Др Милка Главендекић ШТЕТОЧИНЕ УКРАСНИХ БИЉАКА Ауторизована скирпта PDF

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ШУМАРСКИ ФАКУЛТЕТ
МИЛКА ГЛАВЕНДЕКИЋ
ШТЕТОЧИНЕ УКРАСНИХ БИЉАКА
АУТОРИЗОВАНА СКРИПТА
БЕОГРАД, 2010
Милка Главендекић ШТЕТОЧИНЕ УКРАСНИХ БИЉАКА - ауторизована скрипта
Др Милка Главендекић, ванредни професор
Ауторизована скирпта
РЕЦЕНЗЕНТ
Др Љубодраг Михајловић, редовни професор
Универзитет у Београду – Шумарски факултет.
ИЗДАВАЧ
Универзитет у Београду Шумарски факултет.
ЗА ИЗДАВАЧА
Декан, др Милан Медаревић, редовни професор
ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК
Јована Мајовић, дип. инж.
КОРЕКТОР
Јована Мајовић, дип. инж.
ISBN ISBN: 978-86-7299-179-6
ТИРАЖ
70 примерака
Забрањено умножавање без сагласности издавача
2
Сва права задржава издавач
САДРЖАЈ
Штеточине украсних биљака ....................................................................... 4

Систематика животиња од значаја за предмет ШТЕТОЧИНЕ
УКРАСНИХ БИЉАКА……………………………………………………. 5
Нематоде у биљној производњи ................................................................. 10
Нематоде као агенси биолошке заштите биљака од штетних инсеката . 14

Пужеви (класа GASTROPODA) – општи део ............................................ 17
Пужеви – посебни део .................................................................................. 37
Штетни пужеви голаћи ……………………………………………………. 46
Тип Аnnelida - чланковити или прстенасти црви........................................ 55

Тип Art hro po da (злавкари).................................................... 55
Штетне гриње цветнодекоративних и лиснодекоративних
биљака у заштићеном простору ……………………………………………. 69
Штетне гриње украсног дрвећа и шибља у расадницима и на
зеленим површинама у градовима ............................................................... 79
Стоноге – општи део ...................................................................................... 84

Тип Chordata – хордата .................................................................................... 90
Интегрална заштита украсних биљака од штеточина у расадницима ...... 112
Штиташи (Insecta, Coccoidea) штетни у расадничкој производњи. 114
Најзначајнији штетни организми у производњи цвећа и мере заштите ... 131
Штеточине у урбаној хортикултури и шумама субурбаног подручја
са предлогом мера санације ............................................................................ 140
Биолошке и биотехничке мере заштите и помоћна средства у урбаној
хортикултури и производњи украсних биљака ....................................... 158
3
СРОДНЕ НАУЧНЕ ДИСЦИПЛИНЕ

• Зоологија
• Зологија инвертебрата
• Ентомологија
• Хортикултурна ентомологија
• Шумарска ентомологија
• Пољопривредна ентомологија
• Медицинска ентомологија
• Акарологија
• Нематологија
• Општа фитопатологија
• Патологија болесних биљака
• Шумска фитопатологија
• Болести украсних биљака
• Вирусологија
• Бактериозе пољопривредног биља
• Генетика
• Оплемењивање биљака
• Микробиологија
Заштита биља и фитомедицина (заштита здравља биљака)

- Токсикологија
- Фитофармација
- Биотехничка заштита биљака
-Биолошка заштита биљка
- Интегрална заштита шума
НАУЧНЕ ДИСЦИПЛИНЕ НА КОЈЕ СЕ ОСЛАЊА

• Хемија
• Ботаника
4
• Дендрологија
• Декоративна дендрологија
• Фитоценологија
• Физиологија биљака
• Исхрана биљака
• Цвећарство
• Производња садног материјала
• Педологија
• Геологија
• Заштита шума и украсних биљака (заштита од полутаната, пожара, непаразитне
болести)
• Фитофармација
• Метеорологија и климатологија
СИСТЕМАТИКА ЖИВОТИЊА ОД ЗНАЧАЈА ЗА ПРЕДМЕТ ШТЕТОЧИНЕ

УКРАСНИХ БИЉАКА
Науке које проучавају поједине групе животиња:
– протозоологија проучава праживотиње,
– малакологија - мекушце,
– ентомологија - инсекте,
– ихтиологија - рибе,
– орнитологија - птице,
– мамологија – сисаре и
– антропологија – човека.
Биолошке дисциплине које се односи на специфичности живота животиња:
• морфологија (наука о грађи тела),
• ембриологија (наука о ембрионалном развићу),
• хистологија (наука која проучава ткива),
• етологија (наука о понашању),
5
• ендокринологија (наука о жлездама са унутрашњим лучењем),
• екологија (наука о односу живих бића и средине), зоогеографија (наука о

распрострањењу животиња),
• палеонтологија (наука о фосилним остацима),
• генетика (наука о наслеђивању),
• систематика (наука о разноврсности организама),
• таксономија (наука о сврставању живих бића у одређене категорије),
• еволуција (наука о постанку и историјском развоју врста) ,
• биохемија (наука о хемијским процесима у живим бићима) и друге.
Основна систематска јединица је врста (species). Чине је јединке са истим структурним

и финкционалним карактеристикама које могу да ступе у репродуктивне односе и дају
плодно потомство.
• Више основне систематске категорије од врсте су :
• род (genus),
• фамилија (familia),
• ред (ordo),
• класа (classis),
• тип, коло (phylum) и
• царство (regnum).
Интермедијарне категорије испред основних имају префикс под- или над- (нпр.
subfamilia или superfamilia).
ЦАРСТВО PROTISTA (PROTOZOA) – ПРАЖИВОТИЊЕ
Аутотрофне Protista су важни продуценти органске материје и заједно са

хетеротрофним представљају почетне карике у ланцима исхране, нарочито у воденим
екосистемима. Љуштуре неких врста су имале значајну улогу у образовању појединих
слојева Земљине коре, и користе се као поуздани индикатори за проналажење нафте.
6
Неке Protista су паразити разних животиња (инсеката, риба, птица и сисара). Највећи
значај имају врсте које код човека изазивају опасна обољења:
• Aмебе и сродници
• Бичари
• Хетеротрофни протисти који образују споре
– Plasmodium (тип Sporozoa).
ЦАРСТВО FUNGI - ГЉИВЕ
Тип Microsporidia - микроспоридије
Раније су биле сврстане у царство Protista. Описано је 1500, али се сматра да их има
више од милион врста. Њихови домаћини су животиње: највише инфицирају инсекте,
ракове и рибе. Представници микроспоридија изазивају болести инсеката:
Nosema bombycis је узрочник болести гусеница свилене бубе.
Nosema apis је узрочник обољења пчела. Неке врсте овог рода изазивају велику
смртност разних штетних инсеката (губара, мразоваца, савијача), па су потенцијални
агенси за њихову биолошку контролу.
Два изолата микроспоридија из рода Vairimorpha и Endoreticulatus су утврђене у

гусеницама L. dispar у околини Београда (ШУ Липовица), ШГ Расина (ШУ Tрстеник),
KO Драгово (СO Рековац).
Микроспоридије губара
Endoreticulatus sp. је нађен у популацијама губара из Београда (ШУ Липовица).
7
Род Vairimorpha sp. се развија у масном ткиву домаћина. Endoreticulatus sp. се налази
само у ћелијама средњег црева. Учешће инфицираних гусеница је било 1.58%.
ЦАРСТВО АNIMALIA (МETAZOA)
• Тип Porifera – сунђери
• Тип Cnidaria – дупљари, жарњаци
• Тип Platyhelminthes - пљоснати трепљасти црви
– Klasa Turbellaria - трепљасти црви, планарије
– Klasa Trematodes - метиљи
– Kласа Cestodes – пантљичаре
– Kласа Nematoda - обли, ваљкасти црви
1 2 3
1. Turbelaria- трепљасти црви, планарије
2. Trematodes - метиљи
3. Cestodes – пантљичаре
8
KЛАСА NEMATODA - ОБЛИ, ВАЉКАСТИ ЦРВИ
После инсеката, ваљкасти црви су најбројнија група животиња на земљи. До данас је

описано око 10 000 врста али се предпоставља да их има и до 800 000. Поред
слободноживећих Nematoda које насељавају мора, слатке воде и влажну земљу, постоје
и паразитске врсте које живе у телу биљака животиња и човека.
НЕМАТОДЕ У БИЉНОЈ ПРОИЗВОДЊИ
Класификација Nematoda – ваљкасти црви
Реч нематода потиче од грчке речи nematos, што значи конац, и eidos, што значи облик,
форма. Годинама су нематоде биле класификоване у различите филуме и то под
различитим именом. Постоје два утврђена имена за филум нематода:
1919. године Cobb је науку о нематодама назвао нематологија. Желео је да им
промени назив у Nemata. Cobb је калсификовао нематоде у посебан филум - Nemata.
1932. године Potss је подигао класу Nematoda до нивоа филума, остављајући исто име.
Данас су оба имена у употреби. Многи научници сматрају да је Nemata прецизније име.
Нематоде су најбројније вишећелијске животиње на земљи. Шака земље садржи
хиљаде микроскопских ваљкастих црва. Многи од њих паразитирају инсекте, биљке
или више животиње. Слободноживуће врсте су бројне, укључујући и нематоде које се
хране бактеријама, гљивама или другим нематодама. За већину врста нематода није
позната биологија. Постоји скоро 20 000 описаних врста у филуму Nemata.
У погледу грађе су једноставни организми. Одрасле јединке су изграђене од око 1 000

соматских ћелија и још хиљада ћелија које су везане за репродуктивне огране.
Нематоде се називају “цев у цеви”, што се односи на органе за варење, који се протежу
од усног отвора до аналног, који се налази у репном делу тела. Нематоде имају органе
за варење, нервни систем, органе за излучивање и полне огране, али недостају органи
за дисање. Величина варира од 0.3 мм до преко 8 метара. Највећа нематода је
Placentonema gigantisma, откривена у сперми кита. Ова 8 м дуга нематода има 32
јајника. Већина нематода паразита биљака су знатно мање, обично око 1 мм или мање.
Неколико Longidorus врста су дужине преко 10 мм.
9
Милка Главендекић ШТЕТОЧИНЕ УКРАСНИХ БИЉАКА - ауторизована
скрипта
Слика 1. Грађа нематода
1. Усни отвор
2. Црево,
3. Клоака,
4. Екскреторни орган,
5. Тестис,
6. Циркумфаларни прстен нервног
система,
7. Дорзални централни нервни
систем,
8. Вентрални централни нервни
систем и
9. Екскрециони отвор.
.
Aphelenchoides spp. - лисне нематоде
Симптоми оштећења: на листовима ограничене водене жућкасте флеке. Флеке

касније постају смеђе до црне, због чега лишће или цела биљка угине.
Узрочници: 0,5-1,8 мм дуге нематоде, које са својим усним апаратом пробијају
ћелијски зид. Исисају садржај ћелије. Тако пропада лисно ткиво. Не могу се видети
нематоде, већ само њихови симптоми. Јаја полажу у лисном ткиву. Животни циклус
траје 2-3 недеље.
Превентива: надземне делове биљака држати суве да не би нематоде ушле кроз
стомине отворе. Инфестиране биљке треба уклонити. Систем кап по кап и други
системи за заливање су добро решење за смањење опасности од напада нематода.
Треба избегавати влажење. Кадифица (Tagetes) као зелено ђубрење је добар предусев
јер убија нематоде које су остале у земљи.
Сузбијање: системичним инсектицидима/нематоцидима као што су карбамати
(карбофуран, карбарил, метиокарб). Примена je методом заливања. Биљке домаћини
могу бити лончанице и украсне биљке које се гаје на отвореном.
10
Лончанице: Anemone, Aphelandra, Asplenium, Begonia, Calcolaria, Chrysanthemum,

Crossandra, Saintpaulia и Sinningia.
На отвореном: Anemone, Aster spp., Leucanthemum, Helenium и Penstemon.
Ditylenchus spp. – нематоде стабла
Симптоми: избојци скраћени и задебљали, избојци повијени, лако ломљиви. Листови

на инфицираним листовима наборани и увијени.
Узрочници: нематоде стабла које нападају избојке, лисне дршке, ризоме и луковице.
Јаја полажу у биљно ткиво. Ако је биљка влажна нематоде се преносе помоћу воде у
горње делове биљке. И у самој биљци нематоде се крећу на горе.
Превентива: пажљиво треба заливати биљке и то само у приданку. Нападнуте гајене
биљке у пољу се морају прекопати. Треба купити здрав репроматеријал. Tagetes као
предусев или међуусев смањује популацију нематода. Плодоред треба уредно
спроводити. Дезинфекција земљишта пре сетве је добра превентивна мера.
Сузбијање: јако нападнуте биљке морају се уништити. Заливати или прскати
нематоцидима или посути гранулат са активном материјом на бази карбамата.
Биљке домаћини: Chrysanthemum spp., Hydrangea macrophylla, Phlox paniculata.
Meloidogyne sp. , Heterodera spp. – цистолике нематоде
Симптоми: биљке заостају у порасту. При топлом и сувом времену биљке вену, без
обзира што је корен влажан. Задебљале квржице на корену могу бити величине ораха.
При топлом и сувом времену биљке вену, без обзира што је корен влажан.
Узрочници: нематоде рода Heterodera које продиру у корење. На месту продирања
граде гале. Ометају или прекидају циркулацију хранљивих материја и воде што доводи
до симптома увенућа.
Превентива: земљу детаљно дезинфиковати паром или хемијским мерама. Само здрав
репроматеријал користити. Плодоред. Tagetes као предкултура или међуусев.
Сузбијање: јако нападнуте биљке уништити. Док су биљке влажне заливати
нематоцидима или разбацати гранулисани нематоцид. Dazomet пре сетве.
11
Биљке домаћини: Cyclama, Hortensia, Gerbera, Cactaceae, Ficus... Поврће: ендивиа

салата, парадајз...
Сл. 2. Лево: цисте Heterodera cacti на корењу кактуса. Десно: цисте Heterodera cacti,
доле: згњечена циста са ларвама и јајима.
Хемијско сузбијање земљишних нематода: Нематоцидима – Basamid Granulat (a.m.

Dazomet) 40 g/m2 на лаким земљиштима и 50 g/m2 на тежим земљиштима разбацати и
одмах обрадити. Потом површину најмање 7 дана оставити покривену. Дозвољена је
једна апликација сваке 3 године на једној површини.
Pratylenchus spp.-слободноживуће нематоде
Симптоми: заостајање у порасту, дегенерација корена. Често напад на великој

површини. Корен постаје смеђ а потом одумире.
Узрок: покретне или лутајуће нематоде сишу корење споља или продиру у корен без
стварања гала или цисти. Оне се крећу и могу на великој површини да изазову
пропадање биљака.
Биљке домаћини: Chrysanthemum, Helleborus, Zineraria, Primula, Rhododendron, Rosa,
Viola....
12
Сузбијање: хемијска дезинфекција (нпр. Basamid granulat a.m. dazomet, доза 60 g/m2).
Стерилизација паром није довољна јер само плитак слој земље дезинфикује.
Bursaphelenchus xylophilus
• pine wilt nematode (PWN) изазиве зачепљење спроводних судова бора и сушење
борових шума.
• Азијског порекла. Распрострањена и у Северној Америци.
• Карантинска врста за Европу. За сада позната само на ограниченом подручју
Португалије. Било је неколико случајних уношења у неке европске земље.
• Вектори су стрижибубе рода Monochamus. Домаће врсте такође могу бити
вектори. Могу се вектори случајно унети са дрветом за амбалажу, намештајем
слабог квалитета и сл.
• Постоји ограничење за ширење B. xylophilus у средњој и северној Европи због
климатских услова. Остала подручја су под великим ризиком (нарочито
медитеран, југоисточна Европа).
EPPO А1 ЛИСТА ШТЕТОЧИНА ПРЕПОРУЧЕНИХ ЗА РЕГУЛИСАЊЕ КАО

КАРАНТИНСКЕ ШТЕТОЧИНЕ
НЕМАТОДЕ
• Bursaphelenchus xylophilus и његови вектори из рода Monochamus A1/158
• Nacobbus aberrans A1/144
• Radopholus similis (који нападају Citrus, раније R. citrophilus) A1/161
• Xiphinema americanum sensu stricto A1/150
• Xiphinema bricolense A1/260
• Xiphinema californicum A1/261
КАРАНТИНСКЕ НЕМАТОДЕ А1 ЛИСТА У СРБИЈИ

• Aphelenchoides besseyi;
• Bursaphelenchus xylophilus;
• Meloidogyne chitwoodi;
• Meloidogyne fallax;
• Longidorus diadecturus;
• Nacobbus aberrans;
13
• Radopholus citrophilus;
• Radopholus similis;
• Xiphinema americanum sensu lato (неевропске ВРСТЕ);
• Xiphinema californicum; Xiphinema rivesi.
ЕКОНОМСКИ ЗНАЧАЈНЕ НЕМАТОДЕ У СРБИЈИ
Aphelenchoides ritzemabosi Steiner – јагода и цвеће

Aphelenchoides spp.- цвеће
Longidorus spp. - дрвенасти садни материјал
Meloidogyne spp. – цвеће
Pratylenchus penetrans – нарцис
Pratylenchus thornei – руже
Pratylenchus vulnus – руже
Pratylenchus sp. – цвеће
Xiphinema spp. – дрвенасти садни материјал
НЕМАТОДЕ КАО АГЕНСИ БИОЛОШКЕ ЗАШТИТЕ БИЉАКА ОД ШТЕТНИХ

ИНСЕКАТА
Нематоде су једна од најбројнијих група животиња. Иако су морфолошки веома

једноставне грађе, насељавају различита станишта и хабитате укључујући живот у
бескичмењацима. Нематоде се обично сматрају штеточинама због болести које
изазивају у човеку, гајеним животињама и економском значају у пољопривредној и
шумарској производњи. Мањи, али значајан број нематода су корисне ентомопатогене
нематоде, нпр. нематоде трофички везане за инсекте (често паразити).
Поред инсеката, нематоде могу да паразитирају и пауке, ваљкасте црве, љускаре и

пужеве. Неке од ентомопатогених (паразити инсеката) нематода су од посебног
интереса због њихове улоге у биолошкој борби против инсеката.
14
Нематода може да се употреби као ефикасан агенс за биолошку борбу:

– Ако нематода напада неког штетног инсекта;
– Ако убије или поремети развиће инсекта домаћина;
– Ако је способна да се масовно размножава.
Девет фамилија нематода (Allantonematidae, Diplogasteridae, Heterorhabditidae,

Mermithidae, Neotylenchidae, Rhabditidae, Sphaerulariidae, Steinernematidae, и
Tetradonematidae) обухватају врсте које нападају инсекте: убијају их, стерилишу или
ремете њихово развиће.
ИЗБОР ПРОИЗВОДА НА БАЗИ ЕНТОМОПАТОГЕНЕ НЕМАТОДЕ
- Ентомопатогене нематоде могу бити употребљене за сузбијање ларвених стадијума

неколико врста инсеката штеточина на травњацима.
- Нематоде су најефикасније средство за биолошку контролу инсеката (за куративно
дејство).
- Ниједна врста нематоде не може контролисати популације свих штеточина на
травњацима, урбаном зеленилу, шумама или на пољопривредним усевима.
Домаћини: Coleoptera
фам. Scarabaeidae
Rhizotrogus aequinoctialis,
Amphimalus solstitialis
Popilia japonica
Mellolontha mellolontha
Mellolontha hippocastani
Otiorhynchus sulcatus
Otiorhynchus ovatus
фам. Chrysomelidae
Leptinotarsa decimlineata
фам. Elateridae
Agriotes lineatus
Diptera
15
фам. Sciaridae
Steinernema riobravae и Steinernema scapterisci за сузбијање ровца.
Steinernema carpocapsae - домаћини ровац, попци, подгризајуће совице.
Steinernema feltiae - домаћини фам. Sciaridae.
Heterorhabditis bacteriophora - домаћини су штеточине корена.
Phasmarhabditis hermaphrodita - домаћини пужеви голаћи.
ПРИМЕНА ЕНТОМОПАТОГЕНИХ НЕМАТОДА
Нематоде се могу применити као конвенционални пестициди прскањем леђним или

вученим орошивачима или преко система за заливање. Доза варира у зависности од
штеточине која се сузбија или производа који се примењује. Обично се примењује за
око 2.5 билиона нематода на површину од једног хектара.
Приликом примене ентомопатогених нематода посебно треба водити рачуна:

• Нематоде се морају применити рано ујутру или касно у вече када је инслолација
најмања.
• Нематоде се не смеју применити на топлу или суву земљу. Ако је земљиште
суво и топло, треба да се залије пре апликације ентомопатогених нематода.
• Као носач треба да се употреби вода и то 6,5-19 литара воде на 1000 m2
третиране површине.
• Мешање радног раствора у резервоару током апликације мора да се обезбеди
ради равномерне дисперзије нематода.
• Величина дизни мора да буде 50 (0,29 mm) или крупније.
• Апликација треба да буде после заливања од најмање 0,378 cm воде у току 30
минута после третирања ако су услови третирања топли и суви, или у току 2
сата ако су услови хладни и влажни.
• Заливање после апликације спречава исушивање нематода на лишћу.
16
TИП MOLLUSCА – МЕКУШЦИ
• Kласа Gastropoda – пужеви

• Kласа Bivalvia – шкољке
• Kласа Cephalopodа - главоношци
Сл. 3. Пужеви
П У Ж Е В И (класа GASTROPODA) - ОПШТИ ДЕО
ОПШТЕ ОДЛИКЕ И ПОДЕЛА МЕКУШАЦА
Мекушци (phylum Mollusca) после зглавкара представљају друго највеће коло

животињског царства. Карактерише их меко, слузаво тело и жлездани кожни набор -
плашт. Основне разлике у грађи плашта су довеле до различитог формирања љуштура
код мекушаца. Коло мекушаца дели се на следеће класе:
1. Monoplacophora - најпримитивнија класа, са свега неколико врста, које имају
љуштуру конусног облика или облика капице;
2. Polyplacophora - бабушке или хитони, примитивни пужеви;
3. Aplacophora - необични црволики мекушци без праве љуштуре;
17
4. Gastropoda - најбројнија класа, пужеви;

5. Bivalvia - друга класа по бројности, шкољке;
6. Scaphopoda - копоношци, зуболике шкољке и
7. Cephalopoda – главоношци.
Сматра се да су мекушци настали од анелидних црва. Врло су стара група и најстарији

нађени фосили потичу још из камбријума, пре 500 милиона година. Врхунац су
достигли у кенозоику, што се углавном одржало до данас. Број описаних врста достиже
приближно 120 000-130 000. Пужеви су најбројнији и представљају чак 75% свих врста
мекушаца (50-60 000), а остатак чине углавном шкољке (10-20 000).
У Европи живи око 1 500 врста копнених и слатководних пужева (41 фамилија) и
шкољки (4 фамилије). У Србији је утврђено мање од 400 од наведених врста пужева.
ЉУШТУРА ПУЖЕВА
Љуштуру гради неколико различитих слојева. Спољашњи танки слој или periostracum
садржи органску супстанцу, conchiolin или conhin, сличну по саставу хитину инсеката.
Затим следи дебљи неоргански троструки слој, углавном кречњака икорпорираног у
органски матрикс. Ове слојеве љуштуре лучи крагна плашта. Коначно, саму
унутрашњост љуштуре прекрива прекрива последњи слој - седеф, који је слабо
изражен код копнених пужева, а одлика је неких маринских врста као и многих
шкољки. Овај слој излучује интегумент утробне кесе.
Неке фамилије пужева имају редуковану љуштуру. Такав је случај са голаћима рода
Arion. Голаћи фамилије Limacidae имају нешто већи остатак љуштуре - малу
елиптичну или овалну плочицу (limacella) обавијену плаштом.
Једна од посебних творевина прозобранхијатних пужева је поклопчић - operculum,

који је трајно причвршћен за тело, позади на стопалу. Он расте истовремено са устима
љуштуре и затвара их по потреби. Пулмонатни пужеви имају уместо оперкулума само
привремену опну од очврсле слузи (epiphragma) која их штити током естивације или
хибернације. Код Helix врста ова епифрагма може да буде задебљала и калцификована
18
у чврсти hibernaculum. Хибернакулум затвара уста љуштуре током периода

презимљавања, а на пролеће га пуж поједе.
ТЕЛО ПУЖЕВА
Тело пужа се састоји од билатерално симетричног стопала и главе и асиметричне

утробне кесе која се пружа кроз навоје љуштуре.
Стопало
Спљоштено мишићно проширење на вентралној страни тела је стопало - локомоторни
орган. Састављен је од јаких мишића и спојен на предњем крају са главом. Вентрална
површина стопала назива се табан. Током кретања жлезда на предњем крају стопала
лучи обилну слуз. Чак и неке водене врсте се крећу преко слоја слузи који излучују са
доње стране воденог површинског филма. Тања кожа на леђима и боковима стопала
такође садржи бројне слузне жлезде, а слуз се излучује у борама које се мрежасто
пружају између брадавичастих испупчења коже. На тај начин је откривени део тела
заштићен од исушивања код свих копнених врста пужева.
Глава
Није јасно одвојена од леђног дела тела. Глава слатководних пужева носи један пар
неувлачљивих тактилних пипака, а тамне очне мрље су смештене у њиховој основи у
удубљењима. Овакав тип очију је пехараст (нижи пужеви, Basommatophora). Копнени
пужеви имају два пара увлачљивих пипака, од којих је први тактилан, а други пар носи
на свом врху мехурасте очи (виши пужеви, Stylommatophora). На глави је смештен и
усни отвор.
Плашт
Плашт (pallium) је кожни набор чије ивице и спољашња површина луче љуштуру. Он
је увек увучен унутар љуштуре и прстенастог облика. Својим предњим и бочним
деловима формира плаштану дупљу, која има респираторну функцију. Плаштана
дупља се протеже дуж дорзалне стране унутрашњости највећег навоја, а на отвору
љуштуре је затворена задебљалим делом плашта - крагном.
19
Утробна кеса
Утробна кеса (saccus visceralis) је део тела пужа који је стално смештен у љуштури и
носи главнину унутрашњих органа. Прекривен је врло танким слојем интегумента кроз
који се провиди унутрашњи садржај.
Органи за варење
Почињу на глави - устима, настављају се у једњак, вољку, желудац и црево које је јако
изувијано. Завршава се аналним отвором на предњем крају плаштане дупље. Усни
отвор може да носи парне усне. У усној дупљи се налази хитинизирана вилица
(mandibula) за откидање хране, а у ждрелу (pharynx) је присутна посебна мускулозно-
хрскавичава структура (odontophor) која носи ренде (radula) и заједно са вилицом
ситни храну. Радула је језик пужа, фина хитинска мембрана која носи редове бројних
зубића. Оваквих зубића укупно може бити 8 400 код пољског голаћа, Deroceras agreste,
или 25 000 код виноградарског пужа Helix pomatia. Фитофагне врсте обично имају
краће и бројније зубиће, док карниворне врсте пужева (Testacella) имају малобројне
али веома дуге зубиће. Старењем пужа зубићи се троше и проређују на предњем делу
језика. Током исхране пужа у усну дупљу се изливају секрети парних пљувачних
жлезда. Они су слузастог састава, квасе радулу и слепљују честице хране пре гутања.
Једњак (oesophagus) је танка цев која се на предњем делу проширује у велику

вретенасту вољку. Желудац представља незнатно проширену петљу цревног канала
између режњева јетре. Његова предња површина је хитинизирана изузев гребена који
носи трепље и места за уливање секрета жлезда за варење, а цела преостала површина
је трепљаста. Трепље помажу у мешању хране и апсорпцији. Танко црево (intestinum),
углавном служи за формиорање фекалних пелета. Оно се по површини јетре двоструко
савија у "S" петљу, па затим прелази у релативно право задње црево (rectum).
Један пар крупних пљувачних жлезда је срастао са вољком помоћу везивног ткива.
Њихови канали се отварају у устима. У желуцу се ослобађају секрети комбиноване
дигестивне жлезде хепатопанкреаса, односно јетре пужа. Јетра је увећана и захвата
главнину утробне кесе. Има два режња. Леви режањ је већи и граде га три мања режња.
Они се везују заједничким левим жучним каналом са желуцем. Десни, мањи режањ
захвата сам врх спирално увијене утробне кесе и десним жучним каналом везан је за
20
желудац у нивоу претходног. У варењу пужа H. pomatia учествује приближно 30

ензима, од чега 2/3 представљају карбохидразе, а остало су липазе и протеиназе.
Органи за излучивање
Екскрецију врши непарни бубрег. То је кесаст жлездани орган, повезан са
перикардијалном дупљом. Мокраћни канал се пружа дуж десне стране плаштане
дупље, дорзално од задњег црева и отвара се одмах изнад пнеумостома.
Крвни систем
Пужеви уместо вена имају крвне синусе, па им је крвни систем отвореног типа.
Респираторни пигмент им је безбојан, изузев ретких представника који поседују
црвени хемоглобин. Већина пужева дише помоћу хемоцијанина, који садржи бакар и
везује мању количину кисеоника а главнина кисеоника је растворена у крви.
Хемоцијанин се увек налази у форми крупних слободних ванћелијских молекула,
никада у ћелијама. Безбојан је, али оксидацијом добија светло плаву боју.
Срце је затворено у малој срчаној дупљи, ограниченој опном (перицардиум), и састоји
се од једне коморе дебелог зида и једне преткоморе танког зида. Преткомора и комора
су сличне величине. Крв преноси кисеоник (добијен из мреже капилара плашта) кроз
плућну вену у преткомору, па у комору. Комора потискује оксидисану крв у аорту , а
затим крв облива ткива и предаје им кисеоник и храну, а односи сувишне продукте.
Крв се у плућа не враћа кроз крвне судове него кроз серију синуса.
Нервни систем и чулни органи

Нервни систем виноградарског пужа и других плућаша се састоји од парних ганглија,
повезаних комисурама и конективама, а одатле се шире периферни нерви ка сензорним
органима у телесном зиду. Главна ганглијска маса је она која обухвата једњак одмах
иза ждрела (када је глава извучена). Парна крушкаста тела што формирају дебљу
траку дорзолатерално на једњаку јесу супраезофагалне или церебралне ганглије. Од
њих се пружају нерви до пара вентралних букалних ганглија и субезофагалних
ганглија, одмах иза њих. Субезофагалне ганглије су састављене од већег броја
ганглијских маса, које је тешко разлучити услед срастања. Све наведене ганглије граде
нервни прстен који обухвата једњак. Са ганглијама једњака повезан је пар педалних
ганглија, од којих се крупни нерви пружају дуж стопала. Барем два пара ганглијских
21
маса гради висцеро-плеуралне ганглије одмах иза претходних. Њихова улога је

инервација утробе и телесног зида.
Очи пужева плућаша се налазе на врху другог пара пипака. Око је облика лоптастог
мехурића, који је у дну пигментисан и садржи ретиналне ћелије. Његова унутрашњост
је испуњена кутикуларним сочивом. Пужеви имају и чулне органе за равнотежу, пар
малих округлих отоциста или статоциста унутар педалних ганглија.
Мишићни систем
Најјачи мишићи су смештени у стопалу, на самом табану. Поред тога постоји и снажан
колумеларни мишић који везује утробну кесу и стопало за стубић љуштуре и увлачи
тело у љуштуру. Такође је и мишић копулаторног органа добро развијен.
Генитални органи
Пужеви су гонохористи или хермафродити. Прозобранхијатни пужеви су одвојених
полова а полни органи су им врло једноставне грађе. Мужјаци имају један семеник
(testis), семеновод (vas deferens) и копулаторни орган (penis) док женке имају један
јајник (ovarium), јајовод (oviduct) и родницу (vagina).
Пулмонатни пужеви су хермафродити, са врло сложеним гениталијама. Полна жлезда
(ovotestis) је хермафродитна и ствара обе врсте полних ћелија. Налази се на десном
режњу јетре и поседује мноштво прстастих израштаја. Мали хермафродитни канал се
од ње пружа до велике беланчевинасте жлезде. Њен канал (spermoviduct) је веома
широк, дуг и подељен на мањи мушки и већи женски део уздужном септом. На свом
крају се грана у семеновод и јајовод. Део јајовода је проширен у тоболац за Аморову
стрелу. Ова "љубавна стрелица" је кречњачка иглица и њоме се пужеви убадају при
копулацији стимулишући избацивање семене течности. Вагина је цев дебелих зидова
која се пружа до заједничког полног отвора (кроз исти отвор пуж избацује и свој
пенис). Код декстралних врста полни отвор се налази десно иза главе. У вагину се
изливају секрети једног пара слузних жлезда. Слузне жлезде имају по 30-40 прстастих
реса. Поред тога од вагине постоји дуга цев све до сперматеке или семене кесице
(receptaculum seminis).
Семеновод се пружа до каније пениса. При копулацији пенис извлачи посебан мишић
(retractor penis). Дуг цевасти израштај, бич (flagellum) се налази у основи каније
пениса. Његова улога је излучивање материја за формирање пакетића сперме,
штапићастих сперматофора.
22
Код хермафродитног пужа се сперматозоиди формирају пре јаја, чиме је избегнута

самооплодња. У копулацији два пужа истурају своје гениталије један према другом,
истовремено вршећи и мушку и женску улогу. Сперма пролази кроз вагину примаоца и
продужује у семену кесицу где остаје ускладиштена до оплодње јаја. По оплодњи,
током проласка кроз широки канал спермовидукта жлезде оформе беланце и љуску
јајета.
Специфичности грађе пужева без љуштуре
Ова група обухвата пулмонатне терестричне пужеве редуковане љуштуре, односно

голаће. Редукција се одиграла паралелно код више систематских група пужева
(Testacellidae, Urocyclidae, Parmacellidae, Milacidae, Limacidae, Trigonochlamydidae,
Boettgerilidae, Arionidae i Philomycidae), па су голаћи уствари полифилетичка група
са израженим морфолошким и еколошким сличностима.
Због губитка љуштуре пужеви голаћи имају вема модификовану грађу. Не

поседују утробну кесу, већ им се тело скоро цело састоји од стопала, у чијем су врху
смештени органи. Плашт је само кожни овални или елиптични поклопчић, који се
налази напред на леђима. Он је преузео заштитну улогу љуштуре. На њему се налази
пнеумостом (spiraculum), структуре и набори важни за детерминацију таксона. Испод
плашта постоји рудимент љуштуре (limacella). Део тела између плашта и главе назива
се врат, а део између плашта и репног завршетка су леђа. На леђима неких врста може
бити развијена кобилица или гребен.
БИОЕКОЛОГИЈА КОПНЕНИХ ПУЖЕВА
Основне физиолошке функције и реакције понашања, као и бројност и распоређеност

пужева и голаћа су у директној или индиректној зависности од општих спољашњих
фактора средине. Ови се фактори деле на абиотске, биотске и антропогене.
23
Однос пужева према абиотским факторима средине
Влажност и температура су најважнији абиотски фактори који делују на пужеве и

голаће, и по правилу су у корелацији. Остали фактори (падавине, светлост, земљиште и
други) утичу углавном посредно, преко промене режима влажности и температуре.
Влажност средине је један од најзначајнијих фактора за живот и активност пужева.

То је повезано са чињеницом да вода заузима веома велики део масе тела (код голаћа
рода Arion >85%), и током живота се стално троши и надопуњује водни биланс. Вода
се троши на издвајање слузи при кретању и квашењу површине тела, одбрану од
непријатеља и остале животне функције. Зато је суша најважнији негативни чинилац
спољне средине за већину врста. Претежно су пужеви активни током ноћи и по
влажном времену, док се дању скривају у сенци, под камењем и пањевима, испод
стеље, у бокорима зељастих биљака или плитко под земљом. У веома сувим условима,
а нарочито у случају ветра, неки пужеви и голаћи могу да реверзибилно изгубе течност
и до 50% (Helix spp, Deroceras reticulatum) или чак 80% (Limax spp.) од телесне
тежине. Ову течност они могу да упију поново преко стопала за неколико сати када
опет дођу у контакт са влагом. Слично одраслим пужевима, јаја са ембрионима могу да
поднесу краткотрајна сушења и губитке чак до 80% воде.
Најбољу заштиту од исушивања представља увлачење пужа у љуштуру и лепљење

њеног отвора помоћу стврднуте слузи за подлогу или формирање епифрагме. Крупније
врсте проводе дуге сушне летње периоде у дормантном стању - "летњем сну" или
естивацији. Сушни зимски период се преброди стварањем очврсле епифрагме или
хибернакулума (Helix pomatia). Голаћи не могу да користе предности љуштуре, али се
брже крећу, лакше укопавају у подлогу, а имају и јачи слој слузи. Зато је слуз
нарочито густа и влакнаста код голаћа сувљих станишта (Milacidae). Голаћи по
правилу не могу дуго да подносе влажност средине нижу од 90%. Оваква снижавања
влажности доводе првобитно до краткотрајног повећања активности, док пуж
покушава да нађе склониште, а затим до обамрлости и скорог угинућа. Уколико је
влажност нижа од 100% голаћи само обустављају исхрану. У целини посматрано,
голаћима није толико значајна влажност ваздуха, колико постојање воде на површини
тла из које они узимају неопходну течност уносећи је кроз кожу.
24
Вишак воде, пљускови и дуготрајне поплаве такође неповољно утичу на пужеве и

елиминишу одређени део популације. На умерену кишу пужеви различито реагују, што
највише зависи од температуре ваздуха. При повољним температурама активност је
максимална, али уколико су температуре неповољне, активност пужева изостаје. Снег
одговара пужевима јер служи као извор воде за наредну годину и топлотни изолатор од
мразева.
Температура има изузетно важан утицај на инензитет дисања голаћа, а тиме и на њихов
општи метаболизам. Оптималне температуре за активност пужева и голаћа у Европи су
15-20оC током лета и благ температурни режим током зиме, док им екстреми (претопло
или хладно) не одговарају. Пужеви се штите од прегревања љуштуром и понашањем.
Врсте пужева које живе на површини стена су обично добро заштићене бојом или
слојевима микроскопских алги и нечистоће на љуштури. У стаништима отвореног
типа, добро осунчаним, површина тла је прегрејана, па се ксерофилни пужеви пењу на
биљке, са заклоњене стране; поред тога, љуштура им је врло чврста и бела, па добро
одбија сунчево зрачење (Helicella spp.). Адаптација пужева голаћа на повишене
темпартуре састоји се из две етапе. У првој, релативно краткој етапи, јако се повећава
ритам дисања, који кроз неколико сати оштро опада, али остане повишен у односу на
почетни. У другој етапи, која је временски развучнија, дисање даље опада, углавном до
почетног нивоа. Високе температуре, преко 25оC доводе до смањења интензитета
исхране и опадања броја (или потпуног губљења) ооцита у телу сивог пољског голаћа,
D. reticulatum.
Измрзавања на ниским температурама су важан фактор морталитета пужева и голаћа.

Голаћи релативно слабо подносе хладноћу па им се на температурама испод 10оC
успорава развиће гонада. На негативним вредностима температуре одрасли голаћи
брже угину од јаја. Тако адултни D. reticulatum угине на -4,5 оC за 12 часова, док
његова јаја издрже -11 оC у периоду од 48 часова, односно -16 оC око 24 часа.
Клима је веома важан чинилац за пужеве. Генерално, већи број врста пужева живи у
топлијим поднебљма, упркос већем изазову суше.
Светлост утиче на пужеве заједно са температуром и влажношћу на тај начин што

одређује ритам њихове активности током 24 часа. Тако пољски голаћи Deroceras
25
reticulatum, D. Laevae и Arion hortensis обично имају максималну ноћну или јутарњу
активност, која се смењује са краћим или дужим интервалима мировања. Постоје 3
приближна максимума њихове активности: 20.00- 21.00, 23.00- 24.00 и 02.00- 04.00
часа. Када се ради о подрумском голаћу Limax flavus, који борави у условима сталног
засенчења (слично сумраку), постоји само један максимум активности, 23.00 - 06.00
часова, који постепено опада до 09.00 часова када се активност прекида. У овом
случају не постоје периоди одмора као код пољских голаћа. Инфрацрвени део сунчевог
спектра неповољно делује на голаће и увек га избегавају .
Терестрични пужеви најбоље услове за живот имају на алкалним, кредастим

земљиштима. На киселим земљиштима, као што су тресетишта на пример, мало је
врста пужева јер нема довољно калцијума за њихове љуштуре. Зато пужеви таквих
средина имају изузетно танке и нежне љуштуре. Пужевима одговара влажно али
растресито земљиште, погодно за укопавање и полагање јаја. Активни стадијуми
пужева радије бораве у земљишту средњекрупног грумења, док јаја најрадије полажу у
јако уситњено земљиште. Недостаци структуре земљишта могу бити знатно умањени
погодним биљним покривачем.
Голаћима највише погодује глинасто, испуцало, грудвичасто или каменчићима

проткано земљиште, добро проветрено и неутралне реакције. Избегавају пешчана и
водопропусна земљишта. Улога хумуса у земљишту је такође значајна. Хумус повећава
водни капацитет земљишта али и служи као резервна храна и склониште за голаће.
За разлику од пужева са кућицом, голаћи могу дубље да продиру у земљишне

пукотине. Једина врста која заиста копа земљу је подземни голаћ Tandonia
budapestensis, док сви остали само користе постојеће шупљине. Зато се на ливадама
током вегетације голаћи налазе на дубини од свега неколико сантиметара, а у
парлозима допиру до 30цм дубине. Вертикални распоред голаћа се сезонски мења.
Обично су дубље у случајевима мраза, суше или обраде земљишта.
26
Типови природних станишта пужева
Биљни свет који окружује пужеве је најважнији биотички елемент животне средине,
јер служи истовремено и као склониште и као извор хране. Биљни покривач ствара у
свом подножју посебну микроклиму, која се повремено значајно разликује од
макроклиме и знатно је погоднија за мекушце. Ту су заштићени од сушења сунцем и
ветром, а захваљујући испарењима зелених биљних органа бораве и у условима високе
влажности ваздуха и земљишта. Стога флористички састав заједнице значајно у
корелацији са осталим факторима средине одређује и карактеристике појединих
типова природних станишта за пужеве.
Постоји неколико основних типова природних станишта за терестричне пужеве:

1) Пужеви су веома разноврсни и бројни у шумским регионима на кречњачкој
подлози. Шуме су природни вегетацијски покривач Европе и пружају пужевима
влажне и температурно уједначене услове, храну и склониште. Већина пужева и голаћа
настањује широколисне и мешовите шуме, док су у чистим четинарским шумама
пропорционално ређи. То је одређено различитим богатством ниске зељасте флоре и
дебљином шумске стеље.
2) Степска станишта, а нарочито природни пашњаци на алкалној подлози, су погодни
за врсте отпорније на високе температуре и сушу. Ови простори су откривени и знатно
сиромашнији водом, што је ограничавајући фактор за многе пужеве и голаће.
3) Мочваре и тресаве су увек влажна станишта. Киселост подлоге може бити
различита и обично је ограничавајући фактор за разноврсност пужева.
4) Стеновита и сипарска станишта се одликују високо специјализованим врстама
пужева, који налазе заклон и храну у сенци и пукотинама стена. Љуштуре су им обично
врло чврсте, са слабије израженим периостракумом.
Антропогени фактор
Пужеви антропогених станишта трпе велики утицај људских активности. Са једне

стране масовна деструкција микростаништа потискује неке врсте пужева, док друге,
синантропне врсте успевају да се одрже и чак пренамноже у новим условима. Поред
тога олакшава се њихова дистрибуција у нова станишта.
27
Загађење сувоземних или водених биотопа остацима хемикалија и пестицида

представља један од најважнијих видова деструкције природних станишта пужева.
Акумулирају се DDT, диелдрин, ендрин, хербициди, фосфорни естри, тешки метали,
средства за заштиту дрвене грађе и друге отровне материје. Пужеви су веома осетљиви
и акумулирају остатке ових материја у свом телу, тако да су погодни као
биоиндикатори.
Најважнији узроци масовног ширења синантропних врста су: монокултура у

пољопривреди , промена извора и количине хране, структуре земљишта и преобилно
ђубрење. Пужеви су увек присутни у биотопима, а када се пренамноже изазивају
штете. Повећање популационе густине изазивају многи фактори. Оптималну храну за
њих представљају нежне младе гајене биљке, клијавци и корење. Примена хербицида
уклања слабију храну - корове и спонтано биље, којим се пужеви у природи хране.
Наводњавање прскањем веома стимулише активност пужева. Тешко земљиште,
крупног грумења нуди пужевима, нарочито голаћима као Deroceras reticulatum бројна
склоништа у близини клијаваца и корења младих биљака.
Синантропне или антропохорне врсте пужева се карактеришу широком еколошком

валенцом, умереном густином популација у природним, а великом густином у
антропогеним стаништима. Први кораци ка синантропији могу да се посматрају код
врста голаћа који обично настањују природна, ненарушена станишта, али и сукцесијом
измењена станишта услед деловања човека (засађене шуме, ливаде, воћњаке). Овакве
врсте су ретко штеточине на гајеним биљкама и обично су малобројне. Ту спадају
врсте Deroceras laeve, D. agreste и Arion subfuscus. Другу групу голаћа чине врсте
којима посебно погодују култивисани биотопи, и које могу да се пренамноже
изазивајући штете на гајеним биљкама. Ту спадају Arion fasciatus, Deroceras sturanyi и
D. reticulatum. Коначно, трећу групу синантропних голаћа чине оне врсте које живе у
самим кућама (подрумима) и помоћним просторијама (трапови, складишта),
парковима, ботаничким баштама, топлим лејама, стакленицима. Ове врсте се не могу
наћи у најближим природним биотопима, и по правилу су однекуд случајно унесене.
Ту спадају Boetgerilla pallens, Limax maximus, L. flavus, L. maculatus и друге.
Човек је допринео разношењу појединих врста пулмонатних пужева у нове земље или
на нове континенте, где су углавном постали штеточине гајених биљака. Шпански
28
голаћ, Arion lusitanicus је проширен током 30 година из свог првобитног ареала,

(Шпанија и Португалија), на бројне земље у Европи: Француску, Велику Британију,
Белгију, Холандију, Немачку, Данску, Шведску, Финску и Норвешку. Влажна клима и
глобално загревање атмосфере су омогућили повољне услове за ову врсту и у северним
европским земљама. Природни антагонисти овог голаћа се још нису успоставили у
освојеним просторима, па се његове популације умножавају неометано и проузрокују
велике штете. Друга врста голаћа, Milax gagates се око 1963. године настанио у
Белгији, Великој Британији, Немачкој, а путем извоза и увоза луковица лала и нарциса
пренет је из Холандије у Финску. Првобитно је био штеточина само у стакленицима.
Касније је пренет у Северну Америку, а данас се може наћи на Канарским острвима,
Хавајима, Јужној и Северној Африци и Аустралији. Смеђи европски баштенски пуж
Helix aspersa у САД је унесен 1931. године; у Калифорнији јако оштећује цитрусе и
тамо је познат под називом европски штетни пуж. Касније је доспео све до Аустралије.
Медитеранска врста Theba pisana пренета је бродовима из Марока и Шпаније у Велику
Британију и Немачку. Сада је распрострањена у свим земљама топлијег климата. Helix
aperta је такође пренет из Европе у Калифорнију где се храни на плодовима наранџи.
Голаћ Deroceras reticulatum је пренет и постао важна штеточина у САД на
плантажама банана, у пољима кукуруза и соје. И Arion subfuscus је из Евроазије унет у
САД, али му је тамо штетност за сада неиспитана.
Исхрана копнених пужева
Главну храну им представља вегетација у распадању, гљиве, алге, лишајеви. Зелене

биљке ређе нападају - углавном воће, клијавце и подземне делове. Претежно једу меке
делове биљака, избегавајући жилице, нерватуру и тврде опне. У вештачким условима
пужеви се могу хранити разним врстама поврћа, чак и влажном хартијом, јер варе
целулозу. Неки од пужева могу да праве штете у цвећу, поврћу и на воћкама, а њихово
присуство се препознаје по карактеристичним изгризлинама. Голаћи скоро редовно
нападају гајене биљке и представљају озбиљне штеточине у пољу, пластеницима и
стакленицима.
Многи пужеви и голаћи се хране лешином, фецесом животиња, црвима, стоногама,

неким инсектима и другим пужевима. Јавља се и канибализам. Ипак, може се рећи да је
већина пужева у исхрани веома прилагодљива и мање- више омниворна.
29
Размножавање пужева
Плодност неких пужева и голаћа је веома велика. Тако би D. reticulatum уколико не би

постојала ограничења средине, могао имати 300 директних потомака, 90 000 "унучића"
и чак 27 000.000 "праунучића" после само пар година.
Терестричне врсте пужева полажу своја јаја на земљу или у јамице, у труло дрво,
стељу, испод камења. Јаја су обично округла и број им варира од 20 до 50, ређе и до
100. Љуска им је мека и прозрачна, а само код неких кречњачка и тврда. Ембрионално
развиће траје, зависно од температуре, три до шест недеља. Европски пужеви полажу
јаја током лета и јесени. Већина голаћа и неки пужеви са љуштуром из сувих станишта
их полажу током касне јесени, да би умањили опасност од исушивања јаја.
Из јаја се испиле мали пужеви, врло слични адултима. Њихово постембрионално

развиће протиче без ларвеног стадијума и обично траје 2-4 године. Када пуж достигне
зрелост, прекида се раст његове љуштуре и формира ојачана маргина на њеном отвору.
Смртност пужева и њихови природни непријатељи
Различите врсте пужева и голаћа могу да доживе старост од неколико месеци до

неколико година. Најдуговечнији голаћи доживе 6 година, а пужеви са љуштуром 10
година. Унутар сваке врсте само ретке јединке достижу максималан физиолошки век
услед изражене смртности током различитих животних фаза. Три главна
неантропогена фактора смртности су клима, болести и предатори.
Смртност међу пужевима је највиша у почетним развојним фазама. Већ јаја масовно
страдају од исушивања и предатора. Током постембрионалног развића страда и
главнина младих јединки, па свега око 5% положених јаја успе да се развије у нове
адулте. Код ситних врста пужева врло мало их доживи следећу годину и парење.
Крупније врсте преживљавају са око 50% популације сваке године. Мали број јединки
доживљава дубоку старост од 8-10 година.
30
Пужеве нападају разни организми. Пужеви страдају од предатора, највише птица, и од

бројних паразита. Међу птицама су најзначајнији дроздови, који се хране и
најкрупнијим пужевима. Дрозд певач, Turdus philomelos, је развио посебну технику
разбијања љуштуре о камен. Чворци, вране, црвендаћ, вивак и домаћа живина се такође
хране пужевима.
Голаћи су мање привлачни птицама од пужева, јер луче превише слузи. Међутим птице
их ипак једу, као и ровчице, јежеви и многи глодари. Младим голаћима се хране жабе,
крастаче, змије и гуштери. У исхрани жаба голаћи представљају чак 1/4.
Тек испиљеним голаћима, дугим свега 1-2 мм, хране се стоноге (Chilopoda),
кусокрилци (Staphilinidae), стрвинари (Silphidae), трчуљци (Carabidae), свици
(Lampiridae), мрави (Formicidae). Паразитске муве (Sarcophagidae, Sciomyzidae)
хране се пужевима или њиховом слузи. Око 400 врста сциомизида се храни пужевима.
Свака ларва сциомизиде Tetanocera elata може пре улуткавања да убије 4-9 јединки
голаћа D. reticulatum. Пужевима се хране и карниворне врсте пужева, као што су
Aegopis vericilius, Testacella spp. и други предатори.
Паразитски црви уништавају и до 30% популација штетних пужева и голаћа. Нематода

Phasmarhabditis hermafrodita је специјализован паразит голаћа, па се чак и
комерцијално производи у Енглеској и Швајцарској за примену у баштама. Врсту
Helix aspersa нападају нематоде Alloionema appenadiculatum, Angiostoma aspersae,
Nemhelix bakeri и Rhabditis gracilicaudata. Овај пуж је и прелазни домаћин
простронгилиде Muellerius capilaris (Muller) током пролећних месеци, док је сиви
пољски голаћ Deroceras reticulatum (Muller) главни домаћин у јесен. Млади пужеви
H. aspersa се заразе током пиљења из јаја у земљишту.
Гриња Ricardoella limacum је опасан паразит пужева. Раније је нападала само Limax
spp. али сада се јавља и у узгоју пужа H. aspersa. Живи у плаштаној дупљи и једе
хемолимфу домаћина.
31
ЕКОЛОГИЈА ВОДЕНИХ ПУЖЕВА
Постоје две основне групе водених пужева. Прва група, Prosobranchia, поседује праве
шкрге (ctenidia), и пореклом је маринска. Освојила је слатководна станишта
адаптацијом телесних флуида на ниже концентрације соли у спољној средини. Другу
групу чине слатководни плућаши, Pulmonata, који су примарно насељавали копно па
још увек користе плаштану дупљу као плућа. Зато морају периодично да испливају на
површину воде и узму ваздух. Њих карактерише знатно лакша љуштура и далеко већа
покретљивост него прозобранхијатне пужеве. Ова група има мноштво семиакватичних,
амфибијских представника који значајно време проводе ван воде. У условима суше
неки могу да издрже и по неколико месеци закопани у блату.
Већина плућаша се храни на дну, у плиткој води језера, рибњака, бара, потока, канала и
река. Јављају се и у пиринчаним пољима и влажним пашњацима. Ретко бораве на
дубинама већим од четири метра. Врсте стајаћих вода су везане за водене биљке, а
пужеви текућих вода живе на камењу и другим чврстим подлогама. Слатководни
пужеви су претежно хербиворни и једу водене биљке и мноштво придружених
микроорганизама (диатомеје, алге, бактерије, протозое и гљиве). Мало је сапрофагних
врста, а карниворне су врло ретке.
Највише им одговарају водена станишта са доста растворених калцијумових соли и

бујном вегетацијом.
ТЕРЕНСКО САКУПЉАЊЕ ПУЖЕВА
Пужеви се сакупљају од првих пролећних дана до краја октобра. Најлакше се налазе

после кише и испод дебљег слоја сувог лишћа или испод пањева. Током сувих и
топлих дана активни су углавном у сенци или током ноћи. Зато их треба тражити
по влажним шумама, живицама, јаругама, у густим склоповима зељастих биљака и
слично. То наравно не важи за ксерофилне ливадске пужиће (Helicella obvia), који су
стално присутни на биљкама.
Пужеве голаће је најбоље сакупљати у сумрак или на местима где се уобичајено

крију током дана - разним пукотинама, гомилама дрвета, црепа, цигала, итд. За
32
потребе контроле њихове бројности у пољу, могу се постављати и одговарајуће клопке

или вршити испирање земљишта (овај метод се увелико напушта због мукотрпног
добијања резултата).
Клопке за голаће су типа "склоништа", конструисане тако да обезбеде мрачно, влажно

и сигурно место, и по правилу су допуњене погодним мамцима. Могу се користити
разни приручни материјали: комади линолеума, лесонита, црног топлог пода,
шперплоче, пластични поклопци канти за смеће, саксијске тацне, керамичке плочице и
слично. За мамце се користи живинска прекрупа, пшеничне мекиње, клијало житно
зрно, комади јабуке, сировог кромпира, мркве, листови купуса или посудице са
пивом. Уколико желимо да се сви приспели голаћи сигурно задрже у клопци (а нису
нам потребни за збирку), мамци могу бити допуњени и лимацидима.
Сакупљене пужеве треба паковати живе у најлон кесе или кутијице са доста ваздуха,
стеље и траве. Када се ради о врстама које су склоне канибализму, треба их паковати
у мањем броју или појединачно у кутијице са преградама.
ФИКСИРАЊЕ И ИЗРАДА ПРЕПАРАТА ПУЖЕВА
Уколико је немогуће уловљене пужеве и голаће обрадити у дужем периоду, треба их

сместити у одговарајуће посуде са фиксативом. Потребно је водити брижљиву
евиденцију о месту и времену сакупљања, са подацима о типу станишта и слично.
За збирке се користе само празне љуштуре или цели пужеви, што је обавезно за
голаће и неке врсте пужева са кућицом. Љуштура пужа се најлакше добија лаганим
кувањем пужа. Охлађени пуж се стави затим у алкохол кратко време, да би се тело
лакше извукло из љуштуре пинцетом. Ако пужа убацимо у кључалу воду тело се
тренутно згрчи и увуче у љуштуру, па накнадно вађење неће успети. У сваком
случају тело се одбацује и није употребљиво за збирку после кувања. Пужеви у
естивацији или хибернацији (са излученом епифрагмом или хибернакулумом
преко отвора кућице) се морају пре чишћења љуштуре или конзервирања отворити
и активирати у влажној средини. У супротном остаће трајно завучени у љуштури
и неприступачни за вађење.
33
Ако приликом вађења тела пукне утробна кеса и њен значајан део остане завучен у
врху спирале, потребно је овакву љуштуру ставити у влажну посуду и добро је
затворити. Тиме се убрзава влажно труљење и избегава ширење непријатног
мириса. После пар месеци (или раније) треба посуду отворити и љуштуру пажљиво
испрати водом од остатака утробе.
Уколико нам је циљ да сачувамо тело, потапамо га у етанол ради трајног

конзервирања. Међутим, пре тог поступка морамо на одговарајући начин усмртити
пужа, да тело не остане згрчено. Обично треба одговарајућу посуду до врха налити
прокуваном и млаком водом, у коју додамо малу количину 1,5-2% хлорал-хидрата,
па затим у њу потопимо пужа. Површину воде покријемо стакленом плочом, која
добро належе. После 24-36 часова пужеви угину, али задржавају опружени положај
тела. Затим их пребацимо у серију алкохола : 20%, 40% и 70% етанола. Потом пужа
трајно конзервирамо у 80% етанолу.
Пошто је претходни поступак релативно спор, може се убрзати на одговарајући

начин, нарочито код пужева голаћа. Животиња се "успава" убацивањем у хладну
воду, а затим се дода мала количина нитрата кобалта - Co(NO3) 6H2O. То изазива
угињавање и опуштање тела за свега пар минута. За парализовање пужева може да се
употреби и пентобарбитал, на сличан начин.
Међутим најчешће у теренским условима или скромнијој лабораторији имамо

само алкохол и воду на располагању, а немамо превише времена. И тада постоји
начин за успешну фиксацију. Уколико се тело живог пужа директно потопи у
алкохол, долази до његовог трајног грчења. Зато ако желимо да брзо конзервирамо
голаћа у алкохолу и да избегнемо ову појаву, можемо га живог угурати у врло уску
епрувету или стаклену цев, па затим налити до врха алкохол. Облик суда ће
онемогућити његово грчење и очувати релативно опружен положај тела, који се може
и побољшати при првој замени алкохола (после 2-3 дана) лаганим притиском прстију.
Том приликом можемо и уклонити обилну излучену слуз, која је стврднута због
дејства алкохола и лако се скида. У додиру са водом слуз поново постаје лепљива,
па прање пужа треба обавити тек када уклонимо вишак слузи са тела. Затим га опет
можемо вратити у епрувету са етанолом, запечатити је и сместити у збирку.
34
Препарати у течности су такође погодни за збирку голаћа. Пре монтирања пуж се

омами етром у моменту када опружи пипке. Затим се потопи у млаку воду која је
кувањем ослобођена од кисеоника, и усмрти на већ поменути начин. После 6-12
часова пребацује се у 2% раствор хлорал- хидрата на кратко време, и затим у посуду
за монтирање. Прво се врши расецање стопала дуж табана и извлачи унутрашњи
садржај а у тело гура памучна вата. Танким концем стопало се попречно прошије на
предњем и задњем крају, а табан се наслони на стаклену плочицу. Затим се конац веже
са друге стране плочице. Са коже се четкицом уклони слуз, па се затим премаже
желатином и остави на сушењу око пола часа на хладном месту. Тако монтиран пуж
потапа се у 70% етанол или у 4% формалин у одговарајућем суду. Поклопац суда се
трајно залива парафином. Уколико је потребна детаљна дисекција тела пужа,
припрема се обавља као и у претходном случају.
ШТЕТЕ ОД ПУЖЕВА
Пужеви лако прелазе на гајене биљке и изазивају штете на њима. То је највише и

најредовније изражено у пластеницима, на влажним теренима и у усевима биљака
гајених у густом склопу. Понекад, током влажнијих година пужеви се пренамноже, па
онда могу да угрозе чак и оне површине где се иначе спорадично јављају.
На биљкама су присутни углавном у ноћним часовима (21:00-01:00), а остатак

времена проводе сакривени међу грудвицама земље или у розетама биљака. Стога
њихово присутво остаје непримећено до настанка оштећења. Само током облачних
дана са периодичним падавинама се њихова активност претвара у целодневну, када
се могу посматрати током исхране. У сваком случају, њихови трагови (слуз и овалне
изгризлине) су видљиви на биљкама и могу се правовремено уочити редовним
прегледом. Најтеже се и најкасније примете подземне штете на проклијалом семену,
кртролама кромпира, мркви. луковицама и слично. Основни тип директних
оштећења на биљкама су неправилне овалне изгризлине на надземним и
подземним деловима, праћене појавом црног змијоликог измета и траговима слузи.
Сочнија биљна ткива обично и при мањем оштећењу бивају јако загађена и
захваћена влажним труљењем.
35
Најзначајније штете пужеви, првенствено голаћи, наносе ратарским културама. То се

догађа највише у периоду клијања и ницања. У односу на значај губитака, у Европи
најјаче страдају уљана репица и сунцокрет, стрна жита, мање кукуруз и крмно биље.
Монокотиледоне биљке (стрна жита и кукуруз) трпе велике штете на семену. Пужеви
голаћи им испразне клицу још у млечном стадијуму. Тако D. reticulatum, Arion ater и
A. fasciatus уништавају цела зрна. Јечам и пшеница су неотпорни на изгризлине и у
фази 2-4 листа. Зоб је изузетно отпорна биљка на напад голаћа. Код кукуруза су зрна
отпорнија од првих листова, од којих остану само нерви. Тако је најштетнији голаћ на
кукурузу у САД, интродуковани D. reticulatum, чији јувенили изазивају штете
дефолијацијом и нападањем проклијалог семена и клијаваца. Кукуруз страда обично у
фенофази 2-4 листа, па чак и 5-6. Штета се манифестује изгризлинама између нерава,
али са неоштећеним доњим епидермисом. Ако се исхрана продужи појављују се
издужене шупљине и фронцле на листу. Код умереног или јаког напада биљка
расте спорије и има нижи принос. Код врло јаког напада, када биљка остане без
листића, угине и усев остане проређен.
Дикотиледоне биљке (уљана репица, сунцокрет, соја, шећерна репа, кромпир, украсне
биљке) осетљиве су до фенофазе 6 листова. Напади почињу већ приликом клијања
семена, затим се наставе на котиледонима, па на листовима. Јувенили голаћа могу да
направе ходнике у хипокотилу биљке или га потпуно отсецају.
У повртарској и баштенској производњи су укупне штете од пужева мање него у

ратарству, али на појединим локалитетима достигну велике размере. Нападају их D.
reticulatum, D. panormitanum, Limax maximus, L. flavus, Milax gagates, Cepea hortensis
и Helix aspersa. Јако страдају пролећне културе. На мркви ошећују клицу, листове и
корен; на грашку изгризу клијало семе, листове, стабљике, цветове и младе махуне; на
расађиваним биљкама једу целе надземне делове, као на младој салати. Штете на
салати и купусу настављају се и у каснијим фенофазама. Тако голаћ Tandonia
budapestensis систематски оштећује само здраве главице салате у пољу. Завлачи се у
главицу и храни у њеној унутрашњости до појаве првог труљења. Затим прелази у нову
главицу. Практично се може открити само прегледом на око здравих главица.
36
Плодови јагоде су јако подложни нападу разних пужева. Оштећују их многи голаћи,
Helix pomatia, H. aspersa, Cepea hortensis, Ariantha arburostrum и други пужеви.
Примарне штеточине кртола кромпира су само T. budapestensis и A. hortensis, док се

као секундарна штеточина појављује и D. reticulatum.
На воћкама и виновој лози се штетни пужеви ређе појављују. Углавном се ради о

пужевима са љуштуром - Helix pomatia, Cepea spp., Theba pisana, Bradybaena
fruticum, а ређе о голаћима. Овакве штете су уобичајене у топлијим климатима, где
доста страдају цитруси.
Посебну категорију чине индиректне штете од пужева, које је тешко прецизно

утврдити. Ове су штете последица инфекције биљака разним патогенима преко
исхране и слузи пужева. Постоји листа од барем 16 родова фитопатогених гљива, чије
споре углавном преносе пужеви. Међу њима су најважнији:
1. Phytophtora – проузроковачи пламењаче преносе се нарочито подземним голаћима.
2. Pythium - изазивачи полегања расада, палежи клијаваца и трулежи семена. У
расадничкој производњи пужеви преносе P. debarianum на велики број гајених биљака.
3. Puccinia – изазивачи рђе. Проузроковач црне рђе жита, P. graminis се лако преноси
преко слузи пужева.
До сада је векторска улога у преношењу спора гљива утврђена код врста Bradybaena
fruticum, Arion ater, A. rufus, Limax spp., Cepea nemoralis, Helicella obvia, Arianta
arburostrum, Planorbarius corneus, Succinea putris и других.
Corinebacterium insidiosum преноси Helix aspersa. Erwinea carotovora преноси D.

reticulatum. Вирус мозаика дувана преносе D. reticulatum и Lehmania marginata.
У нашим условима од пужева страдају пољопривредни усеви и украсне биљке.

Посебан проблем представљају пужеви голаћи у стакленицима и пластеницима, где
изазивају посебно велике штете на реперодуктивном материјалу - расаду, украсним и
повртарским биљкама. Понегде пужеви оштећују воћке и винову лозу.
37
П У Ж Е В И - ПОСЕБНИ ДЕО
КЛАСИФИКАЦИЈА ПУЖЕВА
Пужеви, Gastropoda су подељени је на три поткласе - Prosobranchiata,

Opistobranchiata и Pulmonata.
Поткласа P U L M O N A T A
Са копненим, слатководним и амфибијским врстама пужева. Њени представници

немају шкрге, него им као респираторни орган служи плаштана дупља. Водене
врсте морају периодично да испливају на површину да би узимале ваздух. Љуштура је
код ових пужева добро развијена или редукована. Хермафродити су. Поткласа се
дели на два реда - Basommatophora и Stylommatophora.
Ред BASOMMATOPHORA
Живе у воденој или врло влажној средини. Дишу плућима, али неки представници
усисавају воду у плаштану дупљу па из ње издвајају кисеоник.
Фам. LYMNAEIDAE - барски пужеви
У ову фамилију су сврстани крупни слатководни пужеви. Крећу се дуж танког слоја
слузи по доњој површини воде или по дну. Специјални цевасти израштај плашта
омогућује пробијање водене површине и удисање ваздуха.
Барски пужеви имају важну улогу у животном циклусу трематоде Fasciola

hepatica, великог метиља - проузроковача фасцилиозе. Ова болест доводи до
разарања јетриног паренхима код домаће стоке и дивљачи, а ређе и код човека.
Lymnaea stagnalis (L.) - велики барски пуж

Велики барски пуж настањује Европу, северну Азију и Северну Америку.
Одговарају му стајаће или споре равничарске воде са богатом вегетацијом. Храни се
38
првенствено воденим биљкама, алгама, детритусом, угинулим шкољкама и другом

стрвином.
Lymnaea truncatula (Muller) - патуљасти барски пуж, сличан али мањи.
Фам. PLANORBIDAE - пљоснати пужеви
Одликују се пљоснатом, дискоидном синистралном љуштуром. За разлику од

осталих мекушаца, имају црвену крв. Добро подносе мале концентрације кисеоника
у води.
Могу да формирају доста постојану епифрагму током суше. У том стању остају
живи недељама. Пужеви ове групе су вектори трематода, изазивача билхарциозе.
Planorbarius corneus (L.) - пљоснати пуж, пуж свитак

Одговарају му равничарске стајаће или споротекуће воде са обилном вегетацијом.
Ред STYLOMMATOPHORA
У оквиру овог реда су заступљени виши пужеви плућаши. То су углавном сувоземни а

ређе амфибијски пужеви.
Фам. HELICIDAE
Пужеви ове фамилије могу бити различитих величина. Љуштуре варирају од 5-50мм,
али су увек дебелих зидова.
Helicella obvia (Menke) - ливадски пуж

Ова врста је честа на сувим травним падинама брда, пољима на алкалној подлози, а у
хладнијим регионима само на камењарима. Са природних станишта се сели на насипе,
просторе дуж путева и пруга, рудерална станишта. Одатле прелази на гајене биљке,
нарочито легуминозе. Неке врсте попут Helicella spp. Преносе малог метиља -
Dicrocoelium dendriticum.
39
Cepea nemoralis (L.) - живичњак

Живичњак настањује шуме, честаре, падине. У неким земљама искључиво настањује
воћњаке, вртове и паркове у насељима, исказујући изразито синантропни карактер.
Уобичајено изазива оштећења на гајеним дрвенастим биљкама.
Cepea hortensis (Muller) - баштенски пуж

Баштенски пуж је уобичајен у шумама, живицама, трњацима, на степским
површинама и у пешчарама, као и у антропогеним стаништима различитог типа -
вртовима, воћњацима, парковима и рудералним површинама. Тежи хладнијим и
влажнијим стаништима од пужа живичњака, али често деле исто станиште.
Helix pomatia L. - виноградски пуж

Ово је најкрупнији европски копнени пуж са љуштуром (50мм). Садашњи ареал је
антропогено условљен, још од времена Римског царства. Од тада датира узгој
виноградског пужа за исхрану људи и његово разношење по целој Европи. Сталним
изловом су популације ове врсте јако проређене, па су у неким државама Европе
(Немачка, земље Бенелукса) уведене изузетно строге мере ловостаја.
Виноградски пуж живи у честарима и топлим низијским шумама. Уобичајен је на

обрадивим и другим вештачким површинама. Може да изазива велике штете на
гајеним биљкама. Погодује му кречна подлога, све до 2 000м надморске висине.
Животни и сезонски циклус

Сезонски циклус виноградског пужа је добро проучен. Целу зиму проведе у
хибернацији на скровитом месту - у погодној пукотини, напуштеним ходницима
глодара, гомили камена, испод пањева и корења, дебелог слоја лишћа или грања.
На отвору кућице налази се чврсти порозни хибернакулум, излучен још почетком
октобра. Животне функције пужа у хибернацији су врло успорене, и он се одржава на
рачун телесних резерви. Током овог периода пуж изгуби и до 1/4 своје тежине.
Током првих топлијих априлских дана пужеви сломе хибернакулум и почињу да

напуштају зимска склоништа. Скоро два месеца пуж се интензивно храни и сакупља
снагу за парење, које се одиграва од краја маја. Полно су зрели пужеви старости око
40
2,5-3 године, и способни су да се репродукују до краја живота. Најдуже живе 7

година.
Око две недеље после парења пуж започиње полагање јаја. Обично крајем јуна или
почетком јула пуж стопалом издуби рупу у земљи, пречника 40мм, па у њу положи
јаја (бела 6мм) и затрпа рупу са јајима. Инкубација јаја траје 2 недеље до месец
дана, зависно од температуре. Mлади пужеви прво поједу калцијумску љуску
јајета, па крену ка површини (обично током јула). Друго парење je у августу. Сваки
jединка годишње положи 60 јаја.
Пужеви почињу да се повлаче на презимљавање крајем септембра и током октобра,

када температуре почну да се спуштају близу 7 оC . Током године пужеви су активни
на температурама од 7-25 оC (оптимум је 18 оC).
Фам. ARIONIDAE - ариони, обли голаћи
Пужеви голаћи ове групе су крупни, са грубом туберкулацијом коже. Леђни штит је
заобљен, а пнеумостом се налази на предњој 1/2 десне ивице плашта. Остатак
љуштуре је сведен на мале кредасте грануле испод плаштаног штита. Немају
леђни гребен, а каудални део стопала је заобљен. Табан стопала није подељен на три
уздужна поља. Представници ове фамилије једини немају пенис, и уместо њега користе
клоаку.Слуз им је врло лепљива. Лучи је слузна жлезда која је смештена изнад
задње ивице репа.
Хране се углавном биљкама, али су омниворе, па могу да се хране чак и стрвином. У

пољопривреди су неке врсте изузетно штетне.
Arion vulgaris (lusitanicus) - лузитански голаћ

На телу се налазе крупне туберкуле. Пнеумостом је упадљиво велик у отвореном
стању. Тело може бити вишебојно, али су леђа, бокови и штит обично исте боје -
наранџасте, светло црвене, црвенкастосмеђе. Табан је сив, али има црвенкасту ивицу
или ресе са ширим и ужим тамнијим бочним линијама.
На горњој површини тела слуз је наранџаста и лепљива. Слуз табана је увек

безбојна. Опружено тело је дуго 100мм, а 60мм у згрченом стању.
41
Има једну генерацију годишње. Пари се у августу септембру и полаже 60-100 јаја.
Распрострањеност: оригинални ареал врсте захвата целу централну и део западне

Европе, где јој се придружује. Јужну границу ареала представљају Алпи. Код нас
унета, као и у Бугарску и Мађарску.
Arion hortensis - баштенски голаћ

Ситнији је 25-30мм. Мрких је леђа са светлијим пегама. Табан је светао. Има 2
генерације годишње. Полаже 10-15 јаја.
Ови пужеви су изразито синантропни и везани су за антропогене типове станишта -

вртове, поља, насеља и сл. Барем једна од ових врста је забележена у Румунији, а
вероватно и код нас. Примарна је штеточина кромпира. Радо се храни печуркама,
нарочито Boletus spp., биљкама, стрвином и екскрецијама бескичмењака. Само у
топлијем делу године може да изазове штете на гајеним биљкама у близини шуме.
Као и друге врсте фамилије Arionidae и ове врсте имају животни век дуг 12-18 месеци.
Из јаја која су положена током јесени излегу се млади пужеви и одлазе на
презимљавање. Током целе наредне године пуж сазрева. Способан је да се пари у
јесен или тек после још једног презимљавања - на пролеће друге године.
Фам. LIMACIDAE - велики голаћи
То су голаћи издуженог тела, које достиже 45-200мм. Леђни штит зрнасте или
наборане површине, захвата трећину дужине тела, а његова предња ивица прекрива
врат пужа. Рудимент љуштуре, лимацела.
Пнеумостом је смештен десно, на задњој половини ивице плашта. Релативно

оштра кобилица (гребен) пружа дуж леђа пужа, све до зашиљеног каудалног краја
тела. Табан стопала је подељен на три уздужна поља, од којих спољна два могу бити
тамнија од централног, светлијег поља.
42
Limax maximus L. - велики сиви голаћ

Врло је крупан голаћ, витког тела, гребеном дугим колико 1/3 целог пужа. Кожне
туберкуле су елиптичне. Штит је заобљен на предњој и зашиљен на задњој ивици. Боја
тела обично сива. и присутне су тамне мрље. Гребен је светлији, као и табан стопала.
Слуз је обилна, безбојна. Истегнуто тело достиже 130-200мм, а згрчено до 100мм.
Распрострањеност: ова врста потиче из планинских области Европе и северне

Африке. Синантропне популације су населиле целу Европу, а такође су пренете и на
друге континенте.
Станиште: у природи је овај голаћ уобичајен у шумама. Раширио се и у

антропогеним стаништима - парковима, вртовима, гробљима, стакленицима и
пластеницима, подземним просторијама и тунелима. Највеће штете прави у воћарству
и повртарству
Фам. AGRIOLIMACIDAE - пољски голаћи
Врсте ове фамилије су ситније од представника фам. Limacidae. Леђни штит прекрива
скоро половину тела, а кобилица је слабије изражена. Нуклеус концентричних набора
штита је смештен више у десну страну, изнад пнеумостома.
Један од најзначајнијих родова ове фамилије је Deroceras (син.Agrolimax).
Deroceras reticulatum (Muller) - мрежасти или сиви пољски голаћ

Тело овог пужа је робусно, леђа јако испупчена, а репни део је клинаст. Леђни штит
захвата око 2/5 дужине тела.
Основна боја тела је прљаво крем или маслинаста. Обично су присутне неправилне
мрежасте шаре, састављене од смеђих, мрких или црнкастих мрља. Слуз је безбојна, а
код узнемирених јединки млечнобеле боје. Дужина истегнутог тела је 35-45мм.
Распрострањеност: насељава скоро целу Европу. Природни ареал му је тешко

утврдити јер је изразито синантропан и везан за антропогена станишта свих
типова, а доста је уношен и на друге континенте.
43
Станиште: ово је врста већих комплекса обрадивих површина. Није склон шумским
стаништима. Насељава чистине, поља, ограде, пустаре, рудерална станишта, баште
и вртове. У градовима је чест у парковима и на гробљима.
Исхрана: током влажних година масовно прелазе са корова и рудералних зељастих

биљака на гајене биљке - луцерку и детелину, репу, салату, купус, кељ, карфиол,
младо жито, кртоле кромпира, мркву и друге. Забележена су у Европи
пренамножења при којима је утврђено преко 1 200 000 јединки мрежастог голаћа
по хектару.
Највеће штете настају на биљкама у ницању, па остају голе површине у засаду.

Такође страда рано поврће, које бива јако загађено и нагрижено, па губи тржишну
вредност. Исто важи за купус и поврће за зимницу.
Deroceras agreste (L.) - пољски голаћ

Тело му је виткије него код мрежастог голаћа али су веома слични. Штит је дуг као 1/3
тела. Боја тела иде од скоро беле до крем са мрком нијансом, без тамних шара.
Животни циклус Deroceras spp. (важи и за друге врсте овог рода)

Живот мрежастог голаћа ретко премашује пет месеци. Зато генерација испиљена из
презимелих јаја у пролеће оконча свој циклус током исте вегетације. У условима
благе климе ови пужеви дају и другу генерацију, која завршава сопствени циклус
тек у наредној години.
Голаћи рода Deroceras најбрже сазревају од свих голаћа, за свега 2-3 месеца и
интензивно се паре. Јаја мрежастог голаћа су оплођена већ 8-10 дана после
копулације. Оплођена и формирана јаја су пречника 2-2,5мм, обично положена у
групи од двадесетак у розете биљака, под стељу, под камен или у јамице дубине 20-
40мм.
Један пуж положи око 200 јаја, до 700 ако је више пута копулирао током вегетације.
При оптималној влажности од 100% и температури од 15-17 оC јаја заврше
инкубацију за 11-13 дана, или презиме.
44
Постембрионално развиће се састоји из следећих фаза: инфантилне, јувенилне,

адултне и фазе старости. Инфантилна фаза подразумева нагли раст и образовање
зачетака гонада. У јувенилној фази се раст успорава, гонаде се диференцирају и
достижу пуну величину. Адултну фазу карактерише престанак раста тела, а полни
органи су комплетно формирани и у потпуној функцији. На крају ове фазе пужеви
копулирају и полажу јаја. Фаза старости је релативно кратка и завршава се смрћу,
обично током јесени.
Фам. MILACIDAE - голаћи са кобилицом, гребенасти голаћи
Представници ове фамилије су робусни пужеви различите величине, који се препознају

по кобилици дуж целих леђа. Врло су сродни фам. Limacidae. На штиту зрнасте
структуре нуклеус је централно смештен и види се потковичаста фигура.
Ови пужеви су јужноевропског порекла. Хербиворни су и потенцијално штетни за

гајене биљке. Значајне штете изазивају на кромпиру. Значајан је род Tandonia.
Tandonia budapestensis (Hazay) - будапештански голаћ

Ова врста има средње велико тело, које се постепено сужава према репу. Штит
достиже једва 1/4 укупне дужине тела.
Боја пужа је смеђа, на леђима увек мрка. Гребен је жут или наранџаст. Штит је
највећим делом без бочних пруга и има потковичаст урез. Глава је црна. Табан је
жућкастобео са тамним средњим пољем. Слуз је безбојна, али при узбуђењу пужа
наранџаста. Истегнуто тело је дуго 50-70мм, згрчено највише 40мм.
Распрострањеност: ова је врста пореклом из јужне Европе, али је деловањем човека

раширена по целом континенту.
Станиште: природна станишта овог пужа су добро осветљене проређене шуме,

стеновите и грмовите падине брда. Међутим постао је изразито синантропан и
преселио се у вештачка станишта - паркове, депоније и вртове.
45
ШТЕТНИ ПУЖЕВИ И ГОЛАЋИ
Штетни пужеви и голаћи понекад могу значајно да угрозе биљну производњу. Њихово
сузбијање није једноставно, па успех често изостаје. Томе највише доприносе
недостатак знања о самим мекушцима и различитим техникама борбе против њих, као
и мали избор регистрованих молускоцида. Зато ћемо се овом приликом прецизније
информисати о овој групи штеточина и начинима њиховог сузбијања.
ПУЖЕВИ И ГОЛАЋИ
Сви пужеви спадају у мекушце, друго највеће коло животињског царста после
зглавкара. Пужеви обухватају подједнако пужеве са љуштуром и пужеве без љуштуре,
односно голаће. Неки су голаћи сроднији неким пужевима са љуштуром него другим
голаћима. У сваком случају у многим европским језицима постоје паралелно два
назива – пужеви и голаћи. Голаћи обухватају све копнене пужеве са секундарно
редукованом љуштуром. Голо, еластично тело омогућује им лакше кретање и
провлачење кроз тесне шупљине, до места која су недостижна пужевима са љуштуром.
Зато су многе врсте голаћа значајне пољопривредне штеточине и тамо где других
пужева нема. У Евроазији, штеточине гајених биљака су голаћи фамилија Limacidae,
Agriolimacidae, Arionidae, Milacidae. Од пужева са љуштуром заступљене штетне врсте
фамилије Helicidae, Zonitidae, Succineidae, Endodontidae, Valoniidae и друге.
Пужеви антропогених станишта трпе велики утицај људских активности. Са једне

стране масовна деструкција микростаништа потискује неке врсте пужева, док друге,
синантропне врсте успевају да се одрже и чак пренамноже у новим условима. Поред
тога олакшава се њихова дистрибуција у нова станишта.
Загађење сувоземних или водених биотопа остацима хемикалија и пестицида

представља један од најважнијих видова деструкције природних станишта пужева.
Акумулирају се ДДТ, диелдрин, ендрин, хербициди, фосфорни естри, тешки метали,
средства за заштиту дрвене грађе и друге отровне материје.
46
Пужеви су увек присутни у биотопима, а када се пренамноже изазивају штете.

Оптималну храну за њих представљају нежне младе гајене биљке, клијавци и корење.
Примена хербицида уклања слабију храну - корове и спонтано биље, којим се пужеви у
природи хране. Наводњавање прскањем веома стимулише активност пужева. Тешко
земљиште, крупног грумења нуди пужевима, нарочито голаћима као Deroceras
reticulatum бројна склоништа у близини клијаваца и корења младих биљака.
Синантропне или антропохорне врсте пужева се карактеришу широком еколошком

валенцом, умереном густином популација у природним, а великом густином у
антропогеним стаништима. Први кораци ка синантропији могу да се посматрају код
врста голаћа који обично настањују природна, ненарушена станишта, али и сукцесијом
измењена станишта услед деловања човека (вештачки подигнуте шуме, ливаде,
воћњаке). Овакве врсте су ретко штеточине на гајеним биљкама и обично су
малобројне. Ту спадају врсте Deroceras laeve, D. agreste и Arion subfuscus. Другу групу
голаћа чине врсте којима посебно погодују култивисани биотопи и које могу да се
пренамноже изазивајући штете на гајеним биљкама. Ту спадају Arion fasciatus,
Deroceras sturanyi и D. reticulatum. Коначно, трећу групу синантропних голаћа чине
оне врсте које живе у самим кућама (подрумима) и помоћним просторијама (трапови,
складишта), парковима, топлим лејама, стакленицима. Ове врсте се не могу наћи у
најближим природним биотопима, и по правилу су однекуд случајно унесене. Ту
спадају Boetgerilla pallens, Limax maximus, L. flavus, L. maculatus и друге.
Неки од узрока масовног ширења пужева и голаћа су: увођење монокултура, сужење
извора хране услед употребе хербицида, промена структуре земљишта, преобилно
ђубрење. Поред тога, два веома важна узрока су влажна клима и глобално загревање
(проширивање природног ареала - на исток и југ, односно на север Европе ), као и
стално разношење синатропних врста пужева и голаћа у нова подручја.
Постоје упечатљиви примери уношења појединих врста пужева у нове земље :

• Arion vulgaris (lusitanicus), шпански голаћ, проширен је током 30 година из
Шпанија и Португалија, на бројне земље западне, централне и северне Европе.
Поред осталих начина доста је разношен у биљном материјалу и саксијама;
• Limax maximus пренет је у Норвешку саксијама и биљним материјалом;
47
• Milax gagates се од шездестих година настанио у већини европских земаља,

нарочито путем извоза и увоза луковица (интродукован је и у Северну Америку,
Канарска острва, Хаваје, Африку и Аустралију) и
• Deroceras reticulatum, разношен је по целој Европи па је данас тешко и
претпоставити одакле је пореклом.
Практично све синантропне врсте пужева и голаћа у одређеном периоду су биле
разношене, а разносе се и данас. Преносе се авионима, бродовима, моторним возилима,
пртљагом, поштанским пошиљкама. Највећи део бива пренет извозом воћа, поврћа,
цвећа и гљива. Нажалост, у Европи нису установљени карантински прописи за пужеве
и голаће. Насупрот томе САД и Канада су одавно увеле карантин, првенствено због
сталног уношења штетних европских врста.
ЗНАЧАЈ ГОЛАЋА У НАШОЈ ЗЕМЉИ
Код нас су пужеви и голаћи штетни у шумарству и пољопривреди, али до данас

њихова штетност није била предмет озбиљних и ситематских истраживања. Главни
разлог за овакво стање је што је укупан значај пужева и голаћа мањи у нашој земљи
него у европским земљама. Наша је клима неповољнија за штетне врсте мекушаца, па
се само периодично дешавају пренамножења на већим површинама. Изузев током
екстремно влажних година, проблеми са пужевима, код нас су углавном присутни на
мањим површинама за узгој поврћа, јагодастог воћа, цветно- декоративних биљака и
расадницима неких дрвенастих украсних биљака.
Осим хемијских мера сузбијања голаћа, друге се ретко практикују код нас.
ИСХРАНА И ШТЕТНОСТ ПУЖЕВА И ГОЛАЋА
Главну храну им представља зелена биљна маса, вегетација у распадању, гљиве, алге,
лишајеви. Многи пужеви и голаћи се хране лешином, фецесом животиња, црвима,
стоногама, неким инсектима и другим пужевима. Оштећују воће, клијавце и подземне
делове. Претежно једу меке делове биљака, избегавајући жилице, нерватуру и тврде
опне, а њихово присуство се препознаје по карактеристичним изгризлинама. На
биљкама су присутни углавном у ноћним часовима (21:00-01:00), а остатак времена
48
проводе сакривени међу грудвицама земље или у розетама биљака. Стога њихово
присутво остаје непримећено до настанка оштећења. Само током облачних дана са
периодичним падавинама се њихова активност претвара у целодневну, када се могу
посматрати током исхране. У сваком случају, њихови трагови (слуз и овалне
изгризлине) су видљиви на биљкама и могу се правовремено уочити редовним
прегледом. Најтеже се и најкасније примете подземне штете на проклијалом семену,
кртолама кромпира, мркви, луковицама и слично. Основни тип директних оштећења
на биљкама су неправилне овалне изгризлине на надземним и подземним
деловима, праћене појавом црног змијоликог измета и траговима слузи. Сочнија
биљна ткива обично и при мањем оштећењу бивају јако загађена и захваћена
влажним труљењем.
Голаћи скоро редовно нападају гајене биљке и представљају озбиљне штеточине у

пољу, пластеницима и стакленицима. Од пужева и голаћа угрожене су ратарске и
повртарске културе, цветно- декоративне биљке у пољу, биљке у заштићеном простору
и дрвенасто- жбунасте биљке. Редовно заливање у баштама, пластеницима и
стакленицима ствара оптималне услове за пренамножење пужева и голаћа.
У повртарској и баштенској производњи су укупне штете од пужева мање него у

ратарству, али на појединим локалитетима достигну велике размере. Нападају их D.
reticulatum, D. panormitanum, Limax maximus, L. flavus, Milax gagates, Cepea hortensis
и Helix aspersa. Јако страдају пролетње културе.
Посебну категорију чине индиректне штете од пужева. Ове су штете последица

инфекције биљака разним патогенима преко исхране и слузи пужева. Постоји листа од
барем 16 родова фитопатогених гљива, чије споре углавном преносе пужеви. Међу
њима су најважнији: Alternaria, Aphanomyces, Fusarium, Phytophtora,
Pseudoperonospora, Pythium, Puccinia . Бактерију Corinebacterium insidiosum
преноси Helix aspersa. Erwinia carotovora преноси D. reticulatum. Вирус мозаика
дувана прносе D. reticulatum и Lehmania marginata.
Оцена интензитета напада голаћа се најједноставније врши проценом обима оштећења

на биљакама. Интензитет напада (И) изражава се бројем (%) нападнутих биљака по
одговарајућој јединици површине. Примењује се следећа скала:
49
И= 5% (слаб напад)
И= 5,1-10% (средњи напад)
И= 10,1-25% (јак напад)
И> 25% ( веома јак напад)
Штете се израчунавају на основу добијених бројних вредности и њиховим

упоређивањем са ненападнутим деловима парцеле (контрола).
У случају када голаћи оштећују биљке не изазивајући њихово пропадање, врши се

одређивање учесталости (проценат оштећених биљака) и степена оштећења (степен
изједености листа), по следећој скали:
1. слаба оштећеност (поједено <5% лисне површине)

2. приметна оштећеност (поједено 5-25% лисне површине)
3. средња оштећеност (уништено 25-50% лисне површине)
4. јака оштећеност (уништено >50% лисне површине)
Ова скала је погодна за преглед лиснатог поврћа (купус, салата) и зачинских биљака
(целер, першун, мирођија).
При оцени оштећења плодова (јагоде, краставац, парадајз), цветова декоративних

биљака, кртола кромпира и коренастих органа (репа, ротквица, цвекла, мрква,
луковице), одређује се проценат оштећених органа у односу на укупан број
посматраних органа по скали:
1. слаба оштећеност (поједено <25% органа)

2. средња оштећеност (поједено 25-50% органа)
3. јака оштећеност (поједено >50% органа)
Листове и цветове хризантеме (Chrysanthemum spp.) у пољу нападају Arion hortensis и

Deroceras reticulatum, али осетљивост различитих хибрида јако варира. Младе биљке
ружа (Rosa spp.) могу бити јако изгрижене од голаћа, али и пужева Cepea hortensis и
Helix pomatia. Љиљан (Lilium spp.), змијска суза (Muscari spp.), шафран (Crocus spp.),
фрезија (Freesia spp.), перунике (Iris spp.) и лале (Tulipa spp.) главна оштећења трпе на
50
луковицама. Пужеви луковице нападају углавном по њиховом активирању, када

омекшају заштитни слојеви. Подземни голаћ Tandonia budapestensis празни луковице
љиљана и лала, остављајући само шупље љуске. Пољски голаћи, Deroceras spp., пењу
се на лале и хране листом и цветом.
У стакленике и други заштићен простор завлаче се голаћи Deroceras reticulatum, D.

leave, D. agreste, Limax maximus, L. flavus, потом ситни пужеви са љуштуром (пречника
само 2-6mm) фамилија Endodontidae, Zonitidae и Vallonidae. Крупни пужеви фамилија
Helicidae такође бивају унети али се не могу одржати на оваквим местима.
Неке биљке као гербер или петунија ређе су јаче нападнуте у стакленицима. Код
перунике, кале (Calla spp.) и нарциса (Narcissus spp.) главне штете од голаћа (Limax
maximus, Arion и Deroceras spp.) су на цветовима, док луковице или листове мање
оштећују.
У парковима и баштама дрвенсто- жбунасте биљке (Acer, Populus, Fraxinus , Syringa,

Tilia, Hedera и друге врсте ) нападају пужеви Helicigona arburostrum и Cepea spp.
Изгризају кору младих гранчица, које расту и дебљају. Потом на местима повреде кора
пуца и отвара се простор за гљивичне заразе. Такође бројни пужеви и голаћи једу
сејанце листопадних, а Arion spp. и четинарских дрвенастих биљака.
АГРОТЕХНИЧКЕ, МЕХАНИЧКЕ И ХЕМИЈСКЕ МЕРЕ КОНТРОЛЕ ГОЛАЋА
Сузбијање голаћа на локалном нивоу подразумева веома пажљиво усаглашавање мера

сузбијања са конкретним околностима, рељефом, типовима биљне производње и
другим специфичностима. Морају се истовремено применити различите агротехничке,
механичке и хемијске методе. Комбиноване мере сузбијања дају добре резултате у
борби против свих голаћа.
51
Агротехничке методе
Агротехничке методе могу бити веома делотворне, уколико се планира стратегија

обраде земљишта и ђубрења, усклађена са захтевима производње.
1) Обрада земљишта је главна превентивна мера и веома ефикасан начин за

уништавање јаја и младих голаћа. За јаја је довољно да се дубљом обрадом затрпају у
земљу, или површинском обрадом изложе светлости. Плитко уситњавање површине и
разбијање згрудваног земљишта уклања дневна склоништа и ограничава голаће на
контролисана места. Најпогодније време за пролећну претсетвену обраду или
грабуљање јесте када дува ветар и када је сунчано, што убрзава исушивање пужева.
2) Уништавање коровских биљака тера голаће да се масовно групишу у закоровљеним
ивицама око парцела, где их је лакше пронаћи и уништити. Такође треба орезати и
ниско грање разраслoг жбуња јер представљају одличан заклон за ове штеточине.
3) Уклањање или заоравање биљних остатака мора се обављати редовно. Гомиле
компоста, покошена трава, заостале кртоле кромпира, опало јесење лишће значајна су
места за одржавање голаћа.
4) Промена режима заливања биљака, са вечерњих на јутарње часове обавезна је.
5) Ђубрење треба обављати минералним ђубривима, која имају молускоцидна својства
у контакту са кожом пужева. Треба их разбацивати у периодима површинске
активности голаћа, двократно у размаку од 15-20 минута на истој површини. Насупрот
томе, примена зелених ђубрива, компоста и стајњака веома је ризична јер привлачи
голаће са околних површина. Зато је обавезно добро заоравање.
Механичке методе
Погодне су као редовна мера на мањим површинама - у баштама, повртњацима,

топлим лејама и стакленицима.
1) Уклањање склоништа за голаће прво морамо да обавимо на штићеној површини. То
постижемо склањањем камења, дрвета, фолија, дасака, лимова, ђубрета и других
заклона, у највећој могућој мери. Тиме уништавамо део голаћа, а преостали се скривају
на мањем простору, који лакше надгледамо.
2) Ручно сакупљање шпанског голаћа најекономичнији је метод на мањим
површинама. Ова мера нема смисла за ситне пољске голаће нити за ситне јувениле
52
крупних голаћа, али је погибељна за репродуктивне јединке A. vulgaris (lusitanicus).

Убијањем једног голаћа спречавамо копулацију и полагање стотина јаја. У критичним
периодима током лета и јесени, од раних јутарњих часова, или после поподневног
заливања површине (да се измаме голаћи), треба пужеве набадати на импровизоване
“виљушке” од шиљате жице или јаких игала и отресати их у кантицу са раствором
детерџента, соли или врућом водом. У почетку се мера изводи свакодневно, а потом
може и једном недељно.
3) Постављање баријера олакшава просторну манипулацију другим мерама или
отежава приступ голаћа са околних површина. Баријере се праве у облику канала,
постављањем ограда или третирањем површине у траке. Голаћима препреку
представљају плитко укопане (150мм) ниске (200мм) ограде од бакарног (или
цинканог) лима или мреже око парцеле, или фолије омотане око стабала. Бакар
временом оксидише или се површински запрља, па га је потребно очистити сирћетом
понекад. У Европи (Енглеска, Швајцарска) могу се купити ниске електричне ограде
које струјним ударом убијају голаће. Многе су супстанце репелентне за пужеве,
погодне за заштитна посипања, прскања или премазе, јер су дехидратанти или
нагризају кожу голаћа. Њима се пуне ископани се канали или врши посипање у траке
(100-200 mm широке) али се морају често обнављати. За посипање се можемо
послужити пепелом, шљаком, силикатним зрном, кречом, или прскати ивице парцела и
ограде Бордовском чорбом.
4) Постављање склоништа, клопки и мамаца погодно је за контролисано уклањање
голаћа. Како део затечених склоништа за голаће не можемо уклонити, можемо га
искористити за редовно контролисање и проређивање штеточине. Клопке (даске, цреп,
саксије, мокри џакови, олуци, влажна шперплоча, картон, и други предмети) пуне се
мамцима (кришкама кромпира, мркве, јабуке, салатом, купусом, прекрупом, влажном
храном за псе) и поставе се као склоништа за пужеве. Празне се у јутарњим часовима.
Комерцијално се производе широм света, а код нас лако могу импровизовати пивске
клопке. Укопа се посуда да вири 20мм изнад земље, напуни са мало пива или млека,
или ферментисаног воћа и воде, и засени одозго. Потом голаћи упадају и даве се.
Клопка се мора празнити и допуњавати сваких неколико дана.
53
Хемијске методе
Саме мере хемијског сузбијања, без примене осталих наведених мера, по дефиницији
су недовољне за сузбијање било које врсте голаћа у пренамножењу. Могу дати одличне
резулате при оптималним условима примене. Можемо рачунати на три различите
активне материје, све са уторбним деловањем, формулисане у облику мамаца.
1) Метиокарб је најтоксичнији уторбни молусцид, слабог контактног деловања. Такође
је и најперзистентнији, јер мамци задржавају отровност преко месец дана. За
постављање мамаца оптимални су влажни и топли услови. У европским земљама ретко
се користи на мањим површинама и у поврћу због отровности и неповољног деловања
на корисне бескичмењаке у земљи, сисаре и птице. Због птица се примењују мамци
плаве боје (не привлаче их). У нашој земљи последњих година су биле у оптицају
гранулисани мамци, а сада се прелази на пелетиране.
2) Металдехид је мање мање токсичан од метиокарба, ограничен спољашњим условима
у времену примене, мање перзистентан, али је у еколошком смислу је далеко блажи и
погоднији за превентивне поступке. Такође је добар за прскање по површини јер има
одлично контактно дејство. На жалост, течну формулацију немамо на тржишту. Мамци
на бази металдехида најбоље делују при повишеним температурама после кише.
Изазива претерано лучење слузи и исушивање пужева. Уколико по тровању наступи
свежије и влажније време, долази до опоравка одређеног процента голаћа. Металдехид
је најбољи за постављање превентивних огољених баријера посипањем мамаца око
парцела, или за редовно разбацивање око биљака.
3) Fe(III) фосфат је у последњим деценијама највећи напредак у развоју молусцида. За
разлику од претходних материја, он је еколошки потпуно прихватљив пестицид са
могућом применом и у органској биљној производњи. Европске земље га радо уводе у
примену. Делује утробно, чак и у малим количинама, брзо паралише пужа, али смрт
споро наступа. Биоразградив је на биљна хранива па нема штетних остатака, а такође
није токсичан за корисне организме. Зато се може слободно разбацивати и остављати
по површини (за разлику од њега, мамци на бази металдехида и метиокарба морају се
сакривати или периодично уклањати).
54
Биопрепарати
Код нас још увек није уведена примена скупог биопрепарата нематода за борбу против
пољских голаћа. Паразитске нематоде уништавају у природи и до 30% популација
штетних голаћа. Phasmarhabditis hermaphrodita је специфични паразит голаћа, који се
комерцијално производи под неколико назива (један је "Nemaslug") у Енглеској и
Швајцарској за примену у баштама. Обично је пакована у гранулама глине, које се
растварају у води и прска по влажном земљишту. Ефикасност препарata je и до 90% за
Deroceras врсте.
ТИП АNNELIDA - ЧЛАНКОВИТИ ИЛИ ПРСТЕНАСТИ ЦРВИ
Kласa Polychaeta – многочекињасти црви

Kласа Oligochaeta – малочекињасти црви
Kласа Hirudinea – пијавице
ТИП ARTHROPODA – ЗГЛАВКАРИ
Подтип Chelicerata – пауколики зглавкари

Класа Arachnida – пауци
Подтип Mandibulata
Класа Crustacea –ракови
Класа Myriapoda – стоноге
Класа Hexapoda (Insecta) - инсекти
ТИП ARTHRO PODA ( ЗГЛАВКАРИ)
Зглавкари представљају најмногобројнији филум у свету животиња. До данас је

описано негде око 1 500 000 врста овог животињског типа, што чини 80% свих до сада
познатих рецентних (данас живећих) врста животиња. Зглавкари насељавају сва водена
55
и сувоземна станишта, где се температура пење изнад 0°C и то у довољно дугом

периоду да би им било омогућено размножавање. То су једине животиње, осим још
неких кичмењака, које су се у знатном броју врста адаптирале на летење.
Зглавкари и ваљкасти црви (Arthropoda и Annelida) су сегментисане Protostomia и

имају многе заједничке или сличне карактеристике, па се због тога понекад сврставају
у заједнички анелидско-артроподски суперфилум. Готово да се сви зоолози слажу да су
Annelida и Arthropoda настали дивергентно од заједничког претка, или су анелидске
предачке форме биле исходиште данашњих Arthropoda. Међутим, између Annelida и
Arthropoda постоје како велике разлике у грађи тела, тако и у начину живота. Речено је
да су Annelida хомономно сегментисане Protostomia, док код Arthropoda запажају само
остаци хомономне сегментације на екстремитетима неких примитивних врста, а остали
део тела је хетерономне метамерије. Код зглавкара спољашња метамерија не одговара
унутрашњој.
Као последица међусобног срастања сегмената код зглавкара се јавља регионална

диференцијација тела, тако да на телу ових Protostomia разликујемо: главу (cephalon),
груди (thorax) и трбух (abdomen). Важно је истаћи да код појединих група долази до
друкчијег срастања телесних сегмената, тако нпр. код ракова (Crustacea), код којих
разликујемо: главено-грудни регион (cephalothorax) и трбух (abdomen). Код
пауколиких форми, међутим, сегменти су спојени у тзв. прозому и опистозому, о чему
ће касније бити више речи.
Начин живота зглавкара условио је појаву локомоторних органа, који су обезбедили

ефикасне и брзе покрете, нпр. при лову, бекству, одбрани и сл. Као локомоторни
органи код зглавкара постоје екстремитети, који се код најпримитивнијих облика
налазе на сваком телесном сегменту, док се код сложенијих и филогенетски млађих
облика јавља редукција броја екстремитета. Сем тога, долази до трансформације у
чланковите, зглобно спојене екстремитете који функционишу по принципу полуга, а
покрећу се системом попречнопругастих мишића. Уопште узевши, код зглавкара се
могу разликовати следећи делови екстремитета: exopodit, endopodit, epipodit и basipodit.
Међутим, код Insecta разликујемо следеће делове екстремитета: coxa, trochanter, femur,
tibia, tarsus. Код класе Insecta и то подкласе Pterygota, са дорзалне стране торакса на
56
другом и трећем торакалном сегменту смештена су крила, која су парни органи и

служе за летење.
Т е л о Arthropoda је заштићено хитинском кутикулом, па изостаје трепљасти епител

који је постојао код филогенетски старијих група Invertebrata. Хитин је више или
мање инкрустриран неорганским солима и представља моћну заштиту унутрашњих
делова тела, а служи и као ослонац мишићима и осталим меким деловима тела, тако да
се назива егзоскелетом. Кутикула се повремено одбацује и замењује новом у току тзв.
пресвлачења. Пресвлачење је под хормоналном контролом при чему учествује тзв.
јувенилни хормон. Код неких представника пресвлачење постоји и код адултних
јединки. Кутикула облаже уста, задње црево и почетне делове трахеја. Нова кутикула је
непосредно након пресвлачења мека и еластична, што омогућује раст и издуживање
организма. Пре него што нова кутикула очврсне, Arthropoda користе различите
начине да што више повећају волумен свога тела, неке узимају велике количине воде,
друге гутају много ваздуха, а сва ткива до момента очвршћавања кутикуле нагло расту.
М и ши ћ н и с и с т е м је добро диференциран и за разлику од Annelida, где постоје

два слоја глатке мускулатуре (кружна и уздужна), код Arthropoda се први пут у
еволуцији животиња јављају снопови попречнопругастре мускулатуре, који су
причвршћени са унутрашње стране егзоскелета. Функција мишића је у кретању и у
суштини је иста као код кичмењака, с тим што су овде мишићи причвршћени за
унутрашње делове егзоскелета, а код Vertebrata мишићи се налазе везани на
спољашњој површини ендоскелета. Контракцијом и опружањем мишића постиже се
покретање скелетних плоча, које функционишу као систем полуга.
Arthropoda поседују целом само око гонада – gonocel. Остали простор у телу не
представља прави целом, него је mixocel и настаје спајањем бластоцела и целома.
Миксоцел представља међупросторе у ткивима и између органа и често је испуњен
телесном течношћу.
К р в н и с и с т е м Arthropoda је отвореног типа, али води порекло од затвореног

крвног система Annelidа. Крв циркулише делом кроз крвне судове а делом кроз лакуне.
Код неких Arthropoda постоји срце са остијама, постављено је дорзално и пореклом је
од дорзалног контрактилног крвног суда Annelida. Срце зглавкара варира у дужини и
57
положају, али је код свих зглавкара са мишићним зидовима и састоји се од једне или
више комора, које су линеарно распоређене и поседују парне бочне отворе - остије.
Срце је смештено у перикардијуму који је део миксоцела, а крв у срце доспева преко
остија из перикардијалне дупље. Из срца крв одлази судовима, а затим се разлива у
лакунарни систем, доспевајући до свих делова тела. Крвни систем Arthropoda углавном
има трофичку улогу, док је респираторна улога мање значајна.
Р е с п и р а т о р н и о р г а н и код водених зглавкара су шкрге (ређе трахеје), док код

сувоземних зглавкара доминира разгранати цевасти систем - трахејни систем, мада код
неких форми (пауци и шкорпије) постоје плућа. Шкрге су ектодермалног порекла,
смештене у основи екстремитета. Трахејни систем почиње ситним отворима на
кутикули (стигме), док плућа настају трансформацијом шкрга.
Е к с к р е т о р н и о р г а н и код нижих зглавкара представљени су антеналним и

максиларним жлездама које су смештене у основи антена и максила, док код виших
облика екскреторну фунцију врше Малпигијеви судови, који су нешто измењене
метанефридије.
Н е р в н и с и с т е м је анелидског типа (ганглионервно-лествичаст). Међутим код

Arthropoda долази до повећања мождане масе што је у корелацији са добро
развијеним чулним органима, као што су антене и очи. У вези са високим развојем
нервног система и чула многе Arthropoda имају веома сложено понашање. Код
зглавкара је добро развијен мозак који се састоји од protocerebrum (предњи мозак),
deutocerebrum (средњи мозак) и tritocerebrum (задњи мозак). Вентрално нервно стабло
лествичастог изгледа изграђено је од различитог броја међусобно повезаних ганглија.
Код појединих зглавкара изражен је различит степен концентрације нервног система.
На пример, у оквиру Arachnida најјаче изражен степен концентрације је код крпеља,
код којих долази до спајања мозга и прозомалне нервне масе у једну целину. Међутим,
Crustacea-ма, код краба долази до потпуног сливања свих ганглија у једну нервну
масу.
Ч у л о в и д а зглавкара је изузетно добро развијено и служи као главно оријентационо

чуло. Очи могу бити покретне, смештене на дршкама или непокретне лоциране на
предњем делу главе. Код зглавкара постоји просте и фацетоване очи. Фацетоване очи
58
су у зависности од врсте грађене од различитог броја оцела (од неколико хиљада до

неколико стотина хиљада), а вид је сложен, мозаичан. На антенама су смештени хемо и
тактилорецептори. Поједине врсте зглавкара поседују високоспецијализоване чулне
органе (тимпанални орган итд.).
П о л н и о р г а н и код Arthropoda су по правилу одвојени, чест је полни диморфизам,

а полне жлезде и њихови одводи су парни. Оплођење је унутрашње. Код неких
представника развиће је директно (епиболно), тј. из јајета излази јединка која личи на
имаго, с тим што је мањих димензија и полно незрела. Код сложенијих представника
Arthropoda развиће је са метаморфозом и може бити непотпуно (хемиметаболно) и
потпуно (холометаболно).
Arthropoda воде порекло од велике и многобројне групе прстенастих црва Polychaeta.

Најближу групу полихетама чине Trilobitomorpha и Crustacea (и то Branchiopoda).
Изумрла класа Palaeostraca, филогенетски је најближа трилобитима, а такође је сродна
и са Arachnida-мa. Субфилум Uniramia обухвата зглавкаре који су прешли већ на
самом почетку филогенетског развоја са воденог на сувоземни начин живота па су у
већој мери изгубили извесне каратеристике Polychaeta, који су били замењени новим
карактерима специфичним за сувоземне Arthropoda.
Филум Arthropoda обухвата четири субфилума: Trilobitomorpha, Chelicerata,

Crustacea и Uniramia.
Субфилум Trilobitomorpha обухвата изумрле фосилне Arthropoda, које су живеле у

палеозоику. До данас је описано око 4 000 фосилних врста Trilobitomorpha. Величина
њиховог тела била је у границама од 4 до 10 цм, мада су неке планктонске врсте биле
јако ситне, а најкрупнија до данас описанa врста Urolichas riberoi имала је дужину 75
цм. Овај подтип обухватао је већи број класа, од којих је најраспрострањенија била
класа Trilobita. Припадници ове класе се одликују низом примитивних
карактеристика. Прво, Trilobita у знатној мери имају хомономну сегментацију тела и
екстремитета, по чему подсећају на претке зглавкара, тј. на Polichaeta.
59
Најпримитивније Trilobita поседују тело грађено из два дела: од главе са пет пари
екстремитета и од трупа који је подељен на различити број чланака (максимално 42).
Код већине Trilobita задњи трупни сегменти срастају формирајући репни штит или
пигидијум. Како главени, тако и сви остали телесни сегменти носе по један пар
екстремитета. Први пар екстремитета је прост, неразгранат у виду чланковитих пипака
или антенула, смештен у непосредној близини уста. Сви остали екстремитети су
рачвасте грађе (медијална грана - ендоподит; латерална грана - егзоподит) а разликују
се по величини. Рачваста грађа екстремитета Trilobita објашњава се њиховим
пореклом од Polichaeta. Сличност Trilobita са Polichaeta- ма огледа се и у томе што са
основе екстремитета Trilobita полази епиподит, тј. кожна шкрга која има респираторну
функцију. Трилобити су се развијали метаморфозом.
Трилобити имају велики значај у тумачењу филогенетских односа унутар филума
Arthropoda.
Субфилум Cheli cerata
Субфилум Chelicerata обухвата око 60 000 рецентних врста. То је хетерогена група

животиња која се карактерише одсуством антена, тј. немају протостомијалне наставке
који би били хомологи првом пару антена ракова и инсеката. Поседују хелицере које су
увиду клешта. Други пар екстремитета су педипалпи који имају чулну функцију, а
модификоване су за хватање и придржавање плена, али код неких могу имати и улогу у
репродукцији. На телу Chelicerata постоји још четири пара екстремитета за ходање и
то по један на сваком сегменту који следе после сегмента са педипалпама. Значи
Chelicerata имају укупно шест пари екстремитета. Чланковити екстремитети за ходање
разликују се од истих код Crutacea и Uniramia, јер поседују чланак више и то је
patella. Екстремитети за ходање се састоје од следећих чланака: coxa, trochanter, femur,
patella, tibia, pretarsus и tarsus.
На телу Chelicerata разликујемо два телесна региона и то су: прозома и опистозома.

Прозому чине сегменти главеног региона, груди и два сегмента трбушног региона, док
опистозому сачињавају остали сегменти абдомена.
60
Екскреторни органи су коксалне жлезде и Малпигијеви судови. Жлезде су

модификоване метанефридије, док су Малпигијеви судови представљени системом
цевчица које су на једном крају заптивене, а на другом се отварају у црево на граници
између предњег и задњег црева.
Subphylum Chelicerata обухвата три класе: Merostomata, Picnogonida i Arachnida.
Класа Merostomata обухвата само један рецентни ред (ordo Xiphosura) са пет
маринских врста груписаних у три рода фамилије Xiphosuridae. Најпознатији
представник је Limmulus polyphemus - живи фосил, који је живео у тријасу, пре 200
милиона година. Данас насељава литоралну зону атланске обале северне и централне
Америке.
Класа Pycnogonida представља малобројну групу маринских форми познатих под

називом морски пауци. И поред тога што су сврстани у Chelicerata, њихов
таксономски положај није довољно јасан.
Kласа Arachnida обухвата близу 30000 рецентних врста. То су углавном терестричне

форме са малобројним воденим представницима. Arachnida су по свему судећи прве
Arthropoda које су населиле копно. Преласком из водене средине на копно дошло је
до трансформације листоликих шкрга у листолика плућа, али код неких и до развића
трахејног система. Развиће Arachnida је директно осим код неких крпеља, где постоји
хемиметаболија.
Класа Arachnida обухвата већи број редова од којих ћемо поменути: Scorpiones
(шкорпије), Pseudoscorpiones (псеудошкорпије), Aranea (пауци), Opiliones (косци) и
Acarina (крпељи).
Из реда Scorpiones – познати су родови Scorpio, Pandinus и Euscorpius. У Југославији

живе Euscorpius italicus, E. carpathicus и E. germanicus.
Ред Aranea (пауци) обухвата познате врсте Araneus diadematus (паук-крсташ) и

Latrodectus mantas (црна удовица која живи у приморју и Македонији). Ујед женке
црне удовице може код човека да изазове смрт. Код нас живе и Lycosa тарентула
61
(чији је ујед за човека болан као убод медоносне пчele) Tarantula rubicola, T. terricola и
други представници фамилије Lycosidae:
Ред Acarina (крпељи) представља разноврсну групу са великим бројем врста од којих
ћемо поменути само неке представнике: Sarcoptes scabei (шугарац човека и разних
сисара),Varroa destrucktor (крпељ пчела из рода Apis), Ixodes ricinus, крпељ који
паразитира на домаћим и дивљим сисарима, птицама и човеку, Apersicus (крпељ
живине). Acarapis woodi (паразит пчела) храни се хемолимфом пчела, развија се у
трахејама, а инфекцијама су подложне младе пчеле до деветог дана живота, чије су
стигме још отворене, те овај крпељ лако продире у први пар трахеја. Acarapis woodi
изазива исхемију крилних мишића и парализу крила.
Иксодидним крпељима називамо крпеље из фамилија Ixodidae и Argasidae који

заједно чине суперфамилију Ixodoidea. Ови крпељи учествују у преношењу и
одржавању узрочника бројних инфективних обољења код животиња и људи нпр.
пироплазмозе, лајмске болести, ерлихиозе итд.). Узрочник лајмске болести је
спирохета Borrelia burgdorferi, а преноси је крпељ Ixodes ricinus. Туларемију најчешће
преносе крпељи из рода Dermacentor. Крпељи Ixodes persulcatus и Ixodes ricinus су
преносиоци вируса који код човека може проузроковати менингоенцефалитис. Argas
persicus је преносилац узрочника спирохетозе која представља акутну инфективну
болест кокошака, гусака и патака.
Филогенија Chelicherata. Предпоставља се да Chelicherata воде порекло од

Трилобитских предачких форми са којима најпримитивније групе имају доста
сличности. У прилог овој претпоставци иду чињенице: о великој сличности у узгледу и
функцији екстремитета, о сличности у типу гранања абдоминалних екстремитета, као и
о сличности у грађи органа за екскрецију. На основу тих чињеница изводи се закључак
да најпримитивније Chelicherata воде порекло од јаче сегментисаних прапредачких
облика него што су данашње Xiphosura, које су услед цефализације и интезивног
развоја цефалоторакса изгубиле антенуле, а које су у свом даљем прелазу ка Xiphosura-
ма претрпеле низ скундарних промена, као нпр. Хипертрофија репне бодље итд.
Међутим, класа Arachnoidea је у тесној филогенетској вези са Xiphosura-ма. У прилог
овоме иде и чињеница о једнаком броју, а донекле и облику екстремитета на просоми,
као и чињеница о пореклу плућа Arachnoidea од шкргжних абдоминалних екстремитета
Xiphosura. Такође, сродност се огледа и у одсуству код обе групе (Arachnida и
62
Xiphosura) и антена и антенула, у хомологији коксалних жлезда, грађи и распореду

очију и јетре, као у сличности грађе са мрежастим полним органима. Xипхосура итд.
Најпримитивније међу Arachnoidea-ма су шкорпије и Pedipalpi са својом јако
израженом метамеријом, док су на највишем евулутивном нивоу, међу Arachnoidea-ма,
крпељи код којих је јако изражена концентрација сегмената и органа. Од фосилних
остатака најчешће се налазе пауци и скорпије у ћилибарској смоли.
Subphylu m Cru stacea
Subphylum Crustacea (ракови) обухвата око 35 000 до данас описаних врста, које су
прилагођене на живот у води, са малим бројем врста Isopoda и Decapoda, које живе на
копну. Из овог субфилума су и најкрупније данас живе Arthropoda, као што су Jasus
huegeli и Homarus americanus чија се величина креће и до 60 цм дужине.
Pseudocarcinus gigas има карапакс широк око 40 цм, а Macrocheira kaempheri или
пауколика краба из Јапана може имати распон екстремитета и до 3,60 метара.
Crustacea су веома разноврсне и тешко је дати заједничке карактеристике за све класе.
За све Crustacea је заједничко да имају два пара антена, рачвасте екстремитете, дишу
шкргама и да су, са малим изузетком, акватичне животиње.
Овај субфилум обухвата девет класа: Cephalocarida, Branchiopoda, Ostracoda,

Mystacocarida, Copepoda, Branchiura, Cirripedia, Remipedia и Malacostraca.
Класи Branchiopoda припадају ситни рачићи широко распрострањени у копненим

водама Европе и Северне Америке. Рачићи из реда Cladocera су познати под именом
водене буве. Најпознатија врста овог реда је Daphnia pulex.
Класа Copepoda обухвата око 7500 врста ситних ракова који насељавају све воде на
земљи, чинећи главни део планктона и представљају важне карике у ланцима исхране.
Познат род је Cyclops који живе у слаткој води.
Класа Cirripedia представља групу зглавкара за коју се дуго мислило да припадају

мекушцима, јер су многе цирипедије због посебног начина живота изгубиле многе
артроподске карактеристике. Већина припадника ове класе има сесилни начин живота,
63
али има и слободноживећих, затим коменсала и паразита. Познате врсте су Sacculina

sarcini која паразитира на раковима из реда Decapoda и Balanus improvisus која живи
причвршћена за стење литорала, затим на љуштурама мекушаcа (пужева, шкољки),
љуштурама ракова и подводним предметима.
Класа Malacostraca обухвата преко 22000 врста. Ту спадају најкрупнији ракови, мада
има и ситних врста. Имају сталан број сегмената, осам торакалних и шест или седам
абдоминалних. Најбројнији ред (са око 10000 врста) је Decapoda и код њих је главени
и грудни део спојен у једну целину која је прекривена карапаксом. Прва три пара
торакалних екстремитета функционишу као делови усног апарата тј. учествују у
придржавању хране и називају се максилопеде. Овом реду припадају Astacus astacus -
речни рак, јастози рода Homarus, крабе родова Maja, Cancer, Carcinides и многе друге
врсте.
Економски значајне врсте ракова из наше фауне су: речни (племенити) рак - Astacus
астацус, дунавски рак - Astacus leptodactylus salinus, поточни (камењарски) рак -
Astacus torrentium и јастoг - Homarus vulgaris.
Филогенија Crustacea. Предке данашњих ракова можемо трежити међу предачким

Polychaeta-ма. У прилог овој тврдњи иде и чињеница о изразито хомономној
сегментацији данашњих Branchiopoda, као и чињенице да да су њихове антенуле
инервисане нервима из околождрелних комисура, да нервни систем има караклер
лестве , а не ланца, да је слабо концентрисан, а да им је срце дуго и цевасто.
Екстремитети су им кратки, листолики и рачвасти, а подсећају на параподије
Polychaeta. Прелаз од Polychaeta је чак и код нижих ракова обележен процесом
цефализације, тј. процесом претварање предњих трупних сегмената у главене, уз
истовремени гупитак локомоторне функције екстремитета цефализираних сегмената и
задобијања чулне улоге или улоге усних екстермитета. Код најнижих ракова овај
процес захвата 5 пари грудних екстремитета, док код виших ракова у овај процес је
укључен један или више парова грудних екстремитета. Велику сродност са подтипом
Crustacea показују и представници Trilobita, а која се огледа у броју и карактеру
главених екстремитета, затим у општој грађи екстремитета и типу њиховог рачвања, у
грађи сложених очију и сл. Зато је вероватно да су Trilobita блиске са хипотетичком
предачком групом ракова под називом Protostraca, а са друге стране Trilobita су по
64
својим морфолошким карактеристикама блиске са Chelicerata-ма из класе Paleostraca

(Xiphosura).
Subphylu m Uni ramia
Subphylum Uniramia представља хетерогену групу коју чине стоноге и инсекти.

Сматра се да ови зглавкари имају заједничко порекло, а различито од осталих
Arthropoda. Назив су добили по једнограним екстремитетима. Мандибуле Uniramia су
несегментисане и без палпуса, за разлику од Crustacea, са којима су раније обухватане
у заједнички субфилум Mandibulata. Такође постоји значајна разлика у
функционисању мандибула између Uniramia и Crustacea. За Uniramia је
карактеристично да имају један пар антена које су хомологе првим антенама
(антенулама) Crustacea. Посебна одлика Uniramia су трахеје за које се сматра да нису
хомологе трахејама Arachnida. Екскреторни органи су им Малпигијеви судови.
Uniramia су већином копнени организми, а само неке су се секундарно прилагодиле на
живот у морским и слатким водама.
Subphylum Uniramia обухвата класе Diplopoda, Chilopoda, Pauropoda, Symphyla и

Insecta. За све стоноге (Diplopoda, Chilopoda, Pauropoda и Symphyla) раније се
користио заједнички назив Myriapoda.
Класа Insecta обухвата око милион описаних врста, што је око 2/3 укупног броја
животињских врста на земљи. Углавном насељавају сувоземна станишта, мада има и
врста које део свог живота (ларвени ступањ) проводе у води (комарци, Голубачка
мушица), а само мали број врста је прилагођен животу у мору.
Обзиром на развиће, инсекте смо сврстали у две групе: аметаболни инсекти (директно
развиће) и метаболни (индиректно развиће - метаморфоза). Аметаболни инсекти или
епиметаболни инсекти припадају поткласи Apterigota, код којих се из јаја излеже
млада јединка, која је слична имагу, али је мања од њега и полно незрела. Метаболни
инсекти могу бити хемиметаболни, који у свом развићу пролазе кроз три ступња и то:
јаје, ларва, имаго (Odonata, Ephemeroptera, Dermatoptera, Plecoptera, Isoptera,
Orthoptera, итд.) или холометаболни, што значи да у свом развићу пролазе кроз
четири развојна ступња и то: јаје, ларва, лутка и имаго. Овакво развиће има већина
65
редова поткласе Pterygota: Mecoptera, Neuroptera, Coleoptera, Diptera, Lepidoptera,

Hymenoptera, Trichoptera, Stepsiptera и Aphaniptera.
Kласа Insecta обухвата две подкласе и то: Apterygota i Pterygota.
Подкласа Apterygota поседује четири реда: Protura, Collembola, Diplura и Thysanura.
Подкласа Pterygota (инсекти са крилима) обухвата редове: Ephemeroptera (водени

цветови), Odonata (вилински коњици), Blattodea (бубашвабе и бубарусе), Isoptera -
термити, Mantodea (богомољке), Dermatoptera (кожнокрилци), Orthoptera
(правокрилци), Anoplura (сисарске ваши), Mallophaga (птичије ваши), Aphaniptera
(буве), Diptera (двокрилци), Coleoptera (тврдокрилци или бубе), Hymenoptera
(опнокрилци), Lepidoptera (лептири), Hemiptera (риличари) са два подреда:
Homoptera (биљне ваши и цикаде) и Heteroptera (стенице) итд.
Реду Anoplura припадају искључиво паразити сисара. Познате врсте су: Pediculus
humanus (човечија ваш) која преноси пегави тифус и Phthirus pubis која такође
паразитира на телу човека и то око полних органа и, колико је познато, не преноси
заразне болести.
Ред Mallophaga обухвата птичије ваши које паразитирају на одређеним врстама птица.
Нпр. Menopon gallinae је паразит кокошке, Colpocephalum turbinatum – паразит
голубова, Trinoton anserinum – паразит гусака и лабудова, Philopterus dentatus –
паразит на паткама, Columbicola columbae – паразит голубова.
Ред Aphaniptera обухвата буве - ектопаразите који се хране крвљу сисара и птица.
Најпознатији представници су: Pulex irritans - обична бува која паразитира на човеку,
али и на псима и мачкама, затим Ctenocephalus canis – псећа бува, Ctenocephalus canis
која паразитира на мачкама и Ceratophyllus gallinae – кокошија бува
Реду Diptera припадају:
66
- Фамилија Oestridae - штркљеви, са врстама чије ларве живе под кожом или у телу
животиње (Gastrophilus equi – коњски штркаљ, Hypoderma bovis – говеђи штркаљ,
Oestrus ovis – овчији штркаљ).
- Фамилија Hippoboscidae – обухвата ектопаразите: Hippobosca equina – коњска мува
и Melophagus ovinus - "овчији крпељ”.
- Фамилија Tabanidae - обади, чији се мужјаци хране нектаром и другим биљним
соковима, а женке крвљу дивљих и домаћих животиња, а нападају и људе.
Најпознатији родови су Tabanus и Chryops. Најпознатија врста рода Tabanus je
T. bovinus – говеђи обад

Такође, познате врсте из реда Diptera су: Culex pipiens – обичан комарац, Anopheles
maculipenis – маларични комарац, Aedes aegypti - комарац који преноси жуту грозницу
(сви из фамилије Culicidae). Glossina palpalis и Glossina morsitans преносе узрочнике
болести спавања (Trypanosoma gambiense и Trypanosoma rhodesiense), а припадају
фамилији Muscidae којој припада и кућна мува Musca domestica.
Реду Hymenoptera припадају Apis mellifera - медоносна пчела (економски значајна

врста не само због меда него и због воска, прополиса и апитоксина), и врсте рода
Bombus - бумбари, који имају велики значај у опрашивању биљака.
У ред Lepidoptera спада штетна врста Lymantria dispar - губар. Истом реду припада
економски значајна врста Bombyx mori (свилена буба).
Филогенија Insecta. Данас постоје два правца која покуђавају да објасне порекло
инсеката. По једном схватању (палеонтолошки правац) клас Insecta воде порекло од
Polichaeta, преко трилобита и најнижих ракова. Међутим данас прихваћеније гледиште,
такође, предке инсеката види у Polychaetama, али преко Protracheata и Myriapoda.
Наиме, инсекти воде порекло од прапредачких стонога, обзиром да данас ни међу
једном од класа Myriapoda се не може наћи предачка карика, али скуп карактера код
свих класа Myriapoda иду у прилог овој предпоставци. Посебно класа грабљивих
Chlopoda показује много сличности инсектима у положају полних отвора на задњем
делу тела. С друге стране класа Diplopoda међу стоногама и поред тога што се по
спољној морфологији много разликују од инсеката, ипак са њима има доста сличности
у постембрионалном развоју, с обзиром да им се ларве из јајета изводе са шест ногу и
67
да су без ногу на задњим абдоминалним сегментима. Такође, хемиметаболија у односу

на хомометаболију, као и чињеница да Apterygota имају већи број абдоминалних
сегмената (12), да не поседују крила, а поседују рудименте екстремитета за ходање на
предњим абдоминалним сегментима сугеришу на чињеницу да су Apterygota
филетички старија група од Pterigota, мада се о статусу Apterygota ништа сигурно не
може тврдити, обзиром да, рецимо, код Protura нема пипака, а да код неких Aprerygota
нема ни трахејног система. У вези са овим неки аутори тврде да су Apterygota
неотеничне ларве извесних Pterygota, које поšто су стекле способност размножавања,
изгубиле су оодраслу фазу свог развоја, чиме се објаšњава и одсуство крила код
Apterygota.
KOЛO (PHYLUM): ARTHROPODA
ПОТКОЛO (SUBPHYLUM): CHELICERATA
КЛАСА: ARACHNIDA
РЕД: ARANEA – ПАУЦИ
РЕД: OPILIONES – КОСЦИ
ПОДКЛАСА: ACARI – KРПЕЉИ И ГРИЊЕ
68
ARACHNIDA
OPILIONES
Различите групе класе Аrachnida
(Радовић и Петров, 2005)
ШТЕТНЕ ГРИЊЕ ЦВЕТНО-И ЛИСНОДЕКОРАТИВНИХ БИЉАКА У

ЗАШТИЋЕНОМ ПРОСТОРУ
Гриње (Acari) су група експанзивних, сићушних штеточина коју карактерише:
- велики број врста, често уско специјализованих у исхрани
69
- велика густина популација због:

а) високог репродуктивног потенцијала;
б) кратког генерационог периода.
У стакленицима, пластеницима и ентеријеру је потенциран проблем штетних гриња као

последица:
- стабилних услова гајења;

- велике разноврсности резаног цвећа, цветно- и лиснодекоративних биљака често
егзотичног порекла;
- различитог узгојног периода;
- строго дефинисаних стандарда и ценовника (естетска оштећења);
- екстремно ниског прага штетности
- честог међународног, интерконтиненталног промета пропагационог матерјала и
младих биљака
- (увоз штеточина страног порекла);
- скупе производње цвећа због које се не толерише ни најмањи губитак квалитета;
Због тога је потребна правилна идентификација (дијагноза) и правилно сузбијање да би

се спречиле назнаке опадања естетске вредности, нежељени видљиви трагови резидуа
пестицида и симптоми фитотоксичности.
Штетне гриње у заштићеном простору припадају фамилијама: Tetranychidae,
Tenuipalpidae, Tarsonemidae, Acaridae и Eriophyidae.
Методе праћења (мониторинга) гриња: Гриње су мале и тешко се виде голим оком.
За праћење се користи лупа увеличања 10-15 пута. За ериофиде и тарзонемиде је
неопходан дисекциони стереоскоп. Гриње паучинари се откривају ако се обрати пажња
на типичне симптоме, кошуљице и паучину на случајно узетим узорцима лишћа.
Могуће је и отресање делова биљака над белим папиром. Овај метод је нарочито добар
за зимзелене и биљке са малим листовима.
70
ФАМ. TETRANYCHIDAE – ГРИЊЕ ПАУЧИНАРИ
Tetranychus urticae Koch

Домаћини и распрострањње: Веома полифагна врста, напада све врсте цвећа, а
посебно руже, гербере, хризантеме, каранфиле. Испољава преферентност раса према
врстама и сортама биљака. Космополитског распрострањења.
Осетљивост домаћина: Од резаног цвећа, најосетљивија ружа, гербер, хризантема.
Животни циклус: Презимљава дијапаузирајућа женка, често у групама, када је дневна
светлост краћа од 14 сати дневно; (у стакленицима мали број јединки одлази у
дијапаузу); активација почиње у марту/априлу; има неколико преклапајућих генерација
(7-8) годишње; размножавање аренотокијско; развојни стадијуми: јаје, ларва,
протонимфа, деутонимфа, адулт и три хризалидирајућа стадијума; преовипозициони
период износи 2-5 дана; дужина развића: < 15 дана на 200C око 6 дана на вишим
температурама и до два месеца на 120C; мужјаци се развијају око два дана брже;
овипозициони период износи 10-15 дана; фекундидет: 10-150 јаја или 5-6 по женки
дневно; доњи температурни праг износи 100C, а горњи 450C; однос полова најчешће је
2:1 у корист женки; оптимални услови развића 21-310C и 50-70% Rh; колоније се
обично појављују на наличју лишћа; опредају обилну паучину.
Симптоми: Беличасте или жућкасте ситне пеге - хлороза и/или бронзирање
Дисперзија у стакленику: Младе женке у току овипозиције или преласка на нове
изворе хране
- активним кретањем са јако инфестираних биљака
- руковањем биљкама
- ређе ваздушним струјама или форезијом.
Мере заштите: агротехничке и физичке мере: Уношење здравих, неоштећених
биљака и резница, познавање "склоности" гриња према врстама/варијететима биљка,
било да се такве биљке користе као индикатори или да се избегавају. Прскање водом
(прскалице велике запремине и високог притиска) спречава пренамножење паучинара.
Биљке изложене суши су много осетљивије на паучинаре.
Хемијске: Примена специфичних акарицида на бази амитраза, феназаквина,
фепироксимата, флуфензина, хекситиазокса, клофентезина, пропаргита као и неких
инсектоакарицида против јаја или активних стадијума; треба водити рачуна о
71
резистентности и фитотоксичности; избегавати смеше акарицида и других пестицида;

обратити пажњу на трагове резидуа; водити рачуна о ризику за раднике у заштићеном
простору (правилна вентилација, заштитна одећа, савремена апликација).
Биолошке: Phytoseiulus pesrimilis и друге фитозеиде примењују се у раном стадијуму
развоја популације обичног паучинара.
У Енглеској је постигнута заштита на хризантемама после 4 недеље од уношења
предатора (1 индивидуа на 10 биљака)
На ружама је могућа инокулативна, а на хризантемама аугментативна биолошка борба.
У ентеријеру је забележена успешна примена P. persimilis против T. urticae на
Diffenbachia, Dracena, Ficus, Hedera , etc.
Предатори се уносе у стакленике пре и/или после апликације пестицида.
Tetranychus cinnabarinus ( Boisduval)

Домаћини и распрострањње: Полифаг. У Холандији преферира каранфил;
суптропског порекла, распрострањена у Африци, Азији, Хавајима, Јапану, Филипинима
, Н. Зеланду, Сев. и Ј. Америци и свуда у Европи али се у условима континенталне
климе налази само у зтвореном простору.
животни циклус: Сличан као код претходне врсте, само нема дијапаузу.
Репродуктивна изолација није потпуна, па је могућа хибридизација са претходном
врстом. Морфолошке разлике су такође веома суптилне.
Симптоми и мере заштите Као код претходне врсте.
ФАМ. TENUIPALPIDAE – ПЉОСНАТЕ ГРИЊЕ
Brevipalpus obovatus Donnadieu

Домаћини и распрострањење: Штеточина цитруса и калине (Ligustrum spp.), а напада
преко 50 врста украсних биљака. У Европи најчешће штеточина Aralia, Rhododendron,
Campanula, Cissus, Gardenia, Hedera. Космополит, непознатог порекла. Случајно унета
у Европу из САД.
Животни циклус: Размножава се телитокијском партеногенезом, мужјаци ретки. Јаја
полажу у групама (често и до 100) око главног нерва. Ембрионално развиће траје 2-3
72
недеље, постембрионално 11-27 дана на 320C, односно 200C. Фекундитет износи око 50
јаја. У природним усовима презимљавају женке, а у стакленицима не дијапаузира. Не
опреда паучину.
Симптоми: Варирају у зависности од домаћина, најчешће смеђе, некротичне флеке,
дисколорација дуж главног нерва и на ивицама лиске, са обе стране, рђасте или
бронзасте пеге по целој површини. Јака инфестација доводи до заустављања раста и
дефолијације.
Сузбијање: Примена акарицида непосредно по појави симптома. Пљоснате гриње су
осетљиве на сумпор, који је јефтин али је фитотоксичан и оставља резидуе на биљкама.
Препоручује се сузбијање дикофолом, коме је код нас престала да важи дозвола за
промет. Такође је могуће прскање или потапање инфестираних биљака у диазинон, уз
додатак пола кашике благог детерџента да побољша влажење. Приликом прскања
важно је проверити покровност обе лисне површине. Код нас диазинон није
регистрован као акарицид нити за ову намену.
Tenuipalpus pacificus Baker

Домаћини и распрострањење: штеточина биљака из фам. Orchidaceae. Код нас
регистрована недавно на Marant leuconeura и Saintpaulia jonantha.
Калифорнија, Флорида, Панама, Аустралија, Филипини, Тајланд, Јава, Енглеска,
Холандија, Немачка, Србија.
животни циклус: Оплођена женка храни се 5-12 дана пре полагања јаја. После тога
почиње да полаже сваког другог дана по једно оплођено или неоплођено јаје.
Ембрионално развиће траје 20 дана, постембрионално око два месеца. Развија најмење
4 генерације годишње. Могуће је преклапање и налажење свих развојних стадијума
истовремено.
Симптоми: Симптоми се не примећују одмах. Први симптоми - флеке на врху лиске.
Лист постаје валовит и грбав, са микрократерима. Процес некротизације почиње са
обода, постепено се мења боја у тамносмеђу и на крају цео лист одумире.
Сузбијање: Слично претходној врсти.
73
ФАМ. ERIOPHYIDAE- ЕРИОФИДЕ
Aceria tulipae K.
Домаћини и распрострањење: Биљке из фам. Liliaceae, украсне из родова Tulipa и
Allium. Преносилац вируса мозаика лука и два латентна вируса изолована из Allium spp.
Регистрована са лалама из Холандије. Увезена у друге земље. Највећи проблем у
Холандији и Јапану.
Животни циклус: женка полаже најчешће по једно јаје дуж главног нерва, просечно 3-
25 у току живота. На т = 90C инкубациони период траје 3-5 дана; доњи праг пиљења јаја
00C; укупно развиће: 8-10 дана; предовипозициони период 2-3 дана; преферира високу
влажност
Дисперзија: Слабо ширење у току гајења лала, али у густо пакованим луковицама у
складишту се брзо шири:
- активним кретањем, ваздушним струјама од вентилације
- активношћу човека: трговином, транспортом, коришћењем инфестираног
матерјала, складиштењем луковица различиртог порекла у истим просторијама.
Симптоми и штетност: Први видљиви симптоми на луковицама - два месеца после
вађења. Манифестација: црвеноружичасте или кремжуте мрље на белим спољашњим
меснатим љуспама када гриње продру између заштитне суве љуспе на меснату љуспу.
Временом гриње продиру дубље и оштећују унутрашње љуспе. У једној луковици
може се наћи више хиљада јединки. Љуспе се суше, труле, а развој изданка је
заустављен. Умерено инфестиране луковице развијају се споро и дају закржљале
биљке, док се из слабо инфестираних развијају нормалне биљке. Оштећени цветови
имају овалне, зеленкасте флеке, губе боју и облик, док лишће најчешће није оштећено.
Сузбијање: Ниске температуре у складишту и ранија садња: на 200C 4 недеље, а затим
следеће 4 на 170C , па следећих 9-18 недеља на 9 или 50C. Ово није могуће за украсни
Allium. Третман топлом водом 4х на 450C луковица лала није довољан за ерадикацију
гриња, а дужи третмани и више температуре су неповољне за луковице.
Хемијско: Најефикасније убрзо после вађења.
а) третирање складишног простора (фумигација цијановодоничном киселином 2g/m3 на
16-200C, 2х; замагљивање пиримифос метилом 0,5g/m3 на > 170C, 12х или
триазофосом 0,4g/m3, >170C, 12х.
74
б) третирање луковица: потапање луковица у 0,09% раствор пиримифос метила у току

15 мин или прскање 0,25% раствором пре складиштења на 200C. Оштећење цветова
спречава се прскањем младих биљака 0,1% раствором пиримифос метила.
Природни непријатељи: Amblyseius cucumeris, A. barkeri, Cheyletus spp.
Paraphytoptus chrysanthemi K.
Домаћини и распрострањење: На хризантемама. Порекло, САД. Забележена у
Великој Британији (1992) и у Србији (1997) у пољским условима.
Симптоми: Гриње живе и хране се између длачица на наличју листова, зеленим
изданцима и цветним дршкама. Доводе до закржљавања и увртања вршних листова
који постају црвенкасти и крти; скраћују се интернодије и појављује метличавост.
Поред тога појављује се филодија цветова и делимична обојеност латица. Цветни
пупољци се не отварају или се делимично отварају, па се из њих развијају деформисане
цвасти.
Биоекологија и сузбијање: Нису још проучени.
Aceria cladophthira (Nal.)

Домаћини и распрострањење: Биљке из фам. Solanaceae, од украсних биљака
петуније. Холотропског распрострањења, али се среће и у умереним областима у
стакленицима.
животни циклус: Оплођена женка полаже провидна јаја у жљебове дуз главног нерва,
на наличју листова. Инкубациони период 5-7 дана, стадијум ларве 2-3 дана, нимфа 4-5
дана. Преовипозициони период траје 1-2 дана. животни циклус од јајета до јајета траје
11-15 дана. Нема структурне деутерогиније.
Симптоми: Метличавост, фасцијација изданака, абнормалност цветова (виресценција,
филодија, стерилност). Код резистентних биљака се појављују некротичне лезије као
хиперсензитиван одговор.
Сузбијање: Нема директних података о сузбијању на украсним биљкама. Наводи се
Amblyseius gossipi као предатор ове врсте на парадајзу.
Cosetacus cameliae K.
75
Домаћини и распрострањење: Camelia japonica, први пут описана из једног расадника

у Калифорнији, а касније нађена на Флориди и Новом Јужном Велсу. Вероватно
интродукована из Азије у САД. Од европских земаља, само СЦГ, односно један
локалитет у Црној Гори.
Симптоми: Гриње живе испод љуспица пупољака и изазивају смеђу боју и опадање,
дисторзију отворених цветова и превремено опадање цветова, уколико се уопште
развију и рђање лишћа.
Биоекологија и сузбијање: нема детаљнијих података оживотном циклусу и
могућностима сузбијања
Cecidophyopsis hendersoni K.
Домаћини и распрострањење: Описана са Yucca glauca из Канзаса. Северноамеричка
врста недавно увезена у Европу са биљкама јуке (Yucca elephantipes). Први налаз у
скандинавским земљама. Код нас (Београд) забележена 1993. на саксијским биљкама Y.
gloriosa. 1998. нађена у Грчкој.
Симптоми: Гриње живе у основи спољашњих листова изазивајући смеђу боју и
"избељивање" ткива, тзв. "беличаста прашњавост".
Биоекологија и сузбијање: Нема података у литератури .
ФАМ. TARSONEMIDAE - ТАРЗОНЕМИДЕ
Phytonemus pallidus ( Banks)

Домаћини и распрострањење: Велики број украсних биљака у стакленицима:
афричка љубичица, циклама, азалеја, бегонија, гербер, глоксинија, бршљан,
пеларгонијум, петунија итд. Под повољним условима може се јавити и у пољу.
Космополитска врста.
животни циклус: У стакленику активна целе године; избегава светлост а перферира -
високу влажност, скоро до тачке засићења; живи на скровитим местима, на лискама
између длачица или између љуспи пупиљака, преферира младо ткиво (неразвијени
листови и неотворени пупољци).
[ири се директним контактом биљака.
76
Неколико преклапајућих генерација годишње; развиће од јајета до адулта 2-3 недеље на

20-250C; мужјаци малобројнији, размножавање претежно партеногенетско.
Симптоми: Оштећено лишће крто, блеђе боје, повијено на унутра, ивице младог лишћа
увијају се у ролнице; цветни пупољци оштећени, биљке закржљале; јак напад може
довести до угинућа.
Сузбијање: Тешко се сузбија јер живи скривено. [ирење се спречава
- фумигацијом поника метил бромидом у затвореним коморама
- потапањем биљака у топлу воду на 43,50C , око 1/2 сата или
- излагањем биљака 1 сат ваздуху засићеним воденом паром на истој температури
После третмана биљке се пажљиво суше, и треба их што пре засадити. Ако не могу да
се подвргну фумигацији сузбијање се обавља поновљеним апликацијама дикофолом
или ендосулфаном.
Polyphagotarsonemus latus (Banks)

Домаћини и распрострањење: Веома полифагна врста, јавља са на домаћинима из
око 60 биљних фамилија. У стакленицима од украсних биљака нарочито напада
афричке љубичице, бегоније, хризантеме, цикламе, далије, глоксиније, фухсије,
гербере, хибискусе, хедере... Тропског порекла, космополитска, пре свега у тропима
али и у континенталним условима у стакленицима.
Животни циклус: На 250C и 90% Rh целокупно развиће траје 5 дана. Мужјаци се први
развијају; оплођење се дешава непосредно по еклозији женке; у оптималним условима
развија 20-30 генерација годишње.
Дисперзија: Унутар инфестиране биљке разносе се тако што мужјаци носе
квиесцентне нимфе
- ваздушним струјама
- форезијом помоћу Myzus persicae или лептирастих ваши;
- инфестираним биљним матерјалом.
Симптоми: Различити у зависности од домаћина. Најћешће: ригидност и увијање
ивица листова, пуцање листова ("дроњавост"), бронзавост, "гужвање" листова;
искривљеност и обезбојавање целих цветова или цветних делова; младе биљке мењају
боју и закржљавају, а могу и да угину.
Сузбијање: Превентивна предострожност приликом уношења биљака страног порекла.
77
Хемијско сузбијање различитим акарицидима: бромпропилат, пропаргит, дикофол,

сумпор, ендосулфан. Поновљени третмани.
ФАМ. ACARIDAE - AКАРИДЕ
Rhyzogluphus echinopus (F.&R.) , Rh. robini ( Claperede), Rh. callae(Oud.)

Домаћини и распрострањење: Подземни биљни органи, луковице, кртоле, ризоми,
корен, семена, различитих биљних врста: фрезије, гладиоле, хризантеме, љиљани,
нарциси, далије, глоксиније, ириси, бегоније, зеленкаде, палме... Rh. echinopus је
космополитска врста a Rh. callae распрострањена у Енглеској, Холандији, Мађарској,
Немачкој, Египту, Новом Зеланду.
Животни циклус: Гриње улазе у луковице или друге подземне органе кроз врат или
оштећена места. Размножавају се веома брзо у условима високе релативне влажности
ваздуха или на влажним местима. Брже се репродукују на здравом него на распаднутом
ткиву. Напуштају труле и насељавају нове здраве биљне органе. Оптимална
температура за развој је 23-260C. Под оптималним условима циклус се комплетира за 9-
13 дана. Испод 100C и изнад 340C развиће се успорава и гриње постају слабо покретне.
У неповољним условима појављује се хипопус који се качи пијавкама за инсекте, нпр.
сирфиде из рода Eumerus помоћу којих се инфестација шири.
Симптоми и штетност: Гриње прогризају ходнике дубоко у биљном ткиву луковица
при чему оштећују зачетке листова и цветова. При сечењу луковица примећује се црн
садржај. Оштећена места насељавају гљиве и бактерије, долази до размекшавања и
труљења, а затим насељавања сапрофитне микрофлоре. Некад долази до потпуног
разлагања луковица. Уколико је температура ниска симптоми се испољавају касно, тек
након садње. Код нападнутих биљака љиљана примећује се пегавост и сушење лишћа.
Нападнуте биљке су скоро два пута краће и са мање пупољака. Цветни пупољци су
разорени, добијају браон боју и опадну. Често биљка не показује никакве симптоме, а
затим се нагло осуши (скривена, подмукла инфестација).
Губици настају и због векторске улоге у преношењу паразитских гљива из родова:
Fusarium, Stromatinia и Pseudomonas.
Сузбијање: Стерилизација земљишта;
78
- сузбијање гриња у инфестираним луковицама и ризомима пре садње или после

вађења;
- фумигација метил бромидом (32g/m3, три сата у коморама за фумигацију или
испод фолије)
- потапање у 0,5% раствор пиримифос метила или 0,5% раствор фоксима, 5
минута, непосредно по вађењу.
Биолошка борба: Hypoaspis aculeifer (Laelapidae) је ефикасан предатор који се
примењује у биолошкој борби.
ШТЕТНЕ ГРИЊЕ УКРАСНОГ ДРВЕЋА И ШИБЉА У РАСАДНИЦИМА И НА

ЗЕЛЕНИМ ПОВРШИНАМА У ГРАДОВИМА
На украсном дрвећу и шибљу редовно су присутне различте фитофагне врсте гриња, од

којих неке изазивају значајна оштећења на биљкама хранитељкама. Ове штете
најизраженије су дуж градских саобраћајница, јер биљке у дрворедима имају далеко
лошије услове живота него на другим зеленим површинама. Поред свих уобичајених
урбаних неповољности, као што су повишене температуре, засењеност, сиромашан
супстрат и нестабилан режим влаге у земљишту, у подлози дрвореда нагомилава се и
со од зимског посипања путева. Наведени услови доводе до стреса и физиолошке
слабости, а потом и до повећане осетљивости ових биљака на напад гриња. Биљке у
оквиру већих зелених комплекса у насељима развијају се у бољим општим животним
условима, па су и мање угрожене од гриња. У негованим расадницима, гриње се могу
јавити у значајнијем обиму, али се тамо лакше примењују хемијске мере заштите
биљака.
Међу присутним грињама, доминирају олигофагне и монофагне врсте фитофага.

Потенцијално су најштетније неке од евроамеричких и космополитских врста
паучинара и ериофида, док пљоснате гриње имају мањи значај.
Паучинари, гриње фамилије Tetranychidae, малих су димензија, обично дуге до 0,5mm.

Боја им варира од жућкасте до црвеносмеђе. Голим оком уочавају се као ситне
покретне тачкице, а њихова паучина пресијава се окренута ка светлости. Хране се на
домаћину већ од појаве првих листова, али се симптоми најбоље уочавају током
79
летњих месеци, када су гриње најбројније. Највише се хране на листовима, а ређе

прелазе и на друге биљне органе. Изазивају првенствено механичка оштећења, али је
присутно и одређено токсично деловање на биљку. Почетни симптоми су мале светле
тачке, које умножавањем доводе до промене боје листа у жућкасто-пепељасту или
мркосмеђу. Симптоми исте врсте паучинара разликују се зависно од домаћина, али су у
основи израз сличних физиолошких промена. Нападнуто лишће има оштећен стомин
апарат, повишену транспирацију, значајан губитак хлорофила и поремећај примарне
синтезе. Утицај јачих оштећења на биљку огледа се у текућој, али и у наредној години.
У драстичним случајевима долази до преране дефолијације, или чак сушења целе
биљке.
Пљоснате гриње, фамилије Tenuipalpidae, најсродније су паучинарима. Од њих су

ситније, дуге 0,2 - 0,4 mm, пљоснатог тела и спорих кретњи. Обично су јаркоцрвене
боје. Ове су гриње термофилне, па су на нашим просторима мање заступљене. Понегде
се појављују и оштећују различите дрвенасте биљке. Нападнути биљни органи имају
тамне пеге на месту продора токсина, пореклом из пљувачке гриње.
Најбројније и најзначајније фитофагне гриње су ериофиде, врсте натфамилије

Eriophyoidea. Ова је група гриња остварила највиши степен прилагођавања и трофичке
везаности за биљку домаћина. Зато је највећи број врста монофаган или олигофаган.
Неке имају способност да преносе биљне патогене. Ериофиде су црволике, најситније
гриње дуге свега 0,2 - 0,3mm, практично невидљиве голим оком. Усни апарат им је
сићушан, не изазива већа механичка оштећења на биљним органима, али њихова
пљувачка има снажно токсично деловање, или изазива ефекат регулатора раста. У овом
другом случају настају бројни специфични симптоми на биљкама хранитељкама:
еринозе, гале, хлорозе, рђање, коврџање, виресценције, хипертрофије пупољака,
метличавост, малформације плодова, и други.
ШТЕТНЕ ВРСТЕ ГРИЊА ПО ПОЈЕДИНИМ БИЉНИМ ВРСТАМА
На више од сто дрвенстих украсних биљних врста из двадесетак градских насеља у

Србији, нађено је око 70 врста фитофагних гриња. Штетност појединачних врста гриња
80
и осетљивост биљака хранитељки још нису детаљно проучени у нашој земљи, али су
сакупљени подаци о најзначајнијим и најзаступљенијим врстама. У даљем тексту,
потенцијално штетне врсте гриња биће груписане према биљкама хранитељкама.
Липа ( Tilia spp.)

Неколико врста липе уобичајено улази у састав дрвореда или већих парковских
комплекса у насељима. Током топлијих месеци у дрворедима листове липе јаче
нападају монофагни липин паучинар Eotetranychus tiliarium и рђаста ериофида Acullus
ballei. Када се липин паучинар пренамножи, цела крошња постане пепељасто смеђа и
лишће прерано опада. Највише је оштећено лишће липа са малом густином трихома.
Уз паучинара је обично присутна и ериофида, па се симптоми активности ове две врсте
допуњују. У условима јаких напада, понављаних из годиње у годину, практикују се и
мере хемијске заштите, зимским прскањем током мировања, или летњим прскањем
акарицидима по потреби.
Лишће липе у парковима чешће оштећују галиколне и еринозне врсте ериофида. Тако
Eriophyes tiliae изазива прстасте гале, E. exilis erinoze, a Phytoptus tetratrichus еринозе и
увијање ивица листова.
Јавор (Acer spp.)

У дрворедима и парковима на листовима јавора умерено су присутни паучинари
Schizotetranychus garmani и Eotetranychus coryli, као и неколико врста ериофида. Међу
њима су изазивачи ериноза Aceria psilomera и A. eriobia, као и врсте које образују
лисне гале, Artacris macrorhynchus и Vasates quadripedes. Последња врста је код нас
унета из Америке, где је веома штетна на јавору. Код нас је до сада налажена само у
расадницима. На листу јавора изазива мехурасте и петељкасте гале различите боје, а
при јачем нападу листови се увијају у »цигару« и долази до опадања.
Топола (Populus spp.)

Тополе су веома значајне за формирање дрвореда и ветрозаштитних појасева. До сада
није испитано у ком обиму гриње оштећују листове развијених стабала топола у
дрворедима, али су у расадницима одавно уочене штете од тополиног паучинара,
Eotetranychus populi. Ова врста изгледом и по симптомима на листу веома подсећа на
липиног паучинара, али је олигофагна и храни се на различитим врстама топола и врба.
Оштећења од неколико присутних врста ериофида мање су значајна.
81
Врба (Salix spp.)

Листови различитих врста врбе губе природну боју услед присуства паучинара. Једна
од најчешћих врста пучинара на нашим дрвенастим украсним биљкама је олигофаг
Schozotetranychus garmani, који напада врбу, храст, јавор и леску. Изазива жутило
крошње врбе. Слични су симптоми и од сродне врсте, S. schizopus. Тополин паучинар
E. populi на врби доводи до тамне боје листа. Естетика жалосних врба може бити
значајно нарушена услед бројних малформација по типу розета, односно вештичјих
метли. У одсуству мера уклањања, ове творевине се суше, потамне, задржавају
годинама и временом умножавају. Изазива их ериофида Stenacis triradiatus. Лисне гале
на врби ствара ериофида Aculus tetanotrix.
Багрем ( Robinia pseudoacacia)

На багрему у насељима током сушних година, какве су биле протекле две, јавља се
масовније паучинар Tetranychus turkestani. Његове колоније изазивају жућкасту
пепељавост листова. Рђаста гриња багрема, Aculops allotrichus, доводи до тамне боје
крошње.
Копривић (Celtis spp.)

На листовима се могу појавити ситне еринозе услед присуства ериофиде Reckella celtis.
Јасен (Fraxinus spp.)

Ериофида Aceria fraxinivora изазива гале цвасти јасена.
Трновац (Gleditsia triacanthos)

На листовима трновца чести су паучинар Tetranychus urticae, који доводи до светле
пепељасте боје делова крошње, и интродукована ериофида Aculops gleditsiae, која
изазива појаву рђе.
Јоргован (Syringa vulgaris)
82
Јоргован значајније угрожава само једна врста ериофиде, рђаста гриња јоргована
Aculus massalongoi. Може да доведе до обимног бронзирања крошње, а суви листови су
отврдли и крти.
Бреза (Betula spp.)

Гале пупољака брезе, које могу да прерасту у вештичје метле, изазива ериофида
Acalitus rudis. Појава црвенкастих ериноза листа знак је присуства врсте Aceria
longisetosus.
Шимшир (Buxus spp.)

Жбуње шимшира бивају прошарани светлијим зонама услед жутила листова, уколико
постоји напад паучинара Eurytetranychus buxi.
Бршљан (Hedera spp.)

Токсини из пљувачке монофагног паучинара Bryobia kissophila доводе до пепељастог
бледила развијених листова бршљана. Када се бледило прошири на већу површину,
може се по потреби врло успешно интервенисати акарицидима.
Форзитиа (Forsythia spp.)

Ериофида Aceria forsythiae својом исхраном доводи домултипликације пупољака.
Јаребика ( Sorbus aucuparia и друге Sorbus spp.)

На биљкама из ове групе присутни су паучинари. Црвена воћна гриња Panonychus ulmi
и глогов паучинар Tetranychus viennensis изазивају хлорозе и некрозе, као и на воћкама.
Четинари ( Pinus, Picea, Taxus, Thuja spp.)

На четинарима је присутан само мањи број олигофага специјализованих за исхрану и
живот на игличастим листовима. Најзначајнија врста паучинара је Oligonychus
ununguis, који доводи до бронзирања и опадања иглица. Ово се дешава у расадницима
и насељима. По потреби може се применити неки акарицид крајем маја, после пиљења
јаја.
83
На тиси и туји срећу се још и пљоснате гриње, Pentamerismus taxi и P. canadensis. Ове
су гриње рубин црвене боје, па се лако уочавају при прегледу. До сада још нису
утврђена значајнија оштећења од ових врста.
На крају можемо да закључимо да је велик број потенцијално штетних врста гриња на

украсним дрвенастим биљкама. Далеко је мањи број врста чија се штетност редовно
испољава и које се морају сузбијати. Ово се првенствено односи на четинаре, јавор и
тополу у расадницима, јако нападнуте дрвореде липе и друга места са честим
пренамножењима гриња, где је оправдана примена акарицида. Поред тога, корисне су
све мере јесењег уклањања и спаљивања оболелих биљних органа насељених
ериофидама.
СТОНОГЕ - ОПШТИ ДЕО
ПОРЕКЛО И ОПШТЕ ОДЛИКЕ СТОНОГА
Већина зоолога се данас слаже са мишљењем да код зглавкара (коло Arthropoda)

постоје четири главна еволутивна правца, чиме су настала четири различита поткола -
Trilobita, Chelicerata, Crustacea i Uniramia. Унутар последњег поткола спадају
инсекти и стоноге. У тексту који следи детаљно су обрађене само стоноге. Инсекти,
као ни друге групе зглавкара, неће бити обрађени унутар овог поглавља, јер се обимно
раде на ентомолошким курсевима унутар истог студијског програма.
За разлику од претходна три поткола, унирамије нису маринског порекла, него су

еволуирале на копну. Најстарији фосили ове групе су терестрични девонски зглавкари
налик на стоноге (милипеде и центипеде). Стоноге обухватају четири установљене
групе унирамија (центипеде, милипеде, пауроподе и симфиле), са приближно 10.500
врста. Заједничка одлика им је подела тела на само два региона: главу и продужени
сегментисани труп, који носи ноге.
Глава стонога
Глава стонога обично носи усни апарат, пар пипака, и код већине врста очи различите
сложености. Присутни су и посебни чулни органи стонога.
84
Усни апарат свих стонога чини пар мандибула и два пара максила. Усни отвор
налази се вентрално и усмерен је ка напред. Горњу усну и горњи део преоралне
шупљине формирају лабрум и епистом. Унутар преоралне шупљине налази се пар
горњих вилица - мандибула и хипофаринкс. Доњу усну формира први или други пар
доњих вилица - максила.
Антене су различите дужине и положаја, зависно од врста стонога, и носе тактилне и

хеморецепторне длачице. Код центипеда, диплопода и пауропода антене су смештене
на предњој ивици главе, а код симфила су постављене бочно на глави. Антене
пауропода су јединствене грађе међу унирамијама, разгранате на по два огранка, који
носе бичолике сете и главичасте сензорне додатке. На антенама милипеда су
распоређене тактилне длачице и главичасти или конусни израштаји који садрже
хеморецепторе. Приликом кретања, милипеде стално препипавају подлогу пипцима.
У основи антена бројне врсте милипеда и симфила, као и неке центипеде

(литобиоморфе и скутигероморфе), имају пар посебних структура. То су
Темешваријеви органи. Они региструју вибрације и омогућују проналажење влажних
станишта. На глави пауропода постоји само пар бочних дискоидних сензорних органа,
могућих хомолога Темешваријевих органа других стонога.
Очи недостају код неких врста стонога, код других су углавном присутне оцеле, или
групе једноставних оцела од 2-200, које ретко формирају целине налик на сложене очи.
Међу центипедама, већина геофиломорфа и неке сколопендроморфе су слепе. Све
симфиле и пауроподе су слепе. Већина стонога су негативно фототактичне.
Труп стонога
Увек има више од 11, а мање од 180 сегмената. Структура склерита, плочица
сегмената трупа, је у великој у вези са покретљивошћу различитих врста стонога.
Сегменти су дорзално покривени чврстим плочама, тергитима, које дају чврстину
телу. Са вентралне стране сегмената су стернити, плоче које носе ноге. Дужина и
број ногу варирају, зависно од начина кретања. На пример, дугоноге центипеде су
најбрже од свих стонога, док се неке милипеде веома споро покрећу и готово пузе по
земљи. Без обзира на ове разлике, ноге се углавном састоје од истих делова - кук
85
(coxa), бутни ваљак (trochanter), предњи бут (prefemur), бут (femur), голен (tibia),
задње стопало (tarsus 1) и предње стопало (tarsus 2) које може да носи канџе.
Последњи пар ногу некада може бити измењен и имати сензорну или дефанзивну
улогу, када не служи за кретање. Организација трупних сегмената и ногу има одређене
специфичности за сваку од класа стонога.
Највећа од центипеда, и стонога уопште, је тропска врста Scolopendra gigantea, која

достиже 300 mm дужине. Многе тропске врсте стонога , нарочито сколопоендрида
премашују 200mm дужине, док су сродне врсте у Европи и Северној Америци ситније,
углавном дугачке од 30-60mm. Велична тела милипеда варира од минијатурних
Pencillata (Polyxenus spp. су дуге око 2mm) до најкрупнијих тропских врста фамилије
Spirostreptidae, које достижу 300mm дужине и имају до 90 телесних сегмената.
Преостале две класе чине по правилу стоноге малих димензија. Симфиле су дуге свега
1-8mm, а пауроподе су најситније стоноге, дуге свега 0,5-1,5mm.
ОДНОС СТОНОГА ПРЕМА АБИОТСКИМ ФАКТОРИМА СРЕДИНЕ
Лимитирајући фактор за живот већине стонога у станишту је влажност. Са једне

стране, морају да се сачувају се од десикације бирајући влажна места за живот. Са
друге стране, угрожава их потапање. Присуство воде изазива ендосмозу, недостатак
кисеоника и имобилизацију ситних јувенилних стонога воденим површинским
напоном. Осетљивост на ове утицаје је варира међу стоногама, због чега делови
станишта различите влажности често садрже и различите врсте стонога.
Центипеде су јако подложне десикацији, али због велике покретљивости лакше бораве
на сувој подлози краће или дуже време. Десикацији подлежу губитком воде кроз
стигме. Од ње се геофиломорфе најбоље штите, укопавањем у тло, док остале морају
да имају посебна склоништа. Ван склоништа све су центипеде слично осетљиве на
десикацију јер им се стигме не затварају.
Ни већина милипеда не подноси исушивање. Само неке цолобогнате и лизиопеталиде

(јулиформне стоноге) живе у аридним подручјима. Оне имају коксалне кесице за
упијање воде, на пример из капи росе. Скоро све милипеде, осим Glomeris spp., имају
релативно добре стигмалне механизме за чување телесне влаге. Поред тога, многе
86
милипеде се увијају у пљоснату спиралу или лопту да би се заштитиле од исушивања

током мировања. Пљоснатим милипедама, полидезмидама, овакво понашање не
помаже, због бочно постављених стигми. Све милипеде имају тенденцију кретања
навише (уз зидове, дебла, камење) ако је ваздух засићен влагом. Адаптација симфила
на исушивање се такође састоји у поседовању извлачљивих коксалних кесица, које
могу да упијају влагу.
Приликом потапања земљишта, геофиломорфне центипеде се од дављења штите

хидрофобним карактеристикама своје кутикуле (липоидни слој), као и јајне љуске.
Могу да издрже потапање дуже од једног дана, јер дишу ваздух који се задржао око
тела и не трпе ендосмозу. Зато оне и јесу део стварне хипогејске (подземне) фауне.
Насупрот њима, литобиоморфне центипеде, више страдају при потапању јер имају
осетљивију кутикулу на воду. Зато углавном настањују заштићене нише на површини
земљишта. Издржавају потапање највише 6 часова, јер им је недовољно формиран
ваздушни омотач и трпе ендосмозу.
Јулидне милипеде су доста отпорне на потапање, могу да издрже више од једног дана,
али су њихова јаја осетљива. Пљоснате милипеде, полидезмиде, су веома осетљиве
услед непотпуне заштите кутикуле, не издрже дуже од 6 часова у води, па могу да живе
само на добро дренираним местима - под лишћем и камењем).
У односу на светлост све су стоноге негативно фототактичне. Праве хипогејске

стоноге (геофиломорфне центипеде, неке јулиформне милипеде, симфиле и пауроподе)
угалвном проводе живот на различитим дубинама у земљишту, и ретко долазе у
контакт са светлошћу. Скоро све остале се углавно крију током дана у склоништима, а
активирају током ноћи. Изузетно неке милипеде, попут јулида, могу бити масовно
активне током пролећа и јесени, чак и током сунчаних дана. Људи у насељима их тада
уочавају на асфалту. У већим шумама није ретка целодневна активност јулиформних
стонога на кори дебала. Сколпендриде и скутигериде такође могу ловити и током дана
у сенци, али углавно у кратком периоду.
Ветар неповољно делује на стоноге јер убрзава десикацију. У таквим условима

углавном прекидају своју активност.
87
ИСХРАНА СТОНОГА
Већина врста центипеда су предатори. Изузетно неке геофиломорфе понекад се хране и

на биљном ткиву. Центипеде углавном једу ситне зглавкаре, али има и оних које
нападају жабе, крастаче, змије, птице и мишеве. Неке центипеде, једу глисте, голаће и
нематоде. Плен обично проналазе помоћу антена, а затим паралишу отровним
форципулама. Приликом исхране настављају да држе плен, ситне га вилицама и уносе
у усни отвор. Код неких врста је усни апарат слаб, па се плен пре гутања делимично
вари пљувачним секретима.
Симфиле једу трули биљни материјал, али и корење биљака. Познато је да Scutigerella
spp. могу бити штетне у пољопривреди, на поврћу и цвећу, нарочито у стакленицима.
Повремено се хране и сапрофагно. Насупрот њима Symphylella spp. су сапрозое и
разлажу хумус.
Милипеде су углавном хербивори, који се хране биљкама у распадању. Поједена свежа

стеља је мање погодна од старије стеље, из које милипеде издвоје 7% од укупно
присутног азота, 20% фосфора и 15% калцијума. Само варење не убрзава процес
хумификације стеље, али је овај материјал тако уситњен и много погоднији за раст
микроорганизама. Храну обично квасе пљувачком и жваћу је или гуле мандибулама.
Изузетно неке тропске врсте имају рилицу насталу срастањем лабрума и
гнатохиларијума, којом пробијају биљно ткиво и сисају сокове. Известан број врста се
храни попут глиста, гутајући земљу из које издвајају органске материје. Карниворне и
омниворне су само неке тропске милипеде (колбогнатне милипеде) које се хране
косцима, инсектима, центипедама и глистама.
Већина пауропода се храни гљивама или биљним ткивом у распадању, али има и
предатора.
ПРИРОДНИ НЕПРИЈАТЕЉИ И ОДБРАМБЕНИ МЕХАНИЗМИ СТОНОГА
Предатори стонога су бројни и међу бескичмењацима (инсекти, шкорпије, пауци,

гриње) и међу кичмењацима (жабе, гуштери, птице, слепи мишеви, мишеви, јежеви,
ровчице и друго). Од њих се штите на више начина.
88
Центипедама скровишта пружају заштиту не само од десикације, него и од очију

предатора. Тек током ноћи помаљају се напоље и крећу у лов. Сколопендроморфе
имају сложене системе тунела у земљи или под камењем, са комором у којој се
одмарају. Посебну творевину за напад и одбрану чине форципуле првог телесног
сегмента. Носе на врху трнове који су у вези са отровном жлездом унутар форципуле.
Отров великих тропских врста је озлоглашени неуротоксин, који изазива веома болне
реакције, на срећу не и смрт људи. Понајвише личи на убод осе или стршљена Поред
отровних форципула, бране се од непријатеља и најдужим, задњим паром ногу које
користе за штипање. Такође многе сколопендроморфе и геофиломорфе имају
репугнаторијалне жлезде, из којих избацују течну смешу непријатног мириса, која
садржи увек и одређену количину хинона. Отвори ових жлезда парно су распоређени
на вентралној страни сваког сегмента.
Милипеде немају способност да брзо побегну предаторима, али су развиле друге

механизме одбране. Кречњачки егзоскелет штити леђа и бокове тела, а многе
јулиформне милипеде се увијају у пуж-спиралу чиме штите осетљиву вентралну
површину. Гломериде се увијају у компактну лопту. Неке од увијених крупних
тропских врста су величине лоптице за голф. Поред наведеног, и милипеде имају
репугнаторијалне жлезде. Обично је један пар жлезда по сегменту, а отвори су на
боковима тергалних плоча или ивици тергита (код полидезмида). У излучевини жлезда
садржани су алдехиди, хинони, феноли, цијановодоник, и друга једињења. Ови
секрети су одбојни или токсични за ситније животиње, а код неких тропских врста су
довољно јаки да опеку људску кожу, слижно јаким базама. Неке тропске јулиформне
милипеде могу да прскају ову течност до даљине од 300mm.
Интензитет напада се изражава бројем (или %) нападнутих биљака по јединици

површине. Постоји следећа скала (за луковице, кртоле, плодове ):
слаб напад - уништено <5% (посматраних биљних органа)
средњи напад - уништено 5,1-10%
јак напад - уништено 10,1-25%
врло јак напад - уништено >25%
Краткорочна прогноза се може вршити на основу прегледа земљишта пребројавањем
покретних стадијума штетних стонога. Сматра се да је број >5 стонога/m2 критичан.
89
КЛАСА INSECTA - ИНСЕКТИ
Познати редови су: Coleoptera (тврдокрилци), Lepidoptera (лептири) и Hymenoptera

(опнокрилци).
Редови који садрже грабљиве инсекте: Odonata (вилински коњици), Mantodea

(богомољке), Neuroptera (мрежокрилци), Coleoptera итд.
Паразитски инсекти који припадају редовима Hymenoptera и Diptera (двокрилци).

Најпознатији опрашивач биљака (полинатор) је медоносна пчела (Apis melifera).
Тип Echinodermata -бодљокошци

ТИП CHORDATA – ХОРДАТА
Подтип Cephalochordata – копљаши
Подтип Tunicata – плашташи
Подтип Vertebrata – кичмењаци
класа: Agnatha, безвиличне рибе
класа Pisces, рибе
класа Amphibia, водоземци
класа Reptilia, гмизавци
класа Aves птице
класа Mammalia сисари
КЛАСА AMPHIBIA – ВОДОЗЕМЦИ
Ред Apoda - безноги водоземци.

Ред Urodela - репати водоземци.
– шарени даждевњак (Salamandra maculosa), који живи на влажним
местима у шуми.
– Човечија рибица живи у подземним водама Динарског краса.
– тритони или мрмољци.
Ред Anura – жабе
90
После метаморфозе губе реп и крећу се само удовима. Јаче су им развијени задњи
удови, који су прилагођени за скакање. Међу прстима имају пловне кожице, које им
помажу при пливању. Ларве се називају пуноглавци и живе у води, а ређе на влажним
местима на копну. Жабе се хране ситним животињама, најчешће инсектима. У нашим
крајевима су познате врсте рода Rana sp., Hyla arborea (гаталинка), која живи по
дрвећу, жабе крастаче (Bufo sp.) и др.
КЛАСА REPTILIA – ГМИЗАВЦИ
Ред Chelonia – корњаче

Ред Rhynchocephalia -туатере
Ред Squamata - љускаши
• Подред Lacertilia – гуштери
• Подред Ophidia – змије.
Ред Crocodilia – крокодили
КЛАСА AVES – ПТИЦЕ
Ред Ciconiiformes - роде и чапље

Ред Anseriformes – пловуше.
Ред Falconiformes – грабљивице
Ред Galliformes – кокоши
Ред Columbiformes – голубови
Ред Cuculiformes – кукавице.
Ред Strigiformes – сове
Ред Piciformes – детлићи.
Ред Passeriformes – певачице
91
ПТИЦЕ - ОПШТИ ДЕО
ПОРЕКЛО
Птице су високо развијена група кичмењака, коју многи зоолози сматрају и највише
диференцираном. Еволутивним развојем стекле су особине, којима су се јасно одвојиле
од предачких гмизавачких група. То се пре свега односи на поседовање перја. Перо је
настало од крљушти гмизаваца драстичном променом форме - проширивањем и
стањивањем. То је првобитним птицама омогућило топлокрвност, а потом и летење.
Најзначајнији фосилни налази који сведоче о појави ових структура потичу из

централне Европе, из периода јуре, пре 140 милиона година. Те су се птице налазиле на
обали праокеана, који се повукао. На том месту се данас налази јужна Немачка
(Баварска), тачније каменоломи кречњака, који је доста копан за потребе литографске
штампарске индустрије још средином XIX века. Тако је 1861. године пронађено
неколико целих, добро очуваних скелета праптице, која је послужила као најзначајнији
доказ Дарвинове теорије еволуције. Добила је име Archaeopteryx, односно "древно
крило". Није била већа од вране, имала је тело покривено перјем и развијена крила
попут данашњих птица, али је имала зубе у вилицама и дуг гмизавачки реп. Била је
бипедална и кретала се на врховима прстију (имала је само три ножна прста). Раније се
сумњало у њену способност летења. Сматрало се да је углавном скакала и једрила на
кратким растојањима, јер су јој грудни мишићи били преслаби за маневарски лет.
Међутим, новије анализе су показале да је облик крилних пера асиметричан, што
указује на ограничене могућности активног лета.
Фосили код птица су због трошних костију много ређи него код других група
кичмењака, али је до данас пронађено већ довољно фосилног материјала за
истраживање еволутивног развитка ове групе. Тако је у Кини скоро пронађен и
Protarcheopteryx, који јако личи на претходну праптицу, али има дуже перје. Међутим,
облик овог перја је симетричан, што искључује могућност активног летења. Још
старији фосили ове групе имају мање перја или само филаменте, и слабије развијене
све карактеристике птица (попут страшних Velociraptor spp). Са друге стране, прва
права летачица потиче из периода од пре 115 милиона година и пронађена је у
92
Шпанији. Карактерише је поседовање алуле (криоца) на палцу, што омогућује

маневрисање при спором лету, узлетање и слетање. Зато је названа Eoalulavis.
ИСХРАНА ПТИЦА
Неке птице се претежно хране животињском храном. Ту спадају карниворне врсте, које
лове друге животиње у ваздуху, на земљи или у води, затим инсективорне врсте, и
лешинари. Само неке паразитске зебе, периодично се хране хематофагно, крвљу
морских птица. Друге птице се хране биљном храном - граниворно, фругиворно или
хербиворно. Обично биљна храна бива замењена животињском током подизања
младих. Већина птица сезонски мења начин исхране и у основи је омниворна.
Обрадиве површине обезбеђују следеће главне изворе хране за птице:

1 - бескичмењаке у земљишту, усевима и пашњацима
2 - ситне кичмењаке
3 - зелену вегетацију растућих гајених биљака и трава
4 - жито, семење и плодове
1) Приликом исхране птица бескичмењацима, неизбежне су сезонске промене у

исхрани. На пример, сваког пролећа се нагло повећава број земљишних бескичмењака,
а у лето се земљишне животињице углавном повлаче на већу дубину ( срећом, тада је
више семења и жита на располагању птицама). Од земљишних бескичмењака, за птице
су најважнија храна глисте, ларве типулида, тврдкрилци и пужеви.
Глисте су најбројније у пролеће и јесен. Током лета суви услови присиљавају бројне
врсте које служе као храна на естивацију у дубинама које су неприступачне птицама, а
исто важи и током зиме када су температуре површинских слојева тла ниске. Само се
гачци (због дугог кљуна) целе године могу хранити глистама, док их остале вране једу
само у јесен и пролеће.
Да би се хранили бескичмењацима на свеже заораној или покошеној њиви дроздови

напуштају брижљиво чуване територије. Тада дрозд имелаш одлеће чак 1-2 км од
гнезда да би сакупљао овакву храну са њива. Црни кос, када се гнезди на
пољопривредним површинама, за исхрану младих претежно користи глисте, али оне
93
нису приступачне током летње суше. Насупрот њему, кос настањен у шуми има и тада
на располагању обиље гусеница и других бескичмењака.
Важну гупу површинских бескичмењака којима се птице хране представљају трчуљци,

краткокрилци, гундељи, сурлаши и пауци. Њихова биомаса се не смањује током лета
као код земљишних врста, а понегде се чак и повећава у овом периоду. Неке врсте као
чворак и гачац морају да промене начин исхране крајем лета. Тада престају да се хране
земљишном фауном и прелазе на површинску. Чворци прате стада на паши и хране се
инсектима које стока узнемири. Пчеларице и сврачци радо се хране пчелама и другим
корисним опрашивачима, који су веома активни у овом периоду.
Многе птице ситније од коса, на пример врапци и штиглић, хране се лисним вашима
током пролећа. Када ваши постану бројније, појављују се њихови предатори, попут
ларава мува лебдилица, па птице прелазе на њих јер су крупнији плен. Ларве и адулте
бубамара у колонијама вашију птице углавном не једу.
Гусенице летира птице различито једу. Када се ради гусеницама купусара, само је
стрнадица жутовољка озбиљније заинтересована за ову храну. Гусеницама мразоваца и
савијача хране се највише сенице. Такође, заједно са врапцима лове јабукиног рилаша
сакривеног у сувом листу током маја. Адулте савијача лови црвендаћ у лету. Јабучног
и шљивиног мољца зелентарка може да извади из гусеничних легала.
Пужеви са кућицом или голаћи нису привлачни за многе птице. Дрозд певач је једини
специјализовани предатор пужева, који вешто вади њихов меки садржај разбијајући
љуштуре. Насупрот томе, најситније ливадске пужиће (Helicella spp.) лове многе птице,
гутајући их целе, као храну богату неопходним кречњаком и протеинима.
2) Већина крупнијих птица, нарочито вране, чворци, роде, галебови, сове и дневне
грабљивице радо се хране ситним сисарима, птицама, гмизавцима и водоземцима на
обрадивим површинама. Због велике бројности, глодари представљају највреднији
извор животињске хране за бројне врсте птица.
Вране редовно пљачкају гнезда других птица у пољу, али и живине. Нарочито су веште
сива врана, сврака и креја које пођеднако једу јаја и птиће. За птице које се гнезде у
94
природи најподмуклији је непријатељ сврачак, који суровошћу превазилази своју

скромну величину.
3) Мада се већина птица присутних на пољопривредним земљиштима с времена на

време храни гајеним биљкама или њиховим семеном, релативно мали број врста је у
већем обиму исхраном везан за гајене биљке. То се односи углавном само на голубове,
гачце, чавке, и ситне певачице (шеве, зелентарке и врапце), неке патке, јаребице,
фазане и сл. Исхрана птица биљном храном је често комбинована, зависно од сезонске
понуде.
Голубови радо откидају пасуљ и грашак са стабљика. Голуб гривњаш је једина врста
голуба која се скоро искључиво ослања на усеве као извор хране. Семе корова користи
до лета (највише Polygonum spp.), затим жито преко лета и јесени - како са биљака
директно, тако и са стрништа и путева. Када поједе жито или га заору при обради
стрништа, прелази на листиће детелине, и нешто мање на семе корова и купусњаче.
Пошто детелина не расте током зиме, може понегде да је попасе и потроши зимске
резерве.
Гугутка готово искључиво једе семе гајених биљака и њихове продукте (на пример
хлеб) и изгледа да у исхрани потпуно зависи од активности човека. И кукурузна поља
понекада привуку већа јата гугутки, али се оне чешће хране око објеката - складишта,
силоса, млинова, или на сточним фармама и другим местима где се стока храни зрном.
Тако је на сточној фарми у Сасексу (Енглеска) јато од 800 гугутки крало са залиха или
из хранилишта за стоку 50 кг семена дневно, односно 18,25 т годишње! Интересантно
је да се гугутке ретко хране на самим стрништима, али током целе жетве и транспорта
сакупљају расуто житно зрневље дуж путева и саобраћајница.
Поред тога што је једу у великим количинама, градски голубови спадају у највеће
загађиваче ускладиштене сточне хране, па се веома често морају растеривати или
сузбијати.
Вране се од средине лета мање хране предаторски (глодарима и јајима птица), и све
више једу семена корова и жито. Међутим, жито заправо једу током целе године - на
стрништу, посејано и из хранилишта за стоку. Гачци често ископавају и сејанце
95
шећерне репе, али је то само последица потраге за жичњацима ( шеве то исто раде да
би се храниле самим сејанцима).
Креје праве велике штете у расадницима храстових садница вадећи жирове из гредица,
а такође и краду храну (кукуруз, зоб, пшеницу) са хранилишта за дивљач. Штете су
увећане и навиком креја да када се већ засите настављају да краду и одвлаче зрно
правећи залихе.
Чворци могу да се хране изниклим озимим житом на касно засејаним пољима,

нарочито ако су у близини зимских одморишта. Кљуном продиру у земљиште до
дубине од 5цм, па ваде и клијало семе, или коренчиће салате. Вешто краду храну из
товилишта стоке и живине, а узнемиравање и обилан измет птица у сточној храни лоше
утичу на млечни принос крава и тов телади. Чворци иду на сво воће и лозу. Могу да
униште око 20% плодова трешње у продуженој берби.
Ситне птице певачице, зебе, врапци и стрнадице , хране се семеном гајених биљака,
али само домаћи врабац, зелентарка, и жутовољка од њега значајно зависе. Пољска
шева се такође значајно храни гајеним семењем. Жутовољка је најбројнија у
сточарским регионима, вешто узима храну у узгајалиштима стоке и живине. Многе
птице узимају семе директно са стабала гајених биљака, а нарочито зебе радо посећују
стабљике уљане репице чије семе представља важан извор хране током лета за њих.
Врапци могу током зиме јести пупољке воћака, а на пролеће засејани грашак и младу
салату. Затим могу прећи и на зрели грашак или трешње.
Само врапци и зелентарке могу да се хране на усправним биљкама жита. Друге птице
(вране, голубови,фазани, итд.) углавном се хране дуж стаза у усеву по коијима су
биљке оборене или је семе отресено на земљу, а некада повлаче стабљику за клас на
доле па се онда хране. Усправан усев им иначе не привлачи пажњу.
Зимовка је највећа штеточина воћних пупољака. Врапци и батокљун такође зими

оштећују пупољке.
Дрозд имелаш не изазива директне штете на гајеним биљкама али разноси

полупаразитску биљку имелу (Viscum spp.). Храни се њеним зрелим бобицама, а затим
96
оне са изметом, још увек клијаве, падају и лепе се на грање нових домаћина. Црни кос
може јести јагоде, рибизле, малине, шљиве, трешње, меке крушке, јабуке и грожђе.
Генерално посматрано, озбиљније штете на биљкама могу да направе само

најтолерантније врсте на присуство и угрожавање од стране човека - гугутке, градски
голубови, чворци, домаћи врабац, и понекад вране. Све врсте птица су или заштићене
трајно, или постоји ловостај. Препоруке за сузбијање зато нису легалне (мада постоје у
неким уџбеницима). Птице се у пракси често трују и намерно и случајно, углавном
органофосфатима и карбаматима (пестицидима регистрованим за другие намене).
Постоји и репелент за птице на трешњама, метиокарб. Да би се спречиле птице да
сакупљају и једу посејано семе ( нарочито ако је пресвучено отровном пестицидном
заштитом), оно се у Европи пресвлачи плавом бојом. Ову боју птице не препознају као
храну.
СМРТНОСТ И ПРИРОДНИ НЕПРИЈАТЕЉИ ПТИЦА
Овипарност је одлика свих птица, као и инкубација јаја на телесној температури

родитеља и брига о потомству. Јаје ноја до 15-20цм (1-1,8kg) , колибрија као грашак.
Животни век птица може бити значајан, али се у природи ретко остварује. У умереном
појасу око 70-80% птића угине током прве године живота, а адулти гину по стопи 30-
60% годишње. Просечан животни век је 6-9 месеци, а успешних индивидуа 3-5 година.
Међу птицама су најдуговечнији албатроси и орлови (око 60 година). У
заробљеништву птице обично живе дуже него у природи - ситне певачице по 7 година,
дроздови 20, папагаји по 50, неке сове и кондори 70.
Птице имају бројне непријатеље. Највећи непријатељ већине птица певачица је креја.
Само један пар креја може да регулише бројност птица певачица на 20hа шуме. Тада
познају већину парова птица на својој територији као и места њиховог гнежђења.
Током априла и маја пљачкају гнезда дроздова, зеба и грмуша. Креје могу да убију и до
80% полетараца. Други велики непријатељ птица је кобац птичар (Accipiter nisus). Он
лови птице током целе године, како јувениле тако и адулте. Дневно убије барем две
птице величине врапца, а када подиже младе ( 3-5 птића) и најмање десетак дневно.
Тако копци, убијајући родитеље, изазову пропадање више од половине легала певачица
97
на својој територији. Гнезда птица јако пустоше свраке, сове, сврачци, веверице и куне.
Ако се птице гнезде на тлу, број непријатеља је далеко већи.
На птицама су присутни и бројни ектопаразити. Ту од инсеката спадају бува живине

(Ceratophyllus galinae), пипе ичи пероједи (Mallophaga), као и различите гриње
(Dermanyssidae, Argasidae, Sarcoptidae). Ендопаразити птица су обично нематоде.
Птице страдају и од бројних оболења. Вирусне су природе птичија куга, птичије

богиње и леукоза. Бактерија Пастеурелла мултоцида је изазивач колере, од које
страдају бројне врсте птица, домаћа живина, дивљи папкари, крзнашице, зечеви и
кунићи. један од посредника у ширењу болести је и црвена птичија гриња Dermanyssus
galinae. Поред тога птице обољевају од салмонелоза, туберкулоза, црвеног ветра и
других бактеријских болести. Највећи непријатељ птица је човек.
.
КЛАСА MAMMALIA – СИСАРИ
Подкласа Prototheria - сисари са клоаком

Подкласа Metatheria – торбарски сисари
Подкласа Eutheria - сисари са плацентом („прави сисари“)
Ред Insectivora – бубоједи
Ред Chiroptera - слепи мишеви
Ред Primata – мајмуни
Ред Lagomorpha – зечеви, кунићи
Ред Rodentia – глодари
Ред Carnivora – копнени месождери, зверови
Ред Perissodactyla – копитари
Ред Artiodactyla – папкари
Ред Cetacea – китови и делфини
СИСАРИ
98
Класа Mammalia обухвата 18 редова, 109 фамилија, односно 4200-4500 рецентних

врста. Све у свему, то је по броју врста једна невелика група у оквиру животињског
царства. На територији наше земље има 94 врсте сисара, сврстаних у 19 фамилија и 7
редова.
ПОРЕКЛО И ОПШТЕ ОДЛИКЕ СИСАРА
Сисари су еволуирали крајем периода тријаса и почетком јуре од четвороножних

гмизавачких предака. Прецизније речено, они су живели у периоду пре око 245- 208
милона година. Пре око 200 милиона година уобличиле су се главне одлике сисара
које су их разликовале од гмизаваца (скоро у исто време, у јури, пре око 210 милиона
година, птице су настале од двоножних гмизаваца). То се пре свега односи на промену
грађе удова у правцу веће покретљивости, диференцирање четири групе зуба у
вилицама, већа плућа, хомеотермију и већу метаболичку активност, покривеност
крзном, појаву млека и сл. Први сисари су били овипарни и полагали кожаста јаја.
Сматра се да је најтипичнији представник ове групе Мегазостродон, мали ноћни
бубојед, дуг око 10цм и налик на миша или ровчицу. Ова животиња је углавном
неизмењена егзистирала током целог периода постојања диносауруса. Од свог
настанка сисари су делили животни простор са диносаурима, који су били доминантна
група копнених животиња од пре 220 до пре 66 милиона година, када су изумрли. Тек
по њиховом нестанку долази до процвата сисара као групе.
У периоду настајања сисара, континенти су још увек били спојени, што је олакшало
радијацију сисара. Потом, током терцијара, у кенозоику, сисари су имали буран
еволутивни развој. Тада су настали акватични сисари (китови), летећи сисари (слепи
мишеви), сисари биљоједи великих размера (дебелокошци), грабљивци ( бубоједи и
месоједи), типични биљоједи (преживари), сисари сваштоједи (глодари) и сисари са
најразвијенијим мозгом (примати). Сисари су у развојном смислу најнапреднија група
кичмењака.
Од осталих група кичмењака сисари се разликују првенствено по двема основним
особинама:
1) Сви сисари се по рођењу (или излегању) хране мајчиним млеком.
99
Само најпримитивнији сисари, Prototheria, имају клоаку и полажу јаја (кљунар

и мравињи јеж). Сви остали рађају живе младунце у различитом степену развијености.
Прави плацентални сисари - Eutheria, заврше ембионално развиће у материци,
храњени преко постељице (плацента), и рађају се голи и слепи (миш, кунић, вук) или
отворених очију и са крзном (зец, свиња, јелен)
2) Тело им је делимично или потпуно прекривено крзном или длаком

Длака сисарима обезбеђује термоизолациони слој, значајан за одржавање
телесне температуре. Сисари су топлокрвне животиње, хомеотерми - одржавају
сталну телесну температуру унутар широког спектра спољних услова и имају
релативно убрзну стопу метаболизма (ову особину поседују и птице). Нормална
телесна температура им је у оквиру 36-39оC. Даље се сисари могу поделити на две
групе:
а) еутермне - са сталном регулацијом телесне температуре, без праве хибернације,
каква је већина врста,
б) хетеротермне или презимаре - са правом хибернацијом, какви су текуница, јеж,
мрмот (чак и неке птице, на пример сове имају ову особину), којима се телесна
температура током зимског сна спушта на свега неколико степени целзијуса (7оC) и
метаболизам веома успорава што је мера уштеде енергије у неповољном делу године.
Овакав сан, налик на кому, циклично се прекида и наставља све до буђења у пролеће.
Резерве енергије за ова буђења су у тамном адипозном телу (орган хибернације).
Праву хибернацију имају само неке ситније животиње (не све), до тежине од 5kg, док
веће животиње као медвед или јазавац, презимаљавају зиму у брлогу и јазбини,
"дремајући", са уобичајеном телесном температуром, али и са континуираном
потрошњом резерви свога сала - адаптиране на гладовање. Тако зимски сан медведа
подразумева прекид исхране и дефекације, и донекле смањен пулс, али се температура
тела задржава у нормалном оквиру. Зато понекад, може и током зиме да изађе из
брлога и прошета. Остале животиње, које у овом периоду задржавају надземну
активност, морају да издрже тражећи оскудну храну и крећући се добар део зиме (зец,
срна, лисица, вук, итд.) Глодари зиму проводе углавном у својим ходницима, чија је
микроклима погодна, хранећи се залихама (хрчак), или су под снегом активни. Слој
снега од неколико сантиметара штити од температуре -6оC, а слој од 30cm штити од
јаких и дуготрајних мразева.
100
ИСХРАНА СИСАРА
Први извор хране код свих сисара је увек мајчино млеко, а прелаз на исхрану одраслих
је поступан и праћен променама пробавног система и зубала (млечни зуби прелазе у
трајне). Сисари су се мање или више трофички специјализовали на нивоу група
хербивора, карнивора, инсективора, омнивора.
Да би дошли до неопходних минералних материја месоједи и сваштоједи уобичајено

једу животињску храну, јер их она садржи. Хербивори током основне исхране не
налазе довољно минералних материја па могу да се хране и на неуобичајене начине -
зато зечеви и глодари глођу кости или одбачене рогове јелена.
Дневне потребе за храном зависе поред осталог и од величине тела. Ситније врсте
животиња имају релативно већу површину тела у односу на масу, и већи губитак
топлоте, па им треба више енергије = хране. Најситнија међу месоједима, ровчица
тешка 3-5g има потребу за храном једнаку 200-250% сопствене тежине; ласица 30-
50%; лисица 10-15%. Хербивори имају велике потребе јер им је храна сиромашнија
беланчевинама - зецу треба 20%, срни 15-20%, јелену 7-12%.
СИСАРИ - Посебни део
Ред CHIROPTERA – слепи мишеви
Летећи облици сисара воде порекло од шумских представника који су се првобитно

кретали у скоковима, а касније развили активан лет. Једини прави летећи сисари су
слепи мишеви. Они су развили крила од предњих удова, продуживањем прстију и
образовањем опне (patagijum). Ова опна допире само до задњих ногу или је повезана
и са репом.
И најстарији фосили слепих мишева показују зубне одлике бубоједа. Рецентне врсте
се углавном хране тврдокрилцима и ноћним лептирима у умереном појасу. У
101
тропским областима има представника који лижу нектар као колибри, једу воће, лове
рибу или су хематофаги кичмењака (слепи мишеви вампири - рода Desmodus). Зависно
од типа исхране имају различито развијена чула. Бубоједи имају одличан слух, за
разлику од осталих чула. Они који једу плодове зато имају одличан вид и њух, а веома
мале уши.
Слепи мишеви су ноћне су животиње које мирују у дневним часовима, па је веома

важно да постоји дневно склониште. Према типу склоништа се деле на фитофилне (у
дупљама дрвенастих биљака или крошњи), литофилне (у шупљинама и испустима
стена, пећинама, јамама) и антропофилне врсте (на погодним местима у насељима,
објекти и слично).
Основа за трајну заштиту слепих мишева је њихов трофички статус - као карнивори,
природни су регулатори бројности инсеката. Како су животиње са веома високим
метаболизмом, тренутно реагују на измену услова исхране - количине инсеката, тако
да их примена пестицида јако угрожава. У нашој земљи постоји 25 врста слепих
мишева, сврстаних у две фамилије - потковичари и вечерњаци.
Фам. RINOLOPHIDAE - потковичари (4 врсте)
Потковичари се разликују од вечерњака јер имају упадљив потковичасти мембранозни

израштај на њушци, који користе као помоћ у ехолокацији (битно надмашују
вечерњаке по овим могућностима). Добијају далеко прецизнију слику своје околине и
избегавају финије препреке. Зато лете доста ниско, на кратким крилима.
Женке имају пар лажних брадавица на стомаку за које се каче младунци док не науче
да лете. У одмарању потковичари се никада не завлаче у пукотине стена, него
слободно висе са таванице, потпуно обавијени крилима. Све врсте имају сличну
биологију.
Током летњих месеци се формирају колоније у разним пећинама и шупљинама, док

зими бирају заштићене просторе са температуром од 6-10оC. Пре хибернације, у
септембру или октобру се паре, а сперма преживи у женкама све до пролећа када се
102
одиграва оплодња. После 2-3 месеца добију једног, ређе два младунца. Живе обично
3-5 година, мада је код наше уобичајене врсте Rhinolophus ferrumequinum – великог
потковичара, забележено чак 26, а код R. hipposideros - малог потковичара, 18 година
живота. Велики потковичар је највећи и најтежи европски вечерњак, са својих 55-
75mm дужине, распоном крила од 330-380mm, и тежином 16-28g. Мали потковичар је
дуг 40-45mm, распона крила 230-250 и тежине 3.5-10g.
Фам. VESPERTILIONIDAE - вечерњаци (21 врста)
Вечерњаци су најбројнија група слепих мишева. Ту спадају сви наши вечерњаци,

слепи мишићи, ноћници и љиљци. Немају мембранозни израштај на њушци, али имају
га у уху (tragus), и он такође служи у ехолокацији. Могу добро да пузе по зиду и тлу.
У хибернацији не омотавају крила око себе. Ове врсте лове инсекте у ваздуху, али и са
земље, стабала и других подлога. Такође пију воду тако што је захвате са површине у
лету.
Myotis myotis - велики мишоухи вечерњак Ова је врста уобичајена у целој Европи и
на Блиском Истоку. Преовлађује на отвореним теренима, ређа је у шумским
подручјима или у већим градовима. Летње колоније обично се настањују у
поткровљима, и састављене су само од женки са младунцима, док мужјаци у то време
живе солитарно. У јесен се оба пола окупљају у пећинама. Парење се одиграва крајем
лета и у јесен, али сперма остаје неактивна током зиме и фертилизација се догоди тек
крајем презимљавања. Имају обично само једног младунца. Велики мишоухи
вечерњак је дуг 70-80mm, распона крила 370-390mm, тежак 18-45 g.
Pipistrellus pipistrellus – патуљасти слепи мишић. Представници рода Pipistrellus су

ситни, заобљених ушију и трагуса и сви веома слични, па се разликују углавном по
зубима. Биологија им је тахође слична. Лете ниско, брзим нервозним летом са много
акробација. Полећу око пола сата по заласку сунца и лове улету ситне инсекте,
највише мушице. Касно одлазе у хибернацију, а често лете и током топлијих зимских
дана (само они то раде од свих наших слепих мишева). Обично имају по два младунца.
Живе обично 3 године, а понеки могу и до 15. Патуљасти слепи мишић је уобичајен у
целом палеарктичком региону, а на многим местима и најчешћа врста слепог миша.
103
Током лета формира велике колоније у зградама, а понегде и у шупљем дрвећу. Вема
је склон да се завлачи у пукотине разних врста - између греда кровова, иза рамова
икона у црквама, а у време годишње миграције у августу-септембру може се наћи и у
кућама иза намештаја, иза слика на зиду, у абажурима светиљки и слично. На северу
хибернира у зградама, а на југу хибернира у пећинама. Дужине је 30-50mm, распона
200-230mm, тежине 3-8 g.
Nyctalus noctula – средњи ноћник. Представници рода Nyctalus живе током лета у
шупљим стаблима и примарно су шумске животиње. Средњи ноћник је распрострањен
у целој Евроазији. У условима култивације шумских подручја, ова се врста адаптирала
за живот у грађевинама. Полеће у лов крајем поподнева или почетком вечери и хвата
инсекте око стабала и између крошњи. Врста је грегарна, летње колоније броје 20-100,
а зимске око 600 јединки. Настањене дупље стабала су обично црне на отвору од
мокраће и измета, а током летњих поподнева цијукање из њих се чује и на већим
удаљеностима. Овај је ноћник дуг 65-85mm, распона крила 350-390mm, тежак 20-40g.
Plecotus austriacus – сиви дугоухи љиљак. Љиљци рода Plecotus имају веома велике
уши, са мускулатуром за скраћивање попут хармонике. Током мировања су обично
потпуно савијене испод крила, а само трагус вири напољу. Ови љиљци такође у
летњим месецима улећу у куће; то су младе јединке које остану саме по распаду
летњих колонија. Ове врсте лове само после сумрака, и то претежно лептире, а ређе
бубе и мушице. Плен лове и на гранама и листовима. Ова врста је дуга 40-50mm,
распона крила 265-275mm, тежине 5-12g.
Ред INSECTIVORA - бубоједи
Бубоједи спадају у еволутивно најстарије сисаре, који су у мезозоику живели зајено са

диносаурима. Веома су хетерогена група, али се сви хране инсектима и другим
бескичмењацима (стоногама, пауцима, глистама, пужевима, итд.) или ситним
кичмењацима - глодарима, гмизавцима, водоземцима, јајима птица и слично. Поред
тога многи представници испољавају омниворни начин исхране. Имају сви
карактеристичне шпицасте зубе у вилицама. Углавном су ноћне животиње или живе
скривено.
104
У агробиоценозама су битни као регулатори бројности штеточина. Веома их

угрожавају мере хемизације у пољопривреди, промена водног режима или структуре
подлоге станишта, деградација шума и сличне појаве. Карктерише их веома висок
метаболизам у односу на друге сисаре и тешко подносе несташице хране. У нашој
земљи има 10 врста бубоједа сврстаних у три фамилије.
Фам. ERINACEIDAE - јежеви
Јежеви имају по 36 зуба (3133/2123), углавмом су дуги до 30 cm, а тешки око 1kg.
Заједничка карактеристика им је метаморфозираност чекиња у бодље, док се испод
налази густо и меко крзно, и развијен кружни мишић који тело савија у лопту. Очи су
им нормално развијене, а њушка је виду тупог рила. Имају по пет прстију.
Ноћне су животиње. Дан проводе у гнезду од траве и лишћа у шибљацима или између
камења, корења и слично. У сумрак или ноћу излазе у потрагу за храном. Спори су,
ретко беже и мало обраћају пажњу на своју околину. Више страдају од возила и
механизације него већина других животиња. Јежеви континенталног и хладног појаса
проведу зиму у правој хибернацији (од октобра до априла углавном). Метаболизам им
се током зимског сна успорава, а телесна температура пада чак до 4оC. Обично су
зимске јазбине у земљи или испод дебелих слојева сувог лишћа, стеље, грања и
слично.
Женка има два легла годишње, са по 4-6 младих. Носи 5-6 недеља, па се млади окоте
голи и слепи. Меке бодље им узрасту после неколико дана. Са 3 недеље имају
формиране бодље и длаку, и напуштају гнездо заједно са мајком; остају уз њу још око
2-2,5 недеље. Полну зрелост остварују са годину дана, а живе 8-10 година
.
Јежеви су веома прождрљиви и пођеднако једу ситне животиње и плодове, нарочито у
јесен. Посебно су вешти ловци змија, које их ретко уједају. На отров су нешто
отпорнији од других животиња сличне телесне тежине, па чешће преживљавају
змијски ујед.
У северној Европи и делу ЗНД живи Erinaceus europaeus, европски јеж, док у
централној и јужној Европи (и код нас) живи Erinaceus concolor, белогруди или
105
источни јеж. Станишта ове две врсте се преклапају у широком појасу. Европски јеж је
у основи шумска животиња али се адаптирао на различита станишта укључујући и
насеља. Белогруди јеж је у основи степска животиња и становник ретких
равничарских шума, а избегава велике шумске комплексе. Насељава обрадиве
површине и пустаре, а такође и насеља, чак и центре градова. Белогруди јеж је дуг до
25-30cm, тежак 500-850g. Европски јеж је истих димензија, али достиже и 1200g
тежине.
Фам. SORICIDAE - ровчице
Ровчице су ситне, углавном величине миша или ситније. Један од најмањих сисара је
Suncus etruscus, патуљаста ровчица, дуга 36+24mm (тело + реп), тешка свега 2g.
Изузетак су само афричке водене ровчице које достижу и 60cm дужине. Генерално
посматрано - ровчице су најситнији сисари на свету. Изгледом подсећају на мишеве,
али им је њушка веома шпицаста а вилице пуне ситних оштрих зуба (зубна формула
ровчице је 3133/1113, а миша 1003/1003). Ови зуби су код шумске ровчице Sorex
araneus (асоцијација на пауке у имену врсте) тамних врхова а ујед је отрован. Отров
потиче из субмаксиларних жлезда и слива се низ жљебове секутића. Уједом убијају
миша, малог кунића и друге ситније животиње, док код човека долази до појаве
интензивног бола на месту уједа, који може потрајати и пар дана. Утврђено је да отров
водене ровчице има одређених сличности са отровом кобре. Поред отрова, поседују и
јак мирис који одбија предаторе.
Ровчице имају одлично чуло слуха и додира, али им је вид изузетно слаб (ноћне су
животиње). Крзно им скоро потпуно покрива спољашње уво. Користе
високофреквентне звуке у комуникацији и оријентацији слично слепим мишевима.
Морфолошки су веома сличне и разликују се углавном по грађи зуба и мерењем тела.
Не презимљавају у сну. Храну траже чак и под снегом. Активност им је целодневна -
периоде интензивне потраге за храном смењују кратки периоди сна у склоништима.
Сакривају се у јазбине и гнезда испод опалих грана,пањева, бокора трава и слично.
Хране се инсектима, црвима, пауцима,голаћима и ситним кичмењацима. Дневно
поједу више од сопствене тежине.
106
Имају 2-4 легла годишње, у пролећном је увек више младих него у јесењем леглу.
Женка носи 19-21 дана, али ако већ доји младе тај период се продужи на 27 дана.
Млади иду за мајком у колони, држећи се зубима за репове. Ровчице живе свега 1-1,5
годину.
Шумска ровчица, S.araneus је типично арбореална, али може да се настањује и у

вртовима, пољима и грађевинама. Дуга је до 85+50mm, тешка до 14g. Водене ровчице
рода Neomys су сличне копненим ровчицама, али су боље адаптиране на пливање и
роњење, јер имају чекиње на репу и задњим шапама. Код нас је честа Neomys
anomalus, обалска ровчица, која настањује обале водотокова, бара, влажне ливаде и
слична места, а мање активно плива. Током зиме може да се завлачи у објекте. Боје је
црне са белим трбухом, дуга до 90+61mm, тешка до 20g.
Ровчице је тешко наћи, уловити и проучавати. У клопкама зачас угину од глади због
пребрзог метаболизма. Уколико их узмемо у руку могу да угину тренутно од шока.
Фам. TALPIDAE – кртице
Све европске кртице су сличне - ваљкастог су тела, скоро без вратног региона, очи и
спољашње уши су им углавном закржљале (изузетак Talpa europaea која има очи),
имају одличан слух и њух.
Кртица може да чује укопавање инсеката у земљу. Уколико врста има очи, може да
разликује само промене интензитета светлости. Предње ноге су им са јаке проширених
прстију са канџама, прилагођене за копање, а задње као у пацова. Њушка им има
шпицасто рило. Зуби су веома шпицасти. Реп им је кратак, краћи од 1/3 дужине тела.
Дужине су 100-150mm, реп 25-40mm, тежина 30-120g. Крзно им је густо и у лове их
због њега.
У нашој земљи живе само две врсте кртице: Talpa europaea, европска кртица и T.
caeca, слепа кртица. Разлике међу њима постоје углавном у дистрибуцији, јер је
европска кртица распоређена северније, а слепа кртица у јужнијем делу земље. Поред
тога прва врста је двоструко крупнија. Остало је све слично.
107
Све кртице живот проводе под земљом. Јазбина се налази испод велике хумке земље,
кртичњака, и обично је повезана са густом мрежом концентричних тунела. Пошто су
то солитарне животиње сваки кртичњак са сопственим ходницима садржи само једну
кртицу. Имају магацин у коме смештају вишак хране, на пример глисте за зиму
(уједене у нервне центре, живе и паралисане). Тунели су на 20-40cm дубине, зависно
од типа подлоге, као и од годишњег доба (зими копају дубље). Младе кртице копају
плиће од старијих. Сама јазбина је на око 50cm дубине, што опет зависи од многих
фактора.
У сезони парења, која траје од фебруара до почетка маја парови само на кратко остају
заједно. Женка носи 30-40 дана, и коти се 1-2 пута годишње по 4-6 светлих младунаца
(после потамне). Проведе свега 4-5 недеља са младима док сисају. Млади полно
сазревају после годину дана а живе 3-4 године.
Кртице су активне и дању и ноћу, током целе године. Периоди активности трају око
4,5 часа, а смењују их периоди одмора од 3,5 часа. Углавном се храни глистама, али и
пужевима и инсектима. Сваки ситан глодар, водоземац или гмизавац који јој залута у
тунел такође постаје њен плен. Прави залихе живе хране увек када је у могућности.
Дневно поједе хране колико је тешка, 50-100g.
Ред R O D E N T I A - глодари
Глодари су морфолошки јасно различити од осталих редова сисара због поседовања

специфичне грађе и облика зуба. Етимолошки - лат. rodere значи глодати, због
изражених секутића. Наиме, поседовање два пара јаких глодњака, без корена, који
током целог живота јединке расту и морају се стално трошити, чини их сличним само
реду зечева, Лагоморпха, а одваја од свих других сисара. Ови глодњаци имају
функцију у исхрани, копању, борби и савлађивању препрека. Имају форму длета, јер
су јако глеђосани са предње стране а трошни са унутрашње, па се глодањем стално
формира исти облик. Иза њих се налази пространа крезубина, дијастема, у коју се лако
увлаче образи током глодања, што спречава западање оштрих предмета у грло.
Вилице никада немају очњаке, и носе још само кутњаке, или ређе и прекутњаке.
108
Тело им је прекривено густом длаком. Обично су малих или средњих димензија,

тежине 10-500g. Неки представници, као ондатра имају до 1600g, нутрија достигне
десетак килограма, дабар до 35kg, а капибара може да достигне и стотинак килограма.
Насупрот њима, најситнији - патуљасти миш тежи свега 3,5g.
Глодари су веома окретни и брзи, лако савлађују препреке, пењу се и пливају. За

разлику од зечева активно користе предње удове као руке за пењање, придржавање
хране, у борби и слично. Чула су им добро развијена. За перцепцију додира и
оријентацију у простору важне су тактилне длаке, вибрисе, које се налазе на њушци,
боковима и леђима. Веома је развијена способност тигмотаксије (способност да се
вешто крећу "пипањем", ослањајући се на чуло додира) и кинестезе (велика
покретљивост и осећај за покрете, вешта употреба снаге тела у кретању), што је
повезано са претежно ноћним начином живота већине глодара. Из истих разлога је
чуло вида нешто слабије развијено, па већина врста мишева јасно распознаје предмете
на свега 15 метара и слепа је за боје. Велику важност у преживљавању за глодаре
имају чула слуха и мириса, која су одлично развијена. Могу да распознају широк
спектар звучних таласа, укључујући и ултразвучне, и узајамно интензивно
комуницирају. Друга компонента комуникације су мирисни сигнали, углавном
пореклом из аналних и препуцијалних жлезда. Ови сигнали су јасне ознаке територије
заједнице, физиолошког стања и идентитета јединки, пола младунаца. Наравно,
развијено чуло мириса омогућује глодарима успешно проналажење и распознавање
хране. Глодари су по начину исхране претежно хербивори или гранивори, мада многе
врсте сезонски или спорадично испољавају карниворни начин исхране. Типично за
синантропне популације врста глодара је да су омнивори.
Специфичност већине ситних глодара је висок репродуктивни потенцијал, који је

одговор на њихово место у ланцима исхране, односно на велик број природних
непријатеља и предатора који се преовлађујуће хране глодарима. Зато их по правилу
одликују: 1) кратак животни век; 2) брзо сексулано сазревање; 3) кратак период
гравидитета и лактације; 4) полиестрични циклус коћења.
Животни век је најчешће само 2-3 године код већине врста глодара, али мали број
индивидуа доживи ову физиолошку старост, а већина не преживи ни пар месеци. То за
последицу има брзо сексуално сазревање - код многих са 1,5-4 месеца старости.
109
Мужјаци остају полно способни током целог живота, а женке око 2 године. Женке су
веома плодне, имају дворогу материцу. Период бременитости и лактације траје до 60
дана. Млади већине глодара се коте голи и слепи, затворених слушних канала и
беспомоћни, али су легла обично бројна и женке имају ретко мање од осам млечних
жлезда. Код глодара је специфична физиолошка способност женке да може да се пари
одмах по коћењу, за разлику од женки других сисара које обнављају еструсни циклус
тек по прекиду дојења. Код многих ситних глодара не постоји јасна сезона парења,
оно се обавља током целе године, па се бремените женке од мужјака штите посебном
структуром, вагиналним чепом. Изразито су склони пренамножењима, а природна
равнотежа се остварује активношћу бројних предатора, појавама болести и
несташицом хране.
На репродукцију глодара утичу и бројни фактори средине: температура, исхрана,

надморска висина, количина светлости и други. Бројност глодара се на датом
простору изражава густином популације - бројем или биомасом јединки по јединици
површине у јединици времена. Фактори пораста популација глодара су:
1 - бројност и физиолошко стање популације (повећање релативне бројности,
наталитета, добро физиолошко стање популације, наступање природног периода
кумулације бројности)
2 - метеоролошки услови (сува и топла јесен, блага и сува зима, изузетно снежна зима
са сталним температурама и без ледене коре, лагано отапање снега у пролеће, топло
пролеће и лето са умереним падавинама, погодним за развој вегетације и
фруктификацију биљака)
3 - станиште и извори хране (бујање зељасте рудералне и коровске флоре на
необрађиваним површинама, обиље зрнасте и зелене хране и заклона)
4 - непријатељи, грабљивице и болести (одсуство агротехничких и других мера у
антропогеним стаништима, одсуство индустријске контаминације површина, одсуство
предатора, непостојање епидемијских болести)
Глодари чине више од 1/2 свих врста сисара, око 2800. У нашој земљи има 32 врсте из
7 фамилија:
Фам. Sciuridae - веверице

Sciurus vulgaris - веверица
110
Spermophilus citellus - текуница

Фам. Muridae – мишолики глодари
Субфам.. Cricetinae - хрчкови
Cricetus cricetus - хрчак
Субфам. Spalacinae – слепа кучад
Nannospalax leucodon – слепо куче
Субфам. Arvicolinae (Microtinae) - волухарице
Clethrionomys glareolus – риђа волухарица
Dinaromys bogdanovi – динарска волухарица
Arvicola terrestris – водена волухарица
Ondatra zibethica - ондатра
Pitymys subterraneus – подземна волухарица
Pitymys multiplex – велика волухарица
Pitymys savii – Савијева волухарица
Pitymys thomasi – црногорска волухарица
Microtus arvalis – пољска волухарица
Microtus rossiameridionalis – епирска волухарица
Microtus agrestis – ливадска волухарица
Microtus guentheri – средоземна волухарица
Microtus nivalis – снежна волухарица
Субфам. Murinae - мишеви
Micromys minutus – патуљасти миш
Apodemus mystacinus – крашки миш
Apodemus flavicollis – жутогрли миш
Apodemus microps – пољски миш
Apodemus sylvaticus – шумски миш, дугорепи пољски миш
Apodemus agrarius – пругасти миш
Rattus rattus – црни пацов
Rattus norvegicus – сиви пацов
Mus domesticus – домаћи миш
Mus musculus – типични домаћи миш
Mus hortulanus – миш хумкаш
Фам. Grilidae - пухови
Glis glis – обични пух
111
Muscardinius avellanarius – пух лешникар

Dryomys nitedula – шумски пух
Фам. Zapodidae – скочимиши
Sicista subtilis – степски скочимиш
Фам. Capryomidae - нутрије
Myocastor coypus - нутрија
ИНТЕГРАЛА ЗАШТИТА УКРАСНИХ БИЉАКА ОД ШТЕТОЧИНА У

РАСАДНИЦИМА
Интегрална заштита биљака (ИЗБ) датира више од 50 година и представља посебан

приступ у заштити од штетних организама биљног и животињског порекла. Она
обједињује систем мера заштите и користи се многим техникама са циљем да се
предвиди и спречи да штеточина или патогени организам премаши праг штетности и
доведе до економских штета на гајеним биљкама. Основне методе ИЗБ су превентива,
мониторинг, спровођење мера заштите и оцена ефикасности. Мере ИЗБ обухватају и
утврђивање прага штетности, агротехничке мере, педолошке карактеристике,
биолошке мере заштите, хемијске мере заштите, евидентирање активности у заштити
биљака да би се лакше пратили трендови.
Интегрална заштита биљака укључује разумну примену пестицида у брижљивој

координацији са другим мерама заштите. Sтрого је прописано обележавање пестицида,
прати се развој резистентности, води се рачуна о безбедности радника у расаднику и
безбедности животне средине. Нагласак би требало да буде на превентивним мерама,
каo сто су санитарне мере, одговарајућа прихрана, наводњавање, орезивање и др. У
погледу гајених биљака, важан је избор отпорних биљака, регулисање времена трајања
и учесталости наводњавања, употреба мање токсичних пестицида, као потреба да се
заштите корисни организми или примене биолошки пестициди.
112
Неке од нових технологија које су имплементиране у интегралну заштиту биља су:

биотехнологија (генетски модификоване биљке), компјутерска технологија и GPS,
биоинформатика, нова средства за заштиту биљака. У новије време се уводи виши
степен развоја ИЗБ - биоинтензивна интегрална заштита биља, која је заснована на
ширим еколошким концептима. Биоинтензивна интегрална заштита биља обједињује
еколошке и економске факторе животне средине («екологија је економија»). У
традиционалној ИЗБ је наглашено познавање биолошких система и употреба
пестицида. Код биоинтензивне, међутим, од суштинског значаја је познавање
екосистема и природних процеса, док је употреба пестицида од секундарног значаја. У
биоинтензивној заштити посебан значај има планирање, које укључује евидентирање
броја корисних организама, врсту земљишта, плодоред, избор одговарајућих сората,
методе праћења популација и др. факторе. Један од предуслова за будући развој
концепта биоинтенивне интегралне заштите биља је и проширивање сазнања о
биолошким и еколошким карактеристикама штеточина и патогена. Томе би допринела
и иницијатива да се уведе обележавање производа добијених интегралном заштитом
биљака, као што се већ обележавају производи добијени у процесу органске
производње хране.
Штетни организми животињског порекла у расадницима обухватају већи број

бескичмењака, који су односима исхране везани за дрвенасте биљке. Овом приликом
биће приказане важније групе штеточина које се јављају често и проузрокују оштећења
асимилационих органа, застој у порасту надземних или подземних делова биљака,
смањење естетских и економских вредности гајених биљака или сушења садница у
расадницима.
1. НEMATOДE
Нематоде су ситни ваљкасти црви, чија дужина, по правилу, не прелази 1 mm. Према
начину живота деле се на нематоде које слободно живе на корењу и нематоде које су
ендопаразити и изазивају гале на гајеним биљкама.
Представници слободноживућих нематода својим усним апаратом споља оштећују

корен, што доводи до застоја у расту надземних делова биљака. У расадницим су
113
нематоде рода Pratylenchus начешће. Могу да продру добоко у ткиво корена, где
изазивају посмеђење корена. Представници родова Longidorus sp. и Xiphinema sp. могу
да пренесу опасне патогене вирусе. Хране се у близину врха корења и живе више
године. Могу добоко у земљи да живе, што онемогућује хемијске мере борбе. Познато
ја да се јављају на кедру (Cedrus spp.), шимширу (Buxus spp.), божиковини (Ilex spp.),
жутикама (Berberis spp.), дивљем кестену (Aesculus hippocastanum), лески (Corylus
spp.), јапанској дуњи (Chaenomeles sp., дуњарицама (Cotoneaster sp.) и др. На
песковитим теренима је Pratylenchus penetrans широко распрострањена.
Заштита: плодоред, избегавати да се после гајења кукуруза наставља расадничка

производња, јер је познато да после дугогодишњег гајења кукуруза насеље нематода
јаче заступљено. Као метод биолошке заштите, против Pratylenchus препоручује се
гајење Tagetes erecta и Tagetes patula. По потреби се могу примењивати хемијске мере
и то а. м. дазомет уз придржавање упутства произвођача о препорученим дозама. Доза
зависи од карактеристика земљишта и висине гајених биљака. Време примене је пре
сетве или пре пресађивања.
Meloidogyne spp.
Од нематода које живе ендопаразиским начином живота, најважнија је на дрвенастим

биљкама, M. hapla, која у другом ступњу продире у корен. Закачи се и подстиче ћелије
биљке домаћина да ствара гале величине до 1 cm. У пренамножењу може да буде од
економског значаја. Приликом извоза у неке земље подлеже обавезној, контроли, те
може да буде сметња ако се нађе на биљкама које се извозе.
Преферентне биљке: Rosa spp., Buxus spp., Chamaecyparis spp., Clematis spp. и друге.
Заштита: због широког спектра домаћина, може се препоручити гајење житарица (зоб,
раж, кукуруз, јечам). Добри резултати се могу добити ако се наведене биљке гаје као
предкултуре уз брижљиву заштиту од корова.
Ditylenchus dipsaci
Нематоде живе и као ектопаразити у надземним деловима (лишћу и стаблу)

изазивајући жућкасте до смеђе флеке на лишћу или стварајући задебљања на стаблу.
Преферентне биљке: Buddleja, Hydrangea и Weigela.
114
Заштита: примена здравог репроматеријала.
2. ГРИЊЕ
Ситни пауци величине већином испод 1 mm. На дрвенастим биљкама су од већег

значаја врсте фамилија паучинара, пљоснатих гриња и ериофида.
Гриње паучинари (Tetranychidae)
Испредају паучинасте нити по којима се крећу. При јачем нападу на биљкама се може
видети паучинаста мрежа. На дрвенастим биљкама се најчешће јављају обичан
паучинар (Tetranychus urticae), шимширов паучинар (Eurytetranychus buxi), паучинар
четинара (Oligonychus ununguis).
Tetranychus urticae - oбичан паучинар
Преферентне биљке: полифагна врста са широким распрострањењем на украсним

биљкама родова: Rhododendron, Buddleja, Cytisus, Morus, Rosa и др. Често се јавља у
пренамножењу.
Животни циклус: женке презимљавају у стељи, пукотинама земљишта и др.

скровитим местима. У марту или априлу активно траже домаћина, где почињу да се
хране и полажу јаја. Развијају више генерација. Колоније гриња се хране на наличју
лишћа, најчешће на ободу листа. Јаја и јувенилни стадијуми су прекривени фином
паучином. При јачем нападу паучина може да прекрије целе листове, стабло и делове
изданака. Sкраћењем дана у септембру се јавља презимљујући стадијум – женке
наранџасте, док мужјаци и летње форме женки гину.
Симптоми оштећења и значај: прво се на нападнутом лишћу јављају разбацане

беличасте хлоротичне флеке, а касније цело лишће постаје хлоротично, деформисано и
значајно умањује естетске вредности биљке. При јачем нападу изазива физиолошко
слабљење, застој у развићу и сушење биљака.
Мере заштите: за сузбијање стадијума јајета и покретних форми препоручује се

примена специфичних акарицида, летњих уља, биљних инсектицида.
115
Eurytetranychus buxi- шимширов паучинар
Преферентне биљке: Buxus spp. монофагна врста, распрострањена у Италији, Грузији,

Канади, SАД и Sрбији.
Животни циклус: презимљава у стадијуму јајета и већ почетком априла се јављају

покретне форме. Развиће траје до 20 дана, и може да развије најмање 8 генерација
годишње. Доњи праг развића је 9о C.
Симптоми оштећења и значај: почетни симптом су ситне хлоротичне пеге, а при

јачем нападу лишће изгледа преплануло и осуши се. Широко распрострањен у
расадницима у Sрбији. У неколико случајева је тако јак напад констатован да су биљке
морале да се униште.
Сузбијање: прегледом биљака пре кретања вегетације треба установити интензитет

напада и најбоље је да се ерадикација изврши пре кретања вегетације, односно да су
сузбијају јаја и покретне форме, чим се појаве. Минерална уља су се добро показала
или неки од регистрованих акарицида се може употребити.
Oligonychus ununguis - паучинар четинара, смрчина гриња
Преферентне биљке: Picea, Pinus, Taxus, Thuja, Abies, Juniperus, Cryptomeriа и др. Као
широка полифага, распрострањена је у целој Европи, Азији, Sеверној Америци, Куби,
Исланду и Новом Зеланду. Посебно је значајна као штеточина смрче у расадницима.
Животни циклус: јаја презимљавају на извојцима и покретне форме се јављају од

априла или обично почетком маја, сто зависи од климатских прилика. Јувенилни
стадијуми се хране 2-3 недеље и испредају велику количину паучине. Може да развије
до 5 генерација годишње. Женка може да пложи око 45 јаја и споро се шири са места
напада.
Симптоми оштећења и значај: прво је запажа промена боје, жућење и шаренило

четина, а при јачем нападу четине постају смеђе и цела крошња добија рђасту боју, као
да је стабло захваћено пламеном. Као последица јачег напада, често се јавља опадање
четина, што физиолошки слаби гајене биљке. Нарочито саднице смрче старости три
године могу да буду угрожене. На сувим стаништима је примећено да је већи ниво
напада и чешћа појава сушења нападнутих биљака.
116
Сузбијање: прегледом биљака у време мировања вегетације, треба установити да ли је

потребна примена акарицида. Уколико су мере сузбијања потребне, оптимално време
је обично у трећој декади маја када се већи део покретних форми појави. По потреби
треба поновити третирање, због продуженог времена еклозије ларви.
Pentamerismus spp., Tenuipalpus spp. - пљоснатe грињe четинара
Домаћини: Libocedrus, Cupressus, Juniperus, Thuja, Taxus. Пљоснате гриње рода

Pentamerismus потичу из Sеверне Америке, а у Европи су констатоване у Мађарској,
Шпанији, Енглеској и Sрбији.
Животни циклус: нема података о животном циклусу.
Симптоми оштећења и значај: прегледом обилног материјала из расадника и са

зелених површина належена су јаја и покретне форме на четинарима који су
показивали изразите знаке хлорозе или били и фази сушења. Обично су такве саднице
биле нападнуте и другим штеточинама, али је присуство пљоснатих гриња било
доминантно.
Сузбијање: биљке обично толеришу напад пљоснатих гриња уз блаже хлорозе или
деформације ткива. Масовна појава гриња је често знак да је због примене пестицида
уништена природна популације антагониста, односно њихових природних
непријатеља. Тако би се уопштено могло препоручити да се мерама гајења биљке
одржавају у доброј кондицији, отпорне и довољно снабдевене хранљивим материјама,
са правилним режимом заливања и сл. Биљке које су под стресом због недостатка воде,
бише су подложне нападу гриња. Посебно је важно да се избегавају пестициди
широког спектра деловања, који ремете биолошке регулаторе популација штеточина.
Неки органофосфати, пиретроиди и карбарил могу да повећају популацију гриња.
Некада се догоди да после сузбијања инсеката инсектицидима широког спектра
деловања, ођедном после неколико дана експлодира популација гриња. Ако је
неопходно да се спроводи хемијско сузбијање гриња, треба бирати акарициде са
мањом перзистентношћу или инсектицидне сапуне. Прскање биљака, посебно са
наличја лишћа може бити добра превентивна мера. Природне непријатеље треба
117
чувати од прашине и мрава. Наиме, садњом биљака покривача или мулчирањем се

смањује прашина и обезбеђују места за презимљавање предатора гриња. Мрави који
прате инсекте који луче медну росу, узнемиравају и редукују популације предатора
који се хране грињама. Лепљивим препрекама се мрави могу уклонити са гајених
биљака. Претерано прихрањивање азотом може да фаворизује пренамножење неких
гриња много брже него што се развијају њихови предатори. Требало би избегавати
прихрањивање азотом, ако то стварно није потребно. Ако се укаже потреба за
прихрањивањем, требало би примењивати органска ђубрива или она које спорије
отпуштају азот и друге хранљиве материје.
3. ИНСЕКТИ
Штетне инсекте ћемо приказати према биљкама хранитељкама:
Aesculus hippocastanum L. – дивљи кестен
На дивљем кестену од штетних инсеката највећи значај има минер дивљег кестена.
Често се на гранама налази штиташ Lepidosaphes ulmi L. У расадницима који се налазе
у близини шумских комплекса, могу се у априлу јавити гусенице мразоваца, које
изгризају младо лишће. У рано пролеће и сурлаши допунском исхраном могу да
редукују асимилационе органе. Оштећења на гранама може да изазове дрвесница
Zeuzera pyrina.
Cameraria ohridella – минер дивљег кестена
Биљке домаћини: дивљи кестен, јавор.
Животни циклус: ларва од 1-4 mm, бочно јако спљоштена. Лутка је тамносмеђа и
развија се у мини на листу. У току године развија 2-3 (ређе 4) генерације. Презимљава
лутка у опалом лишћу. Имага лете од априла, копулирају и женке полажу јаја на младо
лишће и то на лицу листа. У јуну се јављају одрасли инсекти нове генерације.
Симптоми оштећења и значај: смеђе или окержуте провидне мине до 4 мм, које могу
да прекрију цео лист. Услед јачег напада долази до дефолијације и често потпуно опада
лишће већ почетком августа.
118
Сузбијање: превентивно је важно да се сакупи и спали опало лишће у којем

презимљава кестенов минер. У мају треба пратити појаву еклозије лептира и у том
смислу је корисна примена феромонских клопки. Праћењем лета лептира и полагања
јаја, може се установити оптимално време примене пестицида. Уколико је потребно, од
инсектицида ужег спектра деловања, могу се препоручити препарати на бази
регулатора раста инсеката.
Zeuzera pyrina L. – дрвесница
Биљке домаћини: широка полифага на листопадном дрвећу.
Животни циклус: гусенице презимљавају у гранама. Гусеница је жућкастобела и са

смеђом главом, са тамним брдавицама дуж тела. Женка полаже јаја у пукотине коре.
Младе ларве се убушују у млађе избојке, а касније продиру до срчике већих грана или
стабала ако су млађе биљке у питању. Убушни отвор је често исплетен нитима и лако
се препознаје по обилном измету који се избацује из ходинка где се ларва развија.
Лутка се приближава излетном отвору и по еклозији предњим делом свога тела излази
из ходника. Дрвесница лети у току јуна-јула. Има двогодишњу генерацију.
Симптоми оштећења и значај: први симптом напада је сушење грана услед исхране
ларви. Ларва може да изгризе ходник дужине до 60 мм. Једна ларва може неповратно
да оштети хабитус биљке и изазове економске штете.
Сузбијање: млађе ларве се могу механички уништити комадом жице која се уметне у
ходник. Убушни отвор треба затворити пастом за заштиту рана на кори. Једна од
репресивних мера може да буде и убацивање инсектицида фумиганата и онда
затварање отвора глином или воском. У случају јачег напада и одмаклог развића
штеточине, нападнуте гране се морају одсећи и спалити. Постоје феромонске клопке
које могу да послуже за прецизније одређивање времена лета имага. У то време важно
је брижљиво прегледати гајене биљке, да би се на време предузеле мере сузбијања.
Buxus sempervirens L. – шимшир
Шимшир се често гаји и једнa је од најзаступљенијих врста у расадницима.

Најзначајнији штетни инсекти су Psylla buxi, Lepidosaphes ulmi и Monartropalpus buxi.
119
Psylla buxi L. – шимширова лисна бува
Биљка домаћин и распрострањење: Buxus sempervirens. Широко распрострањена у

Европи и унета у Северну Америку.
Животни циклус: има једногодишњу генерацију. Презимљава у стадијуму јајета на

гранчицама и у лишћу. Рано у пролеће са отварањем пупољака, појављују се и прве
ларве P. buxi и оне се хране на млодом лисном ткиву (тачке раста) добро заклоњене у
савијеним листовима који подсећају на литове купуса.Тако се стварају гале ширине 10-
20 мм и у свакој од њих се налази једна или неколико ларви. Ларве се развијају у
периоду од приближно 6 недеља. На месту исхране излуче велике количине
специфичног белог воштаног секрета и медне росе која се шири по нападнутим
листовима. Одрасли инсекти се јављају крајем априла, у мају и јуну. Полагање јаја је
продужено, односно, женке полажу јаја тек крајем лета.
Симптоми оштећења и значај: гале спречавају раст нових избојака и остају трајно на
биљци, односно до првог орезивања. Смањују естетску вредност гајених биљака.
Сузбијање: Сузбијање младих ларви крајем априла или почетним маја инсектицидима
ужег спектра деловања (системичним или транслокационим инсектицидима) би била
добра мера заштите. Ако се пропусте пролећни термини, могу се одрасли инсекти
сузбијати крајем јула.
Monarthropalpus flavus – шимширова мува галица
Биљка домаћин и распрострањење: Buxus sempervirens нарочито честа штеточина у

расадницима.
Животни циклус: презимљавају ларве 2,5 mm дуге у галама, које су у почетку

жућкасте, а касније наранџасте. У пролеће прелазе у лутку и одрасли инсекти се
јављају рано у пролеће. Женке полажу јаја у младо лишће са наличја листа. После три
недеље настају ларве, које формирају карактеристичне мине.
Симптоми оштећења и значај: веома значајна штеточина шимшира, која се лако

препознаје по жућкастим благо задебљалим галама са доње стране, односно жућкастим
флекама са лица листа. При јаком нападу биљка физиолошки слаби и прерано одбацује
лишће. Током времена доводи до трајног проређивања лишћа и тежих естетских
последица.
120
Сузбијање: хемијске мере заштите се спроводе у раним фазама формирања гала

против ларви првог ступња. Погодни су системични инсектициди.
Cedrus atlantica – кедар
Биљне ваши Lachnidae se последњих година локално јављају у пренамножењу.

Њихова популациона густина може да варира и треба их редовно пратити јер могу у
кратком временском року да ступе у пренамножење. У расадницима украсних биљака
је такође забележена појава биљних ваши, па треба у пролеће пажљиво прегледати
биљке да би се евидентирало присуство штеточине. Крилате форме се јављају у
пролеће, па је брижљив мониторинг од велике важности. Присуство ваши се
индиректно лако запажа по колонијама мрава који прате биљне ваши.
Сузбијање: мере заштите се спроводе у рано пролеће, пред кретање. Треба водити
рачуна о заштити корисних инсеката који су евидентирани у колонијама ваши.
Chamaecyparis lawsoniana – Лавсонов пачемпрес
Phloeosynus aubei и P. thujae
Обе врсте сипаца поткорњака су полифагне и развијају се на клекама, туји, пачемпресу

и др. четинарима. Симптоми њиховог напада су јасно уочљиви од краја јуна до
октобра. Млади избојци услед регенеративне исхране одраслих инсеката се суше и
опадају. На стаблу се уочавају ситни излетни отвори обично у пазуху грана. Старије
биљке могу да поднесу напад, али се обично дешава, када се њихово школовање
заврши и спреме се за промет, да су у њима већ присутне ларве штеточине. Такве
биљке се тешко приме и обично служе као резервоар за даље ширење, ове већ широко
распрострањене штеточине у расадницима и на зеленим површинама. При јачем
нападу, може доћи до сушења биљака. Сушење наступа изненадно и нагло и биљка
добија бакарну боју. Испод коре се могу запазити двоскраки до четворокраки
121
вертикални матерински ходници, дужине од 20 до 50 мм. Одрасли инсекти се јављају

рано у пролеће.
Сузбијање: брижљив мониторинг је најбоља превентива. Током фебруара треба добро

прегледати биљке, јер се у условима благе зиме одрасли инсекти јављају већ у марту.
Ако се примете излетни отвори или одрасли инсекти на стаблу, неопхдно би било
спровести третирање и то премазивањем нападнутих стабала. Тиме би се жаришта
сузбила и спречило колонизовање здравих стабала. Инсектициди са дужим деловањем
су пожељни, јер је еклозија имага продужена и много зависи од температуре.
Правилене мере прихране, неге, уклањање физиолошки слабих биљака могу да
помогну да се ризик од сипаца поткорњака сведе на мању меру.
Euonymus spp. – курика
Unaspis euonymi
Преферентни домаћини: род Euonymus и то посебно E. japonica, где изазива највеће

штете.
Животни циклус: развија две генерације годишње, а ако је топлије може да развије и
трећу генерацију. Ларве луталице се јављају у јуну и почетком септембра и хране се на
лишћу и гранама. Презимљавају одрасле женке или ларве.
Сузбијање: најпогодније време за сузбијање је појава ларви луталица. Могу се

применити препарати на бази минералних уља.
Juniperus horizontalis и J. scopulorum ’Skyrocket’
Carulaspis juniperi
Преферентни домаћини: Juniperus, Thuja spp., Chamaecyparis spp., Cupressus spp.,

Sequoiadendron giganteum и Libocedrus decurrens. Масовно напада четине, избојке и
плодове, изазива кривљење избојака.
Животни циклус: одрасле индивидуе се јављају крајем јесени или почетком зиме и
оплођене женке презимљавају. Штитови женки се лако одвајају од биљака домаћина,
тако да их често птице користе за своју исхрану. У мају следеће године женке полажу
122
јаја испод својих штитова и убрзо угину. Еклозија ларви почиње у мају или јуну, што
зависи од временских прилика. На прегледаним узорцима су налажене ларве првог
ступња, које се још називају ларве луталице. Оне су покретне и траже погодна места
где се причврсте ради исхране и ту достижу и своју зрелост.
Симптоми: екстремна хлороза четина, беличасте скраме, ситне жућкасте ларве

луталице. Сиве поједине гране у круни. Изразита хлороза целих биљака.
Carulaspis juniperi је изузетно градогена врста која последњих година остварује високу
популациону густину како у расадницима на младим биљкама, тако и на зеленим
површинама. Јако нападнуте биљке губе своје естетске вредности и физиолошку
кондицију. Услед пренамножења биљка добија сив, суморан изглед, суше се поједине
гране и на крају уколико се не предузму мере заштите биљка губи физиолошку
кондицију, естетске вредности и нужно је њено уклањање.
Сузбијaње: због изразито високе бројности морају се спроводити хемијске мере борбе.
С обзиром да су се већ појавиле ларве луталице, штеточина је тада најбоље доступна
третману. Време еклозије ларви луталица је продужено, потребно је да се понови
третирање да би се обухватио већи део популације. За сузбијање штиташа на украсном
биљу није регистрован ни један препарат. Добар успех постиже се третирањем
минералним (белим или летњим) уљем. Бело уље сме да се примени само једном у току
вегетације, тако да треба пажљиво планирати време примене у време ларви луталица.
Добра ефикасност може да се постигне и применом пиретроида: на бази алфа –
циперметрина - препарата Fastac 10-EC (0,012-0,018%) и бифентрина – препарати
Talstar 10-EC и Futocid–EC (0,02-0,05%). Неоникотиноиди због системичног деловања
су ефикасни али нема регистрованих препарата за примену на украсном биљу.
Taxus baccata L. - тиса
Тиса може бити јако угрожена нападом штиташа Parthenolecanium pomeranicum.
Parthenolecanium pomeranicumи – тисин штиташ
Тисин штиташ је специјализован за дату врсту. Има једногодишњу генерацију.

Презимљава ларва другог ступња и адулти се јављају следећег пролећа. Свака женка
123
може да положи до 3000 јаја, што сведочи о њиховом великом репродуктивном

потенцијалу и потенцијалној опасности за биљку домаћина. Период полагања јаја је
веома продужен и траје до јула. Ларве се причврсте за четине у јулу а у други ступањ
прелазе у августу и септембру, када прелазе на гранчице.
Сузбијање: оптимално време за сузбијање је у време првог ларвеног ступња.

Представља опасну штеточину која треба да се сузбија јер изазива дефолијацију и
може да проузрокује и сушење стабала.
Thuja spp. - туја
На тујама Thuja occidentalis L. и T. orientalis L. су забележене исте врсте штетних

инсеката: Cinara tujafilina, Carulaspis juniperi, Lepidosaphes juniperi, Phloeosinus spp.
У условима благе зиме повећана је опасност од биљне ваши Cinara tujafilina. Треба
брижљиво прегледати биљке током зиме стресањем на савијени папир више пута почев
од децембра месеца па све до краја зиме. По потреби третирање се може обавити још у
току зиме ако је висока популациона густина.
Популациону густину Carulaspis juniperi треба редовно пратити.
Сузбијање: мере заштите су напред описане.
ШТИТАШИ (INSECTA, COCCOIDEA) ШТЕТНИ У РАСАДНИЧКОЈ

ПРОИЗВОДЊИ
Надфамилија Coccoidea обухвата инсекте познате под називом штиташи или штитасте
ваши. Будући да су фитофаге, у ову групу инсеката убрајамо веома важне физиолошке
штеточине у воћарству, виноградарству и украсном дрвећу и жбуњу. Нападају
вишегодишње засаде и у расадницима се најчешће јављају на старијим – матичним или
школованим биљкама.
У свету је познато око 4000 врста штиташа али их има знатно више. Штиташи су веома
ситни инсекти и будући да воде скривен начин живота, тешко их је приметити.
Најчешће је дужина тела 2-5 mm. Мужјаци и женке се веома разликују. Женка има
најчешће овално, здепасто тело без ногу и крила, које је прекривено воштаним
124
секретом или штитом различите грађе, већином изграђеним од воска. Имају усни
апарат за сисање. Мужјаци имају чланковито тело, добро развијене ноге и један пар
крила. Њихов живот је веома кратак. Усни апарат мужјака је неразвијен јер се не хране.
Ларве и женке се хране и при томе излучују лепљиву медну росу. На њој се насељавају
гљиве чађавице, због чега нападнуте биљке добијају тамну боју и смањује се њихова
асимилациона способност. Услед смањења интензитета фотосинтезе, може доћи до
застоја у порасту. Процењује се да се годишњи трошкови производње због сузбијања
штиташа могу увећати за 5 билиона долара.
Штиташи се размножавају полно и партеногенетски. Неке врсте су способне да саме
себе оплоде, као поморанџин штиташ (Icerya purchasi Mask.). Женке неких штиташа,
међу којима је и калифорнијски штиташ, рађају живе ларве. Многи штиташи имају
веома висок репродуктивни потенцијал, те су склоне масовним појавама.
Ларве штиташа које ће дати женке се развијају непотпуним преображајем типа

паурометаболије и у свом развоју обично пролазе кроз 3-4 ступња. Мужјаци настају из
ларви које се развијају потпуним преображајем и њихов развој пролази кроз 5
ступњева.
У погледу исхране, за већину штиташа се може рећи да су полифаге, што значи да се

хране на многим биљкама. Ларве и женке убадају своју сисаљку до спроводних судова
из којих сишу сокове. Приликом исхране у биљно ткиво се уносе и секрети из
штиташа, што има за последицу деформације биљних ограна, промене боје а некада и
пропадање биљке. Овакав начин исхране сврстава штиташе међу типичне физиолошке
штеточине.
Штиташи су слабо покретни инсекти. Покретне су ларве првог ступња и мужјаци

фамилије Diaspididae се активно крећу само неколико сати до неколико дана, док су
ларве осталих ступњева и женке непокретне. Због тога се ове штеточине шире
пасивно, преко садног материјала или плодова. Међу штиташима има и карантинсиких
штеточина, које су регулисане посебном законском регулативом и подлежу обавезном
фитосанитарном прегледу у објекту и у промету. Опасност од њиховог уношења је
повећана и промет украсних биљака носи велики ризик од ширења инвазивних и
алохтоних штеточина у биљној производњи. Штиташе могу да преносе птице, дивљач
а некада се ларве првог ступња и јаја разносе ветром.
125
Додатни ризик за здравље биљака штиташи представљају као вектори вироза, што је
доказано, мада се сматра да је њихова улога као вектора смањена због мале
покретљивости.
Најважнији штиташи у расадницима
У току сопствених истраживања од 2000-2005. године и према наводима стручне

литературе, најзначајније врсте штиташа које могу да буду штеточине украсног дрвећа
и жбуња у расадницима у Србији и Црној Гори су обрађене у овом прилогу. Штиташи
у ширем смислу речи обухватају фамилије Margarodidae (надфам. Orthezioidea),
Pseudococcidae, Coccidae, Kermesidae, Asterolecaniidae, Lecaniidae Diaspididae (надфам.
Coccoidea).
Icerya purchasi – поморанџин штиташ

Унет је из Аустралије у САД и Европу. У Европи насељава подручје Средоземног
мора. У Црној Гори је у приморском делу распрострањен као штеточина агрума, где
локално може да се појави у већој бројности. Од украсних биљака најчешће напада
питоспорум, олеандер и ловор. Тело је покривено воштаном превлаком, црвенкасто,
дужине 4-6 мм. Јаја полаже у јајну врећу беле боје која је дужа и шира од тела женке.
На врећи се може запазити 16 уздужних бразди и обично носи 600-800 јаја. Има висок
репродуктивни потенцијал и у одсуству природних непријатеља лако ступа у локалне
градације. Има 3 генерације годишње: почетком и крајем пролећа и крајем лета.
Насељавају наличје листа, стабла и гране нападнутих биљака. Напад се препознаје по
обиљу медне росе, на којој се развијају гљиве чађавице. Услед јачег напада гране се
суше и може и цела биљка да се осуши.
Природни непријатељ I. purchasi je буба-мара Rodolia cardinalis, која се налази и у

јадранском приморју. У условима екстремно високе популације штиташа није довљно
ефикасна да доведе до пада популације, па се морају користити инсектициди. Треба
126
водити рачуна да се селективним инсектицидима сачува популација природног

непријатеља која се налази и у јадранском приморју.
Planococcus (Allococcus) vovae (Nassonov) - насонов лажни штиташ

Тело женке се увек види на крају јајне кесе, што је карактеристично само за ову врсту.
Тело је овално, смеђе, око 3 mm дуго и 1.7 mm широко. Распрострањен је у целом
палеарктику и познат са подручја претходне Југославије. До сада нема података
литературе о масовинм појавама. У току 2005. године је на више локалитета у околини
Београда у расадницима и на зеленим површинама примећена масовна појава колонија
овог штиташа. Одрасле женке се јављају у јуну и обично се завлаче у пукотине коре.
Према сопственим истраживањима, има више генерације годишње. Колоније штиташа
се лако препознају по повећаном броју мрава који их прате.
Parthenolecanium corni Bouche – шљивина штитаста ваш

Широка полифага која је позната као штеточина на више од 300 врста дрвећа, жбуња и
зељастих биљака. Уобичајена и често доминантна врста у већим градовима у Русији,
Белорусији, Украјини, Казахстану, Београду, Варшави и др. Ларве и женке се хране на
гранама, лишћу и избојцима са танком кором. Изазива сушење и прерано опадање
лишћа, сушење појединих грана и целих биљака. Нападнуте биљке су обилно
прекривене медном росом, што додатно смањује асимилацију.
У северним крајевима има једну генерацију а две или три на југу. У Србији (Београду)
презимљују ларве другог ступња. Њихова активност почиње средином априла а већина
прелази у младе женке крајем априла. Одрасли мужјаци се јављају крајем априла-
почетком маја. Зреле женке полажу јаја у току маја. Еклозија ларви почиње у јуну, када
оне мигрирају на лишће.
Parthenolecanium fletcheri (Cockerell) – Флечеров штиташ

Одрасла женка је овална, јако испупченог тела, скоро полулоптаста, жућкасто-смеђа до
тамно-смеђа. Дужина тела је 2-3,5 mm, ширина 1,5-3 mm и висина 1,5-2,5 mm.
Дорзално је кожа јако очврсла. Распростањена је у Средњој Европи, Русији, али је
позната и из Северне Европе, Канаде и САД. Ларве и женке живе на наличју лишћа
127
Biota, Cupressus, Juniperus, Thuja и Tsuga. Мужјаци нису познати. Има једну генерацију
годишње.
Parthenolecanium persicae (Fabricius) – бресквин штиташ

Широка полифага позната као штеточина Albizzia, Amygdalus, Berberis, Citrus, Clematis,
Cydonia, Daphne, Diospyros Elaeagnus, Ficus, Fraxinus, Gleditsia, Junglans, Maclura,
Malus, Mespilus, Morus, Parthenosissus, Persica, Prunus, Punica, Pyrus, Ribes, Robinia,
Rosa, Sophora, Tamarix, Vitis и Wistaria. Јувенилни ступњеви живе на наличју лишћа.
Презимљавају ларве другог ступња. Адулти се јављају крајем маја и свака женка
полаже 1000-2600 јаја. Има једну генерацију годишње у централној Европи, док се у
Централној Азији развијају две генерације.
Parthenolecanium pomeranicum (Kawecki) – тисин штиташ

Монофага је. Има једногодишњу генерацију. Презимљава ларва другог ступња.
Одрасли инекти се јављају следећег пролећа. Свака женка положи до 3000 јаја, што
значи да има веома висок репродуктивни потенцијал. Презимљава ларва другог
ступња. Период полагања јаја је веома продужен и траје до јула. Ларве се хране на
четинама у јулу, а у августу и септембру прелазе на гране. Може да буде веома опасна
штеточина и да изазове физиолошке штете и деформације избојака у вишегодишњим
засадима, а у расадницима доводи до великог смањења тржишне вредности садница.
Ако се не спроводе правовремено мере заштите, може да изазове сушење и пропадање
садница у расаднику.
Unaspis euonymi (Comstock) – штитиаш везан за врсте рода Euonymus и то посебно E.

japonica, где изазива највеће штете. Развија две генерације годишње а ако је време
топлије може да развије и трећу генерацију. Ларве луталице се јављају у јуну и
почетком септембра и хране се на лишћу и гранама. Презимљавају одрасле женке или
ларве. Биљке које се гаје на присојним странама или на осунчаним местима су, по
правилу јаче изложене нападу. Постоји велика разлика међу гајеним биљкама у
погледу индивидуалне отпорности према U. еuonymi.
Carulaspis juniperi - штиташ који је трофички везан за разне представнике рода

Juniperus, али се често јавља и на другим четинарима Тhuja spp., Chamaecyparis spp.,
128
Cupressus spp., Sequoiadendron giganteum и Calocedrus decurrens. Масовно се јавља на

избојцима, четинама и плодовима и доводи до кржљавог пораста биљке. Одрасле
индивидуе се јављају крајем јесени или почетком зиме. Оплођене женке презимљавају.
Штитови женки се лако одвајају од биљног ткива, тако да их птице користе за исхрану.
У мају следеће године, женке полажу јаја испод својих штитова и убрзо угину.
Еклозија ларви почиње у мају или јуну, што зависи од временских прилика.
Carulaspis juniperi је изузетно грдогена врста, која последњих година остварује високу
популациону густину, како у расадницима, тако и на зеленим површинама. Јако
нападнуте биљке губе естетске вредности, физиолошку кондицију, цела биљка постаје
хлоротична, и обично мора да се замени новом, ако је на зеленој површини. Ако се не
спроводе мере заштите правовермено, може и у расаднику да изгради екстремно висок
ниво популације. Тржишна вредност садница са заразом је смањена.
Pseudaulacaspis pentagona (Targioni- Tozzetti) - дудов штиташ

Космополитска врста, распрострањена у континенталиним, тропским и субтропским
регионима. Све чешћа штеточина код нас и позната као штеточина дуда, мада напада и
воће (посебно брескву и винову лозу), штетна је у шумским засадима и на урбаном
зеленилу. Изазива физиолошке штете, смањење физиолошке кондиције, прираста и
може да доведе до сушења појединих грана или целих биљака ако изостану мере
заштите. Може да има 2-4 генерације годишње. Презимљава зрела женка, која на
пролеће полаже јаја и то свака око 140 јаја. Одрасли мужјаци се јављају два пута у току
године и то почетком јула до средине августа, и у јесен од септембра до краја октобра.
Aulacaspis rosae Bouche - ружин штиташ

Иако је прама називу овај штиташ трофички везан за ружу, он напада и малину, огрозд
и купину. Ситан инсект око 2,5 mm. Презимљавају женке. Ларве луталице се јављају у
пролеће. Има једну генерацију годишње. Најчешће се масовно јавља на матичним
биљкама или биљкама које нису за продају, али се обично налазе у расаднику или
његовој непосредној близини (минијатурни дендроврт).
Quadraspidiotus perniciosus Comstock) - калифорнијски штиташ

Веома честа врста, вероватно медитеранског порекла, али је распрострањена и у
средњој, северној Европи, Русији и другим државама са подручја европског дела
129
бившег СССР-а. Широка полифага, која напада гране или дебла дрвећа из родова:
Aesculus, Amygdalus, Betula, Carpinus, Cerasus, Crataegus, Ficus, Fraxinus, Juglans,
Malus, Mespilus, Olea, Platanus, Populus, Prunus, Pyrus, Salix, Sorbus, Spiraea и Tilia.
Калифорнијски штиташ је познат као штеточина у воћарству, у расадницима и на
урбаном зеленилу. Развија само једну генерацију годишње. Презимљавају ларве другог
ступња које настављају у пролеће своје развиће и завршавају га до краја маја. Женке
јаја полажу у јуну и јулу и то од 40-165 јаја свака женка. Ембрионално развиће траје
веома кратко и после неколико дана се јављају ларве луталице.
Сузбијање штиташа и лажних штиташа
За сузбијање лажних штиташа (Pseudococcidae) у последње време се веома ефикасно

користе неоникотиноиди (Mospilan 0,02% или Confidor 200 CL конц. 0,125%). У скаду
са концептом одрживог развоја, може се препоручити примена минералних уља (2%),
где је примена ограничена на једном годишње. У неким земљама се користи уље уљане
репице (120-240 ml/100 m2). У употреби су и органофосфати (пиримифос-метил). Због
широког спектра деловања, њихова примена треба да се ограничи, само када је
екстремно висока популација. Ефикасни су у ерадикацији штеточина.
Сузбијање штиташа је најбоље спроводити на почетку вегетације када дневна

температуре достигне 12-15°Ц применом минералних уља. Препоручује се
концентрација од 2%, у случају пренамножења до краја истог месеца може се
применити органофосфат у циљу ерадикације, или касније по потреби
неоникотиноиди. Према испитивању биолошке ефикасности инсектицида, најбољи
резултати у сузбијању дудове штитасте ваши (ефикасност преко 95%) постигнути су
применом препарата на бази метидатиона и феноксикарба применом у време
вегетације.
Код нас је регистрован инсектицид ELISA (Галеника-Фитофармација) за сузбијање

штиташа на украсним биљкама или урбаном зеленилу. Примењује се сам или са
ађувантом Nu-филм.
130
НАЈЗНАЧАЈНИЈИ ШТЕТНИ ОРГАНИЗМИ У ПРОИЗВОДЊИ

ЦВЕЋА И МЕРЕ ЗАШТИТЕ
У производњи украсних биљака значајније штеточине животињског порекла припадају

следећим зоолошким категоријама:
A. Ваљкасти црви (нпр. Nematoda)

Б. Mекушци (npr. puževi)
B. Зглавкари
1. гриње (Acari)
2. љускари (Isopoda)
3. стоноге (Myriapoda)
4. инсекти, од којих посебан значај имају следећи инсекти:
колемболе
правокрилци (ухолажа, ровац, бубашвабе)
лептири
двокрилци (муве, муве минери)
тврдокрилци
опнокрилци (осе листарице, мрави)
једнакокрили рилаши (биљне ваши, штиташи, стенице, цврчци, лептирасте
ваши)
Г. Кичмењаци
1. птице
2. сисари (нпр. мишеви)
ИНСЕКТИ
Forficula auricularia L. – ухолажа

Ухолаже су фотофобне, љубитељи топлоте и животиње које показују посебан вид
бриге о потомству. Ноћу у потрази за храном, проналазе хранљиве материје
животињског и биљног порекла. Радо изгризају меке биљне делове као што су
крунични листићи далија, хризантема, каранфила и ружа), прашнике и младо лишће,
131
избојке и пупољке могу такође да оштете. За собом остављају измет који додатно
умањује естетске вредности биљке. С друге стране, ухолажа може за кратко време да
уништи велике колоније биљних ваши, јаја лептира и мицелијама пепелнице се такође
радо храни. Ухолажа презимљава у стадијуму имага. Размножава се јајима, која може
положити у јесен, али најћчеће их полаже у пролеће.
Мере заштите које су могу препоручити су превентивне. Треба пратити популације

ухолажа постављањем на одређеним местима у стаклари клопки од крупнијих
струготина дрвета које се прекрију старом крпом или се ставе у саксију која се преврне
и окачи. Редовно треба прегледати клопке и ако се нађе више ухолажа, могу се изнети
даље од производног објекта и пустити у шуми или површини где неће правити штете,
већ као предатори могу бити од користи.
Gryllotalpa gryllotalpa L. - ровац
Може локално да буде значајна штеточина. Преферира лака, топла и добока земљишта
са равномерном количином влаге. Одрастао инсект достиже дужину од 4-5 cm. Штете
изазива исхраном на корењу и приземним деловима биљака, већ и копањем ходника
ширине једног прста. Због тога страдају клијавци и млађе биљке, суше се и пропадају.
Дању се ровац скрива у ходницима, а ноћу их напушта и храни се на површини. Јаја
полажу у јуну и јулу у земљи на дубини 15-20 cm и то обично неколико стотина јаја у
леглу. Изнад легла се обично суше биљке и по томе се познаје место полагања јаја.
Ларве излазе после 2-3 недеље, остају одређено време у гнезду, а касније се разилазе у
потрази за храном. У октобру траже место за презимљавање и дубље се укопавају у
земљу. Омиљено место за презимљавање је стајњак или компост.
Сузбијање: сакупљање роваца помоћу разних клопки (саксије, укопани стајњак у јесен
и разбацивање у хладним зимским данима) може да буде помоћна метода. Има
искустава са сипањем воде а потом јестивог уља и поново воде у ходнике који иду у
дубину. На тај начин се ровци измаме на површину, а потом се могу механички
уништити. Јајна легла у јуну и почетком јула се могу вадити и уништавати јаја.
Отровни мамци могу да се користе од краја априла, пре полагања јаја. За справљање
мамака се користи инсектицид утробног дејства (2 ml), 400 ml воде, 200 g пшеничних
мекиња и 20 g шећера. Ова количина је довољна за површину од 1 ара. Пажљиво се
измеша мамац у уједначену масу и разбаца у сутон. Домаће животиње и љубимци не
смеју имати приступ третираној површини. Радна каренца треба да се поштује према
упутству за инсектицид који се примењује.
132
Бубашвабе
Јављају се у стакларама као фотофобни инсекти и љубитељи топлих и влажних
станишта. Ноћу у потрази за храном изгризају или само нагризају меке биљне делове
(луковице, ваздушно корење, цветове). Размножавају се јајима које женке полажу у
оотеке и носе до пред крај ембрионалног развића. Пред еклозију ларви, женка оставља
оотеку на скровитом месту. Имају непотпуно развиће. Међу познатијим врстама у
стакларама се могу наћи Blatta orientalis, Blattela germanica и Periplaneta orientalis.
Сузбијање: обавезно је одржавање реда и хигијене у стаклари. Методе хватања помоћу
клопки и отровних мамаца се често примењују.
Трипси
Спадају међу опште распрострањене штеточине у стакларама, расадницима и
вртовима. То су ситне животиње око 1 mm величине, уског тела. Неке врсте искључиво
живе у стакларама а неке се могу наћи и на отвореном. Одрасли инсект има два пара
крила са дугим ресама а ларве су бескрилне. Имају усни апарат за сисање. Зависно од
врсте имага могу бити жуте или смеђе црне боје. Ларве су обично беличастожуте или
жуте. Одрасли инсекти и ларве се хране сисањем биљних сокова. Напад се прво
препознаје по беличастим флекама и разбацаним сребрнастим сјајем по лицу листа.
Овај сјај настаје тако што ваздух испуњава простор у ћелијама из којих је инсект
исисао садржај. На месту оштећења долази до сушења или задебљања најчешће око
лисних нерава. У случају јачег напада лишће жути и опада. На оштећеном лишћу се
прво могу видети беличасте, затим смеђе оивичене осушене флеке. Често због јаког
напада трипса закржљају а некада уопште не могу да се отворе цветови. Напад трипса
се може познати и по црним сјајним партикулама измета, који могу јако да испрљају
лишће и цветове. Трипси могу да буду преносиоци опасних вирусних болести.
Развиће: трипси имају више генерација у току године. Женке полажу јаја у биљно
ткиво. При повољним условима од јајета до развоћа одраслог инсекта, довољно је и
мање од једног месеца. У стакларама развиће траје непрестано целе године. Неке врсте
презимљавају у земљи испод остатака лишћа и биљног отпада, испод коре дрвећа,
гладиолин трипс у луковицама.
У стакларама и у пољу може да се јави Thrips tabaci Lind. – ларве и одрастао инсект су
жућкасти.
133
Упадљива задебљања у виду неправилних линија на лишћу изазива Scirtothrips

longipennis Bagnall - жути трипс бегоније. Велике штете може да изазове на бегонијама
и цикламама.
Taeniothrips simplex Mor. – гладиолин трипс има такође велики значај.
У ентеријеру на собним биљкама, изложбама цвећа у хотелима, јавним објекитма и сл.

чест је Parthenothrips dracaenae Heeger – трипс драцене. Одрасли инсект има смеђу
шару на крилима која, при склопљеним крилима изгледа као пруга. Ларве су
једнобојне светложуте. Има широк спектар домаћина: Aralia, Ficus, Anthurium, Hibiscus
sp.
Северноамеричког порекла, Frankliniella occidentalis (Pergande) – калифорнијски
трипс је први пут констатован 1983. године у Европи. Од тада се веома брзо проширио
и постао важна штеточина у стакленицима а у медитеранским земљама и важна
штеточина у пољу. То је ситан инсект који има дужину тела 0,9-1,4 mm. Боја тела је
жутонаранџаста до кестењасто смеђа. Јаја су невидљива голим оком. Ларве се тешко
запажају голим оком. Имају јарко црвене очи.
Храни се великим бројем гајених биљака: поврћем, цвећем и др. украсним биљкама.
Велике штете може да проузрокује на паприци, краствцима, салати. Од цвећа,
најосетљивији су гербери, хризантема, ружа, афричка љубичица, цикламе и др.
Симптоми напада су типични за поједине биљке. На лишћу се запажају беличсте
некротиране тачке и пруге. Спајањем некроза делови лишћа добијају смеђу боју. Код
јаког напада лишће се осуши и виси на стабљикама. Карактеристично је да лако постаје
резистентан на многе инсектициде, тако да и тиме његово сузбијање постаје
специфично, посебно у заштићеном простору и захтева стручно знање.
Развиће калифорнијског трипса је оптимално при температури од 25-30оC и у таквим
условима целокупно развиће траје 15-18 дана. При таквим условима у заштићеном
простору може у току године да развије 12-15 генерација годишње. Женка полаже око
100 јаја у ткиво биљке (лишће, цветови, плодови). Ембрионално развиће траје 4-5 дана
и појављују се ларве које пролазе кроз 4 развојна ступња. Лутке су у скривеним
деловима биљака или у земљи. Одрасли инсекти живе петнаестак дана. Присуство
трипса се лако евидентира постављањем плавих лепљивих плоча, на којима се
најлакше хвата. Жуте плоче су мање ефикасне. Повећањем броја лепљивих плоча
успешно се прати бројност и делимично уништавају трипси. Доња ивица плоча треба
134
да буде у нивоу биљака, а са њиховим порастом се подиже. Мање плаве лепљиве плоче
површине 50 cm2 до сада су дале најбоје резултате у хватању трипса.
Сузбијање: добра исхрана и довољно наводњавање су важне за очување физиолошке
кондиције биљака. Треба избегавати сув ваздух у стакларама. Потребно је редовно
добро проветравање. Трипси се највише размножавају при сувом и топлом вемену. У
време жетве, посебно је појачана њихова активност. Симптоми напада трипса се могу
заменити са симптомима гриња. Ако се пажљивије погледа, могу се запазити црне
сјајне партикуле измета трипса, по чему се са сигурношћу може констатовати напад.
Треба редовно пратити стање популација калифорнијског трипса детаљним прегледом,
пре свега пупољака и наличја лишћа, где се претежно налазе ларве и одрасли инсекти.
Калифорнијски трипс се у свету највише сузбија биолошким мерама борбе и то

применом гриња предатора Ambliyseius cucumeris и A. barkeri. За њихову дневну
исхрану потребна су 2-5 трипса. Њихова примена је пожељна на почетку напада и тада
се употребљава 2-3 милиона гриња по хектару површине стакленика. У случају
примене предаторских гриња, треба обуставити примену хемијских мера борбе и
против других штетних инсеката, односно бирати препараете који ће поштедети
корисну фауну предатора. У летњој сезони A. cucumeris даје лошије резултате јер је
осетљив према високим летњим температурама.
Пре примене хемијских мера борбе, треба јако нападнуте биљне делове уклонити и
нападнуте биљке испрскати. Пошто се осуше, биљке могу да се истретирају
инсектицидима. Од хемијских мера борбе, добре резултате дају препарати на бази
паратиона, ометоата, метамидофоса, фосфамидона, делтаметрина, метомила,
диметоата пропуксура, замагљивањем препаратом на бази сулфотепа. Пошто неки
препарати не делују на јаја, третирање мора да се понови у размацима од 8-10 дана.
Искуства страних аутора сугеришу да се са најмање 4 третирања у размацима од 3-4
дана постижу добри резултати у сузбијању калифорнијског трипса. Треба водити
рачуна о фитотоксичности и примењивати само испитане препарате у препорученим
дозама. Правилним смењивањем појединих група инсектицида избегава се
резистентност. Ако је до ње већ дошло, као алтернатива у неким земљама се
примењују препрати на бази абамектина. Дуготрајнији успех се постиже интегрисањем
свих расположивих мера заштите – интегралним мерама борбе.
135
Биљне ваши
Скоро да нема ни једне гајене биљке да је не нападају биљне ваши (Homoptera,
Aphidina). Код нас је познато више стотина врста, од којих су неке значајне штеточине
цвећа и украсног биља уопште.
Биљне ваши су ситни инсекти. Имају усни апарат за сисање. По боји могу бити
разноврсне: зелене, жуте, жутозелене, смеђе, црвенкасте или црне. Могу бити голе или
је њихово тело прекривено беличастим или плавичастим воштаним превлакама.
Обично биљне ваши живе у мањим или већим колонијама на наличју листа биљке
домаћина, на млађим сочним избојцима и најчешће на врховима избојака. Нападају и
цветове. Неке врсте се развијају на корењу својих биљака хранитељки.
Биљне ваши причињавају штету сисањем биљних сокова. Често убризгавају у ткиво
биљака материје које подстичу биљку на болестан пораст, пролиферацију ткива и сл.
Лишће се увија, деформише, стварају се гале у којима се развија потомство биљних
ваши. Нападнуто лишће се често познаје по изумрлим некротираним деловима. Као
последица напада биљних ваши, некада се делови биљака боје жуто или црвенкасто.
Врхови избојака могу да закржљају, у тежим случајевима, лишће се суши и опада.
Штету не причињавају само сисањем сокова, већ биљне ваши луче и обилне количине
течног измета, такозвану медну росу, који се распростире по биљним деловима и чини
их лепљивим. На њима се насељавају гљиве чађавице, што биљке чини још мање
декоративним и омета фотосинтезу. Посебно је важно што многе врсте биљних ваши
преносе вирусне болести на гајене биљке. У том случају је брижљиво сузбијање ваши
често и једини или најважнији начин спречавања преношења опасних вироза украсних
биљака.
Колоније биљних ваши прате често мрави кји се хране медном росом. Новија
истраживања указују да присуство мрава подстиче биљне ваши да још јаче сишу
биљне сокове. Мрави додирују ваши пипцима, на то ваш реагује избацивањем капљице
медне росе, што има за последицу јаче сисање биљних сокова. Мрави чувају биљне
ваши од њихових природних непријатеља.
У периоду од марта до јуна постоји опасност од масовних појава биљних ваши. Оне не
оштећују само биљке сисањем биљних сокова већ и својим секретима пљувачних
жлезда изазивају кржљављење и промену боје биљака. Редовно треба прегледати гајене
136
биљке и на време применити мере заштите, пре него што се појаве закржљали избојци,
уковрђжано лишће или биљне ваши населе цветове и почно да воде скривен начин
живота.
Од врста биљних ваши за украсне биљке су значајне Myzus persicae Sulz, чији је
основни домаћин бресква, са које у прелеће иде на многе коровске биљке и шибље. У
јесен се враћа на примарног домаћина и презимљава у стадијуму јајета. На сличан
начин живи и Aphis fabae Scop. Њен примарни домаћин је род Viburnum spp. и ружина
биљна ваш Macrosiphum rosae (L.). На украсним биљкама шесто се јављају и Aphis
gossypii Glover, Macrosiphum euphorbieae (Thomas) и Aulacorthum solani (Kalt.)
Биолошка борба против биљних ваши у заштићеном простору може се спроводити

применом предаторских инсеката: муве (Aphidoletes), паразитске осе (Aphidius sp.,
Lysiphlebus sp., Praon sp.), осолике муве (Episyrphus sp.), златооке (Chrysoperla spp.)
или буба - маре (Coccinella spp.). Код нас до сада нема регистрованих природних
непријатеља за сузбијање штеточина у заштити биља.
За сузбијање биљних ваши хемијским мерама борбе, предност имају препарати који
чувају фауну предатора и паразитоида. Третирање калијумовим сапуном је некада
довољно за сузбијање биљних ваши.
Од синтетисаних инсектицида, за сузбијање биљних ваши су ефикасни препарати на

бази активних материја као што су: диметоат, оксидеметонметил, пиримикарб,
пиретрине, пиперонилбутоксид. Пиретрин код нас није регистрован. Шире је
распрострањена примена пиретроида, који нису селективни па имају веће негативне
последице по корисну фауну. Од синтетских пиретроида, могу се користити бета-
цифлутрин, цифлутрин, циперметрин, делтаметрин и перметрин. Треба смењивати
групе препарате, јер се вишекратном узастопном применом лако ствара резистентност
на инсектициде. За заштиту саксијског цвећа и биљака на балконима, посебно је
практична примена штапића са активним материјама: бутоксикарбоксим, диметоат
имидаклоприд и други неоникотиноиди. Биљни фластери на бази системичних
инсектицида из групе неоникотиноида (имидаклоприд) су развијени да би се у кућној
примени и у малим вртовима избегла примена инсектицида прскањем и смањила
полуција животне средине.
137
Штиташи (Coccoidea)
Штиташи су распрострањени на гајеним биљкама, како у заштићеном, тако и у

отвореном простору. Могу се наћи на гранама, избојцима, лишћу, лисним дршкама,
корењу. Хране се сисањем сокова, чиме слабе физиолошку кондицију биљака,
успоравају пораст. Лишће често добија флеке и губи декоративна својства.
Томе додатно доприноси и лепљиви талог екскремената (медна роса) који је последица
исхране биљних ваши. Лишће изгледа прљаво и на њему се таложе гљиве чађавице.
При јачем нападу није искључено ни сушење целих биљака.
На биљним деловима се могу запазити као непокретне љуспасте скраме овалне или у
виду запете. Испод штита, који се може подићи, се налазе ситни инсекти величине
главе чиоде (Diaspidiotus hederae Vall., Aulacaspis rosae Bouche и др.). Очврснуо,
задебљао леђни део коже у виду полулоптастог штита је карактериситчан за
Eulecanium corni Bouche, Coccus hesperidum L., Saissetia coffeae Walk. Њихов штит
може само сам инсект да скине. Без леђног штита су представници Pseudococcinae-a,
међу које убрајамо: Pseudococcus citri Risso, Pseudococcus adonidum L. Orthesia insignis
и др.
На напад штиташа, посебно су осетљиве следеће биљке: Ficus, Philodendron, Monstera,

Aphelandra, Oleander, Codiaeum, Camelia, Clivia, Coleus, Hippeastrum, Poinsetia, палме и
др.
Сузбијање: штиташи и лажни штиташи живе добро заштићени испод својих штитова
или густих белих вунастих воштаних превлака. Сузбијање ових инсеката је тешко,
поготово што су често скривени на старијим деловима биљака или на наличју листа,
под пукотинама или љуспама коре и сл. Добре резултате у сузбијању штиташа и
лажних штиташа је показала примена препарата који садрже минерална уља ако се
правилно спроведе апликација и равномерно нанесе препарат. Оптимално време за
примену је време када су масовно изашле ларве луталице (први, покретни, ступањ
ларве). Испод филма од минералног уља, ларве угину услед ометања дисања. Ови
препарати, међутим, могу да се употребе по правилу само једном у току вегетације, да
не би дошло до слепљивања стоминих отвора биљке. Примена минералних уља не сме
да буде при сунчаном времену да не би дошло до фитотоксичних појава на биљци
(ожеготине).
138
Од хемијских мера борбе, добро су се показали препарати на бази активних материја:

диметоат, метомил, пропоксур, паратион. Методом фумигације препаратом на вази
сулфотепа могу се сузбити само покретне фотме, па се препоручује понављање
третирања. Према искуствима страних аутора показала се добром примена пиретроида
са 3 третирања са размаком од 14-21 дан. Треба видити рачуна да се не изазове
резистентност.
За сузбијање штиташа на собним биљкама, добрим су се показале формулације у виду

спрејева на бази минералног уља, или минералног уља и дихлорвоса и ометоата.
Треба водити рачуна о осетљивости биљака према појединим активним материјама и
препаратима да не би дошло до фитотоксичних појава.
Бела лептираста ваш (Trialeurodes vaporariorum Weste.)
Бела лептираста ваш се посебно размножава у стакларама, цветњацима и на саксијском

цвећу које се гаји на балконима. У вртовима (на овореном) је заштита неопходна само
код мањег броја биљака које су посебно осетљиве. На собним биљкама естетске
вредности биљака додатно умањује присуство медне росе која ствара лепљиву
превлаку.
Од украсних биљака посебно су према белој лептирастој ваши осетљиве следеће врсте:
Ageratum, Fuchsia, Pelargonium spp., Hibiscus, Coleus, Salvia, Helitropium, Abutilon,
Gerbera. Од поврћа, посебносу су осетљиви парадајз и краставац. У неким
стакленицима се заједно са цвећем производе и наведене повртарске биљке, што
додатно повећава опасност од беле лептирасте ваши.
Хемијске мере борбе спроводе се применом калијумовог сапуна у случају слабијег

напада или пиретроида и пиперонилбутиксида (као биљне ваши). Третирање мора да
се понови у размаку од 5-7 дана. Ако се корист органофосфати, треба претходно
проверити да ли постоји опасност од фитотоксичних појава на гајеним биљкама. Према
наводима страних аутора, добри резултати су постигнути применом препарата на бази
паратиона, ометоата, метамидофоса, карбамата, метомила, пиретроида бета-
цифлутрин, цифлутрин, циперметрин, делтаметрин, фенпропатрин, перметрин,
као и са ендосулфаном. Треба мењати препарате из различитих група да би се избегла
резистентност. Увек треба пажљиво прочитати упутство, примењивати само испитане
139
и регистроване препарате, да не би дошло до оштећења гајених биљака. Примена

препарата у комбинацији са минералним уљима може да буде ризична, па се море
стручно спровести према упутствима добре стручне праксе.
ШТЕТОЧИНЕ У УРБАНОЈ ХОРТИКУЛТУРИ И ШУМАМА СУБУРБАНОГ

ПОДРУЧЈА СА ПРЕДЛОГОМ МЕРА САНАЦИЈЕ
Истраживања инсеката у шумама, парк-шумама и на јавним зеленим површинама на

Шумарском факултету Универзитета у Београду спроводе се већ скоро 40 година.
Овом приликом ће бити приказан један део сопствених резултата из
двадесетогодишњег рада.
ABIES SPP. - ЈЕЛА

На зеленим површинама се често јављају две врсте инсеката Adelges (Dreyfusia)
nordmannianae (Eckstein) (Hom., Adelgidae), Mindarus abietinus Koch, (Hom., Aphididae).
Dreyfusia nordmannianae Eckst.

Изазива жутило, дисторзију, кржљав пораст и сушење избојака на обичној јели и A.
nordmanniana. Ларве сишу биљне сокове на кори младих грана. После презимљавања у
првом ларвеном ступњу, настављају развиће у рано пролеће следеће године и одрасли
инсекти се јављају у мају. Женке полажу јаја на четинама. Ларве првог ступња сишу на
наличју младих четина. Ларве које се касније појаве ступају у дијапаузу и настављају
своје развиће у пролеће следеће године. Крилате форме у мају траже прелазне
домаћине (Picea orientalis). На P. orientalis ваши сишу пупољке младих извојака и
четине (стварају се гале). Из гала излећу и враћају се на јелу.
Мере заштите се спроводе у току зиме. Примена инсектицида на бази минералних уља
при јачем нападу је неопходна.
Mindarus abietinus Koch
140
Јелина лисна оса формира мале колоније за време лета на новим леторастима јеле.
Приликом исхране излучује већу количину воштаног вунастог секрета и изазива
приметну дисторзију четина. При јаком нападу могу уништити нове избојке.
Мере заштите се спроводе за заштиту млађих биљака а на одраслим најчешће нису

потребне.
ACER CAMPESTRIS L. - ЈАВОР

Хлороза лишћа је често последица напада цикада Edwardsiana (Typhlocyba) rosae L.,
Tettigella viridis (Hom., Cicadellidae), Aleurochiton aceris Mod. (Hom., Aleyrodidae).
Tettigella viridis - зелена цикада

Зелена цикада полаже јаја у уздужне зарезе на кори на гранама и млађим избојцима.
Често на том делу кора пуца и одумире. Јаја презимљавају и ларве се појављују у
априлу-мају. Одрасли инсекти се јављају од јула и живе до касне јесени. Сишу биљне
сокове и на месту њихове исхране ваздух улази у биљно ткиво па се јавља
карактеристична хлороза.
Мере заштите се спроводе у лето по потрби у случају пренамножења. Нема

регистрованих препарата.
Edwardsiana (Typhlocyba) rosae L. – ружина цикада. Ружина цикада је уобичајена и

најзначајнија штеточина на Rosa spp. али је штетна и за многе сродне биљке (нпр.
Crataegus spp., Sorbus spp.). Јаја полаже у јесен испод епидермиса на младим
избојцима. Еклозија ларви је у пролеће. Ларве које се хране на наличју лишћа и
одрасли инсекти се јављају већ у мају. Могу да пређу на летње домаћине или остају на
ружи. Друга генерација се развија од јуна или почетка јула до средина августа, када се
јављају одрасли инсекти друге генерације. У јесен мигрирају и на Rosa spp. полажу јаја
која ће презимети.
Мере заштите укључују редовно праћење популације E. rosae на ружама, као

примарним домаћинима. У време мировања вегетације, тачније, пред само кретање
вегетације могу се применити препарати на бази минералних уља. Током летњих
141
месеци добре резултате показују препарати на бази паратиона, метомила и

ендосулфана који се могу препоручити.
Periphyllus testudinaceus (Fernie)
Често веома бројне тамносмеђе-зелене до скоро црне ваши, насељавају разне врсте
Acer spp. али највећу абунданцију достижу на клену јавору (Acer pseudoplatanus). Јачи
напад се бележи често у пролеће. Касније се редукује њихов број, а присуство колонија
на дрвету откривају колоне мрава који их редовно посећују због медне росе. Према
наводима неких аутора, мрава стимулишу биљне ваши на интензивније сисање сокова.
У јесен се јављају крилате форме и женке полажу јаја.
Мере заштите: прскањем у време мировања вегетације њихова бројност се може

успешно редуковати.
Aleurochiton aceris Mod.
Веома честа и широко распрострањена врста. Одрасли инсект величине свега 2 мм,
крилат је и прекривен финим воштаним материјама. Ларве се хране на лишћу сисањем
сокова разних врста јавора. Насељава све висинске зоне где се јавор јавља. Има две
генерације годишње. Много лакше се запажа претпоследњи развојни стадијум у виду
пупаријума величине око 1,5 мм. Разликују се летњи и зимски пупаријум. На наличју
лишћа се налази и по неколико десетина зимских пупаријума, који презимљавају у
опалом лишћу.
Мере заштите: Добра превентива је уклањање опалог лишћа у јесен. Ова врста нема
већег економског значаја па мере заштите нису неопходне.
ACER NEGUNDO L. - ПАЈАВАЦ
Све што је наведено за A. campestris односи се и на негундовац, с тим што је на A.

negundo забележено и више врста полифагних биљних ваши: Aphis sp. , Mysus persicae
и др. Пошто су биљне ваши доста осетљиве према ниским зимским температурама, ако
се температура спусти испод 15о C то се може смарати добром превентивом против
биљних ваши.
142
Мере заштите: зимско прскање се препоручује а у време вегетације, по појави првих

симптома треба спровести хемијске мере заштите.
ACER PLATANOIDES L.
Поред цикада Edwardsiana (Typhlocyba) rosae L., Tettigella viridis (Hom., Cicadellidae) и
Aleurochiton aceris Mod. (Hom., Aleyrodidae), у веома високој бројности јавља се и ваш
Drapanosiphum platanoidis (Schrank).
Drapanosiphum platanoidis (Schrank).
Уобичајено се јавља у повећаној бројности на млечу и јавору и трагови њихове исхране

су јасно уочљиви према обилној медној роси. Јаја презимљавају и ларве се јављају у
време отварања пупољака. Мали део крилатих женки се брзо развија на младим
избојцима и на наличју младог лишћа, где се одржавају преко лета. У јесен се
популација нагло повећава, јављају се сексуалне форме и у новембру-децембру женке
полажу јаја.
AESCULUS HIPPOCASTANUM L. – ДИВЉИ КЕСТЕН
На дивљем кестену од штетних инсеката највећи значај има минер дивљег кестена
Cameraria ohridella Dimić & Deschka (Lep. Gracillariidae). На гранама се често налази
штиташ Lepidosaphes ulmi L. (Hom., Diaspididae). Местимично у пролеће могу се
видети симптоми дефолијације коју изазивају гусенице мразоваца и сурлаши при
допунском исхрани у рано пролеће. Хлороза лишћа може бити последица примене
цикада али оне нису од економског значаја. У сувим гранама се често може наћи
Zeuzera pyrina L. (Lep. Cossidae).
Cameraria ohridella Dimic & Deschka
Смеђе или окержуте провидне до 40 mm дуге мине. Ларва од 1-4 mm, бочно јако
спљоштена. Лутка је тамносмеђа у мини на листу. Развија 2 (3) генерације.
Презимљавају лутке у опалом лишћу. У јуну се јављају одрасли инсекти и убрзо
почиње развиће нове генерације.
143
Мере заштите су превентивне (што брижљивије сакупљање и спаљивање опалог

лишћа) и репресивне у лето: против имага и јаја друге генерације (непосредно пред и у
време лета имага). За правовремено сузбијање је неопходно да се прати појава лета
штеточине. Корисна би била примена феромонских клопки. Добре резултате су дали
препарати на бази регулатора раста.
Zeuzera pyrina L. - дрвесница
Симптом напада је сушење грана у којима живи ларва дрвеснице, која може да изгризе
ходник дужине до 60 mm. Гусенице су жућкастобеле са смеђом главом и тамним
брадавицама по телу. Женка полаже јаја у пукотине на кори и младе ларве почињу
исхрану убушујући се у младе избојке, а касније и у срчику већих грана или стабла
млађих биљака. Убушни отвор је често исплетен нитима и познаје се по обилном
измету. Лутка је у близини излетног отвора. Лети јуна-јула. Има двогодишњу
генерацију и врло је широка полифага
Lepidosaphes ulmi L. - запетаста штитаста ваш
Полифагна врста која има веома широк спектар домаћина. Обично има једну
генерацију годишње и презимљавау у стадијуму јајета. Ларве луталице се јављају у
другој половини маја. На осунчаним местима еклозија ларви може да буде нешто
раније.
Мере заштите: потребно је да се прати развиће штеточине и мере заштите спроводе

против ларви луталица (први ларвени ступањ). Препарати на бази минералних уља су
се добро показали.
BUXUS SEMPERVIRENS L. - ШИМШИР
Шимшир у разним облицима се често гаји на јавним зеленим овршинама.

Најзначајнији штетни инсеката су: Psylla buxi L. (Hom., Psyllidae), Lepidosaphes ulmi L.
(Hom., Diaspididae), Monartropalpus buxi (Labuolbene) (Dipt., Cecidomyidae).
144
Psylla buxi L. - шимширова лисна бува
Има једногодишњу генерацију. Презимљава у стадијуму јајета на гранчицама или

лишћу. У време отварања пупољака јављају се ларви P. buxi и оне се хране на тачкама
раста биљака заклоњене савијеним лишћем (као листови купуса) које расте изнад њих.
На тај начин ставарају гале ширине 10-20 mm и у свакој од њих живи једна или
неколико ларви. Ларве се развијају кроз пет ступњева и њихово развиће траје око 6
недеља. Ларве луче велике количине специфичног белог воштаног секрета и велике
количине медне росе која се простире по нападнутим листовима. Адулти се јављају
крајем априла, у мају и јуну али женке полажу јаја тек крајем лета. Гале спречавају
раст нових избојака и остају трајно на биљци (или до орезивања), тако да нарушавају
изглед и функционалност шимшира и дуго после завршетка развића штеточине.
Мере заштите се могу спровести против младих ларви или у време лета имага пре
полагања јаја.
Lepidosaphes ulmi L.
Шимшир у неповољним условима може да буде под веома јаким нападом запетасте
штитасте ваши. Опис и значај штеточине су приказани у поглављу о дивљем кестену.
Monarthropalpus flavus
Веома значајна штеточина шимшира лако се препознаје по жућкастим благо

задебљалим галама са доње стране, односно жућкастим флекама са лица листа. У
галама се налазе 2,5 мм дуге ларве, које су у почетку жућкасте, а касније наранџасте.
Ларве презимљавају, у пролеће следеће године прелазе у лутку и адулти се јављају
рано у пролеће. Женке полажу јаја у младо лишће убадајући легалицом са наличја
листа. После три недеље следи еклозија ларви и формирају се карактеристичне мине.
При јаком нападу биљка физиолошки слаби и прерано одбацује лишће. Током времена
доводи до трајног проређивања лишћа и тежих естетских последица.
Мере заштите: хемијске мере заштите се спроводе у раним фазама формирања гала.
145
CEDRUS ATLANTICA Man. - KЕДАР
Биљне ваши Lachnidae (Hom., Aphididae) се јављају на кедру. Њихова популациона

густина може да варира и треба их редовно пратити јер могу у кратком временском
року да ступе у пренамножење. Последњих година се често суши кедар, па му треба
посветити више пажње. Агресивна патогена гљива и масовна појава биљних ваши могу
да убрзају пропадање кедрова на зеленим површинама.
Мере заштите се спроводе у рано пролеће пред кретање вегетације. Ако се примењују
хемијске мере борбе, треба водити рачуна о заштити корисних инсеката.
CELTIS OCCIDENTALIS L.
Копривић је веома отпорна врста и од штетних инсеката утврђени су само штиташи

Lepidosaphes conchiformis (Gmelin).
Lepidosaphes conchiformis (Gmelin)
Широко распрострањена и уобичајена полифагна врста на украсном биљу. Има једну

генерацију годишње. Презимљава одрасла женка. Априла- маја полаже јаја и убрзо се
јављају ларве луталице. Други ларвени ступањ се развије до краја јуна и адулти се
појављују у јулу. С обзром да једна женка положи око 26 јаја, ова врста нема
економски значај.
CHAMAECYPARIS LAWSONIANA Parl.
На пачемпресу се често могу забележити оштећења од сипаца поткорњака Phloeosynus

spp. (Col., Scolytidae).
Phloeosynus aubei и P. thujae
Обе врсте сипаца поткорњака су полифаге и развијају се на клекама, туји и

пачемпресу. Симптоми њиховог оштећења су јасно уочљиви крајем јуна до октобра,
када се због регенеративне исхране убушују у млађе избојке и потпуно их изгризу, тако
да остане само кора. Због тога се избојци ломе и опадају. Ако се пажљивије погледа на
стаблу се могу видети излетни отвори, обично у пазуху грана. Матерински ходници су
146
двокраки до четворокраки вертикални. Њихова дужина може да буде од 20-50 mm.

Одрасли инсекти се јављају рано у пролеће.
Мере заштите је најважније да се правовремено (по појави првих индивидуа)

спроведу. Добре резултате даје примена пиретроида.
CRATAEGUS MONOGYNA Jacq. emend.Lindm. - ГЛОГ
Од 2000. године се често бележе штете од крушкине стенице Stephanitis pyri F. (Heter.,
Miridae) и биљних ваши рода Aphis spp. (Hom., Aphididae).
Stephanitis pyri F. – крушкина стеница
Крушкина стеница већ неколико година представља озбиљан проблем у заштити

урбаног зеленила. Масовно се јавља, и сисањем сокова изазива јаку до потпуну
хлорозу, превремено опадање лишћа и понекад сушење млађих биљака. Полифага је и
напада многе представнике фамилије Rosaceae. У условима топле и суве климе развија
2-3 генерације у току године. Ако је рано пролеће топло, имага напуштају зимска
склоништа у пукотинама коре на стаблу или испод одлубљене коре и на првим
развијеним листовима основних биљака хранитељки почињу да се хране.
Мере заштите: ако је потребно, спроводе се у време масовне појаве имага у пролеће.
Забележено је више корисних инсекта на зеленим површинама у Београду, па при
избору хемијских мера борбе, треба бирати селективне који штеде корисне инсекте.
EUONYMUS FORTUNEI (Turcz.)
Полегли евонимус често нападају штиташи Chionaspis salicis (L.), Unaspis euonymi
(Comstock), Lepiosaphes ulmi L. (Hom., Diaspididae) и биљне ваши рода Aphis spp.
(Hom., Diaspididae).
Chionaspis salicis (L.)
Полифагни штиташ, чије биљке хранитељке укључују 17 фамилија. Има једну

генерацију годишње и размножава се гамогенетски или партеногентски. Презимљавају
у стадијуму јајета. Еклозија ларви је у априлу а адулти се јављају у јуну- јулу.
147
Мере заштите: најпогодније време за сузбијање је појава ларви луталица. Могу се

применити препарати на бази минералних уља.
Unaspis euonymi (Comstock)
Штиташ везан за род Euonymus и то посебно E. japonica, где изазива највеће штете.
Развија две генерације годишње, ако је топлије и трећу генерацију делимично може да
развије. Ларве луталице се јављају у јуну и почетком септембра и хране се на лишћу и
гранама. Презимљавају одрасле женке или ларве.
FAGUS MOESIACA (DM)Cz. - БУКВА
На лишћу букве, масовно може да се јави буквина лисна ваш Phyllaphis fagi L. (Hom.,
Aphidide). Буквина лисна ваш није штеточина од економског значаја па се посебне
мере заштите не препоручују. У пролеће рани дефолијатори могу да се појаве у
повећаној пројности.
Мере заштите: за буквину лисну ваш нису потребне а за гусенице дефолијатора може
се препоручити биопрепарат на бази бактерије Bacillus thuringiensis.
GLEDITSIA TRIACANTHOS L. - ТРНОВАЦ
На гледичији је често запажен штиташ Parthenolecanium corni (Bouche) и Dasineura

gleditchiae (Osten-Sacken) (Dipt., Cecidomyiidaae).
Dasineura gleditchiae (Osten-Sacken).
Мува галица интродукована из Америке а већ одомаћена у многим земљама Европе.

Одрасли инсекти се јављају у мају. Ларве се грегарно хране на лишћу, где граде
пурпурно- црвене гале. Лутка се формира у гали и после краћег времена се појављју
имага (у јуну). Током лета може да развије неколико генерација јер трајање развића од
јајета до имага није дуже од 3-4 недеље. Презимљавају ларве у галама и на пролеће
следеће године прелазе у лутку. Може да проведе у земљи дијапаузу дужу од једне
године. Нападнути избојци су искривљени, при јачем нападу се знатно умањују
естетске вредности биљке.
148
HEDERA HELIX L. - БРШЉАН
На бршљану су забележене следеће врсте штетних инсеката и гриња: Aphis hederae

Kaltenbach (Hom., Aphididae) и Planchonia arabidis Signoret (Hom., Diaspididae).
Aphis hederae Kaltenbach
Тамне биљне ваши на лишћу и вршним избојцима које изазивају деформације на

лишћу.
Planchonia arabidis Signoret
Обично изазива гале на биљкама. Има једну генерацију годишње. Презимљавају јаја.
Еклозија ларви је у марту и априлу а прво пресвлачење у мају. Одрасли инсекти се
јављају у јуну. Женке полажу јаја од средине јула до средине септембра.
Calocedrus (Libocedrus) decurrensTorr.
Изражени симптоми хлорозе су често последица јаког напада штиташа Carulaspis

juniperi Bouche. Често се јављају и сипци поткорњаци Phloeosinus aubei и P. thujae
(Col., Scolytidae).
Carulaspis juniperi Bouche
Ово је изузетно градогена врста која последњих година остварује високу популациону
густину како у расадницима на младим биљкама, тако и на зеленим површинама.
Преферира разне представнике рода Juniperus, али није редак ни на Thuja spp.,
Chamaecyparis spp., Cupressus spp., Sequoiadendron giganteum и Calocedrus decurrens.
Масовно напада четине, избојке и плодове. Одрасле индивидуе се јављају крајем јесени
или почетком зиме и оплођене женке презимљавају. Лако се одвајају од биљака
домаћина тако да их често птице користе за своју исхрану. У мају следеће године
женке полажу јаја испод својих штитова и убрзо угину. Еклозија ларви почиње у јуну.
Ларве луталице траже погодна места где се причврсте ради исхране и ту достижу и
своју зрелост. Јако нападнуте биљке губе своје естетске вредности и физиолошку
149
кондицију. Зато се морају спроводити хемијске мере борбе у време ларви луталица, јер
је штеточина тада најбоље доступна третману.
LIGUSTRUM spp. - КАЛИНА
Последњих година се масовно јавља Dendrothrips ornatus (Jablonowski) (Thys.,

Thripidae) и биљна ваш Myzus ligustri (Mosley) (Hom., Ahididae).
Dendrothrips ornatus (Jablonowski)
Трипс се храни на лицу листа јоргована и калине. На месту где сиса биљне сокове
улази ваздух у биљно ткиво и лист постаје сребрнаст и увија се. У току године се
развијају две или три генерације. Појављује се у априлу и до новембра се храни. Бира
сунчана места. Презимљава оплођена женка у стељи испод шибља.
Мере заштите: једна од превентивних мера може да буде брижљиво сакупљање сувог
лишћа и чишћење стеље испод калине. Хемијске мере борбе у случају јачег напада
треба применити чим се примете први симптоми напада. Сузбијање пиретроидима је
дало добре резултате.
MAHONIA AQUIFOLIUM (Pursh) Nutt. - МАХОНИЈА
Махонија у неповољним условима може бити јако нападнута од штиташа Parlatoria

oleae (Colvee) (Hom., Diaspididae).
Parlatoria oleae (Colvee)
Веома важна медитеранска штеточина воћака и украсних биљака јер напада биљке из
преко 80 родова (Buxus, Cerasus, Fraxinus, Ribes, Rosa, Sorbus, Syringa и др).
Презимљавају оплођене женке и на пролеће полажу јаја. Има најмање две генерације
годишње.
150
MORUS ALBA L. - ДУД
Евидентиран је врло јак напад дудове штитасте ваши Pseudaulacaspis pentagona

(Torgioni-Tozzetti ) (Hom., Diaspididae). Као полифагна врста напада велики број
биљака али је најпознатија као штеточина дуда. Презимљава млада женка и већ у рано
пролеће почиње да полаже јаја. Овипозиција траје око месец дана. Истовремено
почиње и еклозија ларви, па се под истим штитом могу наћи јаја и ларве. Има 2-3
генерације годишње.
Мере заштите: хемијске мере борбе треба истрајно спроводити у складу са познатом
биологијом врсте. Третирање ларви луталица минералним уљима су се показала
ефикасним.
PHILADELPHUS CORONARIUS L. - ПАЈАСМИН
Утврђено је увијање лишћа младих избојака због јаког напада лисних ваши Aphis fabae,
A. gossiypii и Myzus persicae.
Мере заштите: сузбијање лисних ваши хемијским мерама би било потребно. С

обзиром да су налажене и паразитиране јединке, при избору препарата треба изабрати
активну материју која мање шкоди природним непријатељима.
PICEA ABIES - СМРЧА
Значајна штеточина смрче је лисна ваш Elatobium abietinum (Walker) (Hom., Aphididae)
која изазива хлоротичне пеге на четинама. Констатовани су хермеси који стварају гале
на младим избојцима: Sacchiphantes spp, Dreyfusia spp. , Adelges laricis (Vallot) (Hom.,
Adelgidae). Последњих година на зеленим површинама је утврђена висока популација
штиташа Physokermes hemicryphus (Dalma) и P. piceae (Schrank) (Hom., Coccidae). Све
наведене штеточине су заједно са другим патогеним и штетним организмима и у
неповољним условима средине у великој мери слабе физиолошку кондицију смрче
због чега је она на физиолошком минимуму на многим јавним зеленим површинама и
неким приватним зеленим површинама.
Elatobium abietinum (Walker)
151
Ваши су зелене боје са две уздужне тамнозелене пруге и имају карактеристичне црвене
очи. Стресањем на пресавијену хартију већ у децембру могу се видети како сишу
биљне сокове. Важна штеточина смрче у шумама и на зеленим површинама која
изазива хлорозу четина при чему се њихова боја мења у сивосмеђу или сивољубичасту
код старих четина које потом опадају. Ако се стресањем нађе више од 6 покретних
ваши на једном избојку, то значи да је критичан број премашен и да треба мере
сузбијања предузети што пре. Ако временске прилике дозволе, одмах у децембру се
може обавити третирање. Elatobium abietinum изазива оштећења на четинама до маја и
у случају пренамножења, одједном долази до опадања старијих четина. С обзиром да
нови избојци још нису развијени, физиолошка и естетска својства су значајно умањена.
Због тога што се ваши и током зиме хране, осетљиве су на температуре. Ако
температура падне испод - 14о C, за ваши је то летална температура.
Adelges abietis (L.)
Комплетан животни циклус се завршава на смрчи, где ствара карактеристичне гале у

основи избојака. Гале не заустављају даљи раст избојака али ремете нормалан раст.
Мере заштите: оптимално време а спровођење мера заштите је од новембра до краја

фебруара.
Adelges laricis (Vallot)
Аришев хермес на смрчи изазива гале. Презимљавају ларве у једногодишњим

избојцима ариша у близини пупољака. Своје развиће завршавају у априлу и полажу јаја
у основи четина. Ларве које се развијају из ових јаја се хране новим лишћем и после
приближно један месец, прелазе у крилате или бескрилне форме. Крилате форме
прелазе на примарног домаћина (смрчу) а бескрилне настављају да се развијају на
аришу стварајући велике количине заштитне воштане материје и лепљиве медне росе.
Индивидуе које мигрирају на смрчу дају бескрилне сексуалне форме и следећег
пролећа се развијају ларве у галама. Гале су на врховима избојака и често заустављају
развиће избојака.
Мере заштите: оптимално време за заштиту је као код претходне врсте.
152
Ips typographus – осмозуби смрчин поткорњак
Тело је тамносмеђе са црвенкастим пипцима и ногама, обрасло ретким длакама.

Површина обронка је мат и ретко истачкана са јако ситним тачкама. На ивицама
обронка има по четири зуба са сваке стране, од којих је трећи највећи и дугметасто
проширен на врху. Величина тела је од 4,2-5,5 mm.
У повољним условима развија двоструку генерацију, а у изузетно неповољним, просту.

Лети почетком априла до средине маја. Приликом лета мужјаци истражују погодна
стабла, у њих се убушују и граде брачне коморе у кори. Женке после копулације граде
у вертикалном правцу 1-7 ходника, а најчешће 2 ходника – једна изнад и један испод
брачне коморе. Када заврше развиће и полно сазре, напуштају стабло и оснивају нову
генерацију од јуна до краја јула. До краја лета завршавају развиће и прелазе у лутке, а
потом се јављају имага нове генерације. Они се допунски хране и део популације
остане на месту развића и ту презими. Други део популације напушта стабло и
презимљава у изгриженој коморици или у основи и корењу другог стабла. Често имага
прве генерације врше допунску исхрану под кором а потом оснивају сестринску
генерацију. Обично на сунчаним местима развија двоструку генерацију, а на
засењеним просту. У време градације се због тога могу наци истовремено сви развојни
стадијуми.
Мере заштите могу бити превентивне и репресивне. Превентивно је веома важно

праћење популација. То се постиже применом феромонских клопки, На нашем
тржишту се налази више препарата агрегационог феромона, који привлаћи мужјаке и
женке. Постављањем 100 клопки по хектару се може постићи и значајан ефекат
контроле бројности тј. директног сузбијања. Код нас су феромони регистровани за
праћење бројности популација и у том случају се само евидетнира величина
популације и природни непријатељи. Регистрoвана је и примена феромона за сузбијање
поткорњака. За праћење бројности (мониторинг) препоручује се феромон Pheroprax,
који се може користити у културама и шумским састојинама смрче, за контролу
бројности и сузбијање осмозубог смрчиног поткорњака. Примењује се у виду сувих
клопки, које се постављају на растојању од око десет метара од најближих стабала
смрче. Приликом постављања феромонске клопке, потребно је да се у њеној близини
не налази грање или други сортименти који служе за размножавање поткорњака.
153
Феромон Pheroprax се користи за контролу бројности осмозубог смрчиног поткорњака

постављањем једне клопке на површину од 5-10 ha. Уколико се феромонске клопке
постављају ради сузбијања, онда је потребно да се на површину од 3 hа постави једна
клопка. Уколико се у првих неколико дана у једној клопки улови око 250 јединки
поткорњака, онда треба повећати број клопки по хектару.
Physokermes hemicryphus (Dalma)
Веома опасна штеточина на физиолошки ослабелим стаблима. Има једногодишњу

генерацију. Женке се развијају испод љуспи пупољака а мужјаци на наличју листа.
Презимљава други ларвени ступањ. Одрасли инсекти се јављају у мају. Женке полажу
јаја до августа. Већина ларви првог ступња (ларве луталице) се пресвуче до средине
септембра. Ларве луче велике количине медне росе која привлачи мраве и на њој се
сакупља механичка нечистоћа, гљиве чађавице и све то смањује интензитет
фотосинтезе и јако умањује естетске вредности стабала смрче.
Physokermes piceae (Schrank)
Штиташ трофички везан само за смрчу. Женке се развијају испод љуспи пупољака,
често на месту рачвања грана, док су мужјаци на наличју четина. Има једногодишњу
генерацију. Презимљава други ступањ ларве. Адулти се појављују у априлу и мају.
Једна женка може да положи скоро 2000 јаја. Стадијум јајета траје 5-6 недеља. Ларве
луталице се до краја августа, односно половине септембра пресвлаче.
Мере заштите: најкасније до септембра треба да се спроведу да би се постигла

задовољавајућа успешност њиховог сузбијања. Минерална уља су се показала добрим.
PINUS STROBUS L. – ВАЈМУТОВ БОР
На многим прегледаним стаблима се може уочити јак напад Pineus strobi (Hartig)
(Hom., Adelgidae). Дебло и гране су прекривени ларвама које производе воштане
материје. Њиховом исхраном се изазива хлороза и деформација четина. Нападнута
кора је црно обојена, сува и испуцала. Јак напад доводи до одумирања појединих грана
или целих стабала.
154
Мере заштите: оптимално време за примену хемијских мера борбе је пре кретања
вегетације.
PLATANUS ACERIFOLIA Willd. - ПЛАТАН
На платану су честа оштећења од америчке мрежасте стенице Corythuca ciliata (Say)

(Heter., Tingidae) и Phyllonorycter platani (Staudinger).
Corythuca ciliata (Say)
Америчка мрежаста стеница је забележена у мањој бројности. Презимљавају одрасли

инсекти у групама скупљени обично на северозападној страни дебла. У пролеће
напуштају зимска склоништа и хране се на новом лишћу. Јаја полажу на наличју
лишћа. Ларве се развијају у јуну и јулу, када достижу зрелост. Друга генерација се
јавља током лета и адулти нове генерације се јављају од краја августа. Нападнуто
лишће је хлоротично и прерано опада.
Мере заштите: хемијске мере борбе се ређе препоручују и при абунданцији која је
забележена нису потребне. У случају да се укаже потреба за третирањем, оптимално
време би било средином јуна и крајем јула да би се редуковале ларве и млади адулти.
Треба водити рачуна о заштити природних непријатеља платанове стенице.
Phyllonorycter platani (Staudinger)
Од мањег значаја је у односу на претходну врсту, мада може да достигне високу

бројност. Адулти са јављају у мају или јуну. Јаја полажу на наличју листа доњих грана.
Ларве се хране у минама. Забележено је и до десетак мина по листу. Одрасле ларве
прелазе у лутке у галерији која се налази у мини. Адулти друге генерације се јављају у
августу. Њихове ларве завршавају развиће током јесени и прелазе у лутке. Лутке
презимљавају у опалом лишћу.
Мере заштите: пожељно је да се опало лишће са минама сакупи и спали, како би се

смањила бројност штеточине у следећој години.
155
QUERCUS SPP. - ХРАСТ
Штеточине храста су значајне у рано пролеће и обухватају ране дефолијаторе.

Гусенице мразоваца, савијача, совица, имага буба листара и сурлаша који оштећују
пупољке и младо лишће често могу да доведу до потпуне дефолијације. Узастопним
хроничним дефолијацијама се стварају предиспозиције за одумирање појединих грана,
нарушавања хабитуса и некада и потпуног сушења стабала. Губар Lymantria dispar L. је
увек латентна опасност за храст и друго листопадно дрвеће. Потребан је непрекидан
мониторинг у парк шумама и правовремено сузбијање. Препоручују се биопрепарати.
ROBINIA PSEUDOACACIA L. - БАГРЕМ
На багрему су евидентиране биљне ваши Aphis spp. (Hom., Aphididae), Diaspidiotus

osborni (Newell. & Cockerell) (Hom., Diaspididae) и Parectopa robiniella (Clemens) (Lep.,
Gracillariidae).
Parectopa robiniella (Clemens)
Багремов минер је интродукован из Америке. Адулти се јављају у мају или јуну.

Женке полажу јаја појединачно на наличју листа. Ларве се развијају у великим
неправилним минама. Лутке се формирају у белим исплетеним коконима на ивици
листа. Има две до три генерације годишње. Презимљава одрасла ларва у кокону у
опалом лишћу. Према релативно малом обиму напада, препоручује се само сакупљање
опалог лишћа и уклањање из парка као мера заштите.
ROSA SPP. - РУЖА
На ружи су забележена крушкина стеница Stephanitis pyri F., (Heter., Miridae), биљне
ваши Macrosiphum rosae (L.), Metopolophium dirhodum (Walker) (Hom., Aphididae) и др.
Презимљавају у стадијуму јајета, па се мере заштите спроводе у време мировања
вегетације. Од штиташа, у већој бројности су забележени Aulacaspis rosae Bouche
(Hom., Diaspididae) и Parthenolecanium corni (Bouche) (Hom., Coccidae). Евидентирана
су оштећења од лисних оса Arge ochropos (Gmelin in L.), A. rosae (Hym., Argidae), Ardis
156
brunniventris (Hartig) и Blenocampa pusilla Klg. (Hym., Tenthredinidae). Често су

забележене и гале Diplolepis rosae L. (Hym., Cynipidae).
Aulacaspis rosae Bouche
Ружин штиташ је широко распрострањена штеточина. Развијају се на стаблу и на

скровитим местима се претежно масовно јављају. Женке полажу јаја у јулу испод
својих штитова и убрзо после тога се јављају наранџасте ларве. Ларве луталице се
крећу или се мањи део фиксира на биљци кранитељки. У јесен се јављају мушке ларве
а женске тек у пролеће следеће године. Оне достижу зрелост у мају или јуну, када и
копулирају и полажу јаја. Оптимално време за сузбијање је касно у лето и почетком
јесени, када су масовно доступне ларве луталице.
Diplolepis rosae L.
Одрасли инсекти се јављају у пролеће и полажу јаја у неотворене пупољке. Околно

ткиво се развија у велику компактну галу у којој може да буде до 60 компактних ћелија
и у свакој се развија по једна ларва. Гала је обавијена густим лепљивим ткивом које
подсећа на маховину. Гала може да достигне до 10 цм у пречнику, од зелене боје у
пролеће и до јесени обично има пурпурно-смеђу боју. Ларве презиме у галама и у
пролеће прелазе у лутку. Гале нарушавају хабитис биљке.
Мере заштите: механичко уклањање одмах по појави је довољно.
Ardis brunniventris (Hartig)
Адулти се јављају у мају и њихова еклозија је продужена. Јаја полажу у лисно ткиво
младих вршних пупољака. Младе ларве се кратко хране лисним ткивом а затим се
убушују у избојак. Око три недеље се хране у избојку. Избојак се ломи и ларва излази
да би у земљаном кокону презимела. У лутку прелази следећег пролећа. Штеточина
нарушава хабитус биљке.
Мере заштите: по запажању првих оштећених избојака треба их одсећи и спалити.
157
Blenocampa pusilla Klg.
Лисна оса позната по карактеристичном увијању лишћа. Одрасли инсекти су активни у

мају и јуну. Женке полажу јаја на наличју листа поред ивице листа. Пробада својом
легалицом ткиво на обе стране ивице листа и тако изазива роловање листа. У увијеном
лишћу развијају се њихове ларве. Понекад увија и лишће у којем нема њених ларви.
Ларве се хране од краја маја или јуна до јула- августа. Затим одлазе у земљу, где
презимљавају у коконима. У лутку прелазе следећег пролећа.
Мере заштите: у случају слабијег напада лишће треба одсећи и спалити.
SYRINGA VULGARIS L. - ЈОРГОВАН
Већи део засада јоргована је јако нападнут штиташем Quadraspidiotus perniciosus. Све
такве биљке треба посећи и уклонити са зелене површине. Најбоље би било да се
запале. Треба размотрити оправданост опстанка јоргована у дубокој сенци високих
стабала храста, копривића или другог дрвећа. Јоргован је због такве позиције јаче
предиспониран за масовни напад секундарних штеточина. Забележени су и други
штиташи, као и цикаде на лишћу. У гранама јоргована су налажене ларве Zeuzera
pyrina.
TAXUS BACCATA L. - ТИСА
Тиса може бити јако нападнута штиташима Parthenolecanium pomeranicum (Kawecki).
Parthenolecanium pomeranicum Kawecki
Тисин штиташ је специјализован за дату врсту. Има једногодишњу генерацију.

Презимљава ларва другог ступња и адулти се јављају следећег пролећа. Свака женка
може да положи до 3000 јаја, што сведочи о њиховом великом репродуктивном
потенцијалу и потенцијалној опасности за биљку домаћина. Период полагања јаја је
веома продужен и траје до јула. Ларве се причврсте за четине у јулу а у други ступањ
прелазе у августу и септембру када прелазе на гранчице.
Мере заштите: оптимално време за сузбијање је у време првог ларвеног ступња.

Опасна штеточина која треба да се сузбија јер изазива дефолијацију и може да
проузрокује и сушење стабала.
158
THUJA SPP. - ТУЈА
На тујама Thuja occidentalis L. и T. orientalis L. су забележене исте врсте штетних

инсеката: Cinara tujafilina (Del Guercio) (Hom., Aphididae), Carulaspis juniperi Bouche,
Lepidosaphes juniperi Lindiger (Hom., Diaspididae) и Phloeosinus spp. (Col., Scolytidae).
У условима благе зиме повећана је опасност од лахниде Cinara tujafilina. Треба

контролу урадити стресањем на савијени папир више пута у току зиме. По потреби
третирање обавити још у току зиме. Популациону густину Carulaspis juniperi Bouche
треба редовно пратити.
У току зиме би било пожељно да се спроведе сузбијање зимујућих стадијума инсеката

и гриња. Оптимална би била примена препарата на бази минералних уља. Минерално
уље чисто или у комбинацији са неким од органофосфата могло би се применити за
сузбијање штиташа на лишћарима и четинарима у време мировања вегетације или у
критичном периоду за поједине штеточине (летња уља, бело уље). За сада у нашој
земљи нама препарата који је регистрован за ове намене на украсном биљу па се
препарат не може препоручити.
За биљне ваши постоји повећана опасност од масовне појаве у периоду од марта до

јуна. Њихова масовна појава може бити опасна не само због сисања сокова, већ и
обилним лучењем медне росе причињавају посредне штете. За сузбијање биљних ваши
на украсном биљу код нас су регистровани препарати Hostaquick EC-50, Lannate-
methomyl и Lannate 25 – WP.
Штиташи се у време вегетације најуспешније могу сузбијати третирањем ларви првог

ступња минералним уљима за летње прскање (тзв. бело уље). Препарат се сме
применити само једном у току вегетације. Зато је од пресудног значаја да се третирање
спроведе стручно и правовремено. На нашем тржишту нема регистрованих препарата
за сузбијање штиташа на украсном биљу. Због очувања биоценотичке равнотеже и
корисних инсеката паразитоида и предатора, гриња предатора и очувања насеља птица,
потребно је да се примена инсектицида широког спректра деловања строго
контролише.
Трипси се најефикасније сузбијају уклањањем презимљујућих стадијума (Dendrothrips

ornatus) из стеље. Минералним уљима се летње генерације успешно сузбијају. За
сузбијање трипса у нашој земљи је регистрован препарат Fastac 10 EC и Fastac 10 SC
159
пиретроид на бази алфа-циперметрина. Његов спектар деловања је широк и треба

примену ограничити само на најнеопходнији обим и ускладити са развојем штеточине.
Пре примене хемијских мера борбе треба шибље орезати и уклонити све делове биљке
који су јако насељени штетним инсектима. Након тога се детаљно истретира биљка.
Пожељно је да се после 7-10 дана преконтролише успешност третирања. Уколико је
остало више преживелих јединки и прети брза обнова популације, целисходно је да се
третирање понови у року не дужем од две недеље после првог третирања.
БИОЛОШКЕ И БИОТЕХНИЧКЕ МЕРЕ ЗАШТИТЕ И ПОМОЋНА СРЕДСТВА У

УРБАНОЈ ХОРТИКУЛТУРИ И ПРОИЗВОДЊИ УКРАСНИХ БИЉАКА
Познато је да штетни и патогени организми који се развијају на украсним биљкама у

заштићеном и отвореном простору имају многе природне непријатеље. Ако само
помислимо, колико је велики учинак птица за сузбијање ларви штетних инсеката и са
колико прецизности и истрајности своје домаћине проналазе паразитске осе. Високу
ефикасност постижу и предаторске стенице, бауљари, златооке, предаторске гриње,
антагонистичке гљиве. Сви они ограничавају популације штеточина и патогених
микроорганизама. Поменути организми се плански примењују у биолошкој борби и
познати су под ширим називом биопестициди. Њихова ефикасност се претходоно
подвргава обимним испитивањима у лабораторији и на отвореном. Поменућемо неке
од биопестицида који имају примену у заштити украсних биљака.
Вируси: познати су као природни непријатељи инсеката дефолијатора (дудова, губар,

осе листарице и др.). Уносе се орално, изазивају обољење и смрт циљних инсеката.
Дуго се задржавају на третираном објекту (на бијним деловима, у прашини и сл.),
преносе се са родитеља на потомство и могу да обезбеде вишегодишњу заштиту на
третираној површини.
Бактерије: најпознатија ентомопатогена бактерија је Bacillus thuringienss Berliner.

Делује као утробни инсектицид. Најкасније после 3 дана изазива потпуни престанак
исхране и смрт третираних инсеката јер оштећује епител средњег црева. Еколошки је
160
најприхватљивији јер је скоро потпуно безопасан за корисну, земљишну фауну и др.

организме. За човека је нетоксичан, може да изазове само блажу иритацију. Код нас је
примењиван за сузбијање масовних појава губара.
Гљиве: могу да се примењују у биолошкој борби против фитопатогених гљива,

нематода и инсеката. У заштити украсних биљака се користе за третирање семена
(Bacillus subtilis) или третирање супстрата са антагонистичким гљивама нпр. рода
Trichoderma. Bacillus subtilis се у расадницима и стакларама примењује као фунгицид
јер је антагонист фитопатогених гљива. Својим мицелијама она заузима простор и не
дозвољава простирање мицелија патогених гљива. B. subtilis подстиче пораст
кореновог система биљака, јача њихову отпорност према штетним абиотичким
факторима, чиме се умањује штетност патогених организама у земљишту. Може се
означити као вредно помоћно средство јер третиране биљке имају изразито већу масу
кореновог система, што обезбеђује бољу физиолошку кондицију биљака и смањује
њихову осетљивост у условима дефицита влаге или екстремних температура. У неким
земљама су већ регистривани препарати на бази B. subtilis за примену на украсном
биљу, луковицама и на травњацима.
Паразитоиди и предатори: Једна од најпознатијих врста гриња предатора је
Phytoseiulus persimilis. Користи се за биолошку борбу против беле лептирасте ваши.
Предаторске гриње Amblyseius barkeri и A. cucumeris се користе у биолошкој борби

против трипса, предаторских гриња и др. Заједно са њима се често користе и
предаторске стенице (Orius sp.).
Паразитоид Encarsia formosa потиче из тропских крајева Средње и Јужне Америке.

Веома је ефикасан природни непријатељ беле лептирасте ваши.
Dacnusa sibirica Telenga и Diglyphus isaea (Walker) се користе у биолошкој борби

против мува минера Phytomyza spp. и Liriomyza spp.
Златоока Chrysoperla carnea се често користи у биолошкој борби против биљних ваши.
Ефикасна је и као предатор гриња, јаја цикада, трипса, ларви, лептира и др.
У стакларама се користи предаторска мува галица Aphidoletes aphidimyza (Rond.).

Добри резултати су добијени у сузбијању биљне ваши Aphis gossypii Glover. Природни
непријатељ биљних ваши је и паразитске оса Aphidius matricariae Haliday.
161
Буба- мара Cryptolaemus montrouzieri се још од 1916. године користи у биолошкој

борби против Pseudococcus citri Rosso. Примењује се у стакларама за сузбијање
штиташа и лажних штиташа.
За сузбијање ларви Otiorhynchus sulcatus у расадницима и саксијским биљкама користе

се ентомопатогене нематоде Heterorhabditis sp. и Steinernema carpocapse.
Против мува Sciarida користе се нематоде (нпр. Steinernema feltiae (Филипијев)).
Приликом примене природних непријатеља се мора водити рачуна о њиховим

потребама у погледу оптималне температуре, влажности ваздиха, дужине трајања
обданице (односно фазе светлости). Неопходно је познавање животног циклуса
штеточине. На пример, ако се примењују нематоде за борбу против штеточина у
земљишту, оне се примењују тек пошто су штеточине констатоване у стадијуму ларве.
Ако се примењују ентомопатогене нематоде, не смеју се користити и синтетички
инсектициди.
За поједине штетне инсекте у стакларама већ су осмишљени програми интегралне
заштите, у којима вредно место заузимају и природни непријатељи (биопестициди). У
комбинацији са њима се примењују и биљни инсектициди на бази пиретрина,
азадирахтина и ротенона. У систему интегралне заштите пестициди се пажљиво морају
одабрати тако да не угрожавају природне непријатеље. Новије генерације пестицида на
бази активне метерије абамецтин, могу се комбиновати са природним непријатељима.
Биљне ваши: Биолошка борба против биљних ваши у заштићеном простору може се
спроводити применом предаторских инсеката: муве галице (Aphidoletes), паразитске
осе (Aphidius, Lysiphlebus, Praon), осолике муве (Episyrphus), златооке (Chrysoperla)
или буба - маре (Coccinella). Код нас до сада нема регистрованих природних
непријатеља за сузбијање штеточина у заштити биља.
Гусенице: Заштита птица певачица има за сузбијање гусеница у вртовима и другим

зеленим површинама посебну улогу. Један пар сеница за подизање потомства утроши
30 кг гусеница. Овај податак говори од колике користи би било изношење једне кућице
за птице у рано пролеће када се развијају гусенице мразоваца, совица, савијача и др.
раних дефолијатора.
162
Сузбијање гусеница треба да се спроведе у млађим ступњевима јер је тада највећа

ефикасност примењених препарата. Многи препарати су слабије ефикасни ако се
примене против старијих гусеница. Против многих гусеница које се слободно хране,
могу се применити биолошки препарати на бази бактерије Bacillus thuringiensis var.
kurstaki.
Примена средстава биолошке борбе је потребна због резистентности која је већ

утврђена за многе пестициде. Заштита украсних биљака на јавним зеленим
површинама, у природним биотопима заштићених објеката (националних паркова и
објеката пејзажне хортикултуре) налажу обавезу заштите украсних биљака на
отвореном уз поштовање Закона о заштити природе и прописе добре стручне праксе.
За то је основни предуслов стручна и добро обучена радна снага. Стручњаци који се
баве заштитом украсних биљака имају веома одговоран посао и да би га обављали
ваљано, потребно је да своје знање редовно усавршавају и примењују резултате
научних сазнања у заштити објеката о којима се старају, производњи садног материјала
или газдовању и заштити приградских шума.
163

Др Милка Главендекић ШТЕТОЧИНЕ УКРАСНИХ БИЉАКА Ауторизована скирпта PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Др Милка Главендекић ШТЕТОЧИНЕ УКРАСНИХ БИЉАКА Ауторизована скирпта PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ШТЕТОЧИНЕ УКРАСНИХ БИЉАКА

Др Милка Главендекић, ванредни професор

ШТЕТОЧИНЕ УКРАСНИХ БИЉАКА

Др Љубодраг Михајловић, редовни професор

Универзитет у Београду – Шумарски факултет.

Универзитет у Београду Шумарски факултет.

Декан, др Милан Медаревић, редовни професор

Јована Мајовић, дип. инж.

Јована Мајовић, дип. инж.

ISBN ISBN: 978-86-7299-179-6

Забрањено умножавање без сагласности издавача

Сва права задржава издавач

Штеточине украсних биљака ....................................................................... 4

Нематоде у биљној производњи ................................................................. 10

Нематоде као агенси биолошке заштите биљака од штетних инсеката . 14

Тип Аnnelida - чланковити или прстенасти црви........................................ 55

зеленим површинама у градовима ............................................................... 79

Стоноге – општи део ...................................................................................... 84

ШТЕТОЧИНЕ УКРАСНИХ БИЉАКА

СРОДНЕ НАУЧНЕ ДИСЦИПЛИНЕ

Заштита биља и фитомедицина (заштита здравља биљака)

НАУЧНЕ ДИСЦИПЛИНЕ НА КОЈЕ СЕ ОСЛАЊА

СИСТЕМАТИКА ЖИВОТИЊА ОД ЗНАЧАЈА ЗА ПРЕДМЕТ ШТЕТОЧИНЕ

Науке које проучавају поједине групе животиња:

– протозоологија проучава праживотиње,

Биолошке дисциплине које се односи на специфичности живота животиња:

• морфологија (наука о грађи тела),

• ембриологија (наука о ембрионалном развићу),

• хистологија (наука која проучава ткива),

• етологија (наука о понашању),

• ендокринологија (наука о жлездама са унутрашњим лучењем),

• екологија (наука о односу живих бића и средине), зоогеографија (наука о

• палеонтологија (наука о фосилним остацима),

• генетика (наука о наслеђивању),

• систематика (наука о разноврсности организама),

• таксономија (наука о сврставању живих бића у одређене категорије),

• еволуција (наука о постанку и историјском развоју врста) ,

• биохемија (наука о хемијским процесима у живим бићима) и друге.

Основна систематска јединица је врста (species). Чине је јединке са истим структурним

• Више основне систематске категорије од врсте су :

• тип, коло (phylum) и

ЦАРСТВО PROTISTA (PROTOZOA) – ПРАЖИВОТИЊЕ

Аутотрофне Protista су важни продуценти органске материје и заједно са

• Хетеротрофни протисти који образују споре

– Plasmodium (тип Sporozoa).

ЦАРСТВО FUNGI - ГЉИВЕ

Тип Microsporidia - микроспоридије

Nosema bombycis је узрочник болести гусеница свилене бубе.

Два изолата микроспоридија из рода Vairimorpha и Endoreticulatus су утврђене у

Endoreticulatus sp. је нађен у популацијама губара из Београда (ШУ Липовица).

ЦАРСТВО АNIMALIA (МETAZOA)

• Тип Porifera – сунђери

• Тип Cnidaria – дупљари, жарњаци

• Тип Platyhelminthes - пљоснати трепљасти црви

– Klasa Turbellaria - трепљасти црви, планарије

– Klasa Trematodes - метиљи

– Kласа Cestodes – пантљичаре

– Kласа Nematoda - обли, ваљкасти црви

1. Turbelaria- трепљасти црви, планарије

KЛАСА NEMATODA - ОБЛИ, ВАЉКАСТИ ЦРВИ

После инсеката, ваљкасти црви су најбројнија група животиња на земљи. До данас је

НЕМАТОДЕ У БИЉНОЈ ПРОИЗВОДЊИ