ГИМНАЗИЈА ЗАЈЕЧАР

МАТУРСКИ РАД
ТЕМА:
МАТЕМАТИКА У ПРИРОДИ

ПРОФЕСОР УЧЕНИК
НАТАША СТАНОЈЕВИЋ КАТАРИНА
СТЕФАНОВИЋ

05. ЈУН 2023

ЗАЈЕЧАР
 УВОД

Порекло математичке мисли леже у концептима броја, образаца у природи,

величине и облика. Најранији докази о писаној математици датирају од старих Сумерана,
који су изградили најранију цивилизацију у Месопотамији. Развили су сложен систем
метрологије од 3000. године пре нове ере.

Пре модерног доба и ширења знања широм света, писани примери нових
математичких развоја изашли су на видело само на неколико места. Од 3000. године пре
нове ере Месопотамске државе Сумер, Акад и Асирија, затим древни Египат и
Левантинска држава Ебла почеле су да користе аритметику, алгебру и геометрију у сврхе
опорезивања, трговине, као и у обрасцима у природи, области астрономије и за
бележење времена и формулисање календара.

Најранији доступни математички текстови су из Месопотамије и Египта. Сви ови

текстови помињу такозване Питагорине тројке, тако да се, према закључку, чини да је
Питагорина теорема најстарији и најраспрострањенији математички развој након
основне аритметике и геометрије.
Грчка математика је у великој мери побољшала методе и проширила материју
математике. Кинеска математика је дала рани допринос, укључујући систем вредности
места и прву употребу негативних бројева. Хинду-арапски нумерички систем и правила за
коришћење његових операција, који се данас користе широм света, еволуирали су током
првог миленијума нове ере у Индији и пренети су у западни свет преко исламске
математике. Исламска математика је заузврат развила и проширила математику познату
овим цивилизацијама. Истовремена, али независна од ових традиција, била је
математика коју је развила цивилизација Маја у Мексику и Централној Америци, где је
концепт нуле добио стандардни симбол у бројевима Маја.

Један од првих математичара који је донео значајно откриће,јесте Талес, данас

је то његово откриће свима познатије као Талесова теорема. Још неки познати
математичари су Питагора са Питагорином теоремом, Фибоначи са Фибоначијевим
низом, Њутн са мноштво открића, Леонардо Да Винчи, Хипатија и многи други.

Математика је свуда око нас. Она је саставни део разумевања

природе и света око нас. Од чуда универзума до најмањих ћелија у људском
телу, математика игра кључну улогу у разумевању како ови природни
феномени функционишу.

Један од најфасцинантнијих примера математике у природи је златни пресек.

Златни пресек је математички образац који се појављује у многим природним облицима,
укључујући обрасце раста шкољки, распоред листова на стабљици и гранање дрвећа.
Овај однос се добија тако што се линија подели на два дела, при чему је дужи део у истој
пропорцији са мањим делом као што је цела права и дужи део. Утврђено је да је овај
однос естетски пријатан и често се користи у уметности и архитектури.

Још један пример математике у природи је Фибоначијев низ, који је низ бројева
у којима је сваки број збир два претходна. Фибоначијев низ се налази у многим
природним облицима, као што су гранање дрвећа, распоред листова на стабљици и
спирале шкољки и галаксија. Овај низ се такође користи за моделирање раста популације
и других природних појава.

Још једно од места где користимо математику јесте астрономија. Човека је увек
занимало небо и звезде, да ли због неких једноставнијих сврха, као на пример да
пронађе пут кући, или пак због нечег компликованијег, то јест проучавање васионе и
њених тела. Али ако би смо погледали негде много ближе од звезда, па чак ближе и од
природе, то јест у наше огледало, видећемо да морамо искористити математику да би
смо и нас саме опислаи. Имамо два ока, две руке, један нос, једна уста... Ако би смо
отишли до продавнице да купимо намирнице опет ће нам требати математика.

Али иако је човек искористио математику за неке сбоје потребе и у свом

свакодневном животу најлепша математика ће с е увек наћи у природи.
 1. ДЕО

Једно од раније споменутих феномена природе, Фибоначијев низ,

назван по чувеном математичару Леонарду Фибоначију, овај низ бројева
је једноставан, али дубок образац. На основу Фибоначијевог „проблема
зеца“, овај низ почиње бројевима 1 и 1, а затим се сваки следећи број
налази додавањем претходна два броја. Дакле, после 1 и 1, следећи број је
2 (1+1). Следећи број је 3 (1+2), а затим 5 (2+3) и тако даље.

Оно што је изванредно је да се бројеви у низу често виде у природи. Неколико

примера укључује број спирала у шишарки, ананасу или семенкама у сунцокрету, или пак
број латица на цвету. Бројеви у овом низу такође формирају јединствен облик познат као
Фибоначијева спирала, коју опет видимо у природи у облику шкољки и облика урагана.

Назван је „тајни код природе“ и „универзално правило природе“. Када

погледамо образац који ствара и одмах се може препознати како овај низ функционише
у природи као основна универзална мрежа. Али Фибоначијев низ се не зауставља само
на природи. У графичком дизајну, назива се Златним односом. Златни однос је концепт
дизајна заснован на коришћењу Фибоначијевог низа за стварање визуелно привлачних
пропорција у уметности, архитектури и графичком дизајну. Пропорција, величина и
положај једног елемента у поређењу са другим ствара осећај хармоније који привлачи
нашу подсвест.
 Фрактали су још један инересантан математички облик који можемо видети у
природи. Фрактал је сличан, понављајући облик, што значи да се исти основни облик
изнова и изнова види у самом облику.

Иако су сами обрасци сложени, они се појављују на најневероватнијим местима

у природи. Примери где можете видети фрактале у природи су дрвеће, муње, па чак и
наша људска тела као, на пример, крвни судови, укључујући лишће папрати, гране
дрвећа, гранање неурона у нашем мозгу и обале.

Дрвеће и њихов екосистем могу бити један од најприступачнијих начина да се

доживе и истраже фрактали у природи. Тамо можемо пронаћи фрактале у целом
животном циклусу дрвета, све од шара семена и грана дрвета до листова и шишарка. На
пример, ако пажљиво погледамо лист, можемо видети његове вене које формирају
неправилан и понављајући образац, то јест фрактале. Још један јасан пример фрактала у
листовима је папрат. Папрат је изграђен на тачном облику који се понавља у све мањим и
мањим размерама.

Ако се вратимо на дрвеће, како дебло дрвета расте, оно производи грану са две
тачке раста. Једно од нових стабљика ће се рачвати на два, док друго остаје неактивно.
Овај образац гранања се понавља за сваку нову стабљику и стално се понавља како дрво
расте. Још један магични аспект математичког фракталног узорка раста дрвета је како се
гране односе на укупну дебљину дебла. Дрвеће расте тако да је цела дебљина њихових
грана на одређеној висини једнака дебљини њиховог дебла. Ову појаву је први приметио
нико други до Леонардо да Винчи. Од тада су ботаничари претпостављали и посматрали
да би пронашли одговор зашто је то тако. Неки су мислили да је дрво произвело овај
образац повезан са начином на који пумпа воду из корена у лишће.

Међутим, тек 2011. године специјалиста за флуидне механизме је користио

математику да открије да фрактални образац дрвећа уместо тога има везе са
дистрибуцијом ветра. Шаблон забрањује да се гране ломе од ветра на исти начин на који
су произведене структуре дизајниране да ураде исто. Дакле, у том смислу, дрвеће је
знало како да се носи са ветром много пре нас - кроз савршену математичку калкулацију.

Још једно од геометријских чуда природе је шестоугао. Правилан шестоугао има

6 страница једнаке дужине, а овај облик се изнова и изнова виђа у свету око нас.
Најчешћи пример да природа користи шестоугао је у пчелињој кошници. Пчеле граде
своју кошницу користећи теселацију шестоуглова. Правилни шестоугао одговара овом
захтеву, омогућавајући пчелама да уклопе већину ћелија у саће. Њихове хексагоналне
ћелије су скоро исте величине са истом прецизном дебљином зида преко кошница.

Али и свака пахуља је такође у облику шестоугла. У зависности од

временских услова, пахуље често почињу као мале правилне хексагоналне
плоче, које формирају молекули воде док се смрзавају. Пошто је сваки од
унутрашњих углова шестоугла 120 степени, таква плоча има необично
стабилну структуру. Док ова плоча пада кроз облаке, изложена различитим
температурама и нивоима влаге, кристални кракови расту из сваког од
шест спољашњих углова. Када су сви углови изложени истим условима,
кракови прерастају у симетричне кристале који се виде у неким пахуљама.

Такође видимо шестоуглове у мехурићима који чине мехур на

сплаву. Иако обично мислимо да су мехурићи округли, када се многи
мехурићи гурну заједно на површину воде, они попримају облик
шестоуглова.

Један од најупечатљивијих примера хексагоналних структура у минералима су

базалтни стубови. Базалтни стубови су формирани изливом лаве који се хлади и почиње
да се скупља. Скупљање ствара површински напон који ствара пукотине у базалту.
Испоставило се да пукотине на 120 степени ослобађају највећу напетост. Постепено,
пукотине стварају шестоугаоне стубове базалта, иако је већина њих неправилна. Да су се
сви делови лаве охладили истом брзином, сви базалтни стубови би били правилни
шестоуглови.

Такође постоји и неколико минерала чија је унутрашња структура класификована

под хексагонални систем. Они укључују калцит, доломит, кварц, апатит, смарагд и рубин.
Њихове структуре омогућавају светлости да путује кроз кристале различитим брзинама и
под различитим угловима.

2. ДЕО

Још један уобичајен облик у природи је скуп концентричних кругова.

Концентрично значи да сви кругови деле исти центар, али имају различите полупречнике.
То значи да су сви кругови различитих величина, један у другом. Чест пример је таласање
језера када нешто удари у површину воде. Али такође видимо концентричне кругове у
слојевима лука и прстеновима дрвећа који се формирају како расте и стари.

Сунце је у средини, а све планете се крећу око њега у својим орбитама. Дакле,
ако мислите о Сунцу као о заједничком центру које орбите деле, ово су концентрични
кругови.

Још један уобичајени начин на који можемо видети математику у природи је

симетрија. Наша околина је до врха испуњена толико лепих и прецизних симетричних
шара да је готово невероватно. Симетрија може имати много различитих облика. Једна
од њих је билатерална симетрија, у којој објекат има две стране које су једна другој у
огледалу. Неки примери где у природи то можете видети су лептири, лишће и лица
животиња и људи. Људско тело је такође одличан и приступачан пример живог бића које
има билатералну симетрију.

Други облик симетрије који можемо наћи у природи је радијална симетрија, која
има фиксну тачку, познату као центар, где симетрија почиње. Од централне тачке,
можете нацртати бројне линије симетрије. Неки примери радијалне симетрије у природи
су цвеће, паукове мреже и пахуље. Иако сви ми уопште не волимо паукове, не можемо
порећи да смо опчињени њиховим симетричним начинима грађења њихове мреже. Не
плету сви пауци мреже на овај начин, али они који то раде називају се пауцима кугласте
мреже. Они стварају готово савршене кружне мреже са једнако удаљеним радијалним
ослонцима који излазе из средине мреже, стварајући спиралу за хватање плена. Нико не
зна зашто су куглични пауци тако геометријски нагнути. Ни ове мреже нису боље у
хватању плена од мрежа неправилног облика. Међутим, неки научници теоретизирају да
ти пауци граде кугласте мреже за снагу. Радијална симетрија распоређује силу удара када
се пауков плен заглави у мрежи - што би значило да ће бити мањи ризик од пуцања нити.

„П“. Пи је заиста магичан; то је инфинитивни број који се

појављује свуда у свемиру. Ипак, иако данас знамо много о Пи, још увек не
знамо ништа. Математичари покушавају да пронађу вредност Пи више од 4000
година, потрага која се још увек дешава.
Раније ове године, суперкомпјутер је израчунао Пи на 62,8 трилиона цифара, оборио
ранији рекорд од 50 трилиона израчунатих цифара. То је толико огроман број да би било
потребно 664,128 година да се све те цифре преброје наглас. Али за већину нас, Пи знамо
као 3,14 и однос обима круга и његовог пречника, нешто што учимо у основној
геометрији у школи.

Али Пи се појављује свуда у свемиру, чак и на местима и ситуацијама где се чини

да нема везе са кругом. Можете га пронаћи у физици, инжењерству и, наравно, у
математици. Пи се случајно појављује свуда у свемиру, на пример, у електромагнетним
таласима, структури ДНК и бојама ауроре. Пи такође можете пронаћи у орбитама
планета. Дакле, ако желимо да опишемо структуру универзума или пронађемо однос
између планета, Пи је оно што бисмо морали да користимо. Али постоје и приступачнији
примери где можете пронаћи Пи без потребе да путујете у свемир или да гледате низ
ДНК. На пример, све што укључује круг или сферу је око Пи, а и сфере и кругови се
појављују свуда у природи. Дакле, један лак начин да видите Пи у природи је да пазите
на кругове и сфере, као што су мехурићи, капи кише и прстенови дрвећа. Ако почнете да
тражите Пи проналазећи кружне објекте у природи, убрзо ћете схватити да их има свуда.

Удаљавајући се од планете Земље, такође можемо видети многе од ових истих

математичких карактеристика у свемиру. На пример, облик наше галаксије је
Фибоначијева спирала. Планете круже око Сунца на путањама које су концентричне.
Такође видимо концентричне кругове у прстеновима Сатурна.

Али такође видимо јединствену симетрију у свемиру која је јединствена (колико

научници могу да кажу), а то је симетрија између Земље, Месеца и Сунца која чини
могућим помрачење Сунца. Сваке две године Месец пролази између Сунца и Земље на
такав начин да изгледа да потпуно прекрива сунце. Mесец је отприлике 400 пута мањи од
сунца, али је и приближно 400 пута удаљенији. Ова симетрија омогућава потпуно
помрачење Сунца које се не дешава ни на једној другој планети.

Закључак

Природа је пуна чуда, и математика је једна од њих. Математика је једна од

чуда и магија коју је природа створила.

Иако човек свакодневно користи математику, и иако људима преписујемо нове

математичке креације, то нису заиста људске креације, већ креација природе. Људи само
могу открити математичке законе који су свуда око нас, а за које ми просто нисмо били
свесни да постоје.

Људи ће и даље, без сумње, напредовати, правити нове ствари и измишљати

нове изуме, али математика која се може сматрати самим кодом природе, ће увек моћи
да нам покаже нешто ново ако довољно дубоко погледамо.

ИЗВОРИ
https://en.wikipedia.org/wiki/History_of_mathematics
https://mathgeekmama.com/math-in-nature/
https://clevelanddesign.com/insights/the-nature-of-design-the-fibonacci-sequence-and-
the-golden-ratio/
https://akribian.com/blog-posts/examples-of-math-magic-found-in-nature/
https://www.britannica.com/science/hexagon
https://numberdyslexia.com/concentric-circless-examples-in-real-life/