Da Se Ne Zaboravi - Hrvatsko Etničko Čišćenje Krajine PDF

D A S E N E Z A B O R A V IDA–SE H
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Sadrzaj:
- Predgovor
-Zaboravljeni testament Jovana Raskovica
- Republika Srpska Krajina
- Istorijska, pravna i politicka utemeljenost
- Zlocinacka akcija “Oluja”
- Da se ne zaboravi
- Genocid nad civilnim stanovnistvom Krajine
- Zlocini hrvatske vojske i policije u Krajini
- Brionski transkripti
- Zlocini u “Oluji”, Djakomo Skoti
- Pokolj moze da pocne
- Zakon o obrani RSK
- Odluka o proglasenju RSK
- Odluka o proglasenju ratnog stanja
- Naredba o povlacenju
- Izvjestaji UN-a i medija
- Hronika desavanja u RSK
- Ispovjest uhapsenog Krajisnika
- Ispovjest vojnika RSK
- Sedam dana pakla do Srbije
- Izjave svjedoka
- Kroz hrvatska mucilista
- Ubiti, protjerati, raseliti
- Optuznica protiv Gotovine, Cermaka i Markaca
- Lora
- Lora, izvjestaj o zlocinima
- Zlocini Tomislava Mercepa
- Zlocini Branimira Glavasa
- Optuznica protiv Glavasa
- Zlocinacka akcija “Bljesak”
- Na putevima lesevi i srpska krv
- Zateknuti Srbi pod kamu, batinu ili uza zid
- Iza hrvatske vojske masovne grobnice i pustos
- Zrtve svjedoce
- Medacki Dzep
- Sjecas li se Medackog Dzepa
- Medacki Dzep, svjedocanstva
- Ovo je sve srpsko, koljite
- Izgorjeli lesevi
- Optuznica protiv Ademija i Norca
- Ravni Kotari i Maslenica
- Izjave civila
- Miljevacki Plato
- Zapisnik o ekshumaciji
- Problem identifikacije poginulih
- Izjave
- Masakr na Koranskom mostu
- Ubijanja u Paulin Dvoru
- Ubijanja Srba u Gospicu i Lici
- Ubijanja Srba u Pakrackoj Poljani
- Spisak logora za Srbe u Hrvatskoj
- Umjesto zakljucka
- Zlocin nad Srbima je bio organizovan
- Kratka geneza ustastva
- Kako je unistena Krajina
- Ne mogu i necu
- Krajinaforce, o nama
-Rijec autora
www.krajinaforce.com Strana 1
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
atska nacio
" ... hrva onalna polittička misao nije se
mjenjala a zadnjih 15 50 godina, otkada je s stari
kroatistički političarr Starčević,, koga su n
nazivali i
nazivajuu ga "ocem domovine"", uspostaviio misao da a su
Srbi u Hrvatskoj, a i Srbi opće enito, remeetilački fakttor
uspostav vljanja hrva atskog naciionalnog biića i hrvatsk ke
države, pap do dana as. Od Starč čevica pa ddo Tuđmana a ta
se misao o nije mjenjjala. U razlličitim vrem
menima i u
raznorod dnim okolno ostima ispooljavala se ova rasna i
šovinistiička misao u mnogostrrukim agre esivnim
akciijama protiiv srpskog naroda
n u Hrvatskoj.
H Antisrpska
A d
djelatnost s
se kretala od
o
asim
milacije do kompletnog g fizičkog poništavanj
p ja biološke,, žive masee srpskog
stan
novništva. U tom mas sovnom zloč činu je bilo više strastti nego prom
mišljenosti,,
više
e monstruoz znosti nego
o preciznos sti ..."
JOVVAN RAŠKOVIĆ,
AKADEEMIK PROF. DR.
ČLAN SANU
SA
31. ju
ul 1992. go
odine
www.krajinaforce.com S
Strana 2
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
“Moramo oprosti, ali ne smijemo zaboraviti “.
Davno izrečene riječi srpskog Patrijarha Gavrila Dožiča neposredno nakon završetka
drugog svjetskog rata i stravičnog pokolja koji se tada desio nad srpskim narodom, ne
tako davno su morale još jednom biti izgovorene od strane još jednog srpskog Patrijarha,
Pavla Stojčevića.
Iz, na žalost, istog razloga.
Genocid nad srpskim narodom koji je počeo još davno, a možda se nije ni smirivao čak i za
vrijeme godina kada su, na izgled, svi narodi u bivšoj Jugoslaviji živjeli u miru, ¨bratstvu i
jedinstvu ¨, i nekom čudnom blagostanju, doživio je kulminaciju 1995 godine kada su
stotine i stotine hiljade Srba protjerani sa svojih vjekovnih ognjišta, pobijeni, opljačkani,
bezbroj ljudi je nestalo da im se ni do danas trag ne zna, kada se krenulo da se jednom
zauvijek izbriše trag i sjeme srpstva.
Samo, sve mi se čini da se Patrijarsi i nisu morali truditi da izgovaraju te riječi nanovo i
nanovo.
Srpski narod ima neku čudnu osobinu da brzo oprosti, ali , na žalost, još brže zaboravlja.
Zaborave se bitke, zaborave se zlodjela, zaborave se mučenja, hapšenja, ubijanja,
zaborave se ljudi koji su ginuli braneći kućni prag, očevi i majke koji žale za svojim
nastradalim sinovima.
Kažu da Istoriju pišu pobjednici. Krive je i ispravljaju kako im volja, da li je sve to što se
piše istina ili nije, nije važno, ko će se još oko toga zamarati.
Srbima je dovoljno reći dvije tri lijepe riječi, dovoljno je da stasa samo jedna nova
generacija, ako smo te sreće da uopšte i može stasati poslije svih tih zlodjela koja se čine
decenijama nad nama, i gotovo – i oprošteno i zaboravljeno.
Koračamo u budućnost, zar ne, kome trebaju podsjećanja?
Mali broj ljudi ostaje da pamti, da otima od zaborava, da se lavovski bori da se Istina i
dalje čuje i da se Istorija događaja ne iskrivljuje, i tom malom broju ljudi koji tako žive i
dišu se priključila i mala, ali odabrana skupina ljudi sa Krajinaforce-a, na čelu sa Dj –
Zombijem, i već godinama ne daju da se Istina ugasi i zaboravi.
Ovaj put se DJ uhvatio u koštac sa do sada najvećim izazovom, da skupi svu tu Istinu i
sačuva je na jednom mjestu od zaborava u jednu jedinstvenu knjigu koja u sebi sadrži
maltene sva zlodjela počinjena na teritoriji Republike Srpske Krajine i širom Hrvatske nad
srpskim stanovništvom.
Od Plitivica do Medačkog Džepa, Maslenice do Ravnih Kotara, Miljevačkog Platoa i Pakračke
Poljane, preko Gospića i stravičnih zlodjela u logoru ¨Lora ¨, pa sve do najvećih zločinačkih
akcija ¨ Bljeska ¨ i ¨ Oluje ¨, sve je dokumentovano i ispričano u ovom dosad
jedinstvenom sabranom djelu koje ima za cilj baš to – da se nikad ne zaboravi zločin nad
srpskim stanovništvom počinjenim nad njim u periodu od 1990 do 1995 godine, ali koji se i
dan danas nastavlja.
Sakupljeno je na stotine dokumenata, priča, izjava svjedoka, potresnih svjedočanstava,
spiskova i zapisa i ko želi da zna Istinu o tim krvavim događajima koja su se tada
dešavala, naći će je ovdje.
Obično bi na kraju predgovora jedne knjige trebalo napisati čitaocima ¨ a sada uživajte ¨,
ali se to ovog puta ne može napisati, jer nema ovdje uživanja.
Istina boli.
Jedino što vam mogu reći je –
NEMOJTE ZABORAVITI.
Srbo Peuljanac
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ZA
ABORAV
VLJENI TESTA
AMENT JOVANA RAŠKOVIĆA
A
Profesorra dr Jovana a Raškovića a upoznao
sam, na žalost, veo oma kasno: u jesen
1985. go odine, po preporuci
p Doobrice Ćosića.
"Ima jeddan psihijattar, zanimljjiv sagovornik.
Ako si vooljan, upozznaću te s n njim, pa
obavite razgovor za a novine." Sa
zadovoljstvom sam m prihvatio njegov
predlog, ne sluteći šta će mi z značiti
poznans stvo i potonnje prijateljsstvo s
Jovanom m Raškoviće em.
Krajem avgusta
a 985, otputovao sam u
19
Primošteen. U tom lepom gradiću, u jednoj
skrovitojj uvali na obali
o mora, dr Raškoviić je
imao porodičnu vilu u, u kojoj jee provodio
najveći deo
d godine, gosteći sv voje
mnogobrojne prijattelje. Razgo ovor je trajao
od tri
t popodne e do 9,30 saati uveče! A trajao bi i duže da nas n Tanja, JJovanova
supruga, lekarr-endokrino olog, nije ne ekoliko putta opominja ala da smo neuviđavni
premma njihovimm gostima - supružnic cima Mlade enović: Tasii (književniku) i Lepi
(ure
edniku u Me eđunarodno oj politici). Čekali su nas
n već dva a sata da večeramo
zaje
edno.
Razzlog naše "nneuviđavno osti" bio je jednostava
j n: Jovan Rašković
R nije
e bio samo o
inte
eresantan, već
v čudesan sagovorn nik. O svako oj temi, kojju sam u ra azgovoru
pokkrenuo, izgoovorio je ce
elovit esej.
Dokktor Raškov vić je imao još jednu vrlinu:
v govo orio je smirreno, a istoovremeno i
dubboko emotiv vno. Pogotoovo, kada se s prisećao stradanja Srba u Hrv vatskoj za
vremme Drugog svetskog rata,
r i istica
ao obnovlje ena strahov vanja zbog
rehaabilitovanih
h ustaških znamenja
z i parola iz doba
d Paveliććeve NDH.
Jovaan i Tanja su
s otputova ali na dvonedeljni odm mor u Afriku u, a u međuvremenu je j
odštampan novi broj "Inttervjua" sa Jovinim lik kom preko celec naslovvne strane.
Dann kasnije zaazvonio je telefon:
t "He ej, evo mi smo
s se vratili" - oglas
sio se Jova
detiinje - rados
snim glasomm. "Javljam m se sa aero odroma i, kao
k svaki narcis, već sam
s
proččitao interv
vju. Iznenađđen sam da a ste ga ob bjavili u celini..."
Inte
ervju sa proof. Jovanomm Raškoviće em odjeknu uo je u javnnosti.
Pre
edosetio je
e šta će urraditi Miloš
šević
I što
o je za nas najvažnije e - najavio jej pojavu narcisoidnog
n g i bezočno og političaraa
koji uživa da ponižava
p sv
voje saradnike i, po prravilu i nem minovno, sv vojom
politikom uzrokuje veliku u nesreću i razaranja u sopstveno oj državi i ccelom njeno om
okruuženju. Reč čju, sve ono što smo, nekoliko godina kasn nije, otkrili i upoznali -
kao svojstva Slobodana
S M
Miloševića.
- Historija je puna
p neobja
ašnjivih dog gađaja, a nju
n su, naža alost, najčeešće
objaašnjavali id
deološki i prristrasno. Zavirite
Z sam
mo u udžbe enike iz tog predmeta pa
ćetee se uvjeritti kako o jeddnom te isttom događa aju, o međunarodnom m sukobu,
svaka zemlja-u učesnica saasvim različ čito svjedoč či. U ljudskoj historiji jje vrlo čestto
dolaazilo do velikih krvoprrolića, a da se to ne možem objasn
niti racionalnim razloziima.
Takkvih tumara anja historijjom bilo je i biće dokle e god bude e čovjeka... Ideolozi greše
kada tvrde da su ljudi za ovu ili onu u ideologiju zbog toga što proklam mira
racionalne ciljeeve. Naprottiv, samo oneo ideologije koje otv varaju breše za
cionalno pon
irac našanje - privućiće
p ve
eliki broj lju
udi. Kad bi čovjek bio racionalan,,
ondda bi se morali upitati:: otkud poja ava fašizma a u Nemačkoj, početk kom tridese etih?
U to
o vrijeme, nan primer, na jednom mjestu go ovorili su sla
avni filozofii, profesori
univverziteta ili čuveni pisci... I vrlo tačno
t tumaačili tadašnjju situaciju i racionaln ne
www.krajinaforce.com S
Strana 4
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
izlaze iz nje. Njih je slušalo petnaestak intelektualaca. Na drugom mjestu, u nekoj

minhenskoj pivnici, neki je kobasičar govorio nešto što ni sa gramatikom ni sa
logikom nema veze, što niko nije razumio, pa čak ni on sam... Ali, njega je
slušalo i oduševljeno mu aklamirala ogromna masa ljudi. Zašto? Zato što on sa
njima iracionalno komunicira, zato što ih poziva da ispolje svoju agresivnost. A
jedna od najdubljih ljudskih potreba je potreba za agresijom i razaranjem. Ona je
češće i lakše pokretala ljude, nego ideja graditeljstva... Znam da će se mnogi
naježiti na ovu tvrdnju, ali osnovne pokretačke snage takvih revolucija su zavist,
nasilje i poziv na rušenje. U temelju svih tih ponašanja leži jedna opaka strast, a
to je strast za vladanjem ljudima... Nama psihijatrima je ta priča potpuno
shvatljiva. Svaka strast se upotrebom stišava i gubi... Čak i ljubav prema djeci ili
požuda prema ženi, ako je realizirana i do kraja prihvaćena, vremenom se
umara... Samo strast za vladanjem ljudima - upotrebom jača! Logički gledano to
je besmislica. Ali, ona je smišljena... A ništa nije opasnije od smišljenih
besmislica.
Posle tog intervjua počeli smo češće da se javljamo jedan drugome i
razmenjujemo vesti o javnim i privatnim događajima. Jova (već duže vreme
oslovljavao sam ga tim imenom) i Tanja su često dolazili u Beograd i mi smo se
redovno sretali ili kod Dobrice i Božice Ćosić, ili u mom stanu. Povremeno je
društvo bilo i brojnije, poneki diplomati, gosti iz inostranstva... Filozofi Ljuba
Tadić i Sveta Stojanović sa suprugom - Nevenkom i Anđelkom bili su naši
zajednički i dugogodišnji prijatelji.
Narednog leta, moja supruga Eva i ja proveli smo odmor u Raškovićevoj kući u
Primoštenu, istovremeno sa Tasom i Lepom Mladenović i Matijom i Verom
Bećković. Povremeno, pridruživali su se i drugi Jovini prijatelji i poznanici. I svi
smo uživali u Tanjinom kulinarskom majstorstvu i u dobrim vinima, posebno - u
babiču.
Eva i ja smo želeli da učestvujemo u kupovini namirnica, tražeći u prodavnicama
najkvalitetniji materijal. Međutim, sve što smo dobijali redovno je bilo znatno
lošije od materijala koji je Tanja već imala, ili posle nas kupovala u toj istoj
prodavnici, pa smo, na njihovo insistiranje, digli ruke od daljih pokušaja.
Sve ovo ističem samo iz jednog razloga: godine 1986. Jovan Rašković i njegova
porodica bili su veoma poštovani i omiljeni među svojim sugađanima Hrvatima,
isto toliko koliko i među Srbima. Narednog leta, Eva i ja, otišli smo na Mljet, na
kojem smo već godinama, ranije, provodili po mesec dana uživajući u njegovim
prednostima nad drugim ostrvima: nacionalnom parku, dugom šetalištu oko dva
jezera, noćnoj muzici zrikavaca, čistoj toploj morskoj vodi i svežoj ribi koju su
nam naši domaćini Ivo i Frane Matana priređivali svaki dan.
Na žalost, na Mljetu smo ostali svega tri dana. Još na putu, Evu je spopala neka
drhtavica, osećala je nemoć u celom telu, a počeo je i vid da joj slabi. Mlada
lekarka na Mljetu nije znala da joj pomogne.
Pozvao sam Jovu telefonom i opisao mu njene tegobe.
- Verovatno je posredi neki gadan virus, napao je nervne centre... Vratite se
odmah u Beograd!
Posle nekoliko zastrašujućih dijagnoza, naročito beogradskih oftalmologa, koji su
tvrdili da ima tumor u mozgu i da je treba hitno operisati. Eva je, primljena na
beogradsku neurološku kliniku kod prof. Zvonka Levića. O tome sam obavestio i
Jovu. Dan-dva kasnije već se pojavio u Beogradu, posetio Evu i sa profesorom
Levićem dogovorio se o načinu lečenja.
Od tada, javljao se skoro svakog dana sa dva ista pitanja: kako je Eva i šta,
inače, ima novo? Na prvo sam odgovarao podrobno - najpre, šta mi je profesor
Lević saopštavao, a potom šta sam i lično zapažao... Posle kraće pauze Jova bi
izgovorio: "Da, da... To je i meni rekao".
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Šta će biti sa Srbima u Hrvatskoj
Bio sam, neizmerno, ganut njegovom bezrezervnom i trajnom brižnošću.

Početkom devedesetih godina među srpskim stanovništvom u Hrvatskoj zavladala
je strepnja od prvih poteza nove hadezeovske vlasti. Jovan Rašković je osetio
dužnost da te usplahirene ljude smiruje, da ih savetuje da ne čine ništa ishitreno i
nerazumno. I oni su ga slušali. I tražili da im se sve češće obraća... Pozivali su ga
i Srbi iz Bosne i Hercegovine, a početkom devedesetih i Srbi iz Srbije... Za takve
napore trebalo je imati zdravlje sportiste. Znajući za njegove fizičke tegobe, pitao
sam ga - kako sve to podnosi?
- Ono što se mora, ne sme da bude deške - odgovarao je u početku.
Vremenom, na njegovom licu primećivao sam umor, a bio je i sve snuždeniji.
Interesovalo me je da li se, ponekad, oseća usamljen usred mase od nekoliko
hiljada nepoznatih lica.
Gledao me je pravo u oči, a onda zagrlio: "Pa ti već odavno slutiš... Osećam se
itekako usamljen... Pogotovo, kada od mene očekuju i traže da im govorim ono
što oni hoće da čuju, a ne - šta ja mislim... Ti nesrećni ljudi žele da se oslobode
straha, bola i besa... I, tada im moram omogućiti da se prazne... Najviše me
brine što njihov strah i ljutnju, osim aktuelne hrvatske vlasti, podgrijevaju i neki
naši ljudi."
Nešto kasnije, međutim, bio je još utučeniji: saopštio mi je turobnim glasom da
ima velike muke sa Slobodanom Miloševićem. Ja sam to već bio saznao od jedne
druge osobe. Čuo sam, takođe, da je Milošević, izvesno vreme, okupljao, grupu
od desetak srpskih intelektualaca, među kojim je bio i Jova, da bi, navodno, čuo
njihova mišljenja kako bi trebalo rešavati probleme Srba u hadezeovskoj
Hrvatskoj. A stvarni razlog Miloševićevih poziva, ubeđen sam, bila je njegova
namera da ih kontroliše i manipuliše njima. Zahtevao je od njih, između ostalog,
da nikome ne govore o tim susretima... Jer, bože moj, neprijatelji Srba će onda...
Većina njih bila je, na žalost, impresionirana, a nekolicina i fascinirana
Slobodanom Miloševićem. Matija Bećković je posle prvih susreta s njim sročio
čuveni aforizam: "Sloboda se piše sa - n"; Dobrica Ćosić izjavljuje u jednom
intervjuu da je "nacionalna politika Slobodana Miloševića i realna i dobra"; Brani
Crnčeviću je i rođena koža bila tesna dokle god se viđao s njim; Mihailo Marković
je smislio društveni poredak koji do tada nigde nije postojao: bespartijski
pluralizam!; Mića Milošević, predsednik Svesrpske zajednice, iz Švajcarske,
izjavljivao je da je "spreman da Miloševiću dade - sve što zatraži! Itd, itd...
Uglavnom, svima njima su usta bila puna jedinstvenog i neuporedivog Slobe.
Govorili su kako je oštrouman, kako mnogo zna (!), kako je odličan strateg i kako
su inostrani pregovarači ošamućeni njegovom harizmom.
Zaista je teško objasniti kako talentovani i obrazovani ljudi mogu biti tako
lakoverni. Osim, njihovom taštinom - što je vođa baš njih izabrao da im se
poverava.
I Jova je jednom, na prijemu, povodom republičkog praznika Srbije, izrekao neku
patetičnu pohvalu Miloševiću. Sutradan sam ga pitao: "Jovane, šta Ti bi da se
javno udvaraš Miloševiću?"
- Velika muka, šta bi drugo? Do grla sam u živom blatu, pa sam pokušao da
smirim njegovu podozrivost...
Jova je i u svim narednim susretima s Miloševićem nastojao da mu da do znanja
da nema, ama baš nikakvih vlastodržačkih, niti liderskih ambicija. Tih dana
Milošević je ponovo okupio ovu grupu uglednih intelektualaca. Na tom sastanku,
Jova je uporno molio da se zaustavi raspirivanje napetosti ne samo u Krajini, već
i u celoj Hrvatskoj. Odmah na početku, naglasio je da je Hrvatska država i Srba,
koji u njoj žive i da bi oni, prvenstveno, trebalo da se izbore za ista prava koje
imaju i ostali građani Hrvatske. Svako drugo, a pogotovo - nasilno rešenje, bilo bi
na štetu Srba, jer ne bi dobili podršku međunarodne zajednice.
Slobodan Milošević je zastupao sasvim suprotno mišljenje.
Još za vreme Londonske konferencije o jugoslovenskoj krizi, on se, pripit, uveče,
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pojavio u apartmanu Dobrice Ćosića, sprdajući se sa pokunjenim saradnicima i

ostalim članovima delegacije: "Šta je, uplašili ste se? Pa zar ne shvatate da smo
ih već pobedili?!"
Čuo sam posle da, u toj grupi Miloševićevih mudraca, Jovu Raškovića niko nije
podržavao, bar ne, tu, pred Miloševićem.
Zato sam ga i pitao: "Hoćeš li i dalje ići kod njega?"
- Mora se, jer nemam drugog izbora. Dogod budem imao nade da ću spasiti
nečije živote ja ću to činiti... Ne previđam ja ništa... Sećaš li se kad smo prvi put
govorili o njegovoj aroganciji i taštini?
I, zaista, već posle prvih Miloševićevih javnih nastupa, Jova je naučno analizirao
njegove govore i utvrdio da pretežno upotrebljava zapovedne oblike konfliktnih
glagola: morati, obračunati, suprotstaviti, sukobiti i dokrajčiti... Bavili smo se,
takođe, i analizom njegovih naredbi i tuđih obaveza, koje iz tih naredbi proističu.
Strah od Miloševićevog ludila
Tada je prvi put o Miloševiću izrekao profesionalni sud: opak i zloslutni paranoik!
Bila je žestoka vrućina dok smo šetali Knez Mihajlovom ulicom i Jova se oblivao u
znoju. Zastrepeo sam da ga, možda, svojim ružnim slutnjama još više iznurujem.
Hodali smo i ćuteli, još neko vreme kalemegdanskim stazama. Ipak, nisam
izdržao a da ga ne upitam:
- Jesi li Ti, do kraja, promislio, skim imaš posla i u šta se upuštaš?
Odgovorio je bez premišljanja: "Jesam, i znam da mogu sve da izgubim!"
- Mislio sam i na ono najvrednije što nam je dato - sam život. Ti bolje od miliona
drugih znaš kako se ponašaju opaki paranoici i na što su sve spremni, ako sebi
utuve u glavu da neko ugrožava njihov ego...
Čupkao je svoju dugu bradu i polako rekao: "Mislio sam i o tome..."
A onda me je dugo gledao svojim sjajnim, bistrim očima: "Svako ko je rođen da
bude čestit, a i u porodici tako vaspitavan, živeće veoma bolan život. Jer, život je
- ponoviću jedna banalnost - stalno trvenje između nesebičnih i sebičnih... A ovi
drugi - mnogo češće pobeđuju".
I tako je, po ko zna koji put, izbegao da direktno odgovori na moje pitanje.
Na rastanku, pred hotelom "Moskva", gde su Tanja i on bili odseli, Jova me
iznenada upita: "Šta misliš o ideji da organiziram jedan miran marš Krajišnika
prema Zagrebu, a da nam se onda priključe i Srbi iz drugih oblasti Hrvatske".
- Ako budeš mogao da sprečiš ljude da nose oružje, onda je to vrlo dobra ideja.
Izloži je sutra na ručku, pa ćemo videti kako će je primiti naši prijatelji. Predložiću
i da pozovemo neke poznate svetske novinare da pišu o pobudama marša...
- I to je zanimljiva ideja. Tako bi svetska javnost mogla saznati o brojnim,
nevinim žrtvama Srba u Drugom svetskom ratu i strahovima sadašnje generacije.
da im se nešto slično može ponovit... A sutra je dobra prilika da proverimo tu
ideju.
Za Evu je sutrašnji dan bio veoma važan. Poštovala je i volela Jovu nežnije nego
svog sopstvenog oca, i bila pred njim spontanija nego pred bilo kojim drugim
našim prijateljem. Dok smo se nas dvojica šetali, ona je sa radošću kupovala
materijal za Jovino omiljeno jelo, za sutrašnji ručak - pasulj sa suvim svinjskim
rebrima.
Na ručku će osim Tanje i Jove, biti Dobrica i Božica Ćosić, Anđelka i Sveta
Stojanović i Nevenka i Ljuba Tadić.
Posle ručka, kad smo se smestili u dnevnoj sobi, Jova je ležerno pomenuo
mogućnost da Krajišnici organizuju jedan "gandijevski marš" prema Zagrebu.
Ostali gosti su bili iznenađeni. Gledali su u Jovu, čekajući da potanko obrazloži
svrhu te ideje. Jova je to učinio, naglasivši potrebu da, u bilo kojem političkom
poslu, treba da obezbedimo podršku uticajnih zemalja Zapada.
- Što mi za sada - uopšte nemamo - zaključio je turobno.
Sveta Stojanović se saglasio sa Jovom, ja takođe. Predložio sam da svako od nas,
prisutnih u sobi, pozove nekog svog prijatelja, poznatog svetskog novinara.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Dobrica i Ljuba su nedvosmisleno osporili smislenost celokupnog posla. Smatrali

su da se željeni cilj ne bi postigao, a najmanje dobila međunarodna podrška.
Dobrica je verovao da će velike sile priznati i poštovati i drukčija rešenja - a onda
će to i Tuđman morati da prihvati.
Jova se ponovo počeo znojiti. Rekao je umorno: "Meni nije dobro, hajmo Tanja,
malo se odmorit..."
Ustajući, Tanja je prekorno rekla: "Evo, pogledajte ga, znoji se, loše mu je, jer se
prejeo fažola, ne zna stat... Vi ga jako poštujete, a on je još nedoraslo derište".
Na njene zamerke, Jova je slavodobitno odgovorio: "Ja ću i večeras jesti isto to.
Ješću pasulj kod Žike i Ružice Stojković."
Bilo je četiri sata popodne kada su otišli u hotel "Moskvu". Izvesno vreme sam
razmišljao kako smo mi Srbi razdrti: ni o tako pitomoj i jasnoj ideji kao što je
miran protest ne mogu da se slože petorica odraslih ljudi u jednoj sobi!
Oko jedanaest sati uveče, dok sam nešto čitao, zavonio je telefon: "Dragane,
molim Te dođi, da se prošetamo. Nije mi dobro!"
Iako je Jovin glas bio prilično čudan, odgovorio sam donekle nepromišljeno: "Mrzi
me u ovo doba da izlazim. A Ti si se, verovatno, ponovo unesrećio jedući onoliki
pasulj..."
Posle male pauze, iz slušalice sam čuo Tanjin uplašen glas: "Nismo uopšte išli kod
Ružice i Žike, a Jovi je stvarno loše!"
Odjurio sam u "Moskvu" što sam brže mogao. U hotelskoj sobi zateknem
neverovatan prizor. Tanja, koja mi je otvorila vrata, i koju sam dotle poznavao
kao staloženu i vrlo odmerenu osobu, izgledala je smrknuta i nema. Samo mi je,
prstom na usnama, dala do znanja da ništa ne pitam.
Jova je sedeo na jednoj stolici, crven u licu, užagrenih očiju, raščupane kose, sa
dva prsta peruti po obodu čela... Kao da ga je neko natrljao brašnom... Bio je
potpuno drugi čovek od onoga s kojim smo se rastali nešto pre sedam sati.
Usplahiren i očigledno satrven... Jedva smo ga Tanja i ja, zajedno, podigli iz
stolice.
Držeći ga ispod ruke, krenemo hodnikom. Pitam ga: "Jovo, šta se desilo?"
A on i dalje ćuti...
Milošević ne veruje srpskom Gandiju
Tek kad smo izašli na ulicu i prešli prekoputa, na zapuštenu padinu prema
Zelenom vencu, Jova progovori:
- Čim smo ušli u hotelsku sobu zazvonio je telefon. Javio se Milošević. Tražio je
da hitno dođem kod njega. Ja sam mu rekao da se ne osećam dobro i da bih
morao da se malo odmorim. On se pravio da ne čuje šta ja govorim... Nastavio je
po svome: "Profesore, moramo, hitno, nešto da se dogovorimo, radi se o važnoj
stvari, poslaću Vam auto, crni audi, čekaće vas ispred hotela". Kad sam sišao
dolje, shvatio sam da je taj auto već bio tu, još pri povratku u hotel.
Čim sam stupio u njegov kabinet, on me je još na vratima osorno pitao: "Kakve
su to gluposti o gandijevskom maršu?"
Čuvrši to, zabezeknuo sam se. Pitao sam se da li tajna policija osim telefona,
prisluškuje ceo moj stan?
Odgovor sam dobio tek 2001. godine kad sam pročitao svoj debeli dosije, koji je
Državna bezbednost počela da mi pakuje početkom 1981. godine. Pod
objašnjenjem da se bavim "intenzivnom neprijateljskom aktivnošću na
liberalističkoj osnovi"... i da po toj osnovi "kontaktiram veći broj bezbednosno-
interesantnih lica, kako naših građana, tako i stranih diplomatskih predstavnika".
Tom prilikom, sam saznao kako me je tajna policija ne samo prisluškivala, već i
šta su sve kod mene radili, tokom pretresa. Lepo kažu: te i te rukopise,
dokumente i knjige smo fotografisali, a ove i ove smo, zajedno, sa
magnetofonskim trakama obavljenih, ali i neobjavljenih intervjua - izuzeli!
Umesto da tačno napišu - ukrali ili konfiskovali, kao što su govorili prvih decenija
svoje vladavine.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Najviše žalim za trakom i intervjuom sa Arsom Milatovićem, visokim

funkcionerom KPJ, važnim kontraobaveštajcem, i bliskim saradnikom Aleksandra
Rankovića, Titovim pratiocem prilikom prvog njegovog susreta sa Papom, i
posleratnim diplomatom u Poljskoj i Albaniji. Bila je to zapanjujuća i potresna
ispovest izuzetno pametnog čoveka, koji je u mladosti bio opijen komunističkim
idealima, a onda, kako su godine promicale, sve više uviđao da je Tito, kao i
mnogi njegovi potonji saradnici i uže okruženje, sve drugo samo ne pošteni i
pravdoljubivi ljudi. Ispričao je niz trikova kojima se Tito služio da bi se surovo
poigrao i u pokornosti držao mnoge funkcionere. Između ostalog, Arsa je rekao i
da je Titov ogromni arhiv na Brdu kod Kranja, sadržavao optužujuću
dokumentaciju ne samo o javnom, već o intomnom životu svakog iole značajnijeg
rukovodioca Jugoslavije!
Ali, da se vratim na potresnu Jovinu priču... Dakle, Milošević je nastavio sa vikom
i pogrdama. Nasuprot njemu Jova je smirenim tonom pokušao da mu objasni da
bi upravo jedan takav marš bio veoma pogodna prilika da se inostranoj javnosti
detaljno predoči, šta se u Hrvatskoj dešava.
Milošević je bio još kategoričniji: "Nikakav marš ne dolazi u obzir. Mora se i može
razgovarati jedino oružjem! Sve drugo su gluposti i koještarije".
Tvrdio je da svetski moćnici razumeju jedino jezik sile!
Drugi povod zbog kojeg ga je zvao bio je sasvim konkretan: tražio je od Jove da
potpuno uništi turizam u Hrvatskoj! Bilo bi to zgodan revanš Hrvatima za njihovu
podršku šiptarskim rudarima i Azemu Vlasiju, za vreme štrajka u ugljenokopu
Stari Trg, na Kosovu.
Jova je usplahireno nastavio da objašnjava da je Hrvatska - država Srba koji u
njoj žive, i da bi takav kriminogeni čin svim građanima Hrvatske doneo
ekonomsku štetu, a možda i ljudske žrtve.
Prenebregavajući sve što je Jova govorio, Slobodan Milošević je nastavio sa još
povišenijim tonom i još nehsvatljivijim zahtevima. "Vi, profesore, treba da
naložite krajiškim Srbima da isprovociraju nemire u Hrvatskoj".
Jova mu je još jednom dao do znanja da se zgražava nad takvom zloupotrebom
Srba u Krajini, da on nipošto nije pogodna ličnost za takve dogovore a pogotovo
ne - za takve poslove!
Prepirka je trajala do pola jedanaest sati uveče! Milošević mu nije dozvoljavao da

ode! Jova je bio na smrt izmoren, a lomljena noga mu je bila potpuno paralisana.
I kada se, sa najvećim naporom, podigao sa stolice, u nameri da napusti kabinet,
usledio je najčudovišniji zahtev: "Čekajte, profesore, nisam još završio! Vi treba,
takođe, da organizujete ubistva uniformisanih Srba u Krajini, milicionera i vojnika,
pa da to pripišete zengama, a posle toga da povučete sve svoje poslanike iz
Sabora!!!"
- Mislio sam da ću se šlogirati istog tog trenutka - pričao mi je tada Jova... - Onda
udahnem vazduha koliko sam mogao i odgovorim oštro koliko sam imao glasa:
"Slušajte, gospodine predsjedniče, Vi i ja se definitivno ne možemo
sporazumjeti... Ja sam humanista, a ne terorista! Molim Vas da me pustite, da se
što dalje od Vas udaljim!
Preneražen, slušao sam ga ćuteći sve vreme. Plašeći se da se ne sruši tu u parku,
predložio sam da sednemo na neku klupu.
- Ne, ne moram hodat da mi se noga malo povrati...
Milošević je Tuđmanu nudio Srbe iz Hrvatske da ih nabije na kolac
Taman krenemo, a on se zaustavi i uhvati me za rame:

- Dragane, zapamti i zabeleži ovo što ću ti reći... On je potpuno sumanut!
Videćeš, samo za jednu noć on će nas - sve Srbe - u Hrvatskoj i Bosni izdati i
ostaviti na cjedilu... Biće to "kristalna noć" za sve tamošnje nesrećnike... Uradiće
to radi nekog sopstvenog profita. On je opsjednut samo sobom i vlašću, a ja se
ne usuđujem o tome sada javno pričat... Zato Te molim da ovo zadržiš samo za
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
sebe. Jednog dana ću o svemu tome progovorit i autorizovat sve što sam Ti sada
rekao.
Pri povratku u hotel, izrekao je još nešto:
- Vidjećeš, on će me uskoro smaknuti... Naćiće već načina za to, možda već u
toku sutrašnjeg dana... Bio je ljut kao ris što nisam oduševljeno prihvatio njegove
sumanute ideje.
U tom trenutku nisam shvatio šta hoće da kaže, a nisam se usuđivao ni da ga
pitam - da li misli da će ga Milošević smaknuti sa predsedničke funkcije u Srpskoj
demokratskoj stranci, ili smaknuti fizički, odnosno narediti da ga ubiju?
Svim svojim bićem, svakim svojim damarom, od te večeri, osećao sam da, svi mi
njegovi prijatelji, i njegova porodica počinjemo da gubimo Jovana. Da je tiranin
rešio da ga satre...
Vratio sam se kući raspamećen. Eva me je zabrinuto pitala: "Šta se to Jovi
desilo?" Odgovorio sam nervozno, tek da nešto kažem: "Imao je neprijatan
razgovor sa jednim svojim poznanikom i to ga je potreslo..." Ona se čudila: "Ko
to može, i ima razloga da sa Jovom tako razgovara?" Odgovorio sam joj
razdraženo: "U ovoj zemlji ima ludaka na svakom ćošku... Ostavi me na miru,
molim te."
Istuširao sam se, uzeo sedativ, da lakše zaspim, i ugasio svetlo, pokušavajući i
dalje da odgonetnem smisao njegove zadnje rečenice. Mozak mi je bio potpuno
blokiran. Zapravo, imao sam osećaj da je cela sadržina izbrisana... Bio sam
nemoćan da bilo šta razložno smislim... Rešio sam da se više oko toga uzaludno i
ne trudim. Kad je sedativ počeo da me opušta odjednom sam se setio Jovine
rečenice: "Da će kasnije da mi autorizuje svoj iskaz."
Sa olakšanjem sam zaključio da će Milošević samo da ga smakne sa
predsedničkog položaja u stranci. Njegovo predviđanje ostvarilo se već kroz dva
dana!
Prema ranijem dogovoru, Jova je sutradan otputovao u Ameriku, da kod
tamošnjih Srba prikupi pare za izgradnju modernijeg radio i televizijskog studija u
Kninu. Dan kasnije, po njegovom odlasku, beogradski mediji su bučno oglasili da
je Milan Babić osnovao Srpsku demokratsku stranku Krajine! Svakome je bilo
jasno da je time razbijeno jedinstvo srpskog naroda u Hrvatskoj, da će ubuduće
početi međusobna gloženja, a da će konačan ishod biti njihov poraz.
Malo docnije, štampa u Srbiji objavila je još jednu simptomatičnu informaciju.
Ona je, ukratko, glasila: "Miroslava Mlinara, predsednika odbora Srpske
demokratske stranke u Benkovcu, juče u noći, napalo je sa leđa nepoznato lice u
nameri da ga brijačem zakolje! Međutim Mlinar je uspeo da otme brijač od
napadača, posle čega je on pobegao u mrak!? Zahvaljujući tome, Mlinar je
pretrpeo samo posekotine na vratu i dlanu ruke kojom je oteo brijač!"
Po povratku iz Amerike, profesor Jovan Rašković je odmah posetio svog mladog
prijatelja i štićenika, zamolivši ga da mu tačno opiše - šta mu se desilo...
Mlinar je otprilike ponovio priču iz novina. Rašković mu je zatim pažljivo
pregledao vrat i ruku. Na njima su bile jedva primetne površinske posekotine,
vrlo stručno izvedene?!
Potom ga je preneraženo upitao: "Zašto si, Miroslave obrukao sebe, Srpsku
demokratsku stranku i mene, lično?"
Slučaj preklanog Mlinara
Mlinar je pokušao da ponovi priču iz novina, ali ga je Jovan Rašković prekinuo

rečima: "Nemoj mene da lažeš, ja sam ljekar. Nijedan brijač se ne može držati
stabilno u ruci. Pogotovo ako se dvojica otimaju o njega. Nemoguće je njime
napraviti samo površinski rez, a ne oštetiti, istovremeno, i krvne sudove na vratu.
Još manje je moguće da ti, Miroslave, napadaču otmeš brijač, a da ti on ne
iskasapi ruku."
Posle toga, Mlinar mu je skrušeno odgovorio: "Bio sam prinuđen da to uradim!"
Treći, još indikativniji događaj, desio se ne zadugo posle epizode sa Mlinarom. Bio
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
je daleko monstruozniji i tragičniji nego prethodna dva. O tome su režimske

novine u Srbiji svedočile po već oprobanom obrascu. "Nepoznato lice, mučki i iz
zasede, ubilo je milicionera Stojana Galamonju. Sa velikom sigurnošću možemo
pretpostaviti da su to učinile paramilitarne jedinice Republike Hrvatske".
Odmah posle toga - gle čuda - iz Sabora Hrvatske su povučeni svi poslanici
Srpske demokratske stranke. Mogućnost bilo kakvog miroljubivog i legitimnog
dogovaranja je ukinuta. Za pregovaračkim stolom ostala su samo dva
mizantropska velemajstora da svoju sebičnu i sumanutu zamisao ostvare - do
kraja...
Dok smo, tih dana, Jovan i ja šetali Knez Mihailovom ulicom, nabasali smo na
Simu Dubajića iz Kistanja. Dolazio je iz pravca Saborne crkve. Čim je spazio
Jovana, prišao nam je i, ne vodeći uopšte računa da li nas prekida u razgovoru,
počeo je tiradu o svojoj religioznosti, redovnim odlascima u crkvu i odanosti
Bogu... A onda, povišenim tonom da ga čuju i ostali prolaznici na ulici, napade
Jovana: "Tebe, uopšte, ne viđam u crkvi... Svaki pravi Srbin, i pravoslavac,
morao bi, bar jednom nedeljno, da ide u crkvu i da se moli Bogu za spas srpskog
naroda"...
Jova ga žustro prekide: "Simo, ja se Bogu molim u osami, meni nisu potrebna
dva ili više svedoka..."
Međutim, Simu nikakav odgovor ili primedba nije mogla posramiti. Nastavio je i
dalje da bogorada, privlačeći pažnju sve većeg broja prolaznika.
Dok je to njegovo "popovanje" trajalo, ja sam se prisećao Đilasovog intervjua s
Džordžom Urbanom za engleski časopis "Enkaunter", iz sedamdesetih godina. Na
pitanje Urbana zašto je naredio partizanskim jedinicama da, bez ikakvog
istražnog i sudskog postupka streljaju nekoliko desetina hiljada Jugoslovena koji
su, pred dolazak komunista na vlast, 1944. godine prebegli u Austriju, a Englezi
ih, odmah potom, sve do jednog, isporučili partizanima?
Đilasov odgovor je otprilike glasio: "Nisam ja to naredio. U to vreme sam bio u
drugom delu Jugoslavije. Tamo je bio Edvard Kardelj, on je naredio streljanje
preko komandanta tih jedinica generala Danila Baste. Streljačkom jedinicom
komandovao je Sima Dubajić, Srbin iz Hrvatske, strah i trepet za sve protivnike
komunizma." I na kraju, ne zaboravi jednu stvar - nasilje je najveća naslada
svake revolucije!
Čim je Sima predahnuo Jova je iskoristio priliku da ga upita: "Ko je ubio Stojana
Galamonju?"
Dubajića pitanje, uopšte, nije iznenadilo i odmah je odgovorio: "Nisam ja, to su
uradili drugi."
- Pa dobro Simo, što ubiste Srbina? - uporan je bio Jova.
- Zato što je valjalo!!! - odgovario je samouvereno Sima Dubajić.
- Nisam siguran Simo, da je baš tako. Naprotiv, sasvim sam siguran da se tako
nešto nije smelo nipošto učiniti.
Odvojivši se od Sime Dubajića, sledeću deonicu nismo puta ni reč progovorili.
Slutio sam da se Jova, kao i ja, u sebi pitao - šta će biti sledeća Miloševićeva
paklena zamisao?
Ubrzo smo dobili očigledan odgovor. Bilo je to objavljivanje takozvanog
fonograma razgovora Jovana Raškovića sa Tuđmanom i Slavenom Leticom u
najtiražnijim hrvatskim glasilima.
Jovan Rašković je, prema ranijem dogovoru sa Tuđmanom navratio kod njega, da
utanače datum zajedničkog nastupa na Jelačićevom trgu u Zagrebu, na kojem bi
pozvali sve građane Hrvatske da se smire i ne slušaju nikakve provokatore.
Klopka kod Tuđmana
U međuvremenu, Tuđman je promenio mišljenje i odustao od te zamisli. Rašković

se u njegovom kabinetu zadržao svega dvadesetak minuta, ubeđujući ga da je
zajednički nastup nešto najdragocenije što mogu da učine. Tom prilikom, on je
izrekao da "Srbi reaguju kao lud narod", ali ne u doslovnom već metaforičnom
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
značenju. Ponovio je ono zapravo što su pre njega govorili i drugi mudri Srbi:
Cvijić, Dvorniković, Isidora Sekulić i Bogdan Popović. Da su Srbi preosetljiv narod,
brzo se uzrujaju pred spoljašnjim utiscima, nedovoljno vladaju svojim osećanjima
i tada naprasito reaguju. Oni strasno vole i žele ono što vole, a kad su u tome
osujećeni - "reaguju kao ludi".
Rekao je, takođe, i da se brzo odljute i da pod uticajem dobre reči, njihove
plemenite osobine izlaze na videlo, kao sunce posle kiše! Taj deo je izostavljen, a
objavljena je gomila koještarija koju nijedan profesionalni spiker ne bi uspeo da
izgovori ni za 60 minuta!
Eto, toliko je bio dug, takozvani transkript, tog njihovog dvadesetminutnog
susreta! Jovan Rašković je bezuspešno tražio da mu stave na uvid taj snimak.
Nikada ga, naravno, nije dobio.
Lično sam ubeđen da je taj podli čin zveden u dosluhu između Miloševića i
Tuđmana, da bi profesora Raškovića osramotili kod svih Srba. Jer, baš u to
vreme, oni su pravili svoje "istorijske" nagodbe u Karađorđevu.
Prema svedočenju današnjeg predsednika Republike Hrvatske, a tadašnjeg
predsednika Predsedništva SRJ Stjepana Mesića, Slobodan Milošević nikad nije
mnogo mario za Srbe u Hrvatskoj. On je sagovornicima iz Hrvatske otvoreno
govorio kako su Srbi u Hrvatskoj - građani Republike Hrvatske (vidite tu Jovinu
istinu je naučio i kad mu se činilo zgodnim - koristio je) - i neka Franjo Tuđman s
njima radi šta hoće - pa i neka ih nabije na kolac!
Sve do tog kobnog razgovora, povodom mirovnog marša, Jovan Rašković je
uživao opšte simpatije i neskriveno divljenje kod svih Srba. Na beogradskim
ulicama, Jovan nije mogao napraviti ni nekoliko koraka, a da mu neko ne priđe i
nešto toplo kaže, ili ga brižno upita. Javne ličnosti su ga pozivale da poseti
njihove institucije. Nebrojeni su želeli da budu viđeni u društvu tog mudrog i
jednostavnog čoveka. Jednom rečju, on je bio srpska ikona, koju je svako hteo,
na ovaj ili onaj način, da unese u svoju kuću.
Čim je objavljen taj "transkript razgovora", pozvao sam ga da napravimo intervju
i da kaže šta se tačno desilo. Intervju je, međutim, puna dva meseca "šetao" od
jednog do drugog tajnog čitaoca. Pretpostavljam da su i u tom iskazu tražili neku
rečenicu, neku misao, ili neku zapetu koja bi im se učinila zgodna kao novi povod
da ga ponovo ponize.
Uporedo sa tom smicalicom oko odlaganja intervjua, javno se izvodila egzekucija
nad njim. Ne samo da ga nijedna institucija nije više zvala u posetu, već su mu
sva vrata na licu mesta zatvarana!
U tom intervjuu sam ga pitao kako je mogao da bude toliko naivan da pred
Tuđmanom izgovori bilo kakvu metaforičnu rečenicu?
- Znam ja vrlo dobro ko je Tuđman i koliko su ograničene njegove intelektualne
sposobnosti. Međutim, moja ontološka struktura je takva da ja svakome
vjerujem. Ja nikada nikome nisam prilazio sa nepovjerenjem i ono je meni
potpuno strana psihološka kategorija.
Posle puna dva meseca, u "Intervjuu" je objavljen razgovor s Jovanom, povodom
fonograma, ali taj tekst nije više mogao da upije prljavštinu koja je u
međuvremenu prosuta. Istovremeno, to je bio i poslednji tekst u kojem se Jovan
Rašković u Srbiji tretirao sa dužnim poštovanjem. Za sve ostale medije, on
gotovo više nije postojao. Jedino je NIN, posmrtno, objavio njegov odgovor
Vojnom tužilaštvu u Splitu, koje je protiv njega bilo podiglo optužnicu "da je
inicirao, poticao i organizovao vojne djelatnosti, upravljene na ugrožavanje
teritorijalne ukupnosti Republike Hrvatske!" Jovin tekst je imao naslov: Moje
"oružje" - moje besede.
Materijalno uništen, i psihički razoren, Jovan Rašković je kopnio iz dana u dan,
naočigled svih nas koji smo ga poštovali i voleli.
Zamašno materijalno bogatstvo, koje su on i Tanja, svojim visoko-profesionalnim
i marljivim radom, decenijama stvarali, nestalo je u roku od nekoliko meseci.
Veliku porodičnu vilu u Primoštenu su raspomamljeni nacionalisti najpre
opljačkali, potom zatrpali gradskim đubretom i na kraju spalili. Stan u Šibeniku je
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
opljačkan do golih zidova, posle javne peticije za izgon porodice Rašković iz

njegovog 60-godišnjeg prebivališta.
Veliki privatni stan u Zagrebu, u kojem je živela njihova ćerka dr Sanda Rašković
sa mužem i dvoje dece - oduzet je. Sanda je, gotovo bez odeće, izbačena, noću,
na kišu, a potom šutirana ulicama...! Oba ova stana bila su opremljena probranim
stilskim antikvitetima koje je Tanja godinama prikupljala. Jova je u Šibeniku imao
impresivnu biblioteku, sa knjigama najznačajnijih pisaca sveta. Sve je to divljački
razgrabljeno. Nisu mu čak dozvolili ni da uzme svoju plodnu i dugogodišnju
prepisku s nekim od najuglednijih mislilaca današnjice.
U nizu poniženja koja su mu priređivana, posle sukoba sa Slobodanom
Miloševićem, pomenuću samo jedno. Početkom 1992. godine, na sednici Glavnog
odbora Srpske demokratske stranke u Beogradu, Jovanu Raškoviću, koji je
stvorio tu stranku i još uvek bio njen predsednik, nije ni dozvoljeno da govori!
U jednoj od naših šetnji pitao sam ga: "Jovane, možemo li Eva i ja, bilo kako, da
Ti pomognemo? Da li bi želeo da se, na izvesno vreme, negde skloniš i malo
oslobodiš od ovog otrovnog vazduha i okoline? Ićićemo zajedno Tanja, Ti, Eva i
ja. Samo reci, molim Te, gde želiš"...
Pogledao me je s nežnošću i odgovorio: "Banja mi najviše nedostaje. Na nju sam
navikao i bez nje ne mogu da živim..."
Odgovorio sam tupavo: "U koju banju želiš da idemo?"
Osmehnuo se i objasnio da on ne misli na klasičnu banju, već morsku vodu. Od
kada mu je polomljena noga, i oštećen nerv, on je leči kupkama, u morskoj vodi.
Dogovorili smo se da u Italiji pronađemo pogodnu kuću u nekom mirnijem mestu,
na obali mora, gde je prilaz vodi lak i dno uređeno. Ostali bismo mesec dana.
Izdani Rašković u Beogradu
Eva i ja smo otputovali u Italiju i u jednom malom turističkom naselju, u Pedasu,

pronašli baš takvu kuću kakvu je on želeo. Imala je dve velike spavaće sobe, dva
kupatila, kuhinju, i ogromnu natkrivenu terasu. Nalazila se u lepom uređenom
vrtu, sto metara od peskovite obale.
Čim sam stigao u Beograd, pozvao sam ga telefonom i, ne pitajući kako mu je,
saopštio da smo pronašli kuću kakvu je želeo.
- "Slušaj Dragane, došao sam iz bolnice. Vrlo sam bolestan. Imao sam neke
neodređene tegobe, koje su se u bolnici pojačale. Izašao sam na sopstveni
zahtev. Ne osjećam se dobro, a s ovom odlukom hrvatske vlade da me proglase
ratnim zlikovcem, ne smem ni ići u Italiju. Gde god da odem - gu me uhapsiti.
Očajan sam, hajde da se nađemo."
Bio sam konsterniran tom vešću... Tog dana sam, po velikoj vrućini, vozio preko
hiljadu i dve stotine kilometara... Bio sam premoren i nesmotreno rekao: "Bolje bi
bilo da se obojica večeras odmorimo, a da se vidimo sutra."
To sutra,više nije postojao, niti će ga ikada biti.
Dva sata kasnije javio mi se telefonom jedan - znanik: "Jesi li slušao vesti?"
- Nisam, zašto?
- Pa, umro je Jovan Rašković!
Pošto sam se oporavio od prvog šoka, pozvao sam Tanju. Ona mi je, ukratko,
ispričala da je Jova umro posle neprijatnog razgovora sa jednim novodoseljenim
komšijom, komandantom specijalne jedinice, koji se nedavno vratio sa Kosova.
Stanovao je iznad njih, i vršeći nekakve prepravke u svom stanu, isključio je vodu
u celoj zgradi. Zbog velike žege i lekova, Jova se pojačano znojio... Ne mogavši
da se okupa dva dana, onako hrom, popeo se gore, da komšiji objasni da je teško
bolestan, i da ga najljubaznije zamoli da slavinu odvrne, bar privremeno, samo da
se spere i ranu očisti od znoja.
Čim ga je Jova oslovio rečju - "susjede", on je počeo da se dernja, da ga psuje i
naziva ustašom. Pretio je i da će ga ubiti!
Zapanjen i preplašen, Jova je jedva sišao niz stepenište. Za njim je išao komšija,
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nastavljajući da mu preti: "... Ako se ikada još usudiš da me uznemiriš,

premlatiću te!"
Sklonio se u spavaću sobu, a Tanja je ostala kraj vrata da sluša pretnje
razjarenog komandanta. Onda je čula tup udarac u spavaćoj sobi, pomislila da je
neki teži predmet pao na pod. Kad se komšija, najzad, vratio u svoj stan, pošla je
u spavaću sobu da vidi kako je Jovi. Preneražena zatekla ga je na podu, sa
ustima punim pene. Umro je od edema pluća. Pozvala je odmah hitnu pomoć i
objasnila šta se desilo. Ni posle 20 minuta niko se nije pojavljivao!? Onda je
pozvala Božicu Ćosić, i tek na njenu intervenciju, stigla je ekipa hitne pomoći.
Pogledali su ga kratko, prokontrolisali puls i konstatovali - smrt. I krenuli ka
izlaznim vratima. Tada je Tanja zavapila. "Pa molim Vas, i on i ja smo vaše
kolege. Pomozite mi bar da ga podignemo sa poda i stavimo na ležaj".
Nevoljno su to učinili i brzo se udaljili iz stana.
Tako je okončao svoj život akademik prof. dr Jovan Rašković.
Tri godine kasnije, posle tragičnog egzodusa Srba iz Hrvatske i potpisivanja
Dejtonskog sporazuma, Radmilo Bogdanović, ministar unutrašnjih poslova Srbije
u vreme Jovinog političkog delovanja dao je intervju "Nedeljnom telegrafu".
Odgovarajući na pitanje: "Da li može da objasni tolike žrtve i tragičnu sudbinu
zaraćenih naroda"? Radmilo Bogdanović je doslovno, rekao: "Da je bilo sreće, i da
smo slušali Jovu Raškovića, on bi sada bio živ, a mi ne bismo imali izbeglice niti
bismo izgubili Krajinu!"
Razmislite samo šta ovaj njegov odgovor posredno nudi. Jer, on je ličnost koja je
zaista imala uvid u sve događaje tog vremena. Bilo, mu je, siguran sam, itekako,
poznato kakvu je sve šikanu proživljavao Jovan Rašković i ko ga je i zbog čega
šikanirao.
U toku osmogodišnjeg druženja s Jovanom Raškovićem, nebrojeno puta sam se
uverio da je bio čestit i plemenit čovek. On nikada nije činio drugima ono što ne
bi želeo da drugi učine njemu. On nikada nije zloupotrebljavao svoju intelektualnu
snagu ni nadmoć svoga obrazovanja. On nijedan glas očajanja nije prečuo, a
zatraženu pomoć nikad nije dobio.
On je jedan od retkih ljudi, koji je, uvek, imao nage da sebe vidi očima drugih. On
je težio da svakog sagovornika razume i učini ga razumnim. On je znao da
saoseća s ljudima čak i kad greše. On je verovao u ljude i onda kada oni sami
izgube veru u sebe. On je društvenu nepravdu osećao kao sopstveni propust, a
ljudsku bedu kao ličnu nesreću. On je znao da bude smeren, i kako da se suoči s
porazom i ne bude poražen. On je znao da stvara prijatelje, da ih neguje i da
sačuva njihovu privrženost. On je jedan od retkih ljudi, koji je, uvek, imao snage
da sebe vidi očima drugih. On je život gledao očima večnosti. On je, ukratko, bio
jedinstven i lekovit prijatelj.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
R
Repub
blika Srps
ska Krrajina
a
Republik
ka Srpska Krajina
K je najzapadnija a srpska
drzava, koja
k je form
mirana 199 91. godine o odvajanjemm od
Republik
ke Hrvatske e. Republiku u Srpsku Krajinu cinile e su
Sjevernaa Dalmacija a, Lika, Korrdun, Banija a, Zapadna a
Slavonija
a, Istocna Slavonija,
S B
Baranja i Zaapadni Srem.
Prema podacima 19 993. godine e na teritorriju od 17 028
0
kvadratnnih kilometa ara zivjelo je
j 435 595 5 stanovnika a.
Nastanak ove drzav ve bio je uz

zrokovan oz zivljavanjem
m
fasisfickih nagona hrvatskog naroda a i neprijate
eljstva premma srpskom m zivlju.
skim dogad
Pouceni istorijs djanjima kooja su se od
digrala u Drugom Svje etskom Rattu,
srpsski narod je
e odlucio daa na referendumu odluci o svojojj buducnos sti i nastavkku
zivo
ota u Repub blici Hrvatskoj. Tim re
eferendumo om velikom vecinom g glasova
izgla
asano je oddvajanje odd Republikee Hrvatske i stvaranje nove drzav ve Republik ke
Srpske Krajine e. Na dan 19.
1 Decemb bra 1991. godine na ve eliki hriscannski praznik
Sv. Nikole usvvojen je prvvi ustav Kra
ajine. Na ovvaj nacin krrajiski Srbi su pokazalli da
zele
e da zive u miru i slozi sto je tada moglo da a pruzi sammo odvajanje od Repub blike
Hrvatske, stvaaranjem demokratske i parlamen ntarne vlastti, kao i osttankom u
okvviru Jugoslavije. Ali ovaj cin donio
o je velike neprilike.
Jos krajem 1990. godine poostravan njem tenzijja u citavoj bivsoj Jugoslaviji i
otcjjepljenjem Slovenije, hrvatska vlast zapocin nje sa naorruzavanjem m i stvaranjem
paraavojnih formacija, kojje su bile po od okriljemm MUP-a i koje
k su prettstavljale
ocig
gledno krse enje Ustava a SFR Jugos slavije i nje
enih zakona a koji su dozvoljavali
pris
sustvo samo o jedne vojjne formaciije tj. JNA. Tada Srbi kojik su zivjeeli u Hrvats
skoj
osje
ecajuci nesigurnost prrouzrokovan nu dogadja anjima i politickim potezima
tadaasnje vlasti, koji nisu postavljali neke sigurrne uslove za z nesmeta an zajednicki
zivo
ot Srba i Hrrvata u jedn noj drzavi, odlucuju da sami pok kusaju pove esti neke
politicke potezze koji su mozda
m moglli donijeti neke
n bolje uslove
u i sigu
urnost na tim
t
prosstorima. Ti potezi bili su potkrijeepljeni i pojavljivanjem m specijalnih odreda
hrvaatske policiije koja je bila
b raspore edjivana na a teritorijam
ma sa vecin nskim srpskkim
stan
novnistvom m. To su bili prvi korac ci ka stvaranju drzavnosti Republike Srpske e
Krajjine koja je
e zapoceta u Kninu, a kasnije je prosirena na n sire pros store na
kojima je srpsko stanovn nistvo preds stavljalo ve
ecinu. Tadasnja drzava a imala je u
svom sastavu 28 opstina, ali nepogo odnost rasp poreda teritorija koji jje bio veomma
uzak pojas uz granicu sa Bosnom i Hercegovin nom stvarajjuci jako du ugacku
grannicu, i mali broj stanoovnika bili su
s jako veliki preduslo ov za slabljeenje
odbbrambenih pozicija
p Vojjske RSK. Tako
T je u ce
estim ofanz zivama HVO O Republikaa
Srpska Krajina a ostajala bez
b mnogih svojih stra ateskih pozicija. Dolaz zak snaga
UNPPROFOR-a donosi
d jednnu vrstu ola
aksanja, alii ne i presta anak borbi koje su tra ajale
sve do Augusta 1995. go odine, koji je bio i period najvece e katastrofee srpskog
narooda ako se uzmu u ob bzir desavanja u zapad dnim dijelo ovima Republike Srpsk ke
kojaa je imala velike
v gubittke takodjeer uzrokovane padom RS Krajine.
Poriijeklo samee drzave naa tom prosttoru nije slu ucajno. Jos za vrijeme e prvih seob ba
Srba, dok je Srbija
S bila okupirana Turskom
T vla
ascu Srbi suu kretali na
a Zapad u
potrrazi za pros
storima na kojima bi mogli
m da neesmetano nastavljaju
n svoj zivot.
Tak
kvim pomjeranjem dos slo je do naaseljavanja tadasnje Austrougars
A ske monarh hije.
Monnarsi su ponnudili Srbim
ma naseljav vanje pogra anicnih dije
elova monarhije na gra anici
sa podrucjima
p pod Tursko om vlascu. Srbi su to prihvatili uzu povlastic ce koje su se
s
odn
nosile na do odjelu zemljjista i oslobbadjanje odd placanja poreza.
p Tak
ko nastaje
Vojnna Krajina, po kojoj jee i Republikka Srpska Krajina
K dobila ime. Osslobadjanjem
Bos
sne i Herceg govine od Turske
T vlasti prestala je i opasno
ost od napa ada Turaka na
www.krajinaforce.com Sttrana 15
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
granice Austrougarske i tada prestaje da vazi uprava Vojne Krajine. Srbi koji su
bili vojnici u Vojnoj Krajini nastavili su svoj zivot na tim prostorima sada kao
slobodni zamljoradnici. Od tih vremena ovi prostori velikom vecinom naseljeni su
pravoslavnih stanovnistvom.
Ali, porijeklo srpskog Pravoslavog stanovnistva na tim teritorijama datira iz dublje

proslosti, iako su masovna naseljavanja zapocela tek pocetkom XVI stoljeca. Prvi
pomen Srba na tim prostorima datira sa pocetka IX stoljeca. S obzirom da se zna
da je preseljenje Slavena na ove teritorije bilo u V stoljecu poslije Hrista moze da
se vidi da Srbi na tim prostorima nisu samo doseljenici vec da su od ranih dana
postavljanja teritorijalnih odnosa na Balkanu oni predstavljali punopravni clan. Ti
prvi pomeni Srba vezu se za prostore Dalmacije na kojima su vjerovatno
predstavljali vecinu stanovnistva. Da to nisu bile samo obicne grupice moze da se
vidi i u dubokoj srpskoj kulturi na tim prostorima. Dva velika srpska manastira
sagradjena su u vremenu prije pocetka napada Turaka na Srbiju, pa znamo da
nije bilo ni pomena o nekakvim dotadasnjim pomjeranjima Srba. Ta dva
manastira su Krupa sagradjena 1317 i manastir Krka sagradjen 1350. Ocuvanje
vjere i kulture bio je jedini nacin sacuvanja srpstva na tim prostorima. Nasuprot
tome srpsko stanovnistvo koje je zivjelo na prostorima Istocne Slavonije, Baranje
i Zapadnog Srema naseljava te prostore od naseljavanja slavenskog stanovnistva
u panonskoj niziji sa pocetka V stoljeca.
Sve do danas svijest tog stanovnistva bila je podredjena svom porjeklu i ponosu
koje moze da se vidi i u mnogobrojnim pokusajima pokrstavanja stanovnistva od
pocetka masovnog naseljavanja na tim teritorijama za vrijeme Vojne Krajine. Ali,
Srbi su uvijek ostajali vjerni svom porjeklu i nisu dozvolili da se nesto ucini van
njihove volje i na njihovu stetu. Tako je doslo i do sukoba kada je hrvatska vlast
krenula u program unistavanja srpske slobode i dostojanstva zavadjajuci narode
koji su vec stoljecima zivjeli na istom teritoriju i od samih pocetaka zajednickog
zivota slozno su kretali u borbu za ostvarivanje zajednickih prava potpomazuci
jedni druge. Pocetak neprijateljstava iako nije bio drag ni jednoj strani zapocinje
1991. godine kada nastaju i prve granice izmedju tada dve drzave Republike
Hrvatske koja se odcjepila od maticne drzave SFRJ i Republike Srpske Krajine
koja je nastala kao reakcija na odcjepljenje Republike Hrvatske. Republika Srpska
Krajina tada zapocinje svoju samostalnost koja je trajala sve do Augusta 1995
godine kada hrvatska vojska u akciji "Oluja" zaposjeda teritorije koji su bili pod
Republikom Srpskom Krajinom, sem prostora istocne Slavonije, Baranje i
Zapadnog Srema koji dolaze pod upravu Republike Hrvatske mirnim putem i
pregovorima po zavrsetku rata u Republici Hrvatskoj i potpisivanju Dejtonskog
sporazuma koji je strogo definisao sve probleme na spornim teritorijama.
U toku svoje drzavnosti Republika Srpska Krajina je imala tri predsjednika. Po

odvajanju od Republike Hrvatske prvi predsjednik bio je Milan Babic koji je zivio u
Kninu i bio jedan od aktera za odvajanje Krajine od Republike Hrvatske u spornim
periodima. Nakon njega vlast preuzima Goran Hadzic, srbin iz istocne Slavonije.
Zadnji predsjednik izabran na demokratskim izborima 1994. godine bio je Milan
Martic koji je obavljao svoju duznost sve do raspada drzave Augusta 1995.
U Krajini su jednom odrzani parlamentarni i predsjednicki izbori. Glavni favorit na

izborima bila je Srpska Demokratska Stranka koja je imala i najvise poslanika,
kao i dotadasnja predsjednicka mjesta (iako je Milan Martic bio predstavljen od
grupe gradjana njega je podrzavala SDS srpskih zemalja). Pored SDS (koji je bio
podjeljen na "SDS srpskih zemaljana" i "SDS Krajine") na izborima je ucestvovala
i Srpska Radikalna Stranka, SocijalDemokratska Partija Krajine i Srpska Partija
Socijalista.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ISTORIJSKA, PRAVNA I POLITIČKA UTEMELJENOST SRBA U REPUBLICI

SRPSKOJ KRAJINI
Kada govorimo o istoriji srpskog naroda na području Republike Srpske Krajine i

Republike Hrvatske, možemo zapaziti da je hrvatska istoriografija forsirala i
glorifikovala srpske seobe, a posebno zapostavljala ili uopšte nije ni spominjala
autohtonost srpskog naroda na tom području.
U isto vrijeme srpski istoričari, u ime zajedništva, bježali su kao vrag od tamjana
od te teme - autohtonosti srpskog naroda u Republiski Srpskoj Krajini i Republici
Hrvatskoj.
Srpska zvanična istoriografija, vrlo često i velikodušno odbacuje vijesti i
svjedočenja antičkih pisaca (Plinija, Ptolomeja, Herodota i drugih), a i kasnijih -
srednjovijekovnih (Konstantina Porfirogeneta i drugih) o Srbima u njihovo doba.
Istodobno naša srpska istoriografija prihvatila je tzv. istinu o sebi od pisaca
germansko-skandinavske istorigorafije. Naša istoriografija slabo obrađuje krađu
tj. falsifikate, otimačinu Hrvata po srpskoj istoriji u Republici Srpskoj Krajini i
Republici Hrvatskoj, kako one iz srednjeg tako i one iz novog vijeka, pa i ove iz
najnovijeg doba.
Politička kultura i vojna istorija srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini i

Republici Hrvatskoj prebogata je činjenicama (istorijskim izazovima), koje se ne
mogu mimoići i pogaziti, kada se trezveno razgovara ili pak piše.
Hrvati moraju znati da će svako nasilje nad istorijom i nad Srbima u Hrvatskoj,
rađati trenutne ili buduće nesuglasice, nemire i ratove. Srbi ne bi smjeli dozvoliti,
a Hrvati ih u tome trebaju podržati, da se pogaze: srpska prošlost, dostignuti nivo
političkih i nacionalnih prava, njegovu srpsku kulturu i ukupnu duhovnu
participaciju, njegova prava na imovinu i vijekovne zavičaje.
Naime, samo fašistička politika i njeni građani mogu planirati uništavanje dijela
svojih građana i svog naroda, samo zato što pripadaju ogranku drugih kultura i
vjera.
U međunarodnoj javnosti postoje brojne neistine zbog neznanja ili podmetanja

lažnih podataka o srpskom narodu u Republici Srpskoj Krajini, koje se svode na
dokazivanje da on nije svoj na svome, da je naselio tuđu zemlju, da su Srbi
došljaci i skorojevići, da nisu državotvorni. Sve su to čiste laži i podmetanja s
ciljem da se srpskom narodu nanese ogromna šteta, vređa i da se pribavi prezir u
svijetu, te da se protjera sa svojih vijekovnih ognjišta i zavičaja. Srpski narod u
Republici Srpskoj Krajini ima jako bogatu prošlost, naučna i kulturna dostignuća i
svoju prebogatu i specifičnu tradiciju.
Mnogi srpski istoričari zapleteni u mrežu jugoslovenstva i komunizma nisu
istraživali svoje davne istorijske korijene. Njih je sputavala politika saveza
jednakih. Neki istoričari su išli toliko daleko da su već na početku izrazili nevjericu
u istorijske zapise - izvore o Srbima, nastale pre dva milenijuma u vrijeme
Herodota, Plinija i drugih pisaca.
Hrvatski istoričar Tomo Maretić, najbolji poznavalac Plinija kaže: "Taj Plinije
Rimljanin koji živješe u doba Herodota ispisuje nekoliko imena, manje više
tamnijih, ali na našu veliku radost jedno je među njima, ne samo posve jasno,
nego i očigledno slavensko, a to su Srbi, ili kako ih Plinije piše Serbi..."
Prof.dr Đorđe Janković, naš poznati arheolog, piše o Srbima u Republici Srpskoj
Krajini, pa kaže: "Prvi sloj života Srba na prostorima Krajine je pouzdano
arheološki potvrđen iz 7. i 8. vijeka oko Knina, Drniša, Srba, Gračaca i Korenice).
Ustanovljen je gromilama, posmrtnim spomenicima Srba IV-IX stoljeća".
A franački hroničar Ajnhard spominje Srbe 822. godine u svojim analima, dakle
30 godina ranije nego što se spominje hrvatsko ime. On kaže: "Ljudevit Posavski,
pobjegao je k Srbima u Dalmaciju". U pisanim istorijskim izvorima do danas to je
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
prvi poznati istorijski izvor koji spominje Srbe na prostorima Republike Srpske
Krajine.
Za vrijeme dinastije Nemanjića i Kotromanića prostori Republike Srpske Krajine

su se najčešće nalazili u sastavu te srednjovijekovne srpske države. Tadašnje
srpske oblasti i država se nalazi u okruženju Vizantije, Ugarske i Venecije.
Nemanjine zapadne granice su na rijekama: Krki, Zrmanji, Kupi i Savi. Svi
Nemanjini nasljednici od Stefana Prvovjenčanog pa sve do cara Uroša zadržali su
zapadne srpske granice, koje je posebno učvrstio car Dušan Silni, povjerivši
Dalmaciju za Mladena Šubića, sina Đurđevog, koji umire 1348. godine, pa vlast u
Dalmaciji preuzima Jelena Šubić (sestra Dušana Silnog).
Sama izgradnja srpskih pravoslavnih manastira na Zrmanji (Krupa 1317) i na Krki
(Krka 1350), pripisuju se kralju Milutinu i Jeleni Šubić.
Dinastički srodnici Nemanjića, Kotromanići od bana i kralja Stefana Tvrtka I, pa
do kralja Stefana Tomaša, zadržavaju zapadne srpske zemlje.
Srbi zapadnih krajeva (posebno oko Cetine, Krke i Zrmanje) će vrlo aktivno
učestvovati u borbama protiv Turaka, a posebno u Kandijskom ratu (1645-1669)
kada se javljaju najistaknutiji nosioci srpske samosvijesti, koji su opjevani u
narodnim pjesmama (Ilija Smiljanić, Janko Mitrović, Stojan Janković i Bajo
Pivljanin).
Na tim dalmatinsko ličkim prostorima izrasla je Mletačka vojna krajina, koja se

dijelila na kotare, serdarije i sela. Vrhovni starješina je bio kolunel, u serdarijama
serdari, a u selima harambaše.
Međutim, već 1530. godine nastaje "Srpska Vojna Krajina", što je bio začetak
državotvornosti Republike Srpske Krajine. Već je austrijski car Ferdinand II 1627.
godine dodijelio Krajišnicima (Vlasima) diplomu, kojom im daje svoju carsku
zemlju u zamjenu za danak u krvi - za vijerno služenje i vojevanje. Ovim
dokumentom Vojna Krajina postaje Corpus Separatum, potpuno odvojena od
ugarskog i hrvatskog kraljevstva i njihovih Sabora. Time je, u stvari, započeo
proces pretvaranja Vojne Krajine u posebnu upravnu oblast unutar Habzburške
monarhije.
Car Ferdinand II je 1630. godine potvrdio tzv. "Statuta Valachorum" Srbima, tj.
pravo vlasništva nad zemljom i pravo da je mogu prodati, što je bilo sasvim nešto
novo tada u feudalnoj Evropi. Statuta Valachorum je bio prvi srpski ustav Srba u
Habzburškoj monarhiji. U njima se govori o: opštinama, sudstvu, vlasništvu nad
dobrima, privatnim i javnim deliktima, vojnim starješinama i dr.
Po tom krajiškom ustavu Krajina je bila podijeljena na 6 generalata i 19
regimenti, koje su se dijelile na kompanije i čete.
Car Franjo Josip I je 14.5.1887. godine donio "Zakon o uređenju prostora, crkve
grčko-istočne i o upotrebi ćirilice u kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji". Ovaj zakon je
izričit i govori da Srbi imaju pravo da ispovijedaju svoju srpsku pravoslavnu vjeru
i pravo na upotrebu ćirilice.
Hrvatski sabor je 1867. godine usvojio izjavu da trojedna kraljevina priznaje

narod srpski, koji u njoj stanuje, kao narod s hrvatskim narodom istovjetan i
ravnopravan.
Kada je Vojna Krajina 1881. godine ukinuta, tada se govorilo o formiranju
posebnog srpskog parlamenta.
Međutim u 19. vijeku se javlja i Ante Starčević - jedan od najvećih mrzitelja Srba
na prostorima Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske. On u Hrvatskoj vidi
samo Hrvate. On kaže: "U Hrvatskoj postoji samo jedan politički narod, a to su
Hrvati, Srbi su dio tog političkog naroda", što znači Srbi su Hrvati. I sam Antun
Radić je još daleke 1914. godine i to 7. jula pisao u "Domu" za Starčevića:
"Starčević je mrzio Srbe. On nije priznavao da ima Srba i to ne samo u Hrvatskoj,
nego i u Srbiji. Zato za sve Srbe u Hrvatskoj pisao je da su Cigani, Cincari, Vlasi.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Oni su vlaška nakot zrio za sikiru. Oni su smet, oni su srbež na tijelu hrvatskog
naroda".
Srbi u Austro-Ugarskoj monarhiji podržali su Riječku rezoluciju 1905. godine i

izglasali Zadarsku rezoluciju kojom daju iskrenu podršku Hrvatima da Dalmaciju
prisajedine Hrvatskoj i Slavoniji pod uslovom pune ravnopravnost Hrvata i Srba.
Srbi sa prostora Republike Srpske Krajine 1918. godine ulaze u sastav Kraljevine
SHS, kasnije Kraljevine Jugoslavije. Već je predsjednik vlade Anton Korošec
govorio da će Jugoslavija imati ulogu trojanskog konja prema nezavisnosti Hrvata
i Slovenaca, pa je kazao: "Srbi su nam dali zlatnu kobilu Jugoslaviju, vratit ćemo
im ragu". A vojvoda Mišić, poslije obilaska Hrvatske, marta 1919. godine rekao je
kralju Aleksandru: "Iz svega što sam video i čuo, ja sam duboko zažalio što smo
se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom hrvatske zajednice. Svi oni
jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš stvar je
propala. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na
svetu".
Početkom II svjetskog rata, srpski narod u Hrvarskoj, je po prvi put ušao, ne
svojom voljom, u sastav hrvatske države, koju su proglasili hrvatski fašisti
10.4.1941. godine, kao NDH.
Srpski narod u Republici Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj je tada stavljen van
zakona, zabranjeno je srpsko ime, srpski jezik, srpsko pismo - ćirilica, srpska
pravoslavna crkva. Srbima je zabranjeno kretanje, upotreba saobraćaja,
posjećivanje lokala, bioskopa, pozorišta, kupanje u banjama. Srpska djeca su
streljana: u staklu, plamenu, bebe su nabijane na bajonet, spaljene u kućama,
kuvana u kotlovima.
Časni i pošteni Hrvat Viktor NOvak je rekao za NDH: "iako nečovječno NDH,
ogrezla u zločine više nego Hitlerova Njemačka, a imala je punu podršku
Vatikana".
Veliko je istorijsko pitanje: Zašto je većina Hrvata podržavala blok fašističkih
zemalja i svoje predvodnike u NDH? Na ovo pitanje kad tad Hrvati moraju
odgovoriti. Što pre, to za njih bolje.
Na II zasjedanju ZAVNOH-a u Plaškom 1943. godine donosi se rezolucija u kojoj
se kaže: "Nema, neće i ne smije biti Hrvatske u kojoj Srbima ne bi bila zajamčena
puna jednakost i ravnopravnost". A III zasjedanje ZAVNOH-a u Topuskom 1944.
godine donosi Deklaraciju o osnovnim pravima naroda i građana demokratske
Hrvatske u čijem prvom članu piše: "Hrvatski i srpski narod u Hrvatskoj potpuno
su ravnopravni".
Formulacija o potpunoj ravnopravnosti srpskog naroda u Hrvatskoj nalazi se u
svim ustavima Narodne, odnosno Socijalističke Republike Hrvatske od 1947. do
1990. godine.
Božićni ustav Hrvatske od 22.12.1990. godine pogazio je sva, kroz istoriju,

stečena prava srpskog naroda u Hrvatskoj. Srpski narod je kao politički tj.
konstitutivni narod izbačen iz ustava Hrvatske i stavljen u položaj nacionalne
manjine. Ovo je bila direktna državna priprema za rat u Hrvatskoj, koji je
Hrvatska namjerno vodila, što dokazuje i sam poglavnik dr Franjo Tuđman. On je
još 1989. godine na Konferenciji diplomatskog kora u Njemačkoj (tko ga je
pozvao?) rekao: "Kada ja budem predsjednik Hrvatske (ne ako budem) tlo u
Krajini postat će crveno od krvi". Taj isti Tuđman je na Jelačićevu trgu u Zagrebu
24.5.1992. godine izjavio: "Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela. Ali mi smo
procijenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo
vodili političke razgovore, a iza tih pregovora formirali oružane postrojbe. Da
nijesmo to uradili ne bismo došli do cilja. Znači, rat je bilo moguće izbjeći samo
da smo odustali od naših ciljeva, tj. od samostalnosti Hrvatske". Poglavnik
Tuđman je 1991. godine novinarki Tanji Torbarini izjavio: "Sretan sam što moja
supruga nije ni Jevrejka ni Srpkinja".
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Dolaaskom na vlast
v u Hrva atskoj HDZZ i izbacivannjem Srba iz ustava H Hrvatske, HDZ
vlas
st razoružav va stanice milicije sa većinskim srpskim
s sta
anovništvom m, i šalje
redaarstvenike na rubna srpska
s sela i izaziva incidente (ha
apsi Srbe, m maltretira, a i
ubijja). Srbi su bili prisilje
eni da se orrganizuju u SAO Krajin ni 21.12.19990. godine e da
bi 19.12.1991
1 . godine prroglasili Rep publiku Srp psku Krajinu
u koja je trrajala do
4.8.1995. godine.
Proff.dr Marko Atlagić

Beo
ograd
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Zlocinacka akcija “Oluja”

4. avgusta 1995. godine počeo dugo pripreman egzodus Srba iz Krajine. Sa svojih
ognjišta prognano 280.000 Srba. U brutalnom napadu hrvatske vojske ubijeno
1.960 ljudi, spaljeno 40.000 srpskih kuća. U noći pre vojnog udara na RSK,
Franjo Tuđman poručio svojim generalima: "Srbima zatvoriti sva vrata, pa ih
onda uništiti!"
RANO jutro, oko pet časova, petak, kiša granata pada po usnulom gradu. Gore
kuće, prašte eksplozije, ljudi u panici izleću, dovikuju bližnje. Majke nedrima grle
uplašenu decu, trče. Jauci jači od raketa, paraju nebo. Metež, panika, strah, opet
bombe. Pao je Knin!
Dan kasnije, u napušteni grad ušla je hrvatska vojska i na kninskoj tvrđavi istakla
šahovnicu.
Najčistiji srpski etnički prostor u bivšoj SFRJ, omeđen Dinarom, Manjažom,
Velebitom i Petrovom gorom, za samo nekoliko dana očišćen je od srpskog življa.
U drugoj najvećoj seobi Srba, za četiri dana, s Banije, Korduna, iz Like i severne
Dalmacije, prognano je 280.000 Krajišnika! Pogrom je počeo na današnji dan, pre
deset godina, napadom hrvatske vojske, policije i Hrvatskog veća odbrane na
Republiku Srpsku Krajinu. Hrvatske snage udarile su snažnom artiljerijskom i
raketnom paljbom po položajima Srpske vojske Krajine i svim gradovima. Pod
najžešćom vatrom hrvatskog dalekometnog oruđa našli su se Knin, Petrinja,
Obrovac, Benkovac, Glina, Kostajnica i Drniš.
Ratna avijacija hrvatske vojske sinhronizovano je tukla aerodrom u Udbini,

Petrinju, telekomunikacioni predajnik na brdu Ćelavac, posle čega su prekinute
sve telefonske veze u RSK.
Na Krajinu je krenulo 138.500 hrvatskih vojnika i policajaca. U brisanju svega

srpskog učestvovalo je 700 tenkova i oklopnih transportera. Smrt je sejana iz
1.800 komada artiljerijskog oruđa, minobacača i raketnih sistema dometa do sto
kilometara. Kolonu staraca, žena i dece, bombardovalo je 47 aviona i helikoptera.
Srpski etnički prostor u Hrvatskoj konačno je očišćen, što je i bio glavni cilj
"Oluje" u kojoj je ubijeno i nestalo 1.960 Srba.
Bihaćki džep
PEŠADIJSKE jedinice Hrvatske vojske i specijalne brigade MUP najpre su udarile

na ličkom i banijskom frontu, a ubrzo zatim i prema Drnišu. Hrvatskoj pešadiji
podršku su pružile artiljerijske i oklopno mehanizovane snage HV.
Na ličkom ratištu hrvatska soldateska se probijala iz smera Gospića prema
Medaku i, dalje, Gračacu. Na Gračac koji je bio strateški važan za potpuno
odsecanje Kninske Krajine i Like, krenule su i zloglasne hrvatske trupe sa
velebitskog masiva.
Najveće borbe na banijskom ratištu vođene su na potezu Gora - Graberje -
Glinska Poljana, na prilazima Petrinji, u rejonu Sunje i Dubice. Zamisao hrvatskih
stratega bila je da, preko Banije izbijanjem u Dvor na Uni, dopru do Suve međe i
tu se spoje sa jedinicama Petog bihaćkog korpusa muslimanske armije BiH.
Spajanje hrvatskih i muslimanskih snaga iz "bihaćkog džepa" planirano je i
prodorom Tuđmanove soldateske preko Korduna. Zato je hrvatska vojska, iz
Karlovca krenula na ovaj deo RSK, potpomognuta tenkovskim bataljonom. Iz
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Josip Dola, nadirući prema Plaškom, podršku im je pružala mehanizovana

brigada.
Plan je bio i da se jakim dejstvom u pravcu Vrhovina otvori mogućnost prodora
prema Korenici i Plitvičkim jezerima. Oklopno mehanizovane jedinice HV silovito
su napale i Drniš, udaljen samo dvadesetak kilometara od Knina. Na granice
zapadnog dela RSK, Hrvatska je dovela sve elitne jedinice. Okosnice njenih snaga
bile su profesionalna gardijska brigada i specijalne jedinice MUP.
Rat je, dakle, vođen celom linijom fronta - od Orašja do Dubrovnika. Hrvatski
radio neprekidno je emitovao poziv Franje Tuđmana upućen "građanima srpske
nacionalnosti" u kojem se traži njihova predaja. Predsednikova egzaltiranost
prekidana je marševima i borbenim pesmama. Hrvatska je optužila Srbe da su
tokom noći, izmeću četvrtka i petka, bombardovali dvadesetak hrvatskih gradova,
što je bio neprihvatljiv izgovor za agresiju na Srbe u Krajini.
U toku napada na RSK, a dobrim delom i posle borbenih dejstava, opljačkano je,
spaljeno i porušeno više od 40.000 srpskih kuća.
Kolone tuge
DOKUMENTACIONO-INFORMATIVNI centar "Veritas" evidentirao je 1.205

poginulih Srba civila, među kojima su 522 žene. Ubijeno je dvanaestoro dece!
Sve što su zapadni Srbi baštinili pet vekova svoje istorije, za ta samo četiri dana
otišlo je u nepovrat. Posle pokolja Srba kod Gospića, na koranskom mostu, u
Zapadnoj Slavoniji, svakodnevnog bombardovanja Doboja, Srbobrana, Brčkog,
raketiranja Knina, Benkovca, Korenice, Vojnića, Topuskog, Republika Srpska
Krajina, praktično je prestala da postoji.
Kada su prvi topovski plotuni pali na Knin, četrdeset hiljada Srba počelo je da
beži. U opustošenom gradu, hrvatski gardisti zatekli su samo pet stotina ljudi,
uglavnom starih i nemoćnih. Ubrzo je pala i Glina.
Iako su Srbi i dalje držali veliki prostor i raspolagali silom koja je mesecima mogla
da pruža otpor, prevladala je strategija povlačenja. Teritorija koju su kontrolisale
srpske snage prostirala se od Topuskog, Vrginmosta, Vojnića i Turnja, na severu,
do linije Duga Resa - Josipdol - Senj, na zapadu, i do Slunja, Lapca i Srba na
jugu.
Napadnuta sa trideset polaznih položaja Krajina je, po proceni vojnih analitičara,
mesecima mogla da se brani. I Knin, s obzirom na geografski položaj, bio bi
gotovo neosvojiv da su ga čestito branile samo dve brigade. I u drugim mestima
Krajine više se bežalo nego ratovalo.
Danas, deset godina posle drugog najvećeg egzodusa srpskog roda, na "Oluju"
sećaju strašne slike nepreglednih kolona izbeglog i prognanog stanovništva.
Uplašeni, izbezumljeni ljudi, noseći ono što su prigrabili u trenucima meteža i
panike, krenuli su u neizvesnost. Put je bio dug, mučan, u kolonama se umiralo
od tuge za ostavljenim kućama i brigom za bližnje. U selu Tomina, kod Sanskog
Mosta, hrvatski borbeni avioni, u brišućem letu ustremili su se na izbegličku
kolonu. Čuli su se jauci, delovi raskomadanih tela leteli su na sve strane.
Tuđmanova noć odluke
BRIONI, 31. jul, 1995, kasno veče. Franjo Tuđman obraća se svojim generalima:
- Zatvoriti im sva vrata, pa ih onda uništiti. Sve može trajati najduže osam dana.
Imamo podršku Nemačke i NATO, delom i Amerike. Stvar je hitna, Milošević je
pristao na rešenje u Bosni, Jugoslaviji će biti skinute sankcije. Srbi u Krajini su
potpuno demoralisani. Pregovore u Ženevi otpočećemo kao masku. Opravdanje
da ih udarimo je njihov protivudar iz Knina i mi imamo povod, a s topovima ćemo
da ih demoralizujemo do kraja...
Samo četiri dana kasnije, grunula je "Oluja". Na Krajišnike je udarilo 50.000
vojnika u 25 brigada, a za "čišćenje" terena bilo je zaduženo još 10.000 hrvatskih
vojnika i 15.000 vojnika muslimanskog korpusa u pet brigada. U zloglasnom
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pohodu pridružila im se i policija. Artiljerija je udarila istovremeno po gradovima,

naseljima i selima, ubijajući civile i stvarajući takvu atmosferu da su samo oni koji
su hitno napuštali svoja ognjišta imali šansu da prežive. Tako su počeli prvi
zbegovi i prve kolone izbeglica, što je Tuđmanovoj vojsci bio glavni strateški cilj.
U "Oluji":
Ubijeno 1.2o5 civila, 522 žene i dvanaestoro dece
spaljeno i opljačkano 30.000 srpskih kuća
U 5 časova napadnut Knin, u 12.30 hrvatska vojska bez borbe ušla u napušten
grad
Mediji u Srbiji nisu objavili da je Hrvatska napala Krajinu
PORED desetostruko jače hrvatske vojske, krajiški Srbi imali su za protivnika i

najveću svetsku silu. Amerika nije samo nadzirala kompletnu akciju "Oluja",
ne-go je i direktno inicirala. Zeleno svetlo Bele kuće i njenog tadašnjeg šefa Bila
Klintona za napad na Krajinu, zvaničnom Zagrebu preneo je potpukovnik Ričard
Herik, u to vreme vojni ataše američke ambasade u Hrvatskoj.
Nekoliko dana pre nego što je grunula "Oluja", Herik je Markici Rebiću i
Mirosla-vu Tuđmanu, šefovima hrvatske službe bezbednosti, predao poruku u
kojoj se kaže da "SAD nema ništa protiv akcije, ali da sve mora biti čisto i brzo i
gotovo za pet dana".
Da je agresija bila brza govori podatak da je za samo četiri dana s Banije,
Kordu-na, iz Like i severne Dalmacije prognano 280.000 krajiških Srba. A koliko
je bila "čista" svedoči 2.000 ubijenih srpskih civila i zarobljenih vojnika. Prostor
veličine današnje Slovenije, u kojem je živeo većinski srpski živalj, etnički je
očišćen od svojih vekovnih stanara, a više od osamdeset odsto njihove imovine je
opljačka-no i spaljeno.
KLINTONU SE ŽURILO
KLINTON i njegova administracija nisu, međutim, imali identične stavove oko

vo-đenja "Oluje". Piter Galbrajt, tadašnji američki ambasador SAD u Zagrebu, 2.
av-gusta, dva dana pre početka velikog srpskog egzodusa, u Beogradu je dobio
pot-pis predsednika Vlade RSK Milana Babića, na plan 3-4. Mirovni sporazum, koji
je Ameriku i svet trebalo da uveri da Slobodan Milošević neće poslati srpsku
voj-sku Krajišnicima u pomoć, nije omeo Franju Tuđmana u nameri da juriša na
srp-sku teritoriju. Plamen rata koji je zapalio 27. jula, na Brionima, uz podršku
voj-nog i civilnog vrha, nije mogao da ugasi čak ni mirovni sporazum potpisan u
Beo-gradu, u prisustvu američkog diplomate.
Detalje oko političke igre vođene u Vašingtonu nedavno je objavio i hrvatski
ne-deljnik "Nacional". Prvi put, na desetogodišnjicu velike srpske "seobe", Hrvati
su javno priznali značaj američke podrške.
U "Oluji", Hrvatska je iskorišćena da se preko nje udari po srpskim snagama, ne
samo u Krajini nego i u Republici Srpskoj. Uz američki blagoslov, potpisana je i
Splitska deklaracija. Franjo Tuđman i Alija Izetbegović dogovorili su da je
hr-vatskoj vojsci dopušten nesmetan ulaz na teritoriju BiH. Da bi se Krajini zadao
najsnažniji udar, HV je tako izašla na Dinaru iznad Knina.
Klintonov cilj bio je da se Milošević prisili na Dejtonski sporazum. Američkom
predsedniku se žurilo jer je te, 1995, bio pred drugim izborima, a njegov
protiv-kandidat Bob Dol je od Kongresa tražio ukidanje odluke o embargu na uvoz
oruž-ja muslimanima u BiH. Ovo područje Balkana tako je postalo važno zbog
unutra-šnjih prilika u SAD i njegovog opstanka u Beloj kući. Bila je to Klintonova
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
borba sa vremenom. Da bi zaustavio Dolovu inicijativu trebalo mu je brzo rešenje

krize u Krajini. Klasičnu diplomatiju je zaobišao da na leđima ne bi imao Englesku
i Francusku.
Priprema za "Oluju" vođena je u najstrožoj diskreciji. O akciji nije znao čak ni
Pi-ter Galbrajt. Na direktnoj vezi sa Vašingtonom bio je vojni ataše.
Iz dva razloga Amerikanci su izbegli pomoć engleskih i francuskih trupa. Prvo,
nije im odgovaralo njihovo protivljenje naoružavanju muslimana. Zato su
američki kontingenti stizali tajno, preko aerodroma u Tuzli. Drugi, indikativniji
razlog ve-zan je za Klintonov strah od neuspeha akcije. U tom slučaju, Amerika bi
se od hrvatske agresije, a svedoci ponekad nisu poželjni.
Ali, kako je po oceni hrvatskog saveznika iz Vašingtona akcija uspela, Klinton i
Holbruk su s ponosom priznali da su u njoj aktivno učestvovali!
Direktna saradnja Hrvatske i SAD "o srpskom pitanju" počela je 1992. godine.
Glavni koordinatori bili su general Džems Klaper, pukovnik Herik iz američke
obaveštajne službe i Ivan Šarac koji se sa 17 godina, posle bekstva iz SFRJ,
uključio u ustašku emigraciju u SAD. "Trgovina" je počela kada je Hrvatska
Ame-rikancima dala ruske podvodne mine, najmodernija ruska torpeda i kripo
zaštitu koju je koristila JNA. Američki "herkulesi - c 130" u velikoj tajnosti sletali
su na splitski aerodrom i odatle prevozili važne pošiljke za SAD.
MILOŠEVIĆ PRISLUŠKIVAN
KAO nagrada, iz Vašingtona je stigla oprema za priskuškivanje koju su Hrvti

uperili prema Srbiji i Crnoj Gori. Pretpostavlja se da su istovremeno snimali oko
20 hiljada telefonskih razgovora. Amerikanci su poslali i bespilotne letelice koje
su, takođe, uz pojačane mere bezbednosti instalirane na malom aerodromu na
Braču. Zahvaljujući njima Hrvati su mogli da snime sve položaje odbrane Krajine.
Bezbednosnu odbranu Krajine "bušili" su i pojedini oficiri UNPROFOR.
Posle incidenta sa nemačkim vojnim atašeom Hansom Šuanom koji je pokušao da
sazna nešto više od bespilotnim letelicama, baza špijuniranja Krajine i RS
prebačena je u Šepurine kod Zadra. Amerikanci su hrvatskoj vojsci ustupili
snim-ke sa terena. Slika je satelitski prenošena u Pentagon.
Planirajući "Oluju" Amerikanci su se plašili da će Milošević napraviti protivudar sa
dve tenkovske brigade u istočnoj Slavoniji. Intenzivnim prisluškivanjem otkrili su
da se to neće dogoditi jer su Beograd i Knin verovali u mirovni sporazum Babi-ća i
Galbrajta. Za svaki slučaj, Holbruk je hrvatskom ministru odbrane Gojku Šu-šku
savetovao da se ne obazire na pritiske sa strane. To se, očito, odnosilo na
ambasadora Galbrajta koji ništa nije znao o planovima Hrvata i Amerikanaca.
Ve-rujući i mirovni sporazum potpisan u Beogradu Galbrajt je postao trojanski
konj svoje vlade u Vašingtonu.
U noći između 3. i 4. avgusta, Amerikanci su zatražli da hrvatske jedinice u zo-ru
isključe sve telekomunikacijske uređaje. Tako su lakše omeli i uništili srpsku
telekomunikacijsku mrežu. U krajinske centre veza na planinama Đelavac i
Plje-ševica Pentagon je za svaki slučaj poslao i avine koji su, čim je akcija
odobre-na, počeli da seju bombe.
Vest da su američki avioni gađali protivavionsku bateriju iznad Knina objavljena
je u svim hrvatskim medijima. Posle oštrog prekora Zagrebu, jer je obelodanjeno
američko učešće u "Oluji", vest je hitno povučena. Ceo tok operacije Pentagon je
satelitski pratio. Veruje se da su snimci sačuvani.
AMERIČKA OBUKA
UZ obaveštajnu podršku i učešće avijacije u napadu na Krajinu, SAD su u MPRI,

firmi ratnih veterana, obučavale hrvatske vojnike. Američka vlada za koju se
pretpostavlja da je osnivač MPRI, angažovala je petnaest najboljih oficira.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
KOPALI OČI
HRVATI su se na najbrutalniji način obračunavali sa krajiškim Srbima. Obdukci-ja

stručnjaka VMA pokazala je da je tokom "Oluje" streljano 345 muškaraca i 64
žene. Obešeno je 7 muškaraca i 6 žena. Kundacima je masakrirano 8 mu-škaraca
i 20 žena.
Dvojici muškaraca i četiri žene izvađena je utroba. Među žrtvama kojima su ruke
odsečene, otrgnute i polomljene je 5 muškaraca i jedna žena. Hrvatski bojovnici
tridesetorici muškaraca i sedam žena odsekli su uši. Oči su iskopali trideset
jednom muškarcu i 38 žena.
Na telima tri muškarca i tri žene tragovi su pokazali monstruozno iživljavanje na
genitalnim organima. Ženama su sekli dojke, a petnaestorici muškaraca su
izre-zali kožu na kaiševe ili otrgli delove lica. Jednom muškarcu su odsekli glavu.
Kod 240 muškaraca i 55 žena ni obdukcija nije mogla da utvrdi način na

koji su ubijeni.
Po monstruoznosti ostaće upamćeno zverstvo nad trogodišnjom
devojčicom. Mr-tvu su je bacili svinjama.
Živo spaljeno 96 žena i 35 muškaraca
Na komade isečeno 16 žena i 17 muškaraca
Noževima ubijeno 27 žena i 117 muškaraca
PONOSAN na uspehe u "Oluji", Franjo Tuđman je u Predsedničkim dvorima, u

Zagrebu, 24. avgusta 1995. godine, održao sastanak sa najvišim hrvatskim
ruko-vodstvom i izaslanstvom Herceg-Bosne. U knjizi "Stenogrami o podjeli
Bosne", čije delove prenosimo, jasno je da je akcija pripremana dugo, uz aktivnu
podr-šku Amerike i Nemačke.
Franjo Tuđman, predsednik Hrvatske:
- Ako se svijet divi ovome što smo mi izveli munjevite podhvate od "Bljeska" od
Zapadne Slavonije, do operacije Livno do Grahova, sada, "Oluja", Knin i sve to
skupa, za mene osobno, čak i kao nekakvog čoveka koji se nekog vraga, na
sre-ću ili nesreću, razumije i u vojnu povijest i vojna pitanja, to kako ste se vi
održa-li, kako smo se održali, to je poseban fenomen. To govori o žilavosti, o
spremno-sti tih naših Hrvata tamo da se održe. Ali s druge strane i o jednoj pat
poziciji što se tiče Srba.
U njemačkim ili američkim krugovima ima onih koji su se pitali da li smo mi ka-dri
izvest takve vojne podhvate kakve smo izveli od "Bljeska", "Ljeta", osobito sa-da
"Oluje", a mi smo to bili kadri i jesmo i raspolažemo sa snagom pa su nas zaista
znači morali priznati u Europi i u svijetu. Slušajte, Amerikanci i Nijemci su nam
obećali ako ovo provedemo da ne idemo dalje u rat, da ostvarimo federa-ciju,
obećali su nam ne samo kredite, nego i pomoć. Strateški cilj je bio da osi-guramo
dubinu hrvatskog teritorija. Gospodo, oslobađanje ovog teritorija sredi-šnje
Hrvatske i ovog područja i takvog stanja u Hrvatskoj, sasvim je sigurno, da smo
osigurali budućnost hrvatske države za buduća stoljeća. Sada već moraju računati
sa nama čak kao i sa regionalnom silom.
Krešimir Zubak, predsednik Vlade Herceg-Bosne:
- Mi sada kontroliramo u kompaktnom dijelu ogromne teritorije, muslimani nisu
učinili nikakav pomak.
Jure Radić, ministar za obnovu:
- Mi smo danas u Hrvatskoj u jednom velikom planu povratka oko 120 tisuća
lju-di, ne samo u njihove kuće, nego i u sačuvane kuće u blizini njihovih kuća.
Franjo Tuđman:
- Uputit ćemo proglas hrvatskim iseljenicima u svijetu i platit ćemo čartere ili
bro-dove da vratimo stotine tisuća ljudi, Hrvata, iz svijeta, jer nam je zemlja
pusta, pusta su sva ta područja koja su Hrvati napustili u BiH, pusto nam je sve
ovo što smo sad oslobodili i u Zapadnoj Slavoniji, a osobito Knin, Banija, Kordun,
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Zapad-na Hercegovina. Ima jedna grupa Hrvata u Paragvaju. Sasvim je sigurno

ako im pošaljemo tamo čarter da će svi sjesti na avion i vratiti se.
Mate Granić, ministar spoljnih poslova:
- Danas kad smo oslobodili Knin i kad je budućnost hrvatske države osigurana,
onda možemo čak i bez istočne Slavonije, bez Baranje, što se tiče hrvatske
dr-žave, a dok su nam bili u Kninu budućnost hrvatske države nije bila osigurana.
Danas mi znamo, sasvim sigurno, da ćemo sutra biti i u Vukovaru i na Dunavu.
Franjo Tuđman:
- Amerika je stala na stanovište da joj je Hrvatska sada i te kako važna i
potreb-na, daće nam financijsku potporu, pomoći u riješavanju, iako se tobož
prave da oni nemaju utjecaj na Hag.
Pavao Miljavac, general:
- Netkome tko dođe iz Haga, mi ćemo prezentovati dokumenta da tu nema
nika-kvih niti planiranih niti provođenih ratnih zločina.
Franjo Tuđman:
- Molim, ne dopustiti da diraju u "Bljesak" i "Oluju". To je oslobađanje hrvatske
zemlje, tu moramo biti odlučni. Taj sud je formiran protiv Miloševića. Možete
re-ći, bilo je 30 nekih kriminalnih slučaja, poslije "Oluje", 20 je procesuirano.
Ante Gotovina, general:
- Njihovi časnici obavještajni, i Amerikanci dobro znadu da naše operacije sve su
vođene po propisima i ratno pravo uvaženo. To nije problem ratnih zločina ne-go
je to problem njihove politike. Mi se nemamo što njima opravdavati. Sada je
došao trenutak da mi pokažemo da smo partneri i da nas trebaju gledati kao
partnere. Oni u Hagu su bezobrazni, drski, bahati kad im to ide u korist i onda su
prijateljski raspoloženi kad od toga imaju korist. Nije bilo ničeg, naše operaci-je
su vođene točno po propisu.
Markica Rebić, šef obaveštajne službe:
- Mi imamo pravo kraj generala Petkovića koga pozivaju u Hag, imati čoveka iz
Ministarstva odbrane koji će sijediti i zabranjivati mu da odgovori na neka
pita-nja. Čini mi se da je drastično različita situacija kad se pozivaju hrvatski
genera-li u svezi sa "Olujom".
Ante Gotovina:
- Ja sam bio zapovjednik općinskog stožera. Prema tome, to se ne može skriti. Ali
naša politika i mi nemamo razloga da se pravdamo nekome za slanje genera-la
Petkovića kao zapovjednika Zbornog područja Ston, generala hrvatske vojske u
Hag da svjedoči uz sve ono, imajući u vidu, da njihova obavještajna služba ga je
skroz pokrila u ono vrijeme dok je bio u Bosni, svi službeni sastanci sa Srbi-ma,
sa muslimanima, sa međunarodnom zajednicom, svi njegovi telefoni, potpi-sani
dokumenti, faksovi, sve je to bilo pokriveno.
Franjo Tuđman, predsednik:
- Nijedan hrvatski general ne treba da ide u Hag niti kao svedok, niti kao
optuže-ni.
AMERIKANCI NI LUK JELI...
OPERATIVNA i tehnička podrška Amerikanaca u operaciji "Oluja" u Hrvatskoj se,

naravno, negira. Razlozi su više nego jasni: diplomatski, ni danas ne bi bilo
mudro zvanično uplitati SAD u "Oluju", jer bi to značilo da su znali da će doći do
srpskog egzodusa. To bi i umanjilo ulogu koja se pridaje hrvatskoj vojsci.
Da sve nije toliko tužno, smešne bi bile tvrdnje ovih dana u hrvatskoj štampi da
je "Oluja" plod hrvatske ratne taktike! U jednoj od "prigodnih" analiza "Oluje",
ob-javljene u "Vjesniku", piše da su tu "vojno-redarstvenu akciju u celosti
osmislili mlađi časnici Hrvatske vojske zamislivši da se, na području izduženom
poput ki-fle, izvede vazdušno-kopnena bitka po uzoru na izraelsku kampanju u
Libanonu 1982. godine, s razlikom da se u Hrvatskoj ratni sukob nije smeo
otegnuti na tri meseca (što se dogodilo Izraelcima), nego je sve moralo da bude
završeno za tri do pet dana".
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Tekst je nastavljen veličanjem uloge hrvatske vojske:

- Već u prvom satu "Oluje", hrvatsko ratno zrakoplovstvo i dalekometni topovi na
kopnu, razorili su glavne srpske komunikacione centre i uništili nekoliko vrlo
va-žnih zapovednih mesta širom Krajine. Na primer, vazdušnu luku u Udbini i
insta-lacije na Ćelavcu uspešno su napali hrvatski piloti, a ne američki lovci kako
tvr-de oni koji osporavaju taj hrvatski vojnički uspeh... Rat su od početka do
kraja re-šili odlično pripremljeni i vođeni hrvatski vojnici bitkom "lice u lice", a ne
udari američkih lovaca - bombardera F-16 i F-15 kao ni predviđanja CIA. Hrvati
se nisu držali klasičnih vojnih udžbenika...
Srpska stradanja, spaljena sela, monstruozno pobijeni ljudi, o čemu su javno
svedočili i zvaničnici UNPROFOR-a, kao ni egzodus skoro 300.000 Krajišnika - ne
pominju se ni jednom rečju!
PREMOREN i raskućen svet, rasut po njivama kraj puta nedaleko od Banjaluke,

kao jalovo seme. Iza njih grad pod teretom beskućnika koji stižu mesecima, od
pada zapadne Slavonije. Ispred, široki put. Za njih, on nema daljinu. Završava tu,
kraj tvrde ledine, gde su našli dom pokriven nebom.
Hladan vazduh ispunjen mukom i ljudskom nesrećom. Sa zemlje, diže se dah,
nalik onom koji izbija iz grobova. I nagoni jezu. Razdire grudi.
Stotine hiljada prognanika iz Krajine pošlo je na put bez imena. Kolone tuge i
očaja vukla je nesreća i ono malo želje da se preživi. U zbegovima, tih teških
avgustovskih dana 1995, kad je "Oluja" pustošila sve srpsko, našli su se i novinari
"Novosti" Milena Marković i Vlasta Popović. Potresne priče o napaćenom narodu
kojima su ukrali zavičaj i adresu više su od sudbinske muke, one su opomena.
Nevoljnici, sa zavežljajima, bez uspomena. Samo strah. Ostade Tepljuh, selo
između Knina i Drniša, mrak, u tri auta i dva kamiona četrdeset duša, i u toj gužvi
dvadesetoro dece. Beba od deset dana. Marica Lukavac, umrla u toj koloni.
Prepuklo joj srce. Sahranila je u Petrovcu. Jedva. Sakupili svi, koliko ih je bilo,
150 dinara za kopanje rake. Sami napravili krst. Pa, ponovo u kamionet bez
cirade, samo registarske tablice KNN 25-14.
- Ispred Prijedora, tukle su ustaše našu kolonu - govorili su tad Petar Šolić i
Jordan Đosić. - Nismo verovali da će nas poterati iz naših kuća. A bilo nam
sumnjivo. Nedelju dana pre bežanije, lokalni moćnici izveli iz grada svoju decu i
naredili im da nikom ne pričaju da će otići. Znali su da će Knin pasti. A deca rekla
deci. Nismo verovali, a i kuda bismo pošli?
Trenutak između dana i noći najteži je za ovaj nesrećni narod, koji danima luta
bez kuće i kućišta. Starina Srećo Babić iz Krupe, odbija dimove poslednje cigare,
kao svoju muku, beskućničku, krajputašku da odagnava.
- Nema više, vala, gotovo je - govori, otupeo i pomodreo. - Gasi se život! Imam
tri sina na frontu. Imam i tri snaje i tri unuka. Ni za jedno ne znam gde su. Da li
ću dočekati? Samo da čujem...
Žena mlada u crnini, vukla je kozu na uzici. Vukla i galamila na onemoćalu
životinju. Zamicale su među konjskim zapregama i nesrećnicima šćućurenim
između njih. Onda se iz pravca gde je nestala žena, čula pesma. Grlo žene u
crnini, koja je pevala u jecaju.
- To je Boja Stojanova. Poludela je za sinom Aleksom. Imao je osamnaest
meseci. Umro joj je na prsima, u koloni. Dugo ga nije ispuštala, nosila ga
kilometrima... - i, ućutaše ljudi iz kolone.
Trinaestogodišnja Jovana Čeko iz Ključa ne spava. Sedi iznad uzglavlja još
mlađeg dečaka i devojčice. Ušuškava ih u neko ćebence. Noć je, hladna.
- Mama nas je ostavila, otišla u Kanadu, malo pred rat. Rekla nam je da ne može
više da nas voli. Neka je, ali mi je teško. Brinem o bratu i sestri. I o tati, nije mu
dobro, ima tri rane.
Mlađa devojčica bunca u polusnu, doziva majku. Jovana plače.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
- Da nije bilo nekih dobrih ljudi, ostali bismo u Sani - priča Jovana. - Iz Ključa su
nas povezli, pamtiću put dok sam živa. Koliko sam se krvi nagledala. Rukama
sam zaklanjala pogled bratu i sestri.
Sa njima, u koloni, Milenka, i njoj je samo trinaest godina. Ima vrućicu, danima.
Tu je sa bakom.
- Dva puta nam rušili dom, a to ni laste ne bi izdržale - priča Kata Drobnjak iz
sela Grmuša, kod Dvora na Uni.
Rampa kod Šimanovaca. U prvoj prikolici krava Lepa. Krava izbeglica. U drugoj,
Kata. Iz kuće uspela da ponese samo fotografiju dece i na njoj osmesi koji su
prošlost.
- Nismo dobili odredište, kažu da smo mi starci, a s nama će lako - tuguje Kata. -
Znaš šta je meni? Meni je da stanem. Ali bih pre toga da prošetam moju Lepu po
Beogradu, da je svi vide, spasla je mnogo dece usput, u koloni.
Jedna kolona iz Suvog Dola krenula je 8. avgusta, lutala prema Dvoru na Uni,
zatim krenula nazad, za Topusko, pa prema Sisku, konačno na autoput. Posle
osam dana pakla stigli u Obrenovac. Nikola Kozlina imao je tada osamnaest
godina. U staru "ladu" uvukao ga otac i rekao mu: "Vozi!" "Kako kad ne znam?"
"Znaš!" I tako je do Beograda dovezao majku, sestru, babu, dedu. Nikola se seća
mrtvih koje su sahranjivali pored puta.
- Umreće mi beba, umreće mi Brankica - vapila je žena.
Šest kilometar dalje, Nikola je zaustavio kolonu. "Ja, braćo, idem po mleko!" Svi
su ćutali. Nikola je s limenom porcijom grabio ka proplanku. Oko njega je pucalo.
Prolazio je pored ljudi, traktora, zaprega, gazio je gorobilje, a onda trčao ka
proplanku, ka nekom čoveku izboranog lica koji je među mecima čuvao kravu.
I kad je pružio ruku da mu deda namuze mleka, starac je prozborio: "Prosuo sam
mleko. Svi moji su otišli. Ja samo čekam. Da dođu, da me ubiju". Nikola je uspeo
da izmuze za punu manjerku. Krava je bila mirna. Čiča nije uzvratio pozdrav.
Pričao je kako su krave bile srećne na proplanku. Brankica je popila neuzvareno
mleko i uspela da tako mala dođe u jedan novi svet. Daleko od Krajine.
ZAŠTO ZLOČINCI KAO HEROJI
Krajina je ostala bez ljudi, zemlja je spržena, kuće opljačkane, zapaljene... Danas
je to muzej zločina.
Profesor dr Svetozar Livada, Srbin koji živi u Hrvatskoj, punih deset godina
analizira jedan od najvećih zločina počinjenih nad civilnim srpskim stanovništvom
posle Drugog svetskog rata.
- Mitomanijom, zločin je pretvoren u pobedu, a zločinci u heroje - kaže za
"Novosti" Livada. - "Oluja" je etničko čišćenje, to je bio planirani etnocid,
kulturocid i ruralocid. Hrvatske nikada neće smeti da se suoči sa vlastitom istinom
da je u brutalnom napadu za četiri dana ubijeno 1.960, a prognano 280.000 ljudi,
uništeno 24.752 kuće, 13.000 privrednih objekata, 182 zadružna doma, 56
zdravstvenih stanica, 78 crkava, 29 muzeja, 181 groblje, 352 trgovine, 113
vodovoda, 96 trafostanica, svi srpski industrijski pogoni, 92o spomenika, 211
ugostiteljskih objekata, 410 zanatskih radnji.
Livada kaže da se danas, deset godina posle pogroma, u svoje kuće vratilo svega
18.000 ljudi, a da je obnovljeno samo 2.700 srpskih kuća. Krajina je, po
njegovim rečima, jedinstven primer da je 1.110 sela i naselja gde su Srbi bili
većina praktično prestalo da postoji!
- Nema biološke reprodukcije, nema institucija, osim krnje Pravoslavne crkve -
kaže Livada. - U svetlu ovog zločina, Hrvatska dan izgona srpskog življa slavi kao
Dan domovinske zahvalnosti.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
GUBITAK zavičaja gotovo je merljiv sa smrću dragog bića. Kao u snovima,

prog-nani osećaju strahovito žive slike, mirise i zvukove izgubljenog kraja. Ta
početna nostalgija gotovo je razarajuća.
Dr Sanda Rašković Ivić, neuropsihijatar, bivši komesar za izbeglice i sama je,
zbog rata u Hrvatskoj, morala da napusti dom. Sudbinu prognanika razume.
Dra-matičan izgon srpskog življa iz Krajine, u ljudima je stvarao višestruki bol.
Rane napaćenog naroda vidala je i kao lekar, i kao čovek koji je doživeo sličnu
sudbi-nu. Mnogo puta zabolela je tuđa muka, ali jednu ne zaboravlja:
- Dežurala sam kada su mi doveli ženu koja je u izbegličkoj koloni izgubila
devoj-čicu. Svoje mrtvo dete dete nosila je na rukama osamdeset kilometara.
Dete je umrlo od dehidracije. Majka nije imala gutljaj vode da je napoji.
Bežeći od oružja i smrti ljudi su ostavljali sve za sobom i kretali na put
neizve-snosti. Mnogi nisu uspeli da dođu do Srbije i slobode. Umrli su u koloni.
Bližnji, ako ih je bilo, sahranjivali su ih kraj puta. Lične drame pretapale su se u
kolektiv-nu, razarajuću. I kad se "negde" stiglo, muci nije bilo kraj. Tek tada, sa
opstan-kom i životom se trebalo suočiti. Našem novinaru Dušici Radeki, dr Sanda
Ra-šković Ivić otkrila je psihološki profil izbeglice. Njega je "crtala" nepoznata
sredi-na, novi ljudi. Bez igde ičega, moralo se ispočetka. Ali, kako?
- Lek je suočiti se sa tugom i iz rana stvoriti nov život. Ali, to je težak proces. Na
sreću, većina izbeglica je to uspela - kaže dr Rašković Ivić.
Svaki prognanik, po njenim rečima, prošao je kroz tri faze. Optimizam, kao prva,
javlja se neposredno posle bekstva, kad je čovek srećan što je spasao glavu i što
mu je porodica na broju. Traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Sledi re-alni
pesimizam, kad naviru pitanja: šta me čeka, kako da se prehranim, gde ću da
živim? U ovoj fazi, koja traje od šest meseci do godinu, čovek se suočava sa onim
što je izgubio. Treća - depresivni pesimizam, može da se rastegne i na tri godine.
- To je mučan period, kad se svet čini užasnim. Stiže nostalgija. Javlja se
apati-ja, kad se budućnost ne nazire. Apatija može da uslovi i depresiju, kod
labilnijih i paranoju. Ona je uzročnik i brojnih psihosomatskih bolesti - kaže dr
Rašković Ivić.
U kolonama čemera, na traktorima, u prikolicama, kamionima bez cirade, bilo je i
mnogo beba, dece, staraca. Putovanje kojem su pretili smrt, žeđ, glad, meci,
granatiranja, trajno je urezano u sećanje. Ono se ne zaboravlja. Po dolasku na
odrednicu, sledilo je suočavanje sa novom sredinom. Mlađi, koji nisu imali svest o
pripadnosti, brže su se adaptirali. Teže je išlo kod dece u pubertetu. Tako mla-di,
dok se tek "ukorenjuju", suočavali su se sa problemom opstanka. Stariji od 60
godina nisu bili spremni za promene. Njihove su rane najdublje. Oni su se ti-ho,
gotovo nečujno, prepuštali sudbini kao usudu. Za sve - i za povratak, i za no-vi
početak, trebalo je hrabrosti.
Novo okruženje, ma kako blagonaklono, nije svima pružalo podršku. Problem,
možda najdublji, bilo je razočaranje u maticu, od koje se očekivala zaštita.
Zate-kli su ih, takođe, iznureni ljudi, izmoreni nemaštinom, hiperinflacija, zemlja
u izo-laciji... Narod u Srbiji najbolje je primio prve kolone izbeglica, a kako su
prolazile godine solidarnost se tanjila.
Deset godina posle pogroma, u kolektivnim centrima ostali su stari i bolesni,
udovice sa decom, porodice invalida. Oni i dalje žive teško, u skromnim, često
nedostojanstvenim uslovima. Njihov dan je strašno dug i oni ništa ne očekuju.
Tek ponekad, na vrhuncu te slabe nade, kažu: "Rešiće se nešto", a ni sami ne
znaju šta je, zapravo, to.
Želja da se, makar na tren, dođe na svoje, vidi svoja kuća, njiva, poljana, po
reči-ma dr Rašković Ivić je normalno osećanje čoveka sa dušom. Od razorne
nostal-gije razdvaja ga samosvest da je sticajem životnih okolnosti odabrao drugi
put, a da mu je novi grad u kojem je - novi zavičaj. Ako ode, isplače se, doživi
katarzu i, po pravilu, zadovoljan se vrati svojoj kući - ovde.
I dr Sanda Rašković Ivić volela bi da ode u rodni kraj, ali kaže da nema snage da
vidi srušenu kuću.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
- Odlazila su moja deca, a ja sam ih molila da mi slikaju predele, zalazak sun-ca,

brda... Posle, dok su mi pokazivali fotografije, plakala sam, plakala je i moja
ćerka.
HRVATSKI bojovnici, u likvidaciji Srba, primenjivali su isprobane metode

likvida-cije - klali su, spaljivali, ubijali metkom u potiljak, bacali u jame. U "Oluji"
koja je brisala sve srpsko, žrtve su kažnjavane i "novim metodama" -zamrzavali
su ih i spaljivali hemikalijama. Obdukcija koju su obavili najpoznatiji stručnjaci sa
VMA pokazala je svu monstruoznost zločinačkog krvavog pira.
I kad je prestao svaki otpor SVK, agresor je ubijao ljude u izbegličkim kolona-ma,
i do Une i preko Une, duboko na teritoriji Republike Srpske. Na putevima ko-jima
su se kretale krajiške izbegličke kolone, ostajali su leševi. Na decu, žene i stare,
udarale su artiljerijske granate, avionske bombe, pogađali su ih snajperski hici...
Dokumentaciono-informativni centar "Veritas" deset godina slaže potresnu priču o
- ubijanju naroda. U bolnoj evidenciji, kao usud ali i opomena, stoje imena 1.934
poginulih i nestalih Srba, od čega 1.196 civila. Polovina starija od 60 godi-na. Od
ukupnog broja žrtava, samo u avgustu te bolne 1995, ubijeno je 1.883 lju-di. Ili,
statistički precizno, po 68 dnevno!
Savo Štrbac, rukovodilac "Veritasa" u Beogradu, novinaru "Novosti" Radetu
Mati-jašu rekao je da su Hrvati pokupili i pokopali 911 srpskih leševa, najviše pod
oznakom "nepoznat", od kojih je nešto više od polovine ekshumirano. Samo
tre-ćina je identifikovana dok se, po njegovim rečima, bezrazložno odlaže
ekshuma-cija ostalih registrovanih grobnica. Za većinu sa spiska nestalih još ni
leševi nisu pronađeni.
- Oko 1.500 pripadnika Srpske vojske Krajine preživelo je hrvatski zatvor ali sa
traumama za ceo život - kaže Štrbac. - Još 15 vojnika osuđenih za ratni zločin
izdržava kaznu u nekom hrvatskom kazamatu. Oko 3.200 starih i nemoćnih, ko-ji
nisu hteli, ili nisu mogli, da napuste ognjišta, na silu je deportovano u logore za
civile. Krajina je opustošena, opljačkana i zapaljena. Nisu štedeli ni crkve,
kulturne, istorijske spomenike, ništa srpsko. Savet bezbednosti, osim "snažne
osude hrvatske vojne ofanzive velikih razmera" (R 1009/95), nije kaznio
agreso-ra.
Najveći paradoks "Oluje", kao i onog što joj je prethodilo - "Miljevački plato",
"Maslenica", "Medački džep" i "Bljesak", prema rečima Štrpca, je u činjenici da je
agresor bila članica UN, a Krajina zona pod zaštitom iste organizacije.
A gde su krajiški Srbi, deset godina posle izgona?
- I dalje smo, uglavnom, prognanici, beskućnici, apatridi i iseljenici. Oni koji su
nas brutalno oterali iz naših domova zovu nas zločincima. I dalje postavljamo ista
pitanja: kako možemo biti agresori u državi u kojoj smo bili konstitutivan na-rod,
kako možemo biti zločinci kad su oni nas ubijali, dve trećine nas prognali, uništili
nam svu privatnu imovinu i sve istorijske, kulturne i duhovne spomenike.
A mi, krajiški Srbi, samo želimo da se vratimo u svoj zavičaj, na svoja imanja, u
svoje stanove. Hoćemo da sakupimo kosti pobijenih rođaka i sahranimo ih po
na-šim pravoslavnim običajima. Naš povratak, ako ga ikada bude, želimo da bude
dostojan čoveka. U to, da budem iskren, sumnjam.
Svesni smo da Hrvatska onemogućava ili otežava naš povratak služeći se
diskri-minišućim zakonima, na osnovu kojih su nam oduzeta mnoga ekonomska,
gra-đanska i politička prava. Posle dugo planiranog etničkog čišćenja, u koji je
uloži-la mnogo potencijala, Hrvatska se dobrovoljno neće odreći svoje
"demografske ravnoteže".
Zato je u desetoj godini izgnanstva, licemeran prizvuk kojim čelnici hrvatske
dr-žave javno govore o povratku Srba, kao prioritetnom državnom i nacionalnom
pi-tanju. A, zapravo, ništa se nije promenilo na bolje. Naprotiv, državni mediji,
voka-bularom iz ranih devedesetih, propagiraju mržnju prema svemu što je
srpsko; po-vratnici se hapse i maltretiraju, uključujući i ritualna ubistva; ponovo
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
odjeekuju bomb be i ruši se srpska imo ovina; napa adaju se prravoslavne svetinje,
znamenja i sve eštenstvo, ponovo se ispisuju grrafiti "Srbe na vrbe".
ve ovo, dešava se u go
I sv odini u kojooj je Tužilaš štvo Haškog tribunala izmenilo i
do-punilo prvo obitnu optužnicu protiv v hrvatskih h generala Ivana
I Čermmaka i Mladena
Marrkača. Zajedno sa gen neralom Anttom Gotoviinom oni se e terete da su tokom i
nakkon operacijje "Oluja", "sudelovali u udružen nom zločina ačkom podu uhvatu čiji je
j
zaje
ednički cilj bio prisilnoo i trajno uk
klanjanje Srba sa podrručja Krajin ne". Na
optuu-žnici je i celokupni hrvatski
h vojjni i političk
ki vrh iz rattnog period
da, na čelu sa
pokkoj-nim Franjom Tuđm manom. Za zločin se te erete i mno ogi neimenoovani članoovi iz
voj--nih, policijskih, politič
čkih i stranačkih struk ktura.
KO RANE ZALEČITI
KAK Z
NI deset
d godin na posle egzodusa Srb ba, Hrvatsk ka ne uspev va, i ne želi, da reši
srp--sko pitanje e po evropsskim standaardima - ka aže Štrbac. - Prognani Srbi rešen nje
sta--tusa u Hrv vatskoj vide
e u primeni plana Z-4 s početka 1995, kojim m im je
međ đuna-rodna a zajednica (UN, EU, SAD
S i Rusija
a) garantovvala "državvu u državi"".
Naddamo se da autori ova aj plan nisu pravili za "jednokratn
" nu upotrebu u" ili za
tadaašnje čelni--ke Hrvatskke, RSK ili SRJ.
S Očekuujemo reakc ciju međunarodne
zaje
ednice, pos seb-no na im
mplementaciji Plana Z-4,
Z jer bi se
s donekle ispravila ve elika
istorijska i ljud
d-ska nepraavda, kojoj je i sama uveliko
u kummovala, pre ema Srbima a iz
Hrvatske.
U novom domu Vojinović ća tuga za ognjištem
o
STI, SINE,, DA PLAČEM

PUS
DRAGIICU Vojinov vić (47) sammohranu

majku Dušana (2 27) i Dušanke (25),
najgorra nepogoda a zadesila u selu
Katinovac, Vrgin most. Muža a Mileta
dopremmili godinu ranije sa V VMA iz
Beograada, i čim je legao u k krevet rodne
kuće, umro
u je.
Vojinovviće je naš reporter VV. Popović
posetio
o u novoj kući,
k u novoom zavičajuu-
Rači Kragujevačk koj.
Majka Dragica Vo ojinović:
- Imalii smo tako lepu kuću. Mali Dušan n
seo za volan trraktora, pu una prikolicaa raz-ne, tuuđe čeljadi. Kuda? U G Glinu, premma
Toppuskom?
Sin Dušan Vojinović:
- Im
mao sam 17 7 godina, nisam bio mali.
m Video sam
s tenkovve kako pro obijaju kućee,
štale, gaze autta, stoku, mrtve
m ljude
e... Majka kuka
k što ni dokumenta a nemamo.
Majka Dragica:
- Poobegli smo u šumu, ko od Rujevca. Tri dana i tri noći u šumi.
š Lutali smo, misllili
da hodamo
h pre
ema Dvoru. Deca potp puno iznemmogla od gla adi. Tražim
m vodu,
na-đ đem neku baru,
b u jednoj bašti ovoliko male e paprike. Gledamo
G krroz granje i
žbu-nje krvavii pir ustaša.
Sin Dušan:
- Prrimetili smo
o džip Unprrofora, ali nismo smeli da se javim mo.
Majka Dragica:
- Miislila sam, ne
n mogu da a izdržim, deca
d umiru, gube mi se,
s javiću s se, pa neka
nas pobiju. Un nprofor nas odveo do nekog
n kamiona, dali deci
d da neštto jedu. De
e-ca
sve ispovraćala, stomak nije primao o hranu. Onnda, kamion sa izbegliicama pre-ma
Siskku. Zaustav vljaju nas ustaše.
u Jeda
an mi je staavio cev puuške u usta i pitao gde e mi
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
je muž. Umro je - rekla sam. Vodili su nas putevima gde nije bilo toliko leševa, ali
sam videla dovoljno.
Sin Dušan:
- Iznenada je stao naš kamion. Došle ustaše. Nema zaštite. Što ste stali? -
smejao se jedan. Šofer vam pobjegao? Vozač je bio mrtav, ležao na volanu,
mo-zak mu bio raznet. Pobegli smo prema nekom groblju, a oni su pucali uvis.
Uhvatio sam devojčicu od tri godine i trčao, osećao sam njen dah.
Majka Dragica:
- Eto Unprofora, strpaju nas u drugi kamion, a mi smo cele prethodne noći bili na
groblju, gledali krstove i krstili se, neko dete je plakalo, čula sam da su mu i
majku i oca ubili...
Sin Dušan:
- Nemoj, majko, opet.
Majka Dragica:
- Hoću. Nas su od Siska izmetom gađali, kamenovali nas, bacaju nam koske u
prikolicu kamiona...
Sin Dušan:
- Oženio sam se majko, unuka čekaš. Tvoja ćerka, moja sestra, Dušanka se udala
u ovdašnjem selu Miraševcu, dve ćerkice, tvoje unuke ima. Dobar čovek, Miloje
Živanović nam dao plac, kuću smo izgradili... Eto, penje se pasulj uz prit-ku,
imamo krompir, naći ću i ja posao, završio sam Mašinsku školu ovde u Ra-či...
Možda će unuci opet u Krajinu.
Majka Dragica:
Pusti, sine, da plačem.
DECENIJA od izgona četvrt miliona Srba iz Hrvatske u Americi protiče gotovo

neprimetno. Profesor Univerziteta u Pensilvaniji Edvard Herman, šef tima
međunarodnih stručnjaka koji su godinama ispitivali događaje u Srebrenici, ono
što im je prethodilo i usledilo posle njih, jedan je od retkih glasova koji u SAD
govori o operaciji “Oluja”.
U knjizi “Proizvodnja saglasnosti”, sa koautorom Noamom Čomskim, Edvard
Herman je ukazao na ulogu masovnih medija u SAD, kao agenata američke elite i
vlade. U poglavlju “Vredne i bezvredne žrtve”, dao je snažne dokaze da se žrtve
američkih zvaničnih neprijatelja i ciljeva smatraju “vrednim”, daje im se velika
pažnja i odaje počast, dok su žrtve SAD i njihovih klijenata “bezvredne” i njihove
patnje se ignorišu.
U intervjuu našem dopisniku iz Amerike, Dubravki Savić, profesor Herman
razotkriva dvostruke standarde po kojima su žrtve proglašavane zločincima, i
obratno.
- Kako su Jugoslavija i Srbija bile meta SAD, njihove žrtve u Srebrenici su brzo
prihvaćene (i zapravo preuveličane), da se meta i neprijatelj (Jugoslavija i Srbija)
okarakterišu u lošem svetlu i opravdaju neprijateljske akcije protiv njih. S druge
strane, jugoslovenske i srpske žrtve, poput onih u hrvatskoj Krajini, nisu vredne, i
prema našoj analizi, ignorisane su. Slučaj se izvanredno uklapa u te analize,
pokazujući različit tretman striktno povezan sa političkim interesom - kaže
Herman.
SREBRENICA KAO POKRIĆE
Na pitanje zašto događaje u Srebrenici dovodi u vezu sa onim što se događalo u

Zapadnoj Slavoniji i Krajini, Herman kaže:
- Jedan od razloga je što sam želeo da pokažem pristrasnost medija zbog
fokusiranja na Srebrenicu i ignorisanje ili potcenjivanje operacije “Oluja”, jer se
ne slažem sa političkom koja podvlači pristrasnost. Zainteresovan sam i za istinit
bilans rata u Bosni u kome nije bilo jednostavno dobrih i loših momaka.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Pristrasnost medija se zasnivala na nepoštenom prikazu događaja i vezama.

Srebrenica je čak služila kao pokriće za operaciju “Oluja”, ali to nikad ne biste
zaključili čitajući američke medije.
Uloga SAD u operaciji “Oluja”, prema Hermanovim rečima je nesporna. On kaže
da je Amerika bila partner Hrvatske u operaciji - snabdevajući je obaveštajnim
podacima, plaćenim savetnicima, čak izvesnom direktnom vojnom pomoći.
Takođe, Hrvatsku je štitila u Međunarodnom krvičnom sudu za prethodnu
Jugoslaviju odbijajući da obezbedi satelitske dokaze o hrvatskim akcijama. Da je
Haški sud poštena organizacija pre nego ruka NATO i SAD, hrvatski zvaničnici bi
bili suđeni za ratne zločine u operaciji “Oluja”.
Dok se Bela kuća u vreme operacije “Oluja” nije mnogo osvrtala na izgon Srba iz
Krajine, tadašnji medijator EU, bivši premijer Švedske Karl Bilt je izjavio: “Ako
prihvatimo da je u redu da Tuđman očisti Hrvatsku od Srba, onda kako, zaime
Boga, možemo da stavljamo primedbe ako Jeljcin očisti Čečeniju ili jednog dana
Milošević pošalje armiju da očisti Albance sa Kosova?” Ovu izjavu Herman danas
ovako komentariše:
- Ima u njoj vrednosti, ali i slabosti. Mogli smo da osudimo izgon i ubistva u
Srebrenici (ne samo u Čečeniji) da smo bili u stanju da prihvatimo izgon i ubijanje
u Krajini. Progon iz Krajine je bio daleko masovniji od onoga u Srebrenici, i po
mom mišljenju, zasnovanom na dostupnim materijalima, najmanje podjednak
broj civila je ubijen u operaciji “Oluja” kao i u “srebreničkom masakru”. Hrvati
nikada nisu odvojili žene i decu kada su opustošili srpsku Krajinu. Dok je samo
jedno žensko telo identifikovano u 17 grobnica otkopanih pored Srebrenice do
1999. godine, više od 350 žena i dece je ubijeno u operaciji “Oluja”. Takođe,
Miloševićeva armija nije čistila Albance dok NATO nije počeo bombardovanje, a
čak i tada Albanci i Srbi su podjednako bežali, dobrim delom od NATO bombi i
pretnje ratom.
I HAG PRISTRASAN
Na pitanje kako sudi o preduzetim akcijama haškog suda u vezi sa operacijom

“Oluja”, Herman kaže:
- Kontrast u tretmanu je dramatičan - zvaničnici bosanskih Srba bili su odmah
optuženi, čak i pre nego što su činjenice sakupljene, dok civilni i vojni lideri
uključeni u masakr u Krajini uglavnom nisu nikada optuženi. Ideja da bi američki
zvaničnici trebalo da budu optuženi zbog svoje uloge nikada čak nije pokrenuta.
Ponašanje haškog suda se uklapa u model politički pristrasnih suđenja zasnovanih
na svrsi organizacije, njenom finansiranju, osoblju i generalnoj integraciji u NATO
operacije, koju je dobro opisao Majkl Mendel u “Kako Amerika može da umakne
ubistvu?
Prema Hermanovoj oceni samo će žrtve američkih neprijatelja uživati simpatije i
pomoć “međunarodne zajednice”. SAD i njene države -klijenti mogu da pate i biće
teško pritisnuti da bi dobili olakšice, čak i kada su predmet masovnog etničkog
čišćenja - što je jasno danas kada Izrael nastavlja da preuzima palestinsku zemlju
i uklanja one koji nisu Jevreji, dok zemlja koja etnički čisti ne samo da nije
kažnjena, već prima pomoć.
- Oluja" je bila pravo etničko čišćenje uz nasilje, i da su tako nešto Srbi uradili,
bilo bi označeno kao “genocidno” - kaže profesor Herman. - To samo po sebi ne
može da se toleriše, posebno u svetlu ogromne hipokrizije u vezi sa Srebrenicom i
etničkim čišćenjem na drugim mestima, ali
jedino onim koje su počinili Srbi.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
NEŽNA BOMBARDOVANjA
HIPOKRIZIJA oko takozvanog “pomirenja”, priznanjem bosanskih muslimana kao

žrtava, uz potpuno nepriznavanje žrtava Srba iz Krajine i Bosne, uočljivo je i
neprihvatljivo. Ono nema nikakve veze sa pravim pomirenjem. U stvari, to je u
funkciji unapređenja interesa bosanskih muslimana, održanja slabe Srbije u
zavisnom položaju, stavljanja “humanitarne intervencije” NATO u pozitivno svetlo
i pripreme sveta za sledeća nežna bombardovanja.
Reporter "Novosti" sa prognanim Svilokosima
SAMO KAD BIH USNULA
Izbeglički kamp. Rača Kragujevačka. Beskućnici se jadaju u pero V. Popoviću.
Ljubica (75), majka Ranka Svilokosa govori:

- Položaji pali, sela zapaljena već opustela, kažu mi: hajde u prikolicu. Čekajte,
kažem, šta ću sa kravama, svinjama, ovcama, šljiva rodila!
Stara žena Ljubica umorna:
- Oni meni kažu: idemo! Nas jedanaest u traktorskoj prikolici. Mi, gole duše.
Ljubičin san Ranko:
- Čujemo da nam je presečen odstup. Nema rezervnog položaja!
Rankova žena Dragica:
- Ujutru je počelo da puca, 4. avgust. Sela bliže linijama već izbegla. Mislim, dva
dana nas tuku, šta je sad? I ranije su navaljivali, mi se sklonimo, pa se vratimo u
Jošavicu. Dođe vest iz Komareva, bežite. Kuda, mrak ti ... Deca i ja po dve majice
u rukama i u prikolicu. Idemo prema Glini, tamo su naši. Pitam se, gde je moj
Ranko. Poneli po veknu hleba.
Rankov sin Goran (23):
- Išao sam u školu u Blinji, školski raspust ko školski raspust. Završio sedmi
razred. Mi smo bili samo klinci. Video sam drugare u konjskim zapregama.
Rankov sin Zoran (20):
- Najviše mi bilo žao Reksa, mog psa terijera. Ostao, a imali smo i dve mačke,
žutu i tigrastu.
Rankov sin Goran:
- Nije bilo goriva. Samo se čuje: teraj dalje, teraj dalje! Za uvo me neko
povukao. Gledao sam devojčicu kako je bacaju u raku, a njen otac poludeo i neće
da krene, zakrčio put...
Rankova majka Ljubica:
- Sada ništa ne boli. Ranili me, a nogu mi u putu kroz Bosnu uhvatila gangrena.
Odsekoše bol tek u Subotici. Sada i ova druga izdade, više ne mogu na štake.
Volela sam kad pozlati pšenica, kad šljive zaplave voćnjakom, onoliki kukuruzi
kad pobede polje. Sada samo želim da mirno usnim i nikada se ne probudim. Eto,
deca moja se opet pokućila. Znaš postoji jedna reč: kasno. Za mene je kasno.
VEĆINSKA hrvatska politička i naučna javnost "Oluju" smatra akcijom hrvatske

vojske u domovinskom ratu protiv pobunjenih Srba, "velebnom akcijom i
najsjanijom deonicom domovinskog rata". To je, po njima, legitimna, pravedna,
odbrambena i oslobodilačka akcija u cilju odbrane od velikosrpske agresije, gde
nema zločina i etničkog čišćenja, jer su navodno Srbi sami otišli, upravo onako
kako su Srbi napustili Sarajevo i okolinu posle Dejtona. Kako Srba nije bilo na
prostoru Krajine kada je ušla hrvatska vojska to nije ni mogla počiniti zločine ni
etničko čišćenje. Dakle, radi se o "samoizgonu". Službena Hrvatska je, prema
izjavama, i dalje ponosna na svoju "Oluju", a zločine i etničko čišćenje naziva
ekcesima.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Dr Momčilo
M Pavlović, istooričar, u raz
zgovoru sa našim novinarom Zorranom
Nikoolićem objaasnio je uzrroke i posleedice veliko og srpskog egzodusa
e iz
z Krajine.
Pavvlović smatrra da se strradanje civila i dalje gleda kroz prizmu
p naciionalističkih
h
osećanja i pote ežu argume enti koji su zemlju uveli u krvavo o kolo. Nasspram
hrvaatskom liceemerju, pre ema njegov vim rečima,, stoji dominantno miš šljenje međ đu
Srbima da se radi
r o smišljenom i du ugo priprem manom plan nu, uz pomoć SAD, da a se
ne samo
s zauzm
me Knin ne ego i da se protera celokupno srp psko stanov vništvo
("pootrebno je da
d nanesem mo takve udarce da Srbi praktičn no nestanu", kako je
govvorio Tuđma an). U priloog se navod de dokumen nta i razgov
vori Tuđma ana i hrvats skih
gennerala na Brrionima, op ptužnica Ha aškog tribun nala, i konaačno kvalifikacija akcijje
kao etnocid, genocid i etn ničko čišćennje.
- U trijumfalisttičkom nasttupu hrvats ske vojske počinjeni su s brojni zlo očini nad
civillnim stanov
vništvom, stvorena
s je klima nesigurnosti, straha i prog gona, kao
rezuultat propaggande i gov vora mržnje e, ali i poje
edinačnih zlločina nad Srbima
nekkoliko godinna pre "Olujje" (zločin na
n Koransk kom mostu,, Gospiću, S Sisku, Zadrru,
stra
adanje na stotine
s civila
a u operaciji "Bljesak"") - kaže Pa avlović. - OOpšta klima
nesigurnosti za a Srbe, traggična sećan nja na Drug gi svetski raat, iskaziva
anje radikallnog
hrvaatskog nacionalizma, ustaška iko onografija i vokabularr s jedne, i politička
težnnja Srba daa se stvori sopstvena
s d
država i uv
verenje da se
s sa Hrvattima ne mo ože
žive
eti, dovela je
j do tragedije naroda a Krajine.
ČIS
STO OD SR
RBA
HRVATSKA A vojska sis stematski jej

uništavala a sela i srps sku baštinu,
crkve, spo omenike, grroblja. U
Hrvatskoj je 1991, žiivelo oko
6o.ooo Srba a danas s ih je manjje
od 20.000 0. Deset godina kasnije,
čitav prosttor nekadašnje Repub blike
Srpske Kra ajine i daljee je manje--
više očišće en od Srba,, imovina
poharana i razvučena a, sela
popaljena a deklarativne izjave i
mogućnos sti za povra atak, ne nud de
veliku nad du u povrattak, pomire enje
i trajni sužživot na timm prostorim ma.
O pozivu hrvatskog
h rrukovodstva da
se Srbi
S vrate u svoje kuće gde će im m biti garan
ntovana slo oboda, Pavlo ović smatra a da
prvoo treba vide eti koliko se Srba vrattilo, kako je
e regulisalo o svoja imo ovinska i druga
pravva, da li su stvoreni uslovi za povratak i tra ajni opstana ak, koliko je kuća
obnnovljeno, ka ako se hrva atska državva odnosi prrema imoviini ali i ukupnoj baštin ni
Srba. Hrvatska a, da bi pok kazala svoje evropsko o humano liice, čini ove e pokušaje,, ali
potrrebno je vid deti stvarnee efekte tih
h poziva. Akko iza poziv va ne stoji i iskrena
akcija i političk
ka volja ond da je to sammo mrtvo slovo
s na paapiru. Srbim ma je potrebno
garaantovati ne e samo bezbednost ne ego i sva im
movinska prrava, pravič čnu naknad du i
konačno stavra anje ekono omskih uslo ova za povrratak i održiv opstanak k na svojim
m
vekkovnim ognjjištima.
Na pitanje kak ko komenta ariše Tadićeev poziv Meesiću da se odredi prem ma "Oluji",
Pavvlović kaže:
- Ta
adić, ili njeg
govi savetn nici ne poznnaju situacijju ili pozicijje lidera bivvših
jugooslovenskih h republika a posebno o Mesića. Ne erealno je očekivati
o daa ljudi koji su
učestvovali u destrukciji
d Jugoslavijee sada prommene mišlje enje. U tom m smislu je
poziv predsedn nika Tadića a potez koji je unapred d osuđen na neuspeh..
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Traggedija narooda republikke Srpske Krajine

K je ogromna,
o p
posledice ettničkog
čišć
ćenja su dirrektno potrlle ukupnu istoriju
i Srba na tim prrostorima - kaže Pavlo ović.
- I nije
n problem
m samo u zločinima,
z p
problem je i u pravičn
noj kazni, svvesti o zloč
činu,
prašštanju i pre
evazilaženjuu prošlosti, zarad budućnosti. Do ok se u Haggu sudi
srpsskom vojno om i političk
kom rukovo odstvu, za "Oluju" opttužba se sv vela na
nekkoliko generrala. Ima li odgovorno osti za "Oluju", i kako će ne samo optužnica a
neggo i presudaa, ako ikadaa bude don neta, okarakterisati ov vu akciju.
Međ đutim, jednno je akcija,, drugo su zločini, a trreće posled
dice etničko
og čišćenja,,
vidnne i danas. Zločin se ne
n može prravdati nika akvim razlogom, pa ni državnim,
dommoljubnim. A, može li normalan čovek
č biti ponosan
p na zločin?
ODUVANI NA
A KRAJ SVETA
"Ljubite
e neprijateljje svoje,
blagosiljjajte one kkoji vas
proklinju, činite doobro onima koji
vas mrz ze i molite sse za one koji
k
vas vređ đaju i progone". Sledeeći
ove bibllijske zakon ne, svešten
nik
Momčilo o Vukša (42 2) pune dvee
decenijee među svo ojim narodoom
širi misiiju dobrote. Posle
završenne najstarije e bogosloviije u
manastiru Krka po očeo je u
Biogradu na moru 1986,
nastavio o u Benkov vcu i Strmic
ci
kod Knina, sve do "Oluje" kojja
ga je, posle
p kratko
og službovaanja
u Despotovcu, odvela u Australiju.
A
Malo Srba na ovom
o dalekkom kontine entu nije ču
ulo za oca Momčila iz Džilonga krajk
Melburna, koji poslednjih h šest godin na do svojihh parohijana preleti i p
po nekoliko o
ada kilomettara. Našem
hilja m novinaru Danijeli Klljajić, Momčilo Vukša jje otkrio ka ako
je posle
p "Olujee", tamo da aleko, stvorrio Krajinu u malom i zašto
z se boori za opstaanak
svakog srpskog ognjišta u rasejanju u.
Svee vreme ratta, ovaj mis sionar dobrrote i duhov vnosti, provveo je na prvoj liniji
fronnta, verujućći i učeći sv
voj narod da Gospod nikada
n ne ostavlja
o onee koje voli.
- Taakvo zlo ne bih nikom poželeo. Malo M nade skupljene
s u zavežljaj i mnogo žellje
da se
s preživi... Ubrzo, sa porodicom m sam došao u Srbiju, u Milivu ko od Despoto ovca
(parohija manastira Mana asija). Na poziv
p Srpskke eparhije iz Melburna otišao sam u
Ausstraliju - seć
ća se otac Momčilo.
U Australiji i na Novom Zelandu
Z dannas živi okoo 142.000 Srba.
S Od 19991, došlo ih
je više
v od 42.0000 iz raznih krajeva bivše Jugos slavije, u 32 parohije. U dva srps ska
man nastira u Ile
ejnu i Kamberi naši ze emljaci se okupljaju
o uglavnom o velikim
prazznicima, a otac Momčilo ne krije da za poje edine paroh hijane nedeljno pređe i po
nekkoliko hiljad
da kilometara.
- Needavno sam m u Tasman niji, gde im
ma 505 Srba a, proveo nedelju dana a. Svetog
Nikoolu u Hamiltonu, na granici sa Ju užnom Austtralijom, sla ave samo d dve porodic ce.
Zavvetovao sam m se da ću u svojim parohijama obići svaku u srpsku poorodicu,
osveštati svak ki pravoslav vni dom. Sn nagu mi uve ek daje velika ljubav p prema ljudima
ašoj crkvi.
i na
U Daftonu
D kod
d Melburna ima dosta Srba iz Kra ajine. Okupljeni oko Kulturnog kluba
"Nikkola Tesla",, slave Svetog Iliju, iggraju balotee. Baš kao nekad
n u zavičaju. Sinu u
je, poštujući
p k
korene, dao ime Jug-B Bogdan i upisao ga u Srpsko
S KUDD "Šumadija a",
kojee pri crkvi okuplja
o srpsku mladež ž od 5 do 25
2 godina.
- Štto ste od ottadžbine da alji, ona vamm je srcu bliža,
b kaže otac
o Momčiilo. Ma gde da
smo o, neka nas s svi putevi vode u Srb biju. Tamo su nam ko oreni. Ako ihh izgubimo,
neće biti ni nas, ni srpsko og imena.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
NI deceniju posle druge najveće srpske seobe, 28o.ooo izbeglih u "Oluji", nije se
ni primaklo rešenju nevolja, obezbedilo sigurnu egzistenciju. I oni, malobrojniji,
koji žele natrag u Krajinu, ne mogu da vrate imovinu, nemaju zaposlenje...
Neretko ih čekaju provokacije, diskriminisani su gotovo na svakom koraku.
Prognanici kojima je Srbija pružila utočište i utehu, uglavnom nemaju siguran
krov nad glavom. Opstanak za njih znači - raditi bilo šta, po bilo koju cenu.
Preteško i jednima, i drugima.
U sumornoj analizi izbegličkog statusa Dragiša Dabetić, republički komesar za
izbeglice je našem novinaru Ivani Milićević izneo alarmantne pokazatelje. Od
ukupno 537.ooo izbeglica registrovanih u Srbiji, polovina je pobegla u naletu
“Oluje”. Prema prošlogodišnjem popisu, od registrovanih 14o.ooo prognanika,
većina je iz Hrvatske. Kad im se pridruže i oni koji su uzeli državljanstvo SCG,
broj je zabrinjavajući - punih 35o.ooo!
- Takozvano statističko smanjenje izbeglih ne znači da se njihov problem rešava,
već da u najvećoj meri oni samo menjaju status - naglašava Dabetić. - Samo
brige ostaju iste. Ni decenija nije bila dovoljna da se svima pomogne, ili oko
povratka, ili u integrisanju u ovdašnju zajednicu. Zvanično, u Hrvatsku se vratilo
58.5oo izbeglica iz Srbije, mada podatak treba uzeti sa rezervom. U red za
domovnicu mnogi su stali samo da bi vratili imovinu, a žive ovde. Drugi su se
vratili kućama, a zadržali i srpsko državljanstvo za “ne daj Bože”. Hrvatske vlasti,
međutim, tvrde da se u Krajinu, na svoja ognjišta vratilo duplo više - čak 117.000
prognanih.
U Komesarijatu za izbeglice nemaju precizan uvid koliko je vlasnika prodalo svoje
kuće i imanja i po kojim cenama. Hrvatske vlasti nerado o tome govore.
Razumljivo, jer je većina stanova i kuća prodata ispod svake ekonomske računice.
Da bi dobili bilo šta, Srbi iz Krajine prodavali su imovinu i deset puta jeftinije -
kuće i njive odlazile su u hrvatske ruke i za pet, deset hiljada evra!
Teško je i nabrojati nevolje povratnika. Zbog čestih incidenata ugrožena im je
bezbednost. Strah seju i spiskovi hrvatske policije sa osumnjičenima za ratne
zločine. Mnogo krajiških Srba ne može da vrati stanarsko pravo, obnovi kuće...
- Jasno je da pitanje izbeglica ne može da se vuče u nedogled i zato se Vlada
Srbije zalaže za njihov što brži zakonski status - ističe komesar. - To
podrazumeva dva ravnopravna pravca - povratak i integraciju. Ne zalažemo se
samo za fizičko vraćanje, nego i za dobijanje svih izgubljenih prava. Povratak u
Hrvatsku teži je nego u Bosnu. Stalo nam je da rešimo sve što te procese koči.
Jedan od uslova za uključivanje izbeglica u normalan život je ukidanje kolektivnih
centara. To podrazumeva i trajno rešenje njihovog stambenog statusa. U
dramatičnom trenutku, kada su se iz Krajine ka Srbiji slivale tužne kolone
prognanika, utočište im je pruženo u nekoliko stotina kolektivnih centara. U njima
je živelo više od 8o.ooo ljudi iz Hrvatske i Bosne. Ovakav smeštaj je privremen i
nužno zlo. Nažalost, mnogi su i danas na istom mestu, kao pre deset godina.
- Kolektivni centri postepeno se prazne - napominje Dabetić. - Mnogi ih napuštaju
sami, pronalaze posao, snalaze se. Ti ljudi su žilavi, ne stide se posla i grčevito se
bore za opstanak. Trenutno, u Srbiji je 12o centara sa 4.5oo stanara, od kojih je
oko 4o odsto iz Hrvatske i Bosne. Međunarodna zajednica, posebno UNHCR,
dobrim delom, izdržavali su rad kolektivnih centara. Danas, međutim, 95 odsto
novca za centre izdvaja se iz republičkog budžeta, što Srbiju mesečno košta
milion evra. Preko noći ih je nemoguće pogasiti sve, mada ih je pre četiri godine
bilo tri puta više.
Zatvaranje, kažu u Komesarijatu, ide po planu koji prate programi stambene
gradnje, raspodele građevinskog materijala, novčane pomoći od 13o.ooo dinara,
smeštaja u ustanove socijalne zaštite... Za najstarije i nemoćne sagrađeno je šest
gerontoloških centara.
U Srbiji je izgrađeno više od 3.ooo stanova, što znači da je krov dobilo najmanje
1o.ooo izbeglica. Većina je iz Hrvatske. U toku je gradnja još 2oo, a italijanska
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
vlada obećala je finansiranje 67o domova. Srpska vlada uskoro bi trebalo da

potpiše sporazum sa Bankom za razvoj Saveta Evrope za kredit od 2o miliona
evra i zidanje 4oo stanova. Do kraja 2006. godine, prema prognozama komesara,
izgradiće se oko 5.ooo stanova, u kojima će živeti više od 2o.ooo prognanih.
- To je - dodaje Dabetić - naizgled malo prema ukupnom broju izbeglih. Ali,
prema ekonomskoj moći Srbije, ne možemo više. Donatori su se odavno povukli,
jer nas više ne smatraju kriznim područjem. Započeli smo i program kupovine
starih seoskih domaćinstava. Tako ćemo udomiti oko 5o porodica. Sami biraju
kuće, do određene vrednosti. Ne ograničavamo ih teritorijalno, jer bi bilo surovo
još jednom seliti ljude kojima je izgnanstva i selidbi previše.
Uprkos teškim uslovima, ograničenim sredstvima za pomoć, incidentima pri
povratku, republički komesar veruje da će pitanje izbeglica biti rešeno do kraja
naredne godine. Ipak, Evropa će morati još da pomogne kako u ostvarenju plana
da svi prognani novu, 2007. dočekaju ili u starim domovima u Hrvatskoj, ili kao
žitelji Srbije, sa rešenim stambenim pitanjem i poslom.
POTPIS NAJLAKŠI
PREDSTAVNICI vlada BiH, Hrvatske i Srbije sastali su se u januaru u Sarajevu i

potpisali deklaraciju, prema kojoj bi pitanje svih izbeglih u regionu trebalo da
bude rešeno do kraja naredne godine. Izrađena je “mapa puta”, kojom je
predviđen povratak, ali i programi integrisanja. Radne grupe sastale su se u
Beogradu, a slede dogovori u Zagrebu. Dabetić kaže da je najlakši deo posla bilo
potpisivanje Sarajevske deklaracije, ali njena primena ide mnogo teže.
RASULI SE
OKO 2o.ooo Krajišnika živi u inostranstvu. Najviše ih se skućilo u Americi, Kanadi
i Australiji. Rasuli su se i po celoj Srbiji. U Beogradu dom je našlo 39.5oo, a u
Vojvodini 3o.ooo ljudi. Prirodnim odlivom, umiranjem, iz registra je izbrisano oko
2o.ooo prognanih.
Dalmatinske svetinje niču iz pepela, ruševina, stradanja
FOTIJE VRAĆA VERU
POSLE "Oluje" i masovnog progona zapretila je opasnost da vera pravoslavna

koja je Srbe na tom prostoru održala blizu hiljadu godina, nestane. Najteže je bilo
na području Like i Dalmacije gde je ostao samo jedan sveštenik. Deo crkava je
porušen, najviše oštećeno i opljačkano, a tri pravoslavna manastira ostala su bez
monaha.
Dolaskom novoustoličenog vladike Dalmatinskog Fotija u Šibenik, u sedište
Dalmatinske eparhije 1997, oživeli su drevni dalmatinski manastiri - Krka kod
Kistanja iz 1350, Krupa kod Obrovca iz 1317, Dragović na reci Cetini iz 1450, i
najstariji i najznačajniji duhovni centar, manastir svetog Arhangela na reci Krki.
Petorica kaluđera povratnika su oživeli bratstvo manastira, a odlukom Svetog
sinoda SPC preporođena je i bogoslovija "Sveta tri Jerarha" koja je kao prva
regularna škola kod Srba osnovana još 1615. godine.
- Bogoslovija danas ima 50 učenika - rekao je vladika Fotije našem novinaru
Radetu Matijašu. - Dobili smo i prve maturante koji će nastaviti dalje školovanje
na pravoslavnim fakultetima po svetu. Obnavljamo i manastirsku riznicu. Obraćali
smo se Ministarstvu kulture u Zagrebu, ali sredstva nismo dobili.
Posle velike tragedije, eparhija Dalmatinska je postala veliko gradilište. Nema ni
jedne crkve, niti crkvene opštine gde se ne obnavlja i gradi. Radovi odmiču sporo
jer para nema dovoljno. Najteže je u Dragoviću na reci Cetini između Vrlike i
Sinja. Još im nisu priključili struju i vodu.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U eparhiji je dvadeset parohijskih sveštenika, a u tri manastira osam monaha i

monahinja. Pet iskušenica je u Šibeniku za koje je osnovan novi manastir u selu
Oćestovo kod Knina posvećen Svetoj velikomučenici Nedelji. To će biti prvi ženski
manastir u Dalmatinskoj eparhiji. Od bogatstva i crkvene imovine tek je desetina
vraćena i to u Zagrebu i Rijeci. Problem je statusa sveštenika koji imaju
državljanstvo i pasoš BiH. Oni su u Dalmaciji stranci sa produženim boravkom i
nemaju zdravstveno i socijalno osiguranje.
Vladika kaže da pokrštavanje nije stalo.
- Srećom, počeli smo sa pravoslavnom veronaukom u školama, tamo gde ima
pravoslavne dece. Najviše ih je u Kninu, više od 200, u Benkovcu 30, a u
Kistanjama 25 učenika. Počeli smo i u Imotskom, u Konjevratima kod Šibenika.
Najteže je u velikim gradovima Zadru, Šibeniku i Splitu, gde još uvek ne možemo
da dođemo do naše dece, a znamo da ih ima.
Najveći crkveni sabor je Preobražanje Gospodnje u manastiru Krka, 19. avgusta.
U dva dana dođe i 1o.ooo vernika.
antrfile
NOVI MANASTIRI
SVETA Lazarica na Dalmatinskom Kosovu i Sveti Vasilije Ostroški u Crnogorcima

kod Imotskog novi su manastiri.
Lazarica je ediktom blaženopočivšeg vladike Dalmatinskog Irineja još 1939. bila
proglašena manastirom, ali tek zalaganjem vladike Fotija, 28. juna ove godine
ona je postala metoh mnogo starijeg brata manastira Krke.
Kako u Imotskoj krajini i u susednoj Hercegovini ima Srba, a nema manastira,
vladika Fotije hram Svetog Vasilija Ostroškog, proglasio je manastirom. Ovih
dana počela je izgradnja konaka i formiranje bratstva.
"RAZLIKA između škole ovde, i škole tamo je u tome što kod nas učiteljica spremi
pismenu vežbu, a mi joj počnemo pričati ko je sve zaklan, pa ona zaboravi
pismenu vežbu!"
Dragan Mioković iz Gračaca, ovako je te 1995, doživeo novu školu u kojoj se, ni
kriv ni dužan, našao sa još mnogo prognane i tužne dece. Imao je tada samo
jedanaest godina. Danas bi više voleo da ga znaju kao stručnjaka za kompjuter.
Ali, sudbina je uredila da ostane poznat kao dečak traktorista iz izbegličke
krajiške kolone.
U Beograd je poneo sećanje i tri mede. Žive slike kuće u Grabu, dvorišta, tarabe
koju je s drugom decom preskakao, nepreglednih njiva i krajiških proplanaka,
tako mali umeo je da podeli sa novim dotad nepoznatim ljudima kojima je bila
zanimljiva priča o dečaku i traktoru. Danas je nešto tiši, bez želje da misli vrati u
prošlost.
Golobradi dečak postao je simbol stradanja dece Krajine. I niko ga nije pitao želi li
on to. U osmodnevni maraton uvukli su ga rat i mržnja a on je samo znao da
svoju deonicu mora da istrči jer je nagrada bila - život.
Dragan je vozio teški traktor, na preteški put. Neki ljudi videli da dete neće
izdržati pa su mu pomogli, do Beograda. Iza njega, kolima je išla njegova majka i
mlađi brat. Tata mu je poginuo. Bio je vojni policajac. U patroli ga je udario vojni
kamion. Nisu imali svetla. Njegova majka je gledala kako joj muž gine.
Kad je izbio rat, Dragan je imao sedam godina. Tek je pošao u školu. U razredu je
imao i druga Hrvata.
Bežanije se Dragan ovako seća:
- Ujutru je počelo granatiranje. Prvo čuješ ispaljenje, pa posle tri sekunde kao
kad najjače opali grom. Oni su gađali s Velebita, s Crnog vrha. Onda je otišao
stric u komandu i rekli su mu da je pao strateški vrh Alan. Može biti da vi ne
znate za Alan? Ako padne Alan Gračac im je ovako na dlanu. Mogu tuć kako hoće.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Imali su tri sata za pakovanje. A pakovali su samo ono što im se našlo pod
rukom. U crnu kesu za smeće. Žao mu je bilo što svoj kompjuter nije poneo. Kad
su ga tada upitali je li u koloni bilo teže deci ili starima Dragan je rekao: "Stari
samo ćute!"
I vozio je krivim cestama, jednako odgovoran kao ono malo odraslih ljudi oko
njega. Nije znao gde ide.
Dragan je završio srednju školu "Nikola Tesla". Radi u dobroj firmi. I dalje je
podstanar. Živi u Beogradu, sa majkom i bratom Duškom. Nada se da će za
godinu, dve kupiti stan.
Kad su ga tako malog upitali šta bi voleo da bude kad poraste, Dragan je rekao:
- Voleo bih da pravim kompjuterske programe. Ali, ne sa ratnim igricama. Radio
bih svemirske programe. Znaš, tamo ne ginu ljudi, a opet se igraš!
SRPOM ZAKLALI STARCA
DUŠAN Vidić star 81 godinu zaklan je srpom u selu Karinu, između Obrovca i
Benkovca u severnoj Dalmaciji. Zločin se dogodio 18. maja ove godine a jedini
razlog zbog kojeg je starac ubijen je što je - Srbin!
Među Srbima u Hrvatskoj zavladao je strah jer su se njihove slutnje obistinile -
višemesečne pretnje, grafiti opasne sadržine i sitniji fizički izgredi imali su samo
jednu poruku - "ovde niste dobro došli!" Netrpeljivost bosanskih Hrvata koji su se
posle "Oluje" doselili u ove krajeve kulminirala je svirepim ubistvom starca.
- Baka mi je rekla da je deda, kao i svakog jutra, pošao po hleb i na vratima joj
rekao šta da skuva za ručak - pričao je Dušanov unuk Dragan. - Neko pokušava
da kaže da je deda ubijen iz koristoljublja, ali to nije tačno. Pa deda je imao
novca samo za hleb.
Srbi iz Karina nisu smeli ništa da govore. O monstruoznom zločinu javnost je prvi
obavestio dr Milorad Pupovac, predsednik Srpske demokratske samostalne
stranke. Vidno potresen, Pupovac je taj događaj okarakterisao kao kampanju
protiv izbeglih Srba i njihovog dolaska na lokalne izbore u Hrvatsku i mogućnost
da u nekim sredinama preuzmu vlast ili u njoj participiraju.
- HDZ u Kninu pokušava da okupi sve hrvatske stranke u stilu "svi Hrvati protiv
Srba", kako bi SDSS, koja je pobedila u toj opštini bila sprečena da učestvuje u
vlasti - rekao je Pupovac. - Ako se Srbima i deset godina posle "Oluje" otvoreno
kaže da se s njima ne može, onda je to zabrinjavajuća poruka , tim pre što je
SDSS jedna od najjačih Sanaderovih karata za put u Evropu.
U Civljanima 15. maja načelnik opštine Jakov Gutić, nosilac liste HDZ, zverski je
premlatio Borisa Vukelića, sa liste SDSS. Tri dana ranije, u Benkovcu, Milan Marić
napao je šesnaestogodišnju kelnericu koja je odbila da kaže "točno". U Zagrebu je
pred Vaskrs pretučen dečak srpske nacionalnosti samo zato jer je pomagao u
pravoslavnoj crkvi.
Neposredno pre ubistva starca Dušana Vidića u nekoliko susednih mesta osvanuli
su grafiti sa porukom: "Srbe na vrbe" i velika slova U sa krstovima u sredini. A
samo dan ranije, u Vukovaru je na stambeno-poslovnu zgradu u kojoj su
prostorije Partije podunavskih Srba bačen eksploziv. Bombe su bačene i na
zgradu opštine Borovo Selo i Trpinje, u kojima je na poslednjim izborima pobedila
SDSS.
Većinu Srba koji su posle pogroma i mučenja u izbeglištvu smogli snagu da se
vrate na svoja vekovna ognjišta ovakvi događaji nesumnjivo pritiskaju i plaše. Ali,
nepokolebljivi su u nameri da - ostanu, spremni da se u oči pogledaju sa svim
iskušenjima. Čak i kad kao usud i opomena nad srpskom slobodom u Hrvatskoj
lebdi srp kojim je zaklan starac Dušan.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
DA
A SE
E NE
E ZA
ABO
ORAV
VI
POČČELO je u zoru,
z 4. avggusta 1995. Republiku u Srpsku Krrajinu iz sviih pravaca
nappalo je 3oo.ooo Tuđma anovih bojo ovnika.
Na Knin je palo o 2.5oo gra anata.
Ame erički avionni F-16 bom mbardovali su centre veze
v na Plje
eševici i Velebitu.
U dugim zbego ovima, Srbi su pod kiš šom granatta, krenuli u egzodus p preko
Bannjaluke prem ma Srbiji.
U Krajini
K pre "Oluje" žive elo 45o.ooo Srba.
Od 1991-1995 5. ukupno ubijeno
u 6.7665 Srba.
Nesstalo 2.67o Krajišnika..
Iz srpkih
s grobn nica u Hrva atskoj ekshumirano sa amo 5oo tela.
Podaci o izbeglim nepotpuni. Prema a rezultatim
ma popisa iz z 1991. i 2.oo1. u
Hrvatskoj nedo ostaje više od pola miiliona Srba!
U Srbiju izbeglo više od 4oo.ooo
4 Srbba.
Domm u Republici Srpskoj pronašlo 6o.ooo, 6 a u Crnoj Gori 15.ooo Srb ba iz Krajin
ne.
U Americi, Aus straliji i Evrropi privremmeno je oko o 4o.ooo prrognanika.
U Hrvatsku se vratilo sam mo 6o.ooo Srba.
S
Podaci o povra atnicima u Hrvatsku
H kontradiktorrni. Komesa arijat i izbe
eglička
udruženja u Srrbiji imaju podatke o 6o.ooo Srb ba, Hrvatska a tvrdi da ih je 11o.oooo
jer je
j među po ovratnike upisala sve koji su došli da uzmu lična dokumenta.
Pravvo na penziju ostvarilo o manje od d polovine - samo 20.0 000 Srba.
Hrvatska, prottivno svim međunarod
m dnim konve encijama, odbija da isp plati zaosta
ale
pennzije u perioodu 1991-1 1995.
Najvveći problem povratka a su oduzetta stanarsk ka prava.
Na području Krajine
K i Hrvvatske Srbi su ostali bez
b 5o.ooo stanova.
Iakoo se pred Međunarodn
M nim sudom pravde u Strazburu,
S zbog diskriminatorsko og
postupka hrvatske vlasti,, vode brojni sporovi, Hrvatska je ovih dana a oduzete
srpsske stanove e poklonila svojim "brraniteljima".
Hrvatska držav vna agencijja je na pre evaru otkup d 1oo srpskih kuđa za
pila više od
kojee bivši vlasnici nisu do obili ni dina
ara.
U Hrvatskoj je e procesuira ano 4.5oo Srba
S za navvodna najte eža dela rattnog zločina,
sve u cilju zasttrašivanja povratnika. Najavljeni spisak od 97o Srba k koji su
optuuženi ili osu
uđeni u ods sustvu, još nije stigao u Beograd d iako je to Hrvatska
obeećala pre mesec dana.
Mnoogi Srbi uha apšeni su u međuvrem menu po po ovratku u Hrvatsku
H na
a osnovu
nammontiranih i izmisljenih h optuznica a.
Procces dogovo orenog transfera zatvo orenika Srbba iz hrvatskih zatvora a u Srbiju jee
veoma sporo. Za šest me eseci od potpisivanja sporazuma
s hrvatskog i srpskog
pravvosuđa u zatvore u Srrbiju prebačeno samo pet Srba, dok na daljji proces če eka
još 6o Srba u hrvatskim kazamatim ma.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
KOMITET ZA PRIKUPLjANjE PODATAKA O IZVRŠENIM ZLOČINIMA
PROTIV ČOVEČNOSTI I MEĐUNARODNOG PRAVA
BEOGRAD
GENOCID NAD CIVILNIM

STANOVNIŠTVOM REPUBLIKE
SRPSKE KRAJINE U AVGUSTU 1995.
Pripadnici Hrvatske vojske otpočeli su 04. avgusta 1995. godine iz više pravaca iz
Hrvatske i iz ranije okupiranih područja u Bosni i Hercegovini - Grahova i Glamoča
napad na Republiku Srpsku Krajinu u kojoj su živeli Srbi i uz vojna dejstva
započeli su i sistematsko uništavanje civilnih objekata i imovine i izvršili brojna
ubistva civilnog stanovništva u prvom redu staraca, žena i dece.
Dejstvujući nesrazmerno jačim vojno-policijskim snagama, uz neprestano

granatiranje celog prostora Krajine, civile koje nisu odmah poubijali primorali su
da napuste svoje domove i da krenu u izbeglištvo.
Iako je kretanje izbeglica na traktorima, zapregama, motornim vozilima, pa čak i

pešice bilo uočljivo, hrvatske snage su ih granatirale iz artiljerijskih oruđa ili
bombardovale iz aviona, da bi na nekim mestima izvršili i pešadijske prepade.
Posledice vojnih napada na izbegličku kolonu su posebno bile vidne na prostoru

oko Gline, na putu Glina - Dvor i tokom kretanja kroz Republiku Srpsku. Na tim
mestima napada ostajali su leševi ubijenih, uništena vozila, razbacane stvari, što
su pripadnici hrvatske policije i vojske, pošto su zabranili svaki pristup
međunarodnim posmatračima i pripadnicima snaga UN, uklonili, za šta su imali
očigledno unapred pripremljene ekipe.
Deo kolone koja se kretala auto-putem kroz Hrvatsku bila je sistematski

napadana i od strane hrvatskog stanovništva iako su hrvatske vlasti preko
predstavnika Ujedinjenih nacija dali garancije za miran prolazak. Ti napadi bili su
najizraženiji u Sisku, gde su izvlačili Srbe iz kolone, prebijali ih, a neke čak i ubili.
Njihova vozila su kamenovali i pljačkali ih, a sve to u prisustvu pripadnika
hrvatske policije i vojske koji su umesto da obezbede nesmetan prolaz kolone,
kako je bilo garantovano, bili posmatrači onoga što se događalo.
Tako su stanovnici Krajine, pošto su prvo ostali bez svojih domova najčešće ostali
i bez one svoje imovine koju su na brzinu poneli sa sobom.
Posledica ovih akcija je proterivanje iz Republike Srpske Krajine između 230.000 i

250.000 Srba.
Hrvatske vojne i policijske snage su neposredno po okončanju vojne akcije na

celom prostoru Krajine preduzeli mere "čišćenja terena" po srpskim mestima, a to
je u stvari bio finalni deo sprovođenja genocida nad srpskim stanovništvom
Krajine, koji se sastojao u fizičkoj likvidiciji onih koji su ostali. To su najčešće bili
starci, koji su ostali da čuvaju svoju imovinu i domove u kojima su i rođeni ili nisu
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mogli da se kreću zbog starosti i bolesti. Oni su bili masovno ubijani najčešće na
svojim kućnim pragovima, sva njihova imovina bila je opljačkana, a ono što nije
odneto zapaljeno je. Pljačkanje, paljenje, rušenje kuća i ubijanje preostalih civila
sprovodilo se (i još se sprovodi) sistematski, uz uklanjanje tragova dela.
Pripadnici Međunarodnih humanitarnih organizacija i međunarodni posmatrači

često su i sami bili svedoci posledica ovih akcija.
Saslušani svedoci, pored ostalog, iznose da su pripadnici hrvatske vojske i policije

ubijali i Srbe starije od 70 godina, kao i žene. Veći broj tih lica ubijen je na svirep
način i njihovi unakaženi leševi ostajali su na njivama gde su radili, na kućnim
pragovima ili su izgoreli u zapaljenim kućama. Zabeležen je slučaj ubistva
klanjem devedesetogodišnje starice u kući, ubistva prethodno vezanih građana
koji su potom zapaljeni, ubijanje slepe starice pucanjem u potiljak, ubistva
odsecanjem glave i ruku, ubistva sekirom, navlačenje ovčije mešine preko glave
pre ubistva, itd.
Hrvatske vlasti su, po zauzimanju Krajine, veliki broj lica uhapsili i odveli u
logore, gde su bili izloženi najsurovijem postupanju. za koje su adaptirali čak i
škole i sportske hale. Nije poznat broj uhapšenih preostalih Srba. Veći centri za
zatvaranje bili su u Zadru, Šibeniku, Splitu, Kninu, zatim u Sisku, Karlovcu,
Kutini, Gospiću, Novskoj, Ivanić Gradu i Sinju. U tim logorima je sprovođeno
mučenje i nehumano postupanje i najrazličitije mere pritisaka nad zatvorenicima.
U nekim od ovih logora nije dozvoljen pristup predstavnicima međunarodnih
humanitarnih ili drugih organizacija.
Pljačka, razaranja domova i uništavanja domaćinstava za vreme i posle hrvatske

vojne akcije, dovela je do napuštanja sredine u kojoj su Srbi živeli od davnina
(pisani dokumenti o Srbima na ovim područjima datiraju iz 822. godine; na
područje Like, Korduna, Banije i Slavonije masovnije doseljavanje Srba odvijalo
se u šesnaestom i sedamnaestom veku - na poziv austrijskih careva), negujući
specifičnu kulturu na sredokraći između pravoslavlja i katoličanstava. Srpski
narod je bio prinuđen da ostavi i svoje svetinje - crkve i manastire, muzeje,
istorijske spomenike i bogate riznice kulturno-umetničkog blaga, kao i grobove
predaka. Ostavili su i oko 950 spomenika kulture, 80 biblioteka i preko 122 škole.
Ako se sve ovo posmatra zajedno sa podacima iz ranijih izveštaja Komiteta,

proizlazi kontinuitet u progonu Srba od vremena stvaranja nezavisne Hrvatske.
Formiranje stranke Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), referendum i druge
akcije hrvatskih političkih prvaka pred građanski rat, tekli su uz preteću i
agresivnu propagandu prema Srbima. Izbornom pobedom i preuzimanjem vlasti
HDZ je počela realizaciju programa čišćenja Hrvatske od Srba, svuda i na svakom
mestu. Srbi su prvo bili predmet verbalnih ili fizičkih napada: na ulici, u trgovini,
na radnom mestu, u stanu ili kući; ispisivani su grafiti, tražilo se oružje, izmišljali
su se snajperisti, pretilo se preko telefona, upućivale su se poruke sa zahtevima
za napuštanje Hrvatske, obeležavali su se stanovi Srba, prisluškivali i isključivali
telefoni, tražene su izjave o lojalnosti, upadalo u stanove bez zakonskog osnova,
premlaćivani su pojedinci, otpuštalo se s posla, dok se u drugoj fazi vrše hapšenja
i ubistva.
Na pojedinim područjima prema Srbima sprovodene su i masovne likvidacije, npr.

u Pakračkoj poljani, Marinom selu, u Zapadnoj Slavoniji, u Vukovaru, Osijeku,
Gospiću, Sisku, Zadru, Brodu, Zagrebu, Splitu i dr. Imovina Srba - stanovi, kuće,
vikendice, lokali, kao i kulturno-istorijski spomenici, minirani su i porušeni u
velikom broju mesta, sve u funkciji konačnog uklanjanja Srba iz Hrvatske. U
nekim sredinama (u Dubrovniku i Zagrebu) sprovedeno je i pokrštavanje Srba.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Celokupna aktivnost prema Srbima koordinirana je s državnog vrha Hrvatske sa

namerom da Srbi kao nacionalna, etnička i verska grupa u Hrvatskoj potpuno
nestanu ili da se svedu na zanemarljiv broj. Preostali Srbi u Hrvatskoj stavljeni su
u takve uslove života koji vode njihovom potpunom istrebljenju kao nacionalne,
etničke ili verske grupe.
Sve to ukazuje da se u Hrvatskoj vodila organizovano i vodi sistematska i planska

aktivnost usmerena na potpuno uništenje Srba u Hrvatskoj, a iza koje stoji
vladajuća politika Hrvatske.
Kao posledica genocidnog plana hrvatskih vlasti Srbi su od konstitutivnog

elementa hrvatske državnosti postali manjina, svedena od 12% na najviše 3%
stanovništva Hrvatske.
Podaci koji se prezentiraju bazirani su u prvom redu na izjavama svedoka. Njih

mogu da dopune oni dokazi koje su sakupili pripadnici Ujedinjenih nacija, kao i
predstavnici drugih međunarodnih organizacija.
Kolona izbeglica iz Krajine koja je krenula preko Gline bila je presretnuta i

napadnuta i tom prilikom ubijeni su mnogi civili. Posle toga je deo kolone
posredstvom UNPROFOR-a, a na osnovu postignutog dogovora sa hrvatskim
vlastima o maršruti izbegličke kolone, nastavio kretanje prema Petrinji, Sisku i
dalje, kroz Hrvatsku, autoputem Zagreb-Beograd.
O tome šta su sve preživljavali govore svedoci koji su se nalazili u koloni:
1.1. Svedok 276/96-1 navodi:
... Moja jedinica se našla u okruženju kod Topuskog. Tada je, uz posredstvo
UNPROFOR-a, došlo do pregovora između pukovnika Čede Bulata i hrvatskog
generala Stipetića koji je postavio uslov da moramo da predamo svo teško i lako
naoružanje i da u koliko to ne učinimo da će hrvatska vojska napasti civile u
koloni izbeglica koja se nalazila na putu Vrginmost - Glina - Žirovac - Dvor na Uni.
Čedo Bulat je odlučio da predamo naše naoružanje što smo i učinili i ja sam sa
kolonom tenkova došao do Gline, gde smo predali naoružanje. Ovi pregovori su
vođeni tri dana, 7., 8., i 9. avgusta 1995. godine. Međutim, Hrvati se nisu držali
dogovora i njihova vojska je izvršila masakr nad civilima u koloni, kako sam to
kasnije saznao.
Pošto smo predali tenkove u Glini neki od nas su se presvukli u civilna odela, a
neki su ostali u uniformama i privatnim automobilima krenuli smo putem Glina-
Petrinja-Mošćenica, gde smo izašli na auto put Zagreb-Beograd.
Kada smo stigli u Mošćanicu tu nas je sačekao špalir hrvatskih vojnika i civila koji
su nas kamenovali. Tom prilikom stakla na mom vozilu su bila porazbijana, iako
su nam kazali prethodno da nam je put slobodan. Iz automobila su izvlačili neke
ljude i tu ih tukli. Tako su iz kolone izvukli Č.B. iz sela Č. kod Vrginmosta koga su
hrvatski vojnici linčovali...
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
... U avgustu 1995. godine kada su Krajinu napale hrvatske oružane snage ja sam
krenuo u izbeglištvo. Moja porodica je bila u koloni izbeglica na traktoru sa
prikolicom. Kod Gline kolona je bila prekinuta i deo izbeglica se vratio, među
njima i moja porodica.
Između Gline i Topuskog hrvatska vojska je postavila nagazne mine da bi

onemogućila kretanje kolone. No, to nije bilo jedino zlo koje je snašlo civile u
koloni. Pripadnici hrvatske vojske u maskirnim uniformama su napali civile,
pljačkali ih i iz traktorskih prikolica uzimali stvari koje su našli za shodno, a onda
ih gurali u stranu, lomili, prevrtali, palili. Zatim su ih teškom mehanizacijom sabili
u zemlju i zatrpali visokim slojem zemlje.
Tako je prošla i moja porodica. Ostali smo bez traktora, bez prikolice i bez stvari
koje smo poneli.
Dve žene iz kolone koje su bile pribranije i hrabrije osmelile su se da se prijave

komandantu hrvatske jedinice sa zahtevom da se traktori vrate. To se ovom nije
dopalo. Naredio je da obe budu zarobljene i to je i sprovedeno. Radi se o M. i Lj.
Ove žene su imali između 45-50 godina. One su završile u logoru u Karlovcu.
Tu se kolona zadržala puna tri dana.
Onda se moja porodica pridružila M.L. koji je nekim čudom sačuvao svoj traktor,
te smo se malo vozili, a više smo pešačili pored traktora i tako smo stigli do
Siska. Tu su nas gađali kamenjem. Stalno su nas kamenovali...
1.3. Svedok 62/96-5, zemljoradnik iz okoline Vrginmosta, rođen 1930. godine

svedoči:
... Sa drugim seljacima krenuli smo u koloni, na taktoru. U koloni je bilo i

seljačkih kola i automobila. Mlađeg sveta u toj koloni retko je bilo. Kada smo stigli
u Glinu muslimani i Hrvati u uniformama su presekli kolonu. Oni su počeli da
pucaju. Ja i moji smo poskakali sa traktora. Tada su naišla dva autobusa. U toj
opštoj gužvi i pometnji ja sam uspeo da ubacim unuku i ženu u autobus. U tom
autobusu bilo je dosta leševa jer se pucalo sa svih strana. Ti autobusi su otišli ka
Topuskom.
Tu se posle jedan dan pojavio UNPROFOR koji je omogućio da kolona prođe iz

Topuskog za Glinu. Prolazeći pored onog istog mesta od prethodne noći gde je bio
zajednički napad Hrvata i muslimana video sam da je neko u međuvremenu
buldožerom rasturio i bacio niz put oba moja traktora i stvari na njima. Sve je bilo
uništeno i razbacano, ne samo ta dva moja traktora nego i zaprežna kola i sve
drugo što se kretalo u koloni, kao i automobili.
Ja sam se našao u jednom autobusu pa smo krenuli ka Beogradu preko Siska.

Pored auto-puta velika grupa ljudi je napala našu kolonu. Bacali su kamenice. Bilo
je povređenih ljudi i u kolima i na traktorima, a na našem autobusu je razbijeno
vetrobransko staklo. Povređen je vozač i još neki ljudi u autobusu.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ja sam te noći kod Gline video puno ranjenih i poginulih žena, staraca i dece.
Koliko je toga bilo ne mogu reći. Bio je mrak. Pucalo se sa svih strana, tada je
nastao opšti haos u koloni. Ja sam srećom ostao živ jer su naišla ta dva
autobusa...
1.4. Svedok 116/96 navodi:
... Mi smo sa kolonom stigli u Topusko, odakle smo 9. avgusta 1995. godine
krenuli prema Glini. U Glini su nas sačekali hrvatski vojnici koji su nam pretili,
pljuvali nas, vikali na nas.
Nastavljajući put prošli smo Petrinju i istog dana, 9. avgusta, približili smo se
Sisku, gde nas je dočekalo puno omladine koji su na nas bacali kamenje, pa su
nam porazbijali sva stakla na vozilu marke "Jugo" u kome smo se kretali. Morali
smo da sagnemo glavu da bi se nekako zaštitili.
Jednog momenta moja kćerka je počela da vrišti i kada sam se okrenula videla
sam da je moja majka bila pogođena iznad desnog oka, da joj rana krvari ali
nismo imali čime da zaustavimo to krvarenje pa smo pokušali to da učinimo
peškirom. Okolo su bili pripadnici hrvatske vojske koji nisu dozvoljavali da
izađemo iz vozila, već su nas terali da idemo dalje.
Blizu Siska našli smo na pripadnike UNPROFOR-a koji su stajali sa pripadnicima

hrvatske vojske koji su vikali na nas i pretili nam, a pripadnici UNPROFOR-a su se
samo smejali, tako da nismo smeli od njih da tražimo pomoć.
Moja majka, Komadina Desanka iz Donjih Budački kod Karlovca, rođena 1924.
godine, povređena je kamenom 9. avgusta oko 19 časova, a sutradan ujutru oko
6 časova izdahnula je u Županji. Bila je zdrava i u kolima pored njenog sedišta
ostala su dva kamena: jedan veličine jajeta, a drugi veći od pesnice sa oštrim
ivicama, kojima je bila pogođena.
Kada smo stigli u Šid tu smo moju majku sahranili...
1.5. Svedok 300/96-8, učenik, star 17 godina, navodi:
...Ja sam zbog povrede bio na rehabilitaciji u banji Topusko. Bio je avgust 1995.
godine. Pucalo se na sve strane. U jednom trenutku doneo sam odluku da pođem
svojoj kući. Krenuo sam kroz Glinu. Nisam znao da je grad pao. Odmah su me
uhvatili. Podneli su mi nož pod grlo, pucali mi iznad glave, tukli najviše po glavi,
po telu i nogama. Pretili su mi i vukli me od mesta do mesta po gradu i to je bilo
od podneva do ponoći. Onda su me pustili i kazali da ću svakako biti njihov i da
ću biti pogubljen. To su mi govorili hrvatski vojnici koji su bili u maskirnim
uniformama.
Uspeo sam da se izvučem iz Gline i vratim u Topusko. Prošlo je pet dana. Bilo je
užasno, nije bilo vode, nije bilo hrane, nije bilo svetla. Bili smo u obruču, pa sam
pošao sa kolonom izbeglica auto putem prema Zagrebu i Beogradu.
U Sisku su nas Hrvati kamenovali, tako da smo jedva žive glave izvukli.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Sve je to na mene ostavilo teške posledice. Ja više nemam sna. Desi mi se da u

toku dana osetim takvu napetost da bih se valjao po podu. Pijem dosta lekova po
preporuci lekara. Redovno se javljam psihijatru na preglede, ali me nervoza
nikako ne prolazi. Ne znam kada ću ozdraviti. Proteklo je više od šest meseci, a
moje stanje ništa nije bolje. U Petrinji sam bio vrlo dobar đak, a sada sam ovde
skoro nikakav...
1.6. Svedok 300/96-10, radnik, rođen 1958. godine u Vojniću, svedoči:
... Na dan 6. avgusta 1995. godine ja sam sa svojom jedinicom bio na položaju
kod Topuskog. Celog dana čuo se plač žena i dece i rad traktorskih motora.
Prošla su tri dana i 9. avgusta mi smo dobili naredbu da predamo naoružanje koje
smo imali i da krenemo ka Jugoslaviji. Ja sam se pridružio koloni izbeglica.
Nisam znao šta je sa mojima.
Kod Gline ta kolona je prekinuta i ja sam posle video traktorske prikolice i razne
stvari koje su ležale pored puta sa leve i desne strane. Sve to je bilo oštećeno.
Kad smo prošli Petrinju pojavilo se jedno vojno vozilo u kome je bilo nekoliko
hrvatskih vojnika u maskirnim uniformama. Kada su naišli pored nas stali su i
rekli "Srbi, hoćemo da vas koljemo". Ja sam osetio neopisiv strah. Oni su počeli
pred nama da se dogovaraju o planu kako će da nas poubijaju. Na sreću tada je
naišlo vozilo policije i oni su nas uzeli u zaštitu...
... Ja sam sa ženom i troje dece pošao u vozilu marke "Jugo" sa kolonom
izbeglica.
Kod Topuskog smo zadržani tri dana i četiri noći. Tu se formirala kolona izbeglica i
onda smo krenuli prema Glini. Ostao sam bez vozila koje se pokvarilo i morao
sam sa ženom i troje dece da pređem na jednu prikolicu. Tri dana nam je trebalo
da pređemo rastojanje od 250 km kroz Hrvatsku. Iako smo svo vreme bili pod
pratnjom međunarodnih snaga bilo je više incidenata. Naša kolona je
kamenovana od strane Hrvata duž celog puta...
1.8. Svedok 257/96-1, panzioner, rođen 1925. godine, svedoči:
...Ja sam živeo u mestu Utinja, opština Karlovac. To mesto je granatirano 5.

avgusta 1995. godine posle čega su moje komšije počele da napuštaju selo.
Sused mi je rekao "Šta čekaš?", pa sam se ja sa suprugom na traktoru uključio u
kolonu srpskih izbeglica.
Od Utinje kolona se kretala prema Vrginmostu i na tom putu kolona civila je

tučena topovima, ali ja nisam video da li tom prilikom bilo ranjenih ljudi u koloni i
da li je neko izgubio život.
Od Vrginmosta nastavili smo kretanje prema Topuskom, gde smo zadržani tri
dana i i dalje putem Glina-Petrinja-Sisak.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Kada smo stigli u Glinu prišao mi je jedan hrvatski vojnik sa automatskom

puškom i rekao svom drugu vojniku pokazujući na mene "da ubijemo starog", ali
ga je taj njegov drug sprečio da to učini.
Kolona srpskih civila je kamenovana dok je prolazila kroz Sisak. Ja sam više puta
kamenovan i pogodila su me dva-tri kamena po telu od kojih sam imao rane.
Kamenovana je i moja supruga kojoj su razbijene naočari.
Kada smo prolazili kroz Kutinu takođe su nas kamenovali i vikali su nam: "Cigani!
Cigani!"...
... Mnogi traktori i druga prevozna sredstva su se usput kvarili, ali vojnici i
policajci nisu dozvoljavali nikakve popravke niti zadržavanja, već su terali Srbe da
idu dalje kako znaju i umeju. Putnici iz pokvarenih vozila su se tada prebacivali u
druga prevozna sredstva, ostavljajući pored puta svoja pokvarena vozila sa svim
stvarima.
Kada smo oko 10. oktobra 1995. godine prolazili kroz Sisak bili smo kamenovani
od strane civila.
Iz kamiona Poljoprivredne zadruge iz Vrgin Mosta izvučeni su vozač i putnici, pa

je kamion opljačkan, a putnici i vozač su morali da se prebace na traktore u
koloni.
Kroz Hrvatsku smo putovali neprekidno dva dana i dve noći bez odmora...
1.10. Svedok 221/96, koji se povlačio na traktoru u koloni iz Topuskog, svedoči:
... Ja sam bio na traktoru sa još 4-5 osoba i kada je kolona došla u Sisak u
jednom momentu jedan hrvatski policajac mi je prišao s leđa i udario me kolcem
u potiljak, psujući mi pri tome majku četničku. Od zadobijene povrede krvario
sam dva sata.
U Sisku su povređene i neke žene iz kolone...
... Krenuli smo u koloni i prvi put smo bili zaustavljeni u Glini, 6. avgusta 1995.
godine gde smo ostali četiri dana, posle čega su nam rekli da možemo krenuti u
pratnji UNPROFOR-a prema Sisku.
Kod Siska smo doživeli kamenovanje kolone i tom prilikom stakla na kolima su mi
polupali i dobio sam udarac kamenom u glavu. Bilo je mnogo povređenih u koloni.
Drugi su bili povređeni mnogo teže nego ja.
Usput sam video puno izvrnutih traktora i kola...
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
... Kolona je bila presečena ispred Gline. Zavladala je velika panika. Iz Gline se
čula pucnjava i detonacije. Tu smo ostali tri dana i tri noći a za to vreme trajali su
pregovori između hrvatskih vlasti, UNPROFOR-a i naših predstavnika. Posle smo
saznali da će biti dozvoljen prelaz preko hrvatske teritorije.
Ja sam se tada vratio u Topusko gde su upale hrvatske snage koje su počele da
vrše teror nad stanovništvom.
Neki naši vojnici su zadržali oružje i oni su trebali da budu obezbeđenje kolone.
Ta lica su pohvatana, pa su neki kasnije pušteni, a neki su ostali zatvoreni. Ne
znam šta se sa njima desilo.
Tada je bio ubijen Simo Krnjić iz Slunja. Kada je krenula kolona iz Topuskog do
Gline razdaljinu od 12 km smo prelazili puna 24 sata. Potom smo krenuli ka
Petrinji. Usput su Hrvati vršili razne psihološke pritiske. Na izlasku iz Petrinje
postojao je punkt UNPROFOR-a, ali je sa njima imala kontakt samo hrvatska
policija. Tada smo primetili da su oni jako prisni sa hrvatskom policijom.
Kada smo stigli u Sisak proveli su nas kroz željezaru u Sisku pa smo onda krenuli
prema Popovači i tada smo bili zaustavljeni.
Kod Popovače su nam nudili kiselu vodu i hranu. Ja sam uzeo samo kiselu vodu i
osetio sam neku mučninu i sećam se da je ukus te vode bio bljutav. Usput sam
imao halucinacije. Mislim da je u tu vodu nešto bilo podmetnuto.
Usput su Srbi iz kolone bili maltretirani od strane Hrvata. Oduzimali su im

traktore. Tako su oduzeli traktor Stevi Gušiću iz Vojnića.
Ta maltretiranja su se najčešće dešavala noću i tada je milicija uključivala jaka

rotaciona svetla da bi što manje bilo primećeno iživljavanje Hrvata nad Srbima u
koloni...
1.13. Svedokinja 303/96-1, stara 32 godine, navodi:
... Ja sam iz Vojnića krenula u koloni izbeglica 6. avgusta 1995. godine sa

suprugom i dvoje dece. Kada smo stigli do Gline kolona je bila presečena. Saznala
sam da je na čelu kolone bilo ubijeno više lica. Dva dana smo u šumi čekali
pregovore, a onda su nam dozvolili da preko Petrinje krenemo prema Sisku i dalje
ka Srbiji.
Kada je naša kolona naišla pred Sisak bili smo kamenovani od strane hrvatskog
stanovništva. Prvi kamen je pogodio moje dete u glavu i napravio rasekotinu kod
slepoočnice. Povređeno je i dete B.M.
Sva vozila u našoj koloni su bila oštećena od kamenovanja...
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
1.14. Svedok 62/96-1, seljanka iz okoline Vrgin Mosta, svedoči:
... Ja sam do 4. avgusta 1995. godine živela u selu Stipanu, opština Vrgin Most sa
mužem i dvoje dece.
Po podne 4. avgusta krenuli smo traktorom koji je vozio moj sin star 16 godina.
Krenuli smo sa drugim izbeglicama iz Krajine prema Glini. Kada smo došli do
Gline napadnuti smo od strane ustaša. Najpre su avioni nadletali kolonu i padale
su bombe. Posle su pucali sa strane po koloni.
Kada smo došli u centar Gline bilo je negde oko 20,30 časova. Tu su presekli
kolonu. Čuo se plač i krici staraca i žena. Moj dever je povikao "Bežite, pobiće nas
sve!" Tu je dosta naroda izginulo.
Ja sam uzela svoga sina od 9 godina i dete od brata koje ima 10 godina pa smo
potrčili, preskočila sam jednu ženu koja je ležala. U tom bežanju naišli smo na
jedan autobus koji nije imao svetla. Vozač je rekao da ide nazad u Topusko. Ušli
smo u autobus i on nas je vozio kroz neku šumu od Gline prema Topuskom noću.
Autobus je bio pun žena, dece i staraca. U Topusko smo stigli oko 4 sata. Ljudi su
tražili pomoć od UNPROFOR-a ali su im oni rekli da čekaju odobrenje. Onda smo
autobusom krenuli prema nekoj šumi.
Tu smo naišli na muslimane koji su počeli da pucaju na kolonu i tukli su sa svih

strana. Vozač je okrenuo autobus nazad i vratio se u Topusko gde smo sedeli dva
dana, a trećeg dana krenuli prema Glini autobusom autoputem koji ide iz Zagreba
prema Beogradu.
Usput hrvatsko stanovništvo i vojska su nas kamenovali, gađali su nas kamenjem

i vojska i civili. Bilo je među nama dosta povređenih, ali smo svi ćutali i trpeli. U
autobus je ušao neki naoružan hrvatski vojnik, repetirao pušku i pitao nas gde
idemo. Mi smo svi ćutali.
Polupano je stakla na autobusu. Kada smo stigli u Beograd nije bilo ni jedno celo
staklo na autobusu.
Decu smo morali da stavimo ispod nogu, a stvari na decu da ih zaštitimo od

kamenica. Bilo je tu dece i od 5-6 meseci.
Jedna žena je dete od godinu dana zatrpala pelenama od kojih se ono ugušilo...
1.15. Svedok 271/96, koji je živeo u Kupljensku, opština Vojnić, navodi:
... Ja sam bio prinuđen da bežim za Srbiju, pa sam 4. avgusta krenuo u svom
vozilu "Zastava 101". Kroz Hrvatsku smo se kretali u koloni u kojoj je bio veliki
broj putničkih i teretnih vozila, kao i traktora. Svaku kolonu je predvodilo
policijsko vozilo hrvatske policije. Kretali smo se 3-4 dana i noći kroz Hrvatsku do
Lipovca. Hrvati su nam davali vodu za piće, nakon čega se onima koji su je pili
"spavalo", na osnovu čega smo pretpostavili da su prethodno u tu vodu stavili
neko omamljujuće sredstvo.
Kada sam se približavao Lipovcu iz mraka su istrčala tri ili četiri čoveka sa nekim
motkama u rukama koji su pritrčali mom vozilu i počeli udarati po vozilu pa su mi
porazbijali sve prozore i napravili oštećenja na limu...
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
... Ja sam sa ženom živeo u selu kod Vojnića i bavio sam se poljoprivredom.
Kada je počelo granatiranje Vojnića 6. avgusta 1995. godine mi smo pošli da

bežimo. Kretali smo se u koloni na traktoru i išli smo prema Glini i dalje prema
Sisku.
Kada smo stigli u Staklenik tu su nas Hrvati napali i moja žena, koja je bila na
traktoru, počela je da beži.
Tada je moja žena povređena i posredstvom UNPROFORA vratila se kući u selo i

tamo bi i sada trebalo da se nalazi.
Ja sam se tu u toj gužvi razdvojio od nje i krenuo sam na nekoj drugoj prikolici,
pošto sam svoj traktor sa prikolicom morao da napustim u Stakleniku. Išli smo
preko Siska i dalje prema Beogradu.
Usput smo bili kamenovani. Našu kolonu su kamenovali Hrvati, kako civili, tako i
uniformisani pripadnici hrvatske vojske i policije. Bilo je dosta povređenih jer je
mnoge kamenje udarilo po glavi.
Najviše smo bili kamenovani u Sisku...
1.17. Svedok 505/96-3, izbeglica iz Vojnića, stara 44 godine, svedoči:
... Na brzinu sam spakovala šta se dalo spakovati, upalila sam traktor i sa
sinčićem se uputila u pravcu Gline, gde su nas zarobili i odveli u logor.
Pre zarobljavanja naišla je hrvatska vojska i policija i mi smo se dali u bekstvo

nazad prema Topuskom. Pucali su po koloni iz raznog oružja, bilo je mnogo
mrtvih i ranjenih...
1.18. Svedok 228/96, vozač iz okoline Vojnića, rođen 1953. godine, navodi:
...Ja sam 6. avgusta traktorom krenuo prema Glini. Usput nas je hrvatska
avijacija tukla. UNPROFOR je obećao da će da nas zaštiti i odvede na granicu.
Međutim, UNPROFOR se nije pojavio, tako da smo ostali bez zaštite i prepušteni
na milost i nemilost hrvatskoj vojsci.
Na dan 7. avgusta 1995. godine na oko kilometa od Gline mene su zarobili

hrvatski vojnici. Bio je srećan onaj srpski vojnik koji je uspeo da prethodno skine
uniformu i zameni je civilnim odelom, jer su sve one koji su bili u uniformama
tukli kundacima, šutirali nogama i udarali čime su stigli.
Postavili su nas na zemlju da sedimo sa rukama za vratom. Nisu nam davali ni

hranu ni vodu.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Onda je došla hrvatska vojna policija pa su nas zatvorili u neku baraku i tamo
ispitivali. Svakoga su prilikom ispitivanja tukli.
Po dvojicu su vezali sa lisicama, a kada više nisu imali lisice vezivali su nas žicom
ili nekim debelim kanapom. Tako vezani sedeli smo u baraci. Tu nas je bilo oko
50.
Odatle smo odvedeni u Sisak...
1.19. Svedok 339/96-2, izbeglica iz Korduna, svedoči:
...Ja, moja supruga i naš sin smo 6. avgusta 1995. godine krenuli našim
automobilom prema Banja Luci i usput smo sustigli kolonu izbeglica u okolini
Vrginmosta. Tu je bilo dosta izbeglica koji su išli zaprežnim kolima, traktorima i
pešice.
Kada smo bili u blizini Gline hrvatska vojska je granatirala kolonu i video sam da
su dve devojke poginule u jednom vozilu marke "Golf" koji je bio ispred nas, a
koji je ima registarske tablice Gline.
Čuli smo da su Hrvati srušili most kod Dvora na Uni i da je tu bilo zarobljenih
Srba, da je bilo velike pljačke, da su Srbima oduzimana vozila, novac i druge
vredne stvari...
1.20. Svedok 451/96, iz okoline Slunja, rođen 1939. godine, svedoči:
...Od Topuskog vratili smo se nazad, pa smo išli kroz šumu "Vranuša". Onda smo
saznali da je čelo kolone presečeno od strane V muslimanskog korpusa. Tada su
hrvatski vojnici okružili našu kolonu i zadržali nas dva dana. Znam da su dolazili
autobusi koji su odvozili izbeglice, a mi koji smo imali traktore smo ostali.
Video sam da su ustaše iz kolone odvele jednog Srbina, ne znam njegovo ime,
samo znam da se on više nije vratio.
Posle toga smo krenuli prema Glini. Tada sam video iza neke ograde da je bio
obešen jedan čovek, a da je drugom bila odsečena glava.
Onda smo stigli u Glinu u pratnji hrvatske policije i produžili dalje prema Petrinji.
U Petrinji sam video da se na putu sa obe strane nalaze gomile kamenja. Pored
njih stajali su civili Hrvati koji su gađali kolonu izbeglica sa kamenjem i psovali.
Video sam da je tu stajalo dosta oštećenih vozila, da su razbijena stakla na njima
i da su pojedinim ljudima razbijene glave.
Na auto-putu kroz Hrvatsku kada bi se koji traktor pokvario policajci su dolazili sa

dizalicom i odnosili te traktore u nepoznatom pravcu...
1.21. Svedok 303/96-8, penzioner iz okoline Krnjaka, star 57 godina, svedoči:
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
...Mi smo bežali kako i gde je ko mogao.
Pošto sam ja invalid, čekao sam dva dana na polazak autobusa iz Topovskog za
Srbiju. Bilo nas se skupilo oko 300 ljudi. Tu smo bili opljačkani od strane
pripadnika hrvatske vojske. Opkolili su nas i držali pred uperenim puškama više
od jednog sata. Tu su nam govorili svašta.
Tada je došao novi gradonačelnik Topovskog. On je prvo pitao da li među nama

ima pripadnika hrvatske narodnosti. Na to njegovo pitanje niko nije potvrdno
odgvorio. On nas je pitao pred kim mi bežimo. Tada su se hrvatski vojnici bili
uklonili.
Taj gradonačelnik nam je rekao da je za nas obezbeđen prevoz radi našeg

odlaska iz Topovskog za Srbiju i zaista u toku tog dana došlo je 8 autobusa
"Čazmatransa" iz Bjelovara i tim autobusima smo mi preveženi u Srbiju.
Pored puta kojim smo se kretali video sam da je bilo puno prevrnutih traktora...
1.22. Svedok 328/96-15, zemljoradnik iz okoline Vrgin Mosta koji sada kao
izbeglica živi u Zrenjaninu, svedoči:
... Mi smo krenuli iz sela Čremušnica na traktoru. Kolona je bila duga i bilo je
puno ljudi sa svojim porodicama, kako iz mog sela tako i iz okolnih sela.
Normalno smo se kretali dok nismo došli negde iz Gline i to je bilo 6. avgusta oko
19,30 časova. Tu su hrvatske oružane snage presekle kolonu i tada je iz zolje
pogođen jedan traktor u kome su bili ljudi na jedno 50 metara ispred mene. Ja
nisam mogao da vidim čiji je to bio traktor, da li je bilo poginulih, jer je tada
došlo do velike panike i ljudi su bežali. Ja sam tada sišao sa traktora i pošto sam
invalid, jedva sam uspeo da dođem do drugog traktora gde se nalazila moja žena.
Video sam da nam prilaze hrvatski vojnici koji su pucali na ljude koji su bežali ili
se nalazili oko traktora.
Tada sam primetio da jedan hrvatski vojnik ide prema meni. Bio sam tada u
sedećem položaju. On mi je prišao i uperio automatsku pušku u pravcu mog lica.
Bio je od mene udaljen oko 6 metara. Počeo je da puca. Tom prilikom pogodio me
je u predelu usta sa desne strane i metak mi je ušao kroz usta sa desne strane i
izašao mi na levu stranu lica, iznad levog oka. Osetio sam da me nešto peče i da
me hvata nesvestica, a onda me je ovaj vojnik pogodio još jednim metkom u
predelu ramena. Tada sam izgubio svest i ne sećam se šta se dalje dešavalo. U
neko doba noći probudio sam se. Nisam mogao da ustanem. Bio sam teško
ranjen. Leva strana lica bila mi je oduzeta. Uspeo sam nekako da se oslonim na
točak od traktora. Tada sam čuo glsove koji su me dozivali. Pošto sam bio teško
ranjen nisam mogao da odgovorim. Tom prilikom sam od P.M. saznao da su kod
traktora pogođeni Ranka Radanović, Milka Radanović i Stevan Komadina, koji više
nisu davali znake života, a da je više njih ranjeno.
Pošao sam tada da pronađem svoju ženu. Nekako sam došao do kraja prikolice,
ali nje nije bilo tu. Tada su mi prišla dva hrvatska vojnika, ja sam ih zamolio da
me ubiju, jer je to bolje nego da se dalje mučim. Oni mi ništa nisu odgovorili.
Negde su otišli i doneli nosila i ubrzo sam se našao u bolničkim kolima. Odneli su
me u Sisak u bolnicu gde su me stavili na sto i skinuli su me. Odeća mi je bila
krvava. Tu je bila i hrvatska policija koja je počela da me ispituje ko je
organizovao kolonu i druge stvari. Ja nisam mogao da im odgovaram.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Sutradan sam prebačen bolničkim kolima u Zagreb u bolnicu Rebro, a potom u

bolnicu Dubrava, gde sam operisan prvi put i ponovo 16. decembra 1995. godine.
Tu su me ponovo posetili iz hrvatske policije. Oni su mi rekli da sam proglašen za
ratnog zločinca. Rekao sam im da sam invalid i da zato nisam vojni obveznik i da
nisam učestvovao u borbi.
Na kraju su mi dozvolili da napustim Hrvatsku krajem decembra 1995. godine.
Ostao sam bez nove kuće od 120 m2 , 12 lanaca zemlje, ostale su mi priključne
mašine, 6 krava, 18 svinja. Moju suprugu nikad više nisam video. Čuo sam da je
sahranjena negde u Glini, ali ne znam gde...
1.23. Svedok 284/96-4, izbeglica iz Vrgin Mosta, rođena 1950. godine, svedoči:
...Kad je narod počeo da beži ja nisam imala nikakvo prevozno sredstvo, te sam
nosila svoga supruga na leđima jer je on šlogiran, pa su me prihvatili u neku
traktorsku prikolicu.
U toku noći ispred Gline kolona se zaustavila. Počela je pucnjava. Kolona je bila
napadnuta od strane Hrvata. Pošto je kolona stala, sav narod koji je bio u kolima,
na traktorima i u kamionima, pobegao je van puta levo i desno da bi se sklonili.
Ja sam cele noći ostala pored traktorske prikolice, jer nisam mogla da bežim sa
mužem koji je nepokretan.
Pošto sam cele noći bila na putu primetila sam da su hrvatski vojnici prilazili
našem narodu koji se bio sklonio pored puta i da su ih ubijali i klali. Najviše su
nanosili povrede noževima. U toku te noći veliki broj ljudi je poginuo i ranjen je.
Čulo se vrištanje dece. Kada sam čula zapomaganje dece ja sam bila izgubljena i
praktično nisam znala za sebe.
U Topuskom smo ostali 2-3 dana, a onda smo krenuli u nekom autobusu kroz
Hrvatsku. Usput su civili hrvatske nacionalnosti kamenovali autobus. Gađali su
nas kroz prozore. Tako je veliki broj ljudi zadobio povrede.
Iza mene u autobusu je sedela jedna starija žena, koja je zadobila udarac
kamenom po glavi i od zadobijenih povreda je preminula...
1.24. Svedok 328/96-1, izbeglica iz Topuskog, svedoči:
... Mi smo krenuli sa kolonom izbeglica 6. avgusta 1995. godine. U traktoru koji
sam ja vozio bilo je ukupno 13 osoba.
Kada smo bili pred Glinom saznao sam da je kolona presečena i opkoljena od
strane hrvatske vojske. Ljudi iz kolone su se razbežali ostavljajući traktore. Posle
par dana rekli su nam da možemo da idemo putem Glina-Petrinja-Sisak za Srbiju.
Ja sam bio u drugoj turi koja je brojala oko 500 vozila. Ispred Petrinje kolona je
zaustavljena.
Tu su me trojica Hrvata - civila izvukli, psujući mi majku četničku i govoreći "sad

ćeš videti šta su ustaše, kad te zakoljemo". Oni su me srušili i počeli su da me
šutiraju nogama, vičući "kolji četnika". Ja sam uspeo nekako da se odbranim od
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
njih i uhvatio sam se za automobilska vrata, ali su ta tri Hrvata počela da me

vuku za pantalone i iscepali su mi nogavicu koja je ostala u njihovim rukama, a ja
sam uspeo da uskočim u jedan automobil.
Ispred mene u koloni bio je jedan šleper koji je zaustavljen u Lipovači. Tom
prilikom video sam da su iz ovog šlepera izneli jednu stariju ženu koja je bila
mrtva. Čuo sam od vozača da je ta žena nastradala na taj način što su na mostu
Hrvati pustili blok od betona koji je pao na ciradu i taj blok je ženu pogodio u
glavu. To je bila žena starosti oko 60 godina.
Usput Hrvati su nas gađali svim i svačim, kamenjem, ciglama, crepom. Sva vozila
u našoj koloni bila su oštećena. Na kombiju mog komšije B.D. video sam da su
sva stakla bila polupana, a on je imao povrede glave...
1.25. Svedok 524/96-2, izbeglica iz Vojnića koji sada živi u Srbiji, svedoči:
...Ja i moja porodica bili smo u dve različite kolone. Moja žena sa decom i majka
su krenuli pravcem Vojnić - Glina - Dvor na Uni.
Ja sam bio u koloni koju su Hrvati pustili da preko Siska i Hrvatske dođe u
Jugoslaviju. Nas u koloni su kamenovali Hrvati, koji su bili pored puta.
Najdrastičnije bilo je kod Siska. U samom Sisku hrvatska policija uopšte nije
intervenisala. Video sam kada je petoro ljudi umrlo u koloni, što zbog povreda,
što zbog drugih razloga. Ne znam njihov identitet. Video sam da odnose njihova
tela.
Što se tiče imovine, sve mi je ostalo u Hrvatskoj - stara kuća i nova u izgradnji,
kao i 13 jutara zemlje. U Jugoslaviju sam došao čak bez ličnih dokumenata...
Drugi deo kolone izbeglica se kretao preko Žirovca koji se nalazi između Gline i
Dvora na Uni i oni su bili napadnuti od strane hrvatske i muslimanske vojske (V
Korpus Armije tzv. BiH).
2.1. Svedok 668/95-1, koji je star 17 godina, kretao se na traktoru u koloni civila
- izbeglica iz svog sela kod Vrgin Mosta. On svedoči:
...Kada smo se 8. avgusta 1995. godine na putu od Gline približavali Dvoru na

Uni, u prvi sumrak, naša kolona je bila napadnuta iz zasede. U tom momentu ja
sam se kretao pešice pored svog traktora. Tom prilikom bio sam teško ranjen u
obe noge, a ranjen je bio i moj drug J.D. koji se nalazio u neposrednoj blizini, dok
je treći mladić koji je bio sa nama poginuo.
Osvestio sam se tek u Beogradu, u Vojno-medicinskoj akademiji, gde mi je

amputirana desna noga, dok mi je leva noga u veoma teškom stanju...
2.2. Svedok 680/95-17 se povlačio sa grupom izbeglica iz Vojnića i kada su se

našli na putu između Gline i Dvora na Uni, na oko 20 km ispred Dvora pripadnici
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Petog muslimanskog korpusa napali su kolonu izbeglica, pa su počeli ubijati civile

u koloni i pljačkati njihove stvari. On navodi:
...U krugu od 50 m video sam da su ubili pet lica, dok su ranili B.B. iz Karlovca
koga sam poznavao.
Narednog dana na istom mestu video sam oko 15 leševa ubijenih civila među
kojima je bilo i žena...
2.3. Svedok 257/96-4 svedoči:
...U Brezovom Polju na putu između Gline i Žirovca 7. avgusta su napali nas u
koloni. Tada je ubijen veliki broj civila. Među njima je bilo dece, žena i odraslih
muškaraca.
Ta kolona se kretala prema Bosanskom Novom. Ja sam se kretao na kolima koja

su vukli konji.
Kada je kolona stigla do Gline tamo su već uveliko padale granate te smo
nastavili kretanje prema Brezovom Polju. U tom mestu sam video da je granata
pala na jednu fabriku i da je tom prilikom poginula jedna žena. U Brezovom Polju
smo prenoćili, a narednoga dana smo stigli do mesta zvanog Žirovac gde smo
naišli na žestoku paljbu od strane Muslimana i Hrvata i gde je kolona bila
presečena. Ja sam bio negde u sredini kolone, a najviše mrtvih je bilo u koloni iza
mene i sumnjam da je iko od njih uspeo da pobegne.
Jedan traktor sa prikolicom je bio pogođen iz aviona i odleteo je u param-parčad.

Niko sa njega nije preživeo.
Dok se kolona kretala iz Žirovca ja sam na više mesta, nedaleko od puta nailazio
na mrtve ljude, među kojima je bilo dosta dece.
Kada smo prešli Brod i prelazili preko mosta, na samom mostu, kao i pre i posle
mosta takođe sam viđao veliki broj mrtvih i ranjenih i dosta bačenog oružja.
Sećam se da mi je jedan ranjenik pružao ruke da mu pomognem, ali ja mu nisam

pomogao, niti sam mogao, niti sam imao vremena za to.
Nas je najviše tukla hrvatska avijacija, s tim što je vršeno i granatiranje.
Prešli smo u Bosanski Novi i tu nas je opet dosta izginulo.
U koloni izbeglica poginuo je Stevo Vorkapić iz Vorkapića kod Vrginmosta, kao i

jedan čovek čije je ime Matija iz sela Katinovac kod Vrginmosta...
2.4. Svedok 300/96-1, rođen 1933 godine, po zanimanju zemljoradnik, navodi:
...U bežaniju smo pošli rano izjutra u 4 časa. Vrlo brzo smo stigli do Gline. U toku
puta čula se pucnjava topova.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U toku prepodneva 7. avgusta 1995. godine zatekli smo se u blizini Žirovca. Ja

sam bio na traktoru i opet je usledio napad na kolonu i tu sam video leševe
ubijenih žena. Najmanje četiri. Nisam ih prepoznao...
2.5. Svedok 300/96-3, invalid, rođen 1930. godine, navodi:
... Živeli smo u selu Brdo Selo do 4. avgusta 1995. godine kada smo sa dva
traktora i dve traktorske prikolice pobegli. Kolona izbeglica u kojoj smo se nalazili
je u Glini bila granatirana. Bežali smo dalje prema mestu Žirovac i na putu je bilo
još jedno granatiranje.
Kada smo došli do Žirovca gađali su nas. Napad je bio oko 10 časova pre podne.
Na moje oči poginulo je šest lica, muškaraca, žena i dece. Prizor je bio strašan.
Srbi iz kolone su se razbežali a ja sam ostao na mestu pošto nemam desnu nogu,
a sa štapom i štakom nisam mogao da se krećem.
Video sam i trojicu ranjenih. Dvojica su bila ranjena u grudni koš, a jedan u levu
nogu i teško su zapomagali. Jako su krvarili.
U ovom napadu moja porodica je ostala bez oba traktora i obe prikolice, bez svih
stvari koje smo poneli.
Najteže mi je palo što sam ostao bez svih dokumenata i novca koji smo poneli sa
sobom...
2.6. Svedok 300/96-6, pred saradnikom komiteta je ispričala da je sa majkom

bila u koloni izbeglica koju su napali pripadnici hrvatske vojske i da je bila
očevidac ubistava jednog broja civila.
Na zapisniku od 12.03.1996. godine istražni sudija Okružnog suda u Kruševcu je

konstatovao da je svedokinja izjavila:
"Ja imam nameru da se vratim u Hrvatsku. Ja ne bih svedočila o događajima

vezanim za izbegličku kolonu." Pošto je poučena na obaveze svedoka, svedokinja
je izjavila: "Ja ipak ostajem pri svojoj odluci da ne svedočim. Ja se nadam da ćete
za mene i moju odluku imati razumevanja."
Istražni sudija je potom konstatovao da je svedokinja plakala sve vreme boravka

u sudnici.
2.7. Svedokinja 277/96, rođen 1957. godine, svedoči:
...Mene je agresija hrvatske vojske na Krajinu zatekla u Vrgin Mostu, gde sam od
ranije živela. Ja sam popodne 6. avgusta 1995. godine zajedno sa komšinicom
sela u traktor i krenula prema Glini. Uveče smo stigli u Glinu i videla sam da je
kolona izbeglica bila presečena napadom hrvatske vojske iz obližnje šume.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Krenuli smo prema Žirovcu zaobilaznim putem kroz šumu.
Na putu Glina - Žirovac - Dvor na Uni ja sam videla veliki broj ubijenih meštana iz
Vrgin Mosta, gde sam živela.
Među ubijenima sam prepoznala Arlov Bogdana, Borata Nenada, Janić Ljubicu,
Jovanović Simu, Komadina Stevana, Kortuk Ljubicu, Linta Adama, Mraović Macu,
Mraović Mileta, Nišić Dušana, Novaković Svetu, Radanović Ranku, Radojčević
Ljubicu, Radojčević Miljkana, Stanojević Stanka, Torbica Maru, Torbica Maricu, a
videla sam još i mnoge druge čija imena ne znam.
Svi ovi civili su ubijeni na putu Glina - Žirovac - Dvor na Uni.
Posle Žirovca na putu prema Dvoru na Uni napali su nas pripadnici hrvatske i
muslimanske vojske zajedno. U koloni je nastala velika panika i strah. Morali smo
da napustimo traktore i vozila, a zatim smo pešice preko mosta prešli Unu i stigli
u Bosanski Novi...
2.8. Svedok 341/96-76, zemljoradnik, iz okoline Vrginmosta, rođen 1934. godine,

svedoči:
... Kada je narod počeo da beži svako je sa sobom poneo šta je mogao. Ja sam
išao sa porodicom preko Tupuskog, Gline i Žirovca prema Dvoru na Uni. Ispred
Dvora na Uni kolona je napadnuta. Bilo je dosta mrtvih i ranjenih. Tu je od strane
hrvatske vojske ubijen Miladin Vergaš, iz sela Pecke kod Vrginmosta, star oko 55
godina. Moga brata i snahu su tu uhvatili i odveli ih u logor u Sisku.
Svi smo bežali kako je ko znao i umeo. U toj panici i strahu niko nije vodio računa
ni o kome. Ja sam bežao zajedno sa decom i jedino decu nisam ostavljao. Ni po
koju cenu se nisam hteo odvojiti od njih, jer samo mene imaju (majka im je
ranije umrla). Nisam uspeo ništa sa sobom da ponesem, čak ni ličnu
dokumentaciju.
U selu mi je ostalo od stoke 4 krave i 19 svinja, traktor i druge poljoprivredne

mašine. Traktor nisam mogao da povezem jer nisam imao goriva. Saznao sam da
je to sve opljačkano...
2.9. Svedokinja 341/96-75, domaćica, iz okoline Vrginmosta, rođena 1928.

godine, svedoči:
... Početkom avgusta 1995. godine ja i muž smo napustili kuću. Povlačili smo se
sa drugim narodom i negde ispred Dvora na Uni kolona je zaustavljena jer su
nam hrvatski vojnici presekli put. Tu je bilo svega i svačega, u toj panici i
bežanju. Hrvatski vojnici su pucali u nas. Moj muž je ostao na traktoru, a ja sam
počela da bežim u kukuruz. Više ga nisam videla.
Tada je poginuo moj komšija Stevo Vorkapić, od oca Marka, iz sela Vorkapića,
opština Vrginmost. Mislim da je to bilo 7. avgusta. U toj koloni poginulo je još
civila i vojnika. Posle sam videla da su svinje jele leševe. Koliko je bilo ubijenih ne
mogu da kažem.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ja sam pobegla preko kukuruza u neku šumu. Tu sam videla jednog Srbina -
starca koji je, dok su mu prilazili hrvatski vojnici, aktivirao bombu i tako se ubio...
2.10. Svedok 341/96-39, medicinska sestra iz Vojnića, rođena 1954. godine,

svedoči:
... Kada smo stigli pred Glinu ja sam čula granate i eksplozije. Kada smo prolazili
kroz Glinu videla sam avione koji su bacali granate na kolonu i čula sam
eksplozije.
Pošli smo kroz Glinu i stigli do Klasnića gde mi se automobil pokvario, pa smo ga
ostavili i krenuli dalje, tako da smo u selo Žirovac stigli pešice.
Na ulazu u Dvor na Uni i kroz sam Dvor videla sam mrtve pored puta. Kako su oni
poginuli ne znam.
U Žirovcu su ubili majku moje prijateljice Ane Đurić...
2.11. Svedok 341/96-29, domaćica, stara 31 godinu, navodi:
...Imala sam kuću sa pomoćnim prostorijama, štalom, senicima, imala sam dosta
zemlje. Početkom avgusta 1995. godine bili smo prinuđeni da sve to napustimo.
Ja sam se zatekla na unskom prelazu iz Dvora u Novi Grad, kada je došlo do
presecanja kolone od strane pripadnika Petog muslimanskog korpusa i hrvatske
vojske. Kolona je ovde napadnuta i presečena. Ja sam bila među poslednjima koji
su uspeli da se izvuku.
Saznala sma da je naša kuća u selu zapaljena i uništena, pa mi sada nemamo

gde da se vratimo...
2.12. Svedok 247/96, domaćica, iz sela Podgorje, opština Karlovac, rođena 1946.
godine, navodi:
...Ja sam sa porodicom živela u selu Podgorje kod Karlovca gde smo se bavili
poljoprivredom. Mi smo napustili selo među poslednjima, 6. avgusta 1995.
godine. Krenuli smo traktorom.
Trećeg dana kada smo došli u blizinu Žirovca hrvatska vojska nas je zasula
vatrom iz raznog oružja. Bilo je tu puno ubijenih. Opkolili su nas, trebalo je
spašavati glavu. Ja sam se razdvojila od sina i snahe. Pripadnici hrvatske vojske
su nas saterali u neku kuću, a onda su nam naredili da bežimo. Posle toga napala
nas je muslimanska vojska.
Među ubijenima bio je i vlasnik kuće u koju su nas hrvatski vojnici bili saterali.
Njega su zaklali...
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
...Dok se kolona kretala iz Žirovca prema Dvoru na Uni iznenada je bila presečena
od strane muslimanskih i hrvatskih oružanih snaga.
Tom prilikom vršeno je maltretiranje i iživljavanje nad izbeglicama. Otimana su

materijalna sredstva.
Đuro Martinović bio je tom prilikom ranjen, iskrvario je i za njega se ništa ne zna.
Takođe sam saznala da je cela porodica Nikole Novakovića iz sela Dunjaka kod
Vojnića izginula, da je granata pogodila prikolicu u kojoj se nalazila porodica
Nikole Novakovića. Takođe je poginuo i Nikola Tomić iz sela Šljivljak. Kod Dvora
na Uni ubijen je Nikola Pjevac iz Široke Rijeke kod Vojnića, koji je rođen 1950.
godine.
Vidić Nevenka iz Rajić Brda kod Vojnića je ubijena blizu Dvora na Uni.
Prilikom ulaska u Dvor na Uni video sam puno mrtvih ljudi. Tu sam zapazio oko
50 leševa.
Prilikom izlaska iz Žirovca poginuo je Rade Tarabuk iz Dunjaka kod Vojnića.
Posebno su maltretirali D.Z. iz Rajić Brda kod Vojnića, kome su tom prilikom
oduzeli 5.000 DEM....
...Ja sam se zatekao 6. avgusta 1995. godine u Dvoru na Uni. Video sam kolonu
izbeglica sa Korduna.
Hrvatska vojska je otvorila vatru na tu kolonu iz vatrenog oružja. Tom prilikom

poginulo je dosta lica iz kolone. Pretežno su to bile žene...
2.15. Svedok 51/96-7, radnica, rođena 1968. godine koja sada živi kao izbeglica
u Srbiji, svedoči:
...Ja sam živela u Plaškom i imala sam dete od 11 meseci. Na dan 4. avgusta
1995. godine data je uzbuna, zvonila su zvona u crkvi. Počeli smo da se
povlačimo prema Slunju.
Formirala se kolona na traktorima, putničkim vozilima, konjskim zapregama,

kultivatorima, a neku su išli na biciklu.
Kolona je bila nepregledna. Bila sam na prikolici, a traktor je vozio moj suprug.
Kod Tupuskog pukla nam je guma na traktoru, pa smo se prebacili na zaprežno
vozilo koje su vukla dva konja.
U mestu Žirovcu kolona je zaustavljena. Moj suprug sa svekrom i mojom starijom

kćerkom krenuo je prema Dvoru na Uni. Ja sam ostala u jednoj kući u Žirovcu da
dete presvučem i nahranim. Tu je jedan čovek, star 60-70 godina uzeo bombu,
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
aktivirao je i ubio se. Jedan drugi čovek, koji je bio ranjen, tu je umro, pa su i
jednog i drugog sahranili u Žirovcu.
Oko podne krenuli smo pešice prema Dvoru na Uni. Videla sam da jedna kuća
pored puta gori, a dva-tri aviona su nadletala kolonu izbeglica. Bili su u niskom
letu i nije mi poznato čiji su to bili avioni.
A onda su se pojavili hrvatski vojnici. Jasno sam videla šahovnice na njihovim

uniformama. Govorili su da se predamo i ko ima oružje da preda. Oni su počeli da
izdvajaju izbeglice iz kolone i odveli su 15 srpskih vojnika u šumu, kao i žene,
decu i starce.
Kada su zarobljene vojnike i civile odveli u šumu ja sam iz tog pravca gde su oni
otušli čula pucnjavu iz automatskog oružja i imala sam utisak da su meci leteli
iznad nas.
Nastavili smo pešice ka Dvoru na Uni, u koloni.
Sa nama su pošli i Jovo Grković, Boško Klipa, Milan Pošmuga, Jovo Pošmuga i
Milan Mrkonjić. Ja sam njih videla da su bili u koloni kada su krenuli iz Topuskog,
a šta je dalje sa njima nije mi poznato, samo znam da se oni vode kao nestali.
Ja sam bežala plašeći se od svega što sam videla i doživela.
Pored puta u jarku videla sam dve žene koje su bile mrtve. Jedna je bila punija,
seda i sa kratko podšišanom kosom, druga je takođe bila starija žena, mršava.
Nije mi poznato kako su one ubijene. Ja sa prešla preko njih jer drugo izbora
nisam imala...
2.16. Svedok 341/96-146, izbeglica iz Obrovca, svedoči:
...Najstrašnije je bilo kada smo ulazili u Bosnu kod mosta Dvor. Tu je kolona bila
prekinuta i na tom mestu pucalo se sa svih strana.
Usput sam videla mrtve ljude pored puta. Neki su ubijeni, a neki umrli. Situacija
je bila takva da se gledalo da se spase živa glava i nije se mogla obraćati pažnja
na poginule ili umrle.
U Dvoru kada je počelo pucanje moja familija je jednostavno napustila traktor i

sakrili smo se u neki kanal. Pokupili smo samo ono što nam je bilo pri ruci da bi
spasli živu glavu.
Na tom mestu poginula je moja strina Anđelija Đurić iz Vojnića, koja je rođena u
selu Radonje. Nju je na moje oči rafal presekao. Ostavili smo je tako na drumu
jer smo gledali što pre da spasemo živu glavu.
U koloni izbeglica jedna žena je rodila dvojke, ali kako nije bilo nikakve
medicinske pomoći u takvim uslovima ona je posle dva dana sa oba
novorođenčeta umrla...
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
2.17. Svedok 439/96, domaćica, rođena 1958. godine, koja je živela u selu kod
Topuskog, svedoči:
...Ja sam živela u selu sa troje dece koja su rođena 1984., 1987. i 1989. godine i
sa svekrvom koja ima 60 godina. Bavili smo se zemljoradnjom i moj muž je bio
ranjen u kičmu i od tada je nepokretan i u to vreme bio je na lečenju.
Kada je pao Knin ja sam rano izjutra natovarila traktor i sa svekrvom i decom
krenuli smo prema Dvoru na Uni. Išli smo u koloni i kada smo prešli 12 - 15 km
između Crnog Potoka i Dvora na Uni presekla nam je put hrvatska vojska. To je
bila hrvatska pešadija koja je upala u kolonu i počeli su klati. Ja sam videla da su
zaklali jednu ženu i jednog čoveka iz Katinovaca, ali njihova imena ne znam.
Nastala je opšta panika, vika i kuknjava. Tada je i hrvatska avijacija počela da
baca bombe.
Bila sam primorana da ostavim traktor u Glini, pa sam nastavila dalje peške sa
troje dece i starom svekrvom. Prenoćili smo u šumi kod Žirovca. Ujutru smo
autobusom u koji su primljeni žene i deca nastavili put prema Dvoru na Uni. Tu su
nam presekli put Hrvati i muslimani zajedno. Bili smo u okruženju Hrvata i
muslimana tri dana. Za to vreme su nas bombardovali. Tu je dosta Srba izginulo.
Peške smo nastavili dalje i došli kod nekog sela odakle smo železnicom prebačeni
do Banja Luke.
U selu Crni Potok ostala nam je celokupna imovina, a kasnije sam saznala da je
naše selo spaljeno...
2.18. Svedok 341/96-139, penzioner, star 60 godina, navodi:
...Kada smo bili na domaku Gline bili smo pri kraju kolone izbeglica koja se
kretala raznim prevoznim sredstvima. Kolonu su počeli da nadleću avioni. Iz njih
su pucali i bacali bombe. Video sam posle da su neki automobili u koloni goreli.
Kada je prošao napad aviona mi smo se ponovo vraćali u vozila i nastavili vožnju
put Gline.
Zadnji deo kolone je bio presečen od strane hrvatske pešadije. Na tom delu je
bilo mnogo mrtvih, ranjenih i zarobljenih.
Kada smo došli u Žirovac, hrvatska pešadija je ponovo presekla kolonu. Bilo je
ponovo mrtvih i ranjenih. Mi smo ostavili dva traktora i poneli smo ono što smo
mogli da nosimo u rukama. Peške smo krenuli prema Dvoru na Uni.
Ja sam kod kuće ostavio 5 krava, 4 svinje i oko 100 komada živine. U moju kuću
u Vrgin Mostu čuo sam da se posle 5 dana uselila neka hrvatska porodica...
2.19. Svedok 459/96, izbeglica iz okoline Slunja, rođen 1952. godine, svedoči:
...Ja sam rođen u selu Žrvnica kod Slunja gde sam živeo od rođenja pa sve do 6.
avgusta 1995. godine kada sam bio prinuđen da se, sa svojim roditeljima,
suprugom i decom povlačim sa kolonom izbeglica prema Srbiji. Na mom trktoru
smo išli prema Topuskom. Kolona je bila velika i stvorila se gužva, pa smo iz
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Topuskog krenuli prema Žirovcu. Tu su nas napale ustaše i tu je bilo puno

ubijenih i ranjenih. Moja supruga je bila otišla da nađe hleb, pa sam ja pošao za
njom da je tražim i kada sam se vratio ne mestu gde sam ostavio traktor sa
ocem, majkom i decom nije bilo ni traktora, niti ikoga. Oca, majku i sinove
uhvatile su ustaše blizu Žirovca.
Oca koji je star 70 godina odveli su u logor u Sisku, a majku sa decom koja su
stara 12 i 14 godina su odveli i zatvorili u neku kuću.
Majku sam uspeo da pronađem sa decom u Prijedoru posle 5-6 dana, a suprugu u
Banja Luci, dok mi je ostac došao u Srbiju, gde ja sada živim posle tri meseca.
Ja sam majku morao, pošto je bila teže povređena, da u ručnim kolicima vozim
prema Dvoru na Uni, a potom smo u nekom traktoru otišli do Banja Luke.
Između Žirovca i Dvora na Uni vrlo često viđao sam leševe ubijenih i ranjene
ljude. Naročito su ostavili upečatljiv utisak ranjeni ljudi kojima nije bilo vremena
da se pomogne, pa su oni bili ostavljeni na milost i nemilost hrvatskim koljačima.
Ja sam u selu ostavio dve kuće, jednu na sprat veličine 8 h 9 metara i staru
veličine 12 h 6 metara, kao i štalu u kojoj sam imao 10 krava i 20 svinja. Imao
sam 18 hektara obradive zemlje, dva traktora i sve priključne mašine. Bez svega
sam ostao i procenjujem slobodno da to vredi oko 600.000.- DEM. Sve mi je to
propalo...
2.20. Svedok 488/96, penzioner, rođen 1922. godine iz okoline Vrgin Mosta, čiji
preci su živeli u Krajini od pre trista godina za šta svedok nudi rodoslov, svedoči:
...Ja sam imao 23 jutra zemlje, dve kuće, dve štale, traktor sa svim priključnim
mašinama i najgrublje procenjujem da je sve to sve vredelo 2,5 miliona maraka.
Sve to sam morao da napustim 4. avgusta 1995. godine.
Pošao sam sa svojim traktorom i dve prikolice na koje smo smestili deo pokućstva
i najnužnije stvari. Kada smo ušli u Glinu otvorena je minobacačka vatra, a potom
su počeli da nas mitraljiraju dva klipna aviona. Nastala je panika. Mine su
pogodile kolonu. Bilo je mrtvih, a bilo je i ranjenih.
Sutradan kod Žirovca napale su nas jedinice V muslimanskog korpusa i tu je bilo

dosta ubijenih i ranjenih. Pred Dvorom na Uni dva hrvatska aviona su nas ponovo
tukla. I tu sam video da su na više mesta pale mine i da je bilo više poginulih i
ranjenih osoba. Nisam bio u prilici da u tom haosu i toj masi ljudi koji su bili
izbezumljeni nekoga prepoznam od poginulih ili ranjenih.
Kada smo bili na oko 15 km ispred Dvora na Uni kolona je ponovo bila napadnuta
od strane pripadnika V muslimanskog korpusa. Ja sam bio prinuđen da sa
suprugom sa dve prikolice uzmem najosnovnije stvari u tri torbe koje smo stavili
na bicikl, te smo produžili dalje pešice.
U toj gužvi nestala je moja supruga i kasnije nju su Hrvati zarobili i bila je u
logoru u Sisku.
Ja sam pešice uspeo da stignem do Dvora na Uni, a odatle u Srbiju...
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
2.21. Svedok 452/96, izbeglica iz Plaškog, svedoči:
...Ja sam krenuo sa traktorom putem Slunj-Vrgin Most- Topusko-Glina. Kad smo
ušli u Glinu hrvatske oružane snage su počele da tuku kolonu izbeglica. Bilo je
dosta ranjenih i poginulih.
Video sam da je jedna granata ispred mene pogodila traktor i tu je bilo dosta
mrtvih. Dalje sam video jednog mrtvog čoveka i dvoje dece.
Bila je dosta velika gužva, bilo je puno naroda, bilo je vriske, cike i jauka. Na
putu su čak uporedno išle tri kolone.
U Glini su tenkovi prešli preko Anke Trbojević, žene srednjih godina iz Plaškog.
Kada smo ulazili u Brčko već je bila noć, jedan sat posle ponoći i tu nas je
hrvatska vojska ponovo tukla. Pošto je bila noć ne znam da li je bilo mrtvih i
poginulih...
2.22. Svedok 524/96-2, izbeglica iz Vojnića, koji sada živi u Srbiji, svedoči:
...Ja i moja porodica bili smo u dve različite kolone. Prvo su krenuli moja žena sa
decom i moja majka. Pokupili su najnužnije stvari i sa traktorom i prikolicom
krenuli su da se povlače pravcem Vojnić - Glina - Dvor na Uni.
Majka i žena su mi pričale da su ih kod Dvora na Uni napali pripadnici

muslimanske vojske iz pravca Bihaća i Kladuše, a s druge strane iz pravca Siska
hrvatska vojska. Pucali su po koloni izbeglica - civilima, ženama, deci. Bilo je
mnogo mrtvih i ranjenih.
Žena je ostavila traktor i prikolicu i sve ono što je ponela. Uhvatila je decu za
ruke i bežala prema šumi. Tako je uspela da se spase i da pređe u Bosnu...
Kolona izbeglica koji su napuštali Krajinu kretala se i kroz Bosnu i Hercegovinu, i

na putu Bosanski Petrovac-Ključ kolona je takođe bila napadana i bombardovana
od strane hrvatske avijacije. Tom prilikom je dosta civila izginulo.
...To je bilo u avgustu 1995. godine, čini mi se 6. avgusta.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Toga dana ja sam bio na dužnosti u policijskog stanici, kada smo obavešteni da je
bombardovana kolona izbeglica na putu AVNOJ-a između Bihaća i Jajca i to u selu
Janjila, koje je udaljeno 15 km od Petrovca prema Ključu.
Ja sam izašao na lice mesta i izvršio sam uviđaj. Put je bio zakrčen izbelicama
koji su išli peške, motornim vozilima ili zaprežnim vozilima, kao i na traktorima.
Sa sobom su terali stoku, tako da smo se jedva probili do mesta događaja.
Kada smo stigli na lice mesta mogli smo da konstatujemo da su pored puta,
gledano prema Ključu, s leve strane pale tri bombe, a na sredini kolovoza četvrta
bomba. Ove bombe su pogodile jedno putničko vozilo marke "Ford" koje je kada
smo stigli gorelo. Iza tog vozila bio je pogođen i jedan šleper koreničke
registracije, a u njemu na vozačkom sedištu je bio vozač koga smo zatekli bez
glave. Vozilo je bilo u plamenu. Iza tog vozila bio je šleper koji je bio u plamenu.
U blizini zadnjeg kraja šlepera video sam dvoje dece koja su bila zahvaćena
plamenom. Ne bih mogao da procenim kog su pola, niti uzrasta deca bila, samo
znam da se radilo o deci koja su već bila mrtva.
Od tog prizora bilo mi je muka i izgubio sam svest.
Na tom prostoru bilo je još mrtvih. ukupno 11 civila iz izbegličke kolone izgubilo
je život. Sva ta lica su identifikovana i ja sam imao popis njihovih imena. Svi
mrtvi bili su iz Korenice...
3.2. Svedokinja 715/95-9 koja je 7. avgusta 1995. godine pošla iz Drvara u

kamionu izbeglica, svedoči:
...Kada smo došli na područje Gornje Bravske, sela Uzelci, naišli su avioni
hrvatskog vazduhoplovstva koji su bombardovali kolonu izbeglica sa područja
Krajine.
Tom prilikom bio je pogođen od avionske bombe jedan šleper blizu mesta gde
sam se ja zatekla. Na tom šleperu po mojoj proceni bilo je 50-60 izbeglica - civila
i po mojoj proceni niko od njih nije preživeo, dok je okolo bilo izuzetno mnogo
ranjenika i ubijenih. To sam videla kada sam prošla pored tog šlepera koji je
goreo.
Taj pogođeni šleper bio je sa područja Krajine, a bombardovanje je izvršio

hrvatski avion koji je bacio dve bombe ili rakete na kolonu izbeglica.
Pored ovog šlepera bio je pogođen još jedan kamion, koji se posle toga zapalio.
Da li je u tom kamionu bilo ljudi ja ne znam...
3.3. Svedok 341/96-117, radnik, rođen 1959. godine, svedoči:
...Kada je 4. avgusta 1995. godine počela agresija Hrvatske na Krajinu ja sam sa

porodicom krenuo prema Jugoslaviji, da bih sačuvao živu glavu. Ostavio sam i
kuću i zemlju i stoku, kao i radno mesto.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Vozio sam traktor sa najnužnijim stvarima koje smo na brzinu mogli da

pokupimo. Kada smo izlazili iz Bosanskog Petrovca prema Ključu, pojavio se
jedan avion koji je nadletao kolonu.
Na jednom delu puta prema Ključu na jednoj uzbrdici naišao sam na stravičan
prizor. Dva šlepera sa hranom - konzervama bila su pogođena i potpuno uništena,
a tu se nalazilo desetak ubijenih ljudi i dece koje je pogodila granata. Video sam
oko desetak leševa unakaženih i izgorelih. Nikoga od njih nisam prepoznao.
U koloni sam putovao 8 dana i 8 noći sa traktorom, dok nismo stigli u Jugoslaviju.
Moj stric V.N. koji je nalazio u autobusu kao vozač pričao mi je da je na koridoru
kod Brčkog kolona izbeglica granatirana od strane muslimana, da je jedna
granata pogodila putničko vozilo i da su 4 lica iz tog vozila bila ubijena...
3.4. Svedok 341/96-132, vozač, star 47 godina, svedoči:
...Iz Krajine smo krenuli 4. avgusta 1995. godine. Povlačio se kako je ko znao i
umeo i čime je imao.
Kod Bosanskog Petrovca, otprilike 2 km kada se izađe iz Petrovca prema Ključu

video sam da se prvo pored kolone izbeglica spustio jedan helikopter koji je počeo
da deli hleb ljudima u koloni. Mislio sam da se radio o našem helikopteru. Kasnije
se ispostavilo da je ustvari bio neprijateljski helikopter, najverovatnije hrvatski
koji je samo sleteo pod izgovorom da podeli hranu, ustvari da izvidi situaciju i da
skupi ljude na gomilu. Podigao se i otišao u pravcu Bihaća.
Posle kratkog vremena doleteo je jedan avion i video sam kada je ispalio tri
rakete na izbegličku kolonu. Video sam kada je pogođen jedan šleper. Čuo sam
jauke i video sam vatru. Pored šlepera pogođeno je nekoliko vozila i traktora sa
ljudima koji su se povlačili u koloni. Video sam da je bilo mrtvih, ali ne znam
koliko. Stvorila se panika u koloni i ljudi su nastojali što pre da napuste to mesto,
bojeći se ponovljenog napada na kolonu.
Bio sam očevidac i jednog događaja kod Brčkog. Na otprilike 4-5 km kada se
izađe iz Brčkog prema Bijeljini, video sam kada je jedno vozilo bilo pogođeno i
kada ga je zahvatila vatra. Odletelo je u vazduh i rasprslo se. Put je vodio pored
Save, sa druge strane je bila hrvatska teritorija. Videli su se njihovi položaji. Sa
te hrvatske strane je pogođeno ovo vozilo. Od te silne eksplozije sigurno je da su
svi putnici u vozilu bili pogođeni...
3.5. Svedok 458/96, penzioner iz Teslingrada, rođen 1929. godine, svedoči:
...Ja sam pošao sa ženom i taštom na traktoru bez prikolice koja mi je bila
uništena od bombardovanja. Iz Lapca smo se uputili u velikoj koloni izbeglica
prema Bosanskom Petrovcu, gde su hrvatski avioni bombardovali čelo kolone. Ja
sam bio u sredini kolone na traktoru...
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
3.6. Svedok 426/96-1, koji je u avgustu 1995. godine radio u stanici policije u
Petrovcu, svedoči:
...Ja se ne sećam tačno datuma, ali znam da je to bilo u avgustu 1995. godine.
Toga dana kretala se nepregledna kolona izbeglica iz Kninske krajine preko
Petrovca u pravcu Ključa.
Ja sam bio u auto patroli kada sam dobio zadatak da izađem na lice mesta jer su
hrvatski avioni bombardovali izbegličku kolonu u blizini sela Janila, na 15 km
Petrovca u pravcu Ključa.
Teško smo se probijali kroz kolonu koja se kretala u pravcu Ključa. Sve su to bile
izbeglice iz Kninske krajine. Kretali su se na zaprežnim kolima, na kamionima,
traktorima, putničkim automobilima i pešice.
Kada smo stigli na lice mesta zatekli smo haotično stanje. Više teretnih i putničkih
vozila je gorelo, a narod se razbežao po okolnim livadama u strahu da avioni ne
bombarduju ponovo kolonu.
Tu smo izbrojali 11 poginulih civila, a bilo je i više povređenih. U jednom vozilu

marke "mercedes" na zadnjem sedištu goreli su leševi dvoje dece. U neposrednoj
blizini bio je i leš muškarca bez glave. Bio je još jedan dečiji leš.
Povređeni su otpremljeni u bolnicu, a leševi su sakupljeni i upućeni u Petrovac.
Tvrdim da tada u koloni nije bilo nijedno vojno vozilo, niti je bilo ikakvog
naoružanja, niti vojnika. Sve su to bili civili...
3.7. Svedok 426/96-3, koji je u avgustu 1995. godine bio na službi u policijskoj
stanici u Petrovcu, svedoči:
...Radio vezom obavešteni smo da je bombardovana kolona izbeglica iz aviona.

Otišli smo na lice mesta na 15 km od Petrovca prema Ključu u blizini sela Janjile
zatekli smo veliki haos na putu. Gorela su vozila u koloni i trava pored puta. Više
leševa bilo je razbacano pored zapaljenih vozila. Video sam da su na zadnjem
sedištu jednog putničkog "mercedesa" izgorela dva deteta. Ispred tog vozila bio
je leš muškarca bez glave. Bio je veći broj povređenih izbeglica koji su krvarili i
jaukali, pa je pristupljeno njihovom prebacivanju u bolnicu u Petrovcu.
U koloni nije bilo vojske, već su sve to bili civili.
Tom prilikom poginulo je 11 lica iz kolone, a lakše i teže je ranjen veći broj.
Od lica koja smo zatekli na licu mesta saznali smo da je avion na kome je bila
hrvatska oznaka bombardovao kolonu...
3.8. Svedok 426/96-2, koji je u avgustu 1995. godine radio u bolnici u Petrovcu,
svedoči:
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
...Iz pravca Janjila čula se eksplozija, posle čega je dat znak za vazdušnu
opasnost što je nas sve u Petrovcu iznenadilo. Ubrzo zatim saznali smo u bolnici
da je hrvatsko vazduhoplovstvo bombardovalo izbegličku kolonu koja se kretala iz
pravca Petrovca prema Ključu.
Počeli su da pristižu ranjenici u bolnicu i bio je primljen veliki broj ranjenika. Sve
su to bili civili. Sećam se da je tada doveženo i 11 leševa. To su bili civili koji su
stradali od bombardovanja...
3.9. Svedok 303/96-9, stara 65 godina, izbeglica iz Krajine, svedoči:
...I kada smo stigli u jednu šumu na području Bosne bili smo bombardovani iz
aviona. Ko nas je to bombardovao, da li hrvatska ili muslimanska vojska ja to ne
znam.
Bilo je dosta povređenih i poginulih civila. Ja ne znam ni jedno od tih lica po

imenu...
3.10. Svedok 341/96-136, zemljoradnik, iz Svračkovog sela kod Korenice, rođen

1936. godine, koji sada kao izbeglica živi u Srbiji, svedoči:
...Tog jutra 4. avgusta 1995. godine svi moji seljani i ja seli smo na traktore i sa
nešto stvari krenuli smo prema Lapcu. Kada smo stigli na putu od Bosanskog
Petrovca prema Ključu proleteo je jedan avion koji je počeo da baca bombe na
kolonu. Posle sam od sina saznao da je tada poginulo 7 ljudi u koloni i da je bilo
više ranjenih.
Saznao sam da su sve kuće u Svračkovom selu minirane i da je celo selo

sravnjeno sa zemljom i to ne u napadu "Oluja", nego kasnije ...
3.11. Svedok 346/96, obućar iz Benkovca, rođen 1942. godine, koji sada živi kao
izbeglica u Srbiji, svedoči:
...Na putu Bosanski Petrovac-Banja Luka, neposredno iza Bosanskog Petrovca,

uočio sam jedan veliki šleper i dva putnička vozila odmah pored puta, na bankini,
kako gore. Vozila su bila potpuno uništena i obavijena plamenom.
U ovim vozilima nisam video nastradale, ali u okolini sam čuo da je tu nastradalo
10-15 ljudi...
3.12. Svedok 520/96, domaćica iz Palanke, između Knina i Gračaca, stara 36

godina, svedoči:
...Mi smo formirali kolonu izbeglica i krenuli smo prema Petrovcu. Ja sam pokupila
najnužnije stvari koje sam potrpala u džakove pa sam ih stavila na motokultivator
koji je imao malu prikolicu, u koju sam stavila oba deteta, stara 2 i po i jednu
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
godinu i potovarili najnužnije stvari, pa sam zajedno sa kolonom ostalih meštana

krenula prema Petrovcu. Sutradan sam videla avione koji su bombardovali
kolonu.
Putovali smo 8 dana. Videla sam da je bilo mrtve dece pored puta kojim smo
prolazili. Kako su oni poginuli ja to ne znam. Videla sam i sahrane pored puta.
Urezala mi se u pamćenje jedna žena koja je na rukama nosila malo dete koje je
bilo mrtvo. Ona je išla peške prema Banja Luci...
O tome šta su sve doživeli pojedinci iz kolone, koje su hrvatski policajci uhapsili,
ilustrovaćemo primerima:
4.1. Svedok 279/96, penzionisani oficir, rođen 1936. godine, koji se zatekao
početkom avgusta 1995. godine u Krajini, da bi otuda prebacio svoju rođaku,
svedoči:
...Ja sam se kretao u svom automobilu sa ženom i taštom putem Vojnić - Glina -
Dvor na Uni, obzirom da je Franjo Tuđman u saopštenju koje je non-stop
emitovano na hrvatskom radiju govorio da smo bezbedni ukoliko se krećemo u
koloni navedenim pravcem.
U Vidoševcu 7. avgusta 1995. godine ja sam se prijavio jednoj hrvatskoj jedinici.

Svi smo bili civili. Smešteni smo u restoranu "1001 noć" u Vidoševcu, a zatim su
razdvojili muškarce od žena. Tu su me odmah počeli da tuku rukama i nogama. U
jednom momentu su me oborili na pod, raširili mi noge, a zatim su me nekoliko
puta snažno udarili u genitalije od kojih udaraca sam izgubio svest. Kada sam se
osvestio ponovo su nastavili da me tuku preteći da će me ubiti. Jedan od njih mi
je tada rekao da me neće odmah ubiti jer je za mene predviđena "lagana smrt".
I dalje su nastavili da me tuku, a u jednom trenutku su me izveli iz te prostorije, i

guruli me tako da sam se ja sa lisicama na rukama skotrljao niz 15-tek stepenika.
Zatim su me podigli i odveli iza kafane gde su mi naredili da sednem na neki

panj, pa je onda svaki od hrvatskih vojnika prošao pored mene, udario me po
glavi, leđima ili grudima. Ta tortura trajala je oko tri sata.
Iste večeri odveli su me u štab hrvatske vojske u Glinu u jednu hladnjaču. Izveli
su me pred hrvatskog generala Petra Stipetića, predstavljajući me kao četnika i
srpskog generala. General Stipetić, koji me je poznavao, obzirom da smo obojica
bili na službi u bivšoj JNA rekao je da će moj slučaj ispitati sud.
Odatle su me odveli u Petrinju u kasarnu bivše JNA. Tu smo izvedeni iz vozila, a

jedan policajac mi je prišao i vezao metalnu žicu dugačku 2 metra oko vrata,
zatim me je proveo kroz špalir vojnih policajaca dugačak oko 30 metara. Policajci
su stajali u razmaku od metar do metar i po i odmah su počeli pendrecima i
nogama na kojima su imali čizme i rukama da me tuku svuda po telu osim po
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
glavi. Tako vezanog preveli su me kroz taj špalir i ponovo vratili natrag. Posle
toga sam se onesvestio. Tako su dobili batine i R. i M.
Kada sam došao svesti odveli su me u fiskulturnu salu u Sisku, u logor u kome je
tada bilo oko 130 Srba.
U tom logoru sam boravio od 7. do 11. avgusta 1995. godine i tu sam sam
evidentiran od Međunarodnog crvenog krsta.
Na dan 11. avgusta odveden sam sa još 50 lica autobusom u karlovački zatvor.
Među nama bila su i 4-5 maloletnika, starih 15-16 godina. Usput su pripadnici
vojne policije koji su nas sprovodili terali da pevamo ustaške pesme. Ja nisam
hteo da pevam pa sam zbog toga dobio nekoliko udaraca pendrekom po
laktovima, jer smo morali da držimo sklopljene ruke na potiljku i da celo vreme
budemo u pognutom položaju i non-stop gledamo u pod autobusa.
Pred zatvorom u Karlovcu gde je autobus stao policajci su pozvali narod koji je
počeo da se okuplja oko autobusa da nas linčuju, govoreći okupljenima da smo
mi četnici i teroristi koji smo bombardovali Karlovac.
Pošto je karlovački zatvor bio prepun, odvedeni smo u zatvor Remetinac u

Zagrebu. Uspust jedan kapetan, koji je bio komandant jedinice koja je
obezbeđivala naš prevoz, rekao je: "možemo vas vezati, tući i po potrebi i ubiti",
nakon čega je jedan policajac sa pištoljem u jednoj, a pendrekom u drugoj ruci
počeo da gazi po nama. Tom prilikom L.D. je dobio takve batine da 15 dana nije
mogao da se oporavi od povreda.
Potom sam bio u Remetincu u Zagrebu do 13. decembra 1995. godine kada mi je
održano suđenje u Vojnom sudu u Karlovcu kojom prilikom je doneta presuda
kojom sam oslobođen. Vratili su me u Remetinac odakle sam istog dana pušten
na slobodu.
Iz Zagreba bez novca i bez ikakvih ličnih dokumenata oskudno obučen otišao sam
kod jedne poznanice u Karlovac, gde sam bio pod stalnom prismotrom policije sve
do 23. januara 1996. godine, kada sam uz pomoć Međunarodnog crvenog krsta
sa još 7 lica došao za Beograd...
4.2. Svedok 350/96-2, izbeglica iz Vrgin Mosta, svedoči:
...U koloni civila ja sam krenuo prema Glini 6. avgusta 1995. godine. Sledećeg
dana oko 12,30 časova kolonu su napali pripadnici hrvatske vojske na mestu
zvanom Brezovo polje. Kolona je napadnuta sa svih strana, pa je bila prekinuta.
Nastala je opšta panika i metež. Ljudi su se razbežali i počeli da se kriju po
obližnjim šumama i kukuruzima.
Kada sam izašao iz jednog šumarka video sam puno leševa u civilnim odelima u
kanalu pored puta. Takođe video sam puno kamiona, traktora i putničkih vozila
koja su bila uništena. Narednu noć proveo sam u jednom šumarku. Sledećeg
dana počeli su iz minobacača da bombarduju šumu. Ja sam se skrivao do 13,30
sati, pa sam izašao na obližnji put i predao se pripadnicima hrvatske policije.
Tada sam bio obučen u civilno odelo i bio sam naoružan.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Odveli su me u neko selo u blizini Gline. Pripadnici hrvatske vojske i policije koji
su se tu zatekli počeli su da me vređaju i psuju, a zatim su me tukli. Tukao me je
ko god je hteo, rukama, nogama na kojima su imali vojničke čizme i kundacima
od pušaka, svuda po telu.
Onda su me odveli u Glinu u neku školu gde je bilo najviše žena, dece i staraca.
Vezanog su me uveli u hodnik i naredili da se okrenem prema zidu i sa
uzdignutim rukama na kojima sam imao lisice, stanem uz zid. Tu su me tukli
rukama, nogama i gumenim palicama. Više puta sam padao u nesvest, pa ne
znam koliko je to vremena trajalo. Sav sam bio natečen i obliven krvlju.
Pošto su odvojili žene, decu i lica starija od 60 godina u toj školi nas je ostalo
stotinak muškaraca od 17 do 60 godina. Svakih pola sata hrvatski policajci su nas
u toku noći izvodili u hodnik i tukli čime su stigli. Najviše gumenim palicama. Te
noći pucali su iz automatskog oružja iznad naših glava. Cele noći nismo spavali.
Sutradan su nas odveli u sportsku dvoranu u Sisak. Tu su nas pretresli i oduzeli

nam vrednije stvari. Potom smo bili ponovo premlaćeni.
Odveli su nas u fiskulturnu salu u kojoj sam zatekao oko 1.000 zatvorenih Srba,
muškaraca starosti od 17 do 70 godina. Među njima je bilo i lakše ranjenih.
U toku noći odveden sam kod islednika koji mi je udario dva šamara. Jedan broj
zatvorenih Srba je te noći odveden u nepoznatom pravcu. Šta je sa njima bilo ne
znam.
Hrvatski policajci sprečavali su predstavnike MCK da nas registruju tako što su

pojedince sakrivali u neke druge prostorije.
Odatle su nas odveli autobusima u Zagreb, u zatvor u Zrinjevcu, pa kako tamo

nije bilo mesta vraćeni smo u Karlovac, ali ni tamo nije bilo mesta, pa smo
ponovo vraćeni u Zagreb, u logor Remetinac.
Tu sam ostao od 10.08.1995. godine do sredine januara 1996. godine.
Bio sam smešten u ćeliju broj 145 sa još 9 Srba.
Hranu smo dobijali redovno, ali je obrok bio kao "za mačku", pa sam za vreme
boravka u ovom logoru smršao 27 kg.
U međuvremenu su me vodili u Karlovac na suđenje gde sam osuđen na 5 godina

zatvora. Nisam imao branioca. Posle suđenja vratili su me u Remetinac.
Za vreme boravka u ovom logur tri Srbina su umrla, ali ja ne znam od čega.
Pojedince su stražari tukli, uglavnom noću, bez ikakvog povoda...
4.3. Svedok 711/96-2, rođen 1938. godine, svedoči:
...Agresija Hrvatske na Krajinu zadesila me je u Benkovcu, u koji su 9. avgusta

1995. godine ušli hrvatski vojnici. Oni su me pokupili i odveli u neki podrum, a
11. avgusta odveli su me u zatvor u Zadru, gde sam ostao 5 dana, da bi me 16.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
avgusta prebacili u Okružni zatvor u Šibeniku, gde me nisu maltretirali, ali su

druge ljude tukli.
U februaru 1996. godine prebacili su me u zatvor u Splitu i tek u martu 1996.

godine dobio sam optužnicu, a do tada nisam imao nikakvo rešenje o pritvoru. U
toj optužnici pisalo je da sam ja tokom 1991. godine bio pripadnik neke specijalne
jedinice vojske Republike Srpske Krajine. To je bilo netačno jer sam ja od aprila
1991. do februara 1992. godine neprekidno bio na lečenju u bolnici u Benkovcu,
gde je trebalo da ostanem i duže vremena, pošto sam imao operaciju butne kosti.
Posle toga su me odveli na "Ostrvo mladosti" Oboljan, gde sam ostao do

17.10.1996. godine, kada sam na osnovu tzv. "oprosta" posredstvom Crvenog
krsta prešao na teritoriju Jugoslavije...
4.4. Svedok 527/96, zemljoradnik iz okoline Sinja, sada izbeglica u Srbiji, rođen
1928. godine, svedoči:
...Hrvati su počeli da pale susedna sela i da ubijaju stanovništvo, pa sam ja sa

suprugom krenuo u pravcu Knina. U Kninu smo od strane hrvatske vojske
zatvoreni u zgradu škole "Srpski junaci", gde smo ja i supruga bili od 4. avgusta
do 15. septembra 1995. godine.
Ja i supruga smo sve vreme bili zajedno. Nas su maltretirali, govorili su nam da
smo četnici i da će nas poklati, ali nas nisu tukli.
U tom logoru bilo nas je oko 350-400 Srba.
Spavali smo na podu, a hranu smo dobijali jedanput dnevno.
Mi stari smo mogli da izlazimo u dvorište radi šetnje. Prilikom takve jedne šetnje
video sam da je kombijem dovezeno oko 10 mladih ljudi - Srba, i da su ih Hrvati
tom prilikom tukli rukama, nogama i kundacima od pušaka.
Ja sam bio smešten u prizemnom delu zgrade, a i iznad nas, na spratu, je bilo
zatvorenika i u toku noći više puta smo čuli jauke sa sprata. Na spratu su bili
smešteni i mlađi Srbi...
... Ja sam uhapšen 06.08.1995. godine u Benkovcu u blizini svoje kuće kada sam
pošao da se prijavim vlastima. Preko radija je bilo naređeno da se svi koji su se
zatekli u gradu jave u centar grada.
Mene su odveli u Benkovac u Oopštinski sud, gde su mi uzeli podatke i tom

prilikom dobio sam nekoliko udaraca od strane policajca.
Odatle su svi - žene, deca, starci i vojno sposobni stanovnici prevezeni u Zadar.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Istog dana od strane pripadnika hrvatske vojne policije sproveden sam u Zadar
zajedno sa J., koji je vidno bio tučen. Imao je modrice svuda po telu. Prilikom
prevoženja nismo mogli međusobno da pričamo jer je to bilo zabranjeno.
Po dolasku u Zadar bio sam smešten u logor koji su nazivali "Centar za vojne
obveznike muškarce" u sportskom centru Mozire, gde smo bili smešteni u
rukometnoj sali i spavali smo na podu.
Za ostale građane logor je bio u srednješkolskom centru u Zadru. U tom logoru

sam proveo tri dana. Za to vreme su me tukli palicama, udarali me rukama i
pesnicama.
Tukli su me tako što bi me naterali da ruke dignem u vis, pa su me me onda

udarali po rebrima i ispod pazuha.
U logoru sam bio od 6. do 9. avgusta 1995. godine kada sam prebačen u bolnicu
u Zadar koja se nalazi kod hotela Kolovare. U bolnici sam bio zbog povrede koju
su mi naneli prilikom saslušanja u Benkovcu, u predelu lica, jer mi je bila
natečena desna strana lica i vilica. Imao sam probleme i sa vidom, a osećao sa i
vrtoglavicu.
U Zadru u civilnom zatvoru sam bio od 22.08.1995. godine do 18. aprila 1996.
godine.
U ćeliji sam bio sa šestoricom zatvorenika. Nismo smeli da govorimo između

sebe.
Tu mene nisu fizički maltretirali, ali dobacivali su nam "Gde ste Srbi? Gde vam je
velika Srbija? Gde vam je Republika Krajina?" i psovali su nam srpsku majku.
U susednoj ćeliji jedan mladić se obesio...
Za vreme napada i posle zauzimanja Republike Srpske Krajine hrvatske vojno

policijske formacije, pristupile su sistematskom "čišćenju" terena. Tada su ubijali
civile i ratne zarobljenike, pljačkali i palili njihovu imovinu, odvodili stoku.
Na okolnosti šta se događalo u Krajini posle zauzimanja od strane Hrvatske

vojske saslušano je više desetina svedoka.
...Na dan 4. avgusta 1995. godine oko 5 časova otpočelo je sistematsko

granatiranje Gline od strane hrvatske vojske iz pravca Novog Sela Glinskog, gde
je bila zona razdvajanja i jedinice UNPROFOR-a.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Granatirani su isključivo civilno objekti u Glini koji su, kao i ceo grad, bili
nebranjeni. Najviše granata pogodilo je bolnicu i mesta oko bolnice.
Granatiranje Gline nastavljeno je i 5. avgusta u ranim jutarnjim časovima koje je

trajalo celog dana, a koje je bilo potpomognuto od hrvatske avijacije čiji su avioni
često nadletali grad i bombardovali Glinu, kao i okolna srpska sela.
Otpočelo je i bombardovanje puta Glina - Dragotina i Dvor na Uni, kojim se

evakuisala pored stanovništva i vidno obeležena kninska bolnica.
Prilikom bombardovanja uništeno je putničko vozilo sa oznakom crvenog krsta u

kome su se nalazila četiri ranjenika sa vozačem i medicinskom sestrom. Svi oni
su izgubili život.
I na dan 6. avgusta kolona civila koji su se povlačili iz Gline bila je bombardovana

od strane hrvatske avijacije. I tom prilikom bilo je žrtava...
5.2. Svedok 303/96-8, penzioner iz Donjeg Skrada, star 57 godina, koji je inače
invalid, svedoči:
... Na dan 5. avgusta 1995. godine kada je počela ofanziva hrvatskih oružanih
snaga na Republiku Srpsku Krajinu, među prvima je napadnuto moje selo Donji
Skrad, koje se nalazili na granici prema Hrvatskoj.
Hrvatske snage su otpočele napad na selo 5. avgusta 1995. godine u 5 sati. Tada
je nastalo paljenje srpskih domova. Ja sam pobegao u šumu.
U tom napadu hrvatske vojske ubijen je Ljuban Končalović u svom kukuruzu, gde
se bio sklonio, a takođe je ubijena i njegova majka Stana ili Stanka, koja je bila
stara preko 90 godina, kao i supruga Ljilja, stara oko 60 godina i još starica Kata
Mitrović, koja je imala oko 80 godina. Ove tri žene su se bile sklonile u podrum
Ljubana Končalovića, gde su sve tri bile zaklane, pa je pored njihovih leševa bio
bačen ubijeni pas.
Tada su bile spaljene kuće Pere Ležajića, Vojina Gazibara, Miloša Vučkovića,
Obrada Popovića, Mihajla Popovića, a takođe je spaljena i moja kuća. Celo selo je
spaljeno. Kuće su spaljene do temelja i tada je izgorelo sve što je moglo da gori.
Mi smo tada bežali gde je ko mogao...
...Ja sam zarobljen 4. avgusta 1995. godine kao pripadnik vojske Republike
Srpske Krajine. Bilo nas je šestorica zarobljenih u grupi kada su nas doveli u
Knin, gde su nam dozvolili da sednemo na jedan zid.
Sa nama je bio i Milojević Sava iz sela Polača kod Knina, star oko 50 godina, koji
je u jednom momentu nešto rekao jednom hrvatskom vojniku, koji ga je odmah
poveo iza zida i tu ga ubio iz automata.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Odatle su nas odveli u kasarnu u Kninu. Usput su nas tukli kundacima pušaka po
glavi, leđima i grudima. Psovali su nam majku srpsku i četničku i pretili da će da
nas pobiju.
Nas su zarobili pripadnici VII varaždinske brigade, čiji je komandant bio Korada.
Zatvorili su nas u podrum kasarne u kome nije bilo svetla i tu su nas celu noć
tukli.
Tom prilikom jedan njihov vojnik je ubio jednog zarobljenog Srbina iz pištolja. Taj
vojnik je bio ranjen pa su ga terali da radi, ali kako to nije mogao, ubili su ga iz
pištolja.
U ovom logoru u kasarni smo ostali 36 dana pre nego što su nas odveli u zatvor u
Zadar...
...Prilikom ulaska hrvatske vojske u Knin početkom avgusta 1995. godine,

hrvatski vojnici su ubili Nikolu Draganića, čija je žena bila sa mnom u kampu
UNPROFOR-a i još dve osobe čija imena ne znam.
Od Mirjane Mirković iz Kovačića kod Knina saznao sam da su hrvatski vojnici,

kada su ušli u Knin, odveli njenog sina starog 22 godine i zeta čije ime ne znam u
nepoznatom pravcu i da o njima ništa ne zna. Kada smo razmenjeni oni nisu bili
na spisku za razmenu...
... Moji su u noći između 4. i 5. avgusta 1995. godine otišli za Srbiju u koloni
izbeglica, a ja sam ostao kod kuće u uverenju da hrvatske vojska neće doći do
mog sela Žagrović.
Sutradan ujutru došli su kod mene Milka Petko i njen sin Ilija koje sam od ranije
poznavao. Oni su pobegli iz Knina, pa su svratili kod mene. Popodne oko 5 sati
hrvatska vojska je ušla u Žagrović. Video sam da su moje komšije Dimitra Rašula
i Đuru Rašula hrvatski vojnici isterali iz njihovih kuća. Tada sam rekao Iliji Petko i
njegovoj majci Milki da beže u šumu.
Ja sam ostao kod kuće da bih sklonio neke stvari, pa sam i ja pobegao u šumu, a
uveče sam se prikrao svojoj kući, pa pošto sam se uverio da nema hrvatskih
vojnika ušao sam u svoje dvorište i tada sam tu zatekao Petko Iliju koji je bio
mrtav i video sam da je zaklan. Ležao je na leđima. Dalje, na oko 50 m, ležali su
mrtvi Dimitar i Đuro Rašula i Milka Petko. Svo troje su bili ubijeni najverovatnije
iz vatrenog oružja. Video sam da gori i kuća Đurđije Rašule i usput sam video i
leš jednog muškarca kome je na glavi bila navučena ovčija mešina, tako da ga
nisam prepoznao.
Sledećih dana ja sam se krio i svi leševi su bili tu na istom mestu sve dok se ja,
24. avgusta, nisam prijavio u bazu UNPROFOR-a u Kninu, gde sam ostao do 17.
septembra 1995. godine...
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
...Snage hrvatske policije su 5.08.1995. godine ušle u moje selo Žagrović sa

jednim oklopnim transporterom i počeli pucati po okolnim kućama i rušiti ih. Selo
je bilo skoro napušteno od stanovnika, a i ja sam se spremao da odem. Čuo sam
kada su hrvatski policajci razgovarali sa starcem Dmitrom Rašulom zvanim "Mile".
Pitali su ga ima li ikoga u selu, našta je on odgovorio "nema nikoga" a potom sam
čuo "nemojte mene". Zatim su se čuli pucnji. Hrvatski policajci su nastavili put, a
ja sam izašao iz svog skloništa i video sam da kraj asfaltnog puta Dmitar Rašuo
leži mrtav. Posle ovoga sam pobegao iz Žagrovića...
...Ja sam zarobljen 4. avgusta 1995. godine zajedno sa grupom civila, meštanima
moga sela Čista Mala. Toga dana su u selu ubijeni Popović Darinka, Lalić Boja,
Lalić Draginja i njen sin Nikola, koji su bili u svojim kolima, kao i Lalić Anica, koju
su hrvatski vojnici pozvali da pođe sa njima i kada je ona to odbila ubili su je.
Lalić Draginja je bila starija žena, starosti oko 70 godina, imala je bolesne kukove
i teško se kretala.
4. avgusta u naše selo rano ujutru oko 5 časova palo je 4-5 granata. Mi se nismo
plašili jer je u našem selu bila baza UNPROFOR-a. Međutim, hrvatski vojnici su
ušli u naše selo i pomešali se sa vojnicima UNPROFOR-a...
... Na dan 4. avgusta 1995. godine u jutarnjim časovima dok sam se nalazio u
selu Čista Mala upala je hrvatska vojska koja je pucala iz pešadijskog oružja. Oko
9 časova na udaljenosti od mene oko 50 m ubijena je Lalić Božica, koja je bila
zajedno sa svojim mužem Jovanom na traktoru na kome su pokušali da se izvuku
iz sela. Ona je pogođena metkom iz pešadijskog oružja, a njen muž je uspeo
nekako da se izvuče. To se dogodili u neposrednoj blizini njihove kuće.
Tom prilikom ubijena je i Darinka L. Popović ispred svoje kuće. Ja nisam video
kada je ubijena, ali sam čuo pucnjavu u neposrednoj blizini njene kuće, a istog
dana njen muž mi je ispričao da je ona ubijena.
Istog dana ubijene su i Lalić Boja, Lalić Anica, Lalić Draginja i njen sin Nikola, a
ubijen je i Korda Mirko iz Đevrske star 35-37 godina...
...Kada je hrvatska vojska 12. avgusta 1995. napala Komić, njihova vojska je
ušla iz dva pravca u selo. Tom prilikom su zapalili kuću Lavrnić Save i Petra u
kojoj su njih dvoje izgoreli. Radi se o majci i sinu. Kasnije kada je prošla ofanziva
ja sam bila u njihovoj kući i videla ostatke njihovih kostiju. Spaljena je i Pavlica
Mika, koja je bila slepa. Bila je slabo pokretna. U svojoj kući ubijena je i Ćurčić
Staka kojoj su odsekli glavu...
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
... Ja sam rođen u selu Komić i za vreme napada hrvatske vojske na naše selo
povukao sam se u šumu, tako da nisam video šta se dogodilo. Onda kad sam se
vratio u selo video sam da je kuća Jele Ugarković bila zapaljena i video sam njene
kosti u kući. Takođe je bila zapaljena i kuća Save i Petra Lavrnića koji su u svojoj
kući izgoreli. Video sam pored kuće Stake Ćurčić da je ona bila zaklana i da joj je
glava bila odsečena bačena preko puta. Radi se o starijoj ženi koja je imala oko
80 godina...
5.11. Svedok 210/96-1, zemljoradnik, star 58 godina, koji sada živi kao izbeglica
u Apatinu, navodi:
... Ja sam za vreme napada hrvatske vojske bio u selu Poljice, u svojoj kući,
zajedno sa sestrom koja je u međuvremenu umrla. Koliko se sećam to je bilo 12.
avgusta kada su hrvatski vojnici došli u selo Poljice iz pravca glavnog puta i ja
sam se tada sa sestrom sakrio.
Videli smo da je Sunajko Rajko iz Poljica, star oko 85 godina koga su hrvatski
vojnici zatekli u blizini njegove kuće i koji je vrlo teško čuo, bio okružen od grupe
od oko dvadesetak hrvatskih vojnika. Video sam da su oni sa njim nešto
razgovarali. Posle sam čuo pucanj iz pušaka i kasnije, kada su hrvatski vojnici
otišli i kada sam se ja narednog jutra vratio svojoj kući zatekao sam Sunajko
Radeta mrtvog sa prostrelnom ranom ispod srca...
Siguran sam da on nije bio naoružan kad su naišli hrvatski vojnici i bio je u
civilnoj garderobi.
Ti hrvatski vojnici kada su ušli u Poljice, redom su palili kuće, sena, štale i sve
ostalo.
Sa Radetom bila je u kući i njegova žena, ali šta se sa njom dogodilo ja ne znam.
Kasnije je nismo videli.
Hrvatski vojnici su zapalili kuću u kojoj se nalazila Mara Ugarković, stara oko 80
godina koja je živa izgorela. Takođe je spaljena kuća Save Lavrnić koja je bila
stara oko 90 godina i njenog sina Petra koji je bio star oko 60 godina, pa su oboje
tom prilikom izgoreli u kući. Zaklana je i Staka Ćurčić...
5.12. Svedok 210/96-5, rođen 1946. godine, koji je živeo u Klapovici, Opština
Korenica, svedoči:
...Iz mog sela Klapovice svi su pobegli 5. avgusta. Međutim, ja, moja majka i brat
nismo napuštali Klapovicu, obzirom da je moj brat bio nepokretan, a majka stara
86 godina. Hrvatski radio je bio objavio da civilima neće činiti ništa nažao i da
možemo slobodno da ostanemo kod kuće. Inače u našem selu bilo je 9
domaćinstava i svi smo se bavili poljoprivredom i stočarstvom.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Hrvatska vojska prošla je kroz Klapovicu 7. avgusta 1995. godine. Nisu ulazili u
kuće i samo su upalili sena. Prošla su tri-četiri dana i niko nas nije uznemiravao.
Onda je naišla hrvatska vojska koja je krenula da pljačka naše selo. Prvo su
opljačkali radionicu Dušana Lončara koji je bio najbogatiji u selu, pa su je onda
zapalili, a zatim su zapalili i kuću Dušana Lončara. Toga dana druge kuće nisu
dirali.
Na dan 12. avgusta video sam da je naišla kolona hrvatske vojske od stotinak
vojnika i dva transportera. Oni su skrenuli u susedno selo Poljice. Ja sam tada bio
na jednom brdu poviše naše kuće. U tom selu je živelo oko tridesetak
domaćinstava. Ubrzo sam video dim iz prve kuće u Poljicama, zatim je hrvatska
vojska počela da pali redom kuću po kuću, a čula se i pucnjava.
U Poljicama, koliko ja znam, bilo je ostalo 8 civila i to su uglavnom bili stariji ljudi.
Ja sam se krio u šumi dva dana, a onda sam rešio da vidim šta se dogodilo u
Poljicama i Komiću. Otišao sam u Poljice. Odmah na ulazu naišao sam na
zapaljena domaćinstva Boška Mirkovića i Miloša Mirkovića. Primetio sam da je
stoka lutala oko kuće. Bile su zapaljene i kuće Radeta Mirkovića, Ruže Mirković i
Jove Mirkovića. Tu je bilo i ubijene stoke. Kuće su bile zapaljene do temelja.
Onda sam naišao na leš Radeta Sunajka, koji je rođen 1910. godine. Njegov leš
sam zatekao ispred kuće Gojka Mirkovića. Njegovu suprugu nisam video, ali je
ona najverovatnije izgorela u njihovoj kući koju je zapalila hrvatska vojska.
Krenuo sam dalje da vidim da li ima živih, pa sam tako naišao na M.G. Saznao
sam šta se događalo u Poljicama i Komiću kada je upala hrvatska vojska.
Od Jele Lavrnić sam saznao da su njenoj majci hrvatski vojnici odsekli glavu i da
su majku i kuću zapalili. U jednoj kući u Komiću izgoreli su muž i žena, stariji ljudi
koji su bili nepokretni, kao i još jedna stara i nepokretna žena, koja je izgorela u
svojoj kući.
Posle smo odlučili da zatražimo pomoć od UNPROFOR-a čija je baza bila u

Klapovici. Oni su nas prihvatili i kod njih u bazi ostali smo do 16. septembra, kada
je izašla kolona izbeglica iz Knina kojoj su nas priključili. Tako smo došli u
Srbiju...
5.13. Svedok 443/96, trgovac iz Knina, rođen 1938. godine, koji sada kao
izbeglica živi u Beogradu, svedoči:
...Knin je bio osvojen 5. avgusta 1995. godine od strane hrvatske vojske. Ja sam
se priključio koloni vozila Evropske zajednice, koja se kretala u pravcu kasarne
"Južni logor", gde je bio stacioniran UNPROFOR.
Dok smo išli prema kasarni "Južni logor" video sam više leševa. Ispred prodavnice
"Standard konfekcije" na trotoaru je bio leš muškarca u civilu za koga znam da se
preziva Sinobag.
Kod restorana "Balkan" prema parku primetio sam leš joj jednog muškarca koji je
na sebi imao civilno odelo. Pored puta koji vodi od mosta na Krki ka "Južnom
logoru" primetio sam na jednom mestu u kanalu pored puta dva ili tri leša
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
muškaraca koji su bili u civilnim odelima, a dalje pedesetak metara video sam tri
leša muškaraca koji su imali maskirne uniforme.
Na raskrsnici kod bolnice prema selu Marići video sam kada su hrvatski vojnici
uhapsili mog komšiju Mišu Matkovića i Žarka Vukmirovića zvanog "Kuđo" i odvezli
ih u vozilu marke "Tojota" u nepoznatom pravcu. O njihovoj sudbini se ni do
danas ništa ne zna.
Kada sam 15. avgusta 1995. godine došao svojoj kući zatekao sam je otvorenu, a
unutra stvari razbacane. Primetio sam da mi neke stvari nedostaju.
U moju kuću 22. avgusta dolaze tri pripadnika hrvatske vojske. Oni su me
psovali, vređali i terali da radim sklekove na podu. Tom prilikom su mi oduzeli
putnički automobil marke "Zastava 101", radio-kasetofon, muzičku liniju i još
neke druge stvari.
Posle njihovog odlaska ja sam otišao kod komandira stanice bezbednosti da

prijavim ovaj slučaj, ali mi je on rekao da se obratim vojnoj komandi.
Kada sam se vratio kući posle pola sata došla su ista tri lica koja su mi oduzela
automobil i druge stvari. Jedan od njih mi je rekao "ipak si išao da nas prijaviš
miliciji". Tom prilikom ponovo su mi pretresli stan, a onda su mi naredili da
sednem, pa su me udarali kundakom po glavi. Udarali su me i nogama. Bio sam
obliven krvlju. Prislanjali su mi i pištolj na slepoočnicu i pucali mi pored uha.
Posle toga ja nisam smeo da spavam kod kuće. Obratio sam se UNPROFOR-u, pa
smo uz njihovu pomoć 16. septembra preveženi u Srbiju.
U Kninu mi je ostala kuća veličine 11 h 7 m i druga veća kuća u izgradnji,

automobil, zemlja...
5.14. Svedok 456/96-1, izbeglica iz Benkovca, svedoči:
... Ja sam bio na traktoru i 7. avgusta 1995. godine mi smo prošli selo Srb, kada
je došlo do napada avijacije na kolonu i tom prilikom je poginulo više ljudi. Lično
sam video da su od granate poginuli Velimir Stelja, Branko Stelja i njegovo dete.
Druga lica koja su nastradalaa nisam poznavao, a bio je opšti metež, pa ne mogu
da se izjasnim o broju nastradalih.
Usput sam video da je 9 lica umrlo od gladi u koloni i da je od toga bilo 6-oro
dece i tri odrasla lica, jer mi 5 dana nismo imali ni hleba ni vode i gledao sam
kako roditelji sahranjuju ovu decu pored puta po velikoj vrućini...
...Kada je 06. avgusta 1995. godine hrvatska vojska zauzela Biljane Gornje,
desetak starijih lica koja su ostala u selu odveli su u logor u Zadru. Posle toga oni
su bili prebačeni u Oton kod Knina, a 20. septembra 1995. godine oslobođeni su i
vraćeni u selo Biljane Gornje. U selu su svoje kuće zatekli opljačkane.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Krajem oktobra 1995. godine Dušan Dukić, rođen 1930. godine, zatečen je
obešen u pomoćnom objektu svoje porodične kuće. Bio je obešen konopcem za
jednu gredu, a na sebi je imao garderobu koja je na više mesta bila pocepana.
Stvari u toj prostoriji su bile razbacane.
Slučaj je odmah prijavljen lokalnoj policiji čiji su predstavnici narednog dana došli
na lice mesta i sastavili zapisnik, posle čega je izvršena obdukcija u bolnici u
Zadru. Konstatovane su brojne povrede na telu nanete tvrdim i tupim
predmetima, a konstatovane posekotina na glavi, kao i brojne ogrebotine,
najverovatnije nanete noktima.
Nekoliko dana nakon sahrane Dukićevog leša zapaljena je njegova porodična

kuća, zajedno sa još petnaestak srpskih kuća u neposrednoj blizini...
5.16. Svedok 504/96, poljoprivrednik, star 58 godina, svedoči:
...U mom selu Banatskom Grabovcu kod Petrinje ostalo nas je 4. avgusta 1995.
godine svega petorica: B.I., star 74 godine, J.J., star 68 godina, Č.Đ., star 61
godinu i G.D., stara 90 godina.
Kada je došla hrvatska vojska ja sam im se prijavio i oni su me pustili kući.
Nas su svakoga dana po jedanput obilazile vojne vlasti. Tako sam ja bio u selu 22
dana, a onda su ponovo došli vojnici i kada su izlazili iz mog dvorišta jedan od
njih je podigao pušku i pucao u mene i ranio me u levi kuk. Kod kuće sam tako
ranjen prenoćio, a sutradan, kada je došla njihova patrola, našli su me ranjenog i
pitali su me ko me je ranio i ja sam rekao da me je ranila patrola hrvatskih
vojnika koji su dolazili prethodnog dana.
Onda su me odveli u bolnicu u Sisku, gde sam ostao 15 dana, pa su tada došla
dvojica policajaca i odveli su me u Sisak u istražni zatvor. Zatvorili su me sa S.
Njega su tukli i on je pao, pa su ga ponovo udarali po glavi. Tukao ga je sve dok
drugi stražar nije povikao: "dosta više!".
Onda je taj stražar skinuo svoju šapku sa šahovnicom i naredio meni i S. pa smo
mi morali da ljubimo tu šahovnicu.
Posle su me odveli u Zagreb u zatvor Remetinac. Tamo sam ostao punih 9

meseci. Vodili su istragu protiv mene zbog oružane pobune sve do 20. maja
1996. godine, kada su me pustili.
Kada sam izašao iz zatvora pitali su me da li želim da ostanem u Hrvatskoj ili da

idem u Srbiju. U mom selu su na mojoj kući poskidali vrata i prozore i pokupili
sve. Nisam tamo imao gde da odem...
5.17. Svedok 51/96-6, radnica, rođena 1941. godine, sada izbeglica u Srbiji,
svedoči:
... Ja sam ostala u selu Gojkovac - Glinice i kada je došla hrvatska vojska odmah
su počeli da popisuju srpsko stanovništvo. Kada je trebalo da pribavim domovnicu
i putovnicu, kao i ostala dokumenta mene su detaljno ispitivali i tražili da im
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pružim podatke o našoj vojsci i to ko je komandovao vojskom, koje su brigade

bile, kako su se zvale, koliko je vojnika u brigadi bilo. Ja sam im govorila da mi ti
podaci nisu poznati, te nisam mogla da dobijem domovnicu i putovnicu, kao i
druga lična dokumenta.
Građani Slunja koji su ostali bili su u nemilosti Hrvata. Bila sam očevidac kada su
Hrvati pljačkali i palili sela Cvijanović Brdo, Gojkovac, Duvnjak, Krstinja i sva
ostala sela koja se pružaju prema Vojniću.
Pre nego što su palili i rušili kuće oni bi ih najpre opljačkali i oduzeli sve što su
našli i to: stoku, žito i ostale sve vredne stvari.
Hrvatska vojska je uključivala neki alarm, koji je sličan alarmu na uzbunu, čega
smo se mi građani plašili. Oni su govorili da su taj alarm nabavili u Americi da bi
sakupljali stoku, jer se stoka kad čuje taj alarm okuplja na određenom mestu,
gde se taj alarm nalazi. Lično sam videla da se stoka sakuplja i teretnim vozilima
negde su je odvozili.
U selu Glinici kraj Gojkovca bilo je ostalo ukupno 25 Srba...
5.18. Svedok 483/96-2, iz okoline Vojnića, svedoči:
... Pre Dvora na Uni u izbegličku kolonu su se ubacivali muslimani i Hrvati i sejali
strah i paniku među narodom, širili dezinformacije. Govorili su da se ne može ići
dalje, da se narod treba vratiti nazad, a sve sa ciljem kako bi što više naroda
izginulo.
Avioni su tukli kolonu. Znam da je izginulo dosta naroda. Video sam pored puta
mrtve ljude...
5.19. Svedok 524/96-2, izbeglica iz Vojnića, svedoči:
..Pošto sam bio pripadnik civilne zaštite, ja sam se među poslednjima povuka iz
Vojnića. Zbog toga sam bio svedok razaranja grada. Prvog dana, 4. avgusta
1995. godine, nije bio napadnut grad, niti bombardovan, ali posle dva - tri dana
počeli su polako sve više da bombarduju gradsko jezgro i da sistematski
uništavaju grad Vojnić. Cilj je bio da se uništi grad, da srpsko stanovnštvo ne bi
imalo gde da se vrati...
5.20. Svedok 616/96-2, poljoprivrednik iz okoline Knina, rođen 1922. godine,

svedoči:
...Kada je hrvatska vojska napala na Krajinu 5. avgusta 1995. godine ja sam bio
u Đevrsačkom polju i čuvao sam svoje ovce. Tu su me dva pripadnika hrvatske
vojske uhapsili. Jedan od njih mi je rekao da je ustaša i da će me odmah ubiti.
Uperio je pušku u mene, ali je u tom momentu naišao J.P. koji me je prepoznao i
rekao tom "ustaši", koji je hteo da me ubije, da to ne čini, već da me vodi u
Đevrske, što je on i učinio. Nakon dolaska kod Rakića kuće zatekao sam još 5-6
civila i video sam da pripadnici hrvatske vojske pale srpske kuće u Đevrskama.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Pored puta sam video leševe žena i muškaraca različite starosti koji su na sebi
imali civilna odela.
Oko podneva nas desetak odvedeni smo u Šibenik, u jednu fiskulturnu salu, gde
sam zatekao tridesetak zatvorenih Srba.
Video sam da su M.P. i M.M. iz sela P. bili toliko prebijeni da se nisu mogli kretati.
Ujutro je nas četrdesetak muškaraca i žena različite starosti brodom iz Šibenika

odvedeno u logor na ostrvo Obonjan. Smešteni smo u šatore po nas 10 i spavali
smo na vojničkim krevetima.
Ja nisam odvođen na prinudni rad, ali znam da su drugi zatvoreni Srbi odvođeni
na zidanje baraka.
Ja sam registrovan od strane Međunarodnog crvenog krsta, čiji su me

predstavnici obilazili i donosili humanitarnu pomoć.
Ja sam u ovom logoru proveo godinu dana, od 5. avgusta 1995. do 9. avgusta

1996. godine. Za to vreme protiv mene nije vođen nikakav sudski postupak. Uz
pomoć MCK sam oslobođen i 9. avgusta 1996. godine došao sam u Beograd, kod
sina, gde se i sada nalazim.
Za vreme boravka u logoru nervno sam oboleo, a takođe dobio i bruh. Od imovine
u selu Međarima ostale su mi dve kuće i pomoćni objekti od 500m2 dva traktora i
sve priključne mašine, oko 200 ovaca, nešto koza i jedna krava...
5.21. Svedok 411/96-36, iz sela Varivode, koji sada živi kao izbeglica u Srbiji,
svedoči:
...Moja majka, koja je stara 76 godin,a bila je bolesna, te sam ja u avgustu 1995.
godine rešio da ostanem sa njom. U mom selu Varivode ostalo je još 13 mahom
starih i iznemoglih osoba.
Video sam kada su kuće u susednom selu Đevrsko bile zapaljene od strane
hrvatske vojske, a zapaljeno je i nekoliko kuća u mom selu.
Ja sam morao da se krijem kako me ne bi videla hrvatska vojska i policija koje su

često navraćale u selo. Krio sam se u pojati na senu. Odatle sam video kada su
dolazili pripadnici hrvatske vojske i tražili nešto po selu.
Na ulaznim kapijama od dvorišta stavili su bele marame kao znak da nekog ima u
kući, da iste ne bi bile paljene.
Hrvatska vojska i Hrvati iz susednih sela dolazili su i kod moje kuće, pa su oduzeli
sve poljoprivredne mašine, jedan veći i jedan manji traktor, putničko vozilo
marke "Zastava 101", stvari iz kuće, pa čak i moju ličnu odeću.
Moja kuća je ostala prazna. Sa nje su skunuli čak i vrata i prozore. Sve je to
odnela hrvatska vojska i Hrvati civili. Oni su palili srpske kuće.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U avgustu mesecu došao je jedan ustaša koji je počeo da maltretira moju majku.
Drvenim kolcem debljine ruke udarao je moju majku i od nje tražio marke, koje
ona nije imala. Ja sa bio primoran da izađem i taj ustaša me je udario pesnicom u
levo oko i rasekao mi je arkadu, a onda je tim drvenim kolcem počeo da udara i
mene. Pitao me je zašto nisam pobegao sa ostalima i gde su mi marke. Kod mene
je našao samo 150.- dinara koje mi je oduzeo. Onda je pucao u moje stado ovaca
i tako je ubio 20 ovaca, a ostale su se razbežale.
Na dan 28. septembra 1996. godine oko 16 časova video sam da se kroz selo
kreće nekoliko uniformisanih hrvatskih vojnika koji su bili naoružani automatskim
puškama i noževima. Uveče oko 20 sati čuo sam pucnjavu iz automatskih pušaka.
Ta pucnjava čula se u nekoliko intervala.
Tog dana u našem selu ubijeni su Jovan i Milka Berić, Mara Rajković, Marko Berić,
Spiro Berić, Dujo Dukić i Mirko Pokrajac.
Ja nisam video kada su sva ova lica ubijena, ali nakon pucnjave u večernjim
satima 28. septembra sutradan u selu ovih lica nije bilo.
Njihove leševe je hrvatska vojska prebacila iste noći za Knin, gde su ih sahranili.
Odmah posle tog događaja ja sam odlazio kod kuće Duje Dukića pa sam u
njegovoj kući video tragove krvi preko kojih je bilo razmazano ulje, da bi se ti
tragovi prikrili.
Na dan 5. februara 1996. godine hrvatski vojnici su me uhvatili u šumi.
Odatle su me odveli u Šibenik, gde sam zatvoren u kasarnu. U "Slobodnoj

Dalmaciji" i "Areni" o meni je izašao članak kao ratnom zločincu...
Osim neposrednih izvršilaca, naredbodavaca i saučesnika za učenjene zločine su

odgovorni i najviši politički funkcioneri i vojni komandanti Republike Hrvatske jer
su znali ili imali osnova da znaju da će njihovi potčinjeni izvršiti te zločine pa nisu
preduzeli potrebne mere da ih u tome spreče, odnosno da se učinioci kazne.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
DOKAZ: 658/95-1; 668/95-1, 2; 679/95-41; 680/95-4, 17, 18; 715/95-1, 9;

51/96-6, 7; 62/96-1, 5; 80/96-8; 116/96; 126/96-1, 6; 138/96; 141/96;
149/96-3, 4; 166/96-2, 3; 210/96-1, 5; 211/96; 212/96; 221/96; 228/96;
229/96; 246/96; 247/96; 257/96-1, 4, 5, 6; 271/96; 275/96; 276/96-1; 277/96;
279/96; 284/96-4; 300/96-1, 3, 5, 6, 8, 9, 10, 11; 303/96-1, 8, 9; 328/96-1, 15,
24, 26, 28; 333/96-9, 12; 335/96; 336/96; 339/96-2; 341/96-29, 36, 39, 75,
76, 117, 132, 136, 139, 146, 147; 346/96; 350/96-2; 382/96-15; 411/96-36;
426/96-1, 2, 3; 429/96; 439/96; 442/96; 443/96; 451/96; 452/96; 456/96-1;
456/96-3; 458/96; 459/96; 482/96-2; 483/96-2; 485/96; 487/96; 488/96;
489/96; 504/96; 505/96-3; 515/96; 520/96; 524/96-2; 527/96; 536/96;
581/96; 584/96; 616/96-2; 668/96-1; 669/96-2; 671/96; 710/96-2.
Dokumentaciono-informacioni centar "Veritas" sačinio je spisak nestalih Srba sa

područja Krajine u periodu od avgusta 1995. godine i u 1996. godini koji je
dopunjen podacima Komiteta.
Za najveći broj lica koja se nalaze na ovom spisku nesumnjivo je utvrđeno da su

bili žrtve ratnih zločina. O tome kako su ubijeni govore i neki od svedoka čiji su
iskazi u ovom materijalu citirani.
Kraj
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ZLOČINI HRVATSKIH VOJNIH I

POLICIJSKIH SNAGA U KRAJINI
Vojne i policijske snage Republike Hrvatske za vreme i posle vojne i policijske
akcije na Republiku Srpsku Krajninu - počev od 04.08.1995. godine, višestruko i
ozbiljno su povredile odredbe međunarodnog ratnog i humanitarnog prava,
posebno odredbe koje se odnose na zaštitu civila, nevojnih objekata, kulturnih
dobara i dr. Obim i način kršenja odredaba međunarodnog ratnog i humanitarnog
prava od strane hrvatskih vojnih i policijskih snaga još uvek je predmet
istraživanja i dokumentovanja od strane Komiteta, nevladinih organizacija, kao i
organa UN.
Prema dosadašnjim saznanjima, imajući u vidu i sistematičnost, način,

isplaniranost, kao i cilj i posledice hrvatskih akcija (proterano oko 250.000 Srba,
ostalo oko 5.000), može se osnovano da se tvrdi da su u Krajini, od strane vojske
i policije Hrvatske, izvršene brojne radnje krivičnog dela genocida nad Srbima koji
su ovde živeli vekovima.
Napadom na Krajinu faktički je obesnažen status UNPA zona Jug i Sever

(Krajina), kao, u ranijem slučaju, status zone Zapad (Zapadna Slavonija) - i time,
prekršen i Sporazum o prekidu neprijateljstava od 29.08.1994. godine, sklopljen
pod okriljem OUN, druge rezolucije OUN, Vensov plan i dr.
Regularna Hrvatska vojska je pre napada na Krajinu, 04. avgusta 1995. godine,
mesecima dejstvovala i iz međunarodno priznate BiH, napadajući srpske gradove
Glamoč i Grahovo, gde su artiljerijom i iz drugih oruđa i oružja gađali i civilne
ciljeve, rušili kuće i druge objekte i naterali civile u izbeglištvo.
Napad na Krajinu izvršen je planski iz više pravaca - iz okupiranih Grahova i

Glamoča, iz pravca Petrinje - prema Glini i iz Ogulina - prema Saborskom. Na
delu prema Bihaću, pripadnici hrvatske vojske i policije sadejstvovali su sa
pripadnicima 5. korpusa muslimanske vojske. Ispaljeno je više desetine hiljada
granata bez biranja samo vojnih ciljeva, a upotrebljene su i desantne
helikopterske grupe uz sadejstvo pripadnika specijalnih jedinica MUP i brojnih
gardijskih brigada HV.
Posledice vojne akcije 04. i 05.08.1995. godine na Krajinu, po civilne objekte i po

civile (granatiranje i dr.) nisu u potpunosti sagledane zbog brzog zaposedanja
prostora Krajine i zbog nedostupnosti lica mesta, posle povlačenja srpske vojske i
civila iz Krajine i nedozvoljavanja pristupa, prvih dana po agresiji, i samim
organima UN i drugima. Nije do kraja sagledan obim stradanja civila (ubistava
granatiranjem i na drugi način), niti obim rušenja civilnih objekata, crkava,
kulturno-istorijskih spomenika i sl. Procenjuje se, na osnovu do sada prikupljenih
podataka, izveštaja nevladinih, međunarodnih i drugih organizacija i na osnovu
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
drugih podataka, da je je u napadu na RSK i u kasnijim akcijama koje su usledile,

ubijeno i nestalo više hiljada Srba.
O napadima pripadnika Hrvatske vojske na kolone izbeglica civila, koje su se

iz svih delova Krajine kretale ka Republici Srpskoj, odnosno ka SR Jugoslaviji,
raspolaže se sa znatno više podataka i dokaza. Izbegličke kolone su
granatirane iz artiljerijskih oruđa, bombardovane iz aviona, a na nekim mestima
na njih su izvedeni i pešadijski napadi iz zasede. Za jedan deo kolone sa područja
Gline i Banije, na relaciji Lonjskog polja kod Siska, koji se kretao auto-putem
prema Beogradu, još uvek nije utvrđeno šta se dogodilo.
Teške povrede humanitarnog i ratnog prava, pripadnici hrvatskih vojnih i

policijskih snaga počinili su (i još čine) prilikom tzv. akcija čišćenja terena
po srpskim mestima, neposredno po završavanju vojnih operacija. Pljačkanje,
paljenje, rušenje kuća i ubijanje preostalih civila (uglavnom staraca koji nisu hteli
ili nisu mogli da izbegnu) sprovodilo se (i još se sprovodi) sistematski, uz
uklanjanje tragova dela. Neutvrđeni broj lica hrvatski vojnici ili policajci odveli
su u logore u Splitu, Zadru, Šibeniku, Karlovcu, Kutini, Gospiću, Ivanić Gradu i
drugim mestima. U nekim od ovih logora nije dozvoljen pristup predstavnicima
međunarodnih humanitarnih ili drugih organizacija.
Oko hiljadu civila Srba, među kojima najveći broj staraca, žena i dece, sklonili
su se u bazu UNPROFORA u Kninu, tražeći da im se omogući odlazak u RS,
SRJ ili u druge države. Na traženje hrvatske strane, predstavnici snaga UN u
Kninu isporučili su hrvatskoj strani, 40 lica pod izgovorom da su izvršili ratne
zločine. Preostali Srbi koji su potražili utočište u bazi snaga OUN u Kninu, posle
saznanja šta se desilo njihovoj rodbini i komšijama kao i objektima, materijalnim
dobrima i dr, nisu hteli da ostanu u Krajini , već su i oni došli u SRJ.
Akcija invazije Krajine predstavlja kontinuitet hrvatske politike i akcije na planu

etničkog čišćenja "međunarodno" priznate Hrvatske - od Srba. Posle vojnih i
policijskih akcija, počev od 1991. godine - Medački džep, Miljevački plato,
Maslenica, Zapadna Slavonija, Kninska Krajina, a uz predhodno plansko i
dugotrajno zastrašivanje i različite oblike pritisaka na Srbe, uključujući i ubistva,
iz Hrvatske je proterano preko 500.000 Srba.
Posle nasilne secesije, u ukupnom broju stanovništva, Srbi u Hrvatskoj čine oko
2-3%, što je smanjenje za oko 9% od 12%, koliko je Srba živelo u Hrvatskoj pre
građanskog rata. U međuvremenu, Hrvatska postepeno prilagođava svoje
zakonodavstvo u oblasti ljudskih prava novonastaloj unutrašnjoj međunacionalnoj
strukturi, čime vrši "legalizaciju" etničkog čišćenja bez primera u savremenom
svetu.
II
Za vreme samog napada na Krajinu bilo je masovnog ubijanja civila bez ikakvog
vojnog opravdanja, posebno kada se zna da ni sama srpska vojska nije pružala
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
značajniji otpor. Takođe, granatirane su i kolone izbeglica čije su posledice bile

vidne do kraja avgusta, posebno na prostoru oko Gline, na putu Glina - Dvor i na
drugim delovima kretanja izbeglica kroz Hrvatsku i RS. Hrvatska policija je duže
vreme uklanjala razbacane stvari postradalih (ubijenih i ranjenih) srpskih
izbeglica.
O posledicama napada na kolonu izbeglica postoje i informacije o masovnim

grobnicama u slunjskoj Opštini, o pogibiji najmanje 80 lica iz kolone i
drugih civila Srba na području Gline i dr.
Ljudi su ubijani prilikom povlačenja, granatiranjem kolone od strane HV,

pešadijskim napadima iz zasede i sadejstvom u tim akcijama sa 5. korpusom
muslimanske vojske.
Registrovana su sledeća krivična dela ratnih zločina ubistva civila:
05.08.1995. godine, grupa od dvadeset srpskih civila kamionom se prevozila

prema selu Kovačići i dalje, prema kompleksu UNCRO. Kod sela Kovačići, grupa
vojnika HV je otvorila vatru na kamion i ubila tri lica: Dragićević Nikolu, Andić
Jovu i Bilbija Peru, iz sela Polače. Dragičević Mari, supruza ubijenog Nikole, na
levoj šaci, metak ispaljen iz puške hrvatskog vojnika, istom prilikom, razneo je
nekoliko prstiju. Hrvatski vojnici su još tri lica ranili i ostavili ih da leže na putu.
Hrvatski vojnici su uhapsili preživela lica iz kamiona.
05.08. Hrvatski vojnici su oko 10.00 časova zaustavili traktor sa prikolicom,

kojom se prevozilo 13 srpskih civila prema mestu Vrbniku, i naredili Stojakov
Živku i njegovoj devojci da siđu sa prikolice. Stojkov je bio nenaoružan i nije
uopšte bio u vojnoj službi u Krajini. Čim su sišli sa prikolice, jedan hrvatski
vojnik je ispalio u telo Stokova ceo šaržer iz automatskog oružja i
usmrtio ga na licu mesta. Devojci ubijenog su pretili da će da je siluju. Posle
nekoliko časova, ostavili su je kod UNCRO u Kninu. Sudbina ostalih 11 civila iz
traktorske prikolice nije poznata. Nisu viđeni u kompleksu UNCRO.
05.08. Duković Nenad i Duković Nedeljka, bračni par iz Knina, sa bebom od 45

dana i brat Nedeljke, Mirković Dragan, sklonili su se, prilokom granatiranja Knina
u soliter u centru grada. Sutradan ujutro su ih pronašli hrvatski vojnici. Nenada i
Dragana Mirkovića su odveli sa sobom, a Nedeljku sa bebom u kompleks UNCRO.
Od tada Nedeljka ne zna ništa o sudbini muža i brata, a njihova imena se
ne nalaze ni na jednoj listi koji su hrvatske vlasti dale UN, niti na
spiskovima raseljenih lica.
06.08. Lice koje se sklonilo u kompleks UNCRO u Kninu, izjavilo je

predstavnicima MHF da je u Kninu, duž Ulice Kralja Petra, videlo tela 20
ubijenih civila, među kojima su bila i tela žena i dece.
06.08. Pred svojom kućom je ubijen Borojević (Ljubana) Đuro iz Borojevića,

Opština Kostajnica. Imanje mu je zapaljeno. Takođe je ubijen i Borojević
(Nikole) Miloš, rođen 1948. godine, iz istog sela. Miloš Borojević je zaklan i
spaljen zajedno sa kućom.
06. 08. Bračni par - Dobre Luka, star 91 godinu i Dobre Milica, stara 89
godina iz sela Prukljen, ubijeni su i zapaljeni s kućom.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
06. i 07.08. hrvatska avijacija je bombardovala kolone izbeglica na teritoriji

Republike Srpske. Kod mesta Petrovac, bombama je ubijeno 10 lica, a teže
ranjeno 50 (u Memorandumu SMIP-a, navodi se da o ovom zločinu postoje TV-
snimci); kolona izbeglica bombardovana je iz hrvatskih aviona "Mig-21" i na
pravcu Novi Grad - Prijedor. Tom prilikom je ubijena Galagoža Marta iz Vrgin
Mosta, starica, a njen sin Galagoža Rade, invalid, ranjen. Ranjena su istom
prilikom još tri lica, među kojima i dvoje dece.
06 - 08.08. U selu Joševci kod Gline, pronađeno je telo starca sa odsečenom

glavom bez obe ruke, a u jednom seniku su pronađeni ostaci najmanje četiri
spaljene osobe. Dve su identifikovane kao Matijević Cvijo i Matijević Desanka,
supružnici .
06 - 09.08. Na putu Jabukovac - Kostajnica, u klancu ispred zaseoka Donja

Pastruša, nađeno je oko 30 uništenih traktora, koji su prevozili oko 100 lica, sa
tragovima proboja od metaka, koji su pripadali izbeglicama koje su se njima
prevozile. Tvrdi se da su ovi ljudi ubijeni sa uzvišice zvane Žilić od strane
pripadnika Domobranske bojne iz Slunja i 2. gardijske brigade HV.
06 - 08.08. Najmanje deset civila je ubijeno na Veljunu, između Slunja i

Karlovca
06 - 08. U selu Dobropoljci kod Benkovca, prilikom sakupljanja civila radi

odvođenja u sabirne centre, hrvatski vojnici su ubili Šaponja Tome Petra,
samo zato što je prilikom naredbe da legne na zemlju i ne gleda, instiktivno
okrenuo glavu.
Neutvrđenog dana, avgusta meseca, u selu Otonu kod Knina, hrvatski

vojnici su tražili od Srbina, koga su zatekli, da im zakolje tele. Dok je on
izvršavao tu naredbu, začuo je rafal iz automatskog oružja. Vojnici su mu upravo
ubili majku koja je bila rođena 1906. godine.
08.08. U Dvoru na Uni je ubijeno 5 starih iznemoglih lica.
09.08. Na putu od Gline prema Dvoru na Uni, kod mesta zvanog Trgovi,
izvršen je pešadijski napad iz zasede na kolonu izbeglica. Jedno lice je ubijeno,
a svedok ranjen u ruku.
09.08. ili 10.08. u Jašovici kod Petrinje, ubijen je Stupar Slavko, star oko
60 godina. Ubijen je klanjem i dotučen sekirom, a zatim spaljen. U istom mestu,
pored njega je ubijeno još 10 Srba.
09.08. ili 10.08. u mestu Donji Hrastovac kod Siska, ubijen je Božić Stevo,
star 70 godina.
10.08. Jedan starac je ubijen nedaleko od Knina, sat vremena pošto su ga

policajci UN, pre toga, videli živog. Konstatovano je da je ubijen mecima u
potiljak.
11.08. Ekipa Evropske posmatračke misije u selu Golubić pronašla je telo

starijeg čoveka kome je pucano u glavu i desnu stranu tela.
12.08. ili 21.08. u selu Komiću kod Udbine, u svojoj kući, spaljena je,
nepokretna, Ugarković Mara, rođena 1921. godine, Lavrnić Petar, rođen 1933,
godine i njegova majka Sava, rođena 1903. godine. Takođe, u istom selu, u
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
svojoj kući, kod škole, ubijena je, a potom spaljena Pavlica Mika, rođena
1904. godine. U zaseoku Poljice, ubijena je Mirković Boja. Svedoci su videli i leš
Ćurčić Stake, stare oko 80 godina, u blizini njene kuće. Svedok je kasnije čuo da
su u zaseoku Poljice ubijeni i starci Sunajko Rade (1909.) i Sunajko
Mika(1912.).
16.08. U Žagroviću, kod Knina, ekipa UN za ljudska prava otkrila je tela četiri
lica, od kojih su tri bila sa rupom od metka na glavi, a četvrto u stanju
raspadanja, pa nije mogao da se utvrdi ni pol ni uzrok smrti. Ubijeni su bili stari
oko 50 godina. Jednom od tih lica bila su razneta tri prsta na jednoj ruci.
Pradstavnicima UN, hrvatski general Čermak, na pitanje u vezi sa pronađenim
leševima, odgovorio je da u okolnim brdima verovatno postoji 200-300 tela sa
rupama od metka u glavi.
16.08. u selu Zvijerinac pronađena su tri leša ubijenih srpskih civila.
16.08. u selu Svinjica nađena su dva tela neidentifikovanih civila, a četiri lica
(Malbaša Jove Dejan, Vukelić Milana Bogdan, Grba Dušan i Milaković Nikola) vode
se kao nestala. Svi su prethodno bili uhapšeni.
17-19.08. Misiji Međunarodne helsinške federacije, koja je obišla Krajinu,

hrvatski general Čermak je predao spiskove (4 spiska za period od 06 do
13.08.) za koje je tvrdio da sadrže obaveštenja o navodnim telima pokopanim
u masovnoj grobnici u Kninu. Članovi misije su, proučicši dokumente,
konstatovali da se na spiskovima, koje je sačinjavala hrvatska policija Šibenske
županije, nalaze podaci za tela 104 civila, od kojih su neki identifikovani, a
neki nisu, kao i da nije tačno da su sva ta lica pokopana na kninskom groblju, već
da se radi o civilima (spiskovi sadrže i podatke o poginulim vojnicima) čija su tela
pronađena od strane hrvatskih vlasti u Strnici, Kosovu, na putu Gračac-Otrić, u
Otriću, Žegaru, na groblju u Kninu (41 civil prema tom spisku treba da je
sahranjen u Kninu), u kninskoj bolnici, Biljanima Gornjim, Donjem Srbu, na putu
Srb - Donji Lapac, u šumama oko Srba, Bruvna, Mazina, Podgrada, Bukovića, u
Golubiću, Kovaćićima, Plitvicama, Ličkom Petrovom selu, Udbini, na putu Kakma -
Polače, u Čistoj Mali, Kričkama, Ivoševcima, Frkašiću, Biočinama, u Donjem
Lapcu, Bjelini, Žitniću, Drnišu i dr. Prema podacima iz samih spiskova, 31 civil
sahranjen je na groblju u Zadru, 3 civila u Korenici, 16 civila u Gračacu.
Za 12 civila ne daje se mesto pokopa. Hrvatska strana je tvrdila Misiji da su
pokopu civila, koji su poginuli u akciji napada HV, a koje su oni pokupili,
prisustvovali predstavnici MKCK - i to u svim fazama postupka. Proverom kod
MKCK, ustanovljeno je da ta tvrdnja nije tačna.
17.08. u Daruvaru, NN lice bacilo je granatu na kuću Srbina i usmrtilo ga.
18.08. u selu Hristovac Gornji, nađeno je telo Stojković Mileta.
18. 08. u selu Kakanj, južno od Knina, hrvatski vojnici su ubili dva lica.
21.08. u selu Bijeli Klanac kod Krnjaka, članovi porodice Matijević tragajući
po selu za svojim rođacima Matijević Cvijom i Matijević Desankom, starim oko 65
godina, u njihovoj kući otkrili su dva leša koja su bila delimično izgorela.
Još (najmanje) dva delimično izgorela tela uočili su u blizini iste kuće i,
takođe, leš deteta starog oko 10 godina, koji je bio u raspadanju, a
delimično su ga pojele životinje.
25.08. u selu Grubori pronađeni su leševi 5 osoba, među kojima Grubor

Miloš, rođen 1915. godine, ubijen sa dva metka u glavu, Grubor Jovo, star 65
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
godina, ubijen na njivi, dok je čuvao krave, Grubor Marija, stara 90 godina,
zapaljena je u kući, Grubor Milka, stara 51 godinu, ubijena pokraj kuće i
Karanović Đuro, star 45 godina. Zločin su počinili pripadnici regularne Vojske
Hrvatske
27.08. u selu Gošiću kod Đevrske, ubijena su osmorica srpskih civila, svi
oko 70 godina stari, od kojih sedam sa prezimenom Borak. Ubijeni su : 1.
Savo Borak, 2. Vasilj Borak, 3. Grozdana Borak, 4. Marija Borak, 5. Kosa
Borak, 6. Milka Borak, 7. Dušan Borak i 8. Joko Mažibrada. Svi ubijeni tajno
su sahranjeni na kninskom groblju pod rednim brojem od 550 do 554, bez imena
i prezimena. MUP Hrvatske odbio je da preda rodbini tela ubijenih da bi prikrio
ratne zločine.
Krajem meseca avgusta, u selu Golubiću su pronađeni ostaci pet ubijenih

lica;
Krajem meseca avgusta, u Radasnici su pronađena tela dvojice ubijenih

muškarca. Glava jedne žrtve bila je bačena 50 metara dalje od tela.
11.09. Ekipa Posmatračke misije EZ našla je u Kninu tela dve starije žene,
kojima je pucano u glavu;
12.09. u Kninu je nađeno telo Srbina, koga su hrvatski vojnici prethodno

maltretirali;
18. 09. na području Mokrog Polja hrvatski vojnici su provalili u kuću Srpkinje
stare 82 godine. Jedan od njih je pucao starici u usta i istovremeno joj zario nož
u prsa i na taj način je usmrtio.
24. 09. sin je prijavio hrvatskoj policiji u Kistanju nestanak, iz sela Kakanj, gde
je živeo, svog 85-godišnjeg oca. Telo oca pronašao je kasnije u bunaru. Radi
se o Šarić Dušanu, kome su aktivisti Međunarodnog Crvenog krsta 18.09.
donosili humanitarnu pomoć
U Specijalnom izveštaju Posmatračke misije Evropske Zajednice od 29.09.1995.

godine, koji ima oznaku "poverljivo", pored ostalog se navodi i sledeće: "postoje
mnogobrojni izveštaji o ubijanju Srba, naročito na području Knina, gde je u
jednom trenutku nalaženo po po šest leševa dnevno. Najčešći način ubijanja je
prerezano grlo ili metak u potiljak ... postoje mnogobrojni znaci da se vrše
ubijanja. Međutim, često je teško doći do samih područja da bi se utvrdilo šta se
stvarno dogodilo. Ekipa PMEZ iz Knina pokušala je 10.08. da istraži i utvrdi
činjenice u vezi sa upornim glasinama da Hrvatska vojska spaljuje leševe u jednoj
crkvi u Kninu. Pristup nije dozvoljen ... 29.08. ekipa PMEZ posetila je masovne
grobnice u Gračacu i izbrojala 71 grob ... Još ima mnogo Srba o kojima se ništa
ne zna i PMEZ prikuplja imena nestalih lica... ".
28.09. u selu Varivode kod Kistanja, na pragu svojih kuća, ubijeno je, a tela im
unakažena - 9 srpskih civila, starosti od 60 do 85 godina. Ubice su bile u
uniformama Hrvatske vojske.
29.08. u Kistanju, u svojoj opljačkanoj kući, nađena je mrtva

osamdesetogodišnja starica. Ubili su je hrvatski vojnici.
29.09. u selu Zrmanja Vrelo ubijen je 50-togodišnji Srbin na sledeći način:

u njegovu kuću, gde mu je bila majka, prethodno su upala četvorica naoružanih
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
hrvatskih vojnika probudila ga, prislonila mu cev od puške na vrat, odvela ga u

obližnju šumu i ubila ga sa četiri hica ispaljena u grudi.
Krajem meseca septembra 1995. godine, u zaseocima pored Zrmanje,

izvršena su sledeća ubistva: u zaseoku Gudura, ubijen je Marčetić Milan, star
47 godina; u zaseoku Milanovici, ubijen je Šujica Dušan, star 72 godine;
(Marčetić Milana i Šujicu Dušana ubili su pripadnici Hrvatske vojske, njih desetak,
koji su na sebi nosili pancir prsluke); Takođe, u Milanovici su ubijeni i Milanović
Vlado, star 50 godina, Marčetić Boro i Komazec Gojko, star 57 godina (na dan
ubistva viđen u policijskoj stanici u Gračacu, inače, pronađen je sa tri metka
ispucana u predelu želuca); U zaseoku Čanci, ubijen je Čanak Đuro, star 80
godina (sin mu je poginuo kao hrvatski gardista), starica Vujanović Marta (89
godina); u Oton Polju ubijena je Vujanović Marta, stara 87 godina; u Palanci
je ubijen Brkić Dušan.
Krajem meseca septembra, u selu Brdo kod Vojnića, hrvatski vojnici su ubili
Grudić Rajić Stanku; a u Pločama kod Gradačca, Banjeglav Milku, koja je
najpre skalpirana pa onda ubijena;
Krajem meseca septembra, Mandić Đura iz Tominog Gaja kod Gračaca,

ubijen je posle mučenja (odsecanje ruku i glave). Posle identifikacije, MUP
nije dozvolio rodbini da sahrani pokojnika.
Pripadnici UN u Krajini, posle hrvatske vojne operacije u Krajini, do početka

novembra o.g. u bivšem sektoru "Jug", pronašli su oko 1000 grobova. Ne
precizira se da li se radi o civilima ili o vojnicima, niti se identifikuju imenom i
prezimenom lica pokopana u njima. Navodi se da se u pojedinim grobovima nalazi
i po 7 sahranjenih Srba.
Hrvatski helsinški komitet saopštio je javnosti (početkom novembra 1995.

godine), da je do početka novembra 1995. godine utvrdio postojanje 715 grobnih
humki sa krstovima: u Korenici - 21, Vrliki - 6, Mandićima - 6, Vodoteču - 8,
Dvoru - 77, Petrinji - 142, u Malom Sasu - 14, Glini - 38, Gornjoj Oraovici - 7,
Krbavici - 2, u Miklunanušiću - 15, u Karamarkovićima - 5, Poljani - 2, Ostojićima
- 5 i u Vranjićima - 4. Ne zna se koliko je lica u kojoj grobnici sahranjeno, jer
hrvatske vlasti ne dozvoljavaju pregled grobnica za koje i sami tvrde da su u
njima sahranjeni Srbi; u Gračacu postoje masovne grobnice. U saopštenju HKK
navodi se da je avgusta meseca na groblju u Gračacu sahranjeno 59 Srba,
pogubljenih početkom meseca, a potom još 81 Srbin, pogubljen na kraju meseca.
Početkom oktobra, na istom groblju, sahranjena su još 124 Srbina, a krajem
oktobra još 156. Prvog novembra pojavilo se još 247 grobnih humki sa krstovima.
III
Posle okončanja vojno-policijske akcije i zauzimanja prostora Krajine, hrvatske

vlasti su sprovele(i još sprovode) sistematske mere pretraživanja terena. Tom
prilikom se, pored ubijanja civila, pljačkalo, palilo ili rušilo sve preostalo srpsko
- kuće i domaćinastva; odvođena je stoka; preostali civili, uglavnom starci,
odvođeni su u logore, gde su podvrgavani istragama uz mučenje i maltretiranje i
najrazličitije mere pritisaka. U napred citiranom "poverljivom" Izveštaju
Posmatračke misije Evropske zajednice, u kojem se razmatra kršenje ljudskih
prava protiv Srba i srpske imovine nakon vojne akcije u avgustu, pored ostalog se
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
navodi, da su "praktično sve kuće opljačkane, a mnoge i spaljene do temelja i to

mnogo kasnije posle prestanka borbi..." i dalje:
"U nekim slučajevima teško je razdvojiti c pljačkuc od c paljevinec , s obzirom da

se ovo uglavnom dešava u kombinaciji. Odvija se nezakonito uzimanje u posed i
to na celom osvojenom prostoru uz pristanak (mada prećutan) najviših hrvatskih
vlasti. Pljačka obuhvata i odvođenje stoke bilo žive ili nakon ubijanja. Jedinice
Hrvatske armije, pojedinci i građani bili su odgovorni za većinu incidenata ".
"Razmere uništavanja, uglavnom putem spaljivanja seoskih područja i većine

malih sela su alarmantne. Posledice su stvarno onemogućiti Srbima da se vrate
svojim kućama. Najveći deo imovine u sektoru Jug je delimično ili potpuno
uništen. Gradić Kistanje, zapadno od Knina potpuno je uništen.".
Prema izveštajima i drugih međunarodnih organizacija, koji su sukcesivno

pristizali, kao i prema drugim raspoloživim podacima, rušenje i paljenje je bilo
očigledno:
Na području između Knina i Drniša, gde je duž 18 km puta gorelo 45

srpskih kuća; u dva odvojena navrata (17 - 18 .08.) posmatrači UN na ovom
potezu primetili su grupe za podmetanje požara - jedna grupa bila je obučena u
vojne maskirne uniforme i usmeravala je protivtenkovsko oružje i zapaljiva
sredstva prema kućama na području Buljaša, između Knina i Drniša.
Južno od Drniša, u pravcu Knina i u bližoj okolini, na stotine zgrada je spaljeno i

opljačkano.
Knin je posle završetka vojnih dejstava sistematski i potpuno opljačkan, a

pljačke su sprovele tzv. 4. i 7. jurišna jedinica HV, koje su prve ušle u grad. Drugi
talas pljačke sproveli su pripadnici civilne i vojne policije; Ekipa vojnih
posmatrača UN otkrila je da je 21 zgrada teško oštećena.
U Ivoševcima su pronađene dve kutije mina PMA-2R, koje se koriste za

miniranje puteva i kuća. Misija je u blizini uočila 4 priadnika Specijalne policije
Hrvatske. Većina zgrada je, u različitoj meri, bila oštećena od požara i pljačke.
Kistanje je potpuno spaljeno i opljačkano. Jedina neoštećena zgrada bila je

pravoslavna crkva. Pema procenama Misije, crkva je namerno ostavljena
neoštećena. Srušene su i zgrade škole i pošte. Na ovom području su primećeni
"zvaničnici" u civilnim odelima sa mapama kako pokazuju kuće, a kasnije su neke
od tih zgrada viđene u plamenu. U Kistanju je 17.08. viđena grupa od 4 hrvatska
vojnika kako se kreću oko zgrada. Još dok je misija MHF boravila u ovom mestu,
počeo je da kulja dim iz iz zgrada na glavnoj ulici koja vodi u pravcu Knina.
Na Baniji i Kordunu u vojnoj akciji, kao i posle toga, porušeni su civilni objekti u
gradovima: Glini, Petrinji i Topuskom, a sela: Dugo selo, Trepča, Kirinje,
Katinovac, Grmuša, Staro selo, Bović i dr, popaljena su posle vojne akcije.
Donji Lapac je 70 procenata uništen; sela Siverić, Kosovo, Vrbnik, Radučić,

Kričke, Ivoševci, Žagrović su znatno oštećena. Znaci sa nazivima sela na mnogim
mestima su uklonjeni.
Srb je potpuno spaljen i opljačkan.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U 240 sela u bivšem sektoru Jug, prema izjavi portparola UN od 27. 09.1995.
godine, 73% objekata je spaljeno.
Svaka kuća u selu Frkašić kod Korenice, opljačkana je i vandalski uništena;

zapaljene su kuće u Debelom Brdu i stotine kuća na potezu od Srba do
Otrića. Uništene su kuće (sektor Sever) u Javniću, Kosni, Donjem
Žirovcu, Bruvnu, Gornjem Klasniću i Paukovcu.
Komandant mirovnih snaga za sektor Jug, A. Foran, izneo je 12. 10. da je

obilaskom 389 sela na ovom području registrovano 16.578 spaljenih ili
teško oštećenih srpskih kuća.
Hrvatske vlasti su po zauzimanju Krajine veliki broj lica uhapsili i odveli u

logore za koje su adaptirali i škole i sportske hale. Nije poznat broj uhapšenih
preostalih Srba. Veći centri zatvaranja bili su u Zadru, Šibeniku i Splitu, Kninu,
zatim u Sisku, Karlovcu, Kutini, Gospiću, Novskoj, Ivanić Gradu i Sinju. U
logorima je sprovođeno mučenje i nehumano postupanje nad zatvorenicima
U bazi UNPROFORA u Kninu sklonilo se preko 750 Srba, koje su hrvatske

vlasti držale pod blokadom, stalno insistirajući da im se isporuče "ratni zločinci",
ne pružajući pri tom konkretne podatke o traženim licima. Među ovim licima je
bilo najviše staraca, a takođe je bilo i dece od 1 do 14 godina starosti.
Šest stotina lica, od preko 700 koja su bila u bazi UN u Kninu, izjavilo je, ubrzo,
da žele da se isele (što su kasnije i učinila), jer iz iskustva veruju da ih hrvatska
vojska neće zaštiti. Kasnije su pristigla u Srbiju i uglavnom izbegavaju da svedoče
izgovarajući se rodbinskim vezama u Hrvatskoj i sopstvenom nesigurnošću u
budućnosti.
Bilo je slučajeva korišćenja zarobljenih Srba kao živih štitova. (Primer sa

11 lica iz Doma za retardirane, kod Topuskog). Pripadnici UNPROFORA su jedan
broj ovih lica, pronašli ubijene. Od tih lica, jedno lice je bilo u invalidskim
kolicima.
O pojedinačnim slučajevima maltretiranja i nehumanog postupanja izvestila je i

Posmatračka misija EZ u pomenutom poverljivom izveštaju. U kampu UNCRO za
sektor JUG, posmatračka ekipa razgovarala je sa starijim Srbinom iz Markovca
koga su teško pretukli hrvatski vojnici. Jednu staricu od 81 godine, iz istog
sela, hrvatski vojnici su tukli drškom od pištolja. Postavljali su je uza zid i
ispaljivali hice oko njene glave. Hrvatski vojnici su četiri druga muškarca verbalno
vređali, a jednog od njih su dva puta pretukli: jednom kada im je pokazao
dokument o svom hrvatskom državljanstvu.
U bivšem sektoru Zapad, koji su Hrvati okupirali posle majske agresije, 21. i
22. avgusta, Hrvati sa šahovnicama u automobilima vređali su i maltretirali Srbe
u dva mala sela južno od Pakraca. Neki od njih su ulazili u kuće Srba i vršili
zastrašivanja.
Kod Vrgin Mosta je 10.08. grupa Hrvata pretukla 17 srpskih izbeglica (13
muškaraca i 4 žene). Predstavnici UN sprečeni su da intervenišu.
U Sisku su hrvatski civili izvlačili Srbe iz kolone koja se 07. avgusta kretala
kroz grad i premlaćivali ih, lupali im automobile, zasipali ih kamenicama i
đubrivom, pljačkali ih i sl, uz otvoren pristanak hrvatskih policajaca i vojnika koji
su obezbeđivali prolaz kolone.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
IV
Pljačka, razaranja domova i uništavanja domaćinstava za vreme i posle hrvatske

vojne akcije, dovela je do napuštanja sredine u kojoj su Srbi živeli od davnina,
negujući specifičnu kulturu na sredokraći između pravoslavlja i katoličanstava.
Srpski narod je bio prinuđen da ostavi i svoje svetinje - crkve i manastire,
muzeje, istorijske spomenike i bogate riznice kulturno-umetničkog blaga, kao i
grobove predaka. Ostavili su oko 950 spomenika kulture, 80 biblioteka i preko
122 škole.
Nije poznata sudbina manastira Krke, Krupe (navodno zapaljen, freske izgorele) i
drugih, koji datiraju od najranijih dana srpskog postojanja na ovim prostorima.
Prema nedovoljno proverenim podacima, umetničko blago manastira Krka (koji
datira iz četrnaestoga veka) je opljačkano, kao i blago 43 pravoslavne crkve sa
prostora Bukovice i Ravnih Kotara i drugih delova Krajine. Pravoslavna eparhija
Dalmatinska više praktično ne postoji.
Hrvatska je posle vojno-policijskih akcija na Zapadnu Slavoniju i Krajinu,

pristupila unutrašnjoj pravnoj legalizaciji novonastalog stanja proizašlog iz
proterivanja Srba sa njegovih etničkih prostora. Hrvatski Sabor je 21. septembra
1995. godine usvojio Zakon o privremenom preuzimanju i upravljanju određenom
imovinom, kojim pod državnu kontrolu stavlja svu nepokretnu imovinu prognanih
Srba, a takođe i imovinu drugih vlasnika - nedržavljana Hrvatske. Takođe,
postavljaju se i faktički neostvarljivi uslovi za eventualni povratak Srba - traženje
dokumenata (domovnice, lične karte, izvoda iz knjiga rođenih, dokaza o
vlasništvu nad imovinom i dr.) do kojih se faktički ne može doći uz istovremeno
davanje kratkog vremenskog roka.
Istovremeno, u brojnim sudskim procesima Srbima se sudi za pobunu i ratne

zločine, uz izricanje presuda bez prava na adekvatnu odbranu.
Od početka nasilne secesije od SFRJ, Hrvatske vlasti, rukovođene planovima i

programima vladajuće HDZ na čelu sa dr Franjom Tuđmanom, stavile su srpski
živalj u nepodnošljive uslove življenja, vršile najraznovrsnije i sistematske pritiske
i ubistva i naterali ga na iseljavanje iz gradova i sela.
U preduzimanim vojnim akcijama u građanskom ratu - prema Srbima, hrvatske

vlasti su ispoljile otvorenu genocidnost, ne ostavljajući tragove življenja Srba u
mestima gde su oni pre sukoba bili većina. (Primeri Medačkog džepa, Miljevčkog
platoa, Ravnih Kotara, Mirlović polja, Maslenice, Zapadne Slavonije, Kninske
Krajine i dr. )
Slučajevi masovne likvidacije Srba u Gospiću, Pakračkoj poljani, ubistva porodice

Zec u Zagrebu, rušenje objekata u vlasništvu Srba u Zadru i njihovo proterivanje,
masovna otpuštanja s posla zbog "nelojalnosti" i niz sličnih primera širom
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Hrvatske, takođe su delovi planske strategije prema Srbima u Hrvatskoj u cilju

izmene etničke slike i svođenja njihovog procenta u učešću u stanovništvu
Hrvatske na ispod tri procenta.
Dodaci:
1.
Transkripti razgovora Franje Tudjmana sa njegovim generalima na Brionima iz

kojih je vidljivo da su svi zlocini "Oluje" unapred planirani i u detalje dogovoreni.
Brionski transkripti
Predsjednik: Gospodo, u politickom smislu još nešto nisam vam rekao. Bildt, vi
znate tko je Bildt, zamijenio je Owena, bio je ovih dana u Beogradu i dogovorio je
sa Miloševicem takvo rješenje politicke krize u Bosni, na tlu bivše Jugoslavije da
Miloševic prizna Bosnu i Hercegovinu na osnovu prijedloga Kontaktne skupine.
Prema tome 49, 51 Federacija, Konfederacija i tako. S time, da ako to ucini, da
mu se za rok od 9 mjeseci, suspendiraju sve sankcije. To je znaci Miloševic
pristao. Iza toga stoji Rusija, Francuska i Engleska.
Mi smo sa svoje strane poduzeli sve korake da i Njemacka i Sjedinjene Americke
Države pruže otpor tome, jer to ostavlja otvoren problem hrvatskih podrucja i to
je svojevrstan nacin pritiska na nas. Ali, to govori u tom smislu, to spominjem
zato da svoje operacije moramo tako zamisliti, tako provesti da nedamo povoda
Jugoslaviji, Miloševicu i njihovim prijateljima na zapadu da prihvate intervencije
Jugoslavije na hrvatskom tlu.
Mislim da, to je sada admiral rekao, ako sacuvamo, mislim da cak mi se možemo,
medu nama receno i pomiriti sa gubitkom Dravskog mostobrana jer ako bi oni
napali sa svim snagama taj mostobran Drave u Osijeku, mi bismo jako teško to
mogli zaustaviti. Ako bi tu zapoceli rat, onda za zapad, zapocinjemo rat i sa
Jugoslavijom. A, oni se kao što rekoh boje znaci Jugoslavija, Rusija, Islam,
svjetski rat itd.
Znaci, sa strateškog i politickog vojnog gledišta mi možemo zanemariti cak i taj
mostobran, jer on nije od takvog znacenja. Ako riješimo ovo, onda cemo ono
rješavati u kasnijem razdoblju. Razumije se, to može dovesti do toga da oni
granatirjau Osijek ili Vinkovce. Dvojim da bi pošli u osvajanje Osijeka.
Davor Domazet: Ne, ja sam rekao da tu može Jugoslavija da se ukljuci.
Predsjednik: Zato ja to i kažem.
Sada još nešto, u toj našoj operaciji ne znam generale šta je bilo sa Abdicem. Mi
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
moramo Abdica prisiliti da stane na našu stranu i da prema Velikoj Kladuši, znaci
da tamo naidemo ne na protivnicke snage, nego li na Muslimane koji ce stati na
našu stranu. Mislim da u vojnim razmatranjima to treba imati u vidu. Abdic je bio
za suradnju s nama, pa je Izetbegovic bio protiv itd.
Zvonimir Cervenko: Ono gospodine Predsjednice što sam vam rekao, razgovor
je bio sa njim, obavljen je. On nece sa nikakvim Muslimanom iz Hrvatskes
razgovarati i mislim da je on ostao na svojim pozicijama kao što jeste, barem za
sada.
Predsjednik: Dobro, ostao je na svojim pozicijama, ali ako mi podemo u

ofenzivu onda mu treba reci, ako ceš biti na srpskoj strani onda ceš doživjeti
poraz, a ako ostaneš neutralan i prideš na našu stranu onda imaš osiguranu
buducnost. To treba djelovati i vojnicki i politicki.
Sada, Udbinu, rekao je admiral pod kontrolu. To vjerojatno treba granatiranjem

uništiti. Znate šta je, strateški gledano šta je nedostatak ovog našeg razmatranja
plana? Lijepo je to da treba sada admiral zatvoriti im i preostala troja vrata, ali im
nedaš nigdje izlaza. Nema izlaska da se.... lijepo je to da je rekao sada admiral -
zatvoriti im preostala troja vrata, ali im ne daš nigdje izlaza. (... da se zatvara...)
Da se izvuku, da pobjegnu, nego ih prisiljavaš da se bore do kraja, što nam
namece vece angažiranje i vece gubitke. Prema tome, molim, dajte da uzmemo u
razmatranje i to, jer oni jesu demoralizirani, apsolutno, i vec kao što su se
iseljavali iz Grahova i Glamoca, kad su se naši prisiljavali, tako se vec dijelom
iseljavaju iz Knina. Prema tome, dajte da uzmemo, u vojnom razmatranju, i tu
mogucnost da im negdje ostavimno put, da se mogu dijelom izvuci. (... tu je Dvor
na Uni..) DA, ali ovaj Dvor na Uni je gore, ali ovo ovdje...
Davor Domazet: Gospodine Predsjednice, ovdje je put, i dva, zato smo u

planiranju operacije imali, na ovome dijelu, ostavlja se ovaj put, ovdje je licko,
ovo gdje je Srb, ovdje je pored Srba. Tu se ostavlja put i mogu izici, i drugi put,
ostavlja se Dvor na Uni, jer mi tek u završnom, tek izbijemo na Kostajnici
postupno napredujemo i puštamo da izlaze, necemo mi zatvoriti to. Tako da ima
dva kljucna puta.
Predsjednik: Da, da si okašamo da što prije to.
Davor Domazet: O tome smo i razmišljali.
Zvonimir Cervenko: Gospodine Predsjednice, samo kratko, ovo smo mi detaljno

rapsravili i plan kompletne operacije je onakav kakav jest, dobar, i izvršili smo
sve pripreme da možemo to uciniti. Ukoliko nema politickih oportunosti da se
donese odluka da se ide na sve, ja predlažem - da se umjesto sutra ujutro krene
za jedan ili dva dana kasnije, i da se barem ide na prvu etapu, prvu fazu ovog
našeg kompletnog plana.
Predsjednik: Šta to znaci, prvu etapu?
Davor Domazet: Dobro, prva etapa strateški nakon operacije, tako treba... i,
slijedece. Prvu etapu, zauzimanje Ljubova, stavljanje pod nadzor Udbine. Napad
snaga zbornog podrucja Split i specijalnih snaga MUP-a, s padina Velebita na
Gracac, i stvaranje uvjeta u drugoj etapi, izbijanja na Otric. Podrazumijeva
napadno djelovanje na...
Predsjednik: Koliko bi ta prva etapa trajala?
Davor Domazet: To je dva do tri dana, dva dana, najmanje, ne, nece više... (...
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
na to, jedan dan.)
Ante Gotovina: Tu imamo samo snage druge bojne, 9 gardijske, sa specijalnim

postrojbama.
Davor Domazet: Da, pa i ne treba više, ne treba više.
Ante Gotovina: Da, sa specijalnim postrojbama MUP-a, bez ikakve jedne

potpore, jacih oklopnih snaga u prodoru. Morat cemo ih stvoriti, znaci ona ne bi
bila više od...
Davor Domazet: Dalje, u tom istom prvom dijelu operacije je prodor snaga 1.
gardijske brigade i ostalih snaga zbornog podrucja, sjeverno i južno od Plitvickih
jezera. Znaci, otklanjanje opasnosti djelovanja po Zagrebu.
Zvonimir Cervenko: Da, Zagreb, Karlovac i Sisak.
Davor Domazet: Da, i isto tako, od Karlovca, i isto tako prodor i izbijanje u
Kostajnici. To je prva etapa operacije, i ona je normalno ta i rješava sve kljucne
probleme.
Zvonimir Cervenko: Gospodine Predsjednice, i nema pola krajine.
Davor Domazet: Ona je presjecena, krajine, svi vitalni objekti strateški su pod
nadzorom, stvoreni su uvjeti za drugu etapu operacije, koja isto toliko traje.
Dr Miroslav Tudman: Da se prereže ovdje dolje, ili ne, s Velebita, ovdje?
Davor Domazet: Ovjde? (Da.) Ne, ne , uzima se komunikacija, i izbija se na

Gracac, na Velebitu, ne, tek u druogj etapi se uvodenjem 7. ili 4. brigade izbija se
na Otric, kao kljucnu tocku, ono isto što i... na pravcu prema Grahovu, i onda i
potpuno je odsjeceno, cjelokupno, sve njegove snage, i ostavlja mu se samo ta
komunikacija za izlaz.
Predsjednik: Dobro, kod toga što radi Gotovina s ovim snagama, koje je imao
tamo?
Davor Domazet: Ne, on s ovim snagama tu ne radi ništa, jer on je sve napravio
što treba, samo ceka njihov udar.
Predsjednik: Cekaj, cekaj, pa bolje je da on radi, negoli da ceka protuudar.
Ante Gotovina: Ja imam jedan prijedlog, koji se može uklopiti u plan nacelnika
Glavnog stožera, a to je s one strane BiH. Ako mi dozvolite, ja bih ga i obrazložio.
(Listaju po karti...) Ovaj plan se uklapa u plan operacije od nacelnika Glavnog
stožera Hrvatske vojske, a ide iz istoka prema zapadu, tj. iz BiH, vec s postojecih
položaja Bosansko Grahovo, i isto tako šire podrucje Glamoca. Vrijednost ove
operacije je povezivanje snage 2. krajiškog korpusa, izbijanje na Vitorog i time
stvaranje uvjeta za izbijanje na Jajce, i rješavanje problema Jajca. Drugo, s ovim
pravcem, kao u prvoj fazi operacija bi primila... Operacija, u isto vrijeme, kada
krecu snage sa zapada prema istoku, krenule bi snage 3. bojne 126. pukovnije 1.
Hrvatskog gardijskog zdruga i specijalnih postrojbi MUP-a Hrvatske i Herceg-
Bosne, u pravcu crvene zemlje, i time stavlja kompletno Knin pod kontrolu. Time
bi uvezale i glavne snage 7. kninskog korpusa na obrnau Knina. Druge snage, tu
ja imam jedan zahtjev, a to je da s Armijom BiH dogovorimo dvije brigade iz
sastava BiH, koje bi bile pridodate i operativno podredene združenom stožeru
ovdje HVO, ali i HV. One bi imale zadacu da idu sjeverno u pravcu... da idu na
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
spajanje u pravcu Kulen Vakufa sa snagama 5. korpusa, koji prodire u pravcu

Kulen Vakufa. S ovim ovdje uvezivamo jedan dio snaga 2. krajiškog korpusa, a s
udarom u pravcu Kulen Vakufa s dvije strane, i dalje... i bok, iz pravca juga
prema sjeveru Kulen Vakuf, i od pravca sjevera prema jugu Kulen Vakufu,
uvezivali bi ostale snage 2. krajiškog korpusa i one koje su došle iz zrinskog
korpusa, poslije obaviještajnih podataka obavještajne službe. Tek poslije, kada
imamo rezultat s ove strane, naše snage koje idu u pravcu Zapadne Bosne,
sigurno da bi oni orijentirali jedan dio njihovih snaga, da bocno udare u snage
zbornog podrucja Gospic iz zbornog podrucja Split, i iz pravca, ono što imamo
padine Velebita, u pravcu Gracaca, te su u pravcu Otrica. Tek tog trenutka,
poslije jednih dobrih provjerenih podataka, angažirao bih snage 7. gardijske
brigade i 4. gardijske brigade - da obuhvatom izbijaju u pravcu Otrica, i time
kompletno razbijaju bocno snage koje bi išle u pravcu snaga zbornog podrucja
Gospic, i ostalih zbornih podrucja, Split, zajedno sa specijalnim postrojbama MUP-
a, i time bismo kompletno razbili njihove glavne snage 7. korpusa, 15. lickog
korpusa i zatvorili drugu komunikaciju, tj. izlaz iz Knina u pravcu Gracaca i dalje
prema Bosni, a ovaj vec imamo pod kontrolom, kod Knina, u pravcu Drvara. Mi
bismo dobili, jedno, uvjet da idemo dalje prema Jajcu, s ove strane, jer izbijamo
na planinu Vitorog, odakle kontroliramo kompletno prostor u pravcu Jajca. S ove
strane bismo mogli ostvariti ono što je spajanje sa Zapadnom Bosnom. A, drugo,
kompletno zatvaranje južnog sektora, i time rješavanje problema južnog sektora
u Hrvatskoj.
Predsjednik: Gospodo, u nacelu prihvacam ovakvo razmišljanje. Kod toga mi

jedino još nešto fali, a to je da u ovakvoj sitauciji kad ce biti, ako mi predemo u
opce ofanzivno djelovanje na citavom podrucju, da ce u Kninu zavladati još veca
panika nego što sada vlada. Prema tome, treba predvidjeti i neke snage, koje ce
izravno djelovati prema Kninu, a osobito, gospodo, prisjetite se - koliko je
hrvatskih mjesta i gradova razoreno, u Kninu jošnije danas tako... Prema tome,
morati cemo riješiti s UNCROM i time, i to, itd. Ali, jako bi bilo dobro, prema
tome, opravdanje za ovakvu akciju je njihov protuudar od strane Knina, itd, pa
prema tome, i imamo izliku da udarimo, ako možemo s topništvom, kao možete
po... da se demolarizacija do kraja... ne samo ovo...
Ante Gotovina: Gospodine Predsjednice, u ovom trenutku mi kompletno s

našom tehnikom kontroliramo Knin,. Nije uopce to, ako je zapovjed za udar na
Knin, mi ga za nekoliko sati rušimo, kompletno. S oklopnim snagama, srednjim,
vecim dometom raketni sustav. Mi smo na 20 km zracne linije ovdje od prevoja...
20 km od centra Knina. Snage koje idu na Knin s 400 dobrih pješaka iz 3. bojne
126. pukovnije, koji su svi iz ovog kraja, i poznaju odlicno taj kraj, a imaju
razloga da se bore tu, i ovog trenutka ih je teško držati na uzdi. Prvi hrvatski
gardijski zdrug, koji ima 300 pješaka, koji se ovog trenutka u ovom prostoru i
dokazao, i u svakom slucaju, na te pješake, možemo na to racunati. Specijalne
postrojbe MUP-a Hrvatske i Herceg-Bosne, koji imaju 350 odlicnih pješaka, koji su
se pokazali u ovome, i u operaciji, kao izvanredni. Znaci, da mi imamo negdje
oko tisucu dobrih pješaka, uvježbanih za desantiranje, znaci za brzo prebacivanje
na ovom teškom terenu, mi lako možemo ovladati Kninom, bez ikakvog
problema.
Predsjednik: Ukljucujuci, uzeto razmatranje da i vrtoletni desant napravite.
Ante Gotovina: Da, i to mislim. Stvar, što ovdje dobivamo... udarom s ovog
praca, mi kompletno s ostalim dijelom 126. pukovnije, koja je iz ovog kraja,
spuštamo se putem, koji je vec probijen u pravcu Uništa, spajamo se sa cestom
na Uništu, izbijamo u pravcu Svilaje s ostalim snagama i kompletno zatvaramo
ovaj prostor, od Svilaje u pravcu Uništa, i oslobadamo, i stavljamo pod kontrolu
cijeli ovaj dio ovdje...
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Predsjednik: Gospodo generali, casnici, iako ne smijemo uciniti ništa

nepromišljeno, ali treba poci od toga da znaci da smo postigli takve uspjehe, od
Zapadne Slaveonije, i sada u Bosni, da smo stekli povjerenje naroda, da imamo
raspoloženje vojske, da imamo potporu i dobro dijela svjetske javnosti, a
demoralizaciju protivnika toliku da ne može biti veca. Prema tome, treba nam i
smjelosti. Znaci, nije samo da imamo pod kontrolom, nego da ga što prije
zauzmemo i da dobije malo, da mu platimo. Prema tome, ništa avanturisticki, ono
što bismo pretrpjeli gubitke da bi postigli uspjehe. Ali, ipak mislim da nam je bolja
politicka situacija toliko povoljna da moramo imati u glavi i u Knin uci što prije.
Ante Gotovina: Ovog trenutka, sa ovih pozicija, mi vidimo, imamo ovo, i

usporedimo kao Sljeme, kad vidimo Zagreb, evo takva je sada situacija.
Zvonimir Cervenko: Gospodine Predsjednice, ako bih ja mogao Anti reci, da ne

vjerujem da on može s postojecim snagama to uciniti, jer ce vrlo brzo kroz
nekoliko dana biti u poziciji da se brani, a vrlo teško da ovo može...
Predsjednik: Cekajte, malo cekajte, on polazi od toga, da sa zapada pode u to.

Prema tome, koje bi to bile sprske strane koje bi se mogle suprostaviti i našim
snagama s podrucja Grahova, a sa zapada. (Miješanje glasova.)
Ante Gotovina: Ja mislim da je ovo pocetak...
Predsjednik: Mi moramo graditi svoje uspjehe dalje na... (šuštanje s papirima.)
Davor Domazet: Gospodine Predsjendice, ova operacija ovdje, te razine, ona da,
dapace, ona rješava onaj glavni postulat, koji je ostao... a to je što potpuno na
ovome... S tim, buduci da je general Gotovina sa snagama koje ima, na onom
dijelu planirao uci u Otric, a to je jedna od drugih kljucnih tocaka koje jesu... (...
pokazuje kartu.)... vidite, ovdje tu, u tome, ta raskrsnica, u tim snagama uci, i
rješava onu drugu kljucnu tocku.
Ante Gotovina: Janso. I, još nešto, sada nam je bliže izici na Otric....
Davor Domazet: Ali, i još više, pod jednim - ako vi gledate samo izolirano taj
dio, a bez operativne, ili strateške razine, onda on ima sasvim jednu drugaciju
projekciju. Kažemo, snage sa zapada, postavljam pitanje odmah - koje snage?
Ako su nam 4. i 7. brigada tu, kao nositelj udara za to, znaci, mi moramo ovo
ovdje...
Ante Gotovina: Ako ste predvidjeli da izbijate na Gracac s 2. bojnom... gardijske

brigade, s ovim postrojbama... (Z. Cervenko: Ma ne...)
Davor Domazet: Ne, ne tako, nemojte. Ova operacija ide i ona može dati prema
ofanzivnosti, dominanti, kao duh, kao takav. Mora se biti i sa zapada, a sa zapada
smo i mijenjali, zato i nema na ovim novim planovima 7. brigade, jer se nalazi tu.
A, sa snagama generala Markaca i ostalim snagama zbornog podrucja, ukljucujuci
i 2. bojnu 9. brigade, mora izvršiti ovu prvu etapu zauzimanja prezida, kao
kljucne tocke, onda ona ima ulogu, ova operacija, ovdje kao što je tu...
Ante Gotovina: Toga trenutka je još puno lakše izbiti s ove strane na Otric.
Davor Domazet: To je jedina dvojba, gospodine Predsjednice, prebacivanje vec

snaga, koje jesu, jer manevar bi bio zaista težak, i normalno je da ne dolazi u
obzir.
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Predsjednik: Ne, pa nema, dakle, prebacivanje odavde, pa na zapad, to je

glupost.
Davor Domazet: Da, zato to i kažem, to je jedina promjena. Ali, isto tako,
zborno podrucje Split sada mora napraviti snage dostatne da ih može podržati,
jer smao izbijanje Muškovice rješava stvar, jer moramo držati rijeku... (To može,
da...) Ostali dio operacije ide vec po razradenome....
Ante Gotovina: Ja to garantiram, izbijanje na Muškovicu, sa snagama koje

imamo ovoga trenutka.
Predsjednik: Dajte da malo vidimo prvo reagiranje na ovaj moj odgovor, i na

sadašnju situaciju u svijetu. Dakle, vec sam vam rekao, glavni tajnik NATO-a,
upoznao ga je moj ambasador, i zauzet ce se za razumijevanje naših. HFP -
odgovor na reagiranje na moj odgovor, sinocnji. Pismo s vrlo tvrdim tonom
Hrvatski predsjednik je kategoricki odbio, hrvatske vlasti se boje moguceg
srpskog napada na Istocnu Slavoniju. Ako krajiški Srbi ne primijene 6 tocaka
sporazuma, prisustvovat cemo razbuktavanju u regiji, koje bi moglo dovesti do
proširenja rata. Ukoliko se sporazum poštuje, možda nece biti eskalacije rata
tijekom slijedecih 2-3 dana. Izjavio je Ricahrd Holbrooke. I, Richard Holbrooke je
u State Departmentu, americkom, zadužen za to. HP. Hrvatski predsjednik je
rekao da ponuda nije dovoljna. On ocigledno nije jako zainteresiran da UN
nadgledaju aktivnosti njegovih jedinica, dok se pokušavaju probotii kroz Bosnu
prema Kninu. Tudman je isto rekao da odbija pregovarati s vodom hrvatskih
Srba, Marticem, ili bilo kojim drugim ratnim zlocincem. Glasnogovornik UN Ganes
je rekao kasno navecer, da je na Srbima slijedeci korak. Ako su spremni poštivati
dogovor, onda cemo vidjeti napredka. Ako se sutra nece napadati Bihac, ako
konvoji humanitarne pomoci stignu do bihaca, bez prepreke, to znaci da dogovor
vrijedi. Vec prije hrvatskog odbijanja zapadnih snaga bosanskih Srba, general
Ratko Mladic je rekao - da dogovor nece mijenjati njegove planove da ponovno
osvoji sva podrucja izgubljeno u korist Hrvata tijekom zadnjih nekoliko dana.
Zašto je Karadžic dao naredbu nacelniku Milovanovicu, a ne Mladicu?
Zvonimir Cervenko: Zato što je jaci od Mladica.
Davor Domazet: Dakle, sukobi izmedu Karadžica i Mladica, i Mladic je pod

utjecjaem Miloševica, a Milovanovic je izravno pod Karadžicem, to je raskol
izmedu njih.
Predsjednik: Da li se Mladic javio?
Davor Domazet: Mladic se nalazi trenutno u Mrkonjicgradu, a zapovijedno

mjesto Milovanovica je u Drvaru.
Ante Gotovina: To su vam dvije struje, jedna Pale, jedna Banja Luka.
Predsjednik: Reuters: Zapanjujuca hrvatska ofenziva koja je preplavila dva

grada i ogrmno podrucje, prisilila pobunjene krajinske Srbe, da popuste u
napadima na zapadnobosansku enklavu Bihac, te da pristanu na razovor s
neprijateljem. Ali u Zagrebu hrvatski predsjednik Tudman odbija Akashijeve
prijedloge. Dogovor kojem nedostaje precizan termin za provodenje, ipak
predstavlja veliki ustupak od strane Srba. No, nije jasno da li je to samo srpska
varka, kako bi kupili vrijeme za pregrupiranje snaga, nakon što je na to podrucje
stigao general Ratko Mladic. (Da, Mrkonjicgrad...) AFP i Reuters. Britanski
ministar obrane Michael Portiljo, izjavio je na odlasku u Washington gdj ece
boraviti 24 sata kako bi razgovarao o Bosni da ne želi zvuciti melodramaticno, ali
da hrvatska intervencija sada otvara perspektivu otvorenog rata, u svakom

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
slucaju izmedu Hrvata i bosanskih Srba, što nas jako zabrinjava. Radio Korenica,
vijest u 10 sati. Hrvatski predsjednik Tudman izjavio je jucer navecer Yasushi
Akashi. U vijestima se dalje prenosi prijedlog, njihov prijedlog Banja Luka, ne
javlja predsjedniku pismo Akashiju, spominje jedino Mladiceve prijetnje prigodom
njegovog boravka...
Zvonimir Cervenko: Milovanovic je veci strucnjak od Mladica, to je bez svake

sumnje.
Predsjednik: Sada, slušajte, ne znam, u tu procjenu se ne bih sada, ali Mladica

ste razumjeli, ne može se poreci da je....
Ante Gotovina: Bolji je vojskovoda.
Predsjednik: Da, bolji je vojskovoda, da i drzovit je, i on koristi. Slušajte, on,

kao i Karadžic i Miloševic koristi do sada to nejedinstvo Europe, Francuske,
Engleske, Njemacke i Amerike, i prema tome, oni su iskoristili to do maksimuma.
Druga stvar je što oni sada nemauu snaga. Slušajte, kada oni nisu uspjeli poslije
našeg "Bljeska" u Zapadnoj Slavoniji da nam osvoje Oraški džep, onda je to
najbolji znak, a to im je trebalo kao lijek, da dopustili nekakvu objedu, i da bi
stvorili tu granicu na Savi. Tako da je to znak poprilicne njihove bespomocnosti, u
cjelini uzevši, što ne treba potcjenjviati, ali moramo i to s tim racunati, i, evo, da,
ako nisu mogli s Orašjem ovladati, kako bi sada nas mogli ugroziti na bilo koijem
podrucju, osobito s pametno isplaniranim i odlicno provedenom našim ofenzivnim
djelovanjem. Mislim da ovu ideju, koju je general Gotovina iznio, da je treba uzeti
u obzir, da ne dolazi uopce u obzir prebacivanje tih snaga na zapadno podrucje,
nego djelovanje, njihovo djelovanje s tog podrucja prema Kninu, prema zapadu.
Niste mi ništa kazali šta možemo, kad vec tako pode, što možemo u odnosu na
Benkovac. Da li oni u Benkovcu imaju neke snage, ili su gore?
Ante Gotovina: Sve te snage ovog trenutka, su, po obavještajnim podacima

koje imamo, iz službe sigurnosti, maksimalno pripadnika benkovacke brigade, koji
su iz sastava Obrovac, Benkovac, Đelevske, Kistanje, bili su na prostoru Grahova,
Glamoca. Tamo su te njihove glavne snage razbijene. Znaci, ovog trenutka je
njihov moral nizak, i njihov povrfatak sigurno u Benkovac, i u te brigade, i
ofanziva u tom pravcu je upitna. Mi imamo dostatne snage za obranu, u tom
prostoru, a naša brza ofanziva bi sigurno primorala te njihove snage, koje su
sposobne za protuudar, da ih povucenmo u pravcu sjevera.
Predsjednik: Možemo u pravcu sjevera, ali i onda mi pripremite i neke manje

jedinice da udu u Benkovac. Da li to razumijete?
Ante Gotovina: Da, jasno, to su domace postrojbe.
Predsjednik: Treba imati smjelosti, u jednoj opcoj demoralizaciji, i slušajte,

koliko imate iskustva, imam ga ja iz rata, koliko vi imate iskustva - u jednoj opcoj
demoralizaciji gdje se oni više ne mogu pouzdati da ce dobiti pomoc. Tu treba
imati smjelosti, itd....
Ante Gotovina: Da, od tog ratnog lana, koji je vec odobren, to je sve
predvideno, znaci, one snage, koje su u obrani, odredene.... povoljna situacija,
krecu u...
Davor Domazet: ...kao snage za gonjenje, dani su im tocno pravci, vrlo male
snage, gdje ulaze u dubinu.
Predsjednik: Da li ima netko od vas nekih novih prijedloga ili mišljenja, kada

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
možemo poci u jednu takvu operaciju, sveukupnu operaciju. Prema tome, s tim
da tu trebate planirati. Ovo što je Domazet iznio, ali, to ipak precizirati, koje su to
tocke, koji su to pravci koje tocke moramo, s kojima moramo ovladati, da bismo
protivnika kasnije potpuno dotukli, prisilili na kapitulaciju. S tim što sam rekao, i
ovo što smo kazali, da im ovdje treba dati izlaza da mogu.... Jer, važno je da im
ti civili, da podu, pa ce onda i vojska, i kada kolone podu, to djeluje psihološki
jedni na druge.
Ante Gotovina: Vec sada ima veliko iseljavanje civila iz Knina, koji odlaze za
Banja Luku i Beograd. Znaci da mi, ako nastavljamo ovaj pritisak vjerojatno za
neko vrijeme, nece biti toliko civila, nego onih, koji moraju ostati, koji nemaju
mogucnosti otici.
Predsjednik: Da li je moguc udar na Knin, da ne pokažemo logor, koga UNCRO

tamo, UNPROFOR....
Ante Gotovina: Mi možemo jako precizno, ovog trenutka, djelovati po Kninu, bez
da ciljano u vojarnu, u kojoj se nalazi smješten UNCRO. (Imamo sve snimke, i
tocno se zna to...)
Davor Domazet: U toj južnoj vojarni, a njegove snage su sjeverno. Prema tome,
može se vrlo precizno gadati, a da se nikako ne dode pod djelovanje, u.... malo
južnije od Knina, to su precizno....
Ante Gotovina: Ovoga trenutka ni jedno naše oružje ne djeluje bez navodenja,
znaci, neposredno se navodi.
Predsjednik: To znaci ipak malo zahtiejva ovako, prema tome, da nam nije
glavna zadaca spajanje prema Bihacu, nego... i to ipak zahtijeva pomjeranje
dosadašnjih planova. Koliko vam treba i za dvoršenje plana i za eventualno
pregrupiranje snaga. Da li ce to zahtijevati pregrupiranje snaga?
Zvonimir Cervenko: Dva dana, ne više.
Predsjednik: General Crnjac, što?
Miljenko Crnjac: Gospodine Predsjednice, ja isto smatram da bi nam bilo

potrebno 2-3 dana da bi izvršili pregrupiranje snaga, jer ovo je sada novi
momenat, general Gotovina planira 7. i 4... znaci, treba dovesti snage, dublje.
Druga stvar, ne znamo, ja do sada nisam znao gdje ce 5. korpus djelovati. Ako ce
djelovati prema generalu Gotovini, onda se odmah mijenja situacija i prema meni
i prema Norcu. Inace, 5. korpus je u onom našem planiranju, bilo da bi on
djelovao prema Slunju, i prema stožernom brigadiru Norcu. Sad abi 5. korpus
najvjerojatnije trebao ici s njima, i dogovoriti da djeluje prema Kulen Vakufu,
odnosno da djeluje dolje...
Predsjednik: Koliko ima Dudakovic, 5. korpus?
Ante Gotovina: Ima 15.000 (Ima?) Da, da, ima, ali ima on još 10, al ih nema s
cime naoružati, i to je problem. Da ali 15.000 ima.
Predsjednik: Dobro, može makar fingirati djelovanje i prema zapadu i prema

jugu.
Zvonimir Cervenko: bilo bi najbolje da ide prema jugu.
Davor Domazet: Ne, ne, njegov je Kulen Vakuf, i neka ide s bosanske strane

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
granice.
Predsjednik: Znam, ali to ne znaci, ako ide na Kulen Vakuf, s brigadom.... s

nekakvom satnijom ne može tamo. (On ce vezati te stvari.)
Miljenko Crnjac: Da, tako je, to bi trebalo dogovoriti, ali snage, koje bi došle, tu
gdje je bila planirana 7. trebati ce im 2, 3 dana upoznavanje prostora, terena, itd,
ja bar to tako razmišljam.
Mirko Norac: Nisi dobro slušao, tamo gdje ce doci 7. doci ce sa druge strane 7,
to je ista stvar, i i ne mijenjamo ništa s druge strane, ovo dolazi, i ništa se ne
mijenja, nikakve snage. Ovo je najlakši manevar, i najbrži, ali isti je, ali, cilj je
isti, Ante i smo se razumjeli odmah. (Da, bitan je cilj.) Da, dolazi na isto mjesto,
samo sa druge strane.
Ante Gotovina: Da, sa druge strane, a sa ove strane je puno bliže, nego
prebacivanje. (Nemamo više...)
Mirko Norac: Imamo ovo ovako, ovdje ... (listaju kartu...)
Predsjednik: Šta je Markacu tu zadaca, tko zauzima Ljubovo? (Norac.)
Mirko Norac: Predsjednice, sukladno zadacama i ratnom planu mi smo apsolutno

sve poduzeli, znaci, apsolutno smo izvršili sva pregrupiranja snage, i doveli ih u
ocekujuce rajone, grupirali... i domobilizirali smo i postrojbe, i uspostavili i ovo,
svake brigade, doveli postrojbe, i domobilizirali postrojbe i doveli ih u ocekujuce
rajone. Jedino još nije pregrupiran 1. brigada, koja bi trebala doci tijekom dana,
ili sutra. Meni, što se tice ovoga dijela, maksimalno je potreban jedan do dva
dana, znaci da sam apsolutno spreman za izvršenje, u cijelosti, operacije, u
jednom dijelu spajanja, i s 5. korpusom, i dva pomocna pravca, na pravcu Canak,
Trnavac, ispred Korenicko vrelo, ispred Korenice. I, drugi mi je pomocni pravac
Ljubovo, gdje bih zrakoplovnu luku stavio pod kontrolu. Znaci, ja bih to mogao
maksimalno još jedan dan, koji bi mi bio potreban da to tako, mada su mi sve
postrojbe spremne.
Predsjednik: Znaci, s tim da bi trebao ici pomocnim snagama prema Bihacu, a

glavnim snagama bi išao južno prema Kninu i Korenici.
Mirko Norac: Ne, ne, glavni pravac napada mi je, sukladno o ratnom planu.
Glibodor, Licka jesenica, Saborsko, Drežin grad, a pomocni pravci su mi južno od
Plitvickih jezera.
Gojko Šušak: A, njegove brigade i Markac mu je ovdje na ovom pravcu , jer

djeluje s Markacem.
Predsjednik: Generale, to je bilo u skladu, takav plan. Mislim da tu treba male

korekcije, to je bilo u skladu s tim planom, da nam je važno prodor do Bihaca i
samo presijecanje neprijatelja. Ali, sada nam nije glavno, to je pomocni pravac,
pomocna zadaca, sada prodor prema Bihacu. glavno nam je sada udar po
protivniku i ovladavanje podrucjem.
Mirko Norac: Gospodine Predsjednice, jedino jedan prijedlog, ako dopustite -

onda bih mogao ici prema Lapcu, ovaj dio snaga,koji se pregrupira, pregrupira 1.
brigadu, uvesti s pravca Ljubova, i uvesti je dolje, odnosno preko Debelog brda, i
prema Lapcu, tako da zatvorimo taj pravac, a snage 5. korpusa Armije BiH, onda
bi se zajedno spojili sa snagama i zbornog podrucja, i odsjecali bi taj dio. S tim da
onda moramo blokirati Korenicu.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Predsjednik: Da, da, to i se cini tako, Da, šta?
Dr Miroslav Tudman: U tom slucaju ako ovo bude izvedeno u roku od, ne znam,
48 sati, nece ovi imati vremena da se ovi izvuku vani. (Da, onda ga zatvaramo).
Da, zatvaramo ga onda. (Miještanje glasova.) Da, onda ide malo južnije od
Bihaca, tako da ostane ovaj put. A, ovaj ovdje, imaju vremena da se izvuce. (Ako
idemo uv ecu dubinu...)
Davor Domazet: General Gotovina ide istocni smjer, izbija ovdje, mi zauzimao
Velebit i Gracac stavljamo pod nadzor i kmunikaciju, a ovdje ostavljamo prostor.
Ne treba bitno mijenjati korekciju plana, samo neki pravac, a ovdje presjecamo,
ovo sjeverno i južno od Plitvica i stvarmao uvjete da oslobodimo Slunj kao
koridor, kao takav, tako da ce 5. korpus se moci usmjeriti u jednom i drugom
pravcu. Mislim da neke velike korekcije sada nisu potrebite, samo priprema
završna dva, tri dana.
Mladen Markac: Gospodine predsjednice, da se ukljucim, moja zadaca u ovom

planu na mikrorazini vezano za gospodina Norca-mi krecemno sa Velebita - ovdje
je Sv. Rok i tu je cesta Obrovac - spuštamo se sa Velebita (ovo plavo) i imamo
zadacu da dodemo, blokiramo Gracac i oslobodimo...
Predsjednik: S tim kad i kažeš da blokiraš Gracac imaj na umu da može biti
takva situacija, panika u Gracacu da udeš i što prije udeš, da javiš da si ušao u
Gracac i svi vi koji cete biti, jer ce to djelovati psihološki u takvim situacijama,
psihološki utjecaj pada pojedinih mjesta je veci negoli da dva dana tuceš sa
topovima, granatama itd.
Mladen Markac: U našem operativnom planu je bila 7. brigada - mi smo trebali

stvoriti povoljne uvjete za daljnje uvodenje, s tim da u isto vrijeme Hrvatska
vojska ide prema Obrovcu i na Muškovce. Znaci, u isto vrijeme se to odraduje i
stvara prostor. Medutim, ovim sada što iznosi gospodin Norac, znaci nije
promjena zadace...
Predsjednik: kad podete ovdje, oni ce Obrovac sami napustiti.
Mladen Markac: Nema promjene zadace, s tim da gospodin Norac ide gore.
Znaci, njih stavljamo ovdje u džep i odatle možemo krenuti prema Norcu, a Norac
krenuti prema Lapcu i prakticki smo ovaj citav prostor iselili. Ovo se sve uklapa i
prakticki to dobiva s ovim planom koji je gospodin Gotovina predložio, prakticki
se citavo to podrucje stavlja pod...
Predsjednik: Shvatite gospodo, da je situacija u njihovim redovima takva, pa oni

su napustili Glamoc, Ante, koliko, dva dana prije nego što smo mi ušli, i samo
Grahovo, a kakva ce tu situacija biti nakon tih pobjeda Hrvatske i još su glupi pa
govore kako Hrvatsku vojsku vode americki generali i NATO-ovi avioni. To je
jedna opca psihoza demoralizacije. Samo mi ne smijemo dopustiti grešku da nas
negdje, razumijete, nanesu neke nepotrebne gubitke.
Zvonimir Cervenko: Gospodine predsjednice, mi kod Ante Gotovine moramo se

cuvati, mi ne smijemo doživjeti nikakav poraz ovdje. Ovo što oni namjeravaju, to
ni pod kakvu cijenu...
Predsjednik: Momentalno oni nemaju nikakvih snaga...
Davor Domazet: Što više cekamo, ... I što sam rekao u svom izlaganju, ove
snage što su oni pripremali, rekao sam da ne mogu u najpovoljnijim uvjetima sve

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
da angažiraju, ne mogu 4 do 5 dana. Prema tome, mi dva dana imamo pripremu,

tri dana smo ispred njih.
Dr Miroslav Tudman: Ovo je realno za ocekivati kad se ovo ocisti, pa kada se

izvuku snage onda se oni mogu pripremiti nakon deset dana. Za to vrijeme mi
cemo ovo sve ocistiti.
Predsjednik: Treba nam umjesto utorka cetvrtak... (Glasovi: U cetvrtak ujutro)

Ali dotle bi trebalo, molim vas lijepo, da nam daju povoda, da provociraju.
Zvonimir Cervenko: Jedino da Markaca zadužimo za to.
Mladen Markac: ... i optužimo ih da su nas napali diverzantski da imaju namjeru

ici prema Maslenici, da imaju namjeru ici preko Velebita na prometnicu od
Karlobaga prema Starigradu, žele to presjeci i zato smo morali intervenirati.
Davor Domazet: Mislim da bi bilo najbolje - na sljedeci nacin: da zrakoplovnu

Udbinu - oni koriste, napravimo jednu eksploziju da su zrakoplovstvom udarili i
tako maskiramo sve naše pravce, a nama se otvara...
Predsjednik: I ovdje da vrše protunapad na Grahovo, naši su odbacili i idu

naprijed. Treba isto tako gore na sjeveru u odnosu na Kostajnicu...
Vladimir Zagorec: Mi bi njima predsjednice, morali otvoriti džep, ali oni kad pocnu
bježati oni ce morati negdje bježati, prema Kninu nece, prema Kostajnici,
moramo otvoriti negdje džep gdje ce oni pobjeci - Dvor na Uni.
Ante Gotovina: Bio im je patrijarh, održao je molitvu, liturgiju Dvor na Uni i išao
je u Knin - promijenio je - trebao je ici na Banovinu, ali je promijenio, otišao je u
Knin.
Predsjednik: Je li istina da je Arkan s njime?
Ante Gotovina: Da, oni ga cuvaju gospodine predsjednice.
Zvonimir Cervenko: Ja bih molio predsjednika da preciziramo ako oni pocnu

granatirati Osijek, da li tamo što uciniti gospodine predsjednice?
Predsjednik: Ponovno ponavljam, ne smijemo se dati isprovocirati da mi damo

povoda Jugoslaviji da stupi u rat, razumijete?
Vladimir Zagorec: To bi bio povod da mi dolje krenemo.
Predjednik: Mi nismo kadri, bilo bi glupo da idemo istovremeno na istocnu

Slavoniju i na Baranju, tu bismo izgubili podršku onih prijatelja koji nas
podržavaju suzdržano. Ako tuku Osijek, oni ce se iskompromitirati politicki pred
svijetom, a što bismo mi mogli tuci, neko selo?
Zvonimir Cervenko: Nemamo adekvatnog cilja.
Ante Gotovina: Jedino Beli Manastir, ništa više. ni približno drugo.
Predsjednik: To jedino ako možemo udariti po nekoj bateriji, ne ništa drugo.

Gospodo, znate ta odluka da idemo ima i svoje politicke i gospodarske financijske
i druge strane. Znaci, ona ns košta izravno, a mobilizacija i sve to skupa,
neizravno, a što takoder izravno, vjerojatno da nece samo biti povecanja turizma
negoli ce i ovi koji su tu otici. Ali, to je razlog da ne možemo ceprkati. Znaci,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
idemo da onda riješimo jug i sjever, razumijete. Prema tome sljedece godine
cemo imati Hrvatsku i turizam, a isto tak oslobadamo snage da krojimo granice
Hrvatske u Bosni, razgranicenje. Prema tome, to što sada odluke koje donosimo i
provedba tih odluka je od golemog povijesnog znacenja.
Zvonimir Cervenko: Još jednu stvar gospodine predsjednice, ako dozvolite, ja

bih volio da gospodin Zagorec ovdje jasno kaže da li on u stanju logisticki
podržati nas sa svim sredstvima koje mi tražimo. Ja znam koliko cega imamo, ali
to je jako bitno.
Vladimir Zagorec: Logisticki mi možemo podržati jedan dio - popis imaš -

medutim, utrošak streljiva koji je bio na Glamocu i Bosanskom Grahovu je
relativno velik. Mene sada samo zanima i ja molim sve zapovjednike da se obrati
pažnja na utrošeno streljivo u ovim operacijama. Mi u pricuvi imamo za nekih 5
dana, medutim, treba obratiti pažnju na topništvo, recimo koristi se 100 mm za
tenkove, T-55, puno više nego 130 ili 122 za topove.
Ante Gotovina: Da, ova je operacija bila najviše izražena tenkovska borba.
Vladimir Zagorec: Da, tu se tenk možda koristio više kao top, jer ovog streljiva
topnickog ima.
Ante Gotovina: Jer to je tako brdovito zemljište, da topovi 130 i 122, raketnim
sustavom dolazi manje do izražaja jer nisu to visoravni nego više tenkovska
borba, znaci brz prodor.
Vladimir Zagorec: Za par dana je 3,4 tisuce granata, 100 mm ispucano.
Predsjednik: Gospodo, ja sam pred svima vama, a posebno pred nekim tu

generalima govorio da u citavom tom svom ratu zaista trošimo streljiva kao da
smo Rusi ili Amerikanci. Prema tome, tu se više služiti sa manjim jedinicama,
diverzantskim djelovanjem i sa iznenadnošcu, udarom manjih snaga, pješackih,
pa i ovim helikopterskim, odnosno vrtoletnim, desantima tamo gdje se ne
ocekuje, ali se može postici daleko veci ucinak negoli - jasno je, a kad bismo imali
dovoljno onda bi i ja bio za to da najprije sve uništimo sa granatiranjem, pa da
onda krenemo.
Vladimir Zagorec: Gospodine predsjednice, ja garantiram da cemo imati sve,

odnosno imamo opskrbljeno sve, samo još jednom molim sve da smanje, da se
ide puno realnije. Nepopularno je, ja baš ne dajem sve prema zahtjevima, a jer
ako se da onda se i potroši, znaci, idem onako...
Predsjednik: Ali poveži medusobno i prosudba da tamo gdje treba dati, treba
dati, a svi vi, znaci, ne razbacivati nego štediti. Što se nas tice i sada Granic ide
na sastanak sa Velajatijem itd, pokušati cemo isto tako to riješiti.
Davor Domazet: Gospodin ministar zna taj prostor i tu su bunkeri bili tako
utvrdeni da smo mi slali pješadiju, a išli smo frontalno tenkovskim udarom, imali
bismo stotine mrtvih...
Ante Gotovina: Avione spuštamo, što naše, što muslimanske, uzimamo,

medutim, ja bih vas molio, od onog sastanka, mi nismo dobili ni jednog centra.
Sve ovo u zadnjih šest mjeseci, ministar jako dobro zna, išlo na rijec, od onih
raketa S-300 pa nadalje.
Predsjednik: Kašpar dati ceš mi predsjednika Vlade kad završimo razgovor.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ante Gotovina: Ja sam vam zadnji puta rekao dug je 70 milijuna dolara bio
zadnji puta, sada je vec malo veci. Nije problem, ali barem nešto da damo.
Predsjednik: Jasan je problem. (Upadica: Drugih problema nece biti) Još malo u
smislu promidžbe. Dajte ova dva dana - mislim da bi trebalo ici ovako - afimirati
našu pobjedu, mislim da u promidžbenom smislu nismo dovoljno dobro iskoristili,
cuo sam, znaci, govorilo se o 200, 250 mrtvih, to je ponovio i ovaj Šoric, a Ante
Gotovina mi kaže da su imali 317, prema tome, dajte radi podizanja morala u
redovima Knina, javite i objavite to, 300, 350, pokažite ta tri tenka koja ste
zarobili i koja su u uporabi.
Davor Domazet: Sama grahovacka brigada priznaje 400 van stroja, sada što
mrtvih i što ranjenih... (Upadica: I topnicki divizion zarobljenih)
Predsjednik: To treba kazati.
Davor Domazet: Mi smo ekipirali trecu brigadu HVO sa topništvom koje je

zarobljeno.
Predsjednik: To dajte radi poboljšanja klime u našim redovima, a razumije se i

njihovim, i u svjet. Gledajte, taj svijet, cak i naši prijatelji, oni su sve to - naših
akcija, robovali nekoj ideji da su Srbi toliko nadmocni da smo mi bespomocni i od
Maslenice pa nadalje, otkaza UNPROFOR-a, stalno su me upozoravali doživjeti
cete poraz itd. Sada smo ih malo uvjerili, ali dajte te podatke - tenkove, te
topnicke baterije, gubici, znaci, od danas, sutra, prekostura stlano to ponavljati
na televiziji, na radiju i ovo da oni napadaju, da pokušavaju to napadima, da je
ovo samo manevar njihovo izvlacenje, da nisu napustili podrucja koja su osvojili u
Bihacu itd.
Dr Miroslav Tudman: Da li ovdje da se na radiju prenosi poruka koji su im

putevi otvoreni za izvlacenje?
Predsjednik: Da, to bi trebalo reci - ne da su im otvoreni, negoli da je opaženo

da se civili izvlace tim i tim putevima.
Dr Miroslav Tudman: Da li to možemo negdje na pocetku akcije reci. Da li

možemo objaviti da im se da do znanja da se tu izvlace civilima?
Predsjednik: Da, reci da polaze sa civilnim automobilima, kolima itd.
Dr Miroslav Tudman: Ali ceš zatvoriti neke putove, pa da im kažeš u kom

smjeru da ide da imamo što manje poslova.
Predsjednik: Gdje je taj prijelaz? (Dr. M. Tudman: Kod Srba.)
Dr Miroslav Tudman: Evo, ovdje na auto-karti je još lakše vidjeti. To je Kulen

Vakuf, Srb, dobro sam rekao.
Predsjednik: Ima dalje put?
Ante Gotovina: Ima, izide na Bosanski Petrovac, prema Drvaru, ovdje, vidite.
Dr Miroslav Tudman: Treba reci da nije moguce proci sa tenkovima i topovima.
Predsjednik: Ima li nešto nacelno još razjasniti?
Gojko Šušak: Imam ja pitanje. Gotovina-Markac, vremenski koliko do spajanja

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
vas dvojice?
Ante Gotovina: Poslije mene je potrebno cetiri dana sa dvije strane.
Mladen Markac: 8 do 9 dana sve skupa, ako general Gotovina ima cetiri dana
rada, znaci da se spusti, da napravi ovu operaciju, mi smo predvidjeli 4 dana da
bi došli ispred Gracaca.
Predsjednik: To nije osam dana, nego treba istovremeno poci, pa znaci za cetiri
dana.
Mladen Markac: Pitanje je kilometraže gospodine predsjednice: Mi sve radimo

na nogu, pješaštvo je na cesti, nema komunikacije. (Predsjednik: Kolika je to
kilometraža) 18 km od sadašnjeg položaja do Gracaca.
Predsjednik: Ne trebate za 18 km cetiri dana.
Mladen Markac: To je konfiguracija tla, to se ide pješice. Do granice ima isto

toliko.
Ante Gotovina: Mi smo skratili s ove strane, i ja sam tocno na 20 km od Otrica.
Gojko Šušak: Da li se ti sreceš s njim u Gracacu?
Ante Gotovina: Ne, u Otricu.
Gojko Šušak: Zato pitam.
Ante Gotovina: Ali ne treba on mene docekati u Otricu. Kad sam izbio u Otric ja
sam prekinuo komunikaciju fizicki. Ja neovisno o tome radim. Kada on prekine,
prekinuo je sve komunikacije, nema više ništa, a mi smo izbili u Gracac, ušli smo
u Gracac. Ne treba se spajati. Ovo je Otric, on u Gracac i stvar je riješena, to je
cilj operacije. Oni ne trebaju ici unutra u ovaj prostor, tako da se operacija
odvija...
Predsjednik: Ti izbijaš na Otric i ovdje se spuštaš na lijvoj strani i vidiš kakva je

situacija u Kninu, pomoc razaranjem jednog dijela i po mogucnosti uci.
Mladen Markac: Gospodine predsjednice, cim mi osvojimo Celavac kao centar

veze i prakticki mozak tog dijela oni su gotovi sa sistemom veza i prakticno to ce
biti totalno rasulo.
Zvonimir Cervenko: Gospodine predsjednice, ja bih molio - Domazet, dajte mi

objasnite kako ce se ovi centri veze, kojim redom, kojim fazama?
Davor Domazet: U prvom udaru, to bi bio pocetak operacije, ide se na

zapovjedno mjesto 18. brigade u Bunicu što stvara uvjete... njihovog sustava i
omogucava snagama - izbije se na Ljubovo i stavi pod nadzor. I drugo, u istom
tom udaru Celavac, Celavac idemo s razloga što mu ostavimo samo dio veza
izmedu Knina i preko Petrove gore da ih mi slušamo, to zrakoplovom idemo.
(Upadica: Misliš sa Plomina kad govoriš o Kninu?) Iz Plomina na Plješivicu i
ostavljamo da mi slušamo to sa operativno strateške veze, a uništavanje Celavca,
skidamo mu sve operativne i takticke veze na prostoru VII. i XV. korpusa. Nakon
toga kada krene operacija sjevernog dijela, idemo na Petrovu goru, ostavljamo
Zrinsku goru isto tako da samo taj jedan dio veza slušamo i na kraju završava se
sa Zrinskom gorom.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Predsjednik: Što je sa tim njihovim pokretnim s kojima mogu eventualno -

rampama... (Upadica: Mislite na protuzracne...)
Predsjednik: Zemlja-zemlja.
Ante Gotovina: Oni ne mogu, imaju ureden položaj u Maji (?) i normalno sa
Arkanom mogu sa prostora - znamo te pozicije, tako da cemo to topništvom
pokušati neutralizirati a ako osjetimo u eletkronickom izvidanju da se oni nalaze u
pokretu, onda cemo zrakoplovstvom ici izravno na njih.
Predsjednik: To mislim, da ne zaboravite.
Ante Gotovina: Ne, to smo planirali.
Predsjednik: U citavoj ovoj operaciji, slušajte, gdje moramo ici na prekidanje

veza izmedu njih i zauzimanje kljucnih položaja jako bi rado vidio neki vrtoletni
desant na nekakve takve tocke koje su važne, a gdje nemaju velike snage. Nisam
cuo ni jedan, imate li?
Ante Gotovina: Imamo po planu, jer ako gledate ovu kartu ovdje, vi ne možete
probijati nego tek drugi dan oklop, znaci poslije 24 prva sata ne možete, tu
inžinjerija radi, ali ubacivanje grupa sa helikopterskim desantom, sa
prizemljenjem mi zauzimamo ove glavne vrhove i tu im omogucavamo prodor
inženjerije i iza inžnjerije protuoklopne snage. Ja imam tu samo 24 sata da
probijem put i da spojim ta dva puta - da izbijem direktno sa cestom na Otric.
Znaci, prvih 24 sata služimo se samo pješadijom, topnickim udarom i
desantiranjem u prostorima. Tu na ovoj karti to možete vidjeti, to je ovaj greben.
Poslije kada smo oslobodili snage onda možemo i desantirati unutar Ravnih
Kotara, kada smo izbili na Otric sa ostalim snagama se približimo njemu južnije.
Predsjednik: Možda se spustiš na kninsku tvrdavu da zaštitiš UNCRO tamo.
Dr Miroslav Tudman: Nema toliko helikoptera.
Predsjednik: Što više smjelosti razumijete, to više uspjeha.
Dr Miroslav Tudman: Onda može 20 ljudi stati u helikopter.
Ante Gotovina: Imamo Herkulesa u Šepurinama.
Dr Miroslav Tudman: Ja da ti dodam Cesnu kao vodica.
Predsjednik: Dajte jasno ovih dva dana pregrupirajte ali i odmorite vojsku dan
prije toga.
Gojko Šušak: Gospodine predsjednice, mi smo sagledali što bi mi napravili, a

sada ostaje ono što ako? Prvo, što ako oni bombardiraju Osijek i Vinkovce, a
pocinju izbjeglice kretati prema Zagrebu. Znaci treba stožer Vlade postojati koji
ce taj prihvat organizirati. To moramo unaprijed vidjeti.
Predsjednik: Sazovi sa predsjednikom Vlade znaci jedan uži stožer sa to. Sa

vojnog gledišta zadaca samo udar po njihovim bitnicima.
Gojko Šušak: To znamo, ali govorim ako oni pocnu granatiranje, mi cemo imati i
do sto tisuca možda izbjeglica. Panika se može stvoriti, oni ga mogu tako
granatirati da stampedo nastane preko noci. Sada, kako se tu postaviti, tu
moramo biti mi organizirani da ne izazovemo mi paniku ovdje, onda su oni

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
napravili protuefekat. To je jedno.
Predsjednik: I zaustaviti ih na podrucju Đakovica, ne dopustiti da idu dalje.
Gojko Šušak: Drugo, mi moramo dati zapovjednicima jasno na terenu gospodine

predsjednice što ako UNCRO pocne djelovati, to nije iskljuceno. Ja sam sinoc,
Kanadani, onako kako se ponašaju to bi mogli uciniti. Bit ce takvih stvari. Mi
moramo dati ciste naputke njima. To je jedno. Drugo, ja sam mislio predsjednice,
to je jedan stožer. Drugi stožer je odnos sa UNCROM netko tk oje stalna kontakt
osoba, a uvezi je s nama i da s njima to rješava, da dobijemo naputke, jer ce se
stvari odvijati prebrzo da bi se onda mogli tražiti okolo i sazivati. To je drugi
problem koji se meni pojavljuje. I trece, gospodine predsjednice, ja nisam
siguran, Ante ti si rekao da ova akcija ide u redu, s time da dobiju dvije brigade
od Armije BiH da krenu prema gore.
Ante Gotovina: Bilo bi dobro kada bi...
Gojko Šušak: To je nerealno za ocekivati, kada bi imali, neceš ih dobiti za dva

dana, mogao bih ih dobiti za dva tjedna i to što bi dobio. To je jedno. Drugo,
njihovo vozilo prema Kulen Vakufu, nije realno da ce oni to napraviti, jer bi onda
Abdic koristio priliku i on može malo osloboditi toliko da provocira, ali ništa drugo
da napravi.
Predsjednik: Abdicu treba prenijeti moju poruku, ne da samo sotane neutralan,

nego li da suraduje sa hrvatskim snagama.
Gojko Šušak: Ali ne zapovijeda Abdic jedinicama, nego Srbi predsjednice. I onda
dok Abdic te probleme riješi...
Predsjednik: Neka se Abdic znaci tih Srba rješava.
Ante Gotovina: Gospodine predsjednice, cetiri dana, znaci dva dana poslije
pocetka operacije, dvije brigade muslimanske mi smo uvijek dobili ako bude tako.
Gojko Šušak: Cekaj malo, ne idemo mi u akciju Ante ako, to ako, je dobro došlo,
ali mi moramo znati tocno što smo u stanju napraviti.
Ante Gotovina: Vi ste primijetili da ja strelicu nisam ni stavio prema Kulen

Vakufu, nego sam reka oda bi to bio moj zahtjev.
Gojko Šušak: Cekam lao, ali znaci li to da oni mogu tebe vezati protunapadom
tako da ti ne možeš ici u napad.
Ante Gotovina: Ne, nego cu morati osloboditi jedan dio snaga za bocnu zaštitu.
Predsjednik: Ne mogu vezati, ne mogu, nemaju oni te snage da vežu sve snage,
to je sasvim sigurno. Pitanje je, ukoliko može on ofenzivno djelovati prema
zapadu, ovisno o tome da li ceš dobiti, ali to moraš s manjim snagama riješiti.
Ante Gotovina: Bilo bi idealno kada bi 4. korpus krenuo prema Kulen Vakufu i
kada bismo dvije brigade uputili u pravcu Kulen Vakufa, to bi bilo idealno.
Dr Miroslav Tudman: Tu treba racunati ako se ovo pomice za dva dana, znaci
ovi ce onda imati jedno cetiri, pet dana od završetka operacije, imat ce vremena
da prebace ove snage i tamo ceš trpiti napad. To im je jedina šansa da oslabe
pritisak na Knin. Prema tome, trebat ce utvrditi, tu ce biti pritisak i treba s time
racunati.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Gojko Šušak: Trece, predsjednice, samo da još završim. Možemo li mi imati

vašu suglasnost, ali s time da onda idemo i u rizike ako izgubimo. Ja mislim da bi
to psihološki imalo efekat na njih da mi, nakon prvog dana operacije po
Benkovcu, Obrovcu riskiramo baciti letke s necim što bi moglo i nastradati, ali da
znademo onda unaprijed da je to nešto što smo riskirali, ali ih pozvati u vaše ime,
kakav god letak napraviti, nakon prvog dana operacije, u njemu kazati putove
kojima se mogu izvlaciti, napraviti tako da izazove ovakva pomutnja kakva je još
duplo veca. Ali onda treba riskirati, i naci ljude, a ja vjerujem da ih ima koji ce
riskirati to napraviti.
Predsjednik: Jedan letak ovako, znaci opce rasulo, pobjeda Hrvatske vojske uz
podršku svijeta itd. Srbi vi se vec povlacite preko itd., a mi vas pozivamo da se
ne trebate povlaciti, mi vam jamcimo... Znaci, na taj nacin im dati put, a jamciti
tobože gradanska prava itd.
Dr Miroslav Tudman: Ako mogu reci, ovo se pokazuje ipak da oni slušaju više
radio i televiziju nego letke. Bolje je ici preko radija i televizije...
Predsjednik: Preko radija i televizije, ali i s letkom.
Gojko Šušak: Ici s letkom, ali ga baciti medu njih. Sam njegov osjecaj da si ti
uspio, biti nad njime, baciti mu ga, to je nešto izazvalo.
Predsjednik: Slažem se, to isto tako dokazuje našu snagu. Dobro, ici cemo s
time.
Gojko Šušak: Još jedno gospodine predsjednice, u tom slucaju mi bi trebali ili
nekoga od vašeg ureda, da ovaj stožer ponovno da uspostavimo za promidžbu. Mi
smo taj stožer uspostavili u Posušju, ali sada se to vraca u Zagreb dana, trebamo
nekoga iz vašeg ureda koji ce biti kontakt osoba. Je li Rajakovicka, ona treba biti
u Zagrebu na licu mjesta, da to funkcionira kao i zadnji puta.
Predsjednik: To je sada ovo pitanje, ovo što si kazao i za UNCRO, to znaci

Šarinica. Što se mene tice, da li je sigurnije koordinirati, upravljati iz Brijuna ili iz
Zagreba.
Gojko Šušak: Psihološki bi bilo jako loše da koordinirate odavde predsjednice

zbog puka. To bi bila pozicija, mnogi bi to iskoristili na jedan nacin, znaš vojska,
gine, a vi... u tom kontekstu je tako. S druge strane opet, znajuci vašu
neopreznost, možda je bolje stajati ovdje nego u Zagrebu. To možemo dogovoriti,
ali iz Zagreba da koordinirate akcijom. Mislim da je to bolje.
Predsjednik: Apsolutno politicki to je bolje.
Gojko Šušak: To je jedno, drugo bit ce i ambasadora predsjednice, Galbraith i

svi koji ce biti tamo...
Predsjednik: Oni ce dignuti rep.
Gojko Šušak: Oni su svoje obavili, oni ce ostati. Kada to sve uzmemo u obzir
gospodine predsjednice moja prosudba je da prije petka mi ne možemo krenuti.
Zvonimir Cervenko: Gospodine predsjednice, ja se ponovno vracam na ono da

mi iz postojecih naših planova koji su razradeni, koji su jasni, pripreme su
izvršene, da kao za cilj, prva faza toga plana i onda u toj fazi da se vidi što dalje.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Predsjednik: Ništa, što dalje.
Gojko Šušak: Nema prve faze, nego idemo.
Zvonimir Cervenko: Idemo do kraja, molim, to ce biti ona prekretnica.
Gojko Šušak: Ako psihološki ideš s pravom fazom, onda staneš...
Zvonimir Cervenko: Ne, necemo zaustavljati, niste me razumjeli gospodine

ministre.
Gojko Šušak: Predsjednice, ja isto predlažem koliko je kod Markac sposoban njih
nagovoriti na provokacije, njega oni po Velebitu mogu negdje gadati, to nam nece
biti neko pokrice. Norac skupa s njime bi trebao isprovocirati da možda i po
Gospicu ili necemu lupnu dvije granate. Mislim, treba po naseljenom mjestu,
tamo gdje je Markac to je pod Velebitom, mogu lupati cijeli dan. Svi su unutra, i
Norac je unutra, i Markac je unutra.
Predsjednik: Ne mora ulaziti...
Gojko Šušak: Ali on isto ima pravac, nisu oni ludi predsjednice, tehnika je otišla
daleko. UNPROFOR snima pravac ne znamo da li ce ih pustiti.
Predsjednik: Dobro, neka on snima, kada mi završimo u cetiri, pet dana.
Gojko Šušak: Dobro, ali zašto bi, kada imamo pravi nacin izvodenja toga.
Norac: ... izvršiti sa minobacacem ili tijekom noci ili tijekom dana taj prostor,
paliti nekoliko projektila.
Gojko Šušak: I zadnje gospodine predsjednice, ako bi bio Šarinic, koji vec je u
kontaktu sa ovim glavnim zapovjednikom tu, oni bi ipak na svojoj razini svaki
trebali uspostaviti neki kontakt da kažu ovima koliko vremena treba unapirjed da
to daju.
Mladen Markac: ... nisu na vrijeme oni htjeli dati, ovaj puta bi im trebalo dati
samo sat vremena, samo da se sakriju.
Gojko Šušak: Jer, tamo smo imali razumijevanja, tamo je bio Argentinac, ja sam
mu dao dva, aon je reagirao za jedan. Tako bih ja i ovdje predsjednice da
dademo, da Hrvoje da ili tko vce je ovome glavnome dva, a oni daju jedan.
Predsjednik: Onda cemo gospodo ovako, u cetvrtak cu ja doci u Zagreb, reci cu

i Šarinicu, bit cemo u Zagrebu, pregovori ce se voditi u Ženevi u cetvrtak, a vi
dotle sve pripremite. Odnosno nocas samo možete javiti, a onda sutra ili
prekosutra... (Upadica: Provokacije sutra i prekosutra) Da.
Gojko Šušak: I za petak, ja mislim da bi Gotovina toga trebao biti nasvjesniji, da

i Gardijski zdrug i svi oni koji trebaju ici, svi su oni na odmoru vec.
Predsjednik: Što da li?
Gojko Šušak: Puštati ih kuci, mislim da ne. Možemo ih dva dana smjestiti da se
odmore, to nije problem.
Miljenko Crnjac: Ja imam prijedlog za drugi dan predsjednice, ne znamo kada

ce biti akcija, ali da zapojednici Zbornog podrucja dodu u Glavni stožer da

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dogovorimo akciju po vremenu i u prostoru. To bi morali dogovoriti i da mi to

znademo.
Predsjednik: Cekajte, danas je ponedjeljak, a vi se nadite u srijedu.
Mladen Markac: To cemo mi organizirati.
Predsjednik: Ali u srijedu, to se možete sada odmah dogovoriti, u srijedu u

Glavnom stožeru i u koliko sati.
Gojko Šušak: Imaju veze, ne moraju se sada dogovoriti.
Predsjednik: Bolje je sada to dogovoriti, nego po vezama.
Zvonimir Cervenko: Gospodine predsjednice, mi imamo operativni tim koji zna

što radi. Prema tome, Crnjac, mi bismo vas pozvali i bez da ste ovo sada rekli.
Predsjednik: Znam, ali je dobro da se nadete ponovno zajedno radi osobnog

uskladivanja. Kinkel obecava da ce nas Njemacka podržavati, ali da ih
obavijestimo unaprijed o tome. Bit ce problem glavni sa tim UNCRO-vcima, sa
japanskim bubama. Njihov je prijedlog, Akashi je raspravljao s njima pet sati, da
bi onda podnio prijedloge da ce oni UNCRO stati prema Bihacu da nas sprijeci i da
ce staviti promatrace na Dinaru.
Gojko Šušak: Ali oni se uvrede predsjednice, on govori na grnaice Bihaca i

srpske krajine, nema Hrvatske u sporazumu. Ja u Ženevu išao ne bih.
Predsjednik: Cekaj, idem u Ženevu zato da prikrijem ovo, a ne da tamo

razgovaram. Necu poslati ministra, nego cu poslati pomocnika ministra unutarnjih
poslova. To je u cetvrtak. Prema tome, da prikrijem ovo što spremamo za dan
poslije. Tako da mi suzbijemo bilo kakv argument u tom i takvom svijetu da mi
nismo željeli razgovarati, nego smo željeli samo ono što... Znaci, poduzet ce Rusi
u Ujedinjenim narodima sve moguce da se utjece na Zagreb da se Zagreb
suzdrži. Da hrvatska ofenziva, prije svega da hrvatski Srbi odustanu od ofenzive
na Bihac. Rusi su isto protiv akcije bosanskih Srba, da bi to kompliciralo i vodilo
ne samo diplomatskom nego i... Znaci, vi se sastajete u srijedu, kada, u koliko
sati?
Zvonimir Cervenko: To cemo razriješiti.
Predsjednik: Kada cete, dogovorite se sada.
Zvonimir Cervenko: Gospodine predsjednice vidimo koje probleme imamo, ja

njih lako o tome obavijestim gospodine predsjednice. Mi se sastajemo gotovo
svaki dan.
Predsjednik: Druga je stvar vi u Stožeru, ali sa zapovjednicima da se sastanete.
Zvonimir Cervenko: Dobro, znaci u srijedu u 16.00 sati.
Predsjednik: Znaci u duhu ovoga što smo sada razgovarali, nacelno usuglasiti se
na tome. Kažem da je bolje da se sada dogovorite. (Upadica: Srijeda, 10 sati
ujutro). Svak vi za sebe napravite programe, u Stožeru cjelovite ujednaciti, i
onda, ne samo po danima, nego po satima usuglasite kako ce stvari ici. Pola sata
cete ostati na rucku i onda možete otici.
Kraj

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
2.
ZLOCINI U "OLUJI"
Izmedju 5 sati ujutro 4. avgusta i 18 sati 7. avgusta 1995. operacijom nazvanom

"Oluja", 150.000 hrvatskih vojnika zaposeda teritoriju tzv. Republike Srpske
Krajine i "cisti" teritoriju od naroda koji je tu ziveo pet vjekova. Mediji cjelog
svjeta pratili su nekoliko dana ove dramaticne, krvave i po srpski narod tragicne
dogadjaje, a onda je nastala - tisina. Djakomo Skoti, poznati italijanski publicista
iz Rijeke, nije hteo da cuti.Vodio je dnevnik o ovim dogadjajima "da bi sacuvao
sjecanje na zlocine koji su precutani, ili za koje se nije znalo, cija pozornica su
bile teritorije na koje nisu bili usmereni medjunarodni reflektori". Njegovo
svedocanstvo, koje je izazvalo bjes hrvatskih nacionalista i koljaca, postalo je
zvanican dokument Haskog tribunala.
Pocetak pakla
Iz jednog izvestaja Misije OUN u Hrvatskoj prevodim i sastavljam hronoloskim

redom dokumente koji se odnose na niz povreda ljudskih prava koje je pocinila
hrvatska vojska tokom operacije ponovnog osvajanja Krajine (4-8. avgusta) i
narednih dana.
5. avgust ‘95.
U tek okupiranom Kninu, prilikom prenosenja u bolnicu, tela nekoliko srpskih
vojnika ubijenih u borbi izvadjena su iz plasticnih vreca i osakacena.
Jedan hrvatski odred otvara vatru na osmatracko mesto ceskog bataljona
UNCRO: pet plavih slemova je ranjeno. Njihova evakuacija je sprecena, zbog
cega dva vojnika OUN umiru od gubitka krvi. Hrvatske snage bombarduju iz
bacaca kolonu srpskih civila u bekstvu na putu izmedju Gline i Dvora. Za tri
minuta eksplodira sest granata koje ubijaju cetiri osobe i ranjavaju deset.
6. avgust ‘95.
Sedamnaest plavih slemova (sedam Indonezana, pet Danaca, tri Jordanca i tri
Ukrajinca iz glavnog staba UNCRO ) uzeti su kao taoci od strane srpske vojske u
Topuskom. Hrvatski vojnici iz brigade "Puma" pocinju sa pljackom u Kninu. Na
putu Drnis-Knin Plavi slemovi nailaze na leseve cetvorice iskasapljenih civila. U
Korenici hrvatski vojnici ulaze u sediste ceskog bataljona i silom odvode dvojicu
mladica srpskih civila koji su dobili azil.
U Gracacu hrvatske trupe pocinju da pljackaju stanove: sve kuce su delimicno
razorene, pet ih je potpuno demolirano, sest je zapaljeno. Zapaljena je i zgrada u
kojoj su kancelarije i stanovi vojnih posmatraca OUN.
Jedna kuca u Kninu, u blizini kasarni, dignuta je u vazduh. Cetiri kuce u centr
grada su zapaljene. Hrvatski vojnici su opljackali jednu kucu udaljenu 50 metara
od Plavih slemova. U Vrbniku se registruju eksplozije i pozari: celo selo je u
plamenu. U Rastevicu jedan hrvatski vojnik pljacka kucu ispred logora kanadskog
bataljona.
7. avgust ‘95.
U Dvoru, naoruzani ljudi u uniformi (Hrvati i bosanski Muslimani) masakriraju
devetoricu hendikepiranih Srba.
U mesto Ceranje Donje usle su hrvatske trupe: opljackane su sve kuce, pet ih je
zapaljeno. Zapaljena je jedna kuca u Miranju, zapaljene su dve kuce u Dagodnji.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U Kninu su spaljene druge dve kuce; u toku je pljacka svih stanova. Pored toga
sto prisvajaju vredne predmete koje nadju, vojnici kradu veliki deo civilnih
automobila koji stoje po ulicama, ukljucujuci one koji se nalaze ispred sedista
OUN (PHAO). Opljackano je i posmatracko mesto Sc-43-Gd koje pripada UNCRO.
U Gracacu je opljackano i spaljeno sediste vojnih posmatraca OUN. U istom
mestu hrvatska policija je pokupila i natovarila u velika automobilska vozila stoku
srpskih seljaka. Hrvatska policija je napala Plave slemove kenijskog bataljona,
pokusavajuci da ih razoruza i odvuce u Sibenik. Posle pregovora, pusteni su na
slobodu.
8. avgust '95.
U Slunju je zapaljeno sediste civilne policije OUN. Hrvatski policajci pokrali su iz
sedista svu opremu, opljackavsi uz to Biro za humanitarne i politicke poslove
OUN. U Kninu je prevodilac OUN isamaran i zapreceno mu je smrcu od strane
hrvatskih vojnika. Drugi prevodilac i dva funkcionera OUN drzani su kao
zarobljenici i zlostavljani dva sata. Tri kuce su dignute u vazduh. Stanovi
posmatraca OUN potpuno su opljackani od strane hrvatskih vojnika koji
nastavljaju da kruze gradom opijajuci se i paleci kuce. Hrvatska policija
nadgledala je pljacku kuca i stoke koju su vrsile grupe lica duz puta izmedju
Drnisa i Pakovog Sela. U Surlama i Soviljima gore kuce.
Posmatraci OUN konstatuju da je njihovo sediste u Podkonju opljackano i iz njega
odneseni svi uredjaji.
9. avgust ‘95.
Hrvatski civili, policajci i vojnici jurisaju na konvoj srpskih izbeglica na jugu Siska.
Trideset pet kuca u plamenu izmedju Knina i Kosova. Isto toliko je razorenih i
crnih od dima, spaljenih prethodnih dana.
Hrvatske trupe pljackaju i pale kuce u Kistanju. Na putu Knin-Drnis sest kuca u
plamenu. Sa puta se vide stubovi dima kako se dizu iz kuca rastrkanih po
poljima. Izmedju Kacme i Polace nadjen je les coveka od oko 65 godina ubijenog
sa pet hitaca u ledja, dva u zadnjicu i jednim u potiljak. Dvadeset pet minuta pre
nego sto je nadjen les, covek je vidjen ziv, kako ga pogledom kontrolise hrvatska
policija koja ga je cak fotografisala u blizini mesta na kojem je kasnije ubijen.
10. avgust ‘95.
Na putu Knin-Drnis 40 kuca u plamenu. Gore i polja zita. Hrvatski vojnici kruze
podrucjem u dva kamiona sa kantama benzina i sekirama. U Drnisu gori veliki
broj kuca.
U Srbu hrvatska policija pljacka kuce. U Oklaju brojne grupe hrvatskih i
bosansko-hrvatskih vojnika zauzete su pljackanjem gradica; veliki deo kuca gori.
U Kninu je jedna kolona hrvatske vojske prosla ispred sedista OUN ispaljujuci
rafale iz automatskog oruzja; jedan rafal je pogodio unutrasnjost logora
kanadskog bataljona. U Kninu hrvatski vojnici, posto su skinuli tablice sa svih
automobila koje su zatekli napustene po ulicama, prisvojili su ih i krstare u njima.
Sve prodavnice su opljackane.
10-11. avgust ‘95.
U toku noci zapaljene su kuce u selima Lunici, Ruzici, Djitici, Kuci, Krikici,
Treskavica, Civljane i u gradicu Donji Lapac.
Dva sela, smestena na raskrscu Plaski Otocac, opljackana su i velikim delom

razorena. Po zidovima kuca ostavili su svoju vizit kartu (natpise i simbole) vojnici
prve brigade "Tigrovi" i 119. brigade hrvatske vojske.
11. avgust ‘95.

U Glini su opljackane prodavnice. U Gracacu je pronadjena zena od oko 80 godina
na izdisaju. Pre dva dana ustreljena je iz puske sa male udaljenosti: jedan metak
joj je prosao kroz desni obraz a drugi se spljostio na lobanji ne probivsi je. Pomoc
joj je pruzila indonezanska medicinska ekipa.
Dva sela, smestena na raskrscu Plaski Otocac, opljackana su i velikim delom

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
razorena. Po zidovima kuca ostavili su svoju vizit-kartu (natpise i simbole) vojnici

prve brigade "Tigrovi" i stodevetnaeste brigade hrvatske vojske. Jedna kuca u
Grabovcu u plamenu. U Civiljanima se nastavljaju pljacke. Hrvatske trupe i
specijalne policijske snage upadaju u kuce.
U Kistanju i Dvrskoj se primecuje veliko prisustvo hrvatskih trupa. Dva gradica su
skoro potpuno u plamenu.
Vojnici hrvatske vojske i civili koji su dosli od Bihaca iz Bosne zauzeti su
pljackanjem grada Otocca. Gori nekoliko kuca duz puta iz Sinja. U Podkonju je
zapaljena jos jedna kuca.
Na potezu od Knina prema Strmici nastavlja se sa pljackanjem kuca. Nastavlja se
sa paljenjem kuca u gradu Otoccu. Nove kuce u plamenu u Kninu, Benkovcu i
Rastevicu.
U Donjem Lapcu hrvatski vojnici pretrazuju i pljackaju kuce. Razoreno je 95 odsto
grada. Kuce koje su postedjene zaposeli su oficiri hrvatske vojske i vojne policije.
12. avgust ‘95.
U Cetini, hrvatski vojnici naoruzani puskama i sekirama idu od kuce do kuce i
podmecu vatru. Jedan vojni posmatrac OUN uhapsen je i zadrzan dva sata u
policijskoj stanici u Vrliki. U Deringaju (84 km od Knina) primeceno je 15 pozara.
U Kninu, u jednoj kuci, ubijena su iz puske dva muskarca, od 65 i 90 godina. To
se dogodilo pre sedam dana kada su hrvatski vojnici usli u kucu i poceli da je
pljackaju. U okolini Sibenika nekoliko kuca i dalje je u plamenu.
U blizini Donjeg Lapca, vojni posmatraci OUN cuju rafal iz pravca sela Neteka,
kuda se, pre 10 minuta, uputilo nekoliko hrvatskih vojnika. Kada su stigli na
mesto, posmatraci zaticu les mladica od 25-30 godina, u civilnom odelu,
pogodjenog na vise mesta po telu, od nogu do potiljka.
Dve zgrade u plamenu na sektoru Udbine; jedna kuca u plamenu u Brocancu.
13. avgust ’95.
Vojnici petog bosansko-hercegovackog armijskog korpusa i civili, vidjeni su kako
pljackaju mesto Ostojici u kotaru Gline. Opljackane stvari se prevoze u Bosnu
kamionima i kolicima.
Izmedju Gline i Zirovca primecuju se pljacke velikih razmera; unistavaju se
kamioni, traktori i automobili koje su Srbi napustili. Mnoge kuce su u plamenu. U
Vrginmostu zapaljeno je pet kuca. U dolini Benkovca dizu se deset stubova dima.
Stizu vesti o novom paljenju kuca u Kistanju i okolini. U Donjem Lapcu 60 odsto
kuca je razoreno.
14. avgust ’95.
Patrole vojnih posmatraca OUN zaticu u Kistanju nekoliko civila koji podmecu
pozare po kucama. Operativne ekipe za ljudska prava javljaju da su gradici
Kistanje, Dverske i Otric potpuno obavijeni plamenom: najmanje 200 kuca gori
na ovom prostoru. U Kistanju plamen je progutao 90 odsto kuca. Kistanje, posle
podne: hrvatske civilne vlasti sa katastarskim mapama u rukama, oznacavaju
neke kuce koje su jos citave. Tri sata kasnije i ove kuce su u plamenu.
U Rudelama jedna kuca u plamenu. U M. Planciniku, dva traktora vuku isto toliko
prikolica natovarenih opljackanim stvarima. Idu u pravcu Benkovca. Operativne
ekipe za ljudska prava (HRAT) obavestavaju iz Donjeg Lapca: vidjeni su hrvatski
policajci i vojnici kako stoje oko tela jednog muskarca u civilnoj odeci. Covek je
usmrcen metkom u potiljak.
15. avgust ’95.
U Dvoru je najveci deo kuca spaljen ili na drugi nacin razoren. U Zrmanji i Vrelu
nove kuce u plamenu; jedna kuca u plamenu u Vugonju; dve kuce u plamenu u
Karin Slavi; dve kuce u plamenu u Benkovcu.
U Gracacu civilna policija OUN otkriva sveze iskopane jame na groblju okrenutom
ka Velebitu. Izbrojane su 22 jame, svaka duboka 50, siroka 80 i duga 200
centimetara.
U Benkovcu, Otricu i Drnisu druge kuce u plamenu.
16. avgust ’95.
U Blinji pljackaju kuce.U Gracacu, dok policajci UNCIPOL-a vrse inspekciju

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pravoslavnog groblja, na njih ispaljuju pet puscanih hitaca iz pravca Velebita.

Posmatraci OUN upozoravaju na mnoge kuce u plamenu u Komalicu, Kistanju,
Bakariji, Vrhovinama, Banjeglavu i Mandicu. U Koslovcu je vidjena velika patrola
hrvatskih vojnika, koja je, kruzeci kroz mesto u civilnom kamionu, pljackala kuce.
Operativne ekipe za ljudska prava u izvidjanju duz puteva javljaju da mnoge kuce
gore u Padjenima, Jovicima, Otoccu i Drnisu. U ovim mestima videli su vojnike
hrvatske vojske.
Komanda hrvatske vojske optuzuje posmatrace OUN i jednu ekipu filmskih
snimatelja da su podmetnuli vatru u jednu kucu u Jovicima.
Televizijska ekipa WTN, akreditovana kod mirovnih snaga OUN u Hrvatskoj,
pokusala je u stvari da snimi kucu u plamenu; sedam hrvatskih vojnika uhapsili
su snimatelje, zaplenili video-kasete, ukrali 1000 nemackih maraka i ubili
psetance maskotu televizijske ekipe. Ovo se dogodilo u blizini Drnisa.
U Zagrovicu su nadjena tela cetvorice muskaraca, cija smrt je nastupila pre
nedelju dana, na sebi su imali samo gacice i majice. Ubijeni su metkom u potiljak.
17. avgust ’95.

U Tusilovicu su zapaljene dve kuce. Na celom podrucju Slunja pljackaju kuce. U
centru Slunja grupe vojnika podmecu pozare po kucama. Sa osmatrackog punkta
ukrajinskog bataljona javljaju: jedan vojnik takozvane Republike Srpske ubijen je
iz puske, njegovo telo je poliveno benzinom i zapaljeno.Golubic: 20 kuca u
plamenu; druge dve u Radopolju isto toliko u Kolarini. U Kninu, u centru grada,
na 200 metara od novog sedista vojnih posmatraca OUN, podmetnut je pozar u
jednu kucu.
18. avgust ’95.
Vojni posmatraci OUN javljaju: kuca u plamenu u Korenici, 10 u Velikoj Kopini. U
ovom poslednjem mestu palikuce deluju u prisustvu vojnika koji, po dolasku
dzipa sa posmatracima, ostecuju dzip udarcima kundaka. U Bribirskoj Glavi trojica
hrvatskih vojnika zateceni su kako pljackaju kuce. Posle toga podmecu vatru u
pet stanova.
U selu Morpolaca, u okolini Sibenika, posmatraci su izbrojali 21 kucu koje su
nedavno unistene u pozaru. Na istom podrucju, u selu Zazvicu, izbrojali su 20
kuca koje su nedavno spaljene. Grupe civila su zatekle kako pljackaju druga
stanista. Civili su i pljackasi zateceni u pljackanju kuca u Kozlovcu, na podrucju
Zadar-Benkovac.
19. avgust ’95.
Vojni posmatraci OUN uspevaju u toku dana da stignu do mesta Kaldrma,
Kistanje, Vakani, Siroka Kula, Serdari i Stenjajica i da zabeleze sledece: Celo selo
Kaldrma je unisteno pozarom, osim jedne kuce ispred koje su vidjena cetiri
policajca i jedan civil. Jedan sat kasnije i ta jedina kuca je zapaljena. Druge kuce,
u toku dana, gore u Kistanju (1), Vakanima (1), Serdarima (3), Sirokoj Kuli (3). U
ovom poslednjem selu kuce koje nisu unistene pozarom, opljackane su. U mestu
je vidjeno 30 hrvatskih vojnika.
U Stenjajici su vidjeni vojnici kako provaljuju u kuce. Jedan od njih je ubacio
bombu u jedan stan. Izmedju Topuskog i Grabovca osam kuca je nedavno
zapaljeno.
20. avgust ’95.
Dve kuce zapaljene u Srbu i osam u Suknovci. Celo selo Bodobol, pedesetak
kuca, obavijeno je plamenom.
Kuce u plamenu i u Cupicima, u Palanki, Bibicima, Cenicu, Potkosi i Manovcu.
Ovde je vidjeno osam vojnika, koji su stigli kamionom, kako idu po kucama. U
Cenicu je opljackana stoka a iz kuca su odneti kucni elektricni aparati i drugi
uredjaji, pod nadzorom policije. U Podkonju cetiri vojnika opljackali su kuce koje
se nalaze neposredno iza sedista vojnih posmatraca OUN.
21. avgust ’95.
Vojni posmatraci OUN na sektoru sever Krajine konstatuju da je u Roknici, gde
nije bilo borbi, 90 odsto kuca, stala i senika zapaljeno. Na sektoru jug devet kuca

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
zapaljeno je danas u Brtonji, Zagradini, Gornjem Miranju, Orci, Pravicu, Kozlovcu,

Benkovcu i Karin Slani...
Celo selo Kaldrma je unisteno pozarom, osim jedne kuce ispred koje su vidjena
cetiri policajca i jedan civil. Jedan sat kasnije i ta jedina kuca je zapaljena.
U Krajini, od 350.000 Srba ostalo ih je malo vise od 2-3.000, uglavnom starih.
Odlucili su da odu i mnogi od onih koji su pobegli u kasarnu OUN u Kninu, njih
nesto vise od 800. Od ovih, otputovace ih 627, drugi ce ostati: 60 jer zele da
ostanu na svojoj zemlji; 54 jer su napusteni bolesni u bolnicama, gde se jos
nalaze, i ne bi znali kuda da idu; drugih 60 zadrzale su hrvatske vlasti koje ih
optuzuju za ratne zlocine i oruzanu pobunu. Srbi koji su izbegli iz Krajine nasli su
utociste u Bosni (oblast Banjaluke), u Vojvodini i u Beogradu. Na teritoriji bivse
Jugoslavije nalazi se vise od tri miliona izbeglica, milion i po ih je naslo
gostoprimstvo u inostranstvu.
Vlada iz Zagreba jos nije iznela broj ubijenih srpskih vojnika (zvanicno prema
hrvatskoj vladi ima ih 600) u operaciji Oluja, jer, kaze hrvatski general Cermak,
"iz dana u dan po sumama se pronalaze novi lesevi, od kojih su 10 odsto civili".
Najveci problem je sakupljanje stoke koju je narod napustio prilikom bezanja.
Prilikom ciscenja zauzetih suma nijednog "pobunjenika" ne hvataju zivog. Ne
prave od njih zarobljenike.
Evo sada price o jednoj Srpkinji od 95 godina iz Lickog Osika, u Lici, nedaleko od
Ogulina. Lika, "najsrpskija" od oblasti koje su sacinjavale drzavicu Krajinu je
opustosena zemlja, spaljena zemlja. Prezimena i vekovne loze vise nemaju
nikakvog znacenja, nestali su, spaljeni sa albumima fotografija, sa pismima, sa
odecom, sa namestajem i pocrnelim zidovima kuca. Licki Osik, u Lici, bio je
"najsrpskiji" deo ove srpske oblasti Hrvatske, gde se preostali Srbi mogu izbrojati
na prste. U Lickom Osiku jedina gradjevina koja je ostala netaknuta je velika
fabrika oruzja koja ce, uskoro, zaposliti 1.300 Hrvata, objasnjavaju sluzbenici
Politickog ureda hrvatskog Ministarstva odbrane, zaduzeni da budu vodici
domacim i stranim novinarima koji se nalaze u poseti ovoj oblasti. Dva pitanja
ostaju bez odgovora.
Zasto su srpski sluzbenici iz bivse Krajine ostavili "neprijatelju" ovu fabriku a da
nisu u njoj podmetnuli nijednu od tolikih eksplozivnih naprava koje medjutim
inzenjerci hrvatske vojske traze po poluporusenim javnim zgradama ovog
gradica, zidanim u stilu 60-ih godina? Zasto ih hrvatska artiljerija uopste nije
gadjala?
Jedini stanovnik Lickog Osika koji je ostao na teritoriji opstine je baka Knezevic.
Ne kazuje ni ime, "vazan je rod", kaze. Loza Knezevica, objasnjava, vise vekova
potice odavde. Zasad hrvatske vlasti ne znaju kuda da posalju ovu zenu rodjenu
1900. prepustenu svojoj sudbini u samoci prazne stare drvene kuce.
Licki Osik je imao, i jos ima, dva spomenika: jedan podignut Titu, a drugi heroju
Pokreta otpora Marku Oreskovicu. U Drugom svetskom ratu Licki Osik bio je ceo
na strani Tita i partizana. Sada, potpuno spaljen i opustosen, to je kraj koji
ocekuje da opet dobije stanovnike kada ponovo pocne proizvodnja u fabrici
oruzja. Da li ce novo stanovnistvo koje bude doslo, ne vise srpskog roda, ostaviti
spomenike da stoje? I do kada ce ziveti baka Knezevic? Da li ce je ostaviti u
njenoj usamljenoj baraci izvan varosice, u mestu Ljubovu? Sme li se ostaviti
sama zena od 95 godina?
"Zivela sam sa svojom kcerkom i njenim muzem. Ona Srpkinja, on Hrvat. Pobegli
su pesice, nisam mogla da ih pratim". U ovo malo reci je cela prica o ratu koji je
prezivela baka Knezevic pocetkom avgusta. Bistrog uma, ostala je sa nadom u
povratak kcerke i zeta. "Stoka ce im pocrkati ako se ne vrate, morace se vratiti",
kaze zena misleci na krave i na svinje koje su ostale bez gospodara. Ne tiste je
godine, vec neizvesna buducnost. Ne hvali se prosloscu. "Zivelo se sirotinjski.
Nailazili su cas jedni, cas drugi, svako je nesto odnosio a nikad nikoga nisi
uspevao da zadovoljis. Za sve su krivi oni gore, gospoda, narod se uznemirio i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pocela je kavga. Jos se cudim kako se sve ovo desilo. Uvek sam govorila: pustite
narod na miru, ali oni nisu, napujdali su pse i evo, sve se narodu svalilo na ledja".
Razgovor skrece na zivot sa kojim jos mora da se suocava. "Nicega vise nemam,
cak ni sibica da zapalim vatru, nemam nikoga da mi pravi drustvo. Doci ce zima i
bicu sama bez ikoga da mi spremi drva, bez ikoga". Sagovornik vadi iz dzepa
upaljac i poklanja ga baki Knezevic, koja ga, hitro stavlja u dzep crne suknje.
Zatim nastavlja da govori: "Mozda ce se moja kcerka vratiti, druga kcerka zivi u
Americi, a sada ce i ova otici kod nje. Kad bi bar i ja mogla da odem!" Ko je slusa
sta govori ne nalazi reci da je utesi, pa ipak joj kaze, kao da se pridrzava nekog
obicaja: "Doci ce bolji dani". "A sta ja da radim, sine moj?" Zatim ponovo pita:
"Da li bi znao da mi kazes kako da stignem u Ameriku do moje kcerke?" Niko ne
zna sta da joj kaze. Ubrzo ce doci zima i ova zena bice jos usamljenija u
opustosenoj zemlji, u spaljenoj zemlji.
Sredjujem beleske koje sam napravio pre nekoliko dana tokom putovanja kroz
"juzni sektor" bivse Krajine koje je organizovao Politicki ured Ministarstva
odbrane Hrvatske. U severni sektor jos nije moglo ni da se priviri a i sada
nijednom stranom novinaru nije dozvoljeno da tamo udje. Juznim sektorom se
moze proci samo putem koji su odredili, u pratnji desetina policajaca i vojnika
specijalnih odeljenja. Prakticno mozes da vidis ono sto zele da ti pokazu, uz
obavezne komentare, objasnjenja i obavestenja pratilaca. Oni, na primer, iz
visevekovne istorije Knina jedino podvlace: "Ovde su sahranjeni prvi hrvatski
kraljevi, koji su ovde vladali izmedju X i XI veka" Srbi su ovde, medjutim, dosli
tek "u periodu izmedju dva svetska rata".
Duz puta dugog dvadesetak kilometara koji smo presli autobusom zagrebackog
Generalturista, u koji su bili ukrcani novinari i njihovi uniformisani vodici, jos su
se videli kamioni, traktori i druga automobilska napustena vozila, sa izduvanim
gumama. Kakvu sudbinu su doziveli njihovi vozaci i ljudi sto su bezali na
prikolicama koje su vukli traktori? Evo nekih odgovora vodica: "Neki su pobegli u
sume, brzo cemo im uci u trag". Tura do Gracaca bila je prava mora. Gradic je
ostao gotovo netaknut ali potpuno pust; tri vojne patrole formirale su sanitarni
kordon oko novinara, savetujuci im da se ne udaljavaju mnogo od autobusa jer
"po sumama se jos krecu cetnici". Iz Gracaca u pravcu Srba vodi put, kojim je isla
vecina srpskog stanovnistva napustajuci ovo podrucje, dok drugi krak vodi u Licki
Osik. Tragovi pljacke su ocigledni. U Lickom Osiku ostale su samo rusevine.
I dalje smo u Lici, selo Podlapaca. To je bila mala hrvatska enklava sa 800
stanovnika u Dolini Krbave kako se govorilo do ‘700, danas Krbavskom Polju,
nastanjenom gotovo iskljucivo Srbima. U 1991, posle secesije Krajine, Hrvate su
poceli da isteruju iz njihovih kuca. U 1993, kada je hrvatska vojska nahrupila u
takozvani "Medacki dzep", sejuci razaranja i praveci pokolje, Srbi su se osvetili
isteravsi iz Podlapace vecinu Hrvata. Ipak njih 95 uspeli su da izdrze cetiri godine
pod banditskom vladom RSK. Spasili su ih, kazu, u pocetku "nekoliko Srba,
suseda" a kasnije Plavi slemovi iz ceskog bataljona. Kada su, 6. avgusta 1995, u
Podlapacu stigli hrvatski vojnici iz 9. gardijske brigade, posto su podigli zastavu
sa sahovnicom na seoskoj katolickoj crkvi, pozvali su 95 hrvatskih stanovnika da
im se pridruze u slavlju.
Ali ovih 95 hrvatskih stanovnika ostali su kao prikovani na pragovima svojih kuca,
bez osmeha, bez ijednog znaka odobravanja, sa licima bez izraza nemi pred
sunarodnicima oslobodiocima. "Nisu imali cak ni hrabrosti da iskazu radost",
napisao je jedan vojnik opisujuci dogadjaj. Navikli su da se plase bilo kojeg
vojnika u uniformi, bilo kojoj uniformi.
Hrvatski vojnici, koji su se vratili kuci na kratko odsustvo, pricaju da se u brdima
iznad Podlapace i Krbavske ravni jos krije vise od 300 srpskih civila izbeglica:
staraca, zena i dece. Plase se samo kad cuju rec "ustasa", za njih sinonim
"hrvatskog vojnika".
Po Ravni su rastrkana napustena sela, pusta, delimicno spaljena, i brojne lesine
konja i krava, zajedno sa ugljenisanim automobiskim vozilima. Hrvatski vojnici
jos ne krecu u lov na ove begunce "jer niko ne zeli da rizikuje zivot po tim

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
sumovitim brdima", pise ratni dopisnik Novog lista iz Rijeke, Nenad Bunjac. I
zatim "morace ipak da izadju iz suma i jazbina sa prvim snegom, da bi sisli u
dolinu u potrazi za hranom". U medjuvremenu su im zapaljene kuce ispod
velebitskog lanca.
Medju selima iznad kojih su ova brda je majusno selo Budisavljevici, rodno mesto
Jovanke Budisavljevic udovice Broz, koja je ranije bila supruga Josipa Broza-Tita
vise od trideset godina. I ovo selo je gotovo potpuno unisteno u plamenu, a
mozda je unistena i rodna kuca Jovanke koja zivi u Beogradu. Mozda, jer nema
nikoga koga bismo mogli da pitamo koja je to kuca pred koju je, pocetkom ‘50-ih,
postujuci prastaru tradiciju srpskog seoskog stanovnistva, dosao licno Tito da se
predstavi i pokloni Jovankinoj majci. Ona je bila nepismena seljanka, ali visoka i
snazna kakvi su svi licki gorstaci. "Ko je ovaj?", upitala je kcerku pokazujuci na
jugoslovenskog predsednika. "To je moj covek!", odgovorila je Jovanka. Smrcu
tog coveka otvorilo se poglavlje raspada federativne i socijalisticke Jugoslavije
koju je on stvorio.
23. avgust
Sreo sam prijatelja F.V. , sunarodnika iz Rijeke, lekara, koji se vratio kuci na
nekoliko dana odsustva. Potresen je. Priznaje mi da ce, cim mu se ukaze prilika
dezertirati iz vojske i zauvek napustiti "ovu poganu zemlju". Kaze da je video
uzasne stvari u bivsoj Krajini, ali ne navodi koje.
Hrvatska vlada se sastala radi suocavanja sa problemom ponovnog naseljavanja
Krajine koja je ociscena od srpskog stanovnistva. Vec su gotovi spiskovi sa
103.000 lica koja ce se doseliti u ove krajeve narednih nedelja. Medju njima ih je
oko 70.000 koje su Srbi oterali a koji ce sada doci da zaposednu kuce Srba, jer su
njihove bile unistene 1991. Ministar Jure Radic "se distancirao od izolovanih
slucajeva pljacke i unistavanja dobara koji su se dogodili poslednjih dana" i
zatrazio od kolega iz Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrasnjih poslova da
"sprece ponavljanje takvih slucajeva" i radi toga sto u poslednje vreme mnoge
medjunarodne organizacije optuzuju hrvatsku stranu za zlocine izvrsene za vreme
i posle Operacije Oluja.
Pada mi na pamet intervencija u hrvatskom parlamentu poslanika opozicije,

Vladimira Bebica iz Rijeke, koji je krajem proslog marta izjavio: "Danas su u
Hrvatskoj sve brojniji oni koji traze stan jer je previse kuca koje smo unistili u
ovom ratu, a nista se ne gradi". "Koje smo to kuce unistili?" upitao je poslanik
partije na vlasti Vice Vukojevic. Bebic je odgovorio: "One Srba oko Zadra,
Gospica, u Slavoniji i drugde, koje su zapaljene ili dignute u vazduh dinamitom uz
geslo "spaljujmo i unistavajmo, tako nece imati gde da se vrate".
U tom istom periodu dnevne novine Novi list iz Rijeke (29.III.95) objavile su
spisak od preko 400 imena hrvatskih visih sluzbenika koje je nagradio
predsednik-general Tudjman besplatnom dodelom stanova. Jedna vila je
dodeljena generalu Praljku, koji je stekao taj cin, kada je kao pukovnik, naredio
da se topovskim granatama razrusi stari most u Mostaru, izazvavsi gnev celog
civilizovanog sveta. Svet se tih dana pitao kako to da jedan general bosanske
vojske, iako hrvatske etnicke pripadnosti moze u isto vreme da bude general
vojske u Hrvatskoj i da primi kao nagradu jednu od najlepsih vila u Zagrebu zato
sto je porusio spomenik velike istorijske i umetnicke vrednosti.
Damir Bajin, predsednik Regionalnog savjeta Istre, mobilisan zajedno sa bratom
u Operaciji Oluja a koji se danas vratio kuci, izjavio je u Pazinu da "vojna pobeda
nema istu vrednost kao politicka pobeda"; "Hrvatska postupa kao da bi htela da
preobrazi pobedu u poraz, ako se ima u vidu njeno drzanje prema srpskim
izbeglicama, odnosno predlog za izmenu ustava koji dovodi u pitanje povratak
izbeglog srpskog stanovnistva na svoju zemlju".
Od Turanja, ispred Karlovca, do Drnisa u Dalmaciji ima oko 250 kilometara puta.
Glavna saobracajnica prolazi kroz sela i gradove obeshrabrujuce puste. Paznju
onoga ko gleda TV (ili putuje) privlace na stotine krava, ovaca, svinja i isto toliko
konja, rasturenih gotovo na sve strane. Lutaju poljima u potrazi za hranom, a

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
narocito za vodom. Duz puta se vide brojne lesine uginulih krava jer vise dana
nisu muzene. Tek sada se pocinje sa prikupljanjem preostale stoke i njenim
upucivanjem u sabirne centre Like. Hrvatskim seljacima do danas je dodeljeno
700 goveda, 3.000 ovaca, 80 konja. U Drnis je dovedeno 4.000 grla stoke.
24. avgust
U vreme medjunarodne fudbalske utakmice izmedju hrvatskog tima Hajduk
(Split) i grckog Panatenaikos, koja se igrala na stadionu Kantride u Rijeci, ultrasi
dalmatinskog tima navalili su na ulice rijeckog centra i okomili se na italijansku
zastavu istaknutu pored Hrvatske na balkonu redakcije Radio rijeke na Korzu.
Poletele su uvrede, a zatim su neki "fanaticni navijaci" , ocigledno podstaknuti
nekim opsesivnim antiitalijanskim izjavama predsednika Tudjmana iz tih dana,
povodom ratnih operacija u Krajini, nastojali da se popnu na balkon da bi zapalili
nasu trobojku. Policija ih je u tome sprecila.
U Gospicu, lickom gradu gde je vec 1991. bilo izvrseno jedno od prvih etnickih
ciscenja (bilo je izgnano 8.000 Srba od ukupno 15.000 stanovnika, stanovi su
demolirani dinamitom a pravoslavna crkva je doslovno sravnjena sa zemljom),
hrvatski ministar prosvete, gospodja Vokic, sazvala je direktore svih skola iz ovog
kraja povodom ponovnog otvaranja skolske godine. Tom prilikom je podvukla
vaznost jednog svog raspisa o "etnickom upisu", koji zabranjuje deci hrvatske
etnicke pripadnosti da posecuju skole talijanske manjine u Hrvatskoj. U vezi sa
tim Vokiceva je rekla da je imala razgovor sa italijanskim ambasadorom u
Zagrebu. Misli, umirujuci ga da se ne zadire u prava manjina. "A bilo kako bilo -
rekla je u Gospicu - polemike su bezkoriisne"; ona ce nepokolebana nastaviti
svojim putem, ne obaziruci se na negodovanja.
"Hrvatska deca moraju pohadjati hrvatske skole!" i po tom pitanju u Hrvatskoj
niko nema pravo na slobodan izbor. To je neprobojan zid sagradjen kamenjem
najmracnijeg nacionalizma. Nazalost prisutni na sastanku pozdravili su ministrova
resenja bucnim aplauzom. Patriotizam pre svega.
Hrvatski ministar inostranih poslova Mate Granic objavio je, "prve zvanicne
rezultate o ukupnim gubicima koje smo imali za vreme operacije hrvatske vojske
u bivsoj Krajini": Hrvatska strana oplakuje 174 mrtva i oko 1.400 ranjenih
(podaci koji pobijaju one koje je dao predsednik Tudjman prosle nedelje kada je
izjavio da je medju Hrvatima bilo vise od 200 palih), dok su Srbi imali 524
poginula (od kojih 24 civila), ali su samo 124 od njih identifikovani.
"Broj poginulih Srba nije konacan; on se odnosi samo na juzno podrucje bivse
Krajine". Prijatelj iz Bolonje, koji se angazovao u organizaciji "Blagosloveni
graditelji mira" Don Albina Bicotija, napisao mi je pismo o tome kako su on i
njegovi prijatelji pokusali da se domognu Sarajeva u dane praznika polovinom
avgusta. Sa njima je bio i don Antonio Maci. Ukupno ih je bilo 180, predvodjenih
don Albinom koji je imao nameru da u glavnom bosanskom gradu podigne "sator
zajednickog zivljenja", ali, bili su zadrzani u Kiseljaku, 20 kilometara pre cilja.
Kiseljak je pod zapovednistvom bosanskih Hrvata. "Stojte ili pucamo".
To je bilo cetvrto putovanje koje je organizovao don Albino a mnogi od njih, oko
200 ucesnika, bili su veterani misija u Bosni; ali pred puscanim cevima morali su
da se zaustave. Krenuli su 8. avgusta i zaustavili se radi odmora u Splitu, u
Hrvatskoj, u klimi bremenitoj trijumfalizmom Hrvata zbog ponovnog osvajanja
Krajine. Jedan letak protiv oruzanog nasilja na srpsko-hrvatsko-bosanskom jeziku
primljen je kao objava rata, provokacija, i zbog toga sto je hrvatski jezik
podvrgnut radikalnom ciscenju izbacivanjem svih termina i izraza koji podsecaju
na srpskog "neprijatelja". Jos gore su prosli na vojnoj kontrolnoj rampi u
Kiseljaku, gde ih je zaustavio pistolj koji je jedan pijani vojnik HVO uperio u
slepocnicu fratra iz Trenta: "Ili cete otici odavde ili cu povuci oroz". Putovanje se
zavrsilo pesacenjem u Mostar, grad koji je jos podeljen izmedju Muslimana i
Hrvata.
Posle sporazuma o federaciji, koji je na snazi oko dve godine, Mostar je trebalo
da postane grad simbol saveznistva i ponovo uspostavljenog prijateljstva Hrvata i
Muslimana iz Bosne. Medjutim on je tamo i pokazuje da se zidine mrznje i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nepoverenja ne ruse. Stoji da pokaze kako je Hrvatska vise nego ikad odlucna da
svoje zastave ne pomeri cak ni za milimetar, niti u Mostaru, niti u Kiseljaku, niti u
Glamocu, niti bilo gde drugo.
26. avgust
Casni Furio Radin (Pula), jedini narodni poslanik italijanske nacionalne zajednice
Istre i Kvarnera u parlamentu Hrvatske objavio je otvoreno pismo generalnom
konzulu Hrvatske u Trstu, Miroslavu Bertosi (i on iz Pule) u kojem se, pored
ostalog, raduje zbog cinjenice sto kod obicnih ljudi u Hrvatskoj "postoji visok
stepen italofilije" ali, u isto vreme, podvlaci visok stepen italofobije generala-
predsednika Franje Tudjmana.
"Idite i procitajte njegove govore u kojima se pominju Italija i Italijani, ukljucujuci
naravno i oni iz Istre i Kvarnera: naci cete veoma malo italofilije. A to kazem sa
gorcinom..."
Suvise cesto, a Istra to pokazuje, jedna fobija je izazivala drugu fobiju ...
Tudjmanova italofobija je vec poprimila vid politickog programa koji usmerava

delovanje drzave. U taj kontekst se uklapa zloglasni dekret Ministarstva prosvete
koji taksativno zabranjuje hrvatskoj deci iz Rijeke i Istre da pohadjaju skole u
kojima se nastava odvija na italijanskom ili na jeziku drugih manjina. Taj dekret
oznacava pocetak ukidanja skola manjina, a na prvom mestu italijanske manjine
u Istri, koje je do sada pohadjao - u duhu vekovnog zajednickog zivota i
multikulturalnosti - znacajan procenat dece koja nisu italijanska. Pored toga to je
nasrtaj na civilizacijske vrednosti koje su multikulturalnost i zajednicki zivot
stvorili u ovom regionu; i duboko negativan cin (pre svega antiustavan)
segregacije na nacionalisticko-rasistickoj osnovi.
Nazalost, ovaj dekret je samo jedna od mnogih karika u dugom lancu nasrtaja na
prava koja je stekla italijanska manjina a koje je podstakao Tudjmanov rezim u
poslednjih pet godina. Naredne godine skole italijanske manjine u cijim razredima
bude manje od 22 ucenika, bice ukinute. U Rijeci, primera radi, od cetiri osnovne
i nize srednje skole ostace samo jedna. To ce biti pocetak kraja opstanka
autohtone italijanske etnicke zajednice u toj regiji.
Savetujemo svim Srbima, iliti "cetnicima", da sto pre napuste istarsku teritoriju.
Ako to ne ucinite, bicete likvidirani na brutalan nacin. Vase kuce bice spaljene a
vase zene silovane, jer nisu nista drugo do cetnicke kurve. Pratimo u stopu vase
kretanje, znamo sve o vama. Vratili smo se sa fronta da bi vas zaklali. Zbog toga
vas pozivamo da napustite nasu hrvatsku Istru do 30. avgusta 1995. Podsecamo
vas da ce vas "crna istarska ruka" svuda dostici. Da vam jebem srpsku majku.
Takav letak, koji je potpisala toboznja "Istarska crna ruka" zvana "Ucka" (Monte
Maggiore), dostavljan je na adrese hrvatskih gradjana srpske i crnogorske
nacionalnosti u raznim mestima istarskog poluostrva.
Nijedne hrvatske novine nisu objavile pismo koje je u Zagreb poslao nemacki
ministar inostranih poslova Klaus Kinkel u kojem izrazava negodovanje zbog
masakra koje su izvrsili Hrvati u bivsoj Krajini; danas medjutim sve objavljuju
odgovor hrvatskog ministra inostranih poslova Mate Granica, koji reakciju
Nemacke definise kao "apsurdnu i tendencioznu" i odbacuje "zabrinutost zbog
navodnih zlocina od strane hrvatske vojske prema Srbima i njihovoj imovini". Sef
hrvatske diplomatije optuzuje "neke medjunarodne posmatrace" da su preterali u
svojim izvestajima. Za hrvatsku vladu "radilo se samo o izgredima koje su ucinili
pojedini vojnici zedni osvete, a to je vec poznata stvar". Juce se o toj stvari na
gotovo identican nacin izrazio ambasador Hrvatske u OUN, Mario Nobilo, koji je
govorio o "incidentima izazvanim duhom osvete prema srpskim civilima i njihovoj
imovini".
Vlada iz Zagreba ne govori o broju "ekscesa", ali mnogi povratnici iz istarskih
brigada HV tvrde da su ljudi "zedni osvete" bili vecina u vojsci koja je ponovo
osvojila Krajinu.
Dok citam Granicevo pismo, koji uz sve to tvrdi da njegova vlada "cini sve sto je
moguce da bi drzala pod kontrolom celu situaciju na oslobodjenim teritorijama",

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
jedan predstavnik srpske manjine u Rijeci mi telefonira moleci pomoc za desetak

staraca i starica koji "nemaju licne karte, nemaju socijalne iskaznice niti status
izbeglica" a sklonili su se u Rijeku. Ali ko su oni? To su Srbi iz bivse Krajine,
tipicni "primeri" onih par stotina civila koji nisu hteli, ili mogli, da beze iz toga
kraja. Sada hrvatske vlasti izgone i njih. Ovi koji su dosli u Rijeku ne znaju od
cega da zive i kod koga da se smeste. Odmah sam telefonirao prijateljima iz
Sommacampagna i Cologna Veneta i zamolio ih za solidarnost. Pruzice pomoc.
Na sektoru jug bivse Krajine, hrvatski vojnici su provalili u bazu kenijskog
bataljona u Krickama, razoruzali strazare i uzeli oruzje i municiju. U Kninu se
nastavlja odiseja 720 srpskih civila koji su se sklonili u kasarnu Plavih slemova.
Hrvatske vojne vlasti zahtevaju da im se izruce njih 62 koji su unapred proglaseni
"ratnim zlocincima" (sudovi su obavesteni: presuda je vec objavljena). Prete da
ce bazu drzati u opsadi sve dok im "zlocinci" ne budu izruceni.
Hrvatski predsednik Tudjman proslavio je trijumf pobede u Krajini putujuci sa
nekoliko stotina ljudi iz drzavnog vrha specijalnim vozom od Zagreba do Splita,
kroz ponovo osvojene krajeve. Na svakoj stanici odrzao je govor. U Krajini odakle
je autohtono stanovnistvo nestalo, docekali su ga policajci, vojnici i bojovnici
partije na vlasti, dovedeni specijalno za tu priliku iz drugih krajeva Hrvatske. Ali u
Karlovcu i Gospicu, gradovima na krajnjim rubovima bivse Krajine, i u Splitu,
glavnom mestu Dalmacije, bile su autenticne mase, koje su likovale uz zastave,
muzicke kapele, patriotske pesme, direktan televizijski prenos iz helikoptera i sa
zemlje.
Govoreci u Splitu Tudjman je otvoreno najavio skoru kolonizaciju Krajine.
Bekstvom Srba iz tog kraja ostalo je oko 300.000 zemaljskih poseda i isto toliko
kuca bez vlasnika zbog cega se sada, kako je rekao, treba postarati da se u
domovinu vrate stotine hiljada Hrvata rasejanih po svim kontinentima. Oni se
moraju vratiti u zemlju njihovih predaka, bio je kategorican.
Samo pre dva dana, Tudjman je gnevno negirao da je hrvatska vojska u Krajini
dejstvovala drukcije osim pristojno. Ovaj put je morao da dopusti da je bilo
"zloupotreba", koje su pocinili njegovi vojnici, ipak opravdavajuci ih.
"Zloupotreba" je eufemizam koji treba prevesti: sistematska pljackanja, kuce za
kucom, u celom regionu, ubijanja civila i spaljivanja celih sela. Spaljivanja koja su
zaustavljena kada je, dve nedelje posle "oslobadjanja" teritorije, od vlade iz
Zagreba najzad stiglo upozorenje, "da je gradjevinska imovina bivse Krajine
vlasnistvo nacije i treba ga zastititi". U svom danasnjem govoru, Tudjman je jos
jednom odbacio optuzbu za etnicko ciscenje i nije imao nijednu rec milosti za
200.000 i vise srpskih civila primoranih da beze u strahu. U Kninu je cak izbegao
da Srbe nazove imenom, oznacavajuci ih sa "oni".
Oni su, rekao je, nestali za tri-cetiri dana a da nisu imali vremena da pokupe
svoje prljave pare i svoje gace, nestali su kao da ih nikada nije ni bilo... Nikada
vise nece moci u srcu Hrvatske da sire kancer koji je razarao bit hrvatske
nacije.... Ni ovaj put, najzad, nije se odupro iskusenju da ispljune otrov prema
zapadnoj strani Jadrana, uplicuci ponovo "italijanski imperijalizam" u kontekstu
jedne optuzbe upucene Srbima iz Hrvatske koji su "1941. sklopili sporazum sa
fasistickom Italijom protiv Nezavisne Drzave Hrvatske".
Etiketa "fasisticka" koja je data Italiji iz 1941. je na mestu. Tom tvrdnjom,
medjutim, "istoricar" Tudjman politicki rehabilituje znatno gori fasizam, onaj
ustaski "Nezavisne Drzave Hrvatske" koji je, za pocetak, otkrio svoj
imperijalisticki karakter okupirajuci celu Bosnu i Hercegovinu, pripojivsi sebi i deo
Srbije do periferije Beograda (Zemun). Ta "Nezavisna Drzava Hrvatska" koja je,
rodjena kao miljenik (kratkotrajni) naci-fasizma, na prvom mestu italijanskog
fasizma (iz Italije u Zagreb bio je otpremljen "poglavnik" Ante Pavelic), zavrsila je
neslavno padom naci-fasizma. Ta "Nezavisna Drzava Hrvatska" satelit sila
Osovine koja je sklopila politicko-vojni savez sa Musolinijem i Hitlerom da bi
doprinela izgradnji "novog evropskog poretka".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ono sto Tudjman ne moze da svari je cinjenica da, uprkos musolinijevskom

fasizmu, italijanske vlasti u Dalmaciji nisu ostale indiferentne pred prvim
pokoljima koje su hrvatske ustase izvrsile nad srpskim stanovnistvom u obliznjoj
Lici; zbog toga su ucinile da prestanu, stavljajuci Srbe iz te oblasti pod zastitu
italijanske okupacione vojske. Tudjman bi mozda vise voleo da su ustase potpuno
istrebile stanovnistvo koje nije hrvatsko resavajuci vec tada "srpsko pitanje" u
Hrvatskoj? Onako kako su resili "pitanje" hrvatskih i bosanskih Jevreja, od kojih
su jedini koji su uspeli da se spasu od unistenja - malo vise od 3.000 - bili oni koji
su uspeli da prebegnu na teritoriju okupiranu od Italijana u Hercegovini, Lici i
Dalmaciji?
Citam u jednom dnevnom listu rezultate demoskopskog istrazivanja koje je u
Italiji obavila agencija Explorer: 40 odsto anketiranih Macinijevih sunarodnika
odgovorilo je - na pitanje ko su ti koji su najsramniji, najpodmukliji na svetu - da
medalju za nevaljalstvo zasluzuju Srbbi. Tako je i u najdemokratskijoj Italiji,
masmedijski balkanski tam-tam uspeo da utice na svest i da demonizuje ceo
narod. Propaganda rezima iz Beograda poistovecuje par stotina naci-fasista sa
hrvatskim narodom, definisuci ga kao "ustase". Uvek ista prica.
U danasnjem broju, trscanski dnevni list Il Piccolo objavljuje optuzbu Paola
Rumiza pod naslovom "Hrvatsku opljackali gospodari rata". Hrvatska u ovom
slucaju je bivsa Krajina. Clanak je napisao neko ko nerado govori lose o
Hrvatskoj, neko ko je (to priznaje i u ovom clanku) do sada cesto "zatvarao oci
pred izolovanim slucajevima koji su mu ogavni". Ali sada "pred onim sto se
desava u Krajinama posle banditske vladavine prokonzula iz Beograda" ne moze
da cuti. Lici na novi sport - prica Rumiz - odlazak ujutro vozom za Knin (iz Splita
putuje vec nedelju dana) "u soping po napustenim kucama" Srba "i povratak
uvece sa punim torbama", a da policija ne mrdne ni prstom. A radi se, ne
zaboravite, o pljackanju onoga, sto je ostalo posto su desetine hiljada vojnika
napunili ranceve izmedju 5. i 20. avgusta. Rumiz govori o "sistematskim
otimacinama".
"Lopovi nailaze kao skakavci, ulaze ne samo u kuce Srba koji su tek otisli, nego i
u one Hrvata koji jos treba da se vrate... Ukratko, pravi pravcati Divlji zapad. Nije
to samo neizbezna anarhija koja dolazi posle rata. To je cin koji izgleda nalazi
uporiste i u organizacionim vrhovima novog hrvatskog poretka koji je ponovo
uspostavljen u Kninu. Uporiste u HV", vojsci koja je, izgleda, sada uvucena u
biznis nekretninama koji je na tapetu, za racun HDZ, vladajuce partije. I
objasnjava u cemu se sastoji biznis: "Od Gline do Knina, od Korenice do Petrinje
mnoge napustene kuce ne dodeljuju hrvatskim izbeglicama nego takozvanim
junacima Operacije Oluja. Na mnogim kucama moze se procitati "HV occupated
house"; druge su spaljene da bi se obeshrabrio moguci povratak.
Izgleda da u Kninu licno generalni komandant trzista, general Ivan Cermak,
koordinira u rekordnom vremenu prodaju imanja koja su Srbi napustili, ne onima
iz sabirnih logora koji nista nemaju, nego bogatim klijentima iz Tudjmanove
partije". I dalje: "I eto, tako bi Knin, posto je bio simbol mucenistva a zatim
ponovnog osvajanja, ako se ponovo ne uspostavi zakonitost, za nekoliko dana
mogao da postane simbol sramote." "Sada je sve pod rizikom da bude uprljano
od lopova i siledzija, koji u ime hrvatstva, prozdiru Hrvatsku".
Hrvatska vlast, ne samo ovom prilikom, pokazala je da ne ume da resava
politicke konflikte. Sa svom verovatnocom metod upotrebljen prema Srbima nece
moci da se prenese u uznemirenu Istru niti da se primeni na radnike u nemirima.
Ukoliko bi neko hteo da zameni i sopstveni narod to nije moguce. Uz preinacene
uloge izgleda da se ponovo igra ista predstava. Da je sa Hrvatima isto tako tesko
ziveti kao i sa Srbima izgleda da smo u neku ruku shvatili. Sada postaje sve
ociglednije da ce Srbi morati da budu zamenjeni sa nekim drugim, u nekim
slucajevima mozda sa Istranima a u drugim sa Hercegovcima.
28. avgust ’95.

Prilikom putovanja vozom koji ga je odveo iz Zagreba u Split kroz "Krajinu",

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pracen sa vise od 1.000 hijerarha, predsednik partije na vlasti i sef hrvatske

drzave dao je Slobodnoj Dalmaciji intervju, indikativan po mnogo cemu. Splitski
dnevni list objavljuje ga danas.
"Vrhovnik" je poceo time, da je iskorenjivanje sa hrvatske teritorije
secesionisticke "Republike srpske Krajine" i celokupnog njenog stanovnistva
ucinilo da, kako je rekao, najzad niko vise sa hrvatske teritorije nece moci da
ugrozi nasu slobodu, kako je bila ugrozavana od Knina i svega onoga sto je on
znacio kao cetnicka jazbina... Na konstataciju novinarke Olge Ramljak koja ga je
intervjuisala, da se cesto Hrvatima pripisuje krivica za bekstvo Srba iz Hrvatske i
dolazak u tu zemlju hrvatskih izbeglica izgnanih zbog reakcije iz Vojvodine i iz
Bosne i na pitanje, da li je ovaj masovni fenomen egzodusa stanovnistva mogao
da se izbegne i kakve ce biti njegove posledice, Tudjman je dao jednu izjavu.
Rekao je, jos krajem 1992, prilikom susreta do kojeg je doslo u Zenevi izmedju
hrvatske i srpske delegacije, to jest izmedju mene sa jedne strane i Dobrice
Cosica i Milosevica sa druge, radi usaglasavanja koraka koje treba preduzeti na
putu normalizacije odnosa, bilo je odluceno da se otvore diplomatskli uredi
Hrvatske u Beogradu i Srbije u Zagrebu...
Uredi koji od pre nekoliko godina funkcionisu regularno. Ali lideri Hrvatske i Srbije
su se sporazumeli i da "dozvole dobrovoljno preseljavanje naroda sa
odgovarajucih teritorija". Bilo je zaista lako predvideti - nastavio je Tudjman - da
jedan deo stanovnistva nece pristati da zivi u nezavisnoj Hrvatskoj i da ce se za
jedan deo hrvatskog stanovnistva, od Kosova do Vojvodine, stvoriti nepovoljna
klima za dalji ostanak u Srbiji.
Nasa ideja bila je dakle, da dodje do jedne humanitarne razmene stanovnistva u
sklopu istorijske nuznosti i normalizacije hrvatsko-srpskih odnosa, ali i buducnosti
tih odnosa. Medjutim, desilo se sto se desilo i, van tragedije toga sveta, rezultati
ce biti pozitivni jer cemo izbeci da trpimo ulogu Srba u Hrvatskoj koju su oni imali
od turskih vremena do danas...
Sada se shvata razlog zbog kojeg Milosevic nije intervenisao da odbrani "bracu
Srbe u Hrvatskoj". Sporazum o njihovom tamanjenju i o "humanitarnoj razmeni
stanovnistva" bio je postovan. A Tudjman, kao ni Milosevic, nema nikakvog
razloga danas da lije suze zbog tragedije jednog miliona Srba i Hrvata koji su
iskorenjeni iz zemalja njihovih predaka, njihove vekovne istorije. Za Tudjmanovu
Hrvatsku je vazno da se otarasila 500-600.000 Srba, da je sa svoje teritorije
iskorenila ono sto su lideri partije HDZ oznacili kao "vekovni srpski rak u
hrvatskom telu"
Novinarka je obelodanila novu pojavu: nemaju svi Hrvati koji su 1991. bili
primorani da napuste Krajinu, nameru da se tamo vrate sada kada su Srbi
isterani otuda. Tudjman je odgovorio da ce hrvatske vlasti morati da poduzmu
neophodne mere, pribegavajuci obaveznim odlukama i zakonskim dekretima da bi
primorale ljude da se vrate u taj kraj i da se usele u kuce koje su na
raspolaganju, u kuce koje su ostale citave. Ne bi bilo lose, naprotiv, da se
pribegne radnim obavezama za celo stanovnistvo Hrvatske...
U Hrvatskoj se radna obaveza sastoji u vojnom regrutovanju za izvodjenje javnih
radova.
dobara koja je napustilo srpsko stanovnistvo "Krajine"? Jednostavno, odgovorio je
Tudjman: vlasnistvo nad kucama i zemljom koja je nekada pripadala vecini
(srpskoj) stanovnistva precice na drzavu. I dalje: odluka je vec doneta na sednici
Nacionalnog saveta za bezbednost: bice objavljeni zakoni na osnovu kojih ce
napustena dobra biti podrzavljena. To ce dozvoliti hrvatskim izbeglicama koje
stizu iz Bosne, iz Vojvodine i iz Srema, ali i drugim Hrvatima, da se nastane (u
Krajini) sa sigurnoscu da nece biti isterani iz tih kuca...
Tudjman je, jednom recju, od sada iskljucio bilo kakvu pomisao na povratak Srba
u njihove kuce i na njihovu zemlju u Hrvatskoj; od sada je resio da nacionalizuje
ta dobra, jer to je u interesu - objasnio je - ne samo ljudi koji ce otici tamo da
zive, nego i hrvatske drzave. Resicemo stvar ili modifikujuci zakon i za to je vec

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
zapocela parlamentarna procedura, ili vladinim dekretom koji ce imati snagu

zakona. Vladi sam vec uputio direktivu u tom smislu.
Ali predvidjenih izmena ima mnogo. Za pocetak, Tudjman ima nameru da raspusti
Zagrebacki parlament, zatim da izmeni ustavni zakon o pravima manjina il da ih
suzi ali, narocito da bi izbrisao "Oblasti sa autonomnom upravom" koje je trebalo
da funkcionisu u regionima sa vecinom srpskog stanovnistva i da bi se ponistila
norma izbornog zakona koja se odnosi na "proporcionalnu zastupljenost srpske
manjine i drugih nacionalnih manjina u Parlamentu Hrvatske". Uzimajuci u obzir
cinjenicu da su "Srbi dobrovoljno napustili Hrvatsku doslo je do stvaranja takve
situacije - rekao je Tudjman u intervjuu - koja je sama po sebi ukinula norme
ustavnog zakona o pravima manjina i odgovarajuce norme izbornog zakona. Mi
ne cinimo nista drugo nego uzimamo na znanje ovu novu stvarnost...
Tudjmanov cilj je da postigne, pored ostalog, sve vise licne vlasti i da ucini
dinamicnim proces "hrvatizacije Hrvatske" cija sledeca meta ce biti Istra.
HDZ, Tudjmanova partija, drzi vec pet godina vecinu u Parlamentu i moze da
ucini, kao sto je uvek cinio, gotovo sve ono sto hoce. Uprkos tome Tudjman hoce
sto je moguce pre da raspusti skupstinu. Zasto? Jer nisu svi poslanici njegove
partije jastrebovi, i nisu svi uvek bili disciplinovani. Osim toga, ekonomska i
socijalna situacija je katastrofalna, kriminal je dostigao visoki nivo, favorizovan
korupcijom u svim domenima partije na vlasti jer bi, u normalnim vremenima i u
demokratskim uslovima, on bio potucen. Sada Tudjman ne tolerise poraze, jos
manje razlicita misljenja; trazi od svojih apsolutno pokoravanje i neogranicenu
vlast.
Posto je postao drzak zbog vojnih pobeda u zapadnoj Slavoniji, u Bosni i u
"Krajini", zeli da ih do kraja iskoristi i dodje do plebiscita, do apsolutne dominacije
njegovog rezima i do isto tako apsolutne komande nad sopstvenom partijom uz
sigurnost dovodjenja u Parlament i u vladu potpuno potcinjenih osoba, povodljivih
i poslusnih pred kultom njegove licnosti. Tako, jos pre nego sto su sadasnji
parlament i vlada mogli da se izjasne, vrhovnik Tudjman je odlucio, putem jednog
obicnog intervjua, da nametne zemlji prevremene izbore, do kraja ove godine. I
da bi sebi osigurao triumf, sam on ce biti na celu liste HDZ, partije koja je od
1990. zasela na vlast u Hrvatskoj.
Vrhovnik ne tolerise poraze
Bicu na celu liste moje partije - objasnio je Tudjman jer bez partije apsolutne
vecine kakva je HDZ, ne bih mogao da dobijem cvrstu vladu, ne bih mogao da
dobijem vecinu u Parlamentu i, prema tome, ne bih mogao da donosim odluke od
takve vaznosti kakve sam donosio do sada i koje su dovele do oslobadjanja ovog
regiona, do Operacije Munja, do Operacije Oluja, do Leta Devedesetpete
(teritorijalnih osvajanja u zapadnoj Bosni, regionu Bihaca (a da bi se omogucilo
Leto Devedesetpete bilo je potrebno da se stvori Hrvatska republika Herceg-
Bosna i hrvatsko-bosanska vojska...
Republika i vojska koje bosanski Muslimani vide kao trn u oku ali koje bi u
Tudjmanovim planovima hrvatsko-muslimansku federaciju morale da dovedu do
toga da postanu privezak Hrvatske, preko konfederalne veze koja bi imala svoje
uporiste u Zagrebu, svakako ne u Sarajevu.
30. avgust ’95.
Posle Operacije Oluja u Krajini, cela Hrvatska se preobrazila u pogranicnu vojnu

krajinu a granice Balkana su se premestile na granice Austrije, Madjarske i Italije.
Predsednik Hrvatske moci ce svoje buduce politicke govore da zapocinje sa
"Hrvatice i Hrvati", jer osim Hrvata u Hrvatskoj nije ostao niko, Hrvatska je
postala jednonacionalna ameba...
To su reci koje je na jednoj konferenciji za stampu izgovorio Vladimir Bebic,
poslanik iz Rijeke, jedini clan parlamenta iz partije Socijaldemokratska unija.
Dodao je: od hrvatske politike celom svetu je muka u stomaku. Posle Operacije

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Oluja, Krajina je postala spaljena zemlja u koju se vise nece vratiti njeni
stanovnici. Takozvano oslobodjenje Krajine, ciji narod je pobegao pred
oslobodiocima, nije rezultat nadmoci hrvatske vojske, koja prakticno nije naisla ni
na kakav otpor, nego dogovora Zagreba i Beograda, ciji finale ce se odigrati u
Bosni podelom te zemlje. Scenario takozvanog humanitarnog egzodusa
stanovnistva napisali su mnogo ranije Tudjman i Milosevic i na njih pada krvica za
ovaj ratni zlocin...
Gledam, slusam i ne mogu da poverujem svojim ocima i svojim usima: italijanska
TV, koja se odlicno vidi u raznim krajevima Hrvatske, javlja da je desetak
hrvatskih vojnika stiglo u opstinu San Patrinjano u Korianu, u Italiji, da bi se
podvrgli lecenju zavisnosti od droge. Vojnici, svi veoma mladi potvrdili su da su
"bili kljukani drogom" pre no sto bi bili upuceni na front da se bore da bi bili
otporniji na odbojnost prema uzasima rata u Bosni i Krajini. Ako nisam pogresno
shvatio, lokalne novine opstine San Patrinjano donose niz intervjua sa vojnicima
koji govore o heroinu koji su oficiri lekari davali najslabijima i onima koji su
odredjivani za najopasnije akcije.
Droga "je bila prepisivana kao medicina za dusu, kao lek koji ti dopusta da
zaboravis i pomaze ti da nastavis". Nije prvi put, uostalom, da se koristi droga da
bi se povecala otpornost vojnika u borbi.
Heroin, prica Davor, 29 godina, "deljen je dva puta na dan: odlazio sam u poljsku
ambulantu da bih podigao moju dnevnu dozu, pola grama ujutro i pola uvece".
"Bio mi je zaista potreban - govori drugi u novinama - da bih imao hrabrosti da se
suocim sa onim groznim borbama u kojima si, da bi preziveo, morao ti prvi da
ubijes; da bih zaboravio plac i prestravljena lica dece pored tela mrtvih roditelja.;
da ne bi ispovratio svu zuc koju imas u sebi, kad vidis svoje drugove uzasno
osakacene granatama".
Deljenje droge, prema pricama vojnika objavljenim u mesecniku, ponekad je
kasnilo i "iako nisi mogao da budes suvise zavisan od krize apstinencije, posle dva
dana iznenadne teskobe zbog potrebe za drogom bile su jake: tako smo jednog
dana sisli u grad i uperivsi masinku u glavu jednog dilera, nabavili smo drogu".
Vojnici su zatim potvrdili da su takodje deljeni alkohol i psihofarmaci raznih vrsta,
"ali da bi se obavile opasnije akcije, da bi se napadala sela, da bi se hladnokrvno
klalo i ubijalo, pomazu snazniji anestetici i jedan toksikoman nakljukan heroinom
ili kokainom je idealan".
Nocas u 2.00 sata, pocela je vazdusna operacija NATO na srpsko-bosanske

polozaje oko Sarajeva radi razaranja vojnih polozaja.
Odmazda NATO bila je veoma ostra. Do 6.00 jutros 57 aviona Sjedinjenih Drzava,
britanskih, holandskih i francuskih, koji su posli iz Italije i sa nosaca aviona
Ruzvelt u Jadranskom moru, unistili su radarske, raketne i artiljerijske polozaje
ne samo na brdima oko Sarajeva nego i one koji se nalaze oko Tuzle i Gorazda.
Oko 17.15 srpska raketa oborila je jedan francuski miraz 2000: dvojica pilota
iskocili su padobranima. U 21.00 nastavljeni su nocni napadi...
Spremam se da legnem kad faks poce da zuji. Tanja Olujic, bivsa direktorka
Televizijskog studija u Rijeci, koja je izbrisana sa tog mesta kada je Tudjman
dosao na vlast u Hrvatskoj (Tanjina "krivica": srpske je narodnosti), daje mi
nekoliko belezaka. "Mogu ti posluziti za pripovetku", dopisuje na dnu poruke
faksom. Beleske se odnose na dozivljaj jedne zene od 75 godina koja je dosla u
Rijeku iz Krajine. To je prica o Danici R.
Njena kuca se nalazi na glavnom kamionskom putu Like, na mestu gde skrece
prema Udbini. Danicini sin i brat napustili su kucu i selo da bi se pridruzili
beskrajnim kolonama srpskih izbeglica koji su napustili Krajinu u dane hrvatske
"Oluje". Danica nije htela sa njima, odlucila je da ostane u svojoj kuci u kojoj je,
jedva pre dva meseca, umro njen muz. "Ovakva kakva sam, slaba i bolesna, kuda
da idem?".
Kada su dosli hrvatski vojnici, zatekli su je u kuci, u njenoj crnoj udovickoj haljini.
Jedan od vojnika odmah je nasrnuo na nju. Pokusao je da zavuce ruku medju

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
staricine dojke, trazeci, kako je rekao, sakriveni novac. Zena se pobunila. Ni njen
muz nikada tokom 50 godina braka, nije sebi dozvolio tako nesto. Vojnik je udario
staricu. I njegovi drugovi poceli su da je udaraju nogama i rukama, i najzad su iz
staricinog grudnjaka izvukli smotuljak od 3.000 nemackih maraka. "Vidis?
Cetnikinja je htela da nas povuce za nos!". Da bi je kaznili iscepali su joj kamama
svu haljinu koju je imala na sebi, svo rublje koje su zatekli u kuci, svu odecu koju
su nasli u ormarima. Uzeli su zatim televizor i telefonski aparat; izvadili su iz
frizidera hranu, razbacali je po zemlji i izgazili.
Posto su zavrsili sa pljackom, otisli su iz kuce, i ostavili staru zenu okrvavljenu,
slomljenu od bola, bez hrane, bez svetla, bez vode, bez obuce i bez odece.
Malo kasnije naisao je neki drugi vojnik. potresen izgledom ove izmrcvarene
zene, otisao je da nadje hleba i vode nasao je i nesto paradajza i sve to doneo
sirotoj nesretnici. Na kraju joj je ostavio 100 kuna (nesto oko 35.000 lira) i upitao
da li ima nekog od rodbine. Da, zena je imala rodjake u Rijeci. Posle nekoliko
dana, dobri vojnik telefonom je obavestio rodjake Danice R.: "Ziva je i ceka vas.
Dodjite po nju". Kada je dosla u Rijeku, srpska starica se jada samo zbog jedne
stvari: Zbog toga sto ne zna ime onog vojnika koji je spasio. Mladic u uniformi
rekao joj je samo da je Istranin iz Buzeta.
Druga prica je o Mileni S. zeni od 29 godina. Hrvatska vojska vec je pocela da se
siri po Krajini i doslo je do opsteg bezanja stanovnistva. Milenina majka trkom se
uputila kuci, sa njive, da bi pustila stoku iz stale, zgrabila nekoliko stvari pa i
sama pobegla. Milena, manje uzurbana, isla je za njom na vecoj udaljenosti.
Kada je stigla u selo, Kijanje Gornje, jedno od tolikih rastrkanih sela Like, nije
zatekla vise nikoga. I njena majka je bila nestala i njena kuca bila je prazna. Sta
da radi?
Svuda okolo odjekivale su eksplozije granata i rafali iz automatskog oruzja.
Milena je odlucila da se zatvori u kucu i ceka. Napustila je kucu samo kada je,
posto je pala noc, u naselje iznenada upala patrola hrvatskih vojnika. Uspela je
da se izvuce iza kuce, neprimecena. Posto je tako umakla plaseci se grupnog
silovanja, mlada zena lutala je nekoliko dana po sumama.
Jednog dana cula je kako je neko doziva: "Ej, mala!". Zena se okrenula. Iz jednog
automobila u kojem su bila cetiri coveka u maskirnim uniformama i sa crnim
maramama vezanim oko glave, iznenada je ispaljen rafal. Cetiri metka pogodila
su devojku koja je pala u jarak nedaleko od puta. Auto sa vojnicima se udaljio,
devojka je ostala da lezi u jarku, celu noc. Od cetiri rane, dve su bile teske.
Padala je kisa. Devojka je vise puta pokusavala da ustane, ali nije uspela ni da se
pokrene. Nasli su je drugi hrvatski vojnici koji su prolazili tuda sledeceg jutra.
Podigli su je, konstatovali da jos dise i odneli je u bolnicu u Gospicu. Iz Gospica su
je prebacili u rijecku bolnicu, gde rane polako zarastaju.
Milena ne zna sta je bilo sa njenom porodicom, ne zna kuda da ide kada bude
otpustena iz bolnice, ni ko ce platiti troskove njenog lecenja.
Ljubomir S. i njegova zena ziveli su u selu Nunic, u blizini Knina. Ostali su kod
kuce, cekajuci hrvatsku vojsku, ali nisu ih pustili da ostanu u svojoj kuci. Vojnici
sa sahovnicom na uniformi odveli su ih rekavsi im: "Idemo za trenutak do
komande, da stavite jedan potpis i odmah cete se vratiti natrag". Put je dugo
trajao. Ljubomir i njegova zena, on 70 a ona 65 godina, bili su iskrcani u jednom
koncentracionom logoru podignutom na periferiji Zadra, "Sabirnom centru". Posle
nekoliko dana odveli su ih u Rijeku gde imaju jednog sina. Sin ih je okrepio ali,
posto nije bio u stanju da ih izdrzava, savetovao im je da se vrate u Krajinu, u
svoju kucu.
Ljubomir i njegova zena vratili su se u Nunic, selo koje je pre rata bilo nastanjeno
pola Srbima a pola Hrvatima. Hrvati su se vratili; jedini Srbi koji su nasli
netaknutu kucu i stoku su oni, Ljubomir i njegova zena. Javili su sinu da su dobro
i da kucni susedi Hrvati dobro postupaju sa njima.
U selu Grulovicu, u blizini Kistanja, ostalo je 11 stanovnika, svi Srbi i svi stariji.
Danima su podvrgnuti saslusavanjima u policiji, koja ih ipak ostavlja u njihovim
kucama. Policija medjutim ne sprecava - grupe pljackasa, najcesce civila, da

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kruze selom i pljackaju kuce. Policija uopste ne reaguje.

U Plaskom i u drugim mestima Korduna kuce koje su napustili Srbi vec su
dodeljene Hrvatima koji su stigli iz Banjaluke. Zaposedaju se i one kuce ciji
vlasnici se nalaze u Hrvatskoj i hrvatski su gradjani...
Poslednja "pricica". Nju sam, medjutim, procitao u jednom hrvatskom istarskom
listu. U jedno srpsko selo koje je ostalo gotovo potpuno pusto na oslobodjenoj
teritoriji, dovucena je i izlozena na malom glavnom trgu lesina jedne od hiljada
uginulih krava posle bekstva vlasnika. Oni koji su organizovali ritual izlaganja
prethodno su kravi odsekli vimena, iskopali joj oci, rasporili telo celom duzinom.
"Hteli su tako da ostave poruku". Da li treba objasnjavati kome je bila
namenjena? Onom malom broju Srba, koji su svi veoma stari i koji su ostali u
selu.
Nocas u 2.00 sata, pocela je vazdusna operacija NATO na srpsko-bosanske

polozaje oko Sarajeva radi razaranja vojnih polozaja.
Odmazda NATO bila je veoma ostra. Do 6.00 jutros 57 aviona Sjedinjenih Drzava,
britanskih, holandskih i francuskih, koji su posli iz Italije i sa nosaca aviona
Ruzvelt u Jadranskom moru, unistili su radarske, raketne i artiljerijske polozaje
ne samo na brdima oko Sarajeva nego i one koji se nalaze oko Tuzle i Gorazda.
Oko 17.15 srpska raketa oborila je jedan francuski miraz 2000: dvojica pilota
iskocili su padobranima. U 21.00 nastavljeni su nocni napadi...
Spremam se da legnem kad faks poce da zuji. Tanja Olujic, bivsa direktorka
Televizijskog studija u Rijeci, koja je izbrisana sa tog mesta kada je Tudjman
dosao na vlast u Hrvatskoj (Tanjina "krivica": srpske je narodnosti), daje mi
nekoliko belezaka. "Mogu ti posluziti za pripovetku", dopisuje na dnu poruke
faksom. Beleske se odnose na dozivljaj jedne zene od 75 godina koja je dosla u
Rijeku iz Krajine. To je prica o Danici R.
Njena kuca se nalazi na glavnom kamionskom putu Like, na mestu gde skrece
prema Udbini. Danicini sin i brat napustili su kucu i selo da bi se pridruzili
beskrajnim kolonama srpskih izbeglica koji su napustili Krajinu u dane hrvatske
"Oluje". Danica nije htela sa njima, odlucila je da ostane u svojoj kuci u kojoj je,
jedva pre dva meseca, umro njen muz. "Ovakva kakva sam, slaba i bolesna, kuda
da idem?".
Kada su dosli hrvatski vojnici, zatekli su je u kuci, u njenoj crnoj udovickoj haljini.
Jedan od vojnika odmah je nasrnuo na nju. Pokusao je da zavuce ruku medju
staricine dojke, trazeci, kako je rekao, sakriveni novac. Zena se pobunila. Ni njen
muz nikada tokom 50 godina braka, nije sebi dozvolio tako nesto. Vojnik je udario
staricu. I njegovi drugovi poceli su da je udaraju nogama i rukama, i najzad su iz
staricinog grudnjaka izvukli smotuljak od 3.000 nemackih maraka. "Vidis?
Cetnikinja je htela da nas povuce za nos!". Da bi je kaznili iscepali su joj kamama
svu haljinu koju je imala na sebi, svo rublje koje su zatekli u kuci, svu odecu koju
su nasli u ormarima. Uzeli su zatim televizor i telefonski aparat; izvadili su iz
frizidera hranu, razbacali je po zemlji i izgazili.
Posto su zavrsili sa pljackom, otisli su iz kuce, i ostavili staru zenu okrvavljenu,
slomljenu od bola, bez hrane, bez svetla, bez vode, bez obuce i bez odece.
Malo kasnije naisao je neki drugi vojnik. potresen izgledom ove izmrcvarene
zene, otisao je da nadje hleba i vode nasao je i nesto paradajza i sve to doneo
sirotoj nesretnici. Na kraju joj je ostavio 100 kuna (nesto oko 35.000 lira) i upitao
da li ima nekog od rodbine. Da, zena je imala rodjake u Rijeci. Posle nekoliko
dana, dobri vojnik telefonom je obavestio rodjake Danice R.: "Ziva je i ceka vas.
Dodjite po nju". Kada je dosla u Rijeku, srpska starica se jada samo zbog jedne
stvari: Zbog toga sto ne zna ime onog vojnika koji je spasio. Mladic u uniformi
rekao joj je samo da je Istranin iz Buzeta.
Druga prica je o Mileni S. zeni od 29 godina. Hrvatska vojska vec je pocela da se
siri po Krajini i doslo je do opsteg bezanja stanovnistva. Milenina majka trkom se
uputila kuci, sa njive, da bi pustila stoku iz stale, zgrabila nekoliko stvari pa i
sama pobegla. Milena, manje uzurbana, isla je za njom na vecoj udaljenosti.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Kada je stigla u selo, Kijanje Gornje, jedno od tolikih rastrkanih sela Like, nije
zatekla vise nikoga. I njena majka je bila nestala i njena kuca bila je prazna. Sta
da radi?
Svuda okolo odjekivale su eksplozije granata i rafali iz automatskog oruzja.
Milena je odlucila da se zatvori u kucu i ceka. Napustila je kucu samo kada je,
posto je pala noc, u naselje iznenada upala patrola hrvatskih vojnika. Uspela je
da se izvuce iza kuce, neprimecena. Posto je tako umakla plaseci se grupnog
silovanja, mlada zena lutala je nekoliko dana po sumama.
Jednog dana cula je kako je neko doziva: "Ej, mala!". Zena se okrenula. Iz jednog
automobila u kojem su bila cetiri coveka u maskirnim uniformama i sa crnim
maramama vezanim oko glave, iznenada je ispaljen rafal. Cetiri metka pogodila
su devojku koja je pala u jarak nedaleko od puta. Auto sa vojnicima se udaljio,
devojka je ostala da lezi u jarku, celu noc. Od cetiri rane, dve su bile teske.
Padala je kisa. Devojka je vise puta pokusavala da ustane, ali nije uspela ni da se
pokrene. Nasli su je drugi hrvatski vojnici koji su prolazili tuda sledeceg jutra.
Podigli su je, konstatovali da jos dise i odneli je u bolnicu u Gospicu. Iz Gospica su
je prebacili u rijecku bolnicu, gde rane polako zarastaju.
Milena ne zna sta je bilo sa njenom porodicom, ne zna kuda da ide kada bude
otpustena iz bolnice, ni ko ce platiti troskove njenog lecenja.
Ljubomir S. i njegova zena ziveli su u selu Nunic, u blizini Knina. Ostali su kod
kuce, cekajuci hrvatsku vojsku, ali nisu ih pustili da ostanu u svojoj kuci. Vojnici
sa sahovnicom na uniformi odveli su ih rekavsi im: "Idemo za trenutak do
komande, da stavite jedan potpis i odmah cete se vratiti natrag". Put je dugo
trajao. Ljubomir i njegova zena, on 70 a ona 65 godina, bili su iskrcani u jednom
koncentracionom logoru podignutom na periferiji Zadra, "Sabirnom centru". Posle
nekoliko dana odveli su ih u Rijeku gde imaju jednog sina. Sin ih je okrepio ali,
posto nije bio u stanju da ih izdrzava, savetovao im je da se vrate u Krajinu, u
svoju kucu.
Ljubomir i njegova zena vratili su se u Nunic, selo koje je pre rata bilo nastanjeno
pola Srbima a pola Hrvatima. Hrvati su se vratili; jedini Srbi koji su nasli
netaknutu kucu i stoku su oni, Ljubomir i njegova zena. Javili su sinu da su dobro
i da kucni susedi Hrvati dobro postupaju sa njima.
U selu Grulovicu, u blizini Kistanja, ostalo je 11 stanovnika, svi Srbi i svi stariji.
Danima su podvrgnuti saslusavanjima u policiji, koja ih ipak ostavlja u njihovim
kucama. Policija medjutim ne sprecava - grupe pljackasa, najcesce civila, da
kruze selom i pljackaju kuce. Policija uopste ne reaguje.
U Plaskom i u drugim mestima Korduna kuce koje su napustili Srbi vec su
dodeljene Hrvatima koji su stigli iz Banjaluke. Zaposedaju se i one kuce ciji
vlasnici se nalaze u Hrvatskoj i hrvatski su gradjani...
Poslednja "pricica". Nju sam, medjutim, procitao u jednom hrvatskom istarskom
listu. U jedno srpsko selo koje je ostalo gotovo potpuno pusto na oslobodjenoj
teritoriji, dovucena je i izlozena na malom glavnom trgu lesina jedne od hiljada
uginulih krava posle bekstva vlasnika. Oni koji su organizovali ritual izlaganja
prethodno su kravi odsekli vimena, iskopali joj oci, rasporili telo celom duzinom.
"Hteli su tako da ostave poruku". Da li treba objasnjavati kome je bila
namenjena? Onom malom broju Srba, koji su svi veoma stari i koji su ostali u
selu.
Kao sto je uobicajeno, jedine istine o onome sto se desava u bivsoj Jugoslaviji
dolaze od posmatraca OUN sa terena. Predstavnik svetske organizacije u Zagrebu
Kris Ganes saopstio je danas da sa teritorije sektora jug i sever Krajine, koja je
vec vise od 20 dana pod punom kontrolom vojnih i civilnih vlasti Hrvatske, "i dalje
stizu vesti o novom pljackanju i paljenju kuca koje vrsi hrvatska vojska". Takodje
i dalje se nailazi na leseve ubijenih osoba. Izvestaji posmatrackih ekipa OUN
svakodnevno pominju pretnje upucivane Srbima koji su ostali u Zapadnoj
Slavoniji ("Krajinu" su Hrvati oslobodili prvih dana maja) da bi i njih primorali da
odu, a ostalo ih je malo vise od 2.000. U Kninskoj "Krajini" i Glini medjutim, od

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
250.000 Srba, ostalo je manje od 1.000 a i njih poslednjih dana primoravaju da

se isele.
U Rijeku je stiglo desetak staraca, na dalmatinsko ostrvo Obonjan prognano ih je
89, drugi su razbacani po raznim mestima Hrvatske. "Uprkos opomenama
upucenim hrvatskim vlastima - rekao je Ganes - one jos nisu naredile da ove
akcije prestanu, ili se naredjenja iz Zagreba ne postuju." Prema nekim izvorima,
otkrivena je jedna masovna grobnica kod Petrinje, ali Ganes nije o tome
obavesten.
Citam dokument koji je sastavila misija Medjunarodne helsinske federacije za
ljudska prava a koji se odnosi na Krajinu. "Snima" delimicno situaciju na onoj
teritoriji koju su Hrvati ponovo osvojili, onako kako se ona predstavila misiji u
dane 17-19. avgusta. U razgovorima koje je imala sa predstavnicima 710 srpskih
civila iz Knina i okoline, koji su se sklonili u kasarnu Plavih slemova (gde se i sada
nalaze), saznalo se da gotovo svi nameravaju da odu iz Hrvatske jer "ne veruju
da bi, kada bi se vratili u svoje kuce, bili zasticeni od hrvatske vojske ili policije,
plase se da bi im bili ugrozeni zivoti ako ostanu u Hrvatskoj". "Oni zele da odu,
nije vazno u koju zemlju, samo da tamo nije rat, da bi mogli da zive u miru a da
ne budu instrumentalizovani od politickih lidera. Za mnoge od ovih izbeglica ovo
je vec drugi ili treci egzodus."
"U razgovoru sa njihovim predstavnicima, Bankom Pupovcem, Dusanom Colakom
i Sandrom Oliveric, doznali smo da su mnogi razmatrali mogucnost da ostanu u
Hrvatskoj (to je razlog sto nisu izbegli iz Krajine pred hrvatskom vojskom, nego
su samo potrazili utociste i dobili ga, u kasarni OUN), ali posto su neki od njih
napustili sabirni logor i videli pljacke, pozare i razaranja kojima su bile izlozene
njihove kuce i kada su saopstili drugima koji su se sklonili u kasarnu sta su videli,
vecina izbeglih odlucila je da ode iz ove zemlje." "Mnogi od izbeglica sa kojima
smo razgovarali plasili su se da nam daju podatke o sebi. Od vise od 700
izbeglica, samo njih sestoro osetili su se dovoljno zasticeni da nam ispricaju sta
im se dogodilo."
Izvestaj zbog toga spaja kazivanja ovih sest osoba, ali podvlaci: "Pretpostavljamo
da ima veoma mnogo takvih slucajeva."
Prvu pricu je ispricao Vineto Dragicevic. Grupa od 20 srpskih civila, putovala je 5.
avgusta kamionom u pravcu logora Plavih slemova. Kada su se priblizili selu
Kovacici primetili su grupu hrvatskih vojnika koji su smesta otvorili vatru na
vozilo i ubili tri osobe ranivsi druge tri koje su ostale napustene na putu, bez
pomoci. Jednoj starijoj zeni, Mari Dragicevic, ciji muz je ubijen iz zasede, otkinuli
su nekoliko prstiju desne ruke. Pucao joj je u ruku, iz pistolja, sa male
udaljenosti, jedan hrvatski vojnik. Zatim su ostali preziveli civili odvedeni kao
zarobljenici. Vineto Dragicevic uspeo je da pobegne i preda se Plavim slemovima.
U poimenicnom spisku ubijenih, ranjenih ili zarobljenih, koji je hrvatska vojska
predala posmatracima OUN, nema imena ubijenih, ranjenih ili uhvacenih kod
Kovacica.
Druga prica. Nenad Dukovic, njegova zena Nedjeljka, njihovo novorodjence od
samo 45 dana i Nedjeljkin brat, Dragan Mirkovic, nalazili su se u svojoj kuci kada
je pocela kanonada hrvatske artiljerije u zoru 5. avgusta, malo pre 5.00. Kada je
nastupilo vece, za vreme pauze u bombardovanju, izasli su iz kuce da bi nasli
neko bolje skloniste. Dok su bezali, njihov auto se blokirao zbog kvara, usred
jedne ulice u Kninu. Posto su napustili auto, potrazili su utociste u podrumu velike
stambene zgrade u centru grada. U zoru 6. avgusta, po zavrsetku poslednjeg
teskog bombardovanja, zaculi su glasove hrvatskih vojnika koji su se kretali
ulicama grada ispaljujuci nasumice rafale u raznim pravcima. Vojnici su prodrli i u
zgradu u koju su se sklonili clanovi omanje porodice Dukovic, pronasli ih i smesta
naredili dvojici muskaraca, Nenadu i Draganu da podju sa njima.
Zena sa novorodjencetom odvedena je medjutim u logor Plavih slemova. Uprkos
svim traganjima, Nedjeljka (ona je izvor ove price) nije vise uspela da dodje do
vesti o muzu i bratu. Nestali su kao da ih nije ni bilo. Njihovih imena nema u
spiskovima koje su hrvatske vlasti dostavile predstavnicima OUN i Medjunarodnog

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Crvenog krsta.
Treca prica. Trinaest osoba putovalo je prikolicom koju je vukao poljoprivredni
traktor, kada ih je u blizini Vrbnika 5. avgusta, oko 10.00 ujutro, zaustavila jedna
patrola hrvatske vojske. Jednoj mladoj zeni i njenom momku u vojnickoj
uniformi, ali nenaoruzanom, Zivku Stojakovu, vojnici su naredili da sidju sa
prikolice. Cim su njih dvoje stali na zemlju, jedan hrvatski vojnik je bez ijedne
reci uperio svoju automatsku pusku Ak-47 na Stojakova i ispalio jedan rafal. Ubio
ga je presekavsi ga u visini grudi. Devojku, medjutim, koja je bila primorana da
se skine, silovali su na smenu svi vojnici patrole, u prisustvu drugih civila koji su
ostali u kolima. Kada su svi zadovoljili svoje seksualne nagone, nasilnici su krenuli
da likvidiraju i devojku. Na srecu spasena je dolaskom vece grupe vojnika jednog
odeljenja iz Varazdina.
Oni su je odveli posle nekoliko sati pred logor Plavih slemova i tu je ostavili.
Devojka, koja je prijavila dogadjaj misiji Medjunarodne federacije iz Helsinkija,
nije znala da kaze sta je bilo sa ostalih 11 civila. U logor OUN u Knin nisu nikada
stigli.
Cetvrta prica. Ratomira Tatomira iz Knina, godiste 1943. i Dragoljuba Cupavica iz
Otona, godiste 1967, uhvatli su hrvatski vojnici, ali njihova imena ne pojavljuju
se ni u jednom zvanicnom spisku zarobljenika. Osoba koja je ispricala o njihovom
hvatanju medjunarodnoj komisiji, tvrdi da je videla i vise od 20 leseva civila -
muskaraca, zena i dece - u blizini kuce koja nosi broj 1 u ulici Kralja Petra u
Kninu.
Peta prica. Nikola Bjelov, koji se sklonio u kasarnu Plavih slemova u Kninu, vratio
se u svoj stan u gradu sa namerom da tu ostane, pod hrvatskim vlastima. Bio je
7. avgust. U svom stanu zatekao je cetiri vojnika hrvatske vojske koji su ga
napali i izudarali nanevsi mu niz ozleda, izbacivsi ga posle toga iz stana. Nije mu
ostalo nista drugo nego da se vrati u logor OUN gde se i sada nalazi.
Sesta prica. Jedna starija zena vratila se u svoj stan u Kninu da uzme dragocenu
cevcicu potrebnu onima koji zbog traheotomije imaju otvor na dusniku a kojom
se sluzio njen muz. Ona i muz su inace nasli utociste u logoru OUN. Zatekla je
stan opljackan i polurazrusen. Vratila se u logor praznih ruku ali, na srecu,
nepovredjena. U stanu je bila zatekla nekoliko hrvatskih vojnika koji su, posto
vise nisu imali sta da opljackaju, pretresli zenu i uzeli joj poslednji novac koji je
imala: 100 nemackih maraka. Jedan vojnik joj je rekao: "Nisu vam vise potrebne
marke, mozete se posluziti kunama".
Zlocini specijalne grupe palikuca
Hrvatska vlada je tvrdila da je 21. avgusta povodom poznatog napada hrvatske

vojske iz Krajine pobeglo 154.079 Srba i da ce svi biti dobrodosli u Hrvatskoj ako
pre ili kasnije pozele da se vrate. Jedva nekoliko dana posle toga Zagreb je
negirao bilo kakvu mogucnost pravog i jednostavnog povratka ovih svojih
gradjana, ostavljajuci otvorena vrata samo "pojedinim licima" cije ce molbe za
povratak na sopstvena imanja i kuce, uz obavezne dokumente koje je nemoguce
dobiti, biti resavane od slucaja do slucaja. Ni cifra izbeglica ne deluje istinito.
Razni izvori uvecavaju na preko 250.000 broj Srba, hrvatskih gradjana, koji su
napustili teritoriju takozvane Krajine.
Najvisi predstavnici hrvatske vlade i sam sef drzave Tudjman odbili su kao lazne i
neosnovane optuzbe upucene hrvatskoj vojsci da je povredila gradjanska i ljudska
prava u operaciji ponovnog osvajanja Krajine (5-7. avgusta) i posle toga.
"Cinjenice su u velikoj kontradikciji sa ovim tvrdnjama", cita se u ranije
navedenom izvestaju Medjunarodne federacije za ljudska prava iz Helsinkija
(IHF), koja je prikupila obimnu dokumentaciju o "sistematskom razaranju i pljacki
srpskih kuca i javnih zgrada od strane hrvatske vojske (HV), hrvatske civilne
policije i specijalnih grupa palikuca", odeljenja koja jos uvek nastavljaju svoju
akciju na ovoj teritoriji.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"U Krajini se nastavljaju pljacke i podmetanja pozara" rekli su i juce predstavnici

OUN u Hrvatskoj.
Kontradiktorne su isto tako tvrdnje i podaci hrvatskih vlasti koji se odnose na

civilne zrtve ratne operacije i na ukupan broj mrtvih u Krajini, tvrdi izvestaj IHF, i
nastavlja: "Postoje indicije o jednoj masovnoj grobnici na kninskom groblju i
drugim kolektivnim grobnicama, ali u ovim okolnostima ne raspolazemo tacnim
informacijama".
Sa druge strane "veliki broj opljackanih i ostecenih zgrada koje je zabelezila ova
komisija IHF na teritoriji Knina, i nedavna odluka hrvatske vlade koja nalaze svim
srpskim izbeglicama koje su napustile Hrvatsku, a koje zele da se vrate u svoje
kuce, da priloze uverenje o hrvatskom drzavljanstvu izdato od opstinskih vlasti u
kojima se sada nalaze izbeglice", (to jest u Srbiji i u krajevima Bosne i
Hercegovine pod srpskom kontrolom) "pokazuju da hrvatska vlada nema nimalo
volje da stvori uslove koji bi olaksali Srbima povratak".
Informacije koje je prikupila misija IHF - koju cine Dardan Gasi, Viljem Hejden,
Petra Klajn, Petar Mrkalj (Hrvat) i Bjorn Engesland - pokazuju da su u Krajini
uveliko bila povredjena ljudska prava i medjunarodni zakoni, cak iako su hrvatske
vlasti prakticno sprecile clanove misije da izadju izvan grada Knina, obrazlazuci
ovo ogranicenje kretanja nemogucnoscu da garantuju sigurnost i nepovredivost
licnosti. Prikupljene informacije, stoga su parcijalne i ne obuhvataju veliki deo
teritorije Krajine sa koje su medjutim stigle prijave krsenja ljudskih prava. U
izvestaju se cita da "hrvatske vlasti nisu uspele da objasne na ubedljiv nacin
pljackanje i spaljivanje kuca, ubijanje civila i sudbinu nestalih".
I dalje: "Raspolazemo neposrednim dokazima o sistematskim paljevinama i
pljackanju stambenih kuca, javnih zgrada i privatnih preduzeca od strane
hrvatske vojske, civilne policije i specijalnih policijskih jedinica, koje su izvrsene
posle prvih 30 sati Operacije Oluja".
Sama misija IHF bila je svedok zlocina koje su pocinile specijalne "grupe palikuca"
i opisuje nekoliko dogadjaja.
"Vojnici jedne specijalne grupe, opremljeni protivtenkovskim oruzjem i bacacima
plamena usmerili su ovo oruzje na kuce za stanovanje u sektoru Bulajusa,
izmedju Drnisa i Knina (neposredno zaledje Dalmacije)".
"Na teritoriji koja okruzuje Kistanje, lica u civilnoj odeci, koja su se predstavila
kao drzavni sluzbenici gadjali su stambene kuce koje su, odmah posle njihove
akcije, bile vidjene obavijene plamenom".
"Ova misija IHF posetila je 17. avgusta Kistanje i videla grupu od cetiri vojnika
kako ulazi u kuce i kako se krece oko zgrada u glavnim ulicama naselja. Dok je
misija jos bila prisutna u mestu, stubovi dima poceli su da se dizu iz zgrada na
glavnom putu koji vodi u Knin".
"Na jugu gradica Drnisa, u pravcu Knina i u neposrednoj okolini Knina, stotine
zgrada su opljackane i zapaljene.
Varosica Kistanje, koja je imala oko 2.000 stanovnika, na kraju je potpuno

opljackana i spaljena.
Selo Srb izgleda potpuno spaljeno. Gradic Donji Lapac je razoren 70 odsto. Mesta
Siveric, Kosovo, Vrbnik, Raducic, Kricka, Ivosevici i Zagrovic ozbiljno su ostecena.
Mnoga od ovih sela nemaju vise ni table sa svojim imenima, uklonili su ih hrvatski
vojnici. Prolazeci ovim krajevima clanovi misije su videli veliki broj kuca u
poslednoj fazi dogorevanja. Kada je nastupilo vece, 18. avgusta, dok su se
prebacivali iz Knina u Drnis, clanovi ove misije zaustavili su se i fotografisali jednu
unistenu zgradu koju nisu videli da gori kada su pored nje prosli ujutro istog
dana. Misija se vratila na isti deo puta u sumrak 19. avgusta i fotografisala druge
kuce dok su dogorevali njihovi ostaci. Ove kuce nisu vidjene da gore toga dana, u
rano jutro, kada je misija prvi put prosla tim krajem".
"Clanovi misije videli su i kuce na kojima je bilo napisano "Hrvatska kuca" i "Ne
diraj, ovo je hrvatska kuca", a takodje i kuce iznad cijih vrata ili sa prozora su se

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
vijorile hrvatske zasrave".

Izvestaj se kasnije zadrzava na situaciji u bivsem "glavnom gradu" Krajine:
hrvatska bombardovanja postedela su centar Knina ali, kruzeci po gradu autom i
pesice, clanovi misije "konstatovali su da su i kuce koje je artiljerija postedela,
sistematski i potpuno opljackane. Najveca steta ucinjena je pljackanjem". Uz to:
komisija vojnih posmatraca OUN konstatovala je u Kninu da je 21 zgrada tesko
ostecena a 23 druge pretrpele su manja ostecenja od bombardovanja topovima
hrvatske vojske na pocetku operacije ponovnog osvajanja, dok su druge 24 tesko
ostecene a 23 su pretrpele manja ostecenja od pozara podmetnutih posle
osvajanja.
Postoje brojne informacije objavljene od strane vlasti iz Zagreba koje se odnose
na civile zatecene u Kninu posle prvih 30 sati Operacije Oluja, ali sve su
medjusobno kontradiktorne. Posto je ovo konstatovao, izvestaj misije IHF tvrdi da
su njegovi clanovi imali priliku da razgovaraju sa raznim osobama koje su se
zatekle u gradu za vreme ulaska hrvatske vojske u njega, posle bombardovanja
topovima. "Zadrzavajuci se na ovim razgovorima izgleda da su pljacku u prvom
talasu izvrsila odeljenja cetvrte i sedme Brigade HV koja su prva usla u grad". Sa
svoje strane predstavnik OUN u Zagrebu izjavljuje da su "pljackanja u drugom
talasu izvrsena od strane policije i specijalnih policijskih jedinica". "Clanovi misije
IHF imali su vise puta priliku da vide grupe vojnika kako voze automobile bez
tablica, pretrpane robom opljackanom po kucama i prodavnicama".
Na lokalitetu Ivosevici, clanovi misije pronasli su dve naprave Ma-23, nagazne
mine koje su koriscene i za razaranje kuca i puteva. Nekoliko minuta posle ovog
pronalazenja, cetiri policajca iz specijalnih jedinica, koji su izbili iza jedne kuce,
pojavili su se na ulici i uputili trkom ka mestu gde su stajali clanovi misije IHF. U
jednom trenutku podelili su se na dve grupe i uperili oruzje, spremni da otvore
vatru. Odustali su kada su se uverili da clanovi misije nisu bili srpski civili. Posto
su ih podvrgli brzom saslusavanju, "pozvali" su ih da napuste zonu kojom jos
"haraju srpski teroristi" kako su rekli i koja je zbog toga nesigurna.
Igra sa ciframa
"Gotovo sve kuce na tom lokalitetu koje su videli clanovi misije bile su u
razlicitom stepenu ostecene pozarima i pljackom". I dalje: "U Kistanju su clanovi
misije konstatovali da je jedina zgrada koja je ostala netaknuta, pravoslavna
crkva. Kada su upitali jednog pukovnika hrvatske vojske zaduzenog za
informisanje kako to da crkve nisu bile porusene, odgovorio je: "Ne zelimo da
licimo na Srbe". Ovaj odgovor je veoma zanimljiv, narocito jer hrvatske vlasti
tvrde da su pljacke i paljevine delo pojedinih hrvatskih civila obuzetih osvetnickim
osecanjima i da je vlastima tesko da sprece ovaj izliv emocija. Ako hrvatski civili
ruse srpske kuce, zasto nisu porusili sve pravoslavne crkve? I ako su hrvatske
vlasti uspele da zastite sve pravoslavne crkve, izbegavajuci njihovo rusenje, zasto
ne uspevaju da zastite srpske kuce?".
Hrvatski komandant vojnog okruga Knina, general Ivan Cermak, predao je misiji
IHF tri poimenicna spiska koji, po njemu, sadrze informacije o 86 osoba
sahranjenih u zajednickoj grobnici na Kninskom groblju i cetvrti dokument u
kojem se ponavljaju imena tih osoba i navode datumi i mesta na kojima su
ubijene i datum i mesto na kojem su sahranjene. Mesta u kojima su se dogodila
ubistva: u Strmici i Kosovu; duz puta izmedju Gracaca i Otrica; Otric i Zegara;
bolnica u Kninu; Gornji Biljani i Donji Srb; na putu izmedju Srba i Donjeg Lapca;
u sumama Srba, Bruvna, Mazina, Podgradja, Bukonica; u kasarnama Golubica i
Knina; u Cistoj Maloj, Kricki, Ivosevicima, Frkapicima, Biocini; u jednoj kuci u
Donjem Lapcu; u Bijelini, Zitnicu, Smrdjelima i Drnisu. Ispitujuci i uporedjujuci
ove spiskove/dokumente bez napora se moze zakljuciti da su lazirani ili
improvizovani.
Ali pre zadrzavanja na ciframa, misija saopstava sledece: hrvatski oficir za vezu

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
sa stranim posmatracima, Karolj Donda, potvrdio je da su u svim fazama

identifikovanja i sahrane leseva prisustvovali i saradjivali predstavnici
Medjunarodnog Crvenog krsta. Pre povratka u Bec 21 avgusta, clanovi misije IHF
doznali su u zagrebackom sedistu Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta da ih
niko nije konsultovao, niko od njih nije prisustvovao ni identifikaciji niti sahrani
leseva ni na kninskom groblju niti bilo gde drugo!
Dan pre dolaska misije IHF, .posmatraci OUN izbrojali su u zajednickoj grobnici
96 Hrvata. General Ivan Cermak izjavio je misiji IHF da su u toj grobnici bila
sahranjena 84 vojnika, od kojih 74 bosanska Srbina (!) i dva civila. Spiskovi koje
je on sam predao misiji, medjutim, kazuju da su sahranjeni: 16 civila i 7 vojnika
ubijenih izmedju 6 i 7 avgusta, 4 civila i 22 vojnika ubijena izmedju 8 i 9 avgusta,
21 civil i 28 vojnika ubijenih izmedju 10 i 13 avgusta. Sabiranjem se dobija cifra
od 41 civila i 62 vojnika, ukupno 130!
Ali ova "mrtvacka" igra sa ciframa nije zavrsena. Na pitanje o civilnim gubicima,
18 avgusta, general Cernak je odgovorio da je ubijeno 108 vojnika ARSK (Armija
Republike Srpske Krajine); 18 civila bili su zrtve bombardovanja Knina a drugih
15 civila nadjeni su mrtvi u okolini Knina. Iz dokumenata koje je predao sam
Cermak proizilazi da su druge zrtve operacije, srpski vojnici i civili, sahranjene na
grobljima u Zadru, Gracacu i Korenici: 31 civil i 8 vojnika na groblju u Zadru, 3
civila i 18 vojnika na groblju u Korenici, 16 civila i 18 vojnika u Gracacu. Na kraju
se navode 12 civila i 14 vojnika za koje se ne zna gde su sahranjeni. Zbir mrtvih
je: 62 civila i 58 vojnika koji, zajedno sa onima vec navedenim u spiskovima, cine
ukupno 101 civila i 120 vojnika samo za okrug Knin.
Ali u spisku se ne pojavljuje nekoliko desetina civila ciji leseve je pronaslo i
identifikovalo osoblje OUN, tako da se moze pretpostaviti da su Cermakovi
spiskovi, pored toga sto lice na podvalu, uveliko nepotpuni.
U izvestaju IHF se cita:
"Iz razgovora koje su vodili clanovi misije sa izbeglicama u kasarni OUN u Kninu
saznali smo za mnoge slucajeve u kojima su civili posluzili kao mete pa su ubijeni
ili ranjeni. Brojna su isto tako bila svedocenja onih koji su, bezeci u pravcu
kasarne Plavih slemova, videli na putu mnoge leseve. Ove izbeglice bili su svedoci
ubistva, ukupno 24 civila i dvojice vojnika. Nabrojali su isto tako 8 ranjenih i 18
nestalih civila. Nijedna od ubijenih osoba, koje su oni naveli, ne nalaze se u
spiskovima koje su nam predale hrvatske vlasti. Jedna zena je izjavila da je
videla mnoge leseve, gotovo sve civile, na putu koji je presla da bi dosla u
kasarnu".
I dalje:
"Cetiri lesa civila pronasla je u Zagrovicima 16. avgusta jedna grupa OUN za
ljudska prava. Tela su lezala oko nedelju dana: tri su imala na glavi rupe od
metaka, cetvrti se nalazio u stanju raspadanja zbog cega nije bilo moguce utvrditi
uzrok smrti. Trojica, ubijenih hicima u glavu sa male udaljenosti, imali su oko
pedesetak godina: jednom od njih bila su otkinuta tri prsta desne ruke (palac,
kaziprst i srednji prst koje Srbi spajaju da bi se prekrstili na pravoslavni nacin). U
Zvjerincu, les jednog civila nadjen je ispred spaljene kuce".
General Alen Foran, Kanadjanin, izjavio je da je video 22 lesa zena, muskaraca i
dece (dva u vojnim uniformama), razbacana po glavnoj ulici koja vodi u kninsku
bolnicu. Osoblje OUN videlo je nekoliko civila ubijenih pri pokusaju da se
domognu kasarne Plavih slemova, pogodjenih granatama hrvatskih bacaca ispred
glavnog ulaza u ovu kasarnu. Tela ovih civila nikada nisu predata sluzbenicima
OUN.
Jedan civilni posmatrac OUN, koji se prikljucio grupi "Akcija za ljudska prava",
izjavio je da je civilnih zrtava bilo daleko vise nego sto su prijavile hrvatske vlasti.
Kaze da je video, kruzeci putevima oko Knina, mnoge napustene automobile,
izbusene mecima i sa tragovima krvi na sedistima. Na ulicama grada video je isto
tako "nesto sto je licilo na masovne grobnice" a sve zgrade imale su tragove
pljacki, razaranja, pozara.
Poverenik hrvatske vlade za civilna pitanja u Krajini, Petar Pasic, izjavio je misiji

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
IHF 18. avgusta da je veliki deo razaranja koja su se dogodila u Krajini posle
njenog oslobadjanja delo civila podstaknutih duhom osvete, ali posmatraci imaju i
previse dokaza da su ona bila delo vojske i specijalne policije. Potvrdivsi nalaze
posmatraca OUN, clanovi misije su napisali da su videli "mnogo automobila i
traktora izresetanih mecima i drugih civilnih vozila koja su zdrobili tenkovi, koja
su takodje nosila tragove krvi".
Jedan stariji vojni posmatrac, pukovnik Stajner Hjertnes, izjavio je misiji IHF da
je dva dana posle prestanka topovskih bombardovanja Knina mogla da se cuje
neprekidna pucnjava iz individualnog oruzja po gradskim ulicama i kucama i u
okolnim zonama; nije se radilo o borbama niti o pucnjima zbog slavlja, nego o
pravim akcijama ciscenja, jedne gradske cetvrti za drugom, kuce za kucom: o
lovu bez milosti na stanovnike koji nisu uspeli da umaknu. Drugi oficir je takodje
izjavio da je naisao na jednog vojnika hrvatske vojske koji je govorio perfektno
engleski americkim akcentom; rekao je za sebe da je placenik na celu jedne
grupe naoruzanih specijalista za likvidaciju "cetnika". I dalje prema izjavi
pukovnika Hjertnesa, placenik mu je pokazao les coveka koga je on ubio samo
jednim metkom u potiljak posto se taj covek vec bio predao.
Prema svedocenju pukovnika Hjertnesa, hrvatska artiljerijska kanonada na Knin u
prvih 31 sat "Oluje" bila je skoncentrisana na tri vojna cilja: zgradu u koju je
smestila svoje sediste "vlada" Krajine, kasarne vojske Krajine u severnom delu
grada i vojna skladista na istoku Knina. Topovska paljba tako je izvedena - izjavio
je pukovnik - da poseje paniku u masu stanovnistva i srpskih vojnika.
IU poslednjim satima njihovog boravka u zoni Knina, u ponedeljak 21. avgusta

1995, clanovi misije IHF zabelezili su ovaj dogadjaj koji se desio u selu Bijeli
Klanac, u opstini Krnjak: rodjaci dveju zrtava hrvatske vojne operacije pronasli su
u svojoj spaljenoj kuci ostatke ljudskih tela delimicno ugljenisanih, Desanke i
Cvije Matijevica, oboje starih oko 65 godina. U blizini ove iste kuce, clanovi misije
pronasli su druga dva lesa i ona delimicno izgorela. Nekoliko metara dalje od ovih
tela, bio je pronadjen les jednog deteta od oko 10 godina. Pretpostavlja se da je
ono, posto je uspelo da pobegne iz kuce pre nego sto su ga dohvatili plameni
jezici, bilo ubijeno hicem iz puske ili pistolja. Telo je bilo u poodmaklom stanju
raspadanja kada je pronadjeno i verovatno su ga u medjuvremenu delimicno
pojeli psi i svinje.
Zamoljen da dâ objasnjenje o lesevima srpskih vojnika i civila koji su pronadjeni
sa rupama od metaka u glavi, najcesce na potiljku i uglavnom o "egzekucijama
po kratkom postupku" ili koje su hladnokrvno izvrsene ocigledno sa male
udaljenosti, general Cermak je dao sledeci odgovor: "Po ovim brdima mogu se
verovatno pronaci jos 200 ili 300 leseva sa rupom u glavi". Egzekucije po kratkom
postupku?
1. septembar 95.
U Pazinu, predsednik istarske regije Lucano Del Bjanko (veliki Hrvat uprkos imena
i prezimena) pozeleo je dobrodoslicu za povratak kuci mladicima iz Istre
povratnicima iz kampanje u "Krajini". Kada je ponovio pozdrav i na talijanskom
jeziku, omanja grupa pocela je da zvizdi, ali je ucutkana jednodusnim aplauzom
ostalih 2.000 prisutnih mladica u uniformi.
Manifestacija u cast mladih vojnika koji su se tek vratili sa fronta odrzana je i u
Umagu, jednom od malobrojnih istarskih gradica u kojem se - uzimajuci u obzir
visoki procenat pripadnika italijanske etnicke skupine - pored hrvatske, na trgu
vijorila i zastava Italije. Medjutim, kada je noc poodmakla i kada se svecanost
blizila kraju, neko je hteo da uzme i odnese, kao trofej otet od "neprijatelja",
Tudjmanu mrsku trobojnicu. Kome bi moglo da bude drago zbog ove, ko zna koje
po redu uvrede nanesene jednoj nacionalnoj zajednici, nasoj, koja je hrvatskoj
vojsci ipak dala stotine mladica.
Javio se jedan od najblizih saradnika Tudjmana, jedan od jastrebova partije na
vlasti, Vladimir Seks, potpredsednik parlamenta. Na pitanje o sudbini teritorija na

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kojima su do 4. avgusta 1995. bili u velikoj vecini Srbi i, kao takve, predmet
zastite posebnog ustavnog zakona kojim su bili stvoreni "autonomni okruzi" Knin i
Glina, odgovorio je: Taj deo ustava koji se odnosi na Srbe nema vise razloga da
postoji, demografska slika u Hrvatskoj se promenila. Za nekoliko meseci bice
potrebno raspisati novi popis stanovnistva da bi se utvrdio tacan broj pripadnika
etnickih i nacionalnih manjina i, na osnovu toga, ponovo definisao ustavni
zakon...
Seks nije uradio nista drugo nego objasnio Tudjmanovu zelju, vec izrecenu 26.
avgusta. Dakle, Zagreb je definitivno porekao obecanje da ce prihvatiti bez
ogranicavanja prava srpske izbeglice koje su pobegle iz Krajine kada budu zeleli
da se vrate, bez obzira kada to bude, na svoju zemlju i u svoje kuce. Obecanje je
dao licno Tudjman na pocetku Operacije Oluja i Tudjman ga je pogazio tri nedelje
kasnije. Sada Hrvatska ima nameru da uvede kruta merila koja ce prakticno
spreciti povratak tog stanovnistva.
Sada svi prizivaju boga pod nacionalnom zastavom, ali manjinama je sve teze da
zive u senci pobednika i crkava okicenih zastavama.
Predstavnik OUN u Zagrebu, Kris Ganes, izjavio je danas da se i dalje nastavljaju
pljacke i paljevine u severnom i juznom sektoru bivse Krajine. Radi se o
pojavama koje su poprimile siroke razmere. Posebno su pogodile zone koje
okruzuju male gradove Otocac, Korenicu, Sinj, Donji Lapac, Plavno. Izmedju
mesta Zverinac i Drnis nijedna kuca nije postedjena od vatre. Hrvatske vlasti su
nametnule velika ogranicenja kretanju posmatraca OUN duz puta juzno od
Gracaca. Na putu izmedju Plavce Drage i Slunja, 50 kuca koje su prekjuce bile
netaknute, danas su pretvorene u pocrnele razvaline.
Resenje problema srpskih izbeglica, koje su se od 5. avgusta sklonile u kasarnu
OUN u Kninu, nije nadjeno ni posle niza novih razgovora koje su najvisi
predstavnici UNCRO imali sa Tudjmanovim predsednickim uredom. Hrvatske
vlasti insistiraju na svom zahtevu da im se izruce 62 osobe koje se smatraju
ratnim zlocincima ili krivcima za oruzanu pobunu protiv hrvatske drzave. OUN sa
svoje strane insistira na zahtevu da okrivljeni budu saslusani u kasarni Plavih
slemova, da bi se sprecilo da budu izlozeni mucenju.
Drago Pilzel, teolog svetovnjak i jedan od najpoznatijih katolickih publicista u
Hrvatskoj, koga smatraju predstavnikom crkvenih vrhova rijecke nadbiskupije,
posvecuje svoj nedeljni komentar u dnevniku Novi List otkricima misije IHF koja
se odnose na pljacke, paljevine i masakre koji su se dogodili u Krajini posle
oslobadjanja tog regiona; zlocine kojima je delom bio svedok, posto se pridruzio
medjunarodnoj istraznoj misiji. Pilzelov komentar (pod naslovom "Drzava nije
sakrament") pocinje podsecanjem ekstremista zagrebackog nacional-sovinizma
da, demokratija ima smisla samo ako postuje dostojanstvo ljudske licnosti.
Pred dokazanim gnusnim delima pocinjenim u Krajini, a tvrdoglavo negiranim od
strane hrvatske vlade, kaze dalje, ova nasa demokratija, iako cesto samo
simbolicna i sacinjena od praznih formi, nalaze nam da dignemo nas glas
optuzbe.
Desava se medjutim da biva optuzen za izdaju nacije i drzave onaj koji prijavljuje
zlocine i kritikuje zablude rezima. Nastavljajuci sa svojim zakljuccima, Pilzel je
obznanio tesku klimu koja je odavno nastupila u Hrvatskoj, ali koja je postala jos
teza u euforiji zbog avgustovske pobede u Krajini uz svakodnevno neprekidno
"velicanje mitova nacije i drzave" i proganjanje kritickih i slobodnih duhova koji
se optuzuju za "antinacionalno delovanje". Postala je tekuca praksa optuzivanje
za "antihrvatsku propagandu" svakoga ko se rukovodi "principima nepovredivosti
dostojanstva ljudske licnosti i njenih dobara".
Nazalost, dodaje, i doajen hrvatskog katolickog novinarstva, don Zivko Kustic,
clankom koji se proslih dana pojavio u Glasu koncila (Glas koncila, Zagreb), da je,
ujedinio svoj glas sa glasovima onih koji bi hteli da eliminisu sa scene celu jednu
kategoriju licnosti, to jest nezavisne intelektualce, branioce ljudskih prava, jednu
vrstu osoba koje nestaju u opstem procesu totalitarizacije u koju smo uvuceni...
Ubedjen sam - nastavlja Pilzel - da bi dobronamernost don Zivka Kustica i ovaj

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
put dosla do izrazaja da se pridruzuo clanovima misije Medjunarodne federacije iz

Helsinkija i Hrvatskog komiteta Ihf, u poseti krajevima oslobodjenim nedavno i,
zajedno sa nama, i video sve ono sto se tamo desilo a sto nije smelo da se desi
posle "Oluje...
Dajuci svoja zvanicna obrazlozenja, i katolicki komentator Pilzel podvlaci da je
takozvana "Srpska republika Krajina" bila cetiri godine "negacija svakog ljudskog
prava" i zbog toga osudjena na propast: "Pravda, zaista, zeli da zlocinacka ruka
bude zaustavljena i da prestanu zlocini". Postalo je svakako neophodno da se
oruzjem oslobodi hrvatska teritorija iz koje su izgnani - kao zrtve nasilja srpskih
secesionista, sa ranjenom dusom i telom - oko 70.000 hrvatskih drzavljana; i bilo
je nemoguce da u tako sirokoj operaciji kakva je bila "Oluja" od 4-7 avgusta budu
postedjeni civili.
Ali ne mogu se umanjiti ili negirati zlocini pocinjeni u operaciji, ne mogu se
precutati plodovi nasilja i mrznje koji su nikli na hrvatskom stablu; ne moze se
sakriti, pred toliko mnogo dokaza, da je primarni cilj (a ne posledica) ratne
operacije, osim ponovnog osvajanja teritorije, bio istrebljenje srpskog
stanovnistva.
Da su mrznja i osveta vodili umove i dela oslobodilaca pokazuju "pljacke,

paljevine i nasilja" koje je pomenuo javno, eto, i Pilzel, koji smatra da je veoma
opasno odustati od zahteva za bar minimum postovanja ljudskih prava, onaj
minimum od kojeg smo jos uvek daleko...
Katolicki komentator zakljucuje svoja razmisljanja isticuci: a) hrvatska vlada
nastavlja da tolerise zlocine u Krajini; b) pokusava (bezuspesno) da ih zataska i
da ucutka onog ko ih prijavljuje; c) sprecava svaku neposrednu inicijativu za
olaksanje povratka gradjana srpske etnicke pripadnosti "koji bi, medjutim, imali
sva moralna i gradjanska prava da se vrate posto su bili primorani da pobegnu u
dugim kolonama izazvani "Olujom".
unutar zemlje i u inostranstvu neprijatelje Hrvatske, kao sto to rade Tudjman i
razni don Zivko Kustici suoceni sa prijavama zlocina. Pravi neprijatelji Hrvatske su
oni koji, kako tvrdi Pilzel, "i dalje pljackaju, podmecu pozare i ubijaju" ili - kako je
rekao izaslanik vlade iz Zagreba upucen u Krajinu, Petar Pasic - "ljudi koji su laki
na obaracu" "koji trose ljudske zivote bez ikakvog razloga, orobljavaju Hrvatsku,
huskaju siromasne protiv siromasnih, svaki dan bezocno lazu, suzavaju prostor
slobode i demokratije". Pilzel se pita: jesu li nam mozda prijatelji oni koji
izjavljuju, kao sto cini ministar Bosiljko Misetic u ime nase vlade, da Hrvatska ne
zeli da u njoj zive osobe koje pripadaju nekom drugom narodu? Jesu li to mozda
oni koji, u ime vlade, imaju nameru da legalizuju pljacke izvrsene u toku
operacije "Oluja", objavljujuci novi Zakon o nacionalizaciji?
Jesu li to oni koji nesretnim izbeglicama iz banjalucke biskupije i iz Vojvodine
nude Hrvatsku kao konacno resenje, misleci tako da poboljsaju hrvatsku
demografsku situaciju? Da li su to oni koji obeshrabruju povratak hrvatskih i
muslimanskih izbeglica u Bosnu i Hercegovinu podrzavajuci tako srpske mas-
medije koji optuzuju katolicku crkvu da je organizovala egzodus katolika iz
njihovih kuca i njihovih parohija?..
Zlocini koje su pocinili razni Karadzici, Mladici, Seselji, Arkani i drugi srpski lideri u
bivsoj Jugoslaviji, dobro su poznati. Ali njihova gnusna dela ne mogu sluziti kao
alibi hrvatskim ekstremistima na svim nivoima, "koji kompromituju legitimnost i
kredibilitet hrvatske drzave i njene demokratije". Zlocini srpskih lidera ne smeju
opravdati hrvatske zlocine niti spreciti hrvatske demokrate da se bore za bolju
Hrvatsku, za Hrvatsku koja nece tolerisati pokolje, pljacke, razaranja i da se bore
cak - zasto da ne - sve dok hrvatski predsednik Tudjman ne prestane da se
pretvara u Titovu karikaturu, oponasajuci sve njegove negativne osobine.
Hrvati i Muslimani koji napustaju Bosansku Krajinu (Bosanska Krajina, oblast
Banjaluke) bezeci u Hrvatsku preko reke Save, u visini Davora, bili su protagonisti
jednog incidenta koji je mogao da izazove uzasnu tragediju: velika skela koja je,
zaslugom Eme Bonino i novcem Evropske Unije popravljena da bi isla i vracala se

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
od jedne do duge obale reke, vec posle svog prvog prelaska potopljena je na
bedan nacin. Izbeglice - do sada ih je preslo 17.000, skoro 1.000 na dan - vratili
su se malim camcima koje su iznajmljivale srpske camdzije za skupe pare. Oni
koji su se ukrcali na skelu uspeli su na jedvite jade da se spasu. Da bi sredila tu
skelu, Evropska unija je izdvojila 7.500 maraka.
Pocev od poslednjeg dana avgusta, vlada iz Zagreba ima nameru da uputi sve
kontingente izbeglica na teritoriju zapadne Bosne koju je okupirala hrvatska
vojska, a tacnije u Glamocku Ravan i na visoravan Bosanskog Grahova odakle je
isterano srpsko stanovnistvo u ofanzivi krajem jula i pocetkom avgusta.
Po povratku kuci prelistavam na brzinu hrvatske novine. Nastavlja se pobednicka
euforija i isto tako, nazalost, prizori divljastva u Krajini. Objavljeno je nekoliko
dokumenata Hrvatskog Helsinskog komiteta. Prijavljuju nove dogadjaje koji su se
desili na severnom sektoru regiona koji je oslobodjen i ociscen od Srba.
U selu Hrastovac Gornji pronadjen je les Mile Stojakovic; u selu Svinjica
pronadjena su druga dva lesa neidentifikovanih civila. Odvela ih je vojska ili
policija, vise se nisu vratili a cetvorica civila su nestali bez traga: Dejan Jove
Malbasa, uhapsen u Usticima, Bogdan Milana Vukelic, Dusan Grbe i Nikola
Milakovic, sva trojica uhapseni u Lickim Jesenicama.
Na severnom sektoru bivse Krajine "paljevine kuca su bile manje brojne od onih
registrovanih na sektoru Knina, ipak pljacke su bile sistematske i totalne".
U Rusevici, petnaest dana posle oslobadjanja regiona, jos su se mogli videti

vojnici hrvatske vojske kako voze traktore koji vuku prikolice krcate opljackanim
stvarima. U selu Vilin Kriz, u blizini Krstinja, prizor se ponovio pred grupom
posmatraca Komiteta. I tako je bilo svuda, bez izuzetka.
Poneko, na srecu, jos nalazi hrabrosti da prstom ukaze na zlo.
Drugo danasnje zlo je programirano preseljavanje (neki govore o deportaciji)
hrvatskih izbeglica iz Karadziceve Bosne u krajeve zapadne Bosne koje kontrolise
hrvatska vojska. Dnevne novine Novi List iz Rijeke ostro komentarisu tuzni
dogadjaj koji je slucajno izbio na videlo zbog pobune onih izbeglica koji su stigli u
Sibenik posto su putovali tri-cetiri dana, pod dramaticnim uslovima, kroz
Hrvatsku.
Dalmatinski dnevnik Slobodna Dalmacija, koji je prvi otkrio dogadjaj, daje naslov
"Bili smo oteti!", objasnjavajuci da su hrvatske vlasti, ukrcavsi kontingent od 240
izbeglica u pet autobusa, odvojili su na silu clanove jedne te iste porodice, tako
da su rodjaci nekolicine tih nesretnika, svojim automobilima pratili autobuse koji
su kruzili Hrvatskom bez zaustavljanja, osim kada bi dozvoljavali putnicima da
obave svoje telesne potrebe pokraj puta, posle cega su odmah nastavljali
jurnjavu u nepoznato. Odrediste se doznalo tek kada su se izbeglice najzad
pobunile, u Dalmaciji, odbijajuci da da odu na ravan Glamoc-Grahovo koja je
ostala pusta posle bekstva srpskog stanovnistva. Prema namerama Zagreba,
upravo taj region morace da bude naseljen Hrvatima koji su oterani iz Banjaluke.
U danasnjem Novom Listu iz Rijeke, Jelena Lovric objavljuje: Izbeglice izjavljuju
da su bili nasilno zatvoreni, oteti. Zbog toga zahtevaju da se vrate u Davor da bi
se ponovo spojili sa clanovima porodice od kojih su odvojeni...
Druge izbeglice, u konvojima kao sto su oni sto su stigli u Dalmaciju a upuceni u
Glamoc, dosli su u razna mesta na teritoriji Hrvatske, koja su nedavno
"oslobodjena". Hrvatske vlasti obecavaju svima posao i smestaj u kucama
odbeglih Srba. Tesko je reci kako ce se zavrsiti ova nova drama, ali vlada iz
Zagreba svakako ne postuje dostojanstvo ovih nesretnika. Na njih se gleda samo
kao na "ljudski materijal" koristan za naseljavanje, iliti hrvatizaciju, teritorija
otetih od Srba, u Hrvatskoj i Bosni. Oni su etnicki materijal - pise Lovriceva -
pogodan da popuni prostore koji su ostali prazni. gurnosti hrvatske drzave...
Hrvatskoj je potreban sto veci broj Hrvata, kako je rekao Tudjman, da bi naselili
novooslobodjene krajeve. Manje ili vise istu stvar rade Karadzic i Milosevic
gurajuci srpske izbeglice koje su pobegle ili izgnane iz Hrvatske da zaposednu

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kuce Albanaca i Hrvata na Kosovu, Hrvata i Madjara u Vojvodini, Hrvata i

Muslimana izgnanih iz bosanskog regiona Banjaluke.
Ono sto se desava u Hrvatskoj jasno je najavio Tudjman, koji je, otvoreno
priznao -pise Lovriceva- sve ono u sto se godinama sumnjalo. U takozvanom
"vozu slobode", podstaknut euforijom trijumfa a i necim drugim, otvoreno je
rekao da smatra kako je to sto je Krajina ispraznjena od Srba osnovni uslov
postojanja i sigurnosti hrvatske drzave...
Tudjman je doslovno rekao: Buducnost hrvatske drzave nije mogla da bude
sigurna sve dok su se Srbi nalazili u Kninu...
Uz to Tudjman nije krio olaksanje zbog njihovog odlaska, otkrivajuci na taj nacin
- pise Lovriceva - kako je poziv da ostanu na toj teritoriji, koji je uputio
stanovnistvu na pocetku operacije ponovnog vojnog osvajanja Krajine bio upucen
samo da bi spasio obraz pred svetom... Sada je (u govoru iz "voza slobode") taj
narod nazvao, kako je rekao, karcinomom, malignim tumorom koji je, u srcu
Hrvatske, razarao hrvatsko nacionalno bice. I dodao: Nema mogucnosti za
povratak na prijasnje stanje...
Nije pozvao taj narod da se vrati. Naprotiv, cinicno im je pozeleo sretan put,
proprativsi zelju mnostvom vulgarnih izraza, ruznih, nedostojnih jednog
drzavnika, dozvoljavajuci da mu iz srca izadju reci iz kojih su kiptele mrznja i
osveta.
Komentatorka Novog lista odmah zatim dodaje: Ovde se radi o preciznom
programu etnickog ciscenja kako bi rekao ministar inostranih poslova Kinkel, sto
dokazuje poziv koji je Tudjman vise puta uputio svim Hrvatima rasejanim na sve
cetiri strane sveta, od Banjaluke i Vojvodine do Cilea i Novog Zelanda, da se
pripreme za povratak u Hrvatsku. Hrvatska je prazna i ima potrebu da bude
popunjena, ponovio je vise nego jednom, obecavajuci da ce onima koji se budu
vratili biti dodeljene napustene kuce i imanja. Proglasio je za prioritetni zadatak
nacionalne politike povratak Hrvata u domovinu, od kojeg je jedino vaznije
oslobadjanje Vukovara...
Prema komentatorki, drugim recima radi se o opciji "Svi Hrvati u jednoj drzavi",
koja je identicna onoj koju je svojevremeno lansirao Milosevic za Srbe. Opcije
koje pretpostavljaju, upravo, etnicko ciscenje, istrebljivanje i premestanje celih
naroda, biblijski egzodus koji se odvija pred nasim ocima. Egzodus koji je,
uostalom, vec pre tri godine dogovorio Tudjman sa Cosicem i Milosevicem, kako
je ovaj prvi otkrio u razgovoru sa novinarima Slobodne Dalmacije pre nekoliko
dana. Naravno, prema Tudjmanu bila je dogovorena "humana razmena
stanovnistva", "dobrovoljno premestanje" ali ne uspeva sve sto se naumi. Posle
se videlo - da kazemo kao Jelena Lovric - da je projekat razmene izmedju Hrvata
i Srba, i drugih etnickih grupa, mogao da bude ostvaren samo na surov nacin,
ratnim sredstvima. Drukcije mnogi gradjani ne bi pristali da napuste svoje kuce...
Ali nehumanost postupanja i izvrseni masakri na raznim stranama, nisu
obeshrabrili hrvatskog predsednika, koji je uz sve to u onom poznatom intervjuu
rekao: Izuzimajuci tragediju ovih ljudi, rezultati ce biti pozitivni, izbeci cemo da
trpimo ulogu Srba u Hrvatskoj koju su imali od turskih vremena do danas...
U punom skladu s Tudjmanom bio je ministar Jure Radic koji je, kada se sreo sa
grupom Hrvata koji su izbegli iz Srema, tvrdio da premestanje naroda moze da
izazove frustracije kod izbeglica ali, sa nacionalne tacke gledista je pozeljno...
Komentar Lovriceve: Hrvatska zuri da popuni oslobodjene teritorije da bi sprecila
srpsko stanovnistvo koje ih je napustilo i da pokusa da se vrati. Zbog toga je
odlucila da vrati iz Nemacke sve hrvatske izbeglice, koje su do sada tamo nasle
utociste, da bi naselili pustu Krajinu, cime ce u isto vreme, uterati u kasu neku
marku od nagrade koju ce dobiti od nemacke vlade. Mozda se i u srpske kuce
podmecu pozari (nezavisni posmatraci kazu, sistematski) da bi se obeshrabrile
srpske izbeglice koje misle da se vrate...
Holbruk, koga je Klinton poslao u bivsu Jugoslaviju, nedavno je razjasnio: "Srbi iz
Krajine imaju pravo da se vrate u Hrvatsku. U protivnom imaju pravo na naknadu
za napustenu imovinu". Ponasajuci se onako kako se sada ponasa, Hrvatska

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pokazuje da je spremna da plati naknadu (u nekoj daljoj buducnosti) umesto da

primi natrag srpske izbeglice. Sa druge strane, naknada ce biti onoliko niza koliko
vise Hrvata bude primorano da napusti kuce i zemlju u Srbiji, ili u onom delu
Bosne koji je pod kontrolom srpskih vlasti. Jednog dana drzave bivse Jugoslavije
ce medju sobom poravnati dugove, razmenjujuci na papiru "imanja doticnih
drzavljana izbeglica". Srbija i Hrvatska smatrace cak i da su zaradile: iako nista
nisu investirale, dobile su ono sto su zelele. Uz mogucnost, kao dodatak, da
instrumentalizuju izgnanike za politicke, partijske, izborne ciljeve.
I jedan i drugi rezim moci ce da se prave kako su dobri deleci tudje kuce i imanja
onima koji su sve izgubili i koji su izgnani iz sopstvene kuce i rodjene zemlje da bi
se obreli u novim, stranim krajevima (uprkos etnickoj pripadnosti), gde ce biti
neprekidno ucenjivani zbog krova koji im je "poklonjen".
Ali, kao sto se videlo, plan rezima iz Zagreba predvidja i naseljavanje one
teritorije u Bosni i Hercegovini na koju je Hrvatska stavila svoju sapu: regiona
jugozapadne Bosne, na prvom mestu zone Glamoca i Grahova, gde je
Tudjmanova vojska pobola svoju zastavu rugajuci se bosansko-muslimanskom
"savezniku". Za vreme istorijskog putovanja "vozom slobode", Tudjman se
preterano hvalisao da je ostvario svoj plan "pojacavanja krhke hrvatske kifle". O
"hrvatskoj kifli" govorio je prvi put pre pet godina, za vreme prve izborne
kampanje, objasnjavajuci kako Hrvatska ne moze da bude bezbedna u svojim
sadasnjim granicama. Bilo je jasno da je njegov plan podrazumevao izmenu
granica republike i razmenu stanovnistva. Sve ono sto se ne moze postici bez
rata.
Danas Tudjman tvrdi da ce stvaranjem hrvatsko-muslimanske bosanske
federacije i pripajanjem ove Republici Hrvatskoj, u formi konfederacije, "kifla"
postati velika pogaca. Nije slucajno ministar Jure Radic, jedan od najuzih
Tudjmanovih saradnika u vrhu partije na vlasti i drzave, vise puta ovih dana
ponovio da su bosanske teritorije Glamoca i Grahova "vekovne hrvatske
teritorije", iako su do pre svega nekoliko nedelja bile naseljene iskljucivo srpskim
starosedeocima. Govoreci o ovim teritorijama i najavljujuci nameru zagrebacke
vlade da ovde smesti jedan deo Hrvata izgnanih iz regiona Banjaluke, Radic se
ovako izrazio: Otici cete u susednu Bosnu, na teritoriju pod hrvatskim
suverenitetom, koju stiti hrvatska puska...
I ova razmisljanja su prisutna u komentaru Novog Lista koji dodaje: Sada u ovu
prljavu igru i u ovu trgovinu ljudskim bicima pokusavaju da uvuku i Crkvu. Mozda
zbog toga, sto ce uz njenu pomoc, projekat biti lakse ostvaren; mozda da bi
uprljali Crkvu, da bi ponistili njen nekadasnji polozaj, kada je kao barbarski
ocenila projekat takozvanih "humanitarnih razmena" stanovnistva. I akcenat koji
se ovde stavlja na hrvatsku katolicku crkvu je u vezi sa onim sto je rekao
ministar Radic, koji je zahtevao od klera iz regiona Banjaluke da se stavi na celo
hrvatskih izbeglica i da ih vodi u krajeve koje su napustili Srbi "koji su deo
vekovnog hrvatskog prostora" i u koje zbog toga mora ponovo da se naseli
hrvatski narod...
Prosle nedelje bila je odrzana specijalna misa za Hrvate koji su, tek pristigli iz
regiona Banjaluke, odvedeni u Vrginmost da nasele taj gradic Krajine kojeg su
napustili Srbi. Bila je to prva misa u istoriji toga kraja, a dobila je, medjutim,
poseban znacaj i zbog prisustva visokih funkcionera hrvatske drzave. Verski
obred je prenosila, direktno, televizija iz Zagreba, mozda da bi se stavilo do
znanja celom hrvatskom narodu - pise Novi List - da projekat naseljavanja uziva
blagoslov Crkve...
Na teritorijama "oslobodjenim" od srpskog stanovnistva u Hrvatskoj i susednoj
Bosni i Hercegovini svestenicima se obecavaju razne privilegije. Fratrima se nude
zemljista pogodna za podizanje samostana i crkava. Trapistima koji su oterani iz
Banjaluke ponudjeno je da se presele u Lapac, u Krajini, gde nikada do sada nije
bilo katolickog manastira. U jednom susretu sa glavnim vikarom Franjevackog
reda, ministar Radic je predlozio, da se u oslobodjenim krajevima, izmedju

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Rijeke, Gracaca i Karlovca, osnuje nekoliko novih samostana kao zarista zivota i
duhovne obnove hrvatske nacije...
Ostaje otvoren problem katolickog biskupa iz Banjaluke, monsinjora Franje
Komarice. Kuda ce s njim, u Glamoc ili u Korenicu? To je jedini svestenik, do
sada, koji nije hteo da napusti Bosnu koju kontrolisu Srbi, podnoseci najgore
progone.
Kazu da ce krupna, brza i efikasna vojna akcija NATO protiv srpskih polozaja oko
Sarajeva, koja je obavljena u ovim prvim danima septembra kao reakcija na
"masakr u trznici" (39 mrtvih i 80 ranjenih), navesti Karadzica i druge srpsko-
bosanske vodje (i one iz Beograda) da popuste, da najzad pregovaraju o miru, da
prestanu sa ovim uzasnim ratom koji je do sada prouzrokovao, od Hrvatske do
Bosne i Hercegovine, gotovo 300.000 mrtvih. Samo u Sarajevu ubijeno je 12.500
ljudi, od kojih su 2.000 bila deca. Ali sta ce doneti pregovori? Kakva je prava
namera odgovornih iz velikih sila i same trojice "velikih" iz bivse Jugoslavije,
Milosevica, Tudjmana i Izetbegovica? Da li je jos moguce vaskrsnuce Bosne i
Hercegovine kao unitarne, nezavisne i suverene drzave, demokratske,
multietnicke i multikulturalne. Ili ce doci do federacije kantona manje ili vise
etnicki "cistih"?
Ili do federacije triju nacija? Ili do konfederacije federacija? Ili ce se zavrsiti tako
sto ce biti podeljena izmedju Hrvatske i Srbije? Da li ce Srbi, Hrvati i Muslimani iz
Bosne i Hercegovine moci da zive zajedno u jednoj drzavi posle toliko mnogo
zlocina koje je pocinila svaka strana za vreme ovog rata sistematskim "etnickim
ciscenjem", deportacijama i proterivanjima celokupnog stanovnistva?
Voleo bih da gresim (jer sam ubedjen da bi samo jedinstvena i demokratska
Bosna mogla u buducnosti da izbegne sukobe) kada smatram da ce nosioci vlasti
u Beogradu i u Zagrebu i oni koji su u Bosni ukaljani najgorim zlocinima (a to nisu
samo Mladic i Karadzic), na kraju nametnuti takozvanu "novu stvarnost" kao
jedino moguce resenje, a to znaci deobu Bosne i Hercegovine, njenu podelu na
dva skoro jednaka dela, od kojih ce jedan pripasti Srbima a drugi Hrvatima i
Muslimanima.
Srpski deo ce stupiti u savez sa Srbijom, unutar srpsko-crnogorske federacije
(nova Jugoslavija), dok ce muslimansko-hrvatski deo stupiti u savez sa
Hrvatskom.
Hrvatsko-muslimanska konfederacija, ipak, tesko ce moci dugo da traje, ako se
imaju u vidu duboka razmimoilazenja koja postoje izmedju Sarajeva i Zagreba,
bojazan Muslimana da ce postati obicni sateliti Hrvata, i suvise ocigledne teznje
Zagreba da uspostavi svoju politicku prevlast u muslimanskoj Bosni u kojoj, u
medjuvremenu, opstaje i jaca takozvana "Hrvatska republika Herceg-Bosna". Ova
poslednja, pre ili kasnije, zatrazice "ujedinjenje sa rodnom grudom" a Zagreb
nece imati primedbe na ponudu za prisajedinjenjem.
U krajnjem slucaju, dobice se Bosna podeljena na tri dela: srpski, hrvatski i
muslimanski, od kojih ce dva zavrsiti kao sastavni delovi Srbije i Hrvatske a treci
se pretvoriti u malu drzavu bosanskih Muslimana, Malu Bosnu Bosnjaka, kako
sami sebe nazivaju Muslimani iz toga kraja. Malu Bosnu koja bi postala naslednik
i nastavljac sadasnje Republike Bosne i Hercegovine priznate od OUN. Slaba
satisfakcija.
Mnogo puta Tudjman je u proslosti ponavljao da, nije bilo i nece biti moguce da
Jugoslavija prezivi kao multinacionalna drzava, da nije moguca egzistencija
multinacionalne Bosne i Hercegovine...
O tom pitanju Milosevic je uvek imao isto misljenje. Dvojica "neprijatelja" se
slazu. Onako kako su se slozili i kako se slazu, o neophodnosti preseljavanja i
razmene stanovnistva radi stvaranja "etnicki cistih" teritorija. Kada rat jednom
bude zavrsen, nadajmo se uskoro, vodje iz Beograda i Zagreba, namecuci punu
pokornost "Republici Srpskoj" u Bosni i "Hrvatskoj republici Herceg-Bosni",
dovrsice proces "ciscenja" koji je zapocet u vreme ovog prljavog rata i velikim
delom zavrsen zahvaljujuci njemu koji je iz njihovih kuca i sa njihove zemlje
isterao 3/5 Muslimana iz Bosne, 2/5 Hrvata i vise od 300.000 Srba.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
A medjunarodna zajednica? Voleo bih da gresim, ali se bojim da ce potvrditi

(ratifikovati) podelu i etnicka ciscenja, prihvatajuci tako logiku srpskog i
hrvatskog nacionalizma koji ce doziveti da im najzad budu krunisani snovi o
velikoj Srbiji i o velikoj Hrvatskoj. Gubitnici ce biti Muslimani iz Bosne koji ce,
svedeni na enklavu u prostoru bivse Jugoslavije, izgubiti ekonomsku nezavisnost i
bice primorani, da bi preziveli, da podnose i politicki tesku a svakako ne prijatnu
"naklonost" dvojice "velikih" Balkanaca. Ili ce pokusati da se otarase neugodnih
zastitnika trazeci pomoc od islamskih drzava, pretvarajuci se tako u elemenat
smetnje i nestabilnosti na Balkanu.
3. SEPTEMBAR 95.
Imajuci u vidu prevremene izbore, hrvatska vlada je dozvolila penzionerima - po

naredjenju Tudjmana - celog meseca septembra da putuju drzavnom zeleznicom
a da ne plate kartu. Udruzenje penzionera pitalo je vladu kako to, da umesto ovih
"neverovatnih septembarskih setnji" koje su besplatne, penzionerima nije vraceno
trinaest mesecnih penzija koje im drzava duguje vec tri godine. Radi se o jednoj
od mnogih politickih manipulacija koje se nizu u Hrvatskoj posle "Oluje" u Krajini
radi uvecavanja moci vladajuce Tudjmanove partije.
Pisac Vlado Gotovac komentarisao je u svom poznatom stilu i rekao da ovaj rezim
nastoji svim sredstvima da iskoristi vojnu pobedu kako ne bi polozio racuna pred
javnim mnjenjem o losim postupcima koji su se dogodili u poslednje cetiri godine.
U ime pobede, hrvatski narod morao bi da oprosti otimacine i druge zlocine, da
zaboravi poraznu ekonomsku situaciju i poraznu situaciju u svojim nacionalnim
institucijama. U ime pobede, hrvatski narod bi morao da zaboravi grehove onih
koji su pre cetiri godine poveli Hrvatsku u propast i na put totalitarizma...
Iz Goslara, u Nemackoj, organizacija Dehos-Forum za Hrvatsku, ili "vrhovni
demokratski parlament Hrvata" nastanjenih u toj zemlji, njih oko 400.000,
poslala je masmedijima u Hrvatskoj jedan dokument koji se nije svideo
Tudjmanu. Dosad je Dehos bio predstavnik vlade iz Zagreba u Nemackoj i bice to
i dalje. Ovoga puta, medjutim, doslo je do izuzetka: reakcija udruzenja hrvatskih
patriota u Nemackoj na ono sto se dogodilo u Operaciji oluja u Krajini zvuci kao
optuzba.
U svom prvom delu dokument izrazava likovanje "zbog brze pobede postignute u
vojnoj operaciji koja je dovela do reintegracije Krajine u drzavno telo Hrvatske" i
nastavlja pa kaze da ostaje gorak ukus reintegracije bez reintegrisanih. U
njihovim redovima Hrvata u inostranstvu i u jednom delu hrvatske dijaspore
ostavila je mucan utisak cinjenica, svima ocigledna, da je u krajevima Bosne i
Hercegovine, Vojvodine i Hrvatske u toku masovno etnicko ciscenje, biblijski
egzodus naroda, ostvaren na etnicko-rasnoj osnovi, sa ciljem da se stvore etnicki
homogene teritorije tamo gde su narodi vekovima ziveli zajedno.
Nije dovoljno reci da su hrvatski drzavljani srpske etnicke pripadnosti okrenuli
ledja svojoj hrvatskoj domovini, slivajuci se u kolone izbeglica koje su se uputile
na istok. Treba takodje reci da su njihove kuce bile opljackane i da se preventivno
pljackaju, pale i demoliraju, pa se mnogi iz organizacije pitaju kakva je razlika
izmedju onoga sto se dogodilo 1991. i onoga sto se dogadja 1995. Vec dve
godine, ali sada sa posebnim intenzitetom, u toku je isterivanje sa njihove zemlje
stanovnistva razlicite etnicke pripadnosti: Hrvata, Madjara, Bosanaca i Srba iz
Vojvodine, Bosne i Hercegovine, iz Hrvatske i iz Sandzaka. Mnogi veruju da je sve
ono sto se dogodilo u tim krajevima bilo dogovoreno.
Pocelo se sa ciscenjem Hrvata iz istocne Slavonije, Baranje, Vukovara, Iloka;
nastavilo se sa isterivanjem Muslimana iz Bijeljine, istocne Bosne, iz Prijedora i
progonom stanovnistva koje je pogodjeno 1993. oruzanim sukobima izmedju
Hrvata i Muslimana u Bosni. Ova nasilno, menjanje demografskih struktura uslo
je sada u zavrsnu fazu. U Hitlerovo vreme to se zvalo "Die EndlÎsung", Hrvatska
ima lepsu definiciju: "humanitarno preseljavanje". Za vreme II svetskog rata

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
njegove zrtve su bili Jevreji, sada bi verovatno trebalo to da budu Muslimani iz

Bosne. Cinjenica je da se mnogima u Hrvatskoj oteo uzdah olaksanja kada su Srbi
sa ponovo pripojenih teritorija, koje su sada puste, otisli manje vise dobrovoljno.
Mnogi su dosli do fatalnog zakljucka da narodi bivse Jugoslavije mogu bez sukoba
da zive jedino u sopstvenim etnicki cistim rezervatima.
Ako je tako - a izgleda da su se neke licnosti koje poznajemo postarale da tako
bude - onda sva ova barbarska proterivanja i ova preseljavanja stanovnistva, ne
humana nego nehumana, jedino su resenje: bolno, brutalno, divljacko, tipicno
balkansko, ali nazalost jedino. Ili bice bar dotle dok glavni organizatori ovih seoba
naroda budu imali vlast i podrsku da ostanu na vlasti.
epoha. Radi svog interesa, Evropa nikada nece moci da prihvati pobornike
"etnicke higijene". Poslednji pobornici takvog barbarskog mentaliteta izvrsili su
samoubistvo u prolece 1945. ispred rusevina bunkera Kancelarije Rajha u
Berlinu...
4. SEPTEMBAR ’95.
Pesnik i knjizevni kriticar Vlado Gotovac, koji je bio na celu "hrvatskog proleca"
70-ih godina i izdrzao osam godina zatvora zato sto je organizovao i vodio pokret
za otcepljenje Hrvatske od jugoslovenske federacije, danas je jedan od glavnih
lidera Socijal-liberalne partije i zestoki protivnik Tudjmanovog rezima.
Na jednoj konferenciji za stampu u Osjeku rekao je: "Prividno se nalazimo pred
dobrocudnim trijumfalizmom ovog rezima i cak pomalo komicnim. To je,
medjutim, hrvatski put u totalitarizam. U svom pocetku totalitarizam uvek izgleda
smesan, covek veruje da su to smesni neozbiljni ljudi, nesposobnjakovici,
poluprimitivci, neznalice... Na kraju se uveri da su to opasni tipovi. Ova opasnost
danas preti Hrvatskoj. U Hrvatskoj se stvara jednopartijski rezim, partija na vlasti
zeli da dominira na svim nivoima, zeli da odstrani svaku opoziciju, da ucutka sve
slobodne duhove, da izbrise svaki pluralizam."
Istog misljenja je i Marko Veselica, drugi predstavnik hrvatskog nacionalizma, koji
se istakao 70-ih godina, a koga je Tito tada odstranio. Veselica je sada lider
Hriscansko-demokratske partije Hrvatske, koja iako je bliska Tudjmanovoj partiji,
pokusava da spasi politicki pluralizam. Rekao je da smo na pragu totalitarizma, a
da demokratiji predstoji skora smrt. Veselica je pored toga javno ukazao na
situaciju koja je vec ostavila svoj pecat na kraj ovog leta 1995. uoci prevremenih
politickih izbora krajem oktobra i pocetkom novembra.
Za mesec dana, nudeci ministarske polozaje i polozaje u diplomatiji, direktorska
mesta u velikim drzavnim preduzecima i druge privilegije, Tudjman je uspeo da
prevede u redove svoje partije brojne predstavnike opozicije, ali narocito najjace
nevladine partije, socijalno-liberalne. Ova partija, koja je jos pre mesec dana
zauzimala 16 odsto mesta u Saboru (parlamentu), danas je svedena na 8 odsto
zahvaljujuci prelascima na drugu stranu barikade. Instrumentalizacijom vojne
pobede u Krajini i Bosni, Tudjman nastoji da ukloni i poslednje prepreke na svom
putu ka diktaturi.
U medjuvremenu nametnuo je vladi, a vlada ce nametnuti parlamentu (imajuci u
vidu da vec u sadasnjoj skupstini partija na vlasti drzi apsolutnu vecinu mesta),
novi izborni zakon koji povecava na 5 odsto glasova donju granicu za ulazak u
parlament, na 8 odsto ako je lista formirana od dve partije i na 11 odsto ako su
udruzene vise od dve partije.
U grupaciji od 40 i vise malih partija opozicije koje sada postoje u Hrvatskoj,
beznacajnih musica pred slonom od Tudjmanove partije, na proslim izborima
jedva sest ih je uspelo da predju prag od 3 odsto, a od ovih samo dve su presle 5
odsto. Moze se zamisliti sta ce se dogoditi naredne jeseni. Vesto manevrisuci
vojskom i policijom koje su veoma jake i odane rezimu, sa svim masmedijima koji
su neposredno ili posredno u rukama drzave i sa drugim sredstvima kojima
raspolaze, Tudjman ce biti apsolutni gospodar. Da li ce Hrvatska dobiti novog
Causeskua?

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
PIzborni zakon nije jedini novi zakon koji ce Tudjman izglasati u Saboru pre nego
sto bude raspusten narednih nedelja. Danasnji hrvatski listovi obavestavaju da je
na jucerasnjoj sednici vlada odlucila da podnese dva predloga zakona zahvaljujuci
kojima ce sam parlament biti gotovo ociscen od predstavnika nacionalnih
manjina. Prvi zakon, ukinuce praksu popisa stanovnistva u razmaku od deset
godina, namecuci vanredni popis stanovnistva u prvih 15 dana aprila 1991. Vec
sledeceg proleca. Podnoseci Nacrt zakona potpredsednik Bosiljko Misetic je rekao
da je od poslednjeg popisa, onog od aprila 1991, demografska struktura
nezavisne i suverene Hrvatske pretrpela duboke promene: prvo zbog srpske
agresije u leto ‘91 a zatim zahvaljujuci hrvatskoj vojnoj operaciji "Oluja" koja je
uklonila iz Hrvatske najveci deo srpske etnicke grupacije.
Radi donosenja zakona o popisu stanovnistva bice nametnut hitan postupak: bez
rasprave u komisijama, skracena rasprava u sali parlamenta, glasanje po
najkracem postupku. Insistirajuci na "demografskim poremecajima do kojih je
doslo u Hrvatskoj", potpredsednik je razjasnio sta se zeli postici popisom
stanovnistva i razlog zbog kojeg je hrvatska vlada postavila nepremostive
prepreke da bi sprecila povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku. Poslednji popis
stanovnistva, onaj iz 1991, pokazivao je prisustvo u Hrvatskoj oko 600.000
drzavljana srpske etnicke pripadnosti. Na osnovu podataka kojima danas
raspolaze vlada iz Zagreba, od 1991. i kasnije, njih oko 300.000 (tacno 299.525)
bili su primorani da napuste teritoriju Hrvatske, zbog cega bi osoba koje su
ostale, rastrkanih skoro iskljucivo po vecim gradovima zemlje, trebalo da bude
malo vise od 280.000.
Zeleci, u prvom redu da proveri brojnost nacionalnih manjina i da pruzi vladi
osnovna saznanja radi programiranja i ostvarivanja politike "hrvatizacije
Hrvatske", popis stanovnistva u aprilu 96. posluzice da se postave prepreke:
pripadnika manjinskih grupa ima toliko i nijedan vise nece biti priznat. Pod
pretpostavkom (ali to nece smeti da se dogodi) da se izvestan broj hrvatskih
drzavljana izbeglica srpske, madjarske, italijanske itd, etnicke pripadnosti vrati u
Hrvatsku do 2001, vlada ce se uvek i samo pozivati na popis stanovnistva iz (96.
Politicki imperativ je "da se brzo radi"; ko je unutra unutra je, ko je vani ostaje
vani.
Nije slucajno sa zakonom o prevremenom popisu stanovnistva povezan drugi
zakon koji je vlada juce odlucila da podnese: on predvidja obustavljanje nekoliko
odredbi sadasnjeg "Ustavnog zakona o pravima i slobodama etnickih i nacionalnih
manjina Republike Hrvatske". Izmene dovode do ukidanja dva "okruga sa
specijalnim samoupravnim statusom" na teritoriji bivse Krajine (Knin i Glina), gde
je srpska etnicka komponenta bila vecinska. Posto je bila doslovno ociscena u
"Oluji", ne postoji namera da se izbeglicama dopusti da se vrate.
Misetic je potvrdio da, posto se vidi da srpska komponenta ne moze vise da
racuna na dovoljno brojnu celinu neophodnu za osnivanje okruga sa specijalnim
statusom, oni ce biti ukinuti... Taj zakon, navodim usput, odnosi se i na druge
manjine kojima se etnicko-jezicka prava garantuju samo ako na odredjenoj
teritoriji prelaze 8 odsto stanovnistva. Na zavrsetku zasedanja, hrvatski premijer
Nikica Valentic najavio je da ce se naredna sednica izvrsnog odbora odrzati 7.
septembra u Kninu, bivsoj prestonici bivse Krajine. Tacno mesec dana posle
pobede. U medjuvremenu hrvatska Narodna banka iskovala je jubilarni zlatnik:
dukat "hrvatskog kraljevskog grada Knina". I on slavi oslobadjanje Krajine, ili
bolje - da to kazemo recima guvernera banke - odsecanje glave cudovisnoj
tvorevini po imenu srpska Krajina...
Za pet godina Tudjmanovog rezima, hrvatska Narodna banka emitovala je
sedamdesetak jubilarnih moneta i medalja, od njih su dve - od zlata i od srebra -
sa likom "vrhovnika".
Srpska Narodna partija, koja je osnovana u Hrvatskoj pre nekoliko godina pod
okriljem Tudjmana da bi umanjila znacaj radikalnog pokreta Srba "pobunjenika" u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Krajini, podnela je u Zagrebu "Izvestaj Donji Lapac" koji je potpisao predsednik

partije Milan Djukic; on je i jedan od potpredsednika hrvatskog parlamenta.
Djukic, na koga su mnogi Srbi iz Hrvatske gledali kao na izdajnika jer je vise puta
dozvolio da bude instrumentalizovan od strane zagrebackog rezima, sada je i sam
presao medju "pobunjenike". Izmedju ostalog, zbog toga sto ga je do pre dva
dana policija sprecavala da stupi nogom u Krajinu i da ponovo, posle pet godina
odsustva, vidi svoj rodni Donji Lapac. Kada se najzad vratio, 22 dana posle
"oslobodjenja", zatekao je grad 90 odsto opustosen; medju porusenim kucama su
i njegova, kuca njegovog brata i kuca njegovog oca.
Pustosenja su izvrsili, u danima i sedmicama koji su dosle posle zavrsetka ratnih
operacija, pljackasi i palikuce koji i danas kruze ovim krajevima u uniformama
hrvatske vojske ili u uniformama odeljenja specijalne policije. Djukic kaze da
kada je stigao, jednostavno nije prepoznao predeo koji poznaje od kada je
rodjen; nestao je. Zatekao je medjutim tragove koje su ostavili divljaci koji su
veci divljaci od Marticevih ljudi. Od njegove kuce ostale su samo sablasne, ali
ponosne i tvrdoglave, rusevine.
Eto i slucaj Donji Lapac pokazuje da hrvatske vlasti nastavljaju sa sistemom

ciscenja i nameravaju da stvore etnicki cistu hrvatsku drzavu...
To je bio komentar drugog srpskog poslanika u hrvatskom parlamentu (koji
mozda nece moci da bude ponovo izabran na izborima naredne jeseni), Veselina
Pejinovica, koji je najvise predstavnike hrvatskog rezima nazvao "ideolozima zla".
Zatim je upitao, kako to da se hrvatskim drzavljanima srpske etnicke pripadnosti
koji su izgnani iz Krajine brani povratak na njihovu zemlju, ako to jednom budu
hteli, dok Hrvati iz Australije, Kanade i drugih zemalja sveta, cak iako su strani
drzavljani, iako su napustili Hrvatsku pre 50 godina, mogu da se vrate kada zele?
Tudjman im je obecao imanja i kuce Srba izgnanih iz Krajine.
Na svojoj svakodnevnoj konferenciji za stampu u Zagrebu, Kris Ganes je rekao da
su iz bivse Krajine i danas stigle informacije o nastavljanju pljackanja i paljenja
kuca. To se dogodilo u Polaci, Debelom Brdu, Benkovcu, Predoru, Milankovcima,
Ostojicima, i Kostajnici. Vojni posmatraci OUN zabelezili su razaranje pravoslavne
crkve u selu Cetina i rusenje pravoslavne crkve u Cerovlju. U selu Ivosevici
pronadjen je les starijeg coveka sa glavom odvojenom od tela. U Podkonju je
nadjeno telo jedne izmrcvarene starice.
Na fudbalskom stadionu Banjaluke, u srpskoj Bosni, oko 2.000 osoba koje su
izbacene iz svojih kuca, ocekuju da budu prebacene preko reke Save.
5. SEPTEMBAR ‘95.
Partija HDZ, koju je osnovao i kojom jos predsedava Franjo Tudjman, u odnosu
na broj stanovnika zemlje, "najjaca je politicka partija u Evropi". To je
trijumfalisticka izjava koju je dao njen generalni sekretar Zlatko Canjuga na
jednoj konferenciji za stampu odrzanoj uoci prevremenih politickih izbora koje je
zahtevao Tudjman. Pored toga izrazio je sigurnost da ce HDZ pobediti sa veoma
visokim procentom, hvaleci se zatim cinjenicom da je u mnogim zemljama sveta
HDZ osnovala svoje filijale: cak u Maleziji i Portugalu. Prema rukovodiocu partije
na vlasti u Hrvatskoj, ova zemlja dozivljava danas najplodniji period svoje istorije.
Na optuzbu upucenu rezimu da krece ka jednopartijskom sistemu i u

totalitarizam, Canjuga je odgovorio da je to laz, da oni nisu do tada ukinuli
nijednu partiju, a ima ih mnogo. Mozda previse, pedesetak, sve sitno busenje
koje malo vredi a tesko zivi. Sa svoje strane, komentarisuci nedavno, ko zna koje
po redu, odbijanje Saveta Evrope da primi Hrvatsku u svoje redove,
potpredsednik HDZ Ivan Milas je izneo tvrdnju da Savet Evrope nema nikakvog
znacaja u evropskom politickom zivotu. I da nije toliko vazno, za nas, da budemo
primljeni u institucije Evropske unije, nego je vazna cinjenica da je Hrvatska
postala odlucujuci centar u ovom delu sveta!...

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Kao da hoce da odgovori na toliku osionost, dnevnik Novi list iz Rijeke objavljuje
danas dugi intervju sa Florijanom Andreasom Slenhefenom, Austrijancem
rodjenim u Nemackoj, autorom mnogobrojnih dela iz oblasti politicke sociologije.
Prema ovom naucniku Hrvatska nema nikakve sanse da udje u Evropu i postane
njen deo. I ne samo zato sto je zemlja koja jos ima nameru da vodi rat. Glavna
prepreka je u prirodi rezima iz Zagreba koji je radikalno nacionalisticki i previse
ksenofobican. Osim veoma malo izuzetaka, ne postoji slobodna stampa,
masmedije kontrolise rezim. Zatim, veoma su ocigledne simpatije sadasnjeg
hrvatskog rezima prema pokojnom ustaskom rezimu takozvane Paveliceve
Nezavisne Drzave Hrvatske; a to je jedini slucaj u Evropi, nostalgije za nacizmom
i fasizmom na drzavnom nivou.
U Hrvatskoj vrhovi vojske i drugih vaznih drzavnih institucija, pojedini ministri i
vrhovi najvisih vlasti, gledaju sa simpatijama na sve ono sto je apologija
nacifasizma, na sve ono zbog cega se - u Nemackoj, Austriji, Holandiji, Belgiji i
drugim evropskim zemljama - zavrsava na sudu i u zatvoru. Ovaj neofasisticki
stav rezima u Hrvatskoj svakako nije dobra preporuka za Evropsku uniju...
Austrijski naucnik pored toga tvrdi da je za evropski ukus u Hrvatskoj suvise
totalitarizma i autokratije, premalo smisla za stvarnu demokratiju... naravno, rat
moze uvek da bude dobar alibi, ali bar oni, naucnici, umeju da "citaju" razne
rukopise i simbole i da iz njih izvuku potrebne zakljucke. Hrvati uveliko grese ako
misle da se izvan Hrvatske ne zna za njihove pogresne postupke i da se oni ne
analiziraju. Zasto ih cine, on ne zna i to nije njegov problem. On ne zivi u
Hrvatskoj i nema nameru da u njoj zivi...
Koliko dugo ce Evropa zatvarati oci pred gusenjem demokratije u Hrvatskoj i pred
jarmom koji trpi hrvatski narod i nacionalne manjine u Hrvatskoj?
Medjunarodni sud za ratne zlocine pocinjene na teritoriji bivse Jugoslavije, sa
sedistem u Hagu, objavio je danas optuznicu protiv pukovnika Ivice Rajica,
bosanskog Hrvata, bivseg komandanta Druge operativne grupe HVO za sektor
Kiseljak, Kresevo i Vares. Pod pretpostavkom da hrvatske vlasti odluce da ga
predaju sudijama, morace da odgovara zbog masakra izvrsenog u oktobru 1993.
u muslimanskom selu Stupni Do, u centralnoj Bosni. To selo bilo je potpuno
unisteno, posto je osvojeno: 16 golorukih civila koji su pali u ruke clanova
Rajiceve milicije, bili su zaklani; mali broj prezivelih uspeo je da pobegne.
U Kninu je general-pukovnik Ivan Cermak odrzao konferenciju za stampu,
sazvanu kasno uvece, da bi obavestio kako je velika grupa neprijateljskih srpskih
vojnika, posredstvom Plavih slemova OUN, odlucila da se preda hrvatskim
vlastima, izasavsi iz svojih sklonista na obroncima Velebita.
Jedan strani novinar iskoristio je priliku da podseti general-pukovnika Ivana
Cermaka: "Gospodine generale, vrhovne vlasti Hrvatske, ukljucujuci Vas, vise
puta su demantovale masovna ubistva, pljacke i paljevine u Krajini posle
oslobadjanja ove teritorije. Medjutim, ovi zlocini se nastavljaju pred nasim i vasim
ocima. Sta kazete na to?" General je progutao pljuvacku i odgovorio da se
dogadjaju slucajevi bezakonja, a da su medju najnegativnijima slucajevi nasilnog
zaposedanja stanova. Je li to sve sto je prihvatio? Nastavio je kako je vec dao
naredjenje da se uhapse vojnici koji kaljaju hrvatsku vojsku i hrvatsku drzavu.
Dovescemo ih pred vojni sud u Splitu i svim sredstvima cemo spreciti nezakonite
postupke. Dosad bi trebalo da je uhapseno desetak vojnika krivih "za nezakonite
postupke". To je sve...
Postojala je jednom u Labinu, u Istri, nezavisna radio-stanica, LAE. Nju je vlada iz
Zagreba ugusila. Jos jedan dokaz o, kada im je to potrebno, gusenju masmedija
koji nisu po volji rezimu.
Na hrvatskoj drzavnoj TV, parlamentarne opozicione partije imaju samo po cetiri
minuta nedeljno da izloze svoje programe i svoja misljenja. Suocen sa takvom
situacijom, Dobroslav Paraga, predsednik Hrvatske partije prava (desnica),
smatrao je neophodnim da optuzi rezim za pokusaj da od Hrvatske napravi
zemlju kojom dominira samo jedna partija, nedemokratsku drzavu. Izjava je data
u emisiji "Zivot partija" u okviru koje se danas nude famoznih cetiri minuta

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
malom broju partija koje su zastupljene u Saboru.

Predstavnik Hriscanske demokratske unije Marko Veselica izjavio je sa svoje
strane kako je takozvani proces mira u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u stvari
ozakonjenje genocida. Hrvatske opozicione partije dosad su izbegavale sukob sa
rezimom i tako postale taoci rata. Dosao je cas da prestanu sa ovim
potcinjavanjem. Tudjmanov rezim, koji je krenuo u totalitarizam, pokazuje da
vlast shvata na azijatski nacin, po kojem narod sluzi vlasti a ne obrnuto.
Gradovi mucenici u Bosni i Hercegovini, u pravom smislu reci su Sarajevo, Mostar
i Banjaluka. Vise puta sam se pitao kako to da se toliko tragedije skoncentrisalo
na ove gradove obrusivsi se na njihovo izmuceno stanovnistvo. Danas, dok sam
prekopavao po hrpi isecaka iz novina koja nastavlja da raste i koju retko koristim,
pojavila se slucajno jedna stranica bivseg zagrebackog nedeljnika Danas, koji je
ukinut od strane Tudjmanovog rezima da bi se ucutkao jedan demokratski glas u
Hrvatskoj. Navodi rezultate demoskopskog istrazivanja obavljenog izmedju 9. i
11. maja 1991, pre nego sto je poceo bratoubilacki rat u bivsoj Jugoslaviji.
Drzava koju je stvorio Tito, opasno se potresala.
Kada je ljudima postavljano pitanje kako vide buducnost Bosne i Hercegovine,
ovo su bili odgovori: nastavice da bude jedna od republika federativne
Jugoslavije; postace suverena drzava u sklopu jugoslovenske konfederacije;
nestace kao drzavna celina u podeli izmedju Srbije i Hrvatske; ili, postace
nezavisna i suverena drzava sama za sebe bez federativne ili konfederativne veze
sa Jugoslavijom.
Za prvo resenje, a to jest za kontinuitet jugoslovenske federacije izjasnilo se: 91
odsto stanovnistva u Banjaluci gde su Srbi bili (i jesu) vecina, Hrvati na drugom a
Muslimani na trecem mestu po broju; 86 odsto u Sarajevu gde je zajednicki zivot
izmedju Muslimana (u vecini), Srba i Hrvata bio uvek uzoran; 83 odsto u Mostaru
gde je procenat Hrvata, Srba i Muslimana bio podjednak.
Vece Regija hrvatskog parlamenta sazvano je za 15. septembar. Trebalo bi da

odobri po najkracem postupku Nacrt zakona o popisu stanovnistva koji je
zahtevao Tudjman za 1996. i predlog ukidanja nekih normi Ustavnog zakona o
pravima i slobodama etnickih manjina u Hrvatskoj. Ukidanja ce biti definitivno
usvojena u Vecu predstavnika koje je sazvano za septembar.
Danas je bio "istorijski" dan za hrvatsku vladu, koja se premestila iz Zagreba u
Knin da bi tamo odrzala sednicu tacno mesec dana posle bekstva srpske
secesionisticke "vlade" iz ove "prestonice" Krajine. Hteli su i na ovaj nacin da
potvrde ponovno osvajanje teritorija. Ministri, koji su se sastali u staroj mletackoj
tvrdjavi, suocili su se sa problemom povratka hrvatskih izbeglica (potpuno
ignorisuci srpske izbeglice) i odlucili da najkasnije kroz nedelju dana objave
dekret koji ce "obavezati" na povratak u ranija mesta boravka porodice koje su
bile primorane da napuste Krajinu u vreme pobune Srba. Ministar za obnovu i
razvoj, Jure Radic, rekao je da ce sve krenuti nabolje kada se vrate izbeglice. I ne
samo da ce oni imati obavezu da se vrate, nego i oni koji su pre 75 godina bili
primorani da napuste ove krajeve (ukljucujuci ustase iz dijaspore).
Zatim je dodao da je zbog operacija "Bljesak" i "Oluja", kojima je hrvatska vojska
ponovo osvojila teritoriju zapadne Slavonije i Krajine, unisteno 30 odsto
stambenih dobara, ali je ipak ostalo jos 123.000 stanova koji mogu da budu
popravljeni i stavljeni na raspolaganje novim naseljenicima...
To je sinteza zvanicnog saopstenja. Edita Vlahovic, rijecka novinarka koja je otisla
u Knin da bi iz blizine pratila dogadjaj, izvestava da su ovaj put ministri mogli da
vide i na licu mesta se uvere da se zivot tesko vraca u oslobodjene krajeve:
mnogo stoke luta duz puteva i oko pustih kuca. Tu i tamo se vide lesine krava u
raspadanju, a takodje vide se spaljene i opljackane kuce. Neki su pokusali da
sacuvaju svoje kuce od unistenja pribegavajuci zastiti pod hrvatskom zastavom
koju su istakli na prozoru ili natpisima tipa: "Vlasnik pripada udruzenju
dobrovoljnih hrvatskih boraca", "Ovo je hrvatska kuca", "Ovo je moja kuca, ja
sam Hrvat". Sto se tice ostalih, izvestava Edita, vide se stubovi dima kako se dizu

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
u nebo. Knin je sablastan grad, preplavljen olosem, obavijen smradom lesina

stoke u raspadanju.
Iako su ministri zapusili nozdrve i pokrili oci da ne bi culi ni videli, nisu mogli da
ne saslusaju izvestaje podnesene na zasedanju predsednika sest oblasti na koje
je podeljena teritorija bivse Krajine. Za pocetak je receno da nisu organizovani
prikupljanje i briga o napustenim govedima, ovcama i konjima, tako da je, ko god
je hteo, mogao da prisvoji i odvede stotine i hiljade grla stoke. Kuda? Ne zna se,
potvrdio je ministar Unutrasnjih poslova Jarnjak. Iz podataka kojima raspolaze
proizilazi da je ne manje od 15.000 grla "izvezeno" u druge krajeve Hrvatske.
O pljackama je referisao predsednik oblasti Zadar-Knin Sime Prtenjaca, koji je
rekao da se i danas pustose preduzeca i fabrike, odnose uredjaji i masine pa cak i
gradjevinski materijal, izjavivsi da je nemocan pred vojskom koja vedri i oblaci pa
tako u ovim okolnostima nije moguce funkcionisanje civilnih vlasti, spasavanje
uredjaja i imanja, a jos manje zapocinjanje proizvodnje...
U nekim podrucjima vidja se jos mnogo ljudi u vojnim uniformama, slozio se s
njim ministar Jarnjak, dok je premijer Valentic izjavio da nisu svi oni koji nose
uniformu redovni vojnici hrvatske vojske; jos ima paravojnih grupa kojih se treba
osloboditi. To je jedini nacin, dodao je, da se ponovo vrati normalno stanje na
teritoriju na kojoj, s obzirom na okolnosti, ni nadlezne vlasti ne znaju ko
zapoveda. Ako do pocetka zime u napustene kuce, a koje su do sada postedjene
od pozara, ne budu mogli da se smeste ljudi, nista nece ostati citavo.
Izgleda dok raspustene i nekontrolisane fasisticke cete, sastavljene od nacistickog
taloga rezima, nastavljaju putem zlocinackog i mafijaskog patriotizma, da su se
sefu vlade i nekim njegovim ministrima najzad otvorile oci nad ponorom u koji se
radikali ekstremne desnice (koje Tudjman previse stiti) spremaju da strmoglave
Hrvatsku. Najveci broj ljudi iz egzekutive - izvestava Edita Vlahovic - shvatio je
da u sledeca dva-tri meseca treba uciniti sve sto je moguce da bi se spasilo bar
ono malo sto nije unisteno u ratu i posle "Oluje". Premijer je dao rok od osam
dana da se prikupi sva stoka koja jos nije ukradena, ciji broj se racuna na oko
170.000 grla, uklone necistoca i rusevine koje su zakrcile puteve, najzad
formiraju komisije i utvrde kriterijumi za dodelu stanova i kuca.
Pored ovih problema, iz svega se moze zakljuciti da su najvise vlasti drzave
uvidele da se nalaze pred teritorijom bivse Krajine, doslovno i totalno
opustosenom od strane oslobodilaca i pred inostranim svetom koji vidi i zna za
ovu sramotu. Upravo zbog toga se priprema teren da se prevali odgovornost za
ovaj zlocin ne na stvarno odgovorne, nego na "paravojne grupacije" ili na "civile
preobucene u vojne uniforme". Zbog svega toga mozemo prigovoriti onome sto
pise novinarka Edita Vlahovic, koja kaze da nije pitanje ko nosi ili ne nosi
uniformu hrvatske vojske da bi mogao, u svoje ime, da pljacka i pali, nego sto ga
u tome hrvatske vlasti nisu sprecile i sto nisu kaznile odgovorne.
Jednoj grupi "dobrovoljaca mira", u Zagrebu pre nekoliko dana, predstavnica
srpske dijaspore u Hrvatskoj, Milka Kajganic, po profesiji viktimolog, izjavila je da
tvrdnja hrvatskih vlasti, prema kojoj hrvatski vojnici nisu pocinili nikakav zlocin u
Krajini, nije tacna. Za vreme Operacije Oluja ubijeno je 60.000 Srba, a Krajina je
opustosena i okrvavljena. Pre ili posle izbice na povrsinu odgovornosti i krivci.
Ona ima dokaze da su tri dana posle "Oluje" Hrvati pocinili genocid nad Srbima
koji su ostali u Krajini. Genocid za koji su odgovorne i Ujedinjene nacije, dodala
je, pocinjen na prostoru koji su stitili Plavi slemovi OUN.
Vesti o pokoljima civila, pljackama, paljevinama i drugim razaranjima do kojih je
doslo za vreme i posle hrvatske vojne operacije u Krajini i sama cinjenica da je
Hrvatska dva puta pribegla oruzanoj akciji u razmaku od svega nekoliko meseci,
ove godine, radi resavanja problema koji su vec bili sazreli da budu reseni mirnim
putem, doveli su do prvih posledica na medjunarodnom planu: Savet Evrope
odbio je kandidaturu Zagreba. Narednog oktobra dolazi jedna delegacija iz
Strazbura u Hrvatsku da razjasni situaciju u Krajini i saslusa objasnjenja koja
Tudjmanov rezim bude umeo da pruzi..

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Nove granice i stare lazi
Dnevnik Vecernji list iz Zagreba, organ rezima, pise da kada bi se u nekom

istrazivanju Hrvatima postavilo pitanje da izaberu izmedju ulaska u Knin (i sutra u
Vukovar) i ulaska u Evropu, odgovor bi bio jednoglasan: za svakog gradjanina
Hrvatske oslobadjanje okupiranih teritorija ima apsolutno prvenstvo. Da li su,
medjutim, u inostranstvu u stanju to da shvate? I dalje, aludirajuci na cinjenicu
da je Hrvatska jos jednom ostavljena pred vratima, ne toliko sto je ponovo
osvojila Krajinu nego, pre svega, zato sto je iz nje izgnala srpsko civilno
stanovnistvo, izazvavsi krvavi egzodus i zbog masovnih izleta vikendom u
Krajinu, kako je jedan novinar (ocigledni svedok) francuskog dnevnog lista
Liberasion eufemisticki nazvao pljacke, masakre i razaranja koji su usledili posle
"briljantne Oluje", isti zagrebacki list pise da se radi o dogadjajima koji su koliko
neugodni, toliko i stetni. Na kraju, iako priznaje da su ti "neugodni dogadjaji" za
civilizovani svet nesto veoma opterecujuce (a uz to opte recenje, narocito ako se
ne otvore kapije, prag Evrope moze da postane veoma visok, visi nego sto je u
stvarnosti) potpisnik teksta uzvikuje izvestaceno preterujuci, kako hrvatski put
prema Kninu i Vukovaru vodi uvek u Evropu!
8. SEPTEMBAR ‘95.
U danasnjem susretu petkom sa domacim novinarima akreditovanim pri "Banskim

dvorima" u Zagrebu bio je na redu ministar rada i socijalne pomoci Jozo Skara.
Glavna tema njegove konferencije za stampu "ponovno naseljavanje Krajine"
posle etnickog ciscenja. (Uzgred: na teritorijama ociscenim od Srba, koji su ih
naseljavali za vreme vojnih operacija 1-2. maja, u zapadnoj Slavoniji i 4-8.
avgusta 1995, u Krajini, ostalo je 2.107 stanovnika, od kojih je 748 dosad steklo
pravo na penziju.) Mnogi ljudi, rekao je ministar, ispoljili su interes da se presele
na ove teritorije da bi ih oziveli. Prema jednom istrazivanju Instituta za
zaposljavanje,vec 7.000 osoba se upisalo u spiskove kolonista, spremnih da idu
na "nove granice". U ovaj broj ukljuceno je 4.000 nezaposlenih (medju njima je i
340 Istrana) koji nameravaju da podignu kuce u Kninu, Benkovcu, Obrovcu i
drugim urbanim centrima "oslobodjenog" kraja. Dosad niko nije trazio da postane
zemljoradnik. Teritorija je, medjutim, velika i da bi ozivela potrebno je bar
300.000 ljudi, tako da je vlada uvek nameravala da pribegne mobilisanju
zdravstvenog, skolskog osoblja, iz drzavnih i paradrzavnih ustanova, ali i raznim
dekretima radi prisilnog preseljavanja stanovnistva, na prvom mestu isbeglica bez
krova nad glavom koji su izbegli u Hrvatsku posto su izgnani iz Bosne i
Hercegovine. To su prvi kolonisti nove granice.
Ne priredjuju trke konjskih zaprega da bi zaposeli sto bolja mesta, ali ih gotovo
silom ukrcavaju u autobuse, da bi ih nakupili i prebacili u Baniju, Kordun i Liku,
mnogo manje gostoljubive od plodnih ravnica u kojima su rodjeni i ziveli do sada,
zbog popunjavanja etnicke praznine koju su ostavili Srbi iz Krajine, najvecim
delom brdovite i krsevite. Hrvatski vladini listovi dobro paze da ne opisu ove nove
koloniste onako kako izgledaju, ocajni. Ne, oni su patriote koji "zele da doprinesu
izgradnji slobodne i nezavisne Hrvatske oslobodjene ropstva na koje su ih
primoravali Srbi, oduvek gospodari drzave i federalne vlasti".
Dopusta se, medjutim, da ima teskoca sto se tice povratka Hrvata u Krajinu, koji
su iz nje bili isterani 1991. Izgledalo je da ce posle cetiri godine iscekivanja trkom
krenuti putevima koji vode u oslobodjene krajeve, na njihova imanja i u kuce,
medjutim ne: mnogi ne zele vise da se vrate. Zbog toga Vlada, rekao je Skara,
razmislja o mogucnosti da ponovo naseli te krajeve "u kontekstu aktuelnog
problema nezaposlenosti u Hrvatskoj", ukidajuci "mnoge povlastice" (?) koje
uzivaju nezaposleni. U stvari, ukratko, bice donesen novi veoma restriktivan
zakon o radu. Zbog posledica velikog broja stecaja preduzeca, u medjuvremenu
ce, narednih nedelja biti otpusteno od 20.000 do 50.000 radnika koji ce se
prikljuciti broju od 233.000 nezaposlenih do sada upisanih u uredima za

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nezaposlene. I u ovoj masi nezaposlenih Vlada namerava da pronadje nove

koloniste za Krajinu i zapadnu Slavoniju.
Sa izuzetkom jednog istarskog dnevnog lista, nijedan hrvatski masmedij nije
preneo vest o tome da je sadasnji predsednik Saveta bezbednosti OUN Italijan
Paolo Fulci objavio izjavu Saveta, kojom se osudjuje Hrvatska zbog povrede
ljudskih prava u takozvanim "oslobodjenim" krajevima. Optuzuju se vlasti iz
Zagreba zbog "tragedije koja je pogodila srpsko stanovnistvo izgnano iz Hrvatske
posle hrvatske ofanzive i zbog krsenja ljudskih prava od strane Hrvatske". U vezi
s tim pominje se izvestaj generalnog sekretara OUN od 23. avgusta, u kojem je
vec izneta optuzba zbog ovog krsenja (ni taj izvestaj nije nikad objavljen u
Hrvatskoj), pa se podvlaci: "Savet bezbednosti deli misljenje generalnog
sekretara da je masovni egzodus lokalnog srpskog stanovnistva stvorio krizu
velikih razmera".
Pored toga izrazava se zabrinutost zbog krsenja ljudskih prava "koje se
manifestuje paljenjem kuca, pljackanjem imovine i ubijanjem civila", zbog cega
se zahteva od hrvatske vlade da smesta ispita ovu situaciju i da "preduzme
neophodne mere da se prestane sa ovim zlocinima". U izjavi se podseca da ce
odgovorni za ove zlocine biti izvedeni pred Medjunarodni sud u Hag.
Na dnevnoj konferenciji za stampu, predstavnik OUN u Zagrebu Ganes, podsetio
je danas da jos nije sklopljen nikakav sporazum sa hrvatskim vlastima o sudbini
800 i vise Srba koji su nasli utociste u kasarni Plavih slemova u Kninu. Vreme
prolazi i vojnici OUN se pripremaju za odlazak. Kakva ce biti sudbina ovih civila?
Hrvatske vlasti nastavljaju sa zahtevima da im se izruce 62 lica za koja kazu da
su "ratni zlocinci", dok komanda Plavih slemova i dalje zahteva da ovi "zlocinci"
budu saslusani u kasarni, pred medjunarodnim posmatracima. Hrvati su, osim
toga, do sada odbijali da predaju precizne poimenicne spiskove, sa navodjenjem
zlocina koje su navodno pocinile ove 62 osobe, pristajuci samo da puste zene i
decu. Ali oni nece da idu bez svojih oceva i supruga.
U komandu Plavih slemova "nastavljaju da stizu i ovih poslednjih sati - potvrdio je

Ganes - informacije o pljackanju i paljenju kuca u bivsim sektorima sever i jug u
Krajini". Medjunarodni posmatraci ukazuju na sela Rudele i Frkasic u blizini
Korenice, kao na poprista najnovijih zlocina. Druge kuce su zapaljene i u selu
Debelo Brdo. Grupa posmatraca OUN registrovala je 6. septembra, na putu
izmedju Donjeg Lapca i Otrica, koji prolazi kroz Srb, nekoliko stotina kuca u
plamenu. Osim toga, opljackane su gotovo sve kuce u selima koja okruzuju Glinu.
Paljevine i pljacke izvrsene su i na teritoriji koja se nalazi izmedju Bosanskog

Grahova i Drvara (zona zapadne Bosne), koju kontrolise vojska iz Zagreba koja je
ovu teritoriju otela od Srba proslog meseca.
U zoni severno od Kistanja i u blizini Knezevica (ponovo smo u Krajini) "hrvatska
vojska i civili prete smrcu malobrojnim srpskim prezivelim stanovnicima". Najzad,
na celoj teritoriji bivse Krajine "i dalje se pojavljuju izmasakrirani lesevi civila".
Ganes kaze da je protestovao kod generala Ivana Cermaka i da je slao izvestaje u
OUN. "Tesko je reci da li hrvatske vlasti daju podrsku pociniteljima ovih zlocina -
dodaje - ali tesko je verovati da hrvatska vojska nije u stanju da spreci sopstvene
vojnike da pljackaju i pale stotine kuca na teritoriji koja je potpala pod hrvatski
suverenitet. Od hrvatskih vlasti dobijamo najraznovrsnija objasnjenja ovih
dogadjaja, ali mi im vise ne verujemo: dokazi koje imamo pokazuju da lazu!"
Zbog toga sto je kritikovala vladu u jednom intervjuu koji je dala Radiju Slobodna
Evropa o sadasnjoj situaciji u Hrvatskoj, predsednik opozicione partije
Dalmatinska akcija, doktor Mira Ljubic-Lorger, javno je, na hrvatskom drzavnom
radiju, nazvana "izdajnikom domovine". Uvek se tako desava: opozicionarima se
onemogucava da se sluze domacim medijima, a kada tu mogucnost dobiju izvan
zemlje, stavljaju ih na stub srama kao izdajnike. "Posebno skandalozno" izgledalo
je komentatoru drzavnog radija to sto je gospodja Lorger pomenula "opljackanu i
spaljenu oblast", tek oslobodjenu Krajinu. U stvari, Lorgerova je bila veoma

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
predostrozna i "patriotska" u svojoj izjavi za Radio Slobodna Evropa.

Rekla je da u dane kada nase vojnike salju kuci da bi uzivali u nekoliko dana
odsustva posle oslobadjanja Krajine, odeljenja policije i drugih takozvanih
specijalnih jedinica, koja su ostala na terenu zajedno sa grupama civilnih sakala,
pod zastitom pojedinih mocnih "rasova" rezima, zure da ukaljaju nasu vojsku,
nasu pobedu i nasu drzavu, pljackajuci i paleci.
Ona smatra kako ima pravo da zahteva da bruka i sramota, koju su izazvali ovi
pljackasi i palikuce, ne padne na celu hrvatsku vojsku. Neka budu kaznjeni oni
koji su pljackali i palili, neka rezim prestane da ih stiti, neka odvoji svoje zlocince
od nasih casnih ljudi!
10. SEPTEMBAR ‘95.
Potopljena lavinom neoborivih dokaza, pritesnjena mnogim lazima i

precutkivanjima, hrvatska vlada morala je da prizna da su ponovo osvojene
teritorije Krajine preko mesec dana na milosti i nemilosti pljackasa, palikuca i
ubica. Vlasti iz Zagreba nisu, medjutim, ni sada promenile svoju cud. Umesto da
sve prihvate, prihvatili su samo jedan deo. A to su ucinili zaobilazeci odgovornost.
U sasvim kratkom saopstenju koje se pojavilo danas u novinama, sa potpisom
Politicke direkcije Ministarstva odbrane, tvrdi se da je operativna istraga civilne i
vojne policije, koja je vodjena na sirokom podrucju Knina, dopustila da se utvrdi
kako su zlocinacke radnje - otimacine, kradje, pljacke, paljevine kuca i
protivpravno zauzimanje stanova - delo civila preobucenih u vojnike. Protiv njih
bice podnesene prijave i bice otvoreni sudski postupci.
Prilikom "patriotske svecanosti zbog kanonizacije jednog hrvatskog sveca",
svetog Marka iz Krizevaca, kardinal Franjo Kuharic, primas katolicke crkve, rekao
je, izmedju ostalog, vernicima da nazalost u oslobodjenim krajevima, danas
vidimo pustos, jad, porusena svetilista; a to je posledica cinjenice sto u srcima
pocinilaca ovih zlocina nema humanosti, nema ljubavi, nema boga.
Da li je optuzba upucena Srbima koji su u Krajini porusili mnoge katolicke crkve
posle avgusta 1991, ili Hrvatima koji su stostruko uvecali razaranja posle 4.
avgusta 1995? Kardinal je dodao da ne smemo uzvracati na zlo istom merom, ne
smemo da mrzimo, ni da pljackamo, niti da palimo. Imamo pravo da se branimo,
postujuci ono sto je nase. Moramo suzbijati sve ono sto je zloba u nasim srcima.
Jedan umetnik iz Rijeke, slikar poreklom iz Vojnica, u bivsoj Krajini, uputio se u
rodnu kucu, svega nekoliko kilometara severno od Karlovca i zatekao je
opljackanu. Navracao je tri puta u dve nedelje i svaki put primecivao nove
pljacke.
Poslednji put, prekjuce, umetnik iz Rijeke iznenadio je dva pljackasa koji su dosli
sa kamionom da bi natovarili lustere, kucne elektricne aparate i ono sto je jos
ostalo u kuci. Da bi izbegao najgore, posto se nasao pred uperenim pistoljem,
pustio ih je da odu sa plenom i zakljucao kucu. Siguran je, kaze, da ce iduce
nedelje zateci citave samo zidove.
Ministar obrazovanja Hrvatske Ljilja Vokic ponovo krece u napad na skolu
talijanske manjine u Istri i Kvarneru. Dala je intervju zagrebackom dnevniku Novi
vjesnik i zadrzala se veoma opsirno na svom ozloglasenom raspisu koji zabranjuje
upisivanje dece vecinskog u skole manjinskih naroda, rekavsi izmedju ostalog
kako samo italijanska manjina upisuje hrvatsku decu u svoje skole ali da oni nece
dozvoliti da hrvatska omladina gine da bi posle sinovi Hrvata ucili italijanski kao
svoj glavni jezik! U klimu vladajuceg zanosa u Hrvatskoj posle vojnih pobeda koje
su izmedju maja i pocetka avgusta dovele do ponovnog osvajanja zapadne
Slavonije, Korduna, Banije, Like i prostranih teritorija zapadne Bosne (Glamoc,
Grahovo), ministar Vokic htela je da ubaci i svoj deo superpatriotizma.
Zaboravljajuci, medjutim, da kaze kako su u bivsu Krajinu upucivani i
mnogobrojni Italijani iz Istre i Rijeke da se bore i ginu, a ne samo mladi Hrvati.
Nastavljajuci na liniji najprostackijeg patriotizma, Vokiceva je tvrdila da je dobila
"pisane poruke podrske" svom raspisu od "mnogih gradjana, skolskih radnika i
ustanova iz Istre". Ukratko, organizuje pravu pravcatu antiitalijansku kampanju

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
protiv zajednice koja je, vec ranije isuvise progonjena, dovedena do izumiranja. A
u toj kampanji sluzi se, bez oklevanja, lazima. Nije italijanska manjina ta koja
upisuje hrvatsku decu u svoje skole. Jednostavno svake godine su to hrvatski
roditelji koji uporno nastoje da upisu svoju decu u italijansku skolu iz
najraznovrsnijih razloga: jer je u porodici italijanski jezik domaci, jer u porodici
ima italijanskih predaka i zbog veoma mnogo drugih razloga. Niko ne moze
naterati roditelja da prijavi svoju nacionalnu pripadnost, to je stvar njegove volje.
Ali za gospodju Vokic prvenstvo ima cilj, "hrvatstvo" Hrvatske.
Presretna je kada se deca srpske, slovenacke, makedonske, madjarske, albanske,
slovacke nacionalnosti, itd (puna ih je Rijeka i Istra) upisuju u hrvatske skole,
pribegava, medjutim, bilo kojem sredstvu samo da bi sprecila da i jedno jedino
hrvatsko dete posecuje skolu koja nije hrvatska.
Gospodja Vokic tvrdi u intervjuu, da "oni" sami verovatno bolje znaju zasto to
rade. "Oni" su direktori skola italijanske manjine. Aludira na cinjenicu da u
Hrvatskoj prisustvo hrvatske dece u italijanskim skolama cesto sluzi da ih spase
od zatvaranja. Ako bi ih pohadjala samo deca ciste italijanske "rase", svele bi se,
u nekim slucajevima, na pet-deset ucenika po razredu. Ali to je upravo cilj koji
zeli da postigne, kada, praveci se da se drzi doslovno zakona i ustava, kaze (u
intervjuu), da se raspis zasniva na clanu ustava koji utvrdjuje da je u Republici
Hrvatskoj u upotrebi hrvatski jezik, kao i na zakonu iz 1979, u kojem se kaze da
se skole na jezicima manjina osnivaju samo za pripadnike nacionalnih zajednica,
dodajuci, da se organizacija italijanske zajednice u Hrvatskoj (i Sloveniji),
Italijanska unija, oseca ugrozenom sto god mi uradimo.
Oni smatraju kako imaju pravo na 10 ucenika po razredu, dok drugi mogu da ih
imaju i 40. Oni misle da je to normalno...
Gospodja Vokic zaboravlja, medjutim, da kaze kako postoji veoma duboka razlika
izmedju skola vecine i manjinskih skola. Ako u Rijeci, gde Hrvati imaju 23
osnovne skole, jedna od njih bude morala da se zatvori zbog malog broja
ucenika, ostale bi druge 22. Nedovoljan broj ucenika u italijanskim skolama,
medjutim, hronicna je cinjenica, normalna za manjinu i dovoljno je da se samo
malo povisi prag (odredjen je na 22 ucenika po razredu) da bi se dovela u pitanje
egzistencija svih italijanskih skola. A to ce se dogoditi kada se primeni raspis
Vokiceve. U intervjuu, cak, tvrdi da se prava italijanske nacionalne zajednice ni
na koji nacin ne povredjuju, jer ona i dalje ima svoje skole, svoje ucenike.
Ali dokle ce imati svoje skole ako se primeni raspis? Koliko ce biti ovih ucenika? U
stvarnosti, gospodju je bas briga za sudbinu italijanske manjine; naprotiv, jedina
njena briga je da stvori pretpostavke za uklanjanje ove manjine (i drugih) sa
teritorije Hrvatske. Dovoljno je da se zadrzimo na njenoj cinicnoj recenici u kojoj
kaze da ima u stvari 900 italijanskih ucenika i deset skola na italijanskom jeziku.
U isto vreme svaka hrvatska skola ima 900 ucenika.
Sada, ostavimo po strani cinjenicu sto nije tacno da svaka hrvatska skola ima 900
ucenika (stvarno ih ima od 100 do 500, retko vise, a problem se, ipak, tice
izgradnje skola), gospodja Vokic zaboravlja da objasni da su 900 italijanskih
ucenika i deset skola na italijanskom jeziku rastrkani po veoma prostranoj oblasti.
Da li mozda treba svesti deset skola na samo jednu i okupiti u jednoj jedinoj skoli
900 italijanskih ucenika iz Rijeke i Pule udaljenih 110 kilometara, zajedno sa
onima iz Rovinja, Poreca, Umaga, Buja itd?
Gospodja Vokic dobro zna da to nije moguce, tako da je to sto ona govori cinicno,
nedostojno jednog ministra.
I cudno mi je sto italijanski ambasador u Zagrebu nije stavio nikakav prigovor. U
intervjuu ministar Vokiceva tvrdi da je italijanskom ambasadoru rekla da je
uverena da se postuju nacionalna prava Italijana i drugih manjina, ali da se zbog
nacionalnog dostojanstva stiti i hrvatski narod. U stvari, izgleda da je hrvatskom
narodu ugrozen opstanak prisustvom stotinak hrvatskih ucenika u italijanskim
skolama, koji su, gotovo uvek oni Istrani i Rijecani ciji su neki deda ili baba, stric
ili strina ili neko drugi italijanski predak i koji vec vekovima zive zajedno sa

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Italijanima. Da bi zastitila "nacionalno dostojanstvo hrvatskog naroda", vlada iz

Zagreba spremna je da iskopa grob manjinama.
Poslednja primedba. Gospodja Vokic smatra da je samo italijanska manjina
osporavala raspis, samo su se Italijani osetili ugrozeni njime. Odgovor je: "Raspis
koji zabranjuje upisivanje hrvatske dece u manjinske skole neposredno pogadja
madjarsku manjinu u Hrvatskoj. Ovim raspisom ne dobijamo nikakvu mogucnost
da osnivamo skole za nasu decu." To je deo izjave Demokratske zajednice
Madjara Hrvatske, koja nosi datum 9. septembar 1995. Lider madjarske zajednice
Laslo Horvat istakao je da "samo 10 odsto madjarske dece u Hrvatskoj ima sada
mogucnost da uci madjarski jezik i to samo dva ili cetiri casa nedeljno" u okviru
mesovitih skola. Dodao je da "asimilacija madjarske manjine u Hrvatskoj ne samo
da nije zaustavljena, nego je poprimila sire razmere od one u bivsoj Jugoslaviji".
Suvise cesto najvisim predstavnicima hrvatske drzave i vlade puna su usta fraza
ove vrste: "Manjinama obezbedjujemo najvisi nivo prava, najvisi na svetu".
Stvarnost je potpuno drugacija.
Nekoliko meseci posle upisa, u novoj skolskoj godini koja je vec pocela,
Ministarstvo obrazovanja iz Zagreba najavljuje da ce u italijanske skole doci
inspektori da pripreme prelazak u hrvatska odeljenja ucenika upisanih u prve
razrede italijanskih skolskih ustanova. "Etnicki dekret" stvara haos, ali hrvatske
superpatriote klicu odobravajuci.
Uobicajena dnevna konferencija za stampu predstavnika Plavih slemova u
Zagrebu, Krisa Ganesa: vojnici OUN napustaju Hrvatsku (dosad ih je otislo
1.400); u bivsoj Krajini i dalje se pojavljuju novi lesevi civila, gotovo svi starijih
ljudi; nastavljaju se i pozari. U Kostajnici su medjunarodni posmatraci registrovali
razaranje drugih pet kuca; novih pozara je bilo takodje u Lickom Petrovom Selu i
u drugim mestima bivseg "Sektora Sever". Prema procenama Krisa Ganesa,
poslednjih dana u Krajini su podmetnuti pozari u oko hiljadu kuca.
Predsednik karlovacke oblasti Josip Jakovcic izjavio je da je 52 odsto teritorije
kojom on upravlja bilo izlozeno pljacki i razaranju. Kuca u kojima se moze
stanovati ima jos u Slunju i Plaskom, a nista nije ostalo citavo u opstinama
Bakovic, Cetingrad i Saborsko: "Sve je unisteno". Na teritoriji osam opstina, koje
obuhvataju i tri grada, od srpskog starosedelackog stanovnistva ostalo je jedva
280 osoba, od kojih oko 200 u Plaskom. Ova i druga saopstenja sadrzana su u
jednom intervjuu koji se danas pojavio u Novom listu iz Rijeke. Nezavisne dnevne
novine ustupile su siroki prostor i lideru Srpske narodne partije u Hrvatskoj
Milanu Djukicu, rodjenom u Donjem Lapcu u Krajini.
Zato sto se suprotstavio secesionistima sunarodnicima iz toga kraja, pre pet
godina, Djukica je Tudjman naimenovao za ministra; posle toga vrhovnik mu je
savetovao da osnuje partiju Srba vernih Hrvatskoj i nagradio osnivaca ove partije
imenovanjem za potpredsednika Hrvatskog parlamenta. Sve ovo nije sprecilo
hrvatske drzavne masmedije, od TV do novina, da vode protiv potpredsednika
Hrvatskog parlamenta sistematsku kampanju mrznje. Zbog otpora, Djukic je
odveo svoju partiju na barikade opozicije. Operacija Oluja tesko je pogodila i
njega i njegovu porodicu. Njegov otac od 75 godina i mladji brat sa zenom i dvoje
maloletne dece ulili su se u reku izbeglica i danas se nalaze u Apatinu, u
Vojvodini. Ako bi i pozeleli da se vrate, ne bi to mogli jer su kucu u kojoj su ziveli
do 5. avgusta, zapalili oslobodioci. Kucu Milana Djukica, medjutim, porusili su
1991. njegovi srpski zemljaci nepokorni vladi iz Zagreba.
Poslanik Djukic kaze da je posle "Oluje" Hrvatska povratila deo svoje teritorije, ali
to je opustosena teritorija, u kojoj nema zivota bez hrvatskih drzavljana (srpske
etnicke pripadnosti) koji su vekovima ziveli na ovim ognjistima koja su danas
razorena. Da li je to rezultat fatalnog spleta okolnosti ili preciznog plana? Za
Djukica ono sto se dogodilo sastavni je deo programa koji je razradio hrvatski
rezim.
Proveravajuci izjave najvisih hrvatskih politickih ljudi, vidi se da je hrvatski

nacionalni program, kako ga oni zovu, ili program partije na vlasti, bio usmeren

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
na konacno resenje problema Srba u Hrvatskoj, na uklanjanje jednom zauvek

Srba iz Hrvatske. Srbi su morali da budu unisteni, morali su da nestanu ili da
budu svedeni na beznacajni entitet. To je bio cilj vojnih operacija "Munja" i
"Oluja".
Cetiri godine - sazimajuci nastavak Djukicevog kazivanja - hrvatski vrh lagao je

medjunarodnu zajednicu uveravanjem kako postoji dobra volja da se pronadje
politicko resenje. Ove volje nikada nije bilo, niti se ikada pomisljalo na bilo kakav
ustupak Srbima u Hrvatskoj. Rezultat na kraju je sledeci: Srbi u Hrvatskoj
svedeni su na 2 odsto. Izvrseno je etnicko ciscenje. Da li se nazire ili ne
mogucnost povratka onih koji su otisli otuda? Da li je istina ono sto kazu Tudjman
i drugi hrvatski lideri da su Srbi iz Krajine otisli svojom voljom sa jasnom
namerom da se vise ne vrate? Djukic odgovara da srpsko stanovnistvo nije zelelo
da napusti ognjista predaka u Krajini, ni Hrvatsku, njihovu vekovnu domovinu.
Odlazeci, gotovo svi su zakljucali vrata svojih kuca, svi su otvorili stale da stoka
izadje napolje kako ne bi uginula.
Da su odlucili da se vise ne vrate, verovatno bi oni sami zapalili svoje kuce i stale,
i sve unistili. Kaze da je bio u Baniji i na Kordunu i video napustene traktore jer je
put kojim je stanovnistvo bezalo bio presecen ili im je nestalo goriva. Stvari koje
su bile natovarene na ove traktore navode na pomisao da su izbeglice imale
nameru da se nakratko udalje od kuce i domognu se suma sklanjajuci se od
borbi, da bi se kasnije vratili kada prestanu ratne operacije. Nosili su flase sa
uljem, vrece krompira, brasno, tiganje, kisobrane, stare pokrivace (dobre su
ostavili kod kuce), duseke, nepromocivo platno i plasticne zavese. Da su mislili da
odlaze zauvek natovarili bi na prikolice i televizore, vredne stvari, neki deo
namestaja. Medjutim stvari od vece vrednosti ostavili su kod kuce, po koje im,
eto, nisu dozvolili da se vrate.
U vezi sa tim Djukic je pomenuo ono sto je Tudjman tvrdio u svom govoru iz
"voza slobode" za vreme putovanja od Zagreba do Splita kroz oslobodjene
krajeve. On kaze da njegove reci otkrivaju da Hrvatska ne zeli da se Srbi vrate.
Tu i tamo bice dozvoljen povratak pojedincima, ali nista drugo. Ostaje plan
sistematskog etnickog ciscenja, kako proizilazi iz izjava drugih istaknutih licnosti
hrvatskog rezima. Oni ne vode brigu o povratku srpskih izbeglica, nego o popisu
stanovnistva koje je ostalo u spaljenom delu Hrvatske, o ukidanju propisa ustava
o zastiti manjina, koji su uostalom vec mrtva slova na papiru...
Od pocetka, misljenje je Djukica, hrvatske vlasti bile su usmerene na etnicko
ciscenje. U Obrovac, na primer, u prvim satima Operacije Oluja, u zoru, u petak
4. avgusta, stigli su razni autobusi radi evakuacije stanovnistva. To se ponovilo i
u drugim mestima. Evakuisani, medjutim, nisu ostali u Hrvatskoj, nego su bili
prebaceni direktno u deo Bosne pod kontrolom Srba. U vezi sa tim Djukic kaze
kako je neko govorio o "humanitarnim deportacijama" stanovnistva, drugi
pojasnjavaju da je sve to deo sporazuma izmedju Tudjmana i Milosevica. Ostaje
cinjenica da je ceo jedan narod iskorenjen protiv svoje volje.
Intervjuisani se narocito ljuti na Tudjmana koji je pokazao, rekao je, da je sejac
mrznje i lazljivac. U "govoru iz voza" tvrdio je kako su se u Krajini vodile teske
borbe. Ja ne znam sa kim se borila hrvatska vojska - reci su Djukica - ako se
uzme u obzir da su, kako je sam Tudjman dodao u tom govoru, Srbi odmaglili a
da sobom nisu poneli ni svoje prljave gace ni svoj prljavi novac. Da tacno je, Srbi
su otisli ostavljajuci ne samo njihov nevazeci novac, nego i nemacke marke koje
su zavrsile u dzepovima hrvatskih vojnika. Najnoviji dogadjaji koji su se desili u
Krajini pokazuju da Srbi mozda nisu bili cistiji od Hrvata, ali sigurno ni prljaviji od
njih. U vandalizmu i pljackanju imovine, Hrvati nisu postedeli cak ni srpske gace.
Govor mrznje koji je odrzao Tudjman od Zagreba do Splita pruza malo nade u
povratak Srba na njihova ognjista...
Poslanik Djukic je zatim ispricao ono sto je video prilikom nedavnog putovanja u
Krajinu, iskljucujuci oblast Like koja mu je bila zabranjena. Tamo gde mu je bilo
dozvoljeno da ide, video je mnoge opustosene kuce i veoma malo ljudi. Veoma

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
malo ih je ostalo, uglavnom sve stariji ljudi. Posto su bili zatvoreni u sabirne
logore radi saslusavanja, mogli su da se vrate svojim kucama, uz obavezu da se
prijave policijskim stanicama radi dobijanja novih dokumenata. Medjutim kada su
se pojavili na salterima, uhapseni su i odvedeni ne zna se gde; izgubio im se
svaki trag. Kada je hrvatska vojska usla u moj rodni gradic, Donji Lapac, bio je
netaknut. Idite i vidite na sta lici sada, sa spaljenim i opustosenim kucama.
Lapac je bio mesto sa najvisim procentom srpskog stanovnistva na teritoriji
Hrvatske. U godinama 1991-1995. (do pocetka avgusta) nijedna od hrvatskih
porodica nije bila isterana otuda.
To je bio uzoran grad po medjuetnickom suzivotu i toleranciji. Nije bilo mrznje
izmedju suseda. Uprkos rezimu koji su uveli secesionisticki lideri, Hrvati su ostali.
Djukic je pomenuo porodicu Miljkovic, Hrvate koji su posle izbora iz 1990. usli u
Opstinski savet. A onda, kada je naisla hrvatska vojska, podelili su sudbinu sa
srpskim zemljacima i oni kao izbeglice. Zajedno sa Miljkovicima u izgnanstvo
krenulo je i nekoliko lekara, i oni Hrvati, koji nikada nisu napustili svoje pacijente
Srbe iz istog gradica.
Tudjman je rekao da je "Knin uvek bio hrvatski grad" u etnickom smislu a da su
Srbi postali vecina tek izmedju dva svetska rata. Sef hrvatske drzave, po profesiji
istoricar - primetio je Djukic - nije procitao knjigu koju je objavio Hrvatski savez,
Kninski almanah iz 1993. u kojoj, crno na belo, stoji da su vec 1857. Srbi cinili
vecinu stanovnistva. Ta i druge Tudjmanove lazi proizasle su iz mrznje i
frustracije, on ne zeli da Hrvatska bude drzava njenih gradjana, zeli da izbrise
svaki trag koji bi podsecao da je ovde zivelo srpsko stanovnistvo. Ali u tome nece
uspeti. Djukic je dodao, da ako se srpskom stanovnistvu ne omoguci da se vrati
na sopstvenu zemlju, bice u pitanju genocid.
Izborna kampanja do koje ce doci u Hrvatskoj naredne jeseni bice burna izborna
kampanja u kojoj nece izostati atentati, a moglo bi da bude i mrtvih. Rekao je to
Slaven Letica, bivsi Tudjmanov licni savetnik, a sada njegov kriticar, na jednom
skupu "intelektualaca angazovanih u borbi za dominaciju etike nad politikom".
Letica je ubedjen da ce, ako ne bude zaustavljena, Tudjmanova partija
uspostaviti totalitarni sistem u zemlji zauzimajuci mesto koje je imala
Komunisticka partija u Titovo vreme.
Vec sada, rekao je Letica, sistem tako funkcionise da neko moze da dobije
funkciju ministra ekonomije zato sto je postao Tudjmanov prijatelj za vreme
partije tenisa. Tudjmanova Hrvatska - dodao je Letica - je zemlja u kojoj je 50
porodica za svega nekoliko godina preuzelo kontrolu nad 80 odsto nacionalnog
profita; mnogi od ovih novih milijardera stekli su novac pljackajuci drzavnu
imovinu. Sada im je potrebna snazna vlast bez opozicije, da ne bi bili primorani
da odgovaraju zbog izvrsene otimacine. Sa ovom poslednjom tvrdnjom potpuno
se slaze jedan politicki covek sa levice i autor nekoliko knjiga, po imenu Miko
Tripalo. Miko Tripalo je predsednik Partije socijaldemokratske akcije Hrvatske.
Dalmatinac, bio je jedan od najblizih Titovih saradnika za vreme partizanskog rata
i u posleratno vreme ali, krajem 60-ih, poveo je nacionalni pokret takozvano
"Hrvatsko proljece" koji je posejao seme radikalnog demokratskog zaokreta u
celoj Jugoslaviji (novi Ustav iz 1974.) a i docnije secesije Hrvatske i Slovenije.
Godine 1990, kada su preovladali ekstremisticki elementi, pokret je pao u ruke
Franje Tudjmana koji, posto je stupio u savez sa organizacijama ustaskih
emigranata u raznim evropskim i vanevropskim zemljama, krenuo je putem
ekstremne nacionalisticke desnice, dok je Miko Tripalo ostao vezan za pozicije
demokratske levice.
Na danasnjem susretu u Zagrebu, sezdesetdevetogodisnji Dalmatinac napravio je
nekoliko osvrta koji mi izgledaju vise nego zanimljivi. Poceo je time sto je rekao
da se Tudjman koristi vojnom operacijom, koja je dovela do ponovnog osvajanja
Krajine, da bi pripisao pobedu iskljucivo sebi i svojoj partiji-rezimu, ciji hijerarsi
upotrebljavaju bez ustezanja izraze kao "vojska HDZ-a", pretvarajuci u zborove
svoje partije povorke, vojne parade i druge manifestacije koje se u Hrvatskoj

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
organizuju svakodnevno, vise od mesec dana, da bi se slavila pobeda.

Sve je delo Tudjmana i njegovog rezima, kaze Tripalo, osim jednog jedinog
izuzetka: pocinjenih zlocina, koji se i dalje vrse u oslobodjenim krajevima posle
zakljucenja Operacije Oluja. Prema Tripalu, posto su prvi jurisni odredi vojske i
policije, zajedno sa nekoliko domobranskih pukova, zavrsili gotovo bez izgreda
svoje operacije, na sceni Krajine pojavila se treca grupa "oslobodilaca" koja je
dala znak za pocetak pljackanja napustenih kuca, podmecuci pozare po celim
selima i varosicama. Ovde nije rec o ovoj ili onoj bandi pljackasa, nego o posebno
organizovanoj operaciji pljacki i podmetanja pozara, iza koje stoje ljudi rezima i
partije na vlasti. Dakle, radi se o monstruoznom planu, cije korene treba traziti u
mnogim stavovima partije na vlasti koji se odnose na etnicko ciscenje drzave.
Takodje je primetio da su predstavnici nekoliko stranih i domacih humanitarnih
organizacija, koji su dosli u Krajinu, posto su videli situaciji, zakljucili da je za
hrvatsku policiju bilo vaznije da spreci fotografisanje pozara i pljacki, umesto da
spreci pljackase i palikuce da vrse svoja dela. Miko Tripalo jos vise je produbio
hirurski rez kada je optuzio Tudjmana da je sklopio tajne sporazume sa
Milosevicem na stetu Hrvatske: uprkos svim datim obecanjima, nas vrhovnik nije
objasnio ko je naredio 1993. hrvatskoj vojsci da se povuce iz severne Posavine,
omogucavajuci na taj nacin Srbima da stvore onaj koridor koji je ovih godina
imao zivotnu vaznost za njihove polozaje u zapadnoj Bosni i Krajini.
I dalje, da se sve vise u hrvatskoj politickoj praksi, gomilaju takozvani slucajevi
koji cekaju objasnjenje: od ubistva politickog lidera Ante Paradzika, do eksplozije
skladista municije na lokalitetu Duboki Jarak sa krvoprolicem koje je izazvala, i
tako redom.
12. SEPTEMBAR ‘95.
Komanda Plavih slemova prebrodila je teskoce: izgleda da je resen problem 800

civila srpske etnicke pripadnosti koji se vec 40 dana nalaze pod zastitom u
kasarni OUN u Kninu. Hrvatske vlasti koje su njih 60 proglasile ratnim zlocincima
pre nego sto su ih izvele pred sud, pristale su danas da pokrenu formalni sudski
postupak, posle cega ce "okrivljeni" biti izruceni izvan Hrvatske. Njihove porodice
ostace in loco do zakljucenja procesa. Optuzeni su, a optuzbe jos nisu pismeno
obrazlozene, za terorizam i genocid prema hrvatskom narodu. Ko ce izvesti pred
sud Hrvate zbog istih takvih zlocina izvrsenih izmedju avgusta i septembra 1995?
Klima terora koja je uspostavljena u Krajini dovela je do iseljavanja iz podrucja
Knina drugih 1.500 srpskih civila koji, posto su puni poverenja ostali kod svojih
kuca, prvo deportovani u tri sabirna centra koje je osnovala specijalna hrvatska
policija u Zadru, Sinju i Sibeniku, a zatim pusteni danas posle dugih, danonocnih
saslusanja. Sta li su im radili da bi i njih, malo preostalih, naveli da se oproste od
rodne zemlje?
Hrvatska biskupska konferencija, koja se danas sastala u Zagrebu, izglasala je
danas protivrecan dokument o bekstvu 250-300.000 srpskih civila iz Krajine. U
jednoj tacki kaze se da su lokalni srpski politicki i vojni rukovodioci i Pravoslavna
crkva odgovorni za egzodus srpskog stanovnistva, jer su ih oni primorali da
napuste ovaj kraj, dok se u drugoj izrazava "zaljenje" katolicke crkve zbog
cinjenice sto je posledica akcije hrvatske vojske i policije, iako indirektno, bila
egzodus velikog broja gradjana srpske etnicke pripadnosti sa teritorije na kojoj je
doslo do pobune protiv Republike Hrvatske. U prvoj tacki stav Crkve potpuno je
saglasan sa stavom Tudjmanovog rezima. Veoma bliska stavu rezima je i ocena
biskupa o punoj legitimnosti vojne operacije "koja je ponovo uspostavila red i
mir" (?!) na ponovo osvojenim teritorijama.
Ne moze se medjutim razumeti da li se odnosi na Hrvate ili na Srbe (nadam se da
vazi i za jedne i za druge) tacka u kojoj biskupi podvlace "pravo svakog pojedinca
da se vrati svojoj kuci" pa obecavaju podrsku "naporima za povratak izbeglica".
Zatim biskupi kazu da su zabrinuti vestima prema kojima su neki pojedinci i
grupe uzeli pravdu u svoje ruke, paleci kuce i ugrozavajuci na drugi nacin tudju
imovinu. Cak ako su ova dela velikim delom podstaknuta licnim osvetama,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
duznost je drzavnih vlasti da stite lica i imovinu u oslobodjenim krajevima...

Kao sto moze da se vidi, blaga optuzba u odnosu na zlocine koji su uveliko
dokumentovani i mnogo ostrije osudjeni proteklih nedelja od pacifistickih
organizacija i branilaca ljudskih prava. Ali nije se moglo ocekivati vise od vrha
jedne katolicke crkve, hrvatske, tradicionalno nacionalisticke i notornog saveznika
najreakcionarnijih rezima: od onog bana Jelacica, pod austrougarskom imperijom,
do ustaske "Nezavisne Drzave Hrvatske" za vreme II svetskog rata, do Tudjmana.
Glas "protesta" biskupa (koji mnogo toga precutkuje) dize se posto je rezim iz
Zagreba preduzeo sve moguce mere da predupredi povratak srpskog
stanovnistva u Krajinu i jedva mesec dana posto su svi moguci zlocini pocinjeni u
tom regionu.
Od 8. avgusta pa nadalje odrzane su stotine misa na razvalinama sto i vise

crkava porusenih u Krajini; da li je uopste moguce da nijedan pop nije video
plamen i dim celih sela koja su pred njihovim ocima zapalili "pojedinci i grupe"
osvetnika? Biskupi nerado potvrdjuju i optuzuju zle volje one hrvatske zlocine koji
su razbesneli samog premijera Valentica ( koji je sve manje omiljen Tudjmanu)
kada je, po dolasku u Knin 7. septembra, video kako se ruse sve kulise na
trijumfalnoj pozornici iza koje se krila sramota i krv "Oluje". Preko Helsinskog
odbora za ljudska prava (Ivan Zvonimir Cicak, Zagreb), stize mi popodne drugi
deo izvestaja misije OUN u Hrvatskoj. Odnosi se na period 22. avgusta-5.
septembra 1995.
i kao i prvi (sazeto naveden na pocetku ovog dnevnika), navodi zlocine pocinjene
u oblastima Like, Korduna i Banije (bivse Krajine), posle ponovnog osvajanja tih
krajeva i isterivanja srpskog starosedelackog stanovnistva. I ovog puta dajem
veoma suzenu sintezu.
22. AVGUST 95.
Drugih deset kuca zapaljeno u Vrginmostu. Vidjene su kako gore 23 kuce i 10

ambara izmedju Vrginmosta i Vojnica. U Vojnicu gori 35 kuca, od kojih su 17
unistene vatrom. Tri kuce gore u Mandiga Dragi, druge dve gore u Nateki. U
Stegnjajicu jedna starija zena nadjena je mrtva u bunaru. Izgleda da se radi o
samoubistvu koje se dogodilo posto su se dvojica hrvatskih terorista, naoruzani
sa Ak-47, pojavila u njenoj kuci, gde je zivela sa muzem, zapretivsi joj smrcu ako
ne napusti kucu i imanje do sutra. Muzu se izgubio svaki trag.
23. AVGUST 95.
Pet kuca kuca gori u Zaluznici. Oko kuca u plamenu vidjeni su brojni hrvatski
vojnici. Mnoge kuce gore i u Velikoj Popini. Jedna kuca gori u Stojanovicima. U
Slunju je potpuno unisteno ili spaljeno 20 kuca.
24. AVGUST 95.
U Vojnicu, nad jednom mentalno zaostalom devojkom, nekoliko hrvatskih vojnika

izvelo je fizicko i seksualno nasilje posto su je odvukli u svoj logor. I danas su u
vise manjih gradova brojni pozari podmetnuti po kucama: U Gracacu dve zgrade
su potpuno unistene, ukljucujuci i onu koja je bila izabrana da bude sediste
civilne policije OUN; nekoliko kuca gori u selima Miocac, Biocic i Vukasin; cetiri
kuce gore u Doljanima gde je zabelezeno prisustvo jednog kontingenta hrvatske
vojske. Do sada je u Doljanima vatrom unisteno 30 stambenih zgrada. U toj zoni
vidjeni su i hrvatski policajci, ali nijedan od njih nije intervenisao da bi zaustavio
palikuce. Vojnici hrvatske vojske vidjeni su i u Srbu kako se spremaju da
opljackaju i natovare na kamion namestaj ukraden u jednoj kuci.
25. AVGUST 95.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U varosici Grubori, koja je vise puta pljackana i paljena, od jutros gori drugih 20
kuca i nekoliko stala; u selu je vidjeno 10 pripadnika hrvatske specijalne policije u
maskirnim uniformama. Operativna ekipa HRAT, koja je dala ova obavestenja,
vratila se popodne u isto mesto i tamo pronasla leseve dvojice izmasakriranih
starijih muskaraca: jednog od oko 70 godina nadjenog na podu spavace sobe, u
pidzami, ubijenog metkom u potiljak; drugog od oko 65 godina, koji je nadjen u
polju sa prerezanim grlom.
U Glini, cetvoricu muskaraca srpske etnicke pripadnosti, stanovnike mesta
uhvatili su hrvatski policajci i odveli u upravu policije, gde ih je cele noci divljacki
tuklo sest policajaca u civilu. Nove kuce zapaljene su u selima Mazin, Biskupija,
Vrhovine, Grubori. U ovom poslednjem mestu gorelo je petnaest kuca. Deset
automobila hrvatske policije bilo je parkirano dva kilometra od sela. Les muskarca
u civilnoj odeci nadjen je u Zoricima, kraj poplocanog puta.
26. AVGUST 95.
U blizini mesta Prejiv nadjeno je telo muskarca, od priblizno 20 godina, u civilnom

odelu. U Gruborima je nadjen treci les, jedne zene od oko 90 godina, ugljenisan,
u ostacima njene spaljene kuce. Nove kuce zapaljene su danas u Gracacu
(vidjena je patrola hrvatske policije kako prolazi pored kuce u plamenu). U istom
mestu nadjen je les jednog vojnika Republike Srpske Krajine ubijenog metkom u
glavu.
27. AVGUST 95.
U Gruborima nadjena su druga dva lesa: muskarac od 41 godine i zena od 51.

Tela su nadjena u polju. Oboje su ubijeni metkom u potiljak i u slepovcnicu. U
selu Hamlet, kod Golubica, nadjeni su lesevi cetiri starije osobe u civilnoj odeci;
nekoliko kuca u plamenu.
28. AVGUST 95.
U blizini Plaskog zapaljena je jedna usamljena kuca. Tri kuce zapaljene su

izmedju Ozanica i Primislja. Jedna kuca gori u dolini Palanke. Kod Dverske vidjena
su lica u vojnim uniformama i druga u civilu dok su tovarila namestaj i druge
stvari uzete iz opljackanih kuca.
29. AVGUST 95.
Vojni posmatraci sa sektora sever bivse Krajine obavestavaju: u Muzdekama

palikuce su unistile 60 odsto kuca, dve jos gore; U Kamanici zapaljena je prva
kuca; u Bozicima ima 70 odsto kuca koje su zapalile palikuce; u Radasnici su
nadjeni lesevi dvojice civila, od kojih je jednome odsecena glava. Operativne
ekipe za ljudska prava obavestavaju iz sektora jug: u Borovicima sest hrvatskih
vojnika podmetnuli su pozar u nekoliko kuca posto su ih opljackali. Njihovu
operaciju prekinuo je dolazak medjunarodnih posmatraca, tako da su se hitro
rasturili napustajuci selo.
30. AVGUST 95.
U Donjoj Zrvnici (Culibrki) zapaljene su dve kuce. Iz varosice Rebicka, u blizini

Udbine, dizu se gusti stubovi dima: gore bar cetiri kuce. Podmetnuta je vatra i u
cetiri kuce u Stikadi, kod Gracaca. U Gracacu dogoreva jedna kuca, u drugoj je
pozar tek podmetnut. Sa raskrsnice Donji Lapac-Gracac primecen je stub dima
kako se dize iz sume koja se nalazi u pravcu Donjeg Lapca. Petnaest kuca je u
plamenu u cetiri-pet sela duz puta koji iz Gracaca vodi u Obrovac. Na ovom

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
podrucju vise puta u toku dana vidjeni su ljudi u maskirnim uniformama hrvatske
vojske kako tovare na kamione opljackane stvari razne vrste (masine za pranje
vesa, frizidere, masine za pranje sudja, itd). Pljacka se i u Vrelu, Korenici i
Gornjoj Vrhovini, gde se ponavljaju scene sa hrvatskim vojnicima koji u
automobile i kamione tovare najraznovrsnije stvari.
31. AVGUST 95.
Sve kuce koje su nanizane duz puta izmedju Plavac Drage i Slunja sistematski su
opljackane. Primecen je veliki broj mrtvih goveda i druge stoke.
U Lickoj Jesenici plamen je unistio 50 zgrada, 90 odsto kuca u selu. U

Carovljanima je porusena crkva.
U Donjem Mekinjaru, delu Tolica, primecena su mnoga lica kako tovare u
kamione namestaj i kucne aparate, pokradene u opljackanim kucama. U
Svrackovom Selu primecena je grupa naoruzanih Hrvata, od kojih su neki u
uniformama hrvatske policije, kako se pripremaju da tovare stoku u jedan
kamion. Od mesta na kojem se put za Otric ukrsta sa putem za Donji Lapac,
citavo podrucje sa leve strane zabranjeno je za vojne i civilne posmatrace OUN
zbog operacije "ciscenja terena" koju izvodi hrvatska vojska. Vide se gusti stubovi
dima kako se dizu iz te zone.
1. SEPTEMBAR 95.
Kuce u plamenu u Majdanu, Zivkovica Kosi. Cetingradu i Dejanovicima u sektoru

sever. Trinaest kuca u plamenu u Benkovcu, i druge u Strmici, kod Knina, u
Gracacu, Trljugama, Gornjem Pulcu, Debelom Brdu, Polcu, Vrhovinama, Udbini,
Otricu, u sektoru jug. Iz Otrica se vide stubovi dima kako se dizu iz obliznje sume
sa desne strane puta za Donji Lapac. U Donjem Mekinjaru nastavljaju se pljacke.
U Cetini je pravoslavna crkva potpuno izgorela.
U Svrackovom Selu vidjeni su hrvatski vojnici i policajci kako stoku opljackanu po
selima tovare u kamion.
U gradu Kninu jedna ekipa HRAT za civilna prava posetila je 10 zarobljenika
pripadnika vojske "Krajine" zatvorenih u jednoj skoli: vidi se da su icrpljeni i
povredjeni sa ociglednim tragovima udaraca po licu. U Ivosevicima je nadjen les
civila starog izmedju 75 i 80 godina, bez glave. Glava je pronadjena u svinjcu.
2. SEPTEMBAR 95.
Vojnici hrvatske vojske posmatraju kako gori jedna kuca u Gruboronicima. Kuce u
plamenu u Prederu, Kostajnici i Milankovicima, mestima u kotaru Glina. U kotaru
Knin posmatraci civilne i vojne policije OUN i ekipa HRAT su zabelezili: dve kuce u
plamenu u Biskupiji, dve kuce u plamenu na putu Knin-Drnis. Ogroman pozar u
okolini Knina izbio je oko 21.00; hrvatska specijalna policija zabranila je osoblju
OUN da ispita slucaj; kasnije je pronadjeno pet kuca unistenih do temelja. U selu
Cvijanovici vidjena su dva hrvatska vojnika iz Cetvrte splitske brigade kako se
odmaraju pored jedne kuce u plamenu; druga kuca gorela je na obliznjem
brezuljku.
3. SEPTEMBAR 95.
U noci 3. septembra zapaljeno je 18 kuca u Donjoj Mlinogi. U toku dana zapaljene

su: tri kuce u Ladesicima, dve u Carevom Selu, isto toliko u Zraljama i dve u
Potcetni a cetiri u Skoricima. U Strmici su vidjeni jedan hrvatski vojnik i dva
policajca pokraj jedne kuce u plamenu; u Cvijanovicima zapaljene su druge dve
kuce, vidjeni su hrvatski vojnici u blizini ... Posmatraci OUN podnose bilans za
protekli mesec avgust: u 140 sela delimicno ili potpuno unisteno je 9.964, ili 69

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
odsto stambenih jedinica. Bilansom nisu obuhvaceni gradovi.

4. septembar 95.
Jedanaest kuca izgorelo je danas u Mrsiki. U Zafarima spaljena je i unistena
polovina kuca, sve su bile opljackane. U Plaskom u jednoj ledari nadjena su tela
dvojice ljudi, jednog u civilnom odelu drugog u uniformi. U Babicu, severno od
Kistanja, zena od 65 godina nadjena je u automobilu, ubijena sa dva metka u
glavu. Vojni posmatraci OUN videli su je zivu 1. septembra; jedan od njih
pomogao joj je i da pokrene motor otklonivsi kvar.
U Maloj Polaci hrvatski vojnici zateceni su u pljacki. Nastavlja se
5. septembar 95.
Pet kuca zapaljeno je u Josavici.
U Frkasicu, kod Korenice, opljackane su sve kuce, neke i vise puta. Sve sto nije
odneseno, unisteno je. Nekoliko kuca je zapaljeno. Buduci da hrvatske vlasti cute,
moracemo da sacekamo neki drugi izvestaj stranih "njuskala". Vracamo se na
danasnji datum, 12 septembar.
U hrvatskom delu Mostara, Vrhovni sud takozvane Hrvatske Republike Herceg-
Bosne, suocen sa optuznicom koju je podigao Medjunarodni haski tribunal protiv
pukovnika vojske bosanskih Hrvata Ivice Rajica (vidi deo ovog dnevnika koji se
odnosi na 6. septembar), poveo je postupak protiv ovog oficira zbog zlocina
pocinjenih 1993. i pocetkom 1994. Medjutim, dok haske sudije pozivaju Rajica da
odgovara zbog masakriranja stanovnika jednog muslimanskog sela u blizini
Kiseljaka, mostarske sudije ignorisu taj zlocin i optuzuju Rajica i njegova dva
zamenika da su naredili, ili izvrsili, ubistvo pet vojnika i podoficira bosanskih
Hrvata, sve na podrucju Kiseljaka. Mostarski proces, medjutim, odmah je
obustavljen i odlozen sine die zbog niza formalnih povreda postupka koje su
prijavili advokati odbrane.
5. SEPTEMBAR 95.
Pet kuca zapaljeno je u Josavici. U Frkasicu, kod Korenice, opljackane su sve

kuce, neke i nekoliko puta. Sve sto nije odneseno, unisteno je. Nekoliko kuca je
zapaljeno. Buduci da hrvatske vlasti cute, moracemo da sacekamo neki drugi
izvestaj stranih "njuskala".
Vracamo se na danasnji datum, 12 septembar.
U hrvatskom delu Mostara, Vrhovni sud takozvane Hrvatske Republike Herceg-
Bosne, suocen sa optuznicom koju je podigao medjunarodni Haski tribunal protiv
pukovnika vojske bosanskih Hrvata Ivice Rajica (vidi deo ovog dnevnika koji se
odnosi na 6. septembar), poveo je postupak protiv ovog oficira zbog zlocina
pocinjenih 1993. i pocetkom 1994. Medjutim, dok haske sudije pozivaju Rajica da
odgovara zbog masakriranja stanovnika jednog muslimanskog sela u blizini
Kiseljaka, mostarske sudije ignorisu taj zlocin i optuzuju Rajica i njegova dva
zamenika da su naredili, ili izvrsili, ubistvo pet vojnika i podoficira bosanskih
Hrvata, sve na podrucju Kiseljaka. Mostarski proces, medjutim, odmah je
obustavljen i odlozen sine die zbog niza formalnih povreda postupka koje su
prijavili advokati odbrane.
Na izlasku iz palate pravde, javlja zvanicna hrvatska agencija HINA, Rajica i
drugove masa je docekala dugim aplauzom, kao "prave hrvatske heroje". Pored
toga, agencija javlja da je u dolini Lasve odrzana jedna manifestacija "povratnika
iz rata, hrvatskih patriota" koji su zahtevali oslobadjanje Rajica i drugih "heroja,
zahvaljujuci kojima je centralna Bosna ostala hrvatska"; i bila ociscena od
Muslimana. Povratnici su nosili transparente sa parolom: "Rajicu i drugovi, svi mi
smo sa vama!"
Hrvatska stampa tome se raduje i danas, opet iz Mostara, saopstava da je vojska
hrvatske drzavice Herceg-Bosne otela od bosanskih Srba nove teritorije, posle
onih Grahova, Glamoca i Kupresa, "razbila i oterala neprijatelja, oslobadjajuci
region koji ide od Drvara u Sipovo do reke Vrbas, zajedno sa strateski vaznim
planinama Demirovac i Vitorog, do prevoja Mliniste i puta prohodnog za kamione
koji vodi u Banjaluku i Sanski Most". U stvarnosti, u tom bosanskom regionu bori

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
se nekoliko brigada vojske iz Zagreba potpomognutih od HVO, vojske bosanskih

Hrvata.
Sutra se ocekuje odgovor na zalbu koju je Ustavnom sudu Hrvatske podnela
Italijanska unija Istre protiv raspisa Vokiceve koji nalaze iskljucivanje iz
italijanskih skola ucenika hrvatske nacionalnosti, bez obzira na volju njihovih
roditelja. Istarska regija izrazila je punu podrsku stavu italijanske manjine.
13. SEPTEMBAR 95.
Kao i obicno i danas dnevnik Novi list otvara svoje stranice za pune besa tekstove
podrzavalaca rezima i nekolicini retkih intelektualaca koji nisu izgubili kriticki duh
i osecanje za demokratiju. U svojoj nedeljnoj rubrici koja nosi naslov "Hrvatski
horoskop", Drazen Vukov Colic pise da su oslobodjene teritorije radikalno "ciscene
i ociscene" jos pre nego sto je vlada mogla da zapocne bilo kakav program
obnove; jedva da je ostao koji stan za one koji bi trebalo da vrate zivot u ove
novooslobodjene krajeve. Osobe snabdevene pismima i cudnim potvrdama odnele
su iz nekoliko fabrika sve masine... U Benkovcu je pokradeno 70 odsto pokretne
imovine koja je tamo ostavljena.
U celoj toj prici sve vise se rasplamsava svadja izmedju civilnih i vojnih vlasti, a
prete smrcu cak novinarima poznatim po svojoj pokornosti vladajucim krugovima
zbog toga sto su poceli da opisuju pljacke koje su izvrsili oni koji su izdali svoje
nedodirljive politicke ideale.
Malo njih uspeva da se oslobodi misljenja, dok putuju po bivsoj Krajini, da se

nalaze u nekoj ukletoj zemlji koja kaznjava sve svoje stanovnike neizbeznim
izgnanstvom, kao da ovaj krseviti kraj i ovaj okrvavljeni kamenjar moraju ponovo
da budu oslobodjeni posle oslobadjanja.
Zadovoljan je sto ce Sisak, Karlovac, Zadar, Sibenik i mnogi drugi hrvatski
gradovi, ubuduce biti zasticeni od brutalnih napada srpske artiljerije. Zadovoljan
je sto se zavrsilo mucenistvo Bihaca. Ali na Operaciji Oluja ostaje utisnut zig
ideologije i rezima. Ideologija je netolerantna, iskljuciva, rezim pociva na
jednopartijskoj strukturi. Osim toga ova vojna operacija dovela je stari hrvatski
kraj i sugradjane srpske etnicke pripadnosti, do ljudske tragedije.
Ovaj odgovor je prvi, na niz pitanja o ponovnom osvajanju Krajine i o politici
Tudjmanovog rezima, koji je dao hrvatski pisac Ivo Banac, rodjen u Dubrovniku,
profesor na Jelskom univerzitetu u Sjedinjenim Americkim Drzavama, koji se sada
nalazi u Hrvatskoj radi niza skupova. Tacno je, Operacija Oluja prekinula je
neprirodnu situaciju, potvrdio je autor nekoliko dela istorijske i politicke
esejistike, no da li je samo to ili pretezno to bio cilj koji je hteo da se postigne
operacijom? Integrisanje Krajine u drzavno telo Hrvatske podrazumevalo je
teritoriju i stanovnike zajedno, ili samo teritoriju?
Tudjman i ortaci, odgovara Banac, hteli su da ponovo zauzmu teritoriju, a da
isteraju stanovnistvo i postigli su taj cilj. Da su hteli integraciju Srba koji su
naseljavali Krajinu, Tudjman i njegovi ne bi primenili metod etnickog ciscenja i u
neokupiranim krajevima Hrvatske. Pribegavajuci prinudnom iseljavanju,
atentatima, otpustanjima s posla i drugim aktima diskriminacije i u tim krajevima,
od 1991. pa dalje, "metla" etnickog ciscenja pomela je stotine hiljada Srba.
Sada se kaze kako ce posle "oslobadjanja" Krajine moci kucama da se vrate 2/3
Hrvata koji su bili primorani da je napuste ‘91. Da li to mozda znaci da Hrvatska
ne smatra svojim sinovima izbeglice iz avgusta 1995? Tako je i Tudjman to ne
krije. U jednom intervjuu u nedeljniku Fokus (8 septembar), predsednik Hrvatske
je tvrdio kako u svakom slucaju povratak Srba ne bi bio u interesu srpsko-
hrvatskih odnosa. Jos ranije u "govoru iz voza" Tudjman je ironicno pozeleo
srpskim izbeglicama sretan put bez povratka, objasnjavajuci da je to uslov
bezbednosti hrvatske drzave. "Sreca razdvajanja" je tudjmanovska teza koju je
posle nekoliko dana razradio jedan komentator na drzavnom radiju. Objasnio je
da je kako za Srbe tako i za Hrvate dobro da zive odvojeno. I sijamski blizanci -

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
rekao je - hirurski se razdvajaju da bi zziveli sretno.

Isti taj "gigant novinarstva" objasnio je Tudjmanovu filozofiju kada je rekao da bi
i minimalno prisustvo srpskog stanovnistva u Krajini bilo izvor novih sukoba. Neki
narodi, jednostavno, ne mogu da zive zajedno.
Predsednik hrvatskog parlamenta Mihanovic, covek koji u svakom govoru velica
ideologiju, istoriju i "heroje" nacifasistickog ustaskog pokreta, covek koji svakog
casa klice "vrhovnom vodji" Tudjmanu, rekao je, komentarisuci bekstvo Srba iz
Krajine u jednom zvanicnom govoru, neka samo idu da zive tamo gde se osecaju
srecno. Zasto da ih unesrecimo time sto cemo ih vratiti?
Pisac Ivo Banac pominje jednu izjavu koju je Tudjman dao 18. avgusta (Sudbina
srpskih izbeglica je sada njihov licni problem i problem onoga ko ih vodi),
komentarisuci je ovako: Pokusajte da zamislite kako sutra 3/4 stanovnika Rijeke,
bezeci u Italiju, predje camcima preko Jadrana, dok sef drzave ciji su oni
drzavljani ravnodusno izjavljuje da je to licni problem tih izbeglica i onoga ko ih
vodi. Ma u kakvom to svetu zivimo?
U stvari sadasnji hrvatski rezim, visegodisnjom upornom udarnom propagandom
antisrpske mrznje, cijoj efikasnosti su doprineli antihrvatska propaganda srpskih
nacionalista iz Beograda i zlocini koje su pocinili lideri bosanskih Srba, uspeo je:
prvo, da do te mere ulije pravi strah medju srpsko stanovnistvo Krajine da ga
navede da odbije bilo kakvu hrvatsku vlast; drugo, da razori kod vecine hrvatskog
stanovnistva svest o tome da su Srbi (bili) sastavni deo Hrvatske. Rukovodiocima
bivse Krajine -tvrdi Banac- bilo je mrsko cak pocetno slovo "H" iz imena Hrvatska,
dok nas predsednik Parlamenta kaze za Srbe iz Hrvatske da su "kurdsko-vlasko-
anadolsko-cigansko-bugarsko-grcko-srpske izbeglice"! Nalazimo se pred najvecim
ciklusom nasilnih seoba naroda do kojih je ikada doslo posle XVIII veka. Licno
smatram da se radi o zlocinu. Iskorenjen narod donosi zlu kob sebi i drugima.
Gradovi Rijeka i Zadar, decenijama posle egzodusa Italijana i danas nose pecat
etnickog ciscenja. Moj Dubrovnik je pun novih dosljaka kojima ce biti potrebne
mnoge godine pre nego sto shvate vaznost novog ambijenta u kojem su se obreli.
U novopripojenim krajevima Hrvatske i u velikom delu Bosne proces
prilagodjavanja - pod pretpostavkom da do njega dodje - staanovnistva koje je
iscupano iz korena, trajace generacijama. To znaci da tokom mnogih decenija
nece biti ni kontinuiteta ni stabilnosti. Ali postoji jos nesto. Iskorenjivanjem Srba
iz Krajine i Hrvatske otisao je i deo nase istorije i nase kulture...
Sejanje mrznje i rat proizveli su u Hrvatskoj (i ne samo u njoj) i uzasni sveopsti
autizam, neosetljivost prema ljudskim tragedijama, narocito ako se ticu
neprijatelja, Srba, kao onih koji beze iz svojih kuca. Kako objasniti ovu pojavu?
Mrznjom i sumnjicenjem, strahom i zeljom za osvetom, nagomilavanjem
premnogo bola i premnogo nepravde. Zatim, u Hrvatskoj postoji vodjstvo koje
smatra da je ova destruktivna energija pozitivan i stimulisuci faktor za ciljeve
nacionalne politike. Hocu da kazem da Hrvatskom vladaju ljudi koji i danas redu,
zakonitosti, funkcionisanju demokratije, svemu onome sto formira moderno
civilizovano drustvo, predpostavljaju mrznju. Jedina ugledna licnost koja je ovih
dana podigla svoj glas protiv haosa i mrznje bio je biskup iz Sibenika, monsinjor
Badurina. Premalo.
Ivo Banac zavrsio je svoj izliv nezadovoljstva podsecajuci da je samo jedan
hrvatski drzavni list, Vecernji list iz Zagreba preneo (7. avgusta) osudu koju je
izgovorio papa protiv hrvatske vojne operacije u Krajini i protiv svih onih koji
resenje problema traze na bojnom polju umesto da izaberu pregovaracki sto. Cak
je i glavni organ hrvatske katolicke crkve, Glas Koncila, cenzurisao papu i, umesto
da prenese njegove reci, objavio (3. septembra) uvodnik don Zivka Kustica u
kojem se, prema Bancu, utrkuju sa rezimskim listovima u sejanju druge mrznje.
U njemu se isticu sledece teze: mi Hrvati smo okruzeni neprijateljima koji nas
oduvek ne podnose; neki od nasih neprijatelja se kriju, a mnogi od nasih
prijatelja se stide da pokazu prijateljstvo; i katolici mogu da budu neprijatelji; ako
su nasi neprijatelji gori od nas, zasto ocekujete od nas da budemo bolji od njih?
Postoji pravi ekumenizam i onaj lazni, kao sto postoje pravi i lazni pacifizam:

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
moramo sami da odlucimo o izboru. Najzad, Tudjman ne laze, Medjunarodna

helsinska federacija je ta koja daje lazne izvestaje o pokoljima.
Drugi doprinos politici getoizacije u Hrvatskoj dao je Ustavni sud, koji je pozvan
da proceni da li je legitiman ili ne raspis ministra obrazovanja koji zabranjuje
upisivanje dece vecinskog naroda u skole manjine (vidi dnevnik 24. i 26. avgusta,
10 septembra). Odbijajuci zalbu koju je podnela Unija Italijana Istre i Rijeke i
Opstinski savet Rovinja u Istri, Sud, iako je izjavio da "nije kompetentan" da
ocenjuje, u stvari je osnazio raspis i njegove zlokobne posledice. Prema Sudu,
raspis se ne moze smatrati pravnom normom, on je samo obavestenje:
obavestava skolske i predskolske ustanove da postoji zakon koji treba primeniti
na upisivanje u decje vrtice i skole manjina. Sud potvrdjuje valjanost vazecih
zakona i tvrdi da postojanje specificnih skola za manjine treba shvatiti kao nacin
njihove zastite (?!).
Sudije Suda daju do znanja da, iako pripadaju sistemu javnog obrazovanja, skole
etnickih manjina namenjene su iskljucivo ucenicima, tako da raspis Vokiceve ni
na koji nacin ne ogranicava njihova prava. Sto se tice, medjutim, slobode
roditelja da izaberu za svoju decu skole koje ce pohadjati, ustavne sudije
podvlace da ova sloboda nije neogranicena; oni ne mogu da odlucuju samostalno
i nezavisno od nacionalne pripadnosti. Gradjani hrvatske etnicke pripadnosti
(vecinski narod) nemaju pravo da se sa njima postupa kao sa pripadnicima
manjinskih etnickih skupina.
Nadlezan ili ne, Sud nije tajio svoja politicka ubedjenja. Jer ovde se radi o politici.
Ne treba da se iznenadjujemo. Raspis Vokiceve i stav koji je zauzeo Sud sastavni
su deo - kako bi rekao predsednik Italijanske unije, Djuzepe Rota - "corbuljine
koja se odavno kuva". Vec pre dve godine hrvatsko ministarstvo trazilo je
precizne podatke o nacionalnoj pripadnosti ucenika upisanih u skole italijanske
manjine. Mera koju je preduzela Vokiceva povezana je sa jasnom ideologijom
etnocentrizma koja je u Hrvatskoj razvijana poslednjih pet godina. To je doprinos,
moze se dodati sa Mauricijem Tremulom, drugim predstavnikom vrha italijanske
zajednice u Hrvatskoj, onoj politici koja nastoji da postavi sve gusce i vise ograde
koje izdvajaju "konstitutivni narod nacionalne drzave" Hrvatske od drugih
gradjana koji tom izabranom narodu ne pripadaju.
Stav koji je zauzeo Sud, prividno neutralan, smokvin je list koji ne uspeva da
pokrije sramotu jedne politicke stvarnosti koja udaljava etnicke skupine i narode,
koja stvara nova ogranicenja i deobe, iz kojih proizilazi teska klima mrznje i
strahova u kojoj je lakse vecini da asimilira manjine, u konkretnom slucaju da iz
italijanskih skola udalji svoje sunarodnike koji nisu sposobni da budu heroji. Strah
sprovodi kako jedno tako i drugo. Hrvatska je i ovaj put iskoristila priliku da
potvrdi neprijateljstvo prema demokratiji, prema zajednickom zivotu i prema
toleranciji.
14. SEPTEMBAR 95.
Situacija postaje sve dramaticnija iz casa u cas, za Srbe iz Bosne stesnjene kao
sto jesu izmedju cekica, neprijateljskih upada aviona NATO i nakovnja, udarne
ofanzive snaga bosanskih Hrvata i Muslimana (u toku od utorka) uprkos mlakim i
formalnim protestima zapadnih saveznika i pozivima americkog Stejt dipartmenta
Muslimanima i Hrvatima da se uzdrze od naknadnih vojnih akcija da ne bi doveli u
opasnost mirovnu inicijativu Vasingtona. I Savet bezbednosti OUN izrazio je svoju
"zabrinutost" zbog ofanzive.
U zapadnoj Bosni, ipak, hrvatske snage nastavljaju napredovanje. Danas je
agencija HINA iz Zagreba objavila: "Od 15.00 sati 13. septembra, hrvatski
gradovi Jajce i Drvar su pod kontrolom hrvatskih snaga i u hrvatskim rukama.
Operacija koja je dovela do njihovog oslobadjanja trajala je 92 sata. Oslobodjeno
je oko 2.000 kvadratnih kilometara teritorije". Dakle, bosansko-muslimanski
saveznici su upozoreni: bosanski gradovi Drvar i Jajce (u ovom poslednjem,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
novembra 1943, Tito i njegov partizanski parlament proglasili su radjanje

federativne Jugoslavije) su hrvatski, pripadaju Hrvatima, Hrvatska prosiruje svoju
teritoriju na zapadnu Bosnu...
Hrvatsko-bosanske trupe (HVO) i trupe iz Zagreba (HV) osvojili su i Sipovo. Nova
teritorija koja je osvojena produzetak je oblasti Glamoc-Kupres-Grahovo u kojoj
su se Hrvati prosirili izmedju jula i avgusta.
Od Srba su oteti i gradici Donji Vakuf i Kulen Vakuf, oba su osvojile bosansko-
muslimanske trupe: juce Donji Vakuf, danas Kulen Vakuf. Ovo drugo mesto nalazi
se u severozapadnom kraju Bosne, oko 40 kilometara od Bihaca. Sada bosansko-
muslimanske snage napreduju iz "bihackog dzepa" u pravcu jugoistok, nadajuci
se da ce osvojiti Kljuc i Bosanski Petrovac i povezati se posle toga sa hrvatskim
snagama u Jajcu.
Tokom ove ofanzive, teritorija koju kontrolise vojska Karadzica i Mladica do danas
je smanjena za 6-8 odsto. Imajuci u vidu da su Srbi vec prihvatili u nacelu podelu
na 51 odsto prema 49 odsto u korist hrvatsko-bosansko-muslimanskog entiteta i
na taj nacin pokazali da su spremni da za pregovarackim stolom ustupe znatan
deo od sadasnjih 68 odsto teritorije koju sada kontrolisu, ne moze se razumeti
zasto su Muslimani i Hrvati odlucili da je zauzmu oruzjem.
Da bi osvojene teritorije ocistili od srpskog stanovnistva? Izgleda da je upravo
tako. Ali od sada - dok zajedno likuju i nazdravljaju vojnim pobedama - Hrvati i
bosanski Muslimani stvaraju in loco pretpostavke da se sukobe medju sobom u
skoroj buducnosti. Jabuka razdora: prisustvo i/ili prevlast odgovarajucih etnickih
skupina. Komandant hrvatskih trupa koje su osvojile Jajce napisao je u jednom
proglasu: "Danas smo se vratili sa ponosom i svima stavljamo do znanja da smo
ovde, u Jajcu". Zatim je pozvao sve Hrvate poreklom iz Jajca, bilo gde da se
nalaze da se vrate "da bi ziveli na svojim vekovnim ognjistima". Dodao je da je
od Jajca otvoren put za Banjaluku...
U istom trenutku komandant Sedmog armijskog korpusa armije bosanskih
Muslimana Mehmed Alagic izjavio je da, nastavljajuci operacije u pravcu Mrkonjic
Grada, njegove snage imaju kao krajnji cilj Banjaluku: "U Banjaluci cemo prirediti
smotru bosanskih snaga". Ko ce stici prvi: Hrvati ili Muslimani?
U ovoj ofanzivi, Hrvati i Muslimani iskoristili su oslabljenost srpskih snaga, koje su
tesko bombardovane tokom vise dana na celoj teritoriji Bosne koju one
kontrolisu, od strane vazdusnih snaga NATO. Ove snage su potpuno unistile
glavne vojne ciljeve, od artiljerijskih baterija Banjaluke pogodjenih raketama
Tomahavk do polozaja na planini Ozren i na podrucju Doboja. Dosad su avioni
NATO ukupno obavili 3.500 borbenih misija, dok su Snage za brze intervencije
oko Sarajeva pucale vise od 1.350 puta. Sada avioni NATO mogu "nekaznjeno da
lete nebom iznad Bosne".
Ulazeci u Drvar, Jajce, Sipovo, Donji Vakuf i Kulen Vakuf, hrvatske i muslimanske
trupe zatekle su ove gradove i varosice potpuno prazne.
Vec proslih dana hiljade srpskih civila, obuzetih panikom zbog priblizavanja
hrvatsko-bosanske vojske i "Tigrova" iz Zagreba, pamteci ono sto se dogodilo sa
civilnim stanovnistvom Krajine i na podrucju Glamoc-Grahovo, napustili su kuce i
polja i dali se u bekstvo. I velika varos Mrkonjic Grad, direktno ugrozena, ostala
je pusta. Vise od 40.000 izbeglica u ovom casu krenulo je i nastavlja da se krece
prema zoni Banjaluke i u sam grad koji se pretvorio u ogromni izbeglicki logor.
Nalazimo se pred tragedijom ogromnih razmera. Po putevima centralne Bosne
koji vode u Banjaluku vec danima se primecuje gusto kretanje automobila,
kamiona i traktora natovarenih izbeglicama. To je prizor koji iz blizine podseca na
bekstvo stotina hiljada izbeglica iz Hrvatske za vreme prve polovine proteklog
avgusta. U Banjaluci se vec nalazi preko 50.
00 srpskih izbeglica koji su pobegli iz Hrvatske i nekoliko hiljada civila primoranih
na egzodus iz zapadne Bosne. Kuda sa drugih 40.000? Strepi se od epidemija:
Kuce i druge zgrade pretrpane su izbeglicama, higijenski uslovi su teski.
Zabrinjava i elektricna energija: grad je ostao bez svoje hidrocentrale, koja se

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
sada nalazi u rukama Hrvata, u Jajcu, na reci Vrbasu.

Slusajuci na radiju ova imena - Jajce, Glamoc, Banjaluka, Gornji i Donji Vakuf,
Mrkonjic Grad i druga - secam se bataljona "Mateoti" i "Garibaldi" (koji ce se
kasnije ukljuciti u brigadu "Italija") koji su bili veoma angazovani, posle oktobra
1943, u borbama protiv cetnika, ustasa i nemaca, uz partizane, upravo u ovim
krajevima.
U hrvatskom parlamentu sedi romansijer i akademik Hrvatske Ivan Aralica. Njega
je za senatora imenovao predsednik Tudjman. Aralica je i savetnik za kulturu
predsednika drzave. Po naredjenju predsednika Tudjmana, Aralica je nedavno
vodio orkestar Hrvatskog narodnog kazalista u Australiju i Novi Zeland gde zivi
nekoliko desetina hiljada poreklom Hrvata i jake "kolonije" ustaskih politickih
emigranata. U Melburnu je bio gost na rucku kod Hrvata vlasnika restorana,
nekoga Ive Pajica, poznatijeg kao "Ive Ustasa". Po hodnicima parlamenta Aralica
se grohotom smejao ponavljajuci recenice tipa "udri Srbina", "ubi Srbina, kolji
Srbina", kojima je Ive Ustasa zacinjavao svoje ucene razgovore sa piscem
senatorom. Ovaj poslednji, kasnije, kada se uozbiljio, u sali parlamenta je
ucestvovao u debati o ustavnom zakonu o pravima manjina, cije ukidanje je
predlozio rezim.
Treba ga ukinuti, potvrdio je Aralica, jer kada je bio donesen ("voljom Evropske
unije") Srba je bilo vise od 25 odsto stanovnistva u Hrvatskoj i bilo je potrebno da
im se obeca izvesna autonomija. Sada, imajuci u vidu da ih "po nasoj proceni
nema ni 4 odsto", zakon se suspenduje. Srpski problem - dodao je - sada se
svodi na problem manjina; hrvatski narod ne mora vise da deli suverenost sa
drugim narodima...
Objasnjavajuci razloge koji su naveli srpsko stanovnistvo da napusti Hrvatsku,
Aralica je pojasnio da se "Srbi odlikuju posebnom psiho-socioloskom strukturom".
Oni su, kao prvo, oduvek bili branioci srpskog imperijalizma na hrvatskoj teritoriji
a, posto se sada ovaj imperijalizam povlaci i oni odlaze. Srbi, zatim, ne podnose
odvojenost od porodice i posto gotovo svaka srpska porodica u Hrvatskoj i u
Bosni ima/imala je svoje ogranke u Vojvodini i u Srbiji, nisu mogli da podnesu
nove granice koje su nastale i koje razdvajaju pojedine ogranke porodice, odlaze
da bi se ponovo okupili.
Na kraju, i dalje po Aralici, srpsko stanovnistvo nije pobeglo iz Hrvatske da bi
izbeglo progone (pisac ovih redova seca se rijeckih zidova prekrivenih plakatima
na kojima su mogle da se procitaju parole: "Srpski petokolonasi, napolje iz
Hrvatske" i "Srbe na vrbe"), ne zbog toga sto su zaplaseni hiljadama atentata, ne
zbog toga sto su iz Krajine isterani oruzjem, nego zbog toga sto "ne mogu da
podnesu sto su od konstitutivnog naroda koji ucestvuje u suverenitetu drzave
degradirani na etnicku manjinu".
Ali neka bude sasvim jasno: progoni u Hrvatskoj ne stede Hrvate koji misle
drukcije od ljudi rezima koji je nametnuo Tudjman. Jedna od najcuvenijih zrtava
ovog proganjanja je Stipe Mesic, covek koji je sa Tudjmanom osnovao
nacionalisticku partiju HDZ, covek koji je bio poslednji predsednik kolektivnog
predsednistva jugoslovenske Federativne Republike kojega je nametnuo Tudjman
da bi je sahranio, covek koji je dugo bio predsednik hrvatskog Parlamenta, covek
koji je prosle godine - posto vise nije mogao da podnosi Tudjmanov totalitarizam
- pocepao na dva dela partiju na vlasti forrmirajuci novu partiju demokratske
orijentacije. Rezim ga je kaznio, prvo time sto ga je udaljio sa duznosti
predsednika Parlamenta, zatim udaljavanjem sa svih polozaja koji su bili vezani
za ovu duznost. Danas je, najzad, isteran i iz kuce.
Da, iseljen je iz stana koji mu je dodeljen kao funkcioneru parlamenta i koji je bio
njegov jedini stan. "Slucaj Mesic - pise u jednom saopstenju koje je dala jedna
partija opozicije, ne partija zrtve - pokazuje jos jednom da u Hrvatskoj ne
funkcionise pravna drzava. Ovde je u praksi na snazi sirenje straha da bi se
zastitila samovolja drzave, ili pojedinaca i grupa koji sebi prisvajaju pravo da
deluju u ime drzave. Nalazimo se pred jednim od hiljada nezakonitih iseljavanja i
drugih zloupotreba u raspolaganju stambenom imovinom".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Posto se pre nekoliko dana spustila zavesa na zlocine koje su, na ponovo
osvojenim teritorijama Krajine, pocinili "pojedinci i grupe civila preobucene u
hrvatske vojnike", masmediji iz Zagreba iznenada su otvorili poglavlje
"Hiljadudevetstodevedesetiprva". Da bi skrenula paznju javnog mnjenja sa
pljacki, ubistava, podmetanja pozara i drugih brutalnosti koje se desavaju ovih
dana, ili bar da bi dovela na isti nivo tasove na terazijama, zvanicna agencija
HINA danas je objavila dve grozne vesti. Prva kaze da je pocelo utvrdjivanje
mesta na kojima se nalaze, na teritoriji bivse Krajine, masovne grobnice u kojima
bi trebalo da su bez imena sahranjeni Hrvati koji su ubijeni za vreme pobune
1991. godine.
U drugoj vesti se kaze da je u blizini grada Petrinje, u Baniji pronadjena i
istrazena jama duboka vise metara, iz koje su izvadjeni ostaci 17 muskaraca
pripadnika hrvatske policije i hrvatske nacionalne straze, jedinica koje su - uoci
stvaranja prve vojske Hrvatske - bile upucene na teritorije gde je izbila srpska
pobuna sa namerom, koja tada nije uspela, da je uguse.
15. SEPTEMBAR 95.
Na obliznjem ostrvu Pag, u Novalji, oko 5.000 lica - prakticno celo stanovnistvo
gradica - ucestvovalo je na sahrani pukovnika vojne policije Ivana Sanka, 32
godine, jednog od heroja hrvatske tajne sluzbe tokom rata. Umro je u Zagrebu
tacno pre nedelju dana pod sumnjivim okolnostima. Rodjen na kvarnerskom
ostrvu, bio je licni Tudjmanov prijatelj i pripadao je tvrdom krilu partije na vlasti.
Istakao se u toku bitke za Vukovar (1991) i narednih godina obavljao je tajne
misije u Gospicu, u Lici i u Beogradu. Uspeo je cak da prodre u "vucju jazbinu", u
Kninu, gde je pripremio teren za hrvatsku ofanzivu u avgustu, posto je bio
izbacen padobranom, sam, u zoni Plitvica sa zadatkom da putem radija koordinira
buduci napad.
Prema hrvatskoj drzavnoj agenciji za stampu, pukovnik je poginuo u

saobracajnom udesu na osmom kilometru autoputa Zagreb-Karlovac. Putovao je
zajedno sa nekom nedovoljno identifikovanom Irenom O., koja je bila ranjena.
Cudno je da u belesci agencije nije uopste nagovesteno koliko je pokojnik bio
poznat, od cijeg kraja su se oprostili kao da se radi o nekom nepoznatom, cak i u
rijeckom Novom listu. Ali kasniji nekrolozi koje su objavili prijatelji, rodjaci i
saborci dopustaju da se rekonstruise lik ovog coveka. Otkuda zvanicno cutanje? U
Rijeci i okolini postavljaju ovo i druga pitanja. Niko nije video telo, koje je stiglo u
zatvorenom sanduku iz hrvatske prestonice. Gde je ta Irena O. koja, izgleda, nije
primljena ni u jednu zagrebacku bolnicu? Kud su se dela brda dokumenata koja je
covek iz najpoverljivijih misija prikupio poslednjih kljucnih dana Operacije Oluja?
Na sahrani se proneo glas da je pukovnik Sanka previse znao i da je mozda
postao nezgodan. Citam u listu Il Piccolo iz Trsta hroniku Maura Mancina iz
Zagreba: "Nebom bruje lovci-bombarderi NATO koji lansiraju svoje rakete i u
podrucju Doboja, stotinak kilometara istocno od Banjaluke. Zemljom se siri
potmuli zvuk gusenica hrvatskih i muslimanskih tenkova koji nastavljaju svoje
napredovanje prema uporistima bosanskih Srba. To je zvucna kulisa u poslednjim
casovima vatrenih okrsaja u centralno-severnoj Bosni!".
U muslimanske ruke pao je i Bosanski Petrovac, u koji su delovi bosanskog Petog
armijskog korpusa usle jutros u zoru. Mesto se nalazi 50 kilometara juzno od
Bihaca, na pola puta izmedju ovog grada i Banjaluke i 10 kilometara iza Kulen
Vakufa, koji je osvojen juce. Danas, nastavljajuci napredovanje, trupe generala
Atifa Dudakovica stigle su pred vrata gradica Kljuca, 20 kilometara istocno od
Petrovca. Istovremeno trupe bosanskog Sedmog armijskog korpusa, one koje su
osvojile Donji Vakuf, nastavile su da napreduju u pravcu severoistok, i one u
pravcu Kljuca. Druge bosansko-muslimanske snage su se, medjutim, spojile sa
hrvatskim trupama u zapadnoj Bosni, tacnije u Ostrelju, mestu koje se nalazi
izmedju Bosanskog Petrovca i Drvara.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ova hrvatsko-muslimanska operacija, nazvana "Maestral" (ko zna medjutim zasto

je izabran ovaj osvezavajuci vetar posle toliko "Oluja"), izazvala je egzodus
srpskog stanovnistva ogromnih razmera koje je u ovim krajevima bilo vecinsko.
Vec ima 90.000 izbeglica koje se krecu prema Banjaluci i Doboju. Ponovio se
"tragicni obred" biblijskih kolona ocajnika, sa uvek uobicajenim starcima, zenama
i decom, koji pod neprestanim pljuskovima i po zagusljivoj vlaznoj vrucini, na
uobicajenim traktorima, ali i u kolima koja vuku konji i volovi, pokusavaju da se
domognu spasa krecuci se prema prijateljskim krajevima posto su na brzinu
napustili svoja stanista, ugrozeni paljbom hrvatskih i muslimanskih topova i
mitraljeza. Iz Banjaluke, grada koji je vec pretrpan izbeglicama prebaceni su
prema Sanskom Mostu i Prijedoru. U biltenima agencije HINA iz Zagreba uvek
upotrebljavaju rec "oslobodioci" i glagol "oslobadjati", ali niko od stanovnika nije
ostao da doceka i pozdravi ove oslobodioce. Nigde i nikad. "Oslobodjeni" beze
zahvaceni panikom, sa mrznjom u srcu.
A civilne vlasti bosanskih Srba (iz regiona Banjaluke) ne znaju vise gde da smeste
ovaj narod izbeglica koji iza sebe ostavlja bez ljudi veliku oblast centralne i
zapadne Bosne.
Izbeglicama koje su stigle ili koje stizu iz Bosanskog Petrovca, Jajca, Donjeg
Vakufa, Sipova, Drvara, Kulen Vakufa, Kljuca, pripojilo se 30.000 nesretnika u
bekstvu sa podrucja planine Ozren, tucenog napadima aviona NATO usmerenim
na oblast Doboja. Veoma je tesko dostaviti pomoc ovim izbeglicama, pored
ostalog, zbog toga sto su u prekidu mnogi putevi i zbog mostova koji su unisteni
teskim bombardovanjima iz vazduha.
Komandanta bosanskog Petog armijskog korpusa, generala Dudakovica, kojega
Muslimani smatraju najvecim herojem ovoga rata, intervjuisali su kod Vakufa tri
novinara iz Rijeke: Snjezana Pavic, Sanja Despot i Nenad Rabersak iz Novog lista
koji to danas objavljuje.
Vi od mene ocekujete - kaze Dudakovic - odgovor na pitanje kada ce se zavrsiti
rat, ali ja vam ga ne mogu dati.. Za mene pregovori, dogovori i mirovni planovi
Evropske unije, NATO i OUN, nemaju nikakvu vrednost. Dok ponovo ne
uspostavimo vlast bosanske vlade na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine nece
moci da se kaze da je rat zavrsen. Ja i moji vojnici necemo prestati da se borimo
sve dok Bosna i Hercegovina, koja je hiljadu godina unitarna, bude i dalje deljena
i komadana, niti cemo prihvatiti podelu Bosne. Ubrzo cemo osloboditi i Krupu i
Novi, Prijedor i Sanski Most. Necemo se zaustaviti do reke Drine!
Dakle, medjunarodni mirovni planovi i ratni planovi Hrvata i bosanskih Muslimana
sudaraju se u Bosni i Hercegovini. Hrvati i Muslimani, izgleda, smatraju kako je,
da bi dobili teritorije koje koje su im dodeljene na papiru najbolje da ih osvoje
oruzjem i da ih ociste od srpskog stanovnistva, koje bi, ako ostane u svojim
kucama, "otvorilo" pitanje mnogo-nacionalnosti koje u balkanskim zemljama
suvise smeta nacionalistima svih boja.
Generalni sekretar NATO, Klas, pravi se da je ljut, posto proizilazi da su napadi
koje su izvrsili avioni Atlantskog pakta fakticki dali vazdusnu podrsku pesadiji i
oklopnim kolima Hrvata i Muslimana. Izvesno je da zbunjuje lakoca kojom se
odvijalo napredovanje hrvatske vojske i one bosanske. Posmatraci smatraju da su
se Srbi, svesni da ne mogu dobiti vise od 49 odsto bosanske teritorije, procenat
koji im je dodeljen planom Kontakt grupe i SAD, povukli sa mesta koja su ih
manje zanimala ili koja bi, u buducnosti, bila teze odbranjiva. I vec danas "vlada"
Karadzic-Mladic umanjuje posledice poraza, govoreci o strateskom povlacenju
radi smanjenja sirine fronta.
Po cenu teritorija zapadne Bosne, Srbi smeraju da zadrze kontrolu nad istocnom
Bosnom i koridorom za Banjaluku u Posavini, koridorom koji je 1993, u doba rata
izmedju Hrvata i Muslimana, Tudjman prepustio bosanskim Srbima povukavsi iz
Posavine trupe bosanskih Hrvata. Sa svoje strane, osvajanjem Bosanskog
Petrovca, bosanski Muslimani su postigli jedan od svojih glavnih ciljeva: da
teritorijalno spoje oblast Bihaca ("dzep") sa preostalom bosanskom teritorijom

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
koju oni kontrolisu. Iz ovog ugla posmatrano, moglo bi da se zakljuci da su vojne

operacije zavrsene i sve tri strane u sukobu mogle bi prvo da prihvate prekid
vatre a zatim zapadni plan koji je uostalom potvrdjen osvajanjem na bojnom
polju. Ali pravi se i druga pretpostavka: poneseni uspehom, Hrvati i Muslimani
mogli bi da ne budu vise zadovoljni sa 51 odsto Bosne.
U tom slucaju Banjaluka i njena oblast bice sledeca meta armija iz Sarajeva i
Beograda. A moglo bi da se potvrdi cak ono sto predvidja general Dudakovic:
Muslimani, narocito ako budu dobili drugo oruzje od islamskih zemalja, mogli bi
da zatraze celu Bosnu i Hercegovinu... A posle toga? Ono posle mozda je vec
pocelo: teritorijalna podela izmedju Muslimana i Hrvata. Teska deoba koja bi
mogla da dovede do novog rata izmedju sadasnjih saveznika. Ne mogu se zaista
zaboraviti strasne reci koje je izgovorio hrvatski poslanik Drago Krpina, jedan od
zamenika Franje Tudjmana na celu partije na vlasti u Hrvatskoj i u "Hrvatskoj
Republici Herceg-Bosni", koji je nedavno potvrdio: "Srbi su samo trenutno
opasnost broj jedan za Hrvate; prava dugotrajna opasnost su Muslimani". A od
opasnosti do neprijatelja mali je korak.
16. SEPTEMBAR 95.
Prekori zagrebacke i sarajevske vlade od strane NATO, SAD i OUN ne zaustavljaju

napredovanje raspomamljenih hrvatskih i muslimanskih trupa u severozapadnoj
Bosni, gde su do sada naisli na slab ili na nikakav otpor od strane snaga
bosanskih Srba, ciji komandant Ratko Mladic je primljen u bolnicu u Beogradu. U
ruke saveznika koje cini hrvatsko-muslimanska federacija pao je i Sanski Most,
sediste opstine u oblasti Banjaluke, varosica rasuta na obe obale reke Sane,
udaljena 60 kilometara od Banjaluke , 28 od Prijedora i 70 od Bihaca. Veliki deo
stanovnistva Sanskog Mosta, oko 20.000 ljudi, pobegao je. Hrvatsko-
muslimanska ofanziva. Tako je hrvatsko-muslimanska ofanziva, u razmaku od
nedelju dana, stvorila drugih 100.000 izbeglica
Novosti koje dolaze iz Banjaluke u koju se stustio veliki deo ovih ljudi prepustenih
sami sebi, govore o gradu na ivici kolapsa, o ulicama i trgovima poplavljenim
rekom izbeglica koji su se ulogorili po javnim zgradama i na otvorenom, bez
dovoljno hrane i pokrivaca, bez lekova i higijensko-sanitarnog materijala.
Zaguseni su i prilazni gradski putevi; velika ljudska nesreca, jednom recju,
dostigla je nepodnosljive razmere. Hans Niberg, predstavnik Visokog
komesarijata OUN za izbeglice, situaciju je nazvao "katastrofalnom". Izbeglice se
krecu najraznovrsnijim prevoznim sredstvima, od kola koja vuku konji do
traktora, od cudno skrpljenih kamiona do starih i isluzenih automobila Fiat-
Zastava.
Posle gubitka, uglavnom surovih i krsevitih krajeva koje su protekle nedelje
okupirale hrvatsko-muslimanske trupe, bosanskim Srbima ostalo je manje od 55
odsto Bosne i tesko da ce ustupiti jos teritorije. Povukli su se, kazu, iz
neodbranjivih podrucja da bi se koncentrisali na onih 49 odsto teritorija koje su
im, ipak, dodeljene planom "pax americana".
Povodom prve godisnjice od prve posete jednog pape Hrvatskoj, hrvatski katolicki
pisac Drago Pilzel objavljuje danas u Novom listu nekoliko svojih veoma gorkih
opaski o "slepim jahacima Apokalipse" kako on naziva "nadmene, bahate,
naduvene, slavohlepne, ambiciozne, prostacke i stetne" lidere iz Zagreba "koji
ovih dana privode kraju proces "srbizacije" hrvatske politike i uvode politicki
primitivizam u politoloske prirucnike koji ce biti napisani onda kada budemo
shvatili da smo usli u jos nepoznate dimenzije totalitarnog drustva". I dalje kaze,
da militarizam sa hrvatskim obelezjem nesumnjivo nosi u sebi izvesnu crtu
osvete. Ali to ne bi smelo da sluzi kao alibi u ocenjivanju Operacije Oluja. Ovaj
militarizam visi nad nama kao stalna pretnja.
Nastavljajuci, pisac se zaustavlja na duhu osvete koji se hrani nacionalizmom i
terorizmom u zemlji podsecajuci na poruku mira koju je uputio papa Djovani
Paolo II u Zagrebu, septembra 1994 i prebacuje hrvatskim biskupima sto "nisu

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
podigli svoj glas osude slozene problematike koja je nastala u Hrvatskoj posle
vojne i policijske akcije "Oluja", suoceni sa krsenjem ljudskih prava u ponovo
osvojenim krajevima, suoceni sa sve manje demokratskom slikom i socijalnim
nepravdama u celoj zemlji". "Masovno bekstvo srpskog stanovnistva iz Hrvatske,
koje za partiju na vlasti predstavlja "definitivno resenje srpskog problema";
suvise ceste sovinisticke, nacionalisticke i izjave koje duboko degradiraju najvise
hrvatske vlasti; nastavljanje sa masakriranjima civila, sa podmetanjima pozara i
unistavanjem dobara: sve ovo bi zahtevalo mnogo angazovaniji odgovor"
crkvenih vlasti.
One bi, dodaje Pilzel, morale da izbegavaju da daju i najmanji alibi drzavnom i
paradrzavnom terorizmu. U duhu papinih govora neophodno je da se jednom
zauvek slomi spirala mrznje, odbacujuci logiku osvete...
Posle papine posete Hrvatskoj, tokom godine dana objavljene su u toj zemlji
fotomonografije o tom dogadjaju, knjige sa papinim govorima, zbirke eseja o
vernosti hrvatske nacije rimskoj crkvi, iskovane su medalje, emitovane postanske
marke; Tudjman je ucestvovao u oko stotinu misa, pa ipak... Najveci katolici,
upravljaci iz Zagreba - konstatuje Pilzel - odbili su u praksi papske poruke:
umesto kulture mira, tolerancije, solidarnosti i dijaloga medju ljudima i grupama
razlicitih identiteta i ubedjenja, nastavljeno je sa propovedanjem i sejanjem
mrznje; nista nije ucinjeno da se uspostavi pravda, niti je povedena borba protiv
zlocina; jos ne postoji drzava prava.
Umesto da se izgradjuju veze izmedju naroda sa razlicitim religioznim
verovanjima i kulturama, vodi se sistematska politika deobe, diskriminacije i cak
fizicke likvidacije onih koji su drukciji; raspirena je vatra najekstremnijeg
nacionalizma. Sve dok se sef drzave bude ponasao kao sto se ponasao dok je
jezdio kroz ponovo osvojenu Krajinu, odgovarajuci izrekom iz Starog zaveta "oko
za oko, zub za zub" onima koji nam u celom svetu prebacuju zbog paljenja
srpskih kuca u oslobodjenim krajevima Hrvatske, ne moze se ocekivati da bilo
koji gradjanin smogne u sebi snage da raskine sa takvom Hrvatskom, sa takvim
hrvatskim patriotizmom u ovoj drzavi. U ocima hrvatskih vlasti veoma malo znace
pravda i pravna drzava i tesko je verovati, sve dok bude tako, da ce vecina ljudi
prestati da se plasi pred farsom od demokratije kakva je ova sadasnja i ona koja
se nazire u najavljenim izborima...
17. SEPTEMBAR 95.
Izgleda da su se Hrvati i Muslimani u Bosni zaustavili ili gotovo zaustavili, posto

su zagospodarili sirokim podrucjima u kojima je muslimanska ili hrvatska etnicka
skupina bila u manjini ili je nije ni bilo. Izetbegovicev Peti armijski korpus stigao
je pred vrata Bosanske Krupe.
Sarajevo moze da odahne, mozda je zavrsena opsada koja je trajala tri i po
godine: srpski topovi su povuceni sa visova koji dominiraju nad prestonicom
Bosne i Hercegovine.
U medjuvremenu, nastavlja se masovno bekstvo civilnog stanovnistva iz
centralne Bosne ka severu. Civili koji su pobegli iz Jajca, Kljuca, Drvara,
Prijedora, Sanskog Mosta i drugih varosica koje su osvojile hrvatske i
muslimanske trupe (siroka oblast koja je prakticno ostala bez svojih stanovnika),
zakrcili su puteve koji vode u Banjaluku. Ovaj grad, u koji se vec ulilo 75.000
izbeglica, nema vise mesta da primi i ostale; zbog toga preusmeravaju kolone
prema istoku. Stizu i vesti o surovim postupcima "oslobodilaca". U Donjem
Vakufu 6.000 srpskih izbeglica koje su tamo uhvacene u zamku snose posledice
pobednicke euforije razjarenih muslimanskih vojnika.
U Hrvatskoj su 34 od oko 1.000 srpskih civila iz Krajine, koji se se sklonili u
kasarnu Plavih slemova u Kninu, izruceni hrvatskim vojnim vlastima koje su ih,
optuzivsi ih za dela terorizma, genocida i oruzane pobune, odvele u zatvore u
Zadru, Splitu i Sibeniku. Drugih 700 civila ukrcani su u 25 autobusa i upuceni

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
prema Srbiji. Tako je Krajina ociscena i od poslednjih ostataka starosedelackog

stanovnistva koje nije hrvatsko.
U vezi sa tim, za vreme jedne ceremonije povodom dodele visokih odlikovanja
zasluznim patriotima, predsednik Tudjman je danas izjavio u svojoj zagrebackoj
rezidenciji da je krunisan san zbog kojeg su ziveli, patili i umirali Hrvati tokom
svoje duge istorije. Neka od visokih odlikovanja dodeljena su pojedincima koji su
u II svetskom ratu "nameravali da se bore za neki drugi ideal, ali uvek za
Hrvatsku" u redovima ustasa.
U istarskom Vodnjanu sastali su se predstavnici tridesetak zajednica Italijana iz
Hrvatske. Razgovaralo se o situaciji u kojoj je jos jednom italijanska manjina u
Hrvatskoj "stisnuta gvozdenim klestima dekreta i mera" sa namerom da je
oslabe, narocito u skolskom sistemu koji je sada poremecen. Tokom cetiri sata
izbili su gnev, razocarenje i gorcina koje su izazvali raspis Vokiceve i niz vladinih
mera koje su zavele klimu stetnu po Italijane, cije skole su izlozene opasnosti da
nestanu. Predsednik Italijanske zajednice, Djuzepe Rota optuzio je ko zna koji po
redu ministarski dekret koji je poslednjih dana pogodio skolu kao malj: italijanski
jezik, koji se do sada ucio kao drugi jezik ili "jezik sredine" u hrvatskim skolama
na dvojezicnim teritorijama Istre, ponovo je postao strani jezik.
Vaspitacice koje su u Labinu prosle godine drzale nastavu u italijanskom decjem
vrticu morale su prestati to da rade zbog snaznih pritisaka vladajuce partije.
Nastavnici italijanskog maternjeg jezika u vecinskim skolama mnogih gradova
zastraseni su dotle da se ne usudjuju da zakorace u ucionice za vreme uzine. U
Bujama zgrada u kojoj je italijanska skola ne ispunjava uslove, skolska godina
nije mogla da pocne - a prosle su dve nedelje od pocetka - ali Ministarstvo
obrazovanja to uopste ne brine. "Uskoro cemo biti zatvoreni u kavez", izjavio je
Rota. Najnovije mere protiv Italijana u Hrvatskoj, dodao je, posledica su
samovoljnog zaokreta vlade iz Zagreba prema ekstremnoj desnici i zbog toga "mi
se ne borimo samo za nasa prava, nego za afirmaciju ljudskih prava u ovoj
zemlji".
Veoma gnevan je i stari nastavnik Pjetro Nutricio iz Opatije: "Tudjman nas
zatvara u geto, samo nam jos fali radi raspoznavanja zuta traka oko ruke. U
svakom slucaju ostajemo ponosni sto smo Italijani".
18. SEPTEMBAR 95.
Bosna je, sada, podeljena na pola. Hrvatske i muslimanske trupe kontrolisu 50

odsto bosanske teritorije. Srbi, koji su kontrolisali 70 odsto ove teritorije, izgubili
su od nje 20 odsto za svega nekoliko nedelja, tako da sada drze nesto vise od
dela koji im je dodeljen. Karadzic i Mladic mogu tako da opravdaju poraze pred
svojim javnim mnjenjem govoreci da su zapadne teritorije najudaljenije od Srbije
napustili iz strateskih razloga, odlucni, medjutim, da se vise ne povuku ni koraka
nazad.
Izgleda da se u slozeni mozaik ovih dogadjaja veoma dobro uklapa danasnja
opomena Vasingtona upucena vladi u Sarajevu da "smesta prekinu" ofanzivu na
severozapadu protiv Srba, "da ne pokusavaju da na bojnom polju rese one
probleme koji se mogu resiti za pregovarackim stolom" i zbog toga sto se deoba
teritorija vec priblizila odnosu 51 prema 49 sto je u osnovi americkog plana. Ako
bi Srbi izgubili jos teritorija to bi otezalo sporazum i nagnalo bi Beograd da vojno
intervenise i podrzi bosanske Srbe.
Parlament Bosne i Hercegovine, iako nerado, danas je prihvatio plan Sjedinjenih
Drzava koji predvidja podelu zemlje na dva entiteta: srpsku republiku i hrvatsko-
muslimansku federaciju povezane medjusobom tankim vezama koje bi spasile
privid jedinstvene drzave. Ipak Izetbegovic odbija da zaustavi ofanzivu, odlucan u
nameri da se na pregovorima pojavi kao trijumfalni pobednik koji je opkolio
Banjaluku, neprijateljsko utvrdjenje, a da nema obavezu da ga osvoji. I Zagrebu
su pobede udarile u glavu. Potpredsednik Bosiljko Misetic - zvani "Tudjmanova
usta" - izjavio je pred televizijskim kamerama da je cilj Hrvatske "oslobadjanje"
cele severozapadne Bosne, ukljucujuci Banjaluku.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
I da je potpuno u hrvatskom interesu da podrucje Banjaluke postane deo

Federacije hrvatsko-muslimanske. Primarni interes Hrvatske u ovom casu je da se
granici sa teritorijom federacije...
To je, u stvari, pravi razlog sto trupe iz Zagreba ucestvuju u ofanzivi.
Poslednjih sati, ipak, hrvatske snage nisu dalje napredovale, dok su muslimanski
Peti i Drugi armijski korpus, napredujuci prvo na zapad a zatim na istok, zatvorili
krug oko varosica Prijedor i Bosanski Novi (Peti korpus) usmeravajuci se prema
gradu Doboju (Drugi korpus). U svakom slucaju nijedan drugi naseljeni centar od
nekog znacaja nije osvojen; a to usporavanje ofanzive podudara se sa prekidom
neprijateljskih napada aviona NATO na srpske polozaje.
Pogorsava se, medjutim, tragedija izbeglica. Hrvatski mas-mediji je ignorisu, ili
najvise sto pominju je da "nesreca sada pogadja one koji su do juce bili
progonitelji". Reci bez milosti za nevine ljude koji su bili i jesu zrtve rata. Sa svoje
strane, vlasti bosanskih Srba, nespremne i u nemogucnosti da se suoce sa
neocekivanim dogadjajem, zatvorile su kapije Banjaluke (koja je vec pretrpana
zbog prevelikog broja izbeglica) pa oko 20.000 ljudi, posto su naisli na zatvoren
ulaz u grad, sada lutaju bez cilja po njegovoj krajnjoj periferiji. Unutar najveceg
bosanskog grada koji kontrolisu Srbi, uz stanovnike koji u njemu zive i kojih ima
vise od 200.000, nagomilalo se 80.000 izbeglica koji "pokusavaju da pobegnu od
svoje sudbine uz poljske logore i vatre improvizovane duz ulica opkoljenog grada.
Oboleli, starci i deca, dremaju mokri i prljavi po plocnicima".
Ovo je opis jednog reportera koji dolazi izdaleka. "Izvan grada, bez cilja, bez
hrane, kruze drugi ocajnici koje je napustila sudbina". Vlasti koje su novim
talasima izbeglica zabranile ulazak u Banjaluku, pokusavaju da ih upute u druga
podrucja. Na drumu se formirala kolona, duga 70 kilometara, od malih traktora i
seoskih kola sa desetinama hiljada ljudi na njima koji se drze za nesto malo
pokucstva nabacanog bez reda po senu za konje, uz oskudne namirnice. Kolona
se proteze drumom koji povezuje Banjaluku sa Derventom i vodi na istok, u
Srbiju.
Vlasti pokusavaju da smeste jedan deo izbeglica u Bosanski Brod, dok su druge
grupe preusmerene cak prema Prijedoru i Sanskom Mostu, prvom , ugrozenom od
hrvatsko-muslimanskih snaga dok je drugi vec pao u njihove ruke. Nadaju se
milosti pobednika.
Drugi "put egzodusa" srpskog bosanskog stanovnistva je onaj koji, silazeci sa
visova Ozrena vec skoro potpuno opkoljenog od muslimanske armije, vijuga
prema Doboju, koji je takodje grad izlozen opasnosti; njegova periferija je na
dometu artiljerije trupa koje imaju kao obelezje tri ljiljana. Doboj su dosad
preplavili 14.000 izbeglica. Humanitarni konvoji se naprezu da prodju zakrcenim
putevima. Razna svedocenja potvrdjuju da se gnev srpskog stanovnistva,
narocito izbeglica, ovih dana okrece protiv politickih vodja koji su ih gurnuli u ovu
beznadeznu avanturu.
Na suprotnoj strani, snage koje su preuzele vlast na teritorijama otetim od
bosanskih Srba ne bave se problemom izbeglica nego, udovoljavajuci volji
Sarajeva i Zagreba, brinu se jedino da ucvrste odgovarajuci vojni i politicki
polozaj. Hrvati i Muslimani u Bosni saveznici su koji sumnjaju jedan u drugoga i
vode razlicitu politiku.
Bosanski parlament je izjavio danas, da navedem odmah primer, da ce popis
stanovnistva iz 1991. ostati osnova na kojoj ce morati da se temelji struktura
vlasti u svim krajevima zemlje. Hrvatska, medjutim, polazi od situacije koja je
stvorena kao posledica etnickih ciscenja (kao sto radi u sopstvenoj kuci: posto je
ocistila srpsko stanovnistvo iz Krajine, sprema se da pristupi prevremenom popisu
stanovnistva u aprilu naredne godine).
Tudjman je dao azil Fikretu Abdicu, izjavivsi da ce ovaj porazeni sluga dvaju
gospodara moci slobodno da se bavi poslovima, a u buducnosti, ako to bude
zeleo, i politikom. Parlament iz Sarajeva, (takodje danas) zaduzio je
Predsednistvo republike da zahteva od Hrvatske izrucenje Abdica optuzenog za

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ratne zlocine. Time se ne zavrsavaju razlike.

Hrvatsko-muslimansko saveznistvo, koje je vec jednom raskidano, u opasnosti je
da opet bude raskinuto sada kada su okolnosti nametnule (ili medjunarodna
zajednica) da svaki od partnera racuna samo na sopstvenu snagu, znajuci da je
jaci ako ima veci manevarski prostor za vreme pregovora. Ako Muslimani budu
otisli da pregovaraju sa 15 odsto bosanske teritorije (koliko su od nje kontrolisali
do proslog jula) postace "Bantustan Hrvatske", kako bi rekao italijanski novinar
Gvido Rampoldi. Sada su, medjutim, stigli do 25 odsto, izjednacivsi se sa
hrvatskim udelom.
Prema agenciji za stampu iz Zagreba, regularnoj hrvatskoj vojsci pripada 75
odsto zasluga za pobede postignute u poslednja dva meseca, 15 odsto otpada na
20.000 ljudi vojske bosanskih Hrvata (HVO ) a samo 10 odsto rizicnih na
Muslimane". Vec je ova procena izazivanje, upaljacki fitilj polemike koja ce gotovo
sigurno dovesti do najzescih sukoba u bliskoj buducnosti. Hrvati su stavili do
znanja da zele veci komad. Gore navedenim procentima zasluga morala bi da
odgovara podela na teritorije kojima ce se upravljati. Muslimani ne kriju da su
razocarani. Izetbegovicevi ljudi ne mogu da svare recenice kao "Jajce i Drvar,
najhrvatskiji gradovi", podsecajuci da su padu Jajca u srpske ruke 1992.
pogodovali nasrtaji Hrvata na Muslimane u Bosni, sto su se prosirili u krvavi rat
medju njima koji se protegao na gotovo celu 1993.
Sta ce se sada dogoditi sa ovom vrstom vojne pogranicne oblasti koju su Hrvati
stvorili u Bosni? Da li ce bosanska hrvatsko-muslimanska federacija uspeti da
odoli novoj zagonetci raspodele osvojenih teritorija? Da li ce Hrvatska i dalje
insistirati na spajanju bosanske Federacije sa Hrvatskom u formi konfederacije?
U zagrebackom parlamentu, koji se pre dva dana sastao zbog izglasavanja 12
zakona, ministar inostranih poslova Granic rekao je da su "hrvatske pozicije -
kako one u pregovorima tako i one na vojnom planu - sada veoma jake" (burno
odobravanje). Presao je medjutim preko pitanja jednog poslanika koje se odnosilo
na "trvenja i carke" do kojih je doslo izmedju hrvatskih trupa i muslimanske
vojske u tek oslobodjenoj varosici Bosanskom Petrovcu.
Hrvatska vlada, Ministarstvo javne uprave, odbacili su grb i zastavu Istre: oblik
stita na grbu nije u skladu sa heraldickim tradicijama; ne dopadaju se venac i
vimena istarske koze; rogovi su joj suvise kratki; nije dobar ni trostruki grumen
zemlje (simbol tri starosedelacke etnicke grupacije poluostrva) na koji se oslanja
koza. Ako se zeli da grumen ostane, upozorava Ministarstvo, onda srednji grumen
treba da bude visi, jer simbolise hrvatsku etnicku skupinu koja je
(preo)vladajuca!
Sastanak na vrhu u Zagrebu. Predsednici Hrvatske i Bosne i Hercegovine,

Tudjman i Izetbegovic, u prisustvu Klintonovog izaslanika, Holbruka, postigli su
sporazum o "neophodnosti da nastave ka integraciji funkcija dvojne federacije u
Bosni i Hercegovini. Da li je to prvi korak ka likvidaciji takozvane "Hrvatske
republike Herceg-Bosne"? Nije receno da ce se to dogoditi. Sto se tice teritorija
koje su osvojile hrvatske i muslimanske trupe tokom poslednjih nedelja, za vreme
spojene ofanzive protiv Srba, vlada potpuna nesaglasnost, tako da "je
dogovoreno da se do kraja sukoba odgodi resenje" koje ce se pronaci "kroz
politicki dijalog" i prema tome nece moci da bude prejudicirano "identitetom
oslobodilackih snaga".
OUN nastavlja da "osudjuje" hrvatsko-muslimansku vojnu eskalaciju u Bosni.
Savet bezbednosti opominje Zagreb i Sarajevo da ne koriste situaciju radi
sopstvene prednosti, zahteva da se smesta prekine vatra, izrazava duboku
"zabrinutost zbog teskoca civilnog stanovnistva". Da li su to uobicajene jalove
reci? Posto se u Zagrebu susreo sa britanskim ministrom inostranih poslova
Malkolmom Rifkindom, hrvatski ministar inostranih poslova Mate Granic izjavio je
da su "hrvatske snage zaustavile dalje napredovanje prema Banjaluci". Rifkinda
je primio i predsednik Tudjman, koji mu se zakleo da su "hrvatske snage
prekinule ratne operacije u zapadnoj Bosni jos pre dva dana".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Rifkind je to primio na znanje, isticuci da "treba izbeci drugu humanitarnu

katastrofu, koja bi mogla da poveca na 250.000 broj izbeglica" koje je do sada
prouzrokovala hrvatsko-muslimanska ofanziva.
U isto vreme kada elektronska sredstva informisanja prenose uveravanja koja su
dali Tudjman i Granic, predstavnik OUN u Zagrebu Ganes obavestava da su juce
jake snage hrvatske vojske presle reke Unu i Savu izmedju Dvora, Bosanske
Kostajnice i Bosanske Dubice i prosirile se preko granice. Ove snage, rekao je
Ganes "mogle bi da imaju zadatak da stvore tampon-zonu duz hrvatske granice,
na bosanskoj teritoriji, kao sto je vec ucinjeno u zapadnoj oblasti Bosne". U ovoj
operaciji, hrvatska artiljerija tukla je gradove Bosanski Novi, Bosansku Dubicu,
Knezicu i Svodnu, dok su avioni sa sahovnicom bombardovali srpske polozaje u
Bosanskom Novom i Sanskom Mostu.
Ovoga puta doslo je, medjutim, do odlucnog reagovanja srpskih snaga koje su,
posto su se reorganizovale u poslednjim satima, uspele da blokiraju dalje
napredovanje neprijateljskih snaga kako na banjaluckom frontu, tako i na
ozrenskom frontu gde je novi napad Izetbegovicevih snaga odbijen.
Predstavnik OUN u Zagrebu precizirao je da snage bosanskih Hrvata, snage
bosanskih Muslimana i regularna hrvatska vojska, kontrolisu sada 48 odsto
teritorije Bosne i Hercegovine. Linija fronta se manje vise stabilizovala i ide od
Dvora na reci Uni do granice izmedju Hrvatske i Bosne, do Sanskog Mosta,
Mrkonjic Grada i Jajca, da bi se popela duz reke Vrbas do Donjeg Vakufa.
Posebno su aktivne muslimanske snage, ali i one - uprkos pobednickim tonovima
biltena - vec nekoliko dana slabo napreduju. Danima se ponavlja da je varosica
"Sanski Most opkoljena i da se nalazi pred oslobadjanjem" od snaga Petog
armijskog korpusa, ciji cilj, posle osvajanja Bosanskog Petrovca, Kljuca i
Bosanske Krupe je zauzimanje Prijedora na 25 km od Banjaluke.
To je izjavio komandant jedinice, Atif Dudakovic, koji medjutim nije umeo da
objasni razlog zbog kojeg je, posto je nekoliko dana pre toga najavio skori pad
Mrkonjic Grada, koji su kasnije osvojile trupe bosanskih Hrvata (HVO ), ovaj grad
vracen srpskom entitetu (Republici Srpskoj) u februaru-martu 1996,
sprovodjenjem ispravki demarkacionih linija utvrdjenih Dejtonskim ugovorom.
Pre nego sto su se povukli iz grada, Hrvati su ga u najvecem delu razorili. Pored
toga utvrdjeni su uzasni masakri koje su izvrsile hrvatske snage: na
pravoslavnom groblju varosice izbila je na videlo velika masovna grobnica iz koje
su, krajem marta ili pocetkom aprila ‘96, u prisustvu izaslanika Haskog tribunala,
izvadjena tela 181 srpskog civila i vojnika ubijenih za vreme ofanzive bosanskih
Hrvata pocetkom jeseni 1995. Veliki deo zrtava imale su smrskane lobanje. U
trenutku predaje u stampu ove knjige, utvrdjivanje i trazenje drugih masovnih
grobnica je u toku u 26 okolnih mesta. Medju mestima gde su utvrdjeni masakri
koje su izvrsili bosanski Hrvati i Muslimani su Celebic, Tarcin, Capljina i Lora, sve
bivsi zarobljenicki logori. U logoru Celebic, u zoni Kupresa, centralna Bosna,
vijorila se crna zastava sa ustaskim "U", posvedocio je Relja Mrkajic, lekar, bivsi
srpski internirac.
"Bili smo primorani da udjemo u logor izmedju dva reda hrvatskih vojnika koji su
nas toliko tukli da su nam i kosti prebili". Mesecima je ovaj lekar pozrtvovano
lecio opekotine na telima svojih nesretnih drugova, izazvane elektricnim udarima i
usijanim gvozdenim alatkama koje su upotrebljavali mucitelji. Bilo je takodje
"nasilja nad zenama koje se ne moze imenovati" u obliznjem logoru Musala,
starom sportskom centru "pretvorenom u arenu uzasa". Zatvorenici su bili
"primoravani da pevaju hrvatske svecane pesme dok su bicevani do smrti". Ko bi
odbio cekalo ga je mucenje. Onaj koji je ulazio u hrvatski ili muslimanski logor
znao je da ce morati da plati za zlocine i grozote koje su negde drugo pocinili
bosanski Srbi.
Dudakovic jos nije osvojio Mrkonjic Grad, niti je uspeo da uspostavi saobracaj
putem prohodnim za kamione izmedju Jajca i Kljuca, gradova koje su odavno
osvojile snage bosanskih Hrvata i Muslimana. Prema Dudakovicu, njegove snage
su do sada razbile tri srpske brigade i ubile od 900 do 1.300 neprijateljskih

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
vojnika. Najzad, "preuzata je civilna uprava u naseljenim mestima iz kojih je

pobeglo celokupno srpsko stanovnistvo".
Drugo saopstenje dala je komanda Drugog bosanskog armijskog korpusa da je
"posle teskih borbi danas oslobodio drugih 50 kvadratnih kilometara teritorije na
planini Ozren". Muslimanske snage stigle su pred vrata Bosanskog Petrovog Sela,
"prestonice" srpske enklave na Ozrenu. Medju planinskim selima do kojih su
doprle snage bosanskih Muslimana je i Vrbak, u kojem je zauzet top iz kojeg bi
trebalo da je ispaljen smrtonosni projektil koji je proteklog 25 maja napravio
pokolj u Tuzli ubivsi 75 osoba, najvecim delom mladih i ranivsi drugih 150.
Javljeno je za vojne operacije neocekivano i iz podrucja Mostara, gde se
mesecima nije pucalo. Muslimani iz Bosne i Hrvati napali su iznenada srpske
polozaje, ali su odbijeni. Na ovom sektoru Hercegovine muslimanske trupe
koncentrisane su duz linuje Mostar-Nevesinje, Nevesinje-Konjic i Konjic-Kalinovik,
dok su Hrvati angazovani duz glavne saobracajnice Capljina-Stolac. Izmedju
Muslimana i Hrvata medjutim nisu mnogo srdacni odnosi. Hrvati nisu nikada
prikrivali, uglavnom u Mostaru i u Hercegovini, svoju duboku mrznju protiv
"Turaka" ili "balija" kako oni sa prezirom nazivaju bosanske Muslimane; i, gde
god da su krocili, isticali su zagrebacke barjake na crkvama i na opstinama. Grad
Jajce, koji su okupirali Hrvati, ali koji je simbol bosanske drzavnosti, pretvorio se
u jabuku razdora.
Neki posmatraci misle da ce se, "ako Hrvati i Bosanci budu osvojili Banjaluku,
ravnoteza predvidjena mirovnim planom potpisanim u Zenevi, raspasti u
paramparcad".
Danas niceg novog o izbeglicama. Uvek ista muka. Prema izvorima OUN, onih koji
su u severnom delu Bosne upali u klopku, ima 87.000: 7.000 onih koji su pristigli
u podrucje Doboja a najvise njih u Banjaluku i njenu oblast.
Prvi novinari koji su se vratili u Plitvice bili su praceni gustom povorkom vladinih
funkcionera, oficira policije i vojske. Dopisnik lista La Voce napisao je ono sto su
mu ispricali ti funkcioneri i ti ljudi u uniformama, ali mu nisu mogli staviti povez
preko ociju. Odakle je dosao "razorni bes"? "Malo njih je ocekivalo da ce zateci
sve kao sto je bilo nekada. Cudo Nacionalnog parka, pustog ali netaknutog,
nadovezuje se na posebnost predela koji ga okruzuje, posebnost koja brine
turisticke vodice jer ce za koji mesec morati da organizuju izlete koji se priredjuju
na jezerima. Kako cemo objasniti na primer nemackim turistima, koji ce
posmatrati iz autobusa dok budu isli u Plitvicki park, rusevine, razvaline, ostatke
kuca, da je sve to izazvala ljudska ruka, slepa i razorna mrznja?
Jedna za drugom nizu se tipicne kuce, ali bez krovova, bez prozora; kuce od kojih
su ostali samo noseci zidovi i oni cesto pocrneli. Rat je posejao ova razaranja, ali
mnoge kuce su namerno unistene posle vojnih operacija, porusene posle bekstva
Srba. Zasto? "Bilo je neophodno da se to ucini jer su stanovnici lezali na
eksplozivu, na granatama, to su bili pravi pravcati arsenali", objasnjavaju vodici
novinaru. Zagonetno objasnjenje koje novinar ne razjasnjava. Cak ako se i
prihvati da je u tim srpskim kucama bila pronadjena municija, da li je bilo
neophodno da se uniste? Da bi kaznili koga? Ne izostaju zatim novosti koje
donose oslobodioci: nasilna promena toponima. Tako je Srpsko Polje, postalo
Hrvatsko Polje. To pokazuje nova tabla sa kovanicom. Istorija se falsifikuje kao
sto se to radilo u Istri od 1953. i kasnije, a jos vise posle 1990.
Pise dopisnik: "Zajedno sa onim sto je punjen slamom i jedan drugi medved, od
krvi i mesa, umakao je od rata i kruzi ovim krajem zdrav i ziv". Secam se da sam
u zagrebackom Vjesniku procitao, pre nekoliko godina, da su "srpski pobunjenici
masakrirali cak i medvede u zoni jezera". Sada citam u La Voce del Popolo da je
srpsko stanovnistvo koje je pobeglo ostavilo desetine hiljada konja, goveda,
svinja i druge stoke. Ali sada je "ostalo malo te stoke. Najveci deo je prikupljen u
sabirnim centrima, ili je - ironicni je komentar cicerona - zavrsio na raznju. Sto se
tice ratnog plena, kazu da su u jednom podrumu hrvatski vojnici pronasli 700

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
litara alkoholnog pica od sljiva, poznate sljivovice. Sta je bilo s njom? Pa dobro,
zna se, vojnici su tog dana nazdravljali... ". Ne kaze se sta su kasnije radili pijani
vojnici.
U malim plitvickim vilama "na prozorima su jos zavesice, na prozorskim
naslonima saksije sa cvecem, na balkonima poneka lezaljka. Ali nigde zive duse".
Operacija Oluja hrvatske vojske imala je efekat neutronske bombe, one sto
unistava ljude a spasava stvari. Sa izuzetkom Plitvica-varosi, medjutim, u celoj
Krajini ni stvari nisu sacuvane. Razaranja koja su izvrsena posle operacije,
strahovita su i sumiraju se sa tragedijom covekove smrti.
20. SEPTEMBAR 95.
Srbi u Bosni povukli su vise teskog oruzja, vise od 350 komada koliko je
predvidela OUN, iz zastitne zone, na 20 kilometara oko Sarajeva. To su potvrdila
tri generala-komandanta Plavih slemova koji su, medjutim ostro osudili bosanske
Muslimane sto su ispalili dve granate iz bacaca na srpsku cetvrt na periferiji
Sarajeva.
Zajednicka ofanziva Muslimana i Hrvata stoji u mestu.. Da kazemo kao hrvatska
novinska agencija HINA, "vojna situacija postepeno se stabilizuje". Nema
nikakvog napredovanja na podrucju Banjaluke, ni u pravcu Bosanskog Petrovca,
niti u pravcu Doboja. Jesu li se zadovoljili apetiti? Da li je to posledica ostrih
opomena OUN i zemalja NATO? Ipak, treba ukazati na jedan izuzetak: jedinice
regularne vojske iz Zagreba, koje su juce presle preko reke Save kod usca Une,
tamo gde tok reke oznacava granicu izmedju Hrvatske i Bosne i Hercegovine,
uputile su se ka Prijedoru. Hrvatska vlada se tako jos jednom pokazala kao
lazljivac: upravo juce je potpredsednik Granic objavio prekid svih vojnih akcija.
Imajuci u vidu udaljenost snaga Petog armijskog korpusa bosanskih Muslimana
od Prijedora, Tudjman je pozurio da posalje svoje trupe sa naredjenjem da krenu
napred u istom pravcu sa suprotne strane.
Dva psa oko jedne koske, ali jedan od njih je kod svoje kuce, a drugi je presao
preko granice.
Prema poslednjim vestima, ima ne manje od 116.000 izbeglica koji se tiskaju u
Banjaluci. Strahuje se da bi drugih 50.000 moglo da izbegne iz Prijedora da bi se
izmakli ispred hrvatske pretnje. Bolnice su pune ranjenih i obolelih koji ne
dobijaju nikakvu pomoc.
Banjaluka je ostala gotovo bez lekova, hrane i prevoznih sredstava. Novi oblaci se
gomilaju nad mirovnim procesom zbog "teskih napetosti" izmedju Sarajeva i
Zagreba, koji su saveznici vise po imenu nego na delu. Gomilaju se neresena
unutrasnja pitanja federacije, kako stara tako i nova. Jedan zapadni diplomata je
rekao: "Hrvatsko-muslimanska federacija u Bosni jos ne postoji zakonski,
medjutim jasno je da je Sarajevo slabiji partner".
Ministar inostranih poslova iz Zagreba dao je obavestenje da je formirana
mesovita hrvatsko-muslimanska komisija da bi se suocila sa problemima koji su
iskrsli po pitanju bihackog aerodroma "Zeljava", oko kojeg se otima i jedna i
druga strana. Radi se o tome da treba povuci demarkacionu liniju izmedju dve
zemlje pocev od podrucja aerodroma koji "se nalazi delimicno na hrvatskoj
teritoriji". Zasad, odluceno je, njime ce se upravljati suvlasnicki, a posle ce se
videti...
List Delo iz Ljubljane, izvestavajuci o tekucem misljenju u Sloveniji, pise da
veoma malo njih veruje da ce se rat u Bosni uskoro zavrsiti. Poslanicka skupstina
hrvatskog parlamenta je raspustena. Novi narodni predstavnici (do sada 137,
ubuduce 127) bice izglasani 29. oktobra. Tako je rekao Tudjman i tako je i bilo.
Na svojoj poslednjoj sednici, Sabor je prihvatio dva zakona: izborni i zakon o
popisu stanovnistva. Sve amandmane opozicije odbila je glasacka masina partije
na vlasti koja ima apsolutnu vecinu u zakonodavnom organu.
Popis stanovnistva, drugi u Hrvatskoj u ovoj deceniji i prvi u istoriji zemlje posle

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nezavisnosti, bio je nametnut - kako je objasnjeno - jer demografska slika koja je

dobijena marta 1991. potpuno se raspala. I to je tacno: stotine hiljada ljudi,
najvecim delom srpske etnicke pripadnosti, napustili su zemlju ili su iz nje bili
isterani; velike mase premestene su iz jednog kraja u drugi (Istra je dozivela
pravu invaziju u cilju radikalnije hrvatizacije); duboko je izmenjena etnicka
struktura. Ali zar nije trebalo sacekati rezultate popisa koji ce se obaviti u prvoj
polovini aprila 1996? Nije, rezim je vec utvrdio koliko predstavnika ce moci da
imaju pojedine nacionalne manjine: trojicu Srbi, po jednog Italijani i Madjari, Cesi
i Slovaci zajedno, jos jednog druge etnicke zajednice od nekog znacaja: Rusini,
Austrijanci, Ukrajinci i Nemci.
Dvanaest sedista bice rezervisano za Hrvate iz dijaspore rasejane po svetu,
poznatu rezervu "vrhovnikove" partije, koji je, 1990. godine, prvi put stupio na
vlast, pre svega zahvaljujuci finansijskoj pomoci iz dijaspore starih ili neo-ustasa;
dijaspora je nastavila da ga subvencionise i na izborima iz 1992. i 1993. Njen
uticaj na politiku zemlje bice mnogo jaci. Pribegavanje prevremnim izborima,
prema objasnjenju koje su u Parlamentu dali poglavari HDZ, postalo je
neophodno ne samo zbog "demografskih promena do koji je doslo u zemlji" nego
i zbog prelaska, cak 24 clana parlamenta razlicitih pripadnosti u druge partije.
Prelasci koji su neznatno oslabili parlamentarnu vecinu Tudjmanove partije (koja
se popela na vlast sa 40 odsto glasova od onih koji su glasali i sa jedva 27 odsto
od ukupnog broja onih sa pravom glasa).
Sada, posto zeli da bude apsolutni gospodar i ukloni bilo kakvu ozbiljnu
demokratsku kontrolu, autokrata iz Zagreba se oslanja na plebiscitarnu vecinu,
zeli da svede opoziciju na pravi i obicni ukras, na "demokratski" paravan iz kojeg
se krije stvarna diktatura. I tako, ovaj put nije bilo administrativnih izbora koji su
uvek vezivani za one parlamentarne. Ne koriste rezimu, jer na lokalnom nivou, od
opstina do oblasti, nema nikakvog oblika ozbiljne samouprave; sve je
centralizovano, sve zavisi od centralne vlade, lokalne ustanove mogu da odlucuju
samo o pitanjima od male vaznosti i, kao da to nije dovoljno, kontrolna vlast
poverena je vladinim poverenicima i komesarima koji su postavljeni uz
predstavnike i predsednike opstina.
U danasnjem dnevnom listu Novi list citam naslov koji kaze: "Tudjmanova drzava
postala je drzava kriminalaca". Dobro sintetizuje dugi napis Dragutina Hlada,
potpredsednika Nezavisnih demokrata (bivsih tudjmanovaca). Podsecajuci na
"ogromne uspehe" kojima se Tudjman hvalisao u nedavnim govorima, Hlad ih
nabraja, pocev od "pljacke narodne imovine" kroz privatizaciju; partija na vlasti
pokusava da zabasuri ovu pljacku podsticuci u Hrvatskom narodu najnize
nacional-sovinisticke instinkte. "I ne samo to. HDZ je postala partija fasisticke
oligarhije cija jedina uloga je, ciji jedini zadatak je legalizacija ove pljacke i zastita
interesa pljackasa". "Kada se jedna drzava i jedan rezim pretvaraju u drzavu i
rezim kriminalaca, ona radi u korist kriminalaca i zivi u kriminalu. Hrvatski narod
se nije borio za slobodu i nezavisnost da bi njime upravljala saka kriminalaca".
I dalje: "Tudjman se hvalise da je ukljucio u Ministarstvo inostranih poslova 200

Hrvata iz dijaspore, ali sta je bilo sa 100.000 Hrvata koji su pobegli iz Hrvatske
od kada je Tudjman stupio na vlast i u trenutku kada nam je potrebno da ponovo
ozivimo prostrane regione koji su ostali opustoseni? Je li to uspeh?". I jos: "Je li
mozda uspeh sto Hrvatska postaje Eldorado sverca i medjunarodnog
organizovanog kriminala, zemlja u kojoj nema pravne drzave, gde Ministarstvo
finansija pribegava teroristickim metodama da bi unistila male preduzimace koji
politicki nisu po volji rezima?". "Moze li se govoriti o pravnoj drzavi kada u
predsednikovoj pretorijanskoj gardi sluze obicni delinkventi i lica osumnjicena da
su ratni zlocinci?".
Posto je nazvao Tudjmana "Sadam Husein made in Hrvatska", Dragutin Hlad
nabraja niz cinjenica kao dokaz nepostojanja slobode i demokratije u zemlji koju
on naziva "Tudjmanistan" i "Hajduckistan". Ogranicavamo se na mali broj

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
primera: "Da nije mozda anomalija sto predsednik republike, u svojstvu

predsednika svih gradjana, nastavlja da bude predsednik partije i nosilac liste
kandidata HDZ na izborima?". A sta cemo sa pravom glasa koje je dato dijaspori?
Na stranu to sto ce gradjani Australije i Hercegovine moci da odlucuju o sudbini
Hrvata u Hrvatskoj, ostaje pitanje broja: rezim kaze da Hrvata u inostranstvu ima
420.000 i da ce imati 12 poslanika. Iz kojeg popisa stanovnistva je izvukao ovaj
broj? I zasto da bude po jedan poslanik na svakih 40.000 emigranata dok je za
birace u domovini odnos jedan poslanik na 80.000?
I ko daje pravo Tudjmanu da deli Hrvate na one koji su pobornici HDZ i one koji
to nisu, da oznaci prve kao patriote a druge... Drugi su mozda izdajnici? I kao da
to nije dovoljno, putem raznih kanala, na prvom mestu dnevnih novina i
periodicne stampe, partija na vlasti pokusava uporno da proturi tezu prema kojoj
je prezivljavanje Hrvatske vezano za vodjstvo jakog coveka, koji ima
neogranicenu vlast, a taj bi trebalo da bude Tudjman, koga je vec neko predlozio
za dozivotnog predsednika. On sam, motivisuci odluku koju je doneo pre mesec
dana da se ide na prevremene izbore, tvrdi da mu je potrebna cvrsta vlada
svrstana na liniji njegove partije, "drugim recima potcinjena vlada, njemu slepo
pokorna, koja bi mu omogucila da on licno neometano vlada. Je li to
demokratija?".
Zavrsavajuci, Dragutin Hlad pise da je sloboda Hrvatske "ugrozena iznutra od
onih koji su stvorili sistem antivrednosti, netolerantan prema razlikama...
".Postajemo zabe u mrtvilu kraljevstva Tudjmanistan, zivimo u zemlji u kojoj je i
intelektualna elita pocela da lize stopala nosiocima vlasti, klicuci Tudjmanu i
njegovoj kohorti pljackasa".
U intervenciji ovog lidera opozicije odrazava se nesumnjiivo klima izborne
kampanje. Isto se ne moze reci za dnevni list Delo iz Ljubljane koji objavljuje
rezultate demoskopskog istrazivanja iz kojeg proizilazi da se u Sloveniji, gde je
ipak snazno negodovanje protiv Miloseviceve Srbije, koji je nazvan "krvnik sa
Balkana" i gde su znatne simpatije prema katolickoj Hrvatskoj, Tudjman dopada
malom broju ljudi. Ima cak i onih koji ga smatraju ratnim zlocincem (4,3 odsto).
Vecina Slovenaca smatraju hrvatskog bivseg komunistickog generala "sasvim
bledom fotokopijom predsednika Tita, ciji je bio samo najverniji i ponizni sluga
tridesetak godina". Pored toga Slovenci su bili sokirani cinjenicom da
"generalisimus" nastoji da se samoproglasi dozivotnim predsednikom nove
hrvatske drzave, u kojoj je ogromna vecina stanovnika, zahvaljujuci upravo
njegovoj "dalekovidoj" politici, dovedena do bede.
Pre nego sto je raspusten, hrvatski parlament ukinuo je odredbe ustavnog zakona
o manjinama koje se odnose na autonomiju krajeva pretezno nastanjenih Srbima.
Pored toga Srbima izbeglim iz Hrvatske pod pritiskom vojnih operacija "Bljesak" i
"Oluja", koje su od zapadne Slavonije i Krajine nacinili puste teritorije, ostavljeno
je 90 dana vremena da se vrate ako zele da sacuvaju vlasnistvo nad imanjima,
koja je, u medjuvremenu, zaplenila hrvatska drzava. Inace, u ovom trenutku
nijedna vlast u Srbiji, Bosni, Madjarskoj ili u drugim zemljama u kojima su
izbeglice nasle utociste, nema pravo da izda ovim nesretnicima pasos ili neki
drugi dokument koji bi im dopustio da se vrate... Oni su zarobljenici zatvorenog
kruga, jednog opakog komplikovanog mehanizma.
U vezi sa tim lider Srba u Hrvatskoj, Milan Djukic, ucestvujuci danas u debati u
parlamentu pre glasanja, rekao je da zakoni koje je nametnuo rezim nastoje da
sprece povratak srpskih izbeglica koji su pobegli iz Krajine. Cak su zakoni ustaske
drzave za vreme II svetskog rata, dodao je, bili liberalniji i tolerantniji prema
Srbima od ovih koji su doneseni Tudjmanovom voljom...
21. SEPTEMBAR 95.
Reka srpskih izbeglica i dalje se uliva u Banjaluku. Krecu se kola pokrivena

ceradama, slicna kolima americkih pionira, drugi idu pesice sa malim stadima

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ovaca i koza. Prema izvorima bosanskih Srba, komanda hrvatske vojske otvorila
je vatru na jednu kolonu izbeglica i ubila 12 zena i dece. Medjunarodni komitet
Crvenog krsta obavestava da u poslednja cetiri meseca civila, koji su bili
primorani da napuste njihove kuce u Bosni ranije kontrolisanoj od Srba, ima
380.000. Njima treba dodati 200.000 i vise Srba koji su izbegli iz hrvatske
Krajine.
Ofanziva snaga Muslimana, bosanskih Hrvata i regularnih trupa iz Zagreba protiv
bosanskih Srba, je "verovatno prestala". Srbi su, sa svoje strane povukli 250
artiljerijskih orudja i bornih kola sa podrucja oko Sarajeva, za koje se sada
smatra da je "izvan opasnosti". Ali moze li se zaista reci da je rat pri kraju? Ne
znam koliko se moze verovati izjavama kao sto je ona koja je danas data u
Zagrebu: Vlada Republike Hrvatske, sporazumno sa vladom Federacije Bosne i
Hercegovine, odlucila je da ne poduzima dalje akcije bilo koje vrste u zapadnom
regionu Bosne i Hercegovine koje bi mogle dovesti do sukoba u Banjaluci.
Hrvatska vojska koja operise na teritoriji Bosne i Hercegovine ... zavrsice svoje
ogranicene vojne operacije na ovom podrucju u sto je moguce kracem roku.
Treba se nadati da ce Hrvatska, jedina koja je izvukla korist iz ovog rata koji traje
preko cetiri godine, biti zadovoljna teritorijama koje je osvojila u Bosni i da ce
smatrati mnogo vaznijim mir od nekoliko kvadratnih kilometara vise ili manje u
pravcu Banjaluke, levo ili desno od ovog grada.
U Mostaru, gde za cetiri i po meseca evropska uprava nije uspela da sastavi dva
dela grada koje dele Neretva i neprijateljstvo izmedju Muslimana i Hrvata, vlasti
istocnog Mostara odbile su da potpisu dokument izuzetno vazan za prezivljavanje
bosanske Hrvatsko-muslimanske federacije. Dokument koji se odnosi na
pojacanje i koriscenje dveju hidrocentrala i na snabdevanje elektricnom
energijom i vodom grada i podrucja doline koju preseca reka. To je novi elemenat
napetosti koji se dodaje tolikim nesporazumima, komplikacijama i uzajamnim
sumnjicenjima.
Da pojacaju ove napetosti stizu aneksionisticki predlozi hrvatske ekstremne
desnice, koja je u koaliciji sa Tudjmanovom partijom. "Hrvatska patriotska
partija" zahteva podelu Bosne, sto ce reci pripajanje Hrvatskoj prostranih
bosanskih podrucja, pozivajuci se na istorijsko pravo tamo gde hrvatska etnicka
skupina nema vecinu, tako da hrvatskom granicom obuhvati veliki deo zemlje sa
kojom se granici: "Takozvana turska Hrvatska, to jest zapadna Bosna do reke
Vrbas, pripaja se Republici Hrvatskoj kao teritorija istorijski hrvatska, zajedno sa
oblastima Bosne i Hercegovine, do linije: reka Vrbas, Banjaluka, Jajce, Travnik,
Bugojno, Prozor, Konjic, Stolac, Bileca, kao hrvatska regija u geopolitickom
smislu".
Sef posmatraca Evropske unije u Hrvatskoj, Danac Lenart Lesli, kada se danas u
Splitu sastao sa predsednikom opstine dalmatinskog glavnog grada nije bio
preterano diplomata u izrazavanju svoga misljenja njemu a, preko njega, vrhu u
Zagrebu. Hrvatska, tvrdio je, nece moci tako brzo da racuna na pomoc Evrope
posle onoga sto se dogodilo u Krajini danima i nedeljama posle ponovnog
osvajanja. Ono sto su evropski posmatraci videli u tom regionu, narocito u zoni
Knina i svim mestima u zaledju Zadra, baca tamnu mrlju na hrvatsku vladu.
Dodao je: "Evropu ne zanimaju hrvatske politicke partije i naredni izbori u
Hrvatskoj, medjutim veoma je zainteresovana za demokratske procese; a sve
navodi na bojazan da se Hrvatska krece ka jednopartijskom sistemu".
Optuzba za zlocine pocinjene u Krajini posle Operacije Oluja dosla je i od
predsednistva Saveza antifasistickih boraca Hrvatske, organizacije bivsih
partizana koja je sada potisnuta na marginu drustveno-politickog zivota. Ova
organizacija je zahtevala od zagrebacke vlade da "preduzme energicne mere
protiv onih koji su se upustili u podmetanja pozara i pljacke" i osudila sa
indignacijom "nastavljanje prakse napada na spomenike antifasistickoj borbi".
Posebno je konstatovano da, dok skupovima onih koji su se u II svetskom ratu
borili u redovima ustasa i kolaboracionista redovno prisustvuju predstavnici vlade,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nisu se mogli videti ni na jednoj od 350 manifestacija antifasista u toku ove

godine. Ova diskriminacija je iznad svega u protivrecnosti sa onim govorima u
kojima Tudjman velica "izmirenje i jedinstvo svih Hrvata u domovini i u svetu".
Poslednji od ovih govora koji je odrzan pre pet dana, komentarise La Voce del
Popolo iz Rijeke: "Podele koje su postojale u zemlji - pise direktor dnevnog lista
na italijanskom jeziku - izgledaju sada kao da se mogu prevazici zahvaljujuci
revizijama istorije koje stavljaju znak jednakosti izmedju fasizma i komunizma".
Tudjman moze da "zadovoljno konstatuje kako su konacno zajedno Hrvati koji su
pre vise od 50 godina pucali jedni na druge, jedni partizani, drugi ustase". Da li je
zaista tako? Ako je zaista postavljen "znak jednakosti", zasto su vlasti uklonile do
sada preko 3.000 spomen-ploca i dozvolile da se unisti najmanje 2.000
spomenika koji su podsecali na partizansku borbu?
Vojnu intervenciju Hrvatske u istocnoj Slavoniji i u Baranji, poslednjem komadu
teritorije koja je jos u rukama lokalnih Srba koji su se pobunili protiv vlasti iz
Zagreba 1991. godine, treba spreciti po svaku cenu. Ona bi se zavrsila neizbezno
masovnim bekstvom stanovnistva, to jest etnickim ciscenjem, kao sto se dogodilo
za vreme i posle Operacije Bljesak u zapadnoj Slavoniji 1-2. maja i Operacije
Oluja u Krajini (Lika, Kordun i Banija) prve nedelje avgusta: reci Gavena Hjuita,
britanskog ambasadora u Zagrebu. Nije dovoljno vratiti u te krajeve hrvatske
izbeglice, treba stvoriti uslove da bi oni mogli da zive zajedno sa Srbima koji
imaju jednako pravo da zive na svojoj zemlji u Hrvatskoj. I ovo su reci britanskog
diplomate koji je sustinski prigovorio hrvatskim upravljacima da su na stetu
srpskog stanovnistva izvrsili takvo "ciscenje" kakvo na sav glas osudjuju kada
pogadja njihov narod.
U hrvatskim krajevima koji su ponovo osvojeni pocetkom maja i u prvoj dekadi

avgusta ove godine ostalo je 2.000-3.000 osoba, uglavnom starijih. Danas
hrvatska vlada saopstava da su posle operacije Bljesak u zapadnoj Slavoniji
uhapsena 64 Srbina, a posle Operacije Oluja u Krajini 851 Srbin, koji su svi
optuzeni za oruzani ustanak protiv Hrvatske i za ratne zlocine. Prakticno svi
muskarci pod oruzjem, zarobljeni ili uhapseni u borbi, proglaseni su zlocincima. Ni
na koga nije primenjena amnestija koju je Tudjman obecao onima koji budu
polozili oruzje.
Hrvatska sekcija Helsinskog odbora za ljudska prava poslala je otvoreno pismo
zagrebackoj vladi u kojem prijavljuje dva slucaja: sa jedne strane Tudjmanov
rezim nagoni hrvatske izbeglice, koji su pobegli ili isterani iz Krajine 1991, da se
vrate u taj kraj i na silu prisvaja i hrvatske izbeglice koji su pobegli ili su isterani
iz Bosne koju kontrolisu Srbi; sa druge strane pribegava svim mogucim
lukavstvima da bi sprecila povratak u Hrvatsku i na njihova imanja Srbima koji su
izgnani ili su masovno izbegli iz Krajine i iz zapadne Slavonije. Naveden je i jedan
dogadjaj koji duboko uznemiruje: cetiri porodice hrvatskih gradjana, Srba iz
Krajine koji su pobegli zajedno sa zemljacima u Srbiju za vreme operacije Oluja,
odlucili su da se vrate kuci.
Srpske vlasti su ih pustile da odu, madjarske vlasti su ih pustile da predju srpsko-
madjarsku granicu i dozvolile im da predju preko njihove teritorije do hrvatske
granice, na prelazu Barc-Terezino Polje, ali hrvatske vlasti nisu ih pustile da udju.
Traze im "nove hrvatske isprave" koje nisu hteli da im izdaju ni ured hrvatskog
predstavnistva u Beogradu niti hrvatska ambasada u Budimpesti. Na taj nacin,
vec danima ljude generacije izmedju 1915. i 1925, dakle stare izmedju 70 i 80
godina, najvecim delom obolele, podsticu da se vrate u Srbiju da tamo umru. To
je humanost najveceg katolika Tudjmana, lazljivca koji je, pritisnut zapadnim
silama, uputio poziv Srbima iz Krajine, hrvatskim drzavljanima, da se vrate u
svoju zemlju. Pokazalo se da je taj poziv opaka sprdnja.
U stvari Tudjman ne zeli da se izbegli ili izgnani Srbi vrate i na taj nacin ponovo
otvore "srpsko pitanje" u Hrvatskoj koje je, kako je imao obicaj da kaze u
nekoliko govora, smatra on, zauvek resio "iscupavsi vekovnu rak-ranu" iz
hrvatskog tela.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Jedan hrvatski kolega ne suvise privrzen rezimu, Damir Maricic, u jednom svom
napisu obnavlja secanje na dogadjaj zabelezen u Zadru novembra 1944, nekoliko
dana posle ulaska jugoslovenskih trupa u ovaj grad. Neki Bepi, gradjanin Zadra
koji ce otuda kroz koji mesec otici u Italiju kao jedan od mnogih izgnanika,
osvrnuo se i procitao na mnogim vratima kuca - postedjenih od angloamerickih
bombardovanja - natpis "zauzeto". Misleci da ta rec oznacava neko jugoslovensko
prezime, Bepi je uzviknuo: "Kakva velika porodica ovi Zauzeto!" Jugosloveni koji
su se u to vreme slivali u osvojeni grad, prisvajajuci protivpravno stanove i kuce
koje su napustili italijanski stanovnici, ispisivali su na vratima ili po zidovima rec
"zauzeto", ili svoje prezime. Ista stvar se dogadja sada u bivsoj Krajini ociscenoj
od Srba, pocev od neposrednog zaledja Zadra.
Osvajaci su pozurili da napisu rec "zauzeto" uz dodatak "Hrvat" na kucama koje
su prisvojili. Na onima koje je postedeo osvajacki bes "oslobodilaca".
Drzeci se onoga sto je rekao hrvatski premijer Valentic na sednici izvrsnog odbora
koji je odrzan u Kninu posle osvajanja grada, na teritoriji Krajine ostalo je
slobodno 123.000 stanova u koje je vlada iz Zagreba nameravala da useli
123.000 hrvatskih izbeglica.
Sada, iako je vec takoreci gotova stvar da se srpsko izbeglo stanovnistvo nece
vratiti - jer im nece biti omoguceno da se vrate - izgleda da za ostale izbeglice ili
hrvatske naseljenike nece tako brzo biti mesta. Nema stanova! Avanturisti svih
vrsta, uobicajeni "heroji patriotskog rata" i pravi pravcati kriminalci, izbacuju
veoma retke vlasnike koji su ostali, izbacujuci i hrvatske izbeglice koje su se
vratile kuci, sejuci teror, prisvajajuci kuce, stanove, prodavnice, industrijske
pogone, zemlju. Sama vlada, posto je nedeljama davala odresene ruke
"patriotima"-kriminalcima sada uvidja da ne raspolaze ni stanovima koje bi
morala da dodeli lekarima i drugom sanitetskom osoblju (samo u Kninu
potrdebno ih je 150), uciteljima osnovnih skola, nastavnicima srednjih skola,
policajcima, vojnim sluzbenicima, cinovnicima raznih drzavnih i opstinskih ureda.
Situacija je haoticna ne samo u Kninu, nego i u Benkovcu, u Obrovcu i u drugim
podrucjima Like, ali dovoljno je ostati u Kninu da bi se dobila slika nesrece koja je
sveopsta. U Kninu i u drugim manjim gradovima Krajine, na imanjima i u kucama
Srba, Tudjman i njegov rezim hteli bi da ustolice Hrvate iz dijaspore koje dovode
uglavnom iz Australije i Latinske Amerike (Cilea i Argentine na prvom mestu) gde
su nasli utociste ustase koji su pobegli iz Jugoslavije krajem II svetskog rata;
Hrvate koji su pobegli iz Bosne i Hercegovine i iz Vojvodine; veterane pobednickih
bitaka ponovnog osvajanja, ali i mnogobrojne njegove emisare kojima je - posto
su mu slepo sluzili u najraznovrsnijim "misijama" - Tudjman obecao kucu i
polozaj u "oslobodjenim" krajevima. Ministar zdravlja, Andrija Hebrang, zali se na
cinjenicu da od 600 zdravstvenih radnika, koji su pobegli iz Krajine 1991.
godine i smestili se negde drugo, sasvim mali broj njih zeli da se vrati. Isto se
desava i sa skolskim radnicima, a cak i sa izbeglicama koji su bili zaposleni u
nekim industrijskim sektorima. Kao izbeglice i hrvatske patriote, imali su prednost
pri zaposljavanju u Istri, u Rijeci i u drugim gradovima Hrvatske koje nije pogodio
rat i sada nemaju mnogo volje da se vrate u Krajinu. Ali ako stari stanari
starosedeoci ne zele da se vrate - i zbog toga sto se osecaju neprijatno uz
kolonizatore koji su dosli ili koji dolaze iz dalekih krajeva i zemalja, koji su za njih
stranci iako su im sunarodnici - postoji medjutim nekontrolisani priliv i nezadrziva
trka u zauzimanju kuca i stanova od strane avanturista i kriminalaca svih vrsta.
Kao da nije bilo dovoljno, "nastavlja se sa pljackanjem i paljenjem kuca", pise
Damir Maricic. I to se ne dogadja samo po gradovima nego i po selima.
"U seoskim podrucjima, nazalost, celokupna stambena imovina je unistena -
obavestio je predsednik oblasti Zadar-Kninn, Sime Prtenjaca, ministra za
useljavanje Marijana Petrovica - a ja nemam nameru da ispitujem nacine i uzroke
ovih razaranja". Oni su uostalom dobro poznati. Srpske vlasti Krajine dopustile su
razaranje kuca izbeglih Hrvata, hrvatske vlasti nisu ni prstom mrdnule da bi
sprecile, posle ponovne okupacije oblasti, unistavanje imovine Srba.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Na podrucju gde je u aprilu 1991. zivelo 450.000 ljudi, danas nema mesta ni za
20.000. Razaranja, uz dopustenje ili bez, nije vazno, pocela su od 8. avgusta da
bi se sprecio povratak odbeglih Srba; danas Zagreb uvidja da nije u stanju da
zaustavi palikuce i pljackase i konstatuje gorko da ne moze da obezbedi smestaj
cak ni svojim cinovnicima u tom kraju koji se tretira kao ratni plen na tipican
srednjovekovni nacin. "Za mnoge su novooslobodjeni krajevi - kaze Maricic -
postali Eldorado".
Hrvatski predsednik Franjo Tudjman uklonio je sa komandnog polozaja generala
Vinka Verbanca (Istranina po rodjenju) i predao ga disciplinskoj komisiji "zbog
posledica jedne vojne akcije koju je preduzeo na sopstvenu inicijativu". Ima nesto
mutno u svemu tome, ali danasnje saopstenje "Vrhovnika" ne daje objasnjenje.
Izgleda da je do nezeljene vojne akcije doslo u Bosni.
Odnosi izmedju Hrvata i Muslimana u Bosni i izmedju Sarajeva i Zagreba postali
su veoma zategnuti; to su rivalski odnosi. Do krvavih sukoba izmedju jedinica
saveznickih vojski nije doslo samo kod Bosanskog Petrovca (kazu "greskom")
nego i juzno od grada Jajca. Mrtvih je na desetine. Jedinice Sedmog bosanskog
korpusa pokusale su da udju u grad koji su zauzeli Hrvati, a ovi su odgovorili
otvaranjem vatre. Od Jajca, u kojem su ranije Muslimani bili u vecini, Hrvati bi
hteli da naprave prestonicu "Republike hrvatske Herceg-Bosne". Pored toga oni
bi, iako cine svega 14 odsto stanovnistva, hteli da zadrze u posedu svu teritoriju
(oko 21 odsto) koju su do sada osvojili da bi podrzali ofanzivu saveznika protiv
Srba, naduvavajuci tako ne dvojnu federaciju, nego svoju "republiku". I,
indirektno, "rodnu grudu" Hrvatsku.
Nisu slucajno hrvatske trupe, prodiruci u Bosnu da bi pomogle bosanskim
Muslimanima, proglasile oblasti Glamoca i Grahova "istorijski hrvatskim
teritorijama" isticuci svuda samo hrvatske zastave, pa su cak u Jajcu, koje su
proglasili "drevnim hrvatskim kraljevskim gradom", istakli zastavu vecu od one
koja se vije u Kninu, koja je duga 20 metara. Dolaskom Hrvata u Bosnu, posvuda
nestaju zastave sa tri Izetbegoviceva ljiljana; svaka teritorija koju su "oslobodile"
hrvatske snage u Bosni smesta se pripaja "Republici hrvatskoj Herceg-Bosni",
iako bi morala da bude ustanovljena bar uprava Hrvatsko-muslimanske
federacije. U istocnom Mostaru, vlada "Republike hrvatske Herceg-Bosne"
pozurila je da donese zakone na osnovu kojih je ta "republika", secesionisticka
kao i ona srpska Karadziceva, prosirila svoju nadleznost na sve teritorije koje su
hrvatske trupe "oslobodile".
Grad Glamoc - etnicki oduvek srpski, kao sto su to uvek bili Grahovo, Drvar,
Popovo Polje i sva naseljena mesta u tom kraju do Trebinja - sada zaposedaju
hrvatski kolonisti da bi Dalmaciji, od sada pa ubuduce, stvorili hrvatsko etnicko
zaledje, to jest bezbedno, iako se uglavnom radi o kraskom kamenjaru. U
muslimanskom Jajcu, kuce koje su izbegli stanovnici ostavili prazne ne vracaju
Muslimanima nego dodeljuju Hrvatima koji su dosli iz Banjaluke. Da li su onda
mogle izostati napetosti?
Vlada iz Zagreba cuti o hrvatskim apetitima u Bosni, ali govore njene novine. U
njima se nizu komentari kojima zele da pokazu kako je oslobadjanje Bosne
zasluga hrvatske vojske, a da se Izetbegovicevi generali kite hrvatskim perjem.
Van metafore, istina je da Tudjman osvaja Bosnu za sebe, ne za Izetbegovica.
Projekti ova dva gospodina uzajamno se iskljucuju. Samo u jednom su slozni: i
jedan i drugi zele da otmu od Srba odredjene teritorije. Ipak Tudjman se u
jednom slaze sa "zajednickim neprijateljem", Srbinom Milosevicem: u tome sto
zele da podele Bosnu na stetu Muslimana.
Pravi ciljevi hrvatske politike otkrili su se u vezi sa Banjalukom. Jos pre nego sto
su se hrvatska i bosanska vojska priblizile Banjaluci, Tudjman je pustio svoga
glasonosu da govori: politicki sekretar hrvatske vladajuce partije, Zlatko Canjuga,
vikao je na sav glas kako je "Banjaluka oduvek bila hrvatska a takva ce i ostati"
dodajuci, uzgred, da su Tudjman i njegova partija nadmasili velicinom poduhvate
hrvatskih kraljeva Tomislava i Zvonimira, pod kojima je srednjovekovna Hrvatska

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dostigla vrhunac svoga sjaja. Potom je nagovestio "povratak Hrvatske u

Banjaluku i, ako je moguce, na reku Drinu" jer "hrvatske zemlje u Bosni i
Hercegovini fundamentalno su zainteresovane za stvaranje hrvatske nacionalne
drzave".
Geografske karte Bosne, koje je stampa ovih dana objavila u Zagrebu, tretiraju
Hrvatsko-bosansku federaciju kao tampon-zonu izmedju Hrvatske i Srbije i prema
tome kao tampon -drzavu pod hrvatskim protektoratom.
U hrvatske apetite u Bosni vise niko ne sumnja, ali moguce su dve varijante: a)
podela na tri dela po etnickom principu, pracena pripajanjem srpskog entiteta
Srbiji, hrvatskog entiteta Hrvatskoj i osnivanjem "male Bosne" u vidu autonomne
drzave pod hrvatskim protektoratom; b) obnova formalno unitarne Bosne ali
sastavljene iz dva entiteta: Republike Srpske i Hrvatsko-muslimanske federacije,
koja bi bila potpuno ukljucena u interesnu zonu Hrvatske, ili konfederalno
povezana sa Hrvatskom. Unutar Hrvatsko-muslimanske federacije, ili "Velike
Hrvatske", muslimanima (iz Bosne) bio bi dodeljen status autonomije. Na jedan ili
na drugi nacin, izmedju "Velike Srbije" i "Velike Hrvatske", muslimani iz Bosne
zavrsili bi kao u indijanskom rezervatu.
U jednom intervjuu koji je dao austrijskom Focus-u, hrvatski predsednik Tudjman
tvrdi da "Muslimani mogu i dalje da se oslanjaju na Hrvatsku samo kroz
Federaciju (dvojnu)", inace ce im i ova mogucnost biti uskracena. O kakvom
"oslanjanju" se radi shvata se u nastavku intervjua, u kojem Tudjman tvrdi da je
"u istoriji, veliki deo Bosne geopoliticki pripadao Hrvatskoj" i da su "po poreklu,
po jeziku, istorijski i politicki, Muslimani pretezno Hrvati". Dakle, veliki deo Bosne
je hrvatski, veliki deo Muslimana iz Bosne su Hrvati. Srbi kao Karadzic i Mladic
pokusali su da istrebe Muslimane, Tudjman i njegovi hteli bi da ih asimiliraju i
tako ucine da nestanu kao etnicka skupina. To je stav identican onome koji je
Tudjman ispoljio "daleke" 1977. u pismu zaverenickom prijatelju u inostranstvu,
Bruni Busicu. Pismo se tek ovih dana pojavilo u zagrebackom casopisu Obzor, koji
je blizak predsedniku.
Citamo: Sto se tice Muslimana njima se priznaje kulturno-verska posebnost, ali se

medjutim snazno podvlaci njihovo hrvatsko poreklo i jezik; oni su Hrvati koji su
postali Muslimani posle okupacije otomanske pretezno hrvatskih teritorija.
Republika Bosna i Hercegovina i Republika Hrvatska su nerazdvojno spojene
geopoliticki (strateski, ekonomski i mrezom komunikacija), tako da bi bilo
pogubno za muslimansku zajednicu ako bi se odvojila. Dakle, ovo je bila i ostala
Tudjmanova teza: veliki deo Bosne je bio i ostaje hrvatska teritorija koja je u
proslosti bila okupirana; zbog toga njeno oslobadjanje danas cini legitimnim njeno
vracanje Hrvatskoj. Sa hrvatizacijom Muslimana iz Bosne i hrvatizacijom teritorija
bosanskih Srba koje su osvojene i etnicki ociscene, kao posledicama.
To je povratak politici Ante Pavelica, ustaskog poglavnika Nezavisne Drzave
Hrvatske koja je bila po volji Hitlera i Musolinija.
Za vreme "vodje" Pavelica, Hrvatska je formalno bila kraljevina cija je kruna -
kruna velikog kralja Zvonimira - bila ponudjena princu iz porodice Savoja,
Ajmonu, ali on se tom krunom nikada nije krunisao. U stvari bila je vice-
kraljevina pod nominalnim protektoratom fasisticke Italije, defakto kolonija
nemackog Treceg rajha. Hrvatska je danas predsednicka republika u kojoj
vecinom u parlamentu, vladom i svim institucijama drzave manevrise jedan
covek, Franjo Tudjman, koji je predsednik partije na vlasti, sef drzave, vrhovni
komandant vojnih snaga i koji deluje kao autokrata koji namerava da postane -
kako ga je nazvao jedan opozicioni list - "Ban Franjo Zvonimir II".
Razgovor o banu (titula koja je dodeljivana kraljevskim guvernerima kraljevina
Hrvatske, Dalmacije i Slavonije u kontekstu austro-ugarske imperije) zapoceo je
raspustanjem hrvatskog parlamenta, ili zbog razloga radi kojih je, iako raspolaze
apsolutnom vecinom u Saboru, Tudjman odlucio da raspise izbore 29. oktobra.
Jedan od njegovih zamenika, Vladimir Seks, otvoreno je izjavio da je partiji na
vlasti cilj da osvoji 2/3 vecine sto ce joj omoguciti da izmeni ustav, a da nista ne

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
trazi od opozicije. Izmena ustava trebalo bi da dovede do prosirenja vlasti

predsednika. Koje vlasti, buduci da je vec ima svu? Prema nedeljniku Globus iz
Zagreba, koji se poziva na poverljive izvore, ne samo da ce se prosiriti vlast sefa
drzave, nego ce Hrvatska iz republike biti pretvorena u Banovinu, pod
kraljevskom vladavinom "bana" Franje Tudjmana.
Ovaj se vec ponasa kao suveren sa titulama "Vrhovnik" i "Otac domovine". Na
svakom koraku ispoljava svoju opsednutost ili sklonost prema svecanim
uniformama, cinovima vrhovnog zapovednika, paradama: prema svim
manifestacijama licne vlasti. Ukratko Tudjman je vec sada nadahnut carskim
uzorom. Sama njegova predsednicka rezidencija u zvanicnim saopstenjima,
oznacava se umesto "palata", kao "Predsednicki dvor". U ovaj "Dvor", kada saziva
novinare, mogu da udju samo urednici i komentatori kojima je on naklonjen i oni
iz "Drzavnosti" organa njegove partije. Kada na nekom sektoru nema novina,
nedeljnika ili casopisa, koji se uklapaju u njegove kriterijume, osnuje ih i resi
problem. Tako je nedavno, osnovao list za "patriotsku kulturu" Hrvatsko slovo i
takozvani humoristicki list koji se okomio na maltretiranu opoziciju.
Nedavno je, pre nego sto je raspusten parlament, njegov predsednik Nedjeljko
Mihanovic, bivsi knjizevni kriticar i akademik, podneo predlog koji bi u
demokratskoj zemlji izazvao prezir onoga na koga se odnosi, ali Tudjmanu se
dopao: predlog da bude imenovan za dozivotnog predsednika. Prema Mihanovicu
"od vremena kralja Zvonimira Hrvatska nije imala drzavnika zasluznijeg od Franje
Tudjmana, oca domovine".
Za tri dana u Njujorku bi trebalo da se sastanu ministri inostranih poslova Srbije,

Hrvatske i Bosne i Hercegovine, ali vlada iz Sarajeva (Izetbegovic) odbija da
ucestvuje. Rat se, u medjuvremenu, ponovo rasplamsao: u "Brckom koridoru",
koji spaja Srbiju sa delom Bosne koji kontrolisu Srbi, duz granice sa istocnom
Hrvatskom, muslimanske trupe su naglo krenule u masovnu ofanzivu, koja,
medjutim, nije imala uspeha. Bosanskim Muslimanima je cilj da izoluju Banjaluku
i Doboj, ali pokazalo se da je protivnik zilav; nema nameru da ustupi druge
teritorije. Stavise, bilteni govore o intenzivnim srpskim napadima na "Oraski
dzep" i na teritoriju Ravne-Brcko. Ovaj poslednji grad bombardovale su hrvatska i
muslimanska artiljerija tako da je medju stanovnistvom bilo mrtvih i ranjenih.
Mir je doveden u pitanje pretnjama hrvatskog generalisimusa-predsednika. U
veoma euforicnom govoru koji je odrzao u Vinkovcima, 17 kilometara jugoistocno
od Vukovara, okruzen pravom gomilom ministara i generala, ocima okrenutim i
rukom ispruzenom u pravcu onog komada zemlje (4,5 odsto od Hrvatske) koji je
jos u rukama Srba iz istocne Slavonije i Baranje, Tudjman je rekao da je prosle
godine obecao da ce doci vozom iz Zagreba da se sastane sa njima, i da je odrzao
obecanje. Obecao je i gradjanstvu Splita da ce vozom doci u taj grad i odrzao je
obecanje. U stvari isao je helikopterom. Obecao je - kaze - gradjanstvu Splita da
ce vozom doci u taj grad, prolazeci kroz Knin, a u tom vozu je bila cela Hrvatska.
Sada, veli, obecava im pred celom Hrvatskom da ce ubrzo biti u Iloku, u
Vukovaru i takodje u Baranji.
To se zaklinje Hrvatska, ona iz domovine i iz dijaspore; to je garancija da je
buducnost hrvatske drzave i na Dunavu. Zive, rekao je, i pripremaju se za taj
trenutak.
Svecana izvestacenost i stil tipicni za Tudjmana, coveka koga jos nije prosla
opijenost slavom zbog nedavnih vojnih pobeda. Sa tom razlikom sto je u Krajini
imao pred sobom malu i nemotivisanu vojsku, prepustenih svojoj sudbini od
strane Beograda, dok je na Dunavu postrojena vojska jugoslovenske Federalne
Armije (srpsko-crnogorske). Preteci proglas Vrhovnika i odbijanje Sarajeva da
ode na pregovore mogli bi da poniste sve mirovne napore. Ali dokle ce oni voditi
igru? Vec je suvise vremena proslo od 8. septembra iz Zeneve.
Danas je direktor USAID, americke agencije za medjunarodni razvoj, J. Brajan
Etvud, u pratnji ambasadora Sjedinjenih Drzava u Zagrebu, Galbrajta, posetio
Vojnic, Glinu, Petrinju i druga mesta severne oblasti bivse Krajine. Hrvatske vlasti

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
izabrale su ovu zonu jer slucajevi pljacke, paljevina i masakra nisu bili tako cesti
kao u juznoj oblasti koja je ponovo osvojena. Ono sto su videli, ipak, bilo je
dovoljno Galbrajtu da kaze da, ako Hrvatska hoce da povrati poslednji svoj
komadic koji je jos u rukama Srba, - istocnu Slavoniju i Baranju - mora dobro da
se cuva od ponavljanja zloocina koji su pocinjeni u Krajini i da se "srpski problem
u Hrvatskoj ne svodi samo na oblast ljudskih prava, nego je kljucni problem za
reintegraciju istocne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema.
SAD zahtevaju da na ovoj teritoriji bude pronadjeno resenje koje ce omoguciti
povratak hrvatskim i madjarskim izbeglicama koji su pobegli posle srpske
secesije, a u isto vreme Srbima da obave svoj zadatak" i sprece etnicko ciscenje
na svoju stetu kako se to dogodilo u Krajini. Srbi koji su tamo ostali bele su
vrane, a i njih love.
Jedna od najcescih intelektualnih vezbi u Hrvatskoj je citanje izmedju redova,
citanje nekih stranih novina ili pracenje programa stranih televizija, da bi se
utvrdile neke neprijatne istine o zemlji koje rezim krije. Kao sto je ona koja se
krije iza saopstenja Vrhovnika Tudjmana, koje je podeljeno juce, o "udaljavanju
generala Vinka Verbanca sa njegovog polozaja i pocetku disciplinskog procesa
protiv njega" zbog posledica vojne akcije koju je samovoljno poduzeo. U bilo
kojoj demokratskoj zemlji vest kao sto je ova, o nekom generalu koji je izazvao
politicku ili vojnu karastrofu (samo to moze da bude u pitanju), pojavila bi se na
prvim stranicama novina i to sa najvecim slovima, sa svim mogucim
pojedinostima. Ovde je gurnuta u poslednje redove saopstenja o unapredjenjima
mnostva oficira, pod naslovom koji najavljuje samo to, a ne govori o ovom
lisavanju cina.
Rijecke dnevne novine Novi List je jedini koji je u vezi sa tim imao svoj komentar:
"Postoji opasnost da u trazenju istine o ovom dogadjaju do nje dodju strane
novine pre od nasih, tacno onako kako se vec dogodilo sa otkrivanjem istine koja
se odnosi na razbojnicko ponasanje u Krajini posle "Oluje".
Pocetkom 1990, na prvom kongresu HDZ, nacionalisticke partije koju je osnovao i
vodio Franjo Tudjman, Srbi u Hrvatskoj (u to vreme njih oko 800.000, ili 12 odsto
ukupnog stanovnistva od cetiri i po miliona) bili su oznaceni kao problem broj
jedan koji treba da bude resen, optuzeni da su postali gospodari Hrvatske, da su
skoncentrisali u svojim rukama do 90 odsto represivnog aparata drzave, da
zauzimaju veliki deo rukovodecih mesta u preduzecima, u diplomatiji i u
administraciji i najzad da zauzimaju nezasluzeno mesto u Ustavu deleci sa
hrvatskim narodom suverenost zemlje.
Posle prvih visepartijskih izbora i pobede HDZ, ova partija je potvrdila da ce

odmah ostvariti izborni program i iskljuciti Srbe iz zemaljske vlade i Ustava. U
stvari, hrvatski drzavljani srpske etnicke pripadnosti bili su izbaceni iz vojske,
policije, sa odgovornih mesta iz administracije, iz ustanova, iz skola, iz fabrika;
bili su takodje izbaceni iz Ustava i svedeni na "nacionalnu manjinu". Istovremeno
je protiv njih pokrenuta snazna klevetnicka kampanja po formi rasisticka (ali nisu
bile postedjene druge nacionalne manjine) sve do satanizacije. Po zidovima
Rijeke, dobro se secam, pojavili su se natpisi (a i plakati) koji su Srbe oznacavali
petom kolonom koju svim sredstvima treba izbaciti iz Hrvatske.
Na reakciju Srba u krajevima gde su cinili vecinu stanovnistva, ali i po gradovima
nije se dugo cekalo: optuzivsi Tudjmanov rezim kao proustaski (i zbog toga sto su
ponovo uvedeni u upotrebu simboli i utvare tog fasistickog pokreta koji je za
vreme II svetskog rata pobio stotine hiljada Srba, Jevreja i hrvatskih partizana),
zatrazili su kulturnu autonomiju i, u isto vreme se naoruzali, plaseci se vojne
represije koja je uostalom pretila. Kada je Tudjman zaista poslao policijske snage
da bi vojno okupirao Krajinu, Srbi iz toga kraja podigli su barikade od drvenih
trupaca na prilaznim putevima i uzeli puske u ruke iza barikada.
Zgusnuti politicki dogadjaji koji su obelezili period mucnog otcepljenja Hrvatske (i
Slovenije) od Jugoslavije (25 juna 1991. bila je proglasena nezavisnost) i
komplikovani proces prelaska sa monopartizma na politicki pluralizam, doprineli

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
su da se komplikuje pobuna Srba u Hrvatskoj. Ohrabreni i iz Beograda, oni su i

sami polagali pravo na samoopredeljenje do otcepljenja i proglasili prvo
"Autonomnu oblast Krajine" a, posle toga, "Republiku Srpsku Krajinu". U Krajini i
Slavoniji bilo je opkoljeno oko 450.000 Srba. Drugi su bili rasuti po najvecim
gradovima Hrvatske.
U to vreme, prezauzet kampanjom nacionalisticke promocije hrvatskog
etnocentrizma i satanizacijom Srba, Tudjman nije ni pomislio da ode vozom ili
autom u Knin ili u druga podrucja naseljena srpskom vecinom; preko radija,
televizije ili novina mogao je reci da ih je smatrao gradjanima sa jednakim
dostojanstvom i pravima, ali to nije ucinio; nije ih pozvao da zajedno sa Hrvatima
i sa drugim etnickim manjinama stvore novu hrvatsku demokratsku drzavu.
Uputio im je medjutim reci prezira, neprijateljstva, mrznje. Na narodni
referendum, kojim su Srbi plebiscitarno izglasali autonomiju u okviru hrvatske
drzave, Tudjman je reagovao pokusajem da ugusi pobunu u krvi. Posto je na
brzinu uvezao oruzje iz raznih zemalja, narocito iz Madjarske, osnovao je vojsku
sastavljenu od preventivno ociscene policije i od novostvorene Nacionalne garde.
Da Tudjman nije pojahao konja nacionalisticke mrznje prema svemu sto nije
hrvatsko, da je dozvolio Srbima iz Hrvatske kulturnu autonomiju koju su trazili,
tesko da bi doslo do rata. Tek u prolece 1992, popustivsi pod zapadnim
pritiscima, Tudjman je pristao da u hrvatskom parlamentu izglasa Ustavni zakon
o pravima srpske etnicke grupacije, pravima daleko sirim od onih koja su Srbi iz
Hrvatske trazili 1990. Tim zakonom, u stvari, Srbima je bila garantovana
proporcionalna zastupljenost u drzavnim organima i siroka politicko-
administrativana autonomija u Krajini.
U stvari Tudjmanovo "popustanje" bilo je jedna od njegovih mnogobrojnih lazi.
Taj zakon su nametnuli Evropa i OUN kao nezaobilazan uslov za medjunarodno
priznanje Hrvatske kao nezavisne i suverene i kao uslov, takodje, za prijem ove
nove drzave u skupstinu Ujedinjenih nacija. Ali, u samom trenutku kada je
Tudjman davao naredjenje clanovima parlamenta iz njegove partije (to jest vecini
u parlamentu) da izglasaju zakon, objasnio im je da je to bila gorka pilula koju ne
treba progutati, nego drzati pod jezikom da bi mogla da se ispljune kada se ukaze
prva prilika; tako se upravo i desilo pre nekoliko dana, posle potpunog isterivanja
Srba iz ponovo osvojene Krajine. U medjuvremenu, izmedju proleca 1992. i
"Oluje" avgusta 1995, ovaj zakon nije primenjivan.
I neka hronicaru ovde bude dopusteno da podseti zaboravne na sledece:
neprijateljski prema bilo kakvom ustupku na polju demokratije, usanceni u svojoj
hrvatskoj nacionalistickoj iskljucivosti, Tudjman i njegovi uporno su se opirali
svojim zapadnim starateljima, tako da je posle dugih i zamornih pregovora sa
delegacijom zagrebacke vlade, Evropska unija bila primorana da izdiktira sam
zakon, clan po clan Tudjmanovim emisarima. U trenutku glasanja u parlamentu
poslanik Bosiljko Misetic, svojevremeno ministar pravde, koji se popeo na
govornicu da bi odbacio predlog zakona, nazvao ga je "klopkom za hrvatski
narod". Onda je priskocio desna Tudjmanova ruka, tadasnji potpredsednik,
Vladimir Seks i zapusio mu usta. Misetic je dao ostavku, zakon je bio usvojen.
(Danas je Misetic podpredsednik i Tudjmanova desna ruka...)
Ipak, na skupovima koji su posle toga organizovani u zemlji, poglavare
tudjmanovske partije brinulo je kako da objasne da je taj zakon nuzno zlo,
neophodno da bi se prikazala slika dostojna postovanja Hrvatske u inostranstvu.
Rezim iz Zagreba mogao je tako da se pohvali pred stranim delegacijama,

ambasadorima, drzavnicima, posmatracima da ima "najbolji zakon na svetu o
pravima manjina", znajuci dobro da je taj zakon bio papir za bacanje. U stvari
ostao je neprimenjen u Krajini, jer je oblast izdvojena iz hrvatskog suvereniteta,
a nije bio primenjen ni u drugim krajevima slobodne Hrvatske. Kada bi poneki
poslanik skrenuo paznju na to, Vrhovnik, ili neko u njegovo ime, odgovarao je
iznenadjeno i srdito: Ma kako se usudjuje da trazi dlaku u jajetu u pravima
manjina, kada je cetvrti deo Hrvatske okupiran od strane Srba? Hrvatska drzava

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ima mnogo vaznijih stvari da se njima bavi, nego da proverava postoji li ili ne
neki sudija srpske etnicke pripadnosti, da li ima i Srba u izvrsnim organima
drzave. Uostalom, sta mi da radimo ako niko ne voli da mu Srbi dosadjuju sa
svojim problemima.
Treba imati strpljenja, sacekajte da Hrvatska bude potpuno slobodna, da
pobunjena Krajina bude ponovo ukljucena u hrvatski suverenitet, pa ce onda
zakon o pravima manjina biti primenjen na celoj teritoriji Hrvatske, ukljucujuci i
Krajinu. Danas kada smo stigli do "potpunog oslobadjanja" Hrvatske, prva stvar
koja je uradjena, bila je ukidanje ovog zakona! Papir za bacanje, upravo tako.
Vise puta za protekle tri godine, poslanici opozicionih partija u hrvatskom
Parlamentu trazili su otvaranje debate o pitanju Srba u Hrvatskoj. Rezim je to
uvek odbijao tvrdeci da tu nema sta da se razjasnjava, sve je vec jasno: Srbi, pa
i oni iz Krajine, hrvatski su drzavljani; kada njihove secesionisticke vodje budu
uklonjene, kada Krajina bude ponovo vracena u narucje Hrvatske i Srbi iz te
oblasti uzivace potpuno sva prava koja su osigurana hrvatskim drzavljanima i ona
specificna garantovana nacionalnim manjinama. Vise puta Tudjman je tvrdio da
je, po njemu, 90 odsto Srba sa okupiranih teritorija zelelo da se vrati pod
hrvatsku suverenost, ali su bili taoci 10 odsto ekstremista koji su ih terorisali.
U isto vreme, medjutim, njegovi doglavnici i novine njegove partije nastavilli su
otrovnu kampanju demonizacije srpske manjine u Hrvatskoj (na mrznju patriota
cesto su ukazivali i italijanski "iredentisti" iz Istre), sistematski sireci osecanje
netrpeljivosti, sovinizma, mrznje. Na kraju, hrvatski drzavljani srpske etnicke
pripadnosti postali su svi ubice i lopovi, neprijatelji protiv kojih treba pokrenuti
hajku, zarazna bolest koju treba iskoreniti. Biti Srbin u Hrvatskoj isto je sto i biti
sugav pas. "Srbi u Hrvatskoj nikada nece moci da budu lojalni gradjani. Prema
njima uvek treba biti na oprezu". "Svi Srbi su kriminalci". "Oni su stranci u
Hrvatskoj; najbolje bi bilo da svi odu u Srbiju". "Srbi su opasni". "Sa Srbima
nikada vise necemo moci da zivimo zajedno". To su neke od fraza koje se
najcesce cuju iz usta poglavara tudjmanovskog rezima.
Vec su usli u terminologiju tekuce politike. Rezultat: iz istrazivanja lista Bumerang
iz Osijeka, proizilazi da 70 odsto Hrvata sumnja u lojalnost Srba u Hrvatskoj
prema zagrebackoj drzavi. Onoga ko samo pokusa da ospori ove sovinisticke
tvrdnje smatraju neprijateljem i izdajnikom domovine. Nastavlja se
O ovoj temi citam opsirno zapazanje novinarke Sanje Modric koje ce biti
objavljeno u sutrasnjem izdanju dnevnika Novi list. To je dosije u kojem se
ukazuje na cinizam tudjmanovske politike. Naslov je: "Kako je reseno srpsko
pitanje u Hrvatskoj". Na jednom mestu autorka navodi primer dvolicnosti
tudjmanovskog rezima sazdanog na lazima: na jednoj strani su zvucne fraze,
namenjene izvozu, o demokratiji, slobodi, gradjanskim i ljudskim pravima, na
drugoj cinjenice. "I dalje su nepoznati i nekaznjeni oni koji su digli u vazduh
10.000 kuca i prodavnica gradjana srpske etnicke pripadnosti na slobodnoj
teritoriji Hrvtaske" (izvor podataka: ministar inostranih poslova Mate Granic),
ostavljajuci bez krova i bez posla najmanje 30.000 gradjana srpske etnicke
pripadnosti.
Mnogobrojnim Srbima koji su rodjeni u Hrvatskoj, ili decenijama nastanjeni u
Hrvatskoj, osporeno je hrvatsko drzavljanstvo posle otcepljenja Hrvatske od
Jugoslavije; nekoliko hiljada Srba je nasilno isterano iz svojih stanova, pod
pretnjom oruzja hrvatskih uniformisanih terorista: to se dogadjalo u svim
gradovima od Rijeke do Splita, od Osjeka do Pule, od Zagreba do Zadra i drugde.
Nijedan drzavni organ nije ih zastitio, nijedan sud nikada nije kaznio teroriste.
Tudjman i njegovi ministri masu Ustavom kada odu u inostranstvo, na inostrane
kongrese ili kada prime u posetu strane drzavnike; ovaj Ustav krsi se
svakodnevno.
Rezim sazdan na lazima
O ovoj temi citam opsirno zapazanje novinarke Sanje Modric koje ce biti
objavljeno u sutrasnjem izdanju dnevnika Novi list. To je dosije u kojem se

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ukazuje na cinizam tudjmanovske politike. Naslov je: "Kako je reseno srpsko

pitanje u Hrvatskoj". Na jednom mestu autorka navodi primer dvolicnosti
tudjmanovskog rezima sazdanog na lazima: na jednoj strani su zvucne fraze,
namenjene izvozu, o demokratiji, slobodi, gradjanskim i ljudskim pravima, na
drugoj cinjenice. "I dalje su nepoznati i nekaznjeni oni koji su digli u vazduh
10.000 kuca i prodavnica gradjana srpske etnicke pripadnosti na slobodnoj
teritoriji Hrvatske" (izvor podataka: ministar inostranih poslova Mate Granic),
ostavljajuci bez krova i bez posla najmanje 30.000 gradjana srpske etnicke
pripadnosti.
Mnogobrojnim Srbima koji su rodjeni u Hrvatskoj, ili decenijama nastanjeni u
Hrvatskoj, osporeno je hrvatsko drzavljanstvo posle otcepljenja Hrvatske od
Jugoslavije; Nekoliko hiljada Srba je nasilno isterano iz svojih stanova, pod
pretnjom oruzja hrvatskih uniformisanih terorista: to se dogadjalo u svim
gradovima od Rijeke do Splita, od Osjeka do Pule, od Zagreba do Zadra i drugde.
Nijedan drzavni organ nije ih zastitio, nijedan sud nikada nije kaznio teroriste.
Tudjman i njegovi ministri masu Ustavom kada odu u inostranstvo, na inostrane
kongrese ili kada prime u posetu strane drzavnike; ovaj Ustav krsi se
svakodnevno.
Za vreme i posle operacije ponovnog osvajanja Krajine, dogodilo se da su se svi
Srbi iz toga kraja, celokupno stanovnistvo, "preselili" izvan granica Hrvatske.
Procene Zagreba o egzodusu variraju sada od 120.000 do 180.000 osoba, broj
upisanih prognanika u Srbiji posle 5.8.1995 je oko 410.000. Zasto su otisli? Zasto
nisu pobegli samo oni ekstremisti kojih je, prema Tudjmanu, bilo 10 odsto od
stanovnistva? Zasto su i drugi napustili vekovna ognjista, svu svoju nepokretnu
imovinu, imanja i kuce? Odgovora ima vise: neki su otisli zbog zlocina koje su
pocinili u proslosti; drugi jer nisu zeleli da zive u macehinskoj Hrvatskoj; neki jer
su poslusali naredjenje da odu, drugi jer su se plasili krvolocnosti "oslobodilaca",
svi ostali su jednostavno pobegli sa ratnog poprista, pred razaranjima i ispred
smrti koju je sejala topovska paljba, mitraljezi... Najvise njih, mozda, nadali su se
da ce se vratiti, ali put povratka ostao je zatvoren.
I sto se tice Tudjmana ostao bi zatvoren zauvek. Sto se tice hrvatskog Ustava (i
medjunarodnog prava) izbeglice imaju pravo da se vrate, da zive u Hrvatskoj ali,
posto se radi o Srbima, i dok se ne umesa medjunarodna zajednica, hrvatske
vlasti sluzice se svojim sopstvenim Ustavom kao toalet papirom.
Metamorfoza se dogodila u razmaku od svega nekoliko nedelja, pise Sanja
Modric. Na pocetku Operacije Oluja, Tudjman je poverovao da ce spasiti obraz
pred svetom uputivsi Srbima iz Krajine poruku (koju je malo njih primilo, imajuci
u vidu da se hrvatska TV nije jasno videla u secesionistickom podrucju) u kojoj ih
je pozvao da ostanu u Hrvatskoj, u svojim kucama, kao hrvatski drzavljani kojima
su garantovana sva gradjanska i politicka prava i pravo vlasnistva u demokratskoj
zemlji. Posle zavrsenog osvajanja, utvrdjeno je da je onih koji su ostali bilo malo
vise od 3.000 pojedinaca, skoro sve starijih, nesposobnih, obolelih. Ali Tudjman je
dobro pazio da izbegle stanovnike ne pozove da se vrate. Nije izgovorio vise
nijednu poruku.
Tudjman je, medjutim, pozurio da ponovi da je problem izbeglica od sada

problem Srbije. Hrvatska, rekao je, pored ostalog, nece uzimati u obzir kolektivni
povratak svojih izbeglica srpske etnicke pripadnosti, bice ispitivani samo
"pojedinacni slucajevi". I svi treba da se raduju, od Tudjmana do poslednjeg
poglavara, jer je "srpsko pitanje u Hrvatskoj najzad reseno". U Hrvatskom Ustavu
stoji: "Nijedan hrvatski drzavljanin ne moze da bude lisen hrvatskog
drzavljanstva, nijedan hrvatski drzavljanin ne moze da bude izgnan iz svoje
domovine".
Ocigledno ovi ustavni principi ne vaze za drzavljane srpske etnicke pripadnosti.
Prvi ih krsi sef drzave, cuvar Ustava. On krsi, u isto vreme, Medjunarodni
sporazum o gradjanskim i politickim pravima koji je potpisala i Hrvatska. Ona
Hrvatska koja je, odmah posle ponovnog zauzimanja Krajine, zaplenila kuce Srba,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mali broj onih koje su ostale citave, da bi uselila u njih Hrvate koji su pobegli iz
Bosne i iz Srbije, stvorivsi na taj nacin situaciju u kojoj izbeglice srpske etnicke
pripadnosti, i kad bi se vratili na svoju zemlju, ne bi imali gde da zive, jer su
njihove kuce date drugima ili su spaljene ili dignute u vazduh dinamitom.
Procitajmo sta Tudjman tvrdi 26. avgusta u "vozu slobode" u vezi sa
"humanitarnim" proterivanjima koja se smatraju "pozitivnim".
Bosiljko Misetic, potpredsednik, izjavio je tog istog dana da "nije u interesu
Hrvatske da u njoj zive osobe koje nisu hrvatske etnicke pripadnosti". Vladimir
Seks, potpredsednik Parlamenta, onaj koji je 1992. zacepio usta Miseticu, najavio
je sa svoje strane da ce pitanje imovine koju su napustili Srbi biti "sukcesivno
resavano" (!?). Za Ivicu Kostovica, drugog potpredsednika, povratak izbeglica
srpske etnicke pripadnosti u Hrvatsku, neresiv je problem, jer "Hrvatska nije
potpisala nikakav ugovor sa vlastima Jugoslovenske federacije o povratku srpskih
izbeglica". Ministar za izbeglice i prognane Adalbert Rebic, svestenik, tvrdi da je
hrvatskim drzavljanima srpske etnicke pripadnosti "bilo lako da odu, ali ce biti
tesko da se vrate" jer ce "biti mnogo administrativnih problema".
U medjuvremenu vojnici i oficiri hrvatske vojske (hrvatske novine navode
"pojedine uniformisane individue") i neidentifikovani civili, nastavljaju da
pljackaju, da unistavaju i da pale kuce odbeglih Srba, Tudjman odbacuje ustavni
zakon o pravima manjina, a njegova vlada donosi uredbu o vanrednom popisu
stanovnistva (april 1996) koji ce "pokazati pravo stanje" nove hrvatske
demografske geografije. Medjutim, jos pre nego sto je dobio podatke, odlucuje da
Srbi imaju pravo samo na tri predstavnika u Parlamentu. To znaci - pod
pretpostavkom da to neko jos nije shvatio - da vrh hrvatskog rezima ne zeli vise
da primi u Hrvatsku izbeglice srpske etnicke pripadnosti i ucinice sve da ih zadrzi
van granica, gazeci i Ustav, pribegavajuci i razmeni stanovnistva sa Srbijom (koja
je uostalom vec u toku).
Nedavno je novinar austrijskog lista Focus upitao Tudjmana: "Da li cete dozvoliti
da se vrate u Hrvatsku 410.000 Srba iz Krajine?". "Vrhovnik" je odgovorio: Ne
verujem da ce se vratiti, inace ne bi ni otisli. Nezamislivo je da se svi vrate. U
svakom slucaju nije u interesu normalizacije srpsko-hrvatskih odnosa. Ipak u
pojedinim slucajevima dozvolicemo povratak da se ne bi reklo da krsimo ljudska
prava...
Nazalost, hrvatski intelektualci cute. Sta je sa humanizmom pesnika? Tone u
bezdanu bezakonja i niko ne dize glas. Jedna gospodja iz Zagreba ciji su rodjaci
pobegli u Srbiju iz Knina, uputila se u bivsu prestonicu Krajine da bi od hrvatskih
vlasti dobila uverenje o drzavljanstvu za te njene rodjake. Moraju licno da dodju,
odgovoreno joj je, jer je tako odredila vlada. Ali kako mogu da dodju ako nemaju
hrvatski pasos? "Ne znam sta da vam kazem". Gospodja se obratila upravi policije
gde joj je receno: "Prema onome sto znamo o tome, nije predvidjen nikakav
povratak". U stvari i pojedinacni povratak ljudi je moguc samo teoretski:
administrativne procedure su toliko komplikovane da je apsolutno nemoguce doci
do cilja. Za povratak je potreban pasos, a nema ga nijedna izbeglica.
Da bi se dobio potrebna su razna uverenja koja hrvatske vlasti izdaju samo
neposredno zainteresovanima koji bi, da bi ih zatrazili i dobili, morali da dodju u
Hrvatsku, a to ne mogu bez pasosa. Zacarani krug. Neko je rekao: hrvatski
drzavljani srpske etnicke pripadnosti koji su pobegli iz Hrvatske, "poklon su
Tudjmana Milosevicu", ili "usluga koju je Milosevic ucinio Tudjmanu" u etnickom
ciscenju ili "humanitarna razmena stanovnistva".
Sjedinjene Drzave ce garantovati integritet Bosne koja ce, kada se postigne mir,
nastaviti da postoji sa svim atributima drzave, formirane od dva entiteta
(Republike srpske i Hrvatsko-bosanske federacije) koji ce imati pravo da stupe u
"specificne odnose" sa Srbijom i Hrvatskom ipak bez prava na otcepljenje.
Na bojnim poljima nastavljeni su sukobi, ali bez znacajnih pomeranja. U
protivnapadu Srbi su ponovo osvojili varosicu Mrkonjic Grad (Italijani iz brigade
"Garibaldi"2 secaju ga se jer su ga oteli od cetnika, boreci se uz Titove partizane
za vreme II svetskog rata) i uspeli su da zaustave muslimanske trupe pred

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
vratima Sankog Mosta. Borbe na ovom sektoru bile su veoma silovite tokom cele
nedelje. Postoji razlog: Pre nego sto se u Njujorku postigne sporazum o prekidu
vatre, snage vlade iz Sarajeva (Peti i Sedmi armijski korpus) htele bi da se spoje
upravo na sektoru Mrkonjic Grada, koji ima prvorazrednu stratesku vaznost da bi
se dovrsilo opkoljavanje Banjaluke.
I u "posavskom koridoru", u visini Brckog, bilo je borbi (artiljerijskih dvoboja) ali
je propao pokusaj Hrvata i Muslimana da zaustave prolazak srpskih vojnih
konvoja u pravcu Banjaluke. Hrvatsko-bosanska artiljerija tukla je grad Brcko.
Jasno je da je i taj "koridor" dobio posebnu vaznost: ako bi hrvatske i
muslimanske snage uspele da ga blokiraju, "Republika srpska" iz Bosne bi se
ugusila.
Nalazimo se na paradi hipokrita i fariseja. Zarko Domljan, jedan od jastrebova

hrvatskog rezima, potpredsednik Parlamenta i visoki poglavar Tudjmanove
partije, ucestvuje u Strazburu na jesenjem zasedanju Skupstine Saveta Evrope.
Pritesnjen prigovorima zbog radikalnog etnickog ciscenja izvrsenog u Hrvatskoj
na stetu srpskog stanovnistva Krajine i zapadne Slavonije, branio se ponavljajuci
do besvesti frazu koja je u Hrvatskoj vec postala slogan, posto je "Vrhovnik" prvi
izgovorio: Srbi su napustili Hrvatsku svojom slobodnom voljom, niko ih nije
oterao. Domljan je sa svoje strane jos dodao: "Srpski narod izvan Srbije je glavna
zrtva politicke filozofije pansrpstva".
Drugi clan hrvatske parlamentarne delegacije, Ivo Skrabalo uspeo je da iscedi
jednu suzu kada je rekao: Najvecem broju nas, u Hrvatskoj, duboko je zao sto su
Srbi otisli iz bivse Krajine gde su ziveli "300 godina", ali nisu ih oterale hrvatske
vlasti, otisli su pre bilo kakvog kontakta sa hrvatskom vojskom i policijom i
uprkos ponovljenim pozivima predsednika i premijera Hrvatske da ostanu u
Hrvatskoj, gde su im bila garantovana gradjanska i sva druga prava...
Da li je moguce nesto bezocnije, cinicnije i lazljivije od ovoga? Koja prava su bila
garantovana ovim ljudima, bilo ih je 2-3.000 koji nisu pobegli, a sacekali su
dolazak hrvatske vojske? Ubijaju ih po pet-sest na dan (a svi su stariji), u kuce
im podmecu pozare; ko izbegne masakr isteruju ga iz tog podrucja...
"OUN i dalje dobija obavestenja o pljackanju i paljenju kuca na bivsem Sektoru
jug (Krajine) koje vrse pojedinci u uniformama hrvatske vojske". To je danas u
Zagrebu izjavio portparol mirovnih snaga, Kris Ganes. Vojnici OUN su izvestili:
nekoliko hrvatskih vojnika, koji su stigli jednim kamionom, poceli su da pljackaju
stanove u selu Koncarev Kraj; duz puta izmedju Strmice i Sepine Poljane sva sela
su opljackana i spaljena.
Nastavlja se u medjuvremenu kolonizacija Krajine. Danas su 300 Hrvata, koji su
isterani iz Banjaluke i Doboja, dobili kuce Srba u nekoliko sela oko Petrinje. U
ovom kraju vlada haos. "Vlasti su nespremne da organizuju kontraegzodus",
podvukli su rukovodioci Zajednice za izbeglice Hrvatske na svojoj danasnjoj
skupstini u Zagrebu. I zeleznicari se zale na nepodnosljivu situaciju koja je
stvorena u zeleznickom saobracaju u Krajini: nedostaju lokomotive i vagoni, na
liniji od Ogulina do Knina 40 prelaza u nivou je nezasticeno, masinovodje ne
mogu da uspostavljaju vezu sa stanicama, vozovi saobracaju sa velikim rizikom.
Na podrucju Plitvickih jezera, nacionalnom parku ponovo otvorenom za turizam,
jos su zatvorene osnovna skola i ambulanta, samo je jedna prodavnica ponovo
otvorila prozorske kapke...
Istrazivanje koje je obavila humanitarna organizacija "Veritas" ustanovilo je da se
u civilnim i vojnim zatvorima Hrvatske nalazi 880 Srba iz Krajine, prakticno svi
oni od 18 do 60 godina, koji su uhvaceni u civilnoj ili vojnoj odeci za vreme
Operacije Oluja. Drugih 3-4.000 civila, svi iznad 60 godina, zatvoreni su,
medjutim, u sabirnim logorima. Prvi su podvrgnuti inkvizitorskom postupku uz
optuzbu da su pocinili ratne zlocine, drugi su rasuti od Kutine do Sibenika bez
ikakve perspektive da ce skoro izaci iz logora.
Sasvim mali broj onih koji su ostali na teritoriji Krajine su bolesni ili nesposobni
da se staraju o svojim najnuznijim potrebama, ostali su bez ikoga svoga, bez

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
imovine, bez sredstava za zivot, liseni licnih dokumenata i zive u stalnom strahu
da ce biti poubijani.
Jos jedan dokument: Petar Mrkalj, angazovan u ime hrvatskih pacifista u
Helsinskom odboru za ljudska prava, izjavio je pre tri dana u Zagrebu: Sve mere i
postupci hrvatskih vlasti, pokazuju da za Srbe, osim minimalnih izuzetaka, nema
povratka u Hrvatsku. Oni su izgnani upravo radi ciscenja Hrvatske od njihovog
prisustva, da bi se radikalno resilo vekovno pitanje Srba u Hrvatskoj. Kuce koje
su Srbi napustili na novooslobodjenim teritorijama spaljuju se posto su opljackane
i niko ne sprecava ove zlocine. Sve ovo deo je jednog plana...
U oslobodjenim selima - a Mrkalj je tome svedok, posto je poslednjih dana vise
puta posetio Krajinu - kamioni bez registracije i tablice odlaze i dolaze, odnoseci
sve ono sto se jos moze opljackati, pokrasti i natovariti...
Onom malom broju Srba koji su ostali, uzimaju stoku, elektricne generatore koji
su ih snabdevali elektricnom energijom, traktore, sve. A njihova prava? Ne
postoje: bilo koji delinkvent, u uniformi ili ne, moze da ih ubije kao pse. Selo
Sjenicak, u blizini Karlovca, imao je oko 800 kuca u trenutku oslobadjanja. Vec
dva meseca svakog dana po nekoliko njih izgori u pozaru, za koji dan nece ostati
nijedna. Nekoliko policajaca je priznalo da nije u pitanju plata, smesta bi skinuli
uniformu, stid ih je. Niko od njih ne uspeva da zaustavi palikuce, boje se osvete.
U srpskim kucama koje jos nisu unistene, smestili su se Hrvati proterani iz Bosne
i Srbije. Novo stanovnistvo vec je potpuno zauzelo varosice Vrginmost, Vojnic,
Krnjak, Tusilovic i druge; novim kolonistima kuce se ustupaju na 10 godina posle
cega ce moci da ih otkupe. Ako tako stoje stvari, pita se Mrkalj, jasno je sta se
misli o pravim vlasnicima Srbima koji su prognani ili pobegli. Ako neko i uspe da
se vrati, gde ce da stanuje? Ne treba se cuditi, dakle - zakljucuje Mrkalj - sto su i
one srpske porodice koje su imale nameru da se vrate u svoje kuce posto su
izbegle opasnost od borbi za vreme operacije Oluja, a izgleda da prvi spiskovi
kandidata za povratak sadrze vise od 10.000 imena, morale da odustanu. A to je
bio i ostao cilj koji je Tudjman hteo da postigne, jer ih vise ne zeli.
Kaze Mrkalj: Ja ne radim nista drugo nego samo pisem pisma Tudjmanu, vladi i
drugim hrvatskim vlastima, ali ne dobijam odgovor...
U Strazbur, umesto Domljana i Skrabala, trebalo je da posalju ovog pravednog, a
nemocnog coveka. Ali i bez njega i uprkos Domljanu i Skrabalu, Parlament
Evropskog Saveta je i ovako zauzeo pravedan stav. U zavrsnom dokumentu o
stanju u bivsoj Jugoslaviji zahteva se od hrvatske vlade da "postuje sporazum
postignut sa OUN 6. avgusta, time sto ce davati obavestenja i prihvatiti prisustvo
stranih posmatraca i garantovati elementarna prava onima koji zive na njenoj
teritoriji". Zahteva se pored toga da "u sto kracem mogucem roku budu
preduzete mere koje ce omoguciti povratak lica koja su postala izbeglice zbog
operacije Oluja i da se postuje puno ostvarenje njihovog prava na imovinu".
Reagovanje hrvatske vlade na ove zahteve "bice veoma vazno u cilju ispitivanja
molbe za prijem u Savet Evrope koju je podnela Hrvatska".
Prema informacijama Visokog komesarijata OUN za izbeglice, koje su danas dali u

Zagrebu, u poslednja dva meseca rat je u bivsoj Jugoslaviji pretvorio u izbeglice
vise od 570.000 osoba, od kojih su 450.000 Srbi izgnani iz hrvatske Krajine, oko
40.000 Muslimani izgnani iz enklava Zepe i Srebrenice, drugih 80.000 Srbi koji su
izbegli sa teritorije zapadne Bosne koju su osvojili Hrvati i Muslimani.
U medjuvremenu ubrzava se kolonizacija Krajine, u koju vlada iz Zagreba
naseljava i hrvatske izbeglice koje su pobegle iz Banjaluke. Druge upucuju u
Mostar i na teritorije "Republike hrvatske Herceg-Bosne". Ukupno, dosad je
preseljeno na jednu i drugu teritoriju 6.826 lica kojima su ustupljene na
"koriscenje" kuce koje su napustili Srbi.
U samoj Hrvatskoj tema dodeljivanja stanova je u prvom planu: da bi dodelili
kuce i stanove licima koja su se istakla patriotizmom u ovom ratu, nasilno se
iseljavaju porodice cija je krivica sto nisu hrvatske narodnosti ili sto nisu po volji
rezimu. Danas je objavljen dokument hrvatskog Helsinskog odbora za ljudska

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
prava koji prijavljuje "novi talas nasilnih iseljavanja" i navodi, kao primer,
nekoliko slucajeva. Kao sto je slucaj gospodje L.M. koju su posle brojnih poseta
radi "upozorenja" od strane naoruzanih vojnika, posetivli malo uljudniji "gosti":
dva oficira i jedna zena, Tatjana Ulri, advokat iz Ministarstva odbrane Hrvatske.
Cim su usli, jedan od oficira je iscupao telefonske zice, dok je drugi uveo u stan
15 vojnika. Usledila su druga nasilja i zlostavljanja. Prica se zavrsava ovako:
gospodja L.M.
se nasla na ulici, isterana iz kuce, a da nije mogla da ponese ni svoju zensku
tasnu...
Dokumenat navodi dvadesetak sucajeva, jedan dramaticniji od drugoga i na kraju
kaze da je scenario uvek isti: grupe naoruzanih vojnika, pijanih ili ne, provaljuju u
stanove obicno kada su stanari odsutni i zaposedaju ih. Kada medjutim zateknu
legitimne vlasnike, brutalno ih izbacuju, preteci im vatrenim oruzjem ili nozem
pod grlom. Policija, ako i kada intervenise, ogranicava se na zapisnicko
konstatovanje zauzimanja stana od strane terorista u uniformi, ne dozvoljavajuci
isteranoj porodici da se vrati u svoj stan. U nekim slucajevima, umesto one koji
su nasilno usli u stanove i zaposeli ih, policija hapsi, saslusava zrtve nasilja i preti
im dok ne povuku prijavu. Ovi slucajevi, kojih ima veoma mnogo, dogadjali su se
i dogadjaju se u skoro svim gradovima Hrvatske, ali narocito u Splitu i Zagrebu.
U blizini Kulen Vakufa, Vojni posmatraci UNPROFOR-a otkrili su 15 leseva

izmasakriranih ljudi. Kulen Vakuf nedavno su ponovo osvojile trupe bosanskih
Muslimana. Osam zrtava bili su vojnici, dvojici od njih odsecene su glave. Drugih
sedam bili su civili, od kojih tri zene. Poodmaklo stanje raspadanja tela navodi na
zakljucak da je smrt nastupila u vreme kada su Izetbegoviceve trupe stigle u ovo
podrucje.
U Hrvatskoj se dogadjaji kao sto je ovaj otkrivaju skoro svuda na teritoriji bivse
Krajine. Danima se ocekuje vazan dokumenat cije sastavljanje je u toku u
Hrvatskom helsinskom odboru, koji ce, kako mi kaze jedan prijatelj iz Zagreba,
dati veoma jasnu sliku pocinjenih zlocina. Danas, u medjuvremenu, u hrvatskom
glavnom gradu, sastao se Gradjanski odbor za ljudska prava. Zabelezio sam
nekoliko izjava: U Hrvatskoj se ne dogadja nista sto se vec nije dogadjalo u
totalitarnim rezimima. Stvoreno je stanje totalne nesigurnosti u kojem je sve
dozvoljeno. Postoji pravo na pljacku i kradju, koje drzava osudjuje samo recima,
ali u stvarnosti ih ohrabruje.
Najtragicnije je sto hrvatski rezim formalno prihvata sve evropske norme, ali je
stvarnost uzasna. U ovoj zemlji sigurni su samo oni koji se utrkuju u klicanju
rezimu. To su reci Stjepana Mesica, clana Odbora, bivseg predsednika hrvatskog
Parlamenta. Mesic je izjavio da u Hrvatskoj imamo veliku nestasicu stanova i
suvise spaljenih kuca... I dodao je da je Hrvatska jedina zemlja na svetu u kojoj
se, posle zavrsenog rata, dozvoljava unistavanje imovine koja je postedjena od
ratnih razaranja. A zbog ovih zlocina niko nije uhapsen...
Zoran Pusic, predsednik Odbora, objavio je da su 85 odsto Srba koji su pobegli iz
zapadne Slavonije i 70 odsto onih koji su napustili Krajinu, zahvaceni ratnim
operacijama, izrazili zelju da se vrate. Ali u tim krajevima "kuce Srba su vecinom
unistene" i, kao da to nije dovoljno, "rezim se protivi povratku izbeglica". To je
naknadna povreda ljudskih prava, koja podrazumevaju povratak izbeglica u
zemlje u kojima su rodjeni, povratak koji, da kazemo kao i Sadako-Ogata,
poverenik OUN za izbeglice u bivsoj Jugoslaviji, "je odlucujuci elemenat za trajan
mir u regionu".
Jedine izbeglice koje, po rezimu iz Zagreba, imaju pravo da se vrate u rodne
krajeve su Muslimani. Tudjman zeli sto pre da ih se otarasi. Na prvom mestu
medju nepozeljnima su oni na koje je italijanski novinar, Masimo Nava, u listu
Korijere dela sera naisao za vreme svoga "Puta u krug napustenih". Prilazem
njegovo svedocenje ovim beleskama izvedenim iz informacije zvanicne hrvatske
agencije HINA: "Muslimani iz Velike Kladuse, smesteni u Kuplenskom,
predstavljaju tezak problem za Hrvatsku, problem o cijem resenju ce doneti

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
odluku Nacionalni savet za odbranu i nacionalnu sigurnost na svojoj narednoj

sednici". Radi se o 35.000 Bosanaca iz Velike Kladuse koji se boje, ako se budu
vratili, represalija bosanske vlade protiv koje su se borili do pre dva meseca.
Evropski posmatraci njihov polozaj ocenjuju kao dramatican: u uslovima u kojima
ih je ostavila hrvatska vlada "nece uspeti da prezive iducu zimu". Zamenik
hrvatskog premijera Ivica Kostovic tvrdio je u vezi sa tim: Ne mozemo ih
zadrzavati na nasoj teritoriji, njihov trajni smestaj je neprihvatljiv: ne zelimo ih
na ovoj teritoriji niti imamo nameru da ih smestimo negde drugo u nasoj zemlji...
Inace Izetbegoviceva vlada ih smatra izdajnicima i uopste ne namerava da im da
amnestiju.
A evo svedocenja Masima Nave, od 18. septembra; 11 dana kasnije situacija se
pogorsala:
"Vojnic. Nermin Basic je plavokosi decak sa dva velika plava oka koja su naucila
da vise ne placu. Podize carsav i gotovo stidljivo, pokriva sa dve muske carape
jos sveze oziljke pod kolenima. Jak je Nermin. Sa madraca na podu, uspeva da se
na rukama dovuce do madraca sa drugim ranjenicima. To radi i nocu kada mu se
vrate njegove more.
Brzo je naucio da se sam snalazi. Mama ga je napustila kada je imao 9 meseci.
Zenu kod koje je odrastao ubila je granata koja je njemu odnela noge. Nermin je
sam dosao do bolnice i mogao je samo da zatvori oci kada su mu namestali kozu i
kosti, bez anestezije.
Nermin ne moze da racuna na medjunarodna takmicenja u solidarnosti i puteve
nade kao deca iz Srebrenice. On pripada narodu napustenih, kategoriji izbeglica
kojima je cak uskracen status zrtve.
Postoji i ovaj krug, u balkanskom paklu. U njemu su se nasli Muslimani Fikreta
Abdica, koje je njihov sef uvukao u prljavu dvostruku igru, a sada ih svi odbacuju.
Ima ih vise od 30.000, nagomilanih kao stoka na nicijoj zemlji, 30 kilometara
juzno od Karlovca, na granici izmedju Bosne i Hrvatske.
Rasklimatani automobili i konjske dvokolice idu gore-dole i raznose pakete od

rodbine koja je zaustavljena na ulazu u logor. Nekoliko zena guraju jedna kolica
prema ambulanti. Druge pripremaju kafu i kuvaju krompire na poljskim furunama
koje se dime izmedju muva i otpadaka. Neko razbija brigu gosteci se cigaretama i
alkoholom i pokriva tugu muzikom iz suka. Prvi koji su dosli zatvorili su se u male
vile porusene u toku borbi i napustene. Jedino vode ima dovoljno: one sto dolazi
sa neba i pretvara logor u beskrajnu blatnjavu lokvu. Nema hrane, lekova i
medikamenata za amputacije, antibiotika za decu iscrpljenu od dizenterije. I
medjunarodna solidarnost ovde tesko dopire. Druge izbeglice, uglednije, imaju
prednost. Tek je ovih dana stigao prvi konvoj italijanske Kooperacije.
U njemu su jedan lekar Hrvat, jedan mladi lekar Italijan, Djanluka Kvalji, jedan
pedijatar Norvezanin i nekoliko sanitaraca Muslimana. "Postoji opasnost od
epidemija. Po ovim sumama jos ima leseva koje treba sahraniti. Njima su se
hranile svinje lutalice koje ljudi ubijaju da bi utolili glad."
Uklete izbeglice morale bi da se vrate u Bosnu na podrucje Velike Kladuse, u
njihove logore i njihove kuce, odakle su pobegli kada su Hrvati oslobodili Krajinu i
razbili opsadu Bihaca. Ali boje se osvete brace Muslimana iz Bosne, na koje su
mesecima pucali. Divljacki rat koji je podelio porodice i one koji su zajedno ziveli.
Da bi se razlikovali od vojnika Petog bosanskog korpusa, Abdicevi vojnici stavljali
su zutu tracicu na istu uniformu.
"Moja zena ima tri brata. Dva su se borila sa Bosancima, a jedan sa Abdicem.
Telefonirali su jedan drugome sa polozaja da se ne bi poubijali", seca se Nihad
Puric, bolnicar. "Ja sam pucao na sve da bih odbranio kucu i porodicu".
Hteli bi da ostanu u Hrvatskoj, ali Zagreb, koji je vec pretrpan izbeglicama
Hrvatima, ne moze da trpi ove ljude na svojoj teritoriji, koji su bili prvo saveznici,
a kasnije neprijatelji. I tako, ukleti, cekaju naredjenja svoga vodje, koji je "Babo"
caca Abdic, veliki mocnik iz Velike Kladuse, kojem duguju sve: zaposlenje i
predratno blagostanje, ovovremene patnje i pokolje. Abdic je iz svoje kuce-

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dvorca u Velikoj Kladusi, upravljao Agrokomercom, prehrambenim kolosom iz

bivse Jugoslavije i poslovao je sa svima. Izetbegovicev protivnik u predsednickoj
kampanji u Bosni, Abdic se zanosio ludim snom o carstvu u bihackom dzepu iz
kojeg bi mogao da nastavi sa svojim trgovackim poslovanjem. Zbog toga se
udruzio sa Hrvatima protiv Bosanaca, a zatim sa Srbima protiv Muslimana.
Njegovi vojnici zaustavljali su humanitarne konvoje upucene opkoljenoj braci u
Bihacu.
Vec proslog leta bili su primorani na ocajnicko bekstvo pred napredovanjem
vojske iz Sarajeva i nasli su utociste u Krajini koju su zauzeli Srbi. Za njih je igra
sa ovim tragicnim saveznistvima postala obaveza: sa Srbima su ponovo osvojili
Veliku Kladusu.
"Bili smo opkoljeni", pravdali su se neki porodicni glavari, nameravajuci da
sagrade drvene barake jer ce mozda morati da prezime. "Hteli smo da zivimo u
miru sa svima, nikada nismo prihvatali Izetbegovicev fundamentalizam koji nas je
upropastio".
Stvari ne stoje tako, ali odanost ovih radnika i seljaka vodji (15.000 ih je radilo u
Agrokomercu) je totalna: "Ako Babo hoce, vraticemo se. Ako Babo nece,
ostacemo".
Babo ne moze da izdaje naredjenja. On je zatvoren u jednom zagrebackom
hotelu. Supruga Fazila, lepa gospodja, crnka, secajuci se mozda iscezlog
bogatstva, zivi izdvojena na ulazu u logor. Jedan veliki mercedes parkiran je u
blatu. Fazila ponavlja ono sto svi kazu: "Ne vracamo se jer se bojimo. Hocemo da
zivimo u miru, ali moraju da nas zastite". Za nju i njenu porodicu nece biti
problema: tri sina studiraju u Rijeci, jedan je u vojsci u Zagrebu, hrvatsko
drzavljanstvo daje sigurnost.
Oko dva meseca posle zavrsetka Operacije Oluja u Krajini, hrvatska drzavna
televizija nastavlja da nam unosi u kuce panoramu velicanstvene tvrdjave u
Kninu, vidjenu odozgo, na kojoj vijori zastava duga 20 metara, scene u kojima se
osmehuju lica uniformisanih oslobodilaca, da reprizira delove euforicnog govora
koji je odrzao Tudjman, scene povorke ministara i poglavara, radnika koji pocinju
da obnavaljaju ovo ili ono postrojenje, retke dece koja se igraju, vozova koji
ponovo idu zeleznickom prugom Like: sve je televizijski veselo i optimisticno u
bivsoj Krajini, sada kada je ociscena od starog stanovnistva i sirom otvorena
novim kolonizatorima (ali i lopovima, pljackasima, palikucama, ubicama). Bivsi
glavni grad Krajine, pisu u jednoj reportazi o Kninu dopisnici Novog lista Sanja
Modric i Nenad Rrebersak, "u stvari je grad fantom, grad senki".
Tamo se vide: domace pokucstvo bivsih stanovnika razbacano po ulicama, jos se
tamo oseca zadah rata; zabelezena je demografska eksplozija muva; prodavnice
su ostale demolirane i prazne posle pljacki; beli decji pokrivac sa medvedicima u
boji gaze vojnicke cokule. Prozori razorenih kuca su zatvoreni, zaluzine spustene.
Natpisi po zidovima kuca su poruke i upozorenja koje upucuju novi posednici:
"Ovo je sada hrvatska kuca", "Ovde stanuje Hrvat izbeglica", "Ovde je invalid
patriotskog rata, Hrvat"...
Knin je pust, ali tu je poslovnica Hrvatske lutrije koja vas poziva da okusate
srecu, da se obogatite. To su mnogi vec uradili, pljackom. "A Bog gleda sa neba,
cuti i belezi u svoju knjigu. Progovorice kada bude trebalo", pisu iz Rijeke
dopisnici.
Vladin izaslanik iz Knina, Petar Pasic, kaze da nam pisanje o paljevinama i drugim
stvarima ne cini cast, nije lepo. Dvoje novinara primecuju mu da su svojim ocima
videli srpske kuce kako gore. Eno tamo, gledajte: u pravcu Drnisa, u selu Kalanji
u plamenu su poslednje tri kuce... Da, ali ne treba pisati o tome. Na kraju, Sanja i
Nenad moraju da obecaju kako nece vise pisati o ovim stvarima, i zbog toga sto
na oslobodjenoj teritoriji nije vise nista ostalo sto moze da se spali ili opljacka.
Donji Lapac, na primer, ceo je spaljen, njegovi delovi i sela crni su kao ugalj. Ali
izaslanik je uporan: Ne, ne, stvari treba posmatrati i ocenjivati u kontekstu... sve
ostalo je antihrvatska propaganda!. Prema popisu iz 1991, opstina Knin imala je
malomanje od 43.000 stanovnika: 38.888 srpske nacionalnosti, 3.886 hrvatske

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nacionalnosti. Za vreme srpske secesije, ostalo je samo 258 Hrvata, drugih 3.000
bili su oterani. Za vreme Operacije Oluja, skoro svi Hrvati koji su bili ostali u
Kninu pobegli su u Srbiju zajedno sa 97 odsto njihovih zemljaka srpske etnicke
pripadnosti. Kako to? Zamenik izaslanika u Kninu, Veljko Djakovic, odgovara da
to nije nimalo cudno: "Bili su izdajnici". U sluzbi Plavih slemova, kao tumac u
Kninu, bio je jedan Hrvat. I on je odbio da ostane kada su dosli Tudjmanovi
vojnici i sluzbenici.
Sanja i Nenad pokusavaju da intervjuisu jednog hrvatskog vojnika, rodjenog
upravo u Kninu, bivseg izbeglicu koji se vratio kuci u uniformi, ali bez osvetnickog
duha. U pocetku odbija bilo sta da izjavi, zatim moli da ga ne fotografisu i kaze:
Mogao sam puno toga da vam ispricam, svinjarija, ali ne smem, zabranjeno mi je
da govorim. Molim vas, ne unistavajte me... Na kraju otvara srce: Ma ukratko,
ovde se vise ne moze ziveti, ovo vise nije onaj grad koji sam ja poznavao... Ja, iz
Knina, kako mogu da zivim bez naroda iz Knina? Bili smo navikli da zivimo sa
nasim Srbima, a sada su otisli. Sta imam ja da delim sa ovima sto su dosli iz
Vojvodine i iz Banjaluke? Ko njih zna? Srpske kriminalce treba osuditi, ali kakvo
zlo su ucinili jadni srpski ljudi? To su ljudi kao i mi, treba ih pustiti da se vrate i
da zive sa nama. Sta nam fali ako zivimo zajedno?
Drukcije misli jedna zena, Milka Granic, koja je zauzela malu radnjicu i u njoj
otvorila krcmu za vojnike. Dosla je iz Splita da bi stogod ugrabila. Ciji lokal je ovo
bio ranije? A sta ga ja znam? Ciji god da je bio, taj je otisao, hvala Bogu. A sada
sam tu ja. Ja sam velika katolkinja. Dok to govori krsti se, ali to sam rekla i mom
zupniku u Splitu: umela bih da zakoljem Srbina, ako bi trebalo. Jer njih treba
klati. Rucak kod Milke mnogo kosta. Naplacuje 24 kune porciju "cevapcica" koji u
Zagrebu ili u Rijeci kostaju 10. To je njen patriotizam. Malopredjasnji vojnik, koji
ne zeli da kaze svoje ime, otkriva da Milka u stvari nije vlasnica lokala, ona ga
samo vodi za racun jednog oficira hrvatske vojske.
Kod ustupanja nekretnina koje su napustili Srbi postoji lestvica po pravu
prvenstva: na prvom mestu su "branioci domovine", povratnici iz rata, ratni
invalidi i njihove porodice. Tek kad se zadovolje njihovi apetiti, dolaze na red
stanovnici Knina. Zameniku komandanta garnizona, majoru Gojevicu, postavljeno
je pitanje, da li je prestalo podmetanje pozara u srpske kuce na podrucju opstine
Knin. Svakako, prestalo je. Da li se radi nesto da se ustanovi ko su autori zlocina
pocinjenih do sada? To je stvar policije, pitajte njih. Da li je medju vojnicima bilo
palikuca? Srazmerno malo vojnika su podmetali pozare po kucama. I da li je taj
mali broj vojnika uhapsen? Ne, ni protiv jednog vojnika nije podignuta nikakva
optuzba, ali... - dize uvis kaziprst desne ruke - to ne smete napisati. Seticu se ja
vas ako jos jednom dodjete u Knin!.
Jos jedan susret sa vladinim izaslanikom u Kninu, Petrom Padicem. Postavljeno
mu je pitanje. Kako ce moci da se vrate u svoje kuce hrvatski drzavljani srpske
nacionalnosti koji su pobegli iz Knina i iz Krajine. Nikako, odgovara. Oni su sada
gradjani druge drzave. Stavljaju mu primedbu da to nije tacno, oni ostaju
hrvatski drzavljani izbeglice u drugoj drzavi. Pa dobro, ali gde im je uverenje o
drzavljanstvu? Ova opstina im ga nije nikada izdala. Podsmeva se.
Malopredjasnja zena, koja slusa razgovor u svojoj krcmi, hoce jos nesto da doda:
Ja ti kazem da je samo mrtav Srbin dobar Srbin. Samo mrtav je dobar! Velika je
katolikinja i veliki patriota ova gospodja koja je dosla iz Dalmacije, da bi nesto
ugrabila.
Evropski poslanici postavili su Tudjmanu i njegovom rezimu teske uslove. Od
njega se trazi da preduzme "bez odlaganja" mere koje ce dozvoliti povratak u
domovinu 350.000-400.000 ljudi koji su bili primorani da napuste Hrvatsku zbog
vatrenih "bljeskova" i "oluja". Od tog rezima se zahteva da izvede pred sudove
one koji su pre, za vreme i posle vojnih operacija, brutalno pogazili ljudska prava.
Vlada iz Zagreba uporno je nedeljama i mesecima ponavljala da nije bilo krsenja
ljudskih prava. Na kraju je nesto priznala: bilo je sporadicnih zlocina. Sada daje
saopstenje za OUN da je sudski gonjeno 370 lica koja su uhvacena u pljackama,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kradjama, podmetanjima pozara i ubistvima: 266 civila, 75 policajaca i 35

vojnika. Ali o ovim sudjenjima niko ne zna nista, niko nije cuo da se o njima
govori, verovatno ih nije ni bilo. Novi list iz Rijeke misli da se radi o cistoj lazi.
Ovaj dnevni list dodaje: "Ako sef drzave, koji vodi i spoljnu politiku, smatra da je
isterivanje Srba iz Krajine uslov za sigurnost i stabilnost Hrvatske, kao sto je
Tudjman vise puta rekao i ponovio, onda ima malo nade da ce Hrvatska pozuriti
da srpskim izbeglicama obezbedi uslove za povratak zbog tamo nekakvog lepog
Saveta Evrope". Komentatorka Jelena Lovric pise da "zbog svih samara koje je
primio od Evrope i Amerike" radi etnickog ciscenja izvrsenog u Hrvatskoj i zbog
bezbrojnih ratnih zlocina izvrsenih ovih poslednjih meseci, narocito u prolece-leto
1995, "treba sumnjati da rezim iz Zagreba zeli da uvede Hrvatsku u evropsko
drustvo". Mnogi poglavari tudjmanovskog rezima vise vole da budu daleko od
Evrope nego da ih ona primora "da poprave svoj nacin delovanja i da zaustave
sopstvenu samovolju".
Ocekivalo se da ce sa oslobadjanjem Krajine pravna drzava stici u Knin i da ce se
ucvrstiti u celoj Hrvatskoj. Dogodilo se medjutim da je Knin nastavio da bude
teritorija kradje i pljacke, sa razlikom sto sada Hrvati kradu i pljackaju na svoju
sopstvenu stetu; anarhija i pravo jacega uzimaju maha kao gomila divljaka s
kraja na kraj zemlje. Ako nesto moze nekaznjeno da se uradi u Kninu, zasto to
isto da se ne uradi i u Zagrebu? Tako ovih poslednjih dana naoruzane grupe u
uniformama hrvatske vojske krstare i centrom Zagreba, ulaze u kuce i izbacuju
ljude iz njihovih stanova.
Juce posle podne, u Mariji Bistrici, zavrseno je trece hodocasce hrvatske vojske u
svetiliste Majke Bozije, najpoznatiji nacionalni hram Hrvata. Poglavar hrvatske
Katolicke crkve , nadbiskup i kardinal Franjo Kuharic, odrzao je visoko patriotski
govor, u kojem medjutim nije izbegao da osudi, u prisustvu 3.500 vojnika, oficira
i politickih izaslanika, zlocine pocinjene na nedavno oslobodjenim teritorijama
Krajine koji su prikovali Hrvatsku na medjunarodni stub srama. Mogao je da
digne svoj glas vec krajem prve dekade avgusta, pre nego sto su pokolji i
razaranja uzeli maha, ali treba ceniti i ono malo sto je danas rekao protiv
"pljackasa i palikuca koji su sejali razaranja i pustosenja takvih dimenzija da
sigurno ne cine cast hrvatskoj vojsci", protiv onih zlocinaca "koji su uvredili celu
Hrvatsku, ceo hrvatski narod".
Verovatno je i do ruku hrvatskog kardinala dosao prvi izvestaj o misiji grupe

posmatraca Evropske unije obavljenoj u Krajini. U dokumentu se tvrdi da su, od
18. septembra posetili 240 srpskih sela u kojima su pre "oslobodjenja" postojale
18.232 kuce. Od ovih je vise od 13.000, ili 73 odsto, potpuno ili delimicno
unisteno eksplozivom ili vatrom u danima i nedeljama koje su usledile posle
ulaska hrvatske vojske u ovaj region.
U vezi sa egzekucijama po kratkom postupku, Hrvatski helsinski odbor za ljudska
prava obavestava da se lesevi zrtava, prenose helikopterima i drugim
transportnim sredstvima vojske i Ministarstva unutrasnjih poslova, na groblja u
Gracacu i Kninu i tamo sahranjuju. U saopstenju komiteta, koje je potpisao
predsednik Ivan Zvonimir Cicak, demantuje se medjutim vest prema kojoj je u
Hrvatskoj uhapseno i izvedeno pred sud oko 300 lica za zlocine pocinjene u
nedavno oslobodjenim krajevima. Ova lica, precizira se, bila su samo saslusana, i
jos su na slobodi.
Drzeci se svedocenja veoma malog broja lica koja su prisutna u selima, njihovi
zemljaci koji su, zajedno sa njima odbili da se prikljuce kolonama izbeglica,
jednostavno su nestali bez traga ili su uhapseni i odvedeni ko zna gde posle
"oslobodjenja". Na dan 20. septembra, Srba koji su ostali u Krajini bilo je 3.500;
danas ih je mnogo manje. Predstavnik OUN u Kninu, Alen Roberts, potvrdio je da,
pocev od ofanzive u avgustu, hrvatska vojska "nikada nije prestala da izvodi
sistematsku operaciju pljackanja, unistavanja vatrom i fizicke likvidacije civila
Srba koji su ostali"; sva srpska sela bez razlike unistena su u celini ili velikim
delom, tako da u njih ne mogu da se vrate stanovnici koji su iz njih pobegli.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Uprkos ponovljenim pozivima upucenim hrvatskim vlastima da intervenisu, malo

je ili nije nista ucinjeno da sve ovo prestane", dodao je Roberts.
U Hrvatskoj se "nastavljaju pljacke i podmetanja pozara po kucama" na teritoriji
Krajine. Tamo postoji opasnost od navikavanja i na ove svakodnevne uzase ako
se uzme u obzir njihovo napadno ponavljanje. Za vreme danasnje konferencije za
stampu u Zagrebu, sef posmatraca OUN Kris Ganes je objasnio da su "pocinioci
ovih zlocina osobe odevene u vojne uniforme" i da "pojava pljackanja napustenih
kuca u bivsim sektorima sever i jug ulazi u novu fazu, i sve vise zabrinjava". U
tom smislu da nisu postedjene ni kuce koje su jos nastanjene, cije vlasnike -Srbe
naravno - pljackasi jednostavno likvvidiraju.
Sada prijave ubistava, pljacki i paljevina, pritiskaju Hrvatsku sa vise strana, ali
Tudjman, koji ide okolo slaveci i trijumfujuci, nastavlja da ih ignorise. Iz njegove
totalne nebrige nije ga pomerio ni uzasan masakr, do kojeg je doslo 28.
septembra, o cemu je vest, njemu dobro poznata, stigla tek danas: "Dvanaest
starijih Srba ubijeno je metkom u potiljak a njihova iskasapljena tela su vojnim
helikopterom prebacena i sahranjena na nekom skrivenom mestu", kako se
izrazio Kris Ganes, sa izvesnom nepreciznoscu.
Dokument sa podrobnim opisom zlocina, dao je medjutim Hrvatski helsinski
komitet za ljudska prava. Masakr ce nositi ime "Varivoda", sela u kojem se
dogodio, nedaleko od varosice Kistanje. Dokument pocinje sa ukazivanjem na
dosadasnje cutanje rezima (i to ne samo o ovom dogadjaju) koje je za osudu:
"Sada se vec radi o nekoliko stotina ubijenih ljudi, uglavnom starijih, dok se za
mnoge ne zna kako su zavrsili posto su ih iz njihovih sela odvela uniformisana lica
i od tada se o njima vise nista ne zna.". Sto se tice masakra iz Varivoda, navode
se imena osoba koje su ubijene - precizira se - oko 17.30 proslog cetvrtka: Jovan
Beric i njegova zena Milka, on 75 godina a ona 71; Ljubo Dujo Dukic i njegova
zena Mara, od 75 i 70 godina; Mirko Pokrajac i Milan Pokrajac od 85 i 70 godina;
Mara Beric od 70 godina i Rajko Beric od 69; Jovan Beric od 60; Marko Beric i
Vukica Beric osamdesetogodisnjaci.
U selu je zivela i Bojanka Milosevic, rodjena Beric, koja je po kazivanju policije

pod njenom zastitom smestena u kninsku bolnicu. Kuca ove zene u Varivodama
je spaljena.
Dva dana posle pokolja, u subotu 30. septembra, sluzbenici policije izvrsili su
uvidjaj u Varivodama, bilo je prisutno sest policajaca u uniformama i jedan u
civilu, kojima je komandovao Adem Mehmedovic iz uprave policije u Zadru. Po
zidovima kuca u kojima je ubijeno 12 starijih osoba bilo je tragova krvi i komada
zgnjecenog ljudskog mesa. Rodbina zrtava koja zivi u raznim krajevima Hrvatske,
nije uopste obavestena o sudbini rodjaka, niti je mogla da prisustvuje sahrani,
koja je obavljena u masovnoj grobnici na groblju u Kninu.
Hrvatski helsinski odbor za ljudska prava pokusao je vise puta da stupi u kontakt
sa odgovornima iz Ministarstva unutrasnjih poslova u Zagrebu, ali se nasao pred
zidom cutanja. (Specijalne suzbe civilne i vojne policije su pod komandom
generala Miroslava Tudjmana, "Vrhovnikovog" sina.) Odbor medjutim istice
postojanje mnogobrojnih indicija na osnovu kojih se zakljucuje da je masakra kao
sto je onaj u Varivodama bilo i u drugim mestima i obecava da ce o njima
obavestiti javnost posto proveri ove informacije.
Posto je izmasakrirao Krajinu - izjavio je rijecki poslanik Vladimir Bebic u jednom
predizbornom govoru - Tudjman sada pretvara celu Hrvatsku u Krajinu. Mozda je
to njegova najveca zasluga, i dobro je ucinio predsednik hrvatskog parlamenta,
Nedjeljko Mihanovic, sto je predlozio da se Tudjman proglasi za dozivotnog
predsednika, "Jer posle kralja Zvonimira u Hrvatskoj nije bilo zasluznijeg
drzavnika od njega".
Jasusi Akasi, specijalni izaslanik Generalnog sekretara OUN u bivsoj Jugoslaviji,

pozvao se na masakr u Varivodama (25 km jugoistocno od Knina, Krajina) i rekao
danas u Zagrebu:

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Ovaj, ko zna koji po redu, zlocin protiv Srba koji su ostali u Hrvatskoj posle
ofanzive u Krajini pokazuje neophodnost uvodjenja medjunarodne kontrole radi
zastite prezivelog srpskog stanovnistva koje danas zivi u strahu od progona".
"Postojala je nada da ce se jedan deo srpskih izbeglica vratiti u Krajinu, ali
neprekidne vesti o povredama ljudskih prava, pljackanju paljenju kuca, stvorili su
atmosferu koja ne doprinosi povratku srpskih izbeglica. Cak i ono malo onih koji
su ostali, primorani su da zive u klimi neprijateljstva i straha i sada zahtevaju da
odu".
A to je ono sto hrvatska vlada zeli. Ona je, preko svog predstavnika u Staklenoj
palati, Marija Nobila, cinicnom bestidnoscu odbila "izjavu" osude Saveta
bezbednosti u kojoj se: a) "zahteva od hrvatske vlade da u potpunosti postuje
prava srpskog lokalnog stanovnistva, ukljucujuci pravo ostanka i/ili bezbednog
povratka na svoju zemlju"; b) da "pokrene istragu o svim slucajevima povrede
ljudskih prava"; c) da "preduzme mere za sprecavanje ovih zlocina".
Savet bezbednosti "pored toga poziva hrvatsku vladu da ukine sva ogranicenja za
povratak izbeglica i za vracanje njihovih imanja". Sta je rekao, u vezi sa ovim
dokumentom, gospodin Nobilo? Ponovio je, kao u nekoj pozorisnoj predstavi, reci
i fraze koje vec dva meseca izgovaraju poglavari hrvatskog rezima: Srbi koji su
napustili Hrvatsku ne mogu svi da se smatraju izbeglicama; najveci deo od
120.000 Srba koji su napustili Hrvatsku ucinili su to svojevoljno, uprkos pozivima
od strane hrvatskih vlasti da ostanu. Oni nisu bili primorani da odu, niti su
prognani. Njihov odlazak bio je dobrovoljan a prema medjunarodnim
konvencijama, lica koja dobrovoljno napuste neku zemlju ne smatraju se
izbeglicama...
Na stranu lazi o broju Srba koji su pobegli iz Hrvatske, o iskrenosti poziva koji su
im upuceni od strane hrvatskih vlasti da ostanu, o nacinu i okolnostima njihovog
bekstva, o rezimu terora koji je uveden u Krajini, nije recena nijedna rec. Jasna je
samo opaka zelja da se Hrvatska ocisti od nezeljenog naroda, da se vekovni
"srpski problem" u Hrvatskoj smatra resenim izgonom ovog naroda.
U medjuvremenu saznalo se za neke nove pojedinosti o pokolju u Varivodama.
Posmatraci OUN dobili su neposredne dokaze da je pokolj izvrsila jedna patrola od
tri-cetiri vojnika. Tragovi krvi i komadici mesa zrtava nadjeni su u osam kuca i
izvan njih; pobijena lica, starije osobe, izmedju 66 i 84 godine, ubijene su na
pragovima svojih stanova. To je na danasnjoj konferenciji za stampu rekao
predstavnik OUN Kris Ganes.
Istovremeno je hrvatski Helsinski odbor za ljudska prava objavio tekst dokumenta
u kojem se tacno navodi da je ustanovljenih zrtava bilo devet a da su druge tri
osobe nestale. Pronadjene su cetiri prezivele osobe: osamdesetogodisnja Vukica
Beric i Mirko Dobrijevic smesteni su od 26. septembra u kninsku bolnicu gde se
nalazi i Milka Beric, sa teskim povredama zadobijenim u pozaru koji su u njenu
kucu podmetnuli pocinioci masakra; ziv je i sedamdesetsedmogodisnji Milan
Pokrajac pronadjen bez svesti, bez pamcenja, u hodniku svoje kuce u koju je
takodje podmetnut pozar. Jednog od svedoka pokolja, cetrdesetdvogodisnju
Bojanku Milosevic, rodjenu Beric, policija je zadrzala dva dana u istraznom
zatvoru u Kninu i podvrgla neprekidnom isledjivanju, posle cega je nestala bez
traga. Pre "oslobadjanja" Varivode su imale 600 stanovnika; pre masakra, na dan
11.
septembra, bilo ih je jos samo 17; sada, ako se oduzmu mrtvi, nestali i smesteni
u bolnicu, u selu nije ostao vise niko.
Dokument hrvatskog Odbora za ljudska prava zavrsava se vescu o otkrivanju
najnovijih masovnih grobnica na groblju u Gracacu: stalno ih cuvaju policajci koji
nikome ne dozvoljavaju da im se priblizi.
Imam u ruci dokument koji obuhvata izvestaje operativnih timova UNCRO za
ljudska prava (skraceno "HRAT"), od Visokog komesarijata OUN za ljudska prava i
od posmatraca Evropske unije, svih u Hrvatskoj. U uvodu, ovog dokumenta koji
cemo nadalje zvati "Izvestaj UNCRO", utvrdjuje se da je nepotpun, da se radi o

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
beleskama za dokument koji ce biti dopunjen u roku od mesec dana. Odnosi se

na teritoriju Krajine koja je pogodjena Operacijom Oluja pocetkom avgusta 1995;
opisani dogadjaji odnose se na period posle zavrsetka vojne operacije.
I ovde se govori, recimo to odmah, o ubistvima, kradjama, pljackama,
paljevinama i drugim uzasnim zlocinima pocinjenim protiv srpskog stanovnistva,
a i iz ovog dokumenta moze se zakljuciti da je vojna operacija u Krajini izvedena
prvenstveno da bi se obavilo radikalno etnicko ciscenje i definitivno prognalo
srpsko stanovnistvo iz ovih krajeva.
Na dan 6. avgusta ove godine, izmedju hrvatske vlade i Jasusija Akasija u ime
OUN, bio je sklopljen sporazum zahvaljujuci kojem je bila dozvoljena
posmatracima UNCRO, kontrola postovanja ljudskih prava u tek "oslobodjenoj"
Krajini. Vec sutradan su operativne ekipe cinovnika OUN (HRAT i PHA) i grupe za
vezu sa hrvatskom civilnom policijom i sa vojnim posmatracima (Plavim
slemovima) pocele da se krecu po ovom podrucju, nailazci odmah na hiljade
prepreka i zabrana koje su postavljane od strane hrvatskih vojnih vlasti. Od tada
nije prosao ni jedan dan a da nisu zabelezeni zlocini svih vrsta koji su pocinjeni uz
dopustenje ili pod zastitom hrvatske vojske i policije. U dokumentu, kao u
sadrzaju neke knjige, zlocini se telegrafski beleze sa naznakom datuma, mesta i
izvora informacija. Zahvata vreme od 7. avgusta do 12.
septembra, dakle nedostaje jos period u kojem su - i zbog upada u Krajinu pravih
pravcatih bandi kriminalaca protiv kojih vlasti nisu ni prstom mrdnule - pljacke,
podmetanje pozara u kuce i masakriranje srpskog stanovnistva postali sveopsta
pojava.
"Vlasti (hrvatske) iz Knina najzad su dozvolile OUN da poseti groblje. Devedeset i
sest krstova pobodeno je na cetiri masovne grobnice, od kojih je jedna veoma
velika. Krstovi su sasvim jedan uz drugi (oko 70 cm udaljeni jedan od drugog).
Imena mrtvih ispisana su na manje od 20 grobova. S...C Kada je ceta civilne
policije OUN pokusala sa iskopavanjem na drugom mestu koje je izgledalo kao
masovna grobnica bez krstova, na nju su zapucali. Nije bilo ranjenih. Nasa ceta
izbrojala je 22 sveze humke od kojih je samo mali broj obelezen krstovima a
samo pet ih je bilo sa imenima. Zabelezene su nove kuce spaljene 15. avgusta u
okolini Benkovca, Otrica i Drnisa... ".
Druga zabeleska u izvestaju, takodje od 16. avgusta, odnosi se na masakr cetiri
osobe u mestu Zagrovici (koje je vec pominjano u ovom dnevniku pod datumom
31. avgust) i na pronalazenje tri lesa u Zverincu i Golubicima...
Sutradan, 17. avgusta, bilo je zabelezeno:
"Regionalni centar posmatraca EC u Zagrebu obavestava da se spaljivanje kuca u
sektoru jug nastavlja. Posto se radi o pojavi sirokih razmera, koja pogadja imanja
onih koji nisu Hrvati, smatra se da je posao razaranja uskladjen, naredjen i
podrzan od najvisih vlasti. Nemoguce je proceniti tacne razmere razaranja, ali
smatra se da je 60-80 odsto imanja na bivsem sektoru jug delimicno ili potpuno
unisteno.
Televizijska ekipa WTN, akreditovana kod snaga OUN, pokusala je da snimi kucu
u plamenu u blizini Drnisa; sedam hrvatskih vojnika koji su se tu zatekli uhapsili
su snimatelje, odvukli ih u jednu kucu, zaplenili video-kasete, pod izgovorom
kontrole dokumenata prisvojili 1.000 maraka uzetih iz novcanika jednog
kamermana.
I tako, dan za danom, svuda se bez kraja nastavlja divljacko masakriranje civila,
spaljivanje kuca, svuda se nailazi na vojnike i civile zatecene u pljacki i
podmetanju pozara, ponovo na leseve ubijenih civila pre nekoliko sati ili dana,
nove grobove iskopane na grobljima u Kninu, Gospicu, Gracacu i drugde. Brojevi
zlocina neprekidno rastu svaki put kada medjunarodni posmatraci obidju teren.
Zagonetan je slucaj sela Grubori koji je u izvestaju opisan pod datumom 28.
avgust.
"Ekipa HRAT pronasla je leseve pet osoba nedavno poubijanih u selu Grubori.
Celo selo, dvadesetak kuca i drugih zgrada, spaljeno je pre tri dana. Iz

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
prikupljenih svedocenja proizilazi da su ujutro 25. avgusta desetak policajaca

specijalnih jedinica prodrli u Grubore i primorali stanovnike da se udalje, posle
cega su podmetnuli vatru u kuce. Kada su nasi posmatraci stigli na mesto
dogadjaja, tog istog dana, zatekli su nekoliko zena obuzetih panikom, dok nas je
nekoliko seljaka cekalo u blizini njihovog unistenog sela. Toga dana, posto je od
nas obavesten, hrvatski general Ivan Cermak je obecao da ce prekinuti sa
ovakvim stanjem stvari, ali nijedan predstavnik vlasti nije se udostojio da poseti
unisteno selo. Uvece 25.
avgusta nasa ekipa se vratila na mesto i tamo je zatekla druga dva lesa: telo
starijeg coveka od oko 70 godina na podu svoje spavace sobe, u pidzami,
ubijenog metkom u potiljak i drugog muskarca od oko 65 godina nadjenog sa
presecenim grlom u polju pored njegove kuce. Kada je ekipa napustila selo, u
njemu su ostali jedan muskarac i sest zena, svi u poodmaklim godinama, koji su
odbili nasu ponudu da ih prebacimo u grad. Zene su plakale, vidno potresene.
Sutradan, kada se vratila na mesto, ekipa HRAT je pronasla ugljenisane ostatke
coveka od 90 godina u rusevinama njegove spaljene kuce; 27. avgusta, u istom
mestu, na jednoj njivi nadjeni su lesevi muskarca i zene, od 41 i 51 godine.
Ubijeni su metkom u glavu.
Hrvatske vlasti tvrde da su pozari u Gruborima izazvani nekontrolisanim
bombardovanjem tokom jedne antiteroristicke operacije izvedene radi isterivanja
prezivelih grupa vojske "RSK" na ovoj teritoriji".
Na dan 4. septembra, ekipa HRAT belezi u svoj dnevnik dogadjaj koji se desio u
Ivosevicima. Vojni posmatraci OUN pronalaze 23. avgusta les nedavno ubijenog
muskarca. Prekosutra se vracaju u mesto i primecuju da je les prekriven
carsavom; radi se o muskarcu od 75-80 godina. Navracaju jos jednom 2.
septembra u selo i primecuju da je les jos tamo, samo je pomeren tri metra, sada
pokriven sa dva cebeta na koja je postavljen videorikorder. Kada su cebad
uklonjena, otkriveno je da je lesu odsecena glava. Glava je, posle kratkog
traganja, pronadjena u jednom svinjcu...
O ovim i drugim monstruoznim otkricima, vojni posmatraci nastavljaju da
blagovremeno obavestavaju hrvatske vlasti, zahtevajuci od njih da zaustave
pljackase, ubice, palikuce, da se prestane sa ovim uzasnim zlocinima, ali bez
ikakvog rezultata.
U vezi sa ovim nalazimo jednu zabelesku od 25. avgusta:
"Juce, u susretu sa generalom Cermakom skrenuta je paznja hrvatskoj strani na
ovu pojavu neprekidnih pljacki i paljenja kuca. U pocetku je general pripisivao
ova dela delinkventima preobucenim u uniforme hrvatske vojske, ali je kasnije
priznao da se njegova nadleznost prostire na ogromnu teritoriju zbog cega nije u
stanju da drzi pod kontrolom svako podrucje. Izjavio je da iskreno osudjuje ove
pojave, koje su suprotne politici hrvatske vlade".
OUN nastavlja da protestuje protiv ogranicavanja slobode kretanja nametnutog
nasim posmatracima od hrvatskih vlasti na teritoriji severoistocno od Knina. U
pismu juce upucenom generalu Cermaku, komandant Plavih slemova sektora jug
upozorava da su ekipe HRAT primetile guste stubove dima kako se dizu iznad
suma unutar prostora koji je zabranjen za nas nadzor. Zahtevao je od vlasti da
ukinu ogranicenja kretanja i da prestane paljenje kuca. Na kraju je postavio
pitanje: kako to da hrvatske vlasti, koje su pokazale da uspesno kontrolisu bilo
kakvo kretanje nasih ekipa na ovoj teritoriji, ispadaju nesposobne da prekinu ova
neprekidna dela masovnog razaranja imovine?... ".
Odgovarajuci 5. septembra na neprekidne zalbe posmatraca OUN na nametnuta
ogranicenja njihovog kretanja i na nastavljanje pljackanja i razaranja kuca
srpskog stanovnistva u regionu, general Cermak tvrdi da je "ostao zaprepasten
vasim izjavama o isterivanju siromasnih i jadnih stanovnika sa njihove zemlje".
Za Cermaka su "izrazi prejaki" a "optuzbe neosnovane", radi cega zahteva od
posmatraca OUN da "ukazu bar na jedan slucaj isterivanja ljudi iz njihovih kuca i
paljenja njohovih stanova". Istog dana kada je stiglo pismo hrvatskog
komandanta kninskog garnizona, nekoliko posmatraca OUN prisustvuju pozaru

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dveju zgrada u mestu Cvijanovici i primecuju dvojicu hrvatskih vojnika, koji sa

oruzjem u rukama, drze na odstojanju nezeljene posmatrace od njihovih saboraca
palikuca.
Pozvan telefonom da dodje na mesto dogadjaja da bi se uverio u cunjenice,
general naredjuje de se odgovori kako nije u sedistu garnizona...
Na dokumente koje je svojevremeno podneo Visoki komesarijat OUN protiv
povrede ljudskih prava, i UNCRO, takodje o pokoljima, pljackama i paljevinama u
Krajini, o sistematskoj povredi ljudskih prava posle "oslobodjenja" Krajine koje je
donela Oluja, hrvatske civilne vlasti, koje triumfuju zbog toga sto su "resile
srpsko pitanje u Hrvatskoj", reaguju na isti nacin kao i general Cermak: "Nije
istina", "Radi se o usamljenim slucajevima" a, u svakom slucaju, "Preteruje se da
bi se diskretitovala Hrvatska", ili "Radi se o politickim pritiscima - na Hrvatsku -
koji se ne mogu tolerisati".
Za hrvatske masmedije, osim sasvim malog broja izuzetaka (Feral Tribune iz
Splita i Novi list - Glas Istre iz Rijeke) zlocini koje su Hrvati pocinili u Krajini i
drugde su tabu tema. Mora da su tabu tema i za strano javno mnjenje. Ustvari, u
drugim zemljama Evrope, mali broj novinara je o tome pisao i to veoma
pristrasno. Poneki kolega, bar je zvanicne hrvatske izvestace optuzio za
opstrukciju..
Insistiranje u nastojanju da se na konferencijama za stampu dobiju odgovori

(odgovori koje medjutim nisu davali)) tumaceno je kao antihrvatska predrasuda i
zelja da se ukalja hrvatska borba za slobodu. Sa nedostatkom patosa kod mnogih
stranaca prema toj borbi i paznjom koju su pokazali prema Srbima u bekstvu
neukusno su se obracunali: Postoji razlika izmedju hrvatskih i srpskih izbeglica,
koje beze jer svaki od njih ima bar po jednog Hrvata na savesti i isto tako bezi na
traktoru koji nije njegov, ljutito je napisala "ostrascena" hrvatska novinarka, Maja
Freundlich.
To su samo beleske uzete nasumice sa jednog zvanicnog skupa na kojem su

strani novinari obelezeni, u najboljem slucaju, kao povrsni, arogantni i neznalice,
(optuzba koja ponekad ima veze sa istinom, ali ovde je formulisana tako da
posluzi kao izgovor).
Umesto sto se ustremljuje na novinare, za Zagreb bi bilo bolje da razmisli o
strategiji koje se drzao za vreme rata, koja je veoma slicna onoj saveznickoj iz
zalivskog rata, i mozda njena kopija, koja nije doprinela ugledu vojnika sa
sahovnicom, kao sto ista strategija 1991. nije tada doprinela ugledu zapadnih
sila.
Jos pre no sto je izbio sukob, pokrenula se vojna propagandna masina sa ciljem
da spreci svaku "privatnu inicijativu" novinara cak i kada nije mogla da nanese
stetu bezbednosti operacije: kamermane agencije Rojter, APTV i TV Svajcarska,
na primer, zadrzala je vojna policija iz Zagreba (i oduzela im materijal) jer su
snimali vojnike u jednom regrutnom centru koji su sa ulice mogle da vide stotine
prolaznika. Cela ratna zona bila je naravno odsecena na pocetku bitke, ali danima
posle pobede ostala je off limits za strance: ubrzo je postalo lakse privatnim
gradjanima da je posete nego novinarima.
"To radimo zbog vase licne sigurnosti", vise puta je ponovio predstavnik hrvatske
vojske, general Ivan Tolj, a njegov prezrivi osmeh kazivao je svima da cak ni on
u to ne veruje. U vreme rata za nezavisnost ovakvu vrstu uvidjavnosti imali su
generali jugoslovenske armije, sa druge strane fronta. Mladen Lackovic,
predstavnik ministra unutrasnjih poslova i bivsi ugledni komunista bio je jos
odredjeniji na Radio Zagrebu: preko telefona je kamermane .Asosijeted presa koji
su trazili propusnicu nazvao "placenicima koji rade zbog sopstvene plate a ne
zbog interesa Hrvatske".
Posle hrvatske agresije, jedini nacin da se posete ovi krajevi duze vremena bila
su kolektivna putovanja turistickim autobusima Ministarstva odbrane unapred
utvrdjenim putnim pravcem i sa vodicima u sivo-zelenim uniformama. Strana

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
stampa tako je danima imala obezbedjene prenose bezopasnih "fotokopiranih"

izvestaja. Za vreme jednog od ovih izleta domaci novinar objasnio je fotografu
Rojtera: "Dobro je, za vas ostale, sto vas ovuda voze autobusom. Ovde ima i
ruznih stvari pa bi neko mogao da stekne pogresan utisak. Mi medjutim imamo
neophodnu sposobnost za autocenzuru".
Ceo sistem odnosa sa stampom je centralizovan u rukama dve osobe, kako za
davanje obavestenja tako i za dobijanje propusnica. Bilo je cesto ocigledno
prilikom kontakata sa policijom i vojnicima da su iz Zagreba na vreme stigla
jasna, mozda preteca upozorenja da pred novinarima drze zatvorena usta.
I danas vojnici ne govore, pomalo iz straha, pomalo zbog uticaja shvatanja
rasirenog u javnosti da razgovarati sa njima znaci "biti spijun", izdati domovinu.
To je vise nego logicno u drzavi kakva je Hrvatska u kojoj, cesto, privatni
gradjani optuzuju svoje dnevne listove da ruse ugled zemlje kada se usude
(obratite dobro paznju na razliku) da napadnu vladu ili partiju koja je izrazava.
4. OKTOBAR ‘95.
Pod izgovorom "samoodbrane" lovci bombarderi NATO danas su imali tri naleta na
protivavionske polozaje bosanskih Srba u centralnoj i juznoj Bosni. Avioni su
banuli iznenada posto je nekoliko letelica Atlanskog saveza bilo "uhvaceno" od
strane srpskih radara. Ostre borbe vodjene su danas na visovima Ozrena.
Posto su ponovo osvojile mesto Otoku u zapadnoj Bosni, i otele ga od
muslimanskog Petog armijskog korpusa, snage bosanskih Srba prestale su sa
borbama i zaustavile se u blizini Bosanske Krupe.
U blizini Bihaca, medjutim, doslo je do teskog sukoba izmedju "saveznickih"
vojnika HVO bosanskih Hrvata i muslimanske armije. Navodno je poginulo sedam
vojnika.
Holbruk nastavlja svoju pregovaracku misiju putujuci tamo-amo, od Sarajeva do
Beograda.
Ministarstvo unutrasnjih poslova Hrvatske danas je kategoricki demantovalo
tvrdnje Hrvatskog helsinskog odbora za ljudska prava o pronalazenju masovnih
grobnica na groblju u Gracacu, masovnih grobnica do kojih policija zabranjuje
pristup. Ministarstvo tvrdi da se radi samo o jednoj grobnici u kojoj su sahranjena
"sva tela sakupljena posle borbi na podrucju Gracaca". Ona se nalazi izvan
groblja, pored pravoslavne crkve; policija "stiti ovu zonu" da bi sprecila
unistavanje crkve i drugih objekata pravoslavne vere od strane eventualnih
palikuca.
Sto se tice raznih pokolja i uzasnih razaranja do kojih je doslo posle okupacije
Krajine, Ministarstvo za njih kaze da su "potpuno neosnovani, netacni i neistiniti"
informacije sadrzane u raznim dokumentima posmatraca, upadajuci u
kontradikciju kada kaze da su se "hrvatske vlasti postarale da rasvetle sve
okolnosti pod kojima je doslo do ovih tragicnih dogadjaja. Rezultati istrage koju
vode snage reda bice stavljeni na raspolaganje sudovima a zatim dati u javnost".
U istom saopstenju se tvrdi da prijave povreda ljudskih prava "nastoje, a to nije
prvi put, da diskredituju bez ikakvog dokaza hrvatsku policiju"; radi se o ko zna
kojem po redu "pokusaju da se ukaljaju i diskredituju hrvatske civilne i vojne
vlasti, sa ciljem da se pred svetom stvori slika o Hrvatskoj kao zemlji u kojoj se
ne postuju ljudska prava i zakoni".
Saopstenje je, vidi se, reakcija na prijavu masakra koji je otkriven u Varivodama i
koji su priznale, iako nevoljno i posle mnogo precutkivanja, same hrvatske vlasti.
Mesta tog masakra, navodim uzgred, prikazala je CNN uz veoma dokumentovan
komentar Kristijane Amanpur. Ovom mom dnevniku, medjutim, poveravam
svedocenje dvojice rodjaka zrtava iz Varivoda. Kad su 29. septembra stigli u
mesto, to jest sutradan posle masakra, oni su se nasli pred hrvatskim policajcima
koji su im zabranili da udju u selo rekavsi da se u njemu vrsi "vojna vezba", zbog

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
cega im je "savetovano" da se smesta vrate. J. B. je izjavio:

"Najzad, rekao sam sebi, u Varivode je stigla policija. Najzad, pomislio sam
prestace pljacke i pozari. Ali prica o vojnim vezbama nije mi bila ubedljiva.
Ponovo sam seo u auto, napravio veliki krug i pokusao da udjem u selo sa
suprotne strane, gde nije bilo policije. Vec kod prve kuce video sam ljudsko telo
delimicno pokriveno carsavom; malo dalje stajala je velika grupa policajaca a u
sredini medju njima bila je jedna seljanka koja je sedela, odsutnog pogleda. Dok
sam stajao, razmisljajuci da li da pridjem ili da se udaljim, sa ledja me je
iznenadio policajac koji je poceo da se izdire na mene. Pitao me je, stalno vicuci,
da li sam ulazio u kucu pored koje je lezalo ono telo, da li sam ga dirao. Na kraju
me oterao".
Drugi svedok, S. Z. dosao je sa nekoliko paketa namirnica koje je nameravao da
preda nekim starijim osobama iz sela. Policajci su mu rekli da ne moze nikome da
ih preda, "ni danas, ni sutra, niti ikada vise". Zatim su mu savetovali da ode, jer
tamo nema sta da trazi..
"Posto sam video da je medju policajcima bila jedna seljanka, koju su pre sedam
dana nozem ranili pljackasi, pomislio sam na najgore, pa sam i ja seo u kola i
smesta se udaljio iz Varivoda. Otisao sam u Split u kucu Toncija Majica iz
Dalamtinskog odbora za ljudska prava i dao sam mu potpun spisak osoba koje su
zivele u Varivodama do trenutka kada su poslednji put bili u tom selu".
Istoga dana ovaj spisak je poslat faksom hrvatskom Odboru za ljudska prava sa
sedistem u Zagrebu. Od ministra unutrasnjih poslova Ivana Jarnjaka 30.
septembra zatrazeno je da intervenise, a tek uvece 2. oktobra to ministarstvo je
izdalo svoje prvo saopstenje o pokolju. Ne bi to uopste ucinilo, verovatno, da
prethodno nije bilo dokumenata Hrvatskog helsinskog odbora i posmatraca OUN.
Gospodin Jarnjak je, ocigledno, shvatio koliko dugo se ovaj dogadjaj moze
precutkivati. Uprkos tome u saopstenju koje je dalo ministarstvo, pominje se
samo mali deo. Ne kaze se, na primer, da je na dan koji je prethodio masakru
selo sistematski opljackano, da se mali broj stanovnika koji su ostali (koji su
kasnije pobijeni) spasili bekstvom u sume.
Kada su se vratili u selo sa nadom da ce ih zastititi policija, pobila ih je - kaze
prezivela Bojanka Milosevic - banda vojnika u crnim kosuljama koja je stigla
jednim kamionom. Jesu li to bili hrvatski vojnici ili placenici?
Nazalost, Varivode nisu usamljen slucaj. Danas je, u Zagrebu, Hoze Ajala Laso
izdao saopstenje, Visokog komesarijata OUN za izbeglice, u kojem pise da se na
teritoriji Krajine "nastavlja sa namernim pljackanjem i paljenjem kuca koje su
pripadale Srbima". Neprekidno ponavljanje ove pojave "izaziva zabrinutost", pa
se dodaje da su na ovim teritorijama "otkrivena tela mnogih osoba ubijenih
tokom dva meseca koji su usledili posle zavrsetka vojnih operacija". Na telima
pojedinih zrtava "nadjeni su tragovi mucenja".
Da li ce posle 30. novembra, dana kada ce Plavi slemovi OUN napustiti Hrvatsku,
biti jos medjunarodnih posmatraca da budno prate nasilje nad ljudskim pravima u
Hrvatskoj?
Hrvatske vlasti u Zadru cija se administrativna nadleznost proteze do podrucja

Knina i bivse Krajine, nastavljaju da precutkuju pokolj u Varivodama, gde je
devet starijih Srba, 28 proslog meseca, iskasapljeno od strane uobicajenih
"nepoznatih" lica. Odbijaju cak da kazu sta se desilo sa jedina tri prezivela
stanovnika koji su, ostajuci u svom selu, na taj nacin pokazali zelju da svoje dane
zavrse u sopstvenoj kuci. Ali ne poubijani.
Iduci tragom ovog zlocina, predstavnici Amnesti internesenela iz Zagreba objavili
su da je "vise od 120 osoba, svi preko sezdeset godina, pobijeno za poslednja dva
meseca u Krajini gde su i onih nesto vise od 3.000 stanovnika, koji su ostali posle
bekstva zemljaka iz njihovog kraja, sada primorani da odu pognute glave pred
stalnim pretnjama smrcu, dok im kuce pljackaju i pale. Amnesti internesenel kao
primer navodi slucaj jedne zene od 82 godine koja je ostala u selu Mrko Polje: 18.
septembra cetiri vojnika su usla u njen stan, stavili su joj cev od puske u usta i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
zapretili da ce je ubiti ako ne preda novac koji drzi u kuci. Navodi se i nedavni
slucaj u selu Gubori gde su ubijene cetiri osobe, od kojih jedan starac od 80 i
jedna starica od 90 godina.
Sto se tice podmetanja pozara u srpske kuce u ovom kraju, medjunarodna
organizacija tvrdi da "sistematsko unistavanje kuca predstavlja kolektivno
kaznjavanje nametnuto prezivelom stanovnistvu da bi se sprecio povratak onih
koji bi, posto su pobegli pocetkom avgusta, sada hteli da se vrate"
Jedan dokument Hrvatskog helsinskog odbora za ljudska prava, objavljen danas,

otkriva da je na teritorijama "oslobodjenim " pocetkom avgusta u Hrvatskoj
"unisteno vatrom ili eksplozivom oko 14.000 gradjevina: kuca, skola, fabrika,
drustvenih prostorija, crkava, agroindustrijskih objekata. Dosad je zvanicno
zabelezena smrt nekoliko stotina osoba", dok su posmatraci OUN pronasli i
obelezili "velinki broj masovnih grobnica" bez imena i bez krstova, "rasutih po
poljima i po sumama, iskopavanih rucno ili sa kopacicama". Dosad hrvatske vlasti
nisu dozvoljavale ekshumaciju. "Medjutim veliki je broj lica koja su odvedena od
strane uniformisanih ljudi i kojima se izgubio svaki trag". Hrvatski helsinski odbor
pored toga izjavljuje da su lazne vesti koje objavljuju hrvatski listovi prema
kojima je nekoliko stotina lica uhapseno zbog zlocina pocinjenih u Krajini.
Dosad, medjutim, niko nije pozvan na odgovornost i "nikakva mera nije
preduzeta da se zaustave ova divljastva".
Takodje danas, Hrvatski helsinski odbor stavio je na raspolaganje domacem i
medjunarodnom javnom mnjenju cetiri druga dokumenta: hronologiju krsenja
ljudskih prava u Krajini; hronologiju krsenja ljudskih prava u zapadnoj Slavoniji;
izvestaj Visokog komesarijata OUN protiv povrede ljudskih prava; specijalni
izvestaj posmatraca Evropske unije o povredi ljudskih prava na stetu Srba i
njihove imovine nakon hrvatske vojne operacije od 4-8. avgusta.
Posto sam proteklih dana dosao do njih, vec sam se delimicno u ovom dnevniku
posluzio tim dokumentima. Mogu samo da dodam nekoliko primedbi sadrzanih u
izvestaju evropskih posmatraca (skraceno "ECMM") koji "snima" stanje samo do
18. septembra.
Ubistva. Prva brojna ubistva civila dogodila su se vec u toku borbi, bez ikakvog
opravdanja vojne prirode. Posmatraci su bili svedoci, na primer, topovske paljbe
na jedan konvoj srpskih izbeglica u blizini Gline. Posle dvadeset dana, 27.
avgusta, mogla se jos videti na obe strane puta Glina-Dvor velika kolicina licnih
stvari koje su izbeglice ostavile da bi se izvukle od kise granata. Vise puta su
posmatraci imali nacina da pronadju leseve civila cija smrt nije izazvana ratnim
akcijama: bili su hladnokrvno ubijeni, preklani ili ubijeni iz puske. Ova ubistva bila
su izvedena radi doprinosa uspehu kampanje "etnickog ciscenja", jer su njihovi
izvrsioci imali nameru da zastrase mali broj Srba koji su ostali na teritoriji i da ih
navedu da krenu u izgnanstvo.
Nije slucaj sto su ubistva bila posebno brojna (po sest na dan) u podrucju Knina
gde su "najcesci metodi likvidacije metak u potiljak i klanje". Tako su, 11
septembra ubijene iz puske dve starije zene iz Knina; jedan Srbin, ubijen 12.
septembra u istom podrucju: vojnici su ga prvo mucili a onda zaklali; jedan Srbin
je 17. avgusta u Daruvaru raznet bombom koja je ubacena u njegov stan; u zoru
23. avgusta metkom u potiljak ubijena je, u istom mestu, jedna zena, Srpkinja.
Prema hrvatskoj policiji iz Daruvara smrt muskarca je posledica samoubistva a
smrt zene je nastupila zbog iznenadnog prestanka rada srca. Izvestaj se prosiruje
na razmatranje drugih slucajeva ubistava pa prelazi na nabrajanje i opisivanje
bezbrojnih slucajeva mucenja i neopisiva maltretiranja srpskih civila koji su ostali
a na kraju su i oni primorani da napuste "oslobodjene" krajeve (poglavlja 87 i 98
izvestaja).
Pljacke i podmetanja pozara. Tacka 9 bavi se pljackama. Odmah se objasnjava da
je tesko odvojiti pljacke od podmetanja pozara jer su se obicno dogadjali i
dogadjaju se skoro istovremeno". U toku a narocito posle operacije Oluja, princip
"grabi sve sto mozes" primenjen je "na celoj ponovo osvojenoj teritoriji uz

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
precutnu saglasnost najvisih struktura vlasti u Hrvatskoj. Skoro sve kuce su

pretrazene u trazenju vrednih predmeta bilo koje vrste". Nije postedjena ni stoka,
koja je odneta ziva ili zaklana.
Posmatraci ECMM konstatovali su ipak neku vrstu selekcije prilikom pljacke:
manje vredni predmeti ostavljani su skoro svuda, narocito ako su teski. Pocinioci
pljacki bili su odeljenja i pojedini vojnici hrvatske vojske, a na teritoriji Topuskog,
Dvora i Donjeg Lapca i Peti korpus bosanske armije.
Sto se tice pozara, izvestaj tvrdi: kuce su paljene po celoj Krajini a cak i danas,
vise od pet nedelja iza poslednjih borbi, nastavljaju se podmetanja pozara. Siroke
razmere pojave unistavanja vlasnistva onih koji nisu Hrvati, navodi na pomisao
da podmetaci pozara "nisu bile samo bande pljackasa, a u svakom slucaju
podmetanja pozara tolerisana su od strane hrvatskih vlasti". I dalje: "Sirina
razaranja je alarmantna, narocito u vecini malih sela. Rezultat ce biti efikasno
sprecavanje povratka Srba u njihove kuce; ali bice takodje tesko ponovo nastaniti
ovu teritoriju". U izvestaju se racuna da je unisteno 60 odsto kuca u Krajini i 30
odsto u zapadnoj Slavoniji. Proizilazi da su unistena sva sela. Medju gradovima
koji su potpuno opustoseni pozarima je Kistanje, zapadno od Knina.
Medjutim, medju gradovima koji su gotovo u celini postedjeni je Drnis, koji je pre
1991, imao vecinom hrvatsko stanovnistvo. Gradovi sa manje razaranja ipak su
Knin, Benkovac i Obrovac u koje dovode strane delegacije.
Slika se medjutim pogorsala i procenti razaranja su povecani proticanjem
vremena posle druge polovine septembra jer pljacke i podmetanja pozara uopste
nisu prestajali do ovih prvih dana oktobra. U vezi sa tim u izvestaju se moze
procitati i ovo zapazanje: "U pozadini ovih bezumnih razaranja vatrom postoji
princip utemeljen u kulturnoj tradiciji Balkana po kojoj je porodicna kuca vise od
bilo cega drugog, simbol vlasnistva. Razaranje neprijateljeve kuce je najteza
uvreda koja mu se moze naneti, jer se spajaju zelja za unistenjem i zelja da se
vlasnik zauvek udalji od svog imanja".
Ovde se, ipak, ne radi o uvredama ili osvetama, nego o pravoj pravcatoj politici
koju vodi rezim iz Zagreba pribegavajuci zlocinu. Bila su dva cilja koje je
sprovodio ovaj rezim i oba su postignuta: "Ponovo osvojiti teritoriju koja je
izgubljena secesijom Krajine" i "uciniti da nestane mnogobrojna i nepozeljna
etnicka manjina", kako pise u dokumentu ECMM koji, na kraju konstatuje i
komentarise:
"Hrvatska vojska je pokazala i otvorila put bekstva ovog stanovnistva koje je, sa
svoje strane bilo ubedjeno da nema buducnost u hrvatskoj drzavi. Mali broj Srba
koji su ostali u Krajini posle operacije Oluja izlozeni su neprijateljskoj politici koja
se pretvorila u ubistva, pljackanje kuca, spaljivanje imovine...".
U danasnjem izdanju novina Novi list objavljeno je veoma kratko pismo Darka
Paravica, bivseg predsednika Vojnog suda u Rijeci i heroja "patriotskog rata"
(1991-1992).
On izmedju ostalog pise: Kao pravnik i humanista osecam potrebu da odgovorim
na poziv svoje savesti i vicuci iskazem moje negodovanje zbog svakodnevnih
ubijanja civila u oslobodjenim krajevima. Hrvatska drzavo, probudi se! Ne
odvracaj pogled od nevinih, starih i nemocnih zrtava! Ne izazivaj Boga! Oslobodi
me od ovog osecanja krivice i srama! Uzvikujem svoj protest jer to je jedino sto
mogu da ucinim...
Na zavrsetku ovog dela dnevnika zelim da prikazem geografsku kartu jedne
nesrece ogromnih razmera koja je pogodila bivsu Jugoslaviju bratoubilackim
ratom i politickim kriminalom "etnickog ciscenja" koje je izgleda bilo prethodno
utvrdjeni cilj onih koji su podstakli ovaj rat. Ova geografska karta snima
postojece stanje polovinom septembra 1995.
Ponovno osvajanje Krajine od strane hrvatskih trupa izazvalo je bekstvo oko
250.000 Srba iz tog regiona, uz koje idu drugih 300.000 gradjana Hrvatske
srpske etnicke pripadnosti, primoranih da napuste krajeve ove zemlje koji nisu
zahvaceni ratom, zbog sistematske kampanje proganjanja, zastrasivanja i
nastraja na zivot. Posle bekstva celokupnog srpskog stanovnistva iz Krajine,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"elementi van kontrole" hrvatskih snaga doslovno su opljackali sve kuce (cak i
fabrike) u ovom regionu, spaljujuci ih na hiljade da bi sprecili povratak izbeglica u
svoje kuce i na svoja imanja. (Pljackasi i palikuce ukaljali su se i zlocinima protiv
humanosti; neki izvori govore o oko 60.000 pobijenih civila za vreme bezanja ili
posto su pronadjeni po sumama i planinama, kuda su bili pobegli da bi se sklonili
od borbi..)
Tragedija stanovnika Korduna, Banije, Like i zapadne Slavonije (koji su cinili
takozvanu Krajinu) izazvala je, kao odgovor na to, nova etnicka ciscenja od
strane bosanskih Srba a cak i u Srbiji, gde su primljene izbeglice iz Krajine.
Ustvari iz regiona Banjaluke, koji kontrolisu bosanski Srbi, prognano je oko
20.000 Hrvata i Muslimana koji su nasli utociste u Hrvatskoj, gde su vlasti
smestile ove izbeglice na teritorijama koje su u Krajini i zapadnoj Bosni (zona
Bihaca) napustili Srbi.
Na uskom koridoru izmedju Krajine (Hrvatska) i bivse "Autonomne regije zapadne
Bosne", u blizini Vojnica, nagomilano je oko 40.000 izbeglica Muslimana koje je
ofanziva zagrebackih trupa proterala iz Velike Kladuse. Mnoge od ovih izbeglica
odbijaju da se vrate u region Bihaca jer se boje osvete "drzavnih" trupa, jer su
oko dve godine podrzavali secesiju Fikreta Abdica, coveka koji je, posto se
pobunio protiv Vlade u Sarajevu, nastojao da ostane prijatelj i Srbima i Hrvatima.
Abdic se sada nalazi u Zagrebu, pod zastitom Tudjmana.
Kraj
3.
Pokolj Srba moze da pocne
PORUKA DR. FRANJE TUĐMANA HRVATSKIM GRAĐANIMA

SRPSKE NACIONALNOSTI
Dana 4. avgusta 1995. čitano sa svih

hrvatskih radio
stanica na svakih sat vremena
(P R E P I S)
Budući da su propali svi dosadašnji pokušaji, pa i jučerašnji pregovori u
Ženevi, i hrvatskih vlasti i međunarodne zajednice za mirnu reintegraciju
hrvatskih okupiranih krajeva;
Budući da začetnici pobune u Hrvatskoj, Martić i dr., umjesto da se odazovu

pozivu za mirnu reintegraciju, nastavljaju rat protiv hrvatske države i zajedno
sa kolovođama pobune u Bosni, Karadžićem i dr., kuju nove osvajačke
planove za zajedničko osvajanje zaštićene zone Bihać, što Hrvatska ne može

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dopustiti;
Budući da hrvatski i bosanski Srbi ne samo da sprječavaju povratak

prognanika već i nastavljaju s progonom nesrpskog stanovništva;
Budući da srpski ekstremisti od samih početaka pobune pa i sada prizivlju u

pomoć ostatke talijanskog fašizma, nudeći podjelu hrvatskog teritorija između
talijanskog i srpskog imperijalizma;
Budući da razularene paravojne srpske postrojbe, i dalje vrše terorističke

napadaje na civilno pučanstvo od Slavonije do Dalmacije, granatiraju
hrvatska područja i gradove Otočac, Gospić, Karlovac, pa i za vrijeme dok u
Ženevii s hrvatskom delegacijom vode političke razgovore o mirnoj
reintegraciji, ponovo bombardiraju i područje Dubrovnika gdje su pale nove
ljudske žrtve;
I budući da su svi pokušaji, te države i međunarodne zajednice, da pobunom

otuđeni dijelovi hrvatskog teritorija budu na miran način vraćeni pod hrvatski
suverenitet bili odbačeni i izigrani, hrvatska je država prinuđena da poduzme
vojno-redarstvene korake za ponovno uključivanje navedenih okupiranih
područja u svoj ustavno-pravni poredak.
Prisiljeni smo na takvu odluku da bismo, nakon četiri godine uzaludnog
pregovaranja stali na kraj daljem izigravanju hrvatske i međunarodne
javnosti i da bismo osigurali početak vraćanja prognanika na njihova ognjišta.
Stoga u ime demokratske vlasti Hrvatske:
Pozivam pripadnike srpskih paravojnih postrojbi, koji su svojevoljno ili prisilno

mobilizirani u paravojne srpske postrojbe da predaju oružje hrvatskim
vlastima uz jamstvo da će im biti udijeljena amnestija prema važećim
hrvatskim zakonima.
Pozivam inicijatore pobune da shvate uzaludnost svoga pothvata i njegovu

štetnost za srpsku zajednicu u Hrvatskoj, ako ustraju u pobuni, da se predaju
hrvatskim vlastima i prihvate oprost ili pravično suđenje za svoje prijestupe.
Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti, koji nisu aktivno sudjelovali

u pobuni, da ostanu kod svojih kuća, i bez bojazni za svoj život i svoju
imovinu, dočekaju hrvatsku vlast, uz jamstvo da će im se dati sva građanska
prava i omogućiti izbori za lokalnu samoupravu hrvatskom ustavu i Ustavnom
zakonu uz prisutnost međunarodnih promatrača.
Pozivam predstavnike Srbije i Crne Gore (i njihove SR Jugoslavije) da

prestanu podupirati ekstremiste s okupiranih hrvatskih područja, što se
očitovalo i na jučerašnjim ženevskim pregovorima na kojima je sudjelovao i
jugoslavenski otpravnik poslova kad su hrvatski Srbi odbili prihvatiti mirnu
reintegraciju okupiranih područja. To bi bio prvi korak prema općem rješenju
hrvatsko-srpskih odnosa na čitavom interesnom prostoru dva susjedna
naroda, odnosno normalizacije odnosa na osnovama međunarodnog
priznanja.
Odlučni smo da prekinemo patnje i neizvjesnost hrvatskih prognanika s

okupiranih područja, a da hrvatskim Srbima zajamčimo ljudska i etnička
prava u ustavno-pravnom poretku demokratske Hrvatske.
Zagreb, 4. kolovoza 1995. godine

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
4.
A 025-016
ZAKON O ODBRANI RSK
Glava I.
Osnovne odredbe
Član 1.
Ovim zakonom uređuju se prava i dužnosti koje građani, republički organ i

organizacije, organi i organizacije jedinica lokalne samouprave, organizacije koje
obavljaju javnu službu ili javnu delatnost, preduzeća i druga pravna lica (u daljem
tekstu: građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica) i Srpska Vojska
Krajine (u daljem tekstu: Vojska) u miru i ratu ostvaruju i izvršavaju u odbrani
suverenosti, teritorije i nezavisnosti Republike Srpske Krajine (u daljem tekstu:
odbrana zemlje).
Član 2.
Odbrana zemlje se ostvaruje:
1. organizovanjem i pripremanjem snaga za izvršavanje zadataka i odbrani

zemlje, odnosno za suprotstavljanje ili odvraćanje neprijatelja od napada na
zemlju;
2. učešćem građana u oružanoj borbi i drugim oblicima suprotstavljanja

neprijatelju do konačnog otklanjanja ili prestanka opasnosti za zemlju;
3. izvršavanjem i drugih poslova i zadataka od interesa za odbranu zemlje, u

skladu sa obavezama utvrđenim planovima iz člana 5. ovog zakona i odlukama
državnih organa pripremljenim za slučaj stanja neposredne ratne opasnosti
ratnog stanja, vanrednog stanja ili ugrožavanja mira u svetu.
Član 3.
Kad utvrdi obim i stepen opasnosti koja predstoji ili je nastupila za odbranu
zemlje ili za bezbednost zemlje Skupština Republike Srpske Krajine proglašava:
1. stanje neposredne ratne opasnosti - ako postoji opasnost od napada ili

drugog oblika spoljnjeg ugrožavanja odbrane zemlje ili bezbednosti zemlje,
2. ratno stanje - ako predstoji ili je otpočeo napada na zemlju,
3. vanredno stanje - ako nastupe unutrašnji nemiri većih razmera kojima se
nasiljem ugrožava odbrana zemlje i bezbednost zemlje, kad su ugroženi slobode i
prava čoveka i rad državnih organa ili kad nastupe prirodne i druge opasnosti i
nesreće koje u velikim razmerama ugrožavaju živote i zdravlje građana i njihovu
imovinu i materijalna dobra.
Član 4.
Stanje neposredne ratne opasnosti, ratno stanje ili vanredno stanje

proglašavaju se za celu zemlju.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, vanredno stanje se može proglasiti i

na delu teritorije.
Član 5.
U slučaju stanja neposredne ratne opasnosti, ratnog stanja ili vanrednog

stanja:
1. građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica preduzimaju mere i

radnje u skladu s obavezama utvrđenim Planom organizovanja priprema za
odbranu, Planom opšte mobilizacije i odlukama koje Vlada u vezi sa tim donese;
2. komande, jedinice i ustanove Vojske postupaju u skladu s planovima
pripravnosti, mobilizacije i upotrebe Vojske i naredbama predsednika Republike.
Neposredne obaveze pojedinih izvršioca iz stava 1. t. 1. i 2. ovog člana
utvrđuju se izvodom iz Plana odbrane zemlje.
Planove iz stava 1. tačka 1. ovog člana (u daljem tekstu: Plan odbrane zemlje)
predlaže Vlada a planove iz stava 1. tačka 2. nadležni organ Vojske.
Član 6.
U slučaju napada na zemlju, svi građani u zemlji i svi građani koji se nalaze na
putovanju ili privremenom boravku van Republike Srpske Krajine (u daljem tekstu
RSK), komande, jedinice i ustanove Vojske, predstavnici državnih organa i
organizacija i organi upravljanja u preduzećima i drugim pravnim licima, dužni su
da, ne čekajući poziv ili naređenje, postupe po svom ratnom rasporedu i
obavezama utvrđenim Planom odbrane zemlje, odnosno izvodom iz tog plana i
odlukama i merama Vlade.
U slučaju napada na zemlji građani iz stava 1. ovog člana koji nemaju određen
ratni raspored dužni su da se, ne čekajući poziv ili naređenje, odmah jave
nadležnom područnom organu ministarstva odbrane (u daljem tekstu: nadležni
područni organ) radi određivanja obaveze u odbrani zemlje iz člana 21. ovog
zakona.
Član 7.
U slučaju napada na zemlju, stanja neposredne opasnosti, ratnog stanja ili

vanrednog stanja predsednik Republike, u skladu s odlukama Vrhovnog saveta
odbrane (u daljem tekstu: VSO) naređuje mere pripravnosti Vojske, mobilizaciji i
upotrebu Vojske i druge mere i radnje koje Vojska preduzima radi sprečavanja i
otklanjanja opasnosti koje ugrožavaju odbranu zemlje i njenu bezbednost.
Član 8.
U slučaju ugrožavanja mira u svetu, Vlada naređuje preduzimanje mera za

odbranu zemlje, i mera i radnji potrebnih za izvršavanje obaveza RSK predviđenih
Poveljom Ujedinjenih nacija ili drugim međunarodnim i međudržavnim ugovorima
zaključenim u skladu s tom poveljom.
Član 9.
Niko nema pravo da zaključi ili potpiše kapitulaciju, da prihvati ili prizna
okupaciju zemlje ili njenog dela, niti da spreči građane da se bore protiv
neprijatelja koji je napao zemlju.
Ako deo teritorije RSK bude zauzet, građani, državni organi, preduzeća i druga
pravna lica, komande, jedinice i ustanove Vojske, koji su ostali nepokoreni na toj

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
teritoriji, dužni su da postupaju po propisima RSK i izvršavaju odluke i naređenja

republičkih organa koji se odnose na odbranu tog dela teritorije.
Član 10.
Građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica, dužni su da obaveštenja

i podatke o odbrani zemlje koje saznaju u izvršavanju svojih obaveza, utvrđenih
ovim zakonom i drugim republičkim propisima ili na drugi način, čuvaju kao
vojnu, službenu ili državnu tajnu.
Poslove bezbednosti i zaštite koji se odnose na odbranu zemlje obavlja

nadležna služba Vojske, a određene poslove služba ministarstva unutarnjih
poslova, u skladu sa zakonom kojim se uređuje bezbednost zemlje.
Član 11.
Mobilizacijom građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica i Vojska iz

mirnodopske organizacije i stanja prelaze na ratnu organizaciju, uslove rada i
stanje za vođenje rata.
Mobilizacija po obimu može biti opšta ili delimična, a po načinu izvršenja - javna
ili tajna.
Član 12.
Opšta mobilizacija obuhvata: građane, državne organe, preduzenja i druga

pravna lica, komande i jedinice i ustanove Vojske i materijala sredstva za potrebe
odbrane zemlje i može se narediti u slučaju proglašenja stanja neposredne ratne
opasnosti ili ratnog stanja.
Opšta mobilizacija se provodi po Planu odbrane zemlje i u skladu s propisima i

odlukama nadležnih republičkih organa za sve izvršioce iz stava 1. ovog člana.
Član 13.
Delimična mobilizacija obuhvata: deo građana, deo određene delove državnih

organa, preduzenja i drugih pravnih lica i komandi jedinica i ustanova Vojske i
deo materijalnih sredstava za potrebe odbrane zemlje i može se narediti u slučaju
proglašenja vanrednog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja.
Član 14.
Delimična mobilizacija može se narediti i radi provere spremnosti za izvršenje

mobilizacije, u okviru planiranih vežbi, kontrole i ostvarivanja nadzora nad
organizovanjem priprema za mobilizaciju.
Mobilizaciju iz stava 1. ovog člana za građane, državne organe, preduzeća i
druga pravna lica i materijalna sredstva naređuje Ministarstvo odbrane, po
odobrenju Vlade, a za komande, jedinice i ustanove Vojske i vojne obveznike
raspoređenje u Vojsku - starešine na komandnim dužnostima u Vojsci koje, u
skladu sa odlukom VSO, ovlasti Predsednik Republike.
Član 15.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Organizovanje i pripremanje građana za oružanu borbu i druge oblike oružanog

otpora vrši se u jedinicama i ustanovama Vojske i jedinicama i organima
Ministarstva unutrašnjih poslova.
Član 16.
U odbrani zemlje Vojska je glavna oružana sila i nosilac oružane borbe i svih
drugih oblika oružanog suprotstavljanja neprijatelju.
Vojska objedinjava sve učesnike u oružanoj borbi i komanduje svim borbenim
dejstvima.
Član 17.
U slučaju proglašenja vanrednog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i

ratnog stanja, jedinice i organi Ministarstva unutrašnjih poslova mogu biti
upotrebljeni za izvršavanje borbenih zadataka, odnosno vođenje borbe ili
pružanje oružanog otpora. Te jedinice i organi u izvršavanju borbenih zadataka
potčinjavaju se starešini Vojske koji komanduje borbenim dejstvima.
Odluku o upotrebi jedinica i organa MUP za izvršavanje borbenih zadataka
donosi VSO.
Član 18.
U miru i ratu jedinice i ustanove Vojske popunjavaju se vojnim obveznicima iz

stalnog i rezervnog sastava i dobrovoljcima, kao i materijalnim sredstvima iz
ratnih rezervi i materijalnim sredstvima iz popisa.
Rezervni sastav jedinica i organa Ministarstva unutrašnjih poslova popunjava se
vojnim obveznicima.
Član 19.
Pripadnici Vojske koji učestvuju u oružanoj borbi dužni su da se u svim

okolnostima pridržavaju pravila međunarodnog ratnog prava i drugih pravila o
humanom postupanju s ranjenicima i zarobljenicima i o zaštiti stanovništva.
Član 20.
Propise o organizovanju, pripremanju i izvršenju mobilizacije, merama

pripravnosti i planiranju u oblasti odbrane donosi Vlada.
Glava II
PRAVA I DUŽNOSTI GRAĐANA
Član 21.
Prava i dužnosti građana u odbrani zemlje su:

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
1. vojna obaveza,
2. učenje u civilnoj odbrani i zaštiti,
3. obučavanje za odbranu zemlje,
4. radna obaveza,
5. materijalna obaveza
Prava i dužnosti iz stava 1. ovog člana građani izvršavaju u skladu sa odlukom,
naredbom ili rešenjem podružnog organa Ministarstva odbrane (u daljem tekstu:
nadležni podružni organ)
1. Vojna obaveza
Član 22.
Vojnu obavezu građani izvršavaju pod uslovima i na način koji su propisani

zakonom.
2. Učenje u civilnoj obrani i zaštiti
Član 23.
Učenje u civilnoj odbrani i zaštiti sastoji se od obaveze izvršavanja određenih

dužnosti u jedinicama i organima obrazovanim za zaštitu i spasavanje civilnog
stanovništva i materijalnih dobara od ratnih razaranja i prirodnih i drugih nesreća
i opasnosti.
Obavezu iz stava 1. ovog člana imaju svi građani od navršenih 15 do navršenih
60 godina (muškarci) odnosno 55 godina (žene), osim lica na službi u Vojsci i
organima i jedinicama Ministarstva unutrašnjih poslova.
Obaveze iz stava 1. ovog člana oslobađaju se trudnice i majke koje imaju dete
mlađe od sedam godina, odnosno dva deteta ili više dece mlađe od deset godina,
kao i lica nesposobna za učenje u jedinicama i organima civilne odbrane i zaštite.
3. Obučavanje za odbranu zemlje
Član 24.
Svi građani, prema svojim sposobnostima i pod uslovima propisanim odredbama

člana 23. st. 2. i 3. ovog zakona, imaju pravo i dužnost da se obučavaju za
odbranu zemlje.
Propise o obučavanju građana za odbranu zemlje u smislu stava 1. ovog člana
donosi Vlada.
4. Radna obaveza
Član 25.
Radna obaveza građana sastoji se u izvršavanju određenih poslova sastoji se u

izvršavanju određenih poslova i zadataka za vreme ratnog stanja, stanja
neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja.
Radnu obavezu imaju svi za rad sposobni građani koji su navršili 15 godina, a
nisu raspoređeni na službu u Vojsci. Pripadnici organa Ministarstva odbrane i
organa i jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova radnu obavezu izvršavaju u tim
organima.
U toku izvršavanja radne obaveze ne može se organizovati štrajk.
Vlada donosi propise o organizovanju i izvršavanju radne obaveze.
Član 26.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Starešina Vojske na položaju može u ratu, za neodložne potrebe izvođenja

borbenih dejstava, narediti radnu obavezu građanima u zoni borbenih dejstava
ako nadležni organ nije u mogućnosti da izda takvo naređenje, o čemu
obaveštava pretpostavljenog starešinu i nadležni organ određen propisima iz
člana 25. stav 4. ovog zakona.
5. Materijalna obaveza
Član 27.
Za potrebe odbrane zemlje građani su dužni da daju: motorna, prevozna i

specijalna vozila; građevinske i druge mašine; sredstva i uređaje veze; plovne
objekte; zgrade i zemljišta; luke, pristaništa i instalacije za plovidbu,
snabdevanje, održavanje i remont plovnih objekata; vazduhoplove, aerodrome,
pumpne stanice i skladišta; oružje, jahaću, tegleću i tovarnu stoku, kao i druga
potrebna materijalna sredstva.
Sredstava iz stava 1. ovog člana popisuje nadležni područni organ.

Građani čija su materijalna sredstva popisana za potrebe odbrane zemlje dužni
su da ta sredstva, na zahtev nadležnog područnog organa dopreme na određeno
mesto u stanju koje omogućava njihovu namensku upotrebu. Nadležni područni
organ može zahtevati da se ta sredstva dopreme i radi pregleda ili upotrebe u
vojnoj vežbi.
Građani koji ostanu bez popisanih materijalnih sredstava ili čija sredstva
postanu tehnički neispravna ili neupotrebljiva, ili na tim sredstvima nastanu bitne
promene tehničke prirode, dužni su da o tome odmah, a najkasnije u roku od 15
dana, obaveste nadležni područni organ.
Član 28.
Ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske ne mogu na redovan način da se

snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim
sredstvima, nadležni područni organ, na zahtev starešine Vojske na položaju,
može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna
sredstva.
Ako usled ratnih uslova nadležni područni organ nije u mogućnosti da vrši svoju
funkciju, izvršavanje materijalne obaveze može narediti starešina iz stava 1. ovog
člana.
Član 29.
Materijalnu obavezu imaju i strani državljani koji stalno borave na teritoriju

RSK, osim onih koji su na službi u diplomatskim, konzularnim i drugim
predstavništima stranih država i međunarodnih organizacija.
Član 30.
Vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada

naknada.
Član 31.
Vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način

njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korištenje, kao i postupak za

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe

odbrane zemlje.
Glava III
PRAVA I DUŽNOSTI PREDUZEĆA I DRUGIH PRAVNIH LICA
Član 32.
Na zahtev Ministarstva odbrane, preduzeća i druga pravna lica iz člana 33. ovog
zakona dužna su da prvenstveno proizvode predmete, odnosno vrše usluge od
posebnog interesa za odbranu zemlje.
Međusobna prava i obaveze preduzeća, drugih pravnih lica i Ministarstva
odbrane u vezi s proizvodnjom predmeta, odnosno vršenjem usluga iz stava 1.
ovog člana utvrđuju se ugovorom.
Vlada određuje predmete, odnosno usluge koji su od posebnog interesa za
odbranu zemlje.
Član 33.
Preduzeća i druga pravna lica koja proizvode predmete od posebnog značaja za

odbranu zemlje ili su osposobljena za takvu proizvodnju, ne mogu menjati
namenu proizvodno-tehnoloških celina, koje služe za proizvodnju tih predmeta,
bez saglasnosti Vlade, odnosno organa uprave.
Ako Vlada, odnosno organ uprave ne da saglasnost iz stava 1. ovog člana,
dužni su da preduzeću nadoknade stvarnu štetu koja je zbog toga nastala.
Preduzeća iz stava 1. ovog člana određuje Vlada.
Član 34.
Preduzeća u oblasti drumskog, železničkog, vazdušnog i pomorskog saobraćaja,

saobraćaja na unutrašnjim plovnim putevima i poštansko-telegrafsko-telefonskog
saobraćaja i drugi nosioci sistema veza dužni su da za vreme ratnog stanja,
stanja neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, kao i pri mobilizaciji
Vojske, prvenstveno vrše usluge koje naredi Ministarstvo odbrane. Za te usluge
preduzećima pripada naknada stvarnih troškova.
Vlada donosi propise o uslugama iz stava 1. ovog člana, načinu utvrđivanja
visine naknade stvarnih troškova za te usluge i njihovom plaćanju.
Član 35.
Pri projektovanju, izgradnji i rekonstrukciji investicionih objekata značajnih za

odbranu zemlje i izradi prostornih i urbanističkih planova, preduzeća i druga
pravna lica - investitori dužni su da se pridržavaju posebnih uslova i zahteva u
pogledu potreba odbrane zemlje.
Preduzeća i druga pravna lica koja pripremaju i izvršavaju prostorne i
urbanističke planove, ka i organi koji te planove donose, dužni su da u pogledu
potreba odbrane zemlje i zaštite od ratnih razaranja postupaju u skladu s
propisanim merama i zahtevima Ministarstva odbrane.
Vlada određuje vrste objekata ili pojedina objekte i prostorne i urbanističke
planove iz stava 1. ovog člana, postupak obaveštavanja o projektovanju, izgradnji
i rekonstrukciji tih objekata i način postavljanja zahteva.
Član 36.
Preduzeća i druga pravna lica koja se bave naučnoistraživačkim radom i

razvojem ili koja pripremaju naučno istraživačke i razvojne projekte, dužna su da

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
u svoje istraživačke i razvojne programe, na zahtev Ministarstva odbrane ili

samostalno, uključe i istraživanja značajna za odbranu zemlje i rezultate tih
istraživanja dostave Ministarstvu odbrane.
Podatke iz stava 1. ovog člana Ministarstvo odbrane može da koristi isključivo
za potrebe odbrane zemlje i da u tu svrhu odobri njihovo korišćenje.
Član 37.
Pri izboru, izgradnji i razvoju velikih tehničkih sistema u oblasti veza,

informatike, vazduhnog i železničkog saobraćaja, elektroenergetike,
vodosnabdevanja i drugim oblastima od interesa za odbranu zemlje, kao i pri
nabavkama tehničkih sredstava značajnih za funkcionisanje tih sistema,
investitori cu dužni da usklade te sisteme s potrebama odbrane zemlje i da o
svojim programima razvoja upoznaju Ministarstvo odbrane.
Ministarstvo odbrane može od investitora zahtevati da usklade sisteme iz stava
1. ovog člana s potrebama odbrane zemlje. Investitor je dužan da postupi po tom
zahtevu.
Vlada određuje sisteme i tehnička sredstva iz stava 1. ovog člana i propisuje

postupak obaveštavanja o izboru, izgradnji i razvoju tih sistema, nabavkama
tehničkih sredstava i postavljanju zahtev iz stava 2. ovog člana.
Član 38.
Prilikom standardizacije i tipizacije proizvoda, objekata i uređaja od posebnog

interesa za odbranu zemlje, organ nadležan za standardizaciju i tipizaciju dužan
je da ih prilagodi potrebama odbrane zemlje i, u vezi s tim, pribavi saglasnost
Ministarstva odbrane.
Uvoz i izvoz proizvoda, objekata i uređaja iz stava 1. ovog člana odobrava
Vlada.
Član 39.
Preduzeća i druga pravna lica koja upravljaju šumama sa posebnom namenom za

potrebe odbrane zemlje dužna su da, pri donošenju šumsko privredne osnove,
ispunjavaju zahteve koje im postavi Ministarstvo odbrane ili drugi organ koji
šumu koristi za potrebe odbrane zemlje.
Vlada proglašava šume s posebnom namenom za potrebe odbrane zemlje,
odobrava šumsko privredne poslove i ostvaruje nadzor nad radom preduzeća i
drugih pravnih lica koja upravljaju tim šumama.
Član 40.
Odredbe člana 25. o radnoj obavezi i čl. 27., 28., i 30. i 31. ovog zakona o
davanju materijalnih sredstava za odbranu zemlje odnose se i na preduzeća i
druga pravna lica.
Glava IV
PRAVA I DUŽNOSTI DRŽAVNIH ORGANA
1. Predsednik Republike

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Član 41.
Predsednik Republike, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane:

1. naređuje sprovođenje Plana odbrane zemlje;
2. komanduje Vojskom u miru i ratu;
3. utvrđuje vojno teritorijalnu podelu zemlje.
2. Vrhovni savet odbrane
Član 42.
Vrhovni savet odbrane:

1. usvaja Plan odbrane zemlje;
2. donosi odluke o upotrebi Vojske i o drugim pitanjima na osnovu kojih
Predsednik Republike komanduje Vojskom;
3. procenjuje moguće ratne i druge opasnosti za odbranu zemlje i bezbednost
zemlje;
4. utvrđuje potrebe opremanja i naoružanja za odbranu zemlje;
5. utvrđuje potrebe za uređenje teritorije za odbranu zemlje;
6. utvrđuje strategiju oružane borbe i pravila upotrebe snaga za odbranu zemlje i
vođenje rata;
7. odobrava osnove planova i programa obučavanja za odbranu zemlje i
osposobljavanja za rad na poslovima odbrane zemlje;
8. obavlja i druge poslove urvrđene zakonom.
Predsednik VSO stara se o sprovođenju odluka VSO.
O poslovima iz stava 1. ovog člana VSO obaveštava predsednika Skupštine RSK.
3. Vlada
Član 43.
Vlada:
1. izvršava zakone i druge propise i opšta akta Skupštine koji se odnose na
odbranu zemlje;
2. naređenje mere pripravnosti i opštu mobilizaciju;
3. u skladu sa Planom odbrane zemlje, organizuje pripreme građana, državnih
organa, preduzeća i drugih pravnih lica za odbrane zemlje;
4. utvrđuje kriterijume za raspoređivanje građana i normative materijalnih
sredstava za potrebe popune Vojske i druge potrebe odbrane zemlje;
5. donosi odluke i preduzima mere za rad državnih organa, preduzeća i drugih
pravnih lica za vreme vanrednog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i
ratnog stanja;
6. stara se o razvoju kapaciteta za proizvodnju predmeta naoružanja i vojne
opreme i o njihovom prometu;
7. stara se o obezbeđenju potrebnih materijalnih i financijskih sredstava za
izvršavanje Plana odbrane zemlje i za obezbeđivanje robnih rezervi za potrebe
zemlje u slučaju vanrednog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i ratnog
stanja, kao i potrebnih sredstava za finansiranje priprema u delatnostima od
posebnog značaja za odbrane zemlje;
8. organizuje zaštitu tehničko-tehnoloških sistema i sistema veza i naređuje mere
kripto zaštite i bezbednosti prenosa poverljivih podataka i informacija;
9. organizuje veze za potrebe državnih organa i režim njihove upotrebe za vreme
ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i vanrednog stanja;
10. organizuje Službu osmatranja i obaveštavanja za potrebe državnih organa;
11. obavlja i druge poslove u oblasti odbrane zemlje za koje je nadležna po
Ustavu i zakonu.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
4. Ministarstvo odbrane
Član 44.
Ministarstvo odbrane obavlja upravne i stručne poslove koji se odnose na

sprovođenje politike odbrane zemlje i ostvarivanje sistema odbrane, i to:
1. planiranje i pripremanje opšte mobilizacije, organizovanje priprema za odbranu
zemlje i izvršavanje drugih obaveza utvrđenih Planom odbrane zemlje;
2. planiranje, ostvarivanje i sprovođenje vojne obaveze i drugih obaveza građana
u odbranu zemlje i popuni Vojske;
3. uređivanje i pripremanje teritorije za potrebe odbrane zemlje;
4. obučavanje za odbranu zemlje i školovanje za rad na poslovima odbrane i
bezbednosti zemlje;
5. opremanje i naoružanje za potrebe odbrane zemlje;
6. naučnoistraživački rad od značaja za odbrane zemlje;
7. usklađivanje organizacije veza u zemlji i potrebama Vojske i pripremanje
opšteg režima upotrebe veza u slučaju ratnog stanja, stanja neposredne ratne
opasnosti i vanrednog stanja;
8. organizovanje i funkcionisanje ratnog režima plovidbe ha moru i unutrašnjim
plovnim putevima;
9. organizovanje veza i kriptozaštite za potrebe državnih organa i državnih
organizacija;
10. organizovanje i pripremanje kapaciteta za proizvodnju predmeta naoružanja i
vojne opreme i obezbeđivanje prioriteta proizvodnje za potrebe Vojske;
11. statistička istraživanja i evidencije od interesa za odbranu zemlje
12. druge uprave i stručne poslove u vezi sa sprovođenjem zakona, drugih
propisa i opštih akata Skupštine u oblasti odbrane zemlje koji su mu stavljeni u
nadležnost zakonom.
Član 45.
Ministarstvo odbrane obavlja inspekcijske poslove u bezi sa izvršavanjem zakona i

drugih propisa i planova i mera koji se odnose naročito na:
1. organizovanje i usklađivanje priprema za odbranu zemlje,

2. borbenu gotovost Vojske,
3. sprovođenje odluka i akata Predsednika Republike, Vrhovnog saveta odbrane i
Vlade,
4. ostvarivanje i usklađivanje organizacije veza u smislu člana 44. tačka 7. ovog
zakona.
Član 46.
U vršenju inspecijskih poslova iz člana 45. ovog zakona ovlašćena lica imaju i
dužnost:
1. da proveravaju pripreme i izvršenje mobilizacije, pripreme za odbrane zemlje i
sprovođenje odluka i mera Vlade i drugih nadležnih republičkih organa o tim
pripremama;
2. da narede otklanjanje neusklađenosti;
3. da obustave izvršenje mera ili radnji koje nisu u skladu s Planom odbrane
zemlje dok nadležni organ ne donese odluku o tome;
4. da pružaju stručnu pomoć organima čije pripreme kontrolišu i da o utvrđenom
stanju i preduzetim merama obaveste nadležne organe.
Kontrolisani organi su dužni da postupe po nalazima ovlašćenih lica inspekcijske
poslove.
Član 47.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ministarstvo odbrane obavlja poslove u vezi sa izgradnjom vojnih i drugih

objekata od posebnog značaja za odbranu zemlje i izgradnjom investicionih
objekata u vojnom krugu za potrebe Vojske.
Vlada donosi propise o pravima i dužnostima organa pri izgradnji objekata iz
stava 1. ovog člana, tehničkoj i drugoj dokumentaciji za te objekte, vođenju
potrebnih evidencija o izgradnji objekta, nadzoru nad izgradnjom i održavanju tih
objekata.
Član 48.
Radi izvršavanja zakona i drugih propisa koji se odnose na odbranu zemlje,

Ministarstvo odbrane može državnim organima i organizacijama, jedinicama
lokalne samouprave, preduzećima i drugim pravnim licima davati instrukcije za
obavljanje poslova koji se odnose na odbranu zemlje i vršiti nadzor nad
izvršavanjem propisa u toj oblasti, osim u poslovima iz delokruga drugih
republičkih organa i organizacija i tražiti izveštaje o izvršavanju propisa u oblasti
odbrane za čije se izvršavanje organi i organizacije odgovorni.
Državni organi, preduzeća i druga pravna lica iz stava 1. ovog člana dužni su da
postupe po instrukcijama i zahtevima Ministarstva odbrane.
5. Drugi državni organi
Član 49.
Državni organi i organizacije koji nisu navedeni u ovom zakonu ostvaruju svoja
prava i dužnosti u oblasti odbrane zemlje u skladu sa Ustavom i zakonom i
drugim propisima i izvršavaju obaveze utvrđene Planom odbrane zemlje i
odlukama Vlade o organizovanju priprema za odbranu.
Glava V
CIVILNA ODBRANA I ZAŠTITA
1. Osmatranje i obaveštavanje
Član 50.
Radi otkrivanja i praćenja svih vrsta opasnosti od ratnih dejstava i prirodnih i

drugih nesreća koje mogu ugroziti stanovništvo, Vojsku i materijalna dobra i radi
obaveštavanja i uzbunjivanja građana, državnih organa, preduzeća i drugih
pravnih lica o tim opasnostima u miru i ratu, organizuje se Služba osmatranja i
obaveštavanja.
Član 51.
Državni organi, preduzeća i druga pravna lica, koji se u okviru svojih delatnosti
bave osmatranjem i utvrđivanjem određenih pojava, a naročito
hidrometeorološke, vatrogasne i seizmološke službe, zdravstvene službe, službe

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
radiološke zaštite, službe u oblasti poljoprivrede, vodoprivrede, elektroprivrede,

pomorstva i druge službe, dužni su da Službi osmatranja i obaveštavanja i njenim
organima odmah dostavljaju podatke značajne za civilnu odbranu i zaštitu.
Elektroprivreda i vodoprivreda preduzeća i druga pravna lica koja koriste
hidrosisteme dužna su da, preko državnih organa nadležnih za uzbunjivanje
stanovništva na ugroženim područjima i da svojim sredstvima pružaju pomoć u
obaveštavanju i uzbunjivanju stanovništva.
Član 52.
Znaci za uzbunjivanje su jedinsveni za celu teritoriju RSK i sa njima se

stanovništvo mora blagovremeno upoznati.
Član 53.
Služba osmatranja i obaveštavanja popunjava se licima koja su obavezna da

učestvuju u jedinicama i organima civilne odbrane i zaštite.
Pripadnici Službe osmatranja i obaveštavanja nose jedinstvene oznake.
Član 54.
Propise o organizovanju i radu Službe osmatranja i obaveštavanja, obavezama

državnih organa, preduzeća i drugih pravnih lica u pogledu obaveštavanja u
smislu člana 51. ovog zakona i određivanju znakova za uzbunjivanje i oznakama
Službe osmatranja i obaveštavanja donosi Vlada.
2. Zaštita civilnog stanovništva
Član 55.
Građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica organizuju se,

pripremaju i učestvuju u zaštiti civilnog stanovništva i materijalnih i drugih
opasnosti u miru i ratu.
Član 56.
Sredstva za ličnu i kolektivnu zaštitu, oprema jedinica i organa za zaštitu

civilnog stanovništva, skloništa i drugi objekti namijenjeni za zaštitu i spasavanje
stanovništva, materijalnih i drugih dobara koje utvrdi Ministarstvo odbrane,
moraju odgovarati standardima za tu opremu, sredstva i objekte.
Član 57.
Radi lične zaštite od ratnih dejstava i drugih opasnosti, građani sami

obezbeđuju sredstva za ličnu zaštitu ako im takva sredstva nisu obezbeđena po
drugom osnovu.
Državni organi, preduzeća i druga pravna lica i građani koji su vlasnici
stambenih, poslovnih, javnih i drugih zgrada i objekata ili upravljaju njima,
obezbeđuju sredstva i opremu za kolektivnu zaštitu u tim zgradama i objektima.
Vlada utvrđuje liste sredstava za ličnu i kolektivnu zaštitu koja su dužni da
obezbede građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica, kao i vlasnici
zgrada i drugih objekata.
Član 58.
Radi zaštite od ratnih dejstava, državni organi, preduzeća i druga pravna lica, u
okviru svojih prava i dužnosti, dužni su da obezbede da se stanovništvo i
materijalna i druga dobra smeste u skloništa i druge objekte za zaštitu.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Pri izgradnji zgrada u gradovima i privrednim centrima, kao i u drugim

neseljenim mestima koja su, prema proceni nadležnog državnog organa mogla
biti cilj napada u ratu, državni organi, preduzeća i druga pravna lica, kao i građani
pri izgradnji zgrada u svojini, dužni su da obezbede izgradnju skloništa ili drugih
objekata za zaštitu stanovništva i materijalnih i drugih dobara.
Član 59.
Sredstva za skloništa i druge objekte za zaštitu, u smislu člana 58. stav 2. ovog
zakona, obezbeđuje investitor.
Visina sredstava iz stava 1. ovog člana određuje se prema investicionoj
vrednosti objekta i godišnjoj poreznoj stopi koju utvrdi nadležni organ.
2.1. Jedinice civilne zaštite
Član 60.
Jedinice civilne zaštite obrazuju državni organi, preduzeća i druga pravna lica, u
skladu s Planom odbrane zemlje, a mogu ih obrazovati i građani na dobrovoljnom
principu.
Jedinice civilne zaštite nemenjene su za zaštitu i spasavanje stanovništva i
materijalnih i drugih dobara od ratnih razaranja, prirodnih i drugih nesreća i
drugih opasnosti u miru i ratu na teritoriju za koju su obrazovane.
Jedinice civilne zaštite popunjavaju se licima koja su obavezna da učestvuju u
jedinicama i organima civilne zaštite i dobrovoljcima.
Jedinice civilne zaštite, ekipe i drugi oblici organizovanja koji se obrazuju radi
zaštite i spasavanja stanovništva, materijalnih i drugih dobara, kao i komunalna i
građevinska preduzeća i druga pravna lica uključuju se prema Planu odbranu
zemlje, u akcije zaštite i spasavanja od ratnih razaranja, prirodnih i drugih
nesreća i opasnosti u miru i ratu i postupaju po uputstvima organa nadležnih za
te poslove.
Član 61.
Propise o organizovanju i radu, opremanju i osposobljavanju jedinica civilne

zaštite i drugih oblika organizovanja zaštite civilnog stanovništva, kao i o
sprovođenju mera zaštite i spasavanja, donosi Vlada.
2.2. Jedinice civilne odbrane
Član 62
Za vreme ratnog stanja, a po potrebi, i u slučaju neposredne ratne opasnosti,

od lokalnog stanovništva mogu se organizovati straže, patrole i jedinice civilne
odbrane radi zaštite od napada na civilno stanovništvo i njegovu imovinu,
obezbeđenja objekata koji služe civilnoj nameni.
Jedinice iz stava 1. onog člana obrazuju se, po odluci Ministarstva odbrane, od

građana koji ne podležu vojnoj obavezi i vojnih obveznika koji nisu raspoređeni u
Vojsku, jedinice i organe unutrašnjih poslova, jedinice veze za potrebe državnih
organa i Službu osmatranja i obaveštavanja.
Odlukom iz stava 2. ovog člana uređuju se i organizovanje, rad, opremanje i
osposobljavanje jedinica civilne odbrane.
Pripadnici jedinica civilne odbrane i njihova oprema, sredstva i objekti moraju biti
vidljivo obeleženi međunarodnim znakom civilne zaštite.
Član 63.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Građani koji su uključeni u straže, patrole i jedinice civilne odbrane naoružanju

se lakim oružjem za održavanje reda i za samoobranu.
Član 64.
Stražama, patrolama i jedinicama civilne odbrane komanduju državni organi

nadležni za poslove civilne odbrane i zaštite.
Starešina Vojske na položaju komandanta bataljona ili višem položaju može
jedinicama iz stava 1. ovog člana davati posebne zadatke u pogledu odbrane i
zaštite civilnog stanovništva i materijalnih dobara i kutrolisati ih u zoni svoje
odgovornosti.
2.3 Evakuacija
Član 65.
U slučaju neposredne ratne opasnosti, ratnog stanja ili vanrednog stanja, u

skladu s Planom odbrane zemlje može se narediti evakuacija stanovništva,
odnosno pojedinih kategorija stanovništva (deca, starci i dr.) sa određenog dela
teritorije, kao i evakuacija državnih organa, preduzeća i drugih pravnih lica,
zajedno sa imovinom za koju to bude naređeno.
Član 66.
Evakuacija iz člana 65. ovog zakona naređuje Vlada i određuje teritorije za

razmeštaj evakuisanog stanovništva i imovine.
Evakuaciju civilnog stanovništva organizuju i sprovode državni organi nadležni
za poslove civilne odbrane i zaštite.
Evakuaciju na teritoriji ugroženoj ili zahvaćenoj ratnim dejstvima može narediti
starešina Vojske na položaju komandanta brigade, odnosno puka ili višem
položaju.
Član 67.
Vlada propisuje organizaciju i rad državnih organa i organizacija na teritoriji sa

koje je evakuacija izvršena.
Glava VI
BEZBEDNOST MERE ZAŠTITE
Član 68.
Građani, državni organi, preduzeća i druga pravna lica dužni su da

odgovarajućim merama štite tajne podatke o odbrani zemlje i izvršavaju
propisane i naređene mere za zaštitu tih podataka.
Tajnim podacima o odbrani zemlje, u smislu ovog zakona, smatraju se
dokumenti, podaci o borbenim i drugim materijalnim sredstvima, objektima,
merama i radnjama i drugi podaci čije bi otkrivanje moglo naneti štetu odbrani i
bezbednosti zemlje.
Vlada propisuje kriterijume za utvrđivanje podataka značajnih za odbranu
zemlje koji se moraju čuvati kao državna ili službena tajna, kao i obavezne mere
za njihovu zaštitu.
Predsednik Republike propisuje kriterijume za utvrđivanje podataka o Vojsci
koji predstavljaju vojnu tajnu, stepen vojne tajne i mere za njihovu zaštitu.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Državni organi, preduzeća i druga pravna lica dužni su da utvrde koji se podaci
od interesa za odbranu zemlje iz njihovog delokruga smatraju tajnim podacima i
da odrede mere i postupak za zaštitu tih podataka.
Član 69.
Tajni podaci o odbrani zemlje mogu se predati radi prenosa i prenositi

tehničkim sredstvima veze samo uz primenu mera kripto zaštite.
Član 70.
Ako to zahtevaju potrebe odbrane zemlje, građanima RSK i strancima ili samo
strancima može se ograničiti sloboda kretanja, boravka ili nastanjivanja u
pojedinim mestima i zonama (u daljem tekstu: zabranjene zone).
Vlada određuje zabranjene zone na kopnu i u unutrašnjim morskim vodama i
donosi propise o obeležavanju zabranjenih zona.
Član 71.
Radi bezbednosti ljudi, imovine i zaštite interesa odbrane zemlje za vreme

izvođenja vojnih vežbi, ministar odbrane može ograničiti slobodu kretanja na
određenom području na kome se vežba izvodi i , u saradnji s nadležnim organom,
odrediti mere za obezbeđenje tog područja.
Starešina Vojske na položaju komandanta brigade, odnosno puka ili višem
položaju može u ratu, u rejonu, zoni i na prostoru izvođenja i pripremanja
borbenih dejstava, privremeno ograničiti slobodu kretanja.
Član 72.
Zabranjeni su osmatranje, snimanje i pristup vojnim objektima i objektima koji

su određeni kao objekti od posebnog značaja za odbranu zemlje i rejonima tih
objekata na kojima se, bez saglasnosti Ministarstva odbrane, ne mogu graditi
drugi objekti.
Zabranjeni su osmatranje, snimanje i pristup u rejonima u kojima se premer i
istraživanje zemljišta mogu vršiti samo uz saglasnost Ministarstva odbrane.
Vlada određuje objekte, odnosno rejone iz stava 1. ovog člana i propisuje mere
za njihovu zaštitu, kao i način obeležavanja zabrane osmatranja, snimanja i
pristupa tim objektima i rejonima.
Član 73.
Radi zaštite interesa odbrane zemlje, Vlada može zabraniti zapošljavanje

stranaca u preduzećima i drugim pravnim licima koja su od posebnog značaja za
odbranu zemlje i zabraniti saradnju sa stranim licima.
Član 74.
Strana lica ne mogu na teritoriju RSK samostalno vršiti naučna i druga

istraživanja ili na drugi način prikupljati podatke u oblastima značajnim za
odbranu zemlje.
Državni organi, preduzeća i druga pravna lica koji vrše naučna i druga
istraživanja u oblastima značajnim za odbranu zemlje na teritoriju RSK zajedno
sa stranim licima ili za potrebe tih lica, ili, u saradnji sa stranim licima, daju

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
podatke značajne za odbranu zemlje, dužni su da prethodno pribave odobrenje

Vlada propisuje oblasti naučnih i drugih istraživanja i vrste saradnje iz stava 2.
ovog člana, kao i postupak i uslove za izdavanje odobrenja iz tog stava.
Član 75.
Na teritoriju na kojoj se nalaze vojni objekti ili drugi objekti namenjeni odbrani
zemlje ne mogu se vršiti istraživanja bez odobrenja Ministarstva odbrane.
Ministarstvo odbrane ukinuće rešenje o odobrenju izdato u smislu stava 1. ovog
člana ako nakladno utvrdi da to zahtevaju interesi odbrane zemlje.
Član 76.
Snimanje iz vazduha teritorije RSK za potrebe premera zemljišta, istraživanja i

prostornog uređenja i za druge potrebe privrede i nauke i razvijanje i
umnožavanje snimaka, osim odgovarajućih vojnih ustanova, mogu vršiti i
preduzeća i druga pravna lica koja za to ovlasti Vlada.
Stranim licima zabranjeno je snimanje iz vazduha teritorije RSK bez prethodne
saglasnosti Ministarstva odbrane.
Član 77.
Snimci teritorije RSK iz vazduha mogu se objaviti samo po odobrenju

Član 78.
Premer i istraživanje zemljišta (geodetski, geofizički, geološki, hidrološki i dr.) u

rejonima objekata od posebnog značaja za odbranu zemlje mogu vršiti vojne
ustanove, kao i preduzeća i druga pravna lica koja za to dobiju saglasnost organa
iz člana 75. stav 1. ovog zakona.
Radovi na premeru zemljišta u graničnom pojasu i priobalnom moru i radovi na
povezivanju sa odgovarajućim premerima susednih zemalja mogu se izvoditi
samo po odobrenju Ministarstva odbrane.
Član 79.
U kartografske i druge publikacije ne smeju se unositi podaci o vojnim objektima,

rejonima i drugim objektima iz člana 72. ovog zakona, kao ni drugi podaci koji su
od interesa za odbranu zemlje.
Vlada određuje podatke iz stava 1. ovog člana.
Član 80.
Vlada donosi propise o postupku za izdavanje odobrenja za snimanje iz vazduha

teritorije RSK za potrebe premera zemljišta i obalnog mora i za izdavanje
kartografskih i drugih publikacija.
Član 81.
Radi zaštite interesa odbrane zemlje, Vlada utvrđuje zadatke i poslove od

posebnog značaja za odbranu zemlje koje u državnim organima, preduzećima i
drugim pravnim licima treba stititi primenom posebnih mera bezbednosti, kao i
kriterijume za popunu radnih mesta na kojima se ti zadaci i poslovi obavljaju.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
5.
Odluka o proglasenju RSK
Na osnovu člana 9 . stav 2 . tačka 1. i člana 15. stav 2. Statuta Autonomne
Oblasti Krajina i člana 1. i 2. Odluke o sprovođenju Statuta SAO Krajine,člana
__________ Statuta Opštine _______________________________, Skupština
Opštine ________________ u funkciji dijela skupštine Srpske Autonomne Oblasti
Krajina, na sjednici Vijeća mjesnih zajednica od _____________, društveno-
političkog vijeća od ________ i Vijeća udruženog rada od __________ , donosi
STATUTARNU ODLUKU
o promjeni Statuta SAO Krajine
Član 1.
Stav 1. člana 1. Statuta SAO Krajine mijenja s i glasi: '' Srpske Autonomna Oblast
Krajina oblik je teritorijalne autonomije u sastavu Federativne Jugoslavije, u
okviru koje svi nastanjeni građani samostalno ostvaruju prava i ispunjavaju
dužnosti utvrđen Ustavom, državnim zakonima i Statutom SAO Krajine''.
U stavu 2. člana 1. brišu se riječi : '' U Ustavu Republike Hrvatske''.
Član 2.
U tački 7. i 8. stava 2. člana 6. brišu se riječi : ''Republike Hrvatske''.
U tački 11. stava 2. člana 6. i u stavu 3. brišu se riječi :'' Republiek Hrvatske!, a
umjesto njih stavlja riječ '' Federacije u odgovarajućim padežima ''.
Član 3.
U članu 9. stav 2. tačka 14. brišu se riječi '' Republike Hrvatske '' , a umjesto njih
stavlja riječ: '' Federacije '' .
U članu 9. stav 3. brišu se riječi : '' Saboru Republike Hrvatske '', a umjesto njih
stavljaju riječi : '' Skupštini Federacije ''
Član 4.
Ova Statutarna odluka o promjeni Statuta SAO Krajine stupa na snagu danom
proglašenja od strane Izvršnog vijeća SAO Krajine, a nakon što je usvoji većina
skupština opština udruženih u SAO Krajinu.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
6.
Odluka o proglasenju ratnog stanja
Na osnovu člana 78.stav 1. tačke 6. i 7. Ustava Republike srpske Krajine
(«Službeni glasnik "RSK" » broj 1/92)
ODLUKU O PROGLAŠENJU RATNOG STANJA
Član 1.
Proglašavam ratno stanje na celoj teritoriji Republike Srpske Krajine.
Član 2.
Ova Odluka stupa na snagu odmah.
Knin, 22.01.1993. g.
Broj:03-3-20/1/93
PREDSJEDNIK
Goran Hadžić s.r
PREDSEDNIK REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

KABINET PREDSEDNIKA
Str.pov.38-10
22.01.1993.g.
Na osnovu Ustava Republike Srpske Krajine , član 78.točka 5. i 6. a u cilju

odbrane od agresije RH:
PROGLAŠAVAM ratno stanje na celoj državnoj teritoriji Republike srpske Krajine,
NAREĐUJEM opštu mobilizaciju po Planu odbrane,
Oružane snage , vlade i svi državni organi će se u skladu sa Planom odbrane u

potpunosti i neprekidno angažovati na svojim zadacima u oblasti odbrane zemlje.
PREDSEDNIK REPUBLIKE
Goran Hadžić

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
7.
Naredba o povlacenju:
REPUBLIKA SRPSKA KRAJINA

VRHOVNI SAVJET ODBRANE
Knin, 4. august 1995. godine

16.45 časova
Broj: 2-3113-1/95.
Zbog novonastale situacije izazvane otvorenom opštom agresijom Republike
Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu i nakon prvih početnih uspjeha u odbrani
došlo je do ugrožavanja velikog dijela teritorije Sjeverne Dalmacije i dijela Like,
zbog toga
ODLUČUJEMO
1. Da se pristupi planskoj evakuaciji sveg za borbu nes - posobnog

stanovništva iz opština Knin, Benkovac, Obrovac, Drniš i Gračac.
2. Evakuaciju sprovoditi prema pripremljenim planovi-
ma pravcima koji izvode prema Kninu i dalje preko Otrića prema Srbu i Lapcu.
3. Za evakuaciju zatražiti pomoć od komande UNPROFOR Sektor "Jug" sa
sjedištem u Kninu.
Knin, 4.08.1995. godine
OVJERENO U GŠ SVK PREDSJEDNIK

U 17,20 sati 04.08.1995. godine REPUBLIKE
i zavedeno pod gore navedenim brojem. Mile Martić

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
8.
POSMATRAČKA MISIJA
EVROPSKE ZAJEDNICE
TIM 2
SPECIJALNI IZVJEŠTAJ
... u periodu od 7. do 22. avgusta tri tima PM EZ posmatrala su sistematsko
uništavanje, uglavnom spaljivanje, imovine na području bivše RSK. Gruba
procjena je da je između 60 i 80% imovine u bišem Sektoru jug potpuno ili
djelomično uništeno. Paljevine su sprovođene vrlo velikim intenzitetom od
strane uniformisanih vojnika RH po naređenju komande unutar područja koja
su striktno kontrolisana od strane hrvatske vojske i civilne policije.
PREOSTALI SRBI. Veoma je teško u ovom momentu procijeniti tačan broj
preostalih Srba u bivšem Sektoru jug. Ali nesigurna procjena je 2-5% od
nekadašnje populacije. Preostalo stanovništvo su većinom stari muškarci i
žene. Samo u štabu UN Sektora jug u Kninu možemo naći djecu i mlađe
ljude (uključujući vojnike) koji su pobjegli kod UN zbog nedostatka vremena
da odu u RS ili SRJ i zbog cjelokupnog tretmana.
Hrvatske vlasti odvode Srbe u dva takozvana Sabirna centra u Gospiću i
Zadru u svrhu evidentiranja. (Ali ovaj postupak još nije obuhvatio sve
ljude!). Tokom ovog vremena oni mogu odlučiti gdje žele živjeti u buduće.
Neke od njih su preuzeli rođaci Hrvati koji će voditi brigu o njima. Trenutno
poznati ili procijenjeni brojevi:
- oko 700 u Zadru i smješteni u školama

- oko 80 u Gospiću i isti broj ratnih zarobljenika u gospićkom zatvoru
- 710 u Kampu UN u Kninu
- procijenjeni broj od 50-100 ljudi više ili manje krije se u gradu Kninu
- nepoznat ali mali broj u ostalim selima širom zemlje.
ŽIVOTNI USLOVI U BIVŠOJ KRAJINI.
Iako je komadant kninske vojne oblasti objavio snažan poziv svim Srbima
na oslobođenom teritoriju obećavajući im hranu, prvu pomoć, posao ... takve
akcije i pogodnosti za Srbe nisu uočene. Jedina pomoć koju oni dobijaju je
od međunarodnih organizacija. Pitajući ljude za razlog ostanka uobičajeni
odgovori su: mi smo prestari da napustimo našu domovinu i ne želimo ništa
više.
Za vrijeme operacije Oluja sva stoka je odvedena ili ubijena i u sklopu
enormne pljačke i uništenja životni uslovi za ove ljude više ne postoje. Jedini
izuzetak od uništavanja su bile izabrane zgrade kao pravoslavne crkve,
škole, fabrike i zgrade korisne u budućnosti.
Puka je činjenica da su centri velikih gradova pošteđeni velikih razaranja kao
i zone blizu hrvatskih obalnih gradova, još uvijek traje određeno razaranje i
razaranje širokih razmjera čitavih zajednica u unutrašnjosti na koje ukazuju
različiti faktori. U ovom času je ispod svake sumnje da je paljenje čitavih
sela, pomoću benzina koji su dobavljali hrvatski vojni kamioni, namjerno
koordiniran i naređen proces odobren od najviših organa vlasti. Cilj nije ništa
drugo nego sprečavanje krajiških Srba da se vrate na svoja imanja i druga
dobra smještena izvan većih gradskih centara pod hrvatskom kontrolom.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ZAKLJUČAK
Etničko čišćenje je riječ često korištena u sukobu. Pojavljuje se u mnogo

različitih varijanti, a odgovorni su mnogi. Ono što je primjećeno od
posmatrača Evropske zajednice u posljednje dvije nedjelje nakon operacije
Oluja najbolje se može opisati kao čišćenje i efikasno sprečavanje povratka
Srba koji su uglavnom živjeli kao poljoprivrednici na tom području...
23. avgust 1995. godine Soren Liborijus
9.
THE INDEPENDENT
HRVATI PALE I UBIJAJU IZ OSVETE

U Kistanjama nailazim na etničko čišćenje krajiških Srba u punom jeku, sa
nagomilanim tijelima i poharanim zgradama.
Hrvatska vojska uništila je sve kuće u Kistanjama: male niske kuće,

dvospratnice, austro-ugarske zgrade od klesanog kamena, nagorjele ruševine
još uvijek okružene stablima čije je lišće potamnjelo od plamena. Niti jedan
Srbin neće se više vratiti ovdje.
U Đevrskama, susjednom selu, naišao sam na kuću koja je još uvijek gorjela,
a plamenovi lagano puzili po krovu. Hrvatska ima mnogo vremena da dovrši
etničko čišćenje regiona Krajine, sada kad je svjetska pažnja ponovo
zaokupljena bosanskim paklom.
Sela bez kuća, zemlja bez ljudi. Čudno je kako to sve prirodno izgleda,
prevrnuti automobili, odjeća razbacana po ulici, prazne konzerve piva koje su
ostavile hrvatske tobože elitne trupe, Budvajzer i Karlovačko svijetlo i
ponegdje konzerve Hajnekena razasute po baštama i putevima. U centru
Kistanja Hrvat je udario kamionom u spomenik te smrskao ćirilicom napisana
imena srpskih mučenika koji nisu mogli ni zamisliti - pošto su se suprostavili
Njemcima i njihovim saveznicima Hrvatima u II svjetskom ratu - da će njihov
identitet biti konačno izbrisan nakon pola stoljeća od pobjede civilizovanog
svijeta nad fašizmom.
Na drugoj strani Knina, na putu za Strmicu, Edvard Flin, iz UN tima za zaštitu

ljudskih prava i ja, naišli smo na tunel pun dima s druge strane napuštene
željezničke pruge za Bihać. "Hodaćemo polako jer moraš paziti na ono šta je
na putu", rekao je on pošto smo se lagano spuštali ka niskom željezničkom
mostu i naišli na potpuno novu dvospratnu kuću zahvaćenu plamenom.
Milju dalje zapuhnuo nas je smrad. Samo par dana prije Hrvati su se bavili
time da uklone raspadajuće tijelo srpskog vojnika koji je ubijen metkom u
potiljak par časova iza uspješnog hrvatskog oslobođanja Krajine prošlog
mjeseca. Vojnici UN-a nalaze oko Knina nedavno ubijenih srpskih civila i to u
omjeru šest dnevno. To se ne objavljuje, naravno, jer svijet posmatra
Sarajevo.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U Gruborima, prošle nedelje specijalne snage hrvatske vojske provele su tzv.

kampanju čišćenja u dolini Plavna. Kasnije su pripadnici UN-a pronašli dva
starija muškarca ubijena, jednog s metkom u potiljku a drugi sa prerezanim
grkljanom. Izvjesni hrvatski general Čermak objavio je da su Grubori bili
četničko uporište. Slijedećeg dana UN je našao još tri srpska leša, među
njima i leš žene od oko 90 godina.
Svaki put kada smo zaustavili automobil - na putu za Strmicu, u Kistanjama

ili Đevrskama - stiglo bi civilno ili auto hrvatske policije, a uniformisana lica bi
nas gledala zlovoljno ili pitala za razlog našeg prisustva. Nitko, poslije svega,
ne želi da objavljuje njihova ratna zlodjela - pa čak i da američki ambasador
po povratku u Zagreb izjavi da ovdje nema etničkog čišćenja.
U Orliću, 26. avgusta, dva posmatrača Evropske unije naišla su na tri

hrvatska vojnika koji su potpaljivali farmu. O kakvom se događaju radi
najbolje se vidi iz njihovog zvaničnog izvještaja. " Pokušali smo razgovarati
sa njima, ali jedan od njih je napunio oružje, govoreći da je vatra već juče
bila zapaljena. Bila je to savršena laž, pošto je vatra upravo bila zapaljena, ali
draže nam je bilo da pobjegnemo". Svako bi radije da pobjegne iz Krajine,
izuzev nekolicine preostalih Srba - možda samo 5% od ukupnog srpskog
stanovništva. Ali izvještaj Evropske unije iz Krajine od prošle nedjelje -
povjerljiv dokument koji sam u potpunosti pročitao - govori sam za sebe.
"Dokazi o zločinima, u prosjeku šest leševa dnevno, i dalje izranjaju, leševi

od kojih su neki svježi a neki raspadnuti, uglavnom su od stariji ljudi. Mnogi
su ubijeni metkom u potiljak ili su zaklani, ostali su unakaženi. Stariji civili iz
izoliranih područja, kako ljudi kažu, odnedavno se smatraju nestalim ili su
pritvoreni. Brojni (hrvatski) pozivi Srbima da se vrate, garancije o
građanskim pravima i pravima na imovinu, također stižu sa svih nivoa.
Međutim, srpski domovi i zemlja i dalje se pale i pljačkaju. Suprotno
zvaničnim izjavama kojim se optužuju Srbi koji su bježali i nekontrolisani
elementi, zločine su počinili hrvatska vojska, hrvatska policija i hrvatski civili.
Nismo primjetili pokušaje da se to zaustavi i sve ukazuje na politiku spržene
zemlje.
Istorija zahtijeva od svijeta da se prisjeti kako su Srbi palili kuće svojih

susjeda Hrvata kada su proglasili svoju nezavisnost od Hrvatske 1991. te
istjerali Hrvate koji su živjeli u Krajini sa identičnom namjerom; da bi ih
spriječili da se vrate. Ali naravno, Hrvatska - za razliku od tzv. i sada
nepostojeće Republike Srpske Krajine - želi da se pridruži Evropskoj uniji, želi
da se njene trupe obuče po evropskom standardu (Amerikanci su im već
pomogli) i želi da bude dio evropske demokratije. I Hrvatska može slobodno
tražiti pomoć od Evropske unije za obnovu škola i kuća koje njene "elitne"
trupe pale u žestini etničkog čišćenja.
4. septembar 1995. godine Robert Fisk
10.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
PAD REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE I

POSMATRAČKA ULOGA UN-a
... (L57A/R57A) Od 135.000 Srba koji su živjeli u južnom sektoru, UN je
ustanovio da je ostalo samo oko 2.000. Svi koji su bili u mogućnosti pobjegli
su u strahu do sada tradicionalnih posljedica pobjede u ovoj zemlji. Značajno
je da je plan Hrvatske vojske uključivao i odredbu o momentalnom uklanjanju
dokaza borbi i razaranju, uključujući uklanjanje poginulih i ranjenih od
granatiranja, čišćenje ulica u području Knina i Drniša gdje je pripremljeno
precizno kontrolisano TV emitovanje i novinarsko izvještavanje. Iza ove
maske mi smo još uvijek nailazili na ratni haos i etničko čišćenje, dva
mjeseca kasnije, od trenutka kad je borba završena.
(L58/R58) Hrvatska vojska počinje sistematsko pljačkanje sela i gradova,

uključujići spaljivanje zgrada i usjeva, zatim obijesno ubijanje i neograničenu
pljačku stoke. Nedjeljama hrvatska vojska i specijalne snage policije su
ulazile po drugi put u neka mjesta. Spaljivali su kuće koje su već bile potpuno
uništene. Moj hrvatski kolega, general Čermak mi je stalno govorio da oni
vrše čišćenje da bi bili sigurni da je područje očišćeno od četnika. To je
izgleda uključivalo ubijanje do posljednjeg srpskog terorističkog psa.
(L59A/R59/A) Postojala je očigledna metoda u razaranju. Ponekad su to bili

teško naoružni kordoni specijalne policije i misteriozne vatre u toku noći,
drugi put su to bili vojnici na dnevnom svijetlu koji kao da su željeli
dobrodošlicu gledaocima s kamerama.
(L60/R60)Tu su i izvještaji civilne policije UN-a o batinanju i pojedinačnom

ubijanju ali kao što sam već rekao jedna strana hrvatske vojske uspjela je u
tom, da gotovo niko nad kim bi se moglo počiniti nasilje nije ostao. Ipak,
sistematsko pljačkanje sela i ono malo preostalog stanovišta nastavilo se
nedjeljama. Čak i udaljenija sela i poljoprivredna imanja su bila planski
uništena, isključujući svaku mogućnost opstanka na toj zemlji za preostale
Srbe ili za one koji bi mogli razmisliti o Tuđmanovom javnom pozivu za
povratak.
(L65/A/R65A) Sedma brigada hrvatske vojske, Pume, koja je prva stigla u

Knin, počela je pljačkanje ispred moje komadne, baš kad su njihove vođe
stajale na kapiji govoreći mom potčinjenom puk. Andreju Lesliju da su oni
disciplinovani profesionalci čije su trupe pod strogom kontrolom. Ovaj video
je tada snimljen...
12.10.1995. KOMANDANT UN ZA SEKTOR

JUG
BRIGADNI GENERAL
Alan Forand

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
11.
UJEDINJENE NACIJE A/50

GENERALNA SKUPŠTINA 03.11.1995.
PEDESETA SJEDNICA
STANJE LJUDSKIH PRAVA U PRETHODNOJ JUGOSLAVIJI -

HRVATSKA
2. Povrede ljudskih prava koje su se dešavale nakon operacije Oluja
... 23. Na osnovu do sada prikupljenih dokaza, vidi se da su povrede ljudskih

prava i humanitarnog prava koje su počinjene tokom i nakon operacije Oluja
obuhvatili:
a) ubijanje civila u povlačenju;

b) artiljerijska vatra iz teškog naoružanja kojom su gađani ciljevi u gradovima
bez vojnog značaja, uključujući i stambena naselja u Glini i Kninu;
c) ubijanje preostalih srpskih civila;
d) nezaštićenost preostalih pripadnika manjinskog stanovništva, koje uglavnom
čine ovisni o drugima, stari, fizički i mentalno hendikepirani, kao i duševni
bolesnici. Ovim grupama lica nedostaju slijedeći oblici zaštite i brige:
odgovarajuća policijska zaštita, lične dokumenta, osnovne životne namirnice,
osnovna zdravstvena zaštita, pravo na penziju i ostali oblici pomoći. Pored toga,
lica koja nisu prijavljena, ne mogu da podnesu zahtjeve da se ponovo spoje sa
svojim porodicama;
e) prijetnje i maltretiranje koje nad srpskim manjinskim stanovništvom
sprovode hrvatski vojnici i policajci, kao i hrvatsko civilno stanovništvo;
f) masovno paljenje kuća u vlasništvu Srba koji su pobjegli;
g) masovno pljačkanje srpskih kuća koje vrše hrvatski vojnici, policajci i civili;
h) zauzimanje kuća koje pripadaju srpskom stanovništvu, a u nekim
slučajevima i deložacija Srba koji su ostali.
3. Ubijanje civila
... 24. Osoblje na terenu Centra za ljudska prava je primilo brojne izvještaje o
ubijanjima, bez vojne potrebe, koja su se de šavala u bivšem Sektoru jug i
sjever kako za vrijeme, tako i nakon završetka vojne operacije, kada je
hrvatska vojska pre uzela kontrolu u regionu. Predstavnici UN su otkrili preko
120 tijela, a izvještaji o ubijanjima su bili posebno brojni na području Knina.
Prema dobijenim informacijama, uobičajeni način ubistva je bio ispaljivanje
metka u potiljak ...

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Zagreb, 4. kolovoza 1995. godine
12.
TIME
EVROPA
ZLOČINI HRVATSKE
HRVATI ISKORISTILI AMERIČKI NAČIN IZJEDNAČENJA

TERENA DA BI ISTJERALI SRPSKU MANJINU
... ono što je stajalo iza američke politike podrške Hrvatskoj je da izjednači
igralište kojim su vojno dominirali Srbi sa svojim zalihama oružja. Ali,
neposredan rezultat je bio etničko čišćenje širokih razmjera koje je počinila
hrvatska vojska u područjima uzetim silom, naročito u Krajini. "Granatirali su
civile da bi uništili volju Srba za borbu", prisjeća se kanadski pukovnik Andrej
Lesli, šef štaba UN-a smještenog u krajiškom gradu Kninu kada je Hrvatska
započela avgustovski napad. "Znali su da nema vojnika u nijednom od ovih
gradova." Pa ipak, više od 2.000 granata palo je samo na Knin tokom prvog
dana. "Za 24 časa", kaže Lesli, "Knin je pao sa 35.000 stanovnika na 500 živih i
500 mrtvih. Potom su potpuno opljačkali grad", dok je većina stanovništva u
strahu pobjegla.
Hrvatski zvaničnici, iako priznaju uništavanje širom Krajine, pripisuju to
Hrvatima izbjeglicama koji su bili bijesni kada su se vratili i našli svoje kuće
uništene od strane Srba. Oni koji su bili svjedoci ovom haranju, kažu da su to
bili ljudi u uniformama, a ne civili.
"Ponašanje hrvatskih vojnika je bilo užasno", kaže Lesli. "To mora da je bila
vladina politika."
Kao posljedica vojne akcije, nekih 170.000 Srba pobjeglo je iz Krajine te
sedmice u najvećem etničkom čišćenju otkako su ratovi na Balkanu počeli 1991.
Danas ne više od 7.000 Srba, uglavnom starijih žive u Krajini. Mnogi se kriju.
"Tražimo životinje ili tragove stopala u snijegu" kaže Soren Fisk, radnik Crvenog
krsta iz Danske. "Ne izlaze iz svojih popaljenih domova. Ne kupaju se. Ne čiste
kuće. NJihove porodice su pobjegle. Samo sjede i čekaju da umru."
11. mart 1996. godine Džejms

Džekson

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
HRONIKA REPUBLIKE SRPSKE

KRAJINE
1989. GODINA
28.02. U Kninu održan srpski miting upozorenja

O1.04. U Osijeku eksplodirala bomba ispod prozora Dopisništva "Politike".
08.07. U Kistanjama održana Osnivačka skupština SKDa "Zora"
09.07. Na Dalmatinskom Kosovu, kod crkve Lazarice, obilježena 600-godišnjica
Kosovske bitke. Po nalogu hrvatskih vlasti prekinut je kulturno umjetnički
program. Uhapšeno je 20 Srba i sprovedeno u šibenski zatvor.
11.07.Uhapšen Jovan Opačić, predsjednik SKD_a "Zora", što je bio signal
upozorenja za srpski narod.
25.11.0držana Druga osnivačka skupština SKD_a "Zora" u Plavnu. Tek poslije ove
skupštine vlasti su dozvolile registraciju.
1990. GODINA
04.0l.Predsjednik KUD "Zora" Jovan Opačić potpisao protestno pismo povodom

fizičkog napada na književnika Zdravka Krstanovića.
07.01. Trojica maloljetnika li Šibeniku provalili u Pravoslavnu crkvu Presvete
Bogorodice,
uzeli zastavu SPC i zapalili na Tvrđavi Sv. Ane.
13.01.U Topuskom formiran Inicijativni odbor za osnivanje SKUD "Sava Mrkalj."
15.01.Republički sekretarijat za pravosuđe i upravu SRH odobrio upis Srpskog
kulturnog društva "ZORA" u registar društvenih organizacija.
22.01.Hrvatska i slovenačka delegacija napustile 14. Vanredni kongres SKJ
30.01.U Donjem Lapcu (Motel Kamensko), održan politički skup na kojem se
razgovaralo o političkom organizovanju srpskog naroda. Skupom je rukovodio
akademik Jovan Rašković. Zaključeno je da se osnuje politička stranka koja će biti
povezana s nekom strankom u Srbiji opšte jugoslavenske orijentacije. Spomenuto
je vezivanje za najavljenu Demokratsku stranku Srbije.
03.02.U Beogradu održana Osnivačka skupština Demokratske stranke Srbije.
11.02.U Vojniću održana Osnivačka skupština Jugoslavenske samostalne
demokratske stranke. Za predsjednika je izabran mr Mile Dakić, za
potpredsjednike: dr Milan Vujnović i ing. Mirko Zorić, za generalnog sekretara
Vukašin Zorić.
15.02.0držan Zbor Srba u Karlovcu. Prilazi s Korduna su bili blokirani. Do sukoba i
fizičkih obračuna došlo je u Cerovcu i na Slunjskim Brdima. Na Zboru su govorili:
Miloš Vučković i Milić Knežević.
17.02.U Kninu formirana Srpska demokratska stranka. Za predsjednika je izabran
akademik Jovan Rašković.
18.02.U Zagrebu osnovan ogranak Jugoslavenske samostalne demokratske
stranke. Za predsjednika je izabran dr Milan Galogaža.
24.02.U Zagrebu, predsjednik HDZ-a dr Franjo Tuđman izjavio: "Nezavisna
Država Hrvatska nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
povijesnih težnji hrvatskog naroda".

26.02.U Srbu osnovan Mjesni odbor SDSa. Za predsjednika je izabran David
Rastović
04.03.0držan miting srpskog naroda na Petrovoj gori. Govorili su: Dmitar
Obradović, predsjednik SO Vrginmost, Dušan Pekić, general pukovnik Jandre
Bjelivuk i Milka Kufrin, predstavnica SUBNORa Hrvatske.
07.03.U Rijeci održana osnivačka skupština Narodne radikalne stranke, kao
ogranak iste
stranke u Beogradu, čiji je predsjednik Veljko Guberina. .
09.03.U Zagrebu u prostorijama Kulturno informativnog centra akademik Jovan
Rašković predstavio Srpsku demokratsku stranku. Za predsjednika zagrebačkog
ogranka SDSa izabran je advokat VladoIvković.
17.03.U Topuskom formirano SKUD "Sava Mrkalj". Govorili su Nebojša Devetak,
Anđelko
Anušić, Jovan Radulović, Stanko Korać i drugi. Za predsjednika je izabran Mile
Bosnić
Pokrenuta je inicijativa o izdavanju "Srpskog glasa".
l8.03.U Benkovcu, na Osnivačkoj skupštini HDZa, Boško Čubrilović uperio pištolj
plašljivac u Dr Franju Tuđmana. Ovaj incident je zaoštrio međunacionalne odnose
u Hrvatskoj.
24.03.U Glini osnovan Opštinski odbor SDSa. Za predsjednika je izabran Petar
Kralj. Govorio je akademik Jovan Rašković.
25.03.Prethodne noći u Iloku nepoznate osobe oštetile 17 nadgrobnih srpskih
spomenika.
31.03.Na zidovima pravoslavne crkve u Splitu osvanule parole: "Pravoslavni
gubite se !" i " Kurvini sinovi".
10.04.U Kninu donesena Odluka o zaključivanju Dogovora o udruživanju opština
dalmatinskog područja i osnivanju Koordinacije, što je značilo početak srpskog
autonomnog organizovanja
20.04.U Kninu održan predizborni miting komunista i socijalista na kojem je
govorio
Borislav Mikelić, član CK SKJe.
22.04.0držan prvi krug višestranačkih izbora u Hrvatskoj. Najveći broj glasova
dobiva HDZ. U Kninu SDS osvaja 83% glasova za odbornička mjesta i 3
poslanička mjesta u Saboru Hrvatske (Jovan Opačić, Dušan Zelenbaba i Radoslav
Tanjga).
06.05.0držan drugi krug višestranačkih izbora u Hrvatskoj. Pobijedila je antisrpski
opredeljena HDZ, na čelu s dr Franjom Tudmanom, koja je osvojila 41,5%
glasova.
18.05.U Benkovcu izboden nožem Miroslav Mlinar, predsjednik Mjesnog odbora
SDS, poslije čega su zamrznuti odnosi sa Saborom Hrvatske.
Na godišnjoj skupštini "Solidarnosti" u Beogradu Vuk Drašković izjavio: "Još
jednom apelujemo na razum Hrvata i pozivamo ih da se uljude".
06.06.S0 Knin donijela Odluku o pokretanju inicijative za formiranje Zajednice
opština Sjeverne Dalmacije i Like.
10.06.U Vukovaru osnovan Opštinski odbor SDSa. Govorio je dr Jovan Rašković.
27.06.S0 Knin donijela Odluku o formiranju Zajednice opština Sjeverne Dalmacije
i Like.
01.07. Na Dalmatinskom Kosovu, kod crkve Lazarice, proglašena Zajednica
opština Sjeverne Dalmacije i Like.
03.07. Radnici SUPa Knin poslali protestno pismo Saveznom i Republičkom SUPu
da ne prihvataju "šahovnicu" za svoj simbol.
Privremeno predsjedništvo ZO Sjeverne Dalmacije i Like uputilo poziv svim
opštinama u kojima je većinsko srpsko stanovništvo da se priključe ZO Like i
Dalmacije.
05.07.U Knin došli predstavnici SUPa Šibenik da "urazume" miliciju da moraju
prihvatiti "šahovnicu". Narod i radnici SUPa Knin. na čelu s Milanom Martićem,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
održavaju miting podrške svojoj miliciji, oko zgrade Stanice javne bezbjednosti.
Odlučeno je da se odbace svi pritisci uvođenja srbofobične simbolike u Kninu.
14.07.Počeli "Dani srpske kulture u Kninskoj Krajini", koji su trajali do 28. jula.
Na Kninskoj tvrđavi je posebno zapažen govor Matije Bećkovića.
25.07.U Srbu održan Veliki srpski sabor na kojem su govorili: akademik Jovan
Rašković, Jovan Opačić, mr Mile Dakić i dr Milan Babić. Usvojena je Deklaracija
o.suverenosti i autonomiji srpskog naroda i Odluka o formiranju Srpskog
nacionalnog vijeća.
Sabor Hrvatske donio Odluku da "šahovnica" postaje državni simbol Republike
Hrvatske. Ovo je izazvalo nezadovoljstvo srpskog naroda jer su pod tim simbolom
u vrijeme Nezavisne Države Hrvatske klana srpska djeca i srpsko civilno
stanovništvo.
27.07.U Okučanima održana Osnivačka skupština SDSa.
08.08.Skupština SFRJ usvojila amandmane na Ustav po kojima se uvodi
višestranački sistem. 10.08.U Vinkovcima Molotovljevim koktelom zapaljena
knjižara Branke Erić.
l3.08.Predsjednik Predsjedništva SFRJ Borisav Jović primio delegaciju Srba iz
Knina u kojoj su bili Milan Babić, David Rastović i Bogoljub Popović.
I7.08.MUP Hrvatske poslao policajce u više srpskih opština Sjeverne Dalmacije i
Like s ciljem da oduzmu oružje rezervnog sastava milicije i onemoguće pripreme i
sprovođenje prvog srpskog plebiscita. Srbi su odgovorili podizanjem barikada.
Predsjednik SO Knin dr Milan Babić proglasio ratno stanje, zbog učestalih
hrvatskih napada na srpski narod i zavođenja državnog terora.
24.08.Za člana Predsjedništva SFRJ iz Hrvatske izabran, umjesto Stipe Šuvara,
Stjepan Mesić. 27.09.Počeli srpski nemiri na Baniji zbog pokušaja dislokacije
naoružanja teritorijalne odbrane iz milicijskih stanica. Specijalne jedinice MUPa
Hrvatske hapse 360 Srba. Srbi Petrinje se sklanjaju u kasarnu JNA. Dramatični
događaji su trajali do 30. septembra. 30.09.Srpsko nacionalno vijeće, na osnovu
plebiscita, proglasilo srpsku autonomiju.
03.10.Blokirani su svi cestovni prilazi prema Kninu, a obustavljen je i željeznički
saobraćaj.
22.10.Jugoslavenska samostalna demokratska stranka podnijela tužbu Raselovom
sudu protiv Republike Hrvatske i njenog vrhovništva zbog priprema genocida nad
srpskim narodom u Hrvatskoj.
U oktobru održan sastanak u manastiru Krupi, kod Obrovca. Učestvovali su
predstavnici TO Obrovca, Knina, Benkovca, Donjeg Lapca, Gračaca i predstavnici
SDSa. Predloženo je formiranje vlastite krajiške oružane sile, čemu su se
suprotstavili Milan Babić i Pero Štikovac.
20.12.Skupština opštine Vojnić usvojila Zaključak o neprihvaćanju Nacrta Ustava
Republike Hrvatske u kojem srpski narod gubi istorijsku poziciju političkog
naroda.
21.12.Srpsko nacionalno vijeće i Privremeno predsjedništvo Zajednice opština
Sjeverne Dalmacije i Like usvojili Statut SAO Krajine i proglasili Srpsku
Autonomnu Oblast Krajinu.
22.12.Hrvatski sabor u Zagrebu usvojio Ustav kojim je srpski narod u Hrvatskoj
stavljen u poziciju nacionalne manjine.
26.12.Skupština Slovenije proglasila samostalnost ove republike.
Statut SAO Krajine usvojile SO: Knin, D.Lapac, Gračac,Obrovac,Benkovac,
Korenica i Vojnić.
1991. GODINA

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
04.01 .Izvršno vijeće SAO Krajine formiralo SUP Krajine. Za sekretara je

imenovan Milan Martić. U Zagrebu osnovano Vijeće za zaštitu ustavnog poretka
RH u kojeg su imenovani: Josip Manolić, Stjepan Mesić, Žarko Domljan, Milan
Ramljak, Franjo Gregorić, Martin Špegelj, Josip Boljkovac, Franjo Golem i Hrvoje
Šarinić.
Simo Rajić podnio ostavku na funkcije: potpredsjednika Sabora, predsjednika
Saborskog odbora za pravosuđe i upravu i zastupnika u Saboru Hrvatske.
07.01. U Šidskim Banovcima formirano Srpsko nacionalno vijeće za Slavoniju,
Baranju i Zapadni Srem.
08.01. Predsjednik SAO Krajine dr Milan Babić obavijestio Sabor i Vladu Hrvatske
da predstavnici opština SAO Krajine neće dolaziti u Zagreb.
09.01. Predsjedništvo SFRJ donijelo Odluku kojom se naređuje rasformiranje svih
paravojnih formacija u Jugoslaviji. Hrvatska i Slovenija odbile sprovođenje ove
odluke.
10.01.Predsjednik Izvršnog vijeća opštine Glina i predsjednik SO Kostajnica
razgovarali u Zagrebu, suprotno stavovima predsjednika SAO Krajine.
Srpsko nacionalno vijeće i Izvršno vijeće SAO Krajine podržali Naredbu
Predsjedništva SFRJ o razoružanju svih paravojnih formacija.
12.01.U Titogradu osnovano Udruženje Srba iz Hrvatske. Za predsjednika je
izabran Velimir Radinović. Skup je pozdravio u ime CK SK Crne Gore Drago
Šofran izjavivši: "Bilo šta da se dogodi, Knin nije bio niti će biti sam".
Povodom hapšenja petorice građana srpske nacionalnosti u Karinu, Izvršno vijeće
i Predsjedništvo SO Obrovac zatražili zaštitu od JNA.
Opštinski odbor SDS Karlovac uputio javni protest povodom napada na člana
SDSa Iliju Šaulu. Počela koncentracija hrvatske policije na granicama SAO
Krajine. Mjestimično je došlo do otvaranja vatre između hrvatske policije i srpskih
seoskih straža.
17.0 1. Ustavni sud Jugoslavije osporio Odluku Vlade Republike Hrvatske o
plaćanju posebnih taksa na imovinu građana koji žive u Srbiji.
MUP Hrvatske formulisao stav da svi policajci potpišu posebnu izjavu ako žele
dobiti lični dohodak. To je bio način masovnog otpuštanja s posla za policajce
srpske nacionalnosti. U 01 sat počeo rat između SAD i Iraka vazdušnim napadom
SAD.
U Obrovcu održan srpski protesni miting na kojem je govorio akademik Jovan
Rašković i upozorio da : "Prijetnje i hapšenja Srba nisu osnova za zajednički
život"
U Šibeniku uhapšena ekipa RTV Beograd (Krste Bijelić, Tefik Zujović i Damjan
Popadić). Uhapšeni su i trojica advokata: Radomir Kužet, Milan Dupor i Savo
Štrbac.
U Vukovaru se sastali ministri unutrašnjih poslova Hrvatske i Srbije: Josip
Boljkovac i Radmilo Bogdanović.
19.01.Dobrica Ćosić izjavio u Kruševcu: "Ideja o konfederaciji Jugoslavije je
vulgarno i političko lukavstvo"
21.01. U nekim selima Korduna izvršen referendum za izdvajanje srpskih sela iz
opština Karlovac i Duga Resa.
Stanovnici Okučana se izdvojili referendumom iz sastava opštine Nova Gradiška i
pripojili opštini Pakrac.
22.01..Bezbjednosni organi JNA uhapsili Đuru Dečaka zbog ilegalnog uvoza oružja
u Hrvatsku. U Beogradu vođeni razgovori između Slobodana Miloševića i Alije
Izetbegovića. Istaknuta
je puna saglasnost da se sačuva Jugoslavija.
23.01.Savezni sekretarijat za narodnu odbranu izdao saopštenje da će JNA
razoružati sve paravojne formacije, ako to odmah ne učine vlasti u Hrvatskoj.
Predsjednik Srbije Slobodan Milošević u Beogradu razgovarao s predsjednikom i
potpredsjednikom Srpskog nacionalnog vijeća dr Milanom Babićem i mr Milom
Dakićem. 24.01.Vojne vlasti uhapsile veći broj lica li Hrvatskoj koja su
osumnjičena da su naoružavali paravojne formacije u Hrvatskoj.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U Beogradu razgovarale delegacije Srbije i Slovenije na čelu sa Slobodanom

Miloševićem i Milanom Kučanom.
Predsjednik Hrvatske dr Franjo Tuđman izjavio na sjednici Hrvatske vlade da će
Sabor suspendovati sve savezne propise.
25.01.Predsjedništvo SFRJ izdalo saopštenje o obaveznoj demobilizaciji rezervnog
sastava milicije u Hrvatskoj. Istog dana je emitovan film o ilegalnom uvozu oružja
u Hrvatsku pod vodstvom Martina Špegelja, ministra odbrane Republike Hrvatske.
Sobranje Makedonije usvojilo Deklaraciju o nezavisnosti Republike Makedonije.
U Beogradu razgovarale delegacije Hrvatske i Srbije, koje su predvodili dr Franjo
Tuđman i Slobodan Milošević.
U Sarajevu razgovarale delegacije Bosne i Hercegovine i Crne Gore, koje su
predvodili Alija Izetbegović i Momir Bulatović.
Srpsko nacionalno vijeće Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema uputilo zahtjev i
podršku Slobodanu Miloševiću da svi Srbi ostanu u jednoj državi.
26.01.U Borovu Naselju pronađen mrtav krunski svjedok o ilegalnom uvozu
oružja u Hrvatsku, Zvonko Ostojić, koji je u filmskoj emisiji teško optužio HDZ I
Martina Špegelja. Predsjednik Srpskog nacionalnog vijeća dr Milan Babić izjavio
da je kapitulirala lažna demokratska politika HDZa.
Ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Josip Boljkovac izjavio: "Mi ćemo upotrebiti
sva sredstva i oružje i Srbi više nikada u Hrvatskoj neće biti ono što su bili dok
bude nas". 28.01.Martin Špegelj izjavio da Hrvatska neće sprovesti Odluku
Predsjedništva SFRJ od 9.
1. 1991. godine. .
30.01.U Ljubljani razgovarale delegacije Crne Gore i Slovenije koje su predvodili
Momir Bulatović i Milan Kučan.
Alija Izetbegović izjavio u Sarajevu, da ako se izdvoje Slovenija i Hrvatska, da će
organizovati referendum u Bosni i Hercegovini o izdvajanju ili ostajanju Bosne i
Hercegovine u sastavu Jugoslavije.
31.01.Vojni sud u Zagrebu izdao nalog za privođenje Martina Špegelja zbog
ilegalnog uvoza oružja.
Predsjednik Srpskog nacionalnog vijeća dr Milan Babić izjavio u intervju u
"Politici" da dok postoji HDZ da se politička kriza u Hrvatskoj ne može riješiti
mirnim putem i da srpskohrvatski odnosi ne mogu biti u nadležnosti MUPa
Hrvatske.
U Splitu najavljeno formiranje "Ustaške mladeži". Radnik Splitskog brodogradilišta
Velimir Ronkulin izjavio: "Došlo je vrijeme da se skine hipoteka zločinstva sa
imena ustaša". Stranka demokratskih promjena u Zagrebu dala saopštenje u
kojem ističe da ne prihvata da
je Martin Špegelj politički odgovoran, a ako jeste da odgovara samo Hrvatskom
saboru. Predsjednik Hrvatske vlade Josip Manolić izjavio da Martin Špegelj neće
biti hapšen.
01.02.Jedanaest zastupnika Sabora Hrvatske srpske nacionalnosti: Dalmacije,
Like, Korduna, Banije i Slavonije napustilo učešće u radu Sabora Hrvatske.
Predsjednik Predsjedništva SFRJ Borisav Jović uputio telegram Franji Tuđmanu u
kojem kaže da će se "u sprovođenju Naredbe Predsjedništva Jugoslavije ići do
kraja".
02.02.U Kninu održan protestni miting zbog ugroženosti srpskoga naroda u
Hrvatskoj, pod naslovom" Za slogu i jedinstvo svih Srba", na kojem je
prisustvovalo oko 20.000 ljudi. Govorili su: Jovan Opačić, Zdravko Zečević, Marko
Atlagić, David Rastović, Velibor Matijašević, Mirko Rađen i Ljubica Šolaja.
03.02.U Gospiću održan protestni miting srpskoga naroda, pod naslovom: "Miting
svih Srba Like i svijeta". Prisustvovalo je oko S.OOO ljudi. Govorili su: Rade
Čubrilo i dr Nikola Varićak.
U opštini Vrginmost organiziran referendum o priključenju SAO Krajini.

U Lipiku održano zasijedanje Regionalne skupštine SDSa za područje Slavonije i
Baranje ( 26 opština ).

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
04.02.U Karlovcu srpski stanovi, u toku protekle noći obilježeni krstićima, što je
izazvalo srpski revolt i zabrinutost.
Republički sekretar za unutrašnje poslove Srbije Radmilo Bogdanović izjavio: "
Srbija će voditi računa o svom narodu, ma gde živeo i radio".
05.02.Predsjednik Hrvatske dr Franjo Tuđman odgovorio na pismo Borisava
Jovića u kojem kaže, da Martin Špegelj može odgovarati samo Vladi Hrvatske.
06.02.Predsjednik SDSa BiH dr Radovan Karadžić, na konferenciji za štampu
izjavio: "Hrvatski državotvorci izgleda ne mogu da zamisle svoju državu bez
genocida".
06.02.Vojo Nenadić uložio sredstva s Jugopetrolom i preuzeo benzinsku pumpu u
Kninu.
08.02.U Beogradu zasjedalo Predsjedništvo Jugoslavije. Predstavnik Hrvatske nije
doputovao, a predstavnik Slovenije napustio sjednicu. Milošević je izjavio: "O
Jugoslaviji treba da odlučuju oni koji u njoj žele da ostanu, a ne oni koji hoće da
je napuste".
10.02.0bjavljena vijest da Vatikan namjerava dati Hrvatskoj kredit od 4 milijarde
dolara da pomogne HDZ i raspad Jugoslavije.
11.02.U Kninu odlučeno da će se mijenjati imena ulica. Predloženo je da se
glavna Ulica maršala Tita zove Ulica kralja Petra Prvog Oslobodioca.
12.02.MUP Hrvatske pokušao uspostaviti milicijsku stanicu na Plitvicama, alije u
tome spriječen.
15.02.Redarstvenici Hrvatske okupirali Plitvice. Sekretar SUPa Krajine Milan
Martić zatražio da odmah napuste područje Korenice. To je zatražilo i
Predsjedništvo Jugoslavije, pa su se redarstvenici povukli.
16.02.U Donjem Lapcu usvojena Deklaracija o položaju i pravima srpskog naroda
u Hrvatskoj.
17.02.Karlovac blokirala hrvatska policija u kojem je trebalo održati protestni
miting srpskog naroda.
18.02.Predsjednik i sekretar SDSa u Karlovcu, Momir Lazić i Nikola Vučinić
privedeni u
stanicu policije na informativni razgovor. .
19.02.U Kninu održan miting na kojem je govorio akademik Jovan Rašković.
21.02. Sabor Hrvatske donio Odluku da savezni zakoni ne važe u Hrvatskoj.
U Zagrebu počelo zasijedanje Sabora Hrvatske na kojem su suspendovani svi
savezni zakoni koji nisu u skladu s Hrvatskim ustavom.
25.02.Pred Komisijom za ljudska prava UN u Ženevi govorio predsjednik SAO
Krajine dr Milan Babić.
26.02.Srpsko nacionalno vijeće Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema usvojilo
Deklaraciju o suverenoj autonomiji srpskog naroda.
Vojni tužilac JNA podigao optužnicu protiv ministra odbrane Hrvatske Martina
Špegelja za krivično djelo oružane pobune.
28.02.U Kninu, Srpsko nacionalno vijeće i Izvršno vijeće SAO Krajine usvojili
Rezoluciju o razdruživanju Republike Hrvatske i SAO Krajine, koja ostaje u državi
Jugoslaviji. Akademik Jovan Rašković iz Knina preselio za Beograd, gdje je
izabran za direktora Naučno istraživačkog centra "Sv. Sava".
Na sjednici SO Knin vođena žestoka polemika o nazivu ulica. Donesena je i
Odluka da se prekine s uplaćivanjem osnovnog poreza na promet Republici
Hrvatskoj.
Skupština opštine Kostajnica smijenila predsjednika Vinka Miočevića i
predsjednika Izvršnog vijeća Nikolu Rajčića
Jovan Opačić izjavio u Kninu: "Demokratija, koja se pravi samo za jedan narod i
to na račun drugih naroda, nije ništa drugo nego fašizam".
Održan zbor Srba u Plaškom, na kojem je rečeno: "Nećemo šahovnicu na srpskoj
glavi". Govorili su Nikola Medaković i Miloš Vučelić. Donesena je Odluka o
izdvajanju Mjesne zajednice Plaški iz sastava opštine Ogulin i priključenju SAO
Krajini.
0l.03.Predsjednik SAO Krajine dr Milan Babić održao konferenciju za štampu u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Međunarodnom
pres centu Beograd. Izjavio je da srpski narod SAO Krajine želi ostati u Jugoslaviji
i da nema sukoba s akademikom Jovanom Raškovićem.
Na konferenciji za štampu u Novom Sadu predstavnici SNV Slavonije; Baranje i
Zapadnog Srema objelodanili Deklaraciju o proglašenju SAO Krajine Slavonije,
Baranje i Zapadnog Srema. Istaknuto je da u koliko prestane postojati Jugoslavija
ili ako se preobrazi u skup zajedničkih država, da će srpska autonomija ući u
sastav matične države srpskog naroda.
Predsjednik SDSa akademik Jovan Rašković izjavio da nije bio na proglašenju
razdruživanja SAO Krajine i Hrvatske, ali da to pozdravlja i da je u Kninu bio sa
srcem. Dodao je da bi Krajina mogla imati velike neprijatnosti, čak dotle da
oružjem brani svoj suverenitet.
02.03.Sukob hrvatske policije i srpskog naroda u Pakracu. Zbog nasilja održane
su brojne demonstracije u srpskim opštinama, a posebno u Pakracu i Dvoru na
Uni. Istoga dana u Pakrac su ušle i jedinice JNA, a intrevenisalo je i
Predsjedništvo Jugoslavije. Mupovci su se povukli, ali su ostavili pustoš u zgradi
SO Pakrac i u Vladičinom dvoru.
03.03.Na Ušću, u Beogradu održan miting za mir i slobodan život. Otvorio ga je dr
Mihajlo Milojević. Govorili su: Gordana Rujević, Dušan Matković, Radovan Pankov
i Antonije Isaković.
U hrvatskom selu Kijevo, kod Knina hrvatski civili napali automobil u kojem su bili
predsjednik Izvršnog vijeća SO Knin, Veljko Popović i predsjednik Vijeća
udruženog rada Nebojša Mandinić.
U Karlovcu, kristalna dvorana Hotela Korana, održan javni protestni skup srpskih
intelektualaca iz Banije, Korduna, Gorskog kotara i Bele Krajine. Govorilo se o
položaju srpskog naroda kroz istoriju u Hrvatskoj i u novonastalim okolnostima.
Uvodno su govorili: Uroš Funduk, Jovo Bižić, Jovica Radojčić, Janko Veselinović i
drugi.
04.03.U Pakracu boravili članovi Predsjeništva SFRJ: Stipe Mesić, Nenad Bućin i
Bogić Bogićević. Bili su prisutni: savezni sekretar za unutrašnje poslove Petar
Gračanin, ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Josip Boljkovac i načelnik Štaba
5. vojne oblasti general potpukovnik Praščević.
Borci l.hrvatskog korpusa NOV u Zagrebu održali skup (oko 500 prisutnih) na
kojem su istakli da niko nema pravo na rasprodaju Jugoslavije.
O5.03.Policija SAO Krajine uklonila barikade koje su postavili Hrvati sela Kijeva.
U Karlovcu boravio američki konzul Majki Ainik. Vodio je razgovore s
predstavnicima HDZa i SDSa.
Hrvatski specijalci zaposjeli most na rijeci Savi kod Jasenovca.
06.03.U Zagrebu Franjo Tuđman najavio formiranje Odreda narodne zaštite.
06.03.Predsjednik Hrvatske vlade Josip Manolić uputio protestnu notu
predsjedniku Srpske vlade u kojoj se odbacuju stavovi vlade Srbije o događajima
u Pakracu.
Uspostavljena direktna autobusna linija Janjevo - Zagreb kojom mladi Janjevci
odlaze u redove MUPa Hrvatske.
Predsjednik Hrvatske stranke prava Dobroslav Paraga dostavio službeni zahtjev
Saboru Hrvatske da se posmrtni ostaci dr. Ante Pavelića prenesu iz Madrida u
Zagreb.
07.03. Noću 6. na 7. marta u Daruvaru eksplozivom raznesen kiosk "Politike".
Forum Srba Bele krajine, Gorskog kotara, Korduna, Banije, Pokuplja i Žumberka
istakao da Vojna krajina nikada nije bila hrvatska zemlja.
U Splitu formirana stranka Nezavisna Država Hrvatska.
11.03.Patrijarh Pavle posjetio Pakrac.
14.03.Predsjedništvo SFRJe, poslije trodnevne rasprave nije usvojilo, Prijedlog
Štaba vrhovne komande JNA o podizanju borbene gotovosti JNAe. Protiv su
glasali: Janez Drnovšek, Vasil Tupurkovski , Stjepan Mesić i Bogić Bogićević. Time
je Jugoslavija gurnuta u kaos međunacionalnog i vjerskog rata.
Masovno okupljanje naroda oko zgrade SO Vrginmost Narod, predvođen s SDS-

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
om traži smjenu predsjednika Dmitra Obradovića i zabranu unošenja šahovnice

na područje opštine Vrginmost.
Delegacija SDSa Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema pregovarala s Franjom
Tuđmanom u Zagrebu.
I5.03.Predsjednik SO Sinj Jerko Vukas razgovarao u Kninu s Milanom Babićem.
U Kostajnici izabran predsjednik SO Vaso Obrenović.
16.03.U Gračacu formiran SDS Krajine, čime je akademik Jovan Rašković i
formalno prestao biti glavnim liderom SDS na području SAO Krajine, kojeg je
formirao Nenad Bućin podnio ostavku na članstvo u Predsjedništvu Jugoslavije
zbog nemirenja s procesima svjesne razgradnje Jugoslavije. Istoga dana ostavke
su podnijeli Borisav Jović i Jugoslav Kostić. Oni su izjavili da više ne žele
učestvovati u radu Predsjedništva SFRJ.
U Zagrebu održan miting protiv svađa i podjela. Govorila je Miljana Jakelić,
predsjednica 10 SK PJ.
16.03.Član Predsjedništva SFRJ Stipe Mesić izjavio "Ova zemlja mora biti savez
suverenih država."
17.03.Prosvjetni radnici SAO Krajine u Kninu zaključili daje zvanični jezik u SAO
Krajini srpskohrvatski.
U Zagrebu održan 1. kongres Socijal demokratske stranke Hrvatske na kojem je
zaključeno da ova stranka podržava otcjepljenje od Jugoslavije.
Predsjednik SDS BiH dr Radovan Karadžić izjavio: Vrijeme je da se svi Srbi i sve
srpske stranke ujedine na poslu spašavanja srpske budućnosti.
18.03.Skupština opštine Knin, na osnovu Rezolucije o razdruživanju Republike
Hrvatske i SAO Krajine, koju su donijeli Srpsko nacionalno vijeće i Izvršno vijeće
SAO Krajine, donijela Odluku o primjeni zakona i drugih propisa na području SAO
Krajine. Odlukom je precizirano da se u SAO Krajini primjenjuju zakoni i propisi
savezne države i SAO Krajine. Na istom zasijedanju je donesena i Odluka o
odvajanju od Republike Hrvatske.
Na konferenciji za štampu SPS u Beogradu, akademik Mihajlo Marković i Vladimir
Štambuk istakli, da je Srbija za modernu federaciju.
Na vanrednoj sjednici SO Knin, dr Milan Babić izjavio, da će SAO Krajina priznati
Republiku Hrvatsku, ako ona prizna SAO Krajinu.
Srpsko nacionalno vijeće za Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem najavilo
razdruživanje s Republikom Hrvatskom.
09.03.Sve opštine SAO Krajine potvrđuju Rezoluciju o razdruživanju s Republikom
Hrvatskom.
General Stevan Mirković u Prokuplju izjavio da u Jugoslaviji neće biti građanskog
rata.
20.03.Na vanrednim sjednicama SO Benkovac i Obrovac usvojene su odluke o
izdvajanju
iz sastava Hrvatske. Rečeno je: Narod Krajine koristi prirodno pravo na
samoopredeljenje kao akt samozaštite i odgovornosti prema sebi i zemlji u kojoj
živi.
Na inicijativu SKD Prosvjeta u Zagrebu ponovo osnovan Privrednik koji je prestao
radom 1947. godine. Zaključeno da će mu biti osnovni zadatak da objedini kapital
Srba u Hrvatskoj i da ga plasira u razvoj srpskih nerazvijenih krajeva.
21.03.Na konferenciji za štampu u Kninu dr Milan Babić rekao da će Srbi Krajine
ići svojim putem. Babić je kritikovao Vuka Draškovića rekavši: "Izjavom daje
izdvajanje Krajine opasan i nepromišljen potez Vuk Drašković je još jednom
pokazao lažno srboljublje i od SPO ćemo tražiti da se izjasni o izjavi svoga lidera".
23.03.S0 Vojnić donijela Odluku o izdvajanju iz sastava Hrvatske.
26.03.Evropska zajednica objavila Deklaraciju u kojoj je rečeno da "Ujedinjena i
demokratska Jugoslavija" ima najbolje šanse da se integriše u Evropu.
U Zagrebu, američki parlamentarci, koji su došli u organizaciji Helsinške komisije
za ljudska prava, razgovarali s predstavnicima Srba iz Hrvatske. S američke
strane bili su: Denis Dekosini, Helen Delić Bentli, Robert Doran, Bob Maks Even,
Bil Ričardson i Kej Šo. Srpsku stranu su zastupali predstavnici SDSa. akademik

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Jovan Rašković, Lazar Macura, Petar Džakula, Ilija Sašić i Milan Vujnović,
predstavnici JSDSa: mr Mile Dakić, potpredsjednik SNV SAO Krajine i Vukašin
Zorić, generalni sekretar JSDS, kao i dvojica intelektualaca iz Zagreba: Simo Rajić
i dr Drago Roksandić.
U Zagrebu završena istraga protov Željka Ražnjatovića Arkana, Dušana Bandića,
Zorana Stefanovića i Dušana Carića, koje optužnica tereti za za pripreme oružane
pobune u Hrvatskoj.
Kraj rudarskog okna u Modrinom Selu, kod Knina, eksplodiralo 500 kg dinamita,
što je nanijelo veliku štetu okolnim selima.
Skupština opštine Dvor na Uni donijela Odluku o izdvajanju iz Republike Hrvatske.
27.03.U Kninu boravio ministar za Srbe van Srbije Stanko Cvijan Predsjednik SAO
Krajine dr Milan Babić uputio otvoreno pismo dr Franji Tuđmanu, u kojem kaže da
je veoma iznenađen, da kao domaćin sastanka u Splitu nije pozvao predsjednika
SAO Krajine.
28.03.U Splitu održan prvi od šest najavljenih sastanaka predsjednika
jugoslavenskih republika. Uoči sastanka učesnici su dali kratke izjave: Milošević:
"Dogovor, ali ni na čiju štetu", Tuđman: "Samo konfederacija ili miran razlaz",
Bulatović: "Split- početak raspleta", Kučan: "Ubrzati postupke u razdruživanju",
Izetbegović: "Jugoslavija može opstati bez Slovenije, ali ne bez Hrvatske",
Gligorov: "Izbjegavati oštre i jednostrane ocjene"
U Novoj Pazovi održan zbor podrške otcjepljenju SAO KIajine. Govorili su Jovan
Rašković, Mirko Jović, Milan Paroški i Miroljub Pavlović. Rašković je rekao:
"Stvaranje SAO Krajine je gromobran koji i dalje stoji i pod kojim se Srbi lagodno
i zaštićeno osjećaju ".
29.03.Skupština opštine Knin donijela zaključak da se u posjetu Knina pozove
predsjednik Srbije Slobodan Milošević.
31.03.Specijalci MUPa Hrvatske napali srpske položaje na Plitvicama, što se može
smatrati početkom hrvatsko srpskog rata.
Donesena Odluka u Borovu Selu o prisajedinjenju: Slavonije, Baranje i Zapadnog
Srema Republici Srbiji.
02.04.lzvršno vijeće SAO Krajine donijelo Odluku o prisajedinjenju SAO Krajine
Republici Srbiji i o raspisivanju referenduma.
06.04.Specijalci MUPa Hrvatske ponovili napad na srpski Pakrac.
12.04.lzvršno vijeće SAO Krajine raspisalo referendum srpskog naroda za 12. maj
za prisajedinjene Srbiji.
16.04.Sastanak Milošević - Tuđman u Karađorđevu, gdje se razgovaralo o
specijalnim temama nedostupnim za javnost.
17.04.Skupština opštine Knin, donijela Odluku o izmjeni i dopuni Odluke o
sprovođenju Statuta SAO Krajine.
30.04.U Kninu održana konstituirajuća sjednica Skupštine SAO Krajine. Za
predsjednika je izabran poslanik iz Gline Velibor Matijašević.
02.05.Srbi Borova Sela odbili napad specijalaca MUPa Hrvatske. Poginulo je 13
hrvatskih specijalaca.
Ubijen komandir hrvatske policijske stanice u Polači (Benkovac) Franko Lisica iz
Bibinja.
03.05. Hrvatske vlasti uništile u ;Zadru oko 350 srpskih kuća i lokala, bila je to,
tako zvana "kristalna noć"
05.05.Franjo Tuđman u Trogiru pozvao hrvatski narod na pobunu protiv JNA.
06.05.HDZ organizovao demnostracije protiv JNA u Splitu. Ubijen je vojnik Saša
Gešovski, a slika davljenja vojnika Svetlanča Naceva obišla svijet.
HDZ počeo prikupljati potpise za uskraćivanje boravka članova SDS u Šibeniku:
Jovanu Raškoviću, Branku Popoviću i Marku Dobrijeviću.
U tvornici elektrodai ferolegura u Šibeniku zatraženo da radnici srpske
nacionalnosti potpišu dokumenat o lojalnosti Republici Hrvatskoj, što je izazvalo
nezadovoljstvo i napuštanje posla.
09.05.Predsjedništvo SFRJ donijelo Odluku o postavljanju JNA između teritorije s
većinskim srpskim stanovništvom i ostalih dijelova Hrvatske.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
12.05.Sproveden referendum na području SAO Krajine o prisajedinjenju Republici

Srbiji. 15.05.Stjepan Mesić nije izabran za predsjednika SFRJ.
19.05. U Hrvatskoj održan referendum o odcjepljenju Hrvatske od Jugoslavije.
28.05.Na stadionu NK "Zagreb" izvršena smotra Zbora narodne garde Hrvatske.
Savezna država nije reagovala.
29.05.Skupština SAO Krajine izabrala prvu vladu SAO. Krajine na čelu s dr
Milanom Babićem i proglasila Statut SAO Krajine.
01.06. "Vjesnik" objavljuje da je "slučaj Mlinar" režirao Jovan Rašković i da je
Mlinar dobrovoljno glumio žrtvu koju kolju.
05.06.0rgani bezbednosti u Splitu uhapsili vinovnike zločina, davitelje Svetlanča
Nanceva i ubice Saše Gešovskog.
17.06.Hrvatska stranka prava usvojila Lipanjsku povelju u kojoj se traži obnova
Nezavisne države Hrvatske na cjelokupnom povijesnom i etničkom prostoru sa
istočnim granicama Subotica - Zemun - Drina - Sandžak - Boka Kotorska.
21.06.Državni sekretar SAD Džejms Bejker na kraju posjete SFRJ izjavio da SAD
podržavaju cjelovitu i demokratsku Jugoslaviju.
24.06. U Banja Luci potpisan Dogovor o privrednoj, političkoj i kulturnoj saradnji
SAO Krajine i ZO Bosanske Krajine.
25.06.Hrvatska i Slovenija proglasile potpunu državnu nezavisnost.
26.06.Upad specijalaca MUPa Hrvatske u Glinu. Srpske snage izvršile napad na
policijsku stanicu.
Savezno izvršno vijeće izdalo Naredbu o zabrani uspostavljanja republičkih
graničnih prelaza unutar teritorija SFRJ. Savezni SUP i JNA su zaduženi za
provedbu Naredbe. 27.06.Jedinice TO Slovenije napale jedinice i kasarne JNA.
Počeo je kratkotrajan rat kojeg je JNA izgubila uz znatne žrtve.Skupština SAO
Krajine dopunila Vladu na sjednici u Bosanskom Grahovu. Milan Martić je
postavljen za minista odbrane što on nije prihvatio. To je početak stalnih
nesporazuma između njega i Babića koji će prerasti u trajnu netrpeljivost i
nesreću za RSK.
U Bosanskom Grahovu održana zajednička sjednica skupština SAO Krajine i
Bosanske Krajine. Usvojena je deklaracija o ujedinjenju.
0l.07.Pod pritiskom Evropske zajednice Predsjedništvo SFRJ izabralo Stjepana
Mesića za predsjednika SFRJ koji će na ovoj dužnosti biti do 5. decembra.
04.07.Hrvatske policijske snage, preko područja Vrginmosta ušle u Topusko.
06.07.Hrvatske oružane snage napale srpsko stanovništvo u Staroj Tenji.
11. 07.Željeznička pruga minirana na tri mjesta između Benkovca i Škabrinje.
18.07.Predsjedništvo SFRJ donijelo odluku o povlačenju JNA iz Slovenije.
22.07.Pokušaj hrvatskih snaga da okupiraju Plaški, ali su odbijene.
27.07.Srpske snage protjerale snage MUPa Hrvatske iz Gline.
01.08.Franjo Tuđman pozvao Hrvate da budu spremni na opšti rat. Otpočele su
borbe u Dalju, Erdutu, Osijeku, Dardi, Vukovaru i Kruševu.
03.08.U Dalju srpske oružane snage izvršile masovni zločin nad civilnim
stanovništvom.
04.08.Na Šarčevom raskršću, kod Kmjaka, nepoznata lica iz zasjede ubila trojicu
hrvatskih policajaca, što je doprinjelo daljnjem zaoštravanju međunacionalnih
odnosa.
17.08.Hrvatske snage napale Srbe u Mirkovcima.

20.08.Vlada SAO Krajine donijela Odluku da se uspostavi jedinstven sistem TO
Krajine, kao dijela oružanih snaga SFRJ.
21.08. Tenkovske jedinice Kninskog korpusa stigle u neposrednu blizinu Zadra.
Uslijedila je Naredba iz Beograda da se obustave daljnja napredovanja.Jedinice
Novosadskog korpusa oslobodile Beli Manastir.
22.08.Hrvatske oružane snage izvršile genocid nad Srbima u Grubišnom Polju,
Pakracu i Daruvaru.
Hrvatske oružane snage upale u sela opštine Caprag, na Baniji: Kinjačku,
Bestrmu, Brđane i Čakale. Tom prilikom je ubijeno 15 srpskih civila.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
23.08.JNA i TO Slavonije i Baranje oslobodile Baranju i stigle do Osijeka.

0l.09.Ratno vazduhoplovstvo JNA zaplijenilo avion ugandske kompanije sa
tovarom naoružanja za Hrvatsku. Uhapšen je organizator toga posla Anton Kikaš.
03.09.Predstavnici 12 zemalja Evropske zajednice u Hagu dogovorili da bivši
ministar Velike Britanije lord Karington bude koordinator mirovne konferencije o
Jugoslaviji. Vodile se borbe oko Masleničkog mosta.
04.09.Hrvatske oružane snage počinile stravičan zločin nad Srbima u Gospiću.
Mnogi su ubijeni i spaljeni ili obješeni na bandere.
05.09.Papa Jovan Pavao II pozvao 800 miliona katolika da mole za spas
Hrvatske.
07.09.Počela Međunarodna konferencija u Hagu o Jugoslaviji.
09.09.U Bosanskoj Otoci uhapšen Milan Martić. Hrvatska je zahtjevala njegovo
izručenje, ali je uz posredovanje JNA pušten i prebačen u Knin.
11.09.Vođene jake borbe oko Skradina i Masleničkog mosta.
13.09.Hrvatske snage kod Karlovca zarobile generala JNA Milana Aksentijevića i
grupu oficira.
15.09.Kod Gospića poginuo Đorđe Božović - Giška, legendarni komandant Srpske
dobrovoljačke garde.
16.09.S područja Poligona Cerovac povučena 580. artiljerijska brigada JNA.
21.09.Hrvatska policija izvršila masakr nad 13 rezervista JNA na Koranskom
mostu kod Karlovca.
25.09.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 713. o uvođenju embarga na
isporuke oružja za područje Jugoslavije.
03.10.Krnje Predsjedništvo SFRJ proglasilo neposrednu ratnu opasnost.
04.10.U Hagu dato saopštenje o dogovoru da se problem Srba SAO Krajine
rješava u Potkomitetu za nacionalne manjine.
Hrvatska artiljerija prvi put tukla Vojnić.
05.10. Vođene žestoke borbe u blizini Osijeka, Nove Gradiške, Siska, Pakraca i
Dubrovnika. S područja Korduna otputovala Loznička brigada.
08.10.Sabor Hrvatske donio Odluku o raskidu državotvorne veze s Jugoslavijom i
proglasio državnu samostalnost Hrvatske.
Proglašena potpuna samostalnost Republike Slovenije. Dat je rok da se JNA
povuče do 18. oktobra.13.10. Na područje Korduna došla 9. zaječarska brigada
JNA, pod komandom potpukovnika Mome Momčilovića.
16.10. Vlada Republike Hrvatske dala rok JNA da se povuče s područja Hrvatske
do 10. novembra. 16. 1O.Predsjednik SAO Krajine dr Milan Babić donio Ukaz o
proglašenju Zakona o osnivanju Privredne komore SAO Krajine.
18.1O.U Hagu predložena deklaracija o Jugoslaviji, prema kojoj se republike SFRJ
smatra
ju suverenim i međunarodno priznatim državama.
29.10.Ministri inostranih poslova Evropske zajednice u Briselu odlučili da se uvedu
ekonomske sankcije Srbiji ako do 4. novembra ne prihvati predloge lorda
Karingtona.
02.11.Formirane tri kordunaške brigade (2. za Vojnić, 3. za Slunj, 4. za
Vrginmost ).
03 .11.Hrvatske snage protjerale Srbe Zapadne Slavonije iz 18 srpskih sela.
04. 11.Realizirana akcija izvlačenja Kasarne " Logorište " iz Karlovca uz gubitke
od 26 mrtvih i 67 ranjenih vojnika.
08.11.Ministri Evropske zajednice na sjednici u Rimu donijeli Odluku da se uvedu
sankcije prema Jugoslaviji.
09.11.Predsjedništvo SFRJ uputilo zahtjev Savjetu bezbjednosti o hitnom
upućivanju mirovnih snaga u Jugoslaviju.
18.11. Vlada SAO Krajine donijela Odluku po kojoj se snage međunarodne
zajednice mogu razmjestiti samo na linije razgraničenja.
Poslije višemjesečnih borbi jedinice JNA zauzele Vukovar.
21.11.Američki ambasador Voren Zimerman odogovornost za krizu u Jugoslaviji
pripisao Srbiji i JNA.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U Kninu Skupština SAO Krajine smijenila predsjednika Velibora Matijaševića, dipl.

ekonomistu i izabrala za novog predsjednika Milu Paspalja, iz Gline.
23.11.U Ženevi Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Veljko Kadijević dogovorili
prekid rata i dali saglasnost na Vensov plan.
27.11.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 727 na osnovu zahtjeva vlade
Jugoslavije o slanju mirovnih snaga u Jugoslaviju.
28.11.Na sektoru Cetingrada, pod nerazjasnjenim okolnostima, poginuo
komandant 2. kordunaške brigade potpukovnik Tomislav Ranković, koji se
zalagao se za stvaranje autohtone krajiške vojske i protiv šverca i korupcije.
02.12.Savjet ministara Evropske zajednice odlučio da ekonomske sankcije budu
uvedene samo prema Srbiji i Crnoj Gori.
05.12.Hrvatski Sabor opozvao Stjepana Mesića iz Predsjedništva Jugoslavije.
Mesić je tada rekao: "Mislim, da sam obavio zadatak. Jugoslavije više nema!"
19.12.Ustavotvorna skupština SAO Krajine u Kninu usvojila Ustav i proglasila
Republiku Srpsku Krajinu. Za prvog predsjednika izabran je dr Milan Babić.
Premijer SFRJ Ante Marković podnio ostavku.
23.12.Savezna Republika Njemačka priznala Sloveniju i Hrvatsku.
26.12.1z pravca Karlovca, prema Turnju i Kamenskom vojska i policija Hrvatske
krenula u ofanzivu s ciljem da se probiju kroz Utinjsku dolinu za Vrginmost i
Vojnić. Borbe su vođene 3 dana u kojima je poginuo veliki broj hrvatskih vojnika.
1992. GODINE
03.01.U Sarajevu potpisan Sporazum o angažovanju snaga UN na području

Jugoslavije.
08.01.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 727 o slanju predhodnice
međunarodnih snaga u Jugoslaviju.
Predsjednik Republike Srbije Slobodan Milošević uputio otvoreno pismo
predsjedniku Republike Srpske Krajine dr Milanu Babiću, na koje je Babić javno
odgovorio 12. januara.
13.01. Vatikan priznao Hrvatsku i Sloveniju.
15.01.Evropska Zajednica priznala Sloveniju i Hrvatsku.
17.01.Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve izdao Saopštenje o pravu
srpskog naroda na samoopredeljenje.
27.0I.Pregovori između predstavnika RSK i Maraka Guldinga u Kninu završili
bezuspješno.
30.01.U Beogradu počela trodnevna sjednica krnjeg predsjedništva SFRJ,
predstavnika Srbije i Republike Srpske Krajine. Babić i njegova Vlada nisu dali
saglasnost na Vensov plan. Umjesto Babića suglasnost je dao predsjednik
Skupštine RSK Mile Paspalj 2. februara. Na sjednici krnjeg Predsjedništva
delegaciju RSK general Blagoje Adžić nazvao bagrom. Predsjednik Rusije Boris
Jeljcin najavio da će Rusija priznati Sloveniju i Hrvatsku.
03.02.U Kninu održan masovni zbor podrške Milanu Babiću zbog odbijanja da
potpiše Vensov plan.
04.02.Butros Gali izjavio da na teritorij i pod zaštitom UN neće važiti hrvatski
zakoni.
05.02.Političko vodstvo Sktlpštine opštine Vojnić podržalo Vensov plan.
Policija RSK u Udbini ometala učesnike na sastanku SDSa koji su zastupali tezu
da Vensov plan. treba prilagoditi srpskoj strani.
Politički aktiv SO Gračac prihvatilo Vensov plan, na osnovi uvjeravanja pukovnika
Stojana Španovića.
06.02.Zoran Đorđević javio iz Vašingtona u Knin da se Vensov plan ne smije
prihvatiti, jer u Americi postoji raspoloženje da se usvoje neke primjedbe RSK.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U Gračacu predstavnici SDSa Krajine: dr Ljubica Šolaja, Petar Štikovac, Momir

Lazić, Dušan Vještica i Mile Dakić razgovarali s predstavnicima JNA i policije o
Vensovom planu. Predstavnici JNA su bili: general Ratko Mladić, pukovnici Stojan
Španović i Kasun, te načelnik Stanice javne bezbjednosti Dragičević.
Vlada RSK podijelila teritorij RSK na 4 okruga: sjevernodalmatinski, lički,
kordunaški i banijski.
07.02.S0 Gračac raspravljala o Vensovom planu. Protiv usvajanja I.verzije plana
govorili su: Dušan Vještica, Lazar Macura i Mile Dakić. Izraziti pobornik Plana je
bio pukovnik Stojan Španović.
Generalni sekretar UN Butros Gali dao izjavu, da se trupe UN neće povući iz
zaštićenih zona Krajine dok se ne nađe političko rješenje, da raspored snaga UN
neće prejudicirati političko rješenje, da područja pod zaštitom UN neće biti pod
zakonima Hrvatske, da će snage UN štititi lokalno stanovništvo za vrijeme i poslije
demilitarizacije.
09.02.Skupština Republike Srpske Krajine u Glini, pod predsjedanjem Mile
Paspalja, prihvatila bezuslovno Vensov plan. Nagovješteno je smjenjivanje
predsjednika Republike dr Milana Babića. Na skupštini su pored ostalih
prisustvovali: Branko Kostić, Jugoslav Kostić i general Blagoje Adžić.
10.02.U Kninu sjednica Vlade RSK. Dogovoreno je da Babić objavi us lovno
prihvatanje Vensova plana. Umjesto toga on je samoinicijativno na popodnevnoj
sjednici Skupštine isforsirao Odluku o referendumu za ili odbijanje Vensova plana.
Akademik Jovan Rašković ponovo objavio ideju o kulturnoj autonomiji Srba u
Hrvatskoj.
12.02.Milan Babić zatražio da UN uvedu protektorat nad RSK.
13.02.Vojna policija JNA zatvorila u Kninu Bogoljuba Bjelanovića Rođu, člana
Glavnog odbora SDS Krajine, zato što je napustio položaj iz protesta prema
postupcima JNA, zauzmi pa vrati.
Iz Knina JNA i policija RSK počeli masovno vraćati dobrovoljce koji su došli iz
Srbije.
14.02.U Kistanju održana politička tribina o Vensovom planu. O zamkama za
srpski narod govorili su Lazar Macura, Uroš Funduk i Mile Dakić.
15.02.U" Večernjim novostima" najavljen odlazak Milana Babića. Citirana je izjava
Mile Paspalja i Dušana Jovića" Kninska skupština i najavljeni referendum
Krajišnika o prihvatanju Vensova plana obična su lakrdija kojom se Srbi u Krajini
dodatno zbunjuju."
16.02.Mile Paspalj sazvao u Glini sjednicu Skupštine RSK. Prema zvaničnim
izjavama većina poslanika se izjasnila za pokretanje postupka o smjeni
predsjednika Repubilike dr Milana Babića i Vlade RSK.
17.02.U Beogradu, na konferenciji za štampu Milan Babić 'izjavio da je glinsa
skupština neustavna inelegalna.
18.02.U Kninu zasijedala kninska Skupština RSK koja je podržavala Milana
Babića. Usvojen je Babićev prijedlog da Skupština pređe u stalno zasijedanje.
Podržano je pismo Butrosu Galiju i odgađanje zakazanog referenduma.
Ministar policije Milan Martić izdao Naredbu br. 1834/1 kojom se povlači straža
ispred Srpskog radio Knina i dobrovoljci s teritorije RSK.
21.02.Savjet bezbjednosti usvojio rezoluciju 743 s kojom se odobrava početak
mirovne misije u Jugoslaviji i formiranje UNPROFORa.
U Kninu zasijedala kninska Skupština RSK. Osuđen je stav Branka Kostića koji je
u Glini tražio bezuslovno prihvatanje Vensovog plana.
26.02.Skupština Republike Srpske Krajine u Borovu Selu smjenila predsjednika
Republike dr Milana Babića i Vladu Riste Matkovića. Za predsjednika Republike
izabran je Goran Hadžić a za mandatara Vlade mr Zdravko Zečević.
28.02.Hrvatska vojska napala na širokom frontu zaleđe Zadra i Šibenika. Na obe
strane je bilo mrtvih i ranjenih.
Objavljena imena penzionisanih generala, među kojima su Veljko Kadijević i
Stane Brovet. 29.02.Ustavni sud RSK u Kninu poništio sve odluke i amandmane
Paspaljeve skupštine u Borovu Selu.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
01.03.Muslimani u Sarajevu na Barščaršiji pucali na srpske svatove. Ubijen je

otac mladoženje, Nikola Gardović i ranjen pravoslavni sveštenik Radenko Miković,
te spaljena srpska zastava.
U Golubiću kod Knina proslavljen početak rada Škole za policiju RSK. Prisustvovali
su pored ostalih: Sejdo Bajramović, Jugoslav Kostić, Goran Hadžić i Milan Martić.
Vlada Zdravka Zečevića smijenila direktora Srpske RTV Knin Lazara Macuru i za
novog direktora postavila Branka Marjanovića.
Bosanski Srbi proglasili otcjepljenje od BiH, proglasili Ustav i formirali Vladu.
Snage Ujedinjenih nacija počele preuzimati odgovornost za zaštićena područja
Krajine.
02.03.U Beogradu (Hotel Ekscelzior), Mile Paspalj rekao pred grupom kordunaških
generala da je Jugoslavija priznala RSK, da on posjeduje takav dokumenat, ali je
to tajna.
05.03.U "Politici ekspres", objavljen članak "Skupština donosi Ustav". U njemu
piše: "Srpski narod u krajinama ne može da bude obuhvaćen Zakonom o pravu
naroda na samoopredelenje".
21.03.Skupština RSK, pod predsjedavanjem Mile Paspalja zasijedala u Kninu.
27.03.Na sjednici Hrvatskog sabora jedan zastupnik je rekao za srpski narod:" To
je rijetka zvjerad, koje i nema na kugli zemaljskoj".
30.03.Turski predsjednik Demirel izjavio da je Genšer poludio, da se Njemačka
ponaša gazdinski u Evropi.
01.04.Na Zagrebački aerodrom Pleso sletio prvi strani putnički avion iz Rusije TU
154 M.
04.04.Ve1ika narodna skupština Srpske Oblasti Slavonije, Baranje i Zapadnog
Srema donijela Odluku o proglašenju Statuta Srpske Oblasti Slavonije, Baranje i
Zapadnog Srema.
06.04.U Brislu Evropska zajednica donijela odluku o priznanju države Bosne i
Hercegovine.
07.04. Na Palama proglašena Srpska Republika BiH.
SAD priznale Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu.
08.04.Srpske snage zauzele Kupres.
11.04.U Kninu došlo do sukoba izmedu dr Milana Babića i predsjednice SDS
Krajine dr Ljubice Šolaje oko problema formiranja Srpske vojske Krajine. Babić je
predlagao formiranje Garde. .
Iz Beograda stigli gosti za svečanost formiranja Srpske vojske: Mirko Jović,
Veselin Đuretić, Kiro Radović i Nada Lazarević.
12.04.Na Kninskom Kosovu, kod crkve Lazarice, formiran Puk srpske vojske
Krajine "Petar Mrkonjić". Za komandanta je postavljen Rade Čubrilo, načelnika
Štaba Stevo Četnik, načelnika bezbrdnosti Dušan Stoisavljević, načelnika
pozadine Rajko Ilić, načelnika za propagandu Milan Stojanović. Na svečanosti su
govorili: dr Veselin Đuretić, Mirko Jović i Milan Babić. Bogosluženje i posvetu
zastave obavio je sveštenik Nikola Škrbić.
16.04.Evropska zajednica naredila povlačeilje svih oružanih sastava iz BiH do 28.
aprila. 17.04.Američka diplomacija osudila Srbiju za rat u Bosni.
Vodene žestoke borbe oko Šamca, Višegrada i Foče.
8.04.Pripadnik UNPROFORa u Glini silovao maloljetnicu.
19.04.Vodene žestoke borbe kod Lasinje na rijeci Kupi. Na srpskoj strani su
poginula dvojica boraca.
22.04.U Veljunu došlo do sukoba između UNPROFORa i srpskih boraca, jer su "
plavci" izjavili da su došli štititi hrvatski naroda.
28.04.Proglašena Savezna Republika Jugoslavija.
29.04.Glavni odbor SDSa Krajine smijenio predsjednicu dr Ljubicu Šolaju i izabrao
za predsjednika dr Milana Babića.
U posljednja 2 dana na kninskom ratištu poginulo 9 srpskih boraca i ubijeno 10
Srba u selu Crno kod Zadra.
02.05.Vođene borbe u Sarajevu. Muslimani su opkolili Dom JNA i zgradu
Komande generala Kukanjca.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
04.05.Predsjedništvo Jugoslavije donijelo odluku o povlačenju JNA iz Bosne u

roku od 15 dana. 06.05.U Brislu počela Konferencija o Jugoslaviji.
General Blagoje Adžić podnio ostavku.
Grupa oficira iz Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva upala u Generalštab i
pokušala izvršiti državni udar.
12.05.Vlada RSK uvela vanredno stanje zbog pojave hrvatskih diverzantskih
trojki.
13.05.Na Ravnoj gori podignut veličanstven spomenik Draži Mihailoviću. Govorio
je Vuk Draškovič, a parastos vodio vladika Irinej.
15.05.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 752 o pogoršanju situacije u BiH.
U Tuzli muslimanski ekstremisti napali na kolonu vojnika JNA koja se povlačila iz
Bosne za Srbiju. Prema nezvaničnim podacima ubijeno je oko 200 vojnika.
Deveta Zaječarska brigada avionom" Kikaš " napustila teritorij RSK. U toku svog
ratovanja na Kordunu imala je 57 mrtvih i 120 ranjenih vojnika.
18.05.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 753 kojom se daje preporuka za
prijem Hrvatske u UN.
Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 754 kojom se daje preporuka za prijem
Slovenije u UN. U Kninu zasijedala Skupština RSK na kojoj su prisustvovali
akademik Jovan Rašković dr Milan Babić. Usvojena je Deklaracija o političkim
ciljevima Republike Srpske Krajine.
19.05.Republiku Srpsku Krajinu napustila JNA.
20.05.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 755 kojom se predlaže prijem BiH u
UN. 23.05.U Njujorku, na zasjedanju Generalne skupštine: Slovenija, Hrvatska,
Bosna Hercegovina primljene u članstvo OUN.
27.05.U Sarajevu eksplozivna naprava usmrtila 16 i ranila preko 100 ljudi koji su
bili u redu za kupovinu kruha.
28.05.Sveti Sinod SPC dao saopštenje u kojem se osuđuje politika vladajuće
Socijalističke stranke u Srbiji.
29.05.General Nambijar pregovarao u Kninu.
30.05.U Njujorku, na prijedlog Francuske, Britanije, SAD, Belgije, Maroka i
Mađarske, Savjet bezbjednosti uveo sankcije protiv Srbije i Crne Gore (Rezolucija
SB broj 757). Vlada Srbije uputila oštar protest Vladi Srpske Republike Bosne i
Hercegovine zbog bombardiranja Sarajeva.
Vojska bosanskih Srba napustila Modriču. Uslijedilo je paljenje srpskih kuća.
08.06.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 758 o otvaranju Sarajevskog
aerodroma.
14.06.Izrael prihvatio sankcije protiv Srbije (Crne Gore.
15.06.Dobrica Ćosić izabran za prvog predsjednika SRJ.
17.06.Predsjednik Srbije Slobodan Milošević primio delegaciju Beogradskog
univerziteta koja je tražila njegovu ostavku.
18.06.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 760 o izuzetcima u zavodjenju
sankcija protiv Jugoslavije za medicinske pošiljke i hranu.
U Banjaluci umrlo 11 beba zbog nedostatka kisika.
21.06.Hrvatske snage izvršile agresiju na međurječje Krke i Čikole (Miljevački
plato) iako je to područje pod zaštitom UN. Zarobljeno je, pa ubijeno 40 srpskih
vojnika.
23.06.Hrvatska artiljerija tukla Knin.
26.06.Predsjednik Srbije Slobodan Milošević predložio stvaranje grčko
jugoslavenske konfederacije.
28.06.U Beogradu demonstracije DEPOSa. Zatražena ostavka Slobodana
Miloševića.
29.06.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 761 o stavljanju Sarajevskog
aerodroma pod kontrolu UNPROFORa.
30.06.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 762 o Ružičastim zonama u
Hrvatskoj. Zatraženo je od Republike Hrvatske povlačenje njene vojske na
položaje prije 21. 06. i obustava vojnih akcija na područja pod zaštitom UN.
U Benkovcu, u stanu Rajka Ležajića, pripadnici zvanicne vlasti batinali dr Milana

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Babića i Rajka Ležajića.

04.07.Ministar unutrašnjih poslova RSK Milan Martić osudio pojave separacije
Korduna i Banije od ostalih dijelova Krajine. Kritika je uslijedila poslije sastanka
rukovodstava opština Korduna i Banije u Glini 16. juna.
Na Topličkim kosama, nedaleko Topuskog teško je ranjen predsjednik SO
Vrginmost Dmitar Obradović. Automobil kojeg je Dmitar vozio pogođen je s 36
metaka. Umro je u Bolnici na Petrovoj gori.
12.07.Na Oplencu podignut Spomenik Kralju Petru Oslobodiocu.
Na Drini, između Srbije i Semberije otvoren Pavlovića most.UNPROFOR preuzeo
garancije'za granicu između Korduna i Hrvatske. Milan Panić izjavio:" Ako mi se
Milošević ne pokori, neka ga Bog čuva".
13.07.Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 764 o bezbjednosti Sarajevskog
aerodroma.
14.07.Milan Panić izabran za prvog predsjednika Vlade SRJ.
25.07.U Srbu sportskim susretima proslavljena 2. godišnjica Srpskog sabora.
28.07.U Beogradu iznenada umro akademik Jovan Rašković, osnivač i prvi
predsjednik SDS, čovjek širokih vidika, naučnik, izraziti masovik, govornik, borac
za mir i mimo rješavanje svih sporova.
Probijen Koridor prema Srbiji, od Modriče do Brčkog.
06.08. U Beogradu Srpska akademija nauka i umetnosti organizovala simpozij o
zločinima u tekućem ratu. Uvodno su govorili akademik Samardžić i dr Milan
Bulajić.
07.08. Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 769 kojom se zavodi embargo
uvoza i izvoza svih roba između Jugoslavije i svijeta i o proširenju sastava
UNPROFORa.
13.08.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 770 o humanitarnoj pomoći BiH.
18.08.Vlada RSK imenovala Državnu komisiju za ratne i zločine genocida.
25.08.Delegacija RSK otputovala u London na konferenciju o Jugoslaviji.
26.08.U Londonu počela konferencija o Jugoslaviji uz učešće 40 delegacija.
14.09.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 776 o podršci Londonskoj
konferenciji.
22.09.Generalna skupština isključila SRJ iz svojih redova.
05.10.Skupština RSK odbila verifikaciju Izvještaja predsjednika Gorana Hadžića o
učešću na pregovorima u Londonu.
06.10.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 779 o demilitarizaciji Prevlake.
Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 780 o formiranju Komisije eksperata za
humanitarno pravo. Vojska bosanskih Srba zauzela Bosanski Novi.
09.10.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 781. o zabrani vojnih letova nad
BiH, a na osnovi zahtjeva Alije Izetbegovića.
10.10. U Glini KUD "Sava Mrkalj" organizirao političku tribinu na kojoj je Mile
Paspalj podnio uvodno izlaganje o srpskim seobama.
16.10.Formirana Vojska Republike Srpske Krajine.
23.10. Vojska SRJ se povukla s Prevlake.
29. 10.Vojska bosanskih Srba zauzela Jajce.
31. 10.Skupštine RS i RSK usvojile zajedničku deklaraciju o vojnom savezu.
04.11.Hrvatski sabor usvojio Zakon o zaštiti Republike Hrvatske od terorističkih
aktivnosti.
09.11. Prekinut koridor kod Brčkog. Žestoke borbe vođene oko Lončara i Orašja.
10.11.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 786 o postavljanju posmatrača na
aerodromima BiH, Hrvatske i SRJ. .
l6.11.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju o proširenju sankcija prema SRJ "da
ništa od izvoza ne skreće u SRJ".
19.11. U Kninu pregovori sa Sajrusom Vensom i Robertom Ovenom. Krajišku
delegaciju su činili: Zdravko Zečević, Milan Martić, Boro Martinović i novi ministar
vanjskih poslova Slobodan Jarčević.
Hrvatski vojnici kod Zemunika Gornjeg, kod šume Kraljevac, ubili Mirka Subotića
(33) i njegovu snahu Dostanu Subotić (22).

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
21.11.Kod Brčkog poginuo novinar Dušan Tepšić (30), sekretar za informisanje

pri Ministarstvu za unutrašnje poslove RSK.
01. 12.Zvanično formirana Srpska vojska Krajine.
08.l2.Predsjednik Srbije Slobodan Milošević govorio u Sremskoj Mitrovici i rekao:
"Srbija neće umrijeti od stida!"
11.12.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 795 o slanju UNPROFORa u
Makedoniju.
14.12.U Zagrebu, pred svojim stanom ubijen Milan Krivokuća rodom iz Utinje,
Srbin, sindikalni lider hrvatskih željezničara.
l8.12.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 798 o silovanju žena" posebno
muslimanki" u BiH.
29.12.Skupština SRJ izglasala nepovjerenje predsjedniku Vlade Milanu Paniću.
Hrvatski sabor završio raspravu o podjeli Hrvatske na preko 400 opština i
županije.
1993. GODINA
01.01.U Ženevi Vens i Oven okupili predstavnike zaraćenih strana u Bosni.

06.01.Predsjednik SRJ Dobrica Cosić se obratio svim Jugoslavenima i rekao da
Srbima predstoje politička i vojna kapitulacija ili rat s najmoćnijim državama
Svijeta, da je samo 1915. godina bila gora od 1993. godine za srpski narod.
09.01.U Ženevu otputovali Dobrica Ćosić, Slobodan Milošević i Momir Bulatović.
11.01.Na sektoru Bosanskog Novog u nuslimanskom iznenadnom napadu
poginulo 59 Srba, a 160 se smatra nestalim.
17.01.U Vojniću ubijen Đuro Đukica Eror.
20.0 l.Bil Klinton zvanično promovisan u 42. predsjednika SAD.
Skupština RS na Palama prihvatila Načela Ustava o Bosni i Hercegovini.
22.01.Agresija hrvatske vojske na zaštićenu zonu Ravnih kotara.
Između Gračaca i Malog Alana hrvatske snage, na prevaru iz zasjede ubile 22
pripadnika policije RSK.
24.0 l.Načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije general Života Panić zatražio od
UN povlačenje hrvatske vojske iz Ravnih kotara, jer da će u protivnom SRJ uputiti
RSK svu moguću pomoć.
25.01.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 802 kojom osuđuje Hrvatsku zbog
agresije na. Ravne kotare.U Gračacu sahranjeni posmrtni ostaci poginulih srpskih
policajaca.
27.01.U Bosni počeli sukobi velikih razmjera između hrvatske i muslimanske
vojske.
29.01. Objavljen podatak daje u hrvatskoj januarskoj agresiji na Ravne kotare
poginulo 60, ranjena 142 srpska vojnika.
30.01.Francuski nosač "Klemanso" uplovio u vode Jadrana.
31.01.U Vojniću sahranjena četvorica poginulih boraca na benkovačkom ratištu
(Vila Drago, Banda Branko, Dragić Milan i Stamenko Borić ).
07.02.U Vojniću sahranjeni Predrag Vila i Željko Rajić koji su poginuli na južnom
ratištu. 12.02.Premijer Zdravko Zečević preuzeo i funkciju ministra odbrane,
poslije smjenjivanja pukovnika Stojana Španovića.
15.02.Milan Martić izjavio da je ministar odbrane Stojan Španović neregularno
smijenjen. Vlada RSK, na prijedlog Milana Martića imenovala Davida Rastovića za
direktora Srpske RTV Knin.
16.02.Alija Izetbegović dobio nagradu od islamskih zemalja za širenje islama.
17.02.U Njujork otputovala delegacija RSK u kojoj su: Goran Hadžić, Mile Paspalj
i Slobodan Jarčević.
18.02.Ruski parlamenat donio Qdluku: "Hrvatskoj uvesti sankcije ili ukinuti

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
sankcije SRJ". 19.02.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 807 o privremenom

produžetku mandata UNPROFORa u Hrvatskoj, BiH.
22.02.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 808 o formiranju Međunarodnog
suda za krivično gonjenje lica odgovornih za kršenje međunarodnog
humanitarnog prava.
01.03.Goran Hadžić, Mile Paspalj i Slobodan Jarčević pregovarali u Ženevi.
13.03.Na Turnju, kod Karlovca 13 dobrovoljaca iz Srbije, nepažnjom prešli na
područje Hrvatske, gdje su razoružani i zarobljeni.
l8.03.Predsjednik RSK Goran Hadžić smijenio premijera Zdravka Zečevića, a za
novog mandatara odredio Đorđa Bjegovića.
19.03.Hrvatske snage na dalmatinskom ratištu zaposjele Moseć.
28.03.Skupština RSK prihvatila Odluku predsjednika Republike Gorana Hadžića o
uskraćivanju mandata Zdravku Zečeviću i davanju povjerenja za sastav nove
Vlade Đorđu Bjegoviću.
31.03.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 815. kojom prejudicira političo
rješenje Krajine, suprotno smislu Vensova plana. Produžen je mandat
UNPROFORa.
Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 816. o pooštrenju zabrane letova nad BiH
03.04.U Vankuveru se sastali Bil Klinton i Boris Jeljcin.
Hrvatska artiljerija granatirala Obrovac.
18.04.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 820. o podršci Vens-Ovenovom
planu, kojim se potvrđuje teritorijalni integritet i politička nezavisnost Republike
BiH.
Pooštrene su sankcije protiv Srbije i Crne Gore.
Počela praktična kontrola neba iznad BiH
28.04.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 821 kojom SRJ odstranjuje iz
Ekonomskog i Socijalnog savjeta UN.
30.04.Bil Klinton načelno odobrio bombardovane srpskih selektivnih ciljeva u
Bosni. Predsjednik RSK Goran Hadžić u Ženevi, a u Kninu sastanak s
predsjednicima opština.
Monika Seleš u Hamburgu ubodena nožem.
01.05.U Ateni, predsjednik Mitotakis domaćin sastanka na kojem su: Dobrica
Ćosić, Franjo Tuđman, Slobodan Milošević, Alija Izetbegović, Radovan Karadžić i
Mate Boban.
02.05.U Ateni Karadžić potpisao Vens Ovenov plan. Ratifikacija Skupstine
predvidjena 5. maja. 05.05.Na Palama zasijedala Skupština RS. Gosti su bili:
Mitotakis, Milošević, Ćosić i Bulatović.
06.05.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 824 o bezbjednosti i zaštićenim
zonama u BiH. Skupština RS nije prihvatila Vens Ovenov plan.
09.05.U Mostaru žestoke borbe između muslimanske i hrvatske vojske.
10.05.Alija Izetbegović zatražio da se Hrvatska proglasi agresorom u BiH.
l3.05.Predsjednik SRS dr Vojislav Šešelj pri pretio raketama onim zemljama koje
ustupaju baze s kojih će se tući ciljevi u Bosni.
14.05.U Beogradu sazvana zajednička sjednica skupština: Srbije, Crne Gore,
Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Za temu rasprave je određen Vens
Ovenov plan. Poslanici RS i RSK se nisu odazvali zbog mogućnosti preglasavanja.
16.05.U Knin, pred zgradu Vlade i Glavnog štaba, došli tenkisti s 2 tenka i 8
oklopnih transportera. Traženo je smjenjivanje Gorana Hadžića i Mile Paspalja.
17.05.U Kninu boravio visoki komesar za ratne zločine, Kanađanin, Viliam Fenrik.
Bio je gost Vlade i Državne komisije za ratne i zločine genocida RSK.
25.05.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju o osnivanju Međunarodnog suda za
bivšu Jugoslaviju.
01.06.Skupština SRJ smijenila predsjednika SRJ Dobricu Ćosića.
02.06.U Beogradu oštre demonstrtacije protiv režima. Poginuo je jedan
milicioner, a više ih je ranjeno.
03.06.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju o upotrebi vazdušnih snaga u BiH.
05.06.Sjednica Skupštine RSK u Petrinji. Raspravljano je o profanisanoj temi

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ujedinjenja s RS. Baranjci su tražili smjenu Mile Paspalja.06.06.Predsjednik

Hrvatske, dr Franjo Tuđman iz Moskve nastavio put za Peking.
07.06.U Travniku i okolici oštar rat između hrvatske i muslimanske vojske.
09.06.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 838 o uvođenju posmatrača na
granici između BiH i SRJe.
Franjo Tuđman rekao u Pekingu da je dobio saglasnost, da svim sredstvima
obračuna s "pobunjenim Srbima".
Vojska RS prihvatila na Vlašiću izbjeglu hrvatsku vojsku i narod s područja
Travnika i Viteza.
18.06. Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 842 o povećanju broja pripadnika
UNPROFORa u Makedoniji.
Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 843 o razmatranju prava na pomoć
područjima bivše Jugoslavije.
Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 844 o povećanju broja pripadnika
UNPROFORa u BiH. U Kninu, na Tvrđavi otvorena izložba slika Milića od Mačve.
19.06.Franjo Tuđman primio više desetina Srba koji žive u Hrvatskoj, pretežno
penzionisanih političara i generala.U RSK počeo referendum o spajanju RSK i RS.
20.06.Na području RSK završen Referendum o pripojenju Republike Srpske
Krajine Republici Srpskoj.
23.06.Isplaćena plata vojnicima RSK, čiji prosjek iznosi oko 3,500.000 dinara.
Crni kurs njemačke marke danas iznosi 900.000 dinara. Skupština RSK verificirala
rezultate referenduma.
24.06.Poginuo pukovnik Dragan Tanjga, načelnik Štaba dalmatinskog korpusa na
obroncima Svilaje.
Skupština SRJ izabrala za predsjednika SRJ Zorana Lilića.
U Kninu promovisana knjiga pjesama Miće Jelića Grnovića: "Krajina moja
sudbina".
27.06.SAD raketirale Centar iračke obavještajne službe u Bagdadu.
28.06.Kod crkve Lazarice, na Dalmatinskom Kosovu, održana centralna proslava
Vidovdana.
30.06.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 847 o produženju mandata
UNPROFORa u Hrvatskoj.
02.07.Hrvatska artiljerija granatirala Obrovac i Karin.
14.07.Kordunaško banijski šinobus naišao kod Gline na podmetnute protiv
tenkovske mine. Poginule su 2 osobe, 14 teže i 20 lakše ranjeno.
15.07.Hrvatska artiljerija tukla Korenicu.
18.07.0d podmetnute mine na glinskom vodovodu poginula 4 lica, među kojima i
Velibor Matijašević, bivši predsjednik Skupštine SAO Krajine.
27 .07.Franjo Tuđman kritikovao Aliju Izetbegovića. Rekao je da se svijet čudi da
im je Tito priznao naciju
01.08.Predsjednik Vlade RS.K Đorđe Bjegović kritikovao Vitalija Čurkina zbog
priprema Erdutskog sporazuma.
Artiljerija RSK tukla Maslenički most, Zemunik i branu Peruču.
04.08.Hrvatska artiljerija tukla Korenicu sa oko 60 granata.
05.08.U Muljavi, Petrova gora, boravili: Radovan Karadžić, Goran Hadžić, Mile
Paspalj i Momčilo Krajišnik.
11 .08.Prosječna plata službenika u Vladi RSK je 200,000.000 dinara, koliko košta
jedna šteka boljih cigareta.
20.08.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 857 o kandidatima za sudije
Međunarodnog tribunala.
24.08.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 859 o podršci integritetu BiH.
05.09.U Kninu jedno jaje je plaćano 30,000.000 dinara. Na crnom tržištu 1 DM se
plaća po 350,000.000 dinara.
07.09.Hrvatska artiljerija tukla Drniš. Poginulo je više civila.
09.09.0ružane snage Republike Hrvatske izvršile agresiju na srpska sela u Južnoj
Lici (Medački džep). Ubijeno je oko 80 Srba.
10.09.Hrvatska artiljerija tukla Vojnić sa 16 granata. Artiljerija RSK je uzvratila na

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
grad Karlovac.
U Banjaluci pokušaj vojnog puča, pod nazivom: "Septembar 93."organiziranog
vjerojatno izvana.
12.09.Vojska RSK uputila projektil zemlja- zemlja u blizinu Velike Gorice.
13.09.Artiljerija Vojske RSK tukla Karlovac.
14.09.Na području Vrginmosta oboren hrvatski avion MIG 21 kojim je upravljao
Miroslav Peris. U Ženevi Tuđman i Izetbegović potpisali sporazum o regulisanju
odnosa između Hrvata i muslimana u Bosni.
16.09.U Banjaluci poslije pregovora predstavnika RS i Kriznog štaba "septembar
93" okončan pokušaj vojnog puča.
17.09.Hrvatska artiljerija tukla okolicu Knina i Benkovac gdje je ubijeno dvoje
djece.
18.09.Hrvatska strana predala srpskoj strani u Lici 51 leš ubijenih civila u
Medačkom džepu.
19.09.Ubačena teroristička grupa na područje Gline ubila dvojicu srpskih boraca.

26.09.U Velikoj Kladuši proglašena Autonomna pokrajina Zapadna Bosna. Fikret
Abdić jednoglasno izabran za predsjednika Ustavotvorne skupštine.
28.09.U Internacionalnom pres centru Beograd, promovisana brošura "Krvavi
septembar u Lici", autora Mile Dakića i Svemira Popovića.
Alija Izetbegović naredio uvođenje vojne uprave u Zapadnoj Bosni.
Franjo Tuđman dao ultimatum Generalnoj skupštini UN, da u toku 48 sati usvoji
hrvatske zahtjeve ili da se snage UNPROFORa povuku iz Hrvatske.
29.09.Mile Paspalj izjavio u Beogradu da je razgovarao sa Slobodanom
Miloševićem i da će Srbija braniti Krajinu u slučaju hrvatske agresije.
30.09.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 869 kojom je produžen mandat
UNPROFORa u Hrvatskoj i BiH.
04.10.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 871 koja objedinjava sve prethodne.
Predsjednik Rusije Boris Jeljcin naredio da tenkovi topovima tuku na zgradu
Parlamenta. Svjetske agencije su javile da ima oko 500 mrtvih. Svjetska TV
mreža je prikazala zgradu Parlamenta u plamenu.
05.10.Ruska vojska zauzela Bijeli dom u Moskvi u kojem je bilo oko 1700 ljudi.
10.10.Skupština RSK donijela Deklaraciju o odbacivanju Rezolucije 871.
14.10.Srpski patrijarh Pavle gostovao u Kninu. Njegov domaćin je bio Milan Babić.
Političke strukture Republike nisu učestvovale u dočeku i slavlju. Na ulicama
Knina je bilo oko 30.000 ljudi.
U Kninu, na Tvrđavi otvorena izložba "Balkanski ratovi", koju je uredio prof Đorđe
Mitrović.
16.10. Skupština RSK usvojila Platformu za pregovore s Hrvatskom. Goran Hadžić
i Mile Novaković odbili da prisustvuju pod izgovorom da ne žele sud bez
argumenata.
20.10.Predsj.ednik Srbije Slobodan Milošević raspustio Skupštinu Srbije, "jer nije
dostojan prezentant srpskog naroda." .
21.10.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 877 o imenovanju tužioca
Međunarodnog tribunala.
22.10.U Beogradu Fikret Abdić i Radovan Karadžić potpisali prekid
neprijateljstava između Autonomne Pokrajine Zapadne Bosne i Republike Srpske.
Hrvatske vlasti isporučile, kod Otočca, srpskoj strani 15 leševa ubijenih civila i
vojnika u agresiji na Ravne kotare.
Na Plitvicama zasijedala Skupština RSK. Usvojen je zaključak o pokretanju
odgovornosti za gubitak Medačkog džepa.
02.11.Predsjednik RSK Goran Hadžić u Norveškoj pregovarao s predstavnicima
Hrvatske.
11.11.U hrvatskom granatiranju Benkovca poginulo dvoje Srba i 4 ranjeno.
25. l1.Knin obljepljen plakatima nove stranke SPSa ( Srpska partija socijalista ).
27.11.TV Beograd počeo s oštrom medijskom kampanjom u korist Milana Martića.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
09.12.U Kninu (Dom Vojske i milicije), promotivni skup kandidata za predsjednika

Republike Milana Martića.
12.12.Na području Republike Srpske Krajine održani prvi višestranački izbori.
Najviše
poslaničkih mandata je osvojila SDS Krajine.
14.12.Izborni štab Milana Martića objavio nepriznavanje izbornih rezultata za
predsjednika
Republike.
16.12.Poslije nove denominacije dinara, kada je brisano 6 nula, cijena DM na
crnom tržištu je 220.000
dinara.
23.12.Radio Beograd najavio novu denominaciju dinara od 1. januara 1994.
Ovoga puta se ukida 9
nula.
25.12.U Karlovcu minirana zgrada Gornjokarlovačke eparhije SPC u Radićevoj
ulici.
29.12.Vlada RSK zabranila rad Srpske RTV u Kninu.
Republička izborna komisija najavila 2. krug predsjedničkih izbora za 23. januar u
kojem će
učestvovati kandidati: Milan Babić i Milan Martić.
30.12.Na crnom tržištu se u Kninu prodavala jedna DM za bilion dinara, a u
Beogradu istoga dana
poslijepodne po 5 biliona dinara. Inflacija u protekloj godini je bila 1165 milijardi
puta.
1994.GODINA
03.01.U Kninu počela radom TV pod kontrolom RSK.

07.0 I.Poslije denominacije najvrednija novčanica je od 10.000 dinara. Tri ovakve
su trebale za 1 DM.
Fikretove i srpske snage 21. kordunaškog korpusa, vodile žestoke borbe sa
snagama 5. muslimanskog korpusa oko Pećigrada i M.Kladuše.
10.01.Počeo Samit NATO pakta u Briselu. Na političkoj sceni su prijetnje
bombardovanja sepskih položaja u Bosni.
U Beogradu umro književnik Mladen Oljača.
11.01.Tuđman i Izetbegović u Bonu dogovorili prekid vatre između hrvatske i
muslimanske vojske u Bosni.
17.01.U Ženevi počeli razgovori o zaustavljanju rata u BiH
19.01.Mate Granić i Vladislav Jovanović potpisali Zajedničku izjavu o otvaranju
Jugoslavenskog predstavništva u Zagrebu i Hrvatskog ureda u Beogradu do 15.
februara.
20.01.U Kninu održan Martićev promotivni skup.
U Gračacu, Đorđe Bjegović i Petar Škundrić govorili afirmativno o ličnosti Milana
Martića.
23.01.Drugi krug izbora u RSK za predsjednika Republike u kojem su učestvovali,
kandidat SDSa Krajine dr Milan Babić i nezavisni kandidat Milan Martić. Poslije
silne medijske podrške iz Srbije Republička izborna komisija je proglasila pobjedu
Milana Martića.
24.01.SRJ najavila uvođenje super dinara.
01.02.Vojislav Šešelj, predsjednik SRS i Milan Babić, predsjednik SDSa Krajine
potpisali protokol o koaliciji dviju stranaka.
05.02.U Sarajevu, na pijaci od eksplozije poginulo 66 ljudi i 197 ranjeno.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
07.02.Butros Gali izrazio spremnost da snage NATO bombarduju srpske položaje

u Bosni.
09.02.NATO dao bosanskim Srbima ultimatum da povuku teško naoružanje oko
Sarajeva.
10.02.Pjer Sori, kandidat za ministra vanjskih poslova Švedske zatražio
bombardovanje Beograda.
Započeli trojni pregovori u Ženevi između: Karadžića, Silajdžića i Ekmečića.
12.02.U Kninu zasijedala konstituirajuća Skupština RSK. Za predsjednika je
izabran Branko Vojnica iz SRS, za potpredsjednike: Marko Atlagić i Milan
Ernjaković
28.02.Avioni NATO pakta oborili 5 aviona RSK iznad bosanskog teritorija. Srpski
lovci su, pričalo se u Kninu, bombardovali muslimansku fabriku oružja u Travniku.
02.03.U Vašingtonu potpisan muslimansko hrvatski pakt usmjeren protiv Srba.
04.03.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 900 o pomoći Sarajevu.
06.03.Počele oštre borbe u Lici. Hrvatske snage su zauzele Golo Trlo.
09.03.Mate Granić i Hari Silajdžić na pregovorima u Moskvi.
l7.03.Predsjednik Republike Milan Martić predložio za mandatara Vlade RSK
Borislava Mikelića.
18.03. U Vašingtonu svečano potpisan antisrpski pakt između Hrvata i
muslimana. Skrojena
je muslimansko hrvatska federacija u Bosni i konfederacija s Hrvatskom.
Skupština Srbije izglasala Vladu Mirka Marjanovića.
20.03.Franjo Tuđman izjavio da su prava Srba u Hrvatskoj ispod nivoa političkih
prava Šiptara na Kosovu.
Drugog dana zasijedanja Skupštine RSK u Kninu, premijer Đorde Bjegović podnio
ostavku svoje Vlade.
21.03.Predsjednik Republike Milan Martić za pregovorače s Hrvatskom odredio:
Slobodana Jarčevića, Milu Novakovića i pukovnika Rakića.
22.03.U Zagrebu, u Ruskoj ambasadi počeli hrvatsko krajiški pregovori.
31.03.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 908 o povećanju pripadnika
UNPROFORa i poštovanju integriteta Republike Hrvatske i BiH.
21.04.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 913 o deblokadi Goražda.
26.04.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 914 o povećanju osoblja
UNPROFORa za 6500 vojnika, 150 vojnih posmatrača i 275 civilnih policajaca.
13.05.Srbija proslavila Dan službe bezbednosti, dan kada je Josip Broz izdao
naredbu za formiranje zloglasne OZNe.
17.05.Ruski patrijarh Aleksej II na Palama.
HDZ zatražila smjenjivanje Josipa Manolića i Stipe Mesića.
18.05.U Podgoricu doputovao ruski patrijarh Aleksej II
20.05.U Kninu, na Tvrdavi otvorena izložba poklonjenih slika, čiji su autori
umjetnici iz Srbije.
Promovisane su dvije knjige: " Manastir Krka",autora mr Slobodana Mileusnića i
"Srpska Krajina
istorijski temelji i nastanak",autora mr Mile Dakića.
26.05. U Beogradu (Međunarodni pres centar), izvršena promocija prve knjige,
štampane u prestonici RSK Kninu: "Srpska Krajina, istorijski temelji i
nastanak",autora Mile Dakića.
31.05.U Sarajevu Skupština muslimansko hrvatske federacije izabrala za
predsjednika Federacije Krešimira Zubaka, za potpredsjednika Ejuba Ganića.
01.06.0bjavljeno da je Radovan Karadžić dobitnik ruske književne nagrade, Mihail
Šolohov .
03.06.Zakazani pregovori u Ženevi nisu održani zbog nedolaska muslimanske
delegacije. Osuđeni su Srbi jer se nisu povukli 3 km od Goražda.
Ministar informisanja RSK Borivoje Rašuo uputio pismo predsjedniku RSK Milanu
Martiću u kojem ga optužuje za kršenje Ustava i Zakona o štampi.
04.06.U Benkovcu otvorena izložba" Ikonopis Ravnih kotara ". Izložbu su priredili
Mišo Savić i Nikola Kusovac.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Predsjednik Republike Srpske Krajine Milan Martić otputovao u Ženevu.

05.06.U Kninu promovisana knjiga "Cetinska krajina", autora Veljka Đurića -
Mišine
08.06.U Kninu, na Tvrđavi, promovisana knjiga "Sveti Spas u Cetini", autora
Veljka Đurića, Mišine.
09.06.Na izvoru Cetine, nedaleko crkve "Sveti Spas", održan narodni zbor i
postavljena bista vladike Nikodima Milaša.
12.06.Alija Izetbegović zapretio Zapadu novim oružjem, sveopštom
muslimanskom mobilizacijom ratom protiv Evrope.
14.06. U Kninu boravio Piter Galbrajt. Ponudio je Srbima RSK ograničenu
autonomiju, što rukovodstvo RSK nije prihvatilo.
Ministar informisanja u Vladi RSK obavijestio pismom predsjednika RSK Milana
Martića da neće učestvovati u protokolu priprema za boravak Pitera Galbrajta u
Kninu.
Franjo Tuđman posjetio Sarajevo, poslije čega je, kako navode hrvatski mediji
"zrakomlatom otputovao u Novu Bilu".
Predsjednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić primljen kod ministra
inostranih poslova Rusije Andreja Kozirjeva u Moskvi.
16.06.Služba za informisanje MUPa RSK izdala Saopštenje za javnost o hapšenju
148 lica osumnjičenih za razna krivična djela, ubistva, pljačke i krađe. Hapšenje
je, prema Saopštenju, izvršeno" na osnovu dogovora u Topuskom i Belom
Manastiru" (a ne na osnovu zakona !)
17.06.U jutarnjim satima, u Topuskom, ubijen Siniša Lončar Paraga, istaknuti
borac Korduna i komandant "Crnih pantera".
22.06. Rusija potpisala dokumenat iniciran od SADa "Partnerstvo za mir"
28.06. U Kninu, na Tvrđavi, otvorena izložba "Solunski front".
Na Dalmatinskom Kosovu proslavljen Vidovdan. Prisustvovalo je oko 7000 Srba.
Govorili su: Milan Martić i vladika Longin. Otkrivenje spomenik srpskom guslaru,
rad kipara Đorđa Jovanovića.
U Parizu zasijedala Kontakt grupa i razmatrala razgraničenja u Bosni.
01.07.Vođene teške borbe između snaga 5. korpusa i vojske Fikreta Abdića.
02.07.Hrvatske vlasti organizovale svoje izbjeglice u ometanju rada UNPROFORa
u Hrvatskoj.
Skupština RSK izglasala nepovjerenje predsjedniku Okružnog suda Knin Risti
Matkoviću, bliskom saradniku Milana Martića.
04.07.Na Plitvicama fonniran Savez novinara RSK. Za predsjednika je izabran
Davor Lukač.
07.07.0bjavljena "ultimatum karta" za razgraničenja u Bosni.
15.07.U Zagrebu hrvatski predsjednik dr Franjo Tuđman i turski predsjednik
Demirel, potpisali antisrpski pakt.
18.07.Skupština Republike Srpske razmatrala plan Kontakt grupe. Hrvatski sabor
usvojio Dokument kojim traži punu vlast u "Ružičastim zonama."
19.07.Skupština RS kovertirala odgovor na Plan Kontakt grupe koji je sadržavao
3 tačke: pravo na samoopredelenje, izlazak RS na more, ukidanje sankcija SRJ.
20.07.Skupština RSK raspravljala o paketu vojnih zakona.
23.07.U Beogradu formirana Jugoslovenska udružena levica (JUL).
27.07.Ruski ministar odbrane Pavel Gračov posjetio SRJu.
03.08.Počela sjednica Skupštine RS na kojoj se razmatraju pritisci da se usvoji
Plan Kontakt grupe.
Zasijedala Vlada RSK na kojoj je razmatrana situacija vezana za pritiske na Srbe
u Bosni. Vlada Srbije dostavila ultimativno pismo rukovodstvu bosanskih Srba u
kojem je pisalo i ovo: " Nemojte se skrivati
iza referenduma".
04.08.Skupština RS donijela Odluku da se diktat Kontakt grupe uputi na
referendum.
Na Plitvicama zasijedala Skupština RSK. Tema: Situacija u Bosni. Donesena je
Odluka, na osnovu Referenduma od 21. juna 1993. o ujedinjenju s Republikom

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Srpskom.
Vlada Republike Srbije donijela Odluku o prekidu svih ekonomskih veza s
Republikom Srpskom.
05.08.Avioni NATO pakta izvršili zračni napad na srpsku vojnu tehniku nedaleko
Sarajeva. Radovan Karadžić uputio odgovor Miloševiću i Vladi Srbije na Odluku o
prekidu ekonomskih odnosa s RS.
Predsjednik Vlade RSK Borislav Mikelić izjavio da je Odluka Skupštine RSK o
ujedinjenju s RS preuranjena.
U Kninu razgovarali Hrvoje Šarinić, Borislav Mikelić i Milan Babić.
12.08.Vođene borbe oko Male Kladuše između snaga 5. korpusa i vojske Fikreta
Abdića
16.08.Avion koji je vozio oružje za 5. muslimanski korpus oboren kod Ćorkovače.
18.08.Na vanrednom zasijedanju Skupštine RSK, predsjednik Skupštine RSK
Branko Vojnica dao podršku rukovodstvu RS i kritikovao stavove i postupke
rukovodstva Srbije.
19.08.Predsjednik Republike Srbije Slobodan Milošević primio predsjednike
opština: Banije, Like i Korduna. Tom prilikom je izjavio: Uostalom, za sve vas ima
ovde mesta.
20.08.Snage 5. muslimanskog korpusa, jutros u 6 sati provalile u Veliku Kladušu.
Fikretovi vojnici se povukli bez borbe, a s njima i oko 60.000 muslimanskih civila.
22.08.Francuski ministar inostranih poslova Alen Žipe izjavio da će se francuske
snage povući iz
Bosne ako se ukine embargo na uvoz oružja bosanskim muslimanima.
26.08.U Topuskom održano savjetovanje prosvjetnih radnika RSK koje su
pozdravili: predsjednik
Vlade Borislav Mikelić i vladika gornjokarlovački Nikanor.
Skupština Republike Srbije usvojila Plan Kontakt grupe o Bosni.
Zoran Đinđić predložio sklapanje konfederativnog ugovora između SRJ i RS.
27.08.U Republici Srpskoj referendum o prihvatanju ili odbijanju Plana Kontakt
grupe. U krugu DIPa Vrginmost eksplodirala mina ručne proizvodnje. Jedno lice je
poginulo i dva ranjena.
Skupština Republike Srbije usvojila Plan Kontakt grupe za Bosnu i Hercegovinu.
30.08.U Borovu Selu kindapovan ministar unutrašnjih poslova RSK Ilija Prijić. Kao
izvršioci se spominju: Radoslav Kostić i Ilija Kojić. Prijić je odvezen do Bijeljine s
pognutom glavom među nogama i tamo pušten.
01.09.U Kninu, na Tvrđavi, završno veče tradicionalnog Kninskog pozorišnog
festvala s predstavom:
"Sveti Georgije ubija aždahu".
07.09.U Kninu razgovori vodstva RSK s Ovenom i Stoltembergom o otvaranju
Autoputa. Glavni štab Vojske RSK izdao službeno saopštenje da će se ispitati
okolnosti kako su ubijeni srpski vojnici u
Bojni nedaleko Velike Kladuše.
13.09.Ubijen novinar i voditelj TV Republike Srpske Risto Đogo u Zvorniku.
19.09.Mirko Jović izjavio preko TV RS da bi Slobodan Milošević mogao doživjeti
sudbinu dinastije
Obrenović.
20.09.Zasijedala Vlada RSK. Najavljeno je smjenjivanje direktora "Iskre" Zdravka
Jankovića.
Pokrenuto je pitanje smjene predsjednika Skupštine RSK Branka Vojnice.
02.l0. U RSK se pojavio letak s potpisom Ivana Milasa( ? ) u kojem se poziva
srpski narod da prihvati
državu Hrvatsku.
04.10.Na Plitvicama počelo međunarodno savjetovanje: "Razvoj prirodnih,
antropoloških, i društvenih
nauka u zapadnim srpskim zemljama."
05.l0.Stupile na snagu Odluke o djelomičnom ukidanju sankcija SRJ (otvaranje
Beogradskog

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
aerodroma, linije Bar-Barij, kulturna razmjena i sport ).

Na Beogradski aerodrom sletio prvi avion poslije djelomičnih ukidanja sankcija u
kojem je doputovao
Vitalij Čurkin.
l4.l0.U Topuskom počeo dvodnevni simpozij geografa i istoričara iz RSK, RS i SRJ
pod naslovom
"Geografija i istorija srpskih zemalja", u organizaciji Ministarstva prosvjete RSK.
Suorganizatori su:
Filozofski fakultet Petrinja, Ministarstvo za veze sa Srbima van Srbije Beograd i
Predstavništvo Vlade
RSK iz Beograda.
25.10.Skupština RSK izglasala nepovjerenje predsjedniku Branku Vojnici.
Potpredsjednici dr Milan
Ernjjnjaković i Marko Atlagić podnijeli ostavke. Za novog predsjednika je izabran
Rajko Ležajić, za
potpredsjednike Borislav Bogunović i Đorđe Bogunović.
27.10.Predsjednik Vlade RSK Borislav Mikelić sa saradnicima razgovarao s
predstavnicima Republike
Hrvatske na Zagrebačkom aerodromu.
01.11.U Banjaluci počelo zasijedanje Sv.Sinoda Spc. Tema zasijedanja su srpski
raskoli i osuda
blokade RS.
Na bihaćkom ratištu počela srpska kontraofanziva.
03 .11.U Kninu pregovori delegacija Republike Hrvatske (šef Hrvoje Šarinić) i
Republike Srpske
Krajine (Milan Martić, Milan Babić, Borislav Mikelić i gen. Mile Novaković).
Hrvatsko muslimanske
snage zauzele Kupres.
Ministar informisanja u Vladi Borislava Mikelića, Boro Rašuo podnio ostavku.
08.11.U Zagrebu pregovori između RH i RSK. S hrvatske strane: Šarinić, Morić,
Pašalić, Olujić, Mršić
i Stipetić, sa srpske: Mikelić, Petrović, Drača, Krička i Jakšić.
10.11.Zasijedala Skupština RSK. Vođena je rasprava o pregovorima s Hrvatskom
i rekonstrukciji
Vlade. Ministar unutrašnjih poslova Ilija Prijić optužio mnoge za šverc i kriminal.
Snage bosanskih
Srba izbile u predgrađe .Bihaća.
14.11.Predsjednik Vlade RSK Borislav Mikelić, na čelu delegacije pregovarao s
predstavnicima
Hrvatske u Zagrebu. ,
16.11.Vojska Fikreta Abdića, potpomognuta od 21. kordunaškog korpusa počela
napad na V. Kladušu,
koju drže snage 5. muslimanskog korpusa.
Na Petrovoj gori pao helikopter Vojske RSK. Poginuo je pilot, a suvozač teško
povrijeđen.
18.11.Jedinice Fikreta Abdića zauzele Stari grad Kladušu.
U Vukovaru zasijedala Vlada RSK.
19 .11.Skupština RSK na sjednici u Vukovaru smijenila ministra unutrašnjih
poslova Iliju Prijića.
Savjet bezbjednosti izglasao Rezoluciju 958 kojom se odobrava NATO paktu da na
zahtjev
UNPROFORA može tući položaje u RSK.
21.11.Avioni NATO pakta tukli Aerodrom na Udbini (avioni SAD, Engleske,
Francuske i
Nizozemske). Poginuli su: Branko Jerković i Darko Galović. Teško su ranjeni:
Ratko Bjelobaba, Đuro
Egić, Željko Uzelac i Željko Ivanišević.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
22.11.Vojnici s bihaćkog ratišta upali u kancelariju predsjednika opštine Knin

Drage Kovačevića,
ministra Milana Babića i demolirali namještaj.
Svjetske informativne agencije javile da je Bihać pred padom.
23.11.U Beogradu razgovarali: Milošević, Akaši i Martić.
25.11.Avioni NATO tukli srpske položaje vojske RS kod Japre i Benkovca, te
raketne položaje Vojske
RSK na Šamarici.
General Vojske RS Milovanović pozvao 5. muslimanski korpus na predaju.
25.11.Avioni NATO tukli položaje Vojske RS na krupskom ratištu.
26.11. Ruski ministar inostranih poslova kod predsjednika Srbije Slobodana
Miloševića.
29.l1.Hrvatski sabor raspravljao o sudbini Bihaća.
01.12.U Kninu sjednica Skupštine RSK. Raspravlja se o bezbjednosnoj situaciji i o
pregovorima s
Hrvatskom (o otvaranju autoputa, vodoopskrbi, naftovodu i elektroprivredi).
02.12.Snažni artiljerijski napadi na Veliku Kladušu. Snage 21. kordunaškog
Korpusa podržavaju
napade Fikretovih boraca.
Na granici prema 5. muslimanskom korpusu ubijena sedmorica srpskih boraca s
područja Dvora na
Uni. Radi se o nepažnji i prevari.
Snage HVO napreduju prema Bosanskom Grahovu. Bosanski Srbi odustali od
zauzimanja Bihaća.
U Zagrebu Hrvoje Šarinić i Borislav Mikelić potpisali Sporazum o ekonomskoj
saradnji.
10.12.Hrvatske snage nastavile napredovanje prema Grahovu i visovima Dinare.
14.12.U toku posljednjih 10 dana u Bolnicu "Sv. Sava" u Kninu, dopremljeno 240
teških ranjenika s
područja B. Grahova. Posebno teške gubitke je imala studentska brigada.
U Kninu vojni istoričar Prelević održao predavanje o cerskoj bici, a iz toga bogat
kulturno umjetnički
program Vojnog duvačkog orkestra, baletnog studija Ane Tomić i sastava "Zlatne
strune".
17.12. Snage Fikretove Narodne odbrane, potpomognute od Kordunaškog
korpusa zauzele Veliku
Kladušu.
21.12.Na Palama i u Sarajevu bivši predsjednik SAD Džimi Karter posreduje
između srpske i
muslimanske strane, neutrališući srpsku stranu da ne uništi 5. muslimanski
korpus.
U Osijeku (Radićeva ulica), minirana pravoslavna crkva.
"Politika",objavila članak "Hrvatske ljevice" pod naslovom "Hoće Krajinu bez
Srba". Džimija Kartera
u Beogradu primio Slobodan Milošević.
Otvoren Autoput kroz područje Zapadne Slavonije.
25 .12.Hrvatska artiljerija snažno tukla Bosansko Grahovo.
Fikret Abdić objavio, za sutra, veliki povratak svojih izbjeglica s Korduna u
Kladušu. Dnevni list
"Borba" iz opozicione prešao na stranu režimske štampe.
27.12.Jasuši Akaši zatražio od Milana Martića da ukloni srpske simbole s
Autoputa.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
1995. GODINA
04.01. U Splitu Hrvatska stranka prava obilježila 35. godišnjicu smrti dr Ante
Pavelića. Govorili su
Ante Đapić i Ivan Gabelica. Pavelić je označen kao veliki hrvatski državotvorac. U
Vrginmostu počelo
uređivanje kuće za boravak ili rezidenciju Milana Martića. Neki misle da je to
rezultat sukoba s
Mikelićem i Babićem.
12.01.Hrvatska otkazala gostoprimstvo UNPROFORu s 31. martom ove godine.
Borislav Mikelić u
Zagrebu pregovarao s Hrvojem Šarinićem.
13.01. Savjet bezbjednosti produžio suspenziju sankcija SRJ za narednih 100
dana.
14.01.Peti muslimanski korpus u kontra ofanzivi zauzeo selo Klokot kod Bihaća.
17.01.Na HTV "TV parlament". Prijetnje Krajini su uputili Mate Granić i Gojko
Sušak. U Srpskom
radio Kninu više radnika suspendirano.
21.01.Vlada imenovala 27 članova Prosvjetnog savjeta RSK.
23.01.U Bosni generala Majkla Ruoza zamijenio general Rupert Smit.
30.01. U Kninu boravili predstavnici Plana Z-4 . Srpsku stranu zastupali: Milan
Martić, Borislav
Mikelić, Milan Babić, Lazar Macura i Rajko Ležajić, koji su odbili da prime Plan Z-4
od američkog
ambasadora Pitera Galbrajta, dok ne dobiju garancije da se UNPROFOR neće
povući iz Hrvatske. Plan
Z-4 nudi Srbima: valutu koju izdaje NB Hrvatske, granice gdje je po popisu
stanovništva 1991. bila
srpska većina, biranje svoga predsjednika na 5 godina, samostalno sudstvo,
ministarstva i ministre,
pravo na ekonomsko vezanje za ostale države. Hrvatska priznaje krajiške zakone,
upotrebu srpskog
jezika i ćirilice, zastavu i grb Krajine, Krajišnici ne služe vojsku.
Predsjednik Republike Hrvatske dr Franjo Tuđman izjavio da Hrvati i Srbi u
Hrvatskoj ne mogu biti
dvije ravnopravne strane.
01.02.Piter Galbrajt izjavio "Jasno je da međunarodna zajednica ne želi u
Hrvatskoj ciparski sindrom."
08.02.U Kninu vanredna sjednica Skupštine RSK na kojoj je predviđena rasprava
o Planu Z-4. Na
prijedlog predsjednika Milana Martića i uz podršku Milana Babića, Skupština je
aplauzom prihvatila
stav da se Plan Z-4 ne uzme u razmatranje.
11.02.U Kninu formirano Društvo za njegovanje tradicija oslobodilačkih ratova
Srbije 1912.-1918. Za
predsjednika je izabran mr Mile Dakić, za potpredsjednike profesori: Milojko
Budimir i Svemir
Popović.
15.02.U Kninu održana konstituirajuća sjednica Prosvjetnog sabora RSK. Prije
službenog dijela
priređen je dirljiv kulturno umjetnički program (zbor, balet, gitara, recitacije).
Predsjednik SRS
Vojislav Šešelj smijenio Radu Leskovca, a ovaj proglašava odvajanje radikala RSK
od centrale u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Beogradu.
16.02. U Domu vojske RSK ( Knin ). promocija SPSa Krajine. Iz Beograda su
došli: Mihajlo
Marković, Petar Škundrić i Smi1ja Avramov (svi rodom iz područja današnje RSK
). Na pitanje da li
će SRJ priznati Hrvatsku u avnoj skim granicama, odgovorio je Mihajlo Marković:
"Niko u Srbiji i
SRJ nema smjelosti da to učini. Takav bi odmah morao napustiti vlast". '
20.02.Fonniran Savjet narodne odbrane Republike Srpske i Republike Srpske
Krajine.
23.02.U Belom Manastiru počeo naučni skup" Baranja srpska zemlja." Sala je bila
dekorisana grbom
RSK i slikom Slobodana Miloševića. Neko je prigovorio, pa je donesena i slika
Milana Martića.
24.02.Muslimani 5. korpusa ponovo iznenadili Banijce i Kordunaše. Ima više
mrtvih, ranjenih i
zarobljenih srpskih boraca.
02.03.U Kninu završeno zasijedanje Skupštine RSK na kojoj je zatraženo
smjenjivanje predsjednika
Vlade Borislava Mikelića.
03.03.Predsjednik RSK Milan Martić zatražio smjenjivanje premijera Borislava
Mikelića, optužujući
ga za šverc, korupciju i lično bogaćenje.
06.03.Slobodan Milošević primio čelno rukovodstvo RSK.
07.03.Milan Martić na TV Knin rekao da Borislav Mikelić mora otići.
08.03.U Kninu boravili predstavnici Međunarodnog tribunala za ratne zločine.
U Kninu održana sjednica Skupštine RSK. Najavljena smjena Borislava Mikelića
nije uslijedila.
Izabrana su dvojica ministara: Slobodan Perić, ministar unutrašnjih poslova,
Drago Kovačević,
ministar za informisanje.
10.03.Predsjednik Republike Milan Martić sazvao Vrhovni savjet odbrane.
Njegovom pozivu nisu se
odazvali Borislav Mikelić, predsjednik Vlade i Rade Tanjga, ministar odbrane.
Novoimenovani
ministar unutrašnjih poslova nije pozvan na sjednicu, jer mu je Martićeva grupa
zabranila ulazak u
Ministarstvo.
12.03.Predsjednik Republike Hrvatske dr Franjo Tuđman izjavio, da će UNPR8FOR
ostati i dalje u
Hrvatskoj.
U srpskom Sarajevu muslimanski snajperisti ubili dvije djevojčice.
U bihaćkom regionu raste napetost zbog nestanka hrvatskog general bojnika
Vlade Šantića.
15.03.Počelo dvodnevno zasijedanje Vlade RSK.
16.03 .Predsjednik Republike Milan Martić zabranio da novoimenovani ministar
unutrašnjih poslova
RSK Slobodan Perić ulazi u prostorije svoga ministarstva.
Hrvatska artiljerija otvorila vatru po srpskim položajima južno od Drniša.
21.03.Uhapšen ministar odbrane RSK dr Rade Tanjga, ali je ubrzo pušten.
22.03.Vojislav Šešelj održao promotivni skup svoje stranke u Kninu.
31.03.Savjet bezbjednosti usvojio Rezoluciju 981 o organizaciji UNCROa
U 'Kninu nepoznate osobe provalile u stan ministra odbrane RSK dr Rade Tanjge.
Nepoznate osobe
podmetnule požar u katoličkoj crkvi Sv. Jakov u Kninu.
11.04.Na Suvoj Međi, između 39. banijskog korpusa i 5. muslimanskog korpusa
vođene žestoke borbe.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Kod Vojinovca ( Plaški ) ubijen vojnik UNPROFORa.

Hrvatska televizija prikazala kako Hrvatska stranka pt:ava slavi 10. april dan
NDHe.
21.04.U Petrinji održan sastanak Odbora za Jasenovac, gdje su došli do izražaja
nesporazumi između
rukovodstva RS i RSK, odnosno Mikelića i Karadžića. Delegacije se nisu mogle
složiti ko će biti
glavni govornik na komemoraciji.
24.04.Prošireni Savjet odbrane RSK donio Odluku o privremenom zatvara-nju
Autoputa.
28.04.Kod Benzinske stanice Novska hrvatski državljanin nožem zaklao Srbina
Tihomira Blagojevića.
Poslije nekoliko sati brat ubijenog Tihomira pucao na kombi u kojem ubija dvojicu
i ranjava petoricu
Hrvata.
01.05.U 5,30 sati hrvatska vojska počela agresijom na Zapadnu Slavoniju, pod
nazivom "Bljesak".
Hrvatske snage zauzele Jasenovac.
02.05.Klaus Kinkel zatražio povlačenje hrvatske vojske iz Zapadne Slavonije.
Savjet bezbjednosti zatražio prekid neprijateljstava i povlačenje hrvatske vojske.
Počelo srpsko raketiranje Zagreba projektilima iz "Ognja".
Kod Stare Gradiške oboren hrvatski avion Mig 21.
Hrvatske snage ušle u Okučane.
Vodstvo bosanskih Srba održalo Skupštinu SDSa srpskih zemalja.
03.05.Rukovodstvo RSK u Kninu utvrdilo tekst sporazuma o prekidu vatre u
Zapadnoj Slavoniji.
04.05.U Kninu sahranjen Srđan Čoka, pisac tekstova u rok grupi "Minđušara".
Poginuo je u Zapadnoj
Slavoniji.
Hrvatske vlasti nisu dozvolile Jasušiju Akašiju da obiđe područje Zapadne
Slavonije.
06.05.Hrvatska vojska na putu prema Oklaju ubila dvojicu srpskih boraca iz
Radučića.
08.05.Muslimanski vojnici ubili četvoricu Srba i četvoricu zarobili kod Cetingrada.
09.05.Predsjednik Republike Srbije Slobodan Milošević primio predstavnike RSK.
U Brezovoj Glavi Dragan Mandić ubio oficira II. kordunaške brigade Branka Čiču.
10.05.U manastiru Moštanici (Bosanska Dubica), patrijarh Pavle održao pomen
jasenovačkim žrtvama
i žrtvama Zapadne Slavonje. Među prisutnima bili su Radovan Karadžić, Biljana
Plavšić i Nikola
Koljević.
13.05.Poslije brojnih uzmicanja, Radovan Karadžić pozvao da se RS i RSK
ujedine. Babić i Mikelić
nisu reagovali.
Skupština RSK sazvana za 17. maja.
16.05.U Kninu zasijedao Vrhovni savjet odbrane RSK. Usvojen je zahtjev generala
Milana Čeleketića
da podnese ostavku. Za novog komandanta Vojske RSK postavljen je general
potpukovnik Mile
Mrkšić, rodom iz opštine Vrginmost.
U Kninu priređena promocija prvog krajiškog romana "Nevini đavo", autora dr
Branka Zinaića.
17.05.Sindikat RSK organizirao miting podrške Milanu Martiću. Na udaru je bila
politička sprega
Babić - Mikelić. Vodstvo mitinga je preuzelo Radio televiziju Knin i udaljilo
direktora Dušana Badžu,
bliskog saradnika Milana Babića.Koordinacioni odbor mitinga je zatražio:

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
raspuštanje skupštine,
smjenu Vlade, raspisivanje izbora, poboljšanje položaja vojske i ratnih invalida.
19.05.U Bijeljini organizovan simpozij na kojem su učestvovali predstavnici
muzejsko arhivskih
ustanova RS, RSK i SRJe. Pomoćnik ministra za kulturu Srbije Begenišić je rekao:
"Podeliti srpsku
kulturu i srpsko nacionalno biće nisu mogli učiniti strani.osvajači, a to neće moći
niti nacionalni
glavari, ma o kome se radilo. Vi slažete vremena."
23.05.Vlasti SRJ nisu dozvolile prelaz granice za djecu 8. razreda osnovne škole iz
Knina. Osnovci su
krenuli da upoznaju istorijske znamenitosti Srbije.
26.05.Avioni NATO pakta tukli srpske položaje u širem rejonu Pala i Sarajeva.
Snage bosanskih Srba zarobile oko 200 pripadnika UN i povezale uz bandere na
mjestima vjerojatnog
napada NATO avijacije.
28.05.U ranim jutarnjim satima kod Kremena (Slunj), oboren helikopter u kojem
se nalazio ministar
Izetbegovićeve Bosne, Irfan Ljubijankić. Poginulo je ukupno 7 lica. Iz pogođenog
helikoptera su
ispadale njemačke marke. Mnogi su u trenu postali milioneri.
Skupština RSK smjenila predsjednika Vlade Borislava Mikelića i podržala Plan
ujedinjenja RS i RSK,
kojeg je izradila zajednička komisija.
30.05.U Kninu zasijedali poslanički klubovi koji će predlagati novog premijera.
Istočna Slavonija,
Baranja i Zapadni Srem formirali Koordinaciju. Za predsjednika je izabran Goran
Hadžić. Njen cilj je
otcjepljenje od RSK.
01.06.U Kninu izvršeno krštenje Doma penzioneza li novo ime "Hotel Spas".
U Bijeljini sastanak najviših rukovodstava RS i RSK. Vođena je rasprava o
ujedinjenju. Obe
delegacije su isticale potrebu hitnog ujedinjenja, ali je iza toga došlo do naglog
obrta diskusije i
raspoloženja.
U Kninu su završeni radovi na preuređenju čuvene Gimnazije u rezidenciju
predsjednika Republike.
Narod se šegači i šapuće da je to jedini način da predsjednik Republike Srpske
Krajine i njegovi
saradnici imaju gimnaziju.
02.06.Bosanski Srbi kod Banjaluke oborili američki avion F-16
04.06.Počela jača hrvatska ofenziva na sektor Dinare.
05.06.Srpski narod izbjegao iz Civljana i Cetine.
Hrvatske snage zauzele Crni Lug, nedaleko Bosanskog Grahova.
06.06.Komandant UNPROFORa Bemar Žanvije u Kninu razgovarao s
predstavnicima Vojske RSK.
11.06.U Kninu ubijen pripadnik Kenijskog bataljona Jongia i ranjen Čeh, vozač
kombibusa. Srpski
vojnici su pokušali oteti kombibus.
12.06.Milan Babić određen za mandatara Vlade RSK.
16.06.Skupština RSK donijela jednoglasnu odluku o ujedinjenju s Republikom
Srpskom.
18.06.Eksplodirao vojni avion pri sletanju na Udbinski aerodrom.
19.06.Novi komandant Vojske RSK gen. Mile Mrkšić mobilisao sve šofere
zaposlene u ministarstvima
RSK.
U SRJ je u toku masovna mobilizacija Srba krajiškog porijekla. Njih više hiljada je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
uključeno u
Vojsku RSK. Samo na slunjskom poligonu nalazi se oko 3000 nasilno mobilisanih
Srba.
Vojne vlasti Republike Srpske pustile iz zatvora, posredstvom lovice Stanišića,
posljednjih 26
pripadnika UN, od 388 koliko ih je bilo uhapšeno zbog bombardovanja srpskih
položaja.
20.06.Karl Bilt preuzeo funkciju Lorda Ovena, koji je podnio ostavku zbog
neprincipijelnih postupaka
međunarodne zajednice na Balkanu.
28.06.Na Vidovdan, na vojnom poligonu kod Slunja, formiran Korpus specijalnih
namjena Vojske
RSK. Najsnažnije naoružanje iz ostalih jedinica izdvojeno je za ovu vojnu
formaciju. Korpus je izvršio
vojnu paradu, pred čelnim ličnostima i pred više hiljada prisutnog naroda RSK.
30.06.General Ratko Mladić izjavio da jedva čeka susret s Nijemcima u Bosni.
03.07.Predsjednik RSK Milan Martić primio u Kninu Karla Bilta i Torvalda
Stoltemberga.
04.07.Zakazana vanredna sjednica Skupštine RSK u Mirkovcima.
U opštini Dvor proglašeno ratno stanje.
UNPROFOR upozorio na gomilanje hrvatske vojske na ličkom i dalmatinskom
ratištu. Primjećeno je
gomilanje hrvatske vojske na Dinari.
Predsjednik RSK Milan Martić primio predsjednike političkih stranaka u RSK.
05.07. Hrvatska artiljerija snažno tukla Bosansko Grahovo.
06.07. U Kninu, na Tvrđavi otvorena 13. tradicionalna kninska likovna
manifestacija.
11.07. Vojska RS zauzela Srebrenicu.
Vojska RH zauzela visove Šator planine u Zapadnoj Bosni.
12.07.Skupština RSK nije održana il Mirkovcima, jer je pojedinim poslanicima
onemogućen ulaz u
Istočnu Slavoniju.
Borislav Mikelić oštro kritikovao mandatara Vlade RSK, dr Milana Babića zbog
smanjivanja broja
ministara, jer je to po njemu koncentracija vlasti u krugu Kninjana. Na kampanju
ujedinjenja s RS, on
gleda kao na bacanje prašine u oči narodu da se prikrije sramota pada Zapadne
Slavonije.
13.07.Muslimanske snage 5. korpusa upale iza srpskih položaja na slunjskom
području. Ubile su
Nikolu Novakovića i zarobile sedmoricu Srba.
14.07.Na Baniji ubijen devizni inspektor Ministarstva za finansije RSK Nikola
Velebit. Priča se da je
ušao u trag šverca s naftom vladajuće mafije.
07.07.U Italiji se iskrcali prvi vojnici za brze intervencije u Bosni.
18.07.Vođene žestoke borbe oko Žepe u Bosni.
Policija u Vojniću hapsila dezertere. Uhapšeni su upućeni na Dinam.
20.07.Savjet bezbjednosti osudio srpsko osvajanje Žepe.
Hrvatska zaprijetila napadom na RSK ako se ugrozi Bihać.
22.07.Ćetvorica boraca 11. kordunaške brigade dopremljena mrtva. Poginuli su u
borbi s 5.
muslimanskim korpusom. .
Franjo Tudman i Alija Izetbegović u Splitu potpisali, pod pritiskom SAD, antisrpski
protokol.
25.07.Hrvatska artiljerija snažno tukla Grahovo. Bilo je mrtvih i ranjenih.
Vanredna sjednica Hrvatskog sabora, tobože zbog rebalansa budžeta. Tražena je
saglasnost da se

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
napadne RSK.
Sazvana vanredna sjednica Skupštine RSK za 27. juli u Topuskom.
Patrijarh Pavle najavio dolazak u Glinu 30. jula, da održi parastos ubijenim
Srbima od 29.
jula do 3. avgusta 1941. godine u pravoslavnoj crkvi Rođenja Bogorodice (1564
ubijenih). U Velikoj
K1aduši donesena Odluka da se ubrzo proglasi Republika Zapadna Bosna.
Hrvatske snage iznenadile
Srbe na Dinari i ubile četvoricu srpskih boraca, sedmoricu ranili.
Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu podigao optužnicu protiv Radovana
Karadžića, Ratka
Mladića i Milana Martića
Atif Dudaković, komandant 5. muslimanskog korpusa izjavio da Bihać neće pasti.
26.07.U Kninu, na Tvrđavi izvršena promocija novog broja lista "Vojska Krajine".
Žestoke borbe oko
Grahova.
U Dalmatinskom korpusu Vojske' RSK proglašena opšta mobilizacija.
Fikret Abdić proglasio Republiku Zapadnu Bosnu.
27.07. Hrvatske snage zauzele Bosansko Grahovo.
Skupština RSK u Topuskom izabrala Vladu RSK, koju je sastavio premijer dr Milan
Babić.
Hrvatske snage ovladale područjem Glamoča.
30.07.Srpski patrijarh Pavle boravio u Glini, gdje je predvodio parastost posvećen
žrtvama ustaškog
zločina 1941. godine. Patrijarh Pavle je posvetio spomen ploče na kojima su
uklesana 1564 imena
ubijenih Srba u crkvi, na čijim su temeljima komunističke vlasti sagradile Dom
kulture.
Patrijarh Pavle doputovao u Knin.
Građani Knina toplo pozdravili dolazak kapetana Dragana.
Jasuši Akaši pregovarao s rukovodstvom RSK.
General Ratko Mladić organizovao konferenciju za štampu u Kninu.
Hrvatska artiljerija tukla selo Strmicu nedaleko Knina.
Radovan Karadžić naredio kontraofenzivu na Grahovo i Glamoč, pod komandom
generala Manojla
Milovanovića.
01.08.Predstavnički dom SAD izglasao Odluku o ukidanju embarga na uvoz oružja
bosanskim
muslimanima
Hrvatski radio objavio lažnu vijest da su "pobunjeni Srbi artiljerijom tukli Gospić".
Muslimanske
snage 5. korpusa uništile 3 tenka Vojske RSK i jedan tenk zarobili.
02.08.Najavljeni pregovori
delegacija Republike Hrvatske i Republike Srpske Krajine u Ženevi. Hrvatski
predsjednik Franjo
Tuđman uslovio pregovore puštanjem naftovoda i pruge preko Knina.
Vlada RSK odredila Milivoja Vojnovića da pregovara u Ženevi s hrvatskom
stranom. Predsjednik
Martić je odredio svoje pregovorače koji će s ministrom inostranih poslova
Vojinovićem putovati u
Ženevu: Iliju Prijića, savjetnika predsjednika Republike, generala Milu Novakovića
i Lazara Macuru,
predsjednika Odbora za međunarodne odnose Skupštine RSK.
Glavni štab Vojske RSK demantirao vijesti hrvatskog radija o granatiranju
Gospića.
Na veče hrvatska televizija objavila opštu opasnost za grad Karlovac.
03.08.Hrvatska televizija anketirala hrvatsku javnost za napad na RSK. Za napad

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
se opredijelilo 73%
anketiranih.
Za 10 sati zakazani hrvatsko-srpski pregovori u Ženevi, uz posredništvo Torvalda
Stoltemberga.
Predsjednik Vlade BiH Hari Silajdžić podnio ostavku.
04.08.U 5 sati Hrvatska napala na Republiku Srpsku Krajinu, pod šifrom "Oluja".
Hrvatski predsjednik
Franjo Tuđman uputio poziv Srbima da se predaju.
Iz 11. kordunaške brigade poginula četvorica boraca.
Hrvatski avion tukao Spomenik na Petrovoj gori, ali ciljeve nije pogodio.
Srbijanski mediji nisu objavili hrvatski napad na RSK.
Predsjednik Vlade RSK Milan Babić u Beogradu. Više puta je nazivao predsjednika
Republike Milana
Martića da ne smije raketirati Zagreb.
Milan Martic potpisao akt o povlačenju iz RSK pod naslovom "Odlućujemo"
05.08.U 12,30 hrvatske snage su bez borbe ušle u Knin. Hrvatske snage zauzele
Sv. Rok kod Gračaca.
Lansirane su lažne vijesti preko srpskih medija o napadu na Osijek i Vinkovac, te
o zauzimanju sela
Nuštar.
06.08.Sredstva informisanja u Srbiji isticala sukob Karadžića i Mladića.
Mediji u Srbiji su davali šture izvještaje iz Krajine, tek pri kraju informativnog
programa. Sve radio
stanice u Srbiji su emitovale zabavni i veseli program.
Borci 11. kordunaške brigade napredovali u pravcu Karlovca. Bez znanja Štaba
kordunaškog
korpusa "Orkan" prebačen u RS, preko mosta između Dvora i Bosanskog Novog.
Kroz Republiku Srpsku kolone u kojima je oko 250 000 izbjeglih Krajišnika. Poslije
prelaza u Srbiju
kolone su posredstvom policije usmjeravane u pravcu Kosova.
07.08.U Topuskom održan sastanak Štaba 21. kordunaškog korpusa, proširen s
predstavnicima
civilnog i policijskog sektora.
Vojska 5. muslimanskog korpusa ušla u Veliku Kladušu.
08.08.U Topuskom održan prošireni sastanak Štaba kordunaškog korpusa na
kojem su komandanti
referisali o stanju u jedinicama i na terenu poslije povlačenja s prvih borbenih
linija. Vojska 5.
muslimanskog korpusa prešla rijeku Glinu i ušla u selo Crni Potok.
Hrvatski general Petar Stipetić nazvao komandanta Kordunaškog korpusa
pukovnika Čedu Bulata
zatražio bezuslovnu kapitulaciju. U 13 sati su uspostavljeni lični kontakti
pukovnika Čede Bulata,
Toše Pajića i generala Stipetića. Razgovori su nastavljeni u 19 sati u selu
Jukincima. Sa srpske strane
su učestvovali: Tošo Pajić, Čedo Bulat, Dragan Kovačić, Đuro Škaljac i Slobodan
Blagojević.
09.08.U Beogradu održan miting podrške RSK. Govorili su Antilohije Radović i
Vojislav Koštunica.
Nedaleko od Gline potpisana predaja 21. kordunaškog korpusa. Dokumenat su
potpisali: hrvatski
general Petar Stipetić, ministar unutrašnjih poslova RSK Tošo Pajić, pukovnik
Čedo Bulat, komandant
Kordunaškog korpusa i potpukovnik Dragan Kovačić, komandant 11. kordunaške
brigade.
10.08.Boris Jeljcin primio Slobodana Miloševića u Moskvi.
12.08.Hrvati iz okolice Banjaluke upućeni da nasele Baniju i Kordun. Intenzivno

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
naseljavanje
Vrginmosta i Vojnića počelo 17. avgusta.
12.11.U Erdutu potpisan Osnovni sporazum o Oblasti Istočne Slavonije, Baranje i
Zapadnog Srema.
Potpisnici su: Hrvoje Šarinić i Milan Milanović. Ovaj dokumenat su potpisali i
svjedoci: Piter
Galbrajt, ambasador SAD u Hrvatskoj i Torvald Stoltemberg, posrednik
Ujedinjenih nacija.
21.11.U Dejtonu postignut Opšti okvirni sporazum za mir 11 Bosni i Hercegovini,
koji je potpisan u
Parizu 12. decembra. U njemu se ne govori o sudbini Republike Srpske Krajine i
protjeranom srpskom
narodu. Hrvatska okupacija je podržana od međunarodne zajednice, pa i etničko
čišćenje srpskog
naroda iz Hrvatske.
FUSNOTE
I. dr Tomislav Maretić: Slaveni u davnini, Zagreb, 1889. str. 54.

2. Franjo Rački: Povijest Slavena, str. 35.
3. Vidi knjige Sime Lukina "Srbi u davnini", Olge Luković Pjanović "Srbi narod
najstariji" i dr Jovana Deretića "Zapadna Srbija"
4. prof. dr Đorđe Janković: Arheološki spomenici Srba zapadno od Dinare i Une,
rukopis. Rezimea kod autora, str. 1
5. Legende kažu da je izgrađen na mjestu molitve apostola Pavla.
6. Katalog: Republika Srpska Krajina, korjeni državnosti i nastanak, Knin 1993.,
str.18.
7. dr Jovan Deretić: Zapadna Srbija, BONART Nova Pazova 1998., str. 157.
8. Milan Radeka: Kordun u prošlosti, "Prosvjeta" Zagreb 1989.str. 96.
9. prof. dr Vojin S. Dabić: Karlovački generalat 1530. -1746., rukopis, str. 411
10. Manojlo Grbić: Karlovačko vladičanstvo , reprint SKD "Sava Mrkalj", Topusko
1990., str. 37.
Il. akademik Jovan Rašković: Luda zemlja, Plavi jahač, Beograd 1990, str. 357
12. prof. dr Vojin S. Dabić, Karlovački generalat, izd. Svetog arhijerejskog sinoda
SPC,
2000. god. str. 63, 71, 84, 94, 117,127
13. Milan Radeka: Gornja Krajina, Zagreb 1975, str. 127.
14. Franz Frazz: Cjelovita topografija karlovačke vojne krajine, reprint, Gospić
1988,
str.3 1.
15. Mirjana Gros: Počeci moderne Hrvatske 1850.-1860., str. 34. i 35.
16. Laza Kostić: Sporni predeli Srba i Hrvata, Čikago-Ilinois 1957., str.97
17. Hrvatske pravice XVIII, str. 197.
18. Gordana Krivokapić - Jović: Srpska narodna samostalna stranka 1903 - 1914,
SKD
"Prosvjeta" Zagreb 2000. godine, str. 15.
19. Vidi Aleksandra Lazarević: Srbi u Hrvatskoj u svijetlu muzeologije "Prosvjeta",
Zagreb 1996.str 67.
20. Organizatori pogroma su bili pripadnici ekstremnog ogranka Stranke prava,
pod vodstvom Josipa Franka ( prim. aut. )
21. dr Ivan Ribar: Iz moje političke suradnje, "Naprijed" 1965., str.133.
22. Dušan Kašić: Manastir Gomirje ,izd. Muzeja SPC 1997., str. 3
23. Jovan Radojčić: Srbi, Srpska Krajina, Dalmacija, Slavonija, Hrvatska,
"biografski leksikon", izd. Comerce sistem 0.0. , Beograd 1994.
24. Vidi: Svetozar Borak: Srbi katolici, Novi Sad 1998.,str. 23
25. podaci o poznatim Srbima iz Hrvatske, pretežno iz citiranih djela: Jovana
Radojčića, Aleksandre-Sanje Lazarević, Vasilija Krestića, Dragana Subotića i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kataloga izložbe" 13 vekova Srba u Dalmaciji, Slavoniji i Hrvatskoj", Sremski

Karlovci 1997. 26. Radomir Smiljanić: Srbi i Hrvati Gordijev čvor evropske
politike, rukopis, kod autora, str. 18.
27. Tekst razgovora, zabilježio sekretar kralja Aleksandra, Milorad Pavlović,
objavljen u knjizi M. Dakića, Srpska krajina, Knin 1994, str.35..
28. Miloš Crnjanski: Politički spisi, "Sfairos" I 986. str. 65.
29. Radomir Smiljanić, cd., str. 1.
30. Miroslav Krleža: Godina tisućudevetstotinadevetnaesta,"Republika", travanj

1954.,br. 4. str. 277. i 278.
31. "Politika ekspres" od 9. februara 1991. godine.
32. dr Veselin Đuretić:Upotreba Rusije i Zapada, Beograd 1997., str. 19.
33. Isto, str. 21.
34. Isto, kao 27 i 28, str. 20
35. dr Veselin Đuretić, Nasilje nad srpskim ustankom, Beograd 1997., str. 21
36. "Proleter", br. 28. , od decembra 1932., str. 1. i 2. , u Arhivu Jugoslavije.
37. prof. dr Branko Petranović i Mr Nikola Žutić: 27. mart 1941. , NIC OM,
Beograd
1990., str. 59. .
38 Iz knjige Radomira Smiljanića: Požar na Trgu Marksa i Engelsa , Nova knjiga,
Beograd 1989. , str. 56
39. dr Gojko Vezmar: Ustaško- okupatorski zločini u Lici 1941.-1945. , rukopis.
40. Akademik Milorad Ekmečić: Zbornik o Srbima u Hrvatskoj 4, Beograd, 1999.,
str.27
41. Prvi korpus NOV Hrvatske, HAK 1987. str. 409
42. dr Dragan Subotić: Srpska knjiga i štampa u Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji,
BINA, Beograd, 1997.str. 55.
43. dr Životije Đorđević: Gubici stanovništva Jugoslavije u Drugom svetskom
ratu, ABC Beograd, 1997., str.7.
44. Koncentracioni logori, "Vjesnik" 1944. str. 113.
45. Mile Dakić: Petrova mi gora mati. Zagreb, 1983. str. 166.
46. dr Ljubo Boban, Hrvatska u arhivima izbjegličke vlade 1941.-1943., str. 284,
285 47. Vidi knjigu Petra Zinaića: Genocid na Kordunu i okolici 1941.-1945.,
Stručna knjiga, Beograd, 1996.
48. O ustaškim i komunističkim zločinima u Lici, vidi knjigu Mirka Rapaića: Lička
tragedija, izd. "Srpska reč" 1999.
49. "Spomenica pravoslavnih sveštenika 1941.-1945.", izd. Beograd 1960.
50. Svjedočenje jednog od učesnika kod autora. .
51. dr Životije Đorđević, cd, str. 7.
52. Vidi pismo Veljka Guberine kardinalu Kuhariću: "Tri pitanja kardinalu",
"Politika", od 8. marta 1991. godine.
53. U Gornjem Sjeničaku na Kordunu, Đuro Bižić Jurko je dobio zadatak da
učestvu je u zakopavanju pobijenih "ustaša". Donio je kući punu torbu indeksa i
đačkih knjižica ubijenih učenika i studenata iz Kragujevca i okolice, koji su se
zbog straha povlačili prema Austriji, krajem aprila i početkom maja 1945. godine.
Egzekucija je izvršena kod sela i šume Muljci.
54. Vjesnik JNOFH, Zagreb, 1970., tačka 11, str. 496
55. Iz Rezolucije 2. zasijedanja ZAVNOHa U Plaškom, oktobra 1943., Simpozij o
Petrovoj gori, JAZU, Zagreb 1972. str. 575, ili Katalog Republika Srpska Krajina,
Knin 1993., str. 34.
56. Jovan Ostojić: Geneza hrvatskog fašizma, rukopis kod autora, str.13.
57. Glasnik srpskog istorijsko kulturnog društva" Njegoš", br. 56., Čikago,
decembra
1986., str. 67. i 68.
58. Hrvatske pravice, str.225
59. dr Milan Bulajić: Genocid nad Srbima, knj.4., Beograd 1989., str. 1164.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
60. dr Veselin Đuretić: Nasilje nad srpskim ustankom, Beograd 1997. str. 26
61. Vidi "Politiku ekspres" od 27. oktobra 1991. godine.
62. Akademik Dragan Nedeljković, u Predgovoru knjizi Sime Zarića: Na haškom
raspeću, Štit M , Beograd 1999. , str. 10.
63. Dragan Vukšić: Prilog za portret promašene politike, Beograd, septembar
2000.god, str. 4
64. Kao 53, str. 10
65. General mr Milisav Sekulić: Jugoslaviju niko nije branio a Vrhovna komanda
izdala, NIDDA Verlag GmbH, 1997. str. I I.
66. prof. dr Smilja Avramov: "Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije", izd. IDI
Veternik, Beograd, 1997. ,str. 155.
67. konstituisana 30. aprila 1991. (prim. aut.)
68. Tekst objavljen u Glasniku Krajine, br.6, str. 1., od 2. jula 1991. godine
69. mr Mile Dakić: Srpska krajina, Knin 1994. , str. 60.
70. Savo Štrbac: Zločini nad Srbima na prostoru Hrvatske u periodu 1990- 1999.,
Rukopis u Centru za strateške studije, Univerziteta u Beogradu, str. 13.
71. o zločinima vidi knjigu prof. dr Vojina S. Dabića: Persecution of Serbs and
Ethnic Cleasing 1991-1998. Documentes and testimonies, Beograd 1998 i knjigu:
Nestala lica na području Hrvatske, izd. "Veritasa", januar 2001. godine.
72. mr Slobodan Mileusnić: Duhovni genocid 1991. 1995. 1998., izd. Muzeja SPC,
Beograd, 1997. str. 235 i 236
73. Mirko Rapaić, cd, str. 359.
74. Akademik Vasilije Krestić: Genocidom do velike Hrvatske, Matica Srpska
1998., str. 145.
75. Iz rukopisa prof. dr Vojina Dabića: Progon Srba i etničko čišćenje Hrvatske
1991.
1998. godine, koji je kod autora.
76. kao predsjednik JSDS u Hrvatskoj imao sam priliku da više puta razgovaram s
Franjom Tuđmanom uoči izbora 1990. godine. Zamjerio sam mu na isticanju
ustaške ideologije, tvrdeći da je nacionalni sukob neizbježan. Obećavao je
politički zaokret i izostavljanje ustaške simbolike poslije pobjede na izborima (
prim. aut. )
77. Veljko Guberina: "Svedok" od 4. marta 1997. str.38
78. Vidi: Milisav Sekulić, Knin je pao u Beogradu, NIDDA Verlag Gmb Homburger
2000, str. 263
79. Đakomo Skoti, Zločini u Oluji, Danas od 14. juna 2001. godine
80. "Jutarnji list", Zagreb, od 22. avgusta 2001.
81. "Politika", od 23. avgusta 2001.
82. Novosti, br. 41. Zagreb 22. septembra 2000 godine, str. 3.
83. Dokumenat u Prilogu
84. Razgovor s Dobricom Ćosićem reproducirao Marko Dobrijević (nekadašnji
sekretar SDSa Krajine i do 1991. bliski saradnik akademika Jovana Raškovića ),
pred autorom i Milanom Gaćešom u Udruženju za pomoć izbjeglicama i
prognanicima iz Hrvatske 3. avgusta 200 I. godine.
85. Izjava dogogradonačelnice opštine Petrinja Gordane Dumbović "Politika" od
13. avgusta 2001, ili "Hrast" izdanje Info pula UPIHa i CRSa, broj 21
86. Ivan Zvonimir - Čičak, Identitet, br.52, str.5 i 6, od jula 2001. godine
87. "Hrast" broj 20, nedjeljnik UPIHa i CRSa, od 12. avgusta 2001. godine str.26
88. Đakomo Skoti: Zločin u Oluji, feljton, zapis 22. i 25. avgusta 1995. "Danas"
od 7. avgusta 2001.
89. Nedjeljna "Dalmacija" od 10 avgusta 2001. godine, str.4.
90. Dr Smilja Avramov: Opus Dei, Idij- Veternik, Bgd, septembar 2000. godine,
str. 16 91. akademik Vasilije Krestić; cd. str. 148

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
92. akademik Dragan Nedeljković: Drama civilizacija na Balkanu, Zadužbina

"Petar Kočić" Banja Luka - Beograd, 1999., str. 127.
93. prof. dr Dušan Siđanski: Federalistička budućnost Evrope, Prosveta 1996. str.
405 94. prof. dr Vojislav Vukčević, TV intervju Vesne Vojvodić, na Studiju B, 4.
januara 2000. godine, u 20 sati.
95. Vidi: Čedo Višnjić, Kordunaški proces, "Prosvjeta" Zagreb 1997.
96. "Ličke novine", od 3. decembra 1996.
97. "Veritas" Nestala lica na području Hrvatske, Beograd-Banja Luka 2001., str.
12 i 13 98. NIH, br. 2647, od 20.09.2001
Mr MILE S. DAKIĆ
Ispovjest uhapsenog Krajisnika

Dragan Milanko (47) je 2002. u okviru »Idi - vidi« posjete koju su organizovali
Danski savjet za izbjeglice i UNHCR, krenuo u Hrvatsku da izvadi dokumenta za
sebe i svoju porodicu. Stigao je samo do graničnog prelaza u Bajakovu. Tamo je
izveden iz autobusa i na osnovu "tjeralice" koju je za njim raspisao Opštinski sud
u Zadru, putovanje završio u istražnom zatvoru.
Mjesec dana po povratku u Beograd, Dragan Milanko govori o tome na koji je

način uhapšen i kako je tekao proces koji je hrvatsko pravosuđe vodilo protiv
njega .
- Iskreno, dugo sam se lomio oko toga da li da idem u rodni Obrovac, kako bi
izvadio papire za sebe i svoju porodicu. Moja supruga je nepokretna već pet
godina, ali nikako nismo bili u mogućnosti da dobijemo njenu radnu knjižicu ili
potvrdu o radnom stažu kako bi ovdje mogla isposlovati invalidsku penziju. Fond
PiO u Beogradu službenim putem više puta od svojih kolega iz Zagreba je tražio
ovu potvrdu, ali nikakav odgovor nije stizao. Mislim da je to pospješilo moju
odluku da krenem u Hrvatsku. Početak putovanja nije nagovjestio da bi bilo šta
moglo krenuti krivim putem, tim prije što sam od Danskog savjeta za izbjeglice
dobio uvjeravanja da je Ured za prognanike i izbjeglice Vlade Hrvatske provjerio
moj dosije i da u njemu nema ničega spornog. O tome sam obavješten i
pismenim putem, a taj akt potpisao je predstojnik Ureda Lovre Pejković.
Međutim, na graničnom prelazu Bajakovo izveden sam iz autobusa, uz
obrazloženje da je protiv mene Policijska uprava u Zadru raspisala potjernicu.
Optužnica
Prenoćio sam u policijskoj stanici Otoka i narednog jutra u pratnji dvojice

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
policajaca sproveden u Istražni zatvor u Zadar. Tu sam saznao da je Vojno

tužilaštvo u Splitu krajem 1992. godine protiv mene podiglo optužnicu za
teritorijalno ugrožavanje RH. Međutim, pošto je 1998. godine počeo da se
primjenjuje zakon o oprostu, kako bi me i dalje teretili, prekvalifikovali su to djelo
i optužili me za pronevjeru društvene imovine.
Ta optužnica teretila me je kao rukovodioca u JP "Osiguranje" Zadar, koje se bavi

fizičko- tehničkom zaštitom imovine.
U optužnici se navodi da sam tokom 1991. godine, kao rukovodilac Poslovne

jedinice Obrovac, koja je bila ispostava JP "Osiguranje", odbio naredbu direktora
poduzeća Ante Marinovića da u centralu preduzeća vratim određeno naoružanje i
druga sredstva. Radi se, naime, o 14 pištolja, 9 pušaka M-48 i dvije automatske
puške, kao i određenu količinu municije.
Takođe, optužen sam da sam otuđio i dva osobna automobila. Sve su to bili
razlozi da se protiv mene pokrene krivični postupak i raspiše potjernica.
Kao otežavajuća okolnost, rečeno mi je da sam ja to sve uradio s ciljem da vojno

i tehnički pomognem neprijatelja, odnosno kako su oni naveli, nelegalne oružane
snage "SAO Krajine".
Presuda
Mislim da im je, u stvari, najviše smetala moja funkcija predsjednika SO Obrovac

koju sam obavljao tokom rata. Ovaj zaključak sam donio čitajući njihove novine u
kojima je posebno isticana ta dimenzija u komentarima moga slučaja. Kad
govorim o optužnici, koliko je ona imala loše uporište, može se vidjeti i po tome
što se ni na jednoj od dvije rasprave, nije ni pojavio direktor JP "Osiguranja"
Zadar, podnosilac prijave protiv mene. Dok sam čekao drugu raspravu izrečena
mi je tzv. mjera opreza, tako da u tih osam dana nisam smio napustiti zadarsku
županiju. Sve ovo vrijeme proveo sam u Golubiću kod mog prijatelja Miće
Dragičevića.
Po okončanju druge rasprave Općinski sud u Zadru donio je oslobađajuću

presudu. Obrazloženje suda je bilo da ja nisam prisvojio navedeno oružje i
automobile, a da politički kontekst događaja nije imao uticaj na postojanje
kaznenog djela pronevjere.
Odnos hrvatskih vlasti prema meni, od izvođenja iz autobusa do sudskog procesa,

bio je korektan i krajnje profesionalan.
Nemam niti jednu primjedbu na njihovo ponašanje, ali ipak zatvor je zatvor, i to
svakom čovjeku teško pada. Osjećao sam se, uprkos tome, dosta opušteno iz
prostog razloga što sam znao da nisam kriv.
Pouka
Nakon svega ovoga želim da kažem da su hrvatske vlasti mojim hapšenjem

ispunile najmanje tri cilja. Zastrašili su jedan dio našeg naroda, koji želi da ide u
posjete Idi-vidi. Pojedinci koji su se mislli trajno vratiti, bar u moj kraj, o tome
razmišljaju sa određenom dozom straha. Treći cilj koji su ispunili je taj da su kod
svog javnog mnjenja pokupili poene pričom "eto vidite, mi privodimo i hapsimo
Srbe".
I pored svega, svima onima koji nisu učinili teža krivična djela poručujem da ako

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
žele da idu u Hrvatsku, to i urade. Neka ipak budu spremni na mogućnost da im

se desi nešto slično kao i meni. Ovo govorim zbog toga što ne smijemo dozvoliti
da nas zaplaše, a ja ću to svojim ličnim primjerom i dokazati. Sredinom avgusta
ponovno idem u Hrvatsku s nadom da završim poslove koje, zbog onoga što mi
se desilo, nisam uspio uraditi - zaključuje priču o svom slučaju Dragan Milanko.
Podrške
Odmah po hapšenju, ljudi iz Zajednice Srba iz Hrvatske i BiH, preduzeli su sve

pravne radnje, angažovali advokata, i što je meni u tim trenucima bilo najbitnije,
posjetili moju porodicu, obećavši joj da će snositi sve troškove postupka i pomoći
financijski do mog izlaska iz zatvora. Izuzetan interes za moj slučaj pokazao je i
Savo Štrbac, direktor "Veritasa". Takođe dugujem zahvalnost i dr. Miloradu
Pupovcu, predsjedniku SNV i Slobodanu Uzelcu iz zagrebačke "Prosvjete" koji su
javno istupali povodom svega onoga što se meni tih dana događalo.
Veliku podršku pružili su mi mediji u Jugoslaviji.
Porodica
Porodica Dragana Milanka doživjela je veći stres od njega.
Pored bolesti supruge, koja je pet godina nepokretna i kreće se samo u

invalidskim kolicima, ovo je još jedna nesreća koja se na njih obrušila nakon
"Oluje".
Dragan, njegova supruga Radmila (41), kćerka Dragana(19) i sin Damir (15)
trenutno su smješteni u jednoj sobi samačkog hotela "Dom" u Beogradu.
U više navrata od Komesarijata za izbjeglice tražili su adekvatniji smještaj.

Nažalost, u tome nisu imali uspjeha. Sve se završavalo na obećanjima.
Nadaju se da ih najavljena raspodjela stanova za izbjeglice neće mimoći, jer

ispunjavaju sve kriterijume.
Imaju samo jednu želju - da žive kao sav normalan svijet.
Obostrana korist
Na drugoj raspravi u Opštinskom sudu u Zadru bili su prisutni i predstavnici

UNHCR-a. Oni su neposredno prije donošenja presude razgovarali sa Draganom
Milankom i njegovim advokatom Lukom Šuškom o detaljima optužnice.
Nakon oslobađajuće presude, pojedinci iz hrvatskog pravosuđa hvalili su se pred

predstavnicima međunarodne zajednice da ovakav epilog »slučaja Milanko«
potvrđuje Hrvatsku kao demokratsku državu.
Kraj

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Is
spovjest vojnik
v ka Vojjske Republike
e
Srrpske
e Krajjine
JAK
KOVO, kod Beograda,
B d
decembar 2
2003.
Ovoo je moj sin

n Dejan. Im ma 15 godin na. Ide u gimnaziju u Zemunu. O Odličan je đak.
đ
Zreoo čovek. U muci sazre eo. E, sine, bez očeve ruke si staasavao... Sa ad, kad mee
pita
aju šta mi je
e za ovih osam godina a bilo najte
eže, kažem: To što sam m propustioo
njeggovo detinjstvo. A ovo o... Ovo je moja Ružic ca (pokazujjuci sliku). Bila je veza
ana
za kolica,
k tačno onoliko, koliko sam ja bio u za atvoru. Dobbro je to svoje stanje
poddnosila. Ma,, bila je žen
na, div. Ali pokleknu, taman
t kad smo se Srbije domog gli, u
prviim danima moje slobo ode. Čini mi se da je samo
s čekala
a da se vraatim. Da viddi
da ja
j mogu da a brinem o Dejanu. A, posle sveg ga, ja sam uništen
u čov
vek.
KRAC, 1. maja
PAK m 1995
5. godine.
Čuvali sm mo svoje kuuće. Šta ćemo drugo. U

uniforma ama, pod orružjem, svi Srbi od reda.
Sad, kad pomislim na n to vreme... možda
meni i nijje bilo do oružja,
o ali n
ne možeš
mimo ljudi. Onda je e udarila hrrvatska vojs
ska.
Akcija na azvana “Bljeesak”, pronnose se glasovi
da je sa zapadnom
z Slavonijomm gotovo. Ko
K u
to da pov veruje? Brzzo smo bili u okruženjuu.
Odsečenii od Republlike Srpske. Nije se im malo
kud, negde je već dogovoreno
d o da se
predamo. Mi smo trražili da oru užje preuzm
mu
snage UN N, a ne hrvaatska vojskka. Tako je i
bilo, ali...
TRI dana posle
... Ovakoo razoružan ne, hrvatska a vojska naas

ponovo napadne.
n Po
ohapsili su sve što je
moglo da a se pohaps si. Neke su posle
saslušanjja pustili, nas
n sedamn naest zadržali.
Bila je no
oć, nikad mračnija.
m Pooveli su nas
s
nek
kim kombije em do brda a, čuka nekih. Usput stanu, izved du nas, pa u udri. Ne znam
koliko se puta kombi, tak ko zaustavljjao. Znam da je mladiću do men ne od prvih
udaaraca popuc cala koža na butinama a, licu. Ne znam
z šta jee bilo s njim
m.
Zauustavljaju nas u jednojj kući. Opet tuku. Pred zoru, izvo ode jednog g po jednog.
Mi, u kući, čujeemo jauke spolja. Ond da se sve utiša
u i to tra
aje koji minnut, pa opeet
zapomaganje, opet udarc ci. Kad je došao
d red na mene, ve ezali su mi ruke na leđ đa
sa žicom.
ž Žicu stezali kleštima. Iscrrpljenost i bolb su me oborili.
o Osettio sam uda arac
odo
ozgo. Osetio o sam hlada an metal na a rukama, iza. Ispod stegnute
s žiice provukli su,
valjda neku sa ajlu, šta li, i vezali je za
z cevi od grejanja
g na tavanici. P Podigli me,
takoo, da visim. Sećam se e još četvorrice u istoj prostoriji, bili
b su istom m položaju.
Izguubio sam sv vest.
ELOVAR, od
BJE o 7. do 12
2. maja 19
995.
etio sam strrašne bolov

Ose ve u predelu
u bubrega, napadi su bili tako ja
aki, da su me
m
obarali. Dugo nisam znaoo gde se zapravo nalazim, a bio sam
s u zatv
voru, sports
skog
varu. Ovde
centra u Bjelov e podižu opttužnicu pro
otiv mene za
z ratni zloč
čin. Bio sam
mu
šoku. U optužnnici navode
e da sam, kao
k komand dir minobac
cačke baterrije,
www.krajinaforce.com Stra
ana 272
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
komandovao napad na civile, da su dvojica ranjena. Neki advokat, Srbin, poručio

mi je da ne strahujem, da ću biti optužen samo za oružanu pobunu i da ću brzo
na slobodu.
SLAVONSKA POŽEGA, septembar 1995. godine
“Veljko Plećaš“, čujem kao kroz san. I vidim sa sam pred sudskim većem.
Optužnica za oružanu pobunu preinačena u ratni zločin. Čujem: “Devet godina
zatvora”. Reči mi se usecaju. Zidovi se primiču, tavanica pada. Guši me u grlu.
Prohodale nemani sa slika. Ne vidim. Ništa ne vidim. Onda vidim lik svog deteta i
Ružice.
... Koji dan posle u posetu Ružicina majka dovela Dejana. On tek pošao u školu.
Pitam ga gde je mama. On spusti glavu. Zatresoše mi se ramena. Ružica je nešto
popravljala oko kuće, pala sa merdevina i povredila kičmu, napukla joj i pluća od
udara. U bolnici je. Od tada je vezana za invalidska kolica. A govorio sam joj -
idite u Srbiju. Kad su otišli svi, idite i vas dvoje. Nije htela. Nadala se da ću ja
brzo na slobodu. Čekala me tako osam godina i četiri meseca i podizala sina.
SLAVONSKA POŽEGA, septembar 1997. godine
Već drugu godinu sam pod velikom dozom lekova. Nepravdama mi je razorila
dušu. Depresija me nagoni na najgore. Stanje mog psihičkog zdravlja bilo je
takvo, da su me prebacili u zatvorsku bolnicu u Zagreb. Šaka lekova opet nije
dovoljna da se smirim. Pokušavam da u tami otvorim prozor. Da vidim lik deteta.
Nema ga. Ni Ružicinog lika nema. Ni svetlosti. Ništa nema, ni mene nema.
LEPOGLAVA, septembar 1998. godine
Koji je danas dan, pitam čuvare. On kaže, nedelja. Sećanje na nedelje kod kuće,
miris žganjaca (kačamak s lukom). Ubi me tuga sećanja. Velim, dobro sam dok se
sećam. A koji je ovo mesec? “Septembar”, čujem odgovor. A godina, pitam. Niko
ne odgovara. Opet mi je loše. Čujem da neko kaže: “Nema dana, godine, deveti
je ovo krug proklete Lepoglave”. I taj glas to ponavlja. Vrti i melje, melje, kao
vodenički kamen. Sipa mi u lice.
LEPOGLAVA, avgust 2003. godine
Idem kući. Ružica je pre ovog 29. avgusta bila u bolnici, nije joj bilo dobro. Dejan
bio da je poseti. Mahao joj dok ga je gledala s prozora. On se vratio i rekao joj:
“Mama šta ću i ja kod kuće, kad tamo nikog nemam”. Idem kući. Izdržao sam
osam godina i četiri meseca. Osam meseci “pomilovan”. Ja, “ratni zločinac”. Da li
ću ikada, ikome uspeti da ovo ispričam? Da li ću biti u stanju da ispričam?
... Kad sam stigao kući, poljubio sam prag. Gledam sina. Čovek. Ružica ne plače,
samo joj se lice izvilo u bolan grč. Rešio sam, idemo u Srbiju. Velim to ženi. Samo
je tiho rekla “dobro”. Opet sam poljubio prag. Ružica u kolicima, Dejan i ja,
krenuli smo.
JAKOVO, 17. septembar 2003.
Vidim, Ružici nije dobro. Sve sam mogao da pomislim, ali da nas smrt može tako,
odjednom da razdvoji... e to nikada nisam pomislio. Legla je da se odmori. Ruke
spustila na grudi. Čujem, teško diše. Mislim da je od povreda, onih od pre osam
godina. Umrla je odjednom. Samo joj je suza ostala na obrazu, dugo, živa i
sjajna.
JAKOVO, decembar 2003. godine

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Još me progone slike. Kuća u kojoj su nas vezane na sajli podizali da visimo.
Bjelovar, Požega, Lepoglava, pokušavam da zaboravim. Pomažu mi lekari. Mogao
bih, siguran sam u to, uz snagu moje Ružice, diva žene, lakše da prekoračim ove
dane. l
PUT KROZ TAMU
E, da je ona danas sa mnom, bilo bi sve drugačije - kaže Veljko Plećaš. - Ona je
ona svetlost koja je sinu i meni uvek pokazivala put kroz tamu. I onako, u
kolicima, čini mi se držala se uspravnije nego ja u najtežim trenucima. Kad sam
joj govorio da ode u Srbiju, da me ne čekaju, odgovorila mi je: “Veljo, mogu ja i
sa Hrvatima. Svuda ima dobrih ljudi”.
NEMA PRAVDE
IMA pravde, videćeš, govorila je Veljku Ružica. Vraćala mu se ova ženina rečenica
u najtežim trenucima osmogodišnjeg robijanja. Ružici je verovao. U pravdu - nije.
Kakva je to pravda, da kroz ovo prođeš i da ožiljci posle traju.
OGNJIŠTE UZELI DRUGI
VELJKO Plećaš radio je u drvnoj industriji u Pakracu. Staž, punih jedanaest

godina. Voleo bi opet negde da radi. Nada se da će biti posla, samo dok se malo
oporavi od svega što ga je pogodilo. U Pakracu mu ostala imovina, “ratnom
zločincu” sve porušeno. On zato nema pravo da obnavlja ognjište.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Se
edam
m dana pak
kla do
o Srbije
Sa ma ajkom je prrešao put ood 540
kilome etara. Sa pet
p godina n naučio je daa
vozi traktor. "Kud kolona, ttu i mi. Kretali
smo ses sporo, išli smo na S Slunj, pa u
Petrinnju, Glinu i dalje u Dvo
or na Uni, pa
p u
Repub bliku Srpsku. Sećam s se da sam
čvrstoo držao vola an i samo jednom
prebacio iz prve u treću. Ali, dobro me e je
slušaoo!", priseća se Nikola, dok mu lagani
osmeh h prelazi prreko preran
no ogrubeloog
lica. "Nikola je bio kao u tra
ansu, malo je
spavao, često se gubio, nije
n znao štta nam se dešava,
d ali je vozio be
ez i
ne greške",, kaže njegova majka Milica
jedn
Nikoola Vezmarr iz sela Beggovca, kod Ogulina, sa trinaest godina

g proššao je sa
majjkom pakao o "Oluje" vo
ozeći trakto
or čitavih 540 kilometa ara punih ssedam dana a!
"Te kobne noć ći, u našoj porodičnoj
p mo samo ja i majka. Sttariji brat je
kući bili sm
bio na odsluže enju vojnog roka u Ben nkovcu, a tata
t se zadesio na pos slu u Vojnić
ću.
Većć izjutra, čim
m je počelaa ta krvava "Oluja", seelo je bilo u panici. Nis
smo znali šta
š
da radimo.
r
Očeekivali smo da se tata vrati sa po osla, onda bi

b nam lakš še bilo, ali o
on nije moggao
k naama. Negde e predveče e, videli smoo da sve na
aše komšije e počinju daa beže. Ni mi
nism
mo imali izbbora, morali smo za njima, u zbe eg. U toj strašnoj panici, majka i ja
nism
mo uspeli da
d iz kuće iz znesemo nii jednu jediinu stvar ili fotografiju
u... Jedino smo
s
seli na traktor i krenuli prema Slunju", priča daanas, prvi put
p posle deset godina a
dvadesettrogo odišnji Nikola Vezmar.
Za samo
s nekoliko minuta a Nikolin živ
vot, ali i živ
vot njegove
e majke Milice (48), oc
ca
Mila
ana (55) i brata
b Miloša
a (30), izmenio se iz korena.
k U je
ednom tren
nu izgubili su
s
sve što su god dinama muk kotrpno sticcali - kuću i okućnicu, brojno pokkućstvo i
stok
ku, tri jutra
a bregovite kordunašk ke zemlje, sves uspomeene...
"Bilo
o je strašnoo! Granate su non-stoop padale oko
o sela, nis
smo imali sstruje, strah se
uvu
ukao u naro od. U toj pa
anici sam se
e potpuno pogubila.
p D mi je sam
Da mo čovek bio
b u
kući... Ali, morrali smo be
ez njega i Miloša
M da krrenemo. Nik kolin život bio je
najvvažniji", uk
ključuje se u razgovor majka Milica.
Mali Nikola je, kako tvrde

e roditelji, bio
b dobro i poslušno dete,
d a uz o
oca i brata je
j
od malih
m nogu naučio da vozi trakto or. Ta sposo
obnost spas
sla je život njemu i
njeg
govoj majci.
"Već sa pet-še
est godina tata
t me je seo
s na trak
ktor. Malo-p
pomalo voz zio sam prvvo
oko kuće, a poosle i na imanju. Vozio o sam iz zadovoljstva,, ni slutio n
nisam koliko
o će
mi to
t znanje koristiti.
k Ali,, tog nesreć
ćnog dana bio sam prrimoran da sednem za a
trak
ktor, nisam imao prav vo na grešku", seća se e Nikola.
"Tra
aktor sam kupio
k u Novvom Sadu, još 1985. godine,
g i da
an-danas immam papire e za
njegga. Još uve
ek je sa namma, eno ga u garaži. Ponosno
P ga
a čuvamo i samo pone ekad
s njjim uradimoo nešto za naše potrebe. Nikada ga nećemo o prodati!",, ponosno kaže
k
dommaćin poroddice Milan.
ana 275
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Nisam ni slutila da zauvek napuštamo kuću. Bilo nam je rečeno da će selo biti
granatirano i da ćemo ići u Slunj, tamo prenoćiti i sutra se vratiti. Pitala sam
Nikolu može li vozi, kroz plač mi je rekao: "Mogu majko, ajmo!", i danas, kao i
tada, kroz suze priča Milica.
Seli su na traktor bez prikolice, a u koloni su autobusom pošli i Milanovi roditelji,

koji su živeli blizu njih, u istom selu.
"Kud kolona, tu i mi. Kretali smo se jako sporo. Išli smo na Slunj, pa u Petrinju,
Glinu i dalje u Dvor na Uni, pa u Republiku Srpsku. Sećam se da sam čvrsto držao
volan i samo jednom prebacio iz prve u treću. Ali, dobro me je slušao!", priseća
se Nikola, dok mu lagani osmeh prelazi preko prerano ogrubelog lica. "Nikola je
bio kao u transu, malo je spavao, često je dremao za volanom i gubio se. Nije
znao šta nam se dešava, ali je vozio bez ijedne greške.
Bdila sam nad njim, plašila sam se da ga san ne prevari pa da se prevrnemo.

Sreća u našoj nesreći bila je što nas je i traktor odlično služio. Mnogi nisu bili te
sreće nego, kad se vozilo pokvari, samo ga sklone s puta, pa peške nastavljaju.
Često su nas nadletali hrvatski avioni, negde oko Dvora na Uni, začuli smo
eksplozije. Brzo se pročulo da je kolona pogođena i da među našima ima mnogo
mrtvih i ranjenih. Nekako smo nastavili put, gde smo zaticali jezive prizore -
mrtve bebe, decu, stare... koji su stradali od iznemoglosti i gladi, vrućine, bombi i
granata. Žalost i tuga!", priča Milica Vezmar.
Kroz pakao "Oluje" Nikola i Milica, sa stotine hiljada srpskih prognanika, putovali
su čitavu nedelju dana! Nikola je neumorno vozio punih 540 kilometara i tek 11.
avgusta stigli su u selo Putinci, kod Rume, gde i danas žive.
"Za to vreme malo smo spavali, onako, kraj puta, na travi. Vrućine su bile
užasne, nismo se kupali čitavu sedmicu i retko smo jeli. Ali, uspeli smo! Živa
glava!", priča Milica.
Dok je trajao egzodus, Nikola i Milica nisu imali nikakve vesti od Milana i Miloša.
"Mi smo već bili zbrinuti, ali me je izluđivalo što nema njih dvojice. Tražili smo ih
na sve strane i tek posle četiri dana, 15. avgusta, stigao je Miloš, sa još jednom
kolonom naših nevoljnika, a dva dana kasnije i moj Milan. Našoj sreći nije bilo
kraja! Ponovo smo svi bili na okupu", priča Milica. Kada su najzad stigli u Putince,
gde je Milica imala tetku, smestili su se kod Milana i Ljubice Savić, gde su bili 15

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dana. "Rekli su nam: Osećajte se kao kod svoje kuće. Lepo su nas prihvatili,
nikada im to nećemo zaboraviti", kaže Milan.
Ubrzo je novi, posleratni vihor bacio ovu porodicu daleko od Putinaca, u Prizren,
na Kosovo i Metohiju. Tamo su u izbegličkom smeštaju proveli tri meseca, pa su
prešli u selo Mali Popović kod Jagodine, gde su živeli Milanovi roditelji. Posle četiri
godine ponovo su se vratili u Putince.
U međuvremenu, promenili su dva postanarska stana, a novac obezbeđuju radeći

izuzetno teške poslove.
"Ja i Nikola kopamo kanale za struju. Prvo bager načne do dubine od pola metra,
a posle mi nastavljamo ručno da se kablovi ne bi pokidali. Radimo šest dana
nedeljno, od sedam do pet, kod Milana Bjelaša Kike u Inđiji i zadovoljni smo",
kaže stariji Miloš. Milan Vezmar, koji je u rodnom mestu bio putar, danas je noćni
čuvar u pilani, čiji je vlasnik Milan Božić. Porodica Vezmar pokušala je u nekoliko
navrata da dobije vize za Australiju ili neku drugu, bogatiju i srećniju zemlju, ali
nisu u tome uspeli. Kažu da će opet probati jer od povratka na rodno ognjište
nema ništa.
"Ja i burazer smo mladi i jaki. Možemo i hoćemo da radimo i zaradimo. Bog nam
je dao snage da sve ovo izdržimo, daće Bog da se opet skućimo", kaže na kraju
Nikola, istinski junak koji je prošao kroz pravi pakao velikog egzodusa srpskog
naroda.
IZJAVE SVJEDOKA
VAGIĆ SAVO, sin Ilije, rođen 30.10.1946. u Kričkama, opština Drniš
... u Gaju (punkt UNPROFOR-a u Kričkama) 7.08.1995. rekli su mi da su tu ubili

jednog čovjeka i vodili me da ga prepoznam. Leš je bio u septičkoj jami odakle
mu je virila samo glava. Radilo se o Živku Kričkiću, starom oko 70 godina ...
Beograd, 22.01.1996. godine
NIKOLA VUČKOVIĆ, sin Jove, rođen 21.05.1960. godine u Polači, opština Knin
... tačno u 5,05 dana 04.08.1995. iz pravca Grahova započelo je snažno

grantiranje Korita, Podinarja, sela Polače i Knina. Granatiranje je bilo jako i
neselektivno. Vidio sam da su po Kninu, i to kod Elektrodistribucije, Dizel depoa i
Breskvika, gdje su isključivo stambeni objekti, padale granate. Cijeli dan je trajalo

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
granatiranje. Uveče je počela evakuacija stanovništva i vojske.
Nas četvorica, Zoran Todorović, Stevo Todorović, Željko Mirković i ja predajemo

se hrvatskim policajcima koji su bili pod pratnjom vojnika UN. Dovoze nas u Dom
vojske u Kninu. Tu nas čekaju novinari i kamere, dajemo izjave za hrvatski radio i
televiziju, po scenariju kako su nam oni naredili ...
DAVOR RADIĆ, sin Mirka, rođen 27.09.1974. godine u Kninu
... kod mosta na Krčiću, uz sami ribnjak, odvedeni smo sa ceste pored kuće neke
žene, mislim da se zove Anica.
Kratko nakon što smo ovdje dovedeni 05.08.1995., u dvorište je doveden Sava
Mirković star oko 50 godina. Doveli su ga tri hrvatska vojnika, pripadnici 7
gardijske brigade, od kojih je jedan bio po nadimku Žućko. Sav je bio žut, žute
kose i žutih obrva. Njega posebno opisujem jer je on poslije ubio Savu Mirkovića.
Sava je razgovarao desetak minuta sa Žućkom. U jednom momentu Žućko je
rekao: "Nećeš se ti sa mnom zajebavati, sada ću ja tebi pokazati, tko sam".
Izvodi Savu preko dvorišta, van kapije 5-6 metara.
Ostali hrvatski vojnici kažu da se Žućko šali da ga neće ubiti.
Međutim, Žućo je naredio Savi da stane tu odmah pored jednog grma, uperio u
njega automatsku pušku i opalio dugi rafal. Smrtno pogođen Sava se samo
stropoštao, ne izustivši nikakav uzvik, ni bola ni iznenađenja.
Pred ulazak u autobus vežu nas lisicama po dvojicu, i onako vezane udaraju
pendrecima, šakama, nogama, zapravo s čim uhvate. Tokom cijele vožnje isto
tuku, čak se i mijenjaju kada se umore. Udaraju po glavi i leđima. U autobusu
moramo pjevati ustaške pjesme i njihovu himnu. Poslije svake pjesme smo
govorili "mi smo Srbi, mi smo govna." Dolaskom u Zadar morali smo ljubiti
zemlju. Dok smo klečali dobivali bi udarce nogom u prsa i stomak. Odvode nas u
sportsku dvoranu na Mocirama. U dvorani svaki pola sata preko razglasa, puštaju
himnu "Lijepa naša", a mi svi mormao ustati, staviti ruku na prsa i pjevati ...
ČEDO JOKIĆ, sin Gojka, rođen 20.06.1974. godine u Kninu
... predao sam se u grupi od nas četvero 05.08.1995. godine oko 18 sati na
raskrsnici za Biskupiju i Šarena jezera kod tunela, na magistralnom putu Knin -
Split.
U vreme predaje iz pravca Knina na traktoru je naišla grupa pripadnika 4.

gardijske brigade iz Splita. Skočivši sa traktora, traže od pripadnika 7. GB, kojima
smo se predali, da nas odmah kolju. To im nisu dozvolili, ali su ipak dozvolili da
svakog koji se nalazio na cesti, dobro pogledaju. Čuo sam da su se predstavili da
su iz Potkonja i iz Vrpolja, te da su radili prije u kninskom TVIK-u. Među nama su
navodno prepoznali šestoricu i njih su odmah izdvojili. Odvukli su petoricu do
tunela. Jedan gardista počinje odmah iz blizine sa 2-3 metra, da puca cijelim
okvirom metaka po nogama vojnika, zatim mijenja okvir i puca im po prsima, a
treći okvir metaka ispaljuje dok su ovi vojnici već mrtvi ležali na cesti. Isti

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
gardista odveo je našeg, onog šestog vojnika izvan tunela, nije se čuo pucanj, a
on se vratio sam ...
SRĐO SLADAKOVIĆ, sin Petra, rođen 21.10.1946. godine u Biovčinom Selu,

opština Knin
... 06.09.1995. godine, u našu kuću u Biovčnom Selu upada grupa ustaških*
vojnika. Traže marke, kune i dinare. Tuku nas i odmah vežu, mene i ćaću, jednog
za drugog, i govore nam da će nas zapaliti zajedno sa kućom. Iz ormara vade
robu i bacaju na hrpu ispred nas. Zatim jedan dolazi i upaljačem pali robu. Vatra
je odmah zahvatila i moje nogavice, posebno nogavicu lijeve noge. Ustaše su
izišle kada su vidjeli da nas je zahvatila vatra. Uz pomoć ćaće nekako sam se
uspio odvezati i vatru ugasiti. Lijeva noga mi je bila u teškim opekotinama.
Srećom u to vrijeme u kuću mi dolazi komšija Simo Dobrota pa me prebacuje u

kninsku bolnicu. Pošto u Kninu nisu radili plastične operacije, odvoze me u Zadar.
Tu mi vrše tri operacije i u bolnici ostajem 42 dana.
Po izlasku iz bolnice odlazim u sud, dajem izjavu istražnom sudiji, odvode me u

zatvor u samicu, a sutradan me prebacuju u Split, u OZ Bilice.
Ponovo me saslušavaju, određuju pritvor. Ovaj sudija, na moj zahtjev ispravlja u

izjavi koju sam dao sudu u Zadru, da se nisam opekao vrelom vodom u kuhinji,
što je lažno upisao zadarski sudija, nego da su me zapalila nepoznata lica, koja su
mi 06.09.1995. godine banula u kuću ...
* "USTAŠA" je izraz za Hrvata, odnosno za Hrvatskog vojnika koji potječe iz

Drugog svjetskog rata kada su Hrvati u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj na
monstruozan način pobili preko milion Srba. Egzekutori tog zločina, Hrvati za
sebe su govorili da su ustaše, kao što je i Nezavisna Država Hrvatska imala
ustaške simbole. Pod istim simbolima Hrvati su stvorili i sadašnju Republiku
Hrvatsku.
RAJKO GUŠA, sin Petra, rođen 25.08.1956. godine u Zemuniku Gornjem, opština
Zadar
... 07.08.1995. u Parčićima su već bile ustaše i palili su kuće. Bilo je i pljačkaša. U
jednoj šumi, blizu sela, zadržali smo se pet dana. Gledali smo sve vrijeme kako se
pale i pljačkaju kuće. Sa ovog mjesta vidjeli smo kako gore Kistanje, Kolašac i
Biovčino Selo ...
STEVAN GRUJO, sin Dušana, rođen 01.10.1936. godine u Uzdolju, opština Knin

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
... dana 05.08.1995. godine, oko 16 sati krenuo sam iz sela sa traktorom. Sa
mnom je bila moja žena Marija i Pera Borjan, udova Aćima, i Miloš Borjan, sin
Stevana, rođen 1969. godine u selu Uzdolju.
Kada smo došli u Vrbnik Polje zaustavila su nas četri rezervista Srpske Vojske
Krajine i jedan civil i povezli smo ih prema Kninu.
U blizini crkve Sv. Nikole, koja pripada selu Vrbnik, zaustavili su nas hrvatski
vojnici, a bilo ih je oko 15 do 20. Sa traktorom je upravljao Miloš Borjan i na
naredbu hrvatskih vojnika Miloš je zaustavio traktor i odmah nam je naređeno da
siđemo sa traktora. Tada je neko zapucao i ranio jednog hrvatskog vojnika. Ja
nisam vidio ko je pucao ali pretpostavljam da su pucali hrvatski vojnici jer naših
vojnika u blizini nisam vidio. Rezervisti koji su bili sa nama na traktoru imali su
oružje - puške AP i PAP i predali su ih hrvatskim vojnicima. Čim je ovaj hrvatski
vojnik ranjen, jedan hrvatski vojnik koji je bio u grupi koja nas je zaustavila,
odmah je pucao iz AP pojedinačno i to najprije u rezerviste (4) i zatim u Miloša
Borjana i na kraju u onog civila. Svima je pucao u tijelo iz blizine od oko 2-3
metra. Vidio sam da je metak Milošu Borjanu prošao kroz stomak i izišao s druge
strane kroz kaiš. Ja sam se sklonio iza traktora i taj isti vojnik htio je i u mene
pucati ali kako su mi žena Marija i sestra od ujaka Pera plakale, nije me ubio. Ova
grupa hrvatskih vojnika meni, ženi i Peri naredili su da idemo u pravcu južne
kasarne u Kninu, gdje se nalazio UNPROFOR. Moj traktor i sva roba na traktoru
ostao je na licu mjesta. Nisu nam dali da bilo šta uzmemo sa traktora.
Ovaj vojnik koji je ubio šestoricu ljudi dok su nas pratili prema kasarni cijelo
vrijeme držao mi je uperenu pušku u leđa. Ovaj vojnik koji je ubijao imao je
maramu oko glave (marama je bila smeđa) i imao je zagaravljeno lice. Po govoru
(više puta mi je rekao "da mi jebe ćetnićku majku dosta je meni vas ćetnika, sve
ću vas pobiti") zaključio sam da bi mogao biti ili iz primorja ili sa otoka pošto nije
znao da izgovori slovo č. Bio je srednjeg rasta a mogao je imati oko 30-35
godina.
Dok smo išli prema kasarni UNPROFOR-a naišli smo na još jednu grupu hrvatskih
vojnika i vidio sam kako vuku sa ceste u jarak dvojicu vojnika RSK. Jedan je još
pokazivao znake života a drugi je bio mrtav. U onoga koji je pokazivao znake
života iz neposredne blizine pucao je isti onaj vojnik koji je ubio onu šestoricu
kako sam predhodno opisao. Pucao mu je u glavu. Uskoro su nas predali u
kasarnu UNPROFOR-a. Iz kasarne UNPROFOR-a prešao sam u Jugoslaviju
15/16.09.1995. godine...
MILAN LETUNICA, sin Ilije, rođen 12.07.1933. godine u Gošću, opština Knin
... dana 04.08.1995. godine, rano ujutro oko 5 sati, probudila nas je žestoka
artiljerijska paljba koja je obuhvaćala cijelo naše područje i oko Benkovca, zatim
Stankovaca, prema Promini i Bribiru, ali su se zapravo najviše čule detonacije oko
i u pravcu Knina.
U toku tog cijelog dana zadržavam se u našem selu Gošću. Do kasno uveče nismo
ni čuli da je počela evakuacija. Kada sam saznao šta se dešava, moju ženu Mandu
(rođena 1932. godine u Grulovićima, kod Kistanja) šaljem u zbijeg zajedno sa
mojim komšijom Milošom Borkom.
Moje selo broji 37 kuća sa oko 50 stanovnika, a te večeri u selu ostaje nas

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dvanaestoro. Negdje oko 11 sati otišao sam spavati ali nisam mogao zaspati.
Cijelu noć sam slušao traktore i aute kako u kolonama prolaze i biježe prema
Kninu.
Ujutro sam obišao selo. U selu sam našao Savu Letunicu (1922.), Marka Letunicu
(1931.), Mariju Letunicu (1925.) i Gojka Ležajića (1930.), svi iz zaseoka Letunice,
a u zaseoku Borci našao sam Mariju Borak, udovu Save (1914.), Kosu Borak,
Tume (1925.), Grozdu Borak, Vase (1922.), Vasilja Borka, Vasilja (1925.), Savu
Borka, Vasilja (1927.), Dušana Borka, Stevana (1940.,po zanimanju lugar) i
Borak Milku, udovu Mile (1919.).
U zaseoku Žeželji nisam našao nikoga.
U nedjelju su u selo došli vojnici ustaške vojske, pretresali su kuće, odnosili su

lovačke puške i što su našli od vojničke opreme. Nisu me tukli, samo su me
ispitivali kako se zovem, da li ima još četnika u selu i gdje mi je familija. Rekli su
da bi bilo bolje da sam i ja otišao.
Drugi dan po odlasku ovih vojnika dolaze drugi vojnici u uniformama, naoružani i
u grupama po troje do petero. Dolaze u osobnim automobilima. Pljačkaju sve.
Najprije janjce i telad. Kasnije svinje, krave i konje. Iz kuća uzimaju šporete,
frižidere, škrinje, telefone i sve drugo što se sa sobom moglo ponjeti.
Ja sam bježao u šumu kad su oni dolazili, a od mojih komšija koji su ostali, kad bi
pljačkaši došli, tražili su da se sklone i da ih ne smiju gledati što to oni rade.
Stalno bi pucali kad bi prilazili i došli u selo. Dolazili bi obično u 9 ujutro a odlazili
oko 3 popodne. Uveče i po noći ne bi dolazili. Pljačkanje je bilo sistematsko svaki
dan.
Otprilike sedam dana, pošto su moje komšije izbjegle, oko 14 sati čula su se dva
pucnja iz pravca kuće Ležajić Gojka. Sava Letunica je baš tada krenula po vodu
na Gojkovu gusternu. Našla ga je mrtva u avliji. Pogođen je sa jednim metkom u
predjelu grudi, a drugi metak je ostavio trag na bradi. Pozvala je mene, Marka i
Mariju. Otrčali smo tamo i vidjeli pljačkaše koji su upravo odlazili. Gojka smo
sahranili noću, na našem groblju u Gošiću. Preko dana nismo smjeli jer smo se
bojali da će nas sve pobiti.
Tih dana obilazi nas MKCK, tim iz Benkovca. Sve su nas popisali, dali nam hrane,
rekli su nam da smo bezbedni, da nam nitko neće ništa naškoditi, te da će nas
obilaziti redovno i donositi nam hranu. Nas jedanaest svaki dan smo bili u
neposrednom kontaktu, bježali smo kad bi nailazila vojska koja pljačka i uvečer
se ponovo vraćali u kuće.
Pred kraj mjeseca, negdje oko 16 sati popodne, vidio sam jedno auto bijele boje
kako ulazi u Gošić. Sakrio sam se u jednoj ogradi i promatrao.
Poslije par minuta sam čuo pucnjavu po nekoliko metaka iz automatske puške iz
sela. To je trajalo kratko. Poslije desetak minuta isti auto se vratio u pravcu
odakle je i dojurio. Odlazim kući, a odmah mi u kuću dolazi Bogdan Dobrić, Špire
(1925.) koji mi je sav uzbuđen rekao da su svi u zaseoku Borci pobijeni. Odlazimo
najprije u kuću Dušana i Milke Borak. Milka je krunila kukuruz i tako ubijena, a
Dušan je sjedio u avliji i tako je streljan. Ubijeni su sa više metaka u grudi. U kući
Save Borka, nalazimo Savu, Grozdu i Vasilja, svi su presječeni rafalima. U
dvorištu susjedne kuće nalazimo Kosu isto ubijenu sa više metaka u prsa, a u kući
do nje nalazimo Mariju Borak koja je isto krunila kukuruz i ubijena sa više metaka
niže vrata.
Uveče je došao Živko Borak iz Zadra i prijavio ovaj masakr policiji u Benkovcu.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Nikoga od mojih ubijenih komšija nismo dirali, svi su ostali onako kako su ubijeni
i na istim mjestima, sve do jutra. Ujutro je došla vojska i policija, bilo ih je
desetak. Vidio sam da su slikali leševe, posipali nekakvim prahom i stavljali ih u
crne vreće. Ja sam im morao reći podatke o godištima i o njihovim imenima.
Odvezli su ih u Knin i zakopali na gradskom groblju.
Po ovom događaju nitko iz MKCK nije dolazio. Nas sada četvero, već u strahu da
ćemo i mi biti ubijeni, odlučujemo napustiti Gošić. Sava odlazi u Šibenik, Marko i
Marija odlaze u UNPROFOR u Knin, a ja odlazim u Zadar. Tu ostajem kod Srećka
Egića sedam dana. Odlazim poslije toga u sabirni centar u Zadru gdje sam čuo da
je ovdje umrlo 15 starijih ljudi iz Bukovice. Vidio sam i 8 nepokretnih starih lica.
Ovdje ostajem jednu noć i sutradan idem u konvoju prema Sremskoj Mitrovici, a
u SRJ stižem 17.09.1995. godine ...
JOVAN MANOJLOVIĆ, sin Branka, rođen 19.01.1950. godine u Čistoj Maloj,

opština Knin
... dana 10.08.1995. godine Jovo Mlinar, Zoran Gnjatović i ja smo se predali u
Erveniku.Tu su nas vrlo brzo ispitali i zajedno u grupi sa nekoliko civila ukrcali u
jedan kombi i odvezli u Benkovac. Mene i Gnjatovića izdvajaju iz grupe i odvode u
jednu posebnu prostoriju.
Tu nalazimo još četvoricu ljudi. Ovdje su nas u grupi tukli od 10 ujutro do 23
sata. Po tri-četiri ustaše su ulazile kod nas u smjenama i tukli sa čime god su
stigli. Tukli su nas kocem, čizmama, tjerali da ližemo krvavi pod, trpali cigarete u
usta i stavljali po šaku soli, ali nam nisu dali vode.
Jedan mlađi ustaša, oko 25 godina starosti, Zoranu je rekao da ga poznaje jer da
ga je Zoran tukao u Benkovcu 1991. godine. Taj ustaša je tukao Zorana svim i
svačim. Zatim ga je zajašio, i tukao ga ciglenim blokom po leđima. Nešto prije 23
sata neko je pozvao Zorana i on je izišao iz prostorije. Oko 23 sata smo i mi ostali
izišli, ali ja više Zorana nisam vidio. Ovaj isti ustaša je odgrizao zubima uvo
Zoranu ...
DRAGAN VOLFAND, sin Ivana, rođen 26.11.1953. godine u Smederevu
... dana 10.08.1995. godine zarobljen sam u Podinarju. Uhvaćen sam od strane
hrvatske policije i odmah prebačen u Split u zatvor Lora. Već na samom ulazu u
zatvor počinju da me tuku i maltretiraju. Tučen sam najviše prilikom isljeđivanja,
i to nogama, najčešće čizmom, raznim palicama u predjelu leđa, prsiju, testisa i
tabana. Tabani su mi bili toliko otečeni, da iako nosim broj cipela 42 zasigurno ne
bih mogao obuti cipele broj 46. Uz ovo prebijanje, gašene su mi cigarete na
rebrima, a tjeran sam da gutam upaljene pikavce.
Svaki dan, u popodnevnim satima, svih mjesec dana koliko sam proveo u Lori, iza
vrata mi je stavljano gumeno crijevo iz koga je niz leđa tekla hladna voda,
najmanje dva sata. Od hrane sam morao jesti stonoge, bube iz dvorišta zatvora,
a dešavalo se da po cijelu noć moram držati živu žabu u ustima, da bi je ujutro,
kad dođe straža, morao živu progutati.
Često su mi vezali žicu za nogu i uho i puštali struju preko poljskog telefona. Kad

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
bih ožednio davali bi mi vodu sa rastopljenom soli, od čega sam, uz strašne

bolove u stomaku, više puta padao u nesvjest...
VINETU DRAGIČEVIĆ, sin Nikole, rođen 04.09.1960. godine u Polači, opština Knin
... ujutro 05.08.1995. godine oko 10 i 30 sati na raskrsnici u Kovačiću naišli smo
na tri hrvatska tenka, praćena sa pješadijom, koji su, čim su nas ugledali, bez
upozorenja otvorili vatru, posebno po traktoru sa civilima među kojima je bilo
najviše starijih ljudi iz Polače.
Na traktoru su odmah poginuli moj otac Nikola Dragičević, Save, (1935.), Sava
Čeko, Milana, star oko 50 godina, a teško je bio ranjen Mile Dragičević, Stevana,
(1933.), za kojeg sam kasnije čuo da je tu umro, a ranjeni su još i Jovo Andić
zvani Žungul, Pera Bilbija (1926.) i Marija Dragičević (1946.), kojoj su od rafalne
paljbe otkinuta tri prsta lijeve ruke. Mi iz "Zastave 101" koja se kretala iza
traktora smo pobjegli u pravcu starog mosta na Krki ispod Krčića, ali smo se
sutradan predali na istom mjestu.
Po zarobljavanju odmah smo počeli tovariti leševe u ovaj traktor. Pokupio sam leš
moga oca i Save Čeke, te leševe još dvojice civila, njih dva, oba muškarci starosti
iznad 60 godina.Traktor sa leševima hrvatski vojnici su odvezli u pravcu groblja.
Taj traktor sam još jednom vidio u gradu kod kasarne, bio je pun leševa, sve
civili. U kasarni najviše sam tučen od kapetana Ante iz Ružića iz sastava 4 GB iz
Splita. Najviše me tukao čizmama po prsima i slabinskom dijelu držeći sjekiricu u
ruci i preteći da će mi sa njom odsjeći glavu.
Za istog kapetana morali smo utovariti dva kamiona pokradenih stvari po Kninu,
najviše televizora i video rekordera, koje kamione smo tovarili na Vedrom Polju.
Kamioni bi u zadnjem dijelu bili maskirani sa sanducima od granata kako bi se

prikrila opljačkana roba ...
JOVAN GRUBOR, sin Tanasije, rođen 8.07.1927. u Plavnu, opština Knin
... dana 4.08.1995. godine, rano ujutro, otišao sam u Plavanjske uvale da kosim
djetelinu. Cijeli dan sam zajedno sa Savom Gruborom, Savinim (1927.) mojim
prvim komšijom, kosio, a u sumrak se vratio u selo. Preko dana nismo čuli
intenzivno pucanje, bolje reći samo po koji put.
Na putu do kuće sreo sam Savu Đurić, koji mi je rekao da je cijela Krajina
napadnuta te da bi bilo najpametnije da se spakujem i da bježim. Tad još nije bilo
velike gužve niti panike u selu. Inače moje selo je imalo 24 porodice, preko 70
seljana u 24 kuće.
Negdje pred jutro 5.08.1995. godine probudile su me komšije da se evakuišemo

iz sela i da bježimo prema Srbu, jer, kako su govorili, da ustaše pale i da kolju
sve redom. Obzirom da sam imao problema sa lijevom nogom i nisam bio
sposoban za bilo kakvo pješačenje, odlučio sam da ostanem kod kuće u našem
zaseoku. Sa mnom su ostali: Sava Grubor, Savin (1927.), Miloš Grubor, Markov,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
(1915.), njegova supruga Milica (1919.), Jovo Grubor, Damjanov, (1922.),

njegova surpuga Milica, (1925.), Marija Grubor, žena Jakova, (1929.) i njena
zaova Milica kći Steve (1944.), Jovo Grubor, Jovana, (1930.), supruga mu
Dušanka, (1929.), njegova majka Marija (1905.), Milica Karanović, Lukina,
(1927.) i njen sin Đuro (1954.).
U selu se skrivamo jedino u toku noći. Ne spavamo u kućama nego u trapovima,

po ogradama, jer nismo htjeli da nas više spava na jednom mjestu. 8.08.1995.
godine prvi put u selo dolazi ustaška vojska. Njih pet vojnika, tražili su put do
planine Orlovice. Nisu nikoga tukli niti provocirali. Tražili su naše vojnike. U selu
bijaše sve mirno do 25.08.1995. godine. Tog dana imali smo poziv od ustaških
vlasti da ujutro dođemo kod škole radi popisivanja i odlaska iz sela, dalje ko to
želi, ili ostanka. Nas sedmero je otišlo prema školi radi popisa dok je njih šest
ostalo. Uz put smo sreli dosta hrvatske vojske koji su išli u pravcu našeg zaseoka.
Navodno da su krenuli radi obezbeđenja pruge zbog prolaska voza na relaciji
Zagreb - Split. Za jedno pola sata iz pravca Grubora vidio se dim i vatra i čula se
pucnjava . Bilo nam je jasno da su vojnici išli da pale i ubijaju, a ne da
obezbeđuju prugu. Za kratko cijelo selo je bilo u plamenu. Tada su u zaseok
otrčale Mika Grubor, Milica, Mara i Milica Karanović.
Nas dva muškarca i jedna žena je ostala kod škole. Nismo imali hrabrosti da
krenemo prema kućama. Ipak poslije jedan sat vremena, oko podneva, došao
sam u zaseok. Od 24 kuće samo tri nisu bile zapaljene. Zapaljeni su svi stogovi
sijena, djeteline, sve staje, sva stoka koja je bila na polju je pobijena, a koja je
bila vezana u štali tu je i izgorila. Popaljeno i pobijeno je dosta stoke, 7 krava i 10
prasadi. Čak ispod moje kuće sam našao tri svinje rasporene bajonetom, a
prethodno pogođene metkom.
Kod kuće Jovana Grubora, Jovinog, (1930.) njega smo zatekli sveg krvavog i
izmasakriranog, bio je zaklan. Imao je 14 uboda nožem. Njega smo stavili u ćebe
i odnijeli u kuću. U kući Miloša Grubora, Markovog, (1915.) našli smo ga ubijenog
pored kreveta u sobi. Pored njega je pronađeno 14 čaura. Njega smo ostavili u
kući.
Sutradan je u selo stigla ustaška vojska, a poslije nje UNPROFOR. Mi smo u

međuvremenu pronašli ubijenu Milicu Grubor i Đuru Karanovića, koji su ubijeni na
livadi. Ubijeni su iz vatrenog oružja. U kući od Marije Grubor, Jovine, našli smo je
izgorjelu. Kosti Jove Grubora, Damjanovog, nismo našli, vjerovatno je izgorio sa
kućom, a kosti su ostale u šutu.
Čuo sam da su nagorjele kosti Marije Grubor (1905.) ustaše stavile u kutiju od
keksa i bacile u yak. Svi pobijeni tog nesretnog 25.08.1995. godine, sem Jove
Damjanovog, sahranjeni su na groblju u Kninu. O ovom slučaju UNPROFOR, na
čelu sa Alunom Robertsom, zna sve.
27.08.1995. godine zaseok je još jednom zavijen u crno, što nije izgorilo i
popaljeno sada je sravnjeno granatiranjem. Tog dana, negdje popodne oko 16
sati, iz pravca Došnice i mosta Vundukova, otvorili su artiljerijsku paljbu po
zaseocima Grubori, Karanovići i Zorići. Grubori su sada sravnjeni sa zemljom, a
kuće u Karanovićima i Zorićima nisam vidio, ali su sigurno i one uništene ili
oštećene. Poslije ovog događaja istjerani smo iz zaseoka, nas sedam, i
28.08.1995. godine u ponedjeljak svi smo prebačeni u Srednjoškolski centar u
Kninu gdje ostajemo sve do 10.09.1995. godine kada smo prebačeni u Južnu
kasarnu kod UN-a, a 16.09.1995. godine u konvoju od 1200 izbjeglica dolazimo u
SRJ ...

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
BOSA ŠARE, udova Krste, dj. Grkinić, rođena 18.10.1940. u Ramljanima, opština
Knin
... u selu Uzdolju 4.08.1995. godine ostajemo ja i moj muž Krste (1931.), Milica
Šare (1922.), Jandrija Šare (1932.), Sava Šare, udova Tode (1915.), Miloš Ćoso,
Petra (1923.), Rade Šare, Petra (1943.), Dragan Junjga, Todora (1945.), Milica
Junjga (1918.) i Ljuba Ćoso, žena Miloša (1924.). U subotu od svijetlećih i
zapaljivih metaka zapaljena je pojata i kuća Jove Injca, te kuća Milana Šare.
Ujutro oko 8 sati u nedjelju kada sam izašla iz kuće, vidjela sam tri ustaška
vojnika. Ispred kuće Save Šare na putu sam vidjela i Đuju Berić, Stevu Berić,
Janju Berić, Bosiljku Berić i Miru Berić. Tu su nas sve sakupili i naredili nam da
krenemo, nas 9, u pravcu Progona (bjeli put ispod kuća koji ide u pravcu polja
pored tvornice). Kad smo došli na glavnu cestu, jedan od ustaša je uzeo Bosu i
krenuo prema Kningipsu, a drugi je uzeo Miru i krenuo u pravcu Čenića uz cestu,
govorivši "lipih cura, rađaćete lipe hrvatiće". Treći ustaša ostaje sa nama.
Vraća nas ponovo uz Progon i uz put govori "ne tira vas Tuđman, već ja ustaša".
Bosu i Miru tada gubim iz vidokruga. Nas sedmero sada na zapovjed sjedamo, tu
na pola puta Progona. Tad je vidjevši komšiju Miloša Ćosu između kuća, zatražio
da dođe do nas. Miloša je sjeo zajedno sa nama. Ustaša je zatražio da se
primaknemo jedno uz drugo. Tada kaže, više za sebe: "vruće mi je, nemam ja šta
da ćekam". Skida pušku i puca rafalom u nas.
Mene metak pogađa s lijeve strane iza uha, a drugi metak je ušao s lijeve strane
butine a izašao u visini karlične kosti. U nas je ispalio cijeli šaržer metaka. Kada
me je udario prvi metak pala sam na desnu stranu, nisam izgubila svijest, a
odmah potom usljedio je onaj drugi metak u butinu i krta.
Nakon kraćeg vremena sam ustala i krenula prema mužu Krsti. Bio je ranjen u
obe noge ispod koljena i preko pasa. Vidjela sam da plavi. Muž mi je tada rekao:
"Gotovo je, ti bježi u brdo i vataj se krša." Ostali nisu pružali znakove života. Na
zemlji je ležalo njih sedmero ubijenih, svi su bili civili. Milica je dobila metak u
glavu. Mozak joj je bio prosut, do nje je Stevo koji je dobio metak u pluća, iza
njega Jandrija, pa Janja, Đuja i Ćoso.
Bježim u šumarak poviše Šarinih kuća. Osjećam slabost, tu sjedam i gubim

svjest. Ujutro se ne mogu micati, nemam snage. Tada vidim da su ustaše zapalile
kuću Mile Injca. Ostajem na ovom mjestu cijeli dan. Poslije podne vidjela sam
kako ustaše ubijaju tri krave na njivama ispod kuća.
8.08.1995. godine silazim u kuću Dragana Junjge. Odavde sam vidjela da u kuću
profesora Nikole i Smilje Berić ulaze tri vojnika. Uzeli su frezu, a kuću su zapalili.
Sa lopatom koju su našli u dvorištu, ubili su tele koje se zateklo u dvorištu,
natovarili ga na frezi i krenuli u pravcu Drniša. Stali su kod kuće Jove i Đuke
Berić. Zapalili su je. Tog dana su zapalili i kuću Svete Bogdanovića.
Ujutro, 18.08.1995. godine u kuću dolaze ustaški vojnici. Mene odvode do

autobusa i vode u bolnicu. Kada sam prošla pored mjesta streljanja, nije bilo krvi,
sve je bilo očišćeno, samo sam vidjela nekoliko cipela ...

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
BOŽO ŠUŠA, sin Save, rođen 6.01.1959. godine u Kolašcu, opština Knin
... oko 9 sati 5.08.1995. godine vidio sam da u Knin ulazi hrvatska vojska iz
pravca Strmice i preko Crvene zemlje. Prolaze glavnom cestom, idu najprije
tenkovi a onda nailazi i pješadija. Čuo sam komandu "ubijaj sve redom". Vidio
sam kako su na dvije freze ubili oko 15 starijih ljudi kod crkve Sv. Jakova. Ove
dvije freze bile su sklonjene sa ceste da propuste kolonu tenkova. Kada su naišli
pješadinci pokosili su ih rafalima. Čuo sam kako su neke žene molile "djeco ne
ubijajte nas" ali nije bilo milosti. Žene su najprije bile izranjavane a potom
dokusurene. Ubili su ih pripadnici 7 gardijske brigade (Varaždinci) kako su ih zvali
Pume.
To jutro u naselju Marići, sa desne strane na trotoaru, gledano u pravcu Strmice,

vidio sam još jedno ubistvo. Naime, naišao je jedan naš vojnik, mladić. Digao je
ruke i prišao mu je jedan hrvatski vojnik, pripadnik 7 gardijske brigade, i prislonio
mu pištolj na sljepoočnicu i pucao mu u glavu. Mladić se srušio mrtav.
11.08.1995. zajedno sa Dušanom Pekićem odlazim u zgradu MKCK da od njih

zatražimo zaštitu. Međutim, u MKCK samo nas registruju i odmah pozivaju
hrvatsku policiju koja nas odvodi u kasarnu na Senjak. U kasarni su nas tukli njih
četrdesetorica. Tukli su nas čizmama i bejzbol palicama. O glavu su mi prebili
partviš. Meni su stavili zvono od ovce i ja sam morao blejati kao ovca i revati kao
magarac. Sa zvonom su me slikali.
Tortura se nastavila u zatvoru na Katalinić Brigu u Splitu. Ovdje su me ispitivali

SIS-ovci (državna bezbjednost). Prilikom ispitivanja stavljali su me na struju od
poljskog telefona. Na rukama sam imao lisice i na svaku ruku bi prikačili po jednu
žicu. Čim malo zavrti osjećaš jaku bol u grudnom košu kao da će grudni koš
prsnuti od širenja. Uslijed stavljanja na struju zbog nesnosnih bolova više puta
sam gubio svjest ...
MILJANKA FILIPOVIĆ, kći Race, rođena 01.06.1959. godine u Gostilju, opština

Čajetina
... oko 10 sati 05.08.1995. godine, stigli smo u Knin. Odmah po prelasku mosta
na rijeci Krki, kod prve kuće sa desne strane, zaustavili su nas petorica hrvatskih
vojnika. Živko Stojakov je izašao iz kabine, bez naoružanja uzdignutih ruku, i
pošao prema njima. Tada sam i ja već iskočila iz prikolice i pošla za Živkom. U
tom momentu, bez ikakvog povoda, hrvatski vojnik je u Živkove grudi ispalio
kratki rafal. Drugi vojnik, koji je bio sa strane, već kad je Živko pao i kad je bio
mrtav, pucao mu je u glavu jednim metkom. Tada skačem na vojnika koji je prvi
pucao izgrebavši mu lice, ali sam bila sprečena od ostalih vojnika. Tada mi je
naređeno da se skinem, tako da sam ostala u gaćicama i majici. Tako razgolićenu
natjerali su me da krenem u pravcu centra grada ...
SLAVKO RNJAK, sin Vase, rođen 21.07.1946. godine u Bukoviću, opština

Benkovac
... ujutro na dan 4.08.1995. godine oko 05,15 sati počelo je granatiranje. Vidio

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
sam da su granatirane Ceranje i Kolarina, a onda i kasarna u Benkovcu. Po

Benkovcu su granate padale svuda. Vidio sam da je pogođena kuća mesara Petra
Drače i Jove Drče kod pijace. Tučena je i kasarna na Kuklju.
Rajko Guša i ja se nismo htjeli predati i odlučili smo da krenemo prema Kninu.
Došli smo u Parčiće 7.08.1995. i vidjeli smo kako hrvatska vojska i civili,
uglavnom je bilo sve u vojnoj uniformi, pljačkaju i pale, odgone stoku. Mi smo se
krili u šumi. Odatle smo vidjeli kako su sva sela gorjela, posebno Kistanje ...
SMILJA ERAKOVIĆ, kći Vase, rođena 18.10.1962. godine u Drnišu
... oko 15.00 sati 5.08.1995. godine iz podruma na raskršću u Kninu izvode nas i
postrojavaju u kolonu po dvoje. Prilikom postrojavanja dvojica ustaša oduzimaju
mi 5000 DM, nešto JU dinara, koje su odmah iscjepali. Skidaju mi vjenčani
prsten. U koloni su većinom žene, djeca i starci. Idemo cestom u pravcu mosta na
Krki. Kod robne kuće nailazimo na prve leševe. Uz put srećemo ustaške vojnike,
koji nas pljuju, deru se, prete, nose televizore, uzimaju auta, stavljaju televizore i
ukradenu robu na tenkove, tenkovima gaze automobile i dr. Cestom ima puno
leševa civila. Puno je i krvi na asfaltu. U kamp UN ulazimo oko 17.00 sati. Dan
uoči odlaska konvoja u SRJ, primim nekakvo rješenje po kom sam ja počinila
navodno neke ratne zločine. 16.09.1995. godine predata sam sa još 37 ljudi
hrvatskim policajcima koji me odvode u zatvor u Šibenik. Nakon saslušanja
istražnog sudije odvode me u samicu. Iz samice ne izlazim nikako puna tri
mjeseca. Niti me puštaju na slobodu, niti me više saslušavaju. Ne dozvoljavaju mi
da idem u šetnju. Nikakvu optužnicu, niti druge papire nisam dobila, sem rješenja
o produženju pritvora.Oslobođena sam 10.01.1996. godine, a 25.01.1996.
godine, nas šestoro iz Šibenika krećemo u vozilu MKCK za Beograd. Vozimo se
preko Benkovca, Obrovca, Gračaca i Korenice. U ovim mjestima nismo vidjeli
nikoga, sve je pusto, a sela uz cestu su sva spaljena. Nema ni ptica, nema ni
ljudi, sve je opustošeno. Do Karlovca je sve pusto. Tek tu počinjemo da srećemo
ljude i automobile ...
DAVOR OBRADOVIĆ, sin Zdravka, rođen 5.10.1972. godine u Sisku, živio u

Petrinji
... 6. avgusta 1995. godine nalazio sam se sa pripadnicima odreda Crvene

beretke u Bosankoj Kostajnici. Dobili smo naređenje da krenemo u Dvor na Uni
da držimo odstupnicu koloni prognanika koji su se kretali prema Novom Gradu. U
Dvor smo došli oko 15 sati. Nedugo nakon toga pojavljuju se pripadnici 2.
gardijske brigade Gromovi sa vojnim transporterima. Kad su primjetili kolonu
civila odmah su otvorili vatru iz teškog mitraljeza po njima. Mi nismo smjeli
otvarati vatru, jer smo se bojali da bi time više ugrozili živote civila.
Ja sam u tim trenutcima vidio nekoliko žena i dijete (oko 5 godina) kako leže na
cesti krvavi, bez ikakvih znakova života. Tada smo dobili naređenje da se
povučemo, jer je prijetila opasnost od opkoljavanja. Naime, nas je bilo tridesetak,
a njih je bilo pet puta više a imali su u sastavu tenkove i transportere. Tada smo
prešli rijeku Unu i prešli na teritoriju RS ...

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
MIODRAG KRAGULJAC, sin Milana, rođen 20.11.1969. godine u Topuskom
... dana 06.08.1995. godine zajedno sa kolonom civila, staraca, djece i žena
kretao sam se iz pravca Stipana prema Glini. Pred mostom u Glini, uvečer oko 23
sata, bili smo napadnuti od hrvatske vojske koji su na tom mjestu ubili desetak
civila, među njima nekoliko djece i žena. Tu smo se razbježali. Negdje oko 3 ili 4
sata ujutro iz pravca Gline čula se žestoka pucnjava. Ustaše su ponovo krenule
preko mosta na Glinici, zarobivši veći broj civila, dok su kod bolnice napravili
pravi pokolj nad civilima i vojskom koji su se tu zatekli u okruženju. Mile Maslić
mi je pričao da je tu ubijeno najmanje 150 muškaraca, žena i djece. Da ne bi ovo
mjesto pokolja vidjeli, kada su me zarobili i vozili pored mjesta pokolja, tovareni
smo i prevoženi u velikoj hladnjači - kamionu.
Odvezeni smo u sportsku dvoranu u Sisak, gdje je odmah počelo maltretiranje i

batinanje sa čizmama i palicama prilikom ispitivanja. Tukli su me u predjelu
bubrega, padao sam u nesvjest, a pet dana sam mokrio krv. Od zdravstvene
pomoći pružili su mi samo polijevanje vodom ...
BRANKO SUZIĆ, sin Miloša, rođen 17.01.1937. u selu Kobiljak kb. 40., opština
Dvor
.... 26.08.1995. pobjegao sam u kamp UNPROFOR-a kod ukrajinskih vojnika na

samom izlazu iz sela Kobiljak. U kampu su mi vojnici UN-a obećali da će me
prebaciti na slobodnu teritoriju pa su me odvezli u Žirovac, a iz Žirovca u Glinu.
Međutim, dolaskom u Glinu umjesto da nastavim na slobodnu teritoriju završio

sam u zatvoru. Pošto kod sebe nisam imao nikakvih dokumenata, UN je izvršio
provjeru nazvavši hrvatsku policiju. Nakon toga me je jedna žena Engleskinja,
povjerenik za humanitarno pravo, povela u hrvatsku policiju radi dobijanja
dokumenata. Dokumenta nisam dobio, ali sam zadržan u policiji, gdje su me
počeli odmah mučiti. Iako nisam pušač morao sam pušiti cigaretu za cigaretom, a
ujedno su mi na prste lijeve i desne ruke stavljali kleme i spajali sa jakim
akumulatorom. Tu su me mučili oko dva sata, da bi nakon toga na moja leđa
stavili i pričvrstili sa žicom zastavu trobojku sa srpom i čekićem, koju mi je
policija u drugoj smjeni ujutro sa leđa skinula ...
DRAGAN TARBUK, sin Stojana, rođen 6.08.1949. godine u Balincu, opština Glina
... u sredu 9.08.1995. godine u selo Balinac ulazi ustaška vojska. Pljačkaju,
najviše televizore i bijelu tehniku, odvoze kamionima, te pale jednu kuću i plast
sjena.
Do subote sve vreme su pljačkali sve što se moglo na kamione staviti. Sa njima
su poslije dolazili i neki civili koji su odvozili traktore i poljoprivredne mašine.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Kada su završili sa pljačkanjem oko 17 sati u subotu odlaze iz sela i povlače se u

Selište. U našem selu tada je ostalo svega 12 ljudi, svi stariji od 70 godina. U
narednih nekoliko dana pljačkanje se nastavlja ...
RADE MASLIĆ, sin Pavla, rođen 27.09.1917. godine u Stipanu, opština Vrginmost
... nalazio sam se na cesti za Topusko, oko 250 m ispred raskrsnice kod glinske
bolnice. Ovaj dio kolone sačinjavali su samo civili. Oko Gline čula se žestoka
paljba.
U suton 6.08.1995. je napadnuta naša kolona. Kolona je presječena, umješali su

se hrvatski vojnici. Viču "četnici na hrpu". Jedan koji kaže da je iz Viduševca,
nadodaje "ja ću vas ubijati". Odvajaju muškarce, hapse i pucaju.
Djecu, žene, i nas starije odvajaju na drugu stranu. Moja ćerka, Maslić Zorka
(1950.) krenula je zajedno sa mnom prema grupi koju su već skupljali ustaški
vojnici. U jedan moment ona je pošla nešto brže. Baš u tom momentu sa 5-10 m
ustaški vojnik je na nju ispalio 3-4 metka. Bila je pogođena i htjela se nakon pada
podignuti i upravo kada se podizala onaj vojnik je ispucao cijeli okvir metaka u
nju. Nisam ni smio da joj priđem. Ubili bi odmah i mene. Nisam se smio ni
okrenuti. Uzdignutih ruku krenuo sam prema ovoj grupi zarobljenih. Tada sam
dobio i jak udarac u leđa. Tada su teško ranjena dva mlađa čovjeka. Niko im nije
pomogao. Ostali su bugareći i moleći za pomoć.
Nešto niže od nas, isto ovako, iz blizine, ubijen je civil, moj poznanik Miljkan
Radojčević (star oko 65 godina, rođen u Dugom Selu, opština Vrginmost,
oženjen, mjesto ukopa mu se ne zna). Posebno naglašavam da niko od onih ljudi
u koloni, a naravno ni moja ćerka, nije bila naoružana, niti u uniformi ...
LJUBICA ROMČEVIĆ, žena Milana, kći Nikole rođena 20.01.1948. godine u Dugom
Selu, opština Vrginmost
... dana 06.08.1995. godine pridružili smo se koloni civila koji su se kretali u
pravcu Žirovca. Kada je kolona kod Žirovca napadnuta, vratili smo se prema Glini.
Kod bolnice smo stigli oko 19 sati kad je na nas otvorena vatra od hrvatske
vojske. U koloni su bila većinom, starija lica, muškarci, žene i nejač. Odmah po
otvaranju vatre, zajedno sa jednom ženom i dvoje djece, sklonila sam se iza
nekih kamiona, a odatle smo prešli u neku šupu u kući do bolnice, gdje ostajemo
do jutra. Tokom cijele noći čuli smo pucnjeve, lomljavu stakala na vozilima koja
su bila u koloni iz koje smo, zapravo, mi pobjegli. Primjetili smo da je šuma
nasuprot bolnice reflektorima bila osvjetljivana te da se u tom pravcu cijelu noć
pucalo.
Ujutro oko 7 sati čuli smo pozive hrvatskih vojnika na predaju. Izašli smo iz šupe
pred glavni ulaz bolnice i krenuli prema školi. Vidjela sam najmanje 6 ubijenih
civila, sve starija lica, među njima je bio moj stric Miljkan Radojčević, star preko
70 godina iz Donjeg Sela, kao i tragove svježe krvi.
Kada sam vidjela taj prizor pognula sam glavu i tako ušla u školu. U školi se

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
zadržavamo kratko, odakle nas odvoze u Ivanić Grad, gdje ostajemo do

22.08.1995. godine. Dana 22.08.1995. godine odvoze me u Sisak, a odatle u
zatvor u Karlovac, gdje me isljeđuju.
Sutradan, 23.08.1995. godine, prebačena sam u zatvor Remetinac u Zagrebu. U

Karlovcu, rješenjem vojnog suda, određen mi je pritvor u trajanju od 30 dana,
zbog krivičnog djela oružane pobune zbog učešća u intedantskoj službi ...
MILAN SLIJEPČEVIĆ, sin Mirka, rođ. 28.07.1941. godine u selu Brnjeuška, opština
Glina
... povlačimo se u šumu poviše Glinskog Trtnika u bunker. Pošto smo odlučili da
se ne predajemo, u bunker smo nanjeli hrane i posteljine. Sa vrha šume smo
pratili šta se dešava. Hrvatska vojska u Gornji Trtnik ulazi u ponedjeljak,
07.08.1995., pljačkaju i pale. Poslije dolaze zajedno vojnici i civili odnose bijelu
tehniku, traktore, stoku i sve što se moglo odnijeti.
Dana 24.08.1995. godine vidio sam policiju kada je došla ispred moje kuće u
Brnjeuški i sa zoljom pucala u kuću. To je bila policija iz Siska. Oni su čuli da se
skrivamo u šumi ali nas nisu mogli naći, te su iz nemoći pucali u nju.
Tih dana zapalili su tri kuće u Brnjeušci i par sjenika, te 6 kuća u Gornjem Trtniku
...
GORAN ŠARAC, sin Dragomira, rođen 08.10.1959. godine u Karlovcu,
... u Sisku, 10.08.1995.,sa obe strane ceste i na nadvožnjaku u više grupa su nas
dočekali hrvatski vojnici, civili i policajci. Dok su vojnici i civili divljali sa
kamenicama i željeznim šipkama, policija je stajala, gledala, a nije intervenisala.
Na autobusima sva su stakla polupana. Morali smo ležati na podu da bi se zaštitili

od kamenica. Bilo je dosta ranjenih. U koloni nisam primjetio UN vozila ...
MIRKO MRKOBRADA, sin Petra, rođen 28.12.1961. godine u Karlovcu
... negdje 4 kilometra prije Gline, 06.08.1995., tuče hrvatska artiljerija, a u tri
naleta i po 2 borbena aviona bombarduju izbjegličku kolonu. Tada je stradalo
najviše civila sa područja opštine Vrginmost. Vidio sam najmanje 30 leševa. U
ovoj koloni bili su sa 3 vozila i predstavnici MKCK, koji mogu posvjedočiti o ovom
napadu. Mislim da je to tim iz Vojnića.
To veče uspjeli smo proći Glinu i doći u selo Ravnorašće. Tu je kolona opet
presječena. Hrvatska vojska iz BOV-ova puca po koloni. Opet ubijanje, samo u
mojoj neposrednoj blizini ubijeno je najmanje 10 žena, starijih muškaraca, civila
...

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
MILE KARAPANDŽA, sin Marka, rođ. 21.08.1947. godine, Gornja Trebinja

28,opština Karlovac
... dana 04.08.1995. godine prilikom razmjene vatre sa ustašama, zarobljen sam
na desnoj obali Kupe u mjestu Brođani. Uz velike batine odvode me u mjesto
Rečicu, na lijevu obalu Kupe. Tu nastavljaju torturu. Tuku me čizmama po cjelom
tjelu, šakama i štakama, od čega sam stalno u besvjesnom stanju. Izbijaju mi i
dva prednja zuba iz donje vilice. U takvom stanju odvode me u sabirni centar u
Ozlju, gdje me zadržavaju 2-3 dana, ali zbog stanja u kakvom sam bio nisu me
mogli saslušavati pa su me prebacili u zatvor Karlovac.
U Karlovcu sam malo povratio snagu i svjest, ali je tortura nastavljena i kada me
nisu tukli zatvorski čuvari, morao sam se tući sa mojim kolegama koji su bili
zatvorenici. Pored toga čak su me oblačili u žensku odjeću i vodili od ćelije do
ćelije radi "kurvanja". To mi je nanosilo strašne patnje, iako me niko nije
seksualno napastvovao. Često su puštali i muziku, na koju smo morali da
plešemo iako to nije bila muzika za ples. To je jako zabavljalo zatvorske čuvare.
U Karlovcu već počinjem osjećati posljedice od batina po glavi. Slabije vidim,
čujem sve lošije, gubim ravnotežu, osjećam utrnjenost desne strane lica, kao i
bolove u kičmi i desnoj strani rebrenog luka. Tražio sam liječničku pomoć ali je
nisam dobio.
Iz zatvora Karlovac prebacuju me dana 20.09.1995. godine u zatvor Remetinac u

Zagreb. U Svetošimunskoj bolnici utvrđeno je da sam od udaraca pretrpio
oštećenje mozga sa komplikacijom lošeg vida i sluha kao i poremećaj centra za
ravnotežu, te naprsnuće dva rebra na desnoj strani prsa ...
MIRKO KLJAIĆ, sin Luke, rođen 10.08.1959. godine u Ploči, opština Gračac
... u sredu 9.08.1995. ustaše ulaze u Ploču. Pljačkaju i pale. U četvrtak rano
ujutro nastavljaju dalje prema selu Kik. Prvo ga pljačkaju pa pale. Prema šumi u
kojoj smo bili ispaljuju rafalnu paljbu nesumice, te ispaljuju nekoliko zolja.
Povlačim se dublje u šumu. Sutradan se ponovo prikradam na ivicu šume, odakle
gledam kako ustaški vojnici pljačkaju stoku, odvoze konje, krave i svinje, ubijaju
pse. Sve se ovako ponavlja narednih nekoliko dana.
Sredinom avgusta u selu više nema nikoga. Nema kuća, popaljene, nema stoke
nema nikakvih stvari, sve je opustošeno.
Preko dana nismo smjeli paliti vatru, niti se pojavljivati iz šume jer su selom
prolazili i vojska i civili koji su pljačkali. Što se više primicala jesen, postajalo je
hladnije. Počele su i jesenje kiše. Rezerve hrane bile su sve manje. Po šumi sam
počeo skupljati šljive, drenjine, lješnjake. Glad je počela da pritišće. Oko 1.
novembra pao je prvi snjeg. Odlučujemo se da bi šumom prešli u Bosnu, pa tih
dana vršimo pripreme. Međutim, 20.11.1995. godine zarobljava nas hrvatska
policija ...

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
NEDJELJKO ORLIĆ, sin Ilije, rođen 5.10.1957. godine u Otočcu
... 19.09.1995 zbog bolova i fiksatora u nozi prebačen sam u Svetošimunsku

bolnicu u Zagrebu. Tu ostajem četri mjeseca. Tretman je ovdje užasan, gore je
nego u zatvoru, ne daju nikakvih lijekova, stalno nam prijete. Bolesnicima su
vadili svaki dan krv u velikim količinama. Nekima i po četiri puta dnevno. Često
im je dolazilo zlo. Dvojica su umrla.
Jedan čak poslije davanja injekcije, a drugi je preminuo od velikih batina. Mislim
da se zvao Milan Jazavac.
Do mene u sobi ležao je Ranko Rosić iz okolice Karlovca, iz Sjeničaka, star 22

godine. Imao je tešku povredu glave. Doktori su zavijajući mu glavu od flastera i
gaze napravili na čelu veliko latinično slovo U. Doktor Marušić je dao ideju
zajedno sa bolničarom Antom, pa su zajedno njih dvojica napravili ustaški znak
na glavi bespomoćnog ranjenika. On dugo nije bio pri svjesti ...
NENAD DEVIĆ, sin Ljubomira, rođen 14.08.1962. godine u Gornjim Rankovićima

opština Teslić
... dana 4.08.1995. godine zatekao sam se na položaju u selu Dabar. Ja sam se
nalazio u prvom rovu do neprijatelja. Sa mnom je bio još i Dušan Jokić. Držali
smo položaj do oko 13 sati toga dana. Kad je stalo granatiranje izišao sam iz rova
na jedno uzvišenje. Odatle sam vidio da gore kuće nama iza leđa. Nestalo nam je
municije i ja sam Jokiću rekao da ide po municiju. Dušan se vratio i reče mi
"ajmo". Ja sam pomislio da je on vidio naše i krenuo sam pored Dušana i odmah
sam upao među grupu ustaša. Počeli su me tući sa kundacima. Oborili su me na
zemlju i zavezali. Dok sam bio na zemlji čujem viču "drži ga, baci pušku" i vrlo
brzo su savladali i Dušana te ga svezanog bacili pored mene. Žarko Gavrilović je
bio u drugom bunkeru, a sa njim su bili Nikola Putica, Vlado Bobić i još jedan
kojeg su zvali Kockar. Na Žarkov rov su bacili 5-6 zolja i zvali ih na predaju.
Pozivali su ih megafonom. Kockar je bio izvukao bombu, ali Žarko ga je spriječio.
Ustaše su govorile da im neće ništa ako se predaju. Na kraju su se predali.
Odmah poslije predaje jedan ustaša je nožem zaklao Kockara jer ga je navodno
prepoznao. Čuo sam da je Kockar vikao nemoj me zaklati. Odvlače ga u bunker, a
zatim bunker pale i viču "biće pečenja"...
SAVA STJELJA, iz Zagrada, rođena 1926. godine u Polači, opština Benkovac
... dana 4/5.08.1995. godine, noću oko 1 sat krenula sam iz Zagrada za
Benkovac. Vozio nas je Slavko Munjes u svom traktoru. Sa mnom su bila i moja
djeca. U Benkovcu smo prešli u kamion Rade Ostojića iz Biljana Gornjih. Moj muž
Branko i sin Mirko krenuli su iz Zagrada sa osobnim kolima "Mercedes 200D", sa
kojim je upravljao Mirko. Sa njima je bio i Dušan Ivaneža, s tim da je Dušan
sjedio na mjestu suvozača. Pored mene u kamionu su bili Mirkova žena Vedrana i
djeca Savo (8) i Aleksandra (3), te još ljudi iz Zagrada. Cijelim putem Mercedes
je išao iza kamiona jer je pratio nas i snabdjevao nas sa hranom i vodom.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U Petrovcu je kamion ostao bez goriva, a onda nam je jedan čovjek ponudio
gorivo ako mu povezemo robu, na što je vozač pristao. U nedjelju smo nastavili
put od Petrovca prema Ključu. Kada smo odmakli od Petrovca nekih 12-15
kilometara, čula sam zvuk aviona a odmah zatim i detonacije. Pošto je auto bilo
pokriveno ceradom ja nisam vidjela te avione. Inače kolona se lagano kretala a
nakon detonacija kamion se zaustavio i mi smo počeli svi iskakati iz kamiona
vani.
U kamionu je bilo i ranjenih. Čim sam izišla vani, pošto je Mercedes bio odmah iza
kamiona, vidjela sam sina Mirka bez glave. Dušan Ivaneža je sav krvav po glavi
izišao vani iz automobila. Moj muž Branko je i dalje sjedio nepomično na zadnjem
sicu, a krv mu je curila iz usta. Neko je doviknuo "ovi su mrtvi". Na autu
Mercedesu bilo je razbijeno vjetrobransko staklo. Vidjevši tu scenu žalim iz sveg
glasa i pogledom tražim unuke koji su se razbježali pored ceste. Uskoro su se
pojavili žena Mirkova i oboje djece. Vedrana je bila ranjena u mišicu lijeve ruke.
Vrlo brzo kod nas se pojavio jedan vojni kamion i vojska pa su nas sve potrpali u
taj kamion, dok su na licu mjesta ostali i kamion sa kojim smo putovali i
Mercedes i još neka vozila.
Još dok sam bila blizu Mercedesa vidjela sam da je ovo auto počelo goriti.
Vjerovatno se zapalilo gorivo koje se nalazilo u gepeku. Poslije sam čula razne
priče i jedni su govorili da je auto potpuno izgorio i da su u njemu izgorjela i tijela
sina mi i muža. Drugi su opet govorili da tijela nisu potpuno izgorjela. Ni danas
nisam saznala pravu istinu, a voljela bih je saznati, i ako je bilo što ostalo od njih
da saznam gdje su njihovi ostaci sahranjeni.
U vrijeme ovog događaja moja snaja Vedrana bila je pred porođajem. Otišla je u
bolnicu oko 24.08.1995. godine, a porodila se 29.08.1995. godine. U toku
porođaja Vedrana je umrla ne vidjevši bebu. Rodila je žensko dijete i dali su joj
ime Tanja ...
DUBAJIĆ ŽELJKO, sin Mile, rođen 2.05.1965. godine u Donjem Lapcu, opština
Donji Lapac
... 06.08.1995. kretao sam se u izbjegličkoj koloni od Petrovca prema Ključu. U

jednom momentu je iznad kolone u brišućem letu nadletio avion. Uskoro se
ponovo začuo zvuk aviona a iza toga i detonacije. Odmah poslije detonacije ja
sam izbačen iz vozila vani pored ceste. Josipa i njena kćerka ostali su u vozilu.
Vozilo je bilo izbušeno sa gelerima.
Kad se razišao dim i kad sam došao svjesti, skočio sam iz jarka i najprije sam
vidio svoju sestru kako leži na cesti bez glave. Izlazi iz vozila i Josipa i traži sina i
pronađe ga u kabini kamiona mrtva sa razmrskanom glavom. Dara Drča je bila
još živa, ali pogođena svuda po tijelu. Do Petrovačke bolnice je umrla. Dušan je
bio ranjen u nogu i glavu. Vidio sam ga pored kamiona. Preživio je ali je ostao bez
desnog oka ....
Svjedoke saslušali advokati Savo Štrbac I Radivoj Nikolić u prostorijama

VERITAS-a

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Kroz hrvatska mucilista

“Ono što ostane to je ulazak gardista. Pokupe dvadesetak zatvorenika i odvedu
ih, vrati se pola njih. I tako svake večeri”
Petar Fjodorov je blag čovek; teško biste u njemu prepoznali penzionisanog

pukovnika, još manje čoveka koji je prošao strašnu torturu u hrvatskim
mučilištima. Do 1991. bio je nastavnik u Vojnoj akademiji u Karlovcu, gde je
živeo sa svojom porodicom, verujući u miran razlaz jugoslovenskih naroda, ako
ga uopšte bude bilo. Počelo je sa zaglavljivanjem papira u bravu stana,
obeležavanjem poštanskih sandučića vojnih lica, pa sandučića Srba u Karlovcu,
nastavilo se legitimisanjem na ulici i učestalim telefonskim pozivima: Još ste tu?!
Ako vas sledeći put nađemo, nećete biti živi! Započelo je i vrbovanje: Čujte, voleli
bismo da u našoj vojsci imamo oficira ruske nacionalnosti. Sigurno ćete dobiti
visok čin! - Preći ću, ako vidim da je još koji Rus prešao na vašu stranu!,
odgovarao je potpukovnik Fjodorov. Onda su na kasarnu u Karlovcu doletele prve
mine; neoprezni poručnik Manojlović biva preklan u jednoj kafani, metak iz
snajpera pogađa ciglu iza glave Petra Fjodorova...
U opkoljenoj kasarni nastaje nesnosno stanje, voda se pije iz radijatora. Potom je
načelnik vojne škole general Damjanović održao govor: Ko želi da napusti
kasarnu, neka ode. Ko bude želeo da se vrati, vrata su mu otvorena. Hrvatski
kadar je otišao. Meni se, ubrzo, dogodio infarkt, morao sam na VMA. U naš stan
se odmah uselio ambiciozni potporučnik Radetić, kome sam predavao. Pošto sam
bio omiljen u školi, trebalo me je ocrniti i Radetić je u mom stanu “pronašao”
gomilu oružja i lekova (sin mi je lekar), tako sam postao učesnik “četničke
zavere”.
Otišli smo kod tašte u Tušiloviće kod Karlovca; pošto platu nisam dobijao, počeo
sam se baviti poljoprivredom. Živeli smo na samoj graničnoj liniji, nismo imali
problema sa komšijama Hrvatima, osim kad su tamo dolazile njihove jedinice iz
Hercegovine i sa Banije, nije se moglo živeti od njihovih snajpera. Zagorci su bili
simpatični, kad dođu na smenu, kažu nam: Bog dečki, mi smo iz Zagorja, 15
dana ste mirni! Bila je tu Umpa zona, prilično je bilo mirno. Želeo sam da
pomognem meštanima, kaptirao sam izvore da stoka pije čistu vodu, pokušao da
nađem pogodno mesto za turbine jer nije bilo struje, i zajedno sa meštanima
uspeo da napravim novi most preko Korane. Stari je odnela bujica, ljudi su morali
da idu 50 kilometara preko Slunja da bi došli do ambulante. Most je pušten u
saobraćaj na Mitrovdan ‘94.
RUSKI PUKOVNIK: Neočekivano je krenula “Oluja”, čuli smo proglas Tuđmana i

Šuška: Građani, idite u koloni, niko vas neće dirati! Sa ostalima smo krenuli
putem Vojnić, Vrgin Most, Glina, Žirovac, Dvor na Uni. Zbeg je milio u šest kolona
i bio bombardovan kod Gline, izgorelo je mnogo vozila. Naravno, niko to nije
očekivao, smatrali smo da nas štite UN. Zašto bi dirali civile? Glinski korpus se
povukao u dubinu, ostale su male jedinice na prvim položajima, praktično 180
hiljada hrvatskih vojnika okomilo se na nezaštićen narod. Na potezu Glina, Vrgin
Most, Topusko, u okruženju se našlo 30 hiljada izbeglica.
Da bih zaobišao krkljanac, išao sam šumskim putem preko Petrove gore, i našao
se 200 metara ispred kolone. Nas stotinak civila na mostu pred Glinom okružile
su hrvatske jedinice. Krenem ka njima, najednom zapucaju i ubiju ženu koja je
stajala nekoliko metara iza mene. Viknem: ja sam vojno lice, u ime Ženevske
konvencije hoću da razgovaram sa vašim starešinom! Onesvestio me je udarac po
glavi. Kad sam došao sebi, vidim da su muškarce izdvojili i čujem kako se vesele
što su ulovili “ruskog pukovnika”. Postrojava se vod vojnika, jedan im
komanduje: Poređajte ih uza zid! Pušku puni! Od straha, ljudi su počeli da
padaju, nesvesno vrše nuždu, plaču, zapomažu. Jednom do mene kažem: Bol
traje sekundu, nemoj tu da kukaš, da se ovi iživljavaju.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Potom se vojnicima komanduje: Ostav, prazni oružje! Stojimo i dalje uza zid, sad
bacaju konzerve među nas i gađaju ih iz pištolja. Bila je to antiteroristička
jedinica Sisačke županije, pod komandom Đure Brodarca.
- Gde je taj! - Evo ga! Vezuju mene i trojicu policajaca u uniformama, odvode
nas, jednog po jednog. Počinje premlaćivanje, šutiranje uz psovke: Majku ti
četničku! Nisam mogao da ustanem; slomili su mi rebra, a stalno očekujem nešto
još gore. Onda su me gurnuli niz stepenice, sa drugog sprata. Njihov štab bio je u
hladovini, pored bunara, čujem kako pričaju: Šta ćemo da radimo sa ženama i
decom? - Primetiće ovi iz Unprofora, vodićemo ih hladnjačama. Stavili su mi
lisice, ostale muškarce, njih 26 uvezali su žicom i počeli da ubacuju u hladnjaču.
Mene i ovu trojicu policajaca ubacili su u jedno vozilo, u gepek - Za vas nema
milosti, osuđeni ste na smrt, govorili su.
Vozilo se negde zaustavlja, čujem naše pratioce kako se hvale: Gospodine
generale, uhvatili smo jednu veliku zverku! Tišina, general se ne odaziva.
Poklopac na prtljažniku se otvara, ugledam Petra Stipetića, zamenika glavnog
načelnika štaba Hrvatske vojske. Poznajem ga od 1956, sedam godina radili smo
zajedno u Školi za rezervne oficire u Bileći. Predavao je taktiku, ja zaprečavanje.
Nije me prepoznao. Glava mi je bila izobličena; ko god je dolazio, šutirao me je u
leđa, onako vezan udarao sam glavom o zid. Pita: Ko si ti? - Zar me ne
prepoznaješ, Fjodorov! Trgne se, opsuje: Jebem ti sunce! Šta ćeš tu?! Okrene se
vojnicima koji nas vode, kaže: Ispitati slučaj. Ako je kriv, dati ga na sud, ako nije
odmah ga pustite!
ISLEĐIVANjE: Noć je. Dovode nas na mesto gde je trebalo da se obavi

egzekucija. Izlazi desetak ustaša, kažu: Jeste li ih doveli? - Nema ništa od toga,
Stipetić ne dozvoljava, odgovaraju im naši čuvari. Počeli su da psuju i Stipetića da
je jugooficir, da i njega treba likvidirati... Dovode nas u Petrinju, u njihov štab.
Gardisti nam priređuju “toplog zeca”. Vezuju su mi žicu oko vrata, vuku me i tuku
nogama, rukama, palijama. Izdržao sam u jednom pravcu, u drugom sam dobio
jak udarac u slabinu i onesvestio sam se. Kad sam došao sebi, vidim da dovoze
hladnjaču sa onih 26 ljudi. Bilo mi je drago što nisu izgoreli u Železari. Otvorili su
hladnjaču, samo jedan je bio na nogama, neki Željko Pavlović. Ostali su popadali
jer su im uključili grejanje, ostali su bez kiseonika. Od one žice, sav sam odran po
licu i vratu. Sad idemo za Sisak, tamo je sabirni logor. Dolaze puni kamioni i
autobusi vezanih ljudi; neke odvode vezanih očiju, komešanje.
Doveli su nas u sportsku halu, gde se nalazi 200 zatočenika i desetak policajaca
sa pendrecima u rukama, razmeštenih oko njih. Utrča jedan gardista i upre
prstom u mene, kaže: Ovaj je četnički general! Nastaje prebijanje, pred tih
dvesta ljudi. Više ne osećam udarce, samo molim boga da vidim otvorena vrata.
Pokušaću da bežim, neka me odmah likvidiraju. Ili ću skočiti glavom kroz prozor.
Četvorica me vode na saslušavanje. Kako se pokrenem, imam utisak da mi neko
stavlja užarenu lopatu u stomak.
Proćelavi islednik tera stražare napolje. Oni bi da uživaju u mojim mukama - Pa,
mi moramo... - Napustite prostoriju, kategoričan je. Vidim dva policijska oficira,
stoje na prozorima. Moja namera da skočim se izjalovila. Islednik me posmatra,
izobličenog, kaže: Ne odobravam takve stvari. Kažem: Ja sam u penziji, nisam
bio ni u kakvim vojnim formacijama, živeo sam kod tašte! Pričam i gledam flašu
kisele vode - Mogu li? - Samo izvolite. - Mogu li još malo? - Služite se! Ne mogu
da verujem; čitavu večnost nisam pio vodu. Do tada su se iživljavali i tako što su
mi davali prljavu vodu. Pričam i osećam da mi se gubi glas, ne čujem samog
sebe. Opet pijem vodu, opet šapćem. Ipak, voda i normalan razgovor malo su me
povratili. - Vi se odlično branite, kaže islednik, ali ja vam ništa ne verujem! Kao
oficir, sigurno ste učestvovali u ratu! I da znate, ja vas poznajem iz Bileće!
Ohrabrim se, kažem: Pa, kakav sam bio? Bili ste jedini viši oficir koji je normalno
komunicirao s vojskom. Ali, nemojte da mislite da vam sada verujem! Dozvolio mi
je i da se umijem i nije mi vezao ruke kad sam odlazio. Vidim da se atmosfera

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
promenila nabolje, i policajci se drugačije ponašaju prema meni. Samo što sam se
malo opustio, dolazi po mene njihova vojna bezbednost. Nekakav krupan satnik,
kaže: Nisu nam potrebni pratioci, pa ko bude jači od nas dvojice! Kao duhovit je;
jedva se držim na nogama, on je grdosija. U toku ispitivanja, stalno mi govori:
Nije istina, lažeš! Kažem: Vi ste pametan i kulturan čovek, tražite moj iskaz i ja
ću vam ga dati, a vi odlučite da li je to istina ili nije. Kad sam rekao da je
kulturan, kao da sam ga podstakao da se uljudnije ponaša.
Sledi razgovor sa islednikom državne bezbednosti. Ispostavilo se da ga je moj sin
operisao. Smeje se, kaže: Da je znao šta će se desiti njegovom ćaći, sigurno bi
me zaklao na operaciji! Prošla su isleđivanja, ali ne i maltretiranja u sisačkom
logoru. Kao, u poverenju mi šapnu: Čuli smo od oficira da će vas ujutro likvidirati!
Posle dolazi drugi, kažu: Pošto ste vojno lice, odabrali smo vam časnu smrt -
streljaćemo vas! Koljemo samo četnike. Pomislim, hvala bogu, samo da mi ne
vade oči! Sad, ma koliko sumnjali u njihove reči, ne možete da spavate. Ne znate
ni koje je doba, stalno gori svetlo. Sutradan dolaze, razmahali se - Šta je to, je l’
smo se dogovorili da ga više nećemo videti ovde!
KOD SVETE NEDELjE: Posle sedam dana provedenih u logoru, vode nas u mesta u
kojima smo radili. U autobusu nam ne daju da sedimo na sedištima, moramo na
pod, jedan za drugim raširenih nogu sa rukama za vratom. Jedan pratilac repetira
pištolj, u drugoj drži pendrek, tera nas da pevamo ustaške pesme. - Pevaj! Kome
je do pesme? Stiže udarac pendrekom u moj vrat, drugi po glavi. Primetili su da
ne otvaram usta. U Karlovcu je samo jedan ostao da nas čuva, i odmah počeo da
mitinguje - Ovo su četnici koji su vas bombardovali, klali i maltretirali!
Odjedanput se iskupila velika gomila, hoće da nas linčuju. Počeli su da pljuju po
autobusu, ovaj viče: Nemojte, to je hrvatski autobus!
Vraćaju se ostali čuvari, kažu: Nema mesta u zatvoru! Jedan predlaže: ‘Ajde da ih
pobijemo u Jamadolu! Mislim, dajte već jedanput, učinite to da se rešim muka!
Vode nas starim putem; sigurno nas vode u Kerestinec, tamo su streljali. Kad
smo došli kod raskršća za Svetu Nedelju, vidim, skreću za Zagreb. Ostalima
šapćem: Ne vode nas na streljanje! Odveli su nas u novi logor, u Remetinec.
Uvedu nas u jednu malu prostoriju, na kojoj se zidovi zatvaraju električnim
putem. Naguraju nas, morali smo da stojimo dignutih ruku. Brzo nam je ponestao
kiseonik i više ljudi se onesvestilo. Počnem da pričam viceve, što kažu, od muke.
Smejemo se; zid se otvara, prozivaju nas i pretresaju. Tražim naočare u kesi,
vidim da je sat nestao, napipam metak. Stavio ga je neko od stražara, bio sam
blizu prozora i izbacio ga. Da su ga pronašli, ne bih se dobro proveo. Odmah sam
zatražio lekarsku pomoć, počeo sam da mokrim krv i krvarim iz usta. Hematomi
su se otvorili, svuda po telu. Doktorici Žgeli, ljutoj što su me doveli noću, kažem:
Molim vas, dajte mi nešto da sprečim krvarenje! Dala mi je nešto i uzela mokraću
za pregled. Zapravo, bila je to krv, ne mokraća.
Vidim da je logor dobro organizovan: dali su nam tuševe, oprali smo se, dali nam
ležajeve. I nisu nas tukli. Imate šetnju od dva sata, imate redovne obroke,
doduše u tanjirima veličine tacne za kafu, ali bili smo mirni. Došli su iz UN,
popisali nas. Kome nisu dozvolili da bude popisan, odveden je tobož na lekarski
pregled. Odmah sam intervenisao. Naučio sam i ostale da kažu ko je bio sa njima,
koga su odveli. Posle je jedna službenica UN pitala: Ima li ko šta da kaže? Javio
sam se. Tri i po sata pričao sam toj Švajcarkinji kroz šta sam prošao, plakala je.
Plakao sam i ja, proradile su emocije. Naznačila je da svaka sledeća poseta
Crvenog krsta prvo pita za mene. Zaista, to se kasnije redovno dešavalo.
KOMŠIJA PAVLOVIĆ: Stigla je prva optužnica, za oružanu pobunu po članu 235.

Promenjena je posle nekoliko dana, optužen sam za podrivačku i terorističku
delatnost po članu 4. zakona koji je donet po hitnom postupku. Kažu mi: Morate
imati advokata po službenoj dužnosti! - Meni ne treba advokat, nisam kriv! - Mi
ćemo vam ga dati! I pojavi se taj advokat, moj komšija Pavlović, iz Karlovca.
Obradovao sam se, avaj! Na prvom ročištu, on me je počeo napadati. Kažem: Ja

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ne želim vas za advokata, sam ću se braniti! - Nastradaćeš ako se sam braniš! -

Još više ću nastradati sa vama!
Moja supruga je bila puštena iz logora, posle dve nedelje. Kad je došla da me
poseti, preko Crvenog krsta, rekao sam joj: ‘Ajde ti, idi. Ne mogu da pričam! Bio
sam u jadnom stanju, za tih mesec dana smršao sam 30 kilograma. Hteli smo da
angažujemo advokata Silvija Degena, rekao je: Čujte, to je teška optužnica, više
politička. On će dobiti 15 do 20 godina robije, mogu mu omogućiti da dobije
osam. Ali, moj izlazak na sud košta 5 000 maraka. Supruzi kažem: Nemoj da se
zadužuješ! Neću živeti duže od nekoliko meseci, kamoli osam godina.
PSIHA: Došlo je suđenje. Bila je smejurija od optužnica za onih 26 ljudi, iz

hladnjače. Pita sudija: Šta si bio u vojsci? - Pešadinac! - Tri godine zatvora!
Artiljerci su dobili šest godina zatvora, tenkisti devet. Mada su bili obični civili,
niko od njih nije ni bio u uniformi.
Prva optužnica za mene bila je da sam ‘srbočetnik’ - pridružio se njihovim
formacijama u činu pukovnika, dao im logističku podršku, napravio most za
prelazak diverzanata. Pobio sam te tačke optužnice. Ustane tužilac Zdravko Car,
kaže: Odustajem od optužbe! Sud je doneo odluku da se oslobodim izdržavanja
kazne! Na moje zaprepašćenje, sudsko veće, zapisničari, i oni koji su prisustvovali
suđenju, počnu da aplaudiraju. Bila je to prva oslobađajuća presuda u Hrvatskoj.
Ostao sam još mesec i po, tobož pod zaštitom policije. Stanovao sam na četvrtom
spratu, svaki dolazak lifta izazivao mi je užasan strah - doći će da me linčuju. To
se nije dogodilo; 26. januara došao je po mene Međunarodni Crveni krst, odveli
su me na granicu. Stajao sam sat i po, nije mi bilo prijatno. Bilo je slučajeva da
ponovo hapse na granici i podignu novu optužnicu, po drugom osnovu. Protiv
mene to nisu mogli: prvi put su me optužili po članu 235. za oružanu pobunu, pa
su ga sami ukinuli. Pa za podrivačku i terorističku delatnost, optužnicu koju sam
pobio. Lopov nisam, nisu imali za šta da me optuže. Kad sam prešao na ovu
stranu granice, počeo sam da jecam...
Znate, moja psiha... Povređenost je doživotna. Tri meseca iz kreveta sam ustajao
uz pomoć drugih. Ali, to se zaleči, ono što ostane to je ulazak gardista. Okupe
dvadesetak zatvorenika i odvedu ih, vrati se pola njih. I tako svake večeri. Kad
sam prvi put sanjao zatvor, morala je da dođe Hitna pomoć. Često mi se
događalo da kad izađem u grad, ne znam gde sam. U Novom Sadu, Karlovcu ili
Beogradu? Od one trojice srpskih policajaca koji su bili sa mnom, jednom je
potpuno opala kosa, drugi je osedeo a treći je izvršio samoubistvo, kad je izašao
na slobodu.
Ljudi koji su me tukli bili su mladi. Danas, ja ih ne mrzim, znam da su bili
zavedeni tom ludačkom nacionalističkom retorikom. Hteli su da pokažu svoje
veštine: da padnem od prvog udarca, da me onesveste jednim udarcem... Oni
koji su ubijali nedužne ljude, moraju biti kažnjeni. Prosto, da bi ljudski rod
nastavio da živi normalno. Sada sam podneo tužbu Međunarodnom sudu pravde u
Strazburu, zbog suđenja civilima na vojnom sudu. Mada sam 30 godina radio u
Hrvatskoj, zabranjeno mi je useljavanje “zbog interesa Republike Hrvatske”. Iako
je ministar pravosuđa Šeparević napisao da se slaže da mi treba dati nadoknadu
za duševnu patnju koju sam pretrpeo. U mom slučaju izgleda, prvi put su priznali
za svoja nedela.
A ljudi kad čuju za logoraše, ponašaju se kao da smo okuženi. Svi nas
izbegavaju; država nas se stidi zbog toga što nam ništa nije pomogla, stide nas
se i oni koji su nas mučili... Ali mi ne možemo da nestanemo.
LjUBIŠA STAVRIĆ
Pakračka poljana
Bilo je mnogo leševa pored Žirovca, svi su spaljeni u Železari Sisak. Pričali su mi

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ljudi koji su u kamione tovarili te leševe. Jedan od njih je sada u Kanadi, drugi se
vratio u Hrvatsku. Dvojica su preživela Pakračku poljanu, gde je ubijeno 2 500
ljudi, u jednog Matiju ispucali su rafal, metak ga nije takao, drugi je morao da
pojede uvo od komšije, da bi preživeo.
Ubiti, proterati, raseliti!

OPTUŽNICA haškog tužilaštva protiv trojice hrvatskih generala - Ante Gotovine,
Mladena Markača i Ivana Čermaka, raspolaže mnogo većim dokaznim materijalom
nego što se dosad mislilo. Ne radi se samo o količini, nego i o njihovoj
verodostojnosti i snazi. Temelj optužnice protiv hrvatskih generala je 17
transkripata sastavljenih u kabinetu bivšeg predsednika Franje Tuđmana,
obelodanio je nedavno zagrebački "Nacional".
Prema mišljenju haškog tužilaštva, ti transkripti dokazuju da je postojao plan
etničkog čišćenja Srba s područja nekadašnje Republike Srpske Krajine, iza kojeg
je stajao politički i vojni vrh hrvatske države. Dosad se mislilo da je transkript
Tuđmanovog sastanka s najvišim vojnim i političkim vrhom, 31. jula 1955. na
Brionima, jedini ključni dokaz kojim haško tužilaštvo raspolaže protiv hrvatskih
generala.
Međutim, tužilaštvo je uspelo da dođe do niza drugih značajnih transkripata,

prema kojima je plan isterivanja Srba iz Hrvatske započeo još 1992. u skladu s
Tuđmanovom idejom o "humanom preseljenju stanovništva.
MORAJU NESTATI
OVAJ nedeljnik je stekao uvid u sadržaj optužnice haškog tužilaštva na 44

stranice protiv hrvatskih generala Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena
Markača, u kojem
Tužilaštvo iznosi pregled materijala kojim će dokazati odgovornost trojice
generala za zločine nad srpskim
stanovništvom pre, tokom i posle operacije "Oluja", u razdoblju između jula i
septembra 1995, kao i dodatak od 16 stranica s raznim aneksima u kojima su
popisane srpske civilne žrtve. Ti zločini, prema tužilaštvu, počinjeni su etničkim
čišćenjem koje je smišljeno u sklopu zajedničkog zločinačkog poduhvata.
Republici Hrvatskoj i optuženim generalima neće biti lako da sruše tezu haškog
tužilaštva o zločinačkom poduhvatu koja, ako se dokaže, može imati dalekosežne
negativne posledice za međunarodni položaj Hrvatske, ali i za njenu bližu i dalju
prošlost.
Kako bi se dokazalo postojanje takve organizacije, haško tužilaštvo u optužnici
polazi od Tuđmanovog brionskog sastanka s najvišim vojnim i političkim vrhom,
na kojem je doneta odluka o napadu na RSK i u samom uvodu dokazivanja
postojanja zločinačkog poduhvata navodi Tuđmanovu izjavu: "... važno je da se ti
civili pokrenu i tada će ih slediti vojska, i kada se kolone pokrenu, to će imati
psihološki efekat jednih na druge."
Tužilaštvo navodi kako je na istom sastanku Tuđman naglasio: "...moramo izvršiti

takve udare da Srbi praktično moraju nestati."
Na Tuđmanovu izjavu tužilaštvo je nadovezalo i izjavu Ante Gotovine s istog

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
sastanka: "Veliki broj civila već napušta Knin i kreće se prema Banjaluci i
Beogradu. To znači, ako nastavimo s ovakvim pritiskom, verovatno za neko
vreme neće ostati puno civila nego samo oni koji su morali da ostanu jer nisu
imali mogućnosti da odu."
Tužilaštvo objašnjava tu Gotovinovu izjavu tvrdeći da je 2. avgusta 1995. on na

terenu definisao prirodu spomenutog "pritiska" na civilno stanovništvo izdajući
naređenje za udare "na gradove Drvar, Knin, Benkovac, Obrovac i Gračac vatrom
iz topova".
ETNIČKO RAZGRANIČENJE
KAD objašnjava postojanje zločinačkog poduhvata, tužilaštvo se ne bavi toliko

vojnim aktivnostima, već to objašnjava s nekoliko važnih činjenica i izjava
najviših hrvatskih državnih zvaničnika još od 1992. Tužilaštvo smatra da je cilj
proterivanja Srba iz Krajine, zapravo, bio dugoročni interes predsednika Tuđmana
povezan s idejom o potrebi etničke homogenosti nacija na određenom prostoru.
Tuđman je, prema tvrdnjama tužilaštva, etničku rascepkanost na prostorima
Jugoslavije video kao istorijski problem koji može biti rešen, na primer,
preseljeljem stanovništva s jednog područja na drugo. Bilo je to razumno rešenje
za Tuđmana i njegove najbliže saradnike, kao i za srpske zvaničnike, za njih je
preseljenje dva naroda bilo od zajedničkog interesa, tvrdi tužilaštvo. U septembru
1992. bosanski Srbin Nikola Koljević, visoki zvaničnik tadašnje "Republike
Srpske", predstavio je Tuđmanu takav plan. Tuđman je 8. januara 1992. izjavio:
"Treba biti otvoren za razgovore o teritorijalnom razgraničenju, što je prihvatljivo
gledajući istorijski, pokazalo se kako je takvo razumevanje problema ne samo
potrebno nego je i u smislu preseljenja stanovništva i tako dalje..."
Tuđmanov savetnik i nekadašnji premijer Hrvoje Šarinić, 29. avgusta 1995,
prema predsedničkim transkriptima, prepričavao je Tuđmanov razgovor s
Miloševićem, kojem je rekao: "Reći ću vam nešto protiv svojih ličnih etičkih
načela, ali, što pre bude Srba manje u Hrvatskoj i Hrvata u Srbiji, biće bolji naši
budući odnosi. Autonomna regija unutar Republike Hrvatske bila bi potencijalni
trojanski konj za srbijansku politiku. Milošević je rekao: "Šta s tim?" A ja sam
dodao, gospodine predsedniče, šta će se dogoditi ako napustimo situaciju kao što
je ova. Tada sam mu rekao o 4,5 miliona ljudi koji su se preselili posle Drugog
svetskog rata i rekao sam mu da ne treba da upotrebljavamo velike reči poput
etničkog čišćenja, ljudi se sele kako bi stvorili normalno okruženje u kojem se
može trgovati i slično..."
U obrazloženju zločinačkog poduhvata tužilaštvo ističe kako se odlučnost da

hrvatske teritorije u granicama Hrvatske budu dovoljno hrvatski reflektirane i u
Tuđmanovom odbijanju kada su u pitanju neki teritorijalni ustupci. Tuđman je,
tvrdi tužilaštvo, odbio potencijalni sporazum prema kojem je bilo predviđeno da
regija bosanske Posavine na severu Bosne i Hercegovine pripadne Hrvatskoj. On
je to posmatrao tako da bi, ako se hrvatskom entitetu vrati Posavina, on morao
da vrati 300.000 izbeglih hrvatskih Srba u Hrvatsku, što
nipošto nije hteo.
HTEO POSAVINU
U RAZGOVORU sa saradnicima 18. septembra 1995. Tuđman je dodao kako se,

umesto da se sprovodi spomenuta ideja, bosanski Hrvati iz Posavine treba da se
nasele u zapadnoj Slavoniji koju su Srbi napustili posle akcije "Bljesak". Tome u
prilog, tvrdi Tužilaštvo, ide i izjava tadašnjeg hrvatskog premijera Nikice Valentića
koji je posle operacije "Bljesak" izjavio: "Srpski problem u zapadnoj Slavoniji je
rešen. Nema više od hiljadu preostalih ljudi, uglavnom starijih žena, i nema više
od 300 do 400 osoba koje predstavljaju nekakve političke faktore."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Posle je Tuđman na sastanku sa saradnicima 28. septembra 1995. istakao da je

globalni povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku neprihvatljiv i da čak povratak od
150.000 Srba može biti problematičan. Podsetio ih je kako bi se 300.000 Srba
vratilo u Hrvatsku da je Hrvatska preuzela kontrolu Posavine. Osim toga, rekao je
Tuđman, povratak Srba u Hrvatsku značio bi isto kao da si im dao hrvatsku
teritoriju: "Stoga, ako želite bosansku Posavinu nazad, samo napred i vratite
zapadnu Slavoniju, samo napred i vratite sve što ste uzeli. Morate gledati
problem bosanske Posavine u tom kontekstu", završio je govor Tuđman.
Tužilaštvo tvrdi i da je državni vrh učinio sve da se Srbi ne vrate u Hrvatsku.

Doneta je uredba o tome da hrvatska država privremeno preuzme privatnu
imovinu i pri tom je rečeno da se svi kojima je imovina privremeno oduzeta,
moraju u roku od 30 dana javiti kako bi potvrdili vlasništvo nad tom imovinom.
Suočeni s nedavnim ratom, strahom od osvete i vrlo kratkim rokom za prijavu,

malo ko se od izbeglih Srba odlučivao da dokaže vlasništvo nad imovinom u
Hrvatskoj, stoji u navodima tužilaštva. Tuđmanov savetnik Hrvoje Šarinić 30.
avgusta 1995. izjavio: "Trebamo biti ohrabreni načinom na koji se stvari odvijaju
u zapadnoj Slavoniji. To je vrlo pozitivno za nas, jer se niko nije vratio." Osim
toga, kad je Šarinić 22. avgusta 1995. predložio: "... treba da dovedemo Hrvate
hitno na to područje i da ih klonizujemo i ne dozvolimo po bilo koju cenu dolazak
više od 10 odsto Srba ponovo", Tuđmanov odgovor bio je jasan: "Čak i na 10
odsto."
NAJVIŠE DOKAZA SA BRIONA
ZA najveći deo dokaza o zločinačkom poduhvatu u vreme "Oluje" tužilaštvo je za

optužnicu upotrebilo transkripte iz kabineta predsednika, 17 predsedničkih
transkripata s raznim datumima na 28 mesta u optužnici: 12 puta transkript s
Tuđmanovog sastanka s vojnm vrhom na Brionima neposredno uoči "Oluje"
31.jula 1995, dva puta transkript od 26. septembra sa sastanka nistra odbrane
Gojka Šuška sa Tuđmanom, po jedan transkript od 17, 22. i 30. avgusta 1995.
11. 18, 22, 26. i 28. septembra 1995. 24. novembra, 12. decembra i 12. maja
1995. 8. januara i 29. avgusta 1992. 17. novembra 1994. i 23. marta 1999. Na
njima su zabeleženi razgovori Tuđmana s Hrvojem Šarinićem, Šuškom, Nikicom
Valentićem i Jurom Radićem.
Tuđman poželeo, generali ubijali!
DOKAZUJUĆI planiranje i izvođenje zločinačkog poduhvata hrvatskih vlasti protiv

Srba, haško tužilaštvo najpre navodi Tuđmanov sastanak od 31. jula na Brionima
s generalima Gotovinom, Markačem, Čermakom i drugim. I pri tom navodi izjave
koje nedvosmisleno potvrđuju hrvatske planove o granatiranju civilnih područja,
psihološkim operacijama, sistematskom ubijanju, proterivanju, paljenju i mučenju
Srba, objavio je zagrebački "Nacional" donoseći najzanimljivije delove optužnice
protiv hrvatskih generala, pod oznakom "šok iz Haga".
Razmatrajući na Brionima operativni plan za napad, Tuđman je izjavio kako opšta
ofanziva treba da prouzrokuje veliku paniku u Kninu. Upozorio je svoje saradnike
da se "sete koliko je hrvatskih sela i gradova bilo uništeno tokom rata" i upozorio
ih "da se to još nije dogodilo s Kninom", ali sadašnja situacija omogućava "vrlo
dobro opravdanje za takvu akciju".
Gotovina je Tuđmanu rekao: "Gospodine predsedniče, u ovom trenutku mi
potpuno kontrolišemo Knin našim topovima. To nije problem, ako je naređenje da
se napadne Knin, uništićemo i njega i njegovu okolinu za nekoliko sati..."
Gotovina je, prema tvrdnjama tužilaštva, to i učinio 2. avgusta 1995. svojim

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
naređenjem da se napadnu specifični ciljevi, neprijateljske prve linije, komandna

mesta, komunikacijski centri i topovski položaji srpske vojske, kao i gradovi
Drvar, Knin, Benkovac, Obrovac i Gračac. Prema njegovim naređenjima, Knin,
Benkovac, Obrovac, Gračac i mnoga druga mesta, gradovi i sela napadani su
neprekidno dva dana, iako je bilo malo vojnih ciljeva ili gotovo u svim slučajevima
nijedan vojni cilj.
NAREđENjE: SRAVNAJTE SVE!
IZ obaveštajnih izveštaja hrvatske vojske od 5. avgusta 1995. potvrđeno je da su

vojne operacije bile uspešne: "Većina gradova, Knin, Gračac, Plaški, Petrinja,
Dubica, bili su direktno na udaru, što je prouzrokovalo spontani ili organizovani
odlazak civila." Iz toga je vidljivo, tvrdi haško tužilaštvo, kako je Gotovina
sproveo ono što je Tuđman naglasio: izazvati takve udare da će Srbi praktično
nestati.
Kada je reč o psihološkim operacijama, tužilaštvo navodi da je, osim što je
topovskim udarima napadala civilna područja, hrvatska strana emitovala lažne
vesti i bacala iz vazduha letke lažnog sadržaja o tome kako "Vlada Republike
Srpske Krajine" požuruje da evakuiše civile. Ministar odbrane Šušak na sastanku
31. jula 1995. naglasio je: "Mi ćemo ih obavestiti kojim putevima mogu da se
izvlače, ali ih formulisati tako da izazovu konfuziju među njima." Na istom
sastanku Tuđman je rekao: "To znači da im dajemo izlazak, dok se s druge strane
pretvaramo kako im garantujemo civilna ljudska prava i tome slično."
U poglavlju izveštaja tužilaštva koji se odnosi na ubijanje, paljenje i pritvaranje
polazi se od toga da su Hrvatska vojska i Specijalna policija ušle u gotovo
napuštene gradove i sela. Srbi su bili razdvajani, stariji i nemoćni na jednu
stranu, mlađi i sposobni na drugu, pri čemu su bili izloženi maltretiranjima.
Individualno i u saradnji, tvrdi tužilaštvo, Gotovina, Markač i Čermak svojim
snagama su sprovodili operaciju čišćenja.
Prema raspoloživoj dokumentaciji, tužilaštvo ne zna tačan broj ubijenih i nestalih
Srba. Prema tvrdnjama "Veritasa", ubijena si ili nestala 1.594 Srbina, od čega
desetoro dece i 358 žena, dok je, prema podacima hrvatske vlade, 911 Srba
ubijeno, a od tog broja polovina je bila civila, a sahranjeno je 336 civila. Prema
izveštaju posmatrača Evropske komisije od 26. avgusta 1995. gruba procena
uništene imovine u sektoru jug bila je 60-80 posto ukupne imovine Srba na tom
području. Paljenja su, prema istom izveštaju, naširoko činili uniformisani
pripadnici Hrvatske vojske, i to na područjima koja su strogo kontrolisale vojna i
civilna hrvatska policija. Prema tvrdnjama zvaničnika UN, "napuštena imovina
svakog Srbina" bila je opljačkana.
GOTOVINA NAREđIVAO ZLOčINE
GOTOVININU odgovornost za zločine u "Oluji" tužilaštvo će dokazivati i

svedočenjima predstavnika snaga UN i EU u Hrvatskoj i njihovom
dokumentacijom, ali i time što je Gotovina potpuno nadzirao i naređivao
jedinicama Hrvatske vojske i vojne policije.
Pozivajući se na niz vojnih izveštaja generala Gotovine o kretanju njegovih
jedinica, tužilaštvo smatra da je "Gotovina komandovao snagama dok su
sistematski palile i pljačkale srpske kuće i tokom njegovih raširenih napada,
uključujući ubistva". Tezu da je Gotovina naredio zločine tužilaštvo izvlači iz toga
što su zločin počinile osobe u čvrstoj hijerarhiji, što je bilo mnogo učesnika, što su
napadi bili sistematski i trajali nedeljima. Prema tvrdnjama tužilaštva, Gotovina je
bio svestan kriminalnih radnji svojih potčinjenih. Iste jedinice raspoređene u
operaciji "Oluja", posebno 4. i 7. gardijska brigada, pljačkale su i palile srpsku
imovinu tokom operacije "Ljeto 95" od 25. do 30. jula 1995. na području opštine
Knin. Gotovini su bile poznate takve aktivnosti, o čemu govore i zapisi iz
operativnih dnevnika.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
General Gotovina, prema tvrdnjama tužilaštva, bio je potpuno informisan o

svemu što se događa, jer su ga međunarodni predstavnici od početka operacije
upozoravali na povrede ljudskih prava, primao je stalne izveštaje od svojih snaga
na terenu, sam je mogao da vidi posledice u Kninu, mediji su u svemu iveštavali.
Prema navodima tužilaštva, komandant UN sektora jug general Alain Forand
prvog dana "Oluje" protestnom porukom upozorio je Gotovinu zbog napada na
civile. I posle toga "Gotovina je nastavio sledećeg jutra da granatira istim
intenzitetom", kaže tužilaštvo. Na pitanje generala Foranda zašto nije zaustavio
paljenje i pljačku, Gotovina mu je odgovorio da ne može da kontroliše neke
jedinice na terenu i da je to za njegove ljude način da se osvete.
ČERMAK RAZORIO KNIN
U IZVEŠTAJU haškog tužilaštva stoji ne samo da su generali delovali zajedno i

znali za zločine, nego da su, poput Čermaka, i učestvovali u prikrivanju zločina i
širenju netačnih informacija kako bi se zavarali međunarodni posmatrači. To mu
se posebno zamera u slučaju ubijenih Srba u selu Grubori, jer u svojim navodima
tužilaštvo iznosi kako je Čermak samo dan posle ubistava boravio u Gruborima i
zatim prikrio zločin šireći lažne informacije. Pred sudom će se pokazati i vojna
dokumentacija, poput naredbi generala Čermaka, i dokumentacija o njegovoj
koordinaciji i susretima s generalima Gotovinom i Markačem 25. avgusta 1995.
Tužilaštvo tvrdi, pozivajući se na hrvatsku vojnu dokumentaciju, da je Čermak
kao komandant kninskog garnizona imao efektivnu kontrolu nad jedinicama HV
tog područja i nad vojnom policijom i da je zato mogao da spreči zločine i da
kazni počinioce ili pokrene postupak protiv njih. Pozivajući se na njegove
komande, tužilaštvo tvrdi da ih je Čermak izdavao vojsci, vojnoj policiji i civilnim
vlastima. Tužilaštvo smatra da su zločini koje su počinili njegovi potčinjeni bilo
toliko očigledno da je Čermak morao za njih da zna i bez upozorenja
međunarodnih predstavnika.
Komandan UN snaga u sektoru jug general Alaine Forand izvestio je, osim
generala Gotovinu, i generala Čermaka o pljački i paljenju, a to su, prema
izveštaju, učinili i drugi predstavnici međunarodnih snaga.
MARKAčEVE KAZNENE HORDE
KAD je reč o generalu Mladenu Markaču, tužilaštvo ga za zločine učinjene za

vreme "Oluje" najviše tereti dokumentacijom specijalne policije i dokumentacijom
o njegovoj koordinaciji vojnih aktivnosti s generalima Gotovinom i Čermakom.
Tužilašvo u kontekstu predsedničkih transkripata kojima dokazuje zajednički
zločinački poduhvat spominje Markača kao osobu odgovornu na brionskom
sastanku, ali mu ne pripisuje konkretnu ulogu u sastanku na kome je, prema
tužiocima, planirano etničko čišćenje.
Navodi se da su trojica optuženih generala sa svojim snagama koordinirano
sprovodila čišćenje na terenu. Takođe se protiv generala Markača ne najavljuju
gotovo nikakvi dokazi iz međunarodnih izvora poput UN ili posmatračke misije EZ.
Tužilaštvo će ga povezati uz aktivnosti ne samo policije, odnosno jedinica
specijalne policije koje su bile pod njegovom ingerencijom, nego i uz artiljerijske i
raketne jedinice HV koje su mu u operativne svrhe bile pretpotčinjene. Odlukom
tadašnjeg zapovednika glavnog komandanta HV Zvonimira Červenka, Markač je
bio lično odgovoran za deo "Oluje" koji su izvodile snage specijalne policije, tvrde
iz tužilašva.
"LOVILI" SRPSKE STARCE
ODMAH pošto je Specijalna policija uspostavila svoj štab u Gračacu, 5. avgusta

1995, najmanje devetoro starijih Srba bilo je ubijeno ili nestalo iz grada. Između

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
5. i 7. avgusta 1995. Specijalna policija bila je u blizini Kijana, gde je 14 srpskih

civila ubijeno ili nestalo, 5. avgusta bili su blizu sela Grab, gde su pronađena dva
ubijena starija srpska civila. Dva dana kasnije pripadnici Specijalne policije ušli su
u selo Mazin, gde je pronađeno sedmoro starijih srpskih civila. Istog dana ušli su
u Donji Lapac, gde su nestala devetorica civila.
"DOBRO ODRAĐEN POSAO"
U MESTU Obljaj kraj Donjeg lapca ubijene su tri starije žene srpske nacionalnosti,
a u selu Dnopolje istoga dana, 3 kilometra severnije od Donjeg Lapca, nestalo je
četvoro starijih srpskih civila. I 27. avgusta 1995. pripadnici Specijalne policije bili
su u Golubiću kraj Knina, gde je istog dana ubijeno četvoro srpskih civila.
Tužilaštvo tvrdi da su i Markača podređeni o svemu obaveštavali i da je primio
izveštaje obaveštajnih struktura HV, policije i drugih obaveštajnih agencija.
Markač je znao za učestvovanje svojih potčinjenih u zločinima u Donjem Lapcu i
Gruborima, jer je tamo stigao neposredno posle događaja, dokazivaće tužitelji.
Tokom poseta ministra unutrašnjih poslova Ivana Jarnjaka razorenom Donjem
Lapcu, navodi tužilaštvo, pohvaljeni su pripadnici specijalne policije za "dobro
obavljen posao".
Vecernje Novosti 12.04.2007

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
LORA
EKSKLUZIVNO VIŠE SVJEDOKA USTUPILO ’SLOBODNOJ DALMACIJI’
SVOJE ISKAZE U SLUČAJU RATNOG ZLOČINA U VOJNOM ZATVORU LORA
’PRAVOSLAVNOG SVEĆENIKA I MENE PRISILJAVALI SU NA ORALNI SEKS’
NA SMRT PREBIJEN
U bloku "C" su se događala najzloglasnija zvjerstva. Vidio sam zatvorenike koji su

bili na smrt prebijeni, a neki i ubijeni. Batinama je podlegao Duško Jelić. Vidio
sam kad su ga tukli i kad je pao na pod. Stigla je Hitna pomoć, ali kasno. Od
dasaka od kutija za streljivo skovali smo sanduk za pokojnika, stoji u iskazu
jednog od svjedoka
Proteklih su mjeseci, temeljem Sporazuma o međudržavnoj suradnji i pravnoj

pomoći između Hrvatske i BiH, odnosno Srbije, iskaze dali brojni svjedoci koji su
bili zatočeni u Lori, a koji danas žive u Trebinju i Beogradu. Kako neslužbeno
doznajemo, iskazi su uzimani samo od zatočenika koji su u vojnom zatvoru bili
službeno evidentirani, a dio njih nam je, nakon dugotrajnih razgovora i nagovora,
ustupio svoje iskaze uz zahtjev da im ne objavimo identitete, na što smo,
naravno, pristali. Zbog toga ćemo se pri prenošenju dijelova iskaza svjedoka
koristiti izmišljenim inicijalima.
Svjedok K.P. uvodno navodi da je zarobljen 7. lipnja 1992. godine na području
Čapljine. Bio je na redovnom odsluženju vojnog roka, a zarobili su ga pripadnici
Hrvatske vojske. Navodi da je bio ranjen u lijevo rame, te da je preko Gruda
prebačen u splitsku bolnicu gdje su mu previli ranu. Nakon osam dana iz bolnice
su ga prebacili u Loru gdje je bio do 14. kolovoza 1992. kad je razmijenjen u
Nemetinu. O zatočeništvu u Lori kaže:
Crne rukavice
"...Sjećam se Tonća Vrkića koji je bio zamjenik upravitelja zatvora, a upravitelj

zatvora je bio Tomo Dujić, ali kad sam ja došao, on je u to vrijeme bio odsutan i
došao je oko 15-ak dana prije razmjene, tako da je Vrkić obavljao tu dužnost. Za
Bungura, Botića, Gudića, Vrkića, a kasnije i Dujića mogu reći da su bili opasani,
da su nas tukli i zlostavljali, spajali su nas na struju, odnosno na poljski telefon.
Meni osobno je to radio Anđelko Botić i Ante Gudić. To su mi radili na način da bi
me pozvali s kruga da dođem da telefoniram kući i kad bih došao, sjeli bi me na
stolicu i onda su mi vezali žice za uši, a drugi kraj žice je bio vezan za telefon.
Okretali su ručicu i puštali struju i sve dok mi ne bi potekla krv iz lijevog ramena.
To su mi radili više puta i to ne samo meni nego i ostalim zatvorenicima i mogu
reći da njihova smjena nikad nije prošla bez mučenja i zlostavljanja. Emilio je bio
šef smjene i djelovao je povučeno, ali kad bi na ruke stavio crne rukavice, a to su
bile kožne rukavice bez prstiju, onda bi se nekome crno pisalo. Udarao bi po
nama bejzbolskom palicom i tukao nas je po svim dijelovima tijela, a neke i po
glavi. Sjećam se da je od nas tražio da ’beremo grožđe’, a to je značilo da
stanemo licem prema zidu, da dignemo ruke visko iznad glave i u tom bi nas
položaju on udarao bejzbolskom palicom po leđima i bubrezima."
U travnja 1992. godine pripadnici HVO-a su u blizini Čapljine zarobili civila S.L. i
odveli ga u Metković gdje su ga, zajedno s još nekim zarobljenicima, četiri dana
držali u podrumu. Nakon toga su ih prebacili u Loru i smjestili ih u blok "C".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Mene su odmah smjestili u taj dio u samicu, a kako sam uvijek nosio bradu, pa i
tada, vjerojatno su me zbog toga i prozvali Vojvoda. Za cijelo vrijeme mog
boravka u Lori nije bilo dana kada me nisu tukli...
Sjećam se da nas je jedno jutro Tomo Dujić, upravitelj zatvora, izveo u šetnju i
tada su doveli tri Crnogorca i tu je Tomo jednom od njih izbio oko pendrekom, a
oko je palo na pod i igralo, meni se čini čitavu vječnost, iako je to trajalo kratko.
Ja sam to vidio svojim očima. Tu ih je i premlatio, a nama je rekao da ćemo i mi
završiti kao oni.
Što je kasnije bilo s tim ljudima, ja ne znam, ali mislim da su ubijeni. Kasnije sam
kontaktirao s njihovim obiteljima i znam da se oni nisu vratili kući i da nikad nisu
razmijenjeni... U bloku ’C’, u jednoj prostoriji desno od ulaza, koja je navodno
bila trpezarija, prikopčavali bi nas na struju tako što bi nam stavljali žice na uši i
na palce od noge, a drugi kraj žice bi bio prikopčan na poljski telefon koji bi oni
vrtjeli i puštali struju.
Ponižavajući odnos
To su meni radili svaki dan i to po nekoliko puta. To je bila specijalnost Tome

Dujića, a to su radili i drugi. Tu u bloku ’C’ bio je i jedan pravoslavni pop, Zoran
Perković, koji je bio na službi u Kupresu i tamo je zarobljen. Mene i njega su
prisiljavali da jedan drugome ’pušimo’ spolni organ i to bismo morali raditi dok
bismo bili priključeni na struju, što sam prije opisao, a što je bilo posebno
ponižavajuće.
Na ovo nas je najviše prisiljavao Tomo Dujić, a samo priključivanje na struju i
batinanje su svi radili. Također bih za Tomu Dujića napomenuo da je imao neke
gumene rukavice koje bi navlačio na ruke i onda bi nam ruke zavlačio u čmar,
govoreći pri tom da traži Karadžića, Miloševića i druge..."
Danas četrdesetogodišnji Z.J. u službenom iskazu navodi da su ga, kao
pripadnika rezervnog satava bivše JNA, prvih dana travnja 1992. godine u Gabeli
nedaleko od Čapljine zarobili pripadnici Hrvatske vojske. Prvo su ga odvezli u
Metković, a zatim u Opuzen, odakle su ga vojnim vozilom prebacili u Loru gdje je,
kako navodi, od zarobljenika zatekao jednog oficira bivše JNA, neke civile i
Vladimira Žarkovića koji je bio toliko pretučen da ga je jedva prepoznao, a znao
ga je od ranije.
"(...) Po dolasku u Loru zatvorili su me u samicu gdje sam proveo 20-ak dana. To
je bilo 20 dana pakla. Dobivao sam batine iz sata u sat, jednostavno bi otvorili
ćeliju, ušli unutra i tukli me dok ne bih pao u nesvijest. Zatim bi donijeli kantu
vode da me osvijeste pa bi me nastavili udarati. U svemu tome najviše je
prednjačio i najsuroviji je bio Ante Gudić... Ta osoba je bila dosta visoka, vitka,
štoviše žilava, i imao je tipični splitski akcent.
S Antom Gudićem je u društvu najviše bio Anđelko Botić. On je nizak, crn, oštre
kratke kose. Koliko sam ja shvatio, oni su uvijek bili u paru u smjeni. Po
surovosti, sadizmu i prebijanju zatvorenika uopće nije zaostajao za Antom
Gudićem.
Ova dvojica su bili stražari u Lori, a upravitelj zatvora je bio Tomislav Dujić. S
njim je često bila i njegova supruga, ne znam joj ime, koja je također nosila
vojnu uniformu policije. Po okrutnosti je bila poznata osoba po prezimenu
Giljanović, s nadimkom Giljo, i za njega sam doznao da je bio profesionalni
boksač u bivšoj državi... Tukli su nas raznim predmetima, bejzbolskim palicama,
motkama, držalima, lancima i svim što bi im došlo pod ruku, a tukli su nas po
čitavom tijelu.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Nikad nije pronađen
S osobama koje sam već naveo u zlostavljanjima je sudjelovao i jedan Zlatan koji
je često bio drogiran. Anđelko Botić i Ante Gudić izveli bi mene i ostale
zarobljenike, postrojili bi nas licem uza zid, glava gore i onda bi nas udarali
bejzbolskim palicama sve dok ne bismo pali u nesvijest. Mene osobno Dujić nije
tukao, ali po pričanju drugih zarobljenika, znam da je tukao njih i da je u tome
upravo prednjačio. Osobno sam bio prisutan više puta kad bi zatvoreniku stavio
pištolj u usta i okinuo, tako da bi ovaj od šoka pao u nesvijest jer nije znao da u
pištolju nema metaka. Isto tako sam bio prisutan kada bi izvadio spolni organ i
mokrio po zatvorenicima...
U bloku ’C’ su se događala najzloglasnija zvjerstva u Lori... Vidio sam zatvorenike
koji su bili na smrt prebijeni, a neki čak i ubijeni. Tamo je od batina podlegao
Duško Jelić. Ja sam vidio kako su ga udarali i kada je pao na pod, tada su sve nas
zatvorenike istjerali van. Stigla je Hitna pomoć, ali je bilo kasno. Tko je od
stražara bio, ne mogu točno reći, ali znam sigurno da je bio prisutan zapovjednik
zatvora Tomo Dujić.
Posebno napominjem da smo ja i Vladimir Žarković od dasaka od kutija za
municiju skovali sanduk za Duška Jelića koji je u ranim jutarnjim satima ukrcan u
osobno vozilo ’mercedes’ i odveden u meni nepoznatom pravcu i koliko ja znam,
nikad nije pronađen...
Sjećam se zarobljenika Bojana Vesovića iz Srbije. Bio je ranjen u nogu i nije
mogao hodati, a bio je smješten u ćeliji preko puta moje u bloku ’C’. Njega su
posebno tukli, bio je sav izubijan i nije mu pružena nikakva liječnička pomoć.
Osobno sam gledao kako su ga stražari tukli, a on bi po cijeli dan i noć
zapomagao i jaukao. Po mojoj procjeni bio je psihički skrenuo. Siguran sam da
mu je zadnji koji mu je bio u ćeliji bio Ante Gudić koji ga je tukao i nakon toga
više nisam čuo glasa od Vesovića kojega su inače zvali Beli Orao jer je navodno
bio pripadnik ’Belih orlova’. Njegov leš nisam vidio, ali smo zaključili da je mrtav
jer se iz njegove ćelije više nisu čuli urlici i zapomaganja."
Krajem svibnja 1992. godine zapovjednika jedinice rezervnog sastava bivše JNA,
danas četrdeset šestogodišnjeg T.N., u selu Velja Međa nedaleko od Trebinja
zarobili su pripadnici HVO-a. U njegovoj je jedinici bilo 18 vojnika, devet iz vojne
policije i devet iz komande.
Luburićev unuk
"U borbenoj su nam akciji poginula dva čovjeka i ja sam, da spriječim daljnju
pogibiju naših ljudi, naredio predaju jedinici HVO-a. Naglasio bih da su pripadnici
jedinice koja nas je zarobila, odnosno kojoj smo se predali, bili izuzetno korektni
prema nama i nije bilo nikakvog maltretiranja. Kamionom smo s ona dva mrtva
tijela prevezeni u Metković. Mislim da je bio Metković, iako nisam baš siguran. Tu
smo zatvoreni u nekakvo sklonište i u tom prostoru smo proveli iduće dvije noći.
Za to vrijeme u tom su prostoru počela prva maltretiranja. Od osoba koje su nas
tu maltretirale izdvojio bih osobu koja je za sebe govorila da je unuk Maksa
Luburića. Ta osoba je prednjačila u svemu...
Nakon dva dana autobusom smo prevezeni u Split, a ona dva mrtva tijela ostala
su u Metkoviću... Prema mom mišljenju, ali nisam siguran jer su nam oči bile
zavezane, kad se autobus zaustavio, mislim ispred kompleksa Lora, tu je bilo
mnogo ljudi, a to znam jer smo čuli glasove, iako nismo vidjeli, te je onaj unuk
Maksa Luburića nudio da mogu birati za 100 maraka koga će tući. Gomila ljudi je
nagrnula na autobus i on se od silnog guranja ljuljao.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Šake, noge, palice
U zgradi su nas postrojili uza zid. Lica su nam bila okrenuta prema zidu, naredili
su nam da dignemo ruke u vis i da ’beremo grožđe’. Dok smo držali ruke u zraku,
oni su nas po leđima tukli policijskim palicama, šakama, nogama, a za to vrijeme
su jednog po jednog odvodili u prostorije zatvora gdje su nam uzimali podatke.
Ta smjena koja nas je zaprimila, a to sam kasnije saznao dok sam bio u zatvoru,
bila je smjena Tonća, prezime mu ne znam. Imao je plave brkove, a njegovi
stražari su bili Anđelko i Ante Gudić.
Tonći je od nas uzimao podatke i po tome sam zaključio da je on vođa smjene. Pri
uzimanju podataka morali smo kleknuti pored stola, sve što smo imali kod sebe
staviti na stol i dati podatke. Za to vrijeme ponekad bi ušao neki od stražara i
udario nas nogom po tijelu... Kao komandira posebno su me maltretirali na način
da su me po cijelu noć izvodili iz ćelije. Svaki sat do sat i pol izveli bi me na
hodnik gdje bi me udarali nogama i šakama. Nakon toga bi izveli nekog drugog i
to je trajalo po cijele noći iz dana u dan. U tome je prednjačila upravo ona smjena
koja nas je primila, dakle osobe Anđelko, Ante Gudić, tu bi bio i Tonći, a ponekad
i osoba po nadimku Suljo.
Dok sam bio u zatvoru, čuo sam od Trebinjaca da je Duško Jelić smrtno stradao.
Kroz prozor sam vidio kako zatvorenici kuju sanduk od dasaka za Jelićev ukop",
naveo je svjedok T.N.
Lovačkom puškom pucao mi je u ruku i preponu
"Posebno se sjećam Tome Dujića, bio je upravitelj zatvora. On mi je iz lovačke

puške iz neposredne blizine propucao lijevu ruku u predjelu pazuha, a isto tako
me je propucao i u lijevu preponu, također iz lovačke puške. Staklom mi je
prerezao desni dlan i danas se vide ožiljci na njemu, kao i ožiljci od rana iz
vatrenog oružja...
To bi bilo obično navečer kad bi se on napio pa bi izveo nas zatvorenike iz bloka
"C" i vodio bi nas na plato gdje se nalazila jedna kućica za psa i tu nas je
prisiljavao da ulazimo u tu kućicu i da lajemo kao psi jedni na druge. Također je
on znao doći u ćeliju i tu bi mene, ali i druge zatvorenike, udarao drvenim
palicama, policijskim pendrekom, šakama, nogama, a isto tako nas je znao izvesi
u dvorišni krug gdje nas je tukao čime je stigao", naveo je svjedok S.L.
Pranje čeličnom četkom
"Također bih spomenuo i Vladu Savića iz Nevesinja. On je posebno bio na meti

Anđelku Botiću. Tukao ga je čim bi stigao i kad bi stigao. Prisiljavao ga je da se
pere čeličnom četkom i nekim deterdžentom tako da je bio sav u ranama. Toliko
ga je maltretirao da je ovaj na kraju poludio. Što je s njim stvarno bilo, ne znam.
Mislim da je ubijen jer je jednog dana jednostavno nestao... Mene su posebno
mučili, od osoba koje su to radile u sjećanju su mi ostali Tomo Dujić, upravitelj
zatvora, stražari Anđelko Botić i Ante Gudić, zatim Zlatko Sulemanović, te osobe

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
po nadimku Ćop i Giljo, vozač Hitne pomoći i medicinske sestre", navodi jedan od
svjedoka.
Mučenja strujom
"Od mučenja i zlostavljanja izdvojio bih mučenje strujom koje su radili na način
da bi nas u prostoriji za saslušanje, s rukama vezanim na leđima, sjeli na stolac.
Nakon toga bi nam na spolni organ spojili žice od poljskog telefona, a također bi
ih spajali i na uši i na nos, pa bi oni stvorili toliki napon koji je bio do 110 volti i to
bi trajalo satima dok nam ne bi počela izlaziti voda na usta. Tom prigodom oni bi
nas ispitivali koga si ubio, koliko si ubio, a kako to stvarno nisam uradio, na svaki
naš negativni odgovor oni bi samo pojačali intenzitet struje i to mučenje bi trajalo
satima", naveo je svjedok Z.J.
Crnogorcima odsijecali uši
Svjedok K.P. navodi da je dolazila jedna osoba s nadimkom Čop koja ih je tukla
tako jako da su od batina padali u nesvijest. Sve je to znao Tonći Vrkić koji je,
tvrdi on, dovodio osobe izvan Lore, odnosno dopuštao im je da ulaze i da ih tuku,
a Vrkić i Dujić su dovodili i vojnike i svi zajedno su ih tukli.
"...Pričalo se da su dvojici Crnogoraca odsjekli uši, a jednome izvadili oko i da su
ta dvojica umrla od batina. To su mi pričali zatvorenici, a točno tko, ne mogu se
sjetiti... Nisam bio u bloku ’C’ i o njegovom postojanju sam saznao od zatvorenika
iz svoje ćelije jer su oni svi prošli kroz blok ’C’ Od zatvorenika sam čuo da su u
tom bloku ’C’ stavljali zatvorenike na struju, a to mi je pričao i pilot Panić kojega
su na taj način mučili... Smjena o kojoj sam prije govorio izvodila je zatvorenike
na lažna strijeljanja na način da bi pucali pored glava."
Jedan obrok tjedno
"Posebno bih napomenuo da me jedne prigode Anđelko izveo iz ćelije i doveo u

prostoriju gdje su bili stražari, te mi je naredio da čučnem pored peći i da molim
’hrvatskog miša da iziđe i to tako da ga ne smijem uvrijediti’. A za to vrijeme, dok
sam ja bio u tom položaju on, Ante Gudić, i još neki stražari koji su se tu nalazili
udarali su me nogama...
Osim fizičkog, bilo je i puno oblika psihičkog maltretiranja. Tjerali su nas da
ulazimo u pseće kućice i da lajemo kao psi, zatim da pjevamo ustaške pjesme, a
hrana je bila izuzetno loša jer bismo za sedam dana dobili samo jedan suhi obrok
bez kruha", stoji u jednom od iskaza.
Slobodna Dalmacija 14.9.2005
Kraj

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
KOMITET ZA PRIKUPLjANjE PODATAKA O IZVRŠENIM ZLOČINIMA

BEOGRAD
ZLOČINI GENOCIDA NAD SRBIMA U LOGORU "LORA" U SPLITU
U PERIODU 1991.-1997. GODINE
novembar 1998. godine
UVODNE NAPOMENE
Od juna 1991. do avgusta 1995. godine na teritoriji Republike Hrvatske

(republike u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) vođen je
surov i bespoštedan građanski međunacionalni, međuetnički rat. No, pored ratnih
dejstava, strahota i razaranja koje su neminovni i nužni pratilac vođenja ratnih
operacija po svom karakteru, značaju, prirodi i posledicama posebno se izdvaja
genocidno delovanje hrvatskih vojnih vlasti, pojedinaca i grupa prema srpskom
stnovništvu (civilima, ranjenicima, bolesnicima i ratnim zarobljenicima).
Upravo o pojedinim takvim ponašanjima koja su poprimila masovni karakter

govori i ovaj materijal. Naime, od početka ratnih dejstava je na teritoriji
Republike Hrvatske, u Splitu, u prostoru bivše vojno pomorske oblasti -
kompleksa bivše Jugoslovenske Narodne Armije "Lora", posle njenog povlačenja,
u delu vojno-istražnog zatvora JNA, formiran logor u kome su od 1992. do 1997.
godine zatvarani Srbi i to civilno stanovništvo, ranjenici, bolesnici i ratni
zarobljenici koji su hapšeni i zarobljavani širom, ne samo Hrvatske, već i Bosne i
Hercegovine. Tako se u ovom logoru našlo Srba iz: Gabele, Duvna
(Tomislavgrada), Kupresa, Bjelovara, Splita, Livna, Dubice, Benkovca, Čapljine,
Trebinja, Nevesinja, Mostara, Teslića, Klepaca, Odžaka, Karlovca...
Logor za zarobljene Srbe u "Lori" praktično neprekidno funkcioniše od početka

rata na teritoriji Republike Hrvatske do danas. Logoraši (zatvorenici) čije izjave
sadrži ovaj materijal su ga napustili tek 1997. godine pod snažnim pritiskom
međunarodne zajednice, u prvom redu Međunarodnog crvenog krsta. Za sve
vreme njegovog postojanja logor je karakterisalo najsurovije, bestijalno
postupanje prema zatvorenim Srbima, sistematsko, kontinuirano u dužem
vremenskom periodu. Smeštajni uslovi u logoru su bili nepodnošljivi i surovi, nisu
zadovoljavali ni najelementarnije potrebe zatvorenih lica.
Zatvorenici su, naime, bili smešteni u ćelije bez inventara, niti je bilo kakvog
nameštaja, spavali su na betonu ili patosu, a ako su i imali krevete (gvozdeni
kreveti sa žicama i šipkama) to je bilo samo u retkim slučajevima. Imali su
neredovnu, nedovoljnu i lošu ishranu, pa se čak dešavalo da i po tri ili više dana
uopšte nisu dobijali nikakvu hranu. Često se dešavalo da su zatvorenici za vreme

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ili posle obroka tučeni od stražara. Kada bi i dobijali hranu, onda je ona bila ili
vruća ili preslana, a zatvorenici su terani da je pojedu za kratko, unapred
određeno vreme (što je bilo nemoguće). Obroci su se sastojali od parčeta hleba i
paštete ili džema, tako da zatvorenici po više dana (čak i po dvadeset) nisu mogli
da idu u VC radi obavljanja fizioloških potreba. Pored toga zatvorenici nisu imali
nikakvu ili su imali neadekvatnu lekarsku negu iako su bili tučeni, prebijani od
glave do pete, sa ranama, podlivima, razderotinama, otečeni, krvavi i
deformisani.
Ne samo da su uslovi života bili krajnje nehumani, nečovečni i surovi, već je na

osnovu obimne dokumentacije - u prvom redu ličnih izvora dokaza (izjava
svedoka očevidaca-logoraša i samih žrtava) i materijalnih izvora dokaza
(medicinske i druge dokumentacije) - nepobitno utvrđeno da su nad pripadnicima
srpskog naroda, i to samo zato što su pripadnici ove nacionalne grupe i
pravoslavne veroispovesti, masovno, kontinuirano, sistematski, u jednom dužem
vremenskom periodu, vršeni ratni zločini protiv civilnog stanovništva, ratni zločini
protiv ranjenika i bolesnika, ratni zločini protiv ratnih zarobljenika, odnosno
zločini genocida koji su imali samo jedan cilj - da se Srbi kao nacionalna grupa na
području Republike Hrvatske, gde su imali vekovna ognjišta i pripadnici
pravoslavne veroispovesti u potpunosti istrebe (unište, zatru) na ovim
prostorima.
Jasno je da ovaj materijal govori samo o jednom segmentu takvog genocidnog

ponašanja hrvatskih vojnih i političkih struktura prema srpskom stanovništvu na
ovim prostorima, ali je i to kroz više do sada prikupljenih i obrađenih slučajeva
više nego dovoljno da se izvede jedan takav optužujući zaključak. Tim pre jer se
logor "Lora" nalazio pod direktnom upravom vojne policije Hrvatske vojske, pa je
stoga logično da je u njemu realizovana samo volja političke odluke iz Zagreba.
Zločini ovakvog zamaha, obima, dinamike, vrste, težine, surovosti ukazuje da su
njihovi izvršioci upravo svoje delovanje preduzimali na samo sa saznanjem, već i
pod direktnim nadzorom i nalogom samog političkog i vojnog vrha nove hrvatske
vlasti.
Tekst je zasnovan samo na jednom, do sada prikupljenom i obrađenom broju

slučajeva stradanja Srba, pri čemu je gde god je to bilo moguće, navedeno i ko je
neposredni izvršilac, odnosno naredbodavac, a ko žrtva (oštećeni) ili svedok
očevidac. Svi navedeni zločini su potkrepljeni dokazima. No, pretenciozno bi bilo
reći da on sadrži sve primere mučenja, zlostavljanja, surovog, nehumanog
postupanja, nanošenja smrtnih posledica ili teških telesnih povreda ili teškog
narušavanja zdravlja zatvorenih lica. Sigurno je da će mrak logorskih zidova skriti
mnoge tajne bestijalnosti i surovosti.
Genocidni zločini nad Srbima u logoru "Lora" u periodu od 1992. do 1997. godine
mogu se sistematizovati na:
- namerno ubijanje logoraša (civila i ratnih zarobljenika) na razne načine i raznim

sredstvima;
- zločini protiv civilnog stanovništva u vidu nanošenja teških telesnih povreda,

teškog narušavanja zdravlja, mučenja, nečovečnog postupanja, zlostavljanja,
nanošenja velikih fizičkih i duševnih patnji;
- zločini protiv ratnih zarobljenika u vidu nanošenja teških telesnih povreda ili

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
teškog narušavanja zdravlja, mučenja, surovog i nečovečnog postupanja,

zlostavljanja i nanošenja velikih fizičkih i duševnih patnji;
Na kraju su poimenično, sa relevantnim dokazima, navedeni naredbodavci i

neposredni izvršioci zločina (upravnici logora, njihovi zamenici ili pomoćnici,
logorski stražari, pripadnici vojne policije i dr.).
NAMERNO UBIJANjE SRBA LOGORAŠA
Za vreme postojanja i funkcionisanja logora "Lora" u Splitu u periodu od 1992.

do 1997. godine nepobitno je utvrđeno da je ubijen jedan broj Srba - civila i
ratnih zarobljenika i to bilo da su ubijeni iz vatrenog ili hladnog oružja, ili da su
umrli od posledica zadobijenih teških telesnih povreda ili teškog narušavanja
zdravlja. Prema raspoloživim podacima može se zaključiti da je ubijeno više od
dvadeset pet lica.
1. PETAR SPREMO, Srbin iz Begovog Sela kod Kupresa, rođen 2. januara 1945.
godine, od oca Slavka. Posle zarobljavanja 5. aprila 1992. godine sproveden je u
logor u Kupresu, potom u Šujice, pa potom u "Loru" gde je prebijen, mučen i
zlostavljan usled čega je preminuo 18. aprila iste godine. Njegovo telo je predato
srpskim vlastima prilikom razmene 26. juna 1993. godine.
O njegovom ubistvu govore sledeći iskazi svedoka:
1) Svedok 333/96-6 navodi: "U Splitu su nas najpre doveli pred zgradu SUP-a
gde su nas ponovo tukli i prebijali. Od tih batina umro je u "Lori" Petar Spremo iz
Kupresa".
2) Svedok 333/96-11 navodi: "U "Lori" su odmah počeli da nas tuku, tako da su
nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli
20-, a od moga sina 100- DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. Posle
prebijanja smestili su nas u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa mojim sinom, a tu su bili i
M.R. i M.Lj. Tu je od nas odmah odvojen Petar Spremo koji je imao teške
povrede, a kasnije je umro i njegovo je telo razmenjeno".
3) Svedok 333/95-23 navodi: "U Splitu smo odveženi u krug pomorske oblasti

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
gde se nalazio centar hrvatske vojne policije. Tu smo, kao i u Gornjem Brišniku,
izlazili iz kamiona jedan po jedan. Dočekali su nas hrvatski policajci i tukli. Ispred
mene na tri metra nalazio se Petar Spremo. Jedan hrvatski vojnik ga je snažno
udario drškom pištolja po glavi od kog udarca je on pao i udario temenom o
ivičnjak, posle čega je ostao da leži nepomičan. Njega od tada nisam više video.
Isti taj vojnik i mene je snažno udario drškom pištolja po glavi od čega mi je prsla
lobanja na četiri mesta, pa sam sav bio obliven krvlju".
4) Svedok 420/95-2 navodi: "Znam da je u "Lori" ubijen Petar Spremo iz Begovog

Sela i to na taj način što je bio udaren palicom po glavi, od čega je pao u komu
da bi nakon nekoliko dana izdahnuo".
5) Svedok 426/96-50 navodi: "Hrvatski vojnici su u "Lori" prilikom dolaska udarili

Petra Sprema, mog daljeg rođaka, sa metalnom polugom po glavi i on je kasnije
podlegao".
6) Svedok 426/996-53 navodi: "Od zadobijenih udaraca prilikom prolaska kroz

špalir policajaca, neposredno posle toga, podlegao je moj brat od strica Petar
Spremo jer je dobio udarac u predelu glave od čega su mu polomljene temene
kosti".
7) Svedok 547/96-40 navodi: "Ističem i to da je pre mog odlaska za Zadar u

"Lori" umro Petar Spremo, od oca Slavka, iz Begovog Sela. On je umro od
udaraca zadobijenih u "Lori" jer je tamo strahovito tučen".
2. STOJAN ZUBIĆ, civil, uhapšen u Kupresu
O njegovom ubistvu govore iskazi svedoka:
1) Svedok 333/96-11 navodi: "U "Lori" su odmah počeli da nas tuku, tako da su
20-, a od mog sina 100- DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. U "Lori" je sa
nama bio i Stojan Zubić koji je imao teške povrede i u Splitu je operisan. On je sa
nama razmenjen, ali je odmah po dalasku u Knin umro".
2) Svedok 420/95-2 navodi: "Takođe mi je poznato da je Stojan Zubić, koji je bio

uhapšen u Kupresu i koji je tamo zadobio teške povrede prilikom batinanja, dva
dana nakon razmene umro od posledica povreda od batina koje je dobio u
Kupresu i u "Lori".
3. RATKO i LjUBO MILIĆ (braća), DUŠAN NIKIĆ, SLAVKO DRAGOLjEVIĆ i ČIVČIĆ

u grupi od osam-devet Srba
O njihovim ubistvima govore iskazi svedoka:
1) Svedok 334/97-19, koji je sa grupom od oko 80 Srba sa Kupresa dovezen u

Split aprila 1992. godine, navodi: "Posle tri dana boravka u "Lori" grapa nas od
oko 70 uhapšenih Srba iz Kurpesa vezana je i potovarena na kamion koji nas je
povezao u pravcu Duvna. Negde oko Drniša kamion je stao i videla se u blizini
puta iskopana velika jama pored koje je radio buldožer. Tu su stajali ljudi koji su
imali motorne testere u rukama. Hrvatski vojnici koji su nas doveli skinuli su sa

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kamiona 8-9 Srba iz naše grupe: braću Ratka i Ljubu Milića, Dušana Nikića,
Slavka Dragoljevića i Čivčića koji je bio gluvonem, a ostalima se imena ne sećam.
Doveli su ih do te jame i poubijali".
4. VLADO SAVIĆ iz Nevesinja, DRAGAN JELIĆ I ČUČAGA
1) Svedok 485/95 koji je u logoru "Lora" bio od 10. aprila do 12. avgusta 1992.
godine navodi: "Poznato mi je da su u "Lori" ubijeni Vlado Savić, Dragan Jelić i
Čučaga".
2) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, u logoru "Lora" je boravio od 26.

aprila do avgusta 1992. godine. On navodi: "Poznato mi je da su od batina
podlegli Duško Jelić iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan koga su
zvali "Orao"".
3) Svedok 182/95-2 u logoru "Lora" je boravio od 26. aprila do 2. maja i od 20.

maja do 10. avgusta 1992. godine i navodi: "U ovom logoru je ubijen i Savić
Vlado, vojnik rezervista, rodom iz Nevesinja. Video sam ga nekoliko puta i u više
navrata su nas zajedno tukli, a on je bio potpuno izobličenog lica i naduven od
batina. Glava mu je bila sva u ranama. Jednom prilikom je navodno odveden u
bolnicu i posle toga ga niko više nije video. od Č. i Ž. sam čuo da su videli njegov
leš".
4) Svedok 67/94-2 navodi: "U bloku pored nas je bio Z.S. iz Čapljine, za koga
sam čuo da je sada u Trebinju, jedan Savić iz Nevesinja i Vesović Bojan zvani
"Orao" iz Srbije. Njih dvojicu su takođe mučili i tukli. Savić je bio sav natečen i
modar. Za Savića su nam rekli da je razmenjen jer je on iznenada nestao iz
bloka".
5) Svedok 67/94-3 navodi: "Sećam se Savića iz Nevesinja koji je takođe bio u

bloku "C". On je bio unakažen, sav natečen, a sećam se da su mu uši bile
ogromne i bio je u jako lošem stanju, a jedne prilike je nestao iz bloka. Stražari
su rekli da je odveden na razmenu".
6) Svedok 67/94-1 navodi: "Takođe se sećam Savić Vlade iz Nevesinja kojeg smo
zatekli u bloku "C" i sećam se da sam bio užasnut njegovim izgledom. Bio je sam
izudaran, natečen i modar i nikada do tada nisam video da onako mogu da budu
natečene uši, koje su bile ogromne i modre. I njega su redovno tukli, a 10-15
dana posle našeg dolaska nestao je iz bloka "C". Čuvari su nam rekli da otišao na
razmenu".
7) Svedok 445/94-26 navodi: "Dok sam ja bio u "Lori" nije bilo smrtnih slučajeva
među nama iz bloka "A", ali sam video kada su Ž.V. i Č. čije ime ne znam od
sanduka za municiju pravili jedan mrtvački sanduk, a kasnije sam saznao da je to
bilo za nekog Jelića koje je stradao u bloku "C".
5. Grupa boraca Nikšićkog korpusa bivše JNA i to: LUKA GAZIVODA, SIMOVIĆ
RATKO zvani "MALIŠA", BAROVIĆ DUŠAN zvani "DUKA", ADžIĆ LUKA

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
O njihovim ubistvima govore sledeći iskazi svedoka:
1) Svedok 333/94-21 koja je u logoru bila od 11. do 14. aprila 1992. godine
navodi: "Mi žene iz Kupresa bile smo izdvojene u posebnoj ćeliji. Nas su nazivali
četničkim kurvama, psovali su nas i vređali. Bile smo prinuđene da peremo
klozete, kupatila i zidove od krvi. U susednim ćelijama su tukli zatvorene
muškarce, a nas su dovodili da gledamo kako ih tuku. Bila sam prinuđena da
gledam i kako tuku mog muža. Tukli su ih bukovim drvetom, drvenim palicama,
kundacima. Moj muž je bio sav modar i obliven krvlju. Bile smo prinuđene da
gledamo kako su tukli četvoricu Crnogoraca iz Nikšića. Njih su 13. aprila 1992.
godine tako pretukli da je jedan od njih sutradan umro. Sutradan su nam vezali
oči i strpali nas u neki kombi u koji su ubacili mrtvački sanduk bez poklopca u
kome se nalazilo telo tog ubijenog Crnogorca i trojica Crnogoraca koji su ostali
živi. Ja sam opipala unutrašnjost sanduka i osetila sam da se u njemu nalazi još
uvek toplo telo ubijenog Crnogorca. Iz "Lore su nas odvezli u Duvno".
2) Svedok 333/95-2, domaćica iz Kupresa, zatvorena u ovom logoru u proleće

1992. godine navodi: "U "Lori" su izdvojili nas žene. Bilo nas je pet i smestili su
nas u zasebnu ćeliju pored ćelija u kojima su bili muškarci. U tom zatvoru sam
ostala petnaest dana. Stražari su svakodnevno tukli zatvorene muškarce u
susednim ćelijama. Otvarali su naša vrata i prisiljavali su nas da gledamo kako
muče i batinaju muškarce. Preko puta naše ćelije bila je ćelija u kojoj su bila
smeštena četiri Crnogorca iz Nikšića. Gledala sam kako ih po ceo dan tuku i kako
ih muče. Luku Gazivodu su tako pretukli da je ostao ležeći i nije davao znake
života. Sutradan sam čula neko zakivanje dasaka. Kasnije sam videla mrtvački
sanduk koji su uveče izneli u krug".
3) Svedok 445/94-17 navodi: "Jednom prilikom sam u krugu zatvora video četiri
zatvorenika za koje sam saznao da su Crnogorci, a bili su krvavi i naduveni od
batina i dobro sam zapamtio da su dvojici bile odsečene uši. Znam da su ovde
proveli dva dana, a šta je sa njima bilo ne znam. Međutim, u međuvremenu Č. i
ja smo dobili nalog i napravili smo dva sanduka. Kada su ovi Crnogorci nestali ja i
Č. smo prali jedan kombi koji je bio sav krvav, pa pretpostavljam da su oni živi ili
mrtvi tim kombijem odvezeni".
4) Svedok 510/96-13 navodi: "Poznato mi je da je jedan rezervista iz Nikšića

teško masakriran (odsečene su mu uši) i da je umro. Mislim da se preziva
Barović, ali nisam siguran. I Luka Adžić iz Nikšića, Ramova ulica br. 14, je ubijen.
Umro je u teškim mukama. Ja sam ga dva puta kupao jer je ležao nepokretan na
podu, a počeo je živ da se raspada. Ne znam gde je sahranjen".
5) Svedok 420/95-2 navodi: "Jednom vojnom starešini koga su zvali "Crnogorac"

stražari su odsekli uši i naterali ga da ih pojede. Takođe sam primetio da je u
zatvoru bilo i nekoliko zarobljenih pilota".
6) Svedok 164/95-2 navodi: "Sećam se da su Luku Adžića iz Nikšića naterali da

pojede svoju bradu koja je bila duga i koju su mu obrijali. Morao je da pojede
svaku dlaku. Koliko znam, Luka Adžić je umro oko mesec dana po izlasku iz
zatvora i sahranjen je u Nikšiću".
7) Svedok 340/94-3 navodi: "Dok sam bio u "Lori" jednog dana, ne sećam se
datuma, u ćeliji broj 3, koja se nalazila preko puta ćelije u kojoj sam ja bio, a u
kojoj su se nalazila četiri Crnogorca, dvojica od tih Crnogoraca su podlegla usled
batina koje su dobili. Ja sam lično video kako su jednom od njih odsekli uvo, čini
mi se levo, a zatim sam čuo kako ih tuku, da bih kasnije saznao da su oni tog

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dana podlegli povredama. Jedan od ovih Crnogoraca koji su podlegli je bio visok i
širok i jak čovek, star između 30 i 40 godina, a uhvaćen je oko Bijelog Polja u
Mostaru. Navodno je ubijen zbog toga što su ga optužili da je silovao i poklao
časne seste u Bijelom Polju. Drugi je bio mršav, crnomanjast, star do 27 godina,
a druge podatke o njemu ne znam. To je onaj kome su pre ubistva odsekli uvo.
Ne znam šta je bilo sa telima ubijenih".
8) Svedok 445/94-33 navodi: "Dobro se sećam jedne prilike kada smo šetali po
krugu, i mada smo uvek morali da gledamo u zemlju, ipak sam uspeo da spazim
tu tri Crnogorca, od kojih je jednome, preda mnom, jedan vojnik nožem odsekao
uvo, a drugome iskopao oko. Oni su inače bili potpuno deformisani, krvavi i
nikakvi. Kasnije sam čuo od stražara da je tu noć jedan od ove trojice podlegao,
ali kakva je njihova sudbina, ja ne znam".
9) Svedok 445/94-18 navodi: "Izvodili su nas u dvorište, terali satima da gazimo

legionarskim korakom koji brzo umara zato što se nejednakom snagom gazi na
obe noge i za to vreme da pevamo pesme. Tada bi sa nama bili zatvorenici iz
drugih delova zatvora. Najviše je morao da peva pokojni Luka Adžić iz Nikšića, a
mi smo pratili. Luka je po razmeni umro u Nikšiću".
10) Svedok 437/94-2 navodi: "Dobro se sećam da su jedno veče doveli dva
Crnogorca za koje mislim da su uhvatili na trebinjsko-dubrovačkom ratištu, a
video sam da su bili u vojničkim uniformama, pa su ih uveli u jednu ćeliju u blizini
naše te sam čuo njihove jauke i udarce. Tukli su ih celu noć. Ujutro, kada su nas
izveli u šetnju pre doručka, izveli su i tu dvojicu pa sam video da skoro ne mogu
da stoje na nogama. Bili su obliveni krvlju, glave su im bile nadute, oči zatvorene,
a odeća na njima sasvim pocepana. Posle doručka poređali smo se i svi smo tu
dobili "degeneke", a zatim su nas vratili u ćelije, pa ja ove Crnogorce više nisam
viđao. Pošto se oni sutradan nisu pojavili, pretpostavljam da su podlegli
pvredama. Posle ovog događaja ne sećam se tačno da li je prošao jedan ili dva
dana nas petoricu su uveli u ćeliju u kojoj su tukli Crnogorce da je očistimo. Ona
je bila sva krvava, a krvi je bilo i po zidovima i podu".
11) Svedok 418/95-2 navodi: "Od prve trojice Crnogoraca kada smo došli u
Duvno od batina je umro jedan Crnogorac koji se zvao Barović Dušan, zv. "Duka",
iz Nikšića".
12) Svedok 445/94-3 navodi: "Sećam se da je bio i jedan aktivni vojnik

Crnogorac koji je jednog dana odveden na razmenu, a kasnije sam čuo da je
umro usled povreda zadobijenih u "Lori"".
13) Svedok 259/94-6 navodi: "Jedno veče, ne sećam se tačnog datuma, oko pola
noći, Tomo Dujić, koji je izgleda imao poseban pik na mene, izveo me je iz moje
ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili
obučeni u standardne uniforme JNA, pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po
govoru sam shvatio da su to Crnogorci. Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni,
polomljenih ruku i nogu, da je to na mene ostavilo jedan težak utisak. Ovaj prizor
nikada neću moći da zaboravim. Koliko se sećam svima su im bile odsečene uši,
odnosno čini mi se da je samo jednom od njih ostalo jedno uvo. Oni su bili
poređani po podu, tako što su neki bili naslonjeni na zid, a neki od njih u
poluležećem položaju. Nekima od ovih ljudi su već bile izvađene oči, a nekima su
preda mnom oči vadili. Sećam se kako je jedan od mučitelja jednom od njih zabio
nož u jezik i povukao nož, te mu je tako odsekao jezik. Jednom od ovih
Crnogoraca nisu izvadili oči, tako da je mogao da vidi šta se dešava, pa su zatim
počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu,
a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je bila glava odvojena od

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
tela. Ako je neko i pokušao da se odbrani brzo je bio savladan, pošto je mučitelja
bilo pet, a oni su svi bili prebijeni i u jako teškom stanju. Na kraju je ostao živ
samo onaj kome nisu izvadili oči. Jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan
pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik, kome je
zaista bilo dosta muka i poniženja, upro je rukom u jedan od noževa. Jedan od
mučitelja, nisam tačno siguran koji, ali čini mi se da je to bio onaj koji je
zahtevao da bira nož, potpuno je pobesneo - više je ličio na zver nego na čoveka
- i munjevitom brzinom dograbio je taj nož i za delić sekunde prišao Crnogorcu i
jednim zamahom odvojio mu glavu od trupa. Beživotno telo se prevrnulo, a glava
je ostala u vazduhu, pošto ju je ovaj rukom držao za kosu. Ovo je bio stravičan
prizor koji se jedva može opisati. Dok je ustaša držao glavu, oči zaklanog su bile
otvorene, a takođe i usta i ona su se u takvom stanju otvarala i zatvarala
nekoliko puta. Od ovog prizora i zlikovci su se uplašili. Kada je, posle izvesnog
vremena, onaj koji je držao glavu došao k sebi iz sve snage ju je tresnuo o zid,
tako da se ona jednostavna rastavila i video sam mozak kako treperi".
14) Svedok 64/94-1 navodi: "Sećam se jednog vojnika rezerviste iz Kragujevca

koji je zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama.
Ja sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru. Učestvovao sam i u
sahrani trojice Crnogoraca koji su takođe umrli u logoru, ali ne znam njihova
imena".
6. DUŠKO JELIĆ iz Trebinja; BOJAN VESOVIĆ, zvani "Beli orao", vojnik iz

Kragujevca, od oca Miroslava i majke Ilinke; NENAD KNEŽEVIĆ iz okoline
Šibenika; BULOVIĆ (ili VULOVIĆ) pravnik iz okoline Benkovca.
1) Svedok 63/94-1 koji je u logoru "Lora" boravio od aprila do 14. avgusta 1992.
godine navodi: "Sećam se jednog vojnika, rezerviste iz Kragujevca, koji je
zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja
sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru".
2) Svedok 181/95-2 navodi: "Od posledica mučenja umrlo je nekoliko

zatvorenika. Pouzdano znam da je od batina umro Duško Jelić iz Trebinja, Bojan
Vasović iz Kragujevca i Knežević, Srbin iz Kaštela pored Splita, koji je bio ranjen u
ruku i nogu, a dotukli su ga stražari Anđelko Botić i Ante Gidić u zatvorskom
klozetu pored moje ćelije.".
3) Svedok 111/95-2, potpukovnik JNA, koji je u logoru "Loru" bio od 26. aprila do
avgusta 1992. godine navodi: "Po dovođenju u "Loru" smešten sam u blok "C" za
koji sam kasnije video da je deo logora koji je služio za najgora mučenja. Tu čak
ni predstavnici Međunarodnog crvenog krsta nisu imali pristup. Poznato mi je da
su od batina podlegli: Duško Jelić iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović
Bojan, koga su zvali "Orao", a rodom je iz Kragujevca, Knežević Nenad iz okoline
Šibenika, koji je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle izvesnog vremena je umro,
i Bulović, pravnik iz Benkovca, koji je ubijen kao opomena ostalima zbog
Kneževićevog bekstva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio Bunger".
4) Svedok 182/95-2 navodi: "Znam da je u ovom logoru ubijen Bojan Vesović iz

Kragujevca koga su zvali "Beli orao". Njega su strahovito mučili i ja sam često
slušao njegove krike i jauke. Nikada ga nisu izvodili iz ćelije, a po priči vojnika
koji su mu nosili hranu, on je bio potpuno prebijen i nije mogao da hoda jer su

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mu obe noge polomljene. Mrtvački kovčeg za njega su pravili zatvorenici u logoru.

Od posledica mučenja umrli su u ovom logoru Bjelić Duško, koji je sahranjen u
krugu logora i još dvojica civila, mislim da su iz Splita. Jedan od njih se preziva
Knežević. On je pokušao bekstvo, ali je prilikom pokušaja bekstva ranjen i tako
ranjenog su ga doveli u dvorište logora gde su ga pretukli zbog čega je ubrzo i
umro. Nakon toga stražari su za primer ostalima ubili još jednog civila koji se
prezivao Bulović".
5) Svedok 499/95-2 navodi. "Poznato mi je da je u zatvoru bio uhapšen i jedan

vojnik pod imenom Dragan, prezime mu ne znam, zvali su ga "Beli orao" jer je
pripadao formaciji "Belih orlova", mada je pre toga bio na redovnom odsluženju
vojnog roka. Mogao sam u svojoj ćeliji čuti kako ga svakodnevno, tj. svake noći,
maltretiraju - tuku, jer su se krici iz sobe za ispitivanje čuli cele noći. Nakon tog
perioda o njemu nisam ništa više čuo, samo znam da je nestao, ali negde u maju
i junu (mislim da je tada bilo) pričali su mi zatvorenici V.Ž. i M.Č. da je "Beli orao"
ubijen i da su ga oni sahranili negde u blizini zatvora "Lora". Takođe mi je
poznato da su uhvaćena i dva Srbina iz Splita od kojih je jedan prilikom
sprovođenja iz bloka "A" u blok "C" odgurnuo stražara i počeo da beži. Tom
prilikom je bio ranjen u nogu i kroz stomak te je uhvaćen i dovučen u krug
zatvora. On je tom prilikom tučen do nesvesti od stražara koji ga je uhvatio, a
najviše ga je tukao stražar koji je imao nadimak "Emilio", a koji je bio komadir
straže. On ga je tukao čizmom, tj. nogom u glavu dok ovaj nije izgubio svest, a i
kada je ostao potpuno nepokretan i kada se uopšte nije micao on je i dalje
udaran i ostao je da leži. Nakon toga sam čuo da su ga navodno prebacili u
bolnicu, ali ja mislim da je već bio mrtav. Ni njega, ni onog drugog Srbina iz
Splita više nisam viđao, a pričalo se po zatvoru da je i on ubijen. Samo su u ćeliji
gde je bio zatvoren nađene njegove cipele, tako da je verovatno on ubijen i
odnesen. Ja znam da je u zatvoru, u vreme dok sam ja bio, ubijeno bar deset
zatvorenika. Još više detalja o tome znaju V.Ž. i Č.M".
6) Svedok 67/94-1 navodi: "Mislim da je bio 14. maj 1992. godine kada je
podlegao Jelić Duško. Samo je pao mrtav, a nas su odmah prebacili u drugu
ćeliju, a D. i G. su naredili da ga iznesu i stave u sanduk ispred vrata. Sanduk se
pravio od drvenih sanduka koji služe za municiju. Sećam se i mladića kome je
ime Bojan, a zvali su ga "Bijeli orao" ili "Orlić". On je bio sam u jednoj ćeliji.
Njega su posebno teško mučili. Bio je sasvim go, neverovatno mršav, pravi
kostur. Njega su najviše maltretirali, udarali i mučili. Jedno jutro sam primetio
kada su čuvari doneli doručak, da on leži u svojoj ćeliji na leđima. Telo mu je
potpuno žuto. Nas su odmah vratili u ćelije. Čuo sam kako se kuje sanduk i kako
u hodniku čuvari nešto šapuću. Kasnije ga nikada više nisam video".
7) Svedok 67/94-3 navodi: "Sećam se događaja sa dva civila iz Splita i znam da

su nakon ovog događaja jednog od njih, koji je mogao da ima 50 godina, doveli
kasnije u naš blok "C". Taj dan se začula pucnjava u krugu i odmah su nas ugurali
u ćelije. Gledao sam kroz prozor kako su jednog od civila koji je očito bio ranjen u
nogu doneli u krug i kako su ga stražari krvnički udarali, a najviše ga je udarao
baš Gudić Ante. Udarali su ga sve dok telo nije postalo beživotno, nakon čega su
ga nekud odneli. Drugog civila koji je doveden u naš blok nisam video, ali sam
čuo urlike i znao sam da ga tuku. Sutradan ga više nije bilo u našem bloku, a
jedan zatvorenik iz Srbije, kojeg ne znam po imenu, mi je rekao da je on u ćeliji
našao samo krv i cipele tog civila".
8) Svedok 67/94-2 navodi. "U ovom bloku pored nas bio je Z.S. iz Čapljine, za
koga sam čuo da je sad u Trebinju, te takođe jedan Savić iz Nevesinja i Vesović
Bojan zvani "Orao" iz Srbije. Njih dvojicu su takođe mučili i tukli - Savić je bio sav
natečen i modar, a Vesović je bio živi kostur. Ono malo hrane što su nam davali

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
najčešće su uskraćivali Vesoviću, njega su samo tukli i to redovno i bez prestanka

i jedne prilike on je nađen mrtav. Za Savića su nam rekli da je razmenjen jer je i
on iznenada nestao iz bloka".
9) Svedok 481/95 navodi: "Nisam očevidac neposrednih ubistava zatvorenika, ali

sam čuo prilikom razmene da je neki mladić Bojan iz Kragujevca ubijen u zatvoru
i da iz tog razloga nije razmenjen, kao i neki Savić Vlado".
10) Svedok 445/94-42 navodi: "Ja sam bio smešten u bloku "C", a u ćeliji preko
puta mene je bio smešten Bojan iz Kragujevca. On je imao prostrelnu ranu na
natkoljenici, ne znam koje noge. Zarobljen je u borbi i ta rana nije previjana već
se zagnojila. Videlo se da je to stara rana. On je bio jako mršav i videlo se da je u
teškom i psihičkom i fizičkom stanju. Iz njegove sobe je smrdelo jer je tu bilo i
izmeta pošto mu nisu dozvoljavali da ide u klozet. Rana mu se zagnojila i smrdela
je, a pa sam ja pokušavao da mu pomognem tako što sam mu ranu prao vodom,
jer nikom od nas nisu pružali nikakvu medicinsku pomoć. On nije uopšte imao
odeću i tu je bilo samo jedno ćebe koje je bilo u krvi i gnoju. Ja procenjujem da je
on umro jedno mesec dana nakon mog dolaska u ovaj logor. Ja sam video da je
došao stražar jednog jutra i da je otvorio njegovu ćeliju, zvao ga je, ali on nije
odgovarao i onda smo videli da je mrtav. Posle toga njegovo telo su izneli, a čulo
se da se pravio i sanduk za njega. Ja sam već ranije objasnio da je od zadobijenih
povreda umro u "Lori" i Jelić Duško iz Trebinja".
11) Svedok 67/94-4 navodi: "Nisam video Jelić Duška i mladića sa nadimkom
"Bijeli orao", ali sam kasnije saznao da su oni podlegli od batina u ovom bloku".
12) Svedok 445/94-28 navodi: "Sada se prisetih da je u zatvoru ubijen neki Jelić
iz Trebinja, a što sam čuo od drugih zatvorenika".
13) Svedok 470/95-3 navodi: "Dok sam bio u logoru ubijen je neki Goran, zvali
su ga "Beli orao" i jedan mladić iz Splita, koji je pokušao bekstvo, a kome su
prilikom ubistva nabijali neke šiljke u nogu".
14) Svedok 164/95-2 navodi: "Dok sam se nalazio u logoru "Lora" sećam se da
su stražari ubili jednog zarobljenika koji je pokušao pobeći. Ovaj čovek je bio
ranjen i tako ranjenog su ga tukli. Ja sam video upravnika Tomu Dujića kako
skače po ovom zarobljeniku koji je kasnije umro. Ja mu ne znam ime i ne znam
gde je sahranjen. Sećam se da je u "Lori" od posledica mučenja podlegao i jedan
mladi vojnik koji je bio uhvaćen negde oko Knina, ja mu ne znam ime i ne znam
odakle je bio. Terali su ga da govori da je bio u "Belim orlovima". Drugi
zarobljenici su gledali kako teško muče ovog čoveka: lomili su mu prste na
rukama, zabijali mu eksere pod nokte. Ne znam gde je ovaj čovek sahranjen.
Sećam se i jednog mladića iz mesta Krekovi kod Nevesinja koji je meni izgledao
drogiran. Stražari su sa njim cirkuzirali po krugu. Sećam se da je on jedne noći sa
još pet ljudi odveden iz logora "Lora" i šta je dalje bilo sa njim ne znam".
15) Svedok 510/96-13 navodi: "U vezi ubijanja ratnih zarobljenika u "Lori" bio
sam očevidac sledećeg: Jednog dana Knežević Nenad, rodom iz Benkovca, koji je
živeo u Kaštelima, je pokušao bekstvo. Sprečili su ga otvaranjem vatre. Pogođen
je tri puta. Nije mi poznato gde je sahranjen. Ratni zarobljenik Vulović, nisam
siguran u ime, bio je u prisustvu Kneževića kada je pokušao da beži, ali sam
Vulović nije pokušao bekstvo. Ja sam se nalazio iza njih dvojice, zajedno sa R.I.,
u pratnji stražara Botić Anđelka i Gudić Ante. Posle sprečavanja bekstva
Kneževića i njegovog hapšenja, stražari i pripadnici interventnog voda su otpočeli
sa fizičkim zlostavljanjem Vulovića. Tukli su ga, šutirali čizmama, od čega je iste

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
noći umro. Ja ne znam gde je on sahranjen, iako sam ja zajedno sa Č.M. pravio
sanduk. Povodom ovog događaja data mi je napisana izjava koju sam ja morao
potpisati, a u kojoj je pisalo da je Vulović stradao prilikom pada sa stepenica i da
je fizički napao stražara, što u stvari nije tačno. Za Jelića iz Trebinja mogu da
kažem sledeće. Jednog jutra dovezli su šest trebinjaca, među kojima je bio i Jelić.
Ja sam ga uneo u ćeliju. Bio je u teškom stanju od batina. Da li iste ili naredne
večeri, ne znam, naređeno mi je od strane dežurnog stražara Bungur Emilija da
zajedno sa Č. skujem sanduk. Posle toga stražar Rambo me je pitao da li znam
gde je šesti trebinjac. Ja sam mu rekao da ne znam, ali da su mi rekli da skujem
sanduk. U kasnijim kontaktima sa trebinjcima saznao sam da je onaj teško
isprebijani ratni zarobljenik kome sam pomogao da uđe u ćeliju bio taj Jelić i da je
umro. On je prebačen kombijem van kruga zatvora. Nije mi poznato gde je
sahranjen. Vojnik iz Kragujevca po imenu Bojan je mučen i umro je u teškim
mukama. Ja sam ga dva puta kupao jer je ležao nepokretan na podu, a počeo je
živ da se raspada. Umro je još jedan čovek, star oko 55 godina, ali ja o njemu ne
znam ništa".
16) Svedok 445/94-17 navodi: "Č.M. i ja smo morali da pravimo sanduke u koje
smo stavljali tela onih koji su podlegli povredama, a pravili smo ih od sanduka za
municiju. Sećam se da smo tako napravili sedam-osam sanduka, ali mi tela
ubijenih nismo stavljali u njih, tako da ne znam ko je sve podlegao. Pošto sam
nosio hranu zatvorenicima u blok "C" od njih sam čuo koji su zatvorenici umrli pa
sam tako saznao za: Jelić Dragana iz Trebinja; Savić Vladu iz Krekova
(Nevesinje); Bojana, starog 19 godina, iz Kragujevca, koji je bio ranjen i koji je
umro u najgorim mukama; Knežević Nenada iz Benkovca, koji je imao kuću u
Kaštelama i sa kojim je bio još jedan koji se preziva Bulović, imena se ne sećam,
iz okoline Benkovca. Kada su njih dvojica pokušali da beže prvog su ranili, a
drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli. Gledao sam kako ga
gaze".
8. Piloti JNA - SLOBODAN MEDIĆ, PANTIĆ PETAR i MIRKO ZEČEVIĆ, civil, star 63
godine, sa Kupresa,
1) Svedok 181/95-2 navodi: "Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine. U grupi
za razmenu, u kojoj je trebalo da bude nas šestorica, nije razmenjen pilot Medić.
Čuo sam da je vraćen sa razmene zato što su mu bile odsečene uši i nos. Kasnije
sam od jednog Srbina čuo da je jednom prilikom u kafani slučajno čuo razgovor
nekih hrvatskih vojnika od kojih se jedan hvalio da su ubili jednog pilota na taj
način što su ga živog ispekli na ražnju u Širokom Brijegu. Pretpostavljam da se
radi o Mediću, jer je on jedini pilot koji je ostao nerazmenjen".
2) Svedok 445/94-32 navodi: "Piloti koje sam zatekao bili su u jako lošem stanju
i prebijeni su ranije, pre nego što smo mi stigli, pa ih u to vreme dok sam ja tu
bio nisu mnogo mučili, ali pred naš polazak u Zagreb ponovo su počeli da ih
prebijaju. Ja nisam video, ali sam čuo od momaka koji su zarobljeni ranije na
Crnoglavu, da su iz njihove grupe dvojica podlegla od batinanja koje su dobili".
3) Svedok 467/94-8 navodi: "U susednu ćeliju su doveli ranjenog pilota i Mirka
Zečevića, starca od 63 godine, sa Kupresa. Pilot je bio teško ranjen u jednu nogu
po celoj njenoj dužini, a Mirko u ruku sa prelomom. Nešto kasnije su doveli još
jednog pilota koji je oboren na "GALEBU". Mogli smo ih videti samo kada su se

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
slučajno istovremeno otvarala vrata i na našoj i na susednoj ćeliji. Po noći su se

torture nastavljale. Imali smo ponovo nekoliko poseta. Tukli su čak i onu dvojicu
teško ranjenih, kasnije su ih odveli navodno u bolnicu jer su bili na izdisaju. O
njihovoj sudbini dalje ne znam ništa."
4) Svedok 418/95-2 navodi: "Petra Pantića su skoro najviše tukli nogama,

rukama, palicama, nekim daskama i drugim, te je on od ovih batina izdahnuo.
Znam da je napravljen neki drveni sanduk, te je leš stavljen u ovaj sanduk".
9. VELIKI BROJ NEIDENTIFIKOVANIH LOGRAŠA SRBA
O ubistvima većeg broja neidentifikovanih Srba - civila i ratnih zarobljenika

govore iskazi svedoka:
1) Svedok 234/95-6, koji je u logoru "Lora" bio sredinom 1992. godine navodi:
"Veliki broj logoraša je umro od batina, pa su ih u krugu logora polili benzinom i
spaljivali".
2) Svedok 245/97-3, pilot JNA, koji je kidnapovan u Mostaru i boravio u logoru

"Lora" u novembru i i decembru 1991. godine navodi: "Dana 30. novembra 1991.
godine MUP Hrvatske me je predao organima Vojne policije ZNG u Splitu koji su
me odveli u njihov štab smešten u nekadašnjem objektu JNA "Lora". Četvrtog
dana mog boravka u ovom logoru čuo sam jauke, pucnje i užurbanost uz
komentar "vidi ovog četnika, već deset minuta neće da umre, nego se još trza". U
ovom logoru sam ostao do 3. decembra 1991. godine".
3) Svedok 547/96-39 navodi: "Jedne noći negde oko 15. aprila 1992. godine u
ćeliji koja se nalazila pored ćelije u kojoj sam ja bila sa ostalim ženama nekoga su
strahovito tukli. Čuli su se udarci, psovke, krici i jauci iz te ćelije i u jednom
trenutku je nastala tišina. Sutradan ujutro su izneli iz te ćelije jednog čoveka koji
je bio pokriven ćebetom, a isti je umro. On je prema pričanju bio Srbin iz
Mostara, ali njegovo ime i prezime ja ne znam. Nas žene su naterali da uđemo u
tu ćeliju i da je operemo, pa sam videla da je u toj ćeliji bilo mnogo krvi po
betonu i zidovima".
4) Svedok 454/94-28 navodi: "Kod nas u bloku nije bilo smrtnih slučajeva, ali
smo stalno čuli krike iz bloka"C", a jedne noći sam video kako prave sanduke neki
zarobljenici, mislim da su bili mladi vojnici koji su zarobljeni kod Čapljine. Kovanje
sanduka sam video, a zatim sam video stavljanje sanduka u jedan kombi, ali
nisam video da su leševi stavljani u sanduke. Kasnije sam video da peru taj
kombi koji je unutra bio krvav. Ne znam ko je ubijen i koliko ih je bilo, ali su se
stražari hvalili da su ubili neke iz Srbije koji su bili pripadnici "Belih orlova" ".
5) Svedok 445/94-42 navodi: "U "Lori" je ubijen mladić starosti možda oko 30 ili
više godina za koga sam čuo da je bio aktivni sportista. Pričali su da je bio
instruktor džudoa. On je bio izveden u dvorište gde su ga tukli i u jednom
momentu on je pokušao da beži, pa je preskočio jednu ogradu. Tada su pripucali,
ranili ga i uspeli da ga uhvate. Počeli su svi da ga tuku, pa su ga tako ubili".
6)Svedok 259/94-6 navodi: "U "Lori" je bilo još mnogo likvidacija dok sam bio
tamo i prvi i drugi put, ali nikada nisam bio tako direktno prisutan kao u ovim
slučajevima koje sam opisao. Za likvidacije sam znao i po tome što se čulo kada
nekoga tuku i prebijaju, a kasnije se sazna da je podlegao povredama. Isto tako

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
često smo morali da brišemo i peremo krv koja je bila po hodnicima, po zidovima
i po podovima, pa je i to bio znak da je bilo likvidacije u zatvoru. I ja sam više
puta čistio krv. Jednom prilikom kad nisam dobro očistio krv sa poda, jer od
batina koje sam doživeo nisam mogao da se savijem kako treba, naišla je žena
Tome Dujića i naterala me da ližem pod. Jednom prilikom kada sam izveden iz
samice radi čišćenja krvi video sam da pokušavaju jednog krupnog i visokog
čoveka, koga su zaklali, da stave u jednu crnu kesu koja je bila namenjena
specijalno za mrtvace. Oni su leš satarom presekli na dva dela i tako u delovima
stavili u tu kesu.
Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi na isto mesto
radi klanja. Te noći nije bio tu Dujić, već su bili: Anđelko koji je bio još svirepiji od
Dujića, jedan koga su zbog umetnosti klanja nazivali "Umetnik" i jedan koga su iz
istih razloga zvali "Doktor". Od ovih ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam
da jedan ima odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili. Klanja su vršili
tako što su noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a
jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož
odsecao glave. Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva
glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovog puta dolaskom jednog ustaše
meni je spašen život. Kada je bio na redu jedan za koga mislim da je rodom iz
Kupresa ili okoline, a inženjer je visoke struje, ušao je jedan ustaša i sprečio dalje
klanje govoreći da je bilo dosta za taj dan. Pošto je bilo skoro jutro trebalo je na
vreme ukloniti krv i odneti leševe, pa zaključujem da je i to bio razlog da se
prekine sa klanjem".
Na osnovu raspoloživih dokaza o stradanju Srba - civila, ratnih zarobljenika,

ranjenika i bolesnika u logoru "Lora" u Splitu za vreme njegovog postojanja od
1991. do 1997. godine može se nepobitno zaključiti da je ubijeno više od
dvadeset identifikovanih lica i to:
PETAR SPREMO - civil,
STOJAN ZUBIĆ - civil,
RATKO MILIĆ - civil,
LjUBO MILIĆ - civil,
DUŠAN NIKIĆ - civil,
SLAVKO DRAGOLjEVIĆ - civil,
ČIVČIĆ, nepoznatog imena (gluvonem) - civil,
VLADO SAVIĆ - vojnik rezervista,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
DRAGAN JELIĆ - civil,
ČUČAGA, nepoznatog imena - civil,
LUKA GAZIVODA - vojnik,
RATKO SIMOVIĆ "MALIŠA" - civil,
DUŠAN BAROVIĆ - vojnik,
LUKA ADžIĆ - vojnik,
DUŠKO BJELIĆ - civil,
BOJAN VESOVIĆ zv. "BELI ORAO" - vojnik,
NENAD KNEŽEVIĆ - civil,
BULOVIĆ, nepoznatog imena - civil,
SLOBODAN MEDIĆ - pilot JNA,
PETAR PANTIĆ - pilot JNA,
MIRKO ZEČEVIĆ - civil,
MILAN VULIĆ - civil,
GRBIĆ RANKO - civil,
BORO IVKOVIĆ - civil,
DUŠKO JELIĆ - civil,
Pored identifikovanih lica postoje podaci da je u logoru od posledica prebijanja,

mučenja, telesnog i psihičkog zlostavljanja umro i veći broj neidentifikovanih lica i
to: civila kuprešana i drugih. Iz toga se može izvesti zaključak da je najmanje
trideset Srba za vreme postojanja ovog logora likvidirano u njemu ili umrlo u
teškim mukama od posledica prebijanja, nečovečnog postupanja i zlostavljanja.
Pri tome se, takođe, može reći da u ovim postupanjima hrvatskih vojnih i civilnih
policijskih vlasti nije bilo razlike između postupaka prema Srbima - civilima
(starcima, ženama) i Srbima - ratnim zarobljenicima i ranjenicima, bez obzira da
li su ova lica sa teritorije Hrvatske ili teritorije Bosne i Hercegovine.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ZLOČINI
PROTIV CIVILNOG STANOVNIŠTVA
U logoru "Lora" koji se nalazio u sastavu i pod nadzorom organa vojne policije
Republike Hrvatske u celom periodu ratnih dejstava na teritoriji Republike
Hrvatske i Bosne i Hercegovine i to počev od 1991. godine pa sve do 1997.
godine zarobljeni Srbi - civilno, neboračko stanovništvo (muškarci i žene) su bili
kontinuirano, sistematski izloženi najrazličitijim vidovima mučenja, nečovečnog,
nehumanog, surovog, ponižavajućeg postupanja pri čemu su im nanošene teške
telesne povrede, teško narušavanje zdravlja, fizičke i duševne patnje trajnog
karaktera, sa doživotnim posledicama.
Praktično su logorske vlasti razradile čitav sistem mera i postupanja za uništenje

(fizičko-telesno i psihičko) i istrebljenje srpskog naroda koji je u ovom logoru
dobio različite vidove i oblike svog pojavnog ispoljavanja i manifestovanja.
Svi načini i postupci mučenja, maltretiranja, bestijalnog, gotovo animalnog,

nečovečnog odnosa prema zatočenim Srbima praktično pokazuju da je neiscrpna
mašta u funkciji mržnje prema drugom narodu i pripadnicima druge
veroispovesti. Kroz ubistva, mučenja, telesna povređivanja, nanošenja telesnih i
duševnih patnji i trauma, premlaćivanja svih delova tela vaskrsavaju ustaški
duhovi iz perioda Drugog svetskog rata i zamisli ustaške ideologije na ovim
prostorima.
Zločini protiv civilnog stanovništva - pripadnika srpskog naroda i pravoslavne

veroispovesti, koji su i preduzimani upravo u nameri da se na ovaj način uništi
srpski narod i njegovo prisustvo na području Republike Hrvatske, ali i određenih
krajeva u Bosni i Hercegovini, ispoljili su se na sledeće načine:
batinanje zatvorenika rukama, nogama, gumenim crevima, palicama, bezbol

palicama, vodovodnim cevima, lancima, elektroprovodnicima;
"telefoniranje" u vidu priključivanja pojedinih, naročito osetljivih, delova tela

zatvorenika (uši, prsti na nogama i rukama, polni organi) na indukovanu
električnu struju iz poljskog telefona;
prolazak zatvorenika kroz špalir batinaša;
prisiljavanje zatvornika da jedan drugog nose po zatvorskom krugu, da se čučeći

trkaju;

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pretnja da će biti ubijeni, da će biti bačeni u more, da će ih pojesti ribe, pretnja

smrću klanjem ili puštanjem dresiranih pasa vučjaka;
prisiljavanje zatvorenika da pevaju ustaške pesme, hrvatsku himnu, pesme u

kojima se vređa srpski narod;
prisiljavanje zatvorenika da po tri dana i tri noći ne smeju da sednu niti legnu, već
da sve vreme provedu stojeći;
prisiljavanje zatvorenika da sami sebi kopaju rake u dvorištu logora;
psovanje, vređanje, zlostavljanje zatvorenika, nazivanje pogrdnim imenima;
polivanje zatvorenika hladnom vodom iz šmrka koji je povezan za hidrant;
prisiljavanje zatvorenika da jašu jedan drugoga četvoronoške i da se tako trkaju;
prisiljavanje zatvorenika da do iznemoglosti trče po logorskom krugu, a potom

tako zagrejane i oznojene polivaju hladnom vodom iz šmrka;
prisiljavanje zatvorenika da se međusobno udaraju otvorenim dlanom,

pesnicama, nogama, da se šamaraju;
prisiljavanje zatvorenika da ližu i ljube "lijepu" hrvatsku zemlju, zatim pod i šolju
u VC-u;
pretnja ubistvom zatvorenika na taj način da se oni prisiljavaju da glavu stave na

panj dok su stražari zamahivali sekirom;
psovanje četničke majke;
držanje zatvorenika po celu noć u buretu sa vodom;
prisiljavanje zatvorenika da mokri leže goli na žicama od gvozdenog kreveta po

celu noć;
prisiljavanje zatvorenika da ljube pse vučjake;
čupanje ili brijanje na suvo brade zatvorenika i potom prisiljavanje zatvorenika da

istu pojede;
pretnja zatvoreniku da neće izaći živ iz logora, a ako i izađe, da će biti kao biljka
u kolicima;
dozvoljavanje građanima Splita i bolničkom osoblju i pacijentima u bolnici Firule

da tuku zatvorenike na razne načine;
organizovanje lažnih ili fingiranih streljanja zatvorenika;
prilikom vožnje zatvorenika u kombiju ili na kamionu u punoj brzini naglo

zaustavljanje pri čemu se se oni valjali i udarali u vozilu jedan o drugoga;
gašenje cigareta po telu, glavi i ustima zatvorenika;

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
prisiljavanje zatvorenika da rade sklekove ili gimnastiku do iznemoglosti;
gaženje čizmama po leđima zatvorenika koji leži na podu;
gnječenje čizmama prstiju ruku i nogu zatvorenika;
prisiljavanje zatvorenika da kopaju rupe, da rade u kamenolomu bez potrebnog

alata, golim rukama;
onemogućavanje zatvorenicima da fiziološke potrebe redovno obavljaju;
uskraćivanje zatvorenicima vode za piće;
prisiljavanje zatvorenika da jedu žive puževe, školjke, crve, gliste;
prisiljavanje zatvorenika na javno vršenje međusobnih seksualnih odnosa,

perverzija, homoseksualnih odnosa i masturbacije;
prisiljavanje zatvorenika da po ceo dan gledaju u sunce;
huškanje pasa vučjaka na zatvorenike;
prisiljavanje zatvorenika da ulaze u kućice za pse i da laju;
prisiljavanje zatvorenika da imitiraju pojedine životinje: pse, mačke, bika;
stavljanje cevi pištolja u usta zatvorenika uz pretnju ubistvom na ovaj način;
prisiljavanje zatvorenika da goli leže na užarenom betonu u dvorištu po suncu ceo

dan;
bacanje komada hleba među gladne zatvorenike koji se otimaju četvoronoške kao
psi;
prisiljavanje zatvorenika da jedu tucani kamen i pesak;
"traženje četnika" - uvlačenje ruke čuvara u analni otvor zatvorenika u cilju

"traženja četnka" u njegovom telu;
prisiljavanje zatvorenika da pužu po betonu i da se međusobno trkaju, a ko stigne

na cilj poslednji bio bi pretučen do besvesti;
"imitiranje aviona" - posebna vrsta mučenja koja se sastojala u prinuđavanju

zatvorenika da trče po logorskom krugu sa raširenim rukama kao avioni u
bombardovanju, a drugi zatvorenici su imitirali pucanje na avione kako bi ih
oborili;
prisiljavanje zatvorenika da zubima pregrizu svoje vojničke čizme;
dovođenje u logor muške dece od 7-8 godina starosti koja su mokrila po

zatvorenicima;
prisiljavanje zatvorenika da jedu fekalije iz VC-a;

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"ruski rulet" - prisiljavanje zatvorenika da pucaju u sebe iz revolvera;
O pojedinim oblicima nanošenja telesnih povreda i teškog narušavanja zdravlja,

mučenja, zlostavljanja, bestijanog, surovog i animalnog postupanja od strane
zatvorskih stražara i uprave zatvora "Lora" prema uhapšenim Srbima - civilima
govore iskazi pojedinih svedoka. No, jasno je potpuno da, prvo, to nisu svi oblici
mučenja i ponižavanja kojima su zatvoreni Srbi bili podvrgnuti za vreme svog
boravka u ovom surovom logoru, kao što ni navedeni iskazi svedoka koji su
potkrepljeni i odgovarajućom medicinskom dokumentacijom nisu i jedini. Sigurno
je da su kroz ovaj zloglasni hrvatski vojni logor prošli mnogi drugi Srbi koji, ili još
nisu dostupni zvaničnim organima koji se bave prikupljanjem i proučavanjem
građe o počinjenim zločinima na našim prostorima za vreme ratnih sukoba u
periodu 1991. do 1995. godine, ili nisu u mogućnosti da iskazuju o periodu
boravka u ovim "fabrikama smrti i poniženja", smatrajući da vreme pomaže
zaboravu, te beže od ponovnog diranja u stare rane.
1) Svedok 103/96-2 navodi: "Posle boravka u logoru u Duvno (Tomislavgradu) u

aprilu 1992. godine nas 15 Srba je potrpano u jedan kamion i odvedeno u Split.
Kada smo stigli u Split bila je već noć, pa su nas izveli ispred jedne zgrade koja
se nalazila u okviru luke "Lora" i tu su nas hrvatski vojnici tukli oko sat i po
vremena. Posle su nas ponovo potrpali u kamion i odvezli u Zadar".
2) Svedok 160/96-3 navodi: "U logoru "Lora" bio sam samo tri dana u martu
1992. godine. Tu su nas pripadnici vojne policije ispitivali na razne načine i mučili.
Meni je jedan od vojnih policajaca stavio nekakve žice na slepoočnice dok je
islednik koji je sedeo za stolom okretao dugme na aparatu koji je stajao pred
njim, pa sam prilikom okretanja tog dugmeta osećao strujne udare. Takva
mučenja su trajala po desetak minuta, a kada se završilo moje ispitivanje
nastavili bi sa ispitivanjem drugih zarobljenika. Svaki put sam čuo njihove jauke.
U ovom logoru su nas tukli i električnim palicama".
3) Svedok 160/96-4 navodi: "U Splitu smo bili u "Lori" tri dana u martu mesecu
1992. godine i za to vreme ispitivanje je trajalo neprekidno tri dana i tri noći. U
tom logoru su nas tukli rukama, nogama, električnim palicama, kundacima od
oružja i na druge načine. Pomoću nekog aparata na koji su bile prikačene žice
puštali su nam struju. Tu su dovodili i građane sa ulice da bi nas i oni tukli.
Dovodili su i pse i puštali ih u ćelije gde smo se mi nalazili".
4) Svedok 160/96-5 navodi: "Kada smo u martu 1992. godine došli u "Loru" tu su
nas najpre odvojili po ćelijama, pa su nas pojedinačno izvodili na ispitivanje. Tom
prilikom koristili su struju. To mučenje sa strujom je trajalo neprekidno tri dana i
tri noći, sa pauzama koje su trajale najviše po jedan sat. Stalno su se čuli jauci iz
prostorija gde se vršilo ispitivanje. U ćelije su dolazili i civili sa ulice, pa su nas i
oni tukli. Dovodili su i pse.".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
5) Svedok 333/96-4 navodi: "Kada su nas u aprilu 1992. godine dovezli u "Loru"
prvo su nas izveli na jedan poligon za obuku gde su nas postrojili, a zatim su nas
sve sistematski prebili. Sveštnika P. su izveli i pred nama obrijali nožem. Kada
smo krenuli iz Kupresa njega su ogrnuli belim čaršavom kako bi ga što više
ponizili. Posle prebijanja odveli su nas u zatvor "Lora". Prvo su nas pretresli i
oduzeli nam sve stvari od vrednosti, šta je ko imao. Meni su oduzeli sat, nešto
novca i dokumente. Nikakvu potvrdu o tome nisam dobio. Te stvari nam nisu
vratili, iako su rekli da će to učiniti. Posle prebijanja smestili su nas u ćelije. Ja
sam bio u ćeliji sa još sedmoricom drugova. U "Lori" smo bili pet-šest dana. Za to
vreme smo jednom dnevno dobijali nešto malo za jelo i po malo vode za piće.
U "Lori" su nas neprekidno mučili tako što su stražari upadali u ćelije i prebijali
nas. Izvodili su nas i napolje jednog po jednog, ili u grupama i tukli. Tukli su nas
ili u hodniku ili u krugu zatvora u toku celog dana, ali je najviše toga bilo uveče
kada padne mrak. To je bilo svakodnevno dok smo boravili u ovom logoru.
Poseban specijalitet im je bio da nas odvedu u jednu prostoriju gde su nas kvasili,
a zatim štipaljke vezane kablom na induktorski telefon kačili jednu za uvo, a
drugu za polni organ i okretanjem ručice propuštali struju kroz naša tela. To su
meni radili, a znam da su to isto i drugima činili. Ovo je izazivalo jake bolove,
padao sam u nesvest, pa se dešavalo i duže vremena da ne mogu da se
osvestim. Neke moje drugove su izvodili napolje i govorili da će ih streljati. Tražili
su od njih da kažu svoju poslednju želju. Posle su pucali preko njih i tako ih
zastrašivali. Neke su hteli da zakolju i prevlačili su im nož preko vrata. Tako su
nas stalno držali u strahu. Pored niza povreda koje sam zadobio, mislim da je
najteža bila ona koju sam dobio prilikom tuče na poligonu u Splitu. Tada sam
udaren nekom kuglom po glavi te sam imao veliku ranu iz koje je tekla krv, tako
da sam dosta krvi izgubio".
6) Svedok 333/96-6 navodi: "Prvo su nas u Split doveli pred zgradu SUP-a i tamo
su nas ponovo tukli i prebijali. Odatle su nas odveli u vojno-istražni zatvor "Lora"
gde su nas smestili u ćelije. Ja sa bio u ćeliji broj "4". Tu nas je bilo devetoro.
Ovde sam ostao nekoliko dana i tu su nas svoro svakog sata izvodili iz ćelije
jednog po jednog i tukli. Najviše su nas tukli po tabanima i dlanovima".
7) Svedok 333/96-10, iz Kupresa, rođen 1948. godine, navodi: "Kada smo došli u
Split ispred zgrade SUP-a su nas izbacili iz kamiona i tu su nas sve ponovo
sistematski pretukli. Sticajem prilika mene tu nisu tukli. Odatle smo odveženi u
zatvor "Lora" u Splitu. Dok su nas vozili prema "Lori" vozač je naglo ubrzavao
kretanje vozila, a zatim bi naglo prikočio ili oštro skrenuo u krvinama, tako da
smo svi leteli po vozilu i padali jedan preko drugog, a pošto smo već bili prebijeni,
trpeli smo još veće bolove.
U "Lori" su nas od prvog dana tukli. Posle dva-tri dana ja sam odveden na
saslušanje gde me je ispitivao jedan krupan čovek, težak preko 100 kg koji mi je
rekao da je iz Rame. On je star oko 30 godina i dosta je visok i razvijen. Tukao
me je palicom po svim delovima tela i nogama. Zatim me je bacio na pod i dok
sam ležao na stomaku skakao mi je po leđima. Tu su bile jedne od najstrašnijih
batina koje sam dobio. Posle tog saslušanja vratili su me u ćeliju, a uveče je
ponovo došao taj iz Rame, sa još jednim manjim crnim čovekom, pa su me izveli
u hodnik, gde me je taj drugi tukao sa kolcem pri čemu sam izgubio svest. Tu je
bio još jedan treći čovek koji me je vukao za uši.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Posle tog prebijanja ja sam bio u teškoj krizi, pa su moji drugovi iz ćelije zvali
stražara te su me prebacili u bolnicu. Tamo su me lekari snimili i tražili da
ostanem u bolnici pošto sam bio u teškom stanju, ali ovi koji su me doveli iz
zatvora nisu hteli da me ostave, nego su me ponovo vratili u "Loru", u ćeliju br.
"1", u kojoj su se nalazili oni koji su bili više pretučeni. Do tada sam bio u ćeliji
br. "4". Tu su bile neke palače na koje nisam mogao da legnem pošto sam bio sav
u ranama i sve me je bolelo. Nisam mogao da ležim nego sam samo sedeo. Od
bolova nisam mogao ni da spavam".
8) Svedok 333/96-11 navodi: "U "Lori" su odmah počeli da nas tuku tako da su
20-, a od mog sina 100- DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. Posle
prebijanja su nas smestili u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa mojim sinom, a tu su bili i
M.R. i M.Lj. Druge noći po dolasku u "Loru" stražari su prozvali mene i mog sina,
pa su nam odmah stavili lisice na ruke i prebacili nas u Duvno, u stanicu milicije,
da bi nas posle tri-četiri dana vratili u "Loru". Te noći kada su nas vratili u "Loru"
odmah su nas pretukli".
9) Svedok 333/96-7, koji je u logoru "Lora" u Splitu bio u periodu od 14. maja
1995. do 2. aprila 1996. godine, navodi: "Grupa od nas 16 zarobljenih Srba iz
logora u sportskoj dvorani u Bjelovaru prebačena je 13. maja 1995. godine u
"Loru" u Splitu, gde smo zatekli dvojicu ranije zarobljenih Srba. Naša grupa je
boravila u "Lori" oko 11 meseci i od nas 16, devetoro je razmenjeno 2. aprila
1996. godine. Ostali su ostali u "Lori".
U "Lori" smo bili smešteni u ćelije po četvorica u bloku "C". Povremeno sam bio
premeštan iz jedne u drugu ćeliju. Od prvog dana dolaska u "Loru" maltretirali su
nas na razne načine. Neprekidno su nas tukli, psovali, nazivali pogrdnim imenima.
Kada bi neko ušao u ćeliju od njihovih, morali smo da stojimo mirno sa pognutom
glavom i da gledamo u zemlju, ruke su morale da nam budu na leđima. Pored
svakodnevnih prebijanja meni su gasili cigarete po glavi, terali me da radim
sklekove sve dok ne padnem od umora, udarali me, gazili po leđima, gnječili
čizmama prste na rukama i nogama. Nastojali su da nas uvek na neki način
ponize. Terali su nas da kopamo rupe, a šta je svrha toga nije mi poznato, jer
kada je jednom naišao upravnik i video šta radimo, to je zabranio. Terali su nas
da satima, a to je nekada trajalo po ceo dan i noć, pevamo njihove nacionalne
pesme, što je bilo veoma iscrpljujuće.
Dobijali smo po tri obroka dnevno, ali vreme da to pojedemo je bilo ograničeno.
Supu smo morali pojesti za samo jedan minut, a ona je bila vrela. Za glavno jelo
smo imali jedan i po do dva minuta, tako da smo većinom ostajali gladni, jer za to
kratko vreme ne bi mogli ništa da pojedemo. Higijenu nismo mogli redovno da
održavamo, bilo je teškoće i sa obavljanjem fizioloških potreba, pošto je bila
samo jedna VC šolja, pa smo morali ponekad da čekamo na red i da trpimo.
Pranje je bilo hladnom vodom, a ponekad su nas kupali tako što su nas polivali
jakim mlazom vode, a to nije bilo ono što čovek treba da preduzme radi
održavanja higijene. Ponekad su nam onemogućavali da fiziološke potrebe
obavljamo redovno, normalno, jer nam nisu dozvoljavali da idemo u klozet, pa
smo to morali da činimo u ćeliji u bocu od koka-kole ili u peškir. Kada bi to otkrili
onda bi nas tukli.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Često su nam uskraćivali vodu, nisu nam davali da je pijemo, a ni hranu. To se

obično dešavalo posle napornog rada. Poseban vid mučenja bio je rad u
kamenolomu gde smo morali da lupamo kamen i da ga nosimo, što je bilo jako
iscrpljujuće obzirom da je bilo leto, a posao smo morali da obavimo iako za to
nismo imali potreban alat. Kamen smo lomili metalnim šipkama i sa nekoliko
krampova, što je bilo gotovo nemoguće uraditi.
Nikakvu lekarsku pomoć nismo dobijali. Jednom prilikom kada sam imao jake
bolove u grudima, pošto sam posumnjao da su mi rebra polomljena posle
prebijanja, zatražio sam da idem kod lekara, ali mi je to bilo uskraćeno. Veoma
često su me udarali po polnim organima, tako da su mi testisi bili jako otekli.
Najviše nas je tukao Tadija Bokanović i Grujica Nikša - pripadnici antiterorističke

vojne policije, Tomo Dujić - bivši upravnik zatvora "Lora", Ivica Baban - koji je
mene najviše prebijao i mučio i naneo mi prelome rebara, gasio cigarete po glavi,
gazio po leđima i po rukama, Zdenko Jović - stražar, vojni policajac koji nas je
najviše mlatio za katolički Božić, kada smo dobili najviše batina. To su ljudi koji
su nas najviše tukli, ali dolazili su i drugi. Svako ko je došao mogao je da nas
tuče. Neki su dolazili i dovozili svoja kola da ih peremo, pa su nas pri tome tukli.
Jedan od njih je bio Polja, koga su zvali i "Boško", kao i neki stariji čovek sa
brkovima koga su zvali "Dabro", koji nas je udarao kundakom od puške. Pored
ostalog terali su nas da šamaramo jedan drugog i pri tome smo morali jako da
udaramo. Ako neko ne bi jako udarao svog druga oni bi ga prebili. Zato je Č.M.
dobio 180 šamara. Nas je evidentirao Međunarodni crveni krst, ali dvojica od nas
- D.V. i M.Č. bili su uvek skrivani kada su dolazili predstavnici Crvenog krsta i
prebacivani u neki drugi zatvor".
10) Svedok 427/95-7, penzioner iz Splita, rođen 1940. godine, navodi: "Mene su
odveli u "Loru" 22. avgusta 1992. godine. Tu su me predali dežurnima koji su mi
rekli da pođem sa njima da telefoniram u Srbiju. Uveli su me u jednu prostoriju
gde se nalazio induktorski telefon, pa su mi žice telefona zakačili za prste i
okretanjem ručke telefona puštali struju. Od te žice i danas imam ožiljke na
kažiprstima obe ruke. Za to vreme su me tukli bezbol palicama po glavi. Potom su
me odveli u ćeliju u koju su me smestili samog. Narednog dana oko 9 časova
došao je u obilazak ćelije dežurni oficir vojne policije. Išao je od ćelije do ćelije i
redom je tukao sve zatvorenike. Kada je ušao u moju ćeliju rekao je da su kod
mene u kući pronašli bombu. Onda je prišao i počeo da me tuče pesnicama u
grudi i u stomak. Neko vreme posle njega došao je i dežurni stražar u zatvoru
Tonči Rogušić. On me je prilikom obilaska takođe tukao i šutirao nogama. U toku
dana dolazili su i drugi vojni policajci koji su nas tukli. Tako je bilo čitavog dana, a
i noću nismo imali mira.
Sledećeg dana dežurni oficir je bio Zoran Sulejmanović, koji je takođe tukao
mene i ostale zatvorenike. On me je jednom prilikom naterao da stavim šlem na
glavu koji nije bio pričvršćen, a zatim me je u čučećem položaju naterao da čistim
zatvorske klozete. Pri tome mi je zapretio da će me prebiti ako mi padne šlem sa
glave. Sa njim u smeni je bio i Zoran Čulina koji me je jednom pretukao tako da
nisam mogao da stojim, pa me je naterao da ustanem i u stavu mirno stajao sam
ceo dan. Za to vreme on je povremeno dolazio u ćeliju i opet me tukao. To
njegovo iživljavanje je trajalo sedam časova. Pošto je on predao smenu, ja sam
to veče zadobio strahovite bolove u nogama i jedna noga mi je počela oticati pa
sam zatražio lekarsku pomoć. Odveli su me u bolnicu Firule. Tokom vožnje vozač
je naglo kočio i u krivinama namerno zanosio kombi, tako da sam ja bio izubijan
od tumbanja u vozilu. U bolnici sam dobio neke injekcije. Nakon toga izveden

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
sam u hodnik i u tom momentu naišli su vojni policajci Sević i Čović, koji su, čim
su me ugledali, počeli da govore ostalim pacijentima da sam ja četnik, pa su se
pacijenti okomili na mene, pljuvali me i vređali. Lekove koje mi je lekar prepisao
nisam dobio.
Sledećeg jutra u ćeliju je došao jedan stražar sa psom. On je psa, koji je lajao,
huškao na mene. Takođe sam svakodnevno odvođen na "telefoniranje" gde su
nam puštali struju. Takođe su nam stražari pretili da će nas pobiti i baciti u
Kevinu jamu u blizini Splita, na planini Kozjak. Kada su me odveli u vojni sud na
saslušanje, sudija je rekao stražaru da me vodi kod doktora Ivančevića u KBC
Firule koji me je pregledao i dao nalaz i mišljenje da sam zadobio teške telesne
povrede. Potom sam odveden u zatvor Bilice, gde sam bio od 26. avgusta do 4.
novembra. Iz Bilica sam 4. novembra vraćen u "Loru", gde sam ostao do
razmene. U "Lori" sam bio ponovo tučen i maltretiran".
11) Svedok 715/95-7 penzioner, star oko 62 godine, koji je bio ranjen od strane
hrvatskih vojnika prilikom upada u njegovo selo, nakon čega je lečen u bolnici u
Livnu i bolnici u Splitu, odakle je prebačen u logor "Lora", navodi: "I pored toga
što sam bio nezalečen, u "Lori" su me smestili u samicu u kojoj sam ostao par
dana kada su me posetili i registrovali predstavnici Međunarodnog crvenog krsta.
Oni su me pitali da li sam bio tučen, ali ja nisam smeo da im kaže da jesam.
Nakon odlaska predstavnika Crvenog krsta prebačen sam u zajedničku prostoriju
u kojoj je bilo 5-6 uhapšenih Srba koji su bili strahovito isprebijani, u krvi, modri i
otekli. Njih su svakodnevno više puta izvodili i tukli. Takođe su i mene tukli.
U "Lori" sam ostao dva meseca. Za to vreme ležao sam na golom podu bez
ikakvog prostirača i pokrivača. Od hrane smo dobijali samo jedanput dnevno po
parče hleba koje nije bilo teže od 50 grama i, najčešće, po malo paštete. U ovom
logoru uhapšeni Srbi su na različite načine maltretirani. Terali su nas da lajemo
kao psi, da čučeći trčimo, da jedan drugog nosimo, da jedan drugog udaramo. Pri
tome stalno su nam govorili da ćemo biti pobijeni, da će nas baciti u more gde će
nas pojesti ribe. Terali su nas i da pevamo pesme: "Drinu ćemo pregaziti, a Srbiju
zapaliti" i druge pesme kojima se vređa srpski narod".
12) Svedok 315/96-2, koji je pre rata živeo u Zagrebu, a sada je u izbeglištvu u
Srbiji, posle 38 dana lečenja u bolnici Firule, od zadobijenih povreda, odveden je
u logor "Lora", navodi: "Po dolasku u Loru 31. jula 1992. godine obukli su mi
vojnu uniformu i u tom logoru sam ostao do 19. jula 1993. godine. Od prvog
dana dolaska u ovaj logor počinju moje nove muke. Počinju fizička maltretiranja i
iživljavanja. Tučen sam svim i svačim: rukama, nogama, palicama. U mučenju su
posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije
prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio i upravnik "Lore", Mirko
Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim. Ja ceo
period boravka u logoru pokušavam da zaboravim. Da bih ispričao šta mi se sve
dešavalo u Lori treba mi mnogo vremena, a ja nemam nikakve koristi da se svega
toga sećam i bolje je da ne znam ništa i da se što manje prisećam tog vremena i
da živim još malo ovo života kao čovek".
13) Svedok 34/96-1 navodi: "Kad smo izašli iz kamiona u zatvoru "Lora" su nas

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
tukli, a onda je neki vojnik udario kundakom Spremo Petra, koji je od tog udarca
pao i izgubio svest".
14) Svedok 234/95-6 u logoru "Lora" boravio je sredinom 1992. godine i on

navodi: "Ja sam iz bolnice Firule posle 4-5 dana boravka prebačen u "Loru" u
Splitu gde me je na ulazu sačekao Vrgić Tomo zvani "Tonči" rečima: "Evo novog
četnika", pa me je udario nogom u predelu vilice koja mi je već bila polomljena na
tri mesta. Vilica je popucala, pa su me ponovo vratili u bolnicu gde mi je bez
anestezije ponovo nameštena vilica i postavljene žice. Odmah nakon toga sam
opet vraćen u "Loru". Bio sam smešten na odeljenju "C". Tu su me maltretirali na
neviđen način. Davali su mi elektrošokove, pošto su mi vezivali žice na uho i polni
organ. Terali su nas po danu, po strahovitoj vrućini, da se bosi krećemo po krugu
zatvora sve dok nam ne poteče krv iz tabana. U "Lori" sam bio dva meseca i za to
vreme spavao sam na golom betonu. Svakodnevno su nas tukli. Pretili su da će
nas likvidirati. Hrana je bila izuzetno loša. Dobijali smo po parče hleba i malo
paštete. Najteže mi je padalo što nam nisu dozvoljavali da pijemo vodu iako je
teperatura bila 40° C. Terali su nas i da silujemo žene kojih je bilo 10-15 u tom
logoru, a one su bile stare od 10 do 60 godina. Naređivali su nam da se skinemo
goli i da uđemo u prostoriju u kojoj su nas čekale gole žene".
15) Svedok 702/96-2 u logoru "Lora" je proveo petnaest dana u decembru 1993.
godine navodi: "Odmah nakon dolaska nekoliko stražara me je pretuklo u
prostoriji u kojoj sam primljen i evidentiran. Odatle sam prebačen u ćeliju u kojoj
sam zatekao jednog Srbina. U toj ćeliji bio je mali prozor koji je uvek bio otvoren,
bez obzira što je napolju bilo jako hladno. Prva tri dana taj Srbin koji je bio sa
mnom u ćeliji i ja morali smo neprekidno da stojimo između kreveta. Tri dana i tri
noći nas su neprestano čuvali stražari koji nam nisu dozvoljavali da sednemo, niti
da legnemo. Za to vreme su nam samo jedanput dali nešto hrane da pojedemo.
Kasnije su nas stražari terali da radimo sklekove do besvesti, a ko bi prvi
posustao, dobijao bi udarac čizmom u leđa ili u stomak.
Stražari bi noću, kada bismo legli, upadali u našu ćeliju i komandovali da

ustanemo. Davali su nam tada krampove i lopate, izvodili nas u dvorište gde smo
sami sebi kopali rake. Kada bi završili iskopavanje, i to svaki za sebe, naterali bi
nas da uđemo u iste, a stražari su nišanili pištoljima u nas. Pojedinim Srbima nisu
davali alat za kopanje raka, već su morali golim rukama, bez alata, da kopaju. U
tom logoru jedan stražar mi je na telu nožem istetovirao šahovnicu. Meni je u
"Lori" bio zabranjen svaki kontakt sa drugim zarobljenim Srbima".
16) Svedok 333/95-21, tehničar iz Kupresa, rođena 1956. godine u logoru "Lora"
je boravila od 11. do 14. aprila 1992. godine, navodi: " Mi žene iz Kupresa bile
smo izdvojene u posebnoj ćeliji. Nas su nazivali četničkim kurvama, psovali su
nas i vređali. Bile smo prinuđene da peremo klozete, kupatila i zidove od krvi. U
susednim ćelijama su tukli zatvorene muškarce, a nas su dovodili da gledamo
kako ih tuku. Bila sam prinuđena da gledam i kako tuku mog muža. Tukli su ih
bukovim drvetom, drvenim palicama, kundacima. Moj muž je bio sav modar i
obliven krvlju".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
17) Svedok 333/95-23, u logoru "Lora" je boravio u proleće 1992. godine,

navodi: "U Splitu smo odveženi u krug pomorske oblasti gde se nalazio centar
hrvatske vojne policije. Tu smo, kao i u Gornjem Brišniku, izlazili iz kamiona
jedan po jedan. Dočekali su nas hrvatski vojnici i tukli. Ispred mene, na 3 metra,
nalazio se Petar Spremo. Jedna hrvatski vojnik ga je snažno udario drškom
pištolja po glavi. Isti taj vojnik je i mene snažno udario drškom pištolja po glavi,
od čega mi je prsla lobanja na četiri mesta, pa sam sav bio obliven krvlju. U "Lori"
smo smešteni u grupama u jednu ćelija od po 20 zatvorenika. U toj ćeliji sam
ostao tri dana. Za to vreme ispitivao nas je i tukao ko god je hteo od stražara.
Tukli su nas i ponižavali na razne načine. Terali su nas da uđemo u kućice za pse i
da lajemo kao psi.
Mene su izvodili na šetalište i tamo su me tukli, govoreći da ličim na Radovana

Karadžića. Tukli su me sve dok nisam pao u nesvest. Kada sam došao k sebi, rekli
su da ličim na Momčila Krajišnika, pa su me opet tukli. Jedna od najponižavajućih
situacija dogodila nam se u "Lori". Tu su pojedine od nas terali na perverzije.
Jedan drugom morao je da uzme polni organ u usta ili da međusobno polno
opšte. To se dogodilo pok. Milu Spremu, svešteniku P.Z., Š.L., Z.B. i drugima.
Nisu nam dali ništa od hrane niti vodu za piće sva ta tri dana dok smo boravili u
"Lori".
18) Svedok 333/95-20, tehničar iz okoline Kupresa, u logoru "Lora" je boravio u

aprilu 1992. godine, navodi: "Iz Duvna su nas doveli ponovo u "Loru". Tu su
nastavili sa našim mučenjem, tukli su nas raznim predmetima, vezivali su nas za
neke rešetke, polivali vodom i priključivali na naša tela struju niskog napona.
Kasno noću u ćeliju su upadali policajci sa maskama na licu, ili bez njih, koji su
prethodno bili po kafanama. Oni su nas tukli i nad nama se iživljavali na razne
načine.
U "Lori" me je izvodio Musa iz Širokog Brijega kod Lištice. On mi je nož prislanjao

na grlo i pretio da će me zaklati. On je rekao da će me streljati i pred izvođenje
na egzekuciju sveštenik Z.P. je morao da mi čita opelo. Bilo je krajnje neizvesno
šta nam se može desiti svakog trenutka, kako danju, tako i noću. Posle 17 dana
vezali su nam ruke i oči, natovarili nas u kamion i odvezli u Zadar".
19) Svedok 333/95-22, domaćica iz Kupresa, rođena 1953. godine, u logoru

"Lora" boravila je u proleće 1992. godine, navodi: "U "Lori" su izdvojili nas žene.
Bilo nas je 5 i smestili su nas u zasebnu ćeliju pored ćelija u kojima su bili
muškarci. U tom zatvoru sam ostala 15 dana. Za to vreme maltretirali su nas na
razne načine. Pored ostalog, jedan od stražara - musliman, star oko 20 godina,
izvodio me je 4-5 puta u dvorište zatvora gde mi je cepao odeću, prinosio nož na
grlo i pokušavao da me siluje. Na isti način postupao je i sa D.M.
Stražari su svakodnevno tukli zatvorene muškarce u susednim ćelijama. Otvarali

su naša vrata i prisiljavali nas da gledamo kako muče i batinaju muškarce. U
logoru su najviše tukli B.L. Tri puta su ga izvodili i govorili da će ga zaklati. Čula
sam njegovu kuknjavu i udarce i krkljanje i mislila sam da ga stvarno kolju. Neki
od stražara su dolazili sa krvavim rukama i govorili nam da su ga zaklali. Posebno
su mučili njegovu suprugu koja je sa mnom bila zatvorena".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
20) Svedok 195/97-44, uhapšen avgusta 1995. godine u svom selu pored
Bosanskog Grahova prilikom upada hrvatske vojske, navodi: "Preko Duvna odveli
su me u Split i smestili u logor "Lora". Prilikom ulaska u Loru sačekao me je špalir
hrvatskih vojnika i civila koji su u rukama imali palice, komade drveta i električne
provodnike. Udarali su me nemilosrdno dok nisam prošao kroz taj špalir, a posle
su me smestili u samicu. Iz te prostorije čuo sam krike i jauke iz drugih prostorija
i to se događalo neprekidno i danju i noću. Video sam prilikom izvođenja iz te
prostorije da je u drugim prostorijama bilo mnogo uhapšenih Srba. Često su me
izvodili na saslušanja i svaki put su me udarali. Pitali su me u kojim jedinicama
sam bio, kakvo sam naoružanje imao, iako ja nisam bio u srpskoj vojsci. Zadržan
sam u "Lori" sedam dana i za to vreme sam dobijao po jedan obrok dnevno koji
se sastojao od male količine neke čorbe i malog parčeta hleba.
Iz "Lore" su me odveli u mesto Aržana i smestili u neko skladište gde je bilo još
desetak uhapšenih Srba sa kojima nisam mogao da kontaktiram. Tu su me
takođe ispitivali i tukli, da bi me posle 7 dana vratili ponovo u "Loru". U "Lori" su
nastavili sa ispitivanjem i tamo sam uvođen u neku prostoriju u kojoj je sa svih
strana pod velikim pritiskom duvao vetar. Ne znam o čemu se radi, ali znam da je
to izazivalo strahoviti pritisak na disajne organe i na uši. Boravio sam ponovo u
"Lori" 4 dana, a posle toga odveli su me u Turjance kod Sinja. U "Lori" bi mi
naredili da stanem pored zida sa podignutim rukama u vis i tada su me udarali
sve dok ne bih pao na pod, a potom, dok sam ležao, šutirali bi me nogama".
21) Svedok 249/97-3, rođen 1941. godine, u logoru "Lora" je boravio u periodu
od 14. maja 1995. do 1. aprila 1996. godine, navodi: "Na samom ulazu u "Loru"
sačekao nas je špalir hrvatske policije, pa kada smo mi prolazili, oni su nas
strahovito tukli svuda po telu drvenim i gumenim palicama, komadima
elektroprovodnika čija je debljina oko 3cm, zatim nekim lancima, nogama i
rukama. Skoro svake večeri hrvatski policajci su nas pitali da li smo se kupali, a
potom su naređivali da svi potpuno goli izađemo iz prostorije, nakon čega su nas
po nekoliko sati prskali iz šmrka hladnom vodom pod jakim pritiskom. Pripadnici
hrvatske policije koji su obezbeđivali logor vrlo često su nas izvodili iz ćelija u
hodnik i naređivali da se krećemo četvoronoške. Oni su nam tada sedali na leđa i
mi smo morali tako da ih nosimo kroz hodnik.
Takođe, i to najčešće u noćnim časovima, su nas isterivali u krug logora gde smo
morali da ulazimo u kućice za pse i da iz njih lajemo. Terali su nas da bosi trčimo
po pet krugova oko zgrade logora, iako je zgrada bila ogromna. Ako bi neko
zaostao prilikom trčanja, oni su ga besomučno udarali svuda po telu i to najčešće
rukama i nogama. Video sam pojedine uhapšene koji su imali mnogo ožiljaka po
rukama od gašenja cigareta, a takođe mi je poznato da su pojedine uhapšene
Srbe terali da jedu perje ubijenih ptica i da gutaju žive gliste i crve.
Mene i ostale uhapšene koji su se nalazili u "Lori" izvodili su svakog dana ujutru
na obavljanje fizičkih radova koji su se sastojali u vađenju kamena i zidanju nekih
kućica. Radili smo nekada i više od 12 časova dnevno, tako da smo bili iscrpljeni
od teškog rada. Hrana je bila veoma loša i u malim količinama. Policajci koji su
nas čuvali terali su nas da za pet minuta pojedemo obrok koji nam je sledovao, a
pre ručka svaki uhapšenik je morao da se krsti po katoličkoj veroispovesti.
Jednom prilikom i to, mislim, u avgustu mesecu 1995. godine nakon pada Knina
nama su pokazali uhapšenog Srbina čije je ime Miloš, koji je bio strahovito
isprebijan. Naredili su Milošu da skine veš i mi smo videli da je njegovo telo bilo
svo modro i da su se na istom ocrtavali tragovi od udaraca nekim predmetima.
Miloš je bio potpuno nepokretan, otečen i krvav. Pripadnici hrvatske policije su

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nas terali da ustajemo svake noći u 00 časova i da pevamo hrvatsku himnu,

zatim u glas da izgovaramo "Mi smo ustaše!". Takođe su nas terali da pevamo
razne ustaške pesme".
22) Svedok 249/97-40, advokat, rođen 1947. godine, boravio je u logoru "Lora"
od 16. maja 1995. do 2. aprila 1996. godine, navodi: "Odmah po dolasku u
"Loru", po izlasku iz vozila, dočekao nas je špalir hrvatskih policajaca koji su u
rukama držali drvene i gumene palice i komade cevi za vodovod sa kojima su nas
22-23 dovedena Srbina do besvesti udarali dok smo prolazili između njih. Posle
ovoga postrojili su nas, pa smo stajali nekoliko časova na suncu. M.G. je pao na
beton od sunčanice. Nakon toga su nas postrojili uz neki zid, pa su nas udarali po
leđima i glavi nogama, drvenim i gumenim palicama i pesnicama, nakon čega su
nam naredili da uđemo u jedan hodnik. U tom hodniku bilo je puno vrata, a
pokraj svakih vrata je stajao po jedan policajac i kada sam se ja pojavio u blizini
prvog policajca, on me je sačekao udarcem pesnicom ili nogom, govoreći "ne
tamo, nego ovamo". Kada se pojavim kod drugih vrata, na isti način me je
dočekao drugi policajac i to se ponavljalo sve do kraja hodnika, kada su me
ugurali u jednu prostoriju u kojoj je stajao jedan strašno razvijen policajac koji mi
je naredio da se skinem go, nakon čega me je tako izudarao da ja nisam osećao
delove tela.
U "Lori" su nas svakodnevno terali da uđemo u kućice za pse, da lajemo u

određeno vreme, a nakon toga su nas isterivali iz kućica i terali da pevamo
hrvatsku himnu i ustaške pesme. Hrvatski policajci su nas terali da trčimo po
krugu, pa kada se potpuno zagrejemo i oznojimo, onda su nas tuširali hladnom
vodom direktno iz hidranta, pod jakim pritiskom. Svakog dana su nas terali da
kleknemo na kolena i da se odupremo rukama o beton, a hrvatski policajci su nas
tada jahali i terali da trčimo kao konji, četvoronoške. Takođe su nas terali da se
međusobno udaramo otvorenim dlanom i pesnicama, kao i da jedan drugog
udaramo nogama što jače možemo. Sećam se da su nas terali da jedemo puževe
sa školjkama, zatim da jedemo neke crve i gliste. Posebno ističem da su mene
hrvatski policajci terali da ljubim i ližem hrvatsku zemlju, a ostale su terali da ližu
šolju u klozetu i da onanišu. Za sve vreme mog boravka u "Lori" iz drugih
prostorija su neprestano dopirali krici i jauci uhapšenih Srba, a naročito posle
pada Knina".
23) Svedok 249/97-8, radnik, rođen 1953. godine, boravio je u logoru "Lora" od
maja do avgusta 1992. godine, navodi: "Prvo maltretiranje sam doživeo kada su
mi stražari doneli za doručak neku mutnu toplu vodu koju ja nisam mogao da
pijem, pa je jedan stražar prišao i pljunuo u tu posudu, a potom mi naredio da to
popijem. Kada sam to učinio, on me je više puta udario pesnicom, zatim palicom,
a potom me udario više puta nogama na kojima su bile teške vojničke čizme,
nakon čega sam se ja onesvestio. Kada sam se osvestio bio sam sav modar,
krvav i otečen od zadobijenih udaraca. Sutradan su mi stražari vezali ruke na
leđa, zatim naredili da kleknem, a potom su mi odozgo, preko leđa, stavili jedno
metalno bure. Nakon toga dva policajca su, držeći nekakve duge i debele komade
drveta, otpočeli da udaraju po tom buretu. Od buke koja je nastajala od udaraca
po tom buretu ja sam se onesvestio. Od tada, pa u toku daljeg boravka u logoru
"Lora", svakog dana sam stavljan pod to bure bar jedanput.
Iz prostorije u kojoj sam se ja nalazio izvođeni su drugi uhapšeni Srbi i odvođeni

su u podrumsku prostoriju gde su im priključivali struju za razne delove tela, a

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
potom uključivali induktor. Meni to nisu radili, ali su mi to pričali drugi zatvorenici
koji su bili u prostoriji sa mnom. Mene su pripadnici hrvatske policije koji su
obezbeđivali logor vešali za ruke tako što bi mi stavljali na levu i desnu ruku po
jednu lisicu, a potom su me podizali desetak centimetara od patosa i lisice kačili
za metalne rešetke na vratima, tako da sam visio na rukama. Dok sam visio,
udarali su me palicama po leđima i drugim delovima tela. Hrvatski policajci su u
"Lori" praktikovali da u noćnim časovima upadaju u prostorije gde su se nalazili
uhapšeni Srbi i tamo su nas strahovito tukli svim i svačim po svim delovima tela,
najviše u predelu bubrega i grudnog koša. Hteo bih i da istaknem da su hrvatski
policajci mene i ostale uhapšene u logoru "Lora" terali da pijemo mokraću i da se
međusobno udaramo do onesvešćivanja.
Posebno su nas hrvatski policajci mučili sa hranom i vodom. Davali su nam svaki
treći ili četvrti dan po malo vode i to na 50 uhapšenih su davali 1,5 litar vode. Za
vreme boravka u "Lori" dobijali smo jedanput dnevno hranu i to nekoliko kašika
tople vode i malo parče hleba koje nije bilo veće od kutije šibica. Morali smo tu
hranu da pojedemo za dva minuta, a ako neko ne bi uspeo to da učini bio bi
strahovito tučen. Izvodili su nas svakog dana po dva časa da boravimo u
kućicama za pse i da iz tih kućica neprekidno lajemo".
24) Svedok 93/97-24, iz Duvna, uhapšen je 11. aprila 1992. godine i posle dva
dana boravka u MUP-u u Duvnu odveden u Split, navodi: "Ispod cirade kamiona u
kome su nas 15 vozili iz Duvna, video sam da su nas doveli u Split i da smo došli
u "Loru" gde je bio veliki logor za Srbe. Pošto tu nije bilo mesta za nas, istukli su
nas pripadnici hrvatske vojske sa bejzbol palicama, a udarali su nas i rukama i
nogama i ponajviše šutirali čizmama. Posle tuče koja je trajala sat vremena
ponovo su nas stavili u isti kamion pa smo krenuli prema Zadru".
25) Svedok 334/97-19, koji je sa grupom od oko 80 Srba sa Kupresa doveden u

Split 7. aprila 1992. godine i u "Lori" ostao tri dana, navodi: "Kada su nas dovezli
u Split, u krug neke kasarne, kamion u kome smo se nalazili naglo je ukočio, pa
smo se mi onako vezani sudarali telima. Potom su nam naredili da svi izađemo i
tu su nas tukli, pa ponovo naredili da se popnemo na kamion i odvezli su nas u
"Loru". Na ulazu u "Loru" sačekao nas je špalir hrvatskih vojnika. Prolazeći kroz
taj špalir oni su nas udarali raznim predmetima. Imali su komade vodovodne cevi
dužine 70-80 cm, debljine oko 3cm, komade gumenih creva, komade
elektroprovodnika, komade drveta i druga sredstva kojim su nas tukli. Većina nas
koji smo prolazili kroz taj špalir je padalo, a hrvatski vojnici su nas tada šutirali
nogama. U logoru smo smešteni po 12-oro i više u prostorije koje su bile veličine
2dž2 m. Tako nismo mogli ni da čučnemo, ni da sednemo, već smo svo vreme
stajali naslonjeni jedan na drugog. Iz te prostorije izvodili su nas u drugu i tamo
su nas na sve moguće načine mučili.
Prvo su nas udarali sa raznim predmetima, a posle su nam priključivali struju,

tako što su jedan kraj provodnika vezali za ud, a drugi za ruku ili uvo, a potom su
puštali struju, što je izazivalo strahovite bolove. Posle toga dali su nam po pola
kilograma soli koju smo morali da progutamo, ali nam nisu dali ni kap vode. Život
u "Lori" bio je nepodnošljiv. U prostorije u kojima smo bili zatvoreni svake noći su
ulazili hrvatski vojnici sa noževima u rukama, preteći da će nas poklati. Tom
prilikom tražili su dobrovoljce i posle njihovog izvođenja čuo se pucanj. Čuo sam
takođe da su izvodili i klali ljude. Čuo sam njihove krike i posle toga krkljanje, kao
kad se preseče grkljan. Stalno su govorili da će nas poubijati. Izvodili su nas u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
krug logora, pa su nas terali da se krećemo na kolenima preko tucanog kamena,

naređivali da uđemo u kućice za pse i da iz istih lajemo kao kerovi. Za ta tri dana
boravka u "Lori" ništa nam nisu dali da jedemo, niti su nam dali vodu da pijemo,
a neprekidno smo bili podvrgnuti strahovitom mučenju. Posle tri dana boravka u
"Lori" grupa nas od oko 70 uhapšenih Srba iz Kupresa vezana je i potovarena na
kamion koji nas je povezao u pravcu Duvna".
26) Svedok 334/97-32, uhapšen u Drvaru 13. septembra 1995. godine i posle
dvomesečnog mučenja u Zadru prebačen u logor "Lora" gde je ostao dva meseca,
posle čega je u martu 1996. godine razmenjen, navodi: "U "Lori" sam bio
smešten u ćeliji sa još jednim Srbinom i tu sam ostao dva meseca. I u "Lori" su
me svakog dana, po više puta, izvodili na saslušanje i svaki put me tukli i
maltretirali. Zahtevali su da priznam ono što nisam učinio, pa kada ja na to ne bih
pristao, oni bi me tukli. U prostoriji gde su me saslušavali pripadnici vojne policije
nalazili su se rekviziti sa kojim su mi pretili da će me mučiti. Tu su se nalazili
sekira, malj, panj, komad drveta, komadi metalnih cevi, komadi električnih
provodnika i nož. Policajci su mi naređivali da stavim glavu na panj, a oni su
uzimali sekiru i zamahivali sa njom, psujući mi majku četničku, preteći da će da
mi odseku glavu. Zamahivali su i maljem i pretili da će me i sa njim ubiti. U "Lori"
sam ležao na gvozdenom krevetu i imao sam samo jedno ćebe koje sam koristio
kao pokrivač i kao prostirač. Hrana je u "Lori" bila nešto bolja nego u Zadru i
svakog dana smo imali dva obroka. Za svo vreme boravka u hrvatskim logorima
nisam se kupao niti presvlačio".
27) Svedok 507/97-2, rođen 1949. godine, u logoru "Lora" je boravio od sredine
maja 1995. do 30. avgusta 1996. godine i ponovo u martu i aprilu 1997. godine,
navodi: "U logoru "Lora" bili smo skoro svakodnevno tučeni, podvrgnuti
gladovanju i raznim poniženjima. Terali su nas na silu da jedemo crve i puževe.
Držani smo po celu noć u buretu sa vodom, polivali su nas ledenom vodom iz
gumenih creva, a posle toga smo mokri i smrznuti morali da ležimo na golim
žicama od gvozdenih kreveta. Vodili su nas na najteže fizičke radove u logoru.
Takvo fizičko i psihičko maltretiranje trajalo je sve dok nas nisu prebacili u Knin
30. avgusta 1996. godine. Meni su izbijeni skoro svi zubi u donjoj vilici, tako da
su mi ostala samo dva zuba u donjoj i nekoliko zuba u gornjoj vilici. Od posledica
mučenja dobio sam epilepsiju. Danas imam stalne bolove u predelu bubrega i
rebara".
28) Svedok 485/95 u logoru "Lora" je boravio od 10. aprila do 12. avgusta 1992.
godine, navodi: "Kada sam stigao u zatvorskoj ćeliji sam zatekao samo jedno
mokro ćebe, a ja sam bio u bolničkoj pidžami. Od hrane smo dobijali samo neke
otpatke stavljene u najlon kesu koju bi nam ubacivali kroz rešetkasta vrata,
govoreći nam "Jedite srpske svinje". Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i
mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki
Bane, bivši bokser, negde iz Slavonije. Priključivali su me na struju, usled čega mi
je krv curila na nos, usta i uši, a nakon toga su me tukli. Posle svega bi mi bacali
kantu hladne vode na glavu. Tukli su me po tabanima, glavi, a najviše po rani
koju sam imao na desnoj nozi. Za sve vreme boravka nijednom mi niko nije
previo ranu, niti sam dobio čist zavoj.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Devojka Toma Dujića, po imenu Tanja, je svakodnevno dolazila u logor i

predstavljala se kao medicinska sestra. Nju smo morali da ljubimo u čizmu i da je
zamolimo za lekarsku pomoć. Svi oni koji bi od nje zatražili pomoć bili su
odvođeni u neku od prostorija odakle bi se vraćali izubijani i unakaženi. Za vreme
boravka u ćeliji nikada nisam imao mira, ni danju, ni noću. Uvek bi neko od
gardista otvarao vrata i prebijao me do besvesti. Najveće torture i batine su
pretrpeli P.G., Đ.N, L.J., P.M. i B.D. Njih su priključivali na struju i udarali ih
bezbol palicama. Đ.N. su slomili noge tri puta, P.G. su lomljena rebra, A.L. je
pokidana brada koju je on zatim morao pojesti, B.D. je udaran po kičmi, K.M i
P.M. su polomljene vilice".
29) Svedok 205/94-20 . koji je boravio u logoru "Lora" samo jedan dan sredinom
aprila 1992. godine, navodi: "Odmah po dolasku u "Loru" mene i još desetak
zatvorenika izveli su na neku poljanu. Tada su došli vojni policajci sa metalnim
cevima dužine oko 50 cm i debljine 3/4 cola. Sa tim cevima su nas tukli po svim
delovima tela. Ja sam bio ranjen, ali se nisu obazirali na to.
Sa tim cevima su mi polomili desnu ruku na tri mesta, a levu na dva mesta u
nadlaktnom predelu, kao i ramenu kost. Ta tuča je trajala oko dva sata i kada
sam od tih udaraca pao, policajci su počeli da me gaze i udaraju nogama. Tom
prilikom su mi izbili sve zube koje sam imao".
30) Svedok 181/95-2 u logoru "Lora" je boravio od 19. aprila do 11. avgusta
1992. godine, navodi: "Odmah po dolasku u ovaj logor u moju ćeliju su ušli
upravnik Tomo Dujić i Nikša Zaninović, prethodni upravnik, koji mi je rekao da
ću, ako ikada budem živ izašao iz zatvora, biti kao biljka i u kolicima. Odmah su
počeli da me tuku čime su stigli, rukama, nogama, drškama od pištolja i
kundacima automata. Tomo Dujić mi je stavio u usta cev od pištolja i pretio da će
me ubiti. Skoro svakodnevno su me tukli, kako stražari, tako i civili koji su dolazili
u posetu stražarima koji su nas zatvorenike pokazivali kao četnike. Prilikom
poseta civila stražari su me terali da pred njima puzim po betonu i da se na taj
način trkam sa ostalima, a poslednji koji bi stigao bio bi pretučen.
U tučama se posebno isticao Giljanović Zvonko i izvesni Perišić, zvani "Rambo".

Ova dvojica su uživala u prebijanju zatvorenika. Tukli su nas pesnicama, nogama
i palicama za bezbol. Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu, da na zid
stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida, tako da nam telo ostane u
kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama. Ovo je najčešće
radio Dujić. Tukli su nas i po stomaku i grudnom košu i pri tom nas terali da
stojimo mirno, sa rukama podignutim uvis i da duboko dišemo. Prilikom izdisanja
udarali bi nas po stomaku. Od ovakvog batinanja meni su polomljena tri rebra na
obe strane grudnog koša, tako da mi je morala biti ukazana lekarska pomoć u
bolnici Firule. Mom kolegi P. je bilo polomljeno 11 rebara od kojih mu je jedno
rebro probilo plućnu maramicu. Giljanović je imao posebne načine iživljavanja.
Prilikom svakog obilaska zatvorenika u ćelijama terao nas je da raportiramo, a
raport se sastojao u tome što smo morali svaki put da izgovaramo da smo
pripadnici četničke okupatorske vojske koji ubijaju nedužne Hrvate i muslimane,
pa ako to neko ne bi ponovio bez greške dobijao bi batine.
Prilikom poseta predstavnika Međunarodnog crvenog krsta morali smo unapred

da naučimo spremljeni tekst koji bismo izgovarali pred njima, a ako bi od toga

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
odstupili i požalili se na nešto, posle odlaska delegata Crvenog krsta usledile bi

batine. Upravnik Tomo Dujić je bio inicijator i izvršilac mnogih iživljavanja i
mučenja zatvorenika. On je najčešće primenjivao mučenje strujom. Ja sam četiri
puta podvrgavan tom mučenju. Ono se sastojalo u tome što bi me izvodili iz ćelije
vezanih očiju i odvodili u Dujićevu kancelariju. Tamo bi me vezali lisicama za
stolicu, a onda bi mi Dujić na ušne školjke stavljao elektrode i pomoću nekog
transformatora bi uključivao struju visokog napona tako da sam imao osećaj da
će mi oči ispasti iz očne duplje, kao i osećaj da me neko seče testerom. Od
strujnog udara osećao sam se omamljenim, ali nisam gubio svest, pa
pretpostavljam da je jačina struje bila podešena da ostanemo pri svesti. Jedna od
zabava čuvara u zatvoru je bila da nateraju zatvorene Srbe da uđu u kućice za
pse i da odatle laju kao psi. P.G. su terali da trči po krugu sa raširenim rukama i
da imitira avion u bombardovanju, a ostali zatvorenici su imitirali pucanje na
njega. L. je morao ustima da sakuplja otpatke po dvorištu.".
31) Svedok 182/95-2, boravio je u logoru "Lora" od 26. aprila do 2. maja i od 20.
maja do 12. avgusta 1992. godine, navodi: "Batinanje je bilo svakodnevna
pojava. Tukli su nas rukama, nogama i gumenim palicama. Pored stražara,
slobodan pristup našim ćelijama su imali i pripadnici hrvatske vojne policije i civili
koji su nas takođe tukli i maltretirali. Pored svakodnevnih batinanja mučili su nas
i strujom. Ja sam nekoliko puta mučen na ovaj način, a mučenje se sastojalo u
tome što bi mi na prste ruku vezali provodnike, a potom induktorom poljskog
telefona proizvodili struju.
Najteže batine sam dobio 1. maja 1992. godine kada je u moju ćeliju ušao
Giljanović sa još dvojicom, koje znam po nadimku "Bane" i "Pepi", koji su pretukli
mene i Đ.N. Naterali su me da se licem okrenem prema zidu sa podignutim
rukama, a oni su me rukama i palicama udarali po leđima. Meni su sva leđa bila
modra, a polomili su mi nekoliko rebara od kojih mi je jedno probilo plućnu
maramicu. Đ. je pao u komu, pa je morao da dođe zatvorski lekar da interveniše.
Narednog dana sam prebačen u bolnicu Firule gde sam ležao do 20. maja pod
lažnim imenom Jurčević Ante. Po povratku u zatvor nastavljeno je sa torturom.
Pored fizičkog mučenja bilo je i drugih vidova, naročito psihičke torture. Tako su
nas svaki put kada bi stražari ušli u ćeliju terali da pozdaravljamo ustaškim
pozdravom, da pevamo ustaške pesme i na razne načine nas ponižavali i
degradirali kao ljude. Izvođeni smo na lažna streljanja. Ovde sam ostao do 12.
avgusta 1992. godine kada sam prebačen u sabirni centar Kerestinac kod
Zagreba. Odatle sam 14. avgusta 1992. odveden na razmenu".
32) Svedok 205/94-13, penzioner, koji je u logoru "Lora" boravio od juna do

avgusta 1992. godine, navodi: "U ovaj logor sam doveden iz bolnice gde sam
lečen mesec dana i mada je, zbog brojnih povreda, na otpusnoj listi koja je
predata upravniku zatvora Tomi Dujiću pisalo da je potrebno da se javljam u
bolnicu svakog drugog dana radi nastavka lečenja - on uopšte nije dozvolio da mi
se pruži ma kakva medicinska pomoć. Tretiran sam kao ratni zarobljenik mada
sam penzioner. Imao sam oznaku "RZ 139".
Prvo sam smešten u blok "B", pa posle u "C". Tretman prema meni je bio veoma
loš, pa sam od povreda ponovo zadobio prelom rebara i oštećenje bubrega, kao i
paralizu leve strane. Zbog toga sam, nakon otpuštanja iz ovog zatvora - putem
razmene - lečen bolnički tri nedelje. U ovom logoru su nas zatvorenike terali da
se međusobno neprekidno tučemo i po 5-6 sati dnevno i da stojimo na suncu dok

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ne popadamo. Zbog svega ovog sam od 86 kg, koje sam imao u vreme
pritvaranja, spao na svega 50 kg telesne težine".
33) Svedok 221/94-4 je boravio u logoru "Lora" od juna do avgusta 1992. godine
i on navodi: "Bio sam zatvoren u bloku "A", u ćeliji br. 6. Jedne noći su svi
zatvorenici bili isterani u hodnik i naterani da skinu vojničke čizme koje su imali
na nogama, jer su bili zarobljeni kao vojnici, i da se sa čizmama vrate u krevet.
Naređeno nam je da pregrizemo čizme, a ko to nije mogao da učini, on nije ni
spavao. Niko od nas nije uspeo u tome, iako smo svi morali da grizemo čizme sve
do zore, tako da nismo spavali celu noć.".
34) Svedok 221/94-10 profesor u penziji, boravio je u logoru "Lora" od juna do

avgusta 1992. godine, navodi: "Za vreme boravka u "Lori" svakodnevno sam bio
tučen, a jednom prilikom kada sam mahinalno hteo da zaštitim rebra od udaraca,
dobio sam udarac bezbol palicom po desnoj podlaktici kojom prilikom su mi
polomljene obe kosti podlaktice, što je konstatovano i na rentgenskom snimku
nakon razmene. Stražari su primetili da su mi obe ruke slomljene, ali i pored toga
vezali su mi ruke lisicama i zakačili ih za kuku koja je držala cevi od radijatora i
potom nastavili da me tuku sve dok nisam izgubio svest. Pošto su me vodom
osvestili odveli su me u obližnju kancelariju i naredili da stavim šake na sto sa
ispruženim prstima, pa su me udarali pendrekom po njima. Od preloma mi je
ruka bila natečena i pomodrela, ali mi lekarska pomoć nije ukazana. Tek posle
razmene mi je pružena lekarska pomoć".
35) Svedok 365/94-4, boravio je u logoru "Lora" u maju i junu 1993. godine,
navodi: "Bio sam izložen najrazličitijim vidovima ponižavanja i prebijanja, iako
sam bio ranjenik. U ovom logoru sam bio mesec i po dana i za to vreme su tri
puta iz grada dovodili mušku decu staru 7-8 godina, a zatim bi pojedinačno
zatvorenike, među kojima sam bio i ja, izvodili iz ćelija u dvorište, gde bi nas
naterali da sednemo na beton, a po jedno dete bi popeli na stolicu pored koje je
zatvorenik morao da sedi i odozgo, sa te stolice, dete je mokrilo po zatvoreniku.
Posle toga bi ga vratili u ćeliju, a izveli sledećeg".
36) Svedok 365/94-7, rođen 1974. godine, boravio je u logoru "Lora" u junu i julu
1993. godine, navodi: "Bio sam izložen tučama bez obzira što sam bio povređen i
bez noge koja mi je amputirana i što sam se kretao na štakama. Jednom su me
naterali da legnem potpuno go na pod koji su polili vodom, pa su mi žice
induktorskog telefona vezali za uho i za palac leve noge a zatim pustili struju.
Strujni udari su izazivali grčeve i velike bolove. Puštali su struju sve dok mi nije
pošla krv na usta i uši".
37) Svedok 113/98-19 uhapšen prilikom zauzimanja Bosanskog Grahova od

strane hrvatske vojske 28. jula 1995. godine, a u logoru "Lora" bio zatvoren od
10. aprila do 1. maja 1996. godine i ponovo od septembra 1996. godine do 1.
maja 1997. godine, navodi: "Dok smo bili u "Lori" radili smo teške fizičke radove

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
koji su trajali dnevno i po deset i više časova. Pri tome su nas hrvatski vojni
policajci za svaku sitnicu tukli i maltretirali."
38) Svedok 93/97-25, prosvetni radnik iz Duvna, uhapšen 6. aprila 1992. godine i
sledećeg dana doveden u logor "Lora" navodi: "U "Loru" je dovedeno iz Duvna
nas 15 Srba. Tu su nas sve stravično pretukli. Tukli su nas svim čime su stigli, a
sledeće noći su nas odveli u Zadar".
39) Svedok 55/95-15, uhapšen 8. maja 1992. godine u Posavini, navodi: "Posle
lečenja u bolnici KPD u Dubravama odveden sam u Split, u "Loru". Tamo su me
terali da uđem u kućicu od kera i da po celu noć lajem da bih navodno čuvao
logor. Pored toga terali su nas da glavu stavljamo u blato i da je držimo sve dotle
dok se taj ustaša ne bi zadovoljio. Terali su nas da trčimo, a kada se oznojimo
onda su nas polivali hladnom vodom. Tukli su nas palicama po raznim delovima
tela. U predelu leđa i danas imam vidne tragove. Terali su nas u "Lori" da se
popnemo na drvo i da pevamo pesme o Juri i Bobanu, Anti Paveliću i druge.
Hrana je bila izuzetno loša i u malim količinama, a uglavnom se sastojala od
jednog obroka svakog drugog dana. Taj obrok se sastojao od parčeta hleba i malo
kuvane hrane od dve-tri kašike. U "Lori" sam zadržan oko mesec i po dana, a
odatle sam prebačen u Ljubuški.
U "Lori" su primenjivani naročiti metodi mučenja. Na suncu bi vezali logoraša koji

bi po ceo dan bio bez vode i hrane, a ustaše su ga prilikom prolaska tukli
nogama, rukama i drugim sredstvima. Terali su logoraša da stavlja ruke u vrelu
vodu usled čega su iskakali plikovi i izazivali užasnu bol. Posle svake tuče ustaše
su pretile da, ako bi neko pitao, ne smemo reći da su povrede nastale usled tuče,
već da su nastale usled pada sa kreveta, ili da su opekotine nastale zato što sam
prao veš ili ruke, a nisam znao da je voda vrela.".
40) Svedok 437/94-2, uhapšen 8. aprila 1992. godine u Čapljini, navodi: "Čim
smo stigli u "Loru" pretresli su nas, a zatim smestili u ćelije u bloku "C". Uskoro
su nas odveli na kupanje gde smo se okupali hladnom vodom, a pošto nije bilo
peškira onako mokri smo se obukli i vratili u ćelije. U ovoj ćeliji, koja je imala
betonski pod na kome smo spavali, proveli smo nekoliko dana, da bi nas posle
toga prebacili u drugu ćeliju u istom bloku u kojoj su bile palače i nekoliko ćebadi.
U "Lori" smo bili od 11. do 26. aprila 1992. godine.
Ovde su nas učili kako moramo da se ponašamo, pa je svako kada bi bio upitan
morao da se predstavi pošto bi na određeni način oslovio toga koji ga pita sa
"gospodine" ili drugi odgovarajući način, a zatim bi morao da saopšti svoje
podatke, da kaže gde je uhapšen i zbog čega, pa sam ja uvek morao da govorim
da sam uhvaćen kao naoružani pripadnik neregularne četničke organizacije, iako
to nije bilo tačno, jer sam bio u civilu i nenaoružan prilikom hapšenja.
Po ceo dan smo morali da pevamo ustaške pesme kojima bi se hvalile njihove
vođe, a isto tako i pesme kojima su Srbi vređani. Mene su odredili kao najstarijeg
u ćeliji da, kada uđe neki ustaša, pošto svi ustanemo, prvi podignem ruku i
pozdravim ustaškim pozdravom "Za dom spremni", a ostali bi morali da odgovore
u glas "Spremni!".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Dok smo tu bili neprekidno su nas tukli i to tako što bi upadali u ćelije i tukli sve
redom, a pojedince bi izvodili i napolje i u hodniku ih prebijali. Mene lično nisu
izvodili napolje, ali su često izvodili G.T. i D.T. Isto tako znam da su mnogo mučili
P.Z., sveštenika iz Kupresa, koji je bio u ćeliji preko puta naše. Njih trojicu su
često prikačinjali na struju i to u jednoj susednoj prostoriji u blizini naše ćelije, ali
ja to nisam video, već su mi oni pričali kako to izgleda. Prilikom ručka prvo su nas
terali da trčimo u krug, a posle jela su nas vodili u ćelije i udarali i to uglavnom
šutirali čizmama.
Veoma često kada bi nas iz kruga vraćali u ćelije onome koga bi prozvali govorili
bi da se oproste od drugova jer ga vode na streljanje, da bi mu zatim naredili da
legne i prinosili pištolj prema glavi, kao da hoće da ga ubiju. Pored stražara u
ćelije su upadale ustaše koje bi se vraćale sa fronta, osvetljavali bi nas
baterijama, a zatim bi redom sve tukli. Naročito su nas jako tukli ako su u borbi
izgubili nekog svog. U ovim prilikama svi su dobijali batine, pa sam i ja tučen sa
ostalima. Najčešće su nas gazili čizmama.
Dok smo bili u "Lori" hrana je bila užasna, nikakvog kvaliteta i bilo je malo, a
obroci su bili više-manje redovni, ali obzirom na kvalitet i količinu sve je bilo
nedovoljno za normalno održavanje života. I vode nije bilo dovoljno, a bilo je
zapovednika straže u čijoj smeni nam uopšte nisu davali vodu, a isto tako ni
nuždu da obavimo. U vezi sa ovim sećam se da je više puta D.T. hteo da ide u
VC, ali ga nisu pustili, pa je on mokrio u cipelu i to posle prosipao kroz prozor.
Isto tako nekoliko puta nije mogao da izdrži bez vode pa je mokrio u cipelu i pio
svoju mokraću. Verovatno je on imao najveću potrebu za vodom jer je bio najviše
mučen.
Dana 26. aprila 1992. godine su nas odvezli kamionom u Zadar".
41) Svedok 426/96-61 uhapšen 5. aprila 1992. godine u Kupresu navodi:

"Dovezli su nas ispred logora "Lora". Na ulazu sa jedne i druge strane sačekao
nas je špalir policajaca koji su imali u rukama komade električnog kabla, komade
metalnih cevi, palice, oružje, komade drveta i druga priručna sredstva, pa kada
smo mi vezani, u koloni prolazili između njih, oni su nas nemilosrdno udarali.
Većina nas je od zadobijenih udaraca padala, a oni su nastavljali da nas tuku.
U "Lori" smo zatvoreni u ćelije po nas deset. Posle smeštaja u ćelije hrvatski
policajci su otpočeli da nas pojedinačno izvode u drugu prostoriju, navodno radi
saslušanja. Tamo su mi naredili da legnem preko stola, a policajci, od kojih je
jedan imao gumenu palicu u ruci, a drugi komad drveta dužine oko 60-80 cm, su
stajali sa jedne i druge strane stola, su bez ikakvog ispitivanja počeli da me
udaraju. Udarali su me do onesvešćivanja, a kada bih se osvestio onda su mi
naređivali da stanem uza zid, a potom me je jedan od njih hvatao za glavu i
udarao njom o zid sve dok ne poteče krv iz glave. Posle toga su me vraćali u
ćeliju i odvodili druge. Ja sam, kao i svaki drugi iz moje grupe, kada sam se
vraćao sa navodnog ispitivanja izgledao jako loše. Bio sam otečen, krvav i sav
modar od udaraca koje su mi nanosili.
Ja sam zadržan u "Lori" oko sedam dana. Za sve vreme boravka po nekoliko puta
dnevno smo izvođeni i tučeni. Pretili su nam da ćemo biti umoreni na najsvirepiji
način, psovali su nam majku srpsku i majku četničku. Izvodili su nas i postrojavali
pored zida, a potom pucali preko nas. U noćnim časovima izvodili su jednog po
jednog, s tim što su mu saopštavali da ga vode na klanje i toga su vraćali u drugu

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ćeliju, a da mi stvarno nismo znali šta se desilo sa izvedenim. Terali su nas da

pevamo ustaške pesme "Evo zore, dana", da pozdravljamo sliku Ante Pavelića.
Neke su podvrgavali elektrošokovima vezujući im faze za ruke ili druge delove
tela, ali ja taj tretman nisam doživeo.
Za sve vreme boravka u "Lori" dobili smo po parče hleba i malo paštete, a vodu
nam nisu dali. Jedna mala pašteta je deljena na 20 uhapšenih, a parče hleba je
bilo težine oko 50 grama".
42) Svedok 76/94, koji je posle hapšenja boravio u više zatvora, kao i u "Lori", o
čemu navodi: "U kasarnu "Lora" smo stigli oko 01 sat posle ponoći i tada me je
ispitivao jedan od njihovih vojnih policajaca. Nakon toga me je poveo u sobu gde
me je 5-6 bojovnika tuklo vrećama punim peska da mi se udarci ne bi poznavali
jer je sutradan trebalo da bude izvršena razmena. Nakon tih batina odveden sam
u ćeliju".
43) Svedok 195/97-10 o stradanju svoga supruga, inače teškog duševnog

bolesnika (od epilepsije) u logoru "Lora" navodi: "Iako je moj muž nestao 19.
septembra 1995. godine ja sam tek sredinom decembra preko Međunarodnog
crvenog krsta saznala da se on nalazi u logoru "Lora". Moj muž je inače nervno
oboleo i nije bio u vojsci Republike Srpske Krajine jer je bolovao od epilepsije".
44) Svedok 200/94-1 navodi: "Pošto 19. septembra 1992. godine nije uspela
razmena u Pakovu Selu kod Knina nas su uveče oko 11 časova dovezli u vojni
kompleks "Lora". Uveli su nas u jedno izbetonirano dvorište. Nisu nam ništa dali
da jedemo, nego su nas tako, dok smo ležali na tom golom betonu, tukli. Negde
oko 3 sata posle ponoći su nas šmrkom sa vodom isprskali".
45) Svedok 418/95-2, uhapšen 3. aprila 1992. godine na svom radnom mestu u
Duvnu i sproveden u logor "Lora", navodi: "U logoru "Lora" smo bili smešteni u
uskim ćelijama sa gvozdenim vratima. Nisu nam davali ništa da jedemo i da
pijemo. Ujutro su nas pozvali da podignemo jednog čoveka koji je bio u drugoj
ćeliji, pa smo mi pokušali da ga podignemo ali u tome nismo uspeli pa smo
odustali. Ja sam tada prepoznao da se radi o Spremo Petru iz Kupresa koga sam
od ranije poznavao. Bio je toliko izubijan da je sve vreme zapomagao, ali se nije
mogao podići.
Tog istog dana su nas prebacili u "C" odeljenje. Čim su nas smestili po ćelijama
na svaka dva sata su ulazili HDZ-ovci i tukli nas čime su stigli: rukama, nogama,
policama, a mene su stavljali i na struju. Imao sam modrice po telu, ali su
zarasle. Kada su me stavljali na struju, ja sam sav odskakao, a posle isključenja
sam bio skoro mrtav.
U "Lori" smo dobijali po malo hrane i to konzervu od 100 grama na dvojicu i po

jednu kriščicu hleba".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
46) Svedok 420/95-2, sveštenik iz Kupresa, navodi: "Kada smo stigli u "Loru"
jedan po jedan smo izlazili iz kamiona i tom prilikom smo prolazili kroz špalir
stražara koji su nas palicama nemilosrdno batinali. Nakon toga su nas
raspoređivali po ćelijama. U početku sam u ćeliji bio sam, a kasnije su dovedena
još trojica iz okoline Kupresa. Kad su ih doveli u ćeliju video sam da su bili
pretučeni, a jednom od njih su stopala bila skroz isprebijana, tako da mu se koža
gulila sa stopala.
Ovde sam proveo dve noći i dva dana i za to vreme su svakodnevno u ćeliju
ulazili stražari i hrvatski vojnici - crnokošuljaši i non-stop su nas tukli palicama. Ja
sam posebno bio izložen tuči i maltretiranju. Zadobio sam na stotine udaraca, a
kada bih se onesvestio vukli su me tako po hodnicima zatvora.
U "Lori" sam svakodnevno bio izložen tuči, maltretiranju, poniženju i raznim

drugim vidovima nečovečnog ponašanja. Jednom prilikom su me uveli u neku
prostoriju, vezali mi oči i stavili me da sednem u stolicu, a zatim su mi na
slepoočnice prikopčali neke žice pa su me polivali vodom i u isto vreme puštali
struju. Nakon ovakvog mučenja ponovo su me odvodili u ćeliju gde sam bio
tučen, a jednom prilikom su me tri dana držali razapetog na rešetke zatvorske
ćelije. Posle ovih tortura ponovo su me mučili putem struje i to tako što su mi
prikopčavali žice poljskog telefona na prste i onda okretali telefon i tako izazivali
protok struje. Na ovaj način su mučili i ostale zatvorenike. Znam da su jednom
Srbinu iz Čapljine ove žice stavljali na testise.
Stražari su se iživljavali sa nama i na taj način što su nas terali da se bijemo

između sebe, da jedan drugome vršimo bludne radnje, a mene su nagonili da sa
jednom zarobljenom Srpkinjom iz Kupresa imam seksualni odnos. Ja ovo nisam
mogao da učinim, pa sam zbog toga bio izložen još većem batinanju. Nakon ovog
hrvatski vojnici su naredili toj Srpkinji da izigrava konja, a meni su rekli da je
jašem. Zatim su nas terali da noktima grebemo zidove i čistimo natpise na njima.
U nekoliko navrata su nas izvodili na streljanje, a onda su pucali pored nas.
Prvih pet dana boravka u "Lori" nisam dobijao ni hranu ni vodu, dok su nam
kasnije davali dva puta dnevno da jedemo i to tako što bi nas 12 dobijalo jedan
tanjir i jednu veknu hleba.
Po mojim procenama u ovom logoru je bilo zatvoreno oko 150 ljudi, ali se taj broj
često menjao, tako da je nekada bilo više, a nekada manje. Među zatvorenicima
je bilo običnih vojnika bivše JNA, vojnih starešina, civila i pet žena. U "Loru" sam
doveden 7. aprila 1992 .godine, a napustio sam logor posle 20 dana".
47) Svedok 426/96-50 uhapšen 7. aprila 1992. godine u Kupresu navodi:

"Prilikom dolaska u "Loru" sačekali su nas hrvatski vojnici u špaliru sa jedne i sa
druge strane. Svaki od vojnika imao je po neki predmet u rukama kao što su
bokser, gumena palica, komad električnog provodnika, komadi metalnih cevi i
slično. Izudarali su nas tako da je većina padala u nesvest i nije mogla da se
kreće. Pretresli su nas pre toga i oduzeli nam novac, satove, zlatninu ukoliko je
neko imao i dokumenta. Rasporedili su nas u tri ćelije po dvadeset uhapšenih.
Ćelije su bile veličine oko 3h2m i nas 20 uopšte nismo mogli da legnemo, nego
smo stajali.
Odmah posle smeštaja hrvatski policajci su otpočeli da nas izvode u druge

prostorije i bez ikakvih ispitivanja udarali nas nemilosrdno. Kad nas uvedu u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
drugu prostoriju u njoj je bilo više hrvatskih vojnika koji su naređivali da stanemo
uza zid sa podignutim rukama uvis i tada bi počeli sa udaranjem. Udarali su me
najčešće palicama u predelu grudi i leđa i nogama na kojima su bile čizme u
predelu stomaka i slabina. Prilikom tuče ja sam se onesvešćivao i padao na patos,
a oni su me udarali nogama i rukama, a posle su me iznosili i vraćali u istu
prostoriju. Prilikom udaranja su me pitali: "Gde su ti sada Karadžić i Mladić?".
48) Svedok 426/96-51, uhapšen 5. aprila 1992. godine u Kupresu, navodi:

"Dovedeni smo u "Loru" i prilikom ulaska tamo nas je sačekao špalir hrvatskih
vojnika, i sa jedne i sa druge strane, koji su nas prebijali, tako da se niko nije
mogao držati na nogama. Od zadobijenih udaraca posle kraćeg vremena
preminuo je moj brat od strica Petar Spremo. Zadržani smo u "Lori" jedan dan i
za to vreme smo mnoštvo puta bili izvođeni na tuču. Tamo su nas tukli
kundacima od oružja, komadima električnih provodnika sa izolacijom, gumenim
palicama, komadima metalnih cevi, nogama na kojima su bile čizme, te
pesnicama. Iz logora smo otpremljeni u Zadar".
49) Svedok 426/96-53, uhapšen aprila 1992. godine u Kupresu i sa 60 civila

sproveden u logor "Lora" navodi: "U "Lori" su nas sačekala dva špalira vojne
policije koji su držali u rukama komade metalnih cevi dužine oko 80 cm, gumene
palice, električne provodnike sa izolatorom dužine oko 60-80 cm, a debljine u
prečniku oko 3-4 cm, boksere, oružje i drugo. Prilikom prolaska kroz špalir
policajci su nas udarali tako da je većina od udaraca bila oborena na zemlju i
onesvešćena. Od zadobijenih udaraca neposredno posle toga podlegao je
povredama Petar Spremo koji je dobio udarac u predelu glave od čega su mu
polomljene temene kosti. Pre ulaska svima nama su oduzeti satovi, prstenje,
novac i sl.
U "Lori" su nas desetak smestili u jednu ćeliju. Tu su na podu bile keramičke

pločice i nije bilo nikakvog nameštaja. Posle smeštaja hrvatska policija je otpočela
da nas izvodi. Prilikom izvođenja saopštavali su onome koga izvode da ide na
klanje, ali su ga posle strahovitog mučenja, priključivanjem struje na obe ruke i
nanošenja udaraca svim mogućim načinima, vraćali u drugu prostoriju, tako da
mi nismo znali da li je taj koji je izveden zaklan ili nije. Tek kasnije smo videli da
je to bila samo obmana radi unošenja još većeg straha među nas.
Ja sam sa grupom uhapšeni zadržan u "Lori" 4-5 dana i za sve to vreme izvođen
sam na saslušanja i svaki put udaran do besvesti. Pitali su me u kojoj četničkoj
jedinici sam bio, ko je bio komandant, sa kakvim smo naoružanjem naoružani,
koliko sam Hrvata zaklao, ko su nam rukovodioci, kojoj stranci pripadam. Teretili
su me da sam klao Hrvate, iako to nisam činio, niti sam bio vojnik. Terali su nas
da pevamo ustaške pesme: "Evo zore, evo dana", zatim da pozdravljamo
Pavelićevu sliku, da pozdravljamo njihove policajce podizanjem ruke i rečima: "Za
dom, spremni".
Iz "Lore" sam sa 45 uhapšenih Srbe prebačen u Zadar".
50) Svedok 426/96-63, uhapšen aprila 1992. godine i sa grupom civila sproveden
u logor "Loru" navodi: "Kada smo dovezeni u Split kamion je ispred neke kasarne

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nekoliko puta naglo kočio, tako da smo se mi međusobno udarali jer nas je bilo
puno u kamionu, pa je tada stao. Naredili su nam da izađemo iz kamiona. Tamo
su nas sačekali hrvatski vojnici koji su nas po silaženju sa kamiona strhovito tukli.
Udarali su nas komadima drveta koji su imali u rukama, palicama, nogama na
kojima su bile čizme, pesnicama. Pri nanošenju udaraca psovali su nam majku
srpsku i majku četničku i naređivali da se međusobno udaramo. Pretili su nam da
ćemo svi biti pobijeni.
Posle ulaska u krug "Lore" postrojili su nas uza zid i naredili da dignemo ruke
uvis, a potom su prilazili svakom pojedinačno i pitali ga od kada je u četnicima, a
potom ga udarali. Udarali su ga nogama, rukama, palicama, komadima metalnih
cevi i sl. Većina od nas nije mogla da izdrži na nogama te udarce već je morala da
padne, a policajci su ga tada udarali nogama i šutirali. Zatvorili su nas u neke
prostorije po grupama, a pre toga su izvršili pretres i oduzeli nam sve stvari koje
smo imali pri sebi.
U toku noći ulazili su hrvatski policajci u prostorije u kojima smo bili zatvoreni, pa
su nam naređivali da se udaramo međusobno, da se međusobno psujemo, a neke
su izvodili iz tih prostorija i tamo tukli. Mi smo svi bili otekli, modri i krvavi od
udaraca koje smo zadobili. Neprekidno su nas vređali i pretili nam da ćemo svi
biti poubijani.".
51) Svedok 547/96-39, uhapšena početkom aprila 1992. godine u Kupresu

zajedno sa 65 muškaraca i četiri žene i sprovedena u logor "Lora", navodi: "Nas
žene su odvezli u Split u logor "Lora" i smestili u jednu ćeliju. U toj ćeliji je pod
bio od betona i nije bilo nikakvog ležaja. Posle smeštaja u ćeliju mi smo čule krike
i jauke iz drugih ćelija koje su se nalazile u istoj zgradi. Krici su se čuli naročito u
noćnim časovima i to više puta u toku noći, a posebno u kasnim noćim časovima.
Te krike je bilo veoma teško slušati.
U ćeliju u kojoj sam bila ja i još tri žene u noćnim časovima su ulazili maskirani
hrvatski vojnici koji su nam psovali majku srpsku i majku četničku, podnosili
noževe pod vrat i pretili nam da će nas poklati. Molili smo vojnike da nas ubiju iz
vatrenog oružja, da nas ne kolju. Međutim, oni se na te molbe nisu osvrtali.
Udarali su nas pesnicama, s tim što su nam najpre vezivali oči, tvrdeći da ćemo
kad-tad biti ubijene. Posebno ističem da su mene i žene u mojoj ćeliji često
izvodili do drugih ćelija u kojima su tukli uhapšene Srbe sa područja Kupresa,
Duvna i drugih mesta, a posebno su to činili kada su tukli nekoga koga
poznajemo. Terali su nas da prisustvujemo kada su tukli muža M.B.
Dok sam se nalazila u logoru "Lora" prvih 4-5 dana nama ženama nisu davali
ništa da jedemo. Vojnici koji su dolazili u našu ćeliju govorili su da će nas tako
držati dok ne skapamo od gladi. Prvi put su nam dali po parče hleba i malo sira
posle pet dana, a od tada pa do kraja mog boravka u tom logoru davali su svaki
drugi ili treći dan po parče hleba i malo kuvane hrane. Pred kraj boravka u ovom
logoru znam da su hrvatski vojnici odsekli uvo uhapšenom Srbinu iz Mostara D.
Svaki put kada bi vojnici ulazili u našu ćeliju mi smo morale da pozdravljamo sa
"Za dom spremni", a oni su nam tada, držeći noževe u rukama, podnosili iste pod
vrat i pretili da će nas zaklati. Bile smo ubeđene da nikada žive iz ovog logora
nećemo izaći jer su svakog dana u nas uterivali strah. Vojnici su prilikom ulaska
kod nas izgledali grozno, jer su bili maskirani, a i sama njihova pojava sa
noževima u rukama izazivala je strah visokog intenziteta kod nas".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
52) Svedok 547/96-40, uhapšen u aprilu 1992. godine u Kupresu navodi:

"Doveden sam u grupi 65 uhapšenih Srba iz Kupresa i okolnih sela i zatvoren u
"Lori" u ćeliju broj 1. U krugu logora zatekli smo grupu uhapšenih Srba iz Kupresa
koja je bila postrojena u krug, a u sredini kruga je bio pop Z.P. kome je jedan
hrvatski vojnik čupao bradu. Pop je kukao od bolova, a ostali prisutni hrvatski
vojnici su se smejali. Pre nego što smo uvedeni u ćelije vojnici su nam naredili da
stanemo uza zid i da podignemo ruke. Tada su nas oni pretresli i oduzeli nam
sve: novčanike, prstenje, satove. Psovali su nam majku srpsku i tvrdili da nijedan
od nas neće živ izaći iz logora. Udarali su nas tada nogama na kojima su bile
čizme, pesnicama, kundacima, cevima od oružja, komadima metalnih cevi,
palicama, komadima drveta u vidu držalice za sekiru i lopatu, letvama i drugim
sredstvima koja su im se našla u rukama. Udarali su nas po svim delovima tela, a
naročito u predelu bubrega, leđa, kičme i slabina.
Jedan od hrvatskih vojnika davao mi je da pijem nešto mutno iz neke flašice koja
je veličine četvrt litre. Pošto ja nisam pristao, on je otišao dalje. Ne znam šta je u
toj flašici bilo, ali sam siguran da se radilo o nekom otrovu.
Posle smeštaja u ćelije hrvatski vojnici su otpočeli sa izvođenjem jednog po

jednog uhapšenog iz svake ćelije. Nisam znao kuda ih vode. Iz moje ćelije je
odveden N.D., ali je posle izvesnog vremena vraćen sav modar, krvav i
isprebijan. Ja sam shvatio da su ga vodili na ispitivanje i da su ga nemilosrdno
tukli. Izveli su i mene u jednu prostoriju u kojoj je bio jedan čovek na patosu
pokriven ćebetom, a ispod ćebeta su virile samo noge. Hrvatski vojnik mi je
odmah po ulasku u tu prostoriju rekao, pokazujući na toga koji je ležao na podu
verovatno mrtav, "ovako ćeš i ti proći ako ne kažeš sve što te budem pitao". Pitao
me je ko je rukovodilac SDS u Kupresu, ko su rukovodioci u Donjem i Gornjem
Malovanu i drugim selima, ko su članovi SDS poimenično, ko je organizovao i
skupljao oružje, koliko ja pušaka imam i gde se nalaze. Pošto ja nisam imao
oružja, niti sam znao ko su rukovodioci SDS-a, sve odgovore sam dao negativno.
Vojnik mi je tada naredio da legnem na beton. Prišao mi je i stao nogama preko
mojih, a potom mi kleknuo na grudi i stavio nož preko grkljana. Pritiskao me je
nožem. Ja ne znam koliko je to trajalo. Počela je pena na usta da mi izlazi, a taj
vojnik je ustao i naredio mi da i ja ustanem. Naredio mi je potom da kleknem, a
potom je uzeo neku držalicu dužine oko 80 cm i prečnika 5-6 cm, pa me je počeo
njome udarati po leđima. Od prvog udarca najverovatnije da sam se onesvestio i
pao, a posle toga kada sam se osvestio bio sam sav mokar, a hrvatski vojnik me
je držao za revere. Verovatno me je polivao vodom, pa me onda podigao sa
patosa. Doveo me je, držeći me za jaknu od kaputa, do ćelije u kojoj sam bio i
potom udario nogom u leđa i ja sam pao u ćeliju na beton.
Svi su iz te ćelije bili isprebijani tako da nisu mogli da ustanu. Podizali smo jedan
drugoga. Tu smo ostali 5-6 dana, a potom smo vezani i odvedeni u Zadar".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ZLOČINI PROTIV RATNIH ZAROBLjENIKA
U logoru "Lora" za vreme trajanja rata su bili zatočeni ne samo Srbi - civilno,
neboračko stanovništvo, već i jedan broj ratnih zarobljenika. Tu su u stvari bili
vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka, vojnici rezervisti, piloti ili vojnici
Vojske Srpske Krajine, ili Vojske Republike Srpske koji su na ratištima širom
Republike Hrvatske ili Bosne i Hercegovine uhvaćeni i zarobljeni. I oni nisu bili
pošteđeni kontinuiranog, permanentnog, sistematskog iživljavanja, nečovečnog,
surovog premlaćinjava, nanošenja fizičkih i psihičkih povreda i boli. Za hrvatske
stražare, logorske čuvare ili vojne policajce je bilo potpuno svejedno koga imaju u
svojim rukama kao sredstvo ili objekat iživljavanja - da li civila (muškarca ili
ženu), ranjenika, bolesnika ili ratnog zarobljenika. Bitno je da se u njihovim
rukama nađe Srbin, dakle predstavnik ili pripadnik srpske nacionalnosti i
pravoslavne veroispovesti, pa da se na njega obruše surovošću i bestijalnošću
kakvu samo bolesni um može da smisli i izvede.
Zločini protiv ratnih zarobljenika - srpskih vojnika i oficira - su se u logoru "Lora"

tokom njegovog postojanja, u periodu od 1991. do 1997. godine, ispoljili na
sledeće načine:
batinanje: rukama, nogama, cevima za vodovod, gumenim crevima, palicama,

bezbol palicama, električnim palicama, kundacima od oružja, lancima, komadima
elektroprovodnika;
polivanje zarobljenika hladnom vodom iz šmrka pod pritiskom iz hidranta;
prolazak zarobljenika kroz špalir stražara (batinaša);
"telefoniranje" - povezivanje pojedinih delova tela zarobljenika: ušiju, polnih

organa, slepoočnica, prstiju ruku ili nogu na indukovanu električnu struju iz
poljskog telefona;
izvođenje zarobljenika na lažno, fingirano streljanje;
skidanje zarobljenika i držanje bez odeće na suncu po ceo dan, prisiljavanje da

gledaju u sunce po ceo dan;
prisiljavanje zarobljenika da piju slanu vodu;
fizičko maltretiranje;
prisiljavanje zarobljenika da pevaju ustaške pesme ili hrvatsku himnu;
prisiljavanje zarobljenika da danonoćno slušaju ustaške pesme;

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
prisiljavanje zarobljenika da pozdravljaju ustaškim pozdravom "Za dom

spremni!", da govore kako su ustaše i sl.;
iživljavanje žena i dece - civila nad zarobljenicima;
puštanje i huškanje pasa vučjaka u ćeliju na zarobljenike;
bacanje hleba među zarobljenike koji se otimaju kao psi;
prskanje suzavca u oči zazarobljenika;
zašivanje rane pored oka zarobljenika žicom;
besciljno dugovremeno trčanje zarobljenika po logorskom krugu i pravljenje

sklekova posle iscrpljujućeg rada na lomljenju kamena u kamenolomu bez alata ili
sa malo neadekvatnog alata;
prisiljavanje zarobljenika na lizanje čizama stražara;
prisiljavanje zarobljenika da pojedu vruću i slanu hranu u što kraćem vremenu;
stavljanje zapaljene cigarete na ruku, uvo i druge delove tela zarobljenika;
paljenje upaljačem pojedinih delova tele zarobljenika;
lomljenje vilica zarobljenicima i namerno loše nameštanje da ne zaraste ili da

nepravilno zaraste;
prisiljavanje zarobljenika da se bosi kreću po zatvorskom krugu, po vrućini, dok

ime ne poteče krv iz tabana;
pretnja smrću (ubistvom, klanjem, sakaćenjem, puštanjem dresiranog vučjaka)

zarobljeniku;
nedozvoljavanje zarobljeniku da pije vodu po ceo dan na vrućini od skoro 40° C;
držanje zarobljenika u prostoriji gde su ranije boravili psi;
prisiljavanje zarobljenika da se kreću četvoronoške;
jahanje zarobljenika po logorskom krugu, kao konja;
prisiljavanje zarobljenika da ulaze u kućice za pse i da laju kao psi, a drugi da

mjauču kao mačke;
prisiljavanje zarobljenika da jedu žive puževe sa kućicom, perje ubijenih ptica,

kore pomorandže, žive žabe, gliste;
prisiljavanje zarobljenika na težak fizički rad: vađenje kamena u kamenolomu,

gradnja kuća;
prisiljavanje zarobljenika da se krste po katoličkoj veroispovesti;

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
prisiljavanje zarobljenika da po jakom suncu trče po logorskom krugu, a zatim

oznojene i zagrejane prskaju hladnom vodom pod pritiskom šmrkom iz hidranta;
prisiljavanje zarobljenika da se međusobno udaraju pesnicama i nogama do

onesvešćivanja;
prisiljavanje zarobljenika da ližu i ljube hrvatsku zemlju;
prisiljavanje zarobljenika da ližu šolju u klozetu i pod VC-a;
prisiljavanje zarobljenika na masturbaciju;
udaranje zarobljenika po testisima;
prisiljavanje zarobljenika da piju toplu, mutnu vodu u koju je zatvorski stražar

prethodno pljunuo;
stavljanje i vezivanje metalnog bureta na leđa zarobljenika i dobovanje po

buretu;
vešanje zarobljenika tako da su im ruke vezane lisicama za metalne rešetke na

vratima;
prisiljavanje zarobljenika da piju mokraću;
prisiljavanje zarobljenika da javno polno opšte između sebe;
vožnja zarobljenika u kombiju i u punoj brzini naglo zaustavljanje tako da su se

oni vezani valjali po podu i sudarali;
prisiljavanje zarobljenika da pojede pola kilograma soli bez davanja vode;
prisiljavanje zarobljenika da na golim kolenima pužu preko tucanog kamena;
prisiljavanje zarobljenika da ljube vučjaka;
stavljanje u usta zarobljenika cevi od pištolja uz pretnju okidanjem;
prisiljavanje zarobljenika da se takmiče u puzanju po logorskom krugu;
prisiljavanje zarobljenika da trče po logorskom krugu sa raširenim rukama kao

avion u bombardovanju, dok su drugi zarobljenici imitirali pucanje na avione da ih
obore;
prisiljavanje zarobljenika da ustima skupljaju otpatke po logorskom dvorištu;
prisiljavanje zarobljenika da jedu pileće kosti ili opuške od cigareta;
nedozvoljavanje zarobljenicima noću da spavaju stalnim upadanjem stražara u

ćelije i buđenjem i batinanjem;
gaženje čizmama prstiju na slomljenoj nozi zarobljenika;

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"igranje kola" - u dvorištu bi se zarobljenici uhvatili u krug, a prvi i poslednji su

bili spojeni elektrodama za izvor električne struje;
prisiljavanje zarobljenika na homoseksualne odnose;
brijanje zarobljenika na suvo nožem i prisiljavanje da pojede svoju sopstvenu

bradu;
dozvoljavanje da civili (žene i deca) pljuju i psuju majku četničku zarobljenicima;
dozvoljavanje pijanim građanima - civilima da tuku i maltretiraju zarobljenike;
prisiljavanje zarobljenika da danju rade teške fizičke poslove, da kopaju kanale i

rovove, a nedozvoljavanje noću da spavaju i da se odmore;
prisiljavanje zarobljenika da okopavaju ili kose travu oko logorskog kruga u delu
koji je bio miniran.
O pojedinim oblicima zločinačkog i genocidnog ponašanja ustašoidne nove

hrvatske vlasti prema uhvaćenim Srbima - ratnim zarobljenicima, njihovom
stradanju i mučenju u logoru govore iskazi pojedinih svedoka - žrtava i samih
očevidaca.
1) Svedok 145/96-3, zarobljeni major JNA koji je u logoru "Lora" boravio od juna
do avgusta 1992. godine, navodi:
"Prilikom dolaska u zatvor u "Lori" sačekala su nas dvojica stražara koji su nas
polivali vodom i tukli oko dva sata. Zatim su jednog po jednog pozivali "na
telefoniranje". Onaj ko je bio pozvan bio je vezan žicom za prste na ruci, a zatim
su drugi kraj žice privezali na poljski telefon i okretali ručicu induktora. Jednom su
mi induktorsku struju puštali na slepoočnice i preko prstiju na nogama. Izvodili su
nas i na lažna streljanja. Postojili bi nas u vrstu, a potom su između nas pucali iz
pištolja. Mene su četiri puta vodili na takva streljanja. Sve ovo činili su nam
pripadnici vojne policije i hrvatske vojske koji su bili stacionirani u "Lori".
Bili smo smešteni po ćelijama. U ćelijama nije bilo nikakvog inventara, niti
nameštaja, tako da smo spavali na betonu. U toku dana i noći svako je mogao da
uđe u ćeliju i da nas tuče. Najmanje sam bio prebijan po tri puta na dan, a jednog
dana sam za 24 časa bio pretučen 14 puta. Najčešće su to radili nogama,
palicama, a u više navrata su koristili bezbol palice i gumena creva. U ovom
logoru bilo je tada zatvoreno oko 50 Srba. Od toga 13 vojnika koji su bili
zarobljeni u Gabeli, zajedno sa kapetanom Dušanom Gidićem koji je posle prišao
Hrvatima i učestvovao u maltretiranju zatvorenika.
Jednom prilikom mene i M. su izveli u dvorište zatvora, skinuli nas gole i naterali
da popijemo čašu slane vode, a zatim su nas držali na suncu čitav dan tako da
smo dobili opekotine po čitavom telu. Posle toga su nas pretukli tako da, gde god
sam bio udaren, sa tog mesta mi se skinula koža. Hranu smo dobijali samo kada
bi to palo na pamet stražarima. Tako se dešavalo da nismo dobijali hranu i po tri
dana. Svakog dana su preskakali po neki obrok. Kada smo dobijali obrok hrane
obavezno smo bili pretučeni pre, ili posle obroka, a u više navrata i za vreme
samog obedovanja.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Pored fizičkog maltretiranja bili smo izloženi i psihičkom maltretiranju. Po čitav

dan su preko kasetofona puštali ustaške pesme. Terali su nas i da pozdravljamo
ustaškim pozdravom. U zatvor je dolazila komisija Međunarodnog crvenog krsta
koja je obavljala razgovor sa zarobljenicima i u nekim prilikama delili su cigarete.
Nas petoricu su skrivali oko mesec i po dana i tek posle toga došli smo u kontakt
sa predstavnicima Crvenog krsta. Dok smo bili u "Lori" stražari su dovodili civile,
među kojima su bile i žene, da nas tuku i da se iživljavaju nad nama. Tri puta
sam vođen u bolnicu radi pregleda, ali me tamo nisu hteli pregledati jer sam bio
"četnik" i rekli su da oni četnike ne pregledaju. Pored zarobljenika u "Lori" je bilo i
civila koje su predstavljali da su bili vojnici ili snajperisti. Mene su prilikom svakog
prebijanja terali da priznam da sam bacao decu u mešalice za beton. Posle 50
dana boravka u "Lori" poveli su nas na razmenu".
2) Svedok 160/96-5 navodi: "Dok smo bili u logoru "Lora" u oči su nam prskali
suzavac. Jednom vodniku bivše JNA je vršena intervencija na oku u bolnici u
Splitu. Međutim, umesto konca ranu su mu zašili žicom, te je izgubio vid na to
oko".
3) Svedok 333/96-8, oficir Vojske Republike Srpske Krajine, rođen 1974. godine,
svedoči: "Iz sportske dvorane u Bjelovaru prebačen sam u maju 1995. godine u
Split, u logor "Lora", gde sam ostao do razmene 2. aprila 1996. godine. Dok smo
bili u "Lori" od prvog dana su nas mučili na razne načine, a najčešće su to činili
prebijanjem, tako što nas je tukao svako ko god je ušao u ćeliju. Pored toga
izvodili su nas pojedinačno u hodnike i tamo tukli, a noću su nas obično izvodili u
zatvorsko dvorište i tu nas prebijali. Pored svakodnevnih prebijanja maltretirali su
nas i tako što smo morali dugo da trčimo, da radimo sklekove, pa su nas
iscrpljene ujutru vodili u kamenolom da lomimo kamen sa nekoliko gvozdenih
šipki i nekoliko krampova, da bi na povratku u ćelije ponovo nastavili sa
mučenjem. Prvih dana po dolasku u "Loru" mene su izvodili na saslušanje, pa me
je jednom pretukao Tadija Bokanović tako što me je udarao pendrekom po glavi i
leđima. Tada sam dobio 50 udaraca u glavu. Za to vreme dva puta sam padao u
nesvest.
Drugi put me je saslušavao Miljenko Dražić, koji me je prebio nekom drvenom

motkom. On me je povredio po članku desne noge, a kada sam kasnije zatražio
lekarsku pomoć ona mi nije pružena. I dan-danas imam od toga izbočinu i
otežano hodam. Verovatno je bio u pitanju prelom koji je zarastao. Jednom kada
smo u dvorištu kopali zemljište naišao je Bokanović i naredio mi da za 30 sekundi
optrčim oko zatvora. Pošto za to vreme nisam mogao da optrčim oko zatvora, on
mi je zbog toga naredio da ispružim ruke, pa me je držalicom od metle tukao po
šakama, a onda mi je ponovo naredio da trčim, pa kako ni tada nisam uspeo da
optrčim oko zatvora za 30 sekundi, ponovo me je tukao. Posle trećeg trčanja
izvadio je pištolj i udario me po glavi, tako da mi je naneo povredu koja mi je
krvarila. On se bio posebno okomio na mene i zlostavljao me i tukao mnogo više
nego druge. Pored prebijanja terali su nas da satima i danima pevamo njihove
pesme. Terali su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da činim Stipe
Lekić, a zatim smo morali da im ližemo čizme na šta nas je najviše terao Grujica
Nišev i Jerko Maleš. Jednog dana u junu 1995. godine, posle ručka, stražar Robert
Bjelokapić izveo je jednu grupu nas zarobljenika i odveo nas u deo kruga zatvora
gde je bio neki ispucali beton i naredio da kopamo zemlju ispod tog betona.
Rekao nam je da su tu kosti naših, da ćemo ih videti i da ćemo mi isto tako proći.
Mi smo kopali, a on nas je neprestano tukao. U jednom momentu naišao je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
upravnik Buzov, naredio da prekinemo taj posao i da nikome ne smemo da

pričamo. Kasnije su na tom mestu sazidali roštilj.
U "Lori" smo dobijali po tri obroka dnevno, ali smo to morali da pojedemo za vrlo
kratko vreme, tako da smo većinom ostajali gladni. Jednom prilikom stražar
Grbeša je H.M. stavio zapaljenu cigaretu na ruku i on nije smeo da se pomakne
dok cigareta nije izgorela, a pri tome ga je pekla po koži. Zatim mu je cigaretu
gasio u uho. Palio ga je i upaljačem. V. i M. su krili od Crvenog krsta koji ih nije
popisao. Kakva je njihova sudbina ja ne znam".
4) Svedok 234/95-6, boravio je u logoru "Lora" sredinom 1992. godine, navodi:

"Bio sam smešten na odeljenju "C". Tu su me maltretirali na neviđen način. Kada
su mi pronašli legitimaciju Crvenog krsta prebacili su me iz samice u odeljenje
"A". Tamo sam zatekao oko 20 Srba, uglavnom pripadnika JNA i četvoricu
avijatičara. Svi oni su bili izmučeni, modri, otečeni i u krvi. Zatekao sam i grupu
zarobljenih pripadnika JNA iz Gabele. Njih je posebno mučio Dževad Mitić, bivši
zastavnik, iz Busovače. Njih su tukli po celu noć".
5) Svedok 245/97-3, pilot JNA, kidnapovan u Mostaru i zatvoren posle toga u

logoru "Lora" u novembru i decembru 1991. godine, navodi: "Dana 30. novemra
1991. godine MUP Hrvatske me je predao organima vojne policije ZNG u Splitu
koji su me odveli u njihov štab, smešten u nekadašnjem objektu JNA. Ne
poznajem Split, pa ne znam o kom se objektu radi. Predat sam jednom
operativcu koji mi je naredio da skinem uniformu i tako u gaćama me držao
nekoliko sati. Terao me je da mu kažem nekakve podatke koji nisu imali nikakve
veze sa mojim statusom. U toku ispitivanja me je tukao. Za vreme ispitivanja ja
sam gubio svest. Svako naredno ispitivanje je bilo propraćeno batinama, s tim što
su se islednici menjali. Batine su bile praćene pretnjama da će me ubiti, zaklati ili
osakatiti.
Prostorija u kojoj sam boravio kada nisam ispitivan se nalazila u podrumu ovog
objekta. Ta prostorija je imala rešetke na prozoru, a osećao se zadah i neprijatan
miris boravka psa. Bilo je puno dlaka. U nekoliko navrata čuo sam režanje psa i
njegovo grebanje po vratima da bi ušao u moju ćeliju jer je očigledno on tamo
ranije boravio. Na ispitivanje sam odvođen u prostoriju na spratu. Svi odlasci na
ispitivanje su bili uz batine, pretnju likvidacijom mene i moje porodice. Pretili su
da će meni dati odsečene prste ili glavu mog deteta. Jednom prilikom su mi pretili
da će na mene pustiti dresiranog vučjaka da me on "ispita". Četvrtog dana mog
boravka u ovom logoru čuo sam jauke, pucnje, užurbanost uz komentar " vidi
ovog četnika, već deset minuta neće da umrĺ, već se trza". U ovom logoru sam
ostao do 3. 12. 1991. godine".
6) Svedok 249/97-3, rođen 1941. godine, u logoru " Lora" je boravio od 14.
05.1995. do 01.04.1996 godine, navodi: "U toku boravka u "Lori" , a naročito
posle okupacije od strane hrvatske vojske područja Republike Srpske Krajine,
veoma često su po grupama dovođeni zarobljeni srpski vojnici iz Knina i okoline i
tu su strahovito tučeni. Video sam nekoliko puta te vojnike koji su bili do te mere
isprebijani da se uopšte nisu mogli kretati i da su od glave do pete svi modri,
otečeni i krvavi. Jednom prilikom i to mislim u avgustu mesecu 1995 godine posle

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pada Knina nama su pokazali uhapšenog Srbina čije je ime Miloš i koji je
strahovito isprebijan. Naredili su Milošu da skine veš mi smo videli da je njegovo
telo bilo skoro sve modro i da su se na istom ocrtavali tragovi od udaraca nekim
predmetima. Miloš je bio potpuno nepokretan, otečen i krvav".
7) Svedok 249/97-40, advokat, rođen 1947., u logoru "Lora" je boravio od

16.05.1995. do 02.04.1996. godine, navodi: " Za sve vreme mog boravka u "
Lori" iz drugih prostorija dopirali su neprestano krici i jauci uhapšenih Srba, a
naročito nakon pada Knina. U to vreme dovodili su zarobljene Srbe iz Knina i
okoline pa su ih strahovito tukli. Jednom prilikom sam video jednog zarobljenog
srpskog vojnika koga su hrvatski policajci strahovito tukli do te mere da su mu
testisi otekli tako da su bili do kolena, a takođe sam video jednog vojnika kome
su hrvatski policajci prebili levu nogu" .
8) Svedok 249/97-8, radnik, rođen 1953. godine, boravio je logoru "Lora" od

maja do avgusta 1992. godine navodi: " Hteo bih da istaknem da su hrvatski
policajci mene i ostale uhapšene u logoru "Lora" terali da pijemo mokraću i da se
međusobno udaramo do onesvešćivanja. Vojnike bivše JNA su terali da
međusobno polno opšte" .
9) Svedok 15/93, pre rata oficir JNA, navodi: " Kada sam prebačen u zatvor "
Lora" bio sam mučen na taj način što su u moju ćeliju dovodili pse vučjake kojima
su čuvari naređivali da me napadnu pa bi meni posle toga naređivali da ljubim
pse. Upravnik logora Tomo Dujić me je tukao bezbol palicom, a tukli su me i
stražari koji su nosili crne maske preko lica. U ovom logoru sam proveo tri dana i
četiri noći u martu 1992. godine i za to vreme nisam dobio ništa za hranu" .
10) Svedok 63/94-1 kao vojnik na odslenju vojnog roka u Gabeli zarobljen 17.
aprila 1992. godine i odveden u logor " Lora" gde je boravio do 14. avgusta iste
godine, navodi: " Smeštajni uslovi u ovom logoru su bili teški. Po nekoliko nas je
spavalo na betonu sa samo po jednim ćebetom. Terali su nas da radimo u
obližnjem mestu Dračevac gde smo bili izvodili građevinske radove. Prilikom
vraćanja u krug logora skidali su nas gole i terali nas da trčimo po krugu logora
tako goli, da pevamo ustaške pesme, a oni su nas posle oznojene polivali sa
šmrkovima hladne vode. Povremeno sam dobijao batine jer su me vodili kao
redovnog pripadnika JNA, a prema nama je bio nešto blaži tretman. Dobrovoljce i
rezerviste su besomučno tukli i mučili. Oni su bili smešteni u bloku "C" i ja sam
slušao zapomaganje tih vojnika.
Sećam se potpukovnika L. koji je bio u "C" bloku, a potom prebačen u moje

odeljenje. Njega su tukli bezbol palicama svuda po telu. Bile su mu natekle uši i
glava. Nad njim su se posebno iživljavali pijani stražari HVO kada su se vraćali iz
grada. Video sam kada su ga terali da liže pod od NjC-a i da jede kore od
pomorandži pri tome tukući ga nemilice. Vojnik rezervista Savić Vlado je
svakodnevno tučen i mučen. Kasnije sam čuo da je umro i da je sahranjen odmah
tu, pored zatvora.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Sećam se i jednog vojnika rezerviste iz Kragujevca koji je zarobljen kao ranjenik.

Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja sam ga lično sahranio
pored zatvorske žice prema moru. Učestvovao sam u sahrani trojice Crnogoraca
koji su takođe umrli u logoru, ali ne znam njihova imena".
11) Svedok 181/95-2 u logoru " Lora" je boravio od 19. aprila do 11. avgusta
1992. godine, navodi: " Upravnik Tomo Dujić je bio inicijator i izršilac mnogih
iživljavanja i mučenja zatvorenika. On je najčešće primenjivao mučenje strujom.
Ja sam četiri puta podvrgavan ovom mučenju. I druge zatvorenike su mučili na
ovaj način, a to su posebno činili prema zarobljenim rezervistima bivše JNA.
Njima su žicom ili spajalicom bušili ušne školjke pa bi tu žicu zavrnuli u obliku
minđuše i na nju prikačili elektrode. Kad su nas vodili na ovo mučenje strujom
govorili bi da idemo da se telefonom javimo kući. Ž.V., Č. i S.V. su ove elektrode
prikopčavali i na polne organe.
Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine. U grupi za razmenu u kojoj je trebalo
da bude nas šestorica pilota, nije razmenjen pilot Medić. Čuo sam da je vraćen sa
razmene zato što su mu bile odsečene uši i nos. Kasnije sam od jednog Srbina
čuo da je jednom prilikom u kafani slučajno slušao razgovor nekih hrvatskih
vojnika od koji se jedan hvalio da su ubili jednog pilota na taj način što su ga
živog ispekli na ražnju u Širokom Brijegu. Pretpostavljam da se radi o Mediću jer
je on jedini pilot koji je ostao nerazmenjen" .
12) Svedok 111/95-2 potpukovnik bivše JNA, pilot, boravio je u logoru "Lora" od
26. aprila do avusta 1992. godine navodi: " Po dovođenju u "Loru" smešten sam
u blok "C" za koji sam kasnije video da je deo logora koji je služio za najgora
mučenja. Tu čak ni predstavnici Međunarodnog crvenog krsta nisu imali pristup.
Imao sam povrede koje sam zadobio prilikom spuštanja iz mog aviona kada je
ovaj oboren (povredio sam kičmu, izgorela mi je koža na desnoj ruci, a prilikom
doskoka na zemlju polomio sam i desnu nogu na tri mesta), zbog čega sam
osećao jake bolove te sam tražio da mi se ukaže pomoć. Sutradan su me odvezli
u bolnicu u Firulama, ali me tamo lekari nisu primili da ležim jer po njima nisam
imao povrede koje bi tražile moju hospitalizaciju. Stražar koji me je dovezao u
bolnicu pod nadimkom " Rambo" me je odmah vratio u " Loru" govoreći da
simuliram. Te me je prijavio i upravniku Tomi Dujiću pa su odmah počeli da me
tuku. Tukli su me i po dovođenju u ćeliju. Tom prilikom je prebijen i P.G. koji je
bio sa mnom u ćeliji. Leđa su mu bila sva crna od batina. Nakon ovoga "Rambo"
mi je doneo da jedem pun tanjir kuvanog pirična u kome su bile pileće kosti, a na
vrhu jela zaboden opušak cigarete. Terao me je da to sve pojedem, a kada sam
rekao da ne mogu, počeo je da me tuče pendrekom po glavi. Od ovih udaraca
sam počeo da gubim svest, a tada me je naterao da ispružim levu ruku i zdravu
nogu, pa je onda nastavio da me tuče po ovoj ruci i nozi. Od zadobijenih udaraca
noga mi je otekla i bila je potpuno crna.
Prvih 15 dana su me svakodnevno tukli po nekoliko puta i to ne samo stražari već

i gardisti koji su dolazili sa strane kao i civili. Noću su puštali ustaške pesme i
udarali u vrata ćelija tako da nismo mogli da spavamo. Za ovih petnaestak dana
oslabio sam 18 kg. Posle toga su me nešto manje tukli jer im je zatvroski lekar
skrenuo pažnju da će me ubiti ako tako nastave. Od tada su me tukli po zdravim
delovima tela. U tučama su se naročito isticali stražari: Botić Anđelko, Gudić Ante,
Bungur Emilio i Sulimović Zoran zvani "Sule". Prilikom posete delegacije
Međunarodnog crvenog krsta P.G. se požalio da je dobio batine pa smo posle toga

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
više prebijani. P. su tako tukli bezbol palicama da se od batina sav tresao. Nakon
ovog su nam naredili da prilikom sledećeg dolaska MCK modrice na telu
objašnjavamo padom sa kreveta i niz stepenice, a ne od tuče. Najteže batine smo
P. i ja dobili 1. maja 1992. godine. Tada je u ćeliju upao Giljanović i tako me
prebio da sam pao u komu. Intervenisao je zatvorski lekar koji me je jedva
povratio u život. Taj Giljanović je često dolazio u zatvor i mučio zatvorenike.
Uživao je da me maltretira u dvorištu tako što bi mi čizmom gazio prste
polomljene noge koji su bili van gipsa sve dok mi prsti ne bi prokrvarili.
Mučili su nas i na druge načine. Mene su jednom prilikom stražari Bungur Emilio i
Botić Anđelko odveli u Dujićevu kancelariju gde su mi stavili žice poljskog telefona
na prste pa su onda okretali induktor od čega se stvarala struja što je kod mene
izazivalo nesnosne bolove. Nekima su žice stavljali i na polni organ i onda puštali
struju. Ž.V. su žice probadali kroz uši i prilikom puštanja struje on bi počeo da se
cima tako da su mu ušne školjke bile pokidane. U dva navrata stražari su
organizovali javno mučenje strujom u zatvorskom dvorištu čiji je inicijator bio
Botić Anđelko. On bi odvojio 10-12 zatovrenika i naredio im da se uhvate za ruke,
ruke prvog i zadnjeg bi spojio kablovima, a zatim puštao struju. Ukoliko bi neko
od zatvorenika prekinuo lanac bio bi kažnjavan batinama ili bi bio teran da drugog
zatvorenika nosi na leđima i trči u krug. Ovaj vid mučenja stražari su nazivali
"igranje kola" .
Primenjivani su i drugi metodi mučenja. Prisiljavali su nas da se između sebe

šamaramo pri čemu bi nas stražari pretukli ako bi procenili da naša šamaranja
nisu dovoljno jaka. U ovome se isticao Dževad Mekić zvani " Brzi" koji je pre rata
bio podoficir JNA i u logoru imao status zarobljenika, ali je brzo prešao na
hrvatsku stranu. Maltretirali su nas i Gidić Duško i Hodžić Rešid koji su takođe
imali status zarobljenika. Prilikom svakog ulaska stražara u ćeliju morali smo da
ga pozdravimo ustaškim pozdravom: "Za dom, spremni" . Morao sam da
izgovaram tekst koji su nam dali da naučimo napamet i koji se odnosio na moje
generalije uz koje sam morao da kažem da sam pripadnik srbo-četničke,
komunističke, agresorske vojske koja ubija nedužni hrvatski i muslimanski narod,
nemoćne starce, žene i decu. Morali smo da pevamo ustaške pesme.
Neke zarobljenike su terali da uđu u kućice za pse i da laju, a L. su naterali da

mjauče kao mačka, dok bi ostali na njega lajali. P.G. su terali da trči sa raširenim
rukama i oponaša avion, a ja sam štakom trebao da oponašam pucanje u njega
kao protivvazdušna odbrana. Kada bi ga, po oceni stražara, oborio, P. je morao
da padne na zemlju i tada bi ga stražari mučili i tukli. Vodili su nas na kupanje
šmrkom i pod jakim mlazom smo trpeli nepodnošljive bolove zbog povreda koje
smo imali od batina. Posle toga su zatvorenike terali da satima trče u krug, da se
trkaju puzeći po betonu sve dok im laktovi i kolena ne raskrvare, da ustima
skupljaju otpatke sa dvorišta, a zatim da to progutaju.
Zatvorenici su bili podeljeni u tri kategorije i prema njima je bio različit tretmen.
Najbolje su prolazili obični vojnici koji su služili vojni rok. a najteže doborovoljci.
Najgori odnos je bio prema nama pilotima. Prema zarobljenim starešinama su se
iživljavali i na taj način što su im naređivali da jedan drugom stavljaju polni organ
u usta i da između sebe imaju homoseksualne odnose. Prvi put sam saslušan tek
posle mesec i po dana boravka, ali ni tada nisam dobio nikakvo rešenje, niti su mi
rekli zašto me optužuju.
Od zatvorenika koji su posebno bili mučeni žele bih da istaknem: T. G. koji je

posle mučenja izgledao kao starac. A.L. su uši od batina bile potpuno otečene i
ličile su na dve lopte, a glava mu je bila prosečena na dva mesta, a terali su ga
da pojede svoju bradu koju su mu nasuvo obrijali. R.D. je bio toliko puta tučen da

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mu je na butini desne noge mišićno tkivo počelo da truli, pa mu je taj deo

hiruškim putem odstranjen, P.M. je od batina bila polomljena vilica na tri mesta
tako da nije mogao da govori, a ruka mu je bila prosečena nožem, Z.S. su bila
polomljena rebra koja su probila plućnu maramicu i operisan je bez anestezije,
C.N. je polomljena ruka, L. J. i P.M. su skinuli potpuno gole i osam sati su ih u
stavu mirno držali na najvećem suncu dok sve dok L. nije izgubio svesti, a obojica
su imali opekotine.
Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine" .
13) Svedok 182/95-2, boravio u logoru "Lora" od 26.04. do 2.05. i od 20.05. do

12.08. 1992. , navodi: "U ovom logoru je ubijen vojnik rezervista Savić Vlado,
rodom iz Nevesinja. Video sam ga nekoliko puta i u više navrata su nas zajedno
tukli, a on je bio potpuno izobličenog lica i naduvan od batina. Glava mu je bila
sva u ranama. Jednom prilikom je navodno odveden u bolnicu i od tada ga više
nisam video" .
14) Svedok 126/94, vojnik na odsluženju vojnog roka u Gabeli gde je u aprilu
1992. godine zarobljen sa još 14 vojnika i tri starešine, prebačen u Split u logor "
Lora" gde je boravio do razmene 14. avgusta 1992. godine, navodi: "Za vreme
boravka u ovom zatvoru nas zatvorene vojnike bivše JNA su terali da se
međusobno tučemo tako što bi nas podelili na dve vrste pa bi nas terali da jedan
drugog udaramo pesnicama u glavu pri čemu su nas stražari kažnjavali ako vide
da simuliramo tuču. Terali su nas da nosimo jedan drugog na ramenima i da pri
tome trčimo, pa kad padne onaj koji je nosio, onda je njega morao da nosi onaj
koga je do tada nosio. Terali su nas da stojimo na suncu po više časova u podne
pri čemu su mnogi padali u nesvest. Često su nas noću budili povicima "ustaj
bando" pa bi nas isterali u krug i naređivali da čistimo kako bi nas na taj način
sprečavali da noću spavamo" .
15) Svedok 482/95-2, vojnik na rednovnom odsluženju vojnog roka u Gabeli , u

aprilu uhapšen i odveden u logor "Lora" odakle je u avgustu 1992. razmenjen
navodi: " Skladište JNA u Gabeli čuvalo je nas 15 vojnika koje su činili Srbi i
muslimani pošto su Hrvati i Slovenci i Albanci već ranije napustili ovu jedinicu.
Dana 13. aprila 1992. godine kapetan Gidić je organizovo izlazak vojnika iz
kasarne tako što je došao civilni kombi kojim je upravljao, kako nam je rekao,
njegov kum i mi smo ušli u taj kombi. Kada smo sa tim kombijem izašli iz
kasarne, na oko kilometar udaljenosti ispred nas su izašli hrvatski vojnici, opkolili
nas i sa uperenim automatima nam saopštili da smo zarobljeni. Razoružali su nas
i odveli u njihov garnizon u mestu Duboka gde su nas saslušali, a potom nas
odveli u Split, u kasarnu Dračevac gde smo maltretirani i ispitivani, a odatle
odvedeni u vojni zatvor "Lora" gde smo ostali četiri meseca.
Spavali smo na podu po šestorica u ćeliji. Svakodnevno su ulazili u našu ćeliju i

mi smo tada morali da ustanemo, da stanemo mirno i da ih pozdravljamo
fašističkim pozdravom: desnom rukom i uzvikom: " Za dom, spremni" . Zatim su
nas vređali i iživljavali se nad nama. Udarali su nas palicama svuda po telu,
vezivali nam lisicama za krevet. Poseban vid mučenja je bilo prisiljavanje
zatvorenika da igraju " srpsko kolo" tako što bi pojedincima prikačili žicu na prste,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
a zatim bi ih naterali da se međusobnim držanjem za ruke uhvate u kolo, a zatim

bi puštali struju koja je izazivala strujne udare tako da smo skakali kao da igramo
kolo.
Dovodili su njihove građane da nas gledaju "kako izgledaju četnici", a tu je bilo i

ljudi koji su nas pljuvali i psovali nam majku četničku. Komandant logora nas je
budio noću i zahtevao od nas da satimo trčimo po krugu logora i da pevamo
ustaške pesme sve dok ne popadamo od umora. Kada bi pali, onda bi nas tukli.
Preko dana su nas vodili da kopamo rovove i da radimo druge teške fizičke
poslove. Mučili su nas i tako što nam nisu davali hranu po nekoliko dana, a i kada
bismo je dobili bila je u malim količinama. Vodu smo dobijali samo kada radimo, a
u ćeliji ne. Prilikom poseta predstavnika Crvenog krsta dobijali smo cigarete i
druge poklone. Međutim, osoblje logora bi nam nakon odlaska delegacije pokupilo
ono što smo dobili od Crvenog krsta"
16) Svedok 483/2 navodi: " Hrvati su na nas u toku februara i marta 1992.
godine otvarali vatru na skladište JNA u Gabeli koje je čuvalo petnaestak vojnika
koje su činili samo Srbi i muslimani pošto su Hrvati i Slovenci već ranije napustili
ovu jedinicu. Kapetan Duško Gidić koji je komandovao skladištem je dobijao
uputstva da treba da ostanemo u skladištu i da branimo gotovo prazno skladište
jer je oružje već ranije bilo evakuisano, a zapravo se kasnije pokazalo da smo mi
bili njegovi taoci. On je 14. aprila 1992. organizovao " izmeštanje" vojnika tako
što je njegov prijatelj iz Gabele došao kamionom u kasarnu u koji su ušli svi
vojnici pošto je Gidić rekao da će nas taj kamion prebaciti na srpsku teritoriju.
Umesto toga na izlazu iz Gabele nas je sačekala zaseda koji su postavili pripadnici
HVO koji su nas razoružali i iz Gabele koja se nalazi na području bivše Bosne i
Hercegovine prebacili nas u Hrvatsku u Split. Najpre su nas odveli u kasarnu
Dračevac gdesu nas selektovali po nacionalnosti. Pošto sam rekao da sam Srbin
sa Kosova dobio sam batine. Posle toga smo prebačeni u logor "Lora" kraj Splita
gde su Srbi smešteni u jednu ćeliju, a zastavnik, kapetan Gidić i tri vojnika
muslimana u drugu ćeliju.
U ovaj logor je stalno dolazio izvesni "Giljo" koji je bio u policijskoj uniformi i koji
je tukao mene i ostale zatovrenike u kancelariji, u ćeliji i u krugu logora
upotrebljavajući palicu. On me je više puta gazio svojim čizmama po prstima i
drugim delovima tela. Od tada sam bio jako otekao, a na pitanje stražara od čega
mi je to, morao sam da odgovorim da me " boli zub" . Nisam smeo da kažem
istinu jer bi me u protivnom ponovo tukli. Terali su nas da okopavamo ili kosimo
travu u krugu logora koji je bio miniran i da izvodimo druge radove.
Zatvorenici su mučeni strujom. Davali su nam telefonsku slušalicu da se navodno

javimo svojima pa bi uključivali struju što bi izazivalo strujne udare. To je bila
specijalnost čuvara logora, mislim da se zove Gudić. Njemu su se često
pridruživali zastavnik Mehić i kapetan Gidić. U tom logoru su se nalazili i njihovi
dezerteri hrvatske nacionalnosti kojima je takođe dozvoljeno da nas muče.
Izvodili su nas u krug logora i terali da trčimo dok ne popadamo. Nosili smo jedan
drugog, a ko padne dobijao bi batine palicom po leđima. Uz to morali smo
obavezno da pevamo ustaške pesme i da pozdravljamo fašističkim pozdravom.
Izvesno vreme sam bio zatvoren sa pilotima srpske nacionalnosti koji su još
mučeni.
U krugu logora je postojala kućica za pse pa se dešavalo da nas izbace iz ćelije u

krug pa su pojedincima naređivali da uđu u tu kućicu i da do iznemoglosti laju kao
psi. Svaki drugi-treći dan u logor su dolazili pijani građani i redom nas sve tukli

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
čime su stigli: rukama, nogama, bezbol palicama i drugim predmetima. Kupali su

nas tako što bi nas potpuno gole postrojili uza zid, a onda bi mlaz vode pod jakim
pritiskom usmeravali u predeo polnog organa što je izazivalo veoma jake bolove.
Pozdravljanje je bilo obavezno sa podignutom rukom uvis i povik " Za dom,
spremni" .
Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su sprovođena

prema svim zatvorenicima. U mučenjima nas zatvorenika su učestvovali i čuvari
logora. Izvesni Giljo i Gudić. Tukao nas je i Mekić Dževad. Bilo je i slučajeva
lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U
tome je posebno prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac
Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić. Pored ratnih zarobljenika u logoru su bili
smešteni i civili - starci, žene i deca.
Bili smo razvrstani u više kategorija. Ja sam bio u bloku " A" gde su bili moji
vojnici, piloti i rezervisti. U bloku " C" gde su posebno surovo postupali bili su
smešteni dobrovoljci i rezervisti bivše JNA. Zatvorenici iz tog bloka nisu
pokazivani predstavnicima Međunarodnog crvenog krsta. Kada je dolazila ekipa
Međunarodnog crvenog krsta zarobljenike iz bloka "C" koje su najviše tukli krili su
u posebnim bunkerima koji su bili ispod zatvora blizu mora. Mi smo pokazivani
Crvenom krstu dvadesetak dana posle dolaska u ovaj logor, ali nismo smeli reći
da smo u logoru tučeni, mučeni i kako nečovečno se prema nama postupa. Hrana
je bila veoma loša. Majčešće smo dobijali po parče hleba i malo džema za ceo
dan. Mesa uopše nije bilo. Hrana je bila nekvalitetna i davana nam je u malim
količinama. Od takve hrane prvih dvadesetak dana nisam mogao da idem u
klozet. Lekarsku negu nismo imali. U stvari, nismo ni smeli da se prijavimo da
idemo kod lekara jer smo od drugih zatvorenika saznali da su neki koji su se
prijavili da odu na lekarski pregled dobijali batine i da su ih boli špricevima. U
ovom logoru sam ostado do 14. avgusta 1992. godine kada smo prebačeni u
Kerestinac odakle smo 16. avgusta odvedeni na razmenu. Od posledica mučenja
imam oslabljen sluh" .
17) Svedok 488/95-2, boravio u logoru " Lora" od 13. aprila do 12. avgusta 1992.
godine, navodi: "Bio sam na odsluženju redovnog vojnog roka u toku 1992.
godine i nalazio sam se na dužnosti stražara na obezbeđenju skladišta u Gabeli. U
toku februara i marta 1992. godine Hrvati su otvarali vatru na skladište koje je
čuvalo nas 15 vojnika. Telefonske veze kasarne su bile prekinute. Pošto smo bili
izloženi vatri i granatiranju morali smo da se predamo nakon čega su nas
kombijem odveli u Neum gde su nas popisali po nacionalnosti, a zatim su nas
autobusom sa pratnjom odvezli u Dračevac u kasarnu gde su započeli sa
maltretiranjem, šamaranjem, tučom i pretnjama. Oko jedan sta posle ponoći su
nas prebacili u vojni zatvor " Lora" u Splitu. Pre puta su nam rekli da nas vode na
klanje.
Bili smo smešteni u ćelije po četvorica. U mojoj ćeliji je bio zastavnik Dževad
Nekić iz Busovače koji se priduržio Hrvatima i učestvovao u maltretiranjeu
zatvorenika, naročito kada bi ga napili. Kapetan Duško Gidić, Srbin, oženjen
muslimankom se takođe pridružio Hrvatima i maltretirao druge zatvorenike sem
vojnika iz naše jedinice. Rešid Hodžić vojnik iz naše jedinice je određen za kuvara
u zatvoru, on je delio hranu i pošto je bio u dobrim odnosima sa stražarima
takođe je učestovao u tuči zatvorenika.Hrvati su i nas ostale ubeđivali da
ostanemo sa njima i pređemo na njihovu stranu uz pretnju da će nas ubiti sledeći
put ako nas uhvate. U našu ćeliju su danonoćno upadali hrvatski vojnici koji su
imali crne pletene kape navučene na glave sa prorezima za oči, nos i usta. Imali

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
su maskirne uniforme, a neki su bili i u civilnim odelima.
Spavali smo na betonskom podu i prilikom svakog ulaska Hrvata u ćeliju morali
smo da ustajemo i da pozdravljamo sa fašističkim pozdravom: sa podignutom
desnom rukom i uzvikom: " Za dom, spremni". Upravnik zatvora je bio Tomo
Dujić iz Travnika i on je tukao zatvorenike gumenom palicom i pendrekom.
Njegov zamenik je bio Tonči Vrkić koji je bio još gori od njega. On je tukao
zatvorenike do iznemoglosti, naročito posle 22 časa kada je bilo povečerje. Kroz
zidove smo slušali krike ljudi koje su tukli. Nekad se to dešavalo i preko dana.
Mene je najviše tukao Gudić Ante, mislim da je iz Splita, visok mršav čovek. On
me je šamarao, psovao, pretio mi na razne načine, Korišćeni su različiti načini
mučenja. zatvorenici su mučeni i strujom.
U ovaj logor su dovodili i ljude iz drugih zatvora govoreći im da će iz razmeniti, a

u stvari su ih tukli i prebacivali iz logora u logor. Hrana je bila veoma loša.
Ponekad je nismo ni dobijali, a davali su nam uglavnom ono što je preostalo
hrvatskoj vojsci. Za vreme mog boravka u ovom logoru 4-5 puta su nas obilazili
pripadnici Međunarodnog crvenog krsta. Pre njihovog dolaska Hrvati su sređivali
zatvor i nas jer su unapred znali kada će oni doći. Pripadnici Crvenog krsta nisu
obišli blok "C" koji je bio najgori."
18) Svedok 69/98-1, pripadnik vojske Republike Srpske Krajine, zarobljen 10

avgusta 1995. i do kraja 1995. godine boravio u logoru " Lora" navodi: " U logoru
" Lora" bilo nas je otprilike 20 zarobljenika. Ja sam bio smešten u ćeliju sa još
dvojicom Srba. Tu su postojala četiri kreveta, ali su nam oduzeli dušeke, a nismo
imali ni posteljinu tako da smo spavali na gvožđu. Tortura u " Lori" bila je takva
da su stražari hvatali žive žabe, stavljali nam ih u usta i terali nas da ih jedemo.
Znalo se da će onaj ko ne pojede žabu biti u nemilosti. Nemislost se sastojala u
tome što su mene na primer po mesec dana vezivali u lance sa rukama
ispruženim u vis dok sam sedeo na kamenu. Vezivali su mi kanap tako što su
omču stavljali oko mojih testisa, a onda bi me vezali da visim. Tada su me
strašno tukli. Kada bi tražio vodu, sipali bi nam po kilogram soli u vodu i to smo
morali da pijemo. Vezivali su nas za telefone, a to su bili telefoni koji su ranije
postojali na železnici i na njima se vrti ručica. Njih su koristili za mučenje tako što
bi jedan kraj žice vezali za palac na nozi, a drugi zakačili na uvo i okretanjem su
proizvodili struju. To je direktno pogađalo u srce.
Ja sam zaboravio imena tih ljudi koji su me mučili mada mi njihovi likovi svake
noći navraćaju u snu. Znam da su neki od njih bili iz Hercegovine. Dok sam bio u
"Lori" svašta mi se dešavalo. Ja te muke ne mogu nikom da objasnim. Ja sam
uspeo da pobegnem iz logora tako što sam jedne noći tražio da idem u klozet pa
kada me je on izveo ja sam uspeo da preskočim zid i da preplivam do
UNPROFOR-a koji su mi uzeli izjavu pa su me ponovo vratili u "Loru" . Tada mi je
bilo svejedno da liće me ubiti ili ne. U "Lori" sam sa 85 kg. spao na 37 kg. Psihički
sam bio potpuno uništen" .
19) Svedok 124/96 kao vojnik bivše JNA zarobljen kod Karlovca u avgustu (ili u
septembru) 1991. godine, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Posle tri
meseca prebačen sam u toku noći iz Karlovca u Split, u logor "Lora" . Tamo sam
takođe bio zatvoren u jednom podrumu ukupno 38 dana. Savkodnevno sam bio
izložen tučama i maltretiranju. Mnoge od stražara koji su me tukli lično poznajem

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
jer se radi većinom o Hrvatima iz Ogulina i Gospića kojima sam lično stavljao
drvene lamperije u kuće. Ovde bi me tukli na taj način što bi njih petorica ili
šestorica ulazili u prostoriu u kojoj sam bio zatvoren, a zatim bi me tukli rukama,
nogama, kundacima, bezbol palicama i ženskim najlon čarapama napunjenim
peskom.
Iz ovog podruma me nigde nisu izvodili osim u klozet, a što se tiče uslova života,
oni su isti kao i u Karlovcu. Od zadobijenih batina sam nekoliko puta gubio svest".
20) Svedok 84/98-5, vojnik Republike Srpske, zarobljen na glamočkom ratištu

28.jula 1995. godine, o svom boravku u "Lori" navodi: U " Lori" smo bili smešteni
u prostorije zatvora gde smo veoma kratko zadržani. Za sve vreme boravka u
zarobljeništvu bio sam izložen strahovitim tučama i maltretiranjima od čega i
danas osećam velike posledice. Imam prelom rebara sa desne strane i osećam
bolove u predelu grudi, leđa i glave. Oslabio mi je vid od udaraca u predelu glave,
a imam i česta krvarenja iz stolice".
21) Svedok 548/96-5, majka vojnika vojne policije u Mostaru u pratnji pukovnika
Tome Pušare koji je bio uhapšen i viđen je u logoru " Lora" pa navodi: " U toku
1993. godine P.I. prosvetni radnik u okolini Foče ispričao mi je da je bio zarobljen
te da je jedno vreme boravio u logoru "Lora" u Splitu i da je tamo video moga
sina u junu 1992. godine. Kada je P. razmenjen saznao sam da su mu u
međuvremenu žena i ceca ubijeni. Do sada sam se obraćala svim mogućim
orzanizacijama preko kojih sam očekivala da nešto saznamo o svom sinu, ali
nikakav odgovor nisam dobila tako da ništa ne znam iako verujem da je on živ.
Kasnije je isporučen leš pukovnika Pušare koji je pronađen na mestu gde su
napadnuti, ali telo moga sina nije razmenjeno pa stoga verujem da je još živ" .
22) Svedok 288/94-9, zarobljen 24. aprila 1992. godine kao rezervista JNA od
strane HVO u Mostaru, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " U avgustu ili
septembru 1992. godine, ne mogu da se tačno setim, ja sam bio potpuno
iscrpljen i sa 90 kg. gelesne težine spao sam na 43 kg sa grupom logoraša
prebačen sam u nekadašnji vojno-istražni zatvor "Lora" u Splitu, navodno na
nekakav oporavak. Međutim, tu je nastavljnjeno mučenje kao i u Ljubuškom.
Tukli su me palicama, kablovima, šakama, nogama i sl., a najčešće su me mučili
stujom koju su propuštali kroz telo prikopčavajući kablove na ušne školjke i
genitalije. Poznato mi je da su nekim logorašima bušili uši i tako uvezivali
kablove. Struju su propuštali različite jačine podešavajući njen intezitet putem
induktorskog telefona. Hranu sam dobijao svaki peti dan, neki od logoraša su
dobijali češće, a neki i svaki osmi dan. U " Lori" sam bio oko 10-15 dana. Poznato
mi je da su mene kao i druge logoraše mučili Tomo Dujić, ravnatelj u zatvoru,
potom stražari koji su se zvali "Dugi", "Tonči" i dugi čijih se imena ne sećam.
Posle "Lore" sam vraćen u Ljubuški".
23) Svedok 445/94-27, zarobljen 27. maja 1992. godine kao rezervista JNA u
Veljoj Međi, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Po dolasku u " Loru" su
nas postrojili uza zid licem prema zidu i rukama iznad glave i sistematski sve do

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
jednog prebili. Posle batina su nas pretresli, ali ništa nisu uzueli pošto nam je
ranije sve uzeto, osim što su mi uzeli vojnu knjižicu. Tu su nas ošišali, a za to
vreme su nas drugi tukli. Mene su odmah odatle odveli u neku prostoriju pa su
me priključili na induktorksi telefon i propuštali struju kroz mene, a žice su mi
vezali za ruke, uši i nos. Dok sam se grčio od bolova i dok me je struja tresla oni
su mi gurali pištolj u usta i pretili da će me ubiti. Prilikom guranja pištolja u ussta
slomili su mi kutnjak sa desne strane u gornjoj vilici.
Posle mučenja tog dana smestili su nas u ćelije, a ja sam smešten u ćeliju broj tri
u bloku " A" . Za sve vreme boravka u " Lori" neprekidno su nas tukli, opa je sve
to nemoguće opisati po redu. Sve ovo vreme su nas tukli i to tako što bi upadali u
ćelije i tu nas prebijali. izvodili su nas pojedinačno i prebijali ispred ćelije u
hodniku ili izvodili ispred i tamo prebijali. Skidali su nas gole i tako tukli. Mene su
sigurno više od tri, četiri puta, a redovno svaki dan izvodili i danju i noću i
prebijali, a samnom tukli i pilota P. Dok su me tukli govorili su mi gde mi je
Sloba, hoće li mi on pomoći i sl.
Najčešće su udarali bezbol palicama koje su bile teške tako da sam posle svaka
dva, tri udarca padao u nesvest, a oni bi me polivali vodom i nastavljali da tuku.
Pored muškaraca tukla nas je i jedna žena koja je navodno bila iz policije, smeđa,
mršava, mlađa, nosila je mini suknju i bacila je jednu mrvu hleba i tražila zatim
da licem rovim po betonu i tražim zrno dok ga ne nađem. To je trajalo oko sat i
po dok tu mrvu hleba nisam našao, a ona me je neprekidno udarala palicom po
rebrima i drugim delovima tela, pljuvala, grdila i vređala.
Više puta su me odvodili u jedno pravo kupatilo sa NjC-om i tamo su me tukli više
puta dok nisam padao, a kada padnem polivali bi me vodom i nastavljali da biju.
Dobro se sećam da su me u taj NjC odveli jedne noći oko 3 sata ujutro pa su
govorili da su saznali da sam ja bio komandir u vojsci i zbog toga su me tukli.
Pored svakodnevnih batinjanja mučili su nas i tako što su nas terali da satima
trčimo i da nosimo jedan drugog na leđima, da trčimo po krugu i imitiramo avione
kako lete, da izigravamo psa i mačku, a izmišljali su još i mnoge druge stvari, a
za sve vreme su nas redovno tukli. Satima smo zatim morali da pevamo ustaške
pesme i pesme kojima se povređuju Srbi.
Terali su nas neprekidno da gledamo u sune po sat-dva pa bi od toga obnevideli,

a inače smo na suncu stajali nekada i satima da bi nam zatim dali da pijemo
slanu vodu ili nešto drugo što je sve povećavalo naše muke i uništavalo naš
ionako veoma osetljiv organizam. U " Lori" je hrana bila loša, a dešavalo se i da
nam po nekoliko dana ne daju ništa da jedemo. Higijenu nikako nismo održavali
sem što su nas oni nekoliko puta polivali vatrogasnim šmrkom i mokre vraćali u
čelije. U NjC nismo mogli da idemo kada hoćemo pa se dešavalo i duže vremena
da nam nisu davali da odemo do NjC-a što je isto tako bilo veoma mučno.
Iz " Lore" su nas vezane, jednom hladnjačom, prebacili u Kerestinac" .
24) Svedok 499/95-2, vojnik na odsluženju vojnog roka uhapšen aprila 1992.
godine u Gabeli, o boravku u logoru " Lora" navodi: Po dolasku u logor "Lora" u
ćelijama smo bili smešteni po šestorica bez hrane i vode, spavali smo na betonu
samo sa jednim ćebetom. Ujutro je otpočelo naše mučenje. Postrojeni smo u
dvorištu ovog zatvora gde nas je upravnik zatvora zvao na pojedinačna
ispitivanja. Osim toga oni su nas terali da radimo u kasarni sve vrste poslova.
Čistili smo hodnike, prali auta, kopali travu. Kada me je pozvao Toma Dujić pitao

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
me je šta tražim u Bosni kada sam Srbin, da li mi je otac u četnicima, govorio mi

je da smo svi mi Srbi isti i da nas treba pobiti i tom prilikom me je udario dva
puta pesnicom u stomak. Odmah zatim potpuno bez razloga izvadio je pištolj,
repetirao i stavio mi ga u usta govoreći sad ću da te ubijem. Tom prilikom me je
povredio pištoljem jer mi je rasekao usne tako da je potekla krv. Tako me je
držao u neizvesnosti pet minuta nakon čega mi je opet naredo da idem da radim.
Ja sam od drugih vojnika čuo da je upravnik Dujić najsuroviji u celom zatvoru i da
lično maltretira, bije, a čuo sam da je dosta njih ubijeno u zatvoru i da je u
mnogima i Dujić učestvovao. To su mi govorili rezervisti koji su bili u logoru.
Nakon mesec dana boravka u " Lori" dovedeni su i piloti JNA i to P.G. major N.M.
, kapetan D i potpukovnik Đ. Mogu reći da sam prilikom dolaska ovih pilota
primetio, pošto sam prolazeći kroz hodnike zatvora mogao da ih vidim kroz
rešetke na vratima, da su u vrlo lošem stanju. Bili su tučeni i izmučeni, a pilotu P.
su bila polomljena rebra, što mi je kasnije i sam potvrdio. Njega su posebno
mučili i tukli. To su izvodili tako što su instalaciju poljskog telefona - induktora
priključivali na uši, ruke, a zatim puštali struju. Posle takvih tortura, on je padao
u nesvest. Ja sam inače svakodnevno iz svoje ćelije mogao čuti kako se iz
kanelarije "sobe za ispitivanje" upravnika Dujića čuju krici i jauci kao posledica
uključivanja na struju i batine. Nakon takvih mučenja pilot P. je morao ići,
odnosno biti nošen u bolnicu jer je ,verovatno, imao ozbiljne povrede. Mi smo i
dalje radili sve poslove po krugu zatvora i dalje smo bili u režimu vrlo loše i
oskudne ishrane.
Najviše su tukli rezerviste i to one uhapšene na trebinjskom ratištu kao i pilote.

Gledao sam svojim očima kako ih u krugu kasarne logora biju pendrecima, bezbol
palicama dokle god daju znake života. Posebno mogu da kažem da su uhvaćene
oficire JNA terali da idu po krugu a da su vojni policajci pucali pored njih iz
pištolja. Takođe sam čuo da su rezervisti tokom noći posle batinjanja od strane
stražara izvođeni navodno na streljanje posle čega bi ih opet vraćali u ćelije i
batinali.
U logoru " Lora" sam bio do 12. avgusta 1992. godine kada su nas autobusima
prebacili do Zagreba".
25) Svedok 204/95-4, zarobljen 23. oktobra 1992. godine kao pripadnik
Hercegovačkog korpusa JNA u Glavici kod Huma, o svom boravku u logoru " Lora"
navodi: " U Splitu smo ostali u " Lori" do razmene 19. decembra 1993. godine.
Najteža su bila prva dva meseca kada je bilo maltretiralja, mlaćenja, vređanja i
ostalih ružnih stvari. Nakon dva meseca sve je to smanjeno, ali su vođeni
psihološki metodi mučenja kao na primer čupkanje trave pet-šest sati u krugu
zatvora, ustajanje noću, pevanje noću itd. Zatim se situacija naglo pogoršala
dolaskom u " Loru" zarobljenika G.D. Znalo se desiti da ne spavamo po dve, tri
noći zaredom, a sutradan bi išli na uobičajeno teške radove. Uvedena je
fiskultura, ali bi se to pre moglo nazvati jednim kulturnim načinom mučenja jer bi
ponekad ista trajala i po 4-5 sati. Kada je maltretiranje prešlo svaku meru nas
šest zatvorenika se obratilo glavnom komandantu policije u Splitu koga smo
susreli radeći u krugu komande vojne policije, gospodin Budimir se zove. On je
nekon naše priče sutradan došao u logor i smenio 4-5 ljudi i postavio novog
upravnika zatvora i naglasio da treba biti humaniji tretman prema nama. To je
bilo negde oko 1. septmbra 1993. Od tada pa do izlaska iz logora cirka 3,5
meseca imali smo ukupno bolji tretman i ostalo. Mogli smo se javljati doktoru ili
da se u slučaju novog ekscesa obratimo njemu" .

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
26) Svedok 160/96-3, uhapšen kao dovrovoljac bivše JNA 2. marta 1992. godine,
o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "Iz vojnog zatvora u Šibeniku prebačeni
smo u logor " Loru" . U tom zatvoru smo bili tri dana gde su nas pripadnici vojne
policije ispitivali i na razne načine mučili. Lično meni je jedan od vojnih policajaca
stavio nekakve žice na slepočnice, dok je islednik koji je sedeo za stolom okretao
neko dugme na aparatu koji je stajao pred njim te sam prilikom okretanja tog
dugmeta osećao stujni udar. Tada sam shvatio da me muče upotrebom struje, a
takvo mučenje je trajalo svaki put do desetak minuta. Kada bi završilo moje
ispitivanje nastavljalo bi se sa ispitivanjem drugih zarobljenika i svaki put sam
čuo jauke. Nakon tri dana provedena u logoru "Lora" gde su nas tukli i električnim
palicama ponovo smo prebačeni u vojni zatvor u Šibeniku" .
27) Svedok 164/95-1, potpukovnik bivše JNA, uhapšen 16. juna 1992. godine, o
svom boravku u logoru " Lora" navodi: "Kada smo dovedeni u glavnu zgradu
mornaričkog centra koju sam prepoznao jer je tu ranije bila vojno-pomorska
akademija, tu su nas postrojili i ovaj što je stao ispred stroja nam je rekao: "E,
sad se nalazite u ustaškoj državi. Ovde su vam vlasti ustaše iako svi pripadamo
hrvatskoj vojsi, ali smo većinom ustaški opredeljeni i svi smo 80% desno
orijentisani" . Posle ovoga dolazi njih pet-šest i oni su počeli da nas tuku. Udarali
su nas nogama, šakama udarali su nas sve dok nije došao kako oni kažu "glavni
bojovnik koji je rekao da se nalazimo u državi Ante Pavelića. Posle njega dolazi
deset ljudi u uniformama i oni počinju da nas tuku. Tukli su nas svim i svačima, a
zatim su nas bacali niz stepenice, bilo je tridesetak stepenica, a zatim nam
naređivali da se ponovo vraćamo nazad i ponovo bi nas udarali i bacali niz te
stepenie. Zatim su nam naredili da se postrojimo uz jedan zid i naredili da se
skinemo goli.
Zatim su nam naredili da dignemo ruke i rekli da ko bude pisnuo da će ga zaklati,

potom je počelo degeničenje. Tukli su nas sve dok suncie nije granulo i dok zora
nije počela da rudi, udarali su nas nogama, šakama, drvenim motkama. Udarci su
bili krvnički tako da smo skoro pali u nesvest. Posle jedno sat udaranja doveli su
šmrk i sa jakim vodenim pritiskom iz tog šmrka počeli da nas natapaju vodom
jedno pola sata, a zatim su naredili da se obučemo. Mi smo se obukli i pošto sam
bio prvi sa desne strane, stražar me pita da li sam ja L. pukovnik. Rekao sam da
jesam, ali ne pukovnik već potpukovnik. On mi je na to opsovao majku i rekao da
li sam čin dobio u četnicima i potom su me počeli tući i od tada su me zvali "
puki". Pitali su me gde mi je žena. Rekao sam da je u Zagrebu i pitali su me da li
bi joj se javio telefonom, a zatim su me odveli u jednu malu kućicu i video sam
telefon M 63, poljski, Tu su mi na jedan prst nabili kabl, a na drugi prst drugi
kabl, a zatim su počeli da vrte ovim telefonom. Struja je počela da udara do
velikog mozga, vrtili su tako jedno petnaest minuta i uz užasne muke pao sam u
nesvest. Struja koju proizvodi poljski telefon deluje na čoveka tako da mu razara
mozak i nervni sistem. Ja i danas imam ožiljke na prstima kao posledicu mučenja
sa indukovanom strujom.
Posle ovoga su nas petoricu strpali u jednu ćeliju u kojoj smo proveli taj dan. Oko
14. časova toga dana došli su i otvorili vrata na ćeliji. Tražili su da izađemo vani i
pošto smo tražili vodu dali su nam neku prljavu kantu da iz nje pijemo vodu, a ni
su nam dali da kantu operemo. Voda iz te kante nam je trajala tri dana, pili smo
je u ćeliji. Jedno pola noći nas nisu dirali. Posle ponoći su došli njih četvorica i
tražili su da izađemo u hodnik. Tu su nas tukli jedno sat vremena. Tukli su nas
palicama, nekakvim gvozdenim predmetima, palicama za bezbol sa kojom su

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
udarali po glavi, po nogama, prstima i stomaku, a sa nekim drvenim predmetima

su udarali po kičmi zatim nas okreću napred i iz trka nas udaraju nogama u pluća.
Izbrojao sam da su me udarili 170 puta i da smo skoro pali u nesvest kada su nas
ponovo ubacili u ćeliju u kojoj ja nisam mogao spavati. Znam dobro da nisam
spavao dva mesea. Izgubio sam san, izgubio sam osećaj za jelo. Nisam mogao
ništa da jedem. Samo sam žednio i stalno sam pio vodu iz one prljave kante.
Mislim da sam dnevno gubio po pola kilograma telesne težine. Ja sam osetio kako
polako nestajem, da se topim. Kad sam došao u zatvor imao sam 86 kg. a izgubio
sam oko 30 kilograma.
Sutradan oko 11 časova ponovo su se otvorila vrata na ćeliji. Ušla su njih

četvorica. Jedan koji je išao iza njih dao nam je po jedno parče hleba. Bili smo
gladni i pojeli smo. Nisu nas dirali do 19-20 časova. Tada su otvorili vrata na ćeliji
i videli smo da u hodniku ima masa. Video sam trojicu u crnim odelima. Rekli su
da je došao da nas poseti glavni bojovnik, ustaški unuk Ante Pavelića. Video sam
da ima na kapi hrvatsku zastavu, hrvatski grb, a preko toga grba slovo " U" Svi
koji su pripadali HOS-ovcima imali su na grbu slovo " U" i crno odelo, ali svi oni
rade zajedno i svi imaju isti cilj, tako su govorili, a to je hrvatska država i hrvatski
režim, Posle ove priče počela je tučnjava. Tukli su nas dva sata. Nema predmeta
čime nas nisu udarali, da bi ponovo bili vraćeni u ćeliju i celi mesec dana smo
dobijali svaki dan degenek, a bilo je dnevno i po 14 puta, ali sigurno u proseku za
vreme boravka u "Lori" batine smo dobijali 9-10 puta dnevno. Sve ovo su nam
radili uz jednu poriju hrane, hleb ujutru ili daju ili ne daju.
U početku su nas po jedno tri dana mučili sa glađu. Nisu nam davali hranu, a
posle tri dana donesu hranu, nekad daju tri jela, nekad dva, a sve to zavisi od
ljudi koji su na straži koji ocenjuju sami da li treba da jedemo ili ne. Kasnije smo
osetili da je to najgori blok " C" i to smo osetili na svojoj koži jer tu navaljuju svi.
Dolazili su da nas tuku pripadnici raznih vojski, civili, bilo je tu uniformi HOS,
HVO, njihovih policija i pričalo se među zatvorenicima da je u ovom bloku umrlo
četiri čoveka od batina. U blok " C" ,pored muškaraca koji su dolazili da nas tuku,
dolazile su i žene. Sećam se jedne noći je došlo pet, šest žena iz Mostara, da sam
im ja srušio kuću, da sam im uništio familiju, a zatim su te žene počele da me
udaraju, užasni su udarci od ženske štikle. Udarali su me tim štiklama jedno sat
vremena i mogu reći da užasno bole slabine od udaraca od ženske štikle. Zatim
su mi ove žene, pošto su sve bile pušači, gasile cigarete ubacujući ih u čizmu. U
ćeliji sam izbrojao 40 zapaljenih igareta koje su bile u mojim čizmama, sve su mi
noge izgorele, plikovi su bili užasni.
Posle ovog udarali su me palicama od nogu prema glavi, to su bile palice sa dosta
železa da bi mi posle uključivali poljski telefon i posle mučenja sa indukovanom
strujom vraćali me u ćeliju. U ćelijama bloka "C" ja sam ostao oko mesec dana.
Posle intervencije nekog čoveka iz bezbednosti iz Metkovića prebačen sam u blok
"B". Ovde je smeštaj bio bolji nego u bloku " C" , ali metodi mučenja su i ovde bili
isti. Svaki dan tučnjava, svaku noć tučnjava, ali razlika je bila u tome što smo
ovde mogli da se najedemo. U ovom bloku nismo ništa radili, samo smo jeli i
boravili u ćeliji i čekali da dođu da nas tuku. Ovde sam ostao sedam dana. U ćeliji
nas je bilo šestorica. Sećam se dobro jednog brkatog čoveka koji se zvao Tonči
Giljanović. On me je terao da priznam da sam živu decu hrvatsku i muslimansku
u Mostaru bacao u mešalicu za betom. To nisam mogao da priznam tako da me je
on jedno pedeset puta udario u obadve noge svojim nogama na kojima je imao
čizme i od tih udaraca sva mi je noga otekla i plava, kako jedna, tako i druga.
Imao sam na nogama velike rane od kojih ožiljke nosim i danas. Posle ove
njegove torture mene su zvali " mešalica" jer su mi stavili na teret da sam decu
ubijao u mešalicama za beton. Posle bloka "B" ponovo su me vratili u blok "C".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Jedno veče u blok " C " došli su četiri stražara, rekli su da idu u prekomandu i
tražili od mene da sa njima provedem sat vremena. Zaista su me tukli čitav sat,
ne znam više čime me nisu udarali da bi na kraju ponovo uključili indukovanu
struju i okretali telefon jedno pola sata tako da sam skoro pao u nesvest, a zatim
su me vratili nazad u ćeliju. Posle ove posade stražara došla je nova smena koja
je bila blaža od ove. Tukli su nas dva tri puta dnevno i jednom tokom noći. Sećam
se da sam jednom bio na ispitivanju kod upravnika Tome Dujića. On je tražio dam
podatke koliko tenkova i sa koliko oružja raspolaže jedinica u kojoj sam bio i u
jednom momentu on je otvorio neku kasu, uključo aparat u strujno kolo od 220
V. Jednu žicu mi je vezao za jedno uvo, a drugu za drugo uvo. Pritisnuo je dugme
i meni je mozgu počelo da grmi. To je užasna stvar. Držao me je tako pet minuta
dok mi pred očima igraju samo dve boje - crna i bela. Ponovo je nastavio da me
ispituje koliko imamo tenkova i na kraju kada se zadovoljio nekim proizvoljnim
brojem koji sam rekao, on mi je rekao da me više neće mučiti, ali da ću danas
platiti.
Upravnik Dujić Tomo me je izveo u krug zatvora skupa sa kapetanom P.M. u 9

sati ujutro na sunce na užaren asfalt, skinuo nas je gole i tu nas je držao na
suncu punih 18 sati. Držao nas je sve do zalaska sunca. Za to vreme mi smo
bukvalno izgoreli, možda nas je dva puta poprskao vodom i dao nam možda
jednu litru vode u kojoj je bila razmućena so i tu slanu vodu smo morali popiti. Na
ovom suncu mi smo dobili obekotine drugog stepena. Sećam se da sam se uspeo
obući kada je sunce zašlo, a zatim mi je upravnik Dujić naredio da uzmem kramp
i da idem nešto kopati. Znam da sam krenuo 15 m i izgubio svest. Sutradan u
zoru sam tek došao svesti, bio sam zamotan u beli čaršav i čuo sam stražara
kako raspravljaju da li sam živ. Bilo ih je strah da nisam umro jer nas je
Međunarodni crveni krst pre dva dana evidentirao kao zarobljenike i dao nam
karticu sa ličnim podacima i brojem pod kojim smo evidentirani. Ja ovu karticu
nisam uspeo da iznesem tako da ne znam pod kojim sam brojem evidentiran.
Kada su videli da sam živ, sutradan su mene i kapetana odveli u bolnicu. Dok smo
u bolnici čekali lekara tukli su nas svi koji su prolazili, neko bi nas udarao rukom
neko nogom. Lekari su ocenili da sam ja u lošem zdravstvenom stanju pa sam pet
dana ostao u bolnici gde sam imao operaciju na grudnom košu koju mi je radio
hirug Štambuk Vlado. Nakon operacije ja sam ostao pet dana i za to vreme je
odnos lekara i medicinskog osoblja bio dosta korektan. Posle par dana ponovo
sam vraćen u " Loru" i pošto sam bio u bolesničkoj uniformi nisu me tukli celu
sedmicu, da bih naredne sedmice počeo dva tri puta dnevno dobijati batine. a oko
23 sata u toku noći batine bi dobijali svi. Mene su poštedeli udaraca u grudni koš i
više su me tukli po slabinama i stomaku. U ovoj sedmici sećam se posete
četvorice stražara koji su me pitali koga imam od familije i kada sam rekao da
imam dve kćeri, oni su mi rekli da će nada mnom izvršiti obradu da više nikada u
životu ne mogu da imam želju za seksom.Okrenuli su me zidu, digao sam ruke i
pitali su me da li znam odakle ide sperma. Kada sam rekao da ne znam, rekli su
mi da ona ide iz kičme i da kičmu više neću imati. Nastavili su da me tuku
palicam po slabinama i preponama. Izdržao sam 150 udaraca i rekli su mi da
moram da izdržim 300 udaraca i da posle njih neću više imati odnos sa ženom.
Udarali su me sve dok nisu nabrojali 300 udaraca, a zatim su mi maramicom
vezali oči, raširio sam noge, a zatim su me počeli udarati palicama i nogama, prvo
u pluća, zatim u stomak, a zatim po polnim organima. Posle četiri udarca u polni
organ ja više nisam znao za sebe. Izgubio sam svest i tako izgubljenog su me
bacili u ćeliju. Čitavu noć se nisam mogao pomaći niti okrenuti ni levo ni desno i
to su bile strašne muke. Četvorica stražara koji su me tukli svi su radili u logoru i
to. Gudić Ivica Hodžić Rešid, Sulejmanović Zlatko i stražar po imenu Ivica iz sela
Škrbinja kod Zadra, mislim da se preziva Ivković.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Posebno mi je u logoru "Lora" ostao u sećanju Dožder Zoran. On je zajedno sa

jednim zastavnikom Muslimanom bio specijalista za udarce po glavi, posebno
ušima. Mene je jednom prilikom tako izudarao po ušima, uglavnom udara rukama
pljoštimice po ušima i meni je od tih udaraca glava bila natekla, uši su mi bile
pune krvi tako da sam posle ove torture završio u bolnici gde mi je na oba uva
izvršena operacija tako da mi je glava belim zavojem bila zamotana nekoliko
dana i to me je spasilo u logoru da me ne tuku po glavi.
Posle ovoga za dan dva ovaj zastavnik Musliman me je terao i morao sam da
držim glavu u NjC šolji punih pola sata, glava mi je bila potopljena u izmet
ljudski. Pored svega što su nam radili u logoru "Lora" radili su i druge stvari.
Sećam se da su terali nas zarobljenike da jedan sa drugim imamo polni snošaj, da
jedan drugome ližemo zadnjicu i polni organ, to su bile užasne stvari, stvari koje
ubijaju ljudsko u čoveku. Gledao sam svojim očima druge zarobljenike kako im
flaše i palice nabijaju u čmar. Morali smo svakodnevno da pijemo vodu iz flaše sa
pikavcima, morao sam da pijem mokraću, a drugi su morali da jedu svoju ošišanu
kosu, obrijanu bradu i izmet. morali smo gaziti legionarski korak do iznemoglosti,
a usto pevati njihove ustaške pesme, morali smo lajati, režati, nabijai su nas u
pseću kućicu. Jedni druge smo morali šamarati do iznemoglosti. Ja sam video da
su jednog Crnogorca vešali u ćeliji da visi do iznemoglosti, gledao sam druge
zarobljenike kako ih teraju da udaraju glavom o zid sve jače i jače sve dok ne
izgube svest. Mene su jednom prilikom sa još trojicom ljudi izvodili na streljanje.
Njih sedam je pucalo u nas koristeći manevarsku municiju. Šta s sam doživeo u
logoru "Lora" voleo bih zaboraviti, ali urezalo mi se u svest i sigurno da ovo
mučenje nikada neću zaboraviti " .
28) Svedok 445/94-42 ,zarobljen kao pripadnik bivše JNA 11. aprila 1992. godine
na području opštine Stolac, o svom boravku u logoru " Lora " navodi: " Od batina
koje sam zadobio u " Lori " i sada imam ožiljke na leđima, jer su mi se te rane
bile zagnojile tako da mi se košulja prilepila, a ja nisam imao čime da ih previjem.
Te rane su mi smrdele i pred dolazak komisije Crvenog krsta vodili su me na
previjanje u neku bolnicu, ne znam kako se zove. Mene su u stvari pokazali
Crvenom krstu mesec dana nakon dospevanja u zatvor iako je ova komisija
dolazila i ranije, ali mene nisu pokazali. U stvari nas su pred dolazak Crvenog
krsta izvodili u neke druge prostorije i tamo nas sakrivali.
Jednog dana došao je u našu ćeliju upravnik Tomo Dujić i to u toku noći. On je
bio pijan i doveo je još trojicu. Naredio nam je da se skinemo goli i onda nas je
naterao da jedan drugom sisamo ud. Onda je izveo iz naše ćelije V.D. i naredio
mu da legne pa je onda pišao po njemu, a onda je izvadio pištolj i pucao pored
njega" .
29) Svedok 67/94, zarobljen kao rezervista bivše JNA 27. maja 1992. godine u
trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Prvo su nas pretresli
do gola, nakratko saslušali, a potom su nas postrojili uza zid tako da prstima
noge i nosom dodirujemo zid, a držali smo ruke uvis, pa bi potom jedan policajac
po imenu Anđelko Botić palicom udarao i to u predelu od glave do visine krsta, a
drugi Gudić, udarao je naniže. Udarali su nas krvnički tako da su slomili dve
palice, a jednu su slomili na meni. Kada bi njih dvojica iznemogli nastupao bi
treći, jedan debeli, crni policajac i on bi nas udarao i gazio čizmama. Pustili su
muziku do kraja da se ne čuju naši krikovi, ali je i pored toga sve odzvanjalo od
naših krikova jer su bolovi bili stravični. Svi su oni bili u ustaškim uniformama na

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kojima su bile ustaške oznake. Tako je počela tortura i u "Lori" koja se nastavila
svakodnevno jer su se tuče, mučenja i maltretiranja dešavala u svako doba dana i
noći.
Izvodili su nas jednog po jednog pa bi nas tukli, dolazili su i civili iz grada bez
ikakve kontrole, uz dopuštanje čuvara i oni su nas nemilice tukli svim i svačim.
Stražari su nas mučili tako što smo morali napraviti za jedan minut 60 pravilnih
sklekova, a ukoliko neko pogreši, tada bi ga udarali po leđima i često bezbol
palicama i moralo se ponavljati sa sklekovima iz početka. Nagonili bi nas da do
iznemoglosti trčimo po krugu pevajući ustaške pesme na temperaturi od 400 C
nakon čega bi nas skidali gole i vatrogasnim šmrkom promera 110mm nas kupali
što bi jako bolelo jer je celo telo bilo od rana, a nakon toga bi nas gole ubacivali u
ćelije koje su bile hladne i promajne.
Hranu ne bismo dobijali po pet dana, a i ono što su donosili bile su splačine. Nisu
nam davali vode, samo su tuče i maltretiranja bila svakodnevna.Nagonili su nas
da se uvlačimo u pseće kućice i da lajemo, a oni su nas vezali. Često su nas tukli
u NjC-u i to tako da smo morali nasloniti ruke uza zid i odmaknuti se nogama što
dalje od zida da smo u pognutom položaju nakon čega bi nas udarali bezbol
palicama sve dok ne bismo pali u nesvest nakon čega bi nam po glavi posuli
kantu vode i čim dođemo sebi odmah moramo da skočimo na noge. Ako to ne
uradimo, udarali bi nas čizmama sve dok ponovo ne bi pali u nesvest. Nakon tih
tortura NjC bi bio potpuno krvav i tada smo morali da jedemo našu zgrušanu krv.
Ako bi na putu do ćelije sa nekoga pala kap krvi morao se vratiti nazad i lizati tu
krv. Često su dovodili i žene iz grada koje su nas vređale i tukle. Sećam se jedne
koja je imala običaj pored samog uva ispaliti rafal ili rafalom pucati prema nama
namerno nas ne pogađajući, ali bi gađali u našu neposrednu blizinu.
Osmi dan po dolasku u "Loru" nas je registrovao Međunarodni crveni krst, a

prethodno su nas postrojili i upozorili da se ne smemo žaliti da smo maltretirani,
a da za modrice kažemo da smo pali sa kreveta i sl. inače ćemo nestati u
mukama tako da niko nije smeo reći istinu onima iz Crvenog krsta. Ja sam u
zarobljeništvu zadobio povrede u vidu preloma 9 rebara koje povrede mi je zadao
Ante Gudić nogama i bezbol palicama, a pored toga povređena mi je desna ruka i
zglob lakta, ožiljci po celom telu, prisutne su mi redovne glavobolje, konstatovan
mi je psihofizički sindrom i proglašen sam trajnim invalidom u procentu 60%."
30) Svedok 445/94-3, zarobljen kao rezervista bivše JNA u okolini Trebinja 27.
maja 1992. godine, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada smo došli u
"Loru" u krugu zatvora su nas sve postrojili, skinuli smo sve sa sebe i pretresli su
nas gde su pokupili sva dokumenta i upisivali naše podatke. I ovde su me pitali za
koga sam glasao, pa sam je rekao za SDS, pošto su nas sve pretresli onda su
redom počeli da tuku jednog po jednog, pa su svakog pitali za koga je glasao.
Primetio sam da su sada mnogi govorili drugo nego ranije da bi izbegli degeneke,
ali to nikoga nije spasilo jer su bez obzira na odgovor dobijali batine. Mene su isto
pitali za koga sam glasao, pa sam ja ponovio ono što sam rekao ranije jer sam
mislio da imaju podatke iz Metkovića, Međutim, bez obzira na moju iskrenost
dobro su me prebili tako da su to najgore batine koje sa dobio. Ovde kada smo
stigli bila je smena u kojoj su bili Ante (koji nije imao prednje zube), Mali
Anđelko, jer je bio malog rasta i svi oni su nas dobro isprebijali.
Posle moje izjave da sam glasao za SDS Anđelko me je izdvojio od ostalih, doveo
do jedne posude i naredo mi da perem čarape. Ja sam prao čarape, a on me je iz
sve snage udarao laktovima naročito po leđima i bubrezima i odmah ispod vrata i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
iz sve snage udarao je nogama po grudima i rebrima, a na nogama je imao tvrde

mornarske čizme koje su inače poznate kao najgrublja i najčvršća obuća u armiji.
Kada su nas sve ovako isprebijali smestili su nas u jednu ćeliju i to mene sa još
šestoricom. Ostale su rasporedili u dve sobe. Ove su se prostorije nalazile u bloku
" A " . U ovoj sobi su bili kreveti na sprat, ali je bilo šest kreveta tako da su
dvojica morala da spavaju u istom krevetu.
U " Lori " je inače bilo četiri smene stražara, a u svakoj je bilo po tri stražara koji
su radili 8 sati dnevno, a četvrta se odmarala. Kada je došla nova smena sve su
nas izveli napolje, poskidali gole i rekli da će nas kupati. Zatim su nas polivali
vodom iz dve jaka vatrogassna šmrka, mislim da je pritisak vode bio najmanje 8
atmosfera. Mlazevi su bili toliko jaki da sunas zanosili i obarali. Davali su nam
neki sapun pa smo se mi okupali, a potom smo mokri obukli svoje uniforme i bili
vraćeni u svoje ćelije. Inače dok smo ovde bili hrana je bila slaba, vode nije bilo
dovoljno, pa je to uz sve druge muke otežavalo naš položaj i jako ugrožavalo
naše zdravlje. Za poslednjih šest dana dobili smo 2 paštete od pos 100 grama,
dva džema od šipuraka po 50 gr,. 4 cedevita bombone i 12 tabli pti ber keksa i to
je bilo sve za šest dana.
Ovde su nas mučili na razne načie pa ću nabrojati samo najznačajnije jer je sve
nemoguće opisati, a sve je vodilo da uništi naše zdravlje, sve ono ljudsko u nama
i da nas onesposobi za ceo život da budemo ljudi i da možemo da živimo
normalim životom. Terali su nas da satima pevamo pesme u kojima se hvale
ustaše, a ko nije hteo da peva dobijao je degeneke. Radili smo fiskulturu tako što
smo morali da trčimo i da nosimo jedan drugoga, pa se dobro sećam da sam ja u
jednoj takvoj prilici na leđima puna četiri sata nosio pilota P., a on se žalio da ne
može da drži mene oko vrata pošto je bio prebijen i iznuren. Mislim da tada nije
imao više od 30 kg. U takvim prilikama obično bi se zamenjivali, pa kada je došao
red na njega da siđe sa mene, ja da uzjašim na njega, on to nije mogao, a
Anđelko čija je smena tada bila rekao je: Kuvare, nastavi ti " , tako da sam ga ja
nosio sve vreme.
Morali smo da kopamo rovove, da kopamo bašte, dvorište i da obavljamo druge

poslove, ribali smo hodnike, a za to vreme su nas tukli. Često su me u ovakvim
prilikama ispitivali o Trebinju i o pojedinim ljudima u ovom gradu. Dobro se
sećam jedne prilike kada su me naterali u NjC-u da se rukom oduprem o dve
šolje, da budem u sagnutom položaju, a tukli su me nogama i palicama Ante i
Anđelko sve dok me nisu složili, odnosno dok nisam izgubio svest tako da posle
ne znam šta je bilo samnom jer sam se osvestio tek u sobi sa drugim
zatvorenicima.
Posebno je krvoločan bio upravnik Toma jer je on lično mučio zatvorenike na

razne načine, a posebno ih je tukao bezbol palicom. Čuo sam da je neke
zatvorenike prikačinjao na struju, a jednom prilikom kada sam bio kod njega na
ispitivanju meni je vezao žice za uši i uključivao struju tako da sam doživeo više
uzastopnih strujnih udara " .
31) Svedok 481/95, vojnik na odsluženju redovnog vojnog roka u JNA zarobljen
20. aprila 1992. o svom boravku u logoru "Lora" navodi:Posle smo odvedeni u
logor " Lora" gde sam proveo mesec dana u bloku "B". U ovom bloku su se
nalazili vojnici koji su bili prijavljeni Crvenom krstu i piloti. Pored ovog bloga
postoji i blok "C" gde su se nalazili vojnici i druga lica koja nisu prijavljeni
Crvenom krstu. Svi smo mi bili podvrgnuti raznim mučenjima i maltretiranjima,
ali s obzirom da sam se nalazio u bloku "B" ova mučenja su bila donekle

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
podnošljivija s obzirom da je Crveni krst imao o nama evidenciju. Nasuprot nama,

lica koja su se nalazila u bloku "C" su na razne načine mučena i maltretirana, jer
o njima nije postojala evidencija.
U zatvoru "Lora" svi smo bili smešteni u ćelijama i obično smo se nalazili po šest
u ćeliji. Svakodnevno smo bili tučeni od strane vojnika i civila i to rukama,
nogama, raznim palicama i bezbol palicama. Dobijali smo hranu i vodu, ali to nije
bilo redovno, sve je bilo u minimalnim količinama koliko da održimo goli život" .
32) Svedok 67/94-4, zarobljen kao rezervista bivše JNA 27. maja 1992. godine u
trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " U logoru " Lora" su
nas smestili u blok "A" i odmah nakon prijema su počeli da nas tuku i tako je bilo
za vreme čitavog boravka ovde. Različiti su bili načini našeg maltretiranja. Pored
batina koje su bile svakodnevne na razne načine su nas mučili. Tako su često nas
zatvorenike kupali tako što bi nas skinuli gole pa pod pritiskom prskali iz
vatrogasnih šmrkova što je bilo jako bolno obzirom da smo svi prethodno bili
izubijani. Naterali su nas da trčimo bez prekida 2-3 sata pa bi onda morali nositi
jedan drugoga, a ukoliko bi neko prestao da trči ili bi pao, tada bi dobijao
posebne batine.
U paviljonu bi čuvar često nas zatvorenike poveo u NjC, naredio bi da se rukama

držimo za pisoar i da telo pognemo, a onda bi palicom za bezbol udarao svom
snagom po telu. Ovakva maltretiranja, batine i poniženja su bila svakodnevna, ali
koliko sam mogao da primetim izbegavali su da udaraju po glavi odnosno po licu
da se ne bi videli tragovi. Nisam bio u bloku " C" ali sam čuo za njegovo
postojanje jer smo svakodnevno u svako doba dana i noći iz ovog bloka čuli
vrisku i batinjanja.
Hrane je bilo užasno malo tako da smo svi izgubili na težini 15-20 kilograma."
33) Svedok 67/94-5, zarobljen 30. maja 1992. godine kao pripadnik JNA na
trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada su me doveli u
blok "C" jedva sam davao znake "života. Ujutro su me digli i naterali da se na
suvo obrijem i počelo je ispitivanje. U stvari to i nije bilo ispitivanje već
iživljavanje. Udarali su me nogama, kundacima, šakama, palicama, mučili su me
strujom tako što bi kablove induktorskog telefona prikopčavali na palčeve, a
kasnije i za uši, pa bi okretali ručicu telefona, a nakon takvih tortura bi me vraćali
u ćeliju u kojoj nije bilo kreveta već sam imao samo jedno ćebe, a pod je bio od
pločica. Što se tiče čuvara u zatvoru ne zna se ko je bio gori i ko više udara i
maltretira.
Tukli su me svakodnevno po čitav dan. Tonči je dovodio nekakve žene i davao im

palicu kojom su me udarale, a nakon svakog udarca ja sam morao reći " hvala
gospođo dođite opet" . Izvodili su me u krug gde su po dva tri sata zatvorenici
morali jedan drugog da šamaraju. a ako po njihovoj proceni šamari nisu dovoljno
jaki. tada bi dobili posebne batine. Terali bi nas da se uvučemo u pseće kućice, da
lajemo, da ujedamo jedan drugog, a ako ujedi nisu takvi da poteče krv, onda bi
nas udarali.
Protiv mene je bio pokrenut i krivični postupak pred vojnim sudom u Splitu zbog
navodnog uvistva nekakvih baba u Kojevom dolu i taj postupak nije nikada

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dovršen. Ali postojanje tog postupka su koristili za nova maltretiranja, pa su me

bezbroj puta izvodili iz ćelije na streljanje, čitali bi presudu sa mojim podacima, a
u presudi je bilo navedeno da me sude na smrt streljanjem zbog genocida. Potom
bi streljački vod pucao, ali ćorcima pa su mi naredili da se pravim mrtav i
pokrivali me ćebetom.
U ovom mučenju se posebno isticao Gudić koji je pored ostalog nas zatvorenike
nagonio da međusobno stavljamo u usta jedan drugome polni organ. Nagonio nas
je da po čitav dan po krugu " beremo grožđe" odnosno da se ponašamo kao da
beremo grožđe, da se provlačimo između stolica, dovodili su civile iz grada koji su
nas takođe tukli i maltretirali, kupali su nas vatrogasnim šmrkom po noći. Leti po
najvećoj žegi su nas nagonili da goli legnemo na beton pa bi čitavo telo bilo od
plikova, morali smo da pevamo ustaške pesme, davali su nam nekakve tegove da
ih nosimo po krugu, a noću su nas budili svaki čas i tukli, hrana nikakva i vrlo
retko, ali se znalo desiti daje stražar baci u smeće, a neće da nam da" .
34) Svedok 67/94-2, pripadnik TO, zarobljen kod Stolca 13. maja 1992. godine, o
svom boravku u logoru " Lora" navodi: "U ovom logoru sam bio smešten u bloku "
C" . Teško je opisati šta nam je sve rađeno dok smo ovde bili. Međunarodni crveni
krst nas je obišao i evidentirao tek polovinom juna kada smo prešli u normalan
paviljon što je za nas bio ogromni napredak jer je tamo bilo hrane, bili su i
kreveti, a batinjanje nije bilo svakodnevno. Što se tiče bloka "C" tu smo mučeni
svakodnevno i bez prestanka i po danu i po noći. Ne znam koj sve nije ulazio i
tukao nas. Dolazili su civili, žene iz grada i tukli su nas palicama, nogama i
svačim. Od strane čuvara smo mučeni na posebne načine od kojih je bio najgori
sa strujom uz pomoć induktorskog telefona čije žice bi nam vezali za uši.
Dolazili su čak i zatvorenici Hrvati, kriminalci koji su bili u redovnom paviljonu, pa

su nas i oni tukli. U zarobljeništvu sam zaradio povrede kosti potkoljenice od
udarca čizme, ogromnu ranu na leđima, radio sam i operaciju jer je došlo do
trovanja tkiva ispod rane. Slomljeno mi je i jedno rebro" .
35) Svedok 67/94-6, pripadnik rezernog sastava bivše JNA, zarobljen 26. maja
1992 u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada su nas
dovezli u kasarnu "Lora" , tu su nas odvezali, postrojili i odmah je počelo
udaranje palicama do iznemoglosti, a čim bi neko pao, prilazili su i udarali ga
nogama sve dok ne ustane. Tako izubijane su nas smestili u paviljon "B" u ćelije
gde sam zatekao dvojicu pilota. A.G. i G. čije prezime ne znam. Bili su isprebijani,
a G. su bile polomljena rebra. Njih su posebno mnogo tukli i uvek je neko dolazio
da ih tuče, verovatno zato što su bili piloti.
Rzlličite i neverovatne su bile metode kojima smo mi mučeni. Obično udaranje

svim i svačim, palicama, bezbol palicama, šakama, nogama je bilo svakodnevno,
odnosno svakog momenta, u svako doba dana i noći. Ulazio je ko je i kada hteo i
udarao nas koliko je mogao. Dolazili su vojnici sa ratišta, dolazili su i civili iz
grada, devojke, radili su od nas šta su hteli i iživljavali se kao najkrvoločnije
životinje. Pored toga imali su i drugih metoda tako smo od prvih dana jedno veče
oko 4 sata bez prestanka trčali krugom nakon čega su nas skinuli gole i šmrkom
iz hidranta kupali što je obzirom na povrede bili jako bolno. a nakon toga su nas
terali u ćelije u kojima je bila promaja. Bacili bi nam koru hleba u krug pa bi nas
terali da se otimamo četvoronoške kao psi, nagonili su nas da se uvlačimo u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pseću kućicu i da lajemo, gasili su nam cigarete po telu, uključivali su na naša

tela induktorski telefon. morali smo jedan drugog da nosimo i da trčimo kao i da
šamaramo jedan drugoga, a ukoliko neko ne bi mogao ovo da uradi, posebno bi
ga tukli do iznemoglosti.
Nagonili su nas da pevamo ustaške pesme, izvodili su nas na streljanje jednog po

jednog pa bi onaj na koga je opaljeno iznad glave morao da beživotno padne pa
kada izvedu drugoga ovaj bi pomislio da je streljanje pravo. Kakve su torture bile
može se videti po tome što sam za prvih 15 dana smršao sa 115 na 80 kg. a ja
kao i svi ostali smo bili crni od modrica od glave do pete" .
36) Svedok 445/94-34, zarobljen kao pripadnik Hercegovačkog korpusa 12.

septembra 1992. godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u loguru "Lora"
navodi: "Posle zadržavanja u bolnici izveli su me napolje i onda su me u nekom
parku prebili i potom odveli u " Loru" i smestili u blok "C" . Mene su izlovali u
neku samicu gde sam ostao tri meseca. Dok sam bio ovde prebijali su me u
samici, u hodniku ispred samice i napolju, stavljali su me na struju više puta,
dovodili su neke ženske da me tuku koje su me tukle pendrecima, nisu mi davali
ni da jedem ni da pijem dugo vremena tako da su me skršili. Dok bi druge vodili
da rade mene bi držali u ćeliji i tukli" .
37) Svedok 445/94-28, kao rezervista bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine
u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" sve su nas izveli napolje,
postrojili uza zid i sistematski isprebijali. Pored stražara tu je bio i veliki broj civila
pa su nas i oni prebijali zajedno sa njima. Posle prebijanja su nas pretresli pa su
uzeli ono što nam je ostalo pošto su nas i u Metkoviću pretresli i pokupili novac i
satove, a meni su uzeli švajcarske marke i priličnu sumu dinara, mislim u
vrednosti preko 100 DEM. Zatim su nas sve ošišali, a neki su se i okupali pa sam
među njima bio i ja. Odmah nakon toga su me odveli u jednu prostoriju. Tu sav
video N.P. koji je stajao vezanih očiju pa su mi ova dvojica rekla da mu skinem
povez sa očiju, a kada sam ja to počeo da činim onda su počeli da me tuku
nogama, rukama, pendrecima i svima čime su stigli tako da sam više puta padao
u nesvest, pa su me kvasili po nogama da me povrate, a najviše su me udarali po
prsima i nogama. Nakon prebijanja morali smo da trčimo u krug pa su nas za to
vreme opet tukli, a terali su nas i da pevamo ustaške pesme, pa ko pogreši opet
je dobijao batine. Sećam se da sam ja umesto " ajme meni" viknuo " lele meni"
pa me je stražar Anđelko izdvojio na stranu i tukao dokle god sam mogao da
stojim. Prilikom ove tuče pitali su mene a i druge ko je šta nosio od oružja.
Ovo je trajalo do 2-3 sata po ponoći, a onda su nas razmestili u ćelije. Bio sam u
ćeliji br. 4 u bloku "A". Naša ćelija je bila kaznena, pa su unutra dovodili one koje
su najviše tukli. Za vreme boravka u ovom zatvoru svaki dan, danju i noću su nas
prebijali i tu su nas tukli bezbol palicama. Tukli su nas u ćelijama, izvodili u
hodnik ispred ćelija i izvodili u krug zatvora i tu nas prebijali. Terali su nas da
trčimo po ceo dan i za to vreme su nas tukli, a nisu nam davali ni vodu ni hranu.
Jednom je to trajalo neprekidno pet dana da nam nisu davali ništa da jedemo. Bio
sam jedan od onih koje su najviše prebijali i dobro se sećam kada su jedne noći
oko 23 časa mene i B. M. izveli u NjC Anđelko i Ante i tu su nas prebijali svim i
svačim tako da su tom prilikom slomili meni rebra i to se desilo dok sam ležao na
zemlji i kada me je podizao snažno me je udario bezbol palicom po grudnom
košu, a udarao me je i dok sam ležao na zemlji pa mislim da su mi tada i rebra
polomljena.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U toku tuče kada više nisam mogao da stojim on mi je ruke vezao konopcem za
cevi od pisoara tako da ne bi padao dok me tuče pa je i dalje nastavljao sa
tučom. Obojica su bili pijani. Pored batinjanja često su nas noću izvodili u krug,
terali bi nas da se skinemo goli zatim polivali hladnom vodom iz vatrogasnih
šmrkova pa nas tako mokre vraćali u ćelije. Terali su nas da jedan drugog bijemo
sve dok ne padnemo. Više puta su pucali između nas da bi nas zastrašili, a to su
činile i neke žene i devojke koje su dovodili. Izvodili su nas u hodnik i podnosili
bajonet pod grlo i hteli su da nas kolju pa se dobro sećam da su jednom prilikom
izveli mene i K. S. pa nam je nož podnosio neki čiji je sin stradao, a njega u
pustili stražari da to čini. Meni je samo držao nož pod grlo, a K. je i zasekao.
Terali su nas da neprekidno po nekoliko sati pevamo ustaške pesme i pesme
kojima se Srbi vređaju. Ubacivali su nam suzavac u ćelije i zatvarali prozor i vrata
tako da smo se gušili, a suzavac nam je pekao oči i izazivao jako kašljanje.
Jedna od najtežih tortura je bila to što smo onako izranjavani i izubijani morali da
trčimo po krugu i da nosimo jedan drugog na leđima, a nismo imali snage za to
pa su nas oni tukli zbog toga što ne možemo. Isto kao i druge i mene su nekoliko
puta priključivali na žicu induktorskog telefona a zatim propuštali struju kroz
mene, a žicu su vezivali na ruke i uši, a to je radio upravnik Tomo, a pored ovog
sam čuo da su žice vezali i za polne organe. Govorili su da je to detektor laži i da
hoće da saznaju istinu od nas. Strujni udari su bili toliko jaki da mi se telo grčilo i
osećao sam strahovite bolove. Mene nisu, ali sam video druge da su ih tereli da
izigravaju psa i mačku i da se jure pa su morali da se zavlače u kućice za pse, a
pri tome su ih tukli i polivali vodom.
U zatvoru je bila loša hrana, a već sam spomenuo da su nas izgladnjivali tako da
je to otežavalo naše muke. Da bi išli u NjC morali smo da tražimo dozvolu od
stražara, a oni nam to duže vreme nisu davali" .
38) Svedok 445/94-32, kao rezervista bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. u
trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Kad smo stigli u
logor " Lora" odmah su nas po izvođenju iz autobusa sistematski isprebijali
jednog po jednog. Posle prebijanja su nas ponovo pretresli, a onda su mene
ponovo prebili i to u NjC-u gde sam morao da se držim za neke livene cevi, a
dvojica su me tukli čizmama i nekim toljagama. Jedan od njih je bio upravnik
Tomo Dujić, a drugi stražar Gudić Ante. Posle su me vratili u krug gde su bili i
ostali pa su nas opet sve redom tukli, a zatim su nas razmestili po ćelijama. Bio
sam u ćeliji broj 5 u bloku "A" . Posle su me prebacili u ćeliju "3" .
Za sve ovo vreme dok sam bio u ovom zatvoru neprekidno su nas tukli i danju i
noću i to tako što bi nas izvodili u krug pa smo tako naslonjeni uza zid morali da
klečimo ili da ležimo pa su nas besomučno udarali raznim predmetima i to
naročito bezbol palicama Tukli su nas u hodniku i u drugim prilikama kada bi ko
stigao. Više puta su me izvodili samog i prebijali, uvek je to bio upravnik Tomo i
neko od stražara. Pored redovnog batinjanja izlagali su nas strujnim udarima, ali
sticajem prilika ja ovo nisam doživeo. Jednom prilikom je Toma Dujić našao neki
polomljeni kramp i gvozdenim delom krampa me udario po čelu pa od te povrede
i danas ima jasan ožiljak na čelu.
Sećam se jedne druge prilike kada me je jedna žena žuta, mršava, mlada, a
imala je na sebi uniformu izvela u krug i tu je bilo nekoliko stražara i civila pa je
jedan od njih rekao koji je mucao da mu je sin ubijen na jednom brdu koje su
držali Srbi pa su me onda svi zajednički pretukli udarajući me svim i svačim po
svim delovima tela. Prilikom tuče mnogi su padali unesvest i tada bi prestajali da

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ih tuku, pa sam i ja pokušao da izigravam da sam onesvešćen, ali su oni tačno po

očima prepoznavali ko je stvarno u nesvesti i kada su videli da hoću da ih
prevarim nastavljali bi i dalje da me tuku. Pored ovog terali su nas da satima
trčimo po krugu i da nosimo jedan drugoga i pri tome su nas tukli, a bilo je teško
nekoga nositi jer smo već svi bili iscrpljeni usled stalnog batinjanja i nedostatka
hrane.
Terali su nas da satima pevamo ustaške pesme što je bilo iscrpljujuće, morali
smo da izujemo čarape i na gole noge da obujemo čizme i tako da trčimo, a pošto
su čizme bile grube, to je izazivalo rane na nogama. Bilo je zatvorenika koji su
morali da izigravaju psa i mačku, da laju jedan na drugoga i da se zavlače u
pseću kućicu koja je bila u krugu. Piloti koje sam tu zatekao bili su u jako lošem
stanju, prebijani su ranije pre nego što smo mi stigli pa ih u vreme dok sam ja tu
bio nisu mnogo mučili, ali su pred naš odlazak u Zagreb ponovo počeli da ih
prebijaju.
Hrana je bila loša, a dešavalo se i nekoliko dana, a jednom čak i šest dana da
nam nisu dali ništa da jedemo. Za poslednjih nedelju dana ukupno su nam dali
veoma malo hrane".
39) Video zapis o razgovoru nekoliko logoraša koji su boravili u logoru "Lora" .
40) Svedok 445/94-17, zarobljen kao dobrovoljac bivše JNA 22. marta 1992.
godine kod Gornje Hrasne, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: Odavde su
me odveli u "Loru" gde me je saslušavao Levaja Ivica. Na ovom ispitivanju su me
pitali o istim stvarima i odmah su počeli da me tuku. Posle prebijanja smestili su
me u jednu ćeliju u bloku " A" gde sam oko prvih deset dana bio sam i tu su mi
stražari dali instrukcije kako moram u zatvoru da se ponašam, pa kada bilo ko od
njih uđe u ćeliju moram da ustanem i da ga pozdravim ustaškim pozdravom " Za
dom, spremni" , zatim da se predstavim punim imenom i prezimenom i da kažem
da sam zarobljen kao nelegalno naoružani srpski četnik. Čim bi izgovorio reč
četnik oni bi počeli da me tuku i da me psuju. Ovako je svaki zatvorenik morao da
se predstavlja.
Dok sam bio u ćeliji sam, svaki dan su kod mene dolazili stražari koji su me
besomučno tukli. Udarali su me čizmama, palicama, bezbol palicama, a udarci
čizmama su bili najgori tako da sam tada bio mnogo prebijen, a dlanovi su mi bili
potpuno naduveni, a prsti ukočeni, a stopala su bila naduvana, izubijani prsti, a
po celom telu sam bio izudaran. U ovom periodu mi je bilo slomljeno više rebara.
Za ovo vreme je Giljanović ulazio u moju ćeliju i trenirao boks na meni tako da
me je satima pesnicama udarao po svim delovima tela. Usled ovih prebijanja
nisam mogao da ustanem niti da se pomerim, a za to vreme nisam ništa jeo niti
sam mogao do bolova i zaobijenih povreda. Ovakva prebijanja su bili najčešći i
svakidašnji oblik mučenja pa je teško sve nabrojati i svaki slučaj posebno
opisivati.
Pored ovoga redovno su zatvorenike priključivali na struju pa su meni to radili

prvog dana kada su me doveli kada su me i prebili. Mene su Giljanović i Levaja
prikačili na struju tako što su mi krajeve žice vezali oko ušiju i probili kroz uvo, pa
su okretali ručicu induktorskog telefona i puštali struju tako da sam se sav tresao.
Prilikom potresa struje kako sam se trzao, tako mi se resica u predelu levog uva

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
raskinula pa se i sada vidi taj ožiljak. Kasnije su me više puta stavljali na struju, a
sećam se kada je to bilo sledeći put da su me skinuli golog i naredili da legnem po
mokrom betonu i tada su mi žicu vezivali na sve delove tela pa i na polni organ.
Pošto su mi uglavnom oči bile vezane, nisam tačno video ko je sve tu bio, ali ih je
bilo puno i tom prilikom su me tukli. Dosta zatvorenika je podvrgavano mučenju
sa stujom.
Morali smo svaki dan da satima pevamo pesme u kojima se hvale ustaše ili
kojima se omalovažavaju Srbi. M.Č. i ja smo po njihovom naređenju morali da
napravimo od dasaka jednu kućicu za pse pa su zatvorenike zlostavljali tako što
su ih terali da jedan izigrava psa, a drugi mačku pa bi se oni tako jurili po krugu
kao pas i mačka, pa je na komandu onaj koji je izigravao psa morao da se zavlači
u kućicu. Za to vreme oni su zatvorenike tukli. Izlagali su nas na suncu s tim što
su nas izvodili napolje i skidali gole pa posle dugog boravka kada bi ožedneli i bili
iscrpljeni nisu nam davali vode. Izvodili bi nas u toku noći, sipali nam vodu u
čizme i terali da trčimo po nekoliko sati dok ne popadamo od umora. Posle ovoga
bi nas postrojili uza zid licem prema zidu i sa rukama iznad glave naslonjenim uza
zid i onda bi nas tukli. Ovako su nas tukli i u drugim prilikama, a ne samo posle
trčanja.
Video sam kako pilote teraju satima da trče po krugu raširenih ruku i da
oponašaju letenje aviona i dok bi oni ovako trčali, stražari bi ih tukli. Na komandu
da su pogođeni morali su da padnu na beton. Često se dešavalo da nas postroje u
dva reda, jedan naspram drugog i terali su da se međusobno udaramo do
besvesti. Svaki zatvorenik je po više puta tučen tako što bi bio nateran da se
popne na prste i pruža ruke i da mrda prstima kao da nešto bere, a zahtev je bio
da se "bere grožđe" i pri tome bi najviše dobijali batine. To je bio specijalitet
Tončija. Više puta smo morali da gutamo upaljene cigarete pa sam više puta
morao da zinem i da mi jedan zatvorenik upaljenu cigaretu gasio na jeziku i zatim
terao da to progutam. Pored toga bilo je i drugih načina mučenja, maltretiranja,
fizičkog i duševnog, ali svega ne mogu da se setim i detaljno objasnim.
Mučili su nas i tako što nas nisu hranili dovoljno, a bilo je perioda kada je hrane
bilo, ali su je prosipali samo da je nama ne daju. Bilo je i slučajeva da su nas tukli
i prilikom jela. Mene nisu terali da pijem mokraću, ali sam od drugih čuo da su
njih terali i to. G. T. i D. T. i mog rođaka S. dok je bio u bolnici u Splitu i dok je
ležao terali su ga da iz guske pije svoju mokraću. Jednom prilikom sam u krugu
zatvora video četiri zatvorenika za koje sam saznao da su Crnogorci. Bili su krvavi
i naduvani od batina i dobro sam zapazio da su dvojica imali odsečene uši" .
41) Svedok 164/95-8, uhapšen kao rezerni oficir 16. juna 1992. godine u
Podveležju, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Kada smo došli u logor "
Lora" prvo su nas postrojili u jednom hodniku i tu su nas policajci za koje su rekli
da su bokseri udarali golim rukama po čitavom telu dok ne izgubimo svest. To
udaranje je trajalo puni sat vremena s tim da su nas stalno posipali hladnom
vodom. Posle su nas izveli na poligon i tu su nas stražari udarali svakih 2-3 sata i
to pendrecima, bezbol palicama, drvenim motkama, a zatim su okretali vodene
šmrkove na nas. Potom smo smešteni u blok "C" - to je zloglasni blok gde se
prema ljudima postupalo brutalno i zverski i u ovom bloku su vršena ispitivanja i
najbrutalnija mučenja. Ovde smo doživeli psihičke i fizičke torture nad nama,
torture koje ljudski um ne može smisliti. Bili smo tučeni svaki sat vremena, a
nekada bi prošlo i po pet sati da nas ne tuku. Sve bi zavisilo od raspoloženja
stražara koji su tada na dužnosti. Ti stražari su dovodili ljude sa vana, bilo je i
civila, koji su dolazili i tukli nas. Morali smo priznati na ispitivanju koliko smo

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Hrvata i Muslimana zaklali, ubili, silovali, morali smo po naređenju da gledamo u

jednu tačku i ako skrenemo pogled bili bi isprebijani. Bilo je ljudi sa mnom kao L.
J. i P. M. koji su dnevno gubili i do 6 kg. telesne težine, jer je temperatura u ćeliji
bila 500C a kada bi nas izvodili vani na sunce temperatura se pela i na 600C i ljudi
su dobijali opekotine drugog stepena, bar sam ja imao takve, zatim smo
razapinjani na vrata ćelije sa raširenim rukama i nogama i to bi trajalo po 30
minuta dok ne izgubimo svest.
U zatvoru su nam pokazivali sprave za vađenje očiju, za davljenje, vešanje,

vađenje zuba, govorili su nam da je palo Trebinje, da je sve poklano u Gacku, da
će na Drinu doći za 2-3 dana. Morali smo da pužemo po 2-3 sata, da na željezne
rešetke stavljamo ruke i noge po kojima su policajci udarali pendrecima, ja sam
kao profesor morao da zarobljenicima držim čas " Velika Srbija" i morao sam na
zidu da crtam granice, a zatim sam morao da vršim prozivku određenih ljudi radi
provere znanja, pa smo morali jedni druge šamarati i udarati, a ako to ne bi
uradili dobijali bi batine od stražara koji su ovo posmatrali i radili sa velikim
uživanjem, pojedini od njih su mi i izgledali kao nenormalne ličnosti, sadisti i
psihopate.
Morali smo po nekoliko sati, u stvari do iznemoglosti da radimo filskulturu, vodili

bi nas da gledamo televiziju, prikazivali bi nam šta Hrvati rade, a zatim bi nas
tukli, morali smo držati ruke uvis uzdignute kao da beremo grožđe dok bi nas
policajci udarali, morali smo lajati, gazili smo legionarski korak i njihove vežbe po
nekoliko sati pri tom pevajući ustaške pesme kao " Evo zore, evo dana" , zatim "
Oj kupreško ravno polje, što pozoba Crnogorce, od tisuću i pedeset, ostade ih
samo deset i to deset uhvaćeno i na kolac nabijeno" . Zatim su nam čitali
spiskove ko će od nas biti streljan, ko će ići navodno na razmenu, a kada bi
pročitali ime mi smo morali da se predstavljamo. Ja sam se tako predstavljao kao
koljač prve klase. Moje muke počinju posebno od 21. jula 1992. kada je list "
Slobodna Dalmacija" objavila imena zločinaca iz Gacka među kojima je bilo i moje
ime. Morao sam priznati da sam klao ljudi po Kuli Fazlagića i to potpisati. Terali su
i mene i druge da ločemo iz posuda namenjenih za to, upaljačem su nam palili
kosu, terali su zarobljenike da jedu svoju kosu i bradu, ja nisam imao prilike da
jedem kosu, ali sm kao i drugi morao da jedem izmet ljudski i mokraću da pijem
jer su nas terali da jedan drugome pišamo u usta.
Zabijali su nam prste u oči i meni se činilo, dok su mi ovo radili, da su mi oči vani
izvađene i nije mi ni danas jasno koliko mogu prsti da se onako sabiju u očnu
duplju. U flašu su nam sipali mokraću, pikavce i druge otpatke i terali nas da to
pijemo. Udarali su nas pendrecima po preponama i govorili su tako da će udarati
dok četnik ne okilavi" . Gasili su nam pikavce po telu, a zatim smo ugašeni
pikavac morali da progutamo. Gurali su nam flaše i palice u čmar, zatim kantu
đubreta nabijali na glavu, terali su nas da glavama udaramo u zid i to sve jače
dok ne izgubimo svest, zatim su nam oni čupali kosu i bradu.
Posebno su se iživljavali terajući nas na seksualne nastranosti, dovodili bi nam

prostitutke i tražili da spavamo sa njima, a pošto za to nismo bili sposobni, onda
bi nas te žene udarale, terali su nas da jedan sa drugim imamo polni snošaj, a
kada to neko ne bi bio u stanju da uradi bio je tučen čitav dan bez prestanka.
Morali smo jedan drugome da ližemo zadnjicu. Posebno su uživali kada su tražili
da se mi zarobljenici udaramo međusobno, tražili su da se udaramo sve dok jedan
drugome ne izbijemo dva zuba, zatim su meni oko vrata stezali kanap na način
da ga stežu čitav dan stalno ga pritežući - to su zvali davljenje. Kod upravnika u
logoru je bila električna stolica. Ja sam vođen na tu stolicu, ali nije uključivana.
To je samo bio način da nas prestraše i iznude od nas razna druga priznanja u
pravcu da smo zločinci.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Sećam se dobro da sam jednom neprekidno tučen pedeset sati na poligonu i

izdržao sam sve to, ali ne znam ni sam kako. Posebno mučenje je bilo sa
indukovanom strujom kako su to oni zvali " telefoniranje". Naime, vežu žicu za
preste, zatim puste struju i čovek se toliko trese da se telo diže od zemlje, ja sam
se grčio toliko da sam lebdio u zraku. Sve ovo razara nervni sistem. Bilo je ljudi
pa su im žicu vezali za uši i polni organ, prste od nogu, a posle ovoga su svašta
priznavali i potpisivali. Ja sam mučen pomoću indukovane stuje bar tridesetak
puta i sada imam ožiljke na prstima od posledica ovog mučenja. Od mene su
tražili da pričam pred kamerama, a snimali su i druge i pri tome iznuđivali razna
priznanja da smo klali, ubijali žene, decu, civile i to Hrvate i Muslimane. Od mene
su tražili da držim čas istorije " Srbi najgori narod". Dovodili su nam hrvatske
funkcionere iz zemlje i inostranstva da nam drže predavanje u kojima su
ponižavali srpski narod govoreći da taj narod nema pravo na Krajinu, govorili su
nam da smo mi Srbi samokršteni i pušteni pa smo morali da učimo njihove
molitve i terali da se krstimo sa pet prstiju i govorili su nam da su nam izvadili krv
i da smo svi mi više katolici.
Ja sam u " Lori" pokušao žiletom da izvršim samoubistvo rezanjem vena, ali me
je u tome sprečio pilot P.D. Sve ovo što sam ispričao samo je kap vode u moru u
odnosu na ono što je rađeno meni i drugima. Hrana u logoru je bila deljena tri
puta dnevno, a nekad i po dva puta, a sve bi zavisilo od stražara koji su na
smeni. Dešavalo se da nam po dva dana ne daju hranu, a jednom pet dana nisam
ništa pojeo. Ovde sam izgubio 20 kilograma svoje težine" .
42) Svedok 510/96-12, zarobljen kao pripadnik Podgoričkog korpusa bivše JNA
22. marta 1992. godine na području neumske opštine, o svom boravku u logoru "
Lora" navodi: " Posle izlaska iz bolnice prebačen sam u zatvor "Lora" u Splitu.
Ovde sam bio maltretiran fizički na taj način što sam iako sam bio operisan,
batinjan i terali su me da pevam ustaške pesme i da salutiram. Kao i ostalim
zatvorenicima i za mene je plasirana priča koju sam morao ponavljati prilikom
predstavljanja, a njen sadržaj je sledeći: " Ja sam S.Ž. rođen ... od oca... i majke
... u ... uhvaćen kao nelegalno naoružani srpski četnik koji ubija, maltretira i tuče
nevini hrvatski narod" .
I ostali zatvorenici su morali pričati nametnuta im nedela, a kao drastičan primer

želeo bih da navedem primer potpukovnika L. Z. koji je morao pred svima nama i
ostalima da priča kako je decu bacao u mešalicu za beton. Ta priča je morala biti
detaljna i obuhvatiti uključivanje mešalice za beton, sipanje vode, zatim cementa
pa do načina uzmanja deteta i stavljanja u mešalicu. Sve ovakve i sllične priče su
još više razjarivale stražare i i ostale posetioce što je doprinosilo još žešćoj torturi
zatvorenika. Tako su jednog dana potpukovnik L. i kapetan P. skinuti potpuno goli
sa lisicama na rukama iza leđa, prislonjeni uz metalna vrata na temperaturi oko
360C proveli 9-12 časova bez vode i hrane uz povremeno najavljivanje da će
doživeti šok posle čega je sledovalo posipanje hladnom vodom. Posle toga je L.
pao u nesvest i u takvom stanju prebačen je u bolnicu".
43) Svedok 445/94-33, kao rezervista bivše JNA zarobljen 8. aprila 1992. godine
u selu Muminovača, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: "Po dolasku u "Loru"
smestili su me samog u jednu od četiri ćelije u bloku "C" . Prebili su me u ćeliji,
izvodili napolje i tamo prebijali i to danonoćno. Pored ovih neprekidnih tuča
prikačinjali su me na struju na induktorski telefon i propuštali struju kroz mene, a
jednu su mi žicu stavljali u uvo tako što su ovo probušili i kroz to provukli žicu, a

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
drugi kraj na polni organ i pomerali ručicu. Ovo su radili sa mnom svaki čas tako
da ne mogu približno da kažem koliko je to puta bilo. Terali su nas da šamaramo
jedan drugoga sve dok onaj drugi ne bi pao u nesvest. Terali su nas da satima
stojimo na suncu i da gledamo u sunce dok ne padneš u nesvest pa sam i ja više
puta padao u nesvest zbog iscrpljenosti. Terali su nas da jedan drugog nosimo po
krugu, a za to vreme su nas tukli. Pored ovog morali smo neprekidno da pevamo
ustaške pesme.
Dobro se sećam dok sam još bio u ćeliji došla je jedna zgodna plava žena koja mi
je pokazala obnažene grudi rekavši da joj se dopadam, ali ja sam već bio
isprebijan i sklupčao sam se u jedan ugao ćelije i nisam uopšte hteo sa njom da
razgovaram pa je ona povikala kako hoću da je silujem. Tada je u ćeliju upao
Toma, upravnik zatvora sa stražarima pa su me do besvesti tukli u ćeliji, a zatim
su me izveli napolje i tamo nastavili da tuku. Dobro se sećam jedne prilike kada
smo šetali po krugu, a morali smo uvek da gledamo u zemlju, ali sam ipak uspeo
da spazim tri Crnogorca od kojih je jedan drugome preda mnom odsekao nožem
uvo, a drugom iskopao oko. Oni su inače bili potpuno deformisani, krvavi i
nikakvi. Mene su izvodili napolje i pucali su mi iz lovačke puške u mišicu leve ruke
ispod ramena, u levu butinu i ispod pupka sa leve strane, a iz pištolja u desnu
ruku ispod ramena.
Pored ovoga bilo je i drugih oblika mučenja, svakodnevnog maltretiranja,

vređanja, ali mi je to teško sada opisati, a ja želim što je moguće više da
zaboravim jer me i sama pomisao na to što sam preživeo potresa. Sada se setih
da su imali gvozdenu stolicu kojoj je skinut naslon koji je verovatno od drveta pa
su virile samo šipke pa su mene terali da se uhvatim za tu stolicu, nagnem iznad
tih šipki, a oni su me terali da imitiram da vozim auto, a oni su me gurali
odpozadi tako da su me šipke udarale po grudima i probijale kožu. Terali su nas
da imitiramo psa i mačku, mačku i miša, da se jurimo, zavlačimo u kućicu za pse.
U " Lori" je bila jako loša hrana tako da su nas morili glađu, a dešavalo se i duže
vremena da nam ne daju da jedemo.
Mene i sveštenika P. Z. su više puta terali da jedan drugome " pušimo" polni ud.
To smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i
istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo koji je inače bio najgori i
učestvovao je u svim našim mučenjima. Prilikom ovih batinjanja meni je
slomljeno 9 rebara sa obe strane, ali kojom prilikom su mi slomljena rebra ne
znam jer je batinjanja bilo toliko da ne mogu da opišem svaki pojedinačni slučaj.
Morali smo da ih pozdravljamo sa ustaškim pozdravom "Za dom, spremni" , a

svaki od nas je morao da se predstavi na drugi način. Ja sam morao da kažem
svoje podatke i da sam uhvaćen kao nelegalno naoružani četnik, a zvali su me
"vojvoda" , pa prema tome kako su koga nazivali tako su ga i mučili pa sam
verovatno zbog toga što su me prozvali vojvodom i bio tako strašno mučen.
Prilikom ovih batinjanja ja sam više puta padao u nesvest pa su me polivali
vodom da me osveste i redovno nastavljali i posle tog da me tuku. Kada sam
usled toga što mi se dogodilo bio potpuno skršen jedno veče su me odveli u
bolnicu pa me je doktor pregledao i rekao da moram da se lečim, ali oni to nisu
hteli, pa su me vratili nazad".
44) Svedok 445/94-26, kao rezervista bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine
u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "Čim smo stigli u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Loru" odmah su nas sistematski sve prebili, posle toga pretresli, a zatim posle
daljih tuča u toku noći su nas smestili u ćelije u bloku "A". Sećam se da sam bio u
ćeliji broj 7 i tu sam proveo 14 dana. Ovde su nas svaki dan batinali tako što su
upadali u ćelije i u ćelijama na tukli danju i noću, a zatim bi nas pojedinačno
izvodili ispred vrata ćelija ili u krug i tu prebijali, a zatim bi nas odvodili u
umivaonu gde su nas prebijali tako da su mene tamo vodili desetak puta pa sam
morao da se naslonim rukama na pisoare, a oni bi me prebijali. Pored stražara
dovodili su i civile da nas tuku. Dobro se sećam jedne ženske osobe koja je rekla
da trenira džudo, stara oko 25 godina, plave kratke kose, visoka oko 165 cm pa
nas je tukla zajedno sa upravnikom Tomom i stražarom Antom. Tom prilikom su
me naterali da kanapom za čišćenje puške vežem I. oko vrata pa je on morao da
se popne na stolicu kao da će izmaći stolicu i da se tako obesi pošto sam ja drugi
kraj vezao za rešetke prozora. ćelije. Kada sam ovo uradio oni su me napali da
sam hteo da obesim druga pa je posle on sišao sa stolice, skinuli su mu burmu sa
ruke, bacili je, o on je morao četveronoške da ide i da traži burmu.
Posle ovog prebijanja samo što smo vraćeni u ćeliju, unutra su ušli neki koje do
tada nisam video i među nas bacili suzavac tako da su nas oči pekle i gušili smo
se. Jednom prilikom, datuma se ne sećam, oko 23 časa, upravnik Tomo me je
izveo u hodnik i tražio da kažem da li je I.Đ vodnik, a ja to nisam hteo da mu
kažem, pa me je on prebio bezbol palicom i tom prilikom mi je zadao 37 udaraca.
Posle ovog odveo je Č. S. mog druga, koji je bio isto zatvoren, pa je njemu
naredio da nas tuče, što je ovaj morao da čini a i jedan i drugi su me tako snažno
udarali da sam posle svakog udarca padao na zemlju. Iste noći posle ovoga Tomo
i Ante su me izveli iz ćelije iz kruga zatvora i rekli mi da će me baciti u more, ali
to nisu učinili nego su me ubrzo vratili u ćeliju.
Uobičajeno je bilo mučenje sa strujom pa su i mene tri puta vodili pa su mi dva

puta priključivali žice za uši, a jednom za uvo i nos i okretanjem ručice
induktorskog telefona propuštali kroz mene struju što je bilo jako bolno. Ceo sam
se tresao i doživljavao strahovite muke. Izvodili su nas noću u krug i gole polivali
mlazevima hladne vode. Posle smo se oblačili mokri i tako su nas vraćali u ćelije.
Terali su nas da satima trčimo i to tako što bi trčali bosim nogama u čizmama
koje su razvezane što je žuljilo noge, stvaralo plikove i strahovoto bolelo. Isto
tako morali smo da trčimo i da nosimo jedan drugog na leđima dok ne bi
popadali. Bez obzira koliko smo trčali, opet su nas tukli palicama Terali su nas da
satima pevamo njihove pesme i pesme kojima se ruže Srbi.
Morali smo satima da trčimo po krugu i da imitiramo let aviona, a za to vreme

smo bili tučeni. Ovo su najviše morali da rade zarobljeni piloti. Izvodili su nas
napolje i terali da čupamo travu i da je jedemo . Morali smo da imitiramo psa i
mačku, da se jurimo, međusobno da se grebemo i ujedamo, a onaj koji bi bio pao
morao je da se zavlači u kućicu koja je tu bila. I ja sam ovo radio više puta.
Jednom su M. K. udarali krampom po telu tako da su ga raskrvarili, a tom
prilikom su mu urezivali nožem crte po čelu, a pre toga smo dobili velike batine.
Hrana je bila loša i nedovoljna, dešavalo se i po nekoliko dana da nam ne daju da

jedemo, tako da jednom prilikom sedam dana nismo hleba videli, a dva puta su
nas po čitav dan držali na vrelom suncu tako da je sve ovo uz mučenja otežavalo
ionako naše jako teško stanje i uništavalo nas telesno i duševno. Pored ovog nisu
nam dozvoljavali duže da idemo u NjC što je povećavalo naše tegobe. " .
45) Svedok 445/94-25, kao vojnik bivše JNA zarobljen 27. maja 1992. godine u
trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada smo stigli u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Loru" sve su nas jednog po jednog razvezivali, prislanjali uza zid i sa rukama
iznad glave oslanjali na zid i sistematski pretukli. Tukli su nas policijskim palicama
i drugim predmetima. Posle tuče su nas pretresli. Prilikom pretresanja oduzeli su
mi sat, dokumenta i novac u vrednosti od dve plate. Posle pretresanja odvodili su
nas jednog po jednog u tu prostoriju pa sam i ja otišao gde sam morao da
kleknem i da dajem podatke o sebi i tu su me tukli. Posle ovoga nas ponovo
vraćaju u krug zatvora i nastavljaju sistematski da nas biju, a posle su nas odveli
da se okupamo i da odelo obučemo na mokro telo. Posle kupanja opet su nas
postrojili uza zid pa je unutra upalo najmanje 20-30 njih i tukli su nas palicama
tako što bi jedan išao od jednog do drugog i udarao iza vrata, sledeći po leđima, a
iza njega po bubrezima i tako redom, a po mojoj proceni ovo prebijanje je trajalo
oko dva sata. Nakon ovoga nas raspoređuju u ćelije, a nakon pola sata ponovo
nas izvode napolje, postrojili su nas uza zid, a zatim nas vatrogasnim šmrkovima
polivali, tukli tim šmrkovima, zatim nas bacali na nas komade drveta odnosno
gredice koje su služile kao klocne za podmetanje pod automobil kada mu se skinu
točkovi i drugim predmetima. Ovo je trajalo do tri sata ujutro kada su nas vratili
u ćelije.
Već sledeće jutro ponovo su nas izveli napolje i sistematski prebili, a zatim su nas
terali da trčimo u krug do iznemoglosti, a za to vreme su stajali u krugu i prilikom
trčanja nas udarali. Za sve vreme boravka u "Lori" neprekidno smo tučeni, a prva
tri dana je bilo neprestano i sistematski i svaki od nas je bio isprebijan. Pored
tuče na krugu tukli su nas i pojedinačno tako što su nas izvodili iz ćelija, odvodili
u umivaonu i tamo prebijali. Tri puta sam išao onamo. Mene su terali da se
rukama oslonim na pisoare, a da noge razmaknem što dalje mogu, a oni bi tada
tukli po svim delovima tela, a ja nisam znao gde će i kada da me udare. Jednom
prilikom sam morao da operem jednu plastičnu posudu pa su me tada iznenada
zgrabili i uvukli u jednu prostoriju gde je bio veliki drveni sto pa su me položili na
taj sto, stavili pod glavu posudu pa me je jedan zarezao nožem po grlu lagano, a
zatim su mi rekli da ću ovde da ležim dok sva krv ne iscuri u tu posudu. Uskoro
zatim je nastala neka nova gužva pa su mi naredili da se vratim u ćeliju. Tako
sam se spasao jer je u zatvor došla neka njihova inspekcija.
Jedan od omiljenih oblika mučenja bilo je izlaganje struji, vezivanje žice

induktorkog telefona i okretanje ručice. Mene su dva puta tako mučili pa su mi
vezali za uši žice i okretali ručice i propuštali struju tako da sam dobijao jake
strujne udare od kojih mi se celo telo treslo. Terali su nas pošto nas postroje
jedan prema drugome da se besomučno udaramo dok jedan od nas ne padne.
Terali su nas da po dvorištu čupamo travu i da je jedemo. Odvodili su nas na
smeće gde su bačeni otpaci hrane, a koji su već bili ucrvljeni pa su nas terali da
ovo jedemo. Sve ovo sam morao i ja da radim. Pored ovoga terali su nas da
satima pevamo ustaške pesme ili pesme kojim se vređaju Srbi što je bilo veoma
iscrpljujuće. Pored ovoga svakodnevno smo vređani, maltretirani, naređivano
nam je da ne smemo da kažemo da smo tučeni nego smo morali da ispričamo
neku priču kako smo povređeni, strogo je bio određen način kako smo morali da
se predstavljamo, da ih pozdravljamo ustaškim pozdravom.
Morali smo da trčimo po krugu i da nosimo jedan drugog i za to vreme da

pevamo, a oni bi nas tukli. Morali smo da imitiramo psa i mačku, da jedan drugog
grebemo i ujedamo, da se zavlačimo u pseću kućicu, da igramo neke njihove
"trule kobile" tako što bi jedan stao uza zid, a drugi bi se zatim zaletao i skakao
na naša leđa. Pored ovoga što je bilo jako ponižavajuće je što smo dobijali malo
hrane, a dešavalo se i po nekoliko dana da ne dobijamo ništa. Izlagali su nas
satima suncu i davali nam slanu vodu da pijemo i ko zna šta sve stavljali u tu
vodu, a mi smo morali to da pijemo jer su nas na to terali. Dešavalo se i po
nekoliko dana da neko nema stolicu, a onda odjednom svi dobijemo proliv što

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
znači da su nam, verovatno, nešto stavljali u hranu".
46) Svedok 445/94-21, kao rezervni vojnik bivše JNA zarobljen 27. maja 1992.
godine u trebinjskoj opštini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: "Kada smo
stigli u "Loru" postrojili su nas, odnosno pre postrojavanja, pretresli su nas,
oduzeli novac i druge vredne predmete, meni su oduzeli 150 DEM u novcu i sat
marke " Seiko" , zlatan lančić sa priveskom. Dokumenta nisam imao jer sam ih
spalio pred zarobljavanje. Dok su me pretresli i uzimali podatke druge su
sistematski tukli tako što je svaki morao da stane uza zid licem prema zidu sa
rukama iznad glave i oslonjen na zid, a oni su besomučno udarali palicama,
nogama na kojima su bile čizme i tako su postupali sa svima nama. Posle ovoga
smo se okupali, odredili ko je u kojoj ćeliji pa su nas ponovo izveli napolje i opet
prebijali, usput su nas i vređali. Posle su nas vratili u ćeliju Od prvog dana počela
su strahovita mučenja, a najviše su nas prebijali i tukli. Nekada bi ušli u ćelije pa
nas udarali ili izvodili ispred ćelije i tu tukli, ali najviše i najteže je bilo kada bi nas
izvodili napolje i tamo prebijali. Mene su redovno tri puta svake noći dok sam bio
u "Lori" izvodili napolje i prebijali i to su bile sistematske tuče, a mene su ovako
prebijali jer sam u vojci bio snajperista. U toku dana nije bilo sistematskih tuča
već bi nas tukao ko je, gde i kada stigao. Dovodili su i civile da nas tuku pa su
jednom prilikom doveli jednog čoveka kome je sin poginuo i taj me je tukao i za
to vreme plakao.
Pored tuča mučili su nas i strujom pa su i mene tako, koliko se sećam, tri puta
prikačinjali na induktorski telefon tako što bi mi žice vezali za prste, a zatim
okrećući ručicu telefona puštali struju. Drugima su žice vezali i za druge delove
tela i to za uši, polne organe i na druga mesta. Što se tiče batinjanja mislim da
sam tu dobio najteže batine. Terali su nas da satimo trčimo po krugu dok od
umora ne popadamo, terali su nas da trčeći po krugu imitiramo avione ili
automobile, za to vreme bi nas tukli. Morali smo da imitiramo psa i mačku, pa bi
jedan bio pas a drugi mačka. Tako smo morali da se jurimo, pas je morao da se
zavlači u jednu kućicu za pse koja je tu bila. Lično ja ovo nisam radio, ali sam
video da to čine sa drugima. Ovakva iživljavanja su posmatrali svi koji se tu
zateknu, a ne samo osoblje zatvora. Jednom prilikom dok smo tako trčali po
krugu jedan od stražara je pucao iz pištolja neposredno iznad nas u zid pa smo
mislili da će nas pobiti.
Upravnik Tomo Dujić je imao običaj u proseku svaki dan da mi zavlači cev od
pištolja u usta i da ga repetira kao da će me ubiti. Pored ovog psihičkog i fizičkog
maltretiranja nisu nam davali dovoljno hrane a i vodu su nam uskraćivali jer
nismo mogli da pijemo kada smo hteli, a pošto smo trčali po suncu i u
uniformama bili smo iscrpljeni i žedni od umora. Za poslednjih dana boravka u
"Lori" dali su nam 3-4 konzervice po 50 gr. paštete, ribe i džema i jedan vojnički
dvopek što nije bilo dovoljno ni za jedan dan, a kamo li za svih sedam dana.
Pre nego što je dolazio Međunarodni crveni krst zastrašivali su nas i naređivali da
ne smemo govoriti da smo tučeni i mučeni pa sam, između ostalog, rekao iako
sam bio modar po celom telu, da sam povređen jer sam pao".
47) Svedok 67/94-1, zarobljen kao pripadnik TO Trebinje 13. maja 1992. godine,
o svom boravku u logoru " Lora" navodi: U " Lori" su nas uveli u deo za koji sam
kasnije saznao da je blok "C" gde se nalaze četiri ćelije, hodnik i NjC, a ulazi se

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
na sporedni ulaz. Tu nas smeštaju u ćelije i tek tada počinje pravo mučenje. Ja
više ne znam koliko to traje, ko sve i čime udara, samo znam da traje danima
Ulaze u ćeliju i udaraju, biju nogama, šakama, palicama. Sećam se da je najgore
bilo kada su nas mučili strujom i to tako što su koristili induktorski telefon tako
što bi žice pričvrstili za uši i okretali ručice telefona, a udari struje su bili takvi da
sam mislio da ću izludeti. Nekoliko prvih dana nismo ništa dobijali od hrane.
Primetio sam kasnije da su svraćali i civili iz grada koji su nas takođe tukli, dolazili
su i nekakvi uniformisani i ne znam ko sve nije dolazio. Najviše batina smo primili
noću, samo bi se otvorila vrata ćelije i unutra bi ušao neko ili nekoliko njih i
divljački bi udarali kuda bi i kako stigli. Nekoliko dana nakon našeg dolaska jedne
noći su nas izveli na kupanje, a to je bilo vatrogasnim šmrkom i hladnom vodom
iz hidranta pod velikim pritiskom , mlazom vode, što je bilo jako bolno zbog
ranijih povreda , nakon čega su nas mokre vraćali u ćeliju.
Nema reči da se opišu sva zlostavljanja koja su nama rađena i iživljavanja nad
nama. Pored krvničkog batinjanja iživljavali su se pa smo jedan drugog morali da
šamaramo međusobno, a ako to ne učinimo dovoljno jako onda je sledila kazna u
vidu teških batina. Umesto induktorskog telefona kasnije su uveli ispravljač od
110 V koji bi takođe priključivali, a naređivali su nam da se prilikom udara struje
ne smemo ni mrdnuti i ukoliko bi to činili sledile su batine, a udari su bili takvi da
bi bacili telo tako da su batile ponovo bile neminovne. Pored ostalog sećam se da
su mi naredili da kosim travnjak u krugu koji je bio zapušten, a to su naredili
meni jer su pretpostavljali da je bivša JNA minirala okolno zemljište. U slučaju da
bi kosom zakačio nešto, konzervu ili nepoznati predmet naređivali bi mi da
stanem na to radi provere da li je to mina.
Što se tiče hrane nje ispočetka nije nikako bilo da bi nam kasnije davali nešto
malo hrane koja je bila vrlo loša. Prvih 15 dana boravka u ovom zatvoru bili smo
na ivici života, bez ikakve orijentacije za vreme i mislio sam bez ikakve šanse da
ostanemo živi".
48) Svedok 67/94-3, kao pripadnik srpske vojske zarobljen 14. maja 1992.
godine iznad Stoca, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " U " Lori" sam
smešten u bloku "C" gde sam zatekao svoje drugove iz Trebinja koji su pre mene
bili zarobljeni. U ovom bloku od dolaska su mučenja i udaranja bila raznovrsna.
Sećam se da je odmah po mom dolasku upravnik Tomo Dujić pitao da li će neko
da telefonira pa sam se, ništa ne sumnjajući, prijavio i poveo me je u drugu
prostoriju gde sam primetio induktorski telefon. U prvi mah nisam ništa
posumljao, ali sam kasnije video da su kablovi telefona slobodni, odnosno da nisu
u zidu. Tada mi je Tomo zamotao kablove oko prstiju i počeo da vrti telefon, a
strujni udar je bio toliko jak da sam kao oparen odskočio i zbacio žice sa sebe
nakon čega me je Tomo počeo tući i naredio mi je da ponovo sednem pa mi je
prikopčao telefonske žice za uši i zapretio da se ne smem mrdnuti pa je potom
naizmenično vrtio telefon i udarao me nogom u prsa. Obzirom da sam bio novi,
tih dana sam primio najviše batina jer svi oni koji su dolazili da tuku tražili su
novog, odnosno mene.
Tako su prve noći mog boravka došla dva čoveka, mladić i stariji u uniformi i tukli
su me dugo sve dok nisam pao s nogu, a kada sam pao onaj stariji mi je počeo
skakati po nozi i teže mi je povredio Ovakve tuče i batinjanja su se nastavljali i
bili redovni. Tukli su nas službenici zatvora, čuvari, dolazili su civili, žene, njihovi
zatvorenici koji su bili u zatvoru zbog nekih prekršaja. Tukli su palicama,
električnim palicama, palicama za bezbol. Nagonili su nas da po čitavu noć
pevamo ustaške pesme, a čim prestaneš, udaraju te bez milosti. Hranu su nam

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
davali svaki treći dan. Terali su nas da šamaramo jedan drugog pa ako nisu bili
zadovoljni jačinom šamara tada bi udarali i onog ko šamara i onog drugog. Terali
su nas da nosimo jedan drugug i da ga pri tome udaramo, kupali su nas
šmrkovima i to obično u 2-3 sata noću, izvlačili više puta na streljanje i pucali u
nas ćorcima, nagonili su nas da se na suvo brijemo žiletima".
49) Svedok 445/94-18, kao rezervni oficir bivše JNA zarobljen 16 juna 1992.
godine u Podveležju, o svom boravku u logoru "Lora" navodi: Po dolaku u "Loru"
prvo smo odvedeni u zgradu komande gde su nas postrojili po činovima pa je
došao njihov komandant koga smo morali da pozdravimo ustaškim pozdravom.
Dok smo tako stajali prošao je jedan njihov i B. R. snažno tresnuo po licu tako da
je prokrvario. Posle ovoga mene je upravnik izveo pred vrata zgrade u dvorištu sa
jednim pratiocem pa me je kao zagrlio, a ovaj drugi je počeo da me udara karate
udarcima. Govorio je na japanskom nazive ovih udaraca i tražio od mene da ih
ponovim.
Tu su nas uveli u dvorište, skinuli lisice sa ruku, skinuli gole i postrojili uza zid
licem prema zidu i tada su počeli da nas tuku pendrecima, bezbol palicama,
debelim kablom koji smo mi zvali " petožilac" koji se savijao prilikom udaranja po
telu tako da je ostavljao masnice i s jedne i s druge strane. Kako je ko padao od
iznemoglosti uza zid, tako je bio odvođen u jedan ćošak gde je stajao induktorksi
telefon pa su ga priključivali žicama na taj telefon i okretanjem ručice puštali
struju. Kada sam pao i mene su priključili na taj telefon i propuštali struju kroz
mene tako da mi se celo telo treslo i bacalo od strujnih udara i odskakalo od tla.
Oni su govorili da treba da se javim Mladiću na telefon. Posle ovoga ispolivali su
nas, onako umorne i prebijene, vodom iz vatrogasnih šmrkova i zatim su nas
ubacili u ćeliju koja je bila 2,5 dž 2,5 m gde smo bili u prvo vreme. Torture su
odmah počele, upadali su u ćeliju i tukli nas odreda. Dovodili su i civile da nas
tuku i žene pa se dobro sećam kako su me, jednom prilikom, tri žene iz Mostara
dobro isprebijale. Izvodili su nas u hodnik pa su nas tamo tukli, a odvodili su nas i
u jednu prostoriju koja je bila u nizu sa našom ćelijom, a predviđena je za
mučenje pa su nas tamo tukli. Tamo su nas prikačinjali na onaj induktorski
telefon, ali i na struju od 220 V gde je bio ispravljač sa regulatorom jačine struje
pa su struju čas pojačavali, čas smanjivali i tako nas mučili. Ovo su radili mnogo
puta pa sam ja takav strah dobio od struje da kasnije ni u terapijske svrhe nisam
dozvolio da me prikače na bilo šta što propušta struju. Ove batine i tuče je bilo
toliko da sam jednog dana izbrojao da su 14 puta upadali u našu ćeliju i prebijali
nas do besvesti.
Morali smo satima da pevamo ustaške pesme, odnosno pesme u kojima su oni
hvale i pesme kojima se Srbi vređaju. Izvodili su nas i u dvorište gde su nas terali
da satima gazimo legionarskim strojevim korakom koji brzo umara zato što se
nejednakom snagom gazi sa obe noge i za to vreme smo morali da pevamo
pesme. Više puta su nas izlagali suncu napolju od 10 do 16 časova popodne kada
je najjače sunce, a puštali su da teče voda pored nas dok su nas terali da pijemo
morsku vodu, tako da nas je žeđ strašno mučila. U ćeliji blizu naše bila su
četvorica pilota pa su P.G. terali da nama drži predavanje kako je leteo i kako je
oboren pa je on tom prilikom morao da imitira let aviona, a mi smo to morali da
ponavljamo pa ko ne bi znao, dobijao bi degeneke. Više puta su nas odvodili da
gledamo televiziju i prikazivali su vesti na kojima smo videli Trebinje. kako se
ustaše ljube i raduju kao da je Trebinje palo, odnosno da su ga osvojili. Ovo bi
nas porazilo i ubijalo u nama ono malo snage što nam je ostalo. Posle izvesnog
vremena prikazali bi nam slične scene iz Nevesinja što nas je još više pogađalo i
tako za više različitih gradova. Više puta su organizovali fiktivna streljanja pa su

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nas izvodili napolje, postrojavali i pucali iznad nas. Ovako su mene više puta
streljali.
Pored ovoga i niza fizičkih i psihičkih tortura mučili su nas glađu i žeđu tako što su
nam uskraćivali hranu i vodu što je još više otežavalo naš položaj i ubijalo sve
ljudsko u nama. Hijgijena nije bila nikakva, u NjC smo mogli da idemo samo kada
nas stražar pusti, oni su nam to često uskraćivali pa se dešavalo da i po dva dana
nisu dozvoljavali da idemo u NjC.
Ne sećam se tačno datuma, ali mislim da je bilo krajem jula 1992. godine,
doživeo sam jedno od najtežih batinjanja gde mi je razbijena leva strana lica i
polomljena zigomatična kost, izbijena dva zuba, polomljena donja leva vilica,
napukla arkada iznad levog oka. Posle ovoga sam prebačen u bolnicu u Firulama
gde su me pregledali, slikali i rekli da mi nije ništa, dali aspirin i da stavljam
hladne obloge, ali umesto obloga jedan me je u liftu snažno udario u polni organ.
Pred sam polazak iz " Lore" po danu upali su stražari unutra i izveli me u
prostoriju za mučenje gde su me tukli tao što su mi rekli da stojim uspravno, da
zatvorim oči i dignem ruke uvis, a oni su me sa svih strana udarali što je posebno
teško da se podnese jer udarci dolaze iznenada i sa strane odakle se čovek ne
nada, a uvek se misli ako bi pogledao bar bi psihički mogao da se pripremi za
udarac. Tukli su me dok nisam pao na tlo i izgubio svest jer su me tu i nogama
gazili dok sam ležao na podu. Osvestio sam se u ćeliji i osećao jake bolove u
predelu desnog grudnog koša.
Terali smu me da se zavlačim u kućicu za psa i da izigravam psa, a moj kolega je

izigravao mačku i penjao se na tu kućicu pa je on nastojao da me ogrebe, a ja da
njega ujedem za ruku. Posle ovoga smo menjali uloge, pa sam ja bio mačka, a on
pas. Dodajem da su jednom sve zatvorenike postrojili u dvorište u dve vrste
okrenute licem u lice i naterali da se šamaramo sve dok jedan ne padne. Motiv je
bio da se udara što jače i da se drug preko puta obori jer su rekli ko ne padne oni
će ga sami tući, a ko ostane na nogama on će biti pošteđen. Preko puta mene je
bio jedan zidar iz Omiša pa me je on udario svojim ogromnim rukama kao
lopatama tako da me je brzo srušio na zemlju, a potom su me tukli stražari. Posle
ove tuče oglušio sam se na oba uva" .
50) Svedok 470/95-3, vojnik na odsluženju redovnog vojnog roka u bivšoj JNA u
Gabeli, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " U jutarnjim časovima su nas
oterali u "Loru" . Odmah su nas smestili u ćelije i to po šestorica u jednoj. Tu je
izvršena klasifikacija ko je koje nacionalnosti. Mene to veče niko nije tukao, ali
moje drugove jesu. Od kako su nas zarobili do zatvaranja u " Loru" nismo dobili
ništa za jelo. Ovde smo zatekli dvojicu zatvorenika Č. i Ž. koji su bili civili. Njega
su obukli u uniformu i Ž je morao da govori: Ja sam Ž ilegalno sam se
naoružavao, četnički sam vojskovođa, silovao sam žene i decu. Sve je on to
morao da kaže i nama i da izrazi kajanje. Posle bi ga vratili u svoju ćeliju.
Režim u logoru je bio sledeći: kada bi bio na dužnosti stražar Gudić dolazio je u
ćeliju uz psovke " četničku vam majku" i morali smo svi da ustanemo iz kreveta i
da podignemo desnu ruku uvis i da glasno viknemo " Za dom, spremni" . Ukoliko
to neko ne uradi on je dobijao batine. Stavi rukavice, uzme bezbol palicu ili
pendrek i bije po svim delovima tela. Isterivao nas je noću napolje da trčimo u
hol zgrada koji je bio ograđen žicom dok ne popadamo, a uz to smo morali da
pevamo ustaške pesme.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ubrzo posle našeg dolaska u logor "Lora" dovedena su i četvorica pilota. Oni su
najgore prošli. Njih su toliko tukli skoro svakih pet minuta da su bukvalno bili
polomljeni. Nisu mogli sami ni da uzimaju hranu pa smo ih mi hranili i donosili im
vodu. Najviše ih je tukao zapovednik i stražar Gudić. Gudić ih je u mom prisustvu
mučio: vezivao im je i puštao im struju na polne organe i prste ili im na prste
zakači žice a u isto vreme daju telefonsku slušalicu kao da se javljamo kući. U
tom momentu se sav strese, a stražari se smeju i uživaju. Jednog zarobljenika
koji je imao 60 godina terali su na oralni sa seks sa jednim popom koji je takođe
bio zatvorenik. Terali su nas da stalno radimo u krugu i van logora. Kopali smo i
čistili travnjake i uređivali te njihove kancelarije. Premeštali smo i pakovali
njihove magacine sa municijom. Za to vreme dok radimo dolaze i civili da nas biju
i pljuju."
51) Svedok 164/95-6, zarobljen kao vojnik rezervista bivše JNA iznad Stolca, o
svom boravku u logoru "Lora" navodi: " U logoru " Lora" u Splitu tukli su me
gumenim palicama, palicama za bezbol, debelim spletom kablova, šakama ,
nogama, gusenim poklopcem od šahta, drvenom gredom 15dž15dž100 cm, zatim
smo mučeni poljskim telefonom odnosno indukovanom strujom proizvedenom u
ovom telefonu te nekom specijalnom napravom kojom su struju iz gradske mreže
transformisali u napon od 100V pa su sa ovom strujom uz pomoć nekih kablova i
štipaljki mučili zatvorenike tako što bi im štipaljke obično prikopčavali na uši i
pomoću tastera uključivali i isključivli struju i to su bile nezapamćene muke kada
se telo grči i trese. Najteže su nas tukli civili koji su se vraćali iz grada u kasnim
noćnim satima, a bili su pod uticajem alkohola. dolazili su da nas tuku i pripadnici
HVO, HOS, ZNG.
U ovom logoru meni su polomili prvo četiri, a posle još jedno rebro, a od snažnih
udaraca izglavili su mi i levo rame. U "Lori" smo tučeni više puta dnevno i u svako
doba dana i noći. Jednog dana mene su tukli u četrnaest navrata, inače svakoga
časa u zatvoru su se mogla čuti zapomaganja zatvorenika. Jednom prilikom
posmatao sam kako su zatvoreniku B. D. prikopčali induktorski telefon i vrteli
ručicu telefona sve dok mu krv nije udarila na uši, potpukovnika L. i kapetana P.
su naterali da popiju litar vode u koju su prethodno razmutili 25 dkg soli, zatim ih
skinuli gole, vezali gole, vezali im ruke na leđa i tako ih držali na jakom letnjem
suncu od 11-18 časova bez vode, samo su ih povremeno polivali vodom po
grudima. Od ovog mučenja potpukovnik je doživeo nervni slom, a obojica su
dobili izuzetno jake opekotine po čitavom telu i završili su u bolnici. Sve nas
zatvornike su terali da idemo četvoronoške između pojstrojenih gardista i da pri
tome imitiramo oglašavanje mačaka, petlova, pasa i drugih životinja a pri tome
su nas gardisti udarali nogama i svim onim što im se našlo pri ruci. Ovde je bilo
fizičkih maltretiranja koja su vršena nad nama koje neću zaboraviti i psihičkih
maltretiranja u cilju ubijanja volje u čoveku tako da smo morali kukurikati, lajati
kao psi, hodati raširenih ruku i govoriti "mi smo crne ptice" . U ovom zatvoru nisu
nam dozvoljavali da spavamo, terali su nas na razne seksualne izopačenosti,
znam da su oficire terali da svoje polne organe stavljaju drugom u usta i to sam i
ja morao raditi".
52) Svedok 164/95-2, zarobljen kao dobrovoljac bivše JNA 20. aprila 1992.
godine u Šehovini, o svom boravku u logoru " Lora" navodi: " Čim sam posle
operacije doveden u zatvor " Lora" šakom u oko i nogom u stomak me je udario
Gidić Duško bivši oficir JNA koji je prišao hrvatskoj strani. Posle toga odveli su me
u samicu u bloku "C" i tu sam tih dana bio stalno tučen, a nisu mi davali ništa da

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
jedem ni da pijem. Ovde su me tukli čim su stizali, najviše palicama i to bodimice

u bubrege, a udarali su me stražari HV, pripadnici HOS koji su, takođe ovde bili
zatvoreni jer su nešto pogrešili. Dana 2. maja 1992. godine mene su izveli u krug
zatvora gde je bila ekipa Hrvatske televizije i novinari hrvatskih listova. Doneli su
plastičnu lutku i plastični nož, a meni su stavili periku - dugu bradu i kosu i
šubaru sa kokardom i tražili su od mene da pokažem kako sam klao Muslimane
po Fazlagića kuli. Ja sam se pri tome morao predstaviti: " Ja sam J.K. - četnik iz
Gacka, a oni su nastavili sa komentarom, koljač iz Gacka i ja pokazujem na koji
sam način klao i ubijao Hrvate i Muslimane, a sve je to snimala njihova televizija.
Sećam se da sam posle ovoga vraćen u ćeliju u koju su došli Bane, bivši bokser,
upravnik Tomo Dujić i Tonči, izveli su me u kupatilo i tukli nogama. šakama, čime
su stigli i tako najmanje sat i po, a kada više nisam mogao stajati dvojica su me
držala, a treći me udarao palicom po leđima i bubrezima bodimice i sve dok nisam
izgubio svest. Otvorili su vodu na mene i tako me ostavili u kupatilu da ležim.
Kasnije je došao stražar sa dva zatvorenika i stavio me pod hladan tuš, a zatim
su mi obukli mokro odelo i odneli me u ćeliju do ujutro. Posle su me prebacili u
drugu ćeliju koja je imala krevet, a ujutru su me odveli u bolnicu gde je snimak
pokazao polomljenih 12 rebara. Isti dan sam vraćen iz bolnicie i prebačen u blok
"B" , u zajedničku ćeliju.
Gudić Ivica je mene tako mučio da je na tetovažu koji sam imao na levoj
podlaktici gde je bilo istetovirano" JNA" gorio cigaretom sve dok je nije uništio, a
zatim me odveo u kupatilo, vezao lisicama za prozor i drvenom palicom tukao
pola sata po čitavom telu tako da sam sav bio modar i u otocima. Posle udaranja
on me je naterao da obrišem kupatilo koje je bilo puno moje krvi, a zatim me
naterao da popijem tu krvavu i sapunjavu vodu koju sam skupio po podu, takođe
mi je nožem rezao prste desne ruke tako da je i danas imam vidljive tragove tog
rezanja.
Posle ove tučnjave ponovo sam vezan za rešetke u kupatilu gde su me tukli
bezbol palicama, pa sam izgubio svest, uključili su hladnu vodu na mene, a drugi
zatvorenici su mi pričali da sam tako u vodi ležao sat i po vremena.
Inače u zatvoru "Lora" meni i drugim zarobljenicima su stražari i civili koje su

puštali u zatvor i pripadnici HOS radili i priređivali najveće muke, udarali su nas
pendrecima, drvenim motkama, bezbol palicama, vodenim šmrkovima, zatim su
nas držali na jaekom suncu dok ne dobijemo opekotine i sećam se da je sa
opekotinama teško stradao potpukovnik J.L., zatim bi nas vezali za rešetke da
visimo u ćeliji do 30 minuta, jedni druge smo morali da udaramo. morali smo
raditi fiskulturu i do iznemoglosti i pri tome gaziti legionarski korak, morali smo
da lajemo i da pevamo ustaške pesme, sećam se da smo pevali " Evo zore, evo
dana, evo Jure i Bobana" , zatim " Sarajevo ispod Trebevića, bićeš opet Ante
Pavelića" , zatim bi nas gonili da pevamo i naše pesme i govorili su da pevamo
četničke pesme. Terali su nas da jedemo svoju kosu i dlake sa brade, meni su
jednom otkinuli malo kose i to sam morao pojesti, sećam se da su L.H. iz Nikšića
naterali da pojedu svoju bradu koja je bila duga i koju su mu oni obrijali,
zarobljenici su morali jesti svoj izmet i piti mokraću, a to sam i ja radio, stražari
su nas terali da pijemo vodu iz flaše u kojoj su razni otpaci, satima su meni i
drugima flaše i palice gurali u čmar, posebno su bili udarci pendrekom po
preponama. Dok bi radili u krugu oni bi nam na glavu nabijali kantu sa smećem, a
zatim bi nas terali da udaramo glavom u zid sve jače i jače dok ne izgubimo
svest.
Terali nas na razne bludne radnje, jedni drugima smo morali da držimo u ustima
polni organ, da ližemo zadnjicu, zatim bi nas stražari davili vezivanjem kanapa

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
oko vrata, a posebno teška mučenja su bila sa indukovanom strujom koju su

proizvodili poljskom telefonom, a nama bi vezivali žice za uši, nekad za prste, a
nekima su vezivali i za polni organ. Terali su nas da se krstimo kao rimokatolici."
53) Svedok 340/94-3, zarobljen kao rezervista bivše JNA 8. aprila 1992. godine,
o svom boravku u logoru "Lora" navodi: " Kada smo stigli u Split skinuli su nam
lisice i poveze sa očiju, uterali su nas u jedno zajedničko kupatilo gde su nas
natereli da se istuširamo i obrijemo. Tu sam se pogledao u ogledalo i prosto
nisam mogao da poverujem koliko sam propao, a i moji drugovi su strašno
izgledali. Nakon ovoga su nam oduzeli dokumenta i vrednije stvari koje smo imali
pri sebi. Posle ovoga su nas smestili u ćelije u bloku " C" , a tu su smeštali one
koje su proglasili da su najopasniji, pa su ovde zatvoreninici više i mu čeni. Ja
sam bio u prvoj ćeliji. U " Lori" su nas mučili svaki dan neprekidno. Jedno od
čestih mučenja je bilo priključivanje na struju pa su tako u više navrata mene i
Lj.B. zajedno sa lisicama vezali za neka metalna vrata u hodniku sa rukama
vezanim iznad glava za ta vrata a bose noge su bile u vodi na podu hodnika.
Zatim su nam vezivali električne provodnike za uši, palčeve nogu, polne organe,
pa puštali struju preko induktorskog telefona. Struja je tako delovala na mene da
se vilica ukoči, a oči igraju kao klikeri tako da sam imao osećaj da će da iskoče iz
glave. Pri tome su nam postavljali pitanja, ali bez obzira koliko sam se trudio da
otvorim usta, nisam mogao. Dok je jedan okretao telefon i puštao struju, drugi su
me tukli čime su stizali - pesnicama, kablovima, kundacima raznim predmetima.
Posle ovoga bi nas naterali da operemo pod svojim košuljama pa da ih ponovo
obučemo i tako mokre su nas terali u ćelije. Isti postupak je bio i sa drugima.
Postrojavali bi nas u hodnik i terali nas da se podignemo na nožne prste,

podignemo ruke u vis, pokrećemo prste ruku kao da nešto beremo govoreći nam
da beremo voće, a zatim su nas u tom položaju tukli. Terali su nas da puzimo sve
dok ne bi oderali kolena, upadali su u naše ćelije po danu i noći i u ćelijama nas
tukli. U zatvoru je postojao poseban režim pa kad bi bilo koji od njih došao svaki
zatvorenik je morao da ustane sa podignutom rukom i da pozdravi " Za dom,
spremni" . Svaki je morao kada ga pitaju ko je da kaže ime i prezime i da izgovori
da je " nelegalno naoružani srpski četnik koji je uhvaćen u hrvatskoj zemlji" .
Terali su nas da satima pevamo ustaške pesme neprekidno, a ko nije pevao njega
su tukli. Nismo smeli da kažemo da nas je u zatvoru neko tukao nego je svako
morao da kaže neki drugi način kako je zadobio povredu, kao na primer da je pao
i udario glavom u neki predmet i sl. Pored ovog svakodnevnog batinjanja bilo je i
drugih oblika mučenja. ali ja sam bio u lošem stanju da sada ne bih mogao sve
detalje da opišem.
U " Lori" su nas slabo hranili, a ni higijenu nismo mogli nikako da održavamo.
Nuždu smo vršili u NjC, ali nas nisu uvek puštali da idemo u NjC što je zavisilo od
stražara" .
54) Svedok 467/94-8, oficir bivše JNA, uhapšen u Mostaru, o svom boravku u
logoru "Lora", navodi: " Po dolasku u "Loru" izveli su nas u jedan hodnik i okrenuli
smo lice prema zidu. Ruke su bile još vezane. Čekali smo tako jedno vreme
stojeći jedan pored drugoga, a zatim se pojavi Dugonjče. Poznao sam ga po glasu
jer ga nisam mogao videti. Počeo je nečim da udara F. uz psovke i pretnje.
Govorio mu je da će platiti što je kao Musliman u četnicima i što je oženio
Srpkinju. Udarajući ga govorio mu je da će mu presesti "srpska p... " . Onda je
prešao na mene. Prve udarce sam osetio po laktovima. Osećao sam jake bolove,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
a čini mi se nije jako udarao. Kasnije sam zaključio da je to bila električna palica.
Do tada nisam ni znao šta je to i kakvo dejstvo ima jer nikada nisam imao sukoba
sa zakonom. Ruke su postale teške i bez kontrole. Zatim je prešao na šake i
prste. kljucao je sitno i često prebirao od ramena do palca. Onda po leđima.
Podbijao je ispod rebara i po bubrezima. U jednom momentu sam i video kako u
ruci drži tu palicu - bela, kratka, široka kao dlan ruke. Kad je pretražio leđa
prešao je na butne mišiće i ispod kolena po listovima. Činilo mi se da pucaju vene
i izgubio sam kontrolu. Noge su počele da klecaju. a nisam iz više osećao. Tako
me je obrađivao dok se nije umorio i zadovoljio. Povremeno se vraćao i na F.
zatim je mene uveo u jednu kancelariju za uzimanje podataka. Ne znam ko je tu
sedeo za stolom i nisam mogao videti jer mi je pratilac Ivan rekao da kleknem na
kolena i stavim čelo na sto.
Podaci su bili veoma šturi, samo me pitao za ime i prezime i da li sam zdrav. Uz
to i mesto rođenja. Kad je ovaj zapisao i napomenuo da sam odličnog
zdravstvenog stanja pomislio sam da će me upotrebiti za prodaju organa. Već
ranije sam čuo da to čine. Tada po leđima osetih palicu. Duga, crna, ona što se
koristi za demonstracije. Zamahivao je silovito uz stenjanje kao da cepa drva.
Pitao me je koliko imam godina. Onda je počeo da odbrojava od jedan do 34.
Ostatak do četrdeset obrazložio je da je jedna od Pavelića, jedna od Artukovića,
jedna od Ludviga Pavlovića, jedna od Tuđmana, jedna od Tita, a zadnja od njega
lično. Za to vreme je F. pao u hodniku pa je otišao da ga udarcima natera da
ustane.Posle te prve splitske lekcije poveo nas je sa još jednim pratiocem u
ćeliju.. Išli smo nekud okolo. Usput nas je Ivan nagovarao da trčimo do ograde.
To nismo mogli jer su nam mišići otkazivali od električne palice, jedva smo
kontrolisali noge i pri hodanju. Izvadio je pištolj i otkrio nameru da bi pucao u nas
uz izgovor da smo hteli pobeći kroz ogradu u kojoj je bila oveća rupa.
Stigli smo u odjel "C" niz male stepenice, kroz hodnik, ćelija krajnja desno. Drugi
pratilac je otvorio vrata. Ćelija je bila prazna. Na vratima Dugonjče poče opet da
nas udara, čas jednog, čas drugog, šakama i nogama u stomak. Koristi sve svoje
borilačke veštine i ne gleda gde će udariti. Nije se zadovoljio u prijemnoj pa je
nastavio ovde ili se malo odmorio od udaranja. Udarao je dok se opet nije
zamorio i zadihao. Bela pena mu je navaljivala na usta kao u besnog psa. Isto
kao da mu je žao da ode od nas. Mi smo već popadali po podu. Za pozdrav udario
nas je još nekoliko puta nogom u stomak i leđa. Bili smo na izdisaju. Napokon nas
je ostavio. Izgleda da se nije zasitio pa je otvorio susednu ćeliju i tamo nekoga
opet udarao.
Nastala je grobna tišina. U jednom ćošku F., a u drugom ja. Gledamo očajnički
jedan na drugoga, a niko nikome ne može pomoći, Pokušavamo se podići, ali to
ne uspevamo. Uz velike napore napravismo sedeću pozu dugo smo se tužno
gledali. Plakali smo bez suza, jecali bez glasa. Nismo dugo razgovarali, a time ni
odmorili od batina kada se začuo krekun na vratima. Ušla su četvorica. Iz nekog
reda ustali smo i stali mirno. Oni su nam odmah izneli njihova pravila ponašanja,
a to su: kada neko uđe u ćeliju treba stati mirno, podignutom rukom pozdraviti sa
uzvikom " Za dom, spremni" . Zatim se trebalo predstaviti kao ratni zločinac sa
podacima. Posle tih podataka treba se okrenuti u ćošak, podići ruke uvis i raširiti
noge. To pravilo je važilo od tog trenutka pa sve dok smo tu bez obzira ko ulazio
u ćeliju i koliko puta. Kad smo ovo uvežbali nekoliko puta, onda su oni počeli
vežbati udarce. Telo je već bilo toliko izudarano da je košulja vređala. A kako su
novi udarci padali po starim ranama osećali smo višestruku bol. Mene su tukla
dvojica. a F. druga dvojica. Pljuštale su palice po leđima, po nogama, po
stopalima, po rukama i šakama. Kada bi malo skliznuo prema podu oni bi se
izdirali i uz udarce naređivali da se uspravim u prvobitni položaj. Video sam da je
bolje izdržati kada se ne može. Nismo se dovoljno ni odmorili, a ono opet neko na

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
vratima. Naredba sledi da izađemo vani. Odveli su nas u susednu prostoriju. Bilo
je to trpezarija sa jednim stolom U dva tanjira je bilo već usuto nekih špageta i
policajci narediše da večeramo. Osećao sam glad, ali vilice ne mogu da žvaću.
Vode nema, a gutati ne mogu, telo već gori od temperature. Dok mi ovo jedemo
naši čuvari za svaki zalogaj udaraju palicom po leđima, ramenima i glavi. Morali
smo pojesti sve.
Po završetku večere. F. odvedoše u ćeliju, a jedan policajac mi naredi da sednem

na stolicu koja je bila ispred jednog stola. Nešto mi je pripremio iza leđa. Osetio
sam da mi veže ruke za stolicu. Zatim mi je nešto svezao za palčeve. Pomislio
sam da je to krpa ili najlon pa hoće da mi prži ruke. Drugi policajac je sedeo
naspram mene i rekao mi da će me sada njih dvojica ispitivati i da moram sve o
sebi pričati od rođenja do tog vremena. Počeo sam sa svojom pričom kad me
najedamput prekide peckanje struje. Shvatio sam odmah šta mi je svezao, ali o
toj spravi sa poljskim telefonom saznao sam tek nešto kasnije, a mnogo puta
isprobao. Što brže okreće ručicu struja je jača, a maksimum je 110 V . Na prvi
pogled reklo bi se da nije jaka u odnosu na napon u domaćinstvu gde je trenutni
udar, ali ovde te drži onoliko koliko on hoće i ovakav način više razara telo.
Ispočetka me povremeno peckalo i činilo mi se da mogu podneti, ali kada je to
postalo duže i jače, postalo je nepodnošljivo. Struja prožima telo, oči se kreću,
skoro da gubim svest. Glava hoće da prsne i mimo voljnje krik se otme iz usta. A
oni ne daju da se galami. Za ućutkivanje je metod: šaka soli u usta. Ne smeš
ispljunuti, a gorčinu ne smeš progutati. Nagriza odmah žedno grlo, dovodi do
ludila, a kasnije navali krvu na usta. Ispitivali su me tako nekoliko minuta i
ponovo vratili u ćeliju.
Ova mučenja, batinjanja, "ispitivanja", priključenja na struju su bili svakodnevna

za sve vreme boravka u ovom zatvoru" .
55) Svedok 259/96-6, zarobljen 8 aprila 1992. godine u Čapljini, o svom boravku
u logoru " Lora" navodi: " Kada je vozilo ušlo u " Loru" u krug logora prilikom
izlaska iz vozila dočekalo nas je više njih i odmah su nas počeli tući. To mora da
su bili ljudi koji su obučeni u borilačkim veštinama, a zapazio sam preko poveza
da pripadaju vojnoj policiji pošto su imali bele opasače. Udarali su nas pesnicama,
vrhovima prstiju, sečimice šakom za vrat, odnosno rubom dlana, tako da smo
odmah tu prebijeni. Udarci su bili brzi, ali veoma jaki i bolni pa zato i
pretpostavljam da su to ljudi koji znaju kako treba da se tuče. Među prvima koji
su nas tukli uspeo sam da zapazim jednoga koga su zvali Musa. Nakon ove tuče
uveli su nas u jednu prostoriju gde su nam skinuli poveze sa očiju i skinuli nas
gole, zatim su nam oduzeli sve vrednije stvari koje smo imali i dokumenta. Meni
su oduzeli sat marke " Seiko" koji mi je uspomena na brata, 450 DEM i oko 20
miliona naših dinara, što je bilo 2-3 plate. Kada su mi uzimali marke opsovali su
mi srbočetničku majku i neko od njih je rekao: " Gledaj u čemu ga četnici
plaćaju". Stvari koje su mi oduzeli stavljali su u svoje džepove i to odmah pred
nama. Kad sam ovo video uplašio sam se da neću živ odavde izaći čim uništavaju
moja dokumenta.
Posle oduzimanja stvari onako gole su nas ubacili u jednu prostoriju gde su nas
polivali hladnom vodom govoreći da smo mi "ušljivi četnici" . Nakon polivanja
naterali su nas da stanemo ispred zida i da se rukama naslonimo na zid, a zatim
su nas udarali bezbol palicama te potom odvukli u ćelije. Mene su prvo odvukli u
ćelije u bloku "C" .
Od kako sam uhapšen nisam ništa dobio od hrane, a isto tako ni drugi. Ovde su

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nam dali nešto od nekog jela koje je bilo bljutavo i neukusno i sasvim malo po
količini. Slabo su nas sve vreme hranili, a hranu nismo ni dobijali svaki dan.
Jedan hleb su nam delili na 20 delova tako da je svako dobijao po jednu šniticu za
ceo dan. Od ovakve ishrane bili smo stalno iscrpljeni pa se sećam da sam jednog
dana kada me je glad strašno mučila glasno rekao da bih pojeo vojničku čizmu da
mi je neko da. To su čula dvojica ustaša koja su prolazili hodnikom, ušli su u
ćeliju, sećam se, jedan od njih je bio Anđelko, a drugi ne znam ko i na njihovo
pitanje rekao sam da sam tražio da pojedem čizmu jer sam gladan. Oni su otišli i
doneli mi četiri šnicle i ceo hleb te su me naterali da to pojedem preteći mi da ako
to ne učinim ili ako od hrane dam nešto drugima koji su sa mnom u ćeliji da će
me zaklati. Sve ovo sam pojeo, a zatim još jednu veknu hleba. Kako mi je
danima bio prazan stomak i kako sam gladovao ova naglo uneta velika količina
hrane stvorila mi je tegobe tako da sam se mučio od bolova, a oni su uživali u
tome. Vodu smo dobijali retko i to najčešće na svakih 5 ili 7 dana. Davali su nam
po jednu plastičnu flašu od 1,5 l vode na nas pet u ćeliji. Pri tome su nam govorili
da je voda skupa i da su oni dobri čim nam daju vodu. Malu nuždu smo vršili tako
što smo tražili da idemo u NjC pa su nas oni nekada odvodili tako, a nekada nisu
tako da smo to obavljali u ćeliji. Dešavalo se da smo zbog nedostatka vode pili i
sopstvenu mokraću. Što se tiče velike nužde, tu su nas izvodili do NjC-a
međutim, zbog slabe ishrane retko smo imali potrebe za tim. Prvi put sam imao
potrebu posle 19 dana i kada su me odveli do NjC zahtevali su da to obavim za
minut. Pošto nisam mogao, jeo sam sapun tako da sam tek sutradan imao veliku
nuždu. Inače bilo je zatvorenika koji i po 40 dana nisu imali veliku nuždu.
Jednom prilikom kada su nas izvodili u šetnju u krug, a to se dešavalo jednom u 7

ili 10 dana jedan od ustaša me je naterao da jedem kore od pomorandži govoreći
da mi trebaju vitamini. U "Lori" su nas stalno tukli i prebijali i davali nam
degeneke, a to znači teške batine sa bilo kakvim predmetima i po svim delovima
tela. Tukli su nas ili u ćelijama ili izvodili napolje ili pojedinačno ili u grupi, a za
tuču i mučenje upotrebljavali su razne predmete i sprave. Kada bi se umorili
tukući nas onda su nas terali da jedan drugog udaramo tako što su nam
naređivali da stanemo jedan preko puta drugog i to obično u dve vrste tako da
gledamo jedni drugima u lice. Zatim bi nas primorali da se međusobno udaramo.
Ukoliko bi neko slabije udario onda bi oni njega tukli tako da su terali zatvorenike
da iz sve snage udaraju svoje drugove.
Prinuđivali su nas na protivprirodni blud tako da smo morali jedan drugom da

sisamo polne organe. Naročito je bio težak slučaj koji je priređen pravoslavnom
svešteniku Z.P. iz Kupresa. Za njega su govorili da je đavo, a ne sveštenik.
Jednog dana su ga doveli kod nas u ćeliju i skinuli golog. Zatim su naredili i nama
da se skinemo goli pa je on ležao na podu, a mi smo svi jedan preko drugog legli
po njemu. Ovo je bilo tako bolno i ponižavajuće. U više navrata su ovog
svešenika priključivali na induktorsku struju, a zatim ga terali da klekne na kolena
i dovodili mene golog a njega terali da ustima hvata moj polni organ. Terali su ga
da grize moj polni organ, a ako to ne bi činio dovoljno snažno, pojačavali bi
struju. U takvim situacijama i ja sam bio prikačen na struju i uvek smo padali u
nesvest. Ovo je činjeno više puta sa mnom i sa Z., ali to je rađeno i sa drugim
zatvorenicima koji su bili u bloku "C" , tako da sam i ja više puta ovako mučen, a
ne samo sa Z. Ovo mučenje je vršeno u jednoj pomoćnoj prostoriji čiji je pod bio
od betona, a pod su kvasili vodom tako da nas je stuja odmah tresla kada bi ušli
u tu prostoriju i kada bi nas vezali tim žicama. Struja je stvarana pomoću
induktorskog telefona tako što je ručica okretana. Što se ručica brže okretala,
struja je bila jača.
Na ovaj način najviše su mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug s kojim je

stalno bio, a naročito je voleo da čini Toma Dujić. U ovoj vrsti mučenja je naročito

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
uživala žena Tome Dujića. Pored ovoga ona je uživala u tome da pita zatvorenike
"hoćeš li p... " , a zatim snažno udarala po polnim organima pošto bi nas naterala
da raširimo noge. Jednom prilikom me je izvela napolje iz ćelije i naredila mi da
"berem grožđe" . Nisam razumeo šta hoće, a ona mi je podviknula da hvatam
maglu. Ni ovo mi nije bilo jasno. Posle toga me je naterala da ispružim ruke uvis i
kao da nešto berem, a za to vreme me je ona udarala pendrekom po telu,
naročito po rebrima i iza vrata. Koliko se sećam sa njom sam imao tri ovakva
kontakta kada me je mučila, a znam da je to radila i sa ostalim zatvorenicima.
Meni je jako bila mučna i možda najteža tortura koja se zvala " traženje četnika" .
Jednog dana upravnik Tomo Dujić me je izveo iz ćelije i rekao mi da mora da traži
četnike - Šešelja i Miloševića jer su ušli u mene. Naredio mi je da legnem, a
potom na ruku stavio crvenu rukavicu koja je bila do lakta. Zavukao mi je ruku u
čmar i počeo da mi steže unutrašnje organe. Ovako mi je nanosio užasne i
neopisive bolove a došlo je i do velikog krvarenja. Ovo je činio dok se nisam
onesvestio. Lično je Dujić ovaj postupak ponovio sa mnom više puta i to je
najčešće radio u ovoj pomoćnoj prostoriji koja je bila u blizini naše ćelije.
Jedno veče oko pola noći Toma Dujić koji je izgleda imao poseban pik prema meni
izveo me je iz moje ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet
muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA pa sam zaključio da su
to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci. Ovi ljudi su bili toliko
izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu da je to na mene ostavilo snažan utisak, a
ovaj prizor nikaa neću zaboraviti. Svima su bile uši odsečene, koliko se sećam ali
mi se čini da je samo jednom od njih ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po
podu, neki je bio naslonjen na zid, a neki su bili u poluležećem položaju. Nekima
od ovih ljudi bile su oči izvađene, a nekima su preda mnom oči vadili. Sećam se
kako je jedan od ovih mučitelja jednom zabio nož u jezik i povukao je nož te mu
tako odsekao jezik. Jednom od ovih Crnogoraca nisu izvadili oči tako da je mogao
da vidi šta se dešava pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih
tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom
svakom je glava bila odvojena od tela. Ako je neko pokušao da se odbrani, brzo
bi bio savladan pošto je mučitelja bilo pet, a oni su svi bili prebijeni i u jako
teškom stanju. Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči, jedan od
mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će
ga zaklati. Ovaj mučenik kome je bilo dosta muka i poniženja upro je rukom u
jedan od noževa. Nisam tačno siguran, ali mislim da je to uradio onaj koji je i
zahtevao da bira nož potpuno je pobesneo i više je ličio na zver nego na čoveka i
munjevitom brzinom dograbi taj nož i za dellić sekunde prišao je Crnogorcu i
jednim zamahom odvojio mu glavu od trupa. Beživotno telo se prevrnulo, a glava
je ostala u vazduhu pošto ju je ovaj drugom drukom držao za kosu. Ovo je bio
stravičan prizor koji se jedva može opisati dok je ustaša držao glavu, oči zaklanog
su otvorene, a takođe i usta i ona su se u takvom stanju otvarala i zatvarala
nekoliko puta. Od ovog prizora su se zlikovci uplalšili. Kada je posle izvesnog
vremena ovaj što je držao glavu došao k sebi iz sve snage ju je tresnuo od zid da
se ona jednostavno rastavila i video se mozak kako treperi. Bio sam u očajnom
položaju i sada mi nije jasno kako sam sve ovo mogao da izdržim i podnesem jer
sam očekivao da i mene zakolju svakog trenutka. Utom je naišao jedan čovek koji
verovatno pripada rukovodećim ljudima koji se očigledno zgrozio ovim prizorom i
rekao im da je dosta klanja i zar im nije malo koliko su poklali prethodnu noć.
Obratio se meni i pitao me iz koje sam ćelije i naredio im da me tamo odvedu.
Ovako sam izbegao sigurnu smrt jer sam sigurno i ja doveden u tu prostoriju da
bi me zaklali. Inače, prostorija je bila sva u krvi još kada sam ja došao tako da je
sve to sa prizorom koji sam video i sa događajima kojima sam prisustvovao u
meni izazvalo jedan strahovito težak utisak. Sve ovo je činio Toma Dujić sa
četvoricom ljudi iz zatvorske straže, jedan od njih je Musa.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi radi klanja na
isto mesto. Te noći ovde nije bio Dujić već Anđelko koji je bio još svirepiji od
Dujića kao i njegov drug. Jedno lice koga su zvali "Umetnik" i "Doktor". Od ljudi
koji su dovedeni na klanje zapazio sam da je jedan imao odsečeno uvo. Pre
samog klanja nisu nas mučili. Klanje su vršili tako što su sa noževima u rukama
prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu
jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom
zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela.
Igrom slučaja i ovog puta dolaskom jednog ustaše meni je spašen život. Kada je
bio na redu jedan za koga mislim da je iz Kupresa, a inženjer je visoke struje,
ušao je jedan ustaša i sprečio dalje klanje govoreći da je bilo dosta za današnji
dan. Pošto je bilo skoro jutro trebalo je ukloniti krv i odneti leševe pa zaključujem
da je i to bio razlog da se prekine sa klanjem.
Da bi nas ponizili u naše ćelije su dovodili svoju mladež i to decu 10-12 godina
obučenu u ustaške uniforme okićene šahovnicama. Njima smo morali da
ukazujemo počast i da izvikujemo parole kao što su: " Za dom, spremni,za Antu
Pavelića". Isto tako smo morali da pevamo ustaške pesme koje smo morali da
naučimo u svim logorima kroz koje smo prošli. Pevanje pesama se ponavljalo u
velikom broju sllučajeva i u raznim prilikama.
U više navrata su noću dovodili srpske devojčice. Po izgledu se videlo da su bile

zlostavljane i uplašene. Kad bi ih doveli, nas su postrojavali i pitali ko će sa njima
da ima polni odnos. Bilo kako da smo postupili doživljavali smo strašne batine.
Ako bi neko rekao da hoće da ima polni odnos sa njima, besomučno su ga tukli
kao i onoga ko to nije hteo, a svako je morao da se izjasni o tome. U jednoj
takvoj prilici sam dobio dosta batina, ali, čini mi se manje od ostalih jer sam im
rekao da imam ćerku koja ima godina kao i ove devojčice, a nisam u mladosti bio
ljubimac takvog života. Verovatno su me na neki način prihvatili tako da su me
manje tukli nego druge.
Drugi put kad sam bio u " Lori" u upravnikovoj kancelariji je montirana električna
stolica na koju su nas stavljali da sedimo, vezivali žicom tako što bi jednu žicu
metalnom štipaljkom pričvrstili na uvo, kako su meni činili, a nekima su bušili uši
i golu žicu provlačili kroz uvo. Drugu bi žicu vezivali za polni organ, a potom
uključivali u struju i pomoću jenog dugmeta pojačavali ili smanjivali jačinu struje.
Ovo je najviše radio Tomo Dujić i to u pripitom stanju, a možda i nije bio pripit
već samo u dobrom raspoloženju jer je uvek pevao ustaške pesme kada je
dolazio, a posle toga je sledilo mučenje. Ovo su radili i drugi. Inače je ovu
napravu Tomo zvao "SDS" jer je zatvorenika koga je hteo da muči na električnoj
stolici pozivao na taj način što je govorio da ga SDS zove na telefon, a zatim bi ga
odvodio u svoju kancelariju i tamo mučio. dok je mene stavljao na električnu
stolicu i puštao struju, sedeo je za stolom i pio rakiju. Retko je kada ovo sam
radio već su sa njim bili i drugi. Kada bi uključio struju čitavo moje telo se treslo i
svi damari su mi bili napregnuti, a isto tako i mišići da sam mislio da će mi oči
ispasti. I zubi su mi se tresli, a struja je bila uključena sve dok ne padnem u
nesvest.
Neke zatvorenike su terali da jedu fekalije koje su stavljali u neku kesu. Ovo je
doživeo moj brat D. a terali su ga po hodnicima da kupi pikavce i šibice i zatim da
ih jede. Njega su terali svaki dan da jede i istucani kamen govoreći da je to
vitamin koji mu je potreban.
Pored ovoga ostalo mi je u sećanju mučenje dvojice starešina JNA, potpukovnika

J. i kapetana P. Njih su prisiljavali da priznaju zločine koje nisu učinili sa
namerom da bace ljagu na JNA. Oni su izvođeni pred stroj i pred svima nama

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
priznavali te navodne zločine i da nas vređaju. Mi smo znali da to nije istina" .
ZLOČINI GENOCIDA
Ubijanje, teško telesno povređivanje, nanošenje telesnih i duševnih povreda

zdravlja ili patnji, odnosno stavljanje pojedinih civila, ranjenika, bolesnika ili
ratnih zarobljenika u posebno teške, surove i nečovečne životne uslove, uz
sistematsko, kontinuirano izgladnjavanje i dehidriranje, držanje u nehigijenskim
životnim uslovima, predstavlja genocid nad pripadnicima srpskog naroda.
Sva ova protivpravna postupanja zatvorske odnosno logorske uprave, stražara,

čuvara ili policajaca, odnosno pripadnika regularnih vojnih i policijskih snaga
Republike Hrvatske koja su ispoljena u logoru za Srbe "Lora" u Splitu za sve
vreme trajanja ovog logora, praktično od početka ratnih dejstava na teritoriji
Republike Hrvatske 1991. godine pa sve do 1997. godine kada su ovaj logor
napustili i zatočenici o čijim izjavama se radi, sadržana su u ovom materijalu
prvenstveno kroz iskaze samih žrtava - svedoka očevidaca. No, prema
raspoloživim podacima može se zaključiti da u ovom logoru još uvek ima
zatvorenih Srba.
Sva ova ponašanja hrvatskih vojnih, policijskih i civilnih vlasti u logoru "Lora"
preduzeta su u nameri da se pripadnici srpske nacionalnosti i pravoslavne
veroispovesti istrebe, uklone sa ovih prostora koji su istorijski više vekova
naseljavali i to ne samo sa prostora koji su danas u sastavu Republike Hrvatske
već i prostora koji pripadaju Bosni i Hercegovini. U ostvarivanju ovog cilja
hrvatske vlasti nisu birale načine, sredstva i metode postupanja već su se surovo,
nečovečanski obrušile na žene, starce, civile, ratne zarobljenike bez obzira da li
su zdravi, bolesni ranjeni ili povređeni, prenebregavajući pri tome da li se radi o
licima koja su državljani Republike Hrvatske ili su iz Bosne i Hercegovine.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
KARAKTER I PRIRODA TELESNIH POVREDA I NARUŠAVANjA ZDRAVLjA

KAO POSLEDICA IZVRŠENIH ZLOČINA
O vrsti, karakteru, prirodi i stepenu oštećenja telesnog integriteta i narušavanju

telesnog i duševnog zdravlja zarobljenih Srba, civila, ranjenika, bolesnika i ratnih
zarobljenika, koje su pretrpeli za vreme boravka u hrvatskom logoru " Lora " u
Splitu, a koje su direktno nastupile kao posledica neposredno preduzetih
pojedinih oblika radnji ispoljavanja ratnih zločina i zločina genocida govore i
nalazi i mišljenja lekara - sudsko medicinskih veštaka. Ovi nalazi praktično
potkrepljuju iskaze svedoka žrtava i očevidaca o surovom, nečovečnom i
bestijalnom postupanju hrvatskih vojnih, civilnih i policijskih vlasti prema
uhvaćenim Srbima.
Naravno da je ovo samo jedan i to manji deo materijala sudsko-medicinskih

veštačenja telesnog i duševnog zdravlja Srba koji su manje ili više vremena
proveli u zarobljeništvu u logoru " Lora". Ali i ovi podaci dovoljno govore o
surovosti postupanja logorske uprave i zatvorske straže i uslovima te atmosfere
koja je vladala u ovom logoru čije se posledice ogledaju u nanetim telesnim
povredama i drugim oblicima narušavanja i ugrožavanja telesnog i duševnog
zdravlja žrtava zločina.
1) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka 445/94-3 govori nalaz i

mišljenje sudsko-medicinskog veštaka T1:
" Ustanovljeni ožiljci u temenom predelu, na levom laktu, levom kolenu i na levoj
potkolenici u predelu oba skočna zgloba i na levoj strani grudnog koša nastali su
na mestu zadobijenih povreda u ovim predelima Na osnovu izgleda ožiljaka i
anamnestičkih podataka verovatno su ovi ožiljci nastali na mestu razderina,
nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju palice, čizma,
kundak i dr).
Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VIII i IDž rebru sa desne stran u istoj liniji
nastali su na mestu preloma rebara sa lakom dislokacijom. Ovi prelomi naneseni
su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog
oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.), i
ovi prelomi sami za sebe predstavljali su u vreme nanošenja tešku telesnu
povredu.
Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se

posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno depresivno neurotske
reakcije".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mišljenje sudsko medicinskog veštaka T 2:
"Ustanovljeni ožiljci na levoj potkolenici nastali su na mestu zadobijenih povreda

u ovim predelima. Na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podatka moguće je
da su ovi ožiljci nastali na mestu razderina, nanesenih tupinom mehaničkog oruđa
(u koje spadaju palica, čizma, kundak i dr.).
Ustanovljeni koštani ožiljak - kalus na V metakarpalnoj kosti desne šake nastao je

na mestu preloma ove kosti. Ovaj prelom nanesen je najmanje jednokratnim
aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju
pesnica, koleno, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovaj prelom sam za
sebe procenjeno predstavljao je u vreme nanošenja tešku telesnu povredu.
Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvio se u

posttraumatski stresni sindrom sa predominantnom depresivnom slikom
neurotičkog karaktera".

"Ustanovljeni zvezdasti ožiljci na čelu i potkolenicama nastali su na mestu

zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih
podataka moguće je da su ovi ožiljci nastali na mestu razderina, nanesenih
tupinom mehaničkog oruđa (u koje spadaju palica, čizma, kundak i dr.).
Ustanovljeni crtasti brkljasti ožiljak na levoj podlaktici nastao je na mestu

povrede, a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka - moguće sekotine
- nanesene oštricom mehaničkog oruđa.
Sadašnjim pregledom je ustanovljena smanjena pokretljivost u levom ramenom

zglobu sa otokom iznad levog ramena, posledica je pretrpljene povrede -
iščašenja levog ramenog zgloba. Ova povreda je mogla nastati uvrtanjem ruke i u
vreme nanošenja i sama za sebe procenjeno predstavljala je tešku telesnu
povredu. U vreme i po zadobijanju ove povrede oštećeni je mogao trpeti bol
veoma jakog intenziteta praćen strahom velikog intenziteta.
Na osnovu medicinske dokumentacije i sadašnjim pregledom ustanovljenih

nedostaka gore levo II, III, VI i VII, gore desno II, III, IV, V i VI zuba kao i V
zuba dole levo može se zaključiti da su ovi zubi "rasklimatani" dejstvom tupine
zamahnutog mehaničkog oruđa zbog čega su morali biti izvađeni.
Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na V i VI rebru sa desne strane u lopatičnoj

liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara bez dislokacije. Ovi prelomi
naneseni su najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog
mehaničkog oruđa (u koje spadaju pesnica, koleno, noga, udarac čizmom,
kundakom i dr.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme
nanošenja laku telesnu povredu.
Ustanovljeni koštani ožiljak - kalus na VII rebru sa desne strane u visini zadnje
pazušne linije nastao je na mestu preloma ovog rebra, bez dislokacije. Ovaj
prelom nanesen je najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog
kundakom i dr.) i ovaj prelom sam za sebe procenjeno predstavljao je u vreme

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nanošenja laku telesnu povredu.

posttraumatski stresni sindrom sa slikom depresivne reakcije neurotičnog tipa".

"Ustanovljeni ožiljci na leđima nastali su na mestu zadobijenih povreda u ovim

predelima. Na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su
ovi ožiljci nastali na mestu razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog
oruđa (u koje spadaju palica, čizma, kundak i dr.).
Ustanovljeni poprečni ožiljak u korenu leve šake sa naddlanene strane nastao je

na mestu zadobijene povrede. Na osnovu lokalizacije, izgleda ožiljka kao i
anamnestičkih podataka moguće je da je ovaj ožiljak nastao na mestu "usecanja"
lisica u kožu".

"Sadašnjim pregledom ustanovljeni koštani ožiljak u predelu prednjeg zida tela

leve gornjovilične kosti praćen izbočenjem mekog tkiva leve polovine lica nastao
je na mestu preloma gornjovilične kosti nanesenog direktnim dejstvom tupine
zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju kundak, palica, pesnica, noga i
dr.). Ovaj prelom predstavljao je u vreme nanošenja i sam za sebe procenjeno
tešku telesnu povredu, a po njegovom zadobijanju oštećeni je morao trpeti
bolove jakog intenziteta praćene strahom velikog intenziteta.
Ustanovljeni ožiljak u predelu leve obrve nastao je na mestu povrede. Na osnovu

izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka verovatno je da je isti nastao na mestu
zadobijene razderine nanete tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje
spadaju pesnica, noga, čizma, palica i dr.).
Na osnovu medicinske dokumentacije proizilazi da je oštećeni zadobio prelome

VI, VIII i DžI rebra sa desne strane. Ovi prelomi naneseni su tupinom mehaničkog
oruđa.
Ustanovljeni brojni mali ožiljci na koži desne potkolenice raspoređeni na ukupnoj

površini oko 15 h 5 cm svojim karakteristikama ukazuju da su nastali
najverovatnije na mestu zadobijenih razderina, ove razderine nastale su
višekratnim direktnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa male
površine.

posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno-depresivnog reagovanja
neurotičnog tipa".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995

"Ustanovljeni ožiljci na koži desne nadlaktice na osnovu izgleda i svojih

karakteristika i anamnestičkih podataka ukazuju da su mogli da nastanu na
mestu ulazne i izlazne rane nanesene projektilom ispaljenim iz ručnog vatrenog
oružja. Ova povreda za sebe sama u vreme nanošenja predstavljala je tešku
telesnu povredu.
Ustanovljeni ožiljak na koži leve nadlaktice na osnovu izgleda i svojih

karakteristika i anamnestičkih podataka ukazuje da je mogao da nastane na
mestu ulazne rane nanesene projektilom ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja.
Ova povreda sama za sebe u vreme nanošenja predstavljala je tešku telesnu
povredu.
Ustanovljeni ožiljak na dlanu desne šake nastao je na mestu povrede, a na

osnovu svojih karakteristika i anamnestičkih podataka mogao je da nastane
tangencijalnim delovanjem oštrice mehaničkog oruđa.
Ustanovljeni ožiljci na koži levog preponskog, potpreponskog i kuknog predela

nastali su na mestu ulaznih rana ustrelina nanesenih dramlijama sačmenog snopa
ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja iz blizine, a što potvrđuje i raspored dramlija
u mekom tkivu ovog predela vidljiv na učinjenom rentgenskom snimku. U vreme
nanošenja ova ustrelina je predstavljala tešku i po životu opasnu telesnu
povredu.
Poluzgrčenost IV i V prsta leve i desne šake sa nemogućnošću aktivnih i pasivnih

pokreta istih predstavlja direktnu posledicu zadobijenih ustrelina u predelu obe
nadlaktice (gde su sadašnjim pregledom ustanovljeni ožiljci kože), ali se ne može
isključiti da je ovo delom i posledica zadobijenih povreda nastalih direktnim
delovanjem tupine mehaničkog oruđa - udarom u predeo prstiju šaka.
Zbog nastalih posledica u vidu zgrčenosti prstiju na šakama i brojnih velikih i

nepravilnih ožiljaka po telu, postoji unakaženje.

posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno- depresivnog reagovanja i
suicidalnim razmišljanjima."

"Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VII i VIII rebru sa desne strane u istoj liniji
nastali su na mestu preloma ovih rebara sa lakom dislokacijom. Ovi prelomi
nanošenja tešku telesnu povredu.
Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VII i VIII rebru sa leve strane u istoj liniji
nastali su na mestu preloma ovih rebara, sa lakom dislokacijom. Ovi prelomi

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kundakom i dr.) i ovi prelom sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme

Ustanovljeni ožiljci na glavi i u predelu desne potkolenice nastali su na mestu

zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka
moguće je da su nastali na mestu razderina nanesenih tupinom zamahnutog
mehaničkog oruđa (u koje spadaju čizma, palica, kundak i dr.)."

"Ustanovljeni ožiljci u predelu desne potkolenice nastali su na mestu zadobijenih

povreda, a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka moguće je da su
nastali na mestu razderina, nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u
koje spadaju kundak, palica, gaženje čizmom i dr.).
Kao posledica doživljene traume za vreme provedeno u zarobljeništvu razvilo se

reaktivno depresivno reagovanje."

"Ustanovljeni ožiljak na glavi nastao je na mestu zadobijene povrede, a na

osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka moguće je da je nastao na mestu
razderine nanesene tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju
čizma, kundak, palica i dr.).
Ustanovljeni ožiljci u predelu desnog skočnog zgloba sa istanjenom i perutavom

kožom oko njih nastali su na mestu površinastih rana, a na osnovu izgleda ovih
ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su ove površinaste rane nastale
dugotrajnim nošenjem duboke obuće - čizama bez čarapa ("na golu kožu").

posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno-depresivnog reagovanja i
paranoidnim interpretacijama. Epi symptomatica suspecta per anamnestica."

"Kao posledica preživljene traume i boravka u zarobljeništvu razvilo se

psihosomatsko reaktivno stanje".

"Ustanovljeni ožiljci na prstima obeju šaka, desnoj podlaktici i levoj nadkolenici

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nastali su na mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i

anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na mestu sekotina nanesenih
oštricom mehaničkog oruđa (u koje spadaju nož, bajonet, kama i dr.).
Ustanovljeni ožiljci na levoj nozi nastali su na mestu zadobijenih povreda a na

osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na
mestu razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje
spadaju čizma, kundak, palica i dr.).

posttraumatski stresni sindrom sa slikom anksiozno-depresivnog reagovanja."

"Ustanovljeni ožiljak na levoj bubnoj opni nastao je na mestu njenog rascepa

nanesenog aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa široke
površine u predeo leve ušne školjke. Ova povreda na osnovu svojih karakteristika
verovatno je naneta udarcem šake u predeo leve ušne školjke. Rascep bubne
opne predstavljao je u vreme nanošenja i sam za sebe procenjeno tešku telesnu
povredu koja je za sobom ostavila trajnu posledicu u vidu umanjenja sluha.
Ustanovljeni ožiljci na gornjoj usni i desnom jagodičnom predelu nastali su na

mestu zadobijenih povreda, a na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih
podataka verovatno je da su nastali na mestu razderina nanesenih tupinom
zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju čizma, kundak, palica i dr.).
Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VII i VIII rebru sa desne strane u istoj liniji
nastali su na mestu preloma ovih rebara sa istom lakom dislokacijom. Ovi prelomi

posttraumatski sindrom sa slikom depresivnog reagovanja."

"Karakteristike ustanovljenog ožiljka u desnom preponskom predelu uz

nedostatak desnog testisa u mošnicama i desnoj semenoj vrpci ukazuju da je
desni testis uklonjen operativnim putem, a na osnovu izgleda i karakteristika
samog ožiljka kao i anamnestičkih podataka može se prihvatiti da je ova
operacija izvršena na oko dve godine pre učinjenog pregleda.
Na osnovu izvršenog pregleda i ustanovljenog nalaza, životnog doba oštećenog

kao i anamnestičkih podataka verovatno je da je operativno uklanjanje testisa
bilo indikovano prethodnom teškom povredom ovog testisa. S obzirom na
odsustvo promena na koži mošnica u vidu ožiljaka može se zaključiti da je do
povrede testisa onda došlo direktnim delovanjem tupine jako zamahnutog

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mehaničkog oruđa ("gaženje cokulama", "šutiranje nogom").
Teška povreda testisa zbog koje se potom vrši njegovo operativno uklanjanje
"semikastracija" u vreme zadobijanja izaziva izuzetno jak bol koji može dovesti
do neurogenog šoka i gubitka svesti. Zbog toga se ovako teška povreda testisa
kvalifikuje kao teška i po život opasna telesna povreda.
Ustanovljeni ožiljci na potkolenicama nastali su na mestu zadobijenih povreda, a

na osnovu izgleda ožiljaka i anamnestičkih podataka moguće je da su nastali na
mestu razderina nanetih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u koje spadaju
gaženje i šutiranje čizmom, udaranje kundakom, palicom i dr.).
Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na III, IV, V, VI i VII rebru sa desne strane u
istoj liniji nastali su na mestu preloma ovih rebara bez dislokacije. Ovi prelomi
naneseni su najmanje jednokratnim delovanjem tupine zamahnutog mehaničkog
oruđa široke površine (u koje spadaju noga, udarac čizmom, kundakom i sl.) i ovi
prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja tešku
telesnu povredu.
Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na V i VI rebru sa desne strane u istoj liniji

nastali su na mestu preloma ovih rebara bez dislokacije. Ovi prelomi naneseni su
najmanje jednokratnim aktivnim dejstvom tupine zamahnutog mehaničkog oruđa
(u koje spadaju pesnica, noga, udarac čizmom, kundakom i dr.) i ovi prelomi
sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme nanošenja laku telesnu
povredu.
Ustanovljeni koštani ožiljci - kalusi na VI i VII rebru sa leve strane u istoj liniji
nastali su na mestu preloma ovih rebara sa znatnom dislokacijom. Ovi prelomi
kundakom i sl.) i ovi prelomi sami za sebe procenjeno predstavljali su u vreme

posttraumatski stresni poremećaj sa anksiozno-depresivnim reagovanjem i
suicidalnim razmišljanjima."

mišljenje sudsko medicinskog veštaka MO 9:
"Ustanovljeni ožiljci na levom lopatičnom i slabinskom predelu nastali su na

mestu zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ovih ožiljaka i
anamnestičkih podataka verovatno su ovi ožiljci nastali na mestima zadobijenih
razderina nanesenih tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa u koje spadaju
noga, palica, kundak, čizma i dr."
15) O stepenu, prirodi i karakteru povrede svedoka govori nalaz i mišljenje

sudsko medicinskog veštaka MO 17:
"Ustanovljeni ožiljci na desnom temenom i međulopatičnom predelu, na levom

ramenu, levoj nadlaktici, desnom kolenu i desnoj nadkolenici nastali su na

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mestima zadobijenih povreda u ovim predelima. Na osnovu izgleda ovih ožiljaka,

rentgenskog nalaza, nalaza pri sadašnjem pregledu kao i anamnestičkih podataka
najverovatnije da su ovi ožiljci nastali na mestima dejstva delova eksplozivnog
rasprskavajućeg sredstva - gelerima. Sve ove povrede skupa procenjene u vreme
nanošenja predstavljale su tešku telesnu povredu opasnu po život.
Kao direktna posledica pretrpljenih povreda ostala je potpuna nepokretljivost iz

leve ruke u levom ramenom zglobu uz atrofiju mišića leve ruke i znake
traumatskog oštećenja brahijalnog pleksusa, a što je sve skupa dovelo do
unakaženja i umanjenja opšte životne i radne sposobnosti u znatnom stepenu.
Ustanovljeni ožiljak na čelu nastao je na mestu zadobijene povrede u ovom

predelu, a na osnovu izgleda ožiljka i anamnestičkih podataka verovatno na
mestu zadobijene razderine nanesene tupinom zamahnutog mehaničkog oruđa (u
koje spadaju noga, palica, kundak, čizma i dr.)."

mišljenje sudsko medicinskog veštaka:
"Svi ožiljci na telu su rezultat zarašćivanja na koži nastalih dejstvom zamahnutog

mehaničkog oruđa čije se vreme nastajanja ne može sa sigurnošću ustanoviti
tako da su mogla ceneći okolnosti slučaja nastati i u periodu od 8.4. do
14.8.1992. godine.
Prema obliku, promerima i lokalizaciji ožiljci na glavi, odnosno rane na glavi

najverovatnije su nastale dejstvom tupine mehaničkog oruđa (prskotina kože), na
desnoj strani grudi šiljkom mehaničkog oruđa (ubodina) i oštrice mehaničkog
oruđa (sekotina), na desnoj potkolenici najverovatnije tupinom mehaničkog oruđa
(razderina) i na dlanu leve šake dejstvom većeg broja šiljaka mehaničkog oruđa
(ubodine).
Sve rane iz kojih su nastali gore navedeni ožiljci kako pojedinačno tako i zbirno
predstavljaju laku telesnu povredu.
Prelomi rebara leve strane grudnog koša (6-8) nastali su dejstvom tupine
mehaničkog oruđa i predstavljaju tešku telesnu povredu u momentu nastajanja, a
prelomi rebara (6-9) sa deformitetom zida desne strane grudnog koša i izlivom
krvi u grudnu duplju nastali su dejstvom tupine mehaničkog oruđa i predstavljaju
tešku telesnu povredu opasnu po život u momentu nastajanja.
Nagnječine tela i obe šake sa deformitetom levog ručja nastale su dejstvom

tupine mehaničkog oruđa i predstavljaju zbirno laku telesnu povredu isto kao i
prelomi I i II zuba gore desno.
Na osnovu nalaza i mišljenja lekara lečioca i psihologa sve povrede konstatovane

na telu oštećenog u okolnosti u kojima su nastale ostavile su trajne posledice
kako u psihičkoj (depresija, autodestruktivne tendencije, psihomotorna
inhibiranost, gubitak samopoštovanja, emotivna labilnost, otežano socijalno
prilagođavanje i dr.) tako i u neurološkoj sferi (oštećenje perifernih živaca ruku i
nogu, parestezije i jaki bolovi po celom telu, slabost distalnih mišića ruku i nogu i
dr.). "

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
UČINIOCI IZVRŠENIH ZLOČINA
Sve genocidne zločine u logoru "Lora" u Splitu izvršili su ili su naredili njihovo
izvršenje pripadnici vojnih, policijskih i civilnih vlasti Republike Hrvatske. O tome
postoje nepobitni dokazi - iskazi samih logoraša (zatvorenika) - očevidaca i žrtava
koji su sami bili izloženi pojedinim ili grupnim radnjama genocidnih zločina.
Spisak naredbodavaca, upravnika logora, njihovih pomoćnika, neposrednih
izvršilaca pojedinih zlodela u liku zatvorskih stražara, vojnih policajaca i dr.
naveden u ovom materijalu nije definitivan niti konačan.
Naime, odgovornost za zločine koji su u logoru "Lora" u periodu 1991. do 1997.

godine izvršeni nad Srbima, samo zato što su pripadnici srpske nacionalnosti i što
su pravoslavne veroispovesti ne sme da bude svedena samo na neposredne
izvršioce. Bio bi to veliki i gotovo neoprostiv greh prema svim žrtvama koje su
umrle ili povređene usled primene nečuvenog terora prema njima za vreme
boravka u ovom logoru. Utvrđivanje identiteta izvršilaca i nalogodavaca ovih
zločina u logoru "Lora" izvršeno je na osnovu svedočenja samih žrtava - logoraša.
7.1. NAREDBODAVAC
1. MATE LAUŠIĆ iz Zagreba, ul. Trg Kralja Petra Krešimira br. 1, komandant
vojne policije Republike Hrvatske u čijoj je nadležnosti bio i vojni logor "Lora" u
Splitu
7.2. UPRAVNICI LOGORA

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
1. BOŠKO IVICA, koji je izdavao naređenja da se vrše i neposredno vršio

pojedine zločine. O tome svedoči iskaz svedoka:
1) Svedok 507/97-2, boravio je u logoru "Lora" od sredine maja 1995. godine do

30.8.1996. godine i u martu i aprilu 1997. godine navodi:
"Komandir zatvora "Lora" bio je Ivica Boško, koji je učestvovao u svim našim
maltretiranjima u kojima su se isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija, Bobanj i
Vanja čija prezimena nisam zapamtio."
2. BUZOV MIROSLAV, koji je izdavao naređenja i neposredno učestvovao u

vršenju pojedinih zločina. O tome svedoči iskaz svedoka:
1) Svedok 333/96-8 navodi:
"U junu 1995. godine posle ručka stražar Robert Bjelokapić izveo je jednu grupu
nas zarobljenika i odveo nas u deo kruga zatvora gde je bio neki ispucali beton i
naredio da kopamo zemlju ispod tog betona. Rekao nam je da su tu kosti naših,
da ćemo ih videti i da ćemo i mi isto tako proći. Mi smo kopali, a on nas je
neprestano tukao. U jednom momentu naišao je upravnik Buzov, naredio da
prekinemo taj posao i da nikome ništa ne smemo da pričamo. Kasnije su na tom
mestu sazidali roštilj."
3. DUJIĆ TOMO, zvani "CRNI", iz Vukovara, izdavao je naređenja i neposredno

učestvovao u vršenju ratnih zločina. O tome govore iskazi svedoka:
1) Svedok 333/96-7, boravio je u logoru "Lora" od 14. maja 1995. do 2. aprila

1996. godine, navodi:
"Najviše su nas tukli Tadija Bokanović i Grujica Nikša, pripadnici antiterorističke

vojne policije, Tomo Dujić, bivši upravnik zatvora "Lora".
2) Svedok 315/96-2, navodi:
"U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić,
Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio upravnik
"Lore", Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se
setim."
3) Svedok 15/93, pre rata oficir JNA, navodi:
"Upravnik logora Tomo Dujić me je tukao bejzbol palicom, a tukli su me i stražari

koji su nosili crne maske preko lica."
4) Svedok 485/95, boravio je u logoru "Lora" od 10. aprila do 12. avgusta 1992.
godine, navodi:
"Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić

Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser, negde iz Slavonije."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
5) Svedok 181/95-2, u logoru "Lora" boravio je od 19. aprila do 11. avgusta

"Odmah po dolasku u ovaj logor u moju ćeliju su ušli upravnik Tomo Dujić i Nikša
Zaninović, prethodni upravnik koji mi je rekao da ako ikada budem živ izašao iz
zatvora da ću biti kao biljka u kolicima. Odmah su počeli da me tuku čime su
stigli: rukama, nogama, drškama od pištolja i kundacima automata. Tomo Dujić
mi je stavio u usta cev od pištolja i pretio da će me ubiti.
Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu, da na zid stave ruke iznad

glave, a noge odmaknu od zida tako da nam telo ostane u kosom položaju, a
onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama. Ovo je najčešće radio Dujić. Tukli
su nas i po stomaku i grudnom košu. Upravnik Tomo Dujić je bio inicijator i
izvršilac mnogih iživljavanja i mučenja zatvorenika. On je najčešće primenjivao
mučenje strujom. Ja sam četiri puta podvrgavan ovom mučenju. Ono se sastojalo
u tome što bi me izvodili iz ćelije i vezanih očiju dovodili u Dujićevu kancelariju.
Tamo bi me vezali lisicama za stolicu, a onda bi mi Dujić na ušne školjke stavljao
elektrode i pomoću nekog transformatora bi uključivao struju visokog napona
tako da sam imao osećaj da me neko seče testerom."
6) Svedok 182/95-2 boravio je u logoru "Lora" od 26. aprila do 2. maja i od 20.

maja do 12. avgusta 1992. godine, navodi:
"Upravnik logora je bio Tomo Dujić, a zamenik Vrkić Tonči. Upravnik je bio glavni
inicijator iživljavanja nad zatvorenicima i lično je učestvovao u torturi nad
zatvorenicima. Mene je nekoliko puta tukao, a najgore batine od njega sam dobio
posle delegacije Međunarodnog Crvenog krsta kojoj sam se požalio da sam u
zatvoru tučen."
"Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su bila

sprovođena prema svim zatvorenicima. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja.
Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno
prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik
Mehić i kapetan Gidić."
8) Svedok 488/95-2, koji je u logoru "Lora" boravio od 13. aprila do 12. avgusta
"Upravnik logora bio je Tomo Dujić i on je tukao zatvorenike gumenom palicom i

pendrekom. Njegov zamenik Tonči Vrgić bio je još gori od njega."
"Od osoblja zatvora znam da se Tomo Dujić, star oko 30 godina ili možda i mlađi
upravnik logora za koga se pričalo da se borio u Vukovaru i da je među
poslednjima izašao, isticao što je nas zatvorenike tukao i mučio sa strujom sa
induktorskim telefonom."
"U mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić
Tonči, zamenik upravnika, nekakav Dožder koji je takođe radio u upravi."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"U "Lori" nas je najviše mučio Toma, za koga znam da je bio neki šef, star između
30 i 40 godina, visok, crnomanjast, druge podatke ne znam, on je mene stavljao
na struju i više puta tukao kao i ostale zatvorenike."
"Sećam se da sam posle ovoga vraćen u ćeliju u koju su došli Bane, policajac HV,
inače bivši bokser iz Lištice, Dujić Tomo, upravnik logora i Giljanović Tonči,
policajac HV. Oni su me izveli u kupatilo i tukli me nogama, šakama, čime su
stizali i tako najmanje sat i po, a kada više nisam mogao stajati dvojica su me
držala, a treći me je udarao palicom po leđima i bubrezima bodimice i sve tako
dok nisam izgubio svest. Otvorili su vodu na mene i tako me ostavili u kupatilu da
ležim. Mene je najviše tukao upravnik Dujić Tomo i stražar Gudić Ivica iz Splita.
Dok sam se nalazio u logoru "Lora" u Splitu sećam se da su stražari ubili jednog
zarobljenika koji je pokušao pobeći, u stvari ovaj čovek je bio ranjen i tako
ranjena su ga tukli. Ja sam video Dujić Tomu kako skače po ovom zarobljeniku
koji je kasnije umro."
"Više puta su mene izvodili samog i prebijali, a uvek je to radio upravnik Tomo
Dujić, a sa njim je uvek bio neko od stražara. Jednom prilikom je Toma Dujić
našao neki polomljeni kramp i gvozdenim delom krampa me je udario po čelu, a
od te povrede i danas se jasno vidi ožiljak na mom čelu"
"Dok sam bio u ćeliji svaki dan su dolazili kod mene pored ostalih i Tomo Dujić,
nizak, mršav, crn "kao Ciganin", suvonjavog lica, nije bio stariji od 25 godina,
upravnik zatvora. Oni su me besomučno tukli svaki dan. Udarali su me čizmama,
palicama, bejzbol palicama, a udarci čizmama su bili najgori tako da sam tada bio
potpuno prebijen, a dlanovi su bili potpuno naduveni, prsti ukočeni, a stopala
naduvena, izubijani prsti, a po celom telu sam bio izudaran. U ovom periodu mi je
slomljeno više rebara."
"Odmah nakon toga odveli su me u jednu prostoriju i to upravnik Tomo iz

Vukovara, visok, crn, dosta mršav, a sa njim je bio još jedan stražar koji nije
imao zube. Tu sam video N.P. koji je stajao vezanih očiju pa su mi ona dvojica
rekla da mu odvežem povez sa očiju, a kada sam to počeo da činim, onda su
počeli da me tuku nogama, rukama, pendrecima i svime čime su stigli tako da
sam više puta padao u nesvest, pa su me kvasili po nogama da me povrate, a
najviše su udarali po prsima i nogama. Nakon prebijanja morali smo da trčimo u
krug pa su nas za to vreme tukli, a terali su nas i da pevamo ustaške pesme, a ko
pogreši dobijao je batine."
"Po dolasku u "Loru" odmah su nas postrojili uza zid sa licem prema zidu i
rukama iznad glave i sistematski su nas sve prebili. Ovom prilikom tu je bio
upravnik zatvora Toma, stražar Anđelko, Gudić Ante i još neki. Posle batina su
nas sve pretresli. Mene su odmah odatle odveli u jednu prostoriju, tu je bio jedan

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mlad momak i ovaj crni (Toma) pa su me priključili na induktorski telefon i

propuštali struju kroz mene, a žice su mi vezivali za ruke, uši i nos. Dok sam se
grčio od bolova i dok me je struja tresla oni su mi gurali pištolj u usta i pretili da
će me ubiti. Prilikom guranja pištolja u usta slomili su mi kutnjak sa desne strane
u gornjoj vilici."
"Ovde su uvek bili prisutni batinanju upravnik Tomo, stražar Ante. Pored njih i
drugih stražara, oni su dovodili i civile gde su nas i oni tukli. Dobro se sećam
jedne ženske koja je rekla da trenira džudo pa nas je ona zajedno sa upravnikom
Tomom i stražarom Antom tukla. Tom prilikom su me naterali da sa kanapom za
čišćenje puške vežem I. oko vrata pa je on morao da se popne na stolicu kao da
će izmaći stolicu i da se tako obesi pošto sam ja morao da drugi kraj kanapa
vežem za rešetke od prozora ćelije. Kada sam ovo uradio napali su me da sam
hteo da obesim svoga druga pa je on posle toga sišao sa stolice, skinuli su mu
burmu sa ruke i bacili, a on je morao četvoronoške da ide i da traži burmu.
Jednom prilikom, ne sećam se datuma, oko 23 časa, Tomo upravnik izveo me je u
hodnik i tražio da kažem da li je I.Đ. vodnik, a ja to nisam hteo da mu kažem pa
me je on prebio bejbol palicom i tom prilikom mi je zadao 37 udaraca. Posle toga
doveo je Č.S. mog druga koji je bio isto zatvoren pa mu je naredio da me tuče
što je ovaj morao da čini, a i jedan i drugi su me snažno tukli pa sam posle
svakog udarca padao na zemlju. Ovom prilikom prebijen je i I.Đ. i N.P. koji je bio
toliko prebijen da su ga u nesvesnom stanju ubacili u ćeliju. Iste noći posle ovoga
Tomo i Ante su me izveli iz ćelije iz kruga zatvora i rekli da će da me bace u
more, ali to nisu uradili."
"Dobro se sećam još dok sam bio u ćeliji da je jednom prilikom došla jedna
zgodna plavuša koja mi je pokazala obnažene grudi rekavši da joj se dopadam,
ali ja sam već bio isprebijan i sklupčao sam se u jedan ugao ćelije i nisam uopšte
hteo da razgovaram s njom pa je ona povikala kako hoću da je silujem, a tada je
u ćeliju upao Toma sa još nekim stražarima koji su me do besvesti tukli u ćeliji, a
zatim me izveli napolje i tamo nastavili da me tuku. Mene i sveštenika P. su više
puta terali da jedan drugom "pušimo" polni ud. to smo radili dok smo bili vezani
za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i istovremeno nas tukli. Tu je uvek
bio upravnik Tomo koji je inače bio najgori i učestvovao je u svim mučenjima."
"Nakon provedene noći u ćelijama u kojima smo bili smešteni po šestorica bez
hrane i vode ceo dan spavali smo na betonu samo sa jednim ćebetom došlo je
jutro kada je otpočelo naše mučenje. Tog jutra postrojeni smo u dvorište ovog
vojnog zatvora gde nas je upravnik Tomo Dujić zvao na pojedinačna ispitivanja.
Osim toga oni su nas terali da radimo u kasarni sve vrste poslova, čistili smo
hodnike, prali auta, kopali travu. Kad je mene pozvao upravnik Tomo pitao me je
šta ću ja, šta tražim u Bosni kada sam Srbin, pitao me je da li mi je otac u
četnicima, govorio mi je da smo svi mi Srbi isti, da nas sve treba pobiti i tom
prilikom me je udario dva puta pesnicom u stomak. Odmah zatim potpuno bez
razloga izvadio je pištolj koji je repetirao preda mnom i stavio mi ga u usta
govoreći - sad ću da te ubijem. Tom prilikom povredio me je pištoljem, rasekao
mi je usne tako da mi je išla krv. Tako me je držao u neizvesnosti pet minuta
nakon čega me je oterao da radim. Ja sam od drugih vojnika čuo da je upravnik
Dujić najsuroviji u celom zatvoru i da lično maltretira i bije, a čuo sam da je dosta
njih ubijeno u zatvoru i pričalo se da je u dobrom delu tih ubistava učestvovao i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
upravnik lično. To su mi govorili rezervisti koji su bili u logoru. Ja sam inače

svakodnevno iz svoje ćelije mogao čuti kako se iz kancelarije "sobe za ispitivanje"
upravnika Dujića čuju krici i jauci kao posledica uključivanja u struku i batina."
"U ovom mučenju, maltretiranju i udaranju najviše se isticao upravnik zatvora

Tomo."
"U "Lori" sam bio 10-15 dana. Poznato mi je da su mene i druge logoraše mučili
Tomo Dujić, ravnatelj u zatvoru i stražari koji su se zvali "Dugi" i Tonči i drugi
kojima ne znam imena."
22) Svedok 67/94, navodi:
"Od mučitelja u "Lori" najžešći je bio upravnik Tomo Dujić, a za njim nisu
zaostajali ni ostali radnici zatvora među kojima se opet isticao posebno Tomo
Dujić."
"Mene lično su najviše tukli i maltretirali stražari službenici zatvora, a među njima
i Tomo Dujić, upravnik."
"Dobro se sećam da me je jednom prilikom Toma Dujić izveo napolje i tukao

zajedno sa mlađim bratom Perišićem. Tukli su me bejzbol palicama po celom telu,
a kada bi pao u nesvest i pao na tlo onda su me udarali po rukama da bi se
osvestio. Četiri puta sam padao u nesvest pa su me dizali i na kraju nisu mogli da
me ovako osveste, pa su me polivali vodom. Upravnik Toma je imao običaj u
proseku svaki dan da mi zavlači cev od pištolja u usta i da repetira kao da će me
ubiti. Da li je to radio i drugima, ne znam, ali je to meni činio."
25) Svedok 67/94-4 navodi:
"Različiti su bili načini našeg maltretiranja. Pored batina koje su bile svakodnevne
na razne načine bi nas mučili, pa bi često nas zatvorenike kupali tako što bi nas
skinuli gole pa pod pritiskom prskali vatrogasnim šmrkovima što je bilo jako bolno
obzirom da smo svi prethodno bili izbatinjani. Naterali bi nas da bez prekida
trčimo 2-3 sata pa bi onda morali nositi jedan drugoga, a ukoliko bi neko prestao
da trči ili bi pao, tada bi dobijao posebne batine. U ovom našem mučenju
prednjačio je upravnik Tomo Dujić."
"Upravnik u logoru "Lora" je bio Dujić Tomo, a mene su od reda tukli

neprestano."
"U logoru "Lora" meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a od

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame. U ovom zatvoru do besvesti su me

tukli Gudić kome ne znam ime i drugi, a posebno raniji upravnik Tomo iz
Vukovara."
"Na ovaj način mučenja sa uključivanjem na induktorsku struju najviše je mučio

zatvorenike Toma Dujić. Meni je bila jako bolna i možda najteža tortura koja se
zvala "traženje četnika". Jednog dana upravnik Tomo Dujić me je izveo iz ćelije i
rekao mi da mora da "traži četnike" - Šešelja i Miloševića jer su ušli u mene.
Naredio mi je da legnem, a potom na ruku stavio crvenu rukavicu koja je bila do
lakta. Zavukao mi je ruku u čmar i počeo da mi steže unutrašnje organe. Ovako
mi je nanosio užasne i neopisive bolove a došlo je i do velikog krvarenja. Ovo je
činio dok se nisam onesvestio. Lično Toma Dujić je ovaj postupak ponovio sa
mnom više puta i to je najčešće radio u jednoj pomoćnoj prostoriji koja je bila u
blizini ćelije. To je prva prostorija sa desne strane kada se ulazi u taj blok sa
glavnim hodnikom.
Jedno veče ne sećam se tačno datuma oko pola noći Toma Dujić koji je izgleda
imao poseban pik na mene izveo me iz ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo
sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA pa
sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci.
Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu, tako da je to na mene
ostavilo jedan težak utisak, a ovaj prizor nikada neću moći da zaboravim. Svima
su bile odsečene uši, koliko se sećam, ali mi se čini da je tako i da je samo
jednom ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, neki je bio naslonjen na
zid, a neki su bili u poluležećem položaju. Nekima od ovih ljudi su bile izvađene
oči, a nekima su preda mnom vadili oči. Sećam se kako jedan od mučitelja zabi
nož u jezik i povukao je nož tako da mu je odsekao jezik. Jednom od onih
Crnogoraca nisu izvadili oči tako da je mogao da vidi šta se dešava pa su zatim
počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu,
a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je glava bila odvojena od
tela. Ako je neko i pokušao da se odbrani, brzo bi bio savladan pošto je mučitelja
bilo pet, a oni su bili prebijeni i u jako teškom stanju. Na kraju je ostao živ samo
onaj kome nisu izvadili oči. Jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored
drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik kome je zaista
bilo dosta muka i poniženja upro je rukom u jedan od tih noževa. Nisam tačno
siguran, ali mislim da je to uradio jedan onaj koji je zahtevao da bira nož,
potpuno je pobesneo i više je ličio na zver nego na čoveka i munjevitom brzinom
dograbio je taj nož i za delić sekunde prišao tom Crnogorcu i jednim zamahom
mu odvojio glavu od tela. Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu
pošto ju je ovaj drugom rukom držao za kosu. Ovo je bio stravičan prizor koji se
jedva može opisati. Sve ovo je činio Toma Dujić sa još četvoricom ljudi iz
zatvorske straže, a jedan od njih je bio Musa.
Drugi put kad sam bio u "Lori" u upravnikovoj kancelariji je montirana električna
stolica na koju su nas postavljali da sedimo, vezivali žicama tako što bi jednu žicu
metalnom štipaljkom pričvrstili za uvo kako su meni činili, a nekima su bušili uši i
golu žicu provlačili kroz uvo. Drugi bi žicu vezivali za polni organ, a potom
uključivali struju i pomoću jednog dugmeta pojačavali ili smanjivali jačinu struje.
Ovo je najviše radio Tomo Dujić i to najviše u pripitom stanju, ali je bio u dobrom
raspoloženju jer je uvek pevao ustaške pesme kada je dolazio a posle je sledilo
mučenje. Ovo su radili i drugima ali je bilo mnogo manje stavljanja na električnu
stolicu kada Dujića nije bilo tu. Inače on je ovu spravu zvao "SDS" jer kada je
zatvorenika hteo da muči na stolici pozivao ga je iz ćelije da "SDS zove na
telefon".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
4. GRANČIĆ FRANE, rodom iz Imotskog je izdavao naređenja i neposredno

učestvovao u vršenju zločina nad zatvorenicima u logoru. O tome govore iskazi
svedoka:
1) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, navodi:
"Posle ubistva Knežević Nenada iz okoline Šibenika, koji je pokušao bekstvo

smenjen je Tomo Dujić, a za novog upravnika je postavljen Frane Grančić rodom
iz Imotskog."
"U našem mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane,
navodno poručnik legije stranaca."
"Najviše su maltretirani piloti. Bio sam prisutan kada je Đ. rekao upravniku Granić
Frani da neće da promeni dres posle čega je dobio batine."
5. ZANINOVIĆ NIKŠA ili TONČI je naređivao ili neposredno učestvovao u

izvršenju zločina nad logorašima u logoru "Lora". O tome govore iskazi svedoka:
"Odmah po dolasku u ovaj logor u moju ćeliju su ušli upravnik Tomo Dujić i Nikša
Zaninović, prethodni upravnik koji mi je rekao ako ikada budem živ izašao iz
logora da ću biti kao biljka u kolicima. Odmah su počeli da me tuku čime su stigli:
rukama, nogama, drškama od od pištolja i kundacima od automata."
"Od osoblja zatvora ja znam: Tonči Zaninović, star između 35 i 40 godina bio je
zamenik Dujića. On me je priključivao na struju s tim što mi je zakačio za uši
krajeve žica. Ti udari su izazivali strahovite bolove u glavi, tresli smo se. Pored
ostalog imao je običaj da nas tuče a onda kada bi nas prebio i ne bi mogli da
ustanemo, doneo je induktorski telefon pa bi nas prikačio, pustio struju i tada
smo morali da skočimo pa bi nastavio da nas tuče ponovo."
7.3. NEPOSREDNI IZVRŠIOCI ZLOČINA
1. BABAN IVICA, pripadnik antiterorističke vojne policije učestvovao je u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
zločinima o čemu govori iskaz svedoka:
1) Svedok 333/96-7, boravio je u logoru "Lora" od 14. maja 1995. godine do 2.

aprila 1996. godine, navodi:
"Ivica Baban koji je mene najviše prebijao i mučio, naneo mi je prelome rebara,
gasio cigarete po glave, gazio po leđima i rukama."
2. BANIĆ ili BANOVIĆ BANE, bivši bokser iz Slavonije. O njegovim zločinima

1) Svedok 485/95, boravio u logoru od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine,
navodi:

Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser iz Slavonije.
Priključivali bi me na struju usled čega mi je krv curila na nos, usta i uši, a nakon
toga su me tukli. Posle bi mi bacili kantu hladne vode na glavu. Tukli su me po
tabanima, glavi, a najviše po rani koju sam imao na desnoj nozi."
"Najteže batine sam dobio 1. maja 1992. godine kada je u moju ćeliju ušao
Giljanović sa još dvojicom koje znam po nadimku "Bane" i "Pepi" koji su pretukli
modra, a polomili su mi i nekoliko rebara od kojih je jedno probilo plućnu
maramicu. Đ. je pao u komu pa je morao da dođe zatvorski lekar da interveniše."
"Mene su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora među njima i Bane,
bokser rodom iz Pakraca."
"U "Lori" smo tučeni više puta dnevno i u svako doba dana i noći. Po udarcima
sam zapamtio nekog boksera Baneta."
"Nas su takođe ispitivali uz šamare i pogrdne reči time da su pojedine vojnike bez
razloga verovatno iz mržnje što smo Srbi tukli više, a naročito se u tome isticao
jedan vojnik hrvatske vojske Bane, vojni policajac. Najgori je bio blok "S". U
njemu su najviše mučili zatvorenike. U mučenju se pored upravnika isticao Bane,
vojni policajac. Najviše su tukli rezerviste i to one uhvaćene na trebinjskom
ratištu kao i pilote."
"Umro je u najgorim mukama Knežević Nenad iz Benkovca, a imao je kuću u

Kaštelama, a bio je sa njim još jedan koji su pokušali da beže, pa su prvog ranili,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako
gaze, a među njima je bio Giljanović, Čop, Bane bokser, koji je mogao biti iz
Metkovića ili okoline. Od osoblja u zatvoru "Lora" pamtim Baneta iz interventnog
voda, znam da je iz Metkovića i da je bio bokser. Ovi iz interventnog voda su nas
tukli gore nego neki stražari. Bili su pravi razbijači."
"Sećam se da sam posle ovog vraćen u ćeliju u koju su došli Bane policajac HV,
inače bivši bokser iz Lištice, Dujić Tomo i Giljanović Tonči. Oni su me izveli u
kupatilo i tukli me nogama, šakama i čime su sve stigli i tako najmanje sat i po, a
kada više nisam mogao stajati dvojica su me držala, a treći me je udarao palicom
po leđima i bubrezima bodimice i sve tako dok nisam izgubio svest. Otvorili su
vodu na mene i ostavili me u kupatilu da ležim."
"Što se tiče čuvara u zatvoru nije se znalo ko je od njih gori i ko više udara i
maltretira. Bio je tu jedan Tonči, bokser Banović, zatim Giljanović. Tukli su me
svakodnevno po čitav dan."
3. BEK, stražar u zatvoru. O njegovim zločinima govori iskaz svedoka:
"Imena stražara kao i upravnika zatvora, ja ne znam jer nam to niko od stražara
nije govorio. Znam da su se oslovljavali nadimcima pa tako pamtim i nekog
"Beka"."
4. BJELOKAPIĆ ROBERT, zvani "CRNI", iz Hercegovine. O njegovim zločinima

govori iskaz svedoka:
"U junu 1995. godine posle ručka Robert Bjelokapić, stražar je izveo grupu
zatvorenika i odveo nas u krug zatvora gde se nalazio neki ispucali beton i
naredio da kopamo zemlju ispod tog betona. Rekao nam je da su tu kosti naših,
da ćemo ih videti i da ćemo i mi isto tako proći. Mi smo kopali, a on nas je
neprestano tukao."
5. BOBANj, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
1) Svedok 507/97-2, u logoru "Lora" boravio je od sredine maja 1995. godine do

30. avgusta 1996. godine i opet u martu i aprilu 1997. godine, navodi:
"Komandir zatvora u "Lori" je bio Ivica Boško, koji je učestvovao u svim našim
maltretiranjima u kojima su se posebno isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija,
Bobanj i Vanja čija prezimena nisam zapamtio."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
6. BOKANOVIĆ TADIJA, zvani "MRKI", iz Hercegovine, pripadnik

antiterorističke vojne policije o čijim zločinima govore iskazi svedoka i to:
1) Svedok 333/96-7, boravio je u logoru "Lora" od 14. maja 1995. godine do 2.

"Najviše nas je tukao Tadija Bokanović i Grujića Nikša."
"Prvih dana po dolasku u "Loru" mene su izvodili na saslušanje pa me je jednom

dobro pretukao Tadija Bokanović tako što me je udarao pendrekom po glavi i
leđima. Tada sam dobio 50 udaraca u glavu. Za to vreme sam dva puta padao u
nesvest."

30. avgusta 1996. godine i u martu i aprilu 1997. godine, navodi:
"Komandir zatvora u "Lori" bio je Ivica Boško koji je učestvovao u svim našim
Vanja čija prezimena nisam zapamtio."
7. BOTIĆ ANĐELKO, stražar u logoru, zvani "Mali Anđelko", o čijim zločinima

1) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, pilot navodi:
"Poznato mi je da su od batina podlegli Jelić Duško iz Trebinja, Savić Vlado iz

Nevesinja i Vesović Bojan, koga su zvali "Orao", a rodom je iz Kragujevca,
Knežević Nenad iz okoline Šibenika je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle
izvesnog vremena je umro, a Bulović, pravnik iz Benkovca je ubijen kao opomena
ostalima zbog Kneževićevog bekstva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio
Bunger."
"Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim

palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali:
Dožder Zoran, braća Perišić, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur
Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."
"Ujutru su me digli, naterali da se na suvo obrijem i počelo je ispitivanje, u stvari

to nije bilo nikakvo ispitivanje već iživljavanje, a vršili su ga Anđelko Botić i Gudić
Ante, dva najveća krvnika koje sam u životu ikada video. Udarali su me nogama,
kundacima, šakama, palicama, mučili su me strujom tako što bi kablove
induktorskog telefona prikopčavali na palčeve, a kasnije i za uši, pa bi okretali
ručicu telefona, a nakon takvih tortura vraćali bi me u ćeliju gde nije bilo kreveta,
već sam imao jedno ćebe, a pod je bio od pločica."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Po dolasku u "Loru" sve su nas izveli napolje, postrojili uza zid i sve sistematski
isprebijali. Pored stražara bio je tu i veliki broj civila pa su nas i oni prebijali
zajedno sa njima. Od ovih koji su nas tukli sećam se stražara Anđelka pa su nas i
oni tu prebijali, a kasnije su bili najgori jer su nas najviše tukli i mučili
zatvorenike. Terali su nas da trčimo u krug i da pevamo ustaške pesme, a ko
pogreši dobijao je batine. Jednom sam umesto "ajme meni" viknuo "lele meni" pa
me je stražar Anđelko izdvojio na stranu i tukao sve dokle sam mogao da stojim.
Bio sam jedan od onih koje su najviše prebijali i dobro se sećam jedne noći oko
23 časa mene i B.M. su izveli u NjC Anđelko i Ante i tu su nas prebijali svim i
svačim tako da su meni slomili tom prilikom rebra, dok sam ležao na zemlji i kada
me je podizao snažno me je udario bejzbol palicom po grudnom košu."
"Tukli su nas u hodniku i u svim drugim prilikama kada bi nas ko stigao i prebio.
Više puta su me izvodili samog i prebijali, a to je radio upravnik Tomo Dujić, a s
njim je uvek bio neko od stražara, pa se sećam da je bio i Anđelko, crn, mršav,
star do 30 godina, niskog rasta."
"Anđelko je bio malog rasta, pa su ga zvali "Mali Anđelko", pa su nas on i drugi

ovde prebijali."
"U logoru "Lora" meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a od
snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru mene su do besvesti
tukli Gudić, izvesni Anđelko i drugi."
"Po dolasku u "Loru" odmah su nas postrojili uza zid sa licem prema zidu i
rukama iznad glave i sistematski nas sve do jednog prebili. Ovom prilikom tu je
bio upravnik Tomo, stražar Anđelko, Ante. Posle batina su nas pretresli. Tu su nas
šišali, a za to vreme Anđelko i drugi nas nisu tukli. Mene su sigurno više od tri -
četiri puta, ali redovno svaki dan izvodili danju i noću i prebijali, a sa mnom su
izvodili i druge zatvorenike. Mene je najviše tukao Gudić, Anđelko, Suljo."
"Pretresali su nas do gola, nakratko saslušali, potom su nas postrojili uza zid tako
da prstima noge i nosom dodirujemo zid, a držali uvis pa bi potom jedan policajac
kome je ime Anđelko Botić udarao palicom u predelu glave do visine krsta, a
drugi Gudić je udarao naniže i udarali bi krvnički tako da su tada slomili dve
palice, a jednu su slomili na meni."
"Pored Tome Dujića tu je bio stražar Gudić Ante, a sa njim stalno u smeni
Anđelko koga su zbog malog rasta zvali "Mali Anđelko", pa su se njih dvojica
naročito isticali u prebijanju zatvorenika, a sa njima je bio i Sulejmanović. Njih
trojica su me uvek u toku noći izvodili pa su me besomučno tukli."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"U ovom našem mučenju su prednjačili upravnik Tomo Dujić te stražari Gudić
Ante, Anđelko, kome ne znam prezime i Sulejmanović."
"Slabo su nas hranili za sve vreme boravka u "Lori". Od ovakve ishrane smo bili
iscrpljeni pa se sećam jednog dana kada me je glad strašno mučila glasno sam
rekao "kako bih pojeo vojničku čizmu da mi je neko da". To su čula dvojica ustaša
koji su prolazili hodnikom pa su ušli u ćeliju, jedan Anđelko, a drugi ne znam kako
se zove i oni su mi kada su čuli da sam gladan, doneli mi četiri šnicle i ceo hleb te
su me naterali da to pojedem preteći da će me u suprotnom zaklati. Kako mi je
danima stomak bio prazan i kako sam gladovao ova naglo uneta velika količina
hrane stvorila mi je tegobe tako da sam se mučio od bolova, a oni su uživali u
tome. Mene su kao i druge priključivali na induktorsku struju sa poljskog telefona.
Na ovaj način najviše su mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug, a naročito je to
voleo da čini upravnik Tomo. Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa
još devet ljudi na isto mesto radi klanja. Te noći ovde nije bio Dujić već su bili
Anđelko, koji je bio još svirepiji od Dujića i njegov drug. Od ljudi koji su dovedeni
na klanje zapazio sam da je jedan imao odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas
mučili. Klanja su vršili tako što su sa noževima u rukama prilazili žrtvi, neke
hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a
drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom zaklano je još
osam ljudi. U svakom slučaju glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja
dolaskom jednog ustaše, meni je spašen život."
"U našem mučenju posebno su se isticali upravnik Tomo, Grančić Frane, Vrkić
Tonči, a tukao nas je i stražar Botić Anđelko. Od svih je bio najgori Gudić Ante, a
nije zaostajao ni Botić Anđelko."
"Od osoblja zatvora sećam se Botić Anđelka. On je omanji, visok oko 170 cm, star
oko 25 godina. Zajedno sa Antom Gudićem bio je u smeni. I to je bila najgora
smena za nas zatvorenike. On je imao običaj da tuče bejzbol palicom. Tukao je i
mene tom palicom."
"Ratni zarobljenik nisam siguran u ime je bio u prisustvu Kneževića, kada je

pokušao da beži, ali sam Vuković nije pokušao bekstvo. Ja sam se nalazio iza njih
dvojice u pratnji stražara Botić Anđelka i Gudić Ante. Posle sprečavanja bekstva
Kneževića i njegovog hapšenja stražara i pripadnici interventnog voda su otpočeli
sa fizičkim zlostavljanjem Vulovića. Tukli su ga, šutirali čizmama od čega je iste
noći umro."
"Najviše su terali zatvorenike da izigravaju psa i mačku Gudić, Botić, Tonči i neki
drugi. Izlagali su nas na sunce s tim što su nas izvodili napolje i skidali gole pa
posle dugog boravka kada bi ožedneli i bili iscrpljeni nisu nam davali vode. Tukli
su nas u raznim prilikama, a ne samo posle trčanja. Ovo trčanje su prvo uveli

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Gudić i Botić, a kasnije su uveli svi stražari. Botić Anđelko se posebno isticao u
tuči i mučenju zatvorenika."
8. BOŠKO, zvani "POLjA", o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
1) Svedok 333/96-7, u logoru "Lora" je boravio od 14. maja 1995. godine do 2.

"To su ljudi koji su nas najviše tukli, ali dolazili su i drugi. Svako ko je došao
mogao je da nas tuče. Neki su dolazili i dovozili svoja kola da ih peremo pa su nas
pri tome tukli. Jedan od njih je bio "Polja" koga su tako zvali i Boško, kao i neki
stariji čovek sa brkovima koga su zvali "Dabro", koji nas je udarao kundakom od
puške."
9. BOŠNjAK BORO, pripadnik interventnog voda iz Vukovara (Borova naselja) o

čijim zločinima govore iskazi svedoka:
"Dok sam bio u toj ćeliji svaki dan su dolazili kod mene Levaja, Giljanović i
Bošnjak Boro iz Vukovara, pripadnik vojne policije, do 35 godina star, visok oko
180 cm, malo je imao "rahitične noge", jer kada je hodao kolena su mu bila
raširena, a imao je izrazite crne brkove. Oni su me besomučno tukli svaki dan."
"Mene lično su najviše tukli i maltretirali između službenika zatvora Bošnjak Boro
iz Borova naselja, pripadnik interventnog voda."
10. BRIBUDIĆ ili PRIBUDIĆ JOŠKO, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:
"Batinanje je bilo svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama, gumenim

palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima pored ostalih naročito se
isticao Bribudić Joško."
"Mene lično najviše su tukli i maltretirali službenici zatvora od kojih posebno

ističem Pribudić Joleta, stražara."
"Prigudić Josip, zvani "Jole", stražar srednje visine do 25 godina star, bio je
veoma loš, a mučio nas je na isti način kao i ostali, tukao me je."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
11. BUDALIĆ, stražar iz okoline Mostara, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
"Od zatvorskog osoblja koji su me mučili i maltretirali sećam se između ostalih

Budalića, ime ne znam, iz okoline Mostara, visok, smeđ, više plav, dobro građen i
jak. On je tukao sve zatvorenike."
12. BUNGUR ili BUNGER EMILIO, stražar u logoru o čijim zločinima svedoče
iskazi svedoka:
"Poznato mi je da su od batina podlegli Jelić Duško iz Trebinja, Savić Vlado iz

Nevesinja i Vesović Bojan koga su zvali "Orao", a rodom je iz Kragujevca,
Knežević Nenad iz okoline Šibenika je pokušao bekstvo, ali je ranjen i posle
izvesnog vremena je umro, a Bulović, pravnik iz Benkovca je ubijen kao opomena
ostalima zbog Kneževićevog ubistva. Ubili su ga Ante, Anđelko Botić i Emilio
Bungur."
"Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama i gumenim

Dožder, braća Perišić, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio,
Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zavni "Sule"."
"Pored upravnika i stražara HV sećam se da su zarobljenike tukli Hodžić Rešid,

izvesni Emilio, Sulejmanović, zatim stražar Vidović."
"Poznato mi je da su uhvaćena dva Srbina iz Splita od kojih je jedan prilikom

sprovođenja iz bloka "A" u blok "S" odgurnuo stražara i počeo da beži. Tom
prilikom je bio ranjen u nogu i kroz stomak pa je uhvaćen i dovučen u krug
zatvora. On je tom prilikom tučen do besvesti od stražara koji su ga uhvatili, a
najviše ga je tukao komandir straže Emilio. On ga je tukao čizmom nogom u
glavu dok ovaj nije potpuno izgubio svest kada je ostao potpuno nepokretan i nije
se micao."
"U logoru "Lora" u Splitu meni su prvo prelomili četiri, a drugi put jedno rebro, a
od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru do besvesti su me
tukli Gudić, izvesni Anđelko, zatim Emilio, Dožder, Tonči i ostali."
"Od osoblja zatvora znam da je to bio Emilio, čije prezime ne znam."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Za Jelića iz Trebinja mogu da kažem sledeće: jednog jutra dovezli su šest
Trebinjaca među kojima je bio i Jelić. Ja sam ga uneo u ćeliju. Bio je u teškom
stanju od batina. Da li iste ili naredne večeri ne znam naređeno mi je od strane
dežurnog stražara Bungur Emilija da zajedno sa Č. skujem sanduk. Kasnije sam
čuo da je umrli Jelić."
"Sećam se da su nas u logoru tukli i prema nama nečovečno postupali kao stražar
po imenu Emilio, rodom iz Kaštela, Vidović, stražar i Tonči Vrkić."
13. VANjA, čije prezime još nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
"Komandir logora u "Lora" bio je Ivica Boško, koji je učestvovao u svim našim
Vanja čija prezime nisam zapamtio."
14. VIDINIĆ, čije prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima su se naročito isticali
Dožder Zoran, braća Perišić - Damir, zvani "Rambo" i Davor iz Sinja, Tonči
Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić
i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."
15. VIDOVIĆ SAŠA, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:
logora, Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se
setim."
2) Svedpl 67/94-3, navodi:
"Sećam se stražara braće Perišić, Davora i Damira kao i Viktora iz Dugog Sela,
zatim Sulejmanović Zlatka, zvanog "Sule" i stražara Vidović Saše. Od svih
nabrojanih jedini koji nas nije tukao bio je Vidović Saša."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Nabrojao sam imena upravnika i stražara koji su nas tukli u logoru i prema nama
nečovečno postupali kao stražar po imenu Emilio, rodom iz Kaštela, Vidović,
stražar iz Mostara, sećam se da je zamenik upravnika bio Tonči Vrkić."
"Pored upravnika i stražara HV u zatvoru "Lora" sećam se da su zarobljenike tukli

Rešid Hodžić, izvesni Emilio, Sulejmanović Zlatko, Dožder Zoran, Vidović, stražar
HV rodom iz Mostara."
"Mene lično su najviše tukli i maltretirali stražari službenici zatvora, a među njima
i stražar Vidović."
16. VIKTOR, čije prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
"U našem mučenju posebno su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić
Frane, Vrkić Tonči, Dožder, Giljanović, Gudić Ante, Botić Anđelko, Rogošić Tonči,
svi oni su nas tukli svim i svačim, mučili i maltretirali. Sećam se još i čuvara braće
Perišić, Davora i Damira i Viktora svi su iz Dugog polja."
17. VRKIĆ ili VRGIĆ TOMO ili TONČI, iz Splita, o čijim zločinima govore iskazi
svedoka:
"Lore", Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se
setim."
"Ja sam iz bolnice Firule posle četiri-pet dana boravka prebačen u "Loru" u Splitu
gde me je na ulazu sačekao Vrgić Tomo, zvani "Tonči" u rečima: "Evo novog
četnika" pa me je udario nogom u predelu vilice koja mi je već bila polomljena na
tri mesta. Vilica je popucala pa su me ponovo vratili u bolnicu gde mi je bez
anestezije ponovo nameštana vilica i postavljene žice. Odmah nakon toga sam
vraćen u "Loru".
"Za svo vreme boravka u ćeliji nikada nisam imao mira ni danju ni noću. Uvek bi
neko od otvarao vrata i prebijao me do besvesti. Upravnik logora bio je Tomo
Dujić, a njegov pomoćnik Vrkić."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Upravnik ovog logora bio je Tomo Dujić koji je često dolazio među zatvorenike i
tukao ih prilikom svakog obilaska. Od stražara se sećam Tončija, Ramba, Naciste.
Imena im ne znam pošto su se oslovljavali po nadimcima."
" Upravnik ovog logora bio je Tomo Dujić, a zamenik Vrkić Tonči."
"Upravnik logora bio je Tomo Dujić i on je tukao zatvorenike gumenom palicom i

pendrekom. Njegov zamenik Tonči Vrgić bio je još gori od njega. On je tukao
zatvorenike do iznemoglosti naročito posle 22 časa kada je bilo povečerje. Kroz
zidove smo slušali krike ljudi koje su tukli. Nekad se to dešavalo i preko dana."
"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima
i Vrkić Tonči, zamenik upravnika."
"Posle ove tučnjave ponovo sam bio vezan za rešetke u kupatilu gde su me tukli
bejzbol palicom i to Gudić Ivica i stražar po imenu Anđelko ne znam prezime.
Ovde sam izgubio svest pa su uključili hladnu vodu na mene. Drugi zarobljenici su
mi pričali da sam u ovoj vodi ležao sat i po vremena. Posle ovoga na smenu je
došao Perišić Davor, stražar HV i naredio mladim vojnicima zarobljenicima da me
skinu i drže pod hladnim tušem još 15 minuta. Posle ovoga su me obukli i vratili u
ćeliju. Posle ovoga zamenik upravnika Tonči Vrkić naredio je stražarima da me ne
smeju tući."
"Nabrojao sam imena upravnika i nekih stražara, a sećam se još nekih imena koja
su nas tukli u logoru i prema nama nečovečno postupali kao Emilio, rodom iz
Kaštela, Vidović, stražar iz Mostara, sećam se da je zamenik upravnika u "Lori"
bio Tonči Vrkić."
Vrkić Tonči, zamenik upravnika i drugi."
tukli Gudić, izvesni Anđelko, zatim Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, Tonči
Vrkić i upravnik Tomo Dujić."
"Umro je u najgorim mukama Knežević Nenad iz Benkovca, a imao je u kuću u

Kaštelima, a sa njim je bio još jedan koji su pokušali da beže pa su prvog ranili, a

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako
ga gaze, a među njima su bili Giljanović, Čop, Bane bokser, Pobro, Gudić, Botić i
Vrkić, koji je bio zamenik upravnika."
13) Svedok 288794-9, navodi:
"U "Lori" sam bio 10-15 dana. Poznato mi je da su mene i druge logoraše mučili
Tomo Dujić, ravnatelj u zatvoru i stražari koji su se zvali "Dugi" i Tonči i drugi
čijih se imena ne sećam."
"Najgori je bio blok "S" u kome su najviše mučili zatvorenike. U mučenju se

posebno isticao upravnik Tomo Dujić, njegov zamenik Tonči Vrkić, neki Bane,
"Rambo" i još neki Tonči."
"Upravnik u logoru "Lora" bio je Dujić Tomo i Vrkić Tonči, mene su tukli svi
stražari, a najviše Gudić Ivica, a imena drugih u logoru ne znam."
18. GAVRILOVIĆ NENO, stražar o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
Gavrilović Neno, dežurni."
19. GALIĆ MIRKO, komandir 72. bojne o čijim zločinima govore iskazi svedoka:
"Od prvog dana dolaska u "Loru" počinju moje nove muke. Počinju fizička
maltretiranja i iživljavanja. Tučen sam svim i svačim: rukama, nogama, palicama.
U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić,
Slavko čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, Mirko Galić, komandir 72.
bojne kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim."
Galić Mirko, zapovednik vojne policije za srednju Dalmaciju 72. bojne."
20. GIDIĆ DUŠKO, bivši kapetan JNA iz Smedereva, rođen 16. oktobra 1955.
godine u Požarevcu, od oca Novice, pristupio Hrvatskom vijeću odbrane o čijim
zločinima u logoru "Lora"govore iskazi svedoka:

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"U tučama zatvorenika naročito su se isticali Botić Anđelko i ostali. Primenjivani

su i drugi metodi mučenja. Maltretirali su nas i Gidić Duško i Hodžić Rešid koji su
takođe imali status zarobljenika."
"Zatvorenici su mučeni strujom. Davali bi nam telefonsku slušalicu da se navodno

specijalnost čuvara logora, mislim da se zvao Gudić. Njemu su se često
pridruživali zastavnik Mehić i kapetan Gidić. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja.
Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno
prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik
Mehić i kapetan Gidić."
"Bili smo smešteni u ćelije po četvorica. U mojoj ćeliji je bio zastavnik Dževad
Mekić iz Busovače koji se pridružio Hrvatima i učestvovao u maltretiranju
zatvorenika naročito kada bi ga napili. Kapetan Duško Gidić, oženjen
muslimankom se takođe pridružio Hrvatima i maltretirao druge zatvorenike sem
vojnika iz naše jedinice."
"Kapetan Gidić je boraveći u logoru zadobio njihovo poverenje pa je dolazio sa

njima da nas maltretira. Najviše je tukao dobrovoljce i psovao im četničku majku.
Nosio je njihovu uniformu sa natpisom na rukavu "ZNG". Mene i vojnike iz Gabele
nije tukao jer nije smeo iz njemu poznatih razloga."
"Čim sam doveden u krug zatvora šakom u oko i nogom u stomak udario me je
Gidić Duško, inače Srbin iz Čačka, aktivni kapetan JNA. Gidić je u ovom logoru
kao zarobljenik imao povlašćeni položaj kod ustaša jer je odmah prešao na
njihovu stranu dokazujući se tučnjavom i maltretiranjem zarobljenika."
"U logoru "Lora" u Splitu su mi prvo prelomili četiri rebra, a drugi put jedno rebro,
a izglavili su mi i levo rame. U ovom zatvoru do besvesti su me tukli: Gudić,
izvesni Anđelko, Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, Tonči Vrkić, kapetan Duško
Gidić, koji je po nacionalnosti Srbin i za njega kažu da je hrvatskoj vojsci predao
skladište u Gabeli."
"Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica i to: Gidić Duško, koji je bio aktivni
kapetan, po nacionalnosti Srbin, predao je Hrvatima neko skladište, mislim u
Gabeli. On je prvo bio zatvorenik, pa je odbio da ide na razmenu. Gidić je držao
kafe kuhinju."
"Oteturao sam se ponovo u stroj. Kada sam stao tamo okrenuo sam se prema

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
krugu i primetio našeg kapetana iz skladišta u Dretelju Duška Gidića, šetao se po

pisti u farmerkama i njihovom maskirnom prslučetu."
"Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici među kojima i

Gidić Duško, koji je bio na službi u Čapljini, Mostaru, a kasnije u skladištu u
Gabeli gde je i zarobljen. Tretiran je kao prebeg. Imao je povlašćeni položaj i
ulogu da gardistima, civilima, policajcima govori o našim "nedelima". Psovao je,
tukao zatvorenike i ubeđivao ih da pređu u HV."
21. GILjANOVIĆ ZVONKO, zvani "GILjO", iz Metkovića, o čijim zločinima

"Bio je jedan Tonči bokser, zatim Banović, pa Giljanović, zvani "Giljo" i tukli su
me svakodnevno po čitav dan."
Vrkić Tonči, Dožder, Giljanović, zvani "Giljo" navodno instruktor specijalnih
jedinica koji je redovno dolazio i tukao nas."
"U prostoriji gde su me ispitivali, odmah su počeli da me tuku Levaja i Giljanović

za koga znam da je bio bokser iz Splita, star najviše 35 godina, nizak, dobro
građen, nabijen sa malo većim zaliscima, kratko potšišan, a bio je komandir
interventnog voda njihove policije. U ovom periodu meni je slomljeno više rebara.
Za ovo vreme Giljanović je posebno ulazio u moju ćeliju i trenirao boks na meni
tako da me je satima pesnicama udarao po svim delovima tela. Usled ovih
prebijanja 15 dana nisam mogao da ustanem niti da se pomerim, za to vreme
nisam ništa ni jeo. Pored ovog zatvorenike su priključivali na struju pa su to i
meni radili. Mene su Giljanović i Levaja prikačili na struju tako da sam se sav
tresao."
4) Svedok 485/95 u logoru "Lora" boravio je od 10. aprila do 12. avgusta 1992.
godine, navodi:

Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser negde iz Slavonije.
Priključivali su me na struju usled čega mi je krv curila na nos, usta i uši, a nakon
toga su me tukli."
5) Svedok 181/95-2, u logoru "Lora" boravio je od 19. aprila do 11. avgusta

"U tučama se posebno isticao Zvonko Giljanović i izvesni Perišić, zvani "Rambo".
i palicama za bejzbol. Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu da na zid

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida tako da nam je telo ostajalo u
kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama."
6) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, pilot koji je u logoru "Lora" boravio
od 26. aprila do avgusta 1992. godine, navodi:
"Najteže batine smo P. i ja dobili 1. maja 1992. godine. Tada je u ćeliju upao
Giljanović i tako me prebio da sam pao u komu. Intervenisao je zatvorski lekar
koji me jedva povratio u život. Taj Giljanović je često dolazio u zatvor i mučio
zatvorenike. Uživao je da me maltretira u dvorištu tako što bi mi čizmom gazio
prste polomljene noge koji su bili van gipsa sve dok mi prsti ne bi prokrvarili."
7) Svedok 182/95-2, boravio u logoru "Lora" od 26. aprila do 2. maja i od 20.

"Pored stražara slobodan pristup našim ćelijama imali su i pripadnici hrvatske

vojne policije i civili koji su nas takođe tukli i maltretirali. Od pripadnika vojne
policije naročito se isticao Zvonko Giljanović, zvani "Giljo". Najteže batine sam
dobio kada je u moju ćeliju upao Giljanović sa još dvojicom koje znam po
nadimku "Bane" i "Pepi" koji su pretukli mene i Đ.N. Naterali su me da se licem
okrenem prema zidu sa podignutim rukama, a oni su me rukama i palicama
udarali po leđima. Meni su sva leđa bila modra, a polomili su mi i nekoliko rebara
od kojih je jedno probilo plućnu maramicu. Đ. je pao u komu pa je morao da
dođe zatvorski lekar da interveniše."
"U ovaj logor je stalno dolazio izvesni "Giljo" koji je bio u policijskoj uniformi i koji
je tukao mene i ostale zatvorenike u kancelariji, u ćeliji i u krugu logora
upotrebljavajući palicu. On me više puta gazio čizmama po prstima i drugim
delovima tela. Od tuče sam bio jako otekao, a na pitanje stražara od čega mi je
to, morao sam da odgovorim da me "boli zub". Nisam smeo da kažem istinu jer bi
me u protivnom ponovo tukli. U mučenjima nas zatvorenika su učestvovali i
čuvari logora izvesni "Giljo" i Gudić. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili
bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno
prednjačio upravnik Tomo, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i
kapetan Gidić."
"Sećam se dobro jednog brkatog čoveka koji se zvao Giljović Tonči. On je mene
terao da priznam da sam živu decu hrvatsku i muslimansku u Mostaru bacao u
mešalicu za beton. To nisam mogao da priznam tako da me je on jedno pedeset
puta udario u obadve noge svojim nogama na kojima je imao čizme i od tih
udaraca mi je noga otekla i plava kako jedna tako i druga, imao sam velike rane
na nogama od kojih i danas imam ožiljke. Posle ove torture mene su zvali
"mešalica"."
"Mene su lično najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima
i Giljanović, inače Bokser, komandir voda crvenih beretki. Svakodnevno sam mu
bio vreća za trening jedanput, dvaput, a kasnije je za udaranje umesto pesnica
koristio pendrek, drške od metle, bušio mi je uši i priključivao na struju."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"U logoru "Lora" u Splitu meni su prelomili prvo četiri, a drugi put jedno rebro, a
od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame i u ovom zatvoru su me do besvesti
tukli Gudić, izvesni Anđelko, Emilio, Dožder, Tonči, Sulejmanović, zatim "Gilja" i
drugi."
"Sećam se da sam posle ovoga vraćen u ćeliju u koju su došli Bane policajac HV,
Dujić Tomo, upravnik zatvora i Giljović Tonči, policajac HV. Oni su me izveli u
kupatilo i tukli me nogama, šakama i čime su sve stizali i tako najmanje sat i po,
a kada više nisam mogao stajati dvojica su me držala, a treći me udarao palicom
po leđima i bubrezima bodimice i sve tako dok nisam izgubio svest. Otvorili su
vodu na mene i ostavili me u kupatilu. U susednoj ćeliji bili su piloti P.G. kome je
taj dan pukla plućna maramica, a tukao ga je Giljović Tonči i P. je odveden u
bolnicu gde je ležao 18 dana."
22. GRBEŠA, čije je ime nepoznato rođen 1974. godine ili 1975. godine o čijim
zločinima govori iskaz svedoka:
1) Svedok 333/96-8, oficir Vojske Republike Srpske Krajine navodi:
"Jednom prilikom stražar Grbeša je H.M. stavio zapaljenu cigaretu na ruku i on

nije smeo da se pomakne dok cigareta nije izgorela, a pri tome ga je pekla po
koži. Zatim mu je cigaretu gasio u uvo. Palio ga je i upaljačem."
23. GRUJO NIKŠA, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

30. avgusta 1996. godine i u martu i aprilu 1997. godine, navodi:
"Komandir zatvora je bio Ivica Boško koji je učestvovao u svim našim

Vanja, čija prezimena nisam zapamtio."
24. GUDIĆ ANTE, iz Splita, o čijim zločinima govori više svedoka:
1) Svedok 111/95-2, potpukovnik bivše JNA, pilot u logoru "Lora" boravio je od

26. aprila do avgusta 1992. godine, navodi:
"U tučama su se naročito isticali Botić Anđelko, Gudić Ante, Bungur Emilio i
Sulimanović Zoran, zvani "Sule". Poznato mi je da su od batina podlegli Jelić
Duško iz Trebinja, Savić Vlado iz Nevesinja i Vesović Bojan koga su zvali "Orao",
a rodom je iz Kragujevca, Knežević Nenad iz okoline Šibenika je pokušao bekstvo,
ali je ranjen i posle izvesnog vremena je umro, a Bulović, pravnik iz Benkovca je
ubijen kao opomena ostalima zbog Kneževićevog bekstva. Ubili su ga Ante,
Anđelko Botić i Emilio Bungur."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
2) Svedok 182/95-2, u logoru "Lora" boravio je od 26. aprila do 2. maja i od 20.


"Zatvorenici su mučeni strujom. Davali bi nam telefonsku slušalicu da se navodno

specijalnost čuvara logora, mislim da se zvao Gudić. Mučili su nas upravnik logora
Tomo i njegova supruga. Mučenja su sprovođenja prema svim zatvorenicima. U
mučenjima nas zatvorenika učestvovali su i čuvari logora izvesni Giljo i Gudić.
Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili
prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik Tomo, stražar Gudić,
policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić."
"Mene je najviše tukao Ante Gudić, mislim da je iz Splita, visok mršav čovek. On
me je šamarao, psovao, pretio mi na razne načine. Korišćeni su i različiti načini
mučenja."
"Pored Tome Dujića tu je bio stražar Gudić Ante, a sa njim stalno u smeni
Anđelko koga su zbog malog rasta zvali "Mali Anđelko", pa su se njih dvojica
naročito isticali u prebijanju zatvorenika, a sa njima je bio i neki Splićanin -
Sulejmanović. Njih trojica su me uvek u toku noći izvodili i maltretirali."
"Upravnik u logoru "Lora" bio je Dujić Tomo i Vrkić Tonči, mene su tukli svi
stražari, a najviše Gudić Ivica."
"U ovom našem mučenju su prednjačili upravnik Tomo Dujić te stražari Gudić
Ante, Anđelko kome ne znam prezime."
"Po dolasku u "Loru" sve su nas izveli napolje, postrojili uza zid i sve sistematski
isprebijali. Pored stražara bio je tu i veliki broj civila pa su nas i oni prebijali
zajedno sa njima. Od ovih koji su nas tukli sećam se stražara Anđelka i drugoga
koji se zove Ante, pa su nas i oni tu prebijali, a kasnije su bili najgori jer su nas
najviše tukli i mučili zatvorenike."
"Ovde kada smo stigli bila je smena u kojoj su radili Ante kome ostale podatke ne

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
znam, a sećam se da je bio bez prednjih zuba i Anđelko koga su zbog malog rasta
zvali "Mali Anđelko", pa su oni ti koji su nas dobro isprebijali."
"Od stražara u "Lori" poznata su mi sledeća lica: jedan po imenu Ante iz Gospića,
jedan po imenu Emir, musliman iz Zvornika, star 27 godina i drugi."
"Pretresali su nas do gola, nakratko saslušali, potom su nas postrojili uza zid tako
da prstima noge i nosom dodirujemo zid, a ruke držali uvis pa bi potom jedan
policajac kome je bilo ime Anđelko Botić udarao palicom i to u predelu glave do
visine krsta, a drugi to je bio Gudić je udarao naniže i udarali bi krvnički tako da
su tada slomili dve palice, a jednu su slomili na meni. Kada bi njih dvojica
iznemogli, nastupao je treći. Ja sam u zarobljeništvu zadobio povrede u vidu
preloma devet rebara koje mi je zadao Ante Gudić iz Splita nogama i bejzbol
palicom, a pored toga povređena mi je i desna ruka i zglob lakta, imam ožiljke po
celom telu."
"Što se tiče bloka "S" tu smo mučeni svakodnevno bez prestanka. Najgori od njih
je bio Gudić koji nas je tukao svaki dan, nogama, palicama i koji je pravi mučitelj.
Kupali su nas na krugu vatrogasnim šmrkom svaku treću noć pa bi nas nakon
toga ugonili u ćelije gde smo spavali na podu od pločica bez ćebadi."
"Ovde su uvek bili prisutni batinanju upravnik Tomo, stražar Ante, visok oko 190
cm, plav ima čičkavu pomoć, a nema koliko sam zapazio jedan zub. Iste noći
Tomo i Ante su me izveli iz ćelije iz kruga zatvora i rekli mi da će da me bace u
more, ali to nisu učinili pa su me vratili u ćeliju. Terali su nas da satima trčimo i
to tako što bi trčali sa bosim nogama u čizmama koje su razvezane što je žuljalo
noge, stvaralo plikove i strahovito bolelo. Isto tako morali smo da trčimo i da
nosimo jedan drugog na leđima dok ne bi popadali. Bez obzira kako smo trčali
udarali bi nas palicama. Ovo je najviše radio Ante."
"Po dolasku u "Loru" odmah su nas postrojili uza zid licem prema zidu i rukama
iznad glave i sistematski nas prebili do jednog. Ovom prilikom tu je bio upravnik
Tomo, stražar Anđelko, stražar Gudić Ante i drugi. Mene je najviše tukao Gudić,
Anđelko. Dok su me tukli govorili su mi gde mi je Slobo, hoće li mi on pomoći i
sl."
"Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica između kojih i Gudić Antu, stražara,
starog oko 25 godina. Zapamtio sam da je posebno tukao Bojana iz Kragujevca,
koga su zvali "Orlić". Imao je običaj da prvo na ruke navuče rukavice, kako je
govorio "da ne prlja ruke" pa bi onda uzimao pendrek i njime tukao. On je mene
svega par puta udario. U smeni je uvek bio sa Botić Anđelkom."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Ujutru su me digli, naterali da se na suvo obrijem i počelo je ispitivanje, u stvari

to nije bilo nikakvo ispitivanje već iživljavanje, a vršili su ga Anđelko Botić i Gudić
Ante, dva najveća krvnika koje sam u životu ikada video. Udarali su me nogama,
kundacima, šakama, palicama, mučili su me strujom tako što bi kablove
induktorskog telefona prikopčavali na palčeve, a kasnije i za uši i okretali ručicu
telefona. U ovom mučenju se posebno isticao Gudić koji je pored ostalog nas
zatvorenike nagonio da stavljamo u usta jedan drugome polni organ. Nagonio nas
je da po čitav dan "beremo grožđe" odnosno da se ponašamo kao da beremo
grožđe, da se provlačimo između stolica, a dovodili su i civile iz grada koji su nas
takođe tukli i maltretirali, kupali su nas vatrogasnim šmrkom po noći i dr."
"U našem mučenju posebno su se isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane,
Vrkić Tonči, Dožder, stražar Gudić Ante, Botić Anđelko, Rogošić Tonči i drugi. Od
svih je bio najgori Gudić Ante. Gudić je svaki dan morao doći da batina
zatvorenika Bojana koga su zvali "Beli orlić" i zadnju noć pred njegovu smrt ga je
takođe izbatinao. Sećam se događaja sa dva civila iz Splita. Gledao sam kroz
prozor kako su jednog civila koji je očito bio ranjen u nogu doneli na krug i kako
su ga stražari krvnički udarali, a najviše ga je udarao baš Gudić Ante. Udarali su
ga dok telo nije postalo beživotno."
"Najviše su terali zatvorenike da izigravaju psa i mačku Gudić, Botić, Tonči, kome
ne znam prezime i neki drugi. Izlagali su nas suncu s tim što su nas izvodili
napolje i skidali gole pa posle dugog boravka kada bi ožedneli i bili iscrpljeni nisu
nam davali vode. Izvodili bi nas u toku noći, sipali nam vode u čizme i terali da
trčimo po nekoliko sati dok ne popadamo od umora. Posle ovoga bi nas postrojili
uza zid sa licem prema zidu i rukama iznad glave naslonjenim uza zid i onda bi
nas tukli. Ovako su nas tukli u raznim prilikama, a ne samo posle trčanja. Ovo
trčanje su prvo uveli Gudić i Botić, a kasnije su uveli i drugi stražari. Kad je
Knežević Nenad pokušao da beži, bio je još jedan sa njim, pa su prvog ranili, a
ga gaze, a među njima su bili Giljanović, Čop, Bane bokser, jedan koga su zvali
"Pobro", a od stražara tu su bili Gudić, Botić i Vrkić. Gudić Ante, stražar, visok,
suv, znam da je ranije bio milicioner u Splitu jedan je od najistaknutijih mučitelja
u zatvoru."
"Četvorica stražara koji su radili u logoru HV su: Gudić Ivica, Hodžić Rešid,
Sulejmanović Zlatko i stražar po imenu Ivica iz sela Škrbinje kod Zadra, mislim
da se preziva Ivković."
"Ratni zarobljenik nisam siguran u ime bio je u prisustvu Kneževića, kada je

pokušao da beži, ali sam Vulović nije pokušao bekstvo. Ja sam se nalazio iza njih
dvojice zajedno sa R.I. u pratnji stražara Botić Anđelka i Gudić Ante. Posle
sprečavanja bekstva Kneževića i njegovog hapšenja stražari i pripadnici
interventnog voda su otpočeli sa fizičkim zlostavljanjem Vulovića. Tukli su ga,
šutirali čizmama od čega je iste noći umro."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
tukli Gudić kome ne znam ime i izvesni Anđelko, Emilio, Dodžer, Tonči,
Sulejmanović i drugi."
"Mene su i dalje nastavili da tuku svakodnevno jer su govorili da sam specijalac i

koljač. Mene je najviše tukao upravnik Tomo Dujić i stražar Gudić Ivica iz Splita.
Gudić me je tako mučio da je tetovažu koju sam imao na levoj podlaktici gde je
bilo istetovirano JNA gorio cigaretama dok je nije potpuno uništio, a zatim me je
odveo u kupatilo svezao ruke lisicama za prozor i drvenom palicom tukao pola
sata po čitavom telu tako da sam bio sav modar i u otocima. Nakon ove tučnjave
ponovo sam bio vezan za rešetke u kupatilu gde su me tukli bejzbol palicom
Gudić Ivica i stražar po imenu Anđelko, ovde sam izgubio svest pa su uključili
vodu na mene."
"U više navrata sveštenika P. a i druge zatvorenike su priključivali na struju iz

poljskog telefona. Na ovaj način su najviše mučili zatvorenike Anđelko i njegov
drug s kojim je stalno bio. Posle nekoliko dana opet u toku noći izveli su devet
ljudi. Te noći nije bio Dujić, već su tu bili Anđelko, njegov drug Ante još jedno lice
koje su zbog umetnosti klanja zvali "Umetnik" i jedan koga su iz istih razloga zvali
"Doktor". Od ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da jedan nema uvo. Pre
samog klanja nisu nas mučili. Klanja su vršili tako što su sa noževima u rukama
prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu
jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom
zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela.
Igrom slučaja i ovom prilikom dolaskom jednog ustaše, meni je spašen život."
25. "DABRO", nadimak stražara nepoznatog imena i prezimena, starijeg sa

brkovima o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
"To su ljudi koji su nas najviše tukli, ali dolazili su i drugi. Svako ko je došao,
mogao je da nas tuče. Neki su dolazili i dovozili svoja kola da ih peremo pa su nas
pri tome tukli. Jedan od njih je bio "Polja" koga su tako zvali i Boško, kao i neki
stariji čovek sa brkovima koga su zvali "Dabro", koji nas je udarao kundakom od
puške."
26. DOŽDER ili DODžER ZORAN, iz Splita, o čijim zločinima govori iskaz
svedoka:
"Tukli su nas rukama, nogama i gumenim palicama. U batinanju i iživljavanju nad

zatvorenicima naročito su se isticali pored ostalih i Dožder Zoran."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"U našem mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo, Grančić Frane, Vrkić
Tonči, nekakav Dožder Zoran koji je takođe radio u upravi."
"Mene lično su najviše tukli i maltretirali od službenika zatvora Dožder Zoran,

narednik."
"Dok sam bio u ćeliji kod mene su dolazili Levaja, Giljanović, Bošnjak Boro, Tomo
Dujić, Dožder Zoran iz Dugog Polja kod Splita, star oko 30 godina, visok, debeo,
krezav, Sulejmanović Zlatko."
"Posebno mi je u logoru "Lora" ostao u sećanju Dožder Zoran, rodom iz Kaštela

kod Splita i zajedno sa jednim zastavnikom muslimanom bio je specijalista za
udarce u glavu, posebno u uši."
27. DRAŽIĆ MILjENKO, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
"Drugi put me je saslušavao Miljenko Dražić koji me je prebio nekom drvenom

motkom. On me je povredio po članku desne noge, a kada sam kasnije zatražio
lekarsku pomoć ona mi nije pružena. I danas imam izbočinu, a otežano i hodam.
Verovatno je u pitanju prelom koji je zarastao.
28. "DUGI", nadimak stražara nepoznatog imena i prezimena o čijim zločinima

"Poznato mi je da su mene i druge logoraše mučili Tomo Dujić, ravnatelj, stražari

koje su zvali "Dugi", Tonči i drugi čijih se imena ne sećam."
"Od stražara u "Lori" poznata su mi imena: Ante iz Gospića, Emir, musliman iz

Zvornika, Hodžić Huso iz Kalesije, jedan sa nadimkom "Jasko", Meho iz Tuzle,
zatim jedan sa nadimkom "Dugi", star oko 30 godina, smeđ ili plav i jedan sa
nadimkom "Pepi"."
29. EMIR, nepoznatog prezimena iz Zvornika, o čijim zločinima govori iskaz

svedoka:

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
" Od stražara u "Lori" poznata su mi sledeća lica: jedan po imenu Ante iz Gospića,
jedan po imenu Emir, musliman iz Zvornika, star 27 godina i drugi."
30. JASKO, nepoznatog imena i prezimena, stražar u logoru o čijim zločinima

govori iskaz svedoka:
"Od stražara u "Lori" poznata su mi imena: Ante iz Gospića, star 35 i 40 godina,

crn, visok; zatim jedan po imenu Emir, musliman iz Zvornika, star 27 godina,
Hodžić Huso iz Kalesije, star 28 godina, jedan sa nadimkom "Sake", musliman iz
Brčkog, star oko 27 godina; jedan pod nadimkom "Jasko", musliman iz Zenice,
jedan pod nadimkom "Meho" iz Tuzle, star oko 23 godine, zatim jedan sa
nadimkom "Dugi", star oko 30 godina, smeđ ili plav i jedan sa nadimkom "Pepi"."
31. JOVIĆ ZDENKO, vojni policajac o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
"Zdenko Jović, stražar u logoru, vojni policajac koji nas je najviše mlatio za
katolički Božić, kada smo i dobili najviše batina."
32. LEKIĆ STIPE, stražar, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
"Pored prebijanja terali su nas da satima i danima pevamo njihove pesme. Terali
su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da činim Stipe Lekić, a zatim
smo morali da im ližemo čizme."
33. LIVAJA ili LEVAJA IVICA, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bokser negde iz Slavonije."
"Mene su lično najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora među kojima i
Livaja Ivica."
"Dok sam bio u ćeliji sam svaki dan su dolazili kod mene Levaja, Giljanović,
Bošnjak Boro iz Vukovara i drugi pa su me besomučno tukli. Udarali su me

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
čizmama, palicama, bejzbol palicama, a udarci čizmama su bili najgori, tako da

sam mnogo puta bio prebijen, dlanovi su mi bili potpuno naduveni, a prsti
ukočeni. Pored ovoga zatvorenike su redovno priključivali na struju, pa su i meni
to radili prvog dana kada su me doveli kada su me i prebili. Mene su Giljanović i
Levaja prikačili na struju tako što su mi žice vezali oko ušiju i krajeve žica probili
kroz uvo i jedno i drugo, pa su okrećući ručicu induktorskog telefona puštali
struju tako da sam se ja sav tresao. Prilikom potresa struje kako sam se trzao
tako da mi se resica u predelu levog uha raskinula pa se i sada vidi taj ožiljak.
Kasnije su me više puta stavljali na struju."
34. MALEŠ JERKO, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da radim Stipe Lekić, a zatim
smo morali da im ližemo čizme na što nas je najviše terao Grujica Nišev i Jerko
Maleš."
35. MEKIĆ ili MEHIĆ DžEVAD, zvani "BRZI", bivši zastavnik JNA iz Busovače
koji se priključio hrvatskoj strani o čijim zločinima govore iskazi svedoka:
"Primenjivani su i drugi metodi mučenja. Prisiljavali su nas da se između sebe

šamaramo pri čemu bi nas stražari pretukli ako bi procenili da naša šamaranja
nisu dovoljno jaka. U ovome se isticao Dževad Mekić, zvani "Brzi", koji je pre rata
bio oficir JNA i u logoru imao status zarobljenika, ali je vrlo brzo prešao na
hrvatsku stranu."
"Tukao nas je i Mekić Dževad. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi

logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio
upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i
kapetan Gidić."
"Zatekao sam grupu zarobljenih pripadnika JNA iz Gabele. Njih je posebno mučio
Dževad Mekić, bivši zastavnik iz Busovače. Njih su tukli po celu noć."
"Posebno mi je u logoru "Lora" ostao u sećanju Dožder Zoran, rodom iz Kaštela

kod Splita i zajedno sa jednim zastavnikom muslimanom bio je specijalista za
udarce u glavu, posebno u uši. Mene je jednom prilikom ovaj inače raniji aktivni
zastavnik musliman, rodom iz Busovače, a koji je bio na službi u Gabeli tako
izudarao po ušima rukama pljoštimice i meni je od tih udaraca glava bila natekla,
uši su mi bile pune krvi tako da sam posle ove torture završio u bolnici gde mi je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
na oba uva izvršena operacija tako da mi je glava belim zavojem bila zamotana i
to me je spasilo u logoru "Lora" da me ne tuku po glavi. Posle ovoga za dan-dva,
sećam se da me je ovaj zastavnik musliman terao i morao sam da držim glavu u
poljskom NjC punih pola sata, glava mi je bila potopljena u izmet ljudski."
"Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici, a među njima

Mekić Dževad, zastavnik JNA, radio u vojnoj policiji u Sarajevu (po njegovoj
priči), a kasnije u skladištu u Gabeli. Imao je još povlašćeniji položaj od Gidića.
Maltretirao je ratne zarobljenike, a posebno pilota P.G. Stražari su mu dali
nadimak "Brzi" zbog brzine kojom je udarao šamare."
"Zastavnik Mekić je takođe bio obučen u njihovoj uniformi i postupao je vrlo

brutalno i maltretirao je zarobljenike."
"Od stražara u "Lori" poznata su mi imena: jedan po imenu Ante iz Gospića, jedan
po imenu Emir, musliman iz Zvornika, Hodžić Huso iz Kalesije, jedan sa
nadimkom "Sake", jedan sa nadimkom "Jasko", jedan sa nadimkom "Meho" iz
Tuzle, star oko 23 godina, zatim jedan sa nadimkom "Dugi" i jedan sa nadimkom
"Pepi"."
36. MUSA TOMISLAV, bivši vojnik JNA, rodom iz Kočerina kod Širokog brijega o
čijim zločinima govore iskazi svedoka:
"U "Lori" me je izvodio Musa iz Širokog brijega kod Lištice. On mi je nož prislanjao
na grlo i pretio da će me zaklati. On je rekao da će me streljati i pred izvođenje
na egzekuciju sveštenik Z.P. je morao da mi čita opelo. Bilo je krajnje neizvesno
šta se može desiti svakog trenutka, kako danju tako i noću."
"Čuvari su se menjali petnaestodnevno ili mesečno. Upamtio sam braću Perišić,

Filipovića, rodom iz Vira kod Posušja, Tončija iz Splita, Musa Tomislava, bivšeg
vodnika JNA rodom iz Kočerina kod Širokog brijega. On mi je pokazivao ustašku
značku koja mu je ostala od pokojnog dede i govorio je da je došlo vreme da i on
baca Srbe u Šurbaničku jamu kao što je to činio njegov deda 1941. godine."
je bio i Musa Tomislav rodom iz Kočerona kod Širokog brijega."
"Među onima koji su nas tukli uspeo sam da zapazim jednoga koji se zvao Musa,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
a kasnije sam saznao da je od Širokog brijega i da je bio vojni policajac JNA u

Sarajevu. Nakon ove tuče doveli su nas u jednu prostoriju gde su nam skinuli
poveze sa očiju, skinuli nas gole, a zatim nam oduzeli sve vrednije stvari kao i
dokumenta. Meni su oduzeli ručni sat marke "Seiko" koji je bio uspomena na
brata, 450 DEM i oko 20 miliona naših dinara što je bilo oko 2-3 moje plate. Kada
su mi oduzimali marke opsovali su mi srbočetničku majku, a neko od njih je
rekao: "Gledaj u čemu ga četnici plaćaju."
37. "NACISTA", čije ime i prezime nije poznato o čijim zločinima govori iskaz
svedoka:
"Od stražara se sećam Tončija, Ramba, Naciste. Imena im ne znam pošto su se

oslovljavali po nadimcima."
38. NIKŠA ili NIŠEV GRUJICA, pripadnik antiterorističke vojne policije o čijim
zločinima govore iskazi svedoka:
"Najviše su nas tukli Tadija Bokanović i Grujica Nikša, pripadnici antiterorističke

vojne policije. To su ljudi koji su nas najviše tukli, a dolazili su i drugi."
su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da radim Stipe Lekić, a zatim
smo morali da im ližemo čizme na što nas je najviše terao Grujica Nišev i Jerko
Maleš."
39. OBRADOVIĆ ŽELjKO, zvani "LACA", rodom iz Bajrovca kod Svitave

(Čapljina), o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
je bio i Obradović Željko, zvani "Laca". On je dolazio u zatvor radi maltretiranja
ratnih zarobljenika, inače je iz HOS iz Čapljine i Metkovića."
40. OŠANIĆ LUKA, vojni policajac iz Metkovića, o čijim zločinima govori iskaz
svedoka:

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
i Ošanić Luka, vojni policajac iz Metkovića."
41. "PARAGA", čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz
svedoka:

Dožder Zoran, braća Perišić, Tonči Rogošić, Ante Gudić, Botić Anđelko, Bungur
Emilio, Bribudić Joško, Paraga, Vidinić i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."
42. PAŠALIĆ TVRTKO, zamenik Galić Zdravka, zapovednika 72. bojne vojne
policije za srednju Dalmaciju, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
i Pašalić Tvrtko, Galićev zamenik."
43. "PEPI", čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govore iskazi
svedoka:
"Najteže batine sam dobio 1. maja 1992. godine kada je u moju ćeliju upao
Giljanović sa još dvojicom koje znam po nadimku "Bane" i "Pepi" koji su pretukli
modra, a polomili su mi i nekoliko rebara od kojih je jedno probilo plućnu
maramicu. Đ. je pao u komu pa je morao da dođe zatvorski lekar da interveniše."
"Od stražara u "Lori" poznata su mi sledeća lica: Ante iz Gospića, Emir iz

Zvornika, Hodžić Huso iz Kalesije, "Sake" iz Brčkog, "Jasko" iz Zenice, Meho iz
Tuzle, "Dugi" i jedan sa nadimkom "Pepi"."
44. braća PERIŠIĆ DAMIR, zvani "RAMBO" i DAVOR iz Sinja, o čijim zločinima
1) Svedok 485/95, boravio u logoru "Lora" od 10. aprila do 12. avgusta 1992.
godine, navodi:
"Čuvari su se menjali petnaestodnevno ili mesečno. Upamtio sam braću Perišić,

Filipovića, rodom iz Vira kod Posušja, Tončija iz Splita, Musa Tomislava, bivšeg

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
vodnika JNA rodom iz Kočerina."
2) Svedok 63/94-1, boravio je u logoru "Lora" od aprila do avgusta 1992. godine,

navodi:
"Od stražara se sećam Tončija, "Ramba", "Naciste". Imena im ne znam pošto su

se oslovljavali po nadimcima."
3) Svedok 181/95-2, u logoru "Lora" boravio od 19. aprila do 11. avgusta 1992.
godine navodi:
"U tučama se posebno isticao Giljanović Zvonko i izvesni Perišić, zvani "Rambo".
i palicama za bejzbol. Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu da na zid
stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida tako da nam je telo ostajalo u
kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama. Ovo je najčešće
radio Dujić. Tukli su nas po stomaku i grudnom košu i pri tome nas terali da
stojimo mirno sa rukama podignutim uvis i da duboko dišemo. Prilikom izdisaja
udarali bi nas po stomaku. Od ovakvog batinanja meni su polomljena tri rebra na
obe strane grudnog koša tako da mi je morala biti ukazana lekarska pomoć u
bolnici Firule. Mom kolegi P. je morala biti ukazana lekarska pomoć jer mu je
polomljeno 11 rebara od koji mu je jedno rebro probilo plućnu maramicu."
"Stražar kojime je dovezao u bolnicu pod nadimkom "Rambo" me je odmah vratio

u "Loru" govoreći da simuliram. To je prijavio i upraviku Tomi Dujiću pa su odmah
počeli da me tuku. Tukli su me i po dovođenju u ćeliju. Tom prilikom je prebijen
P.G. koji je bio sa mnom u ćeliji. Leđa su mi bila crna od batina. Nakon ovog
"Rambo" mi je doneo da jedem pun tanjir kuvanog pirinča u kome su bile pileće
kosti, a na vrhu jela zaboden opušak cigarete. Terao me je da sve to pojedem, a
kada sam rekao da ne mogu počeo je da me tuče pendrekom po glavi. Od svih
udaraca počeo sam da gubim svest, a tada me je on naterao da ispružim levu
ruku i zdravu nogu pa je onda nastavio da me tuče po ovoj ruci i nozi. Od
zadobijenih udaraca noga mi je otekla i bila je gotovo potpuno crna."
"Batinanje je bila svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama i gumenim

i Perišić Davor i Perišić Grga, dežurni."
Frane, Vrkić Tonči, Dožder, Giljanović, Gudić Ante, Botić Anđelko, Rogošić Tonči,
svi oni su nas tukli svim i svačim, mučili i maltretirali. Sećam se još i čuvara braće
Perišić, Davora i Damira i Viktora koji su iz Dugog polja."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Dobro se sećam da me je jednom prilikom Toma Dujić, upravnik logora izveo

napolje i tukao zajedno sa mlađim bratom Perišićem, pošto su tu bila dva brata
Perišića stražari. Tukli su me bejzbol palicama po celom telu, a kada bi pao u
nesvest i padao na tlo onda su me udarali po rukama da bi me osvestili. Četiri
puta sam padao u nesvest pa su me dizali i na kraju nisu mogli da me ovako
osveste, pa su me polivali vodom. Posle su me uneli u ćeliju."
"Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica: Perišić Damir, zvani "Rambo" iz nekog
mesta kraj Splita, star oko 35 godina. Bio je stražar. Prema meni bio je
korektan.Perišić Davor, brat Damirov, mlađi od njega. On mnogo nije zalazio u
naš blok i o njemu malo znam."
"Mene i sveštenika P. su više puta terali da jedan drugom "pušimo" polni ud. To
smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i
istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo, koji je inače bio najgori i
učestvovao je u svim našim mučenjima, a sećam se da je bio i Filipović, ne sećam
se imena od Imotskog, mlad dečko i "Rambo" star oko 35 godina."
"Prema meni su se fino odnosili stražari Perišić Rambo i njegov brat. Kada su oni
bili na dužnosti nisam bio udaran, a to je puno značilo za život i opstanak u
logoru."
"U našem mučenju su prednjačili upravnik Tomo Dujić te stražari Gudić Ante,
Anđelko Botić, te stražari Sulejmanović, zvani "Sule". Sećam se i dvojice čuvara
braće Perišić od kojih jedan koga su zvali "Rambo" nije bio loš, a drugi je bio
dosta nezgodan."
"Prvo veče po dolasku u zatvor kada je izvršena smena stražara došla je grupa
stražara u kojoj su bili Suljo Suljković ili Suljkanović i jedan koga su zvali
"Rambo", ali mu druge podatke ne znam, a treći stražar te smene ne znam kako
se zove niti mogu da ga opišem. Stražari ove dve smene su bili najsuroviji i
najviše su nas mučili."
"Dalje mogu reći da je najgori bio blok "S" u njemu su najviše mučili zatvorenike.
U mučenju se posebno isticao upravnik Tomo Dujić, njegov zamenik Tonči Vrkić,
neki Bane, vojni policajac i neki "Rambo" i još neki Tonči. Najviše su tukli
rezerviste uhvaćene na trebinjskom ratištu kao i pilote."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Imena stražara kao i upravnika zatvora ja ne znam jer nam to niko od stražara
nije govorio. Znam da su se samo oslovljavali nadimcima pa tako pamtim nekog
"Beka", "Žutog" i jednog "Ramca"."

kojem je ime Tomo. Sećam se još čuvara kojem je prezime Perišić, a ime
"Rambo" i on nas nije mnogo udarao."
"Njih petorica kao zveri u ljudskoj koži navalili su na nas kao manijaci. Prozivali
su jedni druge po nadimcima i svaki je bio za nešto stručan. Čini mi se da je
jedan od njih rekao: "Hajde Rambo, ti si stručnjak za bubrege"
45. "POBRO", čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz
svedoka:
"Umro je u najgorim mukama Knežević Nenad iz Benkovca, a imao je kuću u

Kaštelama, a bio je sa njim još jedan. Oni su pokušali da beže, pa su prvog ranili,
a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli i to sam gledao kako
gaze, a među njima su bili: Giljanović, Čop, za koga znam da je bio bokser, Bane
bokser, jedan koga su zvali "Pobro" i drugi, a od stražara tu su bili Gudić, Botić i
Vrkić."
46. RAKIĆ EDIN, vojnik bivše JNA koji je prešao na hrvatsku stranu o čijim
"Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici među kojima i

Rakić Edin, vojnik, zarobljen u Gabeli koji je imao status prebega."
47. RESIĆ ALMAZ, iz Rudog, vojnik bivše JNA koji je prešao na hrvatsku stranu
o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
"Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici, a među kojima i

Resić Almaz iz Rudog, vojnik zarobljenik u Gabeli koji je maltretirao i tukao ratne
zarobljenike."
48. ROGOŠIĆ TONČI, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Neko vreme posle njega došao je dežurni stražar u zatvoru Tonči Rogošić. On me
je prilikom obilaska takođe tukao i šutirao nogama."

palicama. U batinanju i iživljavanju nad zatvorenicima naročito su se isticali
Frane, Vrkić Tonči, nekakav Dožder, jedan Giljanović, stražari Gudić Ante, Botić
Anđelko, stražar Rogošić Tonči, navodno bokser, oni su nas tukli svim i svačim,
mučili i maltretirali."
"Što se tiče čuvara u zatvoru nije se znalo ko je od njih gori i ko više udara i
maltretira. Bio je jedan Tonči bokser, zatim Banović, Giljanović, zvani "Giljo" i
tukli su me svakodnevno po čitav dan. Tonči je dovodio nekakve žene i davao im
palicu kojom su me udarale, a nakon svakog udarca ja sam morao reći: "Hvala
gospođo, dođite opet"."
"Mene lično su najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora među kojima i
Rogošić Tonči, stražar."
49. "SAKE", čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz
svedoka:
"Od stražara u "Lori" poznata su mi imena: Ante iz Gospića, Emir iz Zvornika,

Hodžić Huso iz Kalesije, jedan sa nadimkom "Sake", musliman iz Brčkog, star 27
godina, jedan pod nadimkom "Jasko", "Dugi" i "Pepi"."
50. SEVIĆ, čije ime i prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz
svedoka:
"Nakon toga izveden sam u hodnik i u tom momentu su naišli vojni policajci Sević
i Čović koji su čim su ugledali mene počeli da govore ostalim pacijentima da sam
ja četnik, pa su se pacijenti okomili na mene, pljuvali me i vređali. Lekove koje mi

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
je lekar prepisao nisam dobio."
51. SLAVKO, čije prezime nije poznato, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
Slavko čije ime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić koji je bio i upravnik "Lore",
Mirko Galić, komandir 72. bojne kao i drugi čijih se imena ne mogu da setim."
52. SULEJMANOVIĆ ili SULIMANOVIĆ ZORAN, zvani "SULE", o čijim

zločinima govore iskazi svedoka:
"Sledećeg dana dežurni oficir bio je Zoran Sulejmanović koji je takođe tukao
mene i ostale zatvorenike. On me je jednom naterao da stavim šlem na glavu koji
nije bio pričvršćen, a zatim me je u čučećem položaju naterao da čistim zatvorske
klozete. On mi je pri tome zapretio ako mi padne šlem sa glave da će me prebiti.
Sa njim je u smeni bio i Zoran Čulina."
"U tučama zatvorenika naročito su se isticali Botić Anđelko, Gudić Ante, Bungur
Emilio i Sulimanović Zoran, zvani "Sule"."


kojem je ime Tomo. Sećam se još čuvara kojem je prezime Perišić, a ime
"Rambo" i on nas nije mnogo udarao. Čuvar Sulejmanović Zoran, zvani "Sula", po
nacionalnosti musliman, nas je redovno tukao, a jedne prilike je od D. i G. uzeo
zlatan lančić i burmu i od tada ih više nije tukao."
"Prvo veče po dolasku u zatvor kada je izvršena smena stražara došla je grupa
stražara u kojoj su bili Suljo Suljković ili Suljkanović i jedan koga su zvali
"Rambo", ali mu druge podatke ne znam, a treći stražar te smene ne znam kako
se zove niti mogu da ga opišem. Inače u "Lori" je bilo četiri smene stražara, u
svakoj je bilo po tri, a radili su po 8 sati dnevno, jedna za drugom dok se četvrta
odmarala. Stražari ove dve smene su bili najsuroviji i najviše su nas mučili."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"U ovom mučenju su prednjačili upravnik Tomo Dujić, te stražari Gudić Ante,
Botić Anđelko, Sulejmanović zvani "Sule", koji je mene posebno tukao ispočetka,
a kasnije manje jer me je angažovao da mu popravim auto."
"Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica, a među njima jedan je Sulejmanović
Zoran, star oko 25 godina, visok oko 185 cm, smeđ, stražar. On je pušio
marihuanu. On je od D.V. uzeo burmu ili lančić kao i od G.Lj. Jednom je uzeo
lančić, drugom burmu da ih ne bi tukao. On je nekad imao običaj da nas počasti
cigaretama. Jedne noći kad je otvorio vrata, mi smo mislili da će da nas bije, a on
nam je ubacio jedan hleb, vruć iz pekare. Mene nije tukao, ali je druge tukao. On
je imao običaj npr. meni da da cigaretu, a drugoga lupi nogom u glavu."
"Pored Tome Dujića i ovih koje sam spomenuo tu je bio stražar Gudić Ante, a sa
njim stalno u smeni Anđelko koga su zbog malog rasta zvali "Mali Anđelko", pa su
se njih dvojica naročito isticali u prebijanju zatvorenika, a sa njima je bio i
Sulejmanović. Njih trojica su me uvek u toku noći izvodila i dovodila dva
muslimana koji su inače bili pripadnici JNA pa zarobljeni pa su me prebijali."
"Jedan od čuvara sa nadimkom "Sule" nas je iz početka sve tukao, ali najviše M.
a jedne prilike je meni rekao da skinem zlatan lančić, a V. da skine prsten i samo
je rekao "ovo ste meni poklonili" i od tad nas više nije tukao."
"Više puta su me izvodili samog i prebijali, a to je radio upravnik Tomo Dujić, a s

njim je uvek bio neko od stražara, pa se sećam da je od njih bio neki Anđelko,
zatim stražar Suljo, čije prezime ne znam, star do 30 godina, visok, plav, a bilo je
i onih kojih se sada ne sećam."
"Ovde sam prvi put čuo za stražara sa nadimkom "Sule" kako su ga zvali, a
mislim da se preziva Suljević, ali nisam siguran, a i da je Hrvat nisam siguran. On
je plav, dosta visok, srednje razvijen, a kasnije je bio jedan od onih koji su nas
najviše mlatili i mučili."
"Mene su sigurno više od tri-četiri puta, ali redovno svaki dan izvodili i danju i
noću i prebijali, a sa mnom su zajedno tukli i pilota P., a i neke druge. Mene su
najviše tukli Gudić, Anđelko, jedan sa nadimkom "Suljo", koji je plav, mlađi
momak, visok sa malo valovitom kosom, a dobro sam upamtio da ima zelene oči.
Dok su me tukli, govorili su mi gde mi je Slobo, hoće li mi on pomoći i sl."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Četvorica stražara koji su mene tukli svi su radili u logoru u "Lori" i to: Gudić
Ivica, Hodžić Rešid, Sulejmanović Zlatko i stražar po imenu Ivica, iz sela Škrbinje
kod Zadra."
"Dok sam bio u ćeliji svaki dan su dolazili kod mene: Levaja, Giljanović, Bošnjak
Boro, Tomo Dujić, Dožder Zoran, Sulejmanović Zlatko, plav, srednje visine pa su
me besomučno tukli svaki dan. Udarali su me čizmama, palicama, bejzbol
palicom, a udarci čizmama su bili najgori."
i Sulejmanović Zlatko, stražar."
"Pored upravnika i stražara HV u zatvoru "Lora" sećam se da su zarobljenike tukli

Hodžić Rešid iz Srebrenice, bivši vojnik JNA, zatim izvesni Emilio, zatim
Sulejmanović Zlatko, takođe stražar HV koji je bio rodom iz Splita."
17) 164/95-6, navodi:
od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame. U ovom zatvoru do besvesti su me
tukli stražari Gudić, kome ne znam ime, izvesni Anđelko, zatim Emilio, Dožder,
Tonči, Sulejmanović, upravnik Tonči Vrkić, raniji upravnik Tomo iz Vukovara i
drugi."
53. TANjA, čije prezime nije poznato, devojka Tome Dujića, upravnika logora
"Lora" o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
"Devojka Tome Dujića, Tanja je svakodnevno dolazila u logor i predstavljala se

kao medicinska sestra. Nju smo morali da ljubimo u čizmu i da je zamolimo za
lekarsku pomoć. Svi oni koji bi od nje tražili pomoć bili su odvojeni u neku
prostoriju odakle bi se vraćali izubijani i unakaženi."
"Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su bila

sprovođena prema svim zatvorenicima. U mučenjima su učestvovali i čuvari u
logoru."
"Mene su lično najviše tukli i maltretirali sledeći službenici zatvora, a među njima
i Dujić Tanja, koja je radila u kriminalističkoj službi."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Sećam se dobro jedne ženske koja je rekla da trenira džudo, stara oko 25
godina, plave kratke kose, visoka oko 165 cm, pa nas je ona dobro tukla, a
jednom prilikom izvela je iz ćelije mene i I.Đ. pa nas je tukla zajedno sa
upravnikom Tomom i stražarom Antom."
"Pored muškaraca tukla nas je i jedna žena koja je navodno bila iz policije,
smeđa, mlađa, mršava, nosila je mini suknju i oko pasa palicu. Jednom prilikom
me je izvela u krug i bacila jednu mrvu hleba i tražila je da licem rovim po betonu
i tražim to zrno dok ga ne nađem. To je trajalo oko sat i po dok tu mrvu nisam
našao, a ona me je neprekidno udarala palicom po rebrima i drugim delovima
tela, pljuvala, grdila i vređala."
"Strujom su najviše mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug s kojim je stalno

bio, a naročito je to voleo da čini Toma Dujić, upravnik zatvora. U ovoj vrsti
mučenja je naročito uživala žena Tome Dujića koja je bila vojni policajac jer je u
takvoj uniformi dolazila. Pored toga ona je uživala da pita zatvorenike "hoćeš li
pizde", a zatim bi snažno udarala po polnim organima pošto bi nas naterala da
raširimo noge. Jednom prilikom ona me je izvela napolje iz ćelije i naredila mi da
"berem grožđe". Nisam razumeo šta hoće, a ona mi je podviknula da "hvatam
maglu". Ni ovo mi nije bilo jasno. Posle toga naterala me je da ispružim ruke kao
da nešto berem, a za to vreme me je udarala pendrekom po telu i to pogotovo po
rebrima i iza vrata. Koliko se sećam sa njom sam imao tri ovakva kontakta kada
me je mučila, a znam da je to radila i sa drugim zatvorenicima."
55. TOLUŠIĆ MLADEN, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
logora, Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se
setim."
56. FILIPOVIĆ, nepoznatog imena, rodom iz Vira kod Posušja o čijim zločinima
"Za svo vreme boravka u ćeliji nikada nisam imao mira ni danju ni noću. Uvek bi
neko od gardista otvarao vrata i prebijao me do besvesti. Čuvari su se menjali
petnaestodnevno ili mesečno. Upamtio sam braću Perišić, Filipovića, rodom iz Vira
kod Posušja."
"Mene i sveštenika P. su više puta terali da jedan drugom "pušimo" polni ud. To

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i
istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo, koji je inače bio najgori i
učestvovao je u svim našim mučenjima, a sećam se da je bio i Filipović, ne sećam
se imena od Imotskog, mlad dečko, oko 24-25 godina, visok oko 1,80 cm."
"Mene su lično najviše tukli i maltretirali stražari, a posebno Filipović Tonči."
57. FRANIĆ MARIO, zapovednik vojne policije za Omiš o čijim zločinima svedoči
iskaz svedoka:
"Mene lično su najviše tukli i maltretirali stražari, a posebno Franić Mario,

zapovednik vojne policije u Omišu, koji je inače trenirao ful kontakt sa
Cikotićem."
58. HODžIĆ REŠID ili REŠAD vojnik bivše JNA, vojni rok služio u Gabeli, rodom
iz Srebrenice, o čijim zločinima govore iskazi svedoka:
"Od prvog dana dolaska ovaj logor počinju moje nove muke. Počinju fizička
maltretiranja i iživljavanja. Tučen sam svim i svačim: rukama, nogama, palicama.
U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić,
Slavko čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, Mirko Galić, komandir 72.
bojne kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim. Ja ceo taj period boravka u
logoru pokušavam da zaboravim."
"Maltretirali su nas i Gidić Duško i Hodžić Rešid koji je takođe imao status
zarobljenika."
"Rešid Hodžić iz naše jedinice je određen za kuvara u zatvoru. On je delio hranu i

pošto je bio u dobrim odnosima sa stržarima takođe je učestvovao u tuči
zatvorenika. Hrvati su i nas ostale ubeđivali da ostanemo sa njima i pređemo na
njihovu stranu uz pretnju da će nas ubiti sledeći put ako nas uhvate."
"Siguran sam da su na stranu HV prešli sledeći ratni zarobljenici, od kojih je jedan

bio Hodžić Rešid, vojnik iz Srebrenice. Imao je status prebega. Najviše je on
maltretirao ratne zarobljenike i to na taj način što je pored batinanja prosipao
hranu ratnim zarobljenicima tako im ne dajući da jedu. Nekima čak nije donosio
hranu po dva - tri dana."

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
od snažnih udaraca izglavili su mi i levo rame. U ovom zatvoru do besvesti su me
tukli Gudić kome ne znam ime, izvesni Anđelko, zatim Emilio, Dožder, Tonči,
Sulejmanović, upravnik zatvora Vrkić Tonči, raniji upravnik Tomo iz Vukovara,
zatim bivši vojnik JNA Hodžić Rešid iz Srebrenice koji mi je slomio tri, četiri rebra
udarajući me čizmom i gredom."
"Pored upravnika i stražara HV u zatvoru "Lora" ja se sećam da su zarobljenike

tukli Hodžić Rešid iz Srebrenice, bivši vojnik JNA, zatim izvesni Emilio,
Sulejmanović, a bili su tu i drugi."
"Od osoblja zatvora ja znam sledeća lica, a među njima i Hodžić Rešida iz
Srebrenice. Star je oko 20 godina, bio je aktivni vojnik. On je dosta tukao L. i
druge aktivne oficire koji su bili u "Lori"."
"Vojnik Rešid Hodžić je zarobljen kad i mi. Posle zarobljavanja određen je da radi
u kuhinji. Čuo sam da je maltretirao rezerviste i dobrovoljce, ali nas vojnike nije
tukao. Kod njega smo mi vojnici imali čak i privilegije."
"Moram da naglasim da je Rešet Hodžić iz Bajine Bašte koji je bio aktivno vojno
lice u JNA i zarobljen u Gabeli prišao uz njih i priključio se osoblju logora u tuči i
zlostavljanju zatvorenika. On je pretukao P.N. koji je zajedno sa mnom zarobljen
tako da mu je slomio nekoliko rebara.
59. ČOVIĆ, vojni policajac o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
"Zbog povreda od posledica prebijanja odveden sam u bolnicu u Firulama. U

bolnici sam dobio neke injekcije. Nakon toga sam izveden u hodnik i u tom
momentu su naišli vojni policajci Sević i Čović, koji su čim su me ugledali počeli
da govore ostalim pacijentima da sam ja četnik, pa su se pacijenti okomili na
mene, pljuvali me i vređali. Lekove koje mi je lekar prepisao nisam dobio."
60. ČOP, stražar o čijim zločinima govore iskazi svedoka:
"Umro je u najgorim mukama Knežević Nenad iz Benkovca, a imao je u kuću u

Kaštelima. Bio je sa njima još jedan koji su pokušali da beže pa su prvog ranili, a

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ga gaze, a među njima su bili Giljanović, Čop, za koga znam da je bio bokser,
visok, crn, Bane bokser, Pobro, Gudić, Botić i Vrkić."
"Mene lično najviše su tukli i maltretirali stražari, a među njima je bio i Čop,
bokser, vojni policajac."
61. ČULINA ZORAN, o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
"Sledećeg dana dežurni oficir bio je Zoran Sulejmanović koji je takođe tukao
mene i ostale zatvorenike. On me je jednom naterao da stavim šlem na glavu koji
nije bio pričvršćen, a zatim me je u čučećem položaju naterao da čistim zatvorske
klozete. Pri tome mi je zapretio da će me prebiti ako mi padne šlem sa glave. Sa
njim je u smeni bio i Zoran Čulina koji me je jednom tako pretukao da nisam
mogao da stojim pa me je naterao da ustanem i u stavu mirno stajao sam tako
celi dan. Za to vreme on je povremeno dolazio u ćeliju i opet me je tukao. To
njegovo iživljavanje trajalo je sedam časova."
62. ŠIMIĆ, kome nije poznato ime o čijim zločinima govori iskaz svedoka:
i Šimić koji je radio u kancelariji vojne policije, inače je glavni snabdevač oružjem
i pomoći iz Nemačke. Njegov otac radi u Nemačkoj 25 godina i poklonio je četiri
vlastita automobila HV."
63. ŠOLIĆ, čije ime nije poznato o čijim zločinima govori iskaz svedoka:

Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser, negde iz Slavonije."
64. NN. STRAŽAR u logoru rodom iz Rame, čije ime i prezime se utvrđuje, star
oko 30 godina, krupan, visok, razvijen, težak preko 100 kg prema opisu o čijim
"U "Lori" su nas prvog dana tukli. Posle dva-tri dana ja sam odveden na
saslušanje gde me je ispitivao neki krupan čovek, težak preko 100 kg, rekao je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
da je iz Rame. On je star oko 30 godina i dosta je visok i razvijen. On me je tukao

palicom po svim delovima tela i nogama. Zatim me je bacio na pod i dok sam ja
ležao na stomaku, skakao mi je po leđima. To su bile jedne od najstrašnijih
batina koje sam dobio. Posle tog saslušanja vratili su me u ćeliju, a uveče je
ponovo došao taj iz Rame sa još jednim manjim, crnim čovekom pa su me izneli
u hodnik gde me je taj drugi tukao kolcem pri čemu sam gubio svest. Tu je bio
još jedan treći koji me je vukao za uši. Posle tog prebijanja, bio sam u teškoj
krizi, pa su moji drugovi iz ćelije zvali stražare te su me prebacili u bolnicu."
***
Podaci o neposrednim izvršiocima, podstrekačima, pomagačima i naredbodavcima

- mučiteljima u logoru "Lora" koje su dali svedoci, očevici i same žrtve njihovog
bestijalnog, surovog i nečovečnog orgijanja su nepotpuni i delimični. To je
razumljivo kad se ima u vidu činjenica da su se zločinci sami među sobom
sporazumevali uglavnom i oslovljavali po nadimcima. A žrtve su bile izvrgnute
strahovitom, dnevnom i noćnom fizičkom i psihičkom iznurivanju, maltretiranju,
bestijalnom prebijanju tako da u stanju između jave i sna, nesvesti često i nisu
mogli da zapaze svoje mučitelje, niti da ih zapamte odnosno da ih se kasnije sete.
Jer prisećanje na njih je budilo i otvaralo rane na preživljene muke u logoru.
ZAKLjUČAK
Iz ovog materijala, autentičnog, zasnovanog u prvom redu na iskazima svedoka -

oštećenih, samih žrtava bestijalnog, animalnog, surovog i nečovečnog orgijanja i
postuupanja kojima su permanentno, sistematski, kontinuirano bili podvrgnuti za
sve vreme boravka u logoru za Srbe "Lora" u Splitu i sudsko medicinske
dokumentacije može se izvesti nepobitan zaključak da su hrvatske vojne,
policijske i civilne vlasti od početka ratnih dejstava na teritoriji Republike
Hrvatske dakle počev od 1991. godine osnovale logor za Srbe (civilno
stanovništvo, muškarce, žene, staro i mlado, ranjenike, bolesnike odnosno ratne
zarobljenike) i to samo zato što su pravoslavne veroispovesti, bez obzira da li su
zarobljeni ili uhvaćeni na teritoriji ove Republike ili na teritoriji Bosne i
Hercegovine, da su za sve vreme postojanja logora uz znanje i blagoslov
zvaničnih vlasti iz Zagreba sprovodili sistem mera ubijanja, telesnog
povređivanja, narušavanja telesnog integriteta i zdravlja ljudi, surovo, nečovečno
postupanje, nanošenje fizičkih i psihičkih patnji, stavljanje pripadnika srpske
nacionalne grupe u takve životne uslove koji su imali samo jedan cilj - a to je da
ove prostore zauvek i odjednom očiste od srpskog naroda, stvarajući etnički čiste
hrvatske prostore.
U tekstu je naveden samo jedan deo ispovesti logoraša koji je bio dostupan i do
sada obrađen. No, svakako da to nisu i jedine tragične sudbine ljudi koji su u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ratnom vihoru uhapšeni i odvedeni u "Loru". Navedeni materijal pruža niz primera
bestijalnih postupaka logorske uprave i logorskih stražara, ali i drugih (npr. civila
iz Splita) kojima su praktično samo ispoljeni pojedini oblici ili vidovi zločina
genocida. Pri tome je gde god je to bilo moguće navedeno i ko je neposredni
izvršilac ili naredbodavac ovakvih postupaka.
Navedeni načini, sredstava i postupci mučenja prema zatočenim Srbima ukazuju

na neiscrpnu maštu u funckciji mržnje prema drugom narodu i drugoj
veroispovesti. Kroz ubistva, nanošenje teških telesnih i duševnih povreda, patnji,
boli i trauma, premlaćivanje do iznemoglosti svih delova tela, mučenje,
zlostavljanje, vaskrsavaju ustaški duhovi iz perioda drugog svetskog rata i zamisli
ustaške ideologije koja je bila u osnovi genocida nad Srbima u tzv. Nezavisnoj
državi Hrvatskoj, u čijem su sastavu bile Hrvatska i Bosna i Hercegovina.
ZLODELA SLAVONSKOG JASTREBA

Hag čeka Merčepa
KAMEN krivice zbog razrovanog Vukovara i smaknuća oko 200 Hrvata na

poljoprivrednom dobru “Ovčara”,uz pristrasnu arbitražu međunarodne zajednice još
prvih godina rata započetkog 1991.godine,okačen je o vrat Srbima u
Hrvatskoj,naročito onima u Istočnoj Slavoniji.
Poslednjih trinaest godina činilo se da nikoga,pa ni Hag,ne zanima tragedija,odnosno
ubistvo ili nestanak oko 200 vukovarskih Srba u leto 1991.godine, uoči tromesečne
opsade grada na Vuki,ali ovih dana u hrvatskom tisku uveliko se najavljuje suđenje
komandantu tih zlodela,Tomislavu Merčepu.
Gotovo da je manje bitno da li će se slučajem Merčep baviti haški ili sud u
Zagrebu.Važno je da se makar i sa ove vremenske distance razgrnu vukovarske
ruševine pod kojima već trinaest godina čekaju zatrpane srpske tragedije čiji
vinovnici,takođe ne treba da ostanu nekažnjeni.
Hrvatska javnost zatečena je saznanjem da Tribunal u Hagu već sedam godina ima
opsežan dosije na osnovu kojeg može da podigne optužnicu protiv “slavonskog
Napoleona”, kako su Merčepa zbog izrazito niskog rasta,prozvali ratni izveštači iz
Slavonije.Istragu je,na osnovu dogovora sa Gramamom Bluitom,tadašnjim
zamenikom haškog tužioca, 1996. i 1997.godine sproveo beogradski profesor i tada
predsednik Srpskog informacionog centra u Beogradu Vojin Dabić sa grupom svojih
saradnika i haških istražitelja.
Istraga je bila usmerena na prvu fazu terora nad vukovarskim Srbima,od maja do
septembra 1991.godine.Za stradanje njih oko trideset, bez svake sumnje,odgovornost

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
snosi upravo Merčep,tvrdo slavonsko krilo HDZ-a i vođa hrvatskih ultranacionalističkih

grupa koji je činio sve da eliminiše Srbe sa te teritorije.
Na osnovu svedočenja više od 600 Srba,ali i Hrvata,Dabić i saradnici prikupili su
dokaze da su pripadnici hrvatskih oružanih formacija ,kao i lično Merčepovo
obezbeđenje,U Vukovaru od 3.maja do 14 septembra 1991. godine uhapsili više od
100 Srba,koje su potom mučili u podrumu vukovarskog Sekretarijata narodne
odbrane ,prostorijama kluba dizača tegova i Kajakaškog kluba “Dunav”.
Hapšeni su mladi i stari ugledni Srbi,ali i oni koji su se izjašnjavali kao
Jugosloveni.Ovakav izbor žrtava trebalo je da bude poruka svim Srbima da niko od
njih ne može da bude siguran da baš on neće biti naredna žrtva.
Mnogi od uhapšenika su nestali ,a pojam “nestali” u Vukovaru u vreme kada je
Merčep bio prvi čovek Sekretarijata narodne odbrane ,bio je sinonim za ubijanje.TEla
nekoliko žrtava izranjala su kasnije iz Dunava,neka i na teritoriji SRbije.Stručnjaci
Medicinskog fakulteta u Novom Sadu 1991. godine obducirali su nekoliko NN leševa iz
Dunava.
Beživotna,izmučena tela spaljivana su,bacana u ribnjake ili zatrpavana u bezimene
grobnice.Na sličAn,monstruozan način ubijeni su ili su zauvek nestali : ZOran
Filipović,VLado Skeledžija,SAvo DAmnjanović,Branko Mirjanić,Mladen Mrkić,Slavko
DragišIć,Bogdan Bogdanović,Željko Pajić,Obrad Drača,Miodrag Nađ,LJuban Vučinić...
- Dosije o Merčepu osvetljava taj teški period uoči izbijanja rata u Vukovaru koji
potvrđuje da je to bio čitav jedan mehanizam proizvođenja straha,a upravo strahom i
terorom terani su Srbi iz svog vekovnog zavičaja -kaže danas profesor Dabić i dodaje
da upravo ti događaji najbolje objašnjava genezu sukoba u bivšoj Jugoslaviji.
A kako se država Srbija odnosila prema žrtvama svojih sunarodnika u bivšIm jugo-
republikama,najrečitije govori upravo primer dosijea o Merčepu. Profesor Dabić je tih
godina uputio pismo Slobodanu MIoševiću da država sakupi dokumentaciju kojom bi
se kada dođe vreme,moglo izađi pred mećđunarodnu zajednicu i tražiti kazna za
krivce.
- To,naravno,nije učinjeno,pa naša država danas gotovo da ne raspolaže nikakvom
ozbiljnijom dokumentacijom,a pred Tribunal u Hagu,vi ne možete samo izaći sa
verbalnim tvrdnjama o nekom zločinu i očekivati da se pravda istera do kraja -
ukazuje profesor Dabić i dodaje da kada današnja Vlada Srbije tvrdi da želi
dvosmernu komunikaciju sa Hagom,ona očigledno nemaju predstavu šta to znači jer
ni MIloševićevi naslednici nisu ništa ozbiljnije preduzeli na prikupljanju
dokumentacije.Čak ni za stradanja Srba na Kosovu.
Tako ni za dosije o Merčepovim zlodelima,nije bio zainteresovan niko iz srpske vlasti.
Da poduhvat prof.Dabić ,po svemu sudeći,nije bio uzaludan,svedoče i poslednje vesti
iz Haga da se Tribunal,ipak neće zažmuriti na zlodela Tomislava Merčepa.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
SRBA SVE MANJE

SRBI u Vukovaru su od davnina bili najbrojnija etnička zajednica,a hrvatsko
stanovništvo u odnosu na srpsko,uvek je bilo u manjini.Tako je na,primer,u
vukovarskom srezu 1931. godine bilo 46.100 stanovnika - 19.300 Srba,12.200
Hrvata,7.500 Nemaca i 7.100 Mađara,Slovaka,Rusina i Ukrajinaca.
Promene strukture stanovništva na štetu Srba započete su tokom i posle Dugog
svetskog rata ,masovnim prinudnim pokatoličavanjem i likvidacijom Srba od strane
ustaša.
Prema popisu stanovništva 1981.godine,u Vukovaru je živelo najviše Hvata - 30.157
hiljada(37 odsto),Srba 26 .146 hiljada (31 odsto),Jugoslovena 18.o60 (22 odsto),a
ostalih 7.850 (10 odsto).Srbi su u to vreme bili konstitutivnio narod u Hrvatskoj,a u
samostalnoj Hvatskoj su nacionalna manjina.
Tuđman preti silom
SAMO najoptimističniji Vukovarci verovali su da bi dolazak proleća 1991. godine

mogao da rastera tamne oblake, vesnike ratnog ludila. Nadvili su se nad ovim gradom
prethodnih meseci, posle prvih višestranačkih izbora u SFRJ, kada je u Hrvatskoj
pobedila ekstremna Hrvatska demokratska zajednica predvođena osvedočenim
nacionalistom dr Franjom Tuđmanom, ljutim zagovornikom ostvarenja “tisućuljetnjeg
sna o samostalnoj hrvatskoj državi”.
Među žiteljima grada na Vuki koji su verovali da će sve to ipak mirno proći,
ponajmanje je bilo Srba. Oni su tada u Hrvatskoj činili petinu stanovništva, a u
dotadašnjem hrvatskom ustavu imali su status konstitutivnog naroda. NJihov strah od
samostalne Hrvatske temeljio se na krvavom istorijskom iskustvu iz Drugog svetskog
rata. Ustaše su samo na potezu Dudik, na oko dva kilometra od centra Vukovara, 31.
jula 1941. streljale i u osam grobnica zakopale 455 Srba.
Samo pet decenija docnije, duboki sukob komunističkih rukovodstava tadašnjih

republika nagoveštavao je ponovo ono najgore - rat... Ovaj grad od 1945. do 1990.
godine smatran je prototipom komunističkog industrijskog centra. U njemu su
sagrađeni brojni privredni giganti čiji proizvodi nisu nalazili očekivano mesto na
tržištu. Samo Fabrika obuće “Borovo” upošljavala je čak 22.000 radnika!
Političkoj krizi prethodila je teška ekonomska situacija, a ona je još 1989. godine u
Vukovaru izazvala teške socijalne potrese, praćene dugim i povremeno dramatičnim
radničkim protestima. Vukovar, u kojem je dotadašnja komunistička vlast gušila svaki
pokušaj ispoljavanja nacionalnog identiteta žitelja, postajao je sve ozbiljnije poprište

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
međunacionalne netrpeljivosti.
OSIM teškog istorijskog iskustva, nespokoj Srba pojačavala je i činjenica da su u ovaj
grad, u sve većem broju počeli da pristižu ekstremni hrvatski nacionalisti. Među njima
sve više je bilo kriminalaca i bosova tadašnje jugoslovenske alko-mafije, poput Marina
Pliše, Vinka Žanića i Josipa Dufeka. Oni su postali novi gospodari Vukovara i uporište
HDZ-a, čiji je ogranak u Vukovaru osnovan 19. marta 1990. godine.
Zbog svega toga, vukovarski Srbi i Jugosloveni, koji su zajedno činili apsolutnu većinu
u gradu sa oko 85.000 stanovnika, na prvim višestranačkim izborima 22. aprila 1990.
godine u kandidatima SKH-SDP Ivice Račana videli su slamku spasa. Zahvaljujući
njihovim glasovima, Račan je u Vukovaru dobio 64,55, a HDZ samo 26,22 odsto
glasova. Tuđmanova stranka, međutim, odnela je ubedljivu pobedu u drugim
delovima Hrvatske.
Vukovar je Tuđmanu postao trn u oku, kako zbog većinskog srpsko-jugoslovenskog
življa, tako i zbog činjenice da se teritorija ove opštine graniči sa Republikom Srbijom
koja se tada energično suprotstavljala raspadu SFRJ i osamostaljenju Hrvatske.
- Šta to umišljaju ti bedaci, tamo? Da će Vukovar ostati u Jugoslaviji? - ljutio se
Tuđman na Srbe i Jugoslovene i svojim “jastrebovima” u istočnoj Slavoniji, Baranji i
zapadnom Sremu Vladimiru Šeksu, Branimiru Glavašu i Tomislavu Merčepu dao
odrešene ruke da “Vukovar dovedu u red”.
Dramatični događaji smenjivali su se iz dana u dan - nezadovoljni odlukom odborničke
većine u novoj vukovarskoj skupštini da odbiju amandmane na Ustav Hrvatske kojima
se Srbima oduzima status naroda, odbornici tzv. hrvatskog bloka tražili su ostavku
gradonačelnika Slavka Dokmanovića... Uzalud, jer zbog ubedljive većine Srba i
deklarisanih Jugoslovena, smena nije bila moguća legalnim, demokratskim putem.
ZATO je HDZ, sa Tuđmanovim blagoslovom, počeo pripreme za nasilno preuzimanje
vlasti - prve veće količine oružja HDZ je podelio svojim organizacijama u Slavoniji i
Baranji već u jesen 1990. godine. Haškim istražiteljima, koji su sa beogradskim
istoričarom prof. Vojinom Dabićem, tadašnjim predsednikom Informacionog centra,
genezu sukoba u Hrvatskoj i stradanje vukovarskih Srba istraživali 1996. i 1997.
godine, Marin Vidić Bili (HDZ) posvedočio je da se “u okviru HDZ-a formirala služba
unutrašnje bezbednosti koja je imala zadatak da prati osobe srpske nacionalnosti”.
Svesni ozbiljnosti situacije, gradonačelnik Dokmanović i predsedenik Izvršnog odbora
Vukovara Stipe Lovrenčić, 9. aprila 1991. godine, uputili su Tuđmanu pismo u kome
ga upozoravaju da je stanje u Vukovaru krajnje kritično, da se civilnom stanovništvu
deli oružje, te da svakog trenutka preti eskalacija međunacionalnih sukoba.
Na njihov vapaj zvanični Zagreb se nije ni osvrnuo. Sve glasnije zveckalo je oružje i,
konačno, zaglušilo poslednji glas razuma i pokušaj da se spreči vukovarska tragedija
u kojoj su u proleće i leto žrtve najpre bili Srbi, a u otvorenom ratnom sukobu od
septembra do novembra iste godine, Srbi i Hrvati zajedno.
HAPŠENJE HADŽIĆA

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
TENZIJE između Srba i Hrvata u istočnoj Slavoniji prerasle su u potpuni raskol 31.
marta 1991. godine, kada je hrvatska policija na putu Plitvice - Karlovac uhapsila
lidere Srpske demokratske stranke u Vukovaru Gorana Hadžića i Borivoja Savića.
Hapšenje je iste večeri prikazano na HRT-u, što je bila neskrivena poruka da se
srpsko pitanje u Hrvatskoj neće rešavati političkim sredstvima, nego silom. Srbi su
postavili barikade na ulazu u svoja mesta, što je okarakterisano kao “balvan
revolucija”, a hrvatske vlasti su posle nekoliko dana pustile Hadžića i Savića, ne
podignuvši optužnice protiv njih, za koje nije bilo nikakvog osnova.
Vreme tihog pakla
OSLOBAĐANJEM srpskih lidera Gorana Hadžića i Borivoja Savića, 3. aprila 1991.

godine, zaustavljeni su međuetnički sukobi, ali između Srba i Hrvata već je zjapio
preduboki ponor nepoverenja. Na ulazima u većinska srpska i hrvatska naselja, nicale
su barikade i kontrolni punktovi. Olovo se osećalo i u vazduhu i u “zraku”.
Prva žrtva bio je Srbin Stevan Inić (1928) iz sela Bršadin, nadomak Vukovara. NJega
je 1. maja 1991. metkom iz pištolja, ispaljenim u glavu, ubio Hrvat Đuro Gelendžer,
pripadnik partijske milicije HDZ-a. NJegovo ubistvo, dramatično je odjeknulo među
Srbima, ali i u redovima neostrašćenih Hrvata. Bio je to prvi korak na putu za pakao.
Već sutradan, 2. maja, usledio je drugi, još pogubniji korak, kada je više od pedeset
pripadnika tada već potpuno etnički čiste hrvatske policije, iznenada upalo u Borovo
Selo, najveće srpsko naselje u vukovarskoj opštini. Zloupotrebili su dobru volju
srpskih žitelja koji su očekujući razgovore o smirivanju situacije, uklonili barikade na
prilazu selu. Umesto pomirljivim rečima, ”mupovci” i “zenge”naoružali su se pravim
oružjem i upotrebili ga čim su iskoračili iz autobusa. Pale su žrtve na obe strane, jer ni
Borovoseljani nisu goloruki čekali uniformisane “pregovarače”. Širenje oružanog
sukoba sprečila je JNA koja se, po naredbi tadašnjeg Predsedništva SFRJ, a po modelu
“tampon zone”, isprečila između suprotstavljenih strana.
NAŽALOST, samo nakratko. Barikade, sve izraženije, opasale su vukovarska naselja,
sa izuzetkom nekoliko nacionalno meštovitih mesta kao što je Sotin. Tamo je pala
nova žrtva - Miodraga Nađa (1966) na ulici je presrela i sa pet metaka u glavu ubila
grupa HDZ - policajaca. Ovaj, kao i prethodni incidenti, bili su povod Tuđmanu da u
Vukovaru stacionira 210 vojnika iz redovnog i 460 iz rezervnog Zbora narodne garde
(ZNG). NJihova su ovlašćenja bila nedefinisana, samim tim i neograničena, a za
zapovednika imenovan je 10. juna 1991. godine Tomislav Merčep, dotadašnji
predsednik vukovarskog ogranka HDZ.
Stupanjem Merčepa na dužnost sekretara Sekretarijata narodne odbrane u Vukovaru,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Tuđman je konačno ostvario svoj naum - oteo je ovaj grad iz ruku srpsko-
jugoslovenske većine, legalno izabrane na prvim višestranačkim izborima 1990.
godine. Vukovar više nije bio jedini grad u Hrvatskoj u kojem na vlasti nije HDZ.
Merčep je bio surovi gospodar Vukovara do 13. avgusta 1991. godine, kada je zbog
sukoba sa samim vrhom HDZ-a prekomandovan u Zagreb na mesto ministra
unutrašnjih poslova Hrvatske. Prema kasnijim iskazima oko 600 Srba, ali i Hrvata, čija
su svedočenja deo opsežnog “dosijea Merčep” dostavljenog Hagu još 1997. godine,
dva i po meseca bila su dovoljno dug period da se gotovo u potpunosti realizuje plan o
etničkom čišćenju Srba iz Vukovara i okoline.
Bilo je to prvo etničko čišćenje na prostoru SFRJ, a plan je usvojen 15. marta 1991.
godine na sastanku vodećih predstavnika HDZ-a u prostorijama MZ ”Alojzije Stepinac”
u Borovu Naselju. O detaljima sastanka, Mirko Nikolašvić, predsednik ogranka HDZ u
Borovu Naselju, svedočio je kasnije haškim istražiteljima i beogradskom profesoru
Vojinu Dabiću, koji su za Tribunal i sačinili dokumentaciju o Merčepovim zlodelima.
Nikolašević je kazao:
- NAKON što smo razgovarali uopšte o teškoj ekonomskoj situaciji, sećam se da je
Merčep diskutovao o tome da se mora raščistiti sa Srbima koji ne prihvataju novu
hrvatsku državu. Otvoreno je rekao da će ti Srbi biti proterani milom ili silom...
Plan je podrazumevao bespravno upadanje u srpske kuće i stanove, oduzimanje
automobila, nasilno privođenje Srba na saslušanje i likvidacije. Psihozu straha u
srpskim redovima Merčep i njegovi ljudi postizali su i sračunatim širenjem glasina o
postojanju spiskova za likvidaciju, rafalima po srpskim kućama i kafićima...
Posebno efikasan način pritiska bile su telefonske pretnje smrću Srbima ukoliko
blagovremeno ne napuste Vukovar. Dešavalo se da “dobronamerni” anonimni glas
upozori suseda Srbina da je na spisku za likvidaciju. Veliki broj saslušanih svedoka
potvrdio je da im je na ovakav način prećeno od kraja 1990. do polovine 1991.
godine.
Takve pretnje najčešće su shvatane ozbiljno i mnogim Srbima bile su više nego
dovoljan povod za tiho izbeglištvo, tu, blizu preko Dunava, u somborsku ili apatinsku
teritoriju. Bilo je i odvažnih Srba koji su ignorisali pretnje i upozorenja. Jedan od njih,
LJuban Vučinić iz Borova Naselja ostao je u svojoj kući i posle upozorenja da je na
spisku za likvidaciju. Samo nekoliko dana docnije, 22. jula, uhapšen je, ubijen i bačen
u Dunav.
POVERLJIVO PISMO
MARIN Vidić Bili, poverenik hrvatske vlade u Vukovaru, koji je u leto 1991.
odgovornost za stanje u gradu delio sa Tomislavom Merčepom, uputio je 18. avgusta
te godine strogo poverljivo pismo Franji Tuđmanu u kojem ga obaveštava da Merčep i
njegovi saradnici sprovode teror nad stanovnicima grada na Vuki.
"Okružen sumnjivim ljudima i kriminalcima, koji bespravno upadaju u privatne
stanove, pljačkaju ih, nasilno privode građane na saslušanje, pa čak vrše i egzekuciju,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Merčep je stvorio u Vukovaru opću psihozu straha među hrvatskim i srpskim

pučanstvom što je rezultiralo općim bijegom iz grada ...", pisao je Vidić hrvatskom
predsedniku.
Vidić je pismo uputio Tuđmanu, ali i Ivici Račanu (SDP), Savki Kučar (HNS), Draženu
Budiši (HSLS) i Marku Veselici (HDS) u kojem ih upozorava da “dosadašnju pogrešnu
politiku psihoze straha neopravdava kompletno hrvatsko pučanstvo, koje se smatra
oblaćenim, kompromitiranim i ne želi dalje snositi odgovornost za takvu politiku.
"Budući da smatramo da nismo u mogućnosti da lokalnim snagama raščistimo
situaciju, molimo Vas da nam hitno uputite kompetentne ljude koji će legalnim
institucijama vlasti pomoći da se stanje što prije normalizira", vapio je Vidić. Uzalud.
Tuđman, Račan, Kučar, Budiša niti Veselica nisu odgovorili. Vukovar je nezadrživo
srljao u rat.
Dnevnik zengovke Piplice
PSIHOZA, pretnje likvidacijom i opšte nasilje Merčepovih formacija osnovni su uzrok

masovnog bekstva srpskih stanovnika iz Vukovara u prvoj polovini 1991. godine.
Prvi zbegovi krenuli su maja te godine, kada je prema svedočenju dr Juraja NJavre,
aktiviste HDZ-a i šefa hirurškog odeljenja vukovarske bolnice, “primjećeno masovno
iseljavanje Srba iz vukovarske općine”. Preplašeno srpsko stanovništvo odlazilo je u
Republiku Srbiju gde se, prema izveštajima Republičkog zavoda za statistiku u
Beogradu, od hrvatskog terora sklonilo 13.734 vukovarskih Srba. Gotovo svi su se
otisnuli u izbeglištvo pre 1. avgusta 1991, mesec dana uoči početka borbi za Vukovar.
Za preostale Srbe, njih oko 12.000, koji nisu želeli ili nisu mogli da odu, rodni grad
postao je pakao.
Pripadnici hrvatskih oružanih formacija, kao i ličnog Merčepovog obezbeđenja, od 3.
maja do 14. septembra 1991. godine uhapsili su u Vukovaru više od stotinu Srba koje
su zatim nedeljama mučili u podrumima opštinskog Sekretarijata narodne odbrane,
prostorijama sportskih klubova (dizača tegova i kajakaškog kluba) i u atomskim
skloništima.
Pravila u izboru žrtava nije bilo - hapšeni su mladi i stari, srpski nacionalisti, ali i
Jugosloveni kojih je tada u Vukovaru, uz Hrvate (37 odsto) i Srbe (31 odsto), bilo
najviše - 22 procenta. Hadezeovska vlast znala je da ne može da računa na naklonost
Jugoslovena u nameri da otcepi Hrvatsku od SFRJ.
MERČEPOVCI su se u batinanju “neposlušnih” Vukovaraca rukovodili logikom da
nijedan Srbin i Jugosloven u kojem preovlađuje srpski gen ne može da bude siguran
da baš on nije sledeća žrtva. A kada su ljudi uplašeni, napuštaju svoje kuće i stanove,
što je i bio krajnji cilj plana o progonu Srba koji je HDZ, predvođen predsednikom
vukovarskog ogranka stranke Tomislavom Merčepom, usvojio 15. marta 1991. godine
na tajnom sastanku u Borovu Naselju.
Saslušavanja uhapšenih Vukovaraca, prema njihovom svedočenju haškim

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
istražiocima, svodilo se na batinanje, mučenje i ponižavanje. U tome su, tvrde

svedoci, učestvovali: Tomislav Merčep, Nebojša Hodak Ćeno, Josip Horvat Mađar,
Josip i Dražen Gažo, Goran Mađarević, Siniša Rimac, Željko i Vinko Mažar, Aleksandar
Saša i Damir Đumić Tapir, Ivica Kasalo, Ivica Arbanas, Blago Zadro, Oliver Brdar,
Zlatko, Ivica i Davor Lojd, Ivica Meočević, Vlado Balen, Igor Mikula, Pero Drejić i
Ksenija Piplica.
Bez obzira na težinu povreda zadobijenih u nekom od improvizovanih Merčepovih
zatvora, uhapšeni i sticajem okolnosti kasnije oslobođeni Srbi, bili su pravi srećnici,
jer su izbegli ono najgore - likvidaciju. Neki sunarodnici, međutim, posle hapšenja su
godinama vođeni kao “nestali”. Ispostavilo se da je pojam “nestali” u vreme
Merčepove vladavine gradom bio sinonim za ubijeni.
Tih dana zauvek su nestali: Savo (Stojko) Damnjanović (1959), Slavko (Dušan)
Miodrag (1938), Vlado (Nikola) Skeledžija (1930), Branko (Vlado) Mirjanić (1935),
Mladen (Đorđe) Mrkić (1938), Slavko (Žarko) Dragišić (1933), Bogdan Bogdanović
(1950), Željko (Milić) Pajić (1960) i Obrad Drača(1953). Na spisku nestalih nekoliko
godina bili su i Slobodan Vučković, Milenko Đuričić, LJuban Vučinić, Zoran Filipović i
Bogdan Stupar. NJihovi uporni srodnici uspeli su da ih pronađu i identifikuju međU NN
telima, izvađenim iz Dunava.
Dunav je tih meseci progutao na desetine vukovarskih Srba. O tome su svedočili sami
egzekutori. U dnevniku Ksenije Piplice, Merčepove saradnice, zabeležen je slučaj
hapšenja Branka Mirjanića, Slavka Miodraga i Vlade Skeledžije. NJih su “zengovci”
uhapsili u porodičnim kućama oko ponoći 30. jula 1991. godine i odveli ih u
nepoznatom pravcu. NJihove supruge uzalud su pokušavale da u Merčepovom štabu
saznaju nešto o njima. Tražile su ih baš tamo, jer je u Vukovaru bilo dobro poznato da
naređenja o hapšenjima izdaje lično “slavonski Napoleon”, koji je zabrinutim
suprugama uredno i smireno odgovarao da nema nikakvih informacija o nestaloj
trojici.
SVEDOČENJE “zengovke” Piplice, međutim, otkrilo je nekoliko godina kasnije da su
trojica Srba likvidirana već nekoliko sati posle hapšenja. Piplica je u svom dnevniku,
pod datumom 30. jul 1991. godine, zabeležila:
“U četiri posle ponoći išla s nekoliko njih na Dunav, kod klanice. Pucala u tri
zarobljenika i gurnula ih u Dunav. Čekali da svane i vratili se u 6.30 na silos.”
Ovu dnevničku zabelešku Pilica je detaljnije objasnila u Vojnom sudu u Beogradu, gde
joj je, pošto su je zarobili pripadnici JNA, suđeno za ratne zločine.
- Ja sam se na silosu “Đergaj” nalazila sa Naserom i otišli smo jedno veče kod
Merčepa u štab - izjavila je optužena Piplica. - Tamo smo zatekli i Arbanasa, a kad
sam se vratila iz klozeta, njega i Nasera nije bilo. Rečeno mi je da će se brzo vratiti.
Vratili su se sa jednim civilom, a onda smo otišli u kombi gde su bila još dvojica
zarobljenika, krenuli smo Željko Mažar, Naser, Arbanas i ja zajedno sa zarobljenicima
prema Dunavu.
Piplica je dalje opisala da su civilima naredili da stanu licem prema Dunavu. Mažar je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
uzeo automatsku pušku, a ona pištolj. On je ispalio rafal, pa ona, kako je tvrdila, nije
stigla da opali nijedan metak.
- Nakon što su ovi civili pali, Šmok je prišao i ispalio mi po jedan metak u glavu, a
onda smo ih Mažar i ja uhvatili za odeću i gurnuli u reku - potvrdila je pripadnica ZNG,
a sve indicije govore da su streljana trojica upravo bili Miodrag, Skeledžija i Mirjanić.
Merčepovi oružnici likvidirali su Srbe najčešće na samoj obali Dunava, a potom ih
bacali u reku. Voda je netragom odnela mnoga beživotna tela, a nekoliko desetina
njih izvađeno je iz reke i obducirano u Vukovaru, Novom Sadu i Beogradu.
NASILNA SMRT
DR Zdravko Tomašević, specijalista patolog na odeljenju za patološku anatomiju i
cito-dijagnostiku vukovarske bolnice, u kapeli na Bugarskom groblju u Vukovaru,
obducirao je šest NN muških leševa, izvađenih iz Dunava kod Vukovara, Iloka i
Opatovca u periodu od 12. jula do 22. avgusta 1991. godine. U svim slučajevima
utvrđeno je da je smrt bila nasilna, a uzrok je bilo vatreno oružje.
Opaki Merčepov plan
KORISTEĆI se neograničenim ovlašćenjima, pripadnici redovnog i rezervnog sastava

hrvatske policije i Zbora narodne garde, kao i dvadesetak članova ličnog obezbeđenja
Tomislava Merčepa često su u leto 1991. godine, pretežno noću, i bez sudskog naloga
upadali u srpske stanove i kuće. Maltretirali su vlasnike tražeći, navodno, skriveno
oružje.
U jednoj od takvih akcija koju je naredio Merčep, ubijen je u svojoj kući Jovan
Jakovljević (1940), zvani Rakijica. On je prva žrtva u Merčepovoj akciji koju su on i
saborci jednostavno zvali “čišćenje”.
Jakovljević je bio šef odeljenja za sportsku opremu u vukovarskoj robnoj kući.
Asortiman robe na njegovom odeljenju podrazumevao je i lovačko oružje i razne vrste
revolvera. Kada su se u Vukovaru, početkom maja, dogodili prvi incidenti, Jakovljević
je pokupio svo oružje i predao ga na čuvanje u obližnju kasarnu JNA.
Po naredbi Merčepa, koji je tada, držeći svu vlast u rukama, bio “bog i batina” u gradu
(komandant specijalnih policijskih snaga, funkcioner MUP-a), Jakovljević je krajem
juna bio prinuđen da svo oružje iz kasarne vrati u robnu kuću gde je čuvano u sefu.
Za mesto gde je sakriven ključ od sefa, znali su samo Jakovljević i njegova koleginica
M. P.
Prava drama za Jakovljevića i njegovu porodicu počela je u prepodnevnim satima 29.
juna. NJemu se telefonom javila koleginica M. P. i obavestila ga da je Merčep naredio
da svo oružje iz sefa mora biti predato u Opštinski sekretarijat za narodnu odbranu,
kojim je “slavonski Napoleon” lično rukovodio. Po dogovoru sa koleginicom,
Jakovljević je telefonom obavestio svog direktora Ivana Ivankovića gde se nalazi ključ
od sefa i potom sa suprugom i sinom seo da gleda televiziju.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U POPODNEVNIM satima, međutim, pred kućom Jakovljevića počeli su da se okupljaju

naoružani policajci i “zenge”, koje je predvodio njihov komšija Zdravko Komšić. Oni su
blokirali kuću Jakovljevića, ali satima ništa nisu govorili niti preduzimali. Tek uveče
oko 23 časa, zapovedili su da Jovan izađe, preteći da će mu, u suprotnom, dići kuću u
vazduh. Pošto je otvorio vrata svog doma, Jovan je presečen rafalom iz automatske
puške. Hrvatsko pravosuđe nikada nije povelo istragu o ovom zločinu, mada je za
njega znalo.
Najobimnija akcija "čišćenja" srpskih kuća izvršena je 4. jula u Borovu Naselju.
Učestvovalo je nekoliko stotina hrvatskih policajaca i vojnika kao i veći broj pripadnika
HDZ-policije čiji je zadatak bio da u ovom etnički mešovitom predgrađu Vukovara
pokazuju srpske kuće.
Svedoci su među njima prepoznali: Franju Antolića, Stipu Ferinca, Josipa Gnezdu,
Zorana Gotala, Emila Glavaša, Tomislava Jukića, Marinka Jozičića, Đuru Kašovskog,
Josipa i Vladu Lulića, Željka i Peru Marića, Ivicu Mioka, Šimuna Miličevića, Zdravka
Majstorovića, Mladena Mirosavljevića, Ivicu i Stipu Obradovića, Ivana Matanovića,
Vinka i Anđelka Palaca, Damira Poljakovića, Željka Raca, Vladimira Rudelku, Gorana
Srenčića, Franju i Josipa Vodopiju, Duju Volodera, Matu Vulčika i Željka Žulja.
Akcije “čišćenja” Borova Naselja, a zatim Krive Bare i Lužca, organizovane su,
navodno, zbog potrage za oružjem, ali je njihov pravi cilj bio drugačiji - da se od Srba
očiste periferni delovi Vukovara. Merčep je, naime, smatrao da uprkos brojnosti,
njegove snage koje su kontrolisale sve prilaze i izlaze u tim delovima grada, nisu
bezbedne sve dok tu živi makar i šačica Srba.
Zato je Merčep naredio da se, po ranije pripremljenom planu, protera srpsko
stanovništvo iz Ličke ulice, Stare i Nove Banijske, Vlasinske, Kozaračke, Plitvičke i
drugih ulica u severnom delu Borova Naselja. Krajnji cilj, po svedočenju Marina Vidića,
u to vreme poverenika hrvatske Vlade za Vukovar, bio je da na strani barikada koje
drže Hrvati aposlutno ne bude nijednog Srbina.
SHODNO tom cilju, akcija je sprovedena krajnje nasilnički - naoružani hrvatski vojnici
i civili, nasumice pucajući, upadali su u srpske kuće i pretresali ih. Čuvši pucnjavu,
većina Srba iz tih delova grada, preko njiva, pobegla je u obližnje Borovo Selo. Oni
koji nisu hteli da napuste svoje kuće, pohapšeni su: Pajo Tanjić, Radovan Mitrović,
Vaskrsije Borković, Stanojko Jovanović, Milan Medić, Mirko i Saša Vorkapić, Cvijetko i
Uroš Tomić i Danijela Ubiparipović.
Naročito tragičnu sudbinu imali su Stojan Stojanović(1941) i Savo Bingulac (1939).
Naoružani “merčepovci” provalili su u kuću Stojanovića, demolirali je, a Stojana
najpre zlostavljali, pa mu neobuvenom, uzdignutih ruku iznad glave, naredili da trči
niz ulicu. Kada se posle stotinak metara okrenuo licem prema svojim progoniteljima,
rafalom iz automatske puške ubio ga je “hadezeovac” Mladen Mirosavljević.
Istog dana, 4. jula 1991, Merčepovi ljudi pretresli su i kuću Save Bingulca u
Kozaračkoj ulici. Za vreme pretresa on se sa suprugom krio u jednom delu kuće, ali su
ga vojnici i policajci pronašli. Posle višesatnog maltretiranja, nakon što nisu našli

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
traženo oružje, merčepovci su otišli. Tek što su Bingulčevi odahnuli, iz dvorišta

komšije Josipa Vodopije ispaljen je na njihovu kuću tromblon i teško ranio Savu,
otkinuvši mu levu potkolenicu i stopalo desne noge. Od posledica teškog ranjavanja i
neadekvatnog lečenja u vukovarskoj bolnici, kojom je upravljala dr Vesna Bosanac,
Savo Bingulac umro je 17. januara 1992. u bolnici u Sremskoj Kamenici.
ZAŠTO NISTE BEŽALI

SRBI koji u Merčepovoj akciji čišćenja 4. jula 1991. godine nisu pobegli iz svojih kuća,
većinom su bili pohapšeni. Kada je jedna meštanka upitala hrvatskog vojnika Stipu
Obradovića zašto je uhapsio njenog muža, ovaj je odgovorio: "A, što niste bežali?"
U akciji, čiji je prvenstveni cilj bilo etničko čišćenje, a ne potraga za oružjem koje
navodno skrivaju srpski civili, ubijeno je i ranjeno više desetina Srba.
Merčep krije žrtve

KADA je iz Vukovara, zbog ratne psihoze, straha, masovnih hapšenja i likvidacija već
pobegla većina Srba, 24. jula 1991. godine, predsednik Hrvatske dr Franjo Tuđman
posetio je ovaj grad, da, kako je tada rekao, pomogne u rešavanju konflikata.
Mislio je, pri tom, na konflikte “nastale između mjesnih zajednica koje su se
samoinicijativno zabarikadirale i odvojile od ostalih djelova općine”. Hrvatski
predsednik primetio je i da je “u takvim uvjetima teško živjeti i zato treba pružiti
šansu tim našim građanima da se ponovo otvore i da nastavimo mirno živjeti”.
Mada su ove Tuđmanove reči, u prvi mah zvučale kao nagoveštaj spremnosti za
politički dijalog, Srbi su to protumačili kao krajnje licemerje jer predsednik se za njih
“zabrinuo” tek posle dva i po meseca sistematskog progona. U Vukovaru tih dana, kao
i u većini prigradskih naselja pod Merčepovom kontrolom, nije funkcionisala nijedna
institucija sistema, a etnički čista hrvatska policija, nije činila ništa da zaštiti građane
srpske nacionalnosti od divljanja Merčepovih ljudi. Zato su se preostali Srbi osećali
sigurno samo u zabarikadiranm selima, gde su bili u većini. Tako nisu nikoga
ugrožavali, ali su uspevali da ostanu van domašaja Merčepove represije.
Istovremeno, hrvatska policija i ZNG u Vukovaru nisu imali dovoljno snage da
oružanom akcijom deblokiraju srpska sela i nasilno uspostave u njima vlast ili da ih,
kao druge delove Vukovara, etnički očiste.
TOKOM međuetničkog rata u Republici Hrvatskoj (1991-1996.) hrvatske snage
likvidirale su više od deset hiljada Srba. Pri tom su nastojale da uklone i sakriju mrtva
tela, praktikujući najčešće sahranjivanje u neobeležene grobnice, spaljivanje leševa ili
bacanje u ribnjake i reke.
Ovakva “sistematičnost” nije bila samo posledica namere hrvatskih vlasti da od
svetske javnosti prikriju tragove zločina svojih vojnih snaga, već i rešenosti da spreče
Srbe da ponovo obeležavaju svoja stratišta i podižu na njima spomenike kao što su
činili na mestima ustaških zločina u Drugom svetskom ratu.
Haškim istražiocima koji su 1996. i 1997. godine ispitivali hrvatske zločine nad

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
srpskim civilima u Vukovaru, Pilip Karaule, komandant 3. bataljona 204. brigade ZNG
u gradu na Vuki, posvedočio je da je upravo ova strategija bila vodilja Merčepovim
snagama u akcijama “čišćenja” srpskog stanovništva iz Vukovara.
Zato su vukovarski Srbi likvidirani najčešće noću na obali Dunava, ili su, ako su
ubijeni na nekom drugom mestu, naknadno bacani u reku. Voda je tog proleća i leta
1991. godine na desetine Vukovaraca odnela čak do Novog Sada i Beograda. Takva
sudbina zadesila je i Slobodana Vučkovića, Bogdana Stupara, Obrada Draču, Milenka
Đuričića, LJubana Vučinića, Zorana Filipovića...
SLOBODAN Vučković (1955), vratio se u Vukovar posle višegodišnjeg rada u
Nemačkoj. Na svoju nesreću, 1991. godine odlučio je da se skrasi u rodnom gradu i
da otvori privatnu firmu. Znao je da u gradu vlada napetost, ali u nedostatku
informacija, potcenio je ozbiljnost sukoba.
Ubrzo je shvatio je da je sve ozbiljnije nego što mu se činilo. Uhapšen je 7. jula na
osnovu dojave njegovog komšije Ante Lopandžića da je neprijatelj hrvatske države.
Takva optužba u naelektrisanoj atmosferi, bila je ravna smrtnoj presudi. Vučković je
mučen u improvizovanom zatvoru MZ ”Nikola Demonja”. Dunav kod Vukovara 11. jula
izbacio je njegovo telo, a obducenti su konstatovali: ”Oljušten gornji deo kože sa
celog tela, prerezan grkljan na levoj strani, napukla lobanja i prostrelne rane”.
Bogdan Stupar (1950) i Obrad Drača (1953) iz vukovarskog naselja Ostrovo krenuli
su 29. jula 1991. da posete svoje porodice u Baču, na srpskoj strani. Ubrzo su
uhapšeni, opljačkani i mučeni u sedištu Merčepovog opštinskog Sekretarijata narodne
odbrane. Likvidirani su u Vučedolu, na obali Dunava. Prema beleškama jednog
hrvatskog inspektora, Stuparevo telo 31. jula te godine pronašao je u Dunavu Hrvat
Tomislav Marić. Na Stuparovom telu bile su uočljive modrice, posekotine i prostrelne
rane. Dračino telo, takođe unakaženo modricama, posekotinama i prostrelnim
ranama, 1. avgusta iz Dunava kod Vučedola izvadio je meštanin Vlatko Koza.
Milenka Đuričića (1953), poznatog po nadimku Švabo, bez ikakvog povoda 13. jula u
hotelu za samce u Borovu Naselju uhapsio je Nebojša Hodak Ćeno, pripadnik ZNG i
jedan od najbližih saradnika Tomice Merčepa. NJegovo unakaženo telo (prelom
grudne kosti i 17 rebara) izvađeno je iz Dunava 17. jula 1991. kod Begeča.
U Vojvodini kod Sremske Kamenice, 28. jula 1991. godine, iz Dunava je izvađeno i
telo LJubana Vučinića (1943) koga su Merčepovi ljudi uhapsili 22. jula. Unakaženo telo
Zorana Filipovića (1969) iz vukovarskog naselja Lužac, pronađeno je osam dana
kasnije u Dunavu kod vojvođanskog mesta Susek.
MINIRANJE KUĆA
KUĆE uhapšenih Srba Merčepovi ljudi su vrlo često dizali u vazduh. Spisak miniranih
kuća je predugačak, a uporedo su skrnavljeni i privredni objekti u srpskom vlasništvu.
Među ostalima, 1991. godine minirane su kafane: ”Krajišnik” (15. aprila), ”Sarajka”
(3. maja), ”Tufo” (3. maja), ”Brdo” (6. maja), ”Maliraj” (28. juna), "Popaj" (2. jula),
”Točak” (21. jula), ”Čokot bar” (24. jula), ”Šid” (30. jula).

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Franjo igra tenis
POSLE više od dva meseca sistematskog zastrašivanja srpskog stanovništva u

Vukovaru i okolini, i najsurovije likvidacije oko 100 srpskih civila, Tomislav Merčep je
sredinom avgusta 1991. godine smenjen sa mesta komandanta specijalnih policijskih
snaga i prekomandovanu Zagreb.
Tuđman je to uradio gotovo preko noći, ali ne zato što je mislio da je Merčep prevršio
meru u iživljavanju nad Srbima, već stoga što se sa svojim miljenikom oštro sukobio
u vezi sa planovima za odbranu Vukovara. Ovaj grad, do proleća 1991. godine,
komunistički prototip višenacionalnog sklada i berićeta, za nekoliko meseci pod
Merčepovom komandom za srpske stanovnike postao je poprište strave iz kojeg je
polovina od 26.000 Srba već bila izbegla. Preostali su se zabarikadirali u svojim
mestima gde su bili u većini.
Hrvatska policija i formacije Zbora narodne garde, mada naoružani do zuba, nisu se
usuđivali da oružanom akcijom deblokiraju zabarikadirana srpska sela i nasilno
uspostave svoju vlast. U gradu je postojao jak garnizon JNA koji je u slučaju
hrvatskog napada na srpska sela mogao da interveniše. Regularna vojska još uvek
postojeće SFRJ delovala je tih meseci po naredbi armijskog rukovodstva, odnosno
Predsedništva SFRJ, ne mešajući se otvoreno u srpsko-hrvatske sukobe.
U STRATEGIJI “tampon zone”, međutim, nije bilo doslednosti. Pripadnici JNA su 2.
maja u Borovu Selu organizovali akciju spasavanja hrvatskih policajaca, ali nisu micali
iz kasarne 4. i 25. jula u vreme Merčepove najžešće akcije “čišćenja” srpskih
stanovnika u Borovu Naselju i Lužcu. Sa izuzetkom rezervista iz Vukovara, pripadnici
JNA slobodno su se kretali gradom i u vreme kada vukovarski Srbi, zbog sistematskog
progona i straha, nisu smeli ni da izlaze u svoja dvorišta.
Tih dana je i strateškom laiku bilo jasno da se približava sukob između Tuđmanove
policije, čiji cilj je bilo osamostaljenje Hrvatske, i JNA, koja je trebalo da spreči da i
ova republika, poput Slovenije, ode iz zagrljaja bratstva i jedinstva.
Znajući to, Merčep je od Tuđmana tražio da brojčano pojača policiju, da se već
jednom krene u konačni obračun, te da hrvatske snage što pre izađu na Dunav, na
granicu sa Srbijom. Tuđman je, osluškujući moguće reakcije Vatikana i Nemačke, bio
znatno oprezniji. Znao je da bi u sukobu sa JNA poginulo na hiljade Hrvata:
- Ja to, Tomice, moram gledat iz drugog ugla - pokušavao je tog 13. avgusta Tuđman
da objasni svom miljeniku. - Za Hrvatsku je bolje da pogine dvije tisuće, nego dvjesto
tisuća Hrvata.
Merčepa, rođenog Vukovarčanina, poznatog po prgavoj naravi, ova “predsjednikova”
računica toliko je razjarila da je svog poglavnika zasuo mnoštvom uvredljivih reči,
posle kojih više nikada nisu sasvim izgladili odnose. Merčep je posle rata napustio
HDZ i osnovao svoju Hrvatsku pučku stranku, a više puta je biran na čelnu funkciju
Udruge dragovoljaca domovinskog rata. Nedavno je, gostujući na HRT- u, jetko rekao

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
da je hrvatski predsednik toliko bio “zabrinut” za Vukovar da je u vreme najtežih

borbi, uoči pada grada u srpske ruke, igrao - tenis!
U svakom slučaju, Tuđman je na sugestiju Josipa Manolića, gotovo u tajnosti,
povukao Merčepa u Zagreb na mesto pomoćnika ministra MUP-a. Pet dana kasnije,
18. avgusta 1991. godine, poverenik hrvatske vlade u Vukovaru Marin Vidić Bili,
uputio je poverljivo pismo Tuđmanu u kojem ga obaveštava da je Merčep u Vukovaru
prethodnih meseci uzurpirao vlast, okružio se kriminalcima koji su upadali u privatne
kuće, pretili Srbima, nasilno ih privodili i vršili egzekucije.
- TAKVIM ponašanjem stvorio je u gradu opću psihozu straha među hrvatskim i
srpskim pučanstvom, što je rezultiralo masovnim bijegom iz grada, totalnom
blokadom rada policije, ZNG, organa uprave i stvorilo opću konfuziju - upozoravao je
Vidić, koji je u početku “delio” vlast sa Merčepom, dok ovaj nije potpuno preuzeo grad
u svoje ruke.
Da Vidićeva reakcija nije tada bila podstaknuta samo ličnom sujetom, nego i ljudskim
porivom, pokazalo se sedam godina kasnije, kada je bio pozvan da u Hagu svedoči
protiv bivšeg vukovarskog gradonačelnika Slavka Dokmanovića, optuženog za ubistvo
oko 200 Hrvata na PP ”Ovčara”. Vidić nije želeo da svedoči protiv Dokmanovića čak ni
kao zaštićeni svedok, što je šokiralo hrvatsku javnost.
U svom prilično hrabrom pismu Tuđmanu, Vidić je upozorio hrvatskog predsednika da
se zbog progona srpskog življa pošteni Hrvati smatraju “oblaćenim i
kompromitiranima”.
Vidićevo pismo nije ni najmanje uticalo na promenu kursa Tuđmanovog “broda” pod
imenom “samostojna Hrvatska”, ali je u haškom dosijeu Merčep jedan od
najubedljivijih dokaza o zlodelima “vukovarskog Napoleona”. Bude li slučaj Merčep
zaista dospeo pred sud, bez sumnje, Vidić će biti jedan od najneprijatnijih svedoka po
“vukovarskog Napoleona.”
PRVI SUKOB SA JNA

PRVI ozbiljniji incident između naoružanih pripadnika HDZ i JNA dogodio se 20.
avgusta 1991. godine kada su u vukovarskoj pošti napadnuti vojnici Dejan Lazarević i
LJubo Braduljević, koji su tu svakodnevno dolazili po pisma i novčane pošiljke za
vojnike u kasarni. Mada je to bio ozbiljan nagoveštaj novih, još žešćih sukoba,
komanda garnizona i vrh vukovarske policije pokušali su da umanje njegov značaj.
Zajednička istraga nije dovedena do kraja jer su hrvatske snage narednog dana
blokirale kasarnu. Naredni incident izbio je 25. avgusta kada su hrvatske snage
podmetnule eksploziv pod kamion JNA. Poginuo je jedan vojnik, a četvorica su
ranjena. Sukovi su se nizali, a 14. septembra počeo je rat. U dva meseca strahota,
palo je na hiljade žrtava na obe strane, s tom razlikom što je Hrvatska uz pomoć
svetskih sila i moćnih medija obezbedila oreol žrtve. Sudbine likvidiranih stotinu i više
srpskih civila u Vukovaru, godinama su ostale zatrpane pod ruševinama ranjenog
grada.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Dosije "Merčep" čeka
ODLUKOM da Tomislava Merčepa 13. avgusta 1991. godine iz Vukovara

prekomanduje u Zagreb, hrvatski predsednik dr Franjo Tuđman iznenadio je većinu
svojih najbližih saradnika. Sve izuzev Josipa Manolića, na čiji predlog je dotadašnji
“bog i batina” za srpske civile u Vukovaru postavljen na čelo Jedinice za posebne
namene MUP-a Republike Hrvatske.
U ovu paravojnu formaciju Merčep je uključio deo svojih vukovarskih saboraca i grupu
novih ljudi, koji su zatim u ostalim delovima Hrvatske nastavili da čine zločine nad
Srbima, prvenstveno u Pakračkoj poljani.
Okosnica Merčepove grupe za zločine nad srpskim civilima u nešto zapadnijim
delovima Hrvatske bili su: Nikola Cvetanović (Merčepov zamenik), Đemo Paloš, Igor
Bikola, Monib Suljić, Siniša Rimac, Nebojša Hodak, Snežana Ivanović, Miroslav
Plišević. Merčep je u zločine uključivao i ljude koje je je nalazio na terenu. Tako je u
Pakračkoj poljani istomišljenike i saučesnike imao u Antunu Jurgecu, Nikoli Rukavini...
U nagoveštajima iz Haga da bi Merčep do kraja ove godine mogao da sedne na
optuženičku klupu, na osnovu dosijea koji su 1997. godine sačinili haški istražioci i
beogradski istoričar prof. Vojin Dabić, predsednik tadašnjeg Informacionog centra u
Beogradu, Merčep se ne tereti samo za zločine nad srpskim civilima u Vukovaru, nego
i u Pakračkoj poljani.
U PAKRAČKOJ poljani Merčep je napravio čitav sistem logora i mesto za likvidaciju
civila koji su tu dovođeni, podvrgavani najstrašnijoj torturi, a zatim u još strašnijim
mukama likvidirani - kaže danas prof. Dabić koji je istražujući Merčepov krvavi
rukopis uspeo da identifikuje 176 srpskih žrtava u Pakračkoj poljani iz 20 naselja u
daruvarskoj, pakračkoj, novskoj, kutinskoj i zagrebačkoj opštini.
Sva ova naselja bila su van područja ratnih sukoba, što po zaključku prof. Dabića
jasno ukazuje na to da je Merčepov zadatak bio da ovde još drastičnije nego u
Vukovaru nametne Srbima psihozu. Cilj je bio istovetan - etnički očistiti ove delove
Hrvatske.
Žrtve su zakopavane u sistem grobnica u koje su zakopavane manje grupe likvidiranih
Srba. Prva grobnica, sa 19 tela, otkrivena je u leto 1993. godine. Ekshumacojom je
rukovodio Šerif Basioni, šef komisije eksperata Ujedinjenih nacija. Planove za
ekshumaciju čitavog lanca grobnica sačinio je Kanađin D. B. Nikolson, šef istražnog
tela civilne policije koja je u okviru UNPROFOR-a bila stacionirana u Hrvatskoj.
Neočekivano, ekshumacija tela srpskih žrtava, međutim, zaustavljena je već posle
iskopavanja prve u nizu srpskih tajnih grobnica. U decembru 1993. godine, prof.
Dabić se u Ženevi sa Basionijem dogovorio da treba ekshumirati sve grobnice, kako
srpske, tako i hrvatske, da sve žrtve budu dostojno sahranjene, a njihovi preživeli
srodnici da najzad odahnu. To se, međutim, nije dogodilo.
- Državne strukture u Hrvatskoj, a i kod nas, sprečile su to, a Basioni, mada se
protivio tome, morao je da odustane - otkriva “Novostima” prof. Dabić, ali naglašava

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
da su sačuvane mape svih 97 srpskih grobnica u Hrvatskoj i njihovo iskopavanje u

svakom trenutku moguće je nastaviti.
PREPREKA za svakako najpravedniji pristup, ekshumaciji žrtava na obe strane, 1993.
godine u Hrvatskoj je bila potreba da se prikriju svi hrvatski zločini nad Srbima, a na
našoj strani jedini problem bila je “Ovčara”. Jedan od retkih iz Miloševićevog tima koji
su podržavali otkopavanje “Ovčare” bio je tadašnji šef diplomatije Vladislav Jovanović.
Ovu masovnu grobnicu Hrvata, ubijenih neposredno pošto su srpske snage 18.
novembra oslobodole grad, međunarodna zajednica locirala je već 1992. godine, a
ubrzo zatim Madlen Olbrajt došla je u Vukovar i tražila od tadašnjeg predsednika
Gorana Hadžića da je lično odvede tamo. ”Ovčara" je ekshumirana 1996. godine.
Istina iz Pakračke poljane veoma je važna, jer su tu likvidirani Srbi sa šireg prostora
Hrvatske, kako bi se raširio strah na sve Srbe u Hvatskoj. Kolike su realne šanse da
Merčep zaista sedne na optuženičku klupu?
- To je bilo verovatno sve dok Milošević nije isporučen Hagu, a od tada su te šanse
znatno umanjene jer Tribunal je svestan da bi rasvetljavanje Merčepovih zločina
prilično uzdrmalo njihovu optužnicu protiv Miloševića - smatra prof. Dabić i otkriva da
su tužioci koji su prethodili Karli del Ponte bili veoma raspoloženi da sude Merčepu.
Del Ponteova, međutim, ne pokazuje tu spremnost, i u najboljem slučaju, prema
proceni Dabića, ”vukovarskom Napoleonu” sudiće se u Hrvatskoj.
Ali, pošto će biti teško doći do svedoka Merčepovih zločina, sud na kraju teško da će
imati na osnovu čega da mu izrekne pravu kaznu - zaključuje autor dosijea “Merčep”,
koji u haškoj fioci čami već sedam godina kao jedno do svedočanstava da zbog
minulog rata i Hrvati i Srbi imaju čega da se stide, ali da nemaju pravo da žrtve
zaborave.
RAČAN ĆUTAO
VEĆ sama činjenica da je Merčepova Jedinica za specijalne namene formirana pri

MUP-u Hrvatske, linija krivice preko Vladimira Šeksa, Branimira Glavaša, Ivana
Vekića, penje se direktno do Tuđmana. Jedinica je manje učestvovala u ratnim
dejstvima, njen prioritet bila su dejstva u pozadini. Koliko su hrvatski vrhovnici bili
upoznati sa Merčepovim zlodelima, svedoči i slučaj poznatog srpskog komuniste Sime
Rajčevića iz Kutine, koji je uhapšen dok je išao na sastanak sa Račanom, a zatim
likvidiran. Srodnici žrtve apelovali su na Račana, ali budući predsednik hrvatske vlade
nije ni prstom mrdnuo.
(KRAJ)
Feral Tribune
01. septembar 1997 godine

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Zllocinii Bran
nimira Gla
avasa
"ODMAH
" lik
kvidirati i onnog drugogg." -
riječi
r su kojje je, kako tvrdi bivši
pripadnik
p B
Branimirove e osječke
bojne,
b izrekkao Branim mir Glavaš
1991.
1 godinne nakon štto je jedan
mučeni
m srpski civil pok kušao pobjeći
iz logora u kojem su b bili mučeni i
ubijani
u srpsski civili s o
osječkog
područja.
p
Tjednik
T Ferral Tribune u novom broju
b
donosi
d ekskkluzivnu priču sastavljjenu
na
n osnovu iskaza koje eg je 6. srpnja
Državnom odv vjetništvu dao
d bivši prripadnik tzv
v. Branimiroove osječkee bojne (BOOB).
On je,
j mučen grižnjom sa avjesti, odlučio javno progovoriti o ubojstvima civila u
Osijjeku, a cijeli se iskaz nalazi
n u Drž žavnom odvjetništvu, što je Fera alu potvrdiooi
glav
vni državni odvjetnik Mladen
M Bajić.
Uboojstva civila
a u Osijeku nisu nepoz znanica, meeđutim, ona
a su do dan nas ostala
uve
elike nerazja ašnjena. No o u čemu je on
o, svjedok pokajnik do u detalje je ispričao
osobno sudjelo ovao, kao i što je vidio
o svojim oč
čima te kak
kvu je Glavaaš imao uloogu
vemu tome
u sv e.
vaš je u vriijeme ratne

Glav e 1991. goddine obavljaao dužnost sekretara za narodnu u
obra
anu, a kasnnije je posttao prvi čov
vjek obrane e Osijeka. Svjedok
S je jjasno potvrrdio
kak
ko je Glavašš tada, ne samo
s znao za privođenja i mučen nja civila, n
nego ih je
osobno naređiv vao, te se bez njega ništa
n nije ra
adilo.
"Nalazio sam se,

s s još ne ekoliko stražara u neposrednoj blizini garažaa u koje suu
dovvođeni civili. Rečeno nam je da se e radi o čettnicima, opasnim i nao
oružanim
ljud
dima koji suu radili na rušenju
r suv
vereniteta RH.
R Takođe er nam je re
ečeno da na a
svaki pokušaj bijega otvo orimo vatruu." - tvrdi svjedok doggađaja, bivš
ši pripadnik
k
BOBB-e.
skazu punom detalja svjedok

U is s je opisao
o kakoo je ispitiva
anje provođđeno tako da
d
su ispitivači u garažu ulaz zili s navuč
čenim kapama preko glaveg i bejz
zbol palicam
ma
nakkon čega su u se čuli tup
pi udarci. Ulazili su u parovima,
p a nakon sva akog izlask
ka
odla
azili su premma Glavaše evu uredu iz kojeg bi ses opet upu ućivali prem
ma garažam ma.
Svjeedok je takkođer spomenuo imena dvojice Srba S za koje
e zna da suu tada ubije
eni,
a rijječ je o Đorđu Petroviiću i Čedom miru Vučkov viću.
"Nakon ispitiva anja u gara ažama, u dvvorištu zgra

ade sadašnnje osječke Županije,
premmlaćeni i polumrtvi za atočenici su
u ukrcavani u hladnjačču novosadskih
regiistracijskih oznaka i odvoženi pre ema Dravi. Jednom prrigodom je iz hladnjač če
ispa
ao polumrta av čovjek, što
š je izazvvalo Glavašev bijes." - tvrdi svjed
dok te dodaaje
kakko se Glavaš š smirio tek
k idući dan kada je ču
uo da je civil pronađen n mrtav na
osje
ečkom Anin nom groblju u.
Svjeedok je opisao još jeddan događajj u kojem je

j Glavaš osobno zapo
ovjedio da se
s
likvidira zarobljeni srpski civil.
g ljetnog osječkog dana, kad se već počeo spuštati su

"Tog umrak, izmučen od bo oli
jeda
an od dvojice zatočenika u garaž
ži pokušao je
j potražiti spas. Čuli su se tupi
ana 478
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
udarci s unutrašnje strane garaže, a potom i škripa vrata. Jedan od zatočenih,

sredovječni čovjek u bijeloj košulji kratkih rukava, koji ni po čemu nije sličio na
opasnog četnika, izašavši iz garaže dočekan je hicima. Pucala su najmanje
dvojica stražara i čovjek je brzo pokošen. U dvorištu današnje upravne zgrade
Županije nastala je strka. Čuvši pucnjeve, druga zatočena osoba od straha se nije
ni pomaknula." - opisuje očevidac.
"Tada se pojavio Glavaš. Naredio je da se druga osoba iz garaže smjesta likvidira.

Odmah likvidirati i onog drugog. Baš tako je rekao." - tvrdi u svom iskazu
očevidac događaja. Feral nadalje piše kako je kroz garaže u dvorištu današnje
zgrade Županije u Dubrovačkoj 30, prošlo nekoliko desetaka ljudi, a svi su oni
ispitivani na isti način.
Osim u garažama u Dubrovačkoj ulici, zarobljenici su ispitivani i mučeni i u jednoj

privatnoj kući koja se nalazi na istoj adresi, a svjedok događaja navodi kako je u
nekoliko navrata bio u toj kući te da mu je poznato što se ondje događalo.
Jednako tako o događajima u spomenutoj kući poznato je bilo i Branimiru Glavašu

bez kojega se nije moglo ništa odvijati, tvrdi svjedok. On nadalje navodi kako je
postojao još jedan punkt za ispitivanje i mučenje zatočenih civila, a radi se o
kamionu osječke tvrtke "Mobilia" koji je bio smješten u bivšoj vojarni JNA tzv.
"Crvenoj kasarni".
"U tom je kamionu bilo smješteno nekoliko vojnika zarobljenih iz vojarni bivše
JNA, no većina u kamionu su bili civili. U kamionu su bili zaključani najmanje
tjedan dana, a tamo su i jeli i obavljali nuždu." - tvrdi svjedok.
"Osobno sam vidio kada se nakon nekoliko dana zatočeništva, jedan civil nekako
izvukao i sakrio pod vozilo. Stražari i vojnici su ga primjetili i počeli vikati da izađe
ispod vozila, no on je to odbijao. Tada su ga ispod kamiona izrešetali." - priča
bivši pripadnik BOB-e.
I na kraju, dokle je išla uloga Branimira Glavaša tijekom rata možda najbolje
svjedoči priča o atentatu na "Oca Slavonije" koju je u rujnu 1991. objavio
Slobodni tjednik pokojnog Marinka Božića. List je tada objavio priču prema kojoj
je na Glavaša pokušan atentat, a tom je prilikom atentator ubijen. Uz tekst je
objavljena fotografija mrtvog muškarca u bijeloj košulji kratkih rukava koji je bio
potpisan kao Đorđe Petrović.
No Feralov novinar je isražajući priču došao do frapantnog podatka kako na slici

nije Petrović već Čedomir Vučković na čijem su licu bile vidljivi tragovi od kiseline
iz akumulatora, za koju svjedok tvrdi kako su ju zatočenici BOB-e tijekom
ispitivanja morali piti.
Šokantno je i to da se imena Petrovića i Vučkovića nalaze na popisu poginulih

civila u monografiji "160. osječka brigada", a Slobodni tjednik je tog istog
Petrovića prije više od deset godina proglasio opasnim četnikom i atentatorom na
Branimira Glavaša.
Feral Tribune
Glavaš naredio likvidacije srpskih civila 1991.
Branimir Glavaš naredio je 1991. i 1992. likvidaciju više desetina nevinih osječkih
civila srpske nacionalnosti, tvrdeći da ruše hrvatsku državu, preneo je riječki Novi
list , pozivajući se na izjavu direktnog svedoka događaja koji je želeo da ostane

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
anoniman.
Glavaš je donedavno bio jedan od najviših funkcionera vladajuće Hrvatske

demokratske zajednice (HDZ). Danas je poznat kao "odmetnik" iz stranke posle
sukoba sa predsednikom Ivom Sanaderom . Početkom devedesetih je bio sekretar
za narodnu odbranu Osijeka.
Anonimni izvor Novog lista novinarima je potvrdio da je 1991. i 1992. bio

pripadnik tzv. BOB-a, jedinice poznate kao "Branimirova osječka bojna", koja je
izvršavala Glavaševa naređenja.
Nakon što je prošle nedelje o tim događajima govorio i glavnom državnom
tužiocu Mladenu Bajiću , iznoseći mu i dokaze koji potvrđuju njegovu priču,
svedok je Novom listu rekao da postoje još neki svedoci tih događaja i da su neki
od njih spremni da daju izjavu nadležnim državnim organima.
Svedok tvrdi da je bio svedok brutalnih mučenja i ubistava, da je neka od njih i

lično video, a pri tom iznosi i pojedinosti torture i ubistva dvojice civila Đorđa
Petkovića i Čedomira Vučkovića u garaži današnje zgrade Osječko-baranjske
županije u Osijeku.
Na pitanje novinara koliko je ubistava Branimir Glavaš naredio, svedok je

odgovorio da, po skromnijoj proceni, taj broj prelazi nekoliko desetina osoba.
"Ne znam kakav to mentalni sklop mora da bude pa da Glavaš mirno
spava poslije svega što je učinio. Volio bih da se suočim sa Glavašem i nadam se
da će se to uskoro i dogoditi. Pokazaću mu i pismene dokaze", rekao je svedok,
dodajući da ga danas grize savest zbog toga što je u tome učestvovao i da mu je
iskreno žao zbog toga što se dogodilo.
"Izvršavao sam naređenja, poštovao hijerarhiju. Odbrana Osijeka tada je već

počela. Svjestan sam što sam počinio, mada znam da su mi rečene potpuno
pogrešne informacije. Spreman sam da se izvinim pojedinačno svakome ko je
nekoga izgubio", izjavio je svedok Novom listu .
On navodi i da je je Branimir Glavaš tačno znao da u smrt šalje nevine civile koji,
iako su Srbi, nisu imali nikakve veze sa napadom na Hrvatsku. "Tijela ubijenih
većinom su bačena u Dravu, ali dio ih je završio na periferiji Osijeka, u Bajeru",
objasnio je svedok.
Sam Branimir Glavaš ove optužbe demantuje i iznosi svoju verziju istine, prema
kojoj je za sva ubistva i likvidacije bio odgovoran tadašnji zapovednik
Regionalnog štaba odbrane Slavonije, a današnji predsednik Sabora Vladimir
Šeks, koga optužuje da ceo slučaj pokušava da iskoristi za konačni stranački
obračun s njim. Međutim, neimenovani svedok Novog lista tu tvrdnju negira. Novi
list na kraju teksta navodi da je glavni državni tužilac Mladen Bajić potvrdio da je
primio kompletnu izjavu svedoka.
Patriot
Haški dokumenti protiv Glavaša
Zlostavljanja u „crvenoj kasarni”

Hrvatskoj dostavljena dokumentacija o zločinima počinjenim nad zarobljenim
vojnicima JNA i Srbima u osječkoj kasarni

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Od našeg stalnog dopisnika

Zagreb, 1. novembra – Dok bivši „gospodar rata” u Osijeku Branimir Glavaš čami
u zagrebačkom pritvoru, pred domaću javnost izlazi sve više detalja o krvavim
zbivanjima u najvećem slavonskom gradu tokom 1991. godine, kojima je osnovni
ton i takt davao upravo Glavaš. Tako današnji „Globus” otkriva da dokumentacija
haških istražitelja u vezi s Glavašem, koja je nedavno dostavljena Hrvatskoj,
govori o zločinima koji su te godine počinjeni nad zarobljenim vojnicima JNA i
srpskim civilima u nekadašnjoj osječkoj „crvenoj kasarni”.
Tu kasarnu hrvatske snage zauzele su 15. septembra 1991. godine i u njoj

zarobile vojnike i civile koji su se tu sklonili. Koliko ih je bilo i šta se s njima
dešavalo do danas se službeno ne zna, ali više svedoka ispričalo je haškim
istražiteljima o mučenjima i drugim ratnim zločinima koji su tamo počinjeni.
„Crvena kasarna” zatim je služila kao sedište i skladište Glavaševoj specijalnoj
jedinici BOB (Branimirova osječka bojna), u koju su dovođeni srpski civili iz grada
i okolnih mesta. Hrvatski komandant te kasarne bio je i Šimun Bubalo, otac
sadašnjeg osječko-baranjskog župana Krešimira Bubala, koji je na tu funkciju
došao uz pomoć Glavaša.
Šta se sve dešavalo u bivšoj „crvenoj kasarni” tek će se saznati, jer na osnovu
dostavljenih dokumenta iz Haga uskoro predstoji i domaća istraga o tome. Glavaš
iz svog pritvora već poručuje kako je i to „sve izmišljeno”, a da su svi zarobljenici
u njoj imali „bele čaršave i televizore”, dok su hrvatski vojnici navodno „spavali
na podu”.
Kako je u stvarnosti izgledala ta Glavaševa „velika briga” za zatočene i nove

detalje iz istrage objavljuje najnoviji „Nacional”. Tako je uz pomoć četiri bivša
pripadnika Specijalne uskočke satnije, koji su odlučili da pred istražiteljima
„otvore dušu”, i tadašnje Glavaševe sekretarice Gordane Getoš (njen otac
Andrija, povratnik iz emigracije, bio je tada šef vojne tajne službe SIS u Osijeku i
vrlo blizak Glavašu) potpuno rekonstruisan mehanizam zločina kojim je rukovodio
lično Glavaš.
Najkraće prepričano, Glavaš je oformio tajnu jedinicu SUS na čelu s povratnikom

iz emigracije Ivicom Krnjakom (do 1967. bio oficir JNA i zatim emigrirao u
Belgiju), koja je u svom sastavu imala tzv. kiler vod (vod za likvidacije), čije je
pripadnike određivao lično Glavaš. Delovali su u tri trojke, tako da jedni za druge
nisu znali, a međusobno su se poznavali samo po nadimcima. Jedna trojka je, po
nalogu Glavaša (koje je prenosila Gordana Getoš), privodila srpske civile, druga
trojka ih je u kući izbeglog Srbina u Dubrovačkoj ulici mučila, a treća trojka
odvodila na obalu Drave, vezivala lepljivom trakom i ubijala. Ta „ubilačka” trojka
imala je dva stalna člana (Stjepan Bekavac zvani Buše, koji je umro odmah posle
rata, te sada uhapšeni Dino Kontić), a likvidator je uvek bio novi član koji nije
znao šta će morati da uradi dok mu u ruke ne bi dali specijalnu pušku „MGV long
rajfl” kalibra 22 i naredili da ubije žrtvu. Bila je to neka vrsta inicijacije novog
člana SUS-a. Ako bi se pokolebali, zapretili bi im da će i oni „plivati Dravom”
ukoliko ne izvrše naredbu, a o nesretnim žrtvama govorili bi im da su antidržavni
elementi, pripadnici KOS-a ili da, navodno, navode minobacačku vatru po
Osijeku.
Zanimljiv je i detalj da je policija po anonimnoj prijavi 2002. godine uhvatila Ivicu

Kranjaka u krivolovu na jelene, a u pretresu kuće koju je dobio od vlasti
pronađeno je i oružje bez dozvole, među kojim i navedena specijalna puška iz
koje su ubijani srpski civili. Međutim, tada se još niko nije usudio da protiv njega
pokrene i proces zbog ubijanja Srba, ali je odgovarao za ubijanje jelena.
Politika 02.11.2006.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"NIŠTA SE NIJE DOGAĐALO BEZ GLAVAŠEVA ZNANJA"

26. travnja, 2007. Feral Tribune
"Ivica Krnjak sigurno je osobno odgovoran za sva ubojstva, te je izvjesno da je

on sam jedan od izvršitelja. U to vrijeme Krnjak je bio jedino i isključivo
odgovoran Branimiru Glavašu, koji je bio apsolutni gospodar na ovom području i
ništa se nije moglo dogoditi mimo njegovog znanja, a posebno su SUS i Ivica
Krnjak djelovali prema njegovim zapovijedima", rekao je pukovnik Ivan Grujić u
razgovoru s policijskim inspektorom 15. listopada 2001.
Pukovnik Ivan Grujić, aktualni pomoćnik ministrice Jadranke Kosor, 15. je

listopada 2001. policiji dao iskaz koji teško tereti Branimira Glavaša. U tom iskazu
Grujić ne ostavlja nikakve sumnje da je upravo Glavaš bio osoba koja je davala
naloge Ivici Krnjaku, zapovjedniku Samostalne uskočke satnije, kojeg pak, Grujić
smatra ne samo odgovornim za ubojstva civila, već ga opisuje i kao počinitelja.
Grujićev iskaz policiji datira iz vremena prve velike istrage o ubojstvima civila u
Osijeku 1991. i 1992. godine, no ta je istraga, unatoč mnogim dokazima i
izjavama svjedoka, ostala bez rezultata. Glavaš je tada bio još vrlo moćan, a
Račanova Vlada, uplašena onim poznatim mitingom podrške Mirku Norcu na
splitskoj Rivi, te kasnijih problema s generalima Gotovinom i Bobetkom, bila je
sretna što pravosuđe ne otvara još jedan slučaj ratnih zločina.
No, Grujićev iskaz iz listopada 2001. važan je i zbog toga što je iznesen četiri
godine prije dolaska u Osijek sadašnjeg načelnika Policijske uprave Vladimira
Fabera. Naime, Glavaš i njegovi istomišljenici, a naročito njegovi odvjetnici,
optužuju Fabera kako je "fabricirao" dokaze, te kako je policija – kao u slučaju
ključne svjedokinje protiv Glavaša, Gordane Getoš-Magdić – činila prisilu ne bi li
iznudila priznanja. Grujić nije bio izložen nikakvoj prisili, u to je vrijeme bio
predstojnik Vladinog ureda za zatočene i nestale, Faber je bio daleko od Osijeka,
a dokazi protiv Glavaša ipak su postojali.
Juhine juhe juha
Međutim, ono što je rekao policiji u listopadu 2001. Grujić više nije ponovio.
Osječka je policija u to vrijeme bila puna Glavaševih kadrova i više je nego
sigurno da se Grujićev iskaz, dok se još nije osušila tinta s printera, našao u
Glavaševim rukama. Od tada, Grujić govori samo uopćeno, ne navodeći nikakve
konkretne podatke, a naročito se pazi spominjanja Glavaša i njegovog dovođenja
u bilo kakvu vezu s ratnim zločinima 1991. i 1992. godine. Njegov iskaz, onako
kako je prenesen u optužnici koja je prošlog tjedna podignuta protiv Glavaša i još
šestorice, u odnosu na ono što je govorio u listopadu 2001., juhine je juhe juha.
U iskazu koji je dao policiji 15. listopada 2001. godine Grujić kaže kako mu je
poznato postojanje "tajnog zatvora" u Dubrovačkoj ulici 30 u Osijeku, te navodi
kako su taj zatvor držali Ivica Krnjak i njegova Samostalna uskočka satnija
(SUS).
"Ivica Krnjak sigurno je osobno odgovoran za sva ubojstva, te je izvjesno da je

on sam jedan od izvršitelja. U to vrijeme Krnjak je bio jedino i isključivo
odgovoran Branimiru Glavašu, koji je bio apsolutni gospodar na ovom području i
ništa se nije moglo dogoditi mimo njegovog znanja, a posebno su SUS i Ivica
Krnjak djelovali prema njegovim zapovijedima. Svjestan je da je to teško
dokazati, jer materijalnih dokaza nema, a radi se o vrlo opasnim ljudima koji niti
danas ne prežu ni od čega", rekao je Grujić, prema zabilješci, u razgovoru s
policijskim inspektorom 15. listopada 2001.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Grujićev iskaz ima osobitu težinu jer je u vrijeme kada su se u Osijeku događali
zločini zbog kojih je prošloga tjedna protiv Glavaša i Krnjaka, te još petero drugih
okrivljenika podignuta optužnica, bio operativac Službe za zaštitu ustavnog
poretka (SZUP). Dakle, saznanja koja je imao bila su daleko kvalitetnija od onih
koja su mogle imati osobe podalje od informacija koje su se slijevale u SZUP.
Teza o "vrlo opasnim ljudima" koji su sudjelovali u likvidaciji civila na Dravi (koja
je u medijima, zbog činjenice da su prije egzekucije svi bili vezani samoljepivom
ambalažnom trakom nazvana "akcija selotejp") prvi se put pojavila u izvješću
Policijske uprave Osijek 1992. godine, u vrijeme dok je na njenom čelu bio Mato
Šalinović. U toj zabilješci stoji i ovo: "Početkom ratnih sukoba u gradu Osijeku je
izvršen veći broj ubojstava na osobama srpske nacionalnosti na taj način što su
osobe odvođene iz stanova i kuća zlostavljane a nakon toga odvođene na desnu
obalu rijeke Drave kod ugostiteljskog objekta 'Bastion' gdje su im prethodno
vezane ruke i usta samoljepivom trakom a nakon toga iz vatrenog oružja ubijana
u predjelu glave i bacana u rijeku Dravu."
"Vrlo opasni ljudi"
Potom slijede opisi ubojstava nekoliko osoba koje su likvidirane na taj način, a
čija se imena spominju i u optužnici prošloga tjedan podignutoj protiv Glavaša,
Krnjaka, Gordane Getoš-Magdić i još četvero optuženih.
No u policijskom dokumentu iz 1992. godine u kojem se o tome govori, vrlo je

važan zaključak, koji je potpuno istovjetan Grujićevom tvrdnjama iznesenim
2001. godine o "vrlo opasnim ljudima" koji su u to bili umiješani. U tom,
policijskom dokumentu iz 1992. godine, doslovce stoji: "Iz gore opisanog
osnovano se sumnja da su ova kaznena djela izvršili Krnjak Ivan i saučesnici.
Utvrđeno je da je Krnjak Ivan zapovjednik diverzantskog voda u I. Operativnoj
zoni, da se radi o vrlo opasnim osobama gdje se kriminalističku obradu
ustručavao vršiti SIS, te je dogovoreno da se kriminalistička obrada vrši u
dogovoru sa MUP-om i Hrvatskom vojskom kada budu stvoreni uvjeti."
Teza o "opasnim ljudima" koju u svom iskazu, govoreći o pripadnicima

Samostalne uskočke satnije (SUS), na čijem je čelu bio Krnjak, iznosi Grujić, bila
je dakle poznata još 1992., što jasno stoji u policijskoj zabilješci iz tog vremena.
Vratimo se, međutim, ostalim detaljima iskaza pukovnika Ivana Grujića, iznesenih
policiji u listopadu 2001. godine.
"Upitan o drugim osobama koje bi s Krnjakom sudjelovale u odvođenjima i

egzekucijama, navodi da ne raspolaže s tim imenima, no to su sigurno najbliži
Krnjakovi suradnici, među kojima je sigurno njegov brat. Koliko se sjeća misli da
su se likvidacije događale kod streljane Pampas. Što se tiče ostalih imena, navodi
da je Andrija Getoš bio (i danas je) izuzetno blizak s Glavašem, te je bio zadužen
za obavještajnu djelatnost (praćenje događaja i prikupljanje informacija), dok je
Krnjak bio izvršitelj. To je bio trojac koji je najviše surađivao, no ne misli da bi
Getoš sudjelovao u ubojstvima, odnosno upuštao se u likvidacije", stoji u
policijskoj zabilješci iz 2001. godine.
Grujić, međutim, u svom iskazu spominje i Gordanu Getoš-Magdić, Glavaševu

blisku ratnu suradnicu, a sada trećeoptuženu u "slučaju selotejp". "Poznato mu je
da se u tim ubojstvima spominjala i neka djevojka, ne raspolaže imenima", stoji
dalje u policijskoj zabilješci s razgovora vođenog u listopadu 2001., "no ne
isključuje da bi to mogla biti Gordana Getoš, Andrijina kći kao i njen suprug. S
druge strane ne može biti siguran, jer su ipak Getoši djelovali u drugom smjeru

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
(obavještajnom), tako da je Andrijina supruga, Vesna, bila visoko politički

pozicionirana u Hrvatskom narodnom vijeću."
Snaga dokaza
Da je takav iskaz Grujić ponovio i pred istražnim sucem Kovačem koji je vodio
istragu o "slučaju selotejp", Glavaševa sudbina bila bi posve zapečaćena. No,
Grujić je, kao i toliki drugi svjedoci, drastično reterirao od svojih prvih izjava.
Izjave svjedoka, koje su dane pred istražnim sucem, nevjerojatno su ublažene,
promijenjene ili obavijene zastrašujućom amnezijom. Glavaševi odvjetnici i on
sam zato i traže skidanje tajnosti s tih iskaza kako bi dokazali javnosti da "nitko
od 147 svjedoka ne tereti Glavaša".
Slična stvar dogodila se i s iskazom Gordane Getoš-Magdić, koja je pred

policijom, ali kasnije i pred istražnim sucem, teško teretila Glavaša, označavajući
ga mozgom mračne akcije u kojoj je stradalo najmanje 10 civila. Stisnuta raznim
pritiscima i prijetnjama, kao i mnogi drugi svjedoci, Gordana Getoš-Magdić
pokušala je taj iskaz učiniti nevažećim, tvrdeći da je sve što je rekla od nje
iznudila policija. No, ona je svoj iskaz, za razliku od pukovnika Grujića, ponovila i
pred istražnim sucem, pa on – opet za razliku od Grujićevog – ima pred sudom
snagu dokaza.
Dugogodišnji osječki gradonačelnik, dr. Zlatko Kramarić, koji je i u ratu obavljao

tu funkciju, također je bitno mijenjao svoj iskaz pred istražnim sucem u odnosu
na ono što je govorio pred policijom. Kramarić nije ni prikrivao da je reterirao i
izostavio neke važne dijelove svog iskaza u strahu od moguće odmazde. Priznao
je to nekim svojim najbližim suradnicima, rekavši kako se ne želi izlagati riziku da
ga netko negdje napadne u kakvom mračnom prolazu. Naravno, Glavaš i njegovi
odvjetnici imaju sve Kramarićeve iskaze i ako ih nisu dobili prije, imali su pravo
uvida u njih čim je započela sudska istraga. "Razlika onoga što je Kramarić
govorio pred policijom i onoga što je izjavio pred istražnim sucem, najbolje se
može iskazati brojkama", rekao je za Feral jedan poznati osječki odvjetnik.
"Onoga na koga se taj iskaz odnosi poštedio je bar 3-4 godine robije."
General Karlo Gorinšek, nekadašnji zapovjednik I. operativne zone, koji se u

vrijeme ratnih zločina za koje je sada optužen Glavaš, nalazio u Osijeku, također
je bitno ublažio svoje stavove govoreći o onome što je znao. Pazio je da ne umoči
Glavaša, a njegove izjave razlikovale su se kao nebo i zemlja od onoga što je
ranije, dok je obnašao dužnost zapovjednika u Osijeku, ali i kasnije, o Glavašu
govorio novinarima. Svoje izjave naročito je počeo selektirati u vrijeme i poslije
suđenja za ubojstva u Paulin Dvoru. U tom selu kraj Osijeka početkom prosinca
1991. u jednoj noći likvidirano je 19 osoba – 18 srpske i jedan mađarske
nacionalnosti. Njihova tijela kasnije su prikrivana u vojnom skladištu Lug, kraj
Osijeka, zakopana ispod vojnog otpada, da bi tajno, nekoliko godina kasnije, bila
prenesena u Liku. Ondje su, prilikom neke druge ekshumacije otkapana u
plastičnoj buradi, u mjestu poznatom kao Rizvanuša.
Suđenje za taj masakr održano je u Osijeku, a kao svjedok pojavio se i Gorinšek.

Nastojao je proći što nezapaženije, bojeći se da ne dođe do postavljanja pitanja o
zapovjednoj odgovornosti, budući da je Nikola Ivanković osuđen za taj zločin, bio
u jedinici koja je bila podređena Gorinšeku.
Gorinšekov izbor
Čini se da Gorinšeku ta kooperativnost neće biti honorirana. Na dan kad je

pritvoren, za vrijeme one parade u generalskoj uniformi, Glavaš je novinarima

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
podijelio dva dokumenta, uopće se ne obazirući što na jednom piše "vojna tajna,
strogo povjerljivo". Iako nije poznato je li taj dokument deklasificiran, general
Glavaš dijelio ga je novinarima kao da je riječ o reklamnom letku kakvog
trgovačkog lanca. Tim dokumentom, a riječ je o zapovijedi kojom tadašnji
brigadir Karlo Gorinšek, formira 1. diverzantsku četu Operativne zone Osijek, te
drugim, također s datumom 1. prosinca 1991., koji za zapovjednika imenuje Ivicu
Krnjaka. Glavaš želi dokazati da nije on, već Gorinšek, taj koji je odgovaran za
ono što je Krnjak radio. Ta slaba slamka spasa, očito se Glavašu činila jako
važna, jer je dokumente najavljivao kao "ekskluzivu", držeći satima pod svojim
prozorom novinare, dok im to nije i podijelio.
Glavaš očito takvih "ekskluziva" ima još jer se dobar dio dokumenata iz vojnih
arhiva očito nalazi na njemu dostupnom mjestu, gdje su sklonjeni za "ne daj
bože".
Pitanje je, međutim, kako će se na suđenju, kada se pojavi kao svjedok, sada
držati Gorinšek. Hoće li se u hrvatskoj sudnici događati ono što se sada
nagovještava kao veliki generalski obračun u Haagu, ili će ustrašeni Gorinšek i
dalje pokrivati Glavaša, bez obzira što ga ovaj gura u živo blato zločina. Izbor je
dakako na Gorinšeku.
Kad bi u nas istražni suci zaista radili svoj posao i kad se ono što čine ne bi
svodilo na puko "što nam možete reći o spomenutom događaju"; kada bi se
uspoređivalo što je neka osoba ranije rekla policiji, a što govori pred istražnim
sucem; kada bi u pitanju doista bila istraga a ne sastavljanje zapisnika o nečijim
monolozima i kada bi napokon netko odgovarao pred zakonom za davanje lažnih,
friziranih ili umivenih iskaza, zacijelo bi bilo mnogo pitanja za Ivana Grujića i
druge, koji su, ne samo u "slučaju selotejp", drastično mijenjali svoje iskaze. Neki
su to činili pod prijetnjom, neki u strahu od "vrlo opasnih ljudi" koje je spominjao
i Grujić, a neki iz pragmatičnih razloga i vlastite komocije. Tako je moguće da
iskazi iz svoje početne faze, do dolaska na sud, prežive evoluciju, pa na kraju
među njima postoji sličnost kao između amebe i slona.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Optužnica u kaznenom predmetu protiv

Branimira Glavaša:
REPUBLIKA HRVATSKA
ŽUPANIJSKO DRŽAVNO ODVJETNlŠTVO U OSIJEKU
BROJ: K-DO-76/06
Osijek, 16. travnja 2001.

ŽK, MK, DK/AL
ŽUPANIJSKOM SUDU U
OSIJEKU
Na osnovi članka 42. stavka 2. točke 4. u vezi s člankom 203. stavkom 2. ZKP-
a podižem
OPTUŽNICU
protiv
1) BRANIMIRA GLAVAŠA , sina Ljube i Zore r. Pandžić, rođenog 23. rujna

1956. u Osijeku, Hrvata, drž. RH, s prebivalištem u Osijeku.
Šetalište P. Preradovića 7, dipl. pravnika, pismenog sa završenim pravnim
fakultetom, zastupnika u Saboru RH, razvedenog, oca jednog djeteta, vojsku
služio, dobrog imovnog stanja, neosuđivanog, odlikovanog, brani se sa slobode,
2) IVICE KRNJAKA, sina Mije i Marije rođ. Jurišić, rođenog 27. srpnja 1942. u
selu Kelešinka, općina Podgorač, drž. RH, Hrvata, s
prebivalištem u Kozjaku, Kozjak 1, umirovljenika, oženjenog, oca četvoro djece,
lošeg imovnog stanja, pismenog, sa završenom vojnom školom, vojsku služio,
osudivanog, odlikovanog, nalazi se u pritvoru Zatvora u Osijeku od 19.
listopada 2006. u 17.18 sati,
3) GORDANE GETOŠ-MAGDIĆ, kćeri Andrije i Edine rođene Ibrahimbegović,

rođene 17. svibnja 1968. u Osijeku. s prebivalištem u Osijeku. Vukovarska 6,
Hrvatice, drž. RH, višeg trenera sportske rekreacije, pismene, sa završenom
višom školom, udane, majke jednog djeteta, umirovljenice, dobrog imovnog
stanja, neosuđivane, odlikovane, nalazi se pritvoru Zatvora u Osijeku od 19.
listopada 2006. u 1.30 sati,
4) MIRKA SIVIĆA, zvanog Sivi i Sivko, sina Pavla i Ane rođene Serenče,
rođenog 2. travnja 1956. u Subotici, Republika Srbija, s prebivalištem u
Jagodnjaku, Ive Lole Ribara 1, s boravištem u Beketincima, Čepinska 64,
Hrvata, drž. RH i Republike Srbije, umirovljenika, mesara, pismenog, sa
završenom srednjom školom, oženjenog, oca dvoje djece, vojsku nije služio,
lošeg imovnog stanja, neosuđivanog, odlikovanog, nalazi se u pritvoru Zatvora
u Osijeku od 16. listopada 2006. u 22.00 sata,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
5) DINE KONTIĆA, sina Zvonka i Mire rođ. Marijanović, rođenog 26. rujna
1962. u Osijeku, s prebivalištem u Osijeku. Daruvarska 7,
Hrvata drž. RH, umirovljenika, oženjenog, oca dvoje djece, vozača, pismenog,
sa završenom srednjom školom, vojsku
služio, neosuđivanog, lošeg imovnog stanja, nalazi se u prtvoru Zatvora u
Osijeku od 19. listopada 2006. u 19,55 sati,
6) TIHOMIRA VALENTIĆA, sina Jure i Kate rođ. Mandić, rođenog 21.

studenog 1966. u Osijeku, s prebivalištem u Tenji, Sv. Ane 93a, Hrvata, drž. RH,
umirovljenika, oženjenog, oca troje djece, pismenog, sa završenom osnovnom
školom, vojsku služio, neosuđivanog, dobrog imovnog stanja, nalazi se u pritvoru
Zatvora u Osijeku od 19. listopada 2006. u 19.40 sati,
7) ZDRAVKA DRAGIĆA, sina Antuna i Jule r.Slivečko, rođenog 9. veljače

1963. u Donjoj Motičini , s prebivalištem u Osijeku, Daruvarska
7, s boravištem u Ernestinovu, Školska 14a, Hrvata, drž. RH, ekonomskog
tehničara, pismenog, sa završenom srednjom školom neoženjenog, oca jednog
djeteta, vojsku služio, lošeg imovnog stanja, neosuđivanog, nalazi se u pritvoru
Zatvora u Osijeku od 19. listopada 2006. u 14.2S sati.
da su:
tijekom studenog i prosinca 1991. godine, u Osijeku, u vrijeme obrane grada

Osijeka od oružanih napada tzv. Jugoslavenske narodne armije i njoj pridruženih
poravojnih postrojbi pobunjenog lokalnog srpskog stanovništva na ustavnopravni
poredak Republike Hrvatske, suprotno odredbama članaka 3. Ženevske
konvencije o zaštiti građanskih osoba u vrijeme rata te odredbama Članka 4.
stavka 1. i stavka 2. točke a), članka 5. stavka 3. i Članka 13. stavka 2.
Dopunskog protokola ženevskim konvencijama o zaštiti žrtava nemeđunarodnih
oružanih sukoba (Protokol II), 1-okr. Branimir Glavaš obnašajući dužnost
sekretara Općinskog sekretarijata za narodnu obranu i djelujući kao stvarni, a od
7. prosinca 1991. i kao formalni zapovjednik obrane grada Osijeka, 2-oki. Ivica
Krnjak kao zapovjednik posebne postrojbe za diverzantsko-izviđačke namjene
Operativne zone Osijek, 3-okr. Gordana Getoš-Magdić kao zapovjednica voda u
toj postrojbi, a ostali okrivljenici kao pripadnici njenog voda, nakon što je tijekom
ljeta 1991. godine Branimir Glavaš zapovjedio 2-okr. Ivici Krnjaku i 3-okr.
Gordani Getoš-Magdić da iz redova provjerenih i pouzdanih osoba osnuju
postrojbu za posebne izviđačko-diverzantske namjene, koja bi bila pod njegovim
nadzorom, te nakon što su oni tu postrojbu osnovali, u više navrata zapovijedao
im da protuzakonito lišavaju slobode civile srpske i drugih narodnosti, zlostavljaju
ih i usmrćuju, što su 2-okr. Ivica Krnjak i 3-okr. Gordana Getoš-Magdić
prihvaćali) sudjelovali i sami u izvršenjima pojedinih zapovijedi i njegove
zapovijedi radi provedbe prosljeđivali sebi podređenim pripadnicima navedene
postrojbe, među kojima sada pokojnom Stjepanu Bekavcu te 4-okr. Mirku Siviću,
5-okr. Dini Kontiću, 6-okr. Tihomiru Valentiću, 7-okr. Zdravku Dragiću i drugim za
sada nepoznatim vojnicima, koji su te civile neosnovano uhićivali, zlostavljali i
odvodili ih do rijeke Drave i tamo ubijali, pa su tako:
a) neutvrđenoga dana početkom mjeseca studenoga 1991. godine, nakon što su

dobili zapovijed da usmrte nepoznatog muškarca koji je bio zatočen u kući u
Dubrovačkoj ulici broj 30, Stjepan Bekavac te 4-okr. Mirko Sivić i njihov za sada
nepoznati suborac otišli u navedenu kuću, preuzeli samoljepivom trakom
svezanog nepoznatog muškarca starog oko pedeset godina i kombi vozilom ga
odvezli na desnu obalu Drave u blizini Tvrđe te tu Stjepan Bekavac i 4-okr. Mirko
Sivić u tog muškarca ispalili više hitaca iz pištolja i gurnuli ga u rijeku Dravu,
uslijed čega je nepoznati muškarac preminuo,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
b) dana 26. studenog 1991. godine, Stjepan Bekavac te 6-okr. Tihomir Valentić,
7-okr. Zdravko Dragić i 3-okr. Gordana Getoš-Magdić iz obiteljske kuće u Sisačkoj
ulici broj 11 odveli Branka Lovrića, lišili ga slobode i zatvorili u kuću u
Dubrovačkoj ulici broj 30, iz koje su ga u pobliže neutvrđeno vrijeme nepoznati
pripadnici naprijed navedene postrojbe odveli na obalu rijeke Drave i usmrtili,
c) dana 3. prosinca 1991. godine, Stjepan Bekavac te 6-okr. Tihomir Valentić i 7-

okr. Zdravko Dragić prema primljenoj zapovijedi da liše slobode Aliju Šabanovića,
sačekali ga ispred njegove stambene zgrade broj 119 u naselju Sjenjak, uhitili ga
te ga odvezli i zatočili u podrumu kuće br. 30 u Dubrovačkoj ulici, nakon toga
Stjepan Bekavac i 4-okr. Mirko Sivić prema dobivenoj zapovijedi otišli u tu kuću
te ga ispitivali i unatoč njegovim molbama da ga ne tuku više puta ga snažno
stisnutim šakama udarali u trbuh, prsa i glavu, uslijed čega je on padao na pod,
da bi ga u pobliže neutvrđeno vrijeme za sada nepoznati pripadnici navedene
postrojbe odvezli iz navedene kuće na obalu rijeke Drave te ga tamo usmrtili
pucajući mu iz vatrenog oružja u glavu, a nakon toga ga bacili u rijeku Dravu,
d) dana 7. prosinca 1991. godine, primivši zapovijed da liše slobode i usmrte

Radoslava Ratkovića, Stjepan Bekavac te 6-okr. Tihomir Valentić i 7-
okr.Zdravko Dragić iz kuće u Ul. Feđe Milića 4d odveli Radoslava Ratkovića,
prevezli ga do kuće broj 30 u Dubrovačkoj ulici, gdje su mu vezali ruke
samoljepivom trakom, tukli ga i ispitivali o njegovoj navodnoj neprijateljskoj
djelatnosti, da bi ga nakon njihovog odlaska dvojica novo pridošlih nepoznatih
vojnika nastavili tući, te ga potom odvezli na obalu rijeke Drave kod Tvrđe,
kamo je 5-okr. Dino Kontić radi likvidacije Radoslava Ratkovića dovezao 7-okr.
Zdravka Dragića i gdje je u prisutnosti 2-okr. Ivice Krnjaka, Stjepan Bekavac 7-
okr. Zdravku Dragiću dao automatsku pušku „MGV" i rekao mu da puca u
Ratkovića, pa je on ispalio jedno streljivo i pogodio Ratkovića u obraz, uslijed
čega je ovaj pao u vodu, da bi tada netko od prisutnih gurnuo u ruke 7-okr.
Zdravku Dragiću automatsku pušku «kalašnjikov», te je on iz te puške ispalio
prema Radoslavu Ratkoviću još jedan hitac, ali je Radoslav Ratković ipak uspio
preživjeti i isplivati iz Drave, nakon čega je po zapovijedi 1-okr. Branimira
Glavaša 3- okr. Gordana Getoš-Magdić naložila za sada nepoznatom pripadniku
svoje postrojbe da ode u Opću bolnicu Osijek i Radoslava Ratkovića usmrti, ali u
tome nepoznati pripadnik postrojbe nije uspio zbog prisutnih policijskih
djelatnika u bolnici,
e) tijekom studenog i prosinca 1991. godine, nakon što su na način opisan u

uvodu primili zapovijedi da uhite i usmrte više civilnih osoba, za sada nepoznati
pripadnici navedene postrojbe:
-13. studenog uhitili Jovana Grubića, vezali ga samoljepivom trakom, doveli na

obalu rijeke Drave te ga usmrtili udarcem tupo-tvrdim predmetom u glavu i
bacili ga u rijeku Dravu,
- 7. prosinca iz njegove kuće u Mrežničkoj ulici 4 odveli dr. Milutina Kutlića,

vezali ga samoljepivom trakom, doveli ga na obalu rijeke Drave te ga usmrtili
pucajući mu iz vatrenog oružja u glavu i bacili ga u rijeku Dravu,
- u prvoj polovini prosinca iz njegove kuće u Vrtnoj ulici 12 odveli Svetislava

Vukajlovića, vezali ga samoljepivom trakom, doveli ga na obalu rijeke Drave te
ga usmrtili pucajući mu iz vatrenog oružja u glavu i bacili ga u rijeku Dravu,
- neutvrđenog dana tijekom prosinca uhitili Petra Ladnjuka, odveli ga na obalu

rijeke Drave te ga usmrtili pucajući mu iz vatrenog oružja u glavu i vrat i bacili

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ga u rijeku Dravu,
- neutvrđenog dana tijekom prosinca uhitili jednu nepoznatu žensku osobu,

vezali je samoljepivom trakom, odveli je na obalu rijeke Drave te ju usmrtili
pucajući joj iz vatrenog oružja u glavu i bacili je u rijeku Dravu,
- 25. prosinca uhitili Milenka Stanara, tukli ga nanijevši mu mnogostruke

ozljede tijela i unutarnjih organa, svezali konopcem i usmrtili bacivši ga sa
željezničkog mosta u rijeku Dravu,
- 28. prosinca iz kuće u Wilsonovoj ulici 19 odveli Bogdana Počuču, vezali ga

samoljepivom trakom, doveli ga na obalu rijeke Drave te ga usmrtili pucajući
mu u glavu iz vatrenog oružja i bacili ga u rijeku Dravu,
dakle, kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme oružanog sukoba 1-okr.

Branimir Glavaš, 2-okr. Ivica Krnjak i 3-okr. Gordana Getoš-Magdić naredili da
se civilno stanovništvo ubija i nečovječno postupa prema njemu, a 4-okr. Mirko
Sivić, 5-okr. Dino Kontić, 6-okr. Tihomir Valentić i 7-okr. Zdravko Dragić ubijali
civilno stanovništvo i nečovječno postupali prema njemu,
pa da su time počinili kazneno djelo protiv čovječnosti i međunarodnog prava -

ratni zločin protiv civilnog stanovništva, opisano i kažnjivo po članku 120.
stavku 1. OKZ RH.
STOGA PREDLAŽEM:
1) da se protiv okrivljenika Ivice Krnjaka, Gordane Getoš-Magdić, Mirka Sivića,

Dine Kontića, Tibomira Valentića i Zdravka Dragića pritvor produlji temeljem
članka 102. stavka 1. točke 4. u vezi s člankom 104. stavkom 3. i člankom 107.
stavkom 1. ZKP, a protiv okr. Branimira Glavaša pritvor odredi temeljem članka
102. stavka 1. točke 4. ZKP.
2) da se pred Županijskim sudom u Osijeku održi glavna rasprava,
3) da se na glavnu raspravu pozovu te kao okrivljenici ispitaju Branimir Glavaš

(2746-2747), Ivica Krnjak (1319, 1356, 1502, 4391 - 4392), Gordana Getoš-
Magdić (240-248, 1337, 1363, 3384-3386), Mirko Sivić (11-25, 127-129, 140,
3046-3052, 3820), Dino Kontić (1332, 1357, 3910, - 3918, 3958), Tihomir
Valentić (1325-1326, 1358-1359) i Zdravko Dragić (188-195, 1342-1344,
1360-1361, 3819),
4) da se na raspravu pozovu i kao svjedoci ispitaju:
- ugroženi svjedok pod pseudonimom «Drava» (26-30) na način propisan

člankom 329. stavkom 4. ZKP u vezi s člankom 238.a do 238.d ZKP (spis
Županijskog suda u Zagrebu br. Kir-Rz-3/06),
- Željko Amšlinger (82951), Željko Babić (2954), Vlado Frketić (3262), Karlo
Harth (3234), Ivan Šomodi (2956), Zoran Mareković (3236), Saša Malčić
(2974), Siniša Mak (2975), Branimir Peterner (2976), Marijan Škarić (2994),
Ivan Vučak (2996), Jurica Maganić (2975), Stjepan Antolašić (1532, 3967),
Zdenka Hmura (2999), Tomislav Čombor (3001). Josip Brandt (3006), Srećko
Pauzar (1546), Marija Lovrić (1528), Danijel Bogdanović (4026), Boris Bobetić
(1531), Nevenka Vuković (1544), Miroljub Mihajlović (4028), Dragan Jovančević
(3008), Zita Šabanović (1542), Zdenko Blašković (3020), Smilja Marković

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
(3523), Stjepan Marković (3019), Davor Kudrić (3022), Josip Lučić (3011),
Radoslav Ratković (3320), Marija Prole (3208), Josip Hanzer (3211), Elizabeta
Sprečkić (3210), Desanka Dragičević (3521), Erika Kutlić (3943), Krešimir Dorić
(3261), Zvonko Gruden (3264), Smiljka Vukajlović (3632), Miodrag Vukajlović
(3633), Mirjana Zelinac (3265), Jelica Grubić (3326), Ramona Tkalec (3526),
Snježana Marček (3273), Marica Čiček (3274), Emil Kalić (3275), Predrag
Novaković (3524), Ivan Saler (3289), Zdravko Pejić (3874), Esad Šabanović
(3290), Ivica Prašnički (3291), Drago Grubić (3582), Radoslav Brandić (3292),
Pavle Vratarić (3243), Javorko Bebek (3240), Slavko Teofilović (3350), Željko
Vojvodić (3242), Šimo Ivašković (3246), Anton Škrabić (3244), Zoran Sever-
Smrček (3120), Dragan Sever-Smrček (3122), Milena Vujičić (3295), Žcljko
Bilandžić (3124), Robert Frkelić (3215), Daut Ismailji (3213), Robert Maras
(3296), Siniša Krnić (3238), Matija Horvat (3206 ), Goran Vrban (4289),
Borislav Mamula (3247), Ljubica Stanar (3323), Milan Buljan (3579), Nikola
Kutleša (3126), Slavko Kit (3249), Mladen Pajtler (3580), Marko Radonić
(3778), Davor Krtić (3336), Rajko Stojanović (4318), Darije Papa (3867),
Mladen Pavlovsky (3276), Karl Gorinšek (3940), Eduard Bakarec (3271),
Krešimir Lekić (4265), Ivan Vitić (3635), Zlatko Kramarić (4263), Ivan Cvitković
(42S8), Milan Baričević (3793), Tihomir Petrinšak (3872), Tatjana Škrbić
(3770), Zoran Leko (37134), Borivoj Starčević (4286), Tomislav Pintarić
(3772), Milan Starčević (3785), Srećko Lovrinčević (4282), Ivan Grujić (3583),
Ivica Holjevac (4200), Tihomir Apari (3868), Božidar Buhin (4267), Josip
Kelemen (3948), Marin Krizmanić (3870), Vlajko Petrović (3780), Marijan Ivić
(3792), Mato Zamolinski (3876), Izabela Jurkić (3773), Zvonko Jurman
(3775,4009), Željko Vrselja (4023), Zoran Stanar (3325), Rade Opačić (4266) i
Zoran Gaćina (4283),
5) da se na raspravu pozove i kao vještak ispita dr. Boris Dumenčić,
6) da na raspravi u dokazne svrhe budu pročitani i pregledani: Odluka

Hrvatskog sabora o potvrđivanju odluke Mandatno-imunitetnog povjerenstva
(3097) te obavijest o odluci Mandatno-imunitetnog povjerenstva Hrvatskog
sabora o davanju odobrenja za pritvaranje i pokretanje kaznenog postupka
protiv Branimira Glavaša (1601-2769); zapovijed zapovjednika Operativne zone
Osijek (1498); zapovijed Štaba za obranu Slavonije i Baranje (3251); te podaci
iz personalne evidencije MORH za okrivljenike Ivicu Krnjaka (252), Gordanu
Getoš-Magdić (253-255) te za okr. Ivicu Krnjaka, Gordanu Getoš-Magdić,
Tihomira Valentića, Dinu Kontića, Zdravka Dragića i Mirka Sivića (3942, 4383-
4390); podaci o stažu osiguranja za okr. Gordanu Getoš-Magdić (4230-4236);
zapisnici o uviđajima (256-258,263-264, 266-267, 272-274, 279-281, 283-285,
289-291); fotodokumentacija očevida (294-299, 300-303, 304-307, 308-313,
314-318, 319-322, 324-330, 3559-3569) te fotodokumentacija vještačenja
osobnog vozila (4138-4167); rješenje Općinskog suda u Osijeku o proglašenju
nestalog Branka Lovrića za umrlog (693-694); potvrda Policijske uprave
osjećko-baranjske o privremenom oduzimanju predmeta (951-959);
dokumentacija vještačenja rukopisa (960-964, 967); medicinska dokumentacija
za ošt. Radoslava Ratkovića (347-353, 447-452); nalaz i mišljenje dr. Željka
Vojvodića o pregledu posmrtnih ostataka ošt. Jovana Grubića (1188); zapisnici
sekcija br. 820/91 za nepoznatu žensku osobu (2900-2904), br. 67/92 za ošt.
Aliju Šabanovića (2905-2909). br. 26/92 za ošt. Petra Ladnjuka (2910-2915),
br. 19/92 za ošt. Bogdana Počuču (2917-2920). br. 847/91 za ošt. Milenka
Stanara (2922-2927), br. 814/91 za ošt. Svetislava Vukajlovića (2929-2934),
br. 810791 za ošt. Milutina Kutlića (2963-2966), br. 806/91 za nepoznatu
mušku osobu (3298-3304), br. 330/2006 za nepoznatu žensku osobu (3510-
3511) i br. 329/2006 za nepoznatu mušku osobu (3514-3516); nalaz i mišljenje
vještaka sudske medicine (3308-3315,3360-3362,3364-3365); nalaz vještaka

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Laboratorija za analizu DNA Medicinskog fakulteta u Osijeku (3453-3455), 7) da

se na raspravi pročitaju: podaci o imovnom stanju za okrivljenike Mirka Sivića
(160), Gordanu Getoš-Magdić (1505), Zdravka Dragića (1506), Tihomira
Valentića (1507), Dinu Kontića (1508) i Branimira Glavaša (2798); podaci o
osuđivanosti i prekršajnoj kažnjavanosti za okrivljenike Zdravka Dragića
(1509,1511), Gordanu Getoš-Magdić (1510, 1512), Ivicu Kmjaka (1518, 1564),
Dinu Kontića (1519, 1566), Tihomira Valentića (1568, 1579) i Branimira
Glavaša (2802).
O b r a z l o ž e nj e
Protiv okrivljenika provedena je istraga zbog osnovane sumnje da su počinili

kazneno djelo činjenično i pravno opisano u izreci ove optužnice. Okrivljenici su
svoje obrane dali u prisutnosti svojih branitelja i to Mirko Sivić, Zdravko Dragić i
Gordana Getoš-Magdić tijekom ispitivanja u policiji na način propisan člankom
177. stavkom 5. ZKP, a njih troje te i svi ostali okrivljenici pred istražnim sucem
kod privođenja, odnosno naknadno u tijeku provođenja istrage.
Okrivljenik Mirko Sivić ispitan u policiji 17. listopada 2006. godine branio se da
je do nastanka ratnih okolnosti 1991. godine živio u Jagodnjaku i radio kao
mesar u poduzeću «Belje», a onda je bio prisiljen evakuirati obitelj u Beketince,
a on je pristupio postrojbi ZNG u tvornici «Mara» u Osijeku, gdje je raspoređen
u intendantsko odjeljenje 1. bojne 3. gardijske brigade. U jesen 1991. godine k
njemu je u to poduzeće došla osoba koja se predstavila kao Goca iz Zbornog
područja te u prisutnosti njegovog zapovjednika Mate Zamolinskog objasnila
mu da se formira jedna postrojba za posebne namjene, da je ona u
zapovjedništvu njegove bojne za njega dobila suglasnost da može napustiti tu
svoju matičnu jedinicu i prijeći u ovu koja se formira, ukoliko on to želi, a
govorila mu je i za određene beneficije koje će imati kao pripadnik te postrojbe.
On je uz odobrenje Mate Zamolinskog prihvatio njen prijedlog i odmah se s
Gocom odvezao u jednu kuću koja je bila baza za grupu pripadnika te
postrojbe. Bili su smješteni u podrumskom prostoru te kuće koja se nalazila u
jednoj ulici ne tako daleko od Policijske uprave. Goca ga je upoznala s ostalim
pripadnicima grupe koji su tu već bili. Pravilo je bilo da smiju znati samo svoje
nadimke, pa je tako on upoznao osobe po nadimcima Buše i Tićo, više se ne
sjeća nadimka treće osobe, dok je kasnije u tu grupu pristupio njegov poznanik
Josip Zdravčević zvani Jole i Ustaša. Goca mu je rekla da im je ona jedina veza
sa Zbornim područjem, da će oni sve zapovijedi i zadaće dobivati izravno od
nje, a ako nje nema, mogu se obraćati Bušeu.
On tada nije imao saznanja od koga je Goca dobivala zapovijedi, ali je kasnije
tijekom 1992. godine kada se već vratio u svoju matičnu 3. gardijsku brigadu
doznao da je Goca kći Andrije Getoša i da je dok je on bio u toj njezinoj jedinici
ona istovremeno bila i tajnica Branimira Glavaša. Kod dolaska u bazu Goca mu
je objasnila da se, ukoliko ima potrebe otići u grad, mora javiti njoj, Bušeu ili
Tići te da može izlaziti samo u njihovoj pratnji, pa ga je tako jedne prilike u
posjet obitelji vozio Buše, a jednom u posjet matičnoj postrojbi Tićo i to
osobnim vozilom «Yugo» crvene boje, bez registracijske oznake, koje je
uglavnom bilo parkirano pred bazom i koje su koristili Tićo i Buše. Nekoliko
dana nakon dolaska u bazu Goca je došla i kratko nasamo popričala s Bušeom,
a sat ili dva nakon njenog odlaska Buše je njemu i Joli rekao da se pripreme,
jer da će uskoro morati položiti ispit da bi se vidjelo zaslužuju li daljnji ostanak
u postrojbi. Sutradan u večernjim satima Buše mu je rekao da se spremi, pred
bazu je stigao jedan bijeli kombi te su se njih dvojica, uz nepoznatog vozača,
odvezli njime do Dubrovačke ulice, a usput mu je Buše rekao da treba koknuti
jednog starog koji je antidrzavni element. Kuća do koje su došli u Dubrovačkoj

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ulici bila je prizemnica, kroz kolni ulaz zatvoren dvokrilnim vratima od metala i
stakla ulazilo se u tzv. ajnfort, kroz njega u dvorište, gdje se izlaskom na
dvorište s desne strane u obliku slova L nalazio drugi krak kuće u kojem su se
nalazile dvije prostorije. Vozač je kombi uvezao u ajnfort i tu ostao, a Buše i on
otišli su u taj dvorišni dio kuće. Tamo je u prvoj prostoriji bio stražar koji im je
otvorio vrata druge prostorije, a u toj prostoriji zatekli su na stolicama
muškarca i ženu starosti oko 50 godina. Muškarcu su ruke bile na leđima
zavezane ljepljivom trakom, a glava mu je također u visini usta horizontalo
uokrug bila obljepljena istom takvom trakom, dok žena nije bila vezana.
Muškarca su uzeli i poveli van, a dok su to radili, žena ih je uhvatila i pokušala
zaustaviti, ali ju je Buše snažno odgurnuo tako da je pala na pod, pa su
muškarca izveli i smjestili u kombi. Nakon kraće vožnje našli su se na obali
Drave između zgrade u kojoj se nalazio «Caritas» i jednog igrališta. On i Buše
izveli su muškarca iz kombija, Buše je tog muškarca postavio licem prema
Dravi, repetirao pištolj i dao ga njemu uz naredbu da puca u muškarca. On je
pištolj usmjerio u pravcu gornjeg dijela leda tog muškarca, povukao okidač, ali
nije došlo do opaljenja, pa je Buše otklonio zastoj, ponovno mu dao pištolj i
naredio da puca. On je pucao u gornji dio leđa tog muškarca, vidio je da je ovaj
ipak ostao stajati, ali nagnut gornjim dijelom tijela prema naprijed. Tada mu je
Buše uzeo pištolj iz ruke i još dva puta pucao u tog čovjeka te ga nogom
gurnuo u Dravu. Kad su se vratili u bazu, tu je bila Goca, pitala je Bušea kako
je prošlo, a on je odgovorio daje bilo dobro, uz popravni. Sutradan mu je Buše
dao zdravstvenu i osobnu iskaznicu koje je oduzeo tom nepoznatom muškarcu i
naredio mu da ih spali na roštilju koji se nalazio na otvorenoj terasi njihove
baze, pri čemu on nije mogao otkriti identitet te osobe, jer ga je Buše
kontrolirao. Nekoliko dana nakon toga vidio je i da Tićo na tom roštilju također
pali jednu zdravstvenu iskaznicu. Dan nakon njega i Jole je zajedno s Bušeom
otišao na «polaganje ispita)), on nije znao o čemu se radilo, ali je po
naknadnom ponašanju Jole zaključio da se te večeri nešto čudno dogodilo. Taj
njegov zaključak potvrdio se kada je sutradan došla Goca i raspitivala se što se
to dogodilo. Buše je odgovorio da se taj u koga je Jole pucao ranije bacio u
vodu, a Jole se opravdavao da mu je zadrhtala ruka. Goca je pred svima rekla
da je taj čovjek sada u bolnici i da ga čuva policija. Nekoliko dana nakon ovog
događaja Goca je u bazu donijela jedan papirić, dala ga Bušeu i rekla mu da su
to pitanja na koja trebaju dobiti odgovore. Kada je Goca otišla, Buše mu je
rekao da pođe s njim te su se odvezli do one iste kuće u Dubrovačkoj ulici.
Usput mu je Buše rekao da idu ispitati tipa koji je zatajio da ima sina u JNA.
Kao i prvi put vozilo su uvezli u ajnfort te kuće, otišli u dvorišni dio kuće, tamo
su u prvoj prostoriji zatekli stražara koji im je otvorio vrata druge prostorije, a
u njoj je na stolici sjedio njemu nepoznat čovjek ruku zavezanih ljepljivom
trakom na leđima. U razgovoru s tim čovjekom saznao je da se on toga dana
spremao na posao i izašao iz kuće te da su ga tu dočekale nepoznate osobe,
ugurale u vozilo i dovezle u tu kuću gdje se nalazio. Buše je oslobodio ruke tom
čovjeku i ispitivao ga o sinu koji je bio u JNA te o posjedovanju radio-stanice, a
nakon toga ga je tukao šakama te naredio njemu da ga tuče, ali je taj čovjek
negirao sve optužbe. To je trajalo desetak minuta, kad se na vratima začulo
kucanje. Kad su otvorili, pred vratima je bila Goca i pitala ih što ima novog.
Objasnili su joj da taj čovjek ne zna ništa, da govori da je častan, a Goca im je
rekla da se njih dvojica vrate u bazu i da će ona otići po daljnje instrukcije.
Osim ova dva opisana slučaja on je jedne prilike dobio zadatak da zajedno s
Tićom ode u ul. Zeleno polje radi nečijeg privođenja također u Dubrovačku
ulicu. Vozili su se onim istim automobilom «Yugo», ali su naišli na zatvorenu
kuću. U razgovoru s Tićom i Bušeo saznao je da je u sklopu njihove jedinice za
posebne namjene djelovalo još nekoliko takvih grupa kao njihova, ali da grupe
nisu smjele znati jedna za drugu. Dok je boravio u ovoj postrojbi, jedne je
prilike Goca dovela u bazu njemu nepoznatog muškarca i predstavila ga kao
satnika Ivicu Krnjaka te je bilo govora o odlasku njihove postrojbe u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
oslobađanje Antunovca. U tu ih je akciju Ivica Krnjak i odveo dan ili dva nakon
ovog razgovora, ali se od akcije odustalo.
Ovu postrojbu su on i Jole odlučili napustiti iznenada i spontano, jer je on

smatrao da je u nju samovoljno i došao pa tako može i otići, ali su se pri tome
bojali da ih ostali iz grupe ne napadnu pa su se tog dana kad su otišli iz baze
trčeći uputili do središta grada i otuda se tramvajem dovezli do poduzeća
«Mara».
Okrivljenik je nadalje kod dovođenja istražnom sucu 18. listopada 2006. godine
iskazao da ostaje kod obrane dane u policiji. Svojoj obrani dodao je da nije
vidio u koji dio tijela je Buše ispalio hitac tom čovjeku koga su doveli na
likvidaciju do Drave. Opisujući oružje iz koga su pucali rekao je da je to bio
pištolj koji je s gornje strane imao horizontalno položen plastični okrugli okvir.
Također je dodao da je pored Bušea, Tiće i Jole u grupi s njim bio još i jedan
nadimkom Crni. Inače se nije slagao s metodama kojima se morao služiti dok je
bio pripadnik grupe, ali se bojao otvoreno tome usprotiviti, jer je mislio da bi
bio likvidiran. Na ispitivanju kod istražnog suca 19. listopada 2006. godine
dodao je svojoj obrani da nije gledao u čovjeka u koga je na obali Drave pucao,
a kako taj čovjek nije pao, on je u uvjerenju da ga uopće nije pogodio. Ponovno
ispitan kod istražnog suca 9. veljače 2007. godine okrivljenik Mirko Sivić izjavio
je da povlači sve svoje do tada dane obrane, i onu iz policije i one kod istražnog
suca, jer da je obrana u policiji jednim dijelom od njega iznuđena
iskorištavanjem njegovog teškog zdravstvenog stanja. Okrivljenik Ivica Krnjak
ispitan je najprije u tri navrata i to 20. i 21. listopada te 2. studenog 2006.
godine, ali se u sva tri navrata branio šutnjom. No, 3. travnja 2007. godine on
je pred istražnim sucem dao svoju obranu. U obrani je naveo da je bio
pripadnik Hrvatske vojske od 1. srpnja 1991. do 30. lipnja 1006. godine, s tim
da je od 1. srpnja pa do 1. prosinca 1991. godine obnašao dužnost referenta
obavještajne službe, a od 1. prosinca postavljen je po zapovjedi Karla
Gorinšeka za zapovjednika diverzantske satnije. Ta satnija je stvarno formirana
nakon polaganja prisege 19. siječnja 1992. godine i tada je dobila naziv
Samostalna uskočka satnija. Njezin zadatak je bio djelovanje na crti bojišnice i
u neprijateljskoj pozadini, a nije imala područje djelovanja u gradu Osijeku.
Okrivljenik Branimir Glavaš nije u razdoblju od listopada do prosinca 1991.
godine njemu bio nikakav vojni zapovjednik, pa mu tako nije mogao izdavati
niti zapovjedi za ubojstva civila. Okrivljenica Gordana Getoš-Magdić nikada nije
bila zapovjednik niti jednog voda u Samostalnoj uskočkoj satniji. Ona je
zapravo bila pripadnica Sigumosno-informativne službe i odgovarala je
zapovjednoj strukturi te službe. Samostalna uskočka satnija brojala je oko 502
osobe, a tko je sve bio njen pripadnik, on to ne zna te se takvi podaci mogu
potražiti u Ministarstvu obrane RH. Tako mu nije poznato jesu li okrivljenici
Dinko Kontić i Zdravko Dragić bili pripadnici ove postrojbe, Stjepan Bekavac
nije bio pripadnik postrojbe, dok mu je poznato da Tihomir Valentić jeste, ali ne
zna u kom razdoblju. Satnija je imala tri voda. Prvi je bio smješten u Banovoj
ulici i zapovijedao mu je Vlado Frketić. Drugi je vod bio smješten u Dubrovačkoj
ulici i zapovijedao mu je Matija Horvat. Treći vod bio je smješten u Divaltovoj
ulici i zapovijedao mu je Ivan Šomodi. Na lokaciji u Dubrovačkoj ulici drugi vod
prešao je između Božica 1991. i Nove godine, a prije toga u toj kući također je
bila smještena Hrvatska vojska, ali njemu nije poznato koja je to postrojba bila.
Tajni vod unutar Samostalne uskočke satnije nije nikada postojao, a niti je on
čuo da bi u Keršovanijevoj ulici bio smješten dio njegove postrojbe. Od
izdavanja zapovjedi za formiranje satnije pa do polaganja prisege unutar
postrojbe provodile su se samo radne pripreme, dakle skupljalo se oružje i
ljudstvo te se tražio smještaj. Zapovijed za formiranje diverzantske postrojbe
mogla je doći samo iz dva izvora, ili od zapovjednika Zbornog područja kao što

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
je i bio slučaj, ili od Ministarstva obrane RH. Zbog toga Branimir Glavaš nikako
njemu nije mogao dati zapovijed za formiranje diverzantske postrojbe, jer to
nije bilo u njegovoj nadležnosti. On nije imao nikakve veze s Branimirom
Glavašem, on mu nije bio nadređeni, niti mu je izdavao zapovijedi. Poriče sva
kaznena djela koja mu se stavljaju na teret i brani se da nema nikakve veze s
ubojstvima civila, a isto tako niti postrojba kojom je on zapovijedao. Što se tiče
Radoslava Ratkovića, naveo je da nikada nije čuo za tu osobu. Sjeća se osobe
po prezimenu Mamula i to zbog toga što ga je jedne prilike zapovjednik 1.
bojne 106. brigade HV Ivan Šoltić pozvao da dođe u zapovjedništvo te
postrojbe u Kolodvorskoj ulici u Retfali da bi ispitao jednu osobu koju su kao
navodnog četnika doveli pripadnici Šoltićeve postrojbe. Nakon što je došao u
navedeno zapovjedništvo i ispitao Mamulu, odlučio je da se ta osoba pusti i čak
ga je osobno s pripadnicima 106. brigade HV prepratio njegovoj kući. Što se
tiče «Pete kolone» u gradu Osijeku, njome su se bavile Sigurnosno-
informativna služba i Služba za zaštitu ustavnog poretka. Osobu po prezimenu
Amšlinger zna, bio je pripadnik njegove postrojbe, ali je s njim u konfliktu od
kada je zamijetio da unutar postrojbe nestaje oružje i streljivo, zbog čega je
došao s navedenim u konflikt.
Okrivljenik Dino Kontić ispitan je 20. i 21. listopada 2006. godine, ali se u oba
navrata branio šutnjom. No, 19. veljače 2007. godine u pisanom je obliku
istražnom sucu dostavio svoju obranu. U tom podnesku objašnjava da se
prethodno branio Šutnjom, jer je zaključio da se protiv njega iznose neistine.
Nadalje je naveo da se u ljeto 1991. godine nakon povratka iz Njemačke
aktivno uključio u obranu RH pristupivši pričuvnom sastavu MUP. U studenom
1991. godine čuo je da se osniva jedna postrojba za izviđanje i diverzantske
akcije pa je zajedno s Milanom Plazibatom krajem tog mjeseca otišao u OSNO i
prijavio se u Samostalnu uskočku satniju. Ta se postrojba tek popunjavala i nije
imala neke akcije, nego tek jednu početkom prosinca radi oslobađanja
Antunovca, ali je i ta akcija obustavljena. Zbog toga se on razočarao i najviše
vremena je provodio sa starim suborcima u naselju Jug II te kod Nemetina. U
Samostalnoj uskočkoj satniji se samo formalno vodio i svega je u nekoliko
navrata odlazio u tu postrojbu da se raspita što se događa. Ne odgovara istini
da je on sudjelovao u odvođenju Radoslava Ratkovića na likvidaciju, te u
potvrdu toga navodi da ga Ratković kod davanja svog svjedočkog iskaza nije
prepoznao. Pored toga smatra da je i sam Ratkovićev iskaz suprotan navodima
istražnog zahtjeva. Također navodi da su dokaz da optužbe nisu istinite i
njegovi odlasci u Republiku Srbiju, što sigurno ne bi činio da je sudjelovao u
likvidaciji Srba, a Srbi su mu i među najboljim prijateljima.
Okrivljenik Tihomir Valentić pred istražnim je sucem 20. listopada 2006.

godine iznio svoju obranu . U njoj navodi da je u HV stupio u srpnju 1991.
godine u 3. gardijsku brigadu, a od studenog te godine pa do 1994. godine bio
je u Samostalnoj uskočkoj satniji. Baza te postrojbe bila je u jednoj kući u
Retfali, a zapovjednik mu je bio Ivica Krnjak, dok je jedan od dozapovjednika
bio Matija Horvat. Sjeća se da je jedno vrijeme u toj postrojbi bio i Dino Kontić,
ali ne s njim zajedno i on ne zna gdje je Kontić bio smješten. Sve do siječnja
1992. godine on je zbog ranjavanja u Sarvašu bio pošteđen aktivnosti u
Samostalnoj uskočkoj satniji. Poznavao je osobu prezimenom Bekavac, a
nadimkom Bušo, koji je bio u navedenoj postrojbi 1991. godine, ali ne zna što
je Bekavac radio. No, on s njim nije bio ni u kakvoj akciji. Za nadimke Jole,
Ustaša, Sivko i Sivac branio se da mu ništa ne znače, a isto tako da ne poznaje
Mirka Sivića ni Josipa Zdravčevića. Poznavao je Gordanu Getoš, jer je ona
supruga njegova bratića Ivice Magdića. S njom se sastajao u Keršovanijevoj
ulici, poznato mu je da je bila u Samostalnoj uskočkoj satniji, ali ne zna što je
radila i koje su bile njene funkcije.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U dopuni svoje obrane 21. listopada 2006. godine okr. Tihomir Valentić iznio je
da s Ivicom Krnjakom on nije išao ni u kakve akcije. Kada se i sastajao s
Gordanom Getoš, razgovarali su o porodičnim stvarima. U kući u Kersovanijevoj
ulici nije bila nikakva baza, u njoj nije bila stacionirana vojska, a ako je i bilo
vojske, to je netko Magdićevima dolazio u posjete. Zdravka Dragića uopće ne
poznaje. Imena oštećenika iz ovog predmeta ništa mu ne znače, a on nije
sudjelovao u likvidaciji niti jedne osobe. Dinu Kontića upoznao je preko svog
bratića Ivice Magdića i koliko zna Kontić je bio na Jugu II u postrojbi Mate
Šabića. Od Gordane Getoš-Magdić on je čuo da je Kontić pripadnik Uskočke
satnije, ali on ga tamo nikada nije viđao.
Okrivljenik Zdravko Dragić ispitan je u policiji 19. listopada 2006. godine. U

svojoj obrani izjavio je da se ljeti 1991. godine dragovoljno uključio u obranu
RH i najprije bio u jedinicama pričuvnog sastava MUP. Zbog toga što je u tom
svojstvu prošao specijalističku obuku za izviđačko-divetzantska djelovanja, želio
se uključiti u takve postrojbe. U razgovoru sa svojim zetom (sestrinim mužem)
Dinom Kontićem o toj svojoj želji doznao je da Kontić zna jednu osobu s kojom
bi mogao razgovarati o tome i povezao gaje s Gordanom Getoš. Iz razgovora s
njom zaključio je da je ona zapovjednica unutar jedne postrojbe za posebne
namjene te se s njom dogovorio da se priključi toj postrojbi. Sutradan je s
Dinom Kontićem otišao u bazu te postrojbe u Keršovanijevoj ulici. Kasnije je
saznao da se ta postrojba zove Samostalna uskočka satnija. Baza postrojbe
nalazila se u velikom podrumu te kuće u Keršovanijevoj ulici, a u gornjem dijelu
kuće živjela je Gordana Getoš sa svojim suprugom Magdićem. Tu je upoznao
ostale pripadnike postrojbe i to po nadimcima Buše i Tiho, postrojbi je pripadao
i njego zet Dino Kontić, a nakon nekoliko dana upoznao je i zapovjednika
postrojbe Ivicu Krnjaka. On ih je uskoro poveo u jednu akciju na Antunovac, ali
se od te akcije odustalo. Nakon te akcije jednog je dana dobio nalog od Bušea i
Tihe da odu po nekog KOS-ovca i dovedu ga na razgovor.Išli su vozilom «Yugo»
crvene boje s razbijenim bočnim staklom u ul. Feđe Milića. Bili su odjeveni u
maskirne odore i naoružani. Na ulaznim vratima kuće pozvonili su Buše i Tiho,
iz podruma je izašla jedna žena, oni su joj rekli da traže Radoslava Ratkovića, a
tada se pojavo jedan muškarac. Buše mu je rekao da su došli po njega radi
razgovora te su ga odvezli navedenim vozilom u Dubrovačku ulicu u jednu
dugačku prizemnicu s velikom metalnom ustakljenom kapijom.
Izveli su Ratkovića iz auta, prošli kroz haustor, i odveli ga u dvorišne

nusprostorije. Tu je ili Buše ili Tiho zavezao Ratkoviću ruke ljepljivom trakom te
su njega ostavili da čuva Ratkovića. Čuvao ga je oko dva sata i s njim je
razgovarao, a kako je bio razdražen, udario je Ratkovića otvorenim dlanom
ruke u glavu. Kad su se Buše i Tiho vratili, rekli su mu da se on može vratiti u
bazu. Više se ne sjeća što se dalje događalo s njim, ali je iste večeri ponovo
vidio Ratkovića. Naime, sjeća se događaja na obali Drave u Tvrđi kraj
«Elektrinog» igrališta i Bastiona. Tamo su bili prisutni Ivica Krnjak, Buše, Dino
Kontić i još neke osobe, a njega je u autu dovezao Dino Kontić. Zajedno s
Kontićem sišao je stepenicama do najnižeg podesta s obzirom na nizak vodostaj
Drave, a tu je stajala osoba vezanih ruku i s ljepljivom trakom preko usta.
Pored te osobe stajao je Buše i još jedna osoba. Buše mu je pružio repetiranu
automatsku pušku «MGV» s dobošem na gornjem dijelu i prigušivačem te mu
naredio da puca u tu vezanu osobu. On je uzeo pušku te stojeći iza leđa tog
čovjeka pušku usmjerio u njegov potiljak. Tada je taj Čovjek okrenuo glavu
prema njemu i on je prepoznao Ratkovića. Bio je u šoku i uplašen, ali se bojao
za sebe, nije znao kako da se izvuče te je povukao obarač i pogodio Ratkovića u
obraz pa je ovaj pao u vodu. Netko od prisutnih vidio je ubrzo da je Ratković
živ, a kako je on već bio spustio «MGV» na zemlju, gurnuli su mu u ruke
«Kalašnjikov» i naredili da puca u Ratkovića koji se nalazio u Dravi. On je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ispalio jedan metak, ali pri tome nije ciljao u Ratkovića. Penjući se stepenicama
rekao je Ivici Krnjaku da je bezvezan osjećaj ubiti čovjeka. Dan ili dva nakon
tog događaja u bazu je došla Gordana Getoš i obavijestila ih da je Ratković
preživio i da se nalazi u bolnici, spočitavajući mu njegovu nesposobnost. Još je
rekla da je ona preko svojih ljudi uspjela spriječiti otpremu pisma koje je
Ratković napisao i pokazala im je to pismo, ali ga nije čitala. Sljedeće
privođenje osobe prezimenom Lovrić iz Sisačke ulice obavili su zajedno on,
Gordana Getoš, Buše i Tiho. To su obavili tako da su do Lovrićeve kuće došli
autom. Kada su pozvonili otvorila im je ženska osoba srednjih godina i pozvala
Lovrića. On je došao, bilo je očito da se baš tada brijao, rekli su mu da pođe s
njima na razgovor pa se Lovrić obukao i krenuli su svi autom, ali se on više ne
sjeća što je dalje bilo i to zato što misli da je on negdje usput izašao iz auta.
Sudjelovao je ju još jednom privođenju osobe po imenu Alija koji je živio u
stambenoj zgradi na Sjenjaku. Do navedene zgrade dovezao se zajedno s
Bušeom i Tihom crvenim «Yugom», a u razgovoru s njima čuo je da je
navedena osoba četnik, snajperist ili KOS-ovac. Ne sjeća se više što je bilo s
tim čovjekom. Inače zapovijedi za privođenja dobivali su Buše ili Tiho od
Gordane Getoš ili Ivice Krnjaka, a on je tek preko njih dvojice saznao što treba
učiniti. Pred Božić 1991. godine zbio se događaj koji dobro pamti. Nalazio se u
kafiću «Jazz» u većem društvu, bila je tu i Gordana Getoš, dostaje popio i
razgovarao je s mnogim osobama, a između ostalih i s jednom mlađom
muškom osobom, možda i maloljetnom, za koju je saznao da će biti novi
pripadnik njihove postrojbe. Nakon ponoći napustio je društvo i otišao kući.
Sutradan su po njega došli Buše i Tiho, odveli ga u bazu u Keršovanijevu ulicu,
a tu su se već nalazili Gordana Getoš, Dino Kontić i taj mladi dečko kojeg je
upoznao prethodne večeri. Gordana Getoš spočitavala mu je daje odavao tom
dečku sve što radi njihova postrojba i da ih tako sve dovodi u opasnost. Tiho je
vikao na njega i udario ga nogom u glavu, a Buše mu je prišao i zavezao mu
ruke ljepljivom trakom te mu tom trakom oblijepio i usta. U očima Dine Kontića
vidio je suze, a Gordana Getoš naredila je Kontiću: «Ti si ga doveo, ti ga i
čokni.». Zbog šoka se ne sjeća kako se s Kontićem našao u automobilu, jedno
vrijeme Dino ga je vozio po gradu, a onda ga je oslobodio ljepljivih traka i
pustio iz vozila. Od tada on više nije bio pripadnik opisane postrojbe.
Kod dovođenja istražnom sucu 21. listopada 2006. godine okrivljenik je svojoj
obrani dodao da on ne zna koje su funkcije obavljali Buše i Tiho u njihovoj
postrojbi, ali se Buše postavljao inicijativno. U akcije se išlo nakon razgovora
Gordane Getoš s Ivicom Krnjakom, a Gordana je izdavala zapovijedi. Dodao je i
to da on ne zna tko je dovezao Ratkovića na mjesto likvidacije na Dravi. Čuo je
za nadimak Ćif i pretpostavljao je da se radilo o Ivici Krnjaku. Grupu su činili
on, Buše i Tiho, a njegov zet Dino Kontić bio je u drugoj grupi, ali on ne zna s
kim, samo ga je vidio par puta da razgovara s Gordanom Getoš.
Dopunjujući obranu okrivljenik je 21. listopada 2006. kod istražnog suca rekao
da on nije želio ubiti Ratkovića, ali se bojao za sebe pa je pucao onako negdje.
Opisujući Tihu prisjetio se da se volio igrati oružjem i da ga je boljelo koljeno te
je zbog toga šepao.
Dana 9. veljače 2006. godine okrivljenik Zdravko Dragić iskazao je kod

istražnog suca da odustaje od svih svojih ranijih obrana, jer da je pročitavši
spis zaključio da se radi o konstrukcijama i neistinama te da će se nadalje
braniti šutnjom.
Okrivljenica Gordana Getoš-Magdić dala je svoju obranu u policiji pred svojim

braniteljem 20. listopada 2006. godine. U obrani je navela da je tijekom 1989.
godine volonterski radila kao tajnica u stranci HDZ. Zbog sigurnosnih razloga

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
premješteni su u podrum Centra za obavješćivanje te je tu zajedno s Mirelom

Đurić obavlja poslove tajnice u uredu Branimira Glavaša, koji je bio sekretar
OSNO. Na radno mjesto tajnice došla je na njegov poziv. U srpnju ili kolovozu
1991. godine Branimir Glavaš povjerio joj je da pomogne u popuni jedinice za
posebne namjene koju je tada formirao Ivica Krnjak. Taj zadatak je dobila, jer
je Glavaš u nju imao veliko povjerenje, od prvih dana sudjelovala je u podjeli
oružja i poznavala je velik broj ljudi. Krnjak je imao svoj ured iznad ureda
OSNO i zajedno s njim radili su Antolašić, Amšlinger i još nekoliko njoj
nepoznatih osoba. Krnjak je često dolazio u ured kod Glavaša i razgovarali su
nasamo. Zbog povjerenog zadatka ona nije napuštala svoj posao u OSNO, nego
je samo pomagala Krnjaku koji nije poznavao grad i ljude koji bi mogli ući u tu
jedinicu, i to odabirući ljude sa popisa osoba koji su se dobrovoljno javljali u
OSNO i čekali raspored. Odabir je obavljala i na temelju poznanstva te
odlascima u postrojbe po neke vojnike. Za odabrane obavljala je sigurnosnu
procjenu, razgovarala je s njima i upućivala ih Krnjaku. Krnjak je inače bio
podređen Branimiru Glavašu. Sjeća se da je ovakav način odabrala Stjepana
Bekavca zv. Buše, Dinu Kontića, Zdravka Dragića, Tihomira Valentića zvanog
Tiho i jednog mesara prognanog iz Baranje. Ukupno je u toj postrojbi bilo oko
60 odabranih osoba. Neki su ušli i na preporuke Krnjaka i Glavaša.
Zapovjedništvo postrojbe bilo je u Zapovjedništvu obrane grada u Županijskoj
ulici, kat iznad ureda Branimira Glavaš. Zbog sigurnosnih razloga pripadnicima
postrojbe nisu se smjela znati imena i prezimena, a takvu odluku donijeli su
Krnjak i Glavaš na jednom sastanku i ona je tu odluku prenosila svima koji su
ušli u jedinicu. Ova postrojba je 27. travnja 1992. godine preimenovana u
Samostalnu uskočku satniju. U njenom sastavu bilo je više vodova razmještenih
po gradu pri čemu pripadnici tih vodova nisu znali jedni za druge. Jedan je vod
bio u Keršovanijevoj ulici, jedan u OŠ «Rade Končar», jedan u Donjem gradu,
jedan u OSNO u županijskoj ulici, jedan u Dubrovačkoj ulici, a jedan u Retfali.
Što se tiče popune postrojbe, ona je imala više sastanaka s Glavašem i
Krnjakom te je na tim sastancima od njih dobivala upute za popunu, što će
govoriti odabranima o ponašanju, napredovanju u postrojbi i slično, a zapovjedi
koje je dobivala od njih dvojice, ali i od Amšlingera, prenosila je zapovjednicima
ili drugim osobama u navedenim vodovima. Razlog što je ona bila veza između
Glavaša i Krnjaka te pojedinih vodova u SUS-u bio je u tome što je ona kod
Glavaša imala iznimno povjerenje. Zapovjedni je dobivala usmeno ili pismeno,
izravno od Glavaša ili Krnjaka, a kod pismenih radilo se o papirićima s imenom
neke osobe i ulicom te razlozima zbog kojih nekoga treba privesti i ispitati kao
npr. radi li se o «petoj koloni», ima li kontakte s neprijateljem, ima li rodbinu
kod neprijatelja i slično. Ove je papiriće osobno dobivala u OSNO od njih dvojice
ili ih je uzimala sa njihovih stolova, kada njih nije bilo, a gdje su joj oni te
papiriće ostavljali. Na papirićima nije pisalo što s tim ljudima učiniti nakon što
se privedu i ispitaju. Tako se sjeća slučaja odvođenja Branka Lovrića. Bila je
rana jesen kada je od Glavaša dobila zadatak da se javi u Poštu i o Lovriću
razgovara s direktorom. U razgovoru je saznala da Lovrić ne dolazi na posao,
prenijela je to Glavašu, a on joj naredio da ga treba uhititi i privesti, jer je
antidržavni element. Tada je s dva do četiri pripadnika postrojbe otišla do
Lovrićeve kuće, sjeća se da im je otvorila ženska osoba, a tada je izašao i
Lovrić na traženje bez otpora pošao s njima. Odvezli su u Dubrovačku ulicu,
Lovrića su odveli u podrum, a ona se nije tu više zadržavala, go je obavijestila
Glavaša da je Lovrić priveden. Kad je nakon nekoliko dana u razgovoru sa
svojim vojnicima saznala da je Lovrić ubijen, posvađala se zbog toga s
Glavašem. U toj svađi on joj je prijetio, govorio joj da mu ne dolazi na posao,
da će i ona plivati i da će ih sve zbrisati sa zemlje. Ona je prijetnje ozbiljno
shvatila, jer je znala kako je u jednom slučaju s Glavašem prošao Goran Vrban
kojeg su u sjedištu HDZ-a zlostavljali. Glavašu nije bilo strano obračunavati se i
sa svojim ljudima. I dalje je nakon ove svađe radila kao tajnica u OSNO, ali je
Glavaš bio na nju ljut i nije ju pozdravljao. Nakon nekoliko dana pozvao ju je i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
prigovorio da je u postrojbu angažirala nesposobne ljude. Pokazao joj je pismo

koje je nakon neuspjele likvidacije pisao neki čovjek iz bolnice i naredio joj da
riješi problem. Ona pretpostavlja da je pismo Glavašu donio Amšlinger, jer je
on prethodno bio kod Glavaša. Dobivši takvu naredbu, ona je otišla u
Keršovanijevu ulicu i dala je naređenje jednom pripadniku postrojbe za koga se
sjeća da je bio medicinski tehničar, a kasnije policajac, da ode u bolnicu i ubije
tog čovjeka. Ovaj je otišao, ali se vratio i rekao da nije uspio, jer da je taj
čovjek u bolnici čuvan. Ona je tada obavijestila Glavaša o ovome i misli da je i
on sam slao nekoga u bolnicu da usmrte tog čovjeka. Kasnije je saznala da se
taj čovjek zove Ratković. O ovim događanjima razgovarala je s Ivicom
Krnjakom želeći izaći iz njegove postrojbe, čemu se on nije protivio. Krnjak je
inače znao za zapovjedi koje je ona primala od Glavaša i prenosila ih u
postrojbu. O ostalim ubojstvima tvrdi da ne zna ništa i da nije u njima
sudjelovala, iako je čula da ih je bilo. Također joj nije poznat nadimak Ćif.
U vezi sa slučajem Ratković Glavaš joj je još naredio i da se riješi onoga koji je
bio odgovoran za neuspjeh u tom slučaju. Smatrala je daje Glavaš time mislio
na njegovu likvidaciju. To je bio Zdravko Dragić. Šurjak Dine Kontića. Ona je
otišla u Keršovanijevu ulicu i prenijela Dini Kontiću Glavaševo naređenje, ali
rekavši da samo zaplaši Dragića kao primjer ostalima. Početkom 1992. godine
dva je mjeseca bila u Njemačkoj, a nakon toga formalno je i dalje bila tajnica u
uredu Branimira Glavaša da bi od travnja 1992. godine i službeno bila u
Samostalnoj uskočkoj satniji. Tvrdi da osobno nije nikoga ubila, niti je nazočila
likvidacijama.
Prilikom privođenja istražnom sucu okrivljenica je 21. listopada 2006. godine u

iskazu pred istražnim sucem ostala kod obrane dane u policiji.
Kod sljedećeg ispitivanja pred istražnim sucem 22. listopada 2006. godine
iznosila je svoje spoznaje o prijetnjama koje joj se događaju u zatvoru.
Iznova dajući obranu pred istražnim sucem 28. prosinca 2006. godine
okrivljenica je iskazivala o navodnim pritiscima u policiji prilikom njezinog prvog
ispitivanjima, o zlouporabama od strane njenog branitelja te o iskorištavanju
njenog teškog psihičkog stanja kako bi se dobio njezin iskaz. Tvrdi da je nevina,
da ništa što je iskazivala u policiji nije istina te je opozvala takvu svoju obranu.
Okrivljenik Branimir Glavaš dao je svoju obranu 23. listopada 2006. godine
pred istražnim sucem. U obrani je naveo da je od listopada 1990. do 2.
studenog 1991. godine obnašao dužnost sekretara za narodnu obranu u OSNO
u Osijeku. Vojne dužnosti obnašao je od 2. studenog 1991. godine kada je
postao pomoćnik zapovjednika obrane grada, a zapovjednik mu je bio Eduard
Bakarec. Kao sekretar za narodnu obranu on je po zapovijedima iz Ministarstva
obrane te iz Zapovjedništva za istočnu Slavoniju, a kasnije iz Zapovjedništva
Operativne zone Osijek, obavljao mobilizaciju, ali nije imao nikakve ovlasti
formirati vojne jedinice. Za Samostalnu uskočku satniju više je saznao poslije
rata nego u vrijeme rata te mu nije poznato kada je formirana ta postrojba i
koje je zadaće obavljala. Ivicu Krnjaka poznavao je iz regionalnog kriznog štaba
gdje je on bio od samog dolaska Vladimira Šeksa za predsjednika tog štaba, a
štab je bio smješten kat iznad OSNO. Misli da je Šeks dao Krnjaku i Grošelju
naputke za formiranje neke sigumosno-obavještajne službe. Krnjaka se još
sjeća iz situacije u vezi s rušenjem batinskog mosta te u vezi financijske pomoći
radi proizvodnje streljiva. Samostalna uskočka satnija nije bila pod
Zapovjedništvom obrane grada. On je pod svojim zapovjedništvom imao samo
106. brigadu, dio 130. brigade, 135. brigadu, Samostalni bataljun pri
Zapovjedništvu obrane grada te jednu formaciju specijalne policije. Gordanu

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Getoš-Magdić poznaje od 1990. godine kao tajnicu mladeži HDZ, ali ona nikada
nije bila njegova tajnica u OSNO. Znala je povremeno pomoći kao dobrovoljac
kod povećanog obima posla, tako da je kuhala kavu ili posluživala stranke, a
budući da je imala samo osnovnu školu, nisu joj se ni mogli povjeriti bilo kakvi
ozbiljniji poslovi. On joj osobno nije davao nikakve naloge niti zaduženja pa ni
za formiranje neke jedinice za specijalne namjene, a priče o nekakvim
ceduljicama gluposti. Kada je prešao u Zapovjedništvo obrane grada, bili su
smješteni u zgradi bivšeg SUBNOR-a. Imena okrivljenika kao pripadnika SUS-a
su mu nepoznata. Također mu ništa ne znače ni imena oštećenika, osim dr.
Kutlića čijoj je supruzi na zamolbu Đure Perice trebao pomoći u vezi nestanka
muža, a za Ratkovića saznao je kroz medije. Slučajeve nestanaka i ubojstava u
studenom i prosincu 1991. godine nisu istraživale vojne vlasti, jer je to bila
zadaća civilne policije.
Obrane okrivljenika Ivice Krnjaka, Dine Kontića, Tihomira Valentića i Branimira

Glavaša, što se tiče inkriminacija iz ove optužnice, nisu istinite, a obrane
okrivljenika Mirka Sivića, Zdravka Dragića i Gordane Getoš-Magdić nisu istinite
u onim dijelovima u kojima su naknadno mijenjane ili povučene, jer su u
suprotnosti s činjenicama koje su tijekom istrage utvrđene brojnim prikupljenim
dokazima. Dapače, obrane okrivljenika Mirka Sivića, Zdravka Dragića i Gordane
Getoš-Magdić koje su oni prvotno dali pred svojim braniteljima ili pred istražnim
sucem, a prije nego što su ih naknadno izmijenili ili povukli, međusobno su
sukladne, upotpunjujuće, podudarne ostalim u istrazi pribavljenim dokazima i
stoga vjerodostojne.
Prije svega treba istaknuti da su tijekom predistražnog, a u najvećoj mjeri

tijekom istrage, ispitani brojni svjedoci koji su imali izravna ili neizravna
saznanja o događajima koji su predmet istrage, te su prikupljeni brojni tzv.
materijalni dokazi o svim odlučnim i važnim činjenicama glede počinjenog
kaznenog djela.
Tako je u pred istražnom postupku u Županijskom sudu u Zagrebu u skladu s

odredbama članaka 238.a do 238.d kao svjedok ispitana osoba pod
pseudonimom «Drava». On je izjavio da se početkom kolovoza 1991. godine,
kad je počeo rat, priključio sanitetskoj službi 106. brigade ZNG, a nakon dva
mjeseca prešao je u sanitet 3. gardijske brigade HV, gdje je načelnik saniteta
bio dr. Starčević. U studenom 1991. godine pozvan je u ured dr. Starčevića, te
je tu zatekao jednu djevojku duge plave kose u odori HV, a s njom je bio jedan
muškarac također u takvoj odori. Kasnije je doznao da se zovu Gordana Getoš-
Magdić i Dino Kontić. Rekli su mu da su čuli da je hrabar, da je sudjelovao u
najgorim situacijama i da mu je nadimak Mali Ujo te da njima trebaju takvi ljudi
za jednu diverzantsko-izvidačku specijalnu jedinicu. On je pristao preći u tu
njihovu jedinicu te ga je Gordana odvezla vozilom «BMW» u podrumske
prostorije jedne kuće u Keršovanijevoj ulici. Tu je bilo više uniformiranih muških
osoba i jedan dječak od oko 15 godina. Kasnije je saznao da je to bio Fehir. U
prvo vrijeme on je njima u tom podrumu nosio hranu iz Studenskog doma, a u
to su ga uputili Valentić i Kontić. Na raspolaganju su imali jedan «BMW», jedan
bijeli kombi, crveni «Yugo» i zeleni «Stojadin». Tu u podrumu kuće s vremenom
je upoznao osobe Stjepana Bekavca zvanog Buše, Sivića koji je došao iz 3.
gardijske brigade gdje je radio u kuhinji, Tihomira Valentića, Josipa Zdravčevića
i još jednog muškarca za kojeg zna da je kasnije radio u kafiću kod spomenika
šetaču. Nakon desetak dana upoznao je i zapovjednika postrojbe Ivicu Krnjaka
koji im je došao u posjet. Nakon tog Krnjakovog posjeta dobio je zadatak da s
Bekavcem i Valentićem ode u akciju do kuće nekog doktora, išli su zelenim
«Stojadinom», ali u kući nije bilo nikoga. Sutradan je u akciju išao s
Valentićem, Bekavcera i Zdravčevićcm crvenim «Yugom» u jednu kuću koja je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
imala ostakljena aluminijska vrata u Dubrovačkoj ulici. Kad su pozvonili, pojavio

se muškarac od 50 do 60 godina, jake tjelesne grade, odjeven u tamnije hlače,
svijetlosmeđu vestu, ispod nje kariranu košulju, a na glavi je imao kapu zvanu
«Šepka» žućkaste boje, dok je na nogama imao papuče. Nakon kraćeg
razgovora nastalo je naguravanje, taj čovjek je pokušao pobjeći, zvao je u
pomoć, u naletu na Zdravčevića oborio ga je na tlo, a Valentić i Bekavac su ga
uhvatili, vratili u kuću i odveli kroz hodnik te kuće u podrum. Bekavac je tom
čovjeku samoljepivom trakom oblijepio glavu u visini usta, a također i ruke
zavezao takvom trakom iza leđa i posjeo ga na stolicu. Bekavac i Valentić su ga
tukli palicama napravljenim od telefonskih kablova i govorili mu da je KOS-
ovac, UDB-aš i četnik. Nakon toga podigli su tog čovjeka odveli ga do auta i
odvezli se na obalu Drave. Bekavac i Valentić izvukli su ga iz auta, odveli do
Drave i tu mu je Bekavac ispalio dva hitca u potiljak. To se dogodilo u prosincu
jedne večeri oko 20,00 ili 21,00 sat, bilo je zamračenje i potpuni mrak. Nakon
što je taj čovjek pao u vodu, Bekavac je naredio Zdravčeviću da ga dovrši i dao
mu «Škorpion». Zdravčević nije pucao u tog čovjeka, nego je ispalio dva hitca u
vodu te bacio «Škorpion» u Dravu. Te noći i svi oni drugi iz njihovog podruma
otišli su nekamo, ali on ne zna kamo i tko s kim. Kada su se vratili u bazu, čuo
je kako Kontić priča Bekavcu da su oni promašili svog čovjeka, da je taj isplivao
iz Drave, da se nalazi u bolnici, a dok je to pričao onaj vojnik za kojeg zna da je
kasnije radio u kafiću kod spomenika šetaču se zacrvenio i pognuo glavu. Dok
je boravio u postrojbi čuo je od Bekavca, Gordane Getoš i Konuća da je Krnjak
odlazio kod Glavaša. Sjeća se da su Gordana Getoš, Kontić i Bekavac
negodovali kad im se Krnjak postavljao kao šef, jer je Gordana Getoš, bila
zapovjednik u njihovoj postrojbi, a Bekavac i Kontić njeni zamjenici. No, on je
ipak shvatio da je SUS, čiji je zapovjednik bio Ivica Krnjak, bio nadređen
njihovoj postrojbi. Dok je boravio u postrojbi trebala je biti provedena akcija
oslobađanja Antunovca skupa sa «Branimirovom osječkom bojnom» i drugim
dijelovima SUS, ali postrojba «BOB» nije došla. Sjeća se da je tada do Krnjaka
došao kurir, predao mu pisanu zapovijed govoreći da je to naredba od
Branimira Glavaša, da se akcija prekida i da se vraćaju nazad.
Ispitan u istrazi svjedok Karl Gorinšek je naveo da je na čelo Operativne zone

Osijek došao 12. rujna 1991. Za termin Uskočka satnija je čuo, a navodi da se
konkretno radilo o diverzantskoj satniji za koju se neki htjeli da se zove
Uskočka. Tu diverzantsku satniju je zatekao u vrijeme kada je došao na čelo
operativne zone. Tom postrojbom zapovijedao je okr. Ivica Krnjak. On nije
sudjelovao u odabiru kadra koji je ulazio u sastav te satnije, ne zna tko je
odabirao ljude za tu postrojbu, on o tome nije konzultiran, a za okr. Branimira
Glavaša navodi da je on mogao imati doticaja sa odabirom kadrova kroz
mobilizaciju jer je to dužnost sekretarijata za narodnu obranu kojem je on tada
bio na čelu. Okrivljenik Branimir Glavaš formalno nije bio nadređen ovoj
diverzantskoj satniji, ali je mogao dolaziti u doticaj s tom postrojbom kroz svoju
funkciju zapovjednika obrane grada Osijeka. Smatra da je ta satnija imala neke
veze sa SIS-om, pri čemu dodaje da zapovjednici brigada i zapovjednici
operativne zone po ustrojbenoj hijerarhiji nisu bili nadređeni snagama
sigurnosti i vojne policije, te da je vertikala zapovijedanja kod snaga sigurnosti
išla od najnižih postrojbi prema višim i tako sve do Ministarstva obrane RH, te u
tom slučaju informacije iz tih službi nisu dolazile do njega.
Zapovjedništvo tih postrojbi (SIS-a i Vojne policije) išlo je neposredno iz vrha,

te zaključuje da je veza između SIS-a i diverzantske satnije bila neupitna
budući da je on toj satniji zapovjedio samo jednu akciju i to rušenja batinskog
mosta, dok joj druge zapovjedi nije izdavao, te zaključuje da je to mimo
njegovog znanja činio netko drugi, a pretpostavlja da je to SIS. Poznavao je
načelnika centra SIS-a Mirka Grošelja, on je imao svoju vertikalu zapovijedanja

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
i od njega je između ostalog bio upozoren i na pripremu atentata koji se protiv

njega spremao kao zapovjednika operativne zone. Vezano za ubojstva građana
Osijeka srpske narodnosti i pronalaska leševa u rijeci Dravi nije mu bliže ništa
poznato niti mu je tko o tome službeno išta referirao, a vezano za 5. kolonu u
gradu navodi da su nadležni za ta pitanja bili službe SIS-a, SZUP-a i civilne
policije.
Svjedok Ivan Grujić je naveo da je tijekom 1991. pa sve do 1. travnja 1992.

godine radio kao operativac u SZUP-u Centar Osijek, a nakon toga prešao je u
Sigurnosno informativnu službu Centar Osijek u kojoj se zadržao do rujna 1992.
Nema osobnih spoznaja o ubojstvima građana srpske narodnosti u kritično
vrijeme ali je o tome čuo iz drugih posrednih izvora. Koliko je njemu poznato
uglavnom se radilo o osobama srpske narodnosti iz pošte i bolnice. Poznata mu
je postrojba pod nazivom Samostalna uskočka satnija, te zna da je tom
satnijom zapovijedao okr. Ivica Krnjak. Nakon što je u travnju 1992. prešao u
SIS od načelnika te službe Mirka Grošelja saznao je da se u Dubrovačkoj ulici
vrše određene istrage, Grošelj je koristio izraz «bezvezne istrage» te je zbog
takvih istraga Grošelj s nekim došao u sukob, ali mu nije poznato s kim. Nije
mu poznata formacijska struktura Samostalne uskočke satnije ali iz tog
vremena zna da je jedno od sjedišta te satnije bilo u Dubrovačkoj ulici, a za
ostala sjedišta te postrojbe saznao je kasnije iz medija. Okrivljenicu Gordanu
Getoš-Magdić poznaje kao kćer Andrije Getoša sa kojim je zajedno radio u SIS-
u. Za nju zna da je bila tajnica u HDZ-u, poznato mu je da je sudjelovala u
Domovinskom ratu i da ima status branitelja, viđao ju je u odori no nije mu
poznato kojoj formaciji je pripadala. Navodi da je njegov djelokrug rada bio
antiterorističko djelovanje agresora, a u sklopu toga je predmet interesa odjela
kojem je on pripadao bilo i djelovanje 5. kolone u gradu Osijeku. Navodi da je
postojala određena koordinacija između službi SZUP-a i SIS-a. Smatra da je
moguće da su informacije vezane za ubojstva civila u Osijeku odlazile u centralu
u Zagrebu, i misli da je pokojni Mirko Grošelj o svojim spoznajama koja su se
događala u Osijeku obavještavao svoju vertikalu, dakle slao podatke u Zagreb
jer je isti sustav slanja podataka bio kako u SIS-u tako i u SZUP-u, što znači da
su se dokumenti radili u tri primjerka, od kojih je jedan uvijek odlazio prema
centrali navedenih službi u Zagreb. Pojašnjava da je načelnik njegovog odjela u
kojem je on radio kao operativac bio Mladen Igali. Načelnik operative, tj.
načelnik svih odjela bio je Zdravko Pejić, a načelnik centra SZUP-a Osijek bio je
Branko Budić. Iz razgovora sa kolegama koji su radili očevide na ovim
ubojstvima, saznao je da su tijela ubijenih bila vezana ljepljivim trakama i da
im je pucano u glavu. Tada se nije govorilo o selotejpu, već se govorilo da su to
«plivači».
Svjedok Zdravko Pejić bio je u razdoblju od 12. siječnja 1991. do 12. srpnja
1992. načelnik operativnih poslova službe za zaštitu ustavnog poretka Centra u
Osijeku. Za kritično vrijeme navodi da je kroz operativni rad na terenu došao do
podataka da je okr. Branimir Glavaš moralna kičma obrane grada, ali da je bio
autokrat čvrste ruke i da je htio pod svaku cijenu staviti sve strukture pod svoju
kontrolu pa tako i SZUP. Navodi kako je primjera radi nakon pogibije Josipa
Rcihl Kira, tadašnjeg načelnika PU, te dolaskom Mate Šalinovića na njegovo
mjesto okr. Glavaš vršio veliki pritisak na Zagreb da se Mato Šalinović razriješi
funkcije načelnika PU, a također je tražio i njegovo razrješenje te odlazak
Branka Budića sa mjesta načelnika SZUP-a Centar Osijek. Navodi kako su u
prvo vrijeme iz Zagreba dobivali upute da se nikako ne dozvoli utjecaj Glavaša
na SZUP, međutim, kako smatra, kasnije je politika izabrala Brammira Glavaša,
a oni su dali ostavke. U odnosu na tzv. slučaj «Selotejp», SZUP nije specijalno
istraživao te slučajeve jer je za službu daleko veći interes predstavljalo
stradavanje hrvatskog življa u Osijeku u vrijeme agresije, pa su se ovi

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pojedinačni slučajevi i pogibije građana Osijeka srpske narodnosti jednostavno

utopili u opći broj žrtava. Pri tome, navodi kako ga je jedino zaintrigirala smrt
Bogdana Počuče, što ga je osobno pogodilo, budući da je on bio suradnik SZUP-
a, lojalni Srbin te je skupljao vrijedne podatke o problematičnim Srbima.
Smatra da je on bio žrtva loše reputacije svog brata Janka Počuče te da je
vjerojatno ubijen greškom. Poznavao je pokojnog Mirka Grošelja od kojeg je i
saznao najveći broj informacija u vezi sa pojedinim događajima iz tog vremena,
poznato mu je da se Mirko Grošelj uglavnom kretao u krugu vojnih osoba te da
je pisane tragove u vezi sa ubojstvima prosljeđivao prema Zagrebu. Pri tome,
navodi da se kroz operativni rad vezano za ubojstva u Osijeku spominje
najmanje 10 osoba imenom i prezimenom, a navedene podatke je njegova
služba proslijedila prema centrali u Zagrebu.
Ispitan tijekom istrage u dva navrata 3. studenog 2006. i 23. veljače 2007.
svjedok Stjepan Antolašić je izjavio da je od 14. studenog 1991. pa do 1999,. bio
načelnik Vojno obavještajne službe za Operativnu zonu Osijek, a da je tu službu
on i osnovao. Zapovijed je dobio od generala Špegelja, a u vrijeme njegovog
dolaska u Osijeku je postojala sigurnosna informativna služba tzv. SIS.
Operativnom zonom u to vrijeme je zapovijedao Karl Gorinšek, a u
zapovjedništvu je zatekao jednu skupinu okupljenu oko okr. Ivice Krnjaka.
Procijenio je da mu niti jedna od tih osoba izuzev Mile Nekića ne odgovara za
formiranje vojnoobavještajne službe, te je od svih zatečenih osoba zatražio da
isprazne prostorije koje su bile namijenjene službi koju je trebao formirati što je
od strane tih osoba kao i okr. Ivice Krnjaka prihvaćeno uz negodovanje. Okr.
Gordanu Getoš-Magdić je sretao u zapovjedništvu operativne zone, nije mu
poznat status koji je ona u Hrvatskoj vojsci imala, ali zna da je sudjelovala u
diverzantskoj skupini koja je vršila vojna djelovanja prema okupiranom selu
Antunovac, te mu je poznato da je ona bila voditeljica ove skupine. To je
zapamtio naročito stoga što se radilo o ženi, te je vidio jednom prilikom da je ona
postrojila 10 pripadnika ove diverzantske skupine u holu zgrade sadašnje
županije. Nosila je odoru i imala je naoružanje. Okr. Ivicu Krnjaka poznaje duži
niz godina budući su jedan i drugi rođeni u istom selu, zna da je bio podoficir u
JNA, da je bio padobranac, nakon čega je napustio JNA te da je osuđen zbog
terorizma na 12 godina zatvora, a također je za vrijeme dok je i sam služio u JNA
čuo od jednog podoficira Srbina da je ovo za terorizam Ivici Krnjaku sve bilo
namješteno. Od zapovjednika operativne zone Karla Gorinšeka saznao je da se
formira jedna jedinica kojom će zapovijedati Ivica Krnjak, a namjena te jedinice
bile su diverzantske djelatnosti. Sjeća se da je Somborska skupina bila iz ove
postrojbe. Nije mu poznato gdje je bilo sjedište Samostalne uskočke satnije, za
Keršovanijevu ulicu u Osijeku ne zna po imenu gdje se nalazi, ali navodi kako je
jednom prilikom zajedno sa okr. Krnjakom, okr. Gordanom Getoš-Magdić i još
jednom nepoznatom osobom bio u jednoj praznoj kući, koja je bila interesantna
za smještaj izviđačke postrojbe, radilo se o većoj kući sa podrumom, a nakon što
mu je pojašnjeno gdje se nalazi Keršovanijeva ulica dozvoljava da bi se ta kuća
mogla nalaziti upravo u toj ulici. Koliko mu je poznato između zapovjednika
obrane grada okr. Branimira Glavaša i zapovjednika Operativne zone Osijek Karla
Gorinšeka bilo je određenih napetosti. Samostalna uskočka satnija bila je u okviru
zapovjedništva Zbornog područja odnosno operativne zone i koliko on zna okr.
Branimir Glavaš nije imao službenih doticaja s ovom postrojbom. Njegova služba
(VOS) razmjenjivala je podatke sa SIS-om i SZUP-om, pri čemu je više kontakata
bilo sa SIS-om, a u toj razmjeni informacija nije bilo govora o ubojstvima
stanovnika Osijeka srpske nacionalnosti. Svjedok Zlatko Kramarić je u kritično
vrijeme bio predsjednik Skupštine općine Osijek. Negdje u studenom 1991. do
njega je došla gospođa Kutlić te mu se požalila da joj nema supruga. Pokušao joj
je pomoći i zatražio je informacije od Zdravka Pejića koji je tada bio u SZUP-u i
ovaj ga je obavijestio da se u Osijeku dešavaju nekakve loše stvari. Misli da je u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
to vrijeme Pejić već raspolagao iskazom Ratkovića koji je bio jedan od preživjelih
koji su preživjeli egzekucije na Dravi. Zbog navedenih događaja napisao je pismo
tadašnjem ministru pravosuđa Bosiljku Mišetiću u kojem je zatražio pomoć
državne vlasti radi razjašnjenja navedenih događaja i uspostave mira i sigurnosti
u gradu. U kontaktima koji su u to vrijeme bili česti s Predsjednikom Franjom
Tuđmanom bilo je govora o tome da sustav mora funkcionirati i da se ne smije
dopustiti da pojedinci uzimaju pravdu u svoje ruke. Početkom siječnja 1992. u
Osijeku je u prostorijama općine Osijek povodom ovog njegovog pisma održan
sastanak na kojem su sudjelovali ministar pravosuđa Mišetić, gospodin Ramljak,
tadašnji republički tužitelj Željko Olujić, ministar unutarnjih poslova Vekić,
zamjenik ministra obrane Ivan Milas, a iz Osijeka načelnik PU Mato Šalinović,
Davor Krtić kao predstavnik osječkih sudova, tadašnji županijski državni odvjetnik
Krunislav Olujić, on kao predsjednik skupštine općine, te Karl Gorinšek ispred
vojnih struktura, pri čemu za njega nije baš potpuno siguran. Na tom sastanku
nije se posebno govorilo o imenima koja bi bila odgovorna za takvo stanje,
odnosno o pojedinim počiniteljima kaznenih djela, ali se ipak spominjao tzv.
Čepinski slučaj i osoba Freda Marguša kao osobe osumnjičene za počinjenje više
kaznenih djela. Njemu osobno nisu bile poznate razmjere pljački, ubojstava i
provala u stanove, ali je tijekom tog sastanka iznošen podatak da je stopa
porasta kriminaliteta u odnosu na godinu dana ranije iznosila oko 900 %. Na
sastanku nije vođen nikakav zapisnik, niti su na kraju tog sastanka donijeti neki
formalni zaključci. O svom odnosu sa okr. Branimirom Glavašem u tom vremenu
navodi da je između njih bilo određenih konceptualnih razlika u pristupu
pojedinim problemima, a što se tiče sudjelovanja okr. Branimira Glavaša na
sastanku koji spominje, navodi da se ne može točno sjetiti da li je okr. Branimir
Glavaš na tom sastanku bio prisutan ili ne.
Svjedokinja Izabela Jurkić izjavila je da je u Samostalnu uskočku satniju

pristupila 9. rujna 1992. Radila je kao administrativni referent u zapovjedništvu
te postrojbe. Njezin neposredni zapovjednik je bio okr. Ivica Krnjak. Okr.
Gordanu Getoš-Magdić poznaje i navodi da je ona bila pripadnica Samostalne
uskočke satnije zadužena za SIS. Dolazila je jednom do dva puta u
zapovjedništvo. Tu se sastajala sa okr. Ivicom Krnjakom, pri čemu nije nosila
odoru. Okr. Dinu Kontića ne poznaje osobno, ali to ime i prezime viđala je kroz
papire tj. njegovo ime nalazilo se u osobnom kartonu djelatnika. Isto tako
poznaje i okr. Tihomira Valentića i on je bio pripadnik samostalne uskočke
satnije. Za lokaciju u Dubrovačkoj ulici navodi da se tamo nalazio jedan vod
samostalne uskočke satnije, a nije joj poznato da je na toj lokaciji bio nekakav
zatvor. U kritično vrijeme ona nije bila pripadnik Hrvatske vojske, zbog toga ne
zna kada su pojedini pripadnici uskočke satnije stupali u tu postrojbu.
Svjedok Danijel Bogdanović je tijekom 1991. i 1992. godine bio šef odjela
analitike u SZUP-u Osijek. Nije radio na predmetima koji se odnose na ubojstva
građana srpske nacionalnosti u Osijeku u kritično vrijeme, a o tome je čuo od
drugih. Smatra da bi o tim događajima više mogao znati Ivan Grujić, te da se
službeni podaci o navedenim ubojstvima nalaze u MUP-u u 4. odjelu analitike. U
vezi sa popisima za likvidaciju njega su jednom prilikom upozorili Mladen
Pavlovsky i Branimir Golubić da se pripazi jer se nalazi na Glavaševoj listi za
odstrjel. Ova dvojica su to kasnije zanijekali. On je ovo upozorenje ozbiljno
shvatio i kako navodi nakon toga se čuvao. Sjeća se da je daleko prije 1990.
otac Branimira Glavaša bio predmetom obrade službe u kojoj je on radio i prije
rata, a za sve to je znao i okr. Branimir Glavaš. Okr. Glavaš nije mu nikada
direktno prijetio, no tijekom 1991. i 1992. na svakom sastanku na kojem je on
prisustvovao po svojim šefovima Branku Budiću i Zdravku Pejiću dobivao je
informacije da on stalno postavlja pitanje njegovog izbacivanja iz službe jer je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
uhićivao njegovog oca.
Tijekom istrage ispitan je i svjedok Marko Radonić koji je izjavio da je u

razdoblju studeni - prosinac 1991. godine bio pomoćnik načelnika za
kriminalitet u Policijskoj upravi osječko-baranjskoj, a šef odsjeka u tom sektoru
bio je Milan Baričević. Vezano za pronalaske leševa civilnih osoba u Dravi
policija je te poslove odrađivala koliko je to bilo moguće u tadašnjim uvjetima
obzirom na učestala granatiranja i veliki broj kako civilnih žrtava tako i vojnih
žrtava kroz borbena djelovanja. Posebno se sjeća slučaja jedne osobe koja je
isplivala iz Drave, a radilo se o Ratkoviću koji je prebačen u bolnicu kojom
prilikom mu je policija pružila adekvatnu zaštitu. Zna da se na tom slučaju
radilo vrlo ozbiljno budući da su tada prvi put imali nekoga tko je preživio
likvidaciju. Zna da se oko tog slučaja spominjala Dubrovačka ulica, a u to
vrijeme nisu imali nekih posebnih naznaka tko bi bio odgovoran kako za ovo
ubojstvo tako i druga ubojstva civilnih osoba, ali zna da se pričalo da su
počinitelji pripadnici Hrvatske vojske, odnosno uniformirane osobe, a u to
vrijeme uniforme su nosili i oni koji nisu bili u sastavu Hrvatske vojske. Zaštita
je preživjelom Ratkoviću dodijeljena opreza radi, premda nije bilo nekih
posebnih naznaka i prijetnji da bi netko dovršio ovo kazneno djelo, budući da se
radilo o pokušaju ubojstva dodijeljena mu je klasična policijska zaštita
postavljanjem pozornika, a više se ne sjeća da li je tu zaštitu pružala jedna ili
više osoba. O određivanju zaštite ošt. Ratkoviću ne postoji pisani nalog, već se
radilo isključivo o nalogu rukovoditelja, a taj nalog je mogao izdati bilo tko, tko
je rukovodio operativnim dežurstvom. Također kako navodi, nakon što se
počelo ozbiljnije raditi na ovim ubojstvima, ona su se prestala događati.
Svjedok Milan Baričević je u razdoblju listopad - prosinac 1991. bio zaposlen

u Policijskoj upravi te je bio dodijeljen na rad u Prvu policijsku postaju Osijek
gdje je bio šef odsjeka za suzbijanje općeg kriminaliteta. Bio je upoznat sa
svakom dojavom o kaznenom djelu i sa pronalaskom svakog leša u to vrijeme.
Vezano za pronalaženje mrtvih tijela civilnih osoba u Dravi na lice mjesta
upućivane su ekipe za očevid sa krim. tehnikom i operativci su poduzimali
potrebne radnje, a što je sve završavalo pisanjem kaznenih prijava. Nema
konkretnih spoznaja o počiniteljima navedenih ubojstava. Poznato mu je da je
jedna od žrtava, Radoslav Ratković preživio likvidaciju te je nakon zbrinjavanja
u bolnici doveden u Policijsku upravu gdje su s njim obavili kratak razgovor. Iz
rada na ovom predmetu poznato mu je da je prije pokušaja likvidacije
Ratkovića imenovani bio odveden u neku kuću u Dubrovačkoj ulici. Operativnim
radom je utvrđeno da je u toj kući bila smještena Hrvatska vojska, da se radilo
o nekoj posebnoj satniji koja je i na drugim lokacijama u gradu mimo vojarne
imala stacionirane dijelove svoje postrojbe. Za sve vrijeme dok se Radoslav
Ratković nalazio u bolnici nad njim su vršili nadzor djelatnici druge policijske
postaje.
O svim pronalascima leševa dostavljena su izvješća MUP-u RH u Zagrebu. U

vezi sa slučajem Ratković također je dostavljeno izvješće MUP-u, a upravo u
konzultaciji s njima je Ratković odveden pred istražnog suca kako bi tamo dao
svoj iskaz budući je htio napustiti RH. U to vrijeme je egzistirala uputa MUP-a
da ukoliko policija dođe do spoznaje da su kakvo kazneno djelo počinili
pripadnici HV da se daljnja obrada tog kaznenog djela vrši u suradnji s vojnom
policijom, a jedini izuzetak je bila situacija ukoliko bi vojne osobe počinile
kazneno djelo u krugu vojnog objekta gdje je bila isključiva nadležnost vojne
policije. Lokacija kuće u koju je odveden Ratković prije samog pokušaja
likvidacije utvrđena je na način što je sam Ratković prilikom odvoženja na sud
pokazao operativama iz vozila kuću u Dubrovačkoj ulici u kojoj je bio zatočen
neposredno prije odvođenja na Dravu.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Svjedok Slavko Teofilović navodi da se ne sjeća točno godine, ali misli da je

bila 1993., kada je postupao kao istražni sudac jer su mu policijski službenici
dojavili da je pronađen jedan leš na rijeci Dravi te je s očevidnom ekipom
automobilom došao do Bijelog Brda, a potom su išli čamcem nizvodno po rijeci
Dravi prema ušću Drave u Dunav i na lijevoj obali Drave, više na obali, pošto se
voda bila vidno povukla, uočili su jedno tijelo. Ne sjeća se detalja, no zna da je
sačinio zapisnik o očevidu. Ne sjeća se je li obdukcija tog tijela vršena, a bilo je
vidljivo da je tijelo starijeg datuma, bilo je odjeveno u odjevne predmete, a
identitet leša utvrđen je pomoću rodbine. Radilo se o Jovanu, Jovi ili Jovici
Grubiću čija je supruga bila sudac Okružnog suda u Belom Manastiru i koji je
bio sahranjen na mjesnom groblju u Mirkovcima. Pomoću zubala vršena je
identifikacija i sjeća se da je ta mrtva osoba imala dva gornja prednja zuba
jedan preko drugoga i misli da je to sigurno zapisano u zapisniku o očevidu, a
jedan primjerak zapisnika dao je oštećenikovoj supruzi. Rodbina i supruga
pokojnika prepoznali su ga po ovom zubalu i garderobi.
Ispitan tijekom istrage, svjedok Radoslav Ratković naveo je da je tijekom

prosinca 1991. bio kod svog šogora u Ul. Feđe Milića u Osijeku, kućni br. 41d.
Bio je tamo sa suprugom pošto je morao svoju kuću napustiti, a inače je
stanovao u Novom Tenju, u Osječkoj ulici. Dana 7. prosinca 1991. u kuću
njegova šogora po njega su došla tri čovjeka koja su bila obučena u maskime
odore. Bilo je to negdje poslije 16,00 sati. Bio je mračak i nije obraćao posebnu
pozornost na te osobe. One su mu rekle da mora ići s njima na informativni
razgovor, pa je svjedok mislio da ga trebaju nešto vezano uz njegov posao.
Pošao je s njima, sjeli su u jedan tamno-crveni automobil tipa zastava «Yugo»
te su ga te tri uniformirane osobe odvezle u Dubrovačku ulicu. Kasnije je
saznao, poslije ovih događaja, da se radi o kućnom broju 30. Kada su ga
dovezli u kuću u Dubrovačkoj ulici, proveli su ga kroz hodnik i to u jednu
dvorišnu zgradu odnosno ljetnu kuhinju. Išao je stubama dolje u jednu
prostoriju gdje su ga pregledali i pretražili. Tada mu nisu ništa uzeli. Usput su
mu postavljali pitanja o tome s kojim četnicima surađuje, što je njega zbunilo i
tada je shvatio da ovo neće biti razgovor vezan za njegov posao. Bilo je i
fizičkog maltretiranja. Te tri uniformirane osobe su ga tukle nogama, šakama, a
jedan od njih mu je i drškom pištolja razbio nos i povrijedio uho. Ovo fizičko
maltretiranje dogodilo se u drugoj prostoriji, u koju su ga odvele uniformirane
osobe, a u njoj, u kutu je primijetio petrolejsku lampu koja je gorjela
prigušenom svjetlošću. U toj prostoriji vidio je i stolicu s naslonom oko koje je
bilo dosta krvi. Ova trojica koja su ga tukla rekla su mu da će on već govoriti
kada dođ šef ili Ćif, a potom su napustila tu prostoriju. Čuo je korake na
stubama te je mislio da su sva trojica otišla, no tada ga je netko pitao pusi li i
po tome zaključio da je netko od njih ipak ostao. Jedno vrijeme bilo je mirno, a
nakon otprilike 15 do 20 ili 30 minuta, čuo je korake i u tu prostoriju su ušle do
tada njemu nepoznate dvije osobe, a s njima je bio i jedan od ove trojice koji
su ga doveli. Postavljali su mu ista pitanja, na što im nije mogao odgovoriti i
tada su mu vezali ruke i usta, stavivši mu nekakvu gvalju u usta, s tim da su ga
prethodno izveli iz prostorije i odveli u onu prvu prostoriju, a oblijepili su mu
usta širokom salotejp ambalažnom trakom, kojom su mu vezali i ruke na
leđima. Pošto je bio sav isprebijan nije mogao hodati, a tom prilikom mu je
osoba, koja se nazivala Ćif oduzela sve dokumente i novčanik s dvomjesečnom
plaćom i rekao nekom drugom da se to sve poništi jer svjedoku to više neće
trebati, a novac je stavio u svoj džep. I ta osoba koja se nazivala Ćif tukla ga je
nekom palicom u navedenoj prostoriji. Nakon što su ga izvukli na ulicu, stavili
su ga u jedan automobil, a to je bio neki drugi automobil, a ne onaj kojem su
ga dovezli do spomenute kuće. Radilo s o zelenom osobnom automobilu marke
«Audi» u koji je sjeo zajedno s navedenom trojicom koji su ga odvezli iz
Dubrovačke ulice, preko Bulevara, sve do Tvrđe, gdje su skrenuli lijevo prema

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Bastionu i tada su krenuli kroz neku ledinu prema ranije utabanom putu. Izvukli
su ga iz automobila i odveli do stuba koje vode k Dravi.
Tada mu je netko postavio pitanje i rekao da je posljednja prilika da se izvuče i

kaže o svojoj svezi s četnicima, a kako ništa nije mogao govoriti zbog
oblijepljenih usta, samo je slegnuo ramenima i tada je uslijedio s lijeve strane
pucanj. Osjetio je nogom udarac u leđa i pao je u vodu. Misli da je Drava bila
prilično niska, jer je odmah po padu u vodu koljenima osjetio dno. Odgurnuo se
od dna i nekako došao do površine vode, a selotejp preko usta nije dobro držao
jer je bio neobrijan, a i voda je učinila svoje, pa je mogao uhvatiti zrak. Tada je
uslijedio drugi pucanj i hitac ga je pogodio kroz otvorena usta i izašao otprilike
na istom mjestu na kojem je izašao i prvi hitac. Tada je zaronio i ronio prema
obali, a kada je izašao iznad vode, primijetio je da se svjetla automobila okreću.
Došao je do obale i trljao rukama o kamen kako bi potrgao selotejp kojim je bio
vezan, dovukao se do stubišta i uspuzao na obalu i zastao da se odmori. Tada
je primijetio da iz smjera Bastiona dolazi automobil i vidio da je to onaj isti
automobil kojim je i on bio dovezen. Pomislio je da se uniformirane osobe
vraćaju da provjere je li živ ili mrtav, te se sakrio u jednu žardinjeru. Vidio je da
iz navedenog automobila trojica izvode jednog isprebijanog čovjeka i pod
svjetlima vozila vidio je na tom čovjeku tragove krvi. Tog čovjeka su također
odveli do istih stuba i u tog čovjeka je pucano, no ne može točno reći u koji dio
tijela. Pucano mu je s leđa i čuo je par koraka i da je tijelo pljusnulo u vodu.
Ljudi koji su ga doveli odmah su otišli, a on je dalje puzao i sjeća se da se
osvijestio u bolnici. Poslije su ju rekla da su ga pripadnici Zbora narodne garde
našli kod Kuginog spomenika i da su ga svojim sanitetskim vozilom odvezli u
bolnicu Ne može podrobnije opisali ljude koji su sudjelovali u spomenutom
događaju, jer je proteklo mnogo vremena, ne sjeća se jesu li imali oružje, a
siguran je da ljudi koji su po njega došli nisu imali dugo oružje. Dvojica su ušli
u dvorište njegova šogora i jedan je bio viši i blond, a drugi niži, bucmast,
široke glave i kovrčave kose, a drugih detalja se ne može sjetiti. Trećega koji je
upravljao automobilom, nije dobro zapazio. Ne zna koji je od trojice ostao
čuvati njega i nuditi mu cigaretu, jer ga nije vidio, ali kada su se pojavila druga
dvojica koje do tada nije vidio, spomenuti bucmasti, široke glave i kovrčave
kose, bio je s njima. Osoba koja je kasnije došla, koja se nazivala Ćifom, bio je
otprilike njegove visine ili viši, imao je podulje lice i isturenu bradu i bio je
polupognutog položaja tj. držanja, a na drugom nije ništa posebno uočio.
Posljednje pitanje misli da mu je postavila osoba po nadimku Ćif. Osoba koja je
vozila automobil držala ga je ispod lijevog pazuha, dok ga je ispod desnog
pazuha držala osoba širokog lica i kovrčave kose. Nakon nekoliko dana ležanja
u bolnici, tj. nakon četiri dana, dr. Hanzer mu je donio «Glas Slavonije» i pitao
ga zna li da je i dr. Kutlić taj isti dan, kada i on, stradao pa je svjedok zaključio
da je osoba koju je vidio pod svjetlima automobila kritične večeri dr. Kutlić, jer
je i on imao neki karakterističan hod, a ta osoba koja je bila tada vučena i koja
se samo pomagala bodom, bila mu je nekako poznata. Svjedok navodi da
nikada nije rekao da je vidio da su pred njim ubili dr. Kutlića jer su to novinari
sve iskrivili.
Svjedokinja Ljubica Stanar navela je da je njen sin Milenko Stanar, na

Badnjak 1991. godine, išao čestitati Badnjak susjedi. Nakon toga je išao Milanu
Buljanu u kuću čestitati Badnjak, ali ga ovaj nije pustio u kuću. Pošto je Milenko
Stanar otišao od kuće, navedeni Milan je došao do nje i pitao je zašto je Milenko
njemu zvonio, pa kada je čuo za razlog, psovao joj je i psovao njen Božić. Ona
je na to Milanu Buljanu rekla da je bolje da ih sve pobiju, a Milan Buljan je
rekao da će Milenko i biti ubijen. Navečer istoga dana njen sin Milenko Stanar
otišao je u osnovnu školu Jovan i Milena Radivojević čestitati Badnjak hrvatskoj
vojsci, a kada ih je počastio, Nikica Kutleša mu je rekao da će idućeg dana

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dobiti najljepšu uniformu, što je Milenko sve njoj ispričao. Nedugo nakon toga
rekao je da ide svom ujaku u Babjak, a to je bilo oko 2 sata poslije ponoći.
Pošto je otišao, više se nije vratio. Idućeg dana saznala je od brata da Milenko
Stanar nikad nije bio kod njega. Nakon nekog vremena, dok se šetala parkom,
od jednog čovjeka po imenu Ante Mrkonjić i poštara saznala je da je njen sin
Milenko Stanar ubijen, bačen u Dravu i da je pronađen kod Elektroslavonije, a
kada im je rekla da se ne radi u tom slučaju o njenom sinu, već o dr. Kutliću,
oni su joj potvrdili da se to dogodilo dr. Kutliću, ali i njenom sinu Milenku.
Kasnije je od nekih drugih ljudi saznala da je njen sin navodno odveden iz
gostionice «Šangaj», da su ga vezali žicom i bacili u bajer. Ovo je prijavila
policiji, a od policije je otišla u «Ukop», gdje je kroz dokumentaciju utvrdila da
je njen sin pokopan na Retfalačkom groblju, te da je tada direktor groblja
organizirao da njegovo tijelo bude prebačeno na Anino groblje. Za Babjak je
njen sin trebao ići autobusom ili šinobusom, a vidjela je da je njen sin otišao
nekim automobilom.
Svjedok i oštećenik Zoran Stanar, sin Milenka Stanara, nije imao neposrednih
saznanja o nestanku svoga oca, a glede imovinsko pravnog zahtjeva izjavio je
da će se o njemu naknadno izjasniti.
Svjedokinja i oštećenica Jelica Grubić navela je da je dana 13. studenog 1991.

posljednji puta vidjela supruga Jovicu Grubića. Toga dana odvezla ga je do
društva IPK-a automobilom, odakle je on otišao na posao u Hrvatske šume. Dva
do tri dana prije toga govorio joj je da treba ići na službeni put u Valpovo
vezano za bolovanja radnika. Negdje oko 11,30 sati toga dana počeo je topnički
napad, a kada se malo smirilo, ona je nazvala Hrvatske šume da bi provjerila je
li njen suprug otišao na službeni put. Javila joj se ženska osoba koja je rekla da
ne zna o tome ništa, pa je svjedokinja ponovno zvala oko 13,00 sati i također
nije dobila odgovor. Kasnije je razgovarala i s direktorom Vratarićem koji joj je
rekao da joj je suprug otišao na službeni put u Valpovo zajedno s vježbenikom
Goranom Komlencem. Goran Komlenac je opovrgnuo ovu informaciju, pa je
svjedokinja cijelu noć čekala hoće li joj se suprug javiti, a idućeg dana došao joj
je pravnik iz Hrvatskih šuma Javorko Bebek i rekao da je njen suprug pobjegao
u Mirkovce ili Baranju, što ona nije povjerovala. Oko 15. studenog 1991.
prijavila je nestanak svoga supruga policijskoj upravi. Kontaktirala je i istražnog
suca Šimenića raspitujući se je li njen suprug možda pritvoren, no on joj je
odgovorio da nije. Istoga dana ju je kod kuće dočekala Jadranka Petrijevčanin,
koja je bila njena susjeda, te joj je rekla da je saznala da je automobil kojim je
njen suprug otišao na službeni put vraćen i da joj je to rekao Javorko Bebek.
Nakon toga zvala je Vratarića i tražila da se s automobila uzmu otisci prstiju i
da se vidi tko je vratio automobil, nakon čega joj je Vratarić odgovori da se
otisci neće uzimati, već da će se automobil otvoriti rezervnim ključevima, ali da
će biti prvo pregledan da bi se utvrdilo je li miniran. Nekoliko dana kasnije
razgovarala je s dvojicom policajaca, Josipom Županićem i Milutinom
Kotrljanovićem u svezi s nestankom svoga supruga, a 22. studenog 1991.
napustila je Osijek. Za sudbinu supruga saznala je za vrijeme dok se nalazila u
Belom Manastiru, gdje je radila kao istražni sudac i tada joj je policajac Milutin
Milivojević rekao da je 1992. godine bio na jednom uviđaju kada su pronašli
jedan leš kod Sarvaša na Dravi, kod mjesta koje se zove Lopovski put. Na
očevid je išao sudac Teofilović, policajac Milivojević i njen djever, oni su joj
donijeli dijelove odjeće i ona je prepoznala da se radi o odjeći njena supruga, a
donesena joj je i selotejp traka koju je navodno imao na očima. Na toj traci
ostalo je tragova kose. Ovoj identifikaciji bio je prisutan liječnik dr. Vojvodić te
joj je rečeno da je kod leša pronađeno karakteristično zubalo i to da je desni
sjekutić išao na lijevu stranu, a da je nedostajao zub gornja petica, što su sve
bile karakteristike njenog supruga. Kada je bio sačinjen fotoelaborat, ona ga je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pregledala i prepoznala da se radi o posmrtnim ostacima njenog supruga.

Jednom prilikom, kada je bila u vijeću koje je sudilo Petru Vukasu, saznala je da
se u gostionici pričalo da je njen muž bio svezan selotejpom i bačen u Dravu. S
obzirom na dokumentaciju koju je priložila u sudski spis, svjedokinja tvrdi kako
je nesporno da su spomenuti posmrtni ostaci bili ostaci njenog supruga Jovice
Grubića.
Svjedok Davor Krtić naveo je da je u srpnju ili kolovozu, odnosno u prvoj

polovici rujna 1991., do dolaska Karl Gorinšeka, bio član kriznog stožera, a to je
postao nakon što je za to zamoljen od strane Vladimira Šeksa da kao pravnik
pomogne vezano za poslove koji se obavljaju u tom kriznom stožeru i to što se
tiče pravne strane djelovanja. Naime, pukovnik Pejić tražio je pravnika koji bi
im davao određene upute u svezi s primjenom konvencija, vojne stege i slično.
U krizom stožeru je neformalno obavljao funkciju predstojnika ureda
predsjednika kriznog stožera i u tom svojstvu vodio je organizaciju dnevnog
rada kroz kontakte s novinarima, vodio sastanke, te primao roditelje branitelja.
S vojnim dijelom nije imao ništa. Dok je bio član kriznog stožera, svakodnevno
su gospoda Šeks i Pejić imali sastanke na koje je gospodin Pejić dovodio i vojne
zapovjednike, a tamo je često bio prisutan i Branimir Glavaš. Svjedok se tamo
upoznao s okr. Ivicom Krnjakom koji nije bio pozivan na navedene sastanke.
Poznato mu je da je okr. Gordana Getoš-Magdić radila u Sekretarijatu za
narodnu obranu kod Branimira Glavaša, no nije mu poznato što je radila. Tada
je bila još djevojčica. Ona je bila ta koja mu je donijela propusnicu za
nesmetano prelaženje kroz straže, što mu je bilo potrebno za kretanje do posla
i natrag. Poznato mu je da je bilo razmimoilaženja između policije i zbora
narodne garde. O tome je čuo na sastanku na kojem su bili prisutni predsjednik
Županijskog suda u Osijeku, županijski i općinski državni odvjetnik, šef policije,
Zlatko Kramarić, Stjepan Mesić, Josip Manolić, Ivan Vekić, Ivan Milas i Bosiljko
Mišetić. Tu se radilo o nekoj pomirbi koja su se trebala obaviti između Vekića i
Glavaša. Na tom sastanku bilo je govora da policija mora obavljati svoj posao, a
Ivan Vekić je govorio da se policija sprečava u obavljanju poslova od strane
vojske.
Svjedok Ivan Saler naveo je da stanuje u Dubrovačkoj ulici i preko puta

njegove kuće nalazi se kuća br. 32, a vlasnik te kuće bio je čovjek kojem je ime
bilo Mito. Imao je srpsko prezime kojega nije zapamtio. Zna daje taj Mito imao
svinjogojsku farmu u Bilju. Negdje u jesen 1991. taj Mito je jedne noći odselio.
Kuća koja je bila njegovo vlasništvo bila je jedno vrijeme prazna, a nakon
kraćeg vremena u nju se uselila Hrvatska vojska. Radilo se o oko 20-tak
vojnika, no ljudi koji su se u toj kući zadržavali brzo su se mijenjali. Nakon
otprilike tri godine, u toj kući ostao je živjeti Matija Horvat. On je bio i
zapovjednik vojsci koja se prije nalazila u toj kući. Inače, vojska iz te kuće
koristila je većinom rabljene osobne automobile.
Svjedok Esad Šabanović naveo je da je Alija Šabanović bio njegov polubrat po

ocu. Zadnji puta, prije no što je Alija nestao, čuo se s njim telefonom, a to je
bilo 1. prosinca 1991. godine. Svjedok tada nije bio u Osijeku. Pričao je s Alijom
i on mu je rekao da ima izvjesnih problema, no nije konkretizirao o čemu se
radi. Inače, Alija je bio šef voznog parka u «Gradnji» i svjedok mu je rekao da
će se ti problemi riješiti, da će se ponovno uskoro čuti u ponedjeljak, utorak ili
srijedu. Poslije ga je zvao više puta, no nije ga uspio dobiti. Došao je u Osijek,
u obiteljsku kuću u Čepinu i počeo ga tražiti. Alijina supruga Zita, koja je bila u
Mađarskoj, vratila se i rekla mu da je Alija nestao, a njihov sin bio je u Rovinju
sa školom. Svjedok je na svoju ruku istraživao, koliko je mogao, i sjeća se da
mu je pok. Alija pričao, dok su još bili u kontaktu, da su mu počeli nestajali
kamioni i radni strojevi iz voznog parka, a on je u stvari rekao vozačima da te

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kamione parkiraju dalje kod svojih kuća kako ne bi bili grupirani i ne bi bili
oštećeni od granatiranja. Kroz to svoje istraživanje došao je do spoznaja da je
Alija Šabanović desetak dana prije no što su čuli da je pronađen mrtav, bio u
ugostiteljskom objektu «Bendek» s nekim ljudima i da je od tih ljudi tražio da
se vrate kamioni i strojevi jer će ih u suprotnim prijaviti policiji. Dana 22.
siječnja 1992. na Patologiji Alijina supruga Zita ga je prepoznala i tada su
saznali za njegovu sudbinu, a sahranjen je 13. veljače 1992. na Aninom
groblju. Alija nije bio srpske narodnosti, a po njegovom nestanku ljudi su pričali
kako je otišao u Beograd gdje je imao sina koji je bio podoficir u bivšoj JNA.
Tijekom istrage svjedok Ivica Prašnički naveo je daje Aliju Šabanovića

poznavao od prije rata kroz njihovo poslovno prijateljski odnos. Sjeća se da je
bio početak mjeseca prosinca 1991. godine kada ga je nazvao Alija Šabanović i
pitao ga zašto ga je tražio kod kuće kada ga je mogao naći na radnom mjestu,
a svjedok mu je odgovorio da ga uopće nije tražio, jer je tada bio ranjen i imao
nogu u gipsu tako da se teško kretao. Alija mu je tada ispričao da su mu susjedi
rekli kako su ga tražila dvojica uniformiranih muškaraca od kojih je jedan bio
viši i jači, a drugi niži i crnomanjast, nalik na «Cigu», te pitao svjedoka nije li ga
možda tražio Stipe Kordić. Svjedok mu je tada dao telefonski broj Kordića, a
Alija je rekao da će ga sutra posjetiti s društvom i nešto mu donijeti. Međutim,
Alija mu se nije javljao pa je svjedok nazvao «Gradnju», gdje je Alija radio, i
pitao što je s njim, a iz «Gradnje» su mu rekli da ne znaju, odnosno rekli su mu
da se nije pojavio na poslu. Nakon otprilike 7 ili 8 dana sreo je Živka Ilakovca
koji mu je rekao daje Alija «zbrisao», a o daljnjoj njegovoj sudbini saznao je iz
novina.
Svjedokinja Milena Vujčić navela je da joj je vrlo malo poznato o odvođenju

Radoslava Ratkovića. Ne sjeća se točno kada se taj događaj zbio, no bila je
ranjena 29. studenog 1991., a to je bilo nakon tog ranjavanja. Bila je sa
suprugom u kući obitelji Prole, jer su im oni bili prijatelji. Kod njih su se
sklanjali u podrum. Osim njih, u tom podrumu su bili Radoslav Ratković i
njegova supruga te Marija Prole. Njen suprug u tom času nije bio u podrumu,
jer je otišao kući nahraniti svinje. Bila je večer i u jednom trenutku došle su
dvije muškc osobe koje su tražile Ratkovića i tada je on izašao iz podruma, a
njegova supruga je pala u nesvijest, pa se svjedokinja skrbila za nju i nije
obraćala pozornost na došljake, pa uopće ne zna kako su te osobe izgledale.
Svjedok Robert Maras naveo je da je po preporuci svoga prijatelja, u mjesecu

ožujku ili travnju 1992., pristupio u Samostalnu uskočku satniju. Bio je
pripadnik voda kojim je zapovijedao Matija Horvat i bili su smješteni u
Dubrovačkoj ulici. Poznato mu je da je Samostalna uskočka satnija imala još
jedan ili dva voda koji su bili smješteni u osnovnoj školi u Divaltovoj. Jednim je
zapovijedao Ivan Šomođi, a drugim Vlado Frketić. Ne zna sigurno jesu li oba
voda bila smještena u osnovnoj školi. Okrivljenicu Gordanu Getoš-Magdić
upoznao je 1993. kada je jednom prilikom išao u zapovjedništvo u Paradžikovu
ulicu, jer je trebao Ivicu Krnjaka. Tada je vidio tamo i upoznao okr. Gordanu
Getoš-Magdić, a upoznao ih je Krnjak. Nije s njom razgovarao o tome što je
ona tamo radila i ne sjeća se kako je bila obučena. Od ostalih okrivljenika
poznaje još Tihomira Valentića kojeg je upoznao 1994. godine i to kada se drugi
puta priključio Samostalnoj uskočkoj satniji. Tihomir Valentić mu nije nikada
pričao što je ranije radio u spomenutoj postrojbi.
Svjedok Eduard Bakarec naveo je da je u početku Domovinskog rata bio 15

dana zapovjednik 3. gardijske brigade. Nakon toga je s Branimirom Glavašem
formirao 106. brigadu HV, a do 7. prosinca 1991. bio je i zapovjednik obrane
grada, nakon čega je na to mjesto došao okr. Branimir Glavaš. Inače, Branimir

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Glavaš je od 7. studenoga 1991. bio pomoćnik zapovjednika obrane grada za

IPD. Formiranjem 106. brigade svjedok je postao njen zapovjednik i imao je
dvije funkcije, bio je i zapovjednik obrane grada i zapovjednik 106. brigade još
mjesec dana. Nakon toga je prešao u zborno područje za pomoćnika za
koordinaciju. Poznato mu je da je Samostalna uskočka satnija imala jedno
vrijeme zapovjedništvo u Tvrđi, nedaleko njegove lokacije. Viđao je okr. Ivicu
Krnjaka u zbornom području, a u Tvrđi ga nije viđao. Zna da je jednom prilikom
okr. Ivica Krnjak od njega tražio da mu se osiguraju uniforme JNA i njihovi
činovi radi obavljanja nekog zadatka. Samostalna uskočka satnija nije imala
veze sa zapovjedništvom obrane grada. Branimir Glavaš je radio kao organ
uprave, a poznato mu je da su zgradu Županije čuvali stražari, a misli da se
radilo o pričuvnoj policiji. Po privatnoj liniji saznao je za pojedina ubojstva
građana srpske narodnosti i tako je čuo za slučaj dr. Kutlića, šahista Počuču i
Slavka Frangeša koji je navodno ubijen kod Drave. Za vrijeme tih zbivanja, bilo
je slučajeva da su pripadnici HV, koristeći tada vojne iskaznice, upadali u
stanove i protupravno vršiti pretragu stanova, mobilizaciju vozila te je onda
dogovoreno da će svjedok izdati posebne iskaznice na kojima će biti samo
dozvola da mogu nositi oružje bez svih drugih ovlaštenja. Svjedok se sjeća
svoje zapovijedi od 23. srpnja 1991. kojom je izričito zabranio ulazak
pripadnika HV u stanove, pretrage stanova, dizanje kuća u zrak, paljenje, osim
na izričiti zahtjev Ministarstva unutarnjih poslova. Koordinacije između
tadašnjih službi nije bilo. O sastavu Samostalne uskočke satnije saznao je po
privatnoj liniji, budući da je bratić njegove supruge bio u toj formaciji i privatno
je od njega saznao da je Samostalna uskočka satnija imala tri voda. U
formiranju 106. brigade osim njega i Branimira Glavaša sudjelovao je i Mladen
Pavlovsky.
Svjedok Krešimir Dorić naveo je da je tijekom rata boravio u roditeljskoj kući

u Mrežničkoj ulici, nasuprot kuće dr. Milutina Kutlića, Negdje u prosincu 1991.
godine, tijekom prijepodneva, razgovarao je s dr. Kutlićem i dogovarali su se za
ručak. To prijepodne vidio je da su s dr. Kutlićem razgovarale i dvije mlađe
uniformirane osobe, jedna je bila viša, a druga niža. Nosili su maskime
uniforme i misli da su te osobe bile naoružane kratkim oružjem. Vrlo kratko su
se zadržali, a došli su starijim automobilom marke «Zastava» koji nije imao
zadnja stakla. To popodne se još jednom vidio s dr. Kutlićem, a te večeri zvala
ga je njegova supruga iz bolnice i zamolila da provjeri je li njen suprug kod
kuće, jer se ne javlja na telefon. Otišao je do kuće dr. Kutlića, kucao je, no
njega nije bilo. Idućega jutra saznao je da je dr. Kutlić nestao.
Svjedok Vlado Frketić naveo je da je na samom početku rata sudjelovao u

formiranju prve Izviđačke diverzantske desetine. On joj je bio i zapovjednik.
Neposredno nadređen mu je tada bio Karlo Gorinšek, kao zapovjednik
operativne zone. S okr. Ivicom Krnjakom prvi puta se susreo kada je zajedno s
njegovom desetinom sudjelovao u jednoj akciji u Tenjskom Antunovcu. On se
do tada bavio obavještajnim radom. Samostalna uskočka satnija formirana je
otprilike u vrijeme približno kada je bila akcija na Tenjski Antunovac, s tim da
se ne sjeća je li to bilo prije ili poslije te akcije. Zapovjednik Samostalne
uskočke satnije postao je okr. Krnjak, a ona se sastojala od tri voda. Svjedok je
bio zapovjednik prvog voda i taj vod je imao bazu u Donjem gradu. Drugim
vodom je zapovijedao Matija Horvat i oni su imali bazu u Dubrovačkoj ulici, dok
je treći vod bio smješten u Osnovnoj školi u Divaltovoj ulici i njime ja
zapovijedao čovjek po prezimenu Zlosa, a njegovog imena se svjedok ne sjeća.
Navodno je postojao i četvrti vod, no to svjedok samo pretpostavlja, jer mu je
za jednu akciju u Tenjskom Antunovcu okr. Krnjak dodijelio četiri vojnika, koje
do tada nije poznavao, a o vremenu održavanja te akcije svjedok je osobno
išao izvijestiti te ljude u ulici za koju misli da je Keršovanijeva. Nije ulazio u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kuću u toj ulici, već se tom prilikom samo kroz rolete pojavila jedna starija
sijeda glava i svjedok je tu osobu pitao je li tu gospođica Gordana, a ova osoba
ga je pitala zašto ga to zanima. Svjedok je tada spomenuo okr. Krnjaka i osoba
sa sijedom glavom mu nije ništa odgovorila, već ga je upitala zašto ju treba.
Svjedok je rekao da će biti akcija u Tenjskom Antunovcu i da se toj akciji
priključi onaj tko se treba priključiti.
Svjedok je inače samo načuo da tim četvrtim vodom zapovijeda okr. Gordana
Getoš-Magdić. Misli da je Samostalnoj uskočkoj satniji bio nadređen Karl
Gorinšek kao zapovjednik operativne zone, a okr. Branimira Glavaša nije viđao.
Poznato mu je ime i prezime dr. Radomir Nedeljković i zna da je taj liječnik
maltretirao jednog ranjenog gardista. On u tom slučaju nije ništa postupao, ali
mu je poznato da je Matija Horvat išao provjeravati je li taj doktor kod kuće
kako bi ga pitao zašto tako postupa s ranjenicima. Termin killer vod mu je
poznat, a prvi puta je za to čuo kada je išao kod Josipa Lucića tijekom 1992.
godine. To je bilo kada je Josip Lucić došao na čelo zapovjedništva Zbornog
područja. Pri susretu s njim uočio je da Josip Lucić drži pištolj ispod novina na
stolu, pa ga je pitao zašto to čini, a ovaj mu je rekao da su ga upozorili da je
svjedok killer. Tom prilikom svjedok mu je rekao da je killer ali za čelnike i za
pripadnike JNA, na Sto se Josip Lucić nasmijao i izbacio metak iz cijevi te su
dalje nastavili razgovarati. O ubojstvima građana srpske narodnosti na Dravi
saznao je iz medija. Vod Matije Horvata je bio prešao u Dubrovačku ulicu par
dana prije ili par dana kasnije od akcije u Tenjskom Antunovcu. Okr. Ivica
Krnjak je imao zapovjedništvo u školskoj ulici. Između svjedoka i okr. Ivice
Krnjaka dolazilo je do razmimoilaženja odnosno neslaganja u vojnim pitanjima
u svezi sa završetkom akcije batinski most. Inače kod njega u vodu je bila
osoba po imenu Zoran Mareković, a ne sjeća se je li s njim razgovarao o
postojanju četvrtog voda u Samostalnoj uskočkoj satniji. U početcima
postojanja spomenute postrojbe svjedok je sam birao ciljeve, a kasnije je to
preuzeo okr. Ivica Krnjak koji je postrojbu i opremao.
Svjedok Zvonko Gruden naveo je da stanuje u Mrežničkoj ulici u kojoj je

stanovao i dr. Milutin Kutlić čija se kuća nalazi dvije kuće dalje od njegove. Ne
sjeća se datuma, no misli da je bio mjesec prosinac, kada je zadnji put vidio
pokojnog dr. Kutlića, Kod njega je bio oko 16,00 sati kritičnoga dana i zadržao
se oko 15 minuta. Nakon toga je otišao svojoj majci odnijeti jelo. Kada se
nakon oko pola sata vratio, zvala ga je supruga pokojnika dr. Kutlića i zamolila
da ode vidjeti je li on kod kuće te da joj javi to u bolnicu, pošto je ona bila u
dežurstvu. Otišao je do kuće dr. Kutlića, ali su vrata bila zaključana. To je
prenio supruzi dr. Kutlića, a ona je rekla da će odmah doći, s tim da on bude
tamo pa da zajedno pregledaju kuću. Nakon što je supruga došla, otključala je
vrata i svjedok je pregledao gornji, a ona donji dio kuće. Nisu dr. Kutlića zatekli
u kući, nije bilo ništa sumnjivo i nitko u kuću nije provalio. U kući ništa nije bilo
ispreturano, samo je slušalica bila maknuta s telefona. Nakon desetak dana,
supruga dr. Kutlića mu je rekla daje doktor ubijen i da ga je prepoznala u
prosekturi.
Svjedokinja i oštećenica Mirjana Zelinac navela je da je za vrijeme rata otišla

s kćerkom u Rijeku kao prognanik, dok je njen otac Svetislav Vukajlović ostao
sam u Osijeku. S njim je kontaktirao njen tadašnji, a sada bivši suprug. Njen
suprug joj je u jednom kontaktu rekao da njenog oca nije vidio dulje vrijeme. U
siječnju 1992. svjedokinja je došla u Osijek i potražila oca. Zatekla je kuću u
sasvim normalnom stanju, ali oca nije bilo. Tada joj je jedan susjed rekao da je
njen otac posljednji puta viđen 4. ili 5. prosinca 1991., da je imao zavijenu ruku
i da su ga par puta tražili uniformirani ljudi. Kasnije, 28. veljače 1992. vratila se
s kćerkom u Osijek i tada su ljudi pričali da je njen otac nađem mrtav u Dravi.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Otišla je u bolnicu gdje joj je rečeno na odjelu za obdukcije da je vršena

obdukcija nad njenim ocem i da je identificiran po otiscima prstiju. Nakon toga
je otišla u tužiteljstvo gdje su joj dali na uvid dokumentaciju kojom su
raspolagali o tom slučaju. Postavlja imovinskopravni zahtjev i zainteresirana je
za kazneni progon okrivljenika.
Svjedok Karlo Harth naveo je da je tijekom 1995. saznao da mu je Dimitrije

Radovanović otuđio ovce u Baranji. Saznao je da Dimitrije Radovanović ima
kuću u Osijeku, u Dubrovačkoj ulici br. 30 pa je pokrenuo sudski spor protiv
njega i na ime otuđenih ovaca uspio je dobiti vlasništvo pola te kuće. U toj kući
je zatekao Matiju Horvata koji mu je rekao da tu živi sa svojom šogoricom.
Inače, poznaje osobu po prezimenu Amšlinger i s njim je razgovarao o toj kući
u Dubrovačkoj ulici odnosno rekao mu je da je on vlasnik te kuće, a Amšlinger
mu je rekao da je on tu kuću pronašao za potrebe Hrvatske vojske. Pošto
poznaje Baranju, u nekoliko navrata bio je vodič Samostalne uskočke satnije
kroz Baranju, a s okr. Ivicom Krnjakom sreo se jednom prilikom u Paradžikovoj
ulici.
Svjedok Zoran Mareković naveo je da je u Samostalnu uskočku satniju

pristupio 3. siječnja kada je došao u Osijek i odmah neposredno po dolasku
upoznao je okr. Ivicu Krnjaka. Bio je u diverzantskom vodu kojim je
zapovijedao Drago Zlosa i bili su smješteni u osnovnoj školi u Divaltovoj ulici.
Bilo ih je 20, a osim ovog njihovog diverzantskog voda, poznato mu je da je
postojao izviđački vod koji je bio smješten negdje u Donjem gradu i kojim je
zapovijedao Vlado Frketić te da je postojao logistički vod koji je bio smješten u
Dubrovačkoj ulici kojim je zapovijedao Matija Horvat. Kasnije, kada se Vlado
Frketić prebacio u Domobransku pukovniju, jednom prilikom je s njim
razgovarao, a taj razgovor je bio u njegovoj kući. Vlado Frkctić je došao k
njemu kući i razgovor je trajao oko sat vremena. Razgovarali su o svemu i
svačemu i tada je njemu Frkctić rekao da postoji i četvrti vod Samostalne
uskočke satnije tzv. killer vod. Svjedok je bio šokiran kada je to čuo budući da
ga je taj naziv killer vod šokirao. Vlado Frketić mu je rekao da je zapovjednica
toga voda bila okr. Gordana Getoš-Magdić, odnosno tada ju je znao kao
Gordanu, a inače je Gordanu doživljavao, kao i svi oni, kao obavještajca pri
zapovjedništvu koja se bavila obavještajnim i kontraobavještajnim poslovima.
Tijekom inkriminiranog razdoblja Gordanu je vidio samo nekoliko puta. Vidio ju
je jedno dva puta prije akcije batinski most i dva puta poslije akcije Batinski
most. Ne sjeća se kako je bila obučena. Inače, prisegu su polagali u osnovnoj
školi u Divaltovoj ulici i koliko se sjeća i Gordana je tamo došla, ali je odmah
otišla unutra u školu, što znači da se s njom vidio samo u prolazu. Na prisezi je
bila i njihova kuharica Katica Miličcvić, a ostalih se žena ne sjeća. U razgovoru s
Vladom Frketićem nije se spominjala lokacija na kojoj bi se nalazio taj Killer
vod, no svjedok se sjeća da su se jednom prilikom, kada se išlo na gađanje u
Đakovo, zaustavili negdje u blizini podvožnjaka koji se nalazi na putu kada se
ide prema Sjenjaku i tada je u autobus kojim su išli ušlo još nekoliko ljudi. Ne
sjeća se točno kada je to bilo, ali misli da je to bilo poslije same akcije. S
Vladom Frketićem nije razgovarao čime bi se bavio taj Killer vod, a inače, s okr.
Ivicom Krnjakom se nije baš slagao, ali je poštovao hijerarhiju. Poštovao je
imenovanog okrivljenika kao zapovjednika, bez obzira na svoje mišljenje o
njemu. Unutar voda oslovljavali su se nadimcima, imenima i prezimenima. S
drum vodovima nisu kontaktirali često, jer je tako zapovijedao okr. Krnjak kao
zapovjednik. U pravilu su sami radili na svojoj fizičkoj spremi, ali nekoliko puta
su imali zajedničke fizičke treninge s ostalim vodovima.
Svjedok Siniša Krnić naveo je da je 1991. godine bio zaposlen u PU osječko-

baranjskoj i da je radio kao inspektor u Drugoj policijskoj postaji. Sjeća se da je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
jednog prijepodneva tadašnji zapovjednik Druge policijske postaje njemu i

kolegi, kao dežurnim inspektorima, povjerio obavljanje zadatka koji se sastojao
u tome da su trebali obaviti razgovor u tadašnjoj Općoj bolnici Osijek vezano za
jednu osobu koja je pronađena na obali Drave. Kolega i on su otišli u bolnicu, i
dežurni liječnik ih je odveo do muškarca koji je bio ranjen u predjelu glave.
Imao je metalne šipke na licu zbog povrede vilice. S njim su tada obavili
razgovor, iako teško, jer je zbog povrede teško govorio. U tom razgovoru
saznali su da je oštećenik bio odveden iz svoje kuće od strane nekih osoba koje
su njemu bile nepoznate i da je bio odveden u Dubrovačku ulicu. Ne sjeća se je
li oštećenik spomenuo broj kuće ili je opisao kuću. Nakon razgovora kolega i on
su otišli i pronašli tu kuću Inače, oštećenik je rekao da je potom bio odveden na
rijeku Dravu gdje mu je pucano u glavu te da je vjerojatno pao u vodu gdje je
još jednom na njega pucano i da je isplivao negdje kod Kožare ili niže, gdje je
pronađen i odveden u bolnicu. Svjedok i drugi inspektor su o tome načinili
službene dokumente koji su proslijeđeni njihovim zapovjednicima, odnosno
pretpostavljenima, a što se dalje s njima radilo ne zna jer je to bilo u
nadležnosti Sektora kriminalističke policije. Jednom prilikom je postupao i u
svezi s osobnim vozilom marke «Mercedes», zelene boje. U postaji je bila
prijavljena krađa ili nestanak tog vozila, opisane su bile i pojedinosti, tj. mjesto
gdje je vozilo bilo parkirano, dani su podaci o vozilu i pojedinosti koje su
prethodile odvoženju vozila. Po prijavi se radilo o dva do tri čovjeka u
maskirnim odorama. Raspisana je bila potraga za tim vozilom i ubrzo je
pronađeno u jednoj ulici u Donjem gradu. Svjedok je s nekoliko policajaca
došao bio do tog vozila i zatekao ga je zaključano. Dok su konzultirali
pretpostavljene u postaji vozilo je bilo nestalo s te lokacije i nakon nekoliko
dana ponovno je pronađeno parkirano u šupi u blizini Drave. Tada je bilo
otključano i bili su ga prebacili u policijsku postaju. Svjedok je naveo da inače
poznaje obitelj Prole i misli da se radilo o njihovom vozilu, a obitelj Prole ga je
kasnije zamolila da to vozilo skloni i on ga je sklonio u policijsku postaju.
Ispitan tijekom istrage svjedok Javorko Bebek naveo je da je tijekom 1991.

godine radio u Hrvatskim šumama. S njim je u pravnom odjelu radio i pokojni
Jovica Grubić. On je bio zadužen za kadrovska pitanja. Osobno nema saznanja
u svezi s njegovim nestankom. Sjeća se da je bio kraj studenog ili početak
prosinca 1991. kada je Jovica Grubić trebao ići na službeni put u Valpovo i
Đakovo službenim vozilom marke «Renault 4», a trebao je ići na dogovor s
liječnicima za neke mirovinske komisije. Ujutro je taj dan otišao, a navečer je
svjedoka telefonom nazvao njihov tadašnji vježbenik Gordan Komlenac i rekao
da mu se javila supruga Jovice Grubića, Jelica Grubić i da mu je rekla da Jovica
Grubić nije došao kući. Sutradan se Jovičina supruga raspitivala za Jovicu, a i
svjedok je osobno otišao do nje i pokušao nešto saznati o njenom suprugu, ali
mu to nije uspjelo. Nakon desetak dana primijetio je iza Supermarketa na
parkiralištu vozilo kojim je Jovica Grubić trebao ići na službeni put i zajedno s
vježbenikom Komlencem utvrdio je da je auto zaključan. Prijavili su to policiji
jer su sumnjali da bi vozilo moglo biti minirano. Nakon dva do tri dana dobili su
obavijest da im je vozilo mobilizirano za potrebe Hrvatske vojske. U rujnu ili
listopadu 1991. Jovica Grubić se na poslu žalio da su ga zvali telefonom i
upućivali mu prijetnje, kao i da mu je policija bila u kući i da mu je oduzela
pištolje.
Svjedok Željko Vojvodić naveo je da je tijekom ratnih godina radio kao

liječnik opće prakse u ambulanti u Bijelom Brdu. Ne sjeća se točno dana, ali zna
da je jednom prilikom od njega zatraženo da po zahtjevu istražnog suca u
Vukovaru ode obaviti pregled jednog tijela odnosno leša. Osobe koje su mu to
javile rekle su mu da odmah napusti radno mjesto i da se spakira. S njim u
pratnji bilo je nekoliko ljudi iz policije i istražni sudac iz Vukovara. Došli su do

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
obale rijeke Drave, ukrcali se u čamac i negdje u visini Sarvaša, ali sa suprotne
strane, kod Kopačkog rita, došli su tim čamcem do tijela koje je svjedok trebao
pregledati. Tijelo je bilo u visokom stupnju raspadanja i detalja se svjedok ne
sjeća. Zna da se radilo o muškom tijelu i da je jedan policajac vršio
identifikaciju pomoću fotografije i pri tome je bio bitan karakterističan položaj
gornjih sjekutića. Misli da se spominjala osoba po prezimenu Grubješić ili
Grubić. O tom pregledu i svjedok je osobno sastavio dokument kojeg svjedok
prepoznaje nakon što mu je predočen od strane zamjenika ŽDO koji je taj
dokument predao u sudski spis.
Svjedok Pavao Vratarić naveo je da je Jovica Grubić radio kao dipl. pravnik u
Hrvatskim šumama i tijekom studenoga 1991. godine trebao je ići na službeni
put u Valpovo i Đakovo i tada je zadnji puta bio s njim u kontaktu. Jovica
Grabić je koristio službeni automobil marke «Renault 4», a sa službenog puta
nije se vratio. Automobil je nakon nekoliko dana pronađen na parkiralištu u
centru grada pa su zbog straha da auto nije miniran pozvali policiju koja je
vozilo pregledala, ali ga i mobilizirala. Nakon toga supruga Jovice Grubića je
nazivala telefonom i tražila da se podnese kaznena prijava. Nikada službeno
nije saznao što se dogodilo s Jovicom Grubićem, već je sve saznao iz javnog
pogovora i medija.
Svjedok Antun Škrabić naveo je da stanuje u Osijeku, Dubrovačka 28a, a na

toj adresi stanovao je i tijekom 1991. godine. Njegova kuća graniči s kućom na
broju 30. Između tih kuća postoji visoki zid i sjeća se da je vojska u kuću broj
30 došla 15. kolovoza 1991., nakon čega je vojska dolazila i odlazila iz te kuće,
a u njoj je sa svojom obitelji stanovao i Matija Horvat. Radovanovići, koji su
inače stanovali u toj kući u Dubrovačkoj ulici broj 30, otišli su jedno mjesec
dana prije no što su počeli napadi na Osijek. S njima se nikada nije poslije toga
čuo, niti zna gdje su oni sada, jedino je nakon svršetka rata jednom prilikom
bila njihova kćer kod svjedoka i čuo je da ona inače radi kao profesorica u
Dalju.
Svjedok Šimo Ivašković naveo je da je Svetislav Vukajlović bio njegov susjed

i da je stanovao u kući preko puta njegove. Ne sjeća se datuma, niti mjeseca,
zna samo da je bilo prohladno, kada se pred kućom zaustavio jedan automobil
marke «Jugo», bio je crvene boje, a zadnje staklo i još jedno bočno bilo je
prekriveno maskirnom ceradom. Vidio je da su iz automobila izašle tri osobe u
maskimim odorama i bile su naoružane. Raspitivale su se za Dragoljuba
Srsenića i Luku Salajića, a to su dvije osobe koje također stanuju u ulici u kojoj
stanuje i svjedok. O Svetislavu Vukajloviću nisu ništa pitali. Svjedok je tada
vidio da je jedna od tih osoba otišla do kuće Svetislava Vukajlovića, a draga
dvojica su šetali po ulici. Nakon toga svjedok je otišao u kuću i više nije vidio
ovaj automobil te je kroz prozor izvirivao na ulicu i vidio da su automobil
preparkirali te da automobil sada stoji ispred kuće Svetislava Vukajlovića.
Nakon toga svjedok je izašao nakon pola sata iz kuće i došao do ograde te vidio
da se zatvaraju lijeva vrata od vozača na automobilu «Yugo» i da taj automobil
napušta ulicu, ali u tom cijelo zbivanju nije vidio Svetislava Vukajlovića. Nakon
ovog događaja Svetislava Vukajlovića uopće više nije vidio. U proljeće je saznao
od kćeri Svetislava Vukajlovića, koja je dolazila obrađivati vrt, da joj je otac
poginuo, odnosno da je upucan i sahranjen na Aninom groblju.
Svjedok Borislav Mamula naveo je da živi u Petrijevcima i da mu je dana 2.

studenog 1991. netko pozvonio na vrata. Otvorio je vrata i ugledao petoricu
uniformiranih ljudi s oznakama ZNG na odorama. Rekao im je da upadaju
unutra, još je povukao jednog za rukav, smatrajući da su došli prijateljski.
Međutim, jedan od ovih je repetirao pištolj i uperio mu ga u glavu, pri čemu ga

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
je pištoljem slučajno pogodio u oko. Ovi ostali, koji su imali kalašnjikove, ušli su
unutra i odmah su mu stavili lisice na ruke. Odveli su ga u jednu od prostorija u
kući gdje živi, te su pretraživali kuću tražeći oružje. Svjedok je imao oružja u
kući i za to je imao oružani list. Imao je «Magnum 357», streljački pištolj call.
22, jedan karabin «Zastava», a u tom pretraživanju jedna od osoba ga je
udarila čizmom u glavu od čega je svjedok pao, dok je dragi rekao neka napravi
samo jedan nagli pokret i da će ga ustrijeliti. Svjedok je na to rekao da je lako
ustrijeliti čovjeka koji je vezan lisicama, no ovaj mu je odgovorio: «Zašto ne».
Nakon pretraživanja kuće odvezli su ga iz Petrijevaca u džipu. Držali su mu za
vrijeme vožnje nož u rebrima i ne zna gdje su ga odvezli. Ne može se očitovati
koliko je vremena trajala vožnja, a nekako do njemu poznatih mjesta brojao je
pruge koje su prešli. Držali su ga dva dana u jednoj prostoriji bez jela i pića,
jedino su mu dali malo vode. Tada je došao okr. Ivica Krnjak, a to je bilo dragi
dan. Pitao ga je je li bio na WC-u i pošto je negativno odgovorio, skinuli su mu
s jedne ruke lisicu tako da je mogao otići obaviti malu nuždu. Kada se vratio,
stavili su mu ponovno ruku u lisice i tada mu je okr. Krnjak ponudio konjak i
onda je rekao osobi po imenu Krešo da napise popis oduzetih stvari. Taj Krešo
je nešto pisao i svjedoku su postavljana pitanja poznaje li određene osobe.
Kakav god odgovor bio, svjedok je dobio batina, no nije vidio tko mu je
postavljao pitanja, niti tko ga je udarao jer je imao jastučnicu na glavi. To se
sve događalo nakon što mu je okr. Krnjak ponudio konjak, no tada Krnjaka nije
vidio. Tukla ga je u stvari samo jedna osoba koja ga je inače čuvala i koja ga je
maltretirala stavljajući mu pištolj u usta i prijeteći mu. Nakon dva dana bio je
prebačen u drugu kuću. Tada nije znao ni gdje se ta druga kuća nalazi, ali zna
da je bio u nekoj prostoriji u podrumu. Primijetio je da u toj prostoriji ima
zamrzivač, i u toj kući je bio oko 5 dana. I kada su ga vozili u ovu drugu kuću,
imao je jastučnicu također na glavi, a po dolasku u tu drugu kuću više mu je
nisu stavljali na glavu, jer je bila natopljena krvlju. Kasnije je o tome pričao s
istražiteljima iz Zagreba i opisao im je podrum te kuće, te su ga oni odveli do
jedne kuće i on je tada prepoznao taj podrum i tada je saznao da se radi o
Dubrovačkoj ulici. Nakon pet provedenih dana u drugoj kući došao je okr.
Krnjak s još jednom osobom te su ga stavili u automobil i vratili ga u Petrijevce.
Nakon određenog vremena vraćene su mu neke stvari, a u pitanju su bili neki
filmovi, stare slike i video-kazete, a kada je upitao osobe koje su mu vraćale
stvari gdje su ostale stvari, pri čemu je prvenstveno mislio na oružje i
fotoaparate, rekli su mu da oni s tim nemaju ništa. Nikada nije saznao zašto je
pušten, niti zašto je bio lišen slobode i zašto se s njim postupalo na opisani
način. Inače, prvi puta jastučnica mu je stavljena na glavu u Petrijevcima.
Osoba koja ga je tukla i maltretirala bila je visine oko 1,80 metara, stara oko
20 godina i imala je crnu kovrčavu kosu.
Svjedok Slavko Kit naveo je da je od 26. srpnja do 4. listopada 1991. bio

načelnik tehničke službe te da je 4. listopada 1991. prešao u protuobavještajni
rad i bio načelnik sigurnosti operativne zone u zapovjedništvu. Tada je 16.
studenog 1991. vidio jedan dokument o novoformiranoj službi koja se zvala
Sigurnosno informativna služba, a u Osijeku je oformljen Centar Sigurnosno
informativne službe na čelu kojega je bio pokojni Mirko Grošelj, dok je svjedok
bio njegov podređeni. Sjeća se da je bilo govora o formiranju nekakve
izviđačko-diverzantske postrojbe. Već je bila ranije formirana postrojba i o njoj
se govorilo kao o Samostalnoj uskočkoj satniji. Ne zna tko je bio zapovjednik te
postrojbe, ne zna o kakvoj se jedinici radilo, a zna da je okr. Ivica Krnjak u njoj
nešto bio, ali ne zna što. Misli da je ta postrojba bila podređena Zapovjedništvu
operativne zone. U dvorištu tadašnje županije vidio je određeni broj ljudi, te je
zaključio da bi se radilo o postrojbi koja vrši osiguranja i zaključio je da okr.
Branimir Glavaš ima nekog utjecaja na te ljude iz te postrojbe. Misli da su se ti
ljudi nazivali Prištapska bojna. Naime, jednom prilikom, kada je trebao preuzeti

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
neka tehnička sredstva i nije imao za to ljude, pukovnik Franjo Pejić ga je

uputio na okr. Branimira Glavaša kako bi on osigurao pomoć i tom prilikom je
okr. Branimir Glavaš rekao jednom od svojih ljudi, predstavivši mu svjedoka, da
mu oni pomognu, odnosno da ga slušaju i da rade ono što svjedok od njih bude
tražio. Ne zna je li okr. Gordana Getoš-Magdić bila pripadnica Sigurnosno
informativne službe, no Grošelj je bio čelnik čovjek i o tome nikada nije pričao
sa svjedokom, no svjedok zna da je Mirko Grošelj i svojoj supruzi dao značku
vojne policije. O pojmu Branimirova bojna je čuo, a misli da su to propagirali
oni koji su bili pripadnici Prištapske postrojbe, koja je u stvari bila formacija na
nivou satnije. Čuo je i za pojam zaštitna četa i smatra da se tu u stvari radilo o
toj istoj postrojbi koju se nazivalo i Prištapska bojna. Ta postrojba je u stvari
bila postrojba nižeg ranga i nije bila u sastavu neke veće postrojbe. Svjedok je
za načelnika sigurnosti Operativne zone imenovan po zapovijedi generala Ivana
Štimca od 4. listopada 1991., a drugi dan je došla i zapovijed o njegovim
referentima načelnicima određenih rodova službe, a to su bili Mirko Grošelj,
Mladen Pavlovski i Emil Kalić. Okr. Ivica Krnjak je u listopadu 1991. bio u
kancelariji nasuprot njegove i radio je obavještajne poslove, a s njim je radio
Mile Nekić. Negdje sredinom listopada 1991. stigao je i Stjepan Antolašić.
Svjedokinja i oštećcnica Snježana Marček navela je da je pokojnik Petar

Ladnjuk njen otac. Inače, ništa joj nije poznato o njegovoj sudbini, osim što joj
je jednom prilikom njen šogor Stjepan Čiček došao javiti da joj je otac
pronađen mrtav.
Svjedokinja Marica Čiček navela je da je kći pokojnog Petra Ladnjuka. Nije

živjela s ocem. On je živio sam u kući, a obilazio ga je njen suprug Stjepan
Čiček. Jednom prilikom ga više nije našao kod kuće, pa su prijavili nestanak oca
i naknadno je saznala da je nađem mrtav u Dravi.
Svjedok Emil Kalić naveo je da je početkom Domovinskog rata prvo obnašao

funkciju savjetnika za sigurnost u operativnoj zoni, a 9. veljače 1992. uz ovu
funkciju postao je i načelnik sigurnosti riječne rame flotile. Zna da je
Samostalna uskočka satnija bila u sklopu zapovjedništva operativne zone i zna
da je okrivljenik Ivica Krnjak bio zapovjednik te satnije. Svjedok se zajedno sa
Slavkom Kitom bavio protuobavještajnim radom i imao je kancelariju u
tadašnjim prostorijama općine, a sadašnje Županije. Bila je to zgrada u
dvorištu, a kancelarija je bila na prvom katu. Viđao je okr. Krnjaka i da on
dolazi na brifing kod zapovjednika Karla Gorinšeka i kod svog načelnika
Antolašića. Okr. Branimira Glavaša je viđao, susretali su se, jer je svjedokova
kancelarija bila nedaleko njegove, odnosno imao je još jednu kancelariju u
prostorijama u prizemlju.
Svjedok Mladen Pavlovsky naveo je da je do 15. rujna 1991. obnašao

dužnost zamjenika sekretara Sekretarijata za narodnu obranu. U to vrijeme
sekretar tog sekretarijata bio je okr. Branimir Glavaš. Dana 15. rujna 1991.
svjedok je prešao u Sigurnosno-infbrmativnu službu tzv. SIS i u njoj se zadržao
do 31. siječnja 1995. Osobno mu ništa nije poznato u svezi s ubojstvima
građana srpske narodnosti na Dravi, jer u okviru svoje funkcije nije pokrivao to
područje i radio na tim pitanjima. Poznato mu je da je zapovjednik Samostalne
uskočke satnije bio okr. Ivica Krnjak. Ne zna točan datum formiranja te
postrojbe jer kroz evidenciju ureda za obranu taj datum nije definiran. Nije mu
poznat niti ustroj te satnije. Po logici stvari zna da je ta satnija bila podređena
prvo operativnoj zoni, koja je kasnije prerasla u Zborno područje Osijek, a koje
je zamijenjeno Zbornim područjem Đakovo. Poznato mu je da je okr. Branimir
Glavaš 7. prosinca 1991. bio postavljen za zapovjednika obrane grada, a
Samostalna uskočka satnija nije potpadala pod zapovjedništvo obrane grada

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
budući je pod zapovjedništvo obrane potpadala 160, 106. 130, i 135. brigada
HV. Okr. Branimir Glavaš nije imao neku postrojbu kojom bi isključivo on
zapovijedao. Dana 20. lipnja 1991. osnovana je zaštitna četa. Zapovjednik
zaštitne čete bio je Nikola Jaman. Ona je potpadala pod zonu odgovornosti
Štaba za zapovijedanje obrambenim snagama istočne Slavonije, što je kasnije
preraslo u Operativnu zonu Osijek. Zaštitna četa bila je formirana naredbom
izvršnog vijeća od 20. lipnja 1991. zbog mogućnosti oružane pobune na ovom
području i sukladno mjerama pripravnosti. Branimir Glavaš, kao sekretar
Sekretarijata za narodnu obranu, odgovarao je Izvršnom vijeću, općini i
ministru obrane. Zaštitna četa je brojala 121. pripadnika po formacijskom
ustrojstvu. Bojna osječkih branitelja nastala je 1996. godine i to da bi se riješio
status osobama koje su zadužile oružje tijekom 1991. pa do njihovog prelaska
u neku formalnu vojnu postrojbu ZNG ili HV. Nikoli Jamanu, kao zapovjedniku
zaštitne čete, pretpostavljeni zapovjednik bio je pukovnik Franjo Pejić. Kada je
formirano zapovjedništvo obrane grada to je bio Franjo Čebić, a iza Franje
čebića Eduard Bakarec. Koliko mu je poznato, iako u to vrijeme nije bio u
sekretarijatu za narodnu obranu, općinski sekretarijat za narodnu obranu nije
sudjelovao u mobilizaciji osoba za Samostalnu uskočku satniju. Nije bilo
prelazaka iz SIS-a u Samostalnu uskočku satniju i nije bilo nekakvih
personalnih preklapanja između te dvije formacije. Stjepan Antolašić je bio prvo
referent u operativnoj zoni za obavještajne poslove, a kasnije je postao
načelnik službe za obavještajne poslove. Prije Stjepana Antolašića referent za
obavještajne poslove bio je okr. Ivica Krnjak- SIS nije imao nikakve sveze s
obavještajnim poslovima, odnosno sa službom obavještajnih poslova. Nije mu
poznato kako je okr. Ivica Krnjak prešao iz Službe za obavještajne poslove na
čelo Samostane uskočke satnije. Od lipnja 1991. godine postojale su iskaznice
pričuvnog sastava Zbora narodne garde te su takve iskaznice uz pripadnike
ZNG imali i pripadnici zaštitne čete, a takve iskaznice izdavao je okr. Branimir
Glavaš kao sekretar. Do travnja 1991. postojale su samo policijske snage kao
oružane postrojbe. Dana 18. travnja 1991. formira se zbog narodne garde u
okviru Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o unutarnjim poslovima, a ZNG
se definirao kao oblik redarstvenih snaga koje su ulazile i potpadale pod
Ministarstvo unutarnjih poslova. Po zapovijedi zapovjednika operativne zone
Karl Gorinšeka od 7. studenog 1991. osnovao se Samostalni bataljuna
zapovjedništva obrane grada, a zapovijed je izvršena 11. studenog 1991. U
samostalni bataljun zapovjedništva obrane grada ušla je i zaštitna četa i
studenska četa, a samostalnim bataljunom zapovjedništva obrane grada
zapovijedao je Dubravko Lukić-Jezerčić, da bi kasnije iz tog samostalnog
bataljuna 8. siječnja 1992. nastala 106. brigada HV koja je također bila pod
zapovjedništvom Jezerčića.
Okr. Branimir Glavaš je iz civilne strukture u vojne prešao u studenom 1991.,

kada dolazi na mjesto za odnose s javnošću IPD i to u zapovjedništvo obrane
grada kojim je tada zapovijedao Eduard Bakarec. Okr. Gordana Getoš-Magdić,
kao i Marela Đurić, dolazile su u prostorije sekretarijata za narodnu obranu, bile
su u prijemnoj kancelariji i znale su se javljati na telefon u prijamnoj
kancelariji. Gordana Getoš-Magdić bila je tajnica općinskog odbora HDZ-a u to
vrijeme.
Ispitan tijekom istrage svjedok Mato Zamolinski iskazao je da je negdje u

kolovozu 1991. stupio u Hrvatsku vojsku u 3. gardijsku brigadu. Bio je
zapovjednik kuharske desetine u toj brigadi a ona je bila smještana u
prostorijama bivše tvrtke «Mara». U navedenom prostoru bila je smještena
jedna bojna navedene brigade, a on je bio odgovoran za nekih 25 vojnika koji
su bili zaduženi za pripremu hrane. Sjeća se da je negdje nakon pada Baranje u
tu postrojbu pristigao okr. Mirko Sivić zv. Sivko, te da je on bio mesar. Poznato

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mu je da je okr. Mirko Sivić negdje u listopadu napustio svoju matičnu

postrojbu te da je iz nje izbivao negdje oko mjesec do mjesec 1 pol dana kada
se ponovno vratio u «Maru». Nisu mu poznati razlozi Sivićevog odlaska iz
postrojbe niti razlozi njegovog povratka u tu istu postrojbu. Sa Mirkom Sivićem
nije bio prijatelj, između njih je bio odnos zapovjednika prema vojniku kao i sa
svim drugim vojnicima, a njega je zapamtio po tome što je bio izbjeglica iz
Jagodnjaka i bio je jedini Baranjac u njegovoj desetini. Ne sjeća se da li je po
njega netko došao ili je otišao sam, ali mu je poznato da je Mirko Sivić
negodovao zbog toga što radi u kuhinji te je govorio da ne želi biti mesar već
vojnik.
Svjedok Borivoj Starčević je izjavio da je u jesen 1991. bio pripadnik 3.

gardijske brigade, a budući da je liječnik bio je načelnik saniteta u toj brigadi. O
ubojstvima građana Osijeka srpske nacionalnosti i pronalasku leševa u rijeci
Dravi ima spoznaje samo iz medija. Poznavao je određene članove postrojbe
tzv. BOB-a, a nije mu poznato ništa o zatvoru u Dubrovačkoj ulici. Navodi da je
površno poznavao okr. Gordanu Getoš-Magdić, a također poznaje i njezinog oca
Andriju Getoša. Zna da je Gordana Getoš bila u uniformi, da je radila nešto u
općini, ali mu nije poznato čime se bavila i kojoj je postrojbi pripadala. Izvjesno
vrijeme je u svojstvu načelnika saniteta 3. gardijske brigade bio smješten u
«Mari». Ime i prezime Josip Zdravčević ništa mu ne govori, ne može reći da li je
ta osoba radila kod njega u sanitetu. Sjeća se da je u to vrijeme bilo odlazaka iz
saniteta u druge postrojbe, ali se sada više ne može sjetiti identiteta osoba koje
su odlazile iz saniteta. U to vrijeme se sve rješavalo u hodu, pa se znalo
događati da zapovjednici drugih postrojbi pitaju za neke njegove dečke, nakon
čega bi bio dogovoren njihov prelazak u neku drugu postrojbu.
Svjedok Vjenceslav Bill je naveo da je negdje u srpnju 1991. pristupio u

Prištapsku bojnu kojom je zapovijedao okr. Branimir Glavaš. U vezi sa
ubojstvima građana srpske nacionalnosti i pronalaska leševa u rijeci Dravi
navodi da je jednom prilikom sa Zdenkom Farkašom bio u zimskoj luci i tada je
vidio jedan leš muškarca, omanjeg stasa. Tom prilikom je Farkaš tražio od
njega da ubije Matu Šabića, te mu je i priprijetio ukoliko to ne učini da će proći
kao taj muškarac kojeg su izvadili iz Drave. Navodi kako nikada nije čuo da bi
okr. Branimir Glavaš direktno zapovjedio da se netko privede ili likvidira, ali bi
svojim ljudima znao govoriti da neka osoba smeta ili da ga je ta osoba naljutila,
nakon čega bi to bilo sasvim dovoljno «slobodnim strijelcima» da tu osobu
likvidiraju. Za sebe navodi da je i sam bio «slobodan strijelac» te imao sve
ovlasti i mogao je likvidirati koga je htio. Čuo je za Samostalnu uskočku šamiju
od Bekavca zvanog Buše. Njega zna od malena i on mu je prvi dao do znanja
da je ova Samostalna uskočka satnija umiješana u likvidacije na Dravi. Prema
tim saznanjima u te likvidacije nisu bili umiješani isključivo ljudi iz Samostalne
uskočke satnije već su to činili i neki drugi, kako navodi «iz iseljeništva».
Svjedok Goran Vrban je izjavio da je do prosinca 1991. bio zapovjednik

postrojbe policije ZNG-a. Radilo se o postrojbi veličine satnije koja je u to
vrijeme bila u sklopu 106. brigade HV-a. U prosincu 1991. ta satnija potpala je
pod zapovjedništvo obrane grada. U to vrijeme zapovjednik obrane grada bio je
okr. Branimir Glavaš. Navodi kako je u vrijeme, dok je on zapovijedao ovom
postrojbom vojne policije, bilo pokušaja od strane pokojnog Mirka Grošelja
načelnika SIS-a da se privode određene civilne osobe, no on je to odbio
smatrajući da je vojna policija pod ingirencijom 106. brigade HV-a. U to vrijeme
zapovijedi su bile uglavnom usmene. Poznato mu je da je okr. Glavaš kao
zapovjednik obrane grada htio objediniti sve snage sigurnosti zbog kaotičnog
stanja koje je u to vrijeme vladalo, dizanja kuća i automobila u zrak, te
pojedinih postrojbi koji su se bavili kriminalnim radnjama. Osobe koje je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
privodila vojna policija odvođene su u zatvor na Pampasu, ali su kasnije u

pravilu te osobe završavale u policijskoj upravi.
Svjedok Zoran Gaćina je izjavio da je 20. listopada 1991. sukladno dogovoru

ministra unutarnjih poslova i ministra obrane iz SZUP-a prešao u ministarstvo
obrane kao djelatnik uprave SIS-a. U Centru SIS-a u Osijeku zadržao se do
sredine 1992. nakon čega prelazi u Glavni stožer Hrvatske vojske. U vezi sa
ubojstvima građana srpske narodnosti u Osijeku i pronalaska leševa u rijeci
Dravi nema osobnih saznanja i nije mu poznato da bi ti događaji bili predmet
rada službe. Njegova zadaća u okviru SIS-a bila je koordinacija rada sa civilnim
službama. Poznato mu je da je načelnik centra SIS-a u Osijeku bio Mirko
Grošelj te da je on svakodnevno informirao o događajima okr. Branimira
Glavaša kao zapovjednika obrane grada, a također i Karla Gorinšeka u zbornom
području. Sjeća se da su u vezi sa stanjem sigurnosti u Osijeku održana dva
sastanka i to jedan početkom 1992. u hotelu «Termia» u Bizovcu. Tom prilikom
bilo je govora o pojavama miniranja objekata u gradu, te je zaključeno da se to
više ne smije tolerirati. Drugi sastanak je održan negdje u ljeto 1992. Na tom
sastanku je okr. Glavaš sudjelovao kao predsjednik izvršnog vijeća, također su
prisutni bili ministri unutarnjih poslova i obrane te šefovi civilnih i vojnih službi.
Razgovor je vođen o stanju sigurnosti u Osijeku. Na tom sastanku okr. Glavaš
je energično istupao i tražio određene kadrovske promjene, Osijek je već
poprimao epitet «Grada slučaja», a sjeća se da je tom prilikom bilo govora o
ubojstvu Mate Šabića a također su spominjani i slučajevi ubojstava na Dravi.
Poznaje Andriju Getoša koji je također bio djelatnik SIS-a. Navodi da je
djelatnik SIS-a imao ovlasti uhititi i privesti osobu na ispitivanje u prostorije
SIS-a, a također u pojedinim slučajevima to se moglo tražiti i od vojne policije.
U slučaju civilnih osoba zajednički je sudjelovao jedan operativac SIS-a i jedan
operativac SZUP-a svaki u svojoj domeni. Na razini bojne Hrvatske vojske
djelovao je jedan pripadnik SIS a, a unutar jedne brigade se nalazio načelnik
SIS-a koji je pokrivao tu brigadu. Djelatnici SIS-a imali su horizontalnu i
vertikalnu odgovornost prema nadređenima. Horizontalno je djelatnik SIS-a
odgovarao zapovjedniku postrojbe kojoj bi pripadao, a vertikalno je odgovarao
nadređenom službeniku SIS-a u postrojbi višeg ranga pa tako sve do djelatnika
SIS-a pri zbornom području, odnosno Centru SIS-a Osijek tj. Centrali u
Zagrebu. U vrijeme kada se on nalazio u SIS-u nije imao spoznaja o
Samostalnoj uskočkoj satniji te ne zna tko je u toj postrojbi bio pripadnik SIS-a.
Poznato mu je da je Mirko Grošelj imao neposrednog uvida u stanje sigurnosti u
Samostalnoj uskočkoj satniji. To mu je poznato s obzirom da je s Mirkom
Grošeljem znao razgovarati vezano za ove događaje, ali su to po njemu sve bila
nagađanja i dezinformacije. Misli, ali nije siguran, da je za sigurnost u
Samostalnoj uskočkoj satniji bio zadužen Andrija Getoš.
Svjedok Rade Opačić u svom iskazu navodi da je u Samostalnu uskočku

satniju pristupio krajem 1991., da je zapovjednik njegovog voda u to vrijeme
bio Vlado Frketić, a vod je bio smješten u Donjem gradu u Miškininoj ulici.
Pripadnici voda su bili uglavnom dečki iz Erduta i Aljmaša koje je poznavao, a
zna da je jedan od zapovjednika bio još i Matija Horvat, nakon čega je za
zapovjednika došao okr. Ivica Krnjak. Njegov vod je negdje između Božića i
Nove godine 1991. prešao na novu lokaciju u Dubrovačkoj 30, gdje su se
zadržali do ožujka 1992. U vrijeme kada je on sa tim vodom došao u
Dubrovačku 30 nitko nije bio dovođen niti zatvaran. Siguran je da je u
Dubrovačku 30 došao između Božica i Nove godine 1991. jer su neposredno
prije toga posjekli jedan bor, kako bi ga ukrasili, a isto tako mu je Vlado Frketić
pokazivao glavu od šarana, a sve to se događalo još u Miškininoj ulici.
Ispitan tijekom istrage svjedok Miroljub Mihajlović navodi da je do 31.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
prosinca 1992. radio u policiji na upravno-pravnim poslovima nakon čega je

dobio otkaz. U vezi s informacijama o ubojstvima građana srpske narodnosti i
pronalaska leševa u rijeci Dravi zna samo iz javnog pogovora i putem tiska.
Nakon odlaska iz policije postao je predsjednik zajednice Srba Slavonije i
Baranje, u okviru koje zajednice je postojao ured za zaštitu ljudskih prava. U
više navrata su u taj ured dolazile osobe koje su između ostalog prijavljivale i
nestanak članova svoje obitelji. Tako je došao do informacije o nestanku
odnosno pogibiji Milenka Stanara, a to mu je prijavila njegova majka. Dr.
Kutlića je osobno poznavao i bili su prijatelji. Zajedno sa Erikom Kutlić,
suprugom pokojnog Milutina Kutlića i njegovim sinom ga je sahranio najprije na
Novom groblju, a nakon toga je prebačen na Anino groblje. U vezi sa
nestankom Branka Lovrića informacije je dobio od njegove supruge Marije, koja
mu je rekla da je negdje između 10,00 i 10,20 sati njezinog supruga odvela
grupa od tri uniformirane osobe u automobilu, a medu tim osobama je jedna
bila žena. Jednom prilikom u Vukovaru na sastanku sa generalom Kleinom
upoznat je sa izjavom predstavnika udruge izbjeglih Srba da je prema
svjedočenju jednog električara iz bolnice on bio zatočen u zatvoru u
Dubrovačkoj ulici. O zatvorima se govorilo u Uredu za ljudska prava, pri čemu
se konkretno govorilo o zatvoru u općini, a drugi zatvori spominjali su se kako
navodi imaginarno. Tijekom rada u zajednici Srba u kontaktu s osobama koje
su prijavljivale nestanke članova svojih obitelji nikada se nije spominjao niti
jedno konkretno ime počinitelja odnosno osobe odgovorne za ove nestanke, već
se u pravilu govorilo da ljude odvode po tri osobe u maskirnim odorama.
Ispitana tijekom istrage svjedokinja Desanka Dragičević, djevojački Počuča,

izjavila je da je 23. studenog 1991. nakon pada Vukovara sa svojim suprugom
napustila Osijek i otišla u Zagreb. Predlagala je i svom bratu pokojnom
Bogdanu Počuči da i on dođe u Zagreb, ali on je to odbijao i stalno joj govorio
da Glas Slavonije mora izlaziti, a on je inače radio u tiskarskom poduzeću
«Štampa». Često je s njim kontaktirala telefonom, a posljednji puta su se čuli
27. prosinca 1991. Tada joj se požalio da ga nazivaju i da mu prijete. Sljedećeg
dana, 28. prosinca, s njim se više nije mogla čuti, budući da nije odgovarao na
pozive pa je nazvala susjeda Predraga Novakovića kako bi od njega dobila neke
informacije o Bogdanu. Od njega je saznala da je toga dana negdje oko 15 sati
njezin brat Bogdan Počuča odveden, i da su ga odvele tri nepoznate osobe.
Njezin muž i brat su odmah potom došli u Osijek i pokušavali saznati što se
dogodilo sa Bogdanom ali u tome nisu uspjeli. Nakon toga i ona je došla u
Osijek te je 7. prosinca u Policijskoj upravi od načelnika Šalinovića saznala da je
Bogdan Počuča pronađen mrtav u zimskoj luci gdje je «isplivao». Navodi da je
njezin brat Bogdan Počuča imao garsonjeru u Keršovanijevoj ulici, ali da u tom
stanu nije mogao boraviti jer su se u njega nasilno uselile neke druge osobe.
Misli da je on s tim osobama imao problema. U taj stan je došla u pratnji vojnih
policajaca kako bi uzela odjeću za sahranu pokojnog brata, a tom prilikom je u
stanu zatekla jednu žensku osobu koja ju je upitala «Je li živ», a također u
stanu je zatekla i dva muškarca.
Svjedok Predrag Novaković u istrazi je naveo da stanuje u Osijeku u

Wilsonovoj 17, a kuća na broju 19 je bila obiteljska kuća Janka Počuče. Janko
Počuča je sa suprugom i dva sina napustio Osijek, a nakon njihovog odlaska u
tu kuću je dolazio njegov brat Bogdan Počuča. Čini mu se da je dana 28.
prosinca 1991. Bogdan bio kod njega u kući te da ga je pozvao na ručak. Nakon
što je Bogdan otišao iz njegove kuće iz svoje radne sobe vidio je ispred kuće
obitelji Počuča jedno manje vozilo koje se zaustavilo na cesti u visini dvorišnih
ulaznih vrata obiteljske kuće Počuča. Iz tog vozila su izašle tri uniformirane
osobe od kojih su dvojica bili mladi i vitkog stasa, dok je treći bio stariji, niži i
korpulentniji. Misli da su navedene osobe bile opasane revolverima. Sve to se

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
događalo u poslijepodnevnim satima negdje oko 15,00 sati. Nije stalno obraćao
pažnju na to vozilo, te je u jednom trenutku vidio da tog vozila više nema.
Čekao je da Bogdan Počuča dođe na ručak kako su se dogovorili, a kako nije
dolazio nakon jedno sat vremena je otišao do ulaznih vrata u Počučinu kuću,
lupao je i dozivao ali se nitko nije javljao. U kontaktima sa Bogdanom Počučom
ovaj mu se žalio da mu se prijeti preko telefona, da su prijetnje ozbiljne i da ne
zna što bi poduzeo. Nakon ovog događaja Bogdanu Počuči se izgubio svaki trag.
Ispitan tijekom istrage svjedok Ivan Vitić iskazao je da je poznavao pokojnog

Bogdana Počuču kao šahistu budući se i sam bavi šahom. Bogdana su svi zvali
Simo po njegovom ocu. Toga dana kada je nestao on je u prijepodnevnim
satima bio s Bogdanom Počučom u kući njegovog brata u Wilsonovoj ulici. Oko
podneva je otišao na ručak, a tom prilikom su se dogovorili da se ponovno nađu
poslijepodne kako bi nastavili igrati šah. Toga poslijepodneva, kada je došao
pred kuću u kojoj je boravi Bogdan Počuča, ulazna vrata od kuće su bila
zaključana, pa je on nakon toga dolazio još dan ili dva no Bogdana Počuče više
nije bilo. Ne sjeća se točno kojeg dana je zadnji put vidio Bogdana Počuču a zna
da je to bilo negdje između Božića i Nove godine. Od Predraga Novakovića je
saznao da je Bogdan Počuča nestao. Nakon toga se počeo raspitivati što se
dogodilo s Bogdanom Počučom, te mu je ubrzo Vito Vuletić, također iz kruga
šahista, rekao da je Bogdan Počuča pronađen u Zimskoj luci ubijen. Sa
dvojicom poznanika je išao u «Glas Slavonije» kako bi dali oglas o smrti i
pozvali ostale šahiste da dođu na Bogdanov pokop, no tada mu je Ivo Medak
koji je bio kod urednika «Glasa Slavonije» rekao kako se taj oglas ne može dati
i da se ne može objaviti datum sahrane. Poznato mu je da je Bogdan Počuča
dobivao prijetnje putem telefona, zna da se on nije bavio politikom, da nije
isticao svoju nacionalnost, a čak nije niti znao što je Počuča po nacionalnosti
dok mu on to sam nije rekao. Isto tako zna da je pokojni Počuča imao stan
negdje u blizini mirovinskog zavoda, ali da su se u taj stan uselile neke
nepoznate osobe, te mu je Bogdan pričao da je pokušao u taj stan ući, ali su ga
te osobe otjerale prijeteći mu oružjem. Njemu i njegovim prijateljima šahistima
nitko nije pobliže objasnio zašto se oglas o smrti Bogdana Počuče ne može
objaviti.
Svjedokinja Tatjana Škrbić je izjavila da nema neposrednih saznanja o

ubojstvu Bogdana Počuče, već je to kasnije čula. Tijekom 1990. i 1991. je bila
zaposlena u «Štampi» gdje je bila komercijalni direktor. U to vrijeme je bilo
uobičajeno da se svakog jutra održava sastanak kolegija direktora kojem je i
sama nazočila. Jednog jutra je taj kolegij održan bez nje, a ubrzo nakon toga je
sazvan i održan sastanak radničkog savjeta bez poziva i priprema i na toj
sjednici radničkog savjeta pročitana je odluka suda kojom se Branimir Glavaš
imenuje prinudnim upraviteljem u «Štampi». S obzirom da je «Štampa» do
tada uspješno poslovala, na toj sjednici radničkog savjeta su svoje negodovanje
izrazili ona i pokojni Bogdan Počuča. Nakon toga u razdoblju od listopada 1991.
do siječnja 1992. sa petogodišnjim djetetom je bila kao prognanica u Zagrebu.
Kada je čula da su Bogdana Počuču našli ubijenog odmah se sjetila te sjednice
radničkog savjeta. Također joj je bilo čudno što poduzeće nije sudjelovalo u
troškovima sahrane premda je to do tada bilo uobičajeno za djelatnike
poduzeća. Također Bogdanu Počuči nije održan na pogrebu nikakav govor.
Kasnije je čula da je sve to u stvari bilo zabranjeno od strane poduzeća tj.
direktora «Štampe», a općenito u to vrijeme o nestanku i ubojstvu Bogdana
Počuče nije bilo zgodno razgovarati.
Svjedokinja Marija Lovrić u svom je iskazu izjavila da se ona 1991. godine sa

dva sina sklonila u Njemačku, pa u Zaprešić, a suprug Branko koji je radio u
Pošti ostao je u Osijeku. Posljednji put se sa suprugom čula telefonom 25.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
studenog 1991. godine. Sutradan ju je u Zaprtšić nazvala podstanarka Nevenka

Vuković i javila da je tog dana troje naoružanih ljudi u uniformama odvelo
njenog supruga na informativni razgovor. Jedno od njih bila je mlada žena
plavo obojane kose, jedan je bio mladi muškarac, a jedan stariji muškarac.
Došli su velikim autom «BMV» tamnosive boje, a vozila je ta ženska osoba.
Također joj je ispričala da su se nakon pola sata istim autom vratili ta ženska
osoba i jedan muškarac i odvezli njihov auto «Zastava 101» iz garaže. Ona je
došla u Osijek 28. studenog 1991. godine i prijavila nestanak muža policiji i
Crvenom križu, ali suprug nikada nije pronađen. U Osijek se sa sinom vratila
19. siječnja 1992. godine i do 3. ožujka te godine boravila je kod roditelja, jer
joj je kuća bila pogođena projektilima. Sjeća se da je u njihovoj ulici u jednoj
privatnoj kući bilo smješteno deset pripadnika HV mlađe dobi, s kojima je
komunicirala. Od muževog kolege s posla Dragana Jovančevića saznala je da je
njezin suprug za vrijeme jednog žestokog topničkog napada na Osijek u
skloništu Pošte imao sukob sa zaposlenikom Pošte Zoranom Lekom. Taj isti
Jovančević rekao joj je i da saznanja o njenom mužu ima jedan njegov učenik,
pa je ona tako od te osobe saznala da je on njezinog muža vidio jednom
prilikom u Policijskoj postaji u Donjem gradu, a ona zna da muž nije odvođen u
policiju prije 25. studenog 1991. godine.
Svjedokinja Žita Šabanović navela je da je njen suprug Alija bio šef

mehanizacije u poduzeću «Gradnja». Ona je 22. studenog 1991. otišla u
Mađarsku s ocem, a sin je bio sa školom u Rovinju. Posljednji se put čula sa
suprugom 2. prosinca 1991. Pokušala ga je dobiti sutradan, ali se na telefon
nitko nije javljao. Zamolila je susjede da provale u stan, što su oni učinili, ali u
stanu nisu nikoga zatekli i sve je bilo u redu. Provjeravala je i u njegovom
poduzeću, ali su joj rekli da suprug nije došao na posao. Tada je otputovala u
Rovinj, misleći da je suprug možda otišao k sinu, ali ga nije bilo ni tamo. Njegov
nestanak prijavila je 9. prosinca 1991. u II policijskoj postaji te je dala i oglas u
«Glasu Slavonije». Na oglas joj se javio susjed Mirko Grošelj i s njim je nadalje
kontaktirala u vezi nestanka supruga. Od susjeda je saznala da su dan prije
njegovog nestanka njenog muža tražile dvije uniformirane osobe, a dolazile s i
nakon njegovog nestanka. Inače, suprug je imao sina iz prvog braka koji je bio
u Beogradu, zaposlen u JNA, ali je sa tim sinom bio posvađan.
Svjedokinja Nevenka Vuković bila je krajem studenog 1991. godine podstanar

u kući Branka Lovrića, a osim nje u kući je tada bila i njegova majka. Toga dana
kada je Lovrić odveden ona je spavala, jer je prethodno radila noćnu smjenu.
Probudila ju je sirena za opću opasnost, a uto je zvonilo i zvono na vratima
kuće. Pogledala je kroz prozor i vidjela dvoje mladih ljudi u uniformama HV.
Jedno je bila žena duge izbijeljene kose, a jedno mladić srednje visine, mršav, s
crnom beretkom. Došli su velikim srebrnim autom, a za volanom je uoćila
starijeg jačeg muškarca. Branku Lovriću rekli su da mora poći s njima te se on
obukao i bez protivljenja otišao. Kod ulaska u auto ponašali su se prema njemu
kao kada policajci postupaju s kriminalcima i ona se zbog toga uplašila. Sjeća
se da su 7 dana ranije ta ženska osoba i taj mladi muškarac također bili na
ulaznim vratima Lovrićeve kuće i raspitivali se za Sarajevsku ulicu. Nakon što
su Lovrića odveli, za 15-tak minuta došao je ponovno taj veliki sivi auto, iz
njega je izašao onaj stariji muškarac i odvezao Lovrićevo osobno vozilo. U
njihovoj ulici u jednoj su kući boravili neki vojnici koji su vidjeli ovo Lovrićevo
odvođenje, pa su joj savjetovali da i ona ode iz Lovrićeve kuće.
Svjedok Srećko Pauzar naveo je u svom iskazu da je do 1992. godine radio u

poduzeću HPT. Sjeća se da je u drugoj polovini 1991. godine k njemu iz
županije dolazila Gordana Getoš-Magdić raspitivati se da li se provode neke
sigurnosne mjere kontrole telefona u županiji i tada je govorila da joj je šef

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ivica Krnjak.
Svjedok Željko Amšlinger naveo je da je on u listopadu 1991. godine radio u

Sigurnosno informativnoj službi, a zajedno s njim u SIS-u bio je i Ivica Krnjak.
Krnjaka je Karl Gorinšek 1. prosinca 1991. godine imenovano za zapovjednika
Samostalne uskočke satnije, a on je prešavši također tada iz SIS-a u SUS u toj
postrojbi obavljao zadatke logističara. Ta je postrojba imala pet vodova: jedan
u Dubrovačkoj sa zapovjednikom Matijora Horvatom, jedan u Sarajevskoj sa
zapovjednikom Vladom Frketićem, jedan u Keršovanijevoj sa zapovjednikom
Gordanom Getoš-Magdić, jedan u Tvrđi sa zapovjednikom Miroslavom
Markovićem i jedan u Divaltovoj sa zapovjednikom Zlosom. No, on ne zna kada
su vremenski formirani ti vodovi niti kada su im postavljani zapovjednici, jer
nisu svi postavljani u isto vrijeme. U vodu u Keršovanijevoj bio je okr. Dino
Kontić. On osobno kao logističar tražio je pogodnu kuću za smještaj voda kojim
je zapovijedao Matija Horvat te ih je smjestio u kuću u Dubrovačkoj ulici.
Poznato mu je da je u toj kući jednom bio zatvoren neki Mamula, ali ne zna da
je inače u toj kući bio nekakav zatvor. Mamula je navodno snimao
zapovjedništvo i stoga mu je Krnjak dao nalog da to provjeri. Tada su još
obojica radili u SIS-u. On ne zna tko je Mamulu doveo u tu kuću u Dubrovačku
ulici, ali kada je tamo došao s njim razgovarati, vidio je da je Mamula
prethodno bio tučen. Provjerama je utvrdio da Mamula nije bio nizašto kriv. O
tom je napisao izvještaj Krnjaku te su Krnjak i on Mamulu odvezli kući u
Petrijevce. Sjeća se da je jedne prilike od Kmjaka dobio nalog da ode u bolnicu i
da donese jedan papirić, on je to učinio, papirić nije čitao i predao ga je
Krnjaku. Kasnije je to donošenje papirića iz bolnice povezao sa slučajem
Radoslava Ratkovića. Od Krnjaka je također dobio i zadatak da privede dr.
Nedeljkovića u Zapovjedništvo Operativne zone radi ispitivanja zbog navodnog
sabotiranja liječenja jednog ranjenika, no tog liječnika nije pronašao. Tada su i
Krnjak i on radili u SIS-u i to je bio jedan od operativnih zadataka. Sličan
zadatak od Krnjaka je dobio i za Živanu Puzavac koja je radila na Ortopediji, po
nju je išao njenoj kući zajedno s Matijom Horvatom, ali je nisu našli. Jedne
prilike dobio je zadatak od Krnjaka da zajedno s Gordanom Getoš-Magdić
opservira jednu žensku osobu u poduzeću «Obnova». Tako se postupalo po
prijavama građana koje su dolazile u obavještajnu službu o djelovanju tzv. Pete
kolone. On zapravo ne zna po kojoj je osnovi Gordana Getoš-Magdić dolazila u
SIS, ali se tamo zadržavala sve dok je Ivica Krnjak nije postavio za
zapovjednicu voda u Keršovanijevoj. Do tada njemu uopće nije bilo jasno
njezino svojstvo. On je i za vod u Keršovanijevoj našao tu kuću, jer je imala
siguran podrum. Još dok je on bio u SIS-u, postojao je jedan izviđački vod koji
je pripadao obavještajnoj službi ili Operativnoj zoni. Okrivljenika Branimira
Glavaša nije viđao da bi dolazio u prostorije SIS-a ili SUS-a. Također, osobe
koje su ubijene i bačene u Dravu nisu dovođene i obrađivane u prostorijama
SIS-a ili SUS-a, niti je njemu Ivica Krnjak ikada zapovjedio da učini bilo što
nemoralno.
Svjedok Željko Babić izjavio je da je pripadnikom SUS-a postao početkom

rujna 1991. godine i to u vodu koji je bio smješten u Donjem gradu, a
zapovjednik voda bio je Vlado Frketić. Krajem studenog 1991. godine vod se
podijelio i on je s još 15-20 vojnika pod zapovijedanjem Matije Horvata prešao
u Dubrovačku ulicu. Zapovjednik SUS-a bio je Ivica Krnjak. Zadatak voda bilo
je izviđanje, a samo su jednom imali zadatak dobiven od Vlade Frketića da u
naselju Sjenjak izviđaju navodno djelovanje tzv. Pete kolone. Njemu nije
poznato da bi jedan od vodova SUS-a bio u Keršovanijevoj ulici.
Svjedok Ivan Šomođi stupio je u HV početkom 1991. godine i radio je u SIS-u

u dvorišnoj zgradi Županije sve do osnivanja Samostalne uskočke satnije tj. do

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
studenog ili prosinca 1991., godine. Zapovjednik SIS-a bio mu je Ivica Krnjak
koji je osnivanjem SUS-a postao zapovjednikom te postrojbe. Postrojba je
imala tri voda, jedan u Donjem gradu sa zapovjednikom Vladom Frketićem,
jedan u Miškininoj ulici sa zapovjednikom Matijom Horvatom, koji je negdje
1991. godine prešao u Dubrovačku ulicu, te treći vod kojim je zapovijedao
Dragan Zlosa. Nije mu poznato da je postojao još jedan vod u Keršovanijevoj
ulici. Sjeća se da su pripadnici SUS-a bili Gordana Getoš-Magdić, Dino Kontić,
Tihomir Valentić i Stjepan Bekavac. Gordanu Getoš-Magdić viđao je u
zapovjedništvu SUS-a, ali ne zna u kom je svojstvu ona tamo bila.
Svjedok Tomislav Čombor pristupio je 1. listopada 1991. izviđačko-

diverzantskoj jedinici koja je bila pri obavještajnoj službi, a zapovjednik im je
bio Ivica Krnjak. Zapovjedništvo te postrojbe bilo je smješteno u zgradi
Općinskog sekretarijata za narodnu obranu.
Samostalna uskočka satnija formalno je počela postojati nakon 15. siječanja

1992. godine i od tada je on bio pripadnik te postrojbe i to u vodu kojim je
zapovijedao Vlado Frketić. Kako se broj ljudi u tom vodu povećavao, vod se
podijelio na dva voda i jedan se preselio u Dubrovačku ulicu krajem 1991.
godine. Još je jedan vod bio u Tvrđi, jedan na Sjenjaku i jedan u blizini
željezničke pruge, a u kojem je viđao Gordanu Getoš-Magdić i nekoliko muških
osoba koje nije poznavao. Iz SUS-a je otišao 16. ožujka 1992.
Svjedok Josip Brandt naveo je u svom iskazu da je u SUS pristupio 15. ili 16.
prosinca 1991. godine, iako se ta postrojba tada još nije tako zvala, a taj naziv
dobila negdje iza 4. siječnja 1992. godine. U postrojbu je pristupio tako što je
bio na teretnu u Feričancima gdje su dragovoljce za SUS tražili Ivan Vučak i
Ivica Krnjak. On je pripadao vodu koji je bio smješten u Divaltovoj ulici, a
zapovjednik mu je bio Drago Zlosa.
Svjedok Dragan Jovinčević naveo je da je prije Domovinskog rata bio

zaposlen u PTT-u. S početkom ratnih zbivanja počela su međusobna trvenja i
šikaniranja među zaposlenima. Tako je čuo da je jedne prilike u podrumu gdje
su se sklanjali od granatiranja bio napadnut Branko Lovrić i da je sukob imao sa
inženjerom u PTT-u Zoranom Lekom. Kasnije je čuo od jedne osobe da je
Branko Lovrić odveden u podrum II policijske postaje i da bi mu više o tome
mogao reći njegov bivši učenik Tomislav Joković koji je tada bio zamjenik
zapovjednika u toj postaji i koji je promijenio prezime. Prilikom jednog
razgovora s Brankom Lovrićem ovaj mu je ispričao da mu je jedne večeri često
zvonio telefon, da se on svima javljao i da je u jednom od glasova koji mu je
prijetio skraćivanjem glave prepoznao glas Branimira Glavaša, jer da je ranije
imao prilike s njim razgovarati. Također mu je rekao da je zbog tog telefonskog
poziva bio jako uplašen. Osim Lovrića čuo je da je u Drugu policijsku postaju
također bio odveden i jedan Srbin imenom Milan Starčević, ali da ga je netko
spasio.
Svjedok Zdenko Blašković stanovao je u zgradi na Sjenjaku u kojoj je

stanovao i oštećenik Alija Šabanović. On se sjeća dana kada je zadnji put vidio
Aliju Šabanovića i kada je Šabanović odveden. Naime, slučajno je gledao kroz
prozor i uoćio da je Alija Šabanović izašao iz zgrade. Tada je naišao jedan
tamniji automobil iz kojeg su izašle dvije osobe odjevene u civilnu odjeću,
tamnija odijela i bijele košulje. Šabanović je pošao prema njima, oni su ga
zaustavili, on je nakon toga ušao u automobil i nakon tog odlaska on
Šabanovića više nije vidio u njihovoj zgradi.
Svjedokinja Erika Kutlić, supruga ubijenog dr. Milutina Kutlića je izjavila da je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
5. prosinca 1991. nakon 4 dana boravka u Zagrebu došla u Osijek obzirom da

je i ona kao i njezin suprug radila u Kliničkoj bolnici Osijek. U vrijeme kada je
njen suprug nestao ona nije bila kod kuće već je bila na poslu u bolnici. Zbog
opće situacije bila je zabrinuta pa je često nazivala supruga da vidi da li je sve
u redu. Posljednji put su se čuli u petak u večernjim satima (6. prosinca).
Slijedećeg dana muž joj se više nije javljao na telefon pa je poslala susjede
kako bi provjerili što se događa u njezinoj kući. Kako ovi nisu mogli ući u kuću
došla je iz bolnice, otključala kuću, a u kući je zatekla nered. Posteljina na
ležaju je bila odbačena, na podu je zatekla tri čika cigareta i telefon sa
podignutom slušalicom. Ladice su bile otvorene na vitrinama u dnevnoj i
spavaćoj sobi kao i u kuhinji. U razgovoru sa susjedima Dorićem i Grudenom je
saznala da se prethodnog dana negdje oko 16.00 sati ispred njezine kuće
zaustavio neki narančasti «Yugo» bez stakala iz kojeg su izašle dvije
uniformirane osobe koje su lupale na vrata kuće, a nakon što je Milutin izašao,
te osobe su s njim nešto razgovarale i otišle. Oko 20,30 sati su ponovno čuli
automobil sa zadnje strane kuće, ali tada ništa nisu primijetili. Još tjedan dana
je ostala u bolnici raditi, a kako je bila u teškom psihičkom stanju dobila je
mjesec dana bolovanja te otišla u Zagreb kod djece. Prvu informaciju o sudbini
nestalog muža dobila je od policijskog inspektora Vlajka Petrovića koji joj je
prenio da je njezin muž pronađen mrtav. Nakon toga zajedno sa bratom je
došla u Osijek, te je njezin brat pregledavajući snimke obdukcije mrtvog tijela
tada NN osobe potvrdio da se radi o njezinom suprugu Milutinu Kutliću. Kasnije
je došla u posjed kazete na kojoj je snimljena emisija na TV Beli Manastir u
kojoj je intervju davao Radoslav Ratković i koji je spominjao njezinog supruga
odnosno njegovu pogibiju. Također navodi da je 1994. dobila anonimno pismo u
kojem se spominje izvjesni Lamza, djelatnik bolnice koji je navodno tu
anonimnu osobu vodio do njezine kuće radi uhićenja njezinog supruga.
Svjedok dr. Mladen Pajtler u to je vrijeme bio zamjenik ravnatelja u Općoj

bolnici u Osijeku. Čuo je za ubojstvo dr. Milutina Kutlića ali ne zna tko je to
učinio i kada. Od policije je čuo da se identitet dr. Milutina Kutlića nije mogao
odmah utvrditi jer je njegovo tyelo dugo stajalo u vodi. Sjeća se da je njegova
supruga Erika koja je također liječnica u bolnici u to vrijeme dolazila kod njega
sva uplakana. Za dr. Milutina Kutlića kaže da je bio pristupačan, simpatičan i
izvanredan specijalist onkolog. Poznaje Radoslava Ratkovića i zna da je u
bolnici radio kao električar.
Sjeća se da je jedne noći u prosincu dovezen u bolnicu prostrijeljen, imao je

ranu na glavi kroz ušla. Nije prisustvovao njegovoj operaciji, a dok je bio na
odjelu Intenzivne njege obišao ga je dva puta. Tom prilikom Radoslav Ratković
mu je predao jedan papirić na kojem je ukratko bilo napisano što mu se
dogodilo. Taj papirić je dao Zlatku Amšlingeru koji je često dolazio u bolnicu
interesirali se u vezi sa ovim događajem. Smatra da je Zlatko Amšlinger bio
policajac. Na tom papiriću nisu bila napisana nikakva imena, već je Ratković
napisao samo da je netko došao po njega i da su ga odveli u nepoznatom
smjeru. Amšlinger mu se predstavio kao policajac, bio je u uniformi, a tražio je
da se njega pozove u slučaju ovakvih i sličnih događaja. Radoslav Ratković je
od njega zatražio da se ova ceduljica proslijedi nadležnima pa je on iz tih
razloga tu ceduljicu predao Amšlingeru. Koliko se sjeća taj papirić je Ratković
njemu predao na Odjelu intenzivne njege slijedećeg dana nakon što je dovežen
u bolnicu.
Svjedok Drago Grubić iz Mirkovaca, je izjavio da je posljednji puta živog svog

brata Jovicu Grubića vidio u mjesecu lipnju 1991. kada je u Mirkovce dovezao
njihovu majku. Nakon toga vratio se u Osijek. Sjeća se da je negdje 1992. na
obali Drave kod Sarvaša pronađen jedan leš, da je nakon toga policija obavila

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
očevid i ostavila taj leš na istom mjestu. Negdje 1993. godine policajac koji je
obavljao očevid, Milutin Milivojević je spomenuo supruzi pokojnog Jovice
Grubića taj leš, te je ona inzistirala na tome da se ponovno ode tamo i utvrdi da
li je taj leš još uvijek na istom mjestu. Zajedno sa policajcem Milivojevićem je
ponovno bio na mjestu prijašnjeg očevida, tamo su pronašli kostur koji je bio
obučen u hlače, košulju, imao je kravatu i jednu cipelu. Kostur je bio zamotan u
selotejp, odnosno bile su mu oblijepljene ruke, noge i oči. Sve to se događalo
18. ožujka 1993. Slijedećeg dana na mjestu događaja su došli uz policajca
Milivojevića i istražni sudac iz Vukovara Slavko Teofilović te jedan liječnik iz
Bijelog Brda. On je uzeo uzorak košulje i hlača, kao i cipelu te sve to predočio
supruzi pokojnog Jovice Grubića Jelici Grubić. Ona je po odjeći prepoznala da se
radi o njezinom suprugu. Kostur je fotografiran, a Jelica Grubić i on su bili
potpuno uvjereni da su u pitanju ostaci pokojnog Jovice Grubića na temelju
izgleda prednjih sjekutića koji su prelazili jedan preko drugog. Posmrtni ostaci
Jovice Grubića su pokopani 20. ožujka 1993. na groblju u Mirkovcima.
Ispitana lijekom istrage svjedokinja Ramona Tkalec, kći Petra Ladnjuka, je

izjavila da je prije Domovinskog rata stanovala u Baranji. Nakon okupacije
Baranje je preselila u Donji Miholjac, a njezin otac Petar Ladnjuk je ostao u
Osijeku čuvati kuću. Više puta ga je zvala da dođe k njima u Donji Miholjac ali
on je to odbijao rekavši joj da će on čuvati kuću u Osijeku ukoliko se ona ne
bude mogla vratiti u svoju kuću u Baranji. Svakodnevno se s ocem čula
telefonom. Negdje početkom prosinca zvala ga je više puta a kako se nije
javljao u Osijek su otišli njezin muž i šogor, a također i sestra iz Zagreba. Nisu
ga pronašli, a pričali su joj da je kuća bila uredno zaključana, te da su u kući
pronađene dvije šalice za kavu i dva različita opuška. U prvo vrijeme se nije
znalo što se dogodilo s njezinim ocem, a negdje 11. siječnja 1992. su pozvali
njezinog supruga da ode na identifikaciju i tada je potvrđeno da je njezin otac
ubijen. Za svog oca navodi da je bio bivši oficir JNA, ali da je davno prije rata
već bio u rnirovini. Bio je potpuno apolitičan i nije joj poznato da bi imao
ikakvih problema zbog toga što je nekada bio vojna osoba, ali joj je spominjao
u telefonskim kontaktima da mu je teško zbog toga što je sam, te da su kod
njega dolazili par puta i da su tražili njegov pištolj koji je imao kao bivši oficir
JNA. Njezin muž se u više navrata interesirao u policiji za rezultate istrage u
vezi sa ubojstvom njezinog oca, te se sjeća da joj je jednom prilikom prenio
kako su ga u policiji neugodno dočekali i prebacili mu što se toliko interesira za
njezinog oca kad je on bio Srbin.
Svjedok Miodrag Vukajlović, sin pokojnog Svetislava Vukajlovića, izjavio je

da nema osobnih saznanja u vezi sa nestankom i ubojstvom svoga oca. O tome
mu je pričala sestra negdje 1993., sjeća se samo da je nađen u Dravi sa dr.
Kutlićem i još tri - četiri ubijene osobe. Nakon nekog vremena je obavljena
ekshumacija, na toj ekshumaciji je i on bio nazočan te je na temelju zlatne
šipke u bedrenoj kosti prepoznao posmrtne ostatke svog oca. Pokušao je o
nestanku svog oca razgovarati sa susjedom Ivanom Viševićem ali mu on o tome
nije mogao ništa reći, a zapamtio je da mu je tom prilikom susjed rekao da ga
ništa niti ne pita, jer kad bi nešto i znao to mu ne bi mogao kazati. Prilikom
ekshumacije posmrtnih ostataka razgovarao je sa doktorom koji je tada bio
prisutan, te je tom prilikom saznao da je isti taj doktor provodio i obdukciju
tijela njegovog oca, te mu je potvrdio da je prilikom vađenja iz vode na tijelu
njegovog oca bio flaster preko usta. Navodi da je prije nestanka oca i sam bio
izložen maltretiranju, da je pretučen od strane 5-6 osoba, nakon čega je 9.
srpnja 1991. napustio Osijek.
Svjedok Zoran Sever-Smrček sjeća se da se nakon što se njih nekoliko iz

Aljmaša upoznalo s Ivicom Krnjakom priključio jednoj postrojbi kojoj je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
zapovijedao Vlado Frketić, a koja se kasnije nazvala Samostalnom uskočkom

satnijom. Ivica Krnjak bio je u Županiji, ali on ne zna koju je funkciju obavljao.
Zadatak njegove grupe bilo je izviđanje terena prema Aljmašu. Postojala je još
jedna grupa i to u školi i Divaltovoj ulici. U toj školi polagali su prisegu i nakon
te prisege postrojba je dobila ime Samostalna uskočka satnija. Također je bila
jedna grupa i u Dubrovačkoj ulici i njome je zapovijedao Matija Horvat. Nije mu
poznato da bi u Keršovanijevoj ulici bio neki dio njegove postrojbe. Oni su
pretežno imali zadatke na terenu, ali su jedne prilike kada se pucalo po gradu
dobili zadatak da otkriju tko puca i da radiovezom to jave u postrojbu.
Svjedok Željko Bilandžić iskazao je da je u Samostalnu uskočku satniju

pristupio 1. prosinca 1991. godine i to u vod kojim je zapovijedao Vlado Frketić,
a bili su smješteni u nekoj kući u Donjem gradu. Osim tog voda bilo je još
vodova pa tako zna za vod u Dubrovačkoj ulici kojom je zapovijedao Matija
Horvat. Nije mu poznato da bi postojao neki vod u Keršovanijevoj ulici.
Zapovjednik Vladi Frkeuću bio je Ivica Krnjak. Gordanu Getoš-Magdić on
osobno nije poznavao, ali je od pripadnika postrojbe čuo da postoji još jedan
vod i da je ona zapovjednica tog voda. U vezi s vozilima kojima su raspolagali
izjavio je da se sjeća jedne akcije u kojoj su išli po jedan «Merccdes» crvene
boje da ga uzmu za potrebe postrojbe. Čuli su da je to vozilo nekog Srbina koji
je upucan, koji je radio u bolnici, a vozilo se nalazilo u naselju Feđe Milića. No,
sutradan nakon što su dovezli to vozilo policija im ga je oduzela.
Svjedok Matija Horvat u svom je iskazu naveo da je stupio u Samostalnu

uskočku satniju 1. listopada 1991, godine. Do Božića te godine njegov vod i vod
Vlade Frketića bili su smješteni zajedno u Banovoj ulici. Zbog razmirica između
njega i Vlade Frketića zapovjednik SUS-a Ivica Krnjak zatražio je od Amšlingera
da mu nađe drugu lokaciju pa je tako on sa svojim vodom iza Božića prešao u
Dubrovačku ulicu. Još je postojao jedan vod smješten u Divaltovoj ulici. Nije mu
poznato da je u Dubrovačkoj ulici navodno bio neki zatvor, a niti da je SUS
imao lokaciju i u Keršovanijevoj ulici. Njegova postrojba je tek poslije polaganja
prisege dobila naziv Samostalan uskočka satnija. Dok je bio pripadnik postrojbe
sjeća se da je 5. ili 6. prosinca 1991. godine nakon pada Antunovca sudjelovao
u zarobljavanju jednog oficira JNA kojeg su najprije doveli Glavašu i Gorinšeku,
a onda su ga prepratili u policiju.
Svjedokinja Marija Prole navela je da su Radoslav Ratković i njegova supruga

1. srpnja 1991. godine napustili Tenju i došli stanovati kod njih u Osijek. Sjeća
se da su 7. prosinca 1991. godine predvečer k njima došla dva uniformirana
muškarca. Tražili su Radoslava Ratkovića rekavši da ga vode na informativni
razgovor. Treća osoba bila je vani u vozilu «Yugo» bordo boje. Ratković se
spremio i otišao s njima. Ta dvojica imala su oko 30 godina, a uniforme su bile
šarene. Sutradan je Ratković trebao primiti dežurstvo u bolnici pa je ona
provjeravala je li došao raditi i tako saznala da je on u bolnici i da je operiran.
Otišla je u bolnicu i detaljnije o svemu razgovarala s doktorom Hanzerom.
Svjedok Josip Hanzer izjavio je da je za vrijeme Domovinskog rata bio

zaposlen u tadašnjoj Općoj bolnici Osijek kao šef Maksilofacijalnog odjela. Sjeća
se da je početkom prosinca 1991. godine u bolnicu dovezen Radoslav Ratković,
u stanju šoka, ustrijeljen u lice, pothlađen i s puno izgubljene krvi. On je bio
dežurni liječnik te ga je operirao, a nakon operacije Ratković je 28 dana ležao
na njegovom odjelu. Razgovarao je s Ratkovićem o tome što mu s dogodilo, pa
mu je on ispričao da su po njega došli neki ljudi u uniformama, da su ga odvezli
u podrum neke kuće u Dubrovačkoj ulici na ispitivanje, tražili su da oda svoje
suučesnike, zalijepili su mu ljepljivom trakom noge, ruke i usta, odvezli ga do
Bastiona, pucali u njega i bacili u Dravu, ali je on uspio isplivati, osloboditi se i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
doći do Gimnazije u Tvrđi, gdje su ga našli hrvatski vojnici i prebacili u bolnicu.

Kod tog razgovora Ratković nije spominjao da je vidio egzekuciju doktora
Kutlića pa mu je bilo čudno kada je naknadno o tome pričao u jednoj
televizijskoj emisiji. Za vrijeme tih 28 dana dok je Ratković ležao na njegovom
odjelu nije ga nitko čuvao.
Svjedokinja Elizabeta Sprečkić navela je da je Petar Ladnjuk bio njezin očuh.

Ona je početkom studenog 1991. otišla preko svog poduzeća u Zagreb. Svaku
večer čula se s očuhom telefonom, no 9. ili 10. prosinca nije joj se javio. Zbog
toga je zatražila da susjedi vide je li mu se što dogodilo, no kada su oni
preskočili kapiju, vidjeli su da je kuća zaključana i nije bilo tragova koji bi
ukazivali na nešto sumnjivo, jedino je postojao trag automobila na stazi. Tada
je policiji prijavila nestanak očuha te je 12. siječnja 1992. saznala da je
pronađen mrtav.
Svjedok Daut Ismailji izjavio je da je pristupio Samostalnoj uskočkoj satniji u

studenom 1991. godine. Postrojba se tada sastojala od tri voda, jedan je bio u
Miškininoj ulici sa zapovjednikom Vladom Frketićem, drugi u OŠ «Rade
Končar», a treći u Dubrovačkoj ulici. Zapovjednik SUS-a bio je Ivica Krnjak. Za
ostale okrivljenike naveo je da ih ne pozna. Nije mu poznato da bi postrojba u
Osijeku imala neki drugu lokaciju osim navedenih i ne zna gdje je bilo
zapovjedništvo postrojbe. Sjeća se da su od vozila koristili jedan stari
«Mercedes», ali je to vozilo kod njih bilo samo jedan dan. Naime, on je
primijetio da taj auto stoji parkiran preko puta zapovjedništva 106. brigade i on
ga je dovezao u postrojbu. No, taj je auto od njih iz postrojbe odvezla policija
dok su oni bili na terenu. Tek kasnije saznao je da je to bio auto Radoslava
Ratkovića.
I drugi tijekom istrage ispitani svjedoci iskazali su o nizu važnih okolnosti koje
se tiču ratnih prilika u gradu Osijeku krajem 1991. godine, ustrojstvu
Samostalne uskočke satnije, linijama zapovijedanja u toj postrojbi,
pripadnicima te postrojbe, vozilima kojima se postrojba služila, smještaju u
pojedine prostore u gradu te o nestancima oštećenika i njihovim pronalascima.
Tijekom istrage sudsko-medicinsko vještačenje obavio je stalni sudski vještak i

specijalist sudske medicine dr. Boris Dumenčić. Iz njegova nalaza i mišljenja
proizlazi da su oštećenici navedeni u činjeničnom opisu ove optužnice umrli
nasilnom smrću.
Oštećenik Milutin Kutlić zadobio je prostrjelnu ozljedu glave, krvne podljeve

vjeđa oba oka, nagnječinu glave desno čeono sljepoočno, ranu razderotinu
gornje vjeđe desnog oka te oguljotine lica i desne strane prsnog koša. Smrt je
nastupila uslijed prostrjelne ozljede glave kod koje se ulaz nalazi na zatiljnom
dijelu glave, a izlaz u području gornje vjeđe lijevog oka.
Oštećenik Alija Šabanović zadobio je četiri strjelne rane glave, čiji su ulazi
raspoređeni u pravilnom vertikalnom nizu iza desnog uha i koje su dovele do
smrtnog ishoda.
Oštećenik Petar Ladnjuk zadobio je jednu prostrjelnu ranu glave čiji se ulaz
nalazi desno sljepoočno, a izlaz ljevo čeono sljepoočno. Također je pronađena i
prostrjelna rana vrata s ulazom na prednjoj strani i izlazom ispod lijevog uha.
Obje ozljede uzrokovale su smrtni ishod.
Oštećenik Bogdan Počuća zadobio je dvije prostrjelne rane glave, krvne

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
podljeve oko desnog oka i oguljotine kože na čelu. Smrt su uzrokovale

prostrjelne ozljede glave. Ulazna rana jednog prostrjela nalazi se čeono lijevo
iznad vanjskog ruba obrve, a izlazna desno tjemeno sljepoočno. Ulazna rana
drugog prostrjela nalazi se lijevo sljepoočno zatiljno, a izlazna sljepoočno iza
desnog uha.
Oštećenik Milenko Stanar zadobio je rane razderotine i oguljotine na glavi,

truplu i udovima, krvne podljeve na glavi, trupu i udovima, prijelome nosnih
kostiju, krvne podljeve mekog oglavka, višekomadni prijelom lubanje, krvarenje
unutar tvrde ovojnice mozga, nagnječenje mozga, obostrane prijelome rebara
od I-XI u dvije linije, razdore i nagnječenja pluća, razdore jetre, prijelome
zdjelice, otvorene prijelome obje potkoljenice i spužvasti otok pluća. Smrt je
nastala uslijed utapanja kojem su prethodile mnogostruke ozljede. Utvrđene
ozljede pripadaju skupini mehaničkih ozljeda. Nastale su djelovanjem snažnih
udaraca tupotvrdog sredstva po ozljeđenim dijelovima tijela. Neke su mogle
nastati i kompresijom tupotvrdog sredstva, a neke padom. Spužvasti otok pluća
upućuje da je oštećenik bio živ prije kontakta s vodom.
Oštećenik Svetislav Vukajlović zadobio je dvije prostrjelne rane glave koje su

dovele do smrtnog ishoda. Jedna ozljeda ima ulaznu ranu ispod lijeve uške, a
izlaz lijevo sljepoočno tjemeno iznad lijevog uha. Ulazna rana drugog prostrjela
nalazi se zatiljno desno, a izlazna čeono tjemeno o sredini čela.
Nepoznata ženska osoba zadobila je četiri strjelne rane glave koje su

uzrokovale smrtni ishod. Ulazne rane raspoređene su na zatiljku glave u
vodoravnom nizu.
Nepoznata muška osoba zadobila je dvije ustrjelne ozljede na glavi, jednu

prostijemu ranu lijeve podlaktice, dvije ustrjelne rane na debelom mesu i
oguljotine oba kolje. Smrt je nastupila uslijed ustrjelnih ozljeda glave. Obje
ulazne rane na glavi nalaze se na zatiljku. Prostrjelna rana lijeve podlaktice ulaz
ima na prednjoj strani ruke, a izlaz na unutarnjom strani. Ulazne strjelne rane
debelog mesa nalaze se svaka na po obje polovine stražnjice.
Oštećenik Radoslav Ratković zadobio je prostrijelnu ranu donje čeljusti, krvne

podljeve na nadlakticama, podlakticama te na obje natkoljenice. Ulaz
prostrjelne rane nalazi se na lijevom uglu donje čeljusti, a izlaz rane na koži
desnog obraza.
Oštećenik Jovan Grubić zadobio je prijelom kostiju lubanje s lijeve strane glave
iznad uha uslijed udarca tupo-tvrdim predmetom po glavi. Vjerojatno se radi o
višestrukim udarcima u zatiljni dio glave iza i iznad lijevog uha.
Tijelo oštećenika Branka Lovrića nikada nije pronađeno.
Analizom sadržaja opisanih dokaza koji su pribavljeni tijekom istrage može se

osnovano izvesti zaključak da su okrivljenici počinili kazneno djelo opisano u
izreci ove optužnice. Na to prije svega nedvojbeno ukazuju obrane okrivljenika
Mirka Sivića, Gordane Getoš-Magdić i Zdravka Dragića u kojima su oni zapravo
priznali počinjenje kaznenog djela, teretili također i druge okrivljenike, te vrlo
detaljno i međusobno u nizu detalja podudarno opisivali vrijeme, mjesta i
načine počinjenja pojedinih učina te uloge ostalih okrivljenika.
Iz utvrđenog činjeničnog stanja nesporno proizlazi da su okrivljenici čineći

pojedine radnje opisane u izreci bili svjesni međusobno podijeljenih uloga, kako

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
oni koji su izdavali zapovijedi, tako i oni koji su te zapovijedi prenosili odnosno
izvršavali.
Na odlučujuću ulogu okrivljenika Branimira Glavaša u osmišljavanju i

provođenju radnji opisanih u izreci ove optužnice prije svega ukazuje obrana
okr. Gordane Getoš-Magdić koju je ona iznijela u predistražnom postupku i koju
je ponovila prilikom dovođenja istražnom sucu 21. listopada 2006. Iz sadržaja
njezine materijalne obrane utvrđeno je da je ona uživala iznimno povjerenje
okr. Branimira Glavaša, da je upravo stoga od njega dobila nalog da pomogne
okr. Ivici Krnjaku u odabiru pouzdanih i provjerenih boraca od kojih bi se
formirale grupe za specijalne namjene u okviru diverzantske postrojbe koju je u
to vrijeme formirao okr. Ivica Krnjak. Prema sadržaju obrane okr. Gordane
Getoš-Magdić nedvojbeno proizlazi da su sve zapovijedi za uhićenja, ispitivanja
i usmrćivanja civila dolazile od okr. Branimira Glavaša i oki. Ivice Krnjaka,
premda 1-okrivljenik Branimir Glavaš formalno nije bio nadređeni zapovjednik
toj postrojbi. Njihove zapovijedi je ona potom prenosila drugim podređenim
pripadnicima postrojbe koji su ih i izvršavali na način opisan u izreci optužnice.
Navodi obrane okr. Gordane Getoš-Magdić u potpunosti su potvrđeni obranama

koje su tijekom predistražnog postupka i prilikom dovođenja istražnom sucu
iznijeli okr. Mirko Sivić i okr. Zdravko Dragić. Oni su detaljno, uvjerljivo i
okolnosno iznijeli svoja iskustva u vezi sa njihovim boravkom u bazi voda koji
se nalazio u Keršovanijevoj ulici u Osijeku, pri čemu i jedan i drugi navode da ih
je u navedenu postrojbu dovela upravo okr. Gordana Getoš-Magdić.
Njihove se obrane ukazuju vjerodostojne i u usporedbi s iskazima svjedoka i to

svjedoka pod pseudonimom «Drava», oštećenika Radoslava Ratkovića te ostalih
svjedoka, pa tako Karla Gorinšeka, Ivana Grujića, Zdravka Pejića, Stjepana
Antolašića, Zlatka Kramarića, Izabele Jurkić, Danijela Bogdanovića, Marka
Radonića, Milana Baričevića, Slavka Teofilovića, Milene Vujičić, Krešimira
Doriča, Vlade Frketića, Zorana Marekovića, Šime Ivaškovića, Borislava Mamule,
Mate Zamolinskog, Vjenceslava Billa, Predraga Novakovića, Marije Lovrić,
Nevenke Vuković, Željka Amšlingera, Drgana Jovančevića, Erike Kutlić, Željka
Bilandžića i Marije Prole. Obavljena sudsko-medicinska vještačenja dodatno
upotpunjuju navode obrana spomenutih okrivljenika i također ih čine
vjerodostojnima, jer potvrđuju istinitost njihovih navoda o načinu zlostavljanja i
usmrćivanja oštećenika.
Slijedom izloženog ova se optužnica ukazuje opravdanom i na zakonu

osnovanom.
Prijedlog za određivanje odnosno produljenje pritvora protiv okrivljenika držimo

osnovanim, jer je prije svega ispunjena objektivna pretpostavka koja se ogleda
u tome da je za kazneno djelo za koje se oni terete propisana kazna zatvora
teža od 12 godina. Nadalje, okolnosti uz koje je kazneno djelo počinjeno imaju
značaj posebno teških okolnosti. Naime, radi se o većem broju osobito brutalnih
likvidacija civilnih osoba, organiziranosti veće grupe počinitelja, međusobnoj
povezanosti i kontinuitetu u radnjama i izrazito nehumanom postupanju prema
žrtvama prije likvidacija.
PRILOG: istražni spis Kio-170/06
DRŽAVNI ODVJETNIK Davor Petričević

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
O
Okupac
cija Za
apadn
ne Slavonije
e - "B
Bljesak
k"
ana 531
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Prvo
og maja 19 995. godinee, na srpskuu oblast Zapadna Slav vonija koja je bila
sasttavni dio Reepublike Srrpske Krajin
ne i pod zastitom UN--a (Sektor Z Zapad),
hrvaatske oruzaane snage izvrsile
i su agresiju
a po
od nazivom "Bljesak".
Srpski narod Zapadne
Z Sla
avonije kojeg su snag ge UN-a osttavile na milost i nemiilost
hrvaatskim agreesorima, u zbjegovima je krenuo o prema mo ostu na rijeeci Savi kak
ko bi
se spasio
s u sig
gurnu Republiku Srpsk ku. Na tuznnom putu smmrti, hrvats ske snage
grannatirale su izbjeglicke kolone i za
asipale ih avionskim
a b
bombama, aro,
mlado i sta
zene i djeca ubbijani su sv
vim raspoloozivim sreds stvima. Ran
njenici su ggazeni
kovima, strreljani, klan
tenk ni nozevima a a poslije masakra, hrvatske
h jed
dinice uklonnile
su tijela
t pobije
enih bagerima i oprale e cestu smrrkovima vattrogasnih k kola.
vom zlocina
U ov ackom poduhvatu, hrv vatske oruz
zane snagee ubile su 283 osobe
srps
ske naciona
alnosti i sa podrucja Zapadne
Z Sla
avonije pro
otjerale oko
o 15.000 Srrba.
FOND ZA
Z HUMANNITARNO PRAVO
P - DOKUMENT
D TI O PROŠ
ŠLOSTI:
ETNIČ
ČKO ČIŠĆE
ENJE ZAPA
ADNE SLAV
VONIJE
Ubiistvo na lin
niji razdva
ajanja
Opeeracijom Bljjesak ostvaareno je etn

ničko čišćen
nje zapadne Slavonije
e u kojoj je
osta
alo da živi samo
s hiljad
du Srba
Fond zaa humanitarrno pravo je

nevladinna organiza acija koja je
e
osnovan na 1992. go odine s cilje
em
da istražuje i doku umentuje
kršenje ljudskih prrava, a poto om
je proširila svoju ddelatnost i na
n
sudsku zaštitu žrta ava. Ovaj foond
je radio i na tome da se
uspostaavi sistem p pravde i istiine.
Kad oruužje govori,, razum ćutti, a
onda je potrebno v veliko umeć će
da se sttvoreno zlo zauvek
ućutka. Upleli smo o se u klupk ko
ludila ko
oje nismo u uspeli sami da
rasppletemo. Prred čitaocimma "Politike e" je istraživ
vanje Fond da za humanitarno pra avo
o zločinima i etničkom
e čiš
šćenju srps skog stanov vništva u za apadnoj Sla avoniji, koji
mo preneti u nekoliko nastavaka.
ćem
Ovaaj dokumen nt se zasnivva na izjava ama izbeglih Srba iz zapadne Sla avonije datiim
Fondu za humanitarno prravo tokom m juna i jula a 1995. god dine u istoččnoj Slavoniji.
Početak srpske e pobune u Hrvatskoj vezuje se za 17. avgu ust 1990. g godine, kadda
su Srbi
S u Kninskoj Krajini organizov vali blokadu u puteva i prometa.
p 255. juna 19991.
goddine Sabor Hrvatske
H do
onosi dekla araciju o suuverenosti i samostaln nosti, što
poddrazumeva da na terito oriji Hrvats
ske važe samo zakoni koje je don nelo to telo
o.
Do kraja 1991. godine, SrbiS su, potpomognuti tadašnjom m JNA, polic cijskim i
paraavojnim jed dinicama izz Srbije, usppostavili vlaast na trećiini teritorije
e Hrvatske,,
ukljjučujući dellove istočnee i zapadne e Slavonije i Krajinu i proglasili R Republiku
Srpsku Krajinu u. U tim oblastima živelo 12,2% od ukupno 581,969 S Srba u
Hrvatskoj. Zap posednuta područja
p na
apustilo je više od 80.000 Hrvata a, pod
pritiskom ili prroterivanjemm. Nakon štoš su Srbi uspostavili kontrolu na području
Hrvatske sa srrpskom već ćinom, nece elovito Preddsedništvo SFRJ zatraž žilo je dolazak
ana 532
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mirovnih snaga UN. Vensov plan, koji su u februaru 1992. godine potpisali
tadašnji predsednici Hrvatske i Srbije, Franjo Tuđman i Slobodan Milošević,
garantovao je Srbima na zauzetim područjima zaštitu i ostanak srpske političke
vlasti. U dokumentima o mirovnoj operaciji UN stajalo je da se istovremeno sa
pristizanjem UNPROFOR-a i JNA i hrvatska vojska moraju izvlačiti iz područja pod
njihovom kontrolom, odnosno da se JNA mora povući s cele teritorije Hrvatske.
JNA je izvršila transformaciju prebacivanjem oficira u srpsku TO koja kasnije
dobija naziv Srpska vojska Krajine (SVK). Od 1992. do 1995. godine, na
hrvatskom ratištu ništa ozbiljno se nije događalo. Objašnjenje je u činjenici da su
u to vreme Srbija i Hrvatska bile zauzete ratom protiv Bosne i Hercegovine.
Hrvatska ponovo dolazi na prostor zapadne Slavonije, istočne Slavonije i Krajine
1995. godine. Prvog maja 1995. godine Hrvatska preduzima operaciju Bljesak za
vraćanje teritorije zapadne Slavonije pod kontrolu države Hrvatske. U trenutku
napada hrvatskih snaga srpski civili i 18. korpus SVK napuštaju zapadnu
Slavoniju preko reke Save u deo Bosne pod kontrolom Srba. Operacija Bljesak je
ostvarila etničko čišćenje prostora. U zapadnoj Slavoniji ostalo je oko 1000 Srba
od ukupno 13000, koliko ih je tamo živelo do 1. maja 1995. godine.
Tri dana pre operacije Bljesak, jedan Hrvat ubio je na benzinskoj pumpi u blizini
linije razdvajanja srpskih i hrvatskih snaga jednog Srbina. Odgovorivši na to
ubistvo, srpske snage otvorile su vatru na civilna vozila koja su išla autoputem
ubivši pri tome tri Hrvata.
Taj događaj su hrvatske vlasti javno navele kao razlog za preduzimanje operacije
Bljesak. Činjenice, međutim, nedvosmisleno ukazuju da je operacija bila veoma
pažljivo isplanirana.
Hrvatski bljesak smrti
Hrvatske oružane snage ubile su tokom 1. i 2. maja 283 srpska civila, koja su u
međuvremenu identifikovana, i 79 Srba čiji identitet još nije utvrđen.
Operacija Bljesak je trajala 59 časova – započela je 1. maja u 5.00 časova i

završena 3. maja u 16.00 časova. Za to vreme, hrvatske snage su uspostavile
kontrolu na 500 kvadratnih kilometara teritorije Zapadne Slavonije koja je do
tada bila pod srpskom kontrolom. Prema hrvatskim izvorima, u operaciji je
učestvovalo oko 7.500 pripadnika hrvatske vojske i specijalne policije. Hrvatski
izvori procenjuju da je SVK u to vreme brojala 5.500 pripadnika. Krajinski Srbi
navode da je u operaciji učestvovalo 17.000 pripadnika hrvatskih snaga nasuprot
3.500 pripadnika SVK.
Tadašnji hrvatski ministar odbrane Gojko Šušak izneo je podatak da je u toku

operacije poginulo 450 ljudi, većinom civila. Prema podacima "Veritasa",
organizacije koja se bavi dokumentovanjem ratnih zločina tokom i posle operacije
Bljesak i Oluja, hrvatske snage ubile su tokom 1. i 2. maja 283 srpska civila, koja
su u međuvremenu identifikovana, i 79 Srba čiji identitet još uvek nije utvrđen.
Najveći broj civila i vojnika stradao je prilikom granatiranja izbegličkih kolona, na
putu od Nove Varoši do Bosanske Gradiške. Veliki broj ubijenih ostao je na tom
putu kojim su se civili i vojska povlačili. Ima indicija da postoji nekoliko tajnih
masovnih grobnica u kojima su hrvatske vlasti sahranile ostatke stradalih srpskih
civila i vojnika.
U toku i posle ofanzive hrvatska vojska i policija zarobile su oko 1.500 Srba,
većinom vojno sposobnih muškaraca. Oni su držani i ispitivani u Varaždinu,
Požegi i Bjelovaru. Najveći broj njih je oslobođen nakon policijskog ispitivanja.
Tokom zatočeništva srpski zarobljenici bili su izloženi torturi, fizičkom kažnjavanju
i ponižavanju. Nakon završetka oružanih sukoba hrvatski sudovi su optužili 4.438

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
pripadnika Srpske Vojske Krajine i bivše JNA za ratne zločine. U zatvorima u

Hrvatskoj nalazi se 107 osuđenih Srba.
Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju podigao je 25. jula 1995.

godine optužnicu protiv Milana Martića, predsednika Republike Srpske Krajine u
vreme operacije Bljesak, zbog protivzakonitog napada SVK na Zagreb 1. i 2.
maja, što je prouzrokovalo smrt sedmorice civila i ranjavanje više desetina civila.
Medicinska sestra u Okučanima M. D. očekivala je mirno rešenje. U izjavi FHP-u

ona kaže "bila sam uverena da će Zapadna Slavonija ponovo biti deo Hrvatske, ali
da će Krajina imati neku autonomiju. Kada je otvoren autoput, 21. decembra
1994. godine, nadala sam se da će se sve nekako srediti, da će se rešiti
pregovorima. Martić je u Pakracu 25. aprila 1995. godine rekao da je sve u redu,
"da mi čvrsto držimo našu teritoriju".
Granatiranje izbegličkih kolona
Sve što se kretalo ka mostu na reci Savi da bi prešli u Republiku Srpsku

neprestano je zasipano ubojitim sredstvima
Pripadnik Trećeg bataljona Prve brigade 18. korpusa, A. S. iz Pakraca prvi put je
izbegao u Srbiju 16. avgusta 1991. godine. Vratio se u Slavoniju u februaru 1992.
godine. Tada je tamo već funkcionisala Republika Srpska Krajina. Otišao je kod
rođaka u Šeovicu, predgrađe Pakraca. Tamo su bile razmeštene snage
UNPROFOR-a. Mobilisan je u srpsku vojsku, ali on kaže da je do 5. maja 1995.
godine bilo samo manjih borbi:
"Mi nismo nešto ratovali, više sam imao obavezu da idem na stražu. Niti su oni
napadali, niti smo mi bili neka vojska. Iščekivao sam da se sve smiri i da se
vratim u Pakrac".
"Sve poljoprivredne površine bile su zasejane i stoka se umnožavala.

Stanovništvo je živelo mirno i bez straha da bi moglo doći ponovo do rata, kao
1991. godine". Tim rečima sveštenik iz Okučana opisuje život u zapadnoj Slavoniji
uoči napada hrvatske vojske, 1. maja 1995. godine. Za napad je čuo preko Radija
Okučani, oko 6.00 časova, koji je obaveštavao stanovništvo da ode u najbliža
skloništa i da odatle ne izlaze bez uputstva opštine i komande 18. korpusa.
Vojnicima je rečeno da treba da izdrže prva 3 sata napada, jer će u
međuvremenu stići pomoć i teško naoružanje iz Republike Srpske.
Sveštenik iz Okučana ceni da SVK nije imala više od 3.500 vojnika a da je u

ofanzivi Bljesak učestvovalo preko 17.000 pripadnika hrvatske vojske i policije.
Pripadnici UNPROFOR-a su napustili svoje položaje, što je izazvalo paniku među
civilima. Tokom prvog dana među Srbima se čulo da na nekim mestima hrvatski
vojnici napadaju srpske položaje u uniformama, sa vozilima i oružjem
UNPROFOR-a. Mladić, ranjen u Jasenovcu prilikom granatiranja 1. maja u 5.30
časova, koga je sveštenik sreo u bolnici u Banja Luci, ispričao mu je da su
prerušeni hrvatski vojnici ušli u njegovo selo nakon granatiranja.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Do masovnog pokreta stanovništva došlo je u popodnevnim časovima, 1. maja.

Sveštenik kaže da je "zavladao strah među ljudima od neba koje se crnilo od
projektila i dima iz zapaljenih kuća granatama. Počinje evakuacija civila svim
mogućim prevoznim sredstvima i iz svih sela okučanske opštine. Kolone izbeglica
kretale su se prema Okučanima, Dubovcu, Novoj Varoši, Staroj Gradišci, mostu
na reci Savi da bi prešli u Republiku Srpsku. To je bio jedini put kojim se moglo
izaći. Sve što se kretalo tim putem neprestano je zasipano ubojitim sredstvima i
nije bilo mesta gde nije bilo ranjenih. Izvlačili smo ranjene, a neki su prenosili
svoje mrtve".
Sveštenik je išao po skloništima i obaveštavao ljude da je evakuacija u toku i da

svi krenu prema Bosanskoj Gradiški. Tokom dana, 1. maja, Okučani su nekoliko
puta granatirani i jednom je hrvatska avijacija bombardovala grad.
Svedočenje medicinske sestre
Zaposleni u Domu zdravlja poslednji su napustili Okučane
Sveštenik je napustio Okučane oko 21.00 čas, sa suprugom i još nekim ženama i
decom. Išli su sa nekoliko automobila cestom, ali nije bilo formirane kolone. Vozio
je svako za sebe. Putem od Okučana do mosta na Savi video je mnogo uništenih
vozila i leševe na cesti i pored ceste. Dok su vozili, oko njih su padale granate i
čule su se eksplozije. Ispred samog mosta na Savi naišli su na kratere od
avionskih bombi. Na most su ušli kroz uzak prolaz između dva kratera. Most je
bio znatno oštećen.
U podnevnim časovima 1. maja u selu Bijela Stena hrvatske snage presekle su

prolaz izbeglicama iz Pakraca, koji su bežali prema Bosni. Gađale su zoljama
autobuse i tom prilikom stradale su mnoge žene i deca, koji su se nalazili u
autobusima. Izbeglice koje su kasnije prošle tim putem videle su cisterne sa
vodom i hrvatske vojnike kako peru put od krvi.
Zaposleni u Domu zdravlja poslednji su napustili Okučane. Kada su oko 18.00

časova otišli u opštinu da pitaju šta da rade, naišli su na praznu zgradu.
Funkcioneri su već bili otišli. Oko 40 zaposlenih, među kojima sedam lekara i šest
sestara, napustili su Dom zdravlja oko 22.00 časa i ličnim vozilima, jednim
sanitetskim kolima i jednim kombijem krenuli prema Bosni. Do podne su dovoženi
samo ranjeni i mrtvi vojnici. Kasnije su stizali i civili. Mrtve su stavljali u jednu
posebnu prostoriju. Tela sedmorice poginulih vojnika ostala su u Domu zdravlja,
kada je medicinsko osoblje, 1. maja uveče, napustilo Okučane.
Medicinska sestra M. D. svedočila je FHP-u da je 1. maja po podne, oko 16.00

časova, u Dom zdravlja dovezen ranjenik iz Pakraca, učenik trećeg razreda
srednje škole, koji je ispričao da je hrvatska vojska naredila stanovnicima da se
okupe na fudbalskom igralištu radi evakuacije, a kada su se svi okupili zasuti su
granatama. Tom prilikom taj učenik je teško ranjen.
Na putu prema Novoj Varoši, udaljenoj 7 km od Okučana, kolona zaposlenih u

Domu zdravlja susreli su vojni sanitet koji im je ablendovao, dajući znak da nose
ranjenike u Okučane. Sestra M. D. kaže da je svima to bio užasan trenutak, "taj
vojni sanitet sa ranjenicima išao je prema Domu zdravlja u kojem nikoga nije bilo
sem mrtvih".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Kada su stigli u Novu Varoš oko 22.30 časova, do 1991. godine čisto hrvatsko
selo, zasuti su granatama iz šume Prašnik. Na automobilu sestre J. R. popucala su
bočna stakla. U kolima je bila sa još jednom koleginicom. O tom događaju ona
navodi: "Strašno smo se uplašile. Zaustavila sam auto i iskočile smo van. Imale
smo sreću da nas nisu pogodili. Ispred nas je bilo još puno praznih automobila, iz
kojih su izleteli ljudi. Neko je ostavio upaljene farove, tako da sam na traktoru
ispred nas videla mrtvog čoveka za volanom i još jednu mrtvu osobu pored njega,
ali ne znam da li je to bio muškarac ili žena. Nisam ništa više videla jer je bio
mrak, ali je bilo jako puno zaustavljenih automobila. Pobegle smo u šumu. Htele
smo šumom do Stare Gradiške, ali smo zalutale. Lutale smo šumom do 2.00 časa
2. maja. Tada smo sele pod jedno drvo i čekale da svane. Oko 5.00 časova smo
čule kako padaju granate po Staroj Gradišci. U 5.30 avioni su dva puta tukli Staru
Gradišku. U 9.00 časova smo krenule dalje kroz šumu. U 12.00 sati stigle smo u
u Gređane, čisto srpsko selo. Bilo je potpuno pusto, samo je stoka lutala po putu.
Primetile smo da nam neki traktor dolazi u susret. Na njemu je bilo pet starijih
ljudi i vozač, svi iz tog sela. Bežali su prema Mlaci, selu na Savi, odakle su hteli
da pređu u Bosnu. Nas dve smo krenule sa njima. Od njih smo saznale da je tog
dana, 2. maja, oko 11.00 časova, hrvatska vojska ušla u Okučane. U Jablanici na
Savi zajedno smo prešle čamcem u Orahovo, u Bosni. Prevezla nas je krajinska
vojska. Devetog maja, preko Međunarodnog krsta saznala sam da su moj suprug
Savo i neki moji prijatelji zarobljeni. Savo je bio zatvoren u Slavonskoj Požegi,
kapetan Kulić u Bjelovaru, Branko Dželajlija i Feđa Krupić u Varaždinu. Vojska
Krajine se predala. Savo je bio zarobljen od 4. maja do 7. maja".
Ostali iz kolone medicinskog osoblja nastavili su putem kroz Novu Varoš, prema
rečima sestre M.D, "obilazeći leševe i uništena vozila po cesti".
Drugog maja, oko 5.00 časova izjutra, hrvatska avijacija je gađala most na Savi,
kojim se prelazi u Bosansku Gradišku, i dve bombe su pale na kuću kod bolnice u
gradu. U jednoj kuću ubijeno je dvoje dece, dečak Nemanja i njegova sestra, a
njihova majka Gordana Gajić zadobila je teške povrede nogu i tela. Prilikom tog
bombardovanja ubijen je još jedan čovek, a ranjena su još četiri lica među kojima
je i Bogdan Popović, kome je geler odsekao levu nogu u cevanici.
Pucali su po koloni
Povlačenje civila, rasulo među vojnicima
Nakon bombardovanja mosta, 2. maja oko 9 časova, sveštenik iz Okučana vraća

se u Okučane da bi proverio da li je tamo ostao episkop zapadnoslavonski. Sa
njim je krenula Milka Kesić. Kada su prošli most i ušli u Novu Varoš, kod druge
kuće sa desne strane, hrvatski vojnici su ih gađali iz mitraljeza. Milka je odmah
pogođena. Sveštenik veli: "Milka je prvim pogotkom ubijena a ja sam osetio
udarac kugle u predelu leve lopatice, ali sam nastavio da vozim dalje dok su
hrvatski vojnici pucali po automobilu. Čuo sam jasno udaranje kugli u automobil i
osećao sam da me kugle pogađaju. Vozio sam sve dok me vozilo slušalo. Pred
sobom sam gledao vozila u dimu i vatri, na koja su padale granate iz šume
Prašnik. Kada je vozilo stalo, smogao sam snage da izađem i potrčim prema tom
užasu koji je goreo i iz koga se dimilo, odakle su se čuli krici i jauci - to je bilo
jedino mesto gde sam mogao da potražim spas. Video sam pobijene u vozilima i
na cesti, ranjeni su jaukali. Uspeo sam da se doteturam do čela kolone, i tu sam
pao. Podigli su me neki ljudi i uneli u neku kućicu. Tu mi je pružena prva pomoć,
previjene su mi rane. Shvatio sam da sam sa mojim parohijanima iz Okučana i
okolnih mesta, koji su pokušali da izađu prema Republici Srpskoj, ali su hrvatski

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
vojnici presekli kolonu i pucali po njoj. Tu sam proveo više od nekoliko časova.
Dok sam ležao u toj kući, doneli su Rauša Vasilija, civila iz Okučana, koji je bio
ranjen u stomak, i Martinović Milana, takođe civila iz Okučana, koji je bio ranjen u
glavu. On je bio živ kada je donet u tu kuću, ali je na putu do bolnice podlegao
ranama. Pripadnici Vojske Krajine, koji je trebalo da osiguraju bezbedan prolaz
civila, odlučili su da krenu u proboj. Uspeli su da oslobode put. Većina hrvatskih
vojnika pobegla je u šumu Prašnik, a neki su stradali u borbama. Kolona je
nastavila prema mostu na Savi. Koliko sam video, kolona je bila duga oko 3
kilometra, a vozila su išla po širini čitave ceste. Mene su poveli u bolnicu u
Bosansku Gradišku a odatle u Banjaluku. Lekari su utvrdili da sam u telo primio
devet kugli. Ranjen sam u predelu ramena sa dve kugle, u predelu kičme kod
desnog bubrega, pogođen u ruku takozvanim dum-dum metkom koji je uništio
velik deo mišićnog tkiva, a ostale kugle pogodile su me u noge".
Pripadnik Vojske, B.M. iz sela Smrtića, imao je 2. maja zadatak da sa svojom

jedinicom obezbeđuje povlačenje civila iz opštine Okučani. Vojska je išla peške a
kolona, dugačka nekoliko kilometara, traktorima, automobilima i autobusima.
Prema njegovom svedočenju, do Nove Varoši hrvatske snage nisu pucale na
kolonu, ali u tom selu, iz šume Prašnik, zasuli su ih vatrom iz pešadijskog oružja i
artiljerijskog naoružanja. Pucali su po koloni. Ljudi su pokušavali da se izvuku na
razne načine, neki su uspeli, a neki nisu. Kolonu je nadleteo avion, ali nije pucao
po njoj.
Od poznanika Rada Vujinca iz sela Smrtić saznao je da su u selu Medari ubijeni

Rade Čakmak, Anka Treskanica i još neki Srbi iz tog sela.
Pripadnik diverzantske jedinice 54. brigade C.R. dobio je 1. maja zadatak da

municijom snabdeva borce na prvim linijama. Na položajima je zatekao rasulo
među vojskom. Vojnici su odbijali da uzmu oružje i spremali su se na povlačenje.
Ujutru 2. maja u 3.30 časova vojsci je naređeno da krene u proboj kod Nove
Varoši. Cela 54. brigada, oko 120 ljudi, uglavnom mlađih, krenula je da deblokira
put za povlačenje civila. Na putu ka Novoj Varoši sreli su kolonu civila koji su
čekali da se probije obruč. To su bili seljani u traktorima i kolima, ali najviše ih je
išlo pešice. Hrvatske snage su tukle iz pravca Varoši i Gradiške. Svedok je išao
kamionom u kojem se nalazila municija. Na putu je bilo leševa preko kojih je
morao da vozi. Obruč je probijen oko 11. časova.
Video sam bar pedeset leševa a nisam prešao kolonu
"Prelazili smo par metara na sat. Oko nas je bilo strašno puno uništenih
automobila, leševa, traktora. Bilo je pobijene dece", svedoči vojnik
Pripadnik vojske M. S. iz sela Rajića nakon raspada jedinice 2. maja priključio se

koloni koja se kretala putem prema Bosanskoj Gradiški. O napadu hrvatskih
snaga na kolonu u Novoj Varoši on kaže: "Po koloni je osuta paljba iz šume
Prašnik. Pucano je po čitavoj koloni koja je bila dugačka 3–3,5 kilometara, bez

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
obzira što je u koloni bilo mnogo više civila nego vojske. Po mojoj proceni kolonu
je činilo 500 do 700 vozila i oko 2000 do 2500 ljudi. Nakon prve paljbe iskočili
smo mi vojnici i sklonili se iza kuća. Grupicu u kojoj sam bio sačinjavalo je nas
šest, moj brat i četiri borca iz bataljona. Laganim probijanjem, pokrivanjem
vatrom i prebacivanjem od zaklona do zaklona došli smo skoro do početka
kolone, do ulaza u selo. Videli smo da se čelom ne može probiti jer je put bio
blokiran, vozila na čelu kolone bila su pogođena, preprečila su put i kolona je
stala. Kolona je zakrčena kod gostionice "Šeik" na samom izlasku iz sela. Dalje je
pucano po koloni koja je stajala. Bilo je ljudi koji su pokušali da puzeći pređu taj
dio zakrčenog puta – njih su pobili. Na cesti i pored ceste bilo je vozila koja su
ranije uništena, prethodnog dana, video sam pobijene ljude, neki od njih su ležali
na cesti, a neki su ostali mrtvi u vozilima. Vidio sam bar 50 leševa a nisam prošao
čitavu kolonu. Ljudi koji su bili u koloni za nama padali su pogođeni, a bilo je
dosta onih koji su zapomagali ranjeni. Bilo je mrtvih na cesti, mrtvih u vozilima
koja su bila uništena. Vidio sam i četiri ubijena vojnika, od kojih dvojicu nisam
poznavao, a prepoznao sam dva vojnika iz moje brigade, majora Tešanovića i
vojnika Milana Mikašinovića. Bila je to grozna slika, ljudi koji su pobijeni ranije bili
su sasvim deformisani, neki su bili bez nekih dijelova tijela, krvi je bilo svagdje.
Nigde nije bilo UNPROFOR-a, koji je ako ništa drugo mogao pomoći da
evakuišemo žene i djecu.
Nas šestoro braće bilo je u borbama ta dva dana. Jedan brat mi je nestao, ne
znam da li je poginuo ili je zarobljen. Njegovo ime je Marić Jovan. Čuo sam i da
su poginuli neki moji poznanici i prijatelji, Dragojlović Petar, Vučić Mladen, Đorđe
Španović, Nikola Savić, vojnici iz Rajića.
Oko 14.00 časova prešao sam most na Savi, bacivši pušku u rijeku. Bio sam
strašno razočaran našim vlastima jer su dopustili da izginu toliki civili i više ne
želim da se borim ni za koga. Otišao sam u prihvatni centar u Novoj Topoli i tamo
sam našao moju porodicu. Tamo sam saznao i da su Hrvati, koji su od 1991.
godine ostali da žive sa nama, iz sela Borovac, takođe pobjegli i napustili svoje
kuće jer su se bojali odmazde hrvatskih snaga".
Z. Lj. iz Bodegraja, vojni obveznik, pozvan je 1. maja u 2.00 časova da se javi u

jedinicu u Staroj Gradišci. Tu je preuzeo oklopno vozilo za koje je bio zadužen.
Dobio je zaduženje da ide u proboj prema Okučanima. Oko 12.00 časova stigao je
u komandu. Video je totalno rasulo. Tu su bili samo niži oficiri, viši su bili već
pobegli iz Okučana. Vojnicima je rečeno da idu kuda znaju. B. Lj. se 2. maja
priključio koloni koja je išla za Bosnu. Nalazio se u koloni kada su hrvatske snage
napale kolonu: "Kolona je išla jako sporo, stajala je. Granate su padale između
šume Prašnik i sela. Video sam kad su uništena jedna kola, granata je pala na
njih. Ne znam tko je bio u tim kolima. Kako smo se približavali kraju sela,
ranjenih i mrtvih je bilo sve više i više. Početak kolone je bio na izlazu iz Nove
Varoši, pored kafane "Šeik", gde je kolona bila blokirana, a ljudi su stalno
pristizali. Bilo je puno uništenih automobila, traktora. Najviše žrtava je bilo tamo
gde nije bilo kuća. Svaki automobil ili drugo vozilo koje se tu pokušalo probiti
gađano je snajperom ili zoljom. Po koloni su stalno padale granate, pešadija
hrvatske vojske ih je navodila. Počeli smo se probijati ujutro. Probijali smo se
nekoliko sati, možda i više. Prelazili smo par metara na sat. Oko nas je bilo
strašno puno uništenih automobila, leševa, traktora. Leševi su ležali po cesti, neki
su bili u automobilima, na traktorima. Bilo je pobijene dece, žena, starih ljudi,
neki ljudi bili su bez delova tela, bez ruku, nogu, glave. Svi leševi su bili
bledozelene boje, izgaženi, izobličeni. Na asfaltu i na travi se videla krv, zbog kiše
je tekla potocima. Najteže je bilo kada sam nailazio na tako unakaženu decu.
Teško mi je da se toga sećam, želim to da zaboravim, a ne znam kako. Te slike
su mi stalno u glavi. U početku sam obilazio mrtve, ali kako smo se približavali

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kraju sela, bilo ih je sve više i više na cesti. Nisam mogao da ih obilazim jer je put
bio blokiran. Morao sam kombijem prelaziti preko leševa. Nailazio sam na leševe
poznatih i nepoznatih ljudi. Ne mogu toga da se sećam. Video sam Nedeljka
Živkovića iz Okučana i Jocu Bogićevića, invalida bez ruke, također iz Okučana.
Obojica su bili civili. Video sam jednog starog čoveka iz Rajića – on je na prikolici
traktora vozio mrtvog sina. Video sam jedan traktor koji je bio pogođen granatom
– bio je potpuno uništen. Video sam jednog starog čoveka koga sam znao iz
viđenja, ležao je izgažen na cesti.
Preživeo je samo onaj koji je imao ludu sreću
Autobus pogođen zoljom bio je pun mrtvih, uglavnom žena i dece. – Na

traktorima i u kolima mrtvi ljudi. – Leševi su ležali po putu
B. Lj. svedoči; "Onaj naš kraj je izdan, to je prodato. Naši komandiri, većina je
pobegla. Oni su po pet dana provodili u Slavonskom Brodu. Sa Hrvatima je do
poslednjeg dana bio razvijen šverc, komandni kadar je umesto odbrane
organizovao trgovinu. Zato i jesu pobijeni toliki civili. Veći deo vojske je izašao 1.
maja, a veći deo 54. brigade je krenuo ujutro 2. maja. Neki od njih su otišli
šumom preko Gređana, i sa njima je bilo dosta civila.
Ne mogu verovati da su Hrvati pucali po koloni žena, dece i staraca. Po koloni je

pucano iz sveg oružja rafalno. Hrvatski vojnici su se služili svim i svačim. Tako su
u Goricama po srpskim vojnicima pucali obučeni u uniforme UNPROFOR-a. Tu je
izginulo puno vojnika.
U Banjaluci sam razgovarao sa Abramović Stojanom, koji je 2. maja oko 2 časa

izjutra bio na putu prema Bosanskoj Gradiški. Video je blokiranu cestu i rasuta
tela civila koji su pobijeni prethodne večeri. Video je hrvatske vojnike na cesti oko
traktora na kom je sedeo neki čovek. Tog čoveka su hrvatski vojnici najpre svukli
sa traktora, a nakon toga Stojan je video blesak, i taj čovek je pao mrtav. Stojan
je tada upalio svetla na svom automobilu, i vojnici su zapucali po njemu. On je
iskočio iz automobila i sakrio se u neku kuću. Pred jutro je preko šume otišao do
kanala Strug, i odatle dalje za Bosansku Gradišku".
Pripadnik vojske K. V. iz Ratkovca je takođe bio u koloni koja je napadnuta 2.

maja u Novoj Varoši:
"U koloni su bili uglavnom žene i deca i stariji ljudi. Kada je čelo kolone bilo na
Pustarama, gde se nalazila baza UNPROFOR-a, nepalski bataljon, začelje kolone
je bilo 3 km odatle, u selu Dubovac. U koloni su bili civili iz Okučana i okolnih
sela. Imao sam zadatak da obezbedim prolaz koloni civila do Bosanske Gradiške.
Sa kolonom je išlo oko 1.000 boraca u uniformi. Moj otac i dva brata su takođe
obezbeđivali odstupnicu koloni civila. Oko 5.30 časova izjutra stigli smo u Novu
Varoš. Naišli smo na posledice masakra od prethodne večeri. Autobus pogođen
zoljom bio je pun mrtvih, uglavnom žena i dece. Polupana i prevrnuta kola,
uništeni, spaljeni traktori. Na traktorima i u kolima mrtvi ljudi. Leševi su ležali po
putu. Delovi tela na sve strane, nije moglo da se prođe. Bilo je ranjenih koji su
još davali znake života. To se sve nalazilo na putu kroz Novu Varoš od kafane
"Šeik" do benzinske pumpe, na dužini od 500 metara. Put je inače širok oko 15
metara. Imali smo nameru da prokrčimo put i provedemo civile. Međutim, odmah
smo bili napadnuti iz šume Prašnik. Hrvatska vojska nas je gađala iz minobacača,
haubica, tenkova, bestrzajnog oružja i pešadijskog naoružanja. Zračnom linijom
5–6 km od nas čulo se kako avijacija tuče bombama most preko Save i bolnicu u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Bosanskoj Gradiški. Od 5.30 do 11.30 časova trajala je grčevita borba. Kiša

metaka i granata. Preživeo je samo onaj koji je imao ludu sreću. Čim je napad
počeo, civili su ostavljali svoja vozila i bežali. Krili su se po porušenim kućama
kraj puta, nešto ih je pobeglo šumom, a većina ih je izginula. To je bila borba
prsa u prsa. Bio sam na čelu kolone. Izginulo je oko 500 ljudi, mahom civila. Oko
9 časova ranjen je sveštenik Savo Počuča u autu "aleko". Sa njim u kolima je bila
Milka Kesić. Ona je poginula. Video sam borca Crnić Milovana iz Smrtića,
ranjenog. Sada se vodi kao nestao. Poginuli su borci u uniformi Milan Cicvara i
Gojko Pucarević iz Smrtića. Poginuo je i civil Jovan Bogić iz Okučana u
"mercedesu" kada je auto pogođen zoljom. Bogić je inače bio invalid bez šake i
nije bio vojni obveznik. Sa njim u "mercedesu" je poginuo civil Nedeljko Živković
sa još dvojicom, takođe civila. Izvukli smo otprilike 50 odsto kolone. Uspeo sam
samo četiri ranjenika da dignem i prenesem u Bosansku Gradišku. Sigurno da
sam preleteo pored nekog ranjenika koji je bio u komi, pa sam mislio da je
mrtav. Oko 9 časova mi se učinilo da vidim jednog svog rođaka ranjenog kraj
puta. Puzao sam kroz koprive, uz kuće pored puta da bih stigao do njega.
Međutim, nije bio to taj. To je bio neki dečko, oko 20 godina, iz Rajića. Bio je
pogođen tromblonskom minom u stomak. Ispala su mu creva i on ih je pridržavao
rukom. Tanka creva su mu curela između prstiju. Možda je bio već mrtav. Borba
je trajala do 11.30 časova. Proboj je uspeo. Držali smo im odstupnicu sve do
kanala Strug. Tada nas nije više tukla pešadija već samo njihova artiljerija iz sela
Visoka Greda kod Nove Gradiške. Od 11.30 do 13 časova smo se probijali od
kanala do mosta na Savi. Tu ima jedno 2 do 2,5 km. Sve vreme nas je tukla
artiljerija. Sećam se da sam na kanalu Strug video traktor pogođen ručnim
bacačem. Na tom traktoru je ostalo troje mrtvih, muž, žena i dete od četiri-pet
godina.
Stravična svedočanstva
I ubijali su, i tukli, i psovali
Svedočenje: Video sam kada je osa pogodila vojni sanitet u kome su voženi
ranjenici u bolnicu u Banjaluku. Među ranjenicima je sigurno bilo vojnika i civila.
Samo je preživeo vozač saniteta Malešević Gojko, ostali su poginuli. Jedan
ranjenik je ispao iz vozila i video sam ga kako gori u plamenu. Sećam se kako su
granate padale na automobile pune civila. Pogode auto a komadi mesa lete na
sve strane. Video sam jednog dečka iz sela Subotska, oko tridesetak godina, u
civilu, ležao je na putu bez gornjeg dela lobanje. Ispao mu je bio mozak. Stavili
smo mu telo na traktorsku prikolicu i odvezli ga u Bosansku Gradišku. Kupili smo
ranjene, mrtve nismo mogli. Mnogi su samo plakali i kukali od tuge i žalosti.
Nismo mogli sve ranjene da pokupimo i ponesemo sa sobom. 2. maja je sve
vreme padala kiša. Bili smo mokri od kiše i znoja i blatnjavi. Ranjenici su ležali
okolo i kukali. Krš i lom po putu od havarisanih vozila. Razbijeno staklo na sve
strane. Delovi tela po putu. Tukli su nas i snajperisti iz šume Prašnik. Takmičili su
se ko će više nas da pogodi. U jednom trenutku sam bio tako blizu ruba šume da
sam čuo jednog od njih kako kaže: "Skinija sam šesnaestog". Kada smo prelazili
savski most tukli su nas granatama. Tukli su nas sve do stadiona Kozara u
Bosanskoj Gradiški. Tada su gađali i bolnicu u Bosanskoj Gradiški".
Poginuli 2. maja
Prilikom napada na kolonu 2. maja poginuli su pripadnik SVK "Mudri",

potpukovnik Tešanović iz Rajića, Dajić iz Medara, otac mu je bio ranjen, Migel
Radulović iz Okučana, Džakulin zet, i Vukadinović Zoran (21). Iz sela Smrtići

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
(Ratkovac) u opštini Okučani poginulo je 16 ljudi. Eskić Vojin (1940), borac, Dabić
Milorad (1960), borac, Dabić Milan (1951), borac, Zubović Mirko (1940), borac,
Zec Vojin (1951), borac, Cvjetičanin Dušan (1954), borac, Pucarević Gojko
(1956), borac, Cicvara Milan (194?), borac, Crnić Milovan (1967), borac, ranjen
2. maja u Novoj Varoši, nestao je, Savelić Živko (1970), borac, takođe je nestao.
Ljubotinja Nikola (82) zaklan je u svojoj kući u selu Ratkovac. Kondić Ranko iz
Okučana je 4. maja video krvave tragove u Nikolinoj kući. Kondić je zarobljen 5.
maja i nakon 8 dana je oslobođen. Marinković Stevo (1951), duševno poremećen,
nije bio vojni obveznik, ubijen je u svom dvorištu iz puške. U kući mu je bila
samo teško bolesna majka koja je granjem i daskama pokrivala njegovo telo,
kako ga ne bi stoka pojela. Njegovo telo su Hrvati sahranili na groblju u selu
Trnava, Bošnjaković Mile (1949), civil, takođe umno poremećen, ubijen je u svom
dvorištu iz puške, Bošnjaković Đorđe (1955), borac, Miletov brat, poginuo je na
položaju. Botić Miloš (1930), civil, ubijen je iz puške oko 10. maja. Njegovo telo
su videli neki zarobljenici koji su u to vreme oslobođeni.
Nestali tokom sukoba
Malijević Rajko i Grlica Savo iz sela Rajići, i Bjelić Draženko iz Sela Borovac,
pripadnici policije krajiških Srba nestali su tokom sukoba 1. i 2. maja. Poslednji
put su viđeni 30. aprila, kada su iz Rajića zajedno otišli na Roždanički most, gde
su im bili položaji. Niko nije video da su poginuli. Marić Jovan, pripadnik vojske iz
Rajića, takođe je nestao za vreme sukoba. Pripadnik vojske Crnić Milovan (30) iz
Smrtića je 2. maja ranjen prilikom napada hrvatskih snaga na kolonu u Novoj
Varoši. Od tada mu se gubi svaki trag. Poslednji ga je video Kerezović Vladimir iz
sela Ratkovac, na putu kroz Novu Varoš.
Hapšenje muškaraca u Šeovici
Oko 60 Srba iz Bjelanovaca u opštini Pakrac izbeglo je nakon granatiranja sela u

Šeovicu. Zbog granatiranja nisu izlazili iz kuće u kojoj su bili smešteni. 4. maja
oko 16.00 časova čuli su da je potpisana kapitulacija i da svi moraju da predaju
oružje. Srpski vojnici išli su od kuće do kuće i obaveštavali civile da na prozoru ili
u dvorištu istaknu bele zastave.
U kuću u kojoj se nalazila T. L. iz Bjelanovica najpre je došla hrvatska civilna

policija a zatim hrvatska vojska:
"Ušli su, rekli su nam da nam se ništa neće dogoditi, da žene i deca stanu na
jednu a muškarci na drugu stranu ceste, u red dva po dva. U našoj kući je bilo
devet ili deset muškaraca, među kojima je bio gazda sa dva sina. Od muškaraca
koje sam znala bili su Romanić Rade i Bolić Duško iz sela Bjelanovci, ostale ne
znam jer su bili iz Šeovice. Vojna policija je odvela sve muškarce".
Pripadnik srpske vojske A.S. iz Pakraca i dvadesetak seljana iz Šeovice držali su

položaj na Lipičkom i Pakračkom polju, gde je bila linija razdvajanja. Samo trojica
su bili mlađi. Od oružja su imali puške. Dva dana i dve noći su stražarili pod
artiljerijom. Stanovništvo je bilo po skloništima. Šeovica je granatirana. Vaso
Dolinić je sa fudbalskog igrališta preneo u svoju kuću leševe dve devojčice od 14
– 15 godina i jedne starije žene. Bile su mu nepoznate. Poginule su od granata.
A.S. navodi da su Stevo Harambašić i Veljko Džakula otišli 3. maja na pregovore

u Pakrac u vezi sa predajom oružja Unproforu, nakon čega je Unprofor trebalo da
organizuje evakuaciju stanovništva u Bosansku Gradišku. Po tom dogovoru
argentinski vojnici trebalo je da dođu sa tri transportera u Šeovicu. Predaju oružja
je organizovao komandant bataljona Rade Vukadinović. Na mestu gde je ranije

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
držano oružje okupilo se 450 do 500 ljudi. To su bili seljani iz sela Šeovica,
Japaga, Gavrinica, Kričke, Goraja, Šumetica, Brusnika, Kraguja, svi iz opštine
Pakrac koji su bili u 51. pešadijskoj brigadi 18. korpusa SVK. Komandant te
pešadijske brigade je bio i Stevo Harambašić. A. S. tvrdi da su hrvatske snage u
13.55 časova, pre nego što su počeli pregovori u Pakracu, ispalile tri granate iz
Kusonja (prema Požegi) u Prekopakru na hrvatsku teritoriju. To je bila
provokacija da pokažu kako Srbi krše primirje. Tada su uhapsili Džakulu i
Harambašića. Onda su u 14.00 časova zaustavili Unprofor u Badljevini. Oko 17.00
časova umesto Unprofora došle su hrvatska vojska i policija. U Šeovicu je došlo
20 do 30 policajaca i vojnika. Pokupili su sve muškarce stare od 15 do 60 godina.
Cestom Japaga – Gavrinica odveli su ih do pravoslavne crkve u Pakracu. U koloni
je bilo oko 1000 ljudi. Hrvatski vojnici ih putem nisu maltretirali, samo su ih
psovali. Ispred crkve su ih poređali u dva reda. Posle 22.00 časa stigli su autobusi
i njima su zarobljeni Srbi odvedeni na ispitivanje u Varaždin, Bjelovar i Požegu.
Ispitivanje u Varaždinu
Svakodnevno, od ujutru do kasno uveče dolazili su oficiri, prozivali pa ispitivali

ljude
A. S. je u grupi od 500 muškaraca odveden u Varaždin u sportsku dvoranu: "Do

podne smo sedeli ispred dvorane na nogama, ruke smo morali da držimo iza leđa
a glavu među nogama. Dok smo tu bili došao je kamion hrvatske vojske iz
Daruvara i jedan oficir je izašao, pokazao na određene ljude, na njih dvadesetak,
i te su nekuda odveli. Ne znam više ništa o tim ljudima. U toj sportskoj dvorani su
nas čuvali vojni i civilni policajci. Sve su nas popisali. Meni su uzeli sat marke
seiko. Uzimali su i drugima vrednije stvari.
Trećeg ili četvrtog dana uveče jedan u civilu i stražar pozvali su nas petoricu po
imenu. Pored mene prozvali su Bokan Voja, Miličević Slobodana, Lukić Mana i
Romanić Milenka. Svi smo bili iz iste brigade. Odveli su nas svu petoricu u WC.
Rekli su nam da se sa dva prsta oslonimo na zid i da raširimo noge. Za nama je
ušlo oko deset policajaca. Tukli su nas pendrecima, nogama, rukama. Onda bi nas
poređali uz zid, naredili da kleknemo, da stavimo ruke iza leđa i opet šutirali sve
dok ne popadamo u nesvest. Onda bi nas polili vodom, pa nastavili da tuku. Ne
znam koliko je to trajalo, meni se činilo satima. Maneta su pre toga ispitivali u
hali i još su ga tada pretukli. On je bio u najtežem stanju. Tada u hali ga je tukao
jedan mlad oficir, visok, star oko 25 godina, plav, širokog lica i nosa, jak, visok
skoro dva metra.
Svakodnevno, od ujutru do kasno uveče dolazili su oficiri, prozivali pa ispitivali

ljude. Svi ispitivani su bili tučeni. Najgore su prolazili oni koje je ispitivao taj
mladi oficir koji je tukao Mana. On jedini nije nosio činove. Bilo je raznog
maltretiranja. Neke su terali da jedu so i biber. Hranu, koja nije bila loša, dobijali
smo dva puta dnevno. Grozno je bilo što ljudi nisu smeli da idu u WC jer su znali
da tamo hrvatski policajci i oficiri najviše tuku, pa su vršili nuždu u hali. Po celu
noć nam nisu davali mira. Svakih pet minuta smo morali da ustajemo i da
pevamo "Lijepa naša". Puste nas da legnemo i čim se smirimo opet ustaj i pevaj.
Preko dana su nas stalno terali da sedimo prekriženih nogu, ruku iza leđa a glavu
među noge. I tako smo sedeli satima.
Ja sam imao sreće da me nisu ispitivali u toj hali. Tukli su me u WC-u. Najgore su
prolazili oni koje su prvo prebijali oficiri a zatim stražari u WC-u. Video sam
mnogo tako pretučenih. Pašić Predrag (25) iz Obrovca pretučen je toliko da nije

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mogao da hoda. On je ostao u logoru posle mene. "Milojku" iz Lipika, starom

između 22 i 25 godina, prebili su ruku, imao je otvoreni prelom pa su mu stavili
gips. On je pušten sa mnom. "Karas", rođen u Slavonskoj Požegi, živeo u
Okučanima (30), prebijen je tako teško da nije mogao da hoda. On je ostao posle
mene u logoru. Ugrinić Nikola (40), rodom iz Gornjeg ili Donjeg Grahovljana, gde
je živeo pre rata a posle izbegao na srpsku teritoriju, tučen je kao i drugi. Ostao
je posle mene. Vranešević Vlado iz Pakraca, radio je kao poslovođa u pilani u
Pakracu pre rata, ostao je posle mene u logoru. Mog strica Alavukovića Veljka
(60), mislim da nisu tukli. Njega su oslobodili pre mene. Dečaka Predraga Lukića,
učenika prvog razreda srednje škole nisu tukli - oslobodili su ga pre mene.
Pre mene je pušteno oko 130 ljudi. Druge večeri su počeli da puštaju starije ljude
i decu. Posle tri, četiri dana nas je obišao Međunarodni crveni krst. Ja sam
registrovan pod brojem 322525. To je sada jedini dokument koji posedujem.
Imao sam ličnu kartu Republike Srpske Krajine izvađenu pre dve godine u opštini
Pakrac. Uništio sam je pre zarobljavanja.
Dok smo bili u sportskoj hali svaki dan su vodili ljude na ispitivanje van hale.
Mene su posle tri, četiri dana prozvali po imenu i nas desetak su ubacili u maricu.
Nisam znao kuda nas voze. Mislio sam da nas vode na likvidaciju. Odvezli su nas
u Varaždin u policijsku stanicu. Tu smo ispitivani pojedinačno. Ispitivali su nas
neki u civilu. Mene je taj jedan pitao odakle sam, gde sam bio, šta sam radio. Bio
je korektan. Ispitivao me je oko sat vremena. Najviše su ga zanimali komandanti
u našoj vojsci i ko je ubijao civile. Svih nas desetoro je u isto vreme ispitivano u
istoj sobi, ali je svako imao svog islednika. Nije bilo fizičkog maltretiranja. Ali sam
ja dan pre toga bio prebijen u WC-u, ono što sam već pričao i bilo me je strah. Ne
mogu da se setim ljudi koji su tog dana bili sa mnom u policiji. Sećam se samo
Alavuković Dušana, to je moj brat od strica i Sašić Čedomira iz Lipika. Posle sat
vremena ispitivanja odvezli su nas nazad u dvoranu. Posle dan, čitali su imena i
prezimena i tada je oko 100 ljudi pušteno. Stali smo u dva automobila. Dovezli su
nas u Gavrinicu po noći, oko 4.00 časova ujutru. Posle par sati morali smo se
javiti u policijsku stanicu da nas evidentiraju. Tada sam saznao da UNPROFOR
treba da preveze prvi konvoj izbeglica u Gradišku. Ja sam se ubacio na spisak
preko reda i tako sam prešao. To je bio prvi konvoj koji je prešao Savu. Bilo nas
je 50, 60, većinom starijih ljudi i nas desetak mlađih koji smo se ubacili preko
reda.
U Gradiški sam sreo prijatelja Stevu Ljiljaka iz sela Borovac, između Okučana i
Novske. Kad je počeo napad bio je sa još četrdesetak seljana na položajima
između Okučana i Rajića. Počeli su da se povlače i poveli su sa sobom još oko 100
civila iz Rajića i Paklenice. Negde između Okučana i Bodegraja, u jednoj šumi su
ostavili civile, žene i decu. Mislili su da će tako lakše pobeći, da civile niko neće
dirati. Kada je hrvatska vojska naišla pucali su po tim civilima. Prilikom
povlačenja vojska je naišla na zasedu. Stevo mi je pričao da to nisu bili Hrvati, da
su pričali na nemačkom i da se imali nekakve bele uniforme. Uspeli su da im
pobegnu".
M. M. iz Bjelanovca, pripadnik Srpske vojske Krajine, bio je zatvoren od 4. do 7.

maja u Varaždinu: "Drugog maja smo bili u okruženju. Oko 15.00 časova bilo je
veliko granatiranje i isterani smo iz rovova. Povlačili smo se prema Gavrincima. U
Pakrackoj opštini je tada bilo oko 2000 civila, nismo imali kud, morali smo da se
predamo. UNPROFOR se uključio u pregovore oko predaje.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Predali smo oružje
Četvrtog maja Harambašić je potpisao predaju. Morali smo poskidati uniforme i

predati oružje
Četvrtog maja Harambašić je potpisao predaju. Morali smo poskidati uniforme i

predati oružje. Otišao sam u Šeovicu, skinuo sam uniformu i pomešao se sa
civilima. Moja porodica je pobegla iz Bjelanovca i stigla u Šeovicu 3. maja. U
13.45 časova kapitulacija je bila potpisana, a već u 14.00 časova hrvatska vojska
je počela da granatira Šeovicu. Gledao sam kako gađaju kuće, pogodili su jedan
"golf", ubili kravu. Ljudi su se krili u podrumima. Granatiranje je trajalo oko 20
minuta. Oko 14.30 časova u selo je najpre ušla hrvatska policija, a zatim
hrvatska vojska. Načelnik te hrvatske specijalne policije je naredio da se muškarci
od 18 do 60 godina izdvoje i formiraju kolonu i krenu peške prema Pakracu.
Izdvojili smo se i krenuli, a žene i deca su ostali. Čuvao ih je UNPROFOR koji je
sve vreme bio prisutan. U koloni nas je bilo između 600 i 700. Išli smo peške oko
4–5 km. Hrvatska vojska je počela da nas maltretira kada smo stigli u Gavrinicu.
Išli su od jednog do drugog. Psovali su nas, neke su izvlačili iz kolone i tukli.
Video sam kada su pretukli Šeatovića Nikolu iz Kobačevca i Dragušina Nikolu
Nigera, komandira bataljona. Svakog od njih je tukla grupa od njih 5–6 vojnih
policajaca. Šutirali su ih, udarali šakama, po bubrezima, po celom telu. Tukli su ih
oko 30 min. Tog dana, 4. maja, oko 20.30 časova potrpali su nas u autobuse,
tako da su neki morali da stoje. I poveli. Konvoj od 10 autobusa, sa oko 700
zarobljenika je krenuo za Varaždin. Stajao sam sve vreme. U autobusu su bila 4
civilna policajca, specijalca u crnim uniformama. Jedan od njih je išao kroz
autobus sa repetiranim pištoljem i ko god bi malo zadremao, stavljao bi mu
pištolj na čelo i pretio da će ga ubiti. Nismo smeli da zadremamo, da se
okrenemo, da kažemo nešto jedan drugome. Vređali su nas i psovali, nazivali
četnicima i slično.
U Varaždin smo stigli 5. maja u 7.00 časova ujutro. Doveli su nas u sportsku
dvoranu. Dvojica po dvojica smo izlazili iz autobusa, prolazili kroz kordon policije
koja nas je pretresala. Oduzeli su mi sat, vozačku dozvolu i nešto novca. Rekli su
mi da mi to sve više neće trebati. Ostao sam čist kao puška. Na ulazu smo morali
da se svučemo i posle toga je počelo prvo ispitivanje. Mene su pitali za lične
podatke, zatim, ko mi je bi komandant, u kojoj sam bio brigadi, da li sam bio
ranjavan. Pitali su me čak i za lišajeve po koži, gledali da li imam ravne tabane.
Posle toga smo išli na hladno tuširanje i oblačenje, nakon čega su nas uveli u
dvoranu gde smo posedali na parket. Sedeli smo sa rukama na leđima, noge
ispružene i gledali smo u pod. To je bila naredba i nije se moglo drugačije sedeti.
Pucala su nam leđa od tog položaja. Doneli su nam večeru, a posle toga su počeli
sa radom. Slikali su nas i otvarali dosijea. Prvog dana nije bilo maltretiranja.
Drugog dana, 6. maja, su počeli prozivati i odvoditi na saslušanje. Ostali su
morali ceo dan nepomično da sede u istom položaju. Kad smo hteli u WC tražili
smo dozvolu. Kada sam ja otišao u WC tamo su me sačekala petorica policajaca.
Pretili su mi da će me ubiti, zatim šamarali, tukli i šutirali. Jedan od tih koji me
tukao, rekao je da je iz Iloka, da mu je brat poginuo u Vukovaru i da će ga on
osvetiti. Iz WC-a su izašli isprebijani Groznica Andrija i Romanić Rade. Pozornik se
šetao po sali i nadzirao da li sedimo kako nam je naređeno. U jednom trenutku
nisam mogao više da izdržim od bolova, pa sam spustio ruke na pod iza leđa.
Pozornik mi je prišao i šutirao me po bubrezima. Istog dana posle podne sam bio
ispitan. Inspektori u civilu su me ispitivali u vezi sa 1991. godinom, gde sam se
nalazio, u kojoj sam brigadi bio isl. Rekao sam im da sam se 15. 9. 1991. godine
prehladio i razboleo, tako da sam sve vreme bio u sanitetu u Bjelanovcu i da
nisam učestvovao u napadu na Pakrac i Lipik. Ispitivali su me oko sat vremena a

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
onda su me vratili u dvoranu. Dolazila je HTV i snimala nas. Obišao nas je i

Međunarodni crveni krst. Registrovali su me pod brojem 322061.
Sedmog maja oko 6.00 časova došao je u salu njihov zapovednik i prozvao oko
100 ljudi, koje su odveli u nepoznatom pravcu. Vraćeni su za ručak. Izgledali su
strašno. Bili su premlaćeni, izvučene košulje iz pantalona, trava na leđima.
Kasnije sam saznao da su ih vodili negde na Dravu, na neku livadu i tamo tukli,
prislanjali pištolje i na druge načine maltretirali. Istog dana oko 17.00 časova,
zapovednik je ponovo došao i ovog puta prozvao oko 110 ljudi. Naredio im je da
formiraju red kod WC-a. Prozvan sam i ja. Jedan je policajac dobacio: "Treba ih
sada sve na Dravi pobiti i neka plove do Beograda". Živeo sam u strahu da će da
nas izvedu napolje i likvidiraju. Drugi policajci su dobacivali da nas vode na
razmenu. Međutim, onda su nam rekli da nas puštaju kući. Dozvolili su mi da
idem da tražim svoj sat, ali ga nisam našao. Potrpali su nas u dva autobusa i oko
21.00 čas su nas povezli prema Zagrebu. U Pakrac smo stigli oko 23.00 časa, a
zatim su nas odvezli do naselja Gavrinica i isterali iz autobusa. Pustili su nas da
idemo svako svojoj kući. Bila je ponoć, mrak, ništa se nije videlo. Nisam smeo
sam da idem u Šeovicu nego sam prespavao u Japagi kod prijatelja. Sutradan
sam se sa porodicom upisao za odlazak u konvoju"..
Ispitivanje u Bjelovaru
"Ja sam ostao u Bjelovaru, smestili su nas u sportsku dvoranu, logor su držali
vojna i civilna policija, bilo je preko hiljadu ljudi"
Svedočenje: R. M. iz Šeovice, pripadnik 51. brigade, predao se hrvatskim

snagama 4. maja 1995. godine u Šeovici. Sa ostalim muškarcima odveden je u
Bjelovar.
"Kad je došlo naređenje da se preda oružje sakupili smo se kod skladišta u

Šeovici. Naša brigada je trebalo da vrati 500 pušaka. Nas iz brigade bilo je oko
800. To su ljudi iz Kraguja, Smetlice, Kričke, iz Rugalja, Benkovca. Do podne smo
predali oružje. Sporazum je bio takav da se preda oružje i da neće biti
zarobljavanja. Oko 17.00 časova Hrvati su sve blokirali, zarobili nas i oterali
pešice za Pakrac. Tamo su nas utovarili u autobuse. Znam da je za Bjelovar pošlo
22 autobusa i da su od toga devet otišli u Varaždin. Međunarodni crveni krst nas
je pratio sa tri ili četiri kola.
Ja sam ostao u Bjelovaru. Smestili su nas u sportsku dvoranu. Taj logor su držali
vojna i civilna policija. Bilo je preko 1000 ljudi. Bilo je ljudi od 75 godina. Pokupili
su sve muškarce koje su našli. Tamo sam bio četiri dana i bio sam 41. na
ispitivanju. Zato sam tako kratko ostao. Prvog dana su u kupatilu pretučena
dvojica Srba, ne znam im imena. Neko od Hrvata je to prijavio Međunarodnom
crvenom krstu i od tada su posmatrači stalno bili u Bjelovaru. Mene su evidentirali
drugog dana pod brojem 511182. Tog dana, kada su bili delegati iz Crvenog
krsta, hrvatska policija nam je delila sokove.
U Bjelovaru su tukli samo neke, ljudi su bili razvrstani po činovima i najgore su

prošli oficiri. Tukli su pre ispitivanja. Stevo Harambašić je dobio najviše batina.
Stalno su ga vodili na ispitivanje. A u dvorani, pred nama su ga ponižavali,
pljuvali i nazivali "đenerale". Takođe su svi komandiri bili tučeni. To se videlo po
njima kada su se vraćali sa ispitivanja, bili su crni i teško su hodali. Nismo smeli
da razgovaramo, ali bilo je vidljivo ko je na ispitivanju tučen. Ispitivali su nas u
Okružnom zatvoru. Prvo bi došli u dvoranu, izdvojili nekoliko, potrpali u kombi i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
odveli. Mene su ispitali posle dva dana. Kada smo došli u Okružni zatvor prvo su
nas slikali sa svih strana, kao kriminalce. Dok sam čekao u hodniku na slikanje
počeli su da tuku. Tukao me je ko god je prošao, rukama, nogama. Posle slikanja,
ti koji su nas fotografisali uzimali su podatke. Popunjavali smo neke formulare i
na jednom mestu morao sam da napišem da je Hrvatska lepa, da je to moja
domovina i da ja volim Hrvatsku. Tako su mi rekli da napišem i napisao sam. Na
kraju su nam uzeli otisak prsta. Posle su me odveli u ćeliju da čekam. Onda me
odveli u sobu na sprat na ispitivanje. Ispitivao me neki u civilu. Visok, star oko 40
godina, smeđ, malo jače građe. Na stolu u kancelariji, ispod stakla je imao slike
Ante Pavelića. Tog dana je ispitivano nas sedam i svi smo bili u različitim sobama.
Sećam se da su sa mnom bili Vukadinović Rade iz Lipika, komandir bataljona, koji
je tučen, Đurić Mirko iz Pakraca, optužen da je ratni zločinac i najviše je tučen.
I Ostoja Pavić Braco, pre rata policajac u Pakracu, izašao je crn od batina. Taj
civil me ispitivao o svačemu: kada sam počeo da ratujem, ko mi je dao pušku, u
kojoj jedinici sam bio. Zanimali su ga vojni podaci. Onda mi je dao neki album sa
fotografijama i pitao gde su ljudi sa slika. On me je i tukao. Tukao me je nekom
letvom po glavi i po nogama. Rekao mi je da su to ubijeni hrvatski vojnici, ali ja
nisam znao nikog sa tih slika. Ispitivanje je trajalo tri i po sata. Posle su me
odveli opet u ćeliju i tek uveče oko 19.30 časova vratili u dvoranu.
Sutradan, 9. maja, nas sedmoricu odveli su pred prvostepeni sud. Tukli su nas
otkako smo ušli u sud, u ćeliji, a onda dok su nas vodili kroz hodnike. Jedino
jednog starog nisu tukli. Najgori je bio jedan Srbin – Bjelasević Dušan iz
Benkovaca, on je tukao više od bilo kog Hrvata. Đurića su prvog prozvali da uđe u
neku sobu. Nama su naredili da stanemo licem uza zid. Rade Vukadinović nam je
savetovao da ne odmičemo glave mnogo od zida da nam ne bi udarali glave o zid.
On je kroz to već bio prošao. Njega su tukli dok smo tako stajali. Kad su me uveli
kod sudije više nije bilo tuče. On me je ispitivao o raznim stvarima, o tome ko me
je mobilisao i o porodici, koga imam od familije. Sastavio je zapisnik i ja sam to
potpisao.
Vratili su me nazad u ćeliju i oko 19.30 časova ubacili su nas u autobus. Sedeli
smo unutra neko vreme, a onda su došli i izvukli dvojicu i vratili ih nazad u
dvoranu. Znam da je jedan od njih, Slobodan Mađar iz Japage kasnije izašao.
Drugi je Bodograjac Ilija, komandant bataljona, ali nisam čuo šta je posle sa njim
bilo.
Mi smo odvezeni za Šeovicu. To je bio 9. maj. Bilo je ukupno tri autobusa. U

Šeovici je bilo gore nego u zatvoru. Domobrani su pucali oko kuća, provocirali.
Tražili su oružje po kućama. Moju komšinicu Radonjić Milicu, čiji je muž invalid,
pred njim i ćerkama su terali pištoljem po kući i tražili da preda snajper.
Mom bratu Đuri upali su u kuću i sve opljačkali. Mom rođaku Radonjić Stojanu
uzeli su TV i rasturili traktor. Ljudima su uzimali automobile, navodno zato što uz
sebe nisu imali dokumenta, a mnogima su papiri ostali u zatvoru. Izašli smo posle
četiri-pet dana u konvoju. Srpska policija nas je uputila u istočnu Slavoniju".
B. Z. iz Pakraca, pripadnik Srpske vojske Krajine, proveo u zarobljeništvu u

Bjelovaru od 4. do 16. maja 1995. godine:
"Naš komandant Stevo Harambašić nije imao drugog izlaza, morao je da pristane
da se predamo kako bi spasao nas i civile. On je sa UNPROFOR-om otišao na
pregovore i tada su ga Hrvati uhapsili. Poslao nam je naredbu da se predamo,
skinemo uniforme, obučemo u civilno odelo i da istaknemo bele zastave na
kućama. Bilo je naših vojnika koji nisu hteli da se predaju, pa su pobegli u šumu.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Neki od njih su tamo zarobljeni. Hrvatska specijalna civilna policija je došla na

našu liniju. Vikali su da izađemo, da se predamo. Formirali su kolonu od nas
zarobljenika na glavnoj cesti prema Pakracu. Dok smo stajali u koloni, non-stop
su dovodili nove ljude u kolonu. Bilo je tu starijih ljudi i invalida sa protezama. U
kolonu su doveli dr Perića (72) i mog brata Gorana (29), koji je 90% invalid, te
nije bio vojni obveznik. Celo popodne su pravili kolonu. Naveče je došlo 20–25
autobusa. Potrpali su nas u autobuse. Uglavnom su svi sedeli, što znači da je bilo
oko 50 ljudi u jednom autobusu. U mom autobusu su bili moj brat Goran i ženin
otac Nikola".
Tukli su na ispitivanju
Dok sam sedeo u ćeliji, čuo sam kako tuku druge. Neki od ovih 12 koji su bili sa
mnom na ispitivanju vratili su se prebijeni. Nisam mnogo pričao sa njima, ali je
jedan rekao da su ga tukli letvom
Svedočenje B. Z. iz Pakraca se nastavlja: "U Bjelovar smo stigli negde posle

ponoći, 5. maja 1995. godine. Doveli su nas u Sportsku dvoranu. Na ulazu su
nam naredili da se skinemo i odveli nas na kupanje. Posle toga su nas sve
popisali. Tu su nas držali pripadnici hrvatske vojne i civilne policije. Nazivali su
nas četnicima, psovali nas, pretili su da će nas zaklati. Dali su nam po ćebe i legli
smo na parket. Tokom celog tog dana su dovodili nove zarobljenike. Bilo nas je
oko 500-700. Neke su odvodili na ispitivanje, pa ih posle vraćali. Neke nisu
vraćali. Neki su se vratili isprebijani. U dvorani je stalno bilo puno novinara. 7. ili
8. maja došao je Međunarodni Crveni krst i dobio sam karticu br. 511816.
Desetog maja došao je jedan iz civilne policije. Prozvao je nas sedmoricu prema
nekom spisku. Strpali su nas u maricu. Jedan mi je psovao mater četničku i pretio
da će me ubiti. Odveli su nas u neku zgradu u kojoj je bilo pripadnika i civilne i
vojne policije. Zatvorili su nas u podrum. Strašno je smrdelo jer je u toj prostoriji
u ćošku bio poljski WC. Prozivali su nas i odvodili na ispitivanje. Mene su odveli na
II sprat zajedno sa još četvoricom zarobljenika. Stražar koji nas je vodio gore
udario je svakog od nas kundakom nekoliko puta u rebra. U hodniku na II spratu
smo morali da stojimo oko 30 minuta uza zid, sa rukama na leđima. Hrvati su nas
iza leđa provocirali: "Šta je Čedo, kako ti se sviđa u Hrvatskoj! Evo vam vaše
države! Prodali su vas, šta ste mislili!" Jednog po jednog su uvodili kod inspektora
na ispitivanje. Mene je taj inspektor u civilu ispitivao gde sam bio, šta sam radio,
ko je ubio neke tamo njihove. Drao se na mene, provocirao, ali me nije tukao.
Ispitivao me je oko dva sata. Odatle sam vraćen u podrum. Istog dana, 10. maja,
još jednom su me ispitivali. Sedeo sam na stolici, a četvorica u civilu su me
unakrsno ispitivala. Jedan od njih mi je stavljao pištolj na slepoočnicu i vrat, a
zatim repetirao. Taj drugi put su me ispitivali četiri sata. Jedan me je šutnuo u
rebra i ošamario. Drugi me je udario drškom od pištolja u potiljak. Ujutru 11.
maja oko 8.00 časova vratili su me u sportsku dvoranu.
U istražni zatvor su me odveli 13. maja. Istražni sudija me ispitivao tri dana.
Oslobodili su me 16. maja. Svi oslobođeni stali smo u 6 ili 7 autobusa i odvezli su
nas u Pakrac. Rekli su nam da idemo svojim kućama. Kod kuće sam zatekao
svoje. Svi su bili kod kuće.
Sedamnaestog maja išli smo se upisati za odlazak. Prvo smo morali u opštinu na
razgovor. Dve hrvatske službenice su nas pitale zašto odlazimo, da li nas je neko
maltretirao u zatvoru, zašto ostavljamo kuću i drugu imovinu. Tu smo dobili
karticu (dozvolu) za konvoj. Niko nije mogao da pređe granicu bez te kartice.
Osamnaestog maja sam sa ženom i sinom, u našoj "ladi", otišao u konvoju u

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Bosansku Gradišku. Morao sam da tražim specijalnu dozvolu da izvezem auto. U

konvoju smo, 4. juna, prešli granični prelaz kod Sremske Rače. Srpska policija
nas je sprovela u istočnu Slavoniju, u Sremske Laze kod Tovarnika. Policija nam
je rekla da moramo da naseljavamo prazne kuće na prvoj liniji fronta. Svađali
smo se sa njima jer nismo hteli blizu prve linije u opljačkane i prazne kuće. Pretili
su nam batinama. Sramota. Zar to da doživimo od našeg naroda. Pobegao sam
sa ženom i detetom kod pašanca u čijoj kući još uvek živimo. Ne znam šta ćemo
da radimo ovde. Pašanac živi od poljoprivrede, a mi živimo od njega".
A. M. iz Gornje Šumetice, pripadnik Vojske Srpske Krajine, predao se 4. maja. Bio

je zatvoren u Bjelovaru od 5. do 12. maja 1995. godine.
"U Šeovici su, pred školom, odvojili muškarce od žena, dece i starih. Bilo nas je
oko 700. Prvo nam se obratio predstavnik naših civilnih vlasti, ne znam ko je to
bio, i rekao nam da je potpisana kapitulacija, da smo potpuno nemoćni, da su
Džakulu i Harambaćića zatvorili. Tu je, kada smo mi stigli, već bila hrvatska
civilna i vojna policija i vojska. Rekli su da žene i deca mogu da idu kući i da na
prozorima i dvorištima istaknu bele krpe.
Nas muškarce su postrojili i pešačili smo 4 km do Gavrinice. Sprovodio nas je

jedan Srbin koji je ratovao na hrvatskoj strani. Posmatrači su bili u Gavrinici, njih
šest ili osam, obučeni u belo. Čekali smo autobuse, već je pao mrak. Rekli su nam
da izbacimo sve iz džepova itd. Nas 750 autobusima su poveli za Bjelovar. Ispred
sportske dvorane sačekala nas je vojna i civilna policija. Kako ko izlazi iz
autobusa policajac ga vodi u ulaz u dvoranu. Tu nam na brzinu uzimaju podatke i
vode nas na kupanje. Mi onako nagi, a oni nas slikaju kamerama i ismijavaju.
Posle mi je sestra u Nemačkoj rekla da je taj snimak nas golih bio na nemačkoj
televiziji. Posle kupanja smo odvođeni u dvoranu, dobili smo po ćebe i svako je
zauzeo svoje mesto. Na tribinama su bili stražari.
Šestog maja sam ispitivan u nekom MUP-u. Ispitivao me je neki civil. Prozivali su
u dvorani po 12 ljudi, imenom i prezimenom. Tog dana kada sam ja bio takođe
nas je bilo 12. Svi su mi bili nepoznati. Strpali su nas u maricu i onda uterali u
neki haustor i odatle kroz neki ulaz u ćeliju. Ja nisam tučen, ali mislim da samo ja
nisam tučen, ne znam iz kog razloga sam prošao dobro. Tukli su na ispitivanju.
Ispitivali su nas pojedinačno. Taj koji je mene ispitivao je bio dobar. Rekao je da
se zove Anta, da je iz mesta Gaj, opština Pakrac. Pitao me je gde mi je lovački
karabin. Ja sam ga zaista imao, bio sam lovac. Ispitivao me je oko tri sata.
Vraćen sam nazad u ćeliju. Tu me je jedan htio tući, ali je drugi rekao: "Nemoj
njega, on je obrađen". Dok sam sedeo u ćeliji čuo sam kako tuku druge. Neki od
ovih 12 koji su bili sa mnom na ispitivanju vratili su se prebijeni. Nisam mnogo
pričao sa njima, ali je jedan rekao da su ga tukli letvom.
Osmog maja odveli su me u Vrhovni vojni sud. Sudija mi je rekao da je 1991.

godine za mnom izdata poternica zbog pobune protiv države. Bili smo u sobi ja,
sudija i zapisničar, žena. Nisu imali dokaze da sam digao ustanak. Pre nego što
me je ispitao, rekao mi je da imam prvo na advokata, ponudio mi telefon da ga
pozovem. Ja nisam znao nikoga niti sam se osećao krivim i rekao sam da mi
advokat ne treba. Ispitivao me je po izjavi iz policije. Potpisao sam na 4 mesta.
Jedina tortura koja je tu postojala je što smo pre i posle ispitivanja morali
nepomično da stojimo satima u hodniku licem okrenutim ka zidu. Moj brat koji je
sve vreme bio sa mnom prilikom ispitivanja u sudu morao je u hodniku da čučne i
da drži ruke ispred sebe. Pri tom su mu vikali: "Al smrdiš majku ti četničku!"

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Napuštanje Hrvatske
Službenici hrvatske vlade su u jednoj kući organizirali dobijanje domovnice. Svi

smo morali da odemo tamo da se prijavimo.
Svedočenje A. M. iz Gornje Šumetice se nastavlja: U dvorani nije bilo tuče.

Međunarodni crveni krst je došao drugog dana. Ljudi su tučeni samo u prolazu i
prilikom ispitivanja u policiji. Video sam mnoge koji su bili crni od batina. Jedan
od najgore tučenih je Joco Prokopić. Vođen je na ispitivanje više puta dnevno,
ostao je posle mene u zatvoru i čuo sam da je još uvek tamo. Luka Krajinović je
isto tako više puta dnevno vođen i čuo sam da je umro od batina. Popadić Peri su
polomili četiri rebra. Dobrić Borivoja, mog komandanta, nisam video ali sam čuo
da ne može da hoda. Video sam i da je Harambašić vođen više puta ali ne znam,
nisam bio blizu njega, pa ne znam da li je tučen. Ne znam mu ime, ali znam da je
iz Glavice kod Bučja, pretučen toliko da je jedva vukao noge. Pretučen je i Vidović
Ljuban iz sela Čagliće, Mišo Krajinović iz sela Kusonje, zatim Arsenić Miloš iz
Gornje Šumetice, Mandić Milutin, takođe iz Šumetice i njegov stric Milutin. Sa
nama u dvorani je bio i doktor Perić koji nije tučen ali je to star čovek, ima možda
i preko 70 godina, čuveni dečji lekar koji je živeo na Gavrinici. Hteli su da ga
puste posle nekoliko dana ali je on zahtevao da ostane dok su i ostali zatvorenici
tu. Ostao je posle mene.
Dvanaestog maja sam pušten. Pun je bio autobus oslobođenih. Dok su nas vozili,
nekoliko stražara su sve vreme puta tukli Srbljana Željka i Pletkapu Stevana".
Žene i deca, izbegli u Šeovicu, nakon hapšenja muškaraca ostali su u Šeovici do

12. maja. O tim danima T. L. kaže:
"Izlazili smo samo ujutro po kruh i dva puta po pomoć, kada je UNHCR pozvao da
dođemo. Nastojali smo da ne šetamo po cesti. Bilo na je strah, hrvatski policajci i
vojnici su bili svuda okolo i stalno su nas provocirali. Pevali su četničke pesme,
psovali nam majku četničku, dobacivali mlađim ženama, pucali su dok prolazimo
cestom. Govorili su da su i njihova deca ginula od naših granata. U delu Šeovice
gde smo bili nije bilo srušenih kuća, granate su tu padale najviše kraj ceste.
Vojnici su ulazili u kuće i tražili pare. Videla sam jednu ženu, ne znam joj ime,
koja se žalila kako su joj upali u kuću, šamarali su je dok im nije dala sve pare i
zlato koje je imala. Išla je da se žali civilnim vlastima i ne znam šta je dalje bilo.
Jedna baka se žalila da su je šamarali, tražili pare i oružje. Nije imala. Kada su
videli da nema ništa udarili su je još par puta i otišli. Jednog dana u našu kuću je
upalo šest-sedam vojnika. Tražili su oružje i sve su pretresli. Nisu uzeli ništa iz
kuće. Našli su u štali bombe, puške, municiju, vojne uniforme. Rekli su da će nas
izbaciti, da će nam ubiti muževe i da će nas pobiti a mi smo rekli da to rasprave
sa gazdaricom kuće, da smo mi izbegli i da ne znamo ništa šta je u štali.
Gazdarica se zvala Prodanović Jela a njenog muža Branka i tri sina su već bili
pokupili 4. maja. Oni su sa gazdaricom nešto raspravljali, čula sam da ona govori
kako ni sama ne zna šta je u štali, da su tu vojnici spavali i da ne zna šta su za
sobom ostavili. Nisu je maltretirali.
Službenici hrvatske vlade su u jednoj kući organizirali dobijanje domovnica. Svi

smo morali da odemo da se tamo prijavimo. Bio je ogroman red. Neki iz hrvatske
vlasti, civili, obavljali su razgovor sa nama, po petnaestak minuta sa svakim.
Mene su pitali šta imamo od imovine, da li imamo kuću, zašto smo bežali, koliko
imamo zemlje, zašto hoćemo da odemo iz Hrvatske, zašto nećemo domovnicu.
Govorili su da nam oni garantiraju bezbednost. Moj muž je već bio pušten na
slobodu i našao nas je tako da smo zajedno bili na tom razgovoru. Evidentirali su
nas i u UNHCR-u, 12. maja smo u konvoju otišli u Gradišku. Tamo su nas

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
premmestili u no
ove autobuse i odvezli u Laktaše e. Tu smo bili
b do 19. m maja. U
Laktašima je organizovan
o n konvoj za
a istočnu Slavoniju i reekli su nam
m da posle kok
hoće može ići u Srbiju a ko hoće mo ože na Koso ovo. U istoččnoj Slavonniji srpska
policija nas je sprovela u Tenje, gdee se nalazila
a linija razd
dvajanja. T
Tražili su daa tu
anemo. Nis
osta smo hteli".
Ni poslije svih
h ovih godin
na, niko nije odgovaro o za pokolj srpskog na aroda Zapadne
Slavonije, niti su pron
nadjeni nesstali Srbi cijja tijela osttase na krvavom putu.
Dze
elat je opraoo cestu i pookusao da sakrije
s zloc
cin ali nije uspjeo
u da iz
zbrise sjeca
anja
na rodjake,
r prrijatelje i po
oznanike.
Zab
boraviti znaci klati ih ponovo...
p
ana 550
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
UJEDINJENE NACIJE
KOMANDA SEKTORA ZAPAD
IZVJEŠTAJ O SITUACIJI U SEKTORU ZAPAD ZA PERIOD 08. MAJA 1995

OD 14.00 - 18.00 sati
1. OPĆENITO: Situacija je dosta napeta
2. DETALJI SITUACIJE:
A. Argentinski bataljon
1. U 14.00 sati viđeno tri minobacača na poziciji u pravcu Brusnika (HL-800-

360);
2. U 14.45 sati patrola je vidjela u Šeovici konvoj traktora, a činili su ga 21
traktor sa prikolicama, u prikolicama su viđene lične stvari i civilna odjeća,
nikog nije bilo u blizini;
3. Pozicija NJA -17 i dalje okupiran od strane HV.
B. Nepalski bataljon
1. Dvije patrole su upućene na relaciji Pustara-Sava. Prva u pravcu Donjeg

Varoša, a druga u Gornji Varoš. Patrolama nije dozvoljen pristup u Donji Varoš i
jedna patrola je izmjenila pravac do Uskoka.
Patrole su izvjestile o:
a) Relacija Pustara-Sava:
1. Čišćenje kolovoza
2. Odjeća i razbacane lične stvari koje leže pored kolovoza su u plamenu
3. Vatrogasna jedinica pere ceste...
Bi Bi Si
LONDON
TRAGOVI HRVATSKIH ZLOČINA
Ujedinjene nacije su danas počele istragu o tvrdnjama da su hrvatske snage

prilikom ofanzive na Zapadnu Slavoniju počinile masakr nad srpskim civilima
koji su bježali ka mostu na Savi da bi prešli u Bosnu. Priče izbjeglica da je
namjerno otvarana vatra na kolone civila zabrinule su zvaničnike svjetske
organizacije. Evo šta o tome kaže predstavnik UNHCR-a Kris Janovski:
"Iz razgovora sa izbjeglicama i iz njihovih svjedočenja čuli smo da su

mitraljeskom i snajperskom vatrom napadnute kolone civila koji su bježali.
Rečeno nam je da između Okučana i Bosanske Gradiške ima mnogo leševa. Ti
izvještaji nisu potvrđeni iz nezavisnih izvora, jer niko nije bio u mogućnosti da
tamo ode i provjeri, ali isto se ponavlja u svim razgovorima - da je bilo pucanja

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
na kolone civila i da je mnogo ljudi ubijeno ili ranjeno."
Visoki oficir UN general Rej Krab konačno je danas uspio da obiđe područje u
kome su navodno počinjena zvjerstva. S njim je bio i dopisnik Bi Bi Sija
Malkolm Brabant. On priča: "Mjesto na kome su, po svemu sudeći, ti ljudi
ubijeni zove se Novi Varoš. Nalazi se oko pet kilometara sjeverno od mosta na
Savi koji spaja Hrvatsku i Bosnu i kojim je većina srpskih izbjeglica pobjegla.
Izgleda kao minijaturna verzija puta za Basru poslije savezničkog napada na
Iračku armiju. Mnoštvo olupina nalazi se duž puta. To je vrlo tužno mjesto.
Vidni su tragovi paničnog pokušaja ljudi da pobjegnu. Nema, međutim,
pouzdanih dokaza o broju ubijenih."
Malkolm Brabant dodaje da su jedini očevici nepalski vojnici u sastavu

UNPROFOR-a koji su i sami bili meta hrvatskih snaga. "Oni kažu da su vidjeli
leševe duž puta. Hrvati su vjerovatno leševe uklonili i sada se međunarodne
organizacije trude da ustanove koliko ih je bilo. Mislim da će se istina tek
naknadno saznati. Hrvati pokušavaju da čitavu stvar predstave kao bitku protiv
vojnika u povlačenju među koje su se umješali civili. Jedan nepalski vojnik, iz
glavne baze UN sjeverno od Novog Varoša, međutim, kaže da je vidio
minibuseve pune ljudi na koje je iz šume sa lijeve strane puta otvarana
mitraljeska vatra."
10. maj 1995.
UJEDINJENE NACIJE
CIVILNA POLICIJA UN
KRŠENJE LJUDSKIH PRAVA U JUŽNOM DIJELU SEKTORA ZAPAD

U MAJU 1995
...101. Izvijestio Jordanski bataljon
9. maja u kući br. 10 blizu kontrolnog punkta VJ19, 71-godišnji Srbin počinio je
samoubistvo (objesio se) usljed straha i sadašnjih uslova, u toj kući ima još
četrnaest drugih lica.
102. Izvijestio Jordanski bataljon
7. maja Jordanski bataljon je posjetio sela Paklenicu i Rajić, Srbi nisu viđeni.
Upitani o civilnom stanovništvu u selu Rajić, hrvatska policija je napomenula da
su oni odveli 40 srpskih civila radi istrage.
103. Izvještaj o zlostavljanju i batinanju ljudi zatvorenih u Varaždinu
Jedan Srbin, stanovnik sela Kraguj, vratio se iz zatvora u Varaždinu. On se žalio
na zlostavljanje i batinanje od strane hrvatskih oficira koji čuvaju zatvorenike.
Ovom čovjeku se pruža medicinska pomoć. On želi otići u Bosnu. Primjeri
fizičkog zlostavljanja: uskraćivanje sna, batinanje koje rezultira u polomljenim

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
udovima, batinanje sa palicama po leđima, prisiljavanje zatvorenika da sjede

cijeli dan pognutih glava. Stražari u kupatilima tuku i udaraju zatvorenike.
Psihološko ponižavanje: prisiljavanje zatvorenika da neprestano pjevaju himnu

Hrvatske. Međutim, navodno da zlostavljanja u Varaždinu nisu sistematska i da
ovise o smjeni. Takođe je u selu Brusnik policija ponovo uhapsila jednog čovjeka
koji se vratio iz zatvora iz Bjelovara.
104. Izvještaj lokalne kancelarije Crvenog križa Hrvatske iz Nove
Gradiške.
Sažetak:
Prema kancelariji Crvenog križa iz Nove Gradiške, 323 (tri stotine dvadeset i tri)
stanovnika Okučana, i muškaraca i žena, odvedeno je u Novu Gradišku i
zatvoreno tamo od 1. do 5. maja 1995.
(vidi listu zatvorenih u dodatku).
Takođe, prema kancelariji Crvenog križa u Novoj Gradišci, 28 (dvadeset i osam)
lica izrazilo je želju da ide u Bosnu (lista u prilogu).
105. Izvještaj tima Civilnih poslova o situaciji u selu Šumetlica,
smještenom južno od Dragović ceste
(8. maj 1995):
Samo oko 17 lica se sada nalazi u selu. Prije 1. maja 1995. bilo je 112 (stotinu
dvanaest) prvobitnih stanovnika i oko 30 (trideset) izbjeglica.
Prema ljudima koji su ostali u Šumetlici, najmanje dvoje seljana je poginulo
kada su pokušali otići iz sela: Sužnjević Mirko, 66 godina, i Orozović Jela, 64
godine (nema informacija kako se to desilo). Prema Gunjeviću, tijela su ostala
na otvorenom dva dana (6. i 7. maja), a onda ih je on zakopao u groblju u
Šumetlici. Predstavnik Centra za ljudska prava vidio je dva svježa groba koji su
bili neoznačeni.
106. Izvještaj UNCIVPOL-a koji je patrolirao selom Šeovica 5. maja
U toku vatre Hrvatske vojske iz minobacača 1. maja 1995, tri civilna stanovnika
Šeovice su ubijena:
DROBNJAK VIDA, 70 godina,

jedna trogodišnja djevojčica,
jedna petnaestogodišnja djevojčica.
148. 17. maja patrolirajući okučanskim područjem, istražni tim
UNCIVPOL-a pronašao je tri leša u mrtvačnici u groblju u Okučanima.
Vrata od mrtvačnice su bila poluotvorena a tijela su ležala unutra na
podu. Svi su bili starije osobe: dva muškarca i jedna žena.
152. MILINOVIĆ RANKA, Srpkinja, 1940. Paklenica 185, viđena 16. maja
u Bodegraju 29.
Ona je obavijestila UNCivPol da je 1. maja 1995. oko 7,30 sati hrvatska vojska
ubila njenog muža MILINOVIĆ BOŠKA, 1940, kada je izašao iz skloništa da vidi
šta se dešava. Uvukli su ga u sklonište još živog.
Međutim, dva vojnika su došla i odvela ga. Tada su ga bacili u bunar. Ona je
uspjela pobjeći u šumu sa unukom. Ona je potpisala izjavu svjedoka u vezi s
ovom incidentom.
153. 16. maja u kući br. 29 u Bodegraju, Civilni poslovi su razgovarali sa
ženom srednjih godina koja se nije predstavila. 18. maja primljena je
takođe informacija od TEODORČEVIĆ NEVENKE, Paklenica 106, opština
Okučani, ona je dala pismenu izjavu.
Teodorčević Nevenka je izjavila da je 1. maja vidjela da je eksplozija granate
ubila Rauš Aleksiju, Srpkinju, kada je izašla iz skloništa pokušavajući da
pomogne Vesni Čuković, koja je bila ranjena u nogu. Vesna je umrla od rana
(vidi takođe 134).

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Gore spomenuta žena srednjih godina koja se nije identifikovala vidjela je

spaljeno tijelo Rauš Aleksije u kući br. 185 u Paklenici. Ta žena je takođe izjavila
da je u istoj kući hrvatska vojska ubila i Teodorčević Miću. Nastavila je rekavši
da je Vesna Čuković stara oko 18 godina, bila ranjena u nogu i da je ostala u
podrumu dok je kuća gorjela. Vesnini roditelji sigurno žive u Banjaluci.
156. 17. maja oficiri UNCivPol-a iz podstanice Gavrinica i lokalni Srbi
izvijestili su nas da se Vujić Luka, Srbin srednjih godina, objesio rano tog
jutra (17. maja). Prema nekim Srbima koji su poznavali tog čovjeka,
hrvatske vlasti su ga prije nekoliko dana bile zatvorile, ali su ga pustile.
Prethodne noći hrvatska policija ga je ispitivala o oružju i on je navodno
plakao cijele noći prije nego što je počinio samoubistvo.
157. TODOROVIĆ SAVO, Srbin, Šeovica 12
(Informacija primljena od Luko Džejmsa, Centar za ljudska prava, i
proslijeđena UNCIVPOL-u 17. maja).
Po navodima g. Todorovića, njegov brat i snaja, Todorović Dragan, rođen 1937.
(upravo se vratio iz zatvora iz Bjelovara), Todorović Ljubica, rođena 1938,
ubijeni su između 9. i 16. maja 1995. godine. G. Luko je vidio svježe grobove na
lokalnom groblju...
22. maj 1995.
UJEDINJENE NACIJE
CIVILNI POSLOVI
IZVJEŠTAJ O POČINJENIM ZLOČINIMA PROTIV CIVILNOG

STANOVNIŠTVA U ZAPADNOJ SLAVONIJI
1. U kući u selu Paklenica, vlasništvo g. Šolaje, dogodio se masakar nad

ranjenicima i medicinskim sestrama, pošto su bili zaklani:
- Mića Teodorčević, veteran bez noge iz sela Paklenica,

- Nikola Vojnović, vojnik, pogođen u grudi 1. maja 1995,
- Milan Mrzić, ranjenik,
- Aleksija Rauš, medicinska sestra,
- Senka Rauš, medicinska sestra,
- Ruža Šolaja, medicinska sestra,
- Dušan Hasura, iz sela Rajić.
Svjedok, Mitar Vujaklija, koji je ranjen u glavu,
pobjegao je kroz prozor i potom prešao rijeku Savu.
2. Prema izjavi datoj od četvorice vojnika iz interventnog bataljona (jedan od

njih ima nadimak Dalmatinac) oni su čuli vrisku lica koja su klana, a koja je
dolazila iz kuće lica po imenu Duje locirane blizu sela Cage.
3. U selu Benkovac, 73 godišnja žena po imenu Grozdana i retardirana osoba po

imenu Ostoja Vujinović, ubijene su.
4. Na cesti između sela Trnakovac i raskrsnice u selu Rogolji, civili su upali u

zasjedu između podneva 1. maja i jutra 2. maja i napadnuti paljbom iz automata

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
i snajpera, oko 50 lica je ubijeno.
5. U selu Novi Varoš, između Pustare i Struga (kanala) civilno stanovništvo,

uključujući žene i djecu, koji su putovali pješice ili u automobilima bili su meta
paljbe svih vrsta naoružanja. Oko 100 lica je poginulo.
6. Sveštenik Savo Počuča ranjen na nekoliko mjesta sada je na oporavku u

Banjaluci.
7. Ranjeni vozač saniteta označenog sa crvenim krstom, po imenu Gojko

Malešević, nalazi se u bolnici u Banjaluci. 70 godišnji muškarac po imenu Ljiljak
je nastradao u istom vozilu kada se ono zapalilo.
8. Slijedeće četiri žene su smrtno stradale u selu Medari 1. i 2. maja: Anka

Ninković, Zora Tomić, Draga Đ umić, Kata Vlaisavljević.
9. U selu Rajčići, dvoje ljudi je ubijeno, a selo je spaljeno. Također su zapaljene

kuće u selu Mlaka.
Naredni podaci će biti poslani čim stignu nove informacije.
P.S. Ovo su samo oni slučajevi u kojim su poznata imena.
12. maj 1995. M. MOUSALI

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
NAŠ GLAS, broj 5.

ZAJEDNICA SRBA U HRVATSKOJ
PISMO MILENKA POPOVIĆA, ARHIJEREJSKOG NAMJESNIKA

ZAGREBAČKOG, MITROPOLITU JOVANU
VAŠE VISOKOPREOSVEŠTENSTVO
Na poziv Monsinjora Vladimira Stankovića, predsjednika hrvatskog Karitasa i

uz učešće predstavnika austrijskog, njemačkog, italijanskog i američkog
Karitasa da i mi učestvujemo u obilasku nekih mjesta u Zapadnoj Slavoniji a
uz Vašu saglasnost, prihvatili smo ovaj poziv.
Dana 9. maja 1995. godine u 8,30 časova krenuli smo u obilazak sledećih
mesta: Jasenovac, Gornji i Donji Rajić, Gornji Bogićevci, Okučani, Gornji i
Donji Čaglić, Medari, Lipik i Pakrac.
Cilj obilaska, po preporuci Monsinjora Stankovića, bio je da se pribave

informacije o potrebama ljudi, kako im se može pomoći u humanitarnom
smislu i da se snimi stanje sakralnih objekata Rimokatoličke i Srpske
pravoslavne crkve na tom području.
Obzirom da je čitavo vreme puta bila prisutna Hrvatska televizija i kasnije vrlo
jednostrano i neistinito obavestila (kao i u svim ranijim izveštajima) javnost o
stanju na području Zapadne Slavonije, smatramo potrebnim da Vas i svetsku
javnost izvestimo istinito o proteklim događajima i stanju sakralnih objekata
naše Crkve i srpskog naroda na tom području.
Rimokatolička crkva je već informisala javnost o stanju svojih sakralnih

objekata i naroda na tom terenu i ne smatramo potrebnim da mi o tome
pišemo.
U Jasenovcu crkva Svetog Jovana jeste čitava, ali je unutrašnjost pljačkana i

oskrnavnjena. Nema polijeleja u crkvi, a u njoj spavaju pripadnici hrvatske
vojske i policije zajedno sa oružjem i vojnom opremom, a časna trpeza im
služi kao sto za jelo. Putir smo zatekli pun pljuvačke i opušaka. Spomenik
jasenovačkim žrtvama smo takođe obišli i naišli na sveže tragove krvi. U
samom mestu nismo naišli ni na jednog civila srpske nacionalnosti. Prošli smo
kroz Gornje Bogićevce, Gornji i Donji Rajić i takođe nismo naišli ni na jednog
civila, ali je zato bio veliki broj hrvatskih vojnika i policije.
Crkva u Donjem Rajiću je čitava ali su vrata provaljena. Policija nam nije
dozvolila ulazak u crkvu zbog navodne mogućnosti da je unutrašnjost
minirana. Kroz otškrinuta vrata uspeli smo primetiti da nedostaje polijelej, a u
crkvi je sve bilo ispremetano i razbijeno.
Na autoputu iz Novske prema Okučanima, videli smo više spaljenih

automobila, kamiona i jedan autobus. Na ulasku u Okučane i na čitavom putu

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
od Okučana prema Pakracu, videli smo krvave mrlje na asfaltu.
Naša crkva u Okučanima je spolja naizgled cela, ali su svi prozori polupani,
vrata su provaljena i u crkvi je sve ispreturano. U oltaru s desne strane
postoje vrata koja su prilikom našeg ulaska bila otvorena. Pogledom u portu
kroz spomenuta vrata videli smo ogromnu iskopanu raku udaljenu desetak
metara od oltara, a zemlja je bila krvava. Primetivši da to gledamo policajci su
vrata odmah zatvorili. U kući u kojoj je boravio Vladika Lukijan nalazila se
hrvatska vojska i pristup nam nije bio dozvoljen.
U prolazu kroz selo Cage, u nekoliko dvorišta smo videli velike iskopane rake.
Celim putem od ulaska u Okučane pa sve do Lipika, u kanalima pokraj puta

bili su vidljivi ostaci odeće, obuće, zavežljaji sa hranom i pićem, bicikli, motori
i spaljeni automobili kao i tragovi krvi.
Crkva u Medarima je srušena. Crkva u Donjem Čagliću je oštećena. Crkva u

Pakracu je spaljena, krova nema, polovine zvonika nema, ikonostas i hor su
izgoreli a unutrašnjost je sva u ruševinama. Eparhijski dvor mogli smo videti
samo spolja jer nam ulaz unutra nije dozvolila hrvatska vojska. Izvana je
vidljivo da nema ni jednog prozora, na većem delu zgrade nema krova.
Vidljivo je da je dvor paljen. Deluje sablasno.
Na čitavom putu nismo sreli civila srpske nacionalnosti s kojim bi mogli

razgovarati. U Okučanima kao i u nekim drugim mestima videli smo ljude u
posebnim uniformama sa nekim trakama na rukavima koji su čistili teren od
raznih predmeta, a uz njih su bili naoružani vojnici. Tvrdili su nam da su to
pripadnici civilne zaštite. U prolazu jedan od tih navodnih pripadnika civilne
zaštite nam je šapnuo da su Srbi i brzo se udaljio. To nam je bio jedini susret
na ovom putu sa Srbima.
Većina kuća koje smo videli uz put su provaljene i opljačkane a na svim

mestima gde smo se zaustavljali, osim Lipika i Pakraca, osećao se miris
leševa.
Iz svega što smo videli i doživeli, može se zaključiti da je ponovo izvršen

genocid nad srpskim narodom i da je taj deo Zapadne Slavonije očišćen od
Srba.
Ovaj izveštaj Vam dostavljam s molbom da ga pročitate na Svetom

Arhijerejskom Saboru, a mi ćemo isti dostaviti i nekim ambasadama u
Zagrebu.
Arhijerejski namesnik zagrebački

Maj 1995. protonamesnik
Milenko Popović

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
BILJEŠKA ZA DOSIJE (REGISTAR)
PREDMET: Aktivnosti dana 15. juna 1995. godine.
Dana 15. juna 1995. dolje-potpisana predstavnica UNHCR-a posjetila je

sljedeća sela da bi ustanovila postojanje grobova u kojima su sahranjeni Srbi
poginuli tokom borbi 1. i 2. maja 1995. godine u području Zapad, zoni pod
zaštitom UN-a. (Dalje u tekstu termin "masovne grobnice").
1. Dragalić, 2. D. Bogićevci, 3. G. Trnava, 4. Smrtić, 5. Okučani (Kosovac)
Među ovim dolje-potpisana identifikovala je "masovnu grobnicu" u G. trnavi.

Ovdje postoji dvadeset devet krstova.
Imena i brojevi ispisani na novim drvenim krstovima (djeluju jeftino) su
sljedeći: (Molim da uzmete u obzir da "NN" oznaka na krstu znači nepoznata
osoba.)
Broj Imena (i godina rođenja?)
1. Željko Dicko, 1969
2. Goran Vuković, 1984
3. Milutin Vuković, 1954
4. NN
5. Gordana Vuković, 1987
6. Ranko Vuković, 1955
7. NN
8. NN
9. Anđelija Vuković, 1959
10. Ruža Dićko, 1943
11. Jovan Grmuša, 1933
12. Dragica Cumić 1918
13. NN
21. Nikola Popović, 1929
22. Mili Borojević, 1935
23. Ljeposava Borojević
24. NN
25. Zora Tomić, 1923
26. NN

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
141. NN
142. NN
28. NN
27. NN
121. NN
122. NN
131. NN
123. NN
124. Stevo Marinković, 1952
125. Nikola Ljubotina, 1911
15.06.1995. Satoši Ašikaga

UNHCR Daruvar
FAKS PORUKA
20. jun 1995. BLJESAK
Faks br. 153
6026
ZA: G. Huseina Al Alfija, šefa civilnih poslova,

lično Njegovoj Ekselenciji g. J. Akašiju,
Specijalnom izaslaniku Generalnog sekretara
OD: G. Grejema Deja, šef civilnih poslova, Sector Zapad
(skicirao MK)
Jutros je predstavnik za civilne poslove sektora Zapad lično istražio masovne

grobnice na grobljima u Okučanima i Lađevcu; zabilježeni su sljedeći podaci
(lista priložena):
Pozdrav,
20. 06.1995.
9, 39 sati
Groblje u Okučanima
broj groba datum

rođenja- godina

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
1. Auhar Miljenko 40
2. Ljubomir Mihailović 67 (1913)
3. N. N. 45
4. N. N. 63
5. N. N. 64
6. N. N. 65
7. N. N. 66
8. PERO ĐURIĆ 183 (1957)
9. N. N. 182
10. DRAGICA ČIČIĆ 185 (1963)
11. BERISLAV VUJIĆ 184 (1958)
12. N. N. 71
13. N. N. 70
14. N. N. 69
15. N. N. 68
16. MILKA KESIĆ 82 (1954)
17. N. N. 181
18. N. N. 100
19. ĐURO RAJKIĆ 99 (1934)
20. MIRKO TOVARŽLI 98 (1957)
21. DARKO OSTROLUČANIN 97
22. N. N. 96
23. ŽIVKO SAVELjIĆ 95 (1969)
24. IGNJATIJE ORLOVIĆ 94 (1950)
25. N. N. 93
26. N. N. 92
27. N. N. 91
28. N. N. 90
29. N. N. 89
30. N. N. 88

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
31. N. N. 87
32. N. N. 86
33. N. N. 85
34. PREDRAG MIŠLIĆ 84 (1954)
35. N. N. 83
36. N. N. 81
37. N. N. 30
38. N. N. 164
39. N. N. 165
40. N. N. 166
41. N. N. 167
42. N. N. 168
43. N. N. 169
44. N. N. 29
45. N. N. 170
46. N. N. 77
47. N. N. 76
48. N. N. 172
49. DRINKA ĐUKIĆ 171
Groblje u Lađevcu
1. BRANKO VUJIĆ 101 (1928)

2. N. N. 173
3. N. N. 174
4. N. N. 175
5. N. N. 176

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Zrtve svjedoce
ZAPISNIK
SASTAVLJEN 10.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE
OSNOVNOG SUDA U BANJALUCI
SVJEDOK: SAVA POČUČA sin Save, rođen 29.5.1947. godine u selu Kutjevu,
opština Slavonska Požega, paroh okučanski, protojerej Srpske pravoslavne crkve
IZJAVA
Po zavšetku Bogoslovske škole, kao sveštenik Srpske pravoslavne crkve, od

1969. godine službovao sam u Gradištu, a od 1983. godine do danas u
Okučanima. Oženjen sam i imam četvero djece.
U Okučanima me je zatekao rat i agresija Hrvata na srpsko stanovništvo u

Zapadnoj Slavoniji. Za vrijeme rata vidio sam mnogo Srba koje su Hrvati ubijali
na ovom području. Vršeći svoju službu obavljao sam sahrane velikog broja ovih
žrtava. Navodim među najtežim slučajevima ubistva bračnog para Keleua, iz sela
Borovca, parohija Rajić, koji su živjeli u Novskoj, i ubijeni 21. oktobra 1991.
godine, a istog dana i na istom mjestu bio je ubijen i još jedan bračni par, čijih
imena ne mogu da se sjetim, kao i jedan starac iz Lovske. Njihovi leševi
razmijenjeni su aprila 1992. godine i dopremljeni na groblje u Borovac.
Obavljajući sahrane ovih žrtava vidio sam da su one bile masakrirane na
najgrozniji način. Jednoj od ubijenih žena bila je prosječena dojka i u nju uvučena
njena ruka. Kod svih ostalih žrtava bili su unakaženi dijelovi tijela - odsječene uši,
nos i slično.
Na Svetog Nikolu, 19. decembra 1991. godine, Hrvati su, preobučeni u uniforme
bivše JNA, iskoristili prazničko raspoloženje Srba u selima Mašićka Šagovina i
Širinci, upali u ova sela i ubili 68 Srba. Dio ovih žrtava razmijenjen je kasnije, a
za dio se ne zna ni do danas. I ove žrtve su uglavnom bile masakrirane. Pripadnici
UNPROFOR-a nisu dozvolili da se ove žrtve sahrane na lokalnim grobljima, pa je
njihova sahrana obavljena u Okučanima. Sahranu sam obavljao uz prisustvo
članova porodica žrtava, a u pojedinim slučajevima žrtve su bile cijele porodice.
U crkvi u Okučanima raspolagao sam originalnim tekstom "Proglasa" Hrvata o

prisilnom iseljenju u roku od 24 sata, 28 srpskih sela, koja su se nalazila na
području od Požege prema Kamenskoj u podnožju planine Papuk.
"Proglas" je izdat 28. avgusta 1991. godine. Poznato mi je da su ova sela prisilno
iseljena, da su sve kuće u njima razorene i poravnate sa zemljom buldožerima,
tako da od njih skoro nije ostalo traga. O ovome su mi lično pričali i mještani ovih
sela, koji su uspjeli da pređu na slobodnu teritoriju Zapadne Slavonije. O ovom su
mi pričali supruga Branka Kovača, iz sela Opršinaca, i drugi.
Septembra 1991. godine, Hrvati su na mučki način upali u selo Gređani, opština
Okučani, i ubili 18 civila, mahom starijih osoba, kojom prilikom su zapalili oko 50
kuća. Jedan od žrtava bio je Petar Čalić, a i ostale sam poznavao uglavnom iz
viđenja. Istog dana, Hrvati su upali i u selo Čovac, ubili više civila i spalili oko 30
srpskih kuća. Pored ostalih u selu su iskasapili i Stevana Stančića, starog oko 50
godina. Kakvim su se Hrvati sve mučkim sredstvima služili, navodim slučaj u selu
Čovac, kada su prilikom napada podmetnuli minu u jedan traktor i sklonili ga sa
puta u kukuruze. Kada je vlasnik ovog traktora, pozvao Majstorovića, sina Milana,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mladića od oko 25 godina, da svojim traktorom izvuče njegov traktor, mina se

aktivirala i obojica su na licu mjesta poginuli.
1. maja 1995. godine, zajedno sa porodicom i episkopom zapadnoslavonskim,

gospodinom Lukijanom, zatekao sam se kod kuće, kada su Hrvati izvršili agresiju
na Zapadnu Slavoniju.
Preko lokalnog radija Okučani stanovništvo je upozoravano da siđe u skloništa,

jer su već počele padati granate u samom gradu i okolini. Između 9.00 i 10.00
sati, emitovano je obavještenje da se stanovništvo priprema za eventualnu
evakuaciju, ali da se jošuvjek ne kreće nigdje.
Ovo je trajalo sve do oko 13.00 sati. U međuvremenu stizale su vijesti o tome da
Hrvati prodiru prema Okučanima sa svih strana, ali da se linije odbrane još uvjek
drže. Jedan broj civila je samoinicijativno odlazio prema selu Novi Varoš, odnosno
Gradišci, raznim prevoznim sredstvima, a poslije 13.00 sati, počelo je i prvo
organizovano evakuisanje i jednog dijela civilnog stanovništva, najprije djece,
zatim starijih ljudi i žena.
Oko 21.00 sat, obučen u mantiji, kolima sam odvezao u Banjaluku svoju suprugu,
djecu i dvije žene iz Okučana, kao i jednog studenta Bogoslovije koji se nalazio u
posjeti episkopu, sa namjerom da se vratim u Okučane čim budem mogao.
Episkop je ostao kod kuće u Okučanima.
Ujutro, 2. maja 1995. godine, oko 7.30 sati, automobilom sam krenuo prema
Okučanima.
U Gradišci primio sam Milku Kesić, iz Okučana, koja je sjela na mjesto suvozača.
Prešao sam preko mosta Savu i kanal Strug ("Nova Sava"). Ulazeći u Novi Varoš,
sa jedne od prvih zgrada, sa moje desne strane, iznenada je na automobil
ispaljen mitraljeski rafal, a odmah zatim i puščana vatra iz 20-ak kuća sa iste
strane. Milka Kesić je odmah bila smrtno pogođena. Ja sam bio pogođen sa više
projektila, ali sam nastavio da vozim automobil sve dok on nije stao. Pod
neprekidnim dejstvom kuršuma, uspio sam da izađem iz automobila i trčao putem
oko 200 metara, i tu sam pao. Neposredno ispred sebe vidio sam užasnu scenu.
Mnoštvo vozila na putu bilo je ispreturano, a veliki broj civila pored njih ležao je
ubijen. Jedan broj izbezumljenih tumarao je među kolima, izložen vatri iz
pješadijskog oružja iz okolnih kuća i iz obližnje šume Prašnik, kao i eksplozijama
granata kojima je put bio zasipan. Mnoga vozila su gorila. U kućama, sa obe
strane puta, bilo je žena, djece i staraca, koji su se tu sklonili.
Iz kuće udaljene 10-ak metara od mene, izašli su neki civili i prenijeli me u

obližnju kuću gdje su mi pružili prvu pomoć.
Nakon nekog vremena naša vojska je uspjela da potisne Hrvate i otvori prolaz
prema Savi i omogući izvlačenje civila i ranjenika prema Gradišci. Sa njima sam
prevežen u bolnicu u Gradišku, a odatle u Banjaluku.
U Novom Varošu bio je veliki broj ubijenih civila. Čuo sam da su Hrvati spalili
njihove leševe, da bi tragove ovog zločina sakrili. Među ubijenima vidio sam
Ostoju Dejanovića, nekog Vukadinovića i druge.
Episkop zapadnoslavonski gospodin Lukijan uspio se izvući iz Okučana, preko

mosta na Savi kod Gradiške, 2. maja 1995. godine.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Dok sam se nalazio u Okučanima, vidio sam da su bile oštećene crkva i parohijska
kuća.
Zapisnik mi je glasno diktiran i u njega je unijeto sve što sam izjavio, ne želim da
ga čitam, priznajem ga za svojeg i potpisujem.
Saslušavanje je završilo u 15.15 sati.
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Sava Počuča,
Đorđe Stojanović, s.r.
s.r.
ZAPISNIK
SVJEDOK: GOJKO MALEŠEVIĆ sin Vitomira, rođen 19.2.1955. godine u selu

Lađevac, opština Okučani, trgovac
IZJAVA
... preuzeo sam sanitetsko vozilo marke "TAM - 110". Bilo je obilježeno vidnim
znacima Crvenog krsta, a na krovu je imalo rotaciono svijetlo i sirenu. Ove
oznake su se mogle vidjeti sa velike udaljenosti, a pri polasku uključio sam
rotaciono svijetlo. Iz Okučana, prema Gradišci, krenuo sam ujutro 02.05.1995.
godine, oko 7.00 sati. Na putu kroz selo Novi Varoš vidio sam mnoštvo
ispreturanih vozila i veliki broj ubijenih civila, a sa lijeve strane puta iz šume,
prema vozilu je, od strane hrvatskih oružanih snaga, otvorena žestoka paljba.
Nisam smio da se zaustavljam pa sam krenuo dalje, obilazeći brojne leševe i
prevrnuta vozila. Do mene, na prednjem sjedištu, sjedio je Duško Ljiljak a do
njega, Radmirović zvani Braca.
Osjetio sam brojne kuršume koji su gađali po kolima i u jednom trenutku

primijetio da je Dušan Ljiljak bio smrtno pogođen. I ja sam bio pogođen u
predjelu leđa, krv je počela da mi curi iz usta. Pogođen je bio i Radmirović. Ubrzo
je i vozilo stalo jer je motor prestao da radi. Zaustavili smo se na samom izlazu iz
sela Nova Varoš prema Gradišci. Po putu su padale brojne granate pa Radmirović
i ja nismo smjeli da izađemo iz vozila, te smo polegli pored sjedišta.
U ovom položaju smo ostali oko sat i po vremena, kada je vozilo pogodila granata
i ono je počelo da gori. Prije nego što je granata pogodila moje vozilo, ispod
njega su se sakrila dva muškarca, koji su došli svojim vozilima iza mene i bili
pogođeni, pa su ispod mog vozila pokušali da nađu zaklon. Kada sam, zajedno sa
Radmirovićem, izašao iz vozila, ona su već uveliko gorila. U njima je ostao Dušan
Ljiljak, i ispod njih ona dva muškarca, koje je plamen već bio zahvatio.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Zajedno puzeći smo se spustili do jednog malog mostića. Tu smo se sakrili i

dočekali našu vojsku i u koloni zajedno sa civilima krenuli preko Save u Gradišku
...
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Gojko
Đorđe Stojanović, s.r.
Malešević, s.r.
ZAPISNIK
SASTAVLJEN 27.3.1997. U PROSTORIJAMA
VERITASA U BEOGRADU
SVJEDOK: MILENKO RAUŠ, sin Steve, rođen 13.9.1973. godine u Novskoj, živio
u Paklenici kbr. 31, mašinbravar
IZJAVA
... 7. maja oko 10 -11 sati po danu dolazimo do Save. Pet-šest momaka
preplivava rijeku. Plivali su uz pomoć kanistara. Tu je bila jedna jedinica iz
Prnjavora, koja je obezbjeđivala evakuaciju preko rijeke. Prelazili smo po petorica
u čamcu. Prešli smo preko rijeke bez problema. To je bilo kod mjesta Bistrica
između Gradiške i Kozarske Dubice. Prešavši na drugu obalu odmah sam pitao da
li su mi majka i djevojka Vesna Čuković, rođena 1977. godine, izbjegle. Dok smo
bili u šumi, rekli su mi da su izbjegle, a sada su mi, na drugoj obali, rekli da su
obe poginule.
Rekli su mi da je majka bila u podrumu gdje je bio sanitet. Ustaše* su zapalile tu

kuću. U tom podrumu je bilo 7-8 žena i trojica - četvorica ranjenika. Vesna je
rekla mojoj majci da je zagušljivo. Majka je prva izlazila iz podruma. Odmah je
pogođena, vjerovatno zoljom, tako da je izgorila, kažu mi da joj je ostala samo
ruka. Vesna je bila iza moje majke, pa je Vesna dobila gelere po nogama. Onako
ranjenu uvukli su je natrag u podrum. Imala je jako krvarenje i umrla je nakon
dva sata ...
* "USTAŠA" je izraz za Hrvata, odnosno za Hrvatskog vojnika koji potječe iz

Drugog svjetskog rata kada su Hrvati u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj na
monstruozan način pobili preko milion Srba. Egzekutori tog zločina, Hrvati za
sebe su govorili da su ustaše, kao što je i Nezavisna Država Hrvatska imala
ustaške simbole. Pod istim simbolima Hrvati su stvorili i sadašnju Republiku
Hrvatsku.
IZJAVU UZEO: IZJAVU DAO:
Savo Štrbac, s.r. Milenko Rauš,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
s.r.
ZAPISNIK
SVJEDOK: NEDELJKO MARIJANOVIĆ zv. Ćiro, sin Svetozara,star 40 godina, iz

sela Rajić, opština Okučani, kovinotokar
IZJAVA
... dana 2.maja 1995. godine krenuo sam automobilom od Bodegraja prema
Gradišci. Automobilom je upravljao Njegovan, a u kolima je bio još i Ilija Šućur. U
Novoj Varoši sustigli smo formiranu kolonu civila izbjeglica. Tada uočavam da se
na dnu Nove Varoši sa suprotne strane od moga položaja podiže ustaški
helikopter i počinje mirtaljirati ovu kolonu. Bila je to velika kolona, gotovo koliko i
selo Novi Varoš, pa čak i više, a to znači najmanje oko 2,5 kilometra. Moj je
dojam da se nije radilo samo o mitraljiranju kolone već da su iz helikoptera
ispaljene i dvije maljutke, jer sam čuo šištanje, a nakon toga i detonaciju.
Dok sam se nalazio u koloni, kod gostionice "Složna braća" vidio sam jedan
traktor i više putničkih vozila koja su oštećena. Iz pojedinih automobila vire
ljudska trupla a jauk se ne čuje, zaključio sam da su svi mrtvi. Pored traktora
vidim par mrtvih ljudi, a na samom traktoru na vozačkom mjestu vidim leš
vozača.
Dok smo se tu nalazili, odjednom poče tući po nama iz kuća sa obe strane puta
kroz Novi Varoš. To je bio razlog da iskočimo iz automobila. Tada je naš vozač bio
ranjen u nogu. Bacili smo se na asvalt. Tu je Ilija Šućur bio ranjen, ja sam to
zaključio po tome što je posrnuo i pao. On je bio civil i na sebi je imao kožnu
jaknu. Ja ga sad ne vidim, jer i ja ležim, međutim, čujem njegov glas kada kaže
nekom ustaši riječi "nemoj me ubiti". Međutim, tad čujem pucanj, ali više ne
čujem Ilijin glas, mada sam ga glasom pozivao. Oko sebe tada vidim najmanje 15
do 20 leševa razbacanih po cesti.
Zadržao sam se tu jedno vrijeme krijući se, a onda sam se uspio izvući prema
šumi, a nakon toga i izbjeći ...
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Nedeljko
Nikola Carić, s.r.
Marijanović, s.r.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ZAPISNIK
SASTAVLJEN 26.3.1997. U PROSTORIJAMA
VERITASA U BEOGRADU
SVJEDOK: MIRE VUKOVIĆ, sin Slavka, rođen 1. 4.1965, Kostić opština Skender
Vakuf (Kneževo), građevinski tehničar
IZJAVA
... oko sredine juna 1995. godine doznao sam od Neđe Kneževića i Buinca za
stradanje mojih stričeva, koji su iz sela Medari. Oni su mi rekli da su čuli od
Jovana, koji je ostao u Medarima, da su 2. maja preživjele civile iz Medara ustaše
tjerale za Novu Gradišku pješke i da je on tom prilikom vidio u dvorištu mojih
stričeva njihova mrtva tijela i tijela njihovih porodica, te da je mala Gordana
zaklana. Strini Anđeliji da je jedna noga odsječena i da su njih dvije ležale mrtve
ispred kuće u jarku pored puta, a leš strica Milutina da je vidio na samoj kapiji
njegove kuće. Leševi strica Ranka i malog Gorana su bili nasred dvorišta. Jovan
im je također ispričao da je u dvorištu strica Milutina vidio leš jedne žene i
djeteta. Po tome zaključujem da su to bili strina Cvijeta i njena kćerka Dragana.
Jovan je vidio i druge civile ubijene u selu, a koliko se sjećam, ukupno u
Medarima ubijeno je 36 civila. Pogledao sam hrvatski spisak identificikovanih
poginulih u Bljesku i na njemu nisam vidio ime strine Cvijete i male Dragane, a
ostali se nalaze na tom spisku. Prošle godine sam dobio preko MKCK iz Banjaluke
umrlice za Vukoviće sa spiska ali ne i za Zorana, Cvijetu i Draganu ...
IZJAVU DAO:
IZJAVU UZEO:
Mire Vuković,
Savo Štrbac, s.r.
s.r. .
ZAPISNIK
OKRUŽNOG SUDA U GLINI, NA LICU MJESTA U NOVOJ TOPOLI
SVJEDOK: DUŠKO DEDOJEVIĆ zv. Dušo, sin Milana, star 33 godine, iz Okučana,
milicionar
IZJAVA
... dana 2. maja 1995. godine, negdje oko 7 sati ujutro, zatekao sam se u koloni
na putu koji vodi kroz selo Novi Varoš put Struga i mosta na Savi prema Republici
Srpskoj. Kolona izbjeglica bila je formirana u tri reda.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Kada sam se nalazio negdje oko sredine kolone, ispred mene je bilo sanitetsko
vozilo pinc, obilježeno znakovima Crvenog krsta, sa uključenim rotirajućim
svjetlom. Vozača tog vozila vidim da leži pored vozila. Ispred njega vidim teretno
vozilo, koje se nalazi u plamenu a pored njega gore dva vojnika. Iza njega bočno,
na nekih 10 metara vidim bijeli mercedes i unutra u njemu mrtvog vozača po
prezimenu Bogić, koji je inače bez jedne ruke i civil, a pored njega lice po
prezimenu Živković, ne znam mu ime, po nadimku Žile. Obojica su mogli biti stari
možda između 35 i 40 godina.
Vidio sam kad je pored mercedesa smrtno pogođen Vukadinović. Pored njega,
vidim tri leša civila i to dva leša muškarca i leš jedne žene, svi su starosti oko 50
godina.
Tu negdje u Novoj Varoši, u blizini kuće Yodana koji je imao kafanu po imenu
Složna braća, vidim traktor prevrnut a pored njega leš ženskog lica.
Čitavi ovaj događaj o kome sam ja svjedočio ovdje, zbivao se u vremenskom

intervalu od 7 do 10 sati, dana 2.5.1995. godine.
Na ovu kolonu pucalo se, iz zolja, tromblona, minobacača raznih kalibara i

pješadijskog naoružanja.
Moja procjena je da je u ovom intervalu i na ovoj komunikaciji smrtno stradalo

sasvim sigurno više od 150 do 200 ljudi ...
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Duško Dedojević,
Nikola Carić, s.r.
s.r.
ZAPISNIK
SVJEDOK: NEDELJKO STOJNIĆ sin Petra, star 65 godina, iz Bodegraja, opština

Okučani, zemljoradnik
IZJAVA
... dana 2. maja 1995. godine, negdje oko 17 sati svima nama koji smo se zatekli
kod svojih kuća u selu Bodegraj hrvatski vojnici naredili su da u koloni krenemo
cestom u pravcu Novske.
Dok smo se tako kretali, vidio sam da pred svojom kućom leži Ljuban Ostojić,
star 65 godina. Ljuban Ostojić ležao je na leđima, a izpod njega je vidljivo curila
krv po asvaltu. Pokazivao je znakove života, na način što se trzao i nešto

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mumljao, nerazgovjetno. Pored njega je stajao jedan hrvatski vojnik u zelenoj

maskirnoj uniformi. On je pucao u njega. U toku razgovora u ovoj koloni sa
ostalim civilima, čuo sam da je ovaj događaj u cijelosti vidjela Anka Milišić iz
Bodegraja. Nakon otprilike 500 metara u koloni prema Novskoj, ja sam u jednom
trenutku uspio pobjeć iz ove kolone i sakriti se.
Oko kuća sakrivao sam se 4 dana. Četvrti dan uputio sam se prema kući Nikole
Popića, a kada sam došao u njegov šljivik, naišao sam na njega mrtvog. Ubijen je
metkom u potiljak. U šljiviku naišao sam na grupu naših vojnika, sa kojima sam
krenuo u pravcu Save preko željezničke pruge i auto-puta ...
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Nedeljko Stojnić,
Mladen Radivojac, s.r.
s.r.
ZAPISNIK
OSNOVNOG SUDA U BANJA LUCI
SVJEDOK: BILJANA PETROVIĆ djevojačko prezime Vasić, kći Desimira, rođena

21.03.1959. u selu Tatari, opština Smederevska Palanka, privremeno nastanjena
u Staroj Gradišci, medicinska sestra
IZJAVA
... dana 01.05.1995. godine oko 10,30 sati iz Stare Gradiške gdje sam stanovala,
pošla sam sa djecom prema mostu na Savi, s namjerom da pređem u Gradišku
na drugu obalu Save. Samnom su bili moji sinovi Nikica, star 16 godina, Milan
star 12 godina i Bojan Iličić sin mog komšije, star 14 godina. Pred zgradom sam
zatekla još desetak komšija. U to vrijeme u Staroj Gradišci su se već čule
eksplozije granata. U trenutku kada sam se nalazila ispred zgrade i krenula
prema svom automobilu koji se nalazio na ulici, zajedno sa djecom, u
neposrednoj blizini eksplodirala je jedna granata. Od eksplozije pali smo svi na
zemlju. Kad sam se malo pribrala od prvog šoka, vidila sam da je desno koljeno
sina Milana bilo pogođeno gelerom granate, a da je desni kuk malog Bojana Iličića
bio skoro raznijet.
Otac Bojanov, pritrčao je, odnio ga u svoja kola i odvezao u Gradišku, a ja sam
sina Milana odnijela u podrum i pružila mu prvu pomoć. Poslije kraćeg
zadržavanja u podrumu svoju djecu sam kolima prebacila u Gradišku u bolnicu.
Prilikom eksplozije granate poginuli su i Milka Dobrijević, stara oko 45 godina i

Nikica Šestanović starog oko 25 godina. Mali Bojan Iličić umro je u bolnici u Banja
Luci tokom istog dana, a teže su ranjene komšije Predrag Mirjanić i Miloš
Kovačević ...

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Biljana Petrović,
Đorđe Stojaković, s.r.
s.r.
ZAPISNIK
OKRUŽNOG SUDA U GLINI NA LICU MJESTA U GRADIŠCI
SVJEDOK: MILE DREKOVIĆ zv. Miško sin Mihajla, rođen 1956. iz Smrtića,
opština Okučani, milicioner
IZJAVA
... bio je to 02. maj 1995. godine negdje oko 6 sati kada smo se našli na putu
prema Novom Varošu. Mi borci smo trebali obezbjediti povlačenje civila.
Nakon što smo ušli kod prvih kuća u Novi Varoš na putu sam vidio nekoliko
zaprežnih vozila i jedan automobil. Tu sam vidio nekoliko leševa civila. Među
njima su bile dvije žene i jedan stariji muškarac. Ovom starijem muškarcu bilo je
razneseno pola glave. Krenuli smo prebacujući se od kuće do kuće, obzirom da
smo bili pod dejstvom snažne neprijateljske vatre. Ustaše su već zauzele lijevu
stranu puta u pravcu Gradiške.
Vidio sam da gađaju civilnu kolonu iz pješadijskog naoružanja i pucaju iz tenkova

...
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Mile Dreković,
Nikola Carić, s.r.
s.r.
ZAPISNIK

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
SVJEDOK: NIKOLA CVIJIĆ sin Pavla, rođen 9.1.1950. u selu Lađevac, opština
Okučani, ugostitelj
IZJAVA
... dana 1.5.1995. godine oko 11,30 sati u Roždaniku u kamionu vidim dvojicu
mrtvih civila i to jednog po prezimenu Grčić iz Borovca i drugog po nadimku
Vujko, kafedžija iz Rajića.
Povlačeći se od auto-puta prema Staroj Gradišci zajedno sa Milenkom Dabićem

bili smo izvrgnuti snajperskoj vatri ustaša, te smo se prebacivali od kuće do kuće.
Tako u jednoj kući vidimo da su ubijena dva muškarca - civili, stari između 30 i
40 godina. U dvorištu u blizini gostione Šeik (Novi Varoš) vidimo dva leša u
civilnom odijelu približno istih godina starosti kao i ovi prethodni. Po mojoj ocjeni
sva četvorica su ubijena iz snajpera.
U vrijeme dok se Dabić i ja prebacujemo vidimo da je zastala kolona automobila

koja je bila duga oko 2,5 kilometra, upravo onoliko koliko je dugačko i selo u
Novoj Varoši. Automobili stoje. Radi se o putničkim automobilima, traktorima, pa
i nekim kamionetima i sl. Većinom su bili traktori sa prikolicama, natovarenim
stvarima. Vidim da neki automobili gore i to na više mjesta u toj koloni. Zapao mi
je za oči posebno jedan sanitetski automobil na kome su bile jasno vidljive
oznake Crvenog krsta. Znao sam da to mora biti Gojko Malešević, koji je inače bio
vozač tog sanitetskog vozila. Znam da je tu u tom sanitetskom vozilu izgorio
Dušan Ljiljak iz Lađevca, star oko 70 godina. Poslije sam saznao da je Gojko
Malešević koji je upravljao tim sanitetskim vozilom ranjen, i da se uspio spasiti.
Dok smo se zbog snajperske vatre vraćali unazad, kod jedne kuće udaljene oko
400 do 500 metara od Šeikove gostione u dvorištu vidim jedno mrtvo muško
civilno lice. Mada smo pokušali prići da vidimo ko je, od snajperske vatre to nismo
uspjeli. Bio je tu jošjedan ranjen, ali ni njemu nismo mogli prići ...
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Nikola Cvijić,
Nikola Carić, s.r.
s.r.
ZAPISNIK
OSNOVNOG SUDA U GRADIŠCI
SVJEDOK: SRETO VUČKOVIĆ sin Jovana, rođen 7.2.1948. godine, u selu Rajić,
opština Okučani, vozač
IZJAVA

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
... selo Paklenica je na samoj liniji razgraničenja između Republike Srpske Krajine
i Hrvatske. Na liniji razgraničenja nalazio se i punkt UNPROFOR-a, koji je držao
jordanski bataljon, a u trenutku napada 1.5.1995. godine njih nije bilo na ovom
punktu, tako da su Hrvati nesmetano ušli u selo Paklenicu. U tom trenutku nalazio
sam se u neposrednoj blizini zgrade stacionara, u čijem su se podrumu nalazili
ranjeni vojnici SVK i bolesni civili.
Hrvatski vojnici su ušli u selo iz pravca obližnje ceste, kod mjesta gdje sam se
nalazio i tukli žestokom pješadijskom vatrom, pa sam, zajedno sa ostalima koji su
se tu zatekli tražio zaklon. U jednom trenutku sa suprotne zgrade stacionara,
odjeknula je eksplozija zolje i čuo sam vrisak žena i drugog medicinskog osoblja
koji su se nalazili u stacionaru. Nakon 10-tak minuta sa suprotne strane ove
zgrade u nju je također ubačen tromblon koji je eksplodirao, a zatim je prestao
vrisak i više se glasovi u stacionaru nisu čuli. Hrvati su ušli u ovu zgradu i
poubijali sve koji su se u njoj zatekli ...
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Sreto Vučković,
Momir Čikić, s.r.
s.r.
ZAPISNIK
SVJEDOK: PERO VRAČAR sin Save, star 41 godinu, iz sela Rajić, opština
Okučani, vozač
IZJAVA
... 2. maja 1995. godine, oko 6.30 sati izbili smo u selo Benkovac. Mislili smo da
je ovo selo pod našom kontrolom, međutim u njega su već ušli ustaški vojnici.
Tada smo primijetili da se iz pravca Okučana prema Bijeloj Stijeni kreće jedna
konjska zaprega, a da se na njoj nalazi jedan muškarac i jedna žena. Žena je
imala oko 40 godina, a muškarc je bio nešto stariji. Sakriveni, od njih smo se
nalazili na udaljenosti od oko 100 metara. Ispred ove zaprege gledajući iz pravca
njihovog kretanja stajala je jedna plava lada u kojoj su se nalazili hrvatski vojnici.
Kada je zaprega došla paralelno kod ovog vozila, hrvatski vojnici su izašli iz lade, i
to tako da je jedan od njih otišao sa jedne, a drugi sa druge strane konjske
zaprege. Odmah zatim onaj ustaša koji je prišao ženi sa lijeve strane zaprege,
došao do nje, uhvatio je za kosu i sa izvađenim nožem, dok je sjedila na kolima,
zaklao je i njeno mrtvo tijelo odgurnuo nazad u kola preko sjedišta na kome je
sjedila. U međuvremenu, dok se ovo odigravalo, drugi vojnik je ispred konja
obišao kola, došao s druge strane konjske zaprege, prišao ovom muškarcu,
nožem ga zaklao i isto tako nakon toga ga sa sjedišta na kom je sjedio prevrnuo
u zadnji dio kola. Ovi vojnici su na sebi imali zelene maskirne uniforme. Treći

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
vojnik koji je također izašao iz lade, kada su oni izvršili ovaj zločin, okrenuo je
konje sa konjskom zapregom natrag u pravcu Okučana sa tijelima ovo dvoje ljudi.
Nakon ovog događaja naišla je grupa hrvatskih vojnika iz pravca Bijele Stijene.
koji su vidjevši ovaj događaj počeli da se vesele, galame, pucaju u zrak iz
naoružanja kojeg su imali kod sebe odobravajući tako zločine njihovih kolega...
ISTRAŽNI SUDIJA: SVJEDOK:
Mladen Radivojac, s.r. Pero Vračar, s.r.
ZAPISNIK
SVJEDOK: DARKO ILIŠEVIĆ sin Rade, rođen 8.9.1970. godine, u Gradiški, voćar
IZJAVA
... 2.maja 1995.godine, oko 7.30 sati kolona izbjeglica, sa vozilima, i to isključivo
civili, kretala se prema Staroj Gradiški. U selu Novi Varoš, čelo ove kolone
zaustavljeno je vatrom ustaških snaga. Vatra ustaških snaga otvarana je cijelom
dužinom sela Novi Varoš, po mojoj slobodnoj ocjeni dužina je uz cestu oko
kilometar i po. Na taj način po svim automobilima, i drugim vrstama vozila, koja
su se zatekla na toj dužini puta otvorena je snažna vatra iz šume Prašnik. Pored
vatre iz pješadijskog naoružanja otvarana je vatra i iz artiljerijskog naoružanja
cijelom ovom dužinom ceste, a naročito iz minobacača. Nakon ovako otvorene
vatre, civili koji su bili u vozilima pokušali su da se izvuku iz tih vozila. Međutim,
upravo u trenucima kada su se neki pokušali izvući iz vozila, bili su ubijeni, a neki
su ubijeni i u samim vozilima. Zbog snažnih dejstava neprijateljske vatre nismo
bili u mogućnosti izvući mrtve.
Posebno želim da naglasim da je u bazi UNPROFOR-a, koja se nalazi na mjestu

zvanom Pustare, na raskršću auto-puta i puta Okučani-Stara Gradiška, bio
stacioniran Nepalski bataljon. Ovaj bataljon nije ništa preduzeo da bi obezbedio i
zaštitio prolazak kolone civilnog stanovništva koja se kretala iz pravca Okučana
prema Staroj Gradišci, iako su bili svjedoci napred navedenog događaja ...
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Darko Ilišević,
Momir Čikić, s.r.
s.r.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ZAPISNIK
SVJEDOK: PETAR BOŽIĆ sin Save, rođen 11.1.1960. godine, u Vrbovljanima

opština Okučani, stolar
IZJAVA
... ujutro oko 6 sati 2.5.1995. godine nastavili smo borbu sa hrvatskim snagama
koje su se nalazile s obe strane puta, u šumi Prašnik i Ljeskovača, kao i u samom
selu Novi Varoš. Uspjeli smo da obezbedimo da kolona civila ipak krene prema
srušenom mostu na kanalu Strug, koja je krenula tek oko 11 sati, a u
međuvremenu smo vodili borbu sa hrvatskim snagama, koje su neprekidno
granatirale ovaj dio puta na kome su se nalazili civili, a primjetio sam da su i
avionima bombardirali ovu izbjegličku kolonu. I sam prolazeći ovu dionicu puta
vidio sam veliki broj civilnih žrtava, kako u selu, tako i na izlazu iz sela Novi Varoš
na putu koji je vodio za kanal Strug. Sam sam prebrojao oko 25 ubijenih koje
smo sklanjali s puta da ne bi prolaskom kolone bili gaženi. Među ubijenim
prepoznao sam Zorana Vukadinovića, Janka Grubora, Milku Kesić, Boru
Stankovića, Dragana Vujančevića, Branku Vujić iz Okučana, Milana Milašinovića iz
Rajića, Živka Savelića te Vukašina Tešanovića, ostale ne poznajem. Na putu sam
još vidio veliki broj prevrnutih i uništenih traktora, zaprežnih vozila i automobila,
te pogođeno granatom sanitetsko vozilo...
ISTRAŽNI SUDIJA: SVJEDOK:
Momir Čikić, s.r. Petar Božić, s.r.
ZAPISNIK
SVJEDOK: NENAD GLAMOČANIN sin Lazara, rođen 27.4.1946. godine, u selu

Glamočanin, opština Laktaši, vozač
IZJAVA
... oko 5.30 sati 2.5.1995. godine, od strane hrvatskih oružanih snaga sa lijeve
obale Save, iznenada je počelo granatiranje Gradiške, a ubrzo potom, poslije
znaka uzbune u gradu počela su nadlijetanja nad gradom dva aviona hrvatskih
vazduhoplovnih snaga koji su ubrzo bombardirali grad. Granatiranje je trajalo do

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
12 i 30 sati, a oko 15 sati odlučio sam se da izađem iz skloništa i odem u grad da

vidim šta se sve u njemu desilo.
Na stambenim i drugim objektima vidio sam mnoštvo tragova gelera od

granatiranja, polupana stakla na zgradama, a nad gradom još se dizao gusti dim i
oblak velike prašine. Na udaljenosti od oko 100 metara od moje kuće vidio sam
ruševine nekih zgrada i grupu ljudi okupljenih na tom mjestu. Nije mi poznato tko
je stanovao u porušenim zgradama. Dok sam razgovarao zajedno sa prisutnim
građanima, među ciglama jedne od srušenih zgrada primijetio sam dječiju nogu
da viri iz cigala i prašine. U prvi mah sam pomislio da je dječija lutka, prišao sam,
pipnio nogu i primjetio da se radi o djetetu. Razgrnili smo cigle i vidio sam da se
među njima nalazi leš ženskog djeteta starog oko 5 godina, čije je tijelo bilo bez
glave. Neposredno pored leša ovog djeteta nalazilo se jedno ćebe koje smo
podigli s namjerom da pokrijemo ovaj leš, a kad smo podigli ovo ćebe ispod njega
smo vidjeli još jedan leš - muškog djeteta starog oko 12 godina čija je glava bila
potpuno raznijeta, odnosno bili su samo ostaci zadnjeg dijela glave i nešto malo
kose. Djeca su bila samo u donjem vešu. Zatečena su bila na spavanju. Ubrzo
zatim na lice mjesta došli su organi policije i civilne zaštite i izvršili uviđaj. Tada
sam saznao da se ubijena djevojčica zove Dajana Gojić, a dječak Nemanja Gojić,
brat i sestra. Roditelji su im bili teško ranjeni i odmah su prebačeni u bolnicu.
Pored ovih čuo sam da je još bilo osam civilnih žrtava ovog bombardovanja, veći
broj teško ranjenih sa ogromnim materijalnim razaranjem u Gradišci ...
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Nenad
Momir Čikić, s.r.
Glamočanin, s.r.
ZAPISNIK
SVJEDOK: ZORAN MARKOVIĆ sin Vojislava, rođen 1.1.1968. godine u Virovitici,

s prebivalištem u Gradišci, građevinski tehničar
IZJAVA
... po prelasku na teritoriju Republike Srpske, u Gradišci 5.5.1995. godine od

Radojice Ristića, Miodraga Bjelana i Mile Zailca i drugih, čuo sam da su prilikom
izlačenja iz Okučana, na putu kroz selo Novi Varoš, vidjeli mnogo ubijenih Srba,
civila koji su ležali na putu i pored njega, i to baš na mjestu na kojem sam osjetio
specifičan miris sladunjavog okusa koji je poticao od zapaljenih ljudskih tijela. Na
tom mjestu i oni su također vidjeli veliki broj prevrnutih traktora, automobila,
kamiona i dr. Na osnovu toga pretpostavljam da su Hrvati prethodne noći
sakupljali bagerima leševe, spalili ih i pomoću rovokopača zakopali. Od istih ljudi
sam čuo da su Hrvati te noći prali cestu i ulice u selu Novi Varoš, a ja sam iz jarka
vidio cisterne pored puta u selu Novi Varoš ...

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Zoran Marković,
Momir Čikić, s.r.
s.r.
ZAPISNIK
SVJEDOK: PETAR TADIĆ sin Milana, rođen 18.3.1937. godine, u selu Bair,
opština Novska, penzioner
IZJAVA
... 1.5.1995. oko 19.05 sati, zbog cjelodnevnog granatiranja Gradiške odlučili smo
se da svi skupa odemo u podrum komšinice Ljiljane Butorac. Pokupili smo
osnovne stvari, ja sam uzeo u naručje unuku Unu staru tri godine i izašao na
ulicu, a moja supruga Marija i snaha Biljana išle su iza mene i nosile torbe sa
stvarima.
Kada sam sa unukom stigao u Hilandarsku ulicu u blizinu jednog kioska, čuo sam
zvuk granate koja je pogodila kiosk i eksplodirala. Od siline udara pao sam na
trotoar štiteći svojim tijelom unuku. Ubrzo poslije eksplozije ustao sam sa
trotoara i pozvao unuku i vidio da ona žmirka očima, a zatim sam pogledao
unazad i na udaljenosti oko 20-tak metara na cesti vidio svoju suprugu kako leži
kao i snahu koja se pored nje pridizala. Došao sam do njih sa unukom u naručju i
vidio da supruga Marija leži nepomično ne dajući nikakve znakove života. Pokušao
sam vještačkim disanjem i blagim šamaranjem po licu da je povratim, ali ona nije
reagovala. Dok sam joj davao vještačko disanje, vidio sam da su joj obe ruke
polomljene. Snaha je također bila povređena, tražila je pomoć istovremeno vičući
gdje je njena Una. Nakon desetak minuta pristigle su komšije, a među njima su
bili Gojko Janković, Branko Novaković i doktor Jovo Desančić, koji su
automobilom moju suprugu, snahu i unuku prebacili u bolnicu u Gradišku. U
bolnici je konstatovano da su supruga i unuka zadobile smrtonosne povrede ...
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Petar Tadić,
Momir Čikić, s.r.
s.r.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ZAPISNIK
SVJEDOK: SRETKO RATKOVIĆ sin Mile, rođen 15.2.1973. godine, u selu Brezik -
Laminci, opština Gradiška, bravar
IZJAVA
... dana 1. maja 1995. godine nalazio sam se kod svoje kuće u selu Brezik -
Laminci, koje se nalazi na desnoj obali rijeke Save u Republici Srpskoj. Oko 11.30
sati sa lijeve obale Save počelo je granatiranje našeg sela od strane hrvatskih
oružanih snaga, bez ikakvog povoda jer u selu nije bilo nijednog vojnika Vojske
Republike Srpske, a niti bilo kakvih vojnih objekata niti položaja. Granatiranje me
zatiče u dvorištu sa mojim bratom od strica Danijelom Ratkovićem rođenim 1977.
godine. Dok smo stajali, začuo sam zvuk dolazeće granate i upozorio Danijela da
legne, a istog trenutka čuo sam eksploziju granate i tresak na krovu moje kuće.
Po nama su padali komadi cigle, crepa, stakla i prašine. Kad se prašina malo
razišla, okrenuo sam se prema Danijelu koji je ležao nepokretan i vidio da je bio
pogođen gelerom u glavu, s lijeve strane je bila ulazna a sa desne strane glave
izlazna rana. Nije davao znake života.
Drugog dana granatiranja u selu je ubijena Ljubica Perić žena Ilije, rođena 1921.
godine ...
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Sretko Ratković,
Momir Čikić, s.r.
s.r.
ZAPISNIK
SVJEDOK: ALEKSANDRA RAČIĆ kći Mladena, rođena 26.9.1981. godine, u selu

Bok Jankovac b.b, opština Gradiška, učenica VII razreda osnovne škole
IZJAVA
... moje selo Bok Jankovac nalazi se na desnoj obali Save, nizvodno od Gradiške,
od koje je udaljeno oko 3,5 kilometra. Naša kuća nalazi se na oko 800 metara od
obale Save, a između rijeke Save i naše kuće je čisti prostor bez prepreka. U selu
nije bilo pripadnika Vojske Republike Srpske, niti vojnih položaja i objekata.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ujutro, 2. maja 1995. godine oko 5 sati čuli su se avioni koji su nadlijetali selo, pa
smo se zbog nadlijetanja aviona i eksplozija koje su padale na Gradišku sklonili u
podrum. U podrum smo sišli moja majka, sestra Nikolina, brat, baka Joka i još
neki rođaci, kao i komšija Miroslav Barać sa njegovom majkom.
Oko 14.30 sati moja sestra Nikolina i ja izašle smo iz podruma u stan jer je
kratko prije toga nastalo zatišje. Kad smo ušle u kuću, moja sestra je u kuhinji
ručala, a nakon toga je sjela u jednu fotelju u dnevnom boravku da nešto čita. Za
to vrijeme ja sam sklanjala tanjire i baš u tom momentu čula se snažna
eksplozija. Trenutno sam zagluvila, a prašina i dim su ispunili cijelu unutrašnjost
kuće. Pozvala sam nekoliko puta sestru, a kako se nije odazivala, počela sam
dozivati majku da izađe iz podruma. Javio se komšija Miroslav Barać koji je
odmah došao u stan, pronašao me u prašini i dimu i izveo van kuće. Pošto sam
bila veoma preplašena i nisam mogla da stojim na nogama, Miroslav me je odveo
u podrum pitajući me gdje se nalazi sestra Nikolina. Odgovorila sam da je ostala
u sobi u fotelji, pa je on zajedno s majkom otišao u stan gdje su pronašli sestru
na podu pored fotelje. Miroslav ju je iznio iz kuće u dvorište ispred vrata
podruma. Sa vrata podruma vidjela sam da mojoj sestri curi krv iz usta i na
predjelu stomaka. Sestra Nikolina bila je pogođena gelerima granate koja je
ispaljena sa lijeve obale Save. Granata je direktno pogodila kuću prošavši kroz tri
zida i eksplodirala u dnevnom boravku.
U međuvremenu su došle još neke komšije, a Miroslav je svojim kolima sestru

Nikolinu odvezao u bolnicu u Gradišku. Vratio se poslije kraćeg vremena i rekao
nam da je moja sestra Nikolina preminula na putu do bolnice. Kuća je
onesposobljena za stanovanje pa sam sa roditeljima i bratom smještena kod bake
i dede ...
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Aleksandra
Momir Čakić, s.r.
Račić, s.r.
ZAPISNIK
SVJEDOK: MILOSAVA PERIĆ kći Pilje,rođena 27.2.1947. godine, u selu Turjak,

opština Gradiška, domaćica
IZJAVA
... živim u selu Brezik - Laminci koje je udaljeno od Gradiške oko pet kilometara
jugozapadno u pravcu Banja Luke. U domaćinstvu sa mnom živjeli su svekar Ilija
Perić, svekrva Ljubica Perić, muž Savo, sin Miroslav, snaja Dušanka i dvoje
unučadi. Dana 1. i 2. maja 1995. godine selo je bilo izloženo granatiranju od
strane hrvatskih oružanih snaga sa lijeve obale Save, iako u selu nije bilo

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nikakvih vojnih objekata niti je u njemu bila stacionirana bilo kakva vojna
jedinica.
Dana 2. maja 1995. godine oko 9 sati kada je nakratko prestalo granatiranje,
zajedno sa svekrom i svekrvom izašla sam iz kuće da bih nahranila svinje i kravu.
U trenutku kada sam došla do svinjca svekar i svekrva su se nalazili na sredini
dvorišta ispred kuće i tada je započelo novo granatiranje sela. Ja sam potražila
zaklon legavši iza ugla svinjca, i u tom trenutku u dvorište u neposrednu blizinu
svekrve Ljubice pala je granata, a svekar se na svega par sekundi prije toga
vratio u kuću da bi sprečio unučad da izađu van. Vidjela sam da je svekrva pala i
da su joj geleri granate raznijeli desni kuk i prebili lijevu ruku. U ovom momentu
u blizini kuće još je palo nekoliko granata. Utrčala sam u kuću i telefonom pozvala
Stevu Sarajlića, koji je svojim automobilom svekrvu prebacio u bolnicu u
Gradišku, gdje joj je pružena prva pomoć, a zatim je prebačena u bolnicu u
Banjaluku gdje je i umrla..."
SVJEDOK:
ISTRAŽNI SUDIJA:
Milosava Perić,
Momir Čikić, s.r.
s.r.
ZAPISNIK
SASTAVLJEN DANA 22.9.1997. U PROSTORIJAMA
VERITASA U BEOGRADU
SVJEDOK: DALIBOR MORAVAC, sin Stanka, rođen 23.9.1973. u Prnjavoru, živio

u Gornjim Rogoljima br.20, opština Okučani, građevinski tehničar
IZJAVA
Bio sam pripadnik specijalne brigade MUP-a RSK. Napad na Zapadnu Slavoniju
zatekao me na položaju u selu Kričke.
2. maja 1995.godine povukli smo se na Bijelu Stijenu odakle smo 3. maja otišli
prema Pakracu.
5. maja 1995.godine predali smo se hrvatskoj vojsci. Poslije predaje odvezli su

nas u Varaždin. Tu ostajemo do 11. maja 1995. godine, kada nas prebacuju u
Bjelovar. 12. maja izveli su me pred sud i odmah poslije saslušanja prevoze me,
sa još 17 drugova, u Split u zatvor Lora. 2. aprila 1996. cijela grupa je povedena
na razmjenu u mjesto Davor. Međutim ja sam ostao u grupi koja toga dana nije
razmijenjena i vraćeni smo u Zagreb, gdje ostajemo do 10. aprila 1996, kada nas
ponovo vraćaju u Loru. 30. juna 1996. godine cijelu grupu su prebacili u Knin,
odakle nas 10. novembra 1996. godine ponovo vraćaju u Loru.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
8. marta 1997. prebačeni smo u Zagreb, u zatvor Remetinec, gdje smo ostali sve
do razmjene. Razmjenjeni smo 4. avgusta 1997. godine na mostu između Stare
Gradiške i Bosanske Gradiške.
U Bjelovaru su mi dali rješenje o provođenju istrage, a teretili su me za ratni

zločin.
Poslije su mi i taj dokument oduzeli i više me niko nije pozivao na sud niti sam
dobijao bilo kakve sudske odluke.
Dok smo bili na položaju u Kričkama poginuo je jedan mladić iz moje jedinice
rodom iz Kovačevca (ne mogu mu se sada sjetiti imena), a njegovo tijelo nismo
mogli izvući. Na Bijeloj Stijeni je poginuo još jedan momak iz moje jedinice,
rodom iz Okučana (ne mogu se sjetiti ni njegovog imena) i njegovo tijelo je ostalo
na mjestu pogibije.
U svim zatvorima u kojima smo boravili bilo je maltretiranja. Za vrijeme boravka

u zatvoru u Varaždinu jednom mom saborcu, Milojku iz Pakraca, slomili su ruku
inspektori dok su ga ispitivali udarivši ga pisaćom mašinom po ruci.
Mnogima od nas su u ovom zatvoru bila slomljena rebra i to najviše od udaraca

obuvenim nogama. Ja sam lično imao 3-4 slomljena rebra sa desne i najmanje
jedno sa lijeve strane. Nikada tačno nisam utvrdio koliko mi je rebara polomljeno
jer me niko nije ni vodio na rentgensko snimanje. Neke moje saborce odvodili su
na saslušavanje ali se poslije nisu vraćali. Šta je bilo sa njima, ne znam. Najviše
su nas tukli pripadnici neke njihove specijalne jedinice MUP-a.
U Lori su nas također maltretirali i fizički (udaranje nogama, rukama i raznim

drugim predmetima) i psihički (pjevanje hrvatskih pjesama, šišanje do gola,
lizanje klozeta, tjeranje da se jedu razni insekti- ja sam ih pojeo vragzna koliko,
pjevanje u "životinjskom horu"- svako od nas pri tom imitira po jednu životinju).
Prvih 10 dana tukao nas je svako, i vojnici i civili. U maltretiranju su ipak
prednjačili:
-Nikša Grujica, pripadnik antiterorističkog voda Specijalne policije (specijalnost:

kupanje zarobljenika vatrogasnim šmrkovima i u punoj bačvi vode sa ronjenjem
do krajnjih granica izdržljivosti),
-Tadija Bokanović, kriminalistički inspektor Vojne policije (specijalnost:
zarobljenike postroji uza zid i udara ih rukama, nogama i palicama dok ne
popadaju),
-Miroslav Buzov, upravnik zatvora (specijalnost: pošto je u zatvoru držao svoga
psa, zarobljenici su se morali "družiti" sa tim psom i u svemu ga oponašati),
-Robert zv. Crni, zatvorski čuvar (specijalnost: udaranje zarobljenika metalnom
šipkom po svim dijelovima tijela),
-Franić, zatvorski čuvar (specijalnost: tjerao je nas zarobljenike da se tučemo
između sebe, a ako bi pri tom neko zabušavao, onda bi on preuzimao stvar u
svoje ruke),
-Ivica Bratić i Ivana Boban, zatvorski čuvari, radili u duetu (specijalnost:
zarobljenike bi istjeravali gole vani bez obzira na vremenske prilike i kupali ih
vatrogasim šmrkovima ili bi natjerali nas zarobljenike da gledamo u sunce sve
dok se ne izgubi svjest, a onda bi uslijedilo kupanje i počimalo bi sve iznova).
Prvih nekoliko mjeseci boravka u Lori nismo ništa radili, jer nismo ni mogli s
obzirom na doživljena maltretiranja. Poslije su nas tjerali da radimo. Uglavnom
smo čistili stadione Hajduka i Splita. U Kninu smo izvodili građevinske radove
(raščišćavanja) a pred zimu smo pripremali drva za ogrjev. Za boravka u Zagrebu

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
vodili su nas na područje Dugog Sela, gdje smo kopali neke kanale na poligonu za
obučavanje pasa.
Poslije Oluje u Lori su nam se pridružili neki Srbi koji su bili zarobljeni u okolici
Knina. Sjećam se da su kod nas došli Dragan Volfand i Čedomir Miloš, obojica su
kasnije prebačeni u zatvor Bilice, također u Splitu. Istovremeno kada i ova
dvojica, u Loru je došao i još jedan čovjek i koji je bio sa Volfandom u istoj ćeliji.
Taj čovjek je vrlo brzo pušten iz zatvora (čuo sam da ga je brat izvukao i da je po
izlasku iz zatvora i ostao kod njega u Splitu).
Ranko Grbić, Živko Mutić i Braco Krnetić u Loru su stigli u septembru 1995., kada
su i zarobljeni na prostoru Republike Srpske. Zatvorske vlasti su ovu trojicu
skrivali pred predstavnicima MKCK više od mjesec dana. Tek kada smo mi ostali
upoznali predstavnike MKCK sa skrivanjem ove trojice zarobljenika, zatvorske
vlasti su ih prikazale i onda su tek registrovani.
Koliko mi je poznato, po oslobađanju moje grupe u zatvoru Lora više nema

zarobljenih Srba.
Kao posljedicu boravka u hrvatskim zatvorima imam i fizičkih i psihičkih smetnji.

Bole me kičma, rebra i zglobovi. Patim od nesanice i postao sam jako razdražljiv.
IZJAVU DAO:
IZJAVU UZEO:
Dalibor Moravac,
Savo Štrbac, s.r.
s.r.
INFORMACIJA O RATNIM ZLOČINIMA
PRIPADNIKA HRVATSKE VOJSKE NAD SRPSKIM
CIVILNIM STANOVNIŠTVOM ZAPADNE SLAVONIJE NA PUTU OKUČANI -

STARA GRADIŠKA
1-2. MAJA 1995. GODINE
Pripadnici Hrvatske vojske su 1-2. maja 1995. godine vršili sna žan napad na
putu Okučani - Stara Gradiška, kod sela Novi Varoš sa ciljem presecanja
izbegličke kolone, u kojoj se kretalo srpsko civilno stanovništvo Zapadne
Slavonije, bežeći pred napadom Hrvatske vojske iz pravca Okučana ka Staroj
Gradiški i Savi sa namerom da, preko mosta kod Gradiške, pređe na teritoriju
Republike Srpske.
Tom prilikom su pripadnici Hrvatske vojske nemilosrdno ubijali stanovništvo u

koloni, koju su u prvom redu činili žene, deca i starci, koji su bežali iz svojih
domova u automobilima, na traktorima, zaprežnim vozilima, biciklima i pešice.
Na ovom putu su ostale stotine leševa, čiji se broj utvrđuje, kao i ostaci vozila,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
koje su hrvatske vlasti danima uklanjale spa- ljujući leševe, čiji se zadah osećao i
na drugoj strani Save na teritoriji Republike Srpske, ili ih odnoseći zajedno sa
ostacima vozila. Nakon toga su taj put oprali i tek tada dozvolili predstavnicima
međunarodnih organizacija i UNPROFOR-u pristup na to područje.
O stradanju srpskog stanovništva u ovoj koloni govore brojni svedoci, koje su

saslušale istražne sudije u Saveznoj Republici Jugoslaviji i Republici Srpskoj, gde
se sada ova lica nalaze kao izbeglice.
Tom prilikom, ubijeni su, među ostalima, i sledeći civili:
1. Vukadinović Zoran, od oca Bogdana, rođen 02.10.1971. godine u Pakracu,
2. Cicvara Milan, od oca Marka, ro đen 07.08.1946. godine u Pakracu,
3. Odlović Ignjatije iz Benkovca,
4. "Šuber" iz Okučana,
5. "Migel", privatni trgovac iz Bodegraja.
6. Bosanac Branko,
7. Kosovac Simo,
8. Đurašinović Ilija,
9. Pravica Stevo,
10. Bajić Milan,
11. Milašinović Milan, od oca Jovana, rođen 28.041958. godine u Rajiću,
12. Tešanović Vukašin, od oca Ljubomira, rođen 14.01.1944. godine u Prosjeku,

Prnjavor,iz Banja Luke,
13. izbeglica pod nadimkom "Rumeni",
14. Kesić Milka,
15. N.N. lice iz Rajića,
16. Stanić Nikola,
17. Lauroš Željko, iz Okučana,
18. Kojić Nemanja, star 9 godina
19. Kojić Dajana, stara 7 godina,
20. Gajić Milan, iz sela Medara,
21. Vujić Branko, iz sela Bodegraj, Opština Nova Gradiška,
22. Ljiljak Dušan, od oca Ilije, rođen 01.01.1925. godine u Lađevcu, Nova
Gradiška

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
23. supruga Dušana Bošnjaka, iz Trnave,
24. Dojić Momčilo,
25. supruga Dojić Momčila,
26. Dejanović Ostoja,
27. Vukašinović
28. Grubor Janko, od oca Dušana, ro đen 15.08.1959. godine u Velikoj Kladuši,
29. ćerka sveštenika Počuča Save, iz Okučana,
30. Mišlić Predrag, od oca Milana, rođen 01.01.1954. godine u Šibovcu,
31. Orlović Ignjatije, od oca Đura, rođen 29.01.1950. godine u Novoj Gradiški,
32. Bogić Joco, rođen 01.01.1957. godine u Okučanima,
33. Crnić Milovan, od oca Slavka, rođen 13.02.1967. godine u Boljanici, K. Varoš,
34. Daić Ranko, od oca Milana,
35. Daroboš Zoran od oca Sima, rođen 01.01.1968. godine u Bastaji, Daruvar,
36. Dulić Stevo, od oca Milana, rođen 07.06.1947. godine u Vučjacima, Osijek,
37. Goronja Boško, od oca Lazara,
38. Laloš Željko, od oca Nikole, rođen 01.12.1969. godine u Novoj Gradiški,
39. Maksić Milivoj, od oca Pera, rođen 01.01.1956. godine u Daruvaru,
40. Marić Zoran, od oca Slobodana, rođen 27.06.1969. godine u Gornjem Vakufu,
41. Miščević Branislav, od oca Branka, rođen 27.10.1956. godine u D.

Bogićevcima,
42. Mihajlović Dušan, od oca Joca, rođen u Livađanima,
43. Milikšić Nikola, od oca Stevana, rođen 24.11.1938. godine u Novoj Gradiški,
44. Milisavić Rajko, od oca Sreta, rođen 15.11.1942. godine u Raotićima, Skender
Vakuf,
45. Nikolić Milan, od oca Steva, rođen 01.09.1967. godine u S. Orahovici,
46. Pucarević Gojko, od oca Sava, rođen 29.09.1956. godine u Skender Vakufu,
47. Radulović Anđelko, od oca Anđelka, rođen 26.09.1967. godine u Francuskoj,
48. Stanković Boro, od majke Ankice, rođen 02.04.1969. godine u Okučanima,
49. Stojanović Nedeljko, od oca Petra, rođen 01.01.1940. godine u Jošavki,

Čelinac,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
50. Škorić Milorad, od oca Vinka, rođen 04.09.1963. godine u Mašićkoj Šagovini,
51. Živković Nedeljko, rođen 01.01.1958. godine u Okučanima.
Ovde su dati samo izvodi iz iskaza manjeg broja svedoka.
Svedok 628/95-11* navodi:
"... u Okučanima sam uzeo svoj traktor i prikolicu, pokupio najnužnije stvari i sa
susedom sam se pridružio konvoju izbeglica koji se kretao od Okučana prema
Bosanskoj Gradiški.
Konvoj je krenuo u probijanje oko 05.00 časova ujutru.
Pripadnici Hrvatske vojske su ispred sela Novi Va- roš, iz šume Prašnjak koja je
udaljena od puta oko 50 m, otvorili žesto- ku vatru iz pešadijskog i teškog
naoružanja na konvoj sa civilima. Među civilima je bilo mnogo žrtava. Prevozna
sredstva su gorela. Taj proboj je trajao ukupno 8 časova na dužini puta od oko 4
m, do kanala Strug.
Konvoj je morao često da zastaje, a zatim bi, kada bi napadači bili potisnuti,
nastavljao put. Video sam veoma veliki broj mrtvih civila na putu, tako da
su vozila, koja su nastavljala proboj pored puta, morala da prelaze i
preko leševa.
Prema mojoj slobodnoj oceni, na putu je ostalo 400 do 450 ubijenih civila. Među
poginulima sam prepoznao jedino Vukadinović Zorana i Cicvara Milana.
Kada smo prešli kanal Strug, na putu do Save, bili smo pod neprekidnom
artiljerijskom vatrom Hrvatske vojske...".
Svedok 628/95-1 iznosi sledeće:
"... Kada su pripadnici Hrvatske vojske 1. maja 1995. godine oko 20.00 časova
presekli put Okučani - Nova Gradiška, kod sela Novi Varoš, kojim su se iz pravca
Okučana kretale izbeglice srpske nacionalnosti, ugledao sam na mestu zvanom
Pustara, kako se iz pravca Oku- čana prema Novoj Varoši približava jedan
automobil marke"Merce- des" žute boje, sa okučanskom registracijom. U njemu
se nalazilo pet putnika.
Video sam kada su ispred ovog vozila izašla dvojica hrvatskih vojnika i
zaustavili ga. Jasno sam čuo njihov razgovor i doziva- nje jednog od njih:
" Hodi, imaš pet Srba, zakolji ih " . Verovatno je dozivao nekog od svojih
drugova koji su stajali pored puta. Ubrzo je na put istrča- čalo pet
hrvatskih vojnika, koji su stali neposredno pored vozila i poče- li da
pucaju u putnike iz automata sve dok nisu ispraznili šaržere.
Pošto su poubijali sve putnike u automobilu, gurnuli su automobil sa kolovoza u

desnu stranu, u kanal. Ubijeni putnici su ostali u ovom automobilu...".
Svedok 654/95-5 navodi:

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"... Agresija hrvatskih oružanih snaga na Zapadnu Slavoniju je započela 1. maja

1995. godine. Tog dana je bila organizovana evakuacija civilnog stanovništva iz
Okučana za Gradišku. I ja sam bio angažovan na ovim zadacima. Tokom dana
sam autobusom, u četiri ture, prevozio žene i decu. Na ovim zadacima bili su
angažovani i vozači autobusa L. N, R. M. i M. Č.
Poslednju turu sam napravio oko 21.30 časova.
Mada su put Okučani - Gradiška u prethodnim turama neprekidno granatirale i

bombardovale iz aviona hrvatske oružane snage, mi smo uspevali da se
probijemo bez posledica.
Ovim pravcem, od Okučana prema Gradiški, kretala se i kolona automobila,

traktora i kamiona.
Oko 21.30 časova sam krenuo svojim autobusom u kome su bili žene i deca. Iza
mene je bio autobus kojim je upravljao M. Č. I ovog puta su granatirali naše
autobuse. Međutim, prvi put tog dana je na delu puta od polovine sela Novi Varoš
do mosta na Strugi, u dužini od oko 500 m, na autobus otvarana vatra iz
pešadijskog naoružanja iz kuća i dvo- rišta pored puta, kao i iz obližnje šume
Prašnik. Zbog toga sam povećao brzinu i uspeo neoštećen da se probijem preko
kanala Strug.
Na putu kroz navedeni deo sela Novi Varoš, video sam kada je ispred mene bio
pogođen jedan automobil "Zastava 101" koji je skrenuo u desno i udario u jednu
kapiju, a zatim i jedna "Zastava 750", koja je ta- kođe bila pogođena iz
pešadijskog naoružanja. Ona je skrenula u desnu stranu udarivši u kuću pored
puta. Nisam mogao da vidim šta se dešavalo sa putnicima u ovim automobilima,
jer je bila noć, a nisam smeo da smanjim brzinu. Ispred sebe sam video jedan
traktor za čijim je volanom sedeo jedan starac vozeći prikolicu na kojoj
se nalazilo nekoliko civila. Video sam trenutak kada je starac bio
pogođen iz puške iz koje je pucano iz dvorišta sa leve strane puta. Kada
je starac pao na desnu stranu od volana, traktor je skrenuo u desno i
udario u stub, a zatim se prevrnuo. Koliko sam mogao da primetim, civili
su ostali na putu, ali nisam video šta je sa njima posle toga bilo...".
"... Ja sam izjutra 2. maja krenuo iz Okučana oko 05.15 časova svojim kamionom
prema Savi. Išao sam preko sela Novi Varoš, mada se tokom cele noći i tog jutra
čula pucnjava iz tog pravca. Na ulazu u selo Novi Varoš sa obe strane puta sam
čuo specifičnu pucnjavu iz singapurskih pušaka. Čuo sam kuršume koji su
proletali iznad kamiona. Na ulazu u selo sam video kako jedan traktor stoji
sa stvarima rasutim oko njega (posteljina, posuđe i dr.), a preko volana
je ležao jedan čovek, nepo- mičan. Dalje u selu, video sam veći broj
traktora i putničkih automobila, a pored njih su ležali mrtvi ljudi.
Kako je iz kuća sa leve strane puta, idući prema Savi, otvarana sve žešća vatra u
pravcu kamiona, ja sam povećao brzinu. Da bih izbegao gaženje leševa, morao
sam s desne strane preći na trotoar i peša- čku stazu i na taj način sam izbegao
zaustavljanje vozila i nekako uspeo da se nepogođen izvučem iz sela Novi Varoš.
S obzirom na situaciju u kojoj sam se nalazio, ne bih mogao da procenim koliko

je Srba bilo ubijeno na putu kroz Novu Varoš. Video sam da su među ubijenima
bili i Odlović Ignjatije iz Benkovca, jedan čovek sa nadimkom "Šuber" iz Okučana

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
i "Migel", privatni trgovac iz Bodegraja.
Ja sam na putu od Okučana do Gradiške prošao pored punktova

UNPROFOR-a, na mestu zvanom Pustara, pri izlazu iz sela Novi Varoš,
kao i pored punkta na izlasku iz Nove Varoši, u pravcu Gradiške. Nisam
video nijednog pripadnika "Plavih šlemova" na tim mestima. Pu- nktovi
su bili potpuno prazni...".
Svedok 654/95-4, koji je 1. maja bio u blizini Benkovca, takođe navodi:
"... Oko podne sam video jedan avion, verovatno marke "Mig". Leteo je sa
južne strane u pravcu Pakraca i kada se našao između Rađenovca i Bijele
Stene, na mestu zvanom Tromeđa, video sam da je izru- čio bombe koje
su odmah zatim eksplodirale i čuo sam jaku detonaciju. Kasnije sam čuo
da se na mestu zvanom Tromeđa kod Bijele Stene nalazio konvoj od 400
civila na koje su pale bombe bačene iz ovog aviona i da je tom prilikom
ubijen veliki broj civila.
Iz Okučana sam oko 21.00 sata pošao ka Savi. Kretao sam se na biciklu. Celim
putem su padale granate u neposrednoj blizini puta kojim se kretao konvoj.
Većina vozila se kretala sa upaljenim farovima.
Na ulazu u selo Novi Varoš, video sam da je jedan mali traktor marke "Ferguson"
udario u stub pored puta, a pored njega su leža- li stariji čovek i žena - mrtvi.
Nedaleko odatle, video sam prevrnut u jarku traktor marke "Ursuz" pored koga su
takođe ležali mrtvi muškarac i žena, zatim automobil marke "Jugo 45",
tamnoplave boje, u kome su bila tri ubijena lica Dalje sam video jedan "Mercedes
300" bele boje, koji je udario u stub pored puta i u kome su se nalazila dva mrtva
muškarca. Nedaleko odatle je stajao automobil marke "Regata" u kome nisam
video nikog. Ovi automobili i leševi su se nalazili na relaciji dugoj oko 50 m, a
ispred njih, na oko 100 m, naišao sam na druga prevozna sredstva, takođe
zaustavljena na putu i prevrnuta pored puta. I pored njih je takođe bio veći
broj ubijenih civila. Bio sam primoran da obilazim biciklom između ovih
leševa i žurio sam da se što pre izvučem.
Koliko se sada sećam, video sam najmanje 25 ubijenih civila. Ceo ovaj prizor
mogao sam, kao što sam napred naveo, videti pošto je većina vozila stajala.
Kada sam došao u Gradišku, u jednoj ulici sam video svoj automobil marke "Lada
karavan", koji je stajao sa upaljenim svetlima i otvorenim vratima. To me je
začudilo jer sam znao da je automobil ostao u Benkovcu. Ubrzo sam saznao da su
automobil dovezle R. M. i K. M, koje su bile ranjene u Benkovcu, odnosno da je
ona koja je bila lakše ranjena vozila moj automobil i dovezla ga sa ranjenom
decom u Gradišku. Po dolasku u ovaj grad otišle su u bolnicu...".
"... 2. maja izjutra sam video da su mnogi Srbi krenuli u konvoju iz Okučana u
pravcu Gradiške na Savi, odakle su dolazile vesti da Hrvati u selu Novi Varoš
napadaju konvoje. Čuo sam da je prethodne veče- ri, kada je konvoj bio
napadnut, bilo dosta žrtava.
Ja sam 2. maja oko 17.30 časova krenuo u pravcu Gradiške.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Na ulazu u Novi Varoš sam video mnoštvo polupanih automobila, traktora i

kamiona. Na putu je ležao veliki broj ubijenih civila. Istovremeno, našu
kolonu su napadali Hrvati koji su se nalazili s leve strane puta, u pravcu
našeg kretanja, u šumi Prašnik. Zbog toga je naše kretanje bilo usporeno, pa
je kolona morala vrlo često da se zaustavlja i pod borbom da se probija dalje.
Naše probijanje kroz Novi Varoš je trajalo sve do sutradan 3. maja, tako da smo
u Gradi- šku na Savi stigli tek oko 19.00 časova. Za sve ovo vreme smo često
morali da se zaustavljamo - na pojedinim mestima smo zadržavani i po nekoliko
sati.
Ja sada ne bih mogao tačno da procenim koliko je u No- voj Varoši bilo ubijenih
civila. Među usmrćenima sam video i malu decu od nekoliko meseci, koja
su ubijena ležala pored svojih mrtvih majki. Izbrojao sam troje male dece
ubijene pored svojih majki, a bilo je svakako više. Ali, ja ovaj prizor nisam
mogao da gledam, pa sam izbegavao da obraćam veću pažnju.
Mada zbog toga nisam ni bio u stanju da bliže zagledam žrtve, među poginulima
sam iz sela Rajića prepoznao Bosanac Branka, Kosovac Simu, Đurašinović Iliju,
Pravica Stevu, Bajić Milana i Milašinović Milana, a iz Bjelovara Tešanović Vukašina
iz Banja Luke i izbeglicu koga sam znao pod nadimkom "Rumeni".
Od N. S. sam čuo da je video kada su Hrvati 3. maja čistili put kroz Novi
Varoš, uklanjali havarisana vozila a leševe spaljivali. Posle toga su
oprali put kroz Novi Varoš...".
"... Ja sam 1. maja 1995. godine oko 18.00 časova odlučio da se traktorom
probijem prema Gradišci. U Okučanima sam pokupio najosnovnije stvari i
povezao svoju majku, strica, strinu i komšinicu. Kada smo stigli do naplatne
rampe na auto-putu, video sam jednu ženu koja je ležala na putu pogođena
granatom Na Dubovačkom nadvožnjaku je pored jednog stuba stajao traktor, a
do njega jedan čovek koji je ležao mrtav, a že- na je bila ranjena. Kod punkta
UNPROFOR-a, gde su ranije bili pripadnici nepalskog bataljona, video sam dva
razmrskana automobila i pored njih dva-tri ubijena civila.
Nastavio sam dalje sa probijanjem, dok su po putu i pored njega padale

granate. U međuvremenu se stvorila kolona traktora, kamiona i drugih
prevoznih sredstava, koja su se kretala u istom pravcu kao i ja. Video
sam kada su neka od ovih vozila bila pogođena granatom, pri čemu je
bilo i žrtava.
Na ulazu u selo Novi Varoš, Hrvati su pojačali intenzitet granatiranja iz pravca

šume Prašnik. Probijajući se dalje, nailazio sam na dosta slupanih automobila i
drugih prevoznih sredstva, kao i na leševe na putu.
U blizini kafane "Složna braća" sam video nekoliko ranjenika, među kojima je bio i
Lukić Ignjatije. Ovakvo stanje je bilo sve do izlaska iz sela Novi Varoš, do
srušenog mosta na kanalu Strug.
Nisam bio u situaciji da procenim broj žrtava koje sam video pored puta.
Sutradan, kada smo prešli preko Save, Hrvati su na ulasku u Novi Varoš ubili
Kesić Milku koja je, odlučivši da se vrati u Okučane, pošla automobilom iz
Gradiške. Tom prilikom su teško ranili T. S. ...".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"... 2. maja oko 04.00 sata ujutru smo krenuli prema Gradišci, putem koji je
prolazio kroz selo Novi Varoš. Civili su išli na traktorima, kamionima,
automobilima i drugim vozilima, a ja sam sa ostalim braniocima išao peške. Kada
sam stigao u Novi Varoš, na putu sam video jedan broj ubijenih civila, polupane
traktore i automobile, što je bila posledica napada Hrvata na konvoj civila koji je
1. i 2. maja poku- šao da se probije. Dok sam se ovim putem kretao u koloni
civila, hrvatske oružane snage su i na nas otvorile vatru iz pešadijskog i
artiljerijskog naoružanja iz pravca obližnje šume Prašnik, kao i iz kuća
pored puta.
Ja među ubijenima nisam prepoznao nikoga, ali sam li- čno video pet meni
nepoznatih leševa. Koliko sam mogao da vidim, naj- više ubijenih civila je bilo na
mestu zvanom Pustara i kod mosta na Strugi...".
"... Izvršili smo proboj kroz selo Novi Varoš, a za nama se kretala kolona
civila. Tokom proboja kroz selo Novi Varoš, video sam veliki broj ubijenih
civila, koji su 1. maja posle 20.00 časova pokušali da se probiju. Među
ubijenima je bilo i dece.
Na putu je stajao veliki broj kamiona i traktora na kojima je takođe bio veći broj
ubijenih civila. Na jednom kamionu, koji je goreo, video sam na jednom od
točkova dečju ruku.
Po proboju smo stigli do kanala Strug, a za nama se kretala kolona civila koju su
takođe napale hrvatske oružane snage. I u ovoj koloni je takođe bio veliki broj
žrtava...".
Svedok 628/95-10 o probijanju kroz Novi Varoš navodi:
"... Prolazeći kroz Novi Varoš 2. maja rano izjutra, bili smo izloženi najžešćoj vatri
hrvatskih oružanih snaga. Video sam prevrnute automobile, kamione i traktore.
Koliko se sećam, oko 09.00 sati sam stigao do zadnjih kuća u selu Novi Varoš, u
pravcu Gradiške na Savi. Zbog dejstva neprijateljske vatre smo bili prinuđeni da
se zadržimo i tra- žimo sigurniji zaklon. Tu sam video nekoliko civila koji su pali
smrtno pogođeni. Među njima je bilo i jedno lice iz Rajića, čije ime ja ne znam.
Nedaleko odatle sam video Petković Radeta, koji je bežao prema Savi. Od tada ga
više nisam video i ne znam da li je živ. Onda su me zarobili, pa sam išao peške
prema Okučanima. Video sam puno prevrnutih vozila na putu i pored njih
dosta tragova krvi, ostatke ženske kose, ali nisam video nijedan leš na
putu. Jedino sam u jarku pored puta video leš ubijenog Cicvara Milana iz Smrtića,
koga sam poznavao od ranije. Uz put sam sretao hrvatske vojnike...".
U svom iskazu svedok 618/95-4 navodi:
"... Ja sam pošao na traktoru, koji je vozio moj sestrić, zajedno sa ženom,
majkom, suprugom i dvoje male dece. U selu Novi Varoš su Hrvati iz obližnje
šume otvorili na nas unakrsnu vatru iz pešadijskog oružja. To je bilo, koliko se

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
sećam, posle 17.00 sati. Video sam da su mnogi koji su bili na traktorskim
prikolicama padali na asfalt pogođeni mecima, a mlađi su iskakali,
sklanjali se pored puta i bežali u pravcu Save. U toj opštoj zbrci, video
sam kada je sa jednog od traktora pala Vuković Jela iz Gređana, rođena
1913. godine, koja je bila ranjena i zapomagala je: " Nemojte me ostaviti
".
Mi smo ubrzanom vožnjom traktora pošli kroz selo tako da smo uspeli da se
izvučemo nepovređeni. Tokom ove vožnje, u opštoj zbrci i metežu koji je
nastao, koliko sam ja mogao da primetim, na asfaltu sam video najmanje
15 poginulih civila, a veći broj ranjenih se teturao pored puta tražeći
pomoć...".
Svedok 618/95-5 navodi pred istražnim sudijom:
"... Odmah kada smo ušli u selo Novi Varoš, video sam veliki broj leševa mrtvih
civila, koji su bili ubijeni prethodne noći pri pokušaju proboja prema Bosanskoj
Gradišci. Leševi su ležali na asfaltnom putu i pored puta duž celog sela Novi Varoš
sve do kanala Strug. Prema mojoj proceni, na ovom delu puta moglo je biti preko
stotinu leševa: žena, staraca, a mislim da je bilo i dece. Dok smo prelazili ovaj
deo puta, bilo je sporadičnog granatiranja od strane Hrvata prema nama. U
momentu kada je naišla velika kolona civila, Hrvati su otvorili najjaču
vatru iz pešadijskog i drugog oružja iz napuštenih kuća u selu i obližnje
šume. Ja nisam bio u situaciji da vidim šta se dešavalo pozadi u koloni, a
kasnije sam čuo da su mnogi od njih tom prilikom poubijani...
Kasnije sam saznao da su u koloni civila ubijeni Nikola Stanić i Lauroš Željko iz
Okučana, a da su B. R. i M. Lj. ranjeni...".
Svedokinja 715/95-4 navodi:
"... Ja sam bila u Okučanima i 1. maja 1995. godine, kada je Hrvatska vojska
napala Zapadnu Slavoniju, ja sam u svom putničkom vozilu oko 19.00 časova
odvezla u Gradišku moju kćerku i decu. Kada sam se vraćala prema Okučanima,
srela sam dugu kolonu srpskog stanovništva koja je napuštala područje Okučana.
Oko 21.00 časa sam stigla u Okučane i pošto se tada čula pucnjava u
neposrednoj blizini, ponovo sam krenula kolima sa rođa- cima, koje sam povela
prema Gradiški. Kolona je bila izuzetno duga jer su se u istoj kretali traktori sa
prikolicama, zaprežna vozila i automobili. U toj koloni su bili većinom stari ljudi,
starije žene i deca. Najže- šća vatra je bila kod sela Novi Varoš pa sve do kanala
Strug. Hrvatski vojnici su nemilosrdno tukli po koloni. Ljudi koji su bili na
traktorima i na prikolicama, padali su po kolovozu i njihova tela su
ostajala pored puta ili na prikolicama ili na zaprežnim vozilima. Na putu
je ostalo izuzetno mnogo poginulih žena, dece i staraca. Oni koji su ostali
živi, nastavljali su dalje prema reci Savi. Na putu su ostajali traktori i vozila,
od kojih su neki bili zapaljeni pa su goreli.
Koliko je tamo ubijeno Srba čija su tela ostala, ja to stvarno ne bih mogla da
kažem, ali znam da ih je bilo mnogo. Vatra koju su otvarali hrvatski vojnici
bila je veoma ubitačna, jer su gađali sa veoma kratkog odstojanja.
Posle izvesnog vremena, ja sam na Hrvatskoj televiziji videla da je taj

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
deo puta između Okučana i Gradiške bio potpuno čist. Kada sam ja
prolazila par dana pre toga u koloni, taj put je bio potpuno zakrčen
vozilima i telima ubijenih Srba. Vozila koja su ostala, bila su sva
izrešetana. Sve su to u međuvremenu sklonili i očistili.
Kolonu su bombardovali i hrvatski avioni koji su bacali bombe i tukli

mitraljezima.
U toj koloni je poginulo dvoje dece moje komšinice Gordane Kojić i to:
Kojić Nemanja, star 9 godina i Kojić Dajana, stara 7 godina.
Njihova majka Gordana je teško ranjena i nalazi se na lečenju u bolnici...".
"... Živela sam u Okučanima do 1. maja 1995. godine kada sam, posle napada
Hrvatske vojske, krenula iz Okučana prema Savi sa svojom kćerkom starom
godinu i po dana.
Kada smo došli u selo Novi Varoš, koje se nalazi na polovini puta između Okučana
i Bosanske Gradiške, pripadnici Hrvatske vojske su nas napali granatama i
pešadijskim oružjem.
Tu sam primetila i zapaljeno vozilo, po kome je bilo dosta krvi, koje je prethodno
pogodila granata.
Nakon prelaska na teritoriju Republike Srpske, u selu Orahovo kod Gradiške sam
ostala do 4. avgusta 1995. godine. Prilikom napada Hrvatske vojske na Orahovo,
bila sam ranjena na dva mesta...".
Svedok 715/95-3 u svojoj izjavi ističe:
"... u jutarnjim časovima 2. maja 1995. godine sam se kretao na traktoru u koloni
koju su, kada je stigla do sela Novi Varoš, napali pripadnici Hrvatske vojske.
Na tom delu puta, u dužini od oko 3 km, bilo je toliko leševa ubijenih
Srba da se cela ta dužina mogla preći a da se ne stane na zemlju.
Po putu su bili prevrnuti traktori, koje su hrvatski vojnici palili, ubijali su starce,
žene i decu čija su tela ostajala na putu ili pored puta. Video sam da su hrvatski
vojnici ubili Gajić Milana, iz sela Medara, dok su njegovog oca ranili u predelu
leđa.
Video sam da je ranjen i M. D. i njegov sin N. A. na sedam mesta.
Na prikolici koju sam vozio bili su utovareni ranjenici.
Znam da je na putu ostao veliki broj leševa ubijenih Srba, da je Hrvatska

vojska sakupljala leševe na gomile, polivala ih naftom i spaljivala.
Kada je moja supruga čula da je naš sin navodno ubijen, šlogirala se i posle par

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dana je umrla u Srpskoj Republici...".
Svedok 715/95-36 svedoči:
"... U toku kretanja prema mostu na Savi i Gradiški, negde na sredini puta, uočio
sam mnoštvo prevrnutih traktora, zaprežnih vozila, putničkih i teretnih vozila i
drugih.
Na kolovozu kojim sam se kretao, kao i pored kolovoza, u kanalu pored puta, bilo
je mnoštvo leševa žena, dece, muškaraca.
Krećući se dalje, gustina uništenih i prevrnutih vozila je bila sve veća, kao što je
bilo i sve više leševa. Najveći broj ubijenih je bio na području sela Novi Varoš i u
blizine kafane "Šeik".
Kada sam došao do kanala Strug, most je bio porušen i tu se kolona sporo kretala
zato što smo morali da prelazimo preko kanala pored porušenog mosta.
Posle prelaska kanala Strug, jedan avion je nadletao kolonu i bacio

nekoliko bombi, a posle je otvarao mitraljesku vatru.
Siguran sam da je na putu od Okučana pa do mosta na Savi prema Gradiški bilo

1.000-1.500 tela ubijenih Srba...".
Svedokinja 715/95-33 svedoči:
"... Hrvatska vojska je kolonu Srba, koja je bežala prema Gradiški, neprekidno
tukla iz šume Prašnik. Kolonu su nadletali i hrvatski avioni i bombardovali je.
Veliki broj Srba, koji je bio u koloni, nastradao je od bombardovanja.
Kolona se probijala, a mrtvi su ostajali na putu i pored puta. Put od Okučana, gde
je formirana kolona, pa do mosta na Savi prema Gradiški, dug je 14 kilometara.
Po mojoj proceni, tada je poginulo između 400-500 Srba.
Među poginulima je bio ogroman broj žena, dece, starih i iznemoglih. Bilo je
mnoštvo ranjenih koji nisu mogli dalje da se kreću, pa su ostali na putu i pored
puta.
Na mostu na Savi, na punktu su bili vojnici UNPROFOR-a koji su se smejali

gledajući u taj narod. Njima kao da je či- nilo zadovoljstvo da gledaju stradanje
srpskog naroda.
U toku kretanja kolone prema savskom mostu, ja sam videla kada je poginuo:
Vujić Branko iz sela Bodegraj, opština Nova Gradiška, Ljiljak Dušan iz Lađevca,
opština Nova Gradiška i mnoštvo drugih ljudi čija imena ne znam...".
"... Ja sam 1. maja 1995. godine oko 16.00 časova krenula svojim putničkim
kolima iz Okučana u pravcu Gradiške. Sustigla sam kolonu traktora, zaprežnih i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
teretnih vozila koja su se kretala prema Savi. Kod sela Novi Varoš, Hrvatska
vojska je iz šume Prašnik otvarala vatru po koloni. Ali pošto tada ta vatra nije bila
suviše jakog intenziteta, nastavili smo dalje da se krećemo.
Kada smo došli do blizu Save, iznenada su se pojavili hrvatski avioni koji su
bombardovali kolonu i čule su se eksplozije bombi. Tada su se zapalila vozila koja
su se kretala u koloni i poginulo je mnogo izbeglica. Izbeglice koje su posle
toga pristigle, pričale su da su pripadnici Hrvatske vojske tenkovima
gazili Srbe koji su bežali prema Savi i da su leševe polivali benzinom i
palili ih, da bi na kraju oprali kolovoz od Nove Varoši do savskog
mosta...".
"... 1. maja 1995. godine oko 17.00 časova krenula sam autobusom iz Okučana u
pravcu Gradiške.
Bili smo u koloni vozila koja su se kretala ka Savi. Hrvatska vojska je iz pravca
šume Prašnik i Nove Gradiške tukla po toj koloni žestoko, tako da je veliki broj
Srba koji se nalazio u koloni izginuo i njihova tela su ostala pored puta, sve do
mosta na Savi.
Znam da je poginula supruga Dušana Bošnjaka iz Trnave, koju su hrvatski vojnici

ubili blizu mosta na Savi...".
Saslušani svedok 439/95-21, inače sveštenik srpske pravoslavne crkve, koji se 1.

maja 1995. godine zatekao u svojoj kući u Okučanima, navodi:
"... Na dan 1. maja, ja sam svojim kolima odvezao u Banja Luku svoju suprugu,
decu i dve žene iz Okučana.
Sutradan, 2. maja u 07.30 časova, krenuo sam kolima natrag prema Okučanima.
U Gradiški sam primio Milku Kesić iz Okučana, koja je sela na prvo sedište sa
moje desne strane. Prešao sam preko mosta Savu i kanal Strug. Ulazeći u selo
Novi Varoš iznenada je na moj automobil ispaljen mitraljeski rafal iz kuća sa
desne strane.
Milka Kesić je bila odmah smrtno pogođena i mrtva se naslonila na moju stranu.
Ja sam bio pogođen na 9 mesta, ali nastavio sam da vozim automobil, sve dok on
nije stao. Pod neprekidnim dejstvom kuršu- ma, uspeo sam da izađem iz
automobila i trčao sam još oko 200 m prema centru sela, gde sam pao.
Neposredno ispred sebe sam video užasnu scenu. Mno- štvo vozila je bilo
ispreturano, a veliki broj civila pored njih ležao je ubijen na putu. Jedan broj
izbezumljenih je tumarao među kolima, izložen vatri iz pešadijskog
oružja. Mnoga vozila su gorela. U kućama, sa obe strane puta, bilo je žena, dece
i staraca, koji su uspeli tu da se sklone.
Iz jedne kuće, daleko od mene oko desetak metara, izašao je neki civil, koji se tu
bio sklonio, i pritrčao mi u pomoć. Preneli su me u obližnju kuću i pružili mi prvu
pomoć. Ne znam koliko sam tu ležao. Neki civili, koji su bili u blizini, uspeli su da
me odnesu do nekog automobila kojim sam prevezen u bolnicu u Banja Luku.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ne mogu da kažem koliki je broj ubijenih ostao u selu Novi Varoš. Samo mogu
reći da je tu bio veliki broj žena, dece i staraca. Nije mi poznato šta je kasnije bilo
sa žrtvama koje su ostale u selu Novi Varoš. Oni koji su pristizali otuda posle
mene, pričali su da su Hrvati spalili njihove leševe.
Među ranjenima sam video V. R, M. M, kao i mnoge druge čijih imena trenutno ne
mogu da se setim, a znam ih dobro iz viđenja.
Među ubijenima, od poznatih sam video Dojić Momčila, suprugu Dojić Momčila,
Dejanović Ostoju i nekog Vukašinovića...".
"... Ujutru 2. maja 1995. godine stigli smo blizu sela Benkovac i pored puta smo
videli grupu od četiri hrvatska vojnika, koji su blokirali put. Sakrili smo se u
šipražje i posmatrali u tom pravcu. Video sam kada je naišla jedna konjska
zaprega sa belim konjima, a na kolima su sedeli čovek i žena u civilnim odelima.
Iza njih su se kretali i drugi civili. Hrvatski vojnici su ih zaustavili i čuo sam
glasove: " Koljite, šta čekate? "Ubrzo zatim, ovi hrvatski vojnici su okrenuli
konje i kola u pravcu Oku čana i pojurili konje prema Okučanima. Na kolima sam
video tog čoveka i ženu u ležećem stavu, pa pretpostavljam da su ih ovi hrvatski
vojnici zaklali, jer nisam čuo nikakvu pucnjavu sa te strane.
Nastavili smo dalje izvlačenje prema Savi. Kad smo stigli blizu sela Lađevac,
video sam da su se iz helikoptera, pored železničke pruge, iskrcali neki
vojnici u maskirnim uniformama i čuo sam da govore nekim stranim
jezikom koji nisam razumeo. Čuo sam da dolazi i drugi helikopter, pa smo
krenuli dalje prema selu Rajići.
Dok smo tražili izlaz kroz obruč Hrvatske vojske prema Gradiški, video
sam da su Hrvati palili kuće u selima Rajići, Rađanovci, Vrbovljani, Čovac
i Gređani. Kada smo prolazili pored ovih sela, kuće su još gorele...".
"... da bi presekli izlaz Srbima prema mostu kod Gradiške, napali su kolonu
izbeglica u noći između 1. i 2. maja.
Ja sam 2. maja oko 03.00 sata bio udaljen oko 2 km od sela Novi Varoš - prema
Gradiški. Mada nisam video, čuo sam da je tada stradalo puno ljudi. Međutim, čuo
sam jauke i kuknjavu napadnutih civila.
Oko 09.00 sati sam video kako se iz pravca Okučana prema Gradiški
približava jedno sanitetsko vozilo, koje je na udaljenosti od oko 200 m od
mene pogođeno granatom. Kada se vozilo zaustavilo, na njega je
otvorena vatra iz pešadijskog naoružanja.
Pošto sam znao da je tim vozilom upravljao moj rođak Malešević Gojko iz
Lađevca, odmah sam krenuo ka vozilu da vidim šta se desilo sa Gojkom i da mu
pomognem. Kada sam uspeo da dođem do vozila koje je već bilo u plamenu,
video sam tri leša koja su gorela. Među njima sam prepoznao i Ljiljak Dušana,
starog preko 70 godina, iz sela Lađevca.
Gojka nisam pronašao, ali sam video tragove krvi koji su vodili od sanitetskog

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
vozila ka šumi.
Kada sam stigao u Gradišku, saznao sam da je Malešević Gojko bio teško ranjen,
ali da je uspeo da se izvuče. Kasnije je prebačen u bolnicu u Banjaluci...".
"... U selu Bobare sam 2. maja sreo jednu ženu iz Trnakovca, koja mi je ispričala
da je prethodnog dana oko 19.00 sati bila u kamionu koji su napali pripadnici
Hrvatske vojske. Rekla mi je da su na kamion prvo ispalili raketu tipa " Zolja " , a
zatim su vojnici, kroz ciradu, iz neposredne blizine otvorili vatru na žene i decu.
Ova žena je ostala živa ali je dete njene sestre, koje je držala u krilu,
pogođeno i usmrćeno. Prema njenim rečima, u kamionu je bilo oko 40 civila.
Ona je ispala iz kamiona i uspela je da pobegne. Ne veruje da je neko u kamionu
ostao živ. Rekla mi je da je kamion bio marke FAP i da je cirada bila žute boje...
... Iz Bobara smo krenuli u selo Cage, u neposrednoj blizini Okučana. Hrvatska
vojska je već zauzela selo. Iz jedne kuće smo čuli očajnički krik žene koja je
zapomagala i vikala " Mitre! " . Zatim smo čuli glas hrvatskog vojnika: "
Di ži se, mater ti jebem ", pa opet krikove žene i na kraju pucanj. Posle
toga se glas ove žene više nije čuo.
Noć između 2. i 3. maja smo proveli skriveni u kanalu, koji se nalazi duž puta
Okučani - Stara Gradiška, u selu Novi Varoš. Kanal je od ovog puta udaljen oko
400 m. Čuli smo rad motora bagera sa puta Okučani - Stara Gradiška, u
selu Novi Varoš. Istovremeno smo čuli i krike i pojedinačne pucnje, pa
pretpostavljam da su hrvatski vojnici ubijali zatečene ranjenike, koji su
pokušavali da se probiju iz Okučana ka Gradiški.
Iz pravca nekadašnje kafane "Složna braća " , koja se nalazi s leve strane puta
Oku čani - Stara Gradiška - otprilike na sredini sela Novi Varoš - osetio sam oko
23.00 sata veoma jak miris, koji je bio specifičan, pa pretpostavljam da se radilo
o mirisu ljudskih tela. Ovaj miris mi je poznat od ranije, jer sam zaticao ljudska
tela koja su hrvatski vojnici neposredno pre toga zapalili. Zbog toga taj miris
prepoznajem.
Ubrzo potom se na tom putu pojavio plameni dim, a zatim se začula snažna
eksplozija. Posle toga su došli rovo-kopači i obavljali su neke radove.
Na tom mestu smo ostali sve do rano ujutru, kada je prestala pucnjava i kada
više nije bilo vatre.
U večernjim časovima 3. maja, uspeli smo da pređemo Savu...
U gradu su mi V. R, B. M. i Z. N. ispričali da su prilikom izvlačenja iz Okučana,

preko sela Novi Varoš, videli u tom selu mnoštvo ubijenih Srba, koji su ležali na
putu i pored njega - i to na mestu sa koga sam osetio onaj specifičan miris. Na
istom mestu su videli i veliki broj prevrnutih traktora, automobila i kamiona. Na
osnovu toga zaključjučujem da su Hrvati bagerima skupljali leševe,
spaljivali ih i pomoću rovo-kopača zakopavali.
Takođe su mi ispričali da su te noći prali puteve i ulice u selu Novi Varoš,

gde sam ja, inače video cisternu na putu. Sve to sam mogao da vidim,
zbog toga što je te noći bila mesečina...".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"... Ujutru, 2. maja, dobili smo obaveštenje da su selo Novi Varoš zauzele jedinice
Hrvatske vojske. Time je bio presečen put prema Gradiški...
Ubrzo zatim, kada smo uspeli da uđemo u selo Novi Varoš, video sam na ulicama
veliki broj ubijenih Srba civila, prevrnutih, traktora, automobila i zaprežnih vozila.
Na ulici sam video i jedan autobus koji je bio potpuno izrešetan. Pored njega je
ležalo dosta leševa, verovatno putnika koji su pokušali da beže. Ulice su bile pune
krvi i leševa.
Koliko sam mogao da procenim, što je bilo teže jer je bila noć, video sam oko 70
ubijenih civila, žena, dece, staraca. S obzirom na to da se nisam duže zadržavao,
nisam uspeo da prepoznam nijednu žrtvu.
... U blizini mesta gde sam se krio, na oko 5 m od mene, grupa hrvatskih vojnika
je ubila jednog ranjenog muškarca, čije ime ne znam. On ih je molio da ga ne
diraju i da se predaje. Pošto su ga ubili, čuo sam kada je jedan vojnik
rekao " Damire beži " . Posle toga su odmah pobegli..."
"... Ja sam se 1. maja oko 19.00 sati našao na ju žnom obodu sela Novi Varoš.
Video sam kolonu civilnog stanovništva, koja se kretala na traktorima, konjskim
zapregama, biciklima i peške. Najviše je bilo staraca, žena i dece.
Iznenada su na kolonu, koja se kretala u pravcu kanala Strug, pripadnici Hrvatske

vojske otvorili vatru. Na tom mestu je poginulo oko 20 civila, a traktori i zaprežna
vozila su se prevrnuli na putu.
Ja sam od mesta događaja bio udaljen oko 200 m. Video sam da su preživeli civili
iz kolone bežali prema kanalu Strug...".
"... Hrvatska vojska je 2. maja, između 07.30 i 08.00 sati, otvaranjem iznenadne
vatre, zaustavila čelo kolone izbeglice. Vatra je otvarana iz šume Prašnik, koja se
nalazi s leve strane puta Okučani - Stara Gradiška. Šuma je udaljena oko 80 m
do100 m od puta.
Civili su pokušali da se izvuku iz vozila u kojima su bili. Međutim, upravo

u momentu dok bi se izvlačili, bili bi ubijani. Neki su ubijeni i u samim
vozilima. U toj koloni su bila i dva sanitetska vozila koja su prevozila
ranjenike. I na ta vozila je otvarana vatra iz pešadijskog naoružanja,
tako da je jedno vozilo uništeno.
Civili iz vozila su u panici, koja ih je zahvatila, počeli da beže i uspeli su da se

prebace na desnu stranu puta. Zatim su se kanalom, koji se proteže duž puta i
koji je relativno dubok, peške zaputili prema Staroj Gradiški.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ja sam se u tom trenutku zatekao negde u sredini kolone. Išao sam pešice. Kada
sam video o čemu se radi, počeo sam da puzim ivicom puta.
Prema mojoj slobodnoj proceni, na ovom delu puta - od početka do kraja sela
Novi Varoš - bilo je negde oko 150-200 ubijenih civila. Pošto smo bili pod
neprekidnim vatrenim dejstvom hrvatskih vojnika, nije bilo nikakve mogućnosti
da mi, koji nismo bili pogođeni, sklonimo ubijene i ranjene. Svi smo tražili priliku
da pobegnemo sa tog mesta.
Među ubijenima sam prepoznao svog prijatelja Vukadinović Zorana, rođenog

1971. godine, iz Okučana.
Tek oko 17.00 sati sam uspeo da pređem preko mosta u Gradišku...".
"... Kada je počeo napad, ja sam ostao na mestu zvanom Kućerine da bih
pomogao preostalim civilima. Moj sin je oko 11.00 sati otišao jednim autobusom
u pravcu Gradiške, a moja supruga oko 14.00 sati traktorom sa jednim komšijom.
To je bilo 1. maja.
Kada smo se provlačili kroz obruč Hrvatske vojske, bili smo u situaciji da
prolazimo neposredno pored njih. Tada sam uočio da je među njima bilo i
stranaca, jer sam jasno čuo da govore nemačkim jezikom, koji poznajem
jer sam pre rata bio četiri godine na radu u Austriji. Čuo sam i neke druge
strane jezike koje nisam razumeo. Te vojnike, koji su bili u sastavu
Hrvatske vojske, video sam u selu Lađevac, kada su se helikopterima
spustili na igralište pored železničke pruge i nakon toga krenuli u
čišćenje ovog sela. Ovi vojnici su se spustili sa dva velika helikoptera i,
prema mojoj proceni, bilo ih je oko 70.
Nastavljajući izvlačenje, stigli smo u mesto Benkovac. Tu sam primetio grupu od

5 hrvatskih vojnika, pa smo se sakrili pored reke Sloboština. Sa tog mesta smo
videli kako ovi vojnici zaustavljaju konjsku zapregu na kojoj su se nalazili
muškarac i žena. Prema mojoj proceni, to su bili stari ljudi. Jedan od tih
vojnika se popeo na zapregu, prišao ovoj ženi, zaklao je nožem i zatim
povalio u kola. Drugi vojnik je to isto uradio sa muškarcem koji je sedeo
na kolima. Vojnici su zatim okrenuli konje i kola i poterali ih u pravcu
Okučana, odvezavši leševe sobom. Ovaj događaj se zbio 2. maja oko 06.30
sati ujutu. Nismo smeli da reagujemo, jer se na nekoliko stotina metara od nas
nalazila veća jedinica Hrvatske vojske, koja je posmatrala ovaj prizor i
odobravala ponašanje vojnika koji su, vrišteći i pucajući u vazduh, zaklali
ove civile.
Tražeći način da se izvučemo i stignemo do Save, prolazili smo kroz više sela.
Videli smo da su neka od njih, kao što su Rajčići, Rađenovci, Trnakovci, Bijela
Stena, Vrbovljani, Čovac i Gređani bila spaljena - kuće su još uvek gorele.
U svakom od ovih sela smo pored zapaljenih kuća čuli vrisak žena, koje su
verovatno ostale pored svojih kuća.
Pošto nismo uspeli da izbegnemo hrvatske vojnike koji su se nalazili na sve

strane, bili smo primorani da se vratimo i ponovo krenemo u pravcu sela Rajići.
Kada smo stigli do Jovića reke, koja prolazi kroz selo, sakrili smo se ispod
podvožnjaka.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Tu smo čuli kako se jedna žena svađa sa hrvatskim vojnicima, ne dozvoljavajući

im da izvedu njenu stoku. Po glasu bih rekao da znam ko je bila ta žena.
Sa tog mesta sam takođe mogao da vidim svoju kuću. Čuo sam svog psa kako
laje, a ubrzo zatim pucanj i njegovo skičanje.
Celo područje po kome smo se kretali, moglo je da ima prečnik od oko 25 km, ali
smo mi, probijajući se, prešli oko 150 km za tri dana, koliko nam je bilo potrebno
da stignemo do Save i pređemo na njenu drugu stranu...".
Svedok 439/95, ina če vozač sanitetskog vozila, navodi:
"... Ja sam 2. maja dobio zadatak da evakuišem sanitetsko vozilo u Gradišku. To

je bilo vozilo marke TAM 110, obele ženo znakovima Crvenog krsta, koji su mogli
da se vide sa velike udaljenosti. Pri polasku sam upalio rotaciono svetlo.
Kada sam prethodnog dana vozio ranjenike za Gradišku, nije bilo nikakvih
problema ni pri odlasku ni pri povratku.
Iz Okučana sam krenuo oko 07.00 sati.
Prolazeći kroz selo Novi Varoš, video sam mnoštvo isprevrtanih vozila na putu i
veliki broj ubijenih civila. Pripadnici Hrvatske vojske su iz šume, s leve strane
puta, otvarali žestoku paljbu na vozilo. Pošto nisam smeo da se zaustavljam,
krenuo sam dalje zaobilazeći brojne leševe i prevrnuta vozila. Vozilo je bilo pod
neprekidnom vatrom kuršuma od kojih je jedan smrtno pogodio mog suvozača
Ljiljak Dušana, koji je prestao da daje znake života.
I mene je metak pogodio u predeo leđa, a krv je počela da mi curi iz usta.
Ubrzo je vozilo stalo, jer je motor prestao da radi.
Bio je ranjen i Radmilović, koji je takođe bio u kolima. Pošto nismo smeli da
izađemo iz vozila, polegali smo pored sedišta. Mislim da smo u tom položaju ostali
oko sat i po vremena, sve do trenutka dok vozilo nije pogodila jedna granata. Tek
kad je vozilo počelo da gori, Radmilović i ja smo se izvukli iz njega.
U međuvremenu su se, pokušavajući da nađu zaklon, pošto su im kola,

koja su se nalazila iza mog vozila, bila pogođena, dvojica muškaraca
sakrila ispod mog vozila. Kada sam izašao, video sam da je vozilo već
uveliko bilo u plamenu, koji je zahvatio i Ljiljak Dušana i dvojicu
muškaraca.
Ja sam nekako uspeo da dođem do jednog malog mostića i da se tu sakrijem.
Ne bih mogao da procenim broj ubijenih civila na putu i pored puta u selo Novi
Varoš, ali ono što mogu da kažem jeste da ih je bilo veoma mnogo...".
"... U noći između 1. i 2. maja 1995. godine, pripadnici Hrvatske vojske su kod
sela Novi Varoš presekli put Okučani - Gradiška, kojim se kretala izbeglička

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kolona civila...
... Prolazeći kroz Novi Varoš, video sam u samom selu i na izlazu iz njega - na
putu koji vodi za kanal Strug, veliki broj ubijenih civila. Po mojoj proceni, bilo je
oko 250 žrtava.
Među ovim žrtvama sam prepoznao Vukadinović Zorana iz Okučana, Milašinović

Milana iz Rajića, Grubor Janka iz Okučana i ćerku sveštenika Počuča Save iz
Okučana.
Pored ubijenih, video sam i veliki broj prevrnutih i uništenih traktora, zaprežnih
kola, automobila, a bilo je i nekoliko sanitetskih vozila obeleženih znakovima
Crvenog krsta...".
Kada su u pitanju izvršioci ovih ubistava civila i drugih zlo čina u okviru agresije
snaga Hrvatske vojske, svedoci su naveli nazive sledećih jedinica Hrvatske
vojske:
1. Pripadnici helikopterskog desantnog odreda Hrvatske vojske,
2. deo 2. gardijske brigade "Gromovi" Hrvatske vojske,
3. deo gardijske brigade "Kune" Hrvatske vojske,
4. deo 5. gardijske brigade "Orlovi" Hrvatske vojske,
5. delovi 125. domobranske pukovnije (Kutina), i drugi.
KRAJ

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Meda
acki Dzep
D
Norrac
Devetog septembra a 1993. god dine Hrvats ska

vojska jee iznenada izvršila agresiju na
srpska područja,
p ju
užno i jugoiistočno od
Gospića,, koja se ve eć osamnae est mjeseci
nalaze pod
p zaštitomm Ujedinjen nih nacija.
Poslije snažne artiljjerijske pripreme
uslijedio je tenkovs sko-pješadiijski napad na
Divoseloo, Čitluk i Poočitelj. Srpski narod,
vojska i policija su vjerovali u djelotvorn nost
UNPROF FOR-a, pa je e i zbog te opuštenostti
agresor brzo ovlada ao naveden nim
prostorimma.
Hrvatska vojsk ka je u nasttupanju pljačkala, palila, rušila kuće,

k ubijala i masakrirala
civille, vojnike i milicionerre. Iz grada
a Gospića jee ponovo sijana smrt u srpskim
selimma, kao u vrijeme
v faš
šističke stra
ahovlade 19 941-1945. godine, kada je samo ou
Divooselu ubijeno 907 Srb ba. U obližnnjem ustaškkom logoru Jadovno, s samo za 622
danna je bačeno o u kraške jame Veleb bita oko 60
0.000 Srba 1 a najvišee oko blagdana
sv. Ilije od 2-55 avgusta 1941.
1 godin
ne.
I u ovome ratu
u grad Gospić je grad fantom, grrad strave i užasa. U n njemu i
govoj okolic
njeg ci, u toku 1991.
1 i 1992. godine ubijeno
u je više
v stotina Srba 2.
Raddi se o politici uništava

anja srpsko
og naroda, ali
a ovoga puta
p često u
uz blagoslov
vi
lodrršku Međun narodne zajjednice 3.
Ponnovo se nas stoje sproveesti u djelo izjave brojjnih hrvatskkič političarra iz prošlosti
Ante Starčević ća, vođe Hrrvatske straanke prava: "Srbi su divlji
d nakot kojeg treba a
ebigi"; Ante
istre e Pavelića 1941.:
1 " Ja sam srušio o stablo, a vi sijecite o
ogranke"; Mile
M
Buddaka 1941.: "Jedan dio o Srba ćemmo pobiti, drugi raseliti, a ostale ć ćemo preve esti
na katoličku
k vjjeru"; nadbbiskupa zaggrebačkog Alojzija
A Steepinca 1942 2.: "Ni u mo ora
mjeere, ni u vla
aha vjere"; Milovana Žanića
Ž 19411 : "Ovo im
ma biti zemllja Hrvata i
nikooga drugog i nema te metode ko oju mi nećemo kao usttaše upotre ebiti, da
učinnimo ovu ze emlju zbilja
a hrvatskomm i da je oč čistimo od Srba...
S mi tto ne tajimo o,
to je
e politika ove
o države""; župnika Franje
F Matića iz Nove Gradiške, k koji poziva
Srbe na pokrstt: "Bog na nebu, ustaše na zemlji, a Jaseno ovac po srijjedi, a sad
hoćete ili nećeete". Izaslan
nik Ministarrstva vanjskih poslova a Trećeg rajha Nojbah her
je pisao:
p "Srbi su postali najobičnijaa divljač za odstrel. Lis
sta pobijennih nedužnih h
ljud
di je skoro beskrajna.
b Svaki i najmanji ustaš ški oružanik odlazio je e u tzv.
redoovni lov na ljude, kao što se u srrednjem vijjeku išlo na a srne i na jjarebice".
ana 599
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ovaj sadašnji krvavi rat je nastavak Drugog svjetskog rata i rezultat hrvatskog
nasilja nad istorijom, koji se ogleda u pokušaju ustavne degradacije srpskog
naroda, u poziciju nacionalne manjine. To isto je učinila hrvatska fašistička vlast
1941. godine, što je rezultiralo krvavim međunacionalnim ratom, u kojem je
poginulo preko milion Srba, na području fašističke Nezavisne Države Hrvatske,
kao i više stotina hiljada Hrvata. Uzalud srpski narod upozorava svjetsku javnost
da mira neće biti u uslovima političkog i ustavnog gubitništva, da je praksa
Republike Hrvatske u sukobu s istorijom i dokumentima o ustavnoj poziciji
srpskog naroda u minulim vjekovima.
Zbog navedenih neshvatanja i nepoznavanja činjenica, hrvatska agresija, ratni

zločini i zločini genocida su očito prećutno podržavani od Međunarodne zajednice,
što proizilazi iz činjenica:
1. Hrvatska nije kažnjena za pomenute agresije na Miljevački plato, Ravne

kotare, za masakr kod Gračaca i agresiju od 9. septembra 1993.
2. Zabranjuje se srpskim vlastima da se povrate u donedavno, svoje područje.
3. Hrvatska se ne kažnjava za najnovije, dokazane, bestijalne zločine na području

Gospića.
4. Kažnjavanje nije uslijedilo ni poslije očitih dokaza da je srpsko civilno

stanovništvo ubijano i poslije završetka agresivnih borbenih dejstava u Lici.
5. Olako se prelazi preko činjenica da su okupirana srpska sela opljačkana,

spaljena i razrušena 4.
6. Ljudski gubici Republike Srpske Krajine u vremenu zaštite od strane

UNPROFOR-a daleko su veći nego ranije kada ove zaštite nije bilo.
Najtragičnije posljedice hrvatske agresije od 9. septembra prošle godine ogledaju

se u masovnim ubistvima upravo civilnog stanovništva. Sve ukazuje na zaključak,
da je Hrvatska vojska ubijala sve što je živo, uključujući i ranjenike. U ratu se
nikada nije dešavalo da ranjenih lica nema, kao što je to u ovoj ličkoj
septembarskoj tragediji 5. Tako je bilo i na Miljevačkom platou, na putu Gračac-
Mali Alan i drugdje. To su očiti primjeri kršenja ratnog prava, primjeri

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nepridržavanja Ženevske konvencije, utvrđenih humanitarnih postupaka prema

ranjenicima i zarobljenicima, primjeri kršenja ljudskih prava i primjeri genocida.
Patolog, doktor Karan je utvrdio da je smrt profesora Dane Krivokuće, rođenog

1964. godine, nastupila 12 sati prije prije ulaska UNPROFOR-a u okupirano selo.
Prema izjavi generala Žana Kota, komandanta UMIROFOR-a, u sslima koje je

obišao nisu pronađeni tragovi života. Kanadski major Krejg King je izjavio 19.
septembra 1993.: "Hrvatski vojnici su napuštajući okupirana krajinska sela,
ubijali nedužne mještane i uništavali njihovu imovinu...". On tvrdi, da do sada
nisu pronađene nikakve masovne grobnice 6, ali da su vojnici UNPROFOR-a naišli
na jednu ženu ubijenu s leđa u dopola iskopanom grobu. UNPROFR je takođe
saopštio 7 da su hrvatski vojnici, napuštajući okupiranu teritoriju razorili
najmanje 11 naselja. Jedan oficir UNPROFOR-a je čak precizirao da je oko 125 do
150 zgrada zapaljeno, minirano ili sravnjeno sa zemljom8.
Agencija Rojter tvrdi da "visoki oficiri UN ocjenjuju da su za takva razaranja

hrvatski vojnici morali dobiti od vrha hrvatske armije. Agencije citiraju riječi
potpukovnika Džima Kelvina, komandanta Kanadskog bataljona UNPROFOR-a, da
je "naredbu za to mogao da izda samo neko u rangu generala". Ovom agresijom
do temelja su uništena sela: Divoselo, Čitluk i Počitelj.
Neshvatljivo je da i pored evidentnog i ponovljenog ratnog i genocidnog

zločinstva hrvatske politike i države prema Srbima, neke zemlje još uvijek
zagovaraju avnojevske granice. Te zemlje čine time prvorazredni zločin, prema
srpskom a i hrvatskom narodu. Između ova dva, u tri rata, iskrvavljena naroda
mogu se razvijati samo, u nekoj budućnosti, dobri komšijski odnosi a ne
zajedništvo i državotvorstvo.
Da je tako, potvrđuju i najnovije masovne žrtve i grobnice nastale krvavog

septembra 1993. godine.
______________________
1) Do danas je otkriveno 18 kraških jama na Velebitu u koje su bacani Srbi, a

detaljno su istražene dvije: Šaranova i Jamina. Samo iz Grubišinog Polja u po zlu
čuvenu Šaranovu jamu bačeno je 1.400 Srba, kao i 54 pravoslavna sveštenika, o
čemu je 1991. godine snimljen film "Jama". Vidi "Spomenicu pravoslavnih
sveštenika 1941-1945.", izdanje Beograd 1960.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
2) Državna komisija za ratne zločine genocida Republike Srpske Krajine je uspjela

utvrditi 51 ime, svirepo ubijenih Srba u Gospiću tokom 1991. i 1992. godine.
3) Savjet bezbjednosti nije kaznio Hrvatsku čak ni za niz uzastopnih masovnih

zločina na Miljevačkom platou (40 ubijenih), za agresiju od 22. januara 1993.
godine (93 ubijena), za masovna ubistva nedaleko od Gračaca 22. januara 1993.
kada su mučki ubijena 22 milicionera Republike Srpske Krajine, kao i za najnovije
žrtve agresije južno od Gospića.
4) Nadamo se, da će štetu platiti Ujedinjene nacije, jer su uništenja nastala u

njihovom mandatu. Kanadski major Krejg King je izjavio 19. septembra:
"Konstatovali smo potpuno uništenje imivine u ovoj oblasti".
5) Prema dosadašnjim ratnim iskustvima, ranjenih lica mora biti, najmanje dva
puta više nego mrtvih.
6) Nije isključeno da nema masovnih grobnica obzirom na veliki broj civilnog

stanovništva čija se sudbina ne zna.
7) 16. 09. 1993. godine
8) Agencija vijest Tanjuga i Rojtera od 19. septembra 1993. Fotokopija kod

autora.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
SJEĆAŠ LI SE MEDAČKOGA DŽEPA?
18.07.2007 Feral Tribune
Svih ovih godina – od 1993. do danas – Ademija se smišljeno guralo na poziciju

glavnoga krivca za medačke zločine kako bi se zaštitilo vlastima milije ili
nacionalno važnije ličnosti. Pritom su korištena sva sredstva i metode: nelogične
suspenzije i smjene, podzemne špijunske akcije, uklanjanje relevantne
dokumentacije koja je govorila o stvarnim kreatorima i izvođačima operacije u
Medačkom džepu, službene obmaniteljske analize vojnih obavještajaca, službeni i
sramni napuci državnih tijela... Svjedočenja Ivana Jarnjaka i Mladena Markača,
prožeta neistinama i selektivnim pamćenjem, samo su najnoviji i dosad najočitiji
doprinos nastojanju da se Ademijeva odgovornost napuše do svemirskih razmjera
Ivan Jarnjak ispostavlja se najpogodnijim likom za efektno pripovijedanje priče o

pravom karakteru domovinskog rata, o hrvatskim ratnim zločinima i o
naknadnom tzv. suočavanju ove nacije s vojno-redarstvenim operacijama
oslobađanja teritorija i ubijanja stotina srpskih civila, te temeljitog uništavanja
njihove imovine. Ivan Jarnjak bio je ministar unutarnjih poslova u rujnu 1993.
kad su hrvatske vojne i policijske trupe u selima Počitelj, Čitluk i Divoselo, u
okviru akcije Medački džep, prema optužnici Državnoga odvjetništva, pobile
najmanje dvadeset i osam civila, te dvojicu zarobljenih srpskih vojnika. Ivan
Jarnjak bio je ministar unutarnjih poslova i početkom kolovoza 1995. kad je u
operaciji Oluja likvidirano više stotina srpskih starca i kad je zapaljeno i minirano
dvadesetak tisuća kuća u «južnom krajinskom sektoru». Ivan Jarnjak danas je
svjedok i ništa više: svih proteklih godina vješto je trgovao vlastitom kožom što
je – u kombinaciji s prirodnim domobranskim talentom i sa sposobnošću
političkog preživljavanja – rezultiralo prilično lagodnom pozicijom svjedoka koji
prošle događaje hladnokrvno može podređivati vlastitoj beskrupuloznosti i svojim
tekućim političko-interesnim računicama.
Ivan Jarnjak, trenutačni glavni tajnik vladajućeg HDZ-a i šef parlamentarnog

Odbora za unutarnju politiku i nacionalnu sigurnost, od one je sorte što ne osjeća
sram dok iznova ubija nedužne mrtvace neprijateljske nacionalnosti i kojoj je lice
nepomično dok, spašavajući sebe i svoje poslušnike, uništava sudbine onih što su
na apstraktnoj skali domovinske važnosti, po mišljenju sorte kojoj pripada
Jarnjak, plasirani dovoljno nisko da ih je moguće žrtvovati bez suvišnih zašto.
Ivan Jarnjak, dugogodišnji pripadnik najbližeg Tuđmanova suradničkog zdruga i
jedan od stupova tog režima, danas se ne sjeća ničega, pa umjesto istine koju je
programatski zaboravio, iz lepršave pozicije svjedoka izgovara laži koje se
savršeno uklapaju u njegov moralno-politički profil. Prva: «Na području Medačkog
džepa nisu stradali civili, jer je sve lokalno srpsko stanovništvo bilo naoružano».
Druga: operacijom je zapovijedao isključivo Rahim Ademi, Norca nitko nije
spominjao, a za postojanje Sektora 1 – komande borbenog dijela akcije, na čijem
je čelu bio Norac – tadašnji ministar policije nikad nije čuo.
Prerezani vratovi
Prvu Jarnjakovu degutantnu laž nije teško raskrinkati. Osamdeset četverogodišnja

Bosiljka Bjegović sigurno nije bila ratnica: bila je slijepa što hrabre hrvatske
vojnike nije spriječilo da je ubiju pred njezinom kućom u Čitluku. Sara Kričković
pouzdano je bila civilno lice, no odvažne hrvatske vojnike to nije omelo da joj,
pred kućnim pragom, prerežu vrat. Civil je pouzdano bio i mentalno zaostali Milan
Rajčević: neustrašivi hrvatski vojnici satima su ga zvjerski mučili, a onda su ga

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
zapalili. Vrat je prerezan i sakatoj Savi Rajčević, Nedjeljka i Stana Krajnović su

zapaljene, invalid Dmitar Jović ubijen je vatrenim oružjem, kao i njegova supruga
Mara... Drugom se, pak, Jarnjakovom smišljenom laži – koju je na zagrebačkom
suđenju Ademiju i Norcu, u ponedjeljak, opširnije razradio njegov, Jarnjakov,
dugogodišnji operativni šegrt i štićenik Mladen Markač – valja detaljnije
pozabaviti. Zašto? Zato što je svaljivanje krivnje na Ademija postalo
tradicionalnom rabotom sudbinski zainteresiranih ovdašnjih persona i državnih
tijela: naravno da Ademi, po logici svoga ondašnjeg položaja, ne može biti sasvim
lišen odgovornosti za ono što se zbivalo tokom rečene operacije i neposredno
poslije njezina okončanja, no dugogodišnji raznorodni pokušaji da se jedino
njemu natovari sva krivica nepogrešivo odaju perfidno podmetanje i pakiranje,
što se očituju em kroz laži i selektivno pamćenje ustrašenih vitezova, em kroz
kontinuirane podzemne aktivnosti i nelogične javne odluke državnih mehanizama.
Umirovljeni general Mladen Markač, nekadašnji zapovjednik policijskih specijalaca

i haški optuženik za zločine u Oluji, u zagrebačkoj je sudnici svjedočio ovako:
«Ademi je imao ingerencije nad svom vojskom na tom području i nad specijalnom
policijom. U odnose između Norca i Ademija ne želim ulaziti». Svoju ulogu u
planiranju, pokretanju i provedbi akcije sasvim je minorizirao, kao i ulogu
tadašnjeg načelnika Glavnog stožera Janka Bobetka; Norac je, također, bio
nebitan, a nebitan je bio i Sektor 1 što je bio zadužen za izvođenje ofenzive, i u
kojemu je Norac bio zapovjednik, a Željko Sačić zamjenik zapovjednika. Ademi je
Markača javno optužio da laže, ali umirovljenog policijskog generala to nije
spriječilo da optuženiku na izlasku iz sudnice priđe s ispruženom rukom.
«Jarnjakov i Markačev motiv za iznošenje neistina samo je manjim dijelom u

nakani da pomognu Norcu», smatra Feralov dobro upućeni sugovornik. «Da,
Norac im je bliži od Ademija, a tu je i utjecaj Norčeva prijatelja Tomislava
Karamarka, ravnatelja tajne službe, no njihov stvarni motiv leži u namjeri da
zaštite sebe. Norac bi mogao puno ispričati o Markačevoj prevažnoj i neslavnoj
ulozi u Medačkom džepu, a onda ni Jarnjaku ne bi bilo ugodno.»
Kreator Bobetko
Jarnjak-Markačeve neistine, pa usput i Norčev koncept obrane, u utorak je svojski

razorio spomenuti Željko Sačić, dozapovjednik specijalne policijske jedinice koju
je vodio Markač. Sačić, koji se pridružio Jarnjakovoj sramotnoj tezi o
nepostojanju civila u trima srpskim selima južno od Gospića, ponovio je,
uglavnom, ono što je već prije ispričao haaškim istražiteljima: Medački džep
osmislili su i zajednički inicirali generali Markač i Bobetko; Bobetko je bio
nesumnjivi šef operacije, a što se tiče MUP-ovih specijalaca koji su bili podređeni
Glavnom stožeru HV-a, Bobetko je naređivao Markaču, Markač Sačiću, a Sačić
nižim zapovjednicima; na koncu, i ponajvažnije, prije početka napada stigla je
pisana naredba o formiranju Sektora 1 na čelu s Norcem, ali je Sačić odbio biti u
komandi te borbene formacije zato što nije mogao podnijeti da mu Norac bude
nadređen, pa je slušao samo Markača, a Markač, kako rekosmo, samo Bobetka.
Tako je smjesta krahirala centralna točka obrane koju su postavili Norac i njegov
advokat Željko Olujić: teza im je bila da Sektor 1 nikad nije postojao, a da je
zapovijed o formiranju Sektora 1 naknadno proizvedena u nekoj krivotvoriteljskoj
radionici za potrebe Ademijeve obrane.
Naravno da je Sektor 1 postojao, naravno da su svi koji su trebali znati znali za

zapovijed o njegovu formiranju, i naravno da je sasvim jasno koji je bio smisao
izdvojene komande borbenog dijela operacije. Sektor 1 utemeljen je na izričito
traženje načelnika Glavnog stožera Janka Bobetka, e kako bi on, Bobetko, mogao
direktno komunicirati s Mirkom Norcem, to jest kako bi se u toj komunikaciji
izbjeglo sudjelovanje v. d. komandanta gospićkog Zbornog područja Rahima

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ademija. Tašti Bobetko htio je «svoju» operaciju u potpunosti imati u svojim

rukama, pa je pod Norčevo zapovjedništvo smjestio i (Norčevu) Devetu gardijsku
brigadu, i specijalne jedinice MUP-a, i 111. brigadu HV-a i lokalnu domobransku
pukovniju čiji je šef bio Mile Kosović.
Statist i glavni krivac
Sačićev opisani neposluh nije nimalo ugrozio Bobetkovu kontrolu nad situacijom,
jer mu je na liniji stalno bio Markač koji je nadzirao Sačića: šef generalštaba
upravljao je, dakle, akcijom preko Norca i Markača, te u toj strukturi nije bilo
mjesta za Rahima Ademija. (Ovdje slijedi logično pitanje: ako je Bobetko izravno
zapovijedao i Norcu i Markaču, a ovi naređivali dalje, zašto je optužnica mimoišla
jedino Markača?) Ademi je, više-manje, statirao u pripremama za napad, tokom
operacije uopće nije sudjelovao u naređivanju formacijama na terenu, a poslije –
kao ni bilo tko drugi iz vojno-političke hijerarhije – nimalo nije inzistirao na
rasvjetljivanju zločina, za koje je morao znati, i na sankcioniranju počinitelja.
Nije, doduše, ni imao previše vremena za takvo što.
Statist je, naime, ubrzo označen glavnim krivcem. Pritisci međunarodne politike
postali su neizdrživi, pa se nešto moralo poduzeti. Za vješanje su odabrani Ademi
i Kosović. Bobetko je, uz suglasnost Šuška i Tuđmana, početkom listopada 1993.
održao sastanak na kojemu je toj dvojici saopćio da ih mora smijeniti i uputio ih
da tu odluku prihvate kao vojnici koji moraju biti spremni na sve opcije. Zašto je
Bobetko izabrao da smijeni baš dvojicu relativno nebitnih likova u medačkoj
akciji? Nakon svega, odgovor nije teško dokučiti: druga dvojica mogli su biti samo
Markač i Norac, a njih nije mogao smijeniti iz prostog razloga što im je on,
Bobetko, bio izravni naredbodavac, te zbog toga što je Norac uživao Šuškovu a
Markač Jarnjak-Tuđmanovu zaštitu. Stvari će, međutim, izići na čistac godine
1996. kad je hvalisavi Janko Bobetko objelodanio memoarski uradak pod
naslovom Sve moje bitke. Sve zasluge za pokolj u Čitluku, Divoselu i Počitelju
autor je pripisao samome sebi, te Norcu i Markaču. Ademi ni na jednom mjestu
nije spomenut.
Nestanak dnevnika
Nedvosmisleno Bobetkovo priznanje predstavljalo je, čini se, početak

najintenzivnijih aktivnosti ugroženih pojedinaca i državnih organa na planu
opovrgavanja navoda iz rečene knjige, i to kako bi se zaštitilo autora
samooptužujućeg sveska. Trebalo je poduzeti sve da se krivnja usmjeri prema
onome zbog čije se zle sudbine država neće tresti i za kojeg se neće organizirati
masovni ulični prosvjedi, a od ponuđenih je samo Ademi bio takav. U razdoblju od
1997. do 2001. špijunsko nadzemlje i podzemlje liferovalo je na probrane adrese
navodne dokaze protiv Ademija (i Petra Stipetića), a paralelno je netragom
nestajalo sve što je teretilo Bobetka, Davora Domazeta Lošu, Norca, Markača i
Jarnjaka. Između ostaloga, nestale su sve Jarnjakove naredbe i iščeznuo je ratni
dnevnik Devete gardijske brigade, dnevnik iz kojeg bi se jasno vidjelo da je Norac
zapovijedi primao isključivo od Bobetka.
Prema Feralovim informacijama, nije, međutim, iščeznuo jedan dokument Vladina

Savjeta za suradnju s Haaškim sudom, nastao početkom ovoga tisućljeća, u
kojemu se kaže da se svi materijali koji govore o Ademijevu ratnom djelovanju
nesmetano mogu prosljeđivati u Haag, dok s dokumentacijom o Gotovini i Norcu
valja postupati krajnje obzirno i selektivno. Iz prašnjavih arhiva Ministarstva
obrane nije, pak, iščeznuo sramotni uradak vojnih obavještajaca iz proljeća 2001.
u kojemu se «analitički prosuđuje» da su krivci za zločine Norac i Ademi, a o
Bobetkovoj umiješanosti nema ni slova, iako je dotični svoju upletenost čak i
ukoričio. Smiješna analiza naknadno je plasirana u medije što je, sva je prilika,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
bio njezin jedini smisao: radilo se o manipulaciji sročenoj zato da zaštiti više
instance u hijerarhiji, za račun onih koji će biti žrtvovani. Identična je svrha
aktualne Jarnjak-Markačeve amnezije i puštanja lažnih informacija, s tim da oni
ne štite više instance – pošto su iste, uglavnom, pokojne – nego štite vlastite
persone od eventualnog sudskog inkomodiranja: pritom iza sebe imaju moć i
pokroviteljstvo režima, dok Ademi nema ništa osim odvjetnika koji ga zastupaju,
praktički, besplatno.
Poodavno smo na ovim stranicama prognozirali da će se mitomanska epopeja o

domovinskom ratu završiti suočavanjem nacije s glavnim svojstvom svakoga
rata, a to je spašavanje vlastite kože. Nema u toj djelatnosti ničeg nerazumljivog,
ali u izvedbi većine domaćih vitezova i odličnika spašavanje vlastite kože
podrazumijeva sve osim najobičnije ljudskosti i čestitosti.
KRONOLOGIJA SLUČAJA MEDAČKI DŽEP
* 9. rujna 1993. hrvatske vojno-policijske trupe pokrenule su napad na mjesta

Divoselo, Čitluk i Počitelj, južno od Gospića. Spomenuta naselja bila su u sastavu
samoproglašene Krajine i u njima je živjelo petstotinjak stanovnika.
* 11. rujna 1993. hrvatske snage zagospodarile su Medačkim džepom, počinivši

pritom teške ratne zločine. Odmah su – pod pritiskom međunarodne zajednice –
počeli pregovori o povlačenju.
* 12. rujna 1993. u Zagrebu je održana sjednica VONS-a na kojoj se govorilo o

negativnim inozemnim reakcijama na medačku akciju. Prema transkriptu te
sjednice, koji je Feral objavio 2001. godine, Franjo Tuđman prilično je neuvijeno
priznao da je pogriješio dopustivši ofenzivu.
* 15. rujna 1993. srpski general Mile Novaković i hrvatski Petar Stipetić potpisali
su sporazum o povlačenju hrvatskih jedinica s netom zaposjednutog teritorija.
* 17. rujna 1993. u 18 sati dovršeno je hrvatsko povlačenje. Dobar dio zločina
počinjen je baš tada.
* 25. rujna 1993. započela je istraga Vojne policije o ratnim zločinima: trajala je
jedan dan i utvrđeno je da zločina s hrvatske strane nije bilo.
* 1. listopada 1993. Rahim Ademi je smijenjen s vodećeg položaja u gospićkom

Zbornom području.
* 25. srpnja 2001. Haški sud objavio je optužnicu protiv Rahima Ademija za
zločine u Medačkom džepu. Ademi se dobrovoljno predao i u veljači 2002.
privremeno je pušten na slobodu.
* 23. kolovoza 2002. podignuta haška optužnica protiv umirovljenog generala

Janka Bobetka: povučena je nakon njegove smrti 29. travnja 2004. godine.
* 20. svibnja 2004. Haški sud obznanio je optužnicu protiv Mirka Norca.
* 8. srpnja 2004. Norac se u Haagu izjasnio da nije kriv, a potom je vraćen u

hrvatski zatvor na izdržavanje dvanaestogodišnje kazne za zločine u Gospiću
1991.
* 1. studenoga 2005. Haški sud ustupio je slučaj Medački džep Hrvatskoj.
* 10. siječnja 2007. zagrebački Županijski sud objavio optužnicu protiv Ademija i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Norca.
* 18. lipnja 2007. počelo je suđenje dvojici optuženih za zločine nad srpskim
civilima i zarobljenicima u Čitluku, Počitelju i Divoselu. Vijećem predsjeda sudac
Marin Mrčela.
OBRISI PORTRETA RAHIMA ADEMIJA - ŽRTVENI ALBANAC
Bivši oficir Jugoslavenske narodne armije Rahim Ademi rođen je 1954. u

kosovskom mjestu Vučitrnu, a u JNA je sredinom osamdesetih godina protiv
njega i skupine oficira albanske nacionalnosti bio vođen proces zbog optužbi za
iredentizam. Po ulasku u Hrvatsku vojsku bio je zapovjednik obrane Šibenika, a
zatim je poslan u Gospić, na mjesto zamjenika zapovjednika pa vršitelja dužnosti
zapovjednika tamošnjeg Zbornog područja. Smijenjen je nedugo poslije operacije
Medački džep, a potom je poslan u splitsko Zborno područje, za zamjenika
generalu Anti Gotovini. Gotovini ga je Šušak dodijelio zato da bi u njegovu štabu
netko bio u stanju nacrtati kartu ofenzivne akcije, ali Ademi nije imao ovlasti za
izdavanje naredbi zapovjednicima na terenu. Njegov je posao bio razmještanje
topništva u operacijama Zima 94, Ljeto 95, Oluja, Maestral i Južni potez, te
određivanje intenziteta topničke vatre i ciljeva koji se trebaju gađati.
Od 1996. do 1999. bio je na funkciji načelnika stožera u kninskome Zbornom

području, a onda je imenovan pomoćnikom Glavnog inspektora obrane. Glavni
inspektorat je, inače, institucija u Ministarstvu obrane u koju su se, uglavnom,
odlagali kadrovi kojima su bile namijenjene optužnice za ratne zločine: Blaškić je,
naime, iz Inspektorata otišao u haašku ćeliju, a Gotovina je, jednako kao i haški
optuženik Milivoj Petković, umirovljenje dočekao na mjestu Glavnog inspektora.
Izuzme li se čvrsto prijateljstvo s Ljubom Ćesićem Rojsom, Ademi nikad nije

istinski pripadao krugu desničarskih generala čija je društvena moć (pa onda i
privatno bogatstvo) proizlazila iz političke odanosti Tuđmanu i Šušku, te njihovu
nakaradnom domovinskom nauku, s tim da, naravno, nije bio ni disident. Da ne
pripada miljeu general-revolucionara, Ademi je pokazao kad je godine 2001.
protiv njega podignuta haška optužnica: premda su mu razni emisari nudili torbe
pune novca u zamjenu za bijeg i otkazivanje punomoći odvjetniku Čedi
Prodanoviću, Ademi je – vođen vlastitim osjećajem časti, ali i savjetima
predsjednika Mesića i generala Petra Stipetića – pristao dobrovoljno otići u Haag.
Takvo njegovo držanje samo je pospješilo brojna nastojanja da mu se prišije sva
krivnja za zločine u Medačkom džepu, a Gotovinina obrana u Ademijevu je pravcu
pokazivala i kad je posrijedi odgovornost za zločine u Oluji.
TKO JE MIRKO NORAC?
VOJVODA DO GRLA
Godine 1991. Mirko Norac imao je dvadeset i četiri godine i bio je jedan od
zapovjednika obrane Gospića. Bio je i jedan od predvodnika masovnih likvidacija
srpskih civila u tom gradu: desetak ljeta poslije, na riječkome suđenju, za te je
zločine kažnjen dvanaestogodišnjom robijom. Rečenom suđenju prethodila je
višednevna drama u čijem je središtu bio odbjegli Norac koji je tada – u trideset i
četvrtoj godini života – već bio umirovljenik, a za umirovljenje se kvalificirao u
rujnu 2000. potpisavši čuveno pučističko pismo skupine generala. U povodu
najave njegova hapšenja, naime, u Splitu je u veljači 2001. održan veliki
prosvjedni skup koji je obilovao pozivima na rušenje tadašnje vlasti i
predsjednika Republike Stipe Mesića.
Drama je okončana kad je premijer Ivica Račan od Carle del Ponte uspio ishoditi

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
potpisano obećanje da Haag neće tražiti Norca, a to je bio središnji uvjet

bjegunčevih pregovarača i bliskih prijatelja – Mira Lace i Mirka Ljubičića Švepsa.
Nositelj titule alkarskoga vojvode tada je odšetao u zatvor, ali je njegova sudbina
i narednih godina izazivala napetosti i povremeno drmala koalicijsku vlast.
Norac je bio jedan od miljenika Gojka Šuška. Generalom je postao u dvadeset i

osmoj, zapovijedao je kninskim pa osječkim Zbornim područjem, a nakon
Šuškove smrti i potkraj HDZ-ove vladavine sukobio se tvrdim generalskim
jezgrom čiji su predvodnici bili Ante Gotovina, Ljubo Ćesić Rojs i Markica Rebić:
sukob je jednim dijelom proizišao iz političkog razilaženja, drugim dijelom iz
taštine, a trećim dijelom iz Norčeve bliskosti s Rebićevim špijunskim
neprijateljima, Lacom i Ljubičićem. Tada je započelo približavanje Mirka Norca i
njegovih najbližih prijatelja Milanu Bandiću: veza je preživjela do danas, a Bandić
rijetko propušta priliku da se pohvali prijateljstvom s osuđenim ratnim zločincem i
da obiđe njegove roditelje kad boravi u Sinju.
U zatvoru se, kažu, začela i Norčeva snažna povezanost s religijom, a tamo je, po
svemu sudeći, donio i odluku da poduzme sve kako bi izbjegao novu osuđujuću
presudu, ovoga puta za zločine u Medačkom džepu. Nije baš izvjesno da će u toj
namjeri i uspjeti.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Svjedočanstva ratnih zločina u

Medačkom džepu
Johannes Tilder
Pisanje nedeljnika "Nacional" 23.10.2002
Iskaz Johannesa Tildera, Nizozemca koji je kao pripadnik HV-a sudjelovao u

operaciji Medački džep, predstavlja važan dokazni materijal haaškog tužiteljstva:
zarobljeni Tilder je pred televizijskim kamerama RSK ispričao kako su hrvatski
vojnici navodno masakrirali srpske civile, a njegov iskaz, tvrde u Haagu,
potvrđuju rezultati obdukcije i fotografije ubijenih.
Devetogodišnje prikrivanje ratnih zločina počinjenih u vojno-redarstvenoj

oslobodilačkoj operaciji Medački džep dovelo je generale Rahima Ademija i Janka
Bobetka pred Haaški sud, a hrvatsku državu u međunarodnu izolaciju pod
prijetnjom sankcija. Obojica generala, haaških optuženika, morat će prema
zapovjednoj odgovornosti preuzeti na sebe krivnju za zločine za koje se sumnjiče
pripadnici 1. bojne 9. gardijske brigade iz Gospića i izvidničko-diverzantska
satnija 9. gardijske brigade, odnosno petnaestak časnika i vojnika iz njihovih
redova, otkriva Nacional.
Za ubojstva ratnih zarobljenika i civila, razaranje civilnih objekata u selima Čitluk,

Počitelj i Divoselo, sumnjiče se pripadnici 9. gardijske brigade Vukovi iz Gospića :
poručnik Miroslav Petti, satnik Ivica Jurković, natporučnik Josip Krmpotić,
poručnik Antun Stilinović, Ivan Šokec, vodnik Mladen Vrginček, Nikola Poplašen,
Boris Dmitrović, Luka Barišić i Safet Sadiku.
Državno odvjetništvo, Protuobavještajna agencija, Vojnosigurnosna agencija i

Odjel za ratne zločine MUP-a Republike Hrvatske pred završetkom su istrage oko
zločina u Medačkom džepu, a privođenja osumnjičenih očekuje se ovoga tjedna.
Među osumnjičenicima za ratne zločine, među ostalima, naći će se i pripadnici
izvidničko-diverzantske satnije i 1. bojne 9. gardijske brigade koje teško tereti
svjedočenje njihova suborca Johannesa Tildera, dokumentacija Komiteta za ratne
zločine Srbije i Crne Gore predana Haaškom sudu sastavljena na temelju
Tilderova svjedočenja te knjiga dokumentacijsko-informacijskog centra "Veritas"
pod naslovom "Krvavi rujan" u kojoj su fotografije masakra iz Medačkog džepa
potvrdile iskaz zarobljenog pripadnika 9. gardijske brigade Johannesa Tildera iz
1994.
Tilder je zarobljen 5. travnja 1994. na području pod kontrolom krajinskih Srba.

Mjesec dana nakon zarobljavanja, 9. svibnja, snimljen je njegov iskaz o zločinima
u Medačkom džepu pred kamerama krajinske televizije. Tilder je ubijen nekoliko

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
mjeseci poslije pri pokušaju bijega. U svom 50-minutnom iskazu pred kamerama
tzv. RTV RSK za počinjene zločine teško je optužio zapovjednika izvidničke satnije
Josipa Krmpotića i zapovjednika brigade Mirka Norca, kao i časnike iz
zapovjedništva brigade Miška Pettija i Antuna Stilinovića. U prvom dijelu iskaza
Tilder pred istražiteljima tzv. Republike Srpske Krajine govori o svom životnom
putu, vremenu provedenom u nizozemskoj vojsci i načinu na koji je početkom
devedesetih stigao u Hrvatsku.
Tilder je rođen 25. listopada 1963. u mjestu Enkuizen u Nizozemskoj. Završio je

Kraljevsku vojnu akademiju u Nizozemskoj i dvije godine specijalne škole za
izvidnike diverzante, službovao je u NATO-ovoj bazi Seedorf u Njemačkoj od
1985. do 1990. te je neko vrijeme proveo u Legiji stranaca. Potom se vratio u
Nizozemsku i 1991. se preko humanitarne organizacije Hrvatska pomoć javio kao
dobrovoljac za Hrvatsku vojsku . U Hrvatsku je stigao 22. studenoga 1991. a
primio ga je Jure Martinović u Ministarstvu obrane. Upućen je u Gospić gdje je
neko vrijeme bio u Vojnoj policiji, a potom je primljen u djelatni sastav 9.
gardijske brigade. U Hrvatskoj vojsci dobio je čin poručnika i bio zapovjednik
voda, pa zamjenik zapovjednika izvidničko-diverzantske satnije u 9. gardijskoj
brigadi. Neko vrijeme bio je i glavni inspektor za izvidničko-diverzantsku obuku
Hhrvatske vojske za operativnu zonu Gospić.
Tilder je u nastavku iskaza ukratko objasnio tijek operacije Medački džep: "Prvoga
dana operacije, 9. rujna u ponoć, kao izvidnička satnija morali smo zauzeti
položaje kod mosta 300 metara udaljenog od sela Rogića i čekati do 6 sati ujutro
topnički udar naših snaga kako bismo nastavili napredovati s ciljem zauzimanja
sela. Prva bojna 9. gardijske brigade trebala je zauzeti Čitluk, a moja postrojba
očistiti selo Rogiće od srpskih tenkova i oklopnih vozila. Međutim, kad smo se
približili, na ulazu u Rogiće vidjeli smo već tenkove s hrvatskim oznakama, a s
druge strane ceste i automobil 'lada niva' iz 9. gardijske brigade. Drugoga dana
blokirali smo s jedne strane područje Debele glave kod Čitluka i šumu u koju su
se skrili srpski civili, dok su s druge specijalci MUP-a civile tjerali prema nama.
Tada je ubijeno dosta civila. Zapovjednik 9. gardijske brigade Mirko Norac trećeg
je dana zapovjedio Josipu Krmpotiću, mom nadređenom, da se spale sve kuće u
Čitluku, a samo dva dana poslije počelo je i miniranje srpskih kuća u Divoselu",
ukratko je Tilder prepričavao događaje u kojima je sudjelovao. "Sjećam se da je
Norac jednom zapovjedio da se zbog dolaska novinara tijela ubijenih Srba moraju
negdje maskirati i sakriti", izjavio je Tilder.
Osobe koje su ispitivale Tildera pitanja su sve više usmjeravala prema njegovim
spoznajama o maskrima i zločinima u kojima je sudjelovao i koje je vidio, o čemu
je Tilder izjavio: "Prvoga dana akcije bio sam obaviješten da se pored puta
nedaleko od kuće Krainovića, gdje se nalazio dio naše postrojbe u Čitluku, nalazi
srpski vojnik ranjen u nogu, star oko 50 godina. Zajedno s Miškom Pettijem i
Bracom Đenanovićem otišli smo do kuće i zatekli ranjenika. Petti nam je rekao da
ga pridržimo. Ja sam ga držao za noge, a Đenanović za ruke, dok mu je Petti
najprije nožem izvadio oči, a zatim ga zaklao", iznosi Tilder šokantne detalje
operacije i nastavlja: "Blizu tog mjesta drugoga dana naišli smo na još jednog
ranjenog srpskog vojnika kojeg smo vezali za noge. Brico Đenanović ranjenika je
zavezao za branik automobila i zavezanog ga vukao automobilom do sela
Rajčevića. Nakon toga Petti i Đenanović su ranjenika zavezali ispod ruku i objesili
ga o drvo da bi ga s udaljenosti 10 metara Petti, Poplašen, Lovrić i Šokec gađali
nožem, Šokec ga zaklao nožem, a Lovrić mu odrezao uši kao trofej", završava
Tilder taj dramatični iskaz.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Treći zločin koji Tilder opisuje jest silovanje žene pred njezinom djecom i mužem:
"Poslije osvajanja sela Čitluk, blizu groblja Rajčevići, ušao sam u jednu kuću, a sa
mnom su bili Petti, Kušlan, Stilinović, Dmitrović i Sadiku. U kući smo zatekli
muža, ženu i dvoje djece u dobi od 6 do 8 godina. Žena je imala oko 30 godina.
Stilinović i Dmitrović uperili su puške u njezina muža dok su djeca plakala. Ženu
su skinuli i počeli silovati. Ja sam otišao jer nisam to više mogao gledati, a poslije
je Petti, kako sam čuo od Safeta Sadikua, ubio cijelu obitelj. Sjećam se da je
Sadiku rekao da mu je žao žene jer je bila lijepa", završava Tilder još jednu
morbidnu epizodu zločina hrvatskih vojnika.
Tilder je opisao još nekoliko zločina što su ih počinili njegovi suborci: "Na putu
Rogići - Čitluk Toni Stilinović upao je u jednu kuću i vidio policijsku odoru Krajine.
U kući se nalazila starica u dobi od 70 godina. Na pitanje gdje joj je sin, starica je
rekla da ne zna, a Stilinović je kundakom puške pogodio njezinu glavu. Premda je
još bila živa, njegov kolega Mladen Vrginček zapalio je kuću zajedno sa staricom."
Posebno dramatično bilo je svjedočenje Tildera o zločinu koji je nazvao "lov na

civile", a dogodio se 11. rujna na području Debele glave kod Čitluka: "Kod sela
Rajčevići popodne smo čekali dolazak srpskih civila koje je iz šume kod Debele
glave trebala istjerati specijalna policija MUP-a. Kad su civili bili istjerani iz šume i
kada su došli na otvoreno, počeli smo pucati po njima. Prema mojim procjenama,
ubili smo ih tridesetak. Sa mnom su bili Poplašen, Šokec, Dmitrović, Lovrić,
Barišić i Drlek, zatim Đenanović, Petti, Sadiku i Vrginček. Sjećam se da je bilo
više žena od muškaraca, uglavnom starijih od 55 godina."
Tilderova su svjedočenja poslužila Komitetu za ratne zločine Jugoslavije u

sastavljanju službene dokumentacije s opisom zločina i kvalifikacijom djela,
mjestom i vremenom počinjenja te indicijama o egzekutorima zločina u
Medačkom džepu. Tilderova svjedočanstva o masakrima potvrđena su i u knjizi
"Krvavi rujan", objavljenoj 1994. u Kninu, nekoliko mjeseci nakon operacije
Medački džep. U knjizi se navode imena i prezimena 30 ubijenih civila, policajaca i
pripadnika Teritorijalne obrane, 41 ubijenog vojnika, 13 nestalih civila i 5 nestalih
vojnika koji su poslije pronađeni mrtvi, te šokantne fotografije ubijenih i
masakriranih.
Fotografije masakriranih srpskih civila i vojnika objavljene u knjizi "Krvavi rujan"

objašnjava nalaz dr. Željka Karana, specijalista sudske medicine, napisan 24.
rujna 1993., tjedan dana nakon operacije Medački džep. Pri svakoj obdukciji
ubijenih srpskih civila i vojnika u Kninu bili su prisutni i medicinski stručnjaci
međunarodnih mirovnih snaga UNPROFOR-a kako bi se izbjegla svaka
nevjerodostojnost i lažno prikazivanje činjenica koje bi mogao ponuditi tim Željka
Karana.
"Ubijeni su isporučeni u plastičnim vrećama, ubačeni u hladnjače, devet dana

nakon napada. S obzirom na položaj tijela u kojem su dovezeni zaključak je da su
živi bačeni u vatru. Ne postoji tijelo bez prostrijelne rane iz pješačkog oružja, što
upozorava na naknadno ubijanje ranjenika", piše Karan u svom izvješću i
nastavlja: "Tri slučaja podsjećaju na klasičan masakr (odsječena butina, glava
razbijana tupim predmetom, rane na rukama, naknadni ubodi noža u srce).
Identifikacija je od početka bila otežana. Mrtva tijela bila su predana bez odjeće,
osobnih stvari i bilo kakvih dokumenata. Poseban problem identificiranja bila su
potpuno karbonizirana tijela, a u jednom slučaju i hrpa od samo nekoliko

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kilograma karboniziranih kostiju. Na izgorjelim leševima bili su uočljivi znaci

dospijevanja u plamen za vrijeme života", piše u izvješću obducenta iz Knina.
"Naknadno je hrvatska strana isporučila mrtvo tijelo vojnika koji je ubijen nakon
akcije, jer na lešu nema truležnih promjena. Vanjskim pregledom uočeno je da
nema prostrijelnih rana ni tragova eksplozivnog ranjavanja. Uočene su
mnogobrojne ozljede po glavi i tijelu, krvni podljevi i nagnječenja nastala
djelovanjem tupog mehaničkog predmeta, te ubod u predjelu lijeve bočne strane
grudnog koša, u visini osmog rebra, nanesen šiljkom i oštricom mehaničkog
oruđa. Obavljena je obdukcija i utvrđeno da postoje mnogobrojni veliki krvni
podljevi potkožnog i mišićnog tkiva, serijski prijelom pet rebara s prelomljenim
fragmentima koji probijaju plućnu maramicu. Jednim je dijelom razoren, a drugim
dijelom nagnječen lijevi bubreg", završava Karan svoje tadašnje izvješće koje je
naknadno bilo prošireno nakon dopreme novih leševa i njihove obdukcije.
Hrvatska strana predala je 17. rujna srpskoj 51 leš srpskih civila i vojnika.
Primopredaji leševa s hrvatske su strane prisustvovala dvojica liječnika i Krešimir
Tomljenović, zvani Krešo, kojeg Haaški sud sumnjiči za ratne zločine u Medačkom
džepu, u vrijeme operacije djelatni časnik obavještajne službe Glavnog stožera
Hrvatske vojske. Pri razmjeni mrtvih tijela Tomljenović je na upit srpske strane o
eventualnim srpskim ranjenicima u gospićkoj bolnici izjavio da nema ni jednog
ranjenika jer je on u bolnici cijelo vrijeme otkad su počeli pristizati leševi s
terena. Potpuno je nejasno zašto je i po čijoj zapovijedi Tomljenović kao časnik
vojnoobavještajne službe boravio u gospićkoj bolnici i kakve je veze imao s
razmjenom mrtvih srpskih civila i vojnika. Više o tome mogao bi znati njegov
tadašnji šef i bivši načelnik Glavnog stožera admiral Davorin Domazet Lošo.
Hrvatski napad na Medački džep počeo je topničkim udarom rano ujutro 9. rujna
1993. Oko 6 sati 9. gardijska brigada i specijalne jedinice MUP-a uz 118. brigadu
iz Rijeke počeli su ulaziti u Medački džep. Nakon borbi koje su trajale dva dana
uspostavljen je nadzor nad Divoselom, Čitlukom i dijelom Počitelja, nakon čega je
hrvatska strana zaustavila napredovanje.
Nakon intervencije međunarodne zajednice, ubrzo poslije napada, počeli su

politički i vojni pregovori između hrvatske vlasti i vlasti tzv. RSK radi obustave
neprijateljstva i povlačenje hrvatskih snaga.
Rezultat tih pregovora bio je sporazum koji su 15. rujna potpisali general Mile
Novaković za srpsku stranu, a za hrvatsku general bojnik Petar Stipetić. Hrvatske
su se snage povukle 17. rujna 1993. u 18 sati. Međutim, znatan dio uništavanja i
razaranja sela u Medačkom džepu dogodio se u vremenu od uspostave prekida
vatre 15. rujna u 12 sati i konačnog završetka povlačenja hrvatskih snaga 17.
rujna u 18 sati.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Za vrijeme operacije Medački džep od 9. do 17. rujna 1993., pri čemu su zauzeta
sela Čitluk, Počitelj i Divoselo, ubijeno je 40 civila i 60 vojnika, približno 160 kuća,
150 staja i drugih gospodarskih zgrada potpuno je uništeno, uglavnom paljenjem
i eksplozivom. U selima i zaseocima Divoselo, Veliki Kraj, Strunići, Čitluk,
Raičevići, Rogići, Krajinovići, Potkonjaci, Počitelj, Donje Selo, Drljići i Sitnik
sustavno je opljačkana i uništena srpska imovina. Medački džep postao je
potpuno nepogodan za stanovanje, sela u Medačkom džepu potpuno su razorena,
čime su srpskom civilnom stanovništvu oduzeti dom i sredstva za život, stoji u
optužnici protiv hrvatskih generala.
Hrvatski generali Rahim Ademi i Janko Bobetko, prema navodima iz haaške

optužnice, mogli su ili morali znati da njihove podređene postrojbe čine ratne
zločine, a nisu poduzeli nikakve mjere da spriječe takva zlodjela ili da kazne
njihove počinitelje.
Kraj
"OVO JE SRPSKO SELO, SVE

KOLjITE...”
Ja i sin spavali smo u kući. Bilo je oko 6 sati kada je prva granata pala na jednu
kuću kija je odmah planula. Zovnula sam sina da dođe k meni. Rekao mi je:
"Mama, nikud odavde nećemo bježati jer padaju granate". (...)
Čula sam ustašu kako ide oko kuće. Doša je na prozor i vidio me unutra. Otvorio
je bombu i ubacio je u kuću. Kada je vidio da je eksplodirala ustao je i pogledao
jeli me ubila. Iako sam bila samo ranjena, činila sam se mrtva. Prošao je iza kuće
i opalio rafal. (...) Oni su kasnije pred kuću došli transporterom i tenkom. Ubrzo
su se makli odatle, ali su ostala četvorica ustaša pred vratima. Nisu govorili našim
jezikom, mislim da su govorili njemački. Kad su im prišla dvojica ustaša tražili su
od tumača da im prevede. On im je rekao: "Ovo je srpsko selo, sve koljite, čak i
mačke. Sve poubijajte, ništa nesmje ostati, pa ni djeca". Došlo ih je više sa crnim
maskama, oko tridese njih, možda i više. Kad su se razišli po selu, vjerovatno
tražiti žrtve, izašla sam u susjednu prostoriju vidjeti jeli mi se sin vratio. Nisam
ga našla. Izašla sam van iz kuće da me ne bi živu zapalili. Išla sam kroz sredinu a
ustaše su bile s obje moje strane. Puzala sam četvoronoške kroz živicu. Kod
jedne guste živice sam previla ranu i tu ostala cjelu noć i dan...
IZJAVA
IVANKE RAJČEVIĆ

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"NA IZGORJELIM LEŠEVIMA BILI SU

UOČLjIVI ZNACI ZAŽIVOTNOG
DOSPEVANjA U PLAMEN”
Prikaz krvavog ličkog septembra 1993. godine ne bi bio potpun ako se izostavi
makar osnovna napomena o rezultatima sudskomedicinske obrade posledica
hrvatske agresije na ovom području. Osnovni posao ekipe koja je obavljala
sudskomedicinsku obradu bio je identifikacija mrtvih tela boraca i civilnog
stanovništva.
Proces identifikacije je od početka bio otežan, a sve okolnosti su išle ka daljem

komplikovanju. Kao što je poznato, mrtva tela su od strane hrvatskih vlasti bila
isporučena bez odeće, ličnih stvari i bilo kakvih dokumenata tako da nismo imali
nikakvih polaznih podataka. Jedina metoda za identifikaciju mrtvih tela bila je
prepoznavanje od strane rodbine. Metoda prepoznavanja bila je otežana zbog
činjenice da su tela dostavljena više dana posle agresije, sa jako uznapredovanim
truležnim promenama. Treba imati u vidu i psihološki stav članova uže porodice
koji su stavljeni u poziciju da među mnogobrojnim mrtvim telima traže svoje
najmilije, pri tome se nadajući da ih na tom mestu neće naći. U prvom aktu, od
hrvatske strane je isporučeno 51 mrtvo telo, od kojih je do ovog momenta
identifikovano 48. Na svim nastradalima, uočljive su eksplozivne i prostrelne
povrede, najčešće i jedne i druge, i to mnogobrojne. Značajan je i podatak da
prilikom agresije o kojoj je reč, uopšte nije bilo ranjenih, što rečito govori o
namerama agresora.
Izuzetak od prethodnih pravila, predstavlja mrtvo telo označeno brojem 42 na
kome su uočene svega tri plitke površne rane, nanete najverovatnije parčićima
rasprskavajućeg eksplozivnog sredstva, koje po svom intezitetu i ekstenzitetu
nisu mogle prouzrokovati smrt. U ovom slučaju, smrt je nastupila od posledica
dve ubodne rane u predelu leve polovine grudnog koša.
Posebni problem prilikom procesa identifikovanja bila su i potpuno ugljenisana

tela, a u jednom slučaju i hrpa od svega nekoliko kilograma ugljenisanih kostiju.
Ipak, identifikacija je uspešno obavljena i potvrđena od strane porodica
nastradalih. Na izgorelim leševima bili su uočljivi znaci zaživotnog dospevanja u
plamen.
U međuvremenu, od hrvatske strane isporučeno je još jedno mrtvo telo, na kome

nisu uočene truležne promene, dakle telo borca koji je preminuo posle agresije na
ovom području. Spolja na telu nisu uočene povrede od streljačkog odnosno
eksplozivnog oružja, a na hrvatskoj strani je izvršena obdukcija leša. Spolja na
lešu su uočene mnogobrojne povrede po glavi i telu, krvni podlivi i nagnječenja
nastali delovanjem tupine zamahnutog mehaničkog oruđa, i ubod u predelu leve
bočne strane grudnog koša. U visini osmog rebra, nanesen šiljkom i oštricom
zamahnutog mehaničkog oruđa. Izvršena je reobdukcija i ustanovljeno je da
postoje mnogobrojni masivni krvni podlivi potkožnog i mišićnog tkiva, serijski
prelom pet rebara sa leve strane sa prelomljenim fragmentima koji probijaju
plućnu maramicu, delom nagnječen, a delom razoren levi bubreg, glatko
presečeno osmo rebro, presečena dijafragma te plitak ubod u predelu slezine.
Prema tome, tretman kome su bili izloženi zatvorenici nije potrebno posebno
komentarisati.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U se
elu Medak, snage UNP
PROFOR-a evakuisale
e su 12 mrtv
vih tela, a u Gračacu do
d
ovog momenta a ukupno četiri. Nažalost, ove brrojke neće najverovatnije biti i
konačne.
cesu identiffikacije i su
Proc udskomedic
cinske obrade koja je izvršena, nnaročito u
posebno ilustrovanim slučajevima, prisustvova
p ali su i pred
dstavnici UN
NPROFOR-a a.
Dr Željko
Ž Kara
an,
specijalista sud
dske medic
cine
n, 24.09.19
Knin 993.
ana 615
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Optužnica u kaznenom predmetu protiv

Rahima Ademija i Mirka Norca:
REPUBLIKA HRVATSKA
ZUPANIJSKO DRŽAVNO ODVJETNIŠTVO
U ZAGREBU
Broj: K-DO-349/05
Zagreb, 22. studenog 2006.
ŽUPANIJSKOM SUDU U ZAGREBU
ZAGREB
Na temelju čl. 42. st. 2. t. 4. Zakona o kaznenom postupku te čl. 28. st. 2. i 3.
Zakona o primjeni Statuta Međunarodnoga kaznenog suda i progonu za kaznena
djela protiv međunarodnog ratnog i humanitarnog prava, podižem
OPTUŽNICU
protiv:
I. okr. RAHIMA ADEMIJA, sina Redžepa i Raze, rođene Sadiku, rođenog 30.
siječnja 1954. u Karaču (Karaqe), Vučitrn (Vushtrri), Kosovo, s prebivalistem u
Splitu, Ulica Antuna Mihanovića 29, generala HV-a u mirovini, drzavljanina
Republike Hrvatske, odlikovanoga, nalazi se na slobodi,
II. okr. MIRKA NORCA, sina Ante i Nede rođene Radman-Livaja, rođenog 19.
rujna 1967. u Otoku, općina Sinj, Hrvata, državljanina Republike Hrvatske,
pismenog, generala HV-a u mirovini, neoženjenog, bez djece, s prebivalištem u
Zagrebu, Bukovačka 27, odlikovanoga, osuđenog pravomoćnom presudom
Županijskog suda u Rijeci, broj K-11/01 od 24. ozujka 2003., na 12 godina
zatvora zbog kaznenog djela iz čl. 120. st. 1. Osnovnog krivičnog zakona
Republike Hrvatske, nalazi se na izdržavanju kazne zatvora u Zatvoru Glina,
da su:
I. okr. Rahim Ademi
u razdoblju od 9. do 17. rujna 1993. u okolici Gospića i predjelu zvanom Medački

džep jugoistočno od Gospića, za trajanja međunarodnog oružanog sukoba na
teritoriju Republike Hrvatske između regularnih oružanih snaga Hrvatske vojske i
postrojbi Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova s jedne strane te
naoružanih vojnih i paravojnih formacija pobunjenih hrvatskih Srba
potpomognutih snagama i logistikom bivše JNA i dragovoljcima iz Srbije i Crne
Gore s druge strane, izazvanog njihovom agresijom, kao visoki časnik Hrvatske
vojske s činom brigadira i na položaju vršitelja dužnosti zapovjednika Zbornog
područja Gospić, odgovoran za primjenu propisa međunarodnoga prava o ratnim
zarobljenicima, sigurnosti i zastiti civila i njihove imovine na tom području i
ovlašten za izdavanje zapovijedi, sa zapovjednom ovlašću nad svim podređenim i
pridodanim vojnim postrojbama i formacijama tog zbornog područja, pa tako i
onih iz sastava Sektora 1, kao posebne operativno-taktičke grupe ustrojene
specijalno za potrebe provedbe vojne operacije "Džep '93", kojim je na temelju
njegove zapovijedi od 6. rujna 1993. zapovijedao II. okr. Mirko Norac, nakon što

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
je prethodno zajedno s II. okr. Mirkom Norcem i drugim, višim časnicima Glavnog
stožera Hrvatske vojske i Ministarstva unutarnjih poslova sudjelovao u planiranju,
razradi i uvježbavanju ograničene vojne operacije "Džep '93", s nakanom da tom
operacijom snage Hrvatske vojske i Specijalne policije Ministarstva unutarnjih
poslova iz vojno-strateških i sigurnosnih razloga oslobode dio okupiranog
teritorija Republike Hrvatske u predjelu zvanom Medački džep, sto je činilo šire
područje Divosela, Čitluka i Počitelja, kako bi se zaustavilo kontinuirano topničko
teroriziranje žitelja Gospića od okupacijskih snaga, postupio protivno odredbama
čl. 3., 16., 27., 32. i 53. Zenevske konvencije o zastiti građanskih osoba u
vrijeme rata od 12. kolovoza 1949., čl. 3. st. 1. t. a i c Zenevske konvencije o
postupanju s ratnim zarobljenicima od 12. kolovoza 1949., a napose protivno
odredbama čl. 51. st. 2. i st. 5.b, čl. 54. st. 2., čl. 57. st. 1. i st. 2., ali. III., te čl.
86. i 87. Dopunskog protokola Zenevskim konvencijama od 12. kolovoza 1949. o
zastiti međunarodnih oruzanih sukoba (Protokol I od 8. lipnja 1977.), time sto -
iako je znao i bio svjestan da pri planiranju cjelokupne akcije i u donesenim
zapovijedima za napad i za povlačenje te za druge borbene aktivnosti nisu ni
formalno ni stvarno razrađeni elementi postovanja ratnog i humanitarnog prava o
postupanju sa zarobljenim neprijateljskim vojnicima, ranjenicima i bolesnicima,
zatečenim civilima, njihovom imovinom i ratnim plijenom -kao zapovjednik nije
osigurao da pripadnici njemu podređenih postrojbi budu na nedvojben način
upoznati i podučeni sa svojim obvezama iz međunarodnih ratnih i humanitarnih
konvencija i protokola, da nije ustrojio prikladan način izvjesćivanja od strane
podređenih časnika o mogućim protupravnim radnjama na bojistu, znajući da za
zastitu reda i sigurnosti na oslobođenim područjima, a time i za sprječavanje
mogućih nedopustenih postupanja, nije osigurana odgovarajuća podrska Vojne
policije, to vise sto su postrojbe angazirane za tu akciju, posebice domobranske
bojne, bile sastavljene mahom od domaćih ljudi iz okolice Gospića pogođenih
dotadasnjim ratnim stradanjima, spremnih na osvetu, zanemarujući napose
činjenicu da u selima i zaseocima na crtama planiranog napada prebiva nekoliko
stotina civila srpske narodnosti, pristavsi tako i na njihova smrtna stradanja i
ostećenja njihovih kuća i drugih objekata zbog planiranog djelovanja topnistva, i
na ubojstva tamo zatečenih civila srpske narodnosti, kao i na razaranje i palez
kuća i grabez njihove imovine, pa je tako najprije:
1. svojom zapovijedi za napad, klasa 8/93-01/04, ur.broj 1043-03/1-93-89 od 6.

rujna 1993., zapovjedio taktički početak vojne akcije "Dzep '93" za 9. rujna 1993.
u 6,00 sati, kojom akcijom je u operativnom smislu s izdvojenog zapovjednog
mjesta u Bilaju zapovijedao II. okr. Mirko Norac u svojstvu zapovjednika Sektora
1. i 9. gardijske motorizirane brigade kao i svih njemu pridodanih i podređenih
postrojbi te postrojbi Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova, koja je
tada doista i započela s planiranom snaznom topničkom, raketnom i
minobacačkom paljbom po neprijateljskim vojnim polozajima razmjestenima u
neposrednoj blizini samih naselja kao i među civilnim objektima, i po naseljima na
glavnim crtama napada prema Divoselu, Čitluku, Počitelju i Metku, znajući da u
tim selima i zaseocima na crtama topničkih napada prebiva i civilno stanovnistvo
srpske narodnosti i da postoji iznimna vjerojatnost da će takav napad izazvati
nepotrebnu pogibiju, ranjavanje i bijeg tih civila u smjerovima napadnih
djelovanja, razaranje njihovih kuća, gospodarskih zgrada i ostale imovine, pa
usprkos tome, iako je imao moć i ovlast zaustaviti takav topnički napad, to nije
učinio, već je njegovom provedbom pristao na takve posljedice, pa su tako zbog
pretjeranog i neselektivnog topničko-raketno-minobacačkog djelovanja:
-na području Čitluka 9. rujna 1993. smrtno stradali Pera Krajnović, Boja Vujnović,
Marko Potkonjak i Janko Potkonjak,
-na području Divosela 9. rujna 1993. smrtno je stradao Nikola Vujnović,
a osim toga zbog granatiranja:
-razrusena je kuća u izgradnji te zapaljena drvena kuća vlasnistvo Boska Pjevača
u Čitluku 43,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
-razrusena je kuća vlasnistvo Pere Krajnović u Čitluku 20,
-razrusena je kuća vlasnistvo Boje Vujnović u Čitluku 28,
-razrusena je kuća vlasnistvo Boje Pjevač u Čitluku 26,
-razrusene su dvije kuće vlasnistvo Bogdana Kričkovića u Čitluku 63,
-razrusena je kuća zasad neutvrđenog vlasnika i adrese u Jovićima,
dakle, krseći pravila međunarodnoga prava za vrijeme oruzanog sukoba naredio

da se izvrsi napad na naselja posljedica kojeg je smrt i teska tjelesna ozljeda ljudi
i napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovnistvo,
2. nakon zavrsetka operativno-taktičkog dijela operacije "Dzep '93", kao i nakon

potpisivanja Sporazuma o povlačenju hrvatskih snaga s oslobođenih i akcijom
zauzetih područja na početne polozaje od 15. rujna 1993., tijekom obustave
vatre, iako je znao, jer se u to osobno uvjerio za čestih boravka na terenu, gdje
su se čule učestale detonacije netipične za trenutačni karakter operacije i vidjelo
se mnogo dima, a o tomu je bio obavijesten i od predstavnika UNPROFOR-a i
drugih osoba, da na akcijom zauzetim područjima dijelovi njemu podređenih
postrojbi u sastavu operativnog Sektora 1 (9. gardijska motorizirana brigada,
Domobranska bojna Gospić, Domobranska bojna Lovinac, postrojbe 111. brigade
i postrojbe Specijalnih snaga Ministarstva unutarnjih poslova) ubijaju, okrutno
zlostavljaju i masakriraju civile srpske narodnosti, pale i ruse kuće i gospodarske
zgrade te pljačkaju i unistavaju njihovu ostalu imovinu, kako bi se opisanom
uporabom sile postiglo njihovo trajno iseljenje, sto se doista i dogodilo, nije
poduzeo nista da se takva nedopustena postupanja spriječe, suzbiju i kazne,
pristajući na to da njemu podređene postrojbe nastave s takvim radnjama i
pristajući na njihove posljedice, kao i na mogućnost da preostalo civilno
stanovnistvo srpske narodnosti zastraseno tim događanjima napusti ta područja,
sto se doista i dogodilo, pa su tako za sada nepoznati pripadnici njemu
podređenih postrojbi na terenu, vatrenim ili hladnim oruzjem sto lisili zivota, sto
mučili i tesko tjelesno ozlijedili:
-9. rujna 1993. ispred njezine kuće u Čitluku 84-godisnju slijepu staricu Bosiljku
Bjegović,
-na području Rajčevića 9. rujna 1993. Ankicu Vujnović,
-istoga dana u podrumu njihove kuće u Čitluku (Kričkovići) Ljubicu Kričković-
Zivčić, a potom i njezinu sestru Saru Kričković, prerezavsi joj vrat,
-istoga dana ispred njegove kuće u Čitluku (Krajnovići) s najmanje 24 hica Ðuru
Krajnovića,
-istoga dana u Čitluku Mile Savu Rajčević koja je hodala sa stakama, a potom joj
prerezali vrat,
-istoga dana u Divoselu Nikolu Vujnovića, Momčila Vujnovića, Ljiljanu Jelača i
Milana Matića,
-u vremenu između 10. i 11. rujna 1993. u Čitluku Nikolu Jerkovića,
-11. rujna 1993. u Lazinu gaju nedaleko od Čitluka Anđu Jović,
-12. rujna 1993. u Čitluku 70 (Krajnovići) Nedeljku Krajnović i Stanu Krajnović
koje su prethodno zatočili u kokosinjcu, a na kraju njihova tijela zapalili,
-u vremenu između 12. i 14. rujna 1993. u sumi uz rijeku Sasinu nedaleko od
Čitluka Milku Bjegović,
-16. rujna 1993. na stazi u blizini brda Bungovac vatrenim oruzjem Milu
Pejnovića,
-točno neutvrđenog dana između 9. i 17. rujna 1993. nedaleko Čitluka sakatog
Dmitra Jovića i njegovu suprugu Maru Jović,
-točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u zaseoku Potkonjaci Ðuru Vujnovića,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
-točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u Divoselu (Vujnovići) Stevu

Vujnovića,
-točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u dvoristu jedne kuće u Počitelju
(Misćevići) Boju Pjevač, kojoj su nakon toga odrezali tri prsta desne ruke i ostavili
je mrtvu lezati kraj uginule svinje, te
-točno neutvrđenog dana u istom vremenskom razdoblju u Rajčevićima
retardiranog Milana Rajčevića, nakon sto su ga prethodno sajlom vezali za auto i
vukli okolo, vezali ga između dva stabla jela i u njega bacali nozeve, da bi ga na
kraju i zapalili,
-točno neutvrđenog dana u istom razdoblju nedaleko od kuće u Čitluku, Čitluk 43,
u Donjem Selu Branka Vujnovića,
-9. rujna 1993. nedaleko od Čitluka pucali na Anku Rajčević hrvatske narodnosti
u namjeri da je lise zivota, ali u tome nisu uspjeli, pa je zadobila prostrijelnu ranu
kuka i slabina, koja ozljeda je bila teske naravi,
-istoga dana u Čitluku 26, u namjeri da je lise zivota, bacili ručnu bombu u kuću u
kojoj se nalazila Ivanka Rajčević, međutim ona je napad prezivjela zadobivsi
brojne teske tjelesne ozljede;
te, u vremenskom razdoblju od 9. do 17. rujna 1993., zasad nepoznati pripadnici
njemu podređenih postrojbi podmetanjem eksploziva i vatre unistili su:
-u selu Rajčevići 32 kuće i 41 gospodarski objekt,
-u selu Krajnovići 20 kuća, 28 gospodarskih objekata i onečistili 4 bunara,
-u selu Potkonjaci 6 kuća i 10 gospodarskih objekata,
-u selu Drljići 5 kuća i 10 gospodarskih objekata,
-u selu Strunići 20 kuća, 17 gospodarskih objekata i onečistili 3 bunara,
-u selu Veliki Kraj 11 kuća i 8 gospodarskih objekata,
-u Donjem Selu 7 kuća i 9 gospodarskih objekata te
-u Divoselu za sada neutvrđeni broj kuća i gospodarskih zgrada;
uz to su kako u svim gore navedenim selima, tako i u Čitluku, Sitniku, Počitelju i
Rogićima uz pomoć civila kojima je dopusten ulazak na bojiste:
-otuđili vrjedniju pokretnu imovinu civila koji su napustili to područje te
-pobili dio zatečene stoke, dakle, krseći pravila međunarodnoga prava za vrijeme
oruzanog sukoba, iako je bio duzan, propustio spriječiti te na opisani način
podrzavao i ohrabrivao da se civilno stanovnistvo ubija, muči ili da se nečovječno
prema njemu postupa, da se pljačka imovina stanovnistva te protuzakonito i
samovoljno unistava u velikim razmjerima imovinu sto nije opravdano vojnim
potrebama,

vatre, iako je znao, jer se u to osobno uvjerio za čestih boravka na terenu, a od
predstavnika UNPROFOR-a i drugih osoba je bio obavijesten da se na akcijom
zauzetim područjima od strane njemu podređene postrojbe HV-a u sastavu
operativnog Sektora 1 (9. gardijska motorizirana brigada, Domobranska bojna
Gospić, Domobranska bojna Lovinac, postrojbe 111. brigade i postrojbe
specijalnih snaga MUP-a) čine protupravne radnje tako sto se izlazu mukama i
ubijaju ratni zarobljenici srpske narodnosti, nije poduzeo nista da se takva
nedopustena postupanja spriječe, suzbiju i kazne, pristajući da njemu podređene
postrojbe nastave s takvim postupanjima i pristajući na njihove posljedice, pa su
tako za sada nepoznati pripadnici njemu podređenih postrojbi na terenu,
uporabom vatrenog oruzja i na drugi način sto lisili zivota, sto mučili i tesko
tjelesno ozlijedili:
-10. rujna 1993. na području Debele Glave zarobljenog vojnika Stanka Despića
kundacima pusaka i drugim tupo-tvrdim i siljatim predmetima u tolikoj mjeri
pretukli da je umro,
-10. rujna 1993. na području između Počitelja i Čitluka zarobljenog vojnika Nikolu
Stojisavljevića najprije ranili vatrenim oruzjem, a potom ga vezali konopcem i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
objesili na drvo te ga zivoga gađali nozevima, nakon čega su ga jos uvijek zivoga
vezali za osobni automobil i vukli kroz mjesto dok nije umro,
-11. rujna 1993. u Lazinu gaju nedaleko od Čitluka zarobljenog vojnika Milana
Jovića,
-u vremenu između 15. i 16. rujna 1993. u Planinama zarobljenog vojnika Danu
Krivokuću,
-također u vremenu između 15. i 16. rujna 1993. u Planinama zarobljenog
vojnika Dragana Pavlicu,
-9. rujna 1993. na području Debele Glave zarobljenog vojnika Vladimira Divjaka
tesko ranili tako sto su prema njemu bacili ručnu bombu, a potom su ga, jednako
kao i zarobljenog vojnika kodne oznake zastićeni svjedok br. 4. i pretukli
kundacima pusaka, gasili cigarete na njihovim leđima, a zastićenom svjedoku broj
4. započeli rezati saku, ali su od toga odustali,
-10. rujna 1993. na području Čitluka, zarobljenog vojnika Nikolu Bulja ponizavali
na razne načine i to vjesanjem za ruke, udaranjem bičem po leđima,nakon čega
su mu posipali sol po krvavim leđima te mu na glavu stavili sajkaču i ponizavali
ga,
dakle, krseći pravila međunarodnoga prava, iako je bio duzan, propustio spriječiti
te na opisani način podrzavao i ohrabrivao da se ratni zarobljenici ubijaju, muče
ili da se prema njima nečovječno postupa,
II. okr. Mirko Norac
u razdoblju od 9. do 17. rujna 1993. u okolici Gospića, Bilaju te na području

zvanom Medački dzep, jugoistočno od Gospića, za trajanja međunarodnog
oruzanog sukoba na teritoriju Republike Hrvatske između regularnih oruzanih
snaga Hrvatske vojske i postrojbi Specijalne policije Ministarstva unutarnjih
poslova s jedne strane te naoruzanih vojnih i paravojnih formacija pobunjenih
hrvatskih Srba potpomognutih snagama i logistikom bivse JNA i dragovoljcima iz
Srbije i Crne Gore s druge strane, izazvanog njihovom agresijom, kao časnik
Hrvatske vojske s činom pukovnika i na polozaju zapovjednika 9. gardijske
motorizirane brigade unutar Zbornog područja Gospić te zapovjednika Sektora 1,
posebne operativno-taktičke grupe formirane upravo za potrebe operacije "Dzep
'93" koju su činile 9. motorizirana gardijska brigada, Domobranska bojna Gospić,
Domobranska bojna Lovinac, postrojbe 111. brigade i postrojbe Specijalnih snaga
Ministarstva unutarnjih poslova, odgovoran za primjenu propisa međunarodnoga
prava o ratnim zarobljenicima, sigurnosti i zastiti civila i njihove imovine na tom
području i ovlasten za izdavanje zapovijedi, sa zapovjednom ovlasću nad svim
podređenim postrojbama i formacijama iz sastava Sektora 1, nakon sto je
prethodno zajedno s I. okr. Rahimom Ademijem i drugim, visim časnicima
Glavnog stozera Hrvatske vojske i Ministarstva unutarnjih poslova sudjelovao u
planiranju, razradi i uvjezbavanju ograničene vojne operacije "Dzep '93", s
nakanom da tom operacijom snage Hrvatske vojske i Specijalne policije
Ministarstva unutarnjih poslova iz vojno-strateskih i sigurnosnih razloga oslobode
dio okupiranog teritorija Republike Hrvatske u predjelu zvanom Medački dzep, sto
je činilo sire područje Divosela, Čitluka i Počitelja, kako bi se zaustavilo
kontinuirano topničko teroriziranje zitelja Gospića od okupacijskih snaga, postupio
protivno odredbama čl. 3., 16., 27., 32. i 53. Zenevske konvencije o zastiti
građanskih osoba u vrijeme rata od 12. kolovoza 1949., čl. 3. st. 1. t. a i c
Zenevske konvencije o postupanju s ratnim zarobljenicima, od 12. kolovoza
1949., a napose protivno odredbama čl. 51. st. 2. i st. 5.b, čl. 54. st.2., čl. 57. st.
1. i st. 2 ali. III, te čl. 86. i 87. Dopunskog protokola Zenevskim konvencijama od
12. kolovoza 1949. o zastiti međunarodnih oruzanih sukoba (Protokol I od 8.
lipnja 1977.), time sto, iako je znao i bio svjestan da pri planiranju cjelokupne
akcije i u donesenim zapovijedima za napad i za povlačenje te za druge borbene
aktivnosti nisu ni formalno ni stvarno razrađeni elementi postovanja ratnog i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
humanitarnog prava o postupanju sa zarobljenim neprijateljskim vojnicima,

ranjenicima i bolesnicima, zatečenim civilima, njihovom imovinom i ratnim
plijenom, kao zapovjednik nije osigurao da pripadnici njemu podređenih postrojbi
budu na nedvojben način upoznati i podučeni sa svojim obvezama iz
međunarodnih ratnih i humanitarnih konvencija i protokola, da nije ustrojio
prikladan način izvjesćivanja od strane podređenih časnika o mogućim
protupravnim radnjama na bojistu, znajući da za zastitu reda i sigurnosti na
oslobođenim područjima, a time i za sprječavanje mogućih nedopustenih
postupanja, nije osigurana odgovarajuća podrska Vojne policije, to vise sto su
postrojbe angazirane za tu akciju, posebice domobranske bojne, bile sastavljene
mahom od domaćih ljudi iz okolice Gospića pogođenih dotadasnjim ratnim
stradanjima, spremnih na osvetu, te napose zanemarivsi činjenicu da u selima i
zaseocima na crtama planiranog napada prebiva nekoliko stotina civila srpske
narodnosti, pristavsi tako i na njihova smrtna stradanja i ostećenja njihovih kuća i
drugih objekata zbog planiranog djelovanja topnistva i na ubojstva tamo
zatečenih civila srpske narodnosti, kao i na razaranje i palez kuća i grabez njihove
imovine, pa je tako najprije:
4. svojom zapovijedi za napad, klasa 8/93-01/01, ur.broj 3178-03-93-218-1 od
7. rujna 1993., zapovjedio operativni početak vojne akcije "Dzep '93" za 9. rujna
1993. u 6,00 sati, kojom je akcijom u operativnom smislu s izdvojenog
zapovjednog mjesta u Bilaju osobno i zapovijedao u svojstvu zapovjednika
Sektora 1. i 9. gardijske motorizirane brigade kao i svih njemu pridodanih i
podređenih postrojbi te postrojbi Specijalne policije Ministarstva unutarnjih
poslova, koja je tada doista i započela s planiranom snaznom topničkom,
raketnom i minobacačkom paljbom kako po neprijateljskim vojnim polozajima
razmjestenima u neposrednoj blizini samih naselja kao i među civilnim objektima,
i po naseljima na glavnim crtama napada prema Divoselu, Čitluku, Počitelju i
Metku, znajući da u tim selima i zaseocima na pravcima topničkih napada prebiva
i civilno stanovnistvo srpske narodnosti i da postoji iznimna vjerojatnost da će
takav napad izazvati nepotrebnu pogibiju, ranjavanje i bijeg tih civila u
smjerovima napadnih djelovanja, razaranje njihovih kuća, gospodarskih zgrada i
ostale imovine, pa usprkos tome, iako je imao moć i ovlast zaustaviti takav
topnički napad, to nije učinio, već je njegovom provedbom pristao na takve
posljedice, pa su tako zbog pretjeranog i neselektivnog topničko-raketno-
minobacačkog djelovanja:
-na području Čitluka 9. rujna 1993. smrtno stradali Pera Krajnović, Boja Vujnović,
Marko Potkonjak i Janko Potkonjak,
-na području Divosela 9. rujna 1993. smrtno je stradao Nikola Vujnović,
a osim toga zbog granatiranja:
-razrusena je kuća u izgradnji te zapaljena drvena kuća vlasnistvo Boska Pjevača
u Čitluku 43,
-razrusena je kuća vlasnistvo Pere Krajnović u Čitluku 20,
-razrusena je kuća vlasnistvo Boje Vujnović u Čitluku 28,
-razrusena je kuća vlasnistvo Boje Pjevač u Čitluku 26,
-razrusene su dvije kuće vlasnistvo Bogdana Kričkovića u Čitluku 63,
-razrusena je kuća zasad neutvrđenog vlasnika i adrese u Jovićima,
dakle, krseći pravila međunarodnoga prava za vrijeme oruzanog sukoba naredio

da se izvrsi napad na naselja posljedica kojeg je smrt i teska tjelesna ozljeda ljudi
i napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovnistvo,

zauzetih područja na početne polozaje, od 15. rujna 1993., tijekom obustave
vatre, u svojstvu zapovjednika Sektora 1. kao i svih njemu pridodanih i
podređenih postrojbi te postrojbe Specijalne policije Ministarstva unutarnjih
poslova, iako je znao, jer se u to osobno uvjerio za čestih boravaka na terenu,

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
gdje su se čule učestale detonacije netipične za trenutačni karakter operacije i

vidjelo mnogo dima, a o tome je bio obavijesten od predstavnika UNPROFOR-a i
drugih osoba, da na akcijom zauzetim područjima njemu podređene postrojbe u
sastavu operativnog Sektora 1 (9. gardijska motorizirana brigada, Domobranska
bojna Gospić, Domobranska bojna Lovinac, postrojbe 111. brigade i postrojbe
Specijalnih snaga Ministarstva unutarnjih poslova) ubijaju, okrutno zlostavljaju i
masakriraju civile srpske narodnosti, da pale i ruse kuće i gospodarske zgrade te
pljačkaju i unistavaju njihovu ostalu imovinu, kako bi se opisanom uporabom sile
postiglo njihovo trajno iseljenje, sto se doista i dogodilo, nije poduzeo nista da se
takva nedopustena postupanja spriječe, suzbiju i kazne, pristajući na to da njemu
podređene postrojbe nastave s takvim radnjama i pristajući na njihove posljedice,
kao i na mogućnost da preostalo civilno stanovnistvo srpske narodnosti
zastraseno tim događanjima napusti ta područja, sto se doista i dogodilo, pa su
tako za sada nepoznati pripadnici njemu podređenih postrojbi na terenu, vatrenim
ili hladnim oruzjem sto lisili zivota, sto mučili i tesko tjelesno ozlijedili:
- 9. rujna 1993. ispred njezine kuće u Čitluku 84-godisnju slijepu staricu Bosiljku
Bjegović,
-na području Rajčevića 9. rujna 1993. Ankicu Vujnović,
-istoga dana u podrumu njihove kuće u Čitluku (Kričkovići) Ljubicu Kričković-
Zivčić, a potom i njezinu sestru Saru Kričković, prerezavsi joj vrat,
-istoga dana ispred njegove kuće u Čitluku (Krajnovići) s najmanje 24 hica Ðuru
Krajnovića,
-istoga dana u Čitluku Mile Savu Rajčević koja je hodala sa stakama, a potom joj
prerezali vrat,
-istoga dana u Divoselu Nikolu Vujnovića, Momčila Vujnovića, Ljiljanu Jelača i
Milana Matića,
-u vremenu između 10. i 11. rujna 1993. u Čitluku Nikolu Jerkovića,
-11. rujna 1993. u Lazinu gaju nedaleko od Čitluka Anđu Jović,
-12. rujna 1993. u Čitluku 70 (Krajnovići) Nedeljku Krajnović i Stanu Krajnović
koje su prethodno zatočili u kokosinjcu, a na kraju njihova tijela zapalili,
-u vremenu između 12. i 14. rujna 1993. u sumi uz rijeku Sasinu nedaleko od
Čitluka Milku Bjegović,
-točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u zaseoku Potkonjaci Ðuru Vujnovića,
-točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u Divoselu (Vujnovići) Stevu
Vujnovića,
-točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u dvoristu jedne kuće u Počitelju
(Misćevići) Boju Pjevač, kojoj su nakon toga odrezali tri prsta desne ruke i ostavili
je mrtvu lezati kraj uginule svinje, te
-točno neutvrđenog dana u istom razdoblju u Rajčevićima retardiranog Milana
Rajčevića, nakon sto su ga prethodno sajlom vezali za auto i vukli okolo, vezali ga
između dva stabla jela i u njega bacali nozeve, da bi ga na kraju i zapalili,
-točno neutvrđenog dana u istom razdoblju nedaleko od kuće u Čitluku, Čitluk 43,
u Donjem Selu Branka Vujnovića,
-istoga dana u Čitluku 26, u namjeri da je lise zivota, bacili ručnu bombu u kuću u
kojoj se nalazila Ivanka Rajčević, međutim ona je napad prezivjela zadobivsi
brojne teske tjelesne ozljede;
te, u razdoblju od 9. do 17. rujna 1993., zasad nepoznati pripadnici njemu
podređenih postrojbi podmetanjem eksploziva i vatre unistili su:
-u selu Rajčevići 32 kuće i 41 gospodarski objekt
-u selu Krajnovići 20 kuća, 28 gospodarskih objekata i onečistili 4 bunara,
-u selu Potkonjaci 6 kuća i 10 gospodarskih objekata,
-u selu Drljići 5 kuća i 10 gospodarskih objekata,
-u selu Strunići 20 kuća, 17 gospodarskih objekata i onečistili 3 bunara,
-u selu Veliki Kraj 11 kuća i 8 gospodarskih objekata,
-u Donjem Selu 7 kuća i 9 gospodarskih objekata, te
-u Divoselu za sada neutvrđeni broj kuća i gospodarskih zgrada;

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
uz to su kako u svim gore navedenim selima, tako i u Čitluku, Sitniku, Počitelju i

Rogićima uz pomoć civila kojima je dopusten ulazak na bojiste:
-otuđili vrjedniju pokretnu imovinu civila koji su napustili to područje te
- pobili dio zatečene stoke, a u zoni odgovornosti Specijalne policije Ministarstva
unutarnjih poslova za sada nepoznati pripadnici tih i drugih postrojbi uporabom
vatrenog i hladnog oruzja lisili su zivota:
-16. rujna 1993. na stazi u blizini brda Bungovac vatrenim oruzjem Milu
Pejnovića,
-točno neutvrđenog dana između 9. i 17. rujna 1993. nedalekood Čitluka sakatog
Dmitra Jovića i njegovu suprugu Maru Jović,
-9. rujna 1993. nedaleko od Čitluka pucali na Anku Rajčević hrvatske narodnosti
u namjeri da je lise zivota, ali u tome nisu uspjeli pa je zadobila prostrijelnu ranu
kuka i slabina koja ozljeda je bila teske naravi, dakle, krseći pravila
međunarodnoga prava za vrijeme oruzanog sukoba, iako je bio duzan, propustio
spriječiti te na opisani način podrzavao i ohrabrivao, da se civilno stanovnistvo
ubija, muči ili da se nečovječno prema njemu postupa, da se pljačka imovina
stanovnistva te protuzakonito i samovoljno unistava u velikim razmjerima
imovinu sto nije opravdano vojnim potrebama,

vatre, u svojstvu zapovjednika Sektora 1. i 9. gardijske motorizirane brigade kao
i svih njemu pridodanih i podređenih postrojbi te postrojbe Specijalne policije
Ministarstva unutarnjih poslova, iako je znao, jer se u to osobno uvjerio za čestih
boravaka na terenu, a bio je obavijesten i od predstavnika UNPROFOR-a i drugih
osoba, da na akcijom zauzetim područjima njemu podređene postrojbe Hrvatske
vojske u sastavu operativnog Sektora 1 (9. gardijska motorizirana brigada,
Domobranska bojna Gospić, Domobranska bojna Lovinac, postrojbe 111. brigade
i postrojbe Specijalnih snaga Ministarstva unutarnjih poslova) čine protupravne
radnje tako sto se izlazu mukama i ubijaju ratni zarobljenici srpske narodnosti,
nije poduzeo nista da se takva nedopustena postupanja spriječe, suzbiju i kazne,
pristajući da njemu podređene postrojbe nastave s takvim postupanjima i
pristajući na njihove posljedice, pa su tako za sada nepoznati pripadnici njemu
podređenih postrojbi na terenu, uporabom vatrenom oruzja i na drugi način sto
lisili zivota, sto mučili i tesko tjelesno ozlijedili:
-10. rujna 1993. na području Debele Glave, zarobljenog vojnika Stanka Despića
kundacima pusaka i drugim tupo-tvrdim i siljatim predmetima u tolikoj mjeri
pretukli da je umro,
-10. rujna 1993. na području između Počitelja i Čitluka zarobljenog vojnika Nikolu
Stojisavljevića najprije ranili vatrenim oruzjem, a potom ga vezali konopcem i
objesili na drvo te ga zivoga gađali nozevima, nakon čega su ga jos uvijek zivog
vezali za osobni automobil i vukli kroz mjesto dok nije umro,
-9. rujna 1993. na području Debele Glave zarobljenog vojnika Vladimira Divjaka
tesko ranili tako sto su prema njemu bacili ručnu bombu, a potom su ga, jednako
kao i zarobljenog vojnika kodne oznake zastićeni svjedok broj 4 i pretukli
kundacima pusaka, gasili cigarete na njihovim leđima, a zastićenom svjedoku broj
4 započeli rezati saku, ali su od toga odustali,
-10. rujna 1993. na području Čitluka zarobljenog vojnika Nikolu Bulja ponizavali
na razne načine, i to vjesanjem za ruke, udaranjem bičem po leđima, nakon čega
su mu posipali sol po krvavim leđima te mu na glavu stavili sajkaču i ponizavali
ga,
a u zoni odgovornosti Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova za sada
nepoznati pripadnici tih i drugih postrojbi uporabom vatrenom oruzja i na drugi
način lisili su zivota:

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
-11. rujna 1993. u Lazinu gaju nedaleko od Čitluka zarobljenog vojnika Milana
Jovića,
-u vremenu između 15. i 16. rujna 1993. u Planinama zarobljenog vojnika Danu
Krivokuću,
-također u vremenu između 15. i 16. rujna 1993. u Planinama zarobljenog
vojnika Dragana Pavlicu,
dakle, krseći pravila međunarodnoga prava, iako je bio duzan, propustio spriječiti
te na opisani način podrzavao i ohrabrivao da se ratni zarobljenici ubijaju, muče
ili da se prema njima nečovječno postupa,
pa da su time I. okr. Rahim Ademi i II. okr. Mirko Norac radnjama pod točkama
1. do 6. počinili kaznena djela protiv čovječnosti i međunarodnoga prava, i to: I.
okr Rahim Ademi pod točkom 1., a II. okr. Mirko Norac pod točkom 4. kazneno
djelo -ratnim zločinom protiv civilnog stanovnistva -opisano i kaznjivo po čl. 120.
st. 1. Osnovnog Krivičnog zakona Republike Hrvatske iz 1993.; zatim I. okr.
Rahim Ademi pod točkom 2. i II. okr. Mirko Norac pod toč. 5. kazneno djelo -
ratnim zločinom protiv civilnoga stanovnistva -opisano i kaznjivo po čl. 120. st. 1.
Osnovnog Krivičnog zakona Republike Hrvatske iz 1993. u vezi čl. 28. Osnovnog
Krivičnog zakona Republike Hrvatske iz 1993.; te I. okr Rahim Ademi pod točkom
3., a II. okr. Mirko Norac pod točkom 6. -ratnim zločinom protiv ratnih
zarobljenika -opisano i kaznjivo po čl. 122. Osnovnog krivičnog zakona Republike
Hrvatske iz 1993. u vezi s čl. 28. Osnovnog krivičnog zakona Republike Hrvatske
iz 1993., a sva djela kaznjiva jos i primjenom odredbi čl. 43. Osnovnog krivičnog
zakona Republike Hrvatske iz 1993.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ravni Kotari i Maslenica

PREDISTORIJA HRVATSKO-SRPSKOG RATA U RAVNIM KOTARIMA
Prije secesije Hrvatske od Jugoslavije godine 1991. Srbi i Hrvati na području

Dalmacije, a samim tim i Ravnih Kotara*, nikada nisu međusobno ratovali, makar
ne sa autonomnim snagama kako to čine u ovom ratu. Istina, Hrvati su u 2.
svjetskom ratu i u Dalmaciji organizovali ustaške jedinice u savezništvu sa
Hitlerom, koje su i šršile zločine nad srpskim stanovništvom, osobito u Kninu,
Drnišu, u dolini Neretve i u Dubrovniku, ali ni to nije dovelo do međusobnog rata.
Limitirajući faktor u razbuktavanju rata između Srba i Hrvata u Dalmaciji bilo js
prisustvo italijanskih okupacionih snaga na tom prostoru kao i okolnost da su
partizanske jedinice bile sastavljene od pripadnika oba ova naroda. Uz to, srpski
četnički pokret, i njegove oružane snage, okupljao je i Hrvate, pa je u samoj
Dinarskoj četničkoj diviziji Momčila Đujića bilo više stotina Hrvata.
Rat između Srba i Hrvata, dva naroda bliska po jeziku i rodu, oba slavenska,
počeo je kada su Hrvati, izvršivši secesiju od Jugoslavije, u svom Ustavu iz 1990.
srpski narod proglasili manjinskim i oduzeli mu status konstitutivnog naroda u
novoproglašenoj državi Hrvatskoj. Pod prijetnjom i dejstvom hrvatskih
represivnih snaga, koje su zaprijetile ponavljanjem genocida iz 1941-
1945.godine, Srbi su organizovali oružani otpor.
Srpski oružani otpor podstaknut je sviješću toga naroda da je biološki ugrožen na

svojoj zemlji koju je on, ovdje u Dalmaciji, oslobodio od Turaka u dva velika
venecijaiska rata, u 17.vijeku, kada su utvrđene granice današnje Dalmacije. U
tom utvrđivanju daleko veći učinak od Hrvata imali su Srbi, predvođeni svojim
narodnim i duhovnim vođama, kao npr. episkopom Savatijom Ljubibratićem,
serdarima Stojanom Jankovićem, Zavišom Jankovićem, Vukom Močivunom,
Vukom Mandušićem i drugima. Udio srpskog faktora u oslobođenju Dalmacije od
Turaka, pod vođstvom Venecije, kao hrišćanske drž ave, bio je, dakle, veći od
hrvatskog, što nam svjedoče arhivski dokumenti iz toga doba. Ista se situacija
ponovila u 1. i 2. svjetskom ratu; u 1. u oslobođenju od Austrougara, u drugom
od fašističkih talijanskih i njemažkih okupacionih snaga. Time je upotpunjen
paradoks da su dalmatinski Srbi uvijek pokazivali više oslobodilačke inicijative i
energije od Hrvata koji Dalmaciju, i ranije i danas, prisvajaju ekskluzivno za sebe.
Ravni Kotari, u zapadnom dijelu Dalmacije, njen su najplodniji dio. Taj prostor je
sve donedavno, zapravo do januara 1993.godine bio sa većinskim srpskim
stanovništvom, kao što je to bilo i prije 232 godine. Prema podacima iz knjige
katoličkog sveštenika i istoričara Mils Bogovića "Katolička Crkva i pravoslavlje u
Dalmaciji za mletačke vladavine" u samom jezgru Ravnih Kotara, dakls u
nekadašnjoj Ninskoj biskupiji; godins 1761. bilo js 9961 katolika i 12.309
pravoslavaca. Katolici će u kasnijem razdoblju postati Hrvati, a pravoslavni će
ostati Srbi, makar u većem broju. Upornom antipravoslavnom katoličkom akcijom
broj pravoslavnih Srba iočeo je i prije toga da se smanjuje. Naime, godine 1696.
u maju mjesecu, ninski biskup Parčić izvještava Rim da je uspio pravoslavne
"šizmatike", dakle Srbe, prevesti na katoličku vjeru u selima Poličnik i Ljubač kod
Zadra. Od tih nekadašnjih pravoslavnih etničkih Srba sada su postali
najmilitantniji Hrvati i katoličkiklerikanci. Srbi nisu imali takve meta-morfoze.
Potvrdu za to imamo i u Katehizisu Stojana Šobata, nastalog 1772.godine, a
štampanog u Veneciji 1833. koji nam svjedoči do je ovaj narod imao punu svijest
o svojoj etničkoj pripadnosti još prije Francuske revolucije, koja je inicirala
nacionalne pokrete u Evropi. Da ne govorimo o narodnim pjesmama, tematski

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
vezanim za Ravne Kotare, iz doba bojeva sa Turcima, koje govore o

oslobodilačkim podvizima srpskih junaka. Ako Hrvati takvih pjesama i imaju one
pjevaju o podvizima srpskih junaka. Srbi su prije Hrvata na ovim prostorima imali
svoje nacionalne škole i listove i časopise. Podaci o tome su lako provjerljivi.
Superioran brojčani odnos Srba prema Hrvatima u području Ravnih Kotara, koji
su bili objekt hrvatske agresije, od januara 1993.godine, poremećen je upravo
tim aktom. U agresiji su najviše stradala tri srpska sela Is-lam, Kašić i Smoković,
a Srbi iz etnički mješovitih sela Murvica, Crno, Zemunik Donji, Poljica i Islam
Latinski prognani su ili pobijeni, kao i oni iz gore pomenutih naselja. Njihova
imovina je uništena, crkve porušene. Tamo se desilo etničko čišćenje i Srba više
nema. Uz pravoslavnu crkvu u Smokoviću teško su oštećene one u Islamu
Gračkom i Kašiću. U pravoslavnoj crkvi sv.Georgija u Islamu Grčkom sahranjen je
jedan od najvećih srpskih pisaca Vladan Desnica. Hrvatska vojska je oskrnavila
crkvu i njegov grob. Oštećena je i Kula Stojana Jankovića, pravoslavnog Srbina i
venecijanskog plemića, čiji je potomak upravo Vladan Desnica.
U obračunu sa srpskim civilima i vojnicima hrvatska vojska je počinila niz ratnih

zločina čije je izvršenje bilo u znaku svojevrsnog endemskog nekrofilnog cinizma.
Nemamo precizan popis imovine Srba koja je uništena pod hrvatskim ratnim
maljem od januarske agresije do danas, pošto takav popis podrazumijeva izlazak
na lice mjesta, što je sa srpske strane nemoguće u ovim oko-lnostima, ali imamo
spisak ljudskih žrtava. Ovdje nismo unosili i broj raskućenih i rasutih porodica, jer
taj slučaj zahtjeva posebnu studiju.
* Ravni Kotari su prostor u sjevernoj Dalmaciji koji se nroteže od skradinskog zaleđa na

istoku do zadarskog zaleđa na zapadu; sa sjevera je ograničen Bukovicom, a sa juga
tankim obalnim područjem
IZJAVE CIVILNIH LICA SRPSKE

NACIONALNOSTI KOJA SU BILA U
HRVATSKIM ZATVORIMA
Dana 22.11.1993. godine u prostorijama Glavnog Štaba SVK soba br. 51, u
svojstvu svjedoka događaja na Ravnim Kotarima od 22. 01. 1993.godine saslušan
Opačić pok. Trivuna Mirko koji je dao slijedeću:
IZJAVU
Zovem se Opačić Mirko rođen sam 29. 07.1928 godine u Murvici SO Zadar, oca
pok. Trivuna, i majke pok. Milice rođene Knežević, sada smješten u kampu
Gajnjača, penzioner, oženjen, otac troje djece sudski nekažnjavan, Srbin.
Prilikom napada HV na Murvicu 24. 01. 1993 godine, nalazio sam se u svojoj
porodičnoj kući, a navečer istog dana spremio sam blago i pošao sam u
Smoković, da prespavam.
Pred sam ulazak u kuću Stevana Kalapaća u Smokoviću našao sam na cesti
mrtvog Davora Graovca.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Došao sam u kuću Stevana Kalapaća gdje sam i prespavao.
Ujutro sam se ustao i išao kući kojom prilikom su me uhapsila 3 hrvatska vojnika,
kod kuće Pavla Paravinje. Prilikom hapšenja pitali su me gdje sam prespavao, a ja
sam im odgovorio da sam spavao kod Stevana Kalapaća. Onda su mi naredili da
se vratimo nazad da mu poka#em gdje sam spavao. Tom prilikom mi je jedan od
njih rekao ako vidimo samo jednog četnika ubićemo tebe.
Ja sam im na to odgovorio da mogu da rade što god hoće. Nakon toga vraćen
sam u Murvicu gdje sam zatekao stotine HV. Tu su me zadržali 10 - 15 minuta, a
onda sam prebačen u sud u Zadar, gdje su me ispitivali do noći. Nakon toga sam
zatvoren u jednu ćeliju u kojoj sam bio sam. Ćelija je bila sva krvava. Tu sam
prenoćio, a sutradan sam prebačen u ul. Marka Oreškovića - kasarna Vojne
policije. Tu su me cijeli dan 26.01.1993 godine tukli i ispitivali. Istog dana
pridružili su mi i Stanka Cvjetanovića iz Islama Latinskog. Obajicu su maltretirali
na način da smo bili vezali lisicama na rukama. Ništa nam nisu dali ni piti in jesti
2 dana osim što sam ja pronašao u smeću jednu jabuku koju sam onako vezan
uspio izvaditi i pojesti. Na željezna vrata od ćelije dolazilo je po 5 - 6 policajaca
koji su nas pljuvali, naređivali da ljubimo pod od ćelije govoreći ljubi četniče
zemlju hrvatsku. Osim toga morali smo vikati "ŽIVIO ANTE PAVELIĆ" pozdravljali
"Za dom spremni". Ćelija je bila potpuno prazna tako da nismo imali niti jednog
pokrivača, a kamoli kreveta. Nakon 2 dana skinuli su nam lsice sa ruku i odveli u
drugu prostoriju gdje su nas ponovo ispitivali. Izjavu sam davao klečeći na
betonu sa golim koljenima. Prilikom ispitinanja poturali su mi razne fotografije
pitajući me da li koga prepoznajem. Ja sam im odgovorio da ne vidim bez iaočara.
Onda mi je jedan od njih, a bilo ih je četvorica udario sa nogom govoreći da ću
vidjeti kad mi jedno oko izvadi. Kad smo dali izjavu ja i Stanko Cvjetanović
odvedeni smo ponovo u sud na saslušanje. Tu su nas ponovo sa lisicama na
rukama po redu saslušali. Saslušavao nas je Brkić Branko istražni sudac Vojnog
suda koji je rođen u Kruševu kod Obrovca. Nakon saslušanja vraćeni smo, ali
sada u civilni zatvor u Zadar. Tamo smo smješteni u ćeliju mas četvorica i to:
Daničić Marinko, Opačić Stevan, Olujić Slavko i ja. Odmah drugi dan sam zajedno
sa Cvjetanović Stankom upućen da radim kako su mi rekli "JEDAN LIPI POSA", a
to je bilo da nosimo naše poginule iz kamiona u mrtvačnicu. Tu sam vidio svašta.
Vidio sam ljude bez pola glave, bez ruke, bez noge. Iznijeli smo 26 tijela što sam
ja vidio. Sigurno znam da je bilo civila ali ih nisam brojio, znam samo da su bile
dvije žene.
Tom irilikom sam prepoznao komšije Opačić Svetozara, Daničić Zorana i Graovac
Darka. Kad smo ih iznijeli iz kamiona oni su ih kupali, a nas su zvali da ih
prepoznamo.
Za svo to vrijeme ja i Stanko morali smo vikati "ŽIVIO ANTE PAVELIĆ" i živio
Franjo Tuđman. To smo radili do 22,00, a onda liječnik naredio da završimo.
Nakon toga su nas pratili prema zatvoru, tukući nas nogama i kundacima od
puške, a mi smo opet morali vikati "ŽIVIO ANTE PAVELIĆ". Od zadobivenih
udaraca Stanko je pao. Maltretirali su nas tako da su nas odvodili u posebnu
ćeliju za mučenje. Jednom prilikom su mene, Stanka Cvjetanovića, Marinka
Daničića i Stevana Opačića odveli, ali su nas razdvojili, tako da smo u jednoj ćeliji
ostali je i Cvjetanović, a u drugoj Daničić i Opačić. U ćeliji u kojoj sam bio ja i
Cvjetanović bila su dva vojna policajca. Tukli su samo Cvjetanovića i to obojica,
jedan sa jedne strane, a drugi sa druge strane. Tukli su ga čizmama po cijelom
tijelu. Za vrijeme tuče Stanko je dva puta pao u nesvjest, ali su ga oni dizali i
ponovo tukli. Kad su odredili da je dosta vratili su nas u ćeliju. Tako sam tu
proveo mjesec dana, a onda su me prebacili u drugu ćeliju. Tu sam bio sa
Komazec Željkom iz Žegara, koji je bio diplomirani pravnik i zbog toga su ga

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
najviše tukli. Osim Komazeca samnom je još bio Švonja Strahinja i Perić Rade.
Opet su dolazili po noći, izvodili jednog po jednog bez palenja svijetla, a vraćali su
se potpuno krvavi u ćeliju. Radili su takve zločine da su jedni tukli, a drugi davali
tablstu za bolove. Moram priznati da mene kao najstarijeg zarobljenika nisu
previše maltretirali u odnosu na druge, i ako sam imao povredu desnog uha,
desnog oka i podlive po glavi i cijelom tijelu. Kad su saznali da ćemo biti
razmijenjeni, petnaestak dana prije razmjene skinuli su nas gole da vide kakve ko
ima povrede. Moram reći i to da su nas tih zadnjih petnaestak dana manje tukli.
Na kraju moram reći i to, da mi je od svega najteže bilo da tučem jednog od
kolega u ćeliji. To sam odbijao, govoreći da nikad nikog nisam tukao. Na to su mi
oni sovali majku četničku, govoreći da bi dobio da nisam stariji. Ja sam na to
odgovarao, radite vi meni šta god hoćete, ali ja nikog ne mogu tući. Razmijenjeni
smo 25. 05. 1993 godine kod Otočca, a isti dan sam dobio poziv za suđenje u
14,00 časova.
Više nemam što izjaviti, a izjavu sam pročitao i vlastoručno je potpisujem.
Izjavu uzela Torbica Borka dipl. pravnik,

izjavu dao Opačić Mirko.
IZJAVA
ŠTRBAC NENAD sin Đure, iz Raštevića, star 35 godina, propisno upozoren, upitan
izjavljuje:
Ja sam inače rođen u Rašteviću i zaposlio sam se u G.P. "Radnik" Bekovac. Kako
je G.P. "Radnik" Benkovac imao gradilište u Splitu to sam zadnjih pet godina
radio na gradilištu u Splitu gdje me je rat i zatekao, uz daljnje objašnjenje da
sam i ranije radio u Splitu u tom gradilištu uz prekide. Živio sam u stanu sa
nevjenčanom suprugom Šore Sanja po nacionalnosti Hrvatica. Upravo sam u tom
stanu i uhapšen od Vojne policije Hrvatske vojske, koliko se sada sjećam 22. 04.
1993 godine oko 20 časova i odmah su me odveli u ratnu luku Lora u Splitu gdje
su me zadr#ali do pola noći, potom me odvode u Zadar u vojni zatvor Šepurine.
Tu su me zadržali do ujutro, apotom me privode istražnom sudiji koji mi je i
odredio pritvor. Nakon toga me odvode u civilni zatvor u Zadru gdje sam prove
nepuna tri mjeseca. Nakon što sam prebačen iz Zadra u Split i kada su me
prebacili u ratnu luku Lora u vojni zatvor jedno jutro su me tukla njih dvojica i to
je trajalo po mojoj procjeni oko četri časa, a lično su me tukli šef vojnog zatvora i
kriminalistički inspektor, a tukli su me šakama, i nogama upotrebljavajući i palicu,
a sistem im je bio takav da kada bi pao u polusvjesno stanje oni bi me polili
vodom, opet dovodili u kakvo takvo svjesno stanje i ponovo me nastavljali tući i
tako naizmjenično četiri časa. Prethodnu noć morali smo svi pjevati ustaške
pjesme na način da bi jedan od nas zarobljenika započeu tu pjesmu, a mi za njim
nastavili pjevati. Sjećam se da smo pjevali jednu pjesmu "Evo zore, evo dana".
Na pjevanje nas je izvodio šef zatvora mislim da je porijeklom iz Hercegovine, ali
mu neznam ime ni prezime. Insistirao je da svaki put pozdravimo na ustaški
način "Za dom spremni" dizanjem ruke kao što su toradili ustaše u drugom
svjetskom ratu tj. morali smo nacistički pozdravljati. Te prilike kada smo bili u
Lori sijećam se da smo morali to činiti svaku noć tako da nismo spavali skoro
nikako. Naime, i onaj jedan sat kada bi imali pauzu •nismo smijeli zaspati bojeći
se da netko od nas ne ostane zadnji kada treba istrčati u hodnik radi pjevanja
ustaških pjesama, jer tko ostane zadnji bukvalno ga prebiju. Pjevali smo pjesme
u hodniku odnosno na otvorenom prostoru u krugu zatvora.
Nakon ovoga, a do tada smo bili svi u civilnim odijelima, ošišali su nas na golo i
obukli uniforme vojske Istočne Njemčke gdje je bio i njihov znak na lijevom

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
ramenu time da je otraga na leđima pisalo "ratni zarobljenik" i bio je označen

brojem.
U Ljubuškom gdje sam bio u logoru osam dana spavali smo u jednom manjoj
prostoriji najviše od 20 m2 i u toj ćeliji je nas bilo 30 i kada bi spavali nismo
mogli spavati na leđima, već bi se morali postaviti na bok jer nije bilo mjesta za
spavanje, a spavali smo na podu. I u takvim uslovima se nije moglo ni zaspati,
puštali su nas samo dva puta u 24 časa i to po 10 minuta da bi mogli izvršiti
nuždu. Sve ostalo smo radili u toj ćeliji. Ovdje u Ljubuškom dnevno smo dobijali
po pola mesnog nareska i po jednu fetu kruha, ponekad su nam davali malo
vode. Kada kompariram ishranu u svim tim mjestima gdje sam bio kao ratni
zrobljenik najpristojnija hrana bila je u Zadru, bar donekle. Npr. kada sam bio u
Splitu u vojnom zatvoru ne sjećam se da smo išta jeli izuzev što sam jedne prilike
popio čaj. Sjećam se da su nam davali i pokvarene konzerve koje ni pas nebi jeo,
pa su nas nekoliko među kojima sam bio i ja natjerali da jedemo konzerve.
Zapretio nam je ako to ne pojedemo da će jedan to žvakati a drugi pojesti. Sve je
to radio šef zatvora u Lori. Nadalje, u ovom vojnom zatvoru Lori taj šef vojnog
zatvora me je maltretirao u smislu da mi je prijetio pištoljem, upirao mi je cijev
od pištolja u oko, u stopala, brojao do 10, ali nikada nije ispalio metak. Tada je
meni bilo snsjedno, u onoj situaciji volio bih da me je ubio, tako da ss tih
njegovih pretnji nisam ni plašio iz naprijed navedenih razloga. Vadio je nož, prijtio
mi je da će mi odrezati polni organ, uz njegov komentar da, ja kao četnik mogu
spavati sa ustaškinjom, misleći na moju nevjenčanu suprugu, uz daljnji njegov
komentar da zašto nisam tražio muslimanku, a ne hrvaticu, (utvrđuje se da
prilikom ovog objašnjenja isti plače). Ovaj šef vojnog zatvora u Lori mi je takođe
govorio da će me ubiti ako ne uspije razmjena zarobljenika. Stalno mi je
ponavljao da ne smijem reći da me je on tukao, već da će lično on doći u Zadar i
provjeriti da li sam dao takvu izjavu. U Zadru sam dao kratku izjavu da su me
tukli u Ljubuškom ali da neznam tko me je tukao jer mi je tako iaredio šef vojnog
zatvora u Lori.
Protiv mene i još njih 87 pred Vojnim sudom u Splitu odjela u Zadru vođena je i
istraga koja je okončana nakon čega je zamjenik Vojnog državnog odvjetnika
Ante Klišmanić protiv mene podigao optužnicu zbog toga da bi ja u toku 1991.
godine prihvatio veliko-srpsku ideju vojnog osvajanja dijela teritorija RH i na tako
osvojenom i etnički očišćenom području stvaranja paradržavne tvorevine tipa
"Krajina" a kasnije velika "Srbija" zadužio oružje i uniformu te se priključio
neprijateljskim postrojbama i kako bi sam lično pridonio osvajanju Zadarskog
zaleđa i ostvarenju te ideje. Ističem, da ovo nema nikakve veze sa mnom jer sam
u to vrijeme bio u Splitu i pomoću svjedoka nisu mi ništa mogli dokazati da bi na
kraju izmislili svjedoka Jurjević Davora koji je bio moj mještanin iz Raštevića i
koji je bio zarobljen od naših organa i bio je u zatvoru u Kninu. Ovaj Jurjević
Davor je dao izjavu predamnom i pred Vojnim sudom u Zadru da sam ga ja
dočekao u Bukoviću sa maskirnom uniformom i oružjem, što nije naravno istina,
jer kao što sam naprijed izjavio tada sam živio u Splitu.
Nadalje se sjećam jednog detalja kada sam iz Splita vraćen u Zadar i kada mi je
kriminalistički inspektor šapnuo na uho da drugi ne čuju, a u smislu da li sam iz
svega izvukao pouku. Ja sam to shvatio u smislu da ja nemam mjesta među
njima, da u Hrvatskoj nemam što tražiti, a jedino sam to i mogao zaključiti s
obzirom na ono kako su prema meni postupali. Zaključujem da su se jednako
ponašali i prema drugim zarobljenicima srpske nacionalnosti premda ja nisam
vidio lično da bi nekog predamnom tukli i sl., ali su mi pričali o svojim sudbinama.
Prema tome, ja sam uhapšen 22. 4. 1993. godine a razmjenjen sam u Otočcu 17.
7. 1993. godine tako da sam bio ukupno u zarobnjeništvu dva mjeseca i 25 dana.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
To bi uglavnom bilo sve ono bitno što mogu reći.
ZAPISNIK
od 24. 11. 1993. god. Sastavljen pred Opštinskim sudom u Benkovcu
PRISUTNI OD SUDA:
Sudija: Bulj Drago

Zapisničar: Vujasinović Stevanija
IZJAVA
ŠLjEPICA TONKA udova Jovana, sada sa prebivalištem u Benkovcu, stara 56
godina, propisno upozorena, izjavljuje:
Ja sam mještanka Islama Grčkog i živjela sam u svojoj kući sa sad pokojnim
suprugom Šljepica Jovanom, a sa nama je bio pokojni sin Zdravko.
Dana 22. 1. 1993. godine uvečer oko 17 sati bili smo u dvorištu ja i sad mi
pokojni suprug Jovan kada su naišla njih trojica pripadnika, koliko sam ja vidjela,
MUP-a Hrvatske, bili su u maskirnoj šarenoj uniformi. Ja i suprug tada ništa nismo
naročito radili, i čim su ušli u dvorište jedan od njih me je dva, tri puta ošamario
otraga po glavi, dočim su mi supruga bukvalno isprebijali, tukući ga šakama i
nogama po glavi i stomaku. Mislim da su ga tukli negdje oko 20 minuta, i za
vrijeme dok su ga tukli u više navrata je padao na zemlju da bi ga oni ponovo
dizali i nastavljali tući. Sva trojica su učestovala u ovoj tučnjavi mog pok.
supruga, Jovana. Kada su ga prestali tući vidjela sam da mu je koža na licu sva
zguljena, modrio se sav po gornjem dijelu tijela, nije mogao govoriti nego je
šaptao, ali ono što je šaptao ništa se nije moglo razumjeti.
Nakon toga su nas u takvom stanju s južne strane asfaltne ceste koja ide kroz
selo Islam Grčki držali na polju a oko nas je bilo sigurno njih tridesetak. Dana
23.1. 1993. godine ujutro dovezli su nas u Zadar stavili u pritvor smješten
sjeverno od bolnice Zadar i tu smo bili do 25.1. 1993. godine kada su nas odvezli
u Pag gdje smo bili u tamošnjem logoru ili zatvoru do 30. 1. 1993. godine.
Onu noć koju smo prenoćili na polju u Islamu Grčkom bilo je strašno hladno. Bila
sam obučena uobičajeno za ovo područje bez kaputa, niti mi je pok. suprug imao
išta izuzev radničkog odijela, te bunde nalik na vindjaknu.
U Zadaru dok smo bili dva dana i dvije noći bili smo smješteniu jednu prostoriju
nas šestero, muža sam držala na rukama sve to vrijeme ničim nije mogao, a
spavali smo na golom betonu. U Zadru u ćeliji s nama su iz Islama Grčkog bili
Obrić Stevo zvani Bepić, govoreći mu da je četnik, da mu majku je ...., da u kojoj
on vojsci ratuje. Subotić Živka su tukli kada su nas vodili u hodniku, pa kad god
bi ga udarali nogama u predio stomaka on bi se sagnuo od bolova, pitajući ga da
gdje mu je sin, a on bi odgovorio da nezna, a onda bi oni njemu odgovorali da se
bori u četnicima kao i svi ostalii i sl.
Suprug mi je umro na mojim rukama u autobusu kada su nas prebacivali iz Zadra

na Pag, a umro je u mjestu zvanom Ljubač, time da ja nisam znala kako se to
mjesto zove već mi je to rekao Subotić Živko jer sam prvi puta išla tom linijom. U
autobusu nas je bilo 17 zarobljenika, a bila su tri njihova policajca i šofer i ja sam
obavijestila te njihove ljude da mi je suprug umro, ali su oni rekli da nema veze
da oni to ne mogu riješiti, pa sam ga tako mrtvog dr#ala na sebi sve do Paga
kada su ga oni preuzeli i isporučili su nam ga tek unatrag mjesec dana.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Onog dana 22. 1. 1993. godine kada smo ja i suprug zarobljeni u našoj kući u
Islamu Grčkom od one trojice, kada su ušli u dvorište pitali su mene da li ja znam
tko su oni, pa sam im odgovorila da neznam, samo da vidim da su vojska ali su
oni meni odgovorili da ja znam tko su oni i zapretili nam da će nas u kuću
odvesti, zatvoriti i zapaliti. Tog dana 22. 1. 1993. godine desetak minuta prije
nego ćemo mi biti zarobljeni u našem dvorištu ubijen mi je sin Zdravko star 37
godina. Naime, prije toga smo svi bili u kući, pa kada je zapucalo i kako su padale
granate ja i pok. mi suprug otišli smo u podrum u jednu drugu kuću, a on je
ostao sam u kući, govoreći nam da će on doći za nama. Međutim, nije došao
valjda su u međuvremenu naišli neprijteljski vojnici i koliko sam čula vođena je
borba između njega i njih, branio se bombama, ali kako što sam rekla kada je bila
jedna kraća pauza u padanju granata ja i pok. suprug smo se vratili u naše
dvorište i tamo ga zatekli mrtvog u dvorištu, ležeći na leđima, bio je sav izrešstan
po desnoj strani tijela u predjelu stomaka, i ja sam ga lično pokrila dekom, a to
sam uspijela napraviti prije nego su došla ona trojica o kojima sam naprijed
govorila. Pok. suprug je pred njima rekao da neće ostaviti sina mrtvog, ali je
jedan od one trojice rekao da će u njega mrtvog pucati bude li ga dirao, i morali
smo ga takvog ostaviti jer su nas ona trojica odvela vani na mjesto u kojem sam
naprijed govorila. Ni dan danas neznamo što je s njim jsr nije razmjenjen. Inače,
pok. mi sin nije bio ženjen. Ona trojica su mi muža tukli pred mrtvim sinom, i kao
što sam rekla mene su ošamarili, dva, tri puta. Ovaj pok. sin mi je bio bubrežni
bolesnik bio je ukupno u bolnici što u Zadru, što u Zagrebu 9 mjeseci, tako da
nije bio vojno angažovan u momentu kada je ubijen.
Ni pok. suprug mi nije bio vojno angažovan jer je on rođen 1929. godine, a bio je
i u penziji tako da je bio običan civil. Nemam što posebno više izjaviti, izuzev što
me je u Zadru iitalo gdje mi je kćer, Branka, pa sam im ja odgovorila da je otišla
prema Benkovcu i da ja ne znam što je s njom. Na to mi oni nisu ništa posebno
odgovorili Već su napomenuli da su svi otišli u četnike. Čim sam došla u Zadar u
taj pritvor, rekli su mi da mi jebu majku četničku da sam porodila četnike, na to
im ja nisam ništa odgovorila.
Nemam što drugo reći jer sam uglavnom rekla sve ono što je bilo bitno za vrijeme
mog zarobljeništva. Ujedno izjavljujem da sam govorila istinu što potvrđujem
svojim potpisom.
ZAPISNIK
Od 25.11.1993. Sastavljen kod Opštinkog suda u Benkovcu.
PRISUTNI OD SUDA:
Sudija: Ćiritović Nada

Zapiisničar: Žepina Marija
IZJAVA
OPAČIĆ STEVAN zv. Stevo, pok. Drage iz Murvice, star 47 godina propisno
upozoren, upitan izjavljuje:
Uhvaćen sam od strane vojske Republike Hrvatske, u Murvici 24.1.1993. godine, i
to u nedjelju predveče. Ja sam inače rođen u Murvici. Nakon hapšenja odvedeni
smo, odnosno ja sam sam uhapšen, odveden sam u kasarnu u ul. M. Oreškovića i
tu sam proveo tri dana i tri noć. Kada su me doveli u navedenu kasarnu tu su
počeli sa ispitivanjima, a prvo isptivanje je trajalo sat vremena i to na način da
me jedan policajac ispitivao, dok su dva držala stražu pored mene i za sve to
vrijeme su me tukli palicama po glavi, po ramenima i stalno govorili "govori brže".
To je ispitivanje trajalo oko sat vremena. Poslije ovog ispitivanja odveden sam na

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
kat u jednu sobu, te je jedan pripadnik njihove vojske otvorio vrata od sobe u
koju su me uveli i počeo me tući nogama i šakama po cijelom tijelu. Napominjem
da je za sve to vrijeme koje sam proveo u kasarni M. Oreškovića, ruke su mi bile
svezane. Drugi dan su me izveli da čistim kupatilo, toalet i hodnik i za sve to
vrijeme dok sam ja čistio petnaest pripadnika njihove vojske me je naizmjenično
tuklo tako da sam ja rikao kao vol, kako su mi kasnije pričali ostali zatvorenici.
Nadalje izjavljujem da su me osim muškaraca tukle i žene. Prema mom sjećanju

od svih koji su nas tukli, prepoznao sam sina od moga mještanina Marka Lučića,
koji je držao gostionicu i kome inače ne znam ime. Treći dan iz kasarne M.
Orešković, odvedeni smo u kasarnu u blizini brodogradilišta. U toj kasarni proveo
sam jednu noć sa ostalim zatvorenicima i tu su nas maltretirali na način da su
dolazili svaki sat vremena novi ljudi, ispitivali nas i tukli. Iza ponoći došao je moj
čuvar i još dvojica sa njim, od kojih jednog poznajem, a ime mu je Marin iz
Suhovara, a radio je sa mnom u "G.P. Jadran" i taj Marin me je ispitivao, , dok
me je onaj drugi tukao. Taj Marin me je ispitivao oko 15 minuta i sve vrijeme su
mi psovali mater, dok me je taj drugi kako mi je stražar rekao iz Škabrnje,
udarao nogom u prsi, i kad me je udario nogom u prsi, ja sam pao na leđa i
udario glavom o zid. Ujutro je došao moj stražar, sa svojim kolima i odvezao me
u glavni zatvor pored suda u Zadru.
Ujutro oko 9 sati, 27. 1. 1993. ili 28. 1. 1993. g, priveli su me kod istražnog suca
Brkić Branka, a kako sam kasnije saznao on je iz Kruševa, bivši sudac suda u
Obrovcu. Dok sam bio kod istražnog suca nitko me nije tukao.
Jednom prilikom jedan policajac zv. Joso iz Crnog, ispitivao me za svoga rođaka
Gromika Višića, da je navodno čuo da poznajem, a ime mu je Marin iz Suhovara,
a radio je sa mnom u "G.P. Jadran" i taj Marin me je ispitivao, , dok me je onaj
drugi tukao. Taj Marin me je ispitivao oko 15 minuta i sve vrijeme su mi psovali
mater, dok me je taj drugi kako mi je stražar rekao iz Škabrnje, udarao nogom u
prsi, i kad me je udario nogom u prsi, ja sam pao na leđa i udario glavom o zid.
Ujutro je došao moj stražar, sa svojim kolima i odvezao me u glavni zatvor pored
suda u Zadru.
Ujutro oko 9 sati, 27. 1. 1993. ili 28. 1. 1993. g, priveli su me kod istražnog suca
Brkić Branka, a kako sam kasnije saznao on je iz Kruševa, bivši sudac suda u
Obrovcu. Dok sam bio kod istražnog suca nitko me nije tukao.
Jednom prilikom jedan policajac zv. Joso iz Crnog, ispitivao me za svoga rođaka
Gromika Višića, da je navodno čuo da je stao na minu i ostao bez noge, i dok sam
ja sa njim pričao naišao je Pavić Marinko iz Galovaca drugi stražar, i sa leđa
počeo me tući po glavi i vratnim žilama. Ne mogu potvrditi da su me svi stražari
tukli, bilo je među njima dobrih koji su sa nama komunicirali.
U sobi u kojoj smo boravili na zidu je bila slika Pavelića, i Tuđmanova slika, pa su
tako policajci dok su me tukli pitali da li mi smetaju slike na zidu, da mogu
slobodno skinuti Pavelićevu, a da će ostati Tuđmanova. Ja bih im za to odgovarao
da meni ničije slike ne smetaju. Ispitivanje je trajalo puna dva mjeseca, a inače
policajci su nas tukli sve dok nismo razmijenjeni.
Bilo je noći kad nam nisu dali spavati pa smo sjedili na klupama. Tukli su nas
najviše nogama, obuvenim u vojničke čizme, palicama, kabelima, Mogu da kažem
sa čim god su stigli, što im se god našlo pri ruci.
Dok sam bio u zatvoru kada bi se noću dizao u toalet, padao sam u komu od
udaraca, pa sam tako jedne prilike pao i udario glavom u krevet.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Policija me najviše optuživala da sam zapalio selo Murvicu i to hrvatske kuće i dok
bi me ispitivali jedan bi odlazio, drugi dolazio i tako stalno naizmjenično...
Napominjem, da sam zbog batina postao pomalo zaboravan, te se ovaj čas

prisjećam suđenja koje nam je bilo pripremljeno u Zadru i to u 4. mjesecu. Na tri
dana prije dobio sam poziv za sud, gdje su me odvela dva policajca i kad sam
ušao u sudnicu tamo je bilo dosta osoblja i nekakvog naroda, ja ne znam po kom
zadatku su oni bili tamo i sjećam se da je sudac bio Dukić Milivoj, a među
ostalima je bio i moj komšija Surać Ljubo, Hrvat, koji je donio i nekakve slike
porušenih kuća u Murvici. U sudinici su me ispitivali jedno sat vremena, da bi me
nakon toga izveli vani u jednu sobu, i nakon pola sata vratili me natrag u sudnicu,
i tamo mi je pročitana kazna od 14 godina zatvora. Tu su mi govorili da sam
pucao iz topova ja i dan danas ne znam pucati iz topa, zatim da sam sjedio iza
grma i sačekivao svoje mještane Hrvate i ubijao ih, itd.
Dana 1. 2. 1993. g., na sud je došla i Vojna policija i ispitivali su me dva dana,
kako mene tako i ostale zarobljenike, ali naizmjenično. Opet su ispitivali sa istih
spiskova, koje je imao istražni sudac Brkić i to uglavnom o ljudima sa položaja.
Ta dva dana ispitivanja od strane Vojne policije su mi bila najteža u toku moga
zarobljeništva. Kada su me vodili u sobu za ispitivanje, onda sam morao, kad bih
ušao unutra, kleknuti na koljena, dignuti ruke u vis, i tako četiri sata, dok te oni
za sve to vrijeme ispitivaju i tuku. Najviše su me tukli čizmama i to od pasa do
glave, tako da sam sav bio modar. Napominjem da su nas u sobu za ispitivanje
vodili po trojica policajca, jedan bi ispitivao, a dvojica su me za to vrijeme tukli.
Za sve vrijeme dok smo bili u zatvoru, taj se zatvor kako sam naprijed naveo,
nalazi pored suda u Zadru, dolazila bi nova policija iz zatvora. Morali smo pjevati
ustaške pjesme, a inače uveče pred spavanje natjeravali su nas da pjevamo
pjesmu "Ringe, ringe raja". Od svih ovih mučenja najteže za mene lično, a i za
ostale zarobljenike, je bilo to što smo mi ostali zarobljenici morali jedan drugog
udarati pesnicama i to jako, jer ukoliko ne udariš drugog zarobljenika jako, onda
on pokaže kao se udara......
Dok smo bili u zatvoru, u Zadru, najviše me je tukao Erdalić Ive iz Tinja, i to
trofaznim kabelom, svako jutro kad bi on bio dežurni, kad doveze doručak,
natjeravao je, kako mene tako i druge zarobljenike, da jedan drugog udaramo
pesnicama. Najviše nas je tukao kad bi čuo da padaju granate, onda bi vikao da
naši tuku Zadar. Na njihov Uskrs, jedan od stražara Bajlo Edi, inače Arbanas,
uveo me je zajedno sa još dvojicom i to Slavkom Olujićem i Mladenom
Kusonjićem, u kupatilo i tu nas je tukao do besvjesti.
Noću kad spavam od straha dobivenog u zatvoru, skačem se počinjem buncati, a

inače kad se vremenske prilike mjenjaju osjećam velike neizdržive bolove po
tijelu. Ne mogu da vam sve detalje opisujem jer se ne mogu svega sjetiti, a
koliko mi je bilo teško mogu vam reći da sam čak pitao stražara pištolj da se
ubijem i da sam mogao doći do šiptolja sigurno bi se sam ubio jer nisam mogao
izdržati bolove i udarce.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
M
Miljev
vacki Plato
o
ČKI NAPAD
MUČ D I MONSTRRUOZNI ZLO
OČIN HRVA
ATSKE VOJS
SKE
NA SRPSKE ZE
EMLjE POD ZAŠTITOM
M UNPROFOR-A MILjEV
VAČKI PLAT
TO JUNI 1992.
Srbi i Hrvati, prije

p nego je došlo do secesije Hrrvatske od Jugoslavije e, pa i u
vjekkovima živo ota pod tuđ đinskom vlaašću, živjelii su na području sjeve erne Dalmacije
mirno jedni po ored drugih, osim u pe eriodu II sv vjetskog ratta. Tako je godinama bilo
među stano
i izm ovnika Milje evačkog plaatoa1, prete ežno Hrvataa, i stanovn
nika susjed
dnih
srpsskih sela naa lijevoj obali Čikole i desnoj oba ali Krke. Ne
ema nikakve sumnje da d je
to stanovništv
s o nekada bilo
b pravoslavne vjere i srpske na acije, o čem
mu svjedoče ei
hrva atski izvori, ali da je ono
o na razliičite načine
e pounijaćeno i pokato o-ličeno.
Evoo šta o tomm periodu ka ažu hrvatskki izvori:
"Tursko osvaja anje Drniša a donijelo je

e i u stanovvništvu ove e krajine ve
elike promjeene.
Dotadašnje rijetko naselje sada je napučeno
n novim
n stano
ovnicima (XXVI vijek), koji
su dobrim
d dije
elom došli iz z Hercegovvine. Vidi see to već po nekim nazivima sela,
koji su nastali od plemen nsnih i sličnih imena no ovih naseljenika, Takoo imena imaju
pr. Mirilovići, Miljevci, Drinovci, Radonić
nap R i Krričke kod Drniša, a ista ta imena
susrećemo još š u srednjem m vijeku ka ao imena hercegivačnih i srpskih katuna, a
ka još i dana
nek as nalazimo o kao toponnime u Herrvegovini".
ana 634
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
--------------------------------------------------------------------------------
1 Miljevački plato je prostor u Sjevernoj Dalmaciji omeđen sa zapadne strane i

istočne strane tokovima rijeke Krke i Čikole, sa južne ušćem Čikole u Krku i sa
sjeverne prominskim krajem i gradom Drnišom. Na Miljevačkom platou nalaze se
sela: Drinovci, Ključ, Širitovci, Bačići i Miljevački Bogatić.
2 Seid M. Traljić: Drniš šesnaestog i sedamnaestog stoljeća, Radovi instituta

JAZU, Zadar, 1972, str. 393 - 402.
--------------------------------------------------------------------------------
Ali nije namjera ove publikacije da se bavi tim problemom, ovdje je riječ o
bestijalnom zločinu protiv čovječnosti, čiji kontinuitet seže u drugi svjetski rat
kada su na sličan način ustaški zločinci u početnoj fazi rata mučki ubili i u jame
pobacali na hiljade nezaštićenih srpskih ljudi.
To što se dogodilo 21. juna 1992. god. na području Miljevačkog platoa, trebalo bi
da uđe u anale srpsko-hrvatskog sukoba kao najmonstro-uzniji zločin nad
čovjekom. Za pripremu akcije od strane hrvatske vojske, korištena su čak i djeca,
odnosno Međunarodni festival djeteta koji je taj dan trebao započeti u Šibeniku.
Tom prilikom hrvatska strana zatražila je od srpske strane suzdržavanje od

provokacija da bi to isto jutro bezobzirno napala srpske položaje. O ovom
događaju izvještaj članica Savjeta Bezbjednosti generalnog sekretara Butros
Butros Gali.
Dvadeset prvog juna hrvatska armija je napala položaje srpske teritorijalne

odbrane na Miljevačkom platou u blizini Drniša, u ružičastoj zoni, južno od
sektora Jug i napredovala je nekoliko kilometara. Napredovanje hrvatske armije
koje se smišljeno odvijalo pod vođstvom dviju brigada, drugo je po redu koje se
dogodilo u ovoj oblasti u toku posljednjeg mjeseca. Oba predstavljaju kršenje
Sarajevskog sporazuma od 2. juna 1992. god. Protiv ovog su uložili protest
UNPROFOR i posmatračka misija EZ koji su zatražili povlačenje hrvatske vojske
na raniju liniju sukoba .
Donesena je rezolucija SB pod brojem 762, a Hrvati se naravno nisu povukli.

Tužan epilog ovog mučkog napada, koji se, kao što smo vidjeli, odigrao pred
očima UNPROFOR-a je 40 poginulih srpskih teritorijalaca, nekolicina ranjenih i
zarobljenih, a jedino srpsko selo u toj oblasti Nos Kalik, srušeno je do temelja i
spaljeno, jedan dio stanovništva pobijen, a drugi interniran na Prvić, a zatim
Obonjan u Šibenskom arhipelagu.
Po završetku vojničke akcije započinje krvavi pir hrvatskih vojnika - monstruma.

Oni, umjesto da tijela poginulih vrate porodicama, naređuju malobrojnim srpskim
zarobljenicima, pod prijetnjom smrti, da ih bacaju u krašku jamu u predjelu Ljut u
blizini zaseoka Bačić. Jedan od preživjelih srpskih boraca svjedoči o stravičnom
ritmu zločina i muklom odzvanjanju ljudskih tijela koja su se gubila u jamskoj
bezdani. Nakon tijela, bacani su u jamu psi i mačke da u uslovima preživljavanja
dovrše posao, a zatim smeće. Svjedočenja speleologa koji su nakon dva mjeseca
vadili ostatke ljudskih tijela, više su nego potresna.
Jame bezdanke simbol su zatiranja čovjeka u najbestijalnijem smislu, a srpskom

narodu one se od strane hrvatskog naroda događaju po drugi put u pedeset

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
godina ovog vijeka. Isti akordi smrti odzvanjali su i u obližnjoj Mratovskoj jami
prije pedeset i jednu godinu. To se ne smije ni oprostiti ni zaboraviti. Ali, priča se
ni ovdje ne završava. Malobrojnim i bespomoćnim zarobljenicima sudi se na licu
mjesta i po vlastitom izboru. Presude su jasne, kome vješanje o vojnički pojas,
kome metak u potiljak. Sve ovo se snima na video-traci i u Šibeniku prikazu je
kao svojevrsni hororfilm.
Osim toga hrvatska radiostanica Split, u maniri krajnjeg cinizma, emituje imena
poginulih srpskih boraca uz zvuke srpske nacionalne himne sa svim mogućim
pogrdama.
Dva mjeseca nakon agresije na Miljevački plato, hrvatske vlasti dopustilesu

ekspertskoj međunarodnoj ekipi pristup leševima srpskih vojnika. Identifikacija je
potrajala još dva mjeseca, a unatoč najsavršenijim metodama dvanaest tijela
ostalo je neidentifikovano. Bol porodica za svojim najmilijima bio je neizmjeran.
Strahota prizora na fotografijama koje se nalaze u ovoj publikaciji u velikoj mjeri

premašuje grozotu što je čovjek može podnijeti. U tom smislu izvinjavamo se
porodicama poginulih i svima vama koji ovu publikaciju imate pri ruci, ali želimo li
pokazati lice i naličje ovog strašnog rata, želimo li da hrvatski zločinci iziđu pred
lice pravde, morali smo ovo učiniti.
_________________________________________________________________
Zapisnik iz Okružnog suda Šibenik koji ovdje objavljujemo ima broj 321-92.
Dostavljen je srpskoj strani putem UNPROFOR-a, u engleskom prevodu, pa je
ponovo preveden na srpski jezik
REPUBLIKA HRVATSKA
Okružni sud Šibenik
ZAPISNIK 0 EKSHUMACIJI
18. avgusta 1992.
Sastavljen u ime Okružnog suda u Šibeniku i Vojnog suda u Splitu, na mjestu

događaja u Drinovcima.
Predstavnici suda:
Istražni sudija Okružnog suda u Šibeniku - Vuletin Sanivor
Zapisničar Okružnog suda u Šibeniku - Jurković Marija
Izaslanik javnog tužioca Okružnog suda u Šibeniku - Tešulov Lino
Istražni sudija Vojnog suda u Splitu - Dukić Dalibor
Izaslanik vojnog tužioca u Splitu - Žganjer Željko
Prisutni kod istrage: Perišić Ivan, krimi-nalistički tehničar Mikulandra Ivo,

zaposleni u Oblasnoj policiji u Šibeniku.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Sigurnost mjesta događaja obezbjeđuju radnici Oblasne policije u Šibeniku,

Miljevačka.
Prisutni kod istrage dr. Katica Borić - stalni sudski ekspert u Šibeniku i pomoćnik
dr. Boris Brkić.
Prisutni kod istrage: tim speleologa koji predstavljaju Mladen Mužinić , Marin
Alunić i Abel Buzančić iz Splita.
Takođe prisutni predstavnici EZ, B. Zeask, D. Dimitros, oficiri za vezu UN, V.

Baranor i P. Kameron, civilni predstavnici UN, L. Haugard, A. Chutekerhrilik i P.
Niaga Muniuko.
Predmet istrage bila je ekshumacija ostataka vojnika JA, koji su ubijeni u

borbama u junu 1992.
Mjesto istrage bilo je selo Drinovci na miljevačkom platou u području zvanom

"Ljut" u jami, približno 50 m udaljenoj od Bačićevih štala.
Kriminalistički tehničar je slikao jamu u postojećem stanju, prije uklanjanja

ostataka leševa iz jame.
Član tima speleologa, Mladen Mužinić, izjavio je da je jama dva metra površine,
približno deset metara dubine do prve police i ovalnog je oblika. Na prvoj polici
nađeno je mnogo bačenog smeća, stara roba i na najsjevernijem dijelu je
nastavak jame približno 2 h 1,5 metar; zatvorena s olupinom starog automobila.
Prema njegovom izvještaju, nema mogućnosti da bi u ovom dubljem dijelu jame,
blizu olupine auta, tijelo moglo upasti unutra.
Ekshumacija je izvršena tako da je najveća količina smeća uklonjena iz jame

dizalicom Hrvatske vojske. Tri člana Hrvatske vojske ušla su u jamu, uklonili
smeće smjestivši ga na mrežu i kada je jama oslobođena od smeća, ekshumacija
leševa je započela tako da su isti smješteni u plastične vreće i iznešeni iz jame da
se očiste.
Bilo je ukupno osam vreća na proplanku i bile su numerisane od jedan do osam i

fotografisane.
Prisutni sudski vještak dr. Katica Borić i njen pomoćnik dr. Boris Brkić otvorili su
vreće i pregledali ih, na osnovu čega je dr. Borić napravila slijedeći izvještaj:
Zbog visoke temperature i iscrpljenosti ljudi koji su bili u jami i skupljali leševe u
plastične vreće, koji su bili izvučeni na površinu dizalicama, današnja istraga je
završena u 18, 15 sati i nastaviće se sutra u 09.30.
Završeno je u 18, 15.
Zapisničar: Marija Jurković

Sudski vještak: dr. Katica Borić
Istražni sudija: Sanibor Vuletin
Žig: Da se potpis slaže s originalom potvrdio je: šef Odsjeka
MEDICINSKI IZVJEŠTAJ I MIŠLjENjE

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U vreći br. 1 su sivo-maslinaste čizme i ostaci sivo-maslinaste uniforme. Lijeva

čizma je bila na nozi, a desna nije, nedostaju ostaci potkoljenice, natkoljenice,
podlaktice i nadlaktice se mogu vidjeti. Potkoljenica je duga 41 cm, podlaktica 26
cm. Tijelo se raspalo mumificirano bez potkožnih tkiva, a može se konstatovati da
ostaci pripadaju muškarcu.
U vreći br. 2 su dijelovi uniforme, svi dijelovi tijela su nađeni. Na glavi: ostaci
tamno-smeđe kose 13 cm. Potkoljenica 43 cm, a podlaktica 25 cm - desni radijus.
To tijelo je određeno kao tijelo muškarca na osnovu njegove karlice. Podlaktica
nedostaje.
U vreći br. 3 nalaze se dvije vojne čizme, lijeva i desna, ostaci sivo-maslinaste
uniforme s uprtačima, desna butna kost ima vidljive frakture, ali se ne može
odrediti da li se to desilo prije ili poslije smrti, u stanju raspadanja. Potkoljenice
nedostaju. Nikakve druge promjene nisu uočene na glavi niti na bilo kojem
drugom dijelu tijela koje bi ukazale na promjene koje su se desile prije smrti. Na
koži nisu uočene patološke promjene.
U vreći br. 4 bila je nađena sivo-maslinasta uniforma, desna čizma, a nema lijeve
noge. U području glave: bočna fraktura iz tjemenjačnog područja prema lijevom,
orbitalnom području. Fraktura koja se desila prije smrti tijela je bila 16 cm duga.
Druga fraktura bila je achenial području kože.
U vreći br. 5 nalazi se glava s frakturom gornje vilice i donje vilice na desnoj
strani, ali se ne može odrediti da li su se ti prelomi desili prije ili poslije smrti. U
području desne natkoljenice lateralni prelom dug 32 cm od bedra, ali se ne može
odrediti da li se taj prelom desio prije ili poslije smrti. Tijelo je bilo umotano u
sivo-maslinasto ćebe i vojnu uniformu.
U vreći br. 6 nalaze se dvije lijeve čizme. Postoji prelom u području lijeve
potkoljenice ali se ne može odrediti da li se taj prelom desio prije ili poslije smrti.
Mora se naglasiti da su u ovoj vreći nađene dvije lijeve potkoljenice, jedna lijeva
noga, nije nađena glava, ali svi ostali dijelovi su nađeni.
U vreći br. 7 nađene su tri čizme. Lijeva i desna su iste, dok jedna desna čizma
ima dužu saru. Tijelo je obučeno u sivo-maslinastu vjetrovku, glava nije nađena.
U vreći br. 8 su dvije glave. Potpuni lateralni prelom tjemenjačnog predjela se

može vidjeti na jednoj od njih, ali se ne može odrediti da li se ovaj prelom desio
prije ili poslije smrti. Na drugoj glavi nema patoloških promjena, potkoljenica je
duga 43 cm, a ostaci su obučeni u sivo-maslinastu uniformu.
Stručnjaci su potvrdili da su ostaci u svih osam vreća raspadnuti na način da se

ne mogu identifikovati, a takođe ne mogu podleći sudskom ispitivanju, naročito
prelomi i amputacije.
Stručnjaci nisu našli dokumenta ili druge pojedinosti na odjeći ostataka koji bi
mogli identifikovati tijela.
Stručnjak, dr. Katica Borić je potvrdila da će priložiti poseban izvještaj i mišljenje,

koje je bazirano na istraživanju gore pomenutih ostataka u stanju u kojem su
ostaci nađeni i da će navesti broj lica čiji su ostaci nađeni, njihovu visinu i ostale
bitne podatke.
Kraj

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
NASTAVAK EKSHUMACIJE
20. avgust 1992.
Okupljeni u ime Okružnog suda u Šibeniku i Vojnog suda u Splitu, na mjestu

događaja u Drinovcima.
Predstavnici suda
Istražni sudija Okružnog suda u Šibeniku - Marija Jurković
Zamjenik javnog tužioca Okružnog suda u Šibeniku - Lino Tešulov
Istražni sudija Vojnog suda u Splitu - Dalibor Đukić
Zamjenik tužioca Vojnog suda u Splitu - Željko Žganjer
Istrazi su prisustvovali: inspektor Joško Mamić i kriminalistički tehničar Ivo

Mikulandra, zaposleni kod Oblasne policije u Šibeniku.
Proceduri su prisustvovali: Dr. Katica Borić, stalni sudski vještak u Šibeniku, i

asistent Dr. Boris Brkić.
Istražni tim čine članovi speleološke ekipe: Mladen Mužinić, Abal Buzančić i
Ljubomir Mateljan.
Takođe su prisustvovali predstavnici posmatračke misije EZ-e, B. Lisk, D.

Dimitros, predstavnici UNMLO, Vladimir Beranov i Mark Turiet, pukovnik, civilni
predstavnici UN, Lars Hauard, Džon Harisen Rosing i Kiril Ševčenko.
Ekshumacija je nastavljena u 10,30 časova
Ekshumacija je izvođena po istom postupku kao i prethodnog dana. Tri pripadnika

hrvatske vojske ušla su u jamu i ekshumacija ostataka počela je tako da su ih
smještali u plastične vreće i izvlačili ih dizalicom iz jame.
Za vrijeme istrage predstavnik posmatrača EZ Dagos Dimitros obavijestio nas je

da su ostalih pet posmatrača EZ koji su stigli iz Splita, takođe prisustvovali istrazi
L. Pavanelo, Bivmont, J. Mestro, M. Godenfelt, V. Fleming.
U 19,00 časova svih 12 vreća sa ostacima iznešeno je iz jame. Vreće su bile

označene brojevima od 9-20.
Nakon toga vreće su otvorene i sudski vještak Dr. Borić Katica pregledala je
ostatke i dala:

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
MEDICINSKI IZVJEŠTAJ I MIŠLjENjE
U vreći br. 9 nema glave, samo zadnji dio vilice, nedostaje i grudni koš.
Podlaktica i potkoljenica su jedini ekstremiteti. Podlaktica je duga 42 cm, a
potkoljenica Je duga 40 cm. Karlica takođe nedostaje. Identifikacija je nemoguća
jer je viši stepen raspadanja.
U vreći br. 10 nema glave, nema ostataka grudnog koša, nema lijeve ruke,
potkoljenica je duga 43 cm, ne može se izmjeriti dužina bedrenjače, jer je
preostao samo dio kosti. Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi.
Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme i cipela visokog broja.
Identifikaacija je nemoguća.
U vreći br. 11 nema ostataka glave i grudnog koša. Po karlici je zaključeno da se

radi o muškoj osobi. U vreći je bilo 4 kosti natkoljenice i 5 čizama. Potkoljenica je
duga 37 cm, a natkoljenica 48 cm. Identifikacija je nemoguća.
U vreći br. 12 vidljiva je glava sa kompletnom frakturom iznad očiju, koja je duga
oko 25 cm. Ne može se odrediti da li je fraktura nastala prije ili poslije smrti. U
području grudnog koša postoji samo dio čizme, natkoljenica je duga 39 cm,
podlaktica je duga 28 cm, a po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi.
Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme. Sudeći po sadržaju vreće br. "12,
moglo bi se reći da broj kostiju odgovara jednom tijelu ali budući da se nalazi u
višem stepenu raspadanja identifikacija je nemoguća.
U vreći br. 13 vidljiv je dio glave sa višestrukim frakturama na gornjem dijelu. Ne

može se odrediti da li je fraktura nastala prije ili poslije smrti. Nema rebara, po
karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi, ali zapazila sam dvije karlice u
istoj vreći. Nadlaktica je duga 27 cm, a natkoljenica je duga 48 cm. Tijelo je
obučeno u sivomaslinastu uniformu, tu je još i jedna mala crna cipela.
U vreći br. 14 nema glave, grudni koš nije kompletan, od ostalih ekstremiteta tu
su lijeva ruka i dio karlice, od odjeće tu je sivo-maslinasta uniforma i dvije čizme.
U vreći br. 15 nalazi se kompletno tijelo sa lijevim dijelom lica, na licu se nalazi i
koža i tkivo, vrat i grudni koš. Vidljiva je fraktura na vratu lubanje, a takođe i
ostaci smeđe kose duge 11 cm. Od ekstremiteta tu je samo potkoljenica duga 40
cm. Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Tijelo je obučeno u sivo-
maslinastu uniformu i čizme. Napomena: S obzirom na dubinu na kojoj je tijelo
pronađeno, imalo je uslove za saponifikaciju i mumifikaciju. Isto bih dodala tome
da su na objema natkoljenicama bili ostaci mišića, takođe mumificirani. Nisu
pronađeni nikakvi elementi koji bi pomogli u identifikaciji.
U vreći br. 16 ima 8 rebara, dio desne ruke, dvije natkoljenice, jedna duga 42
cm, kosti muške karlice, nema glave, odjeća se sastoji od sivo-maslinaste
uniforme, jednog para čizama i jedan par cipela.
U vreći br. 17 vidljiva je glava sa višestrukim frakturama na gornjem dijelu.

Nema grudnog koša. U predjelu natkoljenice vidljivo je sačuvano mišićno tkivo.
Duljina podlaktice je 28 cm, a tu je i jedna kost podladtice.
Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Odjeća se sastoji od sivo-

maslinaste uniforme. Tijelo je mumificirano, i nalazi se u visokom stepenu
raspadanja. Identifikacija je nemoguća.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U vreći br. 18 nema glave i grudnog koša. Jedino je tu karlica muške osobe.
Jedna potkoljenica je 24 cm duga. Obe natkoljenice duge su 46 cm. Odjeća se
sastoji od sivo-maslinaste uniforme i jedne čizme.
U vreći br. 19. nalazi se jedna donja vilica, polovina glave nedostaje. Nezavisno
od toga tu je i jedna glava na kojoj se nalazi specijalni tenkovski šljem. Kada je
šljem otklonjen, uočena je ustrelna rana promjera 2 cm na gornjem dijelu glave.
Rana je zaživotna. Na glavi je uočena smeđa kosa 6 cm duga. Nedostaje grudni
koš, ekstremiteti: obe ruke, obe noge, natkoljenica je duga 48 cm. Na osnovu
karlice zaključeno je da se radi o muškoj osobi, odjeća se sastoji od sivo-
maslinaste uniforme. Identifikacija je nemoguća.
U vreći br. 20 deo glave je sa više fraktura, donja vilica je odvojena pa se ne zna
da li pripada toj glavi. U vreći se nalazi još jedna glava bez donje vilice sa više
fraktura zadobijenih za vreme života. Veliki deo rebara može se videti.
Ekstremiteti: deo desne noge sa gornjim delom noge od 35 cm. Nedostaje
karlica. Odjeća se sastoji od sivomaslinaste uniforme. Identifikacija je nemoguća.
Nakon što je podnijela medicinski izvještaj i mišljenje Dr. Katica Borić se

obavezala da će dostaviti napisani izvještaj i mišljenje kao dodatak izvještaju u
kojem će navesti tačan broj tijela iz opisanih 20 vreća, i njihove osobine s
obzirom na debljinu kostiju i ostale bitne informacije.
Kriminalistički tehničar snimio je cijeli postupak ekshumacije i pregleda tijela.
Pošto je napustio jamu izjavio je da ne može garantovati da nema više tijela

unutra, i da nije uočio tijela ili vidljive dijelove tijela, čak ni kopajući na dnu jame
do dubine od 6 inča.
Poslije završene ekshumacije, 20 vreća sa ostacima tijela predano je francuskom

bataljonu UNPROFOR-a, prijem tijela potvrđen je u zasebnom dokumentu.
Prisutni posmatrači EZ, UNMLO i civilna milicija UNPROFOR-a tražili su da im se

dostavi kopija zapisnika o ekshumaciji koja se dogodila u 2 prethodna dana.
Sudija ih je obavijestio da se moraju obratiti Ministarstvu pravosuđa i

administracije sa molbom za kopiju o zapisniku.
Završeno u 14,30 časova.
Zapisničar: Marija Jurković

Sudski vještak: Dr. Katica Borić
Istražni sudija: Sanibor Vuletin
Kraj

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Opšta oblasna bolnica "Sv. Sava" Knin

Odjel za patologiju i sudsku medicinu
Dr Marija Čubrilo, patolog
GENOCID NAD SRPSKIM STANOVNIŠTVOM I PROBLEMI IDENTIFIKACIJE

POGINULIH NA MILjEVAČKOJ VISORAVNI
Agresija na Miljevački plato je izvršena 21. juna 1992. Dana 17,07,199.2 našoj
ekipi je predano 7 leševa preko UNPROFOR- a, za obdukciju i identifikaciju su
nam rekli da su leševi bili nepokopani. Truležne promjene su uznapredovale, ali
su glavne konture tijela ostale očuvanv. Glave su svima bile sa velikim
povredama, kosti zdrobljene, uši su nedostajale. U području vrata kod dva leša,
vide se tragovi reznih rana, u dužini 7-8 cm, dubine sve do kičme. Jednom lešu
nedostaje čitav gornji dio tijela
Dana 22.07.1992. dobivamo još jedno tijelo, 23.07. dva tijela, a 18.08,još 8
mrtvih tijela. Osmorica ovih posljednjih su bili na jednom mjestu. Dvojica su
imala defekte na kostima lubanje, a ostali su imali više prostrijelnih rana grudnog
koša. Od 19. do 21. avgusta preuzeli smo 20 vreća u kojima su bili izmješani
dijelovi ljudskih kostiju i odjeće zajedno sa smećem. Predstavnici UNPROFOR-a su
nas obavijestili da je sadržaj ovih vreća izvađen iz jame u Drinovcima, na
Miljevačkom platou. Osam lubanja je potpuno nedostajalo. Od preostalih, koliko-
toliko očuvanih, nekolike su imale impresivne frakture krova lubanje. Takve vrste
prijeloma lubanje nastaju ili udarcem tupo-tvrdim predmetom ili padom na tupo-
tvrdu podlogu. Od jednog pripadnika UNPROFOR-a sam saznala da je pored jame
vidio drvenu toljagu po kojoj su se vidjeli tragovi krvi i slijepljena kosa. Kad su
slijedeći put išli, zamolila sam da mi donese taj predmet, međutim, u povratku mi
reče da je predmet sklonjen. Ostale lubanje su bile dijelom zdrobljene, a dijelom
smo našli samo manje fragmente kostiju lubanje. Većina kostiju je bila potpuno
ogoljena, još malo masna, ponegdje su bile očuvane zglobne čahure i ligamenti, a
samo na par mjesta bilo je i nešto malo saponificiranog tkiva. Među kostima je
bilo mnogo onih sa frakturama, mnogo raznih koštanih fragmenata, mnogo
kostiju životinja, što je uveliko otežavalo identifikaciju.
Dana 01.09.1992. god. smo preuzeli posljednja tri leša. Jedan je bio bez odjeće,
sa prostrijelnim ranama i frakturama obe natkoljenice. Drugi leš imao je
prostrijelnu ranu glave. Ulazna rana je u području desnog oka, a izlaza je
tjemenozatiljno lijevo. Identifikacija je vršena uz ljetnu žegu, rojeve muha,
strašan smrad i sa vrlo malo podataka kojima smo raspolagali. Leševi su bili
neoznačeni, bez ličnih stvari, džepovi su im bili izvrnuti i ispražnjeni.
Radili smo javno, pozvani su svi koji su mogli i htjeli pomoći. Prilikom
identifikacije služili smo se s više metoda. Pošli smo od detaljnog opisa odjeće,
obuće, samog tijela, povreda tijela, mjerenja visine, odnosno mjerenja kostiju i
izračunavanja približne visine. Približnu starost određivali smo gledanjem stanja
zubala, šavova na lubanji, sraštavanja epifize i dijafize dugih kostiju.
14 osoba je prepoznala rodbina po detaljima na odjeći, obući ili eventualno ličnim

stvarima, jer je odjeća većine leševa imala ispražnjene džepove. Jedan leš je
prepoznat po pločicama osteosinteze na kostima potkoljenice, jednom smo našli
kalus na mjestu stare frakture podlaktice. Kod trojice smo uspjeli uzeti pokožicu
desnog kažiprsta i tako dobiti sliku papilarnih linija, te su tako bili sa sigurnošću
identifikovani.
Rezultat svega je da smo od dijelova kostiju i dijelova tijela sastavili 40 leševa od

čega je 28 identifikovano i sahranjeno u porodične grobnice. 12 je sahranjeno u
zajedničku grobnicu na novom groblju u Kninu.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
IZJAVE:
Dana 21.11.1993. godine, u prostorijama Glavnog Štaba SVK soba br. 51, u
svojstvu svjedoka događaja na Miljevačkom platou 21.06.1992. godine, saslušan
je Nadoveza Nikola koji je dao slijedeću
IZJAVU
Zovem se Nadoveza Nikola, rođen sam 02.01.1953. godine, selo Ićevo SO

Šibenik, od oca p. Stojana i majke Stevanije rođene Urukalo, zaposlen u RO
"TVIK" Knin, oženjen, otac troJe Djece, sudski nekažnjavan, Srbin.
Dana 21.06.1992, godine kao pripadnik TO nalazio sam se u mjestu Ključ na

Miljevačkom platou. Hrvatska vojska napala nas je rano ujutro oko 4,40 kojom
prilikom sam, u vrijeme povlačenja, zarobljen u mjestu Širitovci oko 19,00. Tada
je zarobljeno 18 boraca od kojih su prilikom zarobljavanja 2 poginula i tri ranjena.
Prilikom zarobljavanja skinuli su nam donji veš, a iz džepova smo morali izvaditi
sve dokumente, novac i ostale predmete. Tom prilikom udarao nas je kako je ko
stigao a takođe i vrijeđao.
Nakon kraćeg vremena došao je i kamion, u kojeg smo morali ući i unijeti jednog
poginulog i to Trifunović Ljubu. U kamion su unešena i tri ranjenika. Nakon vožnje
od jednog kilometra kamion se zaustavio i tu su prozvali Ćosića Đuru, koji je
morao izići. Odatle su ga odveli dvojica, a mi smo unijeli još jednog poginulog,
koji je oko vrata imao kajiš, a nikakvih povreda po tijelu nije imao. Kasnije se
ispostavilo da su ga udavili, zvao se Medoš, a imena se ne sjećam. Odatle smo
nastavili put do Visovca, gdje smo čekali brod, gdje su nas maltretirali na način
da smo morali ulaziti i izlaziti iz vode, koja je bila jako prljava i hladna. Onda je
naišao brod u koji smo unijeli ranjene i mrtve i vozili se do Slapova Krke. Odatle
smo prešli u autobus pred kojim nas je čekao špalir hrvatske vojske, koji su nas
udarali čizmama i puškama kako je koji stizao. Tako smo došli u Šibenik u zatvor,
ispred kojeg nas je ponovo čekao špalir hrvatskih vojnika koji su nas tukli.
Kad smo ušli u ćeliju, svi skupa tu smo prenoćili, s tim da su nam u toku
noći.uzeti podaci. Sutradan smo bili tučeni na razne načine. Dana 23.06.1992.
godine smo izvedeni iz ćelije i odvedeni na Miljevački plato gdje smo imali
zadatak sahranjivati naše poginule borce.
Bili smo raspoređeni u grupama po četri čovjeka. Najprije smo kopali grobnice u
koje smo pokopavali naše drugove, i to jednu u koju smo pokopali dva, a u drugu
pet ljudi. Tom prilikom sam našao Ćosića Đuru i prepoznao ga. To je onaj koji je
izvađen iz kamiona i koji je ostao. Gledao sam ga i vidio da mu je rasječena usna,
najvjerovanije da je nož zabijen u grlo, a takođe na obe butine su bili ubodi noža.
Na grudima mu je takođe bila dignuta koža širine 3 cm i dužine 2 cm. Kad smo to
završili, stiglo je njihovo naređenje da ih više ne kopamo, već da ih tovarimo u
kamion i vozimo u jamu. Kad smo bili u selu Ključ, imali smo dva poginula, Čanak
Iliju i Mirčetić Nikolu, koji su bili spaljeni zoljom iz neposredne blizine. Kamion je
bio dovežen do jame u Drinovcima koja je bila na vrhu betonirana, a ne znam
čemu je to služilo.
Onda su nam naredili da ih bacamo u jamu. Bacali smo ih tako da smo po jednog
čovjeka stavljali na šatorsko krilo i onda su ga četvorica nosila i bacala u jamu.
Kad smo to završili, onda smo kamionom išli u Noskalik, na brod. Tamo smo
oprali lopate i ostali alat i umili se. Tom prilikom je ubijen SUBOTIĆ MIROSLAV.
Ubio ga je vojni policajac Živković Gojko iz Pokrovnika. Naredio mu je da ide oko
dvadesetak metara, da se okrene i onda je ispalio par hitaca u njega. Onda su

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
nas četvorica išla kopati jednu raku uz Krku i tu smo ga sahranili. Nakon toga
smo išli na Slapove Krke, o odatle u zatvor.
U zatvoru su maltretiranja bila svakodnevna. Išli smo takođe raditi i to gdje su

nas tukli više nego u zatvoru. Kad su htjeli da iznude neko priznanje, onda su nas
priključivali na struju. Voljeli su da nas skinu gole, postroje u vrstu i onda gaze po
nama. Tjvrali su nas da radimo gimnastiku, da igramo kolo, da pjevamo ustaške
pjesme, da salutiramo "ZA DOM SPREMIN" i tako iz dana u dan. Iz Šibenika smo
na razmjenu krenuli 11.08.1992. godine, a u luci Lora smo zadržani oko pet-šest
časova, gdje smo neprestano bili tučeni. Tu smo maltretirani na način da su nas u
čizmama gazili po bosim nogama, da jedemo koru od narandže, da kupimo
opuške cigareta zubima itd. Tjerali su jednog po jednog da bi oni za njim pucali.
Nakon toga smo autobusom išli za Zagreb, gdje smo u logoru Kerestinec zadržani
dva dana. Na ponašanje prema nama u logoru Kerestinec nemam primjedbe. Iz
Kerestinca smo krenuli u Nemetin, gdje smo i razmjenjeni 14.08.1992. godine.
Izjavu sam pročitao i nemam primjedbi, te je vlastoručno potpisujem.
Izjavu uzela: Torbica Borka, s.r.

Izjavu dao: Dipl. pravnik Nadoveza Nikola, s.r.
--------------------------------------------------------------------------------
Dana 21.11.1993. godine u prostorijama Glavnog Štaba SVK soba br. 51, u
svojstvu svjedoka događaja na Miljevačkom platou 21.06.1992. godine, saslušan
je Mirković Jovan koji je dao slijedeću:
IZJAVU
Zovem se Mirković Jovan, rođ. 28.07.1948. godine, od oca Dušana i majke Anice
rođ. Ivekić, sa stalnim mjestom prebivališta Kovačić, zaposlen, oženjen, otac
dvoje djece, sudski nekažnjavan, Srbin.
Prilikom napada Hrvatske vojske na Miljevački plato 21.06.1992. godine nalazio

sam se sa svojom jedinicom u mjestu Ključ. Napad na nas dogodio se rano ujutro
oko 4,40 časova, a u istom naletu napadnuta su sva mjesta Miljevačkog platoa.
Ja, kao pripadnik TO, zarobljen sam oko 19,00 časova 21.06.1992.
Prilikom zarobljavanja bilo nas je 18, ali u momentu zarobljavanja, kada mi više
nismo pružali nikakav otpor, ubijena su dva druga, a trojica su ranjena. Nas su
tada skinuli skoro gole, naredili su nam da stanemo u stroj kojom prilikom su nas
pljuvali, tukli.
Među pripadnicima hrvatske vojske bila je i jedna žena koja me je pitala razne
vulgarnosti i pri tom mi prijetila pištoljem. Kasnije su nam naredili da pokupimo
našeg poginulog druga, Trifunović Ljubu, i da ga spustimo u kamion.
Jedan poginuli borac je ostao da leži, a ranjenike smo takođe stavili u kamion.
Prilikom vožnje u kamionu ruke su nam morale biti dignute iznad glave.
Kamionom smo prevoženi do Krke gdje smo trebali sačekati brod da nas prebaci
preko. Tu smo čekali oko 1 čas, za koje vrijeme smo bili goli, a poneki i potpuno
goli. Tom prilikom su vikali "Ima li tko iz kasarne?" i javio se Ćosić Borđe, kojeg
su odmah odvojili, navodno da sa njim imaju poseban razgovor. Prilikom odlaska
broda isti Ćosić nije išao sa nama već je ostao tu. Na brod smo ukrcali 2 poginula

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
i 3 ranjena. Na brodu smo bili vezani, ne znam do kojeg mjesta smo se vozili u
zatvor u Šibenik. Svi smo bili smješteni u jednu ćeliju. Sa nama u ćeliji su bila i 3
ranjena i to Vranješ Ilija, Katić Mladen, Gvozdenović Drago.
Dva poginula borca su ostala u brodu i ne znam šta se sa njihovim tijelima dalje
događalo. U ćeliji smo bili 2-3 noći, Tu su nas tukli čizmama, šakama, prijetili
meni lično, da imam oči taman za vađenje, kojom prilikom su mi očima prinosili
prste.
U toku 2 dana boravka u zatvoru ja sam već imao teške tjelesne povrede i to
prelom triju rebara i podlive po cijelom tijelu. Zbog povreda nisam išao
sahranjivati naše mrtve. Kao zatvorenici išli smo na Šubićevac, gdje Je bila
Komanda hrvatske policije. U zatvoru jedan od načina mučenja je bio i
priključivanje struje na tijelo. Osim fizičkog maltretiranja, koje je bilo više po noći
nego po danu, mučili su nas psihički, na način da smo morali pjevati njihove
pjesme i pozdravljati sa "ZA DOM SPREMNI".
Kad smo išli raditi, išli smo u dvije grupe i tom prilikom su nas takođe mučili, tukli
i provocirali. Dok smo radili, ja sam pitao vode i oni su mi dali da pijem iz posude
odakle je prije toga pio pas.
Kad sam progutao dva gutljaja, rekao sam da više ne mogu, jer je voda bila puna
dlaka sa psa, a oni su me onda počeli tući i naredili mi da pravim sklekove.
Prilikom odvođenja na rad, maltretirali su nas na način da nam stavljaju smeće u

usta kao i grane, te da to nosimo kao psi. Iživljavali su se na način da smo morali
stajati na suncu satima, uglavnom, radili su na tom da nas iscrpe.
Osim ovoga što sam već izjavio o načinu mučenja, mučili su nas i tako da smo se
svaki dan morali po nekoliko puta skinuti goli, a oni su nas prskali sa mlazom
hladne vode, kojom prilikom bi nam dali sapun, govoreći da kad ga potrošimo da
je onda kupanje završeno. Tako mokri smo odlazili u ćeliju koja je bila veoma
hladna.
Svakodnevno smo morali da pjevamo njihove pjesme i da oponašamo životinje

kao npr. svinje.
Hoću da vam kažem jednu pjesmu koju smo morali pjevati, a glasi: "Ja sam Srbin
uvijek bio, svaki ćar sam izgubio, sad će struja pec, pec, pec, a ja skačem kao
zec."
Dok smo boravili u zatvoru u Šibeniku, dva puta su nas posjetili predstavnici
Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, koji su nas pitali da li smo tučeni i kakav
nam je tretman. Naravno, mi nismo smjeli reći. Kad bi nas predstavnici MK CK
pitali od čega su nam podlivi, mi smo morali govoriti da smo to zadobili prilikom
zarobljavanja. Za razmjenu smo čuli tri-četiri dana prije odlaska. Krenuli smo
najprije u Split i tu smo bili pet-šest časova postrojeni na suncu, gdje su nas tukli
čitavo vrijeme. Na čovjeku koji nas je tukao bila je potpuno crna uniforma. Gazio
nas je čizmama po bosim nogama, kojom prilikom smo ja i Nadoveza Nikola
zadobili teške povrede.
Iz Splita smo išli prema Zadru, Rijeci, do Zagreba, gdje smo u logoru Kerestinec
ostali dva dana. Prilikom vožnje su nas cijelo vrijeme tukli i nisu nam dali spavati.
U Kerestincu nas je dočekala i liječnica koja nam je previla noge i koja nas je
pitala šta nam je to bilo. Ja sam rekao da sam se udario, a ona je rekla da kažem
istinu, da me neće nitko dirati. Tada sam joj ja priznao da su me tukli, a ona je
na to rekla da to nisu radili ljudi nego životinje.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Iz Zagreba smo išli u Nemetin, gdje smo i razmijenjeni 14.08.1992. godine.
Ovo je sve što imam izjaviti, a izjavu sam pročitao i vlastoručno je potpisujem.
Izjavu uzela Torbica Borka, s.r.

Izjavu dao Dipl. pravnik Mirković Jovan, s.r.
--------------------------------------------------------------------------------
Zovem se Ćuk Stevan, rođen sam 12.05.1963. godine u Biovčinom Selu, opština
Knin, od oca Stevana i majke Marte rođene Vujasinović, stalno nastanjen u
Biovičinu Selu, zaposlen, otac dvoje djece, sudski nekažnjavan. Kao svjedok
događaja na Miljevačkom platou dajem sljedeću
IZJAVU
Prilikom napada Hrvatske vojske na Miljevački plato, rano ujutro 21.06.1992.

godine nalazio sam se sa svojom jedinicom u mjestu Ključ. U momentu napada ja
sam bio na straži, a ostali vojnici su mirno spavali. Napad je bio žestok, probudio
sam drugove i pokušali smo pružiti otpor. Vrlo brzo smo shvatili da nemamo
nikakve šanse, ali smo zaklonivši se u jednu kuću izdržali skoro čitav dan<
Negdje u popodnevnim satima počeli smo se povlačiti prema zaseoku Širitovci,
gdje smo i zarobljeni oko 19,00. Zarobljeno je nas 18 koji smo se nalazili u s.
Ključu. U momentu zarobljavanja bio je ranjen Kovačević Damjan, ali hrvatski
vojnici nisu imali namjeru da mu se pruži pomoć, nego je jedan hrvatski vojnik
stao iznad njega i u onako ranjenog ispalio nekoliko mataka.
Pored pogibije Kovačevića, tačnije ubistva, ranjen je Vranješ Ilija, a Trifunović

Ljubo je poginuo.
Kako više nije bilo nikakvog otpora, razoružali su nas i odmah počeli tući
čizmama, šakama i ostalim čim su mogli, te su nas pretresli, oduzeli dokumenta,
novac, nakit, satove a onda naredili da se skinemo do gola
Nakon što smo izvjesno vrijeme proveli tako goli, ponovo su naredili da se
obučemo a onda su izdvojili mene i još jednog da idemo pokupiti i donijeti tijelo
Trifunović Ljube.
Kratko vreme nakon toga stigao je njihov kamion u koji smo morali staviti tijelo
našeg vojnika. Osim poginulog vojnika u kamion smo unijeli i 3 ranjena i to:
Vraneš Iliju, Katić Jovana i Gvozdenović Dragu.
Nakon toga u kamion smo morali ući i mi, a samo je Ćosić Đuro morao ostati tu
sa hrvatskim vojnicima. Nakon toga kamion kreće prema Nos Kaliku. Na putu do
Nos Kalika zaustavljamo se, a oni naređuju da iziđu četvorica naših vojnika da se
pokupi tijelo Medoš Rajka. Kada su pokojnog Medoša unijeli u kamion, vidio sam
da oko vrata ima zategnut kaiš. Ja lično nisam primijetio tragove krvi kao ni bilo
kakve povrede po tijelu.
Cijelo vreme vožnje u kamionu smo morali sjediti na tijelima naših mrtvih
drugova. Kada smo stigli u Nbs Kalik, tu smo morali izići iz kamiona i iznijeti tijela
poginulih i ranjenike, te čekati brod jedan do dva sata.
Za to vrijeme dok smo čekali hrvatski vojnici su se zabavljali iživljavajući se na

nama. Morali smo skakati u Krku, roniti a zatim su nas udarili kako su stizali. Kad

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
je stigao brod ukrcali smo ranjene i poginule a zatim smo ušli i mi i ponovo je
počelo maltretiranje. Tu sam, čini mi se, dobio najteže udarce palicom po glavi.
Nakon što smo se prevezli preko Krke, na drugoj strani nas je čekao autobus, sa
kojim smo odveženi u Šibenik. U Šibenik smo povezli i ranjene a tijela poginulih
smo morlai ostaviti na brodiću. U Šibeniku nas odvode u vojni zatvor ispred kojeg
smo imali "odbor za doček", dva špalira vojnika kroz koji smo morali proći, a oni
su nas udarali.
To je bilo vrlo lako jer smo svi mi bili sa lisicama na rukama, U vojnom zatvoru
nas smještaju u jednu prostoriju u kojoj nije bilo nikakvog namještaja i tu onako
mokri od "kupanja" u Krki provodimo čitavu noć bez hrane, vode, uz povremene
posjete hrvatskih vojnika isključivo radi batinanja.
Sljedeće Jutro premještaju nas u drugu prostoriju, i odmah izdvajaju mene,

Milanović Milu i jednog kome se ne mogu sjetiti imena. Mi smo dobili naređenje
da stanemo uza zid, a oni su nas tukli nogama i laktovima naročito u slabine.
Padali smo u nesvijest a oni su naređivali našim drugovima da nas podižu i tako
nekoliko puta dok nas nisu potpuno izmrcvarili.
Taj dan je prošao tako , a sutradan ponovo nam stavljaju lisice i vode nas u
kamion, zatim na brod i ponovo na Miljevački plato. Tamo smo dobili naređenje
da pokupimo naše poginule. Ja sam bio u grupi sa još trojicom i oni su nas vodili
od tijela do tijela, a mi smo ih nosili na jedno mjesto.
Ja sam tada prepoznao Grulovića Nikolu i Ćosića Đuru, a to je onaj što je bio
zarobljen i morao ostati sa hrvatskim vojnicima, dok su nas vozili u Šibenik. Vidio
sam dobro da mu je nožem proboden stomak, grudni koš i natkoljenice. Moja
grupa morala je sahraniti 7 naših poginulih u dvije veće grobnice, a ostale smo
stavili u kamion.
Krenuli smo prema zaseoku Drinovci, a usput smo stajali i kupili preostale
poginule. Kad smo stali sa kamionom, vidio sam da smo desetak metara do jame,
do koje postoji put, a sam plato je betoniran. Tada su nam naredili da uzimamo
jedno po jedno tijelo iz kamiona i bacamo u jamu. Bacali smo nas četvorica i
dobro sam zapamtio zvuk tijela kad se odbijalo od stijene do stijene u dubinu
jame.
Prilikom nošenja tijela oni su nas požurivali i tukli, a u jednom momentu izdvojili
su Milanović Milu, doveli ga na rub jame i zapretili da će ga gurnuti u nju.
Kad smo sva tijela pobacali u jamu, ponovo su nam stavili lisice i vraćeni smo u
zatvor u Šibenik. Međutim, dok smo se prali na Krki u Nos Kaliku i čekali brod,
odjednom sam čuo hitac iz pištolja, okrenuo sam glavu i vidio da je jedan hrvatski
vojnik pucao u prsa našeg vojnika Subotić Miroslava.
Subotić je pao i jaukao, a taj isti vojnik došao je iznad njega i ispalio još nakoliko
metaka u predjelu glave i prsa. Vidio sam da mu je jedan metak ispaljen pravo u
oko. Zatim su naredili meni i još trojici da iskopamo grob i da ga sahranimo. Kad
smo iskopali grob i položili tijelo Subotića u njega, prišao mi je jedan hrvatski
vojnik, stavio pištblj u predjelu lica i rekao: "Šta misliš ima li dolje mjesta i za
tebe?"
Bio sam užasnut i ćutao sam. Na svu sreću naišao je drugi hrvatski vojnik, jer je
u međuvremenu stigao brod i gurnuo mu ruku sa pištoljem meni sa lica govoreći
da je dosta za danas ubijanja. Nakon zakopavanja groba odlazimo u brod a zatim
u kamion i vraćamo se u Šibenik u zatvor.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Nakon svakodnevne torture, tuče i psihičkog maltretiranja posebno su nas

maltretirali nakon što smo se požalili predstavnicima MKCK, koji su nas u
međuvremenu posjetili. Tražili su ko se žalio, pa su nas priključivali na struju,
ispitivali su nas njihovi specijalci, podmećući nam nestanak oružja kako bi imali
bolji razlog za tuču.
Služili su se svim i svačim pa su nas tako "uljepšavali" pred posjete MKCK,

mažući nas raznim mastima koje navodno vrijede 100 DM, više nego mi, te se
izlažu velikom trošku prekrivajući modrice i rane koje su nam oni zadali.
Izvodili su nas u dvorište, skidali gole i kupali sa šmrkom hladne vode. To im je

bila svakodnevna praksa, čak i po nekoliko puta. Psihičko iživljavanje bilo je kroz
tjeranje da pjevamo razne pjesme, te priče da nas nitko ne traži, da ćemo
umrijeti itd.
Ovako postupanje bilo je sve do momenta razmjene. Za razmjenu smo saznali

nekoliko dana ranije. Iz Šibenika smo krenuli prema Splitu, gdje smo imali pauzu
u zatvoru u Lori. Tu smo imali susret sa crnokošuljašima koji su nas tukli svo
vreme otprilike 5-6 sati. Zatim smo krenuli prema Zagrebu, a u autobusu smo
cijelu noć morali pjevati njihove pjesme, a oni su nas tukli kako god su mogli.
Kad smo stigli u Kerestinec, tu smo ostali dva dana i na svu sreću tu nas nisu
tukli. Tu nas je pregledala jedna liječnica i pitala od čega su nam povrede.
Naravno nismo smjeli reći istinu, pa smo izmišljali razne padove i druge uzroke
povreda. Iz Kerestinca napokon stižemo u Nemetin, gdje smo i razmjenjeni
14.08.1992. godine.
Nemam više ništa posebno izjaviti, izjavu sam pročitao i vlastoručno je

potpisujem.
Izjavu uzela: Torbica Borka, s.r.

Izjavu dao: dipl. pravnik Ćuk Stevan, s.r.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Masakr na Koran
K nskom
m mo
ostu
RANSKI MO
KOR OST, KARLO
OVAC, SEPT
TEMBAR 1991
cinac Mihajlo Hrastov

Zloc
Dana 21
2 septemb bra 1991. ggodine, oko
o
19,00 časova nao oružani prip
padnici MUPP-a i
ZNG Republike
R Hrvatske su na mostu
preko reke Koranne, zaustavili dva vojn
na
motornna vozila u kojima su se prevozilla
25 prip
padnika JNAA iz kasarne MEKUŠJE Eu
kasarn
nu CENTAR u Karlovcu u.
Nakon zaustavljanja i nared dbe četnici

izlazite
e van, usled
dilio je nareeđenje da se
s
preda oružje. U uverenju
u da
a će se
prev
vazići mirnim putem vojnici
v JNA su odložili oružje ne želeći
ž da doođe do sukooba.
Međđutim, odmmah po preddaji oružja, jedna grup pa zarobljen
nika je odv vedena sa
mossta a drugo
oj grupi u kojoj
k je bilo 17 pripadnnika JNA, je
e naređeno da legnu na n
kolo
ovoz sa ruk
kama na po otiljkom i lic
cem okrenu utim premaa asfaltu.
To je
j bio počettak neviđennog iživljav
vanja koje je
j odmah potom
p usled
dilo.
Uz već
v uobičajjeno psovan nje četničke make pripadnici MUPa i ZNG su zarobljen ne
vojnnike po čita
avom telu nemilosrdno
n o udarali no
ogama i kundacima od d pušaka. Tom
T
priliikom, od uddaraca kundakom vojniku Branku Madžarcu u je polomljjena ruka, više
vojnnika je povređeno udaarcima noža a. Kada je zastavnik
z B
Babić Nikola
a pokušao da
d
prottestvuje zbbog ovakvogg postupan nja, jedan maskirni
m priipadnik ZNGG mu je
priš
šao, kleknuo pored nje ega i zaklao
o ga prerez zavši mu vrrat nožem, uz trijumfa
alni
uzvik; četniče ni nogom nen mrdaš.
mah potom, isti pripad

Odm dnik ZGG jee drugog za arobljenika prvo ubo d
dva puta
nožem u leđa, a zatim u njega ispalio rafal iz AP.
A
Nakkon toga, zaarobljenicim

ma je naređ đeno da usttanu i da see postroje uz ogradu
mossta. Shvativvši da će biiti likvidiran
ni na najbru
utalniji način, trojica p
pripadnika
JNA
A, vojnici Brranko Madž žarac, Duša an Mrkić, Ne
ebojša Jasn nić su spas našli baciv
vši
se preko
p ograd de mosta u reku.
Osttali zaroblje
enici iz te grupe,
g osim
m Svetozaraa Šarca, nis
su preživeli. Pripadnicii
MUPPa i ZNG su u im prvo pucali
p u nog
ge iz autommatskog oruužja, a poto
om tako
one
esposobljene dok su le ežali na kolo
ovozu mostta, jednog po jednog dotukli
noževima i tup pim predme etima, pri čemu
č se nekim od žrta
ava odsecali uši i vadili
oči. Šarac Svetozar, iako teško ranjen, nekako o je prežive
eo masakr....
Telaa masakrira anih pripadnika JNA prevezena su u zagrebačku bolnic cu gdje je

izvrršena obduk kcija. Nako
on predaje tela
t rodbinii, lekarska komisija od
d tri člana je
j
preg gledala leše
eve i tom prilikog
p je pored
p spolja
ašnih povreeda, konstaatovano da je
priliikom obduk kcije pokušano da se hirurškim
h rezovima
r ka
amufliraju ttragovi klan
nja i
ubooda nožem.
Ubis stvom zaroobljenih prip
padnika JNA A učinjena je teške poovreda hummanitarnog
prav va propisanna članom 130 Ženevs ske konven ncije.
govornostt za ovu te
Odg ešku zlocin
n snose:
Štajjduhar Ivan
n, predsedik Kriznog Štaba
Š Karlo
ovac
ana 649
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Krajačić Zvonko, načelik MUPa Karlovac

Družak Franjo, komandir čete MUPa Karlovac
Pripadnici MUPa i ZNGa
Pereška Željko BABA ROGA
Hrastov Mihajlo
Bukva Mišo
Marković Đoko BANANA
Vuković Joca zv. DOKTOR
Cindrić Nikola
Cindrić Joca
Hrstić Miša
Stepić Joca
Dimkov Robert zv. DOMINA
POPIS STRADALIH NA KORANSKOM MOSTU
Babić Mihajla Mile, 1949

Babić Paje Nikola, 1948
Bižić Milana Vaso, 1955
Gojković Špire Svetozar, 1959
Komadina Boška Zoran, 1964
Kozlina Bože Božo, 1954
Lukač Miloša Milenko, 1959
Milovanović Svetozara Slobodan, 1966
Peurača Vladimira Mile, 1964
Popović Mihajla Nebojša, 1967
Savić Dušana Miloš, 1955
Sipić Đorđa Jovan, 1966
Srdić Sime Miloš, 1948

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Paulin Dvor
FERAL OTKRIVA NOVE ČINJENICE O ZASTRAŠUJUĆEM ZLOČINU U PAULIN
DVORU KRAJ OSIJEKA 1991.
HAAŠKI EPILOG PAULIN DVORA

Nakon masakra u noći između 11. i 12. prosinca 1991. - tvrdi nekoliko svjedoka -
tijela 18 žrtava u crnim su plastičnim vrećama prebačena u vojno skladište Lug,
nedaleko od Paulin Dvora. Na to su mjesto potom, kako bi se prikrio trag,
nagomilana havarirana vojna vozila. Tek 1997. godine posmrtni su ostaci
pretovareni u plastične bačve i odatle prevezeni u Liku kraj Gospića, gdje su
iskopani ovog proljeća. Glavna haaška tužiteljica, Carla del Ponte, osobno je do
državnog odvjetnika Mladena Bajića tražila brzu i djelotvornu istragu.
Drago Hedl
Posmrtni ostaci 18 civila pobijenih u osvetničkoj akciji Hrvatske vojske u Paulin

Dvoru nadomak Osijeku u noći između 11. i 12. prosinca 1991. - koji su ovog
proljeća pronađeni 500 kilometara od mjesta masakra, u Lici, kraj Gospića -
gotovo punih šest godina bili su skrivani u nekadašnjem skladištu JNA, u Lugu
kraj Čepina! Tu posve novu činjenicu, koja dodatno potvrđuje kako su se nakon
zločina željeli sakriti tragovi, Feralu je potvrdilo nekoliko sugovornika, dobro
upućenih u ratna zbivanja u Osijeku 1991.-1992.
Vojno skladište Lug je u posjed Hrvatske vojske došlo sredinom rujna 1991. u
nizu akcija kojima su u to vrijeme u Hrvatskoj preuzimane vojarne i drugi objekti
JNA.
Iz zapovjedništva 130. brigade, na čijem je čelu bio Živko Mijić, dan ili dva nakon
masakra, negdje oko tri sata izjutra, stigla je zapovijed da se sanitetska jedinica
u sastavu brigade uputi u Paulin Dvor. Svih 18 leševa potrpano je u crne plastične
vreće, pa su s mjesta ubojstva - iz kuće Andrije Bukvića, mještanina Paulin Dvora
- prevezeni u obližnje vojno skladište Lug. Ondje su zakopani, a potom je na
grobnicu navezeno mnoštvo havariranih vojnih vozila. Premda je u vojnom
skladištu Lug postojalo posebno mjesto za tu namjenu, vozila su, očito sračunato,
bila premještena kako bi sakrila masovnu grobnicu. Osamnaest leševa - 17 osoba
srpske i jedna mađarske nacionalnosti, 10 muškaraca i osam žena, u dobi od 41
do 85 godina - ondje će ležati gotovo šest godina, da bi 1997. godine, po nečijoj
zapovijedi, bili potrpani u plastične bačve i transportirani u Liku, 500 kilometara
dalje, gdje su, kako smo rekli, ekshumirani ovog proljeća.
Feral, koji je hrvatsku javnost prvi upoznao s tim šokantnim otkrićem, ima
pouzdane informacije da je "slučaj Paulin Dvor" bio jedna od tema razgovora
državnog odvjetnika Mladena Bajića s glavnom haaškom tužiteljicom Carlom del
Ponte, na njihovom drugom sastanku u Den Haagu, 18. srpnja ove godine.
Glavna haaška tužiteljica tada je odlučno zahtijevala da se "slučaj Paulin Dvor"
ozbiljno istraži, pogotovo u svjetlu činjenice da su leševi sakrivani i naknadno
prebacivani.
Nakon Feralova teksta u prošlom broju, kad je i MUP službeno potvrdio da se vodi
intenzivna istraga o masakru u Paulin Dvoru, kao i o tome tko je leševe
prebacivao u Liku, oglasio se Karlo Gorinšek, nekadašnji zapovjednik Operativne
zone Osijek. Gorinšek je potvrdio da zna za taj događaj, nazvavši ga
"osvetničkom akcijom male grupe pripadnika HV-a" i "klasičnim ratnim zločinom".
O tome je, kaže, odmah izvijestio Glavni stožer Hrvatske vojske. Za razliku od
Gorinšeka, Branimir Glavaš, u to vrijeme zapovjednik obrane Osijeka, formalno

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
podređen Gorinšeku, odbacio je svaku povezanost s masakrom, tvrdeći kako je

Paulin Dvor bio u Gorinšekovoj zoni odgovornosti.
Jutro nakon zločina - saznao je Feral iz nekoliko izvora - u Paulin Dvor poslana su
kola hitne pomoći iz Osijeka. No, za njih nije bilo posla. Svih 18 civila, koje je
jedinica Hrvatske vojske u sastavu 130. brigade do trenutka masakra držala u
stanovitom kućnom pritvoru, bilo je mrtvio. Očevici kažu da su pobijeni
bombama, te da su neki od njih dugo umirali, zapomažući cijelu noć. Samo jedan
od ubijenih, Milan Labus, likvidiran je neposredno prije masakra. Njega su, pod
sumnjom da je srpskim paravojnim formacijama, koje su u to vrijeme već bile
osvojile susjedno Ernestinovo, odao položaj jedinice HV-a, ubila dvojica hrvatskih
vojnika, čiji je identitet policiji poznat.
Vozilo Hitne pomoći, koje u Paulin Dvoru više nije imalo kome pomoći, u Osijek je
tog jutra prevezlo nekoliko stanovnika Paulin Dvora koji su preživjeli masakr jer
se nisu zatekli na samome mjestu zločina, među njima i troje krunskih svjedoka
krvavog čina odmazde - Velimira Gavrilovića, Vidu Kulaš i Stanu Pokrajac. Oni
danas žive u Jugoslaviji i BiH i njihov iskaz na suđenju do kojeg će doći bit će od
iznimne važnosti.
Dan nakon što je u vojno skladište Lug prebačeno 18 leševa iz Paulin Dvora, to je
selo palo i u njega su ušle jedinice JNA i srpske paravojne postrojbe. Kuća Andrije
Bukvića bila je minirana, a nedaleko od mjesta masakra pronađeno je tijelo 57-
godišnje Dare Vujnović. Na zahtjev Novice Sudžukovića, čija je rodbina pobijena u
toj osvetničkoj akciji, mjesto zločina posjetili su predstavnici Međunarodnoga
Crvenog križa. No leševa nije bilo. Kasnije, haaški su istražitelji, prema
informacijama kojima raspolaže Feral, u potrazi za leševima bili na dobrom tragu.
Navodno su leševe tražili i u krugu vojnog skladišta Lug, no kako je grobnica bila
prekrivena gomilom havariranih vojnih vozila, nije im na pamet palo da bi leševi
mogli biti ondje.
Jedan sudionik tih zbivanja, tada visokopozicioniran u zapovjedništvu Operativne

zone Osijek, ispričao je Feralovu novinaru da je 18 leševa skrivenih u vojnom
skladištu Lug bilo i predmet razgovora tadašnjeg ministra obrane Gojka Šuška s
načelnikom osječkoga SIS-a, danas pokojnim Mirkom Grošeljem. Prilikom
Šuškova posjeta Osijeku 1992. ili 1993. oni su o tome nasamo razgovarali u
osječkom Domu Hrvatske vojske, gdje je bilo sjedište SIS-a. Hrvatski vojni, a
time dakako i državni vrh bio je upoznat s događajima u Paulin Dvoru.
"Iako smo i mi znali za masakr u Paulin Dvoru, nismo u Zagreb o tome poslali čak
ni osnovnu informaciju", kaže za Feral jedan bivši osječki visokopozicionirani
djelatnik SZUP-a. "Nismo se htjeli petljati u tu stvar i prepustili smo vojnim
organima da oni to rješavaju. Jer, što god bismo mi poslali u Zagreb, sutradan bi
se našlo na Glavaševu stolu."
Nakon Feralovog otkrića da su posmrtni ostaci 18 mještana Paulin Dvora

pronađeni 500 kilometara dalje od mjesta na kojem su pobijeni, Glavaš je, kako
smo rekli, odlučno (u Jutarnjem listu) demantirao bilo kakvu vezu s tim zločinom,
rekavši kako je o svemu saznao "samo preko novina". No više Feralovih
sugovornika potvrdilo je da se jutro nakon masakra i Glavaš našao na mjestu
događaja, u Paulin Dvoru. Svatko tko makar i površno poznaje prilike u ratnom
Osijeku 1991. i 1992., zna da se bez Glavaševa znanja ništa nije moglo dogoditi.
On je bio neprikosnoveni gospodar svih ratnih zbivanja i apsolutno nabolje
obaviještena osoba o onome što se događalo. Zvuči cinično, a ne smiješno, da je
o masakru u Paulin Dvoru on saznao "samo preko novina"; prvo - zato što novine
u to vrijeme, a ni godinama poslije, o masakru u Paulin Dvoru uopće nisu pisale i,
drugo - zato što je upravo on kontrolirao ne samo lokalne medije nego i većinu

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dopisnika najutjecajnijih dnevnika i tjednika.
Zapovjednikom obrane Osijeka Glavaš je, kako smo pisali u prošlom broju, postao
četiri dana prije masakra u Paulin Dvoru. No, i prije i poslije toga on je imao
snažnog utjecaja na daleko širem području. U knjizi "Slavonska krv", panegiriku
njegovog ratnog puta, objavljeni su dokumenti koji to dokazuju. Mora biti da
danas Glavaš žali što je autorima te knjige ustupio i dokumente iz kojih se,
recimo, vidi da je upravo on, još na mjestu sekretara Sekretarijata za narodnu
obranu općine Osijek, bio glavni distributer eksploziva vitezit po Slavoniji. Još 21.
listopada 1990., davno prije početka rata, on je "za potrebe HDZ-a naših općina"
dijelio eksploziv po Vinkovcima, Županji i Vukovaru. Čemu je služio taj eksploziv,
nije teško pogoditi.
U monografiji o 160. osječkoj brigadi, koja je izašla 1992., objavljene su

fotografije Glavaša u zapovjedništvu obrane Laslova, sela desetak kilometara
udaljenog od Paulin Dvora. Upravo u toj knjizi brojni su dokazi o stvarnoj
Glavaševoj nadležnosti i stvarnoj zoni njegove odgovornosti, jednako kao i u već
spomenutoj "Slavonskoj krvi". Danas umirovljeni general Karlo Gorinšek formalno
jest bio nadređen Glavašu, no kako smo to pisali u prošlom broju, njegova
stvarna moć bila je neusporedivo manja od Glavaševe. Glavaša se sve pitalo,
njemu su se svi obraćali, on je o svemu odlučivao. Zato je njegova izjava kako o
Paulin Dvoru "pojma nema", vrhunski cinizam. On ne samo da je o događaju
sasvim sigurno znao odmah nakon što se dogodio, nego je, bez ikakve dvojbe,
bio detaljno upoznat i s najmanjim potankostima.
Tjednik Globus u posljednjem broju spekulira o Glavašu kao mogućem putniku u

Haag. Haag je - što je Carla del Ponte i najavila prilikom posjeta hrvatskom
Podunavlju u svibnju ove godine - Hrvatskoj ustupio brojne dokaze o slučaju
Paulin Dvor, koje su prikupili haaški istražitelji. Što sve sadrže ti dokazi i do
kakvih su sve spoznaja istražitelji ICTY-ija došli, može se naravno samo nagađati.
Kao što se može nagađati hoće li Del Ponte ubojstvo 19 civila u Paulin Dvoru, te
posebno pokušaj prikrivanja zločina i naknadno prevoženje leševa, ocijeniti kao
slučaj koji treba prepustiti hrvatskom pravosuđu ili će on ipak doći u nadležnost
ICTY-ija. To bi se moglo znati razmjerno brzo, jer je već najavljeno kako će nove
haaške optužnice stići ove jeseni.
U međuvremenu je oko slučaja Paulin Dvor počelo veliko pranje ruku. Izjave
poput Glavaševe, "pojma nemam", gotovo su opće mjesto u brojnim razgovorima
koje je Feralov novinar obavio proteklih dana s nekima od ključnih sudionika
zbivanja u ratnom Osijeku. No, što će te osobe reći na sudu, kad bude trebalo
čuvati vlastitu kožu, sasvim je drugo pitanje.
Jedna od stvari koja bi teško mogla teretiti Glavaša kao osobu koja je znala za
ratne zločine, a ništa nije poduzela da ih kazni, jest puštanje pritvorenika iz
osječkog istražnog zatvora za Božić 1991. U to vrijeme naime u zatvoru je bilo i
nekoliko pripadnika Hrvatske vojske osumnjičenih za ratni zločin, no Glavaš i
Petar Kljajić, predsjednik Okružnog suda, odlučili su da ih puste. Feralov novinar
sjeća se koliko je to straha izazvalo kod nekolicine istražnih sudaca koji su se
bojali odmazde puštenih osumnjičenika.
U pokušaju pranja ruku jedan niži ratni zapovjednik u sastavu 130. brigade
krivnju za masakr u Paulin Dvoru pokušao je, u razgovoru za Feral, prebaciti na
pripadnike 101. zagrebačke brigade, čiji su se vojnici također nalazili u Paulin
Dvoru. Tu su brigadu u Osijeku podrugljivo zvali brigada "beži Jankec", no
činjenica je da je dio tih vojnika napustio područje Paulin Dvora i okolnih sela,
vidjevši što se sve ondje radi.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Dok se o samom masakru manje-više sve zna - uključujući i imena počinitelja, jer
su se neki od njih svojim nedjelom poslije javno hvastali - mračna priča o Paulin
Dvoru još traži odgovor na ključno pitanje: tko je izdao zapovijed da se leševi
prikriju i mnogo kasnije transportiraju u Liku, pokraj Gospića. Za sada se tek zna
da je zapovijed o izvlačenju posmrtnih ostataka 18 civila iz Paulin Dvora stigla iz
Zapovjedništva 130. brigade i da je taj posao obavila sanitetska jedinica. Za ljude
koji su ga obavili - a mahom je riječ o mladim osobama - bilo je to iznimno
traumatično iskustvo, čije posljedice neki od njih i danas osjećaju. Što se
transportiranja leševa u Liku tiče, Feral ima ozbiljne naznake da je to 1997.
rađeno po nalogu i uz budnu pasku dvojice pripadnika SIS-a. No, zašto je to
učinjeno i što je bio cilj te akcije, još je nepoznato. Tim više što su u bačvama uz
posmrtne ostatke mještana Paulin Dvora pronađeni njihovi dokumenti, uz neke
čak i svežnjići s obiteljskim zlatom. Ako je cilj akcije bio pripisati smrt tih ljudi
nekom drugom, pa su prebačeni u zonu odgovornosti nekog drugog - što je
također jedno od objašnjenja ponuđeno Feralovu novinaru - zašto su uz njih
ostavljeni dokumenti? Odgovori na ta pitanja riješit će i sve dvojbe oko toga tko
je za što stvarno bio nadležan i dokle su sve sezale zone odgovornosti.
Kraj
_________
Slobodna Dalmacija: 19. 05. 2004.
OTKRIVA SE ISTINA O UBOJSTVU 19 CIVILA U PAULIN DVORU KRAJEM

1991.
GORINŠEK JE POSLAO UBOJICE NA BOJIŠTE "DA SE TAMO DOKAŽU"
General Karl Gorinšek je iste noći doznao za ubojstvo 18 Srba i jednog Mađara,
koji su zatim pokopani u osječkoj Vojarni "Lug". U iskazu policiji Gorinšek je rekao
da je obaviješten kako je "to počinilo nekoliko vojnika 130. brigade HV-a" te da je
"naredio da se sudionici zločina premjeste na prvu liniju bojišta" - General Đuro
Dečak u pismu Miroslavu Tuđmanu 1996.: "Držim da bi po ugled Republike
Hrvatske bilo potrebito izmjestiti grobnicu van vojnog objekta." Zatim su ostaci
premješteni i pokopani kod Gospića, tada pod komandom generala Norca. Dečak
je poslije izjavio da o transportu kostiju zna samo iz novina
Za zločin u Paulin Dvoru, koji su krajem 1991. godine počinili pripadnici HV-a,
Vijeće Županijskog suda u Osijeku nedavno je Nikolu Ivankovića proglasilo krivim
i nepravomoćno ga osudilo na 12 godina zatvora, dok je drugooptuženi Enes
Viteškić oslobođen optužbe i nakon godinu i pol dana pritvora pušten na slobodu.
Na odluku osječkog suda žalilo se Državno odvjetništvo, a u slučaj se ponovno
"uključuje" i umirovljeni general Karl Gorinšek koji je u vrijeme kad je zločin
počinjen bio zapovjednik Operativne zone Osijek. Naime, protiv Gorinšeka je ovih
dana odvjetnik Luka Šušak, koji zastupa obitelji pobijenih, Državnom odvjetništvu
podnio kaznenu prijavu kojom ga po zapovjednoj odgovornosti tereti za zločin u
Paulin Dovoru.
Što je sve poduzeo Gorinšek
Zločin u Paulin Dvoru dogodio se u noći između 11. i 12. prosinca 1991. godine
kad je skupina pripadnika HV-a pokupila 19 tamošnjih civila, 18 Srba i jednog
Mađara, u dobi od 41 do 85 godina, i odvela ih u kuću Andrije Bukvića koja se
nalazila u Glavnoj ulici na broju 52. Nakon što su ih pobili, što nisu ni pokušali

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
spriječiti pripadnici HV-a i policije koji su "čuvali" selo, leševi su po nalogu viših
instancija ubačeni u crne vreće i ukrcani u kamion kojim su prebačeni u osječku
Vojarnu "Lug" u čijem su krugu iskrcani i zakopani, a Bukvićeva kuća je dignuta u
zrak. Prilikom transporta jedan leš je ispao iz kamiona, a po svemu sudeći radilo
se o starici Milki Lapčević.
Tadašnji zapovjednik Operativne zone Osijek Karl Gorinšek za zločin u Paulin

Dvoru doznao je iste noći kad se dogodio. Naime, u iskazu koji je dao policiji,
odnosno Državnom odvjetništvu doslovce stoji:
"Svjedok Karl Gorinšek, zapovjednik Operativne zone Osijek, naveo je u svojem

iskazu da je 11. prosinca 1991. godine oko 22 sata u Zapovjedništvo Operativne
zone došao dr. Darko Ropac i obavijestio ga o ubojstvu civila u Paulin Dvoru.
Rekao mu je da je to počinilo nekoliko vojnika 130. brigade HV-a automatskim
oružjem, no nije naveo imena, a on ga nije ni pitao odakle mu takva informacija.
Odmah je sazvao svoje pomoćnike, sjeća se Slavka Kita i Franje Kovačevića, a
Ivicu Vrkića mijenjao je tog trenutka Ladislav Bognar. Ovakav događaj bio je tada
pod ingerencijom SIS-a i Vojne policije, a vojska je trebala samo pokopati mrtve i
obavijestiti Glavni stožer HV-a, što je i učinjeno. No, on je poslije doznao da glede
pokopa mrtvih nije postupljeno po njegovoj naredbi i da oni nisu pokopani u
najbliže groblje. U okviru dnevnog izvješća on je informaciju o događaju dostavio
u Glavni stožer, a svoja posebna izvješća slali su po svojoj liniji i načelnici
pojedinih službi. Sjeća se da je i zbog drugih problema, a uključivši i događaj u
Paulin Dvoru, formirao komisiju od tri člana koja je trebala ispitati slučaj. U
komisiji je bio operativac s prezimenom Sić i inženjerac s prezimenom Babić, a
treće osobe se nije mogao sjetiti. Nakon izvješća ove komisije o stanju u 130.
brigadi HV-a, on je išao u Beketince na razgovor k zapovjedniku te brigade. U
odnosu na počinitelje zločina on je poduzeo ono što je bilo u nadležnosti vojske, a
to je da je naredio da se sudionici zločina premjeste na prvu liniju bojišta da se
tamo dokazuju. Obaviješten je da se po njegovoj naredbi postupilo. Činjenično
stanje o samom zločinu te imena i okolnosti su po službenoj dužnosti u okviru
svoje djelatnosti morali utvrditi načelnik SIS-a Osijek Mirko Grošelj, načelnik SIS-
a Operativne zone Slavko Kit, nečelnik SIS-a 130. brigade Petar Pavković te
Vojna policija. U to vrijeme 68. bataljun VP-a bio je tada u formiranju i
zapovjednik Vladimir Burić javio mu se na dužnost 15. prosinca 1991. godine."
Gorinšek je "kaznio" počinitelje zločina naredivši da ih se "premjesti na prvu liniju

bojišta da se tamo dokazuju". Primjeren i hrabar, a nadasve i pravedan potez, zar
ne!? O zločinu u Paulin Dvoru očitovao se i zapovjednik trećeg bataljuna 101.
brigade N.N. (podaci poznati redakciji), koji je 21. prosinca 1991. godine odaslao
strogo povjerljivo pismo Zapovjedništvu 101. brigade u kojemu navodi imena 14
pripadnika HV-a koji su, prema njegovim saznanjima, "počinili masakr nad
nenoružanim civilnim stanovništvom u selu Paulin Dvoru", uz naglasak kako "ne
prihvaća zadatak da zapovijeda vojnicima koji su počinili zlodjela i time se
izjednačili s postupcima četnika ..."
Iz dokumenata koji su nam dostupni i iskaza brojnih svjedoka nije teško zaključiti
da su o zločinu u Paulin Dovoru bili upoznati mnogi u vrhu vojske i države,
uključujući i sami vojno-državni vrh koji je, po svemu sudeći, i naredio da se
zločin zataška, što je na nižim instancijama godinama uspješno i provođeno, a o
zločinu nitko nije govorio, pa ni Gorinšek, koji je nedugo nakon zločina, ali ne
zbog njega, smijenjen i umirovljen.
Problemi nastaju krajem 1996. godine, o čemu svjedoči strogo povjerljivo pismo
koje je 27. studenoga šefu HIS-a Miroslavu Tuđmanu odaslao zapovjednik II. ZP
OSRH Đakovo general Đuro Dečak. U njemu doslovce stoji: "Štovani, temeljem
informacije koju sam dobio od bojnika Ante Kujića (Koordinator za razmjenu)

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
srpska strana na posljednjim pregovorima od prije dva tjedna nije potraživala

nestale srbe (malo "s", op.V.Đ.) iz Paulin Dvora. To nas upućuje na zaključak da
im je poznata lokacija masovne grobnice koja se nalazi u krugu vojnog skladišta
"Lug", te da nam pripremaju iznenađenje u smislu da će od međunarodne
komisije potraživati da se vrši iskop na toj lokaciji. O toj problematici sam Vas
svojevremeno izvijestio putem Centra SIS Osijek, ali se do danas po tom pitanju
nije ništa odradilo. Budući da se radi o vojnom objektu, držim da bi po ugled
Republike Hrvatske bilo potrebito izmjestiti grobnicu van vojnog objekta. Molim
Vas naputak glede daljnjeg postupanja. S osobitim štovanjem, general pukovnik
Đuro Đečak."
Dva tjedna nakon pisma Tuđmanu, preciznije 9. prosinca 1996. godine general
Dečak izdaje zapovijed o posebnom osiguranju osječke Vojarne "Lug" zbog
iskapanja posmrtnih ostataka ubijenih civila iz Paulin Dvora. Posmrtni ostaci su
ubačeni u plastične bačve koje su ukrcane na vojni kamion kojim su, uz pratnju
vojske, odnosno vojne policije, trebale biti prebačene i zakopane na novom
tajnom odredištu. Odluka o "transportu kostiju" donijele su više instancije na
tajnom sastanku održanom 14. siječnja 1997. godine i posmrtnni ostaci su ubrzo
prebačeni i zakopani u od Osijeka nekoliko stotina kilometara udaljenom selu
Rizvanušu, nedaleko od Gospića. Procijenjeno je da je to najbolja lokacija,
računajući da će se, uz zločine koje su počinili u Gospiću i njegovoj okolici,
odgovornost i za 19 "nepoznatih" leševa pripisati generalu Mirku Norcu i
pripadajućoj mu družini.
Zaborav(ljivi)
Masovnu grobnicu otkrili su nekoliko godina poslije haaški istražitelji, a po nalogu

glavnog državnog odvjetnika Mladena Bajića istraga je počela u lipnju 2002.
Ubrzo je utvrđeno da se radi o civilima iz Paulin Dvora. Od brojnih iskaza
zasigurno je jedan od najzanimljivijih onaj koji je 11. listopada 2002. policiji dao
nekadašnji zapovjednik II. zbornog područja te bivši HDZ-ov župan i saborski
zastupnik umirovljeni general Đuro Dečak. On je, poput mnogih drugih koji su
znali za zločin i koji su ga prikrivali i(li) su sudjelovali u "transportu kostiju",
izjavio da o tome "ne zna ništa", naglašavajući da "o zločinu u Paulin Dvoru i
premještaju posmrtnih ostataka u Liku zna samo iz novina". Valja se nadati da će
počinitelji masakra u Palin Dvoru, ali i oni koji su zločin prikrivali i organizirali
"transport kostiju", ipak biti primjereno kažnjeni.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ubijanje Srba u Gosp

picu i Lici
Kak
ko sam ubijao Srbe u Lici
L
Hrvatski nedeljnik "Feral Tribune" objavljuje autentične dokumente

d hrvatskog
Ministarstva unutarnjih poslova
p iz kojih
k su vidlljiva priznanja Ivice Rožića – zva
anog
ka i Bijeli Vu
Rok uk – da je postavljao
p mine iznen
nađenja Srb bima na šireem područjju
Gos
spića.
Četrrdeset dvog
godišnji Iviica Rožić – poznat pod
d nadimcimma Roka i Biijeli Vuk –
dan
nas je slobo
odan čovjek k: živi u Gospiću, ured
dno prima mirovinu
m u koju je posslan
odlu
ukom bivšeeg predsjeddnika Franje e Tuđmana,, šeće ulica
ama i s ratn
nim se
drug
govima, vjeerojatno, sjjeća onih vremena
v kad je s nevjerojatnom strašću i
pred
danošću radio na sma anjenju brojja Srba u Lici.
L
Ivica Rožić
R pravoomoćnim je
presudama sudov va u Rijeci i
Zagreb bu oslobođe en optužbi dad
je sudjelovao u lik kvidacijama a
gospićk kih Srba u llistopadu
1991. godine,
g te d
da je nakon n
rata poodmetao miine
iznenađ đenja na immanja srpsk kih
povratn nika u Lici: od tih je mina
m
najman nje sedam ljudi smrtno
stradalo, dok ih je e trinaesterro
teže ili lakše ozlije
eđeno. Bijeeli
Vuk oslobođen je zbog
pomanjjkanja doka aza, a njeggov
odvjetn nik Mirko Ružić nedavno
je najavio da će o od države
skati masnu
zais u odštetu na
n ime duše
evnih boli što ih je Rož žiću izazvaoo boravak u
pritv
voru i povla
ačenje njeg
gova imena
a u zločinač
čkom konte ekstu.
znanja o liikvidacijam
Priz ma
Feraal Tribune došao

d je u posjed dvaaju dokume enata Ministtarstva unu
utarnjih
poslova, koji su
s označenii kao službe ena tajna i u kojima se nalaze Ro ožićeva
znanja o tom
priz me kako je e ubijao srpske povratnike u Lici, a ovaj list posjeduje i
tajn
no snimljenu audio-vrp pcu na kojooj Bijeli Vuk
k jednom pouzdaniku
p
Prottuobavještaajne agencije – s kojim m je, inače, njegovao prijateljskee odnose i čiji
su osobni
o podaaci poznati redakciji – potanko priča
p o svojiim metodama likvidaccije
srps
skih civila u Lici.
Prvii dokumentt nastao je koncem ož žujka 1999.. godine, no osi naslov ""Operativn no
izvjješće", proostire se naa šest gustoo tipkanih stranica
s i po
otpisao ga je gospićki
krim
minalistički policajac Stipo
S Novak ković. Tekstt "Operativn nog izvješćća" (vrlo
znakovit već i po tome štto se u njem mu Srbi uporno pišu malimm poče
etnim slovom m,
a Hrrvati, dakako, velikimm, što nedvo osmisleno sugerira
s da tako iskazzana
neppismenost nije
n jedini problem
p auttora tog tekksta, op. re ed.) počinje
e
Novvakovićevimm opisom ka ako je došllo do njegova susreta s Ivicom R Rožićem.
Novvaković se, naime, 22.. ožujka 19 999., oko 20 0 sati i 15 minuta,
m vozzio kroz Goospić
i u retrovizoru
r je primijettio da ga upporno pratii crveni golff: tek kad sse Novakov vić
zaustavio ispreed kafića Vaga,
Va koji se
e nalazi bliz
zu zgrade Policijske
P upprave ličko-
senjjske, crven
ni golf zausttavio se pored njega, a vozač je spustio svo oje staklo.
ana 657
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"Tada sam prepoznao da je vozač golfa Rožić Ivica zvani ‘Roka’ i ‘Bijeli Vuk’. Rožić
mi je tada rekao, dobra večer gospodine, oprostite hoćete li mi reći gdje vi radite,
na što sam mu ja rekao, dobra večer a zašto to pitaš, na što mi je on rekao,
radite li vi možda u policiji, na što sam mu rekao da radim. Nakon toga Rožić mi
je rekao, izgleda mi da se mi poznajemo, na što sam mu odgovorio da se
najvjerojatnije poznajemo, nakon čega je Rožić rekao da bi sa mnom rado popio
piće, na što sam mu rekao da može i da se upravo nalazimo ispred kafića pa
možemo odmah u tom kafiću popiti piće", napisao je Novaković na početku svog
"Operativnog izvješća".
Policajac i Rožić zatim su sjeli u kafić i ovaj potonji kazao je da se htio susresti s
njim, Novakovićem, zato što je saznao da će upravo rečeni policajac ići na
lokaciju na kojoj je Rožić odložio različita minsko-eksplozivna sredstva i ručne
bombe koje je uspio povaditi s mjesta na koja ih je bio postavio. "Nakon toga
Rožić je rekao, znate što gospodine, ja sam to sve radio misleći da radim dobro
za Republiku Hrvatsku", nastavlja u izvješću Novaković.
"Nakon toga upitao sam ga što je on to radio, a on je rekao, pa te bombe i mine

je postavljao Srbima. Pitao sam ga gdje je on to sve postavljao i zbog čega, na
što je on počeo nabrajati, pa je rekao: Da je ‘96. godine u Svračkovom selu
jednom četniku postavio ručnu bombu u panj, a panj stavio na put ispred kuće, a
istog dana je još jednom četniku postavio ručnu bombu u betonski blok u koji je
zabetonirao donji dio pivske boce i u bocu stavio ručnu bombu, i taj blok također
stavio na put ispred kuće.
Na pitanje zašto je to stavio odgovara da je htio četnike ustrašiti da se ne

vraćaju, a prije toga je vidio da su počeli obilaziti svoje kuće. Nakon toga dodaje
da je još jednu bombu stavio u pivsku bocu kojoj je odrezao dno, i takvu bocu
posadio u zemlju u Jošanima na jednoj livadi gdje je jedan Srbin čuvao ovce. Na
pitanje zašto je to napravio odgovara da je prije toga on sa nekim svojim
kolegama došao kod tog Srbina kupiti janje kako bi ga mogli ispeći i pojesti, pa
dodaje da ih je taj Srbin gledao onako s visoka i nije im htio prodati janje pa mu
se zbog toga htio osvetiti."
Nakon što je Rožić opisao kako se postavlja eksploziv u pivsku bocu, nastavio je
govoriti: "Dalje dodaje da je u Srednjoj Gori postavio jednu bombu u stog sijena,
te da je postavio bombu od koje su stradali Matijevići. Također dodaje da u
Svračkovom selu postoje dva pravoslavna groblja, a ispred ulaza u oba groblja
ukopao je po jednu PROMOVKU, od kojih je do sada jedna eksplodirala i poznato
mu je da je tada dvoje Srba poginulo, a dvoje Hrvata je samo lakše ozlijeđeno.
(Druga mina je pronađena i uništena 23. 03. 1999. g.) Na pitanje je li postavio
još koju PROMOVKU, dodaje da je još jednu postavio Cvijanovićima u krumpire od
koje je nekoliko Srba poginulo, pa dodaje da je baš prethodnog dana prolazio
pored te kuće i vidio Cvijanovićevu ženu kako stavlja cvijeće na grob u vrtu,
(Dušan Cvijanović sahranjen je u vrtu u blizini kuće), pa je razmišljao kako bi bilo
dobro da je i ona stradala.
Još jednu PROMOVKU je postavio u Buniću u polju na jednoj livadi koju su Srbi
počeli obrađivati, a nju je aktivirao jedan Srbin traktorom. Također dodaje da je u
Buniću srušio još jednu kuću. Na pitanje je li postavio koju bombu u đubar,
dodaje da jeste jednu u Kršu nekom četniku po prezimenu Glumac i još jednom u
stog sijena, a to je postavio iz razloga što su prema njegovim riječima oni stalno
za vrijeme rata telefonom kontaktirali sa četnicima na drugoj strani i odavali im
naše položaje."
I još: "Dodaje da je postavio još jednu bombu u Mogoriću na livadi u gnojnicu iz

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
razloga što je prethodni dan vidio kada su Srbi na livadu izvozili đubar i tom
prilikom su bili jako veseli, a kada je on prolazio podrugljivo su ga gledali.
Jednom prilikom policija je imala nekakvu vježbu u Mogoriću, a ti Srbi su odmah
protestirali kod OSCE-a. Dalje dodaje da je u Mogoriću pored jedne kuće ispod
jednog drveta također postavio ručnu bombu, a potom dodaje da je on sredio i
generala Miščevića. Na upit tko je bio s njim kada je postavio bombu generalu
Miščeviću, dodaje da je bio sam, jer on to uvijek radi bez svjedoka, a kada bi i bio
netko s njim ne bi ga htio odati iz razloga što on nikada ne bi odao Hrvata."
Sve za Hrvatsku
Rožić je zatim kazao da je jedini Hrvat kojemu je nešto nažao učinio Zdenko
Bando, čovjek koji je svjedočio o zločinima u Gospiću u jesen 1991.: pripremio je,
naime, eksplozivnu napravu kojom je minirana Bandina kuća. "Na pitanje je li
minirao još koju kuću izjavljuje da je za vrijeme rata srušio i zapalio srpskih kuća
i pobio Srba više nego što ima u glavi dlaka. (...) Na pitanje je li postavio bombu
u pravoslavnom groblju u Smiljanskom polju izjavljuje da jeste, pa dodaje da je
srušio nadgrobnu ploču sa groba Jove Lemaića, kojeg je ubio 1991. godine, i
ispod ploče stavio ručnu bombu M-75 bez osigurača. Na pitanje, zašto je to
napravio izjavljuje da je imao namjeru da strada i Jovina supruga, kako mu ne bi
prigovarala što joj je ubio muža. (...) Nakon toga dodaje da su ga 1991. godine
‘uvukli’ u sve to, da to sve nije trebalo raditi, ali da je tada mislio da je to sve u
interesu Republike Hrvatske. Potom dodaje da on prizna da je samo Franjo
Tuđman veći Hrvat od njega i nitko drugi."
U nastavku razgovora Ivica Rožić kazivao je da ga noću bude čudni i prijeteći

telefonski pozivi, kazivao je da ne može živjeti zajedno sa Srbima, prepričavao je
kako se sklapaju paklene naprave s improviziranim vremenskim upaljačima...
Potom je razgovor prekinut, te su se Novaković i Rožić dogovorili da se sastanu
idućeg dana, 23. ožujka 1999., u 21 sat na istome mjestu, u gospićkom kafiću
Vaga. No, zbog Rožićeva straha od praćenja nisu razgovarali u kafiću, pa su se
sklonili u jednu sporednu ulicu i pričali su u autu Bijelog Vuka.
Šuškova instrukcija: "Što manje Srba!"
Novaković je zapisao ovako: "Dalje navodi da je u zadnje vrijeme intenzivno

razmišljao kako bi ubio Levara (Milana Levara, svjedoka o hrvatskim zločinima u
Gospiću 1991. koji je ubijen u kolovozu 2000., op. a.), pa je spominjao da je
razmišljao sačekati ga negdje van grada, zaustaviti mu auto, potom ga odvesti
negdje i ubiti. Razmišljao je kako bi ga mogao navući da dođe na Velebit pa da ga
gore sačeka i ubije. Bio je došao na ideju da otvori nekoliko srpskih grobova,
pokupi kosti i raspe ih negdje na Velebitu a potom bi Levaru anonimno dojavio da
se na tom mjestu nalaze kosti ubijenih Srba iz 1991. godine.
Levar bi odmah došao vidjeti tu lokaciju, pošto on intenzivno traga za dokazima

kako bi dojavio Haškom sudu, a kad bi se pojavio na Velebitu na tom mjestu
mogao bi ga ubiti. Također je razmišljao da mu otme dijete i da ga tada ucjenjuje
da šuti, ali je odustao.
Također je razmišljao da sruši Ropcovu (Zdenko Ropac također je svjedočio o

gospićkim događajima godine 1991., op. a.) kuću u Karlobagu ali je odustao, pa
je počeo razmišljati kako bi ga ubio. Odlazio je u Karlobag i izviđao teren, te
tražio pogodnu lokaciju odakle bi mogao imati pregled dvorišta Ropcove kuće,
kako bi ga mogao gađati snajperom kada izađe iz kuće." I još: "Nakon svega
dodaje da je to bio njegov način borbe protiv Srba, jer je smatrao da je to
ispravno, ali sada kada je uvidio da to Republici Hrvatskoj nanosi veliku štetu

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
izjavljuje da sigurno neće eksplodirati više niti jedna naprava a da ju je on

postavio. Štoviše ukoliko on dozna da je možda netko drugi negdje nešto postavio
ili da ima namjeru nešto postaviti, to će odmah dojaviti policiji."
Drugi dokument koji se nalazi u Feralovu posjedu nosi naslov "Službena

zabilješka", sačinjen je 24. rujna 1999. u MUP-ovu Odjelu za suzbijanje terorizma
i u njemu se – na tri stranice – navode informacije prikupljene u razgovoru s
Ivicom Rožićem. Nakon tog razgovora, anonimni policijski službenik zapisao je
ovako: "Spominje kako je prije akcije ‘Medački džep’ u Gospić došao pokojni
ministar Gojko Šušak i rekao im da bi bilo dobro da na tom prostoru ima što
manje Srba, što je on shvatio kao da ih treba ili pobiti ili protjerati, pa dodaje,
citiram ‘što se Sačić (Željko Sačić, bivši pomoćnik ministra unutarnjih poslova, op.
a.) pravi lud i on je bio tu i njemu je sve poznato što se radilo ovdje i zbog čega’,
završen citat. Neke stvari je ‘odrađivao’ Rožić, neke su neki drugi a neke stvari su
‘odrađivali i specijalci i to je svima poznato’".
Ubojstvo Milana Levara
I u tom razgovoru Rožić je ponovno izrekao svoje razmišljanje o potrebi

smaknuća Milana Levara: "U strahu da ne bi otišao u Haag navodi da je u više
navrata planirao kako bi izvršio ubojstvo Milana Levara koji je išao kao svjedok u
Haag. Razmišljao je kako bi ga otrovao nekim jakim otrovom tako što bi mu na
njivi zatrovao krumpire ili bi ga jednostavno negdje sačekao i ubio a onda tijelo
bacio u neku od jama na Velebitu.
Također navodi i već u ranijem razgovoru spomenutu mogućnost da iz srpskih

grobnica nakupi ljudskih kostiju i raspe ih negdje na Velebitu i taj prostor minira,
a onda Levaru pošalje anonimnu dojavu da su na tom mjestu kosti Srba nestalih
1991. godine tako da Levar strada od mina kada dođe na to mjesto. Navodi da je
prije nekoliko dana iz jedne drvene stare kuće koja se nalazi preko puta Levarova
stana promatrao kako bi ga snajperom mogao ubiti kroz prozor dok se nalazi u
stanu. Međutim, navodi, da za Levarovu likvidaciju još nema ‘zeleno svjetlo’."
I još: "Potom navodi da je on tijekom rata odveo puno ljudi koji se nikada više
nisu pojavili, njihova rodbina možda i danas misli da su oni pobjegli u Srbiju,
međutim oni su mrtvi. Dodaje da je većinu ubio udaranjem kolcem u glavu a
potom tijela odvozio na Velebit i bacao u jame ili ih ostavljao na tlu i pokrivao
borovim granjem. Borovo granje neutralizira mirise a crvi tijelo pojedu vrlo brzo
tako da za kratko vrijeme ostanu samo kosturi. (...) Dalje izjavljuje da je do sada
postavljao razne mine na razna mjesta i na razne načine ali nikada nije postavljao
mine pod vozila i da će to sada malo proučavati, kako na najbolji način postaviti
minu pod vozilo, da eksplodira kada vozilo krene. Na pitanje zašto mu to treba,
izjavljuje, da nikada se ne zna."
Unatoč ovim dokumentima i informacijama što se u njima nalaze, Ivica Rožić

danas je sasvim slobodan čovjek i uživatelj povlaštene predsjedničke mirovine, a
dok je tome tako – i dok se službeno ne zna tko je pobio sve one srpske civile koji
su se vraćali svojim kućama u Liku – ova zemlja neće biti ugodno mjesto za život.
Koliko god nas Sanader i njegovi doglavnici uvjeravali u suprotno.
Feral Tribune

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
SAVEZNA REPUBLIKA JUGOSLAVIJA

KOMITET ZA PRIKUPLJANJE PODATAKA O IZVRŠENIM ZLOČINIMA
MESTO I VREME: Gospić i okolina, druga polovina oktobra 1991. godine.
KRATAK OPIS: U drugoj polovini oktobra 1991. godine pripadnici specijalnih

jedinica MUP i ZNG Republike Hrvatske po unapred pripremljenom spisku
prikupljali su viđenije Srbe - civile u Gospiću, trpali ih u kamione noću, odvodili,
mučili i likvidirali.
24 leša - Srba iz Gospića pronađeno je kod Perušića i sudsko -medicinskom

ekspertizom 19 je identifikovano.
Za veći broj drugih se osnovano sumnja da su pobacani u Katinu jamu, na 4 km

od glavnog puta od Gospića ka Karlobagu, za tri lica se zna da su ubijena
navodno pri bekstvu, ali se ne zna gde su pokopani.
Pohapšena su, odvedena i nestala sledeća lica:
I muškarci
Barać Radovan službenik PTT Gospić

Banjeglav Todor, konobar
Bogić Jovo
Bogić Rade
Bunčić Slavko
Bulj Dane, službenik Zavoda za socijalno osiguranje, star 55 godina, iz Gospića
Vujnović Đuro
Vujnović Milan, penzioner iz Karlobaga
Gajić Nikola, penzioner, star 58 godina
Draganić Branko, radnik u Ličkom Osiku (Teslin-grad)
Đukić Đoko
Đukić Sava
Žakula Milan
Ivanišević Milan
Igrić Nedeljko, opštinski inspektor
Janković Sveto
Jokić Milojko, radnik MUP-a
Kalanj Đorđe, istražni sudija, star 52 godine
Korica Dane, penzioner
Kovačević Milan
Kovačević Nikica
Kljajić Simo, novinar
Krajnović Simo, penzioner
Kuzmanović Branko, penzioner MUP-a, star 53 godine, iz Gospića
Lazić Petar, vozač, star 42 godine
Mašić Milan, penzioner
Mašić Radovan, radnik
Mandić Momčilo, penzioner MUP-a
Marić Boro, šumski tehničar
Miščević Nikola, penzioner MUP-a
Mrkić Željko, radnik MUP-a
Nikolić Mihajlo, šumski tehničar
Orlović Miloš, medicinski tehničar iz Karlobaga

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Pantelić Milan, meteorolog

Pavlica Đuro
Pavlica Janko, trgovac iz Karlobaga
Pavlica Milan
Pavlica Nikola
Pavlović Milan
Pejnović Milan, radnik "Zagrebačkih transporta"
Pejnović Mićo, radnik MUP-a
Radmanić Gojko
Rakić Dragan, službenik Zavoda za socijalno osiguranje
Smiljanić Milan, invalid
Smiljanić Stanko, službenik SIZ-a za penzijsko i invalidsko osiguranje, star 54
godine, iz Gospića
Stojanović Bogdan, radnik u hotelu "Industrogradnja" iz Karlobaga
Stojanović Nikola, penzioner
Tomičić Boško, službenik u "Visočici"
Trešnjić Nebojša, star 55 godina
Ćopić Pajo, penzioner, star 70 godina
Uzelac Milan, privatni mehaničar
Hinić Gojko, radnik MUP-a
Čubelić Milan, građ. tehničar
Štulić Branko, zamenik javnog tužioca, str 54 godine
Šuput Bogdan, inženjer šumarstva, star 56 godina, iz Gospića
II žene
Barać Danica
Begić Ankica
Vraneš Borka, penzioner
Vraneš Dušanka, medicinska sestra
Diklić Radmila, službenica Turist-biroa
Đukić Marica, profesor u penziji
Žakula Smilja
Janković Milica
Kalanj Mirjana, službenica, stara 46 godina, iz Gospića
Mašić Soka, penzioner
Miščević Marija, službenica suda
Orlović Mileva, supruga Miloša, iz Karlobaga
Pantelić Anđelka, trgovac
Pantelić Mirjana, student, kćer Milana i Anđelke
Pavlica Nada
Pavlica Soka, supruga Janka, čistačica u karlobaškom MUP-u
Panjević Ljubica, stara 75 godina
Potkonjak Boja, penzioner
Potkonjak Milica
Radmanić, supruga Gojka
Stanić Radmila, profesor hemije
Trifunović Ljubica, penzioner
INDICIJE O IZVRŠIOCU:
1. Merčep Tomislav i pripadnici specijalne jedinice MUP-a Republike Hrvatske,

2. Orešković Tihomir, bivši emigrant,
3. Orešković Ivan, zvani "Grobar", brat Tihomira, jedan od organizatora "odbrane
Gospića",

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
4. Petri
P Miroslaav, rodom iz Perušića,, predsedniik HDZ, ran
nije radio u banci u
Gosspiću,
5. Norc
N Mirko, jedan od vojnih
v koma
andanata hrvatskih
h sn
naga, rodom m iz Splita,,
6. Rožić
R Ivica, zvani "Rokki",
7. Marković
M Maartin, zvanii "Irfan",
8. Mažuran
M Iva
an.
Ka
ako smo
s u
ubijal i u Pa
akrač
čkoj P
Poljan
ni
o Bajramov
Miro vic, bivsi prripadnik tzv
v. Mercepovve jedinice, otvoreno ssvjedoci o
zloc
cinima sto su
s ih on i njjegovi ratn ni drugovi pocinili
p na podrucju
p Pa
akraca,
Gosspica, Zagre
eba, Slanog g…
Kakko smo ubijjali u Pakračkoj Poljani
Zovem se Miro
Z M Bajrammovic i dire ektno sam
o
odgovoran za smrt 86 6 ljudi. Ja s tom
c
cinjenicom navecer za aspim i ujuttro se budim,
a
ako zaspimm. Svojom sams rukom ubio
s
sedamdese et dvoje ljuddi, medju n njima je bilo i
d
devet zena. Nismo rad dili razliku, nista nism
mo
pitali, oni su
s za nas bili cetnici i n neprijatelji.
Najteze ti je zapaliti prvu
p kucu i ubiti prvogg
c
covjeka. Po
oslije sve id
de po sablo onu.
Tomislava Mercepa up
T poznao sam m 1991. god dine
d tada smo skupa rato
u Dalju. Od ovali. Prosli
s
smo puno toga
t zajedn
no. Nasa se e jedinica zvala
"Jesenje kise", odnosnno, sluzbenno, Prva
Z
Zagrebackaa specijalna
a postrojba a pri MUP-u.
Medju hrvaatskim branniteljima i n
narodom se e
j
jako dobro zna tko suu "Jesenje kkise".
LIKVIDAC
CIJE U GOS
SPICU I SL
LANOM
Prije odlask
ka u Pakrac cku Poljanuu, negdje u
rujnu 1991 1., bili smo u Gospicu. U Gospicu je
d
dovoljno biilo da budete Srbin, paa da vas vise
ne bude. Nasa je grup pa dolje likv
vidirala
izmedju 90 i 110 ljudi, je
er smo bili prekratko,
p niti mjesec
c dana. Za GGospic je
edila nared
vrije dba: "etnickki ocistiti"; ubili smo direktora
d po
oste, bolnic
ce, vlasnike
resttorana i kojjekakve dru
uge Srbe. Ubojstva
U su
u izvodjena metkom u celo, jer
nism
mo imali vremena. Ponavljam, iz z vrhovnistvva je bila naredba da se smanji
postotak Srba u Gospicu..
U Slano smo is sli cetiri putta i likvidira

ano je trina
aest osoba,, svi su bili Srbi. Od njjih
trinaest ja samm ih ubio os sam. Moju grupu su cinili Sinisa Rimac, Miro oslav Brisevac,
Igorr Mikula i mala
m Gordana, cije pre ezime nikad da nisam uppamtio.
KRACKA POLJANA:
PAK P "
"OBRADA"
" ZATVORENIKA
akracku Po
U Pa 91. godine, nakon pov
oljanu stigli smo 6. Listopada 199 vratka iz
ana 663
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Gospica. Zatvorenike smo drzali u podrumu osnovne skole, a kad ih je bilo vise,
onda bi smo ih stavljali i u ucionice. Za njih su najgore bile noci, kad smo ih
operativno obradjivali, a to je znacilo da smo pokusavali pronaci najbolji nacin da
im nanesemo sto vecu bol kako bi sto vise priznali. Znate li koji je najbolji nacin?
Palite zatvorenika - plamenom iz boce plina i onda ga polijete otcom, a to radite
uglavnom po genitalijama i ocima. Zatim postoji mali induktor, poljski telefon, pa
Srbina prikljucite na to. Radi se o istosmernoj struji, ne moze ubiti, ali stvara
neugodan osecaj kod covjeka. Pitas onda tog prikljucenog Srbina odakle je, on ti
kaze iz Dvora na Uni, a ti onda, okrecuci poljski telefon nazoves Dvor na Uni.
Zatvorenicima se znao u guzicu gurati petozicni kabel, to bi im ostavili po par sati
da ne mogu sjesti. Otvarane su im rane po kojima je posipana so ili ocat.
Uglavnom, nismo dozvoljavali da prestanu krvariti. Isto tako, svi su isti dan
morali nauciti "Lijepu nasu", a to ih je natjerao zapovjednik zatvora Mijo Jolic koji
danas, jednako kao i Suljic, ima restorane po Hrvatskoj. Kad se sjetim svih tih
mucenja, pitam se kako su se uspjeli sjetiti svega toga. Primjerice, najbolnije je
zabiti male cavale pod nokte. Kad na to spojite trofaznu struju od covjeka ne
ostane ni traga. Pepeo! Ljudi su pod takvim mucenjima priznavali sve sto su znali
i sto se od njih trazilo. U pocetku smo glumili nekakve demokratske policajce,
davali smo Srbima papir da na njemu napisu sve sto znaju, a trazilo se sto vise
imena i lokacija.
Tomislav Mercep je bio zapovjednik Poljane, a ja sam bio dozapovjednik. Mercep

je sve znao. On nije osobno sudjelovao u egzekucijama, ali on je citao sve sto
smo mu mi pisali u izvjescima, premda je vecina informacija priopcavana
usmeno. On je znao za svaku likvidaciju, jer je bio zapovjednik i bio je za nas
karizmaticna osoba. Nekoliko nam je puta rekao: "Nocas ocistite sva ta govna."
To je znacilo da se likvidiraju svi zatvorenici. Ako nisi ucinio sto je naredjeno,
onda si bio peta kolona, a mi smo u Pakrackoj Poljani jednako ubijali i Hrvate i
Srbe. Nas su se plasili i Hrvati u Poljani. Selo je, naime, po celu noc slusalo jauke
i zapomaganje iz zatvora, ljudi nisu mogli spavati, ali nam nista nisu smijeli reci.
Svi su znali da bi, ako nesto priupitaju, i sami mogli zavrsiti u zatvoru.
Jednom sam rekao da su svi koje sam ubio umirali sretni, jer sam im ja na malom
bloku pisao potvrde da mogu proci nase straze i oni s tom potvrdom sretni idu
doma. Onda sam ih ja cekao snajperom. Umirali su nasmijani.
Mi Srbe nismo djelili na vojnike i civile; ako smo nasli pusku bilo gdje sakrivenu,
on je za nas bio cetnik. Srbi su u to vrijeme jako tesko mogli opstati, jer ne vele
badava da kud mi prodjmo, trava ne raste. Koliko ja znam, vise od pedeset Srba
dovedeno je u Poljanu iz Zagreba, a dovozili su ih svi koji su bili u uzem
Mercepovu krugu - Rimac, Suljic, Mikula, Hodak, ja…
Relativna je stvar koliko smo dugo drzali zatvorenike. To je zavisilo o tome za

koje vrijeme bismo ih uspjeli iscrpiti. Vecinom smo ih prije ubijanja drzali izmedju
dva i pet dana. Oni da su i prezivjeli, ne bi kasnije bili normalni ljudi. Srbi koji su
bili dobri i lojalni, sluzili su nam za kopanje grobova, s tim da smo im govorili da
kopaju zaklone za puskomitraljez. Jednom je jedan od zatvorenika, bio je iz
Kutine, kazao da mu je to petnaesti ili sesnaesti zaklon. Odmah smo ga likvidirali,
jer njegovo nije da broji nego da kopa.
Vladalo je tada veliko koristoljublje. Nas je tridesetak islo pedeset metara ispred
prvog tenka, mi smo cistili i likvidirali koga smo zatekli. Iza nas su isli neki koji su
se nazivali mercepovcma i koji su krali i palili kuce. Takvi su bili Mardjeralo,
Rukavina…Mercep nam je govorio da Srbima otimamo sve, a da novac koje
nadjemo u njihovim kucama moramo predavati u stab za kupovinu naoruzanja.
Medjutim Trusic, Mercep, Rukavina zvani Pop i Nedeljko Posavec su dijelili novac
izmedju sebe. Kako to znam? Dan prije ubistva Pave Mlinarica, jedan na drugog

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
su pucali Posavec i Rukavina, jer nisu podijelili novac na jednake dejelove.

Posavec je maknut iz postrojbe, ali mu nisu uzeli novac, a tu nije bilo tisucu ili sto
tisuca DEM, tu je bilo mnogo vise.
Ne bih mogao reci da su u Pakrackoj Poljani vrsena masovne likvidacije, radilo se

o grupama od sedam do deset ljudi. Zapravo sve je ovisilo koliko se ljudi nalazilo
u zatvoru. Ponekad smo znali likvidirati u kucama, a kucu potom dignuti u zrak.
Nema tijela. Bilo je puno takvih kuca, najvise u selu Bujavici.
U to je vrijeme bilo ovakvo razmisljanje: Ubij srbinu dijete, jer on nice na minus
dvadeset. U ono vrijeme uopce nisam imao osjecaj da su Srbi ljudi kao i mi, da su
i oni neciji ocevi, braca, djeca… Ne, djecu nismo ubijali, osim sto je Suljic ubio
Aleksandru Zec. Po mojoj procjeni u Poljani je likvidirano sve zajedno oko 280
ljudi, a kroz nju je proslo i desetak zena. Osim Marine Nuic, secam se jedne Nade
iz Kusonja koja je ubacena medju nas. Bila je tu i neka starica kojoj je u kuci
nadjen snajper. Osim te starice sve su ostale zene silovane pa ubijene. To je
istina.
Moje je duboko uvjerenje: da nije pobijena obitelj Zec, nista se ni dan danas ne bi
znalo o Pakrackoj Poljani. Bio je to glavni kljuc i glavni razlog da se na jedinicu
gleda kroz drukciju prizmu. A Pakrackih je Poljana u Hrvatskoj bilo jako puno…
UMORSTVO OBITELJI ZEC
Za mene je samo jedno nepojmljivo - zasto od obitelji Zec cine karizmaticne

osobe? Jako se dobro zna da je Mihajlo Zec radio za protivnicku stranu, za Srbe,
premda je bio hadezeovac i premda je pokusavao pomoci hrvatskoj vojsci.
Cinjenicno stanje je takvo da smo mi cuvajuci punktove u selu Dobrovcu kod
Lipika saznali da se Milorad Zec, Mihajlov brat, svake noci iz Subotske vraca
doma spavati. I mi smo ga jedne veceri sacekali u njegovoj kuci u Dobrovcu.
Mozemo razgovarati na koji smo nacin mi vrsili operativnu obradu osobe, ali tu
nema tajni - tu se batinalo, maltretiralo, iznudjivalo se priznanje na bilo koji
nacin. Tada je on nama priznao za svoga brata Mihajla, sto i za koga radi.
Kad sam dosao u Zagreb dao sam zapovjed da se privede Mihajlo Zec, a ja sam
tu zapovjest dobio od Tomislava Mercepa. Nama je Mihajlo Zec vise vrijedio ziv
nego mrtav. Ali onda se grupi koja je trebala privesti Zeca samoinicijativno, ne po
zapovjedi, prikljucio Munib Suljic, koji je te veceri bio nadrogiran i pijan. Ja sam
Sinisi Rimcu rekao da samo u slucaju otpora privodjenju likvidira Mihajla. On je
pokusao bjezati, Rimac ga je pustio (premda je meni nepojmljivo da mladic od 19
godina nije mogao sustici jednog takvog covjeka i savladati ga, ali dobro, mozda
je sve to bio trenutak) i onda je pucao u njega.
Tad se iz jednog plavog kombija bez registracije, jer smo mi u privodjenju po

Zagrebu isli u neobeljezenim uniformama i autima bez registracija, pojavio Munib
Suljic koji se vratio po malu Aleksandru i po gospodju Zec. Najprije ih je odveo u
hotel Panorama, odatle na Sljeme i tamo ih likvidirao.
Neki dan je u Nacionalu izasao Suljicev demanti da on to ubojstvo nikad nije

priznao. Tacno je da je Suljic po uhicenju sve ispricao, sve priznao, te je s
djelatnicima Policijske uprave iz DJordjiceve otisao na Sljeme i pokazao grobove.
I tad je priznao da je on ucinio likvidaciju. Najzalosnije je sto je on prijetio
Nebojsi-Hodaku-Ceni, Igoru Mikuli, Sinisi Rimcu i maloj Snezani Zivkovic iz
Gospica te natjerao Mikulu da ispali dvadeset metaka u malu Aleksandru i
gospodju Zec. Da bi on, kao, bio siguran. I natjerao ih je da zakopaju leseve.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Samo su zbog toga oni umijesani u tu aferu. Jer Rimac je u istrazi javno priznao:
"Ja sam ubio Mihajla Zeca, a u drugo me ne mesajte." To je istina. Danas se od
Mihajla Zeca cini nekog heroja i govori se da je on uzaludno poginuo, a da se ja
nesto pitam, da ja tiskam nekakve novine, ja bih vise pisao o Marini Nuic, jer je
ona nevino poginula.
IZDAVANJE ZAPOVJEDI
Demantirao bih rijeci Ivana Vekica iz proslog Ferala. On laze, on je sve znao. Ja
mu mogu reci koliko je nasa jedinica dobila naredbi od njega. On bi rekao "od vas
trazim da napravite to, to i to". Nikad se nismo vratili da nismo izvrsili zadatak, a
najvise se radilo o likvidacijama. Njegova je zapovjest da se ubije Milos Ivosevic,
a zbog njega je trebalo biti ubijen i jedini prezivjeli Srbin iz Poljane, Stevan
Brajanovic. Ponavljam, Ivan vekic je sve znao.
U zatvoru sam bio od drugog sijecnja do 30 travnja 1992. godine. Meni je bilo
najzalosnije sto je 15. sijecnja Hrvatska priznata, a ja u Remetincu. Oslobodjeni
smo kad je Seks postao javni tuzilac, ali smo pusteni u dvije grupe. Mikula,
Hodak, Snjezana Zivkovic, Suljic i Rimac su ostali cetrdesetak dana duze u
zatvoru zbog Zeca. Prvi mjesec u zatvoru su se prema nama ponasali okrutno.
Ne, nitko nas nije smio dirati, jer da je nad nama bilo neko fizicko izivljavanje, ja
mislim da danas policiska zgrada u DJordjicevoj ne bi postojala. Tu je veliki
utjecaj imao Mercep, koji je organizovao nasu obranu, te Ivan Vekic, koji danas
istupa s kojekakvim glupostima. U to je vrijeme bio na nasoj strani. Mozda sam
to vec kazao, ali ponavljam da su istrazni suci Jvanovic i Horvatinovic bili prilicno
korektni, nisu ih zanimali detalji.
Veliki sam vjernik. Imam na ruci prsten-krunicu iz Medjugorja. Bog sve prasta do
odredjene granice. Ja mislim da sam dosad dovoljno kaznjen za sve sto sam
pocinio. Zivotna bi mi satisfakcija bila da mi djeca imaju egzistenciju, jer jako
dobro znam sto ce mi se dogoditi nakon ove price, ali samo bih volio da neko
povede racuna o mojoj djeci. Stvarno imam prekrasan brak i prekrasnu obitelj,
dvoje divne male djece. Moja supruga zna za sve sto sam ja radio, jer samo tako
mozemo zajedno zivjeti.
Nije mi lakse kad sam vam sve ispricao. Plasim se svoje postrojbe. To su
prekaljeni profesionalci, koji ne promasuju cesto. I znam da mi Haag ne gine.
Feral Tribune
01. septembar 1997 god.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Spisak logora za Srbe u Hrvatskoj
BIOGRAD NA MORU
1. Biograd na Moru, zatvor
2. Biograd na moru, ribarska kuća na Vranskom jezeru
3. Biograd na moru, Filip Jakov, bolnica za retardiranu decu
BJELOVAR
4. Bjelovar, zatvor u policijskoj stanici
5. Bjelovar, Okruzni zatvor
6. Bjelovar, vojni zatvor
7. Bjelovar, sportska dvorana
8. Bjelovar, prostorije mesne zajednice "Antun Gustav Mato."
9. Bjelovar, kasarna "Bozdar Adzija"
10. Bjelovar, vatrogasni dom
11. Bjelovar, skola
12. Bjelovar, skladiste oruzja bivse JNA Kukavica
VARA.DIN
13. Varazdin, zatvor, Braće Radića br. 4
14. Varazdin, kasarna
15. Varazdin, logor u sportskoj dvorani
VINKOVCI
16. Vinkovci, zatvor
VIROVITICA
17. Virovitica, kasarna (strazara)
18. Virovitica, podrum u hotelu "Milanovac"
19. Virovitica, policijska stanica
VRGINMOST
20. Vrginmost, policijska stanica
21. Vrginmost, posta
VRGORAC
22. Vrgorac, logor u Hrvatskom domu - garaza
23. Vrgorac, garaza u selu kod Vrgorca
24. VRPOLJE, zatvor
VUKOVAR
25. Vukovar, MUP Vukovar
26. Vukovar, Borovo "Komerc"
27. Vukovar, Borovo "Nova obuća"
28. Vukovar, hangar na aerodromu
29. Vukovar, nedovrsena skola u Borovo Naselju
30. Vukovar, dečiji vrtić kod opstine
31. Vukovar, podrumi u opstini
32. Vukovar, atomsko skloniste
33. Vukovar, skladisni prostor "Drvoprometa"
34. Vukovar, katakombe ispod groblja
35. Vukovar, Rusinska crkva
36. Vukovar, skola "Vladimir Nazor"
37. Vukovar, Lusac
38. Vukovar, skladisne prostorije "Abazis"
16
39. Vukovar, Elcov dvorac, kapela
40. Vukovar, vojni odsek
GLINA
41. Glina, zatvor za maloletnike
42. Glina, zgrada MUP-a

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
43. GOLI OTOK, logor na golom otoku

GOSPIĆ
44. Gospić, Okruzni zatvor
45. Gospić, vojni zatvor
46. Gospić, gimnazija
47. Gospić, podrum hotela "Lika"
48. Gospić, logor u mestu Smiljan
49. Gospić, kasarna i ciglana u selu Perusić, ("sabirni logor")
50. Gospić, selo Zablato, logor u bivsem poljoprivrednom dobru JNA
51. Gospić, Trnovac (Zablato)
52. Gospić, Karlobag
GRUBI.INO POLJE
53. Grubi.ino Polje, hotel "Bilogora", komanda ZNG
DARUVAR
54. Daruvar, zatvor
55. Daruvar, policijska stanica
56. Daruvar, kasarna
57. Daruvar, sportska sala "česki dom"
58. Daruvar, robna kuća "Varteks"
59. Daruvar, podrum samoposluge u centru grada
60. Daruvar, Miokovićevo
DUBROVNIK
61. Dubrovnik, "Ekscelzior", komanda vojne policije
62. Dubrovnik, vila "Palma"
63. Dubrovnik, okruzni zatvor
64. Dubrovnik, hotel "Zagreb" na Lopudu, komanda vojne policije
65. Dubrovnik, prostorije vojne policije
DJAKOVO
66. Djakovo, zatvor
67. Djakovo, kasarna
68. Djakovo, Gasinci
ZAGREB
69. Zagreb, Vlaska ulica 3, MUP
70. Zagreb, Vukomerec (prekr.ajni zatvor)
71. Zagreb, Gajeva ulica br. 3 (15), bivsi vojni istrazni zatvor
72. Zagreb, kasarna "Marsal Tito"
73. Zagreb, Kerestinec u Svetoj nedelji kod Zagreba
74. Zagreb, Kunesćak, podrum bolnice, vojna policija
75. Zagreb, Remetinec, ulica Rajtarićeva (Rajterova ulica), zatvor vojnog suda
76. Zagreb, Petrinjska ulica br. 12 i 18
77. Zagreb, Selska 92, bivsa kasarna JNA
78. Zagreb, Kazneno popravni dom - bolnica (bolnica za osobe lisene slobode),
Svetosimunska 107
79. Zagreb, stanica milicije Dubrava
80. Zagreb, sportska dvorana "Martinovska"
81. Zagreb, Trstenik
82. Zagreb, černomerec
83. Zagreb, černomerec, ciglana
84. Zagreb, Turopolje, maloletnički zatvor
ZADAR
85. Zadar, Okruzni zatvor
86. Zadar, vojni zatvor
87. Zadar, istrazni zatvor
88. Zadar, policijska stanica u biv.oj kasarni JNA "Djuro Djaković"
89. Zadar, hotel "Donat" na Diklovcu, Borik
90. Zadar, dom vazduhoplovstva
91. Zadar, skola "Velimir .korpik"

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
92. Zadar, Osnovna skola "Sime Budinić"

93. Zadar, Osnovna skola "Simun Kozičić"
94. Zadar, sportska dvorana "Jazine"
95. Zadar, kasarna "Marko Ore.ković"
96. Zadar, gostionica "Fontana" Josipa (Joze) Prtenjače prema Diklu
97. Zadar, Stari grad
98. Zadar, Nin, ciglana
IVANEC
99. Ivanec, Lepoglava, KPD
IVANIĆ GRAD
100. Ivanić Grad
101. Ivanić Grad, Klostar Ivanić, logor u fiskulturnoj sali u skoli
IMOTSKI
102. Imotski, policijska stanica
KARLOVAC
103. Karlovac, zatvor u Radićevoj ulici
104. Karlovac, MUP
105. Karlovac, sportska hala "Ozalj"
106. Karlovac, Dubovac
107. Karlovac, Djački dom
KNIN
108. Knin, kasarna
109. Knin, Osnovna .kola "Srpski junaci"
110. Knin, stara tvrdjava
111. Knin, Srednjo.kolski centar
KOSTAJNICA
112. Kostajnica, Babina rijeka
KRAPINA
113. Krapina, zatvor
KUTINA
114. Kutina, vatrogasni dom
115. Kutina, Tvornica umjetnog gnojiva
116. Kutina, Popovača, dusevna bolnica
117. Kutina, Osnovna skola u Medjuriću, u podrumu
METKOVIĆ
118. Metković, zatvor
119. Metković, vojna policija
120. Metković, zgrada civilne za.tite
121. Metković, radio stanica
122. Metković, sportska dvorana
123. Metković, duvanska stanica, podrum
124. Metković, selo Duboka
NA.ICE
125. Nasice, zatvor
NOVA GRADI.KA
126. Nova Gradiska, zatvor MUP-a
127. Nova Gradiska, zatvor u barakama u krugu vojne kasarne (prema
Resetarima)
128. Nova Gradiska, podrum Gimnazije
129. Nova Gradiska, .kola
130. Nova Gradiska, sportska dvorana
131. Nova Gradiska, Okučani, .elezara
132. Nova Gradiska, Okučani, prodavnica metalne galanterije
NOVSKA
133. Novska, zatvor
134. Novska, skladiste teritorijalne odbrane (zgrada bivseg vojnog odseka kod
opstine)

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
135. Novska, zgrada SUP-a
OGULIN
136. Ogulin, zatvor Kula
ORAHOVICA
137. Orahovica, затвор
OSIJEK
138. Osijek, MUP
139. Osijek, istrazni zatvor
140. Osijek, Crvena kasarna
141. Osijek, Bela kasarna, logor Vojne policije
142. Osijek, zatvor Pampes na strelistu
143. Osijek, logor na stadionu
OTOčAC
144. Otočac, vojni zatvor
PAG
145. Pag, Slano
146. Pag, Kali
PAKRAC
147. Pakrac, Lipik
148. Pakrac, zatvor
149. Pakrac, policijska stanica
150. Pakrac, podrum robne kuće
151. Pakrac, Gavrinica
152. Pakrac, selo Seovica, logor u domu kulture
153. Pakrac, Seovica, logor u .koli
154. Pakrac, Marino selo, podrum u hotelu "Ribnjak"
155. Pakrac, Marino selo, Ribarska koliba
156. Pakrac, Marino Selo, upravna i poslovna zgrada "Ribnačarsko-Pakračka
poljana"
157. Pakrac, Poljana Pakračka, radna organizacija "Jedinstvo", pogon za izradu
hemijskih olovaka i
električnih prekidača
158. Pakrac, Poljana Pakračka, ribarska koliba
159. Pakrac, Poljana Pakračka, vatrogasni dom
PETRINJA
160. Petrinja, selo Brest
PLOČE
161. Ploče, logor u zatvoru
PODRAVSKA SLATINA
162. Podravska Slatina
PULA
163. Pula, Okruzni zatvor
164. Pula, Katarina
165. Pula, Kranjčevica
166. Pula, KPD "Valtura"
RIJEKA
167. Rijeka, Okruzni zatvor
168. Rijeka, Ciotina 24 ili 25, logor - "prihvatni centar za strance" u bivsoj kasarni
JNA
169. Rijeka, "Via Roma", ulica zrtava fasizma
170. Rijeka, Skurine, barake
171. Rijeka, kasarna Trsat, zatvor vojne policije
SAMOBOR
172. Samobor, sportska dvorana
173. Samobor, Rakitje, centar za obuku ZNG

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
SINJ
174. Sinj, bivsa kasarna JNA "I Splitski partizanski odred"
175. Sinj, zatvor vojne policije
176. Sinj, Turjaci, logor u hangaru
SISAK
177. Sisak, Okru.ni zatvor, u Rimskoj ulici br. 19
178. Sisak, gara.a rafinerije
179. Sisak, MUP
180. Sisak, logor u Zelezari
181. Sisak, Barutana, bivsi objekat JNA u naselju zelezara
182. Sisak, Omladinsko naselje kod Siska (barake omladinskih radnih brigada)
183. Sisak, Ekonomska skola
184. Sisak, kasarna bivse JNA
185. Sisak, sportska dvorana (blizu zelezničke stanice)
186. Sisak, Suhopolje
187. Sisak, Osnovna .kola "22 lipanj"
188. Sisak, Galdovo
189. Sisak, lečiliste Jodno
190. Sisak, Lipovica, zatvor
191. Sisak, vojno skladiste
192. Sisak, zatvor vojne policije
SLAVONSKA PO.EGA
193. Slavonska Pozega, Okruzni zatvor
194. Slavonska Pozega, policijska stanica
20
195. Slavonska Pozega, zenski zatvor
196. Slavonska Pozega, sportska hala
197. Slavonska Pozega, kasarna
SLAVONSKI BROD
198. Slavonski Brod, vojni zatvor
199. Slavonski Brod, podrum kafane Dusana Bardaka sa kuglanom, u
Partizanskoj ulici /sada Osiječka/
200. Slavonski Brod, podrumske prostorije Sluzbe javne bezbednosti
201. Slavonski Brod, logor u vatrogasnom domu
202. Slavonski Brod, rafinerija
203. Slavonski Brod, Slavonski .amac
204. Slavonski Brod, selo Bukovlje, podrum kuće čiji je vlasnik Srbin koji je
iseljen
SLUNJ
205. Slunj, Batnoga
SPLIT
206. Split, zatvor na Katalinića brijegu
207. Split, vojni zatvor Lora
208. Split, Dračevac, biv.a kasarna JNA, zatvor HOS-a
209. Split, Okru.ni zatvor "Bilice" (izmedju Splita i Solina)
210. Split, bolnica "Firule"
211. Split, Klis
TROGIR
212. Trogir, zatvor
CRES-LOSINJ
213. Cres-Losinj, Dom za maloletnike
SIBENIK
214. Sibenik, zatvor Mandalina
215. Sibenik, kasarna "Ante Jonjić"
216. Sibenik, Subićevac, vojni zatvor
217. Sibenik, sportska hala kod .kole "Stjepan Radić"
218. Sibenik, ostrvo Obonjan (ranije Otok mladosti)

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
219. Sibenik, zatvor Kuline

220. Sibenik, Okrucni zatvor
221. Sibenik, istrazni zatvor

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Umjesto zakljucka:
Ante Nobilo, jedan od najpoznatijih advokata u Hrvatskoj
Zločin nad Srbima je bio

organizovan
Ante Nobilo spada u sam vrh advokatske branše u Hrvatskoj. Iza sebe kao tužilac
ima slučajeve "Artuković", "Arkan", "Pakračka poljana", "Krvavi Uskrs", aferu "
Labrador "... Kao advokat zastupao je porodicu Mihajla Zeca i desetine drugih
poznatih slučajeva, ali je svoje medijske vrhunce dosegao zastupajući Tihomira
Blaškića pred Haškim sudom.
U Hrvatskoj nikoga ne ostavlja ravnodušnim - jedni mu zamjeraju da je uzurpirao

medije i da opanjkava Hrvatsku, dok drugi u njemu vide zagovornika evropskih
vrijednosti u pravosuđu, ali i u politici. Spada u malobrojne javne ličnosti u
Hrvatskoj koje smatraju da je ta zemlja izvršila agresiju na BiH, a za razliku od
većinskog mišljenja u hrvatskoj javnosti, Nobilo smatra da optužnica protiv
Gotovine ne ruši kredibilitet domovinskog rata.
NN: Hrvatska je uznemirena posljednjim događajima. Ubistvo Srbina u

Karinu i eksplozije u Vukovaru, a potom i prijeteće pismo samozvane
terorističke organizacije. Kako tumačite te događaje?
NOBILO: Što se pisma tiče, uvjeren sam da je to djelo amatera, sračunato na

skretanje pažnje vjerovatno psihički bolesnog čovjeka, pa mu i ne treba pridavati
preveliki značaj. Međutim, ono što se dešavalo poslije lokalnih izbora puno je
ozbiljnije. Naime, prvi put efekat povratka Srba u te krajeve dao je rezultate.
Ostvarili su kritičnu masu birača koji su osvojili značajan broj mjesta u lokalnoj
samoupravi, što su ekstremisti prepoznali kao signal da bi Srbi mogli preuzeti
lokalnu upravu u tim dijelovima Hrvatske i praktički preuzeti lokalnu vlast. A u
njihovoj svijesti još je slogan - jesmo li se zato borili? Oni su još u 1995. godini:
"Srba nema, to je prazan prostor; to smo mi osvojili ratom, to je naše i nikada
Srbi to neće imati". Međutim, izbori su prvi put narušili tu sliku i dogodilo se to
što se dogodilo.
U svakoj državi ima takvih luđaka. No, tada država treba da pokaže zube. Da je
Hrvatska to učinila odmah poslije "Oluje", nakon što je vojska zauzela taj teritorij,
ne bi došlo do svega onog ružnog do čega je došlo. Hrvatska vlast je popustila u
prvim danima. Nakon što je vojnički osvojila taj teritorij trebalo je da garantira
sigurnost svakom čovjeku i njegovoj imovini. Nadam se da to ovaj put neće
uraditi. Dakle, jedna energična istraga, otkrivanje počinitelja, sada je nužno.
NN: Nije li onda malo preuranjeno izjavljivati, kao što to čine iz Vlade, da
tragovi vode "preko Dunava"?
NOBILO: To ne mogu komentirati. Sve je moguće. No, postavlja se pitanje zašto

baš sad, zašto poslije lokalnih izbora? Zašto to nije bilo prije pola godine? Meni
logika stvari ukazuje da se ipak radi o unutarhrvatskom razračunavanju. Vidim da
su mnogi iznenađeni rezultatima izbora.
NN: Pređimo na one stare teme. Iako se slučaj "Gotovina" percipira kao
jedini uvjet za ulazak Hrvatske u EU, činjenica je da to nije jedina

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
prepreka. Kao da se zaboravilo na druge uvjete, među kojima je i reforma

pravosuđa?
NOBILO: Imate pravo. Hrvatska, osim Gotovine, mora savladati još neke velike
prepreke. Ulazak u EU znači prilagodbu države europskim standardima
funkcioniranja jedne pravne države. U okviru toga reforma pravosuđa je na
prvom mjestu. Pa i samo pitanje Gotovine ne iscrpljuje se prvenstveno na
njegovom hapšenju, već je više i prije svega pitanje funkcioniranja pravne
države.
Zašto mi želimo ući u EU? Ne zato što patološki želimo biti u tom savezu, nego
zato što želimo imati državu po standardima EU. Kako znamo da bi nama trebalo
jedno stoljeće da ostvarimo taj cilj, najjednostavniji i najbrži način je priključenje
EU, koja će nam diktirati ubrzane promjene i zakonodavnu i svaku drugu reformu.
Dakle, ne radi se o pukom priključenju, već projektu stvaranja drugačije,

kvalitetnije i bolje države. U okviru toga reforma pravosuđa je nužna i to je jedno
veliko i sveobuhvatno područje, pa će i sam proces potrajati.
Jedna od ključnih stvari na tom putu je zakrčenost pravosuđa u Hrvatskoj velikim

brojem neriješenih predmeta. U ovom trenutku imamo preko milijun i po
neriješenih predmeta. Za mnoge slučajeve čeka se po pet, deset i više godina.
Upisi u zemljišne knjige čekaju se godinama, u Zagrebu sedam i takvo pravosuđe
stvara pravnu nesigurnost i za građane i za potencijalne investitore. Zbog toga
Europa i forsira reformu pravosuđa, jer je to važan segment uređenja države,
vladavine prava i civilizacijskih standarda na kojima Europa počiva.
NN: Nije li, u tom kontekstu, zabrinjavajuća činjenica da i posljednji

izvještaj "Amnesty Internatinala" otkriva da je u hrvatskom pravosuđu i
dalje prisutan etnički kriterij u odmjeravanju pravde?
NOBILO: Na žalost, to je tačno. Tu se još vuku repovi prošlosti kada su se

masovno izricale presude u odsutnosti. Ilustriraću vam to najsvježijim primjerom
kojim se ovih dana bavim. Već sedam dana pišem analizu slučaja generala
Trifunovića, koji je osuđen u Varždinu za ratni zločin na 15 godina zatvora, a za
iste događaje u Beogradu na 11 godina. Ovdje za upotrebu sile, a tamo za
nedovoljnu upotrebu. To je primjer jedne velike sramote u hrvatskom pravosuđu.
Još 1993. godine Vrhovni sud je potvrdio tu presudu. Meni je došla kćer generala
Trifunovića i tražila da preuzmem taj slučaj. Napravio sam analizu iz koje se vidi
da se radi o nepoštenom suđenju i neprofesionalnoj i pravno neutemeljenoj
presudi. Tim povodom sam u više navrata razgovarao sa Ratimirom Čačićem, koji
je bio prvi čovjek Kriznog štaba Varaždina i koji mi je potvrdio da je Trifunović bio
častan i pošten čovjek i da nikakav ratni zločin nije počinio, te da mi stoji na
raspolaganju kao svjedok u obnovljenom procesu. General Trifunović je mogao
Varaždin sravniti sa zemljom. On je imao potencijale da 350 tona čelika u minuti
izbaci na grad i da je htio počiniti ratni zločin Varaždin danas ne bi postojao. A on
je čuvao grad i svoje vojnike. Zbog toga je ispao žrtva. Kada bi se takvi kriteriji
primijenili prema hrvatskim časnicima, ja ne znam koji bi bio na slobodi.
Nažalost, sudovi u Hrvatskoj rukovodili su se etničkim kriterijumom.

Pokazuje to i stanje u hrvatskim zatvorima. Zatvorenici kažnjeni za
zločine iz međunarodnog krivičnog prava. Prebrojite ih po nacionalnosti i
sve će vam biti jasno. Tu bi nekakav balans morao biti, ali ga nema. U
zatvorima je po toj osnovi oko 600 Srba i otprilike četvoro Hrvata. To je
nedopustivi debalans koji je potvrdio i "Amnesty International".
NN: Kako u tom kontekstu gledate na zahtjeve nacionalnih sudova, pa i

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
hrvatskih, o preuzimanju haških predmeta?
NOBILO: U principu smatram da bi te države, pa i Hrvatska, trebalo da povrate

svoj suverenitet u oblasti pravosuđa. Sama potreba osnivanja Haškog suda govori
o kvaliteti ovdašnjeg pravosuđa. Mi moramo stvarati ambijent u kojem će
nacionalna pravosuđa kvalitetno suditi ratne zločine i to svojim "herojima" i to je
idealna situacija kojoj moramo težiti. Međutim, ja se pribojavam dva ekstrema
koji bi se mogli dogoditi. Hrvatska tvrdi da je osposobila četiri velika suda u
Zagrebu, Splitu, Rijeci i Osjeku, koji će moći preuzeti te procese. Hrvatska ima i
kadrove i tehničke uvjete da to napravi. No, ja se bojim da će se ponovo
primijeniti nacionalni kriteriji, bojim se da će u tim procesima politika imati
odlučujuću riječ. Ta suđenja mogu otići u dva ekstremna pravca. Da se
Hrvatima gleda kroz prste, a Srbima svaka dlaka na troje siječe. Međutim,
može biti i druga krajnost - da ovdašnji sudovi pogađaju očekivanja Haga i sve
što im ustupi da nekritički sude. I u tom slučaju izostati će pošteno suđenje.
Dakle, čim politika utiče na ovaj ili onaj način, nije dobro. Toga se ja bojim jer
suđenje pred domaćim sudovima postavlja se kao prvorazredan politički cilj, a
čim je suđenje samo po sebi politički cilj ono je opterećeno političkom
atmosferom i ne može biti kvalitetno. No, ta se "kisela jabuka mora zagristi" i
moramo biti svjesni svih opasnosti koje to nosi, te stvoriti poželjnu atmosferu u
društvu da pravosuđe može kvalitetno raditi.
NN: U tom pogledu zanimljiv je i slučaj vukovarske trojke. I Beograd i

Zagreb žele to suđenje. Komu biste ga Vi dodijelili?
NOBILO: Mislim da u takvim slučajevima treba utvrditi principe. Dakle, na

hrvatskoj je strani princip, u pravosuđu općeprihvaćen, da se treba suditi tamo
gdje se zločin desio, gdje je krivično djelo izvršeno. U konkretnom slučaju to se
desilo u Vukovaru, u Hrvatskoj, i stoga bi ona imala prioritet u dobivanju tog
procesa.
Međutim, stvar nije tako jednostavna. Naime, zakoni i u Srbiji nalažu da se

vlastiti državljani ne mogu izručivati drugim državama. Mogu to činiti samo
Međunarodnom krivičnom sudu. Postavlja se pitanje jednog principa. Ako je
Beograd izručio vukovarsku trojku Hagu, da li taj sud, ako im neće suditi, smije
optužene izručiti drugoj državi. U tom će slučaju, u najmanju ruku, dovesti
političko vodstvo u Srbiji u vrlo neugodnu situaciju, a ono će se onda prilično
efikasno moći suprotstavljati daljoj suradnji sa Tribunalom. I zato je to
komplicirana situacija koja nadilazi općeprihvaćeni princip da treba suditi tamo
gdje je djelo izvršeno. I Hag će vagati gdje će biti pošteno i pravedno suđenje. Ja
se bojim da bi u Hrvatskoj bio takav pritisak, te da su oni unaprijed već osuđeni.
Bojim se da ih, s druge strane, u Srbiji smatraju herojima, pa će zbog pritiska biti
oslobođeni.
NN: Optužnice protiv hrvatskih generala, posebno Gotovine, u Hrvatskoj

su ocijenjene kao revizija povijesti. Dijelite li to mišljenje?
NOBILO: Mislim da se pretjeruje. Jedna optužnica ne može promijeniti povijest.

Ja sam čitao optužnicu i smatram da ona suštinski nije promašena, koliko je
nespretno pravno-tehnički napisana. Naime, Tužilaštvo polazi od teze, što je
legitimno, da su se određene osobe, na čelu s Tuđmanom, dogovorile i upustile u
zločinački poduhvat koji je imao za cilj etničko čišćenje Srba. Ja smatram da je
"Oluja" primarno imala za cilj oslobađanje i uspostavu ustavno-pravnog poretka
na dijelu hrvatskog teritorija. Sekundarni cilj bio je etničko čišćenje Srba.
Tužilaštvo, u opisu tog zločinačkog poduhvata išlo je, po mom osobnom mišljenju,
preširoko. Trebalo je da navedu "više točno neutvrđenih osoba iz HV, iz HDZ-a, iz

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
lokalne uprave". Oni su upotrijebili sintagme iz kojih bi se moglo zaključiti da je

HV, državni vrh u cjelini, lokalna zajednica, dakle da su se apsolutno svi udružili u
zločinački poduhvat. To jednostavno nije točno. Većina učesnika niti je imala na
umu niti je činila zločine.
Međutim, netko je to napravio i organizirao. Ja tvrdim da je to bilo organizirano.

Hagu je bilo jednostavnije poopćiti stvar nego ići linijom utvrđivanja odgovornosti.
Haško tužilaštvo je slično išlo i u slučaju "Blaškić", gdje su globalno rekli od
Tuđmana preko Blaškića do posljednjeg vojnika HVO-a, svi su oni išli u etničko
čišćenje Bošnjaka. No, mi smo dokazali da je većina vojske bila korektna, ali da
su postojale određene linije komandovanja, od političara preko specijalnih
jedinica koje su bile uključene u izvršenje zločina. Mi smo točno identificirali linije
koje su bile uključene u izvršenje zločina.
Zato mislim da je u ovom slučaju tužilaštvo išlo preširoko. No, oni će to morati
dokazati i tu vidim šansu odbrane. To ne treba previše da se politizira. Inače je u
Hrvatskoj data prevelika politička težina Karli del Ponte, zato što njezino mišljenje
presudno utiče na prijem Hrvatske u EU. Međutim, hrvatski politički vrh treba da
dijeli njenu funkciju kada ona daje mišljenje o suradnji Hrvatske i Haškog suda,
gdje taj stav ima prvorazredan politički značaj, od njezine funkcije tužitelja. Kada
ona daje svoje mišljenje o saradnji RH i Tribunala, za Hrvatsku to ima
prvorazredan politički značaj i ona je tu izvanredno važna osoba. Međutim, u
konkretnim suđenjima, kada zastupa optužnicu, ona je samo suprotna strana u
postupku. Osobno sam je u takvom procesu porazio. Blaškić je optužen za najteži
zločin, ali u pravnoj bici to nije dokazano. Tu je ne treba ni potcijeniti niti
precijeniti.
NN: Vjerovatno ste čuli i za zahtjeve da BiH treba i protiv RH da podigne

tužbu za agresiju. Koliko su, po vašem mišljenju, ti zahtjevi opravdani?
NOBILO: Bez sumnje se tu radi o međunarodnom sukobu u kojem je Hrvatska

učestvovala. Za mene to nije sporno. No, da li će Sarajevo podnijeti tužbu drugo
je pitanje, jer je to politička odluka. Oni moraju procijeniti što je svrsishodnije. Da
li će se stvar zaoštravati ili gurnuti pod tepih je stvar politike. A to da je Hrvatska
slala trupe za rat u Bosni i, što je još značajnije, da je osnovala, organizirala i
upravljala marionetskom tvorevinom Herceg Bosnom koja je djelovala kao agent
Hrvatske, to su činjenice. To nije sporno.
NN: Lora, Koranski most, Pakračka poljana, Medački džep, Sisak... sve su
to toponimi zločina koje hrvatsko pravosuđe ignoriše. Vidite li svjetlo na
kraju tunela?
NOBILO: Neke od njih upravo mrcvarim. Rasprava u slučaju "Pakračka poljana" je

nedavno odgođena jer je jednog od optuženika bolio zub. To vam dovoljno govori
koliko se tome ozbiljno pristupa. Slučaj "Lora" - presudu je ukinuo Vrhovni sud, a
novo suđenje nikako da počne. Problem je što je pravosuđe dio društva, a
hrvatsko društvo još nije dovoljno zrelo u smislu jedne političke odluke, da se
suoči sa negativnim stranama svoje prošlosti. Dakle, hrvatsko društvo, javnost,
politička elita moraju prije ili kasnije osuditi tamne strane Tuđmanove vladavine i
stvoriti takvu klimu u kojoj će pravosuđe moći djelovati. Ono izvan tog ozračja
nema tu snagu, u vlastitim redovima nema lidera koji bi izborili onaj stupanj
samostalnosti pravosuđa kakav Ustav predviđa. U hrvatskom pravosuđu nemate
kritičnu masu koja bi se sama u ovoj državi izborila za ono mjesto koje mu po
Ustavu pripada. Mora mu politika, pod pritiskom Europem, osigurati ono mjesto
koje mu pripada. Tek ćemo tada moći vidjeti svjetlo na kraju tunela.
NN: Vaša kancelarija angažirana je brojnim slučajevima u Strasbourgu?

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
NOBILO: Da, uglavnom je riječ o terorističkim aktima. Upravo očekujemo prve

presude gdje će Strasbourg umjesto hrvatskih sudova donijeti presude o
meritumu. Ako dobijemo prvi takav slučaj onda smo pobijedili. Ja sam poticao
gospodina Pupovca i njegov klub zastupnika da Saboru predlože
amandman na zakon po kojem bi opet uveli da je RH odgovorna za štetu
koju su počinili njeni vojnici, čak smo u našem uredu napravili i prijedlog
amandmana.
NN: A sporazum o koaliranju SDSS-a i HDZ-a? Jedna od točaka tog

sporazuma je i odšteta za teroristički čin.
NOBILO: Očigledno je da se Pupovac ne uspijeva izboriti kod Sanadera da se to

izglasa u Saboru. I zbog toga nemamo drugog načina nego da u Strasbourgu
pokušamo dobiti presedan - prvu presudu. Nadam se da će se to dogoditi u ovoj
godini.
NN: Koliko slučajeva ima u Starsbourgu?
NOBILO: Ima ih puno. Moj ured ih ima oko šezdesetak. Dobili smo skoro sve
slučajeve vezane za sporost pravosuđa. Tu dobijete odštetu od nekoliko tisuća
eura. Ali to je samo kazna zbog sporosti pravosuđa. Međutim, mi se intenzivno
borimo da u Strasbourgu dobijemo prvu odluku, presudu o obeštećenju. Ako to
uspijemo to će biti strašna stvar. To će biti veliki šamar hrvatskom pravosuđu ali
će onda Vlada ići na nagodbe da bi izbjegla neugodne presude.
Marko ROKNIĆ
Sve je učinjeno da se Srbi ne bi mogli vratiti u Hrvatsku
NN: Ma što mislili o optužnici, činjenica jeste da Srba u Hrvatskoj više

nema. Etničko čišćenje se dogodilo?
NOBILO: Činjenica je da Srba nema, činjenica je da su izbjegli, međutim

isto tako je i činjenica da su resursi za povratak uništeni, kuće popaljene;
sve je učinjeno da se oni ne bi mogli vratiti. Sve govori da je to bio
Tuđmanov cilj. Etničko čišćenje je provedeno, samo treba da se utvrdi tko
je kriv, imenom i prezimenom. Ja tvrdim da je i hrvatska vlast kriva što
smo dobili takvu optužnicu. Ona je bila i jeste u boljoj poziciji nego Haško
tužilaštvo da utvrdi tko je počinio zločin i u "Oluji", koje jedinice, koji
zapovjednici i po čijoj su komandi zločini činjeni. To je trebalo da se
procesuira.
NN: Pa vlast govori o 4.000 procesuiranih osoba poslije "Oluje"?
NOBILO: To su priče za malu djecu. Ta još je Tuđman mahao tzv. bijelom

knjigom gdje je zabilježen svaki kokošar koji je prošao tim prostorom. To nije to.
Tu nema niti jednog ključnog čovjeka, niti jednog organizatora, tu nema ratnog
zločina protiv civila, ratnih zarobljenika.
Kraj

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
K
Kratka g
geneza ustastv
va
Stranice
S Krrajinaforce-a su bile i jos
j
su
s uvijek mjesto
m na ko ojem se izn
nose
stravicne
s is
stine o usta
askim
zlocinima,
z a bi bilo ko
ali orisno naro
ocito
za
z nase mla adje posjettioce da se
upoznaju
u saa kratkom istorijom
nastanka
n to
oga monstrruoznog
pokreta.
p
Sa
S pravom se moze re eci da je
rodonaceln
r ik ustastva, kakvog ga mi
danas
d poznnajemo, hrv vatski "otacc
domovine"
d Ante Starc cevic. Taj lic
cki
polu-Srbin
p rodjen u Ziitniku kod
Gospica
G vecc kao stude ent teologije i
filozofije
f arrtikulise svooje politickee
stavove
s kojji ce biti ne
esto novo na
tadasnjoj
t p
politickoj sceni Hrvatsk ke.
Vec
V je madjarska revo olucija
1848/49.g.
1 pokazala d da se
konzervativ
k vna Habsbu urska
mon narhija sa izrazenom germansko
g om dominac cijom nad ostalim
o narodima nala azi u
dubbokoj krizi. Ta je kriza dosegla sv voju kulminnaciju nakon poraza u ratovima sa s
Prusskom i talijanskim uje ediniteljimaa, pa je beccki dvor bio prisiljen na a ustupke
Mad djarima sto je rezultiraalo nagodbom o preurredjenju au ustrijskog carstva u
dvoojnu Austro--Ugarsku monarhiju18
m 867.g.
U taakvoj situacciji davanja
a ustupaka Madjarskojj sklopljena a je i Hrvatsko-Ugarsk ka
naggodba 1868 8.g. sto je za
z posljedic cu imalo duboke podje ele na hrvattskoj politic ckoj
scenni. Sve je to
t pogodova alo jacanju utjecaja Hrvatske
H Stranke Prava koju je sa a
svojjim prijateljem Eugenom Kvaternikom 1861.g. osnova ao Ante Sta arcevic.
Starcevicev po oliticki prog
gram zasniv va se na velikohrvatsk kom nacionalizmu, ali je
za znacajan
z brroj intelektu
ualaca i obicnog narod da bio privlacan zbog svoje ideje eo
hrvaatskom historijskom pravu
p na saamostalnu drzavu
d van okvira Hab bsburskog
carsstva. Ostavvljajuci po strani
s njegoovu protuau ustrijsku orrijentaciju, zbog koje ce c
biti i hapsen, za
z nas je mnogo
m vazniji Starcevicev stav prrema Srbim ma.
Nigddje do tadaa se nije poojavio takav v sovinistick
ki, antisrpsski pamflet kakavo su bila
Starceviceva (ne)djela "P Pasmina Sla avoserbska" i "Ime Se erb". Iako m mu je majka
bila Srpkinja, "otac
" hrvattske domov vine" sav kipti od mrzn nje prema narodu svo oje
majjke zapadajjuci poneka ad u deliricn
na razmisljanja tipicna a za menta alnog bolesn nika
sto je u stvari i bio. Poredd izrazitog antisrpskog g stava Sta arcevic je i rodonaceln nik
ideje o Velikoj Hrvatskoj sa granicom na Drini,, te bosanskim muslim manima kao o
"cviijecu hrvatsskog naroda".
18771.g. Eugenn Kvaternik suosnivac stranke od dlucuje se na

n samoubiilacku
avanturu i u okolini Rakoovice pokusava dignuti ustanak protiv
p Austrrije, ali se
gikomedija zvana Rakovicka Buna zavrsava
trag a Kvaternikoovom likviddacijom. Sa am
Starcevic uplasen za sebe e proglasavva Kvaterniikov poduhvat akcijom m psihicki
poreemecenog covjeka s kojom
k on nije imao nikakve veze e. Uplasen i sve bolesn niji
on nema
n vise sposobnost
s ti da se bav
vi politikom
m, pa naslje
ednici u stra
anci zapocin nju
borbbu za njegoovo naslijed
dje. Dok Sttarcevic svee vise borav
vi po beckim ludnicam ma,
borbba zavadjenih frakcijaa se sve vis
se zaostravaa da bi kon
nacno vodja a desne
frak
kcije madjarski Zidov Josua (Josiip) Frank uz z saglasnosst tesko bolesnog
Starcevica osnnovao Cistuu Stranku Prava i po Starcevicevo
S oj smrti 1898.g. posta ao
ana 678
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
njegov nasljednik. Taj madjarski Zidov doseljen u Zagreb izazivao je zgrazanje u

Saboru svojim neartikulisanim antisrpskim ispadima.
Iako Zidov koji se "gadjao" padezima i rodovima , Frank je postao predvodnik i
idol hrvatskih sovinista, ali i orudje u rukama beckog dvora. Svo Starcevicevo
antiaustrijanstvo se izgubilo i ustupilo mjesto jos jacem frankovom antisrpstvu.
Becki dvor, ali i katolicki kler u Hrvatskoj su zadovoljno trljali ruke jer je njihove
prozelitske teznje usmjerene prema Srbima u politicki program i praksu pretocio
jedan od sinova Izrailjovih. Jos prije Frankove smrti u stranci sve veci utjecaj
dobija pravnik Ante Pavelic. Paveliceva porodica vodi porijeklo iz sela Krivi Put u
sjeverozapadnoj Lici odakle se preselila u Hercegovinu gdje se Ante i rodio.
Skolovan u poznatom rasadniku ustaskih zlocinaca franjevackoj gimnaziji na
Sirokom Brijegu Pavelic je vrlo rano prigrabio ideje Starcevica i Franka, a po
dolasku u Zagreb postaje clan CSP. Slom Austro-Ugarske i nastanak Kraljevine
SHS za frankovce su predstavljali najvecu nesrecu nasavsi se ubrzo na istoj strani
sa Hrvatskom Seljackom Strankom Stjepana Radica. Nakon godina politicke
nestabilnosti, svadja, meteza i konfuzije u Narodnoj Skupstini je 1928.g.
radikalski poslanik Punisa Racic izvrsio atentat na vodje HSS. Racic, stari
crnorukac iz Crne Gore nekoliko je puta upozorio Radice da prestanu vrijedjati
srpski narod, ali je kap prelila casu kada je Stjepan Radic upitao koliko kosta
srpska krv prolivena na Ceru i Kajmakcalanu kako bi je Hrvati otkupili.
Nakon Radiceva ubojstva Pavelic osniva organizaciju Hrvatski domobran i

proglasava pocetak ustanka da bi 7.1.1929.g. Osnovao Hrvatsku Revolucionarnu
Organizaciju "Ustasa" koja je odmah zapocela sa teroristickim akcijama. Nakon
ubojstva novinara i urednika "Jugostampe" Tonija Slegla Pavelic i njegovi
istomisljenici su bili prisiljeni na bijeg iz zemlje, a utociste im je pruzila Madjarska
koja je kao jedan od gubitnika u I. sv. ratu trazila nacina da se Jugoslavija unisti.
Pripreme i vjezbe za teroristicke akcije ustase su izvodile na poligonu Janka
Pusta, ali im je kraljevska tajna policija vec bila na tragu. U to vrijeme dolazi i do
prvog krvavog obracuna za prevlast, pa je J.Percic Pavelicev konkurent brutalno
likvidiran. Prilikom posjete kralja Aleksandra Zagrebu ustase su organizovale
atentat na njega, ali se izvrsilac prepao i odustao dok je drugu grupu uhvatila
policija. Prilikom ispitivanja atentator je izjavio da je odustao od svoje nakane
kada je vido kako narod odusevljeno klice kralju. Ta laz je za tastog Aleksandra
bila dovoljan dokaz da ga Hrvati vole, pa je nesudjenog atentatora pomilovao i
pustio na slobodu. Suoceni sa dokazima da su pomagali i pruzili utociste
ustasama Madjari su ih bili prisiljeni protjerati, ali su Pavelic i drustvo odmah nasli
novog pokrovitelja u liku Benita Musolinija.
Pripreme za teroristicke akcije su se nastavile na Liparima uz nesebicnu talijansku
pomoc koji su uz pomoc ustasa nastojali srusiti Jugoslaviju i zaposjesti
dalmatinsku obalu. Vec 1932.g. jedna skupina ustasa se iz Zadra koji je tada bio
u sastavu Italije prebacila u Velebit i izvrsila napad na zandarmerijsku stanicu u
selu Brusane. Ustase su se nadale da ce njihova akcija izazvati masovni ustanak,
ali osim malo stete na vratima i zidu zandarmerijske stanice nista se znacajnije
nije desilo i teroristi su se vrattili u Zadar. U potragu za njima u Liku su stigli
odred vojske i cetnici Koste Pecanca, pa je glavni organizator akcije gospicki
advokat Andrija Artukovic morao pobjeci. Pretres i istraga su rezultirali
razbijanjem ustaske mreze i hapsenjem nekih ustasa od kojih je najpoznatiji bio
ustaski ideolog i buduci ministar Mile Budak. Medjutim, ustasama se vec ubrzo
pruzila prilika za novu akciju. Prilikom posjete Francuskoj u Marseju je 1934.g.
ubijen kralj Aleksandar. Atentat je izvrsio pripadnik VMRO Vlado Cernozemski, ali
su iza svega stajale ustase.
Nakon ubojstva kralja Aleksandra glavnu rijec u zemlji vodio je njegov brat od
strica namjesnik knez Pavle. Iako skolovan u Engleskoj, Pavle je vodio politiku
priblizavanja Njemackoj i Italiji sto je narocito bilo izrazeno u vrijeme dok je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
preddsjednik vlaade bio Milan Stojdino ovic. U takv

voj sitaucijii poboljsaniih odnosa sa
s
Italijom Musolini je ucinioo ustupak Stojadinovi
S cu i pohapssio ustase, ali ih nije
orucio Franc
ispo cuskoj i Juggoslaviji. Ia
ako je Stojaadinovic naa vanjskopo olitickom planu
vodio politiku koju je kne ez Pavle odobravao on n nije bio sp
preman na davanje
ustuupaka Hrva atima. Zbog g toga je Sttojadinovica a 1938.g. zamijenio
z D
Dragisa
Cveetkovic puko o orudje u rukama kn neza Pavla. To je odma ah rezultira
alo
sporazumom sa s vodjom Hrvatske
H Seljacke Strranke Vladk kom Maceko om i
nastajanjem Banovine
B Hrrvatske 193 39.g. Ne sa
amo da su time
t Hrvati dobili najssiru
mog gucu autonomiju vec su s beograd dski trgovci u svom be ezumlju am mnestirali i iz
zatvvora pustili sve zatoceene ustase. Sve pripre eme za stva aranje NDH H i dolazak
Pavvelica uspjesno je obav vio Macek i njegov HS SS. Vec od 1939.g. u H Hrvatskoj
djeluje Hrvatska seljacka a zastita kao partijska vojska HSS koja ce o odigrati klju
ucnu
uloggu u aprilsk
kom slomu Kraljevine Jugoslavije e, razoruzavanju kraljevske vojske i
nastanku NDH H 10.4.1941 1.g. Pavelic c i njegova dva autobu usa ustasa dosli su na
gotoovo i krvavvi pir je moggao poceti.
Krajj
SINU
S TISU
UCLJETNE KULTURE
E
Ti ne omljenog maca,
e znade mrreti kraj slo
Na poljimaa rodnim, braneci ih ca asno
Kitio si cvecem svakog osvajaca,
Pe
evajuc’ mu himne, bes stidno i glasno.
Slobodu
u si vecno, z
zakržljala raso,
r
Cek’o da donesuu tudji bajoneti,
Po
P gorama svojim tud dja stada paas’o,
Jerr dostojno ne
n znaš za Slobodu mreti.
m
Pokaži mi
m redom Vitteze tvog roda,
Sto
S balcakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karadjordje tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje term
mopilske klance.
S tudjinskom si kamom puzio po bllatu,

S krvološtv
vom zvera, pogane hijene,
Da bi muc
cki udar s le
edja dao Brratu,
I ubio porod
d u utrobi žene.
Još bezbrrojna grobljja zatravio nisi,

A krvavu kamu u ne edrima skriivaš,
Sa vešala starih n
novi konop visi,
U sumraku uma novog g gazdu sniivaš.
Branioo si zemlju o
od nejaci naše,
Iz kolevke pio krrv nevine dece,
Pod zname enje srama uz ime usttaše,
Stavio si
s Hrista, Sllobodu i Sv
vece.
U bezumlju gledaš ko će nove ka ame,

Oštrije i ljuce opet da ti sk
kuje,
Ciju li ceš pušku obesit’ o ra
ame,
Ko najbo olje ume da
a ti komand duje.
Jovan Ducic
D
ana 680
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
A
Aninhi
ilacija Srba: Kako je
j unis
stena K
Krajina
a
Progrramirano poništavanje e dela srpsk kog

narod da (i najvećći egzodus jednog narroda
u Evrropi posle Drugog
D svetskog rata))
završšeno je u pe eriodu izme eđu 2-5.
avgusta 1995 godine - kad da je hrvats ska
vojskka osvojila teritoriju
t R
Republike
Srpsk ke Krajine. Tako je civ vilizacijsko
varvaarstvo iznov va sebi dod delilo ulogu
vodećeg arbitra u političko oj praksi,
pospe ešeno pre svega
s interresima
(ame eričko-evrop pska koalic cija) i
revitaaliziranim isstorijskim aanahronizm mom
(Vatikanski ho olokaust). Interes SAD D nalagao je e zalaganjee za nekada ašnje
titoiističke repu
ublike (po tradiciji
t rim
mokatoličke regije), kojje su se u p procesu
seceesije izdvojjile iz Jugosslavije (Hrv vatska i Slovenija), pre e svega zbo og vatikans skog
pateernalizma ovih
o regija, a shodno važnoj
v ulozzi Vatikana u globalno om procesu
rasppada komunizma. Tak kođe, politič čki interes je j nalagao i favorizovanje
ujeddinjene Nem mačke kao temeljne sile s sprovođ đenja amerikanizacije Evrope. To o je
i raz
zlog što je Nemačka (kako( to isttiče francus ski general Pierre-Mariie Gallois u
knjiizi Le soleil d`Allah av veugle l`Oc ccident,1995) u rasparrčavanju Ju ugoslavije
imala operativ vni zadatak.. Štaviše, u oba svetska rata Hrv vati i Slovenci su bili
saveznici sa Nemačkom; U svetska rata Srbi su, za milita antni germa anizam,
Preddstavljali nesalomljiv slobodarsk ki duh koji je ponizi Ne emačku imp perijalnu
odmmazdu. Nem mačka, tako o pokusava da u miru (ekonomsk kim i političčkim
presstižom) dob bije sve ono što nije mogla
m u sveetskim rato ovima. Ona diktira uslo ove
Evroopskoj zaje ednici po sv vim pitanjim ma, pa tako o i slučaju priznavanja
p a Hrvatske i
Slovvenije. Posttoji i dodatni, traumattsko istorijs ski razlog innteresa nem mačke polittike
za Balkan:
B osv
vajanje Isto oka (Drang nach Osten). Nesumn njivo, amerričko
nesnalaženje u "balkansk kom loncu" posledica je j oslanjanja politike na Nemačk ku
kojaa ima svoje e istorijske interese na a Balkanu - pa je avan ntura amerričkog novo og
svettskog porettka doprine ela kompromitaciji vladajuće ame eričke administracije,
unižžavanju pre etorijanskih h UN i favorrizaciji dem mokratskog humaniste e s bičem - a
nikaako rešavan nju balkans skog, odnos sno, srpsko og pitanja. Ne manje, Vatikan ko oji
ceo balkanski prostor tretira kao Juž žni Ilirik i katoličku
k dijjacezu, u ra asparčavan nju
Jugoslavijeje uvideo
u mog gućnost stvaranja sops stvenog po olitičkog kap pitala. Zatoo je
Vatikan, uz sva patološka a kršenja ljudskih prav va prema Srbima
S u Hrvatskoj,
znao novu novoustašk
priz n ku (fašističkku) politiku hrvatskog predsednik ka Franje
Tuđđmana, inač če, komunis stičkog gen nerala. Polittika rimoka atoličke org ganizacije
vekkovima je vršila teror nad n pravoslavnim Srbima a u Drrugom svets skom ratu
blaggosiljala geenocid nad srpskim
s staanovnistvom m (opširnije e o tome u knjizi iz 19 987.
"The Vatican`s s holocaustt” by Avro Manhattan)
M ). Nemački general Ulrich von
Hasssel smatra da je u Ne ezavisnoj drržavi Hrvatskoj (1941 -1944) po ostradalo na a
najbbestijalniji način 1,8 Millionen
M Se erben” . Zverske zločin ne počinile su hrvatsk ke
ustaaše samosttalno ili kao o ustaše kattoličko-mus slimanske koalicije
k (H
Hrvati i
mus slimani iz Bosne).
B To je
j razlog na ajgenocidnijem tvorev vinom Rudo olf J. Rimel
sma atra NDH (""Power,Gen nocide and Mass Murd der” Washin ngton Unive ersity,Journnal
of peace
p Reseaarch,vol. 31 1.No 1.199 94. pp-1 -10 0).Žestokom prozeletiizmu Srbi su s
permmanento iz zlagani još odo vremena a papoceza arističkih prretenzija da a se hrišćannska
Evroopa pretvori u rimokatoličku Evrropu. Shodn no takvom programu Sabor u
Frannkfurtu je 794.
7 godine e osudio od dluke VII Va aseljnskog sabora, a 8 809. godine e
Sabbor u Ahenu u dogmatizu uje jeretike e. Istorijska a pravoslav vofobija i srrbofobija
rimo okatoličke organizacije jedini je i razlog što o je i u ratu Hrvata pro otiv Srba 1991
-1995. godine, papa imao o odlučujuć ću ulogu. O toj savrem menoj "kato oličkoj akcijji"
ana 681
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
dokumentovano svedoči francuski publicista Jacques Merlino u knjizi "Les vertiges

Yuogoslaves ne sort pas toutes bonnes a dire" (1993). Međunarodna zajednica je
na principijelno neprincipijelan način rešavala prava Srba i to jednostranom
političim metodologijom: prvo se Srbi dovedu u situaciju da prihvate sporazum
koji garantuje njihova prava, a potom taj isti sporazum destruira Međunarodna
zajednica. To se dogodilo sa Vensovim planom u Republici Srpskoj Krajini, to se
ponavlja sa Dejtonskim sporazumom u Republici Srpskoj. Hronologija političkog
života Republike Srpske Krajine najbolje ce ilustrovati farsičnu i volšebnu politiku
Međunarodne zajednice u rešavanju jugoslovenske krize. Naprosto, politički
interes je nalagao poništavanje prava srpskog naroda, u dvema republikama
bivše Jugoslavije (Hrvatska. Bosna i Hercegovina), čije su komunističke i
administrativne granice zemlje Zapada prihvatala kao državotvorne granice
katoličkog naroda u Hrvatskoj i muslimanskog naroda u Bosni i Hercegovini.
Posebno je Bosna predstavljala, i predstavlja, važno uporište američke spoljne
politike. Naime, SAD su ublažavale svoju rigidnu politiku spram Libije, Iraka i
delom Irana (pa tako i periferizirale svoju podršku Izraelu - moćnom
antimuslimanskom poligonu) favorizujući Bosnu, to jest potpomažući muslimanski
fundamentalizam. Međutim, istorijski anahroni apetiti rimske papističke
organizacije i politika interesa dovešće Evropu i SAD u konfrontaciju, budući da
evropske države ne teže, makar i kontrolisanoj islamizaciji dela svoga kontinenta.
2.
Američki ambasador Voren Cimerman (Warren Zimmerman) odgovornost za krizu

u Jugoslaviji pripisuje Srbiji iako je "početak rata" i krize po rečima lorda
Karingtona (lord Carrington) obznanila Hrvatska donošenjem novog Ustava"
potpaljujući bure baruta".
Da je britanski diplomata i koordinator Mirovne konferencije o Jugoslaviji (na
predlog 12 zemalja Evropske zajednice od 3. 9.1991.) u pravu, potvrđuje
činjenica da su Srbi, koji više od milenijuma žive na teritoriji sadašnje Hrvatske,
novim Ustavom Hrvatskog sabora (Zagreb. 22. 12. 1990.godine) stavljeni u
poziciju nacionalne manjine.
Hrvatska je Ustavom Republike Hrvatske proglašena "nacionalnom državom
hrvatskog naroda".
|To je izazvalo talas revolta srpskog stanovništva, i obzirom na preteće pripreme
genocida nad Srbima, posledično uslovilo stvaranje Republike Srpske Krajine.
Hrvatski predsednik Franjo Tuđman (1921) je intelektualno stasao na radovima

takozvanih "hrvatskih pravaša" i teoretičara Nezavisne države Hrvatske, pa nije
čudno što je njegova stranka (HDZ - Hrvatska demokratska zajednica), posegnula
za poništavanjem prava srpskog naroda. Odluke Hrvatskog sabora iz 1867.
godine (da je "narod srbski s hrvatskim narodom istovetan i ravnopravan") kao i
Deklaraiciju o pravima naroda i Građana "Zemaljskog antifašističkog vijeća
narodnog oslobođenja Hrvatske" (ZAVNOH, 1944. - čiji je prvi član potvrđuje da
su "hrvatski i srpski narod u Hrvatskoj bili potpuno ravnopravni") vladajuća
stranka HDZ je popuno anulirala.
Novim Ustavom (1990) takozvanim Božićnim Ustavom "potpaljeno je bure
baruta" jer je proustaška stranka Franje Tuđmana adaktirala odredbe pomenute
Deklaracije koje su ušle u sve Ustave Republike Hrvatske od 1947. do 1990.
godine.
Takvu ultranacionalističku vladu je, međutim, podržala Međunarodna zajednica,

pa je sva sledujuća etnička čišćenja, hadezeovske vlasti prećutkivala. Štaviše,
Međunarodna zajednica je priznala i komunističke granice nekadašnjih
jugoslovenskih republika (Deklaracijom o Jugoslaviji, u Hagu 18.10.1991.) te je
zato pitanje Srba u Hrvatskoj (na Međunarodnoj konferenciji u Hagu koja je
počela 7.8.1991. godine i bila posvećena Jugoslaviji) raspoređeno u delokrug

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Potkomiteta za nacionalne manjine.Na taj način je hrvatskom predsedniku Franji

Tuđmanu omogućeno da sprovede završnu anihilaciju srpskog naroda u sadašnjoj
Hrvatskoj.
Dabome, uz pomoć Međunarodne zajednice; o novcu za nabavku oružja Hrvatske

vojne odbrane odlučuje Nil Haris u američkoj ambasadi u Bonu,iako u Hrvatskoj
nije ugrožen hrvatski, već srpski narod.Franjo Tuđman nije krio svoje namere
(24.2.1990. godine kao predsednik stranke HDZ, izjavio je da "Nezavisna država
Hrvatska nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz
povjesnih težnji hrvatskog naroda: ) kao što nije krio ni svoja uverenja. U svojoj
knjizi "Bespuća povjesne zbiljnosti" (1990.) ovaj kvaziistoričar otvoreno je
zastupao antisemitizam što će na kasnijim političkim promocijama iskoristiti za
lidersku krilaticu: "Ponosan sam što moja žena nije ni Srpkinja, ni Židovka".
Nova hrvatska država je odmah preuzela simbole ranije NDH, iz doba

ozloglašenog gaulajtera i zločinca, ondašnjeg poglavnika NDH Ante
Pavelića. U povratne srbofobične hrvatske države iz Ustava izbacile
srpski narod i krenule u državni teror nad njih, spadaju i zastava
"šahovnica" moneta "kuna" i zabrana srpskog pisma "ćirilice".
Uplašen za svoju budućnost pred senkom genocidnog recidiva, srpski narod u

hrvatskoj regiji je pristupio samoorganizovanju. Po pobedi Franje Tuđmana na
višestranačkim izborima u Hrvatskoj (6.5.1990.) Srbi formiraju "Srpsko
nacionalno vijeće" 25. 7. 1990. koje je na osnovu plebiscita proglasilo srpsku
autonomiju 30. 9.1990. godine. Učestala hapšenja Srba, upadi hrvatskih
specijalaca u srpske gradove, zabrane okupljanja srpskih vernika, u obeležavanju
nacionalnih praznika. dramatični sukobi sa pripadnicima hrvatske vojske i policije
doprineli su da se Srpska demokratska stranka (formirana u selu Vojniću, regija
Kordun 11.2. 1990.)obrati tužbom Raselovom sudu protiv Republike Hrvatske
zbog priprema genocida nad srpskim narodom u Hrvatskoj. Politička,
međupolitička. liderska, vojna, ekonomska i programirana međuetnička kriza.
koja potresa drugu Jugoslaviju, samo uvećava neizvesnost srpskog naroda u
Hrvatskoj; na političkoj klackalici između Beograda i Zagreba njemu se dodeljuje
uloga žrtve. U međuvremenu specijalci Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske
pokušavaju da prodru na teritoriju Knina, Petrinje, Dvora na Uni, Pakraca, Stare
Tenje, Borova Sela, Gline, Plaškog, Plitvica tokom 1990. i 1991. i tako anuliraju
srpsku odluku o autonomiji. Srbi nisu u stanju da organizuju jedinstvenu civilnu
zaštitu na sveukupnoj teritoriji gde su većinsko stanovništvo, pa je hrvatska
vojska, i pre izdvajanja Hrvatske iz Jugoslavije (8.10. 1991.) počinila genocidni
zločin u nekoliko srpskih mesta (Grubišino Polje - Pakrac - Daruvar 22. 8. 1991.
Gospić - 4. 9. 1991.).
Kao odgovor na državni teror srpski narod je proglasio na Ustavotvornoj

skupštini u Kninu 19.12.1991. Republiku Srpsku Krajinu svojom državom.
Republika Srpska Krajina uspostavila je svoju samostalnost (teritorija, narod,
vlast, sudstvo, prosveta, zdravstvo) pre međunarodnog priznanja Hrvatske
(Evropska zajednica je priznala Hrvatsku i Sloveniju za samostalne države
15.1.1992. u članstvo OUN Slovenija,Hrvatska, Bosna i Hercegovina su primljene
23. 5. 1992. godine). Hronologiju političkog subjektiviteta Republike Srpske
Krajine ističemo samo zato da bi se jasnije predočilo da Hrvatska u vreme
međunarodnog priznanja nije imala nikakvu kontrolu nad srpskim teritorijama. A
ta je teritorija obuhvatala delove regija Dalmacije. Krajine. Like, Korduna, Banije,
Zapadne i Istočne Slavonije, Baranje i Srema - što je u stvari najvećim delom
prostor na kome su Srbi uživali sva samostalna prava u okviru nekadašnje Vojne
krajine (1522-1881.).
Sprovođenje državnog terora nad Srbima u Hrvatskoj ubrzo je doprinelo da

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
sukobi 1991. godine prerastu u pravi rat, i to pre raspada druge Jugoslavije.
Hrvatska je 5.12. 1991. godine opozvala Stjepana Mesića iz Predsedništva
Jugoslavije (izabran na mesto predsednika već uveliko dezorijentisane
Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije 1. 7.1991. pod pritiskom
Evropske zajednice) koji je svoj politički doprinos okarakterisao rečima: "Mislim
da sam obavio zadatak. Jugoslavije više nema". Nesumnjivo manipulisanje oko
trajanja Druge Jugoslavije predstavlja pravu političku maskaradu. Uostalom, nije
li činjenica da je američki Senat (17. aprila 1991.) usvojio Rezoluciju 106 u kojoj
se obrazlaže zabrinutost zbog nestabilne situacije u Jugosalviji od predsednika
SAD je traženo da u slučaju vojnog udara u Jugoslaviji odmah suspenduje vojno-
tehničke beneficije. Takođe, 13. maja 1991. godine Panevropska unija, na čelu sa
Oto fon Habzburgom (Otto von Habsburg), pismom obavestila predsednika
Skupštine Slovenije da je Unija predložila Evropskoj zajednici da prizna
nezavisnost Slovenije i Hrvatske. Istovremeno u jeku rasparčavanja Jugoslavije i
polarizovanja političke i nacionalne krize državni sekretar SAD (na kraju posete
SFRJ, 21.6.1991.) izjavljuje da SAD podržavaju "celovitu i demokratsku
Jugoslaviju" ponavljajući zaključke iz Deklaracije Evropske zajednice prema kojoj
"ujedinjena demokratska Jugoslavija" ima velike šanse za integraciju u Evropu.
Koliko su ovakvi stavovi bili politički neodmereni i deo ekvilibrističkog scenarija
potvrđuju: medijski genocid nad Srbima, poziv pape Jovana Pavla Drugog da se
800 miliona katolika mole za spas Hrvatske, a potom ekonomske sankcije za
srpski narod od Republike Srbije i Republike Crne Gore, kao i Rezolucije Saveta
bezbednosti. Prva Rezolucija Saveta bezbednosti 713, od 25. 11. 1991. (koja
dolazi posle napada hrvatskih vojnih snaga na selo Mirkovce 22. 7.1991.) biće
osnova za sve buduće političke konstrukcije u rešavanju "srpskog pitanja". U
paragrafu 8, Rezolucije 713, decidirano stoji da "teritorijalni dobici i promene
granica nametnutih silom u okviru Jugoslavije" neće biti priznati. Prema tome,već
tada se ne stavlja akcenat na garantovanje međunarodnih granica SFRJ (koja je i
potpisnik tih načela u Helsinkiju 1975.) već, u stvari, na administrativne granice.
Prikrivena, a dugoročna politika evroameričke koalicije je, ovim početnim aktom,
utvrđivala granice bivših jugoslovenskih republika, kako bi srpske etničke
teritorije ustupila novouspostavljenim secesionističkim država. Razumljivo,
promene granica uz primenu sile od strane Hrvatske ova Rezolucija neće uzimati
u obzir. To znači da se odluka srpskog naroda na samoopredeljenje neće uvažiti
kao što se pod "silom" neće smatrati promena granica od strane Hrvatske.
Iz ovoga jasno sledi da su UN temeljnom Rezolucijom 713 odlučile da izvrše

uzurpiranje srpskog etničkog prostora, što se i dogodilo sa Republikom Srpskom
Krajinom, u okviru hrvatske regije. Posle Ženevskog sporazuma (23.11.1991.) na
kome su se Hrvatska i Jugoslavija saglasile o razgraničenju SAO Krajine i
Hrvatske i na kome je prihvaćen Vensov plan (Vance plan) 27.11. je doneta
Rezolucija 724. Simulacija jednakih aršina za strane u sukobu potvrđena je u
praksi. Naime, u paragrafu 5. ove Rezolucije (koja se oslanja na paragraf 6.
Rezolucije 713) obrazložena je odluka o obaveznom embargu na naoružavanje
svih strana u bivšoj SFRJ. Pa, ipak, UN su pomogle da se katolici iz Hrvatske i
muslimani iz Bosne neograničeno snabdevaju svim vrstama oružja.
Međunarodna aktivnost za poništavanje Republike Srpske Krajine posebno je
ažurna tokom 1992. godine iako su regularne hrvatske trupe počinile stravične
zločine nad srpskim stanovništvom, u pojedinim regijama, sprovodeći
programirano etničko čišćenje. Srpski sabor (koga predstavljaju akademici Pavle
Ivić i Vasilije Krestić i istoričar Vojin Dabić) odnosno Informativni centar Srba 31.
oktobra 1992. godine priredio je Izveštaj o progonu i stradanjima srpskog naroda
u Zapadnoj Slavoniji (28 strana + četiri karte), našto je međunarodno javno
mnjenje odgovorilo dirigovanom ćutnjom. Vensov plan je zamišljen navodno kao
pravedno rešenje i pokušaj da se zločini hrvatske vojske periferizuju. Ali, po
dobijanju saglasnosti za primenu Vensovog plana (prihvaćen pod pritiskom
beogradskog režima na Skupštini republike Srpske Krajine 9. 2. 1992. godine)

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
sledila je jedna po jedna akcija, koje će ga, programirano, minorizovati.

Prilagođavanjem sledujućih Rezolucija ispunjavali su se hrvatski interesi,
poništavajući istorijsko, faktičko i državotvorno pravo Republike Srpske Krajine.
Politika realnosti zamenjena je politikom simulacije i faktorom vremena: trebalo
je trošiti političku volju srpskog naroda, bez vidnih rezultata, i polako uvoditi taj
isti narod u apatiju, a povremenenim hrvatskim ritualnim ubistvima srpskih civila
ceo narod uvoditi u osećaj izvesne bezizlaznosti.
To znači da je Vensov plan samo prividno Srbe dovodio u ravnopravan položaj

odlažući u prvoj tački stav o neprejudiciranju političkog rešenja. U svim ostalim
zahtevima Vensov plan je za Hrvatsku osigurao vanteritorijalni status i to:
1. Vojska UN ne čuva srpsku granicu.
2. Razoružava se samo srpska vojska.
3. Obavezuju se Srbi da vrate izbeglice - Hrvate sa teritorije Republike Srpske
Krajine, dok Hrvatska ne podleže istoj obavezi iako je sa svoje teritorije proterala
mnogo veći broj Srba.
4. UNPROFOR (čije su snage osnovane Rezolucijom 743 od 21.2.1992.) i
posmatrači Evropske zajednice imaju zadatak kontrolisanja jedino srpske strane.
5. Humanitarna pomoć je trebalo da dolazi u Krajinu tek uz "odobrenje vlade u
Zagrebu" pa se ta akcija svodila na pomoć isključivo Hrvatskoj.
Posledično, vojska Republike Srpske Krajine, je predala teško naoružanje

UNPROFOR-u, koji je "preuzeo" obavezu da spreči upad hrvatske vojske na
srpsku teritoriju. Međutim, UNPROFOR, smešta svoja sedišta u Knin i druga mesta
u dubini srpske države, pokazujući da neće čuvati krajinsku granicu.
Jasno uočavajući da Vensov plan latentno gura Srbe u postepenu katastrofu,
Sveti arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve izdao je Saopštenje (17.
januara 1992.) o pravu srpskog naroda na samoopredeljenje - očekujući veće i
primerenije garancije srpskom krajinskom narodu. Na žalost, garantije su bile
ravne mere Vensovog plana, što je hrvatska vojska koristila, nastavljajući sa
vojnim upadima, masovnim ubistvima i diverzantskim akcijama.
Srbima je podvaljeno i Rezolucijom 762 (od 30. 6.1992.) čiji su sastavni deo
predstavljala i dokumenta. Ovom Rezolucijom "uvode se ružičaste zone" i ona je
usledila nakon agresije hrvatske vojske na međurečje Krke i Čikole (Miljevački
plato), Republika Srpska Krajina je znači, u vreme zaštite Ujedinjenih nacija, bila
izložena genocidnim pogromima.
Hrvati su najavljivali etničko čišćenje po principu "spržene zemlje" kako su to već
učinili sa 4.118 srpskih domaćinstava (krajem 1991.) u Zapadnoj Slavoniji.
Rezolucija 762. doneta je, navodno, protiv Hrvatske i masakriranja počinjenog na
Miljevačkom platou u Dalmaciji 21. juna 1992. godine, dok se u stvari ovom
Rezolucijom, Savet bezbednosti otvoreno svrstao na hrvatsku stranu. Članom 3 je
zahtevano da se hrvatska vojska povuče sa Miljevačkog platoa (što je ona i
učinila), ali su Hrvati vojsku zamenili jakim milicijskim snagama, čak uveli
administraciju i evidentno produžili sa okupacijom. Teško oružje Republike Srpske
Krajine bilo je uskladišteno i pod međunarodnom kontrolom, pa nikakva veća
vojna intervencija (za povratak otete teritorije) nije bila moguća. Evroamerička
politička administracija je smatrala da je Hrvatska pozitivno odgovorila na
Rezoluciju 762. jer ta Rezolucija i nije predvidela povlačenje hrvatske policije.
Da bi se ublažila Hrvatska agresija na Krajinu i OUN članom 4. iste Rezolucije
traži da se "iz Hrvatske povuku i razoružaju zaostale snage Jugoslovenske
narodne armije": ovo je dosledno sprovođena i produžavana farsa sa vojskom
raspolućene JNA, slično istovetnim zahtevima iz Rezolucije 752. kada se
zahtevalo da se vojska JNA i delovi Armije Republike Hrvatske povuku iz Bosne i
Hercegovine.
I tada je reagovano nakon masakra koji je vojska Hrvatske izvršila 26.3.1992.
(Bosanski Brod) i 3.4.1992. (Kupres) nad Srbima u drugoj državi- Bosni i
Hercegovini.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Iako su i tom prilikom deklarativno, obe vojske jednako tretirane, hrvatska vojska
je ostala da u koaliciji sa muslimanskom armijom pokuša da uguši organizovanje
srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. U pratećim dokumentima Rezolucije 762
zahteva se i povratak proteranih Hrvata iz Republike Srpske Krajine ali se - opet
ni rečju ne pominju brojniji proterani Srbi iz Hrvatske. U pratećim dokumentima
je sadržano i nevešto objašnjenje zašto neke teritorije RSK postaju "ružičaste
zone" (a što konkretno znači ukidanje makar i navodne zaštite tih teritorija od
strane UN). Zanimljivo je da se "ružičaste zone" poklapaju sa delovima RSK koji
su po nju od vitalnog značaja. Između ostalih, to su oblasti oko jezera i
hidrocentrale Peruća, oko Masleničkog mosta, zatim plodnih delova Ravnih
kotara, onda oko Krnjaka blizu Karlovca, te žitarskih delova u Baniji i bogatih
predela prema industrijskom gradu Sisku. Šta je to u stvari značilo? Nesumnjivo,
ozbiljno poništavanje Vensovog plana, jer je tačkom 9. tog plana bilo predviđeno
da se granica zaštićenih zona OUN povuče sa predstavnicima hrvatske i srpske
strane. Naprotiv, Rezolucijom 762 Savet bezbednosti je stavio van snage ovu
odredbu Vensovog plana. Proglašenje "ružičastih zona" Savet bezbednosti je
pravdao time što je to zemljište pripadalo opštinama (u vreme postojanja
Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) čiji su centri u Hrvatskoj: Sinj,
Šibenik, Zadar, Karlovac i Sisak. Daljne poništavanje Republike Srpske Krajine
slede i naredne rezolucije, delujući po principu "korak po korak" doduše u
složenijem političkom komplotu, jer se rezolucijama pripremao teren za
poništavanje obe srpske države nastale raspadom Titove Jugoslavije (Republika
Srpska Krajina i Republika Srpska).
Tako je krajinski pravoslavni narod, izuzev genocidnim namerama hrvatske
katoličke države, podvrgnut presiji evroameričke koalicije, kojaje uporno tražila
način, put i rešenje da državu krajinskih Srba definitivno amputira.
U tom smislu ne čude ni kotnradiktorni stavovi prvog čoveka instrumentalizovanih

Ujedinjenih nacija.
Iako je Butros Gali (Boutros Boutros Ghali) 4. 2.1992. izjavio da na teritoriji pod
zaštitom UN neće važiti hrvatski zakoni, Rezolucijom 769, od 7. avgusta 1992.
godine Savet bezbednosti potpuno ignoriše Srbe u Krajini. Pozivajući se u tački 4
iz Izveštaja Generalnog sekretara (i tačke u Izveštaju od 14 do 15) Savet
bezbednosti zahteva uspostavljanje hrvatske policije i carine na granici između
Republike Srpske Krajine i Savezne Republike Jugoslavije te između Republike
Srpske Krajine i Republike Srpske. Ergo, to je podrazumevalo delom i primenu
hrvatskih zakona na granici. Dosledno primenjujući strategiju "toplo-hladno" UN
će, opet, po agresiji republike Hrvatske na Ravne kotare (22. januara 1993.)
izglasati novu Rezoluciju.
Potrebno je istaći da je neoustaški napad demokratske i evropeizirane vojske

Franje Tuđmana počinio neopisiv masakr u Ravnim kotarima, koji su se nalazili
pod zaštitom Ujedinjenih nacija.
Zaposedajući srpske teritorije ova vojska ksenofobičnih krstaša masakrirala je sve

živo na šta je naišla, sravnjujući sa zemljom srpska sela, srpske svetinje i srpska
grobišta. Kao odgovor na ovu dirigovanu "katoličku akciju" hrvatske države,
donosi se Rezolucija 802 (od 25. januara 1993.) kojom se traži povlačenje
hrvatskih snaga iz Ravnih kotara. Ova politička rašomonijada nije više ni
najdobronamernije mogla razuvereti u planove diskreditovanih Ujedinjenih nacija.
Naprosto, Rezolucija nije mogla da se realizuje baš zato što je njena pravna
pouka u suprotnosti sa odlukama Rezolucije 762, koje nisu obesnažene ni jednom
novom rezolucijom. To znači da je Rezolucija 802, doneta iako pravno nije bila
valjana, iako je poništavaju odluke Rezolucije 762. Jednostavno nije bilo moguće
uvažiti član 1. Rezolucije 802 kojim je zahtevano da se hrvatska vojska "povuče
iz zona pod zaštitom Ujedinjenih nacija". A nije bilo moguce izvršiti ovaj zahtev
stoga što su područja koja su bila okupirana (Ravni kotari) pripadala takozvanim

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
"ružičastim zonama" - a one se, shodno Rezoluciji 762, nisu smatrale zonama pod
zaštitom UN.
Najzad, Rezolucijom 815 od 30. 3. 1993. godine Savet bezbednosti se jasno

izjasnio za poništavanje Republike Srpske Krajine. U tački 5. se utvrđuje da su
"zone pod zaštitom UN integralni deo republike Hrvatske" čime se prejudicira
političko rešenje.
To je značilo nepriznavanje postojanja Republike Srpske Krajine i konačno
rušenje plana Sajrusa Vensa (Syrus Vance). Daljni pregovori nisu imali za cilj
rešavanje jednog složenog političkog procesa kakvi su srpsko-hrvatski odnosi već
održavanje permanentnog pritiska na vladu RSK da, slično Jugoslaviji, podrži
sprovođenje u život relevantnih rezolucija Saveta bezbednosti. To se ponovilo i na
razgovorima u Ženevi, kada je delegacija Republike Srpske Krajine tražila
uspostavljanje svoje administracije na svim okupiranim teritorijama i povratak
proteranih Srba. Umesto ranijih zahteva političkog lukavstva. predstavnici
diplomatskog liberalizma su se služili diktatom.
Tako je 6. aprila 1993. godine Lord Oven (David Oven) "prisiljavao delegaciju
RSK da potpiše sporazum po kojem bi svu upravu nad područjima koja je
Hrvatska okupirala 21. juna 1992. i 22. januara 1993. godine preuzele Ujedinjene
nacije" (S. Jarčević, Leksikon istorijskog beščašća 1996). Razumljivo, do
sporazuma nije došlo, bez obzira na lorda Ovena i njegovu učestalu krilaticu
"Potpišite već jednom, taj prokleti sporazum".
Za britanskog lorda sporazum je bio samo potpis na papiru, za narod Republike
Srpske Krajine to bi predstavljalo besprizornu kapitulaciju. Gubeći političku meru,
Savet bezbednosti je posegnuo za argumentom moći kažnjavajući sveukupni
srpski narod koji nije bio u ratu sa Savetom bezbednosti.
Primenjivanjem blokada i embarga revitaliziran je Helms-Bartonov zakon
(američko kažnjavanje karipskih naroda) koji se, međutim, u svemu protivi
međunarodnim principima. Pa, ipak, po direktivi SAD, Savet bezbednosti je
17.4.1993. godine usvojio Rezoluciju 820. koja pooštrava sankcije protiv Srbije i
Crne Gore, to jest Savezne Republike Jugoslavije (Treće Jugoslavije u ovom
veku).
Rat protiv srpskih zemalja je nastavljen mimo normi međunarodnog

prava, kako se to činilo i sve vreme raspada komunističke Jugoslavije
spram srpskog naroda. Jugoslaviji je - Rezolucijom 820. - zabranjena
svaka vrsta saobraćaja van svoje teritorije i plovidba se nije mogla vršiti
u međunarodnim vodama i rekom Dunavom. Članom 12. uvedene su
totalne sankcije (čak i humanitarna pomoć), prema Republici Srpskoj
Krajini i Republici Srpskoj.
Principijelnoj u neprincipijelnosti evroameričkoj zajednici i UN nije
smetalo da Rezoluciju 820 primeni i na Republiku Srpsku Krajinu iako su
tim činom priznali suverenost Republike Srpske Krajine.
Jednostavno, proces razupiranja svesrpskog naroda se morao
finalizovati, bez obzira na pravne nonsense i ogrešenje o demokratska
načela i međunarodno pravo. Tako je Rezolucija 820 postala ruglo Saveta
bezbednosti koji se opsesivno upirao da poništi Republiku Srpsku
Krajinu,a ovom Rezolucijom joj priznao državnički subjektivitet. Naime,
Povelja UN predviđa sankcije samo prema suverenim državama, a Savet
bezbednosti je priznao nešto (Republika Srpska Krajina) što se trudio da
negira svih ranijih godina.
Kako ova politička pornografija nije nikog zabrinjavala, nastavilo se sa pritiscima

na Republiku Srpsku Krajinu, da potpiše sporazum o vlastitoj smrti.
Početkom jula 1993. godine satelitsku ulogu tumača u ubeđivanju Srba da

neminovni poraz treba da proglase pobedom (poništavanje RSK) preuzela je

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Rusija. Očekivalo se, obzirom na tradicionalno prijateljske odnose ova dva naroda
da će ruska misija okončati za Zapad problem Republike Srpske Krajine i time
možda dobiti neki poen u poražavajućoj ulozi političkog autsajdera. Zapadne
analitičke službe su za veru u dobar ishod imale dva razloga: prvo, ruska misija
(kao pravoslavna misija) neće biti dočekana kao strana koja ultimativno diktira
uslove i - drugo, ruska misija je morala da štiti interese Zapada, jer su Rusiji (na
ime saučesništva) otpisivani dugovi i davana ekonomska pomoć.
Danas se sa sigurnošću može konstatovati da je Rusija, na šteti nanetoj srpskom
narodu, zaradila oko 435 miliona dolara (od otpisivanja zajma do ekonomske
pomoći). Štaviše, dugovi Rusije (te zajam do 1992. godine) koji su iznosili 110
milijardi dolara su reprogramirani, kako Rusija ne bi stavila veto u Savetu
bezbednosti. Ruska misija koju je predvodio zamenik ministra inostranih poslova,
Ćurkin, obećavala je da će primorati Republiku Hrvatsku na saradnju
(ekonomsku, saobraćajnu), sa Republikom Srpskom Krajinom - kao i da se tačka
12. Rezolucije 820 (o blokadi RSK) neće više primenjivati. To je bio predlog
sporazuma koji se vladi RSK činio sasvim realnim, i bez majorizacije.
Tako je i došlo do dugo očekivanog sporazuma (15. i 16. 7. 1993.) u Erdutu koji
su potpisali predstavnici istog ranga, ministar inostranih poslova RSK i ministar
trgovine Republike Hrvatske. Glavne odredbe Erdutskog sporazuma
podrazumevale su da se pripadnici hrvatske vojske povuku sa okupiranih
područja, da na tim teritorijama kontrolu ima policija UN, da Srbi i Hrvati u
odnosu 50-50% koriste most Maslenicu, aerodrom u Zemuniku i hidroelektranu
Peruću, te da ekspertske grupe pripreme elaborate za ostale privredne delatnosti
(proizvodnja struje u Obrovcu, snabdevanje vodom hrvatskog dela Dalmacije).
Tim pre činilo se da će Erdutskim sporazumom antisrpska politika prerasti u
politiku realnosti i demokratskih načela koja proklamuju zemlje moći i uticaja. Već
i zato što je Rezolucijom 847 Savet bezbednosti (30. juna 1993.) to najavio, dok
je u predsedničkom saopštenju Saveta bezbednosti. od 30. jula 1993. u drugom
pasusu pozdravljeno potpisivanje Erdutskog sporazuma. U ovom slučaju samo je
zamenjen red poteza: ranije je hrvatska agresija prethodila rezolucijama, a sada
je jedan sporazum prethodio inkvizitorskoj odluci. Tuđman je, dogovorno sa
instruktorima profitokratije, odbio primenu Erdutskog sporazuma, a Savet
bezbednosti (kome je ovaj sporazum značio sondiranje stanja političke volje
naroda RSK) doneo Rezoluciju 855 (9. 8.1993.) zahtevajući od Jugoslavije da
prihvati posmatrače na Kosovu, Raškoj oblasti (Sandžak) i u Vojvodini.
Očito, ulogu hrvatskog inkvizitora preuzeo je Savet bezbednosti u projektu

razsrbljavanja, razpravoslavljenja i razdržavotvorenja srpskog naciona u celini.
Novina u odnosima Hrvatske i Republike Srpske Krajine sastojala se, u ovom
periodu, u tome što su Hrvati (po nalogu Međunarodne zajednice) tražili
modalitete novog sporazuma - istovremeno nastavljajući sa masovnim ubistvima,
paljevinama, i zatiranjem srpskog stanovništva koga su navodno, od agresije
čuvali pripadnici Ujedinjenih nacija.
Tako je Hrvatska ponudila Republici Srpskoj Krajini nacrt novog sporauzma 8.

9.1993. a po načelu "psihološkog šoka" u politici, iste noći i narednog dana (9. 9.
1993.) izvršila masakr u Medačkom džepu. Nakon što su pripadnici hrvatske
vojske potpuno opljačkali pa uništili jedanaest srpskih sela (na takozvanom
"Medačkom džepu") koja su bila pod zaštitom UN, UNPROFOR je intervenisao kod
vladajućeg režima u Beogradu (Jugoslavija) i predstavnika vlade u Kninu
(Republika Srpska Krajina) da Srbi ne proširuju ratna dejstva.
Vlada RSK je odbila cinični zahtev UNPROFOR-a i prosledila zahtev ministru
odbrane i komandantu Glavnog štaba (generalu Miletu Novakoviću), da osvoji
okupiranu teritoriju. Pijun beogradskog režima, komandant Glavnog štaba, ne
samo što nije izvršio ovo naređenje već je potpisao Sporazum na kome je
UNPROFOR insistirao, a po kome se "srpska vojska i naoružani vojnici neće
vraćati u područje Medaka, kada se povuče hrvatska vojska".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
U daljem osipanju homogenizacije Republike Srpske Krajine Savet bezbednosti i

Hrvatska su se odlučili za tradicionalnu i uspešno oprobanu metodologiju.
Nastavak etničkih čišćenja slediće rezolucije koje su obavezivale jedino srpsku
stranu.
U periodu između 9. i 17. 9. 1993. godine Hrvati će nastaviti sa etničkim

čišćenjem počinivši nečuvene zločine u naseljima Divoselo, Čitluk i Počitelj, ali i u
još devet manjih sela. Ubrzo je usledila Rezolucija 871 od 4. 10. 1993. samo sada
bez osvrtanja na zločine Hrvata u Lici.
Prvim članom ove Rezolucije, briše se validnost Republike Srpske Krajine jer se
delatnost UNPROFOR-a deli po teritorijalnom principu: UNPROFOR u Hrvatskoj,
UNPROFOR u Bosni i Hercegovini, i UNPROFOR u Makedoniji. I više od toga:
članom 2 se ističe zabrinutost zbog napada unutar Hrvatske (!?). To znači da se,
Rezolucijom 871 prećutkuju napadi hrvatske vojske na zone pod zaštitom UN, kao
što se prećutkuje da hrvatska regularna vojska (u koaliciji sa muslimanima)
ratuje u susednoj Bosni i Hercegovini protiv Srba. I ne samo to: Hrvatska se
(istim članom ove Rezolucije) nagrađuje jer "osigurava poštovanje i teritorijalni
integritet Republike Hrvatske".
Skupština Republike Srpske Krajine odbacila je Rezoluciju 871 i u celini i donela
Deklaraciju o odbacivanju Rezolucije. Rezolucijom 871 Savet bezbednosti je jasno
davao do znanja kojim pravcem će ići politika evroameričke koalicije u
poništavanju Republike Srpske Krajine. Potpuno se odustalo od traženja srednjeg
rešenja i vidno se pripremala pogodna situacija za definitivno etničko čišćenje
Srba RSK. To su, uostalom, potvrdile i sve rezolucije, od kojih ni jedan nije
doneta protiv Hrvatske, bez obzira na dosledna državni teror nad Srbima u
Hrvatskoj i etnička čišćenja u rubnim delovima RSK.
Jedan jedini dokument u UN (izveštaj Butrosa Galija pred Savetom
bezbednosti od 15. maja 1993. godine) svedoči o teškom položaju Srba u
Hrvatskoj. Samo u tom dokumentu se priznaje da je Hrvatska, od
18.3.1993. proterala oko 251.000 Srba, koji su se sklonili u Republiku
Srpsku Krajinu i Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Period 1994. godine predstavlja "napor" Međunarodne zajednice da iznađe pravi

modalitet za poništavanje RSK. Dve političke sesije (zagrebačka i londonska)
Zagrebački sporazum o prekidu neprijateljstava (29. 3. 1994.). Pa, ipak, vreme
se nije trošilo niti na potvrđivanje sporazuma niti na rezolucije, jer se scenario
raspada RSK znao ali se čekalo na razradu modaliteta. Zato 1994. predstavlja
administrativni interregnum u zvaničnim odnosima Međunarodne zajednice sa
Republikom Srpskom Krajinom.
U ovom periodu mnogo se više pažnje posvećuje režimu u Beogradu koji
pokazuje sve veću kooperativnost u odnosu na američku administraciju.
Programiranim izborom vlade RSK i parlamenta režim u Beogradu kontroliše.
diktira i usmerava politiku RSK, ostvaruje trojnu vlast (civilnu, vojnu i policijsku) i
kriminalizira privredni i društveni život. To je i razlog što ova vlada RSK nije
uspela da sprovede deo zahteva iz Zagrebačkog sporazuma, odnosno da na bivšu
okupiranu teritoriju pošalje svoju policiju i organizuje vlast. Sa porastom
destabilizacije u RSK i pritiscima spolja na sve srpske zemlje ušlo se u 1995.
godinu koju je Međunarodna zajednica procenila kao tačku finalizacije
poništavanja, uveliko getoizirane Republike Srpske Krajine.
Korak ka pritvorenoj rešenosti definitovnog uništenja najzapadnije srpske države

na slovenskom delu Balkana odvijao se na dva plana: pokazivanjem volje da se
druga srpska država u regiji Bosne i Hercegovine (Republika Srpska) dovede u
ravnopravan položaj sa preostalim entitetom u istoj regiji (muslimansko-katolička
koalicija) i pokazivanjem rešenosti da se Republika Srpska Krajina zbriše sa
istorijske i političke karte Evrope. Otuda je i normalno što Rezolucije 981 od

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
31.3.1995. godine predstavlja vrhunac neprijateljske politike UN

protiv Srba.
Ovom rezolucijom se Vensov plan apsolutno anulira, pa se teritorija RSK više ne
smatra prostorom pod zaštitom vojnih snaga OUN. Tako se, bez saglasnosti
srpske strane, tačkom 2. Rezolucije 981 ukida UNPROFOR i osniva "Operacija za
povratak poverenja u UN".
To je bio signal za agresiju na celu Republiku Srpsku Krajinu pošto ona nije više
bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Hrvatska se odlučila da predvoji RSK pa kao
svoj strateški cilj odabrala oblast Slavonije. Razlog treba tražiti pre svega, u
doslednom političkom pragmatizmu. Kako je Hrvatska "pokrivena" medijskom
kampanjom protiv Srba - u vreme rata u Istočnoj Slavoniji za grad Vukovar - u
periodu od 1. 8. do 20. 9. 1991. godine nesmetano sprovela većim delom etničko
čišćenje Slavonije, onda je sada trebalo dovršiti sa ostalim Srbima kako bi
Slavonija (poput drugih regija na kojima žive Srbi) bila preprogramirana u oblast
etnički čiste Hrvatske.
Naime, prema urednim obaveštenjima UNPROFOR-a hrvatska
evropapistička soldateska je tokom 1991. godine sravnila sa zemljom
286 srpskih sela.
Utoliko pre, sa Zapadnom Slavonijom je trebalo bespošteno završiti kako bi Hrvati

ušli u Jasenovac (nekadašnji koncentracioni logor osnovan pre svega za Srbe) i
malignu istoriju hrvatske i vatikanske politike zamenili stratišem na kome su
pokopane hrvatske žrtve fašizma i komunizma.
Prvog, 2. i 3. maja 1995. godine, neviđenom brutalnošću i žestinom,

izvršen je napad na 65 preostalih pravoslavnih sela Zapadne Slavonije i
nekoliko manjih gradova. Srpsko teško naoružanje je bilo pod kontrolom
UNPROFOR-a pa je hrvatska vojska nesmetano mogla da obavi svoju
"katoličku akciju" obzirom da im je bilo garantovano da vojska savezne
države Jugoslavije (zajednica Republike Srbije i Republike Crne Gore)
neće reagovati, kao što vojnu pomoć nije pružio ni Banjalučki korpus
Republike Srpske.
Nacionalni paradoks je, utoliko bio veći jer se Srbija prihvatajući Vensov
plan, obavezala na zaštitu RSK. Pokušaj evakuacije (zbeg) iz slavonskog
pakla, završen je sa tragičnim posledicama.
Da bi ublažila počinjeno delo nezapamćenog zločina u drugoj polovini XX
veka, hrvatska vojska je nastradale zakopavala u masovne grobnice, a
pranjem deterdžentima očistila puteve od krvavih mrlja.Jasušiju Akašiju
(Yasushi Akashi) povereniku Butrosa Galija u UN, nije bilo dozvoljeno 24
sata da uđe na ovu teritoriju pretvorenu u srpsko gubilište. U ovoj akciji,
zajedničkoj sa predstavnicima evroameričke koalicije hrvatski legionari
su izbrisali svaki trag postojanja i života u 11 sela pakračke opštine.
Tačno po programu 1. maja 1995. godine ponovo se zaviorila ustaška zastava

("šahovnica") u Jasenovcu, kada je hrvatska vojska zauzela ovo srpsko selo. U
Jasenovcu su, do pred Drugi svetski rat većinom živeli Srbi. Posle svetskog rata u
njemu su živeli nedoklani Srbi. Posle legionarskog upada 1995. godine tamo Srba
više nije bilo pa je zato hrvatska katolička crkva ubrzano napravila opštenarodnu
procesiju u znak zahvalnosti božjem proviđenju što je hrvatstvo iznova vaskrslo u
Jasenovcu. Jasenovačka novina, sklepana za tu priliku, beleži da je narodna
katolička procesija u euforičnom veselju, trajala dva dana. Tako je najveći grad
mrtvih Srba pretvoren u katoličko hodočasničko mesto.
U jasenovačkom selu na strani prema reci Savi, nalazi se i spomen park na istom
mestu gde su 1941. hrvatske ustaše podigle koncentracioni logor, prvi u Evropi
po masovnom uništavanju logoraša. Ubijani su Srbi, Jevreji i Cigani.
Koncentracioni logor Jasenovac je, isto tako, jedino stratište holokausta Drugog
svetskog rata koje je imalo poseban logor za decu, uzrasta od kolevke (2,5

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
meseca) do 14 godina. U logorima Nezavisne Države Hrvatske (NDH), prema

dosadašnjoj evidenciji pobijeno je 75.000 srpske dece, od toga 14.000 u
Jasenovcu.
Postupak anihilacije 1, 2. i 3. maja 1995. sprovođen je sa profesionalnom

perfekcijom. Što nije pobijeno - izbeglo je, pa se akcija etničkog čišćenja može
smatrati "savršeno" obavljenom. Pvu akciju neokrstaša, u ime civilizacijskog
varvarstva, propratila je licemerna opaska Saveta bezbednosti koji je pozvao
Hrvate da "čuvaju dostojanstvo srpskog naroda". Ono što treba istaći svakako je
činjenica da je najveći masakr u Zapadnoj Slavoniji izvršen na delovima kada su
"plavi šlemovi" ishitreno nestali. To je posebno tačno za zbeg Srba koji se kretao
(3. maja) iz pravca Pakraca i Okučana na putu za Gradišku (teritorija Republike
Srpske). Potomci klanog naroda iz Drugog svetskog rata, a sada izbeglice
nedoklanog srpskog naroda iz trećeg rata Hrvata protiv Srba u XX veku, nadali su
se da će ih plavi šlemovi zaštititi - obzirom da po odlasku Srba oblast Zapadne
Slavonije ostaje stoprocentno etnički čista. Zbeg, u kome je najviše bilo dece
(koja su vozila traktore), žena i nemoćnih našla se u unakrsnoj vatri u šumi
Prašnik, blizu Nove Varoši. Broj masovno pobijenih Srba još uvek nije tačno
utvrđen. Istovremeno, da bi se ublažilo dogovorno etničko čišćenje, a sopstvena
javnost i dalje obmanjivala (indoktrinirana satanizacijom Srba već je bila
psihološki spremna da prihvati "opravdan" zločin) - Međunarodna
zajednica se odlučila na bombardovanje Srba u Bosni i Hercegovini.
Na sedište srpske vlade, na Palama, NATO je izvršio vazdušne udare, kao što je
bombardovao i druge delove Republike Srpske. Po smatranju Zapada u ovom
trenutku je trebalo iskoristiti potpunu vojnu disperziju u RS i RSK i ako ne
konačno uspostaviti islamsku državu u Bosni i Hercegovini onda bar apsolutno
realizovati stvaranje etnički čiste Hrvatske. Dodatno, patologija poraza u
Zapadnoj Slavoniji (iznuđen poraz - zbog oglušivanja Republike Srpske i Savezne
Republike Jugoslavije da vojno reaguju) trebalo je narodu u Republici Srpskoj
Krajini jasno da do znanja da su Srbi jedini narod u Evropi koji se može
nekažnjeno satirati. Zato su i parolu iz Prvog svetskog rata: Serbien muss sterben
(Srbija mora umreti) ideolozi novog svetskog poretka - potvrđujući svoju
privrženost rasizmu i asimilaciji naroda pravoslavnog i kulturnog prostora -
obnovili i civilizacijski nadogradili. Glas "razuma" nemačke Evrope sa Kinkelom
poručuje: Serbien muss man in die knie zwingen (Srbija se mora baciti na
kolena).
Ubrzo po etničkom čišćenju Zapadne Slavonije izvedena je (od 1. do 5.

avgusta 1995.) završna i apsolutizovana akcija ("Oluja") vojne agresije
na Republiku Srpsku Krajinu. Svet bezbednosti je odobrio NATO paktu da
avijacijom pomogne konzistentan hrvatski projekat etničkog čišćenja.
Kompletna srpska oružana sila (bez teškog naoružanja koje je
kontrolisao UNPROFOR) i srpski narod povukli su se sa privremeno
okupirane teritorije. Tačan broj nastradalih prilikom ulaska hrvatske
vojske, u egzodusu ophrvanom mitraljiranjem iz aviona, u operaciji
"postoluje" kad je izvršeno masakriranje zaostalih i nemoćnih - još uvek
nije pouzdano utvrđen. -Po procenama Komesarijata za izbeglice,
predstavnika UN i Crvenog krsta oko 250-300 hiljada Srba iz Republike
Srpske Krajine pretvorilo se u najdužu izbegličku reku XX veka, na svom
neizvesnom putu prema Srbiji odnosno Jugoslaviji. Ovom kolonom
unesrećenika- prognanih sa hiljadugodišnjih ognjišta - okončano je
pitanje Republike Srpske Krajine. Savet bezbednosti je ovaj predmet
mogao da arhivira.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
3.
Politika interesa takozvane Međunarodne zajednice i revitalizirani istorijski

anahronizam rimokatoličke organizacije odlučivali su o sudbini Republike Srpske
Krajine. Istorija ove države, čija je teritorija okupirana predstavlja i istoriju
licemerokratije i papokratije na kraju logorskog XX veka. Pod postojećim
okolnostima, a bez podrške i političke mudrosti dveju većih srpskih država (Srbija
i Crna Gora), Republika Srpska Krajina je trajala toliko koliko je bilo potrebno
vremena evroameričkoj lihvarokratiji da je poništi. Cilj je opravdavao sredstva, i
tog jezuitskog načela takozvana Međunarodna zajednica se držala konzistentno u
razupiranju dela srpskog etničkog prostora. Zato su Srbi prošli i kroz najžešći, do
sada poznati, medijski genocid - koji je, kao paralelno sredstvo trebalo da osluži
ostvarenju cilja, anihilaciji jednog naroda i jedne države.
Vodeću ulogu u programiranoj satanizaciji srpskog naroda - kako to

svedoči Raju G. C. Thomas sa Marquette Univerziteta u Millwaukee,
Wisconsin - obavio je jevrejsko-nemački lobi, u SAD, koji je, shodno
tome, prećutao etnička čišćenja Srba od strane hrvatske vojske.
Pod nepojmljivim i bestijalnim zločinima koji su ponavljali arsenal zverstava iz

Drugog svetskog rata, izuzev prodaje ljudskih organa, svetska nalogoprijemčiva
javnost je zatvarala oči. Bio je to znak podstreka da se ritualna ubistva kao
najvažniji deo militantnog programa armije Franje Tuđmana, redovno ponavljaju
- do pada Republike Srpske Krajine. Saučesništvo svetskih medija u zločinu protiv
čovečnosti je evidentno što potvrđuju i autori knjige On assasisne un peuple iz
1995. (Patrick Barriot – Eve Crepin).
Da je reč o pravom medijskom ratu protiv Srba svedoči i fotoreporter Russel

Gordon koji je pod naslvoom The Media war in the Balcans objavio tekst 1996. u
avgustovskom broju revije "Chronicles" (A Magazine of American culture).
Programirano iskrivljavanje slike o događajima u Hrvatskoj ili Bosni i

Hercegovini, ciljno satanizovanje martirijskog srpskog naroda - jasniji su danas
no u vreme medijske kampanje. Uostalom, po ostvarenju dela interesnog
političkog programa (pad RSK svetska glasila su ublažila svoj cenzorski protokol i
povremeno objavljuju tekstove o stradanju srpskog naroda. Pretpostaviti je da će
takvih napisa biti sve više, jer oni ne mogu da utiču na postignut politički rezultat.
Razumljivo, pošto proces razupiranja srpskog duhovnog prostora nije dovršen sva
je prilika da se, do konačnog ishoda anihilacije, neće objavljivati puna istina o
pokušaju rimokatolika i muslimana da istrebe srpsku populaciju.
To je i razlog što se do sad (uz snažan glas nemačkog pisca koji je ismejao
lakejski i snishodljivi nivo medija spram politike – Peter Handke: Eine winterliche
Reise zu Drina oder Gerechtigkeit fur Serbien 1996.) pojavio samo jedan zbornik
tekstova (od 13 autora) koji pokušava da objektivno fokusira zlo na Balkanu
(Klaus Bitterman:Serbian muss sterbien – Wahrkeit und Luge im yugoslawichen
Burgerkrieg, 1994.).
Satanizacija Srba koju je usmeravala politička moć evroameričke interesokratije,
nije ciljala samo na crno-belo prikazivanje rata u veštački stvorenoj
jugoslovenskoj zajednici, već na pokušaj da se iz evropske istorije političkog
vandalizma prebrišu prepoznatljivi akteri i uloga besijarijuma pripiše odlici
srpskog naroda. Od te rasističke propagande nisu bili oslobođeni ni činovnici
Evropske zajednice. pa zato Ema Bonino (komesar EZ za humanitarna pitanja)
Srbe naziva "monstrumima sa Balkana". Navodno divljaštvo se nije smelo
dovoditi u pitanje (pravedni su drugi, krivci su uvek Srbi), pa tekstovi izveštača iz
rata katolika i muslimana protiv Srba (1991-1995.) liče međusobno – kao jaje
jajetu.

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Ima se utisak da se ti izveštaji najvećim delom pisani unapred. Paralelna

medijsko politička akcija je potpuno zatamnela genezu otpora i tragedije naroda
Republike Srpske Krajine.
Međutim, i u istinu srpski narod iz Dalmacije, Krajine, Like, Korduna, Banije i
Slavonije, odazvao se pozivu predsednika Srpske demokratske stranke
akademiku Jovanu Raškoviću, za učešće na Srpskom saboru u Srbu 25. jula
1990. godine - tek po pretećoj budućnosti u Hrvatskoj koju je osvajala partija
militantnog i srbofobičnog programa (HDZ).
Pamteći ustaške zločine i mirno se odupirući pretećoj politici HDZ-a Srbi

su, verujući da je to put do pravne zaštite, doneli Deklaraciju o
suverenosti i autonomiji. Potom je Srpsko nacionalno vijeće (21.
decembra 1990.) proglasilo "Srpsku autonomnu oblast - Krajinu" (SAO
Krajina). Tom prilikom usvojen je i Statut po kome je "SAO Krajina oblik
teritorijalne autonomije u sastavu republike Hrvatske". Razdruživanje sa
Hrvatskom nastalo je posle proglašenja antisrpskog Ustava Republike
Hrvatske kada je Izvršno vijeće SAO Krajine usvojilo Rezoluciju o
razdruživanju (28.2. 1991.).
Hrvatska ne samo da nije bila spremna da Srbima da autonomiju, već je, pod
paternalizacijom, nastavila sa zverstvima, uništavanjima i etničkim čišćenjem.
Međunarodna zajednica, nije ni pokušala da pridobije hrvatsku stranu za
pristanak na autonomiju - ona je radila isključivo na satanizaciji Srba i
naoružavanju katolika u Hrvatskoj i muslimana u Bosni. Recidivna ritualna ubistva
nad Srbima za međunarodnu zajednicu nisu imala važnost upozorenja, valjda
zato što prostor Balkana u tradiciji evropskih sila postoji kao "teatrum belli".
Zato su nekadašnji neprijatelji SAD (rimokatolici u Hrvatskoj, muslimani u Bosni)

a sadašnji saveznici, konstantno dobijali oružje, kao što su bili i podvrgnuti
američkom programu "obuči i opremi". Za muslimane iz Bosne i Hrvate iz Bosne
prvobitno je određen budžet od 800 miliona dolara, a potom prepolovljen.
Kontingenti, teške artiljerije (haubice, tenkovi) i u vremenu mira i postdejtonskih
sporazuma stižu i dalje u Bosnu (29. avgusta i 24. oktobra 1996.) i čekaju na
"otpakivanje". Obaveštajni komitet Senata SAD, odnosno američki Kongres
(početkom novembra 1996.) podržao je Klintonovo kršenje embarga UN
saglasivši se sa predsednikovom odlukom da se odobri uvoz iranskog oružja za
potrebe muslimanske vojske u Bosni. Uostalom, od početka rata, 1991. SAD su
vojno opremale Tuđmana u Hrvatskoj i Izetbegovića u Bosni.
Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost, Entoni Lejk (Anthony Lake) je
takođe, aprila 1994. godine dao instrukciju ambasadoru SAD u Hrvatskoj Piteru
Galbrajtu (Peter Galbright), da informiše hrvatskog predsednika Tuđmana kako
Vašington nema ništa protiv ilegalnog uvoza oružja bosanskim muslimanima
(preko teritorije Hrvatske). Da granica interesne politike nema kraja, niti principa,
niti filantropije (budući da je imoralna ona nije amoralna) -svedoči i medijska
satanizacija Srba za zločine koje su muslimani počinili nad sopstvenim narodom.
Sarajevski slučaj Markale 1 i 2 demaskirali su i lord Oven i američki državni

službenik Jozef Bodanski (Yossef Bodansky u knjizi: Target America 1993 i u
tekstu The Roots of the New escalation of Bosnian War and Washington`s u
“Defense and Foreign Affairs Strategic policy"31. 10.1994. t.6-15). Očito nikoga
nije zabrinjavao porast nasilja i državnog terora nad pravoslavnim Srbima u
Hrvatskoj, čak ni jasno predočavanje primene potpunot etničkog čišćenja. Kada je
Hrvatska stranka prava 16. juna 1991. obnarodovala "Lipljansku povelju" u kojoj
je tražena obnova i uspostava NDH na celokupnom povjesnom i etničkom
prostoru sa istočnim granicama: Subotica - Zemun - Drina - Sandžak - Boka
Kotorska" - svetski mediji to nisu ni prokomentarisali. Moguće da su i tada imali
punu informaciju prema kojoj su to granice (uz Kosovo) u koje će novi svetski

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
poredak saterati Srbe. I to je tačno"Novi svetski haos" (kako to tačno zapaža

francuski general Pierre Marie Gallois) doprineo je političkoj vampirizaciji. Oni koji
su se suočili sa recidivnim zlom i političkom vampirizacijom i kao pripadnici UN u
Hrvatskoj i Bosni, o tome pokušali da glasno progovore - bili su uklonjeni.
Nema broja visokim pripadnicima UN koji su smenjeni, jer nisu hteli da

daju podršku "novom svetskom haosu". Među najpoznatijim u tom stroju
neposlušnih svakako je general Luis Mekenzi (Lewis MacKenzie) koji je
objavio pravi kanadski bestseler 1994. godine uspomene: Peacekeeper –
The road to Sarajevo.
Razlozi interesne politike i apetiti istorijske anahronije pokazuju, na primeru

Republike Srpske Krajine, bezgraničnu nezajažljivost izopačenog političkog ideala.
Darovan primordijalnom silom taj izopačeni ideal ne može da odgovori zahtevima
demokratskih načela već jedino merama civilizacijskog varvarstva. Utoliko će biti,
ako već nisu. Evropska zajednica i njen mentor (odlučujući vrh američke političke
administracije) u sukobu sa istorijom. Oni su ne samo saučesnici u buđenju već
saučesnici u omogućavanju egzistiranja patološkog recidiva prošlosti.
Dokumentaciju koju pojedine srpske institucije poseduju ne može da zaobiđe

nijedna istorija političke patologije kraja druge polovine našega veka. Žrtvovani
deo srpskog naroda iznova je prošao kroz predvorja pakla, predvorja koja se ne
menjaju. Zato opisi hrvatskog ustaškog zla, iz doba Drugog svetskog rata,
jednako optužuju hrvatsko neoustaško zlo u ratu 1991-1995.
Ništa se u zlu nije izmenilo, ni martirijski narod, samo su druge žrtve.

Utolikoje kriv svako koje, bez obzira na motive, prigrlio vaskrsavanje
monstruoznosti.
A ona je, i u ovom ratu Hrvata protiv Srba, bila ravna gnušanju
italijanskog generala Maria Roate koji je za Prvu hrvatsku ustašku državu
(1941-1944.) zaključio: "Po bestijalnosti, genocid u NDH nadmašuje
svaku moć imaginacije. Bio je to sublimirani izraz svih istorijskih
poznatih oblika fizičkog i duhovnog terora". Hrvatski vojnici u ratu 1991 -
1995. kada se uzmu u obzir njihovi zločini nad Srbima u Gospiću, Brčkom,
Vukovaru, Pakračkoj poljani, Ravnim kotarima, Mrkonjić-Gradu, ili
Bratuncu, postupili su upravo po navedenom receptu.
Iako poseduje dokumentarnu hroniku zla, Međunarodna zajednica je, da bi do

patološkog besmisla dovela tragediju žrtve a za svoje javno mnjenje krunisala
program satanizacije. oformila Međunarodni sud za ratne
zločine u Jugoslavijai (odluka Saveta bezbednosti od 22. 2. 1993. godine).
Nakon što je poistom predmetu doneta Rezolucija UNSCR 827 ubrzo je haški
Tribunal otvorio "lov na Srbe".Svedočanstva pojedinih pripadnika UN i njihova
dokumentacija (koji se ne smeju objavljivati) i dokumentacija dr Zorana
Stankovića, patologa i eksperta UN (koja je prosleđena međunarodnim
institucijama ali je pod cenzorskom opaskom) - nalagali su jedino obnovu
Nirnberga, jer davnašnje svedočanstvo hrvatskog potpukovnika Nojbergera
odgovara istini tragedije kroz koju je deo srpskog naroda prošao u sadašnjoj,
drugoj NDH.
Zbog istovetnih zločina regularne vojske Franje Tuđmana citiramo Nojbergera,

kao prošlost koja se ponovila u sadašnjosti: "Članovi raznih organizacija od
vojske dotjerane Srbe - i predane političkim vlastima, radi odvođenja u
koncentracione logore - žive sijeku u komade, vade im oči nožem, odsjecaju
razne udove, bacaju ih u vodu, pa gađaju puškom sa po sto naboja".

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Na sve opravdane zahteve Srba, na njihove žrtve, Međunarodna

zajednica nije imala politički realan, kad već nije smogla snage za etički
opravdan, odgovor. Ona se o sve zločine u Republici Srpskoj Krajini,
oglušivala, branila Rezolucijama.
Sporazumima distancirala od sopstvene odgovornosti.
Ni jednog trenutka evroamerička koalicija koja zna da je "Franjo

Tuđman" imao vodeću ulogu u rušenju Jugoslavije", koja zna da ovaj
"fanatični hrvatski nacionalist" nije mogao biti garant Srbima u
neoustaškoj državi (Raju C. G. Thomas sa Marquette University - u
materijalu izloženom za American Political Science Association
Convention - 28-31 august 1996. San Francisco) nije tražila modalitete
rešenja koja ne bi išla na štetu Srba.
Oni su, i u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj. neprekidno gurani u

patološku koegzistenciju žrtve sa dželatom, u - kako to s ponosom ističu voajerski
građanski teoretičari – multietnički suživot. Doduše, Zapadni komonvelt
opravdanost za svoje delanje tumači srpskom malodušnošću jer "činjenica da ni
Beograd ni Pale nisu priskočili u pomoć Srbima u Hrvatskoj predstavlja znak da se
direktni i indirektni dijalog koji je Tuđman vodio sa Miloševićem i Karadžićem,
isplatio Hrvatima" (lord Oven).
Da je Međunarodna zajednica, umesto permanentnog pretećeg tona, pregledala s

obavezujućom pažnjom dokumentaciju o recidivnoj monstruoznosti (kakvu delom
pokazuje dokumentacija dr Zorana Stankovića o građanskom ratu u Jugoslaviji
1991-1995. ili fotomonografija: Ravni kotari – victims of Croatian aggression in
the Republic of Serbian Krajina 1993.) ona je mogla da zamku pragmatske
politike nadiđe politikom kompromisa.
Preteći ton humaniste s bičem takozvanu Međunarodnu zajednicu je svrstavao u

poligone rigidne negativne utopije novog svetskog poretka koji, nakon Vijetnama
i Irana, nije svet učinio spokojnijim već ga je unesrećivao i onespokojavao. U
takvom političkom kvaziuniverzalizmu, koji bi bio samo komičan da nije tragičan.
Srbi nisu imali nikakvu šansu, baš kao i žitelji Nikaragve, Haitija ili Somalije.
Ostaje, najzad, jedno logično i po nasleđenosti poučno pitanje: zašto je
Amerikancima, danas, pitanje srpsko-hrvatskih odnosa manje jasno nego li juče i
šta je to što ih je sprečavalo da se pitaju nad Ruzveltovim stavom da bi Hrvate
trebalo staviti pod starateljstvo.
Da su sa ovom upitanošću budili nad srpsko-hrvatskim odnosima verovatno bi

došli do istog zaključka kao i sam Ruzvelt. Naime. u knjizi američkog
generala Šervuda(Robert E. Sherwood: Harry L Hopkins, an intimate
history) navodi se i razgovor između najmerodavnijeg državnika
Slobodnog sveta, to jest američkog predsednika Ruzvelta i britanskog
ministra inostranih poslova Idna. Tom prilikom Ruzvelt rezolutno
konstatuje: Srbi i Hrvati nemaju ničeg zajedničkog i smešno je da ta dva
naroda silom terati da žive zajedno.
I, konačno, postavlja se pitanje odgovornosti takozvane Međunarodne

zajednice koja je posle pogroma Srba u Zapadnoj Slavoniji nastavila sa
politikom pretećeg tona i sprovela etničko čišćenje cele Republike Srpske
Krajine. Progonstvo 300.000 Srba i davanje prava Hrvatskoj da 15%
građana protera sa 30% navodno svoje teritorije - ne daje takozvanoj
Međunarodnoj zajednici legalitet i legitimitet čuvara svetskog mira,
ljudskog dostojanstva i principijelna pravne valjanosti.
Ako na prvo pitanje lord Oven (David Owen Balcan Odissey 1995.) ima ubedljiv

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
odggovor( jer su SAD opsttruisale rad

d UN da bi ih
i zamenili snagama N NATO pakta a)
koji pokazuje da
d su politički pragmaatizam i strateški interresi iznad s
sudbina narroda
ad drugim pitanjem
- na p le
ebdi bezlični hipotetčkii odgovor sumnjive
s m
moralne
vreddnosti.
Britanski lord ima

i utisak da hrišćans ski svet nije pokazao dovoljno raazumevanja a za
Srbe najverova atnije zato što su Prav voslavne ve eroispovestti.
Da li je to dovoljan razlog g da blizu 300.000
3 Srba bude prroterano iz svog zaviča aja i
sa kućnih
k ognjjišta (a sa teritorije
t na
a kojoj, po Franačkoj hronici, kao
o većinski
narood žive od 822. godine) - nije viš še razmatranje samo u domenu politike.
Budduća istorija
a evropskih h naroda moraće tu do ovoljnu razložnost da potvrdi ili
opo
ovrgne.
drag R. Dra
Pred agić Kijuk
ana 696
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
***
Mico Jelic-Grnovic
Ne mogu i necu
Ne mogu i neću
da odustanem
od borbe
da odustanem
za kuću svoju
za zemlju svoju
jer ne samo
da je to ljudski
i prirodno
nego jednostavno
drukčije ne mogu
A i kad bih
i mogao
ne bih bio rad
Ne može čovjek
i ne smije čovjek
da djeci svojoj
ne ostavi ono
što im pripada
po svim ljudskim
i božanskim zakonima
Pa i životinjice
nakon progona
vraćaju se
u logu svoju
u brlog svoj
Kako da ostavim
djecu svoju
bez trnja
i livada svojih
bez puta
i šuma
koje nam nisu strane
i još mnogo toga
neizrečenog
neizrecivog
Može, a i kad mora,

naročito kad mora,
svuda može
i mora čovjek poći
ali još jače
želi i mora
narod kaže
svojoj kući doći
Ma kakva kuća svoja bila

ljepša je
od svih svjetskih vila

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
o c i sciscenje
cenje Krajine
Krajine 1990 - 1995
veća je
od svih piramida
i drugih tudjih
zdanja i imanja
I u tudjini
na svakom mjestu
na svijetu lijepo je
ali njima tamo lijepo je
A meni najljepše
kao što je i razumljivo
kao i svima nama
samo u našoj otadžbini
u našoj Krajini
i našoj kući
ima smisla
i života
Moglo bi se o ovom
još i dulje
Neko bi mogao
i ljepše
Ali ja jednostavno
ma šta ko o ovom mislio
kažem ono
najnužnije
najtužnije
najbolnije
kažem jednostavno
ukratko
i najljudskije
Ma kako se kome
činilo neshvatljivim
ja stalno prema
svojoj kući idem idem
udaljavam se odasvud
prema Krajini
svojoj bajnoj, lijepoj
nezamijenljivoj
Otadžbini
***
Oktobra 1997-e zapisano

U Vladimircima, u Srbiji

NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
D SEE NEE ZA
DA ABO
ORA
AVII
w
www .krajjinafforce
e.com
m
O nama:
n
ww ww.krajina aforce.com m je nestran nacki i neprrofitabilni sajt osnovan od strane e

proggnanih Krajjišnika i izb
bjeglih lica sa podrucja a Krajine i Hrvatske. N Nastanak
www w.krajinafoorce.com prroizisao je izi zelje i ide
eje prognan nih Krajisniika da sto vise
v
objeedini nas naapaceni narod na jedn nom ovakvo om sajtu, koji
k ce da n nam svima
pruzzi pokoju korisnu
k informaciju i pokusa izljec citi tugu i nostalgiju
n za nasom
Krajjinom. Svakako na prrvom mjestu nas je za adatak da budemo
b info
ormativno-
dokkumentarna a stranica na
n kojoj ce se uz Vasu pomoc sku upljati i pohhranjivati
dokkumenti, slike, izjave i zapisi o zlocinima nad Krajiskim m narodom kroz istorijju i
da redovno
r infformisemo o incidentim ma i proble emima na kojek nailaze e povratnicii u
Hrvatsku.
Krajjinaforce nee podrzava a bilo kakavv oblik nasillja, medjun nacionalne sukobe, ras snu
i na
acionalnu ne etoleranciju
u i sirenje mrznje.
m Osttro osudjujemo sve on ne koji
odoobravaju i pozivaju
p na neke nove e bune i rato ove ili bilo kakav drug gi oblik nasilja.
Ciljevi i zadaci Krajinafforce-a su

u:
• prrikupljanje dokumenatta, slika, iz zjava i zapissa (izjave prezivjelih,

p izjave
svje
edoka, med dijski clanci, knjige itd
d) o progonima lica srp pske nacion nalnosti na
poddručju SR Hrvatske
H i RS
R Krajine, sa ciljem da d prikupljeenim materijalima
poddsjetimo na odgovorno ost krivaca za nedjela koja su uč činili nad Krrajiškim
življjem, jednim
m od najveć ćih egzodus sa i zločina u Evropi nakon
n II.sv. rata koji je
j
proššao nekažn njeno
alažemo se i radimo na promociji ideje istin

• za ne i pravde
pa Krajinafo
Ekip orce Vam želi
ž ugodno provedene
e trenutke na
n našim sttranicama i
pozdravlja Vass sa pozdra
avom:
godine u Kninu
Dog K !!!
ana 699
NEr v
ZABORAVI
atsko-eHrvatsko
t n i c ketnicko
eo c i sciscen
c e nje
nje Krajine
Krajine 1990 - 1995
Rijec autora:
Cjelokupni proje ekt izrade ov

ve knjige trajao je vise od
o godinu da ana. Cilj mi je bio da skuupim
sto vise
v svedocaanstava, dokkumenata, za apisa, izjava
a i ostalih maaterijala o sttradanjima nas
n
Krajjisnika 1990--te do 1995--te i objedinim sve to u jednu pregle ednu, svima jasnu i
razu
umljivu knjig gu koja ima za
z cilj da isp
prica potresnnu pricu o naasim patnjam ma, da svjedoci
prottiv nasih krvnika, da ne dozvoli zubu u vremena da izblijedi sjecanje na on no sto nam se
s
desaavalo i politic zbrisu ili napisu neku nov
carima da iz vu istoriju.
“dj-zo
ombi”
Jul 2007
2
ana 700

Da Se Ne Zaboravi - Hrvatsko Etničko Čišćenje Krajine PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Da Se Ne Zaboravi - Hrvatsko Etničko Čišćenje Krajine PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

“Moramo oprosti, ali ne smijemo zaboraviti “.

Jedino što vam mogu reći je –

izlaze iz nje. Njih je slušalo petnaestak intelektualaca. Na drugom mjestu, u nekoj

Šta će biti sa Srbima u Hrvatskoj

Bio sam, neizmerno, ganut njegovom bezrezervnom i trajnom brižnošću.

pojavio u apartmanu Dobrice Ćosića, sprdajući se sa pokunjenim saradnicima i

Strah od Miloševićevog ludila

Dobrica i Ljuba su nedvosmisleno osporili smislenost celokupnog posla. Smatrali

Milošević ne veruje srpskom Gandiju

Najviše žalim za trakom i intervjuom sa Arsom Milatovićem, visokim

Prepirka je trajala do pola jedanaest sati uveče! Milošević mu nije dozvoljavao da

Milošević je Tuđmanu nudio Srbe iz Hrvatske da ih nabije na kolac

Taman krenemo, a on se zaustavi i uhvati me za rame:

Slučaj preklanog Mlinara

Mlinar je pokušao da ponovi priču iz novina, ali ga je Jovan Rašković prekinuo

je daleko monstruozniji i tragičniji nego prethodna dva. O tome su režimske

Klopka kod Tuđmana

U međuvremenu, Tuđman je promenio mišljenje i odustao od te zamisli. Rašković

opljačkan do golih zidova, posle javne peticije za izgon porodice Rašković iz

Izdani Rašković u Beogradu

Eva i ja smo otputovali u Italiju i u jednom malom turističkom naselju, u Pedasu,

nastavljajući da mu preti: "... Ako se ikada još usudiš da me uznemiriš,

Nastanak ove drzav ve bio je uz

Ali, porijeklo srpskog Pravoslavog stanovnistva na tim teritorijama datira iz dublje

U toku svoje drzavnosti Republika Srpska Krajina je imala tri predsjednika. Po

U Krajini su jednom odrzani parlamentarni i predsjednicki izbori. Glavni favorit na

ISTORIJSKA, PRAVNA I POLITIČKA UTEMELJENOST SRBA U REPUBLICI

Kada govorimo o istoriji srpskog naroda na području Republike Srpske Krajine i

Politička kultura i vojna istorija srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini i

U međunarodnoj javnosti postoje brojne neistine zbog neznanja ili podmetanja

Za vrijeme dinastije Nemanjića i Kotromanića prostori Republike Srpske Krajine

Na tim dalmatinsko ličkim prostorima izrasla je Mletačka vojna krajina, koja se

Hrvatski sabor je 1867. godine usvojio izjavu da trojedna kraljevina priznaje

Srbi u Austro-Ugarskoj monarhiji podržali su Riječku rezoluciju 1905. godine i

Božićni ustav Hrvatske od 22.12.1990. godine pogazio je sva, kroz istoriju,

Proff.dr Marko Atlagić

Zlocinacka akcija “Oluja”

Ratna avijacija hrvatske vojske sinhronizovano je tukla aerodrom u Udbini,

Na Krajinu je krenulo 138.500 hrvatskih vojnika i policajaca. U brisanju svega

PEŠADIJSKE jedinice Hrvatske vojske i specijalne brigade MUP najpre su udarile

Josip Dola, nadirući prema Plaškom, podršku im je pružala mehanizovana

DOKUMENTACIONO-INFORMATIVNI centar "Veritas" evidentirao je 1.205

Tuđmanova noć odluke

pohodu pridružila im se i policija. Artiljerija je udarila istovremeno po gradovima,

Mediji u Srbiji nisu objavili da je Hrvatska napala Krajinu

PORED desetostruko jače hrvatske vojske, krajiški Srbi imali su za protivnika i

KLINTON i njegova administracija nisu, međutim, imali identične stavove oko

borba sa vremenom. Da bi zaustavio Dolovu inicijativu trebalo mu je brzo rešenje

KAO nagrada, iz Vašingtona je stigla oprema za priskuškivanje koju su Hrvti

UZ obaveštajnu podršku i učešće avijacije u napadu na Krajinu, SAD su u MPRI,

HRVATI su se na najbrutalniji način obračunavali sa krajiškim Srbima. Obdukci-ja

Kod 240 muškaraca i 55 žena ni obdukcija nije mogla da utvrdi način na

PONOSAN na uspehe u "Oluji", Franjo Tuđman je u Predsedničkim dvorima, u

Zapad-na Hercegovina. Ima jedna grupa Hrvata u Paragvaju. Sasvim je sigurno

AMERIKANCI NI LUK JELI...

OPERATIVNA i tehnička podrška Amerikanaca u operaciji "Oluja" u Hrvatskoj se,

Tekst je nastavljen veličanjem uloge hrvatske vojske:

PREMOREN i raskućen svet, rasut po njivama kraj puta nedaleko od Banjaluke,

ZAŠTO ZLOČINCI KAO HEROJI

GUBITAK zavičaja gotovo je merljiv sa smrću dragog bića. Kao u snovima,

- Odlazila su moja deca, a ja sam ih molila da mi slikaju predele, zalazak sun-ca,

HRVATSKI bojovnici, u likvidaciji Srba, primenjivali su isprobane metode

STI, SINE,, DA PLAČEM