Medicinska Etika Prof DR Milutin Nenadovic PDF

UNIVERZITET U PRI[TINI MEDICINSKI FAKULTET
Milutin M. Nenadovi}
MEDICINSKA ETIKA
DRUGO PRO[IRENO I DOPUWENO IZDAWE
BEOGRAD, 2007.
Udžbenik izdao
UNIVERZITET U PRIŠTINI - MEDICINSKI FAKULTET
za izdavača
Prof. dr Zdravko Vitošević, rektor Univerziteta u Prištini
MEDICINSKA ETIKA
drugo prošireno i dopunjeno izdanje
Autor Profesor dr Milutin M. Nenadović

neuropsihijatar, redovni profesor medicinskog fakulteta za
nastavne predmete psihijatrija i medicinska etika
Urednik Profesor dr Milutin M. Nenadović
Recenzenti Profesor dr Dimitrije Milovanović

Profesor dr Miomir Leštarević
Lektor dr sci Branislava Marković
Korektor dr Nenad Nenadović
Računarska priprema dipl. ing. Miša Čolović
Tehnička obrada i Silvana Čolović

dizajn Profesor dr Milutin M. Nenadović
Izdavanje udžbenika
pomogli
Štampa BIGRAF – Beograd
Tiraž 2.000 primeraka

Štampa osnovnog udžbenika za studente medicine MEDICINSKA ETIKA, drugo prošireno i dopunjeno
izdanje, autora Profesora dr Milutina M. Nenadovića, odobrena je Odlukom Nastavno-naučnog veća
Medicinskog Fakulteta Univerziteta u Prištini, broj 107 od 22.01.2007. Kosovska Mitrovica.
Beograd, januara 2007. godine

Posvećujem
mojoj deci
Nenadu, Minji, Dušanu i
Aleksandri
s ponosom
P L AT O N
PREDGOVOR
Etika se usvaja, etika se ne može naučiti.
Savremena medicinska etika se na početku trećeg milenijuma definitivno profilisala u

posebnu disciplinu naučne medicine. Razvoj medicinske etike je započeo u preistoriji razvoja
ljudske zajednice, ukomponovan u same početke medicine.
Medicinske studije su kroz istoriju podrazumevale posebnost etičke strukture u ličnosti
studenata medicine i lekara usklađenu sa humanističkom suštinom lekarske profesije. Dvade-
seti vek je doneo potrebu posebnog regulisanja medicinskoetičkih i medicinskopravnih aspe-
kata lekarskog poziva. Zato se kao neophodno nametnulo izučavanje medicinske etike tokom
studiranja medicine ali i tokom bavljenja praksom ili naučnoistraživačkim radom svakog
lekara. Na medicinskim i stomatološkim fakultetima svih univerziteta u našoj zemlji prihvata-
njem Bolonjske deklaracije uveden je ispitni predmet Medicinska etika, ali smatram pogrešno
na prvoj godini studija. Medicinsku etiku bi trebalo izučavati na završnim godinama studi-
ranja, kao i na poslediplomskim, specijalističkim, supspecijalističkim i doktorskim studijama.
Udžbenik Medicinska etika, drugo prošireno i dopunjeno izdanje, sadrži tri dela i
obrađuje materiju neophodnu studentima medicine i stomatologije za ispit a rekao bih još
potrebniju tokom obavljanja stručne lekarske prakse ili pak bavljenja naučno-istraživačkim
radom po završetku studija. Da bi studenti lakše savladali materiju predviđenu nastavnim
programom, u udžbeniku su data i ispitna pitanja.
Koncipirajući ovaj udžbenik imao sam u vidu sadržinu metodskih jedinica aktuelnog
programa za predmet Medicinska etika za studente medicine i stomatologije i Fakulteta
zdravstvene nege. Naravno, izvršio sam prestruktuaciju gradiva iz prvog izdanja, a uneo sam
aktuelne osvrte na izmene u društvu uz precizne lične komentare. Razumljivo je da su i pro-
mene u svetu diktirale nove trendove ugrađene u tek usvojene zakone o zdravstvenoj zaštiti i
komorama zdravstvenih radnika Srbije. U Udžbenik sam uneo i citate iz pomenutih zakona,
kao iz tek usvojenog Zakona o privatnoj lekarskoj praksi i Krivičnog zakona Republike Srbije.
Smatram da će ovaj udžbenik doprineti lakšem usvajanju medicinskoetičkih načela i
pomoći razrešavanju i medicinskodeontoloških dilema ne samo studentima već i lekarima i
zdravstvenim radnicima tokom obavljanja profesije kako u državnim zdravstvenim institu-
cijama, tako i u privatnoj praksi. Naravno, pravu ocenu daće studenti i kolege.
Beograd, januara 2007. Prof. dr Milutin M. Nenadović
I
UVOD
Biti lekar je vrlina i nadljudska hrabrost.
Medicinsku etiku kao posebnu oblast savremene naučne medicine studenti medicine i
lekari moraju usvajati tokom studiranja ali i tokom celog profesionalnog života. Medicinska
etika naročito treba da profiliše savremenog lekara u kontekstu odnosa lekar – kolege, lekar –
bolesnik, lekar i porodica bolesnika, lekar i zajednica. Zdravstvena zaštita je delatnost od po-
sebnog društvenog interesa u savremenoj civilizaciji, a medicina je oduvek bila značajna za
pojedinca, odnosno bolesnog čoveka. Činjenica je da odnos lekar – pacijent nikada nije jedno-
stavna profesionalna relacija dve osobe. Stoga znanja iz oblasti medicinske etike i medici-
nskog prava za lekara sadašnjice imaju nemerljivu vrednost, j e r s e e t i č n o s t o b a v l j a n j a
lekarske profesije usvaja, a ne uči .
Izučavanje medicinske etike i medicinskog prava studentima prve godine nije lako jer
nemaju prethodna znanja iz kliničke medicine. Jasno je da se medicinskoetički, kao i medici-
nskopravni aspekti, ali i problemi odnose najvećim delom na kliničke medicinske oblasti.
Siguran sam da je udžbenik Medicinske etike značajan u stručnoj literaturi svakog lekara pra-
ktičara, svakako i lekara koji se opredeli za naučno-istraživački rad. Naročito je to pouzdana
anticipacija za kolege koji će svoj profesionalni život započeti i završiti u tek nastalom prvom
veku trećeg milenijuma, veku očekivanog najturbulentnijeg civilizacijskog zamaha i domašaja
u odnosu na dodanašnju ljudsku istoriju. Milenijum u koji smo tek zakoračili, uz sigurnu
četvrtu tehničko-tehnološku revoluciju doneće i neslućenu alijenaciju čoveka od čoveka, a
samo će lekar biti apostol savesti i ljudske topline, kao bolesnikova privilegija. Lekar nije
etičnošću, najpozitivnijom savesnošću i ljudskom toplinom predat samo bolesnom, već se od
njega očekuje lično davanje i porodici, rodbini i prijateljima bolesnika, ali nesporno i socio-
zajednici u celini.
Materija iz oblasti medicinske etike kao posebne discipline savremene naučne medicine
data je u ovom udžbeniku ne kao materija za ispit, već kao doprinos opštem znanju i obra-
zovanju lekara, da lakše razumeju današnje kompleksno i ogromno medicinsko prostranstvo i
u njemu ne zalutaju sa deontološkog aspekta.
Prof. dr Milutin M. Nenadović
II
SADRŽAJ
PREDGOVOR ...........................................................I Poglavlje II

UVOD ................................................................... II LIČNOST I TEORIJE LIČNOSTI ............................... 46
Posebnosti čoveka savremene civilizacije ................. 46
Ličnost – čovekova suština..................................... 48
OPŠTI DEO Kvaliteti ličnosti................................................. 49
Poglavlje I Temperament............................................... 49
MORAL I MORALNOST............................................. 3 Karakter....................................................... 50
Moral i etika ........................................................... 3 Ličnost u svetlu učenja normativne etike ................. 51
O moralu savremenog doba ..................................... 5 Poželjne pozitivne osobine ličnosti .......................... 52
Moral – ljudska praksa............................................. 6 Nepoželjne negativne osobine ličnosti ..................... 53
Moral i drugi oblici ljudske prakse ............................. 7 Funkcionisanje zrele ličnosti ................................... 54
Homo moralis ......................................................... 8 Teorije ličnosti ...................................................... 55
Izvori nastanka, razvoj i cilj morala........................... 9 Frojdova teorija ličnosti ..................................... 55
Ciljevi morala ..................................................... 9 Jungova teorija ličnosti ...................................... 56
Pranorme kao izvor moralnih normi ........................ 11 Teorija ličnosti Karen Hornaj .............................. 57
Običajne norme .................................................... 14 Olportova teorija ličnosti .................................... 57
Sličnosti i razlike između običajnih i moralnih Ego psihološke teorije ličnosti............................. 58
normi .............................................................. 15 Maslovljeva teorija ličnosti ................................. 58
Folklor ............................................................. 17 Fenomenološke teorije ličnosti............................ 58
Eufemizam ....................................................... 17 Fromova teorija ličnosti ..................................... 59
Moral i religija....................................................... 18 Adlerova teorija ličnosti ..................................... 59
Homo religiosus .................................................... 20 Salivenova teorija ličnosti................................... 60
Moral i hrišćanska religija .................................. 21 Geštalt model ličnosti ........................................ 60
Sličnosti i razlike između morala i religije ........ 22 Transakciona teorija ličnosti ............................... 61
Moral i pravo ........................................................ 24 Bihejvioralna teorija ličnosti ............................... 61
Odnos prava i morala sa aspekta regulativnih Teorija agresivnosti ............................................... 62
normi .............................................................. 24 Problemi alijenacije u svetlu Fromovog učenja ......... 64
Razlike između moralnih i pravnih normi ......... 25 Savremeni odnos individua – zajednica ................... 65
Psihološka učenja o genezi morala ......................... 26 Perspektive dezalijenacije čoveka XXI veka.......... 66
Sociološka učenja o genezi morala ......................... 28
Moral i savest ....................................................... 29 Poglavlje III
Vrste savesti .................................................... 30 ETIKA I ETIČKA UČENJA ........................................ 67
Moralni akt ........................................................... 31 Etika – nauka o moralu .......................................... 67
Moralno rasuđivanje.............................................. 32 Istorijat etičkih učenja ........................................... 68
Moralno ponašanje................................................ 33 Stari vek i etička učenja drevnih civilizacija .............. 69
Seksualnost čoveka ............................................... 34 Etička učenja u Antičkoj Grčkoj .......................... 69
Moralnost............................................................. 37 Sokrat.......................................................... 70
Dispozicija razvoja moralnosti ............................ 37 Platon .......................................................... 71
Preduslovi za razvoj moralnosti .......................... 38 Aristotel ....................................................... 72
Svest kao preduslov razvoja moralnosti .......... 38 Kinički etičko-filozofski pravac ............................ 74
Inteligencija kao preduslov razvoja Antisten ....................................................... 75
moralnosti.................................................... 39 Diogen......................................................... 75
Emocije kao preduslov razvoja moralnosti ....... 40 Hedonizam kao etičko–filozofski pravac............... 76
Volja kao preduslov razvoja moralnosti ........... 41 Aristip .......................................................... 76
Nagoni kao preduslov razvoja moralnosti ........ 42 Epikur .......................................................... 76
Osećanje dužnosti kao preduslov razvoja Stoicizam – etičko učenje................................... 77
moralnosti.................................................... 43 Zenon .......................................................... 77
Poremećaji moralnosti ........................................... 44 Epiktet ......................................................... 78
III
Marko Aurelije .............................................. 78 Razvoj naše etičke prakse .................................... 103
Seneka ........................................................ 78 Savremena etika – nauka o moralu ....................... 105
Etička učenja srednjeg veka .................................. 80 Odnos etike i drugih nauka koje proučavaju
Hrišćanstvo i etička učenja ................................ 80 moral ................................................................. 106
Filon............................................................ 81 Teorijska etika .................................................... 107
Sveti Avgustin .............................................. 81 Normativna etika................................................. 109
Toma Akvinski .............................................. 81 Pozitivistička etika ........................................... 110
Hrišćanska i crkvena etika ................................. 82 Humanistička etika .......................................... 110
Islamska etika .................................................. 83 Preduslovi za etičko ponašanje u praksi................. 111
Etička učenja renesanse ........................................ 85
Etička učenja humanizma i renesanse XIV veka ... 85
Dante .......................................................... 85 Poglavlje IV
Petrarka....................................................... 85 MEDICINA – istorijat i razvoj ................................ 113
Bokačo ........................................................ 86 Nastanak i razvoj medicine................................... 113
Etička učenja humanizma i renesanse XV veka .... 86 Magijska i prenaučna medicina ............................. 114
Nikola iz Kuze............................................... 86 Medicina starog veka ........................................... 115
Mirandola..................................................... 87 Medicina Vavilonaca i Asiraca ........................... 115
Etička učenja humanizma i renesanse XVI veka ... 87 Medicina Feničana........................................... 117
Nikolo Makijaveli........................................... 87 Medicina starih Egipćana ................................. 117
Tomas Mor................................................... 88 Medicina Persijanaca ....................................... 119
Đordano Bruno............................................. 88 Medicina starih Jevreja .................................... 119
Etička učenja humanizma i renesanse na Medicina stare Indije ....................................... 120
prelazu u novo doba ......................................... 89 Kineska medicina ............................................ 121
Vilijam Šekspir.............................................. 89 Japanska medicina .......................................... 123
Frensis Bekon............................................... 89 Medicina Inka, Maja i Asteka ............................ 123
Etička učenja novog doba ...................................... 90 Medicina antičkih naroda ..................................... 124
Baruh Spinoza .................................................. 90 Hipokratova škola medicine.............................. 126
Emanuel Kant................................................... 91 Aleksandrijska škola medicine .......................... 128
Utilitarizam kao etičko učenje ............................ 92 Medicina Etruraca ........................................... 129
Džeremaj Bentam ......................................... 92 Medicina Rimljana ............................................... 130
Etička učenja socijalista – utopista...................... 93 Medicina srednjeg veka ....................................... 135
Žan-Žak Ruso ............................................... 93 Arapska medicina............................................ 135
Saint-Simon ................................................. 94 Vizantijska medicina ........................................ 137
Robert Oven................................................. 94 Hrišćanska manastirska medicina...................... 137
Furije........................................................... 94 Medicina renesanse ............................................. 138
Etička učenja nemačkih klasika filozofije ............. 95 Medicina novog doba........................................... 141
Hegel .......................................................... 95 Medicina XVII veka ......................................... 141
Artur Šopenhauer ......................................... 96 Medicina XVIII veka ........................................ 143
Fridrih Niče .................................................. 96 Medicina XIX veka........................................... 145
Etička učenja klasika marksizma......................... 97 Savremena naučna medicina XX veka ............... 145
Karl Marks.................................................... 97 Istorijski razvoj medicine srpskog naroda .............. 146
Fridrih Engels ............................................... 97 Čovek kao objekt medicine................................... 149
Najnovija etička učenja XX veka ............................. 99 Zadaci medicine .............................................. 149
Pragmatizam kao etičko učenje .......................... 99 Podela medicine.............................................. 150
Čarls Pers .................................................... 99 Obrazovanje lekara nekad i sad ............................ 151
V. Džems ..................................................... 99 Istorijski razvoj medicinskih fakulteta i
Džon Djui................................................... 100 univerziteta u Evropi i svetu ................................. 152
Egzistencijalizam kao etičko učenje .................. 100 Medicinski fakulteti u Salernu i Monpeljeu.............. 153
Kjerkegor................................................... 101 Današnja organizacija obrazovanja na
Jaspers ...................................................... 101 medicinskim fakultetima u Srbiji ....................... 155
Hajdeger.................................................... 101 Principi i načela u obrazovnoj spirali lekara ............ 159
Žan Pol Sartr .............................................. 102 Bolonjska deklaracija ........................................... 162
IV
Poglavlje V Medicinska etika i medicinska deontologija ............ 185
STOMATOLOGIJA ............................................... 163 Istorijat i razvoj savremene medicinske etike ......... 188
Nastanak stomatologije ....................................... 163 Medicinska etika i lekarska deontologija u
Razvoj stomatologije ....................................... 163 medicinskoj praksi srpskog naroda........................ 189
Istorijat zubne medicine ...................................... 164 Medicinskoetička načela u radu lekara................... 192
Zubna medicina prenaučnog perioda .................... 165 Lekarska etika i ličnost lekara ............................... 194
Zubna medicina starog veka ............................ 165 Obavezne osobine lekara i pravila dobre
Zubna medicina Vavilona i Asirije ................. 165 komunikacije .................................................. 194
Zubna medicina starog Egipta ...................... 166 Skromnost lekara ........................................ 195
Zubna medicina starih Jevreja...................... 166 Humanost lekara......................................... 195
Zubna medicina Feničana ............................ 166 Komunikacija lekara sa medicinskim i
Zubna medicina drevne Indije...................... 167 nemedicinskim radnicima u zdravstvenoj
Zubna medicina drevne Kine........................ 167 ustanovi ..................................................... 196
Zubna medicina drevnog Japana .................. 167 Farmaceutski poslovi lekara u
Zubna medicina antičke Grčke ..................... 168 zdravstvenoj ustanovi.................................. 196
Zubna medicina Etruraca............................. 168 Administrativni poslovi lekara u
Zubna medicina Rimljana ............................ 168 zdravstvenoj ustanovi.................................. 197
Zubna medicina srednjeg veka......................... 169 Finansijsko-materijalni poslovi lekara u
Manastirska hrišćanska zubna medicina ........ 169 zdravstvenoj ustanovi.................................. 197
Zubna medicina renesanse .............................. 169 Obavezujući medicinskoetički stavovi lekara
Zubna medicina novog doba ................................ 170 prema sebi ..................................................... 198
Zubna medicina XVII veka ............................... 170 Medicinskoetički stavovi lekara prema
Zubna medicina XVIII veka.............................. 170 kolegama ....................................................... 199
Zubna medicina XIX veka ................................ 171 Medicinskoetički stavovi lekara prema bolesniku 200
Stomatologija XX veka..................................... 171 Transfer ..................................................... 205
Istorijski razvoj zubne medicine i stomatologije Kontratransfer ............................................ 205
srpskog naroda................................................... 172 Empatija .................................................... 206
Zadaci stomatologije ........................................... 173 Obavezujući medicinskoetički stavovi za lekara
Podela stomatologije ........................................... 173 prema rodbini bolesnika................................... 207
Savremena uloga stomatoloških fakulteta ......... 174 Očekujući stav bolesnika prema svojoj bolesti.... 208
Kliničke grane savremene stomatologije............ 174 Očekujući stavovi porodice prema bolesnom
Konzervativna terapija zuba ........................ 175 članu ............................................................. 209
Ortodoncija ................................................ 175 Deontologija u medicinskoj praksi ......................... 210
Oralna hirurgija .......................................... 175 Principi i načela medicinske deontologije ........... 210
Stomatološka protetika................................ 176 Lekarska deontologija.......................................... 211
Značaj preventivne stomatologije ..................... 176 Medicinskodeontološki aspekt dijagnoze ............ 212
Važna otkrića u stomatologiji ........................... 177 Medicinskodeontološki aspekt indikacija ............ 213
Istorijat primene rendgena u stomatologiji ........ 177 Medicinskodeontološki aspekt prognoze ............ 213
Obrazovanje stomatologa .................................... 178 Medicinskodeontološki aspekt terapije............... 214
Bol i značaj bola u stomatologiji .......................... 179 Medicinskodeontološki aspekt ekspertize ........... 215
Zdravlje i bolest .................................................. 180 Medicinskodeontološki aspekt prevencije ........... 215
Šta je zdravlje ............................................... 180 Pravo pacijenta na informisanost .......................... 216
Bolest ............................................................ 181 Princip informisane saglasnosti pacijenta ........... 216
Bolest i oblici ispoljavanja ................................ 182 Deontologija privatne lekarske prakse ................... 218
Masovne pojave bolesti ................................... 183 Istovremeni rad lekara u državnoj i privatnoj
Vođenje medicinske dokumentacije i medicinska zdravstvenoj ustanovi...................................... 218
terminologija .................................................. 183 Samoreklamiranje lekara sa aspekta
Organizacija stomatološke službe u Srbiji .......... 184 medicinskodeontološkog ogrešenja ................... 219
Zamke poslovne konkurencije u privatnom
Poglavlje VI zdravstvu ....................................................... 220
O MEDICINSKOJ ETICI I LEKARSKOJ Naplata usluge kolegi lekaru ............................ 221
DEONTOLOGIJI .................................................. 185 Ostvaren profit u privatnoj praksi i raspodela .... 221
V
Jatrogenija ..................................................... 222 Izjava o dostupnosti zdravstvene zaštite ....... 274
Medicinskodeontološka odgovornost lekara ....... 223 Preporuke koje se odnose na medicinsku
Pismo lekara Paola Mantegazza svom sinu zaštitu u seoskim oblastima ......................... 274
lekaru ............................................................ 224 Izjava o kućnom medicinskom monitoringu
"tele-medicina" i medicinska etika ................ 274
Preporuka br. R(80. 4) Komiteta ministara
MEDICINSKOETIČKA PRAKSA I vladama država članica koja se odnosi na
DRUŠTVO aktivno učešće pacijenta u sopstvenom
Medicina i društvo............................................... 231 lečenju....................................................... 275
Medicinskoetičko-pravne relacije .......................... 232 Deklaracija o principima zdravstvene
Prenaučna medicina u relaciji sa onovremenom zaštite u sportskoj medicini .......................... 275
ljudskom zajednicom........................................... 233 Preporuke koje se odnose na boks ............... 275
Istorijski zapisi o obavezujućem ponašanju Medicina i medicinsko pravo................................. 276
lekara ................................................................ 234 Medicinsko pravo ................................................ 277
Istorijat lekarskih zakletvi i medicinskih kodeksa .... 235 Posebne medicinskoetičke i medicinskopravne
Medicinskoetičke deklaracije, rezolucije i izjave ...... 236 dileme u praktičnoj primeni naučne medicine......... 278
Hipokratova zakletva ........................................... 237 Eutanazija .......................................................... 279
Ženevska deklaracija ........................................... 238 Samoubistvo adolescenta................................. 284
Hipokratova zakletva i Ženevska deklaracija Abortus .......................................................... 285
– principi i razlike............................................ 239 Medicinska tajna ................................................. 287
Internacionalni kodeks medicinske etike................ 240 Lekarska tajna ................................................ 287
Deklaracija o ljudskim pravima ............................. 243 Profesionalna tajna ......................................... 287
Lisabonska deklaracija o pravima pacijenata.......... 244 Podeljena tajna............................................... 288
Izjava o zastupanju pacijenta i poverljivosti....... 244 Uslovi pod kojima se odaje medicinska i
Helsinška deklaracija o biomedicinskim lekarska tajna ................................................. 289
istraživanjima ..................................................... 246 Tradicionalna medicina ........................................ 290
Preporuka br. R(90)3 Komiteta ministara Tradicionalna medicina sa aspekta
evropske zajednice zemljama članicama ........... 249 medicinskodeontoloških ogrešenja.................... 292
Izjava o upotrebi životinja u biomedicinskim Zakonska uređenost tradicionalne
istraživanjima ................................................. 252 medicine u Srbiji ......................................... 293
Havajska deklaracija ........................................... 254 Eksperiment u medicini........................................ 294
Tokijska deklaracija o torturi i oblicima Ispitivanje lekova na ljudima ................................ 295
nehumanog postupanja ....................................... 257 Istraživanja na modelu – eksperimentalne
Malteška deklaracija o štrajku glađu ..................... 258 životinje ............................................................. 297
Izjava o problemu izbeglica.................................. 260 Veštačko oplođenje ............................................. 298
Madridska deklaracija o profesionalnoj Artificijelna homologna inseminacija (AIH)......... 299
autonomiji i samoregulaciji lekara......................... 261 Artificijelna donor inseminacija (AID) ................ 300
Deklaracija i rezolucija o učešću lekara u Vantelesna oplodnja i embriotransfer (VTO i ET) 302
izvršenju smrtne kazne........................................ 263 Surogat majka ................................................ 303
Izjava o zloupotrebi i zanemarivanju dece ............. 264 Inovacije u medicini ............................................ 304
Izjava o planiranju porodice ................................. 267 Jatrogena oštećenja ............................................ 306
Izjava o pravu žene na kontracepciju................ 267 Postupak sa umrlima i delovima ljudskog tela ........ 308
Principi medicinske etike Američkog Postupak sa umrlim......................................... 309
medicinskog udruženja ........................................ 268 Postupci sa delovima ljudskog tela koji su
Medicinskoetički stavovi Američkog udruženja odvojeni od celine organizma ........................... 310
lekara ............................................................ 268 Sudskomedicinsko veštačenje............................... 311
Zakletva Florens Najtingejl................................... 269 Lekar u ulozi veštaka pred sudom..................... 311
Internacionalni kodeks etike medicinskih sestara ..... 270 Odavanje medicinske tajne na zahtev suda............ 313
Organizacija i funkcionisanje zdravstvene zaštite ..... 272 Neophodni a posebni medicinskoetički kvaliteti
Dvanaest principa organizacije zdravstvene lekara pred sudom .......................................... 314
zaštite u svim nacionalnim zdravstvenim Pravnomedicinsko-etički stavovi prema
sistemima ...................................................... 272 greškama u medicini ........................................... 316
VI
Nadzor nad kvalitetom rada lekara i Fetalna medicina i fetalna hirurgija ................... 371
zdravstvenih radnika ........................................... 319 Intenzivna nega ugroženog novorođenčeta ........... 373
Vrste komora zdravstvenih radnika ....................... 321 Rad lekara u pedijatriji......................................... 376
Kodeks profesionalne etike medicinskih sestara Specifičnost dijagnostike nad bolesnim detetom. 377
i zdravstvenih tehničara Srbije.............................. 322 Medicinskodeontološka načela terapije u
Etički odbor ........................................................ 324 pedijatriji........................................................ 378
Etički komitet i etička komisija.............................. 325 Rad lekara u granama interne medicine ................ 379
Krivična odgovornost lekara zdravstvenih Rad lekara u neurologiji ....................................... 381
radnika i radnika u zdravstvu ............................... 327 Lečenje obolelih od zaraznih bolesti ...................... 384
Protivzakonito posredovanje ............................ 330 Akutne zarazne bolesti..................................... 385
Primanje mita................................................. 330 HIV infekcija sa medicinskoetičkog aspekta ....... 387
Davanje mita.................................................. 331 Rad lekara u dermatovenerologiji ......................... 389
Dermatologija ................................................. 389
SPECIJALNI DEO Medicinskodeontološke posebnosti vezane za
Uvodno razmatranje............................................ 335 polne bolesti................................................... 391
Medicinska etika i medicinska deontologija ............ 336 Rad lekara u psihijatriji ........................................ 392
Medicinskodeontološka načela i problemi rada Savremena psihijatrija i medicinska etika............... 393
lekara u radiologiji .............................................. 337 Zaštita mentalnog zdravlja ................................... 394
Medicinska deontologija u radiološkoj Dijagnoza u psihijatriji ..................................... 395
dijagnostici..................................................... 337 Psihijatrijska bolest ......................................... 395
Medicinska deontologija u radiološkoj terapiji .... 339 Istraživanja u psihijatriji................................... 396
Medicinskodeontološka načela i problemi Zdravstvena politika i socijalna pravda u
lečenja onkoloških bolesnika ................................ 340 psihijatriji ........................................................... 397
Načela i problemi informisanja bolesnika o Liezon psihijatrija ................................................ 398
dijagnostikovanom malignom oboljenju ............ 341 Konsultativna psihijatrija u drugim granama
Načela informisanja onkološkog bolesnika o medicine ........................................................ 398
terapijskom postupanju i prognoza ishoda Somatska bolest i mentalni sklad bolesnika........ 400
bolesti ........................................................... 342 Stav bolesnika na saznanje da boluje od
Primena agresivnih tretmana u onkologiji.......... 343 somatske bolesti ............................................. 401
Terminalna nega umirućih bolesnika ..................... 345 Rad lekara sa gerijatrijskim bolesnicima ................ 402
Rad lekara u hirurgiji........................................... 347 Rad lekara sa hendikepiranim bolesnikom ............. 404
Specifičnosti medicinskoetičkih načela u odnosu Bolesnici sa urođenim hendikepom ................... 405
hirurg – pacijent ............................................. 349 Bolesnici sa stečenim hendikepom .................... 405
Priprema bolesnika za hiruršku intervenciju ........... 351 Rad lekara u epidemiologiji .................................. 406
Izvođenje hirurške intervencije ........................ 353 Rad lekara u stomatologiji.................................... 407
Uzgredni nalaz u hirurgiji................................. 354 Rad u farmaciji i apotekarstvu .............................. 409
Naruženost nakon hirurške intervencije............. 355 Rad lekara u kliničkoj farmakologiji ....................... 412
Estetska hirurgija............................................ 355 Transplantacija tkiva i organa............................... 413
Lekarski previd u hirurgiji .................................... 356 Transplantacija tkiva i organa sa živog davaoca . 414
Jatrogena oštećenja pri hirurškoj intervenciji ..... 357 Transplantacija tkiva i organa sa leša................ 415
Rad lekara u oftalmologiji .................................... 358 Rad lekara u humanoj genetici ............................. 419
Rad lekara u otorinolaringologiji ........................... 360 Eugenika i humani genom.................................... 420
Rad lekara ginekologa i akušera ........................... 361 Genetska istraživanja i genetski inženjering ....... 421
Rad lekara u ginekologiji ................................. 361 Genetsko konsultovanje................................... 422
Tehnika ginekološkog pregleda ........................ 362 Preventivni genetski skrining ............................ 423
Rad lekara u akušerstvu .................................. 363 Ekološka etika..................................................... 427
Rad lekara u anesteziologiji i reanimaciji ............... 364
Rad lekara u oblasti humane seksualnosti ............. 367 RECENZENTI O UDŽBENIKU................................. 431
Humana reprodukcija ...................................... 370 INDEKS .............................................................. 433
Rad lekara u perinatologiji ................................... 371 LITERATURA....................................................... 439
VII
RUDOLF VIRCHOW
VIII
Medicinska etika
OPŠTI DEO
Sokrat
1
Milutin M. Nenadović
K. Horney A. Maslow A. Paré Antisten J. Bentham G.Allport
A.Adler Avicena G. Bruno C.Jung Zenon G. Hegel
G. Boccacio Epikur M. Heidegger G. Mirandola J. P. Sartre P. Pinel
Homer F. Bacon E. From F. Engels J. J. Rousseau Diogen
E. Kant Celzus B. Spinoza J. Fourier N. Machiavelli F. Nietzche
2
Medicinska etika
Poglavlje I
MORAL I MORALNOST
MORAL I ETIKA
pojmovno razgraničenje
"Biti lekar je izuzetna vrlina, ali i nadljudska hrabrost."

Termini moral i etika, kao i pojmovi moralan i etičan, u svakodnevnoj upotrebi i go-
voru kao da imaju vrednosti sinonima. Međutim, reč je o različitim pojmovima.
Etimološko poreklo reči moral je od latinske reči mos, moris – običaj, narav, skup obi-
čaja i pravila o njima.
Etimološki etika potiče od dve grčke reči: ethos – običaj (navika, uobičajena radnja) i
ethikos – moralan (prebivalište, ćud, narav ljudi na prebivalištu).
Znači, pojmovi moral i etika etimološki potiču od latinske i grčkih reči i na oba jezika
znače – običaj. Ipak semantička distinkcija između termina moral i etika je jasna.
Termin moral više se upotrebljava za one vrednosti koje jedno društvo prihvata kao
univerzalne principe. Moral je ljudska (društvena) praksa.
Termin etika se obično koristi za vrednosne principe relevantne za neki poseban kon-
tekst, domen aktivnosti ili profesiju. Etika je teorija prakse – teorija o praksi.
Moral i etika pojmovno znače isto u svakodnevnom govoru i upotrebi i u tesnoj su vezi,
ali lekar termine moral i etiku ne sme poistovećivati. Lekar i zdravstveni radnik moraju usvojiti
da je: Pojmom moral označena određena pojava i praksa u društvenom životu. Pojmom etika
označena je nauka o moralu kao društvenom fenomenu. Etika je filozofska naučna disciplina.
Dakle, jezički je neispravno, a po značenju pojmova nelogično, poistovećivati moral i
etiku. Umesto moralan ne može se reći etičan, jer pojam moralan pripada moralnoj praksi, a
pojam etičan teoriji o moralu.
Moral pojmovno treba razumeti kao skup nepisanih društvenih normi po kojima ljudi
formiraju svoje rasuđivanje i usmeravaju svoje ponašanje u odnosima sa drugim ljudima u za-
jednici ili užoj socio – grupi kojoj pripadaju. Pored moralnih postoje i druge norme kao pravi-
la ponašanja kojima se regulišu društveni odnosi, na primer religiozne i običajne norme.
Moralne norme se zasnivaju na opšte usvojenim moralnim vrednostima po principu
suprotnosti, dobro – zlo, ispravno – neispravno, pošteno – nepošteno, istinito – neistinito (la-
3
žno) itd. Norme utiču na stavove čoveka i determinišu njegove postupke prema drugima, re-
gulišući interpersonalne odnose. Moral je zbog toga važan činilac kohezije među ljudima po
pripadnosti (ista etnička grupa ili ista socio-zajednica).
Moralne norme su nam parametar na osnovu kojeg donosimo sopstveni sud – subjektiv-
ni sud – moralni sud o pojedincu, ali i moralni sud o samom sebi. Tako zaključujemo da je
neko dobar ili zao, pošten ili nepošten. Stavovi po usvojenim moralnim normama prerastaju u
moralne sudove.
Moralni sudovi su osnova i generator daljeg uobličavanja moralnih normi u svakoj civi-
lizaciji, u svakom društvu, u svakoj zajednici. Moralni sud ima značaj za pojedinca jer mu
pomaže u smislu podrške i odobravanja ili u smislu osude i/ili zahteva da izmeni svoje pona-
šanje. Ovo čoveka čini zaslužim ili odgovornim za svoje ponašanje. Međutim, to je tako samo
ukoliko proističe iz slobodne i svesne volje tog pojedinca kao njegov slobodan izbor i odluka.
Ukoliko je pojedinac postupio na određen način zbog spleta slučajnih ili nametnutih okolno-
sti, to sa moralnog stanovišta nije bitno.
Moral je verovatno nastao još u preistoriji kada je pojedinac postao svestan potrebe da
zadovolji svoje želje, nagone i motive, ali istovremeno sa dilemom kako da postupi, da li kao
deo zajednice, ili kao posebno biće, jer je morao poštovati i potrebe drugih ljudi, a ne samo
svoje. Primarna potreba čoveka od davnina sigurno je da ostvari ličnu sreću u življenju. Tako
je nastalo i neizbežno pitanje koje pojedinac upućuje sam sebi: kakav to treba da budem da
bih bio srećan? Ali i pitanje, kakvi bi trebalo da budu drugi da bi moja sreća bila moguća? Iz-
nalaženje odgovora na ova pitanja je osnova i suština morala zajednice i morala pojedinca.
Postavlja se pitanje kako bilo ko može znati da li je naš prihvaćeni moral bolji od drugih
ili je najbolji u istoriji civilizacije. Tim problemom kao osnovnim bavi se teorijska etika, ula-
žući trud da pronađe kriterijume koji bi postavili društvene moralne norme sa trajno zagaran-
tovanim vrednostima. Stoga unutar etike sem normativne postoji i primenjena etika.
Etika nema opšte prihvaćenu, sveobuhvatnu definiciju što potvrđuje i etimološko pore-
klo reči etika. Grčka reč ethikos, pisala se grčkim slovom epsilon i pojmovno je značila navi-
ke, radnje, uobičajene aktivnosti, a reč ethos pisala se slovom eta, označavajući ono što se po-
ima kao unutrašnje duševno svojstvo čoveka, pre svega njegova volja.
Etika je filozofija morala (filozofska disciplina koja izučava moral). Etika je i praktična
filozofija sa moralom kao objektom svog izučavanja. Široko područje etike na teoretskom
planu izučava i objašnjava moralnu normu. Konačno, etika je nauka o moralnom fenomenu.
Moralni fenomen obuhvata običaje, navike i norme kojima se ljudi u društvenoj zajed-
nici rukovode i u skladu sa njima kontrolišu svoje ponašanje i postupke. Moralni fenomen se
zasniva na dve bitne osobine čoveka.
1. Prva je čovekov intelekt, čovekova sposobnost saznanja i planiranja postupaka.
2. Druga osnova moralnog fenomena je čovekova iracionalnost, čovekova emocional-
nost i nagonsko u čoveku.
Poslednjih decenija raspravlja se i piše sve češće o medicinskoj etici, medicinskoj deon-
tologiji i lekarskoj deontologiji. Raspravlja se i definiše razlika između lekarske etike koja
obuhvata sveukupne principe regulisanja i norme ponašanja lekara uslovljene specifičnostima
lekarske profesije.
4
Medicinska etika
O MORALU SAVREMENOG DOBA

"Budi ono što jesi ako želiš da budeš srećan"
Aristotel
Moral i moralne vrednosti čoveka XXI veka treba razumeti u kontekstu aktuelnog stre-
mljenja ka globalizaciji ljudske zajednice. Savremena moralna načela zbog toga globalno trpe
ujednačavanje u svim oblastima društvene prakse. Univerzalne vrednosti čoveka na početku
trećeg milenijuma su neporecivo homo moralis, homo religiosus, homo ludens, homo faber i
bitno, ako ne nažalost i najbitnije, homo economicus. Savremena civilizacija tržišne definicije
je ako ne u jasnom konfliktu ono sigurno u paradoksalnoj relaciji sa dodanašnjom moralnom
ljudskom praksom. Protok vremena će konsekventno presuditi da li je ovakva anticipacija
samo skepsom zatamljen ugao ili alarm za očuvanje jedinog razumskog bića na planeti.
Karakteristične posebnosti čoveka na početku XXI veka vrlo su kompleksne. Sigurno je
da od prapočetka čovekove sposobnosti apstraktnog poimanja postoji u njemu intrigantna i
nikad zadovoljena potreba da odgonetne: Ko je on? Koje su mu vrednosti? Koje su mu potre-
be? Koje su mu namere razvoja? Ko je i šta je to zapravo čovek? Odgovore na ova pitanja
nema i nadalje.
Davno minuli milenijumi drevnih civilizacija ostavili su istorijske dokaze o pokušajima
odgovora, šta je to i ko je čovek. Demokritovo mišljenje iz antičkog perioda vredno je pamće-
nja i pominjanja: "čovek je ono što svi znamo". Aristotel smatra da je bitna posebnost čoveka
njegova politička praksa. Definisao je čoveka političkom životinjom. Prihvatljivo je i ovo
Aristotelovo stanovište: "Čovek je sredina između nečega i svega, te je njegova najbitnija
osobina da upozna svoju ograničenost." Kjerkegor na ovakve zagonetne stavove o čoveku
kao biću postavlja dilemu i pitanje: "Bog zna da li je iko među nama čovek?"
Srednjovekovni period ljudske istorije po suštini degradira čoveka oduzimajući mu in-
dividualnu kreaturu i svodi ga na pozicije božje kreacije. U novom dobu naučnici, sociolozi i
filozofi, definišu čoveka kao kovača svemira i smatraju da je "koren čoveka sam čovek".
Ideje o razumevanju čoveka kroz istoriju civilizacije do danas imaju tri osnovna obelež-
ja ili tri različita vrednosna objašnjenja.
1. Prvo potpuno objašnjenje čoveka u istoriji bilo je hrišćansko shvatanje o božanskom pore-
klu i objašnjenju sveta kroz pojavu od boga stvorenih prvih srećnih ljudi – Adama i Eve, koji
su zbog sagrešenja izgubili Zemaljski raj i doživeli odbacivanje od Boga. Ostavljena im je
mogućnost parcijalnog povratka Bogu kroz spas duše al samo za one koji uđu u vernike i do-
sledno poštuju Boga. Materijalno postojanje čoveka i telesni život su zanemareni.
2. Drugo upotpunjeno objašnjenje i prihvaćeno shvatanje čoveka počiva na shvatanju misli-
laca antičke Grčke, po kojima čovek treba da zahvali za svoj poseban položaj na planeti svom
razumu, svome umu, svojoj samosvesti. Čovek je društveno biće koje ume da saznaje.
3. Treća potpunost poimanja istorijske suštine čoveka proistekla je iz aktuelnih prirodno- na-
učnih shvatanja. Čovek je najviši dostignuti oblik života na Zemlji. Suštinski, čovek je biološ-
ko biće sa genetskom dispozicijom da na samom rođenju razvija mentalne funkcije.
5
MORAL – LJUDSKA PRAKSA

suštinsko određenje morala
Homo sapiens recens (savremeni umni čovek) nepromenjenih kvaliteta, potencijala i
mogućih realizacija svoje mentalne ukupnosti prisutan je na našoj planeti pet do sedam hiljada
godina. Usvajanje ovog aksioma fundamentalno je polazište za razumevanje minulih, a po-
znatih civilizacija i čoveka kao jedinog kreatora svega saznajnog. To je i uslov da razumemo i
sebe kao neponovljivu posebnost, ali i etiku kao nauku i teoriju morala.
Prihvaćen moral u zajednici stalno je pod lupom ocenjivanja i menjanja. Moral pojedi-
nih zajednica i civilizacija koje su minule u prošlosti, bio bi neprihvatljiv sa aspekta moralno
poželjnog ponašanja društva ili pojedinca danas. Primer: poznato je da je prihvaćeni društveni
moral u antičkoj Sparti nalagao bacanje sa stene u more novorođenčadi sa urođenim manama.
Ako bi neko u Sparti tog vremena postupao drugačije, bio bi amoralan. Danas u humanizova-
nom moralnom društvu naše civilizacije ako bi neko postupao kao Spartanci sa novorođenče-
tom koje ima, recimo, telesnu manu, bio bi ne samo amoralan nego i pravno sankcionisan.
Danas prihvaćena moralna načela nadređuju život svake jedinke svemu drugom, pa i fizičkoj
defektnosti na rođenju, iako i današnje društvo teži ka potpuno zdravom i sposobnom potom-
stvu kao i u drevnoj Sparti.
Život čoveka, za razliku od života ostalih živih bića praktičan je u svojoj najdubljoj suš-
tini. Moral je u savremenoj civilizaciji najznačajniji, a složen fenomen ljudske prakse jer
predstavlja neprekidnu dinamičku interakciju svesnosti i ponašanja. Sve što je delo ljudske
kreativnosti (svaka istorijska epoha, svaka društvena grupa, svaki čovek i svaki njegov postu-
pak) može se vrednovati sa stanovišta morala tj. moralne prakse.
Pošto je moral nesagledivo široka, sadržajna i razvojna pojava ljudske prakse, zato ga je
i nemoguće definisati metafizički jednom za sve ljude i sva vremena. Moral je moguće samo
pokušati dijalektički definisati, uvažavajući čovekove istorijske determinante, društvene raz-
vojne relacije, relaciju pojedinca i društva, ali i uzrasnu – životnu dob pojedinca.
Moral je ljudska praksa prihvaćenih pravila ponašanja, obuhvaćenih jednostavnim vre-
dnosnim sistemom kao dobro ponašanje naspram lošeg ponašanja.
Moral kao ljudsku praksu odlikuju određene vrednosti (moralne vrednosti) koje to druš-
tvo tretira kao vrednost, tj. podržava ih, uvažava, čuva, afirmiše i populariše, nasuprot nega-
tivnim vrednostima – nevrednostima. Moral ne poznaje neutralnost. Vrednosni sistem mo-
ralnih normi je konsekventno dihotoman, sve je ili dobro (moralno) ili loše (nemoralno).
Moral nije jedina ljudska praksa i nije vrednost svesti nezavisna od drugih oblika druš-
tvene prakse. Moral je neprestano i čvrsto povezan sa ekonomskim, političkim, klasnim, kul-
turnim, nacionalnim i verskim posebnostima prakse datog društva, zajednice ili grupe.
Povezanost morala i drugih oblika ljudske prakse, odnosno društvene svesti (znanja) iz-
učava se kroz odnos morala i ideologija, morala i filozofije, morala i nauka, morala i religije.
Sadržaji brojnih relacija postoje u čovekovom saznanju (kogniciji), osećajima i volji. Kroz
moral se prelama čitav život čoveka, tj. sva ponašanja i stavovi, kao i ukupan rad, sva anga-
žovanost, ambicije i ostvarenja.
Konačno, moral privileguje samo čoveka kao svesno biće, pod uslovom da je u dovo-
ljnoj meri slobodan.
6
Medicinska etika
MORAL
I DRUGI OBLICI LJUDSKE PRAKSE
"Čovek je samosvest duha."

Hegel
Moral je veoma širok, sadržajan pojam ljudske prakse koji se neprestano razvija.
Etika je teorija, filozofija, najpreciznije – nauka o moralu – ljudskoj praksi.
Fundamenti morala su dobro i zlo i sve što ima ljudsko poreklo, svaka epoha, svaka
društvena grupa, svaki čovek i svaki njegov postupak vrednuju se sa stanovišta morala.
Moral ima najmanje dva značenja:
1. neutralni vrednosni kvalitet – odnosi se na opšte osobenosti u nekom moralu i ne definiše
ni negativne ni pozitivne vrednosti;
2. vrednosno određen kvalitet ili smisao morala proističe iz činjenice da sve što ima ljudsko
poreklo sa stanovišta morala može se vrednovati kao pozitivno i negativno. Znači, moral
je skup pravila ponašanja koja se mogu vrednovati kao dobro i/ili loše.
Pojmovi dobro i zlo – loše, veoma su složeni i da bi se preciznije definisali, treba uvaži-
ti brojne društvene, ali i individualne uslove života, kao što su: ekonomski, politički, kulturni,
vaspitni, u opštem smislu mentalni, što je skoro nemoguće. Nije moguće po definiciji koja bi
važila trajno opredeliti šta je dobro, a šta zlo ili loše. Razumevanje morala kao ljudske prakse
je zato lakše ako se poredi sa drugim oblicima i kategorijama društvene prakse.
Moral kao razvojna ljudska vrednost razvijao se i nastajao sa ukupnim razvojem čoveka
i zajednice. Osnove morala su sledeće.
– Znanje ili svest je prvi uslov svrsishodnog ljudskog, tj. moralnog ponašanja. Ljudsko zna-
nje se nalazi u relaciji moral i nauka, moral i filozofija, moral i umetnost, rečju, moral i svi
drugi oblici čovekovog znanja, tj. znanja i prakse.
– Emocije – emotivni procesi su bitna osnova morala jer uslovljavaju nastanak moralnih
osećanja. Moralna osećanja pored znanja sadrže u sebi i osećanja, predosećanja i intuitivna
znanja, kao i emocije bilo prijatne ili neprijatne.
– Volja kao rezultat motivaciono voljnih procesa utemeljenih na potrebama čoveka je treći
značajni činilac morala. Svako moralno ponašanje je voljno tj. dobrovoljno ponašanje. Lek-
sički je jasno da dvosloženica dobrovoljno, precizno definiše relaciju morala sa dobrim i vo-
ljom. Odnos morala i volje nije samo odlika pojedinca već i društva savremeno prisutna, re-
cimo izborna volja naroda. Moral je nesporno u tesnom odnosu sa:
– društvenim ideologijama;
– politikom;
– vaspitanjem;
– obrazovnim sistemima;
– drugim oblicima ljudske prakse.
Moral je u relaciji sa čitavim životom čoveka i njegovim životnim delatnostima, sa svim
oblicima njegovog ponašanja, svesti, rada, stvaralaštva, rečju sa njegovim življenjem u celini.
7
HOMO MORALIS
"Ko si ti? Najteže je pitanje što ga čovek može da postavi čoveku."
Đovani Papini
Homo moralis nije poseban tip čoveka, već termin (izraz) koji pojmovno ukazuje na od-
ređeni aspekt života čoveka, odnosno na sferu njegovog moralnog delovanja u zajednici.
Homo moralis je i termin koji jasno određuje da su moral i moralno ponašanje apsolut-
no i jedino privilegija homo sapiens-a u odnosu na sva živa bića naše planete.
Moral – privilegija samo čoveka ima svoj istorijski razvoj kroz civilizacije. Još je pra-
čovek postao posebnost kao društveno biće, a posledica pripadanja zajednici je nastanak druš-
tvene svesti, odnosno moralne svesti. Moral je nadgradnja u ukupnom mentalnom čoveka i
ima definisanu determinisanost. Moral povratno deluje na socio-ekonomske odnose, ali i na
druge brojne oblike nadgradnje u samoj zajednici. Učenja sociologa su tačna, društvo – zajed-
nica formira čoveka prema svojim zahtevima, ali je činjenica, ne samo recipročno, već i pre
toga, da čovek formira zajednicu da bi ostvario individualnu personalnu sreću. Sentenca je
krajnje tačna i precizna: "Čovek je istovremeno kreatura i kreator društva."
Svaki pojedinac je po svojoj suštini homo moralis, samim tim što je homo sapiens. Sa-
vremena nauka, pre svih psihijatrija, psihologija, antropologija, sociološke nauke, ne mogu
definisati potpuno i sveobuhvatno homo sapiens-a. Homo sapiens je duhovno i prirodno –
društveno biće. Razumevanje tog bića kao homo moralis-a i nije moguće bez uplitanja, raz-
matranja sa aspekta filozofije, politike, religije, društveno-ekonomskih relacija i raznih ideo-
logija. Pojmovno razumevanje termina homo moralis je bitno u kontekstu aktuelne nam civi-
lizacije. Sazrela je potreba rekonstrukcije sveta u XXI veku, a na brojnim naukama je da nađu
kvalitetnije temelje nove zasnovanosti. Moguće je samo teoretski tvrditi da bi možda rekon-
strukcija sadašnjeg, po svemu dezorganizovanog sveta, mogla biti uspešna ako bi svi ljudi
usvojili ispravne moralne stavove i ponašanja ka sebi, ka drugim ljudima i ka prirodi, odnosno
sveukupnom realitetu.
Termini moral i homo moralis, moglo bi se reći, označavaju jedno te isto. Čovek je ste-
kavši sposobnost apstraktnog mišljenja i razvijajući svoju mentalnu ukupnost koja ga je na-
dređivala i nadredila drugim živim bićima, prirodi i prirodnim pojavama i silama, istovreme-
no razvijao moralne norme i u suštini, evoluirao u moralno biće. Utvrđivanjem i poštovanjem
morala kao skupa moralnih normi čovek je postao u pravom smislu reči taj u biosvetu jedin-
stveni homo sapiens. Dakle, moral je suština, a ne deo, ne posebna vrednost, ne kategorija čo-
vekove mentalne ukupnosti, nego sastavni, razvojni i razvojno trajući segment duhovne vred-
nosti čoveka.
Čovek kao razumsko biće podrazumeva moral i moralnost, a sam moral i moralnost
neodvojivi su, pripadaju samo čoveku i podrazumevaju čoveka.
8
Medicinska etika
IZVORI NASTANKA, RAZVOJ I CILJ MORALA

"Čovek je za nas privilegovano postojanje."
Žan-Pol Sartr
Moral je razvojno nastao sigurno istovremeno sa samom pojavom homo sapiensa. Mo-
ralnost, ne može imati takvu istorijsku distancu, jer je po suštini psihička funkcija koja privi-
leguje samo homo sapiens recensa. Psihička funkcija moralnost je razvojno novi kvalitet čo-
vekove mentalne ukupnosti.
Moral nastaje podudarno sa pojavom razumskog, umnog čoveka obogaćenog sposob-
nošću zaključivanja, prosuđivanja, predviđanja kao apstraktnih misaonih kategorija. Zakoni-
tost nastanka, razvoja i usvajanja morala podrazumeva za individuu prihvatanje moralne nor-
me kao specifične lične vrednosti u njegovoj mentalnoj ukupnosti.
Pre definisanja i prihvatanja moralne norme, u socio-zajednici su morale postojati druge
norme, bez atributa moralnih normi sa aspekta današnjeg poimanja. Svakako da su to bile
norme prvobitne zajednice, zatim običajne norme, religijske norme, kao praosnova nastanka
morala i definisanja moralne norme i moralnog ponašanja. Kasnije je nastala i pravna norma,
koja precizira sankcije da bi zajednica izbegla štetu od ponašanja pojedinca suprotnog od pro-
pisanog.
Nastanak moralne norme je istorijski vezan za pojavu umnog čoveka u prošlosti. Treba-
lo je da to pojavljeno umno biće živi u grupi, doprinoseći joj, ali i zaviseći od grupe.
Razvoj moralne norme mora se takođe posmatrati istorijski. Potrebe umnog čoveka ve-
zanog za život u zajednici su se dinamički menjale. Menjala se životna praksa, a posledično i
moral odnosno moralne norme kao suština ljudske prakse. Razvoj moralnih normi sigurno se
odvijao na trajnoj potrebi čoveka za što kvalitetnijim i humanijim stavovima i oblicima pona-
šanja u interpesonalnim relacijama.
Prihvaćene moralne norme imaju za cilj regulisanje međuljudskih odnosa, ali i definisa-
nje suštine, pa i svrhe čovekovog života. Cilj moralne norme je jedinstven i glasio bi – biti
dobar čovek.
Lekar nastanak, poreklo i cilj morala treba da izuči da bi mogao da usvoji kao trajnu
vrednost etičke medicinske norme i pravila obavljanja lekarske profesije. Brojne nauke: so-
ciologija, filozofija, psihologija, psihijatrija, antropologija i druge izučavale su i izučavaju
moral kao pojavu i kao čovekovu vrednost. Lekar mora da koristi dosadašnja saznanja svih
pobrojanih i drugih naučnih disciplina.
CILJEVI MORALA
Ciljevi morala su čovekovo svesno ponašanje tokom celog života po prihvaćenim mo-
ralnim normama sredine u kojoj živi. Pojedinac, ispunjavajući moralne ciljeve, što zajednica
od njega očekuje nudeći mu i obrazac moralnog ponašanja, trebalo bi da to prihvati kao bezu-
slovnost da bi ostvario svoju egoističnu tendenciju, a to je srećan i kvalitetan život.
9
Potrebno je znati poreklo morala da bi se razumeli moralni ciljevi kao uslov za ostvare-
nje životne sreće. Teorije i učenja o poreklu morala mogu se podeliti u dve velike grupe.
a) Prvoj grupi pripadaju religiozne teorije ili na religiji zasnovane rasprave i dokazi.
Suština religioznih teorija je u učenju da je Bog stvorio čoveka i u njega ugradio savest
kao faktor preko kojeg individua u svakom momentu i nepogrešivo može razlikovati zlo od
dobrog. Savest je, prema ovakvom shvatanju, glas božji u čoveku koji ga obavezuje i nepo-
grešivo navodi na samo moralno ponašanje tokom celog života.
b) Druga grupa teorija o poreklu morala su učenja o društvenom poreklu morala.
Polazište ovih, izuzetno brojnih teorija, jeste stav da je čovek društveno biće jako razvi-
jenog nagona za životom samo u zajednici. Norme koje određuju moralno rasuđivanje i pona-
šanje pojedinca su u funkciji opšteg društvenog interesa. Zajednica ili društvena sredina odo-
brava, pruža podršku nagrađivanjem poželjnih ponašanja pojedinaca, jer to učvršćuje koheziju
zajednice. Nepoželjna moralna ponašanja individue zajednica osuđuje, kažnjava i ne prihvata,
što je put ka izgradnji normi moralnog ponašanja specifičnog za tu zajednicu.
Ciljevi morala nastajali su, razvijali se i oblikovali već od preistorije, od pojave razum-
skog čoveka na planeti i njegove prvobitne potrebe da radi sigurnosti i ostvarenja, zadovolj-
stva i sreće, živi u zajednici. Sigurno je da je već tada čovek obogaćen sposobnošću apstrakt-
nog promišljanja postavljao sebi i pitanje šta je zapravo svrha njegovog postojanja i borbe za
život. Ostalo je do danas mnogo dilema u odgovoru na pitanje šta je cilj življenja svakog čo-
veka u datim životnim okolnostima i vremenu. Teoretičari od Sokrata i Aristotela, do filozofa
XIX veka, posebno Kanta i savremenih naučnika u oblasti socioloških nauka, psihologije, a
posebno psihijatrije, bavili su se i bave se pitanjem šta su ciljevi morala i moralnog čoveko-
vog ponašanja. Poznate brojne teorije mogu se svrstati u dve velike grupe.
1. Monističke teorije o ciljevima morala ističu jedan jedinstven i najviši cilj kao najvi-
še dobro ili kao osnovni cilj života. Aristotel davno i Kant u bliskoj prošlosti skoro identično
pod najvišim ciljem morala podrazumevaju onaj čovekov cilj kojem on teži čitavog svog ži-
vota radi samog života. Znači, najviši cilj je nadređen svim drugim ciljevima. Nikada nije po-
stignuta potpuna saglasnost teoretičara o tome šta bi trebalo da bude taj najviši cilj. Odgovori
su se menjali u vremenu i u skladu sa promenama društvene organizovanosti.
2. Pluralističke teorije ciljeva morala ističu više ciljeva kao uopštena načela moralnog
ponašanja čoveka. Među tim brojnim ciljevima izdvajaju se moralni ciljevi usmereni ka ostva-
rivanju dobročinstva, zajedničke dobrobiti, slobode, tolerancije, pravde, jednakosti itd. Jasno
je da među ovim ciljevima može da dođe do konflikta, te se radi izbegavanja takve situacije,
koja je štetna ne samo za pojedinca nego i za zajednicu, moralni ciljevi hijerarhizuju da bi se
čovek lakše opredelio za neki od njih.
10
Medicinska etika
PRANORME KAO IZVOR MORALNIH NORMI
Potrebu da živi u zajednici imao je i čovek preistorije. Prvobitnu ljudsku zajednicu su

karakterisali varvarstvo i divljaštvo. Odlikovala se niskim tehničkim nivoom i malim opse-
gom proizvodnosti rada. Nastupajući u grupi čovek je lakše odolevao protivničkim grupama i
lakše izlazio na kraj sa prirodom i njenim nepogodama. Dakle, u prvobitnoj zajednici postojao
je ne individualni, nego zajednički posed proizvoda rada i zajednički posed oruđa.
Gens, rod ili klan najjednostavnija je i prva društvena organizacija prvobitne zajednice.
Fratrija bratstvo je viši stupanj gensa.
Pleme je sledeći stepen društvene organizacije prvobitne zajednice.
Gens, fratrija i plemenska organizacija čoveka prvobitne zajednice su najprimitivniji i
najraniji oblici organizovanog ljudskog društvenog života. Koliko god bila primitivna prvo-
bitna zajednica, čovek, kao već umno biće, imao je potrebu da je očuva i izgradi pravila unu-
tar nje. Pravila prvobitne primitivne zajednice koja su se morala poštovati su pranorme.
Pranorme – društvene norme prvobitne zajednice su jedinstvena pravila ponašanja.
Pranorme su značajne jer dokazuju da su ljudi još u pradavno vreme imali potrebu da utvrde
pravila ponašanja. Tragovi pranormi održali su se i do današnjih dana. Pravila ponašanja u pr-
vobitnoj čovekovoj zajednici nije bilo mnogo. Nama su poznate sledeće pranorme.
1. OBAVEZA UZAJAMNOG POMAGANJA. Da bi pribavio hranu i ostvario druge
potrebe, pojedincu je bilo lakše da opstane ukoliko mu u lovu ili branju plodova pomogne
osoba iz gensa – bliski srodnik. Obaveza pomaganja održala se do danas i u našoj supkulturi
kao moba. Moba je oblik dobrovoljnog rada i pomaganja bez materijalne nadoknade rođaku
ili prijatelju u krupnim poduhvatima, na primer pri gradnji kuće.
2. ZAJEDNIČKA ŽALOST ZA UMRLIM ČLANOM GENSA je takođe sačuvana pra-
norma. Smrt je uvek u čoveku budila strah jer je dolazila najčešće iznenada ili na kraju teške
bolesti ili usled nesrećnog slučaja. Gubitak srodnika izaziva veliku bol kod čoveka. Tuga, ne-
raspoloženje i bezvoljnost smanjuju radnu efikasnost i ugrožavaju ne samo kvalitet života ne-
go i život. Ko u takoj situaciji može pomoći – nego bliski iz gensa i srodnici. Time je nastala
pranorma zajedničke žalosti da bi onome ko najviše žali zbog gubitka bilo lakše i da bi njego-
va intenzivna tuga trajala kraće. Ova pranorma se održala do danas kroz obavezu izjave sau-
češća i ličnog prisustva sprovodu, obredu sahrane i davanja pomena.
3. OBAVEZA OSVETE UBIJENOG ČLANA GENSA podrazumeva zajedničko sank-
cionisanje ubistva člana gensa od strane grupe ili pojedinca iz drugog gensa uzvraćanjem ubi-
stvom ili napadom na drugi gens. Svrha nije samo nadoknada gubitka, već odvraćanje druge
grupe da ubistvom pojedinih članova gensa oslabi njegovu sposobnost da opstane. Ova pra-
norma održala se u brojnim narodima pa i u našem kulturnom supmiljeu kao krvna osveta.
4. ZABRANA ŽENIDBE UNUTAR GENSA je značajna, možda i najznačajnija pranorma,
čija je svrha očuvanje i trajanje gensa. Predstavlja zabranu rodoskvrnuća, odnosno zabranu in-
11
cesta. Značaj svih pranormi je održavanje unutrašnje kohezije prvobitne zajednice gensa, fra-
trije ili plemena. Zabrana ženidbe unutar gensa je najuniverzalnija zabrana u organizovanoj
ljudskoj zajednici u istoriji ljudske civilizacije. Bilo je plemena u kojima je bilo dozvoljeno
recimo, ljudožderstvo, ubistvo čak unutar plemena, ali je postojala zabrana incesta. Razlozi
zbog kojih je incest nedopustiv su:
– Ženidba unutar gensa slabila bi vremenom polnu privlačnost partnera i time bi bilo
ugroženo rađanje dece – nastanak potomstva i produženje vrste.
– Kongenitalne anomalije dece iz braka bliskih srodnika su česte. Međutim najnovija
naučna istraživanja ne pokazuju da je ta pojava frekventnija u brakovima srodnika.
– Ako polni odnosi ne bi bili zabranjeni među članovima porodice to bi razbilo porodi-
cu. Surova vremena opstajanja čoveka u preistoriji zahtevala su dobro i složno funkcio-
nisanje porodice. Važniji su bili opstanak od uživanja pojedinca. Život u gensu garantu-
je opstajanje, rodoskvrnuće narušilo bi koheziju gensa. Shvatio je to i čovek onog vre-
mena i zato nametnuo strogu zabranu incesta i rodoskvrnuća.
– Frojdovo psihoanalitičko objašnjenje edipalne i elektra situacije je vrlo korisno u
razmatranju zabrane rodoskvrnuća u prvobitnoj zajednici. Dete želi polne odnose sa ro-
diteljima, a roditelji se s razlogom tome protive, zabranjujući mu. Dete potiskuje svoju
želju. Zabrana mora biti veoma jaka da bi želja za incestom bila suzbijena.
– Da bi se zabrana ženidbe unutar gensa lakše podnela i održala u okviru te pranorme,
nastao je običaj ženidbe sa članovima susednog gensa da bi se ostvarilo prijateljstvo sa
susedima čime se smanjuju ili izbegavaju sukobi, a u nevolji ima podrška i pomoć. Ova
pranorma ostala je kroz civilizaciju do danas, a posebno je bila izražena u srednjem ve-
ku monarhističkog državnog uređenja. Monarsi su se ženili sa članovima porodice su-
sednog ili udaljenog carstva ili kraljevstva, čime se stvaralo savezništvo dve monarhije
u eventualnom sukobu protiv treće, a preveniralo međusobno neprijateljstvo.
5. KULT PREDAKA I TOTEMIZAM posebno je zanimljiva pranorma. Svaki gens, fra-
trija, te kasnije i pleme, imao je svog zaštitnika u prapretku. Prapredak je obično bio personi-
fikovan u obliku životinje, nekada i biljke, te su te prve zajednice nosile i ime po zaštitniku
plemena – prapretku, recimo klan medveda, klan banane itd.
Pojam totemizma i tabua je u vezi sa kultom predaka. Totem – sveti zaštitnik – nametan
je članovima zajednice kao zabrana – tabu. Recimo, zabrana prilaska totemu bliže od određenog
odstojanja. Totem je mogao da bude posebno karakteristično drvo, kamen, pećina. Ukoliko bi
se član gensa ili plemena ogrešio o tabu – zabranu vezanu za totem, trpeo je predviđene sank-
cije, jer se smatralo da će zbog ogrešenja pojedinca o totem, posledice snositi svi članovi te
zajednice. Interes svih članova zajednice nadređivan je interesu bilo kog pojedinca, zato je
predviđena kazna za ogrešenje pojedinca o totem neretko bila drastična do smrtne. Drastično
kažnjavanje ogrešenja o totem razumljivo je ako se zna da su ljudi u prvobitnoj zajednici ve-
rovali da, recimo, pojava iznenadne oluje, poplave ili druge neke prirodne nepogode ili loš
ulov su posledica kažnjavanja svih zbog greha pojedinca. Termin totemizam označava običaj
u prvobitnoj zajednici vezan za obožavanje totema (totem znači rod i etimološki potiče iz je-
zika severnoameričkih indijanskih plemena). Totemizam je prva najprimitivnija svest o potre-
12
Medicinska etika
bi očuvanja društvenog integriteta kao uslova opstanka. Preko totema čovek prvobitne zajed-
nice je priznavao potpuno potčinjavanje individue zajednici.
Prvobitni običaji su vezani za animizam, kult i magiju.
Animizam je verovanje da je u prirodi sve oduhovljeno. Verovalo se da animus – duh
može zaposednuti svaki predmet nežive prirode iz okruženja.
Kult se realizuje kroz kultne radnje prinošenjem žrtve, zavetovanjem i molitvama. Oču-
van je u našim slavama.
Za kult su vezane brojne zabrane – tabui. Etimološko poreklo reči je iz jezika polinezij-
skih plemena. Tabu običaji javili su se iz potrebe štednje zajedničkih dobara. Najpre su bile
tabuisane životinje. Životinja se nije smela ubijati i jesti do određenog doba godine kada je
zabrana skidana. Svečani obredi su pratili skidanje zabrane. Ovakav tabu običaj iz preistorije
prenet je i u religijsko činjenje, recimo to je pričešće hrišćana posle posta. Na samom pričešću
vernik jede telo i pije krv Isusovu u obliku hleba i vina.
Čim se pojavila vera u duhove, zle ili dobre, ustanovljeni su običaji kulta i magije, da bi
se odobrovoljili zli duhovi. Tako su magija, kult i animizam nerazdvojno povezani.
Magija predstavlja skup posebnih radnji kojim su ljudi nastojali da obezbede naklonost
dobrih duhova i odobrovolje zle duhove. I danas postoje specijalne tehnike koje imaju istu
svrhu, čak se reklamiraju i u medijima.
Postojalo je u gensu verovanje u simpatičnu magiju. Simpatična magija je podrazume-
vala kauzalnu povezanost, recimo: bolesti muža i žene unutar gensa, jer se smatralo da ako
muž oboli od jedne bolesti, da će ista bolest zadesiti i ženu jer žive blisko u gensu. Podela na
belu i crnu magiju nije bila terminologija u prvobitnoj i primitivnoj ljudskoj zajednici. Termi-
ni bela i crna magija uvedeni su iz potrebe našeg današnjeg razumevanja stavova i ponašanja
ljudi preistorijskog perioda.
Etikecija je običajna norma za koju nema zaprećene drastične društvene kazne ako se
ne poštuje. Primeri očuvanosti ove pranorme su: skidanje kape – pradavno pri susretu svako
je morao da skine oklop ili kacigu i pokaže lice pred članom gensa ili plemena radi identifika-
cije i da bi stavio do znanja da nije neprijatelj. Rukovanje vodi poreklo od običaja (običajne
norme) da se pri susretu oružje iz ruke kojom se koristi, najčešće desne, odloži ili premesti u
levu ruku i time pokaže dobra namera.
Prvobitnu zajednicu čovek je formirao u vremenu kada je njegovo mišljenje bilo na
konkretnom primitivnom nivou. Čovek tog vremena nije razumevao prirodu i pojave u njoj ne
mogavši da ih objasni, te im je pridavao mistični značaj. Misticizam i u ono vreme kao i da-
nas generisan je iz neznanja i/ili nerazumevanja nečega.
Pranorme su nastale kao pokušaj razrešenja nepoznanice i izbegavanja opasnosti koja
čoveku preti spolja iz prirode i iznenadnosti opasnih prirodnih pojava. Stoga je čovek preisto-
rije pokušavao da se zaštiti zabranama i postavljanjem primitivnih propisa – normi. Jasno je
da su i te najprimitivnije moralne norme imale pozitivan učinak. Razvijale su u pojedincu,
članu gensa ili plemena pre svega osećanje dužnosti, odgovornosti, savesti, upravo sva ona
svojstva na kojima se temelji društvena svest u ljudskoj civilizaciji uopšte. Pranorme su odr-
žane u transformisanom obliku do danas kao izvor tradicije i nacionalnih kultura.
13
OBIČAJNE NORME
običaji u nastanku i razvoju morala
Običaji uspostavljeni na običajnim normama su najstariji oblik regulisanja društvenih

odnosa sa ciljem zaštite zajednice. Čovek je jedini među svim živim bićima razvio druš-
tvene norme kao normativnu svest jer rađa se, živi i stvara u zajednici.
Razvitak društva započet u preistoriji počeo je stihijskim formiranjem brojnih pravila
kojima su podvrgavani svi ljudski postupci i radnje. Praksa kroz generacije je stihijska pona-
šanja uobličila u dobre i loše norme, dozvoljene i zabranjene. Nepoštovanje tih pravila, tj.
običaja društvene zajednice, zajednica obavezno kažnjava.
Norma je po najopštijoj definiciji pravilo ponašanja u zajednici u funkciji ujedna-
čavanja i koordiniranja postupanja pojedinaca u određenom društvenom procesu.
Danas razlikujemo i izučavamo, uz društvene norme, norme običaja (običajne norme),
norme morala (moralne norme), norme religija (religijske norme) i norme prava (pravne nor-
me). Sve su nastale kao aktivan stvaralački i finalistički odraz objektivno postojećih zakona
prirode i društvene stvarnosti. Norma je, dakle, odraz zakona po kojima se odvijaju prirodni i
društveni odnosi. Čovek potčinjava sebi prirodno i društveno kretanje dajući mu humani –
ljudski smer, odnosno tu objektivnu nužnost prilagođava svojim potrebama. Ovakva norma –
odraz, norma – ideja, teorijska norma, osnovna je i uporišna tačka čovekove slobode, koja se
sastoji u dijalektičkom jedinstvu suprotnosti i uticanja na nju.
Društvena norma reguliše mogući nesklad između stvarnog ljudskog ponašanja i onog
kakvo bi ono trebalo da bude. Društvena norma se javlja kao norma zapovest, norma zabrana,
norma imperativ, norma zahtev pojedincu da postupi u skladu sa formiranim shvatanjima u
opštem društvenom interesu. Društvene norme se mogu podeliti u dve velike grupe:
1. heteronomne društvene norme – kao spoljašnja, tuđa sila, nameću se čoveku i zahtevaju
od njega pokornost, to su: običaj, pravo i religija.
2. autonomne društvene norme – koje čovek usvaja svojevoljno i slobodnim opredeljenjem.
Norme – ideali takođe spadaju u sistem društvenih normi. Norme ideali su najopštije
vrednosne anticipacije. One su najopštiji čovekovi putokazi na njegovom istorijskom putu
pronalaženja i ostvarivanja smisla lične egzistencije. Najvažnije norme ideali su: ideali slobo-
de, ideali bratstva, ideali prijateljstva, ideali jednakosti itd. Norme ideali su osnova svih po-
sebnih normi. Ukoliko ih se čovek ne pridržava, sledi društvena sankcija.
Običajne norme se dele na dve vrste.
a) Običajne norme koje služe ovladavanju čoveka prirodom. Čovek prvobitne zajednice
– gensa, ne mogavši da shvati uzročno–posledične odnose sebe i zajednice, s jedne strane,
zajednice i prirode s druge strane bio je sklon da u svim predmetima i pojavama vidi
prisustvo dobrog ili zlog duha. Posledica toga su nastanak magije i rituali koji su trebalo
14
Medicinska etika
da odobrovolje zlog duha. Čovek je tako smanjivao strahovanja od nepoznatog. Ova vr-
sta običajnih normi nije predmet interesovanja ovog poglavlja.
b) Običajne norme koje imaju cilj da regulišu društvene odnose i da ih tako usmere da
budu od koristi za opstanak zajednice. Ove norme su predmet našeg interesovanja.
Prvobitni običaji nastali na običajnim normama su izvor i moralnih i pravnih normi.
Običaj je navika i praksa formirana na trajnoj asocijaciji predstava. Prvobitna rodovska
zajednica – gens, generisala je asocijacije predstava po tipu:
1. homeopatije – verovanje da sve slično izaziva slično;
2. simpatije – predstave se povezuju po dodiru i vremenu. Svaka asocijacija po dodiru
se uzima kao uzročna veza;
3. imitacija – podražavanje, zasnovana na verovanju da se svaka pojava može kontroli-
sati podražavanjem. Čovek prvobitne zajednice je povezivao pojave vremenski jednu sa dru-
gom, mada te pojave nisu ni u kakvoj uzročnoj ili posledičnoj vezi. Smatrao je da su vremen-
ska nepogoda, poplava i zemljotres, ne samo predskazanje već i uzrok rata.
Običajni moral je moral nastao u prvobitnoj zajednici. Vodio je računa samo o intere-
sima te zajednice, zapostavljajući interese individue–pojedinca.
Običajni moral je usko ograničen na sopstveni gens – pleme, recimo, zabranjuje se
pljačkanje i ubijanje svojih članova gensa, ali ne i članova susednog gensa. Sa aspekta morala
to je nedopustivo ponašanje. Nasuprot liberalnom stavu zabrana, običajne kazne su izuzetno
stroge i grube i ne podležu etičkoj proceni. Ne cene se moralne vrednosti nekog postupka, re-
cimo namere i motivi, već samo posledice tog postupka po zajednicu. Tek nestankom rodov-
ske zajednice pojedinac biva oslobođen od pravih stega običajnog morala. Nepoštovanje mo-
ralnih normi u osavremenjenom društvu povlači mnogo blaže sankcije. Sankcije se svode na
moralne osude. Tako su stvoreni potrebni uslovi za razvoj morala u savremenom smislu poj-
ma morala, odnosno stvoreni su uslovi za samosvesno opredeljivanje ličnosti za ponašanja i
delovanja u skladu sa usvojenim moralnim vrednostima.
Istorijski, tek kada je običaj izgubio karakteristike društvene norme, razložio se na svoje
sastavne delove – moralne, pravne, religiozne i estetske norme. Pretvaranje običaja u moral je
veoma složen proces u kome je važnu ulogu odigrala starina običaja koja na neki način po-
svećuje običaj, dodajući mu veću samostalnu snagu. Činjenica je da pred starinama i savre-
meni čovek oseća neku posebnu uzvišenost. Zbog starine neke norme ljudi počinju da cene
više nego što one vrede i daju im višu moralnu vrednost.
Sličnosti i razlike između običajnih i moralnih normi

Običajne i moralne norme imaju sličnosti, ali su im očiglednije razlike.
Sličnosti:
1) Običaji i moral odnosno, običajne i moralne norme nemaju preciznu propisanost, usvajaju
se i prihvataju odrastanjem u porodici i u zajednici.
15
2) Običajne i moralne norme nemaju jasno propisane sankcije za prekršioca. Ogrešenje o mo-
ralne i običajne norme kompenzuje se autosankcijama a sankcionisano je i od zajednice ili
drugog pojedinca. Bitno je shvatiti da sankcije prema prekršiocu običajne i moralne norme ni-
su za istu situaciju identične već su više proizvoljna kategorija.
3) Običajne i moralne norme se menjaju vremenom za iste situacije odnosno, promenljive su
u ljudskoj praksi.
4) Običajne norme kao starije i kao izvor nastanka moralnih normi mogu se prepoznati u va-
žećim savremenim moralnim normama.
Razlike:
1) Običajne norme nemaju obavezujuću snagu poređeno sa savremenim kriterijumima prihva-
ćenih i standardizovanih moralnih normi u nekoj supkulturi.
2) Običaj ne priznaje indidvidualnost, on potire ličnost.
Moral poštuje i uvažava ličnost, odnosno zajednica je ta koja stvara poželjni profil morala
svojih članova.
Napretka društva ne bi ni bilo bez svestranog razvoja ličnosti što je odlika morala nasuprot
običaju.
3) Običajne norme su zapravo tradicionalni moral koji ne prati promene društvenih odnosa.
Moral ima izvorište i osnove na tradicionalnom moralu, ali se profiliše i menja sa prome-
nom odnosa i pravila u zajednici.
4) Običajne norme ne poštuju motivaciju – moralni profil aktera, te je dovoljno da pojedinac
izvrši zabranjenu mu radnju i da bude kažnjen drastično, bez obzira na motiv i okolnosti zbog
kojih je učinio tu radnju.
Moral naprotiv, uvek uzima za polazište motive i date okolnosti kao uslov za preduzete radnje.
5) Običajne norme važe ograničeno za samo jedno pleme ili jedan gens. Iste norme nemaju
isti značaj za članove svoga ili tuđeg gensa. Na primer, kažnjivo je krasti imovinu od članova
gensa ili plemena, a nije kažnjivo ukrasti ili oteti materijalna dobra od članova drugog gensa
ili drugog plemena.
Moral obavezuje pojedinca na isto moralno prihvaćeno ponašanje u odnosu na sve ljude,
ne samo na članove njegove uže zajednice nego ukupni ljudski rod.
6) Prekršioca običajnih normi kažnjava zajednica drastično. Kazne za nepoštovanje običaja
su neretko krajnje nehumane i uglavnom su to kamenovanje, bičevanje, odsecanje ekstremite-
ta i ubijanje.
Za moralna ogrešenja takođe postoje sankcije u savremenom društvu, ali ni približno tako
surove. Sankcije za ogrešenje o moralne norme su više usmene. Sam prekršioc doživljava su-
bjektivan osećaj stida, srama, griže savesti, a najteži oblik sankcije je moralno gađenje.
7) Običajne norme imaju veliku snagu inercije te sporo nestaju iz ljudske svesti. Uprkos uvo-
đenju pravnih normi, običajne norme, za istu oblast, se još dugo održavaju i traju sve do danas
(recimo krvna osveta).
Moralne norme ili usvojeni moral je promenljiviji u vremenu od običajnih normi. Zavisno
od potreba zajednice dograđuje se i menja.
Običaji su bitni u životu današnjeg čoveka. Neophodno je i da lekar poznaje običa-
je i magijska verovanja da bi bolje razumeo i protumačio tradicionalnu medicinu i nje-
nu popularnost u mnogim kulturnim supmiljeima našeg prostora.
16
Medicinska etika
FOLKLOR
Folklor je skup verovanja, umotvorina, motiva i brojnih autentičnih oblika pona-

šanja i načina mišljenja karakterističnih za jedan narod. Folklor je obeležje nacije i fun-
dament međunacionalnih razlika. Folklor predstavlja tradiciju nekog naroda.
Tokom razvoja i napretka naroda neki prihvaćeni oblici ponašanja, stavova i mišljenja
su nestajali. Ova pojava znači ukidanje tradicije, najčešće delimično, retko u celini.
Folklor je fundament nacionalne kulture. Po teoretičarima, folklor je u osnovi stvaranja
i razvoja nacionalne kulture, a kasnije i svih nacionalnih odlika.
Folklor je u suštini odraz standardizovanog, popularnog ponašanja u različitim situacijama,
kao i načina mišljenja i stavova formiranih tokom društveno-istorijskih zbivanja. Ta ponašanja
i stavovi prenošeni su iz generacije u generaciju, prihvatani ad hok bez kritičkog razmišljanja. Sa-
vremeni čovek uprkos brojnim novim saznanjima i odstupanjima od starih vrednosnih sistema
stvaranjem novih u biti ne prekida nit kontinuiteta svog tradicionalnog kulturnog nasleđa što
odražava specifičnost različitosti savremenih nacionalnih zajednica – država.
Brojni oblici u datim supkulturama, narodima i nacijama kroz ponašanje, navike, stavo-
ve i mišljenje, sačuvani su tokom dugog vremena istorije, a da su potpuno izgubili svoje pr-
vobitno značenje i razloge nastajanja. Primer: supkulturni običaj našeg miljea jeste recimo,
nazdravljanje, zdravica, kucanje čašama, rukovanje, i smatraju se dobrim navikama. Navede-
ne radnje pri susretu imale su i na početku i danas i pozitivno etičko dejstvo, jer zbližavaju,
intimizuju, podstiču prijateljsko raspoloženje i toleranciju prema drugom.
Brojni su primeri očuvanih pradavnih elementarnih oblika ponašanja kao savremeni
maniri pristojnog ophođenja. Recimo, ponašanja u javnom saobraćaju, izvinjavanje zbog uči-
njenih nekontrolisanih radnji i učtivo oslovljavanje, danas su utvrđene norme kulturnog pona-
šanja i savremenog bontona.
EUFEMIZAM
norme kulture
Eufemizam označava poseban način verbalnog izražavanja, saopštavanja i iskazivanja
u svakodnevnom međuljudskom kontaktu biranjem reči koje ublažavaju snagu odjeka tih reči
kod sagovornika, a time i njegovu reakciju. Eufemizam, kao i druge pranorme danas je u toj
meri, automatizovan i uobičajen manir da se pre može posmatrati kao etikecija nego kao pro-
filaktička funkcija u korespondenciji i čovekovom etičkom ponašanju prema drugima.
Eufemizam bi se danas mogao shvatiti i kao manir lepog vaspitanja i ponašanja, potpuno
automatizovan kod obrazovanih ljudi. Recimo, uobičajeno ne kažemo da neko laže nego da ne
govori istinu. Ublažavanje iskaza i oponiranje mišljenju drugog biranim rečima ima zadatak i
da umanji suprotnosti stavova, posebno da se izbegnu žestoke verbalne reakcije i sukobi u
svakodnevnoj interpersonalnoj komunikaciji.
17
MORAL I RELIGIJA
kao normativne društvene prakse
Reč religija etimološki vodi poreklo od latinskog glagola religare, što znači ponovo us-
postaviti neku izgubljenu vezu u širem značenju, ponovno se vezati za nešto što transcendira
(prekoračuje granicu iskustva, s one strane je iskustva, tj. nesaznatljivo iskustvo).
Moral je normativna ljudska praksa. Religija je kao i moral univerzalna odlika čoveka i
univerzalna ljudska praksa od pojave homo sapiensa. Religioznost i religijsko verovanje moralo
je odlikovati i našeg davnog pretka. Morao je i on postavljati sebi pitanja o tome kako je nastao
i kako treba razumeti realitet koji ga okružuje i sebe u tom realitetu. Poimanje tog čoveka mora-
lo je biti konkretno, magijsko i animističko. Religiozna normativna praksa i u preistoriji, kao i
danas, problematično je područje kognitivne spoznaje pa logičko objašnjenje ne vredi mnogo
zbog brojnih paradoksalnih praktičnih dokaza. Činjenica je da religija kroz dogmu omogućava
kvalitetno psihičko funkcionisanje svakom verniku. Svaki verujući čovek ima dokaze da njego-
vi, po svemu magijski, obredi imaju delotvornost u stvarnom životnom odrazu. Stoga se i ne
može govoriti o potvrdi ili negiranju religioznih radnji, već se kvalitet mora procenjivati kroz
vidljivo samopouzdanje religioznog čoveka. Verovanje je neretko lišeno logike, ali se vrednost
verovanja racionalno potvrđuje i zbog toga nije besmisleno. Smislenost verovanja je dokaziva
na planu psihološkog savlađivanja egzistencijalnih problema svakog pojedinca i stoga je realna.
Psihološka realnost po suštini je realnost višeg reda i na nju se ne može primeniti načelo naučne
aksiomatične realnosti.
Istorijski, religija je od prvog magijskog i animističkog verovanja pre više milenijuma
bila politeistička. Politeistička mitološka religiozna verovanja na svim kontinentima su se ka-
rakterisala odavanjem religijskog poštovanja bogovima u partenonima (hramovima), a ti bo-
govi su imali karakterologije prepune zla i amorala. Čovek tog vremena nije imao utvrđene
moralne norme. Božanstva su zato u prikazu bila intenzivno antropomorfizovana i suštinski
naturalistička, što je odgovaralo slici i prilici ondašnjeg čoveka. Usavršavanjem ljudske za-
jednice i odnosa u njoj nastala su i monoteistička učenja (vera u jednog jedinstvenog i sve-
moćnog boga), pre svih judeizam, zatim hrišćanstvo i islam. Bog u objavljenim religijskim
monoteističkim religijama ima zajedničke kvalitete: vrhovno zapovedništvo, vrhovno i izvan
ljudsko nadgledanje morala i moralne prakse, te prema kvalitetu ponašanja pojedinca nagra-
đuje ga ili kažnjava, ali i zajednicu pa i ljudski rod u celini.
Religija se kroz objavljena monoteistička religijska učenja postavlja kao propagator
i nadzornik morala. Religija je imala i prednosti nad ondašnjim svetovnim zakonima. Re-
ligijsko monoteističko učenje se objavljuje preko proroka ili religijskog vođe kao božja vo-
lja i kao božja zapovest i ima snagu nepogovorne poslušnosti i povinovanja.
Objavljivanje monoteističkih religija počelo je Mojsijevom objavom vere judejskom na-
rodu. Bog Jahva je svemoćan a plahovit i ima do tada nepoznatu karakteristiku božanstva jer
je vrhovni sudija i vrhovni moralni autoritet. Mojsije objavljuje da je bog sveprisutan, svemo-
guć i zna i meri i ono što čovek pomisli da čini, a ne samo ono što je učinio. Mojsije svojim
saplemenicima lucidno instalira lukavstvo visokog nivoa sa dalekosežnim uticajem do današ-
18
Medicinska etika
njih dana. Pred Bogom i naumljeni a ne samo učinjeni delikti, imaju istu težinu i identično su
nedopustivi, kažnjivi i neoprostivi. Mojsije je ovakvim predstavljanjem svemoćnog boga Ja-
hve "nadmudrio" sve koji su skloni da ne poštuju zemaljske, ljudske zakone. Mojsije je imao
iskustvo da se zemaljski zakoni u ljudskoj zajednici mogu lako izigrati lukavstvom i njihova
jurisdička oštrica izbeći jer zakon nije svevideći. Delikt se prvo mora utvrditi dokaznim sred-
stvima, tj. svedocima, da bi se izrekla sudska kazna. Jasno je da ljudi olako mogu lažno sve-
dočiti, a i univerzalna ljudska odlika je nepouzdanost sećanja o nekom viđenom ili doživlje-
nom događaju. Mojsije zato postavlja sveznajućeg i svevidećeg boga koji bdi nad ponašanjem
i mišlju svakog čoveka. Bog Jahve se ne može obmanuti, a njegova kazna je izuzetno oštra za
prestup i namenjena svim ljudima Mojsijevog plemena. Objavljivanjem boga Jahve Mojsije je
postavio pravno moralne propise religioznog karaktera. Postojali su pisani zakoni pravnog
kvaliteta (na primer, Hamurabijev zakonik za koji Mojsije nije znao). Međutim, Hamurabi je
imao državu za razliku od Jevreja u Mojsijevo vreme. Mojsije u svojoj objavi saplemenicima
preti da će svako biti kažnjen do četvrtog kolena ne samo za učinjeno nego i za namišljeno
zabranjeno delo. Mojsije postupa pronicljivo jer dobro poznaje ljude svog vremena. Svaki po-
jedinac bio je primarno zabrinut za svoje potomstvo pa je sakralno ruho pretnje bilo delotvor-
no. Mojsije je u svojoj objavi anticipirao i savremenu psihijatrijsku tezu o kazni, krivici i Su-
per Egu. Mojsije je prvi uveo i pojam zakletve u potkrepljivanju dokaza i osiguranju objektiv-
nog svedočenja računajući na strah pojedinca od božje strahotne kazne, jer bog ima saznanje i
o čovekovim mislima, te ni one ne smeju biti prevarne. I danas se svedok na sudu zaklinje da
će govoriti istinu stavljajući ruku na Bibliju.
Sva monoteistička religijska učenja imaju i nedostatke. Svako religijsko učenje na vrhu
svoje aksiološke postavke ima natprirodno (svemoć i sveznanje natprirodnog svetvorca Bo-
ga). Nedopustivo je, a objektivno i nije moguće, o natprirodnom suditi, u njega se jednostavno
veruje (suština dogme). Ovo je najbitnija zamka moralnih vrednosnih sistema utemeljenih na
religijskim stavovima i učenjima.
Druga zamka monoteističkih religijskih učenja je u neizostavnoj tvrdnji svakog od njih
da je upravo ono jedino pravo i autentično dato od Boga. Ovo dogmatizovanje jedne vere za
posledicu ima obavezni pogrom drugih religijskih učenja i progon i uništenje njihovih sledbe-
nika kao inovernika, što dehumanizuje čoveka. Militantni i borbeni karakter religija ogleda se
u istoriji brojnim ali i savremenim verskim ratovima.
Hrišćansko religijsko učenje sadrži nesavršenosti kao i sve druge religije. Na primer:
Beseda na Gori propoveda univerzalnu ljubav prema čoveku, ali u isto vreme prokazuje i ana-
temiše sve one koji ne pođu Isusovim putem, odnosno putem vere u jednog i jedinstvenog
pravog boga. Dakle, respektivno kvalitetno hrišćansko načelo ljubavi prema svim ljudima bi-
va istovremeno poništeno pozivom na mržnju prema sledbenicima druge veroispovesti.
Religija je uticala na održanje i razvoj morala više od drugih društvenih institucija.
Religijski stavovi se kroz moral odražavaju i u medicinskoj etici. Transplantacija organa
je najbolji primer za to. Metod lečenja transplantacijom organa i tkiva povinuje se načelima
religijskih učenja jer hrišćansko učenje govori o vaskrsenju čoveka u istovetnom fizičkom ob-
liku koje je imao za života. Znači, sve životne telesne karakteristike svaki čovek će imati i na
dan vaskrsnuća. Ovo je bitna činjenica u psihološkom otporu davaoca, ali i porodice, da se
donira organ spasonosan za nečiji život.
19
HOMO RELIGIOSUS
"Beži kud ti je volja, od sebe ne uteče."
Srpska narodna izreka
Homo sapiens je univerzalno i homo religiosus. "Religija je pre svega univerzalni ljud-
ski fenomen", govorio je Karl Gustav Jung. Sve nauke koje se bave izučavanjem čoveka, je-
dinstveno zaključuju da je religijsko verovanje staro onoliko koliko i sam čovek.
Čovek je homo religiosus sigurno od onog momenta kada se definiše kao homo sapiens.
Prvi umni čovek po kvalitetu svog psihičkog sigurno je mislio konkretno (magijski i animi-
stički) te je svako svoje neznanje morao razrešiti univerzalno natprirodnim.
Izučavanje religije time i homo religiosusa je multidisciplinarni naučni prostor. Elijade
(verovatno najbolji poznavalac istorije religije) smatra da je religija nastala momentom čove-
kove spoznaje neba i Sunca, te je prvi bog bio nebeski ili sunčani. Time se može označiti
spontana primarna arhajska ljudska religija u nastanku. Brojni istraživači dokazuju da je od
pojave čoveka na planeti, postojala u njegovom psihičkom dvostrukost stava prema nevidlji-
vom, natprirodnom i nadljudskom – mistični i magijski stav.
Mističnost je duhovnost – zajednica s Bogom.
Magija je moguće poimanje čulima, spoznaja čulima – zajednica sa prirodom.
Proističe da su sve nauke (prirodne nauke) i tehnika magijskog porekla, odnosno istorij-
ski se razvijaju od magijskog, kao metod čovekovog umnog poimanja.
Neophodno je prihvatiti univerzalnost religijskog u svakom čoveku ne samo istorijski već
i u kontekstu savremenosti i anticipirane ljudske budućnosti. Ovim se bavio i Jung: "Ideju Boga
treba svesno priznati u čoveku". Onaj ko ne prihvati aksiom ove definicije rizikuje da Bog u
njegovoj mentalnoj ukupnosti bude supstituisan nekim ili nečim drugim, što je nedovoljno za
skladno životno funkcionisanje, a ponekad je i glupo. Bog kao nešto nedostižmo ljudskom umu
bio je milenijumima i u dalekoj budućnosti će biti odgovor i razrešenje svih umnih dilema sva-
kog čoveka. Religija je univerzalni kvalitet i potreba čoveka jer podržava veru i nadu u moguć-
nost postizanja najvišeg dobra kao sintezu ljudske slobode i sreće.
Religija kao univerzalno svojstvo čoveka vodi kroz civilizacije ka stremljenju za huma-
nističkim i demokratskim relacijama u zajednici. Savremena religijska učenja doprinose hu-
manizaciji ljudske zajednice jer su utemeljena na visoko humanističkim načelima, odbacujući
odmazdu prema drugim ljudima jer božje zapovesti nalažu ljubav i srcem i dušom prema dru-
gim ljudima, odnosno bližnjima. Bližnji su i ljudi neprijateljski raspoloženi prema nekom po-
jedincu ili nekom društvu.
Supkulturni milje kome pripadamo poznaje religijsku univerzalnost u očiglednom pri-
meru, recimo kada je neko izuzetno razočaran u ljude ili ima doživljaj sopstvene životne ne-
uspešnosti, podiže i širi ruke ka nebu prateći ih pogledom i poziva Boga za svedoka. Svaku
doživljenu bezizlaznu situaciju pojedinac bilo da je ateista ili teista, u nemoći razrešava pozi-
vom svevišnjeg, svevidećeg, sveznajućeg i svemoćnog nebeskog Boga. Sve ovo je univerzal-
nost ljudskog ponašanja, ali i neporeciva potvrda da je svaki čovek homo religiosus.
20
Medicinska etika
MORAL I HRIŠĆANSKA RELIGIJA
Hrišćanska religija traje dva milenijuma. Najrasprostranjenija je u današnjoj civilizaciji,

prihvaćena na svim kontinentima, u više konfesijskih oblika: pravoslavlje, katolicizam, prote-
stanstvo itd. Magijski broj u hrišćanskoj religiji je sedam, te postoji sedam glavnih vrlina, na-
suprot njima je i sedam smrtnih grehova. Konstantni parovi vrlina i grehova su:
1. Smernost – gordost.
2. Darežljivost – srebroljublje.
3. Čistota (moralna celomudrenost) – razvrat (nečistoća, blud).
4. Čovekoljublje (milosrđe) – zavist.
5. Uzdržljivost – neumerenost (u jelu i piću, lakomost, pijanstvo).
6. Krotkost, trpeljivost – gnev.
7. Revnost u veri i molitvi – očajanje (lenjost i nemarnost prema svom večnom spasenju).
Pravoslavlje navodi i sedam svetih tajni krštenje, miropomazanje, ispovest, pričešće,
brak, sveštenstvo i osećanje jeleja – ulja.
Svete tajne su kao i crkvene zapovesti, zanimljive sa aspekta normativne etike. Hrišćan-
ske crkvene zapovesti su:
1) moliti se Bogu,
2) poštovati sveštena lica,
3) ispovedati svoje grehe i pročišćavati se,
4) postiti,
5) ne činiti svadbe u vreme posta,
6) ne praviti jeretičke knjige (neke lekcije ove knjige su jeretičke po crkvenim normama) i
7) moliti se za one koji su na vlasti.
Poznato je deset božjih zapovesti u hrišćanskoj religiji.
1. Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati drugih Bogova osim mene.
2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti.
3. Ne uzimaj ime Gospoda Boga svog, uzalud.
4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ, šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan
je odmor Gospodu Bogu tvome.
5. Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
6. Ne ubij.
7. Ne čini preljube.
8. Ne ukradi.
9. Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
10. Ne poželi nešto što je tuđe.
Hrišćanska religija nalaže dve najveće zapovesti, a to su:
1. Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim
i svom snagom svojom.
2. Ljubi bližnjega svoga kao samog sebe.
21
Vera u natprirodnog Boga je osnova religijskog hrišćanskog učenja i pogleda na svet.

Etička osnova hrišćanstva se zasniva na veri u zapovesti koje je propisao sam Bog. Hrišćanski
pogled na svet priznaje Hristove reči: "Bez mene ne možete činiti ništa. Bog hoće da svi postig-
nu saznanje istine jer je potrebno da svi sve znaju." Prema hrišćanskoj religiji, apsolutnu istinu
zna samo bog, jer je ona u privilegiji božanskog saznanja. Saznanje te transcendentalne istine,
istine koja prelazi granice ljudskog iskustva i nema mogućnost naučne provere, jeste suština
hrišćanskog učenja, jer se religija bavi onostranim, iracionalnim i transcendentalnim. Hrišćan-
ska religija je pitanje istine i pitanje prenošenja te transcendentalne istine u svojinu čoveku reši-
la Isusom Hristom kao posrednikom između čoveka i boga. Jedino bog sve zna, jer je reč božja,
sadržana u Svetom pismu. Sveto pismo sadrži direktive za čovekovo ponašanje propisano hriš-
ćanskim religijskim učenjem.
Apostol Pavle je rekao: "Znam živeti u oskudici, a znam živeti i u izobilju." Ovaj stav
objašnjava da, po hrišćanskoj religiji, zlo nije u zadovoljenju materijalnih potreba, nego u to-
me što čovek ne ume da postavi sebi limite, već izgubi svaku meru kada je sticanje materijal-
nih dobara u pitanju. Moralne norme savremenog društva nalažu poštovanje potreba drugih
ljudi, tj. ne prisvajanje materijalnih dobara u ličnu svojinu van zakonitog sticanja, a prekršenje
se kažnjava i sankcioniše pravnim normama.
Hrišćanska religija propagira kontrolisanje, savladavanje i umerenost polnog nagona i
uči da postoje tri načina za realizaciju seksualnosti: razvrat, uzdržavanje (kaluđeri) i brak.
Hrišćanska crkva insistira na seksualnosti kroz brak. Savremene moralne norme takođe regu-
lišu ljudsku, odnosno humanu seksualnost. Moralne norme humane seksualnosti u evropskoj
supkulturi su pod uticajem hrišćanskog učenja.
Hrišćanstvo daje izuzetan značaj i smisao poslu, koji se po hrišćanskom učenju "usta-
novljava radi umirenja našeg tela." Religijska dogma hrišćanstva prevazilazi ovim stavom
suprotnost ka radu i stvaranju proizvoda rada kao suštine ljudskog bitisanja u zajednici.
Sličnosti i razlike između morala i religije

"Postoje mnoge religije, ali je samo jedan moral."
Fokner
Religijske norme kao regulativne norme ili zapovesti su najdirektnije povezane sa mo-
ralnim normama, ali se od njih i razlikuju.
Ludvig Foerbah, klasik nemačke filozofije, najznačajniji je po svojim učenjima o suštini
religije. On je smatrao da je u osnovi potreba za religijskim iluzijama nastala iz osećanja infe-
riornosti i straha čoveka pred prirodom, a naročito pred tako očevidnom i neumitnom činjeni-
com kakva je smrt. Racionalističko gledište prepoznaje u čoveku potrebu za iluziono samoza-
varavanje i iluzionu veru. Realno, čovek ima potrebu za religioznošću zavisno od sopstvene
psihičke strukture ličnosti, što je priznavao i Frojd.
Prema Kantu, osnovna funkcija religije je etička funkcija. On ne objašnjava zasnovanost
morala na religiji ali dokazuje potrebu za njom ukoliko ona služi moralu. Kant smatra da je
ideja Boga važna, jer podržava veru i nadu čovekovu u mogućnost postizanja najvišeg želje-
nog životnog dobra kroz sintezu moralnosti i sreće.
22
Medicinska etika
Činjenica je da čovek može duhovno da se uzdiže ako veruje u nešto večno, božansko i
uzvišeno. To uzvišeno osećanje ipak ne treba da postane dogma i fanatizam, jer je to najteži
oblik zaslepljenosti ljudskog duha, ljudskog činjenja i ljudskog uma. Da je to rizik, uči nas
ostvarena nadvlast religije u istoriji, primer je inkvizicija tokom srednjeg veka u brojnim dr-
žavnim zajednicama.
Razlike i sličnosti religijskih – verskih i moralnih normi su u sledećem.

1. Pojam svetost je forma i izraz za versku normu. Svetost je natprirodna božanska osobina.
Božansko izaziva osećanje divljenja i ljubavi, ali i strah od božanske svemoći i uzvišenosti.
Pojam dobro se koristi za moralne norme. Sankcije za prekršenje moralnih normi su griža
savesti i dr. Čovek moralne norme uzima kao merilo svih stvari i vrednosti.
2. Svete zapovesti su prema religijskom učenju obavezne i bezuslovne. Apsolutna pokornost
božanskom je suštinski zahtev vere i svake religije.
Moralne norme nisu bezuslovne. Čovek se slobodno opredeljuje i prihvata moralne norme
i sam prema njima usklađuje ponašanje.
3. Ogrešenja o verske norme izazivaju osećanje greha prema bogu, odnosno prema svetosti.
Spoznaja ogrešenja o veru ili Boga je veoma težak negativan emocionalni doživljaj, praćen
nekom vrstom užasa pred svemoćnošću svetog i mogućih teških rđavih natprirodnih posledica
po prekršioca.
Ogrešenje o moralne norme u čoveku stvara osećanje stida zbog narušavanja ličnog dosto-
janstva. Griža savesti je najteža sankcija za čoveka koji se ogreši o moral.
4. Verske norme su vezane za posebnu instituciju – Crkvu. Crkva strogo vodi računa da se ver-
nici pridržavaju religijskih normi i u slučaju prekršaja preduzima stroge ovozemaljske sankcije.
Dakle, verske norme su mnogo efikasnije od moralnih. Neke zajednice imaju ili su imale jasnu
tendenciju, naročito srednjevekovne i hrišćanske, da verske norme pretvore u moralne zarad
lakšeg vladanja pojedincem. Danas to čine neke islamističke državne zajednice.
Moralne norme nisu vezane ni za kakvu instituciju ili organizaciju, one se stiču i usvajaju
odrastanjem i formiranjem ličnosti pod društvenim uticajem (porodica, škola, zajednica).
5. Religija pruža jedan zaokruženi pogled na svet, jednu sliku sveta u celini, jer vera nastoji da
reguliše celokupan život ljudi. Kada religiozan čovek prihvati datu veru, ona skoro bez ostat-
ka utiče na njegov moral i moralnu suštinu njegove ličnosti. Svaka religija nastoji da nametne
svim vernicima poseban moral, apsolutno obavezan i bezuslovan – nameće ga kao izraz božje
volje. Tako se religija nadređuje svim drugim načelima svojih vernika i zahteva bezuslovno
poštovanje i ponašanje prema tim normama.
Na formiranje moralnih normi u datoj društvenoj zajednici značajno utiče religija.
6. Sadržina verskih normi može se delom poklapati sa sadržinom moralnih normi. Razlike su
očiglednije jer svaka religija ima svoje sopstvene norme koje se u savremenoj zajednici bitno
razlikuju od normi drugih religija ali i od moralnih normi te zajednice.
Stvaranje morala po načelima religija imalo je u istoriji civilizacija brojne negativne posle-
dice. Religijski zasnovan moral je u opasnosti da se ogreši o neka humanistička načela zbog toga
što na vrhu svoje aksiološke skale ima natprirodno, nedomašivo i nedorazumljivo – boga.
23
MORAL I PRAVO
"Prava pravda je savest."
Viktor Igo
Nastankom klasnog društva država na sebe preuzima obavezu kao društvena organizaci-
ja da očuva integritet zajednice primenom prinude i fizičke sile. Država pravnim normama
uređuje odnose u ljudskoj zajednici na teritoriji koju obuhvata svojim granicama.
Pravne norme u državi sa klasnim društvom regulišu i odnose između potčinjene i vla-
dajuće klase. Pravne norme tako štite državu određenog društvenog uređenja i parcijalne kla-
sne interese u njoj. Ljudi su zbog toga pred zakonom, samo formalno jednaki.
Državna prinuda u vidu pravne regulative kojom se regulišu društveni odnosi nikada ne
pogađa sve podjednako i zbog toga što su ljudi ekonomski nejednaki u zavisnosti od svog kla-
snog položaja. Kant je to definisao: "Pravo u sebi ne sadrži ništa etičko, već samo prinu-
du." Država i ljudsko društvo su od vremena Kanta veoma napredovali.
Moralne norme su po suštini ljudska praksa i one su kao istorijska kategorija promenljive
kroz istoriju ljudskih zajednica, ali i u aktuelnoj ljudskoj zajednici prema nastalim potrebama.
Čovekova moralna svest je uslov egzistencije pojedinca. Podrazumeva život za drugog
čoveka i doprinos drugom čoveku u zajednici. Zbog toga filozofska učenja insistiraju da druš-
tvo formira čoveka, stvar je suštinski obrnuta.
ODNOS PRAVA I MORALA SA ASPEKTA REGULATIVNIH NORMI

Pravo se od nastanka stalno razvijalo kao potreba ljudske zajednice i potreba pojedinca
u okviru te zajednice. Danas pravne norme bolje, pravednije i efikasnije regulišu odnose u za-
jednici nego što bi to mogle moralne norme.
Ne stoji više ni primedba da pravo ne sadrži u sebi ništa etičko. Danas je uspostavljena
pozitivna povratna sprega je između morala i prava. Sve što je moralno nije uvek i pravno.
Moral i pravo se ne mogu poistovetiti zato što pokrivaju različite aspekte ljudskog po-
našanja, jer ako je nešto pravno dopušteno, ne znači da ima i moralnu vrednost. Područje koje
pokriva moral je znatno šire. Pravne norme regulišu uglavnom ono što je zabranjeno.
Moralne sankcije i moralni sud razlikuju se suštinski od pravnih sankcija i pravnog suda.
Pravni sud se zasniva na pravnim normama i ceni primarno posledice postupanja po
pojedinca i po zajednicu. Pravo je tokom svog razvoja u svoje norme uvelo i moralni aspekt
nekih nepravnih ljudskih postupanja. Krivično pravo koristi pojam vinost ili krivica. Taj krite-
rijum je svakako, od sekundarnog značaja za pravo jer pravo presuđuje na osnovu nastale šte-
te po zajednicu i izriče unapred zakonom predviđenu kaznu, uzimajući u obzir kao otežavaju-
ću ili olakšavajuću okolnost i moralne procene postupka. Ovo poslednje pokazuje da humani-
zovane i demokratski savremene države humanizuju i pravnu sankciju.
Moralni sud donosi se na osnovu moralnih normi i ogrešenja o njih i sankcioniše samo
ono što se može vezati za slobodnu volju, slobodan izbor i slobodnu odluku, drugim rečima,
samo ono što je učinjeno hotimično i svesno.
24
Medicinska etika
Razlike između moralnih i pravnih normi

Moral i pravo nisu potpuno različiti ali se ne podudaraju po kvalitetima obima i sadržaja
svojih regulativnih normi. Ponekad je pravna norma na višem nivou sa etičkog aspekta od
slične moralne norme.
Radnja prema pravnoj normi može se temeljiti na motivima koji su moralno indiferentni,
a nekada i amoralni, a da je sa pravnog stanovišta ispravna i društveno prihvatljiva.
Najbitnije razlike pravnih i moralnih normi kao regulativnih normi su sledeće:
1. Pravo je heteronomno i dolazi spolja. Pravo je uslovna hipotetična norma.
Moral je autonomna norma, izvire iz samog pojedinca – njegove ličnosti. Moral je bezu-
slovna, kategorična norma.
2. Klasno društvo obezbeđuje pravnim normama klasni svojinski odnos. Država stvara nepo-
sredno ili posredno pravo kroz sankcionisanje normi koje je neko drugi prethodno stvorio.
Autoritet države stoji iza tako uređenih pravnih normi.
Iza moralnih normi je difuzno neorganizovano javno mnjenje.
3. Državna sila prinudom garantuje efikasnost pravne sankcije. Organi države, tj. sudovi, iz-
riču kazne predviđene zakonom zbog kršenja pravnih normi.
Moral traži unutrašnju saglasnost sa primljenim obavezama da bi pojedinac u moralnom
prekršenju doživeo moralnu sankciju. Moralna je samo ona radnja koja potiče iz unutrašnjeg
čovekovog uverenja i osećanja dužnosti da se učini dobro delo prema drugome ili zajednici.
4. Pravo je obično na nižem etičkom stepenu od morala, a samo ponekad i na višem. Primer:
Kada postoji potreba za novim moralom, pojavljuje se pravo kao anticipator morala. Pravo
je u tom slučaju, u etičkom smislu, više od morala. Primer za ovo je zakon o zabrani nošenja
feredže muslimankama, donet u našoj zemlji posle Drugog svetskog rata. Opravdano, pravo je
bilo progresivnije u odnosu na do tada postojeći i važeći običajni moral muslimana.
5. Pravo utiče i na učvršćivanje morala, zbog toga što je moralna sankcija relativno neefika-
sna sa aspekta društva, a efikasna je samo sa aspekta strukture ličnosti pojedinca. Društvo po-
nekad ima potrebu da moralne norme i njihovo pridržavanje potpomogne pravom.
Ljudi mogu odustati od moralnih normi ako im ih država nameće silom i prinudom, pa po-
staju ravnodušni prema takvim moralnim normama ili počinju da ih smatraju nemoralnim.
Primena grube prinude kao što je pravna sankcija, utiče razorno na moralnu svest i savest.
6. Pravo je primarno negativno sa aspekta morala, jer je to negativan sistem normi.
Moral daje podsticajne pozitivne norme a preko njih pozitivna uputstva za društveni život.
7. Pravo je zatvoren sistem normi, i nije sposobno da na vreme odrazi sve promene u društve-
nim odnosima, zbog toga izreka: "Loš zakon, ali je ipak zakon."
Brojni svesni čovekovi postupci u pravnom smislu su indiferentni, međutim svesni postu-
pak nije indiferntan u moralnom smislu, jer je moralna norma autonomna.
Pravo razvojno zavisi od morala jer:
– nijedno pravo ne može da se zasnuje, postoji i izvršava bez morala, niti nezavisno od morala,
– mora da postoji subjektivna moralna podloga za svaku pravnu normu.
25
PSIHOLOŠKA UČENJA O GENEZI MORALA

"Čovek želi od svakoga da je bolji, a od sina da je gori."
Identifikacija deteta tokom odrastanja sa roditeljima je fundament psiholoških teorija o

genezi (razvoju) morala.
Fromov stav je da je uticaj oca dominantan pre svega na sina, ali i na kćer, globalno i
suštinski, s obzirom na tradicionalni milje porodičnog života i odrastanja deteta. From smatra
da je otac bitan u genezi moralnosti kroz ugradnju shvatanja dužnosti, objektivnosti, razum-
nosti, strogosti i savesti, a majka je roditelj prema kome se u psihološkom smislu ugrađuju u
ličnost deteta atributi ljubavi, nežnosti, samilosti i opraštanja. Objašnjenje je zasnovano na
različitosti bioloških i društvenih funkcija i uloga oca i majke. Majka rađa, neguje dete, prašta
mu i voli ga. Otac je vezan za dete i voli ga ukoliko ispunjava njegova očekivanja i uvek je
strožiji prema detetu. Dete je uz majku slobodno, a uz oca se oseća potčinjeno. Moguća je i
obrnuta pozicija roditeljskog uticaja ali retko.
Usvajanje morala i njegov razvoj svake individue teče u dve etape.
1. Prva etapa je nesvesna ili, pak, podsvesna i vezana je za najranije detinjstvo. Dete u
ovoj fazi usvaja moralna ponašanja nesvesno njihove posebnosti, usvaja ih kao spoljašnje, po
suštini tehničke obrasce ponašanja, pod dejstvom autoriteta. To je period uglavnom od četvrte
do osme godine života. Ukoliko su autoriteti dobrog i pravilnog moralnog ponašanja (rodite-
lji, vaspitači), u moral takvog deteta se ugrađuju preovlađujuće pozitivne i ispravne moralne
tendencije. Dete u tom razvojnom periodu, usvaja ispravan vrednosni sistem moralnih normi.
Ukoliko su moralne vrednosti autoriteta manje ili pak negativne, pada i vrednost vrhunskih
etičkih principa ugrađenih u detinju ličnost.
2. Druga etapa razvoja morala deteta nakon osme godine sve više ima oblike individu-
alizacije, a sve manje je oslonjena na prihvatanje načela i normi od autoriteta. Tako se polako
postaje posebna odrasla ličnost, odnosno poseban neponovljiv odrastao čovek sa sebi speci-
fičnom moralnošću. U ovoj fazi razvoja morala dete ne prihvata sve što mu je ponuđeno od au-
toriteta, nego čini sopstveni izbor i sopstvena opredeljenja, prihvatajući nešto u obliku kakav
se nameće, ili to transformiše ili potpuno odbacuje. Novi su i inspiratori nametanja moralnih
vrednosti u drugoj etapi razvoja morala u odrastanju deteta. Autoriteti su sada ne roditelji već
često vršnjaci – posebno lider u grupi vršnjaka, idealizovani junaci iz javnog života – idoli.
Društvo kao celina svojim svakodnevnim pravilima života lansira u razvoj morala deteta od-
ređene vrednosti življenja iz miljea supkulture u kojoj dete odrasta.
Kada se završi proces razvoja, izgrađivanja i usvajanja moralnih normi čovek postaje
autonoman i u okviru svog morala funkcioniše tokom preostalog života. Sa psihološkog
aspekta, čovek ima jaku potrebu da svoju moralnu specifičnost sačuva nepromenjenu, trajno
tokom života. Moral je zbog toga najpounutrašnjenija vrednost individue.
Kazna u situacijama prekršenja moralnih načela je najspecifičnija psihološka vrednost
morala. Kršenjem moralnih normi čovek doživljava posebne oblike unutrašnje psihološke ka-
zne u formi griže savesti i osećanja krivice.
26
Medicinska etika
Griža savesti je osećanje nespokojstva zbog postupka, misli i želja koje savest ne odo-
brava, već osuđuje, najčešće zbog postupaka u iskustvu iz prošlosti. Gnev na samu sebe zbog
neodobravanja postupaka sopstvene savesti dovodi individuu u stanje strepnje i straha od ka-
zne ili osude drugih kao i osude od Super Ega. Griža savesti je strepnja da se ne izgubi lju-
bav, a nekada prerasta u želju za samomučenjem.
Grižu savesti karakteriše neprekidnost – ona ne daje ni trenutak predaha čoveku.
Griža savesti se pojačava usamljenošću, a olakšava ispovedanjem drugoj osobi o prekr-
šenju moralnih načela.
Griža savesti kao posebna vrsta unutrašnje kazne ima ulogu u procesu usvajanja vredno-
snog sistema – internalizacija vrednosti, kroz ponavljanje kazne stvara se uslovni refleks i od-
govor u vidu izbegavanja da se ponovi ono moralno prekršenje koje je u iskustvu bilo povezano
sa neprijatnošću i unutrašnjom napetošću. Čovek tako stvara sistem izbegavanja zabranjenih
postupaka pa i pomisli prema postupcima koji nisu usklađeni sa u njemu usvojenim moralnim
stavovima. Primer: dete će osetiti unutrašnji stid i pri pomisli da izgovori nepristojnu reč za čije
je izgovaranje, ranije od roditelja, prekoreno. Na sličan način se objašnjava i osećanje krivice u
okviru griže savesti u odraslih.
Autosadističke tendencije su posebni kvaliteti griže savesti. Prema Ničeu samokažnja-
vanje je rezultat unutar refleksnog neiživljenog besa ili ljutnje slabih u odnosu na jake. Činjeni-
ca je da nisu samo slabi oni koji se samomuče, tvrdi Frojd, nego se i jaki i slabi podjednako
muče jer podležu tiraniji sopstvenog Super Ega, pateći usled sopstvene agresivnosti utoliko vi-
še, ukoliko se ta agresija manje prazni prema spolja, prema drugima. Frojd smatra da agresija
koja ne može da se isprazni ka spolja, odnosno ka drugim osobama, vraća se unutra, prema sa-
mom sebi i manifestuje se u obliku griže savesti, a najteži oblik njenog ispoljavanja je samoubi-
stvo.
Zanimljiv je odnos griže savesti i vrline. Čovek koji se odlikuje vrlinama ima viši i sna-
žniji osećaj griže savesti. Vrlina ne proizlazi iz osetljivosti, kako se to uobičajeno pretpo-
stavlja, nego je osetljivost posledica vrline.
Stid je psihički fenomen povezan sa unutrašnjim moralnim sankcijama i ima svoje me-
sto u procesu samokažnjavanja. Stideti se znači sebe kazniti, nezadovoljan sâm sa sobom, čo-
vek se stidi. Stid, prema Frojdu, u psihodinamskom objašnjenju vezuje se za analnu (uretal-
nu) fazu razvoja ličnosti (stid od umokravanja).
Svaki čovek ima sposobnost da se bar povremeno stidi. Pojedinac se stidi da jako poka-
zuje svoja lična osećanja, stidi se krupnih reči jer bi one nekada bile odraz njegovih emocija.
Stid stoji na straži naše privatnosti i čuva nas od razgolićenja stvari koje su duboko u nama.
Elementi stida su i u strahu od gubitka poštovanja prema samom sebi i strahu da se ne ispadne
smešan, kao i da samopotcenjivanje ne postane poznato drugima.
Psihologija morala se bavi ciljevima i načinima moralnog vaspitanja. Cilj i potreba
društva današnjice su da se u generacijama mladih formiraju moralno pozitivne karakteristike
sa aspekta društvenih potreba. Poznato je da je karakter čoveka delom dat samim biološkim
dispozicijama na rođenju. Vaspitanje je veoma značajno, počev od roditeljskog preko svih ni-
voa vaspitanja tokom formiranja ličnosti deteta. Smatra se da formirani moral ne može pretr-
peti tokom brojnih životnih situacija transformaciju svoje osnovne suštine i specifičnosti.
27
SOCIOLOŠKA UČENJA O GENEZI MORALA

"Mnogo treba vremena da od deteta čovek bude."
Geneza morala prema sociološkim učenjima ima uporište u stavovima da zajednica

gradi čoveka, prema sebi i društvenim potrebama. Ljudska savest je glas društva u pojedin-
cu. Sociolozi ne odriču ni činjenicu da i čovek stvara društvo. Odnos pojedinac – društvo je
prema sociolozima, svakako uzajamni odnos, odnos povratne sprege.
Razmatrajući sociološku genezu moralnosti ne treba zaboraviti da je moral "proizvod"
čoveka kao specifičnog bića na planeti. Čovek je moralan samim tim što je čovek – umno bi-
će, jer bez moralnosti to ne bi bio. Moral je zbog toga najtešnje povezan sa samim identitetom
i suštinom čoveka. Moral ne služi ničemu drugom do očuvanju ljudskog identiteta i ljudske
suštine.
Društvene zajednice su značajni činioci morala. Posebnost morala determinišu narodi,
države, religije, nacije, kao i unutar društvene delimične zajednice – porodica, škola, stalež,
društvene klase, esnafska udruženja i dr. Bez obzira što sve ove zajednice utiču na formiranje
morala, nisu jedini faktori geneze moralnosti ni sa aspekta socioloških učenja. Društvo svaka-
ko nije jedini faktor koji utiče na to da se neka moralna norma usvoji ili ne tokom odrastanja
individue, jer bitnu ulogu ima nasleđena biološka datost samog čoveka.
Dete po rođenju zatiče već društvenu situaciju sa jasnim moralnim normama. Kroz svo-
je postepeno sazrevanje prima uticaje vrednosnog sistema preko više izvora. Ti izvori su: lica
sa autoritetom – roditelji, vaspitači, profesori, rukovodioci, direktori, vertikalno hijerarhijski
sve do predsednika države. Autoriteti su i vršnjaci – pre svih lideri, idealizovani junaci iz
svakodnevnog i javnog života, iz literature i na kraju društvo kao celina sa svojim formiranim
sistemima vrednosti i namerom da ih ugradi u svakog novog člana društva po njegovom rađa-
nju.
Danas bitan značaj za formiranje ukupne ličnosti čoveka, time i njegovog morala, imaju
mediji (televizija, radio, štampa, internet). Uticaj medija je danas ogroman. Mediji, sociološki
razmatrano, menjaju ne samo svesne delove ličnosti nego naročito imaju uticaj na nesvesno u
čoveku. Tako su moguća masovna jednoumlja u prihvatanju ratova, što je istorijska činjenica
u našem prostoru u nedavnoj prošlosti masovnim neprijateljskim opredeljenjem prema proka-
zanim i odabranim grupama i narodima. Sociologija morala bavi se, ili trebalo bi da se bavi, i
vrednostima koje bi pomogle formiranju poželjnih moralnih ideala mladih, ideala čoveka i za-
jednice, što bi ubrzalo i napredovanje društva u celini, a posebno njegovih podgrupa, znači i
podgrupe zdravstvenih radnika i lekarskog staleža.
Da bi se lakše razumeli značaj i smisao medicinske etike, neophodno je razumevanje i
usvajanje iznetih psiholoških i socioloških stavova o genezi morala.
28
Medicinska etika
MORAL I SAVEST
"Gde je istina tu je i poštenje."
Savest je subjektivan vodič čovekovog moralnog ponašanja. Savest diktiraju prak-
tične čovekove potrebe, gde on odlučuje da li je izvestan akt moralno ispravan ili nije.
Pojam savesti je kroz istoriju različito shvatan. Prve pisane izvore nalazimo u Homero-
vim delima Ilijada i Odiseja, gde se savest prepoznaje u stavu pred sopstvenom – ljudskom
osudom. Ističe se značaj samoosude, odnosno glasa sopstvene unutrašnje savesti, koja proce-
njuje šta je dobro a šta nije. U Sokratovom Dajmonionu se nalazi prototip savesti kao i u Ari-
stotelovoj koncepciji vrline.
Тermin savest u savremenom smislu nastaje u srednjem veku pod uticajem hrišćanstva.
Savest se tada shvatala božanskim nadahnućem koje vlada nad čovekom. Neki autori tog doba
su tvrdili da je postojanje savesti u pojedincu siguran dokaz postojanja Boga. Savest je poi-
stovećivana sa moralnim osećanjem. Možda i nije ispravno da se savest shvati tako široko.
Individualističke teorije o poreklu savesti osporavaju joj urođeni karakter.
Asocijacionisti XIX veka tvrde da je geneza savesti edukativna. Smatrali su da savest
oblikuju naši roditelji i uopšte autoriteti, odnosno vaspitači. Oblikovanje savesti ostvaruje se
nagradom, pohvalom, prekorom ili kaznom. Autoritativne ličnosti se odnose na jednak način i
prema učenicima – sopstvenoj deci i prema ličnim postupcima, tako da se u mladom čoveku
učvršćuju asocijacije pre nego što i postane sposoban da sam sudi o njima.
Teoretičari XX veka sve više su razvijali tezu o društvenom poreklu savesti. Mada se i
ranije smatralo da je savest društveno uslovljena.
Dirkhajm definiše savest kao dispoziciju za ocenjivanje samog sebe. Posebno kao dis-
poziciju za osuđivanje sebe i doživljaj krivice.
Frojd snagu koja generiše razvoj savesti ne naziva društvenom, već kulturnom. Po Froj-
du kultura zahteva da se u čoveku uguše nagon ljubavi i nagon smrti (Eros i Tanatos). Takav
kolektivni zahtev dovodi individuu u stanje odricanja i suprotstavljanja nagonskim pulzija-
ma. Ово je put za formiranje Super Ega u funkciji cenzora, savest je sinonim.
Neki autori smatraju da je savest izvesna vrsta stida. Stid je brana koja individui pomaže
da ne razgolićuje neke stvari koje žive u njoj, u njenoj podsvesti i odraz su najdublje intime.
Te se savest može označiti kao straža naše privatnosti.
Lekari i zdravstveni radnici su u vršenju profesije neretko u prilici da se suoče sa svo-
jom savešću. Primer: Ukoliko je lekar na godišnjem odmoru, znači van profesionalne angažo-
vanosti, i slučajno postane svedok saobraćajne nesreće u kojoj ima povređenih, on mora da
profesionalno reaguje. Odluku mora doneti sam lekar i to odmah. Moralna savest nalaže da
pomogne povređenima iako je samo slučajni svedok, ali je lekar i u toj prilici sa profesional-
nom moralnom obavezom. Svaki zdravstveni radnik mora recimo da ima usvojen opšti mo-
ralni princip da je prisvajanje tuđe imovine amoralan čin i nikad ne sme da poklekne pred iza-
zovom eventualnog prisvajanja materijalnih vrednosti koje mu ne pripadaju.
Savest je univerzalna psihološka vrednost savremenog čoveka proistekla iz moral-
nih načela, a funkcionalno ugrađena u moralnu ljudsku praksu.
29
VRSTE SAVESTI
Najprihvatljivija je podela na pravu i lažnu savest.
1. Prava ili korektna savest se odnosi na prihvatanje određenih dozvoljenih postupaka u živo-
tu i delatnosti pojedinca ukoliko su oni u skladu sa moralnim zakonima zajednice. Suprotsta-
vljanje pravoj ili korektnoj savesti podrazumeva namernu odluku individue za nedozvoljen
postupak i podleže sankcionisanju.
2. Lažna ili pogrešna savest je ona savest koja podrazumeva prihvatanje akcije iako je ona
suprotna moralnim normama. Primer u lekarskoj profesiji: Ubijanje novorođenčeta sa ošteće-
nim mozgom može naizgled biti korisno, ali je ono uvek u suprotnosti sa moralnim normama
u svakom društvu, a posebno moralnim normama lekarske etike. Savest koja bi dozvolila le-
karu da ovaj čin postane moralan bila bi lažna i pogrešna.
Poseban vid lažne i pogrešne savesti koja se odnosi na profesiju lekara i zdravstvenih
radnika proističe iz njihove lične neodgovornosti.
Lekar i zdravstveni radnik su dužni da usvoje odgovarajući kvantum znanja da bi ade-
kvatno, stručno obavljali svoju profesiju. Moguće je da oni svojom krivicom ne nauče ono što
im je neophodno, za šta su sami odgovorni. Time oni krše moralni zakon što je savladiva po-
greška, a mogla bi biti sprečena naporom da se naknadno stekne adekvatno znanje. Kvalifikativ
savladiva pogreška, nije dozvoljen i kažnjiv je, jer i lekar i medicinska sestra savladivom po-
greškom čine moralni prestup i dužni su da preduprede savladivu pogrešku i pretvore u savladi-
vo pogrešnu savest tako što će naučiti ono što je neophodno za obavljanje profesije.
Savladivo pogrešna savest se deli na pouzdano savladivu i problematično savladivu.
a) Pouzdano savladiva pogrešna savest podrazumeva osudu u svetlu moralnog ponašanja, a
može biti istinita i lažna. Lekar koji veruje da treba izvršiti obdukciju umrlog pacijenta da bi
se potvrdila ili isključila sumnja ima istinito savladivu pogrešnu savest.
b) Problematično savladiva pogrešna savest isključuje procenu moralnosti neke akcije ili se
takva procena čini samo iz straha da se greška ne primeti i ne otkrije. Ova savest se može na-
zvati i manipulativnom ili spekulativnom savešću. Primer: Lekar nije siguran da li su predvi-
đene odgovarajuće zakonske sankcije za nesavesno činjenje određene radnje.
Sociolozi pored isticanja činjenica o neodvojivosti savesti od svesti insistiraju i na uzi-
manju u obzir čovekove motivacije da doprinese društvenoj sredini u zavisnosti od svoje ži-
votne dobi. Oscilacije savesti u različitim stadijumima životnog doba, mogu se ilustrovati in-
dijskom legendom o etici, koja kaže: "Naš život je putanja ka kući istine i saznanja i taj put
ima četiri etape. Na svom prvom razvojnom stepenu mladi čovek živi s učiteljem, prikuplja znanja
i mudrosti, izgrađuje svoju ličnost, upoznajući svoje mesto u svetu. Svojim venčanjem ulazi u
drugi stadijum života, koji ispunjavaju na jednoj strani dužnosti prema porodici, a na drugoj
nesebičan rad za društvo. Kad kosa počne da mu sedi i koža da se bora tada je zreo za treće
životno razdoblje koje treba da provede zadubljen u knjige starih mudrosti i posveti se medi-
tacijama o poslednjim istinama. U četvrtom stadijumu čovek treba da se posveti kaluđerskom
životu. Ništavilu sveta okrene leđa. Bogatstvo, čast i vlast mu više ništa ne znače."
30
Medicinska etika
MORALNI AKT
"Ako drugog poštuješ za sebe ne brini."
Čovek sve aktivnosti ostvaruje pod kontrolom razuma, odnosno svesnosti. Svaki akt in-
dividue i svaka radnja koju čini nije uvek pod potpunom kontrolom razumskog i svesnog.
Moralni akt je svaka radnja i svako preduzimanje čovekovo u svakodnevnom životu ako
se odvija pod kontrolom slobodne volje i svesno. Lekarima i zdravstvenim radnicima poznato je
da postoje stanja privremene ili trajne duševne poremećenosti ili neusklađenosti kada je ošteće-
no čovekovo ukupno razumsko, snižena ili nedostaje njegova slobodna volja i slobodno odluči-
vanje. Čovekova činjenja u takvom stanju najčešće imaju za posledicu ogrešenja o moralne
norme, jer u svakoj ljudskoj aktivnosti deluju moralni principi koji upravljaju njegovim postup-
cima. Potpuna svesnost o slobodi u odlučivanju i slobodi izbora opredeljujuće volje, kao i sve-
snost o namerama i svesnost o posledicama nakon preduzetog činjenja su neophodni da bi pred-
uzeta aktivnost bila moralna. Često postoje poremećaji u nekom delu navedenih uslova. Lekari
su zbog toga u sudskopsihijatrijskim veštačenjima neretko u situaciji da procenjuju da li je neko
u momentu vršenja dela koje se kvalifikuje kao krivično ili dela koje je proizvelo moralnu i/ili
materijalnu štetu, bio u stanju potpuno slobodne volje i potpuno očuvane svesnosti.
Preduzimanjem neke aktivnosti osoba vrši moralni akt. Moralni akt ima više oblika:
1. Potpuno slobodan moralni akt je činjenje u očuvanoj punoj slobodi i volji izbora postupka
pri punoj svesnosti. Takav moralni akt može po društvenom stavu biti dozvoljen ili nedozvo-
ljen, rđav ili dobar.
2. Nepotpuno slobodan moralni akt je ona radnja pojedinca tokom čijeg obavljanja nedosta-
je, ili je smanjeno saznanje o posledicama njenog izvršenja, ili su sputani slobodna volja i op-
redeljenje, ili se radi i o jednom i o drugom.
3. Pozitivan moralni akt je čin izvršenja nekog dela u skladu sa istosmislenom kvalifikacijom.
Postoji potpuna usklađenost postupka individue sa moralnim i pravnim načelima.
4. Negativni moralni akt je činjenje radnje koja za posledicu ima prekršaj moralnih ili društve-
nih normi. Najčešće nastaje zbog ignorisanja načela, obaveza i dužnosti koje određuje društvo.
5. Direktno dobrovoljan moralni akt je svako delovanje u kome postoji svesna namera da se
započne i izvrši nameravana radnja.
6. Indirektno dobrovoljan moralni akt je svaki postupak sa sekundarnim efektima koji bi
mogli da budu predviđeni sa svim verovatnim posledicama koje direktno proizilaze. Razume-
vanje indirektno dobrovoljnog moralnog akta je bitno u lekarskoj profesiji i profesiji zdrav-
stvenih radnika, jer su frekventni primeri ovakog moralnog ogrešenja. Hospitalizovanom bole-
sniku, na primer, zbog razloga bolesti može biti zabranjen unos hrane per os. Medicinska se-
stra, što nije neuobičajeno, može imati simpatije i naklonosti ka baš tom pacijentu, te mu omo-
gućiti da konzumira hranu iako zna za lekarevu naredbu. Medicinska sestra je kao zdravstveni
radnik, svesna da je takvo činjenje ogrešenje o profesionalnu etiku, a ukoliko nastanu posledi-
ce po zdravlje i život pacijenta može biti i krivično odgovorna.
Navike, kao dugotrajno ponavljane radnje, proizvode ustaljeni obrazac ponašanja i ta-
kođe spadaju u kategoriju indirektno dobrovoljnog moralnog akta.
31
MORALNO RASUĐIVANJE
"Gde je stida tu je i poštenje."
Moralno suđenje ili moralno mišljenje je zapravo moralno rasuđivanje.

Osoba donosi moralne odluke, moralne zaključke i moralne sudove koji se odnose na
moralno dilemske situacije u životu po sistemu izbora dobrog ili lošeg. Moralno rasuđivanje
ili moralno mišljenje utemeljeni su na principima poštovanja drugih u zajednici i na čoveko-
ljublju, pravdi, jednakosti, jednakopravnosti, uzvratnosti itd.
Forma i sadržaj su kvaliteti moralnog rasuđivanja, a po dejstvu su istovremeni i neraz-
dvojivi.
a) Forma moralnog rasuđivanja su motivi i način rasuđivanja pojedinca u datoj život-
noj situaciji u donošenju moralnog suda.
Pet je mogućih formi moralnog rasuđivanja, odnosno kvaliteta donete moralne odluke:
1. moralno rasuđivanje bazirano na emocijama, širini skale emocija i kontrole odluke na in-
trapsihičkom sadržaju neke osobe – griža savesti;
2. hedonističko egocentrično rasuđivanje potencira korist za sebe, jer je primarni narcizam ja-
či od socio-motiva;
3. iracionalno-intuitivno odlučivanje odražava siromaštvo moralnog mišljenja u momentu do-
nošenja moralne odluke ili moralnog suda. Ovako moralno rasuđivanje ima primenu moralnih
principa po načelu moralne jednostavnosti. Poželjna je socijalno adaptivna primena moralne
odluke što inače privileguje osobe koje socijalne motive nadređuju ličnim motivima;
4. kognitivno bazirano donošenje moralne odluke u formi moralnog rasuđivanja determini-
sano je internalizovanim principima uvažavanja moralnih načela. Ovo odlikuje dostignutu po-
željnu moralnu zrelost pojedinca;
5. bezosećajno moralno rasuđivanje i nezrelo moralno rasuđivanje su oblici poremećaja po
formi moralnog rasuđivanja. Razlog je u emocionalnoj nezrelosti. Takve osobe pri moralnom
ogrešenju ne doživljavaju moralnu osudu (grižu savesti, osećanje krivice i stid).
b) Sadržaj moralnog rasuđivanja je vrednosni sistem moralnog rasuđivanja. Čovek u
svakoj životno datoj alternativnoj moralnoj situaciji treba da se opredeli za kvalitetniju moral-
nu vrednost ocenjujući je ispravnijom sa aspekta vrednosnog sistema sopstvenog morala.
Vrednosni sistem moralnosti pojedinca po posebnosti je nesporan a doprinosi mu razvoj
morala kroz vreme i uticaj društveno-političkog morala zajednice u kojoj živi.
Sadržaj moralnog rasuđivanja remeti se zbog neadekvatno usvojenih vrednosnih sistema
moralnosti. Takvi ljudi u alternativnim dilemskim moralnim situacijama u životu, donose, po
pravilu odluke koje odstupaju od poželjnih i onih koje očekuje zajednica, jer se te osobe egoi-
stično odlučuju za moralne norme koje im obezbeđuju ličnu korist. Tako dominantne osobine
u karakteru tih osoba postaju prevara, koristoljublje, laž, egocentrizam, egoizam itd.
Forma i sadržaj moralnog rasuđivanja se stalno prepliću u svakodnevnom životu po
principu dinamičke interakcije.
32
Medicinska etika
MORALNO PONAŠANJE
"Ko hoće da ga drugi poštuju, valja najpre da se sam poštuje."
Moralno ponašanje predstavlja svaku onu akciju čoveka regulisanu opusom moralnih
normi, odnosno moralni akt i moralnu radnju ili moralno delanje.
Da bi neka akcija pojedinca imala kvalitet moralnog ponašanja, potrebni su toj akciji i
voljni atributi kroz samostalnost, samobitnost, samoprocenljivost i samoupravljenost ka dru-
gima. Ne sme biti ambivalentnosti u izboru dobra i zla. Životne situacije nameću trenutnu ak-
ciju moralne delatnosti. Moralno delanje se temelji i realizuje na usvojenim moralnim ubeđe-
njima i stavovima svake individue.
Moralno ponašanje određuju usvojeni moralni vrednosni principi individue, ali uvek
pod uticajem interpersonalnih odnosa i složenih relacija individua zajednica. Trajna vredno-
sna načela u izboru moralnih ponašanja opredeljena su prihvaćenim životnim ciljevima te
osobe. Poželjno očekivano moralno ponašanje su vrlina i moralno dobro ostvarenje.
Moralno ponašanje može trpeti poremećaj u smislu moralno neprihvatljivog delovanja
individue usled poremećaja u sferi moralnog rasuđivanja.
Moralnost kao specifična dispozicija mozga homo sapiens recensa predstavlja deo nje-
gove mentalne ukupnosti, veoma složena u dve suštinske posebnosti.
– Prvi razlog složenosti moralnosti leži u njenoj dvodelnoj zasnovanosti na moralnom pona-
šanju, s jedne strane, i moralnom rasuđivanju, s druge.
– Drugi razlog posebne složenosti moralnosti počiva u samoj genezi i razvoju moralnosti.
Moralnost se razvija na celoj lepezi drugih psihičkih funkcija kao obaveznoj predispoziciji.
Formirana i usvojena zrela moralnost je trajna vrednost u mentalnoj ukupnosti svakog
čoveka i ne menja se tokom života, jer je moralnost najintelektualnija psihička funkcija.
Moralno rasuđivanje i moralno ponašanje su u stalnoj korelaciji ali i u neprekid-
noj interakciji.
33
SEKSUALNOST ČOVEKA
kao moralna kategorija
Pitanje humane seksualnosti kao moralom kontrolisane kategorije sigurno je staro koli-
ko i sam homo sapiens. Pitanje je samo naizgled jednostavno. Zbog toga je čovekova seksual-
nost predmet rasprava od davne prošlosti sve do danas.
Humana seksualnost je bitna za čoveka sadašnjice u dva vrednosna nivoa.
– Prva vrednost je u zadovoljenju individualnih emocionalno–nagonskih potreba.
– Druga vrednost je socijalna komponenta seksualnosti kao izvor i podrška za kreativne i
stvaralačke ljudske aktivnosti.
Rasprave o seksualnosti čoveka i seksualnom moralu zasnivaju se na stavovima poje-
dinca ka sopstvenoj i tuđoj seksualnosti, kako je obuzdati ili ne obuzdati i kako je usmeriti.
Seksualni moral čoveka odlikuje dinamički konflikt dva oponenta u čovekovog bića:
1. Eros (ljubav) kao nagonska kategorija ima imperativnu snagu u težnji da pronađe objekt
svog zadovoljenja u skladu sa čovekovom težnjom da ostvari zadovoljstvo i sreću.
2. Princip realnosti je drugi princip, a oponent Erosu sa ciljem da ga onemogući.
Znači, osnovnim nagonsko voljnim dinamizmima, čije je sedište u nagonskom – Id, su-
protstavlja se suprotna snaga koja se formira kao prepreka i zabrana nastala iz realne životne
svakodnevnice i principa životne realnosti.
Razvoj čovekove seksualnosti danas se najprihvatljivije može razumeti na psihodinam-
skom učenju koje je utemeljio Frojd. Frojd je prenaglasio ulogu seksualnosti kao dinamičke
snage u čovekovom životu, ali je ipak njegova koncepcija o dinamičnom razvoju seksualnosti
trajni doprinos razumevanju humane seksualnosti. Frojd je dokazao neophodnost razlikovanja
pojma genitalno i seksualno. Kritičari Frojdovog učenja i danas padaju u zamku jer govoreći
o seksualnom, raspravljaju o onim stavovima koje je Frojd nazivao genitalnim.
Frojd je nazivu seksualno dao značenje koje podrazumeva osećanje prijatnosti, ugod-
nog raspoloženja i zadovoljstva, ističući da prijatna raspoloženja ne potiču samo i uvek iz
sfere genitalija.
Frojd i psihoanalitičari razvoj seksualnosti čoveka dele na pet faza:
1. Prva faza – oralna faza seksualnosti je najranija faza i vezana za prva prijatna oseća-
nja novorođenčeta prilikom uzimanja hrane.
2. Druga faza – analna faza seksualnosti. Dete u drugoj godini života ima zadovoljstvo i
prijatan doživljaj vezan za analnu ekskreciju. Frojd je ovu fazu razvoja seksualnosti nazvao
analni erotizam.
3. Treća faza – genitalna ili falusna faza razvoja seksualnosti. Prema Frojdovom uče-
nju, odvija se između treće i pete godine, što je i period dečje fiksacije na genitalije kao novo-
pronađeni izvor prijatnosti i zadovoljstva.
4. Četvrta faza – faza latentnog razvoja seksualnosti teče od pete do dvanaeste godine
tj. do pubertetskog perioda.
34
Medicinska etika
5. Peta faza – pubertetska faza razvoja seksualnosti odvija se u periodu puberteta, geni-
talnog – polnog sazrevanja mladića i devojaka. To je faza konačnog sazrevanja seksualiteta,
odnosno to je period pojavljivanja sekundarnih seksualnih karakteristika polova, sazrevanja
genitalija i postizanja reproduktivne zrelosti oba pola.
Neophodno je podsetiti da je Frojd pri postavljanju teorije o razvoju seksualnosti zapravo
odmah uvažio i činioce uticaja iz sociosredine. Istakao je poremećaje u konačnoj strukturi lič-
nosti vezane za uticaje roditelja i drugih osoba iz okruženja deteta tokom seksualnog razvoja.
Istorijski gledano, ljudska seksualnost i seksualno opštenje već u preistoriji razvoja ljud-
ske zajednice nisu bili podređeni zabranama seksualnog opštenja među krvnim srodnicima.
Incest je bio prihvaćena norma zadovoljenja seksualnosti, to potvrđuje i helenska kultura koja
je obilovala legendama o incestnim vezama među bogovima. Biblijska legenda o Adamu i Evi
nedvosmisleno ukazuje na to da su samo incestuozne seksualne veze mogle da stvore i razgra-
naju potomstvo, odnosno ljudski rod. Poznato je, prema istorijskim izvorima, da je u nekim
minulim civilizacijama zakon obavezivao na incest da bi se sačuvala čistota potomstva i rase
plemena. Kasnije je čovek uočio da je svrsishodnija seksualnost sa članovima drugih – sused-
nih ljudskih zajednica.
Podruštvljavanjem i razvojem čovekove svesti nagomilavale su se opservacije u dome-
nu ljudskih saznanja o štetnosti incestuoznog seksualnog života. Čovek je shvatio da sklapa-
nje braka među srodnicima unutar malih porodica ne povećava njihovu ekonomsku moć, već
je, naprotiv, slabi povećavanjem članova porodice. Da bi obezbedili materijalnu i ekonomsku
sigurnost porodici i potomstvu, povećali odbrambenu moć u odnosu na susedne zajednice,
čelnici – poglavice prvobitnih zajednica gensa i plemena počeli su da se žene iz drugog gensa
stvarajući rodbinske veze sa susedima. Primer vođa zajednice sledili su i njeni članovi. Žena
je po sklapanju braka menjala mesto življenja i porodicu, odnosno pleme. Ovaj period ljudske
civilizacije i razvoja ljudskog društva prokazao je i isključio incest. Monoteistička religijska
učenja ugradila su stavove o incestu kao smrtnom grehu i značajno doprinela njegovom isko-
renjavanju, što je zadržano i u aktuelnoj civilizaciji.
Istorijski podaci govore da je sam seksualni akt pradavno i oduvek smatran koliko pri-
vlačnim, toliko i opasnim. Simbolično je još pračovek svaki seksualni čin na neki način pove-
zivao sa smrću, orgazam je "umiranje u malom". Dopustiti nekontrolisano seksualno opšte-
nje, smatrano je od preistorije do danas socijalno opasnim. Ranije su postojale zabrane seksu-
alne aktivnosti u raznim vremenskim periodima kako bi se umanjile ili otklonile opasnosti od
seksualnog akta. U navedenom treba tražiti i uverenja da seksualni kontakt sa prostitutkom ne
donosi relaksiranje, kompletan psihički i fizički doživljaj kao sa osobom koja se voli. Ovo je
dokaz o potrebi čoveka da izgradi i stvori snažan emocionalni transfer prema jednoj osobi su-
protnog pola i usmeri na nju svoje seksualno interesovanje.
Suština realizovanja ljudske seksualnosti je složenija od ostvarenja nativnog zadovolj-
stva samom realizacijom fizičkog seksualnog akta. Pojam ljubav i vođenje ljubavi među part-
nerima suprotnog pola viši je kvalitet mentalnog zadovoljstva i sreće nego što je to fizičko za-
dovoljstvo kroz zadovoljenje prirodnog seksualnog nagona.
Ne treba zanemariti biološku promiskuitentnu tendenciju nagonske snage u čoveka kada
se razmatraju moralni kvaliteti humane seksualnosti. Ljubav kao emocija usmerena ka jednom
partneru suprotnog pola je potiruća energija mentalnog naturalnoj promiskuitetnoj pulziji.
35
Platon u svojoj terminologiji definiše ljubav kao silu koja teži potpunom sjedinjavanju
dva telesna bića koja se vole kao sjedinjavanje kvaliteta duhovne i duševne prirode. Platonov
koncept ljubavi je idealan, ali ljudski ideali postoje odvajkada, kao i saznanje da je iluzorno
težiti njihovom dosezanju.
Sudbinu seksualnog nagona, kao i drugih nagona, determinisala je čovekova socijalna i
kulturna nadgradnja. Seksualnost je u tesnoj vezi sa sposobnošću za stvaranjem kontakta i iz-
borom partnera. Uspostavljanje kontakta među ljudima je prevashodno zasnovano na emoci-
jama, povezano je sa sposobnošću da se drugi voli. Zbog toga svaka filozofija slobodne ljuba-
vi i pokret za dopuštanje slobodne ljubavi bez obaveznosti prethodnog uspostavljanja emotiv-
ne relacije, dakle bez ljubavi, jesu kategorije izvan moralnog shvatanja seksualnosti čoveka.
From u tom smislu kaže: ''Ljubav je aktivna snaga koja probija bedeme koji odeljuju čoveka
od čoveka i koja ga sa drugim spaja. Događa se paradoks u ljubavi da dva bića postanu jed-
no i da ipak ostanu dva.''
Seksualne čovekove potrebe su kao i druge potrebe fizičke prirode, po suštini trenutne i
povremene, stimulisane snagom nagonskog, za razliku od psihičkih čovekovih potreba, koje
su trajne. From je ovo objasnio: ''Seksualno gladna osoba zadovoljava se oslobađanjem od
napetosti, fizičke ili psihičke, to zadovoljenje sačinjava njeno uživanje. Ali, seksualno uživanje
koje zovemo radost izvire iz obilja i slobode, pa izražava čulno i emocionalno bogatstvo.''
Lekar se u praksi suočava sa etičkim problemima braka svojih pacijenata. Treba uvažiti
činjenicu da je brak socijalni a ne medicinski entitet i regulisan je pravnim normama u zajed-
nici. Najveći broj ljudi tokom života prođe kroz brak, te se brak poima kao normalan životni
događaj. Potreba da se bude normalan utiče na neke osobe da se venčaju po svaku cenu, iako
osećaju da nisu opredeljene ili sposobne za bračni život. Neoženjenog muškarca ili neudatu
ženu lekar treba da posmatra kao normalan varijetet ljudske prirode sa aspekta aktuelne civili-
zacije i zasnovanosti zajednice.
Apsolutna seksualna sloboda značila bi odbacivanje svake odgovornosti o posledicama
polnog sjedinjavanja. Biti sa nekim u slobodnoj ljubavi znači spajanje bez psihičke investicije,
što je po suštini regresija već dostignutih moralnih načela ugrađenih u humanu seksualnost.
Pobornici seksualnih sloboda naivno objašnjavaju da se tako izbegava interpersonalni
sukob između raznopolnih partnera. Tvrde da među takvim partnerima nema svađa, što jeste
činjenica, ali nema ni emocija.
Forsiranje ljubavi bez emocija, da se ne bi patilo, krajnji je vid vulgarizacije i degrada-
cije čoveka. Ljubavi nema bez emocija ali i konflikata, sitnih duševnih trpljenja, jer se upravo
kroz posledice gradi trajna ljubav. Trajna ljubav podrazumeva spremnost da se živi udvoje,
uprkos individualnim razlikama koje su najuočljivije u periodu adaptacije na zajednički, re-
cimo bračni život. Egoistički narcizam odlika je infantilne – nezrele ličnosti. Ostvarenje kom-
pletnog zadovoljstva sa samim sobom nestaje tek sa psiho–fizičkim čovekovim sazrevanjem,
kada je on sposoban da deo sebe vidi u doživljavanju drugog, u ljubavi koju drugi ispoljava
prema njemu i obrnuto.
Lekari su kao ni jedna druga profesija u prilici da se suoče sa posebnim moralnim i
etičkim problemima svojih pacijenata vezanim za ljudsku seksualnost. Time su deontološki
odgovorni za nedovoljno znanje o funkcionalnoj složenosti humane seksualnosti.
36
Medicinska etika
MORALNOST
psihička funkcija
"Svaki po sebi sudi o drugome."

Moralnost je jedna od deset psihičkih funkcija po evropskoj tradiciji pokušaja razume-

vanja čovekove mentalne ukupnosti kao specifičnog produkta samo čovekovog mozga.
Definicija moralnosti kao psihičke funkcije podrazumeva čovekove sposobnosti da sam
sebi izriče norme kojih će se pridržavati tokom života, kao i da sam sebe kažnjava ako se ne
pridržava normi koje je sam sebi zadao. Svaki čovek poseduje moralnost, bolje reći dispozici-
ju, da moralnost razvije ukomponovanu u svoju mentalnu ukupnost.
Super ego ili savest je nadležan da se u individui postojeća formirana moralnost realizu-
je tokom svakodnevnog življenja. Oružje Super ega za realizaciju poželjne i pravilne moral-
nosti pojedinca jeste griža savesti (osećanje krivice kojom čovek kontroliše sebe da čini samo
moralno dopuštene radnje). Super ego je personifikacija roditelja – oca, za odraslog zrelog
čoveka je to personifikacija boga, u funkciji ne samo da kažnjava za ogrešenje već i da nagra-
đuje i pohvaljuje za svako prihvatljivo i po moralnim normama pozitivno ponašanje. Super
ego ima zadatak i da formira vrline u svakom čoveku kroz "roditeljska – božanska" uputstva
kako treba nešto činiti, kako se treba ponašati u odnosu na druge u zajednici. To je Idealno Ja
kao deo Super ega, prema savremenom psihijatrijskom učenju i učenju u psihologiji, što pred-
stavlja skup pozitivnih osobina kojima ličnost teži da se ostvari preko svoje moralnosti.
Moralnost, kao psihička funkcija u razumevanju i izučavanju, deli se na moralno rasu-
đivanje i moralno ponašanje, a moralno rasuđivanje na formu i sadržaj.
Da bismo uopšte raspravljali o moralnosti kao psihičkoj funkciji čoveka, neophodno je
shvatiti dispoziciju i preduslove za razvoj moralnosti u sklopu razvoja i formiranja čovekove
mentalne ukupnosti.
DISPOZICIJA RAZVOJA MORALNOSTI

Dispozicija za razvoj moralnosti privileguje samo ljudski mozak. Bilo je dilema da li
životinje imaju elemente moralnosti. Isticani su primeri požrtvovanja i pomaganja među je-
dinkama u nekim životinjskim vrstama. Primer je da majmuni pomažu jedan drugome da iz-
vade trn iz stopala. Nesporno je da i u životinjskim vrstama ima primera uzajamnog pomaga-
nja ali je ono uslovljeno nagonsko instinktivnim opredeljenjima. Moralno ponašanje privile-
guje samo čoveka, jer je mnogo složenije od instinktivnog nagonskog ponašanja. Samosvest je
bitan uslov moralnosti čoveka. Životinje nemaju samosvest.
Moralnost – psihička funkcija je po svemu specifična dispozicija mozga čoveka. Su-
per Ego instanca, je u svakoj ličnosti zadužena za realizaciju te dispozicije, odnosno za mo-
ralno procenjivanje i moralno delanje. Super Ego je onaj deo ukupne ličnosti koji procenjuje
ispravnost, te nagrađuje ili kažnjava. Instanca Super Ego, praktično ima dvostruku ulogu:
37
– kontrolu u vidu kazne kroz grižu savesti i specifični strah koji može da spreči postupke ako
nisu u skladu sa društveno-prihvaćenim normama ponašanja (uporište na roditeljskim zabra-
nama i na onome što sankcioniše sredina);
– drugi nivo Super Ego instance znači prilagođavanje idealizovanim normama i idealizova-
nom ponašanju – Ideal Ego. Idealno Ja u osnovi ima humanističke kvalitete: jednakopravnost,
toleranciju, reciprocitet, pravdu, čovekoljublje, formiranje vrlina individue.
Moralnost je po sadržaju pre svega moralna normiranost i de facto psihička funkcija na
čiji razvoj utiče zajednica. Sociolozi smatraju da je moralnost društvena pojava u određenom
smislu, time i proizvod ljudskog društva, jer se moralnost razvija delovanjem ljudi, najmanje
dva čoveka. Polazišta socioloških učenja su da je čovek biće koje ima instinkt društveno-
sti, voli društvo i ne može bez njega.
Moralnost kao psihičku funkciju izučava više naučnih disciplina, kao što su filozofija,
sociologija, psihologija i psihijatrija. Super ego (savest) u razvoju i suštini moralnosti bitan je
element prema učenju svih nabrojanih naučnih disciplina. Pragmatično posmatrano, Super
ego ima dva polja funkcionalnog zaduženja, delovanja i ostvarenja.
Prvi prostor ostvarenja Super ega je ugrađivanje i razvijanje moralnosti u strukturu psi-
hičkog, znači i strukturu, idealnih normi i ponašanja ideal Ega (idealno Ja). Osnov za ovakvo
učenje su humanistički kvaliteti prihvaćeni u današnjoj civilizaciji, koji podrazumevaju čove-
koljublje, pravednost, toleranciju, jednakopravnost itd..
Drugi nivo zaduženja Super ega je ugradnja u intrapsihičko ličnosti moralnog rasuđiva-
nja i moralnog ponašanja.
PREDUSLOVI ZA RAZVOJ MORALNOSTI

Moralno ponašanje uopšte počiva na nizu drugih psihičkih funkcija, kao što su inteli-
gencija, emocije, volja, pamćenje, kognicija, svest i nagoni.
Nabrojane psihičke funkcije su preduslov za razvoj moralnosti. Neophodno je da se te
psihičke funkcije razviju pojedinačno i u celini da bi se moralnost oformila kao kruna mental-
ne čovekove ukupnosti. Svest, emocije, inteligencija – razum, volja, nagoni i osećanje dužno-
sti su dispozicija za nastanak i razvoj moralnosti svakog pojedinca. Dobro i potpuno razume-
vanje moralnosti kao psihičke funkcije nije moguće ukoliko nemamo bar minimalna znanja o
nabrojanim psihičkim funkcijama kao dispoziciji razvoja moralnosti.
Svest kao preduslov razvoja moralnosti

Razumeti svest kao posebnu psihičku funkciju čoveka moguće je samo deskriptivno.
Svest je osnovna psihička funkcija neophodna za nastanak i razvoj moralnosti. Svest je
psihička funkcija i može se slobodno definisati kao isključiva posebnost čoveka. Podrazume-
va čovekove sposobnosti da misli i oseća, ali i da ima saznanje o svojim mislima i osećanji-
38
Medicinska etika
ma, da ih je svestan, da ih može preneti drugome i da je svestan da može preneti svoje misli
drugim ljudima ili razumeti njihove.
Deskriptivnost objašnjenja svesti vezana je za termine kao što su: društvena svest, rodi-
teljska svest, građanska svest, moralna svest, svest u filozofskom smislu itd. Svest sa aspekta
sveukupnog saznajnog ugrađuje se u moral savremenog čoveka i preduslov je za razvoj
moralnosti.
Svešću se čovekova ličnost integrativno povezuje u nagonsko emocionalnom, motor-
nom i saznajnom smislu. Zahvaljujući svesti čovek može doživeti sopstveni identitet, sazna-
nje o njemu, saznanje o svom integritetu u odnosu na druge ljude i u odnosu na prirodu. Može
svesno kontrolisati i kočiti prenaglašene emocije, kao i nagonske pulzije. Svest omogućava
čoveku da koristi stečena znanja i inteligenciju, da kontroliše znanje, i da je svestan i svih
drugih psihičkih funkcija, kao i svog ponašanja, ponašanja drugih i procenjivanja kvaliteta i
vrednosti tih ponašanja sa moralnog aspekta. Svest upravlja ponašanjem čoveka preko volje.
Savremenici čovekovu svest i njegov mozak upoređuju sa memorijskim sposobnostima artifi-
cijelnog mozga – kompjutera. Ovakva komparacija nije adekvatna jer je čovekov mozak ne-
dostižan za bilo koji kompjuter, sigurno i u budućnosti. Kompjuter nikada ne može biti kao
čovek – svestan svog upamćivanja i svojih intelektualnih operacija.
Svest omogućava čoveku da poima svoju jedinstvenost i neponovljivost kao potpunu
suprotnost drugim individuama, ali i svesnost o kontinuitetu sebe, da je uvek ona ista osoba
koja je bila i pre minut, dan, mesec, godinu, deceniju, svejedno kad. Svesnost samog sebe u
kontekstu svih u zajednici je naročito značajan pokretač moralnog ponašanja individue, nje-
nog moralnog suđenja, dakle moralnosti kao psihičke funkcije uopšte.
Inteligencija kao preduslov razvoja moralnosti

Inteligencija je psihička funkcija za čiji su razvoj, baš kao i za razvoj moralnosti, neop-
hodi preduslovi, kao što je nasleđe i urođena predispozicija za mogući domašaj njenog razvo-
ja. Inteligencija ima specifične kvalitete koji datoj osobi omogućavaju nadređen ili, pak, pod-
ređen odnos prema drugim ljudima. Naročito je to vidljivo u oblastima intelektualnog čove-
kovog iskazivanja i ostvarenja, kao što su pronalazaštvo, umetnost, profesija i dr. Inteligencija
je specifična mentalna sposobnost pojedinca i izuzetno bitan preduslov razvoja moralnosti.
Inteligencija, ako se posmatra kao posebna, izdvojena psihička funkcija, podrazumeva
one specifične mentalne sposobnosti individue koje joj omogućavaju:
– da shvati pojave oko sebe,
– da shvati prirodu,
– da shvati odnose između pojava i predmeta i da razluči bitno od nebitnog,
– da misli apstraktno,
– da je sposobna da predviđa mogućna događanja i, najbitnije,
– da donosi sud i zaključke o dogođenom, doživljenom ili predviđenom u budućnosti.
39
Inteligencija je uslov da čovek po želji može menjati sebe, menjati prirodu, poredak u
prirodi i pravilnosti prirodnih pojava podređujući ih ličnim interesima i pogodnostima.
Inteligencija pomaže čoveku i omogućava mu da ostvari svrsishodnost života namernim
razumskim usmeravanjem mentalne ukupnosti, na ostvarivanje relacija sebe i prirode, sebe i
drugih u zajednici, a najbitnije sebe ka sebi, što je po suštini u funkciji razvoja moralnosti.
Emocije kao preduslov razvoja moralnosti

Emocije (osećanja, afektivni život čoveka), shvaćene kao posebna psihička funkcija,
predstavljaju preduslov za čovekovo moralno ponašanje, odnosno razvoj moralnosti.
Moralno osećanje je izraz kojim neki autori danas žele maksimalno da istaknu značaj
emocija u nastanku i razvoju moralnosti. Emocije su u toj meri važne za celokupno čovekovo
funkcionisanje i poimanje sreće da bi se mogao s pravom uvesti naziv homo emocionalis kao
univerzalni kvalitet čoveka. Emocije – osećanja podrazumevaju posebni odnos individue
prema realitetu, odnosno prema konkretnim predmetima, osobama i okolini.
Emocije trpe promenljivost u vremenu iz trenutka u trenutak, jer različite situacije u
svakom čoveku menjaju njegov doživljaj kroz percepciju tih situacija, te i njegovo ukupno
psihičko stanje. Emocije su veoma moćni pokretači misli i delatnosti gledano psiho-ener-
getski, jer je čovekova suština emocionalnost. Ponavljanje situacije ustaljuje emocionalni sta-
tus čoveka, odnosno održava stabilnom mentalnu ukupnost i tako stvara mogućnost posledič-
nog ustanovljavanja njegovog ponašanja, a to je zapravo razvoj moralnih normi.
Emocije imaju tendenciju motornog pražnjenja, koje je nekada u suprotnosti sa moral-
nim normama ponašanja, tako da svaki čovek nauči da do izvesne mere kontroliše, modifikuje
i koči emocionalno pražnjenje. To se ostvaruje preko intrapsihičkih mehanizama, kao što su
intelektualna obrada, potiskivanje, projekcija, svesno prigušivanje i dr.
Teoretičari danas postavljaju i tzv. emotivističke teorije o nastajanju i osnovama mora-
la. Ti autori tvrde da upravo dejstvo dubokih intrapsihičkih osećanja i emocija generiše moral
individue, odnosno razvoj njene moralnosti. Objašnjenje je sledeće. Postojanje dubokih emo-
cija u intrapsihičkom, utiče da individua različito doživljava svaku informaciju iz spoljnjeg
sveta u odnosu na drugog čoveka i opredeljuje svoj poseban moralni stav, posebno moralno
ponašanje i posebnu moralnu akciju u vezi sa baš tom spoznatom informacijom iz spoljnjeg
sveta.
Specifične – posebne emocije u ukupnom emocionalnom svakog čoveka se pojmovno
identifikuju kao simpatija, empatija, antipatija, ljubav, mržnja, saosećanje itd. Najbitnije spe-
cifične emocije mogu se grupisati kao pozitivne i negativne.
a) pozitivne emocije
1. Ljubav je specifična emocija i poima se kao stav ili predstava prema određenom objektu ili
određenoj osobi koja u mentalnom doživljaju individue izaziva radost, zadovoljstvo, blažen-
stvo, sreću. Ljubav zahteva i aktivno delovanje da bi se ostvarila u mentalnom doživljaju, bilo
da se radi o ljubavi prema detetu, roditeljima, raznopolnom partneru ili otadžbini. Za ljubav je
potreba objekt.
40
Medicinska etika
Ljubav prema objektu nije zasnovana samo na savršenstvu atributa objekta već se usme-
rava i na njegove nedostatke, jer kad ne bi bilo tako, ljubav bi bila samo jednostavni ekviva-
lent ličnog narcizma individue.
2. Simpatija je pozitivna emocija prema drugom.
3. Empatija je individualna sposobnost uživanja u emocijama drugog.
4. Saosećanje je sposobnost da se bude zabrinut u situaciji kada je drugi u stanju ugroženosti.
Nabrojani pojmovi označavaju lepezu emocionalnog doživljavanja na skali emocional-
nog intenziteta nižeg ranga od emocije ljubavi. Svi navedeni pojmovi posebnih emocija pri-
padaju grupi pozitivnih emocija i svi učestvuju u razvoju moralnosti individue.
b) negativne emocije
1. Mržnja označava suprotnu emociju ljubavi, zato je negativna emocija. Mržnja kao nega-
tivna emocija je snažna intrapsihička investicija, po intenzitetu je u rangu ljubavi i usmerava
čoveka na ponašanje prema drugome ili drugima ili prema objektima. Psihički odraz mržnje je
želja a često i akcija ka uništenju osobe ili objekta koji je predmet mržnje. Ljudi se ponašaju
po stereotipu želje da izbegnu ono što ne vole, jer je to mogući izvor neprijatnosti, ali i da
unište da ne postoji sve ono što mrze. Svedoci smo, nažalost, u našem sociokulturnom miljeu
da je izgleda sve izraženija mržnja kao dominantna emocija u velikom procentu naše ukupne
populacije.
2. Antipatija je negativna emocija individue prema drugome, odnosno emocija nepodnošenja
nekog ili nečeg.
Mržnja i antipatija kao negativne emocije nisu generatori pozitivnog moralnog ponaša-
nja. Učestvuju u formiranju negativnog morala i negativne i nepoželjne moralnosti.
Volja kao preduslov razvoja moralnosti

Volja je proces u psihičkom čoveka. Volja je namerno, usmereno i motivisano ponaša-
nje, što je put za opredeljivanje i postupanje po odabranim moralnim normama.
Volja se smatra najmlađom psihičkom funkcijom.
Fiziološko psihološka definicija volje podrazumeva da je to izraz čovekove mogućnosti
da izabere neki cilj, da izabere svrsishodne akcije i da opredeli delanje ka ostvarenju tog cilja.
Ostvarenje voljne namere ometaju subjekti ili/i objekti, otpori i situacije. Ovakva definicija
volje ima ozbiljne nedostatke, te se volja opravdano može i negirati kao posebna psihička
funkcija. Kada bi čovek imao samo cilj u svom psihičkom opredeljenju, taj cilj bi bio želja i
želji pridružena odluka o njenoj realizaciji kao svesna namera, a to ne bi bila volja. Tek akcija
za ostvarenje te namere podrazumeva volju.
Volja kao realizacija čovekove svesne namere uvek je i uzrok intrapsihičkog konflikta
motiva jer svaki motiv odabran i realizovan voljnom akcijom ima u intrapsihičkom čoveka
svoj drugi motiv suprotne vrednosti.
41
Razumevanje intrapsihičke konfliktnosti zbog voljne aktivnosti i ostvarenja voljne na-

mere najlakše je na sledećem primeru. Čovek savremene civilizacije trpi napetost, anksioznost
ili bar strepnju od siromaštva, životne ugroženosti i motiviše se ka bogaćenju. Bogaćenje je
moguće u datim društvenim uslovima zajednice nažalost, skoro uvek i najčešće na nemoralan,
kriminalan način. Takvoj nameri voljne realizacije ka bogaćenju svakako da se u intrapsihič-
kom čoveka konfliktno suprotstavljaju motiv i svesnost o nečinjenju nepoštene, nemoralne
radnje i nameću se ponašanja prema dobrim moralnim načelima.
Nagoni kao preduslov razvoja moralnosti

Nagoni su nasleđeni obrasci ponašanja i kao intrapsihički energetski dinamizmi podsti-
ču čoveka na ta ponašanja.
Teorijski, nagonsko čoveka se postavlja problemski kao izvesni energetski generator
ukupne psihičke aktivnosti.
Dileme u objašnjenju nagonskog su da li je čovek po svojoj suštini primarno razumsko,
ili, primarno nagonsko nerazumsko biće. Prihvaćeno je objašnjenje da razum ima prednost
nad nagonskim jer samo razumom čovek može da upozna prirodu i opredeli svoje ponašanje.
Objašnjenje je i u tome da je razumsko – saznajno sredstvo za relizaciju nagonskih pulzija i
ciljeva kao investitora i pokretača svake čovekove mentalne akcije.
Nagoni su preduslov nastanka, ali i formiranja i razvoja moralnosti po obrascima mode-
liranja moralnog ponašanja tokom odrastanja po rođenju. Čoveku je svojstven kvalitet da se u
životu može odreći realizacije ili kontrolisati realizaciju nagonskih potreba u svim nagonskim
sferama (u sferi nutricionog nagona, nagona za življenjem, seksualnog i roditeljskog nagona).
Nativno realizovanje nagona za življenjem bez prilagođavanja društvenim normama i ograni-
čenjima dovelo bi do apsurda. Pojedinac bi u takvoj situaciji nezasito prisvajao enormnu koli-
činu materijalnih dobara i životni prostor podredio samo sebi i svom komforu. Druge ljude bi
uskratio i ne bi im ostavio mogućnost za život.
Posebno je važno kontrolisano i pravilno ostvarivanje seksualnog nagona. Nativno rea-
lizovanje seksualne nagonske pulzije izaziva niz poremećaja: seksualne perverzije, seksualne
inverzije itd.
Rađajući se i odrastajući u zajednici – porodici, čovek od samog svog nastanka trpi
ograničenja i zabrane u domenu realizacije svojih nagonskih potreba. Kontrolisan nagonski
život individue je bitan preduslov poželjnog moralnog ponašanja, odnosno preduslov razvoja i
suština njegove moralnosti.
Gregarni motiv se definiše kao nagon – potreba da se živi u zajednici udružen sa dru-
gima. Adaptacija pojedinca u zajednici ostvaruje se primarno preko usvojenih i ugrađenih so-
cio-motiva od kojih poseban značaj imaju gregarni – socio-motivi.
Afilijacija ili društvenost je potreba čoveka i po kvalitetu je slična nagonskoj, te se zato
govori o društvenim nagonima, jer istorijski gledano čovek ne može da živi van zajednice.
Gregarni nagon – društveni nagon u dejstvu na čoveka i proizvedenim posledicama
daje moral, odnosno njegovu suštinu. Ovo je suštinsko objašnjenje i poimanje pojmova i mo-
rala i moralnosti. Gregarni nagon tera čoveka da se žrtvuje za druge – altruizam.
42
Medicinska etika
Altruizam po intenzitetu nagonske pulzije je u današnjeg čoveka vrlo snažan, jer on

shvata da svoje zadovoljstvo, životnu uspešnost i sreću dopunjuje, ako ne i ostvaruje, požr-
tvovanošću ka drugim ljudima u zajednici.
Socijalni motivi se kod savremenog čoveka profilišu u: motivu za radom, motivu za sa-
znanjem, motivu za samopotvrđivanjem i motivu za društvenim položajem. Ovi motivi su po
suštini i redosledu nastanka prava nadogradnja socijalnog primarnog gregarnog motiva.
Zadovoljenje i ostvarenje gregarnih motiva doprinosi razvoju ljudske civilizacije. Gre-
garni motivi kao preduslov za formiranje i razvoj moralnosti su bitni i važni.
Osećanje dužnosti kao preduslov razvoja moralnosti

Osećanje dužnosti se razvija iz socio-nagonske sfere čoveka, tj. iz nagona društvenosti.
Istorijski, čovek je živeći u zajednici još od perioda gensa, podređivao svoj monizam
zajedništvu. Modifikujući zajednicu, usavršavao ju je sve do savremene, u kojoj su jasno po-
deljene pojedinačne uloge. Individua se potpuno i željeno ostvaruje u zajednici počevši od li-
čnog profesionalnog i radnog afirmisanja do afirmisanja u bitnijim ljudskim sferama kao što
su zadovoljstvo i ostvarenje sreće. Čovekovo ostvarenje kroz postizanje uspešnosti, sigurnosti
i zadovoljstva u današnjem vremenu moguće je samo kroz njegovu svesnost o intenzivnom
osećanju dužnosti prema svojoj sociozajednici i prema sebi lično.
Osećanje dužnosti je preduslov moralnosti i razvojno je začeto još u ljudskoj preistoriji.
Osnovano se može pretpostaviti da je na samom početku čovekovog življenja u zajedni-
ci – gensu, čovek razvio osećanje dužnosti da bi opstao. Osećanje dužnosti je kroz stotine mi-
lenijuma i hiljade ljudskih generacija uslovilo specijalizaciju pojedinaca, a potom i grupa koje
bi se posebno bavile određenom profesijom, počevši od prvih specijalizovanosti za lov, ribo-
lov, zemljoradnju, stočarstvo, zanatstvo, do današnjih profesija: umetnik, političar, naučnik
itd. Bitno je da je napravljena jasna podela zanimanja u zajednici i da su se izdiferencirali zah-
tevi ka pojedincu i postavili limiti njegovog profesionalnog ostvarenja prema drugima. Ose-
ćanje dužnosti s aspekta odnosa zajednica – pojedinac menja se u vremenu.
Zajednica od pojedinca kao profesionalno specijalizovanog čoveka očekuje i nešto više
od striktnog vršenja profesije. Na primer, od lekara se pored preciznog i poželjno dobrog di-
jagnostičkog i terapijskog rada, očekuje i adekvatna moralnost.
43
POREMEĆAJI MORALNOSTI
Poremećaje moralnosti treba tražiti u onim delovima ove psihičke funkcije koji u
svom razvoju mogu pretrpeti nedoslednosti i kasnije se prepoznati kao neadekvatna ponašanja
u zajednici. Razvojno moralnost može biti poremećena u delu moralnog rasuđivanja i delu
moralnog ponašanja.
A. Poremećaji moralnog rasuđivanja
Poremećaji moralnog rasuđivanja su nezrele pravne, asocijalne i misaone moralne od-
luke i stavovi. Poremećaji moralnog rasuđivanja mogu se prepoznati kao poremećaji forme ili
sadržaja moralnog rasuđivanja.
Poremećaji moralnog rasuđivanja po formi su u suštini nezrelo moralno rasuđivanje i/ili
bezosećajno moralno rasuđivanje.
1. Nezrelo moralno rasuđivanje se kao poremećaj moralnog rasuđivanja pojavljuje kod
onih individua u kojih u ukupnoj moralnosti dominiraju nedovoljno zreli moralni motivi. Ta-
kve osobe se uvek odlučuju za hedonističko – egocentrične, iracionalno – intuitivne, ili soci-
jalno – adaptivne odluke u svim situacijama ambivalentnog ponašanja prema moralnim nor-
mama koje je prihvatilo društvo projektujući tako u suštini svoju nedovoljno zrelu moralnost.
a) Egoistično-hedonistička orijentacija u moralnom rasuđivanju je poremećaj forme moralnog
rasuđivanja. Čovek sa ovom vrstom rasuđivanja uvek daje prednost sopstvenim, egoističnim
potrebama. Orijentisan je samo na sebe odnosno na ličnu dobit, egocentričan je i egoističan.
Njegova orijentacija i motivacija su u svakom interpersonalnom odnosu sa drugima prepozna-
tljivo usmerene ka ostvarenju lične koristi, hedonističkih i utilitarnih potreba. Ovakav oblik
rasuđivanja imaju deca, histerične osobe, a posebno antisocijalne i narcističke ličnosti.
b) Iracionalno-intuitivno donošenje odluke je oblik nezrelog moralnog rasuđivanja. Bazira se
na shvatanju da se moralni principi jednostavno znaju trenutno, direktno, intuitivno, bez in-
terventnog procesa između znanja i usvojenih moralnih principa o toj situaciji. Karakteristič-
no je za bolesnike u psihijatrijskoj nozologiji (za shizofrene, zatim za epileptičare i bolesnike
sa poremećenom strukturom ličnosti – moral insanity).
c) Socijalno adaptirana orijentacija u moralnom rasuđivanju je forma nezrelog moralnog ra-
suđivanja usmerena socijalnim normama. Ona predstavlja suštinsku privrženost redu i poret-
ku. Ove osobe imaju strah od kazne, odnosno poštuju i sa strahom uvažavaju socijalne autori-
tete. Individue sa nezrelim moralnim rasuđivanjem socio – adaptirane orijentacije su tokom
razvoja moralnosti, moralne norme ugradile heteronomno plašeći se autoriteta, a ne autonom-
no – po izboru svoje ličnosti iznutra. Ovaj oblik poremećaja moralnog ponašanja je u stvari
prelazan oblik moralnog rasuđivanja ka poželjnom zrelom rasuđivanju.
Ovakav stav ličnosti izražen je u detinjstvu i adolescenciji i u opsesivnih neurotičara,
jer oni usmeravaju svoje ponašanje isključivo ka zahtevima i pritiscima spoljne sredine.
44
Medicinska etika
2. Bezosećajno moralno rasuđivanje imaju osobe kod kojih tokom razvoja moralnosti
nije razvijena adekvatna skala emocija kao preduslov razvoja moralnosti. Znači nisu u kvali-
tetnoj meri razvili altruizam, empatiju, praštanje, saosećanje i osećanje krivice, odnosno gri-
žu savesti. Naročito je potrebno da se razvije osećanje griže savesti, čiji su sastavni delovi
stid, gnev na samog sebe, strah i strepnja.
Bezosećajno moralno rasuđivanje je vidljivo tokom detinjstva i adolescencije. U odra-
slih javlja se u sindromu shizofrenije i u antisocijalnim oblicima poremećaja ličnosti.
Poseban tip poremećaja moralnosti po formi je antisocijalna ličnost. Dijagnostikuje se
kao moralna idiotija, moralno slepilo – moral insanity. Te ličnosti nemaju razvijeno osećanje
krivice, odnosno moralna osećanja i nisu sposobne da se uklope u socio – grupu zajednice i
prihvate poželjan organizovan način življenja u toj grupi. Te osobe ne prihvataju socijalne
norme, čak ih ignorišu, kako bi ostvarile svoj emocionalno – nagonski komfor. Ova pojava
karakteriše veliki broj recidivantnih prestupnika.
Poremećaji sadržaja moralnog rasuđivanja su poremećaji vrednosnih sistema u okviru
moralnosti.
Osobe sa poremećajem sadržaja moralnog rasuđivanja zapostavljaju pozitivne moralne
principe, kao što su tolerancija, razumevanje za potrebe drugog, pravednost, pravda, jedna-
kost, jednakopravnost itd. Ove osobe se opredeljuju za negativne vrednosti, kao što su egoi-
zam, egocentrizam, negiranje društvenih potreba, koristoljubivost, laž, prevara, a sve u službi
ostvarenja lične koristi i ličnog komfora.
B. Poremećaji moralnog ponašanja – delanja
Poremećaji moralnog ponašanja su moralno neprihvatljive radnje proistekle iz poreme-
ćaja forme ili sadržaja moralnog rasuđivanja kao negativna moralnost.
Osobe sa poremećajem moralnog ponašanja čine:
– dela protiv imovine drugih osoba – krađe;
– dela protiv tela i života fizičkih lica – tuče i ubistva;
– dela protiv društvene imovine – pljačke, falsifikati i prevare;
– posebna amoralna dela kao što su kockanje, prostitucija, silovanje.
Poremećaj moralnog ponašanja nastaje kod ljudi čiji je razvoj moralnosti ostao nezreo
ili je pogrešan Super ego. Insuficijentna je i griža savesti u takvih osoba. Socio-motivi su im
manje razvijeni, po pravilu je izraženija narcisoidnost, egocentričnost i koristoljubivost.
Karakter neuroza je raniji naziv za poremećaje ličnosti u delu moralnog ponašanja.
Definiše se kao antisocijalno ponašanje sa izrazitim poremećajem etičkog dela ličnosti.
45
Poglavlje II
LIČNOST I TEORIJE LIČNOSTI
POSEBNOSTI ČOVEKA SAVREMENE CIVILIZACIJE
Dvadeseti vek je bio finalizacija svih dodanašnjih ljudskih dostignuća.

Savremena civilizacija je zapravo vreme tzv. treće tehnološke revolucije. Karakterišu je
izuzetna naučno-tehnička dostignuća koja su čoveku donela veoma krupne promene na polju
kvaliteta života, ali nažalost i nemale negativne posledice.
Čovek ili umnost ljudska je kosmički fenomen. Nemoguće je definisati ovaj fenomen
kao pojavnost. Čovek je fenomen veoma širok po obimu i neverovatno bogat po sadržaju.
Od pojave razumskog, umnog bića, bolje rečeno od pojave funkcionalnog odraza ljud-
skog mozga koji zovemo saznajno, čovek je pokušavao odgonetnuti sebe ka sebi, sebe ka
drugim ljudima i sebe ka bliskom i najudaljenijem okruženju. Poznato je da su filozofi antič-
kog doba raspravljali o fenomenu čoveka.
Pojava antropologije kao nauke proistekle iz filozofskih nauka donela je optimizam i
nadu da će se odgonetnuti fenomen čovek. Međutim, na početku trećeg milenijuma sva nauč-
na antropološka sagledavanja ne zadovoljavaju objašnjenje čoveka po suštini ni u istorijskoj
dimenziji, ni u sadašnjoj pojavnoj formi, a čini se još manje u futurističkoj anticipaciji. Holi-
stički pokušaj razumevanja fenomena čovek bio bi najpribližniji. Holistički definisano, čovek
trajno u vremenu promenljivo ostvaruje i plasira svoju posebnost kroz sposobnost da istovre-
meno transformiše i menja prirodnu stvarnost u okruženju i svoju sopstvenost. Čovek opred-
mećuje sopstvenu moć nad okruženjem i samim sobom, stičući tako atribute bića prakse.
Utemeljeno na savremenim naučnim stavovima neophodno je savremenog čoveka u ne-
domašivoj i nedorecivoj suštini pokušati razumeti kroz lepezu sledećih odrednica.
1. Čovek je organsko biće, odnosno biološko materijalno biće – živi organizam koji perma-
nentno dok traje izmenjuje materiju sa svojom okolinom.
2. Utemeljen na osnovama najdiferenciranije žive materije – ljudskom mozgu, čovek je jedin-
stveno somatopsihičko biće, jer je jedini na planeti razvio psihički život i razumsku svest.
3. Čovek živi u zajednici. Komunikaciju sa drugim osobama ostvaruje pomoću govora tj. jezi-
ka i tako stiče atribut društvenog bića.
46
Medicinska etika
4. Čovek se rađa sam, živi sam i umire sam. Ovakav stav proističe iz aksiomatske činjenice da
je čovek individualno i neponovljivo biće u svakom pojedinačnom obliku. Živeći u zajednici
čovek naizgled poprima sličnost sa drugim pojedincima ali do poslednjeg trenutka svog traja-
nja zadržava osobine jedinstvene i neponovljive jedinke datog imena.
5. Čovek je biće univerzuma i neograničeno biće sa aspekta pripadnosti ljudskom rodu. Kao
neponovljiva jedinka, čovek je biće konačno, smrtno i ograničeno.
6. Čovek je i posebnost među živim bićima, biće potreba i ambicija, što podstiče težnju ka in-
dividualnoj afirmaciji potreba kroz pronalaske. Pojednostavljeno, čoveku su potrebni vazduh i
priroda, potrebna mu je i pomoć drugih ljudi iz okruženja, potrebno mu je voljeno biće, potre-
ban mu je partner za život udvoje i ostvarenje nežnosti prvog reda.
7. Čovek je uprkos slobodi izbora potreba i opredeljenja samoostvarenja, u suštini zavisno
biće. Čovek mora da spozna ova tri kruga egzistencije: a) krug nagonsko-emocionalne priro-
de, gde se pojedinac ostvaruje samo u prisustvu voljene osobe drugog pola; b) krug porodič-
no-prijateljskih odnosa i komunikacija, gde se pojedinac oslanja na snagu emocionalne uza-
jamne naklonosti u tom krugu; i c) krug egzistencije u kontekstu ukupne prirode i društveno
radne sredine.
8. Čovek je svesno i stvaralačko biće koje radi.
9. Čovek je promenljivo (kroz vreme) razvojno biće, dakle dinamičko biće. Ma koliko da mu
je kratak život u beskraju protoka vremena, čovek trpi permanentne ne samo biološke prome-
ne i transformacije.
10. Čovek je biće bezgraničnog ostvarenja, jer nastoji da shvati sva zbivanja ne samo u bli-
žem okruženju nego i u kosmosu. Za razliku od drugih životinja koje koriste blagodeti prirode,
čovek prirodu transformiše i modelira prema stalno promenljivim i novim ličnim zahtevima
pomoću stvorenih novih oruđa i novih proizvoda. Čovek osvajanjem kosmosa samo potvrđuje
sebe kao biće univerzuma.
11. Homo duplex je prihvatljiva i opravdana definicija savremenog čoveka, jer on živi i po-
stojava u dve predstave o sebi i dvostrukosti u sebi. Jedno je čovek u privatnom životu a dru-
go u javnoj komunikaciji, što je neophodnost da bi se savremeni čovek ostvario.
12. Svakako da je čovek i dualitet fizičke i psihičke osobitosti pomirene u jedinstvu psiho-
fizičkog neponovljivog identiteta. Njegoš kaže da je čovek čoveku "ponajveća tajna".
13. Smisao življenja čoveka zasniva se na stalnom razvijanju, usavršavanju i plasiranju nje-
govih sposobnosti. U stalnom razrešavanju životnih protivrečnosti, usavršavanju stvaralačkih
sposobnosti, planiranju i odabiranju ciljeva.
14. Čovek je ovozemaljsko živo biće koje svoju egzistenciju ostvaruje praktičnim osvajanjem
sveta, pri čemu se odnos između čovekove esencije i egzistencije određuje praksom – proto-
kom vremena i života.
Fenomen čovek nije moguće definisati, ali je moguće shvatiti suštinu, čoveka kao fe-
nomena sadašnjosti, a svakom pojedincu, pa i lekaru i studentu medicine, ostaje privilegija i
obaveza da individualno definiše čoveka, odnosno sebe.
Dva kvaliteta – sloboda i humanizam su nedorazumene i vrednosno neupotpunjene po-
sebnosti i nezaobilazni su kvalifikativi posebnosti čoveka na početku XXI veka.
47
LIČNOST – ČOVEKOVA SUŠTINA
"Budi ono što jesi ako želiš da budeš srećan."

Aristotel
Zrelost psihičkog života znači ostvarenu definitivnu strukturu mentalne ukupnosti čove-
ka, što podrazumeva ličnost sa individualnim posebnostima i neponovljivostima.
Doba psihičke zrelosti čoveka očekuje se da korelira sa dobom biološke zrelosti. Među-
tim,u savremenoj civilizaciji ta odstupanja su česta, odnosno uočljiva je diskrapanca kašnjenja
mentalne zrelosti za biološkom.
Mentalna zrelost sa aspekta psihijatrije nije statičan period u životu bilo koje osobe.
Naprotiv, i doba mentalne zrelosti je period stalnih dinamičkih prilagođavanja, adaptacija i
izmena diktiranih i uslovljenih uglavnom događanjima u socio-sredini.
Današnja civilizacija opredelila je dve nauke čija je osnova naučnog postojanja i bavlje-
nja struktura čovekove ličnosti. To su psihologija i psihijatrija. Psihijatrija – grana današnje
naučne medicine jeste naučna disciplina predodređena da možda u budućnosti, kroz jednu de-
ceniju, ili jedan vek, odgovori na pitanje šta je čovek. Danas i psihologija i psihijatrija pozna-
ju i koriste brojne teorije o ličnosti čoveka, o strukturi te ličnosti, o crtama, temperamentu i
karakteru čoveka. Postojanje brojnih aktuelnih teorija o čovekovoj ličnosti dokaz su nepotpu-
nog odgovora na pitanje šta je suština čoveka. Ipak lekari, posebno psihijatri, koristeći stavo-
ve pojedinih teoretičara pravilnije i potpunije razumeju čoveka – pacijenta.
Čovek, sinonim – čovekova ličnost, nije onakav kakav sam sebi izgleda nikada i nikada
onakav kakvim ga drugi vide.
Kvaliteti psihičke zrelosti definisani kao crte ličnosti su veoma brojni i raznovrsni, ipak
pojednostavljeni mogu se razvrstati na:
1. crte karaktera (moralnost, vrednosni sistem jedinke);
2. crte temperamenta (način emocionalnog reagovanja);
3. način adaptacije;
4. posedovanje posebnih sposobnosti i interesovanja;
5. karakteristične navike;
6. tipične motive i potrebe kao bitnu pokretačku snagu individue;
7. stavove (tendencija da se pozitivno ili negativno reaguje na neku osobu, situaciju, predmet
ili instituciju);
8. karakterističan način zadovoljenja potreba pojedinca;
9. predrasude (intenzivni neosnovani stavovi koji se teško menjaju), itd.
Ličnost je jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem
organizma i socijalne sredine i koja određuje za pojedinca karakterističan način ponašanja.
Za studente je značajno da usvoje navedene stavove o ličnosti i razumeju naizgled sino-
nimime za termin ličnost – karakter i temperament.
48
Medicinska etika
KVALITETI LIČNOSTI
temperament i karakter
Pradavno, sigurno sa prvim apstraktnim poimanjem sebe i pojava u svom okruženju i
apstraktnim poimanjem drugih ljudi u zajednici, čovek je morao na temelju sposobnosti ap-
straktnog mišljenja zaključiti da je poseban i različit u odnosu na sve druge i da je svaki me-
đu drugima poseban i različit. Te posebnosti i različitosti intrigirale su razumsko u čoveku
kroz istoriju do danas. Potreba čoveka da upozna sopstvenu ličnost je stara koliko i samo ap-
straktno ljudsko mišljenje. Pokazala se neverovatno složenom tako jednostavna namera,
upoznati sopstvenu ličnost, sopstveni temperament, sopstvene motive ponašanja i na tim
znanjima graditi lične vrline, korigovati lične mane i oformiti sebe kvalitetnim, prihva-
tljivim i priznatim od drugih.
Današnja civilizacija opredelila je dve nauke čija je suština bavljenje strukturom čove-
kove ličnosti. To su psihologija i psihijatrija. Danas i psihologija i psihijatrija usaglašeno de-
finišu karakter i temperament čovekove ličnosti.
Temperament
Temperament podrazumeva karakteristične osobine koje se odnose na način emocio-
nalnog reagovanja i na emocionalno stanje individue, a izražava se psihomotorikom. Tempera-
ment neke osobe predstavlja brzinu, snagu i trajanje reakcije u datoj situaciji, kao i energiju
koja se pri tome angažuje. Zanimljivo je da se na karakter gleda kao na osobine koje su deter-
minisane nasleđem ili konstitucijom, odnosno biološkom datošću.
Temperamentom kao kvalifikativom ili najbližim odrazom mentalne ukupnosti čoveka
bavili su se i Hipokrat i Galen, Krečmer i Šeldon, a danas istraživači i naučnici u oblasti psihi-
jatrije. Svi dodanašnji pokušaji podele ljudi na tri ili više grupa na osnovu predominantnih
osobina vezanih za temperament su samo u funkciji lakšeg razumevanja ljudskog psihičkog.
Termin temperament odnosi se na oblike i način emocionalnog reagovanja individue.
Još je Hipokrat učio da se ljudi razlikuju međusobno po jačini, brzini i trajanju reakcije na da-
tu situaciju u interpersonalnom odnosu ili konfliktu. Pokušao je da te reakcije kategorizuje i
grupisao je sve pojedince u četiri grupe kolerični temperament, flegmatični temperament,
sangvinički temperament i melanholički temperament.
Gilford u svojoj faktorskoj analizi temperamenta sve karakteristike temperamenta lično-
sti sistematizuje u tri grupe sa po pet faktora antipodnih označenja:
1. Kognitivni faktori temperamenta se odnose na ponašanje i aktivnosti uopšte, čine ih parovi:
samopouzdanje – nesigurnost;
impulsivnost – promišljenost;
uzdržljivost – neobuzdanost;
živost – tromost;
objektivnost – preosetljivost.
49
2. Emocionalni faktori temperamenta su:

uravnoteženost – egocentričnost;
emocionalna zrelost – emocionalna nezrelost;
trajanje raspoloženja – naglo menjanje raspoloženja;
vedrina – potištenost;
hladnokrvnost – nervoznost.
3. Socio-nadgrađeni faktori temperamenta su sledeći:
sigurnost – plašljivost;
tolerantnost – kritizerstvo;
samostalnost – oslanjanje na druge;
prijateljski odnos prema drugima – neprijateljski odnos prema drugima;
socijalna inicijativa – pasivnost.
Karakter
Karakter se često koristi kao sinonim za ličnost. Međutim, ovaj pojam ne treba poisto-
većivati sa pojmom ličnost. Ličnost je širi pojam od pojma karakter jer obuhvata sve men-
talne osobine pojedinca. Karakter je uži pojam od pojma ličnost jer podrazumeva pojedine
aspekte ličnosti koji se kvalifikuju etičkim i moralnim kriterijumima, a ispoljavaju u socijal-
nim interakcijama ("slab ili loš" karakter, "dobar ili čvrst" karakter itd.).
Karakter reprezentuje relativno stabilnu i predvidivu organizaciju i integraciju niza mo-
tiva, stavova, vrednosti, odbrambenih mehanizama i načina reagovanja u datoj socijalnoj situ-
aciji. Karakter se formira i stiče procesom učenja u socijalnoj i supkulturnoj sredini.
Postoji, ipak, opšta saglasnost da se termin karakter ličnosti odnosi na voljne i moralne
karakteristike ličnosti. Karakter je sposobnost upravljanja voljom (upornost, doslednost, ener-
gičnost, odnosno sposobnost upravljanja etičkim principima (savesnost, vrednosni sistem: po-
štenje, čovekoljublje, težnja istinitosti i dr.).
Motivi. Dosadašnja znanja o karakteristikama ličnosti i njenoj psihologiji pokazuju da
svaki čovek poseduje osnovne činioce stukture ličnosti na kojoj se i zasniva sistemska organi-
zacija ukupne ličnosti. Suština i srž strukture ličnosti su u motivima čoveka i potrebama, da-
kle čovekova osnovna emocionalna dispozicija, njegova glavna ubeđenja, stavovi i vrednosti,
a naročito poseban način dinamičke povezanosti ovih faktora.
50
Medicinska etika
LIČNOST U SVETLU UČENJA NORMATIVNE ETIKE
Holistički pokušaj definisanja fenomena čovek ima danas najveće uporište i najveća
očekivanja u psihološkim i psihijatrijskim učenjima o ličnosti.
Sveukupna znanja psihijatrije i psihologije o razumevanju ličnosti čoveka sintetisana su
u stavu da čovek uvek funkcioniše u svom totalitetu. Totalitet podrazumeva integralno dina-
mičko funkcionisanje ličnosti u interakciji nasleđenih dispozicija (mozak sa svojom mental-
nom funkcionalnošću), individualni razvoj ličnosti od detinjstva do zrelosti, specifičan za
svaku individuu, kao i uticaj svakodnenog življenja, odnosno uticaj zajednice. Nesporna je
nedeljivost trojstva – biološko, psihološko i socijalno.
Praktična etika, ili normativna etika, ili etika u praksi, obrazlaže norme poželjnog, is-
pravnog, pravilnog, jednom rečju dobrog postupanja u svakodnevnom životu. Normativna
etička usvojenja u stavovima svakog pojedinca usmeravaju njegovu ličnost u pravcu postiza-
nja vrhunskog dobra u postupanju ka sebi, ka drugima i ka prirodi. Usvojeni normativno-
etički stavovi ili moralna praksa specifični su za svako profesionalno ponašanje u delatnom
životu. Teoretičari ličnosti govore i kodifikuju posebno etičko-deontološka ponašanja, te se
govori, recimo, o lekarskoj etici, o etici pravnika, novinara, vojnih lica, političara itd.
Kodirana očekivanja u ponašanju ljudi u svakodnevnom životu podrazumevaju samoo-
cenu i ocenu od drugih, da li je neki postupak dobar ili rđav, odnosno moralan. Kriterijumi su
postavljeni u svakoj zajednici i promenljivi kroz generacije, ali i promenjivi tokom života po-
jedinca. Kriterijumi funkcionišu u obliku normi ili pravila i predstavljaju modele ponašanja
koje nije dopustivo kršiti.
Poželjna ličnost u svetlu normativnog etičkog kodeksa treba da u svakodnevnom životu
teži moralnom, dobrom i humanom postupanju. Ovo svakako nije moguće ostvariti uvek i
trajno jer nije moguće postaviti realne merne parametre zato što su uvek subjektivni. Subjek-
tivni su i kao stavovi samog pojedinca u kontroli njegovog postupanja, ali su subjektivni i u
oceni zajednice i zavisni od datih trenutnih potreba.
Termin ličnost nije moguće sveobuhvatno definisati. Na primer, u engleskom jezi-
ku ima 18.000 reči koje označavaju neke od osobina ličnosti.
51
POŽELJNE POZITIVNE OSOBINE LIČNOSTI

"Čini drugom što je tebi drago da ti se učini."
Definišući ličnost u psihologiji kao i u psihijatriji, pa i u antropologiji, misli se na dobre

i poželjne kvalitete ponašanja. Filozofi još antičkog doba su se bavili ljudskim vrlinama, a i
današnja nauka ima bar iste terminološke stavove.
Vrline kao poželjne pozitivne osobine ličnosti su:
1. Humanost (čovekoljublje, milosrđe) je vrlina koja podrazumeva razvijanje čovečnosti, in-
sistiranje na poverenju među ljudima, veru u ljude i milosrđe. Humanost je stalna potreba i
spremnost da se pruži pomoć drugom i uvek vodi računa o dobru i dobrom osećanju drugih.
2. Pravednost (pravičnost) je vrlina zalaganja za opštu jednakost svih ljudi, a najbitnije mo-
ralnu, socijalnu i ekonomsku. Da bi se ovladalo vrlinom pravednosti neophodno je zauzimati
stav i donositi svoje mišljenje bez emocionalne investicije u odnosu na drugog.
3. Tolerancija je vrlina koja počiva na sposobnosti da se u svakoj situaciji uvaži stav i miš-
ljenje drugog. Ljudska sloboda podrazumeva pravo na svoje mišljenje i ponašanje bilo ono i
neobično za druge, jedini limit je neprekoračenje granice pristojnosti, odnosno granice moral-
ne prakse.
4. Samokritičnost je vrlina koja podrazumeva pravilno poznavanje sopstvenih mana a ne sa-
mo vrlina svakog trenutka i biti dosledan. Samokritičnost prema sebi podrazumeva ličnu spo-
sobnost korigovanja sopstvenog ponašanja i shvatanja u svakom momentu.
5. Poštovanje potreba drugih je vrlina a odnosi se na uvažavanje posebnih stanja i raspolo-
ženja drugih osoba. Recimo, poštovanje potreba drugih podrazumeva da obuzdamo ličnu zna-
tiželju i ne insistiramo da nam se nešto saopšti ukoliko taj drugi nema nameru ili potrebu da to
učini.
6. Altruizam je poželjna vrlina ličnosti a nastaje iz nadgrađenih socio motiva tokom razvoja
ličnosti. Podrazumeva nesebičnu spremnost da se u svakoj situaciji pomogne drugom bez
očekivanja reciprociteta a posebno ne koristi.
Brojne su još vrline, odnosno poželjne pozitivne osobine ličnosti poznate u našem sup-
kulturnom miljeu. Najčešći nazivi poželjnih vrlina ličnosti su: ljubaznost, dostojanstvo, ple-
menitost (velikodušnost), samopožrtvovanje, smernost, darežljivost, radinost, druželjubivost,
solidarnost, kolektivnost, disciplinovanost, odgovornost, samoinicijativnost, hrabrost, skrom-
nost, poštenje, vernost, uzdržljivost (samosavlađivanje), iskrenost, izdržljivost, istinoljubivost,
uzvišenost, doslednost, trpeljivost, psihološko – moralna zrelost.
52
Medicinska etika
NEPOŽELJNE NEGATIVNE OSOBINE LIČNOSTI

"Jedna greška večna muka."
Nijedan čovek u strukturi svoje ličnosti nije bez mana. Nije moguć idealan razvoj i for-
miranje zrele ličnosti a da ta ličnost nema i nepoželjne, negativne ili moralno neprihvatljive
stavove i ponašanja. Psihijatrijsko objašnjenje bi bilo da je biološka fundamentalnost starija
od formiranja i sazrevanja ličnosti, a u temelju svake strukture je narcizam – samoljubivost.
Fundamentalni narcizam ima energetsku snagu nagonskog, te je neophodna stalna samosve-
sna kontrola poriva i sebičnosti.
Najčešće a nepoželjne, moralno neprihvatljive negativne osobine ličnosti su:
1. Egoizam je negativna i nepoželjna osobina u strukturi ličnosti a podrazumeva egoističnu
težnju ostvarenja vlastite dobiti i vlastitog dobra. Egoizam je izraženiji u one individue gde su
rudimentarnije razvijeni socijalni nagoni.
2. Sujeta je nepoželjna i negativna osobina koju odlikuje stalno nastojanje individue da ostvari
priznanje i pohvalu od zajednice. Sujetu generiše podcrtani narcizam, odnosno samoljublje –
potreba lične spoznaje o sopstvenoj uspešnosti i pristrasno autovrednovanje mereno o druge
ljude.
3. Zavist je negativan i nepoželjan kvalitet ličnosti – nekvalitetna emocija prema svakom onom
ko ostvari uspeh pa makar njegova uspešnost nemala nikakvu dodirnost ili značaj za tu indi-
viduu. Zavist je usmerena najčešće ka licima iz bližeg okruženja koja imaju slične ili identič-
ne društvene pozicije.
4. Ljubomora je negativan a veoma složen kvalitet emocionalnog gde samoljubivost daleko
nadmašuje ljubav prema drugoj individui, recimo partneru. Psihopatološki ljubomora je mo-
ralna mana izrasla iz nerealizovanosti i inferiornosti Ega.
5. Mržnja je najnegativnija i najnepoželjnija emocija sa aspekta psihijatrije. Ova negativna
emocija se generiše iz nezadovoljstva, neostvarene ambicioznosti i osećanja neralizovanosti
ličnosti koja mrzi.
Naš supkulturni milje obiluje terminima koji imenuju nepoželjne, negativne osobine
ličnosti kao što su: tvrdičluk (srebroljublje), taština, tvrdoglavost, koristoljublje, verolomstvo
(izdajstvo), karijerizam, podlost, osvetoljubivost, ciničnost, ulizištvo (poltronstvo), maloduš-
nost, dvoličnost (licemerstvo), parazitizam, lažljivost, demagogija, kleveta, inertnost (učma-
lost), malograđanština, primitivizam, bahatost, prostaštvo, oholost (uobraženost), naduve-
nost, zloba, pakost, pohlepa (lakomost), pohota, gnev, mrzovolja, bes, agresija itd.
53
FUNKCIONISANJE ZRELE LIČNOSTI

psihodinamsko objašnjenje
Psihodinamsko objašnjenje utemeljeno na Frojdovom učenju savremeno je najprihva-

tljivije u razumevanju funkcionisanja ličnosti. Ovo učenje objašnjava razvoj ljudskog psihič-
kog, dakle formiranje ličnosti.
Frojdovo učenje da se ličnost struktuira kroz svoja tri dela: Id, Ego i Super Ego (ONO,
JA I NAD JA) savremena psihijatrija i preuzima u stručnu upotrebu psihijatrijske prakse.
ID – ONO predstavlja nesvesni deo ličnosti ili psihe – duše. Čine ga vitalni motivi tj.
nagoni većim delom a u manjoj meri i sadržaji potisnuti u podsvest tokom života.
EGO – JA – dete po rođenju ima samo Id (nasleđene nagone) a tokom psihičkog razvo-
ja u prvim godinama Id se transformiše u Ego. Ego – ja, ličnost se formira pod utcajem druš-
tvene sredine, primarno porodice – roditelja a potom bliže i šire zajednice. Razvojni potencijal
Ega dolazi iz Ida. Ego predstavlja naše svesno Ja. Postoji i predsvesno i nesvesno Ja.
SUPER EGO – NAD JA razvija se uporedo sa Egom dakle u ranom detinjstvu kao in-
stanca identifikacije deteta sa moralnim stavovima i zabranama roditelja ili osoba koje rodite-
lje zamenjuju. Psihijatrija kao savremena nauka razlikuje nesvesni deo Super Ega i označava
ga terminom "dečja savest" ili "infantilna savest". Za svesni deo Super Ega koristi se termin
"zrela savest".
Najviša psihička funkcija – naša svest predstavlja svesno Ja ili Ego. Zadatak svesnog Ja
je da obezbedi socijalnu adaptaciju ličnosti što nije lako jer se trpi značajan ometajući pritisak
pravih energentskih sila – Ida (nagona), infantilne savesti (nesvesni deo Super Ega) i realiteta.
Id – nagoni zahtevaju potpuno zadovoljenje ad hok i odmah bez obzira na pravila ponašanja i
ne obazirući se na moralne stavove i obasce Super Ega. Infantilna savest kao nesvesni deo
Super Ega zahteva da se ličnost ponaša po normama ugrađenim i prihvaćenim tokom ranog
razvoja ličnosti u detinjstvu. Realitet ili zrela savest, deo Super Ega ne dopušta ponašanja lič-
nosti koja nisu u skladu sa prihvaćenim normama bilo da su to pisana ili nepisana pravila.
Istorijski razmatrano termin "savest" odnosno savremeni pojam Super Ego je poznat iz
davnog antičkog doba. Homer peva o stidu pred sopstvenom osudom i osudom drugih. Psiho-
analitički još Frojd raspravlja o oblicima savesti u prvobitnoj primitivnoj zajednici videći je u
zabrani ubijanja životinja totema, ili zabrane ženidbe unutar gensa.
Instanca ličnosti kroz Super Ego može se shvatiti u dva dela:
a) Ego stanje – kritički roditelj (otac);
b) Ego stanje – nagrađujući roditelj (majka).
Super Ego zrele ličnosti (prihvaćeni moralni stavovi i moralna praksa) je personifikacija
roditelja.
54
Medicinska etika
TEORIJE LIČNOSTI
biologističke, humanističke i socijalne
Danas prihvaćene i važeće teorije o ličnosti uglavnom se bave izučavanjem razvoja

čovekove ličnosti, a biće sigurno aktuelne i u nastalom XXI veku. Sve teorije o ličnosti
mogu se podeliti u tri grupe: biologističke, personalističke i socijalne teorije ličnosti.
Biologističke teorije ličnosti naglašavaju ulogu nasleđa i bioloških dispozicija. Ove te-
orije posebno mesto daju objašnjenju nagonskim potrebama čoveka, te se ova grupa teorija
naziva i instiktivističke teorije ličnosti. Ova grupa teorija ličnosti temelji se na Frojdovom
konceptu razvoja ličnosti čoveka (Id, Ego i Super Ego), psiho-socijalnom i psiho-seksualnom
razvoju ličnosti po fazama, teoriji nesvesne motivacije i na princip zadovoljstva – eros itd.
Personalističke (humanističke) teorije ličnosti naglašavaju individualni, specifičan
razvoj svake ličnosti i posebnost ličnosti. Personalističko teoretsko objašnjenje ličnosti čove-
ka zastupa Olportova teorija.
Socijalne teorije ličnosti u prvi plan ističu značaj sredine i socijalnih faktora u razvoju
strukture ličnosti čoveka. Ova grupa teorija značajno mesto u objašnjenju koncepta daje inter-
personalnim odnosima. Teoretičari nosioci učenja svrstanih u ovu grupu teorija ličnosti su
From, Saliven, Adler i dr.
Frojdova teorija ličnosti

Sigmund Frojd (1856–1939) čitav svoj dugi i plodni život posvetio je jednostavnom i
uzvišenom pitanju šta je čovek. Izučavao je nervni sistem, zatim duševne bolesti, poeziju, mi-
tove i na kraju društvene i kulturne institucije. Frojd je uveo psihoanalizu, bio je duhovno ne-
uništiv, bio je čovek koji se nije plašio onog što je zabranjeno u utvrđenom konvencionalnom
stavu civilizacije i sveta. Frojd spada u malu grupu ljudi koji su svojim epohalnim otkrićima i
učenjima zadužili ljudski rod. Istinita je a ne samo duhovita opaska da su tri najveća čovekova
razočaranja sledeća:
prvo – otkriće Galileja i Đordana Bruna da Zemlja nije centar sveta,
drugo – kada je Darvin dokazao čoveku da mu poreklo nije božansko nego od primata, i
treće – Frojdovo otkriće da je čovekova podsvest dominantnija od svesti.
Frojd je uvodeći psihoanalizu zasnovao psihoterapiju kao tehniku lečenja. Psihoanaliza
je metoda za otkrivanje psihičkih sadržaja i procesa, i ona je sistem psiholoških saznanja.
Frojdova teorija ličnosti bazira se na podeli ličnosti u tri dela:
– Ono ili Id – nagonski, pretežno nesvesni deo naše ličnosti koji je prepun želja i prohteva iz
motiva, često neprihvatljivih;
55
– Ja ili Ego – svesni deo ličnosti koji uspostavlja komunikaciju sa realitetom i sa sobom;
– Nad Ja ili Super Ego – naš unutrašnji kontrolor, naša savest, savest individue.
Teorija nesvesne psihike prema Frojdovom učenju je osnovni pokretački mehanizam
delanja i htenja individue, pri čemu omaške u svakodnevnom životu i snovi otkrivaju nesve-
sne sadržaje ličnosti.
Frojdova teorija psiho-seksualnog i psiho-socijalnog razvoja ličnosti od ranog detinj-
stva, kroz detinjstvo i tokom adolescencije, zasnovana je na ideji da je "dete otac odraslog
čoveka". Taj razvoj u Frojdovoj interpretaciji teče u pet faza: oralna, analna, falusna, period
latencije i genitalna faza. Koncept Erosa kao zadovoljstva u najširem smislu poimanja – ne
samo seksualnog kao što se to inače tumači posebna je dimenzija i vrednost u Frojdovom
učenju i objašnjenju.
Frojdovo učenje u celini gledano je biologističko – zasnovano na teoriji nagona i moti-
va. Govoreći o dva antagonistička nagona: Erosu i Tanatosu, Frojd zalazi u prostore i zamke
biologizma, odnosno dualizma i metafizike. Možda je ispravna zamerka Frojdovom ukupnom
učenju da je isuviše veliki značaj posvetio formativnom uticaju detinjstva na strukturu ličnosti
zrele individue. Psihoanalizi se može izreći zamerka u smislu prenaglašenog panseksualizma
u ukupnom teorijskom objašnjenju i pridavanje previše značaja infantilnoj seksualnosti. Isto
tako prenaglasio je ulogu podsvesti nad svesnim aktivnostima u čovekovom ponašanju. Froj-
dovo epohalno učenje ovim načelnim zameranjem ne može se umanjiti. Psihoanalitičko
Frojdovo učenje je pravi lek protiv alijenacije – otuđenja, jer eliminiše psiho-fizički dualizam,
a potencira razumevanje čoveka na osnovama evolucionog antropološkog pristupa čovekovoj
ličnosti i mentalnoj ukupnosti.
Jungova teorija ličnosti

Karl Gustav Jung (1875–1961), poreklom Švajcarac, jedan je od najpoznatijih svet-
skih mislilaca uopšte. Svojim radovima i teorijama je obogatio ljudsku misao. Karl Jung je ži-
veo relativno dugo i ceo život mu se odlikuje izvanredno širokim stvaralačkim opusom i po
bogatstvu i po originalnosti njegovih teorija o čoveku. Moglo bi se danas s pravom reći da mu
pripada prva stolica pored Frojdovog trona.
Jungova teorija o ličnosti čoveka izuzetno je složena i višeznačna, jer pored ega i indi-
vidualno nesvesnog on uvodi i pojam kolektivno nesvesno, kao i stavove i funkcije ličnosti.
Prema Jungu, kolektivno nesvesno je zbir latentnih tragova sećanja kao poruka iz čovekove
prošlosti, odnosno iz bivših civilizacija. Jung smatra da strukturne komponente kolektivno ne-
svesnog čine arhetipovi, univerzalni oblici čovekovih ideja i misli. Označava ih kao "trajan
talog u psihi".
Introverzija i ekstroverzija su Jungovi najbitniji i najvažniji stavovi u teoretskim razma-
tranjima. Pod ekstroverzijom podrazumeva čovekovo orijentisanje ka spoljašnjem, takozva-
nom objektivnom svetu, dok introverziju objašnjava orijentisanjem individue ka subjektiv-
nom svetu, odnosno svom unutrašnjem svetu.
56
Medicinska etika
Teorija ličnosti Karen Hornaj

Karen Hornaj (1885–1952) bitno je zamerala Frojdu što je iz koncepta svoje teorije
isključio moralni faktor ne pridajući mu važnost. Bila je energično protiv instinktivističke ori-
jentacije u objašnjenju nastanka mentalnih poremećaja, posebno neuroza. Hornaj je zastupala
gledište prema kome razlike u civilizaciji nesumnjivo izazivaju razlike u strukturi ličnosti, ali
i razlike u strukturi dogođenih psiho–patoloških ispoljavanja.
Karen Hornaj u svom delu Neurotična ličnost našeg vremena polazi od bazične aksio-
znosti koja se zasniva na osećanju bespomoćnosti deteta. Ona smatra da je dete nesigurno u
odnosu sa roditeljima koji su jači i veći od njega, bespomoćno je u konfliktu i suočenju sa
autoritetom roditelja, što kroz vreme formira u detetu neurotične potrebe sa težnjom pokuša-
nog prilagođavanja i prevazilaženja osnovne teskobe – bazične anksioznosti deteta, odnosno
čoveka tokom formiranja strukture ličnosti.
Hornajeva navodi univerzalne razvojne potrebne uslove strukture:
1. potrebu za naklonošću i odobravanjem, 6. potrebu za ugledom,
2. potrebu za nekim na koga će se osloniti, 7. potrebu za ličnim uspehom,
3. potrebu svođenja života u uže granice, 8. potrebu za savršenstvom i nepovredivošću,
4. potrebu za moći, 9. potrebu za samodovoljnošću,
5. potrebu za iskorišćavanjem drugih, 10. potrebu za ličnim uspehom
Ovo su bitne neurotičarske potrebe u odrastanju i struktuiranju ličnosti. Nabrojane po-
trebe mogu da se jave u svake individue, a mnoge od njih su poželjne za kvalitetnu i poželjnu
strukturu ličnosti. Sve nabrojane potrebe su ''neurotičarske''. Ukoliko zagospodare čovekom,
odnosno, detetom tokom razvoja generiše neurozu.
Olportova teorija ličnosti

Gordon Olport (1897–1967), rođen je u gradu Montezuma, Indijana. Olport je veliko
ime u psihologiji i psihijatriji iako nije osnovao svoju školu. Njegovo učenje predstavlja zao-
kružen filozofsko psihološki sistem, koji je u isto vreme "eklektičan, kritičan i originalan".
Prema nalazima Olporta i Odberta, englesko jezičko područje ima oko 18.000 reči koje
označavaju neke osobine ličnosti. Katel je pokušao da sve te termine svede na prihvatljiv broj
od 171 reči. On je isključio sinonime i retke reči, a ostala grupisao u 35 glavnih "grozdova cr-
ta" i na kraju došao do 12 primarnih crta ličnosti nazvavši ih "faktori."
Uobičajena individualnost zauzima centralno mesto u Olportovom učenju kao polazna
činjenica konstituisanja nauke o čoveku. Prema Olportu, osobine imaju motivacioni karakter,
one ne pokazuju samo način, relativnu doslednost u ponašanju, već podstiču ličnost na odre-
đenu aktivnost. Olport polazi od činjenice da u čoveku postoji veoma mnogo motiva, ne sa-
mo–instinktivnih i urođenih, kao što su glad, žeđ i seksualnost, već i nadgrađenih tj. socio-
motiva. Olport objašnjava da je moguće da čovek ono što na početku čini iz biološke potrebe
57
kasnije pretvori u individualnu, ličnu i samostalnu pokretačku snagu (recimo lovac krene da
lovi iz potrebe da obezbedi hranu, a vremenom njegovi budući odlasci u lov mogu postati ru-
kovođeni samo željom za lovom, bez težnje da ulovom dođe do hrane). Olport smatra da neš-
to što je ranije bilo sredstvo da se zadovolji određen biološki motiv u brojnim primerima po-
staje autonoman, nezavisan motiv i naziva ga "funkcionalnom autonomijom motiva".
Olport je kritikovao psihoanalitičare i njihovu teoriju da je svest podređena podsvesnom
u čoveka. Njegova protivteza je bliska dijalektičkom materijalizmu. Olport je osporavao i bi-
hejvioralno objašnjenje čoveka kao reaktivnog bića.
Humanistička suština Olportove teorije ličnosti umanjena je primarnim koncentrisa-
njem na individuu, a ne na zajednicu.
Ego psihološke teorije ličnosti

Ego psihologija posvećuje prilagođavanju Ega sredini posebnu pažnju. Ego odbrane nisu
uvek patološke, već su često konstruktivne i zdrave. Hartmanova je osnivač ove Ego psihološ-
ke teorije i pravca.
Ego psihološka teorija ličnosti smatra da Ego ima i druge funkcije pored onih koje mu je
Frojd dao u svom učenju naročito na nivou svesnih funkcija. Hartmanova smatra da ciljevi Ega
nisu uvek u vezi sa svesnim ciljevima i razvija učenje o psihološkoj Ego teoriji ličnosti.
Maslovljeva teorija ličnosti

Abraham Maslov (1908–1970) osniva pojam samoakuzacije kao idealno postavljen
cilj i težnju ka najpotpunijoj realizaciji sopstvenih mogućnosti individue. Maslov smatra da je
samorealizovana samo ona osoba koja uspe da razvije svoje potencijale do krajnjih granica
individualne – lične dispozicije, koja se odlikuje visokom objektivnošću, humanošću, sposob-
nošću da se raduje življenju i životnoj kreativnosti.
Čovek je u osnovi pozitivan za Maslova, a devijantno ponašanje se razvija pod uticajem
okoline ukoliko ona onemogućava zadovoljavanje inherentnih potreba pojedinca. Maslov hi-
jerarhizuje potrebe individue i primarnim smatra fiziološke potrebe, a poslednje su estetičke,
duhovne potrebe. Najsnažnijim potrebama smatra znanje, lepotu i poštovanje.
Fenomenološke teorije ličnosti

Rodžers je osnivač fenomenološke teorije ličnosti. On smatrajući da postoji inherentna
samoaktualizirajuća tendencija ličnosti individue. Konflikt, po Rodžersu, nastaje u momentu
kada se potreba za priznanjem odnosno podrškom suoči sa tendencijom samoaktualizacije.
Rodžersova teorija ličnosti je jedinstvena među teorijama ličnosti jer je nastala iz praktičnog
terapijskog rada autora i zasniva se na odnosu klijent – centrirana psihoterapija.
58
Medicinska etika
Postoje i brojne druge značajne ideje i teorije o razvoju ličnosti čoveka, manje – više
slične ili uklopljive u ovako kratko iznešeni tekst o nabrojanim teorijama ličnosti. Namena
ovog udžbenika ne nalaže potrebu za opširnijim poglavljem o teorijama ličnosti.
Korisno je pomenuti pozitivne i negativne moralno psihološke osobine ličnosti sa aspek-
ta aktuelnog naučnog saznanja i aktuelne naučne medicine, posebno njene discipline, psihija-
trije. Očekivano je u današnjoj civilizaciji da se svaki čovek u privatnom životu i u svojoj
profesiji treba da odlikuje većim brojem pozitivnih moralno psihičkih osobina – crta svoje
ličnosti, nego onih negativnih. Negativne treba da svesno suzbija i umanjuje.
Pozitivne moralno-psihološke osobine koje proklamuje savremeno društvo su brojnije.
Sve se mogu pretvoriti u nepoželjne crte ličnosti – mane dodavanjem prefiksa "ne", te bi na
primer glasile: neiskrenost, neljubaznost itd.
Fromova teorija ličnosti

Erih From (1900–1980) je psihoanalitičar, nije lekar. From je poznatiji među filozofi-
ma i sociolozima nego među psihijatrima i psihoterapeutima.
Erih From je u isticanju socio-činilaca, kao značajnih za dinamiku razvoja čovekovog
ponašanja i struktuiranja ličnosti najdalje otišao u svom učenju. Prema njegovom gledištu,
ličnost neke osobe je limitirana ali i određena odnosom te individue sa celim društvom. From
to opravdava nespornom potrebom čoveka za udruživanjem, za sticanjem statusa u društvu, za
stvaralaštvom i za ostvarenjem osećanja o sopstvenom identitetu.
From smatra da se čovek tokom razvoja osamostaljuje, često ne znajući sam šta će sa
slobodom. Ponaša se kao da je "osuđen na slobodu", te u "bekstvu od slobode" ispoljava sa-
domazohizam, autoritarnost, destruktivnost i komformizam. Samo ljubav, "umeće ljubavi" je
postizanje potpunog osamostaljenja u slobodi ili je to situacija osmišljavanja sopstvene egzi-
stencije. From objašnjava da je neuroza nekada i šansa čovekova i da predstavlja nemirenje sa
postojećom situacijom odnosa individue i sredine.
From je tvorac učenja poznatog kao Humanistička psihoanaliza. Osnova ovog učenja
je u uspostavljanju ravnoteže i jedinstva sa prirodom od koje se čovek odvojio u toku svoje
razvojne egzistencije. On smatra da je alijenacija kroz istoriju postigla vrhunac u kapitali-
stičkom društvenom uređenju.
Adlerova teorija ličnosti

Alfred Adler, (1870–1937), bečki psihijatar. Jedan je od prvih i najznačajnijih Frojdo-
vih učenika, ali i prvi koji se odvojio od učenja svog učitelja. Preuzeo je ulogu Frojdovog kri-
tičara umesto uloge saradnika i sledbenika.
Adler u svojoj teoriji ličnosti smatra da je fundamentalna čovekova težnja za superior-
nošću i nazvao ju je "volja za moć", Adler je pored Frojdovog trpeo i Ničeov uticaj. Adler is-
59
tiče ulogu svesnog dela ličnosti i kaže: "Čovek je svesno biće, sposobno da planira, da upra-
vlja svojim potrebama". Isticao je i vrednost faktora i uticaja socio–sredine: "Ljudi su prven-
stveno društvena bića, međusobno su blisko povezani i razvijaju stil življenja koji je pretežno
društveno usmeren". Adler smatra da je "instinkt vladanja" jači od seksualnog, te dete ne
ispoljava edipalne želje, već želje za gospodarenjem nad majkom.
Tokom života svakog čoveka, prema Adleru, postoji potreba da se prevaziđe lično ose-
ćanje manje vrednosti u svom intrapsihičkom. Individua ima potrebu da kompenzuje neostva-
reno. Ista individua je vođena intenzivnom željom da dostigne viši nivo i ostvari veće vredno-
sti – nadkompenzacija. Adler smatra da u osnovi želje, nastojanja ka ostvarenju i volje za
moći stoji agresivnost u ličnosti a ne seksualnost kao intrapsihički pokretač.
Adler je prvi spekulativno teorijski opisao čoveka kao koristan organski sistem čiji je
životni cilj samorealizacija kroz socijalno prilagođavanje. Jedinstvo ličnosti je objektivno i
nezaobilazno i sa objektivnog i subjektivnog aspekta.
Težnja za savršenstvom je primarni izvor ljudske motivacije prema Adlerovom učenju.
Svaki čovek, nažalost, već u ranoj mladosti shvati neke svoje nedostatke, slabosti i inferiorno-
sti, čime se aktiviraju motivacija i težnja za nadoknadom (kompenzacijom) nesavršenstva.
Kompenzacija se postiže u inferiornoj oblasti ili u nekoj drugoj supstitutivnoj. Demosten je,
na primer, od mucavca postao najbolji besednik svog vremena.
Salivenova teorija ličnosti

Saliven je, reklo bi se, više nego From insistirao na društvenoj determinisanosti ličnosti
čoveka, odnosno njenoj zavisnosti od interpersonalne relacije. On je dao izuzetan doprinos i
psihoanalizi, tvrdeći da se razvoj ličnosti ne završava u ranom detinjstvu, već da se ličnost iz-
uzetno značajno oblikuje i tokom adolescencije.
Saliven razvoj ličnosti razmatra u šest faza: faza odojčeta, faza detinjstva, faza dečaš-
tva, faza pre adolescencije, faza rane adolescencije, faza kasne adolescencije i postadole-
scentna faza.
Salivenova razmatranja ličnosti su događanja po relativno postojanom obrascu među-
ljudskih relacija koje oblikuju i karakterišu humano življenje u zajednici. On smatra da nema
ličnosti koja bi se mogla razviti van odnosa sa ljudima, odnosno van interpersonaliteta i per-
sonalnih relacija. Saliven smatra da se individua (ličnost) specifično ponaša prema drugim
ljudima. To su poznate Salivenove interpersonalne teorije i učenja u psihijatriji.
Geštalt model ličnosti

Geštalt teorija se bazira na učenju geštalt – kvalitet (kvalitet forme). Geštalt insistira
na kvalitetu celine i novoj sintezi kao suštinskom novitetu. Ova teorija polazi od saznanja da
doživljaj celine ne zavisi od njenih pojedinačnih komponenata, recimo spoznaja pravougao-
nika ne zavisi i nije u reciprocitetu sa linijama koje ga na crtežu prikazuju.
60
Medicinska etika
Početkom XX veka pod uticajem Ajnštajnove teorije polja u Nemačkoj se razvila geš-
talt psihologija, ali i kao reakcija na učenja eksperimentalne psihologije tog vremena. Osniva-
či geštalt psihologije su Kurt Kafka, Volfgang Koler, Maks Verthajmer i Frederik Perls, mada
se može reći da je svojim radovima Kristijan fon Erenfels preteča geštalta.
Prema Geštalt modelu objašnjenja ličnosti, čovek ima prethodno brojne potrebe, što či-
ni jedan geštalt – organizujuća figura je dominantna potreba u datom trenutku, a pozadina
polja je celokupnost okoline i ukupne ličnosti. Zadovoljenje potrebe, teorijski, potreba postaje
kompletna i više ne vrši uticaj, te je mozak oslobođen za formiranje novih geštalta. Ukoliko
potrebe nisu prepoznate i izražene, nezadovoljene potrebe formiraju nekompletne geštalte, te
se harmonija figura – polja, okolina – organizam, značajno remeti a konsekvence su psihopa-
tološka ispoljavanja, recimo neurotična.
Transakciona teorija ličnosti

Koncept transakcionalnog objašnjenja ličnosti počiva na principu strukturalne i funkci-
onalne organizacije tri nivoa ego stanja.
1. Prvo ego stanje je odrasli – slično Frojdovom učenju. Ego procenjuje stvarnost što je
princip postojanja neke vrste kompjutera u nama.
2. Drugo ego stanje je roditelj. Radi se o usvojenim stavovima od naših roditelja po tipu
"negujućeg roditelja", onog roditelja koji brine i štiti i "kritičnog roditelja", onog roditelja
koji kritikuje i obezvrednjuje ličnost u razvoju.
3. Treće stanje ega je dete sastoji se iz dva dela "oslobođeno dete" – spontano i nestašno i
"adaptirano dete" – naučeno da se ponaša kako treba.
Prema transakcionalnoj teoriji ličnosti, tokom svakodnevnog življenja, "igraju" se psi-
hološke igre jer po "teoriji uloge" individua prihvata neke socio-uloge. Bitan cilj međuljud-
ske komunikacije je razmena stimulacije koja tako između osoba stvara transakciju. Smatra se
da se psihološke "igre" odvijaju po unapred utvrđenom, nesvesnom planu i da sadrže skrivene
duple poruke.
Bihejvioralna teorija ličnosti

Bihejvioralna teorija ličnosti bazira svoju osnovu na Pavlovljevom učenju o uslovljava-
nju ali i na drugim teorijama proizašlim iz osnovnih teorija učenja.
Bihejvioralna ideja je da se ponašanje uči tokom života, dakle uslovljava se. Pozitivne
posledice nekog ponašanja – bihejviora – potkrepljuju ponašanje koje ih je izazvalo, dok ne-
gativne posledice nekog bihejviora suzbijaju te posledice. Nagrade favorizuju jedno ponaša-
nje a kazne ga suzbijaju, što je u suštini pozitivno i negativno potkrepljivanje.
Bihejvioristi objašnjenje ličnosti temelje na opservaciji autonomnog, motornog i kogni-
tivnog ponašanja, dostupnog posmatranju i kvantifikaciji.
61
TEORIJA AGRESIVNOSTI
agresija i nasilje
Agresivnost se izučava kao kvalitet strukture ličnosti, ali i kao ljudska karakteristika.
Agresivnost je svaka verbalna ili fizička akcija preduzeta u nameri da se nekome
nanese šteta ili povreda bez obzira na to da li je namera realizovana do kraja. Svakako,
u moralnoj ljudskoj praksi agresivnost nije poželjna osobina koju treba podržavati.
Terminom agresivnost u nauci se označavaju neprovocirani napadi i/ili neprijateljske
radnje. Agresivno ponašanje je neprijateljsko i destruktivno činjenje protiv ljudi ili predmeta.
Agresivnost je složena pojava od dve komponente:
1. aktivnost – komponenta agresivnosti je biološka karakteristika čoveka, kao i drugih živih
bića i suprotna je pasivnosti. Smatra se da je aktivnost maskulina (muška), a pasivnost femini-
na (ženska) osobina u strukturi ličnosti;
2. destruktivnost – komponenta agresivnosti nije urođena već stečena osobina, nekada i nau-
čena prilikom odrastanja u datoj supkulturi.
Kvaliteti čovekove agresivnosti su:
– verbalna agresivnost – prema ljudima;
– fizička agresivnost a) prema ljudima b) prema predmetima.
Agresivnost može biti:
a) manifestna;
b) latentna (prikrivena) – ćutanje je, recimo, poseban vid latentne agresije i nekada snažnije
deluje nego da se agresivnost prema nekoj ličnosti verbalizuje.
Motivi agresivnog ponašanja mogu biti:
a) intenzivno agresivno ponašanje – motivisano emocionalnim dizbalansom;
b) instrumentalno agresivno ponašanje – motivisano težnjom za nekim koristoljubivim ciljem.
Agresivnost i agresivno ponašanje predmet su današnjeg multidisciplinarnog izučavanja
i tumačenja. Odgovor na pitanje šta pokreće agresivno ponašanje u čoveku je kompleksan.
Sve današnje teorije o agresivnosti i agresivnom ponašanju mogu se podeliti na pet grupa.
1. Biološke teorije o agresivnosti i agresivnom ponašanju nastale su u XIX veku i dopunja-
vane kroz celi XX vek. Pobornici biološkog objašnjenja smatraju da je agresivnost posledica
bioloških i strukturnih promena u čovekovom organizmu. Istraživanjima je utvrđena češća za-
stupljenost XYY hromozoma kod ljudi koji izdržavaju zatvorsku kaznu (prestupnici i više-
struki prestupnici). Smatra se da na agresivnost i agresivno ponašanje utiče viši nivo testoste-
rona, a u eksperimentalnim radovima to je dokazivano dodavanjem testosterona ispitanicima,
što je za posledicu imalo povećanu sklonost ka agresiji. Anatomofiziološka izučavanja su po-
62
Medicinska etika
kazala da strah od izazvane agresije postoji kod osoba sa oštećenjem amigdaloidnih jezgara.
Draženjem laterarnog hipotalamusa izazivana je grabežna agresivnost. Za ventromedijalni hi-
potalamus vezuje se iritativna, odnosno provocirana agresija.
2. Teorija socijalnog učenja agresije objašnjava agresiju kao naučeno ponašanje. Objašnje-
nje je u fenomenu instrumentalizacije. Agresija može biti pozitivno potkrepljivana kroz ostva-
renu dobit. Naučeno agresivno ponašanje može biti prihvaćeno kao imitacija drugih, recimo
identifikacija sa delinkventnom osobom, posebno ako je delinkventna aktivnost bila nagrađe-
na. Agresivnost može biti i ponašanje naučeno od roditelja ukoliko oni sami ispoljavaju agre-
sivnost i destruktivnost.
3. Frustracione teorije agresivnosti temelje se na bihevioralnom objašnjenju stimulus – re-
akcija (S–R). Frustracija je stanje izazvano sprečavanjem neke akcije da se ostvari cilj i prati
je bes kao emocionalnim kvalitetima. Bes je bitan inspirator agresije. Prema ovim teorijama,
bitno je i postojanje simbola agresije, kao što je oružje. Teoretičari u frustraciono objašnjenje
agresivnosti uključuju i situaciju odvajanja (separaciju) deteta od roditelja, posebno majke.
Takva deca imaju kada odrastu povišenu sklonost ka nasilničkom i agresivnom ponašanju.
4. Kognitivne teorije agresivnog ponašanja ističu važnost odluke kao psihičkog procesa u
datoj socijalnoj situaciji. Agresivno ponašanje prema njima je posledica elaboracije socijalnih
potreba, ciljeva i iskustva.
5. Instinktivističke teorije agresivnost objašnjavaju motivima, instinktima.
Frojdovo učenje agresivnost objašnjava tanatos nagonom – nagonom smrti. Tanatos je
u širem tumačenju nagonska pulzija za destruktivnim ponašanjem i destrukcijom.
From u smislu neoanalitičkog objašnjenja agresivnost deli na benignu i malignu. Sma-
tra se da je benigna agresivnost urođena i normalna odbrambena reakcija u funkciji opstanka
individue. Maligna agresija je isključivo ljudska karakteristika, nije biološki determinisana,
ali je destruktivna sa pretnjom biološkog uništenja i za napadača i za napadnutog. Maligna
agresija nije provocirana nego je posledica unutarnje želje za uništenjem i razaranjem.
Konrad Lorens objašnjava agresiju kao instinkt unutrašnje ekscitacije vezan za energi-
ju podsvesnog.
Konačno, agresija u manifestaciji i izazvanim posledicama je značajan problem i civili-
zacije na početku XXI veka. Smatra se, po istraživanjima da je u SAD već danas glavni
zdravstveni problem nasilje, agresija i kriminal.
Agresivno ponašanje nije u skladu sa moralnim načelima, te zbog štetnih posledica zau-
zima značajan prostor u oblasti pravnih regulativnih normi svih savremenih zajednica.
63
PROBLEMI ALIJENACIJE U SVETLU FROMOVOG UČENJA

"Da li ti je nekad dosadno? Jes' kad neko dođe."
Narodna mudrost sa Durmitora
Pojam alijenacija ima u ovom momentu samo jasnoću etimološkog značenja. Brojni
autori različito formulišu suštinu pojma alijenacija – otuđenje.
Mnogo je nejasnoće u interpretaciji alijenacije sa aspekta mnogih nauka koje se njome
bave, pre svih sociološke, filozofske, medicinske u prvom redu, a zatim političke nauke itd.
Istorija same teorije alijenacije je duga i proteže se kroz više civilizacija, reklo bi se, od an-
tičke do savremenog doba. Nastojanja naučnika da se pojam alijenacije svede na što približni-
ji nivo i pomire različita gledišta danas bismo mogli označiti relativno uspešnim.
Danas se pod alijenacijom podrazumevaju izolovanost, samootuđenje i bespomoćnost
u psihijatrijskom smislu. Na primer: alijenacija je otuđenje duševnog bolesnika od društva.
Svaka epoha ima svoj ključni etički koncept objašnjenja problema odnosa individua –
zajednica. Za Kanta, taj pojam je dužnost, za Hopsa – mir, za Bentona – sreća, za Karen
Hornajevu – alijenacija čoveka. Samootuđenje izraženo kroz osećanje nemoći pojedinca sve
je univerzalnija odlika savremene zajednice.
Alijenaciju – otuđenje, najkvalitetnije raspravlja Erih From u svom originalnom učenju
Humanistička psihoanaliza. From objašnjava otuđenje kao posledicu nemogućnosti potpu-
nog ostvarivanja ljudske prirode – suštine u zajednici. Prema Fromu, čovek u savremenoj so-
cio-zajednici ne doživljava sebe kao centar svoga sveta, kao ni stvaraoca sopstvenih postignuća,
već kao posledicu radnji u pokoravanju društvenim zahtevima. Čovek posledično doživljava
samog sebe kao što čulima doživljava stvari, a razumom zbog toga ne uspostavlja individualnu
produktivnu vezu ni sa sobom ni sa spoljnim svetom. Zato From insistira na otuđenosti druš-
tva i ne prihvata kriterijum mentalnog zdravlja kao prilagođenost pojedinca društvu, već pri-
lagođenost društva potrebama pojedinca.
Otuđenje je akt putem kojeg neko ili nešto postaje tuđe nekome ili nečemu. Alije-
nacija u svakodnevnom životu znači prenošenje vlasništva, recimo sa jedne osobe na drugu
otuđenjem. Alijenacija u medicini, posebno u psihijatriji, podrazumeva odstupanje od normale.
Alijenacija na terenu socioloških razmatranja najizraženija je u buržoaskom kapitali-
stičkom uređenju države. Čovek je zarobljenik novca, odnosno nametnute potrebe da stiče
novac i nametnutog stava da ako poseduje novac, rešava sve lične probleme.
Pravi humanizam je, reklo bi se u kontekstu sadašnjeg društva, realizovan samo u medi-
cini, jer čovek čoveka leči, a šta je veće i humanije od toga. Međutim, savremeno društvo ne-
umitno alijenira (otuđuje) bolesnika od lekara. Bolesnom je potreban novac, posebno u najbo-
gatijim državama Zapada, da bi ga lečili dobri lekari, što je u sukobu sa vršenjem najhumanije
– lekarske profesije. Zakon o zdravstvenoj zaštiti u Srbiji u tranziciji već nas je suočio sa ovim
oblikom dehumanizacije. Bolesnik za koga lekar nema dovoljno vremena takođe je alijeniran
od najpotrebnijeg mu – od lekara.
Konformizam kao univerzalna čovekova tendencija postao je mehanizam pomoću kojeg
na pojedinca i njegove stavove utiču anonimni autoriteti, te se otuđenje realizuje kroz potroša–
čki duh, kroz odnos prema sopstvenom slobodnom vremenu i druge aspekte društvenog života.
64
Medicinska etika
SAVREMENI ODNOS
INDIVIDUA – ZAJEDNICA
"Ljudski život ima smisla ako je u njemu moguće

ostvarivanje duhovnih i moralnih vrednosti."
Sokrat
Sa pojavom čoveka kao razumnog bića nastala je i svesnost o sopstvenom postojanju.

Kognitivno poimanje sebe uslovilo je i čovekovu brigu za ostvarenjem sopstvenih potreba.
Svestan sebe i stalnog proširivanja ličnih ambicija za proširenje potreba, čovek je morao po-
tražiti podršku drugog čoveka – najbližnjih u gensu. Reciprocitet je morao biti posledičan, jer
da bi dobio od drugih morao je u njih i uložiti. Neminovnost ovakvog odnosa uspostavljenje
je prvobitne ljudske zajednice. Zajednica je pojedincu postajala sve bitniji faktor te ju je on
stalno oblikovao i usavršavao. Danas se socijalna zajednica podiže na nivo značajniji od sva-
kog pojedinca i prostor je ostvarenja najambicioznijih stremljenja čoveka. Finalizacija svih
čovekovih ambicija maksimalno je dostignuta u XX veku. Ne sme se zaboraviti – monizam je
fundamentalna ljudska suština.
Razvojne tendencije savremenog društveno-ekonomskog poretka i rezultati postignuti u
XX veku nameću pitanje nije li čovek već zakoračio na same margine svoje biološke plastič-
nosti. Dvadeseti vek je suočio čoveka sa raznim pojavnim oblicima problema otuđenosti i
dehumanizacije. Maksimalno je razvio potrošačko društvo kao univerzalna suština savreme-
ne civilizacije.
Potrošačkim društvom nastalim u XX veku maksimalno je ostvarena milenijum-
ska tendencija i ambicioznost čoveka da stvara, stiče i prisvaja materijalna dobra. Proiz-
vodni procesi su u toj meri usavršeni da je dostignuta priželjkivana maksimalna proizvodnja
predmeta u jedinici vremena. Ogromnom količinom proizvoda realizovana je psihološka ljud-
ska tendencija da uživa u neograničenoj potrošnji.
Potrošnja se i na početku trećeg milenijuma ohrabruje i podstiče pre svega pronalaže-
njem novih proizvoda i predmeta za potrošačku namenu. Posebno podsticanje ostvaruje se re-
klamama sa zadatakom da opredeli ljude ka što većoj kupovini, kao garantu povećavanja,
produžavanja i daljeg usavršavanja proizvodnje. Uvećavanje čovekovog čulnog uživanja
karakteristično je za potrošačko društvo. Posledica toga je suprimiranje individualnih ljud-
skih potreba za duhovne vrednosti i njihovo nadređivanje suštini i smislu čovekovog postojanja.
Savremena civilizacija maksimalnim ulaganjem i stimulisanjem kupovine i potrošnje
proizvedenih predmeta pomerila je i vrednosne sisteme. Čovek više nije najveća vrednost i
zadovoljstvo sebi i drugom čoveku, već je supstituisan predmetima, garderobom, materijal-
nim dobrima (stanovi, kuće, automobili itd.). Ako je to tako, onda smo suočeni sa dehumani-
zacijom međuljudskih odnosa. Što je negativna odlika novog XXI veka.
Dvadeseti vek je imao još jednu karakteristiku vrednu pominjanja. Dovedena je do usa-
vršenosti interpersonalna komunikacija razvojem sredstava za masovnu javnu komunikaciju
(televizija, štampa, radio, internet, telekomunikacije itd.). Svakako da su ove tekovine ostva-
65
rene sa početnim ambicijama pozitivne usmerenosti. Međutim, tako brz protok i dostava in-
formacija na celoj planeti sa svakog mesta, do svakog čoveka, izazvali su i paradoksalno ne-
gativne posledice. Informacije su ulenjile duhovnu – mentalnu aktivnost pojedinca.
Čovek je očigledno nenamerno, ali konsekventno prihvatio stavove obrađivača in-
formacije kao sopstvene ne trudeći se da razume ili raspravi u sebi značaj te informaci-
je. Univerzalno se uprosečavaju stavovi savremenih ljudi o političkim, socijalnim, kulturnim i
svim bitnim zbivanjima u aktuelnom svetu.
Sredstvima javnog informisanja postignut je vrhunski marketing u ujednačavanju stavo-
va u odnosu na predmete potrošnje, recimo odevne predmete i sl. Savremeni čovek tako gubi
individualnost i identitet individualnog i na svim se poljima uprosečava, poistovećuje sa dru-
gim jedinkama po stilu odevanja, po opredeljenju za kulturu, iste filmove, iste političke sta-
vove. Ovakvo događanje nije kompatibilno sa fundamentalnom suštinom čoveka kao
umnog, dinamičnog i razvojnog bića. Konfliktnosti i posledice po čoveka, ali i savremenu
civilizaciju, mogu se samo anticipirati u pesimističkim očekivanjima.
PERSPEKTIVE DEZALIJENACIJE ČOVEKA XXI VEKA

Alijenacija je činjenična karakteristika čoveka savremene civilizacije. Ovu definiciju
potvrđuje proklamovani NOVI SVETSKI POREDAK lansirajući globalističke ideje – Novi
humanizam. Novi humanizam favorizuje pravdu, slobodu i posebno ljudska prava svima i
jednaka za sve utemeljena na moralnim kriterijumima odgovornosti čelnih i privilegovanih
pojedinaca u državama uređenim na humanim demokratskim principima. Paradoksalno, na
samom početku XXI veka čovečanstvo je suočeno, više nego ikad u istoriji, sa pojavom broj-
nih humanitarnih kriza i pretećih humanitarnih katastrofa. Dezalijenacija čoveka je verovatno
put ostvarenja proklamovanog novog humanizma u novom svetskom poretku.
Neophodno je učiniti da se čovek kao svako pojedinačno biće vrati jedinstvu i ravnoteži
sa prirodom od koje se očigledno odvojio u dodanašnjoj ushodnoj razvojnoj egzistenciji.
Civilizacija mora u XXI veku podržati sledeće individualne ljudske kvalitete:
1. Razvojno nadređivanje socio motiva – altruizam nasuprot individualnom narcizmu.
2. Razvojno nadređivanje individualne kreativnosti i stvaralaštva nasuprot destruktivnosti.
3. Razvojno nadređivanje svesnosti o identitetu i individualnosti nasuprot komformizmu i he-
donističkim tendencijama.
4. Razvojno nadređivanje individualne ljubavi prema bližnjima i svim ljudima nasuprot agre-
sivnosti i koristoljublju.
5. Razvojno nadređivanje umne posebnosti i savesnosti nasuprot uprosečavanju i individual-
noj iracionalnosti.
Navedeni stavovi su opravdani jer temelje na primarnoj datosti ljudske individue kao
tendentno pasivnog, inertnog i zavisnog bića. Civilizacija je uznapredovala do tih granica da
se može kompetentno posvetiti investiranju u razvojne kvalitete svakog svog člana kao po-
sebne individue i vrednosti.
66
Medicinska etika
Poglavlje III
ETIKA I ETIČKA UČENJA
ETIKA – NAUKA O MORALU
Etika je kao i moral, veoma širok, sadržajan i razvojni pojam. Jezička upotreba ter-
mina etika u svakodnevnom životu se prepliće sa pojmom moral i obrnuto. Pod pojmom mo-
ral često se podrazumeva etika a pod pojmom etika moral. Svakako da su to pojmovi potpuno
različitog značenja. Etika je teorija, odnosno filozofija o moralu – filozofska nauka.
Etika etimološki vodi poreklo od dve grčke reči: ethos (navika, uobičajena radnja) i et-
hikos (prebivalište, ćud, narav, narav ljudi na prebivalištu). Zato je etika teorija o etosu.
Etika je znači filozofija morala. Filozofija etimološki potiče od starogrčke reči filos –
ljubitelj, prijatelj, odnosno fileo – voli i sofija – mudrost, znanje (filozofija je ljubav prema
mudrosti, odnosno znanju – mudroljublje).
Etika kao teorija o moralu izučava sve pojave, sve fenomene koji su povezani sa
moralom. Etika proučava poreklo, način postajanja (nastanka i razvoja), vrednovanja
morala i saznavanja o moralu. Zato je etika filozofija morala ipak najpreciznije etika je fi-
lozofska nauka o moralu.
Reč etika može biti upotrebljena i u označavanju nekog konkretnog morala, konkretnog
društva, ili konkretnog čoveka. Primer: etika tog društva, ili etika tog čoveka.
Etika kao filozofija se pojavila istorijski u najranijim filozofskim učenjima davno minu-
lih civilizacija na našoj planeti i usavršavajući se održala do XXI veka. Etika je posledično u
najtešnjoj vezi sa drugim filozofskim naukama i filozofijom u celini. Etika kao nauka se danas
oslanja na ontologiju, metodologiju saznanja, logiku, metodologiju nauke, nozologiju, filozof-
sku antropologiju i aksiologiju.
Etika se kao posebna filozofska disciplina pojavila vrlo rano jer se etička učenja mogu
naći u najranijim poznatim nam filozofskim učenjima starog veka. Etika je kao nauka pove-
zana sa društvenim naukama (sociološkim, psihološkim, pedagoškim, političko-pravnim i sa
naukama koje proučavaju društvo i istoriju) i posebno sa humanističkim naukama (kulturo-
loškim naukama, lingvističkim naukama, naukama o umetnosti i sa medicinskom naukom).
Razumeti i usvojiti etička naučna saznanja (filozofiju morala) biće lakše ukoliko se po-
zabavimo istorijskim razvojem etike u okviru filozofije.
67
ISTORIJAT ETIČKIH UČENJA
Filozofija – mudroljublje, morala se pojaviti sa pojavom prvih apstraktnih spoznaja čo-

veka u preistoriji. Ljubav prema mišljenju ili filozofiranje, samom pojavom kao svojstvom ra-
zumskog čoveka imala je u sebi i začetke etike. Etika je neodvojiva od filozofije kao celine jer
fundamentalno razmatra pitanje šta je dobro, šta je pravilno, šta je moralno, a šta ne, što je su-
ština i filozofije.
Postavljanje pitanja do sumnji u neke postavke koje su izgledale istinito i prihvaćeno je
i istorijski nastanak etike. Teogenost mišljenja, filozofiranja, traženje novih odgovora nije
štetno već naprotiv, razvojno potrebno u svim filozofskim naukama pa i u etici. Aristotel je
govorio: "Sve druge nauke su potrebnije od filzofije, ali nijedna nije bolja od nje". Galileo
Galilej je tvrdio da je neznanje majka zlobe, zavisti, srdžbe i svih poroka i grehova, što je pri-
hvatljiva maksima i na početku trećeg milenijuma. Tradicija je veoma bitna. Primer je još an-
tički stav ex nihilo nihili fit – iz ničega ništa ne nastaje i prihvatljiv je i danas i polazište je
savremenih naučnih stavova.
Čovek je bio i do danas ostao najveća zagonetka samom čoveku. Pokušajem razumeva-
nja čoveka, dakle filozofijom, ljudi se bave od pojave razumskog, odnosno kognitivnog, kao
funkcije ljudskog mozga. Razlike između filozofije Starog veka, antičke filozofije i moderne
postoje. Antički filozofi su se služili polemikom, diskusijom odnosno govorom kao osnovnim
oružjem filozofske nauke, a moderni filozofi eksperimentima, merenjima, kibernetikom, ra-
čunarima i robotima.
Etika kao filozofska nauka od samog nastanka se temelji na postavljanju pitanja šta je
čovek, šta je suština života i vredi li zarad te suštine živeti? Filozofi i mislioci Starog veka
kroz antičko doba do modernih filozofa naučnika posvećivali su život traganju za odgovorima
na ova pitanja.
Filozofija i filozofska misao su u suštini opredeljene da iznađu istinu i istinito ob-
jašnjenje neke nepobitnosti i nespornosti, te je to suština i nastanka etike i etičkog medi-
cinskog promišljanja. Studenti kao budući akademski obrazovani ljudi treba da usvoje doda-
našnje stavove etike, odnosno filozofiranja o suštini života i kvaliteta življenja.
68
Medicinska etika
STARI VEK I ETIČKA UČENJA DREVNIH CIVILIZACIJA
"Vrlina je znanje."
Sokrat
Etika kao nauka sigurno se pojavila tek u vreme kada je u zajednici moral i moralni ži-
vot dostigao značajan nivo. Preduslov za pojavu etike kao filozofije o moralu je izgrađeno
praktično moralno iskustvo, odnosno postojanje moralne i ljudske prakse.
Izučavanje moralnih vrednosti čoveka i morala zajednice je milenijumska tradicija, a po
pisanim izvorima od vremena Helenskih mislilaca. Činjenično je da je istorija etičkih učenja u
praksi i teoriji duga. Etika kao filozofska nauka pojavila se i razvijala sa pojavom klasne ljud-
ske zajednice – klasnog društva. Izučavanje etičkih učenja u Starom veku ima odlike stavova
mislilaca determinisana klasno društvenom pripadnošću. Izučeni su otkriveni sačuvani spo-
menici, pisana dokumenta, grobnice i drugi izvori davno nestalih civilizacija Vavilona, Asiri-
je, Egipta, Indije, Persije, Kine, Inka, Maja i antičke Grčke. Posedujemo danas čitave biblio-
teke iz vremena tih civilizacija te imamo saznanja i možemo izučavati prošlost od pre 3 do 5
hiljada godina.
ETIČKA UČENJA U ANTIČKOJ GRČKOJ

Sokrat, Platon, Aristotel
Filozofija se kao disciplina izuzetno i posebno razvila u antičkoj Grčkoj.
Milenijumska istorija antičke Grčke, a posebno bar pet vekova pre nove ere, krca-
ti su upamćenim čuvenim filozofima. Njihova učenja su bila oslobođena magijske i religij-
ske sputanosti, dakle bila su slobodna. Filozofija tih ljudi je pre svega bila zasnovana na pri-
rodnim naukama. Filozofi antičke Grčke su utemeljeli i biologiju, fiziku, matematiku i me-
dicinu kao višu zasnovanost na već razvijenim učenjima prirodnih nauka.
Homerovi spevovi Ilijada i Odiseja poseban su dokument o filozofiji, naukama i medi-
cini već milenijumske tradicije.
Znanje i prenošenje znanja bila je osnovna vrednost filozofa antičke Grčke. Veliki filo-
zofi tog vremena shvatali su da je neznanje generator ljudske zlobe, ljudske zavisti i drugih
poroka, užasnih grehova čovekovih prema sebi i prema drugom čoveku. Zato su negovali
znanje i težili da istaknu znanje kao najveću čovekovu vrlinu i vrednost. Svoja učenja darivali
su drugim ljudima. Želeli su da svi ljudi isto znaju i po pravilu osnivali sopstvene škole, u ko-
jima su svoja znanja prenosili sledbenicima i tako se nastavljali u piramidi ljudskog razvoja u
znanju.
Začeci naučne etike su u filozofskim učenjima znamenitih filozofa antičke Grčke.
Medicinska etika istovremeno se rađa i razvija sa etikom nesporno pre Hipokratove epohe.
69
Sokrat
Sokrat (469 – 399. godine pre nove ere) je u pravom smislu otac naučne etike. Prvi je u
etička razmatranja ugradio naučni pristup i ostao ovekovečen svojim etičkim učenjem.
Danas se može tvrditi da je Sokrat osnovao i usmerio budući razvoj evropske etike, od-
nosno etiku evropske tradicije. Sokrat je etiku kao učenje o dobru, sreći ili spasenju postavio
u središte ukupne filozofije, čime je formirana etika kao samostalna nauka o čovekovom po-
našanju.
Sokrat je proklamovao princip Dajmonion (glas sopstvene savesti). Smatrao je da ga
čovek nosi u sebi kao poseban organ pomoću kojeg razlikuje dobro od zla. Prema njemu svaki
čovek treba da se pridržava svojih intimnih i autentičnih ličnih principa. Svaki čovek ima iz-
bor da u ponašanju, odnosno etičnosti bude loš ili dobar, jer je Dajmonion zadužen da postup-
ke svakog pojedinca razgraniči na loše i dobre. Princip Eudajmonija (najviše dobro, sreća,
blaženstvo) je identičan vrlini i sreći kao životnom cilju, a može se ostvariti samo razumnim
saznanjem. Ovo je u celom Sokratovom učenju najvažniji stav.
Sokrat je učio po sentenci vrlina je znanje, a pre Sokrata filozofi su smatrali da je zna-
nje vrlina. Znanje je i moćno i korisno za čoveka. Sokratova formulacija znanja kao kvalitet
čoveka stapa se s mudrim postupanjem. Govorio je poznaj samog sebe, što znači neprekidno
usavršavaj sebe i obogaćuj svoju ličnost samo znanjem. Sam Sokrat se nije tokom čitavog
svog života zadovoljavao postignutim znanjem, već je težio novom saznanju i smatrao
sebe i svet nesavršenim. Želeo je da to prenese na svoje učenike i smatrao je da tako poima-
nje treba da ima svaki čovek.
Sokratova možda najveličanstvenija sentenca i životni moto glasi: "Nepravdu je bolje
trpeti nego je činiti." Sokrat je i sebe formirao na ovoj sentenci, što je i dokazao, osuđen na
smrt primio je mirno presudu, popio ponuđeni otrov ne prihvativši predlog svojih moćnih pri-
jatelja da se odluči na bekstvo ili pak odrekne svog učenja.
Sokrat je shvatio da nadmoć na zemlji u čitavom svetu i kosmosu ima čovekov um.
Razvijao je i učenje u tom smislu. "Niko ne greši svojevoljno, nego svako greši što nezna šta
je dobro, a ne zato što neće dobro. Niko ne dela protiv onog što je najbolje saznanjem, već iz
neznanja. Ljudskim delom ne upravlja volja već svemoćni um. Čim čovek sazna šta je dobro,
on će to i da učini. Požude ne mogu savladati um, jer je on najjači" Sokrat je apsolutno s
pravom verovao da domašaj ljudskog uma nema granice. Čovek ima nelimitiranost ko-
smičkih razmera da uvek dograđuje svoje znanja i da kroz generacije zida piramidu znanja.
Trajne su ljudske vrednosti Sokratove sentence: "Vrlina se ne rađa iz blaga, već se iz
vrline rađa blago". Potcenjivao je materijalno bogatstvo i negovao znanje i ličnu etičnost kroz
vrline. "Ljudski život ima smisla samo ako je u njemu moguće ostvarivanje duhovnih i mo-
ralnih vrednosti." Sokrat je u skladu sa ovakvim svojim shvatanjem vodio i privatni život.
Lično je savladao svaku požudu za materijalnim bogatstvom i umovanje nadredio materijal-
nom i izuzetno kvalitetno živeo u postignutom duhovnom zadovoljstvu. Nepokolebljivog uve-
renja, Sokrat je govorio da onaj čovek koji od ma koga primi materijalna dobra ili novac "nje-
ga (tog čoveka) postavlja sebi za gospodara, da robuje ropstvo sramotno ništa manje teško
nego bilo koje drugo ropstvo."
70
Medicinska etika
Sokrat je zbog svojih stavova od savremene vlasti kao "štetan čovek i čudna ličnost ko-
ja istražuje stvari ispod zemlje i gore na nebu i svemu tome uči i kvari omladinu..." osuđen
na smrt. Smrtnu presudu Sokrat je prokomentarisao: "Za to nisu krivi zakoni, nije kriva otad-
žbina koja takve zakone ima, već su krive sudije koji ih loše primenjuju."
Sokrat je bio protiv relativizma i proizvoljnosti, a zakone je smatrao opštom i nužnom
obaveznošću. Stoga je i prihvatio osudu na smrt. Prihvatanjem osude Sokrat je pobedio vre-
me, a smrt je bila samo fizički kraj tog čoveka, ali ne i njegovog dela.
Platon
Platon (427 – 347. god. pre nove ere) Sokratov je učenik, najveći i najznačajniji sledbenik.
Stvaranje legende o Sokratu, može se reći, isključivo je Platonova zasluga, jer je Platon
bio fasciniran različitošću Sokrata od svih ondašnjih filozofa sofista. Sokrat je živeo dosledno
i apsolutno radio i ponašao se u skladu sa svojom filozofijom i njenim načelima. Sokrat nije
ostavio nijednu napisanu reč, skoro sve poznato nam o Sokratu zapravo zapisao je Pla-
ton ili je prepoznatljivo u Platonovoj misli. Platon u svojoj polemičkoj raspravi Odbrana
Sokratova na briljantan način veliča izuzetni intelekt i umnost, a posebno uzvišenost Sokrato-
ve ličnosti sa moralnog aspekta.
Platonovo etičko učenje ima dva nivoa:
1. etičko učenje u užem smislu – o najvišem dobru i najvećoj vrednosti života;
2. etičko političko učenje – učenje o odnosu i stavovima pojedinca i društvenih slojeva u od-
nosu prema državi.
Platonovo etičko učenje u užem smislu idealizuje apsolutnu istinu kao nepromenljivu
veličinu vanvremensku i suštinu svega postojećeg. Ukoliko se ostvari, onda je to najviša vre–
dnost života i najveće životno dobro. Apsolutna istina ili ideja postoji iznad sveta nezavisno,
sa apsolutnim važenjem u tom svetu. Platon kao centralnu ideju postavlja lepotu i dobro pored
istine. Lepota i dobro su po njemu identični i podudarni sa pojmom apsolutne ideje. Platono-
va najviša ideja je ideja dobra, postižu je samo dobri i poslušni da bi postali srećni i moralni.
Platon vrednuje vrlinu primarno tvrdeći da je mogu postići oni pojedinci koji umeju da
obuzdaju samog sebe, svoje strasti, svoje nagone, negujući harmoniju i red. Smatrao je da je
bolje podnositi nepravdu i patnju nego nekom afektivnom reakcijom remetiti svoju unutrašnju
homeostazu ostvarene harmonije i reda. Platon, nije ignorisao hedonističke težnje poput So-
krata, već im se prilagodio i vrednovao ih kao činilac čovekove sreće, uz uslov da se koriste
sa merom. Platonova zasnovanost ideja moralnosti i etičnosti ovog nivoa su u stvari metafi-
zički harmonija življenja, odnosno postizanje interakcijskog sklada između dobra, lepote i
istine. Platon stoga ljubav smatra naklonošću koju čovek oseća prema imaginarnom svetu,
odnosno savršenom i idealnom. Ljubav je prema Platonu postepena, generiše se na opažaju
lepote tela, a preko lepote tela prepoznaje se lepota duše koja u suštini privlači. Preko nje se
ljubav formira prema idealizovanoj lepoti. Platonska ljubav je pojam proistekao iz ovakvog
Platonovog stava za kontemplaciju i poštovanje – za trajnu ljubav prema osobi suprotnog po-
la, nikad ostvarenu fizičkim kontaktom.
71
Etičko političko Platonovo učenje je drugi nivo njegovog učenja. Ono razmatra odnos
pojedinca i grupa pripadnika društvenih slojeva prema državi. Ovaj nivo Platonove etičke fi-
lozofije temelji se na ličnom stavu da su najvažnije vrline razboritost, mudrost i hrabrost, sa-
mim tim i pravednost i pravičnost. Pojedinac, odnosno čovek može postati idealno pravičan
samo na način na koji funkcioniše država.
Platon razlikuje kod svakog čoveka osnovne generatore: požudu, ili nagone, volju i ra-
zum, odnosno um kao sastavne delove duše, smatrajući da u svakom čoveku preovlađuje je-
dan od njih. Platon shodno postojanju tri vrste potreba i funkcija u čoveku smatra da analogno
u državi treba da postoje samo tri staleža, odnosno osnovna društvena nivoa.
– Prvi društveni stalež u kome dominira razum ili um predstavljaju vladari.
– Drugi stalež su ljudi kod kojih dominira volja, znači i odvažnost, srčanost i hrabrost. To su
vojnici ili čuvari države i njenog poretka.
– Treći stalež, najbrojniji čine oni koji u državi ostvaruju materijalna dobra: zanatlije, seljaci,
radnici, trgovci, jer su to pojedinci kod kojih dominira požuda ili nagoni, tj. potrebe za ostva-
renjem dobara.
Platon smatra da je ostvaren idealizovan pravičan čovek samo onaj kod koga su požuda
ili nagoni, volja, razumnost ili um u harmoniji. Vrlina kao najviša čovekova vrednost iskazana
je samosavlađivanjem pojedinca, odnosno obuzdavanjem strasti i nagona, kao i ostvarivanjem
mere i harmonije. Platon smatra da čovek treba da živi u skladu sa svojim prirodnim osobi-
nama i da bira za poziv delatnosti za koje po sastavu svoje duše ima najviše smisla. Platon is-
tiče da je najveći životni cilj čoveka valjano življenje u okviru onog delanja za koje je on od
prirode predodređen. Samo je takav čovek koristan kao deo velike celine – države.
Platon u svom političko-filozofskom delu Država raspravlja i o lekarskoj praksi, moral-
nosti lekara i etičkim ciljevima lekarske profesije. Platon u trećoj knjizi Država precizno od-
ređuje zadatke lekara u državi idealizovanoj po svom modelu učenja. Taj Platonov stav o le-
karima inspirisan je psihološkim i biološkim elitizmom tako da bez dileme i nalaže i preporu-
čuje: "I lekarsko zanimanje, o kojem smo govorili, odredićeš u našoj državi kao i sudsko za-
konodavstvo, a oba će se, prema tome, starati samo o građanima koji su telesno i duševno
zdravi, one koji nisu telesno zdravi, pustiće da umru a one koji su duševno bolesni i nepopra-
vljivi osudiće na smrt." Ovakav Platonov stav o lekarskom pozivu i medicinskoj, odnosno le-
karskoj etici, daleko je od humanizma i modernih etičkomedicinskih stavova.
Aristotel
Aristotel (384 – 322. godine pre nove ere) je Platonov učenik. Aristotel u svoje etičko–
filozofsko učenje uvodi pojam forme – entelehije kao savršenstvo i pokretača razvitka. Sma-
trao je da postoji opšte dobro izraženo kroz pojedinosti, a zadatak etike je da definiše to
dobro. Najviše dobro je sreća, blaženstvo – eudajmonija. Treba poći od onog šta je čoveku
specifično, osobeno, čime se on izdiže iznad ostalih živih bića i odrediti kriterijum sreće. Ari-
stotel ga je lako našao. Taj kriterijum čovekove sreće je u njegovoj umnoj delatnosti i delat-
nostima povezanim sa razumskim tj. umnim.
72
Medicinska etika
Aristotel je postavio teoriju da čovekova duša ima tri bitne komponente.

– Prva komponenta je taj razumski, umni, svesni stav čoveka o čoveku na Zemlji.
– Druga komponenta su čovekovi afekti, osećanja, mada njih imaju i životinje.
– Treća komponenta je vegetativni deo kao podloga afekata, što su biološke dispozicije i in-
stinktivno – nagonske sile u čoveku. Podrazumevaju se hranjenje i rastenje, što je zajedničko i
biljnom i životinjskom svetu.
Aristotel razumsko ili umno čovekovo, odnosno njegovu psihu, razlaže na tri elementa
koja čine mentalnu ukupnost.
– Prvi element su zavist, ljubav, ljutnja – afekti.
– Drugi element su dispozicija i stavovi – dispozicija je ono što je podloga afekata.
– Treći element su čovekovi razumski svesni stavovi – svesno izgrađene i sticane osobine to-
kom života.
Prema Aristotelu, ono što nazivamo vrlinama i porocima su zapravo stavovi nastali kao
posledica svesnog izbora i opredeljenja individue i predstavljaju moralne stavove te ličnosti.
Aristotel u svom etičkom učenju ističe značaj akcije u formiranju morala, nasuprot So-
kratovim učenjima o nadređivanju intelektualizma svemu i traženju vrline u znanju i suvom
poznavanju zla i dobra. Aristotel smatra da vrline nisu urođene čoveku, da čovek po samoj
svojoj prirodi nije ni dobar, ni loš. On postaje dobrim ili zlim navikavajući se na dobra ili loša
dela i tako stvara svoj karakter. ''Dobar čovek se postaje praktičnim ponašanjem. Kao što se
plivanje samo u vodi uči, a muzika vežbanjem na instrumentima, tako se i pravedan postaje
pravednim postupkom'', suština je Aristotelovog stava.
Trudeći se da objasni vrlinu, Aristotel razlikuje intelektualne vrline – dijanoetičke i mo-
ralne vrline – etičke. Etičkim vrlinama smatra hrabrost, velikodušnost, umerenost, samosavla-
đivanje, druželjubivost, časnost, istinoljubivost, društveni takt, darežljivost, raspoloženje, pri-
jateljstvo i pravednost kao najvišu vrlinu. Intelektualne vrline su razumnost, mudrost, nauka,
praktična spoznaja, usvajanje veština i drugo.
Aristotel smatra da su etičke vrline karakterne vrline, a dijanoetičke ili intelektualne vr-
line su više vrline od etičkih jer su vrline razumskog – umnog, mišljenja i spoznavanja. Inte-
lektualne vrline se stiču iskustvom i učenjem.
Etičke vrline se ne stiču iskustvom i učenjem, već su to vrline navike.
Aristotel smatra državu odgovornom za vrline navike, odnosno stvaranje morala (etike)
jer zakonodavac treba da uredi i naredi dobre navike i tako stvori dobre građane. Aristotel
smatra da ako je čovek primoran da čini i da se pridržava dobrih, zakonom propisanih dobrih
navika vremenom će spoznati zadovoljstvo življenja, vršeći te dobre navike i dobra dela koje
mu je nametnuo zakonodavac. Aristotel etičke – moralne vrline smatra sredinom dve krajnosti
(dva antipoda), preterano i nedovoljno, premalo i previše. Ovakav Aristotelov stav ne podra-
zumeva aritmetičku ili jednostavnu količinsku sredinu dve krajnosti, već zlatnu sredinu pri-
hvaćenog razumskog svesnog čovekovog ponašanja jer krajnosti od toga i u jednom i u dru-
gom smeru predstavljaju mane. Aristotelova zlatna sredina je prava optimalna mera moralnih
– etičkih kvaliteta čoveka, što pretpostavlja ukupno ponašanje pojedinca po principu pravog
ponašanja.
73
Aristotel tako nabraja poželjne, prave ljudske moralne vrline:

1. darežljivost – sredina između tvrdičluka i rasipništva,
2. hrabrost – sredina između kukavičluka i naglosti,
3. duhovnost – sredina između mrzovolje i lakrdijaštva,
4. skromnost – sredina između drskosti i stidljivosti,
5. pravi ponos – sredina između poniznosti i preterane sujete,
6. umerenost – sredina između neosetljivosti i razuzdanosti.
Poželjno moralno ponašanje čoveka, ponašanje razumom određeno – znači srednje po-
našanje je sredina između preterivanja i zaostajanja za merom, sredina između dva rđava smera.
Aristotel smatra da je etika deo nauke o čoveku koja treba da mu donese sreću jer je
produkt njegove umne svesne aktivnosti. Dakle, bio je veoma progresivan u naučnom dopri-
nosu shvatanjima čovekove sreće i uživanja. Aristotel je znao da svi ljudi teže uživanju i sreći
ali da svi ne teže ka istom uživanju i istoj formi sreće.
Aristotel je bio etički realista u praksi. Smatrao je vrlinu specifičnom čovekovom de-
latnošću i specifičnom odlikom pojedinca u odnosu na druge ljude. Tvrdio je da će uman, raz-
borit i učen čovek pronaći pravu meru – ničeg previše – što je okosnica etike.
Aristotel je smatrao najsvetijom dužnošću da se istini da prednost nad svim drugim mo-
ralnim vrednostima, pa i nad prijateljstvom. Ostao je njegov aforizam: "Prijatelj mi je Platon
ali mi je istina draža."
KINIČKI ETIČKO-FILOZOFSKI PRAVAC

Antisten, Diogen
Kinici su, živeli uz minimalne potrebe, lutali kao beskućnici (kinik – "pas"), tako se
njihova etika zvala etika nemanja potreba. Otvoreno su prkosili običajima i običajnim nor-
mama, suprostavljajući se svim dotadašnjim obzirima ponašanja i kulture u znak protesta pro-
tiv vlastodržaca ondašnje države Grčke i protivnika svog učenja. Zbog toga su dobijali pogrd-
na imena, kao i sam njihov pravac.
Za filozofe kinike najkarakterističnije je da su se suprotstavili zvaničnoj politeističkoj
religiji, odnosno mnogobožačkom verovanju, smatrajući da postoji samo jedan bog. Kinici su
sve vrednosti društvenih institucija, kao što je država i brak odbacili.
Kinici su ignorisali uobičajena životna pravila, čak nisu poštovali ni ona osnovna, kao
što je, recimo, pristojnost. Kinici smatraju osnovnim ljudskim vrlinama samosavlađivanje,
svođenje potreba na minimum, samodovoljnost kao jedini put da se postignu potpuna sloboda,
oslobođenje i sreća. Kinici nisu verovali, za razliku od Sokrata, u vrlinu i vrednost sa-
znanja. Predlagali su bekstvo iz civilizacije i gradova u prirodu i usamljenost.
Kinici su tvrdili da ne postoji nikakvo čovečanstvo, već samo ljudi, odnosno ljudi poje-
dinci i da nije moguće govoriti o dobrim i rđavim ljudima, već samo o ljudima. Takav stav ne
priznaje utvrđene, prihvaćene i postignute vrednosti i nazvan je nihilizmom, a kinička filozo-
fija i etika nazvane nominalističkim, zbog odbacivanja kategorije zajedništva.
74
Medicinska etika
Antisten
Antisten (444 – 366. godine pre nove ere) je Sokratov učenik, a od Platona je stariji se-
damnaest godina. Antisten je imao neobičan životni put. Do Sokratove smrti živeo je u ari-
stokratskom sloju, ne odstupajući od postojećeg ponašanja filozofa tog vremena i Sokratovih
sledbenika. Antisten je naglo odbacio i prezreo sve do tada prihvaćene i cenjene vrednosti.
Insistirao je na jednostavnoj dobroti, družio se sa običnim ljudima, radnicima, seljacima i
oblačio se kao i oni. Svoju filozofiju i etičko učenje sprovodio je pod vedrim nebom, na ulici,
na trgovima, govoreći neoficijelnim jezikom razumljivim neukim ljudima.
Antisten je sve filozofe svog vremena smatrao bezvrednim, tvrdeći da sve što oni mogu
znati, može znati običan i jednostavan, neobrazovan čovek. Verovao je u čovekov povratak
prirodi, negirajući i ne prihvatajući ni državu ni brak, ni privatnu svojinu, ni religiju. Odbaci-
vao je do prezira čulna zadovoljstva i raskoš, bogatstvo i materijalna dobra. Smatrao ih je
prividnim dobrom, a suštinski bezvrednim, nepotrebnim čak i zlim, nedostojnim svakog mu-
drog čoveka. Antisten čineći sve to zapravo insistira na tome da čovek treba da živi unutar se-
be slobodno, ne vezujući se ni za šta što je društvo utvrdilo i nametnulo.
Diogen
Diogen (403 – 329. godine pre nove ere) otišao je dalje od Antistena u svom negiranju
postojeće etičke filozofije. Diogen je prozvan kinikom jer je odlučio da živi kao pas, odbacu-
jući sve konvencionalnosti vezane za religiju, oblačenje, ishranu, pristojnost, ponašanje, vo-
đenje domaćinstva itd. Postoji legenda da je živeo u buretu. Diogen je živeo kao indijski fakir
prosjačeći. Bratimio se sa svim ljudima i sa životinjama. Za života kolale su razne priče o njemu.
Ostala je legenda da je osvajač Aleksandar Makedonski porazivši Atinjane potražio Di-
ogena sa namerom da ga pridobije za sebe kao neobično umnog čoveka, a ekscentrika, te mu
je ponudio svoju moć pitanjem šta želi da učini za njega. Diogen je odgovorio: "Sklonite mi
se sa svetlosti." Smatrao je da zemaljska dobra ništa ne vrede. Težio je moralnoj slobodi,
oslobođenju od želja, naročito od želja ka zemaljskim materijalnim dobrima kao svemu nad-
ređenoj vrlini. Diogen je govorio: "Spoljašnja dobra su nepouzdana, ona su dar sreće, a ne
nagrade za naše sopstvene napore. Samo subjektivna dobra, vrlina ili zadovoljstvo postignuto
rezignacijom pouzdana su i mudar čovek ceniće samo njih".
Diogen je u svom etičkofilozofskom učenju tvrdio da je svet rđav i da, svakog pojedin-
ca, treba naučiti da živi nezavisno od zajednice. Čoveku pojedinačno, nije potrebno mnogo,
on je dovoljan sam sebi, jer se tako može ostvariti u potpunoj nezavisnosti i ličnoj slobodi.
Potrebe treba svesti na minimum, opredeliti se za skroman, prirodan i jednostavan život.
Etičkofilozofsko učenje kinika Diogena i Antistena, ima smisla samo kao reakcija na
nehumanost i kao borba protiv izveštačenosti kulture koju su nametnule vladajuće grupe u
klasnom društvu ili u službi protiv izopačenosti civilizacije, odnosno potrošačkog društva.
Zahtev kinika za povratak prirodi i potpunu jednostavnost, sa ignorisanjem ljudskih sa-
znanja, ne može biti opredeljenje čoveku, a posebno ne mladim generacijama.
75
HEDONIZAM – ETIČKOFILOZOFSKI PRAVAC

Aristip, Epikur
Hedone (čulno zadovoljstvo) najviše je moralno dobro i postignuće čoveka prema sta-
vovima filozofa hedonista.
Tvorci hedonističkog pravca etičkog učenja smatraju vrhuncem čovekovog ostvarenja
ataraksiju duše. Ataraksija je postizanje smirenosti, nepomućenosti kompletnog duševnog mi-
ra kroz duševnu ravnotežu, bezbolnost, i to bez uzbuđenja. Hedonisti smatraju da su neugod-
nosti i bol uzroci nemira duše.
Tri su vrednosna stava u učenju hedonista.
1. Čovekove neke potrebe su prirodne i to nužne, kao što su glad, žeđ, i treba ih zadovoljiti.
2. Prirodni ali ne tako nužni su prohtevi za delikatnim jelom, pićem i čovek može da ih se od-
rekne da bi postigao ataraksiju.
3. Treće čovekove potrebe su neprirodne, a to su pre svega želja za postizanjem ugleda, slave,
bogatstva. Njih treba izbegavati.
Aristip
Aristip je čuveni hedonista antičke Grčke. Učio je o važnosti sadašnjeg trenutka za os–
tvarenje sreće i ataraksije duše. "Trenutno zadovoljstvo je ono što je vredno i poželjno, jer za
buduća zadovoljstva nismo sigurni da ćemo ih doživeti, a ranija zadovoljstva su i inače prote-
kla, dakle jedino je sadašnjost naša." Ovaj citat je suština Aristipovog hedonističkog učenja.
Epikur
Epikur (342 – 271. godine pre nove ere) najznačajniji i najupamćeniji je protagonista
hedonističkog etičkog pravca. Njegovo ime je eponim za hedonizam.
Epikur smatra da ništa tako ne uznemirava čoveka i ništa tako ne narušava i ugrožava
njegovu sreću i duševnu skladnost kao bol i strah od smrti. "Strah od smrti je nepotreban, jer
ako nešto ne doživljavamo ili ne možemo doživeti, onda to ne može za nas biti ni dobro ni
zlo. Strah od smrti je, znači, bezrazložan, jer dokle mi postojimo nema smrti, a kad smrt do-
đe, nas više neće biti." Suština Epikurovog stava je da čovek treba da se oslobodi straha od
smrti, straha od bola i straha od kazne bogova.
Epikur u svojoj knjizi Ciljevi života kaže: "Ne znam kako bih mogao shvatiti dobro ako
iz njega odbacim zadovoljstva ljubavi, ako odbacim zadovoljstvo koje pruža čulo ukusa i ona
koja dolaze od slušanja i gledanja. Početak i koren svakog dobra je zadovoljstvo, koje dolazi
od stomaka. Čak se i mudrost i kultura moraju ovom pripisati. Zadovoljstva duha sastoje se u
razmišljanju o zadovoljstvima tela."
76
Medicinska etika
Hedonističko Epikurovo učenje ostalo je upamćeno i po pojmu epikurejski vrt. Epikur

je smatrao da se zadovoljstvo u životu može postići izbegavanjem rasprava sa bilo kim, o bilo
kom problemu, jer to može da naruši emocionalnu usklađenost individue, a time i potpunost
zadovoljstva duše. Epikur smatra da se treba kretati samo u krugu prijatelja i istomišljenika i
tako izbeći neprijatnosti izazvane raspravama i oponirajućim stavovima. Tako se ljudima koji
padnu u izrazitu afektivnost u diskusiji i ne mire se sa stavovima suprotnim od onih koje za-
stupaju, kaže da idu u epikurejski vrt. Epikur smatra prijateljstvo značajnijim od primarne vr-
line i čovek treba da mu teži.
Hedonizam nije prihvatljiva etička filozofija života, ali u medicinskoj etici ima trajnu
vrednost. Stavovi aktuelne naučne medicine imaju identična Epikurovim, humana polazišta –
osloboditi čoveka bolova (lekovi, brojni analgetici i činjenja da čovek ne pati trpeći bol u bo-
lesti ili trpeći duševni bol), te osloboditi čoveka straha od smrti. Današnja civilizacija je po-
stigla da je čovek oslobođen straha od života posle smrti, u raju ili paklu. U Epikurovo vreme
taj strah je nametala religija i zahtevalo se kao u epohi srednjeg veka i religioznom hrišćan-
skom učenju da se u privremenom životu na Zemlji treba što više uzdržavati, patiti i trpeti da
bi se obezbedilo trajno zadovoljstvo i sreća u raju posle smrti.
Epikurov koncept kako prevazići strah od smrti je originalan, ali je upotrebljiv i u
savremenoj lekarskoj praksi. Epikur je smatrao da je duša, kao i telo, sastavljena od atoma i
da smrt znači razlaganje tih atoma. Posle smrti nema ništa, ni pakla, ni raja, a sve saznajno i
sve zadovoljstvo čovek ostvaruje samo tokom života.
STOICIZAM – ETIČKO UČENJE

Zenon, Epiktet, Marko Aurelije, Seneka
Stoička etika se razvijala paralelno sa epikurejskom etičkom filozofijom i takmičila se
sa njom. Stoička etika je, kao delom i hedonizam (epikurejstvo), mogla biti prihvaćena u pro-
storu Grčke i Rimske imperije zahvaljujući ondašnjim aktuelnim društvenim događanjima,
odnosno propadanju robovlastičkog sistema Grčke i krizi i uzdrmanosti Rimskog carstva. Ne-
umitnost propadanja, transformacije i raslojavanja imperije i robovlasničkog sistema terala
je mudrace – pojedince i grupe da se kroz etičko filozofsku – orijentaciju i nove vrednosne
etičke sisteme odupru i suprotstave uticaju i prodoru varvarskih i primitivnih religija i hriš-
ćanstva.
Stoicizam je rigorozan i koherentan racionalizam po suštini stavova o moralu. Stoici
neguju ideju determinizma u fizici i ideju univerzalne solidarnosti ljudi i bića uopšte.
Zenon
Zenon (336 – 254. godine pre nove ere) rodonačelnik je i osnivač stoicizma kao filozof-
skog etičkog pravca sa Hrisipom. Najznačajniji sledbenici su im bili Epiktet u Grčkoj, a Sene-
ka i Marko Aurelije u Rimu.
77
Stoici su konkurentski bili nastrojeni prema epikurejskoj filozofiji i tražili su specifičnu

i autentičnu filozofsko–etičku orijentaciju. Postigli su je samim izborom mesta svog sastajanja
i vođenja rasprava. Bile su to otvorene dvorane sa stubovima (stoa) na glavnom atinskom trgu
a ne vrtovi. Pristalice stoicizma bili su i Grci i Rimljani, ali i bogati i siromašni. Rimom su u
to vreme vladali okrutni rimski carevi Kaligula i Neron a u Atini je na vlasti bila "tiranija
tridesetorice" sa gubilištem na sred Atine. Suština stoicizma bio je tihi protest protiv tiranije
sa simboličkim ritualom čistilišta od grehova. Zahtevi su im bili jedinstveni ali je svaki poje-
dinac, mislilac u grupi imao cilj da intelektualnim naporom postigne sopstveni unutrašnji mir
i spokojstvo u uravnoteženosti ličnih emocija.
Epiktet
Epiktet (50 – 138. godine) je bio Grk poznat po sentenci "podnosi i apstiniraj". Epiket
je učio da se protiv svih spoljnih događanja treba boriti koncentrisanjem na sopstvenu unu-
trašnju uravnoteženost. Neophodno je obuzdati ličnu žudnju i strast da bi se sačuvala razum-
ska sopstvena unutrašnja sloboda.
Marko Aurelije Antonije

Marko Aurelije (121 – 180. godine), Rimljanin, čuveni vojskovođa i vladalac, živeo je
strogo asketski. Kada je bio svestan bliske sopstvene smrti, rekao je svom stražaru: "Obrati se
izlazećem Suncu, moje Sunce je na zalasku." Aurelije je pred smrt proglasio sina Comodusa
za svog naslednika rekavši: "Nešto malo kasnije i vi nećete biti viđeni, niti od stvari koje sada
vidite, niti od ljudi koji sada žive. Sve je u prirodi podložno transformaciji, promeni i padu.
Smrt je samo predah, odmor od protivrečnosti postojanja."
Seneka
Seneka, Rimljanin, bio je senator i pobornik stoičke etike. Seneka je tvrdio da je zadatak
stoičkog etičkog učenja trostruk:
1) da utvrdi životna dobra – znači stvarnu vrednost svih stvari;
2) da odredi odnos nagonskih težnji prema tim vrednostima;
3) da pronađe kriterijume po kojim će se čovek rukovoditi i ponašati tokom života.
Iako je Seneka bio lični Neronov učitelj i državnik, pogubljen je kao žrtva svog učenja i
svoje etičke filozofije, slično kao Sokrat.
Moral stoičara i njihovo etičko–filozofsko učenje podrazumevali su da mudrac – čovek
treba da spozna i shvati zakonitosti svetskog događanja i zbivanja uopšte, ali da shvati i nje-
govu nepromenljivost. Stoičari smatraju da se na svetsko događanje ne može uticati i to sa-
78
Medicinska etika
znanje mudracu donosi sreću i spokojstvo. Primiti svetsku nužnost u svom saznanju kao unu-
trašnju svoju prirodu za stoičare znači slediti slobodu moralne sopstvene volje. "Čovek treba
da spozna nužnost, da izdrži i podnese sve neizbežne udarce i nedaće života, i to smerno, iz-
mireno sa neumitnom sudbinom." Stoički čvrsto treba podnositi neugodnosti svakodnev-
nog života da bi se ostvarila unutrašnja sreća i zadovoljstvo. Potrebno je ovladati svojim
emocijama i strastima, ne uznemiravati se spoljnim događanjima i gubitkom ili ostvarenjem
materijalnih dobara. Premisa je stoičara da čovek treba da se pokori onom što nije u njegovoj
vlasti i da to prihvati. Čovek treba da jača ono na šta može da utiče, odnosno da to razume i
da je svestan načina primanja i doživljavanja sopstvene sudbine.
Stoičari od vrlina posebno ističu čovekoljublje, život u sveopštem bratstvu i čovečnosti,
kao i želju da se sopstveni život posveti blagostanju drugih ljudi. Zalagali su se za jednakost
svih ljudi tvrdeći: "Svi ljudi su podjednaki i pripadaju velikoj zajednici", insistirali su na
dobroti prema robovima i ljubavi prema neprijateljima. Druželjubivost, blagost, milostivost i
blagonaklonost stoici su smatrali vrlinama neophodnim za častan ljudski život. Smrt su stoici
shvatali kao neizbežnu posledicu života, smrt se mora podneti kao i život, dostojanstveno i
mirno.
Stoici su smatrali da takozvana opštetežeća dobra – bogatstvo, zdravlje, počasti i sam
život nisu istinska dobra, a sva takozvana – zla i smrt, a posebno bol – nisu zla. Oni su bili in-
diferentni prema svim tim vrednostima, smatrali su da je jedino zlo život onog koji odbija
mudrost. Stoičari misle da je mudrac stoičar kada ostvari apsolutnu vlast razuma u sebi, čovek
pun vrline, distanciran od svake imaginacije, svake afektivne ogoljenosti i svake strasti. Za
stoičare vrlina nema sredinu, čovek je ili čovek vrline ili čovek poroka. Međutim, sve greške
su jednake, što je suštinski paradoks stoičke etičke filozofije. Prema stoičarima, mudrac stoi-
čar znači biti "građanin kosmosa". Stoicizam osetljiv na istočnjačke uticaje u suštini je po-
stao pravi misticizam, misticizam živog kosmosa. Stvorili su ideju jednakosti učeći da su svi
ravnopravni. Stoička etika je pasivistička u suštini, jer instistira na uzdržavanju, trpljenju,
ograničavanju i indiferentnosti prema svemu sudbonosnom i spoljašnjem.
Etičko učenje stoičkog pravca sa aspekta aktuelne medicine i medicinske etike ima pri-
hvatljive elemente. Nastojanje lekara je podređeno cilju da svom pacijentu u najtežim trenu-
cima bolesti sačuva mir, njegovu unutrašnju slobodu, da bi se snagom svoje volje i svog ka-
raktera suprotstavio bolesti i neminovnosti lošeg njenog ishoda. Lekar često ima nezahvalnu
profesionalnu ulogu da pripremi svog bolesnika za neumitni loš ishod bolesti. Medicinska eti-
ka nalaže humanistički i optimistički stav koji treba preneti bolesnom i njegovoj porodici i u
najbezizlaznijim okolnostima teške bolesti izvesno smrtnog ishoda.
Lekar ne uliva danas samo nadu već i sam neguje optimizam i ulaže znanje i veštinu ka-
ko bi se postigao povoljan ishod bolesti.
79
ETIČKA UČENJA SREDNJEG VEKA
Srednji vek je poznat kao "vek mračnjaštva ljudske civilizacije".

Srednji vek se na evropskom kontinentu nastavio na period zavidnih dostignuća nauke i
kulture, kao i medicine antičkog doba i post-hipokratovskog vremena. Istorijski, srednjeve-
kovna civilizacija profilisala je specifičnosti filozofskih, religijskih i naučnih vrednosti u
okviru tada vladajućeg klasnog feudalnog društvenog uređenja. Razvojno očekivani trend do-
stignutog nivoa ranijih civilizacija na početku drugog milenijuma zamračen je dominacijom
dogmatskih učenja. Brojne već postignute vrednosti su suspendovane u utilitarnoj proizvolj-
nosti tumačenjem moćnika iz aristokratskog društvenog sloja. Etika se kroz srednji vek razvi-
jala na dogmatskim poimanjima čoveka i njegovog ovozemaljskog života. Međutim, ceo pe-
riod srednjevekovne ljudske istorije u Evropi, a i na drugim kontinentima utemeljio je sveu-
kupne civilizacijske vrednosti na dogmatizmu i religiji, ali i unošenjem misticizma.
Etičke vrednosti, time i etika, u srednjem veku su podređene utilitarnim potrebama nad-
vlašćene grupe – klase, samoživim potrebama monarha – vladaoca determinisane bogodatoš-
ću velikodostojnika Crkve i vlastele. Epoha srednjeg veka u suštini je zaustavila razvoj nauke
i naučne misli i prestala da neguje čovekoljublje u pravom smislu te reči. Etičnost, ljudsko
dostojanstvo i brojne druge vrednosti kvaliteta i prosperiteta ljudskog življenja podređeni su
dogmatskim stavovima i dogmatskim učenjima.
HRIŠĆANSTVO I ETIČKA UČENJA

Filon, Sveti Avgustin, Toma Akvinski
Hrišćanstvo, kao filozofija i kao religija nastajalo je kroz praktično tri puna veka, po-
čevši od prve godine računanja vremena nazvanog nova era.
Utemeljivač i osnivač hrišćanstva je Isus Hristos, Nazarećanin, nepoznatog etničkog
porekla. Po saznanjima, Nazaret, mesto Isusovog rođenja, u to vreme su nastanjivali Feničani,
Jevreji, Sirijci, Arabljani i Grci. Hrišćanska religija koju je utemeljio Isus, u suštini je učenje
reformisanog kulta Jehovine monoteističke apoteoze. Isus uči da jedan bog nije više kao Je-
hova, bog jednog izabranog naroda, već je bog svih naroda i apsolutni jedinstveni gospodar
sveta u kome su svi narodi i sve postojeće živo i neživo pred njim izjednačeni, potpuno su u
njegovoj volji i vlasti kao robovi. Neki istoričari pokušavaju objasniti da je hrišćanstvo kao
religija jevrejskog porekla jer se u hrišćanskom učenju Jevreji pominju kao božji izabranici.
Otpor prema Isusovoj propovedi i učenju u jevrejskom narodu uzrokovao je njegovo raspeće.
Opravdana je istorijska pretpostavka da je antisemitizam proklamovan od pobornika ortodok-
snog hrišćanstva, prokazivanjem jevrejske izdaje Hrista Rimljanima, a ne Isusovim učenjem.
80
Medicinska etika
Filon
Filon (35. god pre nove ere – 54. god nove ere) je iz Aleksandrije. Filon je propovedao
da je bibilijsko učenje, odnosno hrišćanstvo superiornije od grčke filozofije.
Filon se ne tretira kao propovednik hrišćanstva onako kao što je prikazan sveti Petar, ni-
je pravi misionar hrišćanstva, ali je omeđio hrišćansku misao prema grčkoj filozofiji. Filon je
princip Dajmoniona iz grčke filozofije nazvao anđelom. Ustrojio je hijerarhiju među anđeli-
ma, razlikujući anđele i arhanđele. Po Filonu, đavoli su otpadnici od anđela – loši anđeli i
simboli su ljudskog zla.
Sveti Avgustin
Sveti Avgustin (354 – 453. godine nove ere) čuveni je protagonista hrišćanstva. Razli-
kuje u ljudskoj duši (psihi) inteligenciju od saznanja, žudnju od radosti, strah od tuge.
Sveti Avgustin pravi razliku između dobra koje je stvarni izraz ljubavi u odnosu na
usmerenu ljubav. Konačno, razlikuje ljubav najvišeg ranga koja se moguće razvija među lju-
dima, ali i u odnosu između Boga i čoveka, nazvavši je caritas.
Sveti Avgustin uzima čoveka za predmet svoje filozofije. To je čovek koji želi istinu i
lepotu življenja. Čovek je za Svetog Avgustina stvarno i ravnopravno jedinstvo duše i tela.
Sveti Avgustin je priznavao dualizam tela i duše ali je razvijao učenje kao novi vid dua-
lizma oslonjenog na čovekovo postojanje u vremenu i čovekov odnos prema večnosti. Ta
dvojnost čovekove prirode nije izražena samo kroz konflikt duše i tela već i kroz novu katego-
riju konflikta čovekovog psiho-fizičkog bića datog u vremenskoj genezi, ali sa težnjom za ve-
čnim životom. Smatrao je osnovnom suprotnošću čovekove sudbine suprotnost između savr-
šenstva i žudnje za kompletnim životom. Čovek samo egzistira na Zemlji ali ne postoji što je
osnova njegove sentence o tragikomediji ljudskog postojanja uopšte.
Toma Akvinski
Toma Akvinski (1225–1274) je govorio da je čovek biće na višem stepenu razvoja od
životinje, ali na nižem od anđela. Toma Akvinski kao antropolog i filozof tezu o čoveku i
objektivnom svetu hijerarhije i dužnosti svodi na hijerarhijski princip koji se uvek odnosi na
čoveka. Ispod čoveka su materijalna a iznad njega duhovna bogatstva, te je u objektivnom
svetu moguće utvrditi lestvicu za čoveka. Toma Akvinski postavlja na tom učenju deveto-
stepenu poziciju za čoveka, poredeći ga sa životinjama. Nije shvatao čoveka ni kao telesno
ni kao isključivo duhovno biće. Naprotiv, naglašavao je i isticao čovekovu srodnost i sa živo-
tinjama, i sa anđelima. Čoveka nije hteo da uvrsti ni u jednu od tih kategorija, već mu je dao
posebnu stepenicu u hijerarhiji svojih vrednosnih mera.
Toma Akvinski smatra da je čovek društvena i politička životinja i zato je neizbežan
njegov život u grupi, jer čovek ne može sam da ostvari svoje potrebe bez zajednice – društva.
81
Toma Akvinski je smelo kritikovao učenje crkve i papstvo koji su dominantno obeležili
ceo srednji vek protagonišući božije kraljevstvo na zemlji. Bio je to i društveni protest, a pro-
tiv svemoćne feudalne gospode, protiv strahota ratovanja i pljački i protiv moći i nedodirlji-
vosti viteza i njihovog reda.
HRIŠĆANSKA I CRKVENA ETIKA

Isusovo hrišćansko religijsko učenje osnovne postavke imalo je u protivljenju ropstvu
bilo kog čoveka. Propovedao je ljubav prema bližnjem i čoveku uopšte. Propovedao je naklo-
nost, darežljivost i samilost prema siromašnima, a sebe video kao Mesiju koji će uspostaviti
konačnu pravdu na Zemlji i za sve ljude podjednako. Isusovo učenje i propovedi u opštoj po-
pulaciji bili su nadmoćni u odnosu na tada vladajuću grčko-rimsku filozofiju. Poput Sokrata
i sam Isus Hristos nije ostavio nijedan istorijski pisani dokument o autentičnim svojim
učenjima i propovedima te su sledbenici, a pre svega njegovi učenici, dali o njemu i učenju
prve autentične opise, po sećanju – dve decenije nakon Isusovog raspeća i uskrsnuća.
Epoha hrišćanstva u srednjem veku nazvana je i epohom duha, trebalo je u toj epohi da
hrišćansko učenje pobedi sva zla na zemlji i među ljudima. Hrišćanstvo se nije potvrdilo u
praksi, nije potvrdilo svoja polazna učenja i svoju proklamovanu humanističku ideju.
Činjenica je da hrišćanstvo u svom učenju proklamuje i insistira na jednakosti svih ljudi
u društvu. Nažalost, već oko 313. godine nove ere – donošenjem Milanskog edikta nastala je
komplikovana hijerarhija instituisanjem svemoćnog pape i istovremenim obespravljivanjem
jeretika – nevernika. Sledeći vekovi su vreme najteže dehumanizacije i degradacije čoveka
kroz uvedenu instituciju ropstva dogmatizmu. Hrišćanska religija i naučna etika, reklo bi
se, od tada izneveravaju čoveka. Proklamovana jednakost je kapitulirala i nestala pred stva-
ranjem mogućnosti da čovek vlada neograničeno drugim čovekom što se prvenstveno odnosi-
lo na crkvene velikodostojnike. Tako je iščezla nada da će čovek sopstvenom snagom tokom
svog ovozemaljskog života pobediti nepravdu, zlo i siromaštvo.
Hrišćanstvo je tada, preciznije crkva svojom snagom, zamenila teze i ponudila je čove-
ku svu sreću i radost života nakon smrti večno, propagirajuću pravu božansku vrednost za-
grobnog života. Pojedinac stoički treba da podnese poniženja, zlo i siromaštvo za života, is-
punjen ljubavlju prema bogu i svu snagu svog postojanja da usmeri u spasenje svoje duše, ali
tek na nebu. Patnja i beda tokom života tako postaju garancija i vrednost za sigurno sticanje
sreće u raju. Propovednici obaveštavaju siromašne: "A vi koji se mučite na ovom svetu, na
onom svetu, uživaćete Carstvo nebesko." Crkva uči: na nebu postoji raj i pakao te analogno
tome na Zemlji treba i mora postojati siromah i bogataš. Mora postojati nada da će se po za-
konima milosrđa izmeniti uloge onaj ko je teško živeo na zemlji, lagodno će živeti na nebu.
Dve su osnovne zamerke hrišćanskoj crkvi tog vremena:
1. Crkva ne insistira na ostvarenju čovekovih prava na ovom svetu, tokom života, već ga pri-
prema za večni srećni život na nebu posle smrti.
2. Crkva tog vremena nikada se nije zalagala za ukidanje institucije ropstva.
Razvoj etike u savremenom smislu stagnira i nazaduje tokom srednjeg veka.
82
Medicinska etika
ISLAMSKA ETIKA
Islam je ime religije koja se u evropskoj tradiciji (zapadna kultura) naziva mohamedan-
stvo. Islamska religija se zasniva na otkrovenjima koja je izrekao prorok Mohamed (rođen
570. godine u Meki, umro 632. godine i sahranjen u kolibi svoje žene Ajše u Medini). Nakon
smrti proroka Mohameda njegova izrečena otkrovenja Boga skupljena su i objavljena u knjizi
nazvanoj Kuran. Kuran je sveta knjiga islama, koja sadrži osnovna pravila islama. Vernici
smatraju da je reč samoga Boga.
Termin islam koristi se u Kuranu da označi karakterističan stav njegovih privrženika i
sledbenika, tj. "prepuštanje" ili "predaju" božjoj volji. Same pristalice islama nazivaju se mu-
slimanima – "vernicima". Prorok Mohamed po tradiciji islama je obično ljudsko biće kome je
Bog dodelio specijalnu misiju otkrovenja o jedinom božanstvu Alahu. Ortodoksni islam do
danas dosledno tradiciji zadržava ljudsku prirodu proroka Mohameda i odbacuje bilo kakvu
vrstu molitve upućene njemu, smatrajući to većim grehom od krivoverstva.
Propovedanje Prorokovo je za samo 10 godina islamiziralo brojna arapska plemena sto-
čara i ratara u Meki. Prorok se na molbu građana Jasriba – danas Medine, preselio kod njih
622. godine. To je slavljena Hidžra (iseljavanje) i tom godinom počinje muslimanski kalen-
dar. Mohamedanstvo se brzo proširilo u prostor arapskih plemena ujedinjujući ih na ozako-
njenim normama tradicionalizma zapisanim u Kuranu. Nastala je muslimanska zajednica a
Mohamed eshatološka figura i posebno privilegovani Alahov posrednik. Prema islamu uloga
Proroka je bila potpuno pasivna, što se to dokazuje u Kuranu: "Bog je rekao". Bog (Alah) je
"jedina Svetlost i bio je pre svega." "On je bio poznat pre svih stvari i svakog stvora i nastavi-
će da traje nakon kraja svega." "Stvorio je čoveka od ugruška krvi." "Tvoj gospodar je naj-
plemenitiji." "Naučio je čoveka peru." "Naučio je čoveka ono što nije znao." "Kuran stalno
naglašava Jednost Boga (jedino božanstvo), jedino Stvarno i Večno". "Neograničena je suve-
renost njegova nad njegovom celokupnom kreacijom, posebno nad ljudima, njegovo svezna-
nje i svemoć, njegovo milosrđe, opraštanje, dobročinstvo i neminovnost Sudnjeg dana kada će
Bog kao sudija osuditi čovečanstvo na Raj ili na Pakao". "Anđeli su Alahovi nebeski pomoć-
nici i prenosioci poruka a Proroci preko kojih prenosi svoje otkrovenje ljudima su i te kako
smrtni ljudi". "Mohamed je poslednji uključujući redosled Proroka od Adama, Avrama, Moj-
sija i Isusa." "Mohamed je poslednji Prorok prenosilac konačnog i savršenog Alahovog otkro-
venja ljudima."
Instituisana muslimanska zajednica transformisala se u islamsku državu sa ekonomsko -
političkim specifičnostima. Prorok Mohamed, a ni Kuran posle njegove smrti, nisu ustanovili
pravila za upravljanje muslimanskom zajednicom. Vladanje je jednostavno bila lična funkcija
nadzora nad operacijama spoljnjeg rata i odbrane i unutrašnjeg održavanja religije i institucija
islama. Brzo je počeo građanski rat unutar islamske zajednice zbog nezadovoljstava arapskih
plemena Iraka i Egipta i rezultirao ubistvom halifa (vrhovnog vladaoca). Nastale su podele
unutar zajednice, najveća grupa bili su Suniti – sledbenici sune (prakse). Iznad svega drugog
stavljali su jedinstvo zajednice, namereni da jedinstvo održe i pomoću sile. Naspram Sunita su
bile dve otpadničke grupe. Prva grupa su Šiiti (Alijevi partizani). Smatrali su da je isključivo
legitimno vladanje islamskom zajednicom, posle Mohamedove smrti, njegovog zeta i rođaka
83
Alije i njegovih potomaka. Druga otpadnička grupa je odbacivala i sunitske i šiitske pozicije,
smatrajući da je ne samo pravo već i dužnost islamske zajednice da bira svog vođu i da ga
smeni ako utvrdi da je grešan. Sledbenici ove sekte zovu se Haridžiti ili "otpadnici".
Etika islama se temelji na etičkim normama iz dva izvora.
– Prvi izvor je biblijski otelovljen u poruci koju je Bog otkrio Mohamedu 1623. godine a za-
beležen u Kuranu posle Mohamedove smrti.
– Drugi izvor je tumačenje ove poruke kroz primere Mohamedovog delovanja i kazivanja
normi nazvanih Sune.
Islam je danas jedna od glavnih svetskih religija u porodici monoteističkih religija sa
judeizmom i hrišćanstvom. Ima milijardu sledbenika i najekspanzivnija je religija. Islam pro-
pagira idealne etičke vrednosti čoveka, utemeljujući kroz Kuran moralno ljudsko delovanje.
Ilustracija humanističnosti u Kuranu je poziv pojedincu da lično bogatstvo troši na:
1.porodicu i rođake; 2. siročad; 3. sirotinju;
4. beskućnike; 5. one kojima je potrebna pomoć; 6. oslobađanje zarobljenih.
Ove Alahove zapovesti nameću odgovornost muslimanu da razvije društvenu svest.
Islamska etika po učenju Kurana privileguje muslimana da čini ispravno i sprečava po-
grešno. Borba za ostvarenje ovog uzvišenog cilja uvukla je muslimane u ratovanje, po Kuranu
– džihad. Džihad se pogrešno prevodi kao sveti rat, jer u suštini ima širu konotaciju pošto
uključuje borbu mirnim sredstvima (propovedanje, obrazovanje, borba za sopstveno pročišće-
nje). Kuran ipak uređuje uslove za oružani rat i mir uz tumačenje krajnje svrhe božje reči kroz
poziv ljudima na "pravedni mir". Kuran i Suna utemeljuju etička učenja islama kroz dobroči-
niteljstvo.
Na primer, danas se sa šest datih stavova profiliše poslovna islamska etika.
1. Ako neko ima potrebu za nekom stvari, drugi treba da mu da sa što manje profita.
2. Ako jedan čovek kupuje nešto od siromašne osobe, više je čari u tome da on istrpi gubitak
tako što će platiti više od onoga što se smatra pravednom cenom.
3. U vraćanju kredita čovek mora da radi dobronamerno da dužnicima da više vremena da
plate od onog koje je ugovoreno i da čini redukcije kredita da bi olakšao dužnicima.
4. Ljudima koji žele da vrate kupljenu robu treba to da se dozvoli kao stvar dobrog htenja.
5. Milostiv je čin dužnika ako plati svoje dugove a da se to od njega ne traži.
6. Kada se stvari prodaju na kredit, čovek treba da bude dovoljno velikodušan da ne insistira
na plaćanju kad ljudi ne mogu da plate u ugovorenim rokovima.
Činjenica je da je savremena etička praksa Zapada tržišno i profitno orijentisana skoro
suprotna ovim stavovima islama.
Profit trgovinom po islamu je u suštini neetičan jer se zasniva na dobiti od drugog pre-
varnim radnjama i ugovorima. Prorok Mohamed upitan koja je vrsta zarade najbolja rekao je:
"Ona koju čovek zarađuje svojim rukama i svaka poslovna transakcija koja je dozvoljena".
Suština islamske etike je oslanjanje na razum čoveka kao ključni atribut i sposobnost da
nezavisno svako čini empirijska opažanja i izvodi etičke zaključke.
84
Medicinska etika
ETIČKA UČENJA RENESANSE
Filozofski pravac humanizam nastaje oko 1350. godine u Italiji. Italija je s pravom na-
zvana zbog toga kolevkom novog doba.
Termin humanizam etimološki je poreklom od reči humanis, humana – ljudska, čove-
čanska. Predstavlja ideal čovečanstva kao zamisao. Tada je nastala i krilatica: "Svaki je čovek
kovač svoje sreće."
Renesansa je obnova grčke i rimske kulture u svim oblastima ljudske delatnosti. Ta
eksplozivna, poletna obnova zahvatila je i oblast medicine i medicinske etike.
Renesansa i humanizam kao svojevrsna ljudska filozofija neminovno su morali nastati u
Italiji kao posledica prethodne viševekovne (milenijumske) borbe i konflikta carstva i papstva.
Dinamika novog postavljenog privrednog života iskazivala se kroz pojavu novčane pri-
vrede kao revolucionarne u ekspanzivnom društvenom razvoju. Prethodno je poljoprivreda
vezivala ljude za zemlju, a uspostavljanjem novčane privrede dogodilo se revolucionarno
oslobađanje čoveka u različitim pravcima i mnogovrsnim aktivnostima.
ETIČKA UČENJA HUMANIZMA I RENESANSE XIV VEKA

Dante, Petrarka, Bokačo
Preobražaj u Italiji nastao u XIV veku uslovile su društveno–ekonomske promene. Etič-
ka učenja o čoveku i moralu u prvom veku humanizma i renesanse obeležili su:
Dante
Dante (1265–1321) je širokim i obimnim opusom obrazložio najuzvišeniji stav o ljud-
skoj tragediji. Dante je time dao istovremeno nagoveštaj i anticipaciju pojave renesanse i do-
laska novog sveta na pozornicu civilizacije.
Petrarka
Petrarka (1304–1374) je tvorac koncepcije čoveka kao bića "opterećenog" večitim am-
bicioznim stremljenjem. Petrarka nije pripadao nikakvim institucijama a postao je cenjen i ve-
liki čovek svoga doba zbog izuzetnih sposobnosti.
Petrarka je razvio onaj pravac u filozofiji koji ističe čoveka kao individuu i suštinu
postojanja kroz načela individualnosti. On je citirao Seneku ističući da ništa nije vredno
ljudskog divljenja kao duša (ljudski um) i da ništa nije tako veliko kao razumsko (umno) u
čoveku. Petrarka je smatrao da je znanje potrebno čoveku da bi ostvario što kvalitetniji život.
Razlikovao je pojmove razumeti nešto i nešto hteti, kao i pojmove znati i voleti.
85
Petrarka je uočio razliku između znanja i ljubavi i ukazao da su prvi filozofi morala i
časti učitelji vrline. Petrarka je u oblasti morala ukazivao da se nauka o moralu obraća čove-
kovom srcu, ljubavi, čovekovoj volji, tj. voljnom delu njegove ličnosti.
Iz Petrarkinog učenja o čoveku nameću se dve suprotnosti. Realan život (autentična sa-
držina čovekovog života), nasuprot prividnom životu (konvencija, maska, svet teorije, fikcija).
Bokačo
Bokačo (1313–1375) je kritikovao društvo svog vremena, dvojnost ljudskog života po
tumačenju hrišćanske religije kao sukob neba i Zemlje, kao izraz borbe duše i tela, kao sukob
strasti i morala. Bokačo tvrdi da su ljudi pozvani i sposobni da svojim razumom i razboritim
stavom prema prirodi poprave sve što je zlo, sve što nije dobro. Taj zadatak čovek može izvr-
šiti individualno, bez oslonca na bilo koga pa ni na Crkvu.
Bokačo je hteo na nov način hteo da učini ljudsku prirodu moralnom, a istovremeno da
ljudski moral učini prirodnim.
ETIČKA UČENJA HUMANIZMA I RENESANSE XV VEKA

Nikola iz Kuze, Mirandola
Otvorenost ka novim ostvarenjima, ali i pravi talas kritike prošlosti odlikuje XV
vek, inače karakterističan po pojavi anti tradicionalnih geocentričnih teorija.
Renesansa je u pravom smislu oživela ljubav čoveka prema samom sebi u delima sop-
stvene kreativnosti, jer se pre renesanse vodilo računa o pravilima sa kojima bi trebalo disci-
plinovati unutrašnji život. Bogatstvo unutrašnjeg života i mnogostrane forme njegove ekspre-
sije traženi su u renesansi – na samom pragu nove epohe. Renesansno slikarstvo XV veka
stvorilo je ogromnu, raznovrsnu panoramu života. Slikarski portret renesanse prikazao je čo-
veka koji živi u svetlu sopstvenog razmišljanja o sebi i svetu, a ne više u molitvi i pobožnosti.
Rana renesansa otkriva bogatu i raznovrsnu sliku ljudskog postojanja, nadajući se boljem ži-
votu i iskazujući neskrivenu radost zbog toga.
Hominus Bonum je filozofija koja sve više ističe autonomiju čoveka. Borba protiv razli-
čitih autoriteta, primera i uzora, suština je ove filozofije. Ona je okrenuta ka razumu uz uoč-
ljivu tezu ka menjanju, ka slobodi mišljenja, ka novim idejama.
Nikola iz Kuze
Nikola iz Kuze (1401–1464) je bio izuzetno religiozan čovek, a otvorio je u pravom
smislu vrata novog doba reformacije i preporoda. Nikola iz Kuze je smatrao da je čovek mi-
krozom, tj. da se u njemu ogleda ceo svet ali da istovremeno i sam čovek spada u ceo svet.
Nikola iz Kuze upoređuje čoveka s lovcem koji lovi i prikuplja plen, svestan da lov nikada ne-
će završiti i da se bogatstvom uma njegova lovina nikada neće iscrpeti.
86
Medicinska etika
Mirandola
Mirandola (1463–1494) je osnivač učenja po kome se čoveku kao biću mogu diviti ne
samo drugi ljudi nego i duhovi drugih svetova i sam kosmos i zvezde.
Mirandola tvrdi da čovek jedini nema označenu formu postojanja te može da bude kakav
hoće. Čovek može da razvije vegetativne potrebe, da živi životom biljaka, da razvija senzitiv-
ne elemente sebe – da živi životom životinja, ali isto tako i da razvija duhovne sklonosti da bi
postao sin božji i anđeo i da bi dosegao kosmos i nebeske razmere.
ETIČKA UČENJA HUMANIZMA I RENESANSE XVI VEKA

Makijaveli, Mor, Bruno
Renesansa i humanizam u XVI veku, za razliku od prethodnog veka, donose proklama-

ciju javnog života masa kao najvažnije za sve refleksije ka čoveku.
Onaj koji se povezao sa zvezdama ne povlači se, izrekao je Leonardo da Vinči. Čoveko-
va prirodna antropologija je dopunjena kulturnom antropologijom. Leonardova antropološka
teza o čoveku bila je koncepcija čoveka stvaraoca. Kulturni uticaj građanske klase jača u doba
renesanse, i sve se snažnije razvija ideologija građanstva. Jača država nasuprot crkve, nasu-
prot božjeg carstva priznaje se priroda, proučava se čovek, a sve manje bog.
Nikolo Makijaveli
Nikolo Makijaveli (1469–1527) je poznati italijanski istoričar koji je tvrdio da je glavni
osnov uspešne politike poznavanje ljudske prirode.
Nikolo Makijaveli je prekinuo tradicionalni stav moralisanja koji je govorio o onome
što je trebalo da ljudi budu, a ne o onome što su ljudi stvarno bili. Pravi revolucionarni dopri-
nos Makijaveli ostvaruje svojim učenjem da se ljudi pokažu onakvim kakvi jesu a ne onakvim
kakvi bi trebalo da budu. Srednji vek je pre svega tretirao čoveka u svetlu dužnosti. Makijave-
li prokazuje konkretnog, živog i stvarnog čoveka, za razliku od Leonardovih pretenzija da
upozna mehanizam fizičkog funkcionisanja čoveka i njegov sastav. Makijaveli nastoji da upo-
zna osnovne mehanizme društvenog delovanja ljudi. Čovek je postao biće formirano na odre-
đeni način i u zavisnosti od društvene stvarnosti, te moral postaje društveno pitanje.
Nikolo Makijaveli se zalagao za suzbijanje i društvenog iskorišćavanja čoveka u intere-
su egoističnosti pojedinaca. Na društvene institucije, zakone i vlasti gledao je iz ugla nji-
hovog represivnog delovanja. Njegov pravi čovek je onaj koji se služi razumom i energijom
razuma i ume da pobeđuje u suprotstavljenosti zlim ljudima. Smatrao je da kvalitetan i srećan
život svakog pojedinca u najvećoj meri zavisi od njega samog.
Nikolo Makijaveli je isticao u prvi plan ulogu pojedinca u skladu sa datim društvenim
prilikama. Sliku pravog čoveka suprotstavljao je pravom čoveku iz hrišćanskih predstava, te
je lako razumeti Makijavelijev napad i kritiku hrišćanstva koje je u hijerarhiji ljudskih vred-
nosti pokornost isticala na prvo mesto.
87
Tomas Mor
Tomas Mor (1478–1535) je tvrdio da su privatno vlasništvo, ljudska pohlepa i novac
najbitnije odrednice u civilizaciji onog vremena.
Tomas Mor tvrdi da društvo u kome ova tri elementa vladaju niti može biti na-
predno, niti pravedno. Tomas Mor smatra da su ondašnji društveni tokovi uzrok siromaštva
a strah od njega generiše egoizam i pohlepu pojedinaca. Sebičnost proizilazi iz čovekove bole-
sne težnje za veličinom i prevlašću. Moguće pravedno ljudsko društvo mora i može da pro-
meni čoveka promenom uslova u kojima živi i promenom objektivne realnosti. Socio-
zajednica mora da menja i subjektivno čoveka menjajući svoju strukturu i sistem vrednosti.
Tomas Mor je ukazao da čovek nije prestupnik, već da to postaje u određenim prisilnim
okolnostima. Čitav pokret nasilnog obezemljivanja seljaka izuzetno je kondenzovano izrazio
rečima ''ovce su pojele ljude''. U svojim raspravama procenjujući prilike i previranja u ondaš-
njoj Engleskoj ukazao je i na važnost društvenog položaja čoveka, tvrdeći (a istorija je to i po-
tvrdila) da represivne mere ne pomažu koliko god bile stroge u suzbijanju prestupništva.
Mor je smatrao čoveka izuzetno zagonetnim bićem. Za razliku od Makijavelija, smatrao
je da ljudska priroda nije sklona zlu, da je primarno neutralna i da tek pod uticajem društve-
nih okolnosti i situacija čovek postaje zao ili dobar.
Tomas Mor smatra da vrline i gresi nisu čovekovo lično i unutrašnje pitanje, pre su to
nužne forme reagovanja na društvenu situaciju u kojoj čovek živi. Nastojao je da razume ljude
onakvim kakvi oni stvarno jesu, jer stvarni društveni čovek nije pravi čovek. Pravi je čovek,
nažalost, društveni čovek. Konačno, Mor je zapravo osnivač utopističke kritike društva, jer je
smatrao da čovekova društvena ličnost ne može i ne treba biti tretirana kao njegov autentični
izraz, odnosno to nije čovekova suština.
Đordano Bruno
Đordano Bruno (1548–1600) je zbog nepokolebljivosti i neodricanja od svog učenja
spaljen na lomači u Rimu 1600. godine.
Đordano Bruno krajem XVI veka pokušao je da očuva i restaurira ideju o jedinstvu čo-
veka i sveta i da odbaci magijsko i mistično u verziji objašnjenja. Strukturu kosmosa mogu
otkriti nauke kao što su matematika i Kopernikova astronomija, a čovek je koncipiran u ko-
smosu i u tesnoj povezanosti je sa kosmičkim beskrajem. Uporno se borio protiv tradicional-
nih i nazadnih duhovnih moćnika i Crkve kao velesile, ali je ostao usamljen, sudijama i inkvi-
zitorima proganjan, gnevan, ali do kraja života nepokolebljiv. Zapamćena je Đordanova reče-
nica: "Vi mi sa većim strahom izričete presudu nego što je ja primam."
Filozofija Đordana Bruna fascinantno je bogata i povezuje različite koncepcije. Podrža-
vao je Kopernikovu teoriju uspevši da na originalan i sebi svojstven način prikaže materijalno
jedinstvo sveta. Zaslužan je za beskompromisnu borbu protiv transcendentne fizike. Bio je
neumoran i u borbi protiv Aristotelove metafizike, naročito napadajući Aristotelovo učenje
gde on postavlja razliku forme i materije.
88
Medicinska etika
ETIČKA UČENJA HUMANIZMA I RENESANSE

NA PRELAZU U NOVO DOBA
Šekspir, Bekon
Epohu renesanse i humanizma odlikuje nastojanje da se shvati veza čoveka i prirode.
XVI vek je bio vek korenitih društvenih promena u sferi privrede i socijalne strukture.
U tom veku geografska otkrića velike važnosti doprinela su pojavi kapitalističke privrede, i
ekonomije. Otkrivena su nova tržišta i započinju kolonijalna osvajanja. Uloga bogatog gra-
đanstva ekspanzivno raste. Te promene su uslovile rasulo hijerarhijskog društvenog poretka,
što je bila osnova za celokupnu ideološku nadgradnju u dolazećem XVII veku.
Vilijam Šekspir
Vilijam Šekspir (1564–1616) najbolje je i najsažetije dao karakteristike presudnog pre-
lomnog perioda između XVI i XVII veka rečima: "Biti ili ne biti, pitanje je sad." Nastalo je
novo doba ljudske civilizacije.
Vilijam Šekspir je najpotpunije i izuzetno koncizno kao filozof melanholije tog doba
razmišljao o čoveku i rekao da mu se taj čovek ne mili, jer se penje na vrh da bi se s njega u
samu provaliju stropoštao. Šekspirovo viđenje je suprotnost između čovekove maske i istine,
kontrast i očajanje. Ne bi bilo preterano ako se celokupna Šekspirova vizija i učenje o životu
iskaže baš njegovim rečima: "čovek – to je očajanje."
Šekspirova koncepcija čoveka izražava dinamičan i recipročan odnos čoveka i sveta.
Vilijam Šekspir u suštini rezimira odnos renesanse prema svetu i ide korak dalje ukazujući da
je svet čovekova majka, a da istovremeno može postati i maćeha.
Frensis Bekon
Frensis Bekon (1561–1626) je veliki filozof antropologije. Najkonciznije, njegova filo-
zofija može se iskazati stavom "čovek to je čovekov svet".
Frensis Bekon je isticao da je nauka o čoveku u stvari samo deo nauke o prirodi. Nije
poricao da čovek u izvesnom smislu predstavlja česticu velikog sveta prirode. Po Bekonu, čo-
vek je tako neobična čestica, toliko sposobna da je uspela da izgradi sopstveno – čovekovo
kraljevstvo. Bekon smatra da je čovek bio sluga i tumač prirode, ali je u isto vreme u brojnim
domenima postajao njen gospodar. Bekonova genijalnost ogleda se u otkriću po kome vreme
kao faktor, kao tok, ima veliki značaj u ljudskom stvaralaštvu.
Bekon je tvorac moderne naučne etike, koju su potvrdila učenja XVII, XVIII, XIX i XX
veka. On je i tvorac prave sokratovske revolucije na sebi svojstven način. Pre Bekona, od po-
četka srednjeg veka, znanje je bilo izgubljeno u filozofskim apstrakcijama skolastičara i guši-
lo se pod autoritetima. Bekon ga je vratio iskustvu i kodifikaciji. Bekon je doprineo da se po-
novo sukobe dva velika filozofska pravca, racionalistički pravac i empirijski – senzualistički
pravac u filozofiji.
89
ETIČKA UČENJA NOVOG DOBA
Nova otkrića u raznim oblastima ljudske delatnosti definisala su i etička učenja u istorij-
skom razdoblju koje zovemo novo doba. Tokom srednjeg veka u svim poljima ljudske delat-
nosti pojavljivali su se pojedinci sa novim idejama i epohalnim otkrićima.
Period civilizacije evropske kulturne tradicije započet XVII vekom pa sve do XX veka
označen je kao novo doba. U etičkim učenjima se profilisao antropološko filozofski pravac.
Antropološki pravac u filozofiji nastao je kao neminovna posledica praiskonskog pitanja ko je
čovek, šta je čovek i u čemu je suština ljudskog života. Smelo se, utemeljeno na naučnim
multidisciplinarnim saznanjima, postavljalo pitanje već u XVII veku o mestu i ulozi čoveka u
kosmosu i odnosa čoveka i svemira. Sličnim problemima bavile su se i drevne civilizacije re-
cimo Kine i Indije i praktično od tada postoji ljudsko uverenje da je čovek neodvojiv od ko-
smosa tj. da su čovek i svekosmičko nedeljivo jedinstvo. Tek Kant u XIX veku definiše da su
čovek, njegova delatnost i saznanje, kao i čovekova moralna praksa jedinstveni.
Posledica ovakvih učenja su aksiomatična saznanja i shvatanja da su osnovni činioci
ukupnog sveta (kosmosa) priroda kao objektivna realnost koja postoji nezavisno od čoveka i
sam čovek odnosno čovečanstvo. Ljudi su tvorci svesaznajne stvarnosti. Ljudski rad predvo-
đen razumskim (saznajnim) je osvajač prirode. Novi doprinos svetu (prirodi) su proizvodi lju-
dske delatnosti.
Dogmatska učenja bivaju u novom dobu prevaziđena. Više se ne može mistifikacijom
odreći da ljudska realnost ne zavisi od čovekove delatnosti. Rad je uslov ljudske egzistencije i
tvorac samog čoveka i stremljenja civilizacije. Etička učenja novog doba definišu da je čovek
de fakto proizvod svog fizičkog i umnog rada, a ne od boga dato biće unapred usuđenog nači-
na življenja kao i prestanka života na zemlji.
BARUH SPINOZA
Baruh Spinoza (1632–1677) je filozof koji stvara u uzburkanoj Holandiji onog vremena.
Baruh Spinoza je postavio kompletnu panteističku i ateističku etičku filozofiju podeljenu na
pet nivoa – delova. Panteizam je složenica od dve grčke reči, pan – sav i teos – bog, a ovo fi-
lozofsko učenje se zasniva na stavu da svet i bog nisu razdvojeni, već su jedno te isto. Svet ni-
je stvoren od boga a pojedinačna bića, stvari, pojave i slično su samo načini postojanja sveta,
ujedno i boga. Spinoza zato tvrdi da je čovek deo kosmosa koji teži sopstvenom samoodrža-
vanju. Čovek je u tom nastojanju ispoljio svoju suštinu kao egoistično samoživo biće vođeno
nagonima, željama i strastima. Čovek mora da se prikloni razumu da bi se održao.
Spinoza je racionalista, pre svega, jer smatra da je saznanje najveća vrednost za čoveka.
Spinoza istovremeno smatra da je saznanje osnovni izvor čovekovog morala, jer ukoliko je
saznanje veće, utoliko će osećanja ranije trpeti. Razum je najviše dobro. Moralan čovek teži
da ljudima objasni njihove interese, da svojim ponašanjem razvija saglasnost i razumevanje
90
Medicinska etika
među ljudima. Najveća je sreća usavršavati um a to je istovremeno i najviši cilj čoveka. Spi-
noza smatra da ono što proizlazi iz umne suštine jeste suštinska vrlina i "prava sreća".
Baruh Spinoza je branio alijenaciju kao pozitivnu polugu. Kada je čovek stvorio državu
koja je bila uslov njegove slobode, za njega je ona proizišla iz njegovih najdubljih potreba da
bi mu obezbedila slobodu kao izraz volje jedne celine. Spinoza smatra državu obaveznom da
koči političke strasti i da ih oplemenjuje isto onako kao što pojedinac suvereno intelektom go-
spodari nad svojim afektima. Celokupno svoje etičko učenje, Spinoza je izložio po uzoru na
matematički način izražavanja i kroz aforizme.
EMANUEL KANT
Kant (1724–1804) je osnivač nemačke klasične idealističke filozofije. Kant je mislilac
koji je u svojoj filozofiji glorifikovao moralni zakon i moralnu dužnost, postavljajući čoveku
u zadatak stroge moralne zahteve.
Kant volju smatra najvišim dobrom čoveka. Moral je svojstvo te dobre volje, unu-
trašnje čovekovo uverenje da se svaki pojedinac tokom života moralizira sam u sebi. Kant je
posebno istraživao poreklo morala, koren morala, kriterijume moralnosti i motive za mo-
ralno ponašanje.
1. Poreklo morala i koren morala prema Kantovom objašnjenju je u razumu ili u nekom po-
sebnom delu predviđenom za moral, ili u osećanjima, kao što su učili sentimentalisti. Poreklo
morala je konačno u umu – razumu. Svojom sposobnošću da postavi princip i zakon delova-
nja volje čovekov um dokazuje sopstvenu slobodu i ljudske slobode uopšte. Ovaj stav je u
Kantovom učenju najpozitivniji.
2. Kriterijumi moralnosti prema Kantu mogu se tražiti u stavu prema dobru i zlu. Problemsko
je pitanje zašto se jedno smatra dobrim, a drugo ljudsko činjenje lošim. Kant je smatrao da se
treba uvek osloniti na "običnu" moralnu svest običnog čoveka, a da je dužnost filozofa samo
da pojasni to što inače postoji u svakom čoveku. Korisno i svesno nije podudarno u običnog
čoveka. Kant navodi primer da kada bi neko izjavio da ne želi da vrati dugove jer se bori i za-
laže za ličnu korist i sreću, mi ne bismo po svojoj moralnosti odobrili takav postupak. Moral
nije nauka o sreći, već put kako da postanemo dostojni te sreće. Kantov dalji primer govo-
ri da određeni postupci mogu doneti korist drugome, a da nisu moralni, recimo trgovac može
da ne prevari nikoga i tako su kupci u dobiti, ali poštenje trgovca je podređeno očuvanju po-
verenja kupaca. Jasno je ovde iskazano poštenje iz koristi i jasno je za svakog kako poštenje
nije moralno jer nema atribute istinskog poštenja.
3. Motivi za moralno ponašanje, po Kantu, jesu sadržinsko-vrednosni i nisu relativni. Sadr-
žani su u samom čoveku kao posebnost razumskog bića. Ljudska ličnost je suština moralnog
ponašanja i osnova ukupne humanističke misli buržoaskog uređenja.
Kantova filozofija je značajna i po tome što je posebno isticala dužnosti, norme, zakone,
kao i one norme koje čovek postavlja sam sebi. Sve zakone su donosili ljudi za druge ljude,
što je garancija njihove ispravnosti. Iz toga proističe obavezno poštovanje tih zakona i normi.
91
UTILITARIZAM KAO ETIČKO UČENJE

Bentam
Termin utilitarizam je od latinske reči utilis – koristan. Osnovno načelo utilitarizma je
da je sve ono što je korisno za čoveka istovremeno i moralno. Utilitarna etička teorija i u me-
dicini podrazumeva da se pri odlučivanju u bilo kojoj situaciji uvek primarno vodi računa o
dobrobiti za najveći mogući broj ljudi.
Džeremaj Bentam
Džeremaj Bentam (1748–1832) je engleski filozof i rodonačelnik utilitarizma. Nastojao
je da utilitarizam prikaže kao etičko učenje zasnovano na neoborivim psihološko-antropo-
loškim činjenicama, jer po prirodi svojoj čovek teži da izbegne patnju i bol i da postigne za-
dovoljstvo i sreću. Ljudskom prirodom je predodređeno da pojedinac izabere šta je dobro, šta
treba činiti i kako postupiti.
Bentam smatra da je dobro svako postupanje koje donosi zadovoljstvo i sreću. Isto važi
za objekte i predmete, dobri su samo oni predmeti i objekti koji su korisni – utilitarni.
Bentam smatra da je zadovoljstvo vrednije ako se proširi na veći broj ljudi, time je i uti-
litarnost veća. Utilitarizam ima svoj kriterijum dobra, ispravnosti ljudskih postupaka, javne
delatnosti i društvenih institucija. Sreća je velika samo ako je ostvarljiva za najveći mogući
broj ljudi.
Bentam smatra ako ljudi idu za svojim dobro shvaćenim interesom, pretpostavka je da
će tako ostvariti i interes za druge ljude i za zajednicu u celini. Postoji unapred neka određena
harmonija između društva i interesa pojedinca, recimo trgovac ima računa da prodaje dobru
robu, jer time povećava broj zainteresovanih kupaca i direktno svoju dobit. Kupci imaju inte-
res da kod takvog trgovca kupuju jer on nudi dobru robu što njima odgovara.
Bentam smatra da je moralno i neminovno da se ljudi uzajamno iskorišćavaju jer tako
koriste jedan drugome. Utilitarnost je univerzalna kategorija ljudskih odnosa jer svi postupci
i radnje koje označavamo moralnim vode u korist. Moralno je i dopušteno svako ono ponaša-
nje čiji je cilj da donese veće zadovoljstvo i sreću bilo pojedincu, bilo grupi ili zajednici.
Utilitaristi su zadovoljili suštinu kapitalističko-buržoaske prakse jer su svojim uče-
njem zapravo podržali ključno uporište takve socio-zajednice tada u razvoju i ekspanziji.
Osnovno načelo kapitalističko-buržoaskog uređenja države su profit i povećanje materijalnih
dobara. Obaveza takve državne zajednice je ozakonjenje svih težnji ka povećavanju bogatstva
zajednice, ali pre svega pojedinaca u njoj i zaštita privatne svojine jer je ona izvor zadovolj-
stva i sreće onih koji poseduju materijalna dobra. Ovo je zapravo najuzvišenije moralno
načelo zasnovanosti buržoaske kapitalističke državne zajednice.
92
Medicinska etika
ETIČKA UČENJA SOCIJALISTA UTOPISTA

Ruso, Saint Simon, Oven, Furije
Utopisti-socijalisti su nosioci utopističkog idealizovanog etičkog učenja u vreme
Francuske revolucije (1789). Dakle u najpotresnijim godinama promena društvenog i držav-
nog uređenja oružanom revolucijom i krvoprolićem.
Utopističko-socijalistička filozofska etička učenja u XVIII i XIX propovedao je veliki
broj izuzetnih – genijalnih ljudi tog vremena. Ideje o utopističkoj jednakosti svih pojedinaca u
organizaciji državne zajednice su više nego idealistički utemeljene i idealno zamišljene kao
krajnji domet sreće za svakog čoveka ili pojedinca u zajednici i u državi.
Žan-Žak Ruso
Žan-Žak Ruso (1712–1778) možda najznačajniji u koncipiranju utopističko – socijali-
stičkog etičkog učenja o pravednom društvu i zajednici istopravnih, podjednako bogatih i
srećnih ljudi. Osnove učenja Rusoa na početku, su bile da je država u suštini samo skup po-
jedinačnih ljudskih želja, interesa i aktivnosti, te se zbog toga organizuje u ranijim civilizaci-
jama. Pojedinac se u takvoj udruženosti odriče svog prirodnog prava u korist svih ljudi.
Ruso smatra da je čovek "po prirodi svojoj dobar" a pokvarile su ga institucije i usta-
nove stvorene u civilizaciji. Ruso se bori protiv mišljenja da je "moralnost prefinjeni egoi-
zam". Ruso je bio teista, ali ovakav njegov stav u učenju predstavlja antitezu hrišćanskog uče-
nja o prvobitnom grehu i spasenju duše pomoću crkve i njenog sveštenstva.
Ruso zahteva da se čovek vrati prirodi, ne na način prozaičan, ne na način vraćanja di-
vljaštvu. Zalaže se za vraćanje prirodnog čoveka – čoveka koji odbacuje potrebu da razumno
ostvari korist bilo materijalnu, bilo duhovnu, na štetu drugih ljudi. Volter, čitajući Rusoovo
delo Prirodni čovek, kritikujući Rusoa i njegovu filozofiju, dao je veoma impresivan sarkasti-
čan komentar: "Nikada niko nije upotrebio toliko oštroumlja u želji da nas učini životinja-
ma. Kada čita njegovo delo, čoveku se prohte da hoda četvoronoške..."
Ruso analizira nejednakosti u društvu i nalazi da su sve nejednskosti posledica privatne
svojine. "Prvi čovek koji je ogradivši parče zemelje rekao ovo je moje i koji je našao ljude
da mu u to poveruju, bio je stvarni osnivač građanskog društva."
Ruso nema prigovore prirodnoj nejednakosti koja se tiče životnog doba, zdravlja, stra-
sti, inteligencije, nego samo prigovara nejednakosti koja proizlazi iz privilegija utvrđenih
običajem. Stoga započinje energičnu borbu protiv privatnog vlasništva, dajući krajnje utopi-
stičke predloge da se ta borba može voditi bez oružja i bez primene sile. Ruso zastupa tezu da
se verbalnim ubeđivanjem veleposednika može postići njihovo moralno preobraćanje i da će
se oni odreći svog privatnog poseda i vlasništva samovoljno.
Ruso smatra da gospodar nad dobrima i materijalnim bogatstvom svih treba da bude dr-
žava i to razrađuje u knjizi Društveni ugovor (1762). Rusoov Društveni ugovor je bio za vođe
Francuske revolucije prava biblija. Rusoove ideje jednakosti, demokratije i slobode bile su im
putokaz za organizovanje ispravnog moralnog društva. Međutim, oni nisu Rusoa pažljivo čita-
li, a još manje pravilno shvatili, te su usledila poznata istorijska događanja.
93
Saint Simon
Simon (1760–1825) je socijalista utopista. Začetnik je savremene sociologije. Njegovi
stavovi su polazište kasnijeg razvitka niza društvenih nauka. Simon je veoma strog kritičar gra-
đanskog društva, definišući ga kao "svet koji je postavljen na glavu".
Simon smatra da je dužnost ljudi da stvore društvo – državu koja bi odgovarala najve-
ćem broju pojedinaca. Hrišćanstvo je u početku bilo progresivan pokret i zastupalo je to nače-
lo. Međutim, već od XV veka Crkva se obogatila i napustila hrišćansko načelo i postala suro-
va za najsiromašnije. Simon veoma oštro kritikuje propagandu hrišćanstva, ideju da se svi
ljudski problemi rešavaju na nebu. Isticao je da se oduvek svi čovekovi problemi rešavaju
samo na Zemlji i samo za života. Simon propoveda novo hrišćanstvo u kome brojni stavovi
imaju značajnu ulogu u razvitku teorije alijenacije, na koju se kasnije pozivao i Karl Marks.
Simon je ostavio načelo odnosa u idealizovanoj državi gde bi se svaki pojedinac ostvario
prema sposobnostima i uživao privilegije prema vrednosti svog rada.
Simon se protivio shvatanju da je zlatni vek bio u ljudskoj prošlosti i tvrdio da će zlatni
vek tek doći sa usavršavanjem društvenog poretka. Zlatni vek je anticipacija čoveka budućno-
sti i do danas nije ostvaren.
Robert Oven
Robert Oven (1770 – 1831.godine) je kritičar političko–ekonomskog buržoaskog uređe-
nja u Engleskoj svog vemena. Robert Oven je smatrao da najbitnija zabluda ondašnjeg bur-
žoaskog društva leži u isticanju principa individualnog interesa. Iz tog principa proističu sve
zablude, svi zločini, beda i svako zlo za engleski narod. Oven smatra da lični interes guši naj-
bolje kvalitete ljudske prirode i najvrednije u čoveku.
Oven kritikujući društveno uređenje tvrdi da u njemu socio-okolnosti vladaju ljudima i
da treba organizovati državu u kojoj će ljudi vladati okolnostima.
Konačno, ključna ideja Ovenove filozofije i etičkog učenja odnosi se na individualnu
čovekovu sreću. Smatrao je da se sreća može proširiti i uvećati samo u onoj srazmeri u kojoj
pojedinac aktivno nastoji da je poveća i proširi za sebe ali i za sve druge ljude u društvu.
Fourier
Furije (1772–1832) je tvrdio za civilizaciju da je "svet okrenut na glavu". Smatrao je da je
ljudski rod deo isto tako naopako postavljenog sveta i da svako ko radi nužno stupa u rat s
društvom. "Sudija želi prestupe da bi sudio prestupnicima, a lekar bolesti – da bi lečio bolesne."
Utopističko-socijalističko učenje Furijea nije uspelo da odgovori na pitanje šta je ljud-
ska sreća. Furijeov etički stav ogledao se u odbacivanju dužnosti i propisanog morala jer se
prave moralne vrednosti nalaze u samom čoveku. Filozofsko-etičko razmatranje Furijea je su-
štinski kritika društva – civilizacije njegovog vremena. Ukazivao je na osnove budućeg uređenja
društva. Furije kritikuje instituciju braka i bračni život zbog ropskog položaja žene u njemu,
što je značajna progresivna ideja njegovog učenja. Čudio se ženama što se nikada nisu pobunile.
94
Medicinska etika
ETIČKA UČENJA NEMAČKIH KLASIKA FILOZOFIJE

Hegel, Šopenhauer, Niče
Hegel
Hegel (1770–1831) je osnivač dijalektike o postanku čoveka, ljudske delatnosti i ljud-
skog roda uopšte. Živeo je relativno kratko, samo šest decenija, a postigao je ugled velikog fi-
lozofa, i uticaj na sve filozofe – savremenike.
Hegelova filozofija najbolje je prikazana u njegovim velikim delima objavljenim 1807.
godine pod naslovom Fenomenologija duha. Smatrao je da se putem svesti najsigurnije može
pronaći put do istine. Drugo Hegelovo veliko delo Nauka logike sadrži Hegelov sistem u ce-
lini, u kome ideja zauzima centralno mesto. Ideja postoji u apstraktnom mišljenju i predmet je
logike, ona postoji konkretno i u prirodi.
Hegelova centralna ideja ukupnog učenja je tvrdnja da um vlada svetom, tu kategoriju
on naziva Svetskim umom, odnosno Svetskim duhom. Bez obzira na to što se sa mnogim poje-
dinostima ne možemo složiti i što ima mnogo čudnog u Hegelovoj filozofiji, on još uvek nije
"istorija". Engels je govorio da: "veličanstvenost Hegelovog osnovnog shvatanja, još i danas
zadivljuje naučnike"; kao da ova rečenica još aktuelno traje i na početku XXI veka.
Hegelov stvaralački opus bio je usmeren i na etiku – nauku o moralu. Hegel smatra da
su moral, država i pravo samo različiti stepeni objektivnog samorazvoja – razuma duha. U
objektivnom, moralnom poimanju zajednice – države, moral pojedinca je vredan samo ako je
tesno povezan sa moralnom svešću društva. Hegel smatra da je prva stepenica objektivnog
morala porodica. Brojne porodice čine građansko društvo, i to je druga stepenica objektivnog
morala, a treću stepenicu označava država. Sva tri stepenika predstavljaju skup koji označava
objektivni moral ili društveni život.
Hegel je bio izuzetno naklonjen francuskoj revoluciji, ali se ipak u svom učenju nije
mogao osloboditi uticaja tradicionalnog nemačkog shvatanja. Hegelovo konzervativno mišlje-
nje da je Pruska država zasnovana na inteligenciji bilo je u pravom smislu meta kritike mla-
dog Marksa.
Epohalni značaj dijalektičkog Hegelovog učenja ogleda se u razvoju dijalektike. Sma-
trao je da sve što postoji zaslužuje i da nestane. Hegelova dijalektika razvijala se u vreme
idealističkih stavova u filozofiji tog vremena. On je razvio tezu o revoluciji u obliku misli a
ne oružja. Pisao je da građansko društvo mora prevazići sopstvene granice po logici stvari, i
konačno da je izlaz iz građanskog individualizma i egoizma samo uspostavljanje dobre države.
Hegel je svojim sledbenicima ostavio mogućnost da rešenje tog problema traže u opštoj čove-
čanskoj slobodi, a ne samo u političkoj emancipaciji. Engels kaže: "Hegelova filozofija tako
je snažno uticala na duhovno stanje Nemačke da je zarazila čak i njegove protivnike."
Hegel razmatra i problem alijenacije, vezujući teoriju alijenacije sa evolucijom ljudskog
društva. Hegel uči da čovek stvara samog sebe tako što stvara predmete, novac, državu, istori-
ju, jednom rečju sveukupnu realnost u kojoj živi.
95
Artur Šopenhauer
Artur Šopenhauer (1788–1860) bio je filozof racionalista. Učenje mu se bazira na tvrd-
nji da je volja za životom zapravo težnja za zadovoljenjem nagona. Pesimizam Šopenhauero-
vog učenja posledica je lične nesigurnosti u vreme velikih društvenih potresa i revolucija
1848. godine u Evropi. Šopenhauer smatra da je ono što se naziva srećom zapravo momental-
ni predah, prestanak borbe za ispunjenje želja, sreća je negativno stanje. Pokretač svih sukoba
među ljudima je volja za životom. "Najveći izvor svih zala koja muče čoveka, jeste sam čo-
vek. Svako mora doći do ove činjenice kad posmatra ovaj svet kao pakao gori od Danteo-
vog, kad uviđa da je jedan čovek demon drugom čoveku." Izraz egoizma čovekove volje je
njegova volja za životom, a osnova svakog zla postaje taj egoizam.
Šopenhauer smatra da je po svojoj suštini svet zao. Tvrdio je da je najgora u istoriji sve-
ta civilizacija u kojoj je živeo. Smatrao je da permanentno u životu ljudi samo postoje patnja,
nesreća i bol. Može se tvrditi da je njegov pesimizam zasnovan na tezi da zloba, egoizam i
samilost upravljaju ljudima. Ova tri faktora su osnovni pokretači ljudske delatnosti.
Fridrih Niče
Fridrig Niče (1844–1900) je nemački filozof, osnivač imoralizma. Imoralizam je etički
pravac kritike postojećeg morala uopšte. Ne treba ga shvatiti kao negaciju etike niti kao odba-
civanje moralnih vrednosti, još manje kao propovedanje nemorala.
Niče ne brani neku novu koncepciju morala napadajući dati moral društva u kom je ži-
veo. On kritikuje svaki moral smatrajući ga represivnim po čoveka. Niče se borio protiv odre-
đenih pravila ili ponašanja, protiv morala koji tiraniše i niveliše ljude u prosečne i standardne.
"Kada je sve unapred određeno, sve što čovek ima ili nema da čini, to se plaća osakaćenjem
čoveka, sakaćenjem naprednog i istraživačkog duha".
Raspravljajući o moralu svog vremena, Niče smatra da je moral osveta nemoćnih nad
jakim, moćnim i kreativnim pojedincima. To se dešava u društvu u kojem nema drugog in-
stinkta osim instinkta stada i Niče govori: "Instinkt stada to su sabrane nule...gde nule mogu
da vrede, gde je vrlina biti nula?... Niče je svoj protest izrazio i sledećim rečima: "Stvaraoca
mrze ponajviše... Dobri, naime, neznaju stvarati... Oni razapinju onog ko ispisuje nove
vrednosti na nove ploče... Dobri, oni su uvek bili početak kraja."
Niče svojim delom kritikuje zapadnu kulturu, hrišćanstvo i moral, dajući doprinos ono-
vremenom razvoju filozofske misli. Osnovni stav njegove filozofije je "volja za moć". Niče sma-
tra da u prirodi pobeđuju moćniji, da je težnja za moći izraz instinkta, te tvrdi: "Postoji nadčo-
vek, postoji viši čovek." Niče je rekao da nema jednakosti među ljudima, jer nema jednakosti ni
u prirodi. Niče smatra da je moral samo prerušena volja za moći, odnosno volja za "više moći".
Niče smatra da je kompletan moral zapadne civilizacije zasnovan na onemogućavanju
jakih i zaštiti slabih, čime se sputava razvoj čovekovih prirodnih sposobnosti. Ničeovu teoriju
su dobrim delom iskoristili u svojoj propagandi fašisti, što je donelo ogromno zlo čovečan-
stvu. Učenje o dinamizmu i određenim promenama koje postoje i u prirodi i u čoveku najpo-
zitivnije je u Ničeovom učenju.
96
Medicinska etika
ETIČKA UČENJA KLASIKA MARKSIZMA

Karl Marks, Fridrih Engels
Karl Marks
Karl Marks (1818–1883) je osnivač posebnog etičkog učenja utemeljenog na humani-
zmu. Humanizam je orijentacija u kome je čovek uzet kao centralna vrednost.
Etika humanizma predlaže stvaranje takvog društva u kome će čovekove sposobnosti,
njegovo dostojanstvo i njegova stvaralačka svest moći u potpunosti da se ostvare. Moral je
faktor koji treba da omogući razvoj društvene svesti kao čovekove kategorije. Moral se, naža-
lost, ne propisuje, ne nameće društvu spolja, kao nešto večito, strano i apsolutno, tj. bogom
dato i nepromenljivo. Moral je samo jedan od oblika društvene svesti u kojoj se odražava
društveno biće i nerazdvojivo je povezan sa ostalim oblicima čovekove svesti. Sve ovo je pra-
va suština Marksovog učenja o moralu.
Marks razvija svoje učenje zaključujući da se sa napretkom civilizacije, posebno u kapi-
talizmu, čovek u mnogim aspektima udaljuje i od prirode i od samog sebe. Marks je shvatio
da se zbog brzog društveno-ekonomskog razvoja kapitalistički uređene društvene zajednice
ljudski odnosi do te mere menjaju da postaju strani čoveku i dovode do alijenacije – otuđe-
nja. Alijenacijom se hoće reći da čovek u kontekstu takvih socio-ekonomskih odnosa biva tre-
tiran na isti način kao i predmetni svet, bez uviđanja čovekovih svojstava i suština.
Marks utvrđuje tri nivoa čovekove alijenacije.
– Prvi nivo alijenacije je otuđeni rad. Otuđeni rad samom čoveku postaje spoljašnja i tuđa sila.
– Drugi nivo alijenacije je alijenacija kroz predmete proizvedene radom, koji se suprotsta-
vljaju čoveku kao sila koja ne zavisi od njega.
– Treći nivo alijenacije je alijenacija čoveka od samog sebe. Čovek se otuđuje od sopstvene
delatnosti od sopstvenih proizvoda i od potreba.
Marks alijenaciju shvata kao gubitak, kao lišavanje, kao porobljavanje, kao osiromaše-
nje i kao obezvređivanje čoveka. Ukoliko se radnik više izradi, utoliko moćniji postaje njemu
tuđ predmetni svet, koji on stvara nasuprot sebi.
Čovek u građanskom društvu je u takvom položaju da svet koji je sam stvorio nije nje-
gov svet. Umesto da se u njemu razvija kao stvaralačko biće, postaje bezlična i nemoćna je-
dinka, otuđena od rada, od svoje ljudske suštine i od drugog čoveka. Nikakvi propisi ne mogu
čoveka da učine moralno ispravnim. Uviđajući ličnu odgovornost i prihvatajući humanističku
orijentaciju čovek može da se razvije u moralno biće i doprinese opštem društvenom razvoju.
Fridrih Engels
Fridrih Engels (1820 – 1895) je koncipirao dijalektiku kao istorijsku činjenicu ali i kao
konstitutivni element ljudske i istorijske prakse. Engelsove teorijske koncepcije obuhvataju fi-
lozofiju posle Hegela, on polazi od već izvršene kritike Hegelovih idealističkih teza.
Engels ističe materijalistički koncept, koncept jedinstva sveta u materijalnosti. Jedin-
stvo sveta sastoji se ne u njegovom postojanju, već u njegovoj materijalnosti. Engels podvlači
97
da svet, iako jedinstven, morao je najpre biti jedno, pre nego što je mogao i postati jedan. En-
gels je shvatio da je sve u svetu i sve u kosmosu u stalnom kretanju, stalnoj promeni od naj-
jednostavnijeg kretanja, jednostavne promene mesta, sve do promene mišljenja.
Engelsovi radovi iz domena odnosa čoveka prema prirodi i njegove sposobnosti da iz
potrebe menja samu prirodu doveli su ga do zaključka: "Rad je stvorio i samog čoveka." En-
gels saznanje objašnjava tako da su i svest i mišljenje samo produkt ljudskog mozga.
Engels raspravlja i o pitanjima ideologije, religije i morala. Engels smatra da je moralni
problem uvek bio u centru pažnje različitih ideologija i društava, društvenih klasa i slojeva,
jer se u skladu sa ideološkim karakterom morao u svakom društvu rešavati i razumeti problem
ljudskih odnosa. Po njemu je očigledan ideološki karakter etičkih teorija u istoriji civilizacije.
Engels razmatra teme kao što su eksploatacija, humanost, dobro ili zlo i prijateljstvo.
Sva ova pitanja ne mogu se podvesti pod jedinstven etički stav. Tvrdi da u onom društvu u
kome postoje klasne razlike svaki moral mora imati odlike klasnog morala. Engels objašnjava:
1. Prvi faktor morala je klasna uslovljenost morala. Kada se radi o klasnom karakteru morala,
činjenica je da u svakom društvu sa klasnim suprotnostima postoji jedan moral koji opravdava
vlast i interese vladajuće klase.
2. Drugi momenat je problem zajedničkog u različitim teorijskim koncepcijama o moralu.
Ovo podrazumeva istovetnost etičkih principa u raznorodnim učenjima, ideologijama i filozo-
fijama. Moralna maksima ''ne kradi'', etički je princip sadržan i u etici religije, kao i u svim
etikama svih društvenih uređenja i svih civilizacija.
3. Na trećem mestu je učenje o progresivnom razvoju morala. To označava ushodni evolutiv-
ni razvoj etičke misli, bez obzira na mogućnost kontinuiteta i diskontinuiteta kroz civilizaciju.
4. Četvrti momenat predstavlja perspektive formiranja opšteljudskog i opšte čovečanskog mo-
rala u idealizovano zamišljenom besklasnom društvu daleke budućnosti.
Engels u učenju o etici, koristeći misli savremenika i ranija istorijska učenja, kaže:
"Stvarno čovečanski moral koji stoji iznad klasnih suprotnosti i iznad uspomena na njih,
biće moguć tek na onom društvenom razvojnom nivou koji je klasnu suprotnost ne samo
prevazišao nego i u životnoj praksi zaboravio." Ovo je Engelsova više nego istorijska misao,
koja važi i koja će važiti kao trajna kategorizacija za ljudski rod i sve epohe.
Engels objašnjava i poreklo fenomena religioznog morala i to kroz saznanja o društve-
noj organizovanosti čoveka u vreme nastajanja tih religija. Engels smatra da religija kao
ideološki oblik i koncept neminovno morala nastati na određenom nivou čovekovog umnog
ali i društvenog razvoja. Čovekova nemoć u odnosu na prirodu i nizak stepen razvijenih pro-
izvodnih mogućnosti u prvobitnoj zajednici karakterisali su tog čoveka. Čovek je u takvim
uslovima morao osećati strah pred moćima prirodnih sila i da bi poimao sebe u tom kontekstu,
razvio je magijsko religiozna verovanja. Engels ističe da je početak nastanka religija primi-
tivnog nivoa značajno udaljen od religijskih učenja u klasnom društvu.
Pojava klasnih razlika u socio-zajednici doprinela je učvršćivanju religijskog vladajuće
klase. Antagonizmi između klasnog i društvenog poretka dali su društvenu podlogu na kojoj
su nicale religije tokom istorije civilizacije. Da bi se promenila sadržina morala, bilo je uvek
potrebno izmisliti strukturu i nove odnose u ekonomiji i zakone u društvenom poretku.
Revolucionarnošću svog učenja Engels je dao značajan doprinos nauci a brojni njegovi
stavovi nisu izgubili na aktuelnosti ni u tek nastalom XXI veku.
98
Medicinska etika
NAJNOVIJA ETIČKA UČENJA XX VEKA
XX vek je doneo savremene poglede na vrednost čovekovog življenja. Smisao ljudskog

življenja sigurno se ogleda u stalnom usavršavanju, razvijanju i praktičnom iskazivanju indi-
vidualnih sposobnosti. XX vek je utemeljio stremljenja čoveka trećeg milenijuma. Čoveku
današnjice je nametnuta obaveza svakodnevnog i permanentnog razrešavanja životnih protiv-
rečnosti, usavršavanja stavova ličnog stvaralaštva, postavljanje ambicioznih ciljeva, a gene-
ralna rezultantna je ambicija da se stvore uslovi za jednak kvalitet života svih ljudi. Praktično,
u svakodnevnom životu to znači:
– svaki pojedinac emocionalno usklađen treba da uživa u radu i teži ostvarenju postavljenih
ambicija;
– uspešno i kvalitetno vođenje života u braku, u porodici;
– uspešno i kvalitetno življenje i ostvarenje kroz relacije u socio-sredini i radnoj sredini;
– kognitivnim angažovanjem da doprinese razvoju zajednice;
– potrebu da svaki pojedinac dobije podršku članova svoje zajednice u ostvarenju kvaliteta
ličnog života, ali i da nauči da se raduje uspesima drugih u svom okruženju.
Etička učenja XX veka zasnovana na novim kvalitetima transformisala su i dalje tran-
sformišu relacije u zajednici. Državne zajednice se udružuju ne samo deklarativno već i de
fakto u nameri ujednačavanja pomaganjem razvijenih manje razvijenim. Naučna etika XX
veka opredelila je čoveku pojedinačno maksimalno zadovoljstvo življenja i povela borbu za
izjednačavanje svih ljudi u materijanom bogatstvu bez siromaštva i emocionalnom bogatstvu
iskazanom kroz zadovoljstvo i sreću.
PRAGMATIZAM KAO ETIČKO UČENJE
Čarls Pers
Čarls Pers (1839–1914) je osnivač pragmatizma. Čarls Pers je uveo logički model tu-
mačenja pojmova na osnovu posledica u praksi koje kao instrumenti istraživanja izazivaju.
V. Džems
V. Džems (1842–1910) razradio je Persovu pragmatističku koncepciju.
Džems smatra da je saznanje sadržano u procesu proveravanja hipoteza. Istinita je ona
ideja, odnosno hipoteza, samo ako može da zadovolji lične interese i čovekove potrebe. Džems
smatra da kriterijum istinitosti postaje individualistički pragmatizam.
99
Džon Djui
Džon Djui (1859–1952) je najubedljiviji predstavnik pragmatističke filozofsko-etičke
škole. Njegov osnovni stav je odnos između čoveka i stvarnosti na relaciji cilj – sredstvo.
Džon Djui ne insistira na prethodnim pojavama već na onim koje dolaze i njihovim posledi-
cama. Istina i laž mogu se potvrditi i odbaciti tek proverom u praksi. Istina je uspešno ostva-
rivanje zamisli, a neistina bezuspešnost i neostvarenost planiranog cilja. Uspešnost predviđa-
nja identifikuje se sa istinom.
Individualizam Džona Djuija je nov, kao i njegovo pragmatično učenje. On smatra da je
dobro svako lično htenje i svaki lični cilj koji vodi poistovećivanju individualnih i zajedničkih
interesa. Tako postignuta harmonija obuhvata parcijalne društvene probleme, što za posledicu
treba da ima rekonstrukciju i humanizaciju društva uopšte. To može da ostvari i čovek čija je
suština istovetna sa istinom čoveka koji je uspešan u praktičnom životu. Etičko učenje Džona
Djuia je temelj Novog svetskog poretka, već instituisanog.
EGZISTENCIJALIZAM KAO ETIČKO UČENJE

Kjerkegor, Jaspers, Hajdeger, Sartr
Egzistencijalistička etika je jedan od pravaca nove filozofije, nastale kao reakcija na niz
problema savremenog čoveka i savremeno uređenog društva. Neki od tih problema su posledica
dekadencije građanskog društva u kome čovek gubi individualnost i postaje bezličan. Individua
nemoćna da odlučuje o svojoj sudbini u razvijenom građanskom društvu, uklapa se u šablo-
nizovan način života, odnosa i morala prema društvenim institucijama. Vreme u kome se javlja
ovaj filozofski pravac je doba procvata nauke i zamaha u razvoju tehnike i novih tehnologija.
Procvat sveukupnog društvenog napretka dovodi do pojave tehnokratije i tehnicizma.
Tehnicizam i tehnokratija su novi civilizacijom uslovljeni oblici alijenacije čoveka podvlašći-
vanjem mašinama, odnosno podvlašćivanjem manjoj grupi ljudi koji upravljaju njima. Ta mala
grupa ljudi uzima pravo da odlučuje o sudbini drugih, ali nažalost i sudbini čovečanstva (pri-
mer je posedovanje atomske bombe). Filozofija egzistencije se javlja kao probuđeno ponovno
interesovanje za čoveka (pojedinca), za njegovo postojanje i opstajanje, kao i smisao življenja.
Filozofi egzistencijalisti smatraju da nauka i naučna dostignuća ne mogu pružiti čoveku
potpunu predstavu i istinu o svetu. Čovek ne može da nađe smisao u predmetnom – materijal-
nom svetu, već samo okretanjem ka sebi samom, ka svojoj egzistenciji i svom postojanju.
Esencija tog cilja je nešto što čovek tek treba da ostvari i što on može zadati sam sebi.
Odgovor šta je esencija pokušavaju da daju filozofi egzistencijalizma. Taj odgovor je
dvostruk: teistički i ateistički.
– Teistički filozofi egzistencijalisti centralno mesto daju transcendentnom, sveobuhvatnom smi-
slu postojećeg koji se opredmećuje i nalazi u bogu. Samo kroz transcendentno verovanje u boga
čovek može da ostvari smisao svog života. Ovde boga ne treba shvatiti kao jednog sveopšteg
već kao ličnog boga koga je čovek izabrao, da bi verom u njega našao smisao svog postojanja.
– Najpoznatiji ateistički filozofi egzistencijalisti su Hajderger, Sartr i dr.
100
Medicinska etika
Kjerkegor
Kjerkegor (1813–1855) rođen u Kopenhagenu, osnivač je savremene filozofije egzi-
stencije. Kjerkegor je primer čoveka koji je postao zbog svog učenja čuven i slavan nakon
smrti. Živeo je životom nepriznatog usamljenika.
Suština Kjerkegorovog etičkog učenja bila je pobuna protiv onovremenog shvatanja re-
ligijskog morala i poimanja sreće. Kjerkegor je kritikovao Hegela, smatrajući da u njegovoj
filozofiji apsolutnog duha nema mesta za pojedince, jer je centralni problem filozofije pro-
blem čoveka – individue – pojedinačne ličnosti. Čovek egzistira prvenstveno kao pojedinac sa
sopstvenom samosvešću koja je pre svega orijentisana prema njemu samome, a tek posle stu-
pa u odnos sa drugim ljudima. Egzistencija je za njega individualna, neponovljivo budno bi-
će, koje brine za smisao stvarnosti i osmišljava je. Ne postoji objektivna istina izvan subjekta
– čoveka. Istina je data u pokušajima egzistencije da ostvari smisao svog postojanja.
Kjerkegor smatra da je čovek biće dvoumljenja – ambivalencije, čovek je biće upućeno
na smrt, biće zabrinutosti i strepnje, biće koje živi u stalnim dilemama i paradoksalnim situa-
cijama koje nije sposobno da prevaziđe. Centralni čovekov problem je kako da u svom ra-
zumskom pomiri saznanje o ličnoj prolaznosti, o smrti i završetku sopstvenog života. Čoveku
u ovom problemu ne pomaže znanje; razrešenje dileme može naći i nalazi u verovanju. Vero-
vanje je traženje ličnog dobra i verovanje u transcendentalni život. Kjerkegor je posebno oštro
kritikovao religiju i njena učenja o moralu.
Jaspers
Jaspers (1883–1969) je Kjerkegorov sledbenik, žestok je protivnik i kritičar nacizma.
Jaspers smatra da filozofija uopšte počinje saznanjem granice nauke. Njegova filozofija tuma-
či da je čovek određen kao neponovljivo biće, jedinka, kao egzistencijalni izuzetak.
Jaspers je teista u filozofskom opredeljenju i smatra da pojedinac može prevazići sop-
stvenu usamljenost jedino uspostavljajući odnos prema Bogu. Bog je tako istovremeno i
simbol i šifra i demitologizovana religija. Jaspers smatra da čovek ima potrebu da veruje da
je vera osnovna spojnica među ljudima, i da ona oslobađa ljude usamljenosti. Vera je spas za
sve one koji trpe u svetu strepnje. Suština Jaspersove filozofije je filozofija pesimizma.
Hajdeger
Hajdeger (1889–1979) je nemački filozof egzistencijalista. Hajdeger smatra da je čovek
radno biće koje se brine o samom sebi. Svest o sopstvenim mogućnostima čovek je prvobitno
stekao preko strepnje. Čovek strepi zbog svoje nesigurnosti i neizvesnosti u svetu. Čovekova
strepnja otkriva bačenost u svet i zavisnost čoveka kao bića od egzistencijalnog, predmetnog,
spoljnjeg sveta. Čovek u strepnji postaje svestan da je smrt u suštini istinski krajnji cilj njego-
vog postojanja. Da bi izašao iz neizvesnosti, čovek teži da postigne vlastitu autentičnost, zbog
toga i gradi sopstveni program u sopstvenoj projekciji. Zbog toga je suština čoveka u projek-
ciji koja se ostvaruje u procesu prevazilaženja transcendencije.
101
Hajdegerova filozofija ne objašnjava prave perspektive čovekove slobode. Po njemu je

suština čoveka njegov stav prema smrti, jer smrt nije nešto što dolazi na kraju, smrt je stalno
prisutna u svakom trenutku postojanja. Hajdeger smatra da je smrt priroda čoveka i tek ako to
čovek shvati i pomiri se sa tim, može da postane autentičan u svojoj egzistenciji kao nepono-
vljivo biće.
Žan Pol Sartr

Žan Pol Sartr (1905–1980) je filozof egzistencijalista. Žan Pol Sartrova filozofska uče-
nja fundiraju dva stava.
1. Prvi stav Sartrovog učenja objašnjava da egzistencija prethodi esenciji i da je čovek biće
koje egzistira, ali tom egzistiranju nije data suština niti smisao postojanja – esencija. Esenciju
čovek treba da otkriva, to mu je zadatak. Otkrivanje esencije moguće je tek kroz aktivan
čovekov stav prema svetu i kroz njegovo materijalno delovanje i ostvarenje. Sartr pred čoveka
stavlja jedan visoko moralni zahtev time što ga određuje kao potpuno slobodno biće, kao biće
koje samo odlučuje o svom životu. Zahteva da je maksimalno odgovoran za svaki svoj postu-
pak. Sartrova filozofija je da čovek ma šta činio ne može da ostvari svoju suštinu, jer postoji
rascep između esencije i egzistencije u samoj njegovoj prirodi. Otuda Sartrovo određenje čo-
veka – čovek, kao beskorisna patnja.
2. Indeterminizam je drugi stav po kome je čovek apsolutno slobodan – maksimalno odgovo-
ran za svaki svoj postupak.
Pozitivno u etičkom učenju svih egzistencijalista jeste njihov izvanredan doprinos inte-
resovanju za čoveka, za njegov položaj u svetu, za smisao celine stvarnosti, uviđanje da istinu
o svetu ne daju pozitivne nauke.
Egzistencijalisti shvataju da je nauka samo parcijalan aspekt sveta, da se celina i
smisao života mogu otkriti ukoliko se svet vrednosno procenjuje, ako se čovek ne svede na
ono svakodnevno, nego ukoliko uvek stremi izvesnom idealu, projektu i projekciji u ostvare-
nju. Zablude filozofa egzistencije su što su tražili rešenja u okviru čoveka kao usamljene je-
dinke koja kao da ne pripada društvu. Baš u tim okvirima nema rešenja. Čovek je, i treba da
bude, individua, ličnost, autentično biće, koje sa sobom nosi svoju neponovljivost, ali on to
može da postigne putem privatnog projekta. Društvena praksa i projekt opšte–društvenog
razvoja su jedina mogućnost kroz koju se čovek ostvaruje kao celovita ličnost, istovre-
meno kao privatno i društveno biće.
102
Medicinska etika
RAZVOJ NAŠE ETIČKE PRAKSE
Istorija srpskog naroda je vezana za geografski prostor Balkana. Gledano istorijski,

ne postoje dokazi o postojanju, životu i državnosti našeg srpskog naroda van Balkanskog po-
luostrva i to ne pre IX veka. Elitni, kulturni duh Balkana, rasejan je u značajnoj meri po svetu.
Zahvaljujući Aleksandru Makedonskom, proširio se i na ceo Mediteran i ima istorijsku prove-
ru kroz nastajanje i nicanje blistavih i zanavek upamćenih škola – Aleksandrijske. Na primer:
Postoje i druge zajedničke vrednosti koje spajaju srpski narod sa drugim narodima kroz isto-
riju. Posebno sa Grcima po brojnim analognim primerima junaštva, kulturi, državnoj organi-
zaciji, ali i etičkim stavovima i razvoju morala i etike uopšte, ne samo medicinske.
Kulturna baština naših prostora danas, ima u svojoj istorijskoj riznici jednu od prvih ge-
ografskih karata na svetu – Herodotovu. Civilizacija čovečanstva sa ovog prostora nasledila
je i dobila izuzetan etički duh koji su formirali gorostasni umovi antičkog perioda kao što su
Sokrat, Platon, Aristotel. Vredno je podsećanja da je Sokrat izjednačio etiku sa mudrošću,
Platon je etički učio na ideji dobra, Aristotel etičke postavke je smeštao u sredinu između dve
krajnosti. Srednjovekovna srpska država, posebno kroz skoro trivekovnu državu Nemanjića,
preko Vizantije preuzela je značajan deo te kulturne baštine i etičkih stavova.
Visoka etičnost i kultura naših predaka iz doba države Nemanjića, nije sporna. Taj deo
istorije našeg naroda vezan je za osnivanje i razvoj Pravoslavlja. Istorijska je činjenica iz
perioda srednjeg veka da naši preci u svojoj visokoj etičnosti nikada nisu instituisali in-
stitucije inkvizicije, nisu progonili veštice, nisu progonili Jevreje, a takva neetična činje-
nja bila su više nego raširena u Evropi tog vremena.
Srbi su u vreme srednjovekovne države, oblikovali svoje specifično civilizacijsko. Spo-
menici kulture iz tog vremena mogu se uvrstiti u najvrednije u svetskoj baštini kulture. Posta-
jući pravoslavnim hrišćanima (od IX veka), Srbi su stekli uslove za razvoj i unapređenje etike
i etičke prakse. Specifičnost tog razvoja diktirana je uticajem ondašnje mediteranske kulture i
etike ali i uticajem Sasa, te uticajem Vizantije na formiranje plemstva i latinskim uticajem sa
Jadranskog primorja i iz Mletačke države.
Permanentna vekovna ratovanja Srba protiv brojnih neprijatelja i osvajača, ali i srpska
međusobna ratovanja, isklesala su specifične moralne vrednosti. Posebne moralne vrednosti
koje krase našeg čoveka u svim vremenima a i danas su neustrašivost, spremnost na podvige,
samopožrtvovanje, odanost svom narodu, visoki patriotizam, privrženost, nesebičnost davanja
interesima i idealima zajednice, odnosno države.
Neprocenljive je istorijske vrednosti delo Marka Miljanova, pisano mukotrpno rukom
težaka, u kome su zapisane vekovima građene etičke vrednosti i sentence naših predaka. Zapi-
sao je svetost poštovanja lične, porodične, plemenske i nacionalne časti. Stav našeg pretka i
naš počiva na etičkoj obaveznosti življenja svetla, neokaljana obraza. Da bi se to ostvarilo,
103
treba istrajati u odricanju u brojnim situacijama života i poštovanja načela da se nikada ne po-
segne za tuđim. Data reč je više od zaveta i najveća moguća garancija čojstva i poverenja koje
se ne prodaje ni za kakva materijalna dobra niti se od njega odriče makar se izgubilo sve pa i
život. To ovekovečuju i Njegoševi stihovi: "Grob je častan večan život, život stidan grob
vječiti", "Svaki je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovjeka."
Istorija naših predaka obiluje primerima visoko etičnih pojedinaca i grupa koji su dopri-
nosili jačanju otpora i borbenom duhu, motivisali opstajanje i postojanje pred naletima moć-
nih osvajača. "Zemlja mala odasvud stešnjena." Primeri specifične istinoljubive, pravedno-
ljubive i rodoljubive etičnosti su kao ni u jednog naroda ovekovečeni u našim narodnim pe-
smama. Marko Kraljević dobija poruku od majke: "Nemoj sine izgubiti dušu bolje ti je iz-
gubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu." Narodna pesma beleži i majku čijeg sina zarobljava
turski vezir on poziva majku da podrži sina u izdaji svog prijatelja. Majka podučava sina da to
ne čini jer takav život nije dostojan čoveka. Kada joj je sin pogubljen odsecanjem glave, uzi-
ma glavu sinovljevu, ljubi je i izgovara reči: "Sad si moj sin slađi i sjajniji no da sam te na
hatu gledala da jašeš sa vezirom."
Viševekovni period istorije našeg naroda bio je prepun surovosti, nemaštine, opterećen i
bratstveničkom tradicionalnom krvnom osvetom. Ipak je iznedrio specifičnu etičnost "koju
handžar ne seče i divlja narav ne istrebljuje. Junaštvo bez čojstva je samo dokaz divlje sna-
ge". Ta etičnost Srba podrazumevala je i činjenje junačkog zla neprijatelju kao moralnu vred-
nost i obaveznost: "...al tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga poznaniju prava, to je du-
žnost ljudska najsvetlija", ili Njegošev stih "Zlo činiti, od zla se braneći, tu grijeha nema ni-
kakvoga." Istorija pamti i specifične visoko etične postupke pojedinaca iz našeg naroda. Sa-
čuvana je priznanica iz koje se vidi da je čuveni hajduk Bajo Pivljanin 1570. godine u Koto-
ru kupovao lekove za zarobljene turske ranjenike.
Miloje Pavlović, profesor i direktor kragujevačke gimnazije 21. oktobra 1941. godine,
nije hteo da se rastane od svojih učenika i nikada neće izbledeti njegove reči: "Pucajte! Ja i
sada držim čas", streljan je zajedno sa svojim đacima. Miloš Đurić, poznati etičar međuratne
Jugoslavije i visoko cenjeni intelektualac, kada su ga Nemci tokom Drugog svetskog rata po-
zvali da potpiše solidarisanje sa njihovom okupatorskom vlašću, na šta ga je nagovarao i nje-
gov dugogodišnji prijatelj, odgovorio je: "Ti možda možeš, ali ja predajem etiku."
Najnoviju istoriju našeg naroda obeležio višegodišnji građanski rat na teritoriji države
SFRJ (Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije). Etičnost srpskog naroda je bila u tim
godinama na najtežem ispitu u svojoj istoriji. Suditi o tome sa ove istorijske distance nije mo-
guće, a potreban je i definitivni stav i drugih naroda o nama.
104
Medicinska etika
SAVREMENA ETIKA – NAUKA O MORALU
Savremena etika je veoma složena filozofska naučna disciplina što diktira složenost
objekta njenog izučavanja a to je čovek. Savremena etika kao naučna disciplina se ne bavi
samo izučavanjem savremenog morala već i tradicinolnih moralnih normi i izučava anticipa-
ciju moralne ljudske prakse u budućnosti.
Etika izučava izvore morala i ciljeve morala, ali i smisao moralnog htenja i moral-
nog delovanja čoveka.
Istorijski gledano savremena etika nastaje sa savremenom epohom građanskog društva,
znači sa buržoaskom revolucijom. Razvija se u okvirima savremene filozofije, može se reći
nakon Hegelove smrti (1831. godine).
Zadatak etike je ne samo da objasni istorijski razvoj određenog morala i uticaj društve-
nih činjenica na njegov razvoj već i da se kritički odredi prema postojećoj moralnoj praksi,
izdvajajući ono što je istinski, po suštini, dobro i vredno sa stanovišta globalnog životnog
smisla i najviših ciljeva života individue. Etika nimalo nije neutralna u odnosu na moralnu
praksu, jer ima važan zadatak da doprinese stvaranju i uobličavanju boljih i svrsishodnijih
moralnih načela i potpunije i zrelije moralnosti.
Zadatak etike kao filozofske nauke o moralu je da pronikne u svako moralno delovanje.
Usvajanjem etičkih stavova lekar i zdravstveni radnik treba da dograde svoj etički ideal
u kontekst posebnosti medicinske etike – sačuvati ljudski život – kao primarnu premisu. Le-
kar tu vrednost mora nadrediti kao najvišu, najvažniju i pozitivniju od svih drugih u vršenju
profesije. Težak zadatak etike u aktuelnom vremenu je da opredeli, recimo za lekara, koji je
stav bolji od ponuđenih i da kroz poznavanje etike i njenih specijalnosti, posebno medicinske
etike, komparira najhumanije prihvaćene etičke stavove sa stavovima koji su vladali u minu-
lim civilizacijama.
Etika treba da doprinese dorazumevanju da su etičke i moralne vrednosti promenljive iz
civilizacije u civilizaciju, ali i tokom trajanja iste civilizacijske epohe.
105
ODNOS ETIKE I DRUGIH NAUKA

KOJE PROUČAVAJU MORAL
Savremena etika je vezana najviše za savremenu filozofiju. Složenost života u aktuel-

nom vremenu, posebno na početku XXI veka, i razvijenost drugih disciplina koje se bave izu-
čavanjem čoveka i svih njegovih vrednosti tesno povezuje savremenu etiku sa brojnim nau-
kama. Nauke sa kojima je savremena etika najtešnje povezana su na jednoj strani društvene,
tehničke, prirodne i posebno medicinske nauke.
Etika kao nauka o moralu ili filozofija morala razlikuje dve dimenzije morala:
a) društvenu b) individualnu (psihičku).
Etika se bavi izučavanjem morala a u delu i istraživačkim radom. Zato su brojni naučni
pravci u savremenoj etici kao teorijska polazišta čiji je cilj usmeravanje istraživanja na odre-
đene istraživačke prostore. Osnovni naučno-istraživački etički pravci su:
– deontološki pravci – principi o ljudskim dužnostima;
– druga grupa su teološki pravci. Prema teološkim pravcima poreklo i osnova moralnog, tj.
dobrog određjuje se na osnovu telosa (svrhe, cilja);
– treća grupa pravaca su naturalistički pravci (natura – lat. priroda). Etičari naučnici i istra-
živači podržavaoci naturalističkog pravca istražuju prirodu u celini i čoveka kao njen deo.
Savremena etika u svom izučavanju obuhvata sadržajne probleme u protivrečnostima
savremenog čovečanstva, posebno u ideološkopolitičkoj i ekonomskoj sferi. Ove savremene
protivrečnosti su posledica klasne društvene uređenosti naše civilizacije. Opcija razvoja gra-
đanskog društva intenzivirana na početku trećeg milenijuma nosi brojne reforme koje se od-
ražavaju usložljavanjem etičkofilozofskog učenja i etičkofilozofskih istraživanja.
Savremena etika konačno naučno razjašnjava moral kao ne samo društvenu već i indi-
vidualnu ljudsku vrednost.
Najglobalnije upoznavanje etike je usvajanje znanja o teorijskoj etici i normativnoj etici.
106
Medicinska etika
TEORIJSKA ETIKA
Teorijska etika proučava moral pojedinca, grupe ljudi, klasa i društva u celini. Te-
orijska etika se bavi i istraživanjem ranijih moralnih kvaliteta i vrednosti u minulim civilizaci-
jama i minulim epohama.
Teorijska etika analizira i pronalazi objašnjenja za određena aktuelna moralna ponaša-
nja. To ostvaruje uglavnom komparirajući istražene podatke iz prošlosti o moralu pojedinca,
grupa i zajednice u celini, sa moralnim vrednostima u aktuelnom trenutku.
Teorijska etika izučava moral i poredeći ga sa drugim oblicima regulisanih ljudskih po-
stupaka i ponašanja, kao što su: pravo, običaji, religija i kultura. Teorijska etika izučava i ge-
nezu, osnove i suštinu morala i moralnosti.
Teorijska etika istražujući i poredeći moral prošlih civilizacija i aktuelnog vremena, do-
lazi do brojnih sličnosti ali i razlika. Primer za razlike u moralu, nalazimo u današnjim odno-
sima roditelja i dece. Roditeljska suppopulacija i suppopulacija starijih u procenjivanju moral-
nog ponašanja omladine ima brojne zamerke. Takav je stav odraslih prema ponašanju omladi-
ne bio oduvek i proističe iz generacijskog neslaganja i suprotstavljenosti.
Ipak, brojni stavovi iz prošlosti važe i danas. Setimo se samo Sokrata: "Naša mladež
voli luksuz, ponaša se razuzdano, prezire autoritete, nema nimalo poštovanja za starije, proti-
vureči roditeljima i zna sve bolje od njih i od učitelja." Sokratov citat samo dokazuje da su
neki problemi u zajednici večni i trajni – tipično ljudski i da se ponavljaju kroz sve poznate
nam epohe civilizacije. Zbog toga je u celosti prihvatljiva sentenca, da je savremeni čovek
fantastično napredovao u tehničkim inovacijama i dostignućima, ali vrlo malo ili čak ni
malo, na planu etičnosti i mudrosti.
Teorijska etika izučava i genezu, osnove i suštinu morala, jer moralne norme imaju svo-
ju psihološku i sociološku podlogu. Teorijska etika objašnjava da je čovek dugo kroz istoriju
svog postojanja tragao za izvorima svojih normi i svog vladanja izvan sebe nalazeći ih u ap-
straktnim božanstvima, da bi tek u poslednjim vekovima, a pretežno u XX veku, bilo shvaće-
no da je sva suština u čoveku i zajednici, odnosno relaciji pojedinac – društvo.
Teorijska etika objašnjava da se razvoj morala i moralnosti pojedinca odvija kroz dve etape.
1. Heteronomija morala – deca i mladi preuzimaju (usvajaju) ponašanje starijih zbog straha
od kazne za činjenje zabranjenih postupaka i očekivanja nagrade za sve postupke koje odobre
roditelji. Heteronomija morala je spolja nametnuto ponašanje tokom odrastanja i zbog nedo-
voljno razvijene moralnosti, tj. nedostatka zrele moralnosti ili autonomije moralnog ponašanja.
2. Autonomija morala – deca i mladi razvojno usvajaju moralne norme svesni da im je to
ljudska dužnost. Autonomija morala podrazumeva da dete ili mladi čovek već shvataju da je
potrebno usvojiti one norme koje se vrednuju kao čovečnost, jer i oni pripadaju ljudskoj vrsti,
znači u saznanju im je da je život u zajednici jedino mogući način življenja, a poštovanjem
pravila zajednice ostvaruju se lično zadovoljstvo i sreća. Osnovni principi koje zajednica na-
meće su tolerancija, humanost, pravda i poštovanje potreba drugih. Autonomne moralne nor-
me dece i mladih su dokaz razvijanja njihove zrele moralnosti.
107
Teorijska etika objašnjava i dokazuje da je moralna norma dvostruko obavezujuća, in-

dividualno i društveno, odnosno unutra – autonomno i spolja – heteronomno.
A) Unutrašnja obaveznost morala bitna je odlika morala. Podrazumeva da moralni subjekt
oseća moralnu obavezu da sebi izdaje određene moralne zapovesti, a ne da mu se nameću
spolja. Unutrašnja obaveznost morala ima sledeće karakteristike:
1. bezuslovnost – moral je cilj samom sebi;
2. dobro kao vrhovna moralna vrednost podrazumeva moralno dobro u užem smislu reči pa
se i moralni postupci ocenjuju kao dobri ili rđavi;
3. posebno moralno osećanje – moralna norma ne uviđa se samo razumom nego se i oseća ce-
lim bićem i ima iracionalnu komponentu u sebi;
4. trenutnost – moral se doživljava trenutno, bez vremenske distance, dakle u momentu kada
individua razrešava dilemu čim se nađe u moralnoj situaciji;
5. pritisak na ljudsku prirodu – moralna obaveza je autonomna, individua je oseća kao zapo-
vest koju sama sebi nameće i da bi bila ispunjena, često traži samoodricanje;
6. griža savesti kao sankcija – to je takođe autonomna vrednost. Čovek izriče sam sebi sank-
cije kada prekrši datu moralnu normu.
B) Spoljašnja obaveznost morala kao pojam označava da moralna norma ima spolja namet-
nute kvalitete – one koje je nametnula zajednica. Zajednica od svojih članova zahteva da se
ponašaju po određenim normama, a za kršenje tih nametnutih normi izriče adekvatne sankci-
je. Moralne društvene sankcije podrazumevaju moralni prezir i moralno gađenje.
1. Moralni prezir je odnos prema moralnom prekršiocu kao nižem biću (nečoveku).
2. Moralno gađenje je odnos drugih prema prekršiocu moralne norme izbegavanjem kontak-
ta i bilo kakvog odnosa sa njim, sve do njegovog potupnog isključenja iz date socio sredine.
Društvo ističe svoje pozitivne moralne norme nasuprot negativnim ponašanjima. Zajed-
nica od svakog pojedinca očekuje da prihvati nametnute norme kao ispravne i postupa po
njima. Zajednica preuzima na sebe pravo da moralne postupke pojedinca kvalifikuje kao po-
zitivne ili negativne. Te kvalifikacije se razlikuju i menjaju kroz istoriju i kroz promenu druš-
tvenih uređenja. Postoji reciprocitet dejstva moralne norme pojedinac – društvo.
Moral je, pozitivna društvena kategorija koja pokazuje progresivne ushodne tendencije
u svom razvoju, iako je društveno uslovljen. Teorijska etika temelji takav stav na saznanju da
se održavaju izvesne moralne norme koje su prihvatili ljudi još u prvobitnoj zajednici i koje
su se prenosile usavršavajući se i dograđujući do danas. Takve norme ne idu baš često konti-
nuiranom uzlaznom linijom usavršavanja, najčešće doživljavaju deformacije usled promena
društvenih uređenja.
Progresivni razvitak u krajnjoj instanci dovodi, smatra se, uvek do pobede, progresivnih,
društveno-naprednih i prihvatljivih moralnih normi. Ostvaranje društvenomoralno-etičkog
vaspitanja značajno zavisi od autoriteta. Autoritet je vrhunska etička vrednost društveno kul-
turne zajednice, koji inspiriše svaku manifestaciju života u teoriji i praksi. Pad ili gubitak auto-
riteta znači i pad vrednosti vrhunskih etičkih principa u pojedinca, ali i zajednice u celini.
108
Medicinska etika
NORMATIVNA ETIKA
Normativna etika ili etika u praksi, ili praktična etika, nastoji da obrazloži sve
norme ispravnog, dobrog, pravilnog postupanja u svakodnevnom životu. Etika u praksi
pokušava da definiše i dobro postupanje u određenim profesijama, kao i u pojedinim oblasti-
ma života, te u posebnim društvenim grupama. Tako se formira etika zdravstvenih radnika,
etika novinara, etika pravnika, vojna etika itd.
Etika u praksi nastoji da kvalifikuje postupke ljudi kao moralno dobre ili moralno rđa-
ve, po kriterijumima i upoređivanjem. Kriterijumi su norme i pravila koje prihvata zajednica i
predstavljaju modele i pravila kojih pojedinac treba da se pridržava.
Praktična etika po opšteteoretskim načelima etike smatra da je dobro ono što proizvodi
najveću sreću za najveći mogući broj ljudi u datoj zajednici. Druga polazišta etičara su da je
moralno dobar onaj pojedinac koji nastoji da svojim postupcima čini pozitivan doprinos za
održavanje i unapređivanje zajedničkih uslova egzistencije. Takav pojedinac svoje znanje i
svu umešnost koristi u smislu zaštite i unapređenja zajedničkih dobara u društvu.
Normativna etika je etika najvišeg dobra. Najviše dobro definiše se kao onaj cilj koji se
želi ostvariti radi samog cilja. Ostvarenjem tog cilja ne postiže se ništa drugo, znači svi drugi
ciljevi su samo sredstvo u odnosu na taj ostvareni cilj.
Najviše dobro – summum bonum – merilo preko kojeg čovek određuje šta treba kao ra-
zumsko biće da čini, šta je adekvatno za njegovo delovanje i šta mu priliči. Etika nije uspela
nikada da ponudi konačan i odgovor na pitanje šta je to najviše dobro i najviši cilj života. Etika
kao filozofska naučna disciplina i danas nudi niz objašnjenja enigme šta je najviši životni cilj
čoveka, da li je to sreća i blaženstvo, ili dužnosti i obaveze, ili je to lična, ili društvena korist.
Etika u praksi ili praktična etika, proklamuje i javno formuliše – kodifikuje određene
profesionalne obaveze i dužnosti, kroz pisana dokumenta koja se nazivaju kodeksi. Poznati su
kodeksi etike zdravstvenih radnika, novinara, pravnika, advokatskih komora itd. Ovakvim
kodifikovanjem društvene organizacije, profesionalna udruženja i društvo u celini stavljaju se
u poziciju da sami sebe regulišu. Kršenje kodifikovanih načela podrazumeva odgovornost
unutar profesionalne organizacije, recimo preko suda časti. Sankcije podrazumevaju opome-
nu, javno žigosanje ili isključivanje iz te branžovske organizacije. Utvrđene su i sankcije, za-
brane obavljanja profesije ili zabrana rada sa pacijentima za lekare.
Konačno, moralna pravila i norme unete u kodekse, nisu trajne i nepromenljive, vreme-
nom se menjaju i dograđuju. Kodifikovani principi imaju ograničenu vrednost, važe za ono
vreme za koje su doneti i za to društveno uređeni. Zato je čak najgenijalniji kodeks od svih,
Hipokratova zakletva, danas revidiran u delovima. Zbog promene uslova života i društvene
organizovanosti nastaje potreba da se menjaju ranije doneti i kodifikovani etički principi, što
podrazumeva i opravdava revizije etičkih kodeksa.
109
POZITIVISTIČKA ETIKA
Pozitivistička etika traga za najvišom moralnom normom kao uzorom koja bi teo-
rijski pružila osnovni cilj i smisao života čoveku.
Krajem XIX i početkom XX veka Emil Dirkheim i Levy Bruhl, predstavnici francuske
sociološke škole, smatrali su etiku pozitivnom naukom, tj. naukom o moralnim činjenicama.
Prema njima, osnovni zadatak etike je da analizira poreklo i sadržaj postojećih sistema poziti-
vne i prihvaćene moralnosti, nasuprot Kantovom shvatanju etike kao teorije koja daje formu-
laciju najopštijih moralnih principa kojih čovek treba da se pridržava da bi delovao moralno.
Dirkhajm smatra da se etika sama ne normira u postojećim sistemima morala. Pozitivisti-
čko etičko učenje Dirkhajma zasniva se na tome da je svaki moral opravdan samim tim što po-
stoji i što se prihvata. Pored važećeg nije moguće zamisliti drugi moral za to isto dato društvo.
Etičar može u svakodnevnom govoru, svakodnevnoj komunikaciji, da pronalazi i istražuje
postojeće značenje moralnih normi, a ne može da gradi nova značenja. Teorija etike se svodi
na registrovanje postojećih oblika komunikacija u kojima se upotrebljavaju prihvaćene norme.
HUMANISTIČKA ETIKA
Humanistička etika je filozofskoetičko učenje koje ističe elemente dijalektičke negacije s

aspekta dinamičkog razvoja čoveka u socijalnoj interakciji koja se formira u sferi morala u
skladu sa društveno – istorijskim uslovima razvoja.
Humanistička etika prevazilazi tradicionalnu normativnu etiku, etiku najvišeg dobra kao
pozitivne formule smisla života.
Humanistička etika ne prihvata kontroverze između eudajmonističke etike – etike najvi-
šeg dobra, kao ni etike dužnosti, niti etike motiva i etike učinka, niti racionalističke i emotivi-
stičke etike, jer smatra da ne mogu prevazići etiku koja bi dala neku novu formulaciju najve-
ćeg dobra kao neprevaziđene formule i smisla života. Humanistička etika prihvata autentičan
život kao izraz samostvaranja ličnosti koja tokom života u interakciji sa socijalnom sredinom
radom, stvara svoj sopstveni, autentični i specifični moral.
Humanistička etika podrazumeva da je čovek sam po sebi vrednost nezavisno od njegovih
dostignuća. Čovek je jedino i vrhunsko merilo svih vrednosti i njegovo dobro je jedini
kriterijum etičke vrednosti.
Usklađeno sa principima Svetske zdravstvene organizacije o etici zdravstvenih radni-
ka, od presudne važnosti je poštovanje dva vrhunska principa:
1. poštovanje ličnosti čoveka; 2. odanost idealima humanizma.
Neetični su svi odnosi koji ponižavaju i vređaju čovekovo dostojanstvo što bi i bila suš-
tinska i konačna definicija humanističke etike.
Bilo je potrebno mnogo vekova da čovek pokrene akciju za priznavanje jednakosti
svih ljudi – od ljudi. Prva takva ideja javila se u doba građanskog romantičnog humanizma.
Naša civilizacija svoje učenje bazira na humanističkim etičkim principima i dorađuje ga
usavršavajući demokratske društvene odnose i zasniva globalne zajednice (države) na njima.
110
Medicinska etika
PREDUSLOVI ZA ETIČKO PONAŠANJE U PRAKSI
Da bi se ostvarilo moralno ponašanje potrebni su preduslovi kao osnova morala.

Različite pojave u prirodi imaju svoje ciljeve, a nauci je poznato da su usmerene i ruko-
vođene određenim zakonitostima. Naučnici svih naučnih disciplina posvetili su u prošlosti
mnogo vremena, kao i materijalnih sredstava, u otkrivanje i objašnjavanje te zakonitosti pri-
rode. Otkrića pojedinih zakonitosti i ostvarena objašnjena su integrisana jedna u druge, siste-
matizovana i zapisivanjem data čovečanstvu na praktičnu primenu, ali i na dalje izučavanje.
Naučna saznanja da se svako biće ponaša prema određenim zakonitostima i po određe-
nim principima izuzetno su bitna. Čovek je morao najpre shvatiti da je prethodno potrebno os-
tvariti precizne i specifične preduslove da bi se recimo, iz semena razvilo drvo. Ti uslovi su
količina vlage, posebno zemljište kao podloga na kojoj će drvo najbolje izrasti, sunčeva sve-
tlost i adekvatna toplota. Tek je sa ispunjenjem svih navedenih preduslova moguće očekivati
iz zasejanog semena izrastanje kvalitetne biljke i ubiranje i korišćenje njenih plodova. Isto je i
u životinjskom svetu, jer svaka životinjska vrsta ima svoje posebne prirodne zahteve, potrebe
i zakonitosti od kojih zavisi opstanak ne samo pojedinačne životinje već i cele te vrste. Nauč-
no zaključivanje na saznanjima, omogućilo je dalja saznanja, te se shvatilo da je svaka stvar-
nost u prirodi uslovljena zakonitošću usklađenom sa prirodnom potrebom. Ovo bi bio univer-
zalni princip i on je važeći i za čoveka, jer je i čovek određen i vođen zakonitostima koji su u
skladu sa njegovom prirodom.
Čovek kao materijalna priroda je subjekt fizičkih zakona koji nisu tema ovog udžbeni-
ka. Čovek poseduje i duhovnu vrednost egzistencije, kojom može da se razvija do svoje pred-
određenosti poštovanjem zakona koji odgovaraju toj vrednosti kao specifičnosti njegove pri-
rode. Za razliku od svih drugih živih bića, čovek je jedini sam tvorac svoje sudbine, kvaliteta,
i sreće svog življenja. Samo čovek ima sposobnost da sam odlučuje da li će slediti zakonitosti
koje ga vode stazom usavršavanja sopstvenih duhovnih vrednosti, ka ostvarenju ličnih potre-
ba, ili će dezavuisati takve ambicije i svoje moći usmeriti na razaranje, uništenje i agresivnost.
Etika – nauka o moralu, izučava posebno specifičan, samo čoveku pripadajući fenomen
– moral, tj. fenomen i ljudske društvene prakse. Nastanak morala utemeljen je na čoveko-
voj svesti. Svest omogućava čoveku svrsishodnu, organizovanu ljudsku aktivnost koja za po-
sledicu ima zadovoljstvo i kvalitet življenja, ali i učvršćivanje moralnog čovekovog ponaša-
nja. Svesne aktivnosti su sve one aktivnosti čoveka usmerene određenom svrsishodnošću, što
znači da se aktivnim stavom čovek svesno prilagođava prirodi. Svojim aktivnim stavom čo-
vek menja prirodu, pronalazi sredstva, modelira oruđa kojima može da ukroti prirodu ili da je
oblikuje u skladu sa svojim ličnim potrebama.
Preduslovi etičkog ponašanja su:
1. Osećanja su pored svesti, bitan preduslov i za etično ponašanje čoveka. Osećanja sa-
drže i pojmove simpatija i saosećanje. Ovi kvaliteti postoje i u dece, što je uslov za razvoj
gregarnog motiva ili gregarnog nagona, koji ukazuje da iskonski čovek teži da živi u zajednici.
111
2. Nada je fundamentalni osnov buduće moralnosti, odnosno njenog razvoja i poželjnog

etičkog ponašanja. Roditelji nadu kao pojam i osećanje ugrađuju svom detetu već u najrani-
jem uzrastu. Nada se u zrelim godinama transformiše u verovanje.
3. Ljubav – pojam shvaćen kao vrlo široka emocija, ima ulogu u razvoju morala, ali i u
moralnom postupanju čoveka. Pojam ljubav ne podrazumeva samo određenu emocionalnu
vezu u odnosu na drugu osobu ili objekt nego i mogućnost za praktični zajednički život sa
onima koji se vole. Spinoza ljubav definiše kao predstavu o određenoj osobi praćenu emoci-
jama i radošću.
Ljubav sa etičkog aspekta nije prihvatljiva u dve situacije.
– Prva situacija je definisana terminom kaptativna ljubav – jedan partner potčinjava i eksplo-
atiše drugog, ponižava ga i podređuje sebi.
– Drugi oblik etički neprihvatljive ljubavi označen je terminom oblativna ljubav – jedan od
partnera je sklon da bude potčinjavan i ponižavan i potpuno se podređuje drugom partneru sa
ciljem da se takva vrsta ljubavi održi.
Etički je prihvatljiva samo uzajamna ljubav, kao najveća ljudska vrlina. Uzajamna lju-
bav podrazumeva bezuslovnu uzajamnost, prožima ljudsku intimnost i izuzetno je bitna osno-
va etičkih ljudskih vrednosti. Ljubav nastaje kako iz same ličnosti, tako i iz odnosa prema
drugima, gde recipročni odnos prerasta u formu društvene institucije, kao sto su brak, porodi-
ca, ali i druge institucije.
4. Čovek je pradavno shvatio prednosti življenja u zajednici i uvideo da mora lično do-
prineti zajednici da bi živeći u njoj bio siguran, zaštićen i srećan. Tako je čovek zatvorio krug
moralne uzajamnosti odnosa pojedinac – zajednica i postigao novi kvalitet u okviru svoje mo-
ralnosti – osećanje dužnosti.
5. Volja podrazumeva akciju čovekove svesti. Postojanje morala i ostvarenje etičkog
ponašanja nije bez volje moguće ni zamisliti. Volja podrazumeva usmereno, motivisano, na-
merno ponašanje i namerno čovekovo delovanje. Voljni postupci su ciljevi koje čovek posta-
vlja vodeći računa o načinu i sredstvima upotrebljenim za njihovo ostvarenje. Voljni akt je
ostvarenje svesno postavljenog cilja a da bi se on ostvario, uvek stoji na raspolaganju više
mogućnosti, te se u svakom pojedinačnom voljnom aktu vrši izbor. Volja podrazumeva i
energiju svesnog Ja. Čovek jake volje brzo pristupa realizaciji postavljenog cilja zasnovanog
na motivima i tako se lišava dileme i mogućeg nastanka intrapsihičkog konflikta u svom in-
trapsihičkom, u situaciji postojanja više istovremenih, a suprotstavljenih motiva. Čovek koji se
dugo koleba u nedoumici izbora načina za ostvarenje svesno postavljenog cilja nije efikasan.
112
Medicinska etika
Poglavlje IV
MEDICINA
istorijat i razvoj
NASTANAK I RAZVOJ MEDICINE

"Baviti se lekarskom profesijom danas je nadljudska hrabrost."
Savremena nauka aktuelne civilizacije smatra da se homo sapiens pojavio na Zemlji sa

prvom svojom alatkom u mustijerinskoj epohi paleolita pre oko 400.000 godina. Istorijska
starost homo sapiens recensa (sadašnji) seže u prošlost od jedva pet do sedam milenijuma. Za
taj period postoje otkriveni pisani izvori i arheološki dokazi.
Praistorijski čovek, u prošlosti od više stotina hiljada godina, sigurno je morao da se su-
oči sa bolestima tkiva i organa, sa epidemijskim zarazama, kao i sa povredama usled neopre-
znosti ili onih koje su izazvale iznenadne prirodne nepogode. Paleopatološki dokazi iz davne
istorijske prošlosti o nastanku bolesti i načinu njenog lečenja su veoma retki i ima ih tri vrste.
1. nađeni delovi kostura pračoveka sa patološkim promenama zbog osteomijelitisa, artritisa,
ankiloze, nekroze ili povreda,
2. arheološki nalazi raznih kipova i petrografa (pećinski crteži),
3. izučavanja mitova i verovanja naroda čiji stepen kulturno-civilizacijskog razvoja nije pre-
vazišao nivo istorijskog kamenog doba.
Može se tvrditi da je naš prapredak sigurno patio od brojnih danas nam poznatih bolesti
i traumatizama. Postojala je bitna razlika epidemiološke raširenosti i pojedinih bolesti u odno-
su na savremenog čoveka. Čovek preistorije je, recimo, imao snažnije i razvijenije zube zbog
načina ishrane (hrana nije termički obrađivana) i dokazano je ređe bolovao od karijesa. Živeo
je u proseku kraće, tako da nije patio od brojnih savremenih hroničnih bolesti itd.
Ostvarena materijalna ljudska dostignuća u preistoriji daju nam pravo da tu pradavnu
zajednicu delimo na period divljaštva i varvarstva, a svaki od njih na niži, srednji i viši raz-
vojni stepen. Sigurno je da se na svakom tom primitivno-društvenom razvojnom stepenu bo-
lest različito tumačila te je različit bio i pristup lečenju.
Naučna medicina današnjice nije nastala odjednom, već postupno tokom više mileniju-
ma, na raznim kontinentima i u različitim civilizacijama. Razvojni put medicine do ove sa-
vremene bio je zamršen, sa naglim usponima, padovima i stagnacijama. Istorija razvoja medi-
cine onog perioda obeležena je pre svega naučnim neznanjem, praznoverjem i zabludama.
113
MAGIJSKA I PRENAUČNA MEDICINA
Prenaučna epoha medicine istorijski trajala je bar nekoliko stotina milenijuma, svakako
od pojave homo sapiensa pre oko 400.000 godina, sve do medicine novog doba (XVI – XVII
vek nove ere). Navedeno razdoblje označava se mistično-spekulativnim periodom medicine.
Naš predak u preistoriji smatrao je da su demoni uzročnici bolesti i bolesnih stanja.
Primenjivao je u lečenju metode osmišljene da umilostive bogove ili boga. Egzorcizam u tim
davno minulim kulturama vekovima i milenijumima bio je osnovni terapijski metod. Neretko
su terapijske mere bile drakonske (lomače, bičevanje i strašna mučenja do smrti), radi isteri-
vanja demona i/ili nečastivih sila koje su zaposele bolesnog da ne bi zaposele zdrave osobe.
Pisani i drugi istorijski izvori davnih minulih civilizacija (Vavilonske, Mesopotamijske,
Egipatske, Starojevrejske, Induske, Kineske, Inka, Maja i dr.) sačuvali su nam podatke o bole-
stima i njihovom lečenju. Neki stavovi onog vremena kao konzervirani sačuvani su i do danas
u primitivnim plemenskim zajednicama kontinenata Afrike, Australije, Azije i Južne Amerike.
Preistorijski čovek je sigurno bio opterećen kao i danas potrebom da razume velike taj-
ne sveta pre svih tajnu života i smrti.
Prenaučna medicina je tokom duge istorije razvojno prošla kroz animističko-magijsku i
empirijsku fazu.
a) Animističko-magijska faza karakteriše shvatanje nastanka i lečenja bolesti u preistoriji.
Animizam je u dugom periodu ljudske istorije bio osnovno objašnjenje shvatanja etio-
patogeneze bolesti i bolesnih stanja. Animizam predstavlja shvatanje da pored vidljivih
oblika stvari i bića postoje i nevidljivi, odnosno duhovi, dobri i zli. I jedni i drugi mogu da
ulaze i da izlaze iz predmeta i bića. Sama bolest i njen uzrok nemaju distinkciju. Čovek tog
vremena nije razlikovao uzrok od bolesti. Sloveni su recimo u paganskom periodu svoje isto-
rije verovali da se čovek razboli od besnila kad i njega uđe zloduh Bes. Verovalo se u tom pe-
riodu da čovek rečima i postupcima može uticati na kauzalitet – uzročnost u prirodi. Lečenje
se zasnivalo uglavnom na "beloj magiji" – ritualno magijskim radnjama prizivani su dobri du-
hovi da pomognu, izleče. Ritualnim magijskim radnjama "crne magije" isterivani su zli duho-
vi iz bolesnog – egzorcizam.
Opisani period istorije medicine označavamo kao fazu paganske demonomanije. Tre-
ba je razlikovati od hrišćanske demonomanije Srednjeg veka (period inkvizicije).
b) Empirijska faza prenaučne medicine posebno se razvila u vreme procvata antičkih Grčkih
država – pet vekova pre nove ere. Empirijska faza u medicini traje praktično do danas sa isto-
rijskim prekidom za period srednjeg veka. Naprednost empirijske faze u odnosu na animistič-
ko–magijski period prenaučne medicine je u stavovima i objašnjenjima o bolestima, njihovom
nastanku i lečenju, koja su danas i naučno potvrđena.
Neophodno je da savremeni lekar poznaje prošlost nenaučne i naučne medicine. Današ-
nji ogromni kvantum znanja iz celokupne medicine dugujemo brojnim lekarima, ali i naučni-
cima drugih, nemedicinskih oblasti, iz prošlih vekova i milenijuma.
114
Medicinska etika
MEDICINA STAROG VEKA
"Medicina je preduslov za srećan život."

Aleksandrijska škola medicine
Stari vek stvaranjem država doneo je i promene u shvatanju i objašnjenju etiopatogene-

ze i lečenja bolesti. Javljaju se religiozno-moralistička učenja i prvi elementi empirijske medi-
cine uz održavanje animističko-magijskih pristupa. Primer, stari Egipćani su smatrali da bo-
lest može biti božja kazna za grehe, ali može nastati i iz prirodnih uzroka.
Stari vek obeležava i nastanak velikih monoteističkih religija. Nastale su nove kulture
na monoteističko-religijskoj platformi i interpretacija da su bolesti, a posebno epidemije, re-
cimo kuge, kazna ljudima zbog ogrešenja o božije zapovesti.
Sačuvani pisani izvori o medicini drevnih civilizacija su stari 3.000 godina pre nove ere.
Dakle, pouzdanost razmatranja istorije medicine je period od 5 milenijuma. Brojni stavovi o
bolestima, bolesnim stanjima, a posebno veštine lečenja iščezlih drevnih civilizacija su oču-
vani u takozvanoj narodnoj (tradicionalnoj) medicini na svim kontinentima do danas. Medici-
na starih naroda bila je ukomponovana u vrednosti njihove kulturne tradicije. Danas se naža-
lost nepotrebno termin tradicionalna medicina zamenjuje terminom alternativna medicina
i nedopustivo neguje kao paralela naučnoj medicini. Neshvatljivo pod nazivom alternativna
medicina uvode se i poslediplomske studije na medicinskim fakultetima – visoko obrazovnim
ustanovama naučne medicine.
Tradicionalna medicina ima svoju vrednost i mesto kao i razloge da bude očuvana i ni-
kada poništena otkrićima i saznanjima naučne medicine. Tradicionalne medicinske veštine i u
vreme kada su bile jedina nada bolesnom za ozdravljenje se razvojno usavršavala prihvatajući
i ugrađujući u sebe naučna saznanja i nikada naučnosti nije bila konkuretna. Konačno para-
doksalnost na primer termina alternativna elektrotehnika pandam naučnoj elektrotehnici bio bi
neshvatljiv za svakog, a kako je moguće da je termin alternativna medicina suprostavljen na-
učnoj medicini prihvatljiv ne samo laicima već i diplomiranim lekarima kao i lekarima speci-
jalistima, nažalost i profesorima medicinskih fakulteta.
Medicina Vavilonaca i Asiraca

Vavilonska i asirska država i kultura trajale su oko 2500 godina. Društveno uređenje
im je bilo robovlasničko. Religija je bila mnogobožačka, utemeljena na astrološkim pojava-
ma. Priznavan je jedan – najviši bog i njemu nisu podizani hramovi. Niži bogovi su bili pred-
stavljeni Suncem, Mesecom i sa pet većih planeta i zvezda. Sveštenici su bili nosioci kultur-
nog i civilizacijskog napretka i pismenosti, izučavali su i tumačili astrološke zakonitosti, ute-
meljili matematiku, geometriju, izmislili prva klinasta slova i uveli astrološka praznoverja u
cilju predskazivanja i gatanja. Stvorili su i visoko razvili svoju medicinu i široko utkali u nju
vradžbine i astrologiju.
115
Plodna i bogata ravnica oko reka Eufrat i Tigar omogućila je Vaviloncima i Asircima da
ostvare visoko razvijenu autentičnu civilizaciju u periodu od oko 3.000 do 593. godine pre nove
ere. Tada su ih porobili Persijanci, a njihova sveukupna kultura i gradovi razoreni su i uništeni.
Plemena Sumiri i Akaidi, prvobitno nastanjena u Haldeji, stvorila su prvu vavilonsku
državu, zaposednuvši plodnu ravnicu oko donjeg toka reka Tigar i Eufrat. Vavilonski car
Hamurabije tek oko 2100. godine pre nove ere stvorio je moćnu državu ujedinivši do tada
razjedinjena i sukobljena brojna plemena na srednjem i donjem toku Tigra i Eufrata. Oko
1500. godine pre nove ere gorštačko pleme Asirci preuzima vlast u carevini i osvaja njima
proširuje granice do Persijskog, Kaspijskog i Sredozemnog mora. Nakon propasti te asirske
države 606. godine pre nove ere vavilonski car Nabopolasar obnavlja je kao Vavilon, a mak-
simalno unapređuje i ojačava car Navukodonosor, ali to vavilonsko carstvo traje samo oko sto
godina i zauvek propada i nestaje.
Medicina Vavilona i Asirije obilovala je mešavinom mistike, narodnog i verskog iskustva.
Osnova te medicine bilo je uverenje da su život na Zemlji stvorila nebeska božanstva, perso-
nifikovana nebeskim telima, a bolest ili zdravlje daruju pojedincu posredno preko zlih, odno-
sno dobrih duhova. Marduk je bio bog lekar. Po verovanju, on je stvorio čoveka iz svoje krvi
uz pomoć boginje Arure. Boginji Ištar pripisivana je kontrola nad čovekovim razmnožava-
njem i trajanjem kroz potomstvo, jer je ona upravljala seksualnom željom i polnim nagonom.
Obrazovanju se u Asirsko –Vavilonskoj državi poklanjala izuzetna važnost, što potvrđu-
je biblioteka koju je formirao Asurbanipal. Imala je 20.000 glinenih pločica ispisanih klina-
stim, pismom od kojih se 1000 pločica odnosi na medicinu i čuva u Luvru. Medicina Asiraca i
Vavilonaca bila je na zavidnom nivou razvoja uprkos demonističkom tumačenju nastanka bo-
lesti. Uzrok bolesti je u božjem gnevu ''šerta'' – što je ljutnja i gnev i kazna božija za učinjeni
greh. Oskudno su poznavali anatomiju i fiziologiju, jer su izučavanja obavljali na životinjama.
Srce je smatrano sedištem razuma.
Lečenje se sastojalo u isterivanju đavola–demona iz bolesnika, prinošenjem žrtvene ži-
votinje koze. Nizom magija, gatalica i predskazanja bolesnik je oslobađan od demona. Kori-
stili su i lekove. Lekovi su spravljani najčešće od biljaka – trava, ali se u zapisima pominju i
drugi oblici lekova označavani zajedničkim imenom ''kamenje''.
Sveštenici su bili prvi lekari, a kasnije se pojavljuju i svetovni lekari, ali su svi lečili bole-
snike na isti način. Lekari su zbog svog obrazovanja i veštine uživali visok ugled u društvenoj
hijerarhiji Vavilona i Asirije. Postojali su i posebni lekari specijalisti, recimo za snove i vodu.
Moćni i pravedni car Hamurabi oko 2100 godina pre nove ere zakonom je regulisao
krivičnu i građansku odgovornost. Hamurabijev Zakonik pravde sačinjen je u korist i na blago
bolesnih, potlačenih, udovica i siromaha, što predstavlja i prvi pisani akt iz oblasti lekarske
deontologije. Taj zakon precizira novčanu nagradu lekaru za svaku, recimo, hiruršku interven-
ciju, kao i stepen odgovornosti za grešku lekara i to prema vrsti i težini bolesti, društvenom
položaju bolesnika, zavisno da li je punopravni podanik ili rob. "Ako lekar izvrši tešku opera-
ciju bronzanim nožem i prouzrokuje bolesnikovu smrt, ili ako pri skidanju katarakte razori
oko, ima se kazniti odsecanjem ruke." Bile su predviđene i novčane kazne. Obaveza lekara
prema ovom zakoniku bila je da pregled žene obavi samo u prisustvu trećeg lica, nikada sam.
Hamurabijev zakonik, star više od četiri milenijuma, sačuvan u celini, danas je izložen u Luvru.
116
Medicinska etika
Medicina Feničana
Feničani su semitsko pleme koje je pre stvaranja države živelo duž istočne obale Medi-
terana. Osvajanjima i pohodima prema zapadu stvorili su oko 1.600 godine pre nove ere moć-
nu državu, pokorivši Akru, Tir i Kartaginu u Severnoj Africi. Glavni kulturni centar Feničana
bio je Sidon i to pet vekova između 1 600. i 1 100. godine pre nove ere. Razoren je i nestao
351. godine pre nove ere.
Feničani su postigli visok kulturni razvoj, o čemu svedoče sačuvani pisani dokumenti.
Iako oskudni, pronađeni su pisani dokumenti o počecima i razvoju medicine u Feničana. Me-
dicinu su Feničani razvijali po uzoru na egipatsku medicinu.
Feničani su prvi u ljudskoj istoriji primenjivali zubnoprotetske nadoknade ekstrahova-
nih zuba zubima druge osobe, povezujući ih žičanom ligaturom. Poznata im je bila i paradon-
topatija, a lečili su je udlagama.
Feničani su uveli novac kao ni danas neprevaziđen, trajući parametar razmene roba i
sveprivredne i sveljudske savremene korespodencije.
Medicina starih Egipćana

Kulturni razvoj Egipćana u tada izuzetno plodnoj ravnici oko Nila imao je dugovreme-
nu istoriju. Razvoj, napredak i trajanje staroegipatske civilizacije je oko četiri i po milenijuma
(od oko 5000. godine do 526. godine pre nove ere), sve dok Persijanci nisu oduzeli suvereni-
tet egipatskom narodu i zauvek razorili i poništili njegova milenijumska svekulturna dostig-
nuća. Egipćani su bili više hiljada godina miran, radan i stvaralački narod, bez osvajačkih i
agresivnih pretenzija prema susedima. Svoju civilizaciju obeležili su originalnom mitologi-
jom. Religija im je bila mnogobožačka na čelu sa vrhovnim bogom sunca – Ra, njegovom že-
nom i sinom uz stalnu pratnju Ozirisa (bog stvaranja) i Seta (boga rušenja).
Verujući da su bogovi besmrtni Egipćani su mitološki razvili uverenje da je i ljudska
duša besmrtna uslovno, jer posle smrti duše dolaze pred Ozirisa, koji ih meri na terazijama i
dobre ostavlja u večnom životu a loše uništava. Posledica ovog mitološkog verovanja drevnih
Egipćana je ovladavanje veštinom mumificiranja tela posle smrti balsamovanjem.
Društveno uređenje Egipćana počivalo je na kastinskim principima i bilo je zasnovano
na pravu faraona na neograničeno upravljanje nad podanicima. Faraone su u njihovoj neogra-
ničenoj vladavini podržavali stalež povlašćenih ratnika i činovnika, kao i sveštenstvo. Sveš-
tenstvo je u funkciji faraonske svemoći i vlasti nad podanicima zavetno čuvalo dostignuti nivo
obrazovnosti i kulture.
Brojni su dokazi o medicini starih Egipćana u sačuvanim pisanim dokumentima, papi-
rusima, spomenicima, otkrivenim mumijama i skeletima iz tog doba. Pronađeni papirusi o
onovremenoj medicini zapravo su knjige 20–30 cm širine i po 20 m dužine. Za istoriju medi-
cine od posebne su vrednosti neke od tih knjiga.
Papirus koji je 1861. godine pronašao Amerikanac Edvin Smit, protumačio ga je tek
1930. godine Brasted, profesor univerziteta u Čikagu. Ovaj papirus se uglavnom odnosi na
117
detaljne opise hirurških bolesti. Opisane su frakturne perforacije kostiju lica (maksile i zigo-
matične kosti), frakture cevastih kostiju, subluksacije i luksacije zglobova, te tehnika imobili-
zacije i repozicije. Opisani su i mišići i njihovi pripoji. Pored hirurga pominje se i lekar za zube.
Papirus koji je 1872. godine pronašao u Tebi Georg Ebers poznat je kao Lajpciški pa-
pirus Ebersa. Ima 110 strana i sadrži oko 700 recepata sistematizovanih prema organima koji
kao oboleli zahtevaju lečenje. Papirus je započet 3700. a završen 1550. godine pre nove ere.
Recepti iz ovog papirusa odnose se na lečenje glista u crevima, lečenje ginekoloških, očnih i
bolesti unutrašnjih organa, lečenje gingivitisa, erozije sluzokoža itd.
Papirus koji je 1888. godine pronašao Flinders sadrži opise iz ginekologije i veterine.
Papirus Hersta, koji je pronašao Georg Andrew Reisner, čuva se na Univerzitetu Kali-
fornija, ima 70 strana i 130 recepata sličnih kao u Ebersovom papirusu. U ovom papirusu se
razmatraju bolesti srca, mokraćne bešike, creva i zubobolja. Recepti se odnose i na lečenje
krvarenja, paradontopatije i bolova različitog porekla.
Papirus nađen u okolini Kaira čuva se pod imenom Berlinski papirus Brukša, a obra-
đuje bolesti srca, crevne gliste, bolesti grudi, trbuha i ušiju.
Nađeni su i drugi papirusi manje ili više obimni i sadržajni, a vezani za medicinu.
Egipatska medicina zasnivala se na magiji, narodnoj i religioznoj medicini, ali je nedvo-
smisleno i napredovala negujući posmatranja i zapisivanja kao uslov za povećanje fonda no-
vih znanja. Nađeni su i pisani izvori o znanjima Egipćana iz fiziologije i anatomije. Stari
Egipćani su čak nazirali i razlikovali fiziološku ulogu jetre, krvotoka i disanja. Stari Egipćani
su ostavili zapisane prve poznate nam pneumatične i humoralne teorije o bolesti i zdravlju.
Hirurgija je bila posebno razvijena grana egipatske medicine što dokazuje pored pisanih
papirusa i brojnost instrumenata korišćenih u hirurgiji.
Farmakopeja starih Egipćana bila je takođe vrlo razvijena. Bilo je usvojeno preko 500
preparata kao lekova, uglavnom biljnog, ali i životinjskog i mineralnog porekla. Lekovi su
neretko bili složeni, ponekad su sadržavali i do 37 sastojaka.
Higijena je u Egipćana bila na zavidnom nivou, ali izgleda ne iz medicinskih razloga,
već iz religioznih rituala.
Lekari drevnog Egipta dobijali su stručnu nastavu i visoko obrazovanje u hramovima
od iskusnih sveštenika i lekara. Pominju se i medicinske škole u gradovima Heliopolisu i Sai-
su. Egipatski lekari su bili na izuzetnom glasu i često angažovani na dvorovima stranih vlada-
ra. Egipatski lekari onog vremena negovali su tradiciju iznošenja teških bolesnika na ulicu da
bi i od prolaznika dobili mišljenje i predloge o tretmanu. Po većim gradovima Egipta ostalo je
zabeleženo postojanje i lekara specijalista pojedinih medicinskih disciplina.
Medicina Egipćana, nema sumnje, postigla je najviši razvojni domet i bila najčuvenija
za ono doba, što potvrđuje i Homerov stih u Ilijadi i Odiseji koji kaže: "da su egipatski lekari
najbolji". Najčuveniji antički lekari Hipokrat, Galen, Plinije i drugi posebno su cenili egipat-
sku medicinu i iz nje preuzimali iskustva i znanje. Razvoj medicine drevnih Egipćana naglo je
zaustavljen razaranjem egipatske države od stranih osvajača, pre svih Persijanaca.
118
Medicinska etika
Medicina Persijanaca
Persijanci su bili gorštački, veoma ratoboran osvajački narod, niskog kulturnog nivoa.
Svoj istorijski kulturno državni uspon i razvoj Persijanci su započeli tek krajem VII veka pre
nove ere, a vrhunac svoje državne moći su dostigli u VI i V veku pre nove ere, osvojivši Egi-
pat i Malu Aziju. Vodili su duge ratove sa grčkim državama sve dok nisu poraženi i uništeni
od najvećeg osvajača u istoriji – Aleksandra Makedonskog, sredinom IV veka pre nove ere.
Persijska medicina je mitološki zasnovana. Nameće niz religioznih higijenskih obreda i
propisa, posebno o čistoći polnih odnosa i tela. Brojne bolesti su bile dobro poznate Persijan-
cima i lečene na principima magijske i religiozne medicine.
Osnovni pisani dokument o sveukupnoj kulturi, veri i medicini Persijanaca je Zaratu-
strina verska knjiga Zend Avesta. Ova knjiga zasniva religiozno tumačenje na učenju da sve-
tom upravljaju u potpunosti dva božanstva, Ormuzd (Ahuramazde) – nosilac dobra i Ari-
man (Ahriman) – nosilac i stvaralac zla. Ormuzd i Ariman vode međusobno neprekidnu bor-
bu, u kojoj dominiraju čas jedan čas drugi, a rezultat njihove suprotstavljenosti su bolest i
zdravlje. Zaratustrina sveta knjiga posvećuje veliki deo mitologiji medicine, odnosno Amere-
tapi – boginji dobrog zdravlja i dugog života. Opisana je i Armeretapina ogromna velelepna
bašta sa bezbroj lekovitih i čudotvornih biljaka.
Stara starih Jevreja

Nomadski narod Hebreji ili Jevreji u otkrivenim istorijskim dokumentima se prvi put
pominju u XXIII veku pre nove ere. Zna se da su pre više od četiri hiljade godina bili prvi
stanovnici Heldeje, a nekoliko vekova kasnije su naseljavali područje Egipta. Područje oko
reke Jordana u Palestini Jevreji nastanjuju i formiraju svoju prvu državu tek pre oko tri hiljade
godina. Samostalna i suverena država Jevreja trajala je samo tri veka jer ih tada okupiraju Va-
vilonci, zatim Persijanci, Grci i na kraju Rimljani. Državu su obnovili pre 60 godina.
Jevreji su iako kasneći u državotvornosti za Vaviloncima i Egipćanima, od njih preuzeli
sve kulturne tekovine. Autentičnost Jevrejske kulture i stvaralaštva bila je samo u domenu ve-
re i oblika vladavine. Prvi su stvorili monoteističku religiju, a obuhvatajući verskim propisima
ukupni društveni život oformili su prvi i teokratski oblik državne vlasti.
Jevrejska medicina nije posebna starojevrejska, već predstavlja mešavinu vavilonsko–
asirsko-staroegipatske medicine. Nije sačuvana ili pronađena starojevrejska medicinska litera-
tura, već se o njoj sudi na osnovu Talmuda i Biblije. Stari Zavet – Biblija pisan oko 2000 go-
dina pre nove ere, pored niza religijskih sadrži i veliki broj podataka o medicini Jevreja. Tal-
mud – ''učenje'' je pisan između 220. i 230. godine pre nove ere. Talmud predstavlja u suštini
zbirku religijsko – zakonskih propisa koji razrađuju Stari Zavet. To je veliki prevashodno za-
konski zbornik, ali dokumentuje i starojevrejsku medicinu. Sastoji se iz dva dela:
1. Mišna – "usmeni zakon" i
2. Gemara – ''komentar zakona'' u okviru Učenja – Talmuda. Komentar zakona je dat u dva
dela poznata kao Vavilonski Talmud i Palestinski Talmud posebno.
119
Starojevrejska medicina se prema navedenim dokumentima temeljila na učenju da bio-

lošku osnovu života čine sokovi u krvi i dahu koji u telo dospevaju kroz nos. Uzrok bolesti je
uvek greh, a Bog šaljući bolest u stvari kažnjava grešnog, ali ga i poučava. Bog bolest šalje
čoveku preko đavola, ponekad i preko anđela, sa poučnom porukom.
Lečenje bolesti i izceljenje povreda je u domenu magijskog, odnosno u božanskoj volji i
moći. Čovek kao lekar nije značajan i nemoćan je bez božje volje, namere i odluke.
Suzbijanje epidemija se ostvarivalo prinošenjem na žrtvu Bogu onih koji su epidemijsku
pojavu bolesti grehom izazvali.
Hirurgija u starojevrejskoj medicini pored obrezivanja obuhvatala je i carski rez, ka-
straciju, inciziju analnih fistula, kao i zbrinjavanje luksacija zglobova i preloma kostiju.
Jevreji su primenjivali brojne higijenske i profilaktičke mere kao verske obrede, te su ih
uneli kao propise u verske knjige Stari Zavet i Talmud. Učenje – Talmud sadrži u delovima
zdravstvenog zakonodavstva korisne i bitne, higijenske i socijalne propise ograničavajuće za
pojedinca zbog interesa zajednice. Jevrejska medicina se po tome bitno razlikovala kao preve-
ntivna od Vavilonske i Egipatske medicine koje su bile primarno kurativne po svojoj suštini.
Lekari u starojevrejskoj medicini su bili isključivo sveštenici – Leviti, a mnogo kasnije
se pojavljuju i svetovni lekari – Zofe. Jevreji su imali izuzetno mali broj lekara, jer nisu po-
stojale škole za učenje lekarske profesije. Božanska apsolutna nadležnost u nastanku bolesti,
izlečenju bolesti i isceljenju povreda u starojevrejskom religijskom medicinskom učenju impli-
kovala je nedostatak profesionalnih vidara i iscelitelja. Jevreji su zato u ratovima svoje ranje-
ne vojnike ostavljali na bojištu prepuštene božjoj volji, dakle na milost i nemilost neprijatelju.
Medicina stare Indije

Začeci hinduske kulture javljaju se u plodnoj ravnici oko reka Gang i Ind oko 3000 go-
dina pre nove ere. Jedini spomenik indijske kulture tog vremena je Veda – narodna poezija
zasnovana na predanju. Duhovnički red bramina zasnovao je i razvio braminsku kulturu
drevne Indije, što je bramine kroz vekove i milenijume dovelo na tron totalne i potpune vlasti
i moći nad narodom. Konačno u periodu od VII do IV veka pre nove ere počele su pobune
protiv bramina. Najčuvenija je Budina i budista sledbenika, koja nije imala većeg uspeha.
Istorijska činjenica je da već od V veka pre nove ere indijski narod gubi samostalnost, a nji-
hova kultura, kao i medicina gube tradicionalna autentična obeležja zbog naizmeničnih osva-
jačkih teritorijalnih porobljavanja od Grka, Persijanaca, Arapa, Azijata i Evropljana.
Najstarijom knjigom ljudskog znanja smatra se Rigveda koja pored ostalog sadrži istoriju
medicine i farmacije. Stara indijska medicina zapisana je u više knjiga neznanih autora. Os-
nove magijske medicine i tekstove o lečenju bolesnih isterivanjem đavola sadrži knjiga Ata-
rvaveda, tekstove o higijenskim merama sadrži knjiga na Aijurveda "Knjiga o dugom životu".
Indijska medicina pored pomenutih veda zapisana je i u delima "Barohata", "Sušruta
Samhila", "Kakradata", "Mathakamidana" itd. Navedene knjige opisuju uglavnom anatomi-
ju čoveka uopšteno, ali u brojnim odnosima. Objašnjavaju da je ljudsko telo sastavljeno od
300 kostiju, 210 zglobova, 500 mišića, 70 krvnih sudova, 90 žila, 7 tkiva kože, 7 elemenata, 7
120
Medicinska etika
segmenata, 7 sedišta organa, 24 nerva, 9 čula, 3 telesna soka – tečnosti i 3 izlučevine. Tri bit-
na činioca limfa, žuč i dah održavaju osnovne fiziološke funkcije ljudskog organizma, te su u
prisnoj vezi sa svih pet kosmičkih elemenata (svetlost, vazduh, zemlja, vatra i voda). Posledi-
ca njihovog uzajamnog odnosa i dejstva je nastanak svih delova čovečijeg tela.
Dijetalnoj ishrani u lečenju bolesnih poklanjana je najveća pažnja. Glavna dijeta je bila
mleko i meso. Lekovi su spravljani od bilja i lekarima je bilo poznato oko 760 trava doba-
vljanih uglavnom sa Himalaja. Važno mesto u farmakopeji Indusa zauzimala je živá, a ordini-
rana je u terapiji brojnih bolesti. Veoma je bila razvijena hirurgija, što dokazuje i upotreba
127 postojećih instrumenata. Higijenske mere su insistirane i upražnjavane radi postizanja le-
pote i čistoće tela. Posebno je preporučivan higijenski način življenja – ustajanje pre izlaska
sunca, masaža i kupanje tela, čišćenje zuba četkicom i praškom itd.
Prvu nastavu za obrazovanje lekara, sistematično školski izvodili su bramini, a nastav-
nici su bili i sveštenici i poznati iskusni lekari. Induski lekari su uživali visok društveni ugled i
strogo su vodili računa o svom držanju, vladanju i životnim načelima. Negovali su specifičan
profil lekarskog-medicinskog staleža, koji su dugo podržavali i negovali i lekari u srednjem
veku. Postojao je pravi kult ličnosti lekara, što potvrđuje i narodna poslovica: ''Ako je neko
bolestan, onda mu je lekar otac, ako neko ozdravi, onda mu je lekar prijatelj, ako je bolest
spontano prošla i došlo do ozdravljenja onda je lekar čuvar." Indijska medicina je bila nepri-
kosnovena i tokom starog veka, sve do Hipokratovog doba.
Indijsku medicinu posebno obeležava predbudistički period između 1000. i 600. godine
pre nove ere, a to je razdoblje izuzetno razvijene medicinske kulture i farmacije i prelaska le-
karske veštine sa sveštenika na učene profesionalne lekare. Prva dela iz interne medicine i hi-
rurgije nastala su na prelazu iz VII u VI vek pre nove ere i predstavljaju fundament stručne
medicinske literature. Autori tih prvih knjiga bili su lekari Čaraka i Sušruta. Čaraka je pisac
knjige Čaraka Samhita u kojoj je predočio svoje znanje iz medicine i farmacije, posebno da-
jući uputstva za izradu lekova, ekstrata, supozitorija, pilula itd. Nešto mlađi lekar Sušruta piše
poznatu knjigu Sušruta Samhita, predstavivši se kao najveći poznavalac anatomije. Sušruta
uzroke svih bolesti objašnjava spekulativno poremećajem ravnoteže i odnosa tri tečnosti –
elementa ljudskog tela – sluzi, gasova i žuči.
Budistički period indijske medicine ovekovečili su lekari Atreja i Nagarjuna. Broverov
rukopis datira iz tog vremena. Pisali su ga budistički sveštenici između II i IV veka nove ere.
Kineska medicina
Kineska medicina se prema istorijskim dokumentima počela razvijati pre oko pet hilja-
da godina, autentično subkulturno bez uticaja sa strane odnosno bez uticaja tradicija drugih
naroda. Sami Kinezi prema predanju osnivanje medicine vezuju za Šinona koji je vladao Ki-
nom oko 2800. godine pre nove ere. Taj vladar je obilato počeo negovati, razlikovati i upotre-
bljavati lekovito bilje. Skoro u isto vreme napisana je najstarija kineska lekarska knjiga –
Knjiga Medicine ili Kanon Medicine "Nuci King". Veruje se da je ovu knjigu napisao impera-
tor Xuang Ti formulišući medicinu tog vremena na sledeći način: "Medicina nikog ne može
121
spasiti od smrti, ona je u stanju samo da produži život, da učvrsti moral, pojačavajući
vrlinu i iskorenjujući porok kao smrtnog neprijatelja zdravlja. Medicina ne može da iz-
leči mnoge bolesti koje napadaju jadno čovečanstvo, ali se trudi da ojača narode i drža-
vu, pružanjem higijenskih saveta."
Kineska medicina pet milenijuma duge tradicije pretrpela je samo blagu izmenu oko
1280. godine dolaskom na vlast mongolske dinastije i od tada se deli na 13 oblasti.
Kineska medicina i danas, skoro bez primesa stranih uticaja, nosi svoja tradicionalna
originalna obeležja. Povezanost kineske filozofije života i smrti i njihove medicine tesno je
isprepletana kroz sve milenijume razvoja. Kinezi su očuvali verovanje da život čoveka funk-
cioniše pod dejstvom muškog principa Jang i ženskog principa Jin, uprkos nesporno veli-
kom poznavanju fiziologije. Ovo učenje u Kini ima tradiciju od skoro 3000 godine pre nove
ere. Jang je simbol zdravlja, snage pozitivnih stremljenja, topline, svetlosti (Sunce), a Jin pod-
razumeva negativne suprotne tendencije i personifikuje crnu stranu Meseca u obliku zareza te
po objašnjenju označava ulazak duha u materiju. Medicinskom terminologijom rečeno Jang
simbolizuje zdravlje a Jin bolest. Crna tačka se nalazi u centru Janga a bela tačka u centru naj-
šireg dela Jin, što potvrđuje relativnost univerzuma. Sam koncept Jang – Jin principa je suš-
tinski preteča dijalektičkog principa jedinstva suprotnosti, čija uzajamnost odnosa uslovljava
pokretačku snagu života i sveta. Sve bolesti u skladu sa principom jedinstva i suprotnosti pri-
padaju kategoriji Jang ili Jin, jer je uzajamnim sadejstvom ovih dveju energija obezbeđena
stabilnost univerzuma. Dakle, najstarija filozofska postavka dijalektičkog zakona o prožima-
nju suprotnosti nastala je u Kini.
Tradicionalna kineska medicina lišena je anatomskih i fizioloških znanja, smatra svoje
mrtve svetim, a obdukciju leševa bogohulnom. Zato je spekulativno morala razvijati svoju
naučnost na objašnjenju ljudskog tela i njegovog sastava analogno filozofskom poimanju sa-
stava prirode uopšte od istih pet delova – vode, vatre, zemlje, drveta i metala. Identično kao u
filozofiji i u kineskoj medicini se u svemu izjednačuju makrokosmos i mikrokosmos, a broj
pet ima značaj u objašnjenju svih sfera prirode. Uči se i govori o svih pet čula, o pet ukusa, o
pet biljaka, o pet boja. Čovek je zdrav dok je očuvana ravnoteža pet osnovnih sastojaka, bo-
lest nastaje čim se ta ravnoteža poremeti. Objašnjenje neposrednog uzroka bolesti pripisuje se
pogrešnoj ishrani ili preteranom umoru, jer se smatra da ova dva činioca zajedno i ponaosob
remete pravilno opticanje krvi. Bolesti su u pisanim dokumentima predstavljene sa mnogo de-
talja, a u terapiji se najčešće preporučuju sredstva za čišćenje i povraćanje. Lekovi se, najčeš-
će, spravljaju od ekstrakta lekovitih biljaka od kojih su najpoznatije koren "žen-šen", "ra-
ven", "ginsengi" itd. Opisano je oko dve hiljade takvih lekova, a uz sve te lekove lekari su up-
ražnjavali i magijsku terapiju.
Kineski lekari su negovali posebno opservatorske sposobnosti, te su zaslužni za otkriće
značaja pravilnosti pulsa u dijagnostici, kliničkoj praksi i prognozi bolesti. Onovremeni kine-
ski lekari dalekovido su negovali i izučavali profilaksu obolevanja.
Medicinom u drevnoj Kini osim sveštenika bavili su se i svetovni lekari. Od vremena
najstarije medicinske tradicije organizovana je i uređivana u posebnim školama nastava za le-
kare. Lekarski stalež bio je podeljen na klase kao i ceo narod drevne Kine. Dvorski lekari su
obrazovani u posebnoj medicinskoj školi i pripadali su najvišoj društvenoj lestvici. Svi ostali
ljudi pa i lekari pripadali su srednjoj klasi.
122
Medicinska etika
Hirurgija se javila na samom početku razvoja kineske medicine i dostigla zavidan nivo
pre svega zbog ozakonjene i primenjivane kastracije.
Akupunktura, reklo bi se najoriginalnija metoda kineske medicine, usvojena je na sa-
mom početku razvoja medicine u Kini. Održala se do danas i proširila na skoro čitav svet iako
o njenoj vrednosti savremena naučna medicina nema aksiomatično izjašnjenje. Akupunktura
se izvodi zavrtanjem srebrnih, danas i zlatnih igala na utvrđena mesta na površini tela koja su
precizirana u tradicionalnoj kineskoj medicini. Akupunkturne tačke određene su na teme-
ljima starokineskog učenja važnosti količinskih odnosa vazduha u tkivu; višak treba od-
straniti jer je on uzrok nastanka bolesti. Objašnjenje efekata akupunkturnih procedura naučna
medicina vezuje za opštu anesteziju, senzibilitet i sugestiju. Smatra se da je akupunkturu
spornu, mnogo osporavanu i kontraverznu terapijsku metodu uveo Huang-Tiju. Akupunktura
u vidu farmakopunkture ima pozitivne terapijske efekte posebno u tretmanu neuralgija.
Kineska medicina obogatila je svetsku medicinsku struku i otkrićem i uvođenjem nar-
koze, primenom želatina u zaustavljanju krvarenja, kao i nizom drugih inovacija.
Japanska medicina
Sve do prvog veka nove ere stara japanska medicina imala je vekovnu tradiciju i auten-
tična nacionalna i subkulturno religijska obeležja, a od tada potpuno pada pod uticaj kineske
medicine. To se dogodilo zbog migracije brojnih kineskih lekara u Japan tokom I veka nove
ere. Oni su postali i dvorski lekari, a ubrzo su osnovali i medicinske škole sa nastavom i uče-
njem tradicionalne kineske medicine.
Tradicionalna kineska medicina potisnuta je iz Japana u XIII veku, i to zbog aktivnosti
pokreta tadašnjih japanskih lekara. Japanska medicina od tada ostvaruje sopstveni napredak i
inovira medicinska znanja. Upamćeni su brojni japanski lekari kao Noguša, Hata, Šiga i drugi.
Medicina Inka, Maja i Asteka

Kulturu drevnih naroda na tlu Južne Amerike – Inka, Maja i Asteka, Evropljani su otkri-
li dolaskom konkviskadora na južnoamerički kontinent pre nekoliko vekova. Iznenađenje
Evropljana bilo je ogromno, jer otkrili su da postoji milenijumska civilizacija besprekorne or-
ganizovanosti i zadivljujuće visokog sveopšteg kulturnog razvoja.
Drevni narodi Američkog kontinenta su dostigli visokocivilizovani nivo. Opis njihove
medicine i lekarskog rada ostavio je franjevački monah Bernardino de Sahagun. Izučivši pi-
sane dokumente Maja, Inka i Asteka, utvrdio je da su oni dobrim lekarom smatrali samo onog
koji je bio dobar dijagnostičar i dobar poznavalac bilja, kora, drveća i minerala. Vrednovala se
vrlina samo onog lekara koji do dijagnostičkih i terapijskih rezultata dolazi pregledom, mu-
drošću i iskustvom, a neophodno je da se između ostalog bavi i hirurgijom u okviru koje se
obavljalo i vađenje zuba. Medicina ovih naroda imala je zavidno visok nivo i u lečenju inter-
nističkih bolesti. Inke, Maje i Asteci su bili izuzetno uspešni u vidanju povreda i rana.
123
MEDICINA ANTIČKIH NARODA
Doba antičke Grčke istorije u periodu od 1500. do 600. godine pre nove ere nedovoljno
nam je uopšte poznato, pa samim tim i oblast antičke medicine. Veoma su oskudni pisani do-
kumenti i spomenici iz tog vremena, a jedini izvor su predanja kasnije pismeno zabeležena.
Usmena najstarija predanja opisuju i veličaju dela i život heroja i polubogova, pripisu-
jući im nadčovečanske osobine proroka, zakonodavaca, pesnika i istovremeno čudotvornih
lekara. Takve legendarne ličnosti imao je svaki grad po predanju: Kadmos u Beotiji, Orfej u
Trakiji, Tirezijas u Tebi, dok je recimo Herkul ili Herakle zbog dvanaest junačkih dela bio
poznat u celoj Grčkoj kao čudotvorni lekar nazvan "aleksikakos" (koji uklanja bolesti).
Homerova "Ilijada i Odiseja" jedina su pisana svedočanstva o usmenim predanjima iz
ovog perioda antičke Grčke. Homer je prikazao i razvitak Antičke medicine, opisavši u spevu
141 ratnu povredu na ratnicima i konjima i anatomske i hirurške zahvate. Prema Homerovim
spevovima sami ratnici su lečili rane, ali su to činili i čuveni lekari, pre svih tesalijski kralj
Asklepios. Asklepios u Homerovom spevu nije bog, već ratnik i izuzetan lekar.
Medicina antičke Grčke bila je po suštini empirijska i narodna, a njeni protagonisti bili
su heroji i polubogovi.
Asklepije ili Eskulap bio je poznat širom cele antičke Grčke, nazivan je još i "ijatros",
"Ortois" ili "Soter" – spasilac. Odomaćio se i običaj da se u njegovu slavu svi lekari zovu
asklepijadi. Sin je boga Apolona i boginje Koronide; imao je sinove lekare Podalirija i Mi-
haona, kao i ćerke Higiju – zaštitnicu higijene i Panakeju – zaštitnicu terapije.
Asklepiju su zbog čudotvorstva u lečenju podignuti hramovi širom Grčke. Zvali su se
"asklepije", jer su u svom sastavu imali i zgradu u kojoj su lečeni bolesnici. Mogle bi se shva-
titi kao preteče bolnica. Asklepije (Eskulap) je posle smrti proglašen bogom medicine.
Predanja antičke Grčke upućuju da su ljudi kroz medicinu oduvek težili večnom trajanju
života, pobeđujući bolest kao nagoveštaj smrti, ali su se bogovi toga uplašili i ljudima name-
nili bolesti i lekare a život ograničili neizbežnom smrću, ostavivši samo sebi pravo na besmrt-
nost i večni život. Bogovi su bili beskompromisni i prema svojoj deci u tome – Asklepije je
umro iako je bio sin boga Apolona.
Asklepije je na svim kipovima i simbolima medicine predstavljen kao mladić ili starac
sa štapom u ruci oko kojeg je obavijena zmija. Štap sa obmotanom zmijom simbolizuje far-
maciju i danas. Po predanju, dok je jednom Asklepije stajao kraj postelje obolelog Glauka,
obmotala mu se zmija oko štapa, on ju je ubio i zaprepašćen ubrzo video drugu zmiju kako sa
lekovitom travom prilazi ubijenoj zmiji i oživljava je. Asklepije je posle, uvek praćen svojom
ćerkom Higijom, koja je u ruci nosila njegovu zmiju. Zevs, uplašen da će ljudi postati be-
smrtni kao i on, a da se ne bi poremetio božanski red stvari u prirodi, ubija Asklepija.
Helenska kultura i medicina antičkog doba, iako razvijene na tekovinama pozajmljenim
od istočnjačkih naroda, razvijale su se paralelno, negujući svoju autentičnu filozofiju. Tako
od kraja VII veka pre nove ere ostvaruju definitivno trajnu sopstvenu posebnost, postavši te-
melj kulture i medicine sadašnje civilizacije. Najpoznatiji mislioci filozofski opredeljeni su:
124
Medicinska etika
Tales
Rođen je 640. godine pre nove ere na ostrvu Mileta. Smatra se ocem filozofije i osniva-
čem prirodnjačke jonske škole kako su već ocenili Aristotel i Platon. On je stvorio pojam "fizis"
– princip da se u kosmosu sve menja, preobražava i neprekidno kreće. Smatrao je da taj princip
počiva na prvobitnom predmetu u prirodi, a to je voda. Vazduh, vatra i zemlja postaju iz vode.
Anaksimandar
Talesov je učenik, rođen 620. godine pre nove ere. Smatrao je da se u prirodi sve ciklično
rađa i nestaje na principu koji naziva "apereton" ili "apejron". Prema njegovom učenju "ape-
jron" je prvobitni element, a ne voda, stariji je od svega vidljivog i postojećeg.
Pitagora
Rođen je 583. godine pre nove ere na ostrvu Samos. Kasnije je živeo u južnoj Italiji u
grčkoj koloniji Krotos, osnovavši tamo svoju filozofsku školu. Prihvatio je sveštenički uticaj
tadašnje Grčke i stvorio doktrinu suprotnu od važeće tada pozitivne monističke teorije natura-
lističke jonske škole. Dualistička osnova Pitagorine filozofije bila je u suštini racionalistička,
a mistička po ugledu na egipatsku i hindusku mitologiju. Pitagora je, ipak, izradio svoju teori-
ju brojeva ili teoriju harmonije, primenjujući fizičke zakone na sve organske fenomene, bitno
doprinevši razvoju medicine i uopšte prirodnih nauka. Lekar, matematičar, muzičar i misti-
čar, Pitagora je bio jedan od vodećih filozofa Grčke svog vremena i učitelj brojnim generaci-
jama, a buduća nauka se zasnivala na njegovom delu.
Empedokle
Rođen je u Arigentu 485. godine pre nove ere. Sa Alkmejonom se smatra prvim osniva-
čem naučne medicine, jer su se oni prvi počeli da bave fiziološkim posmatranjem, ispitiva-
njem i eksperimentima. Empedokle je bio čuveni lekar, mislilac, filozof, političar demokrata i
osnivač sicilijanske filozofske škole. Za života je postao čuven i legendaran.
Empedokle je bio ugledan i čuven kao epidemiolog i higijeničar. Posebno je značajna
njegova trodelna knjiga "O prirodi" u kojoj je izneo svoja autentična filozofska razmatranja
da je čitav kosmos sastavljen od četiri korena ili elementa – vazduha, vatre, zemlje i vode. Za-
jedničko tim elementima su osnovna njihova svojstva – vlaga, suvoća, toplota i hladnoća i
plus dva suprotna stanja koja je nazvao ''enantioze''.
Pre Hipokratovog vremena lekar ''asklepijades'' ili ''ijatros'' nudio je putujući lekarske
usluge po ulicama i trgovima gradova, ili je obitavao u jednom boravištu. Lekar je sa sobom
vodio učenike kao pomoćnike i robove kao sluge. Bavljenje lekarskom profesijom bilo je za-
branjeno robovima i ženama. Ženama je bilo dopušteno da budu babice. Institucija opštinskog
lekara uvedena je početkom VI veka pre nove ere u antičkoj Grčkoj, kao i poseban porez ubi-
ran od građana za njihovo izdržavanje.
Lekarska profesija Antičke Grčke je bila apsolutno odvojena od religije i lekari su školo-
vani po najrigoroznijem sistemu. Vladalo je načelo da svako ima pravo na lekarsku po-
moć, a lekar je pored medicinskog znanja morao i strogo etički da primenjuje svoje vešti-
ne nad bolesnim. Lekarski konzilijum je uveden u Hipokratovoj školi za teške bolesnike.
125
HIPOKRATOVA ŠKOLA MEDICINE

Hipokrat je za života smatran najslavnijim lekarom. Utemeljio je medicinu na bio-
loškoj nauci. To je učinio empirijski i filozofskom metodom, ne koristeći naučni eksperiment
i naučne teorije. Medicina po njemu je prvi put u istoriji klinička, ali istovremeno i filozofska.
Medicinska misao antičke Grčke nakon Hipokratove smrti doživljava razvojni zastoj
iako se u tom ranom posthipokratovskom periodu učvršćuje njegov autoritet, a kliničko-filo-
zofski rad se produžava i neguje. Razvoj medicine posle Hipokrata je usporen zbog upliva
dogmatskog u naučnu medicinu, što i nije neočekivano posle takve jedne veličine kakav je bio
Hipokrat. On je živeo dugo, a po istorijskim dokumentima neprecizno 85 godina, 104 ili 107,
negujući sopstvenu školu medicine. Za sobom je ostavio veliki broj sledbenika: sinove Hipo-
krata II i Poliba, učenike i sledbenike Tesalosa i Drakona. Poseban doprinos razvoju hipo-
kratove škole medicine dali su Aristotel, Platon i Dioklo.
Hipokratovi učenici i saradnici sakupili su 53 njegova dela i objavili ih u 72 knjige pod
imenom "Hipokratov zbornik" predavši ih aleksandrijskoj biblioteci na čuvanje.
Hipokrat nije mogao iz dotadašnjih medicinskih znanja da preuzme niti sam da dođe, do
dovoljnih anatomskih i fizioloških znanja da bi ih adekvatno iskoristio u svojoj kliničkoj me-
dicinskoj primeni. Taj nedostatak nadoknađivao je sopstvenom prirodnjačko-filozofskom miš-
lju. Hipokrat je tvrdio: "Sve je jedno i jedno je sve", jer je prirodnu i biološku silu "phisis" i
"dynamis" smatrao jedinstvenom celinom, objašnjavajući da i čovečja priroda pripada toj pri-
rodnoj celini i da je potčinjena istim zakonima prirode konstatujući da je sve "božansko i sve
ljudsko". Moguće je da je Hipokrat prvi u ljudskoj civilizaciji shvatio da je materija u prirodi
u neprekidnom menjanju i večitom kretanju "bez početka i bez kraja".
Hipokrat suštinu svih patoloških procesa objašnjava razvijanjem humoralne teorije. Bo-
lest se završava ili izbacivanjem izlučevina tih sokova iz tela ili njihovim taloženjem u poje-
dinim organima, što znači pobedu bolesti nad organizmom tj. smrt. Hipokrat je smatrao da su
uzroci bolesti beskrajno različiti a sam je opisao veliki broj bolesti tvrdeći da su svi njihovi
uzroci prirodni. Delio ih je na spoljašne i unutrašnje.
Hipokrat je na fundamentima svog učenja medicine razvio i terapiju bolesnika. Hipoka-
tovi terapijski principi bili su više higijensko-dijetetski nego medikamentozni, dakle prevas-
hodno je to bila kauzalna i etiološka terapija. Hipokrat je u proskripciji koristio lekove više
biljnog porekla nego životinjskog i mineralnog, i to u vidu infuza, melema, masti, dekokta itd.
Hiruške intervencije je vršio u domenu malih hiruških operacija – incizije, kauterizacije i sl., a
retko je prihvatao komplikovane hiruške zahvate, kao što su vađenja kamena iz bubrega, mo-
kraćne bešike i trepanacije lobanje.
Naročito je zanimljivo da je Hipokrat raspolagao nemalim znanjem iz oblasti zubne me-
dicine. Poznata su 32 njegova aforizma iz ove oblasti, od kojih se polovina odnosi na patolo-
giju i terapiju bolesti usne duplje i žlezda a druga polovina na mlečne zube. Hipokrat je pravilno
razumeo značaj zuba i njihovu povezanost sa opštim stanjem organizma i bolestima. Izučio je
razvoj i nicanje zuba i našao da se zubi formiraju još intrauterino. Utvrdio je da mlečni zubi
ispadaju najčešće u 7. godini a nekada pre, dok stalni zubi stare zajedno sa čovekom.
126
Medicinska etika
Hipokrat je izjednačavajući božansko sa ljudskim, prvi u istoriji razvijao humanističku

pozitivističku i racionalističku orijentaciju interpretacije koristeći sopstveno iskustvo i iskustvo
drugih. Hipokrat je tako medicinu oslobodio magije i mistike i uveo na put biološke na-
učnosti i saznanja, služeći se empirijom i filozofijom.
Hipokratovu medicinsku školu nastavljaju njegovi učenici i sledbenici.
Dioklo
Rođen je u Karisti, ostrvo Eubeja u III veku pre nove ere. Bio je izuzetno cenjen Hipo-
kratov sledbenik. Imao je nadimak "Mali Hipokrat". Baveći se posebno sekcijom životinja
unapredio je anatomiju i fiziologiju posthipokratovog doba. Bavio se i zubnom medicinom;
kao pobornik konzervativnog lečenja zubnih karijesa pravio je plombe.
Platon
Živeo je od 429 do 348. godine pre nove ere. Svojom filozofijom, iako nije bio lekar, iz-
vršio je snažan uticaj na razvoj medicine. Platonova idealistička filozofija medicine i ljudske
prirode temeljila se na teoriji da kosmos ima nematerijalnu i besmrtnu dušu koja upravlja svo-
jim nepromenljivim zakonima. Platon je smatrao da u materijalnom organizmu čoveka posto-
je tri duše i to senzibilna – smrtna duša sa sedištem u srcu i vegetativna – takođe smrtna duša
čije je sedište u jetri, trbuhu i crevima i treća – besmrtna – razumna duša, koja upravlja ra-
zumom i čulima a sedište joj je u mozgu. Uzroci bolesti po Platonu su spoljašni – egzogeni, a
to su pogrešna ishrana, nesklad između hrane i rada, polno i seksualno preterivanje itd. On
uvažava i unutrašnje uzroke bolesti usled poremećaja u pneumi ili žuči, odnosno flegmi.
Platon medicinu podvrgava politici i državi, njenim interesima, a autoritet i samu odlu-
ku lekara jasno ukida, eliminišući i lekarski humani odnos prema bolesniku. Platon etičkim
medicinskim stavom anticipira eugeničke ideje koje u kontekstu njegove filozofije elitizma
isključuju empatičko angažovanje lekara i pojam zdravlja dehumanizuju i politizuju.
Aristotel
Bio je Platonov učenik; živeo je od 384 do 322. godine pre nove ere. Bio je lični lekar i
učitelj Aleksandra Makedonskog i važio je za najvećeg prirodnjaka i filozofa svoga doba. Ari-
stotel priznaje postojanje materijalne i večne duše u kosmosu, koja upravlja svim životnim
pojavama. Razlikuje i tri sporedne smrtne duše u čoveku: razumnu dušu u mozgu, senzibilnu
dušu u srcu i vegetativnu dušu u trbuhu. Priznaje i četiri osnovna elementa pridodajući im i
peti – božanski. Po njemu, najbitniji element je vatra, jer nije podložna truljenju.
Aristotel je stvorio sopstvenu školu koja se razlikovala od dogmatskih. Baveći se ra-
znim granama prirodnih nauka napisao je veliki broj dela: "O začeću životinja", ''O delovima
životinja'' (uporedna anatomija) i ''Istorija životinja'' (sadrži opis preko 500 životinjskih vrsta).
Aristotel u svom učenju o medicini tvrdi da se ljudsko telo sastoji od tri vrste elemenata.
– Prva vrsta su osnovni elementi prirode – kosmosa: vlaga, težina, toplota i tvrdoća.
– Drugo su jednorodni delovi "homeomerije", a to su kosti, meso i hrskavica.
– Treću vrstu elemenata čine sastavni delovi organa ili pribora – sistema organa.
Aristotel se bavio anatomijom, terapijom i stomatologijom (opisao instrumente za eks-
trakciju zuba).
127
ALEKSANDRIJSKA ŠKOLA MEDICINE

Aleksandriju je formirao na ušću Nila 332. godine pre nove ere, Aleksandar Veliki.
Predstavljala je centar prenešene helensko-makedonske državne organizacije i kulture na istok.
Aleksandrija je postala nakon smrti Aleksandra Makedonskog prestonica nove države
pod dinastijom Ptolomeja, izuzetno brzo postigavši vrhunac svog razvoja. Nekoliko vekova je
bila glavni nosilac kulturnog domašaja ondašnje civilizacije. Tako je bilo sve do 30. godine
pre nove ere kada je potpala pod vlast Rimljana.
Posebnost Aleksandrije i aleksandrijske škole medicine je uslovljena dodirom grčke
kulture i grčke medicine s istočnjačkom kulturom drevnog Egipta i azijskih zemalja. Aleksan-
drija se ekspanzivno razvila u najveći trgovački centar onog vremena sa 700.000 stanovnika,
postavši sedište ptolomejske civilizacije. U jednom delu ogromnog vladarskog dvorca izgra-
đeno je raskošno i prostrano zdanje nazvano ''muzejon''. Najznačajniji naučnici iz celog sveta
sakupljeni na zadatku obrađivanja i unapređivanja prirodnih nauka anatomije i fiziologije ži-
veli su i stanovali u ''muzejonu''. Aleksandrija je u to vreme imala sigurno najveću biblioteku
na svetu sa preko 700.000 rukopisnih knjiga i dela. Imala je i najbolju visoku školu koju je
pohađalo više od 14.000 učenika iz celog sveta.
Najznamenitiji naučnici i filozofi tadašnje Aleksandrije bili su: Demet iz Falesa – orga-
nizator aleksandrijske škole, Sostrat iz Knida – konstruktor čuvene kule svetilje, Euklid –
matematičar i geometar, Hopark – stručnjak za trigonometriju, Arhimed, Terbijos i Heron
– fizičari, Aristan i Eratosten – astronomi, brojni lekari, a najčuveniji među njima su bili
Erizistrat i Herotil – utemeljivači anatomije i fiziologije. Između ostalog, uočili su kompli-
kacije koje može da izazove nestručno vađenje zuba.
Aleksandrijska medicina od 270 do 220. godine pre nove ere doprinela je slabljenju uti-
caja dogmatskog u medicini, negujući i razvijajući empiriju, moćnog protivnika ne samo
dogmatizma nego i filozofskih teorija u medicini. Najvažniji doprinos aleksandrijske škole
razvoju ukupne medicine zasnovan je na stavovima te škole da su za uspešno lečenje bolesnih
neophodni vlastito iskustvo lekara i opservacija pored bolesnikove postelje. Znanje o utvrđe-
nom iskustvu drugih i analogija lekarovog zapažanja o aktuelnom patološkom stanju bolesni-
ka kojeg leči sa ličnim stečenim znanjem.
Najpoznatiji empiričari Aleksandrijske škole, su bili: Herakleid iz Tasosa, Filimos sa
Kosa, Apolonios iz Kitiona i Serapion iz Aleksandrije. Njihove izreke su i do danas očuvane
sentence "Lekovi su božanske ruke" i "Medicina je preduslov za srećan život".
128
Medicinska etika
MEDICINA ETRURACA
Etrurci su narod koji je ostavio značajna dostignuća u brojnim oblastima pa i u medici-
ni. Etrurci su živeli i imali državu na obalama Sredozemnog mora, najverovatnije na geograf-
skom prostoru Toskane, a u vremenskom razdoblju mnogo ranije od Rimljana. Kroz više ve-
kova svoje državnosti Etrurci su doživeli pravi društveni i kulturni procvat a zauvek nestali sa
istorijske scene pod agresijom osvajača. Malo je istorijskih dokumenata o medicini Etruraca.
Otkriveni podaci su iz VII i VI veka pre nove ere, uglavnom su kulturni spomenici slikani
uglačanim bronzanim ogledalima, kao i spomenici od bronze na kojima su slikane mitološke
priče iz narodnog usmenog predanja, a u njima su dati i prikazi njihove verske i narodne me-
dicine.
Karakterističan za medicinu Etruraca je stav da bogovi leče, a ljudi–lekari im u suštini
samo pomažu primenjujući svoju veštinu nad bolesnim. Medicina Etruraca temelji se na pre-
gledu drobova "exsta", a naročito na utvrđivanju sastava i stanja jetre, prepoznavanja i dijag-
nostikovanja bolesti i bolesnog stanja čovekovih organa nakon čega se lekar tek odlučuje za
vrstu tretmana i način lečenja bolesnika. Lekar se na osnovu utvrđenog stanja bolesnika opre-
deljivao i za izbor metoda lečenja i tako odlučivao o ishodu bolesti.
Mitologija Etruraca krcata je podacima o posebnoj naklononosti etrurskog naroda medi-
cini. Etrurija je kao država bila bogata lekovitim biljem i izvorima mineralnih i lekovitih vo-
da. Postoji i podatak da su često etrurski lekari i farmaceuti – spravljači lekova bili kneževi ili
njihovi sinovi. Hesiod daje takav podatak u svojoj ''Teogoniji'', govoreći o sinovima vračare
Circe. Etrurska filozofska misao, autentična medicina, mitovi i kultura postepeno su nestali sa
istorijske scene preuzimanjem grčkog pisma i potpadanjem pod kulturni uticaj Grka u razdo-
blju od 600 – 500. godine pre nove ere. Tako je u istorijsku prošlost i otišlo sve ono što su
Etrurci stvorili u oblasti interne medicine, hirurgije, zubne medicine i posebno protetike.
129
MEDICINA RIMLJANA
Rimska medicina se razvija i stiče svoju trajnu istorijsku vrednost tek kada su se Ri-
mljani uzdigli u vojničkom smislu i postali osvajački narod. Rimljani osvojivši Grčku i pre-
tvorivši je u provinciju svog carstva doživljavaju kulturni razvoj i razvoj medicine preuzevši
od Grka kulturu i medicinsku nauku. Pre toga Rimljani su značajno zaostajali za Grčkom civi-
lizacijom i civilizacijama istoka, a medicina im je bila zasnovana na mitologiji i magiji. Ver-
ska medicina Rimljana do tada je lako potpadala pod uticaj grčke i istočnjačke medicine.
Istoričari s razlogom negiraju istorijsko postojanje autentične rimske medicine. Smatra
se da treba govoriti o grčkoj medicini u Rimu ili u najboljem slučaju o grčko-rimskoj medicini.
Rimsku medicinu u prvim vekovima istorijskog razvoja Rima odlikuju vrlo oskudni i
retki istorijski podaci. Ipak oni svedoče o zaostalosti rimske medicine ukazujući da je narod
Rima neprijateljski bio raspoložen prema lekarima, smatrajući njihovu profesiju nedostojnom
građanima Rima. Snažan uticaj na staru rimsku medicinu imali su medicinsko praznoverje,
mnogoboštvo Rimljana i religija. Ima još kipova, natpisa, hramova i znamenja podignutih pre
pojave Galena i drugih učenih lekara iz Grčke. Bog rata – Mars važio je, recimo, za zaštitnika
od bolesti, a Minerva je nazvana medikom zbog njenih sposobnosti lečenja. Dea Saus je ime
boginje zdravlja. Stari Rimljani su svojim božanstvima dodavali i tuđa, Askelepija preuzima-
ju od Grka dajući mu ime Eskulap, Izidu od Egipćana itd.
Prvi učeni lekari u Rimu u prvim godinama rimske imperije bili su stranci, pre svih Grci.
Rimljani su im dozvolili da otvaraju na raskrsnicama svoje radnje ''ijatrije'' ili latinski nazvane
"medicatrine" gde su lečili uglavnom robove i gladijatore. Arhagatos se 219. godine pre nove
ere doselio u Rim i bio je prvi grčki lekar koji je započeo lekarsku praksu u Rimu.
Nakon pokoravanja Grčke 146. godine pre nove ere i Egipta 30. godine pre nove ere,
pojavio se brojni lekarski stalež u Rimu i drugim gradovima Rimske imperije. Plinije stariji,
enciklopedista tog vremena, piše: ''medicina je jedina grčka veština koju rimska ozbiljnost ni-
je do sada negovala. Rimljani se nisu do sada bavili medicinom i ona je bila u rukama Grka.''
Grčki lekari ipak nisu rado gledani u Rimu.
Uprkos velikom animozitetu celog rimskog naroda prema grčkim lekarima, grčka medi-
cina ali i ukupna grčka kultura i obrazovanost, sve snažnije su prodirali i nametali se u svim
krajevima prostranog Rimskog carstva. To je i period stvaranja lekarskog staleža Rima. U po-
četku su to bili grčki lekari i drugi lekari stranci – robovi koje su ropstva oslobađali njihovi
gospodari kao nagradu za učinjene im lekarske usluge. Najzad se javljaju i školovani lekari
Rimljani. Ti lekari su se u početku obrazovali u Aleksandriji ali i u brojnim grčkim i istoč-
njačkim medicinskim školama. Cezar tek 46. godine pre nove ere zakonski priznaje svim le-
karima pravo rimskog građanstva; istim zakonom se priznaju dotadašnje medicinske škole u
Aleksandriji i Atini i otvaraju nove u Antiohiji, Marselju, Lionu i Saragosi. Cezarov zakon je
prvi korak u uređivanju lekarske nastave i statusa lekara.
Sledeći tradiciju, poslednji rimski imperatori u okviru opšteg kulturnog uzdizanja do-
prinose i unapređenju medicine, otvaranjem naučnih ustanova i davanjem visokih počasti pro-
130
Medicinska etika
fesorima medicine. Lekarski stalež se u to doba razlikovao u javnoj službi i po posebnim zva-
njima. Postojali su dvorski lekari ''archiatri saeri palatini''. Bili su najuticajniji lekari koji su
imali jednaka prava kao i najviši državni dostojanstvenici. Gradski lekari ''archiatri
populares'' lečili su besplatno sirotinju, ali su zato bili bogato plaćani iz državnih blagajni.
Školski lekari "archiatri scolares" bili su na čelu medicinskih škola. Rimljani su imali i leka-
re specijaliste ''medici oculorii'', ali i lekarske pomoćnike, kao i brojne nadrilekare iz reda
berbera, mesara itd.
Etičko i naučno stanje u lekarskom staležu rimske medicine bilo je veoma neujednačeno
ponegde haotično, reklo bi se – posledični produkt stanja društvenih odnosa u Rimskom car-
stvu. Postojala je neverovatna šarolikost u sferi nacionalnog, verskog, socijalnog, kulturnog i
moralnog stanja, uz pojavu brojnih nadrilekara i šarlatana koji u želji za sticanjem bogatstva
nisu prezali ni od zločina. Pisani dokumenti iz 450. godine pre nove ere dokazuju da je u rim-
skoj medicini zubna medicina primenjivana skoro pola milenijuma pre nego opšta medicina.
Čak se pominje zubna proteza (lažni zubi neke kurtizane) o čemu svedočanstvo iznosi Horacije.
Imperatorski Rim je prevazišao probleme i nerazumevanje za lekare sa početka rimske
države, stvorivši izuzetno kvalitetan lekarski stalež, čiji su brojni predstavnici ostali upamćeni
do danas, kao što su:
Asklepijad
Rođen je 124. godine pre nove ere. Razvio je teoriju o sastavu ljudskog organizma iz
atoma u neprekidnom kretanju. Hipokratovu terapiju je smatrao neadekvatnom i odbacio je.
Proglasio je načelo u terapiji bolesti da treba lečiti "tuto, celeriter, jucunde" – sigurno, brzo,
prijatno.
Temison
Bio je grčki lekar iz Lasdikije u Frigiji, značajan po tome što deli bolesti u tri grupe:
''status strictus'',''status lecsus'' i ''status mictus''.
Saronos
Smatra se najznačajnijim predstavnikom ovog metodičarskog Tesalosovog pravca, me-
đutim i najistaknutijim ginekologom i akušerom toga vremena. Metodičarsku i empiričarsku
školu rimske medicine sredinom I veka nove ere potiskuje pneumatičarska škola.
Plinije Mlađi (Caius Plinius Secundus )

Rođen 23. godine nove ere u Komu, (Italija), izgubio je život prilikom erupcije Vezuva.
Bio je visoki državni službenik. Enciklopedijski obrazovan, posvetio se vojnoj službi i dospeo
do važnih položaja u Španiji i Germaniji. Napisao je veliki broj dela, raspravljajući u njima o
raznim pitanjima. Mada nije bio lekar, imao je medicinska znanja. Najveće, a jedino sačuvano
njegovo delo je ''Istorija prirode'' (Historia naturales), čiji se značajni deo odnosi na prirod-
ne nauke i medicinu. U toj knjizi je oboljenja usta i zuba podelio na tri grupe: dentalna, gingi-
valna i neurogena, opisavši i paradontopatiju, vrlo frekventnu u Rimljana onog vremena, a
dao je i predlog profilakse i terapije bolesti usta.
131
Celzus (Aulus Cornelius Celsus )

Rođen je 25. godine pre nove ere u rimskoj patricijskoj porodici i čitav život je proveo u
Rimu. Nije utvrđeno da li je po obrazovanju bio lekar. Celzus je ušao u istoriju rimske medi-
cine kao jedna od najkrupnijih figura. Napisao je obimno medicinsko delo ''O veštinama'' sa
ogromnim gradivom u šest poglavlja – jedno je posvećeno medicini "De Medicina". Celzus
je prikazao ne samo ondašnje stanje celokupne rimske medicine već i istoriju medicine od As-
klepijada i Temisona do Hipokrata i aleksandrijske škole.
Celzus učenje o medicini u delu "De Medicina" deli u osam oblasti i to na osnovu tera-
pijskih a ne etioloških kriterijuma. Te oblasti se uglavnom odnose na dijetetičku medicinu,
farmaciju i hirurgiju. Njegova anatomsko–fiziološka znanja proizašla su iz proučavanja na
ljudima i životinjama. Celzus uočava i opisuje razliku između arterija i vena i opisuje nerve:
''vene se nalaze u blizini arterija a nervi prolaze između njih''.
Celzus deli bolesti na akutne i hronične. Opširno opisuje znake zapaljenja sa njihova če-
tiri klasična obeležja i uvodi i danas važeću terminologiju: rubor, tumor, kalor i dolor. Far-
makologiju je podelio prema dejstvu lekova koji su biljnog, životinjskog i mineralnog pore-
kla, a pominje opijumske pilule i zrna bunike među narkoticima. Opširno je opisao bolesti
mekih tkiva usne duplje, tonzilitis, ulceracije i apscese, predlažući ispiranje usta u slučaju ul-
ceracija i tonzilitisa a inciziju za apsces. Ukoliko je apsces izazvao karijesni zub, predlaže
struganje neravnih ivica zuba.
Skribijus Largus (Scribius Largus)

Rođen 47. godine nove ere, čuveni je pisac i lekar. Ovekovečio se delom iz oblasti far-
makologije "Compositiones Medicamentorum", u kome je istakao Herofilov aforizam "Le-
kovi su božansko dobročinstvo.''
Largus piše o lekarskoj dužnosti: "Ja nemam ni ambicije ni lakomosti, ja imam ljubav
samo za svoju veštinu, ja poštujem najlepšu medju veština, veštinu skoro nadčovečansku,
veštinu da se olakša bolesnicima i da se povrati zdravlje. U tome je njen cilj, njen jedini cilj.
Nekorisni su i dostojni preziranja svi egoisti, ali su najviše za preziranje i dostojni mržnje
ljudi i bogova oni lekari čija duša nije ispunjena saosećanjem i čovečnošću. Lekar ne treba
da odmerava svoj interes prema bogatstvu i položaju svojih pacijenata. Čak i neprijatelji
otadžbine imaju pravo na saučešće. Lekar kao vojnik i kao građanin dužan je da se protiv
njih bori bez milosti, ali samo kao lekar on treba da neguje, da ih leči i ostajući veran svo-
jim obavezama koje mu nalaže njegovo zanimanje on ne treba da im da rđav lek. Ako se ne
stavlja sva u službu bolesnika, medicina izneverava obećanje koje je dala ljudima, da bude
milosrdna." Zar ima lepše ode lekarskom pozivu od citiranih Largusovih reči?
Largus se bavio i zubnom medicinom a karijes mu je bio glavna preokupacija. Smatrao
je da karijes izazivaju crvići – isto su verovali drevni Vavilonci i Asirci. Largus je dao brojne
proskripcije lečenja karijesa i zubobolje.
132
Medicinska etika
Galen
Rođen je 129. ili 130. godine u Pergamu, u Maloj Aziji (današnja Turska), a umro je
201. godine u Rimu, gde se posle brojnih putovanja po rimskom carstvu definitivno naselio.
Izuzetno je važno znati da je do dolaska Grka, odnosno grčkih lekara, rimska medicina bila u
rukama priučenih neškolovanih ljudi, te je bila opterećena nadrilekarstvom i magijom. Poje-
dinci, nestručnjaci, nadrilekari su do te mere isticali svoje sposobnosti tvrdeći da su u stanju
da svoje đake nauče medicinskoj, odnosno lekarskoj veštini za samo šest meseci. Ovu besmi-
slicu razvejao je najbolje Galen, jer je medicinu izučavao punih 11 godina pa tek onda
pristupio praktičnom lekarskom radu.
Galen je najznamenitiji rimski lekar i kao što je Hipokrat dao konačan oblik grčkoj me-
dicini, on je to učinio za rimsku medicinu. Galen je, usavršavajući Hipokratovo delo i posta-
vljajući konačne temelje antičkoj medicini, svoje medicinsko delo učvrstio za dugog života
postignutim autoritetom, te je ono i posle njegove smrti ostalo istorijska tekovina ne samo
kroz ceo srednji vek već i kasnije. Izuzetan talenat i ugled koji je stekao radom pretvorili su
ga u legendu za života pa se o njemu govorilo: "On božanski", "On čini ljude besmrtnim",
"Kralj svih lekara", "Mobilis chirurgicus", "Više volim da sa Galenom grešim nego da sa
Harveom kružim tj, da budem šarlatan", bile su izreke onog vremena. Uprkos svemu, mora
se priznati da Galen nije bio originalan stvaralac ni u medicini ni u filozofiji. Galen se u filo-
zofiji oslanjao na stavove Protona, pozajmivši od njega idealizam i spiritualizam a od drugih
filozofa materijalizam i naturalistički teleologizam. Zbog toga je smatrao da je "telo instru-
ment duše", a da u prirodi postoji određeni red stvari, što je pripisao svedobrom i sveznaju-
ćem jednom i jedinom bogu.
Galenova medicinska načela zasnivaju se na postojanju pneume u kojoj je suština života
i životne snage čoveka. Po njemu postoje tri odlike života: psihički, životinjski i vegetativni i
tri odlike pneume: pneuma psychicon (središte joj je mozak), pneuma zooticon (sedište srce,
rasprostire se arterijama kroz organizam) i treća pneuma phisicon (sedište u jetri). Svi delovi
prirode su sačinjeni od vazduha, zemlje, vatre i vode a u telu postoje još i četiri soka: flegma,
krv, žuta i crna žuč. Galen je anatomiju smatrao osnovom medicine, i ozbiljno ju je izučavao.
Bio je izuzetan poznavalac osteologije i miologije, dao je tačan opis velikih krvnih sudova –
doprineo razvoju angiologije. Smatrao je da arterije u svojim zidovima imaju tri sloja a vene
samo jedan. Galen je opisao organe čula i nervni sistem globalno ali veoma tačno i precizno.
Galen se smatra i osnivačem eksperimentalne fiziologije, naročito fiziologije ner-
vnog sistema, kojom se za života bavio dugo vreme. Znanje i opise iz opšte patologije po-
zajmio je i preuzeo od Hipokrata ne prihvatajući Hipokratovu šemu o toku bolesti. Galenova
terapija počiva na principu "Contrario, contraris, curantur" i rukovodi se individualnim do-
ziranjem lekova za svakog bolesnika prema uzrastu, polu, temperaturi tela, klimi, karakteru i
drugim parametrima.
Galen je medikamentoznu terapiju izložio u knjizi Desimplicium medicamentorum tem-
peramentis et facultatibus, dajući veoma složene recepte brojnih lekova ne samo biljnog već
mineralnog i životinjskog porekla. Galen opisuje terapiju i u oblasti hirurgije jer se lično ista-
kao kao vešt hirurg a opisima i kao plodan pisac. Galenovo interesovanje i dati opisi zadiru u
anatomsko–fiziološke karakteristike bolesti usta i zuba. Možda je najveći njegov doprinos u
stomatomedicini izvršena klasifikacija zuba na incizive, kanine i maksilarne zube.
133
Galen je nadasve bio talentovan kliničar. U kliničku medicinsku praksu uveo je insti-
tut vizite i instituciju učenja i usavršavanja lekara, posebno mladih lekara, u viziti pored
bolesničke postelje. Galen je uveo i instituisao konzilijarni pregled težih bolesnika kao
obavezu i mesto za nadmetanje u znanju i medicinsko rezonovanje grupe lekara.
Tvorac je medicinskog sistema galenizam, koji je dominirao i na istoku i na zapadu i u
Evropi punih četrnaest vekova, potencirajući anatomiju i fiziologiju kao fundamentalne medi-
cinske discipline. Galenizam postavlja eksperiment u osnovu fiziologije i fizioloških istraživa-
nja. Galenizam kao izuzetan pravac u medicini srednjeg veka imao je kao nijedan drugi
brojne pristalice ali je docnije kao nijedan drugi pravac doživeo žestoke napade i detro-
nizaciju.
Galenov ukupan opus je gigantsko delo improvizacije ali i naučno utemeljeno ličnim
doprinosom u medicinskoj struci. Jedan Galenov biograf je to najslikovitije zabeležio: "Sa-
brao je grandiozno kamenje za izgradnju medicinske nauke, iako se zgrada koju je sam po-
digao na kraju srušila... Pa ipak i ta ruševina izaziva naše večno divljene."
Seneka
Stara rimska medicina opisana je u izuzetno važnom delu filozofa Seneke. Seneka, ro-
dom iz Kordobe, izrazito je obrazovan čovek, jedan od najvećih pristalica stoicizma, vaspitač
Nerona od jedanaeste godine. Smatra se da je Seneka u periodu od 51. do 59. godine nove ere
upravljao rimskom imperijom, lično se veoma obogatio, a taj period se smatra zlatnim i mo-
žda najsrećnijim periodom rimske carevine uopšte. Senekina filozofija je po suštini praktična,
stoička etika, učenje je okrenuto radu a ne filozofiranju ekskatedra.
Seneka, i pre nego što je bio na vlasti i za vreme dok je bio na vlasti, kao bogat i kao si-
romah, dosledno je živeo i dostojno širio svoje učenje, pre svega humanističko. Isticao je:
"Dok smo među živima, negujmo čovečnost, ne ulivajmo nikome strah, ne budimo nikome
opasnost. Najviša vrlina među svim vrlinama je čovekova ljubav prema drugima, niko nije
gori od drugog, čak ni rob, najveće blaženstvo sastoji se u životu za druge." Senekina život-
na sudbina slična je Sokratovoj. Njegov vaspitanik Neron osudio ga je na smrt i počastvovao
ga privilegijom da sam sebe ubije, što je Seneka i učinio i otišao u smrt iskrvarivši pošto je
sam sebi prerezao vene.
Seneka je u svojim delima baveći se lekarskom profesijom, precizno, opisao dva su-
protna tipa lekara zapažena u vreme rimske medicine. Definisao je preciznim opisom pozitivni
i negativni tip lekara.
Senekina pronicljivost ogleda se i u opisu datom o navedene dve kategorije lekara. Se-
neka lekara tretira podjednako kao humanog čoveka i poznavaoca medicinske veštine ali i
pravog boga sveznalca za bolesnog čoveka. Bolesnik u liku lekara traži božanske kvalitete
jer mu poverava svoj život u bolesti u želji da ozdravi.
134
Medicinska etika
MEDICINA SREDNJEG VEKA

Arapska medicina, Vizantijska medicina, Hrišćanska manastirska medicina
Razdoblje srednjevekovne kulture prati razvojna specifičnost medicine. Medicina sred-

njeg veka se razvojno nastavlja na medicinska saznanja starog veka. Nasledila je sva pisana
medicinska saznanja iz prethodnih bar tri hiljade godina na evropskom i azijskom kontinentu.
Medicinu srednjeg veka ne odlikuje naprednost u naučnom smislu. Naprotiv, dogodila
se degradacija ranije već dostignutog naučnog saznanja o nastanku bolesti i njihovom lečenju.
Srednjevekovna medicina stagnira pod pritiskom krutih i strogih građanskih i crkvenih vlasti.
Postignuća, a posebno preporuke, Grčke i Rimske medicine se odbacuju i zaboravljaju. Raz-
log je poznata alhemija koja je obeležila srednji vek kao centralna naučnost usmerena na
pronalaženje "kamena mudraca" i "eliksira večne mladosti i besmrtnosti". Značaj u stagnaciji
medicine srednjeg veka imao je i ekspanzivni razvoj astrologije. Astrologiju tog vremena od-
likuje verovanje u nebeska tela i posebno njihov uticaj na ljudska bića i zdravlje ljudi.
Srednjovekovna medicina je poslednja tri veka do renesanse zaostajala zbog učvršćiva-
nja i ugradnje u sebe osnova crkvene sholastike. Medicina tog razdoblja borila se sa dogmat-
skim hrišćanskim zabranama i ograničenjima, jer se sa učenim lekarima pojavio i nemali broj
priučenih lekara i nadrilekara. Sve je to za posledicu imalo zastoj razvoja medicinske misli,
ali i veliku društvenu štetnost budući da su bili česti sukobi u lekarskom staležu vođeni i u
brojnim sudskim procesima onog vremena.
Medicinu srednjeg veka su opterećivale glad (posledica niske proizvodne produktivnosti),
epidemije kuge i lepre kao posebne dve nepobedive pošasti onog doba. Znalo se da su kuga i
lepra prenosive bolesti (postojali su leprozomijumi za gubavce). Tek kada je u XIV veku epi-
demija kuge opustošila Evropu (pomrlo je više od četvrtine stanovnika) shvaćena je sva ne-
moć sholastičke medicine i neophodnost traganja za nužnom, tj. naučnom istinom.
ARAPSKA MEDICINA
Arapska medicina datira nakon smrti proroka Muhameda 632. godine nove ere. Do ta-
da su Arapi bili dezorganizovana i razjedinjena nomadska i ratnička plemena, uglavnom pod
vlašću drugih naroda. Nakon prihvatanja Mohamedanstva i stvaranje države osvajanjem teri-
torija Arapi uspostavljaju sopstvenu kulturu unapredivši znanja drugih naroda koja su po-
zajmljivali a naročito u oblasti farmacije i medicine.
Primivši znatni deo kulturnih tradicija iz porobljenih zemalja Arapi stvaraju odmah i
sopstvene brojne visoke škole u kojima se izučavala medicina. Arapi osnivaju biblioteke čak i
u gradovima zabačenih provincija. Neke od tih biblioteka su bile snabdevene i sa po više od
dve stotine hiljada različitih dela. Sve je to uslovilo samostalno stvaralaštvo u medicini Arapa
na svim osvojenim teritorijama. Tako su na arapski jezik prevedena sva dela Aristotela, Hipo-
krata, Galena, kao i medicinske knjige Indije. Arapska medicina se razvija od 600. do 1200. g.
135
Aron
Rođen u Aleksandriji, bio je najpoznatiji lekar svog vremena. Napisao je delo na sirij-
skom jeziku o brojnim medicinskim problemima, opisujući i hirurške bolesti.
Najistaknutija na polju stvaranja originalne arapske medicine su sledeća imena.
Razes (Abuker ili Bubikir)

Rođen je 850. godine u Roju. Poreklom je bio Persijanac. Evropljani su ga prozvali
arapskim Galenom zbog ogromnog medicinskog dela koje je ostavio čovečanstvu. Svojim
predanim radom pročuo se kao iskusan lekar, a bio je i upravnik velike bolnice u Bagdadu.
Stekao je veliki ugled u Madridu i Aleksandriji, gde je kasnije i radio kao lekar. Razes je za-
hvaljujući dobrom poznavanju grčke, sirijske i arapske medicine i ogromnom sopstvenom le-
karskom iskustvu napisao 225 medicinskih dela, od kojih je sačuvano jedva tridesetak. Umro
je 930. godine. Treba istaći njegova tri značajna dela: Velika medicinska enciklopedija, Me-
dicinski kompendijum u deset tomova i monografija De variolis et morbilis.
Razes u svom delu Liber medicinalis almansoris sažeto iznosi izvod svih svojih pisa-
nih medicinskih dokumenata, što je poslužilo kao izuzetno vredan priručnik lekarima kroz ceo
srednji vek. Tu knjigu su kasnije dopunili njegovi učenici opisujući po tada važećem redosle-
du bolesti čoveka, počevši od glave pa do pete. Razes izuzetnu pažnju poklanjaju zubno-
lekarskoj praksi i radu. Stomatologija je u to vreme smatrana granom medicine i hirurgije.
Isak Izraeli
U istoriji medicine upamćen je po svom delu Lekarski vodič, na osnovu kojeg se može
suditi o izuzetno visokoj odgovornosti ondašnjih arapskih lekara. Arapski lekari i medicina su
u javnosti tretirani kao profesija od posebnog društvenog interesa. Zajednica je sankcionisala
nestručnost lekara. Jedan smrtni ishod iz 931. godine u Bagdadu i lekarska nestručnost bi-
li su povod da se naredi i sprovede revizija, odnosno provera znanja svih arapskih lekara.
Avicena
Abu-Ali-Al-Hozain-Ibn-Abdalah-Al-Husein-Ibn-Ali-Ibn-Sina (Avicena), rođen je 980.
godine u Buhari, u vreme koje se označava kao procvat arapske medicine. Najslavniji je arap-
ski lekar zbog čega je prozvan kraljem medicine. Avicena je napisao oko 105 dela iz oblasti
medicine, prirodoslovlja i filozofije. Avicena se kao filozof ugledao na Aristotela.
Avicenino medicinsko delo u pet knjiga nosi naslov Canon medicinae i sadrži pet po-
glavlja: Teorijska medicina, Lekarije, Patologija i terapija, Bolesti koje zahvataju više delo-
va tela i Farmakopeja, prava esencija grčko-rimske i arapske medicine onog vremena. Avi-
cena je u ovom delu obradio medicinske teorijske i praktične probleme ali i opisao dotadašnja
znanja iz odontostomatologije. Kanun (arapski) je punih 600 godina je bio najsavremenija
medicinska literatura, sve do renesanse. Bio je medicinsko jevanđelje i arbitar u svim spor-
nim medicinskim pitanjima.
Galen i Avicena po zakonima dijalektike su prevaziđeni i detronizirovani u XVI veku.
Paracelzus je 1528. godine na gradskom trgu u Bazelu spalio Avicenin Canon medicine i
tako simbolički i metaforično prekinuo apsolutni uticaj arapske medicine na medicinu Evrope.
136
Medicinska etika
VIZANTIJSKA MEDICINA
Vizantija je formirana kao posebna državna organizacija posle propasti Rimskog car-
stva. Predstavljala je specifičnu mešavinu grčke, rimske i hrišćanske kulture. Tako je i
vizantijska medicina imala slične specifičnosti. Sadržavala je u sebi mešovita verska i svetov-
na obeležja, a tokom viševekovnog razvoja iskazala je razne razvojne pravce i težnje.
Vizantijsku medicinu sve do pada Aleksandrije 642. godine, odlikuje naučni i teorijski
duh. Vizantijska medicina je posebno zaslužna što su do danas očuvane brojne pisane knjige
antičke medicine. Vizantijska medicina je uticala na našu tradicionalnu narodnu medicinu, a
kasnije i na razvoj medicine srpskog naroda.
HRIŠĆANSKA MANASTIRSKA MEDICINA

Sva raspoloživa svedočanstva koja govore o medicini i njenom razvoju u razdoblju
srednjeg veka očigledno nas upućuju na zaključak da se medicina tog vremena pogotovo pr-
vog razdoblja srednjeg veka, izgrađivala na uticajima istočnjačke medicinske misli, antičke i
arapske medicine ali i hrišćanske crkve, odnosno njenog učenja, tj. hrišćanske dogme. Tako
se pojavila manastirska medicina u Evropi, zapravo u naprednim zapadnim zemljama.
Manastirska hrišćanska medicina nastala je još u VI veku u Italiji. Ponikla je u južnoj
Italiji, na Kalabriji i na Siciliji jer je tamo još od vremena Rimske carevine bilo najviše lekara.
Sveti Benedikt (489–543) jedan je od prvih osnivača te medicinske škole. Sveti Benedikt je i
svom osnovnom bratstvu naložio da se staraju o bolesnima i otvaraju manastirske bolnice. Te
obaveze je opširnije obrazložio i objasnio u tački 36 Pravila o benediktanskom monaškom re-
du. Period otvaranja manastirskih bolnica i medicinskih škola karakteriše i otvaranje mana-
stirskih biblioteka u kojima su pored crkvenih knjiga postojala i dela starih grčkih pisaca iz
oblasti medicine. Monasi prepisuju i prevode te medicinske knjige na latinski jezik. Otvaraju
se i prve apoteke pri manastirima i lekovito bilje monasi uzgajaju u manastirskim vrtovima.
Katolička crkva sa sedištem u Rimu, vrši u srednjem veku uticaj na globalni društveni
razvoj, kulturu, duhovni život, te i na razvoj medicine. Nikakva odstupanja od crkvenih dog-
mi nisu bila dopuštena ni u medicini tog vremena. Medicinom su se na početku srednjeg veka
bavili klerici, a kasnije ljudi iz naroda. Crkva je propovedala verovanje u zagrobni život i bri-
gu posvećivala čovekovoj duši. Kaluđeri su pored verskih dužnosti imali obavezu i da leče
bolesne. Konačno, u takvim manastirima počele su se otvarati medicinske škole. Mana-
stirska hrišćanska medicina trajala je oko pet vekova, a prestala da postoji odlukama crkvenih
sabora u zemljama Evrope tokom XII veka. U Laternu 1213. godine zabranom obavljanja le-
karske profesije sveštenicima i monasima konačno je ukinuta manastirska medicina.
Period hrišćanske manastirske medicine uslovio je povećanje broja narodnih lekara i
nadrilekara. Bili su to berberi, samouki hirurzi, travari i drugi. Svoj zanat su koristili uz odo-
brenje tadašnjih gradskih i državnih vlasti.
Dominirao je stav da lekari leče bolesti uglavnom konzervativno. Maksimalno su izbe-
gavali hirurgiju i hirurške zahvate, uz objašnjenje da je greh puštanje ljudske krvi.
137
MEDICINA RENESANSE
Medicinska renesansa tekla je istovremeno sa renesansom u kulturi, u umetnosti i ukup-

nim društvenim odnosima. Međutim, renesansa medicine započela je još u srednjem veku.
Možemo je vezati za pojavu ogranizovanih brojnih univerziteta u Italiji, sredinom srednjeg
veka, čiji su, pre svega, medicinski fakulteti, privlačili studente ali i tada čuvene lekare i pro-
fesore iz čitave Evrope, koji su dolazili u te škole zbog boljih uslova rada i života.
Medicina je u doba italijanske renesanse doživela u istorijskom smislu preobražaj. To
je period utemeljenja osnova naučne medicine i naučne medicinske misli, koje je usledilo posle
viševekovnog, odnosno milenijumskog razvojnog puta medicine i medicina je džinovskim ko-
racima zakoračila u prostor naučne medicine, ne samo u Evropi već i na drugim kontinentima.
Medicinska renesansa je napravila pravu revoluciju u medicini. Oslobodila je medicinu
od skolastičke privrženosti autoritetima antičkog i srednjevekovnog doba. Neverovatnom br-
zinom u renesansi, a još izrazitije u novom dobu, raste broj lekara naučnika i nezadrživo se
krče putevi naučnih saznanja, novih otkrića i odbacivanja svega dogmatskog iz medicine.
Početak medicine renesanse razvojno je vezan za tekovine srednjeg veka, u kome je
vladao skolastički duh u medicini, sa neograničenim poštovanjem autoriteta Galena i Avicene.
Na početku medicinske renesanse, a i krajem srednjeg veka, počeo je da slabi značaj tih auto-
riteta u medicini i povećalo se interesovanje lekara i profesora medicine za period antičke
medicine, što je donelo brojne promene u skoro svim medicinskim disciplinama. Primarni
kvalitet medicinske renesanse je u interesovanju brojnih lekara istraživača za anatomiju čo-
veka što dovodi do novih otkrića i promene ranijih shvatanja.
Medicina renesanse uslovila je već u XVI i XVII veku pojavu lekarskih udruženja preko
osnivanja naučnih društava i akademija na oslobođenju naučne misli u medicini. Uvode se
i medicinske specijalizacije koje realizuju lekarske akademije i naučna društva. Istina je da taj
period medicinske renesanse predstavlja konačno orijentisanje medicine i medicinske misli ka
nauci, odnosno eksperimentu. Istovremeno, raste broj protagonista zanatske medicine (berbe-
ri, baderi i ranari), koji nemaju školska medicinska znanja. Bilo je pokušaja da se to zakonom
zabrani, kao što je to učinjeno u Frankfurtu 1431. godine, zabranjen je rad baderima van ku-
patila i ostavljeno im je pravo da samo u okviru svog radnog mesta – kupatila, rade kao mase-
ri, berberi, amadžije, pedikiri, manikiri. Ferdinand III ediktom 1636. godine obnavlja ranije
oduzeta prava baderima u Nirnbergu i jemči im pravo da mogu i izvan kupatila kurirati (leči-
ti) i drugu hirurgiju vršiti. Ipak, uprkos ovom ediktu nije tačno označena nadležnost rada ber-
bera, badera, ranara. Još je propisom 1586. godine uvedena obaveza berberima i baderima kao
i ranarima da polažu ispit za to zvanje. Očigledna je pravna nedorečenost u vezi sa bavlje-
njem medicinom ovih zanatlija te su oni duboko zašli u prostor hirurgije i zubarstva jer je ofi-
cijelna medicina, kao i lekari, sa omalovažavanjem gledala recimo na zubarski posao.
Medicinska renesansa započeta u Italiji i prenešena na zapadnu Evropu, pre drugih ze-
malja u Francusku, duguje svoj razvoj brojnim naučnicima i velikim reformatorima toga do-
ba. Na neke od njih treba se podsetiti.
138
Medicinska etika
Leonardo da Vinči
Leonardo da Vinči (1452–1512), genije, stvaralac i umetnik, pokazivao je veliko nauč-
ničko interesovanje za znanja iz anatomije ljudskog tela. Anatomsko znanje sticao je zbog
namere da lakše ostvari svoj umetnički slikarski izraz, te je sam izvršio tridesetak autopsija.
Da Vinči je primenjivao sopstvenu metologiju autopsije ljudskih leševa tako što je poznati
princip i pravila autopsije dopunio intravenskim injekcionim punjenjem tečnostima šu-
pljina i krvnih sudova tela, kao i rastopljenim voskom. Tako je došao do značajnih rezulta-
ta ne samo u spoznavanju karakteristika vidljivih kožnih arterija i vena i reljefa muskulature
gde su mu interesovanja bila i usmerena, nego i karakteristika vezanih za unutrašnje organe.
Sam ih je sa neverovatnom naučnom preciznošću opisao.
Andreas Vesalije
Andreas Vesalije (1514–1564), rođen u Briselu u porodici koja je dala više poznatih le-
kara, sin flamanskog apotekara. Medicinske studije započeo je u Briselu a dovršio u Padovi,
gde je u 25. godini izabran za profesora anatomije. Vesalije je na početku svog naučnog i
edukatorskog rada bio pobornik Galenovog učenja iz anatomije, a kasnije postaje njegov pro-
tivnik, te dobija neprijatelje i oponente u crkvenim sholastičkim krugovima. Vesalije u svom
delu prvi put u istoriji medicine tačno i precizno iznosi anatomiju srca, medijastinuma, femu-
ra, humerusa, sternuma, sakralne kosti, vilične kosti i spoljašnjeg i srednjeg uha. Opisao je
precizno i anatomiju zuba i njihovu inervaciju.
Gabriele Falloppia
Gabriele Falloppia (1523–1562) u Ferari završava medicinske studije i ostaje na katedri
anatomije kao profesor. Predavao je anatomiju u Pizi i Padovi. Smatran je najvećim anato-
mom u Italiji svog vremena, iako mu je delo po obimu bilo manje od Vesalijevog. On je prvi
naučnik anatom koji je ispravio brojne netačnosti Vesalijeve, a dopunio nedorečenosti. Po-
drobnije opisujući uho predstavio je cirkularne kanaliće unutrašnjeg uha i akveduktus.
Leonardo Bottalo
Profesor anatomije u Bolonji, Leonado Bottalo (1530–1589) je za istoriju razvoja medi-
cine značajan po otkriću perzistiranja arterijskog kanala između plućne arterije i aorte i zaosta-
lom otvoru na septumu srca. Današnja medicinska literatura koristi eponim Foramen Bottali.
Bartholomeo Eustachi
Eustachi (1520–1589) je značajno ime u istoriji medicine. Bio je profesor u Rimu. Na
početku karijere vatreni pobornik Galenove ideje, a protivnik Vesalijevih inovacija. Bliže se
bavio uporednom anatomijom i 1563. godine u Veneciji objavio Libellus De Dentibus. Ove-
kovečio se eponimom Eustahijeva truba opisavši kanal koji povezuje srednje uho sa ždrelom.
Gien Filippo Ingresia

Čuveni lekar praktičar Ingresia (1510–1589) je kao profesor anatomije radio u Palermu i
Napulju. Nazvan Sicilijanski Hipokrat. Ostavio je precizne i tačne opise kostiju glave.
139
Ambroise Pare
Pare (1510–1590) je bio samouki hirurg – berberin, a vrednovan je kao najslavniji hi-
rurg ne samo Francuske nego svoga doba uopšte. Potiče iz siromašne porodice pa je kao mla-
dić stupio u službu kod jednog lokalnog berberina – hirurga u Lavalu i naučio od njega razne
operacije. Zavoleo je taj zanat i otputovao u Pariz, gde se usavršavao slušanjem predavanja i
radom u bolnici (Hotel Dieu). Kao devetnaestogodišnjak bavio se hirurgijom i to kao berberin
– hirurg na bojištima Italije. Temeljno je upoznao veštinu i dostignuća italijanskih hirurga, a
istovremeno stekao vlastito ogromno praktično iskustvo u hirurškom tretmanu ratnih povreda.
Pare je napisao i objavio veliki broj dela u kojima je obradio ne samo hirurške bolesti nego i
stanja i bolesti iz drugih grana medicine.
Paracelzus od Hoenhajma
Paracelzus od Hoenhajma (1493–1541) plemićkog je porekla, rođen blizu Ciriha. Ne-
srećnim slučajem u detinjstvu Paracelzus je postao evnuh i bio gojazan celog života, nije
imao sekundarne polne muške karakteristike. Paracelzus je u Ferari stekao diplomu lekara, a
kasnije tretirao medicinu kao mešavinu naučne, narodne i verske medicine.
Paracelzus je već u mladosti bio izuzetno poznat i cenjen, lekar poželjan da radi u bilo
kom mestu. Tako ga Ekolampadijus, poznati humanista, a veliki njegov prijatelj, postavlja za
profesora hirurgije i fizike na Univerzitetu u Bazelu, a istovremeno i za gradskog lekara. U to
vreme Paracelzus objavljuje svoju prvu knjigu Little Medicine Book. Paracelzus definiše
zdravlje kao usklađenost pojedinih delova tela i njihovih funkcija, pa je bolest posledica su-
protnog stanja. Objašnjava da su uzroci bolesti telesni i duhovni ''ensovi''. Ens po svojoj suš-
tini predstalja stvar koja ima moć da upravlja telom, pa postoje ensovi kao nasledni uzroci, ili
nezdravi uticaji duha, ili uzroci bolesti koje šalje božje priviđenje.
Paracelzus kao lekar praktičar svoju praksu i polazište njene interpretacije bazira na
Hipokratovoj filozofiji i načelima naučne medicine renesanse. Darovit u posmatranju i zapa-
žanju, pojedine znake bolesti uočava i utvrđuje bolje nego drugi. Važio je i za čuvenog hemi-
čara, bavio se laboratorijskom hemijom, što mu je omogućilo da inovira farmakologiju, uvo-
deći arsen, živu, gvožđe, bakar, olovo, sumpor, antimon, kao i esencije i tinkture bilja, u tera-
piju a prvi je spravio opijumsku tinkturu.
Paracelzus je upamćen i po tome što je javno na trgu u Bazelu spalio dela Galena i Avi-
cenina učenja arapske medicine.
Paracelzus je odigrao veliku ulogu u istoriji medicine, te mu svet, a medicina posebno
duguje, zahvalnost za razvoj naučnih medicinskih disciplina. Paracelzus je u svom vremenu
bio ne samo hvaljen nego i osporavan od brojnih savremenika, kasnije velikih i priznatih na-
učnika u medicini.
Konačno, medicina renesanse je utemeljila naučnu medicinu zadavši "smrtni"
udarac sholastičkoj nauci i sudbonosno izvršila preokret u razvoju medicine uvođenjem
nove filozofske misli i duha u medicinsko stvaralaštvo. Medicinska renesansa je time
medicinu napravila naučnom i zasnovala naučni način razmišljanja na temeljima ekspe-
rimentalnog dokazivanja u medicinskoj nauci.
140
Medicinska etika
MEDICINA NOVOG DOBA

"Medicina je umetnost koja se vežba u očekivanju novih otkrića."
Alber Kami
Medicina novog doba svoju posebnost temelji na ekonomskim i političkim promenama

koje su se dogodile u XVII veku. Duh kritičnog i naučnog stvaralaštva već stvoren u rene-
sansi potencira se u medicini XVII veka. Globalno gledano, u ovom veku značajno opada
politički i ekonomski uticaj Italije, Španije, Portugalije, Nemačke i Francuske, a raste uticaj
globalni Holandije i Engleske zbog prenošenja tržišta, ekonomije i bogatstava iz prostora Sre-
dozemlja na Atlantik, što menja snage međunarodnih odnosa pre svega u Evropi.
Pojava Dekarta u filozofiji je prekretnica izuzetnog značaja jer je uklonjena srednjove-
kovna sholastika filozofske misli Aristotelove filozofije i uneta Dekartova nova filozofska
misao. Dekartova racionalistička filozofija kartezijanstvo, izvršila je snažni uticaj u svim
kulturnim oblastima. Nauku je u početku uputila na negovanje egzaktnih grana, a ubrzo na
prirodne nauke i eksperiment, što je bio presudan trenutak za nastanak danas aktuelne naučne
medicine. Osnivaju se brojna naučna udruženja, najpre u Francuskoj, zatim Engleskoj i kasnije
u drugim zemljama što je posledica preokreta u nauci i kulturi sa pojavom Dekartovog učenja.
Osnivanjem naučnih udruženja javljaju se i prvi naučni časopisi. Prvi je bio francuski
nedeljnik Journal des Savants, izašao 1665. godine, a 1679. godine i prvi medicinski časopis
pod naslovom Journal des nouvelles decouvertes sur toutes les parties de la Medicine. Me-
dicinska nauka je tako prestala biti kao u vreme renesanse samo privilegija prostora Italije,
već se razvila engleska, holandska i francuska medicina.
MEDICINA XVII VEKA

Najveća tekovina XVII veka su otkrića iz fiziologije krvotoka – otkrića engleske medi-
cine, pronalazak mikroskopa – otkriće holandske medicine. Probuđeni naučni duh medicine
renesanse još više je ojačao u ovom veku oslanjajući se na kritičku misao u nauci i naučni ek-
speriment. Obrazovanje lekara je ipak i dalje bilo nedovoljno i zaostalo, te je pojava nadrile-
kara i šarlatana u medicini, pre svega u Francuskoj, bila značajna. Oni su se okupljali na trgo-
vima i najprometnijim ulicama i svoju veštinu nudili i prikazivali prolaznicima. Pronalazaštvo
i stvaralaštvo u oblasti medicine u Engleskoj izbija u prvi plan, što je zasluga znamenitih lekara.
William Harvey
William Harvey (1578–1658) je studirao na univerzitetu u Kembridžu i Padovi, a učite-
lji su mu bili čuveni anatomi tako da je tokom studija upoznao ondašnja dostignuća i otkrića u
oblasti fiziologije krvotoka. Hervej se punih dvadeset godina bavio anatomskim i fiziološkim
istraživanjima u oblasti mehanizma krvotoka. Dvodecenijski Hervejev rad, urodio je plodom
jer je objasnio fiziologiju malog i velikog krvotoka, a prvi izveštaj o svojim ispitivanjima
usmeno je saopštio na sednici Komisije Kraljevskog društva 1613. godine.
141
Thomas Sydenhaym
Tvorac je nozologije i sistematike bolesti. Dao je za mnoge od bolesti tačne kliničke
opise. Sidenhajm je prozvan i engleski Hipokrat, jer je obrađivao fundamentalna Hipokratova
načela, posebno etička.
Sedamnaesti vek je vek pravog procvata holandske medicine. Holanđani su se oslobodi-

li od španske vlasti i promena društvenog uređenja u Holandiji brzo je donela građanskom
staležu blagostanje zbog razvijene prekomorske trgovine. O Razvoju medicine u Holandiji
XVII veka najbolje govori gradnja lajdenskog raskošnog amfiteatra koji je postao središte
anatomskog i ukupnog medicinskog stvaralaštva Holandije.
Franciscus De Al Boe Silvius

Silvius (1614–1672), profesor Medicinskog fakulteta u Lajdenu, čuveni je anatom. Prvi
je opisao aqueductus Silvii i fossa Silvii. Doprineo je razvoju hemije i fiziologije.
Anthony Van Leeuwenhoek

Leeuwenhoek (1632–1723) nije bio lekar, nije imao gotovo nikakvo obrazovanje ali je
zato bio darovit za tehniku. Levenhukov talenat došao je do izražaja kada je usavršio mikro-
skop i pomoću uveličavajućeg sočiva koje je konstruisao 1675. godine otkrio sićušne organi-
zme i time zanavek postavio temelje mikrobiologije. Levenhuk je ostvario brojna mikroskop-
ska otkrića, otkrio spermatozoide u mnogih životinja. Mikroskopski je opisao i otkrio krvna
zrnca, koštano tkivo, a gleđnu strukturu zuba prvi put je opisao i video 1696 .godine.
Italijanska medicina, iako je izgubila primat u medicinskim dostignućima XVII veka,

ipak je u to vreme dala niz poznatih lekara i poznatih naučnika:
Marcello Malpighi
Malpighi (1628–1694) profesor medicine u Bolonji, Pizi i Mesini, osnovao je histologi-
ju iskoristivši Levenhukov pronalazak mikroskopa u svoje naučne ciljeve. Nakon Harvejeve
smrti Malpigi dopunjava njegova otkrića krvotoka a zatim detaljno opisuje krvna zrnca, tkivo
žlezda, tkivo pluća, slojeve kože, tkivo slezine i tkivo nerava. Sa Belinijem je utvrdio da su sit-
ne bradavice na jeziku u stvari organi čula ukusa.
Lorenco Bellini
Bellini (1643–1704) bio je profesor anatomije u Pizi. Istakao se histološkim istraživa-
njima opisavši građu organa čula ukusa i bubrega. Došao je do zaključka da većina tkiva ima
svojstvo rastegljivosti. Zahvaljujući tome, zategnuto tkivo posle prestanka dejstva sile se vra-
ća u prvobitni položaj.
Francuska medicina XVII veka uprkos izvesnom napretku nije u vrhu naučne medicine i
medicinskog stvaralaštva ondašnje Evrope.
142
Medicinska etika
MEDICINA XVIII VEKA

Nastavlja prosperitet naučne medicine započet u XVII veku, utemeljen na promenama
odnosa međunarodnih snaga. Sa jačanjem građanskog staleža, nastaje polet slobodne misli u
svim zemljama i javljaju se nova kulturna i naučna središta u Beču, Petrogradu i Berlinu.
Engleska i američka politička revolucija praćene društvenim napretkom ali i napretkom eko-
nomskim u većini zemalja Evrope dovode do razvoja liberarlizma i revolucionarnog ideali-
zma u svetu. Nauku i filozofiju u XVIII veku zadužili su Volter, Lajbinc, Gete, Abison i dru-
gi. I nauka i filozofija XVIII veka bile su nemalo opterećene mnoštvom metafizičkih i mistič-
nih teorija i doktrina, konzervativne i kontrolisane od različitih društvenih sistema. Ipak sva-
kako su doprinele kasnijem razvoju naučne i filozofske misli. Doprinos se ogleda i u kori-
snom iskustvu naučnih zabluda u naučnim tekovinama Lavoazjea, Bleka, Pristleja, Linea,
Celzijusa, Franklina itd.
Medicinska nauka XVIII veka uprkos oscilacijama, doživljava preporod. Osnivaju se
brojni medicinski časopisi, pre svega u Francuskoj i objavljuju medicinski članci i rasprave, a
istovremeno se osnivaju i mnoge naučne institucije. Lekarski stalež se značajno povećava i
raste mu društveni ugled a time i politički uticaj. Odnos lekara i hirurga menja se tako što
su se hirurzi potčinjavali lekarima kao manje obrazovani i od njih dobijali poslove i uputstva
kako treba da obavljaju hirurške operacije. Nažalost, kasnije je hirurgija odvojena od medici-
ne i hirurzi su postali nezavisni. To je rezultovalo otvaranjem posebnih hirurških škola, u ko-
jima je izvođena specijalizovana nastava za sticanje znanja hirurga. Naročito se razvila ana-
tomija kao teorijska grana, zatim fiziologija i embriologija. Došlo je do razgranavanja medi-
cine i odvajanja posebnih specijalnosti u medicinskoj oblasti, mada su se brojni lekari i dalje
bavili celokupnim lekarstvom. Povoljne prilike u celokupnim društvenim odnosima tokom
XVIII veka omogućile su kvalitetniji tretman bolesnih.
Holandska medicina i njen razvoj u XVIII veku dali su poseban doprinos ukupnom raz-
voju naučne medicine uvođenjem i razvijanjem kliničkog rada u medicini.
Herman Boerhaav
Boerhaav (1668–1738) je studirao na Univerzitetu u Lajdenu i 1701. godine izabran za
profesora teoretske medicine na tom univerzitetu. Veoma obrazovan, poznavao je i obrađivao
sve grane medicine, anatomiju, fiziologiju, botaniku, fiziku, hemiju, patologiju, terapiju, hi-
rurgiju, farmakologiju i oftalmologiju. Rano je usvojio Hipokratovo načelo kliničkog rada ko-
je je dao u sentenci "da više nema potrebe za sektama u medicini".
Bernard Alginus
Alginus (1697–1797) je najčuveniji holandski i evropski anatom XVIII veka. U svom
stogodišnjem životu anatomskim radovima i klasičnim udžbenikom anatomije stekao je večnu
slavu osnivača deskriptivne anatomije.
143
Francuska medicina u XVIII veku, iako konzervativna u suštini, doživela je napredak u

hirurgiji i u oblasti unapređenja teorijske medicine, naročito na polju prirodnih nauka. Aka-
demija nauka osnovana u XVIII veku bila je na čelu medicinskog napretka Francuske. Medi-
cinsko kraljevsko društvo, osnovano 1776. godine i Medicinski fakulteti su značajno doprineli
napretku francuske medicine XVIII veka. Francuska revolucija takođe je doprinela razvoju
medicine u Franucuskoj ne uništivši medicinske tekovine prethodnog režima, utkavši ih u no-
ve društvene tokove i prilagodivši novim društvenim potrebama i kulturnim zahtevima Fran-
cuske. Filip Pinel, 1793. godine skida okove i lance sa duševnih bolesnika.
Engleska medicina XVIII veka je višestruko napredovala u brojnim granama medicine.
U Engleskoj se u tom veku razvijaju mnoge specijalizovane grane medicine, a pre svih aku-
šerstvo, hirurgija i stomatologija. Značajni predstavnici medicine XVIII veka u Engleskoj i
nosioci medicinskog napretka su: Džon Rolo, vojni lekar i hirurg, prvi je opisao šećernu bo-
lest zapazivši pored i promene na gingivama praćene klaćenjem i ispadanjem zuba, zatim Vi-
lijam Kulen (1712–1790), Džon Braun (1735–1738), Edvard Džener (1749–1823) i drugi.
Benjamin Bell
Bell (1749–1806) potiče iz škotske kao i Hanter. Bavio se hirurgijom, frakturama, luk-
sacijama i tumorima i do smrti je radio u Edinburgu. Putujući po Evropi, proširuje svoje zna-
nje ali mu je najviše koristio boravak u Parizu. Za razliku od Hantera, svoje radove opleme-
njuje bogatim kliničkim iskustvom. Najznačajnije Belovo delo je šesti volumen časopisa
"System of Surgery", koje je doživelo sedam izdanja i prevode na francuski i nemački jezik.
Nemačka medicina XVIII veka ostvaruje nagli i ekspanzivan razvoj i pri kraju veka za-
uzima značajno mesto u vrhu evropske medicine. Najmoćnija i ekonomski najnaprednija
evropska zemlja u tom veku bila je Austrija. Beč je sredinom veka postao središte nemačkog
medicinskog razvoja, medicinskog rada i uticaja. Najčuveniji lekari Beča XVIII veka bili su
Holanđani Van Sviten i Anton Dehajen, a afirmisali su i druge centre nemačkih zemalja.
Krajem XVIII veka naučnim dostignućima uzdižu se i mnogi univerzitetski gradovi, kao Ge-
tingen i Hale, a proslavili su ih čuveni lekari Haler, Hoeman, Štal i drugi.
Italijanska medicina XVIII veka dala je više značajnih lekara i naučnika uprkos tome
što je Italija u tom veku bila ekonomski i politički manje uticajna zemlja Evrope. Najčuveniji
je bio Giovanni Batista Morgagni (1682–1781) profesor anatomije u Bolonji, a zatim u Pa-
dovi. Objavio je razultate svojih istraživanja iz oblasti anatomije potkožnog tkiva, strukture
pluća, muskulature jednjaka i ždrela itd.
Amerika nema svoje značajne lekare, pa ni posebnosti u medicinskoj nauci sve do 1775.
godine. Medicinske prilike se od tada, nakon oslobodilačkog rata, popravljaju i stvaraju se
dobro organizovane medicinske institucije pri vojsci, kao i građanske medicinske institucije.
Medicina XVIII veka razvija se ekspanzivno, oslonjena na dostignuća prirodnih nauka u

svim pravcima i poprima sve više karakter i oblike naučno sistematizovane oblasti. Na razvoj
medicine u XVIII veku svakako je uticala materijalistička orijentacija francuskih filozofa, ali i
ukupni politički i društveni tokovi i promene u drugim zemljama Evrope.
144
Medicinska etika
MEDICINA XIX VEKA

Vek koji nosi sinonim vek nauke i tehnike, vek je napretka u svim ljudskim delatnosti-
ma a pre svih u oblasti fizike, hemije i biologije, fundamentalnih prirodnih nauka. To je rezul-
tovalo opštim blagostanjem naroda, unapređenjem prosvećenosti, poboljšanjem životnih i kul-
turnih uslova uopšte a time i ekspanzivnim razvojem medicine i lekarstva. Istaknuta je u XIX
veku praiskonska tendencija čoveka da ostvari što duži život, a to je moguće ako se bolesti ot-
klone, izbegnu i/ili izleče.
XIX vek je prepun imena lekara koji su svojim eksperimentima i naučnim istraživanji-
ma ostvarili epohalna medicinska otkrića ili otkrića u prirodnim naukama ukomponovana u
razvoj naučne medicine. Time su postavljeni temelji razvoja savremene medicine XX veka.
Neiscrpan je spisak velikih naučnih imena koja su obeležila medicinsku nauku i struku
XIX veka. Pavlov – slavni ruski neurofiziolog utemeljivač refleksološke, fiziološke škole,
Braun Segard – francuski fiziolog i neuropatolog, čuven po radovima iz patofiziologije ner-
vnog sistema, endokrinologije, utemeljivač organoterapije, Mečnikov – ruski biolog, bakterio-
log i patolog, značajan radnik na polju imuniteta, dao čuvenu teoriju starenja, dobitnik nagrade
iz Nobelove fondacije za medicinu 1908. godine, koju je podelio sa velikanom Erlihom. Li-
ster – engleski hirurg, opisao i uveo antisepsu; Erlih – hemičar i lekar, dao je temelje hemote-
rapije i imunobiologije; Koh – mikrobiolog, pronalazač bacila tuberkuloze; Lanc – francuski
patolog i kliničar, pronalazač stetoskopa i metode indirektne auskultacije; Paster – francuski
hemičar, osnivač medicinske mikrobiologije; Romberg – nemački hemičar; Semi Vajs – ma-
đarski akušer, uveo antisepsu u akušerstvo i razjasnio nastanak i uzrok puerperalne sepse.
SAVREMENA NAUČNA MEDICINA XX VEKA

Dvadeseti vek je veličanstvena građevina savremene medicine. Da bi se ostvarila
medicina XX veka, brojni lekari često su eksperimentalisali i na sebi da bi došli do nekih
otkrića. Nije mali broj onih proslavljenih vrhunskih lekara koji su prvo na sebi izveli ri-
zične dijagnostičke i terapijske zahvate da bi mogli da ih primene i na lečenje obolelih.
Medicina XX veka je u potpunosti postala naučna. Izrasla je na temeljima bezbrojnih
otkrića, posebno u prethodnim vekovima istorijski označenim kao novo doba. Zasnovanost
savremene medicine nije samo na dometima humane biologije i genetike već su u nju ukom-
ponovana i sva otkrića svih fundamentalnih prirodnih nauka. XX vek je i vek tehnološke i
demografske eksplozije nezabeležen u istoriji ljudske civilizacije.
Paradoklasno, XX vek su obeležila i najdestruktivnije ljudsko iskazivanje u dva svet-
ska rata. Kao primer, tokom I svetskog rata od pegavog tifusa umrla je skoro polovina srpkih
lekara vršeći svoju dužnost. Lekari nacističke nemačke najgrublje su se ogrešili o ljudski život
pogazivši humanu svetost lekarskog poziva. Uprkos svemu medicina XX veka je dosegla ne-
moguće predvidljivu visinu i moć da se približila skoro u potpunosti cilju da pobedi bolest.
Dvadeseti vek de fakto još nije istorijska distanca. Treba sačekati isticanje bar de-
cenije trećeg milenijuma da bi se mogao procenjivati udeo razvoja naučne medicine
dvadesetog veka za njen dalji očekivani turbulentni uzlet u treći milenijum.
145
ISTORIJSKI RAZVOJ MEDICINE SRPSKOG NARODA
Srpska država, nastala je u srednjem veku, a sa njom se razvijala i srpska medicina.

Srpska medicina u srednjovekovnoj srpskoj državi imala je karakter pravoslavne ma-
nastirske medicine. Prve manastirske bolnice za koje je Sveti Sava napisao kratak pravilnik
oko 1200. godine osnovane su u Studenici i Hilandaru. Car Dušan je oko 1353. godine po-
digao pravu bolnicu pri crkvi Svetih arhangela u Prizrenu, a Stevan Visoki u XV veku u
Beogradu. Bolnice srpske srednjovekovne države bile su materijalno obezbeđene uglavnom
zahvaljujući darodavcima i njihova namena je bila lečenje naroda. Istorijski razvoj medicine
u srpskom narodu treba posmatrati sa brojnih aspekata. Bitno je uvažiti prostorno, geografsko
postojavanje srpskog naroda i istorijsku promenljivost.
Medicina i njen razvoj u našem narodu, istorijski gledano, imala je značajnu ulogu u
razvoju medicine evropskog kontinenta od najranijih srednjovekovnih vremena do danas. Po-
reklo medicinske kulture na našem prostoru nije dovoljno ispitano ali je sigurno proizvod
brojnih uticaja i delovanja.
Srbi su naselili geografski prostor između istoka i zapada, što je unapred sudbinski od-
redio razvoj medicine i medicinske kulture našeg naroda. Poznato je da su se preko prostora
naseljenih Srbima ukrštali, sukobljavali i prelamali interesi i uticaji Rima i Vizantije, Tur-
skog carstva i Austrijskog carstva, Mletačke republike i mađarske države, pa čak i
Francuske, što je apsolutno imalo uticaja na medicinu i njen razvoj u Srba. Tri velike religi-
je, kao ni u jednom narodu Evrope, takođe su se ukrštale i sukobljavale na teritoriji naseljenoj
našim narodom – pravoslavlje, islam, katolicizam. Danas se možemo pohvaliti da smo kao
narod u prošlosti imali važnu ulogu u oblasti medicine. Preko teritorija naseljenih Srbima širi-
la se na istok klasična grčko–rimska medicina, a na zapad – arapska. Istim smerovima širile su
se i periodično epidemije, tako da su na našem prostoru preduzete prve u istoriji medicine
praktične mere suzbijanja epidemija – karantini. Prvi karantin je otvoren u Dubrovniku 1377.
godine, što je najveće dostignuće čitave srednjovekovne medicine Evrope.
Istorija medicine u našoj zemlji – srpskom narodu, starija je od medicine i medicinske
kulture nekih brojnijih, i danas znatno naprednijih naroda Evrope. Antička zdravstvena kultu-
ra u našem prostoru u istorijskom smislu dokazuje se rasutim spomenicima. Ti dokazi govore
o vrlo davnoj zdravstvenoj kulturi koja je bila na vrlo zavidnom nivou na našem području, jer
postoje Asklepijeva svetilišta, rimski vodovodi i kanalizacija, brojne banje, koje su i danas u
istoj nameni lečenja. Nađeni su i hirurški instrumenti iz rimskog vremena, kao i nadgrobni
spomenici rimskih lekara. Medicinski pisci starog Rima pominju lekovita bilja iz naših kraje-
va, koja su u to vreme bila izuzetno cenjena u čitavom Rimskom carstvu. Naša narodna medi-
cina prava je riznica za istoričare i izučavaoce zdravstvene kulture jer pored uticaja klasične
zapadne medicine sadrži i elemente medicine Istoka. Pored pravoslavnih tragova ima i ele-
mente iz medicina drugih religija. Bosna i Hercegovina je najtipičiniji primer za to. Na tom
području ne samo da su se sukobljavale već su se i stapale medicine i zdravstvene kulture Za-
146
Medicinska etika
pada i Istoka. Sve do XIX veka hodže i narodni lekari – vidari lečili su po prastarim rukopisi-
ma Avicene i drugih arapskih lekara. U isto vreme franjevci u Bosni lečili su po tada savre-
menim metodima zapadne medicine.
Oblikovanje i razvoj naše zdravstvene kulture podlegli su uticajima pravoslavlja, islama
i katolicizma. Sve tri religije imale su uticaj na shvatanja našeg naroda, kao i na lekarsku me-
dicinsku praksu. Stare freske u crkvama i manastirima veoma često su prikazivale metode le-
čenja. Iz tih umetničkih prikaza, danas se može zaključivati o bolestima ljudi, o nivou medi-
cinskog znanja ali i medicinskog shvatanja generacija naših predaka.
Srednji vek, nazvan vekom mračnjaštva, kao da to nije bio za naš narod na polju me-
dicine i zdravstvene kulture, jer su u tom vremenu u mnogim našim gradovima podignute pr-
ve bolnice i apoteke, zapošljavani prvi školovani lekari, istina najčešće stranci, ali često istak-
nuti i nadaleko čuveni predstavnici lekarske struke. Zdravstvena kultura je, dakle, u pravom
smislu reči, cvetala u srednjovekovnoj Srbiji. Prostor naše zemlje oduvek je privlačio prirod-
njake i lekare strance, koji su je posmatrali i izučavali putujući po njoj i beležili važne podatke
o našim krajevima, o našim ljudima, ali i o zdravstvenim prilikama i tipičnim bolestima u na-
šem narodu. U periodu renesanse bila su često takva putovanja.
Našom zemljom je putovao i ovekovečeni Paracelzijus. Zapisao je da je od naših ljudi
iz naroda, od seljaka, naučio više nego od svih svojih učenih profesora po univerzitetima. Za-
hvaljujući Paracelzijusu i drugim posetiocima naših krajeva mnoge pojedinosti iz tadašnje na-
še narodne medicine ušle su u riznicu svetske medicine.
Stranci su vekovima bili praktično jedini učeni lekari u našim krajevima i pronosili su
glas o našoj medicini po svetu. Ti učeni lekari lečili su, i u bolesti bili od pomoći samo pro-
branima – vlasteli i vladarima. Običan narod lečili su neškolovani lekari – narodni lekari,
travari, iskusne žene i sveštenici svih veroispovesti.
Sa propašću srednjovekovne srpske države prekinut je razvoj srpske medicine započet
na verskoj osnovi. Robovanje pod Turcima i islamom skoro pet stotina godina zaustavilo je
svaki kulturni razvoj pa i razvoj zdravstvene kulture našeg naroda. Uslovi za obnovu nastali
su tek početkom XIX veka, a u Vojvodini nešto pre toga jer je ona bila pod austrijskom vlašću.
Za razliku od zastoja naučne medicine koji je očigledan u navedenom periodu, pojava lekaru-
ša u kojima je sakupljeno narodno medicinsko iskustvo je bila značajan istorijski spomenik o
zdravstvenoj kulturi i medicini u našoj zemlji.
Lekaruše su narodne medicinske beleške, pripadaju opusu narodne medicine. Sadrže
narodne savete i uputstva o lečenju bolesti, o bolestima uopšte, kao i o njihovom nastajanju.
Predstavljaju dragocenu građu ne samo za poznavanje naše narodne medicine već i za upo-
znavanje ukupne zdravstvene kulture srpskog naroda. Sadrže najstarije oblike lečenja, spra-
vljanje lekova, ali i novija saznanja iz medicine. Brojne lekaruše su objavljene i protumačene
nakon otkrivanja. Njih su tokom vekova sastavljali pismeni narodni lekari, te su se prenosile
kao anonimni spisi sa kolena na koleno, pa im je teško odrediti vreme i mesto nastajanja. Le-
karuše imaju značajna poglavlja koja se odnose i na celokupnu kulturu našeg naroda onog
vremena a ne samo na zdravstvenu kulturu.
Medicina na prostoru Bosne i Hercegovine, kao i na prostoru Kosova i Metohije, te
Sandžaka i prostoru Crne Gore van sadašnje Srbije, imala je svoje posebnosti. Bosna i Her-
147
cegovina je posebno zanimljiva za praćenje razvoja medicine srpskog naroda zbog uticaja
medicine Istoka i Zapada, zbog uticaja i suprotstavljenosti religija na istom prostoru i u isto
vreme. Zanimljivo je da u Sandžaku za sve vreme turske vladavine nije bilo ni jedne instituci-
je koja bi se mogla odrediti kao bolnica. Bilo je samo nekoliko prodavnica u kojima su se uz
druge robe mogli kupiti i lekovi.
Prostor naseljen srpskim narodom vekovima nije imao nikakvu medicinsku školu, te su
malobrojni pojedinci željni medicinskih studija odlazili u strane zemlje. Studirali su medicinu
u Padovi, Bolonji, kasnije u Beču, Pešti i Pragu. Većina njih je nakon studija i ostajala u tim
zemljama zbog povoljnijih uslova za rad ali i zbog daljeg stručnog usavršavanja. Neki od njih
su postali i profesori medicine na stranim univerzitetima i stekli najveća priznanja i počasti.
Neki su, pak, bili lični lekari znamenitih ličnosti svog doba, čak i vladara nekih zemalja, re-
cimo, Toma Budisavljić bio je lekar Murata III i krakovskog biskupa.
Srpski narod, vekovima porobljen, bio je ostavljen sam sebi, te u medicini upućen na
svoju samopomoć i svoju prosvetu po retkim manastirskim školama. Tako je narod lekarsku
pomoć dobijao jedino od samoukih narodnih lekara. Najčuveniji samouki lekari na početku
XIX veka bili su Ćira Mana, Gospa Majka, i njen sin Hećim Toma, poreklom iz Epira, a u
Beograd su došli neposredno pred izbijanje Prvog srpskog ustanka. Hećim Toma se pročuo
kao vešt lekar, u Prvom ustanku je bio angažovan kao vojni lekar. Sovjet mu je zato odredio
60 groša mesečne plate. Pročuo se još više kada je izlečio od zadobijene rane tadašnjeg rud-
ničkog vojvodu Miloša Obrenovića. Svoj lekarski posao nastavio je i posle Drugog srpskog
ustanka, dobivši godišnju penziju od 150 talira, dodeljenu mu kao opštenarodno priznanje.
Prvi diplomirani lekari su počeli da dolaze u Srbiju pojedinačno i retko, i to nekoliko
godina posle Drugog srpskog ustanka, kada su zdravstvene prilike već umnogome bile po-
boljšane. Uglavnom su to bili lični lekari srpskog kneza Miloša Obrenovića ili njegovog brata
Jevrema. Životni i radni uslovi u Srbiji tog vremena, nisu zadovoljavali te lekare pa su oni po
pravilu brzo napuštali prihvaćenu službu i odlazili iz Srbije. Samo su neki ostajali duže i tako
utemeljili zdravstvenu službu Srbije u XIX veku. Među tim lekarima najistaknutiji su bili
Bartelami Kumiber, Jovan Stajić iz Arada, Karlo Pacek, Karlo Beloni i Emerih Lindenma-
jer. Tek 1838. godine, posle promene državne uprave i na osnovu prvog zemaljskog ustava,
napravljena je prva organizacija sanitetske službe u Srbiji. Tri najznačajnije institucije za na-
predak medicine u Srbiji do danas su: Srpsko lekarsko društvo (osnovano je 1872. godine).
časopis Srpski arhiv (prvi broj je štampan 1874. godine), Srpsko društvo crvenog krsta (os-
novano je 1876. godine).
Istorija srpske medicine i njen razvoj kroz XX vek manje više su istorijski poznati. Bio je
to vek ratovanja srpskog naroda. Čitav XX vek je vek ratovanja srpskog naroda, nažalost sa
ogromnim ljudskim gubicima u dva Balkanska i oba Svetska rata, a posebno u građanskim
sukobima i ratovanju tokom poslednje decenije XX veka.
Razvojno je u Srbiji od prve do poslednje godine XX veka najviše napredovala
ratna medicina i ratna hirurgija.
148
Medicinska etika
ČOVEK KAO OBJEKT MEDICINE
Čovek je razlog nastanka i postojanja humane medicine i suština njenog bavljenja.

Nastankom razumnosti – umnosti homo sapiensa morala se javiti i njegova svesnost o zdra-
vlju, bolesti i prestanku života sa razloga bolesti ili povređivanja. Čovekova nastojanja da
očuva zdravlje i život razvila su medicinu kao znanje i veštinu.
Medicina po definiciji nastala je i razvijala se kao potreba ljudi još u preistoriji. Narav-
no da je čovek prvobitne zajednice zapažao, skupljao i prenosio medicinska znanja, posebno
medicinske veštine. Magijska medicina je bila prvi pokušaj pomaganja bolesnom. Medicinom
su se u prvobitnoj zajednici bavili vračevi kao prvi lekari. Organizovana društva kasnijih civi-
lizacija shvatajući da je čovek, a pre svega zdrav čovek, najbitniji činilac svake zajednice,
ulagala su u razvoj medicine. Posledično, razvijala se medicina kao bitna potreba od prvih dr-
žava pa sve do danas. Protagonisti praktične primene medicinskog znanja su lekari.
Čovek je središte i objekt naučne medicine aktuelne civilizacije. Bavljenje medicine u
svakoj zajednici XXI veka usmereno je na zdravlje svakog pojedinca, a posebno obolelih. Spe-
cifičnost zahteva od naučne medicine našeg vremena je javnost. Savremeni čovek ima pravo
da bude informisan, a medicinski stručnjaci obavezu da mu prezentiraju znanja pa i najnovija
naučna otkrića iz oblasti medicine. Interes pojedinca i interes zajednice danas je jedinstven, a
javnost razvoja medicine, dostupnost informacija o mogućnostima naučne medicine i pravo
svih ljudi na najstručniju moguću medicinsku pomoć je posledica.
ZADACI MEDICINE
Medicina, preciznije, humana medicina je nauka, veština ("umetnost") o zdravlju, po-
remećajima zdravlja tj. o bolestima, bolesnim stanjima, povredama i lečenju. Počeci medicine
su stari koliko i sam čovek. Saznanja o tome imamo preko pronađenih paleopatoloških ostata-
ka, arheoloških petrografa (crteži na zidovima pećina) i tumačenjem mitoloških verovanja
očuvanih u primitivnim plemenima.
Zadaci savremene humane medicine su veoma obimni i odnose se na:
1. Izučavanje ćelijske građe, građe tkiva, organa, sistema organa i organizma kao celine;
2. Izučavanje normalne funkcije ćelija, tkiva, organa i sistema organa;
3. Izučavanje promena funkcije i građe na ćelijama tkiva i organa nastali kao posledica bolesti;
4. Izučavanje uzroka bolesti;
5. Dijagnostiku bolesti, bolesnih stanja, obim i težinu oštećenja zbog obolenja ili povrede;
6. Epidemiološka istraživanja raširenosti učestalosti bolesti, bolesnih stanja i povreda;
7. Prevenciju – sprečavanje nastanka bolesti i povreda otklanjanjem i izbegavanjem uzroka;
8. Lečenje bolesti i povreda stalnim usavršavanjem brojnih metoda, posebno hirurških;
9. Rehabilitaciju nakon izlečenja bolesti ili saniranja povrede i
10. Trajno programsko edukovanje u cilju unapređenja zdravlja, posebno mentalnog, svih ljudi.
149
PODELA MEDICINE
Savremena medicina može se deliti i razvrstavati prema veštinama i znanju koje koristi,
prema objektu svog interesovanja, prema usmerenju delovanja, prema edukativnim celinama,
prema programima delovanja, oblastima, granama i specijalizovanim disciplinama.
Danas ravnopravno perzistira: 1. naučna medicina, zasnovana na saznanjima dodanaš-
njih nauka i 2. tradicionalna – alternativna medicina. Termin alternativna medicina je nepri-
hvatljiv jer se de fakto odnosi na izučavanje, prihvatanje, dopunjavanje i primenu tradicio-
nalnih veština narodne folklorne medicinske prakse.
Kada se medicinska znanja i veštine primenjuju na čoveku reč je o Humanoj (ljudskoj)
medicini. Kada je objekt medicinske dijagnostike i medicinskih terapijskih tretmana životinja
reč je o veterini – veterinarskoj medicini.
Humana medicina se danas klasično izučava na medicinskim fakultetima kao ukupna –
opšta medicina i posebno kao stomatološka medicina – stomatologija. Posebnost su farmako-
loški medicinski fakulteti i farmacija, tj. izučavanje, farmakoloških supstanci (lekovi).
Programska usmerenost i delovanje savremene humane medicine može biti:
1. Primarno preventivna – primenjuju se znanja i veštine sa ciljem sprečavanja bolesti i povreda.
2. Sekundarno preventivna – kurativna medicina – koristi sva raspoloživa znanja i veštine u
zaustavljanju i lečenju nastalih bolesti i saniranju povreda.
3. Tercijarno preventivna je tretman i rehabilitacija po izlečenju bolesnih ili povređenih.
Savremena humana medicina se na osnovu primene terapijskih procedura deli na oblasti:
A) Konzervativne kliničke grane medicine:
1) Grane interne medicine: angiologija, endokrinologija i diabetologija, kardiologija, gastroe-
nerologija, hematologija i onkologija, nefrologija, pulmologija (pneumoftiziologija), reumato-
logija, gerijatrija, alergologija, imunologija.
2) Pedijatrija; 3) Psihijatrija; 4) Neurologija; 5) Radiologija; 6) Onkologija; 7) Dermatovene-
rologija; 8) Infektologija; 9) Fizikalana medicina i rehabilitacija; 10) Transfuziologija; 11)
Epidemiologija; 12) Higijena i ekologija; 13) Medicina rada; 14) Sportska medicina; 15) Ur-
gentna medicina; 16) Sudska medicina; 17) Socijalna medicina; 18) Preventivna medicina; 19)
Nuklearna medicina; 20) Medicinska statistika i informatika.
Konzervativne kliničke grane medicine ne koriste agresivne terapijske metode, već pri-
marno farmakološka sredstva – lekove i druge veštine koje ne narušavaju integritet tela.
B) Hirurške kliničke grane:
1) Opšta hirugrija; 2) Neurohirurgija; 3) Torakalna hirurgija; 4) Vaskularna hirurgija; 5) Vi-
sceralna hirurgija; 6) Urologija; 7) Ortopedija; 8) Dečija hirurgija; 9) Plastična i rekonstruk-
tivna hirurgija; 10) Estetska hirurgija; 11) Onkološka hirurgija; 12) Ratna hirurgija; 13) Oto-
rinolaringologija; 14) Maksilofacijalna hirurgija; 15) Oralna hirurgija; 16) Oftalmologija; 17)
Ginekologija i akušerstvo; 18) Anesteziologija sa reanimacijom.
Hirurške kliničke grane medicine za osnovno terapijsko sredstvo imaju skalpel – hirurški
nož, a mesto terapijskog tretmana je hirurška sala.
Medicina našeg doba se zbog ogromnog prikupljenog znanja i otkrića razvila u brojne
posebne specijalnosti. Danas postoje supspecijalističke grane u okviru skoro svih specijalnosti.
150
Medicinska etika
OBRAZOVANJE LEKARA NEKAD I SAD

"Medicina zahteva da joj se čovek posveti celim svojim bićem,
jer se ona bavi celokupnim ljudskim organizmom."
Johan Volfgang Gete
Medicina je sigurno bila potreba i razvojna posledica od same pojave homosapiensa na
zemlji. Pomaganje obolelom i povređenom zasnivalo se na magijskim činjenjima. Tu veštinu
su vračevi (prvi lekari) prenosili odabranim pojedincima. Moć i ugled vrača je bio izuzetan.
Vrač je preuzimao od prethodnika stereotip utvrđivanja razloga obolevanja. Postavljao
je pitanja bolesniku "da nisi počinio kakav zločin", "da li si možda nasrtao na dom svog bli-
žnjeg ili saplemenika", "da nisi nasrtao na ženu nekog svog rođaka ili prijatelja". Ako bi do-
bio potvrdan odgovor na navedena ili slična pitanja, razlog bolesti bi bio utvrđen. Negativni
odgovori su stavljali problem pred vrača da razlog bolesti utvrdi sam. Najčešće u tom slučaju
uzrok je pronalažen u nekom zlonamernom lošem preduzimanju ili u bacanju čini od neke
osobe iz bližeg okruženja. Posledična terapija najčešće se svodila na vradžbine i grube dra-
stične metode isterivanja "đavola" koji je zaposeo bolesnika. Magija je zasnovana na dodiru i
prenošenju (prenosna magija). Vradžbine i prenosna magija nažalost doživljavaju savremeno
ekspanziju u našem narodu uz izdašnu medijsku podršku.
Istorijski poznata nam prva organizovana školovanja lekara su iz vremena stare indijske
kulture (VIII do VI veka pre nove ere). Najčuvenije medicinske škole su iz doba antičke Grč-
ke kulture – Hipokratova i Aleksandrijska medicinska škola. Obrazovanje lekara na principi-
ma univerzitetskog sticanja znanja iz medicine nastalo je u srednjem veku u Italiji.
Usavršavanje obrazovnog programiranog školovanja lekara je kontinuirano od formira-
nja prvih medicinskih fakulteta i traje skoro 1.000 godina.
Ciljevi visokog medicinskog obrazovanja su:
1. prenošenje naučnih stručnih znanja i veština; 2. unapređivanje i razvoj medicinske nauke i
struke; 3. obezbeđivanje naučnog i stručnog lekarskog podmladka; 4. pružanje mogućnosti
pojedincima da pod jednakim uslovima steknu visoko obrazovanje i steknu pravo da se obra-
zuju tokom čitavog života; 5. povećanje broja lekara u medicinskoj nauci i medicinskoj struci.
Principi visokog medicinskog obrazovanja u Srbiji su:
1. akademske slobode; 2. autonomija; 3. jedinstvenost nastavnih programa i naučno-istraživačke
delatnosti; 4. otvorenost prema javnosti i građanima; 5. uvažavanje humanističkih i demokrat-
skih vrednosti evropske i nacionalne tradicije; 6. poštovanje ljudskih prava i građanskih slobo-
da i isključivanje svih vidova diskriminacije; 7. usklađivanje sa evropskim sistemom visokog ob-
razovanja i akademska mobilnost nastavnog osoblja i studenata; 8. učešće studenata u upravlja-
nju i odlučivanju po pitanjima značajnim za kvalitet nastave; 9. ravnopravnost visoko obrazov-
nih ustanova bez obzira na oblik svojine i ko je osnivač; 10. afirmacija konkurencije obrazovnih
i istraživačkih usluga i 11. državno obezbeđivanje kvaliteta i efikasnosti studiranja.
Obrazovanje lekara tokom čitavog života je nov institut organizovan na medicinskim
fakultetima kao kontinuirane studije u našem obrazovnom sistemu lekara. Obrazovanje lekara
tokom čitavog života realizuju medicinski fakulteti van osnovnih programa studiranja, a lekari
edukanti nemaju status studenta u zakonskom smislu.
151
ISTORIJSKI RAZVOJ MEDICINSKIH FAKULTETA I UNI-

VERZITETA U EVROPI I SVETU
Najstariji univerziteti su razvojno nastali od starih latinskih škola koje su produžile rad i
nakon pada Rimskog carstva. Istorijski gledano, univerziteti su osnivani rano, već u IX veku,
ali njihova stvarna organizacija počinje tek krajem XIII veka.
Termin univerzitet za visoke škole u Evropi vodi poreklo od latinske reči universitas na
početku je upotrebljavan u značenju drugačijem od današnjeg. Prvobitno je označavao udru-
ženje nastavnika i studenata u jedinstvenu organizaciju, moglo bi se reći korporaciju.
Medicinski fakultet u Monpeljeu, gde se izučavala samo medicina, nosio je naziv uni-
verziteta. Korišćen je u srednjem veku i naziv Studium Generale u Italiji, Francuskoj i Engle-
skoj, a u Nemačkoj Gymnasium i obuhvatao je izučavanje prava, filozofije i teologije.
Studenti su primani na univerzitete na osnovu raznih kriterijuma, ali lakših od današnjih.
Kandidat je trebalo da ima minimum osnovnog obrazovanja stečenog kod privatnih učitelja i
elementarno znanje latinskog jezika i 14 godina života. Polagao je prijemni ispit nakon kojeg
je sticao pravo upisa na univerzitet i sticanje statusa studenta. Studenti su pre započinjanja
medicinskih studija pohađali fakultet veština zbog nedostatka odgovarajućeg obrazovanja.
Profesori su imali obavezu i pravo da se bave nastavom i naukom. Materijalnu nadok-
nadu su primali od studenata koji su plaćali školovanje i svoje ispite. Profesori su na univerzi-
tetu kroz istoriju i u različitim zemljama Evrope imali u prvo vreme zvanja – magister, doctor,
maitre, regent, master a najčešće leitor.
Na prvim evropskim medicinskim fakultetima izučavana su na teoretskoj osnovi dela
Hipokrata, Galena, Avicene, Razesa i drugih čuvenih lekara. Praktična nastava ili je nedosta-
jala ili nije bila dovoljna. Student je posle odslušane nastave sticao pravo da polaže ispit.
Medicinske studije su trajale pet godina a na univerzitetima u Engleskoj i osam godina.
Stečene diplome predavane su na vrlo svečan način i posle tog čina student je sticao pravo da
se bavi lekarskom praksom.
Univerziteti su, prošavši mnoge teškoće, tek krajem srednjeg veka dobili status i pravu
organizaciju. Rektori, dekani i kancelarijusi bili su na čelu uprave univerziteta. Birali su ih
nastavnici i studenti. Univerziteti su uživali autonomiju i posebne povlastice. Pomagali su ih i
finansirali: grad, komuna, lokalni vlastodržac, crkvene vlasti i sam vladar.
Univerziteti su u srednjem veku imali važnu ulogu u društvenim i političkim zbivanji-
ma, naročito u sporovima crkvenih i svetovnih vlasti, te su i Crkva i država želele da na svojoj
strani imaju podršku univerziteta. Univerziteti tog vremena nisu mnogo doprineli razvoju
medicinske nauke. Sputavani su snažnim uticajima vlastodržaca, ali su pripremili teren
i postali centri budućeg ekspanzivnog razvoja ukupne nauke i kulture.
Savremeni univerziteti i medicinski fakulteti u svetu i Evropi su nosioci naučne i struč-
ne nadgradnje. Ukupna baština naučne medicine i njenih stručnih veština na početku trećeg
milenijuma je javna i dostupna svim državama i svim narodima. Posledično se na svim konti-
nentima približava i ujednačava delatnost visoko obrazovnih medicinskih institucija.
152
Medicinska etika
MEDICINSKI FAKULTETI U SALERNU I MONPELJEU
Vremenski period procvata arapske medicine prati period zastoja medicine u Evropi od-
nosno zapadnom svetu. Medicina u Evropi tog vremena bila je pod uticajem hrišćanske, od-
nosno katoličke religije. Takvo stanje u evropskoj medicini trajalo je sve do IX veka, kada se
sve menja nabolje osnivanjem, otvaranjem prvih medicinskih fakulteta (univerziteta).
Prva takva škola otvorena je u IX veku u Salernu. Bila je fakultetskog tipa. Salerno
se nalazi na raskrsnici puteva istočnog i zapadnog Mediterana i bio je središte uticaja vizantij-
ske, arapske i evropske kulture, ali i medicine onog vremena. Medicinski fakultet u Salernu
dostigla je svoj vrhunac u XII veku. U XIII veku dobija i konkurente u Evropi, otvaranjem slič-
nih škola u Francuskoj i Engleskoj. Lekari školovani u Salernu uživali su vekovima izuzetni
ugled, rado su angažovani kao lični lekari crkvenih velikodostojnika i vladara u celoj Evropi.
Medicinski fakultet u Salernu osnovala su četiri lekara različitih nacionalnosti: Grk
Pontinus, Jevrejin Helinus, Saracen Adela i Latin Salernus. Svaki od njih držao je nastavu na
svom jeziku, što je školu internacionalno obeležilo. Ubrzo po početku rada škole u Salernu
njome je upravljalo i u njoj radilo deset lekara koji su činili "collegium Hippocraticum", sa
posebnim povlasticama. Platu su dobijali za svoj nastavni rad od studenata. Po svojoj kon-
cepciji to je bio prvi medicinski fakultet u Evropi. Svetovni lekari su izvodili nastavu sa
studentima. Studenti i lekari poticali su iz svih krajeva sveta. Fakultet je imao posebna utvr-
đena pravila studiranja.
Razvoj fakulteta u Salernu duguje zahvalnost Konstantinu Afričkom (1024–1087), na-
zvanom tako jer je rođen u Kartagini u Africi. Veoma učen čovek i hrišćanin, govorio je do-
bro arapski, i preveo medicinska dela sa arapskog na latinski. Preveo je i Pitagorinu filozofiju,
kao i dela njegovih sledbenika. Medicinu je interpretirao u hipokratskom duhu. Konstantin
Afrički je mnogo putovao, upoznao antički svet i kao erudita utemeljio kvalitetnu i plodnu na-
stavnu delatnost u Salernu. Povukao se u starosti u opatiju Monte Cassino i prišao kaluđerima
benediktinskog reda.
Medicinski fakultet u Salernu izgradio je vlastiti tip obrazovne institucije, pravu novinu
zapadnoevropskog sveta i medicinske kulture. Stoga je privlačio studente iz svih krajeva sveta
jer je za nastavu angažovao kao profesore najčuvenije lekare onog doba. Napisane su brojne
medicinske knjige u Salernu. Mnoga dela pisana u Medicinskoj školi u Salernu pronela su
slavu te škole, naročito zbog pisanja u stihovima. Najznačajnije takvo delo je Flos medicinae
ili Regimen sanitatis saleren itanum. Ovo delo je kolektivna tvorevina profesora škole i sadr-
žalo je aforizme, pretežno iz higijene i dijetetike. Knjiga je predstavljala srž praktične medicine
sve do renesanse. Prevođena je na skoro sve jezike i doživela je oko 300 izdanja.
Medicinski fakultet u Salernu angažovao je za nastavu i žene. One su bile čuvene po zna-
nju i veštini, a posebno po lepoti. Najčuvenija među njima bila je Trotula. Nije utvrđeno da li
je bila lekar ili babica, ali je ostavila delo pod nazivom De passionibus mulierum. Trotula,
veoma obrazovana, uživala je ugled i autoritet među studentima koji su je privilegovali ime-
nom sapiens matrona.
153
Medicinski fakultet u Salernu imao je svoj statut kojim su regulisani nastava i zvanja
završenih lekara i apotekara. Statut je određivao i njihova prava i dužnosti. Prema Statutu,
studije su trajale pet godina. Insistiralo se da se prethodno pre studija, tri godine izučava lo-
gika da bi se moglo pristupiti studiranju petogodišnje medicine. Po završetku studija lekar
je bio obavezan da radi godinu dana pod nadzorom iskusnog kolege. Lekari su imali oba-
vezu da besplatno leče siromašne. Morali su se posebno pridržavati propisa o spravljanju le-
kova. Praktična nastava iz anatomije podrazumevala je disekciju u prvom redu životinjskih te-
la, najčešće svinja, a tek od XIII veka i disekcije ljudskih leševa. Nastavnici Medicinskog fa-
kulteta u Salernu u početku su imali zvanje magistar i promovisani su na svečan način. Na-
stavnici su bili udruženi u posebno telo – kolegijum. Imali su obavezu da napišu priručnike
za nastavu iako je škola imala veliku stručnu biblioteku.
Nastava na Medicinskom fakultetu u Salernu bila je po suštini klinička, veoma kvalitet-
na, sa obeležjima, posebno u početku, različitih uticaja – hipokratsko gledište i galensko iz-
menjeno poimanje medicine spojeni sa značajnim uticajem arapske medicine.
Slava Medicinskog fakulteta u Salernu je permanento slabila i konačno 1811. godine
Napoleon ukida školu dekretom, te njen rad prestaje.
Evropa u periodu od XII do XIV veka dobija veći broj univerziteta, a u sastavu nekih od
njih bili su i medicinski fakulteti pretežno sa obeležjem izučavanja sholastičke medicine.
Posle Medicinske škole u Salernu prva i najvažnija osnovana je u Francuskoj u Monpe-
ljeu. Bio je to drugi po redu medicinski fakultet u Evropi.
Smatra se da je Medicinski fakultet u Monpeljeu osnovan 1220. godine, kada je akt o
tome izdao papin legat biskup Maduelona. Medicinski fakultet u Monpeljeu bio je samostalna
istitucija, nezavistan od klerika. Imao je svoju upravu na čelu sa dekanom. Dekan je bio naj-
stariji profesor. Bio je to univerzitet na kome se odvijala samo medicinska nastava. Nastavio je
u početku tradiciju salernske škole, pod snažnim uticajem jevrejske i arapske medicine. Podrža-
vao je hipokratski medicinski duh čvrsto, ostajući privržen galenizmu i arabizmu.
Tokom srednjeg veka obrazovao je Medicinski fakultet u Monpeljeu autentične nastav-
nike i postao pravi rasadnik medicinske misli visokog nivoa, te su pape i kraljevi rado u slu-
žbu primali lekare koji su završili studije medicine u Monpeljeu. Medicinski fakultet u Monpe-
ljeu se razvijao brzo i postao značajan i pravi takmac Medicinskom fakultetu u Salernu. Dugo
je ostao prva i najuticajnija visoka medicinska škola Evrope.
Medicinski fakultet u Monpeljeu radi pravnog regulisanja statusa fakulteta imao je kon-
radski Statut čiji je prvobitni oblik zadržan do XVIII veka. Naziv mu potiče od imena Konrada,
biskupa iz Porta, koji je dobio nalog od ondašnjeg pape da ga izradi. Administraciju je vodio
kancelar, koga je imenovao u početku nadležni biskup, a kasnije je biran od nastavnika iz redo-
va fakulteta. Broj nastavnika nije bio veliki, u XIV veku postojala su samo četiri profesora koja
je plaćao vladar, a pomagali su ih lokalni vlastodršci. Nastavnici su birali dva prokuratora koji
su vodili nadzor i brigu o fakultetu. Profesori i studenti su činili poseban skup ensemble des
professeurs et des eleves, čime su štitili svoje interese.
Unapređenju medicine i širenju reputacije ove medicinske škole izvan Monpeljea, su
doprinos davale lokalne vlasti i vlastodršci pomažući materijalno najčuvenije lekare i studen-
te, koji su u Monpelje došli iz drugih zemalja da rade i studiraju. Nastava na Medicinskom
fakultetu u Monpeljeu trajala je pet godina, a praksa više meseci. To je bio propisani mi-
154
Medicinska etika
nimum za sticanje stručnih kvalifikacija. Posle tri godine nastave student je polagao ispit tako
što je svaki profesor postavljao pitanja. Student je posle tog ispita sticao stepen zvanja baka-
laureat. Značaj i vrednost ovog zvanja nisu jasni, jer se vezuju za početk rada fakulteta u
Monpeljeu. Student je bio obavezan da sledeće dve godine provede na praktičnom radu i sti-
cao je zvanje magistra. Na početku su ova dva stečena zvanja bila dovoljna za vršenje lekar-
ske prakse. Kasnije je kao uslov uveden i treći stepen zvanja – licencijat, koji je krajem sred-
njeg veka bio obavezan da bi se obavljala lekarska profesija. Postojala je i titula doktora, sti-
cana posle pohađanja kursa zvanog triduane i odbrane rada, što je trajalo najmanje po jedan
sat, tri uzastopna dana.
Promociju u zvanje doktora sprovodili su profesori u prisustvu biskupa, svečano. Ta
promocija zadržala se do Francuske revolucije 1789. godine. Kasnije je ovu titulu doktora do-
deljivao čuvar privilegija škole, a biskup je samo formalno prisustvovao tom činu. Značajno
je osnivanje College des Douze Medicins 1369. godine za 12 siromašnih studenata, koji su
imali besplatan smeštaj, što je bio prvi koledž u istoriji. Koledž je tako postao i mesto gde se
odvijala nastava.
Univerziteti i medicinski fakulteti u zemljama Evrope osnivani su od XIII veka. Najpre
je osnovan Medicinski fakultet u Parizu 1280. godine. Univerzitet u Bolonji osnovan je u
XII veku kao škola za pravne nauke, a tek u XIII veku na njemu se počinje izučavati medici-
na. Univerzitet u Padovi osnovan je 1228. godine i dugo je bio naizmenično pod vlašću Aus-
trije i Italijanske republike.
Univerziteti sa medicinskim fakultetima su osnivani redom u Engleskoj – Oksford
1214. godine, Kembridž 1229. godine, u Češkoj – Prag 1348. godine, u Austriji – Beč 1365.
godine, u Nemačkoj – Hajdelberg 1369. godine.
Svaki od navedenih Medicinskih fakulteta ostvario je svoje specifične oblike nastave.
Obeležje i specifičnost svakom od ovih medicinskih fakulteta davali su pre svega najčuveniji
profesori tih fakulteta. Karakteristike tih fakulteta diktirala je i nastava izvođena na tradiciji
prvih medicinskih fakulteta u Salernu i Monpeljeu.
DANAŠNJA ORGANIZACIJA OBRAZOVANJA NA MEDICINSKIM

FAKULTETIMA U SRBIJI
Na teritoriji Republike Srbije danas postoje sledeći Medicinski fakulteti u okviru Uni-
verziteta kojima je titular Vlada Republike Srbije:
– Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu;
– Medicinski fakultet Univerziteta u Novom Sadu;
– Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu;
– Medicinski fakultet Univerziteta u Kragujevac;
– Medicinski fakultet Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
Studente su upisali i započeli nastavu osnovnih studija medicine nekoliko tek otvorenih
privatnih Medicinskih fakulteta na teritoriji Republike Srbije. Studiranje medicine na privat-
nim fakultetima je skorijeg datuma a organizovano dvosemestralno i trosemestralno tokom
155
jedne kalendarske godine. Pošto ni na jednom od ovih fakulteta do danas nema diplomiranih
lekara, nema organizovanih post diplomskih studija, specijalističkih studija, niti doktorskih
studija nećemo ni govoriti o njihovim principima studiranja.
Na državne Medicinske fakultete u Srbiji prema Zakonu može se upisati lice koje ima
završenu Gimnaziju ili neku drugu srednju školu u četvorogodišnjem trajanju. Konkurisati za
upis u I godinu mogu i strani državljani, na srpskom jeziku ili u odeljenju sa nastavom na en-
gleskom jeziku, pod istim uslovima kao i građani Republike Srbije. Upis na I godinu studija
mogu ostvariti i lica koja su završila višu ili visoku školu. Broj studenata na svakom od Medi-
cinskih fakulteta utvrđuje Ministarstvo prosvete a na predlog fakulteta uz saglasnost odno-
snog Univerziteta. Ministarstvo utvrđuje broj studenata čije se studiranje finansira iz budžeta,
kao i broj studenata koji sami plaćaju troškove studiranja po ceni utvrđenoj za svaki od medi-
cinskih fakulteta posebno.
Zainteresovani za studiranje na Medicinskom fakultetu u propisanom roku konkurišu
podnošenjem potrebnih dokumenata i svi polažu kvalifikacioni ispit na svim fakultetima u
zemlji istog dana, u isto vreme i rešavaju iste testove. Konkursna komisija na svakom fakulte-
tu imenovana od Nastavno naučnog veća tog fakulteta pravi rang listu kandidata i utvrđuje re-
dosled prema postignutim rezultatima i objavljuje ga na Internet sajtu i oglasnoj tabli Dekana-
ta. Za primljene kandidate određuje se dan upisa i na fakultetu se formira individualni dosije,
a upisanom studentu uručuje od dekana potpisana upisnica – index. Student tada upisuje I se-
mestar studija (studiranje medicine u našoj zemlji traje 12 semestara – 2 semestra u kalendar-
skoj godini) i na dalje ostvaruje prava i preuzima obaveze propisane Statutom fakulteta. Sta-
tus studenta Medicinskog fakulteta stiču i studenti koji pređu sa drugog fakulteta ili odseka a
ispunjavaju Zakonom i Statutom odnosnog fakulteta predviđene uslove.
Studenti upisani na I godinu studija Medicinskog fakulteta stiču pravo i obavezu da po-
hađaju praktičnu i teoretsku nastavu za svaki predmet po Statutom fakulteta predviđenom
fondu školskih časova u semestru. Studenti imaju pravo i obavezni su da učestvuju i u svim
drugim oblicima obrazovnog procesa predviđenih Statutom. Svi oblici obrazovnog procesa
obavezni su za svakog studenta. Ostvareno pravo i ispunjenu obavezu u semestru potpisom
overava predmetni nastavnik u index studenta a uprava fakulteta se saglašava službeno peča-
tom i potpisom. Ovim je student stekao pravo da polaže ispit iz tog predmeta.
Vrste i nivo studija medicine po Zakonu iz 2005. godine u našoj zemlji se ostvaruje kroz
osnovne strukovne studije na osnovu odobrenih – akreditovanih studijskih programa za stica-
nje visokog obrazovanja.
– Svaki predmet iz strukovnog studijskog programa iskazuje se brojem ESPB bodova (evrop-
ski sistem prenosa bodova), a obim studija izražava se zbirom ESPB bodova.
– Zbir od 60 ESPB bodova odgovara prosečnom ukupnom angažovanju studenta u obimu 40
časovne radne nedelje tokom jedne školske godine.
– Ukupno angažovanje studenta sastoji se od aktivne nastave (predavanja, vežbe, seminari i
dr.), samostalnog rada, kolokvijuma, ispita i drugih vidova angažovanja.
– Ukupni broj časova aktivne nastave ne može biti manji od 600 časova tokom školske godine.
– Osnovne strukovne studije imaju 180 ESPB bodova.
156
Medicinska etika
Nastavno osoblje Medicinskog fakulteta su: nastavnici, saradnici u nastavi i istraživači.

Nenastavno osoblje Medicinskog fakulteta čine lica koja obavljaju stručne, administra-
tivne i tehničke poslove.
Zvanja nastavnika Medicinskog fakulteta su: predavač, profesor strukovnih studija,
docent, vanredni profesor i redovni profesor. Nastavnici u zvanju predavača ili profesora stru-
kovnih – osnovnih medicinskih studija mogu da izvode nastavu samo na osnovnim studijama
medicine. Nastavnici u zvanju docenta, vanrednog profesora i redovnog profesora mogu da
izvode nastavu na svim nivoima studija na Medicinskom fakultetu (poslediplomske, specijali-
stičke, doktorske i dr. studije).
Organi medicinskog fakulteta kao visokoškolske ustanove uređeni su Statutom u
skladu sa Zakonom. Medicinski fakultet ima:
1. Organ upravljanja ili Savet sa neparnim brojem članova sa mandatom od 3 godine a nji-
hov izbor, razrešenje, način rada i odlučivanja uređen je Statutom odnosnog Medicinskog fa-
kulteta. Najmanji broj članova Saveta po Zakonu je 17 i čine ga predstavnici tog fakulteta,
studenti i predstavnici osnivača. Predsednik Saveta je nastavnik, predstavnik tog fakulteta.
2. Organ poslovođenja Medicinskog fakulteta je dekan, bira se iz reda nastavnika tog fakul-
teta u redovnom radnom odnosu sa punim radnim vremenom, sa mandatom od 3 godine sa
mogućnošću još jednog ponovnog izbora.
3. Stručni organ Medicinskog fakulteta je Nastavno–naučno veće i odlučuje o pitanjima od
interesa za realizaciju nastave svih vidova studija, naučnog i istraživačkog rada.
4. Studentski parlament je organ Medicinskog fakulteta sa mandatom od godinu dana i bira
se iz reda studenata tog fakulteta upisanih na studije u tekućoj školskoj godini. Izbor članova
studentskog parlamenta održava se svake godine u aprilu, tajnim i neposrednim glasanjem.
Studentski parlament bira i razrešava predstavnike studenata u organima Medicinskog fakul-
teta u cilju zaštite prava i ostvarivanja interesa studenata u skladu sa Statutom.
Prava studenta Medicinskog fakulteta su:
1. na upis, kvalitetno školovanje i objektivno ocenjivanje;
2. na blagovremeno i tačno informisanje o svim pitanjima koja se odnose na studije;
3. na aktivno učestvovanje u donošenu odluka u skladu sa Zakonom;
4. na samoorganizovanje i izražavanje sopstvenog mišljenja;
5. na povlastice koje proizilaze iz statusa studenta;
6. na podjednako kvalitetne uslove studija za sve studente;
7. na obrazovanje na jeziku nacionalne manjine u skladu sa Zakonom;
8. na različitost i zaštitu od diskriminacije;
9. da bira i da bude biran u studentski parlament i druge organe Medicinskog fakulteta.
Obaveze studenta Medicinskog fakulteta su:
1. pohađanje nastave i obavljanje predispitnih obaveza;
2. poštovanje opštih akata Medicinskog fakulteta;
3. poštovanje prava zaposlenih na Medicinskom fakultetu i drugih studenata;
4. učestvovanje u donošenju odluka u skladu sa Zakonom;
5. student ima pravo na žalbu ukoliko nađe da je prekršena neka obaveza iz Statuta.
157
Ispit i ocenjivanje na Medicinskom fakultetu.

– Uspešnost studenta u savlađivanju propisanog gradiva za svaki predmet pojedinačno se prati
tokom nastave i izražava poenima.
– Ispunjavanjem predispitnih obaveza i polaganjem ispita student može dobiti najviše 100 poena.
– Studijskim programom utvrđuje se srazmera poena stečenih u predispitnim obavezama i na
ispitu pri čemu predispitne obaveze učestvuju sa najmanje 30 a najviše 70 poena.
– Ispit je jedinstven i polaže se usmeno, pismeno i praktično.
– Ispit se polaže u sedištu i objektima Medicinskog fakulteta.
– Student polaže ispit neposredno po okončanju nastave iz tog predmeta. Ispitni rokovi su ja-
nuarski, aprilski, junski, septembarski i oktobarski.
– Ukoliko student ne položi ispit ima pravo da polaže još 2 puta u toku iste školske godine.
– Izuzetno student kome je preostao 1 nepoložen ispit iz studijskog programa upisane godine
ima pravo da taj ispit polaže u naknadnom ispitnom roku do početka naredne školske godine.
– Student sa hendikepom ima pravo da polaže ispit na način prilagođen njegovim mogućno-
stima a u skladu sa Statutom Medicinskog fakulteta.
– Uspeh studenta na ispitu izražava se ocenom 5 (nije položio) do 10.
– Student ima pravo da dekanu Medicinskog fakulteta podnese prigovor nezadovoljan dobije-
nom ocenom ako smatra da ispit nije obavljen u skladu sa Zakonom ili Statutom u roku od 36
sati od dobijanja ocene. Odluku o prigovoru student mora dobiti u roku od 24 sata nakon pod-
nošnja prigovora, a ukoliko je prigovor usvojen student ponovo polaže ispit u roku od 3 dana
od dana prijema odluke o prigovoru.
Vrste i nivoi studija na Medicinskom fakultetu su:
– strukovne – osnovne studije medicine za sticanje visokog obrazovanja i zvanja doktor me-
dicine (za Stomatološki fakultet – doktor stomatologije). Ovo su studije I stepena;
– studije II stepena su diplomske studije – master;
– specijalističke strukovne studije i
– studije III stepen su doktorske studije.
Specijalističke studije posle obavljenog četvorogodišnjeg ili petogodišnjeg praktičnog
rada u referentnoj instituciji i odslušane obavezne dvosemestralne nastave se finalizuju pisa-
nim specijalističkim radom i završnim specijalističkim ispitom pred komisijom. Položenim
ispitom stiče se licenca – zvanje specijaliste date medicinske discipline.
Doktorske studije na Medicinskom fakultetu su organizovane u trajanju od 3 godine za
studente čija je prosečna ocena na osnovnim studijama preko 9. Doktorant samostalno postavlja
naučno-istraživački projekat odobren od Nastavno-naučnog veća Medicinskog fakulteta od-
nosnog Univerziteta pod mentorstvom od Nastavno-naučnog veća imenovanog u naučnoj
oblasti kompetentnog profesora. Završena doktorska disertacija se daje na uvid javnosti u Sta-
tutom propisanom vremenu i nakon toga javno brani pred komisijom. Uspešno odbranjena
doktorska disertacija daje pravo kandidatu na javnu promociju od strane rektora u naučno
zvanje doktora medicinskih nauka.
158
Medicinska etika
PRINCIPI I NAČELA U OBRAZOVNOJ

SPIRALI LEKARA
Zdravstvena zaštita na početku trećeg milenijuma univerzalna za civilizaciju i svaku dr-

žavnu zajednicu posebno delatnost je od izuzetnog značaja. Da bi se ostvarila ovako zahtevna
zdravstvena zaštita, potrebno je ujednačiti edukaciju zdravstvenih radnika, posebno studenata,
tj. budućih lekara. Ostvarenje ovog cilja moguće je samo kroz edukaciju na "kompetentnom
univerzitetu, odnosno kompetentnom medicinskom fakultetu", što je po definiciji savremeni
univerzitet, tj. savremeni medicinski fakultet.
Svetsko medicinsko udruženje se bavi savremenom edukacijom lekara insistirajući na
maksimalno kvalitetnom edukativnom sistemu u svim zemljama sveta. Deklaracijama o me-
dicinskoj edukaciji usvojenim u Madridu 1987. godine i Malti 1991. godine to se i uređuje.
Preambula
Medicinska edukacija je neprekidni proces učenja koji počinje prijemom na medicinski
fakultet i završava se odlaskom u penziju i/ili povlačenjem iz aktivne prakse. Zbog toga je ona
primarna obaveza svih nacionalnih medicinskih udruženja i Svetskog medicinskog udruženja.
Principi medicinske edukacije
– Osnovni princip medicinske edukacije uključuje edukaciju za sticanje prvog stručnog i aka-
demskog stepena; kliničku edukaciju kao pripremu za praksu opšte medicine ili za sticanje
zvanja specijaliste; kontinuiranu edukaciju tokom radnog života svakog lekara (praktičara, is-
traživača, naučnika i profesora).
– Izbor studenata medicine treba da obavlja na osnovu intelektualnih sposobnosti, prethodnog
obrazovanja, motivacije i kvaliteta ličnosti. Broj upisanih studenata ne treba da bude veći od
uslova obezbeđenih za kvalitetnu edukaciju, usklađeno sa potrebama zdravstvene zaštite po-
pulacije date zemlje. Na izbor studenata ne treba da utiču godine, pol, rasa, vera, nacionalno
poreklo i političko ubeđenje.
– Od studenta medicine očekuje se da kontinuirano teži usvajanju znanja i praktičnih veština
na nivou nastavnih programa fakulteta za svaki nastavni predmet. Očekuje se i podsticajna
uloga nastavnika i studentskih udruženja usmerena na svakog studenta tokom usavršavanja.
– Nastavno osoblje medicinskog fakulteta mora da poseduje odgovarajuće akademske kvalifi-
kacije. Izbor nastavnog osobolja treba da se vrši na kvalifikovanom kvalitetu pojedinca bez ob-
zira na godine, pol, rasu, veru, nacionalno poreklo i političko ubeđenje.
– Cilj medicinske edukacije (edukacije lekara) treba da bude stvaranje kompetentnih i moral-
nih lekara, sposobnih za najkvalitetniju moguću ulogu u odnosu lekar – pacijent – zajednica.
– Kompetencija savremenog lekara podrazumeva znanje, veštinu, ponašanje i etiku da bi mo-
gao realizovati preventivnu i kurativnu zdravstvenu zaštitu za pacijente i zajednicu.
Etički aspekti vrednosti i aspekti etičkih problema procesa obrazovanja lekara su u suš-
tini odnos nastavnik – student medicine. Odnos nastavnik – student medicine ima niz eleme-
nata, od strukturnih, opštih, bitnih, obavezujućih i ličnih, obostrano interakcijskih i reciproč-
nih, do sinhronih. Najnovija svetska istraživanja bave se relevantnim elementima odnosa na-
159
stavnik – student, pojedinačno za oba faktora. Klasični etički principi obrazovanja lekara odnose
se na osobine i kvalitet nastavnika i studenta, kao posebnih činilaca stvaranja budućeg lekara.
Primarni subjekt obrazovanja lekara na medicinskom fakultetu je nastavnik, te ga mora-
ju odlikovati sledeći etički kvaliteti:
1. posvećenost nastavnom pozivu;
2. permanentna spremnost da stiče nova znanja, odnosno da se samoedukuje;
3. spremnost da koriguje svoja prethodna znanja i način nastavnog rada;
4. shvatanje značaja edukacije u kontekstu ukupnog društvenog razvoja u svojoj zemlji;
5. prihvatanje novih metodoloških principa i težnja inoviranju;
6. iskazivanje poštovanja prema kolegama nastavnicima i ličnosti svakog studenta.
Student, kao vrednosno drugi element u obrazovnom procesu lekara neophodno je:
1. da je opredeljen za aktivno učešće u procesu svoje edukacije;
2. da prihvata predmetnog nastavnika kao koordinatora, a ne kao jednostavni izvor informacija;
3. da je spreman na permanentnu korekciju svojih prethodnih stavova;
4. da je permanentno spreman da prihvati korekcije ličnih stavova pod sugestijom svojih ko-
lega studenata;
5. da poštuje ličnost svakog pojedinačnog nastavnika tokom studiranja i
6. da je korektan prema svima na fakultetu.
Uspešnost procesa edukacije studenata medicine time i kvalitet budućih lekara primarno
zavise od nastavnika. Podrazumevajući segmenti kvaliteta nastavnika i nastave na medicin-
skom fakultetu su: 1. planiranje, 2. komunikacija, 3. priprema i organizacija praktičnog rada,
4. savetovanje, 5. ocenjivanje i ispitivanje, 6. kontinuirano samoobrazovanje.
1. PLANIRANJE podrazumeva da nastavnik donese plan čitavog procesa nastave u okviru
svog nastavnog predmeta. Plan nastave mora imati svoj logičan raspored, prikazane izabrane
nastavne metode, predviđene procedure ispita. Studenti treba da prihvate takav plan pošto bu-
du prethodno o njemu informisani.
2. KOMUNICIRANJE nastavnika sa studentima je naročito bitno. Nastavnik preko komuni-
kacije sa studentima mora permanentno da preispituje i prilagođava način svog izlaganja i tu-
mačenja materije prema kvalitetu svake grupe studenata i pojedinaca u njoj, poštujući i pred-
loge, pa i primedbe studenata.
3. PRIPREMA I ORGANIZACIJA PRAKTIČNOG RADA je poseban zahtev u nastavi i
obrazovanju studenata medicine u pretkliničkim nastavnim predmetima, ali i kasnije u završnim
godinama. Nastavnik mora da prati moderne načine prenošenja znanja na studente, koristeći
pomoćna sredstva, slajdove, sheme, medicinske obrasce (istorije bolesti, karton bolesnika itd.).
4. SAVETOVANJE treba da se bazira na permanentnom pružanju informacija i saveta stu-
dentima da bi lakše razumeli materiju i usvojili znanja. Nastavnik treba nedvosmisleno da po-
kaže studentima da mu je veoma stalo do njihovog uspeha.
5. OCENJIVANJE I ISPITIVANJE su sigurni i osnovni parametri evaluacije uspešnosti
sprovedene edukacije. Nastavnik treba da formuliše ispitno pitanje tako da student ima priliku
160
Medicinska etika
da iskaže na svoj način u kojoj meri je ovladao materijom. Nastavnik treba u toku ispita da
pomogne studentu potpitanjima i ispravkama. Ocenjivanje studentovog usvojenog znanja kao
dovoljnog treba da je na nivou uspešnog budućeg obavljanja lekarskog poziva.
6. KONTINUIRANO SAMOOBRAZOVANJE nastavnika je permanentna potreba, obave-
za i uslov.
Obaveza je nastavnika i studenta da se pridržavaju sledeće edukacione spirale.
A) DEFINICIJA CILJEVA EDUKACIJE. Definisanje opštih i specifičnih ciljeva edukaci-
je studenata medicine je prvi stadijum edukacione spirale. Ciljevi edukacije za studenta medi-
cine moraju odražavati potrebe zajednice za nivoom zdravstvene zaštite u kojoj fakultet egzi-
stira. Nastavnik odgovara za instaliranje i realizaciju ciljeva edukacije za svoj predmet.
B) PRIPREMA PROGRAMA EDUKACIJE. Naročito je važna u edukacionoj spirali. Sa-
vremeno pripremljeni planovi edukacije i edukacija izvedena po njima osiguravaju sticanje
adekvatne kompetentnosti tokom studija.
C) PLANIRANJE SISTEMA EVALUACIJE. Evaluacija je druga faza edukacione spirale.
Mora biti kontinuirana i realizuju je nastavnici sa studentima. Nastavnik mora poštovati prin-
cipe i elemente etičkog prilaza problemu evaluacije, odnosno mora dozvoliti da svaki student
do maksimuma razvije svoje individualne potencijale. Pri evaluaciji student treba da bude do-
veden u poziciju da razume značaj evaluacije i svoj lični značaj kroz mogućnost da doprinese
razvoju društva u celini. Jedino takva evaluacija ima vrednost.
D) REALIZACIJA EVALUACIJE. Nastavnik bira najadekvatniji metod. Realizacija evalu-
acije je i konačna ocena relacije nastavnik – student.
Tehnika realizacija evaluacije može se odvijati na sledeće načine.
Usmeni ispit uz praktični ispit i testove je način ocene usvojenog studentovog znanja.
– Usmeni ispit ima prednost nad testom zbog direktnog kontakta nastavnika i studenta, uz
mogućnosti prisustva drugog nastavnika, kao i drugih studenata.
– Praktični ispit ima prednosti u evaluaciji usvojenog znanja, jer se odvija u ambijentu insti-
tutske vežbaonice, zdravstvene institucije, bolnice, poliklinike, prijemnog odeljenja itd.
– Test kao metod evaluacije znanja danas se smatra najobjektivnijim načinom utvrđivanja
usvojenog znanja tokom studiranja datog predmeta. Prednosti testova su i mogućnost da se u
kratkom vremenu proveri znanje većeg broja studenata, a kvalitet ovog metoda ispitivanja
oslonjen je na veštinu sastavljanja pitanja koja treba da relevantno obuhvate materiju obrađe-
nu tokom nastave. Najbolje je da testove priprema grupa nastavnika i da ih iz godine u godinu
modifikuje, primenjuje nove modele ili dotadašnje osavremenjuje.
Etičko pedagoška permanentna procena vrednosti procesa obrazovanja na medicin-
skom fakultetu treba da se zasniva na stalnoj analizi novih stručnih i naučnih stavova u
sprovođenju nastave, njenom planiranju i evaluaciji znanja.
161
BOLONJSKA DEKLARACIJA
Evropska zona visokog obrazovanja je u Bolonji 19. juna 1999. godine na sastanku
evropskih ministara obrazovanja donela zajedničko saopštenje, tj. Bolonjsku deklaraciju.
Bolonjska deklaracija proistekla je iz poštovanja prihvaćene konvencije o priznavanju kvalifi-
kacija iz oblasti visokog obrazovanja u Evropi donete u Lisabonu 11. aprila 1997. godine. Za-
hvaljujući poboljšanju visokoobrazovnog sistema u evropskim zemljama, nastala je potreba
donošenja Bolonjske deklaracije u Evropskoj zajednici. Evropa znanja je prihvaćen i neza-
menljivi faktor društvenog razvoja i napretka građana Evrope. Funkcionisanje Evropske za-
jednice stvorilo je potrebu unapređenja mobilnosti građana Evrope i zapošljavanja pod istim
uslovima visokoobrazovanih kadrova.
Institucije visokog obrazovanja u državama Evropske zajednice deklaracijom su prihva-
tile ujednačenje obrazovnih programa visokoškolskih institucija – univerziteta. Vlade država
Evropske zajednice (ministri obrazovanja) shvatajući jedini put afirmacije savremenih dostig-
nuća potpisale su deklaraciju o autonomiji i nezavisnosti univerziteta kao put obezbeđivanja
kontinuiranog prilagođavanja visokog obrazovanja i istraživačkog sistema promenljivim po-
trebama globalnog razvoja evropske civilizacije XXI veka. Bolonjskom deklaracijom uspo-
stavljen je sistem kredita po ECTS sistemu kao garant unapređenja najšire moguće mobilnosti
visokoobrazovanih građana Evrope. Prihvaćena deklaracija je fundament unapređenja evropske
saradnje u oblasti potvrda o kvalitetu i cilju razvoja komparabilnih kriterijuma i metodologija.
Vlada naše zemlje usklađena sa realnim ambicijama afirmacije našeg naroda u okviru
evropske porodice prihvatila je i ugradila u naš Zakon o visokom obrazovanju sva načela pro-
pisana Bolonjskom deklaracijom. Zakon o visokom obrazovanju izglasavanjem je verifikova-
la Skupština Republike Srbije 10. septembra 2005. godine. Medicinski fakulteti naših držav-
nih univerziteta su tokom 2006. godine uskladili svoje statute u duhu programa Bolonjske de-
klaracije. Usvojeni su i prilagođeni nastavni programi za studente prve godine studija prema
programima Bolonjske deklaracije.
162
Medicinska etika
Poglavlje V
STOMATOLOGIJA
NASTANAK STOMATOLOGIJE
Etimološko poreklo termina stomatologija je od grčkih reči stóma (usta, ušće, ustašca) i
lógia (nauka). Stomatologija je nauka o oboljenjima zuba i usne duplje.
Stomatologija je medicinska disciplina koja se bavi očuvanjem funkcije i korektnog po-
željnog izgleda usne šupljine i njenih organa pojedinačno (zuba, jezika, sluzokože, ždrela,
nepca). Stomatologija proučava oboljenja usne duplje i njenih organa, dijagnostikom patološ-
kih stanja i lečenjem. Stomatologija kao medicinska disciplina primarno se bavi negovanjem i
prevencijom zuba, kao i lečenjem bolesti i korigovanjem malformacija zuba.
Stomatologija sa aspekta današnjeg razumevanja nauka nije samostalna nauka u pravom
smislu te reči, već praktična primena brojnih saznanja u oblasti savremene naučne medicine i
usvojenih veština u ukupnoj medicini, a posebno u oblasti zubne medicine. Savremena stoma-
tologija nastala je krajem XIX veka. Stomatologija je do pre jednog veka definisana kao
odontologija jer se bavila samo zubima, a od tada i bolestima i promenama u celoj usnoj šu-
pljini. Stomatologija danas proučava bolesti zuba, vilica, tkiva usta i paradoncijuma. Stomato-
logija se kao i sve medicinske discipline bavi prevencijom, lečenjem i rehabilitacijom.
RAZVOJ STOMATOLOGIJE
Savremena stomatologija je značajna društvena delatnost jer je od velikog socijalnog i
ekonomskog, a ne samo naučnog i praktičnog značaja. Istorija stomatologije kao posebne me-
dicinske discipline je kratka, nešto više od jednog veka. Međutim, istorijski razvoj stomatolo-
gije kroz istoriju zubne medicine seže u preistoriju. Sa pojavom naučne medicine uporedo i
unutar nje razvijala se i odontologija – nauka o zubima ili zubno lekarstvo. Etimološki odon-
tologija je termin od grčkih reči odús, odontos (zub) i lógija (nauka). Stomatologija se od
odontologije izdvojila i profilisala u posebnu medicinsku disciplinu krajem XIX veka.
Čovek primitivne ljudske zajednice bavio se i lečenjem bolesti i povreda zuba, organa i
tkiva usne duplje. Čovek prvobitne zajednice cenio je i lepotu, posebno lepotu svojih zuba o
čemu postoje i dokazi. Bavio se osmišljenom i namernom negom zuba i njihovim ulepšava-
njem. Stomatološko lečenje je bilo najpre magijsko-medicinsko, empirijsko-medicinsko do
naučno-medicinskog danas. Poslom stomatologa bavili su se sveštenici i vračevi u vreme ma-
gijske medicine; lekari, šarlatani i vračare u periodu empirijske medicine.
163
ISTORIJAT ZUBNE MEDICINE
Pojavom čoveka kao umnog bića u paleolitu u mustijerinskoj epohi javila se unutar me-
dicine i zubna medicina. Preistorijski čovek prema savremenim naučnim dokazima bolovao je
od bolesti zuba i doživljavao povređivanja zuba kao i čovek našeg vremena, samo su različito
bila raširena i izražena pojedina oboljenja. Naš predak pre više milenijuma imao je prema pa-
leontološkim nalazima veće i jače zube i ređe je obolevao od karijesa, a češće od parodonto-
patije – živeo je kraće. Paleolitski čovek ređe je bolovao od karijesa, o čemu postoje dokazi
na pronađenim vilicama sa zubima starim oko 500.000 godina. Karijes zuba u tom vremenu
bio je zastupljen sa 3%, značajno manje nego danas. Niska učestalost karijesa je bila sve do
mlađeg kamenog doba kada se značajno povećava incidencija zubnog karijesa. Istraživači su
dokazali da je zubni karijes učestalija pojava sa napretkom civilizacije ali je i pračovek sigur-
no patio od zubobolje i brojnih zubnih anomalija. Utvrđena je učestala abrazija zuba čoveka u
prvobitnoj zajednici kao posledica upotrebe veoma čvrste hrane. Utvrđeno je posebno učesta-
lo trošenje čvrste zubne supstance do kavuma zubne pulpe sa pratećim periapikalnim proce-
som i fistulama u maksili na vrhovima zubnih korenova.
Parodontopatije su bile učestalije od karijesa kod čoveka preistorijskog doba, a raskla-
ćeni zubi su značili gubitak snage i predskazivali su blisku smrt. Pronađeni i izučeni fosilni
ostaci vilica preistorijskog čoveka dokazuju učestalost brojnih nepravilnosti zuba, uskost vili-
ca i prekobrojnost zuba.
Zub je najtvrđi deo ljudskog i životinjskog tela. Očuvao se fosilno stotine hiljada godi-
na, pa paleontološkim izučavanjem zuba nauka stiče saznanja o evolucionom razvoju živo-
tinjskih vrsta i homo sapiensa. Zub se s razlogom može smatrati izvorom izučavanja antropo-
geneze sve do savremenog čoveka. Pisani izvori ne postoje, ali ostaci sačuvanih zuba i vilica
naučnicima omogućavaju da rekonstruišu kulturne obrasce života preistorijskog čoveka. Ljudi
primitivne prvobitne zajednice pridavali su veliki značaj zubima. Ovo potvrđuju sačuvane
brojne legende iz kasnijeg perioda. Primer je legenda o drevnom angolskog kralju Jagu, koga
je nasledio čovek koji je posedovao kutiju sa zubima umrlog kralja. Zubima je pridavan ma-
gijski i mističan značaj te se u supkulturama primitivnih ljudskih zajednica smatralo da onaj
koji poseduje zub neke osobe automatski ima moć da mu nanese svako zlo, pa ma koliko bio
udaljen od njega. Dokaz su ritualni običaji urođenika Australije da vade sekutiće (prednje zu-
be) i sakrivaju ih da ih niko ne može pronaći i zlonamerno upotrebiti. Postoje i dokazi da je
još preistorijski čovek posvećivao veliku pažnju negovanju zuba koristeći namenski napra-
vljene štapiće za održavanje zubne higijene. Čovek tog vremena je pridajući bitnu važnost zu-
bima ulepšavao svoje lice oštreći sekutiće da bi se dopao ženama jer je to bio dokaz muškosti
i snage (imitacije zverinje čeljusti).
Istorijski razvoj zubne medicine izučava se kao zubna medicina prenaučnog perioda,
zubna medicina starog veka, srednjeg veka, zubna medicina renesanse, zubna medicina novog
doba i zubna medicina – stomatologija XX veka.
164
Medicinska etika
ZUBNA MEDICINA PRENAUČNOG PERIODA
Preistorijski čovek je upotrebom smišljeno napravljene prve alatke ostvario i prvi proiz-
vod i unutar gensa participirao ličnim doprinosom. Ovim je i započela istorija društvenih od-
nosa, istina primitivnog i jednostavnog nivoa. Razvoj ljudskog saznanja uticao je na utvrđiva-
nje normi unutar prvobitnog gensa i nametanje određenih ponašanja u interpersonalnim odno-
sima sa srodnicima. Nastala je u suštini socio-kulturna zajednica.
Preistorijska kultura se u nauci deli na period divljaštva i varvarstva i stepenuje na niži,
srednji i viši stepen razvitka unutar trajanja perioda divljaštva i trajanja istorijskog perioda
varvarstva. Shodno razvoju ljudske svesti u zajednici, shvatanje i tumačenje bolesti i razloga
njenog nastanka bilo je različito i trpelo transformacije. Magijsko zubno medicinsko razume-
vanje obolevanja zuba sa animističkim tumačenjem bilo je najraniji oblik zubne medicine. De-
setinama milenijuma kasnije razvila se empirijska zubna medicina, sve do prvih saznanja i
tumačenja dokazivim istinitim putem, što ima elemente naučnosti i istorijski se dogodilo u
starom veku ljudske civilizacije.
ZUBNA MEDICINA STAROG VEKA

Starom veku pripadale su civilizacije u prošlosti od pre oko 5.000 godina pa do perioda
koji istorija označava kao srednji vek. Postojale su brojne civilizacije u starom veku. Izučeno
je njihovo društveno i državno uređenje, kao i njihova zubna medicina.
Zubna medicina Vavilona i Asirije

Vavilonci i Asirci ostvarili su visoko civilizovanu državnu organizaciju u periodu od
3.000 godina pre nove ere. Njihova kultura trajala je skoro dve i po hiljade godina.
Ostali su nam sačuvani vrlo bogati pisani istorijski izvori o veoma razvijenoj zubnoj
medicini Vavilonaca i Asiraca. Oni su demonistički tumačili nastanak bolesti zuba. Karies je
izazivao demon u obliku crva i isterivao se (lečio) samo uz pomoć boga Ea, najvećeg neprija-
telja crva. Lečenje je podrazumevalo najpre molitvu bogu Ea koja se ponavljala tri puta. Po-
stoje pisani izvori da su Asirci i Vavilonci protiv zubobolje koristili i prah koji su stavljali na
otkrivenu pulpu. Poznavali su i anatomiju vilice i zuba (izučavana je na životinjama). Na pisa-
nim dokumentima često su upotrebljavali termine zubi, alveola, zubni niz, desni, koren zuba
itd. Hamurabijev zakon je predviđao: "Ako se jednom čoveku koji je tebi ravan izbije zub,
onda će se i tebi izbiti". Ili: "Ko izbije zub jednom slobodnjaku, treba da plati pola srebrnja-
ka". Pisani izvori Vavilonaca i Asiraca govore o tome da su dobro razlikovali zubni karijes,
dijagnostikovali rasklaćenost, ispadanje i vađenje zuba. U jednom protumačenom dokumentu
govori se o dentoalveolarnom apscesu koji je zahtevao inciziju kao terapijski oblik intervencije.
165
Zubna medicina starog Egipta

Civilizacija starog Egipta nastala je pet hiljada godina pre nove ere i trajala do 526. go-
dine pre nove ere, kada je egipatski narod izgubio državu i samostalnost padom pod persijske
careve. Kulturu, medicinu i zubnu medicinu starog Egipta upoznali smo zahvaljujući sačuva-
nim mumijama, slikama, statuama i brojnim pisanim dokumentima i knjigama na raznim
predmetima – glinenim pločicama i papirusu. Stari Egipćani su imali veoma razvijenu medi-
cinu i brojne lekare. Postojali su specijalisti, recimo, za glavu, oči, trbuh, unutrašnje bolesti i
zube. Sačuvana su brojna dokumenta koja svedoče da je zubna medicina u starih Egipćana po-
stojala kao nezavisna specijalnost i bila vrlo razvijena. Sačuvani su i verodostojni dokazi da su
se i egipatski zubni lekari bavili i protetikom. Gradili su zubne proteze. U grobu Gizeh nađena
je proteza iz dve i po hiljadite godine pre nove ere (najstarije poznato pomagalo te vrste). Sa-
čuvani su i zubi povezani zlatnom žicom, verovatno kao terapijska stabilizacija razlabavljenih
zuba zbog parodontopatije. Sačuvani su i opisi zubnih lekara o ulceronekroznom stomatitisu,
aftama itd. i lečenju karijesa prahom kamena samlevenog i pomešanog sa medom ili smolom.
Otkriveni su i pisani izvori da su bogatiji ljudi u starom Egiptu ujutru redovno prali zube.
Zubna medicina starih Jevreja

Stara jevrejska medicina nema tipične odlike. Datira od 1.000 godine pre nove ere. Raz-
umevanje bolesti je religijsko i magijsko. Epidemije su lečene prinošenjem bogu na žrtvu lica
koja su kriva za njihov nastanak.
Zakonodavstvo starih Jevreja se utemeljilo na religiji, a obuhvatalo je i regulisalo higi-
jenske mere profilaktičke vrednosti. Te verskim zakonima nametnute norme higijenskih mera
ušle su i u tradicionalne verske obrede kao značajni i korisni socijalnohigijenski propisi.
Zanimljivo je da su Jevreji znali za ekstrakciju zuba, a nisu je preporučivali, naročito ne
ekstrakciju očnjaka, jer su ga povezivali sa okom, odnosno vidom. Sam Mojsije je uočio
vrednost i značaj nege usta i zuba i postavio principe i načine ostvarivanja te nege.
Zubna medicina starih Jevreja sigurno je bila razvijena ali zbog nedostatka pisanih izvo-
ra malo je saznanja o njoj. Jevrejska zubna medicina tumačila je karijes spoljnim kauzalitetom
i za uzročnika je proglasila crva. Karijes i neprijatan zadah iz usta eleminisali su upotrebom
soli, bibera, karanfilića, voćnih sokova i posebno sirćetne kiseline kojom se nisu ispirala usta,
već se direktno unosila u šupljinu karijesnog zuba.
Zubna medicina Feničana

Feničanska država trajala je od 1.600 do 1.100 godine pre nove ere. Utvrđeno je da su
Feničani poznavali i koristili protetsku nadoknadu zuba (estrahovani zubi su zamenjivani zu-
bima druge osobe i fiksirani ligaturom). Ovo je najstariji poznati dokaz zubno-protetičkog ra-
da u istoriji ljudske civilizacije. Feničanima su bili poznati skorbut i parodontopatija.
166
Medicinska etika
Zubna medicina drevne Indije

Kultura stare Indije (hinduska kultura) nastala je oko 3000. godine pre nove ere u ravni-
ci oko reka Gang i Ind. U pisanim vedama sačuvani su podaci o opisu i klasifikaciji 67 bolesti
usta i zuba (8 bolesti usana, 15 bolesti zubnog korena, 8 bolesti zuba, 5 bolesti jezika, 9 bole-
sti nepca, 4 bolesti usne šupljine i 18 bolesti grla). Nastanak ovih bolesti tumačen je poreme-
ćajem ravnoteže tri elementa: žuči, gasova i sluzi.
Zapaljenje gingiva je bilo poznato zubnim lekarima stare Indije. Karijes su tumačili kao
i lekari susednih država razarajućim dejstvom crva. Preporučivane su odgovarajuće higijenske
mere kao prevencija pojave bolesti usta i zuba. Prelome vilica su zbrinjavali specijalnim bam-
busovim splintom prekrivenim miksturom od brašna i lepka. Rešavali su luksacije mandibule
uvežbanim pokretom repozicije.
Zubna medicina drevne Kine

Stara kineska kultura, pa i podaci o zubnoj medicini, datira od oko 2800. godine pre no-
ve ere. Lekarski stalež u staroj Kini pored sveštenika činili su i svetovni lekari, a postojala je i
nastava za lekare u posebnim školama. Učenja zubne medicine ostala su u pisanim knjigama,
kao i zapisi o bolestima usta i zuba.
Zubni lekari u staroj Kini su tvrdili da su zubi izgrađeni od istih supstanci od kojih i
skelet. Lečenje karijesa je sprovođeno ubacivanjem pilula od belog luka i praha od slepog mi-
ša u karijesni defekt u zubu. Bolove su lečili toplim napicima. Za devitalizaciju zuba koristili
su arsen unoseći ga u malim količinama u sam zub. Prva upotreba četkice za zube pripisuje se
kineskoj zubnoj medicini, kao i upotreba amalgama za punjenje šupljine u zubu (sačuvan je
opis iz 659. godine pod nazivom "srebrno testo").
Kineski zubni lekari su 1596. godine ostavili proskripciju amalgama u razmeri 100 de-
lova žive, 45 delova srebra i 900 delova kalaja. Zubnoj medicini drevne Kine pripisuje se prva
primena narkoze i želatina kod krvarenja po ekstrakciji zuba.
Zubna medicina drevnog Japana

Japanci su tradicionalno negovali usnu duplju i zube, o čemu svedoči i pisano delo iz
medicine Ishiuno, koje je 892. godine pre nove ere napisao Yasuhari Tambu. U nekim tek-
stovima ove knjige predlaže se kako da se leče brojne bolesti i bolesna stanja, kao što je ispi-
ranje bolesnih desni dečjim urinom ili ušmrkivanje praška na suprotnu nozdrvu od strane vili-
ce u kojoj je oboleli zub itd. Zanimljiv je i opis tehnike ekstrakcije zuba samo prstima, što su
lekari tog doba u Japanu vešto izvodili bez bilo kakvih instrumenata i pomagala.
167
Zubna medicina antičke Grčke

Nedovoljno je podataka o kulturi i zubnoj medicini antičke Grčke za period od 1500 do
600. godine nove ere. U najranijem periodu antičke Grčke lekarski stalež čine samouki lekari
koji profesiju obavljaju kao posebnu vrstu zanata. Veštinu su nasleđivali sinovi. Prvi lekari bi-
li su organizovani u zanatska lekarska udruženja. Hipokrat je raspolagao određenim znanjem
iz zubne medicine. Ostavio je pisano svedočanstvo sa 32 aforizma, od kojih se 16 odnosi na
mlečne zube a 16 na patologiju i lečenje obolelih žlezda u usnoj duplji. Hipokrat je posebno
izučavao razvoj i nicanje zuba. Tvrdio je da se zubi formiraju još intrauterino a ispadanje
mlečnih zuba opisao je da počinje u 7. godini, nekada i ranije zbog konzumiranja loše hrane.
Hipokrat je tvrdio da zubi stare zajedno sa čovekom – "dok ih neka bolest ne razori". Karijes i
parodontopatiju Hipokrat je rešavao ekstrakcijom a zubobolju je lečio isušivanjem zuba po-
moću kauterizacije. Dobro je izučio i opisao ortodontske anomalije – uskost vilice sa nepravil-
nim položajem zuba i zaključio da su takvi zubi podložniji karijesu i parodontopatiji. Hipokrat
je precizno opisao kliničku sliku frakture i luksacije mandibule, frakture maksile i načine repo-
zicije fragmenata povezivanjem zlatnom žicom (ovaj postupak je očuvan do danas).
Zubna medicina Etruraca

Etrurci su narod koji je pre Rimljana živeo na obalama Sredozemnog mora. Oni su bili
naklonjeni medicini a Etrurija bogata lekovima. Medicina Etruraca bila je narodna i verska.
Bogovi su lečili bolesne a u tome su im lekari samo pomagali. Malo je dokumenata o zubnoj
medicini Etruraca. Oskudna dokumenta o zubnoj medicini ipak govore o njenom visokom ni-
vou. Korišćene su protetske nadoknade, fiksne i mobilne, izrađene od najfinijeg zlata a preci-
znost njihove izrade dokazuje da su zubni lekari prethodno uzimali otiske i izlivali modele.
Zubna medicina Rimljana

Rimljani su medicinska znanja i veštine preuzeli i nastavili od antičkih Grka. Plinije
Stariji o tome piše: "Medicina je jedina Grčka veština koju rimska ozbiljnost nije do sada ne-
govala." Zubna medicina Rimljana bila je veoma razvijena već oko 450. godine pre nove ere.
Rimljani su, slično starim Jevrejima, pridavali izuzetan značaj zubima i njihovoj higijeni.
Rimski zakoni su predviđali precizne kazne za osobe koje povrede zube drugom čoveku.
Zubnom medicinom u Rimskom carstvu nisu se samo bavili zubni lekari. Plinije Stariji u delu
Istorija prirode govori o zubnoj medicini. Oboljenja usta i zuba podelio je u tri grupe:
1. dentalna; 2. gingivalna; 3. neurogena.
Opisao je i parodontopatiju čestu kod Rimljana onog vremena i predložio lekove za pro-
filaksu i lečenje. Dao je i opise oralne hirurgije. Opisao je i prekobrojne zube, navodeći da su to
anomalije. Protivio se ekstrakciji zuba, predlažući lečenje zubobolje lekovima a ne vađenjem.
Zubna medicina Rimljana dostigla je zavidni nivo, posebno u oblasti odontostomatolo-
gije. Može se reći da su još tada postavljeni temelji razvoja ove zubno-medicinske discipline.
168
Medicinska etika
ZUBNA MEDICINA SREDNJEG VEKA

Zubnu medicinu srednjeg veka predstavlja zubna medicina vizantijske i arapske sred-
njovekovne kulture, a pripada joj i manastirska hrišćanska zubna medicina. Srednji vek je za-
ustavio sve vidove kulturnog, naučnog i ukupnog društvenog razvoja civilizacije.
Vizantijska zubna medicina. – Vizantijska država nasledila je civilizacijske tekovine
antičke Grčke, ali i rimske kulture i hrišćansko-religijskih kulturnih dostignuća. Uprkos tako
značajnom nasleđu, u doba Vizantije odontologija je doživela pravu stagnaciju. Zubnih lekara
nije ni bilo a zubarske intervencije obavljali su nadrilekari i neke zanatlije, najčešće berberi.
Arapska zubna medicina. – Obeležila je period od 600 do 1200. godine. Arapski zubni
lekari su bili protiv ekstrakcije zuba. Oni su anodonciju rešavali veštačkim zubima, ne ispu-
njavajući time samo estetske nego primarno funkcionalne razloge. Za nadoknadu korišćeni su
ljudski zubi, ili zubi napravljeni od kostiju životinja. Zubno-lekarskom praksom su se bavili
specijalizovani obrazovani zubni lekari a stomatologija je smatrana granom hirurgije i granom
medicine.
Manastirska hrišćanska zubna medicina

Manastirska hrišćanska zubna medicina nastala je u 6. veku u Italiji i bila je pokretač
razvoja medicine u zapadnoevropskim zemljama.
Manastirsko hrišćanska zubna medicina izučavala se u manastirskim i episkopskim ško-
lama. Obrazovanje je imalo težište na teološkim naukama, a znanja iz odontologije su sticana
uzgredno. Razumljivo je da je ovakva medicina, pa i zubna medicina, morala doživeti nesla-
van kraj i ustupiti mesto svetovnoj medicini. Zubna medicina je u istorijskom periodu mana-
stirske medicine bila vidno zapostavljena. Zubarske intervencije obavljala su nestručna lica,
najčešće berberi i brojni nadrilekari koji su veštinu i znanja iz stomatologije sticali samouko
ili od drugih nadrilekara.
ZUBNA MEDICINA RENESANSE

Medicinska praksa renesanse bazirala se na tekovinama srednjeg veka, posebno u Italiji
oko 1200. godine. U to vreme medicina je postavljena na naučne osnove. Zubna medicina nije
našla mesto u naučnom razvoju humane medicine. Činjenica ja da je vađenje zuba u periodu
renesanse zaobiđena veština u lekarskom obrazovanju. Cvetalo je zanatsko zubarstvo, a u
XVI i XVII veku nastali su odontološki fundamentalni radovi, čime je ostvaren razvojni put
buduće naučne stomatologije.
Najznačajniji lekari renesanse usputno su se bavili u svojim radovima i odonontologi-
jom. Usputno i partikularno bavljenje odontologijom vodećih lekara renesanse ipak je dopri-
nelo nastanku naučne stomatologije krajem XIX veka.
169
ZUBNA MEDICINA NOVOG DOBA
Začeci naučnog stvaralaštva i kritičnih stavova u istraživanjima i prikupljanju saznanja

iz perioda renesanse omogućili su pravu naučnu eksploziju društvenih odnosa i svih oblasti
ljudskih delatnosti u istoriji civilizacije nazvanoj novo doba. Novo doba ljudske civilizacije
potpuno je odbacilo srednjovekovnu sholastičku filozofiju. Bitno otkriće za razvoj naučne
medicine ovog perioda je otkriće mikroskopa (Anthony Van Leeuwenhoek 1675. godine).
ZUBNA MEDICINA XVII VEKA

U zemljama zapadne Evrope u XVII veku beleži se i razvoj na naučnim otkrićima za-
snovan zubne odontologije. Engleski lekar Natajnel Hajmor otkrio je 1651. godine šupljinu u
maksili (do tada je maksila smatrana za kompaktnu kost), što je postalo poznato kao "Hajmo-
rova šupljina" – maksilarni sinus. Čarls Alen, engleski lekar, napisao je 1685. godine prvu knji-
gu o zubnom lekarstvu. Knjiga sadrži sva saznanja odontologije onog vremena.
Levenhuk je mikroskopom otkrio gleđnu strukturu zuba (1696), opisavši je prvi put u
istoriji zubne medicine. Otkrio je i bakterije u gingivalnom sulkusu i opisao dentinska vlakna.
Zubna protetika je u XVII veku uvela uzimanje otisaka vilica u vosku. Zubna medicina
je otkrićima i uvođenjem brojnih novih veština razvojno zakoračila ka naučnoj stomatologiji.
ZUBNA MEDICINA XVIII VEKA

Ovaj vek su obeležile promene odnosa međunarodnih snaga i izuzetan napredak nauke
započet u XVII veku. Građanski stalež je postao dominantan.
Medicinska nauka je doživela pravi preporod u XVIII veku. Lekarski stalež se uvećao i
ostvario veliki društveni ugled i politički uticaj u svim zemljama. Zubna medicina je takođe
napredovala u XVIII veku popravivši, pre svega, svoj status i ugled pojavom većeg broja is-
kusnih zubara, hirurga zubara i berbera. Napokon, u Francuskoj oko 1700. godine ustanovljen
je ispit za zubne lekare jer je odontologija izdvojena kao grana hirurgije. Posle ispita ti lekari
su dobijali zvanje hirurga dentiste.
Zubna medicina je tokom XVIII veka napredovala sa povećanjem riznice naučnih sa-
znanja i znanja iz odontologije. Razjašnjeno je nicanje mlečnih i stalnih zuba. Opisane su i
bolesti mlečnih i stalnih zuba, sistematizovani klinički simptomi i etiopatogenetski faktori te-
rapijske veštine kao i za sva druga somatska oboljenja. Usavršeni su i protetski radovi u odo-
notologiji. Unapređena je veština lečenja i rešavanja nepravilnosti zuba i vilica. Uvedene su i
transplantacije, replantacije i inplantacije. Definitivno su na naučnoj bazi u XVIII veku u in-
terpretaciji karijesa zubni lekari odbacili crve kao uzročne faktore nastanka karijesa.
170
Medicinska etika
ZUBNA MEDICINA XIX VEKA

nastanak stomatologije
Istorijski razmatrano, XIX vek je definisan kao vek nauke i tehike. Tokom XIX veka
ostvaren je napredak u svim ljudskim delatnostima, posebno u oblasti fundamentalnih nauka:
hemije, fizike i biologije. Prosvećenost opšte populacije podignuta je na najviši do tada po-
znat nivo i poboljšali su se opšti životni uslovi ljudi. Ekspanzivno je došlo do razvoja naučne
medicine utemeljene na eksperimentalnim medicinskim istraživačkim i naučnim radovima.
Zubna medicina je de fakto napredovala pod uticajem naučne medicine. Zubna medicina se
tokom XIX veka transformisala u stomatologiju proširivši opus svog delovanja jer je svoja inte-
resovanja sa izučavanja bolesti zuba prenela na izučavanja bolesti organa i tkiva usne duplje.
Tokom XIX veka odonotostomatologija se postepeno razvija u samostalnu naučnu di-
sciplinu deleći se na posebne stomatološke grane, što je definitivni nastanak stomatologije. Prve
stomatološke škole osnovane su u Nemačkoj i Americi. Amerika postaje stožer razvoja sto-
matologije u XIX veku zahvaljujući zubnim lekarima doseljenim iz Francuske i Engleske.
Ovaj vek je doneo i eksplozivni razvoj prateće tehnike i tehnologije u stomatologiji. Konstrui-
sana je 1868. godine prva pneumatska bušilica, a 1870. godine i bušilica na nožni pogon;
1874. godine konstruisana je i prva električna bušilica, a već 1892. godine u nju su ugrađeni i
osvetljenje i termokauter. Značajan napredak stomatologije predstavlja i konstruisanje Mori-
sonove zubarske stolice 1872. godine, koja se prvi put mogla podizati i spuštati, imala je i na-
slon za glavu pacijenta i u potpunosti podseća na savremene zubarske stolice.
Stomatologija krajem XIX veka u svoj opus uvodi brojna saznanja i veštine ukupne na-
učne medicine, kao što je anesteziologija. Preuzimaju se i lekovi, kao i saznanja i veštine hi-
rurgije. Uveden je i red u profesionalnu delatnost zubara, najpre u Engleskoj 1878. godine do-
nošenjem zakona kojim je ograničena dotadašnja potpuna sloboda zubarske prakse. Godine
1888. zakonom je uveden obavezan teorijski i praktični ispit za lekara stomatologa. Krajem
XIX veka stomatologija uvodeći eksperiment u istraživanje se svrstala u opus naučne medicine.
STOMATOLOGIJA XX VEKA
Nastala krajem XIX veka, stomatologija je u pravom smislu zakoračila u XX vek kao
grana naučne medicine. Tokom veka nastali su u svetu prvi stomatološki fakulteti, a u našoj
zemlji tek sredinom XX veka. Veoma brz i intenzivan razvoj stomatologije odvijao se kroz
podele same stomatologije na stomatološke discipline: stomatološka protetika, konzervativna
terapija zuba, ortodoncija i oralna hirurgija. Od posebnog značaja su principi, uvođenje i sre-
đivanje obrazovanja i školovanja stomatologa. Doneti su nastavni planovi i programi, ozako-
njena pravila studiranja stomatologije i sticanja stručnih zvanja, uređena je i naučnoistraži-
vačka delatnost u stomatologiji. Sva ova postignuća stomatologije podloga i fundament su da-
ljeg razvoja i napretka stomatologije u XXI veku.
171
ISTORIJSKI RAZVOJ ZUBNE MEDICINE I STOMATOLO-

GIJE SRPSKOG NARODA
Istorijski razvoj srpske kulture, srpske medicine, dakle i srpske zubne medicine a kasni-
je i stomatologije, bio je uslovljen geografskim položajem između istoka i zapada teritorija
koje je naseljavao srpski narod. Zubna medicina i stomatologija trpela je istorijski uticaj prelo-
ma i dominacija različitih religija (hrišćanstvo i mohamedanstvo).
Bolesti zuba i usta imali su i ljudi u našem narodu od preistorije kao i sve druge. Poj-
movi zubne medicine u našem narodu datiraju iz perioda antičke kulture. Činjenica je da na te-
ritoriji koju su naseljavali Srbi nije bilo medicinskih škola. Srbi su zato studirali na univerzite-
tima Padove, Bolonje, Beča, Praga, Pešte itd., a kao lekari često bili ugledni stručnjaci i nauč-
nici u zemljama Evrope sve do XX veka. Stranci su vekovima bili jedini lekari u našim kraje-
vima, uglavnom kao lekari na dvorovima, a narod je od njih imao malu ili nikakvu korist.
Zubna medicina srpskog naroda istorijski je vezana za srednji vek i razvijenu srpsku dr-
žavu iz perioda Nemanjića. Lekaruše su dokumenti o lečenju i lekovima u Srbiji srednjeg veka.
Sačuvane lekaruše sadrže obimna i brojna poglavlja iz oblasti zubne medicine. Opisuje se ne
samo lečenje zuba već i organa i tkiva usta: "Skorbut se leči biljkom srijemož koja se skuva i
jede a može se i presna jesti. Od ove se bolesti leči kupusom, rasolom, srijemožom..." "Kada
usta smrde, uzmi metvice i stavi u vodu i sa ovom vodom svaki dan peri usta, iza toga isperi
čistom vodom..." "Kad usne bole, uzmi lanenog semena, istuci ga i pomešaj sa medom. Maži
usta." "Kad meso boli oko zubi, uzmi kosta ili kositernu travu. Istuci sitno u prah i uzmi neko-
liko grančica, takođe istuci u prah, pomešaj zajedno i trljaj oko zuba. Otečene desni masiraju
se slanom vodom i rakijom. Jelenov rog (rujev uvarak) dobar je za ispiranje usta kad otekne
zubno meso i za grgutanje i kad resica pane."
Srpsko srednjovekovno zubarstvo se razvijalo pod uticajem Vizantije i zapada, kao i sva
tri religijska učenja (pravoslavlje, katolicizam i islam). Zubna medicina se temeljila na vešti-
nama empirijske operativne hirurgije.
Stomatologija našeg naroda nastala je i razvijala se istovremeno sa nastankom stomato-
logije u svetu krajem XIX veka. Srbiju krajem XIX veka karakterisala je niska zdravstvena
prosvećenost naroda i zaostajanje građanske zdravstvene službe. Tek sredinom 90-ih godina
XIX i početkom XX veka nastaje razvoj građanske medicine a time i stomatologije u Srbiji
otvaranjem hirurškog odeljenja Opšte državne bolnice, pod upravom doktora Vojislava Subo-
tića (1889. godine). Prva zubna stanica pri Vojnom sanitetu otvorena je 1904. godine, a prvi
vojni zubni lekar bio je doktor Miloš Popović. Već 1909. godine formirana je i druga zubna
stanica u Nišu. Naša stomatologija je značajno prodrla u Evropu i svet na početku XX veka.
Stomatolozi – zubni lekari učestvovali su na stručnim skupovima u inostranstvu jer su imali
šta prikazati iz bogatog iskustva iz aktuelnih ratovanja srpske vojske. Doktor Atanasije Pulja,
zubni lekar iz Zemuna, tokom balkanskih ratova formirao je pri Opštoj bolnici u Beogradu
Odeljenje za prelome vilica, što je početak hirurgije maksilofacijalne regije.
Današnja srpska stomatološka škola i praksa su respektivne, poznate i cenjene van gra-
nica naše zemlje. Savremeno studiranje stomotologije u Srbiji prati reforme u Evropi i svetu.
172
Medicinska etika
ZADACI STOMATOLOGIJE
Stomatologija je ostvarila najveći razvojni domet u XX veku i u novi milenijum ulazi sa
jasno definisanim zadacima i utvrđenim pravcima razvoja. Zadaci savremene stomatologije su
na dva nivoa: a) naučni i stručni i b) zaštita i unapređenje zdravlja stanovništva.
Savremena stomatologija definitivno ne može poneti atribut posebne nauke u XXI veku.
Sakupivši ogroman opus medicinskih, posebno stomatoloških saznanja, neophodno je stalno
dinamičko reformisanje obrazovnog sistema stomatologa. Naši stomatološki fakulteti prate
savremene reorganizacione obrazovne programe u Evropi i svetu (Bolonjska deklaracija). Po-
sebno se razvijaju akademske studije u stomatologiji, naučni i istraživački rad.
Čovek XXI veka izuzetno je zainteresovan za kvalitet, zdravlje i lep izgled svojih zuba i
usta. Za ostvarenje toga zaduženi su stomatologija i stomatolozi. Zakoni regulišu praktičnu
delatnost stomatologije da bi se ostvarili postavljeni joj zadatci kroz:
1. profilaksu i primarno preventivne programe za sve kategorije stanovništva;
2. usavršavanje i ovladavanje najsavremenijim znanjima i veštinama kliničkog i terapijskog
stomatološkog rada (sekundarna preventivna stomatološka delatnost);
3. ostvarivanje svih vidova rehabilitacionih veština i postupaka tokom lečenja a posebno nakon
završenog lečenja u domenu stomatologije (tercijalna stomatološka prevencija).
PODELA STOMATOLOGIJE
Stomatalogija na početku XXI veka svakako nije posebna nauka u klasičnom smislu, već
je dominantno praktična primena različitih saznanja i veština iz brojnih oblasti naučne medi-
cine i drugih nauka. Podela savremene stomatologije može se različito činiti iako su sve stoma-
tološke discipline jedinstvene i međusobno povezane. Stomatologija se može razmatrati kao:
1. teorijska (institutska); i 2. praktična (klinička).
1. Teorijska ili institutska stomatologija podrazumeva grupu oblasti (predmeta) koje se izuča-
vaju na stomatološkim fakultetima. Te oblasti su: hemija, biologija sa humanom genetikom,
biofizika, biohemija, sociologija, anatomija, histologija sa embriologijom, fiziologija, mikro-
biologija sa imunologijom, patološka anatomija, patološka fiziologija, farmakologija sa toksi-
kologijom, pretklinička protetika, pretklinika bolesti zuba, higijena, rendgenologija, socijalna
medicina, epidemiologija i medicinska etika sa uvodom u stomatologiju.
2. Klinička ili praktična podela stomatologije podrazumeva dve grupe kliničkih oblasti koji se
izučavaju na stomatološkim fakultetima:
a) medicinska grupa: interna medicina, infektivne bolesti, opšta i ratna hirurgija, otorinolarin-
gologija, oftalmologija, neuropsihijatrija, dermatovenerologija, fizikalna medicina i sudska
medicina.
b) stomatološka grupa: parodontologija i oralna medicina, bolesti zuba i endodoncija, dečja i
preventivna stomatologija, stomatološka protetika, ortopedija vilica, oralna hirurgija.
Savremena stomatologija u praksi može se podeliti na preventivne i kurativne (lečeće
stomatološke oblasti ili grane.
173
SAVREMENA ULOGA STOMATOLOŠKIH FAKULTETA

Nosilac razvoja stomatoloških disciplina na početku XXI veka i edukacije stručnih ka-
drova su stomatološki i medicinski fakulteti koji u svom sastavu imaju odsek stomatologije.
Stomatološki fakulteti kroz osnovnu školsku delatnost unapređuju i osavremenjuju nastavne
programe na svim edukativnim nivoima instituisanim u svojoj delatnosti. Za savremenu sto-
matologiju i razvoj pojedinih stomatoloških disciplina bitna je naučnoistraživačka delatnost u
okviru stomatoloških fakulteta.
Stomatološki fakulteti unutar svoje organizacije stvaraju opšte uslove za naučni rad, kao
i proučavanje i usavršavanje naučnoistraživačkih metoda. Dužnost stomatoloških fakulteta je
da naučnoistraživačkim radom i naučnoistraživačkim programima podstiču i podvrgavaju pro-
veri sva istraživačka saznanja u oblasti stomatologije. Osim toga, stomatološki fakulteti razvi-
jaju saradnju sa drugim fakultetima u zemlji i svetu, a posebno sa adekvatnim naučnim insti-
tucijama.
KLINIČKE GRANE SAVREMENE STOMATOLOGIJE

Savremena klinička stomatologija dosegla je takav nivo da su se u okviru same stomato-
logije izdvojile posebne specijalističke i supspecijalističke grane ili oblasti.
a) stomatološka protetika sa brojnim usvojenim saznanjima i veštinama protetičkih radova i
nadoknada plastičnim materijalima za proteze. Posebno su tehnološki uznapredovale veštačke
artificijelne krunice i mostovi, zatim opturatori, a sama tehnika i tehnologija u oblasti proteti-
ke kreće se ka stalnim inovacijama i usvajanjima novih otkrića i novih veština;
b) ortodoncija se posebno razvila kao i oralna hirurgija, te se razvrstala i na supspecijalističke
discipline. Uvedene su i uvode se nove tehnike u ekstrakciji bolesnih zuba u eliminaciji zubo-
bolje, a posebno su uznapredovale veštine u oblasti operativne oralne hirurgije i u oblasti re-
šavanja preloma vilica;
c) konzervativna terapija zuba, posebno karijesa, danas je dostigla izuzetno visok nivo zahva-
ljujući novim tehnologijama u restaurativnim materijalima, razvoju dentalnih mašina i tehnič-
kih rešenja, recimo bušilica. Osavremenjena je do visokog nivoa i dovedena na nivo konforne
podnošljivosti za pacijenta terapija zubnog korena i/ili lečenje zubne pulpe. Istraživanja paro-
dontalnih bolesti su veoma aktuelna i oblast su novih otkrića i terapijskih rešenja.
Savremene stomatološke discipline mogu se podeliti na:
– stomatološke discipline konzervativne terapije zuba;
– stomatološke discipline u ortodonciji;
– stomatološke discipline u oralnoj hirurgiji;
– stomatološke discipline u protetici.
174
Medicinska etika
Konzervativna terapija zuba

Potreba lečenja bolesnih zuba stara je koliko i umni čovek. Ideja sistematskog lečenja
zuba nastala je tek u XIX veku jer se sve što se do tada u zubnoj medicini dešavalo odnosilo
na uklanjanje kamenca i nesistematsko plombiranje zuba. Do XIX veka zubni lekari su turpi-
janjem otklanjali karijes, stavljali su plombe ili radili preventivne ekstrakcije zuba, vratni deo
zuba nije diran i čuvao se interdentalni prostor. Konzervativna terapija je brojnim eksperimen-
talnim radovima i uvođenjem novih materijala u zubnu nadoknadu dostigla najviši nivo u XX
veku. Novi milenijum konzervativna terapija zuba započinje sa vrsnim materijalima koji nisu
štetni po pacijenta i nisu organske prirode. Istraživanja i terapijska unapređenja u lečenju pul-
pe i korena zuba su u stalnom napretku, kao i lečenje parodontalnih bolesti.
Ortodoncija
Ortodoncija je u stomatologiji posebna oblast koja se bavi ispravljanjem nepravilnosti
zubala i zuba koji stoji nepravilno u vilici. Zapažanja o nepravilnostima zuba stara su koliko i
istorija zubne medicine, kao i popravljanje ovog nedostatka. Korišćenjem dostignuća naučne
medicine, posebno hirurgije, ortodoncija je uznapredovala do specijalističke i supsecijalističke
grane. Danas se u oblasti ortodoncije na stomatološkim fakultetima širom sveta pa i u našoj
zemlji realizuju naučnoistraživački projekti i publikuju naučni i stručni radovi i saopštenja.
Oralna hirurgija
Oralna hirurgija se začela u preistorijsko vreme sa realizovanim prvim a potrebnim eks-
trakcijama zuba zbog zubobolje. Prošli su milenijumi ljudskih saznanja i sticanja veština do
novog doba (XVIII i XIX vek) kada su instrumenti za ekstrakciju zuba usavršeni da najmanje
traumatizuju tkiva pri ovoj gruboj terapijskoj intervenciji. Savremena stomatologija je oboga-
ćena i anesteticima koji osnovni zahvat ekstrakcije zuba čine lagodnijim i za stomatologa i za
pacijenta. Usvajanjem veštine lokalne anestezije ekstrakcija zuba (nekada bolna i neretko tera-
pijski nedovršena procedura) danas se izvodi rutinski bez veće neprijatnosti po pacijenta.
Klinička oralna hirurgija danas je izuzetno obimna a postoji tek oko 200 godina. Osno-
vana je u Zapadnoj Virdžiniji uspešnim operacijama zečije usne, rascepa nepca, karcinoma
usne duplje, plastičnih hirurških rekonstrukcija usana, donjih vilica i nosa. Današnja klinička
oralna hirurgija izuzetno je uznapredovala zahvaljujući znanjima naučne medicine i posebno
veštine do umetnosti u hirurškom radu. Stalno se eksperimentalno i istraživački inoviraju me-
todi u kliničkoj oralnoj hirurgiji ali i instrumenti i materijali koji se koriste.
Terapija i zbrinjavanje viličnih preloma je polje kliničke hirurgije savremene stomato-
logije. Istorijski razvoj zbrinjavanja preloma vilice je veoma star, postoje opisi još na papiru-
sima starog Egipta. Međutim, tek sa razvojem hirurgije kao discipline naučne medicine pre
oko dva veka nastao je i savremeni razvoj zbrinjavanja i terapije preloma vilica.
175
Stomatološka protetika
Protetika u savremenoj stomatologiji podrazumeva zubne nadoknade defekta i nedostat-
ka zuba. Potreba nadoknade zuba stara je koliko i ljudska civilizacija. Prvi dokazi o pokuša-
jima nadoknade zuba a sačuvani do našeg vremena potiču iz 3500. godine pre nove ere. Stari
Egipćani su zubne nadoknade rešavali zlatnom žicom. Zubni lekari u staroj jevrejskoj kulturi
izrađivali su veštačke zube od zlata i srebra. Feničani su u protetskim radovima koristili zubnu
nadoknadu bušenjem i povezivanjem zuba drugog čoveka. Razvojem zubne medicine koriš-
ćene su kosti životinja za pravljenje zuba, a tek u XIX veku u SAD počinje izrada zuba od po-
stojanih materijala.
Tek u prvoj polovini XX veka usavršena je platinsko-zlatna legura termičkim postup-
kom i uveden paladijum kao materijal za zubnu nadoknadu. Razvoj tehnike i zubotehničkih
materijala i alata bio je veoma ekspanzivan u drugoj polovini XX veka. Savremena stomato-
loška protetika je usavršena do tih razmera uvođenjem novih tehnologija da se ostvaruje naj-
viša moguća preciznost otiska a kasnije tehničko-tehnološka izrada nadoknade i zubnih prote-
za. Ova oblast savremene tehnologije pripada rehabilitaciji sa vrhunskim postignućima restau-
riranog kvaliteta života pacijenata kojima nedostaju sopstveni zubi.
ZNAČAJ PREVENTIVNE STOMATOLOGIJE

Stomatologija u našem vremenu je delatnost od posebnog društvenog značaja. Svoj raz-
voj i delovanje usmerava naročito u pravcu unapređenja dentalnog i oralnog zdravlja svih
građana sprečavanjem, suzbijanjem i posebno ranim otkrivanjem bolesti. Ovo su načela sto-
matološke delatnosti koja imaju preventivni značaj i programirano su osmišljena kroz zakon-
ska akta i zakonske norme na nivou vlada savremenih zemalja, odnosno ministarstava za zaš-
titu zdravlja kao resornih delova vlada u savremeno uređenim državama na svim kontinentima.
Preventivnu delatnost stomatologije programski realizuju zdravstveni radnici u stomato-
logiji. Lekari stomatolozi su nosioci stručnih preventivnih programa. Preventivna stomatološ-
ka zdravstvena zaštita oslanja se na uključivanje svih građana zajednice pojedinačno, kroz po-
rodice, preduzeća, obrazovne, humanitarne, sportske, verske i druge institucije i organizacije.
Naravno da u realizaciji kvalitetne stomatološke zaštite i preventivnih programa učestvuju or-
ganizovane lokalne zajednice, opštine, regioni, autonomne pokrajine i republika.
Preventivni programi stomatološke zaštite i unapređenja stomatološkog zdravlja podra-
zumevaju maksimalno približavanje stanovništvu saznanja o značaju zdravlja zuba i usta, kao
i najnovijih otkrića koja služe negovanju i očuvanju zdravih zuba. Potrebna je adekvatna edu-
kacija opšte populacije o značaju usne duplje kao jedinstvenog sistema ljudskog organizma, u
kojoj se normalno i neprekidno odigravaju promene. Narušeno zdravlje usta i zuba utiče na
opšte zdravstveno stanje celog ljudskog organizma.
176
Medicinska etika
VAŽNA OTKRIĆA U STOMATOLOGIJI

Razvoj savremene stomatološke nauke vezuje se za naučna odontološka otkrića krajem
XIX veka. Pravi početak naučne stomatologije treba vezati za izučavanje anatomije i histolo-
gije zuba, koja se mogla realizovati tek nakon Levenhukovog otkrića mikroskopa. Izučavanje
zubne građe je polazište istraživačkog rada u stomatologiji i razvoja stomatoloških veština.
Saznanja normalne građe i fiziologije zuba i fiziološka anatomska i histološka otkrića u
humanoj medicini uz saznanja iz patofioziologije i patološke anatomije fundamenti su stoma-
tologije našeg vremena. Stomatološke veoma brojne discipline i dalje usmeravaju svoja istra-
živanja ka novim saznanjima o nastanku i prirodi karijesa, o svim bolestima, bolesnim stanji-
ma i poremećajima vezanim za zube, meka tkiva usne duplje i koštana tkiva vilica. Perma-
nentno u savremenoj stomatologiji se postavljaju istraživački projekti širom sveta, epodemio-
loških, kliničkih i laboratorijskih ispitivanja, a rezultati kao nova saznanja doprinose kvalitet-
nijoj veštini rada lekara stomatologa.
ISTORIJAT PRIMENE RENDGENA U STOMATOLOGIJI

Konrad Rendgen (1845–1911), profesor fizike na Univerzitetu u Vircburgu u članku
pod naslovom "O jednoj novoj vrsti zraka" objavljenom 28. decembra 1895. godine, zapravo
je uveo rendgen-zrake u naučnu medicinu. Rendgen-zraci su brzo našli primenu u stomatološ-
koj dijagnostici i terapiji. Stručna literatura raspolaže podatkom već iz februara 1896. godine
o napravljenih 14 dentalnih radiograma. Rendgen-zraci su značili epohalno unapređenje kvali-
teta i egzaktnosti stomatološke dijagnoze.
Brojni istraživači i lekari stomatolozi platili su bolešću i životom rad na usavršavanju
primene rendgen-aparata u stomatologiji. Treba znati da je profesor Simić, osnivač i direktor
Radiološkog instituta u Beogradu umro od radijacione bolesti 1954. godine jer nisu postojala
saznanja o štetnim efektima rendgen-zraka na ljudski organizam a sa druge strane tehnološka
neusavršenost rendgen-aparata.
Stomatologija od početka XX veka profilisala je kao posebnu – radiologiju kao stručnu i
naučnu oblast. Primena rendgen-aparata u stomatologiji i permanentna istraživačka delatnost
u radiologiji unapredile su ne samo preciznost stomatološke dijagnoze nego su rendgen-zraci
postali moćno terapijsko sredstvo, posebno u lečenju maligniteta tkiva usne duplje. Danas se
u stomatologiji koriste aparati sa intraoralnim izvorima rendgen-zraka, dentalna seroradiogra-
fija. Stalno se istraživačkim saznanjima u oblasti radiologije teži za sada nepoznatim višim ci-
ljevima primene i upotrebe rendgen-zraka u stomatologiji i medicini.
177
OBRAZOVANJE STOMATOLOGA
Istorijat i savremeni fakulteti
Obrazovanje stomatologa u smislu osnivanja prvog stomatološkog fakulteta odosno vi-

sokoškolske obrazovne institucije za diplomirane lekare stomatologije istorijski je vezano za
1839. godinu. Američki univerzitetski profesori stomatologije Hajden i Harison su u Baltimoru
1839. godine otvorili Baltimorski koledž zubne hirurgije i to je prva specijalizovana stomato-
loška visoka škola u svetu. Evropa je dobila prvu nezavisnu stomatološku instituciju u Berlinu
1855. godine pod nazivom Javna klinika za oralne bolesti. Ministar kulture Nemačke je propi-
sao pravila studiranja na toj klinici i škola je imala državne subvencije.
Fakultetsko obrazovanje lekara stomatologa se sve do danas razlikuje u svetu. Postoje
po suštini dva oblika edukacije lekara stomatologa:
a) američki tip koledža potpuno nezavisnog od medicinskog fakulteta sa podrazumevajućom
specijalizovanom edukacijom;
b) evropski tip obrazovanja lekara stomatologa, uglavnom tokom petogodišnjeg izučavanja
medicine i stomatoloških disciplina. Ovaj sistem funkcioniše od 1917. godine, instituisan je u
Sovjetskom Savezu nakon Oktobarske revolucije.
Savremeni evropski sistem obrazovanja studenata stomatologije je modifikacija nave-
dena dva obrazovna sistema stomatologa. Studenti stomatologije stiču znanja u specijalizova-
nim ustanovama povezanim sa medicinskim fakultetima. Tek u drugoj polovini XX veka os-
nivaju se samostalni stomatološki fakulteti u svetu, što je perspektiva savremenije i racional-
nije obrazovne stomatološke forme. Uprkos postojećim razlikama u obrazovanju lekara sto-
matologa prema obrazovnim sistemima raznih država, zajednički cilj edukacije je jedinstven i
podređen pripremi stomatologa osposobljenog u naučnom i tehničkom smislu i spremnog da
rešava sve zadatke savremene stomatologije.
Stomatološki fakulteti u Srbiji imaju kratku istoriju. Prvi medicinski fakultet osnovan je
pre oko 100 godina u Beogradu. Prvi stomatološki fakultet osnovan je u Beogradu dogodilo
se 21. juna 1948. godine Odlukom Vlade Republike Srbije o osnivanju Stomatološkog fakul-
teta imenovanjem matične komisije u sastavu: prof. dr Aleksandar Đorđević, akademik Kse-
nofon Šahović i docent dr Ljubomir Đoković, tadašnji upravnik Odontostomatološke klinike.
Školske 1948/49. godine Stomatološki fakultet u Beogradu upisalo je 225 studenata, što govo-
ri o insuficijentnosti zubnih lekara u Srbiji tog vremena.
Stomatološki fakulteti u Nišu, Prištini, Novom Sadu su u okviru medicinskog fakulteta
kao odsek. Svi su osnovani posle 1974. godine.
Nastavni programi stomatoloških fakulteta u Srbiji su ujednačeni uglavnom prema na-
stavnim programima još uvek jedinog samostalnog Stomatološkog fakulteta u Beogradu. Na
početku XXI veka postoji respektivno visok stepen ravnopravne saradnje među svim stomato-
loškim fakultetima na teritoriji Srbije i sa stomatološkim fakultetima sa teritorije Republike
Srpske. Nastavni programi se svake godine usaglašavaju sa tendencijom unapređenja a škol-
ske 2006/07. godine nastavni programi stomatoloških fakulteta u Srbiji prilagođeni su Bolonj-
skoj deklaraciji o visokoobrazovnim institucijama i univerzitetima.
178
Medicinska etika
BOL I ZNAČAJ BOLA U STOMATOLOGIJI

Pojam, dijagnostička i biološka vrednost
Najčešći razlog obraćanja pacijenta stomatologu je bol – zubobolja. Ona predstavlja

bol izazvan snažnom intenzivnom draži bilo koje prirode koja dodiruje pulpu.
Bol je reč koja označava intenzivni neprijatni subjektivni osećaj.
Bol nije samo jednostavni kompleks osećaja već i emocija. Bol je osećaj koji upozo-
rava na opasnost i dragoceni je signal neposredne ugroženosti organizma i/ili njegovih delova.
Zubobolja je vremenski dinamička kategorija. Manjeg je intenziteta danju i lakše se podnosi
nego noću. Loše raspoložene osobe zubobolju doživljavaju kao nesnosnu patnju koja ide do
depresivnosti, što dokazuje da je zubobolja i psihološki zavisna emocija.
Zapaljenjski i destruktivni procesi u tkivima odražavaju se univerzalnim sistemom bola
i deo su sistema čovekove samozaštite. Smatra se da postoje tri nivoa zaštite organizma. Prvi
nivo je imunološki ili ćelijski. Drugi nivo je urgentni ili autonomni (osećanje) i odnosi se na
odbranu celog organizma od velikih telesnih povreda. Treći nivo je najviši nivo i funkcija je
kore mozga (odbrana Ega). Bol pripada prvom i drugom odbrambenom nivou organizma, strah
drugom i trećem, a anksioznost uglavnom trećem nivou.
Bol je subjektivni osećaj. Bol je u sistemu čovekovih zaštitnih sistema dinamogen faktor
– provocira i mobiliše odbrambene reakcije bolom zahvaćenog organa. Zubobolja je primer da
percepcija i reakcija na bol nije po intenzitetu i kvalitetu u skladu sa obimom oštećenja pulpe.
Bolu se često odmah pridružuju strah i anksioznost, što dokazuje povezanost sva tri ni-
voa zaštitnih mehanizama očuvanja integriteta ličnosti. Sa biološkim faktorima kod čoveka su
u interakciji psihološki i socijalno svrsishodni faktori.
Strah je urođeni obrazac ponašanja u funkciji samoodržanja. Strah je emocija izbegava-
nja usmerena ka bekstvu od opasnosti, a ne samo odgovor na signal o neposrednoj opasnosti.
Strah je iznad bola, a ispod anksioznosti i po mogućnosti kontroliše uočenu opasnost. Stoma-
tološka praksa potvrđuje da je strah emocija u funkciji izlaska iz opasnosti (pacijent, posebno
deca, beži sa zubarske stolice).
Stomatolog treba da zna da je svaki bolesnik uvek celokupna ličnost sa svojim posebno-
stima. Dolazeći sa zuboboljom lekaru stomatologu svaki pacijent donosi dve poruke. Prva po-
ruka je mesto na kome oseća bol. Druga poruka je strepnja i očekivanje katastrofalno težeg
doživljaja neprijatnog osećaja. Stomatologu treba da je druga poruka važnija, a pacijent je
obično ne izgovara. Stomatolog treba da izgradi kvalitetan odnos sa pacijentom. Poznata su tri
moguće varijante relacije lekar stomatolog – pacijent.
1) bezlična forma u kojoj je pacijent potpuno bezličan;
2) forma saradničke relacije, pacijent sa punim poverenjem izvršava sve naloge;
3) forma uzajamne saradnje, dogovorni odnos zasnovan na prethodno usklađenom među-
sobnom poverenju između stomatologa i pacijenta.
Lekar stomatolog mora više nego lekari drugih struka da poštuje primum adiuvare (pr-
venstveno pomoći) i primum non nocere (prvenstveno ne naškoditi) jer su područja rada sto-
matologa zubi i usta, čoveku vrlo bitni intimni organi.
179
ZDRAVLJE I BOLEST
"Ljudi mole bogove da im podare zdravlje,
a zaboravljaju da u njihovim rukama leži moć da ga sačuvaju."
Demokrit
Termin zdravlje i termin bolest označavaju dva kvaliteta ljudskog života, koji su u sre-
dištu suštinskog opravdanja za postojanje medicine, a posebno savremene naučne medicine.
Čovek je svojim pojavnim oblikom kao umno-razumsko biće ukupno svoje blagostanje, od-
nosno kvalitet svog življenja i svesnost o tom kvalitetu podveo pod definiciju zdravlja a naru-
šenost skladnog funkcionisanja organa pojedinačno ili sistema organa ili celog organizma de-
finisao je kao bolest ili bolesno stanje.
Humana medicina u svom ukupnom opusu bavi se baš problemom kvaliteta ljudskog
življenja, kontroliše danas i nastajanje čoveka, angažovano je uključena i u sam čovekov kraj,
odnosno prestanak življenja. Humana medicina sa svim svojim saznanjima i veštinama delatno
čini na očuvanju kvaliteta življenja svake ljudske jedinke odnosno održava očuvanje i održa-
nje zdravlja. Bolest i bolesno stanje takođe rešava medicina veštinama tretmana ili primenom
terapijskih sredstava i po izlečenju rehabilitacijom (vraćanje kvalitetnom životu u zajednici).
ŠTA JE ZDRAVLJE
"dijagnoza zdravlja"
"Zdravlje je stanje potpunog fizičkog (telesnog), duševnog i socijalnog dobra (bla-

gostanja), a ne samo odsustvo bolesti nemoći." Ovo je zvanična definicija Svetske zdrav-
stvene organizacije. Danas ova definicija ne zadovoljava ono što zdravlje podrazumeva u pot-
punosti. Problematični su stavovi navedene definicije, praktično problem se može postaviti za
svaku reč sadržanu u definiciji. Međutim, kvalitetnije i sveobuhvatnije definisanje zdravlja ni-
je do danas ostvareno u ljudskoj civilizaciji.
Zdravlje je pojmovno bilo sigurno predmet interesovanja i pokušaja tumačenja struč-
njaka brojnih disciplina, i to ne samo lekara, već i filozofa, sociologa itd. Analiziranje defini-
sanja, tj. poimanja zdravlja u različitim civilizacijama i socio-kulturnim sredinama ima zajed-
ničku vrednost jer odražava sveukupna kulturna i naučna saznanja datog vremena u određenim
zajednicama. Poznate su nam brojne definicije zdravlja u istorijskoj kategoriji, te se pojedno-
stavljeno može zaključiti da je pojmovno zdravlje za čoveka isključivo subjektivna predstava.
Aktuelna definicija zdravlja Svetske zdravstvene organizacije može se diskutovati u vi-
še segmenata svoje nedorečenosti i neprihvatljivosti. Primer: stavovi u definiciji "potpuno fi-
zičko (telesno), duševno i socijalno dobro", znače da se apsolutizira fizičko, duševno i soci-
jalno i sugeriše suprotstavljanje poimanja zdravlja poimanju bolesti. Suprotstavljenost je po
definiciji isključiva te se postavlja pitanje gde je neko "međustanje" a znamo da ono realno
postoji (recimo stanje inkubacije zaraženih dok se ne razvija klinička slika zarazne bolesti).
180
Medicinska etika
Razmatranjem zdravlja postavlja se pitanje: postoji li uzrok zdravlja. Odgovor bi bio

potvrdan jer su svi uzroci bolesti zapravo u odsustvu faktori zdravlja. Borba medicine protiv
bolesti je posredna a istovremeno i delatna za zdravlje. Zdravlje nije jednostavna suprotnost
bolesti, odnosno odsustvo bolesti nije automatsko stanje zdravlja, jer je ipak zdravlje subjek-
tivna ljudska kategorija te podleže ljudskim činiocima narušavanja ali i drugim prirodnim i
biološkim silama. Faktori zdravlja mogu se grupisati na:
a) nasledne i urođene determinante zdravlja – to su faktori poznati u genskom materijalu a
odnose se na posebnosti dezoksiribonukleinske kiseline u hromozomima;
b) biološke faktore zdravlja – podrazumevaju brojne mikroorganizme, životinje, biljke i ljude
u prirodnom krugu ravnoteže – biocenoze;
c) fizičke faktore kao uslove zdravlja – što podrazumeva atmosferu, tlo (zemlju) i vodu. U ovu
grupu faktora svakako ulaze i posebni oblici energije, toplotne, zračne itd.;
d) socijalne faktore – brojni su i posledica su ljudske zajednice koju je formirao čovek. On
pojedinačno i bez nje individualno ne bi opstao, a i kada bi perzistirao, onda bi bio uskraćen
za potpunost kvaliteta življenja koji podrazumeva zdravlje. Socijalni faktori ili uslovi zdravlja
su ukupno ekonomsko stanje, privredni tokovi, gustina naseljenosti, socio-kulturni obrasci,
obrazovanost, obim i oblik razvijenosti zdravstvene službe i svakako specifičnost, relacija
svakog pojedinca ka zajednici ponaosob. Savremena medicinska nauka smatra da je i rad kao
ljudska kategorija poseban faktor zdravlja i faktor kvalitetnog življenja, što je suštinu zdravlja.
Zdravlje i bolest nisu u potpunosti samo antipodni jer je i najbolesniji čovek u nekom
delu svoje ukupnosti zdrav. "Dijagnoza zdravlja" je zdravstveno stanje naroda – svih ljudi u
nekoj zajednici. Faktori zdravstvenog stanja stanovništva su direktni – realni ili indirektni a
ipak relevantni i veoma su brojni. Najbitniji pokazatelji "dijagnoze zdravlje" su:
1. brojno stanje i struktura stanovništva; 2. natalitet; 3. prirodni priraštaj stanovništva;
4. mortalitet; 5. morbiditet; 6. letalitet.
Navedeni pokazatelji zdravstvenog stanja naroda ili dijagnoze zdravlja su faktori vitalne
statistike koje dopunjavaju migracije, sklapanje i rastave brakova itd.
BOLEST
definicija
Etimološki termin bolest u našem jeziku potiče od srpske reči bol. Bolest je apsolutna
kategorija ili kvalitet ili karakteristika živih bića jer neživa materija ne može biti bolesna sa
aspekta razumevanja bolesti u medicinskom smislu. Bolest u našem jezičkom području ima
sinonim u reči oboljenje. Teoretičari medicine, kao i filozofi, prave suštinsku distinkciju zna-
čenja bolesti u odnosu na oboljenje jer reč oboljenje ima uopštenije značenje i koristi se pra-
vilno za označavanje narušenog zdravlja čoveka u situaciji kada se ne poznaju uzrok i priroda
bolesti od koje se boluje. Termin bolest pravilno se upotrebljava da označi poznato dijagno-
stikovano stanje narušenog zdravlja indivudue od dijagnostički poznatog uzroka. Termin bo-
lest kao i termin zdravlje je osnovna kategorija medicinske teorije.
181
Potpuna definicija bolesti skoro da nije moguća ali najpribližnija i egzaktna bi bila da je
bolest "vid poremećaja normalnih zbivanja u organizmu čoveka, odnosno nenormalno
odvijanje životnih funkcija". Problemsko u ovakvoj definiciji je termin normalan jer nije
egzaktno određen već je široko prihvatljiv. Značajno je razumeti u teoriji medicine razliku
kvalifikativa "bolesna zbivanja" i "bolesna stanja". Distinkcija bolesnog zbivanja od bole-
snog stanja moguća je teorijski ako se bolest prihvati kao evolutivni patološki proces koji ne-
kada ostavlja trajne definitivne posledice – stanje, a nekada po izlečenju nema tragova u sta-
nju bolesti poremećenih normalnih zbivanja životnih funkcija. Bolesna stanja mogu biti pre-
neta samim rođenjem, kao što su brojne urođene ili nasleđene mane, deformiteti i nakaznosti.
BOLEST I OBLICI ISPOLJAVANJA

Narušenost zdravlja ili bolest najverovatnije je za čoveka u preistoriji bila među prvim
pojmovnim preokupacijama apstraktnog mišljenja i potrebe za razumevanjem. Čovek u prvo-
bitnoj zajednici shvatio je da je bolest stanje nečim izazvano a ugrožava mu život i kvalitet
življenja. U pokušaju razumevanja šta se događa smatrao je da je nešto prodrlo u njegov or-
ganizam, a to je moglo biti nešto materijalno (korpuskularna teorija) ili demon, tj. zao duh
(demonistička teorija), a moguće i neko pretpostavljeno živo biće (parazitarna teorija). Bolest
je za primitivnog čoveka bila posledica "nailaska" ili "ulaska" nečeg u ljudski organizam,
svakako nečeg zlog. Primitivni čovek je mislio da je gubitak, na primer krvi ili nekog organa,
posledica magičnog postupka neke nepoznate sile nad bolesnikom.
Empirijsko razumevanje bolesti je bilo takvo da bolest nije samo trpljenje organizma
već i aktivno nastojanje da se ozdravi. Bolest je, znači, stanje narušene homeostaze – ravnote-
že (harmonije). Ovakvo definisanje bolesti koristio je i Hipokrat, otac medicine. Razvoj nauč-
ne medicine dao je osnove za definisanje bolesti po kvalitetima kliničke specifičnosti bolesti –
pojam kliničke dijagnoze i stavovi o sistematizaciji bolesti, odnosno uvođenje nozologije i
nozoloških sistema.
Ispoljavanje bolesti u savremenoj medicini označava se kao znak – simptom morbi.
Istovremeno ispoljavanje više znakova u stanju bolesti naziva se skup simptoma ili sindrom.
Simptome bolesti može doživljavati bolesnik a da ih nije moguće realno verifikovati,
tada se govori o subjektivnim kliničkim znacima bolesti. Znaci bolesti koje mogu i drugi za-
paze, objektiviziraju (objektivno utvrde, kao što je povišena temperatura) objektivni su klinič-
ki znaci ili simptomi bolesti. Objektivni klinički znaci bolesti mogu biti nespecifični – prate
dve ili više bolesti i specifični, koji odražavaju jednu bolest ili manju grupu srodnih bolesti.
Termin patognomonični znaci bolesti upotrebljava se samo za znake neke bolesti isključivo
karakteristične baš samo za tu bolest.
Sindrom je skup simptoma (znaka) bolesti koji se javljaju vremenski povezani ili
po redosledu ili u precizno određenim intervalima. Termin trijas (trijada) jeste specifič-
na ili tipična pojava tri karakteristična simptoma istovremeno kao dijagnostički kriteri-
jum za datu bolest. Termin trijas simptoma je kliničko dijagnostički termin u savreme-
noj naučnoj medicini.
182
Medicinska etika
MASOVNE POJAVE BOLESTI

epidemije, pandemije
Masovna pojava obolevanja od iste bolesti većeg broja ljudi u kratkom vremenskom pe-
riodu na ograničenom području naziva se epidemija. Epidemije su najčešći oblici pojavljiva-
nja zaraznih bolesti, na primer pojava influence. Epidemije mogu biti prema nastanku i trajanju
eksplozivne – naglo počinju i naglo prestaju i tardivne (progresivne) – sporo se šire i duže traju.
Epidemije zavisno od prostora i obima, odnosno broja obolelih, mogu biti male, tzv.
kućne epidemije i antipodno tome mogu zahvatiti stanovnike čitavog kontinenta – pandemije.
Eksplozivne epidemije su najčešće kapljičnog (hidričnog) načina prenošenja zaraze. Ti-
pični predstavnik je influenca – grip i skoro sve osipne groznice dečje uzrasne dobi (male bo-
ginje, varičele, rubeola). Najznačajnije pandemije zabeležene u istoriji civilizacije su "crna
smrt" ili Justinijanova kuga u VI veku nove ere (umrla skoro četvrtina stanovništva Evrope).
Nauka koja izučava pojavu, razvoj, tok i suzbijanje masovnih bolesti – epidemija i pan-
demija naziva se epidemiologija. Epidemiologija u svojoj delatnosti koristi epidemiološke me-
tode preveniranja i suzbijanja zaraznih bolesti.
VOĐENJE MEDICINSKE DOKUMENTACIJE I MEDICINSKA TER-

MINOLOGIJA
Profilisanje savemenog medicinskog prava kao posebne oblasti regulativnih normi na-
metnulo je vrlo bitnim pravilno vođenje medicinske dokumentacije i precizne upotrebe medi-
cinske terminologije. Medicinska struka je imala i potrebu za urednim vođenjem dokumenta-
cije o bolesti, samom bolesniku i tretmanu, kao i za upotrebom jedinstvene stručne terminolo-
gije. Iscrpno, ispravno i kontinuirano upisivanje svih podataka i situacija nastalih i/ili proisteklih
iz odnosa lekar – pacijent jeste medicinska dokumentacija. Formiranje i korišćenje medicinske
dokumentacije je bitno za razvoj i napredak medicine ali i osnova praktičnog rada lekara.
Medicinska dokumentacija obuhvata posebna dokumenta koja formira i piše isključivo
lekar a to su: istorija bolesti, otpusna lista (otpusno pismo), ekspertiza, temperaturna lista i bo-
lesnički karton. Zakonom su propisani posebni obrasci za sva nabrojana dokumenta.
Takođe, lekar je obavezan da sve što sazna anamnestički, utvrdi pregledom i dijagno-
stičkim postupcima, zapažanjem, sve podatke o bolesniku i njegovoj bolesti koje sazna od dru-
gih kolega, zdravstvenih radnika i saradnika i/ili od rodbine treba da unese u medicinsku doku-
mentaciju. Pravilno i dosledno vođenje medicinske dokumentacije sa egzaktno preciznom upo-
trebom medicinskih termina veoma je bitno iz brojnih razloga. Najbitniji razlozi su:
1. dijagnostika, 2. terapija, 3. predviđanje, 4. pravovremeno intervenisanje, recimo zbog
promene znakova bolesti, 5. smanjivanje moguće greške, 6. mogućnost da drugi lekar uspeš-
no nastavi tretman istog bolesnika, 7. upoređivanja sa ranijim stanjem, 8. istraživački rad, 9.
unapređivanje stručnosti i veštine, 10. mogući sudskomedicinski i pravnomedicinski spor, 11.
praćenje toka bolesti i 12. epidemiološki razlozi.
183
Svaki nalaz lekara i svaki potpisani dokument, počev od najjednostavnijeg kao što je re-
cept za podizanje leka u apoteci predstavlja sudskomedicinski dokument. Svaka beleška leka-
ra može razrešiti eventualno nastali medicinskopravni problem.
Zakon o zdravstenoj zaštiti Republike Srbije ("Službeni glasnik RS" br. 107/2005,
02.12.2005. godine) u članu 73. reguliše vođenje zdravstvene dokumentacije i evidencije:
"Zdravstvena ustanova, privatna praksa, ustanove socijalne zaštite, zavodi za izvršenje
zavodskih sankcija, fakulteti zdravstvene struke koji obavljaju određene poslove zdravstvene
delatnosti, kao i druga pravna lica koja obavljaju određene poslove zdravstvene delatnosti u
skladu sa Zakonom, dužni su da vode zdravstvenu dokumentaciju i evidenciju i da u propisanim
rokovima dostavljaju individualne, zbirne i periodične izveštaje nadležnom Zavodu, odnosno
Institutu za javno zdravlje, kao i drugim organizacijama na način propisan posebnim Zakonom.
Vođenje zdravstvene dokumentacije i unos podataka u zdravstvenu dokumentaciju is-
ključivo obavljaju ovlašćena lica, u skladu sa Zakonom.
Vrste i sadržina zdravstvene dokumentacije i evidencija, način i postupak vođenja, lica
ovlašćena za vođenje zdravstvene dokumentacije i unos podataka, rokovi za dostavljanje i ob-
radu podataka, način raspolaganja podacima iz medicinske dokumentacije pacijenata koja se
koristi za obradu podataka, kao i druga pitanja od značaja za vođenje zdravstvene dokumen-
tacije i evidencija, uređuju se posebnim Zakonom."
ORGANIZACIJA STOMATOLOŠKE SLUŽBE U SRBIJI

Stomatologija se po definiciji bavi zaštitom i unapređenjem zdravlja zuba i usne duplje,
kao i lečenjem bolesti i povreda zuba i usne duplje. Primarni princip organizacije stomatološ-
ke zdravstvene službe je maksimalno približavanje stomatoloških znanja i veština stanovništvu.
Problem organizacije zubno-zdravstvene službe u svakoj savremenoj državi, kao i u Srbiji,
dolazi iz potrebe zadovoljenja sledeća tri aspekta:
1) planirani obim stomatološke aktivnosti u odnosu na brojnost obuhvaćene populacije;
2) planirani broj i distribucija obrazovanih stomatoloških kadrova;
3) sagledana i opredeljena sredstva iz budžeta za ostvarenje obima planirane stomatološke
zaštite stanovništva.
Stomatološka služba u Srbiji je integralno organizovana zaštita i sprovodi se preko:
1) samostalnih zubno-zdravstvenih ustanova, i to:
a) zavoda za stomatologiju; b) instituta za stomatologiju; c) stomatoloških klinika.
2) preko stomatoloških ustanova ili jedinica u sastavu drugih zdravstvenih ustanova nivoa kli-
nika, zdravstvenih centara i domova zdravlja;
3) stomatoloških, zubnih, privatnih ordinacija i stomatoloških klinika specijalizovanih u okvi-
ru posebnih grana i oblasti savremene kliničke stomatologije.
Specijalistička zubno-lekarska ili stomatološka zaštita stanovništvu pruža se preko sle-
dećih specijalističkih stomatoloških disciplina: bolesti zuba, bolesti usta, dečja i dečja preven-
tivna stomatologija, ortopedija vilica, stomatološka protetika i oralna hirurgija. Sve praktično
zdravstvene ustanove u Srbiji, zaključno sa većim domovima zdravlja, imaju nekoliko ili sve
navedene specijalističke stomatološke kliničke grane.
184
Medicinska etika
Poglavlje VI
O MEDICINSKOJ ETICI I
LEKARSKOJ DEONTOLOGIJI
MEDICINSKA ETIKA I MEDICINSKA DEONTOLOGIJA
Medicinska etika je od izuzetnog značaja za medicinsku struku, pre svega za lekare, zbog
društvenog značaja primene medicine u praksi. Medicina se bavi životom i zdravljem čoveka,
zato je na lekaru izuzetna odgovornost sa humanističkog i etičkog aspekta.
Medicinska etika svoje učenje zasniva pored naučne medicine i na opštim etičkim
principima, odnosno principima etičkih učenja. Savremena medicinska etika se bavi odno-
som pacijent – lekar u svakoj situaciji primene u praksi dostignutih znanja i otkrića u oblasti
medicine, odnosno pružanja medicinskih usluga bolesnom i povređenom čoveku. Posebnost
medicinskoetičkog proističe iz univerzalnosti podređenog i zavisnog odnosa pacijenta u odno-
su na lekara i zdravstvenog radnika, te su mogući brojni oblici zloupotrebe pacijenta, ali i zlo-
upotrebe lekara od strane pacijenta.
Medicinska etika je danas oblast medicinskog izučavanja i njen pravi zadatak je
da lekarima i zdravstvenim radnicima približi probleme etičke prirode da bi ih u svako-
dnevnoj praksi i svom profesionalnom životu prepoznali i adekvatno rešili. Odavno je
zapaženo da zbog prirode odnosa lekar – pacijent ne mogu biti uspostavljeni spoljašnji nadzor
i kontrola tog odnosa da bi se sprečila zloupotreba odnosa pacijent – lekar, kao i lekar – paci-
jent. Tako medicinska etika izrasta na saznanjima da je značaj unutrašnjeg nadzora i kontrole
zloupotrebe odnosa pacijent – lekar i lekar – pacijent primaran i na njemu i počiva učenje sa-
vremene medicinske etike.
Medicinska etika je danas već profilisana kao prava medicinska oblast ili medicinska
disciplina u globalnoj naučnoj medicini našeg vremena. Savremeni medicinskoetički principi
se oslanjaju na autonomnu i utilitarnu etičku teoriju. Student medicine, a budući lekar, da bi
usvojio savremene medicinsko etičke principe, treba da zna ove etičke teorije.
185
1. Autonomna medicinska etička teorija gleda na odnose između lekara i pacijenta kao na
odnos između dve nezavisne, odgovorne i kompetentne osobe, a ne kao na odnos, recimo, dete
– roditelj i slično. Zasnovana je na Kantovom učenju. Autonomna etička teorija odnos i rela-
ciju lekar – pacijent postavlja na nivo moralne obaveze i lekaru i pacijentu implicitno, polaze-
ći od pretpostavke da je odrastao pacijent sposoban za donošenje racionalnih i odgovornih ži-
votnih odluka i da ima pravo na donošenje tih odluka. Autonomna etička teorija smatra, da je
pacijent nezavistan u odlučivanju o sebi i upravljanju sobom, što je neophodno poštovati i ka-
da lekar smatra da su takve odluke pacijenta protivne sopstvenim interesima. Pacijent je auto-
noman u odlučivanju da li će da se leči ili ne. Zakonski su uređene pretpostavke o apsolutnoj
kompetentnosti pacijenta, a time i pravo odraslih i mentalno neoštećenih bolesnika da prihva-
te, odnosno odbiju lečenje. Ovaj princip odnosa lekar – pacijent utemeljen je na autonomnoj
etičkoj teoriji primenjenoj u medicinskoj etici, a time i u medicinskoj praksi i životu.
Autonomna etička teorija podržava ideju obaveze lekara da se bori u svakoj situaciji za
dobro svog pacijenta i da se uvek trudi da ukloni ili smanji njegovu patnju i bol kao posledicu
bolesti ili povrede. Po načelima autonomne etičke teorije, zabranjeno je eksperimentisanje na
pacijentu bez njegove saglasnosti da bi se ostvarili prethodni ciljevi. Pacijent se ne sme nikada
tretirati kao objekt, već se mora poštovati autonomija njegove ličnosti.
Paternalistički stav lekara autonomna etička teorija odobrava samo ako je pacijent oso-
ba nekompetentna, nesposobna da bude poštovana njena autonomnost. Ovo važi za mentalno
retardirane, dementne, psihotične i decu.
2. Utilitarne medicinskoetičke teorije zastupaju pri svakom odlučivanju lekara u relaciji le-
kar – pacijent obavezu da se uvek vodi računa o najvećoj mogućoj dobrobiti za pacijenta, ali i
o najvećoj mogućoj dobrobiti za najveći broj ljudi. Utilitarne medicinskoetičke teorije insisti-
raju da se pri donošenju zdravstvene politike i programa zdravstvene zaštite u zajednici, te za-
kona i odluka o merama i aktivnostima koje se tiču zaštite zdravlja, poštuju interesi društva,
odnosno zajednice.
Utilitarne medicinskoetičke teorije ne priznaju fundamentalno pravo pacijenta da
''apriori'' daje saglasnost o svom lečenju, niti ove etičke teorije utvrđuju apsolutno pravo na
tajnost podataka o pacijentu i njegovoj bolesti. Ova prava pacijenta (bolesnika) utilitarne me-
dicinskoetičke teorije priznaju samo kada ona ne remete njihov osnovni princip: Najveća mo-
guća dobrobit uz najmanju moguću štetu za najveći broj ljudi.
Medicinski paternalizam podržavaju utilitarne etičke teorije. Postoje dva oblika pater-
nalizma: državni i individualni.
a) Državni paternalizam u medicinskoetičkom smislu predstavlja zakonske propise koji regu-
lišu materiju da bolesnika može lečiti samo ovlašćeni lekar i u terapiji primenjivati samo one
lekove koje su propisali država i njene institucije.
b) Individualni paternalizam u okviru medicinske etike podržan utilitarnim etičkim teorijama
postoji u tradicionalnom odnosu lekar – pacijent i održan je do danas u celom svetu i kod nas.
Ovaj model ima analogije sa odnosom dete – roditelj, jer je lekar dužan da se stara o dobrobiti
svog pacijenta, kao i roditelj o dobrobiti svog deteta. Osnovna je pretpostavka da lekar zna
apriori šta je za pacijenta najbolje i prihvatanjem takvog stava on se oslobađa obaveze da
pacijentu i njegovoj rodbini objašnjava svaku svoju odluku i nameru vezanu za tretman i le-
186
Medicinska etika
čenje pacijenta, te ne mora za njeno sprovođenje da traži dozvolu. Lekar, dakle, ima pravo da
smatra da sam pacijent nije sposoban da shvati adekvatno potrebu preduzimanja određenog
tretmana ili dijagnostičkih procedura, jer ne poznaje naučnu medicinu, a on – lekar apsolutno
je kompetentan da odabere najbolje za svog pacijenta, pri čemu nije obavezan da informiše
pacijenta o svom preduzimanju.
Utilitarne medicinskoetičke teorije podržavaju principe odnosa lekara i pacijenta, koji
nisu potpuno usklađeni sa aktuelnim stavovima humaniziranog i demokratizovanog društva
naše civilizacije, i sve se više zamenjuju autonomnim etičkim teorijama u oblasti savremene
medicinske etike. Utilitarni etički teorijski principi ipak služe i danas kao osnova za donošenje
odluka na makro planu: razrada platformi zdravstvene politike, programa i planova zdrav-
stvene zaštite, uspostavljanje mreže zdravstvenih ustanova, postavljanje norme metodologije
rada zdravstvenih institucija itd. Vanredne situacije, katastrofalni zemljotresi, masovne nesre-
će održavaju utilitarne medicinske etičke teorije, jer one forsiraju princip najveće moguće do-
brobiti za najveći mogući broj ljudi.
Reč deontologija je izvedena iz grčkih reči deon – dužnost i logos – nauka. Deontologi-
ja je, dakle nauka o dužnostima. Prvi put izraz deontologija upotrebio je engleski filozof
Bentham (Bentem) 1834. godine u delu Deontology u značenju teorije morala u celini. Termin
deontološki u teološkoj upotrebi znači dokaz za postojanje Boga, moralni dokaz, potreba na-
šeg uma da pretpostavi postojanje Boga kao osnov moralnog sveta.
Medicinska deontologija je znana i kao medico deontologija. Prema A.F. Bilibinu "Du-
ša medicine i mudrosti lečenja" (1973) je povezana tesno sa kliničkom medicinom a tiče se
pre svega odnosa lekar – bolesnik. Specifičnosti vezane za medicinsku deontologiju nisu ta-
kve da bi se shvatilo oštro razgraničenje od medicinske etike, jer postoje neraskidive veze iz-
među medicinske etike i medicinske deontologije.
Deontologija u medicinskoj praksi danas podrazumeva deo etike, odnosno razmatranje
svih problema vezanih za dužnosti u medicini. Deontologija u medicinskoj praksi podra-
zumeva sve ono što je sadržano u kategorijama moralnih potreba, zahteva, kao i pisanih
naloga. Najpreciznije rečeno deontologija u medicinskoj praksi podrazumeva sve obaveze
profesionalnih lica koje proističu iz moralnih normi i zapovesti a vezane su za dužnosti i pra-
va svih profesija u medicini (lekara, stomatologa, farmaceuta, zdravstvenih radnika, admini-
strativnih radnika u medicini).
Pojmovi deontologija i etika delom su podudarni, ipak je medicinska etika pojam
koji obuhvata i filozofsko – psihološki aspekt medicine i drugih profesija proisteklih iz
medicinske nauke.
187
ISTORIJAT I RAZVOJ SAVREMENE MEDICINSKE ETIKE
Savremena medicinska etika na početku trećeg milenijuma razvijena je do nivoa poseb-

ne oblasti današnje naučne medicine. Etička posebnost praktične primene medicinskih znanja
i veština nastala je i razvijala se istovremeno sa nastankom i razvojem humane medicine.
Etičko medicinsko problemsko postoji od vremena poznate nam medicinske prakse,
kulture i uopšte od vremena pojave medicine u ljudskoj zajednici. Definisanje medicinske eti-
ke u današnjem razumevanju mora se istorijski pripisati Hipokratovom vremenu i njegovom
ličnom medicinskoetičkom učenju.
Hipokrat (460 – 377. godine pre nove ere) je po svemu otac moderne naučne medicine,
"nenadmašni genije". Hipokrat je i otac etičkog medicinskog učenja ili medicinske etike
u današnjem smislu. Postavio je osnove naučne medicinske misli, ali i precizno definisao
dužnosti lekara. Hipokrat je time prvi osmišljeno uredio medicinsku etiku. Poznata je njegova
sentenca o lekaru i osobinama pristojnosti: "Lekar treba posebno da pazi na svoj moral, da
besprekorno živi, što je neophodno za njegov dobar glas."
Hipokratova genijalna moć zapažanja ostala je neprevaziđena do danas. "Lekar je kao
filozof ravan bogovima a medicina je kao filozofija, sve što ima u jednoj ima i u drugoj, izme-
đu njih nema nikakve razlike".
Hipokrat navodi osobine lekara: "Nesebičnost, uzdržavanje, sramežljivost, skromno ode-
vanje, razmišljanje, rasuđivanje, spokojstvo, čvrstina pri opštenju sa ljudima. Lekar mora,
pri vršenju svoje dužnosti, da pokazuje učtivost, jer grubost odbija i zdrave i bolesne ljude."
Hipokrat je učio da moralno vladanje lekara treba da bude čisto i bez mane. Stav svakog
lekara treba da bude blagonaklon, čovekoljubiv i častan. Lekar treba sa svakim da bude poš-
ten i pravedan, "jer će mu pravedno rasuđivanje biti od mnogostruke koristi".
Hipokratova zakletva je pravo načelo medicinske etike i etike obavljanja lekarske
struke. Primenjivana je u svim vekovima i milenijuma posle Hipokrata i svim civilizacijama i
medicinskim kulturama, pa i u današnjem vremenu ekspanzivnog zamaha i razvoja naučne
medicine i naučne medicinske misli. Hipokratova zakletva ukazuje da je Hipokratova škola bi-
la prilično zatvorena prema svima, osim prema onima koji su bili spremni da se obavežu
ugovorom i zakletvom da će poštovati "medicinski zakon", odnosno propisana pravila pona-
šanja. Tako je Hipokratova škola držala monopol nad sveukupnim ondašnjim medicinskim
znanjem i praktičnom veštinom. Ipak to nije bio samo kult stvarne – naučne medicine, već i
njena tajna i nedokučiva strana. Zato je prati posebna harizma Hipokratovom učenju posveće-
nih lekara, te su efektno ostvarivali povoljne terapiske uspehe i primenom placeba i sugestije.
Hipokratovo medicinskoetičko je kao hipoteka i neprevaziđena osnova kliničkog rada ali
i putokaz razvoja medicine budućnosti. Hipokratu za sva vremena pripada slava oca me-
dicine ali i slava oca medicinske etike. Njegov doprinos na oba polja je još neprevaziđen.
Hipokrat je u istoriji neponovljen, božanski, čudotvorni mudrac, velikan i izumi-
telj samo lepog i korisnog za čoveka. Zato medicinska etika nije mogla zagubiti razvojni put
do savremenog domašaja.
188
Medicinska etika
MEDICINSKA ETIKA I LEKARSKA DEONTOLOGIJA U

MEDICINSKOJ PRAKSI SRPSKOG NARODA
Poznati nam istorijski razvoj Srpske medicine sigurno je pratio i razvoj posebnosti me-
dicinskoetičke prakse našeg naroda.
Medicinska etika pripada oblasti praktične etike, odnosno posebnoj normativnoj etici le-
karske profesije i profesije zdravstvenih radnika. Istorijat medicinske etike sačinjavaju, na ni-
vou istorijata civilizacije, dela najuglednijih lekara u minulim vremenima. Izučavanje nastan-
ka medicinske etike usmereno je na poglavlja u kojima se opisuje kako su ovu problematiku
raspravljali umnici davnog vremena i stvarali kanone, zakone, kodekse, pravila, povelje, de-
klaracije, rezolucije, izjave i zakletve u domenu etičnog vršenja lekarske struke. Dragoceni po-
daci iz ove oblasti, kao naša nacionalna baština, nisu dovoljno izučeni, te ni u većem obimu
poznati ni stručnoj ni opštoj javnosti. Sudeći po izvorima o istoriji naše medicinske etike,
njene vrednosti zaslužuju širu svetsku pažnju i pripadaju baštini ukupne istorije civilizacije.
Manastir Studenica i posebno za njega vezana aktivnost Svetog Save pravi je, po pi-
sanim istorijskim izvorima, početak razvoja srpske nacionalne kulture. Na tom pravom naci-
onalnom vrelu kulture počinje i osniva se naša – posebna medicinska etika.
Nomokanon (Krmčija Svetog Save) sadrži obimna i brojna pravila koja se odnose na
prvu srpsku bolnicu na tlu naše ranije i sadašnje države, osnovanu u periodu 1206 – 1217. go-
dine. Bitan izvor osnivanja i razvoja naše medicinske etike je u manastiru Hilandaru na Svetoj
Gori, u današnjoj Grčkoj, jer su u njemu Nemanjići – Sveti Sava i Nemanja – osnovali srpsku
bolnicu 1191. godine. Hilandarski tipik je nastao u Hilandaru i u njemu pronađen čuveni
Kodeks 517, koji govori da su Srbi poznavali ondašnju medicinu.
Tragovi medicinske etike vezani za Srpski narod sadržani su i u Domentijanovom i
Teodosijevom šestodnevu Jovana Egzarka, u Dečanskom vradžbeniku, u Terapijskim
zbornicima, u Dušanovom zakoniku, u Statutu grada Kotora, u žitijima Despota Stefana
Lazarevića i Stefana Dečanskog, u zapisanom odnosu i stavu svenarodnom srpskom prema
svetim lekarima Damjanu, Kuzmi, Pantelejmonu, kao i prema moštima svetaca, Svetog Sa-
ve, Vasijlija Ostroškog itd.
Medicinska etika iz te davne istorije državnosti srpskog naroda prelama se sa visoko
vrednovanom opštom etičnošću našeg naroda u tom vremenu. Dokazi za to su, recimo, u tipi-
ku Studenice, gde u glavi 38. piše: ''Gladne treba hraniti...''. Isti odnos je bio i prema siro-
mašnim bolesnicima, posebno lečenim u manastirima. Srbi su imali na visokim etničkim
principima pored bolnica pri manastirima i dobro organizovane bolnice u Dečanima,
Prizrenu, Ravanici, u vreme kralja Milutina u Carigradu – u kraju zvanom Prodron – bilo je
čuveno učilište pri Kraljevoj bolnici, koje je bilo pravi nukleus našeg budućeg medicinskog
fakulteta. U njemu je radio cenjeni profesor tog vremena Jovan Argiropur. Postojala je 1315.
godine i srpska bolnica u Jerusalimu, kao i hospitalijumi u Beogradu i Kotoru.
189
Medicinsku etiku Srba, odnosno srpskog naroda, koja je u suštini i generator jugoslo-
venske medicinske etičke prakse XX veka, razvijali su prvi lekari na našem prostoru, pre svih
Filip iz Ferme u Kotoru 1326. godine, zatim empirijci – magister Egidijus u službi kod Stefa-
na Dečanskog, te Prvoslav i Menča, pa uticajni magister Antonijus na dvoru cara Dušana.
Nesporan je uticaj medicine i medicinske etike ondašnjeg Dubrovnika preko njegovog tada
brojnog srpskog stanovništva. "Tvrdi grad Kotor" ima prvu apoteku već 1326. godine. Srpski
narod je ipak i u to vreme u medicinsko – zdravstvenoj zaštiti bio prepušten empiricima, a
malo ili nikako učenim lekarima. U narodu je obilato korišćena magija u lečenju bolesnih,
kao uostalom i u celoj Evropi. Svoje mesto u tretmanu bolesnika našli su brojni prevaranti i
medicinski stručnjaci bez iskustva. Apokrifne molitve, amuleti, vradžbine i gatanja, bili su
među Srbima ipak ispred stavova pape Inoćentija VI i njegove bule iz 1484. godine kojom je
utvrdio verovanje u veštice i odredio njihovo spaljivanje ozakonivši period inkvizicije.
Propast Srpskog carstva, a posebno posle čuvene Kosovske bitke gotovo potpuno je
prekinuo razvoj specifične medicine i medicinske etike našeg naroda. Nažalost, dogodilo se to
u vreme punog njenog procvata, ali i u vreme predrenesansnog perioda u Evropi. Posrtanje
naše medicine i medicinske etike srednjovekovnog doba zaustavilo se tek sa oslobodilač-
kim nacionalnim ustancima Karađorđa i Miloša na početku XIX veka. Taj period je peri-
od pojave prvih lekara među Srbima, istina empirika – Hećim Toma Konstantinović, Vita Ro-
mita, Kulibert i dr. Prvi učeni, diplomirani srpski lekar u novoformiranoj srpskoj državi XIX
veka bio je Jovan Apostolović. Medicinske studije završio je u Nemačkoj u Jeni, a prvi apo-
tekar je bio Pavel Ilić, koji je 1836. godine došao u Kragujevac iz Vojvodine. Naša medicina,
a svakako i naša medicinska etika, kasnila je mnogo, u XIX veku. Nadmoć narodne medicine
među Srbima, gatanja i vradžbine u lečenju bolesnih potvrđuje i sećanje da su se knez Miloš i
njegova svita – saradnici, lečili provlačenjem kroz "čuminu košulju" i orljanski kamen.
Naročito su isticanja vredni primeri srpske medicinske etičnosti u posebnim društvenim
datostima kao što su ratovanja. Takav primer je zabeležen 1885. godine u ratu Srba protiv
Bugara, kada su Srbi zaustavili sve ratne operacije 24 časa da bi nesmetano prošao konvoj sa
sanitetskom pomoću brojnim bugarskim ranjenicima. Zbog niskih temperatura tih dana i zale-
đenog Dunava, brodovima nije mogla da stigne austrougarska i nemačka pomoć Bugarima.
Sami Srbi su pridodali toj pomoći poklon od 300 ćebadi. Tokom Prvog svetskog rata Srbi su
čuvali svoje duševne bolesnike, čak ih je vojska vodila sa sobom u izbeglištvo vezano za nikad
zaboravljenu epopeju povlačenja preko Albanije. Sličnih primera ima nebrojeno u istoriji na-
šeg naroda. Ti primeri su i danas i za sva vremena temelji za formiranje specifičnog duha po-
sebnosti srpskog naroda, neiscrpno vrelo razvoja etičnosti uopšte, ali i medicinske etike.
Jugoslovenska medicinsko etička praksa suštinski je naslednik srpske medicinskoetičke
prakse i istorijski treba biti smeštena u period 1941 – 1945. Medicinska etika u Narodnooslo-
bodilačkoj borbi zasnivala se pre svega na visokoj etičkoj vrednosti same borbe. Oslobodilač-
ki rat bio je zasnovan na humanim pricipima i višim ljudskim ciljevima, anticipiranim u iz-
gradnju novog društva koje je osnovano i stvarano tokom samog rata. Postupci lekara i zdrav-
stvenih radnika u tom partizanskom ratovanju karakterisani su domašajem vrhunskih ljudskih
vrednosti i moglo bi se reći da su sam vrh ostvarenog humanizma svojstvenog našem čoveku.
Samopožrtvovanje, angažovana briga za ranjenike, krajnje brižljiva nega, nesebična solidar-
190
Medicinska etika
nost i drugarska pažnja. Samopožrtvovanje u svim kritičnim situacijama, uzajamno odricanje

od lekova i sanitetskog materijala za drugog, ranjenog druga, vrline su zdravstvenih radnika
nezabeležene do tada u istoriji ratovanja. Ostala je sentenca: "Svi i sve za spas ranjenika."
Lekara je bilo malo pa su angažovani u tom ratu danonoćno, neštedimice davali sebe
zbrinjavajući ranjene i bolesne. Oprema i sanitetski materijal, bili su više nego oskudni, hi-
rurški rad odvijao se u improvizovanim uslovima uz natčovečne napore lekara i bolničara da
se uspešno zbrinu ranjeni ali i bolesni ne samo iz redova boraca već i stanovništva. Često su i
lekari, ranjeni i bolesni trpeli iste uslove, istu ugroženost i ista strahovanja. Ostajali su uz svo-
je ranjenike i bolesnike i kada je neprijatelj bio nadmoćan i bivali ubijani i streljani zajedno sa
njima. Hirurške intervencije izvođene su neretko bez sredstava za anesteziju. Anestetik su bili
toplina i drugarstvo i reč i podrška lekara koji je amputirao delove tela ranjenom. Taj etički i
emocionalni odnos lekara i ranjenog teško je naći u istoriji. Sećanje profesora Stefanovića ima
trajnu medicinskoetičku vrednost.
Doktor Vojislav Stojanović, hirurg, kasnije decenijama profesor Medicinskog fakulte-
ta u Beogradu i učitelj brojnih generacija lekara, ostavio je zapisano svoje sećanje. Govorio je
da se brojno puta našao u nedoumici tokom NOB–a: "Bio sam u teškoj dilemi i preživljavao
unutrašnje psihičke sukobe. Na jednoj strani, bio je u pitanju čovek koji je po svojim oprede-
ljenjima afirmisani neprijatelj narodno–oslobodilačkog pokreta i borio se protiv nas bez re-
zerve, a na drugoj strani, preda mnom je bio bolesnik u teškom stanju kome je potrebna neod-
ložna pomoć i koji moli za pomoć. Na kraju sam ipak, motivisan svojim ideološkim opredelje-
njem da se borimo za ljudsku slobodu, pravdu, istinu, više ciljeve čovečanstva, a u sklopu to-
ga i odan kodeksu ljudske i lekarske etike, odlučio da delujem efikasno, preduzevši sve ade-
kvatne mere za pomoć i lečenje bolesnika. Dok sam ovako postupao, u meni je začeta neodo-
ljivo i druga misao, da li bi se za ovog čoveka posle ozdravljenja, ako bi slučajno bio u našim
rukama, složio da bude streljan za sva nedela koja je počinio protiv narodno–oslobodilačkog
pokreta i svih njegovih pripadnika. Usledila je odmah bezrezervna i decidirana odluka složio
bih se!" Citat doktora Stojanovića, kasnijeg velikana u razmerama svetske kardiohirurgije i
hirurgije uopšte, definiše potpuno i bez ostatka principe i visoka moralna načela medicinske
etike srpskih lekara u ratovima u kojima je srpski narod bio učesnik.
Medicinskoetičko držanje i ponašanje lekara i zdravstvenih radnika tokom nedavnog
građanskog rata na prostoru SFRJ (1991 – 1995) nedovoljno je izučeno u ovom momentu.
Podaci kojima se raspolaže neuverljivi su i veoma često činjenično kontradiktorni.
191
MEDICINSKOETIČKA NAČELA U RADU LEKARA
Etičnost razvojno u medicini i lekarskoj profesiji uopšte treba shvatiti kao tendencije
postavljanja posebnih pravila ponašanja prvih iscelitelja – lekara u pretpostavljenoj istorijskoj
prošlosti sa pojavom umnog čoveka. Medicinska etika se razvijala tokom bar pet milenijuma
prema pisanim istorijskim izvorima ili istorijskim spomenicima o medicini i lekarskoj profesi-
ji u minulim civilizacijama.
Iscelitelji, odnosno protagonisti primene medicine u praksi, pomagači u bolesti ili po-
vređivanju, bili su tradicionalno poštovani jer su u svom radu pored iskustva i preuzetih zna-
nja od predaka uvek iskazivali mistiku u vršenju lekarske, odnosno isceliteljske dužnosti.
Etičnost obavljanja medicinske profesije, vekovima u prošlosti predstavljala je nekvalifikova-
nu etiku tzv. alternativne ili tradicionalne medicine. Nekvalifikovana etika kao i medicina
razvijala se pod uticajem filozofskih i religijskih shvatanja o životu uopšte, o vrednostima ži-
vota, o bolestima, razbolevanju i smrti. Treba razumeti da u preistoriji za neuspešno lečenje
nije bio odgovoran lekar ili medicina, već po pravilu lek i bolesnik koji se ne pridržava saveta
ili predloženog tretmana.
Savremena medicinska etika, istorijski kao nauka nastaje tek početkom XIX veka. Sa-
vremeni medicinskoetčki nivo dostignut je za manje od 200 godina razvoja.
Razvoj alopatske medicine korelira sa razvojem medicinske etike u faktičkom smislu
poimanja. Promenom gledanja na bolest i njeno dokazivanje eksperimentalnim radom se for-
mira i savremena etičnost lekarske profesije, odnosno formira se lekarska deontologija u da-
našnjem smislu. Istorijski gledano nastanak i razvoj alopatske medicine doveli su do brojnih
problema jer se morao rešiti nekontrolisani entuzijazam lekara da saznaju o bolestima i načinu
njihovog lečenja što više, da se ovekoveče slavom kroz razrešenje bolesti i pobedu nad bole-
stima. Tako lekari preduzimaju brojne eksperimente već početkom XIX veka na ljudima, koji
su pre svega bili često krajnje neetični o čemu svedoči medicinska literatura iz tog vremena.
Englez Willcock (1930.) prvi je lekar koji zanosu eksperimenta i naučnosti u medicini suprot-
stavlja medicinskoetička načela i principe tvrdeći: "Pod eksperimentom ne treba podrazume-
vati divlju i opasnu praksu praktičara, neznalice koje ishitreno i po svaku cenu želi da stekne
znanje i iskustvo, već pod eksperimentatorom treba smatrati čoveka velikog znanja i nesu-
mljivog talenta i koji svoj plan priprema na osnovu poznavanja sistema građe čoveka i speci-
fične bolesti. Kad se ovakva vrsta eksperimenta izvodi uz saglasnost osobe nad kojom se oba-
vlja i pošto se ispitanik obavesti da se radi o eksperimentu, istraživač ne bi trebalo da bude
pozvan na odgovornost za nadoknadu eventualne štete, niti da bude podvrgnut sudskom po-
stupku." Ovakav Willcockov stav i danas ima vrednost.
Drugi podsticaj razvoja medicinske etike u istaknutom, doslednom današnjem poimanju
jeste pojava farmakoterapije u lečenju bolesti, a i to je vezano za XX vek, između svetskih ra-
tova. Zamah farmakoterapije je uslovio iznalaženje sve većeg broja lekova, odnosno lekovitih
supstanci i njihovom primenjivanju u medicini. Brojni lekari – lekari istraživači, eksperimente
192
Medicinska etika
sa novim lekovima izvodili su hrabro na sebi i time udarili posebne temelje razvoja medicin-
ske etike rizikujući sopstveni život u interesu pomaganja bolesnom čoveku.
Posebni problemi savremene medicinske etike vezani su za farmakoterapiju i nameću
posebne moralne obaveze i dužnosti lekara, pre svega lekara istraživača. Razvojem farmako-
terapije i posebno farmakoindustrije, već 1937. godine došlo je do prve reklo bi se, katastrofe
u SAD jer je jedna manja farmaceutska fabrika pustila u promet "sulfanamidski eliksir" koji je
zbog uljnog rastvarača uzrokovao smrt preko stotinu ljudi. Diethylen gleycol korišćen kao ras-
tvarač sulfonamida, uzrokovao je smrt bolesnika. Druga tragedija dogodila se uvođenjem Ta-
lidomida u promet 1956. godine, kao poželjnog, netoksičnog sedativa, posebno preporučenog
trudnicama u stanjima napetosti i nesanice. Pre puštanja Talidomid je ispitivan na modelima –
psima i potvrdio netoksičnost u primenjenim dozama 1.000 puta većim od terapijske, te je sa
entuzijazmom prihvaćen kao najpoželjniji mogući sedativ, je njima praktično isključena mo-
gućnost suicida. Nažalost, već 1961. godine zapažene su prve malformacije ekstremiteta u
novorođenčadi trudnica koje su koristile Talidomid. Ova tragedija je ostala najtužnijom u isto-
riji farmakoterapije i večna opomena da se nikada ne ponovi.
Dalje moralne obaveze i dužnosti lekara kroz načela savremene medicinske etike, a na
nivou naučne medicine početka XXI veka, posebno su specifične u oblasti usvojenih metoda
vantelesnog začeća u sferi genetskih ispitivanja i genetskih savetovanja, odnosno genetskog
inženjeringa i konačno u primeni novog moćnog leka aktuelne medicine – transplantacija
organa.
Savremena medicinska etika je nametnula načela i dužnosti i moralne obaveze lekarske
profesije, te se javila potreba ujednačenosti u ovoj oblasti za sve lekare sveta. Rezultat je for-
miranje svetskih organizacija, kao Svetske zdravstvene organizacije i Svetskog medicinskog
udruženja pri Ujedinjenim nacijama, formulisanje kodeksa, deklaracija, rezolucija i izjava
obavezujućih za sve zemlje, odnosno lekare svih kontinenata i svih zemalja.
Savremena medicinska etika podrazumeva stalni, dalji razvoj usklađen sa razvojem i
dometima naučne medicine i sve savršenije medicinske tehnologije, a osnovno načelo obave-
zujuće za lekara jeste: "Interes mog bolesnika ostaće uvek moja primarna briga." Medicinska
etika, to treba da shvate već i studenti medicine se ne može naučiti, ona se usvaja. Konačno,
samo moralan čovek može da bude i po načelima medicinske etike, etičan i odgovoran lekar.
Moglo bi se reći da se savremena medicinska etika, temelji na četiri osnovna principa:

1. princip poštovanja života,
2. princip pravednosti – nediskriminacije po bilo kom osnovu,
3. princip dobrotvornosti – princip humanosti i
4. princip poštovanja ličnosti pacijenta.
193
LEKARSKA ETIKA I LIČNOST LEKARA

"Dobar lekar je jedan od najsrećnijih ljudi na svetu, on poznaje dobro i zlo.
On poznaje zlo da bi ga suzbijao, a dobro da bi ga svakom poklonio."
Johan Volfgang Gete
Lekarska etika je posebna praktična etika, odnosno posebni deo normativne etike.
Lekarska etika reguliše samo one norme kojima se regulišu moralne profesionalne obaveze
dužnosti lekara, a osnovne moralne norme obrazlaže opšta normativna etika.
Lekarska etika se formirala vekovima kroz razvoj medicine uopšte i lekarske profesije.
Sama istorija lekarskoetičkih načela nije obrađena, ali se sa sigurnošću može govoriti o razvo-
ju lekarsko etičke misli. Brojni pronađeni pisani istorijski dokumenti govore o istorijskom na-
stajanju lekarske etike. Uglavnom su to zakletve, pravila, zakoni, kodeksi, kanoni, deklaracije,
rezolucije i slično, stvarani milenijumima u istoriji medicine ljudske civilizacije.
Nastajanjem i razvojem medicine kao posebne društvene delatnosti nastajala je i lekar-
ska etika. Ustanovljavane su istovremeno pravne norme kojima se preciziralo ponašanje leka-
ra i lekarske profesije. Na početku su te norme imale uopšteni karakter, usklađene su bile sa
običajima društvene zajednice i određivale su status i okvire ponašanja iscelitelja, odnosno le-
kara još u preistoriji. Sa nastankom prvobitnog klasnog društva (rodovske zajednice), morala se
pojaviti kao društveno – istorijska neophodnost i lekarska etika, jer se u okviru humane medi-
cinske delatnosti morao urediti neravnopravan položaj bolesnika u nastalom klasnom društvu.
Profilisanje poželjne ličnosti lekara nije moguće samo tokom školovanja i vršenja prakse.
Potrebna je i prethodna kvalitetna osnovna struktura ličnosti budućeg lekara.
Ličnost lekara je kompozicija osnovne strukture ličnosti i tokom edukacije i praktičnog
rada usvojenih medicinskoetičkih i medicinskodeontoloških normi. Bitnost ličnosti budućeg
lekara isticana je i pre više milenijuma. Brojni su primeri iz stare Induske civilizacije i medici-
ne. Primer: "Čovek koji hoće da se bavi sa uspehom lekarskim poslom treba da je zdrav, čist,
trpeljiv, da nosi kratku bradu, treba da ima saosećajno srce, mirnu narav, pravedan karakter,
da stalno teži za činjenjem dobrih dela i da se odlikuje najvećon umerenošću i čednošću". Sli-
čne kvalitete su nabrajali još davno Seneka i Largus kao uslove da mladom čoveku bude do-
zvoljeno da izučava medicinu i lekarsku veštinu. Danas se na kvalifikacionom rangiranju
za upis medicinskih studija nažalost kvaliteti strukture ličnosti kandidata zanemaruju.
OBAVEZNE OSOBINE LEKARA I

PRAVILA DOBRE KOMUNIKACIJE
Lekarska etika kao posebna normativna etika ili posebna praktična etika – etika lekar-
ske profesije, profiliše i lik čoveka. Lekar zbog posebnosti profesije kojom se bavi kao nijedan
drugi čovek, profesionalac, ima obavezu da na temelju etičkih normi i društvenih očekivanja,
ali i očekivanja samog pacijenta, treba da poseduje osobine koje su stalne i za svakog vidljive.
Najbitnije posebne i potrebne osobine lekara su skromnost i humanost.
194
Medicinska etika
Skromnost lekara
Pozitivan lik lekara se formira i dograđuje na načelima lekarske etike. Skromnost je kvali-
tet profesionalne ličnosti lekara. Lekar mora odavati skromnost po svemu.
Skromnost kao lekarska vrlina je opisana i u više milenijuma starim dokumentima. Po-
sebno je cenjena u medicini starih Indusa, Vavilonaca, antičkih Grka, Rimljana itd.
Skromnost lekara isključuje reklamiranje i senzacionalistički nastup u javnosti i prema
pacijentu. Lekar je obavezan da opštoj – nestručnoj javnosti ne saopštava rezultate istraživa-
nja, nova neispitana sredstva lečenja, a najmanje svoje terapijske uspehe. Lekar za takva svoja
saopštenja treba da koristi stručne publikacije, časopise, stručne sastanke, kongrese, instituci-
je, univerziteta, akademija itd. Nažalost, savremenici smo brojnih senzacionalnih saopštenja u
dnevnoj ili nedeljnoj štampi o velikim medicinskim pronalascima, recimo pronalasku leka
protiv raka, ili protiv ćelavosti. Ovakva publikovanja senzacionalnih otkrića odmah stiču po-
bornike, jer su to uglavnom stanja koja opterećuju veliki broj ljudi. Neetičnosti takvog rekla-
miranja od strane lekara su dvostruke, pre svega se ostvaruju nekorektno, često uz velika ma-
terijalna dobra, jer su ljudi sa životnim problemima skloni da daju novac da bi isprobali novi
lek, iako nisu baš uvereni da je on pouzdan i pravi. Drugi nivo etičkog ogrešenja jeste što se
na taj način, smanjuje ili gubi poverenje u lekara i medicinu uopšte.
Oba nivoa navedenog deontološkog ogrešenja sa aspekta humanizovanih etičkih načela
imaju kvalitete kriminalnog lekarskog činjenja, te ih treba i pravno sankcionisati.
Humanost lekara
Humanost je podrazumevajuća i obavezna osobina lekara i suština lekarskog poziva.
Lekar mora biti pre human negoli stručan.
Revidirana verzija Hipokratove zakletve – Ženevska deklaracija svečano obavezuje le-
kara da će svoj život staviti u službu humanosti. Humanost kao premisa obavljanja lekarske
profesije prvi put je data u Ženevskoj deklaraciji. Humanost se kao misao i tendencija javila
još u XVIII veku kao najbitniji atribut ličnosti lekara. Posle razrešenja nacionalističke krize
društvenih – državnih zajednica, ideja humanosti bila je na probi kroz dva svetska rata u XX
veku i neminovno se pojavila u međunarodnom kodeksu medicinske etike našeg vremena.
Prema Ženevskoj deklaraciji, lekar se svečano obavezuje i izjavljuje prvi put u istoriji
da će čak i pod pretnjom odbiti da svoje medicinsko znanje i veštinu stavi u službu nehuma-
nosti. Humanost lekara pojavljuje se terminološki dva puta (istina kratko) u Ženevskoj dekla-
raciji. Lekar našeg vremena posvećuje svoj život i znanje načelu humanosti, kao što je lekar
antičke Grčke sve svoje znanje u ime bogova stavljao na dobrobit bolesnika. Ženevska dekla-
racija za razliku od svih ranijih lekarskih kodeksa i zakletvi, ne obavezuje samo lekara na
humanost prema bolesniku već i zdravstvene radnike uopšte, i to prvi put u istoriji medicine.
Neophodno je da lekar veštinu komunikacije usvaja tokom čitavog svog radnog veka.
Lekaru je neophodno da ovlada dobrom komunikacijom i zbog definicije humanosti: "Lekar
je human čovek i poznavalac medicine." Drugi deo definicije "poznavalac medicine" za pa-
cijenta je podrazumevajući, ali i ne postoji ukoliko "human čovek" nije prisutno.
195
Komunikacija lekara sa medicinskim i

nemedicinskim radnicima u zdravstvenoj ustanovi
Deontološki odnos lekara sa medicinskim personalom podrazumeva poštovanje moralnih
normi ponašanja, pre svega prema kolegama, ali i prema drugim zdravstvenim radnicima (me-
dicinskim sestrama, bolničarima i nemedicinskim radnicima). Deontološki aspekt ponašanja
lekara prema kolegama regulisan je i zakonima o lekarskim komorama, posebno i zakonom koji
reguliše privatnu lekarsku praksu.
Naročito je važan deontološki aspekt komunikacije lekara prema nemedicinskom oso-
blju u zdravstvenoj instituciji. Posebno u zdravstvenoj instituciji u državnom vlasništvu, a po-
sebno u privatnoj zdravstvenoj instituciji. Deontološki aspekt te komunikacije podrazumeva i
zahtev od lekara da se pridržava etičkih normi u odnosu na majstore, spremačice, servirke,
administrativno osoblje i drugo nemedicinsko osoblje u zdravstvenoj ustanovi. Osnova te ko-
munikacije je nefavorizovanje profesije lekara i zdravstvenih radnika.
Neophodno je da svaki lekar vešto umeri svoj stav u komunikaciji sa radnicima zdrav-
stvenog i nezdravstvenog profila, jer sve je pitanje mere i harmonije, zapisao je još Platon.
Farmaceutski poslovi lekara u zdravstvenoj ustanovi

Medicinskodeontološki princip u radu sa lekovima podrazumeva da lekar propisuje od-
ređenu farmakološku supstancu bolesniku nakon postavljene dijagnoze u nameri da mu pobo-
ljša zdravstveno stanje, ili ga u potpunosti izleči od dijagnostikovane bolesti. Lekar zato mora
znati farmakokinetiku i farmakodinamiku, kao i hemijski sastav svakog leka koji proskribuje.
Zdravstveni radnici, odnosno medicinsko osoblje u kliničko bolničkim institucijama, oba-
vljaju aplikaciju lekova bolesniku, a prema preciznim nalozima lekara. Uloga medicinskog
osoblja u ovom poslu je veoma bitna, jer od pedantnosti i striktnog administriranja leka bole-
sniku zavisi uspeh lečenja. Zdravstveni radnik nikada ne sme proizvoljno menjati uputstva.
Da bi se izbegla bilo kakva samovolja u našim zdravstvenim institucijama se u pisanoj formi
daju uputstva medicinskim sestrama kojih one treba da se pridržavaju tokom podele lekova.
1. Obavezno oprati ruke pre pripreme lekova za podelu bolesnicima.
2. Ukoliko naziv leka i doza nisu čitko napisani na terapijskom listu, ne naslućivati značenje
napisanog, već konsultovati ordinirajućeg lekara.
3. Ako se zapazi da lek odstupa od normalnog po mirisu ili boji, ne davati ga bolesniku.
4. U prostoriju sa lekovima ne smeju ulaziti pacijenti. Lekovi treba da su uvek zaključani.
5. Lek treba dati lično svakom bolesniku i nikada se ne osloniti na poverenje u drugog bole-
snika da lek odnese bolesniku u svojoj ili drugoj sobi.
6. Obavezno kontrolisati da li je bolesnik popio lek koji mu je dat.
7. Upisati u knjigu ime i prezime svakog bolesnika i identifikovati ga pre aplikacije leka.
Posebna je obaveza zdravstvenog radnika, odnosno medicinske sestre da insistira, na-
ravno na propisan način, da bolesnik neizostavno uzme lek i u situaciji kada to odbija.
196
Medicinska etika
Administrativni poslovi lekara u zdravstvenoj ustanovi

Lekari i zdravstveni radnici, odnosno medicinsko osoblje, pored medicinskog posla mo-
raju da obavljaju i administrativne poslove od momenta dolaska pacijenta u zdravstvenu usta-
novu, bilo dispaznerskog, bilo stacionarnog tipa.
Najobimniji administrativni poslovi su bolesnički protokoli u koje moraju tačno da se
unose propisani podatci. Zatim sledi formiranje istorije bolesti, njeno pisanje po preciznim
pravilima, zavođenje i unošenje podataka dobijenih laboratorijskim i svim drugim brojnim di-
jagnostičkim primenjenim procedurama, upisivanja propisanih lekova i preduzetih terapijskih
procedura i konačno pisanje otpusne liste sa opširnom i obimnom epikrizom kao sudskomedi-
cinski validnog dokumenta. Zdravstveni radnici imaju i administrativne poslove vezane za
trebovanje lekova, posebno propisano dijetalnu hranu i vođenje drugih brojnih zabeležaka u
skladu sa preciznim propisima o tretmanu bolesnika tokom boravka u zdravstvenoj ustanovi.
Važno je sa deontološkog aspekta da bolesnik ne dođe do podataka iz medicinske do-
kumentacije koje bi mogao da pogrešno protumači i razume, te tako izazove pogoršanje svog
zdravstvenog stanja. Dalji deontološki aspekt administriranja u zdravstvenoj instituciji je oprez
da se ne počine greške u smislu zamene pisanih naloga, kao što je recimo dijetalni jelovnik.
Lekar i zdravstveni radnici tokom obavljanja profesionalne dužnosti u zdravstvenoj in-
stituciji obavljaju i niz drugih administrativnih poslova, kao što su: popunjavanje statističkih
tabela u svrhu analitičkih praćenja i statističkih sagledavanja, pravljenje planova rada i pro-
grama rada za naredni vremenski period. Lekari su dužni da savesno i pedantno vode sve pro-
pisane administrativne poslove, jer aljkavost i nedoslednost mogu dovesti do grešaka čije po-
sledice mogu biti nepovoljne po zdravlje lečenih bolesnika. Svakako da skoro svi dokumenti
imaju vrednost službene tajne i ne saopštavaju se bolesnicima.
Finansijsko-materijalni poslovi lekara u zdravstvenoj ustanovi

Materijalno-finansijsko poslovanje i status zdravstvene ustanove spadaju u deontološku
odgovornost lekara i zdravstvenih radnika. Deontološki aspekt na planu materijalno-finansij-
skog poslovanja zdravstvene institucije obavezujući za lekara i druge zdravstvene radnike je
njihova obaveza da imaju uvid u vrstu i količinu magacioniranih sredstava za lečenje, ishranu
bolesnika i održavanje higijenskih normi bolesnika i prostorija. Deontološki je nedopustivo da
ono što postoji u magacinu bolnice sestra ne trebuje da bi se kvalitetno odvijao rad na odeljenju
i bolesnik kvalitetno lečio. Propust u tom delu nije samo medicinski nego i deontološki problem.
Uništavanje inventara ili imovine zdravstvene ustanove od strane bolesnika tokom bo-
ravka u njoj zbog lečenja takođe spadaju u deontološku odgovornost lekara i drugih zdrav-
stvenih radnika. Obaveza lekara i drugih zdravstvenih radnika je da u situaciji tako izazvane
materijalne štete ne postupe agresivno prema bolesniku, poneti emocionalnim nabojem zbog
nastale štete, već da smireno ispitaju i uvaže sve moguće razloge zbog kojih se takav akcident
dogodio. Bolesnikova mentalna ukupnost može biti u stanju takve narušenosti i disharmonič-
nosti da je nastala šteta zapravo samo posledica toga.
197
OBAVEZUJUĆI MEDICINSKOETIČKI STAVOVI

LEKARA PREMA SEBI
Lekar je oduvek imao obavezu da čuva, neguje i razvija lične etičke osobine. Obaveza
lekara jeste da tokom školovanja i tokom rada u profesiji stiče etičnost i obogaćuje sebe
etičnošću. Od lekara se očekuje da u zajednici, a ne samo u kontaktu sa bolesnikom, ne pravi
ogrešenja o etičke norme. Lekar mora da izgradi svoj moralni lik, ali obaveza mu je i etični
stav u odnosu na sebe i neka vrsta lične etičke kontrole nad sobom. Lekar mora biti zrela lič-
nost, kompletan čovek, koga odlikuju dostojanstveno držanje i odmerenost. Lekar treba da
odmerava lični program rada, svoj odnos sa okolinom, mora da obezbedi poštovanje sebe od
drugih, ali i sebe od samog sebe. Dužan je da savlađuje sopstvene unutrašnje konflikte uz poš-
tovanje morala sredine, da ostvarenjem svojih životnih ciljeva uvek uspostavlja skladne odno-
se sa ljudima u sredini u kojoj živi, što su atributi zrele ličnosti.
Nedopustivo je da se lekar izdvaja iz svoje životne i socio-sredine, niti da se distancira
od socio-miljea ili od politike koju prihvata ta sredina.
Vrline kao moralne osobine koje treba da krase lekara su brojne, a apeks je uzvišenost.
Od lekara se očekuje da bude uzvišena osoba i da kao takva izaziva nepodeljeno i bezrezervno
poštovanje drugih prema sebi. Pojam uzvišeno je po suštini veliko i jednostavno. Ljubaznost,
ozbiljnost i plemenit stav lekara u svakoj prilici imponuju. Plemenitost proističe iz emocio-
nalnih kvaliteta sažaljenja, saučešća i dobrodušnosti.
Lekar u etičkoj obavezi i dužnosti prema samom sebi mora permanentno da pazi kako
se ponaša i kako izgleda u privatnom životu. Lekaru je nedopušteno nedolično ponašanje na
javnom mestu, recimo preterano konzumiranje alkohola i bilo koje po tradicionalnom moralu
neprihvatljivo ponašanje. Lekaru je nedopustivo nekonvencionalno odevanje, upadljiva neu-
merenost u jelu i piću, neadekvatan i nekvalitetan odnos prema svojoj porodici, itd.
Stalno uvećavanje sopstvenog znanja iz medicine je obaveza svakog lekara tokom
ukupnog profesionalnog, odnosno radnog veka, jer bolesnik ima pravo da bude uvek i u sva-
kom momentu lečen po najnovijim dostignućima naučne medicine. Svakako da naučna medi-
cina na početku XXI veka raspolaže tolikim saznanjima i nije moguće da njima ovlada svaki
lekar pojedinac, ali prateći stručnu literaturu i nova naučna saznanja u medicini, lekar može i
obavezan je da bolesnika uputi kolegi koji tu medicinsku oblast bolje zna, ili u zdravstvenu
instituciju koja se specijalizovano bavi tretmanom baš takvih bolesnika.
Etički stav lekara prema sebi je bitan i uslov je da u očima drugih postigne vrednosti,
kao što su uvaženost, uzvišenost, plemenitost itd. Lekar ne sme da svojom seksualnošću okrnji
ličnu vrednost i ugled u svojoj socio-sredini. Ne sme da čini nikakve seksualne zloupotrebe.
Privatni život lekara ne sme umanjiti njegovo lično dostojanstvo. "Lična sreća je nemo-
guća bez sreće drugih, treba da je primarnija premisa za lekara nego za druge profesije."
Sujeta, nadmenost, gordost, oholost, ne smeju biti osobine lekara. Lekar mora da pose-
duje i neguje sledeće humanističke osobine – savesnost, moralnost, požrtvovanost, inteligen-
ciju; radne osobine – stručnost, objektivnost, odgovornost; komunikacione osobine – uvaža-
vanje grupnog interesa, demokratičnost, čuvanje tajne i psihološke – skromnost, inteligen-
cija, razumnost.
198
Medicinska etika
MEDICINSKOETIČKI STAVOVI LEKARA PREMA KOLEGAMA

Medicinskoetičke obaveze i dužnosti lekara prema lekarskoj profesiji proističu iz
milenijumskog doprinosa prethodnih generacija lekara ugledu lekarske profesije. Lekar je dužan
da i na početku XXI veka čuva ugled svoje profesije i da taj ugled profesije ničim ne ukalja, a
posebna mu je dužnost da doprinese daljem razvoju ugleda lekarske profesije.
Negovanje, razvijanje i insistiranje na etičkom stavu lekara prema drugim lekarima, nje-
govim kolegama, ali i prema drugim zdravstvenim radnicima, obaveza je lekarske profesije.
''Ne otvaraj usta da bi osudio ono što je učinio drugi lekar, jer svako se može prevariti.
Radi tako da te hvale zbog tvojih dela, i ne traži počasti u osuđivanju drugih...", reči su Isaka
Izraela iz XIX veka.
Pruski Medicinski kodeks 1725. godine opširno obrađuje kolegijalni odnos među leka-
rima: "Pre svega lekari treba da su u međusobnom odnosu i ophođenju pomirljivi i sveži, da
svoju dužnost kod pacijenata vrše odano i marljivo. Isto tako iz obzira prema plemenitom bi-
ću, koje je povereno njihovom staranju, lekari treba, pre svega, da se potrude da žive valja-
nim i časnim životom, da među sobom žive u slozi i uzajamnom poverenju, da nikad ne zavide
jedan drugom na sreći, a još manje da traže da nedopuštenim sredstvima udaraju jedan na
drugog i ubijaju jedan drugom ugled, već kad dvojica ili više njih budu kod jednog pacijenta,
ne treba takvom pacijentu ništa tajno i jedan drugom protiv znanja i volje da narede, ili čak
da dadu nekakav lek koji bi drugom bio nepoznat, već da smotreno raspravljaju o bolesniko-
vom stanju..." Ovakav tekst je poželjan i vredan poštovanja i danas u svim sredinama pa i u
našoj zajednici.
Omalovažavanje rada, dijagnoze ili terapijskog postupka, namere daljeg tretmana bole-
snika koje je činio drugi lekar nedopustivo je i teško ogrešenje o lekarsku i medicinsku etiku.
Etička obaveza je svakog lekara da se uzdrži od bilo kakvog komentara o kolegi i njegovom
radu pred bolesnikom. Ukoliko uopšte kaže nešto o svom kolegi, to mogu biti samo reč po-
hvale i uvažavanja. Ovo je sve veoma bitno jer čuva vrednosti lekarske profesije uopšte, ali i
ugled i vrednost lekara pojedinca.
Preotimanje pacijenata od kolege nedozvoljeno je kao krajnje nemoralno koristolju-
blje. Ovu premisu treba danas imati u vidu kada se i u našoj zemlji restaurira privatna lekarska
praksa. Svaki lekar treba da se seti Hipokratovog stava: "Lekari koji pregledaju zajedno jed-
nog bolesnika, neće se svađati i neće se podsmevati jedan drugom, jer rasuđivanje jednog
lekara ne treba da izazove zavist drugog lekara, to bi značilo pokazivati prosto slabost..."
Podučavanje kolege moralna je obaveza svakog lekara. Medicinskoetički nije dopušte-
no imati tajne metode i lekove i zadržavati ih za sebe. Među lekarima ne sme biti surevnjivo-
sti i konkurencije jer to ide nauštrb ozdravljenja pacijenta.
Konačno, neophodno da lekar neguje etički stav prema zdravstvenim radnicima sa ko-
jima radi, medicinskim sestrama i drugima. Nedopustivo je razvijanje familijarnosti u odnosu
lekar – medicinska sestra, naravno, još manje stupanje u intimne odnose sa medicinskom se-
strom, saradnikom na radnom mestu. Konzilijarni lekarski rad je načelo nove savremene
medicinske etike našeg vremena.
199
MEDICINSKOETIČKI STAVOVI LEKARA PREMA BOLESNIKU

transfer, kontratransfer, empatija
"Pacijenti ne žele da vide lekara kao ljudsko biće koje greši i

koje je podložno slabostima."
Džon Hačison
Odnos lekar – bolesnik može biti zamenjen i terminom odnos lekar – pacijent, tj. bilo
koji drugi čovek. Čovek, bolestan ili zdrav, izlečen, zalečen ili rekonvalescent, ima uvek i ne-
sporno svoje poreklo, ima uzrastne karakteristike, ima porodicu, ima svoje stavove, ima for-
miran duševni i intelektualni život, ima navike, ima lični i socijalni status, ima vrstu posla i
zaposlenje, ima svoje ambicije ostvarene ili neostvarene, dosadašnje i buduće, ima svoje ži-
votne uspehe i padove, ima svoja razočaranja i svoju nadu. Sve to mora biti uvaženo u odnosu
lekar – pacijent, odnosno lekar – bolesnik. Lekar to mora imati u vidu jer će u protivnom, bo-
lesnik potražiti drugog lekara ili čak ostvariti kontakt sa nadrilekarom.
Lekar ima etičku dužnost prema pacijentu:
– da unapređuje i štiti njegovo zdravlje,
– da se bori protiv bolesti i njenog smrtnog ishoda,
– da ispoljava profesionalnu odgovornost i savesnost,
– da uloži napor da bi zadobio poverenje pacijenta,
– da pacijenta ni pod kakvim okolnostima ne uvredi ili ne povredi njegova etička, socijalna,
religijska ili neka druga osećanja i uverenja.
Lekar treba da uvažava činjenicu da pacijent na specifičan način zavisi od njega i nje-
gove prognoze, dijagnoze i načina lečenja. Tako se u odnosu lekar – pacijent mešaju pacijen-
tova osećanja nade, straha, očekivanja, strepnje i razočarenja od moći lekara i naučne medici-
ne koju on primenjuje. Ovo su sve opšti principi važni za odnos lekar – bolesnik.
Humanizam i humanistička etika zasnivaju se bitnim delom na ljudskoj dubokoj intrap-
sihičkoj potrebi komunikacije. Ta komunikacija, ta humanističkoetička potreba čoveka, jeste i
deo specifičnosti odnosa lekar – bolesnik.
Suština odnosa lekar – bolesnik je zajednički cilj i lekara i bolesnika, a sastoji se u želji
što bržeg i trajnog izlečenja. Odnos lekar – bolesnik je i oblik socijalnog sporazumevanja, u
čiju osnovu su podjednako ugrađene emocionalne i intelektualne osobine ličnosti, ne samo
pacijenta već i lekara. Lekaru je potrebno saznanje da se odnos između njega i bolesnika odvi-
ja na suptilnim, intelektualnim i emocionalnim ralacijama, te neminovno zadire u najskriveni-
je intrapsihičko, time i najintimnije u ličnosti pacijenta. Zbog toga je neophodno da lekar u
odnosu sa bolesnikom mora misliti na nastalu relaciju i uvažavati psihodinamske faktore koji
će dovesti do promena u ponašanju, i jednog i drugog. Ova konstatacija samo podupire danas
u lekarskoj profesiji opšteprihvaćenu sentencu: "Nema bolesti postoje samo bolesne osobe."
Lekar u relaciji sa bolesnikom mora računati na činjenicu da ne leči bolest nego bolesnu
osobu (bolest kakvu je naučio iz udžbenika, nikada neće naći u bolesniku). Stoga mora dobro
upoznati istoriju razvoja i života svog bolesnika, upoznati i proceniti njegova unutrašnja ose-
ćanja, ali i znati o spoljnim događajima i uticajima važnim za bolesnika. Upoznavanje emoci-
onalnog života bolesnika, značajno je za izlečenje često kao i podrobno upoznavanje fizičkih
200
Medicinska etika
znakova bolesti. Solomon je zapazio: "Lekarevo najvažnije terapijsko sredstvo je sama nje-
gova ličnost i on se njome služi svesno, mudro, dobronamerno, sa punim uviđanjem sop-
stvenih slabosti i nedostataka." Uspešno uspostavljena relacija lekar – bolesnik u brojnim
stanjima obolevanja je odlučujuća za program lečenja i konačan ishod terapije.
Odnos lekar – bolesnik biće uspešan i dovešće do obostrano željenog cilja – brzog, efi-
kasnog i kvalitetnog izlečenja ako se uvek ispoštuju načela primum non nocere i primum est
adiuvare. Lekar ne sme zaboraviti u nizu medicinskih procedura i preduzetih medicinskih in-
tervencija i dijagnostičkih procedura na ličnost svog pacijenta. Nažalost, neretko lekar današ-
njeg vremena, kao da ima tendenciju da traži i nađe bolest, a ne vidi bolesnika. Ovakva alije-
nacija lekara od pacijenta nije prihvatljiva sa medicinskoetičkih, humanizovanih stavova i
načela. Lekar mora videti bolesnika a ne bolest, shvatiti da se bolesnik u bolničkoj postelji
pred njim oseća najčešće bespomoćno jer je u prilici da lekaru, nepoznatom čoveku, iznosi svo-
je tegobe često vezane i za lične, najskrivenije intrapsihičke tajne. Bolesnik je lišen svog do-
stojanstva bez odela, lišen je i zvanja i značaja u socio relacijama, te mu treba pružiti saoseća-
nje, razumevanje, uputiti mu toplu reč i blag pogled. Medicinska etika podrazumeva ljubav
prema ljudskom biću u licu pacijenta.
Bolesnik, kao i svaki čovek, ima svoje vrline i mane, svoj temperament, specifično svojs-
tveno znanje i navike, lična opredeljenja, jer čovek nije samo organizam nego i ličnost. Patri-
jarh Pavle je 1992. godine obraćajući se lekarima na lekarskoj slavi Sveti vrači rekao: "Čovek
nema samo telo, on ima i dušu, koju u radu sa telom bolesnog čoveka nikada ne smete za-
nemariti." Lekar je obavezan kao i drugi zdravstveni radnici da ugađa bolesniku, ali i da vodi
računa da u komunikaciji sa njim ne bude preterano bolećivo popustljiv ili očigledno drzak.
Bolesnici se danas neretko prema lekaru i zdravstvenoj instituciji odnose kao prema trgovcu i
trgovinskoj radnji, zahtevaju prepisivanje određenog leka, merenje pritiska, uput za određene
dijagnostičke preglede. Zahtevaju da im se uradi EKG i sl. Ispuniti bezuslovno ovakve zahte-
ve svakako je greška, ali i ogrešenje o medicinsku deontologiju i medicinsku etičnost uopšte.
Prvi intervju je pojam u profesionalnom uspostavljanju odnosa lekar – pacijent i pod-
razumeva njihov prvi razgovor. Prvi susret sa bolesnikom često je od presudnog značaja za
uspešnost celokupnog odnosa lekar – bolesnik. Prvi intervju ima uvek i dijagnostičku i prog-
nostičku i terapijsku vrednost i zbog toga je izuzetno značajan. U prvom intervjuu i lekar i bo-
lesnik aktivno učestvuju i obostrano opredeljuju krajnju uspešnost odnosa lekar - pacijent.
Stoga je važno da u tom prvom susretu lekareve reči, postupci, izgled, boja glasa, budu kon-
trolisani ali i podvrgnuti profesionalnoj analizi. Svim nabrojanim, odražava se i iskazuje lju-
bav prema čoveku, profesionalna ljubav prema bolesniku koga do tada lekar nije poznavao.
To je specifična ljubav jer iz nje proizilazi samopožrtvovanje lekara, a bez toga nema uspešne
pomoći onome koji pati, dakle bolesnom. Neprikladno je poistovećivati čoveka sa njegovom
bolešću i svoditi ga na broj kreveta u sobi ili na naziv bolesti. Lekar treba uvek da se bolesni-
ku obraća sa ''Vi'' i da ga oslovljava punim imenom ("nema lepše muzike na svetu od izgo-
varanja ličnog imena"). Lekar u komunikaciji sa bolesnikom treba da učini sve da zadobije
njegovu psihološku naklonost.
Lekar u razgovoru sa bolesnikom ili dok obavlja pregled, ne sme nikad da ostavi utisak
da mu se negde žuri, da je nervozan, da je ljut, ili indiferentan prema pacijentu. Lekar je du-
žan da sebe stavi u položaj bolesnika i razgovor sa njim započne pitanjima o osnovnim razlo-
201
zima zbog kojih je došao da traži lekarsku i medicinsku pomoć. Bolesnika treba ohrabriti da
iskreno i potpuno predoči svoje tegobe, onako kako njemu to najviše odgovara, a dužnost le-
kara je da pažljivo sluša i ne ometa bolesnikovo izlaganje. Lekar konverzaciju sa pacijentom
treba oprezno da usmerava, ali da pacijent ne stekne utisak da ga ovaj ispituje, već da samo
iskazuje razumevanje za njegove tegobe i humano interesovanje. Pacijentu treba pružiti jed-
nostavna objašnjenja, podršku i povremenu pohvalu da bi se pridobilo njegovo poverenje a i
smanjila anksioznost ukoliko postoji. Lekar treba da izbegava upotrebu stručnih termina i da
se služi svakodnevnim jezikom, a pacijenta da prihvati blagonaklono sa svim njegovim mo-
ralnim i etičkim stavovima, pa makar bili i neispravni. Lekar je obavezan da izbegne prekore,
naređivanje, moralisanje, jer treba da napravi atmosferu u kojoj je autoritativan, ali ne prete-
rano nametnuto, a još manje zastrašujuće.
Neophodno je da se pri prvom intervjuu sa pacijentom bude nasamo, da atmosfera
obezbeđuje diskretnost i poverenje a lekar da ostavlja utisak strpljivog čoveka punog razume-
vanja za bolesnikove probleme. Lekar ne sme pokazati da je odsutan, zaokupljen nečim dru-
gim, ne sme razgovarati telefonom, ne sme pokazati da mu nedostaje vremena. Konačno, le-
kar treba da posmatra i procenjuje bolesnika, ne samo njegovo narušeno fizičko zdravlje već i
njegovu mentalnu ukupnost, ali istovremeno i da posmatra, odmerava i koriguje sopstvene
postupke tokom prvog susreta sa bolesnikom.
Odnos lekar – bolesnik odvija se na principima verbalne i neverbalne komunikacije.
Verbalna komunikacija je uobičajeni kontakt među ljudima, odnosno iskazivanje osećanja,
poteškoća rečima specifičnim za svakog pojedinca. Dobra komunikacija na nivou medicin-
skog intervjua od strane lekara, više je umetnost nego nauka, više veština koja se učenjem i
praksom usavršava, nego dijalog koji se odvija između dve osobe. Verbalna komunikacija se
može definisati kao komunikacija putem razuma, što znači da se iz razumskog dela jedne lič-
nosti upućuje poruka razumu druge ličnosti. Vrednost verbalne komunikacije lekar - bolesnik
povećava se ukoliko lekar primenjuje pripremljenu listu pitanja, što mu daje osećanje sigur-
nosti u odnosu sa bolesnikom. Danas svaka medicinska disciplina ima tzv. specifičnu listu pi-
tanja koju treba da koristi lekar te specijalnosti da bi efikasnije, sigurnije i stručnije ostvario
dijagnostiku i lečenje svog pacijenta.
Sam govor po sebi nikada nije dovoljan da izrazi ono što čovek želi reći, te se ljudi slu-
že i drugim, neverbalnim sredstvima komunikacije. Naglašavaju se posebno reči ili pojedini
glasovi u rečima, prave se određene i namerne pauze u govoru koje imaju posebnu i specifič-
nu poruku sagovorniku o sebi, menja se ritam govora itd. Često se u neverbalnoj komunikaciji
koriste mimika, pokreti rukama, dodir rukom, pogled, zauzimanje rastojanja prema sagovor-
niku. Znači, neverbalna komunikacija podrazumeva i držanje tela, način odevanja, ton i boju
glasa, potvrdno ili odrečno klimanje glavom, podizanje obrva itd. Nabrojani znaci u neverbal-
noj komunikaciju su izuzetno važni i najčešće otkrivaju, o sagovorniku, više nego same reči, a
uz to i daju tačniji smisao rečima.
Emocionalna komunikacija je takođe neverbalna komunikacija i po pravilu je jasnija,
potpunija i iskrenija nego verbalna.
Govor tela je teško prikriti jer iza njega stoji autonomni vegetativni nervni sistem ne-
podređen svesnoj volji čoveka.
202
Medicinska etika
Konstruktivna komunikacija je svaka ona usklađena verbalna i neverbalna komunikacija

ukoliko je jezgrovita, jasna, pozitvna, realna, obzirna prema partneru, prijemčiva za različitost
mišljenja, otvorena, poštena, taktična i iskrena. Konstruktivna komunikacija podrazumeva da
se sagovornik i sluša, a ne samo da se drugome nameće svoj stav. Podrazumeva izbegavanje
prigovaranja, izbegavanje povišenog tona, izbegavanje ismejavanja i duhovitosti na tuđ račun,
odnosno na račun sagovornika. To je komunikacija u kojoj se pokazuju ljubaznost u ophođe-
nju, eufemističko izražavanje i suzdržavanje od ispoljavanja agresije. Konstruktivna komuni-
kacija smatra naročito važnim neverbalno komuniciranje.
Medicinskoetička načela odnosa lekar – pacijent mogla bi se nabrojati na sledeći način:
1. Primum non nocere – svaka aktivnost lekara mora biti usmerena na korist bolesnika, a ni-
kada na njegovu štetu;
2. Lekar kao i svaki zdravstveni radnik, treba da obavlja profesiju sa osećanjem duboke odgo-
vornosti, pažljivo i savesno, poštujući život, zdravlje i lično dostojantvo pacijenta;
3. Kvalitet pružene pomoći bolesniku ne sme zavisiti od rase, narodnosti, boje kože, društve-
nog statusa, materijalnog stanja, religioznih osećenja i političke pripadnosti bolesnika, niti le-
kar sme imati posebnih simpatija ili antipatija prema bolesnome;
4. Lekar, kao i svaki zdravstveni radnik, obavezan je da pruži prvu pomoć svakom licu kome
je ona potrebna, a posebno ako je u pitanju neposredna životna opasnost, bez obzira na to da li
je pozvan ili ne;
5. Lekar nikada ne sme u obavljanju profesije povrediti dostojanstvo i ličnost bolesnika;
6. Lekaru nije dozvoljeno da iz znatiželje uzima podatke od bolesnika o intimnim detaljima
njegovog života;
7. Lekar je obavezan da čuva lekarsku tajnu, odnosno tajnost svih dobijenih podataka nakon
pregleda. Razrešenje obaveze čuvanja tajne moguće je samo kada je saznanje lekara o bole-
sniku ili bolesti u sukobu sa zdravstvenim interesima neke druge osobe i u posebnim slučaje-
vima sudskih postupaka;
8. Lekar i drugi zdravstveni radnici moraju poštovati pravilo da bolesnika o njegovom stanju i
prognozi bolesti prikladno i detaljno upoznaju. Kada je u pitanju infaustno stanje bolesti, le-
kar je obavezan da istinu pred bolesnikom sakrije ili mu je saopšti na dvosmislen način.
9. Lekar je obavezan da nikada ne započne terapiju a da nije pregledao bolesnika i dijagnosti-
kovao bolesno stanje ili stanje povrede;
10. Lekar je obavezan da po svom znanju i savesti izabere najkvalitetniji način lečenja nakon
kauzalno postavljene dijagnoze, ali mora voditi računa o naučnim saznanjima i individualnim
osobinama samog bolesnika. Obaveza je lekara da poštuje pravilo u propisivanju terapije da
rizik od terapijskih procedura bude u skladu sa rizikom od bolesti po pacijenta.
11. Lekar mora od pacijenta obezbediti saglasnost za sprovođenje dijagnostičkih i terapijskih
postupaka. Ona ne mora uvek biti izričita i pismena, ali mora biti vidljiva iz samih bolesniko-
vih postupaka. Ako bolesnik nije sposoban da shvati značaj dijagnostičkih i terapijskih proce-
203
dura, saglasnost se dobija od staraoca ili bliskog člana porodice. Prisilni pregledi i prisilno le-
čenje mogu se sprovoditi samo u posebnim situacijama zarazne bolesti ili kada je to širi druš-
tveni interes;
12. Lekar ne sme napustiti započeto lečenje, posebno ako time ugrožava zdravlje ili život
svog pacijenta. Lekar ne sme izigrati poverenje svog pacijenta ni u slučajevima opšte opasnosti;
13. Lekar je obavezan da se savesno i kritično odnosi prema svom znanju i u slučaju da za-
ključi da njegova stručnost nije dovoljna za najadekvatnije lečenje bolesnika, obavezan je da
pribavi konsultativno ili konzilijarno mišljenje drugih kolega, ili bolesnika uputi na dalje le-
čenje kompetentnijem kolegi ili u kompetentniju zdravstvenu instituciju.
14. Lekar je obavezan da u svakom pojedinačnom slučaju negovanje i lečenje bolesnika spro-
vodi marljivo i savesno izborom metoda i sredstava lečenja, ali i najadekvatnijim načinom i
primenom tih terapijskih sredstava i metoda u svakom pojedinačnom slučaju;
15. Lekar mora imati uvek jasan stav i određen stav u delikatnim situacijama bolesti, što je
konačno i regulisano kodeksima medicinske etike, a pre svega u odnosu na eutanaziju, artifi-
cijelni abortus, upotrebu droga u terapiji. Nikada ne sme učestvovati u izvršenju smrtne ka-
zne. Eksperimentisanje na ljudima je u suprotnosti sa etičkim načelima, te da bi neki eksperi-
ment na čoveku bio doveden u kontekst etičke opravdanosti. Treba da ispunjava uslove nauč-
ne opravdanosti, da mu prethode eksperimenti na životinjama i da je obezbeđena pismena sa-
glasnost bolesnika, a da eksperiment teče uvek pod stručnom kontrolom.
16. Etičnost lekara u odnosu lekar – pacijent podrazumeva, da će lekar ukoliko je to potrebno
radi uspešnog ostvarivanja glavnog cilja, izlečenja, u verbalnom kontaktu koristiti i eufemizme.
Eufemizam je specijalan način verbalnog izražavanja, odnosno iskazivanja i saopštava-
nja reči biranih da umanje odjek i dejstvo onoga što lekar namerava da kaže pacijentu i time
izbegne ili ublaži intenzivnu emocionalnu reakciju samog bolesnika.
Eufemizme lekar treba da koristi i u komentarima na bolesnikovo izvršenje emocional-
no ružnih i veoma investiranih intrapsihičkih doživljavanja. I lekari i psihoterapeuti mogu da
procene kad je uputno koristiti eufemizme. Lekar koristi svoje profesionalno iskustvo i pribe-
gava eufemističkom izražavanju kada se obraća bolesniku ili komentariše njegove stavove, bi-
lo prema bolesti, bilo prema njegovim intrapsihičkim doživljajima. Lekar koristi eufemizirane
argumente, suprotstavljajući ih bolesnikovom iskazu u prvom intervjuu sa njim.
Lekar treba da koristi eufemizam ukoliko proceni da će njegove reči izazvati kod bole-
snika neprihvatanje ili čak agresiju. Nije retka situacija da bolesnik ispolji agresivnost, u pr-
vom redu verbalnu ka svom lekaru. Lekar je u takvoj situaciji, sa aspekta etičnosti vršenja le-
karske struke, obavezan da kontroliše svoju posledično uzvratnu agresivnost ka bolesniku, a
to se ne retko, veoma efikasno postiže eufemizmima. Eufemizam ima ulogu da smanji jaz iz-
među stavova lekara i mišljenja pacijenta.
204
Medicinska etika
Transfer
Transfer – prenos je u psihoterapijskoj terminologiji, prenošenje nezrelih stavova i
osećanja koje je bolesnik doživljavao najčešće u ranom detinjstvu sa majkom, ocem ili drugim
autoritetima, na lekara. Tokom dugotrajne komunikacije lekara i bolesnika uspostavlja se
specifični odnos koji se psiho-analitičkim jezikom naziva transferna situacija.
Transferna situacija je celokupna atmosfera koja se stvara u kontaktu pacijenta i leka-
ra. To je po suštini emocionalna interakcija. Kroz međusobne susrete lekara i bolesnika dolazi
do strujanja emocija i nesvesnih recipročnih uticaja njihovih ličnosti jedne na drugu. Lekar je
u prednosti, jer ima iskustvo da se uvek nešto ponavlja u odnosu lekar – pacijent i to od situa-
cija iz roditeljskog doma, iz škole, iz sopstvene porodice, iz radne sredine, iz socio-okruženja
itd. Lekar je i u prednosti kao etički zdrava i profesionalno obrazovana ličnost da u stavu
prema bolesniku uvek svesno usmerava svoje akcije, i potisne sve pulzije iz svog podsvesnog.
Transferna situacija obuhvata i uticaje iz okoline bolesnika, od članova njegove porodi-
ce, prijatelja, rođaka, kolega i drugih. Udeo uticaja nabrojanih ličnosti je različit, ali evidentan
i po pravilu doprinosi zauzimanju bolesnikovih stavova u odnosu na lekara.
Bolesnik može ostvariti pozitivan i negativan transfer. Ostvarenje pozitivnog transfera
podrazumeva da su emocije pacijenta prema lekaru tople, prisne i prijatne, a ostvareni negati-
van transfer u osnovi podrazumeva prenos od, bolesnika na lekara neprijatnih emocija i doži-
vljavanja, recimo, mržnje, ogorčenosti, sumnjičavosti, podozrenja, zavisti itd. Često je neop-
hodno izuzetno veliko razumevanje i strpljenje lekara tokom transfera. Transfer obavezuje le-
kara na uzdržavanje od reagovanja nestrpljenjem ili iskazivanjem ljubavi sve do razrešenja
transfera, dok bolesnik ne stekne poverenje u lekara.
Kontratransfer
Kontratransfer je termin koji se upotrebljava za označavanje specifične reakcije lekara
– terapeuta na ličnost pacijenta iz njegovih podsvesnih emocija kao da je bolesnik ličnost iz
lekarovog intimnog, ličnog života.
Termin pozitivan kontratransfer označava da je lekar sa bolesnikom uspostavio komu-
nikaciju empatije, što je potrebna osnova na putu ka glavnom cilju – izlečenju.
Negativan kontratransfer je situacija kada bolesnik onespokoji lekara, jer ga je podsetio
na nešto neugodno iz njegovog intrapsihičkog, na nešto neprijatno ili na neku ličnost iz nje-
gove okoline sa kojom on nema dobar odnos. Nastanak negativnog kontratransfera je dokaz
da je lekar nezrela ličnost ili ličnost sa nerazrešenim intrapsihičkim ličnim konfliktima.
Konačno, sve negativne i pozitivne emocije bolesnika ispoljene u odnosu sa lekarom
tokom tretmana i lečenja nisu manifestacija transfera, tako i sve emocije koje lekar ima u od-
nosu na pacijenta nisu uvek kontratransferne. Ipak, lekar je taj koji treba da uoči nastanak na-
vedenih emocija i njihov negativan uticaj na uspešan razvoj odnosa lekar – pacijent, te mora
preduzeti analizu, često i samoanalizu, da bi razrešio nepovoljnu situaciju. Ova veština lekara
je dokaz njegovih pozitivnih moralnih osobina i vrlina i profesionalne zrelosti.
205
Empatija
Empatija ili uživljavanje podrazumeva identifikaciju preko imitacije.
Lekar sa ispravnim etičkim stavom uvek nastoji da razvije empatiju prema svima, bez
obzira na subjektivno doživljavanje nekog bolesnika. Poznato je da su nam neke osobe apriori
simpatične u većoj meri od drugih, prema nekima smo ravnodušni, dok nam neke izazivaju
antipatiju. Da se ličnost drugog može lakše razumeti preko osećanja nego racionalno staro je
shvatanje. Frojd je empatiju smatrao derivacijom mehanizma identifikacije.
Empatija je po suštini sposobnost individue da emocijama razume drugog čoveka, naro-
čito pomoću neverbalne komunikacije. Delimično je to i nesvestan emocionalni proces identi-
fikacije posmatrača sa objektom, odnosno sposobnost unošenja sebe u mišljenje, osećanja i
delatnost druge osobe, ili generalna sposobnost doživljavanja osećanja druge osobe. Empatija
ne podrazumeva ni preteranu simpatiju, niti antipatiju, ali ni ravnodušnost. Za lekarsku praksu
to je blagonaklon stav prema bolesniku, preporučljiv radi ostvarenja uživljavanja u mentalno
stanje bolesnika. Stoga lekaru nije dopustivo da bolesnika gleda u bilo kojoj situaciji sa visi-
ne, niti sme sebe u odnosu na bolesnika doživljavati drugačijim ili boljim. Lekaru nije dopuš-
teno da učini bilo šta, pa makar i gest, što bi ponizilo bolesnika.
Empatija zavisi od veštine komunikacije, pre svega neverbalne, ali je bitna i ona verbal-
na, zbog toga je aktuelna Behterevljeva sentenca: "Ako se bolesnik posle razgovora sa leka-
rom ne oseća bolje, onda to nije lekar." Arapska poslovica kaže: "Rana nanesena nožem, za-
lečiće se, a rana nanešena jezikom ne."
Dejstvo reči na drugog čoveka je nemerljivo, u praksi lekara vrlo često iskustveno u od-
nosu na bolesnika. Smatra se da je još Hipokrat rekao: "Ako od nekoliko lekara jedan leči tra-
vama, drugi nožem, a treći rečima, onda se pre svih obrati onom koji leči rečima." Činjenica
je da u našem vremenu ova poruka treba da bude što češće ponavljana, ne samo studentima
tokom obrazovanja za lekarski poziv već i lekarima u praksi. Lekar mora, da prihvati aksio-
matsku istinu da nije najčešće važno šta se govori, nego kako se govori, važna je reč, boja
glasa itd. Monoton glas odbija pacijente isto kao i povišen. U boji glasa se prepoznaju lepota
duše ili grubost ljudskih osećanja. Iskusni lekari znaju da bolesnik više reaguje na boju njiho-
vog glasa nego što razumeju smisao njihovih reči.
Medicinska etika obavezuje lekara da ne upotrebljava u govoru verba nociva, jer prika-
zivati stanje težim nego što jeste, u stvari, zastrašuje bolesnika i udaljuje ga od brzog izleče-
nja. Nažalost, činjenica je da brojni lekari, kao i drugi zdravstveni radnici, imaju sklonost da
prikazuju oboljenja težim i opasnijim nego što jesu, da bi nakon izlečenja u većoj meri grati-
fikovali svoju terapeutsku vrednost. Da je to istina dokaz je u vrlo čestim izjavama ljudi da
mu je taj i taj lekar saopštio kako mu je u ranijem stanju njegove bolesti, ili nekog njegovog
bližnjeg, spasao život, iako bolest o kojoj je reč nije mogla po svojoj prirodi ni jednog mo-
menta ugroziti život bolesnika.
206
Medicinska etika
OBAVEZUJUĆI MEDICINSKOETIČKI STAVOVI ZA LEKARA PRE-

MA RODBINI BOLESNIKA
Bolesnikova rodbina je uvek zainteresovana za ishod odnosa lekar - bolesnik, odnosno

za ishod bolesti svog bližnjeg. Iskustvo uči da taj stav porodice, pre svega pojedinih njenih
članova, može biti veoma različit. Nekada je preterano imobilizujući i inertno štetan po bole-
snika, a nekada je stav rodbine neprijatan prema lekaru isticanjem nemogućih zahteva.
Lekar je uvek dužan da se ponaša etički i profesionalno i da ima podjednak stav prema
svim bolesnicima koje leči ili koji su na bolničkom lečenju. Lekar mora dosledno da poštuje
propise o posetama pacijentima koji su u bolnici. Time se izbegavaju neprijatne situacije koje
mogu uznemiriti i bolesnika i druge ljude iz njegove sobe. Dozvolu za vanredne posete bole-
sniku, zbog toga, izdaje isključivo lekar koji leči tog bolesnika i koji je dužan da sa punom
moralnom i profesionalnom odgovornošću odluči da li će poseta pomoći bolesniku da preva-
ziđe svoje trenutno stanje. Etičko pravilo nalaže da se informacije o stanju bolesnika ne daju
telefonom, jer je moguće da se neko lažno predstavi kao blizak rođak. Sledeće pravilo je da
lekar u svakoj datoj situaciji na osnovu znanja iz medicine, ali i znanja iz medicinske etike i
lekarske etike, kao i svog iskustva, proceni u kojoj meri i na koji način saopštiti pravo stanje
bolesnikovog zdravlja pojedinim članovima njegove porodice. Neretko je potrebno i najteže
stanje bolesti objasniti pažljivo biranim, ublažujućim rečima.
Istinu o najtežem ishodu bolesti treba saopštiti oprezno, kako se ne bi narušilo stanje
onoga kome se dijagnoza saopštava. Teška vest može da izazove i smrt ako je čovek nepri-
premljen da je čuje. Dileme da li saopštiti tešku istinu traju još od Hipokratovog vreme-
na. Pia fraus – stav dobronamernog obmanjivanja bolesnika i njegove rodbine u interesu
očuvanja nade i prevencije, recimo, samoubistva, ne otkriva krajnje teško stanje, već prikriva
davanjem ublažene informacije o stanju bolesti. Tri su različita stava prihvatljiva danas.
Prvi stav se ogleda u odbacivanju pia fraus i saopštavanju prave istine da bi pacijent i
članovi njegove porodice imali vremena da regulišu svoje životne i pravne obaveze.
Drugi stav obavezuje lekara da proceni psihološki status ličnosti pacijenta, te primeni ili
odbaci pia fraus.
Treći stav podrazumeva da lekar bolesniku sa utvrđenom neizlečivom bolešću saopštava
stanje tako da mu ipak podstakne nadu i pridobije njegovu spremnost na saradnju tokom leče-
nja. To je stav dozirane istine. Saopštava se teško stanje ali se ne koriste fatalne i ranjive reči,
već se akcenat stavlja na neophodnost apsolutne saradnje i pridržavanja terapijskog programa.
Savremeni medicinskoetički stav lekara bio bi da se najbližim članovima porodice,
uvek i obavezno saopštava istinita i potpuna dijagnoza, kao i prognoza ishoda bolesti.
207
OČEKUJUĆI STAV BOLESNIKA PREMA SVOJOJ BOLESTI
Odnos lekar – bolesnik je složen, bitan i često poseban. Ovu relaciju posebno čini ne
samo sindrom (skup znakova bolesti) već i stav bolesnika prema svojoj bolesti i svom bole-
snom stanju. Lekar mora u svom praktičnom radu da računa na tu činjenicu i da očekuje i pre-
pozna različite stavove prema istoj bolesti kod svojih bolesnika.
Stav bolesnika prema svojoj bolesti i svom razbolevanju zavisi od njegovog obrazovanja,
od porodičnog obrasca, supkulturnog obrasca i religijskog stava prema bolesti, životu i smrti.
Najčešći očekujući stav bolesnika prema svojoj bolesti u našem supkulturnom miljeu je:
1) Aktivno sarađujući. Bolesnik prihvata bolest, dopunjuje saznanja o njoj, gradi poverenje
u lekara i naučnu medicinu, pridržava se terapijskih procedura, zainteresovan je i investiran u
svoje lečenje. Primer: "Bolest je realno stanje koje treba efikasno savladati."
2) Kapitulirajući stav. Bolesnik realno prihvata bolest kao višu silu ili kao činjenicu da tako
mora da bude "od nečeg se mora umreti...". Bolesnik se unapred predaje, ne sarađuje u leče-
nju i neinvestira svoju energiju u izlečenje, predaje se.
3) Fajterski stav. Bolesnik je posebno do ekstremno borben (Fajt – napad) po principu "iako
je bolest teška treba se žestoko boriti da bih ja pobedio, a ne ona mene...". Ovaj stav je pože-
ljan (u pozitivnom iskustvu prakse) kod bolesnika od malignih bolesti, drugih teških bolesti i
teških povreda (posebno kod politrauma).
4) Izbegavajući stav. Bolesnik ne prihvata da je bolestan, a time ni lečenje. Ignoriše bolest
često po obrascu konverzivnog (histeričnog) antifobičnog ponašanja. Ovo je krajnje nepovoljno
po ishod bolesti, jer bolesnik ne sarađuje i ne pridržava se propisanih terapijskih procedura.
Navedeni stavovi bolesnika na saznanje da je bolestan temelje se na reakciji na bolest.
Najčešće očekivane reakcije na saznanje o bolesti su:
1) Anksioznost. Bolesnik strepi od prognoze, neizvesnog trajanja, toka i ishoda bolesti.
2) Agresivnost. Bolesnik doživljava emociju besa do srdžbe usmerene ka ljudima iz svog
okruženja smatrajući ih krivcima što je izgubio zdravlje i razboleo se. Nekad je ljut na sebe
što se teško razboleo i to može ići do autoagresivnog stava te je moguć i suicid (samoubistvo).
3) Regresija. Bolesnik po saznanju da je bolestan pribegava regresivnim obrascima ponašanja
sa nižih nivoa razvoja svoje ličnosti. Ponaša se kao nemoćno dete i razvija relaciju nemoći i
potpune zavisnosti od bližnjih i osoba iz okruženja.
4) Depresivnost. Bolesnik na saznanje o bolesti reaguje depresivno. Hipertimičan je polari-
zovano u pravcu sete i tuge. Ova kao i ostale najčešće reakcije na saznanje o bolesti su odraz
osnovnih kvaliteta premorbidne strukture bolesti.
Razmatrane stavove i reakcije na somatsku bolest i saznanje o razbolevanju izučava lie-
zon psihijatrija, što treba da obogati znanja svih lekara i podigne kvalitet lekarskog rada u
praksi.
208
Medicinska etika
NAJČEŠĆI STAVOVI PORODICE PREMA BOLESNOM ČLANU
Stav porodice prema bolesti svog člana utiče i na samog bolesnika i na njegov stav o
bolesti. Razbolevanjem često se u porodici bolesnika menjaju uobičajeni odnosi. Lekar treba
da zna i unapred da očekuje i neprikladne stavove rodbine bolesnika ne samo prema bolesniku
već i prema lekaru. Reakcija porodice na saznanje o teškoj bolesti svog člana je različita.
Najčešći očekivani stavovi članova porodice bolesnika su:
– Bliski rođaci obolelog često ne prihvataju bolest čak je i negiraju insistirajući da bolesnik
nastavi prethodne – normalne životne aktivnosti. Očekuju da bolesnik i dalje u potpunosti
obavlja svoje zadatke unutar porodice.
– Bliski rođaci čak zahtevaju da bolesnik obavlja i svoje profesionalne dužnosti.
– Stavovi porodice mogu biti i suprotni, bolest svog člana shvataju dramatičnije nego što ona
uistinu jeste.
Sve tri navedene situacije funkcionalno narušavaju skladne porodične tokove u svako-
dnevnom životu i izazivaju štetu na raznim nivoima.
– Bračni partneri, roditelji i deca se prema bolesniku ponašaju nekada vrlo angažovano pru-
žaju podršku i obolelom i lekaru što je korisno u savlađivanju novonastale situacije. Međutim,
nekada svesno negiraju bolest čineći sve da ne prihvate istinu koja inače nije prijatna.
– Ponekad zdravi bliski srodnici napuštaju porodicu, te se događa i potpuni raspad porodice
usled neprihvatanja činjenice da su bolesšću poremećene uobičajene životne situacije.
Članovi bolesnikove porodice, posebno bliski rođaci, često doživljavaju emocionalne
poremećaje u smislu nesrazmernog neraspoloženja do depresivnosti. Nekada bolest jednog
člana dovodi do ozbiljnih materijalnih poteškoća cele porodice zbog radne neefikasnosti i za-
puštanja uobičajenih obaveza od strane ostalih zdravih članova te porodice.
– Naravno da većina porodica ima tradicionalno odnegovan stav realnog prihvatanja
svakog narušenja zdravlja tokom života i to je poželjan stav.
– Nekada je odnegovan stav u porodici takav da se bolest i njena težina negiraju, te se u
situaciji razbolevanja pojedinog člana te porodice insistira da on i dalje preuzima i obavlja
osnovne dužnosti unutar porodičnog funkcionisanja, što je nepovoljno po razvoj i težinu kli-
ničke slike bolesti i konačno i njen ishod.
– Često se zdravi članovi veoma požrtvovano odnose prema bolesnom svom srodniku i
zanemaruju uobičajene dužnosti i obaveze i posvećuju se preterano negovanju bolesnika.
– Nekada u situaciji invalidnosti ili trajne hendikepiranosti bolešću jednog člana, bliski
srodnici, često roditelji, do nekritičnosti se angažuju tako da zanemaruju sebe i zaostaju u so-
cio-društvenoj ličnoj afirmaciji.
– Ponekad reakcije pojedinih zdravih članova porodice u situaciji pojave teške bolesti u
porodici su napuštanje porodice ili razvod braka itd.
Lekar mora da zna navedena moguća ponašanja članova porodice svog bolesnika i da sa
tim računa i da uz tretman bolesnika na vreme prepozna poremećaj u porodici i doprinese
očuvanju kvalitetnog funkcionisanja porodice.
209
DEONTOLOGIJA U MEDICINSKOJ PRAKSI
Deontologija u medicinskoj praksi podrazumeva izvršavanje profesionalnih obaveza svih

medicinskih profila. Lekar kao nosilac primene medicine u praksi (svih medicinskih saznanja
i veština) je stožer izvršenja medicinskih deontoloških normi. Na poštovanje medicinskih de-
ontoloških normi su u obavezi i svi zdravstveni radnici, farmaceuti i zdravstveni saradnici.
Deontologija u medicinskoj praksi podrazumeva praktično kvalitetno funkcionisanje
odnosa lekar – bolesnik, medicinsko osoblje – bolesnik, zdravstveni saradnici – bolesnik, in-
terpersonalni odnos svih profesionalnih profila u zdravstvu i njihov odnos prema društvu –
zajednici.
PRINCIPI I NAČELA MEDICINSKE DEONTOLOGIJE

Medicinska deontologija u savremenoj medicinskoj teoriji se poima u sklopu medicin-
ske etike i razmatra pitanja obaveza i odgovornosti medicinskih radnika, a primarno lekara.
Medicinska deontologija, sinonim "medico deontologija". Tesno je povezana sa kliničkom
medicinom i medicinom u praksi i svodi se suštinski na relaciju lekar – bolesnik.
Principi medicinske deontologije su utemeljeni na moralnim načelima zajednice, njenim
socio-kulturnim obrascima i posebno na pozitivnim moralno–etičkim kvalitetima lekarske
profesije.
Načela medicinske deontologije su utvrđene norme vršenja delatnosti u medicini. Sadr-
žana su u medicinskoj etici i delom se poklapaju sa normama medicinskog prava, normama
lekarskog ponašanja i normama medicinske hodegetike (uputstvo za proučavanje medicine).
Načela medicinske deontologije razrađuju i prevode u praksu aspekte komuniciranja lekara sa:
– pacijentom i njegovom porodicom,
– nadređenim institucijama u sistemu zdravstvene zaštite,
– zajednicom u užem i širem smislu do globalne (države),
– kolegama u svojoj zdravstvenoj ustanovi,
– lekarima u okviru lekarskih udruženja i komora,
– zdravstvenim radnicima i farmaceutima,
– svim nemedicinskim radnicima u zdravstvu.
Načela medicinske deontologije uređuju sve aspekte poštovanja od strane lekara prak-
tične primene medicinskih znanja i veština tokom obavljanja lekarske dužnosti. Ogrešenje o
medicinsku deontologiju sankcioniše medicinsko pravo i krivični zakonik, a medicinskoetičku
odgovornost lekarski kolegijum i etičke komisije i uređuju status lekara prekršioca unutar le-
karskih udruženja.
210
Medicinska etika
LEKARSKA DEONTOLOGIJA
Pojam lekarska deontologija je naizgled podudaran sa pojmom lekarska etika. Međutim,

lekarska deontologija se bitno razlikuje od lekarske etike. Lekarska deontologija ne obuhvata
samo načela lekarske profesije nego podrazumeva i pravne propise vezane za rad lekara.
Lekarska deontologija se značajnim delom poklapa i sa medicinskim pravom, sa psiho-
logijom ponašanja, lekarskom etikecijom – pravilo o lekarskom ponašanju, kao i sa medi-
cinskom hodegetikom – uputstvom za proučavanje medicine. Lekarska deontologija podra-
zumeva i sve aspekte odgovornosti lekara za nastale nepravilnosti u obavljanju lekarske pro-
fesije. Lekarska deontologija podrazumeva i obavezu lekara da zna šta su medicinska tajna,
načelo lege artis (postupak po zakonima medicinske nauke: les, legis – zakon, ars – artis je
veština), problemi eutanazije, kao i etičko psihološke specifičnosti svih grana medicine.
Obavljanje lekarske profesije sa deontološkog aspekta podrazumeva poznavanje klinič-
ke i svih vrsta odgovornosti za nedoslednosti i nedosledno poštovanje etičkolekarskih i etič-
komedicinskih normi, kao i posledica proisteklih iz lekarevog neopreza, neadekvatnog pred-
viđanja ili nehata. Krivično zakonodavstvo u praktično svim zemljama sveta, pa i u našoj,
predvidelo je razne nivoe i oblike sankcionisanja u situacijama nastale štete po život i zdravlje
pacijenta ili po materijalna dobra i društvenu zajednicu zbog počinjenja grešaka lekara tokom
obavljanja lekarske delatnosti. Najtežu krivičnu odgovornost lekar snosi kada preduzme umiš-
ljeno ili nehatno štetne radnje. Krivična odgovornost za teže povrede lekarske dužnosti pored
kazni zatvorom, podrazumeva i zabranu bavljenja pozivom, u našem zakonodavstvu od 1 do
10 godina, kada je nestručnim radom lekar izazvao trajnu invalidnost, trajno smanjenu radnu
sposobnost ili unakaženost bolesnika. Predviđene su i novčane kazne za ustanovu u kojoj je
takav pacijent lečen, kao i za lekara čijom greškom je šteta nastala.
Primeri kada lekar može biti odgovoran:
– Lekar nije samo odgovoran za štetu izazvanu svojim radom već i za nepreduzimanje nadzora
nad radom drugih zdravstvenih radnika ukoliko proistekne šteta po zdravlje, telo ili život bo-
lesnika.
– Lekar je odgovoran ukoliko nije insistirao na autopsiji i utvrđivanju kauzalnog razloga na-
gle smrti bolesnika koga leči.
– Lekar je odgovoran i za neprijavljivanje slučajeva povređivanja ili razbolevanja koji se go-
ne kao krivično delo po službenoj dužnosti, recimo neprijavljivanja trovanja, silovanja, teških
telesnih povreda, kriminalnih abortusa itd.
– Lekar može da odgovara i ako ne ukaže lekarsku pomoć.
– Lekar će odgovarati i u situacijama samovoljnog lečenja, samovoljne eutanazije, odavanja
lekarske tajne, izdavanja neistinitih lekarskih uverenja, svesnog davanja lažnog iskaza prili-
kom veštačenja pred sudom itd.
– Lekar je odgovoran zbog nepridržavanja etičkih načela vršenja profesije i pred sudovima
časti profesionalnih udruženja, kao što je lekarska komora, recimo.
211
MEDICINSKODEONTOLOŠKI ASPEKT DIJAGNOZE
Etimološki reč dijagnoza potiče iz starogrčkog jezika i znači nešto odlučiti, ili nešto
uvideti, ili nešto tačno razaznati. Dijagnoza u medicini je pojam koji se odnosi na medicin-
ski zaključak o stanju zdravlja bolesnika. Može biti konačna ili privremena, ili diferenci-
jalna, ili kauzalna, uputna ili otpusna, preoperativna, prenatalna itd.
Dijagnostikovanje u medicinskom smislu podrazumeva sintezu, spajanje i klasifikaciju
medicinskog znanja od strane lekara ili grupe lekara – konzilijuma. Na prvi pogled to ne znači
da dijagnoza ne podrazumeva nikakav odnos čoveka prema čoveku, te je moglo bi se zaključi-
ti i malo moralnih problema proisteklih iz dijagnoze.
Postavljanje dijagnoze je od izuzetne važnosti u lekarskoj profesiji jer je tek nakon di-
jagnostikovanja moguće odgovorno pristupiti tretmanu – lečenju bolesnika. Tek tada je mo-
guće davati prognozu o ishodu bolesti, kao i o ishodu lečenja. Moguće je tek tada preduzeti
brojne preventivne mere da se bolest ne bi raširila na druge ljude, članove porodice bolesnika
itd. Dijagnozu lekar kao imperativ postavlja u svakom stanju bolesti.
Dijagnoza danas u lekarskoj praksi nameće više medicinskoetičkih problema i pitanja:
1. Dijagnoza i dijagnostikovanje danas nisu jednostavni, ni laki, ni jeftini. Samo nekoliko de-
cenija u prošlosti, možda pola veka do vek, dijagnoza se postavljala bez velikog materijalnog
ulaganja, fizikalnim pregledom bolesnika, koji je podrazumevao palpaciju, perkusiju, auskul-
taciju, inspekciju, uz mali obim laboratorijskih analiza. Danas lekar za postavljanje dijagnoze
koristi brojne, a često i agresivne i skupe aparatne procedure.
2. Većinu savremenih dijagnostičkih procedura u primeni prate rizici. Brojne invazivne di-
jagnostičke metode u mnogim granama medicine i medicinskim disciplinama nisu nimalo
bezopasne uprkos tehničko tehnološkom napretku medicine.
3. Nedopušteno je primenjivati dijagnostičke procedure nad bolesnikom rutinski.
4. Da bi se postavila egzaktna kauzalna dijagnoza, u postupku dijagnostikovanja se često "luta"
diferencijalnodijagnostički, tako da nije uputno informisati pacijenta o dilemama te vrste. Ak-
tuelna medicinska etika nalaže lekaru da u svrhu čuvanja psihološkog zdravlja bolesnika iz-
begne davanje informacija u posebnim stanjima bolesti.
5. Dužnost lekara je i da se maksimalno angažuje svim svojim znanjem u postupku postavlja-
nja dijagnoze. Greške i lutanja tokom dijagnostičkog postupka su neminovni, ali je obaveza
lekara da postupak dijagnostikovanja sprovede prema pravilima struke, onako kako se uči to-
kom školovanja – lege artis. Danas se u tu svrhu u organizovanim zdravstvenim institucijama
insistira na minimumu dijagnostičkog protokola za svaku bolest posebno.
6. Lekar je dužan da postupi po principima medicinske etike i da poštuje dijagnostički nalaz
kolege, kao i da sledi načelo poverenja ne duplirajući dijagnostičke postupke. Svakako, slepo
verovanje dijagnozi drugog lekara nije prihvatljivo, jer je etička obaveza svakog lekara da
pažljivo razmotri i potrebnim postupcima ili pregledima proveri tačnost svog dijagnostičkog
nalaza ili nalaza svojih kolega.
212
Medicinska etika
7. Savremena medicinska etika insistira na ostvarenju poverenja u svakom novonastalom od-

nosu lekar – pacijent, iz čega proističe i prihvatanje kao istinitih anamnestičkih podataka koje
daje pacijent. Lekar ipak treba da sa potrebnom dozom opreza prihvati podatke koje pacijent
iznosi o svom stanju zdravlja jer je nekada zbog brojnih socio ili socio–ekonomskih okolnosti
pacijent možda i nesvesno u situaciji da navede lekara na pogrešan put.
8. Bez postavljene dijagnoze započeti lečenje bio bi etički prestup lekara. Lekar je dužan da
poštuje i etički problem u vezi sa dijagnostikom, u vezi sa rizikom od primenjenih procedura,
bez obzira na visoku tehničko–tehnološku opremljenost institucije ili laboratorije. Lekar taj
rizik treba da shvati kao meru verovatnoće i težine neželjenih efekata i posledice primene di-
jagnostičkih procedura i odluči da li da ih primeni ili ne za svakog pacijenta pojedinačno.
MEDICINSKODEONTOLOŠKI ASPEKT INDIKACIJA

Indikacija je najozbiljniji element izraženog sukoba interesa lekara. Indikacija je dakle
individualni lekarski problem etičke prirode. Dileme lekara su brojne u uspostavljenoj relaciji
sa pacijentom, nakon utvrđene dijagnoze da li lečiti pacijenta ambulantno ili hospitalno, da li
koristiti dijagnostičke metode koje mogu da nanesu štetu pacijentu, da li dijagnostikovanu bo-
lest lečiti hirurški ili konzervativno, kako postupiti sa uobraženim bolesnicima itd. Lekar sve
te dileme mora da reši primenjujući svoje znanje i medicinskoetičke principe.
Najčešća su dva medicinskoetička problema vezana za indikacije.
a) Finansijska korist, proistekla iz načina tretmana nekog bolesnika – ne sme biti razlog za
odluku lekara. To podrazumeva da medicinskoetička načela eliminišu ovo načelo finansijske
koristi. Kada se lekar nađe pred dilemom da li bolesnika tretirati ambulantno ili bolnički, da li
primeniti jednu ili drugu dijagnostičku proceduru itd., on se opredeljuje za onaj stav koji je
najpovoljniji ili najmanje štetan za njegovog pacijenta, a ne što je jeftiniji. Ovo etičko načelo
se očekuje kao jedino prihvatljivo i u privatnoj lekarskoj praksi.
b) Postupak sa uobraženim bolesnicima treba da se odvija po svim načelima psihoterapeut-
skog lekarskog rada. Takav bolesnik ne sme biti izvor prihoda lekaru.
MEDICINSKODEONTOLOŠKI ASPEKT PROGNOZE

Prognoza u medicini je značajan deo lekarskog tretmana bolesnika jer omogućava le-
karu kvalitetnije rukovođenje lečenjem ukoliko mogu da se predvide ishod i trajanje bolesti
na osnovu trenutne kličničke slike i drugih pokazatelja težine bolesnog stanja. Još je Hipokrat
govorio da je prognoza sastavni i bitan deo veštine lečenja jer omogućava lekaru da predvidi
ishod i trajanje bolesti. Daremberg smatra prognozu glavnom tačkom i poslednjim izrazom u
antičkoj medicini, a dijagnozu smatra krajnjim dometom naučne medicine. Prognoza tako shva-
ćena samo izražava prirodu čoveka i njegov položaj u svetu. Druga osobina svojstvena prog-
nozi je da omogući lekaru odabiranje efikasnog lečenja: "Lekar će utoliko bolje rukovoditi leče-
njem što će znati da predvidi buduće događaje prema sadašnjim fenomenima kliničke slike."
213
Prognoza – predviđanje toka i ishoda bolesti sa moralne tačke gledišta predstavljaju lju-
bav prema medicinskoj istini koja je sadržana u predviđanju. Prognoza je u medicini izuzet-
no osetljiv i pre svega nepouzdan fenomen, te je pitanje da li uopšte treba bolesniku saopšti-
ti prognozu bilo u odnosu na dužinu trajanja lečenja njegove bolesti, bilo u odnosu na moguće
trajne posledice te bolesti, pošto i sam lekar zna koliko je varljivo predviđanje ishoda bolesti.
Naravno da pacijent ima uvek primarnu potrebu da što pre od lekara sazna prognostička pred-
viđanja o toku i ishodu svoje bolesti, već pri prvom susretu sa lekarom.
Medicinskoetički stav lekara treba da poštuje princip nedavanja olakog prognostičkog
predviđanja o toku i ishodu neke bolesti. Koliko treba reći pacijentu o prognozi ishoda njego-
ve bolesti, postojao je problem još od početka medicinske struke. Amatus, jevrejski lekar, je-
dan od retkih u svom vremenu, decidno je izneo stav da lekar koji laže svog pacijenta, bez ob-
zira na okolnosti i razloge, rizikuje da navuče na sebe prokletstvo Boga i anđela Gabrijela.
Platon je, nasuprot tome, smatrao da su laži kojima lekari nekada moraju pribeći prihvatljive i
za razumevanje, jer su izgovorene u interesu pacijenta. Ova dilema je aktuelna i danas.
Lekar današnjice, u opravdanim stanjima treba da koristi poluistine, odnosno da se
opredeli za dobronamernu laž – pia fraus. Ali pacijenta treba učiti da živi sa prognozom svo-
je bolesti, ma kako ona bila teška.
Lekar treba da pruži pacijentu onoliko informacija koliko je to neophodno za usposta-
vljanje saradnje sa njim. Isključivost lekara u stavu prema informacijama o prognozi bolesti,
nije poželjna zbog brojnih razloga. Lekar treba naročito da vodi računa da svog pacijenta ne
ošteti rečima – verba nociva.
MEDICINSKODEONTOLOŠKI ASPEKT TERAPIJE

Terapija – lečenje – podrazumeva preduzimanje mera da bi se bolesnik potpuno ili de-
limično izlečio. Lečenje i izlečenje su krajnji cilj medicine. Nigde kao u terapiji i njenoj
primeni na bolesnom čoveku nije toliko važno poštovati osnovni princip primum non nocere
(pomoći a ne naškoditi). Ovom principu treba dodati i primum est adiuvare (prvo je pomoći).
Savremena naučna medicina razvila se na Hipokratovoj medicini koja je u delu terapije
negovala dijetu, a hirurghiju postavljala tek na treće mesto. Danas je opravdan svaki onaj po-
stupak lekara u terapijskom smislu koji na najbolji mogući način najviše pomaže bolesniku u
otklanjanju njegovih patnji u zadešenom stanju bolesti. Lekar ne sme biti u dilemi koje tera-
pijsko sredstvo da primeni bez obzira na njegovu ekonomsku opravdanost.
Terapija našeg doba se u osnovi zasniva na organo-terapiji, odnosno medikamentoznoj
terapiji. Aplikovanje hemijskih supstanci nosi i rizike kako etičke, tako i medicinske. Problem
primene novih lekova u terapijskoj proceduri sasvim je druga priča i nameće princip upozna-
vanja pacijenta sa činjenicom da mu se uvodi novi lek.
Pinelova sentenca: "Lekarsku veštinu sačinjavaju tri stvari: bolest, bolesnik i lekar. Le-
kar je izvršitelj veštine, bolesnik treba da se udruži sa lekarom da bi bolest bila pobeđena'',
aktuelna je u medicini i danas, a pre svega u oblasti terapije. Poseban medicinskoetički pro-
blem je dilema lekara da će u datoj situaciji degradirati postojeći kvalitet života bolesnika, re-
214
Medicinska etika
cimo u slučaju gangrene, da bi se spasio život, neizbežna je amputacija tog dela tela. Ta dile-
ma se rešava tako što će se bolesniku pružiti optimalna terapija i tretman.
MEDICINSKODEONTOLOŠKI ASPEKT EKSPERTIZE

Termini ekspertiza i ekspert su nastali u modernoj medicini. Ekspertiza pored etičko
problemskog ima i značaj krivičnopravne odgovornosti, dok se u građanskom pravu odnosi na
posledice koje se definišu kao nesrećni slučaj.
Ekspertiza nema istorijsku vrednost u medicini, nastala je u našoj civilizaciji kao potre-
ba proistekla iz naučne medicine, a manje iz razvoja medicinske etike.
Prvi domen potrebe eksperata i sačinjavanje ekspertize o pojedinačnim slučajevima je po-
dručje psihijatrije koja je u ekspanziji kao nova klinička teritorija, jedva starija od jednog veka.
Drugi razlog ekspertskog davanja ekspertiznog mišljenja od strane lekara nastao je zbog
ekspanzije industrijalizacije i brojnih tehnologija naše civilizacije.
Ekspert i ekspertiza nisu poznati kao etički aspekti u prošlosti. Zadatak eksperta nije da
ukaže pomoć nekom bolesnom čoveku, već da se:
– svojom ekspertizom stavi na raspolaganje sudovima i pomogne im da argumentuju počinje-
nje nekog dela i adekvatno ga sankcionišu ukoliko je to potrebno,
– materijalno obeštete pojedinca zbog nastalog psihičkog ili fizičkog trajnog oštećenja inte-
griteta tela izazvanog nekim nesrećnim zadesnim akcidentom, ili neadekvatnom primenom te-
rapijskih sredstava, dijagnostičkih postupaka, ili tretmana koji mogu izazvati štetne posledice
po pacijenta ali su neizbežni u primeni.
MEDICINSKODEONTOLOŠKI ASPEKT PREVENCIJE

Prevencija – sprečavanje nastanka bolesti – ideal je medicine od njenog samog nastan-
ka, a time je i u domenu medicinske etike. Prevencija je tako organizovana da pored cilja da
zaštiti zdravlje pojedinca, odnosno spreči razbolevanje ili povređivanje, ima namenu i da štiti
zdravlje cele nacije, a eradikacijom zaraznih bolesti praktično da štiti i zdravlje čovečanstva.
Bolje sprečiti nego lečiti, izreka u našem narodu veoma precizno i potpuno definiše
značaj prevencije u medicini. Klod Bernar kaže da ne postoji lekar ljudskog tipa, čovečanske
vrste, on je uvek lekar samo jedne osobe, koja se nalazi u posebnoj situaciji. Znači, lekar je
angažovan na polju prevencije pre svega i uvek, upućen je na individuu, na čoveka kao biće.
Preventivni rad lekara ne podrazumeva uvek odnos sa čovekom, lekar je upućen i na
objekte i institucije u okviru epidemiološkog preventivnog delovanja, tako da taj segment
preventivnog rada lekara i nije poseban medicinskoetički problem. Medicinskoetički problem
preventivnog delovanja lekara postoji samo ako usled rada lekara mogu nastati neke nepože-
ljne posledice po čoveka, na primer vakcina može izazvati komplikacije kojih je lekar svestan.
Naučna medicina i medicinska etika dobijaju kroz prevenciju zadatak da rizik preven-
tivnog delovanja svedu na što je moguće manju meru.
215
PRAVO PACIJENTA NA INFORMISANOST
Medicinska etika je danas medicinska disciplina. Sve do kraja XIX veka i početkom
XX veka medicina je imala obavezu etičnosti, odnosno lekar je bio obavezan da etično prime-
njuje medicinska znanja u tretmanu i lečenju svojih pacijenata. Medicinska etika je osnovana
pre stotinak godina da bi danas razvojno dostigla nivo medicinske discipline.
Načela medicinske etike danas obavezuju lekara na procenu rizika u primeni savremene
medicinske nauke, medicinske tehnologije, posebno biomedicinskih istraživanja na ljudima,
rečju na ponašanje prema međunarodnim preporukama o etičnom ponašanju lekara. Savreme-
na načela medicinske etike nalažu lekaru i stalno usavršavanje i etičnosti u obavljanju struke.
Lekar uvek mora imati na umu da je interes bolesnika uvek primaran.
Razgovor je veoma bitan za pacijenta jer mu dokazuje lekarevo interesovanje za njega,
njegovo stanje i bolest, a konačno i za brzo i kvalitetno izlečenje. Neprihvatljivo je da lekar
samo piše uputnice za laboratorijska pretraživanja i aparatna snimanja, a da sve to ne objasni
pacijentu. Suština i osnovna načela medicinske etike nalažu lekaru da poštuje autonomiju lič-
nosti svog bolesnika.
Autonomija ličnosti je sposobnost mišljenja, odlučivanja i delovanja čoveka u skladu sa
mišljenjem i donetim odlukama. Podrazumeva, delovanje čoveka slobodno i nezavisno od
spoljašnjih uticaja, ali i protiv njih. To čoveku daje veliku moralnu vrednost i moralno pravo
na poštovanje sopstvene ličnosti. Ovaj princip lekar mora uvažavati u svakom odnosu sa bole-
snikom ili povređenim.
PRINCIP INFORMISANE SAGLASNOSTI PACIJENTA

Medicinska etika svojim osnovnim načelima obavezuje lekara na poštovanje ličnosti
pacijenta. Sve je jednostavno, lekar se neće ogrešiti o principe medicinske etike ako prema
svom pacijentu postupa onako kao što bi želeo da sa njim postupaju drugi.
Pravo na informisanost i samoodređenje, odnosno saglasnost za preduzimanje određe-
nih postupaka u dijagnostici, tretmanu i terapiji od strane lekara, jedno je od bitnih prava bo-
lesnog čoveka. Autonomno je i isključivo pravo bolesnika da sve ono što mu lekar predloži i
obrazloži prihvati ili odbije, a to je informisana saglasnost – slobodan izbor, odnosno samo-
određenje. Da bi informisana saglasnost mogla biti ostvarena, neophodna su tri uslova:
1. saglasnost pacijenta mora da bude data svojom voljom;
2. saglasnost pacijenta mora da bude doneta bez uticaja druge osobe i
3. saglasnost pacijenta mora da bude data na osnovu informisanog razumevanja kao auto-
nomna i racionalna lična odluka.
Često je nemoguće striktno ispuniti ova sva tri uslova, to može biti medicinskoetičko ali
i pravnomedicinski problem. Neophodno je u okviru medicinske etike razlikovati slobodno
216
Medicinska etika
datu informisanu saglasnost od pasivnog prihvatanja ponuđenog lekarskog predloga. Nekada

pacijent to čini iz straha da ga lekar ne napusti ako ne prihvati njegov predlog i stav.
Princip informisane saglasnosti u sprovođenju stvara česte, a teško rešive medicinskoe-
tičke i pravnomedicinske dileme. Jedna od najtežih dilema je pitanje obima i potpunosti in-
formacije koju pacijent treba da dobije od lekara. Jednostavan odgovor na ovo pitanje nije
moguć. Medicinska etika, kao i medicinsko pravo, zahteva da te informacije budu što potpu-
nije da bi pacijent mogao da donese svoju punovažnu saglasnost ili nesaglasnost.
Principi medicinske etike upućuju na to da nema mesta za izbegavanje potpunog oba-
veštavanja pacijenta o svim relevantnim činjenicama i da to nije gubitak vremena za lečenje.
Informisana saglasnost pacijenta je izjava njegove volje da se u okviru lečenja može
uticati na određeni način na njegov fizički i psihički integritet. Pacijent pristanak na lečenje
prema Zakonu mora javno prihvatiti. Dovoljno je i konkludentno ponašanje, jer je bitno da se
poklope unutrašnja i izjavljena volja.
Konkludentna saglasnost pacijenta podrazumeva da je pacijent prećutno saglasan i
prepušta se lečenju i u njemu učestvuje, odnosno sarađuje. Ukoliko taj pristanak nije izričito
saopšten, nužan je oprez u tumačenju stava pacijenta u smislu ocene konkludentnog ponašanja.
Pacijent može da dâ pristanak na medicinsku intervenciju usmeno ili pismeno, što ima
istu medicinskopravnu važnost. Pismeni pristanak ima veću pravnu važnost samo u slučaju
spora. Ukoliko pacijent ne pristane na predloženu medicinsku intervenciju, dužan je da o to-
me da pismenu izjavu, koja se čuva u dokumentaciji o lečenju. Pacijent može i da odbije da-
vanje takve pisane izjave, a lekar je tada dužan da sačini u dokumentaciji pismenu belešku.
Zakon Republike Srbije nalaže obavezu obaveštavanja pacijenta o mogućim posledicama od-
bijanja samo u slučaju odbijanja intervencije ili kada pacijent zahteva da prekine započeto
stacionarno lečenje. Prema našem zakonu, sve ostale informacije koje služe pacijentovom
pravu samoodređenja u odnosu na telo prepuštaju se slobodnoj oceni lekara.
Pretpostavljeni pristanak je situacija u kojoj zbog hitnosti preduzimanja medicinske
intervencije nije moguće dobiti informisanu saglasnost, ali bi se on pri objektivnom poimanju
svih okolnosti konkretne situacije sa sigurnošću mogao očekivati. Lekar se pod ovim uslovi-
ma može, na pretpostavljeni pristanak pacijenta, pozvati i neće odgovarati posebno u situaciji
neodložne inervencije.
Druga situacija pretpostavljenog pristanka je ukoliko pacijent znajući za šanse i rizike
lečenja prethodno uskrati pristanak, a nastanu problemi i njegova situacija se pogorša pa on
više nije sposoban da sam odlučuje. Ovakav medicinskoetički i medicinskopravni problem je
analogan u situacijama neuspelog tentamena – pokušaja samoubistva. Etička načela dozvolja-
vaju lekaru da preduzme stručne intervencije u situacijama kvantitativno alterirane svesti pa-
cijenta jer se podrazumeva njegova volja za životom čak nakon pokušanog samoubistva. Le-
kar je oslobođen odgovornosti ako preduzme intervencije koje u profesionalnom iskustvu ne
stvaraju značajne rizike i sa kojima se, po pravilu, pacijenti unapred saglašavaju.
Pravila pretpostavljenog pristanka pacijenta važe i u slučaju unapred nepredviđenog, a
medicinski indikovanog i nastalog proširenja operacije. To su situacije kada se tokom hirurš-
ke intervencije pokaže da je potrebno izmeniti zahvat ili ga znatno proširiti, što se pre izvođe-
nja hirurške intervencije nije moglo predvideti a pacijent nije mogao biti adekvatno obavešten
i nije mogao dati informisanu saglasnost.
217
DEONTOLOGIJA PRIVATNE LEKARSKE PRAKSE

"Medicina nije unosna profesija, ona je uzvišena profesija."
Džon Letsom
Deontološka odgovornost rada lekara u privatnoj lekarskoj praksi čini se da je veća od
profesionalne odgovornosti lekara koji radi u državnoj zdravstvenoj instituciji. Etičnost oba-
vljanja lekarske profesije, po današnjem shvatanju medicinske etike kao discipline, u sebe in-
korporira deontologiju. Lekar u privatnoj zdravstvenoj instituciji, sigurno je, ima veću ukupnu
medicinskoetičku i medicinsko-deontološku odgovornost i mora posedovati veliko znanje
medicine. Ovog momenta je teško detaljnije govoriti o posebnosti deontološkog i etičkog
aspekta privatnog lekarskog rada, jer u našoj zemlji ne postoji dovoljno obimno, a ni vremen-
ski dovoljno dugo iskustvo privatnog lekarskog rada.
Pojam privatne medicinske delatnosti podrazumeva privatni rad lekara. Naša stvarnost
nije takva, jer postoji i privatni rad zdravstvenih radnika, pre svega lekarskih pomoćnika, od-
nosno srednjeg medicinskog kadra, vezano za rad lekara u privatnim zdravstvenim instituci-
jama. Tokom poslednje skoro dve decenije u našoj zemlji je otvoren veliki broj privatnih
stomatoloških ordinacija i privatnih farmaceutskih radnji (privatnih apoteka). Sve je veći i
broj privatnih poliklinika ali i specijalizovanih kliničkih zdravstvenih institucija.
Deontološki i etički aspekti posebnosti privatne lekarske prakse, odnosno privatne me-
dicinske prakse nesporno su široki. Njihovo izučavanje odnosi se na problem zarade u privat-
nom radu, etičnost marketinga, konkurencije itd.
ISTOVREMENI RAD LEKARA U DRŽAVNOJ I PRIVATNOJ ZDRAV-

STVENOJ USTANOVI
Poslednje skoro dve decenije u Srbiji je nastao medicinskodeontološki problem isto-
vremenog rada lekara i zdravstvenih radnika u državnoj zdravstvenoj ustanovi i privatno, naj-
češće posle radnog vremena ili po ugovoru kod kolege privatnika. Medicinskoetički problemi
vezani za ovu pojavu su veoma vidljivi i upečatljivi. Problemi su i medicinskopravnog nivoa,
ali se i jedni i drugi licemerno zanemaruju, a često i zataškavaju. Izostaje javna osuda, odgo-
vornost pred etičkim sudovima kao i pred zakonom i redovnim sudovima.
Medicinskoetički i medicinskodeontološki problemi dvostrukog rada lekara u našoj ze-
mlji imaju nekoliko nivoa, čije je rešavanje, reklo bi se već u zakašnjenju, a regulisanje je više
nego neophodno.
– Lekar koji radi u zdravstvenoj ustanovi redovno i puno radno vreme, a dodatno u privatnoj
lekarskoj praksi bilo kog oblika, čini etičko i deontološko ogrešenje.
– Bolesniku se po pravilu uskraćuje adekvatan i pun tretman u državnoj instituciji, često ma-
nipulativnim činjenjima (dugo čekanje na pregled, kvar aparata, nedostatak materijala) što bo-
lesnika opredeljuje da istom lekaru uslugu plati u dodatnom privatnom, najčešće popodnev-
nom radu.
218
Medicinska etika
Zbivanja u našem društvu tranzicionog perioda, primoravaju bolesnika da sve ovo pri-
hvati kao realnost sa uverenjem da će dobiti kvalitetniju lekarsku uslugu ukoliko je i plati, ia-
ko ima prava iz zdravstvenog osiguranja. Postavlja se pitanje, ne samo etičke odgovornosti
lekara i zdravstvenih radnika već i prekršajne i krivične odgovornosti. Tolerisanje ovakvog
stanja je nedopustivo i treba ga ispraviti striktnim poštovanjem već donesenih zakona.
Konačno, dalje tolerisanje dvojnog rada lekara u državnoj i privatnoj zdravstvenoj
ustanovi, izrasta u ozbiljan medicinskoetički i medicinsko-deontološki problem u našoj zemlji
jer preti da dugoročno poremeti međukolegijalne odnose i naruši međukolegijalno uvažava-
nje i poštovanje.
SAMOREKLAMIRANJE LEKARA SA ASPEKTA

MEDICINSKODEONTOLOŠKOG OGREŠENJA
Samoreklamiranje u medicini i zdravstvu je ogrešenje o medicinskoetička i medicin-
skodeontološka načela lekarskog poziva. Pozitivni zakonski propisi ne dozvoljavaju samore-
klamiranje kao svojevrsni samovoljni marketing lekara. Medicinska etika ne podržava javna
reklamiranja lekarske veštine iz jednostavnog razloga narušavanja humanističnosti u relaciji
lekar – pacijent. Samoreklamiranje lekara unosi zabunu među bolesnike i članove njihovih
porodica da se opredele za izbor lekara samoreklamera, a on često nema potreban autoritet
među kolegama, niti respektivna medicinska znanja. Zdravstvena zaštita je delatnost od veli-
kog društvenog interesa.
Tradicija privatne lekarske prakse u svetu je veoma duga - vekovna i poslednjih bar sto
godina veoma raširena. Iskustvo sa privatnom lekarskom praksom u našoj zemlji seže u proš-
lost od pre pola veka, a iskustva poslednje decenije XX veka sa sporadičnim pojavama privat-
nih lekarskih ordinacija i privatnih klinika su još nedovoljna da bi se kompetentno, a najmanje
naučno ovaj problem raspravljao na stranicama ovog udžbenika. Privatna lekarska praksa kod
nas postoji i razvija se a dobija i zakonsku regulativu kroz Zakon o zdravstvenoj zaštiti
(2005.godine) i veoma bitan Zakon o privatnoj lekarskoj komori (2006. godine). Privatna le-
karska praksa razvija se u našoj zemlji kroz privatne lekarske ordinacije, privatne klinike,
privatne fizio-terapeutske i protetičke ambulante, radnje, privatne apoteke, privatne stomato-
loške ordinacije, privatne laboratorije, itd.
U našoj zemlji zbog zakonske neregulisanosti instituta samoreklamiranja privat-
nog medicinskog rada, brojni lekari – vlasnici privatnih lekarskih ordinacija i klinika
veoma vešto zloupotrebljavaju samoreklamiranje kroz posebnost marketinškog delova-
nja. Zloupotrebljavaju se sredstva javnog informisanja, što je sigurno u koliziji sa medi-
cinskoetičkim normama primene medicine u praksi.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije ("Službeni glasnik RS" br. 107/2005,
02. 12. 2005. godine), član 71 uređuje zabranu reklamiranja:
"Zabranjeno je oglašavanje, odnosno reklamiranje zdravstvenih usluga, stručno-medi-
cinskih postupaka i metoda zdravstvene zaštite, uključujući zdravstvene usluge, metode i po-
stupke tradicionalne medicine (alternativne, homeopatske i druge komplementarne medicine),
219
koje se obavljaju u zdravstvenoj ustanovi, privatnoj praksi, ili u drugom pravnom licu koje oba-
vlja zdravstvenu delatnost, u sredstvima javnog informisanja i na drugim nosiocima oglasnih
poruka koje su uređene Zakonom kojim se reguliše oblast oglašavanja (reklamiranja).
Dozvoljeno je oglašavanje naziva zdravstvene ustanove, odnosno poslovnog imena pri-
vatne prakse, sedišta, delatnosti koja je utvrđena Rešenjem o ispunjenosti uslova za obavlja-
nje zdravstvene delatnosti, kao i radnog vremena.
Rezultati u primeni stručno – medicinskih metoda i postupaka zdravstvene zaštite mogu
se saopštavati samo na stručnim i naučnim skupovima i objavljivati u stručnim i naučnim ča-
sopisima i publikacijama."
Član 72. uređuje obeležavanje zdravstvene ustanove i privatne prakse:
"Zdravstvena ustanova i privatna praksa dužne su da istaknu naziv, odnosno poslovno
ime sa podacima o delatnosti koja je utvrđena Rešenjem o ispunjenosti uslova za obavljanje
zdravstvene delatnosti, radnom vremenu, osnivaču i sedištu zdravstvene ustanove, odnosno
privatne prakse, u skladu sa Zakonom.
Naziv zdravstvene ustanove, odnosno poslovno ime privatne prakse ne sme imati obe-
ležja kojima se može pripisati karakter oglašavanja odnosno reklamiranja.
Ministar propisuje način unutrašnjeg i spoljašnjeg obeležavanja zdravstvene ustanove i
privatne prakse."
ZAMKE POSLOVNE KONKURENCIJE U PRIVATNOM ZDRAVSTVU

Medicinskoetičke zamke poslovne konkurencije u privatnoj lekarskoj praksi u tesnoj su
vezi sa etičkim problemom samoreklamiranja. Praiskonska želja čoveka je da stekne što više
materijalnih dobara tokom života, odnosno tokom svog profesionalnog rada. Ove slabosti nisu
lišeni ni protagonisti najhumanizovanije profesije bivših i sadašnje civilizacije, lekari i zdrav-
stveni radnici. Pojavom privatne lekarske prakse u našoj zemlji ovaj problem poslovne konku-
rencije postaje značajan. Drugim rečima, nastaje neetička i nelojalna borba među lekarima za
pacijente – klijente, koji će platiti njihovu uslugu na takozvanom slobodnom tržištu privatne
prakse.
Lekar ne sme svoju profesiju podrediti potrebi da enormno zaradi. "U času kad stupam
u red onih kojima se daruje zadovoljstvo svih životnih potreba, kojima je predodređeno da ži-
ve u blagostanju...", citat je iz izvornog teksta Hipokratove zakletve koji nedvosmisleno upu-
ćuje da lekar sticanjem prava na bavljenje lekarskom profesijom, stiče i pravo na adekvatnu
zaradu koja će mu omogućiti da živi u blagostanju kao logičan uslov da lekarsku profesiju
obavlja na najbolji mogući način i najstručnije. Nedopustivo je da je za rad lekaru primarna
potreba zarada, jer lekar ne sme da bude siromašan, bolestan i umoran, ali ne sme ni da bude
korumpiran, da prima mito, ili da materijalizuje nesreću odslikanu u ljudskoj bolesti.
Etičke obaveze lekara prema kolegama i drugim zdravstvenim radnicima nisu sporne i
obeležavaju lekarsku profesiju. Od Hipokratovog vremena postojala je obaveza lekara prema
onima od kojih je pre svega učio, obaveza prema svima sebi ravnim i prema onim koji su ma-
nje stručni ili manje iskusni od njega. Hipokratova zakletva kaže: "Učitelja svoga ovog ume-
220
Medicinska etika
nja, poštovaću kao svoje roditelje, njegovu ću decu smatrati svojom braćom, a ako budu
hteli učiti ovu umetnost, učiću ih bez Ugovora i bez plate." Lekar je dužan da se prema kole-
gama i drugim zdravstvenim radnicima odnosi pre svega po humanističkim pravilima kao čo-
vek prema čoveku u najlepšem i najuzvišenijem smislu te reči, a tek onda i korak više, poštu-
jući ličnost kolege. Minimum očekivanja je da lekar uvažava druge lekare, da ih poziva na sa-
radnju, da se odaziva na takve pozive kolega, da neguje konzilijarni rad, tj. timski rad, da svo-
ja nova saznanja i nove primenjene metode učini javno dostupnim kolegama.
NAPLATA USLUGE KOLEGI LEKARU

Naplata medicinske usluge u privatnoj lekarskoj praksi u zemljama sa tradicijom privat-
ne lekarske prakse nije značajan medicinskodeontološki problem, dok u našoj zemlji jeste.
Usluga u privatnoj lekarskoj praksi svom kolegi prema Ženevskoj deklaraciji se ne na-
plaćuje. Naša praksa po ovom pitanju još nije jedinstvena i zavisi od pojedinačnog stava sva-
kog lekara koji se bavi privatnim lekarskim radom. Pravilo je u svetu da se lekaru u slučaju
razbolevanja ili povređivanja naplaćuje korišćenje skupih aparatnih dijagnostičkih tehnika,
ali direktna lekarska usluga ne. To se najčešće odnosi i na članove uže porodice lekara.
Uređenje ovog pitanja, u skladu sa medicinskom etikom i medicinskom deontologijom,
u kompetenciji je i nadležnosti komora privatnih lekara, ali i drugih zakonskih regulativa.
OSTVAREN PROFIT U PRIVATNOJ PRAKSI I RASPODELA

"Bog odnosi bolest a doktor novce."
Srpska poslovica
Aktuelni društveni trenutak u našoj zemlji opredeljuje i brojne lekare i zdravstvene rad-
nike na rad u privatnim zdravstvenim ustanovama. Činjenica je da se ukupno siromašenje na-
šeg društva u poslednjoj deceniji odrazilo i na lekarsku profesiju. Međutim, lekari ne smeju da
koriste svoje znanje i pružaju usluge bolesniku da bi pribavili materijalnu korist od toga.
Pravdanje prelaska lekara na rad u privatnu, sopstvenu zdravstvenu ustanovu izjavama
da su pripremili bolje uslove za kvalitetnije pružanje lekarske usluge bolesnom čoveku, je
svakako samo racionalno objašnjenje po principu Ego odbrambenog mehanizma. To podrazu-
meva pribegavanje objašnjenju za odluku koja je u suprotnosti sa načelima medicinske etike,
a zasnovana na motivima sticanja materijalnih dobara i bogaćenja. Želja za zaradom i boga-
ćenjem, odnosno ostvarivanjem profita u privatnom lekarskom radu je nažalost i na početku
XXI veka u našoj zemlji često nadređena humanističkim načelima lekarske profesije.
Naravno da striktnom Zakona treba urediti i ovaj prostor, a posebno raspodelu ostvare-
nog profita i plaćanje poreza državi iz rada u privatnoj zdravstvenoj ustanovi.
221
JATROGENIJA
posledica deontoloških greški lekara
Etimološki jatrogenija potiče od grčke reč iatros – lekar. Pojam jatrogeno podrazumeva
nastalo oštećenje zdravlja bolesnika izazvano pogreškom lekara.
Jatrogenija je pojava bilo kog bolesnog stanja ili pogoršanja postojeće bolesti u bo-
lesnika, izazvana rečju ili nekim postupkom lekara. Praktično svaka reč lekara ili njegov
postupak mogu izazvati štetno dejstvo na bolesnikovo stanje. Posebno ukoliko je struktura bole-
snikove ličnosti takva da je sklon da potencira strah od bolesti, što umanjuje odbrambenu spo-
sobnost njegovog organizma i produžava, otežava ili onemogućava izlečenje. Saznanje o bolesti
svakom čoveku, a pogotovu onom osetljivom, donosi strepnju od njenog ishoda, te i najmanji
gest i najbezazlenija reč ili postupak lekara, često ima nepoželjne posledice po bolesnika.
Bolesnik posmatra i vrlo angažovano analizira sve ono što lekar čini ili ne čini i to do-
vodi u vezu sa svojom bolešću i stanjem.
Bolesnika lekar može jatrogenizovati neopreznim postupkom. Primer, u velikoj viziti
lekari se zadrže duže kraj njega detaljno diskutujući o njegovom stanju i terapiji. To može
imati jatrogenizujuće efekte. Konačno, treba znati da bolesnik stalno posmatra i ocenjuje po-
našanje lekara i drugih zdravstvenih radnika te su nebrojene mogućnosti jatrogenih efekata.
Znanje naučne medicine je jedan od uslova da lekar tokom tretmana i terapije bolesnika,
smanji ili eliminiše jatrogeniju. Guyde Chauliac (1300–1370) je u tom smislu dao pismeni
propis za hirurge: "Neka bude hirurg smeo u poduhvatima koje zna da reši, a strašljiv u situa-
cijama koje su opasne po bolesnika, neka izbegava da pogrešno leči. On treba da bude milo-
stiv prema bolesniku, obziran prema njegovim bližnjima, oprezan u svojim prognozama. Neka
bude skroman, dostojanstven, nežan, pun sažaljenja i milosti. Lekar ne sme da iznuđuje no-
vac, neka njegova nagrada bude u skladu sa njegovim delom, sa mogućnostima bolesnika, sa
uspehom lečenja i sa njegovim ličnim dostojanstvom." Ovom propisu je vekovima do danas
malo šta dodato, ništa oduzeto, niti treba oduzeti.
Svi ljudi su potencijalno i bolesnici, a jatrogenizaciji su skloni oni koji su potencira-
no sugestibilne, intelektualno insuficijentne i nezrele osobe. Lekar je dužan da u odnosu sa
bolesnikom poštuje posebnost njegove ličnosti i prilagodi svoj stav da bi izbegao jatrogeniju.
Živimo u vremenu veoma razvijene komunikacije i pravog zasipanja informacijama preko
svih mas-medija o svim oblastima ljudskih delatnosti, a informacije iz oblasti medicine su na-
ročito atraktivne. Naročito treba da budu oprezni priznati medicinski autoriteti koji su česti
gosti u sredstvima informisanja jer se njihova reč pamti i poštuje. Primer, poslednjih godina
opšta populacija se permanentno informiše o problemu zavisnosti u suppopulaciji generacija
mladih od psihoaktivnih supstanci – droga. Naši eminentni stručnjaci se često pojavljuju u me-
dijima sa zastrašujućim pričama o posledicama zavisnosti, ali i sa neopreznim pričama o nači-
nima doturanja droga na ilegalno tržište, sa predlozima eliminacije ili suzbijanja narkomanije,
koji deluju očigledno jatrogeno (narušavaju mentalno zdravlje roditelja i izazivaju i nepoželj-
ne efekte). Paradoksalno, to je i izazov za decu i adolescente da probaju drogu.
Lekar svakako mora računati na to da je moralno i pravno odgovoran za sve neodmere-
ne i nepromišljene postupke ili reči koje izgovori i njima izazove jatrogeniju.
222
Medicinska etika
MEDICINSKODEONTOLOŠKA ODGOVORNOST LEKARA

"Gde novac govori i pravda kadšto ćuti."
Srpska poslovica
Odgovornost lekara tokom obavljanja profesije zbog deontoloških ogrešenja može biti
disciplinska, administrativno-kaznena, krivična i imovinska. Medicinskodeontološka odgovor-
nost lekara podrazumeva odgovornost za medicinskoetička ogrešenja i odgovornost lekara i
zdravstvenih radnika za kršenje medicinskopravnih normi (zakona o medicinskom pravu).
Krivična odgovornost za deontološka ogrešenja u lekarskoj profesiji je predviđena za
teže povrede lekarske dužnosti kroz kazne zatvora ili pak zabranu bavljenja lekarskim pozivom.
Krivična odgovornost lekara najčešće je zbog sledećih razloga:
1. Primena očigledno nepodobnih sredstava ili načina lečenja;
2. Zbog nesavesnog ukazivanje lekarske pomoći, usled površnosti, nepažnje, nehata i nespret-
nosti;
3. Zbog nepreduzimanje neophodnih higijenskih mera u primeni terapijskih procedura ili hi-
rurških intervencija od strane lekara.
4. Lekar može odgovarati krivično pred sudom i zbog ne ukazivanja lekarske pomoći, kao i
zbog samovoljnog lečenja, odavanja lekarske tajne itd.
Naše zakonodavstvo predviđa i imovinsku i administrativno-kaznenu sankciju za lekare
koji povrede deontološke principe struke u situacijama kada preduzimanje, recimo hirurških
zahvata ili terapijskih procedura, izazove u bolesnika ili povređenog trajnu telesnu ili mental-
nu invalidnost ili unakaženost zbog nedoslednog, nesavesnog ili nedovoljno stručnog učinje-
nja. U takvim situacijama izriču se imovinske kazne – novčane kazne, ne samo za lekara već i
za zdravstvenu ustanovu u kojoj on radi. Kazne realizuju sudovi u redovnim postupcima, a u
korist oštećenog pacijenta. Postoje i imovinske i administrativne kazne u korist države i nje-
nih posebnih fondova.
Nadležnost sudova je da utvrđuju krivičnu i materijalnu odgovornost nesavesnog rada
lekara. Činjenica je da sudska praksa pokazuje neke zakonske nepreciznosti, pre svega po pi-
tanju odgovornosti lekara u situaciji nesavesnog lečenja, a kada se lečenje bolesnika sprovodi
u okviru timskog lekarskog rada, odnosno ekipnog rada lekara (lekarski konzilijum). Da li u
takvoj situaciji trpi neposredni izvršilac pojedinac ili lekar, ili stručni rukovodilac tima? Pri-
begava se praksi da stručni rukovodilac snosi odgovornost i biva sankcionisan ukoliko nije
blagovremeno i ispravno vršio nadzor nad radom u hijerarhiji stručno podređenih kolega.
Deontološka ogrešenja lekara u obavljanju lekarske struke povlače i moralnu odgovor-
nost i sankcije za koje su nadležni Sudovi časti lekarskih komora i komora zdravstvenih rad-
nika (farmaceuta, medicinskih tehničara i dr.).
223
PISMO LEKARA PAOLA MANTEGAZZA SVOM SINU LEKARU

Paolo Mantegazzi, (1831–1910) bio je izuzetno poznat i cenjen lekar, patolog, antropo-
log, higijeničar i zdravstveni prosvetitelj naroda, posebno omladine, ne samo u Italiji. Njego-
va misao i pisana reč dopirale su u skoro sve zemlje pa i Srbiju. Citiran je u dnevnoj štampi u
Srbiji, a 30. januara 1882. godine na IV glavnom godišnjem skupu, izabran je za počasnog
doživotnog člana Srpskog lekarskog društva u Beogradu. Dela Paula Mantegaca su u onom
vremenu doživela brojna izdanja i u prevodima na više svetskih jezika.
Smatram da pismo svom sinu lekaru Mantegaci ima mesta na kraju prvog poglavlja kao
završni dekor, a ne kao ispitno pitanje. Ovo pismo je medicinskoetička poruka koja će biti ko-
ristiti i brojnim budućim generacijama.
Pismo Paula Mantegaca sinu

(pismo u celini preuzeto iz "Medicinska etika," 1992.godine,
autora prof. dr Dimitrija P. Milovanovića)
Sine dragi, ako toliko voliš ljudsku prirodu da bi poželeo da je proučavaš i da joj se približiš, ako
se ne bojiš smrada leševa, izjava o patnji i ako se ne gadiš od rana i čireva,
Dragi sine, ako ti nije teško da nemaš nikada ni časa potpune slobode, ako te ne ljuti ljudska ne-
blagodarnost, ako se ne groziš od bezobrazluka neznalica, ako se ne bojiš od pomisli da odgovornost
za tuđe patnje svaljuješ na svoja leđa,
Sine moj, ako ti nije krivo što te zovu samo onda kad si im potreban i što te zaborave odmah iza
toga usled odbojnosti koju tvoj poziv izaziva kod većine,
Ako na prvo pitanje možeš mirno da odgovoriš sa – da, a na ostala, isto tako mirno, sa – ne, onda,
dobro prikupi svoju hrabrost i studiraj medicinu.
Kao i za inženjera, tako je isto i za poziv lekara potrebna neka posebna sklonost pomoću koje on
može da se odupre svakoj odbojnosti i da savlada svaku prepreku.
U svakom slučaju, ako se osećaš pozvanim da se baviš lekarskim pozivom, onda, pre nego se bu-
deš konačno opredelio, nastoj da se sprijateljiš s nešto malo uspeha. Tu dvojicu pitaj za savet!
Prirodno, oni će ti izneti strahovitu sliku svoga poziva - karikaturu istine. Oduzmi od svega koliko
je potrebno pa onda rasuđuj. Tvoja mladalačka mašta i ljubav prema veštini kojoj bi želeo da se po-
svetiš pružiće ti sasvim drugu predstavu o tome. Uporedi obe pa ih kroz stereoskop posmatraj zajedno,
u isti mah. Slika koju ćeš tada dobiti biće ona prava koja te vodi u tvom rasuđivanju i koja će te dove-
sti do odluke.
Pa, šta će ti reći ta dva nezarobljena roba u medicini, kada ih upitaš?
Reći će ti da su ono vreme i rad, koji studenta medicine dovede do doktora, najduži i najteži.
A onda, kada napokon dobiješ toliko priželjkivanu diplomu i misliš da si kao mladi Eskulap stigao
u mirnu luku, tek tada nailaze visoke i opasne hridi koje sa svih strana prete tvojoj maloj lađi.
Scila i Haribda mladog pomorca pojavljuje se ovde na sledeći način: ili, na selu, dobiješ odmah
svoj tvrd i gorak hleb, ili - to biva mnogo teže - finiji, ali na burnom i grozničavom poprištu neke varoši.
Lekar na selu kaže da je slugin sluga i težak rob. Njegov prvi gospodar i tiranin je seoski kmet sa
svima silnicima opštinskog odbora. Njegove gospodarice i tiranke su supruge kmetova i one opštinskih
odbornika. Njegovi pokrovitelji apotekar i otmeniji ljudi u selu, kao i onaj poslednji seljak koji kad
pretovari želudac obilnim obrokom gljiva ili krompira, ima pravo da ga i najhladnije januarske noći
224
Medicinska etika
digne iz toplog kreveta ili da ga, avgusta meseca, u toku najveće žege, goni preko pustog polja.
Taj dugi, neprekidni rad u toku dana - reći će ti - i neprijatna iznenađenja noću, počinju s prvim
danom meseca januara, a prestaju uoči naredne nove godine.
Najzad, obavestiće te da moraš stalno da trpiš poniženja od strane bogatih, a zlostavljanja od si-
rotinje, tako da posle naporne godine, ispunjene teškim radom, možeš jedva, bez dugova, da sastaviš
kraj s krajem.
Varoški lekari pričaće ti, međutim, kako su u toku godinu dana svoga rada morali da pojedu ono
malo nasleđa što su imali, a da ne zarade ni parče hleba za ručak.
Zatim dolazi neka mala titula u bolnici, za koju se plata dobija tek onda kada se pre toga nekoliko
godina radilo besplatno. Dalje, mnoge posete kod rođaka, prijatelja i poznanika plaćene su samo jed-
nim 'hvala' i, poput pauka u svojoj mreži - dugo, nemo i nepomično čekanje u radnji apotekara da se
pojavi prva mušterija. Najzad zaradiš prvi dinar od nekog sumnjivog klijenta koji te je iz velike nužde
pozvao. Sluša te s nepoverenjem, pošto te je naterao da trčiš s jednog kraja varoši na drugi i da potro-
šiš pola svoga novca na autobus i tramvaj. Na kraju dolazi naporna staza, puna trnja, gde te malo
pomalo jedna mušerija preporučuje drugoj kao pouzdanog i skromnog lekara. Vratar, kojeg si bes-
platno lečio od neke teške bolesti, preporučio te toplo svojoj gazdarici, a ova te najpre isproba na
svom kuvaru ili pralji. A, ako ti, najzad, pođe za rukom da u nekom kraju varoši upredeš konce skrom-
ne i pouzdane prakse, onda dolazi kakav tvoj kolega koji je, sa bratskom ljubavlju bližnjega, u nekom
neuspelom slučaju lečenja, obedi za neznanje ili izmisli kakvu klevetu, po kojoj ispadneš i smešan i
opasan, tada gubiš plod tvojih dugogodišnjih napora.
Pričaće ti, isto tako, o ponašanju jednog pijatelja koji ti se sklanja s puta čim te izdaleka vidi zato
što ti je dužan za neko dugo i uspelo lečenje bolesnika u svojoj kući. Pričaće ti, dalje, o bestidnim i
bezobraznim zahtevima klijenata, sudova, vlasti i uopšte, svih koji te smatraju metom, koja se sme pre-
turati i gaziti, a da ne govorimo o stalnoj opasnosti kojoj si izložen od prilepčivih zaraznih bolesti,
nemirnom životu punom briga i umora, bez spokojnih časova za spavanje i razmišljanje.
Sine moj dragi, ove slike ne pokazuju potpunu istinu, već samo jedan njen deo. Ti moraš o njima
da razmišljaš i da ih staviš na vagu odmeravajući sjaj i bedu medicine.
Seti se onoga što je jedan profesor Univerziteta u Paviji, praštajući se na kraju školske godine od
svojih đaka, rekao:
Znajte, da se i u vašem pozivu provode vrlo rđavo oni koji su u životu u poslednjim redovima. Pa ni
u parteru samom - upoređujući život s pozorištem – nije baš tako sjajno! Nastojte, dakle, svim silama da
kroz život dospete u lože prvoga i drugoga reda, jer se tek na tim mestima život može lakše da podnese!
No, taj profesor, koji je shvatio na vreme da kroz život dospe do prvih mesta, zaista je preterao u
pouci svojim đacima. Ima mnogo seoskih lekara, a dosta i varoških, koji srećno žive iako nisu slavni
ljudi. Svi ih ipak vole i poštuju. Osrednje su bogati i zadovoljni su svojim bogatstvom. Brzo zaborave
neblagodarnost, dok se uvek sećaju prijateljskih priznanja. Oni teše bolesnike svojom dobrom priro-
dom, život ispunjavaju radom. Uvek imaju izvanredan apetit i dobro spavaju. Smeju se sitnim ljudskim
slabostima, jer ih dobro poznaju. Oni vole ljude pošto u većine preovlađuje dobro nad zlim. Iznad
svega imaju u sebi tvrdo uverenje da su društveno korisni, da vrše ispravno svoju dužnost i da spadaju
među najbolje građane. Često leče svoje bolesnike i onda kada dobro znaju da ih ne mogu izlečiti, teše
ih, bodre i ublažavaju njihove bolove. Nikada ne prelaze praga neke kolibe ili palate, a da nisu kori-
sni. Koji, pak, drugi čovek to isto može da kaže sebi?
Ti, sine moj, ako budeš odabrao lekarski poziv, dospećeš bez sumnje, u lože prvog i drugog reda, kao
što je onaj profesor savetovao svojim đacima. Onda ćeš se ne samo dobro nego i izvanredno osećati.
Dobar lekar je jedan od najsrećnijih ljudi na svetu. 'On poznaje dobro i zlo', kao što kaže Gete u
svom "Faustu". On poznaje zlo da bi ga suzbijao, a dobro - da bi ga svakom poklonio.
Dobar lekar poznaje ljude u suštini, iznutra i spolja. To služi i njegovom i tuđem dobru. On je ne-
225
prijatelj bola kojeg svuda suzbija i leči. Kako se tek oseća srećnim kad je jednu suzu utro i zamenio je
osmehom.
Kad stupa u kuću bolesnika, očekuju ga s nestrpljenjem, primaju s oduševljenjem i poštovanjem.
Pozdravljaju ga s osmehom i blagoslovom. Onaj ko pati - njegov je prijatelj i brat. Njegova porodica
je celo čovečanstvo koje pati. On je pravi i najverniji sluga Hristov. On trpi za sve koji pate. On radi,
znoji se i trpi. Čak umire za sve one koji se muče i pate.
Niko nije veći od dobrog i mudrog lekara. Niko nije snažniji od njega. Niko ne može da ga zameni
i niko da se sa njim izjednači. Pred njim se u bolu priklanjaju sve veličine, jer ništa ne izjednačuje lju-
de tako kao bol. Milionar, ministar i kralj kucaju na njegova vrata s istim nestrpljenjem i sa istim odu-
ševljenjem kada ih bol spopadne. Drugi čovek može da da zlato, počast i uživanje, ali samo lekar može
da da zdravlje koje je sto puta vrednije od zlata, počasti i ljubavi.
I milionar, knez i kralj, postavši pod mukama bolova svi među sobom jednaki, dolaze ponizno kod
lekara. Sa sklopljenim rukama i drhtavim glasom mole od njegove nauke da im da života, pa makar to
bilo još i samo jedan dan ili jedan čas života. U takvom trenutku lekar vidi sve ljudske slabosti, svu
ljudsku bedu i jad pred svojim nogama. Mora, onda, da oseti u sebi milosrđe i sažaljenje, ali, u isto
vreme, i opravdan ponos, jer je on taj koji deli utehu i oseća se gospodarem nad životom i smrću. Pa,
kako da u takvom trenutku ne zaboravi i oprosti sva samovlašća silnika, nepravdu neblagodarnih, za-
vist slabića i uopšte sve ljudske niske poroke i zablude.
Dobar i savestan lekar bere usred bolova i bolesti najlepši i najmirisniji cvet u bašti života. Nesve-
sno osmehivanje deteta, nežnost žene, rukovanje blagodarnosti, poštovanje naroda, a i zlato bogatih -
njemu pripada. On može i sme, s punim šakama, da zagrabi iz bogataških sanduka kako bi dao i oni-
ma koji nemaju. Njegov rad je dao život i on ima pravo da oceni sam vrednost svog rada. On mora od
bogatih da traži ono što je prinuđen da, u radu i novcu, da siromašnima. Da se mnogi lekari nisu spu-
stili do bednih zavisnosti od tvrdičluka gomile, ne bi mišljenje o njihovom pozivu kod naroda tako ni-
sko palo. Narod smatra da je bez vrednosti ono što se plaća malo ili ništa. Kada, pak, advokat i inže-
njer i svi ostali, veliki i mali radnici ljudskog društva, sami ocenjuju vrednost svoga rada, zašto onda
samo lekar treba da je zadovljan dobrom voljom i milostinjom svih i svakoga?
Na polju osećanja nijedan drugi poziv ne pruža uzvišenija uživanja, ponosnije pobede i dubljeg
zadovoljstva. Isto tako, lekaru su dodeljene i najviše radosti mišljenja.
Lekar poznaje čoveka bolje no ijedan drugi poznavalac prirode. Njemu pripadaju sve koristi koje
potiču iz toga. Pred njim je široko, neobrađeno polje koje on treba da obrađuje. Moći će svoje ime da
zapiše i tamo gde su urezana imena besmrtnika, tako gde se ne izbriše ništa od onoga što je zapisano.
Kao što je ljudski organizam najsavršenija od poznatih mašina, tako je isto i najmanje ispitan.
Stotine i hiljade tajni čekaju svoga pronalazača, stotine i hiljade nepoznatih zemalja čekaju na svoga
Kolumba. Koliko tek organa, čije radnje ne poznajemo, koliko tek radnji čiji mehanizam ne razumemo,
koliko neizlečivih bolesti čekaju na svoga otkrivača!
Lekar može da spase život i detetu koje još nije rođeno. On je u stanju da jedno slabo i bolešljivo
dete pretvori u dugovečnog čoveka. Može utopljenika da povrati u život ili da zaustavi krv što šiklja iz
žila i preti da i život sobom odnese. Takođe, može savijenog da ispravi, mutavom govor da povrati,
slepom da povrati svetlost dana, kao i da povrati još skupoceniju svetlost, svetlost uma, onome koji ju
je izgubio. U stanju je da ropac samrtnika pretvori u blaženi osmejak srećnog čoveka. Može gnev i
ljutnju da ućutka i da zadrži ruku samoubici. Može da produži život čoveka i da celom narodu povisi
vek za milione časova. Malaričnu baru lekar može da pretvori u plodnu i bogatu njivu. To, i još mno-
go čega, dobrog i uzvišenog, može lekar da ostvari. Pa, zar da nije ponosan ovom svojom snagom, zar
da se ne raduje što vlada tolikim silama?
Ali, sine moj dragi, seti se reči onog profesora iz Pavije: ,,Kad postaneš lekar, nemoj kroz život da
sediš u parteru, a još manje na galeriji!"
226
Medicinska etika
Ispitna pitanja za studente medicine
1. Definicija pojmova: moral, etika, deontologija, 42. Preduslovi etičkog praktičnog ponašanja;
medicinska etika, medicinsko pravo; 43. Medicina – istorijat, nastanak i razvoj;
2. Moral i etika – suština i posebnosti; 44. Prenaučna medicina (magijska i tradicionalna);
3. Moral – ljudska praksa i moral savremenog doba; 45. Posebnosti medicine drevnih civilizacija
4. Odnos morala i drugih oblika ljudske prakse; (Vavilona, Egipta, Jevreja, Indije, Kine, Japana);
5. Izvori, nastanak, razvoj i ciljevi morala; 46. Antičke medicinske škole;
6. Pranorme kao izvor moralnih i etičkih normi; 47. Medicina srednjeg veka (arapska, vizantijska i
7. Folklor (običaji, običajne norme, kultura); hrišćanska manastirska medicina);
8. Običaji, moral i etika – sličnosti i razlike; 48. Medicina renesanse;
9. Eufemizmi (norme kulture); 49. Medicina novog doba (XVII, XVIII i XIX vek);
10. Homo moralis i homo religiosus; 50. Istorijski razvoj medicine srpskog naroda;
11. Moral i religija – sličnosti i razlike (Mojsijevo, 51. Suština humane medicine, njeni zadaci i podela;
hrišćansko i islamsko učenje); 52. Zdravlje i bolest (vođenje med. dokumentacije);
12. Moral i pravo – sličnosti i razlike; 53. Ispoljavanje bolesti (epidemije i pandemije);
13. Geneza morala – psihološka učenja; 54. Razvoj medicinskih fakulteta u Evropi;
14. Geneza morala – sociološka učenja; 55. Obrazovna spirala i pravila obrazovanja lekara;
15. Savest, vrste savesti (u funkciji cenzure morala); 56. Naši medicinski fakulteti i Bolonjska deklaracija;
16. Moralni akt, vrste; 57. Istorijski razvoj savremene medicinske etike;
17. Moralno rasuđivanje i moralno ponašanje; 58. Medicinska etika i medicinska deontologija;
18. Seksualnost čoveka kao moralna kategorija; 59. Medicinskoetička načela rada lekara i
19. Moralnost, psihička funkcija i razvoj moralnosti; zdravstvenih radnika;
20. Preduslovi za razvoj moralnosti; 60. Lekarska etika i obavezni kvaliteti lekara
21. Osećanje dužnosti i poremećaji moralnosti; (skromnost, humanost i veština komunikacije);
22. Ličnost, suština i posebnosti strukture ličnosti 61. Medicinskoetički stavovi lekara prema sebi i
savremenog čoveka; prema kolegama;
23. Kvaliteti ličnosti (karakter i temperament); 62. Odnos lekar – pacijent (transfer, kontratransfer,
24. Pozitivne i negativne crte ličnosti; empatija);
25. Ličnost u svetlu etičkih učenja (psihodinamsko 63. Odnos lekar – bolesnikova porodica;
objašnjenje funkcionisanja ličnosti); 64. Očekujući stav prema bolesti (bolesnik i porodica);
26. Teorije ličnosti i funkcionisanje zrele ličnosti; 65. Medicinska deontologija (načela, primena u praksi);
27. Frojdova teorija ličnosti (Jung, Adler, Hornaj); 66. Lekarska deontologija;
28. Olportova teorija ličnosti (geštalt, bihejvior); 67. Medicinskodeontološki aspekti dijagnoze,
29. Agresivnost i alijenacija u svetlu Fromovog učenja; indikacije i prognoze;
30. Odnos pojedinac – zajednica (alijenacija); 68. Medicinskodeontološki aspekti terapije,
31. Etika i istorijat razvoja etičkih učenja; prevencije i ekspertize;
32. Etička učenja drevnih civilizacija (antička, rimska); 69. Pravo pacijenta na informisanost (informisana
33. Etička učenja srednjeg veka; saglasnost);
34. Hrišćanska, crkvena i islamska etika; 70. Istovremeni rad lekara u državnom zdravstvu i
35. Etička učenja renesanse (XIV, XV, XVI vek); privatnoj praksi (deontologija privatnog rada
36. Etička učenja novog doba (Bekon, Spinoza, Kant); lekara i zdravstvenih radnika);
37. Etička učenja utilitarista, socijalista utopista, 71. Samoreklamiranje lekara i zamke konkurencije u
nemačkih filozofa i klasika marksizma; privatnom zdravstvu;
38. Etička učenja – pragmatizam i egzistencijalizam; 72. Naplata usluga kolegi i raspodela profita u
39. Naša etička učenja, razvojno i istorijski; privatnoj lekarskoj praksi;
40. Odnos etike i drugih nauka o moralu; 73. Jatrogenija (deontološka ogrešenja lekara) i
41. Teorijska etika i normativna etika; medicinskodeontološka odgovornost;
227
Ispitna pitanja za studente stomatologije

1. Definicija pojmova: moral, etika, deontologija, 31. Zubna medicina Starog veka (Vavilona, Egipta,
medicinska etika, medicinsko pravo; Jevreja, Indije, Kine, Japana, antičke Grčke i Rima);
2. Izvori, nastanak, razvoj i ciljevi morala; 32. Zubna medicina Srednjeg veka (manastirska hrišćanska);
3. Pranorme kao izvor moralnih i etičkih normi; 33. Zubna medicina renesanse i novog doba;
4. Folklor (običaji, običajne norme, kultura); 34. Nastanak stomatologije (XIX i XX vek);
5. Eufemizmi (norme kulture); 35. Istorijat razvoja zubne medicine srpskog naroda;
6. Homo moralis i homo religiosus; 36. Savremena stomatologija (zadaci i podela);
7. Moral i religija – sličnosti i razlike (Mojsijevo, 37. Kliničke stomatološke grane (konzervativno lečenje
hrišćansko i islamsko učenje); zuba, ortodoncija, protetika, oralna hirurgija);
8. Moral i pravo – sličnosti i razlike; 38. Značaj preventivne stomatologije;
9. Geneza morala – psihološka i sociološka učenja; 39. Značaj otkrića u stomatologiji (Rö u stomatologiji);
10. Savest, vrste savesti (u funkciji cenzure morala); 40. Naši stomatološki fakulteti (Bolonjska deklaracija);
11. Moralni akt, vrste; 41. Bol i značaj bola u stomatologiji;
12. Moralno rasuđivanje i moralno ponašanje; 42. Zdravlje i bolest;
13. Seksualnost čoveka kao moralna kategorija; 43. Današnja organizacija naše stomatološke zaštite i
14. Moralnost, psihička funkcija i razvoj moralnosti; vođenje medicinske dokumentacije;
15. Osećanje dužnosti i poremećaji moralnosti; 44. Istorijski razvoj savremene medicinske etike;
16. Ličnost i kvaliteti ličnosti (karakter i temperament); 45. Medicinska etika i medicinska deontologija;
17. Pozitivne i negativne crte ličnosti; 46. Medicinskoetička načela rada zdravstvenih radnika;
18. Teorije ličnosti i funkcionisanje zrele ličnosti; 47. Lekarska etika i obavezni kvaliteti lekara;
19. Agresivnost i alijenacija u svetlu Fromovog učenja; 48. Medicinskoetički stavovi lekara prema sebi i kolegama;
20. Odnos pojedinac – zajednica (alijenacija); 49. Odnos lekar – pacijent (transfer, kontratransfer);
21. Etika i istorijat razvoja etičkih učenja; 50. Odnos lekar – bolesnikova porodica;
22. Etička učenja drevnih civilizacija (antička, rimska); 51. Medicinska deontologija (načela, primena u praksi);
23. Etička učenja srednjeg veka; 52. Medicinskodeontološki aspekti dijagnoze, indikacije;
24. Hrišćanska, crkvena i islamska etika; 53. Medicinskodeontološki aspekti terapije, prevencije;
25. Etička učenja novog doba (Bekon, Spinoza, Kant); 54. Pravo pacijenta na informisanost i saglasnost;
26. Naša etička učenja, razvojno i istorijski; 55. Istovremeni rad u državnoj ustanovi i privatnoj praksi;
27. Teorijska i normativna etika; 56. Samoreklamiranje lekara i zamke konkurencije u
28. Preduslovi etičkog praktičnog ponašanja; privatnom zdravstvu;
29. Nastanak i razvoj stomatologije; 57. Naplata usluga kolegi i profit u privatnoj praksi;
30. Zubna medicina istorijski (prenaučni) period; 58. Jatrogenija (deontološka ogrešenja lekara);
Ispitna pitanja sa studente zdravstvene nege
1. Definicija pojmova: moral, etika, deontologija, 19. Etička učenja drevnih civilizacija (antička, rimska);
medicinska etika, medicinsko pravo; 20. Hrišćanska, crkvena i islamska etika;
2. Izvori, nastanak, razvoj i ciljevi morala; 21. Naša etička učenja, razvojno i istorijski;
3. Pranorme kao izvor moralnih i etičkih normi; 22. Teorijska i normativna etika;
4. Folklor (običaji, običajne norme, kultura); 23. Preduslovi etičkog praktičnog ponašanja;
5. Eufemizmi (norme kulture); 24. Zdravlje i bolest i vođenje medicinske dokumentacije;
6. Moral i religija – sličnosti i razlike; 25. Istorijski razvoj savremene medicinske etike;
7. Moral i pravo – sličnosti i razlike; 26. Medicinska etika i medicinska deontologija;
8. Geneza morala – psihološka i sociološka učenja; 27. Medicinskoetička načela rada zdravstvenih radnika;
9. Savest, vrste savesti (u funkciji cenzure morala); 28. Medicinskoetički stavovi lekara prema sebi i kolegama;
10. Moralno rasuđivanje i moralno ponašanje; 29. Odnos lekar – pacijent (transfer, kontratransfer);
11. Seksualnost čoveka kao moralna kategorija; 30. Odnos lekar – bolesnikova porodica;
12. Moralnost, psihička funkcija i razvoj moralnosti; 31. Medicinska deontologija (načela, primena u praksi);
13. Osećanje dužnosti i poremećaji moralnosti; 32. Medicinskodeontološki aspekti dijagnoze, indikacije;
14. Ličnost i kvaliteti ličnosti (karakter i temperament); 33. Medicinskodeontološki aspekti terapije, prevencije;
15. Pozitivne i negativne crte ličnosti; 34. Pravo pacijenta na informisanost i saglasnost;
16. Agresivnost i alijenacija u svetlu Fromovog učenja; 35. Istovremeni rad u državnoj ustanovi i privatnoj praksi;
17. Odnos pojedinac – zajednica (alijenacija); 36. Naplata usluga kolegi i profit u privatnoj praksi;
18. Etika i istorijat razvoja etičkih učenja; 37. Jatrogenija (deontološka ogrešenja lekara);
228
Medicinska etika
MEDICINSKOETIČKA
PRAKSA I DRUŠTVO
229
GALEN HIPOKRAT SENEKA
CAR DUŠAN boginja pravde FLORENS NAJTINGEJL
230
Medicinska etika
MEDICINA I DRUŠTVO
Savremena humana medicina ili naučna medicina u praktičnoj primeni danas podrazu-
meva zdravstvenu zaštitu. Medicina u praksi ili zdravstvena zaštita je delatnost od izuzet-
nog društvenog značaja i interesa.
Medicina je bila, naravno, značajna i za čoveka prvobitne ljudske zajednice. Značaj
primene medicinskih saznanja i veštine u praksi rastao je na dva nivoa kroz istoriju ljudskog
društva. Prvi nivo je napredak medicine zahvaljujući novim saznanjima i otkrićima, a drugi
nivo je razvoj zajednice, usavršavanje, poboljšavanje i humanizovanje regulativnim normama
društvenih i sveukupnih odnosa u organizovanoj ljudskoj zajednici.
Medicina prenaučnog perioda temeljila se u praktičnoj primeni manje na znanju o boles-
tima, njihovom nastanku i prirodi, a više na veštini tretmana, tj. lečenja. Davno u prošlosti or-
ganizovane države su podržavale i usmeravale medicinska saznanja i negovanje medicinske –
lekarske veštine i ulagale u njihov razvoj. Otkrića fundamentalnih nauka u poslednjim vekovi-
ma inkorporirana su u saznanja naučne medicine koja je u poslednja dva veka dosegla izuzet-
ne razmere i do neslućenih granica razvila moć u suzbijanju bolesti, lečenju, prevenciji i una-
pređenju zdravlja ljudi svih populacionih kategorija. Na početku XXI veka tehnološka i tehni-
čka dostignuća u medicini su izuzetna i u trendu su stalnog usavršavanja. Opus naučne medi-
cine je postao neverovatno obiman tako da je lekaru našeg vremena nemoguće da ovlada svim
saznanjima naučne medicine. U praksi lekari se usmeravaju ka užim specijalističkim i supspe-
cijalističkim disciplinama da bi u njima bili suvereni dijagnostičari, prognostičari i terapeuti.
Savremene države zakonskim i drugim brojnim regulativnim normama uređuju praktič-
nu primenu medicine u okviru svojih granica i ulažu značajna sredstva od svog ukupnog pri-
vrednog ostvarenja za unapređivanje zdravstvene zaštite naroda. Savremeni čovek shvata da
su nauka, umetnost i moral tri nezamenljiva i najbitnija činioca osvajanja kosmosa (sveta) i
univerzalnog unapređenja društva.
Medicina i društvo su u trajnoj neraskidivoj i zavisnoj relaciji u našem vremenu. Reali-
zacija složenih relacija medicine i društva danas se ostvaruje preko nacionalne zdravstvene
politike pojedinačnih država kao i preko institucija Svetske zdravstvene organizacije.
Nacionalna zdravstvena politika je projektovana strategija države sa namerom da opti-
mizira i kontroliše primenu medicinskih znanja i praktičnih resursa zdravstvene zaštite. Iz od-
nosa medicine i društva nastala je i oblast socijalne medicine.
Socijalna medicina proučava sve one faktore koji ugrožavaju društveno blagostanje i
utiču na pojavu bolesti i svih poremećaja zbog nepovoljnih uticaja iz socio-sredine. Nepovolj-
ni uticaji socio-sredine na pojedinca su: uslovi stanovanja, zagađenje životne sredine, ishrana
i slično. Socijalna medicina kao oblast savremene naučne medicine istražuje zdravstveno sta-
nje stanovništva i vrši evaluaciju državnog ulaganja u zdravstvenu službu.
Medicina i društvo u aktuelnom vremenu su na istom zadatku produženja života i po-
boljšanja kvaliteta življenja svakog čoveka unutar države. Zbog toga se govori o sociologiji
medicine ili medicinskoj sociologiji. Termin sociologija medicine je verovatno prikladniji ali
će definitivno stav o tome dati naučni poslenici u oblasti medicine i društva.
231
MEDICINSKOETIČKO PRAVNE RELACIJE

medicinskodeontološka uređenost
Medicinska etika kao posebna grana savremene naučne medicine izučava stavove, na-
čela i primenu medicinskih saznanja i veština, a zasnovano na moralnoj strukturi protagonista
medicine (lekara i zdravstvenih radnika), kao i moralu društva. Sa razvojem medicinske etike
nastala je i potreba razvoja medicinskopravnih normi kao neophodnih regulativnih normi da
bi se ujednačeno kvalitetno ostvarila zdravstvena zaštita stanovništva. Medicinska deontologi-
ja danas podrazumeva medicinsku etiku i medicinsko pravo u funkciji.
Termin medicinska deontologija je širi pojam od pojma medicinska etika. Medicinska
deontologija obuhvata etička načela i pozitivne pravne propise koji regulišu primenu
naučne medicine u praksi. Medicinska deontologija se bavi etičkim i pravnim dužnostima
medicinskih radnika, a pre svih lekara.
Ogrešenje o etičke principe ili norme pozitivne pravne uređenosti nosi etičku ili prav-
nu odgovornost za prekršioca. Medicinska deontologija je utemeljena na medicinskoj eti-
ci i medicinskom pravu tj. pravnim propisima koji regulišu rad lekara i zdravstvenih
radnika na zaštiti i unapređenju zdravlja svakog pojedinca u datoj državnoj zajednici.
Medicinska etika podrazumeva danas skup principa i pravila ponašanja koji obavezuju
medicinske radnike u svakoj situaciji donošenja odluke, šta je ispravno, šta je dozvoljeno, šta
je pogrešno, šta zabranjeno, šta je dobro a šta loše za pacijenta a istovremeno i za društvenu
zajednicu. Donošenje ovakvih odluka je često teško. Brojni su primeri teško razrešivih dilema:
obaveza čuvanja lekarske tajne je vezana za pojedinca, a nekada njegova bolest može ugroziti
život ili zdravlje druge ili drugih osoba. Medicinska etika je medicinska disciplina koja poma-
že u razrešavanju sličnih dilema u praktičnoj primeni naučne medicine.
Medicinsko pravo su pravni propisi kojima je unutar države regulisan u najširem smislu
rad na zaštiti i unapređenju zdravlja, odnosno uspostavljeni nivo zdravstvene zaštite. Pravni
propisi regulisanja zdravstvene zaštite menjaju se pod uticajem društvenih, kulturnih, eko-
nomskih i drugih promena unutar zajednice – države, ali i pod uticajem Ujedinjenih nacija,
Evropske zajednice itd. Suština medicinskog prava je da svaka država pojedinačno na temelju
svoje pravne ustrojenosti, zaštiti pravnim propisima vezanim za zdravstvenu zaštitu i zdrav-
stvenu politiku prava i interese svakog pojedinca unutar svojih granica bez obzira na pol, ži-
votnu dob, religijsko ili političko opredeljenje itd. Medicinskim pravom kao regulativnim nor-
mama država ostvaruje spoljašnju kontrolu nad radom medicinskih radnika, a pre svih lekara.
Promene i stalno usavršavanje medicinskoetičke i medicinskopravne prakse u svetu su
veoma brze i teško se prate unutar državnih zajednica. Donošenjem savremenih zakona iz ob-
lasti zdravstvene zaštite u našoj zemlji treba očekivati promenu u stavovima medicinskih rad-
nika i brzo prilagođavanje inovacijama u oblasti medicinske etike i u oblasti medicinskog
prava na savremenom svetskom nivou.
232
Medicinska etika
PRENAUČNA MEDICINA U RELACIJI SA

ONOVREMENOM LJUDSKOM ZAJEDNICOM
Medicina se morala pojaviti sa pojavom prve ljudske zajednice u gensu (rod). Univer-
zalno svojstvo ljudi prvobitne (primitivne) zajednice bilo je prelogično mišljenje. Tako je i
bolest doživljavana i tumačena magijski i animistički. Čovek tog vremena verovao je da bo-
lest postoji kao što postoji i smrt ali nije vidljiva, već je nevidljiva i zaposeda čoveka. Poja-
vom vračeva – ljudi koji su imali veštinu da utvrde prisustvo bolesti i da je pobede odnosno
isteraju iz čoveka nastala je i medicina. Vrač kao prvi lekar u lečenju bolesnog primenjivao je
i veštinu udobrovoljavanja bolesti kao zlog bića prinošnjem žrtve. Vrač je imao i svoju soci-
jalnu ulogu u primitivnoj ljudskoj zajednici. Primenom vradžbina i drugih metoda "lečenja"
isterivanja zlog duha koji je zaposeo bolesnika vrač se rukovodio etičnom namerom da spasi
život člana zajednice ali i da doprinese toj zajednici kroz zdravlje njenih članova. Prvobitna
ljudska zajednica iako primitivnog socio funkcionisanja imala je svoje vrednosti u zajednič-
kom nastojanju svih da sačuvaju članove i da podmlatkom uvećaju zajednicu jer veći broj
zdravih članova može da ostvari kvalitetnije življenje svima, veći ulov, više hrane, lakša zašti-
ta od zveri, od drugih ljudi, pa i od prirodnih nepogoda. Medicina tog vremena imala je dakle
i društveni značaj.
Ljudska zajednica tokom svog razvoja kroz istoriju pridavala je značaj medicini kao bi-
tnoj čovekovoj potrebi. Razvojno medicina je u ljudskoj zajednici izrastala na saznanjima, a
generisana iz nagona za samoodržanje i na potrebi individue da pobedi bolest i smrt.
Civilizacije u prošlosti kao što su civilizacija starog Egipta, stara Induska, Vavilonska i
antička Grčka civilizacija pridavale su značaj medicini i razvijale su je na dobrobit pojedinca i
cele zajednice. Pomenute civilizacije su donosile regulativne – zakonske norme kao spoljnu
kontrolu vršenja lekarske struke. Profilisana je specifičnost medicinske deontologije i medi-
cinske etike kao garant državnog napretka. Sačuvana su brojna dokumenta iz perioda prena-
učne medicine koja definišu etičnost vršenja lekarske struke kojima se i danas malo šta može
dodati. Primer: Platon je još pre dve i po hiljade godina pisao o tehnički ispravnom ali i nee-
tičnom radu tadašnjih lekara sa robovima. Zapazio je da lekari njegovog vremena nehumano
leče bolesne robove poređeno sa slobodnim ljudima: "Lekari koji leče robove retko posvećuju
pažnju njihovim žalbama, niti za njih pitaju. Oni im pružaju kombinaciju iskustva i zaokruže-
nog znanja u imperativnom smislu diktatora i onda se odmah zapućuju ka novom pacijentu –
robu..." Nasuprot tome: "Lekar tretira slobodnog čoveka i njegovu bolest veoma pažljivo, ula-
zeći od samog početka u sve detalje na naučan način, pridobijajući tako poverenje i pacijenta i
njegove porodice..." Medicinskoetički ovaj Platonov opis bi bio aktuelan i danas.
Progresivnim razvojem društva do savremene civilizacije razvijala se i medicinska etika
u okviru naučne medicine. Medicinskoetički stavovi, dileme i problemi iz perioda prenaučne
medicine u značajnoj meri su sačuvani u savremenoj medicinskoj etici i stalno se obogaćuju
novim stavovima i načelima vršenja zdravstvene struke.
233
ISTORIJSKI ZAPISI O
OBAVEZUJUĆEM PONAŠANJU LEKARA
Najstariji pisani dokumenti u istoriji o moralu lekara pored svedočanstva o civilizacija-

ma u kojima su nastajali, ukazuju da se obavljanje lekarske veštine i pre više hiljada godina,
nije moglo zamisliti bez kvalitetnih moralnih osobina samih lekara.
Hamurabijev zakon iz XXI veka pre nove ere reguliše recimo ponašanje lekara prilikom
pregleda žena i nalazi da se takav pregled sme vršiti samo u prisustvu trećeg lica. Hamurabi-
jevi propisi utvrđuju kaznu za lekara ukoliko povredi pacijenta tokom lečenja.
Aleksandar Makedonski (336 – 323. godine pre nove ere) osudio je na smrt raspećem
lekara Glauka koji je u vreme dok je lečio njegovog bolesnog prijatelja nemarno otišao na po-
zorišnu predstavu, pa je bolesnik umro.
Seneka (4 – 65), Rimljanin, filozof, ostavio je dva dokumenta o lekarskim dužnostima,
opisavši dva suprotna tipa lekara svog vremena. Napravio je jasnu distinkciju kakav ne treba
da bude lekar, a koje su poželjne pozitivne osobine lekara.
Senekin negativan tip lekara: "Lekar koji mi samo opipa puls i uvrsti me u svoje redovne
posete i koga ja ne zanimam, već njegovi propisi o tome šta treba činiti i izbegavati, on cilja
samo na moj novac, jer on nije došao da me vidi kao prijatelj, nego da izda svoje naloge. Ja
treba da gledam na njega, kao na bestidnog čoveka, ako mu je stalo samo do posla."
Senekin pozitivan tip lekara: "Moj lekar je prema meni pokazao veće strpljenje nego što
je dužan. On je drhtao više mene radi negoli radi časti same veštine lečenja. On se nije zado-
voljavao time da propiše lekove, već ih je još i sam svojom rukom primenjivao. To nije samo
lekar nego i prijatelj. Ja mu ne mogu isplatiti sav honorar, on će ostati uvek moj poverilac,
dug srca ostaje stalno."
Puna vrednost Senekinih misli je istinitost i moguća primenljivost i danas. Lekar mora
biti human čovek, izvrstan poznavalac medicinske nauke i veštine, ali i medicinske etike.
Skribonijus Largus, lekar i čuveni pisac, ostavio je dokument o lekarskim dužnostima:
"Ja nemam ni ambicije, ni lakomosti, ja imam samo ljubav za moju veštinu, ja poštujem naj-
lepšu među veštinama, veštinu skoro natčovečansku, veštinu koja dozvoljava da se olakša bo-
lesnicima i da se povrati zdravlje. U tome je njen cilj. Lekar ne treba da odmerava svoj interes
prema bogatstvu i prema položaju svojih pacijenata. Čak i neprijatelji otadžbine imaju pravo
na saučešće. Kao vojnik, i kao građanin, lekar je dužan da se protiv njih bori bez milosti, ali
kao samo lekar treba da ih neguje, da ih leči i ostajući veran svetim obavezama koje mu nala-
že njegovo zanimanje, ne treba nikada da im da rđav lek. Ako se ne stavlja sva u službu bole-
snika, medicina izneverava obećanje koje je dala ljudima, da bude dobročina i milosrdna".
Largusove misli su najuzvišenija oda lekarskoj profesiji i medicini, ikad napisana.
234
Medicinska etika
ISTORIJAT LEKARSKIH ZAKLETVI I

MEDICINSKIH KODEKSA
Prvi poznati nam pisani medicinski kodeksi etike su stari više hiljada godina. Po suštini
predstavljaju lekarske kodekse. Ti kodeksi su zbornici normi kojima se formuliše poželjno i
obavezno ponašanje u obavljanju lekarske profesije. Norme date u kodeksima ne treba jedno-
stavno poistovetiti sa profesionalnim lekarskim obavezama. Medicinska i lekarska etika ni-
kada i ni u kom slučaju nije prost zbir profesionalnih obaveza lekara.
Zakletve su utemeljene na kodeksima, odnosno zbornicima normi lekarskog ponašanja.
Raspolažemo nizom značajnih zapisa, kodeksa, zbirki i zakletvi iz istorije medicine na-
stalih u davno minulim civilizacijama. Najznačajniji sačuvani takvi dokumenti su:
– Iz vremena drevne indijske medicine ostala je Knjiga života – Ajur – Vede iz IX veka pre
nove ere. Sadrži obavezna pravila propisana za lekare, ali i za one koji se uče lekarskoj vešti-
ni. Lekar je morao biti skroman, jednostavno odeven, čvrstog karaktera, human i darovit, isti-
noljubiv, ne egoističan itd. Sušruti – indijski hirurg, ističe o lekaru sledeće: "Lekar je dužan
da sam sebe vaspitava i izgrađuje visoke kvalitete svog uma i karaktera."
– Kasiodor (468 – 562), naučnik iz vremena vladavine Gota u Italiji, dao je tada oficijelnu
svojevrsnu zakletvu Formula Comitis Archiartorium: "Od korisnih veština, nijedna ne pru-
ža takvu pomoć kao medicina; ona pomaže bolesniku stalno kao majčina ljubav, bori se pro-
tiv bolova i pomaže kada nikakvo bogatstvo ne može više koristiti; lekari ne smeju zapustiti
svoje znanje, već ga moraju stalno proširivati."
– Salernski kodeks zdravlja, napisao je Arlando de Vilanova (1235 – 1312) i pravi je sred-
njovekovni spomenik u medicini Evrope. Ovaj kodeks sadrži kroz stihove date upute, higijen-
ske savete, dijetetske savete, kao i stavove o tome kakav mora biti lekar.
– Garbijel Zebri napisao je prvu monografiju o lekarskoj deontologiji 1495. godine, za ono
vreme izuzetno modernu De cautelis medicorum.
– Tomas Persival je 1803. godine napisao prvi savremeni kodeks etičkih pravila za lekare i
hirurge. Ovaj kodeks nije imao zakonom naloženu službenu obaveznost, ali je dugo služio kao
uzor za kasnije brojne kodekse medicinske etike i etike lekarskih udruženja.
– Godine 1949. na trećem generalnom zasedanju Svetske zdravstvene organizacije, donet je
Međunarodni etički kodeks. Međunarodni etički kodeks ima tri dela: 1) opšti stavovi, 2) od-
nos prema bolesniku i 3) odnosi među lekarima.
Predugo bi trajalo nabrajanje a posebno prikazivanje njihovih sadržaja. Student medici-
ne, budući lekar iz svega treba da razume da je izjednačen položaj svih ljudi u bolesti, u
okviru humanizovane zdravstvene zaštite civilizacije vremena u kome živimo.
Poznavanje zakletvi i kodeksa je bitno za razumevanje kontinuiteta razvoja medicinske
etike i medicinskoetičke misli, ali i za upoznavanje sadržaja i načela medicinske etike uopšte.
Smatralo se oduvek da medicinska profesija počiva na dva temelja. Prvi temelj je visoka stru-
čnost i ovladavanje medicinskom naukom. Drugi temelj su načela humanosti i visoka etičnost
koja krasi lekara kao protagonistu medicinske nauke i medicinske struke.
235
MEDICINSKOETIČKE DEKLARACIJE,
REZOLUCIJE I IZJAVE
Medicinskoetičke deklaracije, rezolucije i izjave u savremenom dobu donose organi i te-

la Ujedinjenih Nacija kao što su: Svetsko medicinsko udruženje, Svetska zdravstvena organi-
zacija i Svetsko psihijatrijsko udruženje, zatim Savet Evrope i Komitet ministara Evropske za-
jednice. Deklaracije, rezolucije i izjave imaju karakter medicinskog zakonodavstva, a svrha je
razvoj, dogradnja i usavršavanje medicinske etike (grane naučne medicine) i medicinskog
prava. Deklaracijama, rezolucijama i izajavama Svetskog medicinskog udruženja i Svetske
zdravstvene organizacije obavezane su sve države članice. Norme postavljene i definisane u
deklaracijama, rezolucijama i izjavama svaka država ugrađuje u svoje zakonske propise, od-
nosno zakone o zdravstvenoj zaštiti stanovništva u toj zemlji. Lekari i zdravstveni radnici su
nosioci zdravstvene politike u svojoj zajednici.
Značenja termina kodeks, deklaracija, rezolucija, izjava i zakletva:
– Kodeks (lat. codex) – trupac, deblo, panj, knjiga (pisalo se na drvenim tablicama presvuče-
nim voskom). Lat. coudex (beležnica) – zakonik, zbornik zakona, rukopisa, propisa, pravila.
– Deklaracija (lat. declaratio) – objava, izjava, izjašnjenje, izlaganje, npr. nekog zakona pre-
ko osoba ili tela za to ovlašćenih.
– Rezolucija (lat. resolutio, fr. résolution) – pismeni zaključak, rešenje na kraju neke skupšti-
ne i predstavlja raspoloženje i mišljenje učesnika a formuliše zahteve, odlučnost, rešenost.
– Izjava – dokument donešen na zasedanju skupštine nekog tela, udruženja ili kongresa oba-
vezujući za učesnike, profesiju ili zakonodavstvo.
– Zakletva – svečana javna izjava u funkciji prihvatanja načela, normi i obaveza u daljem ži-
votu ili vršenju profesionalnih zadataka.
Biće obrađene u ovom poglavlju neki od danas oko 200 postojećih dokumenata. Obra-
đeni dokumenti se mogu kategorisati po materiji koju obrađuju na sledeći način:
1. Dokumenta neposredno vezana za Hipokratovu zakletvu, i njene osnovne etičke principe;
2. Dokumenta o organizaciji i funkcionisanju zdravstvene zaštite;
3. Dokumenta o dužnostima i pravima lekara i radnika u zdravstvenoj zaštiti;
4. Dokumeta vezana za metodologiju rada;
5. Dokumenta za nova područja angažovanja medicine;
6. Dokumenta o zaštiti prava pojedinih populacionih grupa.
Univerzalno savremena zdravstvena politika proklamovana i uređena deklaracijama, re-
zolucijama i izjavama donešenim od Svetskog medicinskog udruženja razvojno podržava hu-
manističnost zdravstvene politike u civilizaciji na početku XXI veka.
Hipokratovoj zakletvi zasluženo trajno i neprevaziđeno pripada prvo mesto u razmatra-
nju ovog poglavlja medicinske etike.
236
Medicinska etika
HIPOKRATOVA ZAKLETVA
slobodan prevod Starogrčkog teksta
Hipokratova zakletva je najstariji sačuvani pisani dokument u formi zakletve. Kasnije

su nastali razni zapisi i zakletve koji su poprimili oblik etičkih kodeksa.
Hipokrat je ne samo otac naučne medicine, već i osnivač medicinske etike jer je prvi u
pisanoj formi ostavio dokument o obavezama i dužnostima lekara. Istorijski to je prva i do
današnjeg dana najpoznatija zakletva. Smatra se da potiče iz pitagorejske filozofske škole an-
tičke Grčke. Nastala je verovatno sredinom V veka pre. n. e, dakle pre Hipokrata. Verovatno
je i mladi Hipokrat polagao tu zakletvu.
Slobodan prevod Starogrčkog teksta Hipokratove zakletve:
"U času kada stupam u red onih kojima se daruje zadovoljenje svih životnih potreba
kojima je predodređeno da žive u blagostanju, kunem se Apolonom, lekarom Asklepijem, i
Higijom i Panakejom i svim bogovima i boginjama, pozivajući ih za svedoke da ću po svojoj
savesti i svim svojim snagama držati ovu zakletvu i ovaj zavet.
Da poštujem svoga učitelja u ovoj veštini kao svoje roditelje, da ću ga učiniti učesni-
kom u izdržavanju života i da ću po potrebi deliti sa njim svoj novac, da smatram njegove
potomke jednake sa svojom braćom, da ću ih učiti ovoj veštini ako im je potrebno, bez na-
grade, da dajem pouke, usmenu nastavu i druge oblike učenja svojim sinovima, sinovima
svoga učitelja i učenicima koji su potpisali ugovor i zakleli se na poslušnost lekarskom za-
konu, ali nikoga drugog;
– upotrebiću svoje znanje da pomognem bolesniku prema svojim sposobnostima i rasuđiva-
nju, ali ga nikad neću upotrebiti da bolesnoga povredim ili mu nanesem zlo ili nepravdu;
– neću davati otrova bilo kome čak iako me neko pozove da to učinim, niti ću to ikome pre-
dložiti;
– isto tako neću nekoj ženi dati sredstvo za izazivanje pobačaja;
– neću nikome vaditi kamence, neću operisati, već ću to prepustiti onima koji se tim poslo-
vima bave;
– živeću čisto, savesno i pobožno, čuvati svoj život i vršiti svoju veštinu časno;
– ma u koju kuću ulazio radiću u korist bolesnika kloneći se svakog namernog nanošenja
zla i oštećenja, a naročito zavođenja žena i muškaraca, robova i slobodnih;
– sve što u svom poslu vidim ili čujem, pa čak i izvan prakse, ukoliko se to ne bude smelo
javno znati i iznositi, neću otkriti, nego ću takve stvari smatrati svetom tajnom;
– budem li održao ovu zakletvu i ne budem li je prekršio, neka mi bude srećan život i uspeš-
na praksa, neka steknem slavu među ljudima za sva vremena, a ako zakletvu pogazim i kri-
vo se zakunem, neka me snađe suprotno."
Hipokratova zakletva je prva poznata pisana etička normiranost profesionalnih obaveza
lekara. Suština etičkih normi Hipokratove zakletve je izrazito individualistička. Lekar ima samo
obavezu prema bolesniku i prema kolegama – lekarima, a obaveza lekara prema društvu nije
ničim naznačena. Još je Platon kritički ukazivao na ovaj nedostatak u Hipokratovoj zakletvi.
237
ŽENEVSKA DEKLARACIJA
doneta 1948. godine
Ženevska deklaracija je revizija (parafraza) Hipokratove zakletve. Tekst Ženevske

deklaracije donelo je Svetsko medicinsko udruženje 1948. godine, a dopunjavan je 1968.,
1983. i 1994. godine.
Tokom drugog svetskog rata, (i u nekim kasnijim ratovima) dostignuća naučne medici-
ne su drastično zloupotrebljena u vođenju biološkog rata, a sa ciljem masovnog uništavanja
ljudi. Medicinska etika apsolutno isključuje učešće lekara u pronalaženju novih načina
vođenja biološkog rata, jer je to u službi protiv života i zdravlja ljudi. Aktivnosti lekara i
zdravstvenih radnika uopšte, suprotne načelima humanosti neprihvatljive su sa aspekta medi-
cinske etike. Formiranjem Ujedinjenih nacija posle II svetskog rata države članice su već
1947. godine instituisale Svetsku zdravstvenu organizaciju (SZO). Svetsko medicinsko udru-
ženje je zbog toga 1948. godine u Ženevi Hipokratovu zakletvu prilagodilo aktuelnom vreme-
nu. Ženevska deklaracija je prerađena 1968. godine u Sidneju, 1983. godine u Veneciji i ko-
načno 1994. godine u Stokholmu.
Tekst Ženevske deklaracije (revizija Hipokratove zakletve):
"U trenutku stupanja među članove medicinske profesije:
svečano se zaklinjem da ću posvetiti svoj život služenju humanosti,
– da ću se s dužnim poštovanjem i zahvalnošću odnositi prema svojim učiteljima;
– da ću obavljati svoju profesiju savesno i dostojanstveno;
– zdravlje mog pacijenta biće moja osnovna obaveza;
– poštovaću tajne koje su mi poverene, čak i posle smrti pacijenta;
– čuvaću svim sredstvima koja su u mojoj moći, časnu i plemenitu tradiciju medicinske profesije;
– moje kolege biće moja braća i sestre;
– neću dozvoliti da verska, nacionalna, rasna i politička pripadnost, ili socijalni položaj, uti-
ču na ispunjenje mojih obaveza prema pacijentu;
– gajiću najveće poštovanje prema ljudskom životu od njegovog samog početka, čak i pod
pretnjom, i neću koristiti svoje medicinsko znanje protiv zakona humanosti;
– ova obećanja dajem svečano i slobodno i u njih se zaklinjem svojom čašću."
Ženevska deklaracija ističe sva četiri fundamentalna principa medicinske etike sadržana
u Hipokratovoj zakletvi. Nalaže se lekaru savesno i dostojanstveno obavljanje svoje dužnosti,
poštovanje i zahvalnost prema svojim učiteljima i prema svojim kolegama kao prema braći i
sestrama.
238
Medicinska etika
HIPOKRATOVA ZAKLETVA I ŽENEVSKA DEKLARACIJA

principi i razlike
Hipokratova zakletva sadrži najbitnije principe savremene medicinske etike.
Hipokratova zakletva je svojom suštinom održala u lekarskom esnafu monopol nad me-
dicinskim znanjem i praktičnom lekarskom veštinom. Time je stvoren kult medicine i njene
tajne, ali i magične strane medicine, i stvorilo je harizmu medicini posvećenih ljudi – lekara.
Hipokratova zakletva sadrži trajne principe medicinske etike i medicine uopšte, aktuel-
ne i u XXI veku, iako je medicina Hipokratovog vremena bila empirijska, a ne naučna.
Četiri principa medicinske etike sadržana u Hipokratovoj Zakletvi i danas su važeća:
1. Primum non nocere – princip činjenja dobrog i nenanošenja zla bolesniku;
2. Princip pravednosti;
3. Princip poštovanja života;
4. Princip poštovanja ličnosti bolesnika.
Genije, kakav je bio Hipokrat, sagledao je da su ova osnovna četiri principa od bitnog
značaja za medicinu i da su trajni fundament medicinske etike.
– Hipokrat je iz ova četiri principa razvio i obavezu strogog čuvanja lekarske tajne, kao i du-
žnost lekara da određene terapijske zahvate prepusti stručnijima od sebe, što je i danas važe-
će pravilo, i da poštuje stručnu hijerarhiju u vršenju medicinske struke.
– Hipokratova zakletva lekaru nalaže da poštuje i čuva, ne samo pacijentov već i svoj život.
Obavezuje lekara da nikada bolesniku ne da smrtonosni lek, niti predlog ili savet u tom prav-
cu, pa čak ni u slučaju da ga bolesnik moli. Ovo je jasno opredeljujući stav Hipokrata protiv
eutanazije, dileme i savremene medicine.
– Hipokratov stav je jasan u odnosu na namerni pobačaj – opredelio se protiv.
– Obaveza poštovanja svojih učitelja je poželjan etički stav učenika prema učitelju, ali i etička
obaveza kasnijeg lekara kao učitelja da besplatno uči decu svojih učitelja. Hipokrat je razradio
i princip besplatnog lečenja svojih učitelja i kolega, kao i njihove dece i članova uže porodice.
Ženevska deklaracija predstavlja savremenu lekarsku zakletvu.
Ženevska deklaracija se u sledećim delovima razlikuje od Hipokratove zakletve:
1. Obaveza lekara da čuva sa najvećim poštovanjem ljudski život od samog njegovog početka
istaknuta je u Deklaraciji. Međutim, eutanazija, samoubistvo i abortus se ne pominju, od-
nosno ne preuzimaju iz Hipokratove zakletve. Lekaru se umesto toga nalaže da ni pod
pretnjom svoje znanje ne upotrebi protiv humanosti. Ovaj stav je u Deklaraciji formulisan
zbog nacističkih zločina i zloupotrebe medicine i lekarske profesije u Drugom svetskom ratu.
2. Nehumana događanja u toku Drugog svetskog rata uticala su na to da se u Deklaraciji is-
takne zabrana diskriminacije pacijenta po bilo kom osnovu. Hipokratovom zakletvom od le-
kara se zahteva da ne leči neprijatelje.
3. Ženevska deklaracija ne preuzima od Hipokrata zabranu seksualne zloupotrebe pacijenta.
4. Ženevska deklaracija ne preuzima iz Hipokratove zakletve ni obavezu da lekar prepusti
drugom lekaru intervencije za koje je taj drugi stručniji.
Preuzimanjem poslednja dva stava od Hipokrata, Ženevska deklaracija bi bila poboljšana.
239
INTERNACIONALNI KODEKS MEDICINSKE ETIKE

usvojen 1949. godine
Treća generalna skupština Svetskog lekarskog društva, održana u Londonu 1949.

godine, usvojila je tekst Internacionalnog kodeksa lekarske etike. Tekst je dopunjen na
22. skupštini, održanoj u Sidneju 1968. godine i konačno, na 35. skupštini Svetskog medicin-
skog udruženja, održanoj u Veneciji 1983. godine.
Tekst Internacionalnog kodeksa medicinske etike namenjen je lekarima i razrađuje pozi-
tivna načela medicinske etike. Tekst se sastoji iz tri dela:
– Prvi deo se odnosi na opšte dužnosti lekara,
– Drugi deo se odnosi na obaveze lekara prema bolesniku;
– Treći deo su medicinskoetičke norme koje regulišu obaveze lekara prema svojim kolegama.
Tekst Internacionalnog kodeksa medicinske etike:
1. Opšte dužnosti lekara
"Lekar se uvek mora pridržavati najviših merila profesionalnog ponašanja.
Lekar ne sme da dopusti da materijalna dobit utiče na slobodu i nezavisnost njegove
stručne procene u vezi sa pacijentom.
Lekar mora da nastoji da u svim oblicima medicinske prakse tehnički i moralno potpu-
no nezavisno pruži stručnu i medicinsku uslugu, saosećajući sa pacijentom i poštujući njego-
vo ljudsko dostojanstvo.
Lekar mora da se pošteno ophodi sa pacijentima i kolegama i da nastoji da razotkrije
lekare sa nedovoljnim znanjem i one koji se upuštaju u prevare ili obmane svojih pacijenata."
Neetičkim ponašanjem se smatraju sledeći postupci:
Samoreklamiranje lekara, osim u obliku kojem je dozvoljeno zakonom ili etičkim kodek-
som Nacionalnog lekarskog udruženja;
Plaćanje ili primanje bilo kakve novčane naknade ili drugog oblika nagrađivanja za
pridobijanje pacijenata ili preporučivanje, ili upućivanje pacijenata na neki drugi naslov.
Lekar mora da poštuje prava pacijenta i mora da čuva poverljivost podataka o pacijentu.
Lekar sme da se odluči za lečenje koje može da oslabi fizičko i psihičko stanje bolesnika
samo ako je to u korist samog bolesnika.
Lekar sme da izdaje potvrde ili mišljenja samo na osnovu sopstvenih nalaza."
2. Lekarske obaveze prema bolesniku
"Lekar uvek mora da ima na umu da mu je dužnost da čuva ljudski život.
Bolesnik ima pravo da očekuje da će mu lekar biti odan i da će mu pružiti sve što medi-
cinska nauka omogućuje. Ako lekar zaključi da neophodna ispitivanja i lečenje prelaze njego-
ve mogućnosti, dužan je da se obrati drugom, odgovarajuće osposobljenom lekaru.
240
Medicinska etika
Lekar je dužan da drži u tajnosti sve što zna o bolesniku, čak i nakon njegove smrti.
Humana je obaveza lekara da pruži prvu pomoć, osim ako se uveri da tu pomoć može
da pruži neko drugi koji je za to osposobljen."
3. Obaveze lekara prema kolegama
"Lekar mora da se ophodi prema kolegama kako on želi da se oni ophode prema njemu.
Lekar ne sme sebi mamiti pacijente svoga kolege.
Lekar se mora pridržavati principa Ženevske deklaracije Svetskog lekarskog udruženja."
PRVO POGLAVLJE teksta Internacionalnog kodeksa medicinske etike nosi naslov

Opšte obaveze lekara. Obrađuje sve neetičke postupke sa aspekta medicinske etike pre svega
samoreklamiranje, odnosno svaku vrstu reklamiranja i publiciteta samih lekara o sebi i svom
radu. Ovo načelo je novina u medicinskoj etici našeg vremena. Opšti deo dužnosti lekara
prema Internacionalnom kodeksu medicinske etike ističe kao kažnjivo i neetično: primanje
mita, bogaćenje i ostvarivanje lične koristi za lekara na nesreći kao što je bolest čoveka.
Kodeks zabranjuje svako lekarevo preduzimanje koje bi ga odvele u gubitak profesio-
nalne nezavisnosti. Insistira se da je rad lekara samostalan i da lekar treba da ima poverenja
samo u činjenice koje naučna medicina podržava, a lična njegova praksa potvrđuje. Kodeks
insistira da lekar nema pravo da daje informacije nestručnoj javnosti o primeni novih otkrića u
medicinskoj nauci. Lekaru se nalaže oprezna primena onih terapijskih postupaka i metoda koji
su važni za bolesnika, a koje mogu oslabiti njegovu fizičku ili mentalnu snagu. Ovo se postiže
poštovanjem načela primum non nocere.
DRUGO POGLAVLJE teksta Kodeksa obrađuje dužnost lekara prema bolesniku sa

medicinskoetičkog aspekta. Lekar je dužan da bolesniku pruži hitnu medicinsku pomoć i obez-
bedi adekvatno sprovođenje svih medicinskih intervencija. Ukoliko njegove profesionalne spo-
sobnosti i znanje nisu dovoljni, dužan je da bolesnika preda u nadležnost kompetentnijih kolega.
Drugo poglavlje Internacionalnog kodeksa medicinske etike potencira i obavezu čuva-
nja lekarske tajne sa zakonskog i moralnog aspekta, čak i posle smrti tog bolesnika.
TREĆE POGLAVLJE Internacionalnog kodeksa medicinske etike obrađuje dužnosti

lekara prema svojim kolegama, ističući kao opšte etičko načelo, kako treba postupati prema
kolegi. Lekar treba da se ophodi prema svom kolegi onako kako bi želeo da se njegove kolege
ophode prema njemu. Ne dopustivo je lekaru prema načelima medicinske etike omalovažava-
nje rada drugih lekara, a naročito preotimanje pacijenata od kolega, ni pod kojim izgovorom,
sa zaprećenom sankcijom, posebno ako je razlog koristoljublje.
Tekst Internacionalnog kodeksa medicinske etike u sva tri svoja dela zasnovan je na Hi-
pokratovoj zakletvi, odnosno razrađuje njenu reviziju u Ženevskoj deklaraciji.
Obaveze koje Internacionalni kodeks medicinske etike formuliše jasno ukazuju da po-
stoji još niz nerešenih ili nedovoljno rešenih pitanja u medicinskoj etici. Neka od tih pitanja su
u našoj zemlji još manje uređena.
241
Primeri su sledeći:
1) "Lekar neće dozvoliti da motivi zarade utiču na njegov profesionalan stav prema bole-
sniku... Ne etičko je plaćanje ili primanje bilo kakve nadoknade ili protivusluge u zamenu
za izdavanje uputa, recepata ili samo upućivanje pacijenta nekom drugom lekaru."
Lekari su svesni aktuelnosti ovih problema u našem zdravstvu, ali svesni su toga i paci-
jenti i cela naša javnost. Ovaj zahtev je potrebno ne samo uneti u naš kodeks medicinske etike
već ga i detaljno razraditi, ali uneti i mehanizme kontrole.
2) "Neetičkim ponašanjem se smatra samoreklamiranje lekara, osim ako zakoni određene

zemlje i etički kodeks nacionalnog medicinskog udruženja to dozvoljavaju."
Samoreklamiranje lekara u našoj sredini je često, iako ima brojne štetne efekte. Trpe
pacijenti, stanovništvo, lekari i zdravstveni radnici i zdravstvene službe, te se ovom problemu,
što nije slučaj kod nas, u drugim zemljama poklanja izuzetno velika pažnja. Mi samoreklami-
ranju lekara nismo uopšte poklonili pažnju u okviru medicinske etike, te i nemamo polazišta
da procenjujemo šta je u toj sferi etički dozvoljeno, a šta etički nedozvoljeno ponašanje.
Ohrabruje činjenica da je Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije iz decembra 2005.
godine regulisao samoreklamiranje lekara i zdravstvenih institucija.
3) "Lekar će se truditi da razotkrije one lekare koji imaju karakterne i profesionalne nedo-
statke ili su uključeni u obmane i prevare pacijenta."
Dužnost lekara je da se odnosi s poštovanjem prema svojim kolegama, ali i da razotkrije
one lekare koji imaju profesionalne nedostatke ili su uključeni u obmane i prevare. Ovakav
etički zahtev treba da zaštiti pacijente, ali i ugled i interes lekarske profesije. Naša medicinska
etika nije dovoljno razradila ovaj problem. Nisu razrađena ni proceduralna pravila kako se ta
načela u praksi realizuju. Uprkos dobro razrađenoj proceduri, realizacija ovog etičkog zahteva
kvarila bi odnose između lekara i završavala bi se uvek na sudu. Ova pitanja ne treba prepusti-
ti medicinskom pravu i sudovima već komori lekara Srbije. Naši lekari su rešavali ovaj pro-
blem još pre 150 godina u vreme osnovanja Srpskog lekarskog društva.
Zanimljivo je da Internacionalni etički kodeks medicinskih radnika, Ženevska de-

klaracija i Hipokratova zakletva uopšte ne pominju obaveze lekara prema društvenoj
zajednici. Platon je u svom delu Idealna država pisao na tu temu, insistirajući da se interesi
bolesnika uvek moraju podrediti interesima državne zajednice, dok je Hipokrat govorio samo
o interesima bolesnika, ne pominjući interese društva. Oba stava su ekstremna, pa je potrebno
naći racionalan balans između njih. Današnje važeće etičke deklaracije i kodeksi to pitanje još
ne potenciraju.
242
Medicinska etika
DEKLARACIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

usvojena od Svetskog medicinskog udruženja u Kaliforniji 1990. godine
Poslednjih decenija brojna svetska udruženja insistiraju na ljudskim pravima, odnosno

na pravima individue. Programi za borbu i ostvarenje individualnih prava i sloboda unešeni su
i u političke statute u mnogim zemljama razvijenog Zapada, a i kod nas. Političke platforme
zasnovanosti državnih zajednica neretko pridaju izuzetan značaj borbi za ljudska prava, odno-
sno ostvarenja prava i sloboda individue, zapravo svakog građanina. Postoje i zemlje koje po-
tenciraju kolektivno pravo, nadređujući ga individualnom, recimo Kina, pa i Rusija i posle ra-
spada Sovjetskog Saveza. Trpeći jedan i drugi uticaj, čini se da mi u našoj zemlji imamo na
neki način umereni stav i prema borbi za individualne slobode i prava, ali i za prava zajednice
i preko nje prenešena prava i obaveze na građane.
Džon Rokfeler je utemeljivač borbe za individualna ljudska prava. U Njujorku na nje-
govom spomeniku stoji upisano: "Ja verujem u supremaciju individue... Ja verujem u indivi-
dualne vrednosti življenja..." Svetska udruženja, a i Svetsko lekarsko udruženje, doneli su po-
slednjih decenija niz dokumenata, deklaracija, rezolucija i izjava o ljudskim pravima.
Originalan tekst Deklaracije Svetskog medicinskog udruženja o ljudskim pravima,
usvojen u Kaliforniji 1990., dopunjen u Budimpešti 1993. i Stokholmu 1994. godine
"Polazeći od činjenica da:
Svetsko medicinsko udruženje i sva u njemu udružena društva uvek podupiru načelo
da ljudska prava pripadaju svim narodima sveta i zato su često preduzimali akcije za ubla-
žavanje kršenja ljudskih prava.
Pripadnici medicinske profesije među prvima otkrivaju kršenje ljudskih prava.
Medicinska udruženja imaju odlučujuću ulogu u upozoravanju na kršenje ljudskih
prava u svojim zemljama.
Svetsko lekarsko udruženje ponovo poziva svoje članove:
Da otkriju dolazi li u njihovim zemljama do kršenja ljudskih prava koja se ne otkriva-
ju zbog straha od odmazde od strane vlasti, te da zahtevaju strogo poštovanje ljudskih prava
ako se otkrije njihovo kršenje;
Da ustanove jasna etičke merila za lekare koji rade u kaznenim ustanovama;
Da nađu način i sredstva za otkrivanje neetičkog delovanja lekara na području bli-
skih prava;
Da svim silama nastoje da osiguraju pružanje zdravstvene pomoći svima, bez obzira
na rasu, boju kože ili uverenje;
Da protestvuju protiv pretpostavljenog kršenja ljudskih prava izjavama u prilog huma-
nom postupku sa zatvorenicima i neodgodivom puštanju na slobodu nepravedno osuđenih."
243
LISABONSKA DEKLARACIJA O PRAVIMA PACIJENATA

usvojena u Lisabonu 1981. godine
Lisabonska deklaracija obavezuje lekara da uvek radi u skladu sa svojom savešću i uvek
u najboljem interesu pacijenta. Ova deklaracija sadrži neka od osnovnih prava pacijenta koje
medicinska profesija treba da im obezbedi. Kad god zakonodavstvo, ili neka Vladina mera,
osporava prava pacijenta ova deklaracija obavezuje lekare da traže odgovarajuće načine da ih
obezbede ili ponovo uspostave.
Deklaracija o pravima pacijenta je usvojena na 34. skupštini Svetskog medicinskog ud-
ruženja u Lisabonu 1981. godine. Tekst deklaracije:
1. "Pacijent ima pravo na slobodan izbor lekara.
2. Pacijent ima pravo da ga leči lekar koji slobodno donosi kliničke i etičke procene bez
ikakvog uplitanja sa strane.
3. Pacijent ima pravo da prihvati ili odbije lečenje po dobijanju iscrpne informacije.
4. Pacijent ima pravo da očekuje da će njegov lekar poštovati poverljivu prirodu svih in-
formacija medicinske i lične prirode.
5. Pacijent ima pravo da umre dostojanstveno.
6. Pacijent ima pravo da primi ili odbije duhovnu i moralnu podršku, uključujući i pomoć
sveštenika odgovarajuće vere."
Lisabonska deklaracija je veoma važna, jer iznosi obavezu zajednici da prava pacijenta
– bolesnika razradi ne samo kroz medicinsku etiku i putem pravnih propisa nego i zasno-
vanošću organizacije i metodologije rada zdravstvene službe toj državi. Lisabonska deklara-
cija o pravima pacijenata je otvorila brojna specifična pitanja koja nalažu donošenje niza
drugih dokumenata u obliku deklaracija, rezolucija i iskaza.
IZJAVA O ZASTUPANJU PACIJENTA I POVERLJIVOSTI

usvojena u Budimpešti 1993. godine
Svetsko medicinsko udruženje polazi od opštih medicinskoetičkih i deontoloških oba-

veza lekara i zdravstvenih radnika da su opredeljeni u svom profesionalnom delanju za naj-
kvalitetnije pružanje usluga svojim bolesnicima, ali i da daju doprinos svojoj društvenoj za-
jednici efikasnim izlečenjem bolesnih i efikasnim sprečavanjem razbolevanja stanovništva.
Medicinskoetička i deontološka dužnost lekara podrazumeva pravovremeno, iscrpno i potpu-
no obaveštavanje autoriteta iz vlasti i drugih u zajednici koje u zadešenim okolnostima mogu
činjenjem uticati na kvalitet i brzinu ozdravljenja bolesnih ili sprečiti razbolevanje zdravih.
244
Medicinska etika
Izjava o zastupanju pacijenata i poverljivosti Svetskog medicinskog udruženja iz 1993.

godine daje detaljna uputstva kako treba postupiti u slučaju da nadležni u zajednici ne predu-
zmu potrebne mere i kako lekara zaštiti od njihove moguće represije u takvoj situaciji, kao i
od represije poslodavca prema lekaru i zdravstvenom radniku u istim okolnostima.
Originalan tekst Izjave o zastupanju pacijenata i poverljivosti usvojene na 45. skup-

štini Svetskog udruženja u Budimpešti 1993. godine:
"Medicinski radnici imaju etičku dužnost i profesionalnu odgovornost da sve vreme
rade u najboljem interesu svojih pacijenata.
Ako medicinski radnik uoči okolnosti koje mogu negativno da utiču na zdravlje paci-
jenta dužan je da obavesti odgovorne autoritete kako bi se preduzele odgovarajuće akcije.
Ako odgovorni autoriteti ne preduzmu odgovarajuće akcije, dužni su da obaveste me-
dicinske radnike koji su ih obavestili o tim okolnostima, o razlozima za takvu odluku. Ako
to ne učine ili ako je dato objašnjenje neubedljivo, medicinski radnici su obavezni da pre-
duzmu dalje akcije.
Takve dalje akcije mogu biti u sukobu sa odredbama o poverljivosti u ugovorima o
zapošljavanju medicinskih radnika i stoga mogu da stvore socijalne, radne i etičke dileme
medicinskim radnicima.
Uvek kada su finansije zdravstva ograničene, budžetske mere štednje mogu postati iz-
vor konflikta medicinskih radnika i njihovih poslodavaca po pitanju odgovarajućih i neop-
hodnih službi zdravstvene zaštite.
Rukovodioci zdravstvene službe su odgovorni za primenu vladine politike i od njih može
biti traženo da učine izbore sa kojima se ne slažu zaposleni medicinski radnici. Protivljenje
vladinoj politici zdravstvene zaštite i njenoj primeni od strane rukovodilaca treba da vodi kri-
tici izvora političkih odluka ili kritici primene mera koje se smatraju nezadovoljavajućim.
Moraju da budu ustanovljeni obostrano prihvatljivi i prihvaćeni mehanizmi pomoću
kojih medicinski radnici mogu da iskažu zabrinutost, bilo za individualnog pacijenta, bilo
za javno zdravlje, bez narušavanja odredaba svog ugovora o zapošljavanju.
Ovi mehanizmi treba da budu uključeni u ugovore o zapošljavanju medicinskih rad-
nika. Ugovori o zapošljavanju treba da priznaju da su etičke obaveze medicinskih radnika
iznad ugovornih obaveza vezanih za zapošljavanje.
Posebne teškoće mogu da se jave kada medicinski radnici sumnjaju da su razlozi za
donošenje administrativnih odluka sporni, kao što su religiozne, rasne ili seksualne predra-
sude ili pribavljanje finansijske dobiti ili kada se klinička istraživanja izvode bez odgovara-
jućeg etičkog razmatranja i supervizije.
Tamo gde se javljaju ovakvi problemi, negativni komentari lekara mogu u nekim si-
stemima pravosuđa biti smatrani za klevete ili podrugivanje, što, zapravo, ponekad i jesu.
Za specifična razmatranja ove vrste medicinski radnici treba da se obrate odgovarajućem
profesionalnom kvorumu u čijoj su nadležnosti registracije i dozvole."
245
HELSINŠKA DEKLARACIJA O
BIOMEDICINSKIM ISTRAŽIVANJIMA
usvojena u Helsinkiju 1964. godine
Helsinška deklaracija je preporuka obavezujuća za lekare koji izvode biomedicin-

ska istraživanja na ljudima. Usvojena je na 18. skupštini Svetskog medicinskog udruženja,
u Helsinkiju juna 1964, dopunjena u Tokiju 1975. i Veneciji 1983. godine.
Helsinška deklaracija sadrži preambulu i tekst deklaracije podeljen u tri segmenta:
A) Osnovni principi;
B) Klinička istraživanja
C) Neterapijska biomedicinska istraživanja na čoveku.
Uvodne preambule Helsinške deklaracije
Misija lekara je da čuva zdravlje ljudi. Njegovo znanje i savest su posvećeni ispunjenju
ove misije. Ženevska deklaracija Svetskog medicinskog udruženja vezuje lekara rečima "Zdra-
vlje mog pacijenta biće moja prva obaveza", a Internacionalni kodeks medicinske etike deklari-
še: "Lekar će delovati samo u interesu pacijenta kada pacijentu pruža medicinsku zaštitu
koja može da vodi njegovom fizičkom i psihičkom slabljenju."
Svrha biomedicinskog istraživanja koji uključuje ljude treba da bude poboljšanje dijag-
nostičkih, terapijskih i profilaktičkih procedura i razumevanje etiologije i patogeneze bolesti.
Medicinski napredak je zasnovan na istraživanju koje, u krajnjoj liniji, mora da se de-
lom oslanja i na eksperimente koji uključuju ljude.
U oblasti biomedicinskog istraživanja mora se uočiti fundamentalna razlika između me-
dicinskog istraživanja sa osnovnim dijagnostičkim ili terapijskim ciljem za pacijenta i medi-
cinskog istraživanja sa čisto naučnim osnovnim ciljem, bez direktne dijagnostičke i terapijske
vrednosti za osobu koja je subjekt istraživanja.
Zbog toga, što je od bitnog značaja, primena rezultata laboratorijskih istraživanja na ljud-
skim bićima za dalja naučna saznanja i pružanje pomoći osobama koje pate, Svetsko medicin-
sko udruženje je pripremilo sledeće preporuke kao smernice za svakog lekara koji se bavi bi-
omedicinskim istraživanjem koje uključuje čoveka kao subjekt. One će biti stalno razmatrane
u budućnosti. Mora biti naglašeno da dati standardi imaju ulogu samo smernica za lekare ši-
rom sveta. Lekari istraživači podležu krivičnoj, građanskoj i medicinskoetičkoj odgovornosti
prema zakonu sopstvene zemlje.
Originalni tekst Helsinške deklaracije:

A. Osnovni principi
1. Biomedicinsko istraživanje koje uključuje ljudske subjekte mora da se povinuje opš-
teprihvaćenim naučnim principima i treba da se zasniva na adekvatno izvedenim laboratorij-
skim eksperimentima i eksperimentima na životinjama, kao i temeljnom poznavanju naučne li-
terature.
246
Medicinska etika
2. Planiranje i izvođenje svake eksperimentalne procedure koja uključuje ljudska bića

mora da bude jasno formulisano u eksperimentalnom protokolu koji treba da bude podnet po-
sebno određenom nezavisnom komitetu za razmatranje, recenziju i rukovođenje.
3. Biomedicinsko istraživanje koje uključuje ljudska bića moraju da vode samo kvalifi-
kovane osobe i ono mora biti pod supervizijom klinički kompetentne medicinske osobe. Odgo-
vornost za čoveka subjekta eksperimenta je uvek na medicinski kvalifikovanoj osobi, a nikada
na subjektu istraživanja, čak i u slučaju kada je on dao svoju saglasnost.
4. Biomedicinsko istraživanje koje uključuje ljudska bića ne može se po zakonu izvesti
ako značaj cilja istraživanja nije proporcionalan mogućem riziku za subjekta.
5. Svakom biomedicinskom istraživačkom projektu koji uključuje čoveka, mora da pret-
hodi brižljiva procena predvidljivog rizika u poređenju sa predvidljivim dobitkom za učesnika
istraživanja ili za druge osobe. Interese učesnika eksperimenta uvek treba staviti iznad intere-
sa nauke i društva.
6. Uvek treba poštovati pravo učesnika u eksperimentu da zaštiti svoj integritet. Moraju
se uzeti u obzir sve predostrožnosti kako bi se ispoštovala privatnost subjekta i minimizirao
uticaj istraživanja na subjektov fizički i psihički integritet i njegovu ličnost.
7. Lekari moraju da se uzdrže od istraživačkih projekata koji uključuju ljude, ukoliko
smatraju da nije moguće predvideti rizike takvog istraživanja. Lekar mora da prekine svako
istraživanje ukoliko se pokaže da rizik prevazilazi moguću korist.
8. Prilikom objavljivanja rezultata istraživanja, lekar je obavezan da iznese tačne rezul-
tate. Izveštaji koji nisu u skladu sa principima ove deklaracije ne bi trebalo da budu prihva-
ćeni za publikovanje.
9. Pri bilo kom istraživanju na čoveku, svaki potencijalni subjekt istraživanja mora da
bude adekvatno informisan o ciljevima, metodima, mogućoj korisnosti i potencijalnim rizici-
ma studije, kao i mogućim neugodnostima. Mora biti informisan da ima pravo da ne učestvuje
u studiji i da je slobodan da se povuče iz istraživanja, mora da dobije od subjekta dobrovolj-
nu saglasnost, poželjno u pisanoj formi.
10. Kada dobije saglasnost od subjekta istraživačkog projekta, lekar mora posebno da
bude oprezan ukoliko je subjekt u zavisnoj vezi prema njemu ili daje svoj pristanak pod priti-
skom. U takvom slučaju saglasnost treba da traži lekar koji nije uključen u istraživanje i koji
je potpuno nezavisan od bilo kakvih službenih obaveza prema subjektu.
11. U slučaju zakonske nekompetentnosti učesnika istraživanja, saglasnost treba da se
dobije od zakonskog staratelja u skladu sa nacionalnim zakonom. U slučajevima kada je fi-
zička ili psihička nesposobnost uzrok nemogućnosti dobijanja saglasnosti ili kada je subjekt
maloletan, informisana saglasnost se može dobiti od odgovornog zastupnika subjekta u skla-
du sa nacionalnim zakonom. Uvek kada je maloletno dete u mogućnosti da da saglasnost, po-
red saglasnosti njegovog zakonskog staratelja mora se dobiti i njegova saglasnost.
12. Istraživački protokol mora uvek da sadrži iskaz o uključenim etičkim razmatranjima
i mora da pokaže da je u saglasnosti sa principima ove Deklaracije.
B. Medicinska istraživanja kombinovana sa profesionalnom zaštitom (klinička istraživanja)
1. Prilikom lečenja bolesnika, lekar mora da ima slobodu da koristi nove dijagnostičke i
terapijske metode, ako po njegovoj proceni one pružaju nadu za očuvanje života, ponovno us-
postavljanje zdravlja ili smanjenje patnje.
247
2. Moguća dobrobit, rizici ili nelagodnosti novog metoda moraju biti upoređeni sa pre-
dnostima trenutno najboljih dijagnostičkih i terapijskih metoda.
3. U bilo kojoj medicinskoj studiji, svakom pacijentu – uključujući i one iz kontrolne
grupe ako postoje – mora biti obezbeđen najbolji mogući dijagnostički i terapijski metod.
4. Odbijanje pacijenta da učestvuje u istraživanju ne sme nikada da utiče na odnos iz-
među lekara i pacijenta.
5. Ako lekar smatra značajnim da ne traži informisani pristanak pacijenta, specifični
razlozi za to moraju biti izloženi u eksperimentalnom protokolu i poslati na razmatranje ne-
zavisnom komitetu (vidi A. 2.)
6. Lekar može da kombinuje medicinsko istraživanje sa profesionalnom zaštitom u cilju
dobijanja novog medicinskog znanja, samo do mere dok su medicinska istraživanja opravda-
na po svojim potencijalnim dijagnostičkim i terapijskim vrednostima za pacijenta.
C. Neterapijsko biomedicinsko istraživanje na čoveku
(nekliničko biomedicinsko istraživanje)
1. Prilikom izvođenja čisto naučnog medicinskog istraživanja na čoveku, lekar je dužan
da čuva život i zdravlje osobe na kojoj se izvodi biomedicinsko istraživanje.
2. Istraživanje se mora vrštiti na dobrovoljcima, koji moraju da budu zdravi ili ako su u
pitanju pacijenti, njihova bolest ne sme da ima vezu sa istraživanjem.
3. Istraživač ili istraživački tim mora da prekine istraživanje ukoliko po njihovoj proce-
ni nastavljanje istraživanja može biti štetno za subjekta istraživanja.
4. U istraživanjima koja se vrše na čoveku, interes nauke i društva nikada ne sme da se
stavi iznad interesa dobrobiti učesnika istraživanja.
Helsinška deklaracija daje osnovne principe za biomedicinska istraživanja uopšte, a za-
tim principe za dijagnostičko-terapijska (klinička) i neterapijska (neklinička) biomedicinska
istraživanja.
Dokument Evropske zajednice koji sledi parafrazira Helsinšku deklaraciju i daje preci-
zne preporuke kako pitanja medicinskih istraživanja na ljudima zakonski rešiti.
248
Medicinska etika
PREPORUKA br. R(90)3 KOMITETA MINISTARA EVROPSKE ZA-

JEDNICE ZEMLJAMA ČLANICAMA
od 6. februara 1990. godine sa 43. susreta
Originalni tekst Preporuke:

"Komitet ministara, pod uslovima člana 15. b Statuta Saveta Evrope preporučuje ze-
mljama članicama da :
a) usvoje zakonodavstvo u saglasnosti sa principima ove preporuke ili da preduzmu bilo
koje druge mere u cilju obezbeđivanja njihove primene;
b) obezbede da o usvojenim odredbama budu obaveštene sve zainteresovane osobe."
Principi koji se odnose na medicinska istraživanja na ljudskim bićima

Svrha i definicija
"Pri primeni ovih principa termin medicinsko istraživanje označava bilo koji opit ili eksperi-
ment koji se izvodi na čoveku, čiji je cilj ili jedan od ciljeva povećanje medicinskog znanja."
Princip 1
"Bilo koje medicinsko istraživanje mora da se izvodi u okviru naučnog plana i u skladu sa
sledećim principima."
Princip 2
1. "Pri izvođenju medicinskog istraživanja, interes i dobrobit za osobu podvrgnutu istraživa-
nju mora uvek da prevazilazi interese nauke i društva."
2. "Rizici kojima se izlaže osoba podvrgnuta medicinskom istraživanju moraju uvek da budu
svedeni na minimum. Rizici ne smeju da budu disproporcionalni u odnosu na dobrobit za tu
osobu ili u odnosu na značaj ciljeva istraživanja."
Princip 3
1. "Nijedno medicinsko istraživanje ne može se izvesti bez informisane, slobodno izražene i
specifične saglasnosti osobe koja je podvrgnuta istraživanju. Takva saglasnost može biti slo-
bodno opozvana u bilo kojoj fazi istraživanja i osoba koja je podvrgnuta istraživanju mora da
bude informisana, pre istraživanja, o svom pravu na opoziv svoje saglasnosti."
2. "Osoba koja treba da bude podvrgnuta istraživanju mora biti informisana o cilju istraživa-
nja i metodima sprovođenja eksperimenta. Nju takođe treba obavestiti o predvidivim rizicima
i nelagodnostima za nju povezanim s predloženim istraživanjem. Ta informacija mora da bu-
de dovoljno jasna i prilagođena da bi omogućila da saglasnost ili odbijanje bude dato na os-
novu potpunog znanja relevantnih činjenica."
3. "Ove principe treba primenjivati i prema pravnom zastupniku i prema zakonski nesposob-
nim osobama koje nemaju sposobnost shvatanja u situacijama opisanim u principima 4 i 5."
Princip 4
"Zakonski nesposobna osoba može da bude podvrgnuta medicinskom istraživanju samo u sa-
glasnosti sa principom 5 i ako njen zakonski zastupnik ili organ vlasti ili ovlašćena ili ozna-
čena osoba u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom da saglasnost. Ako je zakonski nespo-
249
sobna osoba sposobna da shvati, njena saglasnost se, takođe, zahteva i nijedno istraživanje
ne može biti izvedeno ako nije dobijena takva saglasnost."
Princip 5
"Zakonski nesposobna osoba ne sme se podvrgnuti medicinskom istraživanju osim ukoliko se
ne očekuje direktna i značajna dobrobit za njeno zdravlje.
Ipak, u izuzetnim slučajevima, nacionalni zakon može da odobri istraživanje koje uključuje zakon-
ski nesposobnu osobu koja nema direktnu dobit po svoje zdravlje, kada takva osoba nema bilo
kakvih prigovora, u slučaju kada to istraživanje donosi korist osobama iste kategorije i ako te
naučne rezultate nije moguće dobiti putem istraživanja osoba koje ne pripadaju datoj kategoriji."
Princip 6
"Trudnice ili žene koje doje ne smeju biti podvrgnute medicinskom istraživanju ako njihovo
zdravlje i/ili zdravlje deteta nema direktnu dobit, osim kada su ta istraživanja namenjena do-
brobiti drugim ženama i deci koja su u istoj poziciji i ako isti naučni rezultati ne mogu biti
dobijeni istraživanjem žena koje nisu trudnice ili dojilje."
Princip 7
"Osobe lišene slobode ne mogu biti podvrgnute medicinskom istraživanju osim ako se ne oče-
kuje da će ono dati direktnu i značajnu dobit za njihovo zdravlje."
Princip 8
"U hitnim slučajevima, bez obzira na princip 3, kada je pacijent nesposoban da da prethodnu
saglasnost, medicinsko istraživanje može biti izvedeno samo kada su ispunjeni sledeći uslovi:
istraživanje mora biti planirano da se izvede u takvoj kritičnoj situaciji;
sistematski plan istraživanja mora odobriti etički komitet;
istraživanje mora biti usmereno ka direktnoj dobrobiti za zdravlje pacijenta."
Princip 9
"Bilo koja informacija lične prirode dobijena tokom medicinskog istraživanja mora da se tre-
tira kao poverljiva."
Princip 10
"Medicinsko istraživanje se ne može izvesti ako ne postoji zadovoljavajući dokaz koji se odno-
si na sigurnost osobe koja je podvrgnuta istraživanju."
Princip 11
"Medicinsko istraživanje koje nije planirano u skladu sa naučnim kriterijumima i koje ne mo-
že da odgovori na postavljena pritanja je neprihvatljivo čak i kada ono ne predstavlja nikakav
rizik za osobu koja je podvrgnuta istraživanju."
Princip 12
"Medicinsko istraživanje mora biti izvedeno pod odgovornošću lekara ili osobe koja ima punu
kliničku odgovornost i koja poseduje odgovarajuće znanje i kvalifikacije da reaguje u bilo ko-
joj klinički nepredviđenoj situaciji.
Odgovorni lekar ili druga osoba označena u prethodnom paragrafu mora da ima punu profe-
sionalnu nezavisnost i mogućnost da prekine istraživanje u bilo kom trenutku."
250
Medicinska etika
Princip 13
"Potencijalnim subjektima istraživanja ne sme biti predlagano ništa što bi moglo dovesti u
sumnju slobodnu saglasnost. Osobe podvrgnute medicinskom istraživanju ne smeju da imaju
nekakvu finansijsku dobit. Međutim, troškovi i bilo kakvi finansijski gubici mogu biti refundi-
rani i u odgovarajućim slučajevima može biti data skromna nadoknada za nelagodnosti pret-
pljene tokom medicinskog istraživanja.
Ako je osoba koja je podvrgnuta medicinskom istraživanju zakonski nesposobna, njen zakon-
ski zastupnik ne sme da dobije nikakvo obeštećenje osim nadoknade sopstvenih troškova."
Princip 14
"Osobe podvrgnute medicinskom istraživanju i/ili osobe koje zavise od njih moraju dobiti
kompenzaciju za povrede i gubitike izazvane medicinskim istraživanjem.
Ako ne postoji sistem za obezbeđenje kompenzacije ovim osobama, država mora garantovati
obezbeđenje sredstava za takvu kompenzaciju.
Uslove i stanja koja unapred isključuju ili ograničavaju kompenzaciju žrtvi, treba poništiti."
Princip 15
"Svako predloženo medicinsko istraživanje mora biti predmet etičkog ispitivanja od strane
nezavisnog i multidisciplinarnog komiteta."
Princip 16
"Svako medicinsko istraživanje koje je:
– neplanirano ili
– u suprotnosti sa bilo kojim gore navedenim principima, ili
– na bilo koji način u suprotnosti sa etikom ili zakonom, ili koje
– nije u saglasnosti sa naučnim metodama u svom planu i ne može da da odgovor na posta-
vljena pitanja mora biti zabranjeno ili ako je već započeto, zaustavljeno ili revidirano, čak i
kada ne predstavlja nikakvu opasnost za osobu (osobe) podvrgnutu(e) istraživanju."
Savet Evrope
Komitet ministara
Dokument daje precizna uputstva kako treba i medicinskoetički i pravno regulisati bio-
medicinska istraživanja koja uključuju čoveka.
U osvrtu na ova dva dokumenta (Helsinška deklaracija i Preporuka Komiteta Ministara
EU) treba reći da ona regulišu jedno od najdelikatnijih područja delatnosti medicine. Najdeli-
katnijih stoga što se ovde najteže uspostavlja i etička i pravna kontrola. Istovremeno, moguć-
nosti za nanošenje štete pacijentima, kao i za njihovu zloupotrebu ovde su najveće.
Dokumenta daju tako dobro razrađene smernice i za medicinsku etiku i za medicinsko
pravo da bi ih trebalo prosto preneti i ugraditi i u kodeks naše medicinske etike i zakon. U ze-
mljama članicama Evropske zajednice ne mogu se izvoditi ova istraživanja bez striktnog poš-
tovanja svih izloženih principa, bez dobrih kontrolnih unutrašnjih i spoljašnjih mehanizama i
bez sankcija za nesavesno ponašanje lekara istraživača.
Iz sledeće izjave Svetskog medicinskog udruženja vidi se da se u svetu insistira na ovim
principima čak i kada se radi o eksperimentima na životinjama.
251
IZJAVA O UPOTREBI ŽIVOTINJA U BIOMEDICINSKIM

ISTRAŽIVANJIMA
usvojena u Hong-Kongu 1989.
Preambula
Biomedicinska istraživanja su od bitnog značaja za zdravlje i dobrobit svake osobe. Na-
predak biomedicinskog istraživanja je značajno poboljšao kvalitet i produžio trajanje života u
celom svetu. Međutim, mogućnost naučne zajednice da nastavi svoje napore na poboljšanju lič-
nog i javnog zdravlja je ugrozio pokret za eliminaciju upotrebe životinja u biomedicinskim is-
traživanjima. Ovaj pokret vodi grupa radikalnih boraca za prava životinja, čiji se pogledi po
mnogo čemu razlikuju od opšteg mnjenja i čija se taktika kreće od sofisticiranog lobiranja, sa-
kupljanja fondova, propagande i kampanja dezinformacija do nasilnih napada na ustanove za
biomedicinska istraživanja i pojedine naučnike.
Zapanjujući su rezultati nasilnog dejstva grupa za zaštitu životinja. Samo u Sjedinjenim
Državama od 1980. godine grupa za zaštitu životinja je izvršila više od 29 napada na istraživač-
ke ustanove u SAD, krađu preko 2.000 životinja, i uzrokovali su gubitak veći od sedam mili-
ona dolara zbog materijalne štete i upropašćivanja godina naučnostraživačkog rada. U sličnim
aktivnostima su angažovane i grupe za zaštitu životinja i u Velikoj Britaniji, Zapadnoj Evropi,
Kanadi i Australiji. Različite grupe u ovim zemljama su preuzele odgovornost za podmetanje
bombi pod automobile, u institute, radnje i privatne kuće istraživača.
Nasilnost grupa za zaštitu životinja imala je negativan efekat na internacionalnu naučnu
zajednicu. Naučnici, istraživačke organizacije i univerziteti bili su prinuđeni da promene ili
čak prekinu važne istraživačke aktivnosti koje zavise od upotrebe životinja. Laboratorije su
bile prinuđene da troše hiljade dolara iz istraživačkih fondova za sofisticiranu sigurnosnu op-
remu. Mladi koji su mogli da posvete svoju delatnost biomedicinskim istraživanjima okreću
se drugim alternativnim profesijama.
Uprkos naporima mnogih grupa u borbi za zaštitu biomedicinskih istraživanja od grupa
za zaštitu životinja, odgovor na pokret za zaštitu životinja je bio fragmentisan, nedovoljno fi-
nansiran i pretežno defanzivan. Mnoge grupe unutar biomedicinske zajednice oklevaju da ja-
vno iznesu svoj stav prema dejstvu grupa za zaštitu životinja zbog straha od represija. Stalno
se postavlja pitanje motiva i potreba za upotrebom životinja u istraživanjima.
Dok je istraživanje koje uključuje životinje neophodno za poboljšanje medicinske zaštite
za sve ljude, takođe prepoznajemo da mora biti obezbeđen humani tretman eksperimentalnih
životinja. Mora da se sprovodi odgovarajući trening za istraživačko osoblje, kao i da se obezbedi
odgovarajuća veterinarska zaštita. Eksperimenti moraju da budu u skladu sa bilo kojim pravilom
ili normama objavljenim za humano postupanje, čuvanje, zaštitu, tretman i transport životinja.
Međunarodne medicinske i naučne organizacije moraju da razviju jače i kohezivnije
kampanje kao odgovor na rastuću pretnju javnom zdravlju od strane grupa za zaštitu životinja.
Mora da se obezbedi rukovođenje i koordinacija.
252
Medicinska etika
Zbog toga Svetsko medicinsko udruženje utvrđuje sledeće principe:

1. "Upotreba životinja u biomedicinskim istraživanjima je od bitnog značaja za nasta-
vak medicinskog progresa.
2. Helsinška deklaracija Svetskog medicinskog udruženja zahteva da se biomedicin-
ska istraživanja na čoveku kao subjektu baziraju na eksperimentima na životinjama, ali isto
tako traži da se poštuje dobrobit za životinje koje se koriste u istraživanjima.
3. Od bitnog značaja je humani tretman životinja koje se koriste u biomedicinskim is-
traživanjima.
4. Od svih istraživačkih ustanova mora da se zahteva da rade u saglasnosti sa svim
rukovodećim principima za humani tretman životinja.
5. Medicinska društva moraju da se odupru bilo kom pokušaju da se ospori odgovara-
juća upotreba životinja u biomedicinskim istraživanjima, jer bi takvo osporavanje kompro-
mitovalo zaštitu pacijenata.
6. Mada ne može biti osporeno pravo na slobodu govora, anarhistički element i među
aktivistima za zaštitu životinja treba da budu osuđeni.
7. U celom svetu mora da bude osuđena praksa korišćenja pretnje, zaplašivanja, nasi-
lja i ličnog uznemiravanja naučnika i njihovih porodica.
8. Od međunarodnih pravnih organizacija treba zahtevati maksimalno koordinovane
napore u zaštiti istraživača i istraživačkih ustanova od aktivnosti terorističke prirode."
Ova izjava je u tesnoj vezi sa Helsinškom deklaracijom, zato što biomedicinskim istra-
živanjima koja uključuju ljudska bića obično moraju da prethode istraživanja na životinjama.
Izjava polazi od stava da su biomedicinska istraživanja na životinjama neophodna za da-
lji naučni progres u oblasti medicine i za unapređenje zaštite zdravlja ljudi. U preambuli se
detaljno razmatraju teškoće koje izaziva Pokret za zaštitu prava životinja, koji vodi grupa ra-
dikalnih boraca. Da bi se efikasno rešili nastali problemi, zahteva se:
– da istraživači i istraživačke institucije poštuju princip humanog tretmana eksperimen-
talnih životinja,
– da se u celom svetu osudi praksa pretnje, zaplašivanja, nasilja i ličnog uznemiravanja
naučnika i njihovih porodica i
– da međunarodne pravne organizacije ulože usklađene napore u cilju zaštite istraživa-
ča i istraživačkih ustanova od ovih terorističkih napada.
253
HAVAJSKA DEKLARACIJA
usvojena od Svetskog udruženja psihijatara, na Havajima 1977. godine
Medicinskoetički principi na kojima počiva savremena celokupna medicinska praksa na

početku XXI veka važe i za psihijatriju kao najhumaniju granu naučne medicine. Činjenica je
da u okviru psihijatrije nisu posebno razvijena medicinskoetička načela i principi. Nasuprot
tome psihijatrija je kao nijedna druga medicinska disciplina danas, najekstenzivnije regulisana
pozitivnim pravnim propisima, može se reći u svim državama. Ti propisi se često podudaraju
sa medicinskoetičkim načelima, ali su neretko i u koliziji sa njima, što posledično komplikuje
rad lekara specijaliste psihijatrije. Zbog svega navedenog, Generalna skupština Svetskog psi-
hijatrijskog udruženja je u Beču 1983. godine potvrdila Havajsku deklaraciju iz 1977. godine.
Originalan tekst Havajske deklaracije Svetskog udruženja psihijatara:
1. Cilj psihijatrije je lečenje mentalne bolesti i unapređenje mentalnog zdravlja. Kori-
steći na najbolji način svoje sposobnosti, u saglasnosti sa naučnim znanjem i etičkim načeli-
ma, psihijatar treba da služi najboljim interesima pacijenta i treba da se stara o zajedničkom
dobru i raspodeli zdravstvenih resursa. Ostvarenje ovih ciljeva zahteva kontinuirano istraži-
vanje i kontinuiranu edukaciju zdravstvenih radnika, pacijenata i javnosti.
2. Psihijatar treba da ponudi pacijentu najbolje lečenje, koje prema njegovom znanju
stoji na raspolaganju i ako ono bude prihvaćeno, mora pacijenta da leči brižljivo i poštujući
njegovo dostojanstvo. Kada je psihijatar odgovoran za lečenje koje drugi sprovode, dužan je
da im obezbedi kompetentnu superviziju i edukaciju. Kad god se ukaže potreba, ili ako postoji
opravdan zahtev pacijenta, psihijatar treba da traži pomoć drugog kolege.
3. Psihijatar treba da teži psihijatrijskom odnosu koji se zasniva na uzajamnom spora-
zumu. On zahteva poverenje, poverljivost, saradnju i uzajamnu odgovornost. Takav odnos se
ne može uspostaviti sa nekim pacijentima. U tom slučaju, treba uspostaviti kontakt sa srodni-
kom ili osobom koja je bliska pacijentu. Ako se i kada se uspostavi, drugačiji odnos od tera-
pijskog, kao, na primer u sudskoj psihijatriji, prirodu tog odnosa treba u potpunosti objasniti
osobi koje se to tiče.
4. Psihijatar treba da obavesti bolesnika o prirodi njegove bolesti, terapijskim procedu-
rama, uključujući moguće alternative, kao i mogući ishod. Obaveštenja treba dati na razu-
mljiv način i pacijentu se mora ostaviti mogućnost da izvrši izbor između odgovarajućih me-
toda koje stoje na raspolaganju.
5. Nijednu proceduru ne treba sprovesti niti primeniti lečenje protiv ili nezavisno od li-
čne volje pacijenta, osim u slučaju kada pacijent zbog mentalne bolesti nije u stanju da pro-
sudi šta je u njegovom najboljem interesu i, ako bi bez lečenja mogle da nastupe ozbiljne štete
po pacijenta i druge.
6. Čim razlozi za prinudno lečenje prestanu da postoje, psihijatar treba da oslobodi pa-
cijenta od prinude i ako je dalje lečenje neophodno, treba da dobije njegovu dobrovoljnu sa-
254
Medicinska etika
glasnost. Psihijatar treba da informiše pacijenta i/ili njegove srodnike ili značajne druge oso-
be o mehanizmima za žalbu zbog prinudnog zadržavanja, kao i za sve druge žalbe koje se tiču
dobrobiti pacijenta.
7. Psihijatar nikada ne sme da upotrebi profesionalne sposobnosti u cilju povrede do-
stojanstva ili ljudskih prava bilo kog pacijenta ili grupe i nikada ne sme dozvoliti da nepode-
sne želje, osećanja, predrasude ili verovanja pacijenta poremete lečenje. Psihijatar ne sme da
koristi sredstva svoje profesije ako se utvrdi da psihijatrijska bolest ne postoji. Ako pacijent
ili neka treća strana zahteva radnje suprotne naučnim ili etičkim načelima, psihijatar mora
da odbije saradnju sa njima.
8. Sve što pacijent kaže psihijatru ili psihijatar zabeleži tokom ispitivanja ili lečenja mo-
ra da bude sačuvano kao poverljivo, sem u slučaju kada pacijent oslobodi psihijatra ove oba-
veze, ili kada je neophodno to učiniti da bi se sprečilo nanošenje ozbiljne štete samom paci-
jentu ili drugima. U ovim slučajevima pacijenta treba informisati o prekidu tajnosti.
9. Da bi se uvećalo i proširilo psihijatrijsko znanje i veština, neophodno je učešće paci-
jenta. Ipak, posle objašnjenja datih pacijentu psihijatar mora da dobije njegov pristanak pre
prikazivanja na predavanju i, kad god je moguće za publikovanje istorije bolesti u naučne
svrhe, kada se, takođe, moraju preduzeti sve opravdane mere da bi se sačuvalo dostojanstvo i
anonimnost pacijenta i da bi se zaštitio njegov lični ugled. Pacijentovo učešće mora da bude
dobrovoljno, nakon potpunog informisanja o cilju, procedurama, rizicima i neprijatnostima
istraživačkog projekta i mora da postoji razuman odnos između uračunatog rizika ili neugodno-
sti i koristi od istraživanja. U kliničkom istraživanju svaki subjekt mora da zadrži i upražnjava
sva svoja prava kao pacijent kada su u pitanju deca i drugi pacijenti koji sami ne mogu da
daju saglasnost nakon informisanja, saglasnost treba da se dobije od zakonskog srodnika.
Svaki pacijent ili istraživački subjekt ima pravo da se iz bilo kog razloga i u bilo koje vreme
povuče iz dobrovoljnog lečenja ili istraživačkog programa u kome učestvuje. Povlačenje, kao i
odbijanje učestvovanja u programu, ne sme da utiče na napore psihijatra da pomogne pacijentu.
10. Psihijatar treba da prekine sve terapijske, edukativne ili istraživačke programe koji
su suprotni načelima ove deklaracije.
Havajska deklaracija, kao što se vidi iz originalnog teksta, u funkciji je osnovnog načela
iz Hipokratove zakletve – najbolje moguće uvek učiniti za pacijenta na najbolji način uz oba-
vezu da se time pacijentu ne učini bilo kakva šteta. Posebnost psihijatrijskog rada je osnov da-
tih etičkih načela u ovoj deklaraciji kroz etička pravila vezana za:
1. dužnosti psihijatra prema bolesniku;
2. odnos psihijatar – pacijent;
3. proces lečenja, uključujući i klinička ispitivanja, istraživanja i edukaciju i prinudno lečenje.
Deklaracija je u stvari kondenzovani etički kodeks u oblasti psihijatrijskog rada na zaš-
titi i unapređenju mentalnog zdravlja, jer sadrži sve fundamentalne etičke principe vezane za
njih. Upućuje i na potrebu regulisanja zakonskim propisima psihijatrijske zaštite mentalnog
zdravlja u svakoj zemlji.
255
Havajska deklaracija posebno zabranuje psihijatrima zloupotrebu profesije u cilju po-

vrede dostojanstva i ljudskih prava bilo kog pojedinca ili bilo koje grupe, da bi se udovoljilo
interesima drugog pojedinca ili grupe, ili pak države ili nekih njenih organa. Za ovaj stav je
uzet primer zloupotrebe psihijatrije u Južnoafričkoj Uniji, na Kubi, u SSSR-u i nekim drugim
zemljama, zbog čega su ne prihvatajući optužbe sa te Šeste generalne skupštine Svetskog psi-
hijatrijskog udruženja, iz udruženja tada isključeni psihijatri SSSR-a, a ponovo su se vratili
1989. godine dokazavši da više nema zloupotrebe psihijatrije bar ne u političke svrhe u njiho-
voj zemlji.
Havajska deklaracija reguliše i institut prinudnog lečenja u psihijatriji, koji je speci-
fičnost za psihijatrijske bolesnike, ali se suptilnom analizom stavova iz Deklaracije, uviđa
sličnost sa onim što važi kao stav u opštoj medicini. Dakle, ni ova deklaracija ne rešava pro-
blematiku prinudne hospitalizacije duševno poremećenog i prinudnog njegovog lečenja, a ta-
kvu potrebu za pravnim rešenjem psihijatri imaju bar kroz ceo XX vek.
Havajska deklaracija, istina diskretno pominje obavezu psihijatra da štiti interese i druš-
tva, a ne samo svog bolesnika. U Deklaraciji se kaže da psihijatar ima pravo da sprovede i
prinudno lečenje ako pacijent ugrožava druge, što nije identično sa onim regulativama u me-
dicini uopšte, recimo u oblasti zaraznih bolesti. Prinudno lečenje u psihijatriji je složeniji i
specifičniji problem nego u bilo kojoj drugoj medicinskoj grani. Deklaracija tu oblast pokuša-
va da reguliše, ali reklo bi se, ne na egzaktan i konačan način.
Havajska deklaracija obavezuje sve psihijatre sveta da poštuju njene odredbe i na-
čela. Poslednjih godina se javlja potreba za dodatnim regulativama jer se tretmanom duševnih
bolesnika ili mentalnih poremećaja, sve više u svetu bave i drugi stručnjaci a ne samo lekari
specijalisti psihijatri. Iako nisu lekari (psiholozi, ali i parastručnjaci kao i potpuni laici za me-
dicinu) svedoci smo da i te kako imaju "pacijente" regrutovane iz grupacije lakovernih i men-
talnim oštećenjem unesrećenih, time povišeno sugestibilnih. Razlozi brojne pojave ovih
"stručnjaka za dušu" su isključivo merkantilne prirode. Naši mediji skoro svakodnevno, otvo-
reno reklamiraju pojedince imenom i prezimenom kao mistične čudotvorce sposobne da leče
sve bolesti koje mogu zadesiti čoveka, a posebno duševne poremećaje. Psihijatri znaju da me-
đu ovakvim čudotvorcima ima nemali broj pravih psihijatrijskih bolesnika, odnosno psihotič-
nih iz grupe sumanutih psihoza ili sa paranoičnim poremećajima. Zakonsko regulisanje i su-
zbijanje navedenog javnog obmanjivanja bolesnih svakako ne može biti dovoljno, što je još
jedan argument za neophodnost razvoja posebne psihijatrijske etike.
256
Medicinska etika
TOKIJSKA DEKLARACIJA O TORTURI I

OBLICIMA NEHUMANOG POSTUPANJA
usvojena u Tokiju 1975. godine
Tokijska deklaracija polazi od opštih načela u humanizovanoj zajednici i u njoj ostvare-

nih i deklarisanih prava čoveka regulisanjem pravnih normi zaštite ljudskih prava. Svetsko
medicinsko udruženje je u Tokiu 1975. godine donelo deklaraciju protiv torture čoveka i svih
oblika nehumanog postupanja. Deklaracija posebno ističe da je najuzvišeniji oblik poštovanja
ljudskog života održavanje života u svim situacijama, pa i pod pretnjom, a da lekar medicin-
sko znanje ne sme koristiti protivno zakonima humanosti.
Tokijska deklaracija izričito zabranjuje lekaru da učestvuje u bilo kom obliku
mučenja, torture čoveka, zdravog ili bolesnog. Zabranjuje davanje saglasnosti ili
dopuštanje sprovođenja torture u prisustvu lekara kao i direktno učestvovanje u tor-
turi i pod bilo kojim uslovima i motivima. Ova zabrana lekarima važi i u svim situacijama
ratnih sukoba, dakle i građanskim ratovima. Tokijska deklaracija zabranjuje lekarima, kao i
zdravstvenom osoblju da omoguće u svrhe mučenja i torture čoveka, upotrebu sa njihovim
znanjem prostorija, instrumenata i drugih sredstava i aparata vezanih za sprovođenje zdrav-
stvene zaštite nad bolesnima. Prema deklaraciji lekaru, nije dozvoljeno ni da bude prisutan to-
kom bilo koje procedure gde se tortura koristi ili se njome preti, odnosno preti mučenjem kroz
bilo koji nehumani i ponižavajući tretman nad čovekom.
Tokijska deklaracija reguliše za lekara potpunu nezavisnost odluke u zaštiti svakog lica
za koje je on medicinski odgovoran, dakle ne samo bolesnika, bez obzira na lični konflikt le-
kara i tog lica ili bolesnika ili političku neusaglašenost itd. Deklaracija posebno reguliše situa-
ciju kada zatvorenik odbija da uzima hranu. Lekar nema pravo da sprovede veštačku ishranu
takvog osuđenika. Ukoliko lekar proceni da zatvorenik shvata posledice preduzetog dobro-
voljnog gladovanja, tu sposobnost zatvorenika treba da potvrdi bar još jedan nezavisni lekar, s
tim što su lekari dužni da zatvorenika i sami upozore o posledicama odbijanja hrane.
Tokijska deklaracija u svom tekstu obavezuje Svetsko medicinsko udruženje da podrži
Međunarodnu zajednicu, nacionalna lekarska udruženja i svakog lekara, kao i njegovu poro-
dicu, u svim situacijama pretnje represijom od državne vlasti ili drugih moćnika zajednice da
lekaru ili njegovoj porodici zapreti ili nad njima sprovede represiju zbog lekarevog prethod-
nog odbijanja da učestvuje u torturi ili drugim oblicima mučenja, nehumanim i ponižavajućim
postupcima prema bilo kom čoveku.
Tokijska deklaracija u preambuli daje definiciju: "Tortura predstavlja oblik teže i na-
merne surovosti, nehumanog ili degradirajućeg tretmana i/ili kažnjavanja čoveka."
Ujedinjene nacije i njene institucije, brojnim aktima su obavezale sve države, članice
UN da u okviru svojih pravnih akata, svaki akt torture bude obuhvaćen Krivičnim zakonom
svake države. To treba da se odnosi i na učestvovanje, saučestvovanje, podsticanje i pokušaj
vršenja torture u bilo kom vidu i u bilo kojoj nastaloj životnoj situaciji u datoj državi.
257
MALTEŠKA DEKLARACIJA O ŠTRAJKU GLAĐU

usvojena na Malti 1991. godine
Malteška deklaracija o štrajku glađu usvojena je na 43. skupštini Svetskog medicinskog

udruženja na Malti 1991. godine, a dopunjena Marbelji 1992. godine.
Malteška deklaracija je životno aktuelna poslednjih godina pa i sada u našoj zemlji, te
smatram da lekari, a posebno studenti medicine, treba da bar upoznaju tekst ove deklaracije.
Originalni tekst Malteške deklaracije o štrajku glađu
Predgovor
1. "Lekar koji leči štrajkače glađu suočava se sa sledećim konfliktnim vrednostima:
a) Svaki čovek ima moralnu obavezu da poštuje svetost života. Ovo je posebno očigled-
no u slučaju lekara koji koristi svoje veštine da bi spasio život, i takođe, deluje u najboljem
interesu svojih pacijenata (princip dobročinstva).
b) Lekar ima dužnost da poštuje autonomiju pacijenta nad svojom ličnošću. Pre prime-
ne bilo koje svoje veštine da bi pomogao pacijentima, lekar je dužan da dobije od njih infor-
misanu saglasnost, osim u hitnim slučajevima kada mora da postupi na način koji je u najbo-
ljem interesu za pacijenta.
2. Ovaj konflikt postaje očigledan kada štrajkač glađu koji je dao jasne instrukcije da mu se
ne spašava život, upadne u komu i ugrozi život. Moralna obaveza primorava lekara da spasi
pacijenta čak iako je to protiv pacijentove volje. S druge strane, dužnost je lekara da poštuje
autonomiju pacijenta.
a) Intervencija lekara može da naruši autonomiju koju pacijent ima nad sobom.
b) Nepreduzimanje intervencije može da suoči lekara sa smrću koja se mogla izbeći.
3. Prihvaćeno je da odnos između lekara i pacijenta postoji uvek kada se lekar obavezao svo-
jom profesijom, a koja potiče iz njegove odgovornosti prema pacijentu, da pruži svoje veštine
bilo kojoj osobi, bez obzira na to da li se radi o savetu ili lečenju. Ovaj odnos može postojati
uprkos tome što pacijent možda nije saglasan sa izvesnim oblicima lečenja ili intervencija.
Jednom kada lekar prihvati da poseti štrajkača glađu, ta osoba postaje njegov pacijent. To
povlači za sobom sve implikacije i odgovornosti inherentne u odnosu lekar – pacijent, uklju-
čujući i saglasnost i poverljivost lečenja.
4. Konačna odluka o preuzimanju intervencije ili o neintervenisanju treba da bude prepuštena
individualnom lekaru, bez uticaja treće strane, čiji primarni interes nije dobro pacijenta. Ipak,
lekar mora jasno da kaže pacijentu da li je u mogućnosti da prihvati pacijentovu odluku da
odbije lečenje ili, u slučaju kome, veštačku ishranu, rizikujući tako smrt. Ako lekar ne može da
prihvati pacijentovu odluku o odbijanju takve pomoći, pacijent ima pravo na drugog lekara.
258
Medicinska etika
Pošto je svetost života primarna za medicinsku profesiju, Deklaracijom se preporučuju

sledeće praktične smernice za lekare koji leče štrajkače glađu.
1. Definicija
"Štrajkač glađu je mentalno zdrava osoba koja je izjavila da je odlučila da počne
štrajk glađu neuzimanjem hrane i/ili tečnosti u značajnijem vremenskom periodu."
2. Etičko ponašanje
a) Kada je to moguće, lekar treba da dobije detaljne medicinske podatke o pacijentu.
b) Lekar treba da obavi detaljan pregled pacijenta na početku štrajka glađu.
c) Lekar ili drugo zdravstveno osoblje ne smeju da primenjuju neprikladne pritiske bilo
kakve vrste na štrajkače glađu kako bi prekinuli štrajk. Lečenje ili nega štrajkača glađu ne
sme da bude uslovljena prekidom štrajka glađu.
d) Štrajkač glađu mora da bude stručno informisan od strane lekara o kliničkim posle-
dicama gladovanja i o svim specifičnim opasnostima u njegovom posebnom slučaju. Informi-
sana odluka može biti doneta samo na osnovu jasne komunikacije.
e) Ako štrajkač glađu želi mišljenje drugog lekara, ono mu se mora obezbediti. Ako
štrajkač glađu želi da lečenje nastavi drugi lekar, to se mora omogućiti. U slučaju kada je
štrajkač glađu zatvorenik, ovo mora da se sprovede po dogovoru i konsultacijom sa zatvor-
skim lekarom.
f) Lečenje infekcije ili savetovanje pacijenta da poveća unos tečnosti (ili da intraveno-
zno primi fiziološke rastvore) često je prihvatljivo za štrajkača glađu. Odbijanje ovakve inter-
venicije ne sme da bude nauštrb bilo kog drugog aspekta zdravstvene zaštite pacijenta, bilo
koje lečenje pacijenta mora biti uz njegovo odobrenje.
3. Jasne instrukcije
Lekar mora svakog dana da se uveri da li pacijent želi da nastavi štrajk glađu. Takođe,
treba svakodnevno da se uveri šta pacijent želi kad je u pitanju lečenje i da nije postao nespo-
soban za informisano odlučivanje. Ove nalaze lekar mora da unese u medicinsku dokumenta-
ciju i oni se moraju čuvati kao poverljivi.
4. Veštačka ishrana
Kada štrajkač glađu postane konfuzan i zbog toga nesposoban za donošenje nesmetane
odluke ili kada upadne u komu, lekar je slobodan da odluči u ime pacijenta o daljem tretmanu
u najboljem interesu pacijenta, uvek uzimajući u obzir odluku pacijenta dolazeći pod njegovu
zaštitu tokom štrajka glađu i reafirmišući čl.4 preambule ove deklaracije.
5. Prinuda
Štrajkači glađu moraju da budu zaštićeni od svake prinude da štrajkuju.
6. Porodica
Lekar ima obavezu da informiše porodicu pacijenta da je pacijent započeo štrajk glađu,
osim ako mu to pacijent nije posebno zabranio.
259
IZJAVA O PROBLEMU IZBEGLICA

usvojena u Stokholmu 1994. godine
Ratna događanja na prostoru nekadašnje SFRJ u poslednjoj deceniji XX veka stvorila su

brojne izbeglice i prognanike, te je to životna zbilja naše zajednice i vremena u kome živimo.
Izbeglički problemi do pre petnaestak godina bili su nam poznati iz sredstava javnog informi-
sanja, a danas se sa ovim problemima profesionalno naši lekari suočavaju u vršenju svog po-
sla. Zbog toga smatram da treba pročitati tekst izjave o problemu izbeglica i izbeglištva.
Originalni tekst Izjave o problemima izbeglica širom sveta, usvojene je na 46. sednici
Svetskog medicinskog udruženja u Stokholmu 1994. godine
"S OBZIROM na nečuvenu poplavu izbeglica u mnogim delovima sveta, koji su napusti-
li svoje zemlje kako bi izbegli narušavanje ljudskih prava, političku represiju, genocid, glad i
građanski rat, i
S OBZIROM da se svet svakog dana konfrontira sa izveštajima o ljudskim tragedijama
na Kubi, Bosni, Haitiju, Somaliji, Ruandi i drugim mestima, i
S OBZIROM da postoji očajna potreba za humanitarnom pomoći i medicinskom zašti-
tom, snabdevanjem lekovima i hranom i,
S OBZIROM da je potrebna daleko veća pomoć, kao i veća količina lekova, hrane i ode-
će, iako veliki broj lekara, volontera i drugo zdravstveno osoblje već pruža zaštitu izbeglica-
ma.
ODLUČENO JE DA:
a) nacionalna medicinska udruženja pruže medicinsku i humanitarnu pomoć izbegli-
cama i građanima ovih zemalja,
b) nacionalna medicinska udruženja podstiču druge nevladine organizacije i vladina te-
la da se priključe ovim naporima ublažavanja masovne patnje ljudi."
Cilj Izjave je da se obezbedi pomoć direktno izbeglicama i prognanim, bez mešanja nji-
hovih vlada čije je represivno delovanje i dovelo do kriza i izbeglištva.
260
Medicinska etika
MADRIDSKA DEKLARACIJA O PROFESIONALNOJ

AUTONOMIJI I SAMOREGULACIJI LEKARA
usvojena u Madridu 1987. godine
Svetsko medicinsko udruženje je Madridskom deklaracijom o profesionalnoj lekar-

skoj autonomiji i samoregulaciji donelo možda najvažniji dokument do sada, jer su autonom-
nost i samoregulacija lekarske profesije suština medicinske etike od nastanka medicine.
Deklaracija o lekarskoj autonomiji i samoregulaciji profesionalnog rada insistira na pro-
fesionalnoj autonomiji lekara pojedinca smatrajući da se samo tako može u potpunosti reali-
zovati osnovni princip medicinske etike, a to je najkvalitetnije moguće pružanje lekarske us-
luge bolesniku. Profesionalna sloboda lekara pojedinca u vršenju struke je kvalifikovana u
tekstu Deklaracije kao uslov za ostvarenje visoko kvalitetne medicinske zaštite zasnovane na
naučnoj medicini u današnjoj civilizaciji čije je opredeljenje humanističko. Da bi se ostvarili
stavovi Svetskog medicinskog udruženja u Madridskoj deklaraciji, pozivaju se nacionalna ud-
ruženja lekara i sva nacionalna medicinska udruženja da pitanja autonomije i sistema samore-
gulacije ponašanja lekara podrže i regulišu unutar svojih država zakonima.
Madridska deklaracija insistira da profesionalna autonomija lekara podrazumeva i od-
govornost, kao i dobro razrađeni sistem normi koje regulišu postupke lekara pri vršenju svoje
profesije. Zakonski i drugi propisi su od bitnog značaja da lekarska profesija dobije autonom-
nost razrade mehanizama i pravila za efikasnu, kvalitetnu i humanu samoregulaciju unutar pr-
ofesije. Sigurno je to najbolji način da se ostvari profesionalna lekarska autonomija pri pruža-
nju zdravstvenih usluga bolesnicima jer je tako kvalitet tih usluga garantovan.
Tekst Madridske deklaracije o profesionalnoj autonomiji i samoregulaciji lekara,

"Svetsko medicinsko udruženje, pošto je istraživalo značaj profesionalne autonomije i
samoregulacije medicinske profesije širom sveta i prepoznalo probleme i sadašnje izazove
profesionalne autonomije i samoregulacije, usvaja sledeću deklaraciju.
1. Centralni element profesionalne autonomije je uverenje da individualni lekari ima-
ju slobodu u realizaciji njihovih profesionalnih sudova u zaštiti i lečenju pacijenata, kako je
to detaljno izloženo u Deklaraciji Svetskog medicinskog udruženja o nezavisnosti i profesi-
onalnoj slobodi lekara usvojenog oktobra 1986. godine.
2. Svetsko medicinsko udruženje i njegova nacionalna medicinska udruženja ponovo
potvrđuju značaj profesionalne autonomije kao osnovne komponente visoko kvalitetne me-
dicinske zaštite i zato ona mora da bude očuvana u cilju dobrobiti pacijenta. Stoga Svetsko
medicinsko udruženje i njegova nacionalna medicinska udruženja ponovo potvrđuju svoju
spremnost da podrže i osiguraju profesionalnu autonomiju pri pružanju pomoći pacijenti-
ma, što je osnovni etički princip.
3. Pravo na profesionalnu autonomiju podrazumeva da medicinska profesija ima
kontinuiranu odgovornost putem samoregulacije. Uz sve druge izvore regulacije, koja može
261
da se odnosi na pojedinačne lekare, sama medicinska profesija mora da bude odgovorna za

regulisanje profesionalnog ponašanja i aktivnosti pojedinačnih lekara.
4. Svetsko medicinsko udruženje zahteva da nacionalna medicinska udruženja u svojim
zemljama ustanove, podrže i aktivno učestvuju u sistemu samoregulacije lekara.
5. Kvalitet zaštite koji se pruža pacijentima i kompetentnost lekara koji pružaju tu zaštitu
treba uvek da budu prva briga svakog sistema samoregulisanja. Lekari su sposobni da vrše
potrebne evaluacije. Ove evaluacije moraju da se obavljaju u cilju ostvarivanja dobrobiti za
pacijente i njima se obezbeđuje kontinuirana kvalitetna zaštita od strane kompetentnih le-
kara. Ovo područje odgovornosti uključuje i obavezu praćenja dostignuća u medicini i upo-
trebu sigurnih i efikasnih terapijskih metoda.
6. Svest o koštanju lečenja je osnovni element regulacije. Najviši kvalitet lečenja je oprav-
dan samo ako su i troškovi takvog lečenja dostupni svim građanima. I ovde su lekari pose-
bno kvalifikovani da naprave neophodne procene u cilju odlučivanja o smanjenju troškova
lečenja. Nacionalna medicinska udruženja zato moraju da uključe u svoje sisteme samore-
gulacije i aktivnosti čiji je cilj smanjenje troškova lečenja. Najčešće su problemi smanjenja
troškova lečenja u vezi sa metodama pružanja medicinske zaštite, dostupnošču bolničkog i
hirurškog lečenja i odgovarajućom upotrebom tehnologije. Ne treba dozvoliti da se smanje-
nje troškova lečenja koristi za negiranje potrebne pomoći i dostupnosti zaštite pacijentima.
Ne treba dozvoliti, takođe, da preterano korišćenje medicinskih ustanova poveća troškove
medicinske zaštite do te mere da ona onda nije dostupna onima kojima je potrebna.
7. Na kraju, profesionalna aktivnost i ponašanje lekara mora uvek da bude u okviru grani-
ca Kodeksa medicinske etike ili Kodeksa profesionalne etike svake zemlje. Nacionalna me-
dicinska udruženja moraju da unapređuju etičko ponašanje lekara u cilju dobrobiti za nji-
hove pacijente. Kršenja etičkog kodeksa moraju biti odmah ispravljena, a lekari odgovorni
za kršenje etičkog kodeksa moraju biti disciplinovani i rehabilitovani. Ovo je odgovornost
koju samo nacionalna medicinska udruženja mogu da preuzmu i izvrše efikasno i na zado-
voljavajući način.
8. Postoje, naravno i brojna druga područja samoregulacije u kojima nacionalna udruže-
nja moraju da preduzmu odgovornost. Nacionalna medicinska udruženja treba da se među-
sobno pomažu u rešavanju starih i novih problema. Razmenu informacija i iskustava izme-
đu nacionalnih medicinskih udruženja treba podstaći a Svetsku medicinsko udruženje će
pružiti pomoć u razmeni informacija u cilju poboljšanja samoregulacije.
9. Svetsko medicinsko udruženje i nacionalna medicinska udruženja moraju, takođe, da in-
formišu društvenu zajednicu o postojanju efikasnog i odgovornog sistema samoregulacije u
medicinskoj profesiji koji treba da postoji u svakoj zemlji. Građanstvo mora zna da može da
računa na taj sistem samoregulacije za poštenu i objektivnu procenu problema vezanih za
medicinsku praksu, zaštitu i lečenje pacijenata.
10. Kolektivna aktivnost nacionalnih medicinskih udruženja u preuzimanju sistema profe-
sionalne samoregulacije osiguraće individualnom lekaru pravo da leči pacijenta bez uplita-
nja sa strane u njegovo profesionalno odlučivanje i aktivnosti. Odgovorno profesionalno
ponašanje od strane individualnog lekara i efikasan i delotvoran sistem samoregulacije od
strane nacionalnih medicinskih udruženja potrebni su građanstvu kao garancija da će, u
slučaju da postanu pacijenti, primiti kvalitetnu medicinsku zaštitu od kompetentnih lekara."
262
Medicinska etika
DEKLARACIJA I REZOLUCIJA O
UČEŠĆU LEKARA U IZVRŠENJU SMRTNE KAZNE
donešena 1981. godine
Međunarodna komisija za amnestiju UN deklaracijom apeluje na lekare sveta da ne

učestvuju u izvršenju smrtne kazne ni pod kojim uslovima. Deklaraciju podržavaju posebnim
rezolucijama Svetsko medicinsko udruženje i Svetsko psihijatrijsko udruženje.
Tekst deklaracije o učešću lekara u izvršenju smrtne kazne:
"Podsećajući se duha Hipokratove zakletve kojom se nalaže lekarima da rade za dobro svojih
pacijenata i da im nikada ne nanose štetu;
S obzirom da Tokijska deklaracija Svetskog medicinskog udruženja predviđa da se ljudski ži-
vot mora poštovati u najvećoj mogućoj meri, čak i pod pretnjom, i da se medicinsko znanje ne
sme koristiti u suprotnosti sa zakonima čovečnosti,
Takođe, s obzirom na to da ista deklaracija zabranjuje učestvovanje lekara u torturi i drugim
okrutnim, nehumanim i ponižavajućim postupcima,
Imajući u vidu da je Sekretarijat UN izjavio da smrtna kazna predstavlja kršenje prava na ži-
vot i da se radi o okrutnoj, nehumanoj i ponižavajućoj kazni,
Vodeći računa o tome da lekari mogu biti pozvani da učestvuju u izvršenju smrtne kazne, iz-
među ostalog, preko: a) utvrđivanja mentalne i fizičke sposobnosti za pogubljenje, b) davanja
saveta tehničke prirode, c) propisivanja, pripreme, primene i nadziranja doze otrova, d) me-
dicinskih pregleda u toku izvršenja smrtne kazne,
Proglašava da je učešće lekara u izvršenju smrtne kazne predstavlja kršenje medicinske etike;
Apeluje na lekare da ne učestvuju u izvršenju smrtne kazne;
Takođe apeluje na medicinske organizacije da zaštite lekare koji odbiju da učestvuju u izvr-
šenju smrtne kazne, i da u tu svrhu usvoje odgovarajuće rezolucije."
Ovu deklaraciju je formulisao Medicinski savetodavni odbor Međunarodne komisije za
amnestiju i usvojio je 1981. g. Međunarodni izvršni komitet Međunarodne komisije za amnestiju.
Sledeći deklaraciju, Svetsko medicinsko udruženje je u Lisabonu 1981. godine donelo
Rezoluciju o učešću lekara u izvršenju smrtne kazne. Tekstom rezolucije je odlučeno da:
– Skupština Svetskog medicinskog udruženja usvoji akt generalnog sekretara u kome se osu-
đuje učešće lekara u izvršenju smrtne kazne i publikuje ga u štampi.
– Nije etički učešće lekar u izvršavanju smrtne kazne, a može učestvovati u utvrđivanju smrti.
– Medicinski etički komitet nastavi aktivno da razrađuje ovaj problem.
Obaveštenje za štampu Svetskog medicinskog udruženja 11. septembra 1981. god.:
"Sud u državi Oklahoma odlučio je da se prva smrtna kazna izvrši sledeće nedelje intraveno-
znim ubrizgavanjem smrtonosne doze leka. Bez obzira na metod izvršenja smrtne kazne, koji
država odabere, ni od jednog lekara ne sme se tražiti da učestvuje u izvršenju smrtne kazne.
Lekari su posvećeni čuvanju života. Uloga egzekutora nije medicinska praksa i od medicin-
skih službi ne treba tražiti da izvršavaju smrtnu kaznu, čak i kada metodologija uključuje far-
makološka sredstva ili opremu koja se inače može koristiti u medicinskoj praksi. Jedina uloga
lekara bila bi utvrđivanje smrti kada je kazna već izvršena." Dr. Andre Wynen,(Gen. sekretar)
263
IZJAVA O ZLOUPOTREBI I ZANEMARIVANJU DECE

usvojena u Singapuru 1984. godine
Zaštita ljudskih prava podrazumeva pravno i etičko regulisanje ljudskih prava u pojedi-
nim populacionim grupama. Zalaganje svetskih institucija pri Ujedinjenim nacijama je poseb-
no apostrofirano na subpopulacionu kategoriju dece, te se brojne deklaracije, rezulucije i izja-
ve odnose na zaštitu prava deteta. Brojna akta uglavnom govore o zloupotrebi dece, na kojima
se zasnivaju dokumenti o zaštiti prava deteta.
Krivični zakon u našoj zemlji ima poseban član kojim se regulišu i štite prava dece. Za-
kon o braku i porodičnim odnosima takođe reguliše i štiti prava dece u situacijama lišavanja
roditeljskog prava na decu.
Svetsko medicinsko udruženje posebno se bavi problemom zloupotrebe i zanemarivanja
dece pridajući mu izuzetnu važnost. U Izjavi o zloupotrebi i zanemarivanju dece data su uput-
stva kako prepoznati zloupotrebu i zanemarivanje deteta, te kako postupiti u takvoj situaciji.
Posebno se insistira na značajnoj ulozi lekara primarne zdravstvene zaštite i potrebi dodatne
edukacije tih lekara da bi adekvatno i kvalitetno pružili pomoć detetu zlostavljanom i zloupo-
trebljavanom ili zanemarivanom u porodici u kojoj odrasta. Svetsko medicinsko udruženje u
Izjavi insistira i na donošenju odgovarajućih zakonskih propisa u svim zemljama da bi se spre-
čila ili suzbila zloupotreba dece, zanemarivanje i uskraćivanje prava deci.
Jedna od najdestruktivnijih manifestacija porodičnog nasilja i konflikta je zloupotreba i
zanemarivanje dece. Prevencija, rano otkrivanje i sveobuhvatan tretman dece žrtava zloupo-
trebe i dalje je izazov za svetsku medicinsku zajednicu.
Definicije zloupotrebe dece razlikuju se od kulture do kulture. Nažalost, u kulturama se
veoma brzo prihvataju opravdanja za štetno postupanje prema deci, kao i dokazivanja da ta-
kav odnos ne predstavlja njihovu zloupotrebu i da nije štetan.
U ovoj izjavi različiti oblici zloupotrebe dece podrazumevaju fizičku, seksualnu i emo-
cionalnu zloupotrebu. Zanemarivanje deteta predstavlja nesposobnost roditelja ili druge osobe
zakonski odgovorne da detetu obezbedi osnovne potrebe i adekvatan nivo staranja.
Izjava o zanemarivanju i zloupotrebi dece usvojena na 36. skupštini Svetskog medicin-
skog udruženja u Singapuru 1984. godine je dopunjena u Hong-Kongu 1989., u Rancho Mi-
rage, Kalifornija, SAD, 1990. i u Marbelji, Španija, 1992. godine.
Svetsko medicinsko udruženje prihvata da je zlostavljanje dece svetski zdravstveni prob-
lem i preporučuje nacionalnim medicinskim udruženjima da usvoje sledeće smernice za lekare.
1. "Lekari imaju i jedinstvenu i posebnu ulogu u otkrivanju i pomaganju zlostavljanoj deci i
njihovim poremećenim porodicama.
2. Lekari treba da prođu specijalizovanu edukaciju za identifikaciju zlostavljane dece. Takva
edukacija je dostupna u okviru brojnih kontinuiranih edukativnih programa u ovoj oblasti.
3. Lekarima se preporučuje saradnja sa iskusnim multidisciplinarnim timom. Tim bi trebalo
da sačinjavaju lekari, socijalni radnici, dečji psihijatri, psihijatri za odrasle, specijalisti za
264
Medicinska etika
razvoj, psiholozi i pravni zastupnici. Kada učešće tima nije moguće ili nije dostupno, lekar
mora da konsultuje medicinsku i socijalnu službu, policiju i stručnjake za mentalno zdravlje.
4.Lekari primarne zaštite (porodični lekar, internisti, pedijatri), specijalisti urgentne medici-
ne, hirurzi, psihijatri i drugi specijalisti koji leče decu moraju da steknu znanje i veštine za
procenu fizičke zloupotrebe i zanemarivanja deteta; procenu razvoja deteta i roditeljskih veš-
tina; korišćenja društvenih resursa i zakonske odgovornosti lekara.
5. Medicinska procena da li se nad detetom vrši fizička zloupotreba, treba da se sastoji od:
dobijanja podataka o povredi; fizičkog ispitivanja pacijenta; rendgenskog snimka povrede;
provere poremećaja u kojim postoji krvarenje; fotografija u boji; fizičkog ispitivanja braće i
sestara; zvaničnog medicinskog izveštaja; praćenja ponašanja; praćenja razvoja beba i pred-
školske dece.
6. Medicinska procena i vođenje dece nad kojom se vrši seksualna zloupotreba, treba da se
sastoji od: lečenja fizičke i psihičke traume; prikupljanja i obrade podataka; lečenja i/ili pre-
vencije trudnoće i veneričnih oboljenja.
7. Neophodno je da lekar utvrdi prirodu i nivo porodičnog funkcionisanja, jer su u vezi sa za-
štitom deteta. Od osnovnog značaja je da lekar shvati i oseti na koji način su kvalitet bračnih
odnosa, stilovi vaspitanja, ekonomski stresovi, emocionalni problemi i zloupotreba alkohola,
droga i drugih supstancija, kao i drugi oblici stresa, povezani sa zloupotrebom deteta.
8. Od suštinske važnosti je da lekar poseduje znanje o zloupotrebi i zanemarivanju deteta. Če-
sto, fizički znaci zlostavljanja nisu očigledni i samo se pažljivim razgovorom sa detetom i ro-
diteljima može uočiti nesaglasnost iskaza o događaju i objektivnih podataka.
9. Ako posumnja na zloupotrebu deteta, lekar mora odmah da preduzme sledeće akcije:
1) da obavesti službe za zaštitu deteta o svim slučajevima gde takva sumnja postoji;
2) da hospitalizuje svako zlostavljano dete kome je potrebna zaštita;
3) da obavesti roditelje o dijagnozi i podnese izveštaj o povredama deteta službama za
zaštitu.
10. Dete je pacijent, i samim tim prva briga lekara. Zbog toga je lekar odgovoran da predu-
zme sve što je u njegovoj moći da bi zaštitio dete od daljeg nanošenje štete. Kontakt sa odgo-
varajućim agencijama koje se bave pitanjima zaštite deteta je regulisan zakonom.
11. U slučaju kada je potrebna hospitalizacija, neophodna je brza procena fizičkih, emocio-
nalnih i razvojnih problema deteta. Ako lekar koji je prvi prepoznao zloupotrebu deteta nije
sposoban da izvede procenu, mora da potraži pomoć bolničkog multidisciplinarnog tima ili
drugog lekara koji je specijalno obučen za ovu oblast.
12. Ako se sumnja na zloupotrebu deteta, lekar treba da prodiskutuje sa roditeljima činjenicu
da je zlostavljanje deteta u diferencijalnoj dijagnozi problema njihovog deteta. Tokom ovog
razgovora, vrlo je značajno da lekar ostane objektivan, da izbegne, u interakciji sa roditelji-
ma, optužujuće i osuđujuće izjave.
265
13. Veoma je važno da lekar u toku procesa evaluacije zabeleži nalaze u medicinski karton.
Ovaj medicinski karton često obezbeđuje presudne dokaze u sudskom postupku.
14. Lekari treba da učestvuju na svim nivoima prevencije, obezbeđujući prenatalno i postna-
talno porodično savetovanje, identifikaciju problema u odgoju dece i roditeljstvu i savetova-
nje o planiranju porodice i kontroli rađanja.
15. Lične i javne zdravstvene mere kao što su kućne posete medicinskih sestara, vođenje rodi-
telja, ispitivanje bebe i dece, treba da budu podržane od strane lekara. Programi koji pobolj-
šavaju opšte zdravlje dece takođe imaju ulogu u prevenciji zloupotrebe dece.
16. Lekari treba da znaju da je zloupotreba i zanemarivanje dece, složen problem i da je po-
nekad nedovoljan samo jedan oblik tretmana ili službe da bi se pružila pomoć zlostavljanoj
deci i njihovim porodicama. Potreban je doprinos raznih profesija, uključujući medicinu, pra-
vo, sestrinsku negu, edukaciju, psihologiju i socijalni rad.
17. Lekari treba da podstiču razvoj novih programa koji će unaprediti medicinsko znanje i
kompetentnost u oblasti zloupotrebe i zanemarivanja dece.
18. U slučajevima zloupotrebe dece mora da se ukine poverljivost informacija o pacijentu.
Ako se sumnja na zloupotrebu, prva obaveza lekara je da zaštiti svog pacijenta. Bez obzira na
vrstu zloupotrebe (fizičku, psihičku, seksualnu) zvanični izveštaj mora da se dostavi odgova-
rajućim organima vlasti.
19. Lekari treba da podrže usvajanje zakona u svojim zemljama, koji će obezbediti efikasno
otkrivanje i zaštitu dece nad kojom se vrši zloupotreba. Ovakvi zakoni takođe treba da štite
lekara i drugo zdravstveno osoblje koje je uključeno u otkrivanje, lečenje i zaštitu dece nad
kojom se vrši zloupotreba.
20. Lekari treba da podrže zakonske procedure pomoću kojih zlostavljano dete ima pravo na
zakonsku akciju protiv osobe za koju se sumnja da vrši takvu zloupotrebu, u razumnom perio-
du nakon zakonskog punoletstva. Lekari, takođe, treba da podrže fer i objektivne zakonske
procedure koje teže sprečavanju nepotvrđenih tvrdnji o zloupotrebi deteta i da zahtevaju ob-
jektivne dokaze radi pokretanja zakonskog postupka, bilo kog tipa, protiv navodnog počinioca
zloupotrebe deteta."
266
Medicinska etika
IZJAVA O PLANIRANJU PORODICE

usvojena u Madridu 1967. godine i Parizu 1969. godine
Svetsko medicinsko udruženje, rukovođeno idejom obogaćivanja ljudskog života, a pro-

tiv ograničavanja kvaliteta ljudskog življenja, podržava planiranje porodice. Izjavu o planira-
nju porodice donetu 1967. godine, Svetsko medicinsko udruženje je koncipiralo u smislu po-
ziva svim medicinskim fakultetima da kroz svoje nastavne planove i programe obuhvate pla-
niranje porodice u kontekstu ukupne brige za unapređenje zdravlja majke i deteta. Tekstom
Izjave se insistira na edukaciji i opšte populacije, odnosno stanovništva u okviru državne za-
jednice u smislu pomoći roditeljima kako bi mogli da ostvare jedno od osnovnih svojih prava,
a i uopšte, osnovnih ljudskih prava, a to je pravo da planiraju sopstvenu porodicu, odnosno
planirano rađaju decu. Izjava o planiranju porodice je dopunjena 1983. godine u Veneciji.
IZJAVA O PRAVU ŽENE NA KONTRACEPCIJU

usvojena u Stokholmu 1994. godine
Izjavom o pravu žene na kontracepciju Svetskog medicinskog udruženja se reguli-

še pravo žena bez obzira na pripadnost državi, bez obzira na položaj u društvenoj zajednici,
bez obzira na nacionalnost ili veru, da slobodnom voljom odlučuje o kontracepciji. Polazi se
od toga da je pravo na kontrolu plodnosti izuzetno bitno za ne samo telesno, već i mentalno,
kao i socijalno, potrebno kvalitetno osećanje žene, odnosno ukupno zdravlje žene. Zbog toga
se u tekstu izjave i insistira da ženama potpuno slobodno budu dostupna medicinska sredstva
kontole trudnoće, odnosno kontraceptivi i stručna, pre svega socijalna savetovališta za plani-
ranje trudnoće, njeno vođenje i rađanje zdravog potomstva. Sve ovo u kontekstu ljudskog, a
posebno roditeljskog prava majke na planiranje porodice. Originalni tekst Izjave:
"Svetsko medicinsko udruženje smatra da neželjene trudnoće mogu ostaviti ozbiljne po-
sledice na zdravlje žene i zdravlje njene dece. Sposobnost regulacije i kontrole plodnosti tre-
ba da budu shvaćene kao osnovna komponenta telesnog i mentalnog zdravlja, kao i socijal-
nog blagostanja žena.
Postoji jaka, ali u velikoj meri nezadovoljena potreba za kontrolom plodnosti u mnogim
zemljama u razvoju. Mnoge žene u ovim zemljama žele da izbegnu trudnoću, ali ne koriste
sredstva za kontracepciju.
Kontracepcija može da spreči preranu smrt žena izazvanu rizicima koje nosi neželjena
trudnoća. Optimalno planiranje rađanja dece takođe će doprineti opstanku beba i dece.
Čak i u zemljama u kojima su političke, verske i druge grupe, protiv korišćenja kontra-
cepcije, svaka žena treba da ima pravo da bira da li koristiti kontracepciju."
Svetsko medicinsko udruženje predlaže da svim ženama treba dozvoliti da po svom iz-
boru odlučuju o kontroli rađanja, a ne da trudnoća bude slučajnost. Pravo žene je bez obzira
na nacionalnost, položaj u društvu ili veru, da odlučuje o kontracepciji. Ženama treba da su
dostupna medicinska i socijalna savetovališta za planiranje porodice.
267
PRINCIPI MEDICINSKE ETIKE

AMERIČKOG MEDICINSKOG UDRUŽENJA
Principi koje je usvojilo Američko udruženje lekara nisu zakoni, već standardi koji de-
finišu osnove medicinskoetičkog – časnog ponašanja lekara pri vršenju lekarske profesije.
Američko medicinsko udruženje polazi od stavova da se lekarska profesija davno u
ljudskoj civilizaciji obavezala na poštovanje etičkih normi čija je suština usmerena prevas-
hodno ka interesu bolesnika. Lekar opšte prakse, a i svih profila medicinskih specijalnosti,
kao pripadnik profesije najuvaženije u zajednici, treba da je svestan odgovornosti ne samo u
relaciji lekar – pacijent, već i prema svim zaposlenim u okviru zdravstvene delatnosti, zatim
prema sebi samom, kao i prema čitavoj društvenoj zajednici u kojoj obavlja svoju profesiju.
Medicinskoetički stavovi Američkog udruženja lekara

Američko udruženje lekara autonomno u formi zakona reguliše medicinskoetičke sta-
vove, a kontrolu ostvaruje preko komore lekara:
Član 1: Lekar treba da pruži odgovarajuću medicinsku uslugu sa razumevanjem za pacijen-
tovu bolest i poštovanjem njegovog ljudskog dostojanstva.
Član 2: Lekar treba da se ophodi časno sa pacijentima i kolegama i da nastoji da razotkrije one
lekare kojima nedostaje "karakter" ili kompetencija ili koji se upuštaju u prevaru ili podvalu.
Član 3: Lekar treba da poštuje zakon i da prihvati svoju odgovornost u menjanju onih zahte-
va koji su suprotni najboljim interesima pacijenta.
Član 4: Lekar treba da poštuje prava pacijenta, prava kolega i drugih radnika zaposlenih u
zdravstvu i treba da štiti neprikosnovenost lekarske tajne u okvirima zakona.
Član 5: Lekar treba stalno da proučava, primenjuje i unapređuje naučno znanje, daje rele-
vantne informacije dostupne pacijentima, kolegama i javnosti, održava konsultacije i koristi
znanje drugih zaposlenih u zdravstvu kada je to potrebno.
Član 6: Sa ciljem da pruži adekvatnu "uslugu" pacijentu, lekar treba, sam u hitnim slučajevi-
ma, da slobodno izabere kome, kako, gde i sa kim će pružiti medicinsku pomoć.
Član 7: Lekar treba da shvati da treba da učestvuje u aktivnostima koje doprinose unapređe-
nju zajednice.
Američko lekarsko udruženje eksplicitno nalaže lekaru aktivni doprinos u unapređenju
zajednice što nije slučaj u evropskoj medicinskodeontološkoj praksi.
268
Medicinska etika
ZAKLETVA FLORENS NAJTINGEJL
Florens Najtingejl (1823–1910), širom sveta je poznata kao osnivač sestrinstva, poseb-
ne i specifične discipline u okviru medicinske deontologije. Ona ima istorijski značaj u utvr-
đivanju i organizaciji pravila vršenja medicinske nege bolesnih i povređenih.
Florens Najtingejl je na početku formiranja sestrinstva kao posebne medicinske službe
uočila da je potrebno ispuniti dva uslova da bi se ostvarilo funkcionisanje sestrinstva:
a) potrebno je dobro poznavanje nege bolesnika kao specifične medicinske veštine i
b) neophodna je visoka moralna zrelost medicinske sestre.
Slična dva polazišta su uočljiva i u Hipokratovoj zakletvi, prvom pisanom dokumentu
medicinske etike. Florens Najtingejl je prva napisala zakletvu namenjenu medicinskim se-
strama sa namerom da definiše moralni lik medicinske sestre, ukazujući na neophodnost mo-
ralnog čistunstva življenja medicinske sestre i neophodno visoko razvijen smisao osećanja
dužnosti i osećanja visoke moralnosti u svakodnevnom životu i radu medicinske sestre.
Florens Najtingejl u svojoj zakletvi insistira na obavezi čuvanja medicinske, odnosno
profesionalne tajne, spremnost na saradnju sa lekarom radi ispunjenja zajedničkog cilja – po-
boljšanja zdravlja bolesnika. Ona pravilno uočava da su osnova visoke moralnosti lika medi-
cinske sestre dobra stručna osposobljenost i poznavanje pravila sestrinske struke. Sestra se
obavezuje na stalno usavršavanje i podizanje stručnosti na viši nivo.
Tekst zakletve Florens Najtingejl

"Svečano se obavezujem pred Bogom i u prisustvu ovog skupa, da ću provesti ceo svoj
život u moralnoj čistoti i da ću se odano baviti svojom profesijom.
Ja ću se uzdržavati od bilo kakvog nekontrolisanog postupka sa bolesnikom i neću
svesno primeniti lek koji bi ga mogao oštetiti.
Sve što je u mojoj moći, učiniću, da poboljšam nivo svoje profesije i držaću u tajnosti
sve lične informacije koje sam saznala i sve poverljive informacije koje doznajem prilikom
obavljanja mog posla.
Sa punom lojalnošću, do kraja ću pomagati lekaru u njegovom poslu i odano ću oba-
vljati sve poslove oko bolesnog čoveka."
269
INTERNACIONALNI KODEKS ETIKE

MEDICINSKIH SESTARA
donet u Frankfurtu 1953. godine
Internacionalni kodeks etike medicinskih sestara (donet 1953. godine, a revizija je izvr-
šena 1965.) ukazuje da su načela medicinske etike u stalnoj tendenciji dogradnje, usklađeno
sa razvojem naučne medicine našeg vremena. Donešen je sa namerom da uredi etičko vršenje
profesije ovog zdravstvenog profila, što je potvrda značaja i specifičnosti poziva medicinske
sestre, te i potrebe posebnih načela u medicinskoj etici uopšte, ali i njenom daljem razvoju.
Kodeks etike medicinskih sestara podvlači opšta načela medicinske etike, borbu protiv
bolesti i ljudske patnje, odnosno brigu za zdravlje obolelog ili povređenog. Kodeks je specija-
lizovan za srednje i više medicinske tehničare. Kodeks ne ponavlja neka ranije prihvaćena na-
čela i pravila ponašanja, kao recimo čuvanje profesionalne tajne, negovanje dobrih međuljud-
skih odnosa u okviru vršenja struke, a ističe nove momente koji obogaćuju medicinsku etičku
misao uopšte. Značajno načelo ovog kodeksa je obaveza medicinskih tehničara – sestara, da
bolesnom pruže u svakom trenutku najviši mogući nivo medicinskog tretmana i usluge, jer
svaki bolesnik ima pravo da bude lečen po poslednjim dostignućima naučne medicine. Oba-
veza je medicinskih sestara između ostalog, da se stalno edukuju u skladu sa napretkom medi-
cine i da ta stečena znanja primene na bolesnom čoveku.
Internacionalni kodeks etike medicinskih sestara identifikuje kompetencije sestrinskog
profila u okviru medicinske etike. Kodeks nalaže da se te kompetencije ne smeju prekoračiti,
već jasno preciziraju koje intervencije oko bolesnika pripadaju višem ili nižem nivou specija-
lizovanosti profila zdravstvenog radnika u opusu sestrinskog profila.
Zahtevi od medicinske struke u savremenoj civilizaciji su takvi da je nastala neophod-
nost da se Internacionalnim kodeksom reguliše:
1. kompetentnost medicinske sestre u zajedničkom poslu sa lekarom i drugim zdravstve-
nim radnicima,
2. da sestra što efikasnije pomogne bolesniku,
3. značaj subordinacije u vršenju profesije od lekara supspecijaliste do bolničara,
4. etičko načelo iz teorijske medicinske etike koje se odnosi na obaveznost određenih
ponašanja medicinske sestre u privatnom životu, sa ciljem očuvanja i zaštite sopstvenog mo-
ralnog lika i moralnog lika profesije.
5. obavezu medicinske sestre da i u privatnom životu uvek čuva svetost lika zdravstve-
nog radnika,
6. obavezu medicinske sestre da stalno teži sopstvenoj edukaciji, ali i da se bavi eduka-
tivnim radom u zajednici i
7. obavezu medicinske sestre na medicinskoetičku solidarnost zdravstvenih radnika u
pružanju potrebne pomoći kolegama u drugim regionima svoje zajednice, ili onima u drugim
državama, u situacijama kada se dogode masovna pogoršanja zdravlja stanovništva, ili ma-
sovna povređivanja zbog prirodnih katastrofa.
270
Medicinska etika
Tekstom kodeksa je regulisana i situacija moguća u praksi, da nadređeni zdravstveni

radnik izda neetičan nalog medicinskoj sestri. Zbog toga je potrebno da medicinska sestra bu-
de edukovana i da može da razluči šta je etično, a šta neetično, jer je medicinska etika vršenja
sopstvene struke obavezuje da odbije učešće u svakoj proceduri koja bi za posledicu imala
neetički postupak prema bolesniku i da o tome obavesti najautoritativniju osobu po hijerarhiji
u zdravstvenoj ustanovi.
Izvod iz originalnog Internacionalnog kodeksa etike medicinskih sestara:
1. "Osnovni zadatak medicinskih sestara je trostruk: održavati život, olakšati patnje i ubrzati
ozdravljenje.
2. Medicinska sestra se mora uvek brinuti za svoje zdravlje i ponašati se primereno svom po-
zivu.
3. Medicinska sestra mora biti ne samo dobro osposobljena za obavljanje svog poziva nego se
mora i na primerenoj visini redovno usavršavati u svom zvanju i spremnosti.
4. Mora poštovati bolesnikovo versko opredeljenje.
5. Lične probleme bolesnika koji su im povereni, mora zadržati za sebe i uopšte čuvati profe-
sionalnu tajnu.
6. Medicinske sestre moraju biti svesne da osim svojih dužnosti i granica svoga radnog pod-
ručja nikad ne smeju lečiti same, ili savetovati lečenje bez lekarskog uputa, osim u hitnim slu-
čajevima, a u tom slučaju moraju što pre obavestiti lekara.
7. Medicinska sestra mora podržavati poverenje lekara i u ostalo zdravstveno osoblje. O ne-
sposobnosti ili netaktičkom postupku saradnika mora obavestiti odgovarajući organ.
8. Medicinska sestra ima pravo na naplatu za svoj rad, ali samo po odredbama opšteg ili po-
sebnog ugovora.
9. Medicinska sestra ne sme dopustiti da se njeno ime upotrebi za reklamu bilo kakvih proiz-
voda ili bilo kakav oblik lične reklame.
10. Medicinska sestra učestvuje i održava skladne odnose sa saradnicima ostalih zanimanja i
s drugima iste profesije.
11. Medicinska sestra mora biti veoma verna pravilima lične etike i tako čuvati ugled svog
zvanja.
12. U svom ličnom životu medicinska sestra ne sme namerno omalovažavati opšte priznate
navike i načela zajednice u kojoj živi i radi.
13. Medicinska sestra snosi i deli odgovornost s drugim državljanima i drugim zdravstvenim
radnicima u nastojanju za osiguranje opšte zdravstvene pomoći u krajevima, narodima i u
opštem međunarodnom merilu."
14. Medicinska sestra svesna je principa delovanja Crvenog krsta, svojih prava i dužnosti
prihvaćenih na ženevskom dogovoru 1940. godine.
15. Medicinska sestra je odgovorna prema sebi i profesiji da svojim izgledom i uniformom
dostojno prezentuje zvanje. Uz uniformu je obavezno nošenje značke (bedža) koju nosi samo
diplomirana sestra."
271
ORGANIZACIJA I FUNKCIONISANJE
ZDRAVSTVENE ZAŠTITE
Prihvaćene etičke principe u medicinskoj praksi nije moguće primeniti bez adekvatne
organizacije zdravstvene službe. Svetska zdravstvena organizacija funkcionisanje zdravstvene
zaštite reguliše brojnim dokumentima.
Zdravstvena zaštita (medicinska zaštita) organizovana je na razne načine širom sveta, od
potpunih sistema do organizacije medicinskih službi isključivo od strane države. Suvišno bi
bilo opisivati sve sisteme sprovođenja medicinske zaštite ali treba znati da se u nekim zemljama
medicinska pomoć pruža samo u kritičnim situacijama, dok većina zemalja ima organizovan
sistem zdravstvenog osiguranja i kompletnu medicinsku zaštitu stanovništva. Ideal je obezbe-
đivanje najsavremenije medicinske zaštite uz potpuno poštovanje slobode i autonomnosti i
lekara i pacijenta.
Svetsko medicinsko udruženje ima ulogu i obavezu da odlučuje pod kakvim uslovima
medicinska profesija može da sarađuje sa državnim zdravstvenim službama.
DVANAEST PRINCIPA ORGANIZACIJE ZDRAVSTVENE ZAŠTITE U

SVIM NACIONALNIM ZDRAVSTVENIM SISTEMIMA
Svetsko medicinsko udruženje 1963, 1983.
Svetsko medicinsko udruženje nema kompetencije da izriče sudove o veoma različitim

sistemima zdravstvene zaštite u savremenim državama ali nalaže principe koji treba da budu
ugrađeni u zdravstvenu politiku i odvijanje zdravstvene službe u svim državama sveta. Tih
obavezujućih dvanaest principa su:
Principi:
I. "U svim zdravstvenim sistemima, uslovi medicinske prakse moraju biti određeni uz
konsultaciju sa predstavnicima lekarskih organizacija."
II. "U svim zdravstvenim sistemima treba omogućiti pacijentu da konsultuje lekara po
svom izboru, treba dati mogućnost lekara da leči pacijenta po svom izboru bez prava da
se na to utiče na bilo koji način. Lekari imaju profesionalnu obavezu i etičku dužnost da
pruže pomoć u neodložnim slučajevima bez prava slobodnog izbora."
272
Medicinska etika
III. "Svi zdravstveni sistemi treba da budu otvoreni za sve lekare sa dozvolom za rad. Ni
medicinska profesija niti lekar pojedinac ne smeju se prisiljavati da učestvuju u radu
ako to ne žele."
IV. "Lekar treba da bude slobodan da obavlja svoju profesiju tamo gde želi i da ograni-
či svoju praksu na datu specijalnost za koju je kvalifikovan. Medicinske potrebe zemlje
koja je u pitanju treba da budu zadovoljene i profesija mora uvek kada je to moguće da
usmerava mlade lekare prema područjima gde su potrebe najveće. U tom slučaju oba-
veza zemlje je da adekvatno vrednuje i plati takav rad i zaštiti standard tih lekara ade-
kvatno profesionalnim odgovornostima."
V. "Profesija (lekarska) mora da bude adekvatno zastupljena u svim zvaničnim telima

koja se bave problemima zdravlja i bolesti."
VI. "Poverljiva priroda odnosa pacijent – lekar mora se poštovati i moraju se toga pri-
državati i oni koji sarađuju u nekom stadijumu lečenja ili u kontroli lečenja. Autoriteti
treba da poštuju ovu obavezu."
VII. "Mora biti garantovana moralna, ekonomska i profesionalna nezavisnost lekara."
VIII. "Kada nije precizno određena naplata medicinskih usluga direktnim ugovorom
između lekara i pacijenta, u bilo kom zdravstvenom sistemu, odgovarajuće finansijske
službe moraju adekvatno da kompenziraju lekara. "
IX. "Naplata medicinskih usluga mora uzeti u obzir troškove službe i ne treba u potpu-
nosti da bude fiksirana na osnovu finansijskog statusa nadležnog autoriteta koji plaća
ili da bude posledica unilateralnih odluka Vlade i mora da bude prihvatljiva za agencije
koje predstavljaju medicinsku profesiju."
X. "Samo od strane lekara može biti vršena provera rada medicinske službe u cilju oču-
vanja kvaliteta ili kontrole korišćenja službe, na osnovu broja korisnika i troškova, pri
čemu treba uzeti u obzir lokalne ili regionalne pre nego nacionalne standarde."
XI. "U cilju viših interesa pacijenata ne smeju da postoje ograničenja prava lekaru da
prepisuje lekove ili druge oblike lečenja koji odgovoraju opšte prihvaćenim medicin-
skim standardima."
XII. "Lekar mora da bude podstaknut da učestvuje u svim aktivnostima usmerenim ka

unapređenju svog znanja i statusa u svom profesionalnom životu."
273
Ujednačenost organizovanja i funkcionisanje zdravstvene zaštite u savremenim država-

ma kontroliše i uređuje Svetska zdravstvena organizacija brojnim dokumentima. Najvažnija
dokumenta Svetske zdravstvene organizacije koja o tome govore su:
Izjava o dostupnosti zdravstvene zaštite

usvojena u Beču 1988. godine
Dostupnost zdravstvene zaštite je multidimenzionalni koncept zavistan od brojnih prak-
tičnih ograničenja specifičnih resursa i mogućnosti svake države. Uslovljavajući faktori su:
medicinski kadar, finansije, transport, sloboda izbora, edukacija populacije, kvalitet i raspo-
dela tehnologije.
Preporuke koje se odnose na medicinsku zaštitu u seoskim oblastima

usvojena 1964. godine u Helsinkiju i dopunjena 1983. godine u Veneciji
Preporuka ističe načelo da seosko stanovništvo ima pravo na isti obim i kvalitet medi-
cinske zaštite kao i gradska populacija. Ekonomski i drugi činioci ne treba da budu uzrokom
razlika u kvalitetu medicinskih službi u ruralnim (seoskim) sredinama. Dokument poziva na-
cionalna medicinska udruženja da se angažuju u programima zaštite i unapređenja zdravlja
seoskog stanovništva.
Izjava o kućnom medicinskom monitoringu "tele-medicina" i

medicinska etika
usvojena 1992. godine u Merbelji
Izjava uređuje primenu tele-medicine danas i internet medicine i posledične etičke pro-
bleme. Lekar treba da utvrdi kompetentnost pacijenta i/ili njegove porodice za saradnju u ova-
kvom sistemu medicinske zaštite.
Razvoj i dostignuća savremene naučne medicine omogućili su da se brojne bolesti zale-
če ali nikada izleče tako da je broj hroničnih bolesnika značajno uvećan na početku XXI veka.
Pacijent je danas uključen u održavanju postignutih poboljšanja bolesti i tako maksimalno
kvalitetno i aktivno učestvuje unutar svoje porodice i radne sredine. Pacijenti treba da eduka-
tivno usvoje pod kontrolom lekara korišćenje brojnih dijagnostičkih održavajućih pa i terapij-
skih metoda što do nedavno nije bio slučaj već je to bilo u kompetenciji isključivo lekara od-
nosno medicinskih radnika. Primeri za to su kontrole glikemije i aplikovanje inzulina recimo,
samostalno od strane pacijenta. Danas pacijent ili članovi njegove porodice mogu da korišće-
njem tele-medicinskih tehnologija upute elektroencefalogram, EKG ili rendgenske snimke,
slikom lekaru ili zdravstvenim centrima visoke stručne i tehnološke kompetentnosti, kao i na
udaljena geografska područja, s kontinenta na kontinent. Ova izjava Svetskog medicinskog
udruženja sve to reguliše.
274
Medicinska etika
Preporuka br. R (80. 4) Komiteta ministara vladama država članica koja se

odnosi na aktivno učešće pacijenta u sopstvenom lečenju
usvojena 1980. godine od Komiteta ministara
Komitet ministara Saveta Evrope doneo je ovu preporuku u cilju postizanja većeg jedin-
stva u državama članicama u jedinstvenom pristupu u oblasti zdravstvene i socijalne zaštite.
Preporuka obavezuje Vlade država članica Evropske zajednice da sprovedu programe za ak-
tivno učestvovanje pacijenata u lečenju, prevenciji i održavanju, unapređenju i oporavljanju
svog zdravlja i zdravlja drugih ljudi. Savet ministara je računao na sledeće programe:
1. Zdravstvenu politiku; 2. Zdravstvenu edukaciju i informacije;
3. Udruženja pacijenata; 4. Prevenciju i primarnu zdravstenu zaštitu;
5. Istraživanje; 6. Profesionalnu edukaciju i trening.
Deklaracija o principima zdravstvene zaštite u sportskoj medicini

usvojena 1981. godine u Lisabonu, a dopunjena 1987. u Madridu i 1993. u Budimpešti
Deklaracija sadrži preporuke etičkih normi obavezujućih za lekare u funkciji potreba spor-
tista kojima se pruža medicinska pomoć i zdravstveno savetovanje. Najbitnije odredbe deklara-
cije su da lekar pruža zaštitu sportisti ili atletičaru uz etičku obavezu da prepozna njegove po-
jedinačne specifične fizičke i mentalne zahteve povezane sa sportskim aktivnostima. Ukoliko
je učesnik u sportu dete ili adolescent lekar mora na prvo mesto da stavi njegov rast i razvoj i
preporučuje se da sportski lekar – specijalista sportske medicine učestvuje pri donošenju sport-
skih pravila u svakoj državi kao i na nivou regiona, kontinenta i cele planete (Svetska prven-
stva, Olimpijska takmičenja itd.).
Preporuke koje se odnose na boks

usvojene 1983. godine u Veneciji
Preporuka definiše boks kao opasan oblik sporta. Cilj boksa kao sportskog nadmetanja
je izazivanje telesnih povreda protivnika. Udarci u boksu mogu izazvati i smrt sportiste, ali i
teške povrede mozga sa tendencijom hroničnog trajanja. Sportsko medicinsko udruženje pre-
poručuje zabranu boksa a dok se to ne ostvari ovom preporukom obavezuje:
1. Nacionalna medicinska udruženja u svim zemljama da iniciraju formiranje Nacionalnog
registra boksera, amatera i profesionalaca uključujući i sparing partnere.
2. Preporučuje se da svaki lekar boksera u ringu mora biti ovlašćen da prekine bilo koju borbu
u bilo koje vreme da bi pregledao takmičara i ako postoji indikacija da prekine dalju borbu.
3. Insistiraju da sve osobe odgovorne za boks prošire sve sigurnosne mere i na sparing part-
nere. Da sve osobe odgovorne za boks nadgrade, standardizuju i isključivo podstiču medicin-
sku evaluaciju za boksere.
275
MEDICINA I MEDICINSKO PRAVO
Eksplozivni razvoj naučne medicine u poslednja dva veka drugog milenijuma pozicioni-
rali su njenu praktičnu primenu kao delatnost od izuzetne važnosti za savremenu zajednicu.
Skoro nesaglediv obim novih saznanja naučne medicine, od dijagnostike do terapije,
doneo je brojne i složene probleme. Lekar i zdravstveni radnici našli su se u poziciji posebno
odgovornih profesionalaca ne samo prema bolesnom već i prema zajednici u celini i njenom
razvoju. Povratno država se našla u obavezi posebnog pravnog regulisanja i pravne zaštite le-
kara i zdravstvenih radnika kao i svih članova zajednice, a ne samo bolesnih. Rezultat je raz-
voj medicinskog prava kao nove i specifične pravne oblasti.
Medicinsko pravo je predmetno ograničena oblast prava.
Poslednjih decenija XX veka iz brojnih razloga podstaknut je razvoj medicinskog prava.
Najbitniji razlozi razvoja medicinskog prava su sledeći:
1. Zajednica je shvatila medicinsku delatnost i lekarsku profesiju kao delatnosti od izu-
zetnog društvenog značaja i ne može ih ostaviti bez spoljašnje društvene i pravne kontrole.
2. Nagli razvoj medicine i porast broja lekara kao i zdravstvenih radnika i saradnika u
zdravstvenoj zaštiti te ekspanzivni razvoj sistema zdravstvenih institucija, oslabili su unutraš-
nju profesionalnu kontrolu zasnovanu na načelima medicinske etike i deontologije.
3. Ekspanzivni razvoj medicine doneo je nove velike mogućnosti u dijagnostici, prognozi i
lečenju bolesti, prevenciji i rehabilitaciji bolesnika. Povećan je rizik po pacijenta od primene če-
sto agresivnih i rizičnih dijagnostičkih i terapijskih procedura, te je potrebno pravno regulisanje.
4. Pravo pacijenta na samoodređenje kada je u pitanju zaštita njegovog ličnog zdravlja i
života sa napretkom medicine je evidentno, te je za posledicu imalo zamenu lekarskog pater-
nalizma pa je primarno postalo poštovanje autonomije pacijenta. Time je metodologija rada u
medicini promenjena a medicinska etika se razvojno oslanja i na medicinsko pravo.
5. Sredstvima javnog informisanja kao što su televizija, radio i štampa, opšte laičko sta-
novništvo je edukovano iz oblasti medicine, ali i iz oblasti zdravstvene kulture. Tako je osla-
bljen tradicionalan paternalistički odnos lekara prema pacijentu i ostvaruje se princip partner-
ske saradnje u odnosu lekar – pacijent na zajedničkom poslu brzog i efikasnog lečenja i pot-
punog ozdravljenja sa podeljenim i uzajamnim obavezama i lekara, i pacijenta.
6. Navedeni razvojni tokovi savremene medicine doneli su sve češće parnice protiv leka-
ra i zdravstvenih radnika zbog učinjenih propusta i/ili nepotrebnih pregleda i ispitivanja, ali i
zbog pogrešnih uverenja uživaoca zdravstvenih usluga i njihove rodbine.
Posledica je dinamičan i ubrzan razvoj medicinskog prava i tendencija njegovog
daljeg razvoja.
Treba konstatovati da ni medicinska etika, ni medicinsko pravo, ne znaju za granice.
Naša zajednica, kao i lekarsko društvo i lekarska komora treba da se u donošenju najboljih
zakonskih rešenja oslone na rešenja drugih zemalja. Brojne razvijene države su u odnosu na
nas odmakle u regulisanju medicinskopravne materije, a mi mnoga od tih rešenja možemo
prilagoditi našim uslovima, jer za to nismo insuficijentni ni po pameti, a ni toliko siromašni.
276
Medicinska etika
MEDICINSKO PRAVO
Pravnim normama u okviru medicinskog prava uspostavlja se u ime društvene zajednice

spoljašna kontrola nad delatnošću zdravstvenih radnika sa ciljem zaštite prava i interesa ne
samo bolesnika već i društvene zajednice u celini, kao i samih medicinskih radnika. Medicin-
sko pravo je pravna disciplina koja pravnim normama uređuje odnose između pacijenata i
medicinskih radnika, ali i medicinsku delatnost u celini.
Medicinsko pravo poređeno sa drugim pravnim oblastima je sasvim mlada pravna di-
sciplina i tek se poslednjih decenija dinamično razvija. Prigovori lekara i zdravstvenih radnika
da se medicinsko pravo, odnosno pravo u celini, preterano upliće i time sputava napredak me-
dicine imaju opravdanje. Međutim, pravo ne stvara nepoverenje već stvoreno nepoverenje po-
ziva pravo da interveniše.
Medicinsko pravo se temelji na činjenici da uspostavljanje odnosa lekar – pacijent pod-
razumeva odnos nejednakih. Načela medicinskog prava utvrđuju da bolestan čovek ima:
1. pravo na adekvatno lečenje i poštovanje dostojanstva a sve u okviru granica ras-
položivih materijalnih dobara u zajednici, izdvojenih za zdravstvenu zaštitu,
2. pravo na odgovarajuću informaciju ako je zatraži, o svom zdravlju, kao i o terapij-
skom tretmanu,
3. pravo uvida u medicinsku dokumentaciju, što može da se izostavi ukoliko bi ot-
krivene informacije izazvale ozbiljan rizik po zdravlje ili život bolesnika. Tada se koristi do-
bronamerna laž – pia fraus,
4. pravo na čuvanje medicinske tajne,
5. pravo na samoodlučivanje, odnosno samoodređenje u pogledu tretmana i terapijskih
procedura koje će biti preduzete. Ako odbije predložen tretman, pacijentu treba omogućiti ne-
ki drugi oblik lečenja.
Postoje i brojni izuzeci od načela samoodlučivanja pacijenta, a najčešći su:
1. mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, na
osnovu sudske presude kao krivične sankcije,
2. zavodska mera koja se izriče maloletnim licima u svrhu prevaspitavanja i lečenja,
3. zaštitna mera upućivanja u Zavod radi čuvanja, lečenja i zaštite,
4. zaštitna mera obaveznog lečenja od alkoholizma ili zavisnosti od droga,
5. prisilna hospitalizacija, tj., prinudno stacionarno lečenje bolesnika u psihijatrijskoj bolnici,
6. prisilna ishrana za vreme izdržavanja kazne zatvora ako za to postoje medicinske indikacije,
7. zarazna bolest kada se izriču mere prinudnog lečenja bez uvažavanja volje pacijenta,
8. u svrhu vođenja istražnog – sudskog postupka radi prikupljanja dokaza nekada se određuje
izvođenje medicinske dijagnostike protiv volje te osobe i u nekim drugim situacijama.
Medicinsko pravo svojim normama treba da zaštiti pacijenta, ali i da olakša rad zdrav-
stvenim radnicima, blagovremeno prateći pravnim normama sve inovacije u medicini.
Bilo bi preobimno u ovakom udžbeniku dati iscrpniji pregled pravnih propisa koja se od-
nose na medicinu. Svi ti propisi su sadržani u Ustavu i u svim oblastima prava (krivičnom, pr-
ocesnom, upravnom, građanskom, radnom, socijalnom, porodičnom i međunarodnom).
277
POSEBNE MEDICINSKOETIČKE I MEDICINSKOPRAVNE

DILEME U PRAKTIČNOJ PRIMENI NAUČNE MEDICINE
Suštinu medicinske etike i medicinskog prava treba razumeti kroz osnovne etičke prin-
cipe i principe iz njih izvedene, jer su sa njima u tesnoj vezi.
Da bi se jedan etički sistem mogao uspostaviti, a po svojoj prirodi je socijalan, u njega
treba ugraditi i princip univerzalnosti zasnovan na principu pravednosti. Svaki sistem normi
mora da obezbedi podjednaka prava za sve na koje se odnosi, u ovom slučaju naučnike u me-
dicini, zdravstvene radnike, bolesnike i društvo u celini.
Funkcionisanje medicinskoetičkih i medicinskopravnih normi zbog društvenog značaja
medicine mora biti kontrolisano, ali je skoro nemoguće kvalitetno uspostaviti spoljašni nadzor
i kontrolu da bi se onemogućila bilo kakva zloupotreba. Lekar i zdravstveni radnici su poseb-
no, kao ni jedna druga profesija, pod unutrašnjom kontrolom sopstvenih etičkih načela. Spo-
ljašna kontrola se obezbeđuje zakonima. Čoveku današnjice pored pripadajućih univerzalnih
ljudskih prava u zajednici ostvaruje i brojna druga prava: pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo
na edukaciju, pravo na korišćenje drugih socijalnih službi, itd.
Posebnost medicinskoetičkih i medicinskopravnih normi ali i dilema u praksi primenjene
naučne medicine proističe iz univerzalnog medicinskog aksioma – poštovanje ljudskog života.
Poštovanje života je jedan od osnovnih principa medicinske etike. Filozof Bentham,
prihvata da čovek ima veće pravo na život u odnosu na druga živa bića.
Milenijumske su i još trajuće dve dileme:
1) Da li sva ljudska bića, uključujući i one mentalno retardirane, senilne, ili pak u trajnom
vegetativnom stanju imaju jednake moralne vrednosti i jednako pravo na život?
2) Kada zapravo počinje život?
Razvoj naučne medicine i uvođenje savremenih tehnika i tehnologija u istraživačku me-
dicinsku praksu, zatim dostupnost zdravstvene zaštite i njen kvalitet kao humanizacija i de-
mokratizacija zajednice i državnog prava stvorile su nove medicinskoetičke i medicinsko pra-
vne probleme i dileme. Na početku XXI veka medicinskoetičke i medicinskopravne dileme i
problemi su vezani za:
1. medicinske eksperimente na ljudima, 2. uvođenje inovacija u naučnu medicinu,
3. ispitivanje novih lekova na ljudima, 4. medicinska istraživanja na životinjama,
5. veštačko oplođenje, 6. genetski inženjering i genetsku terapiju,
7. genetsko savetovanje, 8. humani genom i eugeniku (kloniranje),
9. transplantaciju ćelija, tkiva i organa, 10. postupke sa umrlim i sa delovima tela,
11. društvena primena forenzičke medicine 12. psihijatriju u medicinskoj i društvenoj
(delikatnost sudskomedicinskog veštačenja), praksi, tj. zaštitu mentalnog zdravlja.
Tri su nerazrešene velike i večite medicinskoetičke i medicinskopravne dileme i danas:
1. pitanje eutanazije, 2. pitanje prekida trudnoće i 3. pitanje odavanja medicinske tajne.
278
Medicinska etika
EUTANAZIJA
medicinskoetički i medicinskopravni aspekti dileme i problemi
"Bolja je poštena smrt nego sramotan život."

Eutanazija etimološki potiče od dve grčke reči: eu – dobro sa prizvukom lako i thanatos
– smrt. Eutanazija – lako i blago umiranje, bez samrtnih bolova. U slobodnom prevodu moglo
bi se reći da je to "ubistvo iz milosrđa", odnosno pomaganje u umiranju.
Danas bi se eutanazija kao pojam mogla definisati kao pravo neizlečivog bolesnika da
uz pomoć lekara, odnosno medicine ostvari bezbolnu smrt.
Tri su prihvatljive situacije u kojima se nastoji ostvariti eutanazija.
Prva situacija je kada neizlečivi bolesnik ne može više da podnese patnje i bolove pa
izrazito želi da što pre umre, a sam je nesposoban zbog iscrpljenosti ili nepokretnosti da izvrši
samoubistvo, te insistira da ubistvo iz milosrđa izvrši lekar.
Druga situacija eutanazije je vezana za neizlečivog bolesnika koji je u teškom stanju,
bez svesti, nesposoban da samostalno rasuđuje, a članovi porodice i lekar procenjuju da nje-
govo dalje održavanje u životu nema nikakvog smisla, jer se svest i vitalne funkcije neće po-
vratiti nikakvim medicinskim terapijskim preduzimanjima.
Treća situacija za eutanaziju ili bar raspravu o eutanaziji, vezana je za novorođenče sa
teškim anomalijama kada se roditelji pojavljuju sa zahtevom da eutanaziju izvrši lekar.
Eutanazija nije vezana za našu civilizaciju kao dilema i problem već za sve minule po-
znate nam civilizacije. Filozofi i mislioci antičke Grčke, Platon, Aristotel, Pitagora, kao i sta-
rog Rima, Seneka, Ciceron pisali su o eutanaziji i bavili se rešavanjima iste.
Neki narodi i danas imaju običaj da obolelima i iznemoglima ubrzavaju umiranje, reci-
mo Eskimi ostavljaju stare same u snegu, a lapot u našem narodu takođe je na neki način bio
olakšavanje umiranja starima. Istorijski su poznate brojne situacije milosrdnog prekraćivanja
života u ratnim sukobima upamćene i okvalifikovane kao junački podvizi ili visokohumani
gestovi. Dominantan uticaj Crkve kroz srednji vek nametnuo je religijski stav da je patnja is-
kupljenje greha, te da ne treba prekraćivati patnju, odnosno život.
Eutanazija je najokrutniju formu imala u Nemačkoj od 1935. godine kada je Nemačka
nacionalistička stranka odlučila da se eutanazija sprovede nad neizlečivim duševnim bolesni-
cima. Rajhslajter Bouhler i doktor Karl Brandt su četiri godine kasnije dobili zadatak da izvr-
še tu odluku kada su i počeli da izvode "eutanazijski program". Formirali su organizaciju
"Državna radna zajednica – bolnica za duševne bolesti" čiji je zadatak bio da pronalazi paci-
jente koji bi došli u obzir za eutanaziju, odnosno usmrćivanje. Smatra se da je "eutanazijskim
programom" nacističke Nemačke usmrćeno oko 100.000 ljudi.
Dvadeset godina ranije nego što su nacisti doneli eutanazijski program jugoslovenski psi-
hijatar, veliki lekar, profesor Alfred Šerko, objavio je u ''Slovenskom glasniku'' sledeći tekst:
"Etička norma koja nam zabranjuje da ubijamo i to u principu svako živo biće, nije pra-
zna fraza koja bi se mogla iz utilitarističkih razloga proizvoljno menjati...Ko je taj koji je do-
voljno smeo da prisvoji kompentenciju da proceni koji je život nevredan življenja? Ko može
da shvati samog sebe? Ja ne mogu i u dnu svoje duše, osećam da moj jedini cilj nije da stva-
279
ram ekonomske vrednosti i da se vrednost mog bića ne može izračunati po formuli zelenaša i
špekulanata. Znam da u životinjskom carstvu ne trpe invalide i degenerike, ali znam i to da je
čovek postao onda čovek kada je stresao ili bar pokušao da strese sa sebe životinju."
Sa aspekta aktuelne medicinske nauke posebno savremene medicinske etike govori se o
aktivnoj, pasivnoj, socijalnoj i negativnoj eutanaziji.
1. Aktivna (direktna) eutanazija podrazumeva da se neizlečivom bolesniku ubrizga u
venu neko sredstvo – otrov koje će brzo i bezbolno direktno izazvati smrt. Poželjna je visoka
doza opioida. U svim zemljama sveta aktivna (direktna) eutanazija je zabranjena.
Zakonodavstvo Holandije je nažalost prvo u Evropi ozakonilo eutanaziju pod uslovima
precizno regulisanim zakonom. Treba sačekati vreme i pojavu kriminalnih zloupotreba u ok-
viru ozakonjene eutanazije u Holandiji.
Belgija je druga država Evrope koja je maja 2002. godine ozakonila eutanaziju.
2. Pasivna (indirektna) eutanazija podrazumeva ne primenjivanje adekvatnih metoda
lečenja u teškom stanju bolesti, što za posledicu ima brži smrtni ishod. Pasivna ili indirektna
eutanazija podrazumeva u suštini namerno propuštanje dužnosti, odnosno nečinjenje od strane
lekara. Pasivna eutanazija kao izazivanje smrti u pozitivnom pravu se smatra propustom pru-
žanja dužne lekarske pomoći, odnosno medicinske pomoći, čime je ubrzano usmrćivanje, što
zakon sankcioniše kao činjenje iz nehata.
3. Socijalna eutanazija predstavlja oblik pasivne eutanazije i podrazumeva ostavljanje
teškog bolesnika bez podrške intenzivnom bolničkom negom. Drugi vid je davanje neizleči-
vih bolesnika, na dalju negu i brigu rodbini u kućnim uslovima. Socijalna eutanazija dakle,
dovodi iznemoglu, staru osobu ili neizlečivog bolesnika u situaciju uskraćenja intenzivne me-
dicinske nege ili njenog svođenja na minimum što u kućnim, ambijentalnim porodičnim uslo-
vima podrazumeva ubrzavanje letalnog (smrtnog) ishoda.
4. Negativna eutanazija kao pojam pojavljuje se u stručnoj medicinskoj literaturi i pod-
razumeva ostavljanje veće količine lekova pored postelje bolesnika. Negativna eutanazija da-
kle, znači neku vrstu navođenja teškog i neizlečivog bolesnika na samoubistvo.
Samoubistvo, samo kao akt nije krivično delo, mada ima zemalja u kojima je još uvek
kažnjivo. Međutim, većina nacionalnih zakonodavstava navođenje na samoubistvo sankcioni-
še kao krivično delo, pa i naše zakonodavstvo. Samoubistvo uz pomoć lekara osuđuje se kao
neetički akt, identično kao i eutanazija. Danas je aktuelnost ovog problema nametnula da se
na međunarodnom nivou zauzmu određeni stavovi, odnosno da se osudi namera i voljna po-
moć lekara da nekoj osobi okonča život.
Originalni tekst Izjave o samoubistvu uz pomoć lekara usvojen na 44. skupštini
Svetskog medicinskog udruženja, održanoj septembra 1992. godine.
"Primeri samoubistva uz pomoć lekara privukli su nedavno pažnju javnosti. Ovi pri-
meri uključuju, recimo korišćenje jedne mašine, napravljene od strane lekara koja upućuje
osobu kako da je iskoristi. Osobi je na taj način pružena pomoć u izvršenju samoubistva. U
drugim primerima lekar je obezbedio medikamente osobi, uz informaciju o dozi koja je letal-
na. Osoba je tako snabdevena sredstvom za izvršenje samoubistva. Nema sumnje da su ove
osobe bile ozbiljno bolesne, možda čak i od neizlečivih bolesti i da su patile od bolova. Ne-
sumnjivo je bilo da su te osobe kompetentno donele odluku o izvršenju samoubistva. Pacijenti
koji razmišljaju o samoubistvu, inače, često ispoljavaju depresiju koja prati neizlečive bolesti.
280
Medicinska etika
Samoubistvo uz pomoć lekara, kao i eutanazija je neetičko i mora da bude osuđeno od

strane medicinske profesije. Ako je pomoć lekara namerno i voljno usmerena na omogućava-
nje osobi da okonča svoj život, lekar postupa neetički. Međutim, pravo na odbijanje medicin-
ske pomoći je osnovno pravo pacijenta i lekar ne postupa neetički čak i u slučaju kada pošto-
vanje takve želje dovode do smrti pacijenta."
Medicinskoetički su problematični stavovi u ovoj izjavi: "Pravo na odbijanje medicin-
ske pomoći osnovno je pravo pacijenta" i da "lekar ne postupa neetički, čak i ako poštovanje
takve želje dovede do smrti pacijenta".
Krivični zakon Republike Srbije iz 2006. godine reguliše lišenje života iz samilosti
članom 117 i navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu članom 119.
Lišenje života iz samilosti
Član 117. Ko liši života punoletno lice iz samilosti zbog teškog zdravstvenog stanja u kojem
se to lice nalazi, a na njegov ozbiljan i izričit zahtev, kazniće se zatvorom od šest meseci do
pet godina.
Navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu
Član 119.
(1) Ko navede drugog na samoubistvo ili mu pomogne u izvršenju samoubistva, pa ovo bude
izvršeno ili pokušano, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina...
(5) Ko surovo ili nečovečno postupa sa licem koje se prema njemu nalazi u odnosu kakve po-
dređenosti ili zavisnosti, pa ono usled takvog postupanja izvrši ili pokuša samoubistvo koje se
može pripisati nehatu učinioca, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Prva zemlja u svetu u kojoj je izglasan Zakon o "ponosnoj smrti" je Severna Australija.
Lekaru taj zakon dozvoljava da svom pacijentu za koga proceni da je bez nade za izlečenje, a
u tom momentu je očuvanog mentalnog zdravlja, ima pravo da propiše lek koji će mu u veli-
koj propisanoj dozi doneti smrt. Ovaj akt je dozvoljen lekaru samo ako je na medicinskim ar-
gumentima procenio da taj pacijent ne može živeti duže od 6 meseci (precenjena je egzaktnost
naučne medicine ali i stručni i moralni kvalitet lekara). Uslov je da pacijent sam zatraži taj čin
lekarske pomoći, bar tri puta, overeno u prisustvu dva svedoka. Lekar je dužan da sačeka
najmanje dve nedelje nakon prvog bolesnikovog zahteva i najmanje dva dana nakon posled-
njeg pismenog zahteva. Zakon o "ponosnoj smrti" ističe razliku između smrtonosnog leka na
recept i eutanazije, te štiti lekara od krivičnog gonjenja, kao i od disciplinske odgovornosti
pred profesionalnom lekarskom organizacijom.
Holandija je prva (1993), a Belgija druga (maj 2002. godine) zemlja Evrope koje su zako-
nom legalizovale eutanaziju. Legalizaciju eutanazije svakako su ostvarili nemedicinski profili,
pravnici, filozofi i uopšte nemedicinska populacija. Od 1993. godine u Holandiji je dopušteno
lekarima da praktikuju "dobrovoljnu aktivnu eutanaziju" koja se definiše kao nameran čin
okončanja života od strane drugog, a po želji osobe koje se to tiče.
Holandski zakon predviđa sticaj sledećih okolnosti:
1. želja, odnosno molba pacijenta, mora biti dobrovoljna,
2. ta molba mora biti data u punoj svesnosti dakle pacijent treba jasno da razume svoje
stanje bolesti i njenu prognozu sa aspekta medicinske nauke,
281
3. pacijent mora da ima i trajnu želju da umre,

4. bitan uslov je da za pacijenta patnja u njegovoj bolesti bude neprihvatljiva,
5. zahtev neće biti prihvaćen ako je rezultirao iz pacijentove privremene depresije.
Eutanaziju prema Holandskom zakonu može da izvrši samo lekar koji je lečio tog bole-
snika. Obavezno je da se lekar pre pristupanja udovoljenju molbi pacijenta i pre aktivnog vr-
šenja eutanazije konsultuje sa kolegama i pacijent može da u tom smislu ima unapred datu iz-
javu nazvanu pacijentov testament – living will.
Podeljeni su stavovi prema prihvatanju ili neprihvatanju eutanazije danas.
Zagovornici eutanazije argumentaciju za eutanaziju nalaze u motivima koji su uvek mi-
losrđe i samilost. Kada se isključe nestrpljivi naslednici kao motiv za eutanaziju, praktično
uvek postoji pozitivna motivacija, odnosno želja da se skrate muke umirućem čoveku.
Većina zagovornika legalizacije eutanazije je saglasna da je aktivna eutanazija nepri-
hvatljiva i da je identična ubistvu, pa i iz milosrdnih pobuda. Zato aktivnu eutanaziju krivična
zakonodavstva većine država kvalifikuju kao ubistvo sa olakšavajućim okolnostima.
Pasivna eutanazija je bitan argument zagovornika i podržavaoca legalizacije eutanazije
kroz sentence: "čovek ima pravo na život ali i na smrt", "lekar treba da produžava život dokle
god je to moguće, ali ne bi trebalo da produžava umiranje.'' Pristalice pasivne eutanazije insi-
stirajući na njenoj legalizaciji, nazivaju eutanaziju pomaganjem umiranju, argumentujući da
lekar nema pravo da pacijentu, obolelom od teške bolesti kao što je karcinom, u terminalnoj
fazi, beskrajno produžava život u tom ljudski nedostojnom stanju. Smatraju da takvog bole-
snika treba pustiti da umre i prekine patnju ne samo svoju već i bližnjih koji ga neguju, vole i
svakodnevno gledaju njegovo propadanje i zapažaju promene na njemu, te bolesnik kahetičan
i iscrpljen fizički kvari uspomenu na sebe samog u sećanju svojih bližnjih.
Zagovornici legalizacije eutanazije ističu da savremena medicina i savremena tehnolo-
gija u medicini mogu praktično beskonačno da održavaju vitalne funkcije, što oduzima pravo
bolesniku na dostojanstvenu smrt. Oni postavljaju problemska pitanja, da li treba dozvoliti, u
suštini aparatu da odredi trenutak smrti. Tvrde da je granica života od prirode data i definisana
poslednjim dahom i poslednjim otkucajem srca, a aparati mogu da zastoj srčane akcije i funk-
ciju disanja obnove i održe u beskonačnost. Zagovornici legalizacije eutanazije takvo produ-
žavanje života smatraju nehumanim i nečovečnim.
Medicinska nauka i savremena medicinska etika imaju nedvosmislen stav da eutana-
ziju ne treba ozakoniti ni pod kojim izgovorom, dakle ni pasivnu eutanaziju. Ovaj stav sa-
vremene medicinske etike može se pravdati kroz veliki broj razloga a najbitniji su:
Prvi razlog protiv legalizacije eutanazije proističe iz pitanja ko je taj ko ima apsolutno
pravo da odlučuje o životu i smrti. Na osnovu kojih objektivnih kriterijuma se može odlučiti o
životu ili smrti, jer bi se time bezgranično mnogo moći stavilo u ruke stručnjaka, a da li su za
to oni kompetentni. S druge strane, ako bi se legalizovala eutanazija, ozakonjenjem prekida
ljudskog života po izričitoj želji teškog bolesnika, nije isključeno da bi se to moglo proširiti i
na legalizaciju eutanazije drugih ljudi, recimo hendikepirane dece, mentalno zaostalih svih uz-
rasta i tako dalje, što bi vodilo u degradaciju društva.
Drugi razlog protiv legalizacije eutanazije sa medicinskog i medicinskoetičkog aspekta
počiva na etičkom principu medicine kao struke i na osnovnom načelu, borbe za ljudski život
282
Medicinska etika
od samog začeća do njegovog prirodnog kraja. Život bezuslovno ima vrednost bez obzira na
kvalitet života, te je dužnost lekara da se bori za život, a nikada ne pospešuje dolazak smrti.
Citat iz knjige "Medicina i društvo" akademika Jovana Ristića, neuropsihijatra, najbolje po-
tvrđuje ovaj razlog protivljenja medicine legalizaciji eutanazije.
"Jedna od najvećih prepreka za sprovođenje eutanazije je promena značenja lekareve
ličnosti za bolesnika. Lekar bolesniku uvek i bez ikakvog izuzetka mora da znači nadu i
spas, da znači zdravlje i život. Da, život! Zdravi ljudi nemaju uvek iste poglede i isto merilo
kao bolesnici. Ne da nemaju uvek, nemaju nikad! Zato je vrlo opasno zdravima i uviđavni-
ma dati pravo da cene da li je neko stanje za bolesnika teško, beznadežno i neizdržljivo i da
li bi ga trebalo prekinuti, ili ne... Kad bi se jednom slobodno uvelo potpomaganje umiranja
neizlečivih i onih koji mnogo pate (!) da li bi se uvek pravilno razlikovalo subjektivno od
objektivnog?... Ako svakog trenutka bolesnik mora da strepi od smrti, koju mu ne donosi
bolest nego sažaljivi lekar, onda je s medicinom svršeno!"
Treći razlog protivljenja eutanaziji naučne medicine i savremene medicinske etike je
mogući nenadani pronalazak leka za bolest koja je tog momenta po medicinskoj nauci neizle-
čiva. Istorija medicine poznaje takve situacije, jer je nekada tuberkuloza bila neizlečiva bolest,
danas je to rak ili sida. Moguće je da se neočekivano pronađe lek protiv raka ili side.
Četvrti razlog protiv eutanazije zasniva se na relativnosti medicinske istine uopšte, jer
u brojnim stanjima odbrambene snage organizma mogu da pobede i neizlečivu bolest, takvi
slučajevi su opisani iako su istina, retki. U prilog ovome ide i činjenica koju svaki lekar zna,
da je postavljena dijagnoza uvek prihvatljiva sa dozom nesigurnosti, a posebno svaki lekar
zna koliko je nepouzdana prognoza toka i ishoda bolesti.
Peti razlog protiv eutanazije naučne medicine i savremene medicinske etike proističe iz
zahteva da se dozvoli svakom čoveku "pravo na smrt". Lekar danas ne mora svog, od teške i
neizlečive bolesti, bolesnog pacijenta pustiti da živi u patnji i bolovima, jer raspolaže moćnim
lekovima ne samo za suzbijanje već i za apsolutno eliminisanje svakog bola. Etično je da bo-
lesnicima od karcinoma već na samom početku pojave bolova lekar uvede snažne analgetike,
pa makar oni bili i opioidni kokteli.
Šesti razlog protiv eutanazije jeste u vrlo diskutabilnoj i sumnjivoj sposobnosti teškog
bolesnika da potpuno svesno rasuđuje. Da rasuđivanje može da bude ozbiljno narušeno u teš-
kih bolesnika, argumentovano dokazuje savremena psihijatrija, jer se u stanju somatske bole-
sti narušava skladna psihička ukupnost - psihičko zdravlje, najčešće u pravcu depresivnog ras-
položenja i samosažaljenja, što može generisati bolesnikovu želju za prestankom života koju
on definiše zahtevom za eutanazijom od svog lekara.
Sedmi razlog protiv eutanazije je poimanje savremene medicine i njenih disciplina, te i
savremene medicinske etike, da čovek ima strah od umiranja, odnosno da ne prihvata smrt
kao neminovnost. Savremeni čovek je u strahu od umiranja sklon da izjavi da nije strašno um-
reti, već je strašno umirati, misleći na trpljenje bolova i patnju u bolesti, staračkoj iznemoglo-
sti ili u nekoj drugoj zadešenoj životnoj situaciji. Načela savremene medicine su humana na-
čela, te podrazumevaju da bi ubiti iz humanosti značilo ubiti humanizam, jer je humanizam
uvek na strani života, nikada na strani smrti.
Osmi razlog protiv eutanazije je ljudska nada. Čovek, pacijent, njegovi bližnji i lekar
imaju praiskonsko i neotuđivo pravo na nadu – veru u život, izlečenje i moć naučne medicine.
283
Pacijenta nikada ne treba tretirati kao beznadežan slučaj, bez obzira na to o kakvoj se bolesti
ili stanju radi, što je medicinskoetička i deontološka obaveza svakog lekara.
Umesto zaključka
Kategoričan je i definitivan medicinskoetički stav da eutanaziju ni na zahtev pacijen-
ta, niti njemu bliskih osoba, lekar ne može prihvatiti jer je eutanazija neetički čin za lekar-
sku profesiju, time i nedozvoljiv. Neprikosnoveno je pravo pacijenta da odbije medicinsku
pomoć, a etička obaveza lekara je da ne preduzima protiv pacijentove volje dalje lečenje ili
pak procedure za održavanje života.
SAMOUBISTVO ADOLESCENTA
Jedan od velikih i raširenih problema današnjice je samoubistvo adolescenata. Kako re-
šavati ovaj problem i šta je razlog porastu samoubistava adolescenata u našoj civilizaciji? Od-
govor nije jednostavan i nema ga. Samoubistva adolecsenata su u našoj zemlji češća posled-
njih godina. Ovo je samo konstatacija koja će možda inicirati istraživače da naučno istraže ra-
zloge i hipoteze pretvore u precizne odgovore.
Originalan tekst izjave o samoubistvu adolescenata usvojen na 43. skupštini Svet-
skog medicinskog udruženja na Malti, novembra 1991. godine.
"Poslednjih nekoliko decenija svedoci smo dramatične promene uzroka smrti adole-
scenata. Pre 50 godina adolescenti su uglavnom umirali usled prirodnih uzroka, dok danas
uglavnom umiru od uzroka koje je moguće prevenirati. Delom ova promena je usled sve ve-
će stope samoubistava adolescenata širom sveta, kako u razvijenim, tako i u zemljama u ra-
zvoju. Samoubistva se verovatno manje iznose zbog kulturne i religiozne stigme povezane
sa samodestrukcijom i neradog priznanja određenih samoizazvanih trauma i nesreća.
Samoubistvo adolescenata je tragedija koja pogađa ne samo pojedinca već i porodicu,
vršnjake i širu zajednicu u kojoj je adolescent živeo. Samoubistvo se često doživljava kao li-
čni propust roditelja, prijatelja i lekara koji okrivljuju sebe zato što nisu uočili znake upozo-
renja. I društvo, takođe, razmatra suicid kao dokaz da je propustilo da obezbedi vaspitnu,
održavajuću i zdravu sredinu u kojoj deca mogu da rastu i da se razvijaju.
Faktori koji doprinose samoubistvima adolescenata su različiti: depresija, emocionalna
izolacija, gubitak samopoštovanja, mentalne poremećaje, romantične fantazije, traženje uz-
buđenja, zloupotrebu alkohola i droga, i dostupnost vatrenog oružja i drugih sredstava sa-
modestrukcije. Najčešće je samoubistvo posledica više faktora koji deluju istovremeno. Nedo-
statak konzistentnog profila ličnosti otežava identifikaciju adolescenta sa rizikom za suicid.
Svi lekari treba da u toku svog medicinskog školovanja i stažiranja budu edukovani o
adolescentnom biopsiho socijalnom razvoju.
Lekari treba da budu obučeni za identifikaciju ranih znakova i simptoma fizičkog,
emocionalnog i socijalnog distresa adolescentnih pacijenata.
Lekari treba da budu obučeni za procenu rizika od suicida adolescentnih pacijenata.
Kada zbrinjava adolescente sa ozbiljnim povredama, lekar treba da proceni i moguć-
nost da su te povrede naneli sami pacijenti.
Razvijati epidemiološke studije o samoubistvu, faktorima rizika i metodima prevencije."
284
Medicinska etika
ABORTUS
medicinskoetički i medicinskopravni aspekti i dileme
Abortus ili veštački prekid trudnoće podrazumeva nameran prekid trudnoće kao neže-
ljenog stanja, pre svega voljom trudnice. Medicinskoetičke dileme i problemi veštačkog pre-
kida trudnoće stari su koliko i medicina.
Veštački prekid trudnoće – abortus arteficialis predstavlja jednu od velikih dilema sa-
vremene medicine i sa medicinskoetičkog i sa medicinskopravnog aspekta.
Ovde se radi o problemskom pitanju i dilemi vezano za svetost ljudskog života. Kada
zapravo počinje život? Rimska katolička teologija daje kategorične odgovore na ova pitanja:
"Sva nevina ljudska bića ne smeju se ubijati od početka života tj. od koncepcije, odnosno fer-
tilizacije ovuma do prirodnog kraja života." Dakle, kratko i sve bi bilo rešeno samo kada bi
bio jasan pojam nevinosti, šta je to nevino ljudsko biće, to je otvorilo probleme i zloupotrebe
u istoriji do danas, pa i od strane same katoličke crkve.
Mišljenja da embrion i fetus ne spadaju u istu kategoriju kao i druga ljudska bića dovelo
je do utilitarističkog stava da mogu biti ubijeni ako to donosi značajnu korist drugim ljudima,
ne samo ako život trudnice zavisi od toga. Ovaj stav je uslovio kriterijum vijabilnosti – sposob-
nosti da plod živi po napuštanju materice. Kriterijum vijabilnosti je izazvao brojne nedoumice
obzirom na različite stadijume embrionalnog razvoja jer se sa razvojem medicinskih tehnika i
tehnologija ta starost pomera. Danas je moguće održati fetus neograničeno dugo živim.
Originalan tekst deklaracije o medicinskom abortusu ,

usvojene 1970. godine i dopunjene 1983. godine u Veneciji
1. Prvi moralni princip lekara je poštovanje ljudskog života od njegovog samog početka.
2. Slučajevi u kojima su životni interesi majke u sukobu sa životnim interesima njenog nero-
đenog deteta dovode do dileme i pitanja da li trudnoća treba da bude namerno prekinuta.
3. Različiti odgovori na ovo pitanje rezultat su razlika u stavovima prema životu nerođenog
deteta, ovo je stvar ličnih ubeđenja i savesti koje se moraju poštovati.
4. Uloga medicinske profesije nije da donosi stavove i pravila u bilo kojoj državi ili zajednici
po ovom pitanju, ali je naša dužnost da se trudimo da obezbedimo zaštitu naših pacijenata.
5. Prema tome, ukoliko Zakon dozvoljava medicinski abortus, njega treba da izvrši kompeten-
tan lekar u skladu sa odobrenjem odgovarajućeg autoriteta.
6. Bez obzira na to što je ova izjava odobrena od strane Generalne skupštine Svetskog medi-
cinskog udruženja, ona nije obavezna ni za jednog člana Udruženja, ako je njegovo nacional-
no udruženje nije prihvatilo.
Istorijski posmatrano, stavovi prema veštačkom prekidu trudnoće su bili promenljivi.
– Pobačaj se dopuštao u antičkoj Grčkoj dok plod ne oživi, za muški plod 40 dana, a za žen-
ski oko 60 (Aristotel).
– Rimsko carstvo je imalo zakonom propisanu smrtnu kaznu za vršioca abortusa u slučaju da
žena tom prilikom umre.
285
– Kanonsko pravo je u pogledu veštačkog prekida trudnoće bilo najoštrije, smatralo se da je

pobačaj ubistvo, te se predviđala smrtna kazna i za trudnicu i saučesnike u pobačaju.
– Period renesanse je period početka liberalizovanog stava prema pobačaju i pobačaj se do-
zvoljava ukoliko je život trudnice ugrožen.
– Brojne religije smatraju da je pobačaj ubistvo pod izgovorom: "Bog je stvoritelj života i je-
dino on ima pravo da ga uzme", tako da se i danas u brojnim zemljama ne samo osuđuje veš-
tački prekid trudnoće već i kontracepcija. To su uglavnom hrišćanska religijska učenja, dok
recimo, Shinto religija Japana smatra da život počinje tek rođenjem i u toj zemlji nema me-
dicinskoetičkih, a niti medicinskopravnih dilema u pogledu prekida trudnoće ili kontracepcije,
i jedna i druga su dozvoljene.
– Brojne zemlje danas u skladu sa Deklaracijom o medicinskom abortusu, Svetskog medicin-
skog udrženja, dopuštaju abortus kao prevenciju kriminalnih pobačaja da bi se žena zaštitila
od mogućih teških oštećenja svog tela i zdravlja i ugrožavanja sopstvenog života.
Stav prema veštačkom prekidu trudnoće – abortusu u našoj zemlji je jasan i lekar
nema etičkih dilema jer i novi Ustav reguliše da svaka žena ima neotuđivo pravo da samostal-
no odlučuje o redosledu i broju rađanja svoje dece. Usklađeno sa tim principom uvažava se
stav da se fetus, pošto ne može opstati izvan majčine utrobe prvih meseci trudnoće, smatra
delom ženinog tela i ona ima isključivo pravo da odluči o njegovoj sudbini.
Zakon u našoj zemlji veoma liberalnije uređuje problem veštačkog prekida trudnoće, uk-
ljučujući i odredbe o kontracepciji, sterilizaciji i veštačkom oplođenju. Prema tom zakonu, pro-
pisane su indikacije veštačkog prekida za trudnoće starije od 10 nedelja, i to su: etičke, euge-
ničke i medicinske, znači ne postoje više socijalne indikacije kao ranije. Dakle, do 10. ne-
delje trudnoće je abortus prepušten slobodnoj volji žene pod uslovom da nije maloletna i da je
mentalno sposobna da o tome odluči.
Naš zakon uvažava sledeće indikacije za medicinski prekid trudnoće:
1. Medicinske indikacije podrazumevaju postojanje u žene oboljenja zbog kojih bi trud-
noća i porođaj mogli ozbiljno ugroziti njeno zdravlje i život, recimo srčane mane itd.
2. Etičke indikacije podrazumevaju situacije kada je trudnoća nastala nekim pravno kri-
minalnim činom, recimo silovanjem, obljubom nad nemoćnom osobom, nad maloletnom oso-
bom, obljubom zloupotrebom položaja od strane muškarca i incestom (rodoskvrnućem).
3. Eugeničke indikacije podrazumevaju biološko genetske faktore koji oštećuju fetus
zbog postojanja bolesti majke u prva tri meseca trudnoće, dakle u organogenezi ploda. Ova-
kvo dijagnostikovanje bolesti majke u prva tri meseca trudnoće pretpostavlja da će se dete ro-
diti sa nekim teškim telesnim nedostatkom ili duševnim oštećenjem, recimo zbog rubeole,
malih boginja, u primene teratogenih lekova, i neuroleptika, pa i usled RH inkopatibilija.
Socijalnih indikacija po Zakonu u našoj zemlji više nema, a podrazumevale su loš
materijalni status, veliki broj dece, veliku razliku između dece, vanbračnu decu itd.
Abortus nikada nije bezazlena intervencija u medicini, već naprotiv, znači moguće i kom-
plikacije sa nekada i tragičnim (letalnim) ishodom po majku. Primera radi, pre nešto više od de-
cenije stručna medicinska literatura beleži podatak da je u Rumuniji frekventnost letalnih ishoda
žena pri abortusu 150 na 100.000 izvedenih prekida trudnoće u zdravstvenim institucijama.
286
Medicinska etika
MEDICINSKA TAJNA
Medicinska tajna podrazumeva ona saznanja o pacijentu, koja se ne mogu saopšti-

ti drugim licima, jer će time biti povređena ličnost bolesnika ili interesi zajednice.
Istorijski gledano, najstariji medicinski zapisi su zabranjivali odavanje tajne "poverene
uhu, zatečene očima ili naslućene umom". Specifični značaj medicinske tajne je u tome što na
njoj počiva poverenje bolesnika u lekara. Još Hipokrat je u zakletvi isticao: "Poštovaću tajne
onoga ko mi se poveri." Obaveza čuvanja medicinske tajne odnosi se ne samo na lekara nego
na sve zdravstvene radnike.
Dugo u istoriji čuvanje medicinske tajne bila je samo etička obaveza. Tek 1810. godine
prvi put Krivični zakon Francuske predviđa kaznu za lice koje oda medicinsku tajnu, defini-
šući to kao krivično delo protiv ličnosti. Ovu odredbu u krivično zakonodavstvo su kasnije
unele skoro sve zemlje, pa i naša (Velika Britanija nije). Čuvanje medicinske tajne u Velikoj
Britaniji je i danas samo moralna obaveza.
Medicinska tajna podrazumeva sve ono što lekar i medicinski radnik, kao i medicinski
saradnik saznaju o pacijentu tokom obavljanja profesije. Dakle, medicinska tajna su svi poda-
ci o pacijentu koji se odnose na dijagnozu, na lečenje, na nesposobnost bolesnika i drugo, a či-
je bi saopštavanje nekom trećem licu, moglo da nanese direktnu ili indirektnu štetu samom
pacijentu. Medicinska tajna je službena tajna i profesionalna tajna istovremeno.
Medicinsku tajnu treba razlikovati od termina privatna tajna i službena tajna, jer:
– Privatna tajna je tajna u privatnom životu, recimo između prijatelja ili supružnika.
– Službena tajna je vezana za rad, odnosno radni odnos i obavezuje svako zaposleno lice, da
ne oda podatke iz svoje organizacije, a pogotovo one koje sama radna organizacija proglasi
službenom tajnom.
LEKARSKA TAJNA
Lekarska tajna je profesionalna tajna. Vezana je za vršenje lekarske struke. Istovreme-
no je lekarska tajna i službena tajna. Sam lekar je dužan da proceni koji podaci dobijeni od
bolesnika predstavljaju lekarsku tajnu. Uvek posebnu tajnu predstavljaju podaci dobijeni od
bolesnika koji se odnose na njegovu intimnost. Nedopustivo je da lekar izvan medicinske us-
tanove prepričava ono što je čuo od bolesnika.
PROFESIONALNA TAJNA
Profesionalna tajna u medicinskoj, odnosno zdravstvenoj struci, precizno je definisana i
regulisana zakonskim normama. Život nas uči da često i svakodnevno susrećemo primere kr-
šenja čuvanja profesionalne tajne. Profesionalna tajna se često odaje možda zbog nepreciznog
znanja o tome šta zapravo profesionalna tajna podrazumeva.
287
Lekar i zdravstveni radnik treba da znaju šta je sve profesionalna tajna:

1. Profesionalna tajna je ime i prezime bolesnika koji se leči u klinici ili dispanzeru.
2. Profesionalna tajna je i to od čega neki lečeni pacijent boluje i obavezuje lekara, ali i sva-
kog zdravstvenog radnika i zdravstvenog saradnika. Bolesnik ne treba da zna od čega boluje
drugi bolesnik koji se leči u istoj sobi, ne sme to da sazna od lekara, zdravstvenog radnika ili
zdravstvenog saradnika.
3. Nije dopušteno odavanje profesionalne tajne od strane lekara, zdravstvenih radnika i
zdravstvenih saradnika, licima van medicinske institucije ni pod kojim uslovima. Nedopušteno
je davanje bilo kakvih obaveštenja o bolesnicima jer podrazumeva kršenje profesionalne taj-
ne i ogrešenje o zakonske propise. Zakon posebno sankcioniše, a etički je nemoralno odava-
nje profesionalne tajne da bi se ostvarila neka korist, a posebno ako je korist materijalna.
4. Lekar i zdravstveni radnik nije dužan da čuva kao tajnu podatke koje je saznao izvan vrše-
nja profesije, odnosno izvan zdravstvene ustanove, ako ih je saznao od nemedicinskih lica,
odnosno privatno od trećih lica. Prepričavanje takvih podataka nije etično i treba se uzdržati
od toga. Iznošenje intimnosti o nekoj osobi nije etično i ne smatra se moralnom osobinom bilo
kog čoveka, a lekara i zdravstvenog radnika posebno.
5. Naročito je nedopustivo da lekar ili zdravstveni radnik u svojim stručnim publikacijama pi-
še o bolesniku na način prepoznatljiv njegovoj rodbini ili prijateljima, jer je i to odavanje pr-
ofesionalne tajne.
PODELJENA TAJNA
Podeljena tajna je proistekla iz ekipnog rada u zdravstvu i obavezuje sve članove ekipe.
Lekarska tajna je prvobitno podrazumevala tajnu između bolesnika i određenog lekara
ili zdravstvenog radnika, nije se smela saopštiti ni drugom lekaru ili kolegi bez saglasnosti bo-
lesnika. Nedavno je savremena medicina nametnula potrebu konzilijarnih obrada bolesnika,
ali i potrebu brojnih interspecijalističkih i supspecijalističkih konsultacija, te je zbog toga i
uveden pojam podeljene tajne. Jednostavno rečeno, kada lekar upućuje radi konsultativnog
pregleda bolesnika drugom specijalisti, ili drugom lekaru, odaje samim uputom tajnu o bole-
sniku, pa lekarsku tajnu deli sa više lekara tako da svi preuzimaju obavezu njenog čuvanja.
Pojam podeljene tajne podrazumeva opravdano saopštavanje potrebnih podataka drugom le-
karu ili zdravstvenim radnicima sa načelom čuvanja individualne poverljivosti tajne odnosa
lekar – drugi lekar i drugi zdravstveni radnik, kao i odnosa lekar pojedinac i bolesnik.
Lekarska tajna postala je dostupna javnosti kroz birokratizaciju medicine, jer na lekar-
skim dokumentima kao što su doznake (pravdanje odsustva sa posla) stoji dijagnoza, pa bole-
snik i druga lica, mogu je pročitati. Korišćenje šifriranih dijagnoza je potreba lekara da od pa-
cijenta i laika sačuvaju tajnost dijagnoze, jer umesto da se napiše, recimo karcinom dojke, pi-
še se šifra iz Međunarodne klasifikacije bolesti.
Profesionalnu tajnu su obavezani da čuvaju službenici u filijali Socijalnog osiguranja jer
i oni dolaze preko medicinske dokumentacije do podataka o bolesniku i njegovoj bolesti.
288
Medicinska etika
Uslužna dijagnoza (netačna dijagnoza) je nastala kao potreba medicine u praksi i pravo
je lekara da upotrebom uslužne dijagnoze sakrije od samog pacijenta i/ili drugih lica istinitu
dijagnozu. Uslužna dijagnoza podrazumeva obavezu da se u istoriji bolesti piše prava dijag-
noza. Obaveza lekara je da u istoriji bolesti ili drugom zdravstvenom dokumentu zdravstvene
ustanove navede da je na otpusnoj listi ili drugom dokumentu napisana uslužna dijagnoza ko-
ja je po pravilu slična pravoj.
USLOVI POD KOJIMA SE ODAJE MEDICINSKA I

LEKARSKA TAJNA
Medicinska, lekarska, profesionalna, službena i podeljena tajna može se odati pismeno,
usmeno i fotokopijom dokumentacije.
Odavanje medicinske tajne bez krivične i moralne odgovornosti dozvoljeno je pod po-
sebnim okolnostima:
Medicinska tajna se odaje ukoliko se pacijent pregleda po nalogu nekog trećeg lica, na
primer suda, osiguravajućeg zavoda, a da je pacijent pristao na takav pregled. Lekar u tom
slučaju nije obavezan da čuva medicinsku tajnu jer svoj nalaz i dijagnozu može saopštiti na-
ručiocu pregleda.
Medicinska tajna – lekarska tajna može se bez krivične i moralne odgovornosti odati u
četiri sledeća slučaja:
1. Kada bolesnik lekara ili zdravstvenog radnika oslobodi obaveze čuvanja tajne.
2. Po nalogu suda, jer je u ovom slučaju sud viša instanca. Obično se radi o zatvore-
nom tipu suđenja kada se odaje lekarska, odnosno medicinska tajna, a članovi veća su obave-
zani čuvanjem službene tajne jer je lekar dužan da se odazove pozivu suda. Postoje i stavovi
da i u takvim situacijama lekar nije obavezan da kaže sve što zna o pacijentu i da je to njego-
vo pravo. Lekar na medicinskodeontološkim, medicinskoetičkim i medicinskopravnim princi-
pima odlučuje šta će prećutati od onoga što je od pacijenta saznao a da istovremeno, prećutki-
vanje podataka ne ugrožava društvene interese ili interese nekog drugog lica.
3. Lekar je oslobođen čuvanja tajne, kao i drugi zdravstveni radnik, u slučaju kada je
interes zdravlja drugog lica ili grupe ljudi važniji od interesa čuvanja tajne, kada je recimo u
pitanju zarazna ili venerična bolest.
4. U situacijama svedočenja i veštačenja pred sudom lekar je oslobođen čuvanja taj-
ne, kao i u slučajevima prijavljivanja pripremanja krivičnog dela koje je saznao od pacijenta,
ili izvršenog krivičnog dela. Posebno ako bi čuvanje tog podatka kao lekarske ili profesional-
ne tajne dovelo do daljih težih posledica po druga lica ili zajednicu.
Neovlašćeno odavanje medicinske tajne, lekarske ili profesionalne tajne je kažnjivo.
289
TRADICIONALNA MEDICINA
medicinskoetički i medicinskopravni aspekti i problemi
"Nikada nije bilo da nekako nije bilo."

Izreka u Srpskoj krajini
Metodi i postupci lečenja i tretmana koji ne pripadaju naučnoj medicini, odnosno

zvaničnoj medicini i ne uče se na fakultetima i medicinskim školama, svrstavaju se pod
pojam tradicionalne medicine.
Vreme u kome živimo obiluje primenom nenaučnih medicinskih tehnika tretmana i le-
čenja. Postavlja se pitanje zašto je to toliko izazovno za bolesnike i zašto je ljudima u toj meri
potrebno da se u stanjima narušenog zdravlja obraćaju misticima i nadrilekarima. Činjenica je
da se savremeni čovek, teško oboleo ili traumatizovan, obraća samoproglašenim isceliteljima,
vidovnjacima ili se podvrgava metodima tradicionalne medicine kao što je akupunktura, čak
se "podvrgava" operacijama unutrašnjih organa bez hirurškog noža odričući se lako i svima
dostupnih usluga naučne medicine. Teško je razumljiva sadašnja popularnost tradicionalne
medicine zlonamerno (svakako netačno) nazvana alternativna medicina.
Ovo je naročito izraženo u supkulturnom miljeu našeg naroda. Razlozi nisu jednostavni,
kao ni objašnjenje. Tema se može elaborirati i mogu se naći ne samo razlozi nego i objektivne
potrebe čoveka u savremenoj civilizaciji da nadredi nauci i naučnoj medicini tradicionalnost i
mistično poimanje sebe, mistično poimanje smrti, svoje bolesti i svojih tegoba.
Razloge ekspanzije verovanja u tradicionalnu (alternativnu medicinu) danas u našem
prostoru možemo naći u sledećem.
a) Praznoverje, magijsko mišljenje, kolektivno nesvesno i arhetipsko nasleđe su sigur-
no bitni, ako ne i primarni razlozi zbog kojih se čovek današnjice oslanja na tradicionalne me-
tode i principe terapije i tretmana u bolesti. Praznoverje je privilegija i savremenog čoveka.
Suočen sa neizvesnošću u bolesti neretko se i intelektualci vraćaju praznoverju zasnovanom
na metafizičkim objašnjenjima. Praznoverje proističe iz kolektivno nesvesnog, vuče korene iz
animističko-magijskog perioda načina poimanja sveta, okruženja i ukupnog kosmosa. Prazno-
verje se javlja uglavnom u svim kriznim situacijama u koje zapada individua u savremenom
načinu življenja kao neurotična stigma, regresivni fenomen, pokušaj jednostavnijeg razrešenja
intrapsihičke konfliktnosti i izbegavanje ulaganja u razrešenje tj. povlačenje iz problema.
Čovek je još u prvobitnoj ljudskoj zajednici u pokušaju objašnjenja bolesti i bolesnog
stanja, smrti i smrtnog ishoda, važnost i ulogu u svemu tome pripisivao duhovima. Svakako
da praznoverje savremenog čoveka ima arhetipske korene. Jung je razmatrao taj problem i us-
tanovio pojam kolektivno nesvesnog, arhetipskog, genskog nasleđa preko stotina ili hiljada
generacija svojih predaka. Naučna medicina, kao i nauka uopšte, napustila je magijsko i ani-
mističko metafizičko objašnjenje brojnih pojava, pa i bolesti.
b) Tradicionalna medicina i njeni psihoterapeutski efekti u stanjima psihosomatskih
oboljenja. Tradicionalna ili alternativna medicina svoju ekspanzivnost i popularnost ostvaruje
zahvaljujući pojavi psihosomatskih tegoba kod velikog broja ljudi. Psihosomatska doživljava-
nja kauzalno proističu iz načina savremenog življenja, a često su kao pojava superpozicija na
postojeće somatsko oštećenje izazvano objektivnom bolešću tkiva ili organa.
290
Medicinska etika
Bolesnici u brojnim slučajevima imaju funkcionalne poremećaje i tegobe i mesecima ili

godinama javljaju se lekarima, podvrgavaju komplikovanim, skupim i neretko rizičnim dijag-
nostičkim procedurama i stalno dobijaju odgovor od zvanične naučne medicine da nisu bolesni,
da im nije ništa, te se nezadovoljni, jer i dalje imaju tegobe, obraćaju čudotvorcima i iscelite-
ljima. Protagonisti alternativne, odnosno tradicionalne medicine kod takvih bolesnika postižu
fascinantno "izlečenje" primenom svojih metoda tretmana. Radi se zapravo o ostvarenju place-
bo efekta i efekta površinske psihoterapije. Pacijent u ovoj situaciji, dolazeći kod iscelitelja,
čudotvorca ili poznavaoca tradicionalnih metoda lečenja, unapred ima poverenje i visoki ste-
pen očekivanja definitivnog oslobođenja od višegodišnjih svojih tegoba ili bolova, tako da sve
što na njemu bude primenjeno delotvorno deluje kao placebo efekat. Placebo efekat je dobro
poznat naučnoj medicini i neretko se primenjuje, posebno u psihijatriji. Učinak alternativnih
terapeuta, kao i placeba u rukama obrazovanog lekara, počiva na nadi pacijenta da će ozdravi-
ti jer je nada univerzalna potreba svih ljudi. Dakle, nestanak psihosomatskih tegoba je posle-
dica ne tretmana ili terapeuta, već nade i verovanja pacijenta u delotvornost datog sredstva ili
terapeutovog činjenja, kao što je recimo ''bioenergetsko činjenje''. Čovek današnjice, znači i
onaj bolestan, očekuje mnogo od terapeuta, očekuje toplinu, kontakt, empatiju i posebnu za-
brinutost za njega i njegove tegobe. Sugestibilnost pacijenta ili spremnost da postupi po sugesti-
ji terapeuta je bitan faktor u izlečenju, jer pacijent očekuje da ga terapeut prihvati toplo i lično.
Tradicionalni – alternativni iscelitelji ili terapeuti uz dobru reklamu o svojim čudotvor-
stvima uz opisani pristup pacijentu postižu izuzetno dobar odnos terapeut – pacijent, što je po-
vršinski psihoterapijski gledano dovoljan preduslov za uspeh u lečenju. Činjenice su ipak slede-
će. Tradicionalni ili alternativni čudotvorci ili iscelitelji nemaju ni minimum biološkog ili me-
dicinskog naučnog znanja, što je rizično za pacijente ukoliko stvarno boluju od teških bolesti.
Etike u tradicionalnoj medicini nema, jer se njeni protagonisti rukovode tržišnim interesima.
c) Treći bitan razlog današnje ekspanzije tradicionalne medicine počiva u realnim
vrednostima naučne medicine. Zvanična naučna medicina nosi u svojoj praktičnoj primeni i
greške, priznaje nemoć, a neretko netaktično ponašanje lekara i drugih zdravstvenih radnika.
Naučna medicina u nekim stanjima bolesti, kao što su karcinom, SIDA ili leukemija, nema re-
šenja i to priznaje ne samo krugovima stručne i naučne medicinske javnosti nego i laičkoj tako
da su ta područja prepuštena prodavcima lažne nade, jer nada je večna ljudska potreba. Prodavci
lažne nade i hvalisavci mističnošću svoje isceliteljske veštine imaju u ovoj situaciji dopušten
prostor slobodnog delovanja i ostvaruju svoje ekonomske ciljeve kao jedino lično opredeljenje.
d) Razvojni domet naučne medicine u praksi je bitan razlog ekspanzije tradicionalne
medicine. Paradoksalno je, ali istinito, da je ogroman kvantum znanja iz brojnih oblasti nauč-
ne medicine nametnuo potrebu da se lekari usmeravaju na uske supspecijalističke oblasti u
profesionalnom bavljenju, tako da je na neki način dezintegrisana i partikulisana ukupnost or-
ganizma, a i ličnosti samog pacijenta. Čitave službe i institucije bave se, recimo, samo srcem
plućima, krvnim sudovima, jetrom, a u psihijatriji postoje timovi specijalizovani za segment-
ne oblike psihoterapeutskog lečenja. Ovim je čovek alijeniran od lekara kao čoveka, jer je ne-
retko samo infarktaš, dijabetičar, čiraš itd. Naučna medicina i lekari u praksi, moraju se vrati-
ti pacijentu uvažavajući čoveka kao ličnost, a ne samo njegovu bolest dijagnostikovanu zastra-
šujuće uznapredovanom tehnikom. Platon je rekao: "Najveća je greška što ima lekara koji leče
telo i lekara koji leče dušu jer se telo i duša ne mogu razdvojiti, oni su jedno". Današnja me-
291
dicina je lekara neoprezno usmerila ne samo da razdvoji dušu od tela već i da atomizira ljud-
sko telo na organe i tkiva i da se lekar bavi samo nekim od njih. Čudotvorci i iscelitelji oslo-
njeni na tradicinalnu medicinu i veštinu lečenja travama, eliksirima i bajanjem imaju izuzetno
pogodno tlo za uspeh, posebno u današnjim uslovima nekontrolisanog medijskog reklamiranja.
Razmatranje drugih razloga nije neophodno za razumevanje ekspanzije tradicionalnih ili
alternativnih metoda lečenja i tretmana.
TRADICIONALNA MEDICINA SA ASPEKTA

MEDICINSKODEONTOLOŠKIH OGREŠENJA
Štetnost delovanja iscelitelja tradicionalnim (alternativnim) metodima lečenja je velika
i/ili rizična po pacijente iz nekoliko razloga.
1. Međunarodni kodeksi medicinske etike insistiraju na tome da lekar mora biti ne samo
dobro pripremljen za praktičan rad nego trajno obavezan da dopunjuje i usavršava svoje zna-
nje, a svoju profesiju obavlja na usvojenom kvalitetu i količini znanja naučne medicine. Ovo
sigurno nedostaje i ne obavezuje magične iscelitelje i čudotvorce našeg vremena.
2. Primum non nocere – najvažnije je ne naškoditi bolesniku, datira od Hipokratovog
vremena kao sveto pravilo medicinske etike i medicine uopšte. Iscelitelji i čudotvorci, prota-
gonisti tradicionalne medicine, ne podržavaju ovo pravilo svojim činjenjem, jer pre svega
nemaju dovoljno znanja da bi mogli adekvatno proceniti da li će njihov tretman izazvati po-
sledice po pacijenta. Iscelitelji i čudotvorci ne raspolažu znanjem, instrumentima i veštinom
postavljanja dijagnoze. Uverenost iscelitelja u milenijumsko trajanje i proveru tradicionalnih
metoda lečenja ne eliminiše štetnost po bolesnika koji i od njih zatraži pomoć, jer bolest ma-
kar i bila ista u dijagnozi, ne izaziva iste probleme i iste patnje kod svakog pojedinca koji od
nje boluje. Bolesnik je uvek posebnost sa svojom bolešću i nikada identičan drugom.
3. Hipokratova zakletva kao prvi pisani dokument sadrži zahtev: "Prema učiteljima sa-
čuvaću dužno poštovanje i učiću svakog onog ko želi da se bavi ovim poslom, čak i besplat-
no". To je pravilo koje važi u lekarskoj profesiji do danas. Protagonisti tradicionalne ili alter-
nativne medicine ne drže se ovog pravila, već mistične sastave eliksira i poreklo trava ljubo-
morno čuvaju samo za sebe, ne prenose i ne otkrivaju drugima, prvenstveno iz ekonomskih
razloga. Eventualno, veštinu ostavljaju u nasleđe svojim potomcima.
4. Pravilo iz Hipokratove zakletve od pre dva i po milenijuma zadržano je i danas u na-
učnoj medicini, a glasi: "Neću vaditi kamence, nego ću to prepustiti onima koji to bolje znaju
od mene". Iscelitelj i mistifikator metoda tradicionalne ili alternativne medicine nikada ne po-
štuje ovo pravilo, samoreklamirajući se da je najmoćniji, da jedino on može sve da izleči, da
niko nije bolji od njega. Iz toga proističu mnoge opasnosti.
5. Čovečanstvo našeg vremena nije samo zainteresovano za napredak naučne medicine,
već i za regulisanje načina naučnog istraživanja u medicini. Alternativna ili tradicionalna me-
dicina nema ni slične kriterijume, a ni obavezu statističkog praćenja uspešnosti primenjenih
procedura na ljudima, te nije moguće doći do podataka o uspešnosti i neuspešnosti primenje-
nih tretmana. Protagonisti tradicionalne ili alternativne medicine su nedodirljivi individualci,
292
Medicinska etika
ljudi koji javnost informišu mistifikujući svoje sposobnosti, a nikako i nikada ne govore poje-
dinosti o primenjivanim tretmanima i još manje i nikada ne prikazuju javnosti ili svojim kole-
gama uspešnost, ili pak neuspešnost u svom radu.
6. Medicinskoetička obaveza je edukativan rad u okviru vršenja lekarske profesije. Od-
uvek je lekar bio obavezan da se edukuje. Ovu obavezu ne preuzimaju iscelitelji i mistični ču-
dotvorci kao poznavaoci metoda tradicionalne medicine.
Konačno, uprkos svemu rečenom, harmoničnu vezu između naučne i tradicionalne me-
dicine moguće je uspostaviti, čak je i neophodno, jer sa čovekom, a posebno onim bolesnim,
treba postupati jedinstveno i usaglašeno.
– Naučna medicina ima bogatu riznicu naučnih otkrića, a tradicionalna medicina iskustvo
u tradiciji. Prva ima neraskidive veze sa bazičnim naukama, a druga sa prirodom.
– Naučna medicina ima obavezu da se usaglašava sa društvenim vrednostima i zajednicom,
dakle njenom politikom, između ostalog i ideologijom. Tradicionalna medicina ne poštuje
tu obavezu a njena učenja su metafizička, spekulativna i filozofska.
– Naučna medicina pomaže bolesniku postavljanjem dijagnoze njegove bolesti, a tradicionalna
medicina insistira na poboljšanju bolesnikovog stanja i ostvaruje se pokretanjem meha-
nizama unutar samog pacijenta, dakle njegove mentalne energije, verovanja i stavova.
Zakonska uređenost tradicionalne medicine u Srbiji

Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije (02.12.2005. godine) u XII poglavlju
"Tradicionalna medicina" članom 235, 236 i 237 reguliše:
Član 235. "Tradicionalna medicina, u smislu ovog Zakona, obuhvata one proverene stručno
neosporene tradicionalne, komplementarne i alternativne metode i postupke dijagnostike, le-
čenja i rehabilitacije (u daljem tekstu: tradicionalna medicina), koji blagotvorno utiču ili koji
bi mogli blagotvorni uticati na čovekovo zdravlje, ili njegovo zdravstveno stanje i koji u skla-
du sa važećom medicinskom doktrinom nisu obuhvaćeni zdravstvenim uslugama.
Metode i postupci tradicionalne medicine iz stava 1 ovog člana u zdravstvenoj ustanovi
ili privatnoj praksi mogu se uvoditi samo uz saglasnost Ministarstva."
Član 236. "Dozvoljeno su samo one metode i postupci tradicionalne medicine koji:
1) ne štete zdravlju;2) korisnika – pacijenta ne odvraćaju od upotrebe za njega korisnih
zdravstvenih usluga;3) se izvode u skladu sa priznatim standardima tradicionalne medicine.
Metode i postupke tradicionalne medicine mogu obavljati zdravstveni radnici koji imaju
dozvolu za obavljanje metoda i postupaka tradicionalne medicine koju izdaje Ministarstvo.
Bliže uslove, način i postupak obavljanja metoda i postupaka tradicionalne medicine u
zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi uređuje ministar. Ministarstvo vrši nadzor nad
obavljanjem metoda i postupaka tradicionalne medicine u zdravstvenim ustanovama, odnosno
privatnoj praksi, u skladu sa ovim Zakonom. Na zdravstvene radnike koji obavljaju metode i
postupke tradicionalne medicine primenjuju se odredbe ovog Zakona o izdavanju, obnavljanju i
oduzimanju licence, kao i odredbe Zakona kojim se uređuju komore zdravstvenih radnika."
Član 237. "Za svoj rad zdravstveni radnici koji obavljaju metode i postupke tradicionalne
medicine preuzimaju stručnu, etičku, kaznenu i materijalnu odgovornost."
293
EKSPERIMENT U MEDICINI
medicinskoetički i medicinskopravni aspekti i problemi
Medicinski eksperiment na čoveku verovatno je star koliko i sama istorija medicine.

Medicinski istorijski dokumenti iz ranijih civilizacija, beleže da su za eksperimente na čoveku
uzimani robovi i zarobljenici. Najdrastičniji primer u ljudskoj civilizaciji je eksperimentisanje
na živim ljudima u XX veku u okviru nacističkog naučnog medicinskog eksperimentisanja na
najsuroviji način izvođenog u koncentracionim fašističkim logorima.
Eksperiment u medicini podrazumeva bilo koju intervenciju na fizičko-somatskom ili
mentalnom planu na čoveku, koja po obimu i prirodi prevazilazi uobičajenu prihvaćenu medi-
cinsku praksu u datom vremenu. Uobičajenost ili stepen rizika određuju da li će neki me-
dicinski poduhvat na čoveku biti shvaćen kao standardan tretman ili kao eksperiment.
Medicinske eksperimente na čoveku francuski naučnik Barik deli na:
1. terapijske eksperimente (klinički eksperiment) – upotreba novih medicinskih proce-
dura ili novih medikamenata sa isključivom svrhom da se bolesnik izleči od date bolesti;
2. biološke eksperimente (neterapijske eksperimente) – cilj im je proširivanje funda-
mentalnih znanja iz medicine, ili otkrivanje zakonitosti funkcionisanja ljudskih tkiva, organa i
organizma u celini. Stavovi o biološkom, odnosno neterapijskom eksperimentu na ljudima
podeljeni su i dan danas. Jedni su za apsolutnu zabranu, a drugi su značajno, liberalniji. Ovo
pitanje regulišu i Svetska zdravstvena organizacija i Svetsko medicinsko udruženje posebno
Helsinškom deklaracijom, a i drugim dokumentima.
Strogo medicinskoetički gledano, eksperiment na čoveku koji se izvodi samo iz nauč-
ničke ili stručne radoznalosti, nije nedozvoljen.
Jasno je da se nikakav napredak u medicini ne može ostvariti bez eksperimentalne pro-
vere na samom čoveku. Medicina beleži čuvene pronalazače koji su svoja epohalna otkrića
prvi put primenili na sebi, recimo Džener – vakcinu protiv velikih boginja.
Pomirenje strogog medicinskoetičkog stava o zabrani eksperimenta pod bilo kojim us-
lovima na čoveku i rezonskog naučnog stava o neminovnosti biološkog eksperimenta kao os-
nove napretka medicinske nauke ostvareno je u Helsinškoj deklaraciji iz 1964. godine. Prema
Helsinškoj deklaraciji biološki eksperiment je dozvoljen samo na dobrovoljcima ako se njime
proširuju medicinska znanja i ostvaruje neposredna korist za bolesnog čoveka.
Helsinška deklaracija reguliše etička načela u vezi sa terapijskim eksperimentom na čo-
veku i ona su znatno blaža. Zabranjuje se upotreba novih terapijskih metoda ukoliko se isti
uspeh može postići postojećim.
Helsinška deklaracija razrađuje sledeće principe kliničkog eksperimenta.
Kliničke eksperimente mogu raditi samo naučno kvalifikovana lica koja su već doka-
zala visoku stručnost i moralnu zrelost i ukoliko su na životinjama ili u oglednim laboratorijama
prethodno više puta taj eksperiment ponovili i garantuju uspeh njegove primene na čoveku.
Srazmeran odnos između cilja i rizika je neophodan pri izvođenju kliničkog eksperi-
menta. Nedopustivo je da se kroz eksperiment omogući izlečenje neke banalne bolesti, a da
pri tome rizik bude veliki ili čak da ugrozi zdravlje ili život bolesnika.
294
Medicinska etika
ISPITIVANJE LEKOVA NA LJUDIMA

Ispitivanje lekova na ljudima nameće medicinskoetičke i medicinskopravne dileme. O

nekim od njih treba raspraviti. Živimo u vreme kada je farmakoterapija u ekspanziji. Broj re-
gistrovanih lekova u ovom momentu prelazi 65 hiljada, te se opravdano postavlja medicin-
skoetičko pitanje da li su potrebni toliki lekovi, a posebno, da li su potrebni novi kada ih već
ima toliko, te da li je moralno izvoditi eksperimente na ljudima zbog uvođenja novih lekova.
Medicinskoetičke, kao i medicinskopravne dileme u oblasti ispitivanja lekova na ljudi-
ma radi njihovog uvođenja u promet su brojne.
1. Da li su nam potrebni novi lekovi je dilema na koju treba tražiti odgovor u činjenici
da se sa napredovanjem farmaceutsko-hemijskih istraživanja otkrivaju nove kvalitetnije, efi-
kasnije i pouzdanije farmakološke supstance. Antibiotici su, na primer, izmenili ne samo tok
već poboljšali ishod mnogih zaraznih bolesti. Nove farmakološke supstance u lečenju hiper-
tenzije unapredile su tok i prognozu ove bolesti i umanjile frekventnost njenih komplikaciija,
a time i produžile životni vek čoveka.
Ukoliko se strogo držimo naučnih otkrića da ne postoji nijedna farmakološka supstanca
a da nema loše efekte, zaključak bi bio da praktično ne postoji potpuno neškodljiv lek.
2. Da bi se novi lek uveo u upotrebu, odnosno pustio u promet, on se prvo mora eks-
perimentalno primeniti ne na čoveku, već na supstituentu – modelu, odnosno na životinjama.
Eksperimenti na oglednim životinjama sa novim farmakološkim supstancama su poželjni i da-
ju potrebne podatke o kvalitetu leka, njegovim nuspojavama, terapijskim efektima i dozama,
te se mogu uvesti u promet nakon eksperimenata. Ipak brojni lekovi ne mogu biti stavljeni u
promet samo na osnovu ogleda na životinjama jer je nemoguće predvideti efekte leka, na čo-
veka, na primer na psihičke funkcije; na mišljenje, na volju, na afekte, na patološka psiho –
događanja, kao što su halucinacije i drugi psihopatološki supstrati. Razlika između ljudi i eks-
perimentalnih životinja postoji i u samom kvalitetu farmakodinamike i farmakokinetike far-
makološke supstance, odnosno u načinu i brzini metabolisanja. Konačno, mora se prihvatiti
da su eksperimenti sa lekovima na ljudima neizbežni i apsolutno potrebni.
3. Pošto su eksperimenti sa novim lekovima na ljudima neophodni medicinskoetič-
ko i medicinskopravno problemsko pitanje je kako te eksperimente izvoditi na ljudima. Medi-
cinskoetički i medicinskopravni aspekt eksperimenta sa novim lekovima na ljudima u našem
vremenu rešili su Svetska zdravstvena organizacija i Svetsko medicinsko udruženje kroz de-
klaracije, rezolucije i izjave, koje su prihvaćene i ugrađene u zakone brojnih država sveta.
Principi korišćenja kontrolisanog kliničkog ogleda su sledeći:
a) princip obaveznog prihvatanja ocene stručne javnosti o potrebi ispitivanja novog leka i
njegovoj etičnosti;
b) princip informisanosti ispitanika i poštovanje njegove slobodne odluke;
c) timski rad u istraživanju po pravilima koja se primenjuju u kliničkoj farmakologiji.
295
Elementi za donošenje ocene o bezbednosti, odnosno etičnosti ispitivanja lekova na lju-

dima su sledeći.
1. Istraživači moraju jasno da odrede cilj, plan i trajanje istraživanja, odnosno traja-
nje eksperimenta sa novim lekom na grupi dobrovoljaca.
2. Elaborat o kliničkom ogledu mora da sadrži kriterijume po kojima će se dobrovoljci
uključiti u istraživanje, zatim kriterijume po kojima se ispitanici neće moći da uključe u is-
traživanje, kao i uslove i okolnosti pod kojima se svaki pojedinac može samovoljno isključiti
iz eksperimenta ukoliko nastanu bilo kakve komplikacije. Neophodno je pribaviti podrobnu
ocenu i dokumentaciju o leku koja podrazumeva pozitivnu ocenu kvaliteta leka i mišljenje
farmakološkog instituta o leku dato na osnovu objektivnih činjenica.
3. Istraživač, odnosno istraživački tim mora da ispuni uslove kvalifikovanosti svakog
pojedinca u timu da bi se bavio eksperimentom, koji su propisani Zakonom o naučnom ra-
du i naučnom istraživanju.
4. Etički je neprihvatljivo i nije moguće započeti eksperimentalno ispitivanje leka na
ljudima ukoliko nije dokazana faktička pretpostavka koristi nameravanog eksperimenta,
takođe utvrđena propisima. Plan eksperimenta treba da se definiše po fazama.
Tehnički ispitivanje lekova na ljudima teče u četiri faze:
Prva faza se izvodi na 20 – 50 zdravih dobrovoljaca i ispituju se osnovne farmakokine-
tičke i farmakodinamske karakteristike novog leka.
Druga faza izvodi se na 50 – 300 bolesnika i u njoj se preciznije određuju farmakokine-
tičke i farmakodinamske osobine leka, preciziraju se doza i raspon dozne delotvornosti i neš-
kodljivosti tog novog leka.
Treća faza se sprovodi na 250 – 1.000 i više bolesnika. Potpuno je terapijski kontrolisan
princip ogleda, a beleže se delotvornost i neškodljivost novog leka u širokom rasponu doza.
Četvrta faza je tzv. postregistraciona faza leka. Podrazumeva nadzor i praćenje neželje-
nih efekata i u okviru je kontrolisanog kliničkog ogleda.
Ispitanici da bi bili uključeni u eksperiment sa novim lekom treba prethodno da budu
potpuno informisani o leku i da potpišu tzv. informisani pristanak. Tokom eksperimenta sa
novim lekom na ljudima ostaje stalno na snazi neotuđivo pravo dobrovoljca kao ispitanika da
se po ličnom nahođenju isključi iz istraživanja u bilo kom momentu, a da za to ne mora dati
čak ni objašnjenje. Glavni istraživač u timu, zbog toga ne sme da uskrati takvom bolesniku
lekarsku pomoć, jer se eksperiment obično izvodi u kliničkim uslovima. Bolesnik se ne sme
prisiljavati da ostane u eksperimentu. Kada se ovakav eksperiment završi, lek se pušta u pro-
met. Međutim, neophodno je dalje i trajno praćenje i prijavljivanje nus pojava vezanih za
primenu tako odobrenog leka. Neželjeni, naknadno utvrđeni efekati leka, prijavljuju se nacio-
nalnim centrima za nuspojave vezane za lekove, primećene u njihovoj praktičnoj primeni.
Prijavljene zapažene neželjene nuspojave vezane za primenu nekog leka su pokazatelji
kvaliteta rada lekara u savremenim državnim zajednicama.
296
Medicinska etika
ISTRAŽIVANJA NA MODELU – EKSPERIMENTALNE ŽIVOTINJE

Naša zemlja nema posebnu zakonsku regulativu etičnosti korišćenja životinja u medi-
cinskim eksperimentima, uprkos aktuelnom insistiranju pokreta za zaštitu životinja, te će ve-
rovatno u doglednoj budućnosti to morati da bude uređeno. Medicinskoetički gledano, istina je
da svaki istraživač u oblasti medicine ima cilj da dođe do naučne istine ili da naučnu istinu
proveri, a nikako da uživa u mučenju modela, odnosno životinja koje koristi u naučne svrhe.
Svetsko medicinsko udruženje je na svojoj 41. skupštini u Hongkongu, septembra 1980.
Godine, donelo Izjavu o upotrebi životinja u medicinskim istraživanjima, koja je u tesnoj vezi
sa Helsinškom deklaracijom. Navedena izjava polazi od stava da su biomedicinska istraživa-
nja na životinjama neophodna za dalji naučni progres u oblasti medicine i za unapređenje zaš-
tite zdravlja čoveka i zajednice u celini i zato nalaže:
1. da istraživači i istraživačke institucije poštuju principe humanog tretmana eksperi-
mentalnih životinja;
2. da se u svetu osudi praksa pretnji, nasilja i uznemiravanja naučnika i njihovih porodica;
3. da međunarodne pravne organizacije ulože kordinovane napore u cilju zaštite istra-
živača i istraživačkih ustanova od ovih po svemu terorističkih napada.
Eksperimentalna životinja treba da se odgaja u prostorijama u kojima će najbolje napre-
dovati, jer su dobijeni podaci validni samo ako se radi na zdravoj, dobro negovanoj eksperi-
mentalnoj životinji. Manipulacija sa životinjama mora da bude što manje gruba sa nastoja-
njem da životinja minimalno pati, oseća bol i da minimalno doživljava stres, ukoliko ispitiva-
nje stresa nije zapravo namera eksperimenta. Ako u eksperimentu životinja mora da se žrtvu-
je, onda taj postupak treba da bude brz i efikasan.
Svetski pokreti za zaštitu životinja često dižu svoj glas neopravdano, jer se pogrešno in-
terpretira protokol o eksperimentalnom istraživačkom radu na modelima, da se nehumano i
neetično postupa sa eksperimentalnim životinjama. Takva Svetska udruženja insistiraju na
zameni upotrebe modela (eksperimentalnih životinja), mašinama, odnosno kompjuterima u
medicinskim istraživanjima. Jasno je da ovakva zamena nije moguća, jer kompjuteri reaguju
samo prema tačno unešenim podacima, a živa ćelija i živi organizam, odnosno eksperimental-
na životinja, ima posebnost biološke reakcije na primenu, recimo hemijskih sredstava u ispiti-
vanju novih lekova, ili primeni nekih drugih agenasa kao što su stresogeni uticaj ili namerno
zaražavanje uzročnikom bolesti. Eksperimenti na životinjama u medicinskim istraživanjima
izvode se u posebnim institucijama kojima je zakonom dozvoljen eksperimentalni rad, a te in-
stitucije imaju kvalifikovano osoblje i opremu.
Društvena kontrola nad upotrebom životinja u medicinskim eksperimentima moguća je:
1. uvidom u planove eksperimenata prilikom odobravanja finansijske podrške projektima,
2. pregledanjem izveštaja o sprovedenim istraživanjima,
3. pri sumiranju rezultata eksperimenta u kojem su korišćene eksperimentalne životinje,
4. pri javnom saopštavanju rezultata u naučnim časopisima ili na naučnim skupovima.
297
VEŠTAČKO OPLOĐENJE
Ljudska reprodukcija predstavlja komplikovan prirodni proces čiji je krajnji ishod spa-
janje jajne ćelije i spermatozoida. Ove ćelije nose nasledne osobine oba roditelja.
Spajanjem jajne ćelije i spermatozoida nastaje nova jedinka (novi život) koja nije pro-
sta reprodukcija roditelja, već originalna, neponovljiva jedinka koja nosi veliki broj osobina
svojih roditelja, ali i sopstvenu originalnost, čiji će deo dalje preneti na svoje potomstvo.
Reprodukcija je jedna od osnovnih bioloških funkcija svih živih bića, pa i čoveka.
Niz je uslova da bi do koncepcije jajne ćelije i spermatozoida došlo u fiziološkim, tj.
prirodnim uslovima. Neophodna je očuvanost anatomske i fiziološke funkcionalnosti, počevši
od hipotalamusa preko hipofize, čiji hormoni nadziravaju i obezbeđuju rast i sazrevanje re-
produktivnih ćelija (jajne ćelije i spermatozoida). Po ovulaciji jajne ćelije ona treba da bude
prihvaćena u jajovod i da joj bude obezbeđen transport do mesta susreta sa spermatozoidom u
samom jajovodu, kao i transport tako nastalog embriona do materice, u kojoj se nidira i razvi-
ja tokom devet meseci trudnoće. Da bi taj lanac mogao da se odvija, neophodno je da cervi-
kalni kanal uterusa sa produktima svojih žlezda u sluzokoži obezbedi fertilni život spermato-
zoidu koji u njega prodre i aktivno se krećući ascendentno kroz kavum uterusa dospe u jajo-
vod. Neophodan je i dovoljni broj fertilnih spermatozoida da bi se oplodnja jajne ćelije obez-
bedila. Brojne su bolesti ili anatomofizički defekti koji onemogućavaju reprodukciju u prirod-
nim, biološkim uslovima, što se naziva neplodnost ili sterilitet.
Nemogućnost reprodukcije muškarca ili žene izuzetan je problem praćen ugrožavanjem
seksualnog identiteta, osećanjem narušene sopstvene vrednosti, osećanjem griže savesti, ose-
ćanjem krivice, zavisti, izolovanosti od okoline te bračnih problema, do narušenih socijalnih i
porodičnih odnosa. Mogućnosti savremene medicine su velike, ali ne i bezgranične, da se u
takvim situacijama pomogne i ispuni humanistička lekarska uloga. Pod pojmom asistirana
reprodukcija ili veštačko oplođenje – osemenjavanje, podrazumevaju se svi oni postupci gde
se veštački u zdravstvenoj ustanovi pomaže ili imitira prirodni tok spajanja ženskog i muškog
gameta u cilju uspostavljanja narušenog fertiliteta žene ili muškarca.
Asistirana reprodukcija je terapijski postupak gde lekar aktivno potpomaže stvaranje
gameta (spajanje jajne ćelije i spermatozoida). Primenjuje se u sledećim slučajevima:
1. supfertilitet muškarca - je smanjena sposobnost spermatozoida za oplodnju;
2. azospermija - nedostatak živih spermatozoida u ejakulatu (sterilitet muškarca);
3. nedostatak ili ireparabilno oštećenje jajovoda žene;
4. autoimunizacija muškarca na antigene sopstvenih spermatozoida;
5. heteroimunizacija žene na antigene spermatozoida i
6. idiopatski bračni sterilitet - sterilitet u braku neotkrivenog, tj. nepoznatog uzroka.
298
Medicinska etika
Asistiranu reprodukciju čoveka danas je moguće ostvariti na tri načina:

I AIH – artificijelna homologna inseminacija;
II AID – artificijelna donor inseminacija;
III VTO i ET – vantelesna oplodnja i embriotransfer.
Primena bilo kog od tri navedena postupka čine neplodne bračne parove zavisnim od
lekara i medicine u području najintimnijih i najtananijih ljudskih emocija. Stavljaju pred leka-
ra posebne medicinsko etičke obaveze, kao što su:
1. eliminacija subjektivnosti pri izboru kandidata za postupak lečenja uz strogo pridr-
žavanje pisanih i stručno primenjenih protokola lečenja,
2. striktno pridržavanje principa čuvanja lekarske tajne,
3. onemogućavanje bilo kakvog manipulisanja materijalom kojim se raspolaže prili-
kom lečenja (spermatozoidi i jajne ćelije),
4. čuvanje integriteta deteta koje će nakon takve intervencije biti rođeno.
Artificijelna homologna inseminacija (AIH)

AIH (Artificijelna homologna inseminacija) je pojam koji se odnosi na ostvarenje kon-
cepcije spermatozoida i jajne ćelije tako što se sperma muža kateterom ubrizgava u cervikalni
kanal materice ili u samu šupljinu materice supruge. Ovim postupkom se povećava mogućnost
da baš u tom ciklusu ovulacije dođe do oplodnje jajne ćelije spermom muža. Izvodi se u situaci-
ji kada je broj spermatozoida u 1 cm3 sperme manji od 20 miliona, ili je broj pokretljivih sper-
matozoida ispod 50% u 1 cm3, ili je pak količina sperme pri jednom ejakulatu manja od 2 cm3.
Medicinskoetički aspekti i problemi artificijelne homologne inseminacije su relativno ja-
sni, jer se radi o unapred datoj saglasnosti oba supružnika da se začeće potpomogne ovakvom
metodom asistirane reprodukcije. Za primenu homologne inseminacije nema medicinskoetič-
kih bitnih dilema, jer se leči bračni sterilitet pa se u suštini zadovoljava prirodna želja za de-
com. Mogući medicinskoetički i sudskomedicinski problemi nastaju kad se artificijelna homo-
logna inseminacija obavlja zamrznutom spermom muža, što se primenjuje u dva slučaja:
a) kada je kvalitet sperme muža toliko loš da se koncepcija spermatozoida ne očekuje
svežom spermom i pribegava se odabiranje sperme iz više uzoraka, pa se ostavlja i zamrzava
kvalitetnija, ili pak uzeta nakon lečenja i takva sperma muža čuva u smrznutom stanju dok se
ne stvore uslovi za inseminaciju, odnosno do ovulacije supruge;
b) praktikuje se kada predstoji davanje citostatika mužu zbog nekog malignog obolenja,
te se pre uključivanja citostatika uzme njegova sperma i čuva za kasniju inseminaciju.
Čuvanje smrznute sperme muža u prvom navedenom slučaju nije bitno sa medicin-
skoetičkog i sudskomedicinskog aspekta. Drugi slučaj je složeniji, a posebno ukoliko je
sperma zamrznuta zbog maligne bolesti muža i lečenja, a muž umre. Inseminacija žene zamr-
znutom spermom svog zakonitog, ali umrlog muža nosi brojne i medicinskoetičke, a pre sve-
ga sudskomedicinske probleme. Ukoliko bi se takva trudnoća ostvarila na insistiranje žene,
značilo bi da dete u momentu začeća, a posebno po rođenju već odavno ima umrlog oca, da-
kle nema živog biološkog oca. Objektivno, ovakva situacija nema regulativu u pozitivnim za-
konima nijedne zemlje, niti su ponuđena moguća pravna rešenja. Lekar, žena i društvo u celi-
ni, u ovakvoj situaciji stavljeni su pred brojne medicinskoetičke, moralne i pravne dileme.
299
Artificijelna donor inseminacija (AID)

AID (artificijelna donor inseminacija ili heterologna inseminacija) je terapijski postupak
u lečenju steriliteta supruga, po kome se inseminacija žene vrši sigurno fertilnom spermom od
nepoznatog davaoca. Medicinskoetičke dileme su da je ovo bolji metod lečenja bračnog steri-
liteta od metoda adopcije – usvojenja deteta, jer je usvojeno dete strano i majci i ocu, među-
tim oba roditelja su u slučaju adopcije u ravnopravnom položaju, a u situaciji heterologne in-
seminacije majka je u prednosti jer je ipak biološki roditelj.
Heterologna inseminacija je skopčana sa nizom objektivnih i mogućih problema koje
lekar treba da predvidi pre nego što započne ovu terapiju bračnog steriliteta. Potrebno je da
sigurno lekar utvrdi potpuno zdrav fertilitet žene i apsolutni sterilitet muža. Ključni medicin-
skoetički problem je ovde i prvi, koga lekar leči? Da li leči ženu? Ne, ako je ona potpuno
fertilna. Da li leči muškarca? Ne, jer se uzima sperma drugog muškarca (donora). Dakle, radi
se o, uslovno rečeno, lečenju braka, odnosno o pokušaju podrške održavanja bračne zajednice
takvog muškarca i žene.
Medicinskoetički i medicinskopravni problem za lekara pri odlučivanju na heterolognu
inseminaciju je ozbiljan. Lekar treba da joj pristupi samo kada se uveri da joj je cilj rađanje
deteta, da ne postoje drugi povodi, kao što su razrešenja nekih intrapsihičkih konfliktnosti u
supružnika, ili egzistencijalnih problema ili materijalnog statusa itd. Nedopustiv je bilo kakav
vid improvizacije u procesu heterologne inseminacije, ni od strane supružnika ni lekara. Upr-
kos poštovanju tog uslova, naknadno skoro redovno nastaju, ne samo medicinskoetički, već i
sudskomedicinski problemi. Medicinskoetička obaveza lekara je da on sam ne inicira ovaj vid
asistirane reprodukcije, već da ga tek razmatra ukoliko ga predlože supružnici. Posebnost
medicinskoetičkog aspekta za lekara jeste da je on to lice koje odabira donora (danas postoje
banke zamrznute sperme), kvalitet sperme i odgovoran je za genetsku neopterećenost donora
nekom bolešću.
1. Lekar mora poštovati indikacije pri odluci o izvođenju heterologne inseminacije.
2. Svi podaci o postupku ne smeju biti dostupni nikome, posebna su lekarska tajna.
3. Davalac sperme mora biti posebno pregledan, čime se isključuju potencijalni rizici
nasleđivanja bolesti u deteta koje će se roditi iz ovakvog terapijskog postupka lečenja sterilite-
ta. Samo su lekaru koji sprovodi heterolognu inseminaciju poznati podaci o davaocu sperme,
čime se obezbeđuje tajnost donora u kasnijim godinama.
4. Spermom istog davaoca mogu se po zakonu inseminovati samo dve žene, nikada više
njih. Zakon uređuje u nekim zemljama i neke karakteristike davaoca, recimo da ima između
30 i 40 godina, da je u braku i da ima troje svoje bračne dece itd.
5. Supružnici pre pristupanja heterolognoj inseminaciji treba da daju pismenu saglasnost.
6. Supružnicima se predočavaju pozitivni zakonski propisi koji regulišu ovaj vid asistira-
ne reprodukcije, a obavezuju ih kao i lekara i medicinsku ustanovu tokom postupka i kasnije.
7. Preporučljivo je da lekar iz banke sperme odabere onog donora koji je po biološkim
svojstvima najsličniji ženi koja se oplođuje heterolognom spermom.
300
Medicinska etika
Sigurno je da heterologna inseminacija ima niz negativnih implikacija, a najbitnije su:

1. Status muža i moguće psihološke komplikacije u ovakvoj situaciji roditeljstva. Lekar
od muža pribavlja apsolutnu saglasnost u pisanoj formi. Uprkos tome, može se smatrati da je
ovakva inseminacija ipak, egoizam žene, a etično se dopušta kako ne bi došlo do raspada bra-
ka, recimo, ili da žena ne bi bila lišena zadovoljstva i sreće materinstva (rađanja). Činjenica je
da po rođenju takvog deteta, muž sada socijalni a ne i biološki otac, može razviti antipatiju
prema tom detetu, a naknadno i prema supruzi, jer nije retko da suprug razvije osećanje infe-
riornosti, te je brak zbog toga naknadno ugrožen i raspada se.
2. Problem pravne prirode – sudovi nekih zemalja veštačko osemenjavanje uzimaju kao
razlog za davanje saglasnosti mužu na razvod braka, uprkos pismenoj saglasnosti koju je dao
pre heterologne inseminacije. Saglasnost muža na ovakvo osemenjavanje svoje supruge je
pokriće za lekara sa medicinskoetičkog i sa medicinskopravnog aspekta.
3. Problemi izdržavanja deteta nastaju kao posledica razvoda braka, jer u tom slučaju
bivši suprug može odricati obavezu izdržavanja deteta dokazujući da ono nije njegovo. Činje-
nično pravno u razvodu takvog braka dete trenutkom razvoda, iako rođeno u braku, postaje
vanbračno, jer muž nije njegov biološki otac.
4. Etičko genetički problemi vezani za dete rođeno inseminacijom žene spermom donora
su sledeći: Teoretski, a i praktično, spermom istog donora mogu biti, i često se oplode dve že-
ne, tako da deca iz takvih trudnoća kasnije, ako su raznopolna, mogu doći u međusoban kon-
takt, u dobu zrelosti i stupiti u intimne odnose ili u bračnu zajednicu, gde se pojavljuje etički
problem rodoskvrnjenja, a i mogućeg incesta.
5. Problem mentalnog statusa i mentalnih oštećenja deteta moguć je kada dete sazna da
mu otac nije zapravo biološki otac, a to se po pravilu i događa i skoro nije moguće od deteta
kada odraste sakriti istinu. Problemi takve mlade osobe nastaju zbog intenzivne i izražene po-
trebe da upozna pravog, biološkog oca.
6. Želja da se sazna ko je biološki otac njenog deteta javlja se i u supruge, odnosno
majke deteta rođenog iz heterologne inseminacije. Na samom početku žena takvu želju po
pravilu nema, ali kad dete počne da odrasta i da se na njemu zapažaju posebnosti mentalnog
sklopa ličnosti i crte fizičkog izgleda, neretko se ta želja pojavljuje. Tada nastaju brojni medi-
cinskoetički, ali i pre svega medicinskopravni problemi jer takva majka čini brojne nedopuš-
tene pravne radnje da bi došla do identiteta davaoca.
7. Psihologija žena pri izboru seksualnog partnera je pojam koji brojni autori raspra-
vljaju i smatraju da žena odabira za seksualnog partnera muškarca koji bi po njenim intrapsi-
hičkim idealizacijama bio najpoželjniji – najidealniji otac njenog deteta. To dolazi iz podsve-
sne želje žene za rađanjem idealnog potomstva i potrebom za idealnim produženjem vrste.
Medicinskoetički i deontološki aspekt problema je zašto lekar preuzima odgovornost uloge
izbora oca, što je inače lična stvar žene.
8. Osemenjavanje – inseminacija spermom donora proizilazi, da je u funkciji odbrane
egoizma žene, iako muž daje na to pismeni pristanak. Žena sebično za dati brak ne želi da se
liši zadovoljstva i sreće kroz roditeljstvo, odnosno materinstvo i rađanje.
301
Konačno, iz svega rečenog proističe zaključak da današnja naučna medicina u svojoj

praktičnoj primeni ima prostore koji su sa medicinskoetičkog i medicinskopravnog aspekta
vrlo problematični i po mnogo čemu kontroverzni i sa mogućim brojnim, nimalo beznačajnim
posledicama. Recimo, treba li dozvoliti neudatoj ženi oplođenje spermom nepoznatog donato-
ra, te da li ženi u braku dozvoliti da rodi drugo dete ukoliko je sterilitet muža nastao naknad-
no, jer to drugo dete ima različitog biološkog oca. Dolazi se do deontološkog aspekta proble-
ma obavljanja lekarske struke – treba li lekar uvek da udovolji zahtevima pacijenta samo za-
to što pacijent to želi?
Vantelesna oplodnja i embriotransfer (VTO i ET)

VTO i ET (vantelesna oplodnja i embriotransfer) predstavlja tehniku oplodnje kojom se
u laboratorijskim uslovima imitira onaj deo reproduktivnog procesa koji se dešava u jajovo-
dima žene. Primenjuje se u lečenju bračnog steriliteta, a poslednjih decenija veoma zaokuplja
pažnju stručnjaka, ali i ukupne javnosti, pre svega neplodnih bračnih parova. Za to ima dosta
razloga.
Ostvaruje se zahvaljujući saznanjima i napretkom naučne medicine vantelesno, odnosno
neprirodno u uslovima laboratorije, de facto u Petrijevoj šolji. Vantelesna oplodnja je čoveko-
vo postignuće na temeljima naučnih, bioloških i naučnomedicinskih saznanja da nadvlada pri-
rodu u njenoj do nedavno najvećoj tajnovitosti – začinjanju novog ljudskog života. Vantele-
snom oplodnjom čovek je konkurent prirodi, jer van prirodnih uslova ostvaruje spajanje
jajne ćelije i spermatozoida i nastanak nove ljudske jedinke.
Šta je vantelesna oplodnja? Zašto se primenjuje? To su pitanja na koja treba odgovoriti.
Vantelesnom oplodnjom se ostvaruje koncepcija – spajanje spermatozoida i jajne ćelije u la-
boratorijskim uslovima. Kada plod dostigne osam ćelija, premešta se u materičnu duplju žene,
gde nastavlja da se razvija. Ovim je zamenjen deo reprodukcije koji se u prirodnim uslovima
obavlja u jajovodu. Pre uvođenja vantelesne oplodnje takvi bračni parovi su bili apsolutno i
definitivno sterilni, a ovaj postupak im je pružio šansu da postanu roditelji.
Medicinsko pravo nalaže:
1. Vantelesnu oplodnju jajne ćelije vršiti samo u svrhu prokreacije.
2. Neprihvatljiva je i zabranjena upotreba jajne ćelije u cilju genetskog inženjeringa.
3. Neprihvatljiv je postupak sa gametima koji bi išao na ciljano određivanje pola ili ge-
netsku manipulaciju.
4. Neprihvatljivo je održavanja humanih embriona u laboratorijskim uslovima radi is-
traživanja itd.
Vantelesna oplodnja mora biti kompletan etički čin sa svim obaveznim kvalitetima za
sve učesnike: za oba donora, za prospektivnu majku i oca, za lekara i ostale učesnike koji u
njemu profesionalno učestvuju.
Vantelesna oplodnja kao terapijska metoda lečenja steriliteta primenjuje se u teškim oš-
tećenjima reproduktivnih organa, pre svega žene, recimo u stanjima nedostatka jajovoda ili
njihovog ireparabilnog oštećenja, ili u stanjima supfertiliteta muškarca, nedostatka uterusa že-
ne itd. Vantelesna oplodnja kao metoda asistirane humane reprodukcije primenjuje se tamo
302
Medicinska etika
gde je do tada sterilitet bračnih parova bio definitivan, nerešiv, znači nisu postojale druge mo-
gućnosti da bračni partneri postanu roditelji. Vantelesna oplodnja i ebriotransfer su metode
koje su svakako epohalne i rešile su do nedavno nerešive probleme ljudske reprodukcije.
Tehnika izvođenja van telesne oplodnje pojednostavljeno izgleda ovako; Prvo se leko-
vima reguliše ovulacija više jajnih ćelija, one se tehnički pod ultrazvukom uzimaju iz folikula
i u Petrijevog šolji oplođuju spermatozoidima muža. Pravilo je da se oplodi više gameta isto-
vremeno, a u uterus supruge unesu dva - tri. Opisana tehnika postavlja odmah medicinskoe-
tičke dileme: ko ima pravo da odluči koje gamete treba odbaciti, a koje odabrati od, recimo,
desetinu oplođenih. Koji embrion lišiti života, a koji nidirati u kavum uterusa?
Prirodno začeće podrazumeva ljudsko nemešanje, već prirodno odabiranje embriona
koji će preživeti, odnosno selekcijom dati novu ljudsku jedinku. U vantelesnoj oplodnji i em-
briotransferu to je u kompetenciji čoveka, odnosno lekara i stoga, naizgled, etičko nerešivo i
problemsko pitanje.
Poseban medicinskoetički problem vantelesne oplodnje i embriotransfera je situacija
kada se ovakva asistirana humana reprodukcija preduzima u sledećoj situaciji.
Surogat majka
Supruga ima jajnike ali je recimo, hirurškom intervencijom odstranjen uterus, dakle,
jajna ćelija supruge i spermatozoid njenog muža u Petrijevoj šolji artificijelno daju embrion,
taj embrion se transferiše u uterus druge žene koja za to da saglasnost. Žena koja nosi trudno-
ću sa embrionom druge žene i muškarca je novi pojam u medicini i ljudskoj reprodukciji - su-
rogat majka. Surogat majka ili inkubator majka usložnjava problem asistirane humane repro-
dukcije vantelesnom oplodnjom i embriotransferom u današnjoj naučnoj medicini uopšte. Br-
ojni su medicinskoetički, etički, moralni, sudskopravni i društveni problemi i aspekti ovog vi-
da asistirane humane reprodukcije. Dilemska i nerazrešiva medicinskoetička i medicinska pi-
tanja su da surogat majka nosi devet meseci embrion do porođaja, odnosno do rađanja živog
deteta, a da biološki to novo ljudsko biće nije njeno.
Ostaju naučne nerazjašnjene dileme koliki je uticaj na ukupnu mentalnu strukturu i
mentalnu ukupnost nove ljudske jedinke koja je devet meseci tokom trudnoće bila hranjena
preko krvi surogat majke. Problemi su vezani i za biološku majku, koja ostvaruje materinstvo
a da nije prošla kroz trudnoću do porođaja, takođe i takvog biološkog oca, koji kroz sve vre-
me trajanja trudnoće nije bio u prilici da trudnoću proprati sa voljenom ženom, pravom bio-
loškom majkom svog deteta. Niz je drugih problema koji sežu i u materijalnu sferu, materijal-
no obeštećenje surogat majci za nošenje trudnoće i porođaj.
"Etički stavovi koji su realno i racionalno distancirani od naglašenog ili purifikovanog
biologizma, ali isto tako od transcendentalnog i metafizičkog, teološkog, pseudosublimisanog
nijansiranja i argumentovanja okrenutog često više ka nebu i zvezdama, nego ka ljudima i
njihovim nevoljama u stvari nam izgledaju kod vantelesnog oplođenja najprihvatljiviji.''
303
INOVACIJE U MEDICINI
Savremena naučna medicina poslednjih decenija XX veka, doživela je izuzetnu ekspan-

ziju novih otkrića. Stremljenja u medicini nije moguće pouzdano anticipirati za XXI vek. Biće
to svakako vek brojnih otkrića, a time i izmena u medicinskoetičkim stavovima, ali i na
polju medicinskog prava. Suočeni smo već sada sa nizom zbunjujućih, u pravom smislu re-
či, otkrića i njihove primene u medicini, pre svega u genetici u transplantaciji tkiva i organa, u
akušerstvu, u hirurgiji itd. Brojne su nove medicinskoetičke dileme i nove medicinskopravne
nerazrešenosti. Primera za sve ovo je napretek.
1. Usvajanjem tehnike transplantacije srca nastao je problem redefinisanja samog
pojma smrti. Do tog momenta smatralo se da je pojam smrti jasan i da ga označava prestanak
rada srca, odnosno akcije srca i funkcije disanja. Danas to više nije tako.
2. Revolucionarno otkriće vantelesnog oplođenja donelo je niz medicinskoetičkih, ali
i medicinskopravnih nedefinisanosti. Pojam deteta iz inkubatora i pojam surogat majke su
proistekli iz metodološki usvojene tehnike vantelesne oplodnje – oplodnje u laboratoriji. Za-
konodavstvo pravnih sistema se našlo u poziciji da prati ovako proistekle dileme iz medicin-
skih dostignuća. Francuska je imala takav primer gde je zamrznutom spermom muža izvršena
oplodnja njegove udovice, dakle, začelo se i rodilo dete nakon očeve smrti. Sud Francuske je
dopustio udovici da bude oplođena zamrznutom spermom pokojnog muža i rodi dete kome je
on kao pokojnik biološki otac.
Pojam surogat majki je posebno delikatan problem jer je to sa biološkog aspekta prvo-
razredni eksperiment. Biološki je to zagonetka do danas nerazrešena, da li na osobine novo-
rođenog čoveka utiču samo genetske poruke iz germinativnih ćelija biološkog oca i majke, ili
u tome igra ulogu i devetomesečna trudnoća tokom koje se plod hrani preko krvi surogat maj-
ke, žene koja nosi tuđe gamete u svom telu. Ukoliko nauka utvrdi ovo drugo, onda nastaje di-
lema ko je zapravo majka, da li ona žena čija je jajna ćelija oplođena ili ona koja je u svom
uterusu tokom trudnoće odgajila plod do zrelosti za vanuterusni život. Današnja zvanična de-
finicija je da je "majka" osoba iz čijeg tela dete izlazi!
Tehnologija zamrzavanja i čuvanja semena (spermatozoida i jajnih ćelija) postavlja pi-
tanje starosne granice žene za rađanje, te i to pripada revolucionarnim ostvarenjima naučne
medicine. Stav da prirodi nisu potrebni čovekovi zakoni, već su zakoni potrebni samo čoveku
koji se igra stvoritetlja, nije razlog da se ograniče i zaustave naučna otkrića, već da se naučni-
ci upute na razboritu primenu ostvarenih rezultata društvenoj i životnoj kontroli.
3. Dostignuća naučne medicine da se pre oplodnje opredeli pol deteta veštačkim izbo-
rom ipsilon muških spermatozoida, stvorila su medicinskoetičku, ali i medicinsko pravnu di-
lemu izbora pola nerođenog deteta. Zloupotrebe se odnose na iznalaženje načina da se prekine
304
Medicinska etika
trudnoća ako je pol deteta neželjen, što je sa aspekta prava i morala društva ogrešenje, odno-
sno delo za sankcionisanje. Zakonodavac da bi izbegao ovakva prekršenja pravnih i etičkih
normi, reaguje: Ko bremenitoj ženi bez njenog pristanka započne ili izvrši prekid trudnoće ka-
zniće se zatvorom. To se odnosi na dijagnostikovanje pola ploda intrauterino primenom ultra-
zvuka. Primena ultrazvuka u akušerstvu ima još jednu pravnu dilemu. Lekar može utvrditi ne-
ku malformaciju ploda, a da trudnica ne želi da prihvati prekid takve trudnoće. Pravna dilema
u ovom slučaju zasniva se na definiciji da je dete pravni subjekt kada prodiše i zaplače, među-
tim, medicina je dokazala da dete intrauterino plače i diše, te je po toj definiciji i fetus pravni
subjekt koga treba zaštititi, jer svaki plod ima pravo da bude rođen zdrav.
Ranije civilizacije su štitile fetus različitim pravnim uređenjem, ali se to ipak svodilo na
zabranu namernog pobačaja. Naučna medicina je dokazala da je plod potencijalni pojedi-
nac i da mu pravni subjektivitet raste sa napredovanjem trudnoće. Tako je stvorena oba-
veza da se i plod pravno zaštiti, a to je u pravnoj nauci suprotno zakonitostima iz rimskog
prava, po kojim dete dobija status fizičkog lica ako se:
a) odvoji od majčine utrobe,
b) rodi živo i
c) ako ima ljudski oblik.
Ova načela su prihvaćena u svim zakonodavstvima savremenih država. Zakonodavstva
savremenih država se zahvaljujući otkrićima u medicini transformišu, te glase da svaki plod
ima pravo da bude rođen zdrav, što znači da nakazni plod ili monstrum ima pravo na smrt.
Zakonodavstva nekih zemalja idu i dalje, da nakon rođenja plod može ostvariti pravo na štetu
ako se ne rodi zdrav.
4. Posebni medicinskoetički problemi kao i medicinskopravni problemi vezani za ino-
vacije proističu iz samog odnosa savremene medicine i tehnike, jer je tehnika našla izuzetno
veliku primenu u naučnoj medicini ali, tehnika ne sme istisnuti lekara. Psihička potreba čove-
ka za interpersonalnom ljudskom komunikacijom je iznad i ispred svih dostignuća nauke, a
posebno potreba bolesnog čoveka da mu neko ko je kompetentan i učen olakša bolest ili ga iz-
leči. Lekar ne treba da se od svog pacijenta alijenira sakriven iza aparata jer time pravi deon-
tološko ogrešenje.
5. Naučnim dostignućima u oblasti genetskog kloniranja stvorena je mogućnost re-
produkcije kloniranjem, odnosno redupliranjem živih bića. Medicinskoetičko i medicinsko-
pravno je pitanje, ko ima pravo da stvara identične ljude, makar i samo one genijalne, jer je to
u sukobu sa osnovnim zakonom prirode, zakonom raznovrsnosti jedinki i neponovljivosti in-
dividue. Naučna medicina, a pre svega psihijatrija kao njena oblast, ovog momenta nema do-
kaze uprkos ispitivanjima na jednojajčanim blizancima, kakav bi bio ukupni mentalni sklop
klonirane ljudske individue, odnosno redupliranog ljudskog mozga.
Lekari su obavezni da preveniraju svaku mogućnost "otimanja kontroli" inovacija u na-
učnoj medicini. Nedopustivo je da genetičari rade bez kontrole zajednice i obaveze poštova-
nja društvenog morala.
305
JATROGENA OŠTEĆENJA
medicinskoetički i medicinskopravni stavovi
Pojmovi jatrogenija i jatrogena oštećenja podrazumevaju svaku bolest, pogoršanje

stanja bolesnika ili svaku nastalu povredu koju izazove lekar svojim postupkom ili rečju, bilo
u procesu postavljanja dijagnoze bilo tokom lečenja.
Etimološki termin potiče od grčke reči iatros – lekar. Jatrogene bolesti, jatrogena po-
goršanja bolesnikovog stanja, kao i jatrogene povrede, posledica su dejstva medicinske inter-
vencije, dejstva leka ili dejstva zdravstvene ustanove, ali uvek vezano za neki medicinski po-
stupak i rad lekara. Često se koriste i drugi izrazi za navedene jatrogene situacije, kao što je
recimo laesio arteficialis, laesio accidentalis i slično.
Medicinskoetički problem jatrogenije je u lekarskoj praksi i danas vrlo moguć i čest, jer
svaki postupak lekara, ali i njegova reč, mogu imati štetne posledice po stanje bolesnika, po-
goršati njegovu postojeću bolesti, ili mogu uzrokovati bolest. Bolest čini bolesnika uvek veo-
ma osetljivim i spremnim da svaku reč, gest ili postupak lekara protumači kao potvrdu o teži-
ni svoje bolesti, jer on strepi da boluje od najteže neizlečive bolesti. Bolesnik je zbog straha
za sopstveni život, jer je život vrednost svih vrednosti (opravdano strahovanje), sklon da sve
dovede u vezu sa sobom, odnosno "svojim neizlečivim stanjem". Bolesnik za sebe posebno
tumači svaki postupak i gest lekara. Postupci lekara mogu da budu jatrogenizujući i kada on
primenjuje svoje medicinsko znanje apsolutno u skladu sa naučnim činjenicama. Ponekad le-
kar deluje nesigurno, ili pred bolesnikom potencira svoje vrednosti, objašnjavajući detalje i
nebitne elemente nekog nalaza dobijenog pri dijagnostici. Lekari često preteruju u obimu te-
rapije i postavljanju dijagnoze, ne bi li dali sebi veći značaj pred bolesnikom.
Medicinskoetički i medicinskopravni, odnosno sudskomedicinski problemi vezani za ja-
trogeniju, nastaju tokom postavljanja dijagnoze, indikacija, prognoze, prevencije i terapije.
Dijagnoza je skopčana sa primenom izuzetno brojnih procedura vezanih za aparatnu te-
hniku, a često i za agresivna činjenja nad bolesnikom (angiografije, rektoskopije itd.). Jatro-
genija je neretko posledica primenjene dijagnostike.
Indikacije su neizbežna posledica u samom uspostavljanju odnosa lekar – pacijent. Iza-
zivaju i prvu dilemu koju lekar razrešava, a to je odluka da li datog pacijenta posle uzimanja
anamneze i fizikalnog pregleda, lečiti u ambulantno – polikliničkim uslovima ili stacionarno u
zdravstvenoj instituciji. Već saopštavanje odluke lekara o mestu i načinu lečenja može biti
okidač za jatrogeno pogoršanje bolesti, ili čak jatrogeni nastanak bolesti, jer većina ljudi doži-
vljava strah od bolničke postelje i tretmana u bolnicama.
Posebnost medicinskoetičkih i medicinskopravnih problema u medicinskoj praksi danas
je privatna lekarska praksa. Brojni hipohondrični i/ili umišljeni bolesnici, izazov su lekarima
u privatnoj praksi da li da ih iskoriste u cilju materijalne dobiti, a da im ne ugroze zdravlje.
Tržišni razlozi su ne samo medicinsko neetični, već su i medicinskopravni problem.
306
Medicinska etika
Prognoza je izuzetno značajan sastavni deo skoro svakog medicinskog tretmana, odno-
sno preduzimanja terapije. Nakon postavljanja dijagnoze, znači utvrđivanja bolesti, ili bole-
snog stanja, ili težine povrede, lekar se obavezno upušta u predviđanje daljeg toka bolesti i
predviđanje ishoda zavisno od planiranih i preduzetih terapijskih procedura. Poznato je da je
danas u medicini, svaka prognoza izuzetno osetljiva i vrlo često nepouzdana. Svakako, lekar
iz deontoloških razloga, ali i mogućih sudskomedicinskih posledica, ne sme olako davati pr-
ognozu, ne samo bolesniku već ni članovima njegove porodice. Posebno je delikatna progno-
za kada je nepovoljna ("quo ad sanationem et quo ad vitam" – po izlečenje i po život).
Konačno, u ukupno medicinskoetičkom i medicinskopravnom problemu informisanja
bolesnika o prognozi lekar treba da se drži pravila da daje onoliko informacija koliko je po-
trebno da se bolesnik i njegova porodica pridržavaju lekarskih uputa tokom tretmana. Verba
nociva je važan pojam za lekara jer je izuzetno mnogo zamki i mogućnosti u prostoru progno-
ze da se bolesnik i njegovo zdravlje oštete rečima.
Terapija – lečenje podrazumeva primenu veoma različitih procedura od strane lekara
nad pacijentom da bi se ostvario primarni i zajednički cilj i lekara i pacijenta, a to je izlečenje.
Lekar je dužan da primenom bilo koje terapijske procedure poštuje princip primum non noce-
re (pomoći a ne naškoditi), ali i princip primum est adiuvare (prvo je pomoći bolesniku). Pri-
mena savremenih terapijskih procedura su zamke visokog rizika za nastanak jatrogenih ošte-
ćenja bolesnika. Lekar je obavezan da se u izboru i opredeljenju terapijskog postupka ne ru-
kovodi izborom jeftinijeg među mogućim postupcima ili lekovima.
Prevencija (sprečavanje oboljenja), izuzetno je značajna u našem vremenu, ali u medi-
cini oduvek, jer to potvrđuje i narodna izreka: "Bolje sprečiti nego lečiti". Pojam prevencija
podrazumeva lekarsko stručno činjenje, ili stručno činjenje od strane drugih zdravstvenih rad-
nika da ne dođe do pojave bolesti, bolesnog stanja ili povređivanja. To se ostvaruje eradikaci-
jom kroz preventivna činjenja, recimo vakcinacijama protiv teških zaraznih bolesti. Danas je
tako eradicirana variola vera. Primer mogućeg izazivanja jatrogene bolesti je recimo pri spro-
vođenju masovnih vakcinacija kada komplikacija u pojedinim slučajevima može biti encefali-
tis (upala mozga).
Jatrogene bolesti i jatrogene povrede lekar mora predvideti kao moguće i ne sme dopu-
stiti da do njih dođe. Izbegavši jatrogenu bolest, lekar će izbeći i neugodne situacije, kao što
su sudski procesi koji mogu biti epilog jatrogene greške.
307
POSTUPAK SA UMRLIMA I DELOVIMA LJUDSKOG TELA

medicinskoetička i medicinskopravna načela i problemi
Istorija čovečanstva dokazuje da postoje dva odnosa prema ljudskom telu (materijali-
stički i idealistički). Ova dva stava su u interakciji, stalnoj i dinamičkoj, ali i u neprekidnom
nadređivanju jednog drugom u skladu sa društveno dominantnim pogledom na svet, ili datim
društvenim uređenjem, ili supkulturnim stavovima date civilizacije.
Medicinska etika u stavovima prema ljudskom telu i njegovim delovima nakon smrti je
samo prividno nezavisna od društvenih stavova i prividno idealizovana. Suštinski stavovi me-
dicinske etike su određeni dominantnim društvenim stavom pogleda na čoveka i svet koji ga
okružuje, znači dominantno je materijalistička ili idealistička.
Svesnost čoveka o sebi kao biću i svesnost o postojanju, kao i svesnost o drugim živim
bićima u prirodi, o predmetima i kosmosu uopšte, nije čoveku dopustila nikada u istoriji, pa ni
danas, da prihvati ograničenost sopstvene egzistencije na kratak segment stvarnosti koji se
vremenski nalazi između rođenja i smrti. Čovek oduvek, pa i danas mistifikuje svoje bitisanje
kroz dualistički pristup o materijalnom, kratkotrajnom, fizičkom trajanju i večnom duhovnom
životu u nekom idealizovanom i potpuno drugom svetu.
Idealistički religijski pristup smrti je univerzalan za sve, sve religije i sve civilizacije.
Međutim, pojam smrti lekari, bez obzira na lična religijska uverenja, ipak doživljavaju materi-
jalistički. Odnos lekara prema telu pokojnika, ili odvojenim delovima ljudskog tela, organima
ili tkivima bolesnika, ponekad je kontradiktoran očekivanjima laika, pa možda i očekivanjima
samog lekara kada ne vrši profesionalnu dužnost, kada se nalazi u poziciji bolesnika ili člana
bolesnikove porodice.
Smrt je neminovna i svakodnevna pojava u životu, i događa se u svakoj zdravstvenoj
ustanovi uprkos medicinskoj intervenciji lekara. Sama smrt kao ishod lečenja bolesnika u
zdravstvenoj ustanovi bez obzira na angažovanje lekara, ispravno ili nedosledno je potencijal-
ni uzrok konflikta između lekara i zdravstvenog osoblja zdravstvene institucije i rodbine, od-
nosno članova porodice umrlog.
Nesporazumi koji nastaju u slučaju smrtnog ishoda su vezane za tri moguće situacije:
– Ako bolesnik umre pre lekarske intervencije,
– Ako bolesnik umre u toku lekarske intervencije,
– Ako bolesnik umre nakon lekarske intervencije.
1. Ukoliko bolesnik umre pre intervencije, lekar je dužan da smrt registruje samo kao
događaj u epidemiološke svrhe. Očekuje se da lekar utvrdi smrt i posebno naglasi da smrt nije
nasilna da bi se mogla odvijati dalje društveno i običajno predviđena procedura sa lešom. Me-
dicinskopravni problem u ovoj situaciji nastanka smrti, pre lekarske intervencije može da pro-
istekne iz uverenja porodice umrlog da je smrt nastala zbog zakasnele lekarske intervencije, te
je sudskomedicinsko razrešenje u zahtevu i izvršenju kliničke obdukcije leša.
2. Situacija kada bolesnik umre u toku lekarske intervencije proizvodi mnogo kompli-
kovanije medicinskoetičke i medicinskopravne probleme nego prethodni slučaj, a i moguće
sudskomedicinske epiloge.
308
Medicinska etika
3. Ukoliko bolesnik umre neposredno nakon lekarske intervencije, presudan faktor koji
utiče na nastanak medicinskoetički kritičnih situacija je vreme proteklo od intervencije do
smrti bolesnika, a odnosi se i na sudskomedicinski problem proistekao iz ovako nastale smrti.
Brojne su medicinskoetičke i medicinskopravne konfliktne situacije zbog smrti bolesnika na-
kon lekarske intervencije. Ukorenjen je, ali svakako neodrživ stav da svaka smrt predstavlja
poraz medicinske nauke i profesionalne moći lekara i lečenja uopšte. Ova koncepcija proističe
samo iz praiskonske želje čoveka da ostvari dugotrajan život. Najbolji dokaz koji ide ovoj
tvrdnji u prilog je vreme srednjeg veka i ondašnjeg svenaučnog angažovanja na pronalaženju
eliksira za večni život.
Postupak sa umrlim
Medicinska etika posebnim normama obavezuje na etičko postupanje sa ljudskim lešom
od strane lekara pre svega, ali i zdravstvenih radnika kao i zdravstvenih saradnika u zdrav-
stvenoj instituciji, bilo u onoj u kojoj je bolesnik umro, bilo u onoj u kojoj se obdukcija radi
ako se ne izvodi u istoj zdravstvenoj ustanovi. Ukoliko se obavlja obdukcija leša, treba da se
učini blagovremeno, a blagovremeno treba i dostaviti obdukcijski izveštaj članovima porodice
i omogućiti im eventualno dalje postupanje u skladu sa izveštajem, recimo podnošenje tužbe
ili zadovoljenje i otklanjanje sumnji u razloge nastanka smrti.
Ponašanja sa ljudskim lešom uglavnom su veoma različita u krugu porodice, jer su ri-
tualno vezana za religijske i običajne norme, a po pravilu se razlikuju od stava i ophođenja sa
ljudskim lešom u zdravstvenoj ustanovi. U našem supkulturnom miljeu hrišćanske pravoslav-
ne tradicije nakon umiranja telo pokojnika se kupa, spušta na zemlju obavezno i organizuje se
bdenje uz pokojnika do sahranjivanja. Leš se celiva. Nakon sahranjivanja na samom grobu se
uzima hrana i postoje mnogi drugi rituali vezani za leš i proces sahrane.
Posebni pregledi leša se vrše u svim slučajevima nasilne smrti. Pregledaju se prirodni
otvori i nalaže obdukcija da bi se uzrok smrti sa sigurnošću utvrdio ukoliko su okolnosti umi-
ranja nepoznate ili nepotupno poznate lekaru. Zato postoje dve vrste obdukcije leša:
– obdukcija u sudskomedicinske svrhe i
– obdukcija u dijagnostičke svrhe, gde se utvrđuje siguran i precizan razlog smrti, to je kli-
ničko-patološka obdukcija.
Sudskomedicinska obdukcija se uvek radi u slučajevima nasilne smrti i u svim slučaje-
vima nepoznatog uzroka smrti a kada postoji moguća pretpostavka da je smrt mogla biti na-
silna, ili sa elementima nasilne smrti.
Kliničko-patološka obdukcija se vrši u svim situaciijama kada je potrebno pouzdano ut-
vrditi dijagnozu bolesti ako se to nije postiglo tokom života dijagnostikovanjem i lečenjem u
zdravstvenoj ustanovi, i u svim situacijama kada rodbina bolesnika ili bliski članovi porodice
izraze sumnju u pravilnosti i ispravnosti postupanja lekara i zdravstvenih radnika sa bolesni-
kom tokom lečenja. Uverljivo ponašanje lekara i informisanje porodice je bitno jer otklanja
sumnju rodbine u neispravnost preduzetih postupaka od strane i lekara i zdravstvenih radnika
tokom lečenja njihovog člana porodice.
309
Obdukcija leša, bilo kliničko-patološka, bilo ona u sudskomedicinske svrhe, ukoliko je

bolesnik umro u zdravstvenoj instituciji, ima poseban medicinskoetički i medicinskopravni i
pravni aspekt. To su sledeće situacije.
1. Obdukcija se uvek i obavezno vrši ukoliko su okolnosti pod kojima je smrt nastala
nepoznate, ili nedovoljno jasne.
2. Kliničko-patološka obdukcija se vrši ako osnovni razlog smrti nije klinički identifiko-
van. Kada za života pacijenta nije postavljena definitivna dijagnoza.
3. Kliničko-patološka obdukcija se može vršiti i u svim drugim slučajevima kada su sa-
glasni učesnici, odnosno pacijent za života, a posle njegove smrti njegova rodbina i lekar.
4. Kliničko-patološka obdukcija neće se vršiti (već samo pod prvim stavom) ukoliko je
sam pacijent za života izričito zabranio kliničko-patološku obdukciju nakon svoje smrti.
5. Kliničko-patološka obdukcija neće se vršiti, osim u situacijama datim pod stavovima
1 i 2, ukoliko se porodica protivi obdukciji.
Dopušteno je zadržavanje delova tela nakon obdukcije u zdravstvenoj instituciji radi
edukacije studenata, ali i profila zdravstvenih radnika, pa i lekara. Zdravstvena institucija po
utvrđenim pravilima dužna je da ukloni delove ljudskog tela ili organa nakon takvog korišće-
nja. Nekada se u edukativne svrhe koristi kompletan ljudski leš, posebno kada pokojnik nema
rodbinu koja bi ga sahranila. Telo ili delovi tela, sahranjuju se u posebne grobnice, često u za-
jedničke grobnice, ili se spaljuju.
Postupci sa delovima ljudskog tela koji su odvojeni od celine organizma

Postupci sa delovima ljudskog tela koji su odvojeni od celine organizma tokom, recimo,
hirurških intervencija ili dejstvom grube sile pri traumama, regulisani su propisima u okviru
zakona. Pacijent ima potpuno pravo da raspolaže svojim telom i delovima svog tela. Uvek
može da zatraži da bude lično informisan o rezultatu, pre svega analiza vezanih za delove tela,
a zdravstvena služba je u obavezi da mu te rezultate predoči ukoliko oni nisu viši interes druš-
tva da ostanu tajna.
Medicinska etika danas u ovoj oblasti insistira na sledećim etičkim načelima.
– Svaki pacijent (čovek) ima apsolutno pravo da raspolaže svojim telom, delovima svog tela.
– Ljudsko tkivo upotrebljeno kao patohistološki preparat u dijagnostičke svrhe zdravstvena
institucija koja vrši taj pregled dužna je da čuva u prikladnom obliku najmanje 50 godina.
– Preostalo tkivo, odnosno višak, a uzeto za patohistološku dijagnostiku, spaljuje se. Postoje
pravila za spaljivanje ljudskog tkiva u patohistološkim institucijama. Tom postupku oba-
vezno prisustvuje zdravstveni radnik. Osoba koja tehnički vrši spaljivanje ljudskog tkiva
naročito ne sme da zna ime bolesnika od koga tkivo potiče.
Pacijent može zatražiti arhivski materijal koji sadrži podatke o delovima njegovog tela,
ili da ih uputi na pregled u drugu instituciju o svom trošku. Ovakav slučaj, kada pacijent iz
zdravstvene institucije za patologiju, na svoj zahtev, preuzme sav dokumentaciono arhivski
materijal, institucija više niti čuva podatke niti daje mišljenje o tom pacijentu i njegovom obo-
ljenju. Smatraće se da institucija za patologiju nikada nije učestvovala u dijagnostici kon-
kretnog bolesnog stanja.
310
Medicinska etika
SUDKOMEDICINSKO VEŠTAČENJE
sa medicinskodeontološkog aspekta
"Prijatelj mi je Platon, ali mi je istina draža."

Aristotel
Sudsko medicinsko veštačenje – expertisis medico forensis je danas naučna disciplina

čiji je cilj da kroz njegov pravni sistem pomogne društvu da što približnije otkrije i primeni is-
tinu u situacijama kada su narušene norme zaštite ljudskog života ili fizičkog i psihičkog inte-
griteta individue. Ovo proističe iz primarnog zadatka prava, a to je da obezbedi zaštitu sva-
kom pojedincu u datoj državnoj zajednici. Delikatnost pozicije lekara i ulozi sudskomedicin-
skog veštaka – eksperta je izuzetna. Lekar je dužan da kao sudskomedicinski ekspert raspola-
že širokim opusom znanja naučne medicine, da ima moralne kvalitete, usvojene stavove sa-
vremene medicinske etike i znanja iz oblasti prava.
Sudskomedicinski veštak – expertus medico forensis je lekar koji ima dodatne obaveze.
Lekar – sudskomedicinski veštak mora savesno da iznese svoje mišljenje jer njegove pogreš-
ke mogu imati nesagledive posledice. Delikatnost uloge lekara - sudskomedicinskog veštaka
je definisao osnivač naše sudske medicine Milovan Milovanović još 1936. godine: "U tre-
nutku kada lekar preuzme ulogu sudsko medicinskog veštaka, on mora biti svestan da stupa
u oblast suprotno zainteresovanih i u žestoku borbu suprotstavljenih stranaka. To je borba
koja se vodi svim mogućim, dopuštenim i nedopuštenim sredstvima."
LEKAR U ULOZI VEŠTAKA PRED SUDOM

Lekar je dužan da se odazove sudu jer zakonodavac predviđa obavezu svedočenja i veš-
tačenja i sankcije u slučaju odbijanja ili lažnog svedočenja. Međutim, lekara niko ne može
prisiliti da otkrije lekarsku tajnu. Lekar se oslobađa čuvanja lekarske tajne na zahtev suda, ali
ne uvek i bezuslovno. Od etičnosti i deontološkog stava lekara zavisi da li će otkriti tajnu koju
mu je saopštio pacijent, jer lekar procenjuje da li će izazvati veću štetu po pacijenta nego što
je korist po društvo ako se tajna otkrije. Lekar je oslobođen čuvanja tajne i u situaciji kada ga
od čuvanja tajne oslobodi sam pacijent. Neotkrivanje tajne bi u nekim slučajevima prouzro-
kovalo štetne posledice po društvo veće nego što je korist za pacijenta. Recimo, ako pacijent
boluje od neke zarazne bolesti u svrhu sprečavanja širenja te zaraze na druga lica, ili pak ako
je pacijent duševno poremećena osoba i nije sposobna za vršenje pravnih radnji, recimo zaveš-
tanja testamentom itd.
Lekar u ulozi sudskomedicinskog veštaka može da bude u dilemi da li da oda profesio-
nalnu tajnu. Da bi, izbegao brojne etičke dileme ukoliko veštači u slučaju svog pacijenta, naj-
svrsishodnije je da se ne prihvati veštačenja.
311
Postoji i institut povrede tajnosti postupka, što znači da lekar u ulozi sudskomedicin-
skog veštaka tokom procesa veštačenja može saznati brojne činjenice o licima koja učestvuju
u tom postupku, a otkrivanje tih pojedinosti moglo bi da izazove štetu po te osobe (recimo,
utvrđen koeficijent inteligencije i dr.). Takva saznanja lekar u ulozi sudskomedicinski veštak
mora da čuva kao svoju pozivnu tajnu a istovremeno i kao službenu tajnu.
Deontološki aspekt mogućih problema za lekara u ulozi sudskomedicinskog veštaka od-
nosi se i na netačnost davanja iskaza, mišljenja i zaključka u sudnici. Ovakve situacije, naža-
lost, češće su nego što se pretpostavlja, neke od njih se pravovremeno otkriju i isprave, ali se
neke ne otkriju i prerastu u pravnu sankciju, što implikuje odgovornost lekara veštaka, materi-
jalnu, krivičnu i moralnu. Te situacije su poznate kao lažno veštačenje i predstavljaju svesno i
namerno učinjeno male fide, iz različitih razloga. U lažna veštačenja treba ubrojiti i sva lažna
data lekarska uverenja. Zakonodavac predviđa stroge sankcije za lekara u svim situacijama la-
žnog veštačenja ili davanja lažnog iskaza, ili potpisivanja lažnog nalaza.
Pogrešno veštačenje je nenamerno, netačno dato mišljenje i zaključak lekara u ulozi
sudskomedicinskog veštaka, najčešće iz neznanja, brzopletosti, nepažnje itd. Ovakva deonto-
loška ogrešenja lekara u ulozi sudskomedicinskog veštaka su vezana za stručnu medicinsku
manjkavost, medicinskopravnu ili medicinskoetičku insuficijentnost u takvog lekara. Opa-
snost je veća ukoliko lekar u ulozi sudskomedicinskog veštaka zna da je njegovo veštačenje
pogrešno, a ne učini da ga isprave lekari koji tu problematiku bolje poznaju od njega, ili mo-
že i da sam ispravi svoju uočenu grešku.
Konačno, sudskomedicinsko veštačenje je posebna veština za koju je neophodno spe-
cifično prethodno znanje i danas se izučava kao posebna grana naučne medicine. Smatram
da naši brojni lekari ne shvataju značaj sudskomedicinskog veštačenja kao posebnost naučne
medicine i čak sudskomedicinsku ekspertizu i pristup davanju ekspertiznog mišljenja gledaju
potcenjivački.
Problem ima i drugu dimenziju. Lekar kao sudskomedicinski veštak, ukoliko ne poznaje
principe sudskomedicinskog veštačenja, ili nema dodatna znanja iz oblasti prava, verovatno će
kršiti načela medicinske etike davanju ekspertiznog mišljenja i zaključka. Etičku insuficijent-
nost i nedoslednost uslovljavaju nizak stručni nivo lekara i neznanje medicine.
Lekar u ulozi sudskomedicinskog veštaka prihvatajući se veštačenja, preuzima struč-
nu i etičku odgovornost, ali i obavezu da veštačenje zasnuje na poštenju, istinoljubivosti, vi-
sokom stepenu kritičnosti prema sopstvenom znanju i ličnoj časnosti da se pred licem jav-
nosti i suda, izjasni da nešto ne zna. Lekar ne učestvuje samo u obezbeđivanju zdravstvene
zaštite već je vršeći svoju profesiju odgovoran i za pravnu sigurnost i legalitet pred zakonom
svog pacijenta kao člana zajednice, ali preko njega i same zajednice.
312
Medicinska etika
ODAVANJE MEDICINSKE TAJNE NA ZAHTEV SUDA

Medicinska tajna su ona saznanja o pacijentu, koje se ne mogu saopštiti drugim li-
cima, a da time ne bude povređena ličnost bolesnika ili interesi zajednice.
Lekarska tajna i profesionalna tajna su prihvaćeni u lekarskoj profesiji od samog na-
stanka medicine i medicinske etike. Lekar je obavezan da čuva lekarsku tajnu.
Kriminalne radnje ili dela mogu za posledicu imati povrede ili bolesti pojedinca ili gru-
pe. Lekar je u takvim situacijama u prilici da uz pružanje medicinske pomoći sazna i činjenice
vezane za pacijenta koje predstavljaju lekarsku tajnu. Jednostavan primer: neko povređen u
saobraćajnoj nesreći zatraži pomoć lekara, on određujući prirodu povreda, utvrdi i da je vozač
pod uticajem alkohola, to je već lekarska ili profesionalna tajna i lekar je dužan da je čuva, a
nije dužan da je otkrije. Naizgled je ista situacija ali je ponašanje lekara potpuno suprotno ka-
da državni službenici, dovedu lekaru na pregled i lečenje povređenog u saobraćajnoj nesreći
sa zahtevom da uz to utvrdi i stepen njegove alkoholisanosti.
Lekarskoj tajni se pridaje izuzetan značaj, jer se njeno odavanje smatra u pozitivnom
pravu društveno opasnim delom i svrstava se među krivična dela protiv prava čoveka i građa-
nina (član 141. Krivičnog zakona Republike Srbije iz 2006. godine: Advokat, lekar ili drugo
lice koje neovlašćeno otkrije tajnu koju je saznalo u vršenju svog poziva, kazniće se novčanom
kaznom ili zatvorom do jedne godine...)
Lekar ili drugi zdravstveni radnik, ili drugo lice koje neovlašćeno otkrije tajnu koju je
saznalo u obavljanju svog poziva, kazniće se prema određenom članu Krivičnog zakonika.
Studenti medicine i stomatologije podležu odgovornosti za odavanje medicinske tajne kao
"druga lica" prema Krivičnom zakonu. Krivični zakon Republike Srbije (od 1. januara 2006.
godine) u članu 141 razmatra neovlašćeno otkrivanje tajne, a u članu 172 iznošenje ličnih i
porodičnih podataka:
Neovlašćeno otkrivanje tajne – Član 141.
(1) Advokat, lekar ili drugo lice koje neovlašćeno otkrije tajnu koju je saznalo u vršenju svog
poziva, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
(2) Neće se kazniti za delo iz stava 1. ovog člana ko otkrije tajnu u opštem interesu ili interesu
drugog lica, koji je pretežniji od interesa čuvanja tajne.
Iznošenje ličnih i porodičnih prilika – Član 172.
(1) Ko iznosi ili pronosi štogod iz ličnog ili porodičnog života nekog lica što može škoditi nje-
govoj časti ili ugledu, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.
(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sred-
stava ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
(3) Ako je ono što se iznosi ili pronosi dovelo ili moglo dovesti do teških posledica za oštećenog,
učinilac će se kazniti zatvorom do tri godine.
313
NEOPHODNI A POSEBNI MEDICINSKOETIČKI

KVALITETI LEKARA PRED SUDOM
Lekar kao sudskomedicinski veštak mora imati visok stepen stručnog znanja iz oblasti za
koju se angažuje kao veštak i posebno visok nivo moralnih i medicinskoetičkih kvaliteta.
Potrebe savremene države su takve da se sudskomedicinski veštaci biraju iz redova naj-
poznatijih stručnjaka i poznavalaca naučne medicine sa moralnim i etičkim kvalitetima i kao
takvi određuju se i imenuju u "Službenom glasniku Republike Srbije". Nabrojani kvaliteti le-
kara odabranog za sudskomedicinska ekspertizna davanja mišljenja su neophodnost, jer takva
mišljenja i zaključivanja lekara – sudskomedicinskog veštaka, za posledicu imaju izricanje san-
kcije nekome, dužinu trajanja i oblik te sankcije i moguće narušavanje brojnih drugih kvaliteta
života nekog pojedinca ili više njih.
Lekar angažovan u sudskomedicinskom veštačenju treba da ispunjava sledeće uslove.
A) Visoko moralne i medicinskoetičke kvalitete, kao i kvalitete strukture ličnosti. Le-
kar – sudski veštak ne sme da podleže sugestibilnosti, mora da kontroliše sopstveno ponaša-
nje, da bude nepristrasan, da može da uoči sopstvenu grešku i prizna je na vreme, kao i da u
davanju svojih iskaza izbegne sugestivnost. Neophodni kvaliteti lekara sudskomedicinskog
veštaka su:
1. Nesugestivnost je neophodan kvalitet mentalnog sklopa lekara – veštaka, jer je nep-
rihvatljivo da na njega utiče, recimo sama atmosfera u sudnici, koja je neretko prepuna veoma
intenzivnih emocionalnih izliva tuge, srdžbe, mržnje i posebno oštrih kvalifikacija. Lekar mo-
ra da računa na to kad je u ulozi lekara – sudskomedicinskog veštaka i da ostane dosledan da-
vanju svog iskaza i mišljenja, kao i zaključivanja samo na principima medicinske struke i za-
snovanog na sopstvenom znanju. Lekar u ulozi sudskomedicinskog veštaka ne može očekivati
tradicionalan odnos pacijent – lekar. U sudnici stavovi njegovog pacijenta mogu biti zlona-
merni, bez etičkih i moralnih načela dobronamernosti i poštovanja. Lekar u ulozi sudskome-
dicinskog veštaka konačno, prihvatajući se te uloge, mora znati da davanje izjave, mišljenja i
zaključka uvek ne zadovoljava očekivanje i u suprotnosti je sa zahtevima jedne strane u sporu.
2. Kontrola sopstvenog ponašanja je obaveza lekara u ulozi sudskomedicinskog veš-
taka, a podrazumeva očuvanje ličnog dostojanstva i dostojanstva lekarske profesije. To je
moguće ukoliko veštak usvoji iznete stavove i pod svesnu kontrolu stavi svoje emocije. Pona-
šanje stranaka u sporu u samoj sudnici i tokom prikupljanja podataka u veštačenju ne sme iza-
zvati u lekaru - sudskom veštaku "emocionalni reciprocitet". Često će se dogoditi da stranke u
sporu, ili jedna od njih, ističu da je lekar - sudskomedicinski veštak pristrasan, ili nekorektan.
Lekar – sudskomedicinski veštak mora kontrolisati sopstveno ponašanje i sopstvene emo-
cije, te ne sme uzvratiti arogantno ili sa pozicija medicinske superiornosti. Lekar – sudskome-
dicinski veštak ne sme da stupa u bilo kakav konflikt sa strankama u sporu.
3. Nepristrasnost lekara – sudskomedicinsko veštaka u davanju izjave, mišljenja ili
zaključka mora biti potpuna i bez ostatka. Nedopustiv je revanšistički stav lekara – sudsko-
medicinskog veštaka u odnosu na, recimo, pravnog zastupnika – advokata neke stranke, koji
može biti takav da vređa ličnost i dostojanstvo lekara. Mišljenje lekara dato u sudnici je javno
314
Medicinska etika
i uvek mora biti zasnovano samo na činjenicama, jer bi se u protivnom ogrešio o etičnost pro-
izvodeći štetu drugoj strani u sporu. Lekar – sudskomedicinski veštak svoju apsolutnu nepri-
strasnost mora očuvati i ako je navođen da navijački uobliči svoje mišljenje i zaključak, pa
makar to za njega imalo materijalnu ili neku drugu korist.
4. Samokritičnost lekara – sudskomedicinskog veštaka je neophodan i podrazumeva-
jući kvalitet. Očekuje se od odabranog lekara kao veštaka da svoju grešku uoči na vreme i pri-
zna je javno u sudnici. Obrnuto ponašanje lekara – sudskomedicinskog veštaka samo će nane-
ti štetu njegovoj stručnoj vrednosti, ali i lekarskoj profesiji uopšte, jer pokušavajući da nekri-
tično ostane dosledan u grešci, upadaće samo u dalja stručna i moralna ogrešenja.
5. Sugestivnost je neprihvatljivo činjenje lekara – sudskomedicinskog veštaka. Le-
kar doprinosi pravnom razjašnjenju nekog sudskopravnog problema, a nikako ne sme svojom
izjavom, mišljenjem i zaključkom, sugerisati sudu stav, odluku ili presudu. Sud je nadležan da
donese presudu uvažavajući mišljenje veštaka, ali i brojne druge releventne, činjenice i argu-
mente koje tokom vođenja postupka prikupi. Uprkos tome što je vrlo često mišljenje lekara -
sudskomedicinskog vešaka više od pola presude, lekar se uvek i bezrezervno mora odreći su-
gestivnog stava i sugestivnog predlaganja sudu.
B) Drugi uslov koji mora da ispunjava lekar u ulozi sudskomedicinskog veštaka je iz-
vanredno poznavanje svoje osnovne struke u kojoj je, po pravilu specijalista ili supspecijali-
sta. Lekar u svojstvu sudskomedicinskog veštaka treba da prihvati veštačenje samo iz one ob-
lasti koju odlično poznaje i koja je vezana za njegovu specijalnost. Očekuje se od njega da ja-
vno prizna da nešto nedovoljno zna i da sud za tu priliku potraži kvalifikovanijeg lekara veš-
taka. Ovakav stav lekara je visoko etičan, a nikako degradirajući, jer prihvatajući da veštači u
problematici koja mu nije bliska on rizikuje štetu sopstvenom stručnom liku, ali i lekarskoj
profesiji uopšte.
Naš Krivični zakon predviđa obavezu lekara da se po određenju suda odazove u svoj-
stvu sudskomedicinskog veštaka. To izgleda apsurdno, ali Krivični zakon i predviđa da ne po-
javljivanje lekara pozvanog u svojstvu sudskomedicinskog veštaka mora da se opravda. Op-
ravdanje se može ostvariti i izjavom lekara da za tu oblast nema dovoljno stručnog znanja i da
se ne smatra apsolutno stručno kompetentnim što će Sud najčešće prihvatiti.
C) Lekar u ulozi sudskomedicinskog veštaka mora dodatno da usvoji i određena zna-
nja iz Zakona o krivičnom postupku i neke pravne pojmove kao što su, nehat, vinost, svesni
i nesvesni nehat, umišljaj, uračunljivost itd. Lekaru – sudskomedicinskom veštaku ova zna-
nja su neophodna jer tako izbegava mogućnost greške u situaciji tzv. pravne zamke, da sledeći
čvrste medicinske činjenice, postane nesvesno i nepotrebno sam tumač prava, te preuzme ulo-
gu branioca, ili sudije ili tužioca, u samoj sudnici.
D) Lekar u ulozi sudskomedicinskog veštaka mora usvojiti i ovladati posebnom foren-
zičkom terminologijom. Činjenice zasnovane na znanju lekarske profesije, odnosno stručnom
znanju i znanju naučne medicine, lekar u sudnici mora prezentirati prilagođenim rečnikom.
Mišljenje, izjava i zaključak lekara u ulozi sudskomedicinskog veštaka jezički i terminološ-
ki moraju biti izneti tako da ih razumeju zainteresovane strane u sporu, sudija i porotnici.
315
PRAVNOMEDICINSKO-ETIČKI STAVOVI PREMA

GREŠKAMA U MEDICINI
Naučna medicina je danas zasnovana na ogromnom kvantumu naučnih saznanja i teh-

ničkih dostignuća. To je nametnulo posebne nove moralne, medicinskoetičke i pravne odgo-
vornosti lekara, kao i drugih zdravstvenih radnika, u obavljanju profesije. Tokom XX veka
skoro sve državne zajednice su u svoje zakone ugradile medicinskoetičke i medicinskopravne
norme, koje se odnose na lekarsku profesiju i druge zdravstvene radnike.
Država svakom pojedincu zakonskim propisima nameće odgovornost za izazvanu štetu
prema drugom licu ili njegovoj imovini, ili prema zajednici. Pojedinac je odgovoran i za nano-
šenje štete nečinjenjem, propustom i nemarom. Tako je lekar danas izložen riziku da bude
sankcionisan zbog moralnih, medicinskoetičkih, pravnih i medicinskopravnih propusta u radu.
Više je razloga da lekar, kao i drugi zdravstveni radnik bude pravno sankcionisan:
1. Lekar je odgovoran po pozitivnom zakonodavstvu danas u svim državama, a to je re-
gulisano i Međunarodnim pravnim normama, ukoliko ne poznaje prihvaćena pravila ili ih se
ne pridržava u vršenju profesije, što se kvalifikuje kao vitium artis – stručna greška.
2. Lekar kao predstavnik profesije odgovoran je i za ogrešenja o načela humanosti.
3. Lekar u vršenju svoje profesije može iz nesmotrenosti i nemarnosti naneti štetu bole-
sniku i zbog toga je odgovoran i snosi sankcije predviđene pozitivnim zakonodavstvom u sva-
koj državnoj zajednici.
Medicinsko pravo je nova pravna oblast koju brojni autori razmatraju tako što izvor od-
govornosti lekara ne vide u prekršaju zakonskih propisa u smislu delikta, nego smatraju da
ona proističe iz nedoslednog pridržavanja oduvek u lekarskoj profesiji postojećeg prećutnog
ugovora između lekara i pacijenta. Pravna nauka razmatra postojanje krivice samo kada je
učinilac uzrokovao štetu namerno ili nepažnjom, a isključuje se odgovornost:
– u slučaju nužne odbrane,
– potrebe obavljanja radnji da bi se izbegla šteta od drugog i
– u slučajevima pristanka drugog lica da doživi štetu. Znači, pristanak drugog lica da doživi
štetu zakon ne sankcioniše (na primer, namerno povređivanje da bi se izbegao odlazak u voj-
sku), ali sa aspekta medicinske i lekarske etike to je nedopustivo.
Odnos lekar – pacijent podrazumeva po pravnoj nauci privatnopravni ugovor u kome
postoji obostrani i jedinstven cilj – izlečenje od bolesti. Za vreme trajanja tog odnosa lekar:
1. je dužan da sa pacijentom postupa savesno primenjujući saznanja aktuelne medicinske nauke;
2. nije odgovoran za neuspešno lečenje zbog nemoći medicinske nauke u praktičnoj primeni;
3. ne povlači odgovornost za neuspešno lečenje proisteklo iz lege artis primenjenog lekarskog
znanja i veštine;
4. je odgovoran samo zbog neuspešnog lečenja ili letalnog ishoda bolesti ukoliko nije imao
potrebno znanje ili ga nije primenio.
316
Medicinska etika
Lekar, kao i zdravstveni radnik uopšte, dužan je da postupa u skladu sa aktuelnim

znanjem medicinske nauke, sa pozivom na stručnu literaturu i fakultetsku udžbeničku litera-
turu, ali uz slobodu ličnog izbora načina lečenja i tretmana. Od lekara se ne zahteva da po
unapred preciziranim protokolima primenjuje brojne medicinske tehničke procedure identično
na svakom pacijentu obolelom od iste bolesti, jer bi time uloga lekara bila obezvrednjena, a
takva krutost bi zaustavila razvoj medicinske nauke.
Nastale moguće štetne posledice po pacijenta tokom lečenja ili ukupnog odnosa lekar -
pacijent, ukoliko su proistekle iz neznanja, ne oslobađaju lekara od odgovornosti.
Neophodno je da postoji kauzalna veza između pogreške lekara ili njegovog propusta i
nastale posledice da bi se utvrdila odgovornost i primenila sankcija. Presudnu ulogu pri tome
igraju stav i stručno mišljenje veštaka, a teret dokazivanja odgovornosti lekara u takvoj situa-
ciji je na pacijentu. Lekar, kao i drugi zdravstveni radnik, se sankcioniše u situacijama nepru-
žanja medicinske pomoći, u situaciji dokazanog nesavesnog lečenja, te u situaciji vršenje kri-
minalnog abortusa, eutanazije, odavanja tajne, povrede načela medicinske nauke i povrede
načela humanosti – ova poslednja nije krivično delo.
Medicinsko pravo predviđa tri nivoa odgovornosti za lekara i zdravstvenog radnika:
1. disciplinska odgovornost zbog ogrešenja o načela i dužnosti u profesionalnim udru-
ženjima i organizacijama i u medicinskim institucijama;
2. administrativna odgovornost usled ogrešenja u obavljanju službeničkog odnosa i ja-
vne funkcije, a sankcije izriču upravni organi;
3. krivična odgovornost, proističe iz ogrešenja o norme koje postavlja krivični zakonik,
a koji donosi država.
Lekari i svi zdravstveni radnici za učinjena deontološka ogrešenja, pre svega, ona ko-
ja prouzrokuju štetu pacijentu ili drugim licima ili zajednici, sankcionišu se disciplinski,
administrativno ili krivično iz sledećih razloga:
1. Neetičko ponašanje lekara motivisano željom za zaradom, lenjošću, taštinom, lako-
mislenošću, narcizmom, naučničkom radoznalošću, seksualnim interesima. Lekarska greška
kvalifikovana kao nesavesno lečenje retko je uzrokovana namerom - umišljajem, a najčešće
nastaje zbog svesnog ili nesvesnog nehata.
2. Nesvesni nehat pri vršenju lekarske profesije podrazumeva da takav lekar ili drugi
zdravstveni radnik nisu svesni svoje nesavesnosti u postupku sa pacijentom. Lekar, po pravi-
lu, nije svestan ni toga da će takvim radom pogoršati zdravlje svog pacijenta. Primer je, reci-
mo, kada hirurg upotrebi za operaciju nedovoljno sterilisane instrumente i time izazove pije-
mične (gnojne) posledice ili sepsu.
3. Svesni nehat postoji ukoliko lekar zna za posledice i preduzme postupak ili radnju
nad pacijentom misleći da se neće baš tada dogoditi nešto loše.
4. Seksualni interesi mogu biti razlog neetičkog rada i ponašanja lekara ili drugog
zdravstvenog radnika. Odnose se na zavođenje odraslih pacijenata suprotnog pola, što zakon
ne sankcioniše, ali je i to za osudu po medicinskoetičkim principima i deontološkim načelima
317
lekarske tradicije. Krivična odgovornost je predviđena pozitivnim zakonima za sva lica, a po-
sebno za lekare u slučajevima zavođenja i činjenja bludnih radnji nad fizički ili mentalno is-
crpljenim i nemoćnim licima. Lekari obavljaju preglede radi dijagnostike koji često podsećaju
na bludne radnje, recimo rektalni digitalni tuše, rektoskopija, pregled dojki, digitalni vaginalni
pregled žena i neretko doživljavaju neprijatnost da od pacijenta budu optuženi za bludne rad-
nje, iako su to bile samo procedure pregleda. Da bi se izbegla ova situacija uvedena su pravila
obavljanja takvih pregleda kojih lekar u okviru medicinske etike treba da se pridržava i time
izbegne optužbe.
5. Naučnička radoznalost lekara u vršenju profesije može imati za posledicu grešku po
pacijenta tokom tretmana. Ovo se odnosi na prihvaćenu i rasprostranjenu primenu, posebno
dijagnostičkih, a i terapijskih procedura, kao što su kateterizacija, arteriografija, upotreba izo-
topa, endoskopija itd. Ove dijagnostičke procedure nose rizike i lekar mora obuzdati svoju
naučničku ili istraživačku radoznalost i treba da ih primenjuje u samo onim situacijama kada
postoje stroge indikacije.
6. Defekt u znanju lekara, odnosno nedovoljno znanje nije, nažalost, retka pojava, na-
ročito zbog toga što je naučna medicina postigla ogromnu riznicu saznanja. Lekar se za nedo-
voljno znanje ne može opravdati i biti pošteđen od sankcije ukoliko je izazvao štetne posledi-
ce po pacijenta, odnosno bolesnika. Činjenica je da neznanje u savremenoj medicini može
imati kobne posledice po bolesnog.
7. Lekar mora blagovremeno da prizna svoju pogrešku ukoliko ona nastane tokom ne-
ke dijagnostičke ili terapijske procedure nad pacijentom i pristupi preduzimanju onih radnji
koje treba da umanje posledicu po pacijenta od počinjene greške ili mu spasu život. Blago-
vremeno priznavanje svoje greške je izuzetno značajan aspekt medicinske etike i lekarske eti-
ke. U svakodnevnom profesionalnom radu lekara, nažalost ili na sreću, nalazimo brojne pri-
mere pogrešaka ali i njihovog blagovremenog priznavanja. Moguće je, recimo, da lekar gine-
kolog vršeći abortus u dispanzerskim uslovima kiretom probije zid uterusa, etično je da greš-
ku odmah prizna i informiše bolesnicu i uputi je u stacionarnu ustanovu ginekološko-
akušerskog profila, a ne da grešku prećuti i bolesnicu uputi kući.
8. Lekar je naročito odgovoran i za propuste drugih zdravstvenih radnika koji su mu
po hijerarhiji potčinjeni. Lekar ne sme zahvate koji su u domenu lekarske profesije prepuštati
ili prenositi na zdravstvenog radnika nižeg ranga od sebe, jer je krivično i moralno u takvoj si-
tuaciji, odgovoran samo taj lekar.
318
Medicinska etika
NADZOR NAD KVALITETOM RADA

LEKARA I ZDRAVSTVENIH RADNIKA
Savremena naučna medicina i njena primena u praksi, odnosno u zdravstvenoj zaštiti

stanovništva spada među primarne interese zajednice. Zato podleže unutrašnjem i spoljaš-
njem stručnom nadzoru i kontroli. Stručni nadzor nad kvalitetom rada lekara i zdravstvenih
radnika po zasnovanosti je dvojak i sprovodi se kao:
– pojedinačan stručni nadzor nad radom lekara i drugih zdravstvenih radnika;
– stručni nadzor nad radom zdravstvene ustanove (instituta, klinika, bolnica, dispanzera).
I. Stručni nadzor nad kvalitetom rada lekara i zdravstvenih radnika vrši se pojedi-
načno. Sprovodi se kao unutrašnji stručni nadzor, a realizuju ga rukovodeći radnici u datoj
zdravstvenoj ustanovi. Ovaj nadzor podrazumeva svakodnevnu kontrolu rada lekara pojedin-
ca, i to kroz vizite, jutarnje stručne sastanke, raporte lekara i zdravstvenih radnika itd. Spo-
ljašnji stručni nadzor rada lekara pojedinca i zdravstvenog radnika sprovodi se preko državnih
resora i profesionalnih udruženja (ministarstvo i komore).
a) Etički komitet (etički odbor) prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije,
mora da formira svaka zdravstvena institucija. Etički komitet je sastavljen od lekara ili zdrav-
stvenih radnika iz te ustanove, ali ima i članove iz društvene zajednice, najčešće nemedicin-
skog profila (pravnici, ekonomisti, socijalni radnici i dr.).
b) Kontrola rada lekara, kao i zdravstvenih radnika moguća je i preko patomorfo-
loške dijagnostike. Patoanatomija i patohistologija kao posebne grane medicine, u kontekstu
sa dopunom kliničkih disciplina, kompetentne su za sprovođenje kontrole rada u zdravstvu.
c) Rad lekara, kao i svih zdravstvenih radnika, može se kontrolisati i obdukcijom
umrlog pacijenta. Obdukcija može biti u kliničko-patološke svrhe i u sudskomedicinske svr-
he. Obdukcija je danas najefikasnije sredstvo kontrole rada lekara, kao i zdravstvenog osoblja
jer se, nažalost, brojne bolesti završavaju letalnim ishodom i često su predmet sporenja.
II. Stručne komisije koje formira ministarstvo zdravlja obavljaju nad zdravstve-
nom ustanovom stručni nadzor kao obavezu države i njenog resornog ministarstva zdravlja.
Takve komisije postoje za određene medicinske grane.
Ministarstvo zdravlja kao organ vlade ima obavezu da u određenim vremenskim razma-
cima izvrši kontrolu rada zdravstvenih institucija (najčešće na 6, 4 ili 2 godine). Vanredni
nadzor ministarstvo može sprovesti po zahtevu državnih institucija (tužilaštva, istrage, su-
da...), druge zdravstvene ustanove i grupe građana. Pri kontroli rada zdravstvene ustanove os-
tvaruje se uvid u način rada te zdravstvene ustanove, njenih posebnih jedinica i odeljenja i sa-
činjava se izveštaj uvek u pisanoj formi sa obaveznom završnom ocenom kvaliteta rada. Uko-
liko postoje primedbe, onda se u zapisnik komisije unose predlozi za otklanjanje nedostataka
u radu te zdravstvene institucije.
Spoljašni nadzor nad radom lekara kao i zdravstvenog osoblja i funkcionisanjem zdrav-
stvene institucije uglavnom je u najbitnijem delu u nadležnosti društvene zajednice.
319
Napredak naučne medicine je u toj meri eksplozivan da je i unutrašnji i spoljašnji

nadzor nad kvalitetom rada lekara više nego neophodnost.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije (od 02.12.2005.) reguliše poglavljem:
Kvalitet zdravstvene zaštite, provera kvaliteta stručnog rada i akreditacija.
Član 203. "Pod kvalitetom zdravstvene zaštite u smislu ovog zakona podrazumevaju se mere i
aktivnosti kojima se, u skladu sa savremenim dostignućima medicinske, stomatološke i farma-
ceutske nauke i prakse, kao i savremenim dostignućima nauke i prakse koja doprinosi višem
nivou kvaliteta zdravstvenih usluga koje pružaju zdravstveni saradnici, povećavaju mogućno-
sti povoljnog ishoda i smanjuje rizik nastanka neželjenih posledica po zdravlje i zdravstveno
stanje pojedinca i zajednice u celini.
Kvalitet zdravstvene zaštite procenjuje se u postupku provere kvaliteta stručnog rada, u
skladu sa ovim zakonom."
Proveru kvaliteta stručnog rada reguliše član 204.:
"Pod proverom kvaliteta stručnog rada, u smislu ovog zakona, podrazumeva se postupak pro-
vere kvaliteta stručnog rada zdravstvenih ustanova, privatne prakse i zdravstvenih radnika."
Član 205. "Provera kvaliteta stručnog rada vrši se kao:
1. unutrašnja provera kvaliteta stručnog rada; 2. spoljna provera stručnog rada.
Unutrašnja provera kvaliteta stručnog rada u zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi
sprovodi se na osnovu izvršenog godišnjeg programa rada. Zdravstveni radnici i zdravstveni
saradnici za kvalitet stručnog rada odgovaraju stručnom rukovodiocu organizacione jedinice,
odnosno službe. Stručni rukovodilac za kvalitet rada zdravstvenih radnika i zdravstvenih sa-
radnika odgovara direktoru zdravstvene ustanove, odnosno osnivaču privatne prakse.
Spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada reguliše član 208.:
"Spoljna provera kvaliteta stručnog rada može biti redovna i vanredna.
Redovnu spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada organizuje i sprovodi Ministarstvo na
osnovu godišnjeg plana provere kvaliteta stručnog rada koji donosi ministar.
Vanrednu spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada sprovodi Ministarstvo na zahtev gra-
đana, privrednog društva, ustanove, organizacije zdravstvenog osiguranja i državnog organa."
Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije u 15. poglavlju predviđa:
Član 259. "Novčanom kaznom od 30.000,00 do 50.000,00 dinara kazniće se za prekršaj zdrav-
stveni radnik (navedeno je nekoliko situacija od ukupno 18 iz ovog člana, prim. aut.):
1. ako pacijentu ne da obaveštenje koje je potrebno da bi pacijent doneo odluku o pristanku
ili nepristanku na predloženu medicinsku meru ili ako pacijentu onemogući uvid u troškove
lečenja (član 28);
2. ako drugim licima saopšti lične podatke pacijenta za koje je saznao, odnosno koje mu je
pacijent u toku pružanja zdravstvene zaštite saopštio (član 30 stav 2);
3. ako u medicinsku dokumentaciju pacijenta ne upiše podatak o pristanku ili odbijanju paci-
jenta na predloženu medicinsku meru (član 33 stav 3);
4. ako napusti radno mesto posle isteka radnog vremena, a da mu nije obezbeđena zamena, či-
me je narušeno obavljanje zdravstvene delatnosti ili ugroženo zdravlje pacijenta (član 170);
5. ako obavlja tradicionalnu medicinu primenom metoda i postupaka za koje nije dobio do-
zvolu Ministarstva (član 235 – 237).
320
Medicinska etika
VRSTE KOMORA ZDRAVSTVENIH RADNIKA
Radi unapređivanja uslova za obavljanje profesije doktora medicine, doktora stomato-

logije, diplomiranih farmaceuta, diplomiranih fatmaceuta medicinske biohemije i doktora me-
dicine specijalista kliničke biohemije, medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara, zaštite nji-
hovih profesionalnih interesa, organizovanog učešća na unapređivanju i sprovođenju zdravstve-
ne zaštite i zaštite interesa građana u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu tokom 2006.
godine u Republici Srbiji zakonom su osnovane:
1. Lekarska komora Srbije,
2. Stomatološka komora Srbije,
3. Farmaceutska komora Srbije,
4. Komora biohemičara Srbije,
5. Komora medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije.
Lekarska komora Srbije reosnovana je 2006. godine, nastavljajući tradiciju Lekarske
komore Srbije osnovane 1901. godine (godine 1945. komora je preimenovana i iste godine joj
je zabranjen rad). Lekarska komora Srbije donela je 28. septembra 2006. godine Statut Lekar-
ske komore Srbije. Skraćeni naziv je LKS, a engleski naziv SERBIAN MEDICAL CHAM-
BER, sa sedištem u Beogradu (ovaj tekst je u okruglom pečatu komore). U sastavu Lekarske
komore Srbije su:
1. Regionalna lekarska komora Beograda,
2. Regionalna lekarska komora Vojvodine, sa sedištem u Novom Sadu,
3. Regionalna lekarska komora za jugoistočnu Srbiju sa sedištem u Nišu,
4. Regionalna lekarska komora za centralnu i zapadnu Srbiju sa sedištem u Kragujevcu,
5. Regionalna lekarska komora Kosova i Metohije sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
Zakonom su regulisani organizacija i rad komore i predviđeni su sledeći organi:
1. skupština; 6. komisija za posredovanje;
2. upravni odbor; 7. sud časti I stepena;
3. nadzorni odbor; 8. sud časti II stepena;
4. direktor; 9. odbori;
5. etički odbor; 10. druga tela utvrđena statutom.
Mandat članova organa traje do 4 godine.
Lekarska komora Srbije obavlja poverene poslove kao javna ovlašćenja, među kojima
su donošenje kodeksa medicinske etike Komore, vršenje upisa lekara i vođenje centralne evi-
dencije svih članova Komore, organizovanje sudova časti komore itd.
Lekarska komora Srbije septembra 2006. godine donela je Kodeks profesionalne etike
Lekarske komore Srbije kojim su utvrđena etička načela u obavljanju profesionalnih dužnosti
lekara prema pacijentima, međusobni odnos lekara i odnos lekara i zajednice.
Tokom 2006. godine statute, kao i profesionalne etičke kodekse donele su i ostale ko-
more zdravstvenih radnika u Republici Srbiji.
321
KODEKS PROFESIONALNE ETIKE MEDICINSKIH SESTA-

RA I ZDRAVSTVENIH TEHNIČARA SRBIJE
Skupština Komore medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije konstituisana je

16. 09. 2006. godine donošenjem Statuta.
Naziv Komore je "Komora medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije" sa
sedištem u Beogradu. Komora je instituisana po prvi put u istoriji Srbije i deluje na teritoriji
cele Republike. Komora je obavezna, nezavisna i profesionalna organizacija medicinskih se-
stara i zdravstvenih tehničara koji u državnim zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi ili
kod drugih poslodavaca obavljaju iz svog domena poslove zdravstvene delatnosti kao profesi-
ju. Komora je pravno lice sa obavezama i odgovornostima utvrđenim Zakonom a u pravnom
prometu sa trećim licem istupa samostalno i neograničeno u svoje ime i za svoj račun.
Rad Komore i njenih organa je javan. Javnost u radu ostvaruje se javnim sednicama
Komore i putem sredstava informisanja informacijama o svom radu.
Komora medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije je ovlašćena da:
1. donese kodeks profesionalne etike;
2. vrši upis medicinskih sestara i vodi imenik Komore;
3. izdaje, obnavlja i oduzima odobrenje za samostalni rad članovima Komore;
4. posreduje u sporovima između članova Komore i korisnika zdravstvenih usluga;
5. organizuje Sudove časti u situacijama povrede profesionalnih dužnosti;
6. izriče disciplinske mere članovima Komore i vodi protokol o tome;
7. zastupa i štiti profesionalne interese članova Komore u obavljanju profesije;
8. stara se o ugledu članova Komore u skladu sa etičkim kodeksom;
9. predlaže listu nadzornika za redovnu i vanrednu spoljnu proveru kvaliteta stručnog rada u
skladu sa Zakonom;
10. daje inicijativu za bliže utvrđivanje načina obavljanja pripravničkog staža i polaganja stru-
čnog ispita medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara kao i njihovog stručnog usavršavanja.
Komora kao svoje organizacione jedinice ima:
1. Ogranak za Beograd;
2. Ogranak za Vojvodinu;
3. Ogranak za Niš;
4. Ogranak za Užice;
5. Ogranak za Kragujevac;
6. Ogranak za Kosovo i Metohiju.
Kodeks profesionalne etike medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije do-
nešen je septembra 2006. godine na osnovu Zakona o Komorama medicinskih sestara i zdrav-
stvenih tehničara Srbije. Kodeksom profesionalne etike utvrđena su načela obavljanja profesi-
onalnih dužnosti medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije. Kodeksom je uređen od-
nos članova Komore prema pacijentima i međusobni odnos članova Komore. Odredbe Etič-
322
Medicinska etika
kog kodeksa obavezujuće su za sve članove Komore. Član Komore koji povredi Etički kodeks
vrši povredu profesionalne dužnosti i ugleda člana Komore te podleže disciplinskoj odgovor-
nosti u skladu sa Zakonom.
Načela Kodeksa profesionalne etike medicinskih sestara Srbije su:
a) Časna životna dužnost da svoju profesionalnu aktivnost što savesnije, požrtvovanije,
humanije i prema svom najboljem znanju i veštini posveti pacijentu;
b) Pruža u okviru svoje profesionalne osposobljenosti zdravstvenu zaštitu poštujući
ljudsko telo i privatnost pacijenta;
c) Poštuje ljudski život od njegovog početka do smrti;
d) Stručnu pomoć pruža svima jednako bez obzira na godine života, pol, rasu, veroispo-
vest, obrazovanje, nacionalnu pripadnost, društveni položaj ili drugo lično svojstvo;
e) Uvek poštuje ljudska prava i dostojanstvo svakog pacijenta.
Međusobni odnosi medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije zasnivaju se

na korektnosti, iskrenosti, poštovanju i razmeni iskustva. Suština je odredaba Etičkog kodeksa
poštovanje kolege na način kako bi svako želeo da se druge kolege odnose prema njemu.
Etički kodeks posebno uređuje i insistira na:
1. odnosu prema profesorima, starijim kolegama i prema pretpostavljenima, obavezuje na
poštovanje stručnog iskustva starijih i pretpostavljenih koji mlađim kolegama treba da služe
za ugled;
2. profesionalnoj i ljudskoj međukolegijalnoj solidarnosti, solidarnost i drugarstvo među
kolegama izražava se posebno brigom za obolele kolege;
3. razvijanju i zaštiti dobrih međuljudskih odnosa. Razlike u mišljenjima ne smeju da
izazivaju sporove ili narušavaju pravila međukolegijalnog ponašanja.
4. poštujućem mišljenju o drugom kolegi. Nije dopušteno iznošenje negativnog mišljenja
o kolegi, posebno u prisustvu pacijenata, osoblja ili laičke javnosti. Podcenjivački komentari,
uvrede i neopravdane kritike kolega predstavljaju sramotu i degradaciju profesije. Stručna kri-
tika je prihvatljiva i treba da bude objektivna, argumentovana, bez lične ostrašćenosti i samo
na sastancima struke, poželjno u prisustvu i kritikovanog kolege.
Sud časti u funkciji je odlučivanja o povredama dužnosti i ugleda zvanja medicinskih
sestara i zdravstvenih tehničara. Organizuje se:
- Sud časti I stepena (u sedištu ogranka Komore);
- Sud časti II stepena (u sedištu Komore – Beogradu).
Disciplinski postupak pred Sudom časti I ili II stepena vodi se u svakom slučaju osno-
vane sumnje da je član Komore izvršio povredu profesionalne dužnosti i ugleda, a na osnovu
pritužbi pacijenata, građana ili drugih okolnosti. Sud časti obavlja usmenu raspravu radi utvr-
đivanja predmeta disciplinskog postupka i po pravilu odluku donosi u roku od 30 dana od da-
na započinjanja postupka.
323
ETIČKI ODBOR
Etički odbor Srbije je stručno telo nadležno za kvalitetno sprovođenje zdravstvene zašti-
te na načelima lekarske etike na teritoriji cele Republike. Etički odbor Srbije je u nadležnosti
Vlade i finansira se iz budžeta.
Nadležnosti Etičkog odbora Srbije su:
1. da prati primenu načela profesionalne etike u obavljanju zdravstvene delatnosti;
2. da koordinira rad Etičkih odbora u zdravstvenim ustanovama;
3. da prati sprovođenje naučnih istraživanja i daje mišljenje o spornim pitanjima od značaja
za naučno-istraživački rad u medicini itd.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije (02.12.2005.) "Stručni organi u zdrav-
stvenoj ustanovi" članom 147, 148 propisuje i uređuje Etički odbor.
Član 147. "Etički odbor jeste stručno telo koje prati pružanje i sprovođenje zdravstvene zašti-
te na načelima profesionalne etike.
Direktor zdravstvene ustanove imenuje Etički odbor na predlog Stručnog saveta.
Članovi Etičkog odbora imenuju se iz reda zaposlenih zdravstvenih radnika u zdravstvenoj
ustanovi i građana sa završenim pravnim fakultetom koji žive ili rade na teritoriji za koju je
zdravstvena ustanova osnovana.
Broj članova Etičkog odbora uređuje se Statutom zdravstvene ustanove."
Član 148. "Zadaci Etičkog odbora zdravstvene ustanove jesu da:
1)Prati i analizira primenu načela profesionalne etike u obavljanju zdravstvene delatnosti;
2)Daje saglasnost za sprovođenje naučnih istraživanja, medicinskih ogleda, kao i kliničkih
ispitivanja lekova i medicinskih sredstava u zdravstvenoj ustanovi, odnosno da prati njihovo
sprovođenje;
3)Donosi odluku i razmatra stručna pitanja u vezi sa uzimanjem delova ljudskog tela u medi-
cinske i naučno-nastavne svrhe, u skladu sa Zakonom;
4)Donosi odluku i razmatra stručna pitanja u vezi sa primenom mera za lečenje neplodnosti
postupcima biomedicinski potpomognutim oplođenjem, u skladu sa Zakonom;
5) Prati i analizira etičnost odnosa između zdravstvenih radnika i pacijenata, posebno u obla-
sti davanja saglasnosti pacijenta za produženu medicinsku meru;
6)Prati, analizira i daje mišljenja o primeni načela profesionalne etike u prevenciji, dijagno-
stici, lečenju, rehabilitaciji, istraživanju, kao i o uvođenju novih zdravstvenih tehnologija;
7)Doprinosi stvaranju navika za poštovanje i primenu načela profesionalne etike u obavljanju
zdravstvene delatnosti;
8)Vrši stalnu savetodavnu funkciju po svim pitanjima u obavljanju zdravstvene zaštite;
9)Razmatra i druga etička pitanja u obavljanju delatnosti zdravstvene ustanove."
324
Medicinska etika
ETIČKI KOMITET I ETIČKA KOMISIJA
Savremeni razvoj medicine, a posebno razvoj savremene medicinske etike, doveo je u

brojnim delovima lekarske deontologije do situacije da prestaju individualne kompetencije le-
kara, te se javila potreba da u takvim situacijama odlučuje telo, odnosno grupa stručnjaka.
Formirani su zbog toga etički komiteti i etičke komisije u okviru strukovnih ogranizacija – le-
karskih podružnica, lekarskih komora u većim zdravstvenim institucijama i u medicinskim
školama, posebno medicinskim fakultetima.
Pitanja koja u lekarskoj praksi nadilaze kompetencije lekara pojedinca su uglavnom ve-
zana za prava i dužnosti bolesnika.
Etički komitet ili etička komisija odlučuje o:
1. prinudnom ili nedobrovoljnom lečenju,
2. primeni i ispitivanju novih lekova,
3. pribavljanju saglasnosti ispitanika,
4. situacijama prihvatanja, podržavanja ili davanja novih predloga u okviru izrada magistar-
skih radova i doktorskih disertacija,
5. opravdanosti primene reanimacije u delikatnim stanjima ugroženosti života bolesnika,
6. situaciji odlučivanja da li pomognuto disanje nastaviti ili ga prekinuti itd.
Uloga etičkih komiteta i etičkih komisija je posebno značajna u proceni etičnosti istra-
živanja, naročito kada su u pitanju eksperimenti na ljudima u okviru naučnoistraživačkih pro-
jekata, te ova nadležnost najčešće pripada etičkom komitetu medicinskog fakulteta.
Etički komiteti imaju najčešće tzv. posredničku ulogu, jer je i dalje najvažnija relacija
lekar – pacijent. Posebno su to situacije veštačkog osemenjavanja, veštačenja očinstva reci-
mo, gde etički komiteti dobijaju na značaju, ali nikada ne mogu biti surogat lične odgovorno-
sti lekara u relaciji lekar – pacijent. Lična odgovornost lekara u etičkom smislu, posebno pred
sopstvenom savešću, kao i pred zajednicom, odnosno pred zakonom, nikada ne može biti na-
doknađena etičkim komitetom ili komisijom.
Zadatak etičkog komiteta je da uspostavi i održi vezu između stručne nadležnosti i etič-
komoralne dužnosti lekara, ali i njegovog delovanja u zdravstvenoj zaštiti. Etičke komisije su
nekada zvanično telo zdravstvene institucije, ili centra naučnoistraživačkog rada te institucije
kao jedino ovlašćene da razrešavaju etičke aspekte dileme rada lekara u toj zdravstvenoj usta-
novi. Lekar kao profesionalni izvršioc i za etička ogrešenja snosi materijalnu odgovornost.
Poseban primer su SAD u kojima već ovog momenta postoje specijalizovani advokati – prav-
nici koji funkcionišu kao pravi lovci na lekarske greške. Zbog toga su etički komiteti i etičke
komisije pri zdravstvenim institucijama prava zaštita lekara pojedinca i zaštita obavljanja le-
karske profesije i prevencija moguće pogreške, jer ko radi taj i greši.
Nadležnost etičkih komiteta i etičkih komisija unutar lekarskih udruženja i lekarske komo-
re, ali i unutar same zdravstvene institucije vezuje se za zaštitu:
325
1. Autonomije odluke lekara pojedinca pri radu. Danas je autonomija lekara sputani-
ja nego u prošlosti, limitirana je državnim zakonskim propisima, dakle okvirima medicinskog
prava i zakona uopšte, te je donošenje odluke od strane lekara neminovno heteronomno;
2. Pravednost sa etičkog aspekta pri bilo kom odlučivanju. Svaka individua ima pravo
kao i druga, znači jednaki imaju pravo da budu tretirani jednako, a različiti različito. Među-
tim, nije uvek lako utvrditi različitost kliničke slike iste bolesti, kod jednog bolesnika u odno-
su na drugog, te nije lekaru pojedincu jednostavno opredeliti dalji tretman za svakog bolesni-
ka, što može adekvatnije rešiti etička komisija ili etički komitet u instituciji;
3. Poštovanje principa primum non nocere je ne retko u kompetenciji etičkih komisija,
dakle prelazi sa kompetencije lekara pojedinca;
4. Principa dobrovoljnosti da bi se izbegle loše posledice po pacijenta.
Uloga etičkih komiteta i etičkih komisija u naučnoistraživačkom radu u medicini izuzetno
je značajna. Svaki predlog naučnoistraživačkog rada na ljudima, uključujući i zdrave dobro-
voljce, ne samo bolesnike, nosi posebne etičke dileme i probleme. Istraživanje u kliničkom
radu koje podrazumeva uključivanje inovacija u tretmanu ili dijagnostici, neophodno je kon-
trolisati, a ta nadležnost pripada etičkom komitetu ili etičkoj komisiji.
Etički komitet treba da razmotri predložene postupke i protokole za sprovođenje naučnoi-
straživačkog rada i utvrdi:
1. da je istraživač naučno kvalifikovan i kompetentan za predloženo istraživanje;
2. da je taj predlog temeljno opisan i naučno koncipiran;
3. da dati predlog sadrži elemente na osnovu kojih etički komitet može proceniti korist i even-
tualne rizike sprovođenja istraživanja;
4. da je u predlogu projekta izvršena selekcija ispitanika u odnosu na pol i dob, starost i da
ispitanici nisu u zavisnom odnosu na istaživača ili istraživački tim;
5. da će se poštovati tajnost podataka, ličnih osećanja i dostojanstva ispitanika;
6. da je istraživač razmotrio moguće mere zaštite svakog pojedinačnog ispitanika od eventu-
alnih neželjenih efekata ili posledica koje mogu po njega nastati tokom istraživanja;
7. da je pribavljena informisana saglasnost svakog pojedinačnog ispitanika uključenog u is-
traživanje, o čemu se takođe brine etički komitet, odnosno etička komisija institucije u kojoj se
istraživanje vrši, ili pak etički komitet ili etička komisija medicinskog fakulteta;
Etički komiteti imaju nadležnost i obavezu da promovišu principe medicinske etike ne

samo u okviru formalne nastave iz predmeta medicinska etika već i u svakodnevnom ponaša-
nju i radu lekara, jer medicinska etika se ne uči, već usvaja.
326
Medicinska etika
KRIVIČNA ODGOVORNOST LEKARA

ZDRAVSTVENIH RADNIKA I RADNIKA U ZDRAVSTVU
"Nisu krivi zakoni, nije kriva otadžbina koja ih ima,

već oni koji ih loše primenjuju."
Sokrat
Hamurabijev zakon je najstariji poznati nam pisani dokument koji propisuje lekarima
naknade za rad, ali i veoma stroge kazne i veliku odgovornost. Po tom zakoniku, za izlečenje,
recimo, preloma ekstremiteta određen je honorar od pet srebrnjaka lekaru, a 10 srebrnjaka za
operaciju nožem. Međutim, lekar je strogim propisima kažnjavan odsecanjem obe ruke ukoli-
ko njegovom krivicom pacijent - slobodnjak umre. Umrlog roba zbog greške u lečenju, lekar
je morao roba robovlasniku nadoknaditi. Stroge propise za lekare imali su i zakoni starog
Egipta, recimo, ukoliko bi lekarevom krivicom umro bolesnik, smrtnom kaznom je kažnjavan
lekar. Zakon je propisivao u Rimskoj imperiji još u VI veku pre nove ere odgovornost lekaru
u vidu deportacije ili čak smrtne kazne ako bi pacijent umro njegovom greškom.
Lekar, zdravstveni radnici i radnici u zdravstvu, za razliku od drugih profesija, imaju
specifičnu poziciju u društvu, ali i posebnu odgovornost, jer su odgovorni ne samo za dela ko-
ja učine greškom obavljajući profesiju, već i za postupke koje nisu preduzeli a bili su dužni.
Lekari i drugi zdravstveni radnici i radnici u zdravstvu odgovorni su i za proisteklu štetu iz
propusta, namere, nepažnje ili nesmotrenosti. U situacijama postupanja lege artis, odnosno
prema naučno prihvaćenim metodama, zbog rizika i opasnosti koje mogu takve metode iza-
zvati, lekar može biti odgovoran ukoliko je ispitivanju bez precizno postavljene indikacije po-
dvrgao pacijenta, a nastane šteta po zdravlje pacijenta ili letalni (smrtni) ishod.
Lekar, zdravstveni radnici i radnici u zdravstvu, moraju znati da su po zakonu odgovor-
ni za svaku preduzetu aktivnost u okviru obavljanja profesije ukoliko nastanu posledice.
Krivično zakonodavstvo naše zemlje predviđa odgovornost lekara, zdravstvenih radnika
i radnika u zdravstvu u više situacija kao što su:
1. neukazivanje lekarske pomoći, 6. nedozvoljeni prekid trudnoće,
2. odgovornost u prenošenju zaraznih bolesti 7. obljuba nad nemoćnim licem,
i nepoštovanje propisa za vreme epidemija, 8. bludne radnje,
3. nesvrsishodno lečenje, 9. zloupotreba položaja,
4. neovlašćeno odavanje lekarske tajne, 10. neukazivanje hitne medicinske pomoći,
5. davanje neistinitih uverenja, 11. nesavesno rukovanje lekovima i drogom.
Krivična dela koja čine lekar, zdravstveni radnici i radnici u zdravstvu najčešće proisti-
ču iz sledećih razloga:
1. želja za brzom zaradom, 2. taština, 3. lenjost,
4. lakomislenost, 5. seksualni interesi, 6. naučnička znatiželja za otkrićima,
7. javno isticanje rezultata svog rada itd.
327
Krivični zakonik Srbije iz 2006. sankcioniše:
Nesavesno pružanje lekarske pomoći

Član 251. (1) Lekar koji pri pružanju lekarske pomoći primeni očigledno nepodobno sredstvo
ili očigledno nepodoban način lečenja ili ne primeni odgovarajuće higijenske mere ili uopšte
očigledno nesavesno postupa i time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica,
kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i drugi zdravstveni radnik koji pri pružanju me-
dicinske pomoći ili nege ili pri vršenju druge zdravstvene delatnosti očigledno nesavesno po-
stupa i time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica.
(3) Ako je delo iz stava 1. i 2. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti novčanom
kaznom ili zatvorom do jedne godine.
Lekar, zdravstveni radnik i radnik u zdravstvu da ne bi podlegli sankcijama člana 251,
potrebno je da razumeju šta je to podoban način lečenja, šta je to podobno sredstvo, šta su od-
govarajuće higijenske mere i savesno postupanje. Pravila medicinske struke i lekarske profe-
sije nalažu da lekar uvek ima na umu primum non nocere, što znači da iznad svega mora da
pruži pomoć a da ne naškodi bolesniku.
Propuštanje pružanja hitne medicinske pomoći od strane profesionalno osposoblje-
nog lica (lekar, zdravstveni radnik i radnik u zdravstvu) sankcioniše se Krivičnim zakonikom.
Neukazivanje lekarske pomoći
Član 253. (1)Lekar koji protivno svojoj dužnosti odbije da ukaže lekarsku pomoć licu kojem
je takva pomoć potrebna, a koje se nalazi u neposrednoj opasnosti za život ili opasnosti na-
stupanja teške telesne povrede ili teškog narušavanja zdravlja,
kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.
(2)Ako usled dela iz stava 1. ovog člana lice kojem nije ukazana lekarska pomoć bude teško
telesno povređeno ili mu zdravlje bude teško narušeno,
učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do četiri godine.
(3)Ako je usled dela iz stava 1. ovog člana nastupila smrt lica kome nije ukazana lekarska
pomoć, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.
Nesavesnost i nehat
Krivični zakonik sankcioniše posledice pogoršanja zdravstvenog stanja i posledice u
smislu neuspeha lečenja, iako je poznato da i uprkos najsavesnijoj primeni najnovijih metoda
dijagnostike i lečenja nije moguće svakom bolesniku postaviti tačnu dijagnozu ili ostvariti
poboljšanje bolesnog stanja, a još manje postići izlečenje. Poznato je iz lekarske prakse da br-
ojni bolesnici imaju atipičnu kliničku sliku u stanjima sigurno dijagnostikovane bolesti, odatle
i mogućnost greške u dijagnozi, a u prognozi i tretmanu. Na kraju, grešiti je ljudski - errare
humanum est. Klod Bernar je rekao: "Svrha medicine je akcija a ne čekanje.'' Činjenica je da
su posledice nastale zbog pogrešno postavljene dijagnoze nekada manje nego ako se čeka da
bi se tretman započeo. Utrošeno vreme i nasigurno dijagnostikovanje u brojnim stanjima bo-
lesti mogu bolesnika odvesti u smrt, a da terapijski tretman i ne započne.
328
Medicinska etika
Nesavesnost, odnosno nehat lekara u vršenju profesije može izazvati pogoršanje stanja
lečenog bolesnika, ali kriterijumi su diskutabilni u opredeljenju da li je lekar postupio save-
sno u potpunosti i svestrano, ili nesavesno, odnosno površno i nepotpuno, ti kriterijumi su vr-
lo često nejasni. Nepridržavanje kriterijuma savesnosti i dokazivanje nesavesnosti u vršenju
lekarske profesije povlači krivičnu odgovornost, jer pogrešno postavljena dijagnoza je posle-
dica nemara i površnosti lekara.
Lekarev nesavestan postupak obuhvata i propuste nadzora nad osobljem i nepreduzima-
nje preventivnih mera da zdravstveni radnici i radnici u zdravstvu ne naprave grešku u svom
delokrugu rada, a vezano za lečenje i tretman bolesnika.
Konačno, ukoliko lekar, zdravstveni radnik i radnik u zdravstvu postupaju po načelima
medicinske struke, medicinske nauke i po medicinskoetičkim principima, mimoići će sigurno
svaku odgovornost – moralnu, društvenu ili krivičnu.
Lekar snosi krivičnu odgovornost i u situaciji neovlašćenog odavanja tajne.
Neovlašćeno otkrivanje tajne

Član 141. (1)Advokat, lekar ili drugo lice koje neovlašćeno otkrije tajnu koju je saznalo u vr-
šenju svog poziva, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
(2)Neće se kazniti za delo iz stava 1. ovog člana ko otkrije tajnu u opštem interesu ili interesu
drugog lica, koji je pretežniji od interesa čuvanja tajne.
Tajna može biti profesionalna, službena i privatna. Lekarska tajna je istovremeno i profe-
sionalna i službena jer podrazumeva neodavanje bilo kakvih podataka dobijenih u okviru di-
jagnoze i terapije, pa čak i podataka da je neko lice uopšte bolesno, da ti podaci ne bi kom-
promitovali ili povredili ličnost bolesnika ili, interes zajednice. Krivično zakonodavstvo skoro
svih zemalja sankcioniše odavanje lekarske tajne, kao što sankcioniše i izdavanje lažnih lekar-
skih uverenja i dokumenata iz kojih može proisteći šteta po drugo lice ili zajednicu.
Krivični zakon naše zemlje, kao i krivični zakoni drugih zemalja, sankcionišu:
Nedozvoljen prekid trudnoće

Član 120. (1)Ko protivno propisima o vršenju prekida trudnoće bremenitoj ženi sa njenim
pristankom izvrši pobačaj, započne da vrši pobačaj ili joj pomogne da izvrši pobačaj, kazniće
se zatvorom od tri meseca do tri godine.
(2)Ko se bavi vršenjem dela iz stava 1. kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
(3)Ko bremenitoj ženi bez njenog pristanka, a ako je mlađa od šesnaest godina bez njenog
pristanka i bez pisane saglasnosti njenog roditelja, usvojioca ili staraoca, izvrši ili započne da
vrši pobačaj, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina.
(4)Ako je usled dela iz st. 1. do 3. ovog člana nastupila smrt, teško narušavanje zdravlja ili
druga teška telesna povreda žene nad kojom je vršen prekid trudnoće, učinilac će se kazniti za
delo iz st. 1. i 2. ovog člana zatvorom od jedne do sedam godina, a za delo iz stava 3. ovog
člana zatvorom od dve do dvanaest godina.
329
Krivični zakon Republike Srbije iz 2006. godine reguliše celim poglavljem Krivična dela
protiv zdravlja ljudi i to sledeće:
1. Neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga (član 246.);
2. Omogućavanje uživanja opojnih droga (član 247.)
3. Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije (član 248.)
4. Prenošenje zarazne bolesti (član 249.)
5. Prenošenje infekcije HIV virusom (član 250.)
Lekar, zdravstveni radnik i radnik u zdravstvu, a u prvom redu lekar, odgovorni su po
našem Krivičnom zakonu ako učine ili ne učine takve radnje, a da to za posledicu ima širenje
zaraznih bolesti, ili se zaraza proširi zbog ne postupanja po utvrđenim propisima za vreme
epidemije zarazne bolesti.
Krivični zakon Republike Srbije iz 2006. godine posebno uređuje krivičnu odgovornost
lekara, zdravstenih radnika i radnika u zdravstvu za:
Protivzakonito posredovanje
Član 366. (1)Ko primi nagradu ili kakvu drugu korist da korišćenjem svog službenog ili druš-
tvenog položaja ili uticaja posreduje da se izvrši ili ne izvrši neka službena radnja,
kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
(2)Ko drugom obeća, ponudi ili da nagradu ili kakvu drugu korist da korišćenjem svog slu-
žbenog ili društvenog položaja ili uticaja posreduje da se izvrši ili ne izvrši neka službena
radnja, kazniće se zatvorom do tri godine.
(3) Ko koristeći svoj službeni ili društveni položaj ili uticaj posreduje da se izvrši službena
radnja koja se ne bi smela izvršiti ili da se ne izvrši službena radnja koja bi se morala izvršiti,
kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Primanje mita
Član 367. (1)Službeno lice koje zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili koje primi obeća-
nje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog da u okviru svog službenog ovlašćenja izvrši
službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvrši-
ti, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina.
(2)Službeno lice koje zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili koje primi obećanje poklona
ili druge koristi za sebe ili drugog da u okviru svog službenog ovlašćenja izvrši službenu rad-
nju koju bi moralo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti,
kazniće se zatvorom od dve do osam godina.
(3)Službeno lice koje izvrši delo iz st. 1. ili 2. ovog člana u vezi sa otkrivanjem krivičnog dela,
pokretanjem ili vođenjem krivičnog postupka, izricanjem ili izvršenjem krivične sankcije, ka-
zniće se zatvorom od tri do petnaest godina.
330
Medicinska etika
Davanje mita
Član 368. (1)Ko službenom licu učini, ponudi ili obeća poklon ili drugu korist da u okviru
svog službenog ovlašćenja izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili da ne izvrši slu-
žbenu radnju koju bi moralo izvršiti ili ko posreduje pri ovakvom podmićivanju službenog li-
ca, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
(2)Ko službenom licu učini, ponudi ili obeća poklon ili drugu korist da u okviru svog službenog
ovlašćenja izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju
ne bi smelo izvršiti ili ko posreduje pri ovakvom podmićivanju službenog lica,
kazniće se zatvorom do tri godine.
(3)Odredbe st. 1. i 2. ovog člana primenjuje se i kada je mito dato, ponuđeno ili obećano
stranom službenom licu.
(4)Učinilac dela iz st. 1. do 3. ovog člana koji je prijavio delo pre nego što je saznao da je
ono otkriveno može se osloboditi od kazne.
(5)Odredbe st. 1, 2. i 4. ovog člana primenjuju se i kad je mito dato, ponuđeno ili obećano
odgovornom licu u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu.
(6)Poklon, odnosno druga korist koji budu oduzeti od lica koje je primilo mito mogu se u slu-
čaju iz stava 4. ovog člana vratiti licu koje je dalo mito.
Kažnjivo je bavljenje bolesnikom u smislu dijagnostikovanja, prognoze o ishodu bolesti
ili davanjem nekih sredstava ili činjenjem nekih radnji sa namerom izlečenja, a da lice koje te
radnje preduzima nema adekvatno znanje. Prema pozitivnom pravu čini krivično delo i ne-
stručno lice ako preduzima radnje sa namerom lečenja i ponavlja ih, a motiv mu ne mora biti
nagrada ili pribavljanje materijalnih sredstava. Proističe da je i student medicine, ili student
više medicinske škole, ili učenik adekvatne srednje škole, takođe počinilac krivičnog dela po
pozitivnom pravu i našem Krivičnom zakonodavstvu ukoliko čini navedene radnje. Postoje i
slučajevi kada se nadrilekarstvom ne smatra pružanje medicinske pomoći od nekvalifikovanih
lica ili studenata, a to su situacije pružanja prve medicinske pomoći povređenima u cilju spa-
šavanja života ili umanjivanju neminovnog invaliditeta kao posledice povrede.
Predviđene veoma stroge sankcije vezane za greške u obavljanju lekarske profesije
i profesije zdravstvenih radnika i radnika zaposlenih u zdravstvu, u skladu su sa izuzet-
nim društvenim značajem zdravstvene zaštite pojedinca i građanina.
331
Ispitna pitanja za studente medicine i stomatologije

1. Relacije medicinska etika – pravo – zajednica; 28. Eutanazija (medicinski, medicinskoetički i zakonodavni
2. Prenaučna medicina (etička praksa onovremenog društva); stavovi, zamke i problemi);
3. Sačuvani istorijski zapisi o propisanom ponašanju lekara; 29. Veštački prekid trudnoće (medicinski, pravni i
4. Medicinski kodeksi i lekarske zakletve iz prošlosti; medicinskoetički stavovi);
5. Šta su medicinskoetičke deklaracije, rezolucije i izjave? 30. Medicinska tajna (vrste, čuvanje i uslovi odavanja);
6. Hipokratova zakletva; 31. Tradicionalna medicina (medicinskodeontološki aspekti
7. Ženevska revizija Hipokratove zakletve (nedostaci i i aktuelna uređenost kod nas);
prednosti); 32. Eksperiment u medicini (na ljudima i životinjama);
8. Internacionalni kodeks medicinske etike; 33. Ispitivanje lekova;
9. Lisabonska deklaracija; 34. Veštačko oplođenje (AIH, AID, VTO i ET);
10. Izjava o zastupanju pacijenta i poverljivosti; 35. Surogat majka i embriotransfer;
11. Helsinška deklaracija; 36. Inovacije u naučnoj medicini (kloniranje);
12. Upotreba životinja u biomedicinskim istraživanjima; 37. Jatrogena oštećenja (greške lekara i pacijent);
13. Havajska deklaracija; 38. Medicinskodeontološki aspekti postupanja sa umrlim;
14. Tokijska deklaracija (tortura i nehumano postupanje); 39. Postupak sa tkivom i delovima ljudskog tela;
15. Malteška deklaracija (štajk glađu); 40. Sudskomedicinsko veštačenje (medicinska deontologija);
16. Madridska deklaracija (autonomija i samoregulacija); 41. Posebnost lekarske deontologije u forenzičkoj medicini
17. Deklaracija o učešću lekara u izvršenju smrtne kazne; (uloga lekara u sudu i medicinska tajna);
18. Izjava o zloupotrebi i zanemarivanju dece; 42. Medicinskodeontološki stavovi pri nastaloj grešci u
19. Izjave o planiranju porodice i kontracepciji; vršenju medicinske struke;
20. Zakletva Florens Najtingejl; 43. Kako se ostvaruje nadzor nad radom lekara i
21. Internacionalni kodeks etike medicinskih sestara; zdravstvenih radnika (stručni i društveni);
22. Organizacija i funkcionisanje zdravstvene zaštite; 44. Vrste komora zdravstvenih radnika;
23. Dvanaest principa organizacije zdravstvene zaštite; 45. Šta je etički odbor, etička komisija i etički komitet;
24. Odnos medicine i medicinskog prava; 46. Predviđene krivične odgovornosti lekara i zdravstvenih
25. Medicinsko pravo; radnika u našoj zemlji;
26. Medicinskodeontološke dileme u zdravstvenoj zaštiti; 47. Krivično sankcionisanje protivzakonitog posredovanja,
27. Eutanazija – oblici i samoubistvo adolescenta; primanja i davanja mita u zdravstvu;
Ispitna pitanja za studente zdravstvene nege

1. Relacije medicinska etika – pravo – zajednica; 21. Medicinsko pravo;
2. Prenaučna medicina (etička praksa onovremenog društva); 22. Medicinskodeontološke dileme u zdravstvenoj zaštiti;
3. Medicinski kodeksi i lekarske zakletve iz prošlosti; 23. Eutanazija – oblici i samoubistvo adolescenta;
4. Šta su medicinskoetičke deklaracije, rezolucije i izjave? 24. Eutanazija (medicinski, medicinskoetički i zakonodavni
5. Hipokratova zakletva; stavovi, zamke i problemi);
6. Ženevska revizija Hipokratove zakletve (nedostaci i 25. Veštački prekid trudnoće (medicinski, pravni i
prednosti); medicinskoetički stavovi);
7. Internacionalni kodeks medicinske etike; 26. Medicinska tajna (vrste, čuvanje i uslovi odavanja);
8. Lisabonska deklaracija; 27. Tradicionalna medicina (medicinskodeontološki aspekti
9. Izjava o zastupanju pacijenta i poverljivosti; i aktuelna uređenost kod nas);
10. Helsinška deklaracija; 28. Veštačko oplođenje (AIH, AID, VTO i ET);
11. Upotreba životinja u biomedicinskim istraživanjima; 29. Surogat majka i embriotransfer;
12. Havajska deklaracija; 30. Inovacije u naučnoj medicini (kloniranje);
13. Tokijska deklaracija (tortura i nehumano postupanje); 31. Medicinskodeontološki aspekti postupanja sa umrlim;
14. Malteška deklaracija (štajk glađu); 32. Medicinskodeontološki stavovi pri nastaloj grešci u
15. Izjava o zloupotrebi i zanemarivanju dece; vršenju medicinske struke;
16. Izjave o planiranju porodice i kontracepciji; 33. Kako se ostvaruje nadzor nad radom lekara i
17. Zakletva Florens Najtingejl; zdravstvenih radnika (stručni i društveni);
18. Internacionalni kodeks etike medicinskih sestara; 34. Vrste komora zdravstvenih radnika;
19. Organizacija i funkcionisanje zdravstvene zaštite; 35. Krivično sankcionisanje protivzakonitog posredovanja,
20. Odnos medicine i medicinskog prava; primanja i davanja mita u zdravstvu;
332
Medicinska etika
SPECIJALNI DEO
PARACELZIJUS
333
W. K. Röntgen M. Malpighi A. Alzheimer R. Koch C. Bernard
T. Sydenham E. Jenner S. Freud I. Pavlov E. Moniz
T. Schwann L. Lazarević H.Cushing J. Ristić K. Wernicke
334
Medicinska etika
UVODNO RAZMATRANJE
"Medicinska etika se usvaja tokom života i rada, a ne uči."

Naučna medicina je u XX veku doživela pravu eksploziju naučnih saznanja i otkrića,

zasnovanih, pre svega na biološkoj nauci, ali i na drugim naukama: hemiji, biohemiji, fizici
itd. Razvoj naučne medicine potpomognut je i brojnim tehničkim naučnim ostvarenjima u ne-
biološkim disciplinama tokom XX veka. Time je naučna medicina aktuelnog vremena, sa ula-
skom u treći milenijum, oslonjena na visoko razvijene tehnologije i tehnički razvoj civilizaci-
je, oblast koja će se i dalje nezadrživo razvijati. Dosadašnji razvoj medicinske nauke u prak-
tičnoj primeni doneo je poboljšavanje kvaliteta zdravstvene zaštite čovečanstva, ali i promene
načela savremene medicinske etike. Savremena medicinska etika na početku XXI veka se
razgranava, odnosno specifikuje prema pojedinim granama medicine, ali i još specifičnije pra-
ti razvoj brojnih medicinskih disciplina.
Poglavlje medicinske etike koje razmatra brojne etičke i deontološke aspekte i probleme
u pojedinim medicinskim disciplinama je i suština medicinske etike kao nauke neophodne le-
karu današnjice u svakodnevnom obavljanju profesionalne delatnosti. Drugim rečima, ovo
poglavlje razmatra suštinu potrebnih informacija i znanja, koja treba da usvoje studenti medi-
cine. Studenti medicine, budući lekari i lekari treba da se drže sentence: Medicinska etika se
usvaja, a ne uči.
Prethodna dva poglavlja udžbenika Medicinska etika obradila su u dovoljnoj meri, ne
samo uopštene stavove i etičkomoralne i medicinskoetičke principe i aspekte, kao i načela ra-
da lekara i zdravstvenih radnika uopšte, već su obuhvatila i savremena shvatanja medicinske
etike. Istaknut je i interes društvene zajednice i državnih zajednica, ali i čovečanstva preko
organizacije Ujedinjenih nacija i svetskih, odnosno međunarodnih udruženja za medicinu. Po-
treba je dalji razvoj medicinske nauke u funkciji ostvarenja višeg kvaliteta zdravstvene zaštite,
što očekuju pojedinci, ali i zajednica u celini. Značaj medicine i zdravstvene zaštite, time i le-
karske profesije, za zajednicu i čovečanstvo je nesporan i izvor je brojnih kompleksnih, dile-
ma ali i problema.
Očekivanja i zahtevi građanina kao pojedinca i zajednice kao celine od lekara kroz prakti-
čnu primenu medicinske nauke su velika i usmerena ka ostvarenju što kvalitetnijeg i što dužeg
života čoveka. Ovo je primarno ljudsko stremljenje. Zato je razmatranje medicinskoetičkih
načela i problema u svakoj pojedinačnoj disciplini savremene naučne medicine i te kako op-
ravdano. Lekari, specijalisti i supspecijalisti u svakodnevnom radu imaju obavezu da se pridr-
žavaju etičnosti i obavezu da neogrešenjem o deontološke zahteve štite sebe od odgovornosti i
pravnih sankcija, kao i od moralne osude.
335
MEDICINSKA ETIKA I MEDICINSKA DEONTOLOGIJA
Medicinska etika je danas posebna disciplina naučne medicine. Medicinska etika u

današnjem obrazovanju lekara i medicinskih (zdravstvenih) radnika se usvaja tokom studija a
ne samo kroz izučavanje i saznanja u okviru nastavnog predmeta Medicinska etika. Usvojena
znanja tokom studiranja (školovanja) treba da senzibilišu lekara, stomatologa, farmaceuta i
medicinskog tehničara da u svom profesionalnom radu stalno prepoznaju probleme i dileme
etičke prirode i da ih na adekvatan medicinskoetički način razrešavaju.
Medicinska etika kao posebna disciplina naučne medicine nastala je i razvila se na zna-
čaju etike i univerzalnih etičkih stavova u medicini. Medicinski poziv je specifičan u odnosu
na sve druge ljudske delatnosti iz jednostavnog razloga, jer se bavi čovekovim životom i
zdravljem, što je neuporedivo najveća odgovornost među svim profesijama. Naročito su spe-
cifični odnosi bolestan čovek – zdravstveni radnik.
Preduslovi zloupotrebe pacijenta tokom trajanja odnosa bolesnik – lekar proističu iz od-
uvek i trajno podređenog i zavisnog položaja bolesnog čoveka u odnosu na lekara. Izuzetno je
teško uspostaviti spoljašnju kontrolu i nadzor u cilju sprečavanja zloupotrebe u relaciji paci-
jent – lekar. Zbog toga su unutrašnji nadzor i kontrola u prednosti, a ostvarljivi su preko usvo-
jenih etičkih načela i etičnosti lekarske profesije.
Deontologija se bavi izučavanjem profesionalnih dužnosti. Ona podrazumeva etičnost
vršenja struke. Medicinska deontologija se najpreciznije može definisati kao medicinska
etika plus medicinsko pravo. Medicinska deontologija je zajednički termin za medicinsku
etiku i medicinsko pravo, znači sažima ta dva prostora u jedinstvenu celinu.
Medicinska deontologija pokriva moralne i pravne dužnosti medicinskih radnika.
Ogrešenje o medicinsku deontologiju podrazumeva etičku i pravnu odgovornost lekara (me-
dicinskih radnika). Medicinska deontologija je, prema tome, značajna za lekare i sve medicin-
ske radnike, ali i za pacijente i zajednicu.
Medicinska etika kao prva oblast medicinske deontologije predstavlja skup principa, tj.
pravila ponašanja kojima lekari i medicinski radnici moraju da se rukovode kada donose od-
luke šta je ispravno a šta pogrešno, šta je dozvoljeno a šta zabranjeno, šta je dobro a šta loše
za pacijenta ili zajednicu. Poštovanje i pridržavanje etičkih načela u medicini, odnosno u pro-
fesionalnoj delatnosti lekara nije uvek jednostavno. Naprotiv, brojne su situacije mogućih ko-
lizija. Etičko načelo u medicini da je interes pacijenta svetost za lekara i uvek na prvom mestu
nije uvek moguće ispoštovati, posebno kada štićenjem interesa bolesnika može nastati šteta po
zdravlje ili život druge osobe ili većeg broja ljudi.
Medicinsko pravo je specijalizovana oblast prava koja se nametnula kao potreba u ak-
tuelnom vremenu primene naučne medicine u praksi. Medicinsko pravo se razvilo i razvija
zbog sve izrazitije potrebe spoljašnje kontrole kvaliteta i ispravnosti rada lekara. Unutrašnja
kontrola, tj. pridržavanje etičkih deontoloških principa u profesionalnoj lekarskoj delatnosti
nije dovoljna u našem vremenu.
Medicinska deontologija postaje neophodna edukativna potreba u studiranju medicine.
336
Medicinska etika
MEDICINSKOETIČKA NAČELA I PROBLEMI RADA

LEKARA U RADIOLOGIJI
Radiologija je izuzetno važna medicinska disciplina i složena po svojoj suštini jer je po-
sebno vredna i značajna u oblasti dijagnostike, a danas ništa manje primenjivana i u terapiji –
radiološka terapija (zračna terapija) u onkologiji. Konrad Rendgen, profesor fizike na Univer-
zitetu u Vircburgu objavio je članak pod naslovom "O jednoj novoj vrsti zraka" 28.12.1895.
godine. To je datum uvođenja rendgen zraka (X-zraka) u medicinsku dijagnostiku i datum na-
stanka radiologije. Ubrzo se zapazilo da ozračenja tkiva, organa i tela čoveka X-zracima ima
štetan uticaj. Naučna medicina se ni u XXI veku ne može odreći upotrebe X-zraka u radiološkoj
dijagnostici i radiološkoj terapiji. Savremena tehničko-tehnološka usavršenost rendgen - aparata
nam omogućava kompjuterizovanu tomografiju X-zracima.
MEDICINSKA DEONTOLOGIJA U RADIOLOŠKOJ DIJAGNOSTICI

Radiološka dijagnostika ima medicinskodeontološke posebnosti. Lekari specijalisti ra-
diologije danas koriste najnovije tehnologije primene rendgen zraka u dijagnostici bolesti, bo-
lesnih stanja i povreda. Lekari brojnih kliničkih medicinskih disciplina imaju potrebu za br-
zom, kvalitetnom dijagnostikom koja podrazumeva vizuelizaciju patološkog nalaza u tkivima
ili na organima kod svojih pacijenata. Ta potreba za egzaktnom i brzom dijagnostikom neret-
ko je razlog za prečesto upućivanje bolesnika na savremene dijagnostičke radiološke preglede
što može biti izvor medicinskodeontoloških problema.
Snimci dobijeni na rendgen - aparatima ili kompjuterizovanim rendgenima – skenerima,
neretko su samo potreba lekara kliničara da svojim očima vidi sliku i tako potvrdi dijagnozu
utvrđenu drugim dijagnostičkim metodama i kliničkim pregledom. S obzirom da Rendgen
zraci imaju štetne efekte na živu ćeliju, poznate su posledice takozvane radijacione bolesti i
nesporni kancerogeni učinci prekomernog ozračenja ljudskih tkiva, odnosno ćelija, koje zbog
toga mogu da se pokrenu u maligno alteriranu ćelijsku mitozu.
Medicinska etika specifikovana za radiologiju kao posebnu medicinsku disciplinu insi-
stira na načelu primum non nocere. Visokih doza ozračenja kompjuterizovanom tomografijom
(CT), odnosno upotrebom u dijagnostičke svrhe skener - aparata, trebalo bi da su svesni svi
lekari. Primenom CT-a se nebrojeno puta više ozračuje snimanju izložen organ i tkivo nego
pojedinačnom rendgenografijom. Neophodno je zato umeriti zahtev za upotrebom rendgen
zraka u medicinskoj dijagnostici, ali i uložiti napor da se pacijenti kao laici i njihova rodbina i
prijatelji razuvere da je rendgen - snimanje od najbitnije važnosti u dijagnostici. Današnja in-
formisanost laičke populacije o moćima i mogućnostima naučne medicine i njenih pojedinih
disciplina je izuzetno velika, i to nije loše, nije loše ni sa aspekta ukupne zdravstvene kulture.
Međutim, sve informacije koje usvoje laici o jednoj naučnoj oblasti kakva je medicina trebalo
bi da budu pod kontrolom poznavalaca te nauke, u ovom slučaju lekara.
337
Radiološka dijagnostika bivala je u određenim vremenima zloupotrebljavana zbog ne-

dovoljnih znanja. Radiološka dijagnostika je korišćena ne samo u ranoj dijagnostici već i u
prevenciji. Primer je bio američki propis da se ženama iznad 40, odnosno 45 godina, svako-
godišnje vrši mamografija da bi se na vreme otkrio kancer dojke. Nakon nekoliko godina shva-
tilo se da tako novootkriveni karcinomi dojke nisu naročito bili češći nego i ranije bez svako-
godišnje mamografije, s jedne strane, a s druge strane, suvišno ozračenje pri ovoj dijagnostič-
koj proceduri je u tolikoj meri uvećalo rizik od karcinogene alteracije ćelijske deobe u tkivima
da je opravdano ovakva praksa prekinuta.
Medicinskodeontološki problemi vezani za radiološku dijagnostiku u medicini su sledeći:
1. Davanje rendgen snimaka pacijentu u ruke je posebno zanimljiva medicinskode-
ontološka dilema. Medicinskoetičko razrešenje dileme u ovoj situaciji počiva na medicinsko-
pravnoj dilemi ko je zapravo vlasnik rendgen - snimka, da li pacijent ili lekar, ili zdravstvena
ustanova u kojoj je snimak urađen. Poznato je da rendgenski snimak plaća zdravstveno osigu-
ranje, te bi po tom pravu trebalo da ono bude i vlasnik. Međutim, uobičajeno je da se rend-
genski snimak ipak daje pacijentu iz opravdanih medicinskih, a ne samo medicinskoetičkih
razloga. Napravljen rendgen - snimak u tom slučaju mogu tumačiti i lekari raznih specijalnosti,
kao i lekari zaposleni u drugim zdravstvenim institucijama van one u kojoj je snimak napra-
vljen. Postoje i rendgen - snimci urađeni vrlo skupim tehnologijama, kao što su koronarografija,
gde se slika beleži na filmskoj traci i s obzirom na to da se radi o dijagnostičkoj metodi koja
ima i visoku rizičnost po zdravlje, ali i život pacijenta, logično je da takvi snimci budu u do-
kumentaciji i na čuvanju u zdravstvenoj ustanovi.
2. Saglasnost bolesnika za radiološku dijagnostiku je neophodna jer je ova dijagnos-
tička metoda invazivna, a neke od tih radioloških dijagnostičkih procedura posebno su agresi-
vne i visoko rizične po zdravlje bolesnika. Pacijent se prilikom izvođenja nekih od radioloških
procedura izlaže i životnom riziku. Medicinskoetički problem ovde je zahtev lekaru da dobro
odmeri korist od primene takve invazivne i rizične radiološke dijagnostičke procedure na svom
bolesniku ukoliko korist od vizuelne potvrde patološkog procesa nije naročito bitna za konač-
nu dijagnozu. Pribavljanje pismene saglasnosti bolesnika o takvoj radiološkoj dijagnostičkoj
metodi ne oslobađa ni moralne, ni društvene, a ni krivične odgovornosti lekara koji pribavlja
bolesnikovu saglasnost i primenjuje metodu ukoliko pri tome nastane šteta po bolesnika.
3. Saopštavanje istine bolesniku o nalazu nakon primene rendgen-dijagnostike je medi-
cinskoetičko problemsko pitanje identično sa opštim medicinskoetičkim načelima, ali i sa ne-
kim posebnostima vezanim za radiologiju. Radiološka dijagnostika kao retko koja druga di-
jagnostička medicinska disciplina navodi pacijenta i njegove bližnje da se obraćaju lekaru ili
zdravstvenom radniku sa pitanjem: "Šta se vidi na mom snimku?" ili "Doktore, šta ste mi pro-
našli?" Radiolog kao lekar specijalista je u delikatnoj situaciji, jer će neretko naneti veliku
štetu bolesniku ukoliko mu otvoreno kaže šta je snimkom utvrdio. Sledeći principe savremene
medicinske etike, trebalo bi da radiolog kao specijalista ili supspecijalista, izbegne davanje
potpune informacije pacijentu i da bolesnika sa opisom i snimcima uputi do njegovog ordini-
rajućeg lekara koji će mu to saopštiti. Ordinirajući lekar je najpotpunije upoznat sa ukupnim
stanjem bolesnika, kao i sa njegovom mentalnom ukupnošću. S druge strane, u već usposta-
vljenom odnosu lekar – pacijent ordinirajući lekar ima potrebno ostvareni transfer i poverenje
338
Medicinska etika
bolesnika ka sebi, te će on najbolje, biranim rečima, pa i upotrebom dobronamerne laži, sa

medicinskoetičkog aspekta razrešiti ovu medicinskoetičku dilemu.
Često su danas i viši medicinski rendgen tehničari u prilici da daju informacije bolesniku
o onome što su verifikovali na rendgen snimku nakon razvijanja filma. Rendgen tehničari, kao
zdravstveni radnici, trebalo bi da se uzdrže od davanja objašnjenja bolesniku i da ga upute ordi-
nirajućem lekaru.
MEDICINSKA DEONTOLOGIJA U RADIOLOŠKOJ TERAPIJI

Interventna radiološka terapija se danas koristi kao ravnopravna terapijska procedura u
lečenju karcinoma, ravnopravna sa terapijskom primenom citostatika i radikalnih hirurških in-
tervencija. Radiološka terapija u onkologiji zasnovana je na naučno utvrđenoj činjenici da su
maligne ćelije fragilnije – osetljivije na ozračenja X-zracima od ćelija zdravog tkiva, te veli-
kim dozama radijacije bivaju razorene pre i većom merom nego ćelije zdravog tkiva zračenog
organa. Ovakve doze X-zraka aplikovane na ćelije normalnog tkiva izazivaju i njihovo ošte-
ćenje, a upotreba zračne terapije se opravdava ostvarenjem veće koristi po bolesnika razara-
njem malignog tumora, nego što su posledično izazvana oštećenja njegovih tkiva (opadanje
kose, uništenje germinativnih ćelija, ćelija retikuloendotelnog sistema itd.).
Konačno, upotreba X-zraka u terapijske svrhe kod malignih tumora dovodi do pobolj-
šanja opšteg stanja obolelog od karcinoma i realnog produženja života obolelih od maligne,
danas najčešće neizlečive bolesti. Međutim, poseban je medicinskodeontološki problem da li
aplikovati svakako štetnu radijaciju ako se ne postigne izlečenje. Očekuje se od lekara da u
svakom pojedinačnom slučaju oboljenja od malignog tumora odluči šta je najbolje za njego-
vog pacijenta, dakle u nekim slučajevima neće se ni preduzeti zračna, odnosno radiološka te-
rapija malignoma.
Još jedan medicinskoetički problem pri primeni radiološke terapije vezan je za bolesni-
ke od malignoma. Taj problem je vezan za primenu radiološke terapije na bolesnicima od
malignoma koji su u teškom, moribundnom stanju. Ovde se od lekara očekuje da ima izgrađen
stav proistekao iz iskustva da gleda smrti u oči, odnosno da je savladao sopstvene moralne in-
hibicije u problemskom razrešenju poimanja čoveka kao živog bića i svesnost o njegovom
ograničenom trajanju, kao i stav o smrti kao krajnjoj "perspektivi" čovekovog postojanja od
momenta rođenja. Posebna situacija za lekara je da po savesti i ličnom usvojenju lekarske deon-
tologije odluči o aplikaciji u suštini opasne radiološke terapije bolesniku sa malignim tumo-
rom, a posebno u terminalnoj fazi bolesti.
339
MEDICINSKODEONTOLOŠKA NAČELA I
PROBLEMI LEČENJA ONKOLOŠKIH BOLESNIKA
Maligna oboljenja su još uvek nerešiv problem naučne medicine. Lekar, kao i svi zdrav-
stveni radnici, obavezan je da u lečenju bolesnika od bilo kog malignog oboljenja u svim fa-
zama, dakle dijagnostici, terapiji i rehabilitaciji poštuje medicinskoetička načela taktičnog od-
nosa sa takvim bolesnikom sa dosta filozofskog u profesionalnom pristupu. Lekar mora da se
pridržava medicinsko-doktrinarnih principa u oblasti onkologije, a oni podrazumevaju poseb-
nu brigu za bolesnika od malignoma iskazanu kroz sledeće aktivnosti.
1. Neophodno je da lekar primenom znanja i tehničkih mogućnosti u savremenoj medi-
cini postigne maksimalno poboljšanje ukupnog zdravstvenog stanja bolesnika od malignoma.
Poseban medicinskoetički problem je bol koji često trpi bolesnik sa malignim tumorom. Le-
kar taj bol treba svim sredstvima da umanji ili eliminiše jer bol daje pacijentu pravo da misli
kako lekar nedovoljno brine o njemu. Nije uzaludna sentenca: "Lekar leči ponekad, pomaže
često, ali treba da uteši uvek."
2. Lekar je obavezan da bolesnika od malignoma informiše o nameravanim postupcima.
3. Medicinskoetička obaveza lekara je da deluje i edukativno na bolesnika koji boluje od
malignoma. Činjenica je da ova aktivnost nema značaja za samog obolelog ali ima značaja za
njegovu porodicu i bliže okruženje i za prevenciju maligne bolesti u narednim generacijama.
4. Lekar treba da sva medicinska saznanja primeni u tretmanu bolesnika od karcinoma.
5. Lekar je dužan da ostvari visok nivo kvalitetnog odnosa sa bolesnikom od malignoma
pružajući mu potrebne informacije, a posebno doziranu istinu o stanju njegovog zdravlja.
6. Lekar u tretmanu bolesnika od malignoma treba pravovremeno i efikasno da koristi
sve tehnološke mogućnosti savremene medicine.
7. Uspostavljanje odnosa lekar – pacijent treba da bude na takvom nivou da bolesnik
zaključi da je lekar pre svega pažljiv prema njemu, da je uočljiva lekareva briga za tegobe ko-
je bolesnik ima. To bolesniku na psihološkom planu čini bolest podnošljivijom.
8. Lekar treba da ceni šta je urađeno za bolesnika od malignoma i šta se još može uraditi.
9. Lekar mora razgraničiti šta je cilj svih preduzetih aktivnosti u tretmanu maligne bole-
sti. Cilj mora uvek biti pozitivan iako je ishod lečenja, po pravilu, neuspešan, tj. infaustan.
Bilo da se lekar odluči da bolesniku od maligne bolesti saopšti istinu, obmanjuje ga nei-
stinom ili se odluči za poluistinu, svoje opredeljenje zasniva na saznanjima o ukupnoj struktu-
ri ličnosti svakog pojedinačnog bolesnika. Neophodno je da se odabranog stava lekar drži od
početka do kraja tretmana bolesnog od karcinoma. Istu obavezu imaju i svi drugi zdravstveni
radnici koji dolaze u kontakt sa tim bolesnikom. Nedopustivo je da neko iz lekarske ekipe ili
neko od zdravstvenih radnika saopšti bolesniku drugu informaciju.
340
Medicinska etika
NAČELA I PROBLEMI INFORMISANJA BOLESNIKA O

DIJAGNOSTIKOVANOM MALIGNOM OBOLJENJU
Informisanje bolesnika po dijagnostikovanju maligne bolesti o utvrđenoj dijagnozi je izu-
zetna medicinskoetička dilema. Tri su moguća načina informisanja bolesnika:
1. Saopštiti bolesniku istinu, što je u brojnim državama danas i jedino medicinskoetički
prihvaćeni stav. Recimo, u SAD se egzaktno utvrđena dijagnoza maligne bolesti potpuno isti-
nito saopšti bolesniku, a lekar se stavi na raspolaganje bolesniku da se prognostički izjasni o
dužini preostalog mu života kao i o svim drugim pitanjima od značaja za tog bolesnika. Za naš
supkulturni milje to nije opšte prihvatljiv stav, ali se povremeno koristi i kao adekvatan.
2. Druga opcija je nesaopštavanje istine, odnosno dobronamerno laganje bolesnika uz
nastavljanje terapijskog tretmana i negovanje kvalitetnog odnosa lekar – bolesnik.
3. Konačno, treća i najfrekventnije prihvatljiva opcija u našem supkulturnom miljeu je-
ste poluistina, odnosno sekvencijalno saopšavanje istine. Lekar poluistinito informiše bolesni-
ka o ozbiljnosti i težini njegovog stanja, odnosno skriva od njega pravu dijagnozu, ali ga i upo-
zorava da može nastati maligna alteracija i time opravdava sve terapijske procedure koje bole-
sniku predlaže i za njih traži njegovu saglasnost, počev od preduzimanja radikalnih hirurških
intervencija preko invazivne radiološke terapije i citostatičke hemioterapije.
4. Postoji i četvrta opcija proistekla iz dugogodišnjeg iskustva specijalista u onkološkim
zdravstvenim institucijama, koja podrazumeva saopštavanje istine zajedničkih ciljeva. Cilj u
ovom slučaju nije jedinstven i ne podrazumeva samo dijagnozu bolesti, a niti samo ishod bo-
lesti, jer se tokom ispitivanja, lečenja i rehabilitacije postavlja više parcijalnih ciljeva. Nakon
prvih rezultata primenjenih dijagnostičkih procedura lekar upoznaje bolesnika sa stanjem i sa
njim se dogovara o daljim dopunskim ispitivanjima koja daju više mogućnosti za izbor, ne sa-
mo dijagnostičke procedure nego i stava prema dobijenom rezultatu. Dakle, bolesnik se infor-
miše da je moguće da se radi o onom najgorem, odnosno o malignoj bolesti. Tako se i indiku-
je dalji tretman i predlaže radikalna, recimo hirurška intervencija, a istovremeno se radi i na
psihološkoj pripremi bolesnika da pristane na hiruršku operaciju.
Suštinska filozofija ovakvog informisanja bolesnika je postupno saopštavanje dozirane
istine, odnosno istina se saopštava deo po deo, ali je lekar uvek opredeljen da to učini do ko-
načnog istinitog saopštenja sa predlogom više alternativa bolesniku o mogućnosti daljeg leče-
nja za koje će se on saglasiti pismenim putem. Znači, svaki deo saopštavanja istine je deo za-
jedničkog cilja lekara i bolesnika, što se nastavlja i u post operativnom periodu kada je vidlji-
vo radikalno intervenisanje, na primer amputacija dojke, odstranjenje nekog parnog organa ili
dela organa koji je bio napadnut malignim tumorom.
Opisani metod postupnog, a istinitog informisanja bolesnika o stanju i dijagnozi, postiže
krajnji cilj, a to je bolesnikovo psihološko savladavanje gorkog saznanja o trajnom invalidite-
tu ili naruženju tela.
341
NAČELA INFORMISANJA ONKOLOŠKOG BOLESNIKA O

TERAPIJSKOM POSTUPANJU I PROGNOZA ISHODA BOLESTI
Obaveštavanje bolesnika da boluje od malignog oboljenja na jedan od opisanih načina
(istinito ili postupno), nosi veoma složene probleme i za lekara i za bolesnika u daljem tera-
pijskom postupku i prognozi ishoda bolesti. Saznanje o malignoj bolesti u bolesnika izaziva
psihološki odgovor koji lekar treba da razume i da svoj odnos sa bolesnikom uspostavi tako da
dalji tretman i lečenje budu efikasni, odnosno ostvare cilj i bolesnikov i cilj lekara. Lekar tre-
ba da razume reakciju bolesnika i da uloži napor na prevenciji njegovih psihopatoloških reak-
cija, a one imaju tri aspekta: socijalni, biomedicinski i aspekt odnosa lekar – bolesnik. Bole-
snik u daljem toku bolesti želi da bude informisan i što je njegov intelektualni nivo viši, želja
za informacijom je obimnija. Svakako, ta dalja informisanost treba da je postepena, dakle, le-
kar bolesnika informiše o nameravanim daljim procedurama, unapred saopštavajući načine tre-
tmana da bi ih sa bolesnikom razmatrao i da bi se bolesnik tako pripremao za dalje procedure.
Lekar primenjuje isti princip i u pogledu terapijskog preduzimanja. Iz prakse je poznato da
bolesnici ovakav način najbolje podnose.
Neophodno je pomoći pacijentu da se adaptira na svoje stanje i sam pomogne sebi u sa-
vladavanju svih poteškoća. Faktori koji utiču na dobru psihološku adaptaciju bolesnika od
malignoma su socijalni i medicinski i odnos bolesnik – lekar, kao i bolesnik – socio-sredina.
1. Socijalni faktori igraju veoma važnu i neophodnu ulogu u psihološkoj adaptaciji bole-
snika sa malignim tumorom. Bolesniku ti socijalni faktori nisu naročito jasni, jer se on sa veli-
kom nadom i poverenjem obraća lekaru za dodatne informacije skrivajući svoja prava oseća-
nja straha i potištenosti. Kako vreme odmiče, uočljiva je sve veća nada, a sve manji strah, kao
i nepoverenje u naučnu medicinu. Bolesnik se okreće i takozvanoj alternativnoj, tradicional-
noj medicini u terapiji. Svakako da je ključna namera lekara da bolesnik prihvati sve procedu-
re koje predviđa naučna medicina, a da ne ometa angažovanje bolesnika i njegove bližnje ro-
dbine u primeni i traganju za alternativnim, dodatnim terapijskim sredstvima.
2. Medicinski faktori. Onog momenta kada bolesnik prihvati istinu o malignom tumoru
od kojeg boluje, njegova ukupna psihička energija se usmerava na bolest i njeno lečenje. Bo-
lesnik ima problem da razreši mnogobrojna pitanja vezana za svoju bolest, počevši od topoa-
natomske lokalizacije tumora, simptoma bolesti koje oseća i koji će doći, načina lečenja, pro-
gnoze o ishodu bolesti, gubitaka funkcija organa ili nastanka invalidnosti.
Psihološka adaptacija bolesnika na saznanje da boluje od maligne bolesti zavisi i od sta-
dijuma bolesti. Bolesnik očekuje od svog lekara da unapred sazna sve o planiranim daljim
procedurama i vremenu početka lečenja i načinu tog lečenja.
3. Odnos lekar – bolesnik. Ukoliko lekar onkolog uspostavi dobru komunikaciju sa pa-
cijentom pošto ga informiše o malignoj bolesti, uspostavlja se odnos lekar – bolesnik na nivou
partnerstva, a ne paternalističkog odnosa. Partnerski odnos lekar – bolesnik predstavlja iz-
uzetno dobro polazište ka pozitivnom toku, a često i ishodu maligne bolesti, bez obzira na
to u kom stadijumu je maligna bolest dijagnostikovana i bolesnik o njoj informisan. Lekar
onkolog treba da podrobno informiše bolesnika o svim mogućim saznanjima o vrsti njegove
342
Medicinska etika
maligne bolesti i da istovremeno angažuje članove porodice bolesnika da doprinesu, pobolj-

šanju stanja pacijentovog zdravlja. Tako bolesnik stiče uverenje u kontinuiranu krajnje ljud-
sku i stručnu brigu lekara o njemu i ishodu njegovog lečenja.
Podsećanja radi, potrebno je znati da bolesnik postupa kao i svaki čovek u iznenadnoj
situaciji saznanja nepovoljne informacije. Pacijent postaje preokupiran svojom bolešću, ima
crne misli i slutnje u neizvesnost lične životne budućnosti. Pati od poremećaja koncentracije,
od pada nagonsko voljnih dinamizama, dakle slabljenja apetita i nesanice. Lekar je suočen sa
istinom da će se u narednim danima te tegobe samo povećavati, te na početku takav bolesnik i
nije sposoban da ispravno i kvalitetno shvati sve ono što se sa njim i oko njega dešava. Naro-
čito ne shvata dobro razloge za dalje procedure i planirane terapije. Činjenica je da su depre-
sivnost i supdepresivnost u kliničkoj slici bolesnika od maligne bolesti neizbežnost kada bude
informisan o svojoj bolesti. Uostalom, poznato je da ljudi depresivno reaguju i na saznanja o
bilo kojoj bolesti, a posebno hroničnoj. Bolesnik, zapada u dublje emocionalne depresivne fa-
ze i tada razmišlja o samoubistvu, planira samoubistvo, a nekada čini pokušaj samoubistva
(tentamen). Kvalitetno uspostavljen odnos lekar onkolog – bolesnik, sa ostvarenim punim po-
verenjem u lekara, daje mogućnost da bolesnik na vreme informiše lekara o svojim, recimo
suicidnim mislima, planovima o suicidu ili preduzetim pokušajima, tako da lekar može na
vreme i adekvatno da mu pruži pomoć u toj fazi bolesti.
PRIMENA AGRESIVNIH TRETMANA U ONKOLOGIJI

medicinskodeontološka načela i problemi
Naučna medicina našeg vremena nije kauzalno razrešila problem malignih oboljenja.
Terapijski postupci su nespecifični za pojedina maligna oboljenja i zasnivaju se na manje ili
više obimnom oštećenju normalnog tkiva ili organa pri primeni agresivnih, radikalnih, hirurš-
kih, operativnih terapijskih procedura. Hirurške operacije kao terapijske procedure u on-
kologiji su izuzetno agresivne i po pravilu veoma obimne. U suštini se pokušava odstranje-
nje infiltrativnog dela tumorskog tkiva u organu i izvan te linije, odnosno hirurški rezovi i od-
stranjenje delova organa izvode se kroz zdravo tkivo. Hirurške intervencije u onkologiji pod-
razumevaju obimne resekcije organa, amputacije organa, sve do najdrastičnijih, kao što su
hemipelvektomija i hemikorporektomija (amputacija donjeg dela trupa ispod drugog lumbal-
nog pršljena i kičmene moždine i amputacija polovine tela po središnjoj osi). Svakako je pri-
mena hemioterapijskih procedura i radioterapije agresivna po zdravo tkivo, odnosno po zdra-
ve ćelije i ukupni organizam u bolesnika od malignoma. Navedeni agresivni terapijski metodi,
citostatska terapija, radioterapija i radikalne hirurške intervencije primenjuju se indikovano i u
saglasnosti sa bolesnikom sa primarnim ciljem da se ostvari što dugotrajnija remisija maligne
bolesti, uspori tok bolesti i odloži smrtni ishod.
Drugi razlog primene terapijskih procedura u onkologiji odnosi se na one terapijske tre-
tmane kojima se ostvaruje poboljšanje kvaliteta života bolesniku. To podrazumeva eliminaci-
ju bola, mentalno usklađivanje i poboljšanje apetita, a bez nastojanja da se napredovanje bole-
sti zaustavi, odnosno produži remisija, odnosno produži život bolesnika.
343
Odluka o preduzimanju agresivnih terapijskih procedura nad pacijentom od malignoma

i redosled tih tretmana trebalo bi da zavisi od saglasnosti bolesnika i medicinskih indikacija.
Medicinskoetički problem u onkologiji je izuzetno kompleksan, posebno u segmentu te-
rapijskih procedura, pre svega onih koje se s pravom nazivaju agresivni tretmani. Helsinška
deklaracija nalaže i sledeće: "Pacijenti imaju pravo da potpuno budu informisani o svom zdrav-
stvenom stanju, o koristi i rizicima svakog predloženog medicinskog postupka, kao i o dijagno-
zi, prognozi i napretku lečenja", kao i "Ove informacije se samo izuzetno mogu zatajiti kada
postoji osnovano verovanje da bi ta informacija mogla uzrokovati ozbiljnu štetu po pacijenta,
pacijenti imaju pravo da ne budu obavešteni ako to eksplicitno traže." Posebna etička dilema
je pred lekarom onkologom kada iz jasnih medicinskih razloga shvati da treba izvršiti pritisak
i sugerisati bolesniku da prihvati, odnosno da ne odbije neki od agresivnih metoda u lečenju.
Uloga pacijenta u donošenju odluke proizlazi iz poštovanja njegovih prava. Svako ima
pravo na poštovanje svoje ličnosti i pravo na poštovanje moralnih vrednosti, na poštovanje
verskih uverenja, kao i na poštovanje fizičkog i mentalnog integriteta. Ukoliko je onkološki
bolesnik kompetentan sa aspekta mentalne ukupnosti u onom vremenu kada je informisan o
svojoj bolesti da donosi samostalno odluke o daljim terapijskim procedurama u odnosu na sebe,
mora mu se omogućiti da se potpuno slobodne volje u potpunoj informisanosti, saglasi ili ne,
prihvati ili ne predložene agresivne terapijske metode.
Uloga porodice u donošenju odluke o primeni agresivnih terapijskih procedura nad bo-
lesnikom od malignoma je u našoj sredini najčešće odlučujuća. U našem supkulturnom miljeu
potpune informacije o dijagnozi i prognozi malignoma se saopštavaju porodici i rodbini bole-
snika. Nekada to ne moraju biti baš članovi porodice, mogu biti i prijatelji i druge osobe sa
kojima je pacijent izuzetno blizak.
344
Medicinska etika
TERMINALNA NEGA UMIRUĆIH BOLESNIKA

"Zašto se plašiti smrti?

Dokle mi postojimo smrti nema, a kad smrt dođe, nema nas."
Epikur
Umirući bolesnik, odnosno bolesnik u terminalnoj fazi bolesti veliki je medicinski pro-
blem. Rad lekara i zdravstvenih radnika sa teškim, odnosno neizlečivim, umirućim bolesnikom
je posebna situacija u medicini, ni sa čim porediva.
Umirući bolesnik uprkos uloženom trudu lekara je potvrda ličnog neuspeha. Lekar u toj
situaciji biva duboko svestan svoje nemoći, kao i nemoći naučne medicine i prakse. Taj doži-
vljaj inferiornosti i sopstvene neuspešnosti lekar neretko konvertuje u specifičan vid agresiv-
nosti prema umirućem bolesniku, što se ogleda u podsvesnom izbegavanju dublje komunika-
cije sa umirućim bolesnikom. Konverzaciju, sa takvim bolesnikom lekar svodi na površnost i
upotrebu uobičajenih fraza, najčešće pitanja, neretko bolesnika izoluje u posebnu prostoriju,
sa objašnjenjem da će bolesnik tamo naći mir i neće smetati drugim bolesnicima. Ovakav stav
lekara je u najmanju ruku netaktičan, ako je pregrub izraz neetičan, jer je jasno da u takvim
izolovanim uslovima bolesnik sa infaustnom prognozom bolesti, bilo u onkologiji ili nekoj
drugoj grani medicine, brže umire. Lekar i drugo zdravstveno osoblje svoju specifičnu agre-
sivnost ka umirućem bolesniku ispoljavaju i intenziviranjem fizičke nege nad bolesnkom, ali
nauštrb topline u komunikaciji sa njim. Namera je makar i podsvesna da se takvom intenzivi-
ranom fizičkom negom izbegne postavljanje "suvišnih pitanja" od strane umirućeg bolesnika.
Ovi specijalno agresivni stavovi lekara i drugih zdravstvenih radnika prema umirućem bole-
sniku proističu iz njihove nedovoljne edukacije iz oblasti psihoterapijskog pristupa u tretmanu
umirućih bolesnika. Razlog neprihvatljivog ponašanja lekara i zdravstvenih radnika prema umi-
rućem bolesniku proističe i iz njihovog ličnog stava prema smrti. U evropskoj tradiciji i za-
padnoj kulturi kojoj i mi pripadamo, smrt se prihvata sa strahom, a taj strah može se potencirati
do užasa. Svesnost o potpunom nestanku i iščezavanju doživljava se kao očaj i užas u nemoći
da se izbegne zamena života smrću, odnosno – ničim. Zapadna kultura, pa i naša, neguje vred-
nosti mladosti, lepote i daleko potiskuje realnost prihvatanja smrti kao prirodnog fenomena.
Tanatos fobičan stav u tradiciji evropske kulture lekar ne može da izbegne i često je u
nezavidnoj situaciji ukoliko radi tamo gde je umiranje bolesnika česta i svakodnevna pojava.
Umiranje bolesnika odražava neuspeh naučne medicine i lični neuspeh samog lekara kao nje-
nog protagoniste. Lekar u toj situaciji makar i podsvesno ruši iluziju i o sopstvenoj besmrtno-
sti. Neophodno bi bilo u interesu umirućeg bolesnika da lekar razreši probleme sopstvenih
stavova u odnosu na smrt, odnosno razreši ličnu tanato fobiju. Tada bi u psihoterapijskoj rela-
ciji sa umirućim bolesnikom bio uspešniji i realnije prihvatao tuđu, ali i svoju smrt u anticipi-
ranoj budućnosti kao prirodan i normalan događaj. Da je to moguće, treba podsetiti na reči
Monteea: "Smrt je samo poslednji čin komedije; treba se sa njom što više familijarizovati, pa
345
se neće doživeti tako strašno..." ili reči Konfučija: "Problem tvoje smrti je rešen ako naučiš da
dobro živiš." Lekar bi mogao razrešenje tanatos fobičnosti naći u realnom poimanju, te obra-
ćanju i umirućem bolesniku i njegovim bližnjim, jer treba da prihvati da je smrt prirodna po-
java koju medicina ne može da pobedi. Medicina ima zadatak i moć da odloži smrt. Obaveza
lekara je da pokuša sve što današnja naučna medicina može da pruži. Kada mu bolesnik umre
treba smireno da prenese njegovim bližnjim da je lako umro, da se nije mučio, da ga je smrt raz-
rešila i oslobodila patnji, muka i bolova.
Ljudi su kroz minule civilizacije ujednačavali stavove prema smrti, a to je najbolje os-
tvareno kroz religijska učenja. Seneka je pokušao da opravdava religiozno učenje o besmrt-
nosti duše: "Mislim na to kako onoga ko je umro ne može nikakvo zlo dotaći, ono što nam za-
grobni svet čini strašnim, basna je: mrtvace ne hvata mrak, nema tamo ni tamnice, niti reka
zaborava, niti reka koja bukti, niti sudnica, niti optuženih, niti novih tirana u širokoj toj tamo
slobodi, sve su to pesnici izmislili, pomućujući nas praznim strahom. Smrt je rezrešenje i kraj
svih patnji s one strane, naše muke, ne prelaze njene granice, ona nas dovodi u ono stanje mi-
ra u kojem smo bili pre našeg rođenja." Epikur je zapisao razmatrajući apsurdnost basne o
besmrtnosti a boreći se protiv straha od smrti: "Navikni se da misliš da smrt ne predstavlja ni-
šta za nas. Sve dobro i sve zlo nalazi se u osećanjima, a smrt je lišavanje svakog osećanja,
dakle, saznanje ove istine da smrt nije ništa za nas, osposobljava nas da uživamo ovaj smrtni
život, ne zato što bi mu dodavali neko beskrajno trajanje već zato što ga oslobađa želje za be-
smrtnošću." Šiler je napadajući besmrtnost kao neetični postulat zapisao: "Sramno je bazirati
moralnost na strahu od pakla. Ne možemo živeti dva sveta odjednom." Sirano de Beržerak
meditira o pitanjima smrti i života na sledeći način: "Smrt svakako nije nikakvo zlo, pošto joj
majka priroda podvrgava svu svoju decu, onaj koji nije rođen, nije ni nesrećan. A ti ćeš biti,
kao onaj, koji se nije rodio, trenutak posle života bićeš što si bio trenutak pre njega."
Frojd prvi postavlja problemski dve osnovne investicije u svakom čoveku i uvodi termi-
ne instinkt života i instinkt smrti. Teško je pratiti Frojdovo spekulativno objašnjenje in-
stinkta smrti. On je pod uticajem Ničeovog učenja o večitom ponavljanju istog, spekulativno
razmatrao da postoji tendencija za ponavljanjem u prirodi sa ciljem da se uspostavi prvobitno
stanje. Frojd stoga zaključuje da je osnovna pulzija instinkta smrti tendencija ka potpunoj re-
gresiji, jer nije moguće takvu regresiju zaustaviti na pola puta. Regresivno da bi došlo do kraja
treba da se pretvori u neorgansku materiju, te je prema Frojdovoj spekulaciji, cilj života za-
pravo smrt. Frojd instinktu smrti suprotstavlja instinkt života, dovodeći ih u večno oponentski
odnos sa izvesnim uvek jednim jedinim ishodom, smrt pobeđuje.
Lekar danas ne mora prihvatiti smrt kao krajnje životno ishodište, jer se on kao niko drugi
nalazi na izvoru i života, ali i na njegovom usahnuću. Profesionalni kao i medicinskoetički za-
datak lekara je da olakša doživljaj umiranja svakom svom pacijentu i svakom čoveku koji sa
patnjom doživljava smrt bliske ili voljene mu osobe. Konačno, lekar danas mora imati izgra-
đenost poštovanja smrti i postupanja sa pijetetom prema svom umirućem pacijentu do njego-
vog poslednjeg daha, ceneći naučnu ali i medicinskoetičku istinu i poruku starih Latina: Mori-
turi docent vivos.
346
Medicinska etika
RAD LEKARA U HIRURGIJI

Hirurgija je danas izuzetno značajna i reklo bi se, najmoćnija grana naučne medicine.
Razvoj hirurgije kao grane naučne medicine u XX veku naročito je bio eksplozivan i razgra-
nao se na brojne subgrane hirurgije. Hirurgija je dostigla do danas neslućene razmere i mo-
gućnosti da pomogne bolesniku i povređenom da preživi u stanjima bolesti koja su se u ne-
davnoj prošlosti završavala brzo i uvek smrtnim ishodom.
Hirurške discipline po samom načinu tehničko-tehnološkog izvođenja su rizične jer
su skopčane sa agresivnim atakovanjem i povređivanjem integriteta čovekovog tela i nje-
govih organa. Zbog toga su i medicinskoetičke dileme i problemi specifični vezano za hirur-
giju kao granu naučne medicine. Naročito su sa medicinskoetičkog aspekta zanimljivi stavovi
u savremenoj medicinskoj etici vezani:
1. za hiruršku intervenciju uopšte,
2. za hitnost hirurške intervencije sa posledicama ne samo po pacijenta već i hirurški tim,
3. za bolesnika zbog situacije da se iznenada mora podvrgnuti hirurškoj intervenciji.
4. za hirurški rad lekara tokom specijalizacije, odnosno učenja hirurške veštine,
1. Hirurška intervencija, podrazumeva agresivno narušavanje integriteta ljudskih tkiva
i organa upotrebom skalpela – hirurškog noža, a sa ciljem da se ukloni neki patološki proces
ili patološki deo tkiva, ili odstrani traumom ili bolešću oštećen organ, ili se redukuje po prin-
cipu amputacije organ, zaustavi krvarenje i spase život u situacijama traumatizma bilo kog
uzroka. Medicinskoetički problem pri pristupanju hirurškoj intervenciji je uvek prisutan jer
dovodi hirurga u situaciju da veoma brzo odluči da li da preduzme ili ne preduzme hiruršku
intervenciju, a ako je preduzme, koju i u kom obimu.
Lekar hirurg mora, sledeći medicinskoetičke specifičnosti vezane za hiruršku medicin-
sku oblast, da se drži utvrđenih medicinskih indikacija u planiranju hirurške intervencije kao
terapijskog sredstva. Hirurg ne sme da ispolji kolebanje ili neodlučnost. Lekar – hirurg donosi
indikacije za odluku o hirurškoj intervenciji i kada to jednom učini, mora svoju odluku odluč-
no, sa sigurnošću i sugestivno preneti svom pacijentu, ali i članovima hirurške ekipe, da bi
osigurao uspešnost cele hirurške intervencije.
Saglasnost bolesnika je neophodna da bi se pristupilo hirurškoj intervenciji u svim sta-
njima kada za to ima vremena. Pacijent treba da dâ saglasnost u pismenoj formi. Međutim,
saglasnost može biti i konkludentna, a iste medicinskodeontološke vrednosti. To znači da se
bolesnik informiše o potrebi hirurške intervencije i da će ona biti urađena, te ukoliko inter-
venciju implicitno ne odbije, smatra se da ju je prihvatio. Ovakva saglasnost koristi se u pre-
duzimanju uobičajenih hirurških intervencija, kao što su incizije, ali i drugih intervencija, kao
što su arteriografije, vađenje krvi itd. Konkludentna saglasnost ne treba da bude praksa u hi-
rurgiji, posebno ne u indikovanim komplikovanim hirurškim zahvatima, već treba u tim situa-
cijama obezbediti pismenu saglasnost pacijenta. Poznato je da nekada zbog hitnosti bolesti ili
stanja pacijenta u traumatizmu, posebno u spontanoj rupturi aneurizme, nije moguće pribaviti
347
niti bolesnikovu, niti saglasnost članova njegove porodice, te se u tom slučaju pristupa hirurš-
koj intervenciji bez saglasnosti. Sa medicinskoetičkog aspekta ovde se povećava odgovornost
lekara, te se preporučuje da odluku donese konzilijum lekara.
Hirurgija kao grana naučne medicine je naročito opterećena medicinskoetičkim zahte-
vom od cele hirurške ekipe koja izvodi hiruršku intervenciju jer svaki pojedinačni član ekipe
treba da na najbolji mogući i stručni način, poštujući načela i propise, obavi svoju ulogu.
2. Hitnost hirurške intervencije je uobičajena situacija u hirurškoj zdravstvenoj usta-
novi, a povezana je sa nizom psiholoških posledica po celu hiruršku ekipu, ne samo po paci-
jenta. Zbog toga se neguje poseban odnos među članovima hirurške ekipe, zasnovan na uza-
jamnosti, drugarstvu, podršci i optimizmu, da bi se mogla psihološki izdržati stalno ponavlja-
juća stresogena situacija. Neophodno je da lekari, ali i osoblje koje se opredeli da radi u hi-
rurškim disciplinama, mora da uz savlađivanje medicinske nauke i hirurške veštine ovlada i
veštinom i sposobnostima da zadrži hladnokrvnost, maksimalno ovlada sobom da u bilo kojoj
situaciji ne bi panično reagovao. Užurbanost i stalna povišena psihička tenzija neminovno
prate lekara i svakog člana hirurške ekipe u operacionim salama, pogotovu urgentne hirurgije.
Zato se u hirurgiji obično uspostavlja optimistična, relaksirana i vesela atmosfera, a interper-
sonalni odnosi u ekipi su izrazito prijateljski ali se poštuje hijerarhija.
Posebnost medicinskoetičkog aspekta rada u hirurgiji je rad zdravstvenog osoblja i leka-
ra u postoperativnom sektoru. Postoperativna intenzivna nega bolesnika presudnija je i zna-
čajnija za poželjno dobar ishod hirurškog zahvata nego sam hirurški zahvat. Stoga rad u tzv.
šok sobi, podrazumeva izuzetnu stresogenu situaciju po zdravstvene radnike i lekara.
3. Nepripremljenost bolesnika za hiruršku bolest i samu operaciju je česta zbog iz-
nenadnosti nastanka hirurškog oboljenja. Posebnost medicinskoetičkog i deontološkog pro-
blema je svakako u reperkusijama hirurške intervencije po bolesnikov mentalni integritet, te
lekar, ali i zdravstveni radnici i cela hirurška ekipa, treba sa tim da računaju, posebno u tako-
zvanoj vrućoj hirurgiji. Hirurška bolest najčešće dolazi iznenada.
Traumatizam je danas česta pojava, te se urgentna hirurgija, a posebno ortopedija, suo-
čava sa brojnim intervencijama koje nakon sanacije povrede ili spašavanja života pacijenta,
po pravilu, ostavljaju trajni invaliditet na bolesnikovom telu. Bolesnik je posle traume, dakle i
nastanka invaliditeta, zbog recimo amputacije ekstremiteta, potpuno nepripremljen na nove
uslove života, a trajno umanjenog kvaliteta. Lekar hirurg traumatolog je pred posebnim medi-
cinskoetičkim zadatkom da pacijenta u postoperativnom toku pripremi za bitno nekvalitetnije
življenje u preostalom životu. Lekar hirurg mora pokazati izuzetnu taktičnost i emocionalno
ulaganje da bi bolesnik što bezbolnije prihvatio svoj preostali život kao invalidno lice. Poseb-
nost je lekarsko-hirurške i lekarsko-traumatološke uspešne intervencije je i u činjenici da pa-
cijent ili njegova rodbina često okrivljuju lekara za invaliditet.
4. Lekari na specijalizaciji iz hirurgije obavljaju samostalno hirurške intervencije nad
pacijentima, te medicinskoetički aspekt obuhvata i eventualne posledice rada specijalizanata.
Lekar na specijalizaciji iz hirurgije treba da samostalno obavlja hirurške zahvate jer je to je-
dini način da se praktično obuči za kasniji samostalan rad specijaliste hirurga. Nije dopušte-
no obučavanje lekara specijalizanata na štetu bolesnika, jer se pacijentu mora garantovati u
zdravstvenoj ustanovi standardna medicinska usluga. Svakako da specijalizant nije dovoljno
usvojio hiruršku veštinu što je moguće nadoknaditi adekvatnim stručnim nadzorom iskusnog
348
Medicinska etika
hirurga. Pacijent treba da bude obavešten da će hiruršku intervenciju izvesti lekar na specijali-
zaciji, tj. lekar koji se obučava u hirurškoj veštini.
Lekar pa i lekar specijalizant iz hirurgije odgovoran je ukoliko nastanu štetne posledice
po pacijenta, jer se smatra da je pristao da obavi nešto što nije bio u stanju i prema pozitivnom
pravu kriv je zbog preuzimanja aktivnosti za koju nije adekvatno pripremljen. Prema pravnoj
formulaciji, radi se o pravnom institutu prethodne krivice lekara na specijalizaciji.
Odnos hirurg – pacijent složeniji je nego u brojnim drugim granama medicine sa medi-
cinskodeontološkog aspekta te su moguće česte moralne, društvene i krivične odgovornosti.
SPECIFIČNOSTI MEDICINSKOETIČKIH NAČELA

U ODNOSU HIRURG – PACIJENT
Posebnost medicinskoetičkog aspekta u odnosu pacijent – hirurg je višestruka:
– svaki čovek doživljava hirurgiju kao agresivnu, medicinsku kliničku disciplinu;
– prvi susret lekara hirurga i bolesnika, bilo u hirurškoj ambulanti, u urgentnoj hirurgi-
ji, na hirurškom odeljenju, uvek je poseban emocionalan događaj za bolesnika. Pacijent oče-
kuje da će hirurg posvetiti posebnu pažnju baš njemu, što u praksi i nije često;
– hirurgija bilo koje specijalnosti još uvek ima mali broj lekara hirurga te često pri pr-
vom susretu hirurg nema dovoljno vremena za pacijenta, a pacijent to očekuje.
Prvi susret lekara hirurga i pacijenta inicira najčešće ordinirajući lekar. Pacijent očekuje
izuzetno mnogo od prvog kontakta sa hirurgom i to jeste izuzetno bitno, a hirurg mora učiniti
da prvi susret sa pacijentom bude uspešan. Činjenica je da u našoj supkulturi bolesnik od neke
hirurške bolesti dolazi kod hirurga prvi put na pregled kada je ta bolest već u poodmakloj ili
čak terminalnoj fazi. Hirurg ne sme pri tom prvom susretu sa pacijentom da koristi stručnu
medicinsku terminologiju, nerazumljivu pacijentu. U suprotnom bolesnik će steći utisak i ka-
da stanje njegove bolesti nije naročito teško, da je neizlečivo bolestan i opteretiće se straho-
vima, strepnjama i sopstvenim interpretacijama svoje "vrlo teške bolesti" i sam će donositi
zaključke o prognozi i hirurško – terapijskom ishodu bolesti.
Hirurška – medicinska dokumentacija je izuzetno značajna u ovoj grani naučne medi-
cine, počevši od vođenja protokola bolesnika, preko istorija bolesti u stacionarnim, bolničkim
i kliničkim univerzitetskim hirurškim institucijama uopšte. Dakle, u svim specijalnostima hi-
rurgije. Istoriju bolesti, odnosno formiranje hirurške dokumentacije u našoj zemlji najčešće
pišu lekari na specijalizaciji iz hirurgije ili lekari koji rade u hirurškim institucijama nakon
završenih studija. Lekari koji formiraju sa medicinskoetičkog aspekta tako bitnu dokumenta-
ciju u tom slučaju nemaju dovoljno znanja iz hirurgije, ali i malo i nedovoljno lekarskog isku-
stva. Medicinskoetički problem je i u sledećem. Pacijent nije zadovoljan i dolazi u brojne di-
leme, jer je sa njim uzimajući anamnestičke podatke o bolesti i uopšte o njegovom životu i ra-
nijim bolestima, lekar na specijalizaciji iz hirurgije u najdužem kontaktu. Bolesnik očekuje
vrhunskog hirurga za koga je i pre dolaska na kliniku čuo. Bolesnik tako može steći pogre-
šan utisak da je zbog težine svoje bolesti, zapravo on na neki način gurnut na marginu, jer
mu nema pomoći, odnosno da se ne očekuje njegovo uspešno izlečenje.
349
Lekar hirurg specijalista ili supspecijalista neke hirurške discipline trebalo bi da u nedo-
statku vremena prepusti formiranje dokumentaciije, odnosno hirurške istorije bolesti, mlađem
kolegi na specijalizaciji, ali je obavezan da nađe vremena i da sa lekarom na specijalizaciji do-
puni i prokontroliše uzete anamnestičke podatke, kao i nalaz pri pregledu bolesnika. Nažalost,
studenti medicine, mladi lekari i lekari na specijalizaciji, a neretko i hirurzi specijalisti, nema-
ju dovoljno pravilan odnos prema detaljnoj anamnezi, ne videći razlog zašto su brojni podaci o
bolesniku tako važni i neophodni. U vreme visoko uznapredovale tehnologije koju koristi medi-
cina, pa i hirurgija, uzimanje detaljne anamneze izgleda malo potrebno, međutim, sa medicin-
skoetičkog aspekta nedopustivo je prenebregnuti činjenicu da je svaki pacijent posebnost sa
svojom mentalnom ukupnošću, ali i posebnošću svoje bolesti sa svakog aspekta, te je anamneza
izuzetno važan segment rada u hirurgiji. Veština uzimanja anamneze stiče se uvežbavanjem od
vremena studija, te mladi lekari na specijalizaciji iz hirurgije treba već da imaju iskustvo.
Medicinskoetički izuzetno je važno da pacijent na samom prijemu u hiruršku zdravstve-
nu instituciju bude upoznat sa kućnim redom i pravilima ponašanja i svim onim detaljima koji
su specifični za život u stacionaru. Sve je to od posebnog značaja za bolesnika. Zdravstveno
osoblje treba da zna da bolesnik dolaskom u bolnicu menja svoje navike i da je ambijent na
hirurškom odeljenju za njega potpuno nova životna situacija. Bolesniku zato treba podrška
osoblja da se navikne na uslove kućnog reda i sve što nosi život u ambijentu hirurškog bol-
ničkog odeljenja. Bolesnik treba da se što pre prilagodi interpersonalnim odnosima među
zdravstvenim radnicima, lekarima, vodećim hirurgom, samim pacijentima, kao i da ispunjava
higijenske norme, režim ishrane itd.
Bolesnici primljeni i planirani za lečenje hirurškom operativnom intervencijom imaju
zajedničke probleme, sa izuzetkom onih koji su zbog urgentnosti primljeni i odmah podvrg-
nuti hirurškom zahvatu. Pacijenti uobičajeno dolaze u hiruršku instituciju dan ili nekoliko da-
na pre planiranog hirurškog zahvata već unapred opredeljeni da će ih lečiti i operisati najbolji
hirurg, te je ta predoperativna priprema na samom odeljenju izuzetno važna za pacijenta. Na-
čin rada na hirurgiji podrazumeva da je vrhunski hirurg izuzetno opterećen poslom i zauzet, a
posebno ukoliko je ta hirurška institucija ujedno i nastavna baza, dakle taj hirurg je po pravilu
angažovan u studentskoj nastavi, u poslediplomskoj nastavi, a angažovan je i na edukaciji speci-
jalizanata. Same hirurške operacije obavljaju vrlo često lekari na specijalizaciji ili lekari koji
nisu u toj meri iskusni a hirurzi su iz te ustanove.
Medicinskoetički problemi vezani za hiruršku intervenciju i odnos bolesnik – hirurg us-
ložnjavaju se i iz sledećih razloga.
1. Danas u sistemu zdravstvene zaštite u svetu, pa i kod nas postoji i privatna lekarska
praksa gde se uspostavljaju veoma direktni odnosi između hirurga i pacijenta, što podrazume-
va međusobno striktno poštovanje određenih finansijskih obaveza. Bolesniku je tako omogu-
ćeno da ga operiše izabrani hirurg, što nije moguće u državnoj zdravstvenoj instituciji.
2. Ordinirajući lekar svoje pacijente upućuje hirurgu u koga ima najviše poverenja, što
ima svakako svoje prednosti ali nosi i određene medicinskoetičke probleme.
3. Hirurška intervencija nad komatoznim bolesnikom često se događa u urgentnoj hirur-
giji tokom noći u dežurstvu, a poznato je da u našim hirurškim urgentnim institucijama dežuraju
mlađi lekari, time i manje iskusni hirurzi, što je takođe, posebni medicinskoetički problem.
350
Medicinska etika
PRIPREMA BOLESNIKA ZA HIRURŠKU INTERVENCIJU

Hirurška intervencija nad bolesnikom se izvodi po tačno predviđenom protokolu sa izu-

zetkom urgentne hirurške intervencije. Značaj tih procedura jeste u potrebi da se na današ-
njem nivou naučne medicine i hirurgije kao njene grane, dođe do potpunog uvida u prirodu
bolesti, ali i potpunog uvida u patofiziologiju i patoanatomiju poremećaja. Neetički je i struč-
no nedopustivo u planiranoj selektivnoj hirurgiji preduzeti hiruršku intervenciju bez potpunog
uvida u prirodu i obim hirurške bolesti zbog koje se indikuje operacija.
Hirurgija već koristi sve domete visoke tehnologije u medicini koja može u potpunosti
dati vrlo precizan i suptilan uvid u pravu prirodu postojećeg stanja bolesti. Naravno, stručna
veština lekara hirurga nije samo utemeljena na znanju medicine i hirurgije već i na njegovoj
sposobnosti da odredi pravo vreme za obavljanje hirurškog zahvata.
Celokupno zdravstveno stanje somatskog i mentalnog zdravlja pacijenta je važno sagle-
dati pre hirurške intervencije, jer od toga zavisi terapijska potpuna uspešnost hirurške inter-
vencije, ali i prognoza, odnosno očekivani povoljni ishod operacije. Savremena anesteziologi-
ja je takođe izuzetno razvijena medicinska disciplina. Poznato je da od opšteg stanja zdravlja
pacijenta često zavisi da li će anesteziolog reanimator prihvatiti da vodi anesteziju i reanima-
ciju ili ne. Zbog toga se preoperativno dijagnostikuje funkcija sistema organa svakog hirurš-
kog pacijenta. Neretko se zato i odustane od planirane hirurške intervencije u interesu bole-
snika, što je i posebnost medicinskoetičkog odnosa bolesnik – lekar hirurg.
Postoji u našem supkulturnom miljeu jedan medicinskoetički problem koji je vezan za
ukupnu zdravstvenu kulturu i stav laika prema hirurgiji. Bolesnici, po pravilu, ne traže korek-
tivnu pomoć hirurga u situacijama nekih deformiteta dok posledice tog deformiteta ne budu
veoma izražene. Jasno je, kada bi na vreme usledio korektivni hirurški zahvat, uspešnost i
efekat takve intervencije neuporedivo bi bili bolji.
Indikacije za hirurško lečenje u stanjima akutnih hirurških bolesti se postavljaju mno-
go lakše i često bez pristanka pacijenta. Zavisno od težine bolesnog stanja, recimo perforacija
duodenalnog ili želudačnog ulkusa, akutni ili perforirani apendicitis, akutni abdomen bilo kog
uzroka i tako dalje, postavlja se indikacija za neodložnu hiruršku intervenciju i njoj se pristu-
pa radi spašavanja najvrednijeg, a to je ugroženi život pacijenta.
Posle završenog dijagnostičkog postupka, pristupa se definitivnoj odluci hirurga da li će
se hirurška intervencija izvršiti ili ne i u kom obimu i kada. Bolesnik sa visokim rizikom za hi-
ruršku intervenciju se selektivno odlaže i pokušava da se popravi njegovo zdravstveno stanje
da bi mogao bez velikog rizika podneti agresivni hirurški zahvat ili se odustaje od hirurškog
lečenja i prelazi na dalji konzervativan tretman. Svakako, medicinskoetički aspekti i dileme
ovakve selekcije su višestruki i složeni. Indikacije i selekcija bolesnika za izvođenje hirurške
intervencije neretko su vezane za hronološku i biološku starost pacijenta.
Hronološka starost pacijenta podrazumeva njegovu životnu dob. U starijoj životnoj
dobi određene komplikovane i kompleksne, vrlo teške hirurške intervencije se i ne preduzimaju,
jer je rizik od nepovoljnog ishoda, čak i smrtnog, tokom operacije, visok.
351
Biološka starost podrazumeva vitalnost i očuvanost tkiva i organa pacijenta koji se po-
dvrgava hirurškoj intervenciji, ili se indikuje za preduzimanje hirurške intervencije.
Danas hronološka i biološka starost ne moraju korelirati, jer se zbog načina života, a i
produženja ukupnog ljudskog veka, dobra biološka očuvanost tkiva, organa i sistema organa
dijagnostički utvrđuje i u bolesnika visoke hronološke starosti, odnosno visoke životne dobi.
Sve ove činjenice, hirurg i hirurška ekipa treba da imaju u vidu kada se nakon sprovedene di-
jagnostike opredeljuju za preduzimanje hirurške intervencije nad bolesnikom.
Konačno, završni razgovor hirurga sa pacijentom je od izuzetne medicinskoetičke vred-
nosti, ne manje nego i prvi razgovor, odnosno prvi kontakt bolesnik - lekar hirurg. U tom za-
vršnom razgovoru bolesnik – hirurg, hirurg je suočen sa medicinskoetičkim problememima
zbog činjenice da bolesnika ne zanima samo kakav će trajni efekat i ishod imati preduzeta hi-
rurška intervencija već ga zanimaju i brojni detalji koji u suštini nisu vezani za taj osnovni cilj
i bolesnika i hirurga. Bolesnika u detalje interesuje kako će se odvijati sam hirurški zahvat, što
nije u toj meri bitno, jer je mnogo bitnije kako će ga prihvatiti on sam i kako će se ponašati u
takozvanom postoperativnom periodu tretmana u intenzivnoj i poluintenzivnoj nezi i kasnije
tokom rehabilitacije. Dužnost je lekara hirurga da pacijenta što podrobnije upozna sa postope-
rativnim tokom, sa svim onim što treba da podnese, od bolova, preko teškog opšteg stanja i
dužine i trajanja oporavka posle hirurške intervencije. U protivnom, i najbolje i najkvalitetnije
izvedena hirurška intervencija može zbog neadekvatnog postoperativnog ponašanja bolesnika,
imati nepoželjan ishod, odnosno dati neželjene rezultate.
Posebne situacije medicinskoetičkih problema posledica su stanja hirurškog bolesnika:
1. Komatozni bolesnik je često u situaciji da nad njim bude izvedena teška i kompliko-
vana hirurška intervencija zbog veoma frekventnog i teškog traumatizma ili zbog akutno na-
stalih hirurških bolesti. Komatozni bolesnik nije u mogućnosti da odlučuje o hirurškom zahva-
tu, niti da se sa njim uspostavi odnos, pa se hirurški terapijski i hirurški dijagnostički postup-
ci izvode neodložno i odmah prema doktrini hirurške struke i stavu hirurga. Odluku o izvođe-
nju, vrsti i obimu hirurške intervencije nad komatoznim hirurškim bolesnikom donosi konzili-
jum lekara. Medicinskodeontološki veoma je delikatno pitanje dobijanja saglasnosti za reci-
mo, uzimanje organa od komatoznog bolesnika gde je sigurno ishod po život nepovoljan, leta-
lan. Najveći broj organa od donora za transplantacionu hirurgiju uzima se baš od bolesnika u
komatoznom stanju, te je to poseban medicinskoetički i medicinskopravni problem.
Hirurška intervencija nad komatoznim bolesnikom započinje izuzetno hitno da bi se
spasao život i izbegao ili umanjio invaliditet ukoliko je neminovan, te je ukupna procedura
pripreme za hiruršku intervenciju zbog toga insuficijentna. U današnjoj visokoj tehničkoj op-
remljenosti dijagnostičke medicine moguće je i u kratkom vremenu ako postoji dobro uve-
žbana ekipa i protokol u urgentnoj hirurgiji i nad komatoznim bolesnikom izvesti kvalitetnu i
efikasnu predoperativnu dijagnostiku.
2. Pacijent sa smanjenom uračunljivošću je često i bolesnik nad kojim se izvode hi-
rurške intervencije, jer i on kao i drugi ljudi boluje od hirurških bolesti. Medicinskoetički pro-
blemi vezani za smanjeno uračunljivog pacijenta u hirurgiji su praktično svakodnevni. Radi se
o nemogućnosti dobijanja pouzdanih anamnestičkih podataka, što je hendikep za kvalitetno
izvođenje hirurške operacije, posebno u urgentnoj hirurgiji. Razgovoru lekar hirurg – bolesnik
352
Medicinska etika
sa smanjenom uračunljivošću treba da prisustvuje i treće lice, odnosno lice koje je zakonski
zastupnik takvog pacijenta. Medicinskoetički aspekt problema odnosa hirurg – bolesnik sa
smanjenom uračunljivošču jeste mogućnost brojnih konfliktnih situacija u postoperativnom
toku, te je neophodno biti posebno oprezan u odnosu sa takvim pacijentom. Medicinskoetički
problem je i davanje saglasnosti za hiruršku intervenciju nad takvim bolesnikom, iako je ona
na izgled zakonski rešena jer saglasnost daje staratelj bolesnika.
3. Psihijatrijski bolesnik kao i svi drugi ljudi može da oboli od hirurške bolesti ili da
zbog traumatizma bude podvrgnut operaciji. Etički problemi rada u hirurgiji sa ovakvim bole-
snicima sežu i u neke jednostavne sfere koji se odnose na održavanje lične higijene i načina
života koji se kod psihijatrijskih bolesnika razlikuje od opšte populacije jer su takvi bolesnici
zbog nedovoljnog ispunjenja higijenskih normi podložni naknadnim infekcijama ili su već sa
infekcijama, na primer kože, baš u regiji u kojoj treba praviti hirurški rez.
4. Maloletnici su relativno frekventna suppopulaciona kategorija nad kojom se obavljaju
hirurške operacije. Postoji i supspecijalizovana hirurgija pedijatrijske oblasti, ali je značajno
da se u našem zakonodavstvu kao dete smatraju sve maloletne osobe do 15 godina, a posle
15. godine prelaze na hirurgiju odraslih, znači ne pripadaju takozvanoj pedijatrijskoj supspe-
cijalizovanoj hirurgiji. Tu su i izvori dosta velikih medicinskoetičkih problema jer često ma-
loletnik boravi na odeljenju sa odraslim pacijentima. Medicinskodeontološki problemi hirur-
gije nad maloletnicima proističu iz činjenice da je u fizičkom smislu a i mentalnom, malolet-
nik nedozreo te mogu nastati brojne delikatne situacije. Hirurg treba da uvažava ovu činjenicu
i u razgovoru sa maloletnikom oprezno i na poseban način daje informacije o stanju njegove
bolesti, jer neoprezno data informacija može biti izvor ozbiljnih oštećenja na mentalnom pla-
nu, kao i u definitivnoj strukturi ličnosti maloletnika. Preporučljivo je da se svaki razgovor sa
maloletnikom na hirurškom odeljenju vodi u prisustvu, njegovih roditelja ili drugih odraslih
lica iz bliskog porodičnog kruga. Maloletnik prema zakonu ne može dati samostalnu sagla-
snost za hiruršku intervenciju koja će se nad njim izvesti, već je neophodno da je u njegovo
ime da njegov roditelj ili staratelj. Situacije koje nalažu potrebu urgentne hirurške intervenci-
je nad maloletnikom su analogne sa postupanjem sa svakim drugim pacijentom sa urgentnom
hirurškom bolešću. Indikacije i saglasnost prelaze u kompetenciju lekarskog konzilijuma.
IZVOĐENJE HIRURŠKE INTERVENCIJE

Izvođenje hirurške intervencije se preduzima nakon svih opisanih dijagnostičkih pri-

prema i postavljanja indikacija za hiruršku intervenciju. Hiruršku intervenciju nad urgentnim
hirurškim bolesnikom, kao i nad bolesnikom pripremljenim za izvođenje hirurške intervenci-
je, izvodi hirurški tim u čiji sastav ulaze vodeći hirurg (glavni hirurg) i jedan ili više hirurga u
ulozi asistenta. Oni se tokom samog izvođenja hirurške intervencije aktivno uključuju u rad.
Znači moraju tokom cele hirurške operacije biti u pripravnom stanju.
Izvođenje hirurške intervencije ima svoje posebnosti i delikatnosti koje proističu iz na-
vedenog indikovanja za hiruršku intervenciju, jer se često izvode nad urgentnim hirurškim bo-
353
lesnikom, nad komatoznim bolesnikom, nad psihijatrijskim bolesnikom, nad bolesnikom sa

smanjenom uračunljivošću, nad maloletnikom, te nad bolesnicima različite hronološke i bio-
loške starosti. Uspešnost hirurške terapijske intervencije zavisi i od samog načina izvođenja
hirurškog zahvata. Naravno, izvođenje hirurškog zahvata podrazumeva pridržavanje protoko-
la tokom cele operacije, i to na svakom organu posebno, ili svaku hiruršku bolest. Odstupanja
od utvrđenog protokola tokom izvođenja hirurške intervencije su česta jer je svaki bolesnik
poseban slučaj, dakle leči se pacijent a ne bolest.
Odstupanja tokom izvođenja same hirurške intervencije su česta. Na primer zbog po-
vrede nekog okolnog organa instrumentom tokom same operacije. Bez obzira na dobro pri-
premljenu dijagnostiku nekada se tokom izvođenja same hirurške intervencije ispostavi da je
patološki nalaz obimniji nego što je verifikovan dijagnostičkim procedurama.
UZGREDNI NALAZ U HIRURGIJI

medicinskodeontološki stav i dileme
Uzgredni nalaz u hirurgiji podrazumeva brojna patološka stanja na organima pacijenta

koji se zapravo otkriju tokom dijagnostičkih procedura u pripremi za hirurško lečenje osnovne
hirurške bolesti ili tokom samog izvođenja hirurške operacije. Uzgredna stanja u hirurgiji po
pravilu do otkrivanja imaju asimptomatski tok, a neretko su u pitanju ozbiljne bolesti, odno-
sno patološke promene tkiva i organa u razvoju. Te promene mogu biti urođene, na primer
aneurizme i druge malformacije na krvnim sudovima, mogu se utvrditi tokom dijagnostičkih
procedura u hirurgiji ili otvaranjem prirodnih telesnih šupljina. Promene mogu biti i stečene,
na primer, asimptomatske kalkuloze žuči, bubrega, mokraćne bešike, ovarijalne ciste, a bivaju
otkrivene tokom protokolarne dijagnostike u pripremi bolesnika za hiruršku intervenciju.
Medicinskoetičko problemsko pitanje je šta preduzeti kada se utvrdi neko od nabrojanih
patoloških stanja kao uzgredan nalaz u hirurgiji. Svakako, najpre treba o uzgredno dijagnosti-
kovanom nalazu, bolesti, ili patološkom stanju informisati bolesnika i istovremeno sa posta-
vljanjem indikacija za izvođenje hirurške intervencije zbog osnovne hirurške bolesti baviti se
indikacijom za eventualno hirurško lečenje i uzgredno utvrđenog patološkog stanja. Ukoliko
se pacijent složi i hirurg indikuje hirurško rešavanje uzgredno utvrđenog patološkog stanja to
je medicinski uspeh, jer je to stanje po pravilu asimptomatsko, znači bolesnik nema tegoba,
niti se žali na uzgredno utvrđenu bolest, odnosno patološko stanje svog organa. Prihvaćen je
stav u hirurgiji da se odluka o lečenju uzgrednog patološkog nalaza ne zasniva na osnovama
medicinske nauke i klinike, već pre svega na etičkim medicinskim stavovima. Bolesnik u ova-
kvoj situaciji odlučuje da li će uzgredni patološki nalaz biti hirurški rešen.
Posebnost su i medicinskodeontološki problemi u vezi sa uzgrednim mogućim nastan-
kom patološke situacije tokom izvođenja hirurške intervencije ili tokom dijagnostikovanja hi-
rurške bolesti u pripremi bolesnika za intervenciju u kliničkoj praksi. Primer: endoskopska
snimanja mogu izazvati perforacije zidova organa, recimo rektuma i usloviti neplaniranu hi-
ruršku intervenciju zbog takve artificijelne povrede.
354
Medicinska etika
NARUŽENOST NAKON HIRURŠKE INTERVENCIJE

Hirurgija kao bitna grana savremene naučne medicine i svi uslovi pod kojima se pristupa
hirurškom intervenisanju, posebno u traumatološkim disciplinama, često za posledicu ima fi-
zičku naruženost bolesnikovog tela. Naruženost podrazumeva velike ožiljke i deformitete. Fi-
zičku naruženost pacijentu mogu naneti neki neminovni hirurški zahvati, kao što su, lapara-
tomije ne samo posle neophodnog carskog reza, već i zbog naknadne mlitavosti trbušnog zida
i nakupljanja enormnih količina masnog tkiva. Naruženost fizičkog izgleda pacijenta po pra-
vilu utiče i na celokupni postoperativni kvalitet funkcionisanja takve osobe.
Pristanak bolesnika na operativni korektivni zahvat podrazumeva posebnu saglasnost
jer bolesnik treba prethodno da bude informisan i o mogućim eventualnim rizicima po sebe i
svoje telo od korektivne hirurške intervencije u situaciji naruženosti. Sve to specifikuje i po-
sebnost medicinskoetičkog i sudskomedicinskog aspekta problema izvođenja korektivno es-
tetskih hirurških intervencija, zbog naruženosti nakon prethodne hirurške intervencije.
Etičke smernice da se postigne uspeh korektivnom hirurgijom nalažu dosledno usposta-
vljanje i poštovanje protokola za takvu hiruršku intervenciju, kako preoperativno, tako i posto-
perativno, uz jasne protokolarne formulacije obaveza hirurga i pacijenta. Svedoci smo porasta
ne samo broja već i značaja korektivno estetskih intervencija. Savremeni čovek ima potrebu
da estetski reši problem gojaznosti, mlitave kože, opuštenih dojki itd. Danas se smatra da po-
sebno mesto treba dati indikacijama za preduzimanje intervencija u estetskoj hirurgiji.
Naruženost u hirurgiji, posledica prethodne hirurške intervencije ogleda se i u funkcio-
nalnim poremećajima organa, a ne sme se zanemariti ni psiho-socijalna dimenzija problema.
ESTETSKA HIRURGIJA
posebnost medicinskodeontoloških problema
Hirurške intervencije često ostavljaju trajne posledice, ali se opravdanost izvođenja hi-
rurške operacije zasniva na proceni lekara hirurga da su korist i uspešnost hirurškog lečenja
bolesti veći od neželjenih a neminovnih posledica po pacijenta nakon izvođenja zahvata.
Posebnost medicinskoetičkih aspekata i problema vezana je i za supspecijalističku ob-
last hirurgije koju zovemo estetska hirurgija. Izvođenje hirurških korektivno estetskih ope-
racija vezano je za naruženost pacijenta, te je delikatnost položaja hirurga izuzetna, jer je oba-
vezan da u svakom individualnom slučaju proceni indikaciju za pristupanje takvoj hirurškoj
intervenciji. Medicinskoetička delikatnost je u činjenici da postignuti izmenjeni fizički izgled
pacijenta nakon korektivno estetske operacije može često imati i negativan odraz na dalji ži-
vot tog pacijenta i narušiti kvalitet njegovog daljeg življenja.
Delikatnost uloge hirurga u oblasti estetske hirurgije sa medicinskoetičkog, a i medicin-
skopravnog aspekta nalaže mu da pre preduzimanja i postavljanja krajnje indikacije, ali i pre-
duzimanja same intervencije, do detalja pruži i stručne i naučne informacije pacijentu o ko-
rektivnoj estetskoj hirurškoj intervenciji, uključujući u to i svoje lično hirurško iskustvo pre-
dočavajući komparativno pacijentu uspešnosti i neuspešnost i zamke iz svog iskustva predu-
zimanog istog estetsko hirurškog zahvata.
355
LEKARSKI PREVID U HIRURGIJI

nehat, greška u veštini, neznanje
Brojnost hirurških intervencija u specijalizovanim hirurškim disciplinama nosi i rizik od

previda i greške, što nije zanemarljivo. Greška i previd su češće očekivani u urgentnoj hirur-
giji, zatim u hirurškom lečenju bolesnika sa kvantitativno alteriranom svešću do kome, te u
hirurškoj intervenciji nad psihijatrijskim bolesnicima i bolesnicima sa smanjenom uračunlji-
vošću, maloletnicima i svakako akcidentalno traumatizovanim licima.
1. Previd u hirurgiji nastaje i zbog objektivnih situacija da veoma komplikovane ur-
gentne hirurške intervencije, tokom dežurstava ili u nedostatku hirurških ekipa moraju da iz-
vode recimo, lekari na specijalizaciji iz hirurgije ili hirurzi sa malim iskustvom.
2. Previd u hirurgiji može biti izazvan i ukoliko u određenoj zdravstvenoj ustanovi nema
hirurga specijaliste koji bi obavio određenu hirušku intervenciju. Isto se dešava i ako se ispo-
stavi tokom operacije da je stanje komplikovanije nego što je dijagnostički utvrđeno. Moguće
je i da se tokom hirurške intervencije indikovane po svemu za sposobnosti i opus opšteg hi-
rurga, ispostavi da je stanje patološkog nalaza hirurške bolesti mnogo komplikovanije i teže.
3. Previd u hirurgiji se događa i zbog nehata, neznanja i greške u hirurškoj veštini lekara.
Nehat može biti nesvesni i svesni.
1. Nesvesni nehat je kada hirurg nije svestan posledica indikovane i nameravane hirurš-
ke intervencije, a u skladu sa svojim stručnim znanjem i iskustvom bi morao to da predvidi i
unapred da zna. Takav nehat je najčešći u hirurgiji i dešava se pri dijagnostičkim hirurškim pro-
cedurama, ne samo pri izvođenju hirurške intervencije, recimo aplikovanja kontrastnog sred-
stva kada se ne preduzmu potrebne mere za slučaj senzibilizacije.
2. Svesni nehat podrazumeva svestan propust hirurga u procedurama dijagnostike hi-
rurške bolesti ili tokom same hirurške intervencije kada hirurg preduzima radnje svesno, ne-
protokolarno i neusklađeno sa načelima struke i nauke, smatrajući da neće nastati štetne po-
sledice. Svesni nehat u hirurgiji nastaje i ukoliko hirurg smatra da će moći ad hok da se izbori
sa teškoćama u postoperativnom toku te ne preduzme sve potrebne prethodne postupke.
Nehat u oba oblika, i svesni i nesvesni, nedopustiv je medicinskoetički propust i ogreše-
nje, s tim što svesni nehat ukoliko izazove posledice uvek i obavezno predstavlja i krivično
delo koje sankcionišu pozitivni zakonski propisi.
Neznanje hirurga izaziva greške, odnosno previde u proceduri dijagnostike ili tokom
same hirurške intervencije i ima dvojako poreklo i posledice.
1. Neznanje može izazvati previd ili grešku u hirurškoj dijagnostici i hirurškoj interven-
ciji kada hirurg koji to radi nema potrebna znanja iz određenih supspecijalističkih hirurških
oblasti, a upusti se u takav rad. Greške proistekle iz takvog neznanja u nekim situacijama se
sa medicinskoetičkog i medicinskopravnog aspekta kvalifikuju blaže ukoliko je hirurg te rad-
nje morao preduzeti sticajem okolnosti, a de facto nema potrebna supspecijalistička znanja.
Ova situacija je često vezana za rad hirurga u malim gradovima u našoj zemlji, recimo. Mini-
malna je hirurgova odgovornost ukoliko opšti hirurg mora da preduzme intervencije, na pri-
356
Medicinska etika
mer, iz oblasti neurohirurgije zbog urgentnosti stanja, kada u gradu nema neurohirurga, a uda-
ljenost do prve neurohirurške institucije je takva da transport bolesnika do nje znači, i letalni
ishod po pacijenta, ili nastanak trajnih, teških, invalidnih posledica.
2. Neznanje kao previd tokom hirurške dijagnostike ili hirurške operacije može nastati u
uobičajenim situacijama. Radi se uglavnom o neoprezu hirurga kada pristupi dijagnostički in-
dikovanoj hirurškoj intervenciji i samo izvede nju, recimo odstrani gnojavi apendiks, a ne ob-
rati pažnju na okolinu kada je već uradio laparatomiju i ne zapazi, na primer, da je Meckelov
divertikulum upaljen i preti da rupturira, ili ne uoči, na primer, vrlo uznapredovao karcinom
kolona koji mu je u operativnom polju pristupačan.
Na grešku u veštini treba računati kao na pojavu i u radu najboljih hirurga. Greš-
ka u hirurškoj veštini proističe iz brojnih razloga, pre svih iz postojanja raznih anatomskih va-
rijeteta organa koji su predmet hirurške operacije, zbog komplikovanih nalaza patološkog
supstrata, ali i zbog opuštenosti hirurga jer po ko zna koji put radi za njega jednostavnu hirur-
šku intervenciju. Bitno je sa medicinskodeontološkog aspekta da hirurg uoči grešku i da je to-
kom same intervencije ispravi. Obavezan je i da o tome upozna pacijenta, staraoca ili porodicu.
JATROGENA OŠTEĆENJA PRI HIRURŠKOJ INTERVENCIJI

medicinskodeontološki aspekt
Jatrogena oštećenja u hirurgiji nastaju tokom primene dijagnostičkih hirurških proce-

dura i tokom izvođenja hirurške operacije. Jatrogene povrede u hirurgiji mogu biti posledice
primenjenih lekova, instrumentalne intervencije u hirurškoj dijagnostici i pri hirurškoj opera-
ciji, a mogu proisteći i iz neadekvatne organizacije hirurške institucije. Naravno, uvek su ve-
zane za lekara i po njega imaju i etičke i pravne posledice.
Jatrogene greške su svakako češće u hirurgiji nego u većini drugih grana medicine. Hi-
rurg u nastaloj jatrogenoj povredi obavezno snosi odgovornost, koja nekada podrazumeva i
pravne sankcije.
Jatrogena povreda u oblasti hirurgije može nastati i uprkos svim preduzetim radnjama
u smislu obezbeđenja od strane hirurga, po striktnom poštovanju pravila obavljanja hirurške
struke. Ukoliko jatrogena povreda ipak nastane, bitno je da hirurg takvu povredu prepozna i
preduzme potrebne dodatne radnje da je sanira, pa makar morao znatno proširiti obim hirurš-
ke intervencije koju izvodi. U ovakvoj situaciji hirurg ne snosi ni moralnu, niti pravnu sankci-
ju. Sa etičkog i deontološkog aspekta mogu se dogoditi dve situacije:
a) Prva situacija je ako hirurg pre operacije upozori pacijenta na mogućnost jatrogene
povrede i on se saglasi pismeno, a hirurg povredu ne uoči tokom obavljanja zahvata.
b) Druga situacija je delikatnija i teža ukoliko hirurg nije prethodno informisao bole-
snika o mogućem nastanku povrede a povreda nastane, a on je još i ne prepozna.
Jatrogene povrede u hirurgiji mogu imati trajne posledice po pacijenta, ukoliko tokom
kateterizacije koronarnih arterija nastupi arteficijelni infarkt miokarda ili brojne druge situacije.
Svakako je poseban medicinskodeontološki problem ukoliko se jatrogeni previdi i
povrede često događaju baš određenom hirurgu. Postavlja se pitanje njegove stručnosti i
sposobnosti za samostalan rad, što treba rešavati na nivou komore lekara i etičkih komiteta.
357
RAD LEKARA U OFTALMOLOGIJI

Medicinska etika i etičnost obavljanja lekarske struke su u načelu identični za sve leka-
re, razlike su male po obimu, a specifičnosti vezane za posebne specijalnosti još manje.
Oftalmologija je medicinska disciplina koja spada u grupu hirurških grana savremene me-
dicine. Medicinskoetički, kao i medicinskopravni problemi vezani za ovu medicinsku disciplinu
su umnogome identični onima u drugim oblastima medicinske struke. Oftalmologija se bavi:
1. prevencijom,
2. dijagnostikom,
3. terapijom,
4. prognozom,
5. indikacijama za terapijska preduzimanja,
6. zdravstvenim prosvećivanjem,
7. procenom životne i radne sposobnosti bolesnika sa poremećajem vida.
Iz svega ovog i proističu medicinskoetički i medicinskopravni problemi. Odnos oftal-
molog – bolesnik bitan je u svim segmentima delatnosti lekara.
Oftalmologija je hirurška disciplina jer radikalnim hirurškim operacijama rešava, od-
nosno leči brojne bolesti oka i njegovih delova kao i traume oka. Sigurno rešava razrokost,
ožiljke na rožnjači, kataraktu, ablaciju retine, tumore, spuštene kapke itd. Medicinskoetički
problem u oftalmologiji je adekvatno saopštenje pacijentu da u stanju bolesti njegovog oka
treba kao apsolutno medicinski indikovanu, preduzeti hiruršku intervenciju. Bolesnik je taj
koji neprikosnoveno odlučuje da li će da prihvati ili ne prihvati takav način lečenja. Lekar of-
talmolog je dužan da bolesnika do detalja upozna sa bolešću, načinom i mogućnostima leče-
nja, sa očekivanim ishodom hirurške intervencije, ali i mogućnostima takozvanog konzerva-
tivnog tretmana, odnosno konzervativnog lečenja i neminovnim posledicama takvog pristupa.
Oftalmolog mora da bude u informisanju bolesnika krajnje objektivan, ali za preduzimanje hi-
rurškog lečenja mora dobiti pismenu saglasnost bolesnika. Ukoliko bolesnik nije u stanju da
samostalno odlučuje (kvantitativno alterirana svest, maloumnost, duševna bolest, maloletnik i
dr.), odluku donosi roditelj, staratelj ili blizak član porodice.
Edukativni rad oftalmologa izuzetno je bitan da bi se mogli preduzimati preventivni
postupci u opštoj populaciji, jer se zna da po svetskim statistikama 2 – 4% ljudi ima urođenu
ili stečenu slabovidost i razrokost, koja je na današnjem nivou razvoja ukupne medicine, kao i
oftalmologije, efikasno korektivno rešiva, odnosno relativno lako popravljiva. Oftamolog u
postavljanju dijagnoze danas koristi najsavremenije domete tehnike i tehnologije iz oblasti sa-
358
Medicinska etika
vremene naučne medicine. Pravilno i egzaktno postavljanje dijagnoze i pravilnost vođenja di-
jagnostičkog postupka su sa medicinskoetičkog i deontološkog aspekta bitan uslov za uspeš-
nost relacije lekar oftalmolog – bolesnik. Oftalmolog ima na raspolaganju lepezu egzaktnih
dijagnostičkih postupaka, od tehnika ultrazvučnih, rendgenskih, kompjuterskih tomografija,
magnetne nuklearne rezonance, pozitronske emisione tomografije, fluoresceinske angiografi-
je, fotometrije itd. Medicinskoetički aspekt i moguća dilema primene nekih od navedenih di-
jagnostičkih postupaka u oftalmologiji nisu prihvatljivi, jer je egzaktna dijagnoza uslov za in-
dikovanje terapijskih postupaka, kako konzervativnih, tako i hirurških. Skupoća ni u kom slu-
čaju ne sme da bude razlog izbegavanja primene nekih od skupih procedura u radu oftalmolo-
ga, jer se gubitak vida smatra najvećim hendikepom u životu.
Oftalmolog se mora isključivo rukovoditi brigom za ishod bolesti oka svog pacijenta i
zbog toga svog bolesnika mora i treba da shvati u potpunosti. Veza u odnosu oftalmolog - bo-
lesnik je izuzetno značajna, ako se uspostavi kvalitetno. Potrebno je da lekar oftalmolog u
potpunosti sagleda ličnost svog pacijenta, te da kada postavlja dijagnozu bolesti postupi pre-
ma bolesniku na najadekvatniji način. Drugi aspekt podrazumeva da oftalmolog pribegne do-
bronamernoj laži – pia fraus, kako bi zaštitio mentalni integritet svog pacijenta u situacijama
kada on boluje od bolesti koja postepeno ali sigurno vodi u potpuni gubitak vida ili oka kao
organa, recimo usled glaukoma, pigmentne retinopatije i dr.
Medicinskodeontološki aspekt vezan za specifičnosti oftalmologije kao hirurške
grane, postoji i u savremenom lečenju transplantacijom tkiva i delova oka. Transplantacija,
recimo, rožnjače vrši se sa, po pravilu, mrtvog donora, i tu treba razrešiti medicinskodeonto-
loški problem, a koji se odnosi na pristanak pokojnika za života da se rožnjača kao transplan-
tat uzme nakon njegove smrti, ili pak pristanak po smrtnom ishodu njegovih bliskih srodnika.
Oftalmolog danas i hirurški zamenjuje delove oka veštačkim sočivom, ili veštačkom očnom
vodicom itd. Medicinskoetički problem vezan je i za samog bolesnika, jer on može odbiti tki-
vo drugog, a posebno mrtvog čoveka.
Oftalmolog pored dobro uspostavljenog odnosa sa samim pacijentom, posebno mora
negovati i dobar odnos sa njegovim bliskim srodnicima.
Medicinskoetička delikatnost u profesiji oftalmologa diktirana je i činjenicom da 4/5
ukupnih saznanja čovek stiče preko čula vida, što vidu i oku kao organu daje izuzetnu vred-
nost u ukupnom kvalitetu življenja svake individue, njenoj radnoj sposobnosti i opštoj život-
noj sposobnosti. Neretko bezazlena oboljenja oka, kao što su recimo površne povrede rožnja-
če ili zapaljenja vežnjače, bar privremeno bolesniku u posebnim profesijama onemogućavaju
obavljanje radnih ali i osnovnih životnih obaveza.
Trajno umanjenje radne sposobnosti obolelog u opusu oftalmologije je česta posledica
bolesti ili traume oka. To implikuje odgovornost oftalmologa u preciznom postavljanju dijag-
noze i utvrđivanju obima oštećenja vida, jer to za posledicu može imati invalidsko penzioni-
sanje, nemogućnost bavljenja brojnim profesijama ili gubitak prava sticanja znanja za neka
profesionalna osposobljavanja. Pozitivno zakonodavstvo brojnih zemalja, pa i naše, potpuni
gubitak vida kvalifikuje kao 100% invalidnost, životnu i radnu nesposobnost, a gubitak vida
jednog oka kvalifikuje sa 25% umanjenja radne i životne sposobnosti.
359
RAD LEKARA U OTORINOLARINGOLOGIJI

Otorinolaringolog je lekar specijalista hirurške grane medicine. Kao i svi drugi lekari u
svim medicinskim disciplinama, treba da poštuje medicinskoetička načela kroz odnos:
1. otorinolaringolog i bolesnik,
2. otorinolaringolog i porodica bolesnika,
3. otorinolaringolog i njegova okolina,
4. otorinolaringolog i druge kolege,
5. sebe prema sebi.
Odnos otorinolaringolog – bolesnik podrazumeva medicinskodeontološke aspekte i sve
komplikovanosti relacija tog odnosa. Značajni su prvi kontakt i nastojanje pridobijanja bole-
snikovog poverenja u prvom razgovoru. Delikatnost uzimanja anamneze od strane otorinola-
ringologa nije veća, ali ni manja, nego u svim drugim granama savremene naučne medicine.
Neophodno je ispoljiti visok stepen strpljivosti tokom prikupljanja podataka i pažljivo slušati
žalbe pacijenta, jer nije beznačajno napraviti propust kada pacijent ističe da ima nesvestice, a
misli na vrtoglavice koje sežu u specijalistički opus delatnosti otorinolaringologa. Obavljanje
otorinolaringološkog pregleda vezano je za specifične instrumente i specifične neprijatne do-
življaje pacijenta dok se izvodi pregled. Sam pregled u otorinolaringologiji nije neprijatan, ni
bolan i nije posebno agresivan, ali od otorinolaringologa zavisi u kojoj meri će i te male nepri-
jatnosti za bolesnika biti izbegnute. Dakle, neophodno je da uputi pacijenta kako da se ponaša
tokom pregleda.
Otorinolaringolog je dužan da svog pacijenta informiše o dijagnostikovanom patološ-
kom stanju i indikacijama za terapijske procedure, kao i o prognozi ishoda njegove bolesti po
sprovedenoj terapiji, odnosno lečenju. Za preduzimanje hirurških intervencija otorinolaringo-
log je dužan da pribavi saglasnost svog pacijenta, pismenu ili, ukoliko je to lice maloletno,
njegovog roditelja ili staraoca ako je lice lišeno pravne sposobnosti.
Otorinolaringolog sa medicinskoetičkog aspekta ima sve obaveze u odnosu na porodicu
pacijenta, podrazumevajuće u lekarskoj praksi. Dijagnostikovana oboljenja u okviru otorino-
laringologije mogu biti po prognozi teška kao recimo karcinom laringsa, te je informisanje
porodice o bolesti medicinskodeontološki identično kao kod svake situacije maligne bolesti.
Specijalista otorinolaringolog je u odnosu na svoju okolinu obavezan da se pridržava
načela medicinske etike sa aspekta čuvanja dostojanstva lekarske profesije, kao što opšta na-
čela medicinske etike i nalažu. Stalnim negovanjem posebnih moralnih kvaliteta kao što su al-
truizam, humanizam i ljubav prema ljudima itd.
Otorinolarigolog je sa medicinskoetičkog aspekta dužan da neguje odnos prema kolegi
bilo kog specijalističkog profila, hipokratovskim načelima: "Drugi lekari su moja braća."
Otorinolaringolog kao i svi lekari ima obavezu da stalno dopunjava svoje znanje.
360
Medicinska etika
RAD LEKARA GINEKOLOGA I AKUŠERA

Medicinski zapisi i medicinskoetičke regulative u oblasti ginekologije i akušerstva poti-

ču iz davno minulih civilizacija, a prvi dokument je Hamurabijev zakonik u Vavilonu oko
2000. godine pre nove ere. Takođe postoje pisani izvori iz civilizacije Mesopotamije iz doba
vladavine Asurbanipala (VII vek pre n.e.), te iz civilizacija starog Egipta, hinduske civilizaci-
je, civilizacije antičkih Grka, Rimljana i drugih naroda. I u ta vremena, pre oko 4.000 godina,
u oblasti ginekologije i akušerstva utvrđivane su etičke dužnosti lekara prepletene sa društve-
nim i pravnim normama onog vremena, po suštini analognim sa današnjim. Svakako se menjaju
pravne, medicinske i medicinskoetičke norme u ovoj medicinskoj disciplini, jer odnos lekara
ginekologa i pacijentkinje je jedan od najsuptilnijih u lekarskoj profesiji.
Medicinskoetička načela, vezana za ginekologiju i akušerstvo su specifična. Neophodno
je znati izvore i razloge mogućih medicinskoetičkih grešaka lekara, kao i mogućih posledičnih
sudskomedicinskih problema u praktičnom radu lekara ginekologa i akušera. Jasno je da po-
sebnost i specifičnost medicinskoetičkih načela razlikuju rad lekara, kao i drugih zdravstvenih
radnika u oblasti ginekologije posebno, a posebno u oblasti akušerstva.
RAD LEKARA U GINEKOLOGIJI

Razlog posebnosti medicinskodeontološkog aspekta rada ginekologa jeste pre svega što
su mu pacijenti uvek ženskog pola. Pregled i tretman po pravilu zadire u najintimnije sfere,
privatnosti i ličnog života pacijentkinje.
1. Lekar ginekolog je u deontološkoj obavezi da kao nijedan drugi specijalista u savre-
menoj primeni medicinske nauke iskaže prema svom pacijentu uvek blagonaklonost i simpati-
ju, kao i strpljenje prema svakoj pacijentkinji identično bez obzira na to šta u datom trenutku
lično oseća. Sam fizikalni ginekološki pregled je posebnost jer se po pravilu bolesnica nela-
godno oseća pri pregledu (ginekološki pregled umnogome podseća na bludnu radnju).
Bolesti ženskih genitalija su brojne, a neretko i izuzetno teške, kao što su karcinomi.
Neophodno je da lekar ginekolog za preduzimanje hirurškog lečenja u oblasti ženskih
genitalija prethodno dobije pismenu saglasnost pacijentkinje, a ukoliko stanje svesti ili druge
okolnosti to ne dopuštaju, saglasnost se traži od bližih članova njene porodice, dakle od rod-
bine. Isto je i u situacijama maloletne pacijentkinje ili ženske dece.
2. Medicinskodeontološka delikatnost za lekara ginekologa je svakako i rad sa decom i
maloletnim adolescentnim ženskim osobama. Danas je sve veća potreba za tzv. juvenilnom
ginekologijom, a poželjno je da se za nju opredeljuju žene ginekolozi. Bolesti ženskih genita-
lija se javljaju i u najranijem dečjem dobu, kao i u adolescenciji, odnosno pre punoletstva, te
neka stanja podrazumevaju hiruršku intervenciju pri kojoj je neophodno odstraniti unutrašnje
genitalije (ovarijum, ovarijalne tube, uterus). U našoj supkulturi nije retkost da roditelji odbi-
361
jaju da se takva intervencija izvrši nad njihovom ćerkom, jer to podrazumeva njen sterilitet.
Ukoliko je bolest takve prirode da životno ugrožava mladu pacijentkinju ili devojčicu, pribe-
gava se zakonskom preduzimanju hirurške intervencije, a na osnovu odluke konzilijuma lekara i
traženja saglasnosti od državnih organa, jer je život preči po savremenoj medicinskoj etici.
Delikatnost i mogući medicinskoetički problemi u ginekologiji vezani su i za čuvanje lekarske
tajne. Često roditelji, a i same pacijentkinje (devojke i mlađe žene koje nisu rađale) zahtevaju
od lekara da čuva tajnu o njihovoj sterilnosti.
3. Lekar ginekolog često ima obavezu da u pisanoj formi izda svoj nalaz i mišljenje koji
je zapravo, po suštini dokumenta (lekarsko uverenje) i ima uvek sudskomedicinski značaj.
4. Lekar ginekolog tokom obavljanja svoje profesije može da primeni nova terapijska
sredstva, bilo u vidu novih nedovoljno proverenih farmaceutskih supstanci, ili barem nedo-
voljno proverenih u iskustvenom sopstvenom radu, nove hirurške metode, čak i eksperimenta-
lan rad u okviru naučnoistraživačkog rada. Sve nabrojane situacije su delikatne sa medicin-
skoetičkog aspekta, ali i sa aspekta medicinskopravnog mogućeg sankcionisanja.
5. Svi ljudi imaju pravo da se u životu, pa i u većini profesija, rukovode intuicijom ili
impresijom. To pravo ne može koristiti lekar nijedne medicinske grane ili discipline u savre-
menoj naučnoj medicini, a posebno ne lekar ginekolog. Sve zaključke, odluke i indikacije,
kao i prognozu, lekar uopšte, a lekar ginekolog pre svih drugih specijalnosti u medicini, mora
zasnivati na znanju naučne medicine i ličnom znanju.
TEHNIKA GINEKOLOŠKOG PREGLEDA

Ginekološki pregled se izvodi radi utvrđivanja stanja regije spoljašnih i unutrašnjih

ženskih polnih organa, ali i zbog terapijskog rada pri oboljenjima ženske genitalne regije. Le-
kar ginekolog ne sme u svojoj profesionalnoj delatnosti ni jednog momenta zaboraviti da ge-
nitalna regija žene predstavlja izuzetnu i veliku intimnost. Treba poštovati i supkulturne sta-
vove sredine iz koje žena potiče. Lekar sa razumevanjem mora prihvatiti nelagodnost, stid,
snebivanje bolesnice prilikom ginekološkog pregleda, te je nedopustiv arogantan, netaktičan i
grub stav lekara. Sam čin ginekološkog pregleda žene je delikatan i često podseća na bludne
neprihvatljive i nepristojne radnje. Stoga lekar ginekolog, kao i drugi zdravstveni radnici u gi-
nekologiji, može da bude optužen da je povredio genitalnu regiju žene pri pregledu, recimo
izvršio defloraciju (povreda himena), da je manipulacijama pri pregledu namerno podsticao
seksualno uzbuđenje bolesnice itd. Da ne bi nastale ovakve optužbe koje mogu imati epilog
pred sudom, treba poštovati pravilo da se ginekološki pregled uvek obavlja u prisustvu
trećeg lica (babice, lekara na specijalizaciji, mlađeg lekara ili kolege specijaliste).
Lekar u ginekologiji, kao i u svakoj drugoj medicinskoj oblasti treba da uzme iscrpnu
anamnezu. Delikatnost uzimanja anamnestičkih podataka u ginekologiji je posebna, te zahte-
va i posebnu osposobljenost lekara ginekologa za postavljanje pitanja da bi dobio neophodne
anamnestičke podatke, a da ne dovede bolesnicu u situaciju da pomisli kako su upućena pita-
nja diskreditujuća za nju kao osobu, ili da se radi o intrigantnom raspitivanju lekara o njenoj
najvećoj intimnosti, kao što su seksualnost ili način vođenja seksualnog odnosa. Lekar gine-
362
Medicinska etika
kolog ima obavezu da stalno poštuje činjenice da je genitalna regija žene u njenoj svesti i sve-
sti njenih bližnjih i ljudi uopšte, vrlo bitno i tesno vezana sa reproduktivnom sposobnošću,
odnosno sa najsvetijom ulogom žene – materinstvom, tj. začećem, trudnoćom i rađanjem no-
vog života. Stoga su sva patološka događanja u genitalnoj regiji izuzetno psihološki važna za
ženu. Nose strepnju i strahove od steriliteta.
RAD LEKARA U AKUŠERSTVU

Medicinskodeontološka načela i mogući problemi u akušerstvu odnose se na sveobu-

hvatno sagledavanje fenomena trudnoće, porođaja, psihološkog fenomena materinstva, rađa-
nja vanbračnog deteta i psihološke dramatičnosti rađanja mrtvog deteta.
1. Trudnoća se naziva u našem narodu i u žargonu "drugim stanjem", sa aspekta sveu-
kupne današnje naučne medicine može se reći veoma opravdano. Posebnost psihološke ukup-
nosti trudnice je izuzetno specifična, prolazna i delikatna. Žena u trudnoći se često ponaša ve-
oma neobično. Lekar akušer mora poznavati mentalno specifično stanje trudnice. Lekar akušer
treba da kod bolesnice stvori osećanje da joj je on izuzetno naklonjen i da podržava njenu
mentalnu sreću i zadovoljstvo što će postati majka.
2. Porođaj i materinstvo su posebni doživljaji i emocionalni kvaliteti poznati samo ženi.
Trenutak dolaska novorođenčeta na svet jedan je od najlepših i najushićenijih mogućih čoveko-
vih doživljaja. Stoga porođaj mora biti vođen na način dostojan vrednosti samog čina bez gru-
bosti, uz izražavanje najsuptilnije i najkvalitetnije emocionalnosti u odnosu na taj poseban do-
gađaj prvog plača novorođenog čoveka. Manipulisanje i rad oko novorođenčeta treba da budu
puni nežnosti, jer majka to prati sa izuzetnom pažnjom i posebnim emocionalnim doživljajem.
3. Rađanje vanbračnog deteta je u našoj supkulturi posebnost zbog socio-supkulturnog
odnosa prema ženi koja je vanbračno zatrudnela da je to nemoralan čin. Sa aspekta medicin-
ske etike, odnos prema rađanju vanbračnog deteta ne sme biti zasnovan na arhetipskim stavo-
vima našeg kulturnog miljea, već na istim medicinskoetičkim principima rađanja deteta zače-
tog u braku. Neprihvatljivo je zbog toga da se tokom vanbračne trudnoće upućuju saveti ili
kritike takvoj trudnici. Nikada druga osoba, pa makar bio to i lekar, ne može do kraja razume-
ti psihološki stav žene koja se odlučila da održi tokom devet meseci vanbračno začetu trudno-
ću, rodi i oplemeni se materinstvom. Dakle, poštovati samo odluku žene o vanbračnoj trudno-
ći i rađanju vanbračnog deteta.
4. Rađanje mrtvog deteta je posebno delikatna situacija u akušerstvu. To se pre svega
odnosi na ženu porodilju koja je tokom devet meseci trudnoće iščekivala rađanje novog života
i ostvarenje sebe kao majke. Razumljiv je, dakle, neizbežan šok na mentalnom planu porodilje
sa mrtvorođenim detetom pa je i obaveza lekara akušera i drugih zdravstvenih radnika u aku-
šerstvu da pomognu porodilju da podnese tu situaciju. Lekar akušer, kao i zdravstveni radnici
u ekipi, obavezni su sa medicinskoetičkog aspekta da prema porodilji koja je rodila mrtvo de-
te iskažu više topline i više ličnog i iskrenog angažovanja, nego prema porodilji koja je rodila
živo novorođenče. Prihvaćeno je pravilo u akušerstvu da se takva porodilja izoluje od onih ko-
je su postale majke, da ne bi dodatno patila gledajući njihovo zadovoljstvo i sreću.
363
RAD LEKARA U ANESTEZIOLOGIJI I REANIMACIJI

Anesteziologija i reanimacija je jedna od najmlađih specijalističkih disciplina u savre-

menoj medicini a izuzetno je bitna. Katedra i specijalističke studije anesteziologije i reanima-
cije u našoj zemlji ustanovljene su u Beogradu tek nekoliko decenija. Istorijski moderna ane-
steziologija počinje sa vođenjem porođaja Engleske kraljice Viktorije. Britanski anesteziolog
dr Džon Snou (1813–1858) dao je hloroform prilikom njena dva porođaja.
Lekar anesteziolog danas raspolaže savremenim tehničko-tehnološkim mogućnostima
da davanjem supstance ukine svesnost bolesnika, uvede telo, odnosno tkiva, posebno mišićno,
u stanje potpune opuštenosti – relaksacije. Sve to je potrebno da bi se pristupilo hirurškoj in-
tervenciji u bilo kojoj hirurškoj oblasti. Odgovornost lekara anesteziologa i reanimatora poči-
va na obimnom znanju medicine i ovladanoj veštini podržavanja ili održavanja osnovnih vi-
talnih funkcija, nekada satima, tokom trajanja hirurške intervencije. Nekada anesteziolozi, od-
nosno reanimatori, isključuju srce pacijenta iz cirkulacije satima dok se na njemu interveniše, ili
kod transplantacije srca, a za to vreme veštačka pumpa korektno sprovodi cirkulaciju krvi.
Brojne su medicinskoetičke dileme i medicinskoetičke odgovornosti lekara reanimatora
a svakako i medicinskopravna načela kojima se reanimator mora rukovoditi te su moguće
brojne medicinskopravne odgovornosti posledične. Reanimacija se preduzima u stanjima koja
zadese pacijenta najčešće iznenadno i znače prestanak života, tj. prestanak spontane akcije srca i
spontane funkcije disanja. Spontani prestanak akcije srca i funkcije disanja ishodište je svakog
teškog bolesnog stanja i takvo se može i predviđati kao epilog bolesti, odnosno krajnji epilog
života. Nagli prestanak akcije srca i funkcije disanja vezan je za posebna iznenadna stanja bo-
lesti ili traumatizma. Reanimacija se sprovodi u zdravstvenim ustanovama ne samo hirurškog
tipa već i u svim zdravstvenim institucijama gde se bolesna stanja završavaju smrću. Reani-
macija se sprovodi i u svim institucijama pružanja hitne medicinske pomoći bolesnim i po-
vređenim i konačno van zdravstvenih institucija, u stanu pacijenta, na ulici i tokom transporta
u kolima hitne pomoći.
Oživljavanje podrazumeva ponovno uspostavljanje života (akcije srca i funkcije disa-
nja) nakon što je on na prirodan ili nasilan način prestao. Uvažavajući ovu definiciju, jasno je
da treba poštovati, izgrađivati i nastojati da se ujednače medicinskodeontološka načela vezana
za oživljavanje pacijenta. Lekar anesteziolog – reanimator i lekar uopšte, kao i zdravstveni ra-
dnici, neophodno je da znaju medicinskodeontološka načela i moguće probleme vezane za
oživljavanje pacijenta. Preduzetim oživljavanjem se nastoji ponovo uspostaviti život i teži da
on u daljem toku bude kvalitetan.
Svetsko medicinsko udruženje ali i Američko udruženje lekara, te Lekarsko udruženje
pri Evropskoj uniji, kao i Lekarsko udruženje i komore u svim zemljama sveta nastoje medi-
cinskodeontološki (medicinskoetički i medicinskopravno) urediti načela preduzimanja oži-
vljavanja zakonima, deklaracijama i izjavama da bi se smanjile greške i odgovornosti lekara i
zdravstvenih radnika u ovoj delikatnoj medicinskoj intervenciji. Suština problema medicin-
skog oživljavanja je u poštovanju principa za donošenje odluke:
364
Medicinska etika
– treba li započeti oživljavanje i pod kojim uslovima;

– kada prestati sa oživljavanjem i pod kojim uslovima.
Da bi se što kvalitetnije ostvario pristup oživljavanju, neophodno je uvažiti četiri princi-
pa: korist, nekorist, pravda i autonomija. Ova četiri principa treba da uvaže lekar, pacijent i
zajednica kao polazište za jedinstveni stav u odluci da li oživljavati i kada prestati sa oživlja-
vanjem. Zakonom je skoro nemoguće urediti pravila oživljavanja i prestanka oživljavanja.
Neophodno je pored pravnih normi i stavova uvažavati kulturne norme, običajne norme, indi-
vidualne stavove pacijenta, religiozne stavove itd.
Lekar reanimator medicinskodeontološki mora poštovati sledeće.
1. Ranije direktive, ponekad poznate kao želja za životom - Medicinskoetički i medi-
cinskopravno bilo bi bez posledičnih ogrešenja izvođenje oživljavanja uvek ispravno ako bi pa-
cijent u punoj svesnosti i zdravlju pismenom izjavom (poštujući autonomiju pacijenta) oprede-
lio svoj stav o oživljavanju kada do takve situacije na kraju njegovog života dođe. Istu vrednost
imaju i slobodnom voljom date usmene izjave pacijenta prijateljima i bliskim rođacima. Na
primer izjava: "U slučaju da mi prestane život zbog bolesti, starosti ili iznenadnog zastoja srca
ili povređivanja tela ne želim da budem oživljavan." Za ovakve izjave pacijenta koristi se termin
"direktiva unapred" i ovde je uglavnom sve jasno. Međutim i u ovim situacijama u zemljama
gde je to uređeno kvalitetnije nego u našoj zemlji, mogu nastati problemi da u situaciji pre-
stanka akcije srca i funkcije disanja tog pacijenta koji je dao "direktivu unapred" bliski rođaci
ili prijatelji insistiraju da se postupi suprotno od "direktive unapred". Tako da i "direktiva una-
pred" može imati medicinskodeontološke probleme i posledice po lekara i zdravstvene radnike.
2. Kada ne započinjati oživljavanje. Nezapočinjanje oživljavanja u prestanku života
pacijenta bilo u bolnici, drugoj zdravstvenoj instituciji, ili na terenu, sa strogo medicinskog
aspekta izgleda jasno i jednostavno. Ukoliko postoje dokazi o asistoliji (prestanku akcije srca)
dvadeset minuta, medicinski je neopravdano započinjati oživljavanje jer bi u slučaju njegove
uspešnosti to telo samo vegetiralo, odnosno mozak je definitivno mrtav. Medicinskodeontolo-
ški problem u praksi je izuzetno kompleksan i vezan za lekarsku odluku nezapočinjanja oživ-
ljavanja u utvrđenom zastoju srca zbog nekada nepotpune pouzdanosti podataka kada je nas-
tala asistolija. Kulturološki stavovi su takođe od značaja. Na primer, u našem narodu se veruje
da se osoba koju je udario grom ili je stradala od napona električne struje može oživeti zakopa-
vanjem u zemlju i nekoliko sati nakon elektrokucije. Smrt izazavana elektrokucijom događa se
uglavnom podalje od zdravstvenih institucija i lekara te je potrebno potražiti, pozvati hitnu po-
moć i uvek prođe duže od 20 minuta dok lekar dođe na lice mesta. Rodbina i prijatelji unesre-
ćenog pre toga uglavnom preduzimaju ukopavanje tela nastradalog i po dolasku lekara očekuju
da on oživi već umrlog. I u jednoj i u drugoj situaciji mogu nastati medicinskopravni problemi.
3. Kada prekinuti pokušaje oživljavanja. Započeto a neuspešno oživljavanje je medi-
cinskodeontološki problemski u smislu kada prekinuti. Svakako sa medicinskog aspekta oži-
vljavanje treba prekinuti ukoliko je ono neuspešno bar 20 minuta ili tokom oživljavanja uko-
liko se sazna da je asistolija trajala više od 20 minuta pre nego što je oživljavanje započeto.
Brojne su medicinskodeontološke dileme ali i mogući izvor problema prekidanje započetog
oživljavanja. Odluku o tome treba da donese najstariji lekar u timu za oživaljavanje. Neke
365
zemlje su to zakonom rešile i to da odluku donese komisija, da sa njom obavezno sarađuje ro-
dbina itd. Činjenica je da ovaj prostor ostaje sa medicinskodeontološkog aspekta u daljoj do-
gradnji i daljem stručnom, naučnom i zakonskom dopunjavanju.
4. Kada povući tretman onih u vegetativnom stanju. Medicinskodeontološki problem
je posebno kompleksan u situacijama uspešnog oživljavanja a da se i danima, nedeljama ili
mesecima ne uspostavi svest u takvog pacijenta. Pacijent sa uspostavljenom akcijom srca i
funkcijom disanja živi u tzv. vegetativnom stanju bez svesti, zavistan od tehnike i parenteralne
ishrane i parenteralnog unosa vode. Kada prekinuti održavanje takvog života, složeno je pitanje
i zavisi ne samo od stava lekara već i od stava rodbine a u delu i društvene zajednice. Postoje
primeri kao izuzeci da posle višemesečnog vegetativnog stanja kod nekih pacijenata dolazi do
uspostavljanja svesti i nastavljanja života. Ovakva stanja sigurno izazivaju različite dileme
vezane za prestanak održavanja vegetativnog stanja ako je pacijent dete. Bitni su i emocionalni
stavovi i lekara i rodbine i zajednice, a razlikuju se ako je pacijent odrasla, posebno stara osoba.
5. Odluke da članovi porodice ako žele prisustvuju oživljavanju. Medicinskodeonto-
loški u savremenoj civilizaciji i ovo je problem. Brojne zemlje su ozakonile pravo porodice da
prisustvuje oživljavanju i obavezale lekare da to omoguće. Razlozi su prihvatljivi. U naglim
nastancima prestanka života prisustvo bliskih osoba oživljavanju takvog pacijenta umanjuje
stresogenost saznanja o smrtnom ishodu. Umanjuje se i samooptuživanje bliskih rođaka da se
moglo nešto učiniti da njima draga osoba živi itd. Naš Zakon o zdravstvenoj zaštiti ne razma-
tra ovaj problem.
6. Odluke o istraživanju i vežbanju na nedavno umrlim. Civilizacija, posebno na po-
četku 21. veka, sve više štiti autonomnost i prava pacijenta te su medicinska istraživanja i stu-
dentska vežbanja lekarske veštine na živom čoveku – pacijentu limitirana. Donedavno to nije
bio problem. Danas u razvijenim zemljama, posebno u Americi, problem je da studenti medi-
cine uvežbavaju veštinu fizikalnog pregleda na bolesniku u bolničkoj postelji. Uprkos tome,
očekuje se od lekara ne samo da se služe znanjem naučne medicine već da vladaju i veštinom
njene primene, na primer plasiranje kanila u jugularnu venu, uvođenje katetera itd. Proistekla
je potreba da se uz saglasnost najbolje pacijenta u punoj svesnosti i vladanjem sopstvenom
voljom recimo na samom prijemu u bolnicu, da pristanak da se mogu u slučaju smrtnog zavr-
šetka njegove bolesti nad njegovim telom neposredno nakon smrti vršiti istraživanje ili ve-
žbanja, na primer uvođenje tubusa u larinks ili ovu saglasnost mogu dati bliski rođaci i prija-
telji umrlog. Medicinskodeontološki problem blizak ovom vezan je i za saglasnost o izvođe-
nju kliničke obdukcije nad telom umrlog u bolnici.
366
Medicinska etika
RAD LEKARA U OBLASTI HUMANE SEKSUALNOSTI

obavezujuća medicinskodeontološka načela
Humana seksualnost je nagonska sfera i potreba čoveka, ali ne samo nagonska. Seksu-
alnost je nagonski kvalitet koji utiče na ukupno čovekovo ponašanje, na njegove svakodnevne
aktivnosti, ali i na njegovo mentalno funkcionisanje, posebno u sferi razmišljanja. Seksual-
nost spada u osnovne biološke nagone kao i nagon za samoodržanjem. Socijalni nagoni su
nagon čopora, nagon konkurencije, razonode, nagoni afilijacije, altruizma i drugi.
Seksualnosti homo sapiens recensa može se razmatrati sa dva aspekta:
a) sa biološkog i
b) sa moralnoetičkog ili medicinskoetičkog.
a) Biologija ljudske seksualnosti podrazumeva seksualnost homo sapiensa sa svrhom
održanja vrste, odnosno njenog produženja i biološkog usavršavanja kroz generacije. Razmno-
žavanje je sveopšta odlika života na našoj planeti od pojave prvog živog oblika. Ukoliko se
život pojavio kao jednoćelijsko biće, onda je reprodukcija tih oblika bila aseksualna, kao i da-
nas, gde se jednostavnim deljenjem događa razmnožavanje i umnožavanje na identične nove
zrele jedinke. Sa pojavom viših oblika života pojavilo se i razmnožavanje seksualnošću, dakle
nastavljanje vrste mešanjem genetskog materijala dve jedinke, što je omogućilo da potomci
imaju posebne i samo njima svojstvene karakteristike, to znači da u svakoj generaciji trpe i
modifikacije, te je to uslov za nastanak novih i novih životinjskih vrsta. Seksualnost složenih
životinjskih vrsta direktno zavisi od nivoa razvoja njihovog centralnog nervnog sistema (CN-
S), te zbog potrebe dugovremenog sazrevanja CNS-a, mladunčad sisara imaju vremenski dugo
detinjstvo. Postoji biološka zakonitost seksualnosti kroz sazrevanje mladunčadi jer je ono re-
cipročno, zavisno od dužine trajanja gestacije. Gestacija je u funkciji dužine prosečnog tra-
janja života jedinke svake vrste sisara. Što je CNS jednostavniji, sazrevanje i odrastanje
potomaka je brže.
Razvoj humane seksualnosti vezana je za nastanak čoveka na planeti Zemlji. Smatra se
da se čovek kao vrsta pojavio negde u južnoj Africi, najverovatnije u dolini reke Omo u Etio-
piji, nedaleko od Rudolfovog jezera pre oko dva miliona godina, kao australopitek - primat
koji se prvi uspravio i time stekao odlike koje su se zadržale sve do danas, odnosno do homo
sapiens recensa. Australopitek je bio nesavršen u odnosu na druge primate i životinjske vrste,
jer je imao loše zube, nije imao snažne kandže, bio je slabih mišića i zakržljalog njuha. Zakr-
žljalost čula mirisa uslovila je i uspravljanje čoveka, odnosno odvajanje glave od zemlje, jer
se mirisi i tragovi prate na zemlji. CNS mu se izuzetno razvijao, a u prostoru za čulo mirisa –
topoanatomske regije rinencefalona, posebno amigdala, (u drugih životinja regija ofaktilne
funkcije) postao je centar za nagonsku sferu čovekove aktivnosti. Ta regija čovekovog CNS
postala je i regija ljudske, odnosno humane seksualnosti. Jednostavno biološki gledano sek-
sualnost podrazumeva samo reprodukciju vrste.
b) Medicinska etika i etika humane seksualnosti. Seksualnost, iako nagonska sfera, u
čoveka je zbog razvijenosti CNS-a na kvalitativno savršenijem nivou nego kod svih drugih
367
životinjskih vrsta. Seksualnost homo sapiens recensa je primarno u službi bioloških zakonito-
sti produženja vrste polnim razmnožavanjem. Tokom evolucije je u toj meri izmenjena da je
danas u potpunoj kontroli i elaboraciji mentalne ukupnosti čoveka, odnosno u domenu moral-
nosti kao psihičke funkcije. Etički razmatrano, seksualnost homo sapiens recensa ima kultu-
rom, odnosno moralnošću nadgrađene, posebne odlike. Humana seksualnost seže i u domen
medicine, time i u domen medicinske etike pa i u profesionalan stav lekara.
Etičke, odnosno medicinskoetičke aspekte i probleme vezane za ljudsku seksualnost
treba shvatiti na sledeći način i kroz sledeće nivoe objašnjenja:
1. Medicinskoetički aspekti i problemi humane seksualnosti u vezi su sa uticajem kul-
ture kao drušvenog činioca, analogno drugim uticajima zajednice (običaja, pravnih normi, reli-
gije) Uticaj kulture na čovekovu seksualnost proističe iz transkulturelnosti i kroskulturelnosti.
a) Transkulturelno podrazumeva različite pristupe jednoj istoj pojavi, promenljivoj iz
kulture u kulturu ljudskog društva. Šta to znači u domenu seksualnosti? Podrazumeva različi-
tost pristupa seksualnosti u raznim, supkulturama danas zasnovanim na religijskim učenjima.
Poznato je da je položaj, na primer žene, različit u islamističkoj kulturi, gde je muškarcu do-
pušteno da bude u braku sa četiri žene, dok u evropskoj – hrišćanskoj, zapadnoj, pa i našoj
supkulturi bigamiju sankcionišu pozitivni zakoni kao neprihvatljivu pojavu.
b) Kroskulturelno podrazumeva istu pojavu u istoj kulturi, odnosno zajednici, samo u
funkciji vremena. U našem supkulturnom miljeu kroz vreme se menjaju stavovi u odnosu na
brak recimo. Svedoci smo da je stav u odnosu na razvod braka poslednjih decenija izuzetno
liberalan u našoj supkulturi, bitno liberalniji nego što je to bio nekoliko decenija ranije, čak i
Pravoslavna crkva liberalno prihvata razvod braka. Česta je pojava u nekim zemljama Evrope
i Zapada da žene rađaju decu van braka i to je prihvaćena društvena pojava. Dakle emancipo-
vana žena ne želi zajednički život sa mužem, tj. muškarcem (ocem svog deteta). Ovo će, lako
je anticipirati, doneti novu dimenziju medicinskoetičkog problema vezanog za ljudsku seksu-
alnost, a to je moguća vantelesna oplodnja i rađanje dece bez poznatog oca. Ukoliko ovo po-
stane realnost doći će svakako i do modifikacije medicinskoetičkih stavova, ali i problema, a
to će izučavati neke buduće generacije studenata medicine.
2. Fiziologija ljudske seksualnosti generiše prvo etičko, dakle i medicinskoetičko pra-
vilo u oblasti seksualnosti i podrazumeva pravo svake jedinke na karakteristično zadovoljenje
sopstvene seksualnosti. Medicinskoetički aspekt fiziologije i fiziološkog u okviru ljudske sek-
sualnosti temelje se na medicinskoj nauci. Ovde je važno pravilo prosečnosti, u vezi sa izgle-
dom, veličinom polnih organa, fiziološkom učestalošću polnih odnosa, dužinom njihovog
prosečnog trajanja i uobičajenim tehnikama vođenja ljubavi u ljudskoj vrsti. Etički aspekt i
medicinskoetički problemi u domenu prosečnosti, odnosno fiziologije humane seksualnosti,
izuzetno su osetljivi jer je seksualnost ljudske individue njena i najveća intimnost. Lekar ne
sme projektovati svoje stavove u vezi sa seksualnošću dajući ih kao savete pacijentu. Lekar
treba da samo na medicinsko naučnoj osnovi razjasni pacijentu postojanje ili nepostojanje
problema u datom slučaju i informiše ga o fiziologiji prosečnosti. Sve ostalo je pacijentova in-
timna individualnost.
Seksologija se razvija u oblasti medicine i lekari koji se bave seksologijom su zapravo
posebno supspecijalizovani stručnjaci. Informacije radi student medicine, a i svi lekari, kao i
368
Medicinska etika
zdravstveni radnici trebalo bi da imaju znanje o stavovima aktuelne seksologije u pogledu

ljudskih seksualnih aktivnosti. Recimo, do nedavno je i u psihijatriji i u medicini uopšte, ho-
moseksualnost kvalifikovana kao bolest, a danas se smatra varijetetom ljudske prirode pri za-
dovoljenju seksualnosti i izboru seksualnog objekta. Savremena seksologija postavlja u okvi-
ru naučne medicine i modifikovan problem inverzije i perverzije kao patologije u okviru ljud-
ske seksualnosti. Perverzije kao što su oralni seks (kunilingtus i felacio) ne smatraju se danas
u naučnoj medicini patologijom, već prihvatljivim oblikom seksualne igre, a patološkim se
smatra samo ukoliko je sam sebi svrha i predstavlja zadovoljenje seksualne potrebe.
3. Reciprocitet u seksualnoj aktivnosti dve individue podrazumeva seksualne aktivnosti
para sa pravom da čine jedan drugom ono što obostrano donosi zadovoljstvo i smatra se nor-
malnim ponašanjem, a ne patološkim. Ovo se u oblasti humane seksualnosti odnosi i na lju-
bavnu, seksualnu prevaru. Po ovoj logici, prevara je prihvatljiva ukoliko to recipročno čini i
drugi partner. Ovakav stav je ispravan, jer je čovek sposoban da shvati da sve ono što dozvo-
ljava sam sebi, mora da dozvoli i drugoj osobi, pogotovo u ljubavnoj vezi.
4. Svesna kontrola humane seksualnosti je odlika čoveka. Čovek svoju seksualnost
može i mora na svesnom planu kontrolisati pri usmerenju i ostvarenju kroz seksualnu aktiv-
nost. Medicinskodeontološki problem lekar razrešava u delikatnoj situaciji, recimo u situaciji
veštačenja počinjene pedofilije,na sledeći način: Pedofil jeste bolestan, međutim, seksualni akt
nad nemoćnim detetom se smatra krivičnim delom i lekar ga tako veštači, jer podrazumeva da
je taj "bolesnik" mogao svesno kontrolisati svoju patološku seksualnu potrebu.
5. Seksualna zloupotreba bolesnika je mogući medicinskoetički, ali i medicinskopravni
problem u obavljanju lekarske prakse. Nije dopušteno da lekar svoje seksualne potrebe zado-
volji zloupotrebom nemoći svog pacijenta u bilo kojoj situaciji odnosa lekar – pacijent, ne
samo u situaciji kada je pacijent duševni bolesnik, recimo. Lekar je uvek krivično odgovoran
kao i svaki drugi zdravstveni radnik ukoliko seksualno zloupotrebi pacijenta.
6. Brak je socijalna pojava u okviru zadovoljenja humane seksualnosti. Brak nije medi-
cinski, već socijalni entitet i regulisan je kao pravni institut pravnim normama. Naša supkul-
tura u okviru evropske supkulturne vrednosti smatra brak normalnom sledstvenom instituci-
jom u seksualno zrelih osoba. Danas smo svedoci, sklapanja brakova zbog začeća pre braka,
ali takvi brakovi po pravilu nemaju perspektivu. Medicinskoetički aspekt je ovde jednostavan,
lekar u bračnom i predbračnom savetovalištu nastupa u multidisciplinarnom timu, u kome su
stručnjaci raznih profila društvenih nauka i oblasti, te treba da u svakom pogledu svoje stavo-
ve ograniči na znanju naučne medicine u svim situacijama vezanim za brak. Lekar samo
kompetentno predlaže ili razrešava situaciju trudnoće i eventualno patologije u okviru seksu-
alne aktivnosti, a vezano za brak. Svi drugi problemi vezani za brak su u domenu socio - pro-
blema i u nadležnosti su drugih stručnjaka.
7. Čuvanje medicinske tajne vezane za seksualnu aktivnost čoveka. Danas je na ovom
polju najveća medicinskoetička dilema da li sačuvati tajno saznanje da jedan bračni partner
ima HIV infekciju ili neku drugu polnu zarazu. Medicinskoetički stav je da se bračnom part-
neru saopšti istina o HIV pozitivnosti supružnika, ali krv na analizu ne sme nikada biti uzeta
tajno da bi se testirala na HIV infekciju.
369
HUMANA REPRODUKCIJA
medicinskoetička načela i problemi
Medicinska nauka uprkos dostignutom razvoju i sveukupnoj moći u rešavanju brojnih

problema vezanih za razbolevanje i lečenje, pre svega, a i razumevanje ukupnog života i dalje
nije razrešila dilemu kada počinje zapravo ljudski život. Iz ove činjenice proističe i medicin-
skoetički problem vezan za humanu reprodukciju.
Pitanje kada počinje ljudski život je pradavno, seže u prošlost od više milenijuma, ali je
i tema aktuelnih naučnih skupova na kojima učestvuju, ne samo lekari već i filozofi, pravnici,
teolozi, pokušavajući da iznađu odgovor na pitanje kada počinje ljudski život.
Milenijumima se smatralo da život čoveka počinje sa prvim pokretima ploda u uterusu
majke. Kasnija saznanja da trudnoća nastaje aktom spajanja dva gameta, jajne ćelije i sperma-
tozoida, implicirala su stav da život počinje samim aktom začeća. Naučna saznanja koja su
sledila ukazala su da su spermatozoidi i jajna ćelija živi kao jednoćelijski organizmi. Za sper-
matozoide je to sasvim jasno, jer su pokretni. Medicinski gledano, život, odnosno personali-
zacija čoveka nastaje u momentu susretanja ženskog i muškog gameta, tj. u momentu oplod-
nje. Ipak nije tako, jer je danas poznato da brojni ovociti nakon oplodnje nikada ne nastave
ćelijsku deobu, a isto tako brojni od onih što započnu ćelijsku deobu propadnu i ne razvijaju
se dalje u fetus. Naučnici ovog momenta ne mogu jasno definisati šta je početak ljudskog ži-
vota, posebno ne za potrebe pozitivnog zakonodavstva, jer se nijedan proces u složenom lancu
humane reprodukcije ne može proglasiti kao početak personalizacije, odnosno života. Možda
je najbliže pravom odgovoru Američko društvo za fertilitet svojim stavom: "Ljudski je život
neprekidan proces, pa prema tome tačan trenutak u kome je osoba u potpunosti formirana ne
može se definisati u čisto naučnim okvirima. Definicija osobe nezaobilazno uključuje metafi-
zičke (verske i filozofske) procene."
Složenost medicinskoetičkog problema humane reprodukcije odslikava se i u kulturnim
stavovima određenih civilizacija, naroda i njihovih tradicionalnih kultura. Kinezi, recimo i
danas poštuju svoj tradicionalan stav da se životna starost računa od momenta začeća, dakle
smatraju se starijim za devet meseci od drugih naroda. Taj tradicionalni stav kineskog naroda
je usklađen sa današnjim naučnim shvatanjem, jer intrauterini život čoveka čini jedinstvenu
celinu sa periodom postnatalnog življenja.
370
Medicinska etika
RAD LEKARA U PERINATOLOGIJI

Perinatologija je nova medicinska disciplina i podrazumeva izučavanje perioda od za-

čeća do porođaja, dakle ceo period trudnoće žene.
Medicinskodeontološki problemi u perinatologiji, vezani su za fetalnu terapiju, i proisti-
ču iz zdravstvene zaštite trudnice i njenog ploda. Oduvek je medicinski cilj bio povoljan ishod
trudnoće i za trudnicu i za plod. Medicinskoetički problemi u sprovođenju fetalne terapije
proističu iz situacije da trudnica na početku trudnoće mora imati saznanje o mogućim nepri-
jatnostima po sebe ili nepovoljnostima po sopstveno zdravlje tokom trudnoće.
Naučna dostignuća u medicini su dovela danas do jasnog stava da u perinatologiji po-
stoje dva pacijenta: trudnica i njen fetus. Danas je zahvaljujući savremenim dijagnostičkim
tehnikama fetus sve manje obavijen velom tajne i sve češće je predmetom dijagnostike i tera-
pijskih procedura i tretmana u samom uterusu, što implikuje brojna nova medicinskoetička
načela, ali i probleme. Naučna medicina današnjeg vremena se opredeljeno bavi plodom i
njegovim oštećenjima, prateći intrauterini razvoj i novim metodama savremene medicinske
struke nastoji da mu omogući život, često stavljajući u drugi plan saznanje kakav će taj život
novog čoveka biti po rođenju. Zato se danas razvila fetalna hirurgija.
Fetalna medicina i fetalna hirurgija

Fetalna medicina i fetalna hirurgija su nove oblasti u okviru naučne medicine i njene
discipline perinatologije, a razvijaju se izuzetnom brzinom, prevazilazeći vrednosti samo eks-
perimentalnih pokušaja u perinatologiji. Fetalna terapija kao nova oblast u naučnoj medicini
vezuje se za 1963. godinu, kada je Lileyem intrauterinom transfuzijom RH senzibilisanog
ploda otvorio stranicu nove medicinske oblasti. Istorijske istine radi, treba znati da je prvi po-
kušaj fetalne terapije izveo 1928. godine Schwarz, jer je on tada predlagao i preduzimao tran-
sabdominalnu aplikaciju lekova u stanjima fetalne asfiksije, nažalost neuspešno, ali pokušaj
ima istorijsku vrednost i sa aspekta lekarske hrabrosti. Danas su već rutinska praksa transute-
rina fetalna transfuzija ili carski rez zbog distresa fetusa na nivou standardnih postupaka
osvedočenih u praktičnoj efikasnosti.
Medicinskopravni problemi u fetalnoj terapiji i primeni dijagnostičkih procedura perina-
talno na fetusu, koje su agresivne ili rizične, proističu iz osnovnih medicinskoetičkih načela
poštovanja dobijanja pismene saglasnosti, što svakako fetus nije u stanju da učini. Prema po-
zitivnim zakonskim propisima, identično kao i u slučajevima novorođenčeta, maloletne dece
ili pravno nesposobnih lica, ovde odluku donosi trudnica, a zahtevi su pred njom veliki i
ozbiljni. Dakle trudnica bira šta je najbolje za njenog budućeg potomka.
Posebnost medicinskoetičkih i dilema u ovoj oblasti proističe iz toga što trudnica ne do-
nosi samo odluku o preduzimanju tretmana nad fetusom već je i njeno somatsko i mentalno
371
zdravlje istovremeno u pitanju, te donosi odluku i u svom interesu. Posledice fetalne terapije
ili fetalne hirurgije mogu biti ne samo po fetus u smislu izlečenja, lošeg ili letalnog ishoda, ili
nepotpunog poboljšanja, već posledice mogu biti višeznačne i po samu trudnicu, od naruša-
vanja njenog telesnog zdravlja do mentalnih posledica. Odluka trudnice da prihvati terapijsku
intervenciju na fetusu uvek prati intrapsihički konflikt zbog brige za sopstveno zdravlje, su-
protstavljene interesima i željama, usmerenim ka svom plodu.
Medicinskoetički problemi i dileme u oblasti fetalne terapije i fetalne hirurgije optere-
ćuju novom posebnošću lekara, jer on predlažući takvu terapiju trudnici, često stoji pred di-
lemom da li da se opredeli primarno za zaštitu interesa trudnice, ili interesa fetusa. Posao le-
kara u ovakvoj dilemskoj situaciji je olakšan konsultovanjem drugih kolega, a posebno multi-
disciplinarnim konsultacijama sa pedijatrima i hirurzima.
Medicinskodeontološki problemi su mogući i proističu iz situacije kada je medicinski
argumentovano neophodno izvesti fetalnu terapijsku proceduru ili na fetusu hirurški zahvat u
interesu ploda, a da majka to apriori odbija, bez obzira na veštinu i taktičnost lekara u po-
drobnom informisanju trudnice. Razrešenje se predlaže prenošenjem odluke na etički komitet
ili konzilijum lekara. Ukoliko se i tako ne postigne saglasnost trudnice u nekim, istina retkim
situacijama, treba tražiti pomoć pravnih institucija – suda.
Situacije kada lekar ima jasan argumentovan stav o potrebi intervencije na fetusu, a tru-
dnica to odbija, te je medicinskoetički obavezan da traži pomoć etičkog komiteta, pa čak i su-
da, su sledeći:
1. ona stanja oštećenja fetusa gde će posledice po novorođenog čoveka biti teške, a in-
tervencijom na plodu se mogu bez velikog rizika otkloniti;
2. situacija kada bi intervencija na fetusu bila apsolutno efikasna;
3. kada intervencija na fetusu ne donosi nikakav rizik po trudnicu.
Medicinskodeontološki problemi vezani za fetalnu hirurgiju, imaju posebnost i u činje-
nici da su hirurške intervencije na fetusu, danas često eksperimentalnog nivoa i u tim situaci-
jama neophodno je trudnicu podrobno obavestiti o vrednosti takvog eksperimentalnog podu-
hvata na njenom plodu i očekivanim povoljnim rezultatima. Svakako, trudnicu treba i upozo-
riti na moguće nepovoljne, neželjene posledice po plod, te se odluka prepušta njoj. Nije pri-
hvatljivo da lekar vrši pritisak na trudnicu u takvom nameravanom hirurškom intervenisanju
na njenom plodu ni nakon egzaktnog i pouzdanog dijagnostikovanja oštećenja ploda, posebno
ukoliko postoji i rizik po trudnicu.
Perinatalna medicina, kroz fetalnu hirurgiju i njen razvoj donosi nove, još uvek nepoz-
nate etičke i pravne dileme lekarima koji rade na području fetalne hirurgije i fetalne terapije.
372
Medicinska etika
INTENZIVNA NEGA UGROŽENOG NOVOROĐENČETA

Naučna medicina svojim napretkom ostvarenim do danas u oblasti intenzivne nege no-
vorođenog deteta dostigla je neslućene razmere zahvaljujući ne samo naučno medicinskim ot-
krićima već i visokoj tehnologiji koja se koristi u medicini, a posebno u ovoj medicinskoj ob-
lasti. Činjenica je da je medicinskoetički problem u segmentu intenzivne nege ugroženog no-
vorođenčeta kompleksniji od bilo kog drugog.
Neonatologija kao disciplina naučne medicine nosi delikatnost medicinskoetičkih pro-
blema za lekara, a koji uglavnom proističu iz same konstante biološkog bitisanja čoveka. Ži-
vot je smešten u dve antipodne relacije – rođenje i smrt. Nigde nisu kao u neonatologiji i u in-
tenzivnoj nezi i terapiji novorođenčeta ovi antipodi tako blizu jedan drugom. Medicinskode-
ontološki problemi proističu iz nerazrešene dileme zastupanja interesa novoreođenčeta sa
pravnog, moralnog i sveobuhvatno socijalnog aspekta.
Današnja naučna medicina pruža mogućnosti da prežive i oni neonatusi čija je telesna
masa izuzetno mala, a u termostatskim uslovima preživljavanja što je do juče bila naučna fan-
tastika, a danas već mogućnost. Konačno, tu su i sociološki fenomeni koji utiču na medicin-
skoetičke dileme, jer nije retko osećanje krivice porodilje zbog rađanja nesavršenog deteta itd.
Medicinskopravne dileme stoga proističu iz brojnih situacija vezanih za ugroženost neonatu-
sa, kao što je recimo, dokle lekar mora opredeliti dužinu trajanja reanimacije ugoženog novo-
rođenčeta, te opredeljenje intenzivne nege i terapije u nedonoščeta izuzetno male porođajne
mase. Lekar mora odlučiti o primeni intenzivne nege i terapije neonatusa i kada sumnja na
hromozomske anomalije, ili u situaciji dokazanog postojanja hromozomskih anomalija, odno-
sno naslednih, teških bolesti. Da li se odlučiti za primenu intenzivne nege i terapije neonatusa
rođenog sa anomalijama koje su sigurno inkopatibilne sa životom uprkos medicinskom tret-
manu. Posebna je medicinskoetička dilema za lekara kada obustaviti intenzivnu negu i terapi-
ju neonatusa u situaciji nastale cerebralne smrti, uvažavajući prava i ulogu roditelja, pravo ne-
onatusa na život i pravo na smrt itd.
Statistički podaci iz savremene neonatologije pokazuju da 60% novorođenčadi danas
po dolasku na svet iz opravdanih medicinskih razloga podleže nekim od mera intenzivne rea-
nimacije. Stoga je oblast intenzivne nege neonatusa potrebno sagledati i sa medicinskoetičkog
aspekta i dilema kao i medicinskopravnih problema, a oni se najčešće odnose na sledeće.
1. Dužina trajanja reanimacije životno ugoženog neonatusa je danas u savremenoj
medicini i savremnom akušerstvu određeno preduzimanjem reanimacionih aktivnosti do oži-
vljavanja novorođečeta ili definitivnog letalnog ishoda, odnosno donošenja odluke o neuspe-
hu oživljavanja. Razmatranje dužine reanimacije novorođenčeta zasniva se na podacima, da li
je beba rođena bez evidentnih vitalnih znakova, odnosno uočljive srčane aktivnosti i bez reak-
cije na oksigenaciju i ventilaciju i koja se ne uspostavlja uprkos masaži srca i medikamento-
znom pokušaju aktiviranja akcije srca i funkcije disanja.
373
2. Mrtvorođenče je novorođenče bez evidentne srčane aktivnosti, bez reakcije na venti-

laciju i oksigenaciju u dovoljno dugom vremenu. Sa medicinskoetičkog aspekta neophodno je
znati podatak koji se dobija anamnezom od majke, odnosno porodilje, a to je kada je poslednji
put ona osetila pokretanje ploda, njegovu srčanu akciju i svakako podatak iz istorije bolesti pri
kliničkom pregledu trudnice kada je lekar poslednji put auskultacijom ili ultrazvukom utvrdio
akciju srca ploda. Mrtvorođenim se oglašava neonatus kada svi članovi tima u porodilištu
procene da je preduzeta reanimacija bez uspeha. Stav je u razvijenim zemljama, kod nas na-
žalost još ne, da se u slučaju mrtvorođenja reanimacija preduzima u prisustvu majke, a najbo-
lje oba roditelja, dakle i oca. Roditelji moraju biti informisani o mogućnosti mrtvorođenja, te
ukoliko se ono dogodi, i o mogućim reanimacionim aktivnostima i njihovoj eventualnoj us-
pešnosti ili definitivnoj neuspešnosti.
Medicinskoetički problem u mrtvorođenju je poseban sa aspekta emotivnog doživljaja i
emocionalnog intenziteta doživljaja roditelja, a pre svega majke, jer mesecima se čeka najlep-
ša beba na svetu, a doživi mrtvorođenje. Sama ova činjenica je dovoljna da ukaže na delikat-
nost medicinskoetičkih problema u neonatologiji.
3. Reanimacija novorođenčeta ostaje neuspešna uprkos aktivaciji akcije srca i funkci-
je disanja. Novorođenče je po samom rođenju imalo uspostavljenu funkciju disanja i aktiv-
nost srca, a zbog niza razloga one su prestale. Ti razlozi su brojna oboljenja, ali i ozlede pri
rođenju. Reanimacija se preduzima hitno u takvoj situciji ali neretko bez rezultata, a treba je
nastaviti dovoljno dugo dok se vitalne funkcije ne uspostave. Dužina preduzimanja reanimaci-
je ne može biti beskonačna i limitirana je ukoliko se ne uspostavi aktivnost srca i funkcija di-
sanja, verifikacijom protoka vremena za koje ćelije centralnog nervnog sistema sigurno pro-
padaju u celini. Za opredeljenje tog momenta, odnosno tog vremena odgovoran je stav celog
tima angažovanog u reanimaciji takvog neonatusa.
4. Primena mera intenzivne nege kod neonatusa sa masivnom intraventrikularnom
hemoragijom i teškom hipoksičko-ishemičkom encefalopatijom je posebno delikatan medi-
cinskoetički problem. Medicinskoetička dilema lekara u ovoj situaciji je veoma velika ukoliko
u opremljenoj intenzivnoj nezi istovremeno ima više kandidata za pomognuto disanje nego
što je respiratora. Brojne medicinskoetičke dileme u ovoj situaciji rešavaju se za svaki slučaj
posebno, uz poštovanje egzaktno dijagnostikovanih medicinskih nalaza.
5. Mere intenzivne nege i terapije kod neonatusa izuzetno male telesne mase na rođe-
nju reguliše i Svetska zdravstvena organizacija, smatrajući donju granicu od 500 gr. pa naviše
za ovu kategoriju neonatusa. Dakle, granica varijabiliteta je utemeljena na brojnim studijama
o mortalitetu i morbiditetu novorođenčadi telesne težine od 500 gr. Visok mortalitet novoro-
đenčadi telesne mase manje od 1.000 gr. je svugde u svetu, pa i u našoj zemlji, još uvek naj-
češći ishod, te su "palčići" ili "biberče" iako preživljavaju, danas još uvek izuzeci.
6. Primena mera intenzivne nege i terapije novorođenčadi sa sumnjom u hromozom-
ske anomalije, ili pak rođene sa dijagnostikovanim hromozomskim anomalijama - nasledne
bolesti. Neonatusi ne umiru neposredno po rođenju, uprkos infausnom naslednom oboljenju
zbog hromozomskih anomalija. Neka od ovih novorođenčadi preživljavaju duže zahvajujući
samo intenzivnoj postnatalnoj terapiji i lečenju. Medicinskoetički problem vezan za decu ro-
374
Medicinska etika
đenu sa hromozomskim anomalijama je pre svega u realnosti nesrećnog događaja za njihove

roditelje, kao nesrećna greška prirode, a s druge strane je svakako i socijalni problem. Medi-
cinskoetički ovde je kao retko gde u medicini moguć diskriminatorski stav, počevši od rodi-
teljskog stava, stava sredine i stava samog lekara, jer ova novorođenčad spada u pacijente gde
je uspeh u izlečenje osnovne bolesti nikakav (hromozomopatija). Problem treba rešavati to-
kom same trudnoće, odnosno razvoja ploda. Genetskom dijagnostikom pouzdano utvrditi hro-
mozomske anomalije, te uz saglasnost trudnice veštački prekinuti trudnoću. Činjenica je da sa
medicinskoetičkog aspekta problem anencefalije nije ni etički, a ni medicinskoetički, ali ni
medicinskopravno, jasno definisan. U dilemu se dovodi u slučaju anencefalije stav da ljudski
plod predstavlja po suštini i ljudsku jedinku.
7. Kada obustaviti intenzivnu negu i terapiju medicinskoetička je dilema i problem u
neonatologiji posebne delikatnosti. Naučna medicina na današnjem nivou razvoja smatra da
smrt nastaje onog momenta kada prestane moždana aktivnost. Definicija smrti i u neonatolo-
giji u pogledu intenzivne nege novorođenčeta je ista, uprkos današnjim tehničko - tehnološ-
kim mogućnostima intenzivne nege da se ostvari dugovremena aktivnost srčane akcije i funk-
cije disanja. Utvrđivanjem cerebralne smrti smatra se da je nastao letalni ishod u neonatusa.
Identičan je u neonatologiji i stav prema ubistvu iz milosrđa, eutanaziji, kao i za odrasle.
8. Pravo novorođenog deteta na život i pravo na smrt je osnovno pravo čoveka i sa
medicinskoetičkog aspekta ne treba se upuštati u raspravu o kvalitetu života ni u kom pogle-
du. Stav savremene medicinske etike je da pravo na život nije limitirano nikakvim kriteriju-
mima o kojima se neretko u socio-medicinskim, pravnim i filozofskim krugovima govori i pi-
še. Definicija života sa aspekta naučne medicine je danas prihvatljivo isključivo fiziološka,
jer podrazumeva sklop organa u organizmu, uključujući i mozak, čime se ne ulazi u kvalitet
života, jer je nesporno da svako novorođenče ima pravo na život. Medicinskoetička dilema
ovde proističe iz činjenice da se raspravlja o već rođenom detetu, odnosno neonatusu, poseb-
noj individui nakon presecanja pupčane vrpce, te su sva medicinsko-etička razmatranja veza-
na odnosom majke i fetusa i prava prečeg, odnosno prvenstva, oblast drugih rasprava. Niko
nema pravo na život neonatusa i makar on bio vitalno ugrožen teškim anomalijama i urođe-
nim nedostacima. Nedopustivo je ugrožavanje života neonatusa zbog lekarske neadekvatne
pružene pomoći, kao posebni medicinskoetički problem.
Medicinskoetički problem u neonatologiji ima i drugu dimenziju, a to je pravo neona-
tusa na smrt, pre svega dostojanstvenu smrt. Lekar je obavezan da poštuje ovo pravo za
svakog neonatusa. Da ne bi došao u medicinskoetička ogrešenja, neophodno je da lekar, pre
svega neonatolog, ima veoma veliki kvantum stručnog i naučnog znanja, ali i iskustva u le-
karskoj specijalističkoj praksi. Sve ovo je uslov da takav lekar može pravilno i nikada na štetu
novorođenčeta proceniti kada su sve primenjene aktivnosti u okviru preduzimanja intenzivne
nege iscrpljene i kada ih treba obustaviti.
375
RAD LEKARA U PEDIJATRIJI

medicinskodeontoška načela i problemi
Pedijatrija kao grana medicine i lekar pedijatar imaju specifičnije medicinskoetičke oba-
veze nego lekari drugih medicinskih grana, a time i veće medicinskodeontološke probleme u
brojnim situacijama. Medicinskoetička odgovornost pedijatra u odlukama vezanim za život i
zdravlje dece do 7 godina je posebno delikatna, jer se dete do 7 godina ne može odnositi pre-
ma svojoj bolesti ni približno odgovorno. Medicinskoetički problemi rada lekara u pedijatriji
su danas dodatno kompleksni zbog izuzetnog naučnog razvoja medicine uopšte.
Medicinska etika u pedijatrijskoj lekarskoj praksi obavezuje lekara pedijatra da svaku
svoju odluku, u delu dijagnostike, postavljanja indikacija, u prognozi ili terapiji, podvrgne i
etičkoj dilemi, jer je lekarsko pedijatrijska delatnost jednostavno nedeljiva od etičke.
Zajednica je izuzetno zainteresovana za dečju suppopulacionu kategoriju – kategoriju
ljudskog podmlatka i nastavljanja. Interes svih jeste da dete odraste i formira se u somatski i
mentalno zdravu zrelu ljudsku jedinku, te je problem u kliničkoj pedijatriji tim veći. Često
stav pedijatra u odnosu na bolesno dete može biti oprečan stavu detetovih roditelja. Razlozi su:
1. Posebnost medicinskoetičkih problema u pedijatriji proističe iz specifičnosti pacije-
nata, jer su pacijenti deca, a ne odrasle osobe. Poznato je da su i zdrava deca, često nestašna,
nepredvidivih reakcija i nepredvidivog a često i nepoželjnog ponašanja, a sve je to tek u sta-
nju bolesti složenije i izraženije. Deca su u bolesti sklona dugotrajnom plaču, povećanju stra-
hova i napetosti zbog vezanosti za roditelje, posebno za majku, a do 7. godine ta vezanost je
intenzivna. Problem je odvajanje deteta od majke u stanjima bolesti koje se moraju lečiti u
stacionarnim zdravstvenim ustanovama.
2. Posebni medicinskoetički problemi vezani za ličnost malog pacijenta proističu iz oba-
veze pedijatra da sagleda ličnost deteta i da veštinom okupira njegovu pažnju. Ovo uspešno
može da ostvari posebno obučen pre svega srednji medicinski kadar koji svoju profesiju oba-
vlja sa puno topline prema malom pacijentu i koristi brojna pomoćna sredstva, igračke, knji-
ge, slikovnice i sve ono što inače okupira pažnju dece. Dalji medicinskoetički problem za pe-
dijatra proističe iz osnovnog principa vršenja lekarske prakse, a to je odnos lekar – pacijent i
potreba ostvarenja dobrog pozitivnog transfera i kontratransfera. Saglasnost, slobodnu volju i
potpunu informisanost pacijenta za preduzimanje dijagnostičkih, kao i terapijskih procedura u
pedijatriji je problem veliki i teško razrešiv. Danas se smatra da detetu već posle 7. godine treba
na prikladan, adekvatan način objasniti njegovu bolest i sve postupke koji će biti preduzimani
da bi se zdravlje poboljšalo ili bolest izlečila.
3. Lekar pedijatar ima danas izuzetno delikatnu situaciju u radu sa adolescentima, jer
oni veoma rano znaju dosta o, seksualnim aktivnostima, roditeljstvu, alkoholizmu, zloupotrebi
supstanci i drugim aspektima ljudskog života, a ta saznanja se svakako, veoma razlikuju u od-
nosu na ista saznanja u suppopulaciji odraslih. Medicinskoetički problem sa kojim je suočen
pedijatar odnosi se i na stav o čuvanju tajne, o svim informacijama dobijenim od adolescenta,
dakle i pred njegovim roditeljima. Lekar pedijatar mora u svakoj situaciji uz krajnju etičku
376
Medicinska etika
odgovornost odlučiti da li je korisnije o podacima dobijenim od adolescenta informisati rodi-

telje, ili je u nekoj situaciji to štetno po zdravlje i konačan ishod bolesti lečenog adolescenta.
U takvoj medicinskoetičkoj dilemi lekar mora poštovati pravo adolescenta pa i deteta na sop-
stveni stav o svom životu i kvalitetu ličnog življenja, uprkos pravnim normama koje dete i
adolescenta stavljaju u oblast nedovoljno odgovornih lica.
4. Današnje medicinskoetičke dileme su i u oblasti rasprava do kog stepena roditelji
mogu u ime deteta dati saglasnost za preduzimanje dijagnostičkih i terapijskih procedura u
kliničkoj pedijatrijskoj praksi. Naročito je delikatan medicinskoetički problem primene nedo-
voljno ispitanih lekova u pedijatriji uz saglasnost samo roditelja. Nejasna je u pravnom smislu
i starosna granica života deteta koja bi obavezivala lekara pedijatra da i dete, odnosno ado-
lescent mora obavezno dati i svoj pristanak na preduzimanje dijagnostičkih i terapijskih pro-
cedura. Predlog je da danas razrešenje ovakvih medicinskoetičkih dilema treba potražiti u
konzilijarnom radu lekara i donošenju stavova.
5. Stav lekara pedijatra prema roditeljima je delikatan sa medicinskoetičkog aspekta u
pedijatriji. Lekar pedijatar se suočava sa situacijom da često roditelji povećanim emocional-
nim intenzitetom "vole" svoje bolesno dete. Takva situacija tera pedijatra da u konkretnom
slučaju svede na što manju meru posetu roditelja bolesnom detetu, jer i uobičajena poseta mo-
že zbog izliva emocija na rastanku nekada pogoršati zdravlje malog pacijenta.
6. Medicinskoetički problemi i dileme u pedijatriji su izuzetno veliki, ali i posebni po
specifičnosti, jer i pedijatar u kliničkom radu može izazvati jatrogena oštećenja.
SPECIFIČNOST DIJAGNOSTIKE NAD BOLESNIM DETETOM

Lekar pedijatar danas može u svom praktičnom radu da koristi sva dostignuta tehnološ-
ka i naučna ostvarenja u savremenoj medicini i biološkoj nauci, kao i tehničkim naukama
uopšte. Medicinskodeontološka posebnost rada u pedijatriji u okviru dijagnostike bolesti pro-
ističe iz današnje mogućnosti primene brojnih dijagnostičkih postupaka koji nose rizik po
zdravlje ili život pacijenta, ili su po tehnici agresivne dijagnostičke metode, kao što su angio-
grafija, lumbalne punkcije itd. Medicinskoetički problemi u pedijatriji vezani za dijagnostiku i
postavljanje indikacija, identični su kao u svakoj drugoj medicinskoj specijalizovanoj disci-
plini, a specifičniji i složeniji su zbog nemogućnosti dobijanja saglasnosti od pacijenta, odno-
sno deteta u pravnom smislu.
Roditelj je stalno uključen u odnos lekar pedijatar – bolesnik (dete ili adolescent). Često
roditelj može imati negativni stav prema nekoj dijagnostičkoj proceduri a presudnoj u egzakt-
nom i kauzalnom postavljanju dijagnoze. Pedijatar je u takvoj situaciji obavezan da postupi
po osnovnim načelima medicinske etike u informisanju roditelja o neophodnosti primene ta-
kve dijagnostičke metode u interesu bolesnog deteta. Lekar pedijatar mora biti izuzetno uvi-
đavan i kritičan u odnosu na svoj stav i zauzimati ga samo na saznanjima nauke i svom lič-
nom poznavanju naučne medicine, te ukoliko ne ostvari pristanak roditelja, pomoć mora za-
tražiti od tima stručnjaka, ili od etičkog komiteta.
377
MEDICINSKODEONTOLOŠKA NAČELA TERAPIJE U PEDIJATRIJI

Medicinskoetičke dileme i medicinskopravni problemi u pedijatrijskoj terapiji proističu
iz složenosti odnosa mali pacijent – roditelj – pedijatar i zajednica na polju ostvarenja istog ci-
lja, da bolesno dete, kao i svako dete bez obzira na bolest i organsko oštećenje, odraste u
zdravog pojedinca. Terapijski postupci u pedijatriji moraju biti takvi da se ostvari poboljšanje
zdravlja, očuvanje psihičkog i fizičkog integriteta, stimulacija daljeg psiho-fizičkog razvoja
deteta i konačno, očuvanje života deteta, ali nadasve i kvalitet življenja.
Medicinskoetička načela u pedijatriji obavezuju lekara pedijatra da uvek upozna rodite-
lja sa nameravanom ili preduzetom terapijom, sa prirodom leka, njegovom delotvornošću,
njegovim hemijskim sastavom, ali i mogućim nuspojavama ili komplikacijama. Imperativ u
pedijatrijskoj praksi je podrobno upoznavanje roditelja o svojstvima leka i posledicama nje-
gove primene kada se dete leči od maligne bolesti, te o koristi hemoterapijskih citostatičkih
procedura, radioaktivnih lekova, hormona itd. Pedijatar je dužan da roditeljima veoma iscrpno
objasni ne samo očekivani uspeh kroz rezultate primene takve terapije, već i moguće vremen-
ski udaljene posledice po dete zbog primenjivanja navedenih lekova.
Stav je da pedijatar i pacijenta adolescenta, mora obavestiti o terapijskoj proceduri ili
svojstvu leka i mogućim posledicama, kao i njegovog roditelja. Roditelj može da odbije apli-
kaciju lekova. Jasno je da će u ove dve situacije pedijatar zauzeti i različite stavove. Ako su u
pitanju citostatici, a roditelj odbija njihovu primenu, lekar traži pomoć konzilijuma lekara ili
etičkog komiteta svoje ustanove. Odbijanje uzimanja recimo, vitaminskih koktela lekar pedi-
jatar može razrešiti sam odustajanjem.
Razvoj farmakoterapije u pedijatrijskoj kliničkoj praksi doneo je izuzetan napredak. Po-
znato je da su deca veoma zahvalni pacijenti jer na primenu lekova brže savladavaju bolesti,
što je posebno emocionalno zadovoljstvo pedijatra u radu sa decom. Međutim, stalno otkriva-
nje novih farmakoloških supstanci i njihova primena u pedijatriji nosi medicinskotičke pro-
bleme jer Helsinška deklaracija i njena Tokijska revizija ne predviđaju eksperimentalnu pri-
menu lekova nad decom. Poznato je iz farmakoterapije da ista supstanca u istoj bolesti nema
iste efekte u lečenju odraslih i dece. Medicinskoetički stavovi u pedijatriji i medicini uopšte,
do pre 30 godina bili su jasni, lekovi se ne primenjuju eksperimentalno u okviru kliničkih is-
pitivanja. Poslednjih 30 godina dominira stav da u eksperimentalnu primenu leka treba uklju-
čivati i decu da ne bi bila takozvana terapijska siročad, jer ako nema eksperimenta, ne zna se
pre uvođenja određenog leka u praksu kakav je njegov učinak. Tokijska revizija o vršenju ek-
sperimenta u medicini je pojasnila ulogu, etičkih komisija u donošenju adekvatnog plana eks-
perimenta i razlikuje terapijsko ispitivanje, gde se očekuje samo korist za ispitanika, od ne te-
rapijskog istraživanja, gde bolesnik kao individua nema neposrednu korist od primene leka,
već je korist u utvrđivanju učinka tog leka značajno za njegovu buduću primenu.
Medicinskoetički problem u pedijatrijskoj kliničkoj praksi je poseban u delu određiva-
nja granice etički prihvatljivih i etički neprihvatljivih istraživanja, jer podrazumeva raz-
matranje svake situacije posebno, dakle od slučaja do slučaja, uključivanjem etičkog komite-
ta, odnosno etičke komisije za lekove iz zdravstvene ustanove u kojoj se eksperiment sprovo-
di. Naša zemlja nema bogatu tradiciju u ovoj oblasti.
378
Medicinska etika
RAD LEKARA U GRANAMA INTERNE MEDICINE

Interna medicina, nazvana kraljicom medicine, obuhvatala je donedavno brojne tako-

zvane internističke grane medicine, tj. skoro sve one koje ne pripadaju hirurgiji. Danas su se
internističke medicinske grane izdvojile u nove discipline kao što su neurologija, dermatove-
nerologija, infektivne bolesti, plućne bolesti itd. Bitnije u svemu je da se u okviru interne me-
dicine i dalje izdvajaju brojne supspecijalističke grane (endokrinologija, kardiologijia, nefro-
logija, hematologija, gastroenterologija).
Medicinskoetički problem tretmana bolesnika od internističkih bolesti je izuzetno slo-
žen i zbog supspecijalističkog razdvajanja. Interna medicina je donedavno u istoriji razvoja
medicine posmatrala bolesnog čoveka u totalitarnom smislu, odnosno kao jedinstvo svih nje-
govih organa i sistema organa, sa njegovom mentalnom ukupnošću i odrazom socio - faktora
zajednice. Svedoci smo ekspanzivnog razvoja naučne medicine, a time i internističkih supspe-
cijalističkih disciplina, čime su znanja lekara supspecijalista s jedne strane sužena, a upotre-
bom visoko tehničko-tehnološki usavršenih aparata zanemaren je čovek kao integralna celina.
Nestao je medicus universum. Takav lekar je u primarnoj zdravstvenoj zaštiti zasluženo nosio
naziv porodični lekar. Pacijent i njegova porodica su imali u tom lekaru ničim i nikakvom na-
ukom nadoknadivu sigurnost, a odnos lekar - bolesnik funkcionisao je u najhumanizovanijem
smislu shvatanja i poimanja tog odnosa.
Medicinskoetički problemi u suženim specijalizovanim i supspecijalizovanim granama
interne medicine proističu pre svega iz suženog naučno medicinskog znanja lekara protagoni-
sta tih supspecijalističkih oblasti. Endokrinolog, recimo, kao da više ne poseduje znanje ukupne
naučne medicine, te svog pacijenta ne čuje, ne razume i u klinici ne prepoznaje njegove tego-
be, koje potiču od, recimo, bolesti respiratornog ili kardiovaskularnog sistema. Takav lekar
supspecijalista žalbe pacijenta razrešava tako što ga upućuje odmah kolegama koji se bave
drugim organom ili drugim sistemima organa, i to je sa medicinskoetičkog aspekta ispravno.
Medicinskoetički problem jeste relacija lekar - bolesnik, gde bolesnik sve manje ima
dodir sa lekarom, odnosno sve više gubi toplinu, humanizam, ljudsku dobrotu i strpljenje svog
lekara. Lekar svog pacijenta često ne vidi, već lista i čita rezultate, donosi odluku o terapiji i
ispisuje predloge, ispisuje recepte, a da bolesnika ne sagledava u njegovoj kompleksnosti, a
još manje kompleksnost njegove ličnosti opterećene bolešću, poremećenom porodičnom situ-
acijom izazvanom njegovim bolesnim stanjem itd.
Medicinskoetički problem u odnosu lekar – pacijent u oblasti interne medicine, odnosno
njenih supspecijalističkih grana, poseban je u oblasti dijagnostike i dijagnostičkih procedura.
Pravilo je da se danas u vreme uznapredovale naučne medicine do egzaktne i sigurne dijagno-
ze u internističkoj medicinskoj oblasti dolazi relativno sporo, jer su prihvaćeni protokoli di-
jagnostike kompleksni, obimni i složeni. Lekar kardiolog, recimo, upućuje svog bolesnika na
niz laboratorijskih analiza i dijagnostičkih procedura koje se izvode veoma složenim aparati-
ma, te je potrebno i vreme, ali i znatna materijalna sredstva dok pacijent sve dijagnostičke
379
procedure prođe, rezultate prikupi i ponovo se vrati svom kardiologu. Medicinskoetički pro-
blem vezan za postavljanje ispravne i egzaktne dijagnoze u oblasti interne medicine ima još
jedan aspekt, a to je subjektivnost lekara. Uprkos protokolu o dijagnostici, recimo u pomenu-
toj kardiologiji, neretko se događa da kardiolog supspecijalista već u prvom kontaktu sa svo-
jim pacijentom ima određenost prema njegovoj bolesti, odnosno "već je postavio dijagnozu",
te onda komplikuje ponavljajući rezultate, tražeći ih ponovo da bi zapravo uporno dokazujući
svoju dijagnozu koju je postavio subjektivno bez objektivizacije prema nalazima dobijenim
promenom složenih i brojnih dijagnostičkih postupaka.
Medicinskoetički problem je i nekritično, često nesvrsishodno i bezrazložno upućivanje
pacijenta na dopunska dijagnostička ispitivanja i laboratorijske analize. Lekari specijalisti, a
posebno supspecijalisti u oblasti interne medicine, neretko imaju manu, medicinskoetičke pri-
rode. Pacijenta upućuju na dopunsku dijagnostiku van protokolarnog dijagnostičkog plana, ili
što je još teže medicinskoetičko ogrešenje, to čine po želji pacijenta. Svedoci smo da nova sa-
znanja iz medicine u oblasti dijagnostike, terapije ili rehabilitacije, pa i iz oblasti etiologije
bolesti, bivaju oglašavana senzacionalistički u sredstvima javnog informisanja. Laička popu-
lacija, znači ljudi bez osnovnih medicinskih i bioloških znanja, tako preko sredstava javnog
informisanja saznaje i "usvajaju znanje" o svim novim dometima naučne medicine. Brojni su
bolesnici sa hipohondričnim i psihogenim tegobama, koji insistiraju na laboratorijskim i dru-
gim dijagnostičkim pregledima po svom laičkom "protokolu i viđenju."
Medicinskoetički problemi u tretmanu bolesnika u okviru grana interne medicine su po-
sebni. Vezani su za terapijske procedure nakon postavljene dijagnoze, jer brojni lekovi u
okviru farmaceutske industrije često nisu prošli dovoljno vremenski dugu proveru, a proskri-
buju se bolesnicima. Smatra se da je jedan lek sa naučnog aspekta u farmakoterapiji pouzdano
proveren ako je minimalno 5 godina u terapijskoj primeni, a za to vreme je i u istraživačkoj
proveri svog povoljnog efekta i mogućih nepoželjnih nusefekata. Konačno, medicinskoetički
problemi terapije u granama interne medicine imaju dva nivoa:
– defekt u znanju lekara i
– defekt u etičkom stavu lekara.
1. Defekt u znanju lekara nosi medicinskoetičke probleme i greške jer podrazumeva da
je taj lekar u zabludi zbog svog nedovoljnog znanja. Takav lekar ima pogrešno uverenje u te-
rapijsku vrednost neke nenaučne terapijske procedure koju poznaje, a da o njoj nije učio niti
na fakultetu, niti čitao u adekvatnoj stručnoj, naučnoj ili udžbeničkoj medicinskoj literaturi.
Primena neke nenaučne terapijske procedure nosi rizik po bolesnika i rizik neostvarenja osno-
vnog cilja, a to je efikasna pomoć u bolesti. Ukoliko lekar iz neznanja koristi takve nenaučne
procedure medicinskoetički je odgovoran.
2. Defekt lekarske etike je drugi nivo medicinskoetičkog ogrešenja specijaliste ili sup-
specijaliste u granama interne medicine. Odnosi se na one situacije kada lekar nad svojim pa-
cijentom primenjuje recimo, terapijsku proceduru za koju pouzdano zna da je nenaučna, i to
čini iz samoreklamerskih ili ekonomskih razloga. Takav lekar je medicinskopravno odgovo-
ran. Ovakve etičke lekarske zloupotrebe su lako prepoznatljive u životu i praksi. Takvi lekari
izbegavaju da javno na stručnim skupovima raspravljaju o metodu i proceduri koju primenju-
ju, jer znaju da ona nema naučnu medicinsku zasnovanost.
380
Medicinska etika
RAD LEKARA U NEUROLOGIJI

Medicinskoetička posebnost rada lekara u neurologiji određena je činjenicom da je neu-

rologija posebna disciplina savremene naučne medicine koja se određeno bavi dijagnostikom i
lečenjem oboljenja mozga i živaca. Mozak kao organ pored nadređenosti nad takozvanim ne-
urološkim funkcijama je i organ čija funkcionalnost odražava mentalnu ukupnost svake ljud-
ske individue. Delikatnost medicinskoetičkog aspekta, dilema i problema vezanih za rad leka-
ra u neurologiji ima razloga.
1. Medicinskoetički problemi pristupa neurološkom bolesniku proizlaze iz činjenice da
neurološki bolesnik u kontakt sa lekarom neurologom dolazi u najrazličitijim stanjima klinič-
ke slike. Neurolog ostvaruje odnos sa bolesnikom u rasponu od tegoba krajnje psihogene be-
nivolentne prirode, do komatoznog stanja kao posledice neurološkog oboljenja. Svakako da se
između ova dva antipoda nalaze brojna klinička stanja i opusa neurologije.
2. Medicinskoetički problem za neurologa u uspostavljenoj relaciji lekar – pacijent
zbog posebnosti neurologije kao medicinske oblasti obavezuje lekara neurologa na korektan,
blag pristup, sa puno strpljenja da sasluša bolesnika, ali i njegove pratioce. Neurolog je često
u situaciji da pregleda komatoznog bolesnika i da ličnom veštinom kliničkog pregleda oprede-
li sudbinu takvog bolesnika. Neurolog tada polaže ispit etike i znanja pred sobom.
3. Medicinskoetički problemi vezani za pregled neurološkog bolesnika odnose se i na
subjektivno momentalno stanje lekara neurologa u momentu pregleda neurološkog bolesnika.
Lekar neurolog ne sme dopustiti da formira negativan emocionalni stav prema bolesniku koga
pregleda, ako je ovaj, recimo higijenski veoma zapušten, ili alkoholisan. Neurolog, kao uosta-
lom i svi lekari, u obavljanju svoje profesije mora biti svestan činjenice da samo dobar čovek
može biti i dobar lekar.
4. Medicinskoetičke dileme i problemi primene dijagnostičkih procedura u neurologiji
su veliki kao i u većini oblasti današnje naučne medicine. Dijagnostičke procedure treba da
budu u funkciji brzog dijagnostikovanja bolesti, efikasnijeg i potpunijeg ozdravljenja, izbega-
vanja trajnog invaliditeta i spašavanja ljudskog života. U neurologiji, kao i u drugim medicin-
skim oblastima, treba znati da pre svega nekritična i pomodarska primena dijagnostičkih pro-
cedura, posebno novouvedenih dijagnostičkih tehnika, šteti pacijentu, neopravdana je sa me-
dicinskoetičkog, a i sa društvenog aspekta, jer je uvek skopčana sa trošenjem materijalnih do-
bara. Zahtevi pacijenta da se podvrgne novim dijagnostičkim tehnikama, ne sme da budu za-
povest neurologu da ih primeni.
5. Medicinskoetički problemi terapijskih procedura u neurologiji su slični kao i u pri-
meni dijagnostičkih procedura. Savremenu medicinu odlikuje ekspanzivnost novih terapijskih
sredstava u svim oblastima, pa i u neurologiji. Terapija u neurologiji se uglavnom oslanja na
primenu farmakoterapijskih sredstava. Međutim, svedoci smo i primene brojnih nenaučnih i
381
alternativnih sredstava u lečenju neuroloških bolesnika. Posebnost medicinskoetičkog pro-

blema je i činjenica da određena terapijska sredstva budu puštena u promet i primenjivana na
čoveku, a da se kasnije utvrde štetni efekti ili udaljene nuspojave pa se takve supstance povu-
ku iz upotrebe. Poznat je slučaj sa talidomitom i konterganom.
Medicinskoetički problem primene terapije u neurologiji za neurologa može nastati u
opredeljenju za primenu paramedicinskih procedura, i to sa dva aspekta.
Prvi aspekt takvog medicinskoetičkog problema u toj situaciji je ako neurolog zbog za-
blude neosnovano veruje u terapijski efekat neke nenaučne metode. Da bi neurolog izbegao
ovakvo medicinskoetičko ogrešenje, neophodno je da o svakoj terapijskoj proceduri raspravlja
javno, iznosi svoje stavove pred kolegama i na stručnim i naučnim skupovima, čime se stvara-
ju uslovi da uz pomoć drugih kompetentnih lekara izbegne moguću ličnu zabludu.
Druga situacija koja vreba neurologa u smislu medicinske greške u oblasti primene pa-
ramedicinskih terapijskih metoda je neetična i treba je sankcionisati, a odnosi se na saznanje
neurologa da je ta metoda lečenja nenaučna i neefikasna. Ukoliko je neurolog ipak primenju-
je, onda su u pozadini moguća dva motiva: materijalna dobit ili samoreklamerstvo.
6. Medicinskoetički problemi saopštavanja lekarskog nalaza u neurologiji su česti u
radu neurologa zbog posebnosti stanja svesti neurološkog bolesnika. Neurološki bolesnik če-
sto ima alteriranu svest i kvantitativno i kvalitativno, jer je mozak organ čiji je funkcionalni
produkat ljudski ukupni mentalni život. Nalaz, indikacije, prognoza ili predlog terapije ne
mogu se uvek saopštiti samom bolesniku, posebno ukoliko je on u komi ili u alteriranoj svesti
pa neadekvatno poima sebe i okolinu. Neurolog je tada obavezan da o nameri informiše prati-
oca neurološkog bolesnika, a posebno bliže članove bolesnikove porodice. Posebni medicin-
skoetički problem i dilema u neurologiji je kako saopštiti i da li uopšte saopštiti bolesniku is-
tinu o dijagnostikovanoj bolesti i njenu prognozu ukoliko će ona uzrokovati trajni i težak mo-
torni invaliditet recimo ili se brzo završiti letalno. Savremena medicinska etika u oblasti neu-
rologije podržava dve mogućnosti u opredeljenju neurologa u takvoj situaciji.
Prva mogućnost je da se bolesniku u potpunosti saopšti istina o njegovoj bolesti, ali je
neophodno prethodno sagledati ukupnu ličnost takvog bolesnika.
Drugi mogući izbor neurologa je da obolelom ne saopšti potpunu istinu o njegovoj bolesti.
7. Posebni medicinskoetički problemi u neurologiji vezani su za trudnoću bolesnice
od teške neurološke bolesti, procenu testatorske sposobnosti neurološkog bolesnika i za smeš-
taj teškog neurološkog bolesnika u ustanove za negu i smeštaj.
a) Medicinskoetički problem prekida trudnoće u neurologiji je jasan u slučaju, nekih te-
ških hereditarnih bolesti, kao što je mišićna distrofija tipa ERB, gde se bolest prenosi X (iks)
hromozomom majke na muške potomke. Neurolog je dužan da trudnicu, ali i njenog supruga,
detaljno upozna sa rizikom od takvog rađanja i sa bolešću, kao što je mišićna distrofija, te ta-
ko pribavi pismenu saglasnost za utvrđivanje pola začetog ploda i ukoliko se radi o muškom
fetusu, opredeli se za prekid trudnoće. Čini se da je ovde medicinskodeontološki pristup jasan.
Međutim, ima neuroloških oboljenja, kao što je sclerosis multiplex (multipla skleroza), ili mi-
jastenija gravis, gde su trudnoća i prekid trudnoće delikatna dilema za neurologa. Neurolog ne
382
Medicinska etika
može pouzdano znati da li će trudnoća u žene sa sklerozom multipleks uzrokovati pogoršanje

bolesti. Bolesnica često ima želju da rodi i uprkos saznanju prihvata rizik od pogoršanja svoje
bolesti zarad rađanja. Ovakvu delikatnu situaciju neurolog treba da razmotri nepristrasno sa
svih aspekata, a vrlo je prihvatljivo da u odluci i opredeljenju zatraži pomoć, etičkog komiteta
u instituciji ili konzilijuma multidisciplinarnih stručnjaka. Posebnost medicinskoetičkog pro-
blema vezanog za trudnoću i odluku o njenom prekidu, neurolog ima u situacijama hroničnih
neuroloških bolesti ili stanja, gde se permanentno uzimaju lekovi čiji efekti na plod mogu biti
štetni. Neetično je dilemu razrešiti ukidanjem, recimo, antiepileptičke terapije tokom trudno-
će, jer je onda zanemarena briga o hroničnom epileptičkom bolesniku, bez obzira na to što
trudnica na tome insistira.
b) Testatorska sposobnost neurološkog bolesnika je specifična medicinskoetička dilema
i problem u radu neurologa. Dve su varijante izjašnjenja o testatorskoj sposobnosti neurološ-
kog bolesnika.
Prva varijanta se odnosi na one neurološke bolesnike koji su zbog neurološke bolesti
svesno opredeljeni da čine pravnu radnju kao što je testatorstvo, na primer u slučaju infarkta
mozga, što je sa aspekta neurološke nauke validno i za podržavanje. Međutim, neretko infarkt
mozga je praćen i otežanim govorom, tako da je verbalna komunikacija sa bolesnikom oteža-
na. Ta delikatnost medicinskoetičke dileme prepuštena je neurologu, njegovom znanju medi-
cinske nauke, a posebno neurologije i njegovim ličnim ljudskim kvalitetima. Takvog bolesni-
ka mogu podsticati za testatorstvo i zainteresovani članovi njegove porodice.
Druga varijanta velike medicinskoetičke dileme i problema za lekara neurologa su neu-
rološke bolesti njegovog pacijenta sa teškom invalidnošću i zavisnošću od drugog lica u po-
gledu elementarnih životnih ostvarenja, kao što su higijenske norme, obavljanje fizioloških
potreba, uzimanje hrane itd., a da je pri tome neoštećena kognicija. Postavlja se pitanje da li
kod takvog bolesnika uprkos neoštećenim psihičkim funkcijama postoji slobodna volja, ako
postoji u kojoj meri, i da li se uopšte može govoriti o nezavisnoj slobodnoj volji takvog bole-
snika. Neurolog svoj stav u ovoj varijanti mora zasnivati na znanju i ličnoj etičnosti.
c) Smeštaj neuroloških bolesnika u specijalne institucije za brigu i čuvanje je u današnje
vreme posebna medicinskoetička dilema i problem neurologa. Medicinskoetički problem za
neurologa je situacija teškog hroničnog i invalidnog neurološkog oboljenja člana porodice iz
starije generacije koji živi u zajedničkom domaćinstvu sa još dve generacije svojih potomaka.
Medicinskoetička dilema pred neurologom ima sledeće aspekte:
Život takvog bolesnika u porodici, odnosno u okruženju svojih bližnjih je najpoželjniji i
najpogodniji sa etičkih načela u medicini. Međutim, takav bolesnik premnogo angažuje druge
članove porodice, a oni su po pravilu zaposleni i u nedostatku stambenog prostora i slobodnog
vremena primarno obavezni da podižu i vaspitavaju sopstvenu decu. Da li takvog bolesnika
smestiti ili ne u posebne institucije ili zavodske ustanove za brigu i negu o nemoćnim osoba-
ma? Neurolog ovu odluku ne treba da donese sam, već da odluči timski, dakle zajedno sa
psihologom, socijalnim radnikom, psihijatrom itd.
383
LEČENJE OBOLELIH OD ZARAZNIH BOLESTI

Medicinskodeontološki problemi tretmana obolelih od zaraznih bolesti imaju svoje po-

sebnosti u odnosu na druge bolesnike zbog specifičnosti zaraznih bolesti. Odlika im je konta-
gioznost, mogućnost epidemijskog širenja, ogroman biološki potencijal, što nalaže poseban
medicinski, ali i medicinskoetički pristup ovakvim bolesnicima. Zarazne bolesti u humanoj
populaciji postojale su u svim civilizacijama, a danas postoje praktično u svim zemljama, bez
obzira na društveni standard. Zarazne bolesti su bile veliki problem minulih civilizacija. U
ondašnjoj medicini govorilo se o četiri jahača Apokalipse. Mislilo se na kugu, koleru, pega-
vac i velike boginje. Epidemije i pandemije ove četiri bolesti izgubile su svoj značaj u po-
slednjim decenijama u svetu. Njihovu poziciju zauzele su nove ili ranije nepoznate zarazne
bolesti, sa svojim epidemijskim karakteristikama, kao što su influenca (grip) sa varijetetima
poznati nam u epidemijskim i panepidemijskim naletima u XX veku.
Zarazne bolesti u epidemijskim razmerama prate ljudska stradanja većih razmera, kao
što su ratovi, pre svega svetski ratovi, ekonomske krize, a i obimne elementarne katastrofe. U
navedenim događanjima i najbanalnije zarazne bolesti mogu da dobiju epidemijski karakter i
poremete normalan život na širim područjima. Medicinskodeontološki pristup zaraznim bole-
stima na nivou današnjeg razvoja naučne medicine ima posebnosti u odnosu na druge bolesti.
Lekar mora sprovesti epidemiološka ispitivanja, jer još uvek postoji stav da su neke zarazne
bolesti samom pojavom sramota po obolelog, ali i njegovu porodicu i prijatelje ili širu okoli-
nu, te se prikrivaju. Laička populacija i danas smatra da zarazne bolesti privileguju siromašne,
ljude niskih higijenskih ponašanja ili ljude moralno neprihvatljivih ponašanja. Stoga bolesnik
može biti izložen preziru, osudi, neprijatnostima itd. Lekar mora biti strpljiv sa bolesnikom od
zarazne bolesti, dajući mu podrobnu informaciju o samoj bolesti, o neophodnosti preduzima-
nja brojnih mera u smislu ne samo tretmana i lečenja već i zaštićivanja drugih, zdravih osoba
od prenošenja i širenja zaraze.
Zarazna bolest koja je vekovima harala u našim prostorima, ali i svugde po svetu, bila je
sušica ili tuberkuloza. Laička populacija u našoj zemlji tuberkulozu smatra sramotnom. Obo-
leli od tuberkuloze pluća smatraju da ih okolina intenzivno izbegava u strahu da ne dođe do
prenošenja zaraze. Bolest dugo traje, te su tuberkulozni bolesnici po pravilu osetljivi, sekant-
ni, ćudljivi, razdražljivi i izraženo egoistični.
Od lekara i zdravstvenih radnika se u slučaju pojave zaraznih bolesti očekuje u skladu
sa njihovim humanističkim pozivom, posebno požrtvovanje. Primer je pojava epidemije Vari-
ola vera (velikih boginja) u našoj zemlji 1972. godine. Ostalo je upamćeno iz te epidemije,
koja je trajala 52 dana, danonoćno angažovanje lekara, kao i drugih zdravstvenih radnika, na
preventivnom i terapijskom delovanju. Preko stotinu lekara i zdravstvenih radnika, dobrovolj-
no ili po suštini svoje specijalnosti, bilo je radno angažovano u karantinima. Obolelo je 9
zdravstvenih radnika, a dvoje je umrlo.
384
Medicinska etika
Interes naučne medicine danas je da se zarazne bolesti eradiciraju ili njihove epi-
demije preveniraju. Međutim, to je i opšti društveni cilj savremene civilizacije. Zbog toga se
u svim zemljama sveta zakonski propisi ugrađeni u pozitivno zakonodavstvo, a doneti su i
propisi na nivou Ujedinjenih nacija.
AKUTNE ZARAZNE BOLESTI

Medicinskoetički aspekti, kao i medicinskoetički problemi vezani za akutne zarazne bo-
lesti, njihovo širenje i tretman obolelih su svakako posebni i specifični iz brojnih razloga.
Medicinskoetički aspekt kao posebnost vezana za akutne zarazne bolesti odnosi se na:
1. Masovna imunizacija kao zaštita stanovništva od zaraznih bolesti sa medicinskoe-
tičkog aspekta sprovodi se u cilju prevencije pojave epidemija od zaraznih bolesti, ali i u cilju
sprečavanja sporadičnog pojavljivanja akutnih zaraznih bolesti i konačno u cilju potpune era-
dikacije – iskorenjenja akutnih zaraznih bolesti među ljudima. Masovna imunizacija stanov-
ništva je posledica razvoja naučne medicine i sprovodi se vakcinacijama i masovnom prime-
nom lekova. Masovne vakcinacije i masovna primena lekova su obaveze svih zemalja sveta.
Masovnom imunizacijom stanovništva, postignuta je eradikacija prve akutne zarazne bolesti
variole vere, pre skoro dvadeset godina, a masovna primena lekova skoro je svela na endem-
ske pojave brojne akutne zarazne bolesti kao što su sifilis, malarija i druge. Imunizacija vak-
cinama sprovodi se praktično od rođenja deteta u porodilištu, danas u celom svetu, na svim
kontinentima, u svim zemljama (kod nas besežiranje), te je ova preventivna mera najefikasni-
ja, najjeftinija i najorganizovanije se sprovodi. Stalno se otkrivaju nove vakcine protiv zara-
znih bolesti i ustanovljava njihova primena.
Medicinskoetički problemi ipak postoje u domenu masovne imunizacije od brojnih za-
raznih bolesti na ukupnoj populaciji, bez obzira na vrlo argumentovana postignuća primenom
vakcinacije, smanjeno oboljevanje od akutnih zaraznih bolesti. Medicinskoetička dilema je
najveća u obavezi svih da bezuslovno prihvate vakcinaciju, bez obzira na lični stav prema va-
kcinaciji od određene zarazne bolesti. Zakonska obaveza vakcinacije u pozitivnom zakono-
davstvu naše ili bilo koje zemlje ne sme zanemariti načelo medicine i medicinske etike – pri-
mum non nocere. Lekar mora biti potpuno upoznat sa mogućim nuspojavama i toksičnim re-
akcijama na vakcinu, kao i sa posledicama postvakcinalne reakcije i mora imati dovoljno zna-
nja da predvidi kontraindikacije za aplikaciju određene vakcine. Etička obaveza je lekara da
usvoji poseban kvantum znanja da bi mogao predviđati štetne posledice vakcinisanja, s jedne
strane, i korist za čoveka davanjem vakcine, s druge. Vakcinacija iako zakonski obavezna, ne
sme biti nametnuta pojedincu. Poseban medicinskoetički problem lekara je danas da uveri i
obaveže majku novorođenčeta da se bebi aplikuje vakcina kao zaštita od neke zarazne bolesti
koja je već godinama eradicirana, a postvakcinalne reakcije sa posledicama su recimo mogu-
će. Dilema je ovde opravdana, iako je eradikacija te zarazne bolesti u suštini ostvarena spro-
vođenjem masovne i bezuslovne vakcinacije stanovništva naše planete.
385
2. Obaveznost prijavljivanja akutnih bolesti je problem već 25 vekova zbog čuva-

nja lekarske tajne još po Hipokratovoj zakletvi: "Što u ovom poslu budem saznao i video,
ukoliko se ne bude smelo javno znati, prećutaću i zadržati kao tajnu." Medicinskoetička oba-
veza lekara je da čuva tajnost podatka koje je saznao od bolesnika ili da u tajnosti čuva dijag-
nozu koju je postavio.
Lekar je obavezan da čuva lekarsku tajnu, da ne otkrije identitet bolesnika sa utvrđenom
akutnom zaraznom bolešću, ali ima i obavezu da spreči širenje te bolesti na druge, zdrave lju-
de. Danas je poznata 61 akutna zarazna bolest koja može primiti epidemijski karakter. Po za-
konu, lekar je dužan da po dijagnostičkom utvrđivanju bilo koje od njih, to prijavi nadležnoj
epidemiološkoj službi. Lekara pozitivno zakonodavstvo obavezuje da prijavi oboljenje, kao i
smrt od akutne zarazne bolesti, ali i kliconoštvo, da pruži lične podatke o toj individui, s tim
što se ti podaci mogu koristiti isključivo za preduzimanja i medicinska ispitivanja u cilju leče-
nja i zaštite samog obolelog i zaštite zdravih iz njegove okoline. Posebno je regulisano obole-
vanje od AIDS-a, odnosno HIV pozitivnost, gde lekar ima obavezu očuvanja tajnosti identite-
ta pacijenta jer se u prijavu o zarazi ne unose adresa i mesto stanovanja, kao ni ime i prezime
bolesnika, već se umesto imena i prezimena unose samo inicijali.
Medicinskoetička je obaveza lekara da podatke o bolesnicima obolelim od zaraznih bo-
lesti ne koriste van medicinskih krugova, a posebno ako to nije u direktnoj funkciji smanjenja
rizika od infekcije. Dostavljanje podataka o obolelima od akutnih zaraznih bolesti na razma-
tranje organima vlasti, obavezuje lekara da ne dostavlja identifikacione podatke: o samim bo-
lesnicima, već da se govori samo o populacionoj kategoriji, na primer: školski dečji uzrast,
vojnici itd.
3. Informisanje javnosti o zaraznim bolestima posebno u aktuelnoj epidemiji ili u situ-
aciji neposredne opasnosti od pojave epidemijskog širenja akutne zarazne bolesti je od intere-
sa ne samo za lekare i zdravstvene radnike već i za zajednicu, odnosno organe vlasti, a skop-
čano je sa posebnim medicinskoetičkim problemima. Danas je moć sredstava javnog informi-
sanja izuzetno velika i pogodna za korišćenje u suzbijanju epidemijskih razmera akutnih zara-
znih bolesti. Lekar i zdravstveni radnici moraju sa medicinskoetičkog aspekta biti oprezni ka-
da daju podatke sredstvima javnog informisanja, jer je načelo u novinarstvu da se senzaciona-
listički obaveštava opšta populacija, te je neophodno da lekar pokuša da izbegne "bombasto"
informisanje javnosti po principu "zaraza preti" ili "zaraza još uvek hara" ili "zaraza se širi."
Dužnost je lekara i zdravstvenih radnika da informacije preko sredstava javnog informisanja
daju kroz umerenije tonove. Neophodno je da te informacije ne unose strah među ljude, već
da budu korisne u smislu obaveštavanja da bolest i njeno trajanje nema tragične posledice, ne
ostavlja trajne sekvele, da se efikasno i relativno lako leči ukoliko se na vreme utvrde znaci
bolesti, da se bolest neće pojaviti ukoliko se zdravi pridržavaju određenih higijenskih normi
ili izbegnu kontagiozni kontakt sa obolelim. Medicinskoetička obavaza lekara je i da javnost
informiše da bolesnik koji oboli od akutne zarazne bolesti nije opasan po svoje bližnje i širu
okolinu ukoliko se sam pridržava određenih pravila. Svakako da dijagnostikovanje neke po-
sebno teške zarazne bolesti koja bi dobila epidemijske razmere obavezuje lekare da organizu-
ju karantinski tretman svakog obolelog ili onog koji je bio u kontaktu sa obolelim, a u vreme-
nu je inkubacije.
386
Medicinska etika
HIV INFEKCIJA SA MEDICINSKOETIČKOG ASPEKTA

AIDS ili SIDA je postala poznata čoveku od 1981. godine, kada je identifikovan prvi
slučaj bolesti u SAD u jednog homoseksualca. Danas se ova bolest registruje u svim zemlja-
ma sveta, najviše na afričkom kontinentu. AIDS je nova ili ranije neprepoznavana, neidentifi-
kovana zarazna bolest. Nijedna bolest u istoriji medicine nije izazvala toliko medicinskoetič-
kih dilema i problema, s jedne strane, a s druge, i pravnih dilema i problema i nijedna druga
bolest nije doživela tako oprečne interpretacije, ali i diskriminacije obolelih od zajednice, pa i
protagonista medicinske struke i nauke kao AIDS. Ovog mometna AIDS se javlja u opštoj po-
pulaciji sve populacione kategorije, one seksualno aktivne, smatraju se rizičnim grupama.
Dakle, više se ne govori o posebnim rizičnim grupama kao što su narkomanska suppopula-
cija, suppopulacija homoseksualaca i dr.
Danas su poznati uzročnik, klinička slika, trajanje, fenomenologija koja prati klinički
razvijeno stanje AIDS-a. Međutim u teoriji postoje brojne dileme. Ovo proističe iz saznanja
da ogroman broj HIV pozitivnih, dakle zaraženih AIDS-om, dugo godina pa i decenija ne is-
poljava kliničke znake bolesti, a sve vreme su aktivni prenosioci. Putevi prenošenja su pozna-
ti, to su biološke tečnosti, krv i sperma. AIDS je po pravilu teška i smrtonosna zarazna bolest,
bez efikasnog leka i efikasne prevencije u smislu vakcine ili masovnog davanja lekovitih sup-
stanci. AIDS kao zarazna bolest obavezuje na posebnost medicinskoetičkog gledanja da bi se
izbegli medicinskoetički problemi pored ostalog, u tretmanu obolelih ili HIV zaraženih. Do-
nedavno se mislilo, da je pojava AIDS-a u vezi sa homoseksualcima, te je označena kao mo-
ralno oboljenje, a zaraženi HIV virusom smatrani su poročnim, neprihvatljivim, te i lično kri-
vim za zarazu. Ovakvo shvatanje sa medicinskoetičkog aspekta nije prihvatljivo, jer implikuje
izolaciju i progon zaraženih, te i njihovo moralno žigosanje i prezir. Neophodni su poznavanje
AIDS-a, načina prenošenja zaraze i eliminacija predrasuda u suppopulaciji lekara, studenata
medicine i zdravstvenih radnika uopšte, pa tek onda u opštoj populaciji. Činjenica je da se da-
nas stav lekara, zdravstvenih radnika i zajednice prema obolelim od AIDS-a kreće između dva
antipoda, od potpuno liberalnog do vrlo restriktivnog.
Testiranje na HIV infekciju je poseban medicinskoetički problem, jer se danas kao za-
konska obaveza sprovodi na određenim subpopulacioim kategorijama u brojnim zemljama, pa
i u našoj. Brojne zemlje ispitivanje na HIV infekciju limitiraju na medicinske indikacije, a u
nekim zemljama su obavezna za, recimo, regrute, sve inostrane građane, zatvorenike, povrat-
nike u zemlju posle dužeg boravka u inostranstvu, sportiste, posebno u borilačkim veštinama,
kao i pripadnike nekih profesija koje dolaze u kontakt sa rizičnim osobama itd. Obavezno te-
stiranje na HIV infekciju u našoj zemlji se odnosi na dobrovoljne davaoce krvi, davaoce orga-
na za transplantaciju, davaoce sperme, sve pacijente na hemodijalizi, a po indikacijama i trud-
nice i druge obolele ako su u okvirima medicinskih indikacija.
Tekst Rezolucije Svetskog medicinskog udruženja o AIDS-u iz 1997. godine.
"Testovi na virus AIDS-a moraju biti omogućeni svima koji im se žele podvrgnuti. Oba-
vezno testiranje na virus AIDS-a može se uvesti za davaoca krvi ili krvnih derivata, davaoca
organa i drugih tkiva namenjenih transplantaciji ili za davaoce sperme i jajašca koja se pri-
387
kupljaju za veštačko oplođenje ili oplođenje in vitro. Šta više, obavezno testiranje može da se
sprovede i za neke druge delove populacije kao što su vojna lica, štićenici kaznenih institucija
i imigranti."
Medicinskodeontološka načela ispitivanja na HIV infekciju se odnosi na dužnosti lekara
da omogući ispitivanje na HIV, ali nikada prisilno, niti tajno "na prevaru". Lekar pacijentu
gde je indikovano testiranje na HIV infekciju mora objasniti o kakvoj vrsti testiranja se radi i
zbog čega je to potrebno učiniti. Lekar, poštujući medicinskoetičke principe, ne sme u takvoj
situaciji povrediti ličnost pacijenta svojim stavom, ponašanjem ili rečima.
Otkrivanje rezultata testiranja na HIV infekciju je poseban medicinsko-etički aspekt
vezan za AIDS. Činjenica je da današnja saznanja o AIDS-u nedvosmisleno govore o teškoj
zaraznoj bolest, neizlečivoj i prognostički infaustnoj, odnosno letalnoj. Medicinskoetički pro-
blem je u dobroj informisanosti populacije, a posebno onih sa HIV infekcijom, jer otkrivanje
podatka da su HIV zaraženi, znači i preventivno epidemiološko delovanje. S pravom se oče-
kuje da takav bolesnik znajući da je HIV pozitivan čini sve, svesno i savesno da zarazu dalje
ne širi. Danas neke zemlje u svojim pozitivnim zakonodavstvima imaju stav prema onome ko
širi HIV infekciju, da treba po zakonu da bude sankcionisan isto kao da nad drugim licem vrši
ubistvo. Imajući ovo u vidu, lekar je pred ozbiljnim medicinskoetičkim problemom da li i ka-
da saopštiti utvrđenu HIV pozitivnost.
"...Prilikom otkrivanja pacijenata sa AIDS-om i prenosnika ne smeju se odavati či-
njenice osim u slučajevima kada potrebe zdravlja zajednice zahtevaju drugačije. Valja raz-
viti metodu pomoću koje bi se polni partner, koji ništa ne sumnja, upozorio na zaraženog par-
tnera, istovremeno štiteći poverljivost informacija o pacijentu u najvećoj mogućoj meri." Da-
kle, lekar mora biti apsolutno siguran u pozitivan nalaz testa, te zato po pravilu dobijen pozi-
tivan HIV nalaz mora da ponovi.
Saopštavanje pacijentu sa medicinskoetičkog aspekta, nije preporučljivo jer takvog pa-
cijenta može dovesti u poziciju potencijalnog ubice, odnosno čoveka koji će zakonom biti
sankcionisan za eventualno širenje infekcije. Lekar stoga mora i proceniti ukupnu ličnost i
strukturu HIV inficiranog pre nego što mu saopšti rezultate testa. Obaveza i dužnost lekara je
da pruži socijalnu i pre svega psihološku podršku HIV zaraženom. Medicinskoetički aspekt
stava lekara i zdravstvenih radnika prema AIDS-u treba da proistekne iz sentence: "Lekar sa-
mo neke bolesti može izlečiti, mnoge leči, ali može svima bolesnima pomoći.''
Trudnoća HIV pozitivne žene ima specifičnosti sa medicinskoetičkog aspekta jer više
nije retkost, sobzirom na to da HIV inficirane žene pripadaju mlađoj životnoj dobi, odnosno u
fertilnom su periodu. Saznanja naučne medicine danas govore da 50% HIV pozitivnih majki
rađa zaraženu decu, što otvara poseban medicinskodeontološki problem. Lekar ukoliko zna ili
utvrdi HIV infekciju u trudnice, dužan je da je podrobno upozna sa rizikom od rađanja deteta i
prenošenja HIV-a na njega. Svakako, lekar će trudnici predočiti da će sama trudnoća kao po-
sebno stanje moguće oslabiti njene imunološke snage i doprineti kliničkoj pojavi AIDS-a. Le-
kar ne sme u radu sa HIV pozitivnom trudnicom dovesti u pitanje njenu slobodnu volju pri
odlučivanju da postane majka ili ne.
388
Medicinska etika
RAD LEKARA U DERMATOVENEROLOGIJI
Dermatovenerologija se izučava kao posebna medicinska disciplina, a izdvojena je iz in-

terne medicine još pre 160 godina. To je uradio Ferdinand Herba 1849. godine u Beču. Po-
sebnost dermatovenerologije kao discipline naučne medicine je i u opusu izučavanja, dijagno-
stike i terapije bolesti dva organa, odnosno sistema organa, koža i genitalije. Područje koje
obuhvata dermatovenerologija je dvostruko.
1. Dermatovenerologija se bavi izučavanjem, dijagnostikom i lečenjem brojnih i raznih
promena na koži i sluzokožama, adneksima, dlaci i noktima (trihologija i onihologija).
2. Dermatovenerologija izučava i leči polne bolesti, odnosno bolesti polnih organa, od-
nosno bolesti koje se prenose seksualnim aktom, dakle venerične bolesti.
Medicinskoetički aspekti u dermatologiji kao delu dermatovenerologije su specifični i
posebni jer su promene na koži (koža i njeni adneksi, nokti i dlaka i sluzokože) stalno izloženi
pogledima drugih, i uočljive, po pravilu više nego patološka stanja bilo kog drugog ljudskog
organa. Dermatologija je u opusu humane medicine stara onoliko koliko i sama medicina.
Medicinskopravni aspekti, kao i medicinskoetički problemi proističu iz činjenice da se derma-
tologija kao deo dermatovenerologije, bavi ne samo dijagnostikom i tretmanom patoloških
promena na koži već i fiziološkim procesima u koži, kosi i noktima.
Medicinskodeontološki problemi u oblasti venerologije kao drugog dela dermatovene-
rologije su posebno specifični, može se reći i složeni, jer dijagnostika i lečenje polnih bolesti
su uvek skopčani sa stidom, više nego patološki procesi u dermatologiji. Tradicionalno u kul-
turnom miljeu ne samo našeg naroda bolesnik od veneričnih bolesti trpi segregaciju okoline,
čak i najbližih članova porodice.
Dermatovenerologija je zajednička medicinska disciplina dermatologije i venerologije,
naročito zbog lečenja sifilisa, jer je ova teška venerična bolest praćena veoma raznovrsnim
eflorescencama na koži. Opservacija je bila najznačajniji dijagnostički postupak, a i danas je
izuzetno značajna u razboljevanju od sifilisa.
DERMATOLOGIJA
medicinskodeontološke posebnosti
Medicinskoetički problemi u dermatologiji - koja izučava i leči bolesti kože, kao i oni-
hologiji i trihologiji (poddiscipline dermatologije koje izučavaju fiziologiju i oboljenja adnek-
sa kože, noktiju i dlake) česti su i specifični.
1. Medicinskoetički aspekti i problemi dijagnostike u dermatologiji po mnogo čemu su
specifični. Eflorescence na koži uočava ne samo bolesnik, već i lekar i njegova okolina, a te
389
promene su izuzetno raznovrsne i posebno kompleksne za kauzalnu dijagnostiku. Dijagno-

stičke greške u dermatovenerologiji mogu biti, česte, možda češće nego u bilo kojoj medicin-
skoj disciplini. Dijagnostičke greške u dermatologiji vezane su za lekara, ne samo zbog nje-
govog nedovoljnog znanja i stručnog neiskustva već su i objektivno realno česte zbog ogrom-
ne raznovrsnosti atipičnih eflorescenci na koži i uopšte atipične kliničke ispoljenosti dermato-
za i moguće pojave retkih oblika dermatoza. Poznata je greška sa prvim bolesnikom od vario-
le vere upućenim iz Đakovice u Beograd 1972. godine na Dermatovenerološku kliniku sa ko-
žnim eflorescencama. Zadržan je na Klinici, pogrešno dijagnostikovan i lečen. Shvaćen je kao
sekundarni stadijum sifilisa i prikazan studentima u toj interpretaciji.1 Posledice su bile velike
i za pamćenje, a ovekovečene su i filmom.
Medicinskoetički problem vezan za dijagnostiku u dermatologiji proističe iz činjenice
da u dermatologiji lekar mora da uzima anamnestičke podatke izuzetno strpljivo i izuzetno obi-
mno i detaljno. Nenamerne medicinskoetičke greške su samim tim moguće, jer lekar u sva-
kom momentu može "opravdano biti indisponiran" za uzimanje tako detaljne anamneze. Re-
cimo banalne promene na koži, kao što su akne vulgaris ili opadanje kose po medicinskoj na-
uci mogu biti u fiziološkim granicama, ali ako ih lekar podceni može pacijentu naneti veoma
veliku štetu na mentalnom planu. Svaka bolest ili stanje su za datog pacijenta najteži.
Medicinskoetički problemi dijagnostikovanja u dermatologiji su veliki. Kožne eflore-
scence često nastaju kao posledica alergijskih stanja u pacijenta izazvanih kontaktom sa ra-
znim hemijskim supstancama ili hranom, ali i medikamentima, dermatolog ne sme olako ko-
mentarisati alergizaciju i eflorescence na koži i naruženost kože nastalu zbog uzimanja lekova
kao neznanje lekara koji je lekove propisao. Dermatolozi sa velikim stručnim iskustvom po-
sebno obraćaju pažnju na činjenicu da bolesti u dermatologiji mogu imati nasledni, urođeni i
familijarni kauzalitet. Kožne bolesti su često uzrokovane posebnim životnim situacijama, re-
cimo boravak u drugim klimatskim uslovima, tropskim ili polarnim, i slično.
Medicinskodeontološki problemi u dermatologiji, a moguće i u sudskoj medicini, veza-
ni su za dijagnostičke procedure uzimanja isečka promene na koži radi histološkog dijagno-
stikovanja. Na primer, uzimanje isečka sa malignog melanoma može uzrokovati njegovu fu-
droajantnu diseminaciju i veoma brz letalni završetak ove maligne bolesti. Dermatolog mora
biti izuzetno oprezan u navedenoj situaciji i postavljanju sumnje na maligni melanom. Bole-
snika treba uputiti hirurgu da pigmentnu promenu sa kože skine opsežnim odstranjivanjem
zdravih delova kože, a patohistološku dijagnozu postavi naknadno, a ne biopsijski.
Medicinskodeontološki aspekt dijagnostičkog rada u dermatologiji obavezuje lekara na
poštovanje zakonom regulisanih procedura, čime se umanjuje ili izbegava greška. Obavezno
je prijavljivanje zaraznih oboljenja kože, kao i gljivičnih. Propisima je regulisana ocena radne
sposobnosti u dermatologiji nakon postavljene dijagnoze koja je izuzetno važna u stanjima
profesionalnih kožnih bolesti.
2. Medicinskodeontološki problemi vezani za terapiju u dermatologiji su takođe veli-
kim delom specifični jer se u ovoj medicinskoj disciplini koriste brojni medikamenti i terapij-
1
Autor udžbenika je tada bio student medicine. Na kliničkim vežbama iz dermatovenerologije je prisustvovao prikazu tog
bolesnika od strane svog profesora. Bolesnik je prikazan kao raritetan sa dominacijom kožnih promena u okviru sekundarne faze
kliničke slike luesa.
390
Medicinska etika
ski postupci. Terapija u dermatologiji podrazumeva primenu opštih medikamenata (unošenje

lekova, per os), lokalnu medikamentoznu terapiju, hiruršku terapiju i fizikalnu. Medicinskoe-
tički problemi vezani za terapiju u dermatologiji proističu iz prognostičkih teškoća, kao što je
slučaj sa penfigusom, sklerodermijom progresivom, teškim oblicima epidermolize, hereditare
glioze i drugo. Često se u dermatologiji koriste veoma velike doze kortikosteroida, koje do-
vode do neželjenih komplikacija.
Dermatolog stoga mora neophodno imati veliko medicinsko znanje, iako se naizgled ne
bavi urgentnom i stresogenom specijalističkom medicinskom disciplinom.
MEDICINSKODEONTOLOŠKE POSEBNOSTI
VEZANE ZA POLNE BOLESTI
Polne zarazne bolesti ili venerične bolesti dobile su naziv po uočenom iskustvu da se
prenose seksualnim kontaktom a najznačajnije među njima su sifilis, gonoreja, limfopatija
venera, ulkus mole, a u poslednjih 26 godina i AIDS ili SIDA (sindrom stečene imunodefici-
jencije). Venerologija – nauka o polnim bolestima, obuhvata i balanitis, uretritis kao nevene-
rične bolesti.
Venerične bolesti i posebnost medicinskodeontološka u ovoj medicinskoj oblasti su da-
vno poznate lekarima i njihovo prenošenje se od pradavnih vremena vezuje za humanu seksu-
alnost, odnosno za polni akt. Venerične bolesti se izučavaju u medicinskoj disciplini dermato-
venerologija često zbog pratećih promena na koži u razvijenoj kliničkoj slici zaraznih polnih
bolesti. Još u XVI veku Paracelzijus je shvatio da se ni sifilis kao glavna venerična bolest ne
prenosi samo polnim putem, već i porođajem i kontaktom. On je uveo trostrukost načina pre-
nošenja sifilisa: koitus, partus, kontaktus. Sifilis je svrstan u grupu veneričnih bolesti, a i
dermatoveneričnih, zbog ispoljavanja efolescenci na koži. AIDS je sistemska bolest, te tret-
man, lečenje a i dijagnostika pripada drugim medicinskim oblastima, tj. specijalnostima, pre
svih infektologiji. Sifilis je i danas glavna venerična bolest, jer se ipak najčešće prenosi pol-
nim kontaktom, a izuzetno je teška zbog afekcije unutrašnjih organa.
Medicinskopravni problemi vezani za venerologiju su specifični jer proističu iz obaveze
prijavljivanja dijagnostikovane venerične bolesti i sprečavanja širenja bolesti na zdrave i sva-
kako, delikatnosti čuvanja tajne. Poseban medicinskoetički problem predstavlja i stav opšte
populacije u našem supkulturnom miljeu prema veneričnim bolestima kao sramnim i stav prema
obolelom, koji neminovno trpi prokazanost i izbegavanje od svoje okoline, čak i najbližih čla-
nova porodice.
Medicinskoetička ogrešenja u venerologiji najčešće su posledica nedovoljne stručnosti
lekara ili njegovog nehatnog obavljanja profesije. Zakon precizno propisuje šta je lekar der-
matovenerolog dužan da uradi ukoliko ima pacijenta, muškarca ili ženu, obolele od neke ve-
nerične bolesti. Svaka venerična bolest podpada pod drugačiji propis.
391
RAD LEKARA U PSIHIJATRIJI

Medicinskodeontološki problemi vezani za psihijatriju kao posebnu disciplinu savreme-

ne naučne medicine su izuzetno veliki, ali i veoma specifični, poređeno sa drugim granama
naučne medicine. Psihijatrija kao posebna naučna medicinska disciplina, jedna je od najmla-
đih u savremenoj medicinskoj nauci. Ovakva konstatacija izgleda paradoksalno ako se zna da
je ljudsko mentalno, zapravo definisalo ljudsku vrstu pre bar 400.000 godina, a da su isto toli-
ko sigurno stari i poremećaji mentalnog skladnog čovekovog funkcionisanja. Uprkos tome,
psihijatrija zasnovana na medicinskoj nauci postoji nešto više od 100 godina.
Pisani medicinski dokumenti i istorijski arheološki dokazi govore o davnom bavljenju
čoveka odnosom tela i duha, što je početak razvoja psihosomatske medicine, još oko 10.000
godina pre nove ere. Tada je u ljudskoj zajednici vladalo uverenje da bolest izazivaju nevi-
dljive sile, odnosno zli duhovi i protiv njih se čovek borio svojom duhovnom snagom, ali je i
primenjivao "terapijske metode", kao što su trepanacije lobanje do egzorcizma i drugih po
svemu drastičnih terapijskih procedura. Segerist tvrdi: "Mesopotamijska medicina je bila u
celosti psihosomatska," a to se odnosi na period od XXI veka udaljen 4.500 godina. Pre skoro
2500 godina Sokrat propoveda: "Kao što nije ispravno lečiti oči bez glave, ni glavu bez tela,
isto tako je pogrešno lečiti telo bez duše," a Hipokrat u skoro istom vremenu ističe: "Da bi se
lečilo čovekovo telo, neophodno je imati u vidu njegovu celinu."
Tek na kraju XIX veka Frojd uvodi "projekat naučne psihologije", odnosno zasniva di-
jagnostiku i tretman mentalne poremećenosti i mentalnog nesklada na organskoj osnovi.
Frojd je poslednji sastavljač duše i tela. Iskoristio je čovekovu memoriju kao laboratoriju
psihičkog. Franz Alexander sa Danberovom 1935. godine stvara psihosomatski pravac u psi-
hijatriji i psihijatrija time postaje i polimorfna u svojoj multidisciplinarnosti. Psihosomatska
medicina je nesporno nastala kao kritika dualističkog shvatanja čoveka, razdvojenog na men-
talnu ukupnost i telo izvan duševnog. Taj dualizam deo je najstarije ljudske ideologije i seže
sigurno u magijsko animistički istorijski prostor medicine.
Medicinskodeontološki problemi i njihova posebnost, ali i izuzetna složenost, proističu
iz suštine da je razvoj psihijatrije tekao kroz mistiku, filozofiranje, religiju, a tek u XX veku
psihijatrija je prigrljena od humane naučne medicine. Ljudsko mentalno i njegova poremeće-
nost dolaze iz funkcije njegovog mozga, a ne iz kosmosa i nevidljivih kosmičkih uticaja.
Psihijatrijska etika je sigurno specifična i posebna u odnosu na druge kliničke medicin-
ske discipline, a psihijatar kao lekara specijalista ima poseban deontološki status. Posledično
su specifične i sankcije u slučaju medicinskoetičkog ogrešenja, kao i pravnog prekršenja u
psihijatrijskoj profesiji.
392
Medicinska etika
SAVREMENA PSIHIJATRIJA I MEDICINSKA ETIKA
Savremena medicinska etika dostigla je danas zavidan nivo razvoja, kao i psihijatrija u
poslednjim decenijama. Psihijatrija se definitivno i u potpunosti svrstala u porodicu neurona-
uka. Psihijatrija je naravno zadržala i na početku XXI veka značajnu sponu sa filozofijom i
socio-naukama iako je nesporno klinička medicinska disciplina.
Istina je da i ovog momenta psihijatrija kao disciplina naučne medicine, nema posebne
i specifične medicinskoetičke principe, odnosno posebna načela psihijatrijske etike. Da li to
sama psihijatrija kao nauka izbegava, teško je odgovoriti i nije za raspravu u ovom udžbeni-
ku, a još manje za studente medicine. Brojna pravila u psihijatrijskoj praksi trebalo bi da se
pretvore u etičke psihijatrijske norme obavezujuće poput zakona. Psihijatrija i danas ovaj
zahtev nije ispunila, a reklo bi se da za to ima i potrebu. Činjenica je da psihijatrija, iako
najhumanija disciplina savremene naučne medicine, kasni u izradi svog etičkog kodeksa.
Možda je najpribližniji doprinos razrešenju etičkog psihijatrijskog kodeksa dat 1977. godine
na Havajskom skupu psihijatara sveta usvajanjem Deklaracije i doktrine usmerene ka zaštiti
ljudskog dostojanstva i ljudskih prava u psihijatriji.
Deklaracija je u stvari kondenzovani etički kodeks u oblasti psihijatrijskog rada na zaš-
titi i unapređenju mentalnog zdravlja, jer sadrži sve fundamentalne etičke principe vezane za
njih. Upućuje i na potrebu regulisanja zakonskim propisima psihijatrijske zaštite mentalnog
zdravlja u svakoj zemlji. Deklaracija ističe i značaj terapijskog preduzimanja u psihijatriji, ko-
je treba da se zasniva na saglasnosti bolesnika. Insistira se i na poverenju, saradnji, poverlji-
vosti i uzajamnoj odgovornosti na prostoru psihijatrijskog terapijskog delovanja.
Etika u psihijatriji je u pokušaju utemeljenja, bar poslednjih 35 godina. Precizno, od
1973. godine, kada je Američka psihijatrijska asocijacija donela pravila za uvođenje i sankci-
onisanje nekih etičkih principa vezanih za rad psihijatra, a oslonjenih na principe medicinske
etike koje razvija i podržava Američko lekarsko udruženje. Tada date smernice su u najmanju
ruku iznenađujuće sa aspekta medicinske etike, jer recimo kratkom rečenicom regulišu odnos
seksualnog ponašanja terapeuta u okviru psihijatrije: "Seksualne aktivnosti sa pacijentom su
neetičke.'' Takvu kratkoću i neposrednost etiketiranja neetičnosti, ne poznaje nijedan drugi
etički princip, a posebno onaj vezan za lekarski rad.
Konačno, nijedan savremeni udžbenik psihijatrije bilo kog jezičkog područja ne konsta-
tuje reč etika. Postoji izuzetak u devetnaestotomnom izdanju Enciklopedije britanike: "Etika
je sistematsko proučavanje krajnjih problema ljudskog ponašanja." Činjenica je da se psihija-
trija suočava sa vrlo jasnim i velikim etičkim dilemama u samoj suštini odnosa psihijatar –
psihijatrijski bolesnik, jer je svemoć psihijatra i ranjivost psihijatrijskog pacijenta izvesna.
Delikatnost odnosa psihijatar – pacijent kroz lekarsku tajnu, anonimnost i zaštitu intere-
sa zajednice je izuzetno velika i specifična u odnosu na druge medicinske discipline.
393
ZAŠTITA MENTALNOG ZDRAVLJA

Mentalno zdravlje kao pojam je suštinski prostor kliničkog bavljenja psihijatrije. U po-
slednjim decenijama u proklamovanim dužnostima lekara je i zaštita mentalnog zdravlja, ne
samo kao dužnost lekara psihijatra već svih lekara i zdravstvenih radnika. Tako bi se danas
teorijski, ali i praktično mogao shvatiti pojam mentalnog zdravlja i njegova zaštita.
Medicinskodeontološki aspekti vezani za pojam mentalnog zdravlja i posebno zaštite men-
talnog zdravlja stanovništva veoma su složeni. Psihijatrija je na današnjem nivou razvoja doma-
šila saznanje da je čovek bio-psiho-socijalno jedinstvo uvek, znači i u stanju bolesti. Zato psihi-
jatrija treba da poduči studente medicine, ali i sve lekare (lekare svih specijalnosti i supspecijal-
nosti) da ljudska patnja isto toliko znači bolest, koliko i bolest donosi ljudsku patnju. Topla ljud-
ska reč je često istog, a nekada i većeg značaja za bolesnog nego najsavršeniji medikament.
Medicinskoetički aspekt zaštite mentalnog zdravlja nameće ideju za restauracijom po-
rodičnog lekara, lekara koji svog pacijenta poznaje sa svim njegovim somatskim, psihičkim,
fizičkim i socijalnim problemima. Ovo je tendencija zdravstvene politike i naše zemlje. Danas
se čini da je više nego potrebna institucija porodični lekar, jer pouzdano u procentima 20 –
50% svih onih koji se obraćaju za pomoć lekaru imaju tegobe zbog narušenog mentalnog
sklada, a ne zbog somatskih oštećenja i bolesti.
Zaštita mentalnog zdravlja zasnovana je na proklamaciji Svetske zdravstvene organiza-
cije iz 1977. godine donete u Alma Ati. Dakle, na samom početku XXI veka treba shvatiti de-
finiciju mentalnog zdravlja u ostvarenim sledećim ciljevima.
1. Borbi protiv mentalnih bolesti i unapređenju mentalnog zdravlja što podrazumeva
otklanjanje niza nociceptivnih uzroka mentalnog razbolevanja, kao što su genetski, u nastanku
endogenih psihoza ili otklanjanjem egzogenih faktora nastanka oštećenja mentalnog skladnog
funkcionisanja u smislu psihotraumatizma, infektivne i toksične nokse itd.
2. Produženju trajanja ljudskog života što je svojevrstan ambiciozan cilj, a teorijski li-
mitiran na prosečnu granicu od 120 godina čovekovog trajanja. Neke države su već ostvarile
prosečan ljudski život iznad granice od 70 godina.
Medicinskodeontološki problemi biće izuzetno brojni kada se ostvari dužina prosečnog
života od 120 godina. Produženje ljudskog života će doneti nove medicinskoetičke probleme,
posebno u oblasti mentalnog zdravlja. Produženi ljudski vek već danas otvara problem geron-
tologije za medicinu i za zajednicu. Starost i senijum nosi obilje životnih problema. Geronto-
logija, kao nauka o starosti, direktno je u vezi sa medicinom starih, odnosno gerijatrijom, a
obe zajedno su u vezi sa zaštitom mentalnog zdravlja, ali i sa novim i velikim medicinskode-
ontološkim problemima. Gerijatrijska psihopatologija biće najskuplja stavka u materijalnim
obavezama zajednice u okviru zdravstvene zaštite.
3. Treći cilj Svetske zdravstvene organizacije na početku XXI veka je obaveza podizanja
kvaliteta življenja. Otklanjanje uzroka mentalnog poremećaja ne znači i podizanje kvaliteta
394
Medicinska etika
mentalnog zdravlja, niti kvaliteta ukupnog življenja individue. Cilj ostvarenja kvaliteta ljud-
skog življenja podrazumeva u suštini najveći ljudski ideal kojem čovek teži od svog postoja-
nja na ovoj planeti, a to je: "Sloboda, nezavisnost, suverenost i samoodgovornost svake indi-
vidue, a sve to u zajednici istinske decentralizovane demokratije." Bliže raspravljati ovu de-
finiciju bilo bi pretenciozno za nivo ovog udžbenika.
4. Ostvarenje poboljšanja kvaliteta življenja svih ljudi obaveza je psihijatrije kroz zašti-
tu mentalnog zdravlja i podrazumeva:
a) uspostavljanje mentalno zdravih interpersonalnih odnosa,
b) uspostavljanje harmoničnih odnosa u braku,
c) uspostavljanje skladnih odnosa u porodici,
d) prevenciju zavisnosti od alkohola i supstanci (droga) i
e) rešavanje problema i preveniranje mentalnih implikacija na mentalni nesklad u okvi-
ru akulturacije kao aktuelne pojave danas i u našoj državi.
DIJAGNOZA U PSIHIJATRIJI
medicinskodeontološki aspekti i problemi
Postavljena dijagnoza teške duševne bolesti, recimo shizofrenije, i danas implikuje po

bolesnika ozbiljne društvene posledice. Tendencija je zajednice da se distancira od takvog bo-
lesnika čime se eliminiše podrška socio-sredine u njegovom daljem životnom funkcionisanju.
Psihijatrijska dijagnoza etiketira bolesnika.
Medicinskoetička dilema u psihijatriji u pogledu postavljanja dijagnoze teškog dušev-
nog oboljenja ima još jedan medicinskoetički aspekt problema, a to je korišćenje u medicin-
skoj dokumentaciji uslužne dijagnoze, odnosno dijagnoza blažeg duševnog poremećaja od
onog stvarnog. Uslužna dijagnoza u psihijatriji nosi ili implikuje ozbiljne etičke probleme na
nivou porodičnih odnosa, društvenih odnosa, sklapanja braka ili njegovog trajanja, rađanja
dece, a posebnost su i forenzički problemi. Iako je uslužna dijagnoza u psihijatriji inspirisana
humanim razlozima za posledicu može imati etička i pravna ogrešenja.
Dijagnostikovanje u psihijatriji nije ujednačeno jer aktuelno stanje u psihijatriji podrazu-
meva različitost gledišta na kauzalitet i ispoljavanje duševnih poremećaja. Procedura dijagnosti-
čkih opredeljenja nije jedinstvena od psihijatra do psihijatra, ali i nažalost od države do države.
PSIHIJATRIJSKA BOLEST
medicinskodeontološki začaj privatnosti i poverljivosti
Očuvanje poverljivosti i privatnosti informacija (očuvanje lekarske tajne) vezane za us-

postavljeni odnos psihijatar – pacijent jedna je od najčešćih etičkopsihijatrijskih problema.
Specifičnost odnosa psihijatar – pacijent je posebno značajna. Po pravilu, sam psihija-
trijski bolesnik se uzdržava da istinito iznosi svoje tegobe psihijatru, jer ima stav da one mogu
395
izazvati podsmeh, a nekada i zgražavanje. Psihijatrijski bolesnik to često ima u iskustvu i pre
traženja pomoći od lekara.
Medicinskoetička obaveza psihijatra je da beskompromisno štiti privatnost svog pacijenta.
1. Nedozvoljena su prepričavanja tegoba koje pacijent iznosi, čak i ukoliko psihijatar
pri tome ne pominje ime pacijenta.
2. Razgovor o konkretnom pacijentu etički je prihvatljiv samo u situaciji supervizije.
3. Činjenica je da psihijatar često etički gledano krši navedeno pravilo, ali to je na sre-
ću, ili nažalost, teško dokazivo i svakako zbog toga ostaje nesankcionisano.
Medicinskodeontološko ogrešenje psihijatar je u situaciji da učini otkrivanjem poverlji-
vih informacija dobijenih od svog pacijenta i prilikom prikaza na stručnim sastancima ili u
okviru predavanja, ili pak na naučnim skupovima. Obaveza je psihijatra da za ovakve situacije
očuva kao tajnu sve ono što bi moglo biti identifikujuća informacija o pacijentu, a za sve što
iznese van toga da prethodno dobije saglasnost svog pacijenta.
ISTRAŽIVANJA U PSIHIJATRIJI
Psihijatrija kao disciplina naučne medicine zahteve i potrebe svog razvoja ostvaruje na-
učnim istraživačkim metodama u oblasti duševnih poremećaja.
Naučno-medicinski gledano, to su legitimni i etički opravdani istraživački postupci. Oni
podrazumevaju nakon analize i raščlanjenja mentalne ukupnosti na pojedine psihičke funkcije
utvrđivanje poremećaja. Zatim se sve utvrđeno psihopatološko predstavi kao jedinstvena kli-
nička slika ukupnog poremećaja neizostavljanjem ni jednog ustanovljenog pojedinačnog po-
remećaja. Medicinskoetička kontroverznost proističe iz povezanosti psihijatrije sa biološkom
naukom u okviru naučne medicine jer je čovek psihičko biće koje je nemoguće svesti na nauč-
ne elemente. Ukoliko se to u protokolu istraživanja učini, svakako je precenjena vrednost ta-
kvog naučnog istraživanja duševnog poremećaja, jer zapostavlja suštinu globalnog psihijatrij-
skog pristupa duševnoj poremećenosti.
Psihijatrijska deontologija nalaže utvrđivanje istraživačkog protokola utemeljenog na
naučnom pristupu u psihijatriji i neodstupanje tokom istraživanja. Nažalost, ovo je prepušteno
savesti samog psihijatra istraživača, jer neki izveštaji iz takvih istraživanja bacili su sumnju na
dvojnost ponašanja psihijatara istraživača, a na štetu pacijenata i psihijatrije kao nauke.
396
Medicinska etika
ZDRAVSTVENA POLITIKA I
SOCIJALNA PRAVDA U PSIHIJATRIJI
Principi zaštite osoba sa mentalnim oboljenjima i unapređenje zaštite mentalnog zdra-

vlja dati su kao dokument usvojen na Plenarnoj sednici Ujedinjenih nacija 17. decembra
1971. godine: "Psihijatar mora primeniti svoje znanje nad pacijentom bez diskriminacije po
bilo kom osnovu, kao što su nesposobnost, rasa, boja kože, pol, jezik, religija, političko ili
drugo mišljenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, legitimni ili socijalni status, uzrast,
imovinsko stanje ili status rođenjem." Činjenica je da ovakav princip obavezujući za psihija-
trije nažalost deluje idealistički u kontekstu grube realnosti današnjeg sveta. Svakodnevno
smo svedoci da se mnoga prava pacijentu uskraćena iz bilo kojeg od citiranih razloga.
Medicinskoetički aspekti navedenog citata iz dokumenta Ujedinjenih nacija su insistira-
nje na dostupnosti psihijatrijske zaštite i dostupnosti sredstava za ostvarenje psihijatrijske zaš-
tite ugroženim članovima zajednice sa oštećenim mentalnim skladom. Posebno ugrožene sup-
populacione kategorije su stari i siromašni, zatvorenici, deca i drugi. Princip pravednosti je
suština psihijatrijskoetičkih načela, ali je očigledno ugrožen u svakodnevnom radu psihijatra
zbog: ekonomskog siromašenja naroda, zaoštravanje ekonomskih problema društva, institui-
sanja tržišnih odnosa i posledičnog socijalnog raslojavanja itd.
Medicinskodeontološki problemi u okviru psihijatrijske zaštite proističe iz prihvaćenih
aktuelnih doktrina u samoj psihijatriji. Primer je psihoterapija, zato Žan Bernard kaže: "Fla-
grantno za sada dolazi pod udar etike najoštroumniji pronalazak lekara psihoanalitičara koji
tvrdi da besplatni pregledi nisu korist i da je besplatno lečenje uzaludno, te držeći se bespre-
korne logike, prisiljavaju i same buduće psihoanalitičare da se podvrgavaju plaćenoj analizi
da bi mogli postati članovi esnafskog udruženja.''
Nije zanemarljiva zamerka savremenoj psihijatriji poslednjih godina na tendenciji psihi-
jatrizacije društva. Medicinskoetički gledano psihijatrija mora jasno ograničiti područje u
kontekstu sociodelovanja u zajednici, jer je nesporno da psihijatrija kao struka pripada medi-
cini, a ne socio naukama, bez obzira na socijalno orijentisane psihijatre.
Savremena psihijatrija u razvijenim zemljama, ali i kod nas, ima obavezu da psihijatra
orijentiše samo na prostor naučne medicine i tako izbegne brojna etička ogrešenja o bolesni-
ka. Posebno ovo važi za kliničke psihologe koji poslednjih godina, bez psihijatara u timu
okupljaju privatno pacijente u terapijskim postupcima kroz terapijske timove, što nije ništa
drugo nego nadrilekarski rad i delovanje, jer psihologija je filozofska disciplina i studira se
na filozofskom fakultetu. Tokom studija psiholog nema dodira sa fundamentalnom biološ-
kom naukom, a posebno biološkim naukama u okviru humane medicine (anatomija, fizio-
logija, patologija, patofiziologija) te terapijsko činjenje nad duševnim bolesnikom je u naj-
manju ruku nestručno, time i moguće opasno po njega. Medicinskoetički i medicinsko-
pravno ovu pojavu treba sankcionisati, a ne podržavati.
397
LIEZON PSIHIJATRIJA
konsultativna psihijatrija
Pojam liezon psihijatrija (Liaison – povezanost, veza, udruživanje) novijeg je datuma i

odnosi se na somatopsihičke probleme bolesnika, odnosno na povezanost psihijatrije sa disci-
plinama takozvane somatske medicine.
Liezon psihijatrija je novi tek profilisani segment psihijatrije i razvojna je praksa sa-
vremene zdravstvene zaštite. Liezon psihijatrija podrazumeva potrebu uključivanja psihijatra
u lečenje bolesnika skoro u svim medicinskim granama, te je psihijatar neophodni konsultant i
zato se diferencira oblast u psihijatriji pod nazivom konsultativna psihijatrija. Svaku somatsku
bolest praktično prati i poremećaj mentalne skladnosti bolesnika. Ovo konsultativnu psihija-
triju perspektivno ustanovljava kao novu disciplinu u okviru psihijatrije i dokazuje značaj psi-
hijatrije za humanu medicinu.
Konsultativna psihijatrija se morala pojaviti nakon savremenog definisanja pojmova:
1. Somatopsihički poremećaj pojmovno označava psihopatološki fenomen kao prateći
poremećaj uz brojne somatske bolesti. I laicima je, a ne samo lekarima, poznato da teške aku-
tne bolesti, kao što je recimo infarkt miokarda, po pravilu prati doživljaj straha, panike, te in-
tenzivnog straha od smrti. Depresivnost i tentameni, a nekada i realizovani suicidi na primer,
prate naglo nastalu invalidnost ili dijagnostikovani karcinom itd.
2. Psihosomatski poremećaj bi kao pojam označavao nastanak somatskih ispoljavanja
zbog prethodno narušene skladne mentalne ukupnosti. Poznato je da dugotrajna anksioznost
(napetost), strepnja i distonija kauzalno uzrokuju glavobolje, bol u želudcu, a faktor su za na-
stanak čira želudca, uleroznog kolitisa, bronhijalne astme. itd.
KONSULTATIVNA PSIHIJATRIJA U DRUGIM GRANAMA MEDICINE

Liezon psihijatrija u okviru psihijatrije podrazumeva dodatna znanja psihijatra da bi u
situacijama somatopsihičkog poremećaja bio adekvatno terapijski koristan kao konsultant na
odeljenjima drugih grana medicine (kardiologije, otorinolaringologije, dermatologije, gineko-
logije itd.). Psihijatar treba da razume kako neka somatska bolest utiče na skladnu mentalnu
ukupnost bolesnika remeteći je do psihopatološkog. Vitovski je 1975. godine postavio slede-
ćih osam načela za razumevanje somatopsihičkih poremećaja.
1. Svaka somatska bolest očekivano vodi u remećenje metaboličke homeostaze neurona,
što se odražava određenom psihopatološkom fenomenologijom. Drastična psihopatologija
zbog medijatorske i metaboličke neuronske poremećenosti u psihijatriji je poznata kao mo-
ždani organski psihosindrom - MOPS.
2. Bolesnik o somatskoj bolesti premorbidno ima subjektivan stav, te najčešće bolest
svesno ili podsvesno doživljava kao kaznu.
398
Medicinska etika
3. Svaka somatska bolest umanjuje sposobnosti bolesnika da zadovolji svoje lične pot-
rebe i ostvari postavljene ambicije. Činjenica je da samo lečenje u bolnici predstavlja iznena-
dnu, neplaniranu i neželjenu izolaciju, time i prekid svih aktivnosti, ali i odlaganje planiranih.
4. Somatska bolest po nastajanju je često akutna, ali i u hroničnom nastanku zatiče bo-
lesnika sa nerazrešenim intrapsihičkim konfliktima i pogoršava ih.
5. Somatska bolest, po pravilu, umanjuje radnu sposobnost ili je eliminiše, čime bole-
snika dovodi u situaciju materijalnog i ekonomskog neostvarenja, a neretko i siromašenja, jer
je lečenje skopčano sa materijalnim izdacima.
6. Somatska bolest po pravilu menja u bolesnika spoljašnje i unutrašnje, čulne podstica-
je i nagonske pulzije, kao i volju. Najčešće opada apetit, seksualno nagonska aktivnost je
umanjena, što može izazvati razna psihopatološka ispoljavanja.
7. Somatska bolest nekada menja i šemu tela, odnosno telesnu šemu, posebno u cere-
brovaskularnim insultima, u oštećenjima kičmenog stuba i medule spinalis, kao i kod bolesti
ili oštećenja lokomotornog aparata.
8. Somatska bolest veoma često remeti i biološke cirkadijalne ritmove, recimo relaciju
spavanje – budnost, što može biti uzrok razvoja teže ili lakše psihopatološke kliničke slike
mentalnog poremećaja.
Najčešće psihopatološka ispoljavanja, ili čak somatopsihička oboljenja, javljaju se
u sledećim granama somatske medicine.
1. KARDIOLOGIJA se bavi bolestima srca i poznato je da ljudi u situaciji srčane bole-
sti zapadaju u anksioznost, strah, a nekada i u paniku zbog osećanja bliske smrti. Zbog toga
kardiolozi u infarktu miokarda uvek u terapiju bez konsultacije sa psihijatrom uključuju seda-
tive i anksiolitike. Liezon psihijatrija u kardiologiji ima posebnu ulogu jer kardiološke bolesti
uzrokuju pad kvaliteta života u brojnim sferama, pa i u sferi humane seksualnosti.
2. GINEKOLOGIJA I AKUŠERSTVO. Česti su somatopsihički poremećaji u bolesnica
sa ginekološkim bolestima i trudnica. Samo uzimanje anamnestičkih podataka u slučaju gine-
kološke bolesti je mogući uzrok narušavanja mentalnog skladnog funkcionisanja žene. Poseb-
no ako u lečenju treba odstraniti unutrašnje polne organe, što podrazumeva osujećivanje mate-
rinstva ukoliko se radi o mladoj ženi koja nije rađala.
3. OFTALMOLOGIJA je medicinska grana gde bolesnici zbog izuzetne važnosti oka i
čula vida često ispoljavaju somatopsihičke kliničke slike poremećaja. Na oftalmološkim ode-
ljenjima nisu klinički retke panične reakcije, te ih treba anticipirati i farmakološki prevenirati.
Posebnost u oftalmologiji su premorbidni stavovi vezani za, recimo, slabovidost i nošenje op-
tičkih pomagala, a često je i narušavanje mentalne skladnosti oftalmoloških bolesnika zbog iz-
raženije premorbidne narcisoidne strukture ličnosti.
4. OTORINOLARINGOLOGIJA kao grana medicine često ima potrebu za liezon kon-
sultativnom psihijatrijom. Bolesnik koji slabije čuje može imati paranoidni poremećaj. Go-
vorni poremećaji su često razlog osećanja inferiornosti naročito ako se radi o mlađim pacijen-
tima ili adolescentima. Takvi bolesnici se često povlače, izbegavaju interpersonalne verbalne
komunikacije, te sebe uvode u izolaciju i usamljivanje, a nekada se događa i natkompenzacija
u posebno argumentovanoj ambicioznosti.
399
5. ZARAZNE BOLESTI su uzrok čestog somatopsihičkog poremećaja zbog tradicio-

nalnog stava prema zaraznim bolestima, recimo tuberkulozi ili polnim zaraznim bolestima.
Najčešća su animozna ponašanja i stavovi prema drugim osobama u socio - okruženju, poseb-
no u tuberkuloznih bolesnika, ili pak HIV pozitivnih. Takvi bolesnici mogu biti opasni zbog
nekada svesne namere da zarazu prenesu i drugim osobama.
6. DERMATOVENEROLOGIJA ima potrebu za liezon psihijatrijom zbog poznatog
stava čoveka u odnosu na svoju kožu kao posebno važan organ, jer je odraz lepote ili naruže-
nosti. Objektivna je potreba čoveka da u interpersonalnoj komunikaciju u socio zajednici ne
trpi zbog patoloških promena na koži. Ukoliko ih ima jasno je da će posledično doći do težeg
ili lakšeg narušavanja mentalne funkcionalnosti takvog bolesnika. Liezon psihijatrija u derma-
tovenerologiji ima svoje važno mesto i ulogu.
7. HIRURGIJA je oblast naučne medicine čije terapijske metode ostavljaju vidljive oži-
ljke ili trajnu invalidnost što opravdano implikuje mentalne poremećaje. Ožiljci često u pre-
morbidno narcističkih struktura dovode do intrapsihičke konfliktnosti i težih neurotičnih ispo-
ljavanja. Stoga je Liezon u hirurgiji i hirurškim granama značajna.
8. ONKOLOGIJA je danas područje medicine koje najteže pogađa skladnu mentalnu
ukupnost obolelog jer maligni procesi po pravilu imaju najnepovoljniji tj. prete letalnim isho-
dom. Delikatna je situacija svakog bolesnika od malignoma, te pored lekara specijalista so-
matske medicine, psihijatar ima značajnu ulogu u njegovom tretmanu.
9. PEDIJATRIJA je medicinska oblast koja se bavi lečenjem najosetljivije subpopulaci-
je a to su deca. Sve pojave somatske bolesti u dece treba anticipirati i pokušati prevenirati
mentalne poremećaje kao moguću posledicu. Zbog nezrelosti i nerazvijenosti strukture lično-
sti deca u stanju somatske bolesti mogu imati trajne posledice neretko invalidnog karaktera i
posledice trajnog umanjenja kvaliteta življenja. Liezon psihijatrija u pedijatriji kao medicin-
skoj oblasti zbog toga ima izuzetan značaj i mesto.
SOMATSKA BOLEST I MENTALNI SKLAD BOLESNIKA

Bolesnik, po pravilu, na somatsku bolest reaguje narušavanjem sopstvenog skladnog
mentalnog funkcionisanja. Najčešće ispoljeni simptomi u toj situaciji su anksioznost, agresiv-
nost, regresija i depresivnost. Liezon psihijatrija zapravo i izučava te reakcije bolesnika na
saznanje o somatskoj bolesti, odnosno poremećaje funkcije njegovih organa.
1. Anksioznost nastaje kao posledica saznanja o patološkom procesu na nekom svom
organu. Recimo, kada bolesnik sazna da ima ulkus ventrikuli, on anticipira iznenadno krvare-
nje i plaši se da ga na vreme neće prepoznati ili neće dobiti adekvatnu medicinsku pomoć, pre
svega hiruršku i da će tako iznenadno umreti zbog unutrašnjeg krvarenja. Bolesnik po pravilu
teško podnosi predviđanja teškog kliničkog toka svog oboljenja.
2. Agresivnost je takođe čest simptom kao posledica saznanja o somatskoj bolesti. Za-
pravo, bolesnik projektuje osećanje nezadovoljstva svojim zdravljem i strepnju za ishod svoje
bolesti na druge osobe iz okruženja. Agresivnost kao mentalni poremećaj u stanju somatske
bolesti može biti i posuvraćena ka samom sebi, što se može završiti suicidom.
400
Medicinska etika
3. Regresija je oblik mentalne narušenosti funkcionisanja bolesnika nakon saznanja o

teškoj somatskoj bolesti. Bolesnik primenjuje regresiju kao mehanizam odbrane Ega po psi-
hodinamskom objašnjenju. Posledica je zavisnost od drugih, najčešće bližnjih osoba, a može
ići do regresije na nivo ponašanja karakterističan za dečji uzrast. Ovde je u pitanju pasivno re-
ceptivna struktura ličnosti kojoj u razrešenju problema odgovara pozicija deteta kome je po-
trebna zaštita drugih, recimo majke.
4. Depresija je česta reakcija bolesnika na saznanje da je bolestan od somatske bolesti.
Psihodinamsko objašnjenje ovako nastale depresivnosti vezuje se za premorbidnu rigidnu
strukturu bolesnika, odnosno krut Super Ego koji funkcioniše po principu perfekcionizma.
STAV BOLESNIKA NA SAZNANJE DA

BOLUJE OD SOMATSKE BOLESTI
Različiti su modeli ponašanja bolesnika u stanju somatskog oboljenja. Liezon psihijatri-
ja se bavi izučavanjem ovog problema.
Somatska bolest uzrokuje različita ponašanja bolesnika zavisno od usvojenih kulturnih
obrazaca ponašanja i naročito od prihvaćenog porodičnog modela ponašanja u bolesti.
– Poznato je da se u nekim porodicama neguje pravi kult zdravlja, pa i najmanje naru-
šavanje zdravlja izaziva neadekvatni intenzivni strah do paničnih reakcija.
– Društveni stav je da bolesniku pripada bolovanje.
– Neretko bolesnik, poveden iskustvom rente od bolesti, agravira (simulira) znake bolesti.
– Suprotno, bolesnik je nekada sklon disimulaciji (prikrivanje znakova bolesti). Bole-
snik ponekad prikriva bolove ili ih minimizira, što lekar mora imati u vidu.
Bolesnici uvek u situaciji razbolevanja od teže somatske bolesti menjaju svoju mentalnu
skladnost, te se različito ponašaju. Ta ponašanja mogu biti: aktivno sarađujući odnos, fajterski
odnos, izbegavajući odnos i kapitulirajući odnos.
1. Aktivno sarađujući odnos ili stav bolesnika prema svojoj somatskoj bolesti znači
prihvatanje objektivnog stanja i maksimalnu saradnju sa lekarom. Lekar treba da insistira na
ovakvom odnosu bolesnika negujući ga, jer je takav bolesnik sklon da se striktno pridržava
svih uputstava i aktivno sarađuje.
2. Fajterski odnos prema somatskoj bolesti podrazumeva energičan stav bolesnika pre-
ma svom oboljenju, što je povoljno za poželjni krajnji ishod.
3. Izbegavajući odnos bolesnika po saznanju da je oboleo od somatske bolesti koja nije
prognostički povoljna, bolesnik ne prihvata saznanje, odnosno negira bolest. Bolesnik u svo-
joj mentalnoj obradi odbacuje činjenice da postoje znaci oboljenja i samim tim ometa izleče-
nje jer se ne pridržava uputstava, ne uzima lekove u okviru terapije, ili odlaže i izbegava pod-
vrgavanje dijagnostičkim procedurama.
4. Kapitalirajući odnos bolesnika prema svojoj bolesti, recimo unutrašnjih organa, pod-
razumeva njegovu predaju i nespremnost na saradnju sa lekarom – terapeutom. Ovakvi bole-
snici imaju defetistički stav, često komentarišu da ne vredi uzimati lekove, ili podvrgavati se
hirurškim intervencijama, recimo, jer tako mora da bude i da je to viša sila.
401
RAD LEKARA SA GERIJATRIJSKIM BOLESNICIMA

"Starost je jedan vid samoće."

Horhe Luis Borhes
Preistorijska je potreba i želja, a reklo bi se i osnovni cilj čovekov, da što duže živi.
Ovom cilju je podređena sveukupna nauka, a medicina je nadležna da realizuje taj cilj.
Civilizacija kojoj pripadamo se sve više odlikuje prepoznatljivom suštinom da se iz go-
dine u godinu, iz decenije u deceniju, procentualno povećava broj ljudi starijih od 60. godina u
odnosu na ukupnu populaciju. Naučna medicina našeg vremena izučava starenje čoveka kroz
naučna otkrića starenja ćelije, tkiva i organa, sa ciljem da se maksimalno produži kvalitetan
život do biološkog trajanja svake individue. Pre oko pola veka oformljena je i gerontologija
kao posebna medicinska disciplina. Studenti medicine treba već tokom studiranja predmeta
medicinska etika da steknu prva elementarna znanja iz oblasti gerijatrije.
Dalje povećanje broja starih osoba u ukupnoj populaciji izvesna je anticipacija za XXI
vek. Involutitivni period je uvod u staračko doba (senijum) jer se u involuciji zapažaju reduk-
tivni procesi. Redukcija tkiva kroz gubitak ćelijskog kvantuma u senestenciji i senijumu iza-
ziva poteškoće u održavanju homeostazne fiziološke aktivnosti organa i ljudskog organizma u
celini. Slabe adaptacione mogućnosti i somatske i mentalne funkcionalnosti i redukuju se me-
tabolički procesi u ćelijama remeti se acidobazna ravnoteža, a regeneracija ćelija i tkiva je sve
insuficijentnija. Nastanak bolesti u senijumu je očekivaniji nego u mladosti, te se starost sa
aspekta razbolevanja može smatrati tempus minoris rezistence.
Medicinskoetičke dileme i problemi vezani za period senijuma imaju sledeće razloge:
a) Stara osoba ima naglašenu potrebu za povećanom pažnjom i angažovanjem drugih
lica zbog hipokinetike, te smanjene sposobnosti za obavljanje vitalnih aktivnosti, a na men-
talnom planu se razvija klinička slika demencije, čime je otežan kvalitetan interpersonalni
kontakt. Lekar ima posebnu etičku odgovornost u odnosu lekar - bolesnik, kada je u pitanju
stara osoba, ali i posebnu medicinskoetičku dužnost da kvalitetnim odnosom sa bliskom rod-
binom stare osobe doprinesu kvalitetu življenja svog pacijenta u starosti.
b) Medicinskoetički stav lekara, kao i zdravstvenih radnika prema starenju i starim oso-
bama uopšte je posebna dimenzija i obaveza. Starost ne odlikuju lepota i zdravlje, a to su po-
željne i prihvatljive osobine za sve, pa i za stavove lekara i zdravstvenih radnika. Bolest u sta-
rosti je uobičajena pojava, češća i frekventnija nego u mladih osoba.
c) Lekar, kao i svi zdravstveni radnici, dužan je da koristi svoje znanje, a posebno zna-
nje iz gerijatrije, u edukativnom radu sa opštom populacijom, ali i starima, posebno sa njiho-
vim rođacima, čime se, zapravo, prevenira ne samo bolest već i usporava starenje i produžava
život. Starenje jeste neminovnost, ali se može usporiti, recimo preventivnim delovanjem u
okviru zdravstvene zaštite na kardiovaskularnom preveniranju oštećenja, jer je čovek star
onoliko koliko su mu stari krvni sudovi. Čovek je star i onoliko koliko se oseća starim, te je
široko polje delovanja lekara, ne samo psihijatara već i svih zdravstvenih radnika na polju
psihološko-psihijatrijske podrške starim pacijentima i pridobijanju za isto angažovanje njiho-
402
Medicinska etika
vih bliskih srodnika. Geslo lekara i zdravstvenih radnika koje treba usvojiti bilo bi: "Ne treba
životu dodavati godine, nego godinama život.''
d) Medicinskoetička obaveza svih lekara, je da u inoviranju opusa svog medicinskog
znanja prate i dostignuća u oblasti gerijatrije, naročito u oblasti psihogerijatrije. Ispunjenje
ove medicinskoetičke obaveze pretpostavlja kvalitetniji rad sa starim osobama.
Psihološke karakteristike starenja je potrebno da poznaju već studenti medicine, a po-
sebno svi lekari, te i svi zdravstveni radnici.
1. Posebnost psiholoških karakteristika u starosti je u potrebi za povećanom negom.
Čovek u starosti zbog redukovanih fizičkih i umnih sposobnosti zahteva pomoć drugih osoba.
2. Stil života se često sa psihološko-psihijatrijskog aspekta ne menja u starosti. Čovek u
senijumu globalno nastavlja da živi stilom koji je navikao.
3. Čovek se u starosti upadljivije okreće svom unutrašnjem svetu, jer svesno uviđa da
mu sposobnosti nisu kao ranije. Radi se, zapravo, o retrakciji ličnosti i retrakciji interesovanja.
4. Stav u supkulturnom miljeu našeg prostora, a i u civilizaciji uopšte poseban je prema
starim osobama. Smatra se da ekstravagantnost posebno u odevanju ne pripada starima, a pod-
razumeva se da stari nemaju ni seksualni život (seksualnu aktivnost) što nije tačno.
5. Karakterne osobine se u starosti postepeno menjaju, neke odlike ličnosti se gube, a
neke potcrtavaju, postaju izraženije. Poznato je da se u starosti potcrtavaju fundamentalne,
bazične osobine ličnosti koje nisu bile naročito izražene tokom profesionalno aktivnog života,
jer su prepokrivane i kontrolisane usvojenim moralnim i socio-normama.
6. Starost na kognitivnom planu objektivizuje životne promašaje rukovođene životnim
iskustvom. To može biti uvod u involutivno, emocionalno stanje polarizovano u pravcu sete.
Ego odbrambeni mehanizmi u starosti su najčešće usmereni na poricanje faktičkih sposobno-
sti sa odbrambenom verbalizacijom, "ja sam još uvek mlad", iskazani i kroz idealizaciju do-
gađaja i osoba iz ranijeg perioda. Česta su i kontrafobična ponašanja i držanja, kao i regresiv-
ni fenomen jer postoji i izreka da čovek počinje kao dete i završava život kao dete.
7. Starost odlikuje i pojava takozvanog selektivnog memorisanja. Fenomen selektivnog
memorisanja odnosi se na memorisanje određenih stimulusa koji bi ugrozili kvalitet i vredno-
sti života kroz osećanje narušenog samopoštovanja. Neke stare osobe u odbrani Ega tendiraju
sekundarnoj renti da bi je ostvarile kroz neurotična ispoljavanja i pribavile veću pažnju bli-
žnjih i veće uvažavanje. Neretko se javlja prenaglašena mentalna, ali i motorna aktivnost kao
mehanizam odbrane od saznanja redukcije sveukupnih sposobnosti, te stare osobe često ko-
mentarišu da od silnih poslova i obaveza nemaju vremena da stare.
Medicinskoetički problemi iz oblasti gerijatrije se posebno izučavaju u disciplini
psihijatrije nazvanoj psihogerijatrija.
403
RAD LEKARA SA HENDIKEPIRANIM BOLESNIKOM

Pojam hendikepirana osoba – invalidna osoba odnosi se na telesna ili mentalna ošte-
ćenja trajne prirode.
Hendikepiranost se koristi i da označi urođeni nedostatak funkcije nekog organa, reci-
mo nedostatak sluha, vida, ali se taj pojam proširio i na stečenu hendikepiranost (invalidnost).
Hendikepiranost neretko podrazumeva oštećenje zdravlja na nivou onemogućavanja da hen-
dikepirana osoba samostalno brine o osnovnim životnim funkcijama, oblačenju, hranjenju,
kretanju, samostalnom obavljanju fizioloških potreba itd.
Međunarodna definicija oštećenja, odnosno invalidnosti, odnosno hendikepa je sledeća.
1. OŠTEĆENJE – "U zdravstvenom smislu oštećenje je svaki gubitak ili nepravilnost
psihološke, fiziološke ili anatomske građe ili funkcije."
2. INVALIDITET – "U zdravstvenom smislu invaliditet je svako ograničenje ili sma-
njenje koje proizlazi iz oštećenja, sposobnosti izvođenja neke aktivnosti na način ili unutar
raspona koji se smatra normalnim za jedno ljudsko biće."
3. HENDIKEP – "U zdravstvenom smislu hendikep je poteškoća pojedinca, nastala
zbog nekog oštećenja ili invaliditeta, koji ograničuje ili sprečava izvršenje funkcije koja je za
tog pojedinca normalna (zavisno od doba, pola, te od socijalnih i kulturnih činilaca)."
Podaci Svetske zdravstvene organizacije govore da u razvijenim državama procenat
hendikepiranih u ukupnoj populaciji iznosi oko 10%. U tih 10% su i one invalidne osobe koje
sebe u potpunosti zbrinjavaju i ne zahtevaju nikakvu pomoć drugog lica, recimo ljudi sa zub-
nim protezama, oštećenjem mirisa, nedostatkom jednog prsta ili dela prsta itd. Uprkos tome,
ipak mora se priznati je procenat od 10% izuzetno visok.
Medicinskoetički stav prema hendikepiranima zasnovan je na sledećim načelima:
1. Hendikepirani ima pravo na život i adekvatan kvalitet življenja kao i svaki član društva.
2. Hendikepirani ima pravo na zaštitu koju je dužna da mu obezbedi zajednica.
3. Hendikepirano lice najčešće nije to postalo svojom krivicom.
4. Hendikepirano lice ima pravo na pomoć drugog lica, ali i korišćenje svih tehničko-
medicinskih dostignuća kroz savremena pomagala.
5. Obaveza zajednice je da ulaže napor na uklanjanju barijera za uključivanje hendike-
piranih u životne standarde opšte populacije.
Hendikepiranost etiopatogenetski može biti:
1. hendikepiranost od rođenja i
2. hendikep nastao tokom života.
Mentalni stav samog bolesnika prema svom hendikepu je bitno različit u situaciji uro-
đenog ili stečenog hendikepa.
404
Medicinska etika
Bolesnici sa urođenim hendikepom

Urođeni hendikep ili hendikep nastao u ranom detinjstvu podrazumeva po pravilu dobru
i kvalitetnu psihološku adaptaciju te osobe na sopstveni nedostatak.
Često urođeno čulno hendikepirani mogu da posebno razviju kompenzatorno druge vre-
dnosti kojima ostvaruju osećanje uvažavanja zdravih, ali i samouvažavanje, što je vrlo bitno.
Ipak, lekar mora računati na povišenu psihičku fragilnost, ali i moguću narušenost mentalnog
sklada u svake osobe sa urođenim ili u ranom detinjstvu stečenim hendikepom.
Bolesnici sa stečenim hendikepom

Stečeni hendikep podrazumeva invalidnost nastalu uglavnom tokom života, često u zre-
loj životnoj dobi. Takve osobe se teško ili nikada ne adaptiraju na svoju invalidnost.
Brojni ljudi sa stečenim hendikepom ne uspevaju da tokom svog preostalog života or-
ganizuju život na poželjno zadovoljavajući način. Ova lica imaju izražene smetnje iz opusa
psihopatološkog ispoljavanja, od lakših do veoma teških, kao što su recimo trajna depresivna
stanja. Odnos lekara i bolesnika sa stečenim hendikepom je veoma osetljiv i zahteva posebnu,
dodatnu angažovanost lekara da se bolesnik ne oseća manje vrednim. Lekar u tretmanu bole-
snih sa stečenim hendikepom mora uvek iskazati posebno strpljenje. Lekar ne sme dopustiti
da hendikepirana osoba zapazi njegov gest ili mimiku gadljivosti prema naruženosti u hendike-
pu.
Medicinskodeontološka načela rada obavezuju lekara da pored ličnog, adekvatnog stava
računa da značajan broj osoba iz socio-sredine u kojoj hendikepirani živi, nerado komunicira
sa hendikepiranim licem. Te osobe to čine projektujući nedostatak unutrašnjih psiholoških, li-
čnih vrednosti u drugog, u ovom slučaju u hendikepirano lice.
Medicinskodeontološki lekar, kao i drugi zdravstveni radnici treba da zna posebnost i
specifičnost formirane psihologije u stečeno hendikepiranih osoba u odnosu na način nastanka
invaliditeta. Recimo, različit je psihološki stav i prihvatanje svoje invalidnosti u ratnih vojnih
invalida u odnosu na invalidnosti nastale neoprezom u mirnodopskim uslovima ili u saobra-
ćajnim nesrećama.
Medicinskoetički se može govoriti o specifičnostima u sledećim vrstama hendikepa i
modalitetima tih hendikepa:
1. medicinskoetički stav prema licima sa urođenim anomalijama;
2. medicinskoetički stav prema stečenim mentalnim hendikepima, a posebno prema urođenim;
3. medicinskoetički stav prema čulno hendikepiranim licima;
4. medicinskoetički stav prema invalidima rada;
5. medicinskoetički stav prema ratnim vojnim invalidima;
6. medicinskoetički stav i problemi u veštačenju i ekspertizi u slučaju stečenog hendikepa;
7. medicinskoetički aspekti prevencije stečenih hendikepa u ranom detinjstvu.
405
RAD LEKARA U EPIDEMIOLOGIJI

Epidemiologija je posebna grana naučne medicine koja izučava rasprostranjenost neke

bolesti u narodu. Savremena epidemiologija se bavi proučavanjem distribucije obolevanja ili
umiranja u ljudskoj populaciji. Epidemiologija time postaje disciplina u okviru svake grane
savremene naučne medicine te u tom pravcu i teče njen razvoj.
Epidemiologija svoja interesovanja posebno usmerava na utvrđivanje ne samo ukupnog
broja obolelih od neke bolesti već i na broj novih slučajeva te bolesti, obično tokom kalendar-
ske godine. Medicinskodeontološka načela su bitna za lekara specijalistu epidemiologije, po-
sebno epidemioloških istraživanja u oblasti zaraznih i infektivnih bolesti. Moguća medicin-
skoetička i medicinskopravna ogrešenja lekara u epidemiološkim istraživanjima su česta, time
i odgovornost epidemiologa.
Istorijski epidemiologija prati razvoj medicine. Sigurno je i pre više milenijuma lekari-
ma bilo bitno da utvrde razmere bolesti i razloge razbolevanja, posebno masovnih. Poznato je
da su Evropu od VII do sredine XX veka zadešavale masovne zaraze kuge i odnele na stotine
miliona ljudskih života. Ondašnji lekari to nisu znali, a mi danas sa pravom možemo konsta-
tovati da su vaši, buve i komarci ubili više ljudi sigurno nego sva koplja, strele, mačevi, pa i
puške u hiljadugodišnjim ratovanjima evropskih država.
Epidemiologija danas treba da praktičnoj i istraživačkoj medicini omogući:
1. objašnjenja pojave bolesti u nekoj populaciji ili suppopulacionim grupama;
2. identifikaciju riziko-faktora za nastanak bolesti u datoj populaciji;
3. procenu individualnih rizika za pojavu neke bolesti;
4. utvrđivanje toka i ishoda nastale bolesti ili epidemije;
5. utvrđivanje izvora i puteve epidemijske ekspanzije date bolesti;
6. definisanje prioriteta u preduzimanju mera od strane zdravstvenih službi i zajednice;
7. procenu kvaliteta i efikasnosti mera na suzbijanju bolesti i lečenju i
8. pomoć ministarstvu zdravlja u formulisanju i sprovođenju zdravstvene politike.
Epidemiologija i lekari specijalisti ove medicinske grane danas imaju izuzetnu medicin-
skodeontološku odgovornost u predviđanju i suzbijanju brojnih zaraznih bolesti. Najteže zara-
zne pošasti našeg vremena su SIDA, hepatitis "C" i ptičji grip. Odgovornost epidemiologije je
u pravilnom programiranju i složenim anticipacijama masovnih pankontinentalnih vakcinacija
za bolesti koje su praktično eradicirane (variola, rubeola, morbile, pertusis, difterija itd.). Od-
govornost je isključivo na epidemiolozima da li vakcinacije recimo protiv rubeole nastaviti i
trošiti ogromna materijalna sredstva ili zbog korišćenja tih sredstava u druge svrhe rizikovati
masovne kontinentalne epidemije. Skoro sedam decenija nema rubeole u nekim razvijenim
zapadnim zemljama. Ako bi se prekinula vakcinacija, da li bi se ponovila situacija u istoriji
medicine poznata na Farskim ostrvima kada su morbile desetkovale stanovništvo dolaskom
Engleza, jer više generacija pre toga u autohtonom stanovništvu nije bolovalo od morbila.
Značaj epidemiologije je i u programima za zdravu životnu sredinu, zdravu hranu i zdravu
vodu za piće, kao i u suzbijanju savremene neinfektivne pandemije (zavisnost od droga).
406
Medicinska etika
RAD LEKARA U STOMATOLOGIJI

Stomatologija je po svemu posebna medicinska disciplina. Lekar stomatolog se bavi bo-

lestima zuba i organa i tkiva usne duplje. Medicinskoetički značaj lekarskog rada u stomato-
logiji, odnosno rada lekara stomatologa, izuzetno je veliki, ali i veoma specifičan. Stomatolo-
gija se bavi lečenjem zuba i bolestima usta, a medicinskoetički aspekt posebnosti baš se bazi-
ra na tim organima jer su oni na licu stalno vidljivi. Lepota, negovanost i očuvanost zuba su
kvalitet izuzetne psihološke vrednosti za čoveka, kao i usta u celini.
Medicinskoetički problemi vezani za rad lekara stomatologa su svakako brojni, a mogli
bi se podeliti u sledećih nekoliko kategorija:
1. medicinskoetički problemi rada stomatologa i njegov odnos prema bolu pacijenta,
2. medicinskoetički problemi konkurencije u radu lekara stomatologa,
3. medicinskoetički problemi vezani za estetiku u protetskom radu lekara stomatologa i
4. materijalno, ekonomsko vrednovanje usluga lekara stomatologa sa etičkog aspekta.
1. Medicinskoetički problemi rada lekara stomatologa i njegov odnos prema bolu pa-
cijenta su posebni. Bol je u stomatologiji za razliku od drugih medicinskih oblasti klinički
veoma bitan ali i patološki kvalitet per se. Bol pripada i zaštitnim mehanizmima i sistemima
ličnosti na imunološko-ćelijskom nivou i autonomno-urgentnom nivou koji se odnosi na od-
branu celog organizma, recimo od obimnih telesnih povreda. Bol je značajan dinamogeni fak-
tor i mobilizator odbrambenih reakcija u sistemu zaštitnih mehanizama čoveka. Percepcija i
reakcija na bol po intenzitetu nisu u skladu sa obimom lezije – tipičan primer je zubobolja kao
intenzivna patnja (a najčešće je oštećena samo pulpa) zbog bola praćenog strahom.
Značaj zuba veoma je bitan za svakog čoveka, a posebno za pacijenta koji traži stomato-
lošku uslugu – od protetičkih radova, preko plombiranja, raznih tehnika lečenja, ili lečenje bo-
lesti usta. Lekar stomatolog je obavezan po načelima medicinske etike da čuva tajnu vezanu
za higijenu i negu zuba i usta, ali i druge aspekte koje pri pregledu sazna ili utvrdi.
Odnos lekar stomatolog – pacijent ima svoje specifičnosti, ali i sve karakteristike odno-
sa lekar – bolesnik. Specifičnosti su uvek posebna anksioznost pacijenta kada seda na stoma-
tološku stolicu i lekar stomatolog ne bi smeo da zloupotrebljava to stanje svog pacijenta. Na-
protiv, treba da ohrabri pacijenta. Lekar stomatolog ne sme svojim stavom da izazove pove-
ćanu strepnju od neprijatnosti i bolova koje i inače pacijent doživljava pri saniranju njegovog
bolesnog zuba. Lekar stomatolog sa medicinskoetičkog aspekta je dužan da vrednuje bol svo-
jih pacijenata, jer je trigeminalni bol jedan od najintenzivnijih koje čovek može da doživi.
2. Medicinskoetički problemi konkurencije u radu lekara stomatologa su danas u sto-
matološkoj praksi izuzetno česti. Stomatologija sa svojim specijalnostima i supspecijalnosti-
ma je svugde u svetu u savremenoj civilizaciji veoma poželjna i unosna profesija sa aspekta
materijalnih ostvarenja. Medicinskoetički aspekti obavljanja lekarsko stomatološke struke na-
407
lažu uzdržljivost od nekorektnog komentara i korektnost prema kolegama stomatolozima. Ne-

dopustivo je i etički neprihvatljivo komentarisati rad svog kolege. "Borba za pacijenta" u radu
lekara stomatologa ne sme biti zasnovana na omalovažavanju rada kolega konkurenata, već
može samo biti zasnovana na ličnom kvalitetu, znanju stomatologije i stručnoj veštini rada i
pruženog kvaliteta usluge bolesniku.
3. Medicinskoetički problemi vezani za estetiku protetičkih radova lekara stomatologa
su posebna specifičnost stomatološke profesije. Lekar stomatolog je u prilici da doprinese
kvalitetu ukupnog življenja pacijenta preko estetskog kvaliteta svoje zanatske usluge u prote-
tičkim radovima. Do pre nekoliko decenija stavljanje zlatnih navlaka na bolesne zube, koje se
vide pri otvaranju usta, posebno pri smehu, bio je statusni simbol. Lekari stomatolozi i danas
skupim materijalima, ali i skupim i komplikovanim procedurama u protetici doprinose estet-
skom izgledu ovih tako važnih i stalno vidljivih organa kao što su zubi. Kvalitetan rad stoma-
tologa je vidljiv a pacijentu donosi sigurnost u interpersonalnoj komunikaciji pokazivanjem
lepote svojih zuba. To je posebno značajno u pojedinim profesijama. Medicinskoetički pro-
blem ovde ima jednu posebnu dimenziju, jer lekar stomatolog treba da izbegne ličnu, narci-
stičku zamku, tj. izbegne podsvesnu potrebu naruženja svog pacijenta.
4. Materijalno vrednovanje usluga lekara stomatologa sa etičkog aspekta proističe iz
važnosti samih zuba za svakog čoveka te time vrednosti i značaja stomatoloških usluga. Eko-
nomski merkantilni razlozi ne smeju sa medicinskoetičkog aspekta biti nikada primarni u radu
lekara stomatologa. Samo na kvalitetu date usluge stomatolog treba da zasniva svoju dobit
prodajući isključivo profesionalnu veštinu. Skoro da nema medicinske discipline koja je tako
unosna. Humanistički stav i humanistički odnos lekara prema pacijentu u stomatologiji treba
stalno osvežavati. Posebno je to potrebno danas u našoj zemlji, kada rad stomatologa prelazi u
privatnu praksu i trpi devijacije u smislu stavljanja u drugi plan kvaliteta stomatoloških usluga.
Nije pretenciozno reći da bi stomatolozi trebalo više od svih drugih lekara da uporno i
predano rade na stomatozdravstvenom prosvećivanju opšte populacije i utiču na zdravstvenu
politiku zajednice.
Stomatolog mora da uvažava pored somatskog i estetskog posebno psihološku dimenzi-
ju pacijentovog doživljavanja izvedenih protetičko-stomatoloških radova. Stomatologija je po
novim saznanjima naučne medicine veoma bitna za trudnicu i ishod trudnoće (bez patoloških
promena i za rađanja zdravog deteta).
Stomatolog direktno stavom i držanjem utiče da se u odnosu stomatolog – pacijent for-
mira jedna od tri moguće situacije:
1. Bezlična forma – pacijent je potpuno pasivan.
2. Forma saradničke usmerenosti – pacijent sa punim poverenjem automatizovano izvr-
šava sve naloge stomatologa.
3. Forma uzajamne saradnje – odnos dogovora zasnovanog na prethodno ostvarenom
međusobnom poverenju.
Empatija a ne agresivnost stomatologa treba da je prisutna u svakoj situaciji usposta-
vljenog odnosa stomatolog – pacijent. Medicinskopravna odgovornost stomatologa je vrlo
moguća posledica kliničke stomatološke prakse.
408
Medicinska etika
RAD U FARMACIJI I APOTEKARSTVU

medicinskoetički aspekti i problemi
"Kada bi smo lekarima uzeli iz ruku i sve lekove, oni bi i dalje bili predvodnici društva."
Arateus, Kapadokijski lekar
Farmakologija je naučna oblast koja se ekspanzivno razvila do neslućenih granica, na-

ročito u drugoj polovini XX veka, odnosno posle završetka Drugog svetskog rata do danas.
Farmacija u medicini je stara koliko i sama medicina.
Čovek je sigurno oduvek pokušavao da upotrebi neki lek kad je bolestan. Korišćenje
farmakoloških supstanci u lečenju bolesnika i na samom početku XXI veka su najmoćnije te-
rapijske procedure naučne medicine u vršenju lekarske struke. Nesporno je da je farmacija,
odnosno otkriće novih farmaceutskih supstanci, pokrenula bitna naučna istraživanja u oblasti
molekularne biologije, medicinske biohemije, neurofiziologije, genetike i drugih koje su suš-
tina daljeg razvoja savremene naučne medicine i njenih domašaja.
Medicinskodeontološka načela i medicinskodeontološki problemi vezani za oblast far-
makologije i farmaciju uopšte, imaju dva nivoa.
Prvi nivo su medicinskoetički problemi i mogući medicinskopravni problemi vezani za
farmaciju kao privrednu delatnost i marketing. Marketing u farmaciji je ponekad nekorektan i
nelojalan da bi se lek, odnosno farmakološka supstanca koju proizvodi data farmaceutska fa-
brika što više prepisivao i koristio.
Drugi nivo medicinskodeontoloških problema je vezan za odluku lekara da propisuje
baš određeni lek u često širokoj lepezi mogućeg izbora terapijskih farmakoloških supstanci.
Medicinskodeontološki problemi su posebno prisutni u proizvodnju i plasmanu farma-
ceutskih supstanci –lekova. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije preko 65.000
je registrovanih lekova u svetu. Prva dilema je da li stvarno postoji ovoliko hiljada farmako-
loških supstanci koje mogu poneti atribut lekovitosti. Svakako da to argumentovano nije mo-
guće. Farmaceutska industrija je veoma razvijena, naročito u razvijenim i bogatim zemljama
Zapada. Naravno da brojnost farmaceutskih supstanci - lekova i obim proizvodnje diktiraju
poseban marketing gde su moguća neetička činjenja da bi se ostvarila materijalna dobit proda-
jom lekova. Lekar u interesu činjenja samo dobra svom pacijentu mora ovo imati u vidu i
obavestiti se o svakom leku koji odabere pri proskripciji svom pacijentu. Neophodno je da u
detalje poznaje farmakodinamiku i farmakokinetiku tog leka, kao i njegov hemijski sastav.
Etička ogrešenja profesionalnih lica u farmaceutskim fabrikama i institucijama farmaceutske
distribucije su moguća i brojna ali na njih lekari i drugi zdravstveni radnici ne mogu bitno uti-
cati. Izuzetak je eksperimentalni, istraživački i naučni rad u projektima vezanim za farmako-
loške supstance u kojima lekar učestvuje.
Medicinskodeontološki problemi u prepisivanju farmakoterapijskih supstanci odnosno
lekova su posebni a mogući. Medicinskoetička i medicinskopravna ogrešenja vezana za pro-
skribovanje lekova od strane lekara mogu nastati iz dva razloga.
409
1. Nedovoljno znanje lekara o leku koji propisuje svom pacijentu je relativno česta
pojava i povezana je sa sudskomedicinskom odgovornošću. Obaveza lekara specijalista i
supspecijalista je da svoja znanja o leku koji je u opticaju za određenu bolest ili otklanjanje
određenih simptoma ne ograniči na prospekt ili ispričanu marketinški hvalospevnu priču akvi-
zitera fabrike koja lek licencno pušta u promet. Lekar je dužan da poseduje znanje iz farmako-
logije, a o svakom pojedinačnom leku i precizna znanja iz farmakokinetike i farmakodinami-
ke njegovog dejstva, odnosno o njegovoj biološkoj raspoloživosti. Neophodno je da lekar po-
znaje i hemijski sastav leka, očekivane povoljne efekte, ali i sve moguće nepoželjne nus-
efekte po pacijenta. Takođe je neophodno da lekar poznaje i interreakcijska hemijska događa-
nja i promene ukoliko se nameravani lek daje sa nekim drugim lekovima.
2. Etički defekt u vršenju lekarske struke je posebna dimenzija medicinskoetičkog i
medicinskopravnog problema vezana za propisivanje lekova bolesniku. Lekari su često u situ-
aciji da iz ekonomskih razloga, ali i afirmativnih i istraživačkih, neki marketinški dobro obra-
đen lek i plasiran u stručnoj medicinskoj javnosti češće propisuju bolesnicima. Nekada se ta-
kvo propisivanje leka od strane lekara čini i u onim bolesnim stanjima gde supstanca po indi-
kacijama svoje primene i nije neophodna, ili čak nema mesta. Sve to iz razloga da bi se pove-
ćao promet tog leka i recimo, ostvarila materijalna podrška tom lekaru od strane farmaceutske
fabrike ili farmaceutske kuće koja vrši distribuciju odnosnog leka. Ovo je moguće jer je po-
znata činjenica da farmaceutske fabrike i farmaceutske distributivne ustanove lekova materi-
jalno podržavaju istraživače i istraživačke projekte u humanoj medicini. Potrebno je zato da
načelno o ovim medicinskoetičkim problemima budu upoznati i studenti medicine, a lekari u
praksi posebno i obavezujuće.
Medicinskodeontološki problemi u obasti farmacije postoje i u postupanju sa eksperi-
mentalnim životinjama u farmakološkim istraživanjima. Ovaj aspekt etičkog i pravnog ogre-
šenja o eksperimentalne životinje je već raspravljan u ovom udžbeniku. Podsećanja radi, po-
menimo načela Svetskog medicinskog udruženja i Svetske zdravstvene organizacije po tom
pitanju. Rezolucija Svetskog medicinskog udruženja je u Ženevskoj konvenciji 1985. godine
dala međunarodna načela za biomedicinska istraživanja na životinjama kao obavezujuće pred-
loge za istraživače u biomedicini svih zemalja. Rezolucija je usvojena u Hong kongu na 41.
skupštini Svetskog medicinskog udruženja 1989. godine. Navedena deklaracija i rezolucija
obavezuju na humano postupanje sa životinjama i nalažu bezbolno žrtvovanje životinja i mo-
dela u istraživanjima. "Sa životinjama u eksperimentu ima se postupati kao sa bićima koja
osećaju i smatrati etičkim imperativom njihov valjan uzgoj i upotrebu, te izbegavanje i svođe-
nje na najmanju meru neugodnosti, patnje i bolova." Jasan je poseban medicinskoetički
aspekt i postojanje medicinskoetičkih problema u ovoj oblasti.
Specifični su medicinskodeontološki problemi rada farmaceuta u apoteci - instituciji
gde se čuvaju i ponekad spravljaju lekovi. Apotekar izdaje lek samo propisan na lekarski
recept. Ovo je tradicija u medicini stara više milenijuma. Apoteka po svojoj suštini nije pro-
davnica, odnosno uobičajena trgovina iako je pojednostavljeno često tako shvaćena. Medicin-
skoetička načela obavezuju farmaceuta u apoteci da poštuje profesionalna načela i izbegava
sledeće moguće etičke greške.
410
Medicinska etika
1. Apotekareva komunikacija sa bolesnikom prilikom izdavanja leka na recept u apo-

teci ima obavezujuće etičke principe. Farmaceut tokom radnog vremena komunicira sa više
desetina pacijenata – bolesnika ili članova njihove porodice. Apotekar treba da zna da bole-
snik ne dolazi u apoteku po svom izboru kao u trgovinu nego po prekoj potrebi da uzme lek
koji će eliminisati njegove tegobe. Ti pacijenti mogu biti agresivni, napeti, nestrpljivi, depre-
sivni sa izmenama skladnog mentalnog funkcionisanja itd. Od apotekara se očekuju strplji-
vost, ljubaznost, toplina.
2. Kontrolisanje lekarskog recepta pri izdavanju leka je profesionalna obaveza apote-
kara. Medicinskoetički aspekt ove obaveze je jasan. Farmaceut je milenijumima produžena
ruka lekara, odnosno završnica odnosa lekar – bolesnik. Apotekar je dužan da prekontroliše
usklađenost naziva leka, njegovog hemijskog sastava i dijagnoze upisane na receptu, kao i do-
ze i oblika propisanog leka. Medicinskoetičko načelo i pravilo je da apotekar finalizuje i bez
pogovora izvršava nalog na lekarskom receptu. Međutim, ukoliko uoči grešku, dužan je da
odmah uspostavi komunikaciju sa lekarom koji je lek propisao i obavesti ga o uočenoj po-
grešci u dozi ili recimo u načinu aplikacije. Ova etička obaveza apotekara oslonjena je na
2.500 godina staru Hipokratovu zakletvu u onom delu gde se govori: ''Moje kolege su moja
braća i sestre.'' Pošto je farmaceut ipak zdravstveni radnik i ova njegova obaveza je samo u
kontekstu medicinskoetičkog načela: ''Uvek i sve činiti u korist i na dobro bolesnika.''
3. Farmaceut često daje savete pacijentu. Etičke zamke ali i medicinskopravne za apo-
tekara u ovoj neizbežnoj situaciji su sledeće. Neophodno je da se apotekar ograniči na komen-
tare i davanje saveta vezanih samo za farmakološka svojstva leka. Umerenost i limitiranost
apotekarevih komentara je njegova etička obaveza. Etičko ogrešenje će apotekar učiniti kada se
upusti da bolesniku daje savete van svoje kompetentnosti, odnosno stručnog znanja iz medicine.
Studiranje farmacije ne pruža farmaceutu znanje iz oblasti medicine i njenih kliničkih discipli-
na, dakle u tom delu apotekar je laik i bez obzira na farmaceutsko iskustvo nije kompetentan.
4. Apotekarski rad i finansijska dobit otvaraju posebne i nove medicinskodeontološke
probleme. Danas su u našoj zemlji brojne privatne apoteke. Farmaceut je time doveden u situa-
ciju etičkog ali i pravnog ogrešenja jer je zainteresovan da proda što više lekova i tako zaradi.
Etička ogrešenja apotekar čini u našoj zemlji danas, nažalost, "potpuno legalno" jer prodaje
lek bez lekarskog recepta. Apotekar čak i raspravlja sa pacijentom o tegobama i predlaže mu iz
svog asortimana više lekova, često insistirajući na onom koji je skuplji, tvrdeći da je "bolji."
411
RAD LEKARA U KLINIČKOJ FARMAKOLOGIJI

"Lekovi su božansko dobročinstvo."

Herofilus
Metoda ispitivanja lekova na ljudima je vezana za kliničku farmakologiju kao posebnu

granu medicine. Klinička farmakologija kao nauka se između ostalog bavi ne samo postavlja-
njem etičkih normi, već i razradom pravilne tehnike izvođenja kontrolisanog kliničkog ogleda
sa lekovima. Neophodno je sa aspekta medicinske etike eksperiment sa lekovima u okviru
kliničke farmakologije sprovoditi sa što manje rizika po ispitanika, bilo da se radi o terapij-
skom ili neterapijskom karakteru eksperimenta, a da se poštuje princip ostvarenja što veće ko-
risti za napredak nauke, odnosno medicine. Terapijski ogledi imaju za zadatak da utvrde tera-
pijske vrednosti leka u klinici, različito oblikovanim ogledima. Terapijski ogledi u kliničkoj
farmakologiji treba da se zasnivaju na upoređivanju efekata dva ili više načina lečenja, koji se
sprovode pod istim uslovima, u isto vreme, na približno podjednako teškim bolesnicima.
Neterapijski eksperimenti su takođe veoma važni i bave se izučavanjem efekta leka na
organizam zdrave osobe, ispitivanjem kretanja leka u organizmu, proučavanjem odnosa datih
doza i ostvarenih koncentracija u tkivnim tečnostima, kao i utvrđivanje puteva metabolisanja
leka u organizmu čoveka.
Nozološka dijagnostika (kauzalna dijagnoza) brojnih bolesti i stanja nije moguća još
uvek u naučnoj medicini. Zato se u terapiji primenjuje:
a) Sindromološki terapijski pristup – to podrazumeva u farmakologiji uvođenje cilja-
nog leka za sindrome na primer, lek za glavobolju, mučninu, povraćanje itd. Ciljana farmako-
terapija nema tendenciju kauzalnog lečenja, ali postignutim uspešnim efektima uklanjanjem
simptoma ili sindroma činjenično je uspešna.
b) Kauzalna (etiološka) farmakoterapija – podrazumeva da lek trajno uklanja uzrok
bolesti a posledica je definitivno izlečenje ili poboljšanje naročito kod hroničnih bolesti.
Medicinskoetički stavovi u primeni lekova a posebno novih ili ispitivanja novih sup-
stanci na ljudima su primarno zasnovani na poštovanju interesa bolesnika. Obaveze i odgo-
vornost lekara u kliničkom ispitivanju lekova reguliše Helsinška deklaracija.
Dešifrovanje ljudskog genoma dovelo je do usvajanja saznanja o životnim procesima na
molekularnom nivou i otkrivene su moguće najsuptilnije promene koje stoje u osnovi zdravlja
i bolesti. Već smo u eri kliničke primene genske terapije in vivo posredstvom tzv. molekular-
nog konjugata. Nova medicinskodeontološka načela i problemi u farmakologiji budućnosti
su tek u naznaci i njena perspektiva.
Danas praktično sve zemlje sveta imaju pozitivno zakonodavstvo kojim je uređen pro-
met lekova, kao i niz podzakonskih akata koji čine sistem propisa kojima se reguliše uvođenje
novih lekova. Osnovni principi izvođenja kontrolisanog kliničkog ogleda primene lekova de-
taljno se proučavaju u predmetu kliničke farmakologije tokom medicinskih studija.
412
Medicinska etika
TRANSPLANTACIJA TKIVA I ORGANA

medicinskodeontološka načela, dileme i problemi
Transplantacija tkiva i organa je savremena terapijska metoda.

Razvojem naučne medicine u terapijsku praksu je uvedena transplatacija tkiva i organa.
To je danas najefikasnija i najpoželjnija metoda lečenja bolešću ili povredom, trajno
oštećenog tkiva ili trajnog prestanka rada organa važnih za život.
Transplantacija (transplatatio), predstavlja postupak presađivanja tkiva ili organa sa je-
dnog mesta na drugo i može biti:
1. autotransplantacija, ako se obavlja na istom čoveku,
2. homo transplantacija, sa jednog na drugog čoveka,
3. hetero transplantacija, ako se izvodi sa jedinke jedne vrste na drugu vrstu.
Istraživanja mogućnosti transplantacije tkiva i organa datiraju od početka XX veka, a
izvodi se oko 70 godina. Danas se uspešno presađuju osim tkiva, čitavi organi. Transplantuju
se bubrezi, rožnjača, kosti, srce, jetra, pankreas, krvni sudovi i dr.
Lečenje transplantacijom visceralnih organa je dostiglo nivo rutinske prakse u poslednje
4 decenije, jer je prva transplantacija bubrega izvedena 1954. godine. Godine 1963. prvi put je
transplantirana jetra, a pankreas i srce već 1967. godine i 1969. godine srce sa plućima. Uvo-
đenje transplantacije visceralnih organa izazvalo je nove medicinskoetičke probleme i dileme,
tako je 39 zemalja do 1987. godine donelo zakonske propise koji regulišu davalaštvo organa
za transplantaciju, ali i sve detalje vezane za postupak transplantacije. Dostignuta tehnika
transplantacije organa do ovog momenta i rutinska praksa ovog načina lečenja, ipak su donele
rešenja u okviru etičkih problema vezanih za davaoca organa.
Da bi se dobro obavila transplatacija, neophodno je prvo razrešiti kompatibilnost organa
koji se uzima za transplatat sa organizmom u koji se presađuje. Tako su na poslu transplanta-
cije uvek angažovani multidisciplinarni specijalistički i supspecijalistički timovi: hirurzi,
imunolozi, biohemičari, farmakolozi, neuropsihijatri, internisti, kardiolozi itd.
Transplantacija je dospela u žižu interesovanja i rasprava u naučnim medicinskim
krugovima. Rasprave se vode u oblasti medicinske etike, prava, filozofije, ekonomije, socio-
logije, religije, što je samo pokazatelj izuzetnog interesa i značaja transplantacije za pojedinca
(bolesnika ili potencijalno bolesnog), ali i za društvo u celini.
Osnovna medicinska pitanja koja otvaraju medicinskoetičke i pravne probleme su:
1. Pravilno i dobro postavljena indikacija za transplantaciju je izuzetno složen pro-
ces. Transplantacija organa je hirurški zahvat visokog rizika, te su indikacije i odluka vrlo
složeni i obavezuju na primenu svih dijagnostičkih i laboratorijskih procedura dostignutih u
naučnoj medicini. Postavljena indikacija za zamenu, naročito neparnih organa, mora se bazi-
rati na apsolutno indikovanoj svrsishodnosti takvog zahvata, sobzirom na rizik, dužinu i kvali-
tet života primaoca organa i mora mu biti predočeno da se za zamenu organa odlučuje on, slo-
bodnom voljom. Indikacija za transplantaciju, posebno ne sme biti motivisana željom lekara
da dokaže svoju veštinu, stekne afirmaciju, ugled i slavu i izađe iz anonimnosti.
413
2. Odbacivanje transplantata - transplantiranog, odnosno presađenog organa ili tkiva

od strane primaoca, ključ je za uspeh transplantacije kao zahvata. Današnja naučna medicina
omogućava stručnom timu za transplantaciju, utvrđivanje histokompatibilnosti davaoca (do-
nora) i primaoca transplantata, zatim primenu imunosupresivne terapije (citosporina, kortiko-
steroida i dr.), te ovim i brojnim drugim dostignućima podiže na zavidan nivo uspešnosti iz-
vedene transplantacije, a rizik od odbacivanja transplantata svodi na minimum.
3. Uspeh transplantacije organa ili tkiva zavisi i od potrebnih i pribavljenih pojedino-
sti o podobnosti davaoca da bude donor. Postoje opšti i posebni medicinski kriterijumi koji su
protokolarno utvrđeni, ali se i stalno dograđuju, za procenu podobnosti davaoca organa ili tki-
va. Davalac transplantata ne može biti ona osoba koja ima opštu infekciju, sindrom stečene
imunodeficijencije (HIV infekcija), virusni hepatitis, virusni encefalitis, Gullian-Barreov i
Strohlov sindrom, uživalac droga - heroinoman, osoba sa malignim oboljenjem osim primar-
nog tumora mozga i akutnom tuberkulozom. Bitna je i starosna granica za donora - davaoca
za svako tkivo ili organ, što je protokolarno utvrdila Pitsburška fondacija.
4. Transplantacija – presađivanje, i prezervacija – čuvanje uzetih organa ili tkiva od
donora – davaoca, mora se izvesti u skladu sa pravilima nauke, struke, etike i prema pravnim
normama o regulisanju transplantacije. Sa hirurškog aspekta današnjeg dometa savremene hi-
rurgije, samo uzimanje transplantata, nije poseban problem, ali se svakako i dalje usavršava.
5. Čuvanje organa (prezervacija) složenije je od samog uzimanja (eksplanacija), jer sa
prestankom cirkulacije i oksigenacije po uzimanju nastupaju u tkivu i organu metabolički i
drugi postmortalni procesi koji dovode do morfofunkcionalnih promena na translplantatu, što
limitira podobnost za upotrebu. Navedeni procesi počinju još u samom organizmu, neposred-
no po prestanku osnovnih vitalnih funkcija ako se transplantat uzima sa leša. Čuvanje i održa-
vanje tkiva ili organa uzetog za transplantaciju u različitim rashlađenim rastvorima - hladna
ishemija, veoma je složen problem i iziskuje stalna usavršavanja da bi se transplantat što duže
očuvao u morfofunkcionalnoj podobnosti za upotrebu.
Konačno, transplantacija tkiva i organa je vrhunski oblik lečenja i izvor nesagledi-
ve nade obolelih u izlečenje, ali, nedostatak i tražnja organa za transplantaciju, mogu bi-
ti izvor kriminalnih činjenja. Na početku primene ove terapijske metode, izvor je bila samo
živa osoba, a sa napretkom naučne medicine i ostvarenih novih naučnih saznanja, transplanta-
ti se uzimaju isto tako uspešno i post mortem – sa leša.
TRANSPLANTACIJA TKIVA I ORGANA SA ŽIVOG DAVAOCA

Medicinskoetički i medicinskopravni problemi transplantacije organa sa živog davaoca
su brojni. Donor mora biti u potpunosti upoznat i na pravi način informisan o svim elementi-
ma transplantacije. Posebno, o mogućim posledicama zbog oduzimanja tkiva i organa, što je
suštinski medicinskoetički problem. Donator slobodnom voljom odlučuje o davanju organa.
Pitanje slobodne volje i valjanosti pristanka je neretko problematično, jer kako se najčešće ra-
di o srodnicima, roditeljima, deci, braći, sestrama, pristanak može biti iznuđen raznim oblici-
ma pritiska, od prigovaranja, pa sve do ucene i pogodbi. Ukoliko se ne radi o donoru srodni-
414
Medicinska etika
ku, samo davalaštvo može poprimiti kriminalne oblike - karakter trgovine i drugih utilitarnih
motiva, sve do ucena i stvaranja zavisnosti primaoca od davaoca. Posebni problem mogu biti
davaoci koji su na izdržavanju kazni zatvora.
Strogo se mora voditi računa da davanje tkiva ili jednog od parnih organa samo po sebi
predstavlja narušavanje celine organizma, a po definiciji zdravlja i da u manjoj ili većoj meri
nosi sledeće rizike:
1. rizik samog izvođenja operacije pri uzimanju tkiva ili organa,
2. postoperativni rizik,
3. u manjoj ili većoj meri umanjenje radne i opšte životne sposobnosti donora,
4. moguću invalidnost davaoca,
5. umanjenje kvaliteta življenja davaoca i
6. ugrožavanje života davaoca.
Lekar koji radi transplantaciju odgovoran je za poštovanje potpune dijagnostičke procedu-
re u smislu indikacija zahvata na primaocu. Ove norme reguliše Helsinška deklaracija, kao i In-
ternacionalni kodeks etike zdravstvenih radnika sa međunarodnim pravima o biomedicinskim
istraživanjima na ljudima, donet u Ženevi 1982. godine.
Pri presađivanju organa sa živog davaoca, neophodno je ispuniti sledeća četiri uslova:
1. pristanak davaoca,
2. srazmernost davaočevog rizika i izgleda da presađivanje uspe,
3. pristanak primaoca,
4. medicinska opravdanost zahvata.
Neispunjenje nekih od ovih uslova ili nepotpuno ispunjenje, apsolutno isključuje pravo
na pristupanje transplantaciji kao terapijskom postupku.
TRANSPLANTACIJA TKIVA I ORGANA SA LEŠA

Uzimanje tkiva i organa od živih osoba radi transplantacije je relativno ograničeno reše-
nje, te su bolje mogućnosti ostvarene uzimanjem tkiva i organa sa umrlih osoba, odnosno od
pokojnika – kadavera (leševa).2 Smrt predstavlja ireverzibilni prestanak akcije srca (cirkulaci-
je), funkcije disanja (respiracije) i funkcionisanja centralnog nervnog sistema. Lekar dijagno-
stikuje smrt primenom medicinskog znanja o smrti i aparata, tj. utvrđuje da li postoje ili ne
postoje navedene funkcije. Važno je pri dijagnostici smrti isključiti tzv. prividnu smrt - vita
minima sou reducta – vitalne funkcije su svedene na minimum, te takva osoba izgleda mr-
tva. Kliničkim metodama utvrđen prestanak funkcija cirkulacije, respiracije i funkcije central-
nog nervnog sistema označava se kao klinička smrt.
2
Autor ovog udžbenika je bio zapaženi član multidisciplinarnog transplantacionog tima lekara pri izvođenju prve transplan-
tacije srca i jetre u našoj zemlji, u Beogradu, 1995. godine.
415
Medicinskoetički, a i medicinskopravni problemi transplantacije sa kadavera, proističu

još iz rimskog prava. Tada je definisano, a u pozitivnom pravu i danas važi, da su ljudsko te-
lo i njegovi sastavni delovi dobro van prometa, te se ne može nad njima zasnivati pravna
svojina, a time niti pravno raspolaganje kao jedno od svojinskih ovlašćenja. Po tom sta-
novištu može se raspolagati samo onim delovima tela koja su neposredno odvojeni od ljud-
skog organizma, recimo kosa, zubi, krv, sperma, i koji su aktom odvajanja prestali da uživaju
status dobro van prometai postali stvari građanskog prava, te samim tim dobra in comercio.
Poseban etički problem transplantacije sa kadavera je pijetet prema umrlima, što podra-
zumeva osećanja poštovanja prema uspomeni na umrlo lice i nepovredivost leša. Postoje norme
o načinu postupanja sa umrlom osobom radi očuvanja ljudskog dostojanstva umrlog, dosto-
janstva njegove porodice, kao i dostojanstva čoveka uopšte – poštuje se celovitost leša u po-
stupku sahrane. Postoje norme prema kojima je život čoveka najveća vrednost što je u kon-
fliktu sa normom nepovredivosti leša u slučaju kadaverstva, odnosno uzimanja organa sa leša.
Kako pomiriti ove dve norme i sa etičkog i sa pravnog aspekta? Sigurno, norma o spaša-
vanju života kao najveće čovekove vrednosti treba da je primarnija. Međutim, ovakav stav
može izazvati nedoumice, a i pravne probleme u stavovima bližnjih umrle osobe sa koje se
uzimaju organi i tkiva za transplantaciju uprkos činjenici da priroda ne poznaje integritet leša,
jer proces truljenja i raspadanja leša nastupa vrlo brzo post mortem.
Dva su etičkomedicinsko-pravna problema uzimanja i presađivanja tkiva i organa sa
umrlih osoba:
1. saglasnost davaoca organa i
2. merodavno utvrđivanje smrti.
Saglasnost davaoca organa je pre svega pravno pitanje. Ko ima pravo raspolaganja
tkivima i organima sa leša, nakon smrti?
a) Samo lice za života može zaveštati svoja tkiva i organe ili dati izričitu zabranu da se
posle smrti njegova tkiva ili organi koriste u svrhe transplantacije.
b) Rodbina može, ukoliko je to pravno regulisano, da da taj pristanak. Rodbina (rodite-
lji, deca ili bračni drug) može dati saglasnost na uzimanje tkiva ili organa radi presađivanja
drugoj osobi ukoliko preminuli za svog života nije izrazio izričito protivljenje uzimanju
njegovih organa i tkiva za transplantaciju, to se zove negativni način pristanka. Anglosank-
sonske zemlje ovaj medicinskoetički problem rešavaju uglavnom formalnim medicinskoprav-
nim regulativama, insistirajući da se za života da pristanak na uzimanje organa i tkiva za tran-
splantaciju posle smrti, ili da se izričito da zabrana ili za samo neki organ ili grupu organa. U
tim zemljama to se radi popunjavanjem posebnih formulara i pravljenjem takozvanih kartica,
odnosno vođenjem takve administrativne evidencije, na primer formiranjem takvih kartica pri
polaganju vozačkog ispita itd.
Merodavno utvrđivanje smrti mnogo je delikatnije pitanje od problema davanja sa-
glasnosti davaoca na uzimanja organa i tkiva sa leša. Da bi transplantant uspeo, neophodno je
da se organ uzme neposredno po umiranju, a neki put i u momentu dok se funkcija organa za
transplantaciju nije zaustavila te se veštački održava do uzimanja. Danas se zaustavljene, ak-
cija srca i funkcija disanja, odnosno cirkulacija i respiracija, mogu reaktivirati reanimacijom i
416
Medicinska etika
mogu se duže ili kraće vreme, održavati veštački, odnosno pomoću posebnih aparata. Među-
tim, prestanak funkcije centralnog nervnog sistema nije moguće artificijelno ponovo us-
postaviti. Zbog toga se sa aspekta današnje naučne medicine aktom smrti smatra, utvrđeni na-
stanak moždane smrti, odnosno smrt kore velikog mozga, uprkos činjenici da u takvoj situaci-
ji može postojati akcija srca i funkcija disanja, odnosno postojati cirkulacija i disanje, što je
do pre nekoliko decenija bila definicija života.
Moždana smrt
Moždana smrt nastaje zbog naglo dogođenih traumatskih povreda ili oštećenja unutar
lobanjskog sadržaja, zbog ekstremno povišenog intrakranijalnog pritiska ili zbog prekida cir-
kulacije i oksigenativnog procesa, odnosno cirkulacije i metabolizma u mozgu. Posledica mo-
ždane smrti je autoliza - propadanje ćelija i tkiva CNS-a, odnosno mozga, što u klinici daje
znake kome sa nastankom akinezije i pojave patoloških refleksa i prestanka spontanog disa-
nja. Aparatima se utvrđuje prestanak električne aktivnosti kore mozga, odnosno u EEG-u
aplatirana izoelektrična linija. Histo-patološki tkivo mozga je u raspadu, a patomakroskopski
predstavlja kašastu masu.
Harvardski kriterijumi moždane smrti

Harvardski kriterijumi moždane smrti iz 1968. godine i Sidnejska deklaracija iz iste go-
dine prvi su regulisali područje utvrđivanja moždane smrti. Treba razlikovati tzv. socijalnu
smrt od moždane smrti, koja nastaje propadanjem kore velikog mozga, kortikalnu tzv. smrt,
ili apalijski sindrom, odnosno trajno vegetativno stanje.
Fetusi i anencefalična novorođenčad

Fetusi i anencefalična novorođenčad su mogući davaoci organa i tkiva za transplantaci-
ju. Složenost medicinskoetičkih i medicinskopravnih problema je i ovde velika, jer nedostatak
velikog mozga - anencefalija nije isto što i potpuna smrt mozga. Prirodni uzrok smrti je i hi-
poventilacija, koja bi u vreme konstatovanja smrti imala za posledicu propadanje organa i tki-
va, a samim tim njihovu nepodobnost za transplantaciju. Posebno moralno pitanje predstavlja
i radikalni pristup da je anencefalus biće bez perspektive pa čak neljudsko biće, što je nepri-
hvatljivo u odnosu na trudnoću i roditelje. Rešenje ovog pitanja kroz zakonske uredbe moglo
bi dati povoljne efekte za samu transplantaciju kao terapijsku metodu.
Korišćenje fetalnih tkiva i organa je poseban problem, ali i domet današnje naučne me-
dicine i izvorom je složenih medicinskoetičkih konfliktnosti u području pobačaja, u području
planiranih trudnoća i trgovine fetusom – plodom.
Pravna načela na kojima počivaju zakonske odredbe o transplantaciji su sledeća.

1. Presađivanje organa i tkiva je metoda lečenja samo kada je to medicinski opravdano.
2. Transplantacija je izuzetan terapijski metod ali može biti izvor brojnih problema.
3. Pravna preporuka je da se organi i tkiva sa živih u svrhe transplantacije uzimaju što
ređe, a što češće sa leševa – kadavera.
417
4. Transplantacija je zabranjen terapijski medicinski metod ukoliko ne postoji slobodna

volja davaoca i primaoca.
5. Transplantaciju treba izvršiti samo ukoliko su rizici i za davaoca i za primaoca, sa
medicinskog aspekta, svedeni na nivo dopuštenog rizika.
6. Poštovanje načela medicinske etike i lekarske deontologije mora postojati u svakoj
fazi preduzete transplantacije, poštovanje objektivnosti, neutralnosti i potpuno poštovanje ut-
vrđenih postulata naučne medicine.
7. Uzimanje organa sa leša treba izvoditi samo ako davalac za života nije izričito izra-
zio protivljenje da se posle njegove smrti uzmu organi ili tkiva, i ukoliko nema protivljenja
njegove rodbine za uzimanje organa nakon smrti.
Zakon o transplantaciji sadrži sledeće medicinskoetičke i medicinskopravne stavove.
1. Organi i tkiva sa živih se uzimaju samo ukoliko se ne dovode u opasnost njihov
život i zdravlje.
2. Zabranjena je bilo kakva nadoknada za ustupanje delova tela, tkiva ili organa.
3. Regulisane dužnosti lekara i institucija koje učestvuju u transplantaciji.
4. Pre izvođenja transplantacije primalac se u potpunosti mora informisati o mo-
gućim posledicama da bi se potom dobila saglasnost.
5. Pre uzimanja tkiva i organa sa leša mora se utvrditi nesumnjiva moždana smrt -
cerebralna smrt po svim kriterijumima.
6. Tim lekara koji učestvuje u postupku utvrđivanja smrti, ne može učestvovati u
postupku uzimanja organa ili postupku njihovog presađivanja.
7. Sve faze pripreme i izvođenja transplantacije obavezno je pedantno evidentirati
i tu medicinsku dokumentaciju sačuvati.
U našoj zemlji su usvojeni metodi transplantacije skoro svih organa koji se danas presa-
đuju u svetu. Prvi put srce, jetra i pankreas su presađeni 1995. godine u Institutu za kardiova-
skularne bolesti "Dedinje" u Beogradu. Do 2000. godine urađeno je više desetina transplanta-
cija nabrojanih organa i bubrega. Poznato je da se decenijama vrši transplantacija, recimo,
bubrega u našim zdravstvenim institucijama.
Između 1972. i 1982. godine u tadašnjoj našoj zemlji SFRJ je donet, posle desetogodiš-
nje rasprave, Zakon o uzimanju i presađivanju delova ljudskog tela u svrhe lečenja, kao i Pra-
vilnik o bližim medicinskim kriterijumima i načinu utvrđivanja nastanka smrti osoba od kojih
se mogu uzimati delovi tela radi presađivanja u svrhe lečenja. Time su osnovna pravna i me-
dicinskoetička pitanja zakonski regulisana. Činjenica je da se uprkos zakonom regulisanim
problemima vezanim za transplantaciju, u brojnim zemljama čine teška moralna prekršenja,
ali i brojna krivična dela vezana za presađivanje tkiva i organa, ne samo sa živih donora već i
sa leševa - kadavera. U pojedinim zemljama nema zakonskih odredaba o transplantaciji, a
ona se veoma uspešno i često obavlja, recimo u Švedskoj. Transplantacija i problemi vezani
za transplantaciju u Švedskoj prepušteni su nadležnosti naučne medicine, medicinske etike i
lekarske deontologije, a nastale sporne situacije razrešava Etički komitet.
Naš Pravilnik iz 1982. godine, o bližim medicinskim kriterijumima i način utvrđivanja
nastanka smrti osobe od koje se mogu uzimati delovi tela radi presađivanja u svrhe lečenja, biće
2007. godine dopunjen i osavremenjen.
418
Medicinska etika
RAD LEKARA U HUMANOJ GENETICI

Medicinskodeontološki problemi u humanoj genetici odnose se na medicinskoetičke i

medicinskopravne probleme, u radu lekara genetičara, kao i zdravstvenih radnika - medicin-
skih tehničara, te zdravstvenih saradnika psihologa, sociologa, socijalnih radnika, defektolo-
ga, ali i biologa, biohemičara, molekularnih genetičara. Dakle, svih onih profesija koji u okvi-
ru humane medicine rade posebno na istraživanjima sa dezoksiribonukleinskom kiselinom bi-
lo u svrhe izučavanja sastava DNK, dijagnostike, lečenja i sprečavanja genetskih bolesti, bilo
u svrhe ublažavanja već nastalih posledica rođene dece sa genetskim oštećenjima.
Savremena humana genetika primenjena u praksi trebalo bi da kroz zdravsvenu zaštitu
obezbedi svima genetsko zdravlje.
Ovo je povezano sa mogućim medicinskoetičkim zamkama ogrešenja onih koji prihva-
taju da se primenom nauke, odnosno medicinske genetike odluči o rađanju ili nerađanju potom-
stva. Postavlja se i pitanje i dilema da li je bitnije voditi računa o interesima potencijalnih ro-
ditelja ili o interesima zajednice. Medicinskodeontološki problemi su vezani i za interese fetusa,
odnosno nerođenog deteta. Medicinska etika u navedenoj situaciji postaje u stvari eugenika.
Eugenika je nauka koja proučava kako da se genetski popravi potomstvo, te je jasno da
može biti zloupotrebljena u mnogim situacijama.
Eugenika na nivou porodice ima dimenzije genetske konsultacije sa ciljem da na osnovu
postavljene dijagnoze korišćenjem savremenih tehnika u genetici omogući roditeljima rađanje
genetski zdravog potomka. Etički je problem da odluku o bilo kakvom činjenju ili nečinjenju
lekar donosi uvažavajući potrebe, namere i stavove, recimo trudnice ili njene porodice, ili šti-
teći šire društvene interese. Zloupotreba eugenike može ugroziti čitave narode, pa i čovečan-
stvo. Time je etička i medicinskopravna odgovornost lekara i naučnika u oblasti pozitivne ge-
netike ogromna. Tačnost ove konstatacije potvrdila su događanja u nacističkoj Nemačkoj kroz
nacističku politiku uništavanja Jevreja, Cigana, Slovena... Zaprećeno je genocidom brojnih
naroda i etničkih grupa.
Medicinskodeontološki problemi vezani za humanu genetiku praktično su identični me-
dicinskoetičkim i medicinskopravnim problemima u medicini uopšte. Etička načela u medi-
cinskoj genetici podrazumevaju samostalno donošenje odluka. Može se reći da su sva etička na-
čela u genetici značajnija sa psihološkog stanovišta jer imaju intenzivan uticaj na užu i širu
porodicu.
Medicinskodeontološka načela i medicinskodeontološki problemi vezani za humanu
genetiku mogu se razmatrati u okviru genetskog konsultovanja (preventivnog genetskog skri-
ninga) i u okvirima genetskog inženjeringa, odnosno u funkciji genetskog istraživanja.
419
EUGENIKA I HUMANI GENOM

Nauka koja proučava genetsko unapređivanje ljudskog potomstva i potomstva uopšte

bilo koje žive vrste zove se eugenika. Eugenika je nova nauka čiji je cilj poboljšanje kvali-
teta i zdravlja potomaka.
Izopačenjem i zlonamernom upotrebom dostignuća eugenike, ljudi skloni nepoštovanju
osnovnog ljudskog morala mogu iskoristiti eugeniku ne radi poboljšanja vrste homo sapiensa,
nego radi uništenja pojedinih naroda. Podsećanja radi, eugenički pokret u SAD izazvao je ste-
rilizaciju oko 100.000 ljudi između dva svetska rata.
Eugenika se danas u praksi primenjuje kao prenatalna genetska dijagnostika, prenatalni
genetski skrining, prenatalno savetovanje i kao genska terapija.
Projekat humani genom daje mogućnost identifikovanja gena uključenih u glavna da-
našnjoj nauci poznata genetska oboljenja. Treba očekivati da će genetika doći do naučnih ot-
krića i tehničkih mogućnosti da identifikuje i karakteristike gena uključenih u oboljenja sa ge-
netskom komponentom zajedno sa drugim faktorima za bolesti kao što su dijabetes, Alchaj-
merova bolest, shizofrenija i brojne druge. Sigurno da geni kod ovih obolenja pre utiču na
predispoziciju da bolest nastane nego što nose uzrok bolesti sami po sebi.
Sam projekat humani genom se bazira na pretpostavci da će saznanja iz genetike omo-
gućiti postavljanje dijagnoze velikog broja genetskih oboljenja, već in utero, ili što bi bilo
eugenetički gledano bolje, pre začeća, odnosno - ostvariti dirigovano začeće izborom zdravog
muškog i ženskog gameta. Danas, na početku XXI veka, može se reći da je razumevanje cele
humane biologije, u smislu identifikacije i utvrđivanja karakteristika gena, ograničeno je na
oko 50.000 – 100.000 identifikovanih gena u ljudskim hromozomima.
Genetika će sigurno iskoristiti otkrića iz poslednje decenije XX veka da u budućnosti u
genima precizno locira mesta instrukcije za sve biohemijske procese svake ćelije i svakog tki-
va i organa čoveka. Ova buduća saznanja će sigurno frustrirati ukupnu javnost, ali i stručnu me-
dicinsku javnost, sve do onog dometa genetike, dok se ne usvoji mogućnost terapijske upotre-
be. Lakom primenom genske terapije biće podrobno informisana opšta populacija tako da će
pojedinac shvatiti da može slobodnom voljom odabrati najbolje po sebe.
Napredak eugenike zavisi od finansijske investicije u projekat humani genom. Mogući
rizici iz saznanja koja proisteknu kroz odvijanje projekta humanog genoma su moguće brojni,
recimo, može doći do zloupotrebe mapiranja humanih gena. Ako to mapiranje ne bude ano-
nimno i ako se zloupotrebi u izboru pri zapošljavanju, što bi značilo diskriminaciju ljudi pri
konkurisanju za radno mesto. Mapiranje gena može da postane izvor stigmatizacije i socijalne
diskriminacije, jer se prethodno utvrđena "rizična populacija" može takvom diskriminacijom
pretvoriti u "defektnu populaciju."
Eugenika nosi i opasnost upotrebe gena u nemedicinske svrhe, jer je osnovana pretpo-
stavka da geni imaju odlučujuću ulogu u promeni ljudske populacije. Ovaj koncept kao opšta
420
Medicinska etika
dobrobit opravdava ograničenje individualne slobode, ali moć informacije rađa i brigu kako
će ona biti iskorišćena. Danas već postoji strah od nacionalnih ili vladinih programa za po-
boljšanje rase uz upotrebu medicinske tehnologije, a sa idejom da je to u medicinske svrhe.
Projekat humani genom podrazumeva i neophodno ustanovljavanje specifičnih i opštih
medicinskoetičkih i medicinskopravnih principa radi prevencije diskriminacije i genetske sti-
gme rizičnih populacija.
– Osnovni princip je da genetske usluge budu lako dostupne svima, čime bi se sprečila
njena eksploatacija od strane samo bogatih, jer bi se stvorila socijalna neravnopravnost.
– Sledeći princip je neophodnost za međunarodnom razmenom informacija, transfera
tehnologija i otkrića u ovoj oblasti, a time ravnopravnost svih zemalja i svih ljudi.
Temin "humani genom" nametnuo se u okviru domašaja genetike kao nauke. Praktična
primena genetike u humanoj medicini donela je nove medicinskoetičke i medicinskopravne
probleme i dileme. Trenutno se rešavaju na nivou Svetske zdravstvene organizacije, Svetskog
medicinskog udruženja i posebno normativno uređuju u svim zemljama sveta pa i našoj.
Medicinskoetički i medicinskopravni problemi primene genetike u humanoj medicini se
danas razrešavaju kroz institut genetskog savetovanja. (Genetsko savetovanje je već u kvali-
tetnoj praktičnoj primeni u oblasti prenatalne humane medicine.)
GENETSKA ISTRAŽIVANJA I GENETSKI INŽENJERING

Genetski inženjering podrazumeva, eksperimentalni rad sa DNK i oblast kloniranja, ali

i sve medicinskodeontološke aspekte i probleme vezane za primenu tih saznanja i kloniranje.
Činjenica je da su eksperimentalni rad i naučna eksperimentalna otkrića na DNK, na di-
rektnom genetskom materijalu, odnosno hromozomima, fascinantna. Međutim već nastaju
medicinskodeontološki problemi sa pojavom ideje naučnika eksperimentatora i istraživača da
se stvore banke zdravih organa i zdravih genskih ćelija. Ovaj problem proistekao iz jedno-
stavnog pitanja. Ima li čovek pre svega pravo da preuzme ulogu stvoritelja čoveka i života u
prirodi? Autori i pozitivna zakonodavstva najrazvijenijih zemalja sveta već sada - reklo bi se
na vreme – reaguju stavljajući pod strogu kontrolu etičkih komiteta sva aktuelna istraživanja u
oblasti eksperimentisanja sa DNK i u oblasti kloniranja, odnosno u oblasti ukupnog genetskog
inženjeringa. Neki autori insistiraju i na zabranjivanju daljeg naučnoistraživačkog rada gene-
tičara na ovom polju.
Medicinskoetički i medicinskopravni problemi vezani za otkrića u oblasti humane ge-
netike, a svedeni na genetsku terapiju, postoje u dve situacije.
1. Etički aspekti i problemi somatske genetske terapije – SGT. Radi se o uvođenju zdra-
vog gena u somatsku ćeliju, čime se obezbeđuje ekspresija zdravog gena i nadoknađivanje fun-
kcije patološkog gena. Terapijski učinak se ostvaruje tako što se dopusti da dovoljno dugo de-
luje funkcionalno zdrav gen u somatskoj ćeliji i ostvari poboljšanje simptoma bolesti u pacijen-
ta. Dosadašnja iskustva govore da su štetni učinci somatske genske terapije zanemarljivo mali
u odnosu na ostvarena poboljšanja u bolesnika. Sprovođenju somatske genske terapije na čo-
421
veku prethodi sprovođenje iste na modelu, odnosno eksperimentalnim životinjama i ukoliko se

dobiju dobri rezultati, pristupa se primeni na bolesnom čoveku. Medicinskodeontološki je is-
pravno samo ovakvo postavljanje genske terapije, a medicinskoetički problemi nastaju kada
treba odlučiti na kom bolesniku sprovesti somatsku gensku terapiju. Da li na onima koji imaju
tešku i odmaklu kliničku sliku bolesti sa predviđajućim brzim letalnim ishodom, ili na bole-
sniku na početku razvijene kliničke slike bolesti gde bi se mogli očekivati bolji rezultati? Razre-
šenje ove medicinskoetičke dileme treba prepustiti etičkom komitetu, a nikako lekaru pojedincu.
2. Etički aspekti i problemi germinativne genske terapije. Germinativna genetska tera-
pija podrazumeva unošenje zdravog gena u germinativnu ćeliju (spermatozoid i jajna ćelija),
čime se menja ne samo taj organizam, znači novonastali već se ostvaruje uticaj i na njegovo
buduće potomstvo, na čemu i počiva izuzetna kompleksnost medicinskoetičke dileme primene
genske terapije. Na sreću, do danas, nije učinjen nijedan pokušaj germinativne genske terapije
na čoveku. Smatra se da najpre treba steći ogromno iskustvo, do rutinskog usvojenja tehnike
germinativne genske terapije. Neophodno je pozitivno iskustvo sa zadovoljavajućim i kontro-
lisanim rezultatima na eksperimentalnim životinjama u primeni germinativne genske terapije,
a tek potom da se raspravlja o eventualnoj implementaciji na čoveka.
GENETSKO KONSULTOVANJE
Medicinska nauka je danas po suštini međunarodna. Zbog toga bi naizgled medicin-

skoetički problemi genetskog konsultovanja sa aspekta medicinske etike i medicinske nauke
bili lako razrešivi. Međutim u genetsko konsultovanje su uključene i pravne norme, a pravni
kriterijumi nisu univerzalni. Poslednjih decenija počelo se pisati o problemima genetskog kon-
sultovanja, jer su pre svega u razvijenim zapadnim zemljama nastali brojni parnični postupci
pred sudovima, ali i krivični sudski procesi. Razlozi su dvostruki:
1. Zakoni u zapadnim zemljama su pod uticajem religije, kao i stavovi pacijenta i lekara.
2. Stavovi pozitivnog prava u pristupu privatnosti pojedinca su neprikosnoveni u za-
padnim zemljama, za razliku od našeg pozitivnog zakonodavstva.
Medicinska dilema: kada život počinje je i ovde bitna i zapadne zemlje ovo problemsko
pitanje rešavaju teško ili neujednačeno ili nikako. Pozitivno pravo SAD i uopšte naprednih
zapadnih zemalja, gde je religijski uticaj Katoličke crkve izuzetan, priznaje postojanje ljud-
skog života od začeća, bez obzira na rasu, pol, dob, zdravstveno stanje, osakaćenost ili stanje
zavisnosti. Zato su onda problematični i teško prihvatljivi svi zahtevi za artificijelni prekid
trudnoće. Vlada Velike Britanije je 1976. godine donela poseban zakon "ozlede fetusa", u
kome se precizno reguliše pravo nerođenog deteta. Zakon je zasnovan na stavu da prirodna
prava čoveka počinju samim začećem.
Dijagnostički prenatalni genetski postupci mogu utvrditi da li postoje dominantno na-
sledna oboljenja fetusa. Primer, moguće je identifikovati gen za muški fetus koji će dati Han-
tingtonovu horeju ili gen za hemofiliju. Mogu se utvrditi i recesivno nasledne bolesti. Gen za
njih znači predispoziciju da se bolest ispolji kasnije u životu. Takvi poznati geni koji se mogu
422
Medicinska etika
prenatalno dijaganostikovati su gen za neke bolesti u psihijatriji ili recimo, gen za dijabetes.
Dijagnostikovanju genetskim testovima navedenih gena pristupa se uz prethodnu saglasnost
trudnice. Obavezno trudnicu prethodno treba informisati o svrsi testa koji se izvodi, o tuma-
čenju dobijenih rezultata, o mogućnostima rađanja zdravog potomstva ili utvrđene genske op-
terećenosti ploda koji se začeo.
Medicinskodeontološki problemi genetskog konsultovanja nastaju u situaciji odlučiva-
nja majke i porodice, da li će biti dopušteno da se plod kroz trudnoću razvije i rodi, te to osta-
je na odluci po slobodnoj volji majke, odnosno roditelja ili članova bliske porodice. Lekar ge-
netski konsultant je obavezan na čuvanje lekarske tajne u vezi sa genetskim opterećenjem
ploda. Kada je po stavu medicinske nauke potrebno prekinuti trudnoću, a da to majka ne želi,
dijagnostikovani genetski nalaz se prezentira etičkom komitetu, koji zauzima stav i donosi od-
luku. Članovi etičkog komiteta moraju biti lično i emocionalno nezainteresovani u konkret-
nom slučaju o kome odlučuju i dužni su da pokažu maksimum empatije prema nasleđenim
genom oštećenom plodu. Članovi etičkog komiteta moraju konzistentno da slede svoje odluke
pri svakom sličnom slučaju odlučivanja.
PREVENTIVNI GENETSKI SKRINING

Preventivni genetski skrining podrazumeva primenu jednostavnih genetskih testova, po

pravilu jeftinih, u određenoj populaciji, odnosno u populaciji asimptomatskih osoba. Radi se
o masovnom ispitivanju radi prevencije genetskih bolesti, te davanju genetskog saveta da se
otkrivene genetski opterećene osobe leče ukoliko to današnja medicina može.
Preventivni genetski skrining je opravdan za masovno sprovođenje po tri osnova a to su:
1) preventivni razlozi;
2) genetsko savetovanje, a posebno u okviru reproduktivnog savetovanja;
3) istraživački rad čiji rezultati mogu biti primenjeni u prevenciji i lečenju.
Brz razvoj tehnologija genetskog inženjeringa, posebno laboratorijsko izdvajanje DNK,
stvorena je mogućnost genske terapije u humanoj medicini. Genska terapija u primeni otvorila
je brojne medicinskoetičke i medicinskopravne aspekte problema, vrlo slične istim problem-
skim aspektima u oblasti terapije uopšte.
Eksperimentalno su već ostvareni genetski terapijski zahvati u smislu zamene bolesnog
gena genom koji ima normalnu DNK. Jasno je da ove procedure i sve istraživačko-kliničke te-
rapijske mogućnosti u oblasti genetskog inženjeringa moraju biti podređene poštovanju prin-
cipa Helsinške deklaracije i standardima medicinske prakse i profesionalne odgovornosti leka-
ra, ukoliko i kada nađu primenu u novoj kliničkoj disciplini genetske terapije na čoveku.
Eksperimenti sa DNK, direktnim genskim materijalom, mogu da budu sa medicinskoe-
tičkog i medicinskopravnog aspekta veoma problematični. Kloniranje kao vrhunac geneskog
inženjeringa je pravi primer te kompleksnost i komplikovanosti ukoliko bi našlo primenu u
humanoj medicini. Zamislimo koje bi sve posledice proistekle iz kloniranja čoveka stvara-
njem, recimo, identičnih osoba makar one bile genijalci.
423
Sprovođenje preventivnog genetskog skrininga je moguće kako bi se realizovao bilo ko-

ji od navedenih ciljeva. Sprovodi se samo ako to prihvati osoba, odnosno roditelj ili staraoc
osobe na kojoj se skrining radi.
Danas se u svetu sprovode tri najpoznatija preventivna genetska skrininga, i to:
1. preventivni genetski skrining u svih novorođenčadi na fenil ketonuriju - uzima se
kap krvi trećeg dana po rođenju i laboratorijski utvrđuje fenil alanin;
2. utvrđivanje kongenitalne hipotireoze – u kapi krvi se određuje TSH hormon novo-
rođenčeta, odnosno traži njegova povišena koncentracijska vrednost;
3. utvrđivanje alfa fetoproteinemia – (AFP) – u venskoj krvi svih trudnica u 16. nede-
lji trudnoće se radi ova vrsta preventivnog genetskog skrininga i u situaciji povišenih vredno-
sti alfa fetoproteina radi se o riziku za anencefaliju ili spinu bifidu velikim delom kičmenog
kanala. Utvrđena niska vrednost alfa fetoproteina znači i visok rizik da će se roditi dete sa
Daunovim sindromom (mongoloid) iako je trudnica mlađa od 35 godina.
U razvijenim zemljama uvedena je obaveza četvrtog genetskog skrininga. Radi se trud-
nicama starijim od 35 godina i svim novorođenčadima. To je RAC skrining (rana amniocen-
teza na hromozomopatiju).
Medicinskodeontološki problemi genetskog skrininga prenatalne dijagnostike su
brojni i mogući. Postavljanje genetske prenatalne dijagnoze in utero, ostvaruje se testiranjima,
dijagnostikom nakon začeća primenom ultrazvuka, amniocenteze i fetoskopije. Tehnološki raz-
voj genetike i naučne medicine je do te mere ostvaren da pruža veliku verovatnoću otkrivanja
genetskih poremećaja navedenim metodama.
Prenatalna dijagnostika u okviru preventivnog genetskog skrininga lako je sprovodljiva
kao procedura u današnjoj naučnoj medicini i sa sigurnošću potvrđuje moguće bolesti, odno-
sno anomalije ploda. Tehnički se izvodi aspiracionom biopsijom čupica horiona od 9 do 11
nedelje trudnoće, zatim ultrazvučnom amniocentezom u 13 nedelji trudnoće i moguće ranom
amniocentezom od 16 do 19 nedelje trudnoće, te hordocentezom u 20 nedelji trudnoće. Stari-
jim trudnicama (iznad 35 godina) se obavezno vrši preventivna genetska dijagnostika, odno-
sno prenatalna dijagnostika ploda i to posebno treba uraditi u svim onim situacijama u trudni-
ca gde postoje teoretske indikacije za moguću genetsku bolest.
Pozitivno zakonodavstvo u SAD predviđa novčanu nadoknadu trudnici, odnosno rodite-
ljima kada se iz trudnoće trudnica starijih od 35 godina rodi plod sa genetskim opterećenjem
ili malformacijom a ginekolog trudnici nije ponudio ranu amniocentezu.
Navedene moderne tehnologije omogućavaju da se pre rođenja sazna pol deteta ali i
druge odlike ploda, recimo da li može biti dobar davalac kostne srži srodniku, bratu ili sestri
koji su se prethodno rodili sa oboljenjem kostne srži, što vodi u medicinskoetički i medicin-
skopravni problem posebne vrste.
Poznata su brojna kriminogena činjenja u oblasti trgovine ljudskim fetusima i organima
fetusa kao transplantatima. Medicinskoetička obaveza svih lekara, kao i zdravstvenih rad-
nika, jeste da ne učestvuju iz ekonomskih a još manje kriminogenih razloga u tom poslu.
Genetsko savetovanje zasnovano na genetskoj dijagnozi obavezuje lekara u genetskom
savetovalištu da upozori roditelje na utvrđene genetske opterećenosti ploda i posledice takvog
rađanja. Lekar ne sme da nameće svoj stav ni da utiče na odluku majke, odnosno trudnice.
424
Medicinska etika
Postavljena genetska dijagnoza treba da bude uvek praćena odgovarajućim genetskim

savetovanjem. Međutim to savetovanje ne sme da bude direktne prirode jer treba da poštuje
princip ostavljanja mogućnosti trudnici da slobodno donese svoju odluku na principima pune
informisanosti. Konačno, preduzimanje genetskih otkrića kao procedura u praksi mora biti po
načelima etike, načelima medicinskoetičkih principa, pravnih i medicinskopravnih normi i
načelima socijalnih principa da bi se izbegla zloupotreba bilo koje vrste. S tim u vezi vlade
zemalja treba da usvoje zakone u skladu sa preporukama, deklaracijama i izjavama Svetskog
medicinskog udruženja iz 1987., 1990. i 1992. godine.
Prenatalni genetski skrining u našoj zemlji obavlja se danas kvalitetno i etično, u okviru
službe Instituta za majku i dete u Beogradu i Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu.
Pri izvođenju prenatalnog genetskog skrininga, kao i prenatalnih genetičkih testova, tre-
ba poštovati brojne principe, a posebno sledeće:
1. Genetsku dijagnostiku ne treba izvoditi, kao ni prenatalni genetski skrining ako nije
moguće osvariti kvalitetno i adekvatno savetovanje pre i posle samih testova.
2. Genetski testovi treba da budu usmereni na otkrivanje samo teških rizika po zdravlje
nerođenog deteta.
3. Genetski testovi moraju biti izvođeni samo pod odgovornošću lekara, a laborato-
rijske procedure se sprovode samo u kvalifikovanim institucijama koje je odabrala država.
4. Ni pod kojim uslovima savetnik ne sme da nameće svoja ubeđenja osobi koju sa-
vetuje, osim da je informiše i savetuje o odgovarajućim činjenicama i mogućnostima.
5. Dobijena bilo koja informacija lične prirode tokom genetskog skrininga u prena-
talnoj genetskoj dijagnostici obavezuje lekara na čuvanje u tajnosti iste.
6. Pravo pristupa podacima dobijenim tokom primene genetskih testova ima samo
osoba na koju se ti podaci odnose, i to u skladu sa zakonom i praksom. Genetske podatke koji
se odnose na jednog partnera ne treba dati drugom partneru bez njegove slobodne saglasnosti.
7. Prenatalni genetski skrining i prenatalna genetska dijagnostika sprovode se samo
uz informisanu slobodnu saglasnost trudnice. Za pravno nesposobne osobe, da ne bi bile lišene
prava testiranja, vrši se samo uz saglasnost zastupnika, autoriteta ili osobe koju je odredio sud.
8. Prenatalni genetski skrining i prenatalna genetska dijagnostika se ne izvodi ako
se osoba prethodno protivi genetskim testovima.
Moderna tehnologija je omogućila da se naučna otkrića iz oblasti humane genetike
mogu lako, masovno i finansijski jeftino izvoditi. Ukoliko je pri izvoćenju testova u okviru
genetske prenatalne dijagnostike utvrđeno genetsko opterećenje ploda, lekar to treba da sa-
opšti trudnici da bi se ispoštovao etički princip slobodne volje i odluke.
Genetska prenatalna dijagnostika omogućava intrauterino postavljanje dijagnoze ne-
kih malformacija kod kojih se uspešno može izvršiti intervencija u prvim satima po rođenju,
na primer kao što je dijafragmalna hernija. Znači, majka odnosno roditelji se prethodno pri-
preme da će nad novorođenčetom biti preduzeta hirurška intervencija.
Prenatalna genetska dijagnostika pola deteta već u 10. nedelji trudnoće omogućuje
roditeljima izbor pola, odnosno plod sa neželjenim polom mogu da onemoguće u rađanju.
425
Zbog toga zakon reguliše ovu oblast:

"1. Određivanje pola prvorođenom detetu nije ni u kom slučaju etično, kao ni u kasnijim
trudnoćama, to je strogo etički neprihvatljivo.
2. Ukoliko je trudnica starija od 35. godina, a ima već troje ili više dece istog pola, a
utvrdi se da je i sledeće istog pola, ona može, ako želi svojom voljom da prekine trudnoću.
3. Prenatalno genetsko dijagnostikovanje pola fetusa trudnice za koju se zna da je nosi-
lac patološkog gena recesivno vezanog za X hromozom, nema etičkih prepreka jer je ženski
fetus zdrav, ili nosilac patološkog gena kao i majka. Muški fetusi su, po pravilu, u 50% sluča-
jeva genski opterećeni bolešću i trudnica se u tom slučaju odlučuje na abortus.
4. Neprihvatljivo je sa etičkog aspekta određivanje pola ploda i velikog genotipa i HLA
u okviri prenatalne genetske dijagnostike sa namerom da plod bude donor već obolelom čla-
nu te porodice. Etički je takođe neprihvatljivo određivanje genotipa, recimo anencefalusu ili
teškoj spini bifidi aperti, da bi se takav plod po rođenju iskoristio kao davalac organa za
transplantaciju drugom licu."
Plod ima pravo na život, ali i pravo na kvalitetan život.
S etičkog aspekta ova dva prava su konfrontirana i prestavljaju medicinskopravni pro-

blem. Konfrontacija prava i etičkih načela proističe iz stava da je trudnica apsolutni gospodar
svog tela, time i ploda kao dela svoga tela. Po našem zakonodavstvu ona u prvih 10 nedelja
trudnoće apsolutno odlučuje samostalno da li će trudnoću nositi do kraja ili je prekinuti. Kri-
terijumi isključivog prava trudnice u prvih 10 nedelja trudnoće zasnovani su na naučnom sa-
znanju da tek desete nedelje od začeća počinje da funkcioniše budući mozak, pa po principu
kvalifikacije prestanka života sa prestankom funkcije mozga, nastanak života se veže za poče-
tak funkcije mozga.
Zanimljivo je razrešenje medicinskodeontološke situacije u SAD 1982. godine.
Medicinskoetička i medicinskopravna praksa se opredelila za stav da detetu rođenom sa
Daunovim sindromom (mongoloidna idiotija) ne treba produžavati život po svaku cenu uz in-
tenzivnu negu i terapiju. Poznat slučaj iz 1982. godine u SAD, "slučaj deteta Dou" – baby
Dow. Beba Dou je rođena sa Daunovim sindromom, a lekari su u dogovoru sa roditeljima od-
lučili da toj bebi ne pruže maksimalnu postnatalnu negu, što se saznalo u javnosti SAD i na-
stala je velika kampanja pod pritiskom javnosti. Zauzet je stav da nije humano ono društvo koje
maksimalno ne brine o svojim hendikepiranim, najmlađim i ostarelim osobama, te su lekari i
roditelji odustali od svoje namere. Slučaj "deteta Dou" je danas, 25 godina posle događaja, us-
lovio prihvatljivo rešenje da u sličnoj situaciji odluku ne donosi niti lekar, niti roditelj, već
Etički komitet, i to vodeći računa da odluku zasnuje na najnovijim saznanjima o mogućnosti
lečenja i prognoze Daunovog sindroma i sličnih bolesti.
426
Medicinska etika
EKOLOŠKA ETIKA
bioetika
"Čovek je sluga i tumač prirode."
Frensis Bekon
Ekološka etika ili bioetika podrazumeva etiku čovekovog odnosa sa okolinom – eko-
loškom sredinom. Bioetika podrazumeva načela poželjnog i potrebnog ponašanja čoveka
prema svemu živom u sredini koju nastanjuje, a u širem poimanju i u odnosu na sve oblike ži-
vota na našoj planeti.
Bioetika je poželjno i potrebno ponašanje i stav čoveka u odnosu na životinjski, biljni
svet i mikrosvet.
Cilj bioetike je održavanje ravnoteže u ukupnom živom svetu, kome pripada i sam čovek.
Ponašanja čoveka u odnosu na svoju okolinu oduvek su bila rukovođena ostvarenjem
povoljnijih i poželjnijih uslova za kvalitetno življenje, a bioetika podrazumeva i usmerenje
ljudskog ponašanja u tom smislu. Čovek sve čini da bi ostvario povoljnosti po sebe, recimo,
gradi brane da bi dobio potrebne količine električne energije, isušuje močvarne terene da bi
dobio obradive površine itd. Bioetika podrazumeva i čovekove uticaje na živi svet, na prome-
ne kvaliteta živih bića koja su mu od koristi delujući preko nauke kao što je genetika recimo
na izmene kvaliteta dezoksiribonukleinske kiseline da bi te životinjske ili biljne vrste imale
bolje karakteristike i čoveku obezbeđivale veće količine kvalitetne hrane. Stremljenja čoveka
da obezbedi kvalitetniji sopstveni život obezbeđivanjem većih količina hrane a i brojnih dru-
gih pogodnosti unapređivale su nauku kroz multidisciplinarne naučne oblasti i reklo bi se da
su ta postignuća u našoj civilizaciji ogromna.
Bioetika je i nauka koja treba da čoveka ograniči u njegovim samo utilitarnim nastoja-
njima menjanja biosveta i da unapred predvidi štetna preduzimanja. Nebrojeni su primeri za
to danas. Primer, gradnja Asuanske brane na Nilu bila je preka potreba države Egipat, njene
politike i privredne potrebe da obezbedi velike i dovoljne količine električne energije bitne za
kvalitetno življenje stanovništva. Naučnici su na vreme upozoravali vladu Egipta da će grad-
nja tako ogromne hidrocentrale izmeniti ekologiju doline Nila. Isparavanjem sa velike površi-
ne vode izmenjena su istinski danas svojstva tla i vode. Povećanjem koncentacije soli zemlja i
voda su postale neadekvatne za životinjski i biljni svet. Usporenjem toka Nila, s druge strane,
nestao je mulj kao prirodno đubrivo u delti ove reke a izuzetno važno u poljoprivredi. Nedo-
statak mulja je omogućio i prodor slane vode iz mora i tako smanjio ili uništio životinjski svet
u vodi, odnosno smanjio količinu ribe, jer je slatka voda lakša i podiže se na gornje nivoe, a
slana voda iz mora prodire u kontrasmeru toka reke u samoj delti Nila. Slična situacija, samo
manjih razmera se dogodila u čadu, na Obali Slonovače, zatim u Gani, sa gradnjom brane na
reci Volti iako su naučnici upozoravali vlade tih zemalja, saveti nisu ispoštovani a izazvane
posledice su trajne. Čovekova utilitarna činjenja sa reperkusijom većih razmera po planetu i
čovečanstvo vezana su i za sliv reke Amazon, uništavanje, odnosno eksploataciju ogromnih
prostranstava šuma u Amazoniji, radi industrijskog korišćenja drveta. Ta eksploatacija je i sa-
da u toku, uprkos upozorenju naučnika da su te prašume u suštini pluća planete Zemlje.
427
Ekološka narušenja i ugrožavanje sebe samog čovek čini naravno nenamerno ali nepoš-
tujući bioetiku. Čovek je otkrio pesticide da bi izašao na kraj sa insektima, odnosno podigao
proizvodnju pre svega biljne hrane koristeći ih u poljoprivredi. Međutim, prvi pronađeni pe-
sticid DDT, kao i svi kasniji, imaju trajna štetna dejstva taložeći se u živim organizmima.
DDT je biološki nerazgradljiv i taložeći se u živim vrstama napravio je već sada ekološku ne-
ravnotežu, odnosno ekološku štetu. Primer, sa planete je praktično nestala vrsta beloglavog
orla jer mu je zbog ishrane ribom sa deponovanim DDT poremećena funkcija njegove tiroidne
žlezde, a ona je u direktnoj vezi sa izlučivanjem kalcijuma te su ljuske jaja koje ženke belogla-
vog orla polažu u nedostatku kalcijuma meke i tokom ležanja ženke na jajima ona se razbiju.
Tako je ova ptičja vrsta gotovo izumrla.
Čovek je gradnjom atomskih centrala stvorio sebi brojne lagodnosti. Međutim, svedoci
smo katastrofalnih kvarova na dve takve atomske centrale, na ostrvu Tri milja u SAD i u Čer-
nobilju.
Pamtimo i brojna akcidentalna izlivanja ogromnih količina nafte iz tankera na okeanima
i morima, kao i akcidentalno izlivanje dioksina i trovanja u Indiji i Italiji itd.
Bioetika se kao disciplina odnosi na norme koje čovek treba da postavi sam sebi i da ih
poštuje da bi ostvario život u zdravoj sredini, i u punoj ravnoteži sa prirodom u kojoj je i sam
nastao. Lako je razumeti da u prirodi postoji prirodna homeostaza odnosa životinjskih, biljnih
i vrsta mikroživog sveta ali i čoveka sa njima. Bilo u kom delu ovog lanca narušavanje home-
ostaze može biti katastrofalno po razmerama opasnosti, sve do opstanka čoveka, te dalje ovu
ravnotežu ne treba narušavati.
Od naučnika se očekuje značajan doprinos, da slušaju predviđenja i sa njima usklade
svoje nameravane velike poduhvate i da poštuju opasnosti koje izazivaju industrijalizacija,
prevelika sagorevanja derivata nafte u automobilskoj industriji i u fabričkim pogonima jer sve
to može imati katastrofalne posledice po ukupni život na planeti Zemlji. U poslednjoj deceniji
je dokazano da je stratosfera uvedena u fenomen takozvane staklene bašte zbog prevelikog
produkovanja ugljen-dioksida i smanjenja ozona pa su nastale ozonske rupe. Ozonski sloj štiti
od prevelikog prodora infracrvenih zraka iz Sunčevog spektra na površinu zemlje. Smanjenje
sloja ozona u stratosferi uzrokuje preterana upotreba hlorfluorokarbona i sagorevanje naftnih
derivata. Hlorfluorokarbon je korišćen u industriji frižidera i sprejova i na upozorenja naučni-
ka je zabranjen odlukom UN, donetom 1995. godine da bi se zaustavio fenomen staklene bašte.
Ekologija kao pojam podrazumeva čist vazduh, zdravu hranu, zdravu pijaću vodu i od-
sustvo buke. Naša civilizacija ugrožava ova četiri kvaliteta, svojstva za zdravlje čoveka i op-
stajanje ljudske vrste.
Zagađivanje – polucija vazduha, vode i zemljišta i proizvođenje suvišne buke Svetsko
medicinsko udruženje je 1976. godine usvajanjem deklaracije u Sao Paolu o poluciji rešilo na
svetskom nivou. Deklaracija iz Sao Paola o poluciji dopunjena je na skupštini Svetskog medi-
cinskog udruženja u Singapuru 1984. godine, sa posebnim naglaskom na poluciju vazduha,
vode i hrane. Obuhvaćen je i problem vezan za buku: "Lekari su odgovorni i u obavezi da edu-
kuju populaciju i da naprave i sprovode programe zaštite čovekove okoline.'' Deklaracija oba-
vezuje nacionalna lekarska udruženja i lekarske komore u svim zemljama članicama UN. Po-
lucija ili zagađivanje vazduha, vode i hrane i povećana buka su posledice industrijalizacije sa
428
Medicinska etika
nesagledivim posledicama po zdravlje i dalji opstanak čoveka na ovoj planeti. Razumljivo je

stoga što se svugde u svetu javljaju organizacije i politički pokreti za zaštitu čovekove životne
sredine. Lekari su najprozvaniji i najpozvaniji da aktivnim učešćem u tim pokretima doprine-
su svim njihovim programima i aktivnostima posebno u takozvanim Zelenim strankama svih
zemalja pa i u našoj.
1. Polucija vazduha (zagađenje vazduha). Vazduh se zagađuje azotnim oksidima, ug-
ljen-dioksidom, sumpor-vodonikom, fotohemijskim oksidansima i drugim štetnim gasovima,
produktima sagorevanja naftnih derivata u automobilima i nusproduktima fabričkih tehnologi-
ja i zagađivanja iz fabričkih dimnjaka. Polucija vazduha direktno ugrožava čoveka, posebno
osetljive suppopulacione kategorije, kao što su deca i stari zbog bolesti respiratornih organa
ali i bolesti kože, malignih i dr. Međutim, polucija vazduha je indirektno još opasnija zbog ta-
loženja iz vazduha i štetnog delovanja nabrojanih gasova na floru i faunu, odnosno na biljni i
životinjski svet koji čovek koristi u svojoj ishrani.
2. Polucija vode (zagađivanje vode) je izuzetno velika opasnost našeg doba. Savreme-
nici smo brojnih zagađenja rečnih tokova zbog izlivanja štetnih hemikalija, pomora riba u ve-
likim rekama Evrope i drugih kontinenata. Predviđa se da će čovečanstvo biti ugroženo nedo-
statkom pitke vode u skoroj budućnosti i da će najveći svetski ratovi moguće biti vođeni za
dominaciju na prostorima sa zdravom vodom za piće.
3. Polucija hrane (zagađivanje hrane) jednako je opasna kao i polucija vazduha i vode.
Polucija hrane nastala je nepoštovanjem bioetike u poljoprivredi, odnosno poljoprivrednoj in-
dustriji. Nastala je potreba čovečanstva da se u kratkom vremenu proizvede što veća količina
hrane uzgajanjem životinjskih i biljnih vrsta na farmama i plantažama. Da bi se taj zahtev po-
ljoprivredne industrije ostvario, koriste se brojna hemijska sredstva, odnosno koncentrati hor-
mona, enzima i hemijskih materija da bi se ubrzao rast životinja i biljaka, a zanemaruje se šte-
tan uticaj tih istih materija na čoveka kada ih tom hranom unese u svoj organizam. Medicina
danas opravdano optužuje poluciju industrijski proizvedene hrane za brojne endokrinološke po-
remećaje. U razvijenim zemljama pa i kod nas otvorene su prodavnice zdrave hrane.
MENTALNA EKOLOGIJA je pojam inoviran u okviru bioetike. Podrazumeva druš-
tveno okruženje, političko-ekonomski sistem, te pravnu ili ne pravnu državu, odnosno ano-
mičnost u sistemu, zatim atmosferu na radnom mestu i u radnim organizacijama. Lekari su
kao profesija i ovde pozvani da svojim stavovima preko zvaničnih lekarskih udruženja, ali i
pojedinačnim delovanjem ukažu organima vlasti i predstavnicima vlasti na oštećenja mental-
ne ekologije stanovništva da bi se organizovano i kroz pozitivne zakonske propise moglo pre-
ventivno delovati.
429
Ispitna pitanja za studente medicine i stomatologije

1. Šta obuhvata i reguliše medicinska deontologija i etika; 25. Dijagnostika i terapija u pedijatriji (med. deontologija);
2. Medicinskodeontološka načela i problemi rada lekara u 26. Medicinskodeontološka načela i problemi rada lekara u
rendgenologiji, radiološkoj dijagnostici i terapiji; granama interne medicine;
3. Medicinskodeontološka načela i problemi lečenja 27. Medicinskodeontološka načela i problemi rada neurologa;
onkoloških bolesnika; 28. Medicinskodeontološka načela i problemi lečenja
4. Medicinskodeontološka načela i problemi informisanja obolelih od zaraznih bolesti;
bolesnika o dijagnostikovanom malignom oboljenju; 29. HIV infekcija sa medicinskoetičko-pravnog aspekta;
5. Medicinskodeontološka načela i problemi informisanja 30. Medicinskodeontološka problemi rada u dermatologiji;
onkološkog bolesnika o terapiji, prognozi i ishodu bolesti; 31. Medicinskodeontološke posebnosti polnih bolesti;
6. Medicinskodeontološka načela i problemi primene agre- 32. Medicinskodeontološka načela i problemi rada psihijatra;
sivnih tretmana u onkologiji i nega umirućih bolesnika; 33. Savremena psihijatrija i medicinska etika;
7. Medicinskodeontološka načela rada lekara u hirurgiji; 34. Medicinskoetički pristup dijagnozi psihijatrijske bolesti
8. Medicinskoetička načela odnosa hirurg – pacijent; i zaštiti mentalnog zdravlja;
9. Medicinskodeontološka načela u pripremi i izvođenju 35. Medicinskodeontološki aspekti istraživanja u psihijatriji;
hirurške intervencije i uzgredni nalaz pri operaciji; 36. Liezon i konsultativna psihijatrija u granama medicine;
10. Medicinskodeontološki problemi naruženosti nakon 37. Stav bolesnika na saznanje da boluje od somatske bolesti;
hirurške intervencije i u estetskoj hirurgiji; 38. Medicinskodeontološka načela i problemi rada lekara
11. Medicinskodeontološki problemi previda hirurga; sa gerijatrijskim bolesnicima;
12. Jatrogena oštećenja u hirurgiji i odgovornost hirurga; 39. Medicinskodeontološka načela rada lekara sa hendike-
13. Medicinskodeontološka načela rada lekara u oftalmologiji; piranim bolesnikom (urođeni i stečeni hendikep);
14. Medicinskodeontološka načela i problemi rada lekara 40. Medicinskodeontološka načela rada u epidemiologiji;
otorinolaringologiji; 41. Medicinskodeontološka načela rada stomatologa;
15. Medicinskodeontološki problemi rada u ginekologiji; 42. Medicinskodeontološka načela i problemi rada u
16. Medicinskodeontološka načela tehnike ginekološkog farmaciji i apotekarstvu;
pregleda; 43. Rad u kliničkoj farmakologiji (medicinska deontologija);
17. Medicinskodeontološki problemi rada u akušerstvu; 44. Medicinskodeontološka načela i problemi vezani za
18. Medicinskodeontološka načela i problemi rada lekara u transplantaciju tkiva i organa;
anesteziologiji i reanimaciji; 45. Medicinskodeontološka načela i problemi vezani za
19. Medicinskodeontološka načela i problemi rada lekara u transplantaciju tkiva i organa sa živog davaoca;
oblasti humane seksualnosti; 46. Medicinskodeontološka načela i problemi vezani za
20. Humana reprodukcija sa medicinskoetičkog aspekta; transplantaciju tkiva i organa sa leša;
21. Medicinskodeontološki problemi rada u perinatologiji; 47. Rad lekara u humanoj genetici (medicinska deontologija);
22. Fetalna medicina i hirurgija (medicinska deontologija); 48. Eugenika i humani genom;
23. Medicinskodeontološka načela i problemi intenzivne 49. Genetska istraživanja i genetski inženjering;
nege ugroženog novorođenčeta; 50. Genetsko konsultovanje i preventivni genetski skrining;
24. Medicinskodeontološka načela rada u pedijatriji; 51. Ekološka etika (bioetika);
Ispitna pitanja za studente zdravstvene nege

1. Šta obuhvata i reguliše medicinska deontologija i etika; 13. Intenzivna nega ugroženog novorođenčeta (med. etika);
2. Medicinskodeontološka načela i problemi rada lekara u 14. Medicinskodeontološka načela rada u pedijatriji;
rendgenologiji, radiološkoj dijagnostici i terapiji; 15. Medicinskodeontološka načela i problemi rada neurologa;
3. Medicinskodeontološka načela i problemi informisanja 16. HIV infekcija sa medicinskoetičko-pravnog aspekta;
bolesnika o dijagnostikovanom malignom oboljenju; 17. Medicinskodeontološka problemi rada u dermatologiji;
4. Nega umirućih bolesnika (medicinska deontologija); 18. Medicinskodeontološke posebnosti polnih bolesti;
5. Medicinskodeontološka načela rada lekara u hirurgiji; 19. Medicinskodeontološka načela i problemi rada psihijatra;
6. Medicinskoetička načela odnosa hirurg – pacijent; 20. Stav bolesnika na saznanje da boluje od somatske bolesti;
7. Medicinskodeontološki problemi rada u ginekologiji; 21. Rad sa gerijatrijskim bolesnicima (med. deontologija);
8. Tehnika ginekološkog pregleda (med. deontologija); 22. Rad sa hendikepiranim (urođeni i stečeni hendikep);
9. Medicinskodeontološki problemi rada u akušerstvu; 23. Medicinskodeontološka načela i problemi vezani za
10. Humana reprodukcija sa medicinskoetičkog aspekta; transplantaciju tkiva i organa (sa živog davaoca i leša);
11. Medicinskodeontološki problemi rada u perinatologiji; 24. Rad u humanoj genetici (medicinska deontologija);
12. Fetalna medicina i hirurgija (medicinska deontologija); 25. Ekološka etika (bioetika);
430
Medicinska etika
RECENZENTI O UDŽBENIKU
MEDICINSKA ETIKA
drugo prošireno i dopunjeno izdanje
prof. dr Milutina M. Nenadovića
Udžbenik M e d i c i n s k a e t i k a , drugo prošireno i dopunjeno izdanje autora prof. dr

Milutina Nenadovića dat je u tri dela na ukupno 429 strana.
Prvi deo nosi naslov Opšti deo dat je na 228 strana u šest posebnih poglavlja obra-
đuje sledeće tematske celine:
Poglavlje I: moral i moralnost,
II: ličnost i teorije ličnosti,
III: etika i etička učenja,
IV: medicina (istorijat i razvoj),
V: stomatologija,
VI: o medicinskoj etici i lekarskoj deontologiji.
Autor je na impresivan način obradio nabrojane tematske oblasti uz brojna termino-
loška razjašnjenja sumirajući teorijsko-filozofska, sociološka, religijska i naučno-medicinska
saznanja. Tekstovi su obogaćeni i osavremenjeni posebno ličnim stavovima samog autora.
Originalno i veoma uspešno autor je razradio aktuelnu problematiku u našoj zemlji koja se ti-
če uzajamnih odnosa zdravstva, apotekarstva i važeće zakonodavne prakse.
Drugi deo udžbenika naslovljen Medi cinsk oeti čka praksa i društvo dat je na
104 strane. Sadrži sve važeće medicinskoetičke deklaracije, kodekse, rezolucije, zakletve,
savremeno medicinsko pravo a posebno medicinskoetičke i medicinskopravne probleme ve-
zane za savremene lekarske intervencije i primenu inovacija u medicini.
Autor kritički komentariše pojedine aktuelne stavove, posebno u oblasti večitih medi-
cinskoetičkih dilema kao što su eutanazija, medicinska i lekarska tajna i veštački prekid tru-
dnoće. Posebno je vredan originalan autorski doprinos kroz lične stavove u obradi današnje
primene tradicionalne medicine kao i obrada medicinskodeontoloških problema sudskome-
dicinskog veštačenja. Posebna je vrednost ovog dela udžbenika Medicinska etika i u veoma
kvalitetnoj obradi sa komentarima novih zakona: Zakona o zdravstvenoj zaštiti, Zakona o
Komorama zdravstvenih radnika, kao i novousvojenih etičkih kodeksa lekara, farmaceuta, sto-
matologa i medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Republike Srbije. Autor je na autenti-
čan i originalan način obradio medicinskoetička i medicinskopravna načela i probleme rada
lekara i zdravstvenih radnika u privatnoj lekarskoj, stomatološkoj i farmaceutskoj praksi.
Treći deo udžbenika Medicinska etika naslovljen kao Specijalni deo dat je na 98
strana. Tekst ovog dela udžbenika na jedinstven i poseban način u našoj literaturi obrađuje
medicinskodeontološke (medicinskoetičke i medicinskopravne) aspekte i probleme rada le-
kara i zdravstvenih radnika u svim disciplinama današnje naučne medicine.
Autor je izneo iscrpno naučni osvrt na psiho-biologiju ljudske seksualnosti, genetski
inženjering i vantelesnu oplodnju, transplantaciju organa i tkiva, moguće medicinskoetičke di-
431
leme i medicinskopravne probleme u humanoj reprodukciji, perinatologiji i bioetici. Lekcije o

dijagnostici nad bolesnim detetom, o etici nege pedijatrijskih bolesnika, mogu da uđu u sve
pedijatrijske udžbenike za lekare i priručnike za babice i medicinske sestre.
Nenadović kao poznavalac savremenih problema vezanih za infektivna oboljenja i HIV
infekciju naučnički obrađuje medicinskodeontološke aspekte i probleme vezane za ovu oblast.
Teško je u domaćoj ali i stranoj udžbeničkoj literaturi naći tekstove koji na ovako znalački na-
čin obrađuju gore nabrojane medicinske discipline. Isto se može reći i za tekstove koji se sa
medicinskodeontološkog aspekta bave radom lekara u radiologiji, gerijatriji, onkologiji i tret-
manu umirućih bolesnika.
Prof. dr Milutin Nenadović se u drugom dopunjenom i proširenom tekstu udžbenika

M e d i c i n s k a e t i k a kvalitetom a posebno autorski inoviranim stavovima s pravom preporu-
čuje ne samo domaćoj već i svetskoj literaturi. Tekst udžbenika obiluje i mislima filozofa, eti-
čara i teoretičara različitih orijentacija.
Nenadović je za ovako sadržajno i uspešno medicinsko i etičkofilozofsko ostvarenje
osim erudicije i intelekta, pokazao i smisao za kompoziciju celina raznorodnih shvatanja iz više
naučnih disciplina tako da tekst knjige M e d i c i n s k a e t i k a prevazilazi nivo udžbenika i pre-
dstavlja naučno delo jer ispunjava sve kvalitete naučnog ranga.
Delo M e d i c i n s k a e t i k a tematskim sadržajem, obimom i konceptom je u skladu sa
savremenim nastavnim programom za studente Medicinskog fakulteta, Stomatološkog faku-
lteta i Fakulteta zdravstvene nege. Preporučujemo ga kao i udžbeničku literaturu lekarima i
stomatolozima tokom specijalističkih, supspecijalističkih i doktorskih studija.
Dana 08.01.2007. godine Recenzenti
Prof dr Dimitrije Milovanović

neuropsihijatar, redovni profesor
Medicinskog fakulteta u Beogradu
Prof. dr Miomir Leštarević

neuropsihijatar, redovni profesor
Medicinskog fakulteta u Prištini
______________________________
432
INDEKS
A autoimunizacija muškarca.............. 298 deklaracija i rezolucija o učešću

abortus arteficialis ..........................285 autonomija ličnosti......................... 216 lekara u izvršenju smrtne kazne......263
Abraham Maslov..............................58 autonomija morala ......................... 107 deklaracija o lekarskoj autonomiji ..261
administriranje leka ........................196 autonomna medicinska etička deklaracija o medicinskom
adolescent.......................................376 teorija ............................................. 186 abortusu ..........................................286
adopcija ..........................................300 autonomna norma ............................ 25 deklaracija o štrajku glađu ..............258
afilijacija...........................................42 autonomne društvene norme ............ 14 Demokrit.............................................5
agresivno ponašanje .........................63 autosadističke tendencije ................. 27 demonomanija ................................114
agresivnost ....................... 62, 208, 400 autotransplantacija ......................... 413 deontologija ....................................187
AIDS ...................................... 386, 387 Avicena .......................................... 136 deontološka dužnost lekara.............244
aktivna (direktna) eutanazija ..........280 azospermija .................................... 298 deontološka odgovornost........197, 218
deontološko ogrešenje ....................305
aktivno sarađujući odnos ................401 B depresivnost....................................208
akupunkturne tačke ........................123 Balkan............................................ 103
akušerstvo.......................................361 dermatovenerologija .......................389
Baruh Spinoza.................................. 90
Aleksandar Makedonski ......... 128, 234 deset božjih zapovesti.......................21
Benjamin Bell ................................ 144
aleksandrijska medicina .................128 destruktivnost ...................................62
Bentem........................................... 187
Alfred Adler .....................................59 dezalijenacija ....................................66
bihejvioralna teorija ličnosti............. 61
alijenacija ...................................64, 97 dijagnoza ........................................306
bioetika .......................................... 427
alternativna medicina ............. 115, 290 dijagnoza u medicini.......................212
biologija ljudske seksualnosti ........ 367
alternativni iscelitelj .......................291 dijalektika .........................................95
biološki eksperiment ...................... 294
alternativni terapeut........................291 Diogen ..............................................75
biomedicinska istraživanja ..... 246, 251
altruizam............................... 43, 52, 66 diplomske studije – master .............158
Bokačo ............................................. 86
Američko medicinsko udruženje....268 Dirkhajm...........................................29
bol .................................................. 179
Američko udruženje lekara ............268 dispozicija razvoja moralnosti ..........37
bolesnički protokoli ....................... 197
Andreas Vesalije ............................139 dobronamerna laž ...........................214
bolesnikova rodbina ....................... 207
animizam..................................13, 114 dobrovoljna (aktivna) eutanazija ....281
bolest.............................................. 126
anksioznost............................. 208, 400 dogma .........................................18, 23
bolesti zuba .................................... 172
anonimni autoriteti ...........................64 dogmatska učenja .............................80
Bolonjska deklaracija..................... 162
antička medicina.............................124 doktorske studije.............................158
bramini........................................... 120
antički filozofi ..................................68 donor ..............................................414
antičko doba .....................................46 C društvena norma ...............................14
antipatija...........................................40 Celzus ............................................ 132 državni paternalizam ......................186
antisocijalna ličnost ..........................45 Ciceron........................................... 279 dvorski lekari..................................131
Antisten ............................................75 ciljevi morala ..................................... 9 dynamis ..........................................126
apotekar..........................................410 crkva ................................................ 82
arapska medicina ............................135 crkvene zapovesti............................. 21 DŽ
Džems...............................................99
arapska zubna medicina .................169 Č Džeremaj Bentam .............................92
arhanđeli...........................................81 Čaraka............................................ 121 džihad ...............................................84
Aristip ..............................................76 Čarls Pers ......................................... 99 Džon Djui .......................................100
Aristotel...... 5, 10, 68, 69, 72, 127, 279 čuvanje medicinske tajne ............... 369
Aristotelova koncepcija vrline..........29 Đ
Aristotelova metafizika ....................88 D Đordano Bruno .................................88
Aron ...............................................136 dajmonion ........................................ 29
artificijelna donor inseminacija ......299 Dante................................................ 85 E
artificijelna homologna dečja savest ...................................... 54 Egipćani..........................................117
inseminacija ...................................299 defekt u znanju lekara .................... 318 Ego – Ja ............................................54
Asirija.............................................116 dekan.............................................. 152 egocentrizam ....................................32
asistirana reprodukcija....................298 Dekartova racionalistička egoizam ......................................32, 53
Asklepios........................................124 filozofija......................................... 141 egzistencijalistička etika .................100
Aulus Cornelius Celsus ..................132 deklaracija.............................. 236, 246 egzistencijalizam .....................100,101
433
egzorcizam .....................................114 farmakokinetika ............................. 196 griža savesti ..........................27, 32, 37

ekologija.........................................428 farmakologija ................................. 409
ekološka etika.................................427 farmakopeja starih Egipćana .......... 118 H
eksperiment na čoveku ...................294 farmakoterapija .............................. 193 Hajdeger .........................................101
eksperiment u medicini ..................294 fenomenološka teorija ličnosti ......... 58 Hamurabi........................................116
ekspertiza i ekspert .........................215 fetalna hirurgija.............................. 371 Hamurabijev zakon.........234, 327, 361
eksplanacija....................................414 fetalna medicina............................. 371 Hartmanova ......................................58
Elijade ..............................................20 fetalna terapija ............................... 371 Harvardski kriterijumi ....................417
embriotransfer ................................299 Filip Pinel ...................................... 144 Havajska deklaracija...............254, 255
emocije .......................................38, 40 Filon................................................. 81 hedonizam ........................................77
emocionalna komunikacija.............202 filozof antropologije ........................ 89 Hegel ................................................95
emotivističke teorije .........................40 filozofi egzistencije........................ 102 Helsinška deklaracija................46, 297
empatija....................................40, 206 filozofija........................................... 67 hemikorporektomija .......................343
Empedokle .....................................125 filozofija o moralu ........................... 67 hemipelvektomija ...........................343
empirijska faza ...............................114 finansijska dobit............................. 411 hendikep .........................................404
empirijska medicina ............... 115, 163 fiziologija ljudske seksualnosti ...... 368 hendikepirana osoba .......................404
empirijska zubna medicina .............165 Foerbah ............................................ 22 hendikepiranost ..............................404
Engels...............................................97 folklor .............................................. 17 Herman Boerhaav...........................143
entelehija ..........................................72 forenzička terminologija ................ 315 Herodot...........................................103
epidemijske razmere.......................384 fratrija .............................................. 11 heterotransplantacija.......................413
epidemijski karakter .......................386 Frensis Bekon .................................. 89 heteroimunizacija žene ...................298
epidemiološka svrha.......................308 Frojd ...........22, 27, 29, 34, 54, 55, 346 heteronomija morala .......................107
Epiktet ..............................................78 From .................................... 26, 59, 64 heteronomne društvene norme..........14
Epikur...............................................76 frustracione teorije agresivnosti ....... 63 Higija..............................................124
epoha duha .......................................82 Furije................................................ 94 higijena ...........................................118
Erlih................................................145 Hilandarski tipik .............................189
eros....................................... 29, 34, 56 G Hipokrat.......... 118, 126, 168, 287, 392
Eskulap...................................124, 130 Galen.............................. 118, 133, 134 hipokratova epoha ............................69
estetska hirurgija ............................355 galenizam....................................... 134 Hipokratova škola...................125, 188
estetske norme..................................15 Galileo Galilej.................................. 68 Hipokratova zakletva.............220, 237,
etička učenja............................. 99, 185 gemara ........................................... 119 238, 255, 269, 292
etičke vrline......................................73 genetska dijagnostika ..................... 425 hirurgija ..........................118, 120, 123
etički kodeks ..................................235 genetski inženjering ............... 193, 421 hirurška intervencija ...............347, 351
etički komitet..................................319 genetski skrining ............................ 423 hirurške discipline ..........................347
etičnost lekara.................................204 genetski testovi .............................. 425 HIV infekcija..................................388
etika.... 3, 67, 68, 74, 80, 105, 107, 109 genetsko ispitivanje........................ 193 HIV pozitivnost ..............................386
etika nemanja potreba.......................74 gemetsko kloniranje ....................... 305 holandska medicina ........................142
etika u praksi ..................................109 genetsko konsultovanje .................. 422 homeopatije ......................................15
etika u psihijatriji............................393 genetsko savetovanje ..................... 193 Homer.........................................29, 69
etikecija ............................................13 geneza morala ............................ 26, 28 homo economicus...............................5
eudajmonija ......................................72 gens.......................................... 11, 233 homo emocionalis.............................40
eufemizam................................ 17, 204 genska terapija ............................... 420 homo moralis......................................8
eugeničke ideje...............................127 geocentrična teorija.......................... 86 homo religiosus ................................20
eugenika .................................419, 420 gerijatrija........................................ 403 homo sapiens ..........................113, 114
eutanazija ............................... 279, 282 germinativna genska terapija ......... 422 homo sapiens recens ...................6, 113
Evropa znanja.................................162 gerontologija .................................. 394 homo transplantacija.......................413
expertisis medico forensis ..............311 geštalt teorija.................................... 60 hrišćanska religija...........21, 22, 80, 82
expertus medico forensis ................311 ginekologija ................................... 361 hrišćanstvo............................18, 80, 82
ginekološki pregled........................ 362 hronološka starost pacijenta............351
F ginsengi.......................................... 122 humana genetika.............................419
fajterski odnos ................................401 Giovanni Batista Morgagni............ 144 humana seksualnost ..................34, 367
fanatizam..........................................23 gnev ................................................. 27 humani genom ........................420, 421
Farmaceutska komora Srbije ..........321 govor tela ....................................... 202 humanistička etika ..................110, 200
farmacija.........................................409 gradski lekari ................................. 131 humanistička načela........................221
farmakodinamika............................196 gregarni nagon ................................. 42 humanistička psihoanaliza ................59
434
Medicinska etika
humanizam ............. 85, 87, 89, 97, 200 japanska medicina.......................... 123 Kuran................................................84
humanost lekara .............................195 Jaspers............................................ 101 Kurt Kafka........................................61
jatrogena oštećenja......................... 306 kvalitet forme ...................................60
I jatrogena oštećenja u hirurgiji........ 357
Id – Ono ...........................................54 jatrogenija .............................. 222, 306 L
ideal ego ...........................................38 jevrejska medicina ......................... 119 Largus.....................................132, 194
idealno Ja....................................37, 38 Jin .................................................. 122 lažno veštačenje..............................312
idiopatski bračni sterilitet ...............298 Jovan Stajić.................................... 148 lekar ginekolog ...............................361
Ilijada ...............................................69 judeizam........................................... 18 lekarska deontologija..............211, 235
Ilijada i Odiseja ................................29 Jung.................................................. 56 lekarska etika..................194, 211, 235
imitacija............................................15 Lekarska komora Srbije..................321
imoralizam .......................................96 K lekarska tajna ..........................287, 288
imovinske kazne.............................223 kadaver........................................... 415 lekarska vrlina ................................195
incest ..........................................12, 35 Kaligula ........................................... 78 lekarski kodeksi..............................235
indikacije................................ 213, 306 kancelarius ..................................... 152 lekarski konzilijum .................125, 223
individualizam................................100 Kant ......................... 10, 22, 24, 64, 90 lekaruše...........................................147
individualni paternalizam ...............186 Kanun............................................. 136 Leonardo Bottalo ............................139
infantilna svest .................................54 kapitalirajući odnos ........................ 401 Leonardo da Vinči ..........................139
informisana saglasnost kapitalistička privreda ...................... 89 Levenhuk ........................................142
pacijenta .................................216, 217 kaptativna ljubav............................ 112 Leviti ..............................................120
informisanje bolesnika ...................341 Karen Hornaj ................................... 57 ličnost ...................................48, 51, 54
inkvizicija.........................................23 karies.............................................. 165 ličnost lekara...................................194
inseminacija žene ...........................300 karies zuba ..................................... 164 liezon psihijatrija ....................398, 400
instinkt smrti ..................................346 katolicizam....................................... 21 Lisabonska deklaracija ...................244
instinkt vladanja ...............................60 kineska medicina............................ 122 lišenje života iz samilosti................281
instinkt života .................................346 kinici ................................................ 74 Lister ..............................................145
instiktivističke teorije .......................63 Kjerkegor ................................... 5, 101
institutska stomatologija.................173 klan .................................................. 11 Lj
intelektualne vrline...........................73 klinička farmakologija ................... 412 ljubav................................................40
inteligencija ................................ 38, 39 klinička istraživanja ....................... 246 ljubomora .........................................53
interna medicina .............................379 klinička smrt .................................. 415 ljudska praksa ...................................18
Internacionalni kodeks medicinske klinička stomatologija .................... 173 ljudska prava...........................243, 278
etike................................................240 klinički eksperiment....................... 294 ljudska reprodukcija .......................298
inverzija..........................................369 kodeks.................................... 236, 241
Isak Izrael.......................................199 kodeksi........................................... 109 M
islam.................................................18 kognicija .......................................... 38 Madridska deklaracija.....................261
islamska religija ...............................83 kolektivno nesvesno................. 56, 290 magija .........................................13, 20
ispitivanje lekova ...........................412 Komitet ministara Evropske magijska medicina ..................114, 163
ispitivanje lekova na ljudima..........295 zajednice ................................ 236, 249 magijsko mišljenje..........................290
istorija medicine .............................235 Komora biohemičara Srbije ........... 321 Makijaveli.........................................87
istorija srpske medicine ..................148 Komora medicinskih sestara i Mali Hipokrat .................................127
istraživanja u psihijatriji .................396 zdravstvenih tehničara Srbije ......... 321 maligna oboljenja ...........................340
istraživanje na modelu....................297 koncepcija ...................................... 302 malignom........................................340
istraživanje na životinjama .............297 konkludentna saglasnost ........ 217, 347 Malteška deklaracija .......................258
Isus Hrist ..........................................80 Konrad Rendgen ............................ 177 manastir Studenica..........................189
izbegavajući odnos .........................401 konsultativna psihijatrija ................ 398 manastirska hrišćanska medicina....137
izjava ..............................................236 kontinuirane studije........................ 151 manastirska hrišćanska zubna
Izjava o planiranju porodice ...........267 kontratransfer................................. 205 medicina .................................169, 233
Izjava o problemima izbeglica........260 konzervativna terapija zuba ........... 175 mapiranje gena ...............................420
Izjava o zanemarivanju i konzilijarni rad............................... 221 Marko Aurelije .................................78
zloupotrebi dece .............................264 Kopernikova astronomija................. 88 Marko Miljanov..............................103
Izjava o zastupanju pacijenata ........245 krivična odgovornost lekara........... 223 Marks..........................................94, 97
krivično zakonodavstvo ................. 211 masovna imunizacija ......................385
J kroskulturelno ................................ 368 medicina . 113, 114, 128, 149, 163, 185
Jang ................................................122 kult................................................... 13 medicina antičke Grčke ..................124
435
medicina Asiraca ............................116 mentalna ekologija ......................... 429 navođenje na samoubistvo i

medicina drevnih Egipćana ............118 mentalno zdravlje........................... 394 pomaganje u samoubistvu ..............281
medicina Etruraca...........................129 merodavno utvrđivanje smrti ......... 416 neetičko ponašanje lekara ...............317
medicina Feničana..........................117 Milanski edikt .................................. 82 negativan kontratransfer .................205
medicina i društvo ..........................231 Miloš Đurić.................................... 104 negativna eutanazija .......................280
medicina Inka, Maja i Asteka.........123 Mirandola......................................... 87 negativna moralnost..........................45
medicina novog doba .....................141 mišna.............................................. 119 nehat .......................................211, 356
medicina prenaučnog perioda.........231 misticizam........................................ 13 neonatologija ..................................373
medicina renesanse................. 138, 140 mističnost......................................... 20 Neron................................................78
medicina srpskog naroda ................137 mohamedanstvo ............................... 83 nesvesni nehat.........................317, 356
medicina u praksi ................... 219, 231 Mojsije ............................................. 19 neterapijska biomedicinska
medicina Vavilona i Asirije............116 monističke teorije............................. 10 istraživanja .....................................246
medicinska deontologija........ 187, 210, monizam .......................................... 65 neterapijski eksperiment .................294
232, 292, 336 monoteistička učenja........................ 18 neurologija......................................381
medicinska dokumentacija .............183 moral..........3, 6, 7, 8, 9, 25, 67, 91, 97, neurotična ličnost..............................57
medicinska etika........ 69, 79, 185, 188, 106, 108 Niče ............................................27, 96
189, 190, 192, 206, 210, 215, 216, moral i pravo.................................... 24 Nikola iz Kuze..................................86
219, 232, 241, 276, 278, 292, 335 moral insanity ............................ 44, 45 norma................................................14
medicinska etika Srba.....................190 moralna idiotija ................................ 45 normativna etika .....................109, 194
medicinska hodegetika ........... 210, 211 moralna savest ................................. 25 norme ideali......................................14
medicinska nauka ................... 141, 170 moralna svest ............................... 8, 25 norme medicinskog prava...............210
medicinska praksa ..........................254 moralne norme .......... 4, 14, 23, 24, 25, novčana privreda ..............................85
medicinska sociologija ...................231 40, 108 novi humanizam ...............................66
medicinska tajna..................... 287, 313 moralne osobine lekara .................. 234
medicinska zaštita ..........................272 moralne sankcije .............................. 24 O
medicinski abortus .........................285 moralni akt ....................................... 31 obavezne osobine lekara .................194
medicinski eksperiment..................294 moralni fenomen ................................ 4 običaj ................................................15
medicinski eksperiment na čoveku.294 moralni prezir................................. 108 običaji ...............................................16
medicinski fakultet ................. 152, 162 moralni sud .................................. 4, 24 običajne norme ...........................14, 16
Medicinski fakultet u Monpeljeu....154 moralno gađenje............................. 108 običajni moral...................................15
Medicinski fakultet u Parizu...........155 moralno mišljenje ............................ 32 oblativna ljubav ..............................112
Medicinski fakultet u Salernu.........153 moralno osećanje ............................. 40 obrazovanje stomatologa ................178
Medicinski fakulteti u Srbiji...........156 moralno ponašanje ..... 8, 33, 37, 38, 39 Odbert...............................................57
medicinski istorijski dokumenti .....294 moralno pravo ................................ 216 Odiseja..............................................69
medicinski kodeksi.........................235 moralno rasuđivanje................... 32, 37 odnos bolesnik – hirurg ..................350
medicinski paternalizam.................186 moralno suđenje......................... 32, 39 odnos lekar – bolesnik ...........185, 200,
medicinski zakon............................188 moralnost ..............8, 9, 37, 91, 93, 105 202, 208, 316
medicinsko pravo .......... 211, 232, 277, moždana smrt................................. 417 odontologija....................................163
316, 317 mrtvorođenče ................................. 374 oftalmologija ..................................358
medicinskodeontološka načela ......219, mržnja ........................................ 40, 53 Olport ...............................................57
409 mudroljublje............................... 67, 68 onkologija.......................................343
medicinskodeontološki princip.......196 oralna hirurgija .......................171, 175
medicinskodeontološki problemi...221, N Ormuzd...........................................119
354, 409 načela medicinske etike . 191, 216, 270 ortodoncija......................171, 174, 175
medicinskoetička načela.................361 nacionalna zdravstvena politika ..... 231 osećanja ............................................40
medicinskoetički principi ...............254 nagoni ........................................ 38, 42 osećanje dužnosti..............................43
medicinskoetički problemi .... 218, 305, naruženost...................................... 355 osećanje krivice ................................32
409 naša medicinska etika .................... 189 osemenjavanje ........................298, 301
medicinskoetički stav .....................284 naučna medicina ....113, 115, 145, 149, otorinolaringologija ........................360
medicinskoetičko učenje ................188 150, 171, 215, 231, 278, 291, 293, otuđeni rad........................................97
medicinskopravna praksa ...............232 305, 319, 335
medicinskopravne dileme....... 278, 295 naučnička radoznalost lekara ......... 318 P
medicinskopravni problemi ... 218, 305, nauka o dužnostima ....................... 187 paleopatološki dokazi .....................113
371, 409, 413, 414, 421 navike............................................... 31 pamćenje...........................................38
436
Medicinska etika
Panakeja .........................................124 prenatalni genetski skrining ........... 420 Rodžers.............................................58

panteizam .........................................90 prenatalno savetovanje................... 420 Romberg .........................................145
Papirus............................................118 prenaučna epoha medicine ............. 114
Paracelzus....................... 136, 140, 147 pretpostavljeni pristanak ................ 217 S
parodontopatija....................... 164, 168 prevencija....................................... 215 Salernski kodeks zdravlja ...............235
pasivna (indirektna) eutanazija 280,282 preventivna stomatologija .............. 176 Saliven..............................................60
Paster..............................................145 preventivni genetski skrining ......... 423 samilost.............................................96
paternalistički stav lekara ...............186 previd u hirurgiji ............................ 356 samokažnjavanje...............................27
Pavlov ............................................145 prezervacija.................................... 414 samokritičnost ..................................52
pedijatrija ............................... 376, 400 privatna lekarska praksa......... 218, 219 samoreklamiranje lekara.................219
perinatalna medicina ......................372 privatna praksa............................... 220 samoreklamiranje u medicini..........219
perinatologija .................................371 privatna tajna ................................. 287 samoubistvo adolescenta ................284
perverzija........................................369 profesionalna tajna................. 287, 288 saosećanje.........................................40
Petrarka ............................................85 prognoza u medicini............... 213, 307 savest ..........................................29, 37
phisis ..............................................126 prorok Mohamed........................ 83, 84 Savet Evrope...................................236
pia fraus..........................................214 protestanstvo .................................... 21 savladiva pogreška............................30
Pitagora ..................................125, 279 protetska nadoknada ...................... 168 Segerist ...........................................392
planiranje porodice.........................267 Pruski medicinski kodeks .............. 199 seksologija ......................................368
Platon ......... 69, 71, 127, 214, 233, 279 prvi intervju ................................... 201 seksualna zloupotreba pacijenta .....369
Plinije .............................................118 psihijatrija ........................ 48, 392, 396 seksualni moral.....................................
Plinije stariji ........................... 130, 168 psihijatrijska etika .................. 256, 392 selektivna hirurgija .........................351
pluralističke teorije...........................10 psihijatrijska zaštita........................ 397 Seneka .............. 78, 134, 194, 234, 279
podela medicine .............................150 psihijatrijski bolesnik ..................... 393 senijum ...........................................402
podeljena tajna ...............................288 psihodinamsko objašnjenje .............. 54 senzualistički pravac.........................89
podučavanje kolege ........................199 psihologija........................................ 48 sholastička medicina.......................135
pogrešno veštačenje........................312 psihopatološka ispoljavanja ........... 399 SIDA ..............................................387
polne zarazne bolesti ......................391 psihosomatski poremećaj ............... 398 Sidnejska deklaracija ......................417
polucija...........................................428 psihoterapeutski efekti ................... 290 Silvius.............................................142
polucija hrane .................................429 Simon ...............................................94
polucija vazduha.............................429 R simpatija .....................................15, 40
polucija vode ..................................429 racionalistički pravac ....................... 89 Skribonijus Largus..........................234
pomaganje u umiranju....................279 rađanje mrtvog deteta..................... 363 službena tajna .................................287
ponosna smrt ..................................281 rađanje vanbračnog deteta.............. 363 socijalna eutanazija.........................280
poremećaj moralnosti .......................45 radiologija ...................................... 337 socijalna medicina ..........................231
poremećaji moralnog ponašanja .......45 radiološka dijagnostika .................. 338 sociologija medicine .......................231
poremećaji moralnog rasuđivanja.....44 radiološka terapija.......................... 339 Sokrat ............. 10, 29, 69, 70, 103, 392
porođaj i materinstvo......................363 razmnožavanje ............................... 367 somatopsihička oboljenja ...............399
porodično nasilje ............................264 razvoj stomatologije....................... 171 somatopsihički poremećaj ..............398
povreda tajnosti postupka...............312 reanimacija novorođenčeta ............ 374 somatska bolest...............................398
pozitivan kontratransfer..................205 regresija ................................. 208, 401 Spinoza .............................................90
pragmatizam.....................................99 regulativne norme ............................ 22 spoljašni stručni nadzor ..................319
praktična etika ................................194 rektor.............................................. 152 srednji vek ........................................80
pranorme ..........................................11 religija............................ 18, 19, 20, 23 srpska medicina ..............................146
prava pacijenta ...............................244 religijske norme ................... 14, 22, 23 srpska stomatološka škola ..............172
pravednost ........................................52 religiozni moral................................ 98 srpska zubna medicina i
pravne norme.............................. 14, 25 renesansa........................ 85, 86, 87, 89 stomatologija ..................................172
pravne sankcije...............................357 reprodukcija ................................... 298 srpsko srednjevekovno zubarstvo ...172
pravni sud.........................................24 Rezolucija iz Hong konga .............. 410 starojevrejska medicina ..................120
pravo ................................................24 rezolucije ....................................... 236 stečeni hendikep .............................405
pravoslavlje ......................................21 Rigveda .......................................... 120 stid ........................................27, 29, 32
praznoverje.....................................290 Robert Oven..................................... 94 Stoici ................................................79
preduslovi etičkog ponašanja .........111 roditeljsko pravo ............................ 267 stoička etika................................77, 79
prelogično mišljenje .......................233 roditeljstvo ..................................... 376 stomatologija ..................163, 171, 407
prenatalna genetska dijagnostika ....420 rodoskvrnuće.................................... 12 Stomatološka komora Srbije...........321
437
stomatološka praksa .......................179 totemizam ........................................ 12 Z

stomatološka protetika............ 171, 176 tradicionalna medicina .......... 115, 290, zadaci medicine ..............................149
Stomatološki fakultet u Beogradu ..178 292, 293 zadatak etike ...................................105
stomatološki fakulteti u Srbiji ........178 transakciona teorija ličnosti ............. 61 zakletva...........................................236
strah od smrti....................................76 transcedentalni život ...................... 101 zakletva Florens Najtingejl .............269
strukovne studije medicine .............158 transfer ........................................... 205 zakon o visokom obrazovanju ........162
studentski parlament.......................157 transferna situacija ......................... 205 zarazne bolesti ................................384
sud časti..........................................109 transkulturelno ............................... 368 zaštita mentalnog zdravlja ..............394
sudskomedicinski dokument ..........184 transplantacija ........ 193, 304, 413, 417 zavist ................................................53
sudskomedicinski problem .............369 trudnoća ......................................... 363 zdravstvena politika........................272
sudskomedicinski veštak ........ 311, 314
sudskomedicinsko veštačenje.311, 312
U zdravstvena ustanova......................197
ubistvo iz milosrđa......................... 279 zdravstvena zaštita..........231, 272, 278
sujeta ................................................53 Zend Avesta....................................119
Super ego.............................. 27, 37, 54 unakaženost.................................... 211
univerzitet ...................... 152, 155, 162 Zenon................................................77
supfertilitet muškarca .....................298 zloupotreba i zanemarivanje
surogat majka .................................304 unutrašnja savest .............................. 29
unutrašnji stručni nadzor................ 319 dece ........................................264, 266
Sušruta............................................121 Zofe ................................................120
svesni nehat ............................ 317, 356 urođeni hendikep............................ 405
uslužna dijagnoza................... 289, 395 zrela moralnost ...........................33, 44
svest..................................................38 zrela savest .......................................54
svete tajne.........................................21 utilitarizam....................................... 92
utilitarna etička teorija ..................... 92 zubna medicina..............164, 165, 168,
Sveti Avgustin..................................81 169, 170
Sveti Sava.......................................189 utilitarne medicinskoetičke teorije . 186
utilitarnost ........................................ 92 zubna medicina antičke Grčke........168
svetost ..............................................23 zubna medicina drevne Indije .........167
Svetska zdravstvena organizacija ...236 utopistička kritika društva ................ 88
utopističko etičko učenje.................. 93 zubna medicina drevne Kine ..........167
Svetsko medicinsko udruženje ......236, zubna medicina drevnog Japana .....167
244, 253, 261, 267, 272 uzajamna ljubav ............................. 112
zubna medicina Etruraca ................168
Svetsko udruženje psihijatara .236, 254 V zubna medicina Feničana................166
Š vantelesna oplodnja........ 299, 302, 304 zubna medicina novog doba ...........170
Šopenhauer.......................................96 vantelesno začeće........................... 193 zubna medicina renesanse ..............169
Vavilon .......................................... 116 zubna medicina Rimljana ...............168
T Veda............................................... 120 zubna medicina srednjeg veka ........169
tabu...................................................13 venerične bolesti ............................ 391 zubna medicina starih Jevreja.........166
Tales...............................................125 vera .................................................. 23 zubna medicina starog Egipta .........166
talmud ............................................119 verba noctiva.................................. 214 zubna medicina Vavilona i Asirije..165
tanatos .................................. 29, 56, 63 verska medicina ............................. 130 zubna protetika ...............................170
tanatos fobičan stav ........................345 veštački prekid trudnoće ................ 285 zubno lekarstvo...............................163
teorije ličnosti...................................55 veštačko oplođenje......................... 298 zubobolja ........................................179
teorijska etika .................................108 vijabilnost ...................................... 285
terapija............................................214 Vilijam Šekspir ................................ 89 Ž
terapijski eksperiment ....................294 vinost ............................................... 24 Žan-Pol Sartr ..................................102
testatorska sposobnost ....................383 vizantijska zubna medicina ............ 169 Žan-Žak Ruso ...................................93
Thomas Sydenhaym .......................142 Volfgang Koler ................................ 61 Ženevska deklaracija .............195, 221,
Tokijska deklaracija .......................257 volja ................................... 38, 41, 112 238, 410
tolerancija.........................................52 volja za moć ..................................... 59 žen-šen............................................122
Toma Akvinski.................................81 voljni akt ........................................ 112
Tomas Mor .......................................88 vračevi ........................................... 233 W
totem ................................................12 vrlina.......................................... 27, 74 William Harvey ..............................141
438
LITERATURA
1. Adamović, V., Čebašek, R.: Jatrogeno delovanje 21. Deklaracija iz Helsinkija: Preporuke ljekarima kod
lekara u kardiologiji, Medicinska revija, Galenika biomedicinskog istraživanja na ljudima, cit. po
god. XXV. Milčinski J., 1.c., 1964, dop. u Tokiju 1975.
2. Adshead, G., Sarkar, PS.: Ethical issues in 22. Doyal, L. et.al.: Medical Ethics and Clinical Curri-
forensic psychiatry. Psichiatry, Volume 3, Issue 11: culum, Acase Study Journal of Medical Ethics, 1987.
15-17, 2004. 23. Đurđević, N.: Pretpostavljeni pristanak pacijenta na
3. Aranđelović, J.: Priroda moralnog rasuđivanja, lečenje. Medicinsko pravo i medicinska etika. Institut
"Savremene filozofske teme", br.1 za 1966. društvenih nauka, Beograd, 1994.
4. Aristotel: Nikomahova etika, Beograd, 1958. 24. Đurić, D.: Opšta etika, Beograd, 1937.
5. Aristotle: De generatione animalium, Recognovit, 25. Đurić, M.: Aristotel kao etičar (predgovor knjizi
H.J., Drossaart Lulofs, Oxonnii, 1965. Nikomahova etika, Beograd, 1958.)
6. Bankovsky, Y., Brazan, JH., Last, JM.: Ethics 26. Đurić, M.: Istorija helanske etike, Zavod za
and Epidemiology, International Guidelines, udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.
Geneva: Council for International Organization of 27. Edel, A.: Method in ethical theory, London,1963.
the medical Sciences, 1993. 28. Edel, A.: Science and the structure of ethics,
7. Baruk, H.: Psychiatrie morale experimentale Chicago, 1961.
individuelle et sociale, Paris, 1950. 29. Ekerman, N.: Psihodinamika porodičnog života,
8. Beauchamp, T.L., Childress, F.J.: Principles of Titograd, 1996.
Biomedical Ethics, Oxford, Oxford University 30. Engels, F.: Dijalektika prirode, Kultura, Beograd,
Press, 1989. 1951.
9. Becek–Dvoržak M., Blažević D., Cividini-Stranić, 31. Erić, Lj., Šulović, V., Manojlović, D.: Medicinska
E.: Medicinska psiholologija, Jugoslovenska seksologija, Beograd – Zagreb, Medicinska knjiga,
medicinska naklada, Zg. 1978. 1988.
10. Becker, T.: Psychiatric reform in Italy – How does 32. Fayerweather, WE., Hgginson, J., Beauchap,
it work in Piedmont? Brit. J. Psychiat., 147, 254, 1985. TL.: Ethics in Eidemiology, Pergamon Press, New
11. Bergson, H.: Les deux sources de la morale et de la York, 1991.
religion, Paris, 1932. 33. Filipović, M.: Bračni pomoćnik kod Srba ("Radovi
12. Berić, B. i sar.: Forenzična ginekologija i Naučnog društva Bosne i Hercegovine", VII, knj. 3,
perinatologija, Novi Sad, Matica srpska, 1989. Sarajevo, 1957.)
13. Bogdanoff, M., at all.: The Doctor – Patient 34. Freud. S.: Zwangshandlungen und Religionsübungen,
Relationship, JAMA, 192:1, 45-48, 1965. Band 7, Gesammelte Werke, Imago, London, 1948.
14. Bojanin, S., Radulović, K.: Socijalna psihologija 35. From, E.: Zdravo društvo, Rad, Beograd, 1963.
razvojnog doba, Naučna knjiga, Beograd, 1988. 36. Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti: 700
15. Breasted, J.H.: The Edwin Smith surgical papyrus, godina medicine u Srba, Beograd, 1971.
Vol. I, Chicago, 1930. 37. Gavrilović, V.: Istorija stomatologije, Medicinska
16. Bregun – Dragić Nada, Lepeš, T., Milin, J.: knjiga, Beograd-Zagreb, 1969.
Medicinska etika, Univerzitet u Novom Sadu 38. Gelfand, M.: Philosophy and Ethics of Medicine,
Medicinski fakultet, Novi Sad, 1992. Livingston, London, 1968.
17. Brennan, MF., Kinsela, T., Friedman, M.: 39. Geshwind, M.: Historical introduction, in Reprint
Psychologic aspects of patients with cancer, in: Skinner, New York, 1967.
Cancer: Principles and practice of oncology, Edited: 40. Gillon, R.: Justice and medical ethics. Br. Med. J.,
De-Vita, VT., Hellman, S., Rosenborg, S., 3rd editi- 291, 201-202, 1985.
on. Philadelphia, Published by J.B., Lippincott, 1989. 41. Gillon, R.: Utilitarianism. Br. Med. J., 290, 1411-
18. Campbell, A.V.: Moral dilemmas in medicins, 1413, 1985.
Churchill Livingstone, London, 1972. 42. Glesinger, L.: Jedna nadriliječnička afera iz god.
19. Čomski, N.: Novi militaristički humanizam, Plato, 1840-1843, Saopćenja. 4, 253-257, 1966.
Beograd, 2000. 43. Glesinger, L.: Medicina kroz vjekove, Zora, Zagreb,
20. Dale, D.: Integration on an individual basis, 1954.
Specijal education: Vol.6, No.2: 22-24. 1979. 44. Gorz, A.: Ekologija i politika, Beograd, 1982.
439
45. Hale, B.: Culpability and blame after pregnancy loss. 69. Klajn – Tatić, V.: Neka medicinska, etička i pravna
Jour. of Medical Ethics, 33: 24-27, 2007. pitanja koja pokreće doktrina o informisanom
46. H.A.R. Gibb,: Islam, u: Encyclopedia of the World pristanku pacijenta na medicinsku intervenciju, U:
Religions, Barnes & Noble, 1997. Medicinsko pravo i medicinska etika. Institut
47. Hark, H.: Religiöse Neurosen, Kreuz, Stuttgart, 1984. društvenih nauka, Bgd, 1994.
48. Havajska deklaracija, Kodeks etičkih načela 70. Klerman, G., Schecter, G.: Ethical aspects of drug
psihijatrijskih radnika, 1977, po: The Bulletin of treatment, In: Bloch, S., Chordoff, P. (eds.)
the Royal College of Psychiatrists (Ashford), 12- Psychiatric ethics, Oxford University Press, 116-
13.jan.1978. 130, 1981.
49. Havelka, N.: Socijalna psihologija, Bgd. 1972. 71. Knežević, M.: Uvod u stomatologiju, Priština, 1995.
50. Hedayat, K.M.: The possibility of a universal 72. Knežević, S.: Etika i medicina, Jumena, Zagreb,
declaration of biomedical ethics Journal of Medical 1979.
Ethics, 33: 17–20. 73. Korać, V. i sar.: Istorija filozofije, Zavod za
51. Herodotos of Hailkarnassos: The nine books of the udžbenike SR Srbije, Beograd, 1981.
history of Herodotus, Transc., Peter Edmund 74. Korać, V.: Istorija drušvenih teorija, Zavod za
Laurent, Oxford, 1837. udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1990.
52. Hilandarski medicinski kodeks, Beogradski 75. Korin, N.: Neke misli o medicinskoj deontologiji,
izdavački zavod, Beograd, 1989. Lij. vjes. 91:613, 1969.
53. Hobhouse, L.: Morals in evolution, Lond., 1906. 76. Kreč, D., Kračfild, R. i Balake: Pojedinac u
54. Hope, T., Savulescu, J., Hendrick, J.: Medical društvu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
ethics and law: core curriculum, Edinburgh: Srbije, Bgd. 1972.
Churchill Livingstone, 2003. 77. Kurjak, A.: Fetus kao pacijent, Zagreb, Naprijed,
55. Huber, A. und Hiersche D.H.: Praxis der 1991.
Gynäkologie im Kindes-und Jugendalter, Georg 78. Lachaux, B., Lemoine, P.: Placebo, un médicament
Thieme Verlag, Stittgart, 1977. qui cherche la verité, MEDSI-Mcgraw Hill,
56. Jakovljević, Đ., Novakov, S.: Socijalna medicina, Auckland, Paris, Toronto, 1988.
Univerzitet u Novom Sadu, Medicinski fakultet, 79. Last, JM.: Ethics and Public Health Policy in
1987. Maxcz-Rosenau-Last: Public Health & Preventive
57. Jaspers, K.: Filozofija egzistencije, Bgd, 1967. Medicine, Appelton & Range, 1998.
58. Jaspers, K.: Opšta psihopatologija, Prosveta, 80. Levi – Bruhl. L.: La mythologie primitive, Paris,
Beograd, 1978. 1935.
59. Jodl, F.: Istorija etike, Sarajevo, 1963. 81. Levy – Bruhl, L.: La mentalite primitive, Paris,
60. Jospe, M.: The placebo Effect in Healing, 1922.
Lexington Books, Toronto, 1978. 82. Lukić, M.: Razum i autoritet, Beograd, 1972.
61. Kaličanin, P., Lečić-Toševski, D., Peković, I.: 83. Lukić, R.: Sociologija morala, Naučna knjiga,
Tradicionalna i naučna medicina – prihvatanje i Beograd 1976.
integracija. Evropski centar za mir i razvoj 84. Lukić, R.: Dehumanizacija u medicini s gledišta
Univerziteta za mir UN; Savezni zavod za etike, Zdravstvena zaštita, I, 1988.
zdravstvenu zaštitu; Institut za mentalno zdravlje, 85. Machaughton, M.: Etichal Issues in Reproduction,
Beograd, 1993. The Future of Gynecology and Obstetrics, 107-36,
62. Kaličanin, P.: Medicinska etika i medicinsko pravo, 1991.
Beograd, 1999. 86. Malinovski, B.: Nauka, magija i religija. Prev.
63. Kangrga, M.: Problem ideologije ("Pogledi 53", br. Anđelka Todorović, Prosveta, Beograd, 1981.
11 za 1953.) 87. Marić, J.: Medicinska etika, Beograd, 1995.
64. Kant, I.: Kritika praktičnoga uma, Zagreb, 1956. 88. Marić, J.: Medicinska etika, Beograd, 2005.
65. Kapamadžija, B.: Sudska psihijatrija, Novi Sad, 89. Marković, M.: Marksistički humanizam i etika, u:
Matica Srpska, 1974. Humanizam i dijalektika, Beograd, 1967.
66. Karasu, T.: Ethical aspects of psychotherapy, u: 90. Matić, V.: O stidu, "Književne novine", br. 345, 18.
Bloch,S., Chodoff, P. (eds.): Psychiatric ethics, I 1969.
Oxford University Press, Oxford, 1981. 91. Medicinska enciklopedija, Dopunski svezak,
67. Kilibarda, K.: Moralno-ekološka kultura, Beograd, Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb, 1974.
1998. 92. Međunarodne preporuke za izvođenje
68. Kin, Dž.: Mediji i demokratija, Filip Višnjić, biomedicinskih istraživanja na ljudima, Prevod,
Beograd, 1995. Novi Sad, Medicinski fakultet, 1988.
440
Medicinska etika
93. Merskey, H.: Ethical aspects of the physical 118. Pace, N., Hendry, R.: Contest:ethical
manipulation of the brain, u: Bloch, S., Chodoff, P. considerations. Anaesthesia & intensive care
(eds.): Psychiatric ethics, Oxford University Press, medicine, Volume 7, Issue 4: 107–109, 2006.
Oxford, 1981. 119. Pavićević, V.: Osnovi etike, Kultura, Bgd, 1967.
94. Mid, M.: Spol i temperament u tri primitivna 120. Pavićević, V.: Problem važenja moralnih vrednosti i
društva, Zagreb, 1968. moralnih normi, "Filozofija", br. 2 1959.
95. Milanović, V.: Kriza vrednosti u medicini i njeni 121. Pejaković, S.: Sudsko medicinska ekspertiza,
uzroci, Zdravstvena zaštita, I. 1988. Beograd, BIGZ, 1974.
96. Milčinski, J.: Medicinska etika in deontologija, 122. Pejović, D.: Psihoanaliza i filozofija, pogovor u:
DDU Univerzum, Ljubljana, 1982. Markuze: Eros i civilizacija, Zagreb, 1965.
97. Miller, H.: Medicine and society, Oxford University 123. Pešić – Golubović, Z.: Savremena Amerika u svetlu
press, 1973. karakterološke analize Dejvida Rismana, predgovor
98. Milosavljević, N.: Ekonomika zdravstva i etičke Rismanovom delu Usamljena gomila, Beograd,
norme zdravstvenih radnika, Ekonomski aspekti 1965.
stručnog usavršavanja i naučno-istraživačkog rada, 124. Plamenac, S.: Giovanni Battista Morgagni (1682–
autorizovano predavanje za studente Medicinskog 1771), Medicinska revija 4, 97-110, 1971.
fakulteta, Novi Sad, Medicinski fakultet, 1-10, 1991. 125. Popović, A.: Religija i moral, Beograd, 1933.
99. Milovanović D.: Etika i psihijatrija (etika i psi- 126. Radišić, J.: Aktuelni pravni problemi u medicini,
hoze), "Psihijatrija danas", Institut za mentalno Institut društvenih nauka, Beograd, 1996.
zdravlje, Beograd, Vol. XIX, 1-2, 91-97, 1987. 127. Radojčić, B.: Psihopatologija, Medicinska knjiga,
100. Milovanović, D.: Etika u medicini kroz vekove, Beograd, 1974.
Beograd, 2000. 128. Ristić, J.: Medicina i društvo. BIGZ, Bgd, 1975.
101. Milovanović, D.: Medicinska etika, Bgd, 1992. 129. Ristić, J.: Socijalistički humanizam i medicina,
102. Milovanović, D.: Osnovi medicinske etike, Beograd, Otisak iz GLASA CCLXXXIV Srpska akademija
1974. nauka No. 16. Beograd, 1973.
103. Milovanović, D., Milovanović, S.: Klinička 130. Rosenberg, E., J., Spencer, Eth.: Ethics ina
psihoterapija, Barex, Beograd, 2005. psychiatruy, In: Comprehensive Textbook of
104. Müller-Oerlinghausen, B.: Ethical problems in Psychiatry, VI, Vol. 2. Eds. Kaplan J.H. and
clinical psychopharmacology, Int: J. Clin Sadock, J.B., W&W, Baltimore, Hong Kong,
Pharmacol, 16, 443-450, 1978. London, Sydney, 2767-2775, 1982.
105. Mur, Dž.: Principi etike, Nolit, Beograd, 1963. 131. Roth, G.: Besessenheit und Exorzismus, u:
106. Murphy, T.: The ethics of conversion therapy, Besessenheit und Exorzismus, Veritas,
Bioetics ISSN-9702, vol 5, No 2, 1991. Wien/Linz/Passau, 1977.
107. Negovanović, B.: Prve medicinske škole u Evropi, 132. Sanyal, P.K.: A story of medicine and pharmacy in
Medicinska revija, 1, 73-80, 1971. India, Calcutta, 1964.
108. Nenadović, M.: Medicinska etika, Univerzitet u 133. Schelski, H.: Soziologije und Sexualitat, Hamburg,
Prištini, Medicinski fakultet, Beograd, 2002. 1960.
109. Nenadović, M.: Narkomanija i alkoholizam, 134. Sergjev, D.: Pojam anomije i alijenacija,
Beograd, 1995. "Sociologija" br. 3 za 1969.
110. Nenadović, M.: Propedevtika psihijatrije, 135. Sigerist, H.E.: A history of medicine, Vol. I, New
psihijatrijske dijagnostike i terapije, Univerzitet u York, 1951/1955.
Prištini, Beograd, 2004. 136. Smajkić, A.: Socijalna medicina, Univerzitetski
111. Nenadović, M.: Psihijatrija morala i moralnosti, u: medicinski centar, Univerzitet u Sarajevu, 1981.
Psihijatrija II odabrana poglavlja, Nenadović, M., 137. Spektorski, E.: Hrišćanska etika, Sv, Simeon
Milovanović, D.: Beograd, 2001. Mirotočivi, Vrnjačka Banja, 1992.
112. Nevius, J.L.: Demon posesion and allied themes, 138. Spencer, H.: Principles of ethics, London, 1893.
London, 1896. 139. Stanulović, M., Duraković, Z.: Karakteristike
113. Niče, F.:Volja za moć, Bgd. 1972. ispitivanja lijekova u trudnica, djece i starijih
114. Nosev, S.D.: Pitanja deontologije u naučnoistra- osoba, u: Vrhovac, B. i sar., Kliničko ispitivanje
živačkom radu lekara, Moskva, 1975. lijekova, Zagreb, Školska knjiga, 1984.
115. Olport, Dž.: Sklop i razvoj ličnosti, Bgd., 1969. 140. Stoiljković, S.: Psihijatrija sa medicinskom psihijatri-
116. Orlić, R.: Islam i poslovna etika, Fokus, 2006. jom, Med. knjiga, Beograd-Zagreb, 1962.
117. Osovska, M.: Psihologija morala, Zavod za 141. Stojanović, S.: Dž. E. Mur kao etičar i fiolozof
izdavanje udžbenika, Sarajevo, 1971. predg. Murovoj knjizi Principi etike, Bgd, 1963.
441
142. Stojanović, S.: Šta su to morali i etika, Rad, Churchile Livingstone, Edinburg London
Beograd, 1962. Melbourne and New York, 1987.
143. Stojanović, V.: Etika zdravstvenih radnika 159. Vord, B., Dibo, R.: Zemlja planeta naša jedina,
Narodnooslobodilačkog rata, Zdravstvena zaštita, Beograd, 1976.
Beograd, 1977. 160. Vujadinović, B.: Neki aktuelni tehnički i etički
144. Stojanović, V.: O opšte ljudskoj i lekarskoj etici u problemi transplantacije srca, Med. glas., 22:6,
narodnooslobodilačkom ratu, Zdravstvena zaštita, 169-171, 1968.
Beograd, god.VI, 12, 39-48, 1977. 161. Westermark, E.: Origine et devfeloppement des
145. Supek, R.: Nekonformizam etičnosti, "Praxis", br. 4- idees morales, I – II, Paris, 1928.
6, za 1966. 162. White, L.,Tursky, B., Schwartz, G.E.: Placebo,
146. Szasz, T. S.: Ideology and insanity, Calder – Theory, Research Mechanisms, Guilford Press, New
Boyars, London, 1973. York, London, 1985.
147. Šercer, A.: Otorinolaringologija II, Jugoslovenski 163. Winslade, J., W.: Ethics in psychiatry, In:
leksikografski zavod, Zagreb, 1964. Comprehensive Textbook of Psychiatry. Vol. 2, fifth
148. Šiškin, A.: Osnovi marksističke etike, Moskva, editiona, Eds. Kaplan, J.H. and Sadock, J.B.,
1961. Williams and Wilkins, Baltimore, Hong Kong,
149. Štraser, R.: Verba nociva u opštoj i internističkoj London, Sydney, 2125-2131, 1989.
praksi, Med. glasnik, 1957. 11: 155. 164. World Health Organization: Group meeting on
150. Tanović, A.: Etika i nauka, "Encyclopedia mental health and mental legislation, Cairo, June
moderna", br. 2, 1967. 12-17, 1976. Alexandria, WHO Regional Office for
151. Taylor, J.A.: History of dentistry, Philadel., 1922. the Eastern Mediterranean, 1976.
152. Thompson, R.C.: Assyrian medical texts form the 165. World Health Organization: Aethical criteria for
originals in the British Museum, Oxford, 1923. medicinal drug promotion, Geneva, 1988.
153. Tkalčić, M.: Etika – od Platona do Ničea, 166. Wundt, W.: Ethik, I – III, Stuttgard, 1912.
Omladina, Beograd, 1957. 167. Zakon o zdravstvenoj zaštiti R. Srbije, Službeni
154. Toulmin, S.: The place of reason in ethics, glasnik Republike Srbije, broj 107/2005, Beograd,
Cambridge, 1964. decembar 2005.
155. Urbančić, I.: Moral je nemoral, "Savremene 168. Živanović, T.: Osnovni problemi etike, Beograd,
filozofske teme", br. 2, za 1966. 1935.
156. Vasić, U., Erić, Lj.: O podeljenoj lekarskoj tajni, 169. Životić, M.: Odnos morala prema običaju i pravu.
Medicina danas, Beograd, 1962. Rad, Beograd, 1962.
157. Vesel, J.: Shvatanje o duševnoj bolesti kroz istoriju, 170. Životić, M.: Osnovna učenja o najvišem dobru i
poglavlje u knjizi Duševni život čoveka, Grupa cilju života, Rad, Beograd, 1962.
autora, Sloboda, Beograd, 1980. 171. Životić, M.: V. Pavićević: Uvod u etiku,
158. Victor, Y. H., Corlwood, E.: Prematurity, "Filozofija", br. 2 za 1962.
442
Милутин М. Ненадовић, редовни професор медицинског факултета за
наставне предмете Медицинска етика и Психијатрија, рођен је 1949.
године у Рађевини, село Богоштица, општина Крупањ. Отац је четворо
деце. Медицинске студије, специјалистичко и последипломско усаврша-
вање обавио је на Медицинском факултету у Београду и на истом факу-
лтету одбранио докторску дисертацију под насловом "Когнитивне дисфу-
нкције у алкохоличара и неалкохоличара са инфарктом мозга". Био је
стручни руководилац психијатријских и неуропсихијатријских одељења у
Клиничко-болничком центру Крагујевац, у специјалној Болници "Свети
Сава" у Београду и Клиничко-болничком центру Приштина. Био је дире-
ктор Завода за болести зависности у Београду (1993–1996) и Клинике за
неурологију и психијатрију за децу и омладину у Београду (1999–2002,
као трећи директор у историји Клинике).
Реализовао је као председник Научних и организационих одбора
следеће научне скупове: Симпозијум у СКЦ-у Београд 1994. године на тему "Религија и душевни живот
човека" (публикована је и монографија под истим насловом), "Први научни скуп Југославије о Алкохоли-
зму и наркоманији" у Сомбору 1994., "Конгрес Југославије и Конференцију балканских земаља о наркома-
нији и алкохолизму" 1995. у Београду и "Симпозијум Југославије о наркоманији и алкохолизму" у Великој
Плани 1996. године. Учествовао је у више научно-истраживачких пројеката у функцији носиоца истражива-
ња или истраживача. Уређивао је као главни уредник часопис "Алкохолизам" и члан је редакционог одбора
часописа "Енграми". Публиковао је преко 220 радова у светским и домаћим часописима.
Био је ментор до сада у изради две докторске дисертације, три магистарска рада и председник
или члан у десет комисија за одбрану докторских дисертација и магистарских теза на медицинским фа-
култетима и Факултету организационих наука у Београду. Аутор је два издања уџбеника "Медицинска
етика", уџбеника "Пропедевтика психијатрије психијатријске дијагностике и терапије" и уџбеника "Нарко-
маније и алкохолизам" у издању Медицинског факултета Универзитета у Београду. Публиковао је до сада и
шест стручних монографија из области неуропсихијатрије и психијатрије.
Предавач је на медицинском и стоматолошким факултетима, Факултету здравствене неге, Факул-
тету организационих наука и Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију. Био је предавач и на
Филозофском факултету, одсек психологија за предмет Општа психопатологија.

Medicinska Etika Prof DR Milutin Nenadovic PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Medicinska Etika Prof DR Milutin Nenadovic PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U PRI[TINI MEDICINSKI FAKULTET

UNIVERZITET U PRIŠTINI - MEDICINSKI FAKULTET

Autor Profesor dr Milutin M. Nenadović

Urednik Profesor dr Milutin M. Nenadović

Recenzenti Profesor dr Dimitrije Milovanović

Lektor dr sci Branislava Marković

Korektor dr Nenad Nenadović

Računarska priprema dipl. ing. Miša Čolović

Tehnička obrada i Silvana Čolović

Štampa BIGRAF – Beograd

Tiraž 2.000 primeraka

Beograd, januara 2007. godine

Etika se usvaja, etika se ne može naučiti.

Savremena medicinska etika se na početku trećeg milenijuma definitivno profilisala u

Beograd, januara 2007. Prof. dr Milutin M. Nenadović

Biti lekar je vrlina i nadljudska hrabrost.

Prof. dr Milutin M. Nenadović

PREDGOVOR ...........................................................I Poglavlje II

K. Horney A. Maslow A. Paré Antisten J. Bentham G.Allport

A.Adler Avicena G. Bruno C.Jung Zenon G. Hegel

G. Boccacio Epikur M. Heidegger G. Mirandola J. P. Sartre P. Pinel

Homer F. Bacon E. From F. Engels J. J. Rousseau Diogen

E. Kant Celzus B. Spinoza J. Fourier N. Machiavelli F. Nietzche

"Biti lekar je izuzetna vrlina, ali i nadljudska hrabrost."

O MORALU SAVREMENOG DOBA

MORAL – LJUDSKA PRAKSA

"Čovek je samosvest duha."

IZVORI NASTANKA, RAZVOJ I CILJ MORALA

PRANORME KAO IZVOR MORALNIH NORMI

Potrebu da živi u zajednici imao je i čovek preistorije. Prvobitnu ljudsku zajednicu su

Običaji uspostavljeni na običajnim normama su najstariji oblik regulisanja društvenih

Sličnosti i razlike između običajnih i moralnih normi

Folklor je skup verovanja, umotvorina, motiva i brojnih autentičnih oblika pona-

MORAL I HRIŠĆANSKA RELIGIJA

Hrišćanska religija traje dva milenijuma. Najrasprostranjenija je u današnjoj civilizaciji,

Vera u natprirodnog Boga je osnova religijskog hrišćanskog učenja i pogleda na svet.

Sličnosti i razlike između morala i religije

Razlike i sličnosti religijskih – verskih i moralnih normi su u sledećem.

ODNOS PRAVA I MORALA SA ASPEKTA REGULATIVNIH NORMI

Razlike između moralnih i pravnih normi

PSIHOLOŠKA UČENJA O GENEZI MORALA

Identifikacija deteta tokom odrastanja sa roditeljima je fundament psiholoških teorija o

SOCIOLOŠKA UČENJA O GENEZI MORALA

Geneza morala prema sociološkim učenjima ima uporište u stavovima da zajednica

Moralno suđenje ili moralno mišljenje je zapravo moralno rasuđivanje.

"Svaki po sebi sudi o drugome."

Moralnost je jedna od deset psihičkih funkcija po evropskoj tradiciji pokušaja razume-

DISPOZICIJA RAZVOJA MORALNOSTI

PREDUSLOVI ZA RAZVOJ MORALNOSTI

Svest kao preduslov razvoja moralnosti

Inteligencija kao preduslov razvoja moralnosti

Emocije kao preduslov razvoja moralnosti

Volja kao preduslov razvoja moralnosti

Razumevanje intrapsihičke konfliktnosti zbog voljne aktivnosti i ostvarenja voljne na-

Nagoni kao preduslov razvoja moralnosti

Altruizam po intenzitetu nagonske pulzije je u današnjeg čoveka vrlo snažan, jer on

Osećanje dužnosti kao preduslov razvoja moralnosti

POSEBNOSTI ČOVEKA SAVREMENE CIVILIZACIJE

Dvadeseti vek je bio finalizacija svih dodanašnjih ljudskih dostignuća.

LIČNOST – ČOVEKOVA SUŠTINA

"Budi ono što jesi ako želiš da budeš srećan."

2. Emocionalni faktori temperamenta su:

LIČNOST U SVETLU UČENJA NORMATIVNE ETIKE