СЛОВЕНСКИ ЕТНОНИМИ

У проучавању порекла неког народа увек има важно место питање

порекла његовог имена: да ли је име аутохотно или није, да ли говори о месту
на коме је тај народ раније живео или о простору који је касније населио, како
су представнике датог народа називали представници других народа итд. У
славистици је, у оквиру лингвистичке дисциплине која се бави проучавањем
имена (ономастика) и лингвистичке дисциплине која има за предмет порекло
речи, њихових облика и значења (етимологија), као и неких других наука и
научних дисциплина које су са овима у најтешњој вези (историја,
етнографија, фолклористика, упоредна граматика и др.), доста пажње
посвећено питању порекла етнонима Словени, али се до сада није дошло до
општеприхваћеног одговора на то питање.

Словенско име први пут је записано грчким писмом у облику Σκλαυηνοί

у делу Псеудо-Цезарија Дијалози, Питања и одговори (крај IV или почетак V
века).
Поред етнонима Словени, који постоји с мањим разликама у изговору у
свим савременим словенским језицима, од корена -слов- или -слав- изведено
је и више етнонима са ужим значењем, на пример: Словенци, Словаци,
Словинци, Славонци и др.
Сматра се прилично извесним да је у прасловенском тај етноним имао у
основи вокал о, те да је гласио *slovĕne, док се облици коренске морфеме с
вокалом а (нпр., у хрватскосрпском Славени у српском Словени или у руском
славяне) сматрају млађим јер су посведочени касније од облика с кореном
слов– (уп. у старословенском слов Ѣне).
Етноним Словени изгледа најприродније довести у везу са речима слово
(што у многим словенским језицима значи ’реч’), словити, тј. ’бити познат’
(уп. и у руском слыть, слыву, пресловутый), па и с речју слава. Тако су
поступали и слависти који су се још у XVIII и XIX веку бавили тим питањем.
Чешки филолог Јозеф Добровски томе је додао претпоставку да је
постојао и топоним (= назив места) *Slovy, из којег је изведено име Словена,
као што су, према руском летопису из 1113. године Повест о минулим
временима, нека словенска племена добила називе (нпр. Пољани, Древљани,
Северјани и др.) по местима на којима су живела. Сличних топонима или
хидронима (= називи вода) има доста широм Славије, на пример: Слава,
Славка, Славина, Словак и др., али ниједан од њих нема баш облик Слави
нити је такав топоним или хидроним до данас поуздано утврђен.
Током XIX и, поготову, током XX века предложена су многа друга
решења тог питања, али ни извођење етнонима Словени из речи слово није
одбачено. Штавише, 1959. године такво гледиште оснажио је познати
лингвиста и слависта XX века Роман Јакобсон, посебно указујући на једну
реч из староруског језика која је, вероватно, настала на сличан начин: кличане
(хајкачи, који гоне дивљач виком, староруски кличь), а глагол кликати је
значењски близак глаголима говорења у које спада и рус. слыть, срп. словити
и сл. Јакобсон је, такође, указао и на опозицију између назива за Словене, као
народ који је себе видео као људе који владају словом, тј. говоре, и словенског
назива за Германе, (уп. у српском Немци, са истим значењем и сличним
изговором и у другим словенским језицима), као народ који би, према таквој
интерпретацији, показивао особине немих људи (из перспективе оних који су
говорили само словенски језик).
Слино осмишљени етноними могу се наћи и другде, што индиректно
потврђује могућност таквог настанка опозиције Словени / Немци. У арапском
реч arab значи ’онај који јасно говори’, за разлику од арапског назива за
Персијанце (Иранце) који приближно звучи adžam,, а има и значење ’онај који
нејасно говори’, или ’странац’. Ближи пример налазимо у албанском, где
поред именице Shkipetar (Шиптар) постоји глаголски облик shkipόnj –
’разумем’.
Супротног мишљења био је лингвиста Л. Мазинг, који је сматрао да у
објашњавању порекла етничког имена Словена треба поћи од готског глагола
slawan – ’ћутати’. У том случају би назив за Словене првобитно имао значење
’они који ћуте’, дакле нешто као германски пандан тумачењу словенског
Немци преко неми. Недостатак такве етимологије јесте у чињеници да није
уобичајано да неки народ узме за самоименовање реч којом га с негативном
конотацијом називају представници неког другог народа.
Основна тешкоћа у вези са извођењем етнонима *slovĕne од апелатива (=
заједничке именице) *slovo јесте у томе што се суфиксом –ěninъ-/-aninъ
етници изводе по правилу из топонима, што нас враћа на идеју Јозефа
Добровског да је за именицу *slovĕne морао постојати и одговарајући
топоним који истраживања још нису потврдила. Ипак, интересантну
паралелу нашао је пољски слависта Јан Отрембски у литавском називу села
Šlavénai на реци Šlavē.
Друкчије мишљење о том питању имали су српски филолог Милан
Будимир, пољски слависти Јан Розвадовски и Тадеуш Лер-Сплавињски и
многи други; од савремених лингвиста такво гледиште заступао је, на
пример, познати руски етимолог Олег Н. Трубачов. Они претпостављају да
је назив за Словене изведен из хидронима (или хидронимом мотивисаног
топонима), односно из корена *slov- који се односио на воду, чему се
паралеле налазе у грчком (нпр. κλύζω – ’запљускујем’) и латинском (нпр. cluo
– ’чистим’, cloaca – ’место куда отичу отпадне воде’ и др.), а добро сачуваних
потврда има и у словенским језицима, на пример српски апелатив славина,
хидроними Sława, Sławica (пољски), Славница (српски), староруски епитет
Дњепра – Словутичь и др.
Николај Ј. Мар, а за њим и неки други совјетски лингвисти, изнео је
тридесетих година прошлог века мишљење да етноним *Slovĕпе треба
изводити из назива иранског племена Сколоти, што је стари назив племена
познатог и под називом Скити, који су, према тој хипотези, чинили језгро
Словена, за шта ипак не постоје ни историографски, ни археолошки, ни
лингвистички или неки други довољно чврсти докази.
У језичком погледу присталице ове хипотезе ослањају се на чињеницу да
је и у латински, и у грчки, и у арапски етничко име Словена ушло у облику с
веларом к у првом слогу: лат. sclavus, грч. σκλαβηνός, арап. Sakalab, Sakaliba и
сл. Што се арапског тиче, та реч ушла је у употребу највероватније
посредством грчког, што објашњава к у основи у најстаријим арапским
изворима у којима се помињу Словени. Што се грчког и латинског тиче,
појава велара к у њима објашњава се нетипичним (за фонетски систем датих
језика) изговором сонанта л, поготову у секвенци сл– (до данас се у неким
словенским језицима сачувало тзв. тврдо л, мада не увек са сасвим истом
артикулацијом, нпр. у руском, пољском, македонском, друкчије од тзв.
средњоевропског л). Карактеристично је, на пример, да се у историографским
изворима на латинском језику назив реке Висле бележи и као Viscla, Viscula, и
као Vistla, Vistula, док различити византијски историчари и хроничари поред
већег наведеног и најчешћег начина бележења словенског имена са словом κ
у првом слогу пишу на истом месту и τ и θ, тако да се тај етноним налази и
као Στλαοβηνοί и као Σθλαοβηνοί, што показује да су различити аутори
налазили различита графичка решења за записивање гласа или гласовне групе
коју нису имали у матерњем језику. Уколико би сами Словени на
одговарајућем месту изговарали к (сагласно Маровој претпоставци), не би
било разлога да се у грчком и латинском запису њиховог имена нађу слова
која означавају друкчије гласове.
Фински лингвиста Јосиф Микола предложио је почетком XX века
решење према којем би етноним *slověne првобитно значио ’саплеменици’
или ’сродници’ будући да се у грчком и келтском језику могу наћи речи
сличног значења, чија би структура, према Миколи, упућивала на то да су
настале из истог праиндоевропског корена (уп. у грчком λαός – ’народ’, у
келтском *sluagos, односно у ирском sluag – ’гомила, војска’). Слично
гледиште заступао је и руски слависта Самуил Б. Бернштејн.
Године 1900. пољски лингвиста и слависта Јан Бодуен де Куртене у
енциклопедијском чланку о Словенима порекло тог етнонима објашњава
полазећи од чињенице да су међу Словенима била врло раширена сложена
лична имена са кореном –слав у другом делу (нпр. Јарослав, Владислав,
Мирослав и сл., што је одлика и савремене словенске антропонимије), и од
претпоставке да су Римљани због тога за словенске робове и словенски народ
уопштили назив sclavus, који су касније прихватили и сами Словени
(немачки научник Кречмер и новогрчку реч за роба σκλαβος изводи из назива
за Словена σκλαβηνός). Главни проблем код такве етимологије (да један народ
прихвати назив који му погрдно даје неки други народ) већ је поменут у вези
с Мазинговим мишљењем, а у овом случају не говори му у прилог ни
чињеница да латинско-словенски контакти нису били тако широки ни
интезивни да би се евентуални латински назив за Словене проширио на
целом словенском простору.
Иначе, у историографским изворима на латинском језику дужи облик –
етноним Словена и краћи облик – назив за роба појављују се скоро
истовремено (први нешто раније), а у употреби се не мешају, што не говори у
прилог Кречмеровом мишљењу.
Пољски лингвиста Збигњев Голомб изводи назив за Словене из
реконструисаног облика *Svoběne, у којем је, према Голомбу, у првом делу
корен повратне присвојне заменице. Српски лингвиста Александар Лома у
развијенијем облику такође заступа мишљење да је етноним Словени изворно
сложеница у чијем је првом делу повратна присвојна заменица, али он
полазни облик етнонима реконструише као *Svověni ослањајући се на
чињеницу да се у другој четвртини другог века н. е. код Клаудија Птоломеја, у
његовој Географији, налазе етноними Σταυανοί за народ у европској
Сарматији, и Σουοβηνοί за народ у Скитији, из којих реконструише облик
*Svověni, који би се касније дисимилацијом два v у суседним слоговима
развио у *Slověnе, чиме је ојачао ранију Нидерлеову претпоставку да би се
Птоломејево Σουοβηνοί могло односити на Словене. Најубедљивија је
семантичка страна предложене интерпретације јер је заиста чврста чињеница
да се у многим, ако не и у свим народима сународници доживљавају као
„своји“, при чему би предложеној интерпретацији порекла именице Словени
добро дошао ослонац на паралелу с неким етнонимом који је настао на
сличан начин.
Предложена решења питања о пореклу етнонима Словени (од којих су
овде наведена само нека) не морају сва бити у односу потпуне искључивости.
Извођење именице *Slověnе, од именице *slovo могло је настати
преосмишљавањем старијег облика (тј. путем народне етимологије и
успостављања нових семантичких веза уместо ранијих, ослабљених или
готово изгубљених), било да је тај старији облик био изведен од корена који
значи воду (тј. Словени као „људи са воде“), било да је изведен од повратне
просвојне заменице (тј. Словени као „своји људи“).
У прилог могућности преосмишљавања мотивације именице Словени у
смеру „људи који слове, тј. који говоре истим језиком“ иде и чињеница да је у
западном суседству Словена живело германско или келтско племе Неметес
које је оставило трага у многим словенским (по структури речи) топонимима
у данашњој Чешкој, Словачкој и Мађарској, на пример: Nemetprona,
Nemetgurab, Nemeticе и др., а и у честом мађарском презимену Nemet (као и у
мађарском називу за Немца – nemet). Пошто су преци Мађара стигли у тај
простор када Немета ту више није било, то значи да су одговарајући
топоними били преузети од Словена, односно да су Словени први називали
своје западне суседе *nemet, што је могло тек касније еволуирати, опет преко
народне етимологије, у *nemьcь, односно *němьcь, данас срп. Немац.
 Порекло етнонима Словени, као што се из овог кратког и селективног
прегледа вероватно може закључити, није добило дефинитивно решено, иако
постоје гледишта којима се данас с разлогом даје предност (овде – прва два
гледишта). То питање је у очигледно најтешњој вези с неким другим, ширим
и такође недовољно расветљеним питањима, са проблемом словенске
етногенезе и глотогенезе. Пошто су научна сазнања о могућим етничким и
језичким контактима и мешањима у процесу словенске етногенезе и
глотогенезе, те о словенском и праиндоевропском лексичком и посебно
ономастичком фонду за сада доста непотпуна, а понекад и противуречна, ни
проблем порекла словенског етнонима, који је вероватно настао у процесу
словенске етногенезе, за сада не може добити коначно решење.
*
Још је мање јасно порекло друга два етнонима, Венети и Анти, којима
су означавани или сви Словени или њихов велики део.
Етноним Венети доводи се у везу с великим бројем назива племена или
народа мање или више сличног изговора (Венеди, Венди, Виниди, Винди,
Инди, Енети, Генети, Бенети, Венели и др.), који су живели од Нормандије и
Бретање до северног Јадрана, Мале Азије, Карпата и на север до балтичког
мора, и за које се сматра да су припадали италској (или илирској), галској (тј.
келтској) или балтској етничкој групи. По неким мишљењима ови последњи
су могли бити Словени, односно словенизирани Балти.
Оно што је, евентуално, заједничко за све те етничке групе и племена
сличног назива јесте чињеница да су они живели у близини воде (обала мора,
језера, мочваре, реке), на шта, сматра се, упућује и сам етноним у различитим
својим варијантама (потврде се налазе у паралелама с келтским Wand, Wend,
Wond – ’река’, Vin – ’вода’, литавским Vanduo – ’вода’, данским Vand – ’вода’,
немачким и енглеским Wint(er) –’зима’ итд.). У вези с тим изгледа доста
убедљива мисао руског историчара прве половине прошлог века Николаја И.
Надеждина да се Венети, Венеди и сл. није односило на представнике
одређеног племена или народа него на становнике приобалних и мочварних
области уопште, укључујући и Словене. Карактеристично је, на пример, да
Летонци зову Естонце Vede, а Естонци и Финци пак Русе vene, venaja.
Примери да један етноним код различитих народа има различита значења
нису тако ретки (уп. различита значења именице Власи на Балкану у
зависности од тога да ли је користе Срби, Хрвати, Турци или неки други
народ).
Руски слависта Алексеј А. Шахматов сматрао је да су све три основне
групе Венета келтског порекла, налазећи за такво мишљење, поред осталог,
ослонац у келтским речима uenos – ’пријатељ’ и uепја – ’братство’, као и у
чињеници да је у средњем веку низ топонима у Баварској имао облик
карактеристичан за келтски језик и коренску морфему венд–/вент–, на
пример: Wenetdunum, Windabona, Winidoba и др. Ипак, то не мора да значи да
на тим местима нису живели Словени или да су се називи односили на места
с келтским живљем, утолико пре што се у изворима где су ти топоними
забележени у неколико случајева даје објашњење да је то словенска шума,
словенско језеро и слично.
Готово је неоспорна чињеница да етноним Венети, уколико је уопште
био словенског порекла и уколико су га Словени употребљавали за
самоименовање, што изгледа мало вероватно, није оставио већег трага у
словенским језицима. На пример, 1725. године Јан Парум Шулце,
представник изумрлог западног словенског језика који се данас у науци
назива полапски, пишући на немачком језику за свој матерњи језик користио
је израз вендски, а и касније Немци понекад сличан израз (Wenden) користе за
аутохтоне Словене на данас немачком говорном подручју.
Повезивање етнонима Венети с називом источнословенског племена
Вјатичи (рус. Вятичи, где се претпоставља у корену рефлекс прасловенско
*vęt- ’већи’), као што су предлагали слависти Перволф, Нидерле и други, ни
семантички ни фонетски није могло бити убедљиво аргументовано.
Пошто, с друге стране, и данас, слично као у прошлости тај етноним или
од њега изведени придев ограничено користи именовање дела Словена, на
пример, у Аустрији се немачки придев windische односи на Словенце, а у
Немачкој се придев wendische односи на Лужичке Србе (поред синонима
sorbische), може се претпоставити да је Венети био назив којим су
несловенски народи називали Словене или део Словена, због чега га ови нису
сачували, иако су га неки ограничено употребљавали. То не искључује
могућност да је реч Венети у семантичкој вези с називима за мочварна и
слична места, чему би у прилог говорили неки већ наведени примери, мада се
аргументација која се у научној литератури наводи у корист такве
претпоставке не може сматрати довољном да би се о томе могло говорити као
о позитивно утврђеној чињеници. На пример, постоји назив реке у литавском
Ventà, у летонском Vanta, или литавски топоним Ažvénčiai ’иза језера Вента’.
Ново тумачење порекла етнонима Венети понудио је Александар Лома,
према којем су Словенима тај назив дали, или су му ако је већ постојао дали
подсмешљиво тумачење, њихови јужни суседи Сармати, у чијем би језику
voenoed-/voenad- значило `дрвојед` (исто значење има индијско van-ád-, a у
чешком постоји родовски надимак Дрвојед). Основа за такав израз у
сарматском језику била би у богатству Сармата и слабијој привредној
развијености Словена.
*
Између 552. и 602. године (а понекад и раније) византијски историчари у
неколико наврата помињу као велику групу словенских племена и Анте
(грчки ανται, лат. Antes). Према једним мишљењима (на пример Миколе,
Бубриха, Јакобсона и др.) етноним Анти треба изводити из назива племена
Вјатичи, тј. *vętičь (односно из етнонима Венети), са претпоставком да се ę у
корену vęt– код народа јужно и источно од Словена (Скити, Сармати, Алани)
који нису знали за назалне вокале, а можда ни за иницијално в–, развило у
Ванти и даље у Анти.
Облик Вантит за Словене среће се код неких арапских и јеврејских
писаца, а облик Анти сачувала су до XIX века адигејска племена на северном
Кавказу.
Према другим мишљењима Анти је значило приближно ’они који живе
на крају, уз границу’ или, слободније протумачено ’крајишници’ јер у
староиндијском имамо ántas – ’крај’, ántyas – ’крајњи’, у готском andeis –
’крај’, (уп. и у савременом немачком Ende, или у енглеском end).
Федот П. Филин сматра да етноним Анти треба довести у везу с
туркијским апt – ’заклетва’ и монголским and(а) ’побратим’, јер су словенски
Анти често морали да буду савезници Аварима у њиховим походима на
Византију. Међутим, у византијским изворима назив Анти се среће и пре
појаве Авара, а осим тога, колико је познато, Анти су били принудни и
релативно краткотрајни савезници Авара, и нису с њима били у пријатељским
односима.
Постоје и друга мишљења о пореклу етнонима Анти, која се овде као
мање убедљива изостављају. Ни о овом питању не може се дати категоричан
закључак, али чињеница да се Анти помињу у релативно кратком периоду, и
да се после 602. године тај назив изненада сасвим губи, не сачувавши се ни
као етноним, нити у неким топонимима или хидронимима, даје доста основа
за претпоставку да је то био назив племенског савеза (Прокопије из Кесарије
говори о безбројним племенима Анта), словенског или словенско–
несловенског (у којем се Антима називају словенска племена), са, по свој
прилици, несловенским називом који су Словенима у том савезу могли дати
суседи (као што се претпоставља за етноним Венети) или савезници, а који су
затим преузели византијски извори. Распадом тог савеза престала је и
потреба за његовим називом па су остали само називи појединих словенских
племена која су њиме могла бити обухваћена.

Изостављајући осврт и на неке друге називе за Словене у историјским

изворима (на пример Норци, Спори и др.), може се извести као општији
закључак да има највише основа за мишљење да је аутохтони словенски
етноним – Словени. Друга два овде размотрена, али у целини мање
раширена назива дали су им вероватно суседи. При свему томе треба имати у
виду, прво, да није редак случај да се назив једног дела народа погрешно
уопшти на цео народ (уп. назив Швабе у српском за све Немце, а не само на
Немце из Швабије). Тако је и Јордан могао Венетима први пут назвати све
Словене, а не само тадашње западне Словене. При другом помињању наводи
их упоредо са Склавинима и Антима. Друго, треба имати у виду и то да због
интензивних етничких и језичких контаката издиференцираност аутохтоног
према страном називу вероватно није била оштра, посебно на периферији
словенског простора.
 Најзад, аутори најстаријих записа о Словенима, римски и византијски
историчари и хроничари, податке о Словенима вероватно нису добијали само
или пре свега од самих Словена, већ често и из "друге руке", што се лако
могло одразити и на употребљене етнониме. У сваком случају у најстаријим
сачуваним историјским изворима о Словенима се не пише као о неком новом
народу на том простору (као што су, на пример, били Хуни и Авари) него као
о народу чије порекло писци сматрају толико познатим да нису налазили за
потребно да опширније објашњавају одакле су дошли и када су дошли на
простор на којем живе, што даје доста основа за претпоставку да су се они на
том простору већ одавно налазили и да је то било добро познато када су први
пут поменути и сачуваним историографским изворима.
Овде су размотрена само три етнонима, који спадају међу најстарије
називе за Словене, мада то нису једини називи нити једини који се помињу у
најстаријим изворима о Словенима. Као што је речено, у многима од тих
извора истиче се бројност Словена, а у некима се говори и о великом броју
словенских племена. Данас се у научној литератури могу наћи описи
осамдесетак словенских племена, од којих су се само нека развила у засебне
словенске народе док су многа племена нестала, најчешће зато што су била
асимилована од других племена, било словенских било несловенских. Нека
словенска племена имала су врло прозирне словенске називе, нпр. Пољани,
Древљани, Ободрити, Језерци, нека племена добила су називе према неким
несловенским речима, нпр. према затеченим називима река крај којих су се
Словени населили (уп. Тимочани, Неретљани), а називи многих племена су
нејасни или недовољно јасни па се о њима износе различите претпоставке,
нпр. Дуд(л)еби, Хорутани, и вероватно су несловенског порекла. Неки називи
словенских племена временом су постали називи словенских народа, нпр.
Срби, Хрвати, Чеси, Пољаци, Словенци, Словаци, а називи неких словенских
народа добијени су према називу неке територије (Белоруси, Македонци,
Украјинци) или су добијени према неком другом племену који је владао делом
Словена и који су Словени асимиловали, што је несумњива чињеница када је
реч о етнониму Бугари, а има мишљења да је аналогним путем настао и
етноним Руси, мада је то спорно, па и да су називи за Србе и Хрвате
несловенског (иранског) порекла од племена који су неко време владали
делом Словена, али су се затим сами пословенили.
Етнограф и историчар Нико Жупанић подробно се бави доказивањем
тезе да је (вероватно иранско) племе са североисточног Кавказа, које се у II
веку н. е. код Плинија и код Птоломеја помиње под називима Серби, Серни
или Серри, населило међу Словене северно од Карпата и управљало њима,
али се временом пословенило. У литератури се аргументовано наводе (нпр. В.
Н. Кобичев) и подаци о бројности Срба и њиховој територијалној
распрострањености, који се могу наћи у најстаријим историјским изворима.
Литература о пореклу назива Срби и Хрвати, врло је обимна а и
разноврсна, како по квалитету аргументације тако и по гледиштима, која су
често доста различита. Поред научних радова постоји и доста псеудонаучних
радова у којима се мањак доказа за неке констатације надокнађује вишком
емоција и политичким дисквалификацијама оних који друкчије мисле, или
чистим домишљањима (нпр. З. Модрињак заступа гледиште да је реч Словени
заправо скраћеница, акроним, од првих слова назива неколико словенских
племена, типа назива СФРЈ, СССР и сл.).
То се мање или више односи на сва питања у вези с најстаријом
прошлошћу Словена. Што се разматрана питања односе на даљу прошлост,
обично је мање чврстих доказа и мање места за категоричне судове, а више за
закључавање према степену вероватноће (што такође мора бити научно
засновано). То, наравно, не значи да је све што се може рећи о словенској
етногенези једнако вредно него да се поред сасвим извесних чињеница
морамо ослањати и на оне које су више или мање вероватне у зависности од
квалитета доказа на којима стоје.