ISSN 1800 - 5039

ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

ЗА ЛУЧИНДАН 2011.

М. Михаило: ОТВАРАЊЕМ ХРАМОВА УЧВРСТИМО В. П. Никчевић : ОД КАДА СУ СРБИ НАРОД .................63

СВИЈЕСТ И ДУХОВНОСТ .............................................2
Бл.К.: ВУЧИНИЋ: НЕ ОБИЈАМО ОНО
ШТО ЈЕ НАШЕ ...............................................................10
М. Михаило: ПОШТОВАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ И
РЕАЛИТЕТА ...................................................................11
ЗБОГ ЧЕГА СВИ У РЕГИЈИ ИМАЈУ ПРОБЛЕМ СА
СРБИЈОМ .......................................................................13
С. Вујовић: ПОВОДОМ ИЗЈАВЕ МАТИЈЕ
БЕЋКОВИЋА ..................................................................14
П. Томовић, С. Јанковић: ДРЖАВА НЕ КОРИСТИ
СВОЈА ОВЛАШЋЕЊА ..................................................15
Ж. Л. Ђуровић: БОГОРОДИЧНИ ПРАЗНИЦИ .................16
М. Орландић: СПЦ МОРА ВРАТИТИ НЕЗАКОНИТО
СТЕЧЕНУ ИМОВИНУ...................................................17
В. Копривица: ВЛАДИКА ОПЕТ ТРАЖИ СУТОРИНУ ..21
Ж. Л. Ђуровић:УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ 23
З. Станојевић: ЈУРИШ НА УСТАВ....................................24
КАКО СУ ОКУПИРАНИ, ЛИКВИДИРАНИ И ПОСРБ-
ЉАВАНИ ЦРНА ГОРА, ЦРНОГОРЦИ И ЦПЦ ...........25
С. Вулетић: СПЦ ЈЕ ПРЕТВАРАЛА ЦРНОГОРЦЕ У
КМЕТОВЕ И ЧИВЧИЈСКО РОБЉЕ .............................32
Р. Ротковић: СПЦ ТРАЖИ ТОМОС ОД ЦПЦ ИАКО ГА
НИ ОНА САМА НИЈЕ ИМАЛА....................................45
В. Бороцки: ЦРКВЕ И ШКОЛЕ У ЦРНОЈ ГОРИ..............49
Љ. Дурковић: ЊЕГОШЕВА ЦРНА ГОРА И ПОЉАЦИ ...51
М. А. Марковић: НЕПОДНОШЉИВА ДРСКОСТ И
НЕЉУДСКОСТ ...............................................................58
СПЦ КОЧНИЦА И ПРЕПРЕКА РАЗВОЈУ ЦРНЕ ГОРЕ
ЦПЦ И ЦРНОГОРАЦА ..................................................58
Н. Аџић: КЊАЗ ДАНИЛО ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
И ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА
ЦРКВА 1852-1860. .........................................................60
Г. Секуловић: НЕЛЕГАЛНА И НЕЛЕГИТИМНА
„ОДЛУКА“ СВ. СИНОДА ЦПЦ О „УЈЕДИЊЕЊУ“
СА СПЦ ............................................................................66
М. Вуковић: СРБИМА ИНТЕРЕС НИЈЕ ЦРНА НЕГО
РАВНА ГОРА ...................................................................70
С. М. Штедимлија: СВЕТИ САВА, СВЕТИТЕЉ ИЛИ
ДРЖАВНИК? ..................................................................76
М. Вуковић, Б. Цимеша : КРВАВИ АЛБУМ
КАРАЂОРЂЕВИЋА У РЕЖИЈИ СРПСКОГ
ИСТОРИОГРАФА ...........................................................80
Б. Цимеша : ЦРНОГОРЦИ У ДЕНАЦИОНАЛИЗА-
ТОРСКОМ РАЈУ ЧЕДОМИРА АНТИЋА.....................88
МИСАО, ТО ЈЕ ЉУДСКО БИЋЕ .......................................90
З. Станојевић : МЕЂУНАРОДНА КЊИЖЕВНА
САРАДЊА .......................................................................92
З.С.: ЈУБИЛАРНА НАГРАДА МАТИЦЕ
МУСЛИМАНСКЕ ...........................................................93
КРИТИКА ТРАДИЦИОНАЛИСТИЧКЕ
ИСТОРИОГРАФИЈЕ .......................................................94
С. Зековић: ОПЕТ ”НОВА” ЗЛОУПОТРЕБА
АНТИФАШИЗМА .........................................................99
М. Ражнатовић: ОТКЛОН ОД ЛАЖНИХ НАДА И
ЗАБЛУДА.......................................................................101
Д. Рашовић: „ВИ ЧИНИТЕ ШТО ЗНАТЕ,
А НЕ ЗНАТЕ ШТО ЧИНИТЕ“ .....................................102
Ч. Љешевић: БЕЗ ЉУДСКОГ УТЕМЕЉЕЊА .................104
С. Ђукановић: „БОЉЕ ИЗГУБИТИ СВЕ БИТКЕ
НЕГО ЈЕЗИК“ ...............................................................105
И. Јоксимовић: ПОСЈЕТА МАТИЦИ ЦРНОГОРСКОЈ ..107
И. Јоксимовић: ПРИЈЕМ КОД ПРЕДСЈЕДНИКА
РЕПУБЛИКЕ МАКЕДОНИЈЕ .....................................108

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 41

Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250
Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник
уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Зоран Станојевић (лектор),
Младен Ломпар, Милорад Поповић, Сретен Зековић, Драгољуб Рашовић. Техничка припрема: Александар-
Саша Самарџић. Штампа: ИВПЕ - Цетиње. Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail:
lucindancpc@gmail.com (mail адреса Лучиндана), cpc@t-com.me. web адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.
org.me/mne. Лист је регистрован код Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем
190 од 8.12.1998. године. Као вјерско гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на
промет. Тираж: 10.000 примјерака.
 2
Са прославе Петровдана
ОТВАРАЊЕМ ХРАМОВА УЧВРСТИМО СВИЈЕСТ И
ДУХОВНОСТ
Овогодишњи Петровдан ЦПЦ је обиљежила Светом Архијерејском литургијом
на комплексу Црнојевића на Ћипуру, на платоу изнад остатака Манастира Св.
праведног Ивана Црнојевића, поред Дворске цркве у којој почивају земни остаци
овог светитеља и владара. Бројним вјерницима митрополит Михаило се обратио
беćедом у коју је поред осталог нагласио
ГОСПОДО ЦРНОГОРЦИ,
ЧАСНИ ЦРНОГОРСКИ ЗБОРЕ,
Данашњу прославу Петровдана посвећујемо Цетињу и његовом првобитном уму и срцу, Ћипуру, на
којем су остаци великог Црнојевићког светилишта манастира рођења Богородице. У његовој непосредној
близини био јер ренесансни Црнојевића дворац, а у ћипурском комплексу и Црнојевића печатња, прва државна
штампарија на свијету. Из ње су изашле прве богослужбене књиге на словенском југу. Средњовјековни Ћипур
је у ствари ренесансно Цетиње, чије саздање је епохални чин у црногорској историји. Са настанком Ћипура,
као чином оснивања Цетиња 1482. године Црна Гора и света Црногорска православна црква улазе у ново доба
својега развитка попримајући карактер пресудног историјског жаришта. Настало из нужде да се одбрани
независност, Цетиње својим првим језгром Ћипуром и својом универзалношћу достиже у визији Црногораца
највеће хуманистичке и слободарске вриједности. Цетиње, Црна Гора и Црногорска православна црква постају
вјековни историјски синоним и симболи. С Црнојевићима се довршава једна историјска епоха и утемељује
друга, нововјековна. Цетиње се кроз Ћипур рађа са књигом, са богослужбеним Октоихом. Осмогласничком
постаје духовно светилиште у којем луча слобода никада није утрнула. Том је лучом свијетлила Црногорска
православна црква чије су владике са светог ћипурског црнојевићког олтара и касније олтара Цетињског
манастира водиле црногорски народ досежући слободу као своју основну сврху. Са цетињског манастирског
олтара црногорски владике су водиле и ширу ослободилачку борбу поручујући покоренима око себе да истрају
у отпору надмоћнијем освајачу. „Нека наша земља нашу крв попије“ био је одговор црногорских владика и
аманет „Ако се и ова луча слободе на Балкану што те зове Цетиње и Црна Гора утули сви околни народи
изгубиће наду у слободу и остати у вјековном ропству и мраку“.
И када је паљено, а Манастир разаран, Цетиње и Црногорска православна црква остали су центар
отпора и слоге, израз достојанства и начин живљења. Славили су слободу, одбранили је и живјели у слободи с
миробитном и првобитном књигом у руци. Настављајући ренесансну и државотворну Црнојевића традицију,
Свети Петар Цетињски је предводио Црну Гору с крстом, пером и мачем. У једној руци је држао перо а у
другој мач, обоје да њима слави Бога, слободу и црну Гору.
Свјесна своје свете традиције и славе, Црногорска православна црква је канонизовала Ивана
Црнојевића, господара црногорског у цркви Св. Јована Крститеља у Бајицама 2003. године оснивача Цетиња
и својег нововјековног утемељивача Ивана Црнојевића чије су свете мошти инхумиране и похрањене у цркви
на Ћипуру коју над остацима Црнојевића задужбине подиже књаз Никола 1886. године. У овој цркви, од скора
и државном маузолеју већ дуже од 20. година почивају земни остаци краља Николе и краљице Милене. Као
духовни утемељивач и чувар традиција црногорске повјеснице, Црногорска православна црква нераскидиво
повезана са својим црногорским народом и државом отворена срца позива оне који о томе одлучују да отворе
врата маузолеја на Ћипуру за њено свјештенство, вјернике и вјерујући црногорски народ. Јер, у маузолејима
се може служити Божја служба као што је случај у Његошевом маузолеју на Ловћену и Пантеону, чувеном
римском маузолеју.
Братски раширених руку према људима добре воље, према свима којима су на срцу Црна Гора и њене
светиње Слобода и људско достојанство апелујемо и тражимо да се отворе за ЦПЦ и Цетињски манастир,
Дворска црква на Ћипуру, Влашка црква, црква Св. Јована у Бајицама, и све цркве и манастири у Црној Гори.
Само тиме ојачаћемо своју свијест и духовност.
Само тако отворићемо и наша срца и наше душе. А отворених срца и душа учврстићемо своје мјесто
међу државама, народима и њиховим културама.
Будите Благословени!
Митрополит Михаило
 3
МИСИЈА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА У ИТАЛИЈИ
ЦЕРЕМОНИЈАЛ У ПАНТЕОНУ
Традиционалним овогодишњим свечаностима у римском Пантеону посвећеним у част блаженопочивше
Италијанске краљице и црногорске принцезе Јелене Петровић – Његош Савоја присуствовао је митрополит
Михаило. Уз дужно поштовање високих званица из реда домаћина, Његовом Блаженству митрополиту
Михаилу је и ове године указана, као кључној личности церемонијала, изузетна част да поздрави уважени
скуп поздравном беćедом.
У својој ријечи посвећеној јединственој личности блаженопочивше Краљице Јелене, митрополит
Михаило је дао биографски портрет ове знамените владарке, свестраног ствараоца и непревазиђене
хуманитарке и каритативног мисионара, „мајке нације“, која се налази на листи за беатификацију Свете
Столице у њеног свјетитеља. У излагању је пошао од њеног дјетињства и најраније младости, школовања
у Русији да би потом истакао њену вјеридбу за италијанског суверена Виторија Емануела описујутим тим
разлогом и сами чин њене конверзије из православне у католичку вјеру. Митрополит Михаило је даље говорио
о њеним свестраним талентима и драгоцјеном стваралаштву пјесника превођеног на више језика, сликара чија
се платна налазе на двору османског султана Абдула Хамида, архитекте – аутора маузолеја владици Данилу
на Орловом Кршу те музичара, пијанисте која је и на том пољу оставила неизбрисиве трагове своје креативне
непоновљивости. Говорио је и о њеној улози мајке, супруге, кћерке и сестре, те видара и медига људских душа
и тијела, о њеном болничком, медицинском и биоенергетском ангажману. Нарочито је апострофирао њену
каритативну и хуманитарну мисију посвећену свакодневним ангажовањем пружања помоћи пострадалима
у катастрофалном земљотресу у Модени 1909. године. Том приликом је стекла по ко зна који пут и поново
учврстила свој херојски и добротворни карактер потврђујући се као култна личност италијанске империје и
„мајка нације“.
У знаку захвалности државе романског свијета, њена друга домовина Италија, а затим, Француска,
Шпанија и Португалија подигле су јој бројне споменике и спомен обиљежја у којем смислу је није заборавила
ни њена домовина Црна Гора скромном спомен – бистом у парку Медицинског центра „Данило Први“ на
Цетињу.
Закључујући своје запажено излагање на ову тему, митрополит Михаило је учествовао и у другим
манифестацијама посвећеним великој владарки у знаку општег пијетета према њеној грандиозној историјској
личности.
Боравак у Италији митрополит Михаило је искористио и за визитацију свјештенства и вјерника ЦПЦ
у овој земљи из које је и овај пут однио најљепше успомене.
Из канцеларије ЦПЦ

ПОВОДОМ ИЗЈАВЕ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА

Дужност вјерског поглавара је посвећеност цркви а не политици

Патријарх Иринеј није рекао ништа ново. Његова изјава је по суштини понављање устаљене
матрице великосрпске политике и Српске православне цркве кроз све три Југославије. Та политика и
идеологија је довела до крвавог распада све три Југославије и на крају окончане братоубилачким ратом.
Та политика само је наставак геноцидног ништења Црне Горе и Црногораца и интензивирани
духовни и свјетовни геноцид над историјским и државотворним црногорским народом и нацијом. Уједно
Иринејева непрекидна кампања потирања Црногораца је не само империјална намјера и мијешање у
унутрашње ствари суверене црногорске државе, већ је и у сукобу са свијем европским и свјетским начелима,
као и основним законима Божје цркве.
То је потоњи и самртни крик свесрпске – светосавске идеологије да сачувају империјални статус
кво у Црној Гори. Патријарху Иринеју поручујем: Батали се политике и идеологије и врни се Божјој цркви!

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
 4
Саопштење, 21. 07. 2011. /Реаговање поводом текстова објављених у Вијестима и Побједи од 20. 07.
2011. године/.
РУСКИ МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН У СЛУЖБИ
ВЕЛИКОСРПСКОГ ПРОЈЕКТА
Негирањем ЦПЦ и Црногораца руски Митрополит Иларион пориче и своју
Руску православну цркву која већ вјековима признаје Црну Гору као државу,
аутокефалност Црногорске православне цркве и Црногорски народ и нацију.
Не прилагођава се вјера људима него људи
вјери. Упркос томе, митрополит Иларион, предсједник
Одбора спољних послова Руске патријаршије стигао
је у Црну Гору да са позиције неприкосновеног
„ауторитета“ многољудне Руске православне цркве
неаргументовано, неканонски, политички и крајње
пристрасно арбитрира у православном црквеном
питању у Црној Гори. Учинио је то искључиво
неоправдано у корист асимилаторске и империјалне
Српске православне цркве. Заборавио је при томе, да
се ингеренције РПЦ завршавају на границама Русије,
а то у нашем случају, значи, на границама Црне Горе.
Сваки прелазак преко тијех граница је директно
мијешање у унутрашње ствари, у овом случају,
независне државе Црне Горе као и у ингеренције
Црногорске православне цркве, изузев ако се бави
искључиво питањем вјерског положаја руских
вјерника у независној црногорској држави.
М. Иринеј је потпуно заборавио на одговор
црногорског народа Светом Синоду РПЦ почетком
19. вијека када је овај намјеравао да развласти Светог
Петра Цетињског владара и владику црногорског
против воље Црногораца и Црне Горе. Такође је
испуштио из вида темељно право као израз Божје
воље и правде, нека се чује и друга страна. До
те друге стране, односно до мишљења матичне,
домицилне, примарне ЦПЦ м. Иринеју није ни стало.
Како може М. Иринеј „рјешавати“ или учествовати
у „рјешавању“ православног црквеног питања у
Црној Гори без ЦПЦ и њеног присуства. Зна ли он
за историјске везе РПЦ и ЦПЦ? РПЦ је признала
вјековну, аутокефалну ЦПЦ и њене владике од
којих су поједини и хиротонисани у Русији. И сада,
супротно томе, и након тога, м. Иринеј понавља
велико-српске и њима коресподентне тезе и сагласје
традиционалног руског црквено-политичког погледа
и смјера по којем су срби носилац руских интереса
у овом региону како то важи од 1903. године, а да
су Црногорци и Црна Гора само декор у тој и таквој
руско-српској хармонији на Балкану. Како то м.
Иринеј признаје национално Црногорце, а не признаје
њихову аутокефалну Црногорску православну
цркву?! Истовремено признаје Србе и СПЦ! Он о
томе не може одлучивати! По којем паритету он то
ради, ако је општепознато и у научно доказано да
Црногорци имају старију државу, народ и цркву од
Срба. Митрополит Иринеј данас не ради ништа друго
у односу на ликвидаторе Црне Горе и Црногораца
из епохе црногорске трагедије 1918-1920. године.
Како он то чува црногорске душе и црногорски
народ негирајући их, односно свјесно заобилазећи
апстракцијом њихове националне, аутокефалне Ц П
Ц. Да ли је свјестан противурјечности у које се заплео
својим ставовима о Ц П Ц, Црногорцима и Црној
Гори? Како може постојати принцип наднационалног
у православљу који он афирмише и национални
карактер кроз име цркве, као што је Руска православна
црква, Српска православна црква, Грчка православна
црква при чему се он залаже за РПЦ и СПЦ, а не
и Црногорска православна црква коју потпуно
апстрахује и заобилази. Митрополит Иринеј хоће да
политички и вјештачки прилагоди православну вјеру
Србима у Црној Гори, заборављајући при томе, да се
не прилагођава вјера Србима и СПЦ, већ да се људи
Срби, а уз њих и његови Руси морају прилагођавати
вјери. И још нешто. Из тога контекста он не смије
искључивати Црногорце и њихов једини вјековни
слободарски дом, Црну Гору. Нема Црне Горе без
Црногораца, господине Иринеј и без њихове ЦПЦ.
Није Црна Гора земља Срба, СПЦ и колонија Србије
и Русије, већ Црногораца, ЦПЦ и других народа
и грађана који у њој као својој матичној кући живе
остајући јој вјерни као што је и она њима. Ако
митрополит Иринеј не признаје Црногорце, Црну
Гору и ЦПЦ онда он и није долазио у Црну Гору и
међу Црногорце и разговарао са њима, односно са
појединим њиховим високим представницима на
највишим државним функцијама.
Млад си још и зелен владико. Цркве се не
признају паушално сваки дан. И то на дан кад дође
митрополит Иринеј у Црну Гору или неки други
великодостојник. Цркве се признају једном. То је
одавно умјесто м. Иринеја и прије њега урадио
Свети Синод Руске православне цркве и Св. Синод
Васељенске патријаршије признањем аутокефалне
Црногорске православне цркве, а преко ње Црне Горе
и Црногораца. такве историјске и свете одлуке сада
хоће да прекроји и поништи м. Иринеј.
ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЦПЦ
 5
РЕАГОВАЊЕ МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА ПОВОДОМ
ИЗЈАВЕ РУСКОГ МИТРОПОЛИТА ИЛАРИОНА
Изјава руског м. Илариона, којом се умијешао у црногорске црквене прилике, на страни СПЦ
увреда је народа и државе. Ово је и доказ да је наша земља колонија српске државе и СПЦ и да са њима
дијели суверенитет.
Стога се сматрамо увријеђеним и позивамо власт да се угледа на Св. Петра Цетињског и
Црногорски народ и збор, који је свројевремено одлуку и права Св. Синода Руске православне цркве да се
мијеша у црногорске црквене прилике одбацио и отписао му да нијесу поданици руског, него представници
слободног народа и државе.

22. 7. 2011.

РПЦ и СПЦ заједнички на дјелу

Империјална црквена политика „Трећег Рима“
Саопштење митрополита ЦПЦ, господина МИХАИЛА 27. 07. 2011. године
Унитарни великоцрквени пројекат Руске
православне цркве о конфедералном статусу
Црногорско-приморске митрополије СПЦ у Црној
Гори, саопштен преко њеног шефа дипломатије м.
Илариона изражава традиционалну црквену политику
сљедбеника „Трећег Рима“. Руска и Српска црква
воде заједничку империјалну политику игнорисања
и ниподаштавања црногорске прошлости и постојеће
реалности. То се потврђује њиховим непризнавањем
самосталне, суверене и међународно признате
независне државе Црне Горе и њене вјековне,
аутокефалне Црногорске православне цркве. Апсурд
је потпун: високи представник РПЦ преговара са
званичницима државе Црне Горе иза леђа Ц П Ц
залажући се за статус Српске цркве у црногорској
држави коју СПЦ не признаје. М. Иларион својим
пројектом жели да међународно признату Црну
Гору сведе на конфедералну јединицу (губернију
или провинцију) српско-руске односно српске
конфедерације у којој би она својим потчињеним
статусом у руском и светосавско-српском царству и
империји „Трећег Рима“ била духовно поробљена,
асимилована и избрисана губитком црногорске
духовности, државног, народног, националног,
црквеног и културног идентитета. Митрополит
Иларион хоће исто што и светосавска СПЦ, да Црна
Гора, Црногорци и ЦПЦ, а са њима и њихов језик
нестану. Руски и српски негатори ЦПЦ, Црногораца
и Црне Горе морају знати да раде узалудан посао. Јер
нити су Црногорци били, нити су Срби, Црна Гора
није била нити је аутономија у оквиру Србије већ
старија држава од ње, а ЦПЦ није била, нити је дио
Српске православне цркве. Црногорска православна
црква је Божја, историјска, вјековна, традиционална,
домицилна, примарна, матична и изнад свега и уз све
ово аутокефална црква вјековне независне државе
Црне Горе и њеног аутохтоног, државотворног и
историјског црногорског народа и нације. Њено
насилно анектирање Српској цркви посљедица је
насилног аншлуса Црне Горе Србији и нелегалних
и нелегитимних одлука Подгоричке скупштине из
1918. г.
Насилно анектирање ЦПЦ Српској цркви
приказано као уједињење, а у ствари присаједињење
потврђује и њен ликвидатор и анексионист,
регент Александар у „Гласнику уједињене Српске
православне цркве“ број 1 од 1 (14) 7. 1920. године.
Такође то присаједињење Црногорске Српској
православној цркви потврђује и Васељенски
патријарх Мелетије Четврти и Свети Синод
Васељенске патријаршије својим Томосом од 19. 02.
1922. године. М. Иларион и његови руски и српски
истомишљеници морају знати да канони, начела и
принципи који важе за Руску и Српску православну
цркву важе и за Црногорску и све православне цркве
у православном хришћанству. Морају знати и то, да
се без присуства Руске цркве у Русији и Српске у
Србији немогу доносити рјешења везана за њихов
положај и да по истом том принципу без представника
Црногорске православне цркве не може се рјешавати
њен статус и судбина у њеној, међународно признатој
држави Црној Гори. На то митрополита Илариона
обавезује света порука „Поштуј друге да би био
поштован“, као и десета Божја заповијест „Не пожели
ништа што је туђе“. Али их он, Руска и Српска
православна црква у својој негацији Црногораца,
ЦПЦ и Црне Горе грубо запостављају и крше.
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
†МИХАИЛО
 6
ЦРКВЕНЕ СВЕЧАНОСТИ НА ОГЊЕНУ МАРИЈУ
Велики скуп вјерника ЦПЦ на Ивановим Коритима
На вјерски празник Огњена Марија, у
суботу 30. 7. 2011. године ЦПЦ је служила Свету
Архијерејску литургију у цркви СВ. Преображења на
Ивановим Коритима, на Ловћену. Свету Архијерејску
литургију служио је митрополит Михаило са
свјештенством ЦПЦ. Након литургије у цркви Св.
Преображења обављена су крштења.
Настављен је потом велики скуп
представника свих црквених општина ЦПЦ из
Црне Горе. Присутнима су се пригодним беćедама
обратили, поздрављајући их, митрополит Михаило и
господин Сретен Вујовић, секретар СВ. Синода ЦПЦ.
Поздравне ријечи овом масовном сабору вјерника и
свјештенства ЦПЦ упутили су и представници низа
црквених општина. У част окупљених приређена је
богата закуска и послужење.
Црквени сабор представника црквених
општина ЦПЦ на овом мјесту и овим поводом,
закључено је једнодушно, постаће традиционалан.
Из канцеларије ЦПЦ

Митрополит Михаило на крштењу у ЦПЦ

СВЕЧАНО ОБИЉЕЖЕНО ПРЕОБРАЖЕЊЕ

На гумну цркве Св. Преображења, 19. 8. 2011. године Митрополит Михаило је служио Свету
литургију са свјештенством ЦПЦ. Литургијским церемонијалом извршено је освјештање грожђа. Са
жаљењем констатујемо да мјесна црква на Ивановим Коритима на чијем гумну је служена литургија овога
пута није била отворена за клир и вјернике ЦПЦ. Из тих разлога су вјерници с правом питају, када ће
несметано они са свјештенством своје цркве обављати вјерске службе у Божјим храмовима без ограничења
у свим приликама када то црквени календар и мисија ЦПЦ предвиђају и налажу.
Наредног дана, 20. августа, служена је литургија у цркви. Након литургије, митрополит Михаило
је обавио крштење сина свјештеника ЦПЦ, господина Неђељка Фуртуле.

Из канцеларије ЦПЦ
 7
Саопштење за јавност, 21. 08. 2011. године
МРТВАЧКА ЗВОНА СПЦ И ДАЉЕ ЗВОНЕ НАД ЦРНОМ
ГОРОМ

СПЦ је дубоко укључена у сва питања
прошлости, садашњости и будућности Црне Горе са
њеном општепознатом улогом и задацима ништења
црногорског народа, државе, цркве и језика као и
истовремене производње што већег броја Срба ради
претварања црногорске као уставно грађанске у
другу српску државну творевину.
Лицитирање да она не треба да предводи
пројектовани и већ наговијештени бојкот наставе
уколико се на парламенту не верификује актуелни
споразум са премијером, односно, ако власт одбије
да испоштује и омогући школовање и на српском
језику, само је покушај укивања већ добро познате и
откривене рушилачке и девастаторске улоге СПЦ у
Црној Гори. Варијанта да СПЦ треба да отвореније
подржи евентуални бојкот наставе уколико се српски
језик као други службени и обавезни не уведе у
школе искључиво је покушај заваравања црногорске
јавности, а посебно наивних и лаковјерних, са
резултатом – ако се успије у овом најновијем акту
посрбљавања Црне Горе, СПЦ је заслужна. У
супротном, она није крива.
Као и више пута до сада, понављамо, да
је овај најновији атак на Црну Гору гажењем њене
уставности раније утврђене двотрећинском већином
и суверености у одлучивању помоћу српског језика,
у ствари, провођење Стратегије Владе Србије
уперено против црногорске националне и државне
еманципације.
Увођење српског језика даље продубљује
двојну подјелу Црне Горе као државе и цјелокупног
црногорског друштва. Почиње са најмлађима како
би српство загосподарило над Црном Гором већ у
блиској будућности. СОС над Црном Гором није ни
престајао од референдума на овамо као ни прије тога.
Сценарио на деперсонализацији Црне Горе
треба наредних дана да оконча свој први чин.
У памет се добро Црногорци! Мртвачка звона
СПЦ спремају ваш покој као и у референдумској
кампањи, а снаге великосрпства изнутра и споља
припремају ваш крај да не чујете ни звона ни кокота.
И да Божић славите у тами.
Звоно Ц П Ц звониће и даље јаче од звона
којима звече просуте српске паре за продају Црне
Горе које обилато користе С П Ц, српске и просрпске
партије и њихови сљедбеници у Црној Гори.
Кампања српских девастатора је само
наставак њихове противреферендумске рушилачке
и касније девастаторске мисије поводом признавања
Косова са амбицијама да никада не престаје за
остварење циља – обнове Велике Србије.
Одговор ЦПЦ на уцјену дату српским језиком
Црној Гори је скоро објављивање Новог завјета на
црногорском језику.

Саопштење
ПОЗИВ НА РАЗУМ
ЦПЦ још једном указује надлежнима и јавности Црне Горе да измјештање иконе Богородице
Филермосе из Народног музеја у пећину изнад Цетињског манастира неће испунити очекивања инвеститора.
Икона припада цркви као сакралном објекту, а не пећини. Икони духовно значење и поруку даје црква и
нико други. Само институција цркве искључиво храму са иконом даје карактер светилишта. У супротном
икони су редукују духовна својства и светост. У том смислу црква са иконом је темељ вјерског туризма свуда
у свијету. Да ће икона Филермоса у свјетовном амбијенту донијети велике вјерске ефекте вјерског туризма
најбоље демантују резултати њене досадашње туристичке валоризације и експлоатације у Умјетничком музеју
на Цетињу. Осим тога, пројекат измјештања не слави екуменски карактер и култиконфесионалност Црне
Горе и не наставља универзалност њене духовности. Извјештање девастира у духовном, културолошком,
споменичком и културном смислу. Споменички микролокалитет Цетињског манастира повезан са највишом
духовном вертикалом Црне Горе култом Св. Петра Цетињског. Филермоса својом новом локацијом неће бити
ближа грађанима а ни вјерницима међу њима.
Апелујемо да се пројекат измјештања иконе у пећину замијени адекватнијим смјештајем у екуменском
храму, који је уз то и јефтинији, као и да се остатак средстава преусмјери у пројекте обнове, заштите и даље
изградње Цетиња на вријеме да остваре овај једини и прави третман иконе која би јој очувао духовност и
светост, а испунио и очекивања туристичке привреде.
Из канцеларије ЦПЦ
 8
Саопштење за јавност 31. 07. 2011. г.
СТАРО ВИНО У МЈЕХОВЕ НОВЕ
Компромитована својом мисијом у Црној Гори као непријављена и нерегистрована
црквена организација, СПЦ намјерава да настави своје девастаторство и под
новом формом. То је још један покушај да жртву одржи у заблуди, неадекватно се
легитимишући за њеног јединог црквеног представника.
Доношење Закона о династији Петровић мисија м. Амфилохија исказала још једном у својем
додатно је покренуло СПЦ на антицрногорску противурјечју, пошто не смије бити контрадикције
акцију. Свјесна да је анексија 1918. добила законску у послању цркве и њених великодостојника
верификацију и димензију из чега произилази обзиром на суштину цркве да изграђује вјечне и
и законито поништење одлука нелегитимне универзалне вриједности које красе човјека. Верзија
Подгоричке скупштине и отварање пута за остварење о наднационалности православне цркве која не
насилно укинутих права ЦПЦ из аншлуса Црне важи за РПЦ и СПЦ сем за остале, значи да ове
Горе Србији, она је прешла у нову офанзиву. У двије црквене институције не признају државу Црну
Црну Гору м. Амфилохије доводи м. Илариона, Гору већ дјелују у правцу њене десубјективизације.
великодостојанственика РПЦ са помпом великог Империјалне цркве су умислиле да могу према
научника. Када је м. Иларион изложио став о мањим државама, црквама и народима поступати
конфедерацији унутар СПЦ, његов домаћин је како саме хоће. Та политика је супротна вјери и
схватио да конфедерализам није познат цркви као религији, а уједно и концепцији грађанске државе
теолошко-црквени већ је државно-правни појам. што је јавно декларисано и објављено Декларацијом
М. Иларион је верзијом о наднационалности о независности Црне Горе од 3. 6. 2006. године.
православне цркве покушао још једном да доведе Неостварене ефекте Иларионове мисије
у заблуду лаковјерне. Јер сви досадашњи покушаји желио је да анулира српски патријарх Иринеј. Својим
преименовања СПЦ у Црној Гори у православну доласком на јерархијски и канонски простор ЦПЦ
цркву нијесу реализовани пошто се она неће одрећи он га је и овај пут узурпирао. О томе би требало да
своје идеолошке, политичке и идејне суштине и воде рачуна надлежни органи. Поновило се и овом
агресивне светосавско-великосрпске и великоцрквене пригодом оно на што је ЦПЦ више пута указала:
империјалне доктрине, карактеристичне и за мисија СПЦ у Црној Гори под тим или под евентуално
Руску цркву, као ослонца реинституционализације новим именом није ништа друго до промјена форме
Велике Србије. Испод пароле о православној без мијењања суштине великоцрквене и великосрпске
цркви лансиране од СПЦ и РПЦ крије се даља политике и усмјерена је само на угрожавање
погубна по Црну Гору и црногорски народ намјера суверенитета и територијалног интегритета Црне
преименовања СПЦ, како би под новим именом Горе, као и денационализацију Црногораца. Попут
Православне цркве у Црној Гори, светосавска црква РПЦ, СПЦ шири неправду, потчињава себи цркве,
наставила и довршила већ једном деперсонализацију народе и државе, гази начела Светога писма и
Црне Горе и посрбљавање Црногораца. Колико је Светих предања, каноне и правила Светих Апостола,
прозирна тврдња о наднационалности православне Васељенских и помјесних сабора и Светих Отаца.
цркве свједочи и то, што се ни Руска ни Српска црква Сила Бога не моли, Бог силу не воли. Ђе правде нема
не одричу националног предзнака у имену. При томе, ту Бог не долази. СПЦ као и РПЦ присвајају Бога за
једнострано својом изјавом себи неовлашћено и себе уздижући се над њим. Све што раде раде само
неканонски придају наднационални карактер и значај концепцијом клеронационализма. Он је њихов једини
који им њихове жртве никада неће признати. Мисија Бог.
м. Илариона завршила се као бумеранг. Њоме се и Из канцеларије ЦПЦ
Саопштење за јавност 7. 8. 2011. г.
СПЦ стално извршава задатак асимилације претварања
Црногораца у Србе
СПЦ у Црној Гори, српске партије, удружења, племенске скупштине и друге формације наступају
са стратегијом Владе Србије, да од својих чланова и присташа створе српски етнички народ и нацију у
црногорској држави како би је покрили и једном коначно затрли. Они то намјеравају, јер никад у Црној Гори
није било Срба као етноса. Њихова појава посљедица је црногорске трагедије из 1918. године. У Црној Гори
 9
никада није било вјековне српске цркве. Није могла постојати када није постојало српског народа који се
обездржављен налазио под вишевјековним турским ропством. Парадоксална, нелогична и неистинита је
теорија да су покорени Срби имали слободу у слободној Црној Гори. Зашто се онда та, по њима друга српска
држава Црна Гора није преименовала у Србију од које је као држава старија. Зашто се Црногорци нијесу
преименовали у Србе. Црногорци се нијесу борили вјековима да би били Срби већ то што јесу, да очувају
своје црногорско биће, слободу, име и достојанство. Да је СПЦ постојала у Црној Гори не би ЦПЦ регент
Александар присајењавао Српској цркви. Црногорску цркву су признале све помјесне и аутокефалне цркве а
међу њима и Српска и Руска и Васељенска патријаршија. Упркос томе протагонисти негације и потирања свих
црногорских вриједности спроводе досљедно великосрпски програм из најновије стратегије владе Србије
упорном пропагандом Црна Гора је српска држава, Црногорци су Срби, а СПЦ је вјековни творац Црне Горе.
Забринути и разорачарани резултатима пописа протагонисти великосрпства добили су преко својег познатог
идеолога К. Чавошког директиву „треба чинити свим расположивим средствима јавног дјеловања да би се
сви у Црној Гори непрестано подсјећали да је Црна Гора српска земља“. Заборавио је оно што здрав разум
вјековима зна, да се не негира оно што не постоји. Ако су Црногорци Срби зашто треба онда стално свим
расположивим средствима у гебелсовском духу понављати да је Црна Гора српска држава. Црногорци знају
ко су како се зову и како гласи име њиховог дома. Нијесу незрели већ историјски и државотворни народ.
Неће њих плитка пропаганда заснована на не-истини и насиљу агресивног српског империјализма лишити
властита постојања и живота. Наредни попис даће пуни одговор српској агресији на црногорско биће и
свијест. Незаустављив је процес црногорске националне еманципације. Његово довршавање добиће у својој
пуноћи када уз тренд реафирмације црногорског језика, црногорски народ учврсти своје јединство са својом
светом Аутокефалном ЦПЦ и врати се у њену матицу духовно и морално обновљен и оснажен. Коначно је
сазрело вријеме да се Црна Гора инструментима правне државе и примјеном закона почне бранити од агресије
и агресије великосрпског хегемонизма који пријети да је пороби. Апелујемо на надлежне да снаже и развијају
правни карактер црногорске државе. На медије да чувају достојанство јавне ријечи, на просвјетне власти да
образовни систем чувају од насртаја пропагандне и великосрпских неистина и митова. Црногорским научним
установама и институцијама упућујемо апел да интензивирају своју мисију научне истине у служби њене
одбране од насртаја неразумног и митског мишљења.
Коначно апелујемо на све да ЦПЦ не користе као објекат политичке инструментализације већ да је
третирају на начин како то чине најдобронамјерније снаге из владајуће коалиције и други.
Из канцеларије ЦПЦ

Саопштење 2. 9. 2011. Г. Као и више пута до сада, поново апелујемо

ЦПЦ И ЦРНОГОРЦИМА НЕ на надлежне да не заостају за онима који су донијели
својим грађанима вјерска права и слободе, а црквама
ТРЕБА ЖИВОТ У СЛОБОДИ и вјерским заједницама вратиле одузете цркве и
БЕЗ СЛОБОДЕ манастире и на тај начин прекинуле трагични дио
Наше доба снажне еманципације доноси своје прошлости.
слободу човјеку. Индивидуалне слободе и људска АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
права постали су највише начело смисла људског МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
постојања. Људских права нема без вјерских права и †МИХАИЛО
слобода, а њих без неограниченог приступа вјерника
Божјим храмовима. Државе које су далеко отишле у
очувању вјерских и људских права отварају Божје
храмове за све вјерске заједнице и цркве на својој
територији. При томе цркве добијају одузето. Тиме
државе, чувари вјерских права својих вјерника и
грађана постају примјером у свијету.
Тијем примјером требало би да пође и Црна
Гора.
Да омогући да њен вјерујући црногорски
православни народ и његова света Црногорска
православна црква остваре своја права и слободе. Да
не живе у слободи без слободе.
 10
Прва служба од 1918. године поглавара Црногорске православне цркве Михаила у Пиперима
Обнављање рогамскога храма
Поглавар Црногорске православне цркве, господин Михаило посјетио је 25. 8. 2011. са свештенством
село Горње Рогаме у Пиперима. Он је са свештенством у рогамској цркви отпјевао тропар архистратгу
Михаилу, а то је уједно била и прва служба коју је служило свештенство ЦПЦ од 1918. године у овој цркви.
- У овом селу је током Вељега рата био главни стан јужне војске, која је била под врховном командом
војводе Божа Петровића и његовог замјеника војводе Илије Пламенца, који су из овог села командовали
чувеним биткама на Фудини и Тријепчу у јулу и септембру 1876. године. Зато је прије почетка ових бојева
у рогамској цркви арханђела Михаила причешћивана војска и команданти, а након битака у част побједе
црногорског оружја служена литургија – рекао је потпредćедник Савјета Митрополије ЦПЦ Стево Вучинић.
Како каже, рогамски црквени одбор Црногорске цркве и његова светост су се овом приликом увјерили
да је храм веома руиниран. - Одлучено је да се у најкраћем року прикупе средства и храм, који је и споменик
културе, обнови до краја године – истакао је Вучинић.

Из канцеларије ЦПЦ
МЦП оптужила ЦПЦ за обијање цркве у - Рогамски парох треба да зна да је Црква
Рогамима, ЦПЦ негира Светог Архангела Михалила Рогамљана и рогамског
братства Божарића а не београдских поповских
Вучинић: Не обијамо оно што намјесника и мрачњака и није обијена него откључана
је наше и није ваша него наша - истиче потпредсједник
Парохија рогамска Митрополије Савјета Митрополије ЦПЦ Стево Вучинић. Он се као
црногорско-приморске оптужила је да су Рогамљанин пита ,,ко то може да му оспори његово
свештеници ЦПЦ Мираш Дедеић, Драган и наше“. Ако се неко доселио у Рогаме, како додаје,
Павловић и Јован Томовић 25. августа као није стекао право да Рогамљанима оспорава право на
саизвршиоци обили и оскрнавили Цркву Светог коришћење цркве нити на њену обнову.
Архангела Михаила у Рогамима. У саопштењу - Као цивилизовани људи ми не одричемо
Парохије рогамске достављеном Побједи наводи се право никоме да нашу цркву користи у вјерске
да је та црква у својини Митрополије црногорско- сврхе па ма чији попови вршили службу, наравно,
приморске и припада рогамској парохији. укључујући и попове српске цркве. Ако се неко не
- Обијање је извршено свјесно са циљем слаже са чињеницом да смо Црногорци и да смо
да се атакује на имовину Митрополије црногорско- стога повјерени црногорској цркви нека тај проблем
приморске, али и да се подстакну подјеле на вјерској изнесе на божји суд па како Он пресуди ми ћемо
основи међу житељима Рогама. И ова црква је, се тој пресуди једино и повиновати - наводи се у
као и друге раније, обијена уз помоћ електричне саопштењу.
бушилице и других механичких средстава - наводи Побједа, 28. 8. 2011.
се у саопштењу које потписује парох рогамски Јован Бл.К.
Радовић. Он је изјавио да су против починилаца овог
кривичног дјела и скрнавитеља божије светиње, из
МЦП, поднијели кривичну пријаву.
- Од Тужилаштва очекујемо да у најкраћем
року покрене поступак против пријављених, те да
против истих предузме све законске мјере како не би
даље наставили нападе на туђу имовину, јер истина
ово није први пут - наводи се у саопштењу.
Из Црногорске православне цркве, са друге
стране, истичу да је црква у Рогамима у њиховом
власништву још од 1859. У саопштењу ЦПЦ
достављеном ,,Побједи“ наводи се да ,,рогамски
парох у име београдске патријаршије одриче право
братству Божарића, чији је предак поп Тиодор 1859.
године саградио цркву у горњим Рогамима да с њом
располажу“.
 11
Саопштење 19. 09. 2011. г.
ПРЕДĆЕДНИК ЦРНЕ ГОРЕ ЈЕ ПРОМАШИО РЈЕШАВАЊЕ
ЦРНОГОРСКОГ ЦРКВЕНОГ ПИТАЊА
Црногорско црквено питање је остворено.
Оно тражи да буде ријешено. Потреба и императив
нашег времена и будућности је његово рјешавање
ради напредовања црногорског народа, нације,
државе и друштва у цјелини. Само се ријешеним
црквеним питањем Црна Гора заокружује и
учвршћује црногорски национални и државни
идентитет неизоставан и незаобилазан за њено толико
жељене евроаталнтске интеграције. Истовремено,
исправља неправде према својој домицилној, светој,
аутокефалној Ц П Ц и црногорским вјерницима без
чијег ослобађања од стега светосавске девастације
и дискриминације коју спроводи С П Ц над њима
нема црногорског националног, државног и вјерског
идентитета у пуном капацитету. То уочавају и високе
међународне адресе. И док Стејт Департмент у
својем потоњем извјештају констатује с правом раст
тензија и спорова између СПЦ и ЦПЦ као и проблем
реституције, предсједник наше државе непрестано
говори о хармонији између вјерника и цркава у
Црној Гори. Тијем употпуњује своју ранију најаву
да м. Амфилохије не негира Црну Гору, Црногорце,
црногорски језик и све црногорске вриједности иако
је у стварности обрнуто. Канони у чије се рјешавање,
тумачење и примјену мијешао више не важе већ
политика. Колико је промашио тему рјешавања
црногорског црквеног питања најбоље свједочи његово
заобилажење позиције ЦПЦ и бављење проблемом
аутокефалности мањинске Црногорско-приморске
митрополије као филијале СПЦ у Црној Гори. При
томе је њено позиционирање уважавање реалности
кроз модел Руске цркве, како он то апострофира.
Јер је она, како он то вели, веома уважила позиције
митрополија дајући им посебан степен вредновања и
већи капацитет дјеловања. Руски модел не може бити
узор за рјешавање црногорског црквеног питања. Јер
ни РПЦ ни СПЦ не признају ни црногорски народ, ни
ЦПЦ, нити црногорски идентитет, а такође ни Црну
Гору као државу на коју гледају као на привремено
рјешење којим политичари дијели један исти народ.
Предсједник је испуштио из вида оно што је битно:
да он није предсједник Србије или Русије у којима
је ријешено црквено православно питање, већ Црне
Горе у којој је неријешено. А ријешити се не може
на предсједников начин. Тезом да се код нас намеће
прича о цркви. Или његовим залагањем да се оно
ријеши на начин на који и не може бити ријешено, а
то значи на руско – српски начин због чега он добија
одликовања. Јер у случају његовог рјешавања на туђ
начин не само Стејт Департмент, већ сви разумни
могли би и у будуће само да констатују да тензије
између СПЦ и ЦПЦ не престају.
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ
+МИХАИЛО

Саопштење за јавност 29. 09. 2011. године

ПОШТОВАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ И РЕАЛИТЕТА
У актуелном рјешавању црногорског православног црквеног питања неопходно и императивно је
поштовање традиције и реалитета. Традиција нам аргументовано свједочи да је вјековима аутокефална ЦПЦ
прошла дуги пут у својој повјесници а у оквиру њега фазу теократизма када је за 3 и по вијека све до 1851. била
и носилац државне власти и након тога епоху савременог развоја у оквиру које јој је више пута потврђивана и
истицана аутокефалност, а држави Црној Гори и формално међународно призната државна независност. Након
међународног признања независне државе Црне Горе на Берлинском конгресу 13. 7. 1878. године, септембра
исте године аутокефална ЦПЦ своју унутрашњу црквену организацију редефинише констиуисањем острошке
епархије тј. епископије уз већ постојећу вјековну цетињску митрополију. Њену унутрашњу организацију
састављају и чине Цетињска архиепископија и митрополија са сједиштем на Цетињу и Захумско-расијска
епархија са сједиштем у Острогу како је то утврђено и дефинисано Уставом Светог Синода у књажевини Црној
Гори, Цетиње 1904. г. његовим чл. 2. На челу цетињске архиепископије и митрополије био је митрополит
Митрофан Бан, владика аутокефалне црногорске православне цркве. Мисијом и организацијом епархије
(епископије) у Острогу управљао је у Русији хиротонисани епископ Кирило Митровић. Територијалним
проширењем Црне Горе у првом балканском рату освајањем Пећи 17. X 1912. г. односно 30. X 1911. године и
других градова Метохије Црна Гора је међународно верификовала новоостварено стање које јој је потврђено
и признато Лондонским мировним уговором од 30. 5. 1913. године. Букурешки мир од 10. 8. 1913. године
 12
потврдио је стање утврђено Лондонским мировним уговором од маја те године. Дакле, територијалним
проширењем у првом балканском рату у међународно признатој Црној Гори, аутокефална ЦПЦ добија и
3-ћу своју епархију то јест Пећку митрополију од 17. X 1912. на челу са црногорским митрополитом др.
Гаврилом Дожићем хиротонисаним за митрополита 14. 12. 1911. што је Св. Синод Васељенске патријаршије
потврдио истог дана. Тако је аутокефална ЦПЦ егзистирала и мисионирала у независној Црној Гори све до
својег насилног и неканонског укинућа одлуком друге конференције Архијереја уједињене СПЦ од 19/26.
5. 1919. односно коначно од декрета Регента Александра од 17. 6. 1920. објављеног у Гласнику уједињене
СПЦ бр. 1. год. 1. од 1 (14). 7. 1920. године. Од тада неканонски насилно, нелегитимно на простору Црне
Горе дјелује и егзистира СПЦ која установљава у својој унутрашњој организацији на црногорској територији
прво црногорско-приморску митрополију са ćедиштем на Цетињу а касније и друге епархије, тако да их
данас има 5. То су поред Црногорско-приморске са Цетиња, још и Будимљанско-Никшићка, Милешевска и
Захумско-Херцеговачка. Ове двије потоње имају центре ван државне територије међународно признате државе
Црне Горе, и то Милошевска у Пријепољу а Захумско-Херцеговачка у Херцеговини. Оне својом црквеном
организацијом прекидају државну територију државе Црне Горе остварујући своје ингеренције над њом и
то Милошевска над Пљевљима, а захумско-херцеговачка над Херцег-Новим. Тако је државној територији
државе Црне Горе одузет пуни и неприкосновени суверенитет и погажено њено суверено право одлучивања на
својој територији која подразумијева да се ингеренције нецрногорских цркава са центрима у другим земљама
завршавају на границама Црне Горе. Овакав статус и позиција СПЦ уједно нарушава и угрожава пуни и
недјељиви црногорски државни, народни, национални, црквени, културни, језички интегритет и идентитет.
Тим више и прије што СПЦ не признаје међународно признату државу Црну Гору, црногорски народ и нацију,
ЦПЦ, црногорску историју, традицију, културу и језик, а у Црној Гори ради и антицрногорски мисионари без
правног субјективитета, формално-правне регистрације као страно тијело и сила која руши уставно-правни
поредак државе Црне Горе. С обзиром на статус СПЦ као „нелегалног субјекта“, држава Црна Гора са њом
неможе потписати међународни уговор, поготово не онакав какав је потписан са Ватиканом, као међународно
признатом државом.
Рјешавање Црногорског црквеног православног питања мора уважити све ове непобитне чињенице
и поћи од историјске и традиционалне улоге домицилне и примарне ЦПЦ којој се мора вратити насилно
јој одузета имовина из периода дисолуције настале као посљедица нелегитимне подгоричке скупштине и
обездржављења Црне Горе. Од 1993. године обновљена ЦПЦ има и свој пуни правни субјективитет и дјелује
сходно уставно-правном поретку Црне Горе и њеним државним законима што са филијалама СПЦ у Црној
Гори није случај.
Имајући у виду све ово, истичемо да сваким даном све више сазријева и да је коначно сазрело вријеме,
да након више од пуних 5 година од величанственог референдума којим је Црна Гора постала међународно-
правно призната држава у њој се на познатим и утврђеним принципима и процедурама приступи праведном
рјешавању црногорског православног црквеног питања. А то значи да је како се то истицало и у чл. 5. Св.
Синода из 1904. г. државна власт дужна да штити своју цркву и црквену власт те да јој пружи пуну закониту
заштиту.
У супротном легитимна и легална државна власт Црне Горе не штити ни себе ни своју државу, народ
и грађане преузимајући ризик да буде угрожена чином властитог нестанка.
Увјерени да се трагедија из епохе 1918-1920. више неће поновити још једном апелујемо на државну
власт Црне Горе да одговорно и праведно приступи рјешавању и коначно ријеши црногорско црвено
православно питање.

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

†МИХАИЛО
 13
Други пишу: Слободна Далмација, Сплит; Разговор са митрополитом ЦПЦ Михаилом
ЗБОГ ЧЕГА СВИ У РЕГИЈИ ИМАЈУ ПРОБЛЕМ СА
СРБИЈОМ
Црна Гора под окупацијом српске цркве и српске државе. Немамо право на цркву,
немамо право на језик, умјесто нације пишемо етнос, многи Црногорци се осјећају
Србима...
Након десетак година поновно смо
у Владичанском дому поглавара Црногорске
православне цркве у Цетињу, повијесној
пријестолници Црне Горе. Владика Михаило
Дедеић (72), архиепископ цетињски и митрополит
црногорски, препознао нас је и примио срдачно, као да
смо се недавно растали. На столу му голема Дантеова
„Божанствена комедија“ с Дорéовим графикама.
Придружујемо јој Смојину „Cronacu del Piccolo
Paese“ и ЦД пучких пивача из Врбања на Хвару.
Митрополит је римски ђак, био је на постдипломском
на Папинском оријенталном институту, одличан је
познаватељ западне културе и политичких односа.
Наставак егзистенције свете
– Велик је Данте, због својих ставова лутао
је цијелом земљом не могавши наћи мир души који
је тражио. Ни педесет година након смрти, родна
Фиренца, из које је прогнан, признала га је за једног
од највећих синова – гласно размишља владика
Михаило и показује нам тешке, брончане склопљене
руке, скулптуру Димитрија Поповића „Молитва“,
коју му је даровао бивши хрватски министар културе
Божо Бишкупић.
– Осим вас, још ми неки дођу с вашијех
страна – смије се. Ипак, тијеком тих се година мало
тога промијенило; владика је трон примио 1997.
године од епископа Антонија, али главни проблем с
аутокефалношћу још није ријешен, па тако ни црква
која у свим православним народима покрива државни
териториј и носи назив нације, у Црној Гори још није
заживјела пуним плућима. ЦПЦ, признаје јој повијест,
документи и све остале православне цркве, била је
аутокефална, самостална, од 1766. до 1920, када је
краљ Александар Карађорђевић присаједињује СПЦ,
одузима јој 650 цркава и манастира, па јој до обнове
на црквенонародном сабору 1993. Цетињу затрт
готово сваки траг.
Ми смо још под окупацијом српске цркве
и српске државе. Немамо право на цркву, немамо
право на језик, умјесто нације пишемо етнос, многи
Црногорци се осјећају Србима...
Што значи „осјећају се Србима”? Може ли
се Француз „осјећати” Пољаком?
– Ето, све сте рекли. Посљедица је то
десетљећа подјармљивања и излуђивања људи. Кад
је Црна Гора на лажираној Подгоричкој скупштини
припојена Србији 1918., а краљу Николи забрањен
повратак, постојао је јак отпор томе, трајао је
годинама и гушен је у крви, хиљаде су побијене.
Паралелно с тиме текла је индоктринација
Црногораца, па успркос континуитету своје државе
и своје Цркве, неки ни данас не знају тко су, или су
заборавили, или су изварани... Срби су пет стотина
година били под Турцима, и питам вас: да су Турци
били црнци, какве би боје били Срби? Православна
црква без националног одређења не постоји нигдје
у православном свијету. Једино рјешење је наставак
егзистенције свете, аутокефалне Црногорске
православне цркве као матичне традиционалне цркве
државе Црне Горе, која је била службена и призната.
Питате гдје су нам цркве и манастири: црквена
имовина у Црној Гори је државна имовина којом
држава може располагати по својој одлуци. Српској
митрополији у Црној Гори припада онај дио имовине
који је сама подигла, евентуално својим средствима
или донацијама својих ктитора или добила на поклон
– мишљења је епископ Михаило, чија мала заједница
свећеника користи тек неколико сакралних објеката.
Недавно су у Котору добили молитвени простор,
али су се персонално проширили – рукоположени
су архиепископ Симеон у Котору и Приморју, те
епископ за Аргентину Горазд, а ЦПЦ је у Војводину
послао неколико пароха за црногорске вјернике.
Поглавар СПЦ-а у Црној Гори,
архиепископ Амфилохије, такођер спомиње
аутокефалност, али своје митрополије?
– Он се може само у блиндираном ауту
возити по Црној Гори, а из цетињског манастира не
смије изаћи прошетати се по граду. Чим чује да ћу се
ја негдје појавити, не дође. У 14 еуропских земаља
био му је забрањен улазак, у манастире је примао
Аркана и његову војску, а замало је због потицања
међунационалне мржње завршио у Хаагу. Је ли
то духовна особа, узор? СПЦ у Црној Гори може
само бити црква у дијаспори, јер она то и јест, као
што је у Хрватској, Италији, Америци... Нажалост,
црногорски политичари немају храбрости то јасно
рећи.
 14
Бољи живот у ЕУ - Колико је било? Кад су га у XIII стољећу
Што ће бити с црквом на Румији код Бара, освојили од Бугара до турског освајања 1389. године,
Амфилохије је проклео сваког тко је сруши, а то и од 1912. наовамо. Укупно двјесто година, остало
вјерницима није угодно чути? вријеме је Косово било турско, преко петсто година, а
– Па тко проклиње народ, какав је то човјек?! имало је десетљећима аутономију унутар Југославије.
Та је лимена црква по Амфилохијеву налогу спуштена Не вјеруј свему што чујеш из Београда...
хеликоптером на мјесто гдје су традиционално Један католик, други православац
ходочастили православни, католици и муслимани. Нема већег разлога због којег би Западна
Неће је нитко срушити, одлетјет ће како је и слетјела, и Источна црква биле раздвојене, Криста се и даље
јер није ни постављена да се тамо слави Бога, него да тако разапиње. У оно вријеме тражен је разлог, па је
се изазива неред. На концу, све те српске смицалице и нађен; у Риму је ,,на власти“ остао Свети Петар, а
у Црној Гори само су ометање пута наше државе у у Цариграду Свети Андрија, два рођена брата - један
Еуропску унију и бољег живота њезиних грађана. католик, други православац!?
Ма, сад кад већ питате, питат ћу и ја: због чега сви
народи у регији имају проблема баш са Србима?! Велики дон Бранко Сбутега
Косово је више турско него српско Сјећам се дон Бранка Сбутеге, велик.
Посјетио сам га на самрти прије пет година, лежао је
Срби имају проблем с Косовом, не могу на кату и пушио. И устао је на крају да ме испрати јер
да схвате како је то завршен пројект – мишљења је су му манири дворски. Тај је могао да уђе у Ватикан
владика. кад је хтио, комплетна личност. А опет, да је постао
Па било је српско, није лако одрећи се кардинал не би био овакав каквим га памтимо.
комада земље...
Разговарао: Дамир Шарац
Поводом изјаве Матије Бећковића
Поштовани,
јако ме растужила изјава академика Матије Бећковића. Требало му је много времена да призна како
„Срба нема”. Сада постаје јасно зашто се шутјело о томе да је већ у 15. вијеку Србија остала пуста земља
чије је „српско становништво” настало асимилацијом најразличитијих етноса, познатих историографији.
Што се тиче 300 потписа у знак протеста када је господин Бећковић добијао Његошеву награду,
увјерен сам да би многи „ревидирали” ставове, не онако као што су направила двојица „жестоких”
Црногораца код самог гласања, него управо са разлога што је господин Бећковић у својим дјелима
сачувао црногорску лексику, која
ће сигурно послужити у добром
дијелу састављачима ријечника
црногорског језика.
Сигуран сам такође, да је
господин Бећковић и у најгорем
сну слутио како ће кроз своја дјела
направити услугу црногорској
лингвистици, не би ни слова
прозборио на тај начин.
Цијеним лично сваки
живот и због тога могу разумјети
бол узрокован „донкихотовском“
борбом академика Бећковића са
непостојећим вјетрењачама.
Уосталом, хвала, господине
Бећковићу, што сте сачували добар
дио црногорске лексике, која би
без Вашег невољног труда пала у
заборав.
Сретен Вујовић, Цетиње
„Побједа“, рубрика „Бисер дана“, стр 32.
 15
Адвокат Жељко Томовић, правни заступник ЦПЦ
Држава не користи своја овлашћења
Након што су протеклих дана у јавност
процуриле информације о пословању Митрополије
црногорско приморске СПЦ и о профиту који та црква
убира од кафана, ресторана, духовних центара, али и
хотела, туристичких агенција у њеном власништву, па
чак и градње станова за продају, поставља се питање
како је могуће да црква која није регистрована у Црној
Гори приходује толики новац, а да притом држави не
плаћа ни цент пореза.
Пословање и профит који Српска
православна црква кроз разне дјелатности остварује
у Црној Гори гдје није регистрована, правни је
проблем који је држава одавно требало да ријеши,
сматра потпредсједник Удружења правника Жељко
Томовић.
Према Томовићу држава је, осим нечињења у
том дијелу дозволила монополистички положај СПЦ
у односу на све остале вјерске заједнице.
„Јер она се поставља монополистички у
односу на државу. Држава не предузима кораке које
треба да предузима и то не само према СПЦ већ и
према свим осталим заједницама вјерника у Црној
Гори. Пословање СПЦ које је сада актуелно није
ништа ново јер се на то указивало и у протеклом
периоду. У питању су милионске своте. Колики је
назадак данашње Црне Горе у односу на прошла
времена показаће вам податак да је евиденцију
добровољних прилога за цркве увео још Књаз Данило.
Он је још тада имао ту евиденцију, а данашња Црна
Гора је нема“, казао је Томовић.
Томовић сматра да је суштина проблема
заправо у третману СПЦ-а у Црној Гори.
Затварањем очију пред тиме што СПЦ
ради због одређених интереса, држава је заправо
генерисала проблем са том црквом, каже Томовић.
„Сматрам да је чињеница да је држава СПЦ
упутила на тај пут и дозволила јој да ради то што
ради. У овој садашњој ситуацији, од онога дана када
је Црна Гора донијела Декларацију о независности
3. јуна 2006. године од тада је држава била дужна
да тражи да се СПЦ у Црној Гори пријави. Држава
као и у односу на све друге субјекте има овлашћења.
Иста ситуација је и са СПЦ, али држава своја
овлашћења не користи. Зашто је то тако питајте
државне органе. Јавно о томе не желим да причам
а приватно, мислим да знам о чему се ради“, рекао
је Томовић.
Детаљи цурили и раније
Како су недавно објавиле подгоричке Вијести,
Српска православна црква није регистровано правно
лице у Црној Гори, па самим тим не плаћа порез.
Упркос томе СПЦ остварује профит кроз, како наводи
овај лист низ услужно-туристичких дјелатности – од
ресторана, хотела, туристичке агенције, рентирања
конака, земљишта, продаје сувенира, па чак и станова
за тржиште.
Игуман манастира Острог Јован Пурић
каже да, само од продаје свијећа, икона, бројаница
и прилога вјерника, годишње Српска православна
црква заради око 600 хиљада еура од светилишта.
Од издавања у закуп земље на Луштици,
само у једном потезу, српска црква у Црној Гори
приходовала је, од породице српског тајкуна
Мирослава Мишковића 600.000 еура.
Висину свих прихода који СПЦ остварује
кроз наведене дјелатности није једноставно утврдити,
јер се у црногорски буџет не слива нити цент од тог
новца, док држава са друге стране уредно измирује
порезе и доприносе за свештенике СПЦ-а.
Дио новца зарађеног у Црној Гори, како
се тврди у истраживању Вијести, осим на рачун
Митрополије слива се и на конто централа СПЦ-а у
Београду гдје је та вјерска заједница и регистрована.
Томовић не очекује да ће држава након што
су у јавност процурили детаљи о уносном пословању
СПЦ-а промијенити свој однос према том сегменту
дјеловања те цркве.
„Па, ти су детаљи цурили и раније и то је
јасно стављано до знања и кроз штампу и остале
медије. Мислим да се ништа неће промијенити
управо због те свијести о монополу, односно да је
државна власт подређена власти СПЦ. Мислим
да то неће мрднути са мјеста у правцу правног
и законитог уређења пословања СПЦ“, оцјењује
потпредсједник Удружења правника Црне Горе.
10.01.2011
Забиљежили:
Предраг Томовић
Срђан Јанковић
 16
БОГОРОДИЧНИ ПРАЗНИЦИ
Највећи Богородичини празници су:
- Сретење, 15. (2.) фебруара;
- Благовијести, 7. априла (25. марта);
- Вељи Госпођиндан или Успеније Пресвете Богородице, 28. (15.)августа;
- Мали Госпођиндан или Рождество Пресвете Богородице, 21. (8.) септембра;
- Ваведење, 4. децембра (21. новембра).
Сретење Господње је празник који чува од заборава догађај увођења Христа у храм. У својој
богопреданости Пресвета Богородица четрдесет дана након Исусовога
рођења понесе своје божанско дијете у Јерусалим да га као прворођенога
сина посвети Господу.
Већ смо у нашем „Лучиндану“ писали да су Благовијести
празник који православне цркве прослављају у знак ćећања на дан кад је
анђео јавио ђевојци Марији да ће родити Исуса.
Вељи Госпођиндан или Успеније Пресвете Богородице
прославља се као спомен на узнесење Пресвете Богородице на небо.
Мали Госпођиндан или Рождество Пресвете Богородице је
празник којим се обиљежава рођење Марије, мајке Исуса Христа.
Ваведење је празник који нас подćећа на дан кад су свети Јоаким
и Ана, родитељи Пресвете Богородице, довели своју трогодишњу шћер
из Назарета у јерусалимски храм, да је предају Богу на службу, онако
како су раније обећали.
Има још празничних дана посвећених Пресветој Богородици,
које Христова православна црква не убраја у највеће празнике. Но,
без обзира на то, због њиховога значаја морају бити поменути као
Богородичини празници зато што обиљежавају успомену на значајне
догађаје везане за Пресвету Богородицу. То су празници: Покров
Пресвете Богородице: 14. (1. октобра) и Сабор Пресвете Богородице: 8.
јануара (26. децембра).
Први датум је према новомe – грегоријанскомe, а други, у
загради, према старомe – јулијанскомe календару.
Покров Пресвете Богородице Христова црква слави у знак
ćећања на дан кад се за вријеме ноћнога бдијења у Богородичној цркви
Влахерне у Цариграду пред мноштвом народа појавила Пресвета
Богородица, окружена апостолима, светитељима и мученицима. Њена
појава била је доказ вјерницима да је она истинска покровитељица и заштитница хришћана. Било је то 1.
октобра (по старом календару, наравно) 911. године за вријеме цара Лава Мудрога (Филозофа).
Сабор Пресвете Богородице Христова црква прославља на други дан Божића. Црква тога дана
одаје славу и хвалу Пресветој Богородици зато што је родила Господа и Бога нашега Исуса Христа. У знак
захвалности Пресветој Богородици што је родила Спаситеља људскога рода, тога дана сабирају се сви
вјерници и служе њој у част.
У православноме свијету и сљедећи празници посвећени су слави Пресвете Богородице:
Полагање ризе Пресвете Богородице свечано прослављају неке помјесне православне цркве 15,
јула према новоме, односно 2. јула по староме календару. Ризу су из Назарета пренијела у Цариград два
цариградска племића (Галвије и Кандид) за вријеме цара Лава Великога (458-471) и патријарха Генедија.
Након преношења, риза је свечано положена у цркву Влахерне. У спомен њенога положења установљен је
овај празник.
Празник појаса Пресвете Богородице слави се 13. септембра по новоме, односно 31. августа по
староме календару. Тај дио њене чудотворне одјеће учинио је да се излијечи ћерка рускога цара Александра I.
По његовоме наређењу саграђена је посебна црква у којој се чува појас Пресвете Богородице.

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

 17
СПЦ МОРА ВРАТИТИ НЕЗАКОНИТО СТЕЧЕНУ
ИМОВИНУ
Питање имовине Црногорске православне цркве је један од проблема који је створен насилном
анексијом и укидањем црногорске државе 1918. године и нелегалним и неканонским укидањем Црногорске
православне цркве. Укидањем Црногорске православне цркве не само њено свештенство већ и њена имовина
стављени су под контролу нове црквене институције са сједиштем у Београду. У питању је била политички
условљена одлука која није уважила ниједно право Црногорске цркве, а доношењем Устава Српске
православне цркве 1931. године ово правно и политичко насиље је формализовано, а имовина Црногорске
цркве проглашена је имовином Српске православне цркве. Тиме је све оно што су Црногорци вјековима
стварали, градили и завјештали својој цркви одједном постало власништво Београдске патријаршије. Што
значи да је Српска православна црква у Црну Гору дошла 1918. године и од тада траје њена узурпација
цјелокупне имовине, јер све до 1918. године сва црквена питања рјешавана су на Цетињу, у оквиру
Црногорске православне цркве и њеног Светог синода, а од тада све одлуке се доносе у Београду, као и
дан-данас. Из разлога насилне анексије црногорске државе и црногорске цркве и данас се одређени број
свештеника Српске православне цркве у Црној Гори и ван ње насилно и неканонски понаша, дозвољавајући
себи одређене активности које не можете наћи ни код једног свештеног лица других православних цркава.
Свједоци сте и ви да дио свештеника Српске православне цркве у Црној Гори, а и сам српски патријарх
мисли да је мјера свега и да им је све допуштено када су Црна Гора и Црногорци у питању. Црна Гора је
обновила своју државност, Црна Гора је ријешила питање имовине династије Петровић, Црна Гора треба и
може да ријеши питање Црногорске цркве, и то на демократски и законит начин. Држава Црна Гора треба
да врати у своје окриље своју имовину, коју јој је узурпирала и насилно одузела Српска православна црква
1918. године и да начин њеног коришћења ријеши на добробит Црногорске православне цркве и свих
грађана православне вјероисповијести. Рјешавањем овог питања православним вјерницима не може бити
ускраћено ниједно вјерско право, већ ће се само ускратити право институцијама изван Црне Горе, која су
стекли на насилни, незаконит и неканонски начин.

ЦРНА ГОРА НИЈЕ МАЛОУМНА ЗЕМЉА

Проблем доношења изборног закона је реалан, али не и нерјешив проблем и ја очекујем да се

он ријеши у складу са државним и националним интересима Црне Горе, а не у складу са Стратегијом
очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба и региону, Владе Србије.
Јер показали смо да сва питања и проблеме које имамо у Црној Гори можемо рјешавати сами, налазећи
најбоља рјешења, у интересу свих наших грађана, јер Црна Гора није малоумна земља па да нам требају
тутори са стране који се, прије свега, воде својим националним интересима и великодржавним амбицијама
према Црној Гори, а у циљу поновног уништења црногорске државе и црногорске независности.

Мићо Орландић
Директор Управе за некретнине
Црне Горе
 18
Хумореска
НАЦИЈА КОЈА ШОКИРА САМУ СЕБЕ
-Или како Црногорска православна црква „саблажњава“ властиту нацију-
Гледамо на ТВ фудбалску утакмицу Црна Гора- Енглеска, секретар Светог Синода ЦПЦ, Сретен
Вујовић и ја. До карата је било доћи лако као „до лањскога снијега“ у Подгорици. Утакмица почела депресивно,
навалила тешка киша подгоричка, а навалили и Енглези. Наши никако да повежу два „паса“. И убрзо 2:0
за Енглеску. Суморно се осјећамо, а види се и публика на стадиону. И пред сам крај полувремена однекуд
Зверотић „вади“ лопту и погађа гол. Невјерица и шок на стадиону, а и нама нешто нејасно! Мали екран, па
се не види добро. А онда антологијска сцена црногорског фудбала. Стријелац гола се у трку окреће публици,
гестикулише, стављајући дланове на уши као да жели казати: Не чујем вас! Људи, људи, дао сам гол! Зато је
ова сцена историјска! Наиме, увијек се дешава да постигнути гол шокира противничке навијаче, али овога
пута десило се супротно, наравно уколико се не ради о аутоголу. Црногорски фудбалер је шокирао властите
навијаче. И ми се мало прибрали па реагујемо одушевљено!
„Па људи, дао сам гол!“ враћа се слика стријелца који бодри своју публику, а ми коментаришемо:
„Тако неки Црногорци већ двадесет година „шокирају“ сопствену нацију тврдњом да постоји Црногорска
православна црква, и нација наравно.
Шоковима никад краја! У задње вријеме и неки истакнути црногорски политичари све нас шокирају
постизањем политичких „аутоголова“ и томе изгледа никада краја. Нација је у перманентном шоку!
З. Станојевић

Верници ЦПЦ спријечени да припадници Српске цркве својим чињењем желе да

овај свети храм претворе у објекат спорења и мржње
уђу у стубички храм – наводи се у саопштењу.
Вјерницима Црногорске православне цркве Вјерници ЦПЦ од СПЦ траже да хитно врате
јуче је онемогућен улаз у Храм Светог Јована кључеве од Храма Светог Јована на мјесто гдје су,
Крститеља у Стубици код Никшића. - како се наводи како истичу, деценијама стајали. Они наглашавају
у саопштењу групе вјерника ЦПЦ, припадници да овај храм није „никада био у власништву Српске
Српске православне цркве закључали су врата храма православне цркве, што доказује документација
„која су увијек била отворена за све вјернике“. Катастра Никшић“.
-Иако је одавно договорено на скупу
Стубичана да храм буде отворен за све вјернике како Побједа 10. 10. 2011. г.
би се избјегли могући неспоразуми, очигледно је да Бл. К.
Извјештај Стејт Департмента о инцидентима са вјерском позадином
СПОРОВИ ЦПЦ И СПЦ ПЕРАМЕНТНО ЕКСАЛИРАЈУ
Проблем реституције црквене имовине у Црној Гори употпуњује и оптерећује
црногорско православно црквено питање
Пораст инцидената на вјерској основи религијске слободе у закону и у пракси“, пише у до-
У Црној Гори се религијске слободе генерал- кументу који се односи на период од јула прошле до
но поштују у закону и у пракси. Међутим, повећан је јуна ове године.
број инцидената везаних за вјерску имовину, свеш-
тенство и симболе, наводи се у извјештају Стејт де- Вјерски проблем као константа
партмента о стању вјерских слобода у свијету. У документу се наводи да су односи између
У документу, који је у Вашингтону предста- већих религијских група (православаца, католика и
вила америчка државна секретарка Хилари Клинтон, муслимана) генерално пријатељски и толерантни.
пише да реституција вјерске имовине у Црној Гори „Изузеци су дуготрајне тензије између СПЦ
остаје проблем. и ЦПЦ који су остали константан проблем са по-
„Устав и други закони и политике шти- литичким конотацијама. Обје групе су наставиле
те религијске слободе и, у пракси, власт генерално да се свађају око имовине, доминације и званичног
оснажује ову заштиту. Власт је генерално поштовала признања, а обје тврде да су „права“ православна
 19
црква у земљи, наводи се у извјештају.
Однос медија и лидера према проблему
Неке веома важне особе и политички ли-
дери су, пише у документу, користили конфликт
у политичке сврхе. Констатује се да су у складу са
својим уређивачким политикама, медији повремено
објављивали приче укључујући негативне и сканда-
лозне садржаје како за СПЦ тако и за ЦПЦ.
Напомиње се да је повећан број инцидената
везаних за вјерску имовину, свештенство или симбо-
ле.
Не примјењује се одлука о уклањању
цркве с Румије
„Пред крај периода извјештавања, Мини-
старство уређења простора, упркос најави из сеп-
тембра 2009. године, није примјенило одлуку бившег
министра да уклони цркву Српске православне цркве
(СПЦ) на врху Румије“, наводи се у извјештају
Питања реституције остају и фигурирају
још увијек као проблем
Истиче се да реституција имовине остаје
проблем и констатује да су различите религијске
групе поднијеле велике захтјеве за реституцију, али
и да су се велике религијске заједнице жалиле на
генералан недостатак напретка.
„Црногорска православна црква (ЦПЦ)
и СПЦ имају неријешена питања за захтјеве за
реституцију имовине. Католичка црква и Исламска
заједница су такође поднијеле захтјеве за повраћај
имовине на неколико локација. Јеврејска заједница
из Београда је тражила да јој се врати центар за од-
мор и рехабилитацију жена у Прчању“, наводи се у
документу.
Прецизира се да до краја перио-
Саопштење за јавност, 20.10.2011.г.
Амфилохије опет против мира
Најновији косовски спор праћен је агресив-
ним иступом м. Амфилохија на челу Црногорско-
приморске митрополије Српске православне цркве
у Црној Гори. Уз помоћ ратних труба и позива на
крвави обрачун он се умијешао поново у поље по-
литике пријетећи стабилности мира у региону. Пре-
ко овог ратног поглавице Црногорско-приморска
митрополија Српске православне цркве у Црној Гори
покушава неуспјешно да укључи државу Црну Гору,
црногорски народ, Црногорску православну цркву и
црногорске грађане у косовски проблем.
Својим иступом м. Амфилохије сугерише
међународној заједници да је он једини одговорни
да извјештавања, број неријешених захтјева за
реституцију имовине није био познат, али је Ми-
нистарство финансија потврдило да су религијске
заједнице поднијеле захтјеве.
Преплитање вјерског и етничког
„Било је извјештаја о друштвеној злоупотре-
би и дискриминацији базираној на вјерској припад-
ности, вјеровању или пракси. Вјера и етничка при-
падност су блиско испреплетане широм земље и било
је тешко категоризовати таква дјела било као примар-
но религијска или етничка по поријеклу“, објашњава
се у извјештају.
Провале, крађе, вандализам
Наведено је и неколико инцидената, као што
је онај у којем је група локалног становништва на-
пала протојереја ЦПЦ Бојана Бојовића у Риćјем долу
током посјете мјесту на којем је планирана изградња
храма. Наводи се и случај из Бијелог Поља гдје
обезбјеђење у Хипотекарној банци није дало мусли-
манки да уђе у банку јер је носила мараму.
„Штампа је наставила да извјештава о прова-
лама, крађама и вандализму над вјерским објектима.
СПЦ и ЦПЦ су биле генерално критичне према
наводној пракси власти да фаворизује једну у одно-
су на другу страну, тврдећи да понашање власти није
непристрасно“, пише у документу.
Наводе се критике опозиционих политича-
ра на рачун изјава предсједника Скупштине Ранка
Кривокапића о „нечасној улози свештеника СПЦ“ и
окупаторској улози Србије у земљи. Шеф парламента
је ово изјавио током посјете патријарха СПЦ Иринеја.
„Кривокапић је одбио да се извини, тврдио
је да је био иритиран изјавама патријарха за које
вјерује да доведе у питање постојање земље“, пише
у извјештају.
Редакција Лучиндана
црквени заступник СПЦ у Црној Гори и да друге
цркве у њој нема, а у ствари, крије се иза ЦПЦ као да
је она учесник у косовском проблему.
Као предводник насилног рјешавања косов-
ског спора потврдио је и овом приликом да се црногор-
ско православно црквено питање не може рјешавати
ослонцем државе Црне Горе на њега и његову рат-
ничку и фундаменталистичку СПЦ која неуспјешно
манипулише сваким даном све изразитије са црно-
горским грађанима све до својег неумољивог и неза-
обилазног предстојећег брзог потпуног краха и краја.
ЦПЦ моли надлежне да онемогуће
Амфилохијево укључивање Црне Горе и ЦПЦ у овај
међународни спор.
ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ Ц П Ц
 20
Саопштење за јавност
ДИСКРИМИНАТОРСКО СВЕПРАВОСЛАВЉЕ
Указивање незаслужених почасти Амфилохијевом свеправославном скупу на
којем има мјеста за Монголе, али не и за ЦПЦ, православне Црногорце и друге
православне цркве и вјернике

Поново су противно екуманском и општеса-
борном карактеру православља и у духу трећеримске
доктрине православног фундаментализма м.
Амфилохије и Фонд јединства православних народа
за Србију и Црну Гору организовали свеправославни
скуп православне омладине. Доказали су још једном
да им је најмање стало до јеванђељског мисионар-
ства, до младих и до пуне хришћанске истине. А
најмање до праве вјере.
Какав је скуп, уосталом, на коме нема мјеста
за аутокефалне православне цркве ван осовине Мо-
сква – Београд? Колика је тежина таквог скупа који
дискриминише православну браћу у Христу и цркве,
као што је вјековно аутокефална Ц П Ц, једина сло-
бодна на Балкану којој је апотеозе писао свјетски ве-
ликан Адам Мицкијевич. А ф. Зах покрећао питање
премјештаја Васељенске патријаршије из Цариграда
на Цетиње.
Какво је то православље које скупља м.
Амфилохија, са истомишљеницима, најистакнутијег
савременог негатора Црногораца, Црне Горе, ЦПЦ и
свих црногорских вриједности. И поред свих ових и
бројних других етнофилетистичких, неправославних
и антихришћанских карактеристика цијеле ове поли-
тичко-пропагандне, а не вјерско-религијске акције,
преćедник Црне Горе, г. Вујановић указује им част
свечаним пријемом. Ради ли то да оправда одликовање
добијено из Русије и у функцији одбране нелегитим-
но запосједних храмова СПЦ у Црној Гори. Да ли је
свјестан да Божјом црквом којој припада само он,
врши приватну атрибуцију и деградацију Бога мимо
свих и сваког. Није он још, нажалост, свјестан за ким
звона звоне, нити звоњаве мртвачких звона СПЦ
црногорској држави, па и њему самом лично. Враћа
ли он то дуг м. Амфилохију који је њега и Бориса
Тадића вербално довео у раван Св. Петра Цетињског
и Карађорђа, иако је та компарација непримјерена.
Зна ли он, да као уставни преćедник црногорске
државе оваквим односом према црногорском право-
славном црквеном питању врши дискриминацију ве-
ликог броја свих грађана.
И грубо крши њихова вјерска у склопу оп-
штих људских права и слобода. И докле ће тако?
Преостало је само, да прими награду од иранског
ајатолаха.
И најзад, РПЦ треба да се остави својега
православног империјализма на штету ЦПЦ и
црногорског православног црквеног питања.
16.10.2011.
ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЦПЦ

Реаговање на написе у дневној штампи од 8. 10. 2011.

Реактивирање Седмог батаљона
Седми батаљон у Црној Гори никада није престајао са својим нападима на црногорску државу,
народ, цркву и све њихове светиње. Његов предводник се огласио још једном, својим агресивним покличем,
пријетњама и кривотворењима доказујући да је Седми батаљон само неколико дана био притајен, да
би изливима мржње, нетолеранције, неистине и тешких клевета експлодирао у својој духовној биједи.
Иако је цркву супротно њеном карактеру, послању и мисији претворио у новац он сада напада све своје
неистомишљенике за ову своју злоупотребу. У ствари, м. Амфилохије црногорским парама прави гробнице
Црногорцима по Црној Гори. Наставља даље у стилу социјалног демагога причу о просјачењу по Црној Гори
призивајући и позивајући незадовољнике на социјални бунт, у чему он, а поготову у извођењу покушаја
државних пучева има довољно искуства. Када је већ толики добротвор сиромашних слојева друштва што им у
духу црквеног добротворства не помогне, умјесто што шпекулативним пословима развија бизнис и нелегалну
трговину по Црној Гори кооперирајући са својим поповима у томе занату. Као тобож црквени мисионар што
не шири мисију духовног оплемењавања људи која не зависи од њиховог економског положаја. Али то њему
не пада на ум јер је умислио да је он сам центар Црне Горе и цијеле православне васељене.
Никада се м. Амфилохије није бавио Његошем и његошевским духом, већ само Маузолејом
подигнутим у част великог владике, владара, пјесника и филозофа. Важнији су њему равногорски крши
 21
Александрове капеле црногорског понижења но бесмртне поруке Његошева дјела.
Зато му једини одговор гласи: Скидај и руши м. Амфилохије Авалу, па ти нека Ловћен.
Што се Румије тиче, м. Амфилохије поново измишља цркву из 16. вијека које није било умјесто
древног тумула што је вјековима стајао на светој планини. Понавља старе неистине иако и сам зна да ће
се црква на Румији као караула и злоупотреба Божјег храма морати измјестити кад тад иако неки високи
званичници подржавају његову демагогију о неизмјештању овог објекта или су и сами демагози.
Својом већ банализованом верзијом о Дукљи, м. Амфилохије зове неистомишљенике прогонитељима
цркве иако они не руше цркве, него умјесто њих, он покушава да руши и урушава црногорску државу. Овом
митрополиту све смета што није под његовом управом. Зато сам он назива, измишљањем и неистинама,
намјенску употребу Дворске цркве на Ћипуру прогоном његове цркве. За њега је чак и освештано право
црногорског краља Николе да вјечно почива у својој задужбини прогон Амфилохија и Амфилохијеве цркве, у
ствари, политичке и војне параформације у Црној Гори.
Етикете и клевете су сав његов језик мржње, анатема и клетви зачињених конструкцијама о Св. Сави
као родоначелнику цркве, народа и државе у Црној Гори, односно о српском поријеклу Црногораца. Против
кога су се онда борили Балшићи и Црнојевићи? Је ли њихова еманципаторска мисија упућена и на ослобађање
од немањићке окупације прогон Амфилохијеве цркве у Црној Гори.
До када ће м. Амфилохије некажњено сијати жестоку мржњу по Црној Гори и неистином тровани
онај лаковјерни дио нашега народа. Можда ће му помоћи Кина и Русија како сам каже. Само је потребно и
довољно да Руси кажу – њет!

Главни уредник

ХЕРЦЕГ НОВИ У ЗОНИ ,,ПРЕКОГРАНИЧНЕ САРАДЊЕ”

Владика опет тражи Суторину
Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије не одустаје од захтјева да се
БиХ припоји седам километара црногорске обале. На Фејсбуку је отворена страница
Суторина је Босна и Херцеговина и вратите нам је. Има око 5800 посјетилаца којима
се то – свиђа

Милорад Додик не долази тек тако у Нови. усменим договором.

Херцегновску општину почетком деведесетих
запљуснуо је велики талас избјеглица из БиХ. Ту
су, стално или повремено, уточиште нашле и бројне
особе које су биле у ратном строју Радована Караџића
и Ратка Младића
Владика захумско-херцеговачки и приморски
Григорије опет бдије, умјесто над црквеним
књигама, над географским картама и планира како да
Црној Гори узме дио обале код Игала. Ради се о седам
километара обале, односно тјеснацу Суторина.
Српски владика за то се не моли свевишњем.
Више вјерује званичницима БиХ и Фејсбуку.
Прије три године, о чему је и Монитор писао,
Григорије је властима БиХ упутио иницијативу за
међународну арбитражу око Суторине, тврдећи
да тај дио јадранске обале треба да припадне БиХ.
Прије двије године Григорије је опет захтијевао да
се Требињу врати дио црногорске обале, од Игала
до Превлаке. Они који га подржавају позивају се на
авнојевске границе које су, како кажу, прекројене
Власти и БиХ и Црне Горе изјасниле су се и
тада и неколико пута касније да између двију држава
нема спорних питања око граница. Међународне
границе БиХ су оне у којима је 1992. године она
призната као независна држава, поручили су
званичници обје државе.
Но, то владику није нимало поколебало.
Своју идеју пропагира преко интернета и – добија
велику подршку. На Фејсбуку је отворена страница
Суторина је Босна и Херцеговина и вратите нам је.
Има око 5800 посјетилаца којима се то – свиђа.
Те Григоријеве активности нису баш сада
случајно темпиране. Црна Гора ускоро треба да
потпише споразум са Босном и Херцеговином о
државним границама.
Григорије има вјерске ингеренције у Црној
Гори, тако да су његови планови против државног
интегритета и суверенитета Црне Горе познати и
Српској православној цркви. Суторина, Игало све до
Топле, Мојдеж, Пријевор и Њивице под патронатом
су Херцеговачке епархије. Вјерске обреде обављају
 22
попови из БиХ, уз Григоријев благослов.
И Амфилохије је чак допустио да они
недавно служе парастос у Руској цркви на Савини, која
је у надлежности Амфилохијевој. Иначе, Григорије
је био један од Амфилохијевих противкандидата за
српског патријарха.
Узгред, Руска црква је саграђена без
потребних дозвола. Атамански, како кажу Новљани.
Због дивље градње и уступања земљишта Руској
православној цркви на газдовање поднесена је
кривична пријава прије четири године надлежном
државном тужиоцу, али он још ћути.
Григорије је вишеструко занимљив човјек.
Недавно је на Црквини код Требиња организовао
свечану донаторску вечеру којој је присуствовало
руководство Републике Српске и бројни гости из
Београда. Тиме је званично почео рад Фонд Свети
Вукашин, који је Григорије основао за помоћ мајкама
које роде треће дијете.
Сарајевска Слободна Босна тврди да је
,,прича о Фондацији дио Григоријевог плана за
извлачење из тешке финансијске кризе у којој се он
налази”. ,,Презадужени владика Григорије преко
Фонда Свети Вукашин од најугледнијих ‘српских
глава’ није успио скупити пријеко потребних милион
марака који ће га извући из огромних дугова”, наводи
Слободна Босна.
Слободна Босна тврди да се у посљедњих
пет година владика Григорије код комерцијалних
банака задужио око десет милиона марака, за шта је
под хипотеку ставио српске светиње у Херцеговини.
Можда би то учинио и са Суторином ако је се докопа.
Милорад Додик поклонио је из буџета Владе
РС 30.000 конвертибилних марака и лично донирао
1.000 КМ.
На списку донатора нема познатих
београдских личности: градоначелник Београда
Драган Ђилас, Емир Кустурица, Александар
Боцан Харченко, амбасадор Русије, Дејан Бодирога,
Драган Бјелогрлић… Нико од њих на тој вечери
није приложио ни марку за борбу против бијеле куге
у Херцеговини и спасавање Григорија из дужничког
ропства. Григорију су дали моралну подршку.
Маштовити Григорије је прије неколико
година основао Фондацију за развој спорта и културе,
а прошле године отворио је Коњички клуб за дјецу са
посебним потребама.
Српска црква има јак утицај у Новом. СПЦ
је у том граду подигла стамбену зграду. Станови су
за продају. Зграда, која је требало према општинским
дозволама да има 900 квадрата, преко ноћи нарасла је,
уз аминовање општинских власти, на 1250 квадрата.
Поред Парохијског дома, СПЦ је отворила кафић са
играоницом, у којој се налази и аутомат за покер.
Пиће се доноси из Парохијског дома.
Григоријев велики пријатељ Милорад Додик
боравио је прије неког времена у Херцег Новом.
Додику је општинско руководство приредило
свечани дочек. Дочекали су га предсједник општине
Дејан Мандић, четири потпредсједника, главни
администратор, менаџерка, начелници… Сви су се
сјатили да му пруже руку.
Додик им је пренио да је Република Српска
заинтересована за положај и заштиту интереса српске
националне заједнице у Црној Гори.
- Желимо да заштитимо српски идентитет
и интерес српског народа у Црној Гори и желимо да
се поштују сва национална права Срба у Црној Гори,
као и конститутивност српског народа, рекао је,
поред осталог, Додик.
Изразио је жељу да ,,Република Српска и
Црна Гора имају споразум о специјалним паралелним
односима”. Осврнуо се и на претензије фејс групе
на црногорску обалу. Сагласио се са тим да треба
поштовати одлуку Бадинтерове комисије ,,да границе
држава насталих распадом СФРЈ треба да буду
истовјетне оним границама док су државе биле
републике”, али и да ,,са становишта експерата треба
дати коначну оцјену о чему се ту ради”. А експертима,
како знамо, свашта може пасти на памет.
Демократска партија социјалиста саопштила
је да предсједник Републике Српске није посјетио
Црну Гору и град Херцег Нови у складу са
међународном дипломатском праксом.
- Није у складу са међународном,
дипломатском праксом да се посјећује друга
држава без претходног договора и комуникације са
њиховим државним органима. Тако нешто није у
духу одличних односа Босне и Херцеговине, односно
њених ентитета и Црне Горе, изјавио је портпарол
ДПС-а Рајко Ковачевић.
Слободан Милошевић је у вријеме АБ-
револуције боравио у Грахову, а да о томе појма није
имало тадашње црногорско руководство. Црна Гора
је званично протестовала, али Милошевић је, како се
убрзо показало, успјешно обавио своју мисију.
Додик не долази тек тако у Нови.
Херцегновску општину почетком деведесетих
запљуснуо је велики талас избјеглица из БиХ. Ту
су, стално или повремено, уточиште нашле и бројне
особе које су биле у ратном строју и Радована
Караџића и Ратка Младића. Гојко Јанковић из
Фоче је и даље у бирачком списку иако му се суди
у Хагу. Отворио је у Новом трговачку радњу још
док је ратовао по Босни. Мићо Станишић, бивши
шеф Државне безбједности Републике Српске, којем
се такође суди у Хагу, у Херцег Новом је купио
стан. Томо Ковач, ратни министар полиције РС, у
 23
Бијелој има пекару Александрија и више стамбених
и пословних простора. Влада Црне Горе му је у
закуп дала и Граховско поље. Бивши предсједник
Скупштине РС Душан Калинић има апартмане у
Ђеновићима. Бивши премијер РС Младен Иванић
купио је кућу у Каменарима.
Незванично се тврди да је у посљедње двије
деценије око 6000 избјеглица из БиХ које живе у
Новом без законског основа добило црногорско
држављанство.
У Херцег Новом ријетко гдје можете видјети
црногорску заставу. Нема је ни на згради Скупштине
општине.
Весељко КОПРИВИЦА

УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У „Новом завјету“ налазимо свједочење јеванђелиста Марка
и Луке, као и присутних апостола и анђела, о вазнесењу Господа Исуса
Христа (Јеванђеље по Марку, 16, 19, Јеванђеље по Луки, 24, 51; Дјела
апостолска, 1, 9)). За апостоле је било видљиво његово уздизање са земље,
а анђели су небески свједоци Господњега уласка у небеску славу. „Нови
завјет“ је посвећен учењу Божје ријечи тако да је пажња у њему обраћена
познању Бога и откривању тајне о небескоме царству. Нема конкретних
записа који би нам послужили да пратимо живот његове мајке послије
његова одласка са земље. По свједочењу јеванђелиста Јована, посљедње
ријечи које је распети Исус са крста упутио мајци биле су: „Жено, ето ти
сина!“ Након тога обратио се апостолу Јовану ријечима: „Ето ти мајка!“
(Јеванђеље по Јовану, 19, 26-27). Исусове ријечи изговорене са крста имају
широко значење. Апостол Јован постао је Маријин посинак, а Марија
његова мајка. И не само његова, него мајка свих вјерника.
Упркос недостатку записа, сачувана су предања о томе како је
живјела Пресвета Богородица након Христове смрти, васкрса и вазнесења. На темељу тих предања тврди
се да је послије Господњега вазнесења бригу о Мајци Божјој преузео апостол Јован Богослов, као што је
било изражено у жељи распетога Исуса Христа.. Земаљске дане Пресвета је живјела у кући његових
родитеља, у близини горе Маслинске. За све апостоле и вјерујуће, она им је олакшавала живот, ублажавала
тугу и при томе поучавала их. Беćедећи с њима, Мајка Божа је често приповиједала о чудесним догађајима
Благовијести, беćеменога зачећа Христа Спаситеља и рођења Христовог, његовога ђетињства, младости
и уопште земаљскога живота. Стрпљиво је изграђивала Христову цркву ријечју, молитвом и безгрјешним
начином живота. По угледу на њу, живјели су и апостоли који су након спуштања и доласка Светога Духа
на дан Педесетнице, десетак година у Јерусалиму служили ради спаса Јевреја. Настојали су да што чешће
виђају Пресвету Богородицу и од ње, благодатне, милостиве, смирене у срцу, пуне светости и врлина, слушају
божанске ријечи. По свјештеномученику Игњатију Богоносцу, највише времена је проводила у раду и читању
Светога писма. Дане и ноћи проводила је у молитви, а све дане овоземаљскога живота посветила је посту. Није
много причала, а изговорене ријечи биле су јој одмјерене, доброжелатељне и добронамјерне. Није завиђела
другима, никад никога није вријеђала нити подцјењивала. Помагала је свакоме ко јој се обратио за помоћ.
Лијечила је болесне, помагала сиротињи и удовицама.
Светост и врлине свједоче о њеној снажној вјери, анђелској и људској природи. Зато није ништа
необично што су вођени жељом да виде и чују Пресвету Богородицу, у Јерусалим долазили многи хришћани
из удаљених земаља. И она је ишла у друге градове: у Антиохији је била код свјештеномученика Игњатија
Богоносца којега је кад бјеше дијете Исус Христос држао на рукама (Јеванђелје по Матеју, 18, 4), на Кипру
код светога Лазара, на Светој Гори Атонској, а за вријеме владавине цара Ирода и његова прогона хришћана,
у својој 43. години пријешла је у Ефес, ђе је боравила са апостолом и великим проповједником хришћанства
Јованом Богословом. Такође је имала обичај да често иде на сва мјеста које је учинио светим и знаменитим
Исус Христос. На тај начин указала је вјерницима како се треба односити према светим мјестима ђе је Он
боравио и страдао.
Поштовање хришћана према Мајци Божјој било је толико дубоко да су они сачували све битно о
њеноме животу, оно што су од ње чули и научили, и то пренијели до дана данашњега.
Прије своје смрти, то јест двадесет четири године након Господњега вазнесења, Пресвета Богородица
дође у Јерусалим, ђе је боравиле неко вријеме. Њена слава већ се била далеко прочула. Поред хришћана који
су на њу гледали с дубоким поштовањем, имала је много и непријатеља, који су жељели њену смрт. Често је
 24
поćећивала гроб Господњи и ту се молила Богу да је што прије узме код себе. Кад је једном приликом поćетила
Голготу, изненада се појави арханђел Гаврил и објави јој небеску вијест да ће се кроз три дана упокојити. Тада
јој уручи палмову грану из Раја, која ће се носити кад је буду пратили у блажени живот небески. Након тога,
она се радосна врати кући, у дом апостола Јована Богослова, ђе је живјела. Одмах је обавијестила усињеника
апостола Јована о ономе што јој је рекао арханђел Гаврил. Апостол Јован брзо разгласи да ће се Пресвета
Богородица ускоро преселити у живот вјечни. Дођоше епископ јерусалимски, многи хришћани и сродници,
којима је Пресвета зборила да не плачу, него да се радују њеноме одласку из овоземаљскога живота. Тражила
је од њих да је сахране у Гетсиманскоме врту, ђе је гробница њених светих праведних родитеља Јоакима и
Ане.
По њеној жељи Господ посла све анђеле и апостоле да их још једном види на земљи. Након тога, она
се мирно упокоји, као да је заспала. Тако је безгрјешна Мајка Божја предала душу у руке Својега Сина и Бога.
Апостоли у пратњи великога броја хришћана у свечаној поворци пронијеше њен ковчег кроз Јерусалим
и донесоше га у Гетсимански врт у гробницу светих Јоакима и Ане. Због великога броја хришћана који су
се опраштали од Пресвете Богородице, апостоли су тек увече могли да њен ковчег положе у гроб. Великим
каменом затворише улаз, а они проведоше три сљедећа дана поред гроба. Послије тога отворише њен гроб и
у њему нађоше само плаштаницу. Тако се увјерише у њено вазнесење на небо.
Православне цркве обиљежавају спомен на тај дан 15. августа по јулијанскоме, односно 28. августа
по грегоријанскоме календару. Многим Црногорцима тога дана је крсна слава, у народу позната под именом
Вељи Госпођиндан.
Свјештеник Жарко Л. Ђуровић
Реаговање Немој тако „млад мајоре“. Откад је
пропјевао колумниста подржава, односно активно
Јуриш на Устав учествује у политици „Велике Србије“ од Слобода-
Такозвана опозиција у Црној Гори креће у на Милошевића до данашњих дана. Та је политика
свој политички крешендо за рушење Устава државе у довела до прогона Срба из Хрватске, а колумниста
којој живе и у којој уживају сва права и више од тога. по логици „ни лук ијо ни лук мирисао“ ишчуђава се
Ова опозиција српског националног пред- на „свега 96,11 посто становништва које је гласало
знака од двадесетих година прошлог вијека у конти- за хрватски језик“. Па да не будемо „земља чуда“ та
нуитету пријечи Црној Гори да се државно консти- политика којој колумниста „љуби скуте” шћела је
туише (крња Југославија, СРЈ, Србија и Црна Гора), Црногорце проћерати из Црне Горе. То су биле по-
а Црногорцима (који немају резервну домовину) да руке са бројних митинга, али срећом нијесу успјели.
се национално конституишу, као сви остали народи Пошто Срби у Црној Гори имају сва пра-
у бившој Југославији. Инспирисана и потпомогнута ва, језик, цркву, културу, државне институције које
од државног естаблишмента сусједне Србије домаћа не признају, очекујем од брижног колумнисте и по-
опозиција не признаје Црногорце као народ (то је литике којој припада да својој браћи Црногорцима,
за њих Коминтеровска измишљотина) не признаје по истом принципу, не спречавају право на језик,
државне симболе Црне Горе (грб, химну и заставу). цркву, културу, државу… Али, то се неће догоди-
За њих је црногорски језик крављи, а Црногорска ти јер тој је политици једино стало „да Црногорци
православна црква измишљена организација реги- немају своје име и презиме“. То није српска полити-
стрована у полицијској станици. Та политика, на челу ка у Црној Гори, већ великосрпска. Сада та полити-
са српском православном црквом, чини од Црне Горе ка „вришти“ о тобоже угрожености српског језика,
„земљу чуда“, како је зове један колумниста „Побједе“. али то је „само“ покушај рушења Устава Црне Горе,
Наречени колумниста у свом тексту од 1. а послије тога би услиједили и остали „уставни”
септембра вели: „У јавности скоро увријеђено исти- захтјеви све до преиспитивања државно-правног ста-
чу да је Црна Гора добила државу, па стога и нема туса Црне Горе као друге српске државе. А медији
разлога да се по имену државе не зове и њен језик...“ у Србији подгријавају антицрногорску хистерију,
„Фино звучи. И вјешто. Са двоструким стандардима. ниподаштавајући Црну Гору и Црногорце.
Чисто, као случајно заборавља се како су Хрвати гла- Вук Манити, чије је име употријебљено у по-
сали за свој језик у Хрватској, Срби у Србији, Сло- еми Матије Бећковића, „Међа Вука Манитога“, зида
венци у Словенији, Македонци у Македонији...“ За међу не би ли се од „браће“ оградио. Питам се: Каква
еклатантан примјер узимамо Хрватску, у којој имамо ли га је голема невоља наћерала на овај неимарски
језик по имену државе – хрватски. Али је у Хрватској подухват?
по попису из 2001. управо за тај хрватски гласало Побједа, 5. 9. 2011. г.
„свега“ 96,11 посто становништва“!
Зоран Станојевић
 25
ТЕМА БРОЈА:Ликвидација Црне Горе и Црногораца почев од 1918. г.
КАКО СУ ОКУПИРАНИ, ЛИКВИДИРАНИ И
ПОСРБЉАВАНИ ЦРНА ГОРА, ЦРНОГОРЦИ И ЦПЦ
Српски војни окупатор долази у Црну Гору под паролом и пропагандом ослободитеља. Уједно
негира Црну Гору и црногорски народ и нацију, а посебно владарску кућу, главарски слој и управљани
сталеж. Великосрпски окупатори и асимилатори су, иронично и апсурдно „ослобађали“ Црну Гору
од Црногораца. српским окупаторима противник није био Аустро-Угарска већ краљ Никола и
Црногорци. Зато је, како они громогласном пропагандом истичу, требало Србе у Црној Гори ослободити
од Црногораца који нијесу то што су, нијесу црногорски већ српски народ. Ослободити Црну Гору од
краља Николе био је великосрпски императив, како би могли без његовог и присуства црногорских
главара лакше је окупирати и уништити. Слоган српских окупатора је гласио: Смрћу црногорских
управљача (и народа) српски народ је добио. Уједињење у српство и јединство „Уједињеног српства“
проглашени су за највише тековине и једини смисао живота на земљи.
Дакле, српске и француске окупационе војне трупе до тог часа 1918. године савезничке под
командом француског генерала Венела извршиле су окупацију Црне Горе као својег савезника са
којим су повезане међународним уговорима о заједничким дејствима у првом свјетском рату. Ове
трупе су добиле мандат од међусавезничке комисије у Версају. Њихов чин окупације Црне Горе изведен
под паролом ослобођења од заједничког дотадашњег Аустро-Угарског непријатеља био је драстичан
примјер вјероломства и крштења међународног права. Ćедиште команде ових трупа било је у Котору.
Оне су биле са својом командом потчињене команди Источне војске савезничких трупа са штабом у
Цариграду. Дотада имајући статус савезничких трупа оне су окупирале Боку Которску, Бар, Улцињ,
Вирпазар и неке положаје у правцу Цетиња док су у осталим дјеловима биле српске трупе којих је било
и на црногорском приморју. Италијанске трупе су се налазиле у Бару, Виру, Крсцу, Котору и Улцињу.
Француске трупе на Цетињу – Дубовику, Бару, Вирпазару, правцу Никшића, Котору и Зеленици,
Енглези у Вирпазару а Американци у Котору, Подгорици, Зеленици. Наведено окупационо стање од
стране савезника није се мијењало све до 1920. године. улазак до тад савезничких трупа у Црну Гору
1918. имао је за циљ да збуни домаће становништво док се убрзо по њиховом уласку препознало као
непријатељски акт. Тим нечасним чином Црна Гора је уведена у нову српско-француску, па српску
окупацију Црне Горе. У ствари, Црна Гора је реокупирана и тиме ликвидирана као независна држава,
аутохтони народ а тиме направљени услови за ликвидацију њене цркве, културе, духовности, традиције,
историје, језика и умјетности.

Наредни прилози које објављујемо говоре о црногорској трагедији започетој овим чином
1919. године. (Напомена редакције).
Краљевина Југославија је у својим службеним, званичним и владиним медијима признала историјско
постојање аутокефалне ЦПЦ и њеног Светог Синода о чему свједочи и напис из „Зетског гласника“
ЦРНОГОРСКО ДРЖАВНО ПРАВО
Аутокефална црква са својим Светим синодом била је једно од највиших
државних тијела Краљевине Црне Горе
Највиша државна тијела у Краљевини Црној Гори по њеном Никољданском Уставу од 6/19. 12.
1905. године били су: Народна скупштина, Министарски савјет, Државни савјет, Свети Синод АЦПЦ,
Велики суд и Главна државна контрола.
Свети Синод (Архијерејски сабор) установљен је 30. 12. 1903. године. Сачињавали су га: Митрополит
цетињски, владика захумско-рашки, архимандрити цетињски и острошки, три протопрезвитера и синодски
секретар. Састајао се два пута редовно годишње на Цетињу. Највиша је црквена власт у књажевини и
краљевини Црној Гори.
Поред ваших државних тијела постојали су органи ниже власти. То су били: Обласна управа,
капетанија, општинска управа и поштанско-телеграфско-телефонска станица.
Зетски гласник бр. 93/III/4. 12. 1935. /3.
 26
ТЕКСТ ЗАКЛЕТВЕ КРАЉУ ПЕТРУ КАРАЂОРЂЕВИЋУ И
ВЕЛИКОСРПСКОЈ КРАЉЕВИНИ СХС
Послије извршеног присаједињења Црне Горе Србији и стварања државе СХС почело је на простору
Црне Горе организовање и дјеловање нове државне власти. Чиновници су морали, укључујући ту и све друге
категорије црногорског народа официра, свјештенство ЦПЦ и други да полажу заклетву на вјерност новом,
окупационом краљу Петру I Карађорђевићу и на послушност претпостављеним старјешинама и уједно на
вјерност одлукама Велике народне Скупштине Српског народа у Црној Гори донесеним 13-18. новембра
1918. године у Подгорици. Текст заклетве је тражен од чиновника и свих других категорија народа и послије
1. децембра 1918. године не када је проглашено формално уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.
Као што се из текста заклетве види у њој се не помињу већ укинута црногорска држава, народ нација
и владајућа кућа Петровић – Његош и црногорска власт јер су избрисани и ликвидацијом инволвирани у
новостворени великосрпски државно-национални и властодржачки поредак. Полагање и потписивање тј.
давање заклетве је био услов за стицање права на рад и осталих права у новом режиму окупације Црне Горе и
Црногораца. Ко не положи заклетву стављан је ван закона, попут оглашеног хајдука којег је свако имао
право убити без икакве одговорности.
Текст заклетве на вјерност краљу Петру Првом Карађорђевићу и његовој новоформираној
великосрпској држави (првој Југославији под именом Краљевина СХ) је гласио:
„Заклињем се Богом и свим што ми је најмилије и најсветије на овом свијету, да ћу бити вјеран
Краљу свију Срба, Хрвата и Словенаца, Петру Првом Карађорђевићу, мом Врховном Команданту; да
ћу се у свему покоравати наређењима Извршног народног одбора, као највишој власти у Црној Гори до
коначног уједињења Србије и Црне Горе; да ћу слушати претпостављене старјешине и покоравати се
њиховим заповијестима; да ћу вјерно и савјесно бранити одлуке Велике народне скупштине донесене
од 13-18. новембра текуће године у Подгорици, и свом љубављу и преданошћу радити на опште добро
и срећу српског народа. „
Извор и литература:
Др Нико Симов Мартиновић „Раднички покрет у Црној Гори под руководством Јована
Томашевића (1918-1924), (П. Рад, Београд 1955. стр. 8. (ДАЦГ, сигн. II-354).

Како је посрбљавана Црна Гора изградњом споменика српском окупатору као ослободиоцу
СВЕЧАНОСТ У КОТОРУ
15. септембра 1922. године Управа Општине
Которске открила је на свечан начин двије Спомен –
Плоче у општинској Башти, на обали. Једном се Башта,
која је до слома носила име Фрања Јосифа I., прозвала
именом Краља Петра Великог Ослободитеља, а друга
постављена је у спомен дана 6. новембра 1918. –
првог доласка српске војске у Котор. Плоче су биле
откривене након говора предсједника општине г.
Ђура Вукотића, који је у свом говору рекао:
Г р а ђ а н и!
Данас се навршује равно 4 године од када
је јуначка и славом овјенчана Српска Војска својим
гвозденим прсима пробила Солунски фронт и тим
много допринијела општој побједи савезника, из
које је поникло ослобођење и уједињење нашег
цјелокупног народа.
Ради тога изабрали смо данашњи – врло
значајни дан – да у дјело приведемо закључак Вијећа
Општине Которске од 1. децембра 1919. и откријемо
ове двије Спомен-Плоче, као видне знакове наше
особите благодарности и необично дубоког пијетета
прама оним, на чију их вјечну успомену подигосмо.
Г р а ђ а н и!
Ако је исправна теорија, да има људи, који
су инкарнација нације којој припадају, то су пуним
правом може казати, да је Краљ Петар Велики
Ослободитељ највјернији представник нашега
народа.
Буран је и трагичан био историјски развој
нашега народа, од првог његовог почетка, па све до
освита данашњих дана, као што је буран и трагичан
био живот Краља Ослободитеља од ране његове
младости па све до онога дана кад му је судбина
ријетку срећу досудила, да од изгнаника постане
Краљ слободне и уједињене отаџбине.
Надчовјечни су били напори његовог
народа, ненадмашна су била јуначка дјела његове
прослављене војске, неизбројне су биле жртве наше
нације у крви и имању, да се дође до највећег циља –
ослобођења и уједињења заробљеног и раскомаданог
нашег народа.
Краљ Ослободитељ изнио је своју ужу
 27
отаџбину Србију на врх Голготе за спас свог
цјелокупног народа. Краљ Јунака у најсудбоноснијем
часу историје свога народа, и ако стар и оронуо, са
пушком у руци, ступа са својим милим јунацима,
стоји на бранику своје отаџбине. Диван и неупоредив
примјер у историји људских патња и љубави прама
Домовини; примјер којим су се заносили борци овог
крвавог свјетског рата, а којим ће се одушевљавати
не само наша покољења, него и свих оних у чујим
срцима није утрнута љубав прама Отачаству.
Најкрвавије али и најљепше странице наше историје
исписане су ненадмашним дјелима, која је извео
Краљ Петар са својом јуначком војском. Само народ
који је имао пред собом онаквог Краља, само Краљ
који је имао за собом онакав народ, могао је да путем
надчовјечних страдања достигне врхунац највеће
славе, коју смртник може да постигне.
Грађанство ове Општине, да би дало видног
изражаја своје велике благодарности прама таквом
свом Великом и Првом Краљу нашег уједињеног
народа открива ову Спомен-Плочу са сљедећим
натписом:
На вјечну успомену ослобођења и
уједињења нашег народа у Краљевину Срба,
Хрвата и словенаца под
Славном Динацијом Карађорђевића
Вијеће града Котора одређује:
Да се ова општинска башча назове
БАШЧА
КРАЉАПЕТРА
ВЕЛИКОГ ОСЛОБОДИТЕЉА.
Свечано постављено МCМXXII.
Након открића овог Вјечног Споменика
на истом мјесту гдје је прије слома Аустрије била
поперена спомен-плоча с натписом Башча Фрање
Јосип I. позивљем вас грађани да споменик попратимо
одушевљеним ускликом: Вјечна хвала и слава Краљу
Петру Великом Ослободитељу Слава! Слава! Слава!
Г р а ђ а н и!
Уз спомен плочу коју намијенисмо и
открисмо Краљу Јунака, са једнаким пијететом
подижемо и откривамо и ову другу у спомен првог
доласка Његових, славом овјенчаних војника, наших
ослободитеља – првих вјесника жељно очекиване
слободе са овим натписом:
Успомена VI. новембра МCМXXVIII
дана доласка у Котор
побједоносне славом овјенчане
Српске Војске.
Напори, подвизи и јуначка дјела, која
је Српска војска извршила за вријеме крвавога
свјетскога рата, у циљу да ослободи и уједини
своју заробљену браћу, остаје јединствен примјер
у историји свјетских ратова. На њиховим јуначким
костима сазидана је наша млада Држава, коју треба
да чувамо као очну зјеницу. Јунацима који падоше
у светим борбама за слободу отаџбине, као и онима
што остадоше у животу, нека је част, хвала и вјечна
Слава. Слава! Слава! Слава!
У овој свечаној пригоди, поданичка дужност
налаже нам, да се сјетимо Нашег Витешког Краља и
да Му најодушевљеније кликнемо:
Живио Њ. В. Краљ Александар I. !
При открићу биле су заступане, осим
општинског представништва, све грађанске и
војничке власти из Котора и околине.
С Цетиња нарочито је дошао Командант
Зетске Дивизијске Области г. пуковник Стојишић.
Након открића плоча грађанска музика, уз пуцњаву
из прангија, свирала је држ. химну.
За тим су говорили Управитељ Которског
Поглаварства г. Рашковић и Дивизионер г. Стојишић.
Управитељ Поглаварства у главном је рекао:
Да ова два трајна Споменика представљају
за Котор дан ослобођења, дан жељкованог доласка
Српске војске и онај срећни и очекивани час, кад
је Бока постала саставни дио нашег Краљевства и
алем камен на круни Карађорђевића. Ови споменици
потсјећавати ће за вјечна времена на све муке и
жртве што их је Краљ Петар и његова храбра војска
принијела на олтар ослобођења и уједињења, а
служиће на част представништву града Котора, које
је знало да даде видна знака своје љубави и признања
онима који им слободу донесоше.
Као преставник Краљевске Владе при овој
свечаности захваљује општинском представништву и
завршује са: Да живи родољубиво грађанство Котора!
Говорник је био поздрављен са одушевљеним:
Живио!
Дивизионер Стојишић је између осталог
рекао: Да говори у име погинулих јунака, који су
дали животе за нашу слободу, као и оних живих
који амо похиташе да донесу слободу. Хвала Богу
што доживљесмо: да у часу ослобођења Српска
војска дође на Јадран, да загрли браћу Бокеље и све
Далматинце, не као завојевачка, него као што брат
брату прилази који га с великим одушевљењем прима
и грли. Захваљује општинском преставништву града
Котора, што зна високо цијенити муке и жртве Српске
војске, те у то име грли заслуженог Предсједника г.
Вукотића.
Говорнику су присутни френетично клицали:
Живио!
 28
За тим је Предсједник Вукотић частио Увече у Кафани „Дојми“ био је музички
госте у Кафани „Дојми“ пићем и слаткишима. Том концерат са којим је завршена ова значајна свечаност.
се приликом захвалио гостима на сјајном одзиву и (ДАЦГ-Цетиње, несигнирана грађа)
заједно с њима упутио се пред кућом Војне Команде,
гдје се одсвирала државна Химна.

ПЉАЧКА И АТРИБУЦИЈА ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРНЕ И ДУХОВНЕ БАШТИНЕ, ДВОРСКИХ

ДОБАРА И ЦРКВЕНИХ САКРАЛИЈА
Дворска архива
Од пронађене архиве један дио и то 6 комада (2 ручна куфера, 1 корпа, 3 дрвена, мека сандука) био је
закона код Старог Двора, а други дио и то 4 комада (сандуци плехални са древним облогом) нађено је у једној
кући на Груди.
У закопаним сандуцима нађено је сљедеће:
1.) У Фасциклама сређена писма, акта и
документа, која се већином тичу спољне политике
за вријеме од 1700-1860. И то преписка 18. вијека
обухвата три а остало (1801. г. – 1860. г.) 9 фасцикла.
Све је то у врло рђавом стању због тога што је било
под земљом четири год. тако да се ни сандуци нијесу
могли уопште као цјелина ископати, јер су подпуно
иструнули. Фасцикле су биле веома лијепо уређене и
ред је сачуван.
2.) Преписка са консулима, која обухвата 6 до
7 свежања. Ова је претиска дијелом уређена, а дијелом
не, а односи се на консуле у Скадру, Цариграду,
Дубровнику (руски консулат), па онда на Аустрију,
Италију, Енглеску и т. д.
3.) Преписка (у 2 свежња) са Кнезом Михаилом Обреновићем махом концепти (30 – 35 писама).
4.) Историја Црне Горе новога времена од 1862 – 1878. (7 свежања) дијелом у рукопису, а већим
дијелом писано на машини. Рукопис, како се држи, није пок. Краља Николе.
5.) Један свежањ писама Цара Николаја II. на рускоме.
6.) Око 30-40 већих куверата различите приватне преписке Краљеве и чланова његове породице.
7.) Неколика (3-4) свежња сређених писама, која су Краљу писали са разних страна.
8.) Стара писма и повеље на пергаменту (око 15 ком.) чуваних по свој прилици у Цет. Манастиру. Али
на жалост у тако рђавом стању, да се, осим двије, остало једва може употребити.
9.) Рукопис Краљеве драме: „Како се ко роди“ у 3 примјерка, израђено на машини.
10.) Црквених ствари: митра, крстова, иконица, евађеља и т. д. али све то у пропалом стању у колико
није метал.
Документа има важних, значајних и ријетких. Него усљед влаге и дугог стајања под земљом тако је
артија иструла и пропала да нема изгледа ни начина да се доведе у стање да би се могла прочитати садржина.
Али поред свега тога, требало би послати на Цетиње нарочитих стручњака н. п. по једног картографа и
хемичара, који би испитали да ли има изгледа да се пронађе садржина, ако не свију а оно бар неких докумената.
Сандуци пронађени у приватној кући садрже:
1.) Велики број разних страних ордена са оним што им сљедује.
2.) Три врло добро очуване иконе у злату, сребру и дрвету (руски поклони). То је, уосталом, и једина
стварна драгоцјеност. Зато су бајке они новинарски извјештаји, који тврде да драгоцјености представљају
вредност од неколико милиона.
3.) Десетак сребрних кутија.
4.) Око 150 акција разних новчаних завода у Црној Гори, 47 дуванских лозова, (од 1888. г.) и разни
ситни, златни и сребрни, накити. Све то својина чланова краљеве породице.
5.) Око 100 комада краљевских фотографија на картону, или на платну.

(ДАЦГ – Цетиње Несигнирана грађа)

 29
Великосрпски терор над црногорским народом –
егзодус Црногораца!
РАСЕЛИМО ЦРНУ ГОРУ!
Многи у Београду јасно и гласно говоре:
„Црна Гора не може да живи! Она је терет за држа-
ву. Раселимо Црну Гору! И не само да говоре и
наређују, него то и раде! Што зна Никола Пашић,
Љуба Давидовић и други за сиромахе Црне Горе, ако
им опет неки наши људи не даду савјета и „тражене
податке“. Али, се чудимо неким синовима ове земље
који ни данас не виђеше, да ми, баш ми, Црногорци
стојимо да чувамо и себе и Бога ми и другога! Како
ВЕЛИКОСРПСКЕ ПОДВАЛЕ ЦРНОЈ ГОРИ И
ЦРНОГОРЦИМА
ВАРАЊЕ КАО СИСТЕМ
„Указном политиком“ и празним декламовањем
о „правди и слободи“ свјесно изреченој власти из
Београда не могу више никога обманути. Оне (ра-
дикалске власти) сами то признају у тачкама своје
резолуције:
1. Одлагањем (напуштањем) градње велике
транзитне жељезнице преко Црне Горе.
2. Потпуним искључивањем Црне Горе из на-
кнаде ратне оштете.
3. Напуштањем градње пројектованих путева.
СРПСКИ ОКУПАТОР УНОСИ У ЦРНУ ГОРУ
ДРАКОНСКЕ МЈЕРЕ ТУРСКОГ УПРАВНОГ
СИСТЕМА ИЗ ДОБА ЈАЊИЧАРСТВА
СРПСКИ КУЛУК
Кулук је турска ријеч и турског производа: из
доба када су завојевачи из Азије нагонили сиротињу
рају да им о своме круху и руху аргатује и гради
тврђаве или друмове и исте оправља.
Послије прогона Турака са Балкана није се
ни могло слутити да ће се послије такве трагедије ко-
пирати преживјели турски режим и натурати намет
на народ по турском адету и обичајима, те да ће једна
београдска влада поред толиких других терета и на-
мета, наметнути народу још и кулук!
Па ипак се чудо догодило: данашња радикал-
ско-турска влада, са својим Законом о дванестинама
за јул, август и септембар 1923. г. са којим је непо-
средни државни порез подигла са 100 на 500, увела
је и државни кулук, један тако тежак државни терет
који превазилази све друге државне дажбине.
Под тачком три, став први, чл. 25. тог Закона,
који се односи на државни кулук, каже се:
„Да су сви грађани, порески обвезници од 18
до 50. г. живота, изузимајући ђаке, војнике и чинов-
нике дужни лично о свом руху и круху одрадити по
не осјећају, да с покличем: „Раселите Црну Гору!“
усађују у нашу и онако врелу душу клице паклене
мржње и доводе свој родни крај до просјачког шта-
па и краја. Црна Гора је бољу судбину заслужила но
што је дочекала! Ако је коме до разрачунавања ста-
рих рачуна, онда није могао изабрати рђавији пут од
овог... И они који се боре против режима немају данас
друге линије него девизу „Расељавајте Црногорце!“...
кад начелно посматрамо ствар, сасвијем је свеједно,
да ли ће се они расељавати овамо или онамо, како је
раније било, или по Македонији и Санџаку, како им
се данас савјетује... „
Црна Гора 30/10. 3. 1924/2.
4. Наопаком исхраном и режим глади коју спро-
води над Црном Гором.
5. Недовољним кредитима трговини и потпу-
ним ускраћивањем хипотекарних кредита.
6. Рђавом јавном безбједношћу.
7. Не рјешавањем инвалидског питања итд. итд.
Признајемо, ми сами не бисмо написали тежу
оптужбу радикалског газдовања, него су је они –
радикали сами себи написали.... Радикалски ре-
жим није апсолутно ништа у Црној Гори урадио
осим што је писао указе по препоруци окружних
организација, разних атентатора Пуниша Рачића и
компаније.
Народна ријеч, 78/V/21. 11. 1923/1.
јавним државним путовима по 14. дана сваке годи-
не. Тај се лични намет може замијенити другим за
рад способним лицем, или новцем, чија ће се такса
за замјену личног рада, за имућније пореске обавез-
нике повећавати сразмјерно њиховој пореској спо-
собности, на начин који ће се предвиђети нарочитим
правилником.... Министар Грађевина са Министром
Полиције већ је израдио тај правилник о државном
кулуку по коме ће плаћати замјену рада у новцу по
овој пропорцији: они који плаћају 100-300 динара не-
посредног пореза, на име кулука двоструко, они који
плаћају 300-500 динара, троструко, они који плаћају
500-1000 динара, четвороструко, они који плаћају
преко 100. 000 динара, педесетороструко.
Ако се узме да ће свака дневница у новцу
која ће одредити полицијске власти на државним пу-
тевима износити по 50 динара, за 14 дана 700 динара,
то ће ситни сопственик плаћати 4200 динара, обућар
са Цетиња 5600 динара, Х. Маљевић 16800 динара,
годишње... ако сваки четврти сељак у Црној Гори
из било којих разлога замијени лични рад на кулу-
ку-новцем, то ће у Београду моћи производити сва-
ке године по 100 нових генерала и хиљаде цивилних
главара.
Народна ријеч, 76/V/10. 11. 1923/стр. 2.
 30
ВЕЉЕСРПСКИ КУЛТУРОЦИД
УКИДАЊЕ ДРЖАВНЕ ШТАМПАРИЈЕ НА ЦЕТИЊУ
- ГАЖЕЊЕ КУЛТА ЦРНОЈЕВИЋА –
Напунило се већ 10 мјесеци од како је
хомогеној радикалској влади питање овдашње
Државне штампарије било теже ријешити него
ли ма које друго крупније државно питање - да га
послије 10 мјесеци ријеши тако - да ову културну
установу, која је постојала преко већ 430. година и
која је насљедница Ободске односно Црнојевића
штампарије једноставно укине, јер је, по тврдњи оних
који су је укинули а то су Министарство просвјете и
београдска државна штампарија она у сталне дефи-
циту.
Приједлога са Цетиња је било свакојаких.
Било их је од званих и незваних. Ти су приједлози
ишли у београдско Министарство Просвјете и бача-
ли се у кош. Набрајати их све би нас одвело далеко.
Рјешење је већ ту, државна штампарија до краја ове
године 1923. као таква има се ликвидирати и предати
се области да ради с њом што зна и умије.
Нас који гледамо свакодневно газдовање
ПРОГОН ЊЕГОШЕВОГ НАРОДА ИЗ ЊЕГОВЕ КУЋЕ
ЊЕГОШЕВО ОГЊИШТЕ – ЖАНДАРМЕРИЈСКА КАСАРНА
ВЕЛИКОСРПСКЕ ВЛАСТИ ПРЕТВАРАЈУ ЊЕГОШЕВУ РОДНУ КУЋУ У ВОЈНУ
И ЖАНДАРМЕРИЈСКУ КАСАРНУ ДЕВАСТАЦИЈОМ ПРЕНАМЈЕЊУЈУЋИ ОВАЈ
КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИК У ВОЈНО-ОКУПАЦИОНУ ТВРЂАВУ
До прије рата пролазници, кроз Његуше
могли су скоро поред самог пута виђети једну старију
грађевину, кућу непокривену: то је била кућа Тома
Маркова, оца владике Рада, у којој се родио овај
велики апостол и пјесник. Почећемо са познатим
фалеом: да су ту, иначе доста лијепу зграду на селу,
Аустријанци за вријеме окупације Црне Горе покрили
и од ње направили једну малу војничку касарну. Што
су тако Аустријанци поступили са зградом у којој
је рођен аутор „Горског вијенца“ то је ствар коју не
треба објашњавати. Они су и кости Његошеве дали
снијети с Ловћена... послије аустријанаца кућа Тома
Маркова остаје празна, без ичије пажње.
Српске војне власти утевтериле су је у војне
објекте и оставиле даље без икаквог надзора, тако да
су са ње огњишта, од куће у којој се родио бесмртни
Његош-начини касарна југословенске жандармерије.
Дакле, пошло се према Његошу-путем који су
показали Аустро-Мађари.
То је већ скандал који вријеђа, који изазива.
Друге би се власти, у другом народу, побринуле да се
ова зграда очува у стању у коме је затекло ослобођење
радикалских хомогенаца ово ни најмање не чуди,
као што нас не чуди ни то, кад читамо кроз новине,
да се без лицитације дају приватним београдским
штампаријама државни послови који засијецају
на милионе динара. А не чуди нас ни то да је ред
затварање овдашње државне штампарије из мага-
цина београдске државне штампарије овамо стигло
2 вагона хартије из ратног плијена који се једино да
употријебити за плакате – а с овим папиром ми смо
снабдјевени минимум за 100 година. Али први од тих
плаката са хартије за плакате има се употријебити за
штампање посмртног плаката самој штампарији....
благодарећи несавјесној београдској политици има
се бачити на улицу усред зиме као исцијеђени лимун
њени радници и 20 породица као награда њиховим
хранитељима који свој вијек проведоше служећи
државу за кору хљеба.
Народна ријеч, 75, 7. 11. 1923/2.
од Аустрије, ако већ не би било воље да се и оправи,
у сваком случају да се одржи као један храм, који би
будуће генерације посјећивали са пијететом: да виде
огњиште на које се родио велики Ловћенски Геније.
Тако би урадиле друге власти у другом народу,
из пијетета према једном националном Великану.
Међутим, ове радикалског – турског режима, хоће
да на огњишту једног нашег националног великана,
са којим би се поносили и већи народи, направе
једну своју жандармеријску касарну. И то баш у
исто вријеме, када се о државном трошку оправља
споменик Султану Мурату на Косову.
Али има још једна околност, која ту намјеру
претставља у још црњој боји, а то је та: што на
Његушима има пуно зграда од којих би се могла
начинити једна, ако је то већ толико нужно, једна
жандармеријска станица, било да се једна таква
зграда откупи од неког сељака.....
Од ма чије и које било, само не од Његошевог
огњишта. Другим ријечима, не давите Његошев
народ жандарским пендреком с Његошева огњишта.
Народна ријеч, 7/V/20. 10. 1923/1.
 31
СРБИ КАО ПОТОМЦИ ТУРАКА ДОК ЦРНОГОРЦИ НИЈЕСУ ПОТОМЦИ НИ СРБА НИ ТУРАКА,
ВЕЋ СВОЈ – АУТОХТОН НАРОД
ВЕЛИКОСРПСКОМ РЕЖИМУ ЈЕ СУЛТАН МУРАТ
ВАЖНИЈИ ОД ЊЕГОША
ВЛАДА НИКОЛЕ ПАШИЋА ОПРАВЉА МУРАТОВО ТУРБЕ НА КОСОВУ – ЗА
МУРАТОВО ТУРБЕ ИМА НОВАЦ – ЗА ЊЕГОШЕВУ ГРОБНИЦУ НА ЛОВЋЕНУ
НЕМА!
Актом подизања споменика султану Мурату, умјесто српском кнезу Лазару, освајачу
и крвнику, а не својем представнику, побједнику – туђинцу, а не себи, великосрпски
империјалисти су показали да су им Турци важнији од Срба, драгоцјенији од себе самих.
Била је то посљедица турске свијести Срба и спознаје да у Турској имају своје рођаке,
прађедове и чукунђедове, дакле, претке под чијом су влашћу живјели и обликовани
вјековима. Отуда, не треба да чуди што је Србима био важнији Мурат од црногорског
владике, односно Косовски мит од Његоша. Уједно, таквим својим односом великосрпски
империјалисти су демантовали своју „теорију“ да је Његош Србин.
„Службене новине“ од 8. октобра 1923. године под насловом „Оправка турбета“ доноси службени
оглас Грађевинске секције у Приштини чији први став гласи:
„Према рјешењу Министарства Грађевина од 10. 09. 1923. г. бр. 22460. Окружена грађевинска секција
у Приштини одржала је у својој канцеларији на дан 26. 9. 1923. године прву оферталну лицитацију за оправку
тулбета (споменика) Султана Мурата на Гази Местану на Косову. А у селу близу не раде ни школа ни крва и
не смије да нико уђе у њих, јер су скоро рушевине. На све молбе за државну помоћ, влада одговара: „Нема
кредита! Нема пара“.
Али Влада Николе Пашића има кредита, има пара за Муратово Тулбе на Косову... Влада Н. Пашића има
новац за оправку споменика крвавом османлијском завојевачу Султану Мурату, који је српску средњевјековну
државу докусурио на Косову 1389. г. А није било мјеста и нема државних новаца да се оправи скромни
споменик – гробница великом пјеснику Владики Раду, Петру Другом Петровићу Његошу горостасу чији је
црногорски народ се достојанствено борио и одбрани од турске најезде која је покорила и Србију и цијели
Балкан изузев Црне Горе.
„Службене новине“ 8. 10. 1923.

Афере у СПЦ у Црној Гори – још једна
злоупотреба Његоша и манифестације
организоване у његову част
ГЛАВАРИ СПЦ ОРДЕНЕ
ДАЛИ САМИМА СЕБИ
„На Цетињу је био образован Одбор, који
је на дохват свом нахођењу у згради Митрополије,
сијао ордене коме је хтио.
Познато је да је у Цетињској Митрополији
на базу руку сакупљено њих пет-шестина који су се
„једва“ примили тога посла.
Како се ми овако између себе добро познајемо
онда није никакво чудо што је цијела ствар тако на-
карадно испала. Човјек се просто мора у чуду запи-
тати: како су чланови тога славнога Одбора имали
образа, да сваки од њих зграби највиша одликовања,
док толико заслужних Црногораца остадоше праз-
них прсију? Зар није требало одликовати високим
грађанским орденима наше старије угледне људе, на
чијим прсима блиста лента највиших страних ордена?
Какав је критеријум имао тај Одбор, када је себе на-
ресио, а стотине других, који су по бојним пољанама
крв пролијевали, оставио без најмањег знака? Да већ
и не говорим, какав је дочек највећим представни-
цима грађанске власти приређен на Цетињу, баш од
оних који су врло згодно „израбили“ ову прилику, да
у мјесто казне – извуку одликовање.
Једно само не смијемо сметнути с ума,
да је потребно знати и проузроковаше данашњега
незадовољства, те да не помисле, да ће то остати
тајна.
Имали ли икога више ко је уз Владику
Дожића.
(Одломак из текста „Ко је крив за диобу ор-
дена и револвера“)
Народна ријеч, 20/VIII/1. 5. 1926/2.
 32
Из Мораче
СКРНАВЉЕЊЕ СВЕТИЊЕ
МОРАЧКОГ МАНАСТИРА
На Госпођин-дан кад је сваке године вели-
ки сабор код величанственог Морачког манастира
извршен је у манастиру самом злочин скрнављења
од стране једног из Колашина, који не заслужује ни
да му се име помене. Овакав поступак оправдано
је изазвао опште гнушање и злочинац би сигурно
платио главом да га власти нијесу оружаном силом
заштитиле од увријеђеног и огорченог народа.
Не може човјек а да при сјећању на ово
богомрско дјело не осјети величину бескрајног
срама и стида који је нанијет свима нама. Један
од најљепших споменика наше прошлости, жива
историја наших страдања и вјечити храм народних подвига, оскрнављен је баш у наше дане кад нам је
најпотребније било имати моралног подстрека за тешка времена која преживљујемо. И заиста, гнушање сва-
ког поштеног човјека при помисли да такву срамоту светињи до сад нико и никад није учинио, од кад је ма-
настир основан. Ево читавих 736. година од када је подигнут, и у тој дугој периоди ни Турци ни Аустријанци,
ни ма ко други не дође на одвратну мисао, да макар један камен или једну тиглу дигну. Данас пак доживјесмо
ето и то, да поред рушења толико лијепих обичаја, један на такав начин одужује се прошлости и даје доказа о
себи и своме политичком убјеђењу.
Овај гнусни злочин изазвао је општу осуду и дубоко жаљење. Он је заслужио да свој злочин плати
главом.
Црна Гора 43/V/5. 9. 1924/3.
Посљедице 1918. и неканонског укидања Црногорске православне цркве
СПЦ ЈЕ ПРЕТВАРАЛА ЦРНОГОРЦЕ У КМЕТОВЕ И
ЧИВЧИЈСКО РОБЉЕ
Након нестанка државе Црне Горе насилним путем и присаједињења аутокефалне ЦПЦ
асимилаторској Српској православној цркви, нова окупациона великосрпска власт је упркос Закону
о аграрној реформи црногорске слободне сељаке, вјековне арендаре на манастирским добрима
дотадашње Црногорске православне цркве претворила у кметове и подложнике. Њиховим претварањем
у чивчијско робље спроведен је у дјело средњовјековни српски и у Србији присутан феудални турски
окупациони систем ропског кметства. Циљ окваквих мјера асимилационе политике светосавске
СПЦ био је да изврши денационализацију Црногораца у Србе и пауперизацију вјековно слободног
црногорског сељаштва.
МАНАСТИРСКА ИМАЊА (стање из управљала мртва рука калуђерска, подвргну под удар
1922. год.) Аграрне Реформе и земља уступи у влаштину онима
који је у истини обраћају и којима је неопходно по-
Црногорски манастири посједују и данас ве- требна.
лика имања, која по квалитету спадају у ред најбољих Старешине Црногорских манастира
и најплоднијих земаља у Црној Гори. Сиромашни увршћени су у ред државних чиновника прије шест и
народ ове покрајине приморан је да тражи земљу више година и као таквим они примају своје принад-
ван граница своје домовине, а један велики простор лежности из државне касе, као остали државни чи-
земљишта, који и данас експлоатишу манастири за новници. Имања манастирска путем аренде експло-
рачун државе стоји нетакнут и на истом се ни до да- атишу се одавно као и данас у корист државне касе,
нас није почео примјењивати закон о Аграрној Ре- тако да приходи, добијени од закупа, или аренде, иду
форми. Од туда није никакво чудо што се и код нас у државну касу, а не у манастирску, што је најбољи
почео јављати врло живи покрет код арендара ових доказ да су ова имања у ствари државна влаштина,
имања, који има главни и једини циљ, да се имања а не манастирска. Кад све ово овако стоји, онда се
Црногорских манастира, којима је од старих времена не да објаснити од куд она и онаква ревност код на-
 33
ших калуђера, који овим државним имањима рукују,
да данас иста бране у корист манастира, кад држа-
ва треба да их даде својим сиромашним грађанима,
којима је ова земља неопходно потребна. Давањем
ове земље онима који је обрађују и којима је иста од
пријеке потребе, држава врши један акат задовољења
социјалне и економске правде, о којој уставотворац
говори у одјељку III. Видовданског Устава.
Уредба о Аграрној Реформи од 25. – XII
– 1919. год. предвиђела је све случајеве, како да се
земља даје онима којима је по позиву неопходно
потребна. По овој уредби подлажу удару Аграрне
Реформе и имања која се сматрају државном влаш-
тином. Поменута уредба добила је потпун ваконски
карактер чл. 130. Видовданског Устава. Према члану
42, Устав ал. II. „Кметови (чивчије) као и у опште
земљорадници, који обрађују земљу у кметству и
сличном односу, утврђују се као слободни сопстве-
оици државних земаља, неплаћајући сами за то ни-
какву оштету и имају се убаштинити. „
Данашњи арендари манастирских имања
нијесу ништа друго до чивчије или у најмању руку
„у кметству сличном односу“, па им за то према
цитираном Устава и припада право на ову земљу, на
којима је држава односно калуђерски клир, спахија
и сиромашни арендар чивчија или у односу сличном
чивчије или кмета.
Кад овако ствар стоји, онда арендари
данашњих манастирских имања у Црној Гори има-
ли би једноставно да се обрате надлежним властима
и да траже ништа друго до убаштињење оне земље
коју данас они и обрађују, као што се то изрично
каже у чл. 42. ал. II. Устава „имају се убаштини-
ти“. Али они ипак то не раде, већ преко Повјереника
за Аграрну Реформу у Црној Гори траже, да им се
земља коју данас обрађују, уступи у влаштину, на
коју имају право и по уредби о Аграрној Реформи од
25. -XII. -1919. г. и по Видовданском
Уставу. Калуђери, од највишега
до најмањега одлучно се проти-
ве давању ове земље, а надлежни
Министар оклијева да постојећим
одредбама Устава и закона о агра-
ру прибави потпуну санкцију,
чиме се, нема сумње, свјесно или
несвјесно лишава минимума за
опстанак 600-700 сиромашниh по-
родица ових арендара, које броје
најмање 4500-5000 душа. Колико
је нама познато, до данас је тражи-
ло преко овдашњег Повјереника за
Аграрну Реформу око 300 арендара,
да се убаштине на ову манастирску
земљу (као 80 арендара Манастира
Острога и Жупе Никшићке, 140 арендара имања Мо-
рачког Манастира и заната број арендара Цетињског
Манастира и т. д.). али још нико није успио да се на
исти убаштини, чему је у првом реду крив Министар
Аграрне Реформе, а у другом калуђери, опозициона-
ри, који у диоби ове земље сиромашним арендарима
виде губитак великог доходка свога, на који они по
закону немају право.
Јавна је тајна, да су наши манастири дошли
до ових имања понајвише на тај начин што су их из
нужде некадашњи власници морали у бесцјење про-
давати, па су их старјешине манастира за јевтине
паре куповали, или су их калуђери у старим времени-
ма присвојили као пусте и ничије земље, које је рука
сиромјашних арендара разрадила и успособила за
привреду, или напосљетку један незнатни и најмањи
дио ивх имања приложили су манастирима „душе
ради“ побожни људи.
На овим имањима рендари су и одњеговали
винограде и разно племенито дрвеће, окрчили утрине
из оскудице у земљи и оградили тако, да рад који су
они за један други период времена у ову земљу уло-
жили, далеко данас премаша некадању вриједност
њихову.
Позитивно се данас знају измјесне породице
арендатора, настањених на манастирским имањима,
које су два, три и четири појаса (кољена) непреста-
но привређивали на овим имањима, држећи ову ма-
настирску земљу непрестано под закуп или аренду.
Навешћемо овде неколико нама познатих породица,
које су близу по сто година, па и више од сто година
непрестано под аренду обрађивали ову манастирску
земљу.
Породица Костића на имању Манастира
Жупе Никшићке, двије стотине година држи под
аренду манастирску земљу.
На имању Манастира Острошког: по-
родица Лаковића 150 година,
Милатовића 130 година, Перовића
130 год., Николића 100, и 120 год.,
Станишића 90 год., Дамјановића 80
год., Мартиновића 70 год., и т. д.
Што се тиче саме аренде,
коју арендари плаћају држави, она
је толико незнатна, да се у опште
приход са свију ових земаља може
сматрати веома безначајним, с обзи-
ром на фискалне разлоге државне,
па од туда ни ови фискални разло-
зи не могу руководити државу да и
даље ова имања остану под управом
„мртве руке“ као до сада.
Од досада пријављених
око 300 арендара, који траже
 34
убаштињење на манастирским имањима, свега један
плаћа ренде преко 400 динара, петорица испод 140
динара, а сви остали испод 100 динара.
Ми смо до сада прибавили ову статистику о
величини манастирских имања у Црној Гори:
1) Манастир Острог 318 рала земље и 151
косу ливаде;
2) Манастир Морача 402 рала земље и 341
косу ливаде;
3) Манастир Пива 199 рала земље и 245 коса
ливаде.
4) Манастир Жупски 299 рала земље и 91
косу ливаде;
5) Манастир Добриловина 299 рала земље и
380 коса ливаде;
6) Манастир Бијела 120 рала земље и 497
коса ливаде;
7) Манастир Подмалинско 277 рала земље и
7 коса ливаде;
8) Манастир Довоља 141 рало земље и 216
коса ливаде;
9) Манастир Ранђелово 233 рала земље и 46
коса ливеде;
10) Манастир Ждребаоник 95 рала земље и
31 косу ливаде;
11) Манастир Дуга 20 рала земље;
12) Манастир Косијерево 98 рала земље, 98
коса ливаде, 176 листосјека горе и 130 рала пашњака;
13) Манастир Ћелија Пиперска 6 рала земље
и 32 косе ливаде;
14) Манастир Цетињски 125 рала земље, 50
коса ливаде и 275 листосјека горе;
15) Манаст. Ћелија Добрска 50 рала земље и
200 листосјека гора;
16) Манастир Врањина 5 рала земље, 2 косе
ливаде и 55 листосјека горе и 47 хектара пашњака;
17) Манастир Брчеле 4 рала ораће земље, 3
косе ливаде и 2 листосјека горе;
Сем тога Манастир Цетињски има свој рибо-
лов код Жабљака (Скадарско Језеро) и једну воденићу
на „Ободу“.
Манастир Косијерево има поред имања на-
веденог под бр. 12) још један дућан, за калуђере два
рала земље и десет коса ливаде.
Цјелокупно имање овога манастира даје
годишње прихода држави од аренде само 3259 ди-
нара, а сва имања Манастира Цетињског заједно са
риболовом и воденицом на Ободу дала су за прет-
прошлу годину држави прихода око 11314 динара и
10 пара.
Имање манастира Врањине даје годишње
прихода држави око 800 динара.
Што се тиче прихода имања Манастира
Острошког, Морачког, Жупског и осталих манастира,
који имају према горњој статистици велика имања,
нијесу нам познати, али свакако и ови приходи су ве-
ома мали и незнатни, те према томе држава нема ни-
каквог рачуна да их држи и у будуће и експлоатише
као досада, а још мање има смисла да овим имањима
управљају мртве руке калуђерске, а 600-700 сиро-
машних породица црногорских, које искључиво живе
на овим имањима, да и даље остају у односу кмета
или чивчије, дакле у односу који је Видовданским
Уставом (чл. 42 ал. 2) императивно забрањен.
Надамо се да ће Министар Аграрне Рефор-
ме ову неправду и аномалију према сиромашним
арендарима на имањима црногорских манастира што
прије исправити и преко свога Повјереника Аграр-
не Реформе за Црну Гору ставити калуђарима до
знања, да су феудални односи роба и господара Ви-
довданским Уставом за свагда укинути, и у интересу
задовољења социјалне и економске правде манастир-
ска имања ове покрајине имају се подврћи под удар
аграрне реформе.
Саво Вулетић
(ДАЦГ-Цетиње, необјављена грађа)

Отпори светосавској диктатури

ТЕРОР НАД ЦРНОГОРСКИМ СВЈЕШТЕНСТВОМ
„И без наочала се види да господа из Београда хоће да нас у свему омету да се задовољимо само
празним обећањима“ (Распус црногорског свјештенства бр 94. од 19. 5. 1924.).
Најбуднији чувари националне мисли, неустрашиви борци за крст часни и слободу златну, највјерније
слуге Бога и народног олтара, велике вође великих националних мисли насљедници највиших апостола уста-
ли су...
Свјештеници Црногорски већ пет година траже рјешење својега питања и ако по закону то њихово
питање мора се сматрати ријешеним у корист њихову. Ранијим црногорским законом о чиновницима
грађанског реда били су категорисани као државни чиновници и признато им је право пензије. Данас им се
то, вољом Београда одриче, и остављају се на милост и немилост својој пастви која нема ни хљеба да једе а
камо ли да помаже свјештенике. Чином сједињења и законима који су то санкционисали изведено је јединство
 35
нове државе (Краљевине СХС – прим. ред.), па с њим истворемено и јединство православне цркве у једно,
новоформиранху Српску православну цркву. али овђе као и у другим случајевима искочила је огромна раз-
лика материјалних и власних услова, у којима су живјели па и данас живе, народи, сталежи и земље... вијек
материјализма пред собом нема других циљева него пуњење џепова! И није никакво чудо, што је свјештенство
богате Србије и Војводине остало да и данас живи од бира својих парохијана благодарећи богатству земаља и
неосјетним издацима тамошњег становништва... Зато овим расписом (Распис бр. 41. од 31. V. 1924.) утврђемо
да краљевска влада из Београда неће да ријеши питање црногорског свјештенства у духу правде и постојећих
закона....
ДАЦГ: Несигнирана грађа
Црна Гора 33/4. 7. 1924/1.

РЕДУКЦИЈА СВЕЧЕВА
НАКОН ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ЦПЦ СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
СВЕТОСАВСКА СПЦ У ЦРНОЈ ГОРИ СМАЊУЈЕ ТЈ. РЕДУКУЈЕ СВЕЧЕВЕ,
ОДНОСНО ВЈЕРСКЕ ПРАЗНИКЕ ДРЖЕЋИ ДОМИЦИЛНИ ЦРНОГОРСКИ
НАРОД У БЕЗВЈЕРЈУ ИЛИ У ХРИШЋАНСКОМ ВАКУУМУ. О ТОМЕ „НАРОДНА
РИЈЕЧ“ ПИШЕ ПОРЕД ОСТАЛОГ ОВО:
Дана 10. септембра 1923. г. око пет сати попод-
не сретенем се у Његошевој улици с једним познатим
старијим сељаком, који ми назва Бога и запита: Бога ти,
јели шјутра, да Бог опрости „Усјековање Јованово“. Мало
се размислих, израчунах разлику између календара и
збиља се увјерих, да је 11. септембра по новом календару
за 1923. г. „Усјековање главе Јован Крститеља“. Иза тога
одговорих своме пријатељу: Да, шјутра је „Усјековање
Јованово“.
..... То је вељи светац који се пости, а веље звоно
још није цукало, и ако је вечерња у Манастиру већ сврше-
на“ вајка се стари.
Заћутах мало и шјетих се, што ми је причао један
учитељ: да ће ђеца учити на Јовањдан. Тада прођоше
покрај нас два чиновника који су редуцирани и шјетих се
редукције и рекох староме и јеси ли чујао кад за редукцију?-
Ма ајде Богме јесам добро запазио ту редукцију!
Јер, су ми редуцирали једног ђетића из Начелства, па сам
остао без хљеба! Објашњава мој сабесједник.
Е, мој драги, редукција се поновила и међу свеци-
ма – рекох му ја.
Како, по Богу брате? Каква редукција међу све-
цима? Што се гријешиш без преше!? Да је облачно бих
се бојао, да ме гром не увије на сред Цетиња због тебе!
Виче мој стричан. Видјећи да стричан не вјерује мојим
ријечима, почех: Шјутра је Јовањдан, а Веље Звоно није цукало а не цука ни на Малу Госпођу, Св. Петку,
Лучин-дан, Ваведење, Сретење, Три Јерарха, Илин-дан ка у потоње године. шјутра се ради па неће ни поп у
цркву служити!
Ни поп у цркву? пита он зачуђено.
Кидисали су стрико, ево и свеце да редуцирају.....
Вала нека редуцирају кога хоће сада, када редуцираше онога мога ђетића! узвикну старац и продужи
пут.
Ј. Зец
Народна ријеч, 70/V/17. 10. 1923/3
 36
Скандали потресају новоформирану СПЦ – физички обрачуни митрополита
Дожића
О МИТРОПОЛИТУ ДОЖИЋУ У НАРОДНОЈ
СКУПШТИНИ
Београдски црквени лист „Весник“ у свом 12. броју од ове године доноси
говор г. Душана Кецмановића, окружног проте и нар. посланика из Бања Луке, који
је одржао у Народној Скупштини, у којему је, између осталог, речено и ово:
„Један од архијереја српске цркве наводно казао је непријатељу место, гдје
је била сакривена архива мин. војног и нацрти мин. војног, који су били сакривени у
подруму пећске патријаршије. Истрага је по овој ствари поведена и обустављена.
Г. министар вера знаће зашто је до тога дошло. Осим тога, тај испит архијереј,
чијем, у синоду и сабору понаша се тако грубо, да то вређа најпримитивније осећаје
његових другова и пријатеља. Тај исти архијереј такође приредио је једну бруку на
Цетињу, кад се побио са председником општине. Ја познајем закон православне
цркве и знам, да свештеник и архијереј, који удари своје потчињене тај има бити лишен свога чина. „
Као што се види нијесу само демократи устали противу оваквих поступака митрополита Дожића, већ
и радикалски посланик г. Милутин Томић, а сада и самостални демократа нар. посланик г. прота Кецмановић.
Сви покушаји да се овој тучи даде партијско обиљежје, остали су без успјеха.
Народна ријеч, 19/VIII/24. 4. 1926/стр. 2.
Скандали у СПЦ у Црној Гори – прилози за мисију заосталих свештеничких додатака, јер у Св. Писму
и историју Црногорско-приморске митрополије стоји: „Не осуждај, да не осужден будеши!“
Српске православне цркве 3)Препоручите народу черногорско-примор-
скоме, који се налази у Америци и „окрестних стра-
ЧИТАЈМО... И СКРСТИМО на“, да своја рукописанија са чековима и доларима
РУКЕ! шаљу преко новаго ректора цет. богословије, јер ће се
Ред је да црквени поглавари приликом ве- само на тај начин „олакшати“ примање истих.
ликих празника упућују својој настави и у Христу 4)Три тисуће, које су залутале из Краснаго
браћи посланице, потсјећајући их највише на бого- Креста, биће ускоро враћене на своја мјеста!
угодна дјела. 5)Нека се излије мој гњев на све оне што
Овај наш има више материјала него иједан ми не дају мира, а нарочито на мог у Христу брата
други, те у његову посланицу могу ући и ови редови: протојереја Кецмановића, који ме ни у Народном
1)Љубите ближњег свог, као самог себе, ако Собрању није поштедио.
аминише и прашта грјехове свом духовном архипа- 6)Осуждајем нашего Патријарха, који Дер-
стиру, јер се само на тај начин може ући у царство жави поврати свој ауто, јер се ја од мог „Фиата“ још
небеско. не могу раздвојити.
2)Спријечите сваки разговор о томе: колико Народна ријеч, 20/VIII/1. 5. 1926/стр. 2.
је наплаћено и како је подијељено оно мало пара од
СВЈЕШТЕНИЦИМА УКИНУТЕ ПЕНЗИЈЕ – ПРОГОН ЦПЦ
РАДИКАЛИ ПРОТИВУ СВЕШТЕНИЧКИХ ПЕНЗИЈА
Претресајући у Законодавном одбору чл. 136. Чиновничког закона, члан истог одбора г. Ђ. Поповић
тражио је да се признаде право на пензију и свјештеницима. Одмах су против тога устали Радикали.
Требало је да одлучи гласање. Приступило се гласању и испао је овакав резултат: Радикали, противу
свјештеничких пензија 19 гласова, опозиција за свјештеничке пензије 17 гласова.
Нотирамо ово, да не би остало забораву, нарочито за то што је некоме пошло за руком да превари
свјештенике у Црној Гори, како су радикали тобож највећи њихови пријатељи, и према томе да се опредјељују
за радикале и – мора се признати – та је „нечија“ лаж упалила: свјештеници су се у Црној Гори опредијелили
за радикале!
Најзад, радикали су показали колико им је стало до свјештеника и у Црној Гори, када су 10. јула 1923.
године њихови представници у Законодавном одбору са својим савезницима, гласали противу свјештеничких
пензија које се признају и државним послужитељима.
Народна ријеч, 52/V/8. 8. 1923/2.
 37
Дотад невиђени терор над црногорским свјештенством након присаједињења ЦПЦ Српској
православној цркви и Црне Горе Србији
СВЕШТЕНИЧКЕ НЕВОЉЕ – ПЉАЧКА СВЕШТЕНИКА
Отворено писмо господину Министру вјера
Актом никшићке Консисторије од 1-14. 9. 1923. године којим ми је наређено да истој пошаљем
признанице на половину систематске плате и личне дневнице за вријеме мојег незаконитог суспендовања
за 3 године одговорио сам Вам. Тражене признанице спроведене су 25. 9. 1923. г. од 7680 динара. На писме-
на и телеграфска потраживања да ми се исплати та мизерна и жалосна плата од 1. 5. 1920. до краја 1922. г.
остала су у заборав. Ни мало ми није чудо што не могу доћи до бар овог на жалост законом стеченог права,
сли ме чуди зашто мјеродавни дају празна обећања мислећи да смо стока која не види што се и како у овој
веселој земљи ради, јавно Вас питам господине Министре, у којему смо вијеку и да ли је ово по закону?

Андријевица 1. Јула 1924. године

Поп Богдан Вуковић
Слободна мисао 96/III/14. 7. 1924/3.

Црногорски свјештеници избачени из статуса приме стање у које их је довела радикална влада „ни
државних чиновника који им је традиционално у на небу ни на земљи“.
Црној Гори припадао Скоро ће вријеме показати да ли наши
свјештеници цијене себе и своје достојанство које је
ЦРНОГОРСКИ намјерно хтио неко да укаља.
СВЈЕШТЕНИЦИ Слободна мисао, 92/III/16. 6. 1924. /3.

Велике преваре на црногорским

духовницима Светосавског министра
вјера, српског попа др. Воје Јањића,
радикалског диктатора
Од 1. 6. 1924. г. свјештеници из Црне Горе
престали су да врше сваку функцију државних чи-
новника. Они су постали прави народни службени-
ци. Према посљедњим вијестима министра вјера
Јањић дао је оставку. У свјој оставци министар је
навео да не може остати на свом положају јер није
свршио питање свјештеничких додатака и не може
да прими одговорност за биједан положај црногор-
ских свјештеника. Са овом шареном причом не тре-
ба да се заноси наше свјештенство. Овај исти ми-
нистар учинио је предлог разврставања и он је изо-
ставио свјештенике Црногорске да им нема мјеста
међу службеницима. Но, на страну све то, његова
оставка нема везе са питањем свјештеничким. Њему
је стављено до знања још прије 2 мјесеца да мора
поднијети оставку да би уступио још некоме да види
како је бити министар.
Сад је дошао тај час и г. Министар Јањић
жели себе да представи неким страдалником за
свјештенство. У цијелој овој игри има још једна поли-
тика: а то је да његов замјеник објасни свјештеницима
како то није до његове кривице и да свјештеници
 38
Терор над ЦПЦ и свјештенством Црне Горе
ЦРНОГОРСКО СВЈЕШТЕНСТВО ДРЖАВНО ПАСТОРЧЕ
ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ – КРАЉЕВИНЕ СХС
Црногорско свјештенство лишено своје матичне ЦПЦ обуставља рад са државом
СХС (В. Србијом) али не и са својим Црногорским народом
У 14. броју „Црне Горе“ из 1924. године објављена је представка народних посланика којом се тражи-
ло да се црногорско свјештенство разврста по новом чиновничком закону, будући да ово спада у ред државних
чиновника по свом позитивном закону.
Г. Министар Јањић је успио те је комисија за разврставање при Министарству вјера разврстала црно-
горско свјештенство и свој рад послала комитету министара на санкцију.
...... Комитет Министара имајући у виду при рјешавању овога питања србијанско и војвођанско
свјештенство којима нити је било нити је данас у рачуну, да буду државни чиновници код онако богатих се
сија, одбило је потврдити комисијску одлуку за разврставање с мотивацијом да црногорски свјештеници у
Црној Гори нијесу државни чиновници. Не обазирући се на члан 23. Закона о чиновницима грађанског реда
у Црној Гори, а у вези са чл. 20. и 26. Закона о парохијском свјештенству, по коме се свјештенство пензио-
нише на терет државне касе као и остали државни чиновници грађанског реда и ставља га у групе државних
чиновника!
Ова одлука гази позитивни закон и стечена права која црногорско свјештенство неће жртвовати док
чује глас свога народа којему служи. Зар је мала жртва била: толерирати гажење свога закона за читавих
5 година. Али, нажалост, мјесто фале свјештенство добија у најосуднијем моменту по своју егзистенцију.
Најосјетљивији удар, јер у времену као и послужитељи добијају благодат новог чиновничког закона, нама се
не признаје стечено право државних чиновника!
Свјештенство не жали, што се у тражењу ових својих права није служило уцјеном, но се радује што
није пало у такво искушење већ је стрпљењем и гладовањем и голотињом дало доказ да стално пред очима
има свијетле слике својих претходника који су били и духовни и свјетовни вође великих родољуба ових на-
ших гора.
Материјална биједа и морално понижење толерирано је искључиво из ових обзира и још би
свјештенство трпјело, да ово питање није дефинитивно и негативно ријешено. Што више финансијски одбор
одбио је уреду, којом је г. Министар хтио олакшати материјални положај свјештенства.
Након овога, свјештенство је констатовало, да је стрпљењу крај, да је догорио луч до ноката, те је
упитало само себе: који пут да ода-
бере?
Одговор је прост!
Пошто нас државни фак-
тори не сматрају државним чинов-
ницима не преостају свјештенству
ништа друго него се обратити самој
цркви и престати вршити све оне
функције које га као чиновнике вежу
за нову државу и одрећи се мизерне
плате, коју, по мишљењу комитета
министара, прима из државне касе
као милостињу.
Милостињу нећемо при-
мати, јер би ми свјештеници сами
ишли противу нашега угледа и
достојанства.
Кад су сва легална средства
исцрпљена и кад је понижење до-
стигло крајње границе над оноли-
ким бројем представка о оправда-
 39
ном и законитом нашем захтјеву – црногорско свјештенство је на своме збору, одржаном на Цетињу 31. маја
по старом, а по саслушању својега делегата, који је ради овога питања био у Београду, дошло са болом у души
до наведених констатација и донијело сљедећу резолуцију:
„Да од данас, 31. 5. 1924. године, обустави сваки даљи административни рад са државним над-
лештвима, а да ограничи своје функције искључиво на црквене обреде у народу, да свјештенство ана-
логно томе, у будуће не прима из државне касе плату и принадлежности у државном износу и да путем
својих среских намјесника предаде среским поглаварима све свјештеничке књиге – регистре“.
Свјештенство са болом у души објављује својим драгим парохијанима и осталој јавности ову своју
резолуцију и наглашава, да ће, и ако се налази у средини најсиромашнијег народа нове краљевине, остати
вјерно своме народу са којим је од вајкада, дијелећи и зло и добро, заједно сарађивало на развијању нацио-
налне идеје и чувању златне слободе у овим светим горама.
Дакле, и у најтежим околностима по своју егзистенцију свјештенство Црне Горе, по ријечима Св.
Апостола Петра, остаје досљедно и вјерно Св. писму:
„Пасите стадо Божје, које Вам је предато и надгледајте га, не силом, него драговољно и по Богу,
нити за неправедне добитке, него из добра срца; нити као да владате народом, него бивајте угледа ста-
ду“ (Петр. 5, 2-3).
Према приватној архиви
- препису пок. историчара
Василија Лукића
Свјештеник Симо Мартиновић

Штрајкачки покрет црногорског свјештенства као облик отпора наметнутом насиљу Београда над
Црном Гором
ХАПШЕЊЕ ЦРНОГОРСКОГ СВЈЕШТЕНСТВА
Штрајк црногорских свјештеника је био уперен према српској државној управи,
а не према црногорском православном вјерујућем народу. Ријеч црногорског
митрополита Гаврила о свјештеничком питању

„Никад црква није била у већој кризи и
горем материјалном стању него што је данас....
Овакав тежак положај приморао је црногорско
свјештенство да траже своја права. Ја нећу дозво-
лити својим свјештеницима да падну у биједу, а да
са њима не будем солидаран... Ако се држава пона-
ша данас према свјештеницима неправедно зар то
неће сјутра противу мене. Довођење свјештеника до
оваквог стања је за цијело свјештенство једна мо-
рална увреда и страшно понижење. Сличан случај
десио се 1920. године. Ја сам лично изложио цијелу
ствар тадашњем министру вјера и он је све обећао,
а послије ствар је опет остала по староме... Наше
свјештенство је ушло у ред чиновника нарочитим
законом много раније. Данашња влада му ништа не
признаје, док се даје признање свјештенству из дру-
гих југословенских земаља. Свјештеници из Црне
Горе не траже да их разврставају него да се њихово
материјално стање побољша. Нека добију плате
као учитељи, али само на основу закона. У Црној
Гори има свјештеника који служе по шест година и
данас су без икаквог осигурања живота у највећој
биједи. Према посљедњем чиновничком закону наше
свјештенство је полагало потпуно право да се регули-
ше његов положај. Кад се нашем свјештенству ништа
није учинило оно је одрекло да врши сваку државну
функцију. Ја се слажем да они остану на служби наро-
ду у својој великој и светој дужности, али без држав-
не плате. У том случају, они ће апеловати на народ,
који неће одбити своју потпору свештеницима. Пово-
дом случаја да су два свјештеника била ухапшена од
српских власти због неизвршења државних функција
ја сам рекао – упознат сам са овим случајем. То је
право свјештеничко, да не извршују никакву службу,
коју траже државни представници и ја сам тражио од
Великог Жупана да се поменути свјештеници пуш-
те на слободу. У сваком другом случају, да се понови
апшење свјештеника наредићу одмах, да се све цркве
затворе а објавићу да је црква у прогону...
Слободна мисао, 93/III/23. 6. 1923/3.
 40
Кроз штрајкачки покрет у Богословији на Цетињу манифестовало се акумулирано црногорско народно
незадовољство ропским положајем у новој држави СХС као форми Велике Србије
ПОВОДОМ ШТРАЈКА У ЦЕТИЊСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ
У цетињској богословији догађају се нелијепе
ствари. Због једне незначајне ствари, неумјештином
најближих претпостављених власти, дошло је до
крупних и немилих догађаја – најприје затварања,
а затим отпуштања 62 ученика. Млади и неискусни
заступник ректора умјесто да види несмишљен по-
ступак наставников и за то га примјерно казни, те
онемогући свако даље незадовољство ученика и до-
веде ред у школи у нормални ток, он по одобрењу
старијих једноставно затвара врата школе толиком
броју свештеничких кандидата, а затим смишља
мјере, како ће их поново у школу довести.
Никад нити смо били нити ћемо бити за то,
да ученици дају ултиматуме својој управи и настав-
ницима, јер гдје се томе повлађује, тамо не може
бити успјешне наставе ни дисциплине, нити пак
што је најглавније поштовање школског закона и
установљеног реда. Но ипак нијесмо ни за то да по
неки наставник недозрио за васпитни смисао школ-
ске омладине, може са њима баратати како може или
како његови лични интереси захтијевају.
Рећи ипак таквим одраслим ученицима да
немају право ни за оно што увиђа чаршија, значи пра-
вити од будућих јавних радника аутоматска бића, која
се као трска савијају пред најмањим повјетарцем. Зна-
чи, стварати од њих не јаке карактере, него слугерање
ма какве јаче друштвене котерије.
Послуживање и истодобно и школовање у
другим земљама није ништа, међутим код Црногора-
ца – то се сматра за нелијепо; па он и ако пуки сиро-
мах, тешко ће на тако што уложити у својој средини,
већ је радији да га јад јаду додаје, као и све његове,
од како се на овај камен настанио. У Црној Гори мало
је тих, који се послужујући уче. Црногорац добро
ШТРАЈК У ЦЕТИЊСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ
Затварање Цетињске богословије поред осталог носило је у себи казнену мјеру
искорјењивања црногорског свјештенства и затирања црногорске духовне и моралне
обнове након насилног укидања ЦПЦ
Прије неколико дана избио је штрајк међу
ученицима Цетињске Богословије. Сви ученици из
свих пет разреда штрајкују. Жале се на многе ствари
и терор над њима.
Обавијештени смо да је јуче 12. 4. 1926. г.
Богословија затворена и ђаци отпремљени кућама
без икаква начина и средстава. Ми најенергичније
протествујемо против затварања ове Богословије,
која је неопходно потребна Црној Гори. Ако је неко
познаје ту своју особину, те неће од ђетета тако не-
што ни захтијевати.
Са тим поносом нашег младића ипак тре-
ба рачунати и не убијати га, јер само частољубиви
младић постаће ваљан грађанин, а не онај, који је на-
учио на сваки посао који се са његовим карактером не
слаже, јер га поништава.
Надлежним факторима, као и наставницима
ове школе, треба да је јасно, да махом свуда у земљи
влада велико незадовољство и да је много већи број
оних који су способни да од малене искре да произ-
веду велики пожар, него оних који су вољни у зачетку
зло локализирати.
Бранити само ауторитет власти до сентимен-
талности, кад је у нереду већином све, није ни прак-
тично, ни корисно.
Многи ће рећи за ученике богословије,
лијепо им је, нека ћуте и слушају! Хране их, одијевају,
школују, шта хоће више? То је тачно треба да су и
задовољни и послушни до крајњих граница.
Но не треба губити из вида, да и они, чим су
се обавезали да по завршетку школе приме свеште-
нички позив, чине не малу жртву за државу и народ,
примајући се једне, истина узвишене, али веома де-
ликатне и одговорне дужности пред Богом и народом;
да они ступањем у свештенички чин морају жртвова-
ти много чега, за чим човјек по природи тежи, значи
ограничити свој живот у тијесном оквиру црквених
правила и црквене дисциплине, ради угледа чина који
у себи носи.
Накарадним ријешењем у штрајка у
богословији на све истакнуто није се обазирало, те
тим није се добро ни хришћански поступило.
Народна ријеч, 20/VIII/1. 5. 1926/2.
крив с њим треба поступити по закону, а никако за-
творити Богословију.
Ова немила појава забринула је све поште-
не и озбиљне људе, јер се у Богословији налази око
150 ученика, који ће скоро бити наши свештени-
ци, па скрећемо пажњу надлежнима, да не дозволе
затварање ове школе, јер би то био по све неоправдан
и незаконит акт, већ с кривцем да се поступи по за-
кону а овај завод да се очува.
 41
Повод овоме је тај што су богослови
изједначени и доведени у заједницу са једним шин-
тером.
Поводом овог случаја упућена је синоћ шефу
демократске странке сљедећа депеша:
Г. Љуби Давидовићу,
Шефу Демократске Странке
Београд.
Данас је цетињска богословија затворена и
преко 150 богослова остављено на улици без икаквих
средстава.
Ово је изазвало у Цетињу велико огорчење.
Молимо интервенишите да се ова ствар
најхитније и праведно ријеши, имајући у виду да је
скоро крај школске године.
Народна ријеч, 16/VIII/3. 4. 1926/2.

ЗАТВАРАЊЕ ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ

Груби, диктаторски светосавски режим оставио је на улицу 153 богослова
– Митрополит пријети да их неће рукоположити у свјештенике – Војно-
жандармеријски присилни прогон богослова из Цетиња
Било је и раније ђачких покрета против ре- је саопштено у поглаварству да се одмах морају
жима у школама. Али ови покрети и инциденти удаљити из Цетиња).
угушивани су кад строжије а кад блаже, јер је то за- Том је приликом ученицима стављено до
висило колико од тежине кривице проузроковача, то- знања, да владика неће ниједнога од ових ученика за-
лико и од такта позваних за завођење реда и мира и попити, називајући из бољшевицима.
очувања достојанства саме школе. Увијек се у овак- Министар вјера одредио је да ствар извиди
вим случајевима мора имати у виду, какве ће бити г. Лазар Перовић, просвјетни инспектор, о чему је и
посљедице оваквих покрета код младих људи, кад управа била обавијештена.
се већ нијесу могли отклонити узроци, да не дође до Госп. Перовић је од ове дужности разријешен
таквих посљедица. Тако раде представ. прије него је и одпочео рад и на његово мјесто
Управа цетињске богословије овога пута одређен други да ову ствар испита. Чак се тврди да
није одговорила овоме дужноме позиву своме. Она је од Министра Вјера категорички тражено, да се
није сачувала ни достојанство ученика. мјесто г. Перовића одреди неко друго лице, а из којих
Мјесто да се приступило тражењу крива- је разлога то учињено то је ствар управе богословије
ца и утврђивању њихове кривице, па против истих или некога другога који је ову смјену захтијевао.
примијенити казне на које је управа овлашћена по Народна ријеч 17/VIII/10. 4. 1926/1-2.
прописима школе, она је вра-
та богословије затворила свима
ученицима пред крај школске
године, и ове без икаквих сред-
става послала кућама. Зар је
то хришћанско милосрђе? Зар
богословија цетињска учи тако да
стави печат непоћудности на чело
153 богослова, колико их има наша
богословија?
Кривице ученика нијесу
испитане, а школа је затворена.
Шта више према неким учени-
цима употребљене су чак мјере
прогонства из Цетиња, па је од
интереса знати, да ли је полиција
ово прогоњење извршила својом
иницијативом или по тражењу
школске управе. (На примјер
протјерани су 8. ов. м. из Цетиња
пет ученика богословије, којима
 42
ЦЕТИЊСКА БОГОСЛОВИЈА РАНИЈЕ
Његошева Биљарда претворена у Војну шталу Српске окупационе војске – Српском
свјештенству важнији хонорари и паре него рад у Цетињској Богословији – Прогон
полиције и војске над цетињским богословима претвореним у амале, робове и
посилне својих српских црквених господара
Године 1921. отворена је пети пут Цетињска
Богословија и од њеног првог отварања 1869. год.
до дана данашњега ученици ове Богословије не
доживјеше овакве шиканације.
Цетињска Богословија је дала од 1869. год.
небројно ђака, који су и ријечју и дјелом показали,
да су патриоте, истински демократе, носиоци мира и
реда и носиоци слободе и луче просвјете у народу.
Од њих велик број поста свештеницима и
учитељима и у данима, када је било питање бити или
не бити када је отаџбина тражила, да се заложе жи-
воти, ови су мјесто еванђеља, крста и буквара узели
пушку и бранили овај витешки камен Црне Горе од
најезде непријатеља.
За њих нијесу биле интендантуре ни коман-
де, они дијелише муке са својом браћом војницима,
о чему ће рећи најбоље црногорски војник, кога је од
црногорског чиновништва видио у рововима до себе?
Цетињским Богословима је од увијек лежало
на срцу, да је највећа врлина служити Богу и народу.
Издати једног од ових фактора гријех је и
срамота.
Ко је створио такве добре генерације
Цетињских Богослова?
Њихови наставници, који су били свјесни
своје наставничке дужности, те, и као просвјетни
радници на пољу народног просвјећивања, и као па-
триоте, који се жртвоваше за овај измучени народ не
тражећи боље прилике за живот.
Нијесу они држали часове по 40 минута.
Нијесу жалили труда и муке, да својим ђацима кори-
сте.
Они бјеху чувари мира, реда и слоге и носи-
оци патриотизма.
Проповиједаху братску љубав међу свим
друштвеним слојевима и узајамно поштовање.
Племенито обхођење старешина пре-
ма млађима, синовско поштовање млађих према
старијима, а на првом мјесту љубав према домовини,
бјеху главне одлике рада Цетињских Богослова.
Пети пут се са срећом отворио „Цетињска
Богословија Св. Петра Цетињског“ 1921. год.
(Нијесмо имали довољан број попова, а овамо се ни-
ком не иде из унутрашњости Југославије, иначе не би
се отвориле.)
Богословија је смјештена у бившем двору
Неумрлог Његоша – Биљарди, Доњи спрат Биљарде
– нове Богословије заузет је био до 1925. год. војним
шталама.
Бивши ректор прото Ивановић не жалећи
труда ни муке жртвовао се, да својим ђацима, поред
наставних предмета, улије наду на бољи будући жи-
вот, да лакше поднесе муке и патње, увјеравајући их,
да је држава мајка, која неће заборавити своје синове.
Ђаци одрасли, свјесни свог будућег пози-
ва, своје свете дужности, стојички су издржали све
муке и патње имајући у виду свој високи будући по-
зив: „дијелити вјернима св. тајне и молити се Богу за
своју паству. „
Оправи се и биљарда. Сада Богословија
доста добро одговара некој средњој школи, према
хигијенским и педагошким начелима.
Па и кухиња не бјеше најгора.
Што се сада дешава? Ректор Ивановић по-
што би шиканиран од стране црногорског митропо-
лита мјеродавни га пенсионисаше баш онда, када је
нешто припремљено.
Ко замијени ректоре Цетињске Богословије:
г. г. Милана Костића, Висариона Љубишу, Живка
Драговића, Лаза Поповића, Пера Вучковића и Станка
Ивановића?
Бившим црногорским митрополитима поред
цркве бјеше главна мисао, да Цетињску Богословију
уздигну на достојну висину, - да њене ученике оспо-
собе служити светом олтару и народу.
Они вођаху истинског рачуна о томе: какви
су ђаци а какви наставници. Какав је ред у школама
и ван ње.
Представници власти не обмањиваху те мла-
де људе. Он им даваху полета у свом послу.
 43
Данас пак г. црногорски митрополит мирно
посматра, па чак и даје повода великом жупану зет-
ске области г. Џаковићу, да овај на онакав начин про-
гони и затвара цетињске богослове и затварају школу.
Не води рачуна г. митрополит, ко су и какви
су наставници!!!
Не води рачуна Жупан, да је ђацима невоља
бунити се против извјесних наставника.
Њима је циљ, на жалост, да упропасте младе
људе.
Већ су 153 цет. богослова отишла кућама, од
којих је неки број полицијски прогоњен и затваран.
Ово је успјех наставника Цетињске
Богословије!
Нијесу богослови будући носачи својим на-
ставницима, нијесу они посилни, да носе својим на-
ставницима цијеви од пећи главним улицама и да се
прежу у кола.
Великосрпски терор над цетињским богословима – употреба оружја против будућих свјештеника
ШТРАЈК У ЦЕТИЊСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ
– Интервју са изаслаником Мин. Вјера –
Поводом штрајка и проћеривања цетињских
богослова један овд. заинтересовани грађанин, који
је био љубазан да нам уступи нека од ових питања и
одговора, посјетио је изасланика Мин. Вјера г. Парен-
ту и замолио га за обавјештење о узроцима штрајка и
проћеривању богослова.
На ово питање г. изасланик одговорио је:
-“Штрајк је изазвала „Народна Ријеч“ и они
око ње, којима је био циљ да се цетињска богословија
затвори; да се грађанство, а поготово цет. демокра-
ти, стално са ђацима консултују и подстрекавају на
издржљивост у штрајку“.
На питање: зашто ђаке силом оружја про-
гони за Подгорицу, кад је већина тих ђака из других
мјеста, отац Парента одговорио је:
-“Не тиче ми се одакле је ко! Када су ђаци
почели да држе бољшевичке говоре, које црква не
трпи, и да се међусобно свађају, огласио сам их без
исељеђења да нијесу више ђаци и тражио од Вел. Жу-
пана њихов прогон за Подгорицу“.
На питање: да ли је тражио каква обавјештења
од грађанства или од г. г. Митрополита и Вел. Жупа-
на, пречасни је одговорио:
-“Никаква обавјештења ни од кога нијесам
тражио, а поништио сам одлуку проф. савјета са
којом се није слагао г. Митрополит и Вел. Жупан“...
Коментар
Чуди нас како је могао г. изасланик изнијети
Неће они бити носачи него будући свеште-
ници.
Надамо се да ће преч. ректор Карловач-
ке Богословије г. М. Парента поклонити пажњу
цетињским богословима.
Неће дозволити да они бесправно постану
бескућници, и да ће кривице штрајка и саму управу
Богословије распрећи и школу довести на достојној
висини, која јој припада. Вјерујемо, да се г. ректор
г. Парента неће руководити партијским стварима,
оговарањима полицијским и наговорима већих ду-
ховних власти.
Не дозволите да наставницима буду пречи
хонорари него Цетињска Богословија.
Не дозволите, да у овом нашем забаченом
крају рече Бог и правда „До виђења“.
Јован Зец
Народна ријеч, 18/VIII/17. 4. 1926. /стр. 3.
путем интервјуа тако гадну неистину, као што је
истицање да би цетињски грађани жељели да се за-
твори богословија и да су подстрекачи овог скандала.
Напротив зна се да су Цетињани са вапајем тражили
код мјеродавних фактора у Београду, да се обнови
цетињска богословија, из које је изишло толико људи
са пуно заслуга за народ, домовину и вјеру Христо-
ву, а данас са тешким болом гледају како се ради и
хоће да се ова једина, некада славна и чувена цет.
богословија, затвара. И ево како им се послије свега
тога импутира једна недостојна лаж, својствена само
људима, у најмању руку неуравнотеженим, који тра-
же ало онђе гдје га нема и гдје га није било, у очитој
намјери да праве кривце заштите.
Од кога је г. изасланик добио те информације?
Свакојако из кухиње богословије, чији задах
већ одудара цетињским улицама.
Изгледа г. изасланик и сам није противник
прљавих ствари, кад их на један најбестиднији начин
покрива и жели да сврати пажњу на ону страну, која
се против њих бори немилосрдно. Боље би било да
отац Парента ову своју мудрост не пушта више пре-
ко зуба и не држи радикалске говоре међу ђацима и
опасности бољшевизма овде на Цетињу – него нека
пође код својих шефова на матицу, па њима нека
их одржи, да не огољавају још и даље ову огољелу
сиротињу. То би му била хришћанска дужност и дуж-
ност положаја који покрива.
Ваљда је свјестан да се зна, како и којим је
путем дошао да овај случај у богословији испитује.
 44
Ваљда из захвалности према оном, који је
слао депеше чак и шифроване, да се добави лице које
ће бити под његовим утицајем и повести истрагу она-
ко како њему годин, е да би забашурио своју крупну
аферу и свој посрнули аукторитет бар тако могао и за
зеру подићи, пречасни Парента храни се и станује у
богословији и консултује само са њиме да му боље
угоди.
Зар г. Парента не види да је кужан ваздух
у ком се он налази, и зар Цетињанима нијесу јасне
тенденције, којима се тежи да се прикаже прљавштина
у којој се спремају Христови насљедници на земљи.
Зар је проћеривање богослова у пратњи жан-
дарма један хришћански подвиг у времену, када у
души окајавамо грехове наших праотаца са страдања
Христова? И то баш у моменту кад са престола
некадашњих црногор. митрополита има да се упути
посланици побожној пастви и да се од ње затражи
хришћанска љубав слоге и хришћанско милосрђе.
Питамо г. Паренту с ким се он консултовао
ради што правичније истраге? Да ли је он као изасла-
ник имао да утврди узроке штрајку, да пронађе крив-
це и да примијени казну, или је силом власти коју има
просто хтио да преко 60 ученика најури из школе и
преда их полицији да онако са њима поступа?
Питамо г. Паренту је ли протојераним
богословима дао исписнице или је, како смо ми
извијештени, то им ставио у дужност, да исписнице
траже преко надлежних општина, што свакако није
могуће тако брзо учинити.
Напосљетку да ли је г. Парента позабавио
се мало и менталитетом ових младих људи, и да ли
је овом факту он као васпитач одавао какву важност
прије него је доносио одлуке, да се ови млади људи
стражарно проћерују?
И „Нар. Ријеч“ и људи око ње све су
употријебили, што су били и могли, да се цет.
богословија поново рестауира, да се у њу прими што
више наше најбоље ђеце, а васпитни кадар да буде на
својој висини и тиме богословија постигне онај за-
датак и циљ, који јој је у дужност стављен.
И баш из овога обзира ми смо прелазили
преко многих ствари, које су се у том заводу одигра-
вале, чувајући и личности које ни по чему немају ус-
лова да буду ма гдје васпитачи, а најмање васпитачи
богословије. Али кад је један наставник богословије
толико далеко пошао да своје ученике, сјутрашње
свештенике, употријеби за пренос свог кућевног
намјештаја у друштву са општинским шинтером,
ваљда се од „Нар. Ријечи“ не може тражити да ћути и
да ни тај поступак не смије жигосати, због опасности
да ће се богословија затворити!... Кад би тако било
онда би јавна гласила била закопана, те би им треба-
ло обући црну ризу!...
Сада пак, посље оваквога подметања од стра-
не г. изасланика Паренте, која су свакако инспириса-
на из редова управе богословије, ми смо разријешни
свакога обзира према свима тим личностима и ми
ћемо објективно и тачно у интересу истине изнијети
цио прљави веш управљача овога завода.
Оптужбе великосрпске власти лишене
доказа
Г. изасланика Паренту позивамо да нам
каже јавно и отворено: који су то људи око „Нар.
Ријечи“ и који демократи цетињски, према горњим
информацијама, подржавали богослове и што су они
учинили да се богословија затвори, као и то, на ос-
нову којих факата он је могао доћи до закључка, да
људима око „Нар. Ријечи“ подмеће овакве неистине.
Не учини ли г. Парента то, ми смо слободни
назвати га најтежим именима, која доликују људима,
који своје тврдње заснивају на лажима и клеветама.
За све неистине које извали преко својих уста
и за оћеривање биједне, сироте и увријеђене младе-
жи из цет. богословије имамо да кажемо за сада ово:
„Гријех на тебе Израиље, и на твоју душу!“
Богословија под окупаторским
бајонетима великосрпске жандармерије
Поводом дивљачког и нечовјечног поступка
наспрам цетињских богослова, упућена је депеша ове
садржине:
Господину Љуби Давидовићу
Шефу Демократске Странке
Београд.
Ружнијег догађаја Цетиње није имало него
што је данас, када се ђаци цетињске богословије,
вјероватно по савјету људи који су изгубили сваки
терен да и даље заузимају положаје на којима су,
проћерују својим кућама уз пратњу бајонета на очи-
глед цијелог Цетиња.
Цетиње ова два дана изгледа као за доба
интернирања. Јуче су проћерали 28, данас проћерују
34. Богословија окупирана наоружаним жандармима.
Молимо да најенергичније протестујете против овак-
вог злога поступка, који се данас не уобичава нигдје
у културном свијету. Молимо да захтијевате да дође
лице, које неће бити ни под чијим утицајем и које ће
повести непристрасну истрагу.
Народна ријеч
19/VIII/24. 4. 1926/2.
 45
СПЦ ТРАЖИ ТОМОС ОД ЦПЦ ИАКО ГА НИ ОНА САМА
НИЈЕ ИМАЛА
Чим је ликвидирана стара и славна црно-
горска држава, требало је укинути и њену аутоке-
фалну православну цркву. И при томе је, наравно,
искоришћена чињеница да је православна црква у
Црној Гори заиста израсла из српске православ-
не цркве, јер је најстарија црногорска држава,
Краљевина Војислављевића XI и XII вијека била ка-
толичка земља, не зато што је насилно жељела да се
од некога одваја него зато што до 1054. године није
ни било православља.
Та је држава почела да се формира у вријеме
Михаила Вишевића, у првој половини X вијека, а у
другој половини имала већ архонта Петра, Петрисла-
ва, оца блаженога великомученика кнеза Владимира,
убијеног 1016. године, међународно је призната 1077.
јер се већ 9. I 1078. папа Гргур VII обраћа Михаилу
Војислављевићу као „Michaeli Sclavorum regi“. Оста-
ла је католичка земља и послије црквенога раскола на
римо-католичку и грчко-католичку (ортодоксну, пра-
вославну) цркву (1054). Културно и религијски била
је у сфери Рима и онда када је била под византијском
окупацијом. Сва епиграфика из најстаријих времена
је на латиници. Од грчке епиграфике нађено је само
једно слово на Превлаци. Али тако је то остало и до
XIII вијека, јер је Сава Немањић тек 1233. поста-
вио првога православнога епископа на Врањини, за
којега је написао да ће „бити први светитељ зетске
земље постављен са његове стране“ („прьви бо бысть
светитель зетскеи замли поставлень мьною“)
Већ је, дакле, устаљена синтагма зетска
земља, за коју је, као и сваку сличну синтагму (Рус-
ская земля на примјер) потребно дуго времена да уђе
у оптицај као знак државне цјелине, и да опстане.
Као држава која је формирана и била
међународно призната 140 прије Србије она је и на-
вела Саву да се потпише на повељи као
Сава бѡжіею милостию арьхиіепискупь
Срьбске земле и поморске
Из овога је јасно да српска земља није по-
морска а да поморска није српска. Наравно, српска
Митрополија црногорско-приморска тврди супротно,
али тај спор треба да ријеши са св. Савом и његовим
братом Стефаном Првовенчаним, који прича како
је њихов отац спалио „град Скопље“, „и град При-
зрен, и град славни Ниш... Те градове пообара и до
темеља искорени, јер не оста камен на камену који се
не поруши“, а онда дође у Зету у којима су градови:
Скадар, Свач, Улцињ, град славни Бар. „Котор остави
и утврди и пренесе свој двор у њ... Остале градове
пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пу-
стош...“ Ово српска Митрополија Црногорско-при-
морска тумачи као „обједињавање Рашке и Зете под
Немањом“! Не дао Бог никоме да се на овакав начин
„уједињава“! Поготово што се ово поновило 1918. го-
дине!
Православље продире у Зету преко
Немањића, тек у XIII вијеку..
Сава Немањић имао је реалну представу из
тадашње па и касније праксе: да прво треба осамо-
сталити државу а онда Цркву у њој. То са државом
покушао је Вукан, као намјесник у Зети, наслањајући
се на круну коју су имали Војислављевићи. И
Доментијан, Савин ученик и биограф, вели да је Сава
писао папи и молио га да његовоме брату, али Сте-
фану у Расу, да краљевску круну. А образлагао је то
Немањиним рођењем у Диоклитији, „јеже зовет се
велико краљевство отпрва“. И Немањин син Стефан
Немања вели у житију својега оца да су „у земљи тој
(Зети п. н.) латински јереји“, па је зато његов отац
крштен по католичкоме обреду, да би касније, по
доласку у Рашку (Србију), био поново крштен по
православноме обреду. Рођен у Спужу, крштен је у
предјелу а не граду који се звао Рибница. Та забуна о
мјесту рођења у Рибници настала је зато што је пре-
писивач житија, које није сачувано у оригиналу, пре-
скочио један ред, па је испало да је Немања рођен у
храму у Рибници, а Рибница је мјесто крштења а не
рођења! Српски намјесник у Зети Вукан денуцирао је
1199. папи Иноћентију III Кулина бана и његову жену,
и сестру која је била супруга тада покојнога кнеза
Мирослава, Немањинога брата по мајци, као богу-
миле, које треба истријебити као кукољ из пшенице
(„tamquam zizania a tritico“). Писао је и то: „и што
је још славније и срећније, дознасмо да смо у срод-
ству с вашом племенитом крви“ („et quod gloriosius et
beatius est, vestri generosi sanguinis affinitatem habere
cognouimus“). Не знамо како је дошло до овога срод-
ства, ако не женидбом његова брата Стефана унуком
дужда Дондола, што је, такође, било удварање ради
добијања краљевске круне. Стефан, са своје стране,
пише истоме папи као „своме духовноме оцу“ („patri
suo spirituali“), а његовоме насљеднику Хонорију III
(1220):
„Како сви хришћани тебе љубе и часте и
држе те за свога оца и господара, тако и ја желим бити
верни син римске цркве и твога отачаства; те жудим,
твојим одобрењем, да благослов и потврда божја и
твоја увек остану на мојој круни и на мојој држави;
па стога опремам к тебе мога бискупа Методија, и мо-
 46
лим те да ми по њему, који ти ово писмо носи, пишеш
све што буде хтела светост твоја. „
Ми на ово подćећамо зато што желимо да
упозоримо на редосљед потеза. Без самосталне држа-
ве нема самосталне црквене организације у оквиру
екуменске религије. Ето зашто је крунисање Стефа-
на Немање, сина великога жупана Стефана Немање
и стрица Стефана Немање, Вукановога сина, који
је зидао Морачу 1252. године, услиједило тек 1217.
године, када је Хонорије III послао свога легата у
Жичу са круном, коју је тај легат ставио Стефану на
главу, и тиме му омогућио да се прогласи Првовен-
чаним, првим српским круном овјенчаним краљем.
„Вуканова краљевска титула“, пише С. Ћирковић,
„се у свом основном дијелу, без сумње, наставља на
титулу његових дукљанских претходника и доприно-
сила на титулу његових дукљанских претходника и
доприносила је очување традиција раније самостал-
ног дукљанског краљевства. Дукља је важила као
’велико краљевство од испрва’ и на њу су се Стефан
и Сава позивали када су са папском столицом водили
преговоре који су довели до Стефановог крунисања
са краља“. Али Вукан не вели да је српски краљ,
зато што краљеви на чију се титулу он ослања нијесу
били Срби, него се титулише као „краљ Диоклије,
Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна“, зато што је
у Србији његов брат! А у писму папи Иноћентију III
је „Dioclie atuque Dalmatie rex“. Тако се то наставља у
титулама Немањића. Владислав је 1242. „краль всехь
срьбскихь земель и Поморскыхь“; Јелена Урошева
1267/8. је „кралица все српске земле и поморске“;
краљ Милутин 1296, који први помиње Црну Гору
је „краль всехь србскихь земель и поморскихь“, што
дословно понавља и Стефан Дечански (око 1309. и
даље), којему је отац, краљ Милутин, ископао очи,
па и син Душан Силни који га је удавио, који се у
Законику биљежи као „благоверни цар свима Срби-
ма и Грцима, и Странама бугарским и целоме Запа-
ду, Поморју, Фругима и Арбанасима“! Јесу ли ови
Немањићи били црногорски сепаратисти? А кад је у
Скадру умро Ђурађ и Балшић 13. I 1378. о томе туж-
номе догађају читамо на Симеоновом типику да је
„владао тада земљом Зетском и Поморском и поло-
вином Српске земље, а дијелом и Грчке“, јер је држао
Призрен и југ данашње Албаније!
Све је то, дакле, у старо вријеме било јасно,
само што та неумољива историјска документација
није по вољи српској Митрополији, која се од 1920.
незаконито налази на Цетињу, на основу указа реген-
та Александра, који је, заједно са осталима указима и
законима Краљевине СХС и Краљевине Југославије,
укинут 1946. године!
Дакле, Рашка (Стара Србија), постала је
краљевина 1217. године, 140 година послије Зете,
како то биљежи, у рубрици Да се подсетимо чак и
календар Кола Српских Сестара „Вардар“ 1938. год.
Тек кад је држава Србија осамостаљена, мог-
ла је да помишља и на осамостаљење своје цркве. Али
– тешкоћа је била у томе што је православна црква у
Рашкој била под јурисдикцијом Охрида. А чињеница
да је Сава заобишао Охрид збори да је он отуд очеки-
вао отпор. Па је искористио изгнанство византијскога
цара Теодора Ласкариса, који се налазио у Никеји,
заједно са васељенским патријархом, али не знамо
којим, јер не знамо када се то десило, и уз пригодне
поклоне који су цару свакако добро дошли, образло-
жио своје тешкоће, да у тако немирним временима
путује до Цариграда односно Никеје за сваку важнију
ствар, па је, свакако, добио усмену сагласност да за
извјесно вријеме буде самосталан, а да се та питања
касније канонски регулишу. Доментијан није поме-
нуо ни Цариград ни Никеју него је написао да је Сава
отишао „на исток ка пријатељу своме цариградском
цару кир – Теодору Ласкару“, па је то послије заве-
ло Теодосија да прича о Савиној поćети Цариграду и
да претпостави оно што је написао као да је стварно
било, да је цар Саву обдарио. Теодосије погријешно
наводи и родбинске везе Саве и Цара, па вели да је
ћерка Ласкарисова била удата за Радослава, синовца
св. Саве, а она је у ствари била сестра прве жене Сте-
фана Првовенчанога. Но родбинска веза је постојала
и то је свакако помогло да се Савиној жељи удовољи,
али на неканонски начин. И Теодосије који је касније
прерађивао Доментијаново житије св. Саве, због
помињања папе којега он изоставља, јер то послије
пропасти Источнога Латинскога царства 1261. више
није одговарало Српској православној цркви, наводи
да је уз Ласкариса био весељенски патријарх Герман,
а да се то осамостаљење цркве десило 1219. године. И
да је Сава, у својству архиепископа, касније крунисао
својега брата Стефана у Жичи. Дакле, све је преуде-
шено, мимо истине, иако су све ово били тзв. божји
људи, то јест они који вјерују да је Бог свезнајући и
свевидећи и да ће виђети и ово њихово извртање ис-
тине.
Да би се избјегао помен папског изасланика,
крунисање које је обављено у његовоме присуству
1217. пребачено је послије 1219, да би Сава могао да
сам крунише својега брата, у својству архиепископа!
Друго, да би се чину осамостаљења Српске
православне цркве дао већи сјај, све се то, по
њиховоме пропагандноме опису, дешава у Царигра-
ду, у пуноме сјају византијскога двора и васељенске
пастријаршије, умјесто у привременом склоништу
у Никеји, ђе Ласкарису и патријарху није пријетила
опасност само од крсташа који су се ширили у
њиховим одајама него и од другога центра, Епирске
 47
деспотовине.
Трећа измишљотина је још важнија као путо-
каз. И Доментијан и Теодосије везује осамостаљење
СПЦ за патријарха Германа и годину 1219. А 1219. на
патријаршијској столици није ćедио Герман II, јер он
је преузео ту столицу и на њој ćедио од 1222. до 1240!
Приређивач у преводилац Савинога житија М. Башић
мисли да је ријеч о патријарху Манојлу Сарантену, па
то прихвата и српска Митрополија Црногорско-при-
морска, не знајући да је он управљао Васељенском
патријаршијом од 1220. до 1222. и да Савини биогра-
фи везују тај догађај за Германа. А од 1219. до 1220.
био је тамо Максим I. Везујући читав догађај за 1219.
годину, неки српски историчари цркве сматрају да
је Сава добио само усмени пристанак да се за неко
вријеме осамостали, ваљда док се ратно стање сми-
ри. Но охридски патријарх Димитрије Хоматијан,
под чијом је јурисдикцијом била црква у Рашкој, не
напада ни Максима I ни Манојла Сарантена већ се
обраћа Герману II. За Саву вели да живи „сасвим не-
монашким животом“, да се претворио у управитеља
земаљских послова, одао свјетском славољубљу, гоз-
бама, јахању најбољих коња, па да је на крају заже-
лио достојанство јерарха и да га је добио, а да он не
зна од кога и ђе. Хоматијан се обратио и Сави али
као „монаху“, да се „обука у грех као у хаљину“. У
томе писму Хоматијан му пријети афоризмом, то јест
одлучењем од Цркве. Данило Радојевић стога ло-
гично примјећује да „није логично да је Хоматијан
чекао и тек три године од ’признања’ упутио про-
тест, и то новоме патријарху“, па наводи да је Ђоко
Слијепчевић сматрао датирање у 1233. годину
„најинтересантнијом комбинацијом“!
Све смо ово навели због питања: откуд ово-
ликонетачности и лутања? И одговара: зато што Сава
није добио томос, у коме би све ово било преци-
зирано: и мјесто, и датум, и потписи, и карактер и
трајност самосталности СПЦ. Јер томос (грч. τομοσ
= који реже, одсијеца) је синодални акт којим се одо-
брава одвајање, осамостаљивање, аутокефалија једне
државне цркве. А томос Сава није могао добити без
сагласности Охрида! Одвајање од Охрида угрожава-
ло је не само Охридску патријаршију већ и угарскога
краља, који је Рашку сматрао својом интересном зо-
ном. А Србија је од 1202. навођена у титулама угар-
ских владара, све до 1918. године, јер се 1202. краљ
Емерик тада почео називати краљем Србије.
Сада постаје јасно и провидно: зашто Српска
православна црква тражи томос од Црногорске пра-
вославне цркве, да би признала њену аутокефалност.
Само зато да би се заборавило да га ни она није има-
ла! Јер су исти државни ингтереси навели и Србију
и Црну Гору да своје цркве осамостале, будући да је
усвојен принцип да самостална држава има право на
самосталну цркву“. Па је Србија мимоишла Охрид,
из страха да не буде одбијена, а Црна Гора је била
у рату са свим султанима и везирима који су имали
одлучну ријеч у постављењима и другим одлука-
ма Цариградске патријаршије. Многи васељенски
патријарси били су – евнуси! Па зато ни она није
жељела да тражи оно што не би добила! А није јој
било ни потребно. Јер „ове горе не трпе регуле“.
Стицајем познатих околности, српска де-
спотовина је нестала 1459. Године 1463. умро је
и патријарх Арсеније II. Пећка патријаршија је
опушћела и поново потпала под јурисдикцију Ох-
рида. „Тако је српски народ у политичком погледу
постао роб турски, ау црквеном – грчки“, стоји у
Историји опште хришћанске и Српске православ-
не цркве, уџбенику штампаном по одобрењу Све-
тога архијерејскога синода, Београд, 1934. И то је
још један доказ да Сава није канонски одвојио своју
цркву од Охрида, коме се поново вратила.
Након тога су на слободноме Цетињу штам-
пане ћириличке књиге. А у њима се не помиње ни
Охрид ни Цариград. Иван Црнојевић прави нови
државни центар на Цетињу и тамо подиже манастир
за ćедиште Митрополије зетске „ако буде угодно
милостивој Господи“, то јест Богородици, којој је
манастир посвећен. И о томе не одлучује нико изван
његове државе. Али се помиње договор о свему овоме
са митрополитом Висарионом и епископом Вавилом
и са свом братијом. Послије Ђурђа (1496) и Стефана
Црнојевића (1499) остаје у Црној Гори као и до тада
Општи збор као натплеменска власт и као установа
тако стара, да га Млечани, ни у првоме познатоме
помену (1431) не преводе него само пишу „lo sboro“
или „sborro“, што значи да су давно прије тога саз-
нали за ту скупштину и навикли се на њен устаљени
назив. Затијем слиједе двије стотине година „влади-
ка из разнијег племена“, што је систем, којега су се
доćетили Дубровчани, бирајући кнеза само на један
мјесец. На тај начин је смањена привлачност саме
титуле, а искључена борба за њу, будући да се у току
једне године изређа на тој столици дванаест племића,
а они остали, по одређеноме редосљеду, чекају идућу
годину или други круг. Овај систем примијењен је из
дубоко схваћене гордости племена која Келтима није
дозволила да формирају државу а Русе наћерала да
позову у помоћ Нормане да им владају.
Дакле, ни један нови црквени поглавар у
Црној Гори није могао бити из истога племена као
и претходни, ако се нијесу изређала сва племена па
је тиме отворен нови круг. И тако то траје до вла-
дике Данила (1697), који остварује везу са Русијом
(1711), што је свакако један од разлога за прекид са
дотадашњом праксом. И даље се, са кратким пре-
кидом са Арсенијем Пламенцем (1781/82), ређају
 48
Петровићи, с тим што је Данило имао као коађутора
Саву а Сава Василија.
Послије укидања Пећке патријаршије (1766)
одржавана је краткотрајна веза са Охридом. Позна-
ти историчар српске православне цркве Радослав
Грујић у Станојевићевој Народној енциклопедији
(1929), пише:
„Када је 1766 пећска патријаршија поново
укинута (јер ју је 1537. био обновио Мехмед-паша
Соколовић – р. н.), Ц(рногорска М(итрополија) није
подвлашћена цариградској патријаршији, као остали
делови српске цркве под турском влашћу, већ се ос-
лонила на руску цркву, која јој је признала аутокефал-
ност“.
Сличности српске и црногорске православне
цркве настале су из јединствене канонске матрице,
али су разлике међу њима постојале од самога почет-
ка, као разлике у насљеђу и положају српске и црно-
горске државе и њиховијех народа. Пошто је Зета, и
кад је била политички под Византијом, стајала под
пресудним културним утицајем Рима, о чему свједоче
и њене бенедиктинске опатије и читава писменост, а
православље продире у њу тек у XIII вијеку, неко-
лико деценија послије пропасти њене државе, она је
одвајкада његовала у себи западни рационализам и
реализам, насупрот источноме мистицизму. Зато су
Срби и Црногорци били побожни на различите начи-
не. У Црногораца вјера је била више у обичајима него
у теологији. Ни један црногорски митрополит, до
1920, сем потоњега, Митрофана Бана, није написао
ни један теолошки спис. Поред осталога и зато што
су у исто вријеме били и владике, то јест владари.
И у црквенословенскоме и у рускоме језику владика
је владар, владалац, владычество и рус. владавина.
Тако је то и Његош објаснио Вуку Караџићу 1837.
у Бечу, кад му је он приговорио да би требало да се
више понаша у складу са духовним чином, не зато
што је радио нешто недостојно, него, рецимо, што је
ишао у позориште, а то је по православноме канону
забрањено! Његош му је одговорио: „Ти, какав си,
ти би мене затворио у манастир: нијесам ја калуђер,
него сам свјетовни владика(т.)владалац)“, и то је
шпационирано у Вука. У Србији патријарси нијесу
били владике, то јест владари! И то је крупна разлика
између двије цркве и државе!
Црногорска православна црква испунила је
прије укидања Пећке патријаршије канонски услов
да при црногорском митрополиту мора да буде „један
епископ“. За вријеме митрополита Данила епископ је
био Сава а за вријеме Саве Василије. Они су 1756.
хиротонисали на Цетињу у сâн епископа далматин-
скога Генадија Васиљевића. У грчко-српској цркви
Св. Спиридона у Трсту, владика Василије Петровић
произвео је у сâн архимандрита грчкога свештеника
Дамаскина Омера.
Да би се још дубље схватила та разлика између
Цркве која је под султаном или везиром, и Цркве која
ратује и са султанима и са везирима, навешћемо пис-
мо пећког патријарха Мојсије Рајовића Чурле (1712
– 1726) који, за вријеме канонске визитације Босни
и Херцеговини пише црногорскоме војводи Вукоти
Вукашиновићу, у љето 1714. године:
„Каква је то ваша снага?... Ко сте ви да во-
дите рат с једном премоћном Царевином у којој жи-
вите?“
Да би на крају упозорио да је крајње вријеме
„да престану (Црногорци – р. н.) с тијем
рђавијем радом и да се потчине срећноме султану“.
Зато је руски историчар Е. Смирнов и
закључио, сасвијем логично, да је Црногорска право-
славна црква „заузела аутокефални положај у реду
других цркава, и њене владике митрополити заузе-
ли су савршено независан положај, како од српског
патријарха у Пећи, тако доцније (у XVIII в.) и од
цариградског“! Ето зашто је исти Чурла писао 1721.
против владике и митрополита Данила, што није хтио
да плати данак Пећкој патријаршији. Вели да му
„эсть допуштено да га можемо тефтишити и
наплатити оть ніега оть четири године цареву мирію,
пакъ не дасти му места у томъ филаєту, те с’ тим фер-
маномъ и с’ моимъ чловекомъ, ако будете уєдно, како
и потреба да будете, можете га истребити измежду
врло лако“!
А насљедник Чурле Арсеније 7. XII 1726.
даје савјете Подгоричанима и забрањује им да иду
митрополиту Данилу на Цетиње!
„И ви попови лепо се правила церковнога
држите и литургію често пойте, и немойте кои ис
тога филаєта к владики Данилу за каковъ посалъ да
иде, эли ако чуэмо хоће они чловекъ клетву дочекати,
кои к нему поће.“
Из овога је јасно да то више није иста црква.
Па није чак ни иста религија, у дословноме смилу,
јер је понарођена црква нешто од црквенога ритуа-
ла преточила у обичаје а нешто од источњачкога ми-
стицизма искључила из своје свијести. Узмимо само
примјер исихазма, безмлъвия, испаштања у ћутању.
На то самокажњавање, колико се зна из литерату-
ре, одлучиле су се само двије особе у црногорској
 49
историји, Јелена Балшић и њен духовник Никон
Јерусалимац, па је тако, од њиховога дописивања
и Никоновога преписивања и путописа Повест
јерусалимским црквам и местом ва пустињах настао
Горички зборник на острву Горица на Скадарскоме
језеру 1441/42. Али, обје те личности су са стране.
Јелена је шћер кнеза Лазара а за Никона, који је на-
зван Јерусалимцем по своме путопису, вели се да
мисли на грчком језику, па Д. Богдановић закључује:
„Има основа да се вјерује у грчко поријекло Нико-
на Јерусалимца“. И тога исихазма више нема, ни
због тога што свештеници немају могућност да се
теолошки образују ни због тога што су обремењени
свјетовним обавезама. То су клеветници и искори-
стили да оптуже, никога мање него Светога Петра
Цетињскога, да је баталио цркву, па су зато, гувер-
надур Радоњић и остали главари одговорили Русима:
„Свети синод руски који не зна за наша
обостојатељства, мисли да и овђе наш архијереј живи
у величију, као они у Русији што се на позлаћеним
ИЗ ПЕРА ЊЕГОШЕВИХ САВРЕМЕНИКА
ЦРКВЕ И ШКОЛЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
Закон је Црногораца (греконесоједињених)
вјеројатно – у деветом стољетију у те предјеле уве-
ден и владајући посао. Ако и нијесу поредочне школе
и науке притјажавали, ништа мање имали су њихови
свештеници неко вјежествено изображење за барем
у стварима закона настављење подавати; то показују
између прочег од свију страна находеће се, како од
монаха, тако и од мирског свештенства писате цркве-
не књиге. Но од како су Турци владеније над тима
предјелима задобили, од тога је доба невјежество
опет више и вше преобладавало и себи свако знање
тако веома изгубило, да се у наше вријеме онај за
најученијега држи, који добро читати и писати зна;
ти, а особито такови, који добро писати знају, јесу
веома ријетки. Не зна се тамо ни о каквој другој
књизи осим часловца и псалтира у старом словен-
ском језику, која је Црногорцу сасвим не више, или
највише у толико вразумитељна, у колико на пр. Ла-
тински језик садашњем простом Талијанцу. – О гра-
матици, географији, историји, богословији и другим
наукама не зна се ни имена. Само за само настављење
у читању и писању није се досад ни једна школа у
цијелој земљи находила, и они, који су свеште-
ници хотјели бити, морали су или у манастирима
настављење тражити, или је сваки свештеник свог
сина за тај предмет настављао. У школским књигама,
или у поредочном методу за настављење јест сасвим
колима са славом и луксузом возају, па имају кад
само о светој литургији упражњавати се; али овђе
је другојачије, јер наш архијереј ваља да прелази
пјешице с крвавим знојем велике стремнице, кад је
год, а готово је свагда, потреба да мири и учи народ,
а свету службу тек онда отправља, кад се од народни
послова смири........
До сада наше архијереје није нико вукао св.
руском синоду на одговор, па и овог нашег архипа-
стира нећемо пустити, да ико над њим триумфира и
да му суди... „
Дакле, иако црногорски архипастири путују
у Петербург ради хиротоније, они су самостални, јер
веле, у писму Александру I да
„Свети синод нема никаква права над
Архијерејима, који нијесу њему подвласни изван
предјела руске границе... „
Академик др. Радослав Ротковић
недостатак, и који због тога има срећу и прилику
штогод учинити, мора себе много година мучити за
само читати и штогод писати научити, и држи себе за
насјрећнијег, ако је то намјерење постигао и себе није
баш бадава дуго вријеме мучио. Службеник је једна
једина књига, коју сваки свештеник има и имати мора;
ако он сад још и часловац и псалтир при том има, то
притјажава он сву библиотеку, коју потребује. При
таквом стању свештенства – заиста није се чудити –
што христијански закон како код народа, тако и код
њих самих више у вњешњим церемонијама (на пр.
Крштењу, вјечању, посту и проч), него у упражњењу
христијанске добродјетељи стоји.
ЦРНОГОРЦУ СЕ НЕ МОЖЕ
ЗАБРАНИТИ ДА БУДЕ СВЈЕШТЕНИК
Число мирског свештенства може од при-
лике у цијелој црногорској области на 200 износи-
ти, и нема спрама њиховог разумножења никакове
границе јер се ни једном Црногорцу забранити не
може свештеником бити, само ако га хоће владика
да посвети. Један тако поставши свештеник мора се
до првог дана дана Богојављења од сваког участија
у парохији уздржавати; у то се вријеме сваке годи-
не куће по числу свештеника тим раздјељују, тако
да при прирашћењу свештенства сваки мање, а при
 50
опадању тих сваки више кућа добије. Истина, да
има свештенство као и свуда, тако и у Црној Гори,
опредијељену плату за своје отправљење дужности,
али су ти приходи због множине свештеника мали, да
би се од тога живјети дало, и зато су они равно као и
прочи Црногорци принуђени икономисати и обичне
пољске послове отправљати. Неки свештеници воде
трговину с марвом, кастрадином (сувим козјим и ов-
чим месом) и подобним, што више на Цетињу има
једна крчма, гдје се може свештеник виђети, да вино
и ракију лично својим гостима точи с пиштољима за
појасом, а пушка му о дувару виси.
Неки свештеници јесу у исто доба поглава-
ри, као сердари, војводе, кнезови, но сви, који таково
опредијељено достојанство отправљају, числе се по-
главарима. Могло би се уопште казати, да је свеш-
теничко достојанство у Црној Гори насљедствено,
будући да сваки свештеник свога сина опет за то
звање обичава изображавати, а стварно је између
извјесних фамилија достојанство врховног свеште-
ника насљедствено, као једног сердара, или свјетског
поглавара.
ЦРНОГОРСКИ СВЈЕШТЕНИЦИ
СЕ НЕ РАЗЛИКУЈУ ОД ОСТАЛИХ
ЦРНОГОРАЦА
По спољашности не разликују се мирски
свештеници готово ништа од обичних Црногораца,
они не само да не носе браду (што је иначе код грчког
вјероисповиједања обичан знак), него брију исто
као и други већу част главне косе бријаћом бритвом.
Они носе оружје као сваки и иду у битку (како про-
тив спољњег непријатеља, тако и између себе) као и
прочи. Но будући да закон ономе, који човјека убије,
отправљање свештеничке дужности забрањује, то
обично они себе од тога колико је могуће чувају и
ограничавају се на то, да као поглавари у биткама
друге воде, раздражују и т. д. Такође при читању
службе морају они оружје и фишеклије оставити. Та
спољна ревност свештеника с Црногорцима има и
нешто добро, и јест наиме разлог, да људи из знат-
них фамилија то достојанство за обкладу траже, док
у другим предјелима, на пр. У Србији и Угарској,
највише се само такови људи свештенству посвећују,
који у другим гранама јавнога живота никакав изглед
на возвишенство немају, и што више риједак је случај,
да најсиромашнији младић воли као обично живјети,
него свештеник бити, браду носити и друкчије се,
него други људи одијевати. У Србији има примјера,
да су при подизању револуције против Турака мла-
ди свештеници то достојанство остављали само с
разлога, да се могу лијепо и богато одјенути, што
хришћанима под турском владом није било слободно.
О ЖЕНИДБИ МИРСКИХ
СВЈЕШТЕНИКА
Код грчког вјероисповиједања мирски свеш-
теници уопште се жене, но они се морају прије
посвећења оженити и чине обично то такође прије,
него што посвећење касније при себи угодној при-
лици получе. У Црној Гори догађа се такође тако,
но само с неким измјенама. Родитељи даду своје
за свештенички чин опредијељене синове још у
ђетињским годинама са за њим избратим невјестима
вјенчати, те остану код својих родитеља у ђевојачком
стању; женик (или супруг) од епископа посвећује се
за свештеника, учи даље за своје достојанство и, кад
је од прилике за совршени возраст нарастао, води
тек тада своју невјесту (или воопште своју жену,
која је дотле као ђевојка живјела и себе такође тако
одијевала, као што се каткад из шале и задиркивања
попадија називала) обичним церемонијалом кући.
Умре ли невјеста, међутим, код својих родитеља,
то мора млади свештеник удовац остати и не смије
се више женити, будући, као што је познато, грчки
свештеници смију се само једанпут женити, а умре
ли женик, то не смета тај случај невјести ни најмање,
да се као ђевојка опет уда. Кад је године 1832-1833.
по смрти посљедњег владике, прије него што је нови
владика посвећен био, један епископ случајно дошао,
даде се мноштво такове ђеце преко њега за свеште-
нике посветити, који су се за то – као што је писац
свједок био – у манастиру цетињском учили читати
и писати. Кад је један такав млади свештеник прву
службу служио, ишао је држећи у једној руци један
крчаг с ракијом, а у другој чашу, од једне собе мана-
стира до друге и частио присутне тим јаким пићем.
У ЦРНОЈ ГОРИ ДОСТА ЈЕ ЦРКАВА
Цркава има доста у Црној Гори, свако племе
има по једну и свако село најмање једну. Такође има
манастира у свакој нахији, но нема у сваком мона-
ха, но принадлеже или владици, или су опште добро
нахије и по расположењу владатеља воде или мир-
ско свештенство (као што је по већој части случај код
принадлежећих нахија), или несвештеници надзор
над њима и њихову економију, а свештеници дола-
зе у посљедњем случају само кад и кад да одслуже
у цркви летурђију. Само у манастиру цетињском је
један монах, и то странац, кога је владика недав-
но посветио. Најважнији су од монаха обитавајући
манастири Острог (у Бјелопавлићима) и Морача, а
у обадва може бити од прилике 10 монаха, чији су
надстојатељи архимандрити. Осим ових има још ма-
настира с једном, или два монаха на три различита
мјеста. У цијелој, дакле, Црној Гори има од прили-
 51
ке 15 монаха. Но по правилу они не иду просити, но
живе обично од вођења домоводства и од оног, што
им штедрота људи својевољно принесе. О храмовима
на пр. У већим манастирима доносе се волови, овце,
козе, а такође и новац.
ЦРНОГОРЦИ НИЈЕСУ ТАКО
ПОБОЖНИ КАО СРБИ
Монаси, истина, носе се другачије, него
остали Црногорци; осим покривања главе имају они
у одјејанију велико подобије с грчким монасима, или
чрез црвени фес и посредством једне пругарасте сви-
лене чоје около феса, што претставља мали турбан на
глави и изгледају сасвим слични Турцима. Садашњи
владика одијева се једнако као и монаси, коме реду
и он припада, само што су његове хаљине од љепше
материје. Монаси носе такође по пропису браду,
но писац овог видио је једног монаха из Острога с
обријаном брадом, кога би по његовом изгледу могао
држати за хришћанског трговца из кога турског гра-
да. Неки монаси, који у том налазе увесељење, носе и
оружје, што се тим изјаснити и оправдати може, што
су, будући су сви манастири осим онога у Ријечкој
Нахији на границама, сасвим у близини Турака, те у
безбједности не живе. Да Црногорци нијесу тако по-
божни као Србљи у Србији, то је јавна ствар. Под тур-
ским владањем у Србији није имало цркву ни десето
село, па опет је тамо бивало мало људи, који се не би
најмање једанпут преко године (у вријеме поста пред
Ускрс) по већој части по манастирима причестили, а
особито су то чинили они, који се због учињеног ве-
ликога гријеха нијесу усуђивали ићи свештенику, или
такови, којима је причест од свештеника на извјесно
вријеме забрањена била. А у Црној Гори оних је,
који се у цијелој години највише једанпут причесте
рјеђе, него оних, који то сасвим никада не чине, а по
тамо владајућим приликама једва се друго и очеки-
вати може, будући на пр. Закон убици причешће на
20 година забрањује, за које су му вријеме различна
покајања наређена, па опет сваки Црногорац сваког
ЊЕГОШЕВА ЦРНА ГОРА И ПОЉАЦИ
Самозвани кнез Васојевић
За вријеме владавине Његоша у Црној Гори,
усред Васојевића – пограничног племена црногор-
ског, појавио се с којекаквим плановима и чуднова-
тим захтјевима кнез Никола Васојевић. Овај кнез је
занимљива историјска појава свога племена, а с обзи-
ром на своје везе с пољском емиграцијом, као и стога
што умало није утицао на судбину Васојевића, што
је могло имати недогледних последица за ондашњу
Црну Гору.
магновења ока на убијство као принужден обранитељ
наоружан мора бити. Тако обична покајања немогуће
је држати при њиховом начину живота.
НЕКЕ РАЗЛИКЕ У ВЈЕРСКОМ
ЖИВОТУ ЦРНОГОРАЦА И СРБА
У србији моле се људи Богу код куће, обич-
но три пута преко дана: у јутро, у вече, пред јелом и
спавањем. Јутром и вечером моли се сваки за себе, а
пред вечеру сви домаћи заједно. Старешина фамилије
почиње молитву и свршава. Он се моли тако да се
његове ријечи могу чути и разумјети, а остали моле
се тихо сваки за себе, а будући да нема ни један
опредијељену форму (од хиљаде може бити ни један
не зна „Оче наш!“) то се моли сваки по свом особитом
начину и што хоће, па за то и траје молитва овђе или
онђе више или мање дуго. Црногорци обичавају, ис-
тина, у неђељне и празничне дане посјећавати цркву,
али какве молитве они код куће не моле. Могуће
је, да је турски јарам у Србији принио к одржању
строжијег закона, али, заиста, монаси имају за то
већу заслугу, што између осталога, опстајатељство,
да се прелаз на исламизам находио највише тамо, гдје
је било најмање манастира, као што се на пр. У Босни
довољно показује.
Садашњи је владика на Цетињу једну малу
школу подигао, у којој од прилике 30 младића (међу
којима су и поменути млади свештеници) из разних
племена, осим у читању и писању, такође у рачуну и
у библијској историји настављење получавају. О да
би само Бог дао, да би та школа даље успијевала и
распространила се и с осталим предметима науке! –
такође и једну малу печатњу тај више поменути вла-
дика воздигао је.
(Међунаслове дала редакција).
Пријевод
Спиридон Гопчевић
Венимајин Бороцки
Кнез Васојевић родио се 1797. год. (или 1787)
у Лијевој Ријеци, колијевци племена Васојевића,
у селу Лопате. Када је његов отац погинуо од тур-
ске руке 1802. године, кн. Никола је био приморан
да бјежи у Аустрију ђе је добио прво образовање.
Доцније је свршио инжињерску школу у Одеси и Пе-
трограду, после чега је ступио у руску војну служ-
бу. Тада се и оженио веома образованом Рускињом,
младом Наталијом Киселевском. После 12 година
 52
службе у руској војсци, будући године 1830. на Кав- да претстави несумњивом, па и историјском. За
казу у циљу израде неких мапа и планова, кн. Ни- постигнуће тога успјешног резултата доприносио је
кола побјегне у Цариград и тамо ода ове планове. знатно књижевни таленат кнеза. Кн. Никола имајући,
Захваљујући старању Хожеф-паше кн. Никола је био поред веће животне умјешности и интелигенције,
именован за професора инжињерске школе, али је уб- стручну спрему и знаје 13 језика, лако се могао снаћи
рзо морао да напушти то мјесто на захтјев руске вла- у париској средини. Доиста, ускоро га видимо да
де. Доцније га видимо као главног инжињера цијеле као стручњак ради у француском Генерал штабу на
турске копнене војне силе у Европи. верификацији руских мапа.
Како је био на Балкану (од јуна 1831 до сеп- Како је био противник рускофилске полити-
тембра 1837. год.) кн. Никола је имао могућности да ке кн. Милоша, или боље рећи имајући личну мржњу
се ближе упозна са истакнутијим људима и ондашњом према њему, кн. Никола је одржавао везе са Аврамом
политиком становника турског дијела Европе. У Пре- Петронијевићем, успостављене у јуну 1840. г. у Бе-
везу је упознао тамношњег енглеског конзула, Сан- ограду. Хвалио је пред њим рад „уставобранитеља“,
дерса, који га је, по свој прилици на његову молбу, говорећи о интересовању у Паризу личностима:
препоручио енглеском амбасадору у Цариграду, лор- његовом – Петројевића, Вучића, Симића и других.
ду Понсонбиу. Амбасадор је именовао кн. Николу ви-
це-конзулом Енглеске за цијелу Босну, Херцеговину Везе кнеза Васојевића с емиграцијом
и Албанију, и одредио му ćедиште у Новом Пазару. пољском и његов уговор о одбранбено-
Истом кад је кн. Никола могао да отпочне са својим нападном савезу са кнезом Чарториским
радом, би приморан да бјежи у Београд године 1838.
Окретни кн. Никола настојао је у Паризу да
Једни претпостављају да је на то био приморан због
се његови планови подупру, обилазио је већи број
наклоности према Русији и вршења злоупотреба, дру-
министара и старао се да склопи познанства с раз-
ги пак тврде да је повод бјекству био страх од турске
ним личностима, којима је причао о свом завичају
освете за убиство два Турчина. У Србији кн. Никола
и својим намјерама. Проналазио је разне Пољаке,
није био бог зна како примљен, јер је кн. Милош хтио
стручњаке, и позивао их на одлазак у његову земљу,
„да његов инжињер зна и свиње пасти“. Поред свега
ђе би могли уводити знане им занате и вјештине.
тога кнез је јануара 1840. године отпутовао у Цари-
Настојао је да нађе и учитеља за своју ђецу. Сам је
град, а одатле у Француску и Енглеску. У Паризу је
учио да се бори сабљом код неког пољског капетана,
пронашао свога пријатеља Буеа, француског геолога,
ради чега му је у новембру 1840. г. дао свједочанство
с којим се упознао у Албанији, ђе му је чинио услуге
са грбом, које је опуномоћавало за спровођење те
у његовом научном раду. Пријатељ Буе је јако цијенио
вјештине у његовој земљи. Знање пољског језика
знање кн. Николе и брзо га упознао и увео у научне
олакшало је кн. Николи улазак у пољску средину. По
француске кругове. За њега, свакако по Буеовом на-
свој прилици познавао је и Адама Мицкијевича, јер
говору, кн. Никола је написао чланак о свом завичају,
га видимо на првом предавању (10/22. XII-1840. г.)
коме је придодао карту сјеверне Албаније, дио Хер-
пјесника-професора; исто тако нашао је и пут до кн.
цеговине, Босне и Јужне Србије. Цио тај крај назвао
Адама Чарториског. Кн. Адам „ као Словен примао
је „Холмија“, од изврнутог имена планине Ком, која
га је пријатељски, разговарао је с њим радо, ислушао
се налази на земљишту племена Васојевића. У свом
његово занимљиво приповједање“. Кн. Никола је тре-
чланку је описао занимљиво и пластично историју
бао материјалне потпоре да би створио своју војску,
овога краја од најдавнијих времена. На крају члан-
помоћу које би организовао своју земљу, а потом
ка кн. Никола је настојао да докаже своје кнежевско
стварио независну државу од племена, која се налазе
поријекло и да образложи своја права. Тврдио је да је
ćедиштем у Будимљу. У то вријеме очи скоро цијеле
потомак неке остроготско-словенске династије и да
Европе биле су уперене на Блиски Исток. Кн. Адам и
има право владавине у Васојевићима. У мају 1840.
људи његове странке опажали су, да се тамо заправо
г. кн. Никола је предао меморијал француској влади,
спрема извор једног европског сукоба, који ће одлу-
који није био ништа друго до понављање спомену-
чити о судбини многих народа, па можда и о судбини
тог чланка. Једина разлика било је изостављање не-
Пољске. У вези с тим требало је сачувати Блиски Ис-
знатних измјена о Турској, које у чланку нијесу биле
ток или Турску од све веће надмоћи Русије, и везати
штампане. Тако исто није штампана ни мапа, коју је
их са ондашњом политиком Француске и Енглеске.
израдио кн. Никола и за коју је од француске владе
Из ових разлога људи их тих земаља и тамошња по-
добио 3600 франака.
литичка питања била су занимљива и важна за ствар
Будући по природи човјек образован, вјешт
Посљке. Успостављање веза са јужноистичним Сло-
и говорљив, знајући добро словенске народне пјесме,
венима није изгледало кн. Адаму само непосредно
кн. Никола је умио своју измишљену генеалогију
 53
корисно за пољску ствар, већ се слагало и с његовим
политичким „вјерују“, па коме сви поробљени сло-
венски народи морају се братски помагати и супрот-
ставити заједнички отпор угњетачима. Због тога
поправљање политичких прилика Словена који су
под Турцима, или су у њиховом суćедству, било је од
кн. Адама сматрано за једно од средстава извојевања
отаџбине. Тако, дакле, пошто су се планови обадва
кнеза слагали међу собом, кн. Адам је ступио у пре-
говоре с кн. Васојевићем.
Кн. Никола је тражио: 1) да кн. Адам
употријеби свој утицај према Турској и кабинетима
Француске и Енглеске за ствар кн. Васојевића; 2)
позајмицу у суми од 60.000 фр. за организацију своје
војске, помоћу које би могао да осигура своју влада-
вину у „Холмији“, да успостави мир и да развије за-
нате, трговину и индустрију; 3) 15 хиљада прушака
са бајонетима и 6 брдских топова; 4) 300 Пољака,
у ком броју су имали бити официри свих родова
оружја; 5) докуменат који му признаје титулу кнеза,
и 6) слање емисара који би радили на унији цркава
и провођењу грегоријанског календара. Кн. Адам је
пристао на услове кн. Николе, тражећи са своје стра-
не: 1) обећање кн. Николе да у случају потребе до-
зволи организовање пољске армије у његовој земљи,
која би имала да послужи пољској ствари, као и да
му да потпоре, а тако исто и бригу над складиштима
оружја и муниције; 2) слање од странке кн. Николе
његовог властитог контингента војске у часу буђења
Пољске; 3) пријем поверљивог човјека за посред-
ништво међу кнезовима, који би у исти мах био стал-
ним, личним претпоставником км. Адама, као и да
му се додијели право неприкосновености. Преговори
су повољно завршени, и поред опомена лорда Дудлеј
Стјуарта из Лондона и неких париских пријатеља кн.
Адама. Чињене су припреме за остварење тога плана,
али пошто се старало да се сакрије прави циљ цијеле
ствари, то су је „разни разно“ у то вријеме тумачи-
ли. Кн. Адам је именовао за свога претставника при
личности кн. Николе Михала Чајковског, који је по
инструкцијама имао задатак да олакша заузимање кн.
Николе у Цариграду и постарати се о новац за цијели
тај план, а осим тога је био опуномоћен за окончање
уговора са кн. Николом. Кн. Никола је у писму сул-
тана изложио пројекте образовања своје држави-
це. Од пријема тога пројекта од Порте и добијања
позајмице ма ђе било, зависио је успјех плана кн. Ни-
коле. Чајковски је био послан у Италију, да пронађе
Бомонта у Фиренци или Кисингену у Баварској, за
кога је имао писмо препоручено од кн. Адама, и скло-
нити га на новчану позајмицу у суми од 40.000 фр.,
или, ако тај извор изневјери, пронаћи какав други. У
међувремену сам кн. Адам одредио је од своје стране
у ту сврху суму од 17. 000 фр., од којих је исплаћено
Чајковском 4. 700 фр., а кн. Николи, а конто 5 хиљада,
3. 000 фр. с тим да је 2. 000 фр. имао да му исплати
Чајковски у Риму. Чајковски је заједно са кн. Нико-
лом и Позњакем допутовао у Рим крајем априла, а
одатле се дао на проналажење финансијских сред-
става. У Риму кн. Адам му је нарочито препоручио
олакшање плана црквене уније, заинтересовати њом
црквене кругове, а можда и постарати се о подршку
тих кругова за ствар кн. Николе. На захтјев кн. Адама
и кн. Николе, Чајковски је изложио план уније пред
папском столицом.
Кн. Никола је помоћу Чајковског био при-
мљен у аудијенцију код мгр. Брунела и кардинала
Ламбрушиа, али није успио да у њих пробуди повје-
рење у искреност замисли провођења црквене уније.
Према овоме брзо, не чекајући на повратак Чајковског
у вези са новцем, напуштио је Рим, и већ 1/13 јуна
био је у Напуљу свом будућем царству, „директорима
штаба“ Полуксу и Костаноу до Месине ђе је поćетио
своје старе пријатеље, а међу осталим и француског
конзула Д. С. Соверу. Отуда је отишао у Превез, ђе
је морао да посјети енглеског конзула Сандерса, по-
сле чега је тек 26-VII/7-VII приспио преко Крфа до
Скадра на Бојани, да би тамо испитао ситуацију у
свом крају, однос Турске према њему, као и тамошње
заинтересовање Аустрије и Русије, да би по добитку
тих информација отишао преко Србије у Цариград.
Када се Чајковски у јулу вратио из Њемачке
у Рим, тамо већ није затекао словенског кнеза. Његов
убрзани одлазак, објегавање Позњака у Неапољу,
дали су повода буђењу озбиљних сумњи у искре-
ност његових намјера. Осим тога у црквеним кру-
говима у Риму мутили су нешто католици-Пољаци.
Свјештеник Семененко имао је да одигра некакву
улогу у католичкој акцији у будућој држави кнеза
Николе, а свештеник Микулски исто тако умијешао
се у ствар уније, што је изазвало сукобе између њега
и Чајковског, при чему је изашла на виђело цијела
нереалност замисли кнеза Николе. И поред тога
Чајковски није губио наду и вјерујући, да је цијела
афера изазвана само тиме да кнезу недостаје „такт у
спровођењу ствари“, кренуо је за њим на исток, по-
славши унапријед писмо са љубазним пребацивањем
о убрзању одласка, и т. сл. У Напуљу Чајковски је
планирао да се сретне са кнезом Николом, али у то
вријеме овај је пловио Јадраном ка својој отаџбини
„Холмији“. У Атини Чајковски је дознао од Грка
„рђавих и добрих ствари“ о кнезу. Луц му је причао,
да се кнез Никола старао за позајмицу од 500. 000
фр. што му је ометао Колети, јер је лажни кнез, а и
за министровања Колетиа имао да подигне зид око
Атине, за што је узео новац с којим је нестао. Мимо
тога Чајковски није имао намјеру да напушти своју
мисију. О кнезу је одлучио, да га „треба добро про-
 54
учити и непрестано га се држати, јер то што је гово-
рио о држави и својим надама то се потпуно слаже са
говором те господе“. Али полако и Чајковски је почео
да сумња у кнеза Николу када је дознао од Лапјера,
да је кнез ради тога путовао преко Крфа, јер је, како
се подозревало, био наклоњен Русији, што потврђују
и његове везе с руском амбасадом у Паризу. То све
се имало објаснити у Цариграду, јер је, по добијеним
инструкцијама, задатак Чајковског био да прикупи
податке о вредности пољске замисли, тако исто о
положају кнеза Николе и ставу Порте према његовом
предлогу. Затим било је важно и питање, да ли ће Ко-
заци Њекрасовци, узети у службу кнеза Николе, а ор-
ганизовани пољским новцем и управљани од пољских
официра, бити дио пољске армије или властита војска
кнеза Николе. О Козацима је Чајковски добио сигур-
не вијести на путу за Сирију и створио је себи неки
план, коме је остао вјеран у будућности. По том плану
требало је убацити кога међу Козаке у Добруџи, ода-
кле би се могло утицати на Украјину и Влашку, а при
том задржати преко Ниша везе са кнезом Николом,
или успоставити везу с ким другим у Србији. У Ца-
риграду је Чајковски брзо добио информације о кн.
Николи и његовом крају. Те информације су му дали:
Ваукашин, секретар српског посланства, и неки Си-
меон Андрејевић, Југословен из Призрена. Обојица
су добро знали кн. Николу и могли су му дати о њему
поуздане информације. Чајковски је дознао, да кн.
Никола уопште није прави кнез, него је сам себи
присвојио ту титулу, и да је настојао да пољском
помоћу „створи себи и положај и државу“. Чајковски
је дознао и то, да су на граници Црне Горе и Албаније
племена: Васојевићи, Пипери, Бјелопавлићи и Кучи.
До Васојевића расту претензије Турске, али зато три
остала племена признају само владику црногорског.
Под утицајем тих информација Чајковски је поново
створио нови, врло чудновати пројект. Све што је чуо
о кн. Николи, по његовом мишљењу није сметало да
би га употријебио за своје планове. Само сада то већ
није имало бити стварање „Холмије“, али извојевање
незвисности Албаније (!). Ако се с кн. Николом и ту
не би могло, то би требало пронаћи каквог поштеног
и моћног човјека, око кога би могли организовати Ал-
банце. Сви ти планови изгледали су лако остварљиви,
само је требало тамо поћи. Цијела ствар с кн. Нико-
лом зависила је од сагласности Порте, која на то ни у
којем случају не би могла да пристане. Земља, од које
се хтјела да створи држава, био је коридор између
Србије и Црне Горе, преко кога је Турска имала везу
са Новопазарским Санџаком, с Босном и Херцегови-
ном. Стварање државе од земаља кн. Николе одвајало
би од отоманског царства ове провинције и иначе до-
ста слабо с њим везане. Мијешање пак Ватикана у
ствар те државице, у вези са унијом цркве, изазвало
би протест Русије. Постанак нове државице не би
исто тако био ни у интересу Аустрије, будући да се
налазила на путу за Солун, на који је Аустрија лакомо
гледала. Под таквим политичким условима, цијела
ствар је спала на ништа и остало је само задржати је
у тајности, да би се избјегло компромитовање. Али
догодило се друкчије. Поп Микулски послао је из
Рима конвенцију с кн. Николом „Пољском демокра-
ти“, а овај је објавио у јануару 1842. године: „за јавно
дивљење – за вечну успомену“. После „Демократе“,
овај текст су објавили: „Пшонка“ и „Новорочник Де-
мократски“.
То је прихватила емигрантска штампа и
објелоданила ту цијелу аферу. Ту није толико до самог
уговора, који је „Пшонка“ назвала „Игра краљева“,
колико до јавног потсмијеха коме је био извргнут кн.
Адам. „Трећи Мај“, орган кн. Адама, покушао је да
да неко објашњење, али без успјеха. – Такав је био
крај уговору, који је био склопљен између кн. Чар-
ториског и кн. Васојевића, „који су оживјели жељу
за припремањем среће и добра народа словенских
племена“.
Везе кнеза Васојевића с Његошем и смрт
кнежева
Кн. Никола, будући у турској служби, био је
додијељен румелијском везиру у Албанији. Отуда је
године 1835. дошао у Црну Гору, да би поćетио родни
крај и да се у исто вријеме позна с Његошем. Кад је
кн. Никола, као вицеконзул енглески, путовао у мар-
ту 1838. године да се претстави босанском везиру,
на путу од Скадра до Босне задржао се на Цетињу
код владике, коме га је препоручио конзул енглески у
Превезу Сандерс, молећи га једновремено да му до-
зволи прелаз преко своје територије. Пошто то није
било по вољи владици, он је одвраћао кнеза од пута
преко Црне Горе с погледом на опасност од стране бо-
санских Турака. И ако се није обрадовао овом савјету,
ипак је морао да остане дуже на Цетињу, јер је до-
путовао болестан. Владика је искористио прилику и
молио га, да посредује код Хасан-паше скадарског и
склонио га на склапање примирја између Албаније и
Црне Горе, на што је кнез пристао. Пут кн. Николе
испао је срећно, јер је свуда био приман срдачно и
свечано. При повратку у Скадар преко Новог Пазара,
кн. Никола је написао владици писмо, из кога се види,
да је испунио своју мисију код Хасан-паше. „Све оно
што сте ми поручили – пише владици – да би свршио
с Хасан-пашом, свршио са М. Хасан-паша као човјек
ратоборан, захваљујући мом наваљивању и мојој
молби, и ако вас не зна, јест душом одани вам“. Из
истог писма дознајемо, да је владика имао о кн. Нико-
ли подробне информације и да није имао повјерења у
њега. То му кн. Никола назначује у свом писму овим
ријечима: „Изгледа, да је моја пуна искреност и чи-
 55
ста, срдачна оданост вам, за зло примљена“. „Dieu le
temps et la postérité seront les temoins... али доцкан...
Волећи отаџбину и вас, испунио сам свој дуг (за који
би Петар I скупо платио), ако пак нијесте умјели, или
нијесте хтјели да искористите, то није моја кривица и
не кривите ме у посљедњем часу“.
Међутим ово посредништво кн. Николе у
скадарских Турака виђело се није помогло, јер није
дошло до примирја. И кн. Никола, умјесто да се ода
раду на повјереном му дипломатском терену, отпочео
је своју дјелатност у племену Васојевића. Тражио је
писмено да би га признали за свога кнеза, за што им
је обећавао потпору Енглеске и сам бог зна што још.
Резултат те пропаганде био је сукоб са пограничним
Турцима угроженим у својим правима. У замјену за
то Његош је хвалио антитурски рад кнеза и уз то му
посветио неколико стихова. Кн. Никола у опасности
пред турском осветом отишао је у Србију, а одатле у
Парзи. Када се године 1841 вратио из Рима у Скадар
и испитивао терен за своју акцију у вези са угово-
ром с кн. Адамом, скадарски Турци, који су га одав-
но имали на оку, припремали су атентат на њега, но
кн. Никола им је умакао и напустио Скадар. Познав-
ши слабост турску у свом крају предузео је крајем
августа 1841. г., како сам каже, „несигуран пут“ до
Цариграда, преко Бијелог Поља, Сјенице, Чачка и Бе-
ограда. Претпостављао је као сигурно, да ће у Цари-
граду Чајковски да приступи остваривању њихових
нагодби. У то догодило се непредвиђена ствар, да је
у Цариграду био ухапшен по наредби Порте, којој је
изгледао сумњив у вези са крвавим чаркама на гра-
ници Црне Горе. Може бити да је у то био умијешао
своје прсте и Чајковски, који је био јако нерасполо-
жен према њему, будући компромитован објавом у
штампи уговора с кнезом. Кн. Никола на чудноват
начин извукао се из ове клопке на аутријски брод,
којим је напуштио Цариград крајем децембра 1842.
године. Турци су му још припремали заćеде на путу,
али и овог пута кн. Николи успјело је, да им срећно
избјегне и пробије се године 1843. до свога племена
Васојевића. Ту је обновио своју дјелатност, у чему је
наишао на пут пријем неких земљака. Слушали су
његова обећања и радо се окупљали око њега. Глава-
ри су се ставили под његову владу признавши га за за-
конитог књаза (?!). Највећег успјеха је имао у Лијевој
Ријеци, колијевци племена Васојевића, одакле је,
имајући утицај на Брда, подбадао против владике и
наговарао да му се не плаћа порез (харач). Четрнаест
мјесеци признаван је за господара Васојевића, за чије
је извојевање употријебио толико напора. Али, на жа-
лост, Турци му нијесу дали да се дуго радује владави-
ном, у својим смјерањима приморали су га да тражи
склоништа у црногорског владике. На Цетињу је пре-
бивао прерушен у црногорског сељака, и користећи
гостопримством владичиним истовремено је роварио
против породице Петровића. Стваро је планове да
предузме борбу против Турака и предлагао је Стефа-
ну Цару да стане на чело чете добровољаца, али овај
је одбио, јер види да је то предузимање изнад његове
снаге.
Опредјељење Васојевића за Црну Гору
а против кнеза Николе Васојевића и
његове вјештачке Холмије
Кн. Никола није могао дуго да остане на
Цетињу, јер је владика прозирао његов подмукли рад
у Васојевићима на њиховом одвајању од Црне Горе
заједно са Брдима, и стварању републике признате
од европских сила. Брда и Васојевићи били су врло
лабаво везани с Црном Гором. Мјеста: Жабљак, Под-
горица, Спуж, Никшић била су на линији Скадар –
Мостар. Ту није могло бити говора о стварној управи
владичиној у тим покрајинама. Једино што се може
потврдити, било је стално ратно стање, подупира-
но од владике, које је спријечило Турке да се тамо
утврде. Главари тих покрајина одржавали су везе са
Цетињем, одакле су примали упутства и наредбе од
владике, коме су с времена на вријеме плаћали по-
рез. Да се одржавала каква веза имало се захвалити
настојању калуђера Мораче и Ђурђевих Стубова. Оно
што је био цетињски манастир за праву Црну Гору,
то су манастири Морача и Ђурђеви Стубови били за
Брда и Васојевиће. Они су палили буктиње слободе
и развијали дух вјерског и народног јединства, не
допуштајући распад тога племена, кога су се плаши-
ли Турци у Цариграду.
Кн. Никола, вјеран свом принципу да иско-
ристи све што се само могло и како се могло, радио
је не само против Турака, већ и против владике. То
му није ишло баш тако глатко, јер су се у његовом
племену нашли људи, који су били против њега и
ишли за што ужом сарадњом с Цетињем. На челу те
опозиције био је Мојсије Зечевић, игуман Ђурђевих
Стубова, велики радник црногорски. Није хтио ни да
чује о којекаквим намјерама на које је наговарао кн.
Никола. Због свога рада био је приморан на бјегство
из манастира на Цетиње, још за живота Петра I. Тамо
је доцније постао савјетник Његоша и обављао неке
врло повјерљиве мисије повјерене му од владике.
На Цетињу се припремало присаједињење цијелог
племена Васојевића, и ради тога се игуман Мојсије
враћа у свој манастир и одатле почиње рад у наро-
ду. У томе су га помагали: игуман манастира у Мо-
рачи Димитрије Радојевић, Сава Поповић из Лијеве
Ријеке, а и Габријел из Присоја и Симо Лакетић
војвода Горњих Васојевића. Између игумана Мојсија
и војводе Сима с једне стране, и кн. Николе с дру-
ге, долазило је до озбиљнијих сукоба. На крају су
 56
обадва црногорска патриота донијели одлуку да је
уклањање кн. Николе неопходно као штетног. Отуда
и оне ријечи: „Бјежи док си жив“ у разговору војводе
Сима с кнезом, којим војвода унапријед опомиње кн.
Николу.
Напустивши Цетиње кнез није могао дуго
да остане у своме крају, ђе су му пријетили про-
тивници, и ради тога је морао утећи у Србију. Али
поред бјегства овог пута није избјегао заćеди, и у
јулу 1844. године погинуо је у околини Мокре Горе,
убијен од Турака наговорених од игумана Мојсија.
Смрт кн. Николе збрисала је сепаратистичке тежње
Васојевића, убрзала је и потпомогла процес њиховог
уједињења са Црногорцима.
Његош о Пољацима
Када већ толико знамо о Његошу, намеће
нам се питање о његовом односу према Пољацима
и пољској ствари, а с друге стране о односу Пољака
према Црној Гори и владару – пјеснику. Да би се од-
говорило на прво питање треба знати: што и када
је владика могао слушати или читати о Пољској и
Пољацима. Црногорци, опкољени са свију страна
непријатељима и приморани уз то да се боре у одбра-
ну своје самосталности, најбоље су могли разумјети
неправду, која је учињена Пољацима њиховом
подјелом. Како су се односили према тој ствари,
најбоље свједочи и данас употребљавана послови-
ца: „Поделише га ка краљеви Пољачку“. Словенске
народне пјесме опјевају битку под Варном као и
битку под Бечом. Та оба помена о Пољској слушао
је Његош још и у раној младости, познајући на тај
начин име Пољске и свјетлију страну њене историје.
Доцније је могао проширити своје знање о Пољској
захваљујући А. Кухарском, који се бавио у Црној Гори
и био у добрим односима са Симом Милутиновићем,
васпитачем Његошевим. Све те вијести пред 1830. г.
биле су углавном наклоњене Пољској, тек доцније
сусрео се Његош са антипољском пропагандом. Кад
је избио новембарски устанак руски конзул Гагић
није пропуштио прилику да о томе обавијести вла-
дику, савјетујући му да не предузима пут у Русију.
Упозоравајући владику на војне припреме које су се
тицале Подгорице, Гагић му је указивао на судбину
Пољака. „Пољаци – писао је – у жељи да ослободе
Литвине, Волињ и Подоље, уништили су сами себе.
Не би хтио да се то догоди и са Црном Гором, која
се брине о становницима Зете“. Уз све то Његош је
могао да има сигурне вијести о Пољацима од жене
Ивановића, која је била поријеклом Пољкиња. То су
мање или више све информације, на основу којих је
Његош могао да створи извјесну претставу о Пољској
пред својим првим одласком у Русију.
Путовао је вјероватно преко Лвова. Ту је мо-
рао склопити и извјесна познаства, јер му доцније
неки Антонин Бек шаље књигу под насловом: „Пес-
ме пољске и руске народа галицијског, Лвов, 1833,
Вацлава из Олеска“.
У вријеме доласка у Русију тамо су господа-
рила антипољска настројења и свакако је морао слу-
шати неповољна мишљења о Пољацима. Пушкиново
пак дјело „Борис Годунов“, које није будило накло-
ности за Пољаке, побудило је у Његошу мисао да на-
пише „Лажног цара Шћепана Малог“.
На стварање суда о Пољацима утицао је и по-
новни пут владичин у Русију 1837. г., и то преко Вар-
шаве, ђе се задржао око мјесец дана при повратку из
Петрограда. Треба претпоставити да је био на то при-
моран очекивањем вијести о Озерецковском, итд. У
вријеме између једног и другог пута могао је 1835. го-
дине да слуша на Цетињу причања Ђорђа Петровића,
који је био додијељен руској војсци у лисобоцком по-
ходу и узимао учешћа у угушивању устанка. Његове
успомене с бојног поља, ђе су Пољаци били про-
тивницима, појмљиво нијесу могле бити повољне за
Пољаке. Кн. Васојевић, задржавајући се на Цетињу,
тако исто морао је што споменути о Пољацима и
својим односима с њима. Како су ти односи били
противни јединству Црне Горе, очигледно је да
нијесу могли повољно настројити Његоша. Ако томе
још додамо, да је Његош у својој библиотеци имао:
Бандткјева „Исторја государства пољского“, том I-II
Санкт-Петерсбург 1830, као и књиге из књижевности
и опште историје, то ћемо имати скоро све изворе из
којих је Његош могао да црпи знање о Пољској и на
основу њега да створи свој суд.
И ако се Његош интересовао пољском
прошлошћу, ипак је тешко утврдити какав је био
његов суд о Пољацима, јер је Његош говорио о томе
доста мало. У његовим пјесничким дјелима налази-
мо само неколико биљежака о Варнењчику и једну
о Собјеском. О битки под Варном Његош пјева у
два маха. Тих неколико одломака из његове поезије
посвећених Пољској, показују нам је у повољном
свијетлу. На жалост, Његош ту наклоност није по-
казао у вријеме мађарске револуције. Када је дознао
да су Мађари, нашли у Пољацима савезника, љутит
написао је кн. Орлову: „Иноплеменици, завиђећи
Русији на њеној величини, старају се на све начине
да јој науде: - Пољаци су се увијек служили оружјем
непријатеља против Русије и Словенства... Али пра-
ведна казна мудрога цара достићи ће подмукле бун-
товнике“. У том самом писму изразио је жељу да
пошаље добровољачки одред Црногораца у помоћ
Русима. Поставља се питање, шта је могло утицати
на Његоша да тако оштро иступи против Пољака.
Његош, при свем том, није знао да су Пољаци, било
ту у Италији, било у Мађарској, радили у корист
 57
словенске ствари. Његов иступ био је изван једино
и искључиво тим, да у се Пољаци нашли на страни
Мађара, које Његош није волио и против којих се бо-
рио и бан Јелачић и Словени из Војводине.
У осталом владика не иступа само против
Пољака, јер као и сви Словени били су му блиски, он
исто тако критикује и своју сабраћу јужне Словене,
Русе, као и све друге Словене. Према томе, на основу
оштре критике Пољака, изазване тренутним гњевом,
не може се судити као да им је Владика увијек био
ненаклоњен.
Пољаци о Црној Гори и Његошу
Адам Мицкијевич: Црна Гора је једина
слободна земља на свијету, држава
слободе и једнакости
Сада би требало изнијети однос Пољака
према Црној Гори и њеном владару – пјеснику.
Мицкијевич у једном од својих предавања у College de
France године 1841 говори о Црној Гори: „Историја
те земље је врло занимљива за Словене... Ту влада
пуна слобода, то је по свој прилици једина слобод-
на земља на свијету, земља слободе и једнакости.
Изузетан положај земље и особити обичаји оси-
гурали су слободу томе народу, али тада није се
могао уздићи до иностраног значаја“. Мицкијевич
одвећ похвално говори о дјелима и управи Петра I.
Међутим његов суд о владици је мање похвалан. Пре-
ма пјеснику-професору, то је човјек радан и вјешт, па
ипак нема тог угледа као Петар I. „У тим ријечима
може се запазити и извјесна ненаклоност према
Његошу, разумљива у Мицкијевича као према човјеку
потпуно оданом Русији. О овој оданости Мицкијевич
је могао дознати од кн. Васојевића за вријеме његовог
бављења у Паризу. Када је Мицкијевич у Риму до-
шао у додир са пјесником и књижевником Медом
Пуцићем, великим политичким југословенским рад-
ником и великим обожаваоцем његовог талента, тако
исто године 1848 сусрет са Томазеом, морао је сва-
како измјенити свој суд о Његошу, јер су како један
тако и други веома цијенили владику. Пуцић је према
Његошу био најпријатељскије наклоњен, а Томазео
је имао велико поштовање за његову политику, као
и за његово књижевно стварање. Према томе нема
сумње, да су по њима владика и ондашња Црна Гора
претстављени у повољној боји.
Отац Начертанија Ф. Зах: Пренијети
центар Васељенске патријаршије из
Цариграда на Цетиње
На Балкану је једино аутокефална ЦПЦ
Францишек Зах, стални пољски претставник
у Београду, пред одлазком из Париза на своје мјесто
службе, претставио је у рапорту кн. Адаму априла
1843. године свој план југословенске политике. Пре-
ма том плану расплет црногорске ствари изгледао је
овако. Црква православних Словена није имала у
Турској на Балкану признату своју аутокефалност,
осим једино Црне Горе, и ради тога управо тамо на
Цетињу требало је створити вјерски центар који
се дотле налазио у Цариграду: достојанство пак
црквеног старешине дати црногорском Влади-
ци. То се мора – каже Зах – допасти владици, који је
„човјек просвећен, мудар, не утиче на судбину Сло-
вена у Турској“. Црногорски, видећи свога влади-
ку на челу заједничке цркве, лакше би пристали
на уједињење са Србијом, а доцније и са осталим
југословенским крајевима. Овај план Заха био је
доцније преко претставника Србије претстављен вла-
дици и примљен био од њега.
У Београду Зах се старао да Србија узме
улогу уједињења Јужних Словена. Његов рад у том
правцу није се ограничавао само на Србију, већ је об-
ухватао и остале јужнословенске крајеве. Почетком
1844. године Зах је тражио од Илије Гарашанина,
ондашњег министра унутрашњих дјела у Србији,
слање изасланика у Црну Гору, ђе су се обављале
„занимљиве ствари“ о којима ни сам Гарашанин није
могао имати праву претставу. И заиста, доцније ви-
димо да Стеван Верковић, Цар и други изасланици
Гарашанина поćећују Црну Гору. По наговору Заха
српска влада преко Верковића дала је новчану помоћ
владици, у жељи да га тим придобије за своју поли-
тику.
На овај начин Зах је скренуо пажњу
мјеродавних српских чинилаца на Црну Гору и
њеног Владику. То је све чинио према свом пла-
ну југословенске политике т. зв. „Начертаније“ или
„Неколико речи“. У својим извјештајима кн. Адаму
настојао је слати вијести о Црној Гори, које је обич-
но било врло тешко добити. И ако ових вијести није
било много, оне ипак освјетљавају неколико нејасних
питања у историји ондашње Црне Горе, која се без
њих не би дала разумјети.
Д-р Љубомир Дурковић
Из докторске дисертације одбрањене у Варшави
1938. г. када је аутор заступао непобитну научну
истину о аутокефалности ЦПЦ. Касније ауторо-
во негирање себе самог и непобитних историјских
истина разобличио је наш познати историчар Н.
Аџић у својој књизи „Црногорска црква је била ау-
токефална“, Цетиње 1994. године.
 58
Из анала пљачке и девастација Црне Горе и
Црногораца од режима Карађорђевића
НЕПОДНОШЉИВА
ДРСКОСТ И НЕЉУДСКОСТ
Карађорђевићи су мојем оцу отели сву
уштеђевину коју је годинама стицао својим поштеним
радом. Под изговором да им је држава у непосредној
ратној опасности, мада су пактирали са Хитлером, и
да су им новац и драгоцјености штедишта привре-
мено потребни за одбрану од агресора, са којим су
тијесно сарађивали, неким црногорским штедишама
за које су знали да су процрногорски оријентисани,
перфидно, како су обикли, нијесу врнули муком сте-
чену уштеђевину.
Вриједност отете уштеђевине, коју је мој
отац држао у банци, данас би износила око три мили-
она еура. Случај мојег оца није усамљен, напротив,
било је и драстичнијих примјера.
Несхватљиво је да, и данас, Карађорђевићи
ишта ишту од Црне Горе и Црногораца. чак се и
неки данашњи вајни наши сународници придружују
срамотним захтјевима за повраћај имовине
Карађорђевићима као да не знају што је ова омраже-
на династија чињела и учињела Црној Гори и Црно-
горцима.
Коментар Редакције
СПЦ КОЧНИЦА И ПРЕПРЕКА РАЗВОЈУ ЦРНЕ ГОРЕ ЦПЦ И
ЦРНОГОРАЦА
Деструктивне снаге светосавске СПЦ не само да успоравају даљи развитак Црне
Горе, Црногораца и других наших грађана и њихов еманципаторски пут ка Европи
већ непрекидно доводе у питање црногорско постојање и трајање као државе,
народа, нације и цркве
Суочени са деструктивном стварношћу опо-
нената европског развоја наше земље, црногорског
народа, као и других грађана код нас, и мада смо
посвећени црквеном послању, морални и хришћански
назори нас обавезују да саопштимо неке важне ставо-
ве о друштвеној збиљи у Црној Гори.
Иако је и Вама то познато, истине ради, мо-
рамо констатовати да оспоравање црногорског пута
у Европу и бољег живота наших грађана предводи
милитантна, етнофилетистичка и првенствено поли-
тички ангажована Српска православна црква (СПЦ).
СПЦ предводи и као патрон руководи деструкцијом
упереном против међународно признате државе Црне
Горе, црногорског народа и Црногорске православне
цркве. Уједно и против грађана Црне Горе који јој дају
вишенационални и мултиконфесионални карактер.
Стога, зашто не поменути и звјерства која је
њихова окупаторска војска чињела по Црној Гори јер
није све у новцу, већ и у људским животима, који су
драгоцјенији од ичега.
Овом приликом ћу истаћи, од обиља
примјера, само један једини случај који вјерно осли-
кава ко су Карађорђевићи и њихови просрпски слуга-
ни у Црној Гори.
Кад су се слободољубиви Црногорци дигли
на устанак противу наводног братског уједињења
са Србијом, њена окупаторска солдатеска и домаћи
извори завели су невиђен терор нарочито над нама,
Катуњанима. Како је наш Цуца, Петар Звицер, био
један од многих устаника и бораца за независну и са-
мосталну Црну Гору, цијелу његову породицу, супру-
гу и троје малољетне ђеце, живе су спалили у кући а
Петрову стару мајку везали за оближње дрво да гле-
да и слуша како јој пред очима горе и цвиле снаха и
троје невиних унучади.
Само толико, тек да предочим и уђенем у уши
данашњим Карађорђевићима, и њиховим садашњим
четничким војводама у Црној Гори, њихову
неподношљиву лакоћу дрскости и нељудскости. Ова
нова братија нека Крађорђевићима поклони сву своју
имовину и тиме ублажи свој и њихов непребол за
црногорском имовином.
Милан А. Марковић, Цетиње
Политика и акција уперена против Црне Горе води
се са стране, из Србије, Републике Српске и добро
организованих етаблирних снага великосрпског на-
ционализма инсталираних у самој Црној Гори. Опо-
зиционе политичке партије у нашем парламенту су
извршитељи пројекта поновне дисолуције Црне Горе
или њеног трансформисања у другу српску државу.
Вођени светосавском СПЦ изразити су противници
уласку Црне Горе у ЕУ и даљем напретку и развоју
нашег друштва. Ове ретроградне структуре су задњи
остаци старе, одавно превазиђене, грубе империјалне
политике који се супротстављају модерном развоју,
стварности и будућности Црне Горе, Црногораца и
других грађана код нас. Њихове су намјере недемо-
кратске, рушилачке и крајње девастаторске. Свакод-
невно дотирани из центара великосрпске мисије и
 59
њихових диспозиционих фондова они воде не само
кампању, већ трајну политику негације свих црногор-
ских тековина и вриједности. Негирају и непризнају
нашу државу Црну Гору, историјски црногорски
народ и нацију, вјековну, свету Аутокефалну Црно-
горску православне цркву, црногорски језик, кул-
туру, традицију и историју. Умјесто суживота шире
нетолеранцију, а хришћанску љубав, толеранцију и
поштовање замијенили су њиховим супротностима.
Под тако јаким ударима и перманентним
притиском Црна Гора, Црногорци и њихова ЦПЦ
се налазе у сталном ванредном стању, односно у
својеврсној духовној окупацији у својој међународно
признатој и сувереној држави.
СПЦ је, као што Вам је познато, поводом
црногорског признања Косова покушала путем ми-
тинга пред скупштином Црне Горе да изврши и
државни удар. Она непрекидно узурпира црногорско
духовно и културно насљеђе, девастира га и отуђује.
Својом рушилачком мисијом покушава да редукује
и удвоји суверенитет Црне Горе и доведе у питање
њено постојање, територијални интегритет и држав-
ни, национални, црквени и културни идентитет.
Третман девастатора према Црној Гори,
ЦПЦ и Црногорцима није се од стране ових рушилач-
ких снага промијенио од 1918. године. Само оне сада
немају могућности да изврше ново присаједињење
Црне Горе Србији јер их у томе онемогућава патри-
Умјесто вјерника три конфесије на овогодишњи Тројичиндан Румију су походили српски “Делије”,
милитантни навијачи београдске “Црвене звезде” у улози вјерника м. Амфилохија и светосавске
СПЦ
отски карактер државне власти, као и већина наци-
онално свјесних и демократско орјентисаних наших
грађана.
Снаге деструкције покушавају да успоре
пут напредовања Црне Горе према Европи и даљој
црногорској еманципацији. Српски клеронационали-
зам жели да Црну Гору претвори у светигорску и све-
тосавску колонију великосрпског имепријализма. Из
тих разлога нашој цркви је ускраћен приступ Божјим
храмовима које су подизали наши преци. Србија,
СПЦ и њихови политички и други сателити и ек-
споненти у Црној Гори настоје да је одрже у сталној
нестабилности, духовној потчињености себи и пре-
окупираности нерјешивим проблемима наметнутим
из великосрпских центара моћи како би се успорио
и онемогућио даљи ход црногорског друштва у своју
бољу будућност.
Црна Гора црногорски народ и наши грађани
налазе се на путу еменаципације, европског развоја
и даље демократизације и изградње цивилизованог
живота и друштва. То им се онемогућава. Да изађу
на свој европски пут мира и напретка неопходна је,
помоћ модерне и развијене Европе и њених снажних
институција. А свакако, још више од тога, синергија
црногорског памћења, ума, знања, патриотизма и мо-
рала.
 60
Новак Аџић
КЊАЗ ДАНИЛО ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ И ЦРНОГОРСКА
ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 1852-1860.
Црна Гора, након владавине Шћепана Ма-
лог и периода док је гувернадурство, када су га држа-
ли Радоњићи са Његуша, било носилац највиших
прерогатива инокосне свјетовне власти, током друге
половине XVIII вијека поново је постала секуларна
држава 1852. године, кад је на њено чело, као књаз,
суверен, поглавар врховне државне власти, сту-
пио Данило Петровић Његош. Поново одвајање
свјетовне од црквене власти у Црној Гори политика
елита у Србији примила је са подозрењем, зебњом
и непријатељством. То је окарактерисала као „црно-
горски сепаратизам“ и „најјачи ударац српству“,
зато што тај проевропски, еманципаторски и прогре-
сивни чин и искорак којег је Црна Гора учинила није
кореспондирао са тајним великосрпским политич-
ким програмом, „Начертанијем“ Илије Гарашанина
из 1844. године. а сам Илија Гарашанин је, у сукобу
Црне Горе и турске војске Омер-паше (Михаила) Ла-
таса 1862. године, кликовао: „За нас би била велика
срећа кад би Црна Гора пропала“.
Кад је ступио на пријесто књаз Дани-
ло Петровић Његош је, као апсолутни владар,
поред енергичних и успјешних корака у погле-
ду унутрашње консолидације и међународне
афирмације и легитимације Црне Горе, предузео
и низ конкретних акција и мјера које су се односи-
ле на статус и дјеловање аутокефалне Црногорске одређивао управитеље манастира и манастирским
православне цркве. Књаз Данило је током своје вла- добрима располагао као добрима у државном влас-
давине учинио бројне кораке који су допринијели ништву, о којима он одлучује с капацитетим носиоца
побољшању и унапређењу положаја Црногорске својинских права. Црквену имовину третирао је као
православне цркве. У години 1854. својим одлукама државну својину, којом је располагао у облигацио-
обавезао је становнике Црне Горе, сваку кућу, да у ним, привредним и стварно-правним односима. Књаз
натури или новцу плаћа парохијално свјештенство Данило је био, као носилац suprema potestas врховне
за обреде богослужења; дефинисао је свјештеничку власти, надлежан да дозвољава, одобрава, одређује
тарифу, увео је обавезан пост, као и казнене одред- рукополагање епископа и свјештеника, да издаје
бе у случају његовог непоштовања; наредио је да свједочанства, потврде, увјерења да су законски уве-
свјештеници обавезно обављају вјерску службу дени у чин и да су припадници Црногорске право-
сваке неђеље и празника; забранио је обављање славне цркве. Није само Књаз имао компетенције и
чинодјејствовања у туђим парохијама; увео је за- ингеренције над Црногорском православном црквом.
брану вјенчавања у случају да приликом склапања И црногорски Сенат је, у доба кад је столица ми-
брака недостаје двострано исказана слободна воља трополита била упражњена „издавао увјерења која
и пристанак; забранио је закључење бракова до ос- су служила умјесто синђелија, али и одобрења за
мог степена крвног сродства; прописао је ригороз- обављање свештеничке службе. Сенат је обављао
не санкције за свјештенике за случај да дијете умре и контролу црквених прихода и расхода. Желећи да
некрштено; дефинисао је обавезу обављања вјерске уведе више реда у живот Православне цркве, највиша
службе и за случај да парохијанин нема новца да пла- државна власт је 1854. године донијела и уредбу о
ти обред; одредио је 1855. да свјештеници не могу манастирским приходима и расходима. Овом уред-
добити ниједан чин ако не заврше адекватну духов- бом утврђено је да сваки манастир мора направити
ну школу; вршио је духовна именовања, одлучивао попис својих покретних и непокретних добара, али и
о дјелатности, статусу и обавезама свјештеника; прецизан преглед својих годишњих прихода и расхода.
 61
Уколико манастир има веће приходе него расходе,
његова је обавеза била да вишак пошаље у државну
касу. Овом уредбом предвиђено је увођење годишњих
плата за све калуђере у црногорским манастирима“,
пише проф. др Живко М. Андријашевић.
Књаз Данило је, консеквентно његовим
компетенцијама и контроли коју је остваривао над
Црногорском црквом, рашчињавао оне свјештенике
за које се доказала и утврдила оптужба за кривицу да
су запоставили црквену службу и нарушавали углед
цркве. У његово вријеме Црногорска црква је имала,
према једним подацима око 200, а према другим фак-
тима, између 400 и 500 свјештеника. До Данилове
смрти у Црној Гори је било 140 цркава и 9 манастира.
У доба независне Књажевине и Краљевине
Црне Горе, од 1852. до 1918. године, Црногорска
православна црква је била државна црква. То је било
нормирано како државним законима и актима у доба
књаза Данила, те државним Уставом и законодав-
ством у вријеме књаза и краља Николе I Петровића
Његоша, тако и мјеродавним и правомоћним ка-
нонско-правним прописима који су регулисали њен
положај и улогу у држави и друштву. Православље
је било државна вјера, то је регулисано и Даниловим
закоником из 1855. године, а била је јемчена сло-
бода и равноправност вјероисповијести. Државна
власт у секуларној Црној Гори у доба књаза Данила и
књаза и краља Николе имала је превласт у односу на
цркву, а црква је била једна од институција државе,
аутономна у оним пословима којима се држава није
бавила, а митрополит, епископи и други калуђери и
свјештеници били су државни чиновници и служ-
беници, подвласни државној власти и на платном и
пензионом списку црногорске Владе. Митрополи-
та је бирао и потврђивао сувереном вољом владар
земље, као што је одлучивао о избору чланова Све-
тог синода (установљеног 1903) и других црквених
старјешина. Уз то, црквени послови који су се тицали
спољних односа, били су у надлежности Министар-
ства просвјете и црквених послова, од када је оно
установљено (1879). Исправно је констатовати да је
постојала супрематија државе над црквом од 1852. до
1918. године.
Црногорски сенатори и главари су 1852. го-
дине, у одлуци о проглашењу Црне Горе књажевином
и именовању Данила Петровића за књаза, констатова-
ли и ово:“Владика, или боље рећи ипископ или архи-
епископ Црне Горе, који ће имати ограничену власт
над црквеним стварима, биће изабран посредством
високе владе између чланова свијетлог племена
Петровић Његош или од осталих најблагороднијих
црногорских породица“. Како је проглашењем Црне
Горе за књажевину нестао дуалистички тип влада-
вине, јединства црквене и политичко-државне вла-
сти, и атипична теократија постала прошлост, тако
је Црногорска црква, кад је књаз Данило ступио на
пријесто, остала без свог поглавара. Такво стање у
формалном смислу трајаће до 1858. године. У тим
условима, књаз Данило је фактички преузео улогу
владара који је управљао и црквеним пословима.
Русија је имала свог кандидата за положај црногор-
ског митрополита, архимандрита Острошког ма-
настира Никодима Рајичевића (којега је владика
Петра II Петровић Његош именовао за игумана) и
покушала је издејствовати од књаза Данила саглас-
ност да он преузме митрополитски трон. Међутим,
књаз Данило је, у више наврата, одбио ту солуцију,
не прихватајући да Никодим Рајичевић, за којега је
држао да је био политички присталица његовог про-
тивника у борби за власт, Пера Томова Петровића,
буде уведен у митрополитско звање.
Књаз Данило се одлучио да за митрополи-
та Црногорске цркве изабере архимандрита Ника-
нора Ивановића, извањца из Далмације, који је у
формалном смислу произведен за архимандрита 20.
септембра 1853. године. Никанор Ивановић је рођен
у Дрнишу, богословију је завршио у Задру 1844. го-
дине, замонашио се у манастиру Савина 1851, а као
аустријски држављанин побјегао је у Црну Гору по-
ловином 1852. године. Аустријске власти тражиле су
његову екстрадицију, али црногорски Сенат је одбио
да га изручи, тврдећи да за то не постоји правни ос-
нов. Никанор Ивановић је тврдио да је поријеклом
са Његуша, па је свом имену и презимену додао
племенско име-Његош, али та тврдња о његовим
црногорским родословским коријенима до данас у
науци није доказана. Књаз Данило се опредијелио
за Никанора из политичких, а не духовних разлога,
јер му је одговарало да митрополит не буде из Црне
Горе, да не припада угледним и утицајним црногор-
ским главарским породицама, како на тај начин не би
могао помагати противнике његове власти. Лишен
као извањац сваког утицаја на политичке прилике у
земљи, Никанор је постао марионета у владаревим
рукама. Игуман, архимандрит и каснији митрополит
Никанор је био потпуно потчињен вољи књаза Дани-
ла и представљао је црквено-политички инструмент
у његовим рукама. Данило је тако поступао према
њему, желећи да црногорско-цетињског митрополита
лиши сваког облика власти и утицаја, које су раније
имали црногорски митрополит. Кназ Данило је архи-
мандита Никанора Ивановића произвео и у државног
службеника и, захваљујућим Даниловом утицају, Ни-
канор је постао секретар црногорског Сената. Зна-
чи, владаревом вољом добио је политичку и држав-
ну функцију у органу државне власти – Сенату, а у
одређеним ситуацијама књаз Данило му је повјеравао
функцију свог личног секретара. Касније су се књаз и
 62
митрополит очевидно разишли. Никанор је политич-
ки био врло активан.
Архимандрит Никанор Ивановић био је
укључен и у политику која се тицала школског си-
стема у Црној Гори. Он је по први пут, под утицајем
Карловачке митрополије и патријаршије, увео про-
славу Саве Немањића, чиме је импортовано ширење
дотад непознатог и непостојећег, култа у Црној Гори,
што је представљало основ за његову каснију иде-
олошко-политичку платформу и програм. „Ника-
нор одмах уводи у програм цетињске основне шко-
ле прославу Саве Немањића (1856), па је ту, први
пут у Црној Гори, отпјевана пјесма „Усликнимо с
љубављу“. Пјесму „Ускликнимо с љубављу“ написао
је неки калуђер (око 1810), у једном од фрушкогор-
ских манастира, у Сријему; први пут је отпјевана у
цркви у Сегедину (Мађарска) 1839. Од тада почиње
систематско ширење Савиног култа. Култ Савин у
Србији почео је форсирати кнез Милош Обреновић,
наредбом од 5. II 1827, у којој стоји да сваки станов-
ник мора у цркву ићи на празнике св. Саве, Видовдан
и спомене „краљева србских“, био он Грк, Цинцарин
или Бугарин. За оне који не буду на Савин дан дошли
у цркву и затворили дућан, одређује казну да не само
глобу цркви плате, „но и (х)апсом и телесном каз-
ном каштиговани буду“. Наредба Милошева није по-
штована, па је његов син, кнез Михаило Обреновић,
морао издати другу наредбу, 26. I 1841. године, да се
тај светац мора славити као школски патрон. Ми-
лан Ђ. Миличевић, српски етнограф и књижевник,
каже да „св. Сава није велики светац за сељаке. Но
одкако је наређено да се тај светитељ слави као па-
трон школски, готово свака општина школска меси
кољиво као на крсно име што ради“. У Црној Гори
тај култ није био, ван неких манастира, значајније
проширен, све до средине XIX вијека. Тако у писми-
ма митрополита Петра I, као ни у дјелу Петра
II, не налазимо ниједан помен Саве Немањића. То
Његош није учинио ни у својим литерарним дјелима,
ни у писмима, ни у биљешкама. Његош, као пјесник,
државник и митрополит није хтио ни у једној при-
лици, животној или стваралачкој, да спомене ту
личност, иако се у његовом свеукупном опусу може
наћи преко 1500 разних имена, од фараона, бого-
ва, светаца до савременика. Овај значајан податак
свједочи о томе да у Његошевој свијести и свијести
његовог народа, није био присутан култ Савин. Од
конституисања идеологије „светосавља“, 1932.
године, Савино име је ширено у Црној Гори као за-
штитни знак великодржавне (српске) идеје“, пише
др Данило Радојевић. Остаје питање за неку будућу
историографску анализу да ли је Никанор Ивановић
слављене култа Саве Немањића 1856. године, на своју
руку, самовољно или својевласно, увео у цетињску
основну школу, или је то урађено, уз знање, изричи-
ту или макар уз прећутну сагласност, органа државне
власти у вријеме књаза Данила Петровића Његоша?
Као кандидат књаза Данила, архимандрит
Никанор Ивановић је, уз сагласност руског двора,
децембра 1858. године у Петрограду рукоположен
од стране епископата Руске цркве за митрополита
Црногорске цркве, а јануара 1859. године вратио се
у Црну Гору. „На челу Цетињске митрополије на-
лазио се митрополит Никанор, рукоположен у
Русији, у Александријској лаври. Православна црква
у Црној Гори тада је била потпуно аутокефална.
Црногорска црква, без обзира што њезини митро-
полити добијају посвећење у Русији, савршено је ау-
токефална-самостална“, пише академик проф. др
Бранко Павићевић. Никанор Ивановић је био један
од завјерника у успјелом атентату на књаза Данила у
Котору 31. јула 1860. године. Сјутрадан, 1. августа,
на самртној ури књаз Данило је одбио да прими ми-
трополита Никанора, рекавши: „Нека ми не излази на
очи“. Иако је уживао повјерење код књаза, на концу,
није се појавио на његовом погребу, па му је велики
војвода граховски и предсједник црногорског Сена-
та, брат књаза Данила а отац књаза Николе, Мирко
Петровић, забранио долазак на Цетиње, донио одлу-
ку о његовој смјени, а књаз Никола га је разријешио
митрополитског звања и прогона из Црне Горе.
Велики војвода Мирко је у писму митропо-
литу Никанору 5. августа 1860. године јасно саоп-
штио: „Невјерни сте ви били своме Књазу, невјерни
народу, невјерни соме чину, невјерни својој савјести“.
Због недостојног поступка у вријеме погибије књаза
Данила, књаз Никола је отпустио и разријешио дуж-
ности митрополита Никанора Ивановића. Књаз Ни-
кола му је у писму одлучно саопштио: „Част ми
је, монсињору, да Вас извјестим да нијесте више
владика на Цетиње. Ваше одсуство на погребу
покојнога Књаза Вашега добротвора, узрок је Вашега
отпуштања“. Никанор Ивановић је био негативна
личност, о чему свједочи и краљ Никола говорећи за
њега да је био „прави раскољник и безаконик“, как-
вог вјероватно није било ниђе у хришћанској цркви.
Из Котора, бивши митрополит Никанор је отишао
за Беч, а одатле за Русију, ђе је службовао у Руској
цркви, у којој је касније и пензионисан.
Књаз Данило свој владарски суверенитет
над Црногорском црквом је потврдио и тиме што је
одбио сва настојања карловачког патријарха, чинов-
ника аустријске власти, барона бечког двора, Јосипа
Рајачића да Црногорску цркву потчини Карловачкој
патријаршији. Таква понуда писмено исказана од
стране Рајачића на Цетињу је одбијена на начин као
да није ни учињена. Тим чином је владар Црне Горе
потврдио аутокефалност Црногорске цркве у односу
 63
на друге цркве. А у то вријеме њену аутокефалност
признавале су све помјесне аутокефалне цркве-како
Руска црква, о чему свједочи њен каталог из 1851.
године, тако и цариградска патријаршија, о чему го-
вори и њен Каталог из 1855, у којему је Црногорска
црква под редним бројем 9 наведена као аутокефална.
Књазу Данилу као суверену државе није падало на
памет да учини било што чиме би Црногорску цркву
довео у било какав зависни положај од неке стране
цркве и тиме угрозио њену аутокефалност, али је јако
водио рачуна да Црногорску цркву држи потчињену
својој владарској вољи. Може се рећи да Црногорска
црква никоме са стране, извана, није била подложна,
али је у Данилово и Николино вријеме била подвлас-
на државној власти и „Књазу/Господару“. Такође, ос-
нована је констатација да је књаз Данило био врховни
поглавар Црногорске цркве, а да је њен митрополит
био само њен номинални првосвјештеник, аутономан
у оним пословима које му је прописивала државна
власт, суверен-шеф државе-и њему потчињени ад-
министративни апарат. Није књаз Данило допустио
српском патријарху, поданику Аустрије, из Сремских
Из заоставштине познатог преминулог црногорског научника
ОД КАДА СУ СРБИ НАРОД
Изречена је тврдња о томе да је Дукља
вјероватно, изузимајући само приморску Хрватску,
раније од осталијех сусједних склавинија, израсла
у Кнежевину с домаћијем дукљанским династима
из лозе Војислављевића, при чему је такво поли-
тичко уређење било у дефинитивноме антагонизму
с организацијом жупа на чело са жупанима, каква је
била Рашка (Србија). Дукљани ни по којој научној
теорији не могу бити „огранак“ српског народа,
јербо у доба кад Дукљанско Краљевство достиже
кулминацију. Срба као народа нема, осим сервијана
у значењу робова, статусно-социјалне категорије на
сјеверозападу Византије у почетку распадања њихове
родовско-племенске заједнице. Дакле, о Србима као
изграђеном етнониму може се говорити тек од почет-
ка 13. вијека. Другијем ријечима, Дукља је формира-
на на простору ђе континуитет државне традиције
траје још од античкијех времена. А независна српска
држава ће настати на размеђе 12. и 13. стољећа. Дот-
ле је остајала Рашка као жупанија, што ће за вријеме
Стефана Немање постати Велика Жупанија (terra
serviana).
Међутим, за разлику од овога, у исте се по-
ставке квалификују као приватно мишљење, које с
науком нема никакве везе због тога што се Срби у
историјскијем изворима први пут помињу око 820, а
Дукљани тек око 950. године. Наравно, ту се први на-
зив схвата тако као да значи данашњи српски народ.
Карловаца, да се мијеша у унутрашњу независност и
аутокефалност Црногорске цркве, нити у питања која
је сматрао својом искључивом надлежношћу као вла-
дара у односу на Црногорску цркву. Зато је игнори-
сао писмо патријарха Рајачића које му је упућено 30.
новембра 1856. године, као и све захтјеве у њему, од
којих се посебно истиче онај да се будући црногорски
митрополити хиротонишу у Сремским Карловцима
од стране српског патријарха. То Рајачићево писмо
црногорски књаз је архивирао и није сматрао потреб-
ним чак ни куртоазно да на њега одговори. Напротив,
будући, црногорски митрополит Никанор Ивановић,
о чему је већ било ријечи, рукоположен је у Русији,
као што су касније у Русији рукополагани црногор-
ски митрополити у доба књаза Николе – Иларион
Рогановић и Митрофан Бан. А и Петар II Петровић
Његош је рукоположен у Русији. Једини црногорски
архијереј рукоположен у Карловцима био је Петар
I Петровић Његош. Елем, државна власт, односно,
књаз Данило уређивали су живот Црногорске цркве
од 1852. до 1860. године.
Још године 1985. и ја сам на научноме ску-
пу Прошлост Црне Горе као предмет научног
истраживања и обраде (Црногорска академија наука
и умјетности. Научни скупови. Књига 15. Одјељење
друштвених наука. Књига 7, Титоград 1987, 525) у
дискусији дословно изјавио како не могу да схватим
како се Црногорци могу сматрати Србима, рецимо,
до краја 12. вијека кад ни сами Срби нијесу били
етнос под српскијем именом у томе периоду, него
Рашани, ако се зна да појам Срби све до тада има
само статусно значење. Друкчије казано, како сада
ми Црногорци можемо изводити своје поријекло од
Срба, који у томе периоду не постоје као народ, већ
као скупина племена у процесу распадања са ста-
рим словенскијем жупанијским организацијскијем
и територијалним устројством, што тек од краја 12.
стољећа почињу да се формирају као самосвојан
народ, тј. као Срби. А дукљански Словени су већ
од 9. вијека, стицајем повољнијих природнијех,
друштвено-политичких и културнијех услова у
којима су живјели и развијали се, мијешајући се са
старосједилачкијем балканским живљем, (фактич-
ки али не и de jure) почели изграђивати самобитан
дукљански, односно зетски народ као основу на којој
ће се током времена историјски развити црногорски
народ и црногорска нација.
Друго, малочас наведено традиционално гле-
диште о Србима као тобожњему старијему народу од
 64
Дукљана полази од биљешке фрушкога љетописца
Ајнхарда из 822. године, у којој се каже како је по-
савски владалац Људевит дочуо да против њега иде
франачка (пучка) војска из Италије те побјеже из
града Сиска „к Србима, за који народ кажу, да живи
у великом дијелу Далмације“ (О српском имену
по западнијем крајевима нашег народа. Написао
Проф. Вас. Ђерић. Друго врло повећано издање. У
Биограду 1914, 36) и од списа Де администрандо
империо Константина VII Порфирогенита из око
950. година, у којему се наводно јавља племенско име
Срби. Овђе се појму Срби придаје садашње значење
упркос томе што Ајнхард и византијски цар – писац
Порфирогенит спорни појам у својијем изворима
искључиво употребљавају у социјално-статусном
значењу. Порфирогенит изричито вели: „Срби, на
језику Ромеја (Византинаца), значи робови (боулои),
па стога се и ропска обућа обично назива сербула
(ćербула), а цербулијани (тексербоулианоји) они који
јевтину и сиромашну обућу носе. Ово име добише
Срби, јер постадоше робови цара Ромеја“ (Визан-
тиски извори за историју народа Југославије, том
II. Обрадио Божидар Ферјанчић, Српска академија
наука. Посебна издања. Књига CCCХХIII, Византо-
лошки институт, књига 7, Београд 1959, 47-48). Ово
фундаментално образложење многи заобилазе.
Имену Срби у преднемањићкоме периоду
неоправдано се придаје етничко значење. То се чини и
поред тога што језикословац Павле Ивић пише: „Што
се тиче порекла имена Срби и Хрвати, оно је у науци
спорно“ (Историја српског народа, књига прва, Бе-
оград 1981, 135). Исто понавља и кад тврди: „Једно
је питање порекла самог народа, а друго је питање
етимологије његовог имена. За име Србин и за име
Хрват, није сигурно одакле потиче. То су речи које
су нам дошле из прадавних времена. За реч Хрват је
сигурно да не може имати словенски корен. За име
Срби то је спорно“ (НИН, бр. 1813, Београд 29. IХ
1985, 30). До истога сазнања о називу Срби је дошао
и етнолог Петар Влаховић: „Порекло и значење има-
на Срби у науци није добило потпуно објашњење,
мада се у том правцу чињени многи покушаји“ (Пе-
тар Влаховић, Народи и етничке заједнице света,
„Вук Караџић“, Београд 1984, 240). До тада су о
њему изречене бројне теорије.
Систематскијим проучавањем етимологије
назива Срби послије 1985. године, без које се не може
разабрти од када постоји српски народ, непобитно
сам утврдио да тај назив потиче од грчке именице
с(е)рби „зависни људи, подајници“, стварно изведе-
не од латинске именице серви „слуге, робови“, јербо
је грчко б = латинскоме в. Наиме, прво су Римљани
све покорене етносе називали сервима. А потом су
Византинци, као њихови насљедници, по узору на
њих, своје подајнике, сходно њиховоме идејном си-
стему хијерархије држава (Георгије Острогорски, „О
веровањима и схватањима Византинаца“, Сабрана
дела Георгија Острогорског. Књига пета, Провсета,
Београд 1970, 238 – 262) називали с(е)рбима = сер-
вима у Порфирогенитовоме смислу ријечи. Осим
њега, то исто ријечито потврђује Бого Графенауер
кад указује на то да су Византинци припаднике пле-
мена – македонскијех Словена из околине Солуна
(међу којима није било ниједног са српскијем име-
ном) – Драгувита, Сагудата, Велегазита, Вајунита,
Берзита, Ринхина и Струмљана – још у VII стољећу
премјестили у своју малоазијску тему Опискион
(Битнију). Ту су у другој половини тога стољећа ос-
новали град „Гордосербон“ („С(е)рбоград“), тако на-
зван зато што су их ти исти Византинци, сљедствено
малоприје реченоме идејном систему хијерархије
држава, назвали с(е)рбима = сервима у значењу „за-
висни људи, подајници (подложници)“. Уосталом,
сам К. Порфирогенит додаје како цар Иракије пред-
воднике с(е)рба „прими и као место несељавања даде
му у солунској теми Сервију (Сéрблиа), која од тада
тај назив носи“ (Византиски извори за историју на-
рода Југославије, том II, 47). Спорни је назив обу-
хватио и све остале византијске јужнословенске при-
паднике што су се налазили у истоме или сличном
статусу (Бого Графенауер, Питање средњовековне
етничке структуре простора јужнословенских
народа и њеног народа (Југословенски историјски
часопис, бр. 1-2, Београд 1966, 17). То важи и за Пор-
фирогенитове с(е)рбе на Јадран.
С овијем се слаже и сљедеће мишљење Б. Гра-
фенауера што га доноси др Авдо Сућеска (Историја
државе и права народа СФРЈ, друго издање,
Сарајево 1974, 26) кад тврди да је „најприхватљивије
рјешење на које је указао словеначки историчар
Бого Графенауер да се у случају серва ради заправо
о једној категорији људи који нити су прави робови
нити су средњовјековни кметови. Због тога он с пра-
вом препоручује да се тај термин уопште не преводи
већ да се остане при називу сервус (серви)“. Рикард
Симеон (Енциклопедијски рјечник лигвистичких
назива, I, А-О, Матица хрватска, Загреб 1969, 138)
пише да је б преузето у латиницу из зап. грчког ал-
фабета преко ст. латинског писма. Разлика у графији
латинскога Б и словенског Б објашњава се тиме што
су Римљани узели своје писмо од Грка око VI вијека
прије н. е., док је још бета (Б) означавала блас „б“, а у
доба стварања словенског алфабета у 9. вијеку Грци
су бету (Б) изговарали као „в“ па је као знак за тај
глас и узета у словенско писмо. А то даље значи да је
од облика серви (сервус) збиља настао лик с(е)рби
у вријеме кад је бета (Б) означавала глас „б“ одно-
сно прије него што су је Грци изговарали као „в“. ову
 65
тврдњу, како показује Петар Скок (Етимологијски
рјечник хрватскога или српскога језика, књига
трећа, пони2 – Ж. Југословенска академија знаности
и умјетности, Загреб 1973, 316) верификује Масинг
кад „доводи Србин = сервус ’роб’“. Из истога раз-
лога се у врелима и литератури јављају топоними
Сербија (Србица) у области грчке Бистрице те Гор-
досербон и Сербохориа у Малој Азији напоредо с
византијскијем називом Сервија, Гордосервом и
Сервохорија попут нашијех номинација у ликовима
типа Бабилон: Вавилон, барбарин: варварин, Вал-
тазар: Балтазар (Богишић), Бизант: Визант(ија)
итд. Метатезом гласова б и р облик с(е)бри се пре-
образио у лик себри задржавши раније изворно
статусно-социјално значење. То потврђује др Миро-
слав Р. Ђорђевић (Историја државе и права, прва
књига, Београд 1972, 273) кад подвлачи: „Општи на-
зив у феудалној Србији за сво зависно становништ-
во је себри. У томе смислу се они супротстављају у
Душановом законику (чл. 53, 55, 94, 106), као завис-
но становништво према феудалној класи“. С обликом
серви (сервус) је одиста повезано и Порфирогенито-
во тачно тумачење етимологије појма С(е)рби.
Извјесно је и то да је име С(е)рби било по-
знато још у старој словенској прадомовини. О његовој
тамошњој релативно великој распрострањености
свједоче помени у Полабљу, Великопољској и
Поморју. Уосталом, одржало се и до данас као
име словенског становништва у источноме дијелу
уједињене Њемачке, ђе живе Лужички Срби (Петар
Влаховић, нав. Дјело, 240). Још и сада представљају
остатак старе словенске етничке заједнице. Сами
себе називају Сербски луд и (њем.) Сораби (исто,
184). А то значи да су и они у прапостојбини старијех
Слоовена као германски подајници (подложници) за-
иста добили име по грчакој именици с(е)рби = ла-
тински серви. Будући да су се, попут балканскијех
с(е)рба све до краја 12. вијека, налазили на пријелазу
из родовско-племенскога у имовински раслојено (фе-
удално) друштво, природно је да и њихово име озна-
чава „зависне људе, подајнике“ у односу на Германе,
односно Њемце као њихове надређене господаре.
До показане несагласности око почетка
настојања С(е)рба као народа дошло је усљед разли-
чите употребе термина народ. Становиште које пори-
че да си Дукљанин као народ старији од њих тај тер-
мин узима у општему или популистичкоме значењу,
што је било владајуће још прије његова постанка у
савременоме, етничком смислу те ријечи. Тако се у
актуелноме интервјуу сријећу синтагме Неписмени
народи и досељени словенски народи и као пот-
врде за популистичко поимање термина народ. Josip
Hamm (Старословенска читанка, Школска књига,
Загреб 1960, 116) под тијем термином подразумијева
мноштво, народ; свијет. А Петар Ђорђић Старосло-
венски језик, Матица српска, Нови Сад 1975, 50)
исти термин тумачи као народ (мноштво), род, племе,
покољење.
Међутим, гледиште о Дукљанима као
старијему народу од С(е)рба полази од народа
као етничке категорије. Под њим се у томе смис-
лу подразумијева (крвно мјешовита) заједница
што је повезана истом судбином, људски колектив
обједињен територијом, јединственијем интере-
сима и заједничким иступањима у односу према
другијем народима. Као такав, има властиту историју
која представља заједничку компоненту у погле-
ду утврђивања јединства интереса тога колектива и
заједнички језик што омогућава његово повезивање
и стварање јединствене народне културе, чиме етнич-
ке везе исте народне заједнице постају још чвршће
и трајне (Војислав П. Никчевић, Средњовјековна
етногенеза Хрвата, Дубровник, бр. 5/6, Дубровник
1989, 38).
Опште или популистичко схватање појма на-
род у првоме реду се односи на првобитну заједницу.
А његова употреба у етничкоме смислу ријечи везује
се само за имовински раслојена друштва. Стога Пе-
тар Влаховић (нав. Дјело, 238-239) Словене не тре-
тира као народ него као европску етничку заједницу
индоевропског поријекла коју повезује сличност
језика и осталијех обиљежја духовне, материјалне
и социјалне културе. Уз то још сматра да је њихово
насељавање у данашње крајеве од VI стољећа утицало
на распадање словенскијех родовских заједница, на
примање хришћанства и стварање ранофеудалнијех
држава, у чијим су се оквирима развили поједини
савремени народи словенског поријекла. А етнолог
Татомир Вукановић (Етногенеза Јужних Словена,
Врање 974) држи да је епоха племена и етничкијех
група карактеристична за првобитну заједницу, епо-
ха племена и народа за робовласнички и феудални
друштвени поредак и епоха народа и нација за капи-
талистички и социјалистички друштвени систем.
С обзиром на то да појам с(е)рби у
преднемањићкоме периоду посједује само статусно-
социјални смисао, улогу етнонима у томе периоду
имао је назив Рашани. Он је обухватао становнике
загорске, планинске Рашке земље (области или жупе),
сконцентрисане само око града Раса, у порјечју Пиве,
Таре, горње Дрине и Лима, омеђене високијем пла-
нинама (Фердо Шишић, Преглед повијести хрват-
ског народа. Припремио и поговор написао Тримир
Матан, Накладни завод МХ, Загреб 1975, 81). Та се
земља током цијелога истог периода као неслободна
налазила под врховном влашћу различитијех госпо-
дара – Бугара, Македонаца, Дукљана и Византинаца,
боље рећи у саставу њиховијех државних формација.
 66
Како су живјели у врло неповољнијем природним и
повијесним приликама, све док није Стефан Немања
крајем 12. вијека као још увијек византијски ва-
зал проширио на плодније равничарске предјеле
с развијенијем феудалним друштвенијем односи-
ма, није било услова за настанак и развитак С(е)
рба као самородног народа. То се свакако догодило
тек послије пропасти Византије (1202) и нарочито
од времена постанка Краљевине С(е)рбије (1217).
Према томе, то се ипак мора узети као доња грани-
ца почетка настајања етнонима С(е)рбија и С(е)рби
временом је дошло усљед тога што је територија
самосталне немањићке државе била неупоредиво
већа од простора вазалне Рашке земље (жупе) из
преднемањићког периода (Војислав П. Никчевић,
Поријекло и значење имена Хрват и Србин, Ду-
бровник, бр. 6, Дубровник 1987, 16).
Изложена гледишта о етимологији етнонима
с(е)рби, односно о његовоме народносном садржају
тек од фиксираног доба илустративно засвједочује
српски историчар Михаило Ј. Динић кад констатује:
„У српским повељама никада се није употребљавала
именица Србија у титулатури владалаца: они су вла-
даоци ’српске)= подајничке) земље’ и поморске (Зете/
Дукље). ’Српска земља’ одговара ту оном што је код
Дукљанина само Рашка. Реч Србија, којом се владао-
ци никада нису званично служили, јавља се само изу-
зетно у списима неслужбеног карактера, па и то врло
ретко. Примери се могу на прсте избројити, а неки
су само преписи од ранијих. Србија се јавља само у
списима црквеног карактера у којима се осјећа грчки
утицај (Еепрд). Страни извори се обилато служе на-
зивом Сербиа или Сервиа. Она се налази и у титула-
НЕЛЕГАЛНА И НЕЛЕГИТИМНА „ОДЛУКА“ СВ. СИНОДА
ЦПЦ О „УЈЕДИЊЕЊУ“ СА СПЦ
Послије подгоричке „Велике народне скуп-
штине српског народа у Црној Гори“, која је послу-
жила насилном укидању црногорске државе, на ред
је дошла и црногорска аутокефална црква. Био је то
увод у негирање и непризнавање црногорскога на-
рода, тј. црногорске нације. Циљ је био само један:
уништити свето тројство слободне Црне Горе –
историјско јединство црногорског народа, његове
државе и цркве. Дакле, након подгоричке скупшти-
не од 13. новембра 1918. године, организовано је 16.
децембра исте године, „засиједање“ Светог синода
ЦПЦ.
Треба рећи да је састав Црквене управе, тј.
седмочланог Светог Синода ЦПЦ био дат у Држав-
ном календару Књажевине Црне Горе за 1910. годи-
тури угарских краљева од почетка 13. века. Хиљаде и
хиљаде исправа нам саопштавају да је угарски краљ
поред осталог, на одређеном месту и rex Serbiae, али
кад је реч у њима о односима са Србијом врло често се
у тексту употребљава име Расциа, Рассиа“ (Михаило
Ј. Динић, О називима средњовековне српске државе,
Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор,
књига тридсет друга, свеска 1-2, Београд 1966, 29).
Сагласно с изложенијем новим поставкама, и
Драгоје Живковић је у Историји црногорског наро-
да (Од старијег каменог доба до краја средњег вијека.
Том I, Цетиње 1989) показао и аргументовано дока-
зао да су Дукљани (Зећани као народ доиста више од
три и по вијека старији од Рашана) С(е)рба. То исто
је синтетички поновио и у разговору („Монитор“, бр.
32, 43) кад је на питање новинара одговорио: „Оно
што је и најпросјечнији читалац могао у мојем првом
објављеном тому уочити, то је да су најстарији преци
Црногораца – Дукљани (Зећани) веома рано форми-
рани као етно-историјски народ, да су рано органи-
зовали своју државу, која је од друге половине 11.
вијека постала краљевина с католичком династијом
Војислављевића на челу и задобила велики углед у
ондашњем цивилизованом свијету“. А затим је на-
ставио: „Друго важно питање које је у мојој књизи
аргументовано и прегледно обрађено, показује да
Дукљани (Зећани) никако нијесу могли бити ’огра-
нак’ ’српског’ народа јер у вријеме кад њихова држа-
ва досеже ранг Краљевства, Срба још увијек нема као
народа на историјској сцени, уколико се под ’Срби-
ма’, не подразумиевају ’серви’, ’сервијани’, подлож-
ници.... „
Војислав П. НИКЧЕВИЋ
Пише: др ГОРАН СЕКУЛОВИЋ
ну: „Предсједник Митрополит Митрофан, чланови:
епископ Кирил Митровић, архимандрит Михаило
Дожић, игуман Прокопије Врачар, протођакон Филип
Радичевић, протојереји Акеснтије Бојовић и Павле
Петровић. Секретар ђакон Иво Калуђеровић.“ Из на-
веденога састава се види да секретар Св. Синода није
био његов члан.
Да би макар укратко освијетлили значај
тога тијела и његов дух, погледајмо једно каракте-
ристично писмо Светога Синода Црногорске право-
славне цркве са првог састанка упућено књазу Ни-
коли I Петровићу Његошу од 1. маја 1908. године.
У њему стоји: „Његовом Краљевском Височанству
Књазу Господару Николи I – Бог вјерни чувар Црне
Горе кроз дуга и тешка времена очувао је њену по-
 67
литику независност и црквену аутокефалност. За
ово заслуга припада Вашему Узвишеноме Дому, из
кога су на кормило државно и црквено долазили ве-
лики мужеви, духовни пастири и свјетски владари,
који су вазда знали високо држати углед Црне Горе.
Између многијех савременијех реформи које је Ваше
Краљевско Височанство на срећу и благо Црне Горе
благоизволило санкционисати и света црква била
је усрећена духовнијем законима Православних
Консисторија и Светог Синода. Сагласно Уставу
Светог Синода данас први пут окупљени синодски
чланови на првоме мјесту за своју свету дужност
сматрају, Вашему Краљевском Височанству, Ваш Уз-
вишени Дом и Црну Гору Свети Синод препоручује
промислу Свевишњему“. (У књизи Ранка Перовића
О Црногорској цркви, On Montenegrin Church, Подго-
рица, 2008.).
Што се тиче рада и начина доношења одлука
Св. Синода, они су били прецизно регулисани. У чл.
25. Устава Св. Синода стоји: „Св. Синод може доно-
сити пуноважне одлуке, кад су присутни у сједници:
председник (чл. 12) и бар још три члана од којих два
члана по праву и један по избору“, тј. најмање четири
члана од укупно седам, и то три који су по положају
(митрополит Црне Горе, епископ захумско-расијски
и архимандрит цетињски (чл. 11) и један по избору,
један од три протропрезбитера (чл. 11). Секретар Св.
Синода Краљевине Црне Горе био је „члан“ без права
гласа, тако да није ни могао гласати или потписати у
било чије име такав акт (чл. 25, 26 и 28).
У простору „одлуке“, уобичајено
предвиђеном за потпис присутних, на посљедњој
„ćедници“ Светога синода ЦПЦ – кад се тај орган
„самоукинуо“, а тиме „укинуо“ и Црногорску цркву,
што је послужило као основ за доношење одлуке ре-
гента краља Александра о укидању аутокефалне ЦПЦ
и њеном утапању у нову Српску православну цркву
– од седам чланова (предćедник и шест чланова), на-
ведена су само три члана Светога Синода ЦПЦ (као
и секретар који је био без права гласа). „Ćедници“
су само они и присуствовали, а остала четири члана
била су одсутна.
Записник с те спорне, како у њему стоји:
„изванредне сједнице Светог Синода Православне
Цркве у Црној Гори“ од 16. 12. 1918, потписала су,
дакле, од седам, само три члана и секретар који није
био пуноправни члан Синода, јер је само техничко
лице и не гласа. Ријеч је о предćеднику Светога Си-
нода и посљедњем митрополиту аутокефалне Црно-
горске цркве Митрофану Бану, митрополиту пећкоме
др Гаврилу Дожићу и епископу никшићкоме Кири-
лу Митровићу, као и секретару Синода ђакону Иву
Калуђеровићу.
Види се да на „ćедници“ Св. Синода ЦПЦ
није постојао минимални кворум ни могућност
одлучивања. Своје одлуке, Св. Синод ЦПЦ по
тадашњим законодавним начелима суверене држа-
ве Црне Горе није могао доносити без сагласности
и потврђивања од стране књажевске (краљевске)
власти. У Уставу Св. Синода из 1903. године, каже
се, на примјер, да црква не може отуђивати имања и
друга материјална добра без одобрења књаза Нико-
ле. Правни основ за ту проблематику дат је у Уста-
ву за Књажевину Црну Гору из 1905. год. У чл. 133.
прецизно пише: „Свештена лица и црквене уста-
нове потчињене су земаљским законима у погледу
грађанскијех односа и имања, у погледу унутрашњег
уређења и управе, управљају се према статутима,
које потврђује књажевска власт“. А чл. 22. истог
Устава је изричит: „Одлуке Св. Синода о спољашњим
пословима да постану извршне и за свакога обавезне
потребито им је врховно Књажевско одобрење“, што
наравно није било с рјешењем у спорном записнику,
а чл. 21. утврђује спољашње послове у које би спада-
ло спорно рјешење.
Уз то, на нелегалан начин донијето
„ријешење“ гласи: „Пошто је Велика Народна Скуп-
штина Српског Народа у Црној Гори одржана у Под-
горици дана 13. 11. 1918. г. донијела одлуку да се не-
зависна Црна Гора уједини са Краљевином Србијом,
то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим,
да се и св. аутокефална црква у Црној Гори уједини
са независном Православном црквом у Краљевини
Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-
Православном црквом у новој држави Срба, Хрвата
и Словенаца“.
По Уставу Свети Синод није могао донијети
такву одлуку, јер му сам Устав то није дозвољавао,
а и да јесте, виђели смо да није постојао кворум за
одлучивање. Секретар је, дакле, само техничко лице
и његов потпис има важност као и потпис сваког за-
писничара (чланови 14 и 27). Он само потврђује оно
што се договорило. Да су пак записник потписала и
четири члана, колико је било довољно за одлучивање,
односно чак и свих седам чланова Синода (а не само
три, тј. предćедник и два члан), то не би опет ништа
значило у правноме смислу, јер по Уставу Црногорске
православне цркве нико је није могао укинути или
припојити некој другој цркви. А и тако незаконит акт
потписало је, од неопходних четири, само три чла-
на, од укупно њих седам. Дакле, записник апсолутно
није био правно ваљан документ. Поврх тога, у Уста-
ву за Књажевину Црну Гору 1905. год. у чл. 136 се
каже: „Забрањује се свака радња, управљена против
источно-православне цркве у Црној Гори“.
Цијели тон „записника“ с те „ćеднице“ – која
је, како се истиче, „свестрано проучена“ – наведено
је ово: „Да се независна Српско-Православна СВ.
 68
Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Право-
славном Црквом у Краљевини Србији. „ Очигледан
је ту један нонсенс: Православна црква у Црној Гори
названа је Српском, а то није учињено са Православ-
ном црквом у Србији!?
Из тога – само наизглед небитног, али у
суштини – изванредно важног детаља, показује се
потпуно рељефно и јасно колика је била потреба
за подложништвом, подређеношћу и доказивањем
лојалности и беспоговорне оданости спрам српске
силе оличене у војсци, држави и цркви. На крају „за-
писника“ с посљедње „ćеднице“ Св. Синода ЦПЦ на-
воде се праве адресе због којих је донијета одлука о
„самоукинућу“ ЦПЦ и које су заправо и инспириса-
ле, планирале и диктирале цјелокупан ток покушаја
уништења црногорске државе, цркве и народа-нације:
„Горње ријешење има се доставити Његовом Виско-
преосвештенству Митрополиту Србије г. Димитрију
и Предсједнику Владе г. Стојану Протићу“.
У Гласу Црногорца од 28. X 1920. поводом
смрти митрополита Митрофана Бана, објављено је:
„На Цетињу је овијех дана преминуо послије мучног
боловања бивши црногорски митрополит Митрофан
Бан који је на онакав кукавични и недозвољен начин
издао свога краља, своју паству и јуначку Црну Гору,
која га је уздигла на црквени пријесто Црне Горе, на
коме кроз толико вјекова ćеђаху витешки митрополи-
ти-владари, на челу са мучеником владиком Данилом
и Петром I – Светим, који пред никаквим насиљем
и опасношћу не устукнуше, нити пред ништавношћу
живота главу прилонише, него славно хрваше у од-
брану части, слободе и права Црне Горе, вјечитијем
животом живе... Црногорски народ неће дозволити,
да убудуће више ниједан поглавар Црногорске цркве
пође путем Митрофана Бана“.
У књизи Српски злочини у Црној Гори,
издатој од стране Краљевске Црногорске штампарије
у Риму 1921. г. стоји: „Митрополит црногорски (Ми-
трофан Бан) умро је концем мјесеца септембра 1920.
у 76. години на Цетињу. На самртном часу изјавио
је, да је у децембру 1918. под пријетњом смрти од
стране Срба признао анексију Црне Горе Србији и да
је ову изјаву учинио грофу Салису, изасланику Вел.
Британије за анкету у Црној Гори. Потоње ријечи ми-
трополитове су биле дирљиви апел на Краља и народ
црногорски, тражећи да му опросте оно што је и сам
сматрао издајством своје отаџбине. „ (Р. Перовић:
2008.)
Митрополит и будући патријарх СПЦ, др
Гаврило Дожић, један од чланова Св. Синода ЦПЦ
који су јој потписали „смртну пресуду“, у писму
Марку Петровићу – Његошу из Никшића од 19. 11.
1921. – разочаран поступцима власти нове државе
– Краљевине СХС и што се „води игра са правима
угледнијех и заслужних људи“ – на крају резигни-
рано закључује: „Чисто ми је дошло да бачим све и
да идем на она два рала очевине у Морачу, па макар
чувао овце, ако их буде било. Више ми се досадило
и видим, да за Цркву и свјештенство не могу учини-
ти ништа, па се боље склонити, да бар не носим име
гробара Црногорске цркве“. Но, било је већ касно и
понио га је!
Пошто Црна Гора 1918. године није ушла
у састав нове, југословенске државе, онако како је
прописивало њено ондашње и у даљњем континуи-
тету стално трајуће пуноважно позитивно право, већ
искључиво једностраном вољом Србије, српске војске
и њених ратних савезника, оружаном принудом и го-
лом силом, тј. њиховом фактичком влашћу, јасно је да
никакву важност, вриједност, легалност и легитим-
ност не може имати ни било која посљедица или пак
одлука неког органа, било свјетовног или вјерског,
која произилази или се позива на правно неутемељен
и ништаван извор „уједињења“, а то је свакако тзв.
Велика подгоричка скупштина. Ако је њена одлука
о присаједињењу Црне Горе Србији случај познат у
праву као правни акт inexistant (акт који не постоји),
такав је онда и било који други акт или одлука које
слиједе из њега. То се односи као на „одлуку“ Св. Си-
нода о „самоукинућу“ сопствене аутокефалне Црно-
горске православне цркве и „уједињењу“ у аутоке-
фалну Српску православну цркву, тако и на декрет
регента Александра из 1920. године о укидању ЦПЦ.
Поништити декрет регента Александра
Карађорђевића о укидању ЦПЦ из 1920.
године
Прије него што је 17. јуна 1920. године регент
Александар донио ријешење и проглас о уједињењу
„свих православних црквених области“ у Краљевству
СХС, што је практично значило и укидање ЦПЦ, од-
ржан је 13/26. маја 1919. године „збор свих српских
православних архијереја из Краљевства СХС“.
Том приликом донијета је одлука о јединству „свих
Српских православних црквених области“. У де-
крету регент Александар се позива, између осталог,
и на ову „Одлуку Друге Конференције Архијереја
Уједињене Српске православне цркве од 13/26. маја
1919. године, у предмету уједињења Српска право-
славне цркве: Изриче се духовно, морално и адми-
нистративно јединство свих Српских православних
црквених области, које ће се јединство дефинисати
и уредити својим путем када се цео Архијерејски
Сабор Уједињене Српске Цркве као једно независно
(аутокефално) тело састане под председништвом сво-
га патријарха. Дотле се ово уједињење има изразити у
једном привременом одбору епископа, изабраном од
 69
ове епископске конференције... „Види се да та одлу-
ка уједињује „све Српске православне црквене обла-
сти“, а Црногорска православна црква није била нека,
тј. једна од више православних црквених области у
саставу Српске православне цркве, већ је била неза-
висна, самостална, аутокефална православна црква,
која је имала на територији суверене државе Црне
Горе своје сопствене двије православне црквене обла-
сти (Цетињску архиепископију и Захумско-расијску
епархију, а од 1913. године и Пећку епархију), своје
органе на челу са Светим Синодом и одговарајућа за-
конска акта, међу којима и Устав Св. Синода и Устав
православних консисторија у Књажевини Црној
Гори. Црногорска црква је 1909. године донијела
самостално и Закон о парохијском свјештенству у
Књажевини Црној Гори. Према томе, та одлука „збора
свих српских православних архијереја из Краљевства
СХС“ је такође била нелегална и нелегитимна што се
тиче аутокефалне Црногорске цркве. Она се напросто
ни по чему није могла односити на Црногорску цркву,
тако да је са њеног гледишта та одлука непостојећа,
inexistant, па као таква не може ни производити било
какве посљедице по ЦПЦ.
Исти је случај и с актом регента Александра
којим се практично „укида“ Црногорска црква. У
Гласнику, службеном листу Уједињене Српске пра-
вославне цркве од 14. јула 1920. године, објављена
је одлука Александра Карађорђевића, донешена 17.
јуна 1920. године, о „Уједињењу свих православних
црквених области у Краљевству СХС“. Одлука гла-
си: „У име Његовог Величанства Петра и по мило-
сти Божјој и вољи Народној Краља Срба, Хрвата и
Словенаца Ми Александар Наследник Престола – На
предлог Заступника Нашег Министра Вера, Нашег
Министра Просвете, а по саслушању Министарског
Савета и сагласно са одлуком збора свих српских
православних архијереја из Краљевства Срба, Хрва-
та и Словенаца од 13/26. маја 1919. године, решили
смо и проглашујемо: Уједињење свих православ-
них црквених области у Краљевству Срба, Хрвата и
Словенаца, а наиме: Архиепископије београдске и
Митрополије Србије, Архиепископије Карловачке и
Митрополије српске са далматинским епископијама
далматинско-историјском и бококоторском,
Архиепископије Цетињске и Митрополије Црне Горе,
Брда и Приморја, Митрополија Скопске, Рашко-при-
зренске, Велешко-дебарске, Пелагонијске, Преспан-
ско-охридске, Струмичке, једнога дела Митроплије
Воденске, Епископије Полеанске, Митрополија Бос-
не и Херцеговине-Дабро-босанске, Херцеговачко-за-
хумске, Зворничко-тузланске, Бањалучко-Бихаћске, -
у једну Автокефалну Уједињену српску православну
цркву Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Заступ-
ник Нашег Министра Вера, Наш Министар Просве-
те, нека изврши овај Указ. Александар, с. р. „
Одлуком Светог Архијерејског Синода
Васељенске патријаршије бр. 2056 од 19. марта
1920. г. се „признаје проглашено уједињење Цркава
Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далма-
тинских епархија. „ О томе се званично налази пода-
так у Гласнику СПЦ од 14. октобра 1920. г., ђе пише
да Цариградска патријаршија „признаје проглашено
уједињење аутокефалних Цркава Српске, Црногорске
и Карловачке, као и двију далматинских епархија“.
СПЦ је од Цариградске патријаршије два пута ана-
темисана, јер је њена „аутокефалност неканонски
установљена“ (Новак Килибарда: 2010). Формално
је призната 1879. Дакле, тек након проглашења са-
мосталне и независне српске државе на Берлинском
конгресу, што је још једна потврда православног
принципа о поклапању независне државе и самостал-
не, националне аутокефалне цркве у оквиру њених
граница.
Поводом проглашења тадашњег митрополи-
та Србије Димитра Павловића патријархом Српске
патријаршије, у Гласнику, Службеном листу Српске
православне патријаршије бр. 1., г. I, од 1/14. октобра
1920. на страни 102 пише: „Слично томе поступало
се и код оснивања националних аутокефалних обла-
сти у свима православним државама. Тако су уздиг-
нуте катедре на ступањ аутокефалне архиепископије
у престоним Србији, на Цетињу за цркву у Црној
Гори, у Букурешту за Румунију, у Софији за Бугар-
ску, а у Русији дигнут је архијерејски престо друге
престонице у Москви на ступањ патријаршије.“ Из
тога званичног историјског документа Српске цркве
види се да нема никакву чињеничну основу њено
садашње, дакле, актуелно залагање и тврдња, изре-
чена поводом недавне поćете украјинског патријарха
Црногорској православној цркви, да не постоје на-
ционалне православне цркве, већ само једна једина,
апостолска православна црква. У званичном бил-
тену СПЦ, као што смо виђели, аподиктички се ис-
тичу „националне аутокефалне области у свима
православним државама“, па се поименице набрајају
грчка, српска, црногорска, румунска, бугарска и ру-
ска православна национална црква. И то је још један
инсајдерски доказ и признање саме Српске цркве
да је 1918., односно 1920. године, од стране српске
државе (Краљевине Србије, Краљевине СХС) и тада
новоуспостављене српске патријаршије, насилно
и незаконито укинута аутокефална, легална и леги-
тимна, национална Црногорска православна црква,
у то вријеме призната од свих националних, ауто-
кефалних, помјесних православних цркава (па чак
и од стране саме дотадашње Српске митрополије у
Београду). Након успостављења и обнове суверене
и међународно признате црногорске државе, дакле,
 70
постоје сви легални и легитимни историјски, правни,
државни, црквени и канонски предуслови да се успо-
стави и обнови пређашње стање и у погледу статуса
аутокефалне националне православне Црногорске
цркве у држави Црној Гори.
Као што одлуке тзв. Подгоричке велике скуп-
штине и Св. Синода ЦПЦ из 1918. године потпадају
под правни акт inexistant (акт који не постоји), исти је
СРБИМА ИНТЕРЕС НИЈЕ ЦРНА НЕГО РАВНА ГОРА
У Црној Гори нимало случајно Српска пра-
вославна црква (тешко се одвићи од наметнуте потре-
бе да се таквом зове у овој држави вољом врха српске
цркве у Београду) доводи у госте једног од првих људи
руске православне цркве, њеног министра спољних
послова, такорећи. Митрополит руске цркве разгова-
рао у Београду, разговарао у Подгорици са црквеним
и државним првацима и на конференцији за штампу
обавијестио вјерујући и невјерујући народ да руска
црква признаје једино српску цркву у Црној Гори као
аутентичну проглашавајући Црногорску православ-
ну цркву скупином безбожника и самозванаца. Кажу
да је разговарао у Београду о томе да српска црква
у Црној Гори добије конфедерални статус (тешко да
има неко ко је то до краја разумио) али да је и међу
саговорницима у Србији наишао на хладан пријем.
Чак се то није ни регистровало у неким медијима у
овој држави јер није опортуно, штети. Његовим од-
ласком неки су саопштили да о томе није било ни го-
вора и да је то обична манипулација. Ма шта да је у
питању човјек је дошао да помогне српској цркви у
Црној Гори да је одбрани, иако нико не зна од кога,
али сада се види и да пошаље поруке грађанима Црне
Горе, а посебно политичким србима у квазисрпским
политичким субјектима да не посустану у свом на-
уму. И послушали су га иако он то можда није ди-
ректно од њих тражио. Реаговала је на његове доста
непримјерене ријечи, непримјерене једном госту у
кући домаћина да се мијеша у његове кућне пробле-
ме, и то на примјеран начин. Подсјетила се Црна Гора
да ово није први инцидент који је један руски право-
славни великодостојник направио у односу на Црну
Гору. Уз критику таквог понашања и игнорисања све-
га црногорског и упозорење актуелним властима да
је Црна Гора у вријеме Петра I Петровића Његоша,
у народу познатијег као Светог Петра Цетињског
имала снаге да се сличним притисцима и петљањем
непозваних у њене унутрашње односе захвали енер-
гичним захтјевом да се држе даље од Црне Горе, да
врате руке у џепове и оставе Црну Гору њој да сама
рјешава своје проблеме. А радило се и тада о држав-
ним и вјерским питањима. Али тада је народни збор
случај и са актом регента Александра Карађорђевића
о укинућу аутокефалне ЦПЦ и њеном „уједињењу“ у
аутокефалну СПЦ. Зато и тај акт регента Александра
треба да се поништи и „одбаци и негира као нешто
што није ни било, и, радећи тако, не врши се никак-
во насиље ни према коме... То је дужност свих оних
у чијим рукама се налази заштита права и законито-
сти.“
Црногораца на челу са Светим Петром Цетињским
отпоздравио Руској православној цркви на бризи која
је у суштини била сугестија да треба потријети све
што је црногорско и у државном и у духовном смислу
те ријечи.
Српском патријарху важнија Црна Гора
од Косова
Боравио је у Црној Гори у посјети њеним
сјеверним општинама, сјеверној епархији у овој
држави Српске православне цркве српски патријарх.
За три дана врло богат програм. Човјек се састао са
вјерницима у неколико градова, одржао литургије
на којима је, гле чуда и да ли случајно баш тих
дана, упутио екуменску поруку „да су сви исти, да
смо сви један народ, а да у свима тече иста крв, да
нам је заједничка историја, језик и нација, да треба
да чувамо своју цркву поштујући и друге“. Да ли
је српски патријарх у овим врелим љетњим дани-
ма баш морао да буде у Црној Гори у вријеме када
је њен парламент морао да одлучи о изборном за-
кону. Да ствар буде гора у његовој Србији проблема
до крова. Сјевер Косова скоро да се запалио. Сви
којима је до Србије и српских интереса до интереса
Срба на Косову окупили су се у парламенту били у
Београду, а српском патријарху важније да прошета
црногорским сјевером и упути поруку која се сас-
вим случајно подудара са порукама лидера српских
политичких партија поводом изборног закона. Љуте
се многи што се прави ова треба признати за српску
цркву непријатна асоцијација али шта да се ради.
Или је Патријарх српски мишљења да је важније да
он буде у Црној Гори и емитује поруке које се могу
изговорити и у јануару и у децембру и не баш у јулу
и на 40 црногорских степени, и да је то много важније
него са својим синодом думати шта радити са новим
проблемима којима су изложени Срби на Косову или
и он сматра да је бављење Косовом узалудна ствар,
завршен посао и да је важније држати Црну Гору да
се не би покидале везе, артерије и вене између двије
државе којима тече „иста крв“.
 71
Заокружени великосрпски пројекат
Да се ради о заокруженом пројекту борбе
против свега демократског и црногорског, а да је из-
борни закон искоришћен и да се користи као богом
дата прилика да се тај пројекат оствари говоре разни
скупови који се љетњих дана 2011. године одржавају
по Црној Гори, патриотска еуфорија у београдским
медијима, наступи појединаца из Београда, из Србије
који вршљају по Црној Гори и потпуно неконтроли-
сано одапињу отровне стријеле на све демократски
остварено које су на граници фашистичких изјава.
Одржани су разни скупови у организацији српског на-
ционалног савјета, који захваљујући томе што је све
Србе у Црној Гори прогласио мањинском заједницом
и даље узима огромне паре од стране државе Црне
Горе ради заштите идентитета те заједнице по свим
основама. На тим скуповима претежно људи из Бе-
ограда, професори универзитета, чувени ратни хуш-
качи, они који су познати као љубитељи воловског
меса прженог на Палама у вријеме трагичних 90-тих
година прошлог вијека. На скуповима и њихови са-
патници из Црне Горе и заједнички интерес заснован
на забринутости за судбину српског народа, да се
спријечи асимилација припадника ове заједнице да се
очува њен језик, њена култура, да се заштити Српска
православна црква од антисрпске владајуће режим-
ске политике. У патриотском заносу који је прелазио
границе здравог разума и фашистичке изјаве да треба
све радити да се српски народ одвоји од националних
Црногораца, да се та два народа национално и етнич-
ки раздвоје, не по авнојевским него по духовним и
националним границама, да се у већим градовима
отворе посебне школе за Србе, а посебне за Црно-
горце, а у мањим градовима могуће је у једној шко-
ли организовати наставу на оба језика за једну или
другу националну заједницу. Позиви који су на иви-
ци политичког лудила да треба сваким даном и свим
средствима говорити да је Црна Гора српска држава
да је у Црној Гори све било и остало и да ће бити
већ сјутра поново српско. У острашћености позвали
су своје истомишљенике да прекину помагати Црној
Гори да се избори са тешкоћама које има, са економ-
ском кризом, корупцијом, криминалом, са јачањем
правне државе и владавине права јер то нијесу
српски интереси, то имају све државе свијета, српски
интерес је само оно што има српски предзнак и што
ће зауставити Црну Гору ма која цијена се при том
морала платити. У претходном тексту било је ријечи
да је читав пројекат већ годинама и деценијама уна-
зад подхрањиван од стране власти у Београду, Српске
православне цркве и интелектуалних кругова из глав-
ног града Србије. Било је ријечи о боравку Патријарха
српског Иринеја у Црној Гори у данима када је на Ко-
сову дошло до забрињавајућих инцидената, а када је
он на литургијама по српским манастирима у Црној
Гори упозоравао да је човјек који разумије да Црна
Гора и Србија могу бити двије самосталне државе,
али да никако не може разумјети да су Црногорци
посебна нација, да се ствара вјештачки црногорски
језик и да Црна Гора инсистира на православној
цркви која ће бити лојална држави. Тада је речено да
није случајно Патријарх тих дана био у Црној Гори
јер је требало охрабрити српску опозицију у намјери
да не гласа изборни закон и тиме заустави Црну Гору.
Наљутили су се многи у Београду што се Београд,
што се српске власти, што се српска црква „без икак-
вог разлога“ узимају као они који директно утичу на
стварање лоше политичке атмосфере у Црној Гори.
Утркивали су се патриотски медији што и данас раде
из Београда да докажу да све то није тачно да је све то
став однарођеног црногорског режима, од антисрпске
клике у Подгорици. Није требало сачекати више од
неколико дана да би у самим београдским медијима у
којима се утркују они који Црну Гору никако не могу
виђети него кроз разроке великосрпске наочаре, да
се потврди да је све то тачно. „У Политици“ прије
неколико дана један јуноша који очигледно крчи
пут ка политичком врху Србије бар поштено при-
зна да Србији никако не одговара да Црна Гора буде
испред ње и да Црна Гора никако неће моћи прије
Србије ући у Европску Унију. Треба ли овоме било
какав коментар. И сам Патријарх Иринеј је послије
повратка у Београд поновио оно што је говорио и о
народу, и о језику, и о историји, и о цркви нормално
са заједничким српским префиксом демонстрирајући
да га ничим није дотакла, а камоли обавезала мол-
ба па и државничко упозорење Премијера Црна Горе
који је само прије десетак дана и у разговору са њим
и са првим људима Државе Србије саопштио да Црна
Гора очекује више сензибилитета од стране првих
људи ове државе када је црногорска независна држа-
ва у питању, када је црногорски језик у питању, када
је црногорска нација у питању, када је интерес Црне
Горе да добије православну цркву одану Црној Гори у
питању. То, српског патријарха, српске медије, српске
интелектуалце, треба поштено рећи не све, очиглед-
но интересује као лањски снијег. Они настављају по
старом пројектованом, зацртаном путу.
Црна Гора компензација за Косово
У Црној Гори његова посјета изиритира-
ла је јавност до мјере да су многи упозорили да се
ради о доказу жилавог великосрпског национализ-
ма, да се ради о доказу постојања пројекта којим се
жели зауставити Црна Гора и за изгубљено Косово
наћи компензација у Републици Српској и у Црној
 72
Гори као српским државама. Интересантно да су
неки у ријечима српског патријарха, а посебно у
шовинистичким изјавама са скупова у организацији
Српског националног вијећа препознали напор
да се „боснизује“ Црна Гора, да се уради све, кроз
најављено отварање представништва Републике
Српске у Сарајеву и кроз пројектовано наметање
свега српског као доминантног у Црној Гори, намири
штета извјесним губитком Косова.
СПЦ, највећи проблем западног Балкана
Ових дана су многи упозорили да је религија
на Балкану и даље највећи проблем, а у земљама за-
падног Балкана посебно понашање Српске право-
славне цркве. Српски Патријарх је тако саопштио да
се ради о једном народу, једном језику, једној цркви,
једној историји коју треба чувати у, и он је на то
спреман (хвала му до неба) одвојеним и независним
али српским државама и то на скуповима на којима
је у Црној Гори присуствовало на хиљаде вјерника,
како рече један српски поп, а њих је у српској цркви
у Црној Гори преко 1000 и ни један није национал-
ни Црногорац, никада више у историји Црне Горе и
цркве. Треба ли рећи да су у одбрану ставова српског
Патријарха стали само људи из врха Нове српске
демократије и то на један невјероватан начин који нико
разуман не може схватити нити себи нити другоме
објаснити. Подржавајући ставове српског Патријарха
и одбијајући оно што је више него очигледно да је
био у Црној Гори циљно пред гласање о изборном
закону да би охрабрио све српско, један посланик
Нове српске демократије члан њеног најужег руко-
водства рече и остаде жив да разумије Патријархово
неразумијевање националног инжињеринга у Црној
Гори. По његовим ријечима Патријарх као човјек
посвећен вјери и науци не може да схвати да група
људи од једном из идеолошких побуда може одлучи-
ти да више не буде оно што су били њени преци и што
су они сами били до јуче. И без обзира што разумије
Патријарха и његов начин посматрања овог питања
додаје да су за његову партију Срби и Црногорци ипак
двије различите националне заједнице које треба да
буду и институционално и уставно-правно раздвојене
„али не Авнојевским границама између Црне Горе и
Србије како би то хтјели креатори црногорског иде-
олошког пројекта, него унутар Црне Горе“. Треба ли
овоме додати било шта, дати било какав коментар.
Патријарх друмом, а српски лидер у Црној Гори шу-
мом. Патријарх говори да је у Црној Гори један пра-
вославни народ који говори једним језиком, припада
једном национу, једној цркви, а српски лидери све то
негирају, али бране Патријархово незнање. И на кога
сада треба да се љути Српска православна црква. На
онога или оне који упозоравају да се клер Српске
православне цркве на челу са првим човјеком из Бе-
ограда и из Подгорице мијеша у политику трапаво
и незнавено, конзервативно и неразумно или на оне
који схватају да Патријарх нема појма шта се дешава
у Црној Гори. Куку цркви и њеном патријарху које
бране овакви Срби, до краја посвећени и духовном и
секуларном са српским предзнаком.
СПЦ увела „једанаесту Божју
заповијест“ - сталну негацију Црне Горе,
Црногораца и ЦПЦ
На жалост не помаже било какво упозорење
црквеним властима да се ману ћорава посла и
мијешања у црногорске ствари јер је више него очи-
гледно како су њихове изјаве и поступци намјерни,
континуирани, провокативни, да желе испровоцирати
па их зато треба игнорисати не придавати им никак-
ву пажњу окренути се Европи и присјетити се мудре
народне изреке, „каравани пролазе... „. У Црној Гори
скоро да је постало извјесно да је Српска православ-
на црква на примјеру црногорског демократског пута
обогатила десет божјих заповијести једанаестом, а то
је негација црногорске нације, језика и свега црно-
горског, као обавезе којој се не смије супротстављати.
И стварно скоро да је на ивици политичког и људског
лудила да један те исти „народ“ подржава српску
цркву и њеног Патријарха који негира било какве
различитости између Србије и Црне Горе и српске
политичаре у Црној Гори који на тим различитости-
ма узимају велике паре, уживају силне привилегије.
Ако је Патријарх у праву да су Срби и Црногорци
један српски народ како се може аплаудирати њему
за такву изјаву и истовремено онима који кажу да
је мало Срба у органима државне управе, органи-
ма власти у Црној Гори да се над српским народом
врши асимилација. Ко може разлучити, појаснити
став да један већински народ може сам над со-
бом вршити асимилацију самоуништење. Може
у перфидним дуго година трајућим напорима
оркестра за свадбе и сахране који жели да потре
учинке коначне црногорске националне, држав-
не, језичке и духовне еманципације после скоро
два вијека њихове негације и манипулације ис-
тим од стране великосрпских политичких, ду-
ховних и интелектуалних структура. На жалост
иако је то више него очигледно несмета некима да
настављају са корисним нејасноћама са збуњивањем
контрадикторностима које би више служиле за за-
баву, за доконе него за озбиљне политичке и држав-
ничке расправе. Али тако ће бити све док Српска
православна црква у цјелини, а посебно њен дио
у Црној Гори не престане да се бави политиком
 73
јер је већ дуги низ година можда једини али у сва-
ком случају првоборац пан српског поријекла у
политичким расправама које се намећу да би се
зауставила еманципација грађанске Црне Горе. За
то су у праву они који упозоравају да се језик црно-
горски питање његовог опстанка и питање цркве
морају у Црној Гори рјешавати истовремено и да
државни органи морају имати и стрпљења, чувати
Црну Гору да је намјерна провокација не узнемири,
али да је вријеме да покажу више енергичности у од-
брани уставног устројства државе у којој су власт и
видљивијег отпора онима који јуришају наводно на
власт, а намјера им је да сруше државу и начин како
је уставно организована.
Антицрногорски напади на Црногорце у
Србији
Немају Црногорци проблема са српским
структурама квазиполитичког карактера било цркве-
ним било политичким само у Црној Гори. Црногорци
у Србији се налазе под жестоким ударом антицрно-
горских субјеката. Непознати учиниоци атакују на
црногорске културне центре у Ловћенцу, на црно-
горску националну заједницу, спречавају увођење
црногорског језика, изградњу црногорских право-
славних храмова. У Србији је од „неких“ забрањено
и помињати било шта што асоцира на црногорско.
Црногорска заједница у Београду шаље отворено
писмо упозорења и критике због нереаговања црно-
горским државним властима на нацистичке (не више
само националистичке и шовинистичке) испаде
којима су изложени као припадници национа који је
посебан, али не и окренут против српског или било
ког другог у држави Србији. И нико нема право да
се љути када из Црне Горе крене упозорење да се
Србија мијеша у унутрашње ствари у Црној Гори.
Нема право јер је то тачно. Нема право јер је то голим
оком видљиво.
Сабор Срба у Васојевићима и
Морачи и српски попови машиновође
великосрпског воза
Поред већ поменутог прије неки дан је у
једном селу у Васојевићима одржан сабор Срба све
са кокардама и фолклорном идеолошком ношњом
пораженог покрета и идеологије из II свјетског рата
који је рехабилитован у држави Србији и ниђе друго,
сабор „чија је домаћица била српкиња из Вуковара
која живи у Леверкузену“. Шта ће жена српкиња из
Вуковара у Васојевићима, какву потребу осјећа и как-
ву та потреба има смисла да српство шири по Црној
Гори, а да претходно није одговорила ни себи ни они-
ма којима је била домаћица колико је србе у Вуковару
одакле је отишла у Леверкузен коштало изругивање
разних „српских домаћина“ на саборима уз ратне
игре и пјесме прије само деценију и нешто више.
Шта ће у Црној Гори господин Чавошки да учи Србе
како требају да се понашају, да добија аплаузе на
отвореној сцени од српских шовиниста предлажући
отворену конфронтацију са демократским, црногор-
ским прије свега структурама у држави. Шта ће скуп
у Манастиру Морача ових дана, ако не као наставак
едукације српских посланика у црногорском парла-
менту пред ванредну сједницу и нови разговор о из-
борном закону, да не би случајно оманули и испали из
великосрпског воза чије су машиновође српски попо-
ви, интелектуалци шовинисти и дио политичког еста-
блишмента званичног Београда, скуп коме су прису-
ствовали и господин Амфилохије и остали чланови
српског клера у Црној Гори и лидери српских партија
из црногорског парламента и амбасадор Србије у овој
држави. О чему су разговарали ако не о томе да треба
„и даље бити на бранику свега српског а тако угроже-
ног у Црној Гори“.
Три прста десне руке сигнал за атак на
Црну Гору и Косово
У једном тексту објављеном ових дана
упозорење да све претходно саопштено заједно го-
вори да се ради „о маневрима Тадићеве дијаспоре“.
Сваким кораком којим је Црна Гора ближа ЕУ и
НАТО, мања је способност Србије да дестабилизује
Црну Гору. У супротном остварење циљева Београ-
да у Црној Гори само је питање времена. У оштром
тексту сабрани сви реални фактори који доминант-
но утичу на политичку и укупну сцену у државама
региона. У тој анализи и став да је највећи проблем
у најкраћем у томе што је српски предсједник, реги-
онални лидер каквим се представља, само у једној
ствари – у дестабилизацији региона. Аутор тог тек-
ста узима себи за слободу „да на Тадићева знак ре-
гионалног помирења и заједничке будућности висо-
ко подигнута три прста узврати подизањем једног
(лако је претпоставити којег) прста десне руке“. Ово
из разлога што је по тврђењу аутора те анализе „у
само десет дана Тадићева Србија успјела направити
озбиљне свињарије у двије сусједне државе Косову
и Црној Гори. Драматични снимци царинског рата
на Косову, који је почео тако што је голоруки српски
народ убио косовског полицајца, претопили су се у
телевизијске извјештаје из црногорске скупштине
гдје је опозиција под контролом Београда учинила
све да блокира усвајање изборног закона“. Све то што
се дешава само је реализација стратегије политике
према дијаспори коју је раније ове године усвојила
 74
српска влада. Тим документом практично су дефи-
нисани циљеви црногорских политичких партија под
контролом Београда као и улога цркве у читавом про-
цесу. Та синергија црквено-политичких активности
виђела се ових дана. Српски Патријарх обилази Црну
Гору и јача духовно српско-црногорско јединство, а
политичке српске партије у Скупштини блокирају
демократски пут Црне Горе. И аутор се пита шта је
следеће да Црна Гора попусти уцјенама српских по-
литичких партија и тиме отвори пут за нове и нове
уцјене и за властити крај или да се истима супротста-
ви ризикујући да сама испровоцира Европу и доведе
у питање своје европске интеграције. И један и други
потез био би лош. За то је данас тешко захтјевно бити
онај који доноси одлуке у Црној Гори.
Други српски меморандум и обнова мита
о угрожености Срба
Други аналитичар је као професор београд-
ског универзитета устврдио да је ових дана дефи-
нитивно уобличен „други меморандум београдских
интелектуалаца, старе и нове гарде“ и да то није
изазвало посебну пажњу, да је далеко од сензације.
Тезе те нове националне политике саопштене дру-
гим меморандумом су потпуно подударне са званич-
ним ставовима Београда. Треба заташкати улогу ове
државе у агресији, треба заташкати злочине и пљачку
српског политичког обавјештајног и војног врха,
треба амортизовати критику због притиска Србије
на БиХ, Хрватску и Косово, треба релативизовати
улогу српског врха у дезинтеграцији Југославије и
почињеним злочинима тако да сви буду одговорни
за југословенску драму, треба одагнати критике да
Србија жели дестабилизовати владе сусједних држа-
ва и у њима изазвати немире, да жели отцјепљене Ре-
публике Српске, инсистирање на конститутивности
Срба у Босни, Хрватској, Црној Гори и на Косову,
спријечити даљу регионализацију Србије и прикрити
притиске на исламску заједницу у Санџаку. Ријечима
овог аутора и овај меморандум је насловљен на ак-
циони план за спровођење стратегије очувања и
јачања односа матичне државе и дијаспоре и ма-
тичне државе и Срба у региону. Упозорио је да је
било планирано чак и одвајање сјеверних дјелова
Црне Горе ако би на попису дошло до нежељених
и неочекиваних резултата. Међутим, како је први
меморандум почетком 90-тих година пропао јер су
му регионална и свјетска кретања извукла тепих ис-
под ногу ни овај нема шанси на успјех. Оно што је
интересантно у овом тексту јесте признање овог
београдског интелектуалца да је овим меморан-
думом исти „патриотски режисер“ покушао да од-
ржи мит о угрожености српске нације у Хрватској,
Босни и Црној Гори и да је нарикање над Косовом
којим се жели управљати тако да се пониште све
љутске особине и права и Албанаца и Срба што је
све ефикасније сузило српски етнички простор од
свих страдања у два свјетска рата. И по његовом
мишљењу српски медији данас као никада у
историји успјешно испирају мозгове слуђеном на-
роду док се организовано спречава из парадржав-
них институција измирење у региону повратак
избјеглица у Хрватску и Босну. „Сиротиња се из-
води на Еxзит, Гучу или на барикаде“. Тај мит је
и даље политички оквир занемаривања социјалне
биједе, културног колапса и одлагања реформи.
Једноставно циљ је поменутих структура у Београ-
ду да се не допусти српској нацији да поштовањем
националног и културног достојанства сусједа с
њима успостави политичку, економску и сваку другу
сарадњу, улазак у заједницу окупљену на европским
вриједностима. Сам позива да се помогне Србији, а та
помоћ „подразумијева подршку слободним медијима
који више не постоје и новој демократској опозицији
која више не постоји“. Треба ли тек оваквим ставови-
ма било какав коментар.
Признање Косова улов даљег пута
Србије ка ЕУ
И стварно треба погледати шта се деша-
ва у Србији. На Косову успостављен мир. До када.
До половине септембра. А послије. Биће сједница
Савјета безбједности и расправа о овом проблему.
Тада. Ваљда ће тој сједници присуствовати министар
унутрашњих послова Србије који је на претходној
сједници могао стићи само до предворја сале у којој
је одржана. У Србији наглас признају да се врше при-
тисци на државу да призна Косово. Признају то и зва-
ничници. Говоре да су притисци све жешћи. Ускоро ће
предсједница владе најјаче европске државе Њемачке
обићи Србију. У освит њене посјете информација да
ће од Србије тражити „да пусти сјевер Косова и да
нема говора о независности тог дијела нове државе“.
Ових дана је министар спољних послова Њемачке бо-
равио на Косову и јавно саопштио да је завршено са
цртањем граница на Балкану, да је Косово независ-
на држава и да никакве промјене граница не долазе
у обзир. Због те изјаве предсједник Србије је одбио
да се састане са њим иако је био договорен њихов
сусрет. Да ли је то политика коју Србија треба да води
убудуће и наредних година. Око Косова у Србији
хаос. Састао се Парламент и усвојио Резолуцију о
Косову којим су отуђени једнострани потези „ма које
стране“. Дакле и српске. Али Резолуцију нијесу при-
хватиле све српске партије. ДСС као конзервативна
и националистичка партија гласала против. Чак није
 75
ни дозволила да се одборници скупштина српских
општина са сјевера Косова изјасне о резолуцији. До
када ће и у Србији политика косовски проблем тре-
тирати као монету за међусобно поткусуривање. У
Србији већ признају да је услов за добијање статуса
кандидата и даљи пут ка Европској Унији признавање
Косова. Поново се разговара о давно предложеном,
а од Србије патриотски одбаченом Ахтисаријевом
плану. Међународна заједница упозорава да се на
Косову морају на цијелој територији поштовати за-
кони Косова. Међу српским политичарима подјеле и
сукоби. Говори се чак и о подјелама међу Србима на
Косову. Све су чешће критике понашања такозваних
„Тачијевих Срба на Косову“. Потпредсједник Владе и
министар унутрашњих послова чак најављује могућ
растанак Србије са Европом. И много тога другог би
се могло рећи о ситуацији која никоме није пријатна и
коју нико не жели, а у којој се Србија налази.
Нада у побједу разума
И треба се вратити Црној Гори. Имајући све
то у виду дани који предстоје представљају велики
изазов за ову државу. И даље је реална нада да ће
разум побиједити и рационално понашање и даље
у Црној Гори убјеђење да ће они који умјесто да се
окрену Србији и проблемима те државе, да прихвате
Црну Гору као себи равноправну и да јој дозволе да
се сама бави својим проблемима да ће престати из
Београда извоз у сусједне земље па и у Црну Гору
преко српског радикализма и потребе наводне зашти-
те Срба и српских интереса мијешање у унутрашње
ствари других држава. Ако се то не би десило и то
врло брзо онда би нажалост и даље умјесто разума
говорили они који еуфемистички речено просипају
маглу и прашину наводно се боре за неке виртуелне
српске интересе.
Ако се то не би десило човјек који све зна и
све умије али већина мисли да посебно себе ни дан
данас не разумије, ако би било супротно ето простора
да и даље обмањује људе.
који не могу и не морају чинити систем и који су при-
видно међусобно конфронтирани, а чији су темељи
култ традиције, одбацивање свега модерног и раци-
онализам неслагање са другачијим као оправдање за
издају, страх од разлика, индивидуална или социјална
фрустрација, опсесија завјером, осјећај понижења
због моћи непријатеља, живот као перманентно
ратовање... селективни квалитативни популаризам.
Да не би било забуне када говори о популизму као
неодвојивом дијелу промоције ур-фашизма Умберто
Еко каже да се носиоци те тоталитарне идеологије
могу препознати међу онима који се противе трулим
парламентарним властима, посјећајући да је једна
од првих Мусолинијевих реченица гласила „да би
то мјесто могао претворити у добар камп за своју
војску“, да би стварно касније и уништио парламент.
Гдје год политичар исказује сумњу у легитимност
парламента јер тобоже више не представља глас на-
рода ту се може намирисати ур-фашизам, каже позна-
ти књижевник. Неће ваљда и у септембру мјесецу тј.
у јесен политичко – црквено булумента која карики-
ра, све злоупотребљава и, више од тога, наругати се
црногорском парламенту и црногорској будућности
тако што ће умјесто у парламенту учествовати у
доношењу озбиљне одлуке, одлуку донијети ван пар-
ламента на мјестима у којима доминира селективни,
квалитативни (квазисрпски политички и свеколики
популизам).
Пише: др Миодраг Мишко Вуковић

Умјесто закључка: ЕКО О УР-

ФАШИЗМУ
Ако би било супротно и даље би Црном Го-
ром марширале специјалне јединице црквено-поли-
тичког хабитуса силно медијски и на све друге на-
чине помогнут из Београда које својим понашањем
и неозбиљном игром и злоупотребом српског наци-
она и његових интереса најбоље потврђују тезе које
је средином 90-тих година прошлог вијека у аутор-
ском тексту „Ур-фашизам“ објавио чувени Умберто
Еко, говорећи о урфашизму као вечитом фашизму
састављеном од различитих елемената и понашања
 76
Свети Сава, светитељ или државник?
Ступивши као најамници у службу византијских владара, одмах по свом доласку на Балканско Полу-
острво, Срби су били осуђени на трајно робовање, и што би вјерније и успјешније служили своје господаре,
утолико би њихови ропски ланци били чвршћи и тежи. Задатак чувара сјеверних граница уморног Источног
Царства лишавао их је могућности стварања самосталне, независне, политичке заједнице. Културни ниво
човјечанства уздизао се све више стварањем социјалне свијести људи, па је код примитивних, варварских на-
рода циљ културног рада био и остало стварање националних заједница: држава у којима би сваки становник
могао наћи максимум заштите и потпоре, насупрот минимуму што га је уживао као осамљени појединац.
Насељавањем Рашке и Зетског Загорја, Срби су дошли у повољнију могућност да се докопају слобо-
де. Мјесто да се бране оружаном руком од сусједа и господара, њих су ту браниле непроходне шуме и непри-
ступачне планине. Било име јасно да сваког часа могу поново постати робови, ако не и љешеви, па су сву своју
пажњу усредсређивали у јачање и одгој својих отпорних сила, а то настојање доводило их је до свијести о
значењу властите државне заједнице. У кланцима живих рашких планина они нијесу имали важнијег задатка
до да се приправе за отпор господару на чијем су земљишту нашли били склоништа: покушаји организовања
државне заједнице дошли су као посљедица велике жеље за слободом, потребе за већим силама. Опасност
од ропства направила је високу цијену слободи, која се могла стицати само ако би се створила једна чврста
друштвена заједница, која би могла једновремено располагати снагама свих својих чланова. Од најмљених
стражара Источнога Царства, који су чували гранични Дунав од варварских народа, постали су сточари-
хајдуци по Рашкој и Зетском Загорју; а од ових су онда постали први идејни творци српске државне мисли на
Балкану и творци прве српске државе у Зети и – доцније – Рашкој.
Срби у Србији из преднеманићског доба имали су да савладају два државна противника, спољњег
и унутарњег. Прије него што је спољни непријатељ могао бити одбијен физичком, оружаном силом, морало
се савладати унутарњег непријатеља, без физичке силе. У почетном стадију стварања државе оба та задатка
била су готово подједнако тешка. Средства за савлађивање унутарњих противника државе била су више мо-
ралне природе: молба, клетва, пријетња, и благослов. Прије употребе тих средстава морало се просвијетити
грађане будуће државе, јер се непросвјећену и нерелигијозну човјеку овим, на око безазленим, средствима
не би могла наметнути никаква власт. Сви покушаји стварања средњевјековне српске државе морали су про-
пасти баш зато што њихови иницијатори нијесу били одабрали за свој посао овакве методе рада. Стеван
Немања је зачетник српске државе, али њен оснивач у правоме смислу није он, него његов син Сава, доцнији
српски архијепископ: „Немања је то само у генетичком, боље рећи биолошком смислу“. (И. Пилар). Што је
Сава успио основати и учврстити српску државу имаде у првом реду да захвали своме државничком таленту
и методу рада, јер да није почео са Црквом и просвјетом, никад не би био основао државе, нити би он био оно
што јесте.
Најмлађи, седамнаестогодишњи син оснивача средњевјековне србијанске државе и најпознатије
српске династије Стевана Немање, Растко, у калуђерству назван Сава, пошао је и закалуђерио се оставив-
ши владарски двор свога оца и све оно што је на том двору могао уживати: „Није Сава тежио за новим
достојанством из одушевљења према јеванђељу, него из таштине“, каже Јиречек. Какве су биле прилике на
средњевјековним дворовима најбоље се види по томе, што се Сава – као најмлађи, трећи син једног владара –
није могао надати ничему нарочито повољном по себе ако остане на двору. Несамо кроз братску, него и кроз
родитељску крв се тада најчешће долазило на престо. Један од Савине браће био је наслоњен уз моћни Исток,
а други уз још моћнији Запад, - за Саву није могло бити снажног ослонца, па ни наде на престо. Али често
и случајни догађаји и расположења послуже да дођу до израза сакривене силе, којима се потом рјешавају
крупна државна и народна питања. Велика нужда средњевјековне Србије, да се изнутра консолидује и да
ријеши династичко питање, требала је само случајан сусрет између светогорских калуђера и Саве, па да буде
отклоњена одласком Саве кроз калуђерство у државнике, кроз Цркву у Државу, кроз вјеру до власти и силе.
Отац Савин, Немања, крштен је у католичкој Цркви; Савин брат Вукан био је ревностан католик; и
сам Сава је посредовао у Риму, да Стеван добије краљевску круну, - и добио ју је, те га је Сава том круном,
добијеном од Папе из Рима, вјенчао за краља. Рим, са читавим Западом, био је далеко моћнији и напреднији
од Византије и Истока; па ипак је државник и дипломат Сава Немањић прихватио Источну а не Западну
Цркву, приближивши се слабијем, а измакавши јачему сусједу. Зашто? – Римска Црква је интернацијонална,
често политичко оруђе моћних европских владара; она је била установа са највише теолошкога у себи, па
би пристајање уз њу значило несумњиво пристајање у службу јачега, коме би се морало бити слуга и агент.
Сава се није одушевљавао Хришћанством и Црквом ради њихова теолошког учења, већ ради могућности
социјално-политичког дјеловања; Западна Црква је превасходно налазила raisondetre своје егзистенције у
 77
свом теолошком учењу. Она није била ни нацијонална, а још мање државотворна; дакле, она није могла да
задовољи Савине потребе ни као Црква, кад већ није могла да буде пожељан сарадник и једномишљеник због
своје моћи и неизбјежне хегемоније. Да је Сава био више хришћанин него државник, да је био више роб него
слободњак, да је био више плашљивац а мање јунак, - он би пристао био уз Цркву свога оца и брата и основао
Католичку Цркву у Србији.
Византија је била у распадању, подијељена на три несигурне државе, готова да се сваког часа сруши
услијед најмањег потреса. А Источна Црква била је традицијонално и фактично везана за Византију, - била
је у њеној служби и радила је у духу акције на обнови Источног Царства. Разлике, у оно доба, између Источ-
не и Западне Цркве у њихову догматском учењу биле су, нарочито за лајичко око, једва примјетне са чисто
теолошког становишта било је неважно којој Цркви треба да се припадне при тој одлуци било је важније,
обратити пажњу на само устројство и политичко дјеловање једне и друге Цркве него на њихово учење. Сави
је требала за нацијонално-државних разлога нацијонална Црква, и без обзира на њену теологију. Биле су три
могућности: или Источну, или Западну, или пак основати неку нову; ова трећа могућност је одмах отпала из
многих разумљивих разлога, а и због тога што Сава није био никакав оснивач религије или искусан теолог.
Остале су двије могућности и Сава се одлучио за Источну Цркву, јер му Западна није конвенирала из наве-
дених разлога. Од Цркве слабијег сусједа лакше се било отцијепити него од оне јачега; а како се радило само
о томе да се узме за српску Цркву само хришћанска теологија „легалним“ путем, док би се остало силом
освојило, логично је било да се Сава обратио источном господару (Никејском Цару) за дозволу да започне рад
око оснивања Цркве у Србији, са народним језиком и нацијоналним свештенством. Што је Византија била
слабија, то је за Савин план било више погодности да се изведе. Благодарећи тој њеној слабости, Сава је и
успио у својим настојањима.
И кад промотримо мотиве који су нагнали чланове династије Немањића да ступају у везу са Римом,
виђећемо да су били углавном политичке природе. Није се ту радило о ступању под окриље Западне Цркве
из неких религијозних обзира, као што се није пришло ни Источној Цркви из тих разлога, већ се прилази-
ло моћнијем сусједу када је била потреба да се добије његова заштита; а кад је требало од једног сусједа
отцијепити дио његове Цркве и на његову територију основати своју властиту Цркву, - онда се морало обра-
тити слабијем сусједу, који није имао могућности да извођењу тога плана супротстави друго до мртве папире
са црквеним канонима...
Читава историја српског народа говори о томе, да су покушаји стварања независних и слободних
држава пропадали због унутарњих неслагања, најчешће због међусобне борбе великаша и чланова династије.
Међутим, та иста историја говори и да се слога унутар земље и мир међу великашима и члановима владарских
кућа нису могли очувати другим средством до с помоћу Цркве. Др. Иво Пилар (у својој значајној студији о Св.
Сави, „Нова Европа“ XVI, 1) истиче, да је Сава прави оснивач династије Немањића, јер да он није очувао мир
и слогу у својој кући, и тиме створио повољније услове за чување слоге и солидарности у земљи, никад се не
би његов брат Стеван могао попети на краљевски престо. Сава је свога оца, који није био нимало хришћански
свет, прогласио светитељем из истих оних разлога из којих је – много доцније (око 600 година) – владика Раде
на Цетињу прогласио свога стрица за свеца: ти су разлози били у цјелости политички, несамо по намјерама
Савиним, него и по томе у коју је сврху и са каквим резултатом употријебљено Немањино светаштво. Да
је Сава хтио измирити своју закрвљену браћу и братанце, који су се борили око престола средњевјековне
Србије и том борбом доводили њен опстанак у питање, морао би довести велику војну силу са стране и мачем
ријешити династичка питања, те завести мир у земљи. Што би то значило за Србију, није тешко погодити; а
да до тога не би могло доћи више је него јасно, јер – ко је имао средстава да скупи толику најамну војску и
с њом упадне у Србију, и која би војска по завршеном послу отишла добровољно из земље?... Сава је браћу
измирио, умјесто војном силом, над љешом мртвог оца. Никакви разлози из хришћанског теолошког учења
нијесу Саву нагнали да над тијелом мртвог оца мири браћу и заклиње их на слогу и љубав као духовник и
представник Христове Цркве, већ свијест да се другим, њему расположивим, средством не би могло постићи
оно што је он желио постићи и што је и постигао. Он је био способан да употријеби сва средства у интересу
државе; његов биограф Теодосије, говорећи „о убијству учињеном молитвама Светога“ Саве тј. о убијству До-
бромира Стреза, бившег Стеванова вазала, који је живио у Просеку на Вардару, мора да се – прије него опише
сусрет Савин са Стрезом – извини: „Бојим се да ко не узнегодује противу мене, да хоћу да оклеветам Светога
као убицу... „ А затим, пошто је навео да је већ један Свети, Димитрије, убио бугарског владара Калојована,
и пошто је цитирао кога су све побили Мојсије и Св. Илија, прича: „Онај, који не послуша Светога који му
је саветовао добро, спавајући ноћу, одмарајући се ноћу, наједном се одра викну страшним јеком, јер Господ
који је близу праведноме прошењу, да услиша молитву оних који га се боје, посла анђела љута, да га убоде
 78
посред љута срца његова. А кад они око њега скочише и упиташе га за узрок страшнога узвика његова, а он од
узбуђења, једва дишући, рече: ’По Савиној заповести дошао к мени на спавању, и истрагао мач свој, прободе
ми њим срце моје... „ Стрез, који се био одметнуо од Стевана и загрозио му својом војском с југа, погинуо је
под тајанственим околностима приликом овог састанка са Савом, који је био дошао да га помири са Стеваном,
- Сава је, дакле, знао и крв да пролије, ако је био у питању интерес државе.
Дошавши у непосредан дотицај са најнижим народним слојевима, Сава се лако могао увјерити да го-
товост тих слојева, који су били већина становништва државе и главни њен ослонац, да бране земљу и чувају
њено јединство, зависи од онога што им та земља као држава даје и колико се у њој побољшава њихов жи-
вотни стандард. Држављане је требало за државу не присилити, јер би то била намет-држава, држава насиља
и терора, него их је требало предобити и увјерити да они долазе до максимума добара и олакшања животних
терета тиме што су поданици слободне и независне државе. То сазнање нагнало је Саву да удари темеље
просвјете и да зађе у народ да га учи, било непосредно било преко потчињеног свештенства, да рацијонално
ради, да штеди, да буде сложан, миран, одан властима, и побожан. Таким радом се држава изграђивала из-
нутра најуспјешније, а њена унутрашња изградња била је главни задатак који је себи поставио државник и
династа Сава Немањић. Да се он није отргао за час из дворског сјаја и спустио у таму обесправљеног пука,
он вјероватно не би ни дошао до овог сазнања, као што до њега нијесу долазили ни многи други династе и
владари прије њега. Његов одлазак у Свету Гору био је, дакле, судбоносан за читаве доцније епохе историје
балканских народа, а нарочито средњевјековне Србије. Одлазак у манастир сломио је у њему све династичке
и племићке предрасуде, које би му иначе сметале да се спусти на ниво простог народа, те да тамо сазна који
су главни проблеми при стварању државе, и како се они најлакше и најбрже рјешавају.
О мотивима Савина одласка у Свету Гору и повратка из њег, пише Јиречек: „Сава је у младим годи-
нама напустио отаџбину, породицу, очинско наслеђе, речју читав свет, да би се прославио међу пустињацима
који се боре са ђаволом. После тога, из љубави према отаџбини, вратио се он из тврђаве светогорске у Србију,
те је од испосника постао државником и дипломатом. Сада Сава учествује у световним гозбама, јаше лепе
коње племенита соја, опкољен великом пратњом наоружаних људи... „ Архијепископ охридски Димитрије
Хоматијан, у једној архијерејској посланици Сави, напомиње, да се он као млад монах и искушеник прочуо и
далеко преко граница. Та је слава Сави несумњиво била драга и надокнађивала му је она задовољства којих
се одрекао одлазећи из куће свога оца, али та слава није била заслужена са строго хришћанског калуђерског
гледишта; то свједоче несамо околности под којима се збило Савино бјегство, него и све оно што је он доцније
учинио по повратку у отаџбину. У поменутој посланици пише Хоматијан, бесумње истинито, обраћајући се
Сави као духовни пастир његов: „Јер се после порече и оповрже глас који се беше пронео о твојој величини;
јер се чу како је Сава оставио и Атос и тамошње подвиге и како се вратио међу оне који о злу мисле, који
су узрок да се Свето Јеванђеље у тугу завија, те како је и сам постао готово оно што је и пре био. Распре
домаће уграбише га из тврдога града Свете Горе, Сава се опет настани у Србији, посник се претвори у управ-
ника и саветника тамошњих послова, у посланика околним власницима, те уздржавање од света, на које се
беше заветовао као монах, претвори у светску вреву и буку. И сасвим се пусти у светске бриге и у светско
славољубље, поче ићи на гозбе, поче јахати коње одабране, окићене и опремљене, поче водити многу свиту,
поче путовати са парадом, уз пратњу велику и различиту. И идући тим путем зажели и достојанство јерарха,
па отпутова не знамо куда, те негде изненада постиже и то достојанство, и поврати се у Србију у отечество,
као архијереј, трубећи и разглашујући то што се могло већма. Потом рукоположио многе архијереје, да ли
с одобрењем и да ли на уредно одређеним местима, непознато нам је. И да све укратко кажем, несамо да је
радио противно правилима о владању реда монашкога, него је збркао и из темеља потресао и сами устав о
црквеним пословима уопште... „ (Превод Стојана Новаковића). Из овога јасно произилази, да у личности
Савиној није било много светачког у оном смислу како се то хоће данас да представи. И по свом образовању,
и по својим осјећањима, а нарочито по свом увјерењу, он Христовој Цркви није припадао у оном смислу како
јој се посвећују и припадају монаси Западне Цркве, већ је припадао држави и њој се посветио, као што јој
се посвећују државници и владари. Црквено објаснити појаву Савину у потпуности, то није могуће, а и нема
много позитивнога смисла, док историјско-политички приказати његову појаву и његов рад значи обавити
један занимљив и користан научни рад.
Ако је још потребно утврдити оно што смо довде рекли, додирнућемо држање и однос Савин, и уопће
државе Немањића, према покрету б о г у м и л а. Иако је Немања раскрстио био са богумилима прије него је
Сава приспио да учествује у доношењу одлуке о њима могао је ипак он доцније, нарочито послије Немањине
смрти, заузети према њима другачије становиште. Међутим, он је остао досљедно сагласан са Немањом у том
питању, које је оснивач династије онако драконски и крваво ријеши у корист Православне Цркве. Не би било
чудно да се је Сава као државник обратио богумилима, јер је богумилство било народни покрет, са начелима
 79
усађеним у самом народу, на извору виђења и проживљавања народних потреба, што би Сави могло највише
конвенирати када се радило о стварању једне народне, народу блиске и разумљиве, Цркве. А он је остао на
очеву становишту у питању богумилства. Зашто?
Богумилски покрет није, по свом теолошком учењу, постао популаран у Србији. Стари писац Кузма,
савременик највећег успона богумилског покрета, пише како су богумили непокорни властима, како нападају
богаташе, исмејавају старешине, и истичу нарочито да слуге не треба да раде и да се покоравају својим госпо-
дарима. Богумили су давали извјесна права женама, баш у вријеме када су се оне иначе налазиле у положају
потпуне потчињености мужу. Начела овог социјалног покрета нијесу извођена из учења Христове Цркве,
него непосредно из животног искуства, те је покрет имао за свој опстанак довољно разлога и оправдања.
Кузма приказује овако ондашње прилике: „Сви се уклонисмо од тебе (Боже), једни у јерес, неки у војевања,
неки у крађе, једни у блуд, други у клеветања и мржњу на браћу, неки у гордост и у леност, једни у пијанству
и безаконе игре и у друге грехове“... Овакве прилике могле су се лијечити само демократским социјалним
покретом, какав је био богумилски. Стога се њему нијесу прикључили само пригњечени и обесправљени,
него су присталице богумилског вјеровања, по казивању Ане Комнене, били не толико свјетовњаци колико
свештеници и монаси. Такође је међу великашима и властелом било доста присталица богумилства. Сава се,
међутим, не би могао задовољити претварањем Цркве у један народни, социјални покрет, у којему би о смјеру
и начелима могли одлучивати учесници тога покрета, јер тада он не би могао да врши ону мисију коју је из-
вршила његова Црква. Он је био зато да се Хришћанство наметне и проповиједа озго, уз припомоћ ауторитета
државне власти; само је тако било могуће кроз ту проповијед учвршћивати ауторитет Државе код вјерних.
Да је богумилство одобрено, онда би дошле сувише до израза државне центрифугалне тежње, могао би се
створити вјерски раздор, а то би све знатно шкодило држави. Осим тога, богумилство би се као покрет могло
брзо и успјешно ширити и преко државних граница; да се је то догодило, онда би биле угрожене не само
околне државе него и Цркве, па би њихов отпор противу богумилства погодио у првом реду Србију. Сава је то
предвиђао, па је морао избјећи сваки сукоб и неспоразум са сусједима на тај начин што је остао противником
богумила. Социјалне реформе, које су богумили хтјели провести, изазвале би у Србији јаке потресе, а Србија
као држава није била ни дозрела ни способна да издржи те реформе и потресе који би за њима сљедовали.
Оку државника какав је био Сава, то није могло измаћи; па будући да Сава није био теолог нарочите врсте, а
нити црквени поглавица кова какова грчког владике, он је избјегавао сваку вјерску борбу и свако двоумљење
у црквеном учењу. Оснивајући по обрасцу Источне Цркве самосталну православну Цркву, он је остао заправо
близу и Западној и Источној Цркви. Источној већ по томе што се сматрао у вјерском погледу њеним припад-
ником, а Западној као хришћанин, који се обраћа чак и Папи писмом, од њега добија за брата круну, и стоји
у добрим односима са Римом. Савина Црква је била таква да је тешко могла, као Црква, изазвати неке борбе
са вањским противницима. Да је богумилство постало слободном српском Црквом, не би ова могла да остане
у овакову односу према Источној и према Западној Цркви, а, то би се – углавном – светило држави, којој је
Сава хтио у првом реду да послужи, а ради чијег је очувања Немања и уништио богумиле, људе иначе дале-
ко ученије и културније, далеко напредније и позитивније, него што су били лично они који су им насупрот
стојали. Њих је срушио интерес одржања Србије.
Несамо код Срба, него и код Бугара и друговјерних Хрвата, сачуван је у знатној мјери култ Светог
Саве. Многе народне пјесме, које говоре о њему, настале су у разним крајевима и свједоче о постојању и ра-
ширености тог култа. Ако обратимо пажњу на те пјесме, запазићемо у првом реду да народ Саву памти као
просвјетитеља и учитеља, затим као бранитеља од туђина и освајача, и најзад као мудрог државника и по-
литичара. Нигдје у тим пјесмама нема ни трага о Савиној теологији, а врло мало о његову аскетском животу
и апсолутној оданости манастиру. Ономе што Саву чини једном од најзначајнијих фигура прошлости Србије,
и што углавном чини садржину и суштину његове вриједности, чини се највећа неправда тиме што се хоће
њега претворити у аскета и хришћанског свеца. С друге стране, она права, државничка и преосвјетитељска,
његова вриједност деградира се за љубав једне ефемерне вриједности, која данас нема и не може имати ника-
кова ни културног ни социјалног, а нити нацијоналног, значаја. Кад се говори о Сави, мора се ставити изван
дискусије вриједност државе, коју је он изграђивао и консолидовао, и то баш ове државе, па све да би нам се
са какова другог становишта чинило и да је било могуће наћи другог начина да се постигну резултати које је
Сава постигао. Ниједна друга установа онога доба не би могла Србима осигурати више слободе него што им
је осигуравала независна нацијонална држава; свако друго рјешење питања слободе било би неповољније од
рјешења основањем државе. Сава је творац и остваритељ тог најповољнијег рјешења. У томе је главни значај
његове појаве у историји Србије.
Нова Европа, 1/26.1.1935.
С. М. Штедимлија
 80
КРВАВИ АЛБУМ КАРАЂОРЂЕВИЋА У РЕЖИЈИ СРПСКОГ
ИСТОРИОГРАФА
Поново, упорно, по ко зна који пут, у по-
лемици са нама г. Турлаков демантује себе. За њега
као и за сваког његовог великосрпског асимилаци-
оног истомишљеника Црногорци су Срби, али то
у Божићњем устанку нијесу јер су се тада како он
кривотворећи истину, вели, Црногорци борили про-
тив Црногораца. Познат по стварању од Црногораца
Срба, дакле, по посрбљавању црногорског народа и
нације, он је у Божићњем устанку створио од Срба
Црногорце. Урадио је то само из једног разлога – да
демантује себе. Немоћан пред чињеницама и непобит-
ним доказима које смо му као и јавности презентира-
ли, он се заплео у властитом лавиринту самонегација.
У цијелој полемици са нама он ништа друго није ура-
дио до властитог моралног самоубијства. Јер оно, ин-
телектуално самоубијство извршио је већ прије тога.
Говорећи о генералу Милутиновићу, шефу српских
окупационих трупа из 1918. године, Турлаков вели:
„Генерал, чак, помиње како су му Кучани говорили
да једва чекају да се освете Катуњанима за 1856. када
је војвода Мирко, отац краља Николе, секао децу и
у колевкама. Тај податак, још 1867. године, бележи
Милан Пироћанац, када је био секретар кнеза Нико-
ле, а што је објављено тек 1926. у Политици.“ Тако по
Турлакову произилази да Милан Прижанац зна још
1867. године што ће рећи генерал Милутиновић 1918.
године. За разлику од свезнајућег Пироћанца незна-
вени Турлаков црногорске Куче, племе, претвара у
Кучане а књаза Николу у кнеза, а још 1856. г. у краља
иако је он крунисан краљем 1910. године. Осим тога
никада Сава Поповић, како га именује Турлаков, није
био секретар краља Николе.
Апис: Атентат у Сарајеву по моме налогу
Прије него што дођемо до трагичне 1918.
године указаћемо на њену предигру како би још
једанпут г. Турлакову отворили очи о српској завјери
против Црне Горе у првом свјетском рату. И о томе, да
је водећи рат против Аустро-угарске, Србија водила
опаснији по жртву Црну Гору од овога, подземни ан-
тицрногорски рат са једном циљном функцијом „важ-
но је да Црна Гора нестане. Нека Србија капитулира,
важније од тога је да Црна Гора нестане!!!“ Атента-
том у Сарајеву 1914. официјелна Србија је преузела
улогу директног изазивача рата. То тврди и изјављује
Апис: „Први је (Раде Малобабић) по моме налогу из-
вршио организацију атентата у Сарајеву. „ (Дедијер,
Сарајево 1914. Београд 1966. стр. 672.). При томе се
српски витешки дух“ кроз Г. Принципа потврдио још
једном као женоубица. Док Милош на Косову „уби“
цара, овај нови Милош уз Фрања уби мајку троје ђеце.
Уочи атентата Србија одбија црногорску иницијативу
за војном, царинском и дипломатском унијом између
Црне Горе и Србије јер она подразумијева постојање
црногорске државе. Официјелна Србија то одбија
јер већ тада и по ко зна који пут припрема нешто
касније извршени аншлус Црне Горе!!! Уочи ратних
збивања Пашић је добио гаранције Русије о ратном
савезништву, а након атентата и гаранције Црне Горе
о безрезервној солидарности и спремности да са
њом подијели судбину. Касније ће црногорски гене-
рал Вешовић изрећи историјску мисао, тим поводом,
„да никада своју слободу не треба жртвовати ради
слободе другога, па чак ни брата рођенога. „ (Виђи:
„Ђенерал Вешовић пред судом“ Земун, штампарија
М. Млађана 1921. г. стр. 29-31.). Уз подршку савез-
ника Црна Гора је стављена у ратну функцију Србије.
Бранила је фронт српске војске па тек онда свој. Њој
је дата примарна улога заштитнице српске војске а
потом бранича црногорске неоутуђиве државне и на-
ционалне територије, суверенитета, интегритета и
идентитета.
План „Заједничких дејстава“ и
капитулантска улога П. Пешић
Планом „Заједничких дејстава“ црногорску
врховну команду преузели су српски официри, махом
црнорукци – завјерници. Имали су задатак да дове-
ду Црну Гору до капитализације који је извршио П.
Пешић, начелник врховне црногорске команде, што
смо доказали у претходним полемичким текстовима
тј. одговорима на клевете и фалсификате г. Турлако-
ва. Пешић и компанија су имали довољно искуства у
својем издајничком и субверзивном раду. Своју срам-
ну улогу сам је и признао у „Правди“ од 25. 5. 1925.
г. Није то била потоња издаја у његовој издајничкој
каријери. Завршио ју је у априлском рату 1941. го-
дине својом капитуалнтском улогом. Цијело вријеме
вођења ратних операција Србија води антицрногор-
ски рат против својег вјерног и часног савезника Црне
Горе. У његовој сјенци је рат против Аустро-Угарске.
Поред осталог у сржи њеног антицрногорског рата
 81
је онемогућавање редовног снабдијевања Црне Горе
оружјем, муницијом, храном и осталим потребама
укључујући финансијска средства. Србија је иза леђа
Црне Горе издејствовала да снабдијевање Црне Горе
иде преко Србије. То је значило да Црна Гора ника-
да неће добити свој дио савезничке солидарности на
коју се савезничка страна свечано обавезала. Помоћ
Русије од 20.000 пушака ишао је преко Србије.
Србија ту помоћ плијени, упркос интервенцији кне-
за Трубецкоја, и додјељује је својим коморџијама
– трећепозивцима. Било је то у јесен 1914. г. (Глас
Црногорца, бр. 72, год. 47, 15. 6. 1917. стр. 1.). Србија
је све учинила да Црна Гора не буде снабдјевена хра-
ном, оружјем, муницијом и кредитом. Србија није
прослиједила Црној Гори оно што су јој на име својег
савезничког дуга и обавезе упутили савезници, па је
тај дио војних средстава, хране и опреме пао касније
Аустро-Угарској у руке. (исто).
Субверзија М. Пироћанца у српском
шпијунском рату против Црне Горе
Умјесто ове тужне истине г. Турлаков лан-
сира инсинуацију – књаз Никола је продавао пушке
добијене од Русије Црногорцима. Извор му је за ту
гнусну лаж М. Пироћанац. Чуо је то од М. Пироћанца.
Прије свега М. Пироћанац је агент Гарашанина и
српске владе у Црној Гори са искључивим задатком
да присаједини Црну Гору Србији. (Др. Радоман
Јовановић, Политички односи Црне Горе и Србије,
Обод Цетиње 1977. г. стр. 133.). У инструкцијама
тј. упутствима М. Пироћанцу од Гарашанина је на-
ложено да ради „на саједињењу Црне Горе Србији“,
да дјелује међу Црногорце „постављајући Србију
за свој центрум“ те да „подигну једну независну
српску државу“ (Елемента Монтенегрина 1/90, 149.).
И даље, „овај агент дјелује у правцу како изнутра
ослабити Црну Гору, како врбовати школовањем у
Србији црногорску ђецу за великосрпске великод-
ржавне и великонационалне циљеве, како остварити
српске интересе при чему црногорским официрима
треба дати српске плате, да се „Црногорска војска с
нашом „српском/споји и подели тако да нигда сама не
дејствује“ ширећи анимозитет према Црногорцима. И
сам констатује да је, уз све ово већ речено, „Црна Гора
старија од Србије“ (Политика 12-25. 7. 1926; Монитор
12/1991/54). Србија увлачи Црну Гору у рат „против
Турске 1862. г. а сама у њему не учествује. Мисију М.
Пироћанац окончала у Црној Гори памфлетом про-
тив Црне Горе од 20. 7. 1867. г. тзв. Објавом Српског
народног друштва по којој лажној конструкцији „на-
род црногорски једнодушно жели да се са Србијом
споји. „ Пироћанчеве лажи а њихове Турлаковљеве
репризе демантовао је сам црногорски народ. Није се
ни те 1867. ни касније ујединио са Србијом, а камоли
једнодушно. Није ни тада, ни прије, ни послије тога
куповао пушке од својег владара већ је као наоружа-
ни, слободни народ, једини наоружан у Европи на-
оружао сам себе. Није тај наш народ чекао да му Тур-
лаков објасни 2011. године како Црногорцима краљ
Никола продаје пушке. Књаз Никола је 1862. године
ступањем на пријесто затекао снажно реформисану
црногорску наоружану војску и наоружани народ.
Своју владавину је испунио довршавајући реформе
даље доградње оружаних снага Црне Горе. Војска
је била народна, а не приватна ствар владара. Да су
Црногорци куповали пушке како им клеветнички
пришива пар Пироћанац-Турлаков никада неби били
то што су – слободан народ и људи који главу дају
за слободу својег народа и државе и слободу уопште
држећи то за свој највиши идеал. Зар би краљ Никола
суверено владао и био омиљен у својем народу да му
је продавао свијетло оружје. Умјесто продаје оружја
својем народу, он је предводио Црногорце у бојевима
прослављајући се на Вучјем Долу 1876. године и у
многим другим. Е тог и таквог краља Николу Срби
су, управо што је такав и што није трговац са својим
народом у корист Србије, више пута покушали да
убију.
Српски атентати на краља Николу
Након бомбашке афере са бомбама из
Крагујевца и колашинске афере рођених у Србији,
Апис и Црна Рука организују у току I свјетског рата
више покушаја атентата на црногорског суверена.
Урађено је то безуспјешно преко војника јединице
бригадира Н. Пејановића, а слиједили су затим
покушаји атентата преко црногорског бригадира Јова
Бећира, који је црногорској власти открио српску
завјеру, те преко капетана Влада Зимоњића који је
такође разоткрио српски преврат. (Глас Црногорца,
75/47/27. 7. 1919/2). Нијесу успјели српски атента-
торски напори ни преко Петра Новаковића и Бла-
жа Радифковића нити преко црногорског официра
Радивоја Милошевића о чему пише др. Н. Ракочевић
у књизи „Црна Гора у првом свјетском рату 1914-
1918“, Цетиње 1969. стр. 112-113. Изјаловио се црно-
рукачки пројект атентата на краља Николу који је
организовао српски официр, црнорукац Вемић Вели-
мир (Дедијер, Сарајево, 1914. г. Београд 1966. Стр.
696). Такође и покушаји атентата Пунише Рачића и
Љуба Вуксановића „Декице“, те Аписов покушај
лоцирања српског авиона у Подгорици који би при
аустријском бомбардовању Цетиња узлетио изнад
двора краља Николе изручујући на њега бомбе (Глас
Црногорца, 75/47/27. 7. 1919/стр. 2). Када се није
успјело у атентатима на црногорског владара, као
 82
што су безуспјешни атентати г. Турлакова на Црну
Гору данас, Србија се окренула вођењу специјалног
антицрногорског рата. Заплијенила је 2.000.000
кгр. црногорског кукуруза у Косовској Митровици
приспјелог из Солуна за Црну Гору. Реквирирала га је
за себе. Њена пакост побиједила је и тада разум. (Глас
Црногорца, 72/47/15. 6. 1919/1). Упркос томе Црна
Гора увози и из увоза даје 1.000 тона хране Србији и
српској војсци и влади у повлачењу. (исто).
Прсти Србије у медовској катастрофи
Србија јој то узвраћа саучествујући у
потапању брода са црногорским добровољцима у
заливу Сан Ђовани Ди Медова како је то истакао
наш академик и члан САНУ покојни др. Нико Си-
мов Мартиновић у својој књизи „Јанко Вукотић и
капитулација Црне Горе“, (пишчево издање, Цетиње
1957 стр. 28.). У овој катастрофи је погинуло више
од 350 црногорских добровољаца из реда потоње
црногорске одбране којима српска влада 1940. прави
споменик на Цетињу (Ловћенска вила Р. Стијовића)
из два разлога: 1.) да у предвечерје новог, другог
свјетског рата снажно мобилише за себе Црногорце
да гину за њу, и 2.) да скине са себе сумњу и истину да
је она виновник трагедије црногорских добровољаца.
Ова трагедија био је Божићњи поздрав Црној Гори и
Црногорцима дат им од Пешића за одбрану Ловћена
који по налогу овог издајника има ускоро пасти.
Српска пропаганда: Цетиње је у Србији
и завјера лажних уговора Црне Горе са
Аустро-угарском
Уз све ово Србија у току рата води подземну
кампању. Издаје црногорским дисидентима српске
пасоше са одређењем да је „Цетиње у Србији“, да
Црна Гора неможе самостално живјети ако није
утјеловљена у Србију. (Глас Црногорца цит. број
72.) Фалсификује лажни тајни уговор између Црне
Горе и Аустро-Угарске при чему је побркала јер у
вријеме потписа тог фалсификата како у њему стоји
17. 6. 1907. није министар спољних послова црно-
жуте монархије био Голуховски, но Ерентал. Када
није успио овај фалсификат Србија је урадила нови
– други тајни уговор између Црне Горе и Аустрије из
наводно 1911. Поставља се логичко питање, што ће
други уговор, када већ постоји први, тобож „важећи“.
Кад је Црна Гора открила и овај фалсификат
Србија јој је подметнула трећи, по којем је наводно
престолонасљедник Данило продао Аустрији, своју
шуму Биоградска гора – Забран, Бечу. Ову лаж је
разоткрио британски грађанин привремено настањен
у Берну Шарл. Л. Гелерт, власник пасоша број 844
издат у Берну 27. 1. 1919. године. (Глас Црногорца,
68/47/22. 4. 1919/стр. 3.) као купац ове шуме.
Српски кредит код Француске иза леђа и
на штету Црне Горе
Упоредо иза леђа Црне Горе – Србија је пре-
варивши Француску у отсуству црногорског дипло-
матског представника подигла кредит на име и за ра-
чун Црне Горе од 50.000.000 фр. франака још у почет-
ку рата. Обавезала се притом да ће она снабдијевати
црногорску војску ратним потребама. Када је нешто
касније црногорски акредитовани дипломата тражио
помоћ у храни и ратној опреми од француског ми-
нистра финансија Рибоа, овај је одговорио да они
ту немогу ништа јер је већ кредитом датим Србији
њој стављено у задатак да снабдије Црну Гору. Кре-
дит је редуциран на 48. милиона ф. ф. На каснију
интервенцију Црне Горе Србија је већ противправно
била присвојила 27. милиона по паритету 130 срп.
динара за 100 фр. франака. предала је најзад Црној
Гори 21. милион. При томе јој је украла 27. милиона
признајући то на меморандум црногорске владе од 5.
3. 1919. године. (Ј. Поповић „Поглед на црногорско
питање“, 1919. г. ; Глас Црногорца, 72/47/15. 6. 1919.
стр. 2.). Отуда и због сличних шпекулација српски
војник је у рату добијао 2, 1 динар дневно а црно-
горски ништа. Србија је црногорским кредитним
новцем из ино-кредита водила рат против Црне Горе
јер Пашић је прокламовао: „Црна Гора мора бити
присаједињена Србији хтјела – нехтјела“ (Глас Црно-
горца број 69. /1919/стр. 2.). И додао, „није важно
што је Србија капитулирала, још је важније да Црна
Гора нестане“.
У одступници Срби пуцају у своје
бранитеље - Црногорце
А док су одступали, српски војници пре-
ко Црне Горе, не баш мали број од њих пуцали су у
Црногорце, да би се пробили до фронта да се предају
Аустријанцима. А по Пешићу непоуздана је црно-
горска војска која је извршила све своје етичке, а не
етничке обавезе према српском савезнику. У свему
томе предњачила је јединица српског официра Ми-
лисава Станојевића 600 српских војника из једне
друго јединице 16/29. 12. 1915. напушта положаје у
повлачењу и иду у правцу Језера у сусрет Аустро-
Угарима. У бици код Врела у околини Никшића
српска јединица намјерна да се преда Аустријанцима
заустављена је за 15. минута од Црногораца. Том
приликом погинуо је 21, а рањен 41 српски војник.
Црногорци су имали губитке од 1 мртвог војника из
Бољанићког батаљона (Академик Р. Ротковић „Ве-
 83
лика завјера против Црне Горе“, Подгорица 2001. г.
стр. 491-492.). Од тих српских бјегунаца, издајника
и дефетиста краљ Никола и црногорска војска нијесу
имали кад ни размишљати о повлачењу. Како ће се
повући са српском војском када им је основни зада-
так био спасити српску војску у повлачењу, што је
Црна Гора и урадила.
Окупација Црне Горе од стране Србије
као српско јеванђеље
У знак захвалности за то српска војска дола-
зи у Црну Гору као окупатор 1918. под паролом бра-
та и ослободитеља, да би Турлаков јој данас лијепио
клеветничке етикете продавајући и фалсификујући
њену славну прошлост, деградирајући њену
садашњост и покушавајући да јој укине будућност.
Командант, потпуковник Српског одреда из другог
југословенског пука, Света Симовић 16. 10. 1918.
прогласом „Браћо“ шири ново Јеванђеље да Срби до-
лазе као браћа ослободиоци браћи Црногорцима који
су већ ослобођени од аустро-Угара, (Н. ријеч 45/1/7.
11. 1919. стр. 112. I 3.), да би га 7 дана доцније де-
мантовао његов помоћник мајор Светолик Николић,
командант окупираног Цетиња наредбом број 1 од
23. 10. 1919. о окупацији и увођењу ванредног стања
и полицијског часа (Цнб, Цетиње, Синг. V. – 48646).
Неистинита је тврдња г. Турлакова да су Срби ушли
у Црну Гору са 2 батаљона и батеријом топова без
нишана. У Црну Гору су пријеварно, окупаторски
дрско и на подли начин ушле Јадранске трупе јачине
једне дивизије генерала Милутиновића потпомог-
нуте француским окупационим трупама генерала
Таона и Венела, италијанским и другим дотад савез-
ничким трупама. Подгоричка скупштина је одржана
под српским окупационим бајонетима. Коштала је
Србију 147. 195, 50 динара на име дневница, хонора-
ра и бакшиша псеудопосланицима о чему извјештава
Светозар Томић, агент Владе Србије на овом неле-
гитимном и нелегалном скупу а уједно и чиновник
српске владе са српским пасошем (Што погани од
људи чините, приредила Тања Перишић-Кнежевић,
Цетиње 2011. г.).
Аншлус Црне Горе
Краљ Никола
није могао стићи у Црну
Гору када је био конфи-
ниран у Паризу од стране
савезника. Њему, његовој
влади, црногорској ели-
ти и дјеловима црно-
горске војске у егзилу
онемогућен је повратак у
домовину насилним путем од стране француске вла-
де и српско-француске подземне коалиције о чему
свједочи писмо кр. Николе В. Вилсону, предсједнику
САД од 3. 4. 1919. г. (Ш. Растодер, ЦГ у егзилу, књ.
2. Подгорица 2004. г. стр. 161-163). Колико је само
цинизма и противрјечја у Турлаковљевом ставу: „Он
(Милутиновић) је чак говорио да би свечано дочекао
краља Николу и довео га на Цетиње у његов двор,
па да се касније то мирно реши, утолико пре што ће
његов унук Александар бити краљ те нове велике
државе!“ Оваквим се ријечима Милутиновић цинич-
но и лажно, као и његов садашњи промовент Турла-
ков, могао прсити и хвалити тек након аншлуса. Јер
је он добио задатак да „на територији коју се је наша
војска окупирала угуши се свака агитација. За ово вам
стоје на располагању сва средства... „ (Ђен. пук. Ж.
Мишић, наредба од 19. 11. 1918. Што погани од људи
чините, Цетиње 2011. Стр. 25.). Да му је краљ Никола
дошао у Цетиње Милутиновић и његова солдатеска
би били ликвидирани или проћерани. Управо Никола
је конфиниран да би Милутиновић спровео анексију.
И могао да ради то што му је наложено. Краљ Никола
је био спреман и на абдикацију ако црногорски на-
род то одлучи али није пристао на окупацију, аншлус,
грубу анексију, властиту конфинацију и терор над Цр-
ном Гором и њеним цивилним становништвом. Чему
конфинација краља Николе у варијанти абдикације.
Али конфинација је окупаторима била услов за
абдикацију црногорског краља. А онда је г. Турла-
ков Подгоричка скупштина прогласила анексију и
ликвидацију династије а не само краља Николе. У
тачки 1. Одлуке нелегитимне Подгоричке скупштине
стоји „да се краљ Никола и његова династија збаци с
црногорског престола“ (Академик М. Шуковић, Под-
горичка скупштина, 1918. г. Подгорица 2011. Стр. 89-
90.).
Превид Подгоричке скупштине – Црна
Гора нема династију већ владалачки дом
И Турлаков и анексионисти с Подгоричке
скупштине не знају да Црна Гора нема династију већ
владајући дом. А разлика између њега и династије
је голема. Јер Петровићи нијесу династи – власници
 84
народа и државе Црне Горе већ хероји који су први
с мачем и пушком у руци предводили своју војску и
народ и били рањавани. Они су били први међу први-
ма, а не први међу потоњима. Услиједио је Божићњи
устанак и напад на Цетиње устаника који су тачком
3 својег прогласа тражили анулирање одлука Под-
горичке скупштине. У бици за Цетиње учествовало
је 987 окупационих војника потпомогнутих шаком
издајника – бијелаша и 1500 нападача, црногорских
патриота, бораца „За право, част и слободу Црне
Горе“. Губици су били велики и износили су 82 жртве
на страни реконквисте и 152 жртве на страни уста-
ника и ослободилаца (За право, част и слободу Црне
Горе, Цетиње 2009. Стр. 82-83.). Окупациони гар-
низон спасила су српска војна појачања и бјелашке
трупе које су придошле у помоћ. Дакле, г. Турлаков
није у питању била српска шачица која је окупирала
Црну Гору.
Више српских војника него црногорских
грађана у Цетињу
Ускоро након тог крвавог догађаја Србија
као окупатор инсталира на Цетиње 38. пјешадијски
пук, 5 жандармеријски пук, команду Војног окру-
га, војну Болницу, Команду Зетске дивизијске об-
ласти са пратећим јединицама и друге ефективе
војске, паравојске и парамилитарних организација.
А Цетиње је по попису 1921. године имало 5.
492 становника. (Алманах краљ. Југославије све-
зак IV, Загреб 132, стр. 485). Дакле у црногорској
пријестоници било је више окупаторских војника
него ли грађана. То су та измишљена Турлаковљева 2
доброчинитељска батаљона. У сваки град Црне Горе
инсталирани су снажни војни и жандармеријски гар-
низони. Умјесто школа, путева и болница Црна Гора
је добила у сваком селу по жандармеријску станицу.
Намјесто слободе донесено јој је ропство, мјесто
мира рат, глад, болијести, сиромаштво, репарације,
реквизиције, мачке у раше, везање у вериге, томруци,
прогони и хапсане, крв, терор, забрана сијања жи-
вотних намирница, паљење 5.000 домова због којих
је Александар добио ново име – Паликућа. Разапета
су вјешала у Цуцама, доведен и страни џелат Харт,
главе устаника и бораца за слободу уцијењене огром-
ним новчаним износима. У Црној Гори је проглашено
ратно стање. Окупаторским српским војницима двије
године у Црној Гори урачунате су као 3, а рјешењем
МУП-а Кр. СХС бр. 15637 даван им је додатак на
плату од 35, 30 или 20%. Црногорци су давали под-
ршку својим борцима а жандари и војници Србије и
Краљевине СХС слати су по казни у Црну Гору као
у Сибир. (ДАЦГ, Архив СНЦ, Цетиње 1922. г. Муп
СХС пов. Д. З. бр. 18686 од 10. 1. 1922. г.).
Вељесрпски терор
Терор, казнене експедиције, контракомитске
чете, летеће одреде, војне казнене експедиције, про-
тив црногорског народа и устаника спроводе плаћени
убице, легионари, џелати, олош, криминалци, бив-
ши аустроугарски вахмајстори, најнижи друштве-
ни шљам. На челу зликовачких трупа су црнорук-
ци Стојан Поповић помоћник команданта Зетске
дивизије лоциране на Цетињу, Милан Завађил, пот-
пуковник Хуркијевич и Симовић, злогласни Милан
Калабић, Србин – Пречанин и његов српски земљак
Колаковић. То су све били Срби, по професији рат-
ни злочинци. То су били Срби, а не Црногорци који
се боре против Црногораца како ви кривотворите г.
Турлаков. У борби код Подгорице црногорски патри-
оти под командом официра Војина Лазовића убили су
150 српских војника, а заробили 300 српских војника,
3 топа и 6 митраљеза. 3 чете 12. Српског пука униш-
тене су том приликом потпуно. То су биле српске
окупационе трупе а не Црногорци, г. Турлаков. (Глас
Црногорца, 82/48/8. 2. 1920. /стр. 3.) У знак одмазде
над црногорским женама и ђецом 1500 црногорске
нејачи избјегло је у Албанију. (Исто). То су урадили
Срби, а не Црногорци Црногорцима како кривотво-
ри г. Турлаков. У нападу на устаничку комитску чету
Сава Распоповића, Муја Башовића и Петра Звице-
ра у Шћепан долу код Никшића учествовало је 114
жандарма и 834 српска војника. Против 11 устаника
који су у вишечасовној борби сви погинули борило
се 850 војника и жандарма, Срба, а не Црногораца
кривотворитељу г. Турлаков. Губици окупационе
српске стране износили су 28 мртвих и 45 рањених,
укупно 73 жртве. (Н. Аџић, Борци за независну Црну
Гору, Том 2, Цетиње 2010, стр. 738-739.). У овој бор-
би борили су се Срби против Црногораца, а не Црно-
горци међу собом како ви измишљате г. Турлаков. И
то, 11-ог устаника из ове групе, Милоша Ковачевића
су живог или боље речено полуживог у јаму бачи-
ли и закопали. (Лучиндан, Божић 2008. г., стр. 17.).
Јединици од 114 жандарма српска окупациона власт
подијелила је 470. 000 динара на колико су биле
уцијењене њихових 11 глава. Додјела је извршена по
рјешењу Министра унутрашњих дјела Кр. СХС Ј. бр.
1488 од 25. 1. 1924. г. (Црна Гора бр. 7/9 од 5. /25. 1.
1924. /стр. 2.). Српска окупациона војска је направи-
ла бројне злочине по Црној Гори. У том крвавом рату
и бијелом терору погинуло је око 10. 000 људи. Стра-
дали су и бројни српски војници злоупотријебљени
од стране своје империјалне власти и регента Алек-
сандра који је и након Подгоричке скупштине тражио
дијалог са црногорском владом у егзилу око стварања
уније. Само од комитске чете Х. Бошковића погинуло
је преко 400 истакнутих представника српске окупа-
 85
ционе власти и око 2000 српских војника. Коначне
жртве на обије стране овог крвавог масовног обра-
чуна, ни до данас нијесу утврђене. Многи од тих зло-
чина утврђују се и дан-данас иако је од те трагичне
епохе прошло више од 8 деценија. Неки од тих злочи-
на превазишли су мјеру најмонструознијег у људској
мучилачкој пракси. Извршено је пребијање и бачање
у јаму црногорског мајора Шћепана Мијушковића
и његовог брата од стрица Стевана 21. 2. 1924. на-
кон масакрирања, а леш је пронађен послије 70 дана.
Злочин су починиле јединице жандармерије српског
капетана Милана Калабића. И највеће пристали-
це присаједињења послије овог постали су разо-
рачани ујединитељи. Тражили су другу, нову Под-
горичку скупштину. Тим прије што је Мијушковић
прослављени ратник спашавао у првом свјетском
рату српске јединице у биткама од Јавора па све до
капитулације.
Ломаче симбол српске инквизиције
Српски злочин над породицом Звицер остао
је симболом црногорског мучеништва и страдања.
Српски мајор Кецмановић, официр Колаковић и
њихова јединица починили су злочин над злочини-
ма. Запалили су кућу познатог црногорског борца за
слободу Петра Звицера и у њој живе спалили његову
супругу Загорку и троје малољетне ђеце, брата Ви-
дака старог 13. година, сестру Плану стару 20. годи-
на, мајку Анђу стару 60. година док су његову бабу
Ђурђу од 100. година везали за трешњу испред куће
да свезана гледа док зликовци муче и пале седам чла-
нова њене породице. Згариште Звицера постало је
црногорско светилиште. (Н. Аџић, Борци за независ-
ну Црну Гору 1918-1941, Цетиње, Том 2. стр. 711.).
Свако ко има минимум људскога у себи згражава се
над овим злочином. Само г. Турлаков ћути. Ђе ти је
савјест, разум и свијест г. Турлаков. Ђе ти је морал да
макар морално и интелектуално осудиш овај кримен.
Постоји ли у теби и твојим истомишљеницима ишта
људско да се побуни против српског терора и зла?
Треба ли да Турлакова и компанију чуди што принц
Никола тражи као минимум минимума извињење
Карађорђевића Петровићима-Његошима за злочи-
не почињене над црногорском државом, народом,
нацијом, црквом, историјом, културом, владајућом
кућом. Низ француских интелектуалаца је то учинио.
Зашто Србија, Срби и Карађорђевићи ћуте? Праве се
луди као и г. Турлаков инсинуацијама типа „Црногор-
ци су то починили“. Црногорци који не постоје, осим
кад треба спашавати Србију и српство. Ћуте зато
што настављају тај злочин сталном негацијом Црно-
гораца и антицрногорским специјалним ратом који
непрекидно воде. Постоји ли уопште у вашем миса-
оном систему и рјечнику ишта друго до папагајске
негације – реченице „Црногорци не постоје“. На
згаришу Звицера покопани су и посљедњи остаци
црногорско-српског братства и пријатељства. Жртва
никада није исто што и њен џелат. Али по Турлакову
и сваком тиранину нијесу кривци убице него убијени
па макар то били и ђеца. И послије свега он има об-
раза и смјелости да оптужује Петровиће а велича
Карађорђевиће. То може урадити само онај ко је ли-
шен интелектуалног достојанства и моралне основе.
Ко је умро у људском смислу прије властитог рођења.
Но, нијесу Срби починили злочин само над пред-
ставницима црногорског народа. Суочени са српским
терором попут Роваца и Ровачке Републике, Плав и
Гусиње проглашавају аутономију.
Светосавски фундаментализам –
Великосрпски злочин над Муслиманима
Црне Горе
Фебруара 1919. српска војска је напала Плав и
убила 700 мјештана. Мучења, силовања, рашчепљења
жртви, вађење људских срца био је само дио овог
бестијаријума. (Архив Историјског института Под-
горица – 8052/VIII 1ј-1. Бејто Шахмановић, Хроника
Плава). Задојени светосавским фундаментализмом
српски војници су говорили да ни пси неће да једу
срца и турско месо! Које месо воли и једе г. Турлаков?
Уз турско, највише црногорско! А више од меса да
пије црногорску крв! То је показала сва ова полемика
коју је мјесецима водио са нама. Године 1923. српска
паравојска Косте Миловановића Пећанца Тојагаша,
познатог четничког главешине из 2. Свјетског рата на-
правила је нови масовни злочин у Плаву. Под њеним
батинама умрло је много људи у Плаву (Аиип-1624/
VIII 1р-1.). Због сличног метода Милан Стојадиновић
је добио као терориста у Црној Гори надимак Батлај
(Батина), а Сава Лазаревић „Батара“. У Рожају је
убијено само једне ноћи 24 муслимана о којима пише
„Југословенски лист“ у серијалу из 1924. г. Др. Нус-
рет Шехић је непобитно утврдио 4000 жртава црно-
горских муслимана у бјелопољском срезу страдалих
од српске окупационе војске. Током 1919. године са
својом српском војском Коста Пећанац је убио 28
Ризвановића. (Хакија Авдић, Положај Муслимана
у Санџаку, 1991, стр. 100.). За 1500 Муслимана из
дијела бјелопољског округа никада нико није одгова-
рао. (Исто 101.). Убијства Бајрама Аговића и Џанка
Шаботића припадају сфери патолошког изучавања
јер су жртве приморане да себи претходно копају
гроб зубима. Мимо плавског краја Пећанчеве снаге су
убиле 1300 муслимана и опљачкале 194 муслиманска
села у црногорском дијелу Санџака. Ликвидацијама
је претходило мучење жртви. Убијања су вршена
 86
ноћу. Хилми Бег-Кајабеговић са 10 пратилаца убијен
је 1924. године. (Исто 111-112). Убице су били српски
жандарми. Посебно мјесто у хроници злочина заузи-
ма геноцид над муслиманима у Шаховићима и Пави-
ном Пољу. На Коврену је убијено 8, Павином Пољу
70. При убијству Муфтије Салибеговића убијено је
још 87 муслимана од којих 29 припадника братства
Хасанбеговић и 7 братстава Мусић. (Исто 131.). У
Шаховићима (данашње Томашево) 10-11, 11. 1924.
г. српска војска уз пратњу и припомоћ црногор-
ских изрода под воћством Николе Ђиласа, Никоди-
ма Цемовића, Димитрија Реџића снаге преко 2000
људи заузевши фронт од 19. км. након мучења и
касапљења убила је 694 муслимана из овог мјеста.
Жели ли Турлаков и послије овога да пије турске и
црногорске крви? Смије ли човјек који претендује
да буде јавни дјелатник прећуткивати овакве зло-
чине? Хоће ли његови васпитаници – почетници,
пошто је он познат по писању приручника за Србе
– почетнике поћи оваквим стопама мучитеља? Чему
их уопште учи г. Турлаков познат по негацији Црне
Горе?! Одговор на овај српски терор био је одлазак у
комите и масовно исељавање – егзодус. (виђи о зло-
чинима у Шаховићкима, М. Ђилас, Ланд Wитхоут
Јустице, Лондон 1958, Правда 262 од 18. 11. 1924.
Меморандум министру унутрашњих дјела; др. Жар-
ко Шћепановић, Монографија Бијелог Поља, Хакија
Авдић, ц. д. скопски „Хак“ који је доносио спискове
ликвидираних Муслимана етц. ет.).
Четрнаест врста злочина над
Црногорцима и Црном Гором
Треба ли послије свега овога вјеровати
г. Турлакову или Меморандуму владе Црне Горе
објављеном у Гласу Црногорца, бр. 66/47/21. 3. 1919.
/ у којем се наводе 14 врста злочина које је почини-
Једанаест црногорских комита, погинулих у
бици са српским окупационим формацијама
28.12.1923. у Шћепан долу, у Никшићу.
ла српска окупациона војска у Црној Гори. Ти тешки
злочини припадају међународно кажњивим кривич-
ним дјелима. Списак тих злочина чине: 1.) Покољ
цивилног становништва, 2.) Мучење цивила; 3.)
Изнуравање жртава глађу; 4.) Отимачине по Црној
Гори; 5.) Интернација цивилних лица; 6.) Узурпација
црногорске цивилне власти; 7.) Присилна регрутација;
8.) Пљачка; 9.) Конфискација покретних имања; 10.)
Насилна реквизиција; 11.) Депресијација перпера од
75 до 100%; 12.) Пустошење и рушење имовине без
ограничења; 13.) Девастација историјских споменика
и 14.) Злоупотреба бијелог барјака за вријеме устан-
ка.
Међународна заједница је констатовала
окупацију Црне Горе
Поред опструкције у ратној помоћи, клеве-
та, атентата, спријечавања извршиоцима државног
суверенитета краљу, влади и другим структурама да
се врате у Црну Гору, Србија је до 1. 12. 1918. спро-
вела читав арсенал ратних мјера. Након 1. 12. 1918.
успоставила је уз помоћ савезника, превасходно
Француске, грубу окупацију Црне Горе. Посланик
у енглеском парламенту Мек Неил је изјавио да је
нова српска окупација од претходне аустроугарске за
Црну Гору била гора. Црну Гору нијесу опустошили
Аустријанци већ Срби. Краљ и влада су конфини-
рани а Црногорци насиљем присаједињени. Да није
било насилног присаједињења неби било Божићњег
устанка и рата у Црној Гори. Да је већина Црногора-
ца жељела Србију неби било устанка. Сва политика
Србије је анексија. Ријеч Аустро-Угарска Србија је
замијела ријечју „Анексија“. Њоме је почела српска
политичка азбука 20. вијека као и ријечју „Атентати“.
Одакле Турлакову лажна теза да су Црногорци били
сви или огромном већином за присаједињење када
референдум о томе није спроведен, а камоли
и слободни избори. А то је управо оно што
је у конфинацији тражио краљ Никола. Зато
му сада г. Турлаков дијели етикете и клевете
пљачкаша. Крив је краљ Никола као жртва, а не
Александар Паликућа као џелат. То је мудрост,
философија, наука, право и морал г. Турлакова
и његових истомишљеника. Крив је краљ Ни-
кола који је спасио Србију у првом свјетском
рату, поготово у одступници српске владе и
војске.
И поред Мек Неилових, Салисових
и других упозорења чијим уважавањем неби
било аншлуса, историјску одговорност за
догађаје у Црној Гори 1918. носе и британски
парламент и друге савезничке институције. Историја
им то не може опростити. Но учешће савезника у
 87
злочину над Црном Гором не умањују прворазред-
ну одговорност за тај кримен официјелне Србије.
Тим поводом Витни Ворен у „Злочину мировине
конференције“ је написао: „Саучесници смо злочина
почињеног у нашем присуству. Против је мира свих
људи кад злочинац подигне руку. Ниједна жртва не
умире сама. Магбета је уморио сан. Ако пустимо
Србију и њене саучеснике да коначно дотуку рањену
сувереност Црне Горе ми јачамо сваку руку која уда-
ра на безбједност свијета. Ако допустимо да бал-
канска лаж прође као истина, поткопаћемо темеље
сопствене слободе. То не може бити. То не смије
бити. Крај још није дошао... кад Србија испољи своје
силеџијство према Црној Гори нико руку да подигне
да прекине то насиље јер је Србија успјешно лага-
ла а савјест човјечанства која мрзи лаж још је није
разоткрила“ Александар је детронизовао ђеда и убио
његову државу али и себе 1934., а 1941. своју државу
и династију. Француска је 1918. издала Црну Гору а
22 године касније и саму себе. Тако пролазе сви они
који мач ваде. Од мача ће погинути. Г. Турлаков не
вади мач већ погани језик. Тешке ријечи, клевете и
неистине су његово оружје и једино благо. Злочин
над Црном Гором се десио. А Турлаков и комп. чине
још горе. Настављају га. Настављају га пропагандом
у којој истина о злочину треба да умре како би се кри-
мен заборавио.
Ни Тито ни Руси нијесу ослободили
Црногорце, него они сами себе као што је
то било увијек
Уз све то, Турлаков измишља да је Тито дао
Црногорцима државу и нацију. Нико никада Црно-
горцима ништа није дао. Све су сами зарадили крвљу,
животима, радом. У књизи „Кадрови револуције“ М.
Станишића сумарно је дат њихов допринос 1941-
45. Иако је Црна Гора имала 2,4% становништва
Југославије, дала је 36 генерала 1945. или више од
трећине, 982 Црногорца организатора устанка у
југословенским земљама, своје људе на највиших
2057 руководећих дужности изван Црне Горе, 244
народна хероја од 1037 укупно у Југославији или
23,52% а само Цетиње од 9000 становника 50 народ-
них хероја.
Сву помоћ Русије дату Црној Гори вишестру-
ко смо платили и вратили. Више је Црна Гора задужи-
ла Русију него Русија нас. Турлаков је заборавио да
30.000 Црногораца борило се више него успјешно у
руској војсци у 18. и 19. в. и све до 1917. од којих је го-
тово сваки добио официрски чин и племићку титулу.
Црна Гора је дала Русији 40 Црногораца руских гене-
рала и адмирала до 1917. г. Дала је осниваче црногор-
ске и балтичке флоте адмирале Змајевића, Војновића,
Вукотиће, а перашки капетан Марко Мартиновић
је учио руске бољаре поморској вјештини у 17. в.
Црногорци под командом и барјаком. Владимира
Петровића – Његоша, њих 1000 учествовало је у
руско-јапанском рату 1903. и на даље. Бакић, Косић
и Шпадијер, посташе руски генерали, команданти
корпуса и армија а глумци Лучић, Ковачевић, Вавић-
Ивановић прваци Царског театра. Крсто Петровић
Његош умирући 1985. г. као рођак краља Николе те-
стаментарно отпоручи Русима: „Није ми жа што уми-
рем но што не врнух оно кило руске кртоле које нам
је Св. Петар Цетињски донио из Русије“. Ми ћемо се
потрудити да га вратимо.
Нови великосрпски програм је исувише
провидан и зао
И на крају нема краја. Г. Турлаков је на за-
датку. Спроводи стратегију, нови српски велико-
национални и великодржавни програм. Извршава
наредбе Чавошког и других садржане у директиви:
„Стално понављајте да је Црна Гора српска држава“.
Слиједи патријарха Иринеја који стално понавља
причу о Црногорцима и Србима као једном народу
који подијелише политичари као зла ђеца. Намјера је
очевидна.
Треба у Црној Гори направити српски
корпус сепаратум са перспективом да се кроз
њену федерализацију федералзмом народа сама
конфедерализује. Тако би се у најгорем случају по
српство добила нова црногорска, друга „Републи-
ка Српска“, ако већ неможе Црна Гора бити Србији
компензација за Косово. Куманово за Косово има се
допунири остварењем поклича „Црна Гора за Косо-
во“.
Г. Турлаков је гласноговорник те и такве иде-
олошке матрице. Празан до дна свео је читаву своју
поетику и естетику у нијекању и клеветању Црне Горе
и Црногораца. Поткопавајући туђу слободу поткопа-
ва властиту. Покушајима да разара истину о Црној
Гори разара себе, а Црну Гору још више јача. Претво-
рен у негацију другог, ништа ново и вриједно неможе
да створи и ствара. Непоштујући друге не поштује
ни себе самог. Зато га ни ми неможемо поштовати.
Зато са њим више нећемо полемисати јер он је све
рекао. Препуштамо га због тога са задовољством
домаћицама и почетницима. Он је њихов класик.
Он је стручњак за почетнике. Почетништво је његов
свијет. Ниво почетника је његова једина мјера.
Др. Миодраг Вуковић
Борислав Цимеша
 88
ЦРНОГОРЦИ У ДЕНАЦИОНАЛИЗАТОРСКОМ РАЈУ
ЧЕДОМИРА АНТИЋА
У прошломјесечном „Свједоку” (785 - 786)
још једном је попут бројних истомишљеника не-
гаторске историографске школе Чедомир Антић,
историчар, председник Напредног клуба објавио
неистину над неистинама под насловом ”До Другог
свјетског рата нико није вјеровао да су Срби и Црно-
горци двије нације ”. Овим ставом аутор је покушао,
безуспјешно, да покрене дужу од хиљадугодишње
повјесницу црногорског народа и нације. Својом
историјом црногорски народ и нација демантова-
ли су овај дискриминаторски и вјештачки, неис-
тинити пишчев суд. Нијесу се Црногорци дуже од
миленијума до 1941. године борили да буду Срби,
Не- Црногорци или нешто што нијесу, већ да буду то
што јесу. О томе постоји непрегледно мноштво до-
каза материјалне и духовне културе. Због просторног
ограничења овђе ћемо навести само неке од њих.
Године 1527. за једног исламизираног Црногорца од
стране млетачког дипломате се наводи да је човјек
црногорске нације. Познати црногорски историчар
Петар Д. Шеровић, је у раду „Ко је и одакле био Му-
стафа, човјек црногорске нације“, знатно касније,
1961. године у часопису „Историјски записи“ (год
XIV, књига XVIII, свеска 3, стр 496-499), открио тог
чоека црногорске нације. Идентификовао га је под
именом Mustaffa Turco (Мустафа Турчин) што је ис-
ламски номен за Петра Радованова Ћуду, родом из
Паштровића, који је датиран у поменутом докумен-
ту архивског карактера под датумом 8. октобар 1522.
године. У Народном музеју на Цетињу налази се у
сталној музејској поставци музејски експонат- нож из
1766. године Јована Радоњића (1747- 1803), познатог
црногорског гувернадура од 1764 до 1803. године са
угравираним натписом: „’Сие нож Јована Радоњића
гувернадура все црногорске нације“. Црногорски
писац и познати авантуриста Стефан Зановић у пис-
му владици црногорском и владару Црне Горе, Саву
Петровићу Његошу датираном 7. 7. 1766. године ис-
тиче, да је у Берлину „чекао Њ. Ц. Вис. Великог ру-
ског кнеза Павла Петровића да му препоручим заслу-
ге славне храбре црногорске нације и свију личност.
„(Шпиро Кулишић о етногенези Црногораца, Цетиње
1994. г. 2. издање, стр 3-4). Црногорски владар и
владика Василије Петровић истиче Црногорце као
нацију у својем писму Правитељствујешћем Сенату
од 29. 4. 1753. г. и додаје да се „неки Срби без основа
називају Црногорцима. „, те да ће он издавати „пра-
ве свједоџбе оним Црногорцима који буду жељели
да ступе у руску службу“ (Елемента Монтенегрина
10/90, 109.). Свети Петар Цетињски 5. 3. 1826 у писму
Јеремији М. Гагићу, вели :“Мене је удивитељно што
ова тисућа цекина не иде право црногорском народу,
него славено-серпскому народу. Може бит’ некаква
пулитическа причина тому…“(исто 108). Црногорски
владари Балшићи су ослободили ратним окршајима
и побједама Црну Гору (Зету) од Немањићке
доминације и окупације. Њихови насљеденици,
црногорска династија Црнојевићи настављају њихов
смјер. Црногорску националну свијест Црногорци
су имали вјековима прије 1914 године стварајући и
успјешно одбрањујући своју вишестољетну слобод-
ну државу Црну Гору и властити самоникли црногор-
ски народ- нацију, културу, цркву, језик, традицију,
историју, књижевност, умјетност, право, морал етц.
етц.. О томе су писали и бројни непоткупљиви, српски
научници свјетског гласа све до Живојина Перића.
(Црна Гора у Југословенској федерацији, Економист,
Загреб 1940, 7-9), Познати јеврејски научник Бер
Борохов доказао је, разматрајући антрополошке, ет-
ничке и националне карактеристике Црногораца, да
су аутохтони народ и нација, посве оригинални, без
аналогија, саздани на властитој снази, те уз све то
атипични, међу не само сусједима или евро-конти-
ненталним етницитетима, већ и у свјетској породици
народа (исти Sorriavismus und Zlenismus, Wien 1932,
223). Исто тврди и свјетски познати антрополог и на-
циолог Пулианос као и хиљаде и десетине хиљада
еманентних научника, писаца, путописаца, монте-
негринолога, нациолога, мондијалиста, философа и
других попут Адама Мицкијевића („Црногорци су
једини слободан народ и нација у Европи и свијету.
„- Записи, XXI, 1-6, 1939, год XII, стр 351), па пре-
ко Вацлика, Тејлора, Венијамина Боровског, Холе-
чека, Керија, Ривеа, Ровинског, Бјазолетија, Шварца,
Балдачија, до хиљада и хиљада других и најзад, до
самог Антића који их исконструисаном неистином
демантујући себе, управо афирмише. И на самој
нелегитимној подгоричкој скупштини 13(26). 11.
1918. г. њен потпресједник, црногорски ренегат Саво
Фатић демантовао је г. дина Антића својом већ толи-
ко пута цитираном изјавом „Од данас више нијесмо
Црногорци него Срби”, партиципирајући у просутом
Пашићевом новцу за то и у укупним трошковима
овог псеудозасиједања од 147, 195, 50 динара (збор-
ник „Што погани од људи чините” приредила Тања
Перишић-Кнежевић, Цетиње 2011. г.). Намјесто ових
непобитних истина Антић понавља толико пута из-
говорену неистину да је КПЈ створила црногорску
нацију у 2. Свјетском рату апстрахујући при томе
више од миленијума црногорске народне и нацио-
 89
налне историје. Његово кривотворење легитимитета
лажне подгоричке Скупштине демантовао је свјетски
познати правник, његов земљак Живојин Перић.
Краљ Никола није напустио земљу и народ већ је на то
био приморан издајничким радом и завјером Пашић-
Пешићевог тима у црногорској односно савезничкој
команди за извођење „Заједничких дејстава”. Потоња
црногорска Скупштина није изабрана „Пре бал-
канских ратова са 2/5 црногорског становништва”,
како кривотвори историчар Ч. Антић, већ децембра
1913. г. са цјелокупним црногорским становништвом
укључујући и оно из новоослобођених крајева из бал-
канских ратова. Борба зеленаша и бјелаша није борба
између Црногорског народа, већ између црногорског
и октроисаног српског. Митар Мартиновић није у пра-
ву тврдњом да је краљ Никола издао свој народ него је
издан од Срба и савезника. Српска врховна команда
није издала наредбу да се при њеној окупацији Црне
Горе избјегне оружани сукоб већ наредбу Живојина
Мишића, војводе, начелника штаба, актом О. Бр.
32257 од 19. 11. 1918. г. „да се на територији коју је
наша војска окупирала угуши свака агитација. За ово
вам стоје на расположење сва средства с којима рас-
полажете без икаквог обзира”. (Божидар – Божо С.
Вуковић, Рат ЦГ против Турске и Бугарске 1912-13.
Рад ЦГ на унији и сарадњи са Србијом, Цетиње 1971,
стр. 179.). Учешће 897 српских окупационих војника
под командом генерала Милутиновића у Божићњем
устанку и борби за Цетиње 6. 1. 1919. демантује г.
Антића (За право, част и слободу Црне Горе, Цетиње
2009. г. стр. 83.). Кућу Јована Пламенца нијесу за-
палили, а у њој и чланове му породице црногорски
већ српски злочинци под командом српског официра
Остојића уз асистенцију домаћег одрода поручника
српске војске Јагоша Драшковића (Н. Аџић, Борци
за независну Црну Гору 1918-1941. Цетиње 2008.,
стр. 72-73.). До које бесмислице у својим тезама иде
Ч. Антић свједочи и његов цитат из борбе у Црној
Гори 1918. и на даље у којем он за српску страну ис-
тиче: „… ми нисмо дошли да владамо Црном Гором
већ да је уведемо у велику српску заједницу”. Пошто
је до тада борбом државотворног црногорског наро-
да и нације била ван те заједнице, ето г. Антићу још
једне Ваше самонегације односно доказа да Црно-
горци нијесу Срби јер су вјековима имали своју сло-
бодну државу док је српски народ чамио у турском
вишестољетном ропству.
Ч. Антић је заборавио или превидио да се
неможе бити члан заједнице у којој се над њеним
дјеловима не влада. А каква је то била заједница
најбоље свједочи то, што је Црногорцима у њој 1918.
и на даље одузето национално име, држава, култура,
црква, језик, традиција, историја, књижевност, рат-
не репарације. Над Црном Гором је заведен режим
српских бајонета. Његошева Биљарда је коњушница
српске окупационе војске а Његошева родна кућа на
Његушима жандармеријска станица. Црногорци су
у тој Антићевој српској заједници, у његовом дена-
ционализаторском рају експлоатисани и пљачкани
више од других поробљених народа. Саобраћајно
отсјечени, кредитно заборављени, лишени
мелиорација претварани су противуставно у српско-
турске средњевјековне чивчије, и робове београдских
господара и Српске православне цркве. Име Црне Горе
постало је у пројектима нове Српско-Југословенске
творевине само прекрижена и тужна прошлост, а
њен Црногорски народ је програмски расељаван и
колонизиран али упркос томе није исељен. Година
1918. И наредне Црној Гори и црногорском народу
и нацији донијели су српску окупацију, геноцид, ет-
ноцид, културоцид и лингвоцид. Све је то демант
Антићеве конструкције да је постојање независне
државе Црне Горе само лични интерес појединаца.
Колика је злонамјерност и неутемељеност Антићевог
приступа најбоље потврђује то што он промашено
компарира жртве из 1941-45. пале како он вели за
социјалистичко стварање Црногораца са онима иза
првог свјецког рата палим у борби против српских
окупатора Црне Горе. Нормално, за Антића је те-
рор 1941-45. већи од српског из период 1918-41, над
Црногорцима и Црном Гором. Ч. Антић се залаже за
ново присаједињење Црне Горе Србији па зато оно
из 1918. фалсификује у чин добровољног уједињења.
У ту сврху он сву црногорску историју адактира до
1941. године када је декретира као и црногорску
нацију апсолутистичком самовољом комуниста. Од
једног историчара то је премного. Али нас то не чуди,
јер је он професију замијенио својим националистич-
ким ангажманом и шовинизмом. Да Црногорци не
постоје он неби имао што негирати. У негацији дру-
гог налази сву своју афирмацију. Ко не може бити по-
знат по добру и истини остаје му да то буде по злу и
неистини. У томе је сва поетика, у ствари, миметика
г. Чедомира Антића репетитора српске асимилационе
историографске школе.
Борислав Цимеша
 90
Промоција поезије Сретена Вујовића на Његушима

Мисао, то је људско биће

На Његушима је 14. 08. 2011.
године у оквиру „Његушке култур-
не променаде“ промовисана збирка
пјесама „Молитва“ књижевника Сре-
тена Вујовића. О књизи је говорио
књижевник Зоран Станојевић, а стихо-
ве је казивао познати црногорски драм-
ски умјетник Слободан Маруновић. За
музички угођај на гитари се побринула
Ања Радоњић, ученица Средње музич-
ке школе у Котору. Учеснике и госте ис-
пред Дворца краља Николе поздравио
је агилни организатор традиционалних
његушких сусрета Лазо Божовић. На
добро посјећеној књижевној вечери о
поезији из збирке „Молитва“ говорио
је Зоран Станојевић:

Даме и господо, издвајамо Декларацију Амнести Интернешенел, те

Вечерас на Његушима промовишемо књигу
пјесама Сретена Вујовића „Молитва“, аутора који иза
себе има значајно и релевантно књижевно дјело и
збирке пјесама „Пјесма заборавне птице“, „Безглаво
коло“, „Соба за специјалне“, „Књига постања“, „Како
тону хоризонти“, књигу прозно – поетских записа
„Како се вратити“ насталу након трогодишњег еми-
грантског живота „Поема о љубави“, „Ђавоље коло
у Манастијеру на вељи понеђељак“, „Велики брат“,
„Вођа“. Поезија и проза овог аутора је превођена на
десетак свјетских језика, а четири књиге су доживјеле
поновљена издања.
Овом приликом из биографије Сретена
Вујовића издвајамо: са групом младих црногор-
ских писаца оснива Књижевну омладину Цетиње,
а затим се налази међу оснивачима Књижевне Оп-
штине Цетиња, која је средином осамдесетих го-
дина обиљежила културни живот Црне Горе и бив-
ше Југославије. Био је члан редакције посљедњег,
забрањеног броја часописа за културу, науку и друшт-
вена питања „АРС“ који је својевремено публикова-
ла Књижевна Општина Цетиња. Због дјелатности
на очувању црногорског културног и националног
идентитета те антиратног ангажовања од 1990. годи-
не, два пута остаје без посла, бива прогањан, хапшен
и затваран. Због расписивања потјернице, илегално
напушта земљу. У одсуству се осуђује на двије годи-
не робије под оптужбом „повреде угледа Републике
Црне Горе“. Након бројних реакција, међународних
организација за заштиту људских права, од којих
Скупштине Свјетског ПЕН –а, 1995. године у Перту
(Аустралија) бива амнестиран и стиче право поврат-
ка у домовину, али до данас не и право на своје радно
мјесто, које му је по основу политичке неподобности
својевремено одузето.
Пар година је главни и одговорни уредник
гласила Црногорске православне цркве „Лучиндан“.
Ваља напоменути да је Вујовић први рукоположени
свјештеник у ЦПЦ након њеног укидања 1920. годи-
не и актуелно секретар Светог Синода Црногорске
православне цркве. Члан је и један од оснивача неза-
висног друштва црногорских писаца и Црногорског
ПЕН Центра, чији је уједно први генерални секретар
и актуелни потпредсједник. Члан је Хрватског ПЕН
Центра, Матице муслиманске, Демократског ром-
ског центра и један од иницијатора оснивања Матице
црногорске.
О збирци пјесама „Молитва“, књижевни
критичар Влатко Симуновић цитирајући стихове из
књиге:
Гдје ћу ја скончати
Ако се видим
А нема ме.
И стихове:
Какво ли нас јутро очекује
Кад уђемо
У дан вјечни.
Каже: Чему сва та питања чија је функција
да се преиспита смисао сопственог постојања и
живљења, али и оно што ће услиједити послије.
 91
Пјесник пита и тражи спасоносни излаз из
унутрашњег нереда. Између смисла и бесмисла није
лако повући границу, али није бесмислен напор да се
сазна оно што се не зна или не може сазнати. Зато
се сва питања која халуцинантним сликама поставља
пјесник Сретен Вујовић могу свести на једно. Гдје су
коријени бесмисла – у самој суштини људске при-
роде или у садржини живота, његовом промаше-
ном начину или промашеном схватању. То темељно
питање упућује на главну велику мисао молитви и
исповјести Сретена Вујовића. Мисао, то је људско
биће. А безумље га као сабрат грли. (завршен цитат).
Овдје бих се зауставио код Симуновићеве
констатације о тзв. халуцинантним сликама. По мом
пјесничком сензибилитету ово је по мало неспретно
постављена синтагма која не кореспондира добро са
наставком јер и овдје има све своју чврсту унутрашњу
логику, за свакодневну свијест осјетну само до грани-
це подсвијести. Наравно, ова мала опаска неумањује
Симуновићеву озбиљност и зналачко промишљање
Вујовићеве поезије.
Сретен Вујовић у својој поезији отвара нека
суштинска питања о бићу и егзистенцији, усуду и ди-
лемама када каже:
Да ли је почетак
Са ове или са оне стране
Ни једна се не да додирнути
Боже
Јесмо ли твој сан
Или заблуда.
Без претензије за одговорима пошто су
они управо „са ове или са оне стране“, ваља се по-
ново запитати како дјелује божанско на схватање
простора, времена, границе мисли, прошлост се
враћа а будућност се већ десила и задовољство које
причињава патњу и бол а они се преображавају у
љепоту у ново задовољство и круг је цјеловит, не
затварајући се, јер дилеме се обнављају. Свијет је на-
магнетисан и све је ту, али и тамо је све у другом вре-
мену и неком простору који то није.
Пјесник се пита „јесмо ли могли другачије“,
а другачије је већ неђе иза или испред нас.
Читајући стихове Сретена Вујовића на-
метнуле су ми се и одређене опсервације о поезији,
њеном значају и немоћи.
Разуђеност, односно, искуство поезије
које данас баштинимо толико је, па појединачне
дефиниције нијесу довољне да означе њене импулсе
и карактеристике, јер поезија настаје из ничега, одно-
сно, из свега, из искуства и знања, неискуства и за-
носа, и ако тражимо контраст свијета, у поезији ћемо
га пронаћи најсвеобухватније. Синтагми „све је већ
речено“ супротставићемо се формом и стилом, сен-
зибилитетом времена и поетике. Начин на који се не-
што каже представља унутрашњу снагу пјесме други
слој понирања у исто, да би било различито.
И на крају дозволите ми да цитирам
књижевника Младена Ломпара који за „Молитву“
Сретена Вујовића каже да је доживљава као незаоби-
лазну у току савремене црногорске литературе.
Хвала на пажњи.
Редакција
 92
Црногорски пјесници у Македонији
МЕЂУНАРОДНА КЊИЖЕВНА САРАДЊА
На овогодишњој Међународној културној
манифестацији „Петровдански конаци“ у Кочани-
ма – Македонија, која се сваке године одржава од
01. до 12. јула учествовала су тројица црногорских
писаца: Сретен Вујовић, Зоран Станојевић и Сло-
бодан Вукановић. На Централној поетској вечери,
поред црногорских пјесника стихове су говорили и
пјесници из Словеније, Бугарске и Македоније.
Доминантан утисак са ове добро организова-
не манифестације јесте да Македонска публика осјећа
и разумије поезију. У том смислу је и задовољство до-
брим пријемом црногорских пјесника веће. Поезија
наведених аутора је преведена на македонски, а Сре-
тену Вујовићу се преводи већ трећа збирка пјесама.
Поред књижевних сусрета црногорски писци су са
бугарским аташеом за културу у Скопљу разговарали
о сарадњи црногорских и бугарских писаца.
Међународна културна манифестација „Пе-
тровдански конаци“ организује се у част Петров-
дана, градске славе Кочана. Од 2010. године је и
административни празник града. Представник оп-
штине и епископ М. П. Г. Иларион заједно окрећу
славски колач на главном тргу у присуству великог
броја грађана. Кочани су добили име по боравку
Светог Петра у овом граду, и то представља симбол
заједништва домаћина, гостију, пријатеља из време-
на када је град имао двоструко више становништва.
Од 2008. године у Кочанима се одржава међународни
скуп који окупља пјеснике балканских земаља.
Поред ове Централне поетске манифестације
на којој је учествовао и прошлогодишњи добитник
престижне Македонске награде за поезију „Ацо Шо-
пов“, Благој Самоников, Центар за културу „Бели
Мугири“ и његов агилни директор Коце Стојменов,
организовали су ове године још двадесетак култур-
них манифестација са простора Балкана и Евро-
пе. У музичком дијелу од етно до забавне музике,
позоришне преставе, фолклор, изложбе слика до
мултимедијалне умјетности.
З. Станојевић

Македонска православна црква веома брижно води рачуна о духовним димензијама и

потребама народа којему припада. У самој Кочанској долини има више цркава и манастира
изграђених у различитим временским добима. У Кочанима је црква Св. Ђорђа, изграђена 1917. г.
Црква „Св. Атанасија“ у Оризарима изграђена је 1848. г. црква „Св. Богородице“ у Мансатиру
Св. Пантелејмом“ у Пентелеју 1871. године. Црква „Св. Николе“ у Тркање изграђена је 1888. године а
црква „Св. Димитрија“ у Зрновцима 1849. г. црква „Св. Арханђела Михаила“ у Спанечву изграђена
је 1883. године....
Надомак Кочана у Виници налазе се значајне таракотне иконе у свијету познате. Ове иконе
датирају из 6-тог вијека прије нове ере и прије доласка словена на овим просторима.
 93
ВЕЛИКО ПРИЗНАЊЕ КЊИЖЕВНИКУ И СЕКРЕТАРУ СВЕТОГА СИНОДА ЦРНОГОРСКЕ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ПРОТОЂАКОНУ, СРЕТЕНУ ВУЈОВИЋУ
ЈУБИЛАРНА НАГРАДА МАТИЦЕ МУСЛИМАНСКЕ
У поводу јубилеја петнаестогодишњице
оснивања Матице муслиманске, познати црногорски
књижевник и потпредсједник Црногорског П.Е.Н.
Центра, Сретен Вујовић добитник је Признања „за
значајан допринос изучавању, очувању, унапређењу
и афирмацији аутентичне књижевности Муслимана
Црне Горе“.
Честитајући Јубилеј у име Његовог Бла-
женства, Митрополита Михаила и Црногорског
П.Е.Н. Центра, Вујовић се у име награђених захва-
лио истичући да ово признање осим велике части
представља и велику обавезу добитника.
У свом обраћању истакао је значај његовања
културних и других различитости, међунационалног
и међуконфесионалног склада у Црној Гори, као
мултиетничке заједнице, која је као таква, на
најпозитивнији начин препозната у међународној
јавности.
Вујовић је иначе добитник бројних домаћих
и међународних признања и аутор десетак књига
поезије и прозе, те значајан књижевни преводилац са
њемачког и италијанског језика.
З.С.
 94
Шест књига проф. Сретена Зековића у 2011.

КРИТИКА ТРАДИЦИОНАЛИСТИЧКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ

У овој години проф. Сретен Зековић је објавио шест књига што са пријетходним износи 38, једна
коауторска, 4 брошуре и приређивач и обрађивач је 5 књига.
Иако су ове нове шест књига тематски различите, заједничка им је јединствена концепција: крити-
ка традиционалистичке историографије. Интересантно је да ни једну није хћела да прикаже Побједа, чак
ни као пуку информацију о изласку истих, што су слиједиле и Вијести с изузетком једне Црногорци разних
нација која је приказана супротно законским, ауторским и новинарским прави(ли)ма.

ЗЛОУПОТРЕБА ЕТНИЧКЕ СВИЈЕСТИ МИСТЕРИЈА ĆЋЕПАН МАЛИ

ПЕТРОВИЋА
Сретен Зековић, Етничка свијест
династа Петровић Његош, Црногорски
ПЕН Центар и ЦКК Цетиње, 722 стр.
Овђе само подćећамо на основну тезу ове
књиге, која има далекосежне посљедице и импликације
у односу на злоупотребу и кривотворење етничке
свијести и бића Петровића: у црногорском тради-
ционалном друштву, до Његоша, није било ”помена
српскога имена” (српски, Срби) који би се односио
на Црну Гору и Црногорце, нарочито, не у етничком
смислу, изузимајући, наравно, накнадна преиначења
и кривотворења изворних ćедочанстава. Ова теза је
елаборирана и у склопу ретроактивне примјене т(р)
ајнога државног пројекта посрбљавања Црногораца
преко разних фалсификата. Главни наум Зековићеве
књиге је критичко преиспитивање свијех таквих ”по-
мена српскога имена у Црној Гори” на основу захтјева
за ”вртање на извор(ник)е”, што би требало да буде
императив критичке савремене историографије.
То је учињено посебно за сваког династа Петровић
Његош и за сваки појединачни примјер (”случај”)
”помена црногорскога и српскога имена”. На осно-
ву тога је и закључио да је употреба црногорскијех
етникума и национима код династа Петровић Његош
законитост која се манифестује у великом броју и
у неупоредивој несразмјери према евентуалним ”по-
менима српског имена у Црној Гори”, који су или
фалсификати или врло спорни или неадекватно пре-
ведени или имају значење ”српске вјере”, ”српскога
вјерског обреда”или су, пак, спорадични. Изопаћење
тога односа и избјегавање утврђивања изворника је
највећи фалсификат црногорске историје.
Сретен Зековић, Ćћепан ”Мали” – цар
црногорског ”царства слободе”, ЦКК
Цетиње, 2011, 311 стр.
До сада су оцјене о историјском значају, уло-
зи и мјесту у црногорској историји Шћепана Мало-
га биле не само у ćенци истраживања мистерије
његовога идентитада, појаве, експонентности и
нестанка, н(ег)о је то и знатно утицало на његово
обезвређивање. У својој новој књизи Ćћепан ”Мали”
– цар црногорског ”царства слободе” (ЦКК Цетиње,
2011) проф. Сретен Зековић је изабрао нови приступ:
о мистерији Шћепан Мали, у којој се можемо крета-
ти само у сфери претпоставки, не само да се може
поузданије зборити само о његовој историјској прак-
си и дјелу (у склопу ондашњих односа у Црној Гори,
окружењу и сукобу интересних сфера), него је то и
прворазредни критеријум за давање оцјене о његовом
историјском значају и улози у црногорској историји.
Аутор наглашава да је појава Шћепана Ма-
лог, заиста, посебан црногорски феномен, веома ин-
тересантан, и још необјашњив, мистериозан, који
се битно може разумјети ако се изводи, прије свега,
из саме унутрашње аутентичне потребе, интереса
и односа ондашњега црногорског друштва, нарав-
но, у нераспучивој вези са повредом, међусобном
зависношћу и условљеношћу империјалних интерес-
них сфера вељих сила (и унутар њих околнијех на-
рода), њихове агентуре и завјере, а онда (и) у склопу
династичке, опозиционе, личне, старе империјалне и
друге превласти.
С. Зековић појашњава да је пред сасвим
мистериозном појавом, личношћу, експонентности
и нестанка Шћепана Малога црногорска и остала
историографија и историја и даље остала не само
недовољна, него и битно немоћна, сасвим контроверз-
на, противрјечна, самопотирујућа, до својих темеља,
до те мјере да је у цирцулусу витиосусу (”врћење у
кругу”). У том ”зачараном кругу” се сам идентитет,
 95
поријекло, долазак и нестанак Ćћепана ”Малог” све
више замагљује, замрачује, постаје мистериозније.
Сретен Зековић сматра да суштински и
глобално мотрећи, ”случај Шћепан Мали” је само
један од опште појаве, која се понавља још од вре-
мена ојачанога црногорскога ослободилачког по-
крета, установљења династије Петровић и тежње за
осамостаљење и признање самосталности слободне
подловћенске Црне Горе, самога феномена Црне Горе
као збјега слободе, као начина и бити самоопстан-
ка Црногораца у слободи, већ од Саве и Василија,
Ćћепана, Петра I, Његоша до књаза Данила и краља
Николе.
Аутор указује да у поприличној литератури
и објављенијем изворима о реченој мистерији нема
податка, извора, става, тврдње, тумачења који је без
своје опреке, порицања и смршенога анулирања,
сплетенога укрштања, загонетнога затурања,
скривања и завођења у ћорсокаке, односно отварања
другијех, па и сасвим супротних, могућности и прет-
поставки. Такође, не само да није искључена, но је
и најопштија, темељна највјероватнија претпоставка
да је вишеимперијални сценарио ”Шћепан Мали”
укључивао и изузетно опасан ризик за ”самож-
ртвовано самоуништење” ”од свуд стијешњене”
слободне Црне Горе, као ”збјега слободе”, што је у
више ”случајева” безуспјешно покушавала Турска
царевина похаром слободне Црне Горе и њезине
пријестонице Цетиња, али никада капитулацијом и
признањем турске власти над њом. Сличан ”сцена-
рио” се понављао књазу Данилу након проглашења
књажевине Црне Горе, а сасвим и остварио краљу
Николи –новом ”балканском цару”.
Сретен Зековић упућује да у свеколикој
збрци и тај(е)ној спрези вањскијех сила, а у ствар-
ном присутном процесу и израженој унутрашњој
потреби и тенденцији (”црвенијех капа”) политич-
ке секуларизације црногорске државности, ипак се
испољава суштинско извјесније сазнање да је појавом
и нестанком Шћепана Малога требало да се прекине
нека темељна историјска нит у развоју црногорскога
друштвено-политичкога и држав(отвор)нога бића
и то баш на основу и под велом (обланде) речене
присуте инхерентне форме, потребе, тенденције
и закон(ит)ости црногорског друштва, како би
то преćечење било не само прихватљивије, посве
легалније и легитимније било, него и радикалније,
ефектније, али и скривеније за вањску и агентурну
манипулацију и злоупотребу унутрашњих снага за
остварење циљева интересних сфера империјалних
сила и њима подложних околних снага и власти.
Није ли се иста појава поновила и 1918.
Главни уредник Лучиндана
Борислав Цимеша
ЦРНОГОРЦИ У КЛИНЧУ ВЈЕРСКИХ
ФУНДАМЕНТАЛИЗАМА
Сретен Зековић, Црногорци разних
нација, ЦКК и ЦХПД Цетиње.
У овој књизи С. Зековић интердисципли-
нарно сучељава, разголићује и до крајњих изведби
заоштрава актуелну дилему: ”Јединствени црногор-
ски концепт плурализма или Црногорци у клинчу
три богомољско-вјерска фундаментализма, њихове
јурисдикције и вањска великодржавна пројекта”.
Аутор се опредјељује за општеприсутну савреме-
ну прву алтернтативу, јер друга иредентистички
конфедерализује Црну Гору, или како Зековић каже
”империјално черечи бројчано мали и територијално
скучени историјски и државотворни црногорски на-
род, његово хиљадугодишње народносно-национал-
но (етничко) биће на пет нација, без онијех нецрно
горских, и то до те мјере да су одрођавање (потуђење)
схватили као орођавање (асимилацију) са другим на-
родима не само као сопствену етничку припадост,
него и као супротстављену до непријатељства и очи-
те мржње према свему аутентично црногорском”, па
закључује ”дојада да се ради о Кини или Америци”.
У том контексту Зековићев захтјев за ”критич-
ко преиспитивање традиционалистичких схватања о
односима црногорског јединственог државотворног
народа и из њега произашлих и преименованих пет
нација није ’изазивање нових подјела, него уствари
сукоб традиционализма и критицизма у монтене-
гристици, сукоб империјалне и (само)ослобађајуће
тенденције и гносеологије, а ’спасоносно’ позивање
на архаични царски канонски формализам у осно-
ви је очување и задржавање империјалнога статуса
qуо”. У том клинчу аутор ситуира и стално актуел-
но питање црногорског језика, односа Црногорске
православне цркве и Српске православне цркве, која
супротно Уставу Црне Горе, Кривичном закону, За-
кону о заштити дискриминације и међународним
конвенцијама институционално пориче и ништи
постојање црногорског народносно-националног
бића чиме упорно и успјешно тестира црногорску
правну државу која остаје пред њом немоћна. Ина-
че је, сматра С. Зековић, питање Српске православ-
не цркве у Црној Гори и даље суштински табу тема
која је кључно искушавање тоталитаризма и (де)
нацификације.
О актуелности ове нове Зековићеве књиге
довољно говоре и наслови четири њена поглавља: I
”Етничко” се (пре)формира у природноисторијском
току, II Попис становништва 2011. је значајан тест за
свесрпски програм посрбичења Црне Горе и Црно-
гораца, III ”Јединство” и ”подјеле” наше насушне на
вавилонским кулама и IV Архаични царски канонски
формализам је империјализам.
Мр Никола Белада
 96
КРИВОТВОРЕНО ПОСРБИЧЕЊЕ
ЦРНОГОРАЦА
С. Зековић, Фалсификати црногорске
прошлости, ЦКК и ЦХПД Цетиње.
Премного је фалсификата црногорске
историје, толико да до гуше засипају црногорску
историографију и науку уопште, која се према њима
не односи ни довољно критички нити одговорно.
Њихово откривање и отклањање је тим теже што су
они углавном и у бити важни идеолошки и теоријски
дио и исход т(р)ајнога свесрпског државног пројекта
систем(атс)ског интерполовања и преименовања
(преиначења) ”помена српскога имена у Црној Гори”
ради посрбљавања Црногораца као ”дијела српско-
га народа” (”васколикога српства”) и Црне Горе као
”дијела Србије”.
С. Зековић истиче да је државни пројекат
србизације Црногораца помоћу фалсификовања по-
лазило од доста успјешно оствариваног програмског
постулата да је довољно да српска агентура униш-
ти и отуђи архивалије, изворе, (и)списе, књижевна
и остала дјела црногорских званичника (или да их
подметну као анонимне или пак њихове), остатке
материјалне и духовне културе, да их народ(нос)
но-национално (етнички) преименује, преиначи,
и да они, а преко њих и остали Црногорци и Црна
Гора, изгубе своју, а ”добију” другу (туђу) етничку,
народносно-националну припадност, свијест и име.
На основу таквога посрбљавања аутохтоних Црно-
гораца и Црне Горе (посебно у зловакту њиховога
званичног, законског и политичкога непризнавања,
брисања, искорјењивања) увријежила се (и) у свакод-
невном животу, емпријској свијести интерполована и
индоктринирана ”српска свијести” у Црној Гори која
се не само упорно нападно репродуковано мистифи-
ковла као ”света догма” н(ег)о се из ње (као такве,
саме по себи, ван било каквога својега контекста и
без критичкога односа спрам ње) ”с прага” изводи
и сама ”српска етничка свијест Црногораца”, а из
ње, такођер априорно, и ”(све)српско народ(нос)но-
национално бивство Црногораца” који су одликовани
”националним орденом /све/српства”.
Зековић наводи једну могућу и преглед-
ну подјелу фалсификата црногорске прошлости
и садашњости која претендује на синтезички и
уцјеловљени(ји) преглед за разлику од парцијалног
приказа одређенога броја примјера и(ли) укуп-
ног сумарног појединачног набрајања и излагања.
Подијелио их је на сљедеће груп(ациј)е:
I – Палимпсест, искорјењивање и прекрајање
историје,
II – Старински проблем мијешања,
превођења, поистовјећивања имена, преименовање и
злоупотреба (”језичка пометња”).
III – Преиначења и кривотворења ”спомен(ар/
ском) методом” - ”помена српскога имена у Црној
Гори”,
IV – Затамљење и губљење црногорско-
га народа-нације у нетничким, вишеетничким, ви-
шенационалним именима и појмовима прожето
”спомен(ар/ском) методом” и
V – У прав(н)ом смислу класични фалси-
фикати и преиначења архивских ćедочанстава и
књижевних дјела.

У КЛИНЧУ ИЛИРИЗМА И СРБИНИЗМА

С. Зековић, Илиризам, србинизам, црногорцизам, ЦКК Цетиње.
Сретен Зековић даје нови приступ и одређење у наслову књиге именована три културна на-
родна препорода са нагласком на црного р(а)цизам чије се аутентично народносно-нациоално (етнич-
ко) биће замагљивало у преовлађујућем силовитом клинчу (између) два опонентна типа интегралистичке
(ујединитељске, објединитељске) идеје: (про)западног илиризма на општој илирској основи (слоју) и источ-
ног србинизма (србинства, српства) као једин(ствен)ога јужн(г)ословенства, односно српскога југословенства
као свесрпства ”три закона” (вјере) који је обрнути и преусмјерени илиризам на српској народносној основи
и средишту (”Срби сви и свугдје”), испољаван као српски романтич(арс)ки национализам, проширење Србије
и посрбљавање уједињаваних народа. Да би истакао опонентност до наметнутога непријатељства илиризма
и србинизма, аутор цитира Вука Караџића из чланка ”Срби сви и свуда”: ”Јер ако неће да су Срби, они немају
никаквог народног имена... Да реку да су Илири или Илирции, то је мртво и тамно име, које данас не значи
ништа, јер сад сви знатнији историци доказују да стари Илири нијесу били Словени, и тако би се они тијем
именом само за то називали што живе у земљи која се негда звала Илирик, по чему би се остали сви народи
који у старом Илирику данас живе (н.п. Буари, Арнаути, Цинцари и т.д.) исто тако могли звати”. Значи, инте-
гралистички илиризам треба замијенити србинизмом према постојећим Србима, па ако сви и свуда добијају
српско име, није онда чуд(н)о да га добијају и Црногорци.
У клинчу (помеђу) илиризма и србинизма (и у његовом начертанијевском лику), нашао се црногор(а)
цизам који је био ужилиштен у црногорско народносно-национално биће, најразвијенија (црногорска) нацио-
 97
нална (само)свијест, која се у традиционалној црногорској заједници није никада поистовјећивала са ширим
етничким заједницама тако да се у њих посве утапала, губила име и била преименована.
Сви облици Његошевога српства и србовања битно су само ликови ондашњих интегралистичких
идеја, идеали и утопикуми уједињења и ослобођења којима је заогрнуто жилаво, етничко црногорско на-
родносно-национално биће - црногорцизам. То је било опште стање духа тога времена које је конзуми-
рао и Његош.. Затао је Његошево српство и србовање посебан (об)лик источне интегралистичке идеје
ујединитељскога ослобођења и у складу с тим и његово славеносрпство (у ужем) и српство (у ширем смислу
јужнословенства). На темељу аутентичнога, народ(нос)но-националног (етничког) бића црногорскога, само-
битно ужилиштенога црногорцизма, црногорства над(о)градио је неетничко, надетничко, над народносно-
национално или вишенационално интегралистичко српство које је пјесничка идеализација интегралистичке
источне идеје уједињене (заједничке) борбене одбране и ослобођења јужнословенскијех народа.
Иако је прихватио србинис(тич)ки облик интегрализма – (све)Срба и (све)српства, оно код њега, као и
код краја Николе, стално контрастира са црногорским народом, нацијом, отаџбином, црногорцизмом, Црно-
горством. Ни по изричитијем изјавама, терминолошки, ни по идејности ни идеоелошко-политичкој пракси
Његош није порекао, потирао нити се одрицао црногроскога народнсно-националног (етничког) бивства у име
Срба и апстрактног (све)српства, ни самога јужнословенства. Као ни његови пријетходници ни насљедници,
ни он није никада изрекао да су Црногорци етнички Срби, српскога етничког бића и поријекла, осим као и за
све Јужне Словене и остале Словене уопште.
ГЛОРИФИКАЦИЈА ФАЛСИФИКАТОРА док га је Његош називао ”вртоглавим”.
Сам Петар I Свети је утврдио да је Симо пре-
Сретен Зековић, Кривотворство Сима иначио његово писмо кнезу Милошу Обреновићу,
Милутиновића, ДАНУ. због чега је дошло до жестокога дипломатског
(међудржавног) спора, што је за посљедицу имало да
Аутор наглашава да умјесто радикално
га је Владика Свети отпуштио из Службе у Народној
критичких издања, и даље се обнављају и величају,
канцеларији. Симо је кривотворио и ”стопио” теста-
нарочито Сима Милутиновића, мистификације и
мент Петра I што је изазвало велике сметње у избору
кривотворење списа Петра I и Његошевих дјела, по-
Његоша за владику-господара, због чега је морао да
себно ”Огледала” и ”Луче” на коју до сада није нико
бјежи из Црне Горе пред Његошевом п(р)оћером. У
указивао.
писму Јеремији Гагићу Његош наводи да је ”Симо
Још су Вук Ст. Караџић и творци тзв. науке о
ништа чојак”, ”јавни издајник и шпијун аустријски”.
ауторству пјесама Светога Петра I Црногорскога Три-
У циљу имплантације ”помена српског имана у
фун Ђукић, Никола Банашевић, Радован Меденица,
Црној Гори” Симо је кривотворио Повијесницу Црне
В. Недић, Љ. Стојановић и други тврдили да је Симо
Горе наводно по ”усном причању” Владике Светог. С.
Милутиновић плагијатор, интелектуални преварант
Зековић нарочито подробно образлаже Симово дрско
и преиначитељ свега до чега се дохватио, а Јован
фалсификовање Огледала Горског (о чему је остао
Поповић Липовац наводи да је Симо своје писање
траг и код Вука Караџића), а посебно посвету у Лучи
”издавао под именом народним”. Вук Караџић је пи-
микрокозма.
сао: ”Сима је више од пола луд”, Ј. Игњатовић да је
”ћудљивост Чубрина већ дотакла границу лудости”, Жарко Л. Ђуровић

КРИТИКА ТРАДИЦИОНАЛИСТИЧКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ

У издању Црногорског ПЕН центра и Црно-
горског културног круга на Цетињу објављена је
ове године нова књига Сретена Зековића ”Етничка
свијест династа Петровић Његош – Етникологија
Петровића”. Рецензенти књиге су академик др Ра-
дослав Ротковић и др Чедомир Богићевић. Књига је
класичног формата (24 цм), тврде корице у боји на
722 странице, са преко 1700 напомена и фуснота.
Објављена је у поводу јубилеја четврте црногорске
династије Петровић Његош.
Основна теза у овој књизи је: у црногорском
традиционалном друштву, до Његоша, није било
”помена српскога имена” (српски, Срби) који би се
односио на Црну Гору и Црногорце, нарочито, не у
етничком смислу, изузимајући, наравно, накнадна
преиначења и кривотворења изворних ćедочанстава.
Ова теза је елаборирана и у склопу ретроактивне
примјене т(р)ајнога државног пројекта посрбљавања
Црногораца преко разних фалсификата. Главни наум
Зековићеве књиге је критичко преиспитивање свијех
таквих ”помена српскога имена у Црној Гори” на ос-
нову захтјева за ”вртање на извор(ник)е”, односно,
позив на принцип историјске методологије који се
назива спољашња критика историјских извора, а
која се односи на утврђивање аутентичности и ори-
гиналности извора (аутентичан је онај извор за којега
 98
је утврђено и зна се кад је и ђе настао и ко је његов
творац, док је оригиналан онај извор који је сачу-
ван у облику у којему је настао), што је императив
савремене историографије. У Зековићевој студији
заступљен је и историјски метод унутрашње кри-
тике историјских извора, који се бави критиком
текста извора, односно, тиме да ли је и је ли могао
историјски извор вјеродостојно и поуздано кази-
вати оно што би се могло назвати истинитим или
објективним. Зековићева студија еманира и истори-
ографско начело провјерљивости, што ће рећи да је
историјски суд одржив само ако се може провјерити у
историјском извору, који је основ историјске спознаје.
Зековић пледира на анализу историјских извора у
складу са начелом да се прошла стварност може споз-
нати једино ако се провјери основа која треба да је ре-
конструише и то на начин да покаже да је убикација,
датација и атрибуција историјског извора неопход-
на и да тек кад се утврди аутентичност и оригинал-
ност историјског извора може се приступити крити-
ци текста извора у смислу провјере и упоређења са
другим изворима из тог времена, садржаја, односно,
података које нуди историјски извор. Зековић ставља
акценат на проблем кривотворења историјских из-
вора и с правом, разложно, оспорава традиционали-
стичка проглашавања аутентичним и оригиналним
историјским изворима оних списа који то нијесу
или којима је споран кредибилитет, заправо, проти-
ви се методолошки исправно да се прибави научна
легитимација оним списима који нијесу сачувани у
изворном облику у којем су настали и за које се по-
уздано не може утврдити како, када и од кога су на-
стали. Из Зековићеве књиге сазнајемо колико је не-
одрживо поједину историографску литературу про-
глашавати историјским извором, односно, колико је
спорно проглашавати прворазредним изворима оне
који то нијесу и који по методолошким правилима то
не могу бити.
Такав приступ у истраживању и анализи
је Зековић у овој студији учинио посебно за сваког
династа Петровић Његош и за сваки појединачни
примјер (”случај”) ”помена црногорскога и српскога
имена”. На основу херуистичке основе којом је распо-
лагао и властите интерпретације Зековић је закључио
да је употреба црногорскијех етникума и национи-
ма код династа Петровић Његош законитост која
се манифестује у великом броју и у неупоредивој
несразмјери према евентуалним ”поменима српског
имена у Црној Гори”, који су или фалсификати или
врло спорни или неадекватно преведени термини
или имају значење ”српске вјере”, ”српскога вјерског
обреда”или су, пак, спорадични.
Међутим, од Његоша настаје ново поимање
односа црногорства и српства и ”србовања” у Црној
Гори, које се поклапа са појавом Начертанија (1844),
али и то је врло спорно и проблематично, како
Зековић истиче. Наиме, по Зековићевој перцепцији
и консидерацији, Његошево жилаво, аутохтоно
црногорство нашао се у идејном и идеолошко-поли-
тичком клинчу (између) истиснутога и забрањеног
илиризма и преовлађујућега србизма (србинства,
српства), као опонентних ликова западне и источне
идеје ослободилачког и ујединитељског интегрализ-
ма тзв. српског југословенства. За њега је и право-
славно славеносрпство и јужнословенско српство
пјесничка идеализација интегралистичке источне
идеје уједињене (заједничке) борбене одбране и
ослобођења јужнословенских народа. Тако уједињено
и заједничко ”српство” је и код њега наднационална,
наднародносна, неетничка, вишенационална идејна
и идолошка над(о)градња над етничким црногрор-
ством, како Зековић елаборира и нуди аргументацију
у том погледу. То исто важи за књаза-краља Нико-
лу с тим што је он Његошево пјесничко интеграли-
стичко српство и политички опосредовао у спољно-
политички програм интеграли стичкога српства као
политичку над(о)градњу над унутрашњим програ-
мом етничкога Црногорства.
Иако је Његош прихватио српство као (об)
лик интегрализма, он код њега, као и код књаза-
краља Николе, стално контрастира са црногорским
народом, нацијом, отаџбином, црногорством. Мада
црногорство код њега тендира реченом српству ипак
се свуђе оćећа нескладност и различитост између
аутентичног, исконског црногорског народносно-на-
ционалног (етничког) бића, на једној, и интеграли-
стичкога идеолошко-политичког српства, на другој
страни. Зато аутор истиче да код њега постоји нагла-
шена индивидуациона црногорска народносно-нацио-
нална различност, па и контрасти у оквиру самога
тако схваћенога српства, нарочито када агонално ис-
тиче црногорско заслужено првијенство у односу на
надређени пијемонтизам Срба у остварењу интегра-
листичкога српства и ”српскога православља”.
У том контексту Сретен Зековић истиче
да се ни по изричитим изјавама, терминолошки,
ни по идејности и идеолошко-политичкој прак-
си не би могло рећи да би Његош порекао, поти-
рао нити да би се одрекао црногорскога народ(нос)
но-националног бића у име Срба и српства, ни
самога српскога јужнословенства. Баш у самом
знаном црногорском агонизму и пијемонтизму су
чворне тачке неспоразума са Србијом, Србима и
српством, сталнога контрастирања да би истакао
црногорско традиционално заслужено првијенство и
пијемонтистичку улогу и мјесто у српству и српском
јужнословенству. То контрастирање иде до битнога
заоштравања и одбране од повређивања националног
 99
оćећања и достојанства Црногораца. Да би књижевно
избјегао такво заоштравање и сукобе, ублажио већ
препознатљиву и доживљену дисонанцу између Срба
и Црногораца, а стијешњен притиском руско-српско-
га интегрализма, Његош користи један суптилан,
готово перфидан књижевно-поетски поступак, који
С. Зековић назива ”метод књижевно дипломатског
контрастирања и конверзије”.
Ова књига заслужује пажњу историографа
и науке уопште, ако ни због чега другог, а оно због
заузимања става и односа према многим новим, кри-
тичким тезама, већином први пут постављеним на-
супрот традиционалној историографији и историји
књижевности. Навешћу само неке од тих ауторових
теза.
Подробно је елаборирао тврдњу о постојању
два иста јеванђеља са различитим исписима (по-
светом) владике Данила, при чему је цетињски
примјерак груби фалсификат у којем се Данило
именује ”војевидич српској земљи”, а у пећком
примјерку ”војеводич црногорској земљи”. Ту је и
преиначено посрбљавање тестамента Петра I Све-
тог, за који не постоји изворник, затим неутемељено
приписивање десетерачких појки, тзв. Кратке
историје Црне Горе и Историје Црне Горе Петру I
по наводном ”усном причању” које је објавио непо-
ОПЕТ ”НОВА” ЗЛОУПОТРЕБА АНТИФАШИЗМА
У поводу поновљеног оспоравања химне ЦГ
Захтјеви за измјену или исправку државне
химне Црне Горе због (наводних садржаја) фашизма
зато што је она уподобљена пјесма др Секуле
Дрљевића, може да буде не само једна од многијех
злоупотреба, иначе оправданога, антифашизма и
”стари” начин идеолошко-политичкога сузбијања,
дискредитовања и дискирминације свега самобитно
црногорскога, н(ег)о и несмотрени удар на већинску
вољу грађана која је први пут демократско-
референдумски обновила независну државу Црну
Гору и њезине аутентичне државне симболе, па и
дотадашњу ”народну химну”.
Ширу појаву злоупотребе антифашизма
анализирао је најсвестранији критичар фашизма
Ерих Фром (”Бјекство од слободе”) који сматра
да је фашизам екстремни вид тоталитаризма и
аутократизма, и да се не мора вазда јавити у истој
идеолошкој визури и под ”истијем симболима”.
Фром закључује: ”Није важно које симболе одабирају
непријатељи људске слободе: слобода се угрожава
подједнако ако се напада у име антифашизма као и у
име отвореног фашизма”.
Може ли се Стаљинов аутократизам и
стаљинистички тотлаитаризам (само) трајније
уздани Симо Милутиновић. Не постоји ни изворник
Законика Петра I, ни његовога тзв. пројекта Славе-
носрпскога царства.
С. Зековић даје нови приступ и
интерпретацију илиризма као утемељене алтернати-
ве (опонента) српству, а не као лажном синониму
јужнословенства, односно српског југословенства.
У књизи Зековић појединачано утврђује
преиначења и кривотворења Његошевих дјела: не-
основано приписивање Његошу наводне његове
својеручне стиховане посвете на Вуковом календа-
ру Даница из 1826, неаутентичност знатног дијела
његових пјесама, затим преиначења Горског вијенца,
Огледала горског, Шћепана Малог, а први пут се овђе
елаборира неаутентичност и кривотворење посвете
Симу Милутиновићу у Лучи Микрокозма.
Зековићева студија је вриједно историограф-
ско штиво, посебно корисно за проучавање нацио-
налне историје Црне Горе, истраживачки подухват
битан за што објективније сагледавање црквене, по-
литичке, догађајне и менталитетске прошлости Црне
Горе и њених митрополита и владара. То је књига
разобличавања фалсификата и то на начин који не
трпи пристрасност којој у науци иначе нема мјеста.
Новак Аџић, историчар
оправдавати у име антифашизма, иако су
антифашистички?! Није ли политика ”пробуђеног
(све)српства” у име НОБ-овскога антифашизма
и АВНОЈ-а прва ”уд(а)рила ногом” у АВНОЈ и
његову антифашистичку константу; није ли га та
иста политика у фази потоњега ЈУ-рата и топовима
разурила у име једнога другог, антиавнојског система
вриједности; нијесу ли и из тога обурданог АВНОЈ-а
опет жилаво произашли темељи нових самосталних
и ослобођених држава?! Зар се у процесу разура(ња)
(антифашистичке) авнојске концепције нијесу
здружили против ње и партизански и четнички борци
и присташе на ”стари” ратнички поклич ”Срби на
окуп” ради ”угроженога (све)српства” и ”сви Срби
у једној држави”?! Зар није из тога проиźљегла
парадоскална појава (нео)комунитичко-светоса
вскога четништва и српскога национал-социјализма
чија је идеолошка вертикала и светосавски и шири
православни фундаментализам?! Није ли све то
у Србији на крају крунисано и пуним законским
изједначавањем дотадашњих непомирљивих
непријатеља, авнојеваца и антиавнојеваца,
партизана и четника, федерализма и унитаритичког
централизма, легализација вељесрпства у српство
 100
и обрнуто, српства као вељесрпства (свесрпства)?!
Још не денацификовано српско (веље)државаље и
вељецрковље (са тоталитараним и монистичким
хегемонистичким претензијама) настоји ”јавнијем
и тајним начином” да своју политику и идеологију
трансмитује у Црну Гору преко (про)просрпских
странака и повјеренитштва СПЦ у ЦГ која је у тзв.
антибирократској револуцији, у току потоњега ЈУ-
рата и након њега канонизовала за свеца епископа
Николаја Велимировића иако је вељачио и првачио
Адолфа Хитлера као ”светитеља, генија и хероја”,
по фашистичким концентрационим логорима
држао антисемитистичке говоре и добио орден
од њемачкога Трећега рајха, поређујући вођу
фашизма са његовим претечом Светим Савом, као
светосавскога наци(онали)сте; Велимировић се
залагао да ”створи политичку организацију у Цркви”
што је сушт(аствен)о успио кроз утемељавање
свесрпске идеологије тврдога светосавља коју
је настојао да операционализује кроз сарадњу са
фашистички опредијељеним Д. Љотићем, ”оцем”
Србије ђенералом М. Недићем Д. Михаиловићем. Све
до данас је на снази као званични институционални
став СПЦ Велимировићево изричито ригидно (по)
ништење црногорскога народа-нације: ”Нема Србина
и српског свештеника који ће признати географски
појам Црна Гора за нацију”.
Недавно је повјереништво СПЦ у Црној
Гори канонизовала за свечеве још четворицу четника,
само зато што су били антикомунисти: Вуковић Мацу
(којега је народ оптуживао као тешкога злочинца,
Шиљака, Луку Вукмановића и митрополита
црногорског Јоаникија Липовца (нескривеним
сарадником са ратнијем четницима и италијанским
фашистом Пирцом Биролим, који је неповнуто
проћерао др Секулу Дрљевића из Црне Горе).
Онијема којим смета наша уставна химна, из некијех
идеолошко-политичких разлога, није им за ових 70
годишта нимало засметао поета Јован Дучић, који
је био четничке оријентације, нити су постављали
апсурдан, ступидан и инфантилан захтјев да се
из неке његове пјесме избаче одређени стихови.
Исти је ”случај” и са профашистом књижевником
Црњанским. Ни једном не исказаше који су то
стихови у нашој овдашњој химни који имају било
чесову неприхватљиву, непримјерену, посебито (про)
фашистичку конотацију, напросто, зато јер је немају.
Како ће све то ”наши, домаћи Срби”,
навлаштито окупљени у здруженој опозицији,
”измирити” између ”двије своје Матице” од којих је
ова (једина) наша (и то независна од ”вањске Матице”),
са ”вјечитом антифашистичком вертикалом”
црногорском?! Изгледа да ”наши, домаћи Срби”,
посебно они социјалистички ”чистунци”, нијесу
подједнако анимозни на исте појаве у ”обије Матице”;
оно што им не смета у Србији, неподношљиво
куде у Црној Гори, јер ”идентични (сијамски)
близанци” (Срби и Црногорци) су безусловно ”један,
јединствени, свесрпски (светосавски, православни)
народ”, који се не може раздвајати на два посебита и
различита народа, навлаштито не у двије независне
државе. Ко гођ се није томе апсолутно повињавао у
име било чеса, па и науке, АВНОЈ-а, социјализма и
антифашизма, немилосрдно му је лијепљена етикета
фашисте, ”црногорскијех усташа”, ”црногорскога
националаитичког сепаратизма”.
Наши и извањски Срби се понашају као да
у Црној Гори не постоје домицилни Црногорци и
остали, па им не само свијема намећу српство као
обавезан (безусловни) идеолошко-политички култ
и мит, но их и геноцидно нијекају и ниште. Колика
је индоктринација светосавског и православног
фундаментализма показује да и обичан Србина, без
ичесове зебње и зазора, ”широкогрудо” и из пунијех
уста јавно истиче да су Црногорци и Срби један исти,
православни, светосавски народ у оквиру све(то)
српства којега не треба раздвајати и дијелити, а да
при томе и не оćећа да врши геноцид над Црногорцим
и осталијема.
Изгледа да су понуђени разлози за корекцију
озакоњене ”народне химне” (не)свјесна злоупотреба
оправданога антифашизма, а сушт(аствен)о
свесрпски побуђени и усмјерени на оне за Црну Гору
дичне стихове ”Који никад не познаше / Срамотнога
ропства ланце” и на најмузикалнију (најмелодичнију
и најритмичнију) потоњу строфу у химни (без обзира
ко је написао) у којој се поје ”да је вјечна Црна
Гора” (неуништива у вјечитој борби за слободан
самоопстанак), ”ускачући у два мора” (а Србија је без
мора) и ”глас носити океаном”: да је еуро-атланска
самостална и призната држава (а не ”српска држава”).
Иако је ”Вјечита вертикала Црне Горе”
неспорно антифашистичка, утемељена је много
дубље, шире, прије и послије антифашизма, у (х)
иљаду годишњој самосталној и ослободилачкој
повијесници црногорској у којој се водила борба
непрестана за самоопстанак у слободи против свијех
завојевача на Црну Гору, па и у сувереној и независној
Црној Гори која је приправила услове за што јачу и
бржу самоослободилачку аутентичну црногорску
тендецију из окова старога (затеченог) империјалног
статуса qуо. У том контексту потребито је посматрати
и актуелну полемику о језику чија је суштина у самом
помену црногорског језика.
Сретен Зековић
 101
Поводом изборног закона у Скупштини Црне Горе
ОТКЛОН ОД ЛАЖНИХ НАДА И ЗАБЛУДА
Добро је што је расправа о наведеном Закону још једанпут скинула маске са образина политичким
субјектима који се представљају као доброчинитељи Црне Горе. Што су поново сами себе представили као
рушитеље црногорске државе? Сви су опет на окупу као и прије референдума.
Најновија дешавања везана за неизгласавање
Изборног закона у Скупштини Црне Горе су ваљда,
разувјерила све лакомислене оптимисте да је СНП
„нешто друго од осталих српских партија“, да су
„грађанска партија“, да су „партија која поштује
Црну Гору и која је у њој утемељена“. Наде ових
лакомислених оптимиста, међу којима је и један дио
црногорске власти, да они могу бити конструктивни
сарадници на усвајању Изборног закона и искрени
заговорници европских вриједности и европског
пута Црне Горе, распршене су оног тренутка када
су у Скупштини затражили ревидирање резултата
референдума, условљавајући усвајање Изборног
закона са захтјевом за утемељење српског као
службеног језика и измјенама Закона о државним
симболима. Блоховски принцип наде, који се огледа
у његовој мисли „да наши снови не могу постати
наша стварност, али наша стварност може бити
коригирана нашим сновима“, била је изгледа водиља
и црногорске власти у односу на наводно искрена
СНП-овска обећања. Овај принцип јесте дубоко
утемељен у људском бићу које је саткано од мноштва
жеља сањарски оптерећених, а које су детерминисане
исконском људском потребом за изградњом бољег и
љепшег свијета од постојећег, бољих и хуманијих
људи од нас какви заправо јесмо.
Нада и обећање
Међутим, он чак ни у индивидуалној равни,
не може бити замјена за реално промишљање свијета
и догађања у њему, јер је велико питање да ли уопште
стварност може бити коригована нашим сновима. Он
је посебно проблематичан са становишта вођења
државне политике и њених пројекција које се морају
заснивати на политичком рацију, дакле на озбиљним
анализама, научним достигнућима и историјским
збивањима. У овом контексту се поставља питање
на чему је заснивана нада о испуњењу обећања ове
партије? Зар су заборављена сва досадашња зла која
су нанијели Црној Гори?
Имала је црногорска власт довољно доказа за
реалну оцјену о томе да ова партија неће ништа добро
урадити за Црну Гору и њене грађане, већ да ће, када
гођ то буде у њиховој моћи, покушати да је скрену
са пута самосвијести и слијеђења својих интереса.
Пише: Милорад Мињо Ражнатовић
А ипак су се надали!!! Наду нијесу помутиле ни
чињенице које говоре о: здушној СНП-овој подршци
Милошевићевим крвавим ратовима за Вељу Србију;
покушају државног удара послије предćедничких
избора ’97 године; призивању бомбардовања Црне
Горе у НАТО интервенцији. Комплетирању ове
слике могла су помоћи и нека најновија дешавања у
Скупштини Црне Горе или у локалним парламентима.
Кад гођ је нека универзално цивилизацијска
тема, која је Црну Гору суштински приближавала
региону, Европи и свијету уопште, била предмет
скупштинске расправе (државне или локалних), као
што је био случај са Декларацијом о Сребреници у
државном Парламенту, или о постављању спомен
обиљежја цивилним жртвама ратова деведесетих
година у Скупштини Главног града, кроз одбијање
тих приједлога и ријечи изговорених тим поводом,
могла се јасно препознати, нетолерантност према
осталим народима над којима су направљени
злочини, непризнавање кривице и истрајавање на
својим истинама и вељесрпском националистичком
пројекту, те оćетити мирис зла и трулежи које су они
својим непочинствима изазвали на овим просторима.
Братско коло
Но, и поред свега, добро је што је расправа
о наведеном Закону још једанпут скинула маске
са образина политичким субјектима који се
представљају као доброчинитељи Црне Горе. Што
су поново сами себе представили као рушитеље
црногорске државе. Сви су опет на окупу као и прије
референдума. И вељесрпски националшовинисти на
челу са четничким војводом и писци колумна у листу
злогласног Земунског клана. Поново су заједно - СНП,
ПЗП и Нова са својим лидерима - у братском колу и
вјери да ће Црну Гору вратити у предреферендумско
вријеме. У то коло када гођ затреба, уз договор са
српским властима, ускоче и попови СПЦ, како би
црногорски „оро“ замијенили „моравцем“. Зато би
било наивно мислити да је случајна подударност
поćете патријарха СПЦ Иринеја Црној Гори са
усвајањем Изборног закона и његово поновно
негирање Црногораца и црногорског језика. Тај чин
и одаслате поруке требале су оснажити увјерење
опозиције (у) Црној Гори у својим намјерама да
 102
бојкотују Изборни закон и на тај начин зауставе
црногорске интеграционе токове. Ваљда ће се сада
црногорска власт дозвати памети, а црногорски
грађани јасно препознати ђе је ко и колико је коме стало
до Црне Горе. За очекивати је да овдашња власт неће
и даље гајити лажну наду о могућој конструктивној
сарадњи ових снага на европском путу Црне Горе. То
је, чини се, јасно схватио и предćедник Скупштине
Ранко Кривокапић који у свом излагању каза: „Ово
је један од тужних дана у црногорском политичком
животу када се показује да је европска идеја била
лоша маска за неевропске намјере. Предлажете законе
који су против Устава.“. Што се прије учини отклон
од лажних нада и заблуда то боље за Црну Гору.
Јер ће се тим прије она окренути себи и изградњи
модерних демократских институција, економском
развоју, духовној изградњи и уобличавања својег
идентитета, своје аутентичности и самосвојности,
без чега тешко да може бити равноправна чланица
било које асоцијације, па самим тим ни ЕУ. Не схвата
ова антидржавна дружина, да на уцјене којима се
тражи одрицање од ових питања, Црна Гора неће,
нити смије пристати.
Негирањем црногорског језика одвија се мимикријска борба против суверене државе Црне Горе
„Ви чините што знате, а не знате што чините“
Држава без својег језика, са химном и
заставом које дио грађана не поштује, који не
поштују ни законе ни Устав – није ништа друго до
скелет оглодане Хемингвејеве рибе у приповијести
„Старац и море“. Актуелна власт и Влада Црне Горе
немају мандате да тргују са опозицијом на рачун
обезвређивања Устава или норми које су њиме
кодификоване
Свако има право да каже што мисли, али то
право не садржи право атаковања на Устав, на Државу
Црну Гору, на њене симболе, на њену верификовану
(а не митску) историју, на њену мукотрпно саздану
садашњицу! Језик је важан за постојање сваког народа,
али заједница у којој живи сваки народ важнија је
и од језика, па је могуће да језик нестане или да га
потисну, а да народ ипак опстаје, па и опстане. Тако
је било и са нашим, црногорским језиком, са језиком
Црногорскога народа: укидали су га, потискивали
су га, али црногорски народ је, и поред практичне
примјене свих асимилационих пројеката, успио да се
одржи, па је тако, у прикрајку, наставио да траје и
црногорски језик – са свим својим специфичностима.
Све док, најзад, није постао и уставна категорија у
обновљеној Држави Црној Гори.
Изигравање Устава
Зато, нико нема право да прави компромисе на
Политички притисак
Сада су чланице ЕУ на потезу! Хоће ли се оне
строго придржавати својих препорука и зауставити
црногорски пут европских интеграција? Или ће се
опредијелити да и без усвојеног Изборног закона
одобре добијање преговора, оцијењујући да изразита
парламентарна мањина не може уз помоћ званичног
Београда, условљавањима, којима се ревидирају
резултати референдума, блокирати европски пут
Црне Горе? Или ће политичким притиском на Београд
обезбиједити гласање дијела опозиције за овај Закон?
Одговоре на ова питања нећемо дуго чекати, јер су
рокови кратки.
Но, и ако не добијемо датум преговора, Црна
Гора мора живјети даље. Мора имати алтернативу
која ће обезбиједити још веће активирање својих
потенцијала у свим сверама друштвеног живота, и
наставити пут на изградњи модерног демократског
друштва. Јер, држава без идејних и политичких
алтернатива је држава без перспективе и живота.
Једино што не смије имати алтернативу је њен
државни статус, њена самобитност и самосвојност.
рачун угледа Државе, темељних начела њеног Устава
и идентитета народа као државног конститутивног!
Право искривљавања или изигравања Устава не
припада ни Премијеру, ни Предćеднику Државе,
најмање лидерима парламентарних партија без обзира
на њихове партијске програме, дневнополитичке
интересе или национална опредјељења.
Дјелује трагикомично кад опозиционе
парламентарне партије, које не признају ни Државу
ни њен Устав, чији изасланици не устају кад се
интонира црногорска државна химна, нити признају
државну заставу, а притом без икаквог отпора,
зазора или срама примају од те исте Државе - као
њени противници – обилате плате, апанажу и друге
привилегије, - дакле, дјелује трагикомично кад се
те исте „угрожене“ партије стално жале да су као
етнички или политички Срби дискриминисани, да
се према њима примјењују асимилационе методе, да
им се одузима језик, да пријети опасност и за Српску
(светосавску) цркву…
Наслијеђено митоманство
У посљедње вријеме свирепо се
злоупотребљава Црногорски језик, упркос чињеници
да су кодификоване двије његове варијанте:
досадашња ијекавска црногорска варијанта
српскохрватског језика (Новосадски правопис из
 103
1960) и јотована варијанта (ђевојка, ђед, ђе) са два
нова слова – ć и ź.. Како је, дакле, Црногорским
правописом омогућено да корисници црногорскога
језика одаберу варијанту која им одговара, па и
да је именују како им одговара (српска, босанска,
хрватска), свима који се у оваквој ситуацији буне –
не сметају ове двије црногорске варијанте, него им
смета име, тј. синтагма Црногорски језик. Тако под
фирмом борбе против Црногорског језика – одвија
се мимикријска борба против суверене државе Црне
Горе и њеног, макар и успореног напредовања према
Европској Заједници.
Опозиција Црној Гори у Црној Гори,
потпомогнута медијима који јој служе (Српска ТВ,
„Дан”, „Политика”, „Вечерње новости”, а у посљедње
вријеме и дневни лист „Вијести”, и др.), користе
слабости коалиционе црногорске власти (а тих
слабости има у свакој сфери), а рачуна на упориште
у слабо информисаном дијелу грађанства, на њихово
незнање, на наслијеђено митоманство, па вјерује да
им још увијек може продати „рог за свијећу”!
Милитантно крило
Акцију против црногорског Устава,
против суверене Црне Горе и против Црногорског
језика обилато подстрекава, протежира и помаже
милитантно крило Српске светосавске цркве на челу
с Патријархом СПЦ и митрополитом Амфилохијем,
који прима и реализује монструозне директиве из
друге државе – против државе у којој се (против које
се) богу моли, остварујући значајне профите од више
врста бизниса у Црној Гори.
Све је ово јасно свакоме ко прати садашњу
хајку на Црногорски језик, на Црногорску културу,
на Црногорску цркву… и на друге установе
које нијесу увезене, нијесу услужни сервиси
великосрпства и антицрногорства. Свједоци смо да
тај талас нетрпељивости, манипулација, подметања
и крајњих неистина, које нам лидери „просрпских“
странака свакодневно засипају и уши и очи, садашња
коалициона власт или не схвата као озбиљну
опасност или не налази праве и ефикасне одговоре
- да спријечи насртаје свесрпства и светосавља
на Уставом озакоњене идентитетске вриједности
црногорског народа и грађанске демократске
вриједности суверене Државе Црне Горе. Зато ни
владајућа коалиција, актуелна власт и Влада Црне
Горе немају мандате да тргују са опозицијом на
рачун обезвређивања Устава или норми које су њиме
кодификоване. То право им нијесу дали гласачи
који су ову коалициону власт изабрали, па се мора
строго водити рачуна да се пријеђе праг толеранције
и достојанства у било каквим разговорима – с
„пријатељима“ или „непријатељима”, унутрашњом и
спољном опозицијом или Европском унијом.
Спрдање са језиком
Нико нема право да се изругује, да се спрда
с језиком Св. Петра Цетињског (за чије посланице је
Иво Андрић написао да се могу мјерити с најбољим
страницама Библије), с језиком аутора „Горског
вијенца“ и „Луче микрокозма“, с језиком Стефана
Митрова Љубише и Марка Миљанова Поповића; а тај
језик није ни српски ни хрватски, па ни босански, већ
аутентично – ЦРНОГОРСКИ. Свиђало се то некоме
или не, Његошев језик се не може проглашавати
провинцијалним, колоквијалним, примитивним
– кад је на том језику написано најзначајније,
најдуховније књижевно дјело у Јужних Словена –
„Луча микрокозма“.
Држава без својег језика, са химном и
заставом које дио грађана не поштује, који не
поштују ни законе ни Устав – није ништа друго до
скелет оглодане Хемингвејеве рибе у приповијести
„Старац и море“. Да ли унутрашња црногорска
опозиција жели да Црна Гора буде колонија, да се
не креће ка Уједињеној Европи, да буде лак плијен
за потенцијалног агресора? Језик је сламка за коју
се хватају они који се надају да је независна Црна
Гора привремено рјешење и да ће они, уз помоћ
своје милитантне светосавске Цркве и фаворизоване
дијаспоре Р. Србије – успјети да преокрену точак
историје, заборављајући да је Црна Гора у много
тежим околностима успјела да се одржи пред
налетима војски великих империја, пред нападима
мудријих стратега, па ће и у овој ситуацији успјети да
надмудри оне којима су закрвављене очи од мржње и
зависти.
Ђеца као жртва
А за све Црногорце, за све црногорске
грађане, за све партије и невладине организације – и
даље је актуелна као опомена она Светога Петра –
Црногорцима: „Ви чините што знате, а не знате што
чините!“
Изнад свега, грубој политици као жртва
– постају ђеца оних политичара који своје идеје
искаљују на властитом породу: не дозвољавају својој
ђеци да иду у школу! Они су актери вишеструког
злочина. Прихватају чињеницу даје један (не и
јединствени) језик – црногорски, српски, хрватски,
босански – што по новоштокавској структури и јесте,
али због црногорског имена, једино због црногорског
имена језика – не признају ни ону варијанту коју су
досад звали српским или матерњим језиком…
Господа посланици, Мандићи. Даниловићи,
 104
Милићи, Радуновићи, 30 српских НВО и њихови
сљедбеници имају право да располажу својом
савјешћу, да играју свакојаке политичке игре, да
признају, цијене или понижавају себе, али немају
право ни по савјести ни по закону да сакате своју
ђецу, да их духовно сиромаше, да им спрјечавају да
воле школу и своју Домовину, иако нијесу савршене
ни Домовина ни школа! Немају право да забрањују
ђеци да иду у школу; а они нека штрајкују глађу (ако
им је до тога), нека одбију да примају „опљачкани“
државни новац као надокнаду за своју професионалну
(ван)парламентарну мржњу; нека одаберу коју
хоће варијанту самоодређења, али не преко своје
малољетне ђеце, јер нико нема право да угрожава
судбине других, макар то био и његов властити
пород. Већ се на првим часовима показало да позив
на бојкот школе није примамљив, а најмање је лијек
против било које друштвене болести. Такав став,
којим опозиција пријети позицији, нема упоришта
ни у једном акту Уједињене Европе, али има међу
нецивилизованим племенима на одговарајућим
меридијанима.
Истина и лаж
И ако бисмо примијенили даниловићевску
технологију у набрајању што је истина а што лаж,
могли бисмо да кажемо: ЛАЖ је да су Црногорци
говорили српским језиком – за вријеме династије
Петровић-Његош и прије Петровића; говорили су у
Црногорском приморју словински или нашки, као
и у Подловћенској Црној Гори; Његош је склопио
уговор са Али-пашом на илирском језику, а велики
пријатељ Црне Горе и Његоша, српски пјесник и
путописац Љубомир Ненадовић је у својим писмима
из Црне Горе записао (II половина IX вијека !) да ако
се настави да се „овако говори и пише“ на Цетињу,
много друкчије од оног „лепог београдског језика“,
за 100 година та два језика биће међусобно удаљена
као шпански од португалског! Могли су просветари
из Србије, који су радили у Црној Гори (не увијек за
добро Црне Горе!) језик у уџбеницима за црногорске
ђаке називати како им је било заповеђено, али и
књижевна и говорна пракса била је друкчија, била
је много више црногорска него што је то данас – по
нормама Црногорског правописа!
Већ је речено: Нека Влада по Уставу влада,
нека се Министар просвјете придржава закона, а
они којима се све то не допада – нека се наоружају
трпљењем, а не мржњом и сваковрсном деструкцијом
своје Државе! Деструкција се најжешће свети својим
ауторима; њена суштина блиска је суициду!
За Фондацију „Свети Петар Цетињски“
Предćедник УО Драгољуб Драго Рашовић

Антицрногорска језичка свакодневница

БЕЗ ЉУДСКОГ УТЕМЕЉЕЊА
Жалосно је да се у независној и међународно признатој ДРЖАВИ ЦРНОЈ ГОРИ, и пет година од
плебисцитарне воље њених грађана, питање СУВЕРЕНОСТИ ГРАЂАНА и ДРЖАВЕ ЦРНЕ ГОРЕ ДОВОДИ
У ПИТАЊЕ. Жалосније је, пак, што СУВЕРЕНИТЕТ у питање доводе: (1.) власт - која из страха о властитој
судбини не поштује Устав који је сама написала и уз помоћ ПзП-еа усвојила, (2.) опозиција - која мимо
демократског и цивилизованог свијета служи туђину и не признаје ни државу, ни Устав, ни њена државна
знамења, (3) „невладине“ и „независне“ организације - јер су све више него ли невладине и независне,
поготово грађанске, јер никада нијесу стале у одбрану државних и националних интереса Црногораца, и јер,
углавном, зависе колико од легалних толико и од илегалних финансијера и налогодаваца, (4.) регулаторно-
саморегулаторне институције – које су у владајући систем насађене као паралелне и недодирне власти а у
суштини су узурпаторски награђене и прикривене партитократске и клановске експозитуре, (5.) културно,
научне и образовне институције и установе - јер нијесу уткане у државно ткиво нити су адекватно лојалне
својој држави и народу, (6.) јавни и приватни медији - јер су онога ко их финансира и цензурише и, што
је најцрње, што су симбиоза ратно-антиратне новинарске коалиције и партито-мафиократске друштвене
структуре, и (6.) чувари правног и уставног поретка - јер је пут од њихове навике да буду инструменти режима
до тога да буду бастион права и правде седам пута дужи од одвике.
Сви они су, осим ријетких и часних појединаца и организација, а има их, подједнако, права Црногораца
на име, државу, језик, културу и цркву свели на паролу ругалицу да су „сви други угрожени од Црногораца“.
Данашње црногорско политичко и уставно-ревизионистичко стање није ништа мање жалосно и због
тога што се по страни држе, односно што чине или не чине, и Грађани од Ума и Интелекта, људи од Јавне
афирмације и Стваралачког угледа, Личности познате по Лојалности својој Држави и свом Народу.
Њима се не може опростити интелектуална индиферентност, лојалистичка равнодушност и и друштвена
некреативност. Амнестирати се, на жалост, не могу ни домицилне етничке и националне заједнице Срба,
 105
Хрвата, Албанаца, Муслимана, Бошњака и Рома јер још не дигоше глас у одбрану Црногорског народа и
његових права, иако им је Црна Гора мјесто искона и сутона, а национални Црногорци историјски гарант
права и слободе.
Темеље Црне Горе, ипак, најбезочније, и језички и политички, поткопавају политичке посрбице, и данас
богато потплаћени „баталиони политичких срба“ који „играју мирнодопско колце из доба Карађорђевића“ по
злоћудном такту „ђенералштабова“ СПЦ, државног врха Србије, САНУ-а, српске полицијске, културне и
медијске олигархије.
Сви они би да промијене референдумску вољу Црногорског народа: да Устав и законе Црне Горе
изиграју - и по својој вољи на ограничено вријеме примјењују, да Црну Гору омаловаже, суверенитет јој
ускрате и да у своје власништво и даље задрже црногорску културно-сакралну имовину, јер без ње, они добро
знају, нема ни државе Црне Горе ни националних Црногораца.
Језичком хајком, иако из МОНСТАТА још нема одговора јесу ли српском језику приписани и они који
су се изјаснили да говоре српско-хрватским језиком, а има их, зашто то јавно не рећи, диригује званична Србија,
која хоће преко и помоћу посланика Нове српске демократије, Социјалистичке народне партије и Покрета за
промјене да оспори елементарна људска и суверена права и државе Црне Горе и националних Црногораца, да
им оспоре право на СВОЈ - ДРЖАВНИ ЈЕЗИК, на СВОЈУ - КУЛТУРНУ ПРЕПОЗНАТЉИВОСТ, на СВОЈУ
- ИСТОРИЈСКУ ПРОШЛОСТ, односно да поткопају државне, националне и мултинационалне темеље Црне
Горе.
Завиримо ли у данашње политичко-правно стање Црне Горе, у њено морално здравље, посебно
кроз призму све три власти и опозиције, али и невладино-независног сектора, није тешко утврдити да се
Црна Гора налази у стању правно-политичке анархије (антидржавног карактера), и да је догурала до
друштва без морала: (прво) јер се Црном Гором управља нагодбама и неуставним погодбама, (друго) јер се
национално-освајачки апетити српске олигархије могу упоређивати само са 1918. (окупационом) годином,
односно до поновног подвођења под „српску шајкачу са четничком кокардом“, (треће) јер се жели сакрити
истина о језичком културоциду који је учињен 1938. године када су се Срби и Хрвати договорили да укину
ЈУЖНУ ВАРИЈАНТУ (ЦРНОГОРСКУ) ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА, и то потврдили „комунистичким
новосадским договором“ о српско-хрватском или хрватско-српском језику, када су и Босанце и Црногорце
оставили без људског језичког обиљежја, и (четврто) оно што је најзлочиначкије, што се данашњим кршењем
Устава, зарад српског језика (и њему приписаног С-Х), Црном Гором поново шири, све мање прикривени
усуд великосрпства, национална и вјерска мржња према Црногорцима, али и ускраћују и права и слободе
свих других народа и етничких група у Црној Гори, јер у њој није никада слобода једних била важнија од
слободе осталих!!! А, без ДРЖАВЕ, ЈЕЗИКА и ЦРКВЕ нема и не може бити ни СУВЕРЕНЕ ЦРНЕ ГОРЕ, ни
НАЦИОНАЛНИХ ЦРНОГОРАЦА.
Надати се, ипак, да Црна Гора има толико паметних и лојалних грађана да неће дозволити да она
постане „сизифов посао“ или „зидање Скадра на Бојани!!! Јер, Црногорци нијесу никада били непријатељи
српском народу – гајили су културу СОЈСТВА, ЧОЈСТВА и ЈУНАШТВА (па и на корист Срба) и у свом
бићу и према другима!!! Зато, актуелне ударе на уставни поредак Црне Горе треба гледати са подозрењем, са
одговорношћу и са знањем, јер су, сваким даном је све видљивије, БЕЗ ЉУДСКОГ УТЕМЕЉЕЊА.
Чедомир Љешевић, новинар и публициста

Перфидна и брутална борба против црногорског језика

„Боље изгубити све битке него језик“
„Сва филозофија је тамо у оном кршу и сва
терминологија у оном језику, којим су се служили
Свети Петар, Владика Раде, Љубиша, Марко
Миљанов. То је кристална палата наших идеја, пуна
реда, логике и симетрије. То је оригиналан дар оних
који су позвани да класични дух чувају и настављају.
Док се тај дух држи има и историје и умјетности
и народа. Кад се тај дух затвори мртви смо, мртви
много“ (Исидора Секулић)
Пратећи језичко стање у Црној Гори као
професор који је објавио око педесет стручних и
научних радова из области језика и књижевности,
те као просвјетни савјетник за ову наставну област
- са жалошћу могу констатовати да се у посљедње
вријеме против црногорског језика упорно води
перфидна, па чак и брутална борба.
Име сваког националног језика извире из
бића народа као његовог творца. И у новонасталим
 106
југословенским државама именују се језици према
имену државе, или према имену већинског народа.
Аргументована је теза да иако имају заједничку
штокавску основу, црногорски, хрватски, босански и
српски језик имају посебне развојне токове и њихов
развој у појединим етапама није имао додирних
тачака. Тако академик Радослав Ротковић дубоку
праисторијску разлику између ијекавице и екавице
тумачи тиме што се прадомовина црногорског
језика налазила у екавском ареолу Полабља (између
Балтичког поморја и ријеке Лабе), а постојбина
српског језика у екавскоме ареолу источне Пољске,
Литве и Бјелорусије.
Ни са становишта науке, ни са становишта
интереса Црне Горе није постојао разлог да се
црногорски језик не именује научно и уставно својим
именом, а не као подваријанта, дијалекат српског
језика. Наш језик има своје фонолошке, морфолошке,
синтаксичке, правописне и друге посебности,
властиту историју и књижевну самопотврду. А право
да назовемо свој језик именом црногорски је утолико
веће што новоштокавски ијекавски црногорски
говори који покривају сјеверозападни дио Црне Горе
припадају источнохерцеговачком дијалекту који је на
Бечком књижевном договору 1850. г. узет за основицу
књижевног језика и то због великог угледа ијекавских
народних пјесама, због црногорскохерцеговачке
говорне и писане ријечи, због Вукове исцрпне
документације о тим говорима.
Језици који су били утопљени у заједнички
српскохрватски стандард у складу новосадског
договора 1954. г поново се развијају сопственим
токовима. Ти језици нијесу дакле произашли
из српског, односно српскохрватског, већ је
српскохрватски креиран на основу појединих
особина тих језика. Тако је, на примјер, у језик Јужне
Србије, посебно Шумадије, ушао језик црногорских
досељеника, па је тај језик, како рече професор Рајко
Церовић, више црногорски него српски.
Црногорски језик има своју књижевну
самопотврду. У обимној литератури о Његошу
много је писано о богатству црногорског језика и
историјским изворима дјела.
То су чинили чак и они језичкословци попут
Белића, Михаила Стевановића који су били репрезенти
српскохрватске филологије и лингвистике. Међутим,
велика густина особина Његошевог црногорског
језика и његови бриљантни књижевни домети
присилили су их да изрекну истину о овом великану.
Његош је, каже Белић „издигао своје домаће
наречје до висине једне нарочите литературе која
је изашла из њедара народних”. Слично пише и
Михаило Стевановић који истиче да је Његош
писао језиком свога завичаја те Горски вијенац и по
рјечнику и по синтакси и вишестрано језички има
црногорски карактер.
Колико је апсурдна прича да је Његош српски
пјесник говори и податак да су у Београду преводили
и препјевавали Његоша.
„Становништво Ријечке нахије говори
јужнијем наречјем. Народ, масе зове свој језик
нашкијем језиком, мало га ко назива српскијем. Кад
он кога пита зна ли говорити његов језик речи ће:
„Зна ли нашки“. Тако свој језик називају Црногорци
уопште“.
Професор доктор Миленко Перовић, члан
Експертске комисије за стандардизацију црногорског
језика захваљује богу што немамо тога црногорског
књижевника кога ће бити потребно „преводити“ на
стандардни црногорски језик „јер су они од почетка
у њему“.
Да нијесмо обновили нашу самосталну
независну државу затрло би се име нашег аутохтоног
црногорског језика, па с тим у вези подсјетимо се
ријечи Стевана Немањића - Србина далеких времена
- које актуелно звуче у овом времену:
„Чувајмо чедо моје језик. Боље је изгубити
све битке него изгубити језик. Послије изгубљене
битке и изгубљених ратова остаје народ. Послије
изгубљеног језика нема народа. Тамо гдје одзвања
наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се као стари
златник обрће, знај чедо моје да је то наша држава“.
Подсјетимо се и на ријечи великог српског
лингвисте, једног од највећих свјетских лингвиста
Ранка Бугарског, предсједника европског клуба
лингвиста и члана Европске академије наука и
умјетности - за кога се држи да је тврди Србин - а
саопштио их је у црногорским дневним новинама:
„Нико нема право да Црногорцима оспори
њихово потпуно природно право да свој језик назову
црногорскијем именом“.
Упутио оне који дрско и ненаучно надиру
према нашем језику на књигу Ријечка нахија великог
црногорског научника (Цвијећевог сарадника)
Андрију Јовићевића који је за рјечник САН-а
прикупио преко 20 хиљада ријечи. По ријечима
Александра Белића (који је водио овај пројекат) ова
збирка ријечи представља право лексичко благо из
Црне Горе. На стран 234 поменуте књиге пише:
„Становништво Ријечке нахије говори
јужнијем наречјем. Народ, масе зове свој језик
нашкијем језиком, мало га ко назива српскијем. Кад
он кога пита зна ли говорити његов језик речи ће:
„Зна ли нашки”. Тако свој језик називају Црногорци
уопште”.
Учествујући на научном скупу 1989. г
посвећеном педесетогодишњици смрти овог великог
научника и вршећи анализу његовог књижевног
 107
стваралаштва - са уваженим академиком Чедом
Вуковићем - посебан осврт сам правио на фонетске и
лексичке особености језика у његовим приповјеткама.
С тим у вези, није ми измакло и једно присјећање на
ријечи мудре Исидоре Секулић које је изговорила у
једној прилици:
„Сва филозофија је тамо у оном кршу и сва
терминологија у оном језику, којим су се служили
Свети Петар, Владика Раде, Љубиша, Марко
Миљанов. То је кристална палата наших идеја, пуна
реда, логике и симетрије. То је оригиналан дар оних
који су позвани да класични дух чувају и настављају.
Док се тај дух држи има и историје и умјетности
и народа. Кад се тај дух затвори мртви смо, мртви
много”. (Исидора Секулић).
Тај се дух није затворио, нити пресахла
инспирација да нашу особену врсту говора претакају
у своја дјела и новији црногорски писци.
Црногорски језик се сам по себи брани, и ево
бране га и велика имена српске науке.
Придружио им се и академик Петар
Ђурановић у оним дукљанским стиховима
посвећеним својој генерацији позивајући Црну Гору
на одбрану:
„Памћењем нас одбрани од неписмених
несрећника
Што ево надиру на нас даноноћно!
Грка муко. Грка наша муко, без лијека!”
Што на крају рећи. Ништавна је уцјена коју
нам је подметнула просрпска опозиција. Нећемо је
ваљда прихватити. Академик Ротковић с разлогом
истиче: „Ако бисмо кршећи Устав напустили свој
језик и изгласали изборни закон, испунили би једну
обавезу према Европи, али бисмо изгубили много
више, статут правне државе. Словенци су 1710. г
под окупацијом без тешкоћа увели свој језик у своје
школе, а Црногорцима се то право оспорава 201
годину касније у такозваној слободи“.
Стеван Ђукановић
Аутор је професор језика и књижевности

ПОСЈЕТА МАТИЦИ ЦРНОГОРСКОЈ

Члан предсједништва ЗЦГМ, г-дин Зоран Поповић посјетио је Матицу црногорску дана 28. 07. 2011
у Подгорици и том приликом био примљен од предсједника Матице г-дина Бранка Бањевића, члан Управног
Одбора Новице Самарџића и г-ђе Данке Баровић технички секретар Матице.
У веома срдачном разговору представници Матице информисали су г-дина Поповића о свом раду и
изразили жељу за почетак сарадње са Заједницом Црногораца у Македонији. На крају посјете предсједник
Матице поклонио је комплет књига Заједници
Црногораца у Македонији чиме је знатно обогаћена
библиотека ЗЦГМ. Комплет књига је са следећим
насловима и ауторима: Драган Николић: ЦРНОГОРСКА
ТРИЛОГИЈА; Аднан Чиргић: ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК
У ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ; Зборник
ЦРНОЈЕВИЋИ; Јосип Јелчић: ЗЕТА И ДИНАСТИЈА
БАЛШИЋА; Момчило Шалетић: УБИШЕ КЊАЗА;
Светозар Савић: ВИНО- КЊИГА О ВИНОВОЈ ЛОЗИ И
ВИНУ; Лидија Калуђеровић: ЊЕГОШ У ЦРНОГОРСКОЈ
ПЕРИОДИЦИ 1967-2004; ИЗ АЛБУМА КРСТА
ЂУРИЋИЋА – ЦЕТИЊЕ 1950-1980 (фотомонографија);
Женевјев М. Иличковић: ЦРНОГОРСКА КУХИЊА НА
ФРАНЦУСКИ НАЧИН; Михаило Михо Вуковић: СРЦЕ
У НОЋИ; Краљ Никола: ЦРНОГОРСКИ РАТ; Божидар
Пејовић: ЦРНОГОРСКЕ КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ; Антологија ЦРНОГОРСКА МОДЕРНА; Археолошки водич
ДАНИЛОВГРАД; Џуди Фергусон: ЈОВО ХАЈДУКОВИЋ – ПИОНИР АЉАСКЕ; Веселин Н. Коњевич:
ВРАНЕШКА ЛЕГЕНДА; Милан Решетар: ШТОКАВСКИ ДИЈАЛЕКАТ; Драгутин Паповић: ПРОТИВНИЦИ
ВЛАСТИ У ЦРНОЈ ГОРИ (1945-1948); Франтишек Шистек: НАША БРАЋА НА ЈУГУ; Сепарат- портрети
БОЖИНА ИВАНОВИЋ; Сепарат- портрети ПАВЛЕ МИЈОВИЋ; Савић Марковић Штедимлија: ДЕСЕТ
ГОДИНА У ГУЛАГУ; Ненад Стевовић, Слободан Медојевић: ЦРНОГОРЦИ У ВОЈВОДИНИ; Аднан Чиргић:
РИЈЕЧНИК ЊЕГУШКОГА ГОВОРА; Никола Петановић: ЦРНОГОРСКО ОГЛЕДАЛО; Часопис МАТИЦА,
бројеви 41/42, 43, 44, 45, 46/47; Библиографија часописа МАТИЦА (2000-2009)
Договорено је да делегација Матице крајем мјесеца Октобра или почетком Новембра посјети ЗЦГМ.
Скопје, 29. 07. 2011
Ивана Јоксимовић
 108
Из црногорске дијаспоре
ПРИЈЕМ КОД ПРЕДСЈЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ
МАКЕДОНИЈЕ

Дана 26. 07. 2011 године у љетњој

резиденцији предсједника Републике вили
„Биљана” у Охриду, предсједник Републике
Македоније Ђорђе Иванов примио је
делегацију Мреже за мултикултурно
друштво. Делегацију Мреже предводио је
предсједник Мирољуб Орландић, а у саставу
делегације били су Иван Брадић, Рубин
Земон, Вахид Мемед и Томислав Першић.
Разговор је протекао у срдачној
атмосфери, а основна питања која су
разгледана су:
1. Иницијатива о промјени Устава
РМ и именовању свих заједница поименично.
2. Измене изборног законика у
смислу обезбеђивања учешћа у парламенту
припадника малих заједница.
3. Иницијатива о учешћу припадника
чланица Мреже у наредном попису на свим
нивоима.
4. Иницијатива о увођењу емисије мултикултурног карактера на македонској телевизији.
5. Иницијатива о измјенама и допунама Закона о празницима којом би се омогућило да мање заједнице
имају свој празник.
На крају разговора закључено је:
1. Представници Мреже обавезују се да до краја августа доставе писмену анализу и конкретне ставове
и приједлоге у вези тема које су биле на дневном реду, а Предсједник преузима обавезу да са надлежним
институцијама отпочне реализацију и имплементацију наведених питања.
Скопје, 26. 07. 2011
Ивана Јоксимовић