Državni univerzitet u Novom Pazaru

Departman za matematičke nauke

Tri čuvena problema grčke matematike

Atif Avdović Mentor: dr Miomir Anđić

Sadržaj:
1. Pseudomatematika 1.
2. Nerešivi problemi 2.
3. Tekući trendovi pseudomatematike 2.
4. Istorijat geometrije i stari Grci 3.
5. Tri čuvena problema grčke matematike 5.
6. Uopšteno 5.
7. Udvostručenje kocke 6.
8. Trisekcija ugla 9.
9. Kvadratura kruga 14.
10. Literatura 21.
 1.
Pseudomatematika

Pseudomatematika je izraz nastao parafraziranjem

izraza pseudonauka, što se koristi za sve ideje koje se
predstavljaju kao naučne, a to nisu. Pseudomatematika je oblik
aktivnosti nalik matematičkim preduzetih prvenstveno od strane
nematematičara, amatera.
Napori pseudomatematičara se mogu podeliti u sledeće
kategorije:

1. Pokušaj rešavanja klasičnih problema na način koji je već

dokazano nemoguć;
2. Stvaranje novih matematičkih teorija;
3. Pokušaj rešavanja teških problema srednjoškolskim znanjem
matematike, često insistirajući da je upotreba više
matematike pogrešna ili prevara.
Pokušaji u prvoj kategoriji su u startu osuđeni na neuspeh. Oni
u drugoj su, u principu, uzaludni jer u najboljem slučaju ponovo se
otkriva poznato, a u najgorem slučaju vodi u besmislice. Neki
oblici numerologije se mogu svesti pod drugu kategoriju.
Napori iz treće oblasti ne moraju biti odbačeni odmah, jer neki
napredni matematički rezultati mogu biti dokazani elementarnim
tehnikama. U svakom slučaju, ako istraživač ne poseduje duboko
poznavanje materije kojom se bavi, formalno ili intuitivno,
verovatnoća značajnih otkrića je minimalna. Kao redak, i
vanredno svetao, kao izuzetak od ovog može poslužiti indijski
genije, matematičar Šrinivasa Ramanudžan.
Pseudomatematika ima svog parnjaka u pseudofizici, gde
amateri još uvek pokušavaju da pronađu perpetuum
 2.
mobile (perendev), opovrgnu Ajnštajnovu teoriju relativiteta ili
traže sličnu zanimaciju za mozak.

Nerešivi problemi

Primeri nerešivih problema uključuju i sledeće konstrukcije u

euklidskoj geometriji koristeći samo lenjir i šestar:

 Kvadratura kruga: crtanje kvadrata iste površine kao dati krug

 Udvostručenje kocke: crtanje kocke dvostruko veće zapremine
od date
 Trisekcija ugla: podela nekog ugla na tri jednaka dela
Više od 2000 godina matematičari su pokušavali da reše ove
probleme. Razlog neuspeha je pronađen tek u 19.
veku dokazivanjem nemogućnosti rešenja. To nije obeshrabrilo
pseudomatematičare; naprotiv, dalo im je novu inspiraciju za dalje
oštrenje uma.

Tekući trendovi pseudomatematike

Poslednjih godina pseudomatematičari su posvetili energiju

opovrgavanju Gedelove druge teoreme nekompletnosti (spada u
prvu kategoriju) i dokazivanju poslednje Fermaove
teoreme tehnikama elementarne matematike (treća kategorija).
Danas poznati dokaz Poslednje Fermaove teoreme je dugačak i
izuzetno komplikovan, i pokriva mnoge oblasti napredne
matematike. Ovo posebno izaziva pseudomatematičare, jer u
 3.
belešci na marginama knjige koju je nekad davno zapisao Ferma,
zapisano je da je dokaz malo duži ali elementaran.
Sledeći pokušaji su vezani za smišljanje algoritma za
kompresiju bez gubitka informacije koji bi sažimao bilo kakve
ulazne podatke ili pokušaj opovrgavanja teorema o četiri boje.
Oba slučaja spadaju u prvu kategoriju i stoga su dokazano
nemogući. Za prvi slučaj je dokaz čak i jednostavan, to je pokušaj
preslikavanja velikog skupa u manji skup metodom jedan-prema-
jedan.
Omiljene teme pseudomatematičara su i neodređenost izraza 0/0,
značenje beskonačnosti, priroda kompleksnih brojeva i
imaginarne jedinice itd.

Istorijat Geometrije I Stari Grci

Geometrija kao naučna disciplina ima veoma dugu i bogatu

istoriju. Nastala je već u najstarijim ljudskim civilizacijama i
vekovima se razvijala kao nauka u kojoj se empirijskim putem
(pomoću čula i ogleda) dolazilo do pojedinih saznanja, a zatim su
iz tih saznanja indukcijom izvođena opšta tvrđenja. Ali, kada u VI
veku pre nove ere, Grci preuzimaju vodeću ulogu u nauci i kulturi,
počinje jedna potpuno drugačija faza razvoja.
Induktivni metod u geometriji biva zamenjen tzv. deduktivnim
metodom, prema kom se najpre ustanovljavaju neka opšta
tvrđenja, a onda se iz njih izvode pojedinačna. Naime,
 4.
matematika više ne postavlja samo istočnjačko pitanje (kako), već
i savremeno naučno pitanje (zašto). Matematički problemi su
razmatrani više zbog toga da bi se objasnila njihova suština, a ne
samo radi praktične koristi.

Egipatska geometrija bila je praktična veština stečena

hiljadugodišnjim iskustvom, ali su je tek Grci načinili naukom.
Naime, zbog svog smelog i slobodnog duha, Grci su imali
izvanrednu sposobnost apstrakcije, dubokog naučnog
razmišljanja i dedukcije. Grci su se od egipatskog empirizma
popeli do racionalne nauke. Oni nisu premeravali, već razmišljali,
postavljali opšte apriorističke stavove i iz njih izvodili logičkim
putem svoje zaključke. Još od Pitagorinog vremena(oko 580-500
god. pre n.e.) postavljani su zanimljivi problemi koji su se duboko
urezali u istoriju matematike i sa pravom dobili naziv antički. To je
sledećih 5 problema:
1. Udvostručenje kocke-tj. određivanje ivice kocke koja bi imala
zapreminu dva puta veću od zapremine date kocke;
2. Kvadratura kruga- tj. nalaženje takvog kvadrata kome bi
površina bila jednaka površini datog kruga;
3. Trisekcija ugla- tj. podela bilo kog datog ugla na tri jednaka
dela;
4. Rektifikacija kružnice-tj. određivanje duži jednake obimu date
kružnice
5. Konstrukcija pravilnih mnogouglova- tj. određivanje konstrukcije
pravilnog n-tougla za n. Poseban značaj ovih problema je upravo
u tome što se oni ne mogu rešiti geometrijski, pomoću konačnog
 5.
broja konstrukcija pravih linija i kružnica. To se može učiniti samo
približno.
Zbog toga su nam ovi problemi omogućili otkrivanje novih
oblasti matematike i pokazali nam da postoji veza između ovih
grčkih problema i savremene teorije jednačina, racionalnosti
algebarskih brojeva i teorije grupa. Navedeni problemi su uvek
provocirali i terali matematičare na traženje novih rešenja. Tako

su otkriveni konusni preseci, neke krive III i IV reda i

transcedentalna kriva koja je nazvana kvadratisa.

Tri čuvena problema grčke matematike

Uopšteno

Nadalje razmatraćemo tri klasična problema matematike

koju su razvijali stari Grci. To su: udvostručenje kocke, trisekcija
ugla I kvadraura kruga. Stari Grci su u periodu nastanka
navedenih problema sve geometrijske probleme konstrukcijske
prirode rešavali korišćenjem lenjira i šestara, stoga usled
nedostatka drugih metoda konstrukcije došlo je do toga da se
navedeni problemi ne mogu rešiti. Akademija koja je uspostavila
ovakva pravila bila je Platonova akademija koja je delovala od
 6.
387. godine pre nove ere do 529. godine nove ere. Ovakav
pristup geometrijskim konstrukcijama jesto doveo do izvesnog
broja problema ali je pri pokušajima rešavanja istih došlo do
velikog broja drugih bitnih zakontosti u geometriji. U skladu sa tim
ovde će biti predstavljena rešenja traženog koja su manifestovana
primenom nekih drugih metoda.

Udvostručenje kocke

Udvostručenje kocke je problem koji nastaje pokušajem

konstrukcije kocke čija je zapremina dvostruko veća od
zapremine zadate kocke. Ovaj problem se često naziva i Delfijski
problem iz razloga što potiče iz legende koja kaže da je u Atini
430. godine pre nove ere došlo do nagle ekspanzije kuge, stoga
su Atinjani u potrazi za pomoći otišli u poznato Delfijsko proročište
u Delosu. Tamo su dobili odgovor da će kugu pobediti ako
udvostruče oltar oblika kocke na kojem je stajao Apolonov kip.
Atinjani su u pokušaju ostvarivanja rečenog sve stranice oltara
udvostručili i time dobili kocku osam puta veće zapremine od
početne. Kuga nije pobeđena jer po njihovom mišljenju iz očitih
razoga Atinjani nisu ispunili navedeni zahtev. Ovu legendu je
napisao Teon iz Smirne. O ovom problemu postoji još jedna
legenda koju je zapisao Eutocis, a nalazi se u Arhimedovom delu
„O kugli i valjku“ koja kaže da je kralj Minos imao želju udvostručiti
grob pesnika Glaukusa, koji je bio kockastog oblika.
 7.
Problem možemo posmatrati sa algebarskog gledišta, gde
dužinu stranice kocke možemo označiti sa 𝑎, te se problem dalje
3
svodi na rešavanje jednačine 𝑥 = √2𝑎, što je dužina stranice
tražene kocke. Problem se bez umanjenja opštosti može svesti
na onaj gde je kocka jedinična gde je stranica tražene kocke
3
dužine √2, što je iracionalan broj koji nije moguće konstruisati
korišćenjem lenjira i šestara.
Pokušavajući rešiti problem udvostručenja kocke, neki su
matematičari došli do približnog rešenja, a smatra se da je
Hipokrat s Hiosa bio prvi među njima. On je došao do zaključka
da je udvostručenje kocke, zadate dužine stranice 𝑎, moguća ako
je moguće konstruisati srednje geometrijske proporcionale
izmedu 𝑎 𝑖 2𝑎. Poznato je da su srednji geometrijski proporcionali
između proizvoljno zadatih dužina 𝑎 𝑖 𝑏 zapravo dužine 𝑥 𝑖 𝑦 za
koje važi:
𝑎: 𝑥 = 𝑥: 𝑦 = 𝑦: 𝑏 (1)
Kako je u našem slučaju 𝑏 = 2𝑎, iz prethodnih je jednakosti lako
3
dobiti da je 𝑥 = 𝑎 √2, što je ujedno dužina stranice tražene kocke,
dvostruko veće zapremine od zadate. Nakon Hipokrata,
odredivanje srednjih geometrijskih proporcionala izmedu 𝑎 𝑖 2𝑎,
postalo je glavna vodilja pri rešavanju problema udvostručenja
kocke. Tako je Arhita iz Tarenta, koji je živeo u 4. veku pre nove
ere, tražene srednje geometrijske proporcionale odredio pomoću
preseka valjka, konusa i torusa i zapisao da su one jednake
√𝑥 2 + 𝑦 2 i √𝑥 2 + 𝑦 2 + 𝑧 2 . Eudoksov učenik Menehmo takode je
krenuo od jednakosti (1), te je rešavajući problem otkrio konike,
odnosno elipsu, hiperbolu i parabolu, kao preseke konusa s
ravnima koje nisu paralelne bazi. Iz jednakosti (1) direktno sledi
da je:
 8.
𝑥 2 = 𝑎𝑦, 𝑦 2 = 𝑏𝑥, 𝑥𝑦 = 𝑎𝑏 (2)
od kojih prve dve jednakosti predstavljaju jednačine parabola, a
zadnja jednačinu hiperbole. Kako je ranije opisano da se problem
3
udvostručenja kocke svodi na konstrukciju √2, dovoljno je uzeti u
obzir specijalan slučaj kada je 𝑎 = 1 𝑖 𝑏 = 2. Tada niz jednakosti
(2) postaje:
𝑥 2 = 𝑦, 𝑦 2 = 2𝑥, 𝑥𝑦 = 2 (3)
što grafički možemo prikazati kao na slici 1.

Slika 1.
3
Presek datih krivih (3) je tačka s x-koordinatom √2, što je ujedno i
rešenje problema. Nažalost, u 4. veku pre nove ere, kada je
Menehmo predložio svoje rešenje problema, nije bilo poznato
kako konstruisati potrebne konike. Isto tako, ni danas nije moguće
konstruisati iste isključivo koristeći lenjir i šestar. Godine 1637.
 9.
Dekart je naslutio da je ovaj problem nerešiv pomoću lenjira i
šestara, što je i dokazao P. L. Wantzel 1837. godine.

Trisekcija ugla

Trisekcija ugla je problem konstruktivnog nalaženja trećine

zadatog ugla, a potiče još iz 4. veka pre nove ere. Zanimljivo je da
su Grci uočili ovaj problem pri gradnji svojih hramova, spomenika,
te ornamenata, čije se ukrašavanje svodilo na trisekciju odredenih
uglova. Bitno je napomenuti da se ovaj problem razlikuje od
ostala dva, jer ga je moguće rešiti u specijalnim slučajevima (npr.
Uglovi od 27◦, 45◦, 90◦). Isto tako, problem je moguće rešiti i za
određene uglove, koje nije moguće konstruisati lenjirom i
šestarom, kao što je ugao od 3𝜋/7, što je pokazao Honsberger
1991. Lako se pokaže da se problem trisekcije ugla svodi
isključivo na trisekciju oštrih uglova, budući da se svaki ugao veći
od pravoga može zapisati kao suma pravih uglova i jednog oštrog
ugla.
Mnogi su matematičari predložili svoja rešenja ovog
problema, no mi ćemo navesti dva najzanimljivija od kojih niti
jedno nije izvodljivo isključivo lenjirom i šestarom.
U 4. veku pre nove ere, rešavanjem problema trisekcije ugla
bavio se i Hipokrat, koji je dao mehaničko rešenje ovog problema,
koje nije izvodljivo isključivo lenjirom i šestarom, a sastoji se u
sledećem: Neka je dat ugao CAB, te je iz vrha C povučena
normala na pravac AB, koji u D seče AB. Slično se konstruiše i
 10.
pravac, normalan na AB, kroz tačku A, te se lako dobije
pravougaonik ADCF. Pravac FC se produži do tačke E, tako da
bude |HE| = 2|AC|, pri čemu je H presek AE i CD. Tada dobijamo
da je ugao EAB jednak trećini ugla CAB.

Slika 2.
Napomenimo i sledeće. Neka je G središte duži HE. Tada
Hipokratovu tvrdnju možemo dokazati na sledeći način: Neka je
1
∠EAB = 𝛼 i ∠EAC = 𝛽. Treba pokazati da je ∠EAB = ∠CAB,
3
odnosno 2𝛼 = 𝛽 (jer je 3𝛼 = 𝛼 + 𝛽). Imamo da je
2|AC| = |HE| (4)
te kako je G središte duži HE, važi |HG| = |GE|. Nadalje, kako je
trougao HCE pravougli, sledi da je G centar kružnice opisane oko
trougla HCE, te važi
|HG| = |GE| = |CG|
odnosno i
|HE| = 2|HG| = 2|GE| = 2|CG| (5)
 11.
Sada, iz (4) i (5) sledi da je|AC| = |CG|, te i ∠CGA = 𝛽, ∠ECG = 𝛼.
Napokon, iz ∠EGC = 180◦−𝛽 = 180◦−2𝛼, sledi da je 2𝛼 = 𝛽.
Nešto elegantnije rešenje dao je Arhimed, u 2. veku pre
nove ere. On je konstrukciju izvršio uz pomoć lenjira i šestara, pri
čemu je na lenjir dozvoljeno ucrtavanje duži, što izlazi iz okvira
dozvoljenih konstrukcija. Opišimo ukratko njegov pristup
problemu: Neka je dat proizvoljan oštri ugao ABC (vidi Sliku 3.), te
mu oko vrha B opišemo kružnicu proizvoljnog poluprečnika r.
Presek kružnice s kracima datog ugla označimo sa D i E. Na lenjir
nanesemo dužinu poluprečnika r, te je označimo s FG i postavimo
lenjir kroz tačku E, tako da su tačke F, G i E kolinearne, tačka F
se nalazi na kružnici, a G na pravcu AB. Time dobijamo ugao
AGE koji je jednak trećini datog ugla ABC. Tu tvrdnju možemo i
dokazati, uz oznake kao na Slici 3. Treba pokazati da je 3α5 =
α1 . Iz svojstava spoljašnjeg ugla trouglova GBE i FGB sledi da je
α1 = α2 + α5 (6)
α3 = α4 + α5 (7)
Nadalje, kako je trougao GBF jednakokraki, imamo da je
α4 = α5 (8)
Iz jednakosti (7) i (8) sledi da je
α3 = 2α5 (9)
Budući da je trougao EFB jednakokrak, imamo da je
α2 = α3 (10)
Koristeći (6), (9) i (10) slijedi niz jednakosti
α1 = α3 + α5 = 2𝛼5 + 𝛼5 = 3𝛼5 .
 12.

Slika 3.
Važno je napomenuti da se Hipijine kvadratise, mogu koristiti
za rešavanje problema trisekcije ugla. P. L. Wanzel je pored
nemogućnosti rešavanja problema udvostručenja kocke, iste
godine pokazao i nemogućnost rešenja trisekcije ugla.
S trigonometrijskog aspekta problem konstrukcije datog ugla
ekvivalentan je konstrukciji njegovog kosinusa (vidi Sliku 4).

Slika 4.
Primenimo li trigonometrijski identitet
 13.
cos 3𝛼 = 4cos3 𝛼 − 3cosα
s obzirom da je 𝑐𝑜𝑠3𝛼 zadat (budući da je 3𝛼 kut koji delimo) uz
oznake cos 3𝛼 = 𝑎 i cosα = 𝑥 možemo uočiti da se problem
trisekcije ugla 𝛼 svodi na rešavanje kubne jednačine:
4𝑥 3 − 3𝑥 − 𝑎 = 0 (11)
Racionalna rešenja prethodne jednačine možemo odrediti
koristeći sledeću teoremu:
𝑝
Teorema 1. Ako je racionalni broj koren jednačine
𝑞

𝑎𝑛 𝑥 𝑛 + 𝑎𝑛−1 𝑥 𝑛−1 + ⋯ + 𝑎1 𝑥 + 𝑎0 = 0, 𝑎𝑛 ≠ 0
s celobrojnim koeficijentima, a 𝑝 𝑖 𝑞 su uzajamno prosti, onda je
𝑝 delitelj slobodnog člana 𝑎0 i 𝑞 delitelj vodećeg koeficijenta 𝑎𝑛 .
Važno je napomenuti da ukoliko realan broj 𝑥 možemo
izraziti pomoću četiri osnovne računske operacije i kvadratnog
korena, odmah imamo i ekvivalentnu tvrdnju da dužinu 𝑥 možemo
konstruisati pomoću lenjira i šestara. Isto tako, poznata nam je i
sledeća tvrdnja:
Teorema 2: Ukoliko realan broj koji se može izraziti pomoću četiri
osnovne računske operacije i kvadratnog korena zadovoljava
kubnu jednačinu sa racionalnim koeficijentima, onda ta jednačina
ima bar jedno racionalno rešenje.

Primer. Neka je 3𝛼 = 60◦. Iz jednačine (11) dobijamo

8𝑥 3 − 6𝑥 − 1 = 0
Prema Teoremi 1 jedini kandidati za racionalna rešenja prethodne
1 1 1
jednačine su ±1, ± , ± , ± . Lako se proveri da niti jedno od njih
2 4 8
 14.
ne zadovoljava datu jednačinu, te se nema rešenja, prema
prethodnoj tvrdnji, ne mogu konstruisati lenjirom i šestarom.

Kvadratura kruga

Kvadratura kruga predstavlja problem konstruisanja kvadrata

čija je površina jednaka površini datog kruga. Ovim se problemom
prvi bavio Anaksagora iz Klazomene, dok se on prvi put, u
pisanom obliku, spominje u delu „Ptice“, grčkog matematičara
Aristofana, 414. godine pre nove ere. Nakon njih problem je
promatrao Antifont, u 5. veku pre nove ere. On je tražio površinu
kruga na način da je najpre u krug upisao kvadrat, te je zatim
iznad svake stranice konstruisao jednakokrake trouglove i na taj
način dobio opisani osmougao (vidi Sliku 5.). Ponavljajući isti
postupak dobio je mnogouglove s velikim brojem stranica.
Antifont je uočio da se takvim pristupom sve više približava
stvarnoj površini kruga, no kako poklonici Platonove akademije
nisu prihvatali pojam beskonačnosti, kakav mi danas poznajemo,
Antifontov postupak nije mogao dovesti do konačnog rešenja.
Opisana metoda naziva se metodom iscrpljenja ili ekshaustije.
 15.

Slika 5.
Antifontove ideje koristio je i Brison, nešto kasnije u 5. veku
pre nove ere, te je doneo zaključke na osnovu postupka u kome
je upisao kvadrat u krug, te je zatim opisao i drugi kvadrat oko
kruga i posmatrao kvadrat izmedu njih (za koji se ne zna kako je
tekla konstrukcija) za koji je zaključio da mu je površina jednaka
površini zadatog kruga. Njegov zaključak je bio pogrešan.
Problem kvadrature kruga zainteresovao je i Hipokrata s
Hiosa, koji je bio jedan od najpoznatijih geometara u 5. veku pre
nove ere. Hipokrat se bavio kvadraturom figura u obliku
polumeseca, poznatih kao lunule (vidi Sliku 6), odnosno
Hipokratovi meseci. Takvim pristupom rešiv je i problem
kvadrature lunule jednakokrakim pravouglim trouglom, odnosno
on je pokazao da je površina zadatog trougla jednaka dvostrukoj
površini lunule.
 16.

Slika 6.
Na isti način je Hipokrat pokušao rešiti problem kvadrature kruga,
no njegovo je rešenje opovrgnuto.
Hipija iz Elide je oko 420. godine prije nove ere otkrio krivu,
koju je Lajbnic kasnije nazvao kvadratisa, a koja je poslužila pri
rešavanju problema kvadrature kruga, najpre Dinostratu, a zatim i
ostalima. Nažalost, konstrukcija je zahtevala više od upotrebe
lenjira i šestara.

Arhimed, sa Sirakuze na Siciliji, koji je živeo u 3. veku pre

nove ere, u delu „O Spiralama“ opisao je spiralu koja je danas
poznata kao Arhimedova spirala. On navodi sledeću definiciju:
Ako se polupravac s fiksnom početnom tačkom rotira
konstantnom brzinom u ravni, dok se ne vrati u početni položaj, te
ako se u isto vrijeme dok se polupravac rotira, tačka kreće
konstantno brzinom duž polupravca, polazeći od fiksne tačke,
time opisuje spiralu u ravnini. Iz definicije se vidi kako je
Arhimedova konstrukcija spirale zapravo mehanička. Jezikom
savremene matematike Arhimedovu spiralu bi mogli definisati
kao:
17.
- u polarnim koordinatama: 𝑟 = 𝑎𝜑, 𝑎 ≠ 0, 𝜑 ≥ 0
𝑦
- u kartezijevim koordinatama: 𝑥 2 + 𝑦 2 = 𝑎2 arctg
𝑥

Nadalje, Arhimed je u delu „Merenje kruga“, dokazao je da je

površina kruga jednaka površini pravouglog trougla čije su katete
jednake poluprečniku i obimu kruga. Primenjujući taj zaključak,
posmatrao je problem kvadrature kruga na sledeći način: najpre
je konstruisao jedinični krug sa središtem u tački O (vidi Sliku 7.),
a zatim u njemu spiralu (na gore opisan način, gdje je O fiksna
tačka), koja kada izvrši jedan puni obrtaj seče dati krug u tački P.
Nakon toga, konstruisao je normalu u tački O, na pravac OP, te
njen presek s kružnicom označio s N. Nadalje, ukoliko
pretpostavimo da je u tački P povučena tangenta na spiralu, te
njen presek sa spomenutom normalom, označimo s T, prema
Arhimedovim razmatranjima navedenim u delima „Merenje kruga“
i „O Spiralama“ važi da je |OT| = 𝜋. Dakle, možemo zaključiti da je
Arhimedova konstrukcija tekla na sledeći način: najpre je prislonio
lenjir na spiralu, dok dodirna tačka nije bila P, te je potom presek
te tangente s normalom označio s T. Nakon toga, Arhimed je
središte duži NT označio sa S, te je opisao krug k(S,|ST|) kako bi
dobio koren iz 𝜋, jer je |OT|·|ON| = |OB|2. Kasnije je sa dobijenom
stranicom konstruisao kvadrat jednake površine kao i krug. Važno
je napomenuti da ovim postupkom Arhimed nije dao rešenje
problema kvadrature kruga, jer je jasno da spiralu nije moguće
konstruisati isključivo lenjirom i šestarom. Arhimed je takođe, u
već spomenutom djelu „Merenje kruga“, posebno posmatrao
aproksimacije broja 𝜋, te je došao do nejednakosti:
 223 22
<𝜋<
71 7

18.
a nešto kasnije dao je i donju granicu za 𝜋 u obliku 211875 :
67441, te gornju kao odnos 197888 : 62351.

Slika 7.
Kako znamo, navedena donja granica veća je od prave vrednosti
broja 𝜋, pa se njegov zaključak pokazao netačnim. Tek je 480.
godine nove ere Zu Chongzhi dobio znatno bolje ocjene za broj 𝜋:
3.1415926 < 𝜋 < 3.1415927
Popularnost problema kvadrature kruga dovela je do velikog
broja netačnih rešenja, te je Pariška Akademija 1775. donijela
odluku da više neće pregledavati radove na tu temu, čime je taj
problem svrstan u kategoriju rešavanja problema perpetuum
mobile. Napokon, Carl Louis Ferdinand von Lindemann postao je
slavan svojim dokazom iz 1882. da je broj 𝜋 transcedentan,
odnosno da ga nije moguće konstruirati lenjirom i šestarom, te je
ovim rezultatom dokazana nemogućnost konstrukcije kvadrature
kruga, na način na koji su to zahtevali stari Grci. Lindemann je
svoj rad objavio iste godine u članku „Uber die Zahl 𝜋“.
19.
Literatura:
[1] F. M. Bruckler, Povijest matematike 1, Odjel za
matematiku, Sveučilište J. J. Strossmayera u Osijeku, Osijek,
2007.
[2] Ž. Dadić, Povijest ideja i metoda u matematici i fizici,
Školska knjiga, Zagreb, 1992.
[3] B. Pavković, D. Veljan, Elementarna matematika 1,
Školska knjiga, Zagreb, 2004.
[4] E. W. Weisstein, Angle Trisection, from MathWorld–A
Wolfram Web Resource.
http://mathworld.wolfram.com/AngleTrisection.html
[5] Wikipedia
[6] Nepoznat autor, Geometrijski problemi antike, seminarski