu masu
Beogradske banke a.d. Beograd bude unet novac na
raspolaganju Beogradske banke d.d. COBU iz
Nikozije u iznosu od najmanje 50.000.000 dolara
kao i potraživanja u iznosima od više stotina
miliona dolara Beogradske banke d.d. COBU iz
Nikozije prema "off shore" firmama koje je
kontrolisala a koje su opisane u tački 1. ove
krivične prijave; čime su prouzrokovali štetu
Beogradskoj banci a.d. i osnivačima - vlasnicima
akcija Beogradske banke a.d. Beograd tako što su
lišili tu banku i njene akcionare mogućnosti da
raspolažu sa navedenim novčanim sredstvima a što
je dovelo do likvidacije Beogradske banke a.d.
Beograd, dakle, prekoračenjem granica svog
službenog ovlašćenja pribavili drugome
protivpravnu imovinsku korist odnosno
naneli štetu", stoji u navedenoj krivičnoj prijavi,
koja je pod oznakom "strogo povjerljivo" skrivena
u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu.
"...U januaru 2001.g., odmah nakon formiranja
prve Vlade Republike Srbije nakon vanrednih
izbora u decembru 2000.g. i društvenih promena
započetih posle saveznih izbora u bivšoj SRJ od
septembra 2000.g. i velike narodne pobune u Srbiji
od 5.oktobra 2000.g., formirana je pri Vladi
Republike Srbije Komisija za ispitivanje
zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog
poslovanja. Radom komisije rukovodio je kao
predednik Vuk Obradović, tada potpredsednik
Vlade Republike Srbije. Njen član je, pored ostalih,
bio i prijavljeni Mladjan Dinkić, tada Guverner
NBJ, sada Ministar finansija u Vladi Republike
Srbije. Kao pomoćno telo Komisije bio je formiran
poseban tim u čijem sastavu su bili prijavljeni
Mlađan Dinkić kao šef tima, i prijavljeni Dušan
Lalić, Nikola Živanović i Mladen Spasić. Tim je
imao zadatak da pronađe novac koji je bez
zakonskih osnova, za vreme dok je na vlasti bio
Slobodan Milošević, kao predsednik Republike
Srbije odnosno SRJ, bio iznet iz zemlje i preko
Beogradske banke d.d. COBU (Cyprus Off-shore
Banking Unit) prenet u Kipar i preko Kipra u druge
države. Navedeni tim je imao za zadatak i da
obezbedi dokaze radi vraćanja iznetog novca u
Srbiju.
Prijavljeni Mlađan Dinkić, i ostali članovi tima
u više navrata su počev od januara 2001.g. do
daljnjeg posećivali Republiku Kipar i utvrdili
sledeće činjenice oko novca iznetog devedestih
godina prošlog veka iz Srbije: tri dana posle
uvođenja međunarodnih sankcija protiv Savezne
Republike Jugoslavije, rezolucijom broj 757 Saveta
bezbednosti Ujedinjenih nacija (30. maj 1992,),
Borka Vučić, direktor Beogradske banke d.d.
COBU iz Nikozije, organizovala je sastanak sa
kiparskim advokatom gospodinom Tassosom
Papadopoluosom, guvernerom g. Aksentis
Aksentijuom (Afxenstis Afxentiou) i g. Kikisom
Lazaridesom (Kikis Lazarides),
predsednikom Popular Banke, druge po veličini na
ostrvu, a čiji je najveći vlasnik sa 22 odsto akcija je
britanska banka HSBC. Tada je odlučeno da se
odmah osnuje nekoliko kompanija koje će, fiktivno,
biti privatne „off-shore" kompanije, a faktički
preuzeti ulogu Beogradske banke na Kipru. Po
zakonu Kipra, koji je inače osnova celog „off-
shore" sistema zemlje, tajnost vlasništva takvih
firmi je zagarantovana i samo Centralna banka
Kipra zna ko je pravi vlasnik kompanije. Najčešće
se ispred vlasnika uspostavljaju takozvani
nominovani vlasnici koji figuriraju umesto pravih
vlasnika. To su, po pravilu, firme u vlasništvu
advokatskih i računovodstvenih firmi koji ih koriste
za potrebe svojih klijenata. Ti nominovani vlasnici
se pojavljuju pred celim svetom, a identitet pravog,
korisničkog vlasnika, zna jedino Centralna banka
Kipra.
Po tom dogovoru Papadopulosova advokatska
kancelarija trebalo je zvanično da podnese zahtev
Centralnoj banci Kipra za registraciju nekoliko
takvih „privatnih" kompanija. Centralna banka
Kipra, odnosno njen guverner i njegovi najbliži
saradnici, koji su znali da je tu reč o srpskim
kompanijama koje rade u korist tadašnjeg
Predsednika Republike Srbije i kasnije Predsednika
SRJ, Slobodana Miloševića, imali su ulogu
prikrivanja pravih vlasnika prema spoljnom svetu, a
pre svega, prema zahtevima UN, SAD i Evropske
Unije koji su, odmah po uspostavljanju sankcija,
tražili od kiparskih vlasti da zamrznu poslovanje
srpskih firmi na Kipru. Time se zamagljivalo pravo
stanje proizvodio utisak da su mogući vlasnici
Rusi, Englezi ili neko treći, jer se informacija o
vlasniku može dobiti samo iz Centralne banke
Kipra, i to samo na zahtev Suda.

Lazarides i Papadopulos u akciji

Uloga Popular Banke i njenog predsednika g.

Lazaridesa je bila da omogući hitno i neometano
otvaranje svih potrebnih bankarskih računa budućih
novostvorenih kompanija u Popular banci na Kipru,
kao i u svojoj filijali u Grčkoj - European Popular
Banci i da naravno, promet tih kompanija, preko
tako otvorenih računa, drži u najvećoj tajnosti.
Pored toga g. Kikis Lazarides i njegova Popular
banka su prihvatili da uspostave mrežu tajnih
računa, onih koji nigde nisu zavedeni niti
registrovani i kojih nema u kompjuterskim
izveštajima dostupnim klijentima, što je omogućilo
manipulaciju sa ogromnom gotovinom. Taj "kod"
ili šifra tajnog računa je bila poznata samo uskom
krugu učesnika dogovora, koji su znali šta treba
raditi sa novcem koji je na tom tajnom računu i pod
određenim, tajnim „kodom" prispeo u banku.
Već 2. juna 1992. godine, dakle samo tri dana
posle uvođenja UN sankcija protiv SRJ, advokatska
kancelarija „Tasos Papadopulos" šalje Centralnoj
banci Kipra zahtev za registraciju prve i najvažnije
od svih kompanija osnovanih u korist Beogradske
banke i režima bivšeg predsednika SRJ, firme
ANTEXOL TRADE LTD.
Valja posebno istaći da poslovanje ove firme
kao i detaljna analiza velikog broja njenih
dokumenata, događaja i radnji vezanih upravo za
nju, predstavljaju srž, glavni izvor i dokazni
materijal tvrdnjama o nestanku ogromne količine
novca. Pored ove firme analizirana su i dokumenta i
firme „Browncourt Enterprises Ltd". Analiza
poslovanja ove dve kompanije je manje ili više,
istovetna kao i u ostalim kompanijama. Obe
kompanije su međusobno povezane i osobama čija
su imena zloupotrebljena kao njihovi vlasnici i
licima koja su učestvovala u kriminalnim radnjama
i aktivnostima obe kompanije;
Iz pisma advokatske kancelarije Tasos
Papadopulos od 02.06.1992.g. - vidi se da je ta
advokatska kancelarija uputila Centralnoj banci
Kipra zahtev da odobri registraciju firme "Antexol"
na osnovu naloga „svog klijenta" po imenu gospođa
Ljiljana Radenković, sa prebivalištem u Londonu.
Dalje, u tom pismu pomenuta kancelarija tvrdi da
će se kompanija baviti "generalnom trgovinom", da
"se neće baviti bilo kakvim investicionim
poslovima za treća lica i da će koristiti isključivo
svoja sredstva". Takođe, u istom pismu, ova
kancelarija obaveštava Centralnu banku da je uz
zahtev "priložena odgovarajuća bankarska
referenca budućeg vlasnika". U istom zahtevu
advokati iz pomenute kancelarije tvrde da njihove
dve kompanije „Taslaw Nominees Ltd" i „Taslaw
Services Ltd", koje ih opslužuju, preuzimaju na
sebe da drže akcije vlasnika - Ljiljane Radenković,
kao njeni nominovani vlasnici.
Analiza ovog dokumenta dala je prijavljenima
precizne odgovore o namerama učesnika dogovora
opisanog gore u tački 2 ovog obrazloženja Borke
Vučić, Tasosa Papadopulosa i Aksentisa
Aksentijua:
1) Gospođa Ljiljana Radenković iz Londona,
nikada nije bila klijent advokatske kancelarije g.
Tasosa Papadopulosa i nije joj dala nikakav nalog
da registruje tu kompaniju u junu 1992.
godine. Ukoliko je advokatska kancelarija smatrala
za svog klijenta Beogradsku banku na Kipru, u čije
ime i za čiju korist i registruje kompaniju
„Antexol", onda ona nije mogla ni smela da je
registruje na privatno lice, gđu Ljiljanu
Radenković, već na onoga ko im je takav nalog
dao.
2) Firma „Antexol" se od svog osnivanja nije
bavila nikakvom trgovinom, već isključivo
prijemom ogromnih svota novca, ilegalno iznetog
iz Srbije i distribucijom prema potrebama
Miloševićevog režima, a po nalozima rukovodstva
Beogradske banke dd COBU i njenog šefa gđe
Borke Vučić. Prema tome, „Antexol" je
jednostavno preuzeo, tajno, one funkcije
Beogradske banke dd COBU, koje su joj bile
zabranjene UN sankcijama - platnim prometom sa
Jugoslavijom.
3) Tvrdnja iz pomenutog pisma, da će novac
korišćen za poslovanje firme, biti isključivo
privatni novac vlasnika, dakle gđe Ljiljane
Radenkovic, značila je da taj novac postaje (de
iure) privatno vlasništvo gđe Ljiljane Radenković.
Novac srpskih banaka, privrednih preduzeća, Fonda
za razvoj, Narodne banke i građana Srbije postaje
privatno vlasništvo Ljiljane Radenković. Dalje
upravljanje tim novcem je nelegalno bez odobrenja
vlasnika i sve dalje radnje sa tim novcem postaju
pravno ništavne i nelegalne, ukoliko nemaju njeno
odobrenje. A nisu ga imali!
4) Podizanje novca sa računa kompanije
"Antexol", sva plaćanja i doznake su nelegalne
finansijske transakcije i predstavljaju pljačku novca
koji pripada Republici Srbiji.
5) „Bankarska referenca" priložena uz navedeno
pismo kancelarije Tassos Papandopulous, koja je
glasila na ime gđe Ljiljane Radenković, a izdata od
strane Anglo-Yugoslav Bank iz Londona, je običan
falsifikat. Gđa Ljiljana Radenković nije bila klijent
Anglo-Yugoslav Bank, već njen službenik, pa je
takva referenca nevažeća. Pored toga, očigledno je
da je gđa Borka Vučić lako mogla da naredi nekom
od drugih njoj potčinjenom službenika u Anglo-
Yugoslav Banci, kao mešovitoj banci pod
kontrolom Beogradske Banke a.d. Beograd, da
napiše takvu referencu, bez znanja i naloga gđe
Ljiljane Radenković.
6) Kao što je pomenuto, Zakon o kompanijama
na Kipru, dozvoljava strancu koji poseduje „off-
shore" kompaniju da angažuje lokalnu, kiparsku
advokatsku kancelariju koja ima svoju kompaniju,
da drži te akcije u ime pravog vlasnika, kao
nominovani vlasnik. Ukoliko se odluči na taj obilik
poslovanja preko nominovanog vlasnika, mora tu
svoju odluku da verifikuje svojim potpisom uz
prisustvo dva svedoka na dokumentu koji se zove
„Instrument of transfer". Tim dokumentom vlasnik
ovlašćuje određenu kompaniju da drži akcije i
upravlja njima po njegovom nalogu. Kako de jure
vlasnik firme „Antexol" gđa Ljiljana Radenković
nikada nije potpisala takav dokument, tvrdnja u
pismu advokatske kancelarije "Tasos Papadopulos"
upućena Centralnoj banci Kipra je lažna. Ova
tvrdnja kojom ta advokatska kancelarija proglašava
svoje kompanije „Taslaw Nominees Ltd" i „Taslaw
Services Ltd" za nominovane vlasnike koji
upravljaju firmom, ima dalekosežne posledice u
ilegalnim aktivnostima firme "Antexol".

Kancelarija sa prometom od 11 milijardi

maraka!

Tačnost gorenavedenih tvrdnji je potvrđena i

Dodatnim izveštajem Mortena Torkildsena od 7.
juna 2002.g. tužilaštvu Haškog tribunala, koji je
priložen uz ovu krivičnu prijavu i označen rednim
brojem 1 na listi dokumenata navedenoj u petitumu
ove prijave", navodi u obrazloženju krivične prijave
iz februara 2006. Godine beogradski advokat
Aleksandar Lojpur.
"Marta 2001. prijavljeni Mlađan Dinkić i njegov
tim odlaze na Kipar, sa Slobodanom Aćimovićem,
najbližim saradnikom Borke Vučić u Beogradskoj
banci dd. COBU na Kipru. Da li je on dobrovoljno
prihvatio nije poznato ali se njegova uloga svela
samo na jedno a to je - da otkrije sve tajne kanale i
arhive Beogradske banke dd. COBU. Aćimović je
otkrio prijavljenima mnogo toga što je na Kipru
trebalo da nađu. Takođe, Dinkićev tim je sproveo
intenzivnu istragu i u prostorijama Ambasade SR
Jugoslavije koja je takođe posedovala
dokumentaciju Beogradske banke dd COBU. Tu su,
takođe, bili podaci o dolascima svih aviona,
putnicima, posadama i podacima letova kojima se
prenosio novac u džakovima, koferima i torbama na
Kipar, kao i korespondencija sa kiparskim vlastima.
Najveće interesovanje ljudi iz tog tima bilo za
sadržaje nađene u prostorijama Beogradske banke u
Nikoziji, u Kenedi aveniji, koja je uveliko bila u
likvidacionom postupku.
Mladen Spasić je u hotelu „Holliday Inn" u
Nikoziji, u kome su odseli članovi Dinkićevog tima
izjavio predstavniku oštećenog, svedoku Predragu
Đorđeviću, da je „Anteksol" bila daleko najvažnija,
najznačajnija i najveća firma od svih osnovanih na
Kipru i da je, praktično i sama bila - banka, i da je
ta firma preuzela funkciju Beogradske banke u
platnom prometu koji ova nije smela da obavlja
zbog sankcija.
Kako je g. Mladen Spasić objasnio, samo u
jednoj kalendarskoj godini, „Anteksol" je imao
„promet" od oko 11 milijardi maraka, a da su kutije
sa dokumentacijom koja se odnosi na transakcije
ove kompanije bile naslagane u nizu dužem od 20
metara! Sve ovo nedvosmisleno ukazuje da je
Dinkićev istražni tim pronašao najvažnije što je
trebalo da nađe - dokumentaciju „Anteksola",
Browncourta i ostalih firmi. Gotovo celokupan
priliv tih kopmanija donošen je iz Srbije na Kipar
avionskim putem, a filijalu kiparske banke u Grčkoj
i suvozemnim putem. Iz preuzete dokumentacije
Dinkićev tim je jasno sagledao za koje svrhe su
vršene isplate i koliki je saldo ostao na kom
podračunu. Zahvaljujući pronađenoj i preuzetoj
dokumentaciji „Anteksola" i ostalih kompanija
pomenutih u ovoj prijavi, kao i podacima iz arhiva
NBJ sa kojima je prijavljeni Dinkić već bio
snabdeven, kao i kooperativnom g. Aćimoviću, oni
su očigledno utvrdili punu istinu. Dinkićeve
gromoglasne i u oštrom tonu vođene konferencije
za štampu, od kojih se pojedincima u kiparskim
organima vlasti „dizala kosa na glavi", preneli su
svi kiparski mediji, pa citiramo delove njegovih
izjava iz kiparske štampe koja izlazi na engleskom
jeziku" - obrazlaže se u krivičnoj prijavi iz 2006.
godine.
„Posedujem dokument sa Dinkićevim i
Mihajlovićevim potpisom u kome jasno piše da
imam sva ovlašćenja u potrazi za novcem. To je sve
povučeno, pošto sam ispričao šta sam video i šta u
dokumentima ima, kako možemo da ih preuzmemo,
gde da ih stavimo (pare - prim. aut.) … Rekli su mi
na Kipru da je dokumenta kasnije preuzeo
taj Lalić. Niko ne zna da li tu postoji nekakav dil sa
guvernerom. Čak se i prevodilac koji je sve vreme
bio sa mnom na Kipru hvatao za glavu i čudio šta
se tu radi. Tu se govorilo o cifri od oko milijardu i
tri stotine miliona dolara, na raznim računima,
skrivenim, koji su nestali, prebačeni u neke ruske
banke i na razna druga mesta."
„...Dobio sam nalog da o saznajima do kojih
smo tamo došli ništa ne pričam i ćutao sam do
sada. Kada su te informacije počele da se provlače
po novinama, Dinkić je reagovao i da bi sve leglo,
naravno, optužio mene da sam tražio veliku
proviziju. A u stvari proviziju su tražili ljudi koji su
hteli da se osiguraju od mogućnih opasnosti od
kiparskih mafijaša."

„Iz Srbije je na Kipar izneto 11,5 milijardi

dolara. a 7.5 milijardi je potrošeno za plaćanje
raznih obaveza. "Zašto Dinkić krije gde je
ostatak?", izjavljivao je nakon ove Dinkićeve
istrage tadašnji, ali i aktualni ministar u
Vladi Velimir Ilić.
Problem je bio, međutim, što nije bilo traga tzv.
ciparskim parama, odnosno što se nakon
Dinkićevog gašenja i zatvaranja mreže srpskih
banaka preko kojih su obavljani ovi financijski
transferi nikako nije moglo utvrditi gdje je novac sa
Cipra mogao nestati, odnosno gdje je i u kojim
financijskim operacijama mogao biti iskorišten kroz
operacije pranja novca.
Prvi takav trag pojavljuje se upravo u
Slučaju Mobtel, odnosno u operaciji
oduzimanja Mobtela braći Karić, te kasnijoj
privatizaciji te kompanije i prodaji stranom
investitoru Telenoru. Upravo u ovom slučaju
pojavljuje se najviše dokumenata koji inkriminiraju
Mlađana Dinkića za korupciju i organizirani
kriminal, te ukazuju na trag ciparskog novca.

"...Novac je nestao i gubi mu se svaki trag!"

Kronološki gledano, svi dokazi, dokumenti i

tragovi u Aferi ciparske pare, ozbiljno inkriminiraju
upravo Mlađana Dinkića i političku i ekonomsku
arhitekturu, čiji je on samo istureni igrač.
Prvo, kao što sam već naglasio, Slučaj ciparskog
novca, prva je aktualizirala Vlada premijera Zorana
Đinđića, koji je o tajnim računima na Cipru ne
samo naredio istragu, nego i formirao Vladinu
istražnu komisiju, koja je imala zadatak utvrditi sve
činjenice oko financijskih transfera novca iz
državnog budžeta Srbije na tajne ciparske račune
pod kontrolom Miloševićevog režima.
Članovi ove komisije, između ostalih, bili su i
ministri Velimir Ilić i Vuk Obradović, te Mlađan
Dinkić kao tadašnji guverner Narodne banke
Jugoslavije. Podsjećam i ovom prilikom na
činjenicu da je ministar Velimir Ilić i prije nekoliko
dana javno potvrdio svoje izjave o Slučaju
ciparskog novca, te je ponovio kako je svjedok
činjenice da je na Cipru pronađeno najmanje tri
milijarde tadašnjih njemačkih maraka novca, koji je
trebao biti vlasništvo Republike Srbije, ali je nakon
što ga je Dinkić uklonio iz istražne komisije, novac
nestao i gubi mu se svaki trag.
U javnim izjavama medijima u Srbiji, od 18.11.
2013. godine, Velimir Ilić iznio je ova svoja
saznanja, kao bivši predsjednik tročlanog Radnog
tima Vlade Srbije iz 2001. godine, zadužen za
istragu o tokovima srpskog budžetskog novca na
Cipru.
Drugo, Slučaj ciparskog novca istraživala je i
glavna haaška tužiteljica Carla Del Ponte u istrazi
protiv Slobodana Miloševića. Sva saznanja ICTY-a,
odnosno Tužiteljstva ICTY-a o tokovima srpskog
budžetskog novca preko tajnih računa otvorenih na
Cipru, Del Ponte je tijekom (tokom) 2004. Godine
ustupila na CD-ovima tadašnjem premijeru Zoranu
Živkoviću i ministru pravde Vladanu Batiću,
uključujući javne i tajne dokumente iz ove istrage,
kao i strogo povjerljive izvještaje o financijskim
istragama koje je Haaško tužiteljstvo provodilo na
Cipru.
 Koristeći podatke ranije Vladine komisije, koju
je formirao premijer Zoran Đinđić, kao i podatke
Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju
u Haagu, ministar pravde Vladan Batić podnio je
Okružnom javnom tužiocu u Beogradu krivičnu
prijavu protiv Mlađana DInkića i ostalih, zbog
korupcije i kriminala u manipulacijama i
zloupotrebama novca na tajnim računima Srbije na
Cipru.
Do danas nije poznato što se dogodilo s ovom
Batićevom kaznenom prijavom, osim što je notorna
činjenica kako pravosuđe u Srbiji po ovoj prijavi
ministra pravde nije postupalo.
Treće, kaznenu prijavu protiv Mlađana Dinkića
zbog korupcije i organiziranog kriminala vezano za
zloupotrebe i malverzacije ciparskim novcem,
podnio je 2006. godine i beogradski advokat
Aleksandar Lojpur, uz svu pripadajuću
dokumentaciju.
Četvrto, nakon ove dvije prijave, istraživanje o
Slučaju ciparskog novca provodila je i bivša
predsjednica Savjeta za borbu protiv korupcije
Vlade Srbije Verica Barać, koja je nakon toga
nadležnim državnim institucijama predala i svoja
saznanja o cijelom slučaju, ali kao i u slučaju
prethodne dvije prijave državne institucije su
ignorirale i prikrivale cijelu aferu.
 Dokumentacija kojom u ovom trenutku
raspolažem vezano za ovaj slučaj broji preko dvije
tisuće stranica dokumenata, od čega su neki
dokumenti, točnije 188 stranica dokumenata
klasificirani kao "državna tajna", odnosno kao
"strogo povjerljivi", čime je učinjena dodatna
zloupotreba obzirom da se zloupotrebom oznake
državne tajne pokušava prikriti organizirani
kriminal i korupcija bivšeg ministra financija u
Vladi Srbije.
Peto, Rezolucijom broj 2011/2886 (RSP) o
europskom integracijskom procesu Srbije, od 29. 3.
2012. godine, u Članku 19. Rezolucije, Slučaj
Mobtel uvršten je među slučajeve spornih
privatizacija, u kojima se sumnja na korupciju i
kriminal, za koje Europska unija zahtijeva istragu i
razrješavanje. Istim Člankom 19. navedene
Rezolucije izrijekom se od Vlade Srbije zahtijeva
deklasifikacija dokumenata klasificiranih kao
"državna tajna", a koji su povezani s privatizacijom
i prodajom (između ostalih kompanija i) Mobtela.
Od 29.3.2012. godine Vlada Srbije nije postupila
sukladno ovoj odredbi navedene Rezolucije, iako je
iz sadržaja teksta Rezolucije sasvim jasno kako se
Slučaj Mobtel, našao na popisu spornih kriminalnih
privatizacija, a istovremeno je notorna činjenica
kako je operaciju Mobtel vodio i sve sporne
dokumente u tom slučaju potpisivao osobno Mlađan
Dinkić. Dakle, i Europska unija, točnije Europska
komisija i Europski parlament svojim su službenim
i javnim dokumentima tražili istragu protiv
Mlađana Dinkića u Slučaju Mobtel.
Šesto, povezanost Slučaja Mobtel sa sumnjivim
financijskim, offshore operacijama na Cipru
dokazuje strogo povjerljiva dokumentacija Slučaja
Mobtel, odnosno praktički svi dokumenti koje je u
tom slučaju potpisivao osobno Mlađan Dinkić, kao
tadašnji ministar financija. Obzirom da je Dinkić taj
posao ugoavaro sa ciparskim offshore holdingom,
koji je pak raspolagao novcem sumnjivog porijekla.
Ovo dokazuju sljedeći dokumenti: Osnovni ugovor
između Republike Srbije, Javnog preduzeća PTT
Saboraćaj Srbija, BK Trejda d.o.o. i Holdenhurst
Holdinga Limited sa Cipra, potpisan 4.4.2006.
godine, a u Vladi Srbije se vodi pod brojem 00-
49/2006-003, a u ime Vlade Republike Srbije ga je
potpisao Mlađan Dinkić, kao tadašnji ministar
financija; zatim Ovlaštenje koje potpisuju Mlađan
Dinkić i Holdenhurst Holding Limited, od 4.4.2006.
godine, a koje je i ovjereno pred Prvim opštinskim
sudom u Beogradu, pod brojem II 478/06; zatim
Ugovor potpisan 4.4.2006. godine između Vlade
Republike Srbije, kojeg je potpisao Mlađan Dinkić i
Holdenhurst Holdinga Limited; zatim Ugovor o
osnivanju privrednog društva, kojeg su potpisali
Mlađan Dinkić i Holdenhurst Holding Ltd. dana
6.4.2006. godine, kao i drugi dokumenti koji se
nalaze u ovom spisu.
Sedmo, povezanost ovog slučaja s Aferom
Hypo i pranjem novca financijskim transakcijama i
operacijama preko Hypo Grupe, dokazuje sljedeći
dokument iz strogo povjerljivog spisa Slučaja
Mobtel: Ugovor o prenosu opreme, od 4.4.2006.
godine, zaveden u Vladi Srbije pod brojem 00-
49/2006-010; te Ugovor o zameni ispunjenja od
4.4.2006. godine, označen brojem 157/2006.
Osmo, dodatno Mlađana Dinkića u Slučaju
Mobtel sumnjiče i sljedeći podaci. Nakon što je u
netransparentnoj, tajnoj proceduri Mlađan Dinkić
kao ministar financija priznao Martinu Schlaffu i
njegovom offshore ciparskom holding vlasništvo
30% Mobtela, Dinkić je sa Schlaffovim holdingom
u jednako tako netransparentnoj, tajnoj procedure
osnivanje nove kompanije Mobi 63 d.o.o., čiji je
ukupni temeljni kapital iznosio 132 milijuna eura,
što dokazuje Ugovor osnivanju privrednog društva
od 4.4.2006., koji je također dio strogo povjerljivog
spisa. Prema tom ugovoru udio Schlaffovog
offshore u kompaniji Mobi 63 d.o.o. iznosio je
30%, odnosno 39,6 milijuna eura. Međutim, istoga
dana, Mlađan Dinkić sa Schlaffovim holdingom
ugovara kako će Vlada Srbije otkupiti ovaj
Schlaffov udio u kompaniji Mobi 63 d.o.o., te kako
će za Schlaffov udio nominalne vrijednosti od 39,6
milijuna eura, Ministarstvo financija Republike
Srbije Schlaffovoj offshore kompaniji isplatiti
najmanje 357 milijuna 900 tisuća eura. Dakle,
Dinkić je ovim tajnim ugovorima, u potpuno tajnoj,
netransparentnoj procedure, ugovorio kako će
sumnjivoj offshore kompaniji za 30% udjela u
Mobi 63 koji vrijede 39,6 milijuna eura, isplatiti
najmanje 357,9 milijuna eura. Ovaj Dinkićev posao
sam po sebi predstavlja koruptivno kazneno djelo,
kojim je Republika Srbija oštećena za
višemilijunski iznos, a da je to tako dokazuju i
strogo povjerljivi dokumenti Ministarstva financija
i Narodne banke Srbije o isplatama ovog novca
Schlaffovoj offshore kompaniji.

Epilog koga još nema

Slučaj Mobtel, zapravo je ispao samo "slaba

karika" koja bi mogla urušiti cijeli taj tranzicijski
sitem koji se krije iza Slučaja Dinkić, odnosno iza
Afere ciparske pare. Naime, strogo povjerljiva
shema izvlačenja novca preko Hypo Grupe, koju
posjedujem dokazuje upravo kako je ciparski novac
nakon 5. oktobra završavao na offshore
kompanijama i tajnim računima pod kontrolom
srpskih tajkuna, primjerice Milana Beka i
Miroslava Miškovića, te dokazuje trag pranja
ciparskog novca i kako je preko Hypo Grupe,
mreže offshore kompanija pod kontrolom Beka i
Miškovića taj isti novac ponovno završavao u
legalnim financijskim tokovima. Zbog zaštite tog
tranzicijskog sistema moći, danas Mlađan Dinkić i
u Slučaju Mobtel uživa političku zaštitu, jer očito
postoji opasnost da se procesuiranjem i istragom
protiv Dinkića, razotkrije i urušu cijeli ovaj sistem i
potpuno sruši ekonomska hijerarhija moći
današnjeg Balkana.
Strogo povjerljiva shema o kojoj govorim, tako
ukazuje na jedan krak tokova ciparskog novca,
odnosno trag kojim je novac s tajnih ciparskih
računa trensferiran na offshore kompaniju
Hemslade Trading Ltd i njezine račune kod
Barclays Bank i Cyprus Popular Bank na Cipru.
Potom je novac s tih tajnih računa transferiran na
tajne račune kod Oradea Holdinga S.A. pod
kontrolom Milana Beka. Sa Oradea Holdinga novac
je transferiran preko tajnih računa u Hypo Grupi
ponovno pravnim licima pod kontrolom Milana
Beka, da bi potom transferiran preko mreže
sastavljene od četiri pravna lica: Stadlux Investment
S.A., Avatium S.A., Ardos Holding GmbH, te
Sagitta Trade Limited, a u transferima je osim
Hypo Grupe sudjelovalo još nekoliko banaka prije
svega Barclays Bank London, UBS banka u
Cirihu, Hypo banka Beograd, Raiffeisenbank
Beograd i Komercijalna banka Beograd.
Dakle, Slučaj Dinkić, zapravo je najveća
korupcijska afera u Srbiji, upravo zato što se iza
slučaja krije cijela tranzicijska arhitektura moći u
opljačkanoj i osiromašenoj Srbiji. Upravo iz tih
razloga politički i ekonomski centri moći,
tranzicijski tajkuni i mafijaši odbranom Mlađana
Dinkića brane ono što su opljačkali zadnjih
dvadesetak godina.
 Milan Malenović

Streljački vod

Četrnaest godina sa rukama u državnoj kasi: ko

je Mlađan Dinkić, kome služi i za koga je opljačkao
Srbiju?

Najveće zlo srpske ekonomije Mlađan Dinkić

još uvek nije otišao ni u političku penziju, a ni u
zatvor. Iako je njegova stranka URS postala
vanparlamentarna, Dinkić je još uvek aktivan na
javnoj sceni, mada nije više funkcioner ni u stranci.
Ali, još uvek je kopredsednik Komiteta za saradnju
sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a uskoro bi
trebao da dobije i visoku funkciju u okviru projekta
Beograd na vodi.
Mlađan Dinkić je rođen 20. decembra 1964. u
Beogradu, a magistrirao je 1993. godine na
Ekonomskom fakultetu Beogradskog univerziteta.
Široj javnosti postaje poznat 1995. godine kada
izdaje knjigu Ekonomija destrukcije, koja je u ono
vreme smatrana žestokim i neskrivenim napadom
na režim Slobodana Miloševića. Ovim svojim
delom, koje je doživelo više izdanja, a od koga se
sam Dinkić delimično distancirao nakon što je
došao na vlast, priznajući da je dosta grešio, on se
preporučio opoziciji, i ubrzo postaje njen
glasnogovornik po pitanju ekonomije i finansija.
Bez obzira na svoju „opozicionarsku" karijeru,
Dinkić je devedesetih udobno živeo, primajući
državnu platu koju je zarađivao na katedri Teorija i
planiranje privrednog razvoja na d Ekonomskom
fakultetu u Beogradu. Njegovih pet minuta došlo je
tokom državnog udara 5. oktobra 2000. kada je sa
grupom naoružanih pratilaca upao u Narodnu banku
Jugoslavije i samog sebe, u 36. godini života,
postavio za novog guvernera. Iste te noći Dinkić je,
takođe sa grupom naoružanih pristalica, upadao u
direkcije najvećih banaka Srbije, i prisvajao
dokumentaciju. Kasnije su neki očevici tvrdili kako
je u zgradi tada moćne Beogradske banke došlo i do
razmene vatre između Dinkićevih hajduka i
obezbeđenja zgrade.
Čim se pučistička vlast stabilizovala, Dinkić
dobija zadatak da 2001. na čelu vladine komisije
ode na Kipar, i ispita šta se desilo sa parama koje su
tamo sklonjene za vreme vladavine Slobodana
Miloševića. U svojim prvim izjavama članovi
pomenute komisije su tvrdili kako je novcu uđeno u
trag, ali čim je Milošević isporučen Tribunalu u
Hagu, i tako postao politički bezopasan, Dinkić je
počeo da priča kako nikakvih para nema, niti je bilo
na Kipru. U pojedinim izjavama je malo izmenio
svoju tvrdnju govoreći kako je para, istina, bilo, ali
da su one sklonjene pre dolaska komisije.
Krajem prošle godine Antikorupcijska liga
Balkana podnela je povodom afere Kiparske pare
krivičnu prijavu protiv Dinkića i saučesnika,
specijalnom tužiocu za organizovani kriminal, ali je
postupak obustavljen pre nego što je i počeo, čim je
Aleksandar Vučić izjavio kako on nikada nije čuo
za "kiparske pare"! Ako tada još samo prvi
potpredsednik Vlade ništa ne zna, kako sme
tužilaštvo da veruje da će nešto da otkrije? Niko
nije pametniji od vrhovnog vođe, koji je imao
finansijski aranžman sa Dinkićem.
Nikada nije razjašnjena ni afera mađarskih para,
poznatija kao Slučaj HVB banke. Jedan od
današnjih suvlasnika Viktoria grupe Zoran Mitrović
tokom oktobra i novembra 2000. godine upoznaje
tadašnjeg guvernera Narodne banke Jugoslavije
Mlađana Dinkića, i izvršnog direktora G17 plus
Bojana Zečevića. Kako je tri godine kasnije utvrdila
istraga UBPOK-a, Mitrović tada pristaje da preko
računa njegove firme Hejvard kompani u HVB
banci u Mađarska, u Segedinu, idu uplate navodnih
ino-donatora za G17 plus. Mitrović je kasnije u
istrazi priznao kako ga je Bojan Zečević redovno
unapred obaveštavao o prilivu sredstava koja su u
periodu 2000-2002. godine stizala na račun Hejvard
kompani u Segedinu. Novac je Mitrović podizao,
nosio ga u Beograd i predavao Bojanu Zečeviću, u
kancelariji G17 plus u Beogradu, ili u svojoj
kancelariji u Knez Miletinoj 44.
Dinkićev mentor i savetodavac, u vreme dok je
bio guverner Narodne banke Jugoslavije bio je
Danko Đunić, još jedan veliki privatizacioni
pljačkaš Srbije, direktor revizorske kuće "Dilojt i
Tuš" i idejni tvorac kaubojske privatizacije (sa
kojim je Dinkićeva majka Milosinka imala i još
uvek ima odličnu poslovnu saradnju), sa pravom je
smatrao da će krađa državne imovine biti teže
otkrivena. ako se uklone kontrolne institucije. Jedna
od njih, verovatno u to vreme i najznačajnija, bio je
Zavod za obračun i plaćanje (ZOP).
Nadzorna ovlašćenja ZOP-a sukcesivno su
smanjivana, a onda je krajem 2002. Zavod potpuno
ukinut, kako bi se teže kontrolisali tokovi novca.
Ideja Dinkića i tadašnjeg ministra ekonomije i
finansija Božidara Đelića bila je da se jednim
udarcem ubiju dve muve: osim smanjenja kontrole i
zataškavanja ranijih afera, dobiće se i izuzetno
vredna imovina, kojom je ZOP raspolagao.
Nekadašnje poslovnice Zavoda postaće tako filijale
novoosnovane Nacionalne štedionice, jedne od
najvećih prevara iz Dinkićevih ranih radova.
 Porobljavanje bez ispaljenog metka

Odmah posle Nove godine 2002. Dinkić je

jednim potezom olovke zatvorio četiri najveće
srpske banke u to vreme, oduzevši im dozvolu za
rad. O ovome prethodno nije bila obaveštena ni
republička Vlada, bar ne zvanično, ali ni Dinkićevi
najbliži saradnici. Svega nedelju dana ranije
potpisan je osnivački ugovor za Nacionalnu
štedionicu od strane trinaest pravnih lica. Među
osnivačima NŠ nema Vlade Srbije, iako je kasnije
Đelić tvrdio kako je postojao usmeni dogovor da
jedan od osnivača bude i Republika Srbija. Čim je
formirana Štedionica, ugašene su najjače srpske
banke i njihova zdrava imovina, računajući
naplative kredite i nepokretnu imovinu, prešla je u
vlasništvo NŠ, odnosno Dinkića i njegove
pljačkaške hobotnice. Deo nekretnina je odmah
prodat, kako bi se što brže došlo do para, pa je
postalo neophodno da se mreža filijala proširi.
Između ostalog i iz tog razloga je uništen ZOP, a
njegova nepokretna imovina priključena
Nacionalnoj štedionici.
Hiljade radnika iz zatvorenih banaka i ZOP-a, za
Dinkića i njegove saučesnike, bili su nevažni. Još
tada, odmah posle osnivanja, bilo je dogovoreno da
se Štedionica proda strancima, a da bi se njena cena
povećala, država joj je poveravala niz unosnih
poslova, između ostalog i isplatu obveznica stare
štednje. Konačno je NŠ, posle višestrukih
sumnjivih prenosa akcija osnivača na preduzeća sa
Kajmanskih ostrva, prodata grčkoj ETF banci i
nestala sa domaćeg bankarskog tržišta.
U međuvremenu je ubijen Zoran Đinđić, a
njegov naslednik Zoran Živković nije uspeo da
nađe zajednički poslovni jezik sa Mlađanom
Dinkićem, koga je smenio sa mesta guvernera.
Zauzvrat je Dinkić dobrim delom doprineo
Živkovićevom padu, i skorom nestanku sa političke
scene.
Dinkić nije dugo bio odsutan iz vlasti, jer je već
marta 2004. postao ministar finansija u prvoj Vladi
Vojislava Koštunice. Skoro trinaest godina
neprekidno Dinkić je kontrolisao srpske finansije,
što direktno, što preko svojih saučesnika. U početku
su udarnu trojku za pljačku , pored Mlađana
Dinkića, činili još Miroljub Labus i Božidar Đelić.
Tanja Dinkić, Mlađanova supruga, u to vreme je
bila šef Labusovog kabineta, dok je njen muž bio
Labusov potrčko. Uloge su se brzo promenile, kada
su američki mentori shvatili da je od velikog
pljačkaša Labusa još veći lopov Dinkić. Ubrzo, po
formiranju stranke G17 Labus je bio primoran da
mesto lidera ustupi svom dojučerašnjem vodonoši,
a zauzvrat mu je obećano mesto jednog od direktora
Svetske banke. Po obavljenom zadatku Labus je,
međutim, prepušten zaboravu i uživanju plodova
nezakonitog protežiranja Telenora.
Ono što skoro niko nije znao, osim samog
Dinkića i nekoliko njegovih najbližih saradnika, bio
je jedan njegov poseban izvor para i uticaja. Kada
je Vojislav Koštunica kao predsednik Jugoslavije
odbio i da razgovara o američkom predlogu da na
50 godina zakupe Kosovo i Metohiju, i tamo
izgrade veliku vojnu bazu, administracija iz
Vašingtona je krenula u potpuno rušenje
ekonomske stabilnosti Srbije, kako bi je porobila
bez ijednog ispaljenog metka.

Platio "Juru" da teroriše radnike

Uništavanje bankarskog sektora, odnosno

likvidacija najjačih domaćih banaka i prepuštanje
tržišta stranim bankama pod dirigentskom palicom
Vašingtona, kao najvažniji segment pomenutog
plana poveren je tadašnjem guverneru Narodne
banke - Mlađanu Dinkiću. On se već pokazao kao
izvršilac od punog poverenja.
Svedočanstvo o njegovom radu za američke
interese Tabloidu je svojevremeno dostavio jedan
od tadašnjih ministara, u čiji je resor delimično
zadiralo pitanje zatvorenih banaka. Dobro
obavešteni krugovi smatraju da je čuvanje ove tajne
jedan od najvažnijih razloga za ubistvo Borke
Vučić 2009. godine, pošto je samo nekoliko minuta
posle saobraćajne nesreće policija zaplenila njenu
privatnu arhivu u kojoj je, osim podataka o
"kiparskim parama" koje Dinkić navodno nije
pronašao, bilo još i drugih zanimljivih dokumenata.
Nakon što je bankarski sektor najvećim delom
privatizovan, i to za račun stranih banaka, i tako
postao imun na Dinkićevo mešetarenje, on se
opredelio da pljačka na nekoj drugoj strani. Nije
morao dugo da traži.
Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza
(SIEPA) izum je Mlađana Dinkića. Slične agencije
postoje i u drugim zemljama, posebno onima u
tranziciji, ali ni jedna od njih nije tako struktuirana
kao srpska, koja je u potpunosti posvećena pljački
državnog budžeta.
Po zvaničnim podacima, ona je u svom radu
dodelila 277 miliona evra podsticaja za otvaranje
novih radnih mesta. Ako je tačan i podatak da su od
tih para otvorena 47.412 radna mesta, onda je za
jedno radno mesto plaćeno prosečno više od 5,7
hiljada evra.
Najviše para po jednom fiktivno otvorenom
radnom mestu dobio je Fiat za fabriku u
Kragujevcu - 10.000 evra. Za njim sledi
južnokorejska Jura i to njen pogon u Rači
Kragujevačkoj - 8.000 evra po radniku!Ovo je
moralo da bude plaćeno, da bi se stišala afera oko
muža Slavice Đukić-Dejanović, koji je bio
prethodni vlasnik fabrike.
Jura je poznata po tome što sprovodi
starovekovne robovlasničke metode u svojim
pogonima, zbog čega joj je rad zabranjen u većini
zemalja civilizovanog sveta. U Srbiji ne samo da
sme da radi, već je i država subvencioniše, a radnici
Jure padaju u nesvest od maltretiranja, kako je
nedavno javno posvedočila grupa radnika.
Ukupno je samo u 2013, poslednjoj godini u
kojoj su Dinkić i URS još predstavljali neki faktor u
Vladi, za različite subvencije potrošeno 3,1
milijarda evra, od čega je SIEPA plasirala blizu 45
miliona evra, ali ne postoji podatak koliko je
radnika zaposleno za te pare. I Nacionalna služba
zapošljavanja, u to vreme čvrsto u rukama
Dinkićevih kadrova, nije štedela, pa je na ime
navodnog otvaranja novih radnih mesta potrošila
preko 100 miliona evra. Nezaposlenih je sve više, a
radnici su sve siromašniji, dok su kadrovi URS-a
sve bogatiji i bahatiji.
 Potonuće države zbog Beograda na vodi

Da se državni novac troši za potrebe stranke

G17, a kasnije URS-a, postalo je jasno najkasnije
kada je Dinkić, protivno stavu Vlade, odlučio da
SIEPA subvencije za proširenje proizvodnih
kapaciteta Gorenja u Srbiji dodeli za izgradnju
fabrike u Zaječaru, gde je u to vreme na vlasti bio
kadar G17 Boško Ničić. Demokrate su, sa svoje
strane, tražile da se subvencije dodele, ako se bude
zidalo u Valjevu, gde je na vlasti tada bio njihov
kadar. Pošto su novac i Slovenci otišli u Zaječar,
Dinkić je bio primoran da podnese ostavku, ali
ovog puta nije rušio Vladu. Isplatilo mu se i da
krade preko svojih partijskih prijatelja.
Jedan od nezaobilaznih Dinkićevih muvatora i
nabavljača para na sumnjiv način bio je Tomica
Milosavljević, ministar zdravlja u četiri mandata.
Među najveće i najskuplje pljačke ovog ministra
spada i 50 miliona evra dobijenih od Evropske
investicione banke za rekonstrukciju za bolnice u
Srbiji, kao i još 200 miliona evra za četiri klinička
centra. Pare su potrošene, kredit mora da se vrati, a
u kakvom su stanju bolnice u Srbiji - zna svako.
Očigledno je da se novac odlio u džepove ministra i
njegovog zaštitnika Dinkića.
Kod japanskih donacija za srpsko zdravstvo, u
visini od dvadeset miliona evra, nema nikakvog
pokrića za oko 3,5 miliona evra, jednostavno se ne
zna na šta je Milosavljević potrošio te pare. Ni
naknadna kontrola japanske ambasade u Beogradu
nije dala nikakve rezultate, ali da su opravdane
sumnje kako je novac pokraden, videlo se po tome
što je Tomica Milosavljević po odlasku sa
ministarskog mesta bio postavljen za ambasadora
Srbije u Tokiju, ali je japanska Vlada odbila da izda
agreman.
Dinkić ni ne razmišlja o penziji, jer odlaskom sa
javne scene on može da stigne samo na jedno mesto
- u zatvor. Trenutno se sprema da postane direktor
preduzeća koje će biti investitor projekta Beograd
na vodi, a da bi neometano i tu mogao da krade, za
desnu ruku mu je dodeljen Milutin Folić, novi
gradski arhitekta bez ikakvog iskustva u vođenju
projekata.
Beograd na vodi je planiran kao gigantska
perionica para, a bar se u to razume Mlađan Dinkić,
kao što se videlo u više afera u kojima je
učestvovao, ili lično ili preko poverljivih saradnika.
Zbog toga je ovaj, za zatvor zreo političar, toliko
potreban i sadašnjoj vlasti. Bivši kadrovi URS-a se
masovno učlanjuju u SNS, i bez problema ostaju na
dosadašnjim pozicijama. Niko ih ne dira, kao što
predsednik Vlade Aleksandar Vučić ne dira ni
Mlađana Dinkića, za koga je, svojevremeno,
predlagao zatvoreničku uniformu sa rednim brojem
001. Vučić je i za šefa svog kabineta postavio Ivicu
Kojića, bivšeg državnog sekretara u Dinkićevom
ministarstvu finansija. Niko ne dira ni takozvane
"ekonomske diplomate", jednu potpuno nepotrebnu
i štetočinsku grupu, koju je izmislio Dinkić, da bi
udomio islužene kadrove svoje stranke. URS
nastavlja da živi, ko što ni Mlađan Dinkić nastavlja
da pljačka, umesto da je već odavno na izdržavanju
kazne doživotnog zatvora i oduzimanja imovinske
koristi.
Mlađan Dinkić zaslužuje da ga naredne
generacije školaraca, barem još 50 godina,
izučavaju kao jednog od najvećih izdajnika srpskih
nacionalnih interesa.

Ima keša i prljavog veša...

Kada je podneo ostavku na funkciju predsednika

URS-a, Mlađan Dinkić je izjavio: "...U najboljim
sam godinama, pokazao sam da znam i neke druge
poslove da radim. Videću da li ću nastaviti rad na
Ekonomskom fakultetu, ili u muzičkoj produkciji.
Ovom rezultatu će se sigurno najviše radovati moja
žena, jer smatra da je vreme da živimo bolje nego
što smo to mogli dok sam bio u politici."
Nije ni u politici tako loše živeo. Iako se njegova
imovina procenjuje na više stotina miliona evra,
Dinkić je stalno želeo da ostavi utisak čoveka bez
velike imovine. Godinama je pričao kako živi u
stanu od 68 kvadrata kupljenim na kredit.
Onda je, iznenada, naveo da živi u stanu od 150
kvadratnih metara kupljenim za 353.000 evra. Deo
para potrebnih za kupovinu nekretnine bračni par
Dinkić je, navodno, dobio putem kredita, i to
150.000 evra, dok je ostatak plaćen gotovinom.

Saga o "rashodovanom dupetu"

Novi gradski arhitekta, koji će nadgledati radove

na projektu Beograd na vodi, pa samim tim i
preduzeće čiji bi direktor uskoro trebao da postane
Mlađan Dinkić, je Milutin Folić, koji ima 35 godina
života i izmišljenu biografijom.
Na zvaničnoj gradskoj internet prezentaciji stoji
kako je Folić tvorac idejnog rešenja za Ho Ši Min
Toranj u Hanoju u Vijetnamu. Međutim, zvanično,
Vijetnamci tvrde kako je tvorac koncepta bio
Karlos Zapata, dok je projekat vodio francuski
arhitektonski biro AREP u kome nema ni pomena o
nekom Foliću. U vreme većine ostalih projekta na
kojima je navodno radio, Folić je još bio na
studijama, pa je tako u najboljem slučaju mogao da
sarađuje samo kao tehničar.
 Folić se rado izdaje za plejboja, i često se viđa u
društvu estradnih zvezda. O njemu je, međutim,
jedan od najpoznatijih gej aktivista u Srbiji, Predrag
Azdejković, na svom Fejsbuk profilu samo kratko
napisao: "Rashodovan". Šta bi to tačno trebalo da
znači, neka procene čitaoci.
U svakom slučaju, Folić ni izdaleka nije osoba
sposobna da nadzire rad jednog tako ovejanog i
iskusnog lopova, kao što je Mlađan Dinkić. Možda
je upravo zato i postavljen na mesto glavnog
arhitekte Beograda? Ili ga Vučiću preporučilo
njegovo rashodovano dupe?

Upravljanje klimatskim promenama

Najpoznatija laž koju je Dinkić izrekao je ona

predizborna iz 2008. da će svaki građanin dobiti
besplatne akcije u vrednosti od 1.000 evra. Ubrzo je
priznao kako je lagao da bi Borisu Tadiću i DS-u
pomogao da pobede na izborima.
Kao ministar finansija i privrede 5. februara
2013. Dinkić je Tanjugu rekao: "...Cilj vlade je da
od Srbije napravimo žitnicu Evrope, da ne zavisimo
više od klimatskih promena, nego da znamo da,
kada je suša - imamo vode, a kada je poplava - da
možemo da odvodnjavamo."
 Posle katastrofalnih majskih poplava direktor
Srbijavoda Goran Puzović je rekao medijima:
"...Najgore što nam se desilo je zakon iz 2010, koji
je doneo Mlađan Dinkić, kada su naši prihodi
postali prihodi budžeta. Ne sporimo, ali država,
kada sve to iskontroliše, mora da ih vrati nama
nazad, a to se nije desilo. U ovom trenutku imamo
1,3 milijarde dinara, a bez dve do tri milijarde
dinara ne možemo da uradimo ni ono
najminimalnije."
Prema Dinkićevoj ideji, dakle, država uzima
pare od javnih preduzeća kako bi popunila
budžetske rupe i mogla da zadovolji apetite
podmitljivih političara.