Zbirka Zadataka Iz Elektronike PDF

UNIVERZITET U BEOGRADU
FIZIČKI FAKULTET
Mr Stevan Stojadinović
ZBIRKA ZADATAKA IZ ELEKTRONIKE
BEOGRAD, 2001.
PREDGOVOR
Ova zbirka sadrži zadatke iz gradiva koje se predaje u toku zimskog semestra
studentima treće godine Fizičkog fakulteta u Beogradu u okviru predmeta Elektronika
( Opšta fzika ), Fizička elektronika ( Teorijska i eksperimentalna fizika ) i Elektronska
kola i sistemi ( Primenjena fizika i Fizika i osnove tehnike ), sa fondom od dva časa
nedeljno.
Zbirka sadrži 64 zadatka koji su detaljno rešeni. Zadaci su podeljeni u šest poglavlja i
to: Metodi teorije električnih kola, Laplasove transformacije, Tranzistori, Diferencijalni
pojačavač, Operacioni pojačavač i Digitalna elektronika. Svako poglavlje sadrži uvod sa
kratkim teorijskim objašnjenjem osnovnih pojmova vezanim za dato poglavlje.
Autor se zahvaljuje recenzentima Prof. Dr Aleksandru Stamatoviću i Prof. Dr Ljubiši
Zekoviću. Prof. Dr Aleksandar Stamatović je nizom korisnih sugestija doprineo da delovi
ovog teksta budu jasniji.
Beograd, 2001. AUTOR

SADRŽAJ
1. METODI TEORIJE ELEKTRIČNIH KOLA..........................................................1
2. LAPLASOVE TRANSFORMACIJE....................................................................24
3. TRANZISTORI.....................................................................................................46
4. DIFERENCIJALNI POJAČAVAČ.......................................................................77
5. OPERACIONI POJAČAVAČ...............................................................................89
6. DIGITALNA ELEKTRONIKA..........................................................................101
7. LITERATURA....................................................................................................122
ZBIRKA ZADATAKA IZ ELEKTRONIKE METODI TEORIJE ELEKTRIČNIH KOLA
1. METODI TEORIJE ELEKTRIČNIH KOLA
Električno kolo je sistem koji se sastoji od aktivnih elektronskih elemenata

(npr. tranzistora), pasivnih elektronskih elemenata (otpora, kapaciteta i induktiviteta) i
spoljnih električnih izvora koji služe kao izvori energije. Pri analizi električnih kola uvode se
pretpostavke vezane za idealizaciju elektronskih elemenata koji čine električno kolo.
Električna kola sa elementima koji imaju tačno definisane osobine u ograničenom i jasno
definisanom delu prostora, nazivaju se kola sa koncetrisanim parametrima. Ovakva kola se
mogu analizirati kao sistem fizički odvojenih otpora, kapaciteta i induktiviteta. Ona približno
opisuju realno stanje električnog kola na niskim učestanostima i koriste se zato što
uprošćavaju fizičku sliku procesa u kolu i matematički aparat za analizu kola.
NAPONSKI I STRUJNI IZVORI
Idealni naponski izvor opisuje se naponom čija vrednost i talasni oblik ne zavisi od struje
koja kroz njega protiče. Mogu biti jednosmerni naponski izvori (slika 1.a) ili naizmenični
naponski izvori (slika 1.b).
Idealni strujni izvor opisuje se strujom čiji intenzitet i talasni oblik ne zavisi od napona
koji vlada na njegovim krajevima. Mogu biti jednosmerni strujni izvori (slika 2.a) ili
naizmenični strujni izvori (slika 2.b).
1
Realni naponski i strujni izvori razlikuju se od idealnih pošto kod njih postoje unutrašnji
gubici energije. Realni naponski izvor se aproksimira idealnim naponskim izvorom vezanim
u seriju sa otporom, a realni strujni izvor se aproksimira idealnim strujnim izvorom vezanim
u paraleli sa otporom. Realni naponski i strujni izvori su ekvivalentni (slika 3).
PASIVNI ELEKTRONSKI ELEMENTI
Na slici 4 prikazana su tri idealna pasivna elementa: otpor R, kapacitet C i induktivitet L.
Između napona na ovim elementima i struja koje kroz njih protiču postoje relacije:
vR
v R = Ri R iR = = Gv R
R
di L 1
L∫
vL = L iL = v Ldt
dt
1 dvC
C∫
vC = i Cdt iC = C
dt
KIRHOFOVI ZAKONI
Na slici 5 je prikazano složeno električno kolo. Blokovi sa brojevima od 1 do 6

predstavljaju elemente kola (otpore, kapacitete, induktivitete ili izvore). A, B, C, i D su
čvorovi. Svaki deo kola između dva susedna čvora naziva se grana, a zatvoren put čiji je
2
polazni i krajni čvor isti predstavlja konturu (petlju). Matematičko opisivanje složenih
sistema vrši se pomoću Kirhofovih zakona o naponima i strujama.
1) Kirhofov zakon o strujama: Algerbarski zbir struja u bilo kom čvoru električnog kola u
svakom trenutku jednak je nuli. Kod primene ovog zakona struje koje utiču u čvor imaju znak
plus, a koje ističu znak minus. Primenom Kirhofovog zakona o strujama na čvor A kola sa
slike 5 može se napisati sledeća jednačina:
− i 2 − i3 + i 4 = 0
2) Kirhofov zakon o naponima: Algerbarski zbir elektromotornih sila i padova napona u

zatvorenoj električnoj konturi u svakom trenutku jednak je nuli. Kod primene ovog zakona
elektromotorne sile se uzimaju sa znakom plus ako se kod ophoda konture prolazi kroz
električni izvor od minusa ka plusu, a padovi napona na pasivnim elementima su pozitivni
ako je smer ophoda konture suprotan smeru proticanja struje. Primenom Kirhofovog zakona
o naponima na konturu ABCA kola sa slike 5 može se napisati sledeća jednačina:
− v 2 + v1 + v3 = 0
Ako je broj čvorova u kolu N1, a broj grana N2, tada je broj nepoznatih struja jednak je
broju grana. Primenjujući Kirhofove zakone na sve čvorove i sve zatvorene putanje u kolu,
dobija se veći broj jednačina nego što je potrebno. Pri tome su neke jednačine posledica
ostalih. Da bi se dobilo N 2 nezavisnih jednačina, koliko ima nepoznatih struja, treba
Kirhofov zakon o strujama primeniti na N1 − 1 čvor, a ostale jednačine se dobijaju
primenom Kirhofovog zakona o naponima na N 2 − ( N1 − 1) zatvorene putanje u kolu koje se
razlikuju bar po jednoj grani.
Za matematičko opisivanje većine složenih kola potrebno je korišćenje oba Kirhofova
zakona. Međutim, u mnogim slučajevima primena metoda i teorema iz teorije električnih kola
uprošćava postavljen zadatak.
3
1.1) Za kolo sa slike 1.1 odrediti struje svih grana primenom metode konturnih struja.
Poznato je: V1=6V, V2=3V, V3=12V, V4=6V, V5=2V, R1=300Ω, R2=100Ω, R3=200Ω,
R4=300Ω, R5=200Ω, R6=100Ω, R7=200Ω.
Rešenje:
Metod konturnih struja primenjuje se kod kola sa naponskim izvorima. Ovom metodom
određuju se struje primenom Kirhofovog zakona o naponima. Prilikom odabira kontura treba
voditi računa da svaka odabrana kontura sadrži barem jednu granu po kojoj se ona razlikuje
od ostalih kontura. Ukupan broj kontura koje treba odabrati, odnosno ukupan broj jednačina
koje treba napisati metodom konturnih struja je: N = N 2 − ( N1 − 1) , gde je: N 2 - broj grana u
kolu, N1 - broj čvorova u kolu, N - broj jednačina.
U kolu na slici 1.1.1 su uočene tri konture numerisane sa indeksima I (kontura - ADBA),
II (kontura - ACDA) i III (kontura - BCAB) sa konturnim strujama II, III i IIII respektivno.
Primenom Kirhofovog zakona o naponima na konture I, II i III mogu se napisati sledeće
jednačine:
4
Za konturu I:
V1 − V2 − V3 − (R 2 + R 7 )I I − R 4 (I I − I II ) − R1 (I I − I III ) = 0 (1.1.1)
Za konturu II:
V3 + V4 − R 6 I II − R 4 (I II − I I ) − R 5 (I II − I III ) = 0 (1.1.2)
Za konturu III:
V5 − R 3I III − R1 (I III − I I ) − R 5 (I III − I II ) = 0 (1.1.3)
Posle sređivanja ove jednačine postaju:

(R1 + R 2 + R 4 + R 7 )I I − R 4I II − R1I III = V1 − V2 − V3
− R 4 I I + (R 4 + R 5 + R 6 )I II − R 5I III = V3 + V4 (1.1.4)
− R1I I − R 5I II + (R1 + R 3 + R 5 )I III = V5
odnosno:
R I, I I I + R I, III II + R I, IIII III = VI
R II, I I I + R II, III II + R II, IIII III = VII (1.1.5)
R III, I I I + R III, III II + R III, IIII III = VIII
gde je:
R I,I = R 1 + R 2 + R 4 + R 7 , R II,II = R 4 + R 5 + R 6 , R III,III = R 1 + R 3 + R 5
R I,II = R II,I = −R 4 , R I,III = R III,I = −R 1 , R II,III = R III,II = −R 5
VI = V1 − V2 − V3 , VII = V3 + V4 , VIII = V5
Otpornost R ij za i = j (i, j = I, II, III) predstavlja sopstvenu otpornost pojedinih kontura.
Otpornost R ij za i ≠ j (i, j = I, II, III) predstavlja zajedničku otpornost i-te i j-te konture
uzetu sa negativnim znakom.

Elektromotorna sila Vi (i, = I, II, III) predstavlja sumu elektromotornih sila za datu konturu.
U matričnom obliku predhodni sistem jednačina izgleda:
R I,I R I,II R I,III  I I  VI 
     
R II,I R II,II R II,III  . I II  = VII  (1.1.6)
R  I  V 
 III,I R III,II R III,III   III   III 
ili kraće [R ] ⋅ [I] = [V ] , gde je:
R I,I R I,II R I,III  I I  VI 

  I  , [V ] = V 
[R ] = R II,I R II,II R II,III  , [I] =  II   II 
R  I III  VIII 
 III,I R III,II R III,III 
5
Matrica [R ] je matrica sistema. Ova matrica je simetrična u odnosu na glavnu dijagonalu. Na

glavnoj dijagonali nalaze se elementi koji predstavljaju sopstvene otpornosti pojedinih
kontura, a na mestima R ij ( i ≠ j ) elementi koji predstavljaju zajedničke otpornosti i-te i j-te
konture uzete sa negativnim znakom. Matrice [V ] i [I] su matrice kolona. [V ] je matrica

pobuda, a [I] matrica konturnih struja.
Rešavanjem sistema jednačina (1.1.4) dobija se:
I I = 0,01A , I II = 0,04A , I III = 0,02A
Sa slike 1.1.2 se vidi da je:

Struja kroz granu BA: I1 = I I − I III = −0,01A
Struja kroz granu DB: I 2 = I I = 0,01A
Struja kroz granu BC: I3 = I III = 0,02A
Struja kroz granu AD: I 4 = I I − I II = −0,03A

Struja kroz granu AC: I5 = I II − I III = 0,02A
Struja kroz granu CD: I6 = I II = 0,04A
Jednačine konturnih struja su izvedene polazeći od jednačina koje su napisane primenom

Kirhofovog zakona o naponima. Prednost metode konturnih struja je u tome što se umesto
pisanja šest jednačina sa šest nepoznatih struja grana, primenom Kirhofovih zakona, pišu tri
jednačine za konture I, II i III. Rešavanjem ovih jednačina dobijaju se konturne struje II, III i
IIII koje su i struje u granama po kojima se pojedine konture međusobno razlikuju (struje I2, I3
i I6 ), dok se struje u ostalim granama dobijaju iz jednačina konturnih struja.
6
1.2) Za kolo sa slike 1.2 izračunati struje svih grana primenom metode napona čvorova.
Poznato je: I1=0,2A, I2=0,1A, R1=200Ω, R2=100Ω, R3=300Ω , R4=100Ω, R5=200Ω.
Rešenje:
Metod napona čvorova primenjuje se kod kola sa strujnim izvorima. Ovom metodom
određuju se naponi između pojedinih čvorova u kolu i jednog proizvoljnog referentnog čvora
koristeći Kirhofov zakon o strujama. Za referentni čvor najpogodnije je uzeti čvor koji je
granama spojen sa najvećim brojem čvorova. Tada se najveći broj od traženih struja dobija
neposredno iz napona čvorova. Ukupan broj jednačina koje treba napisati metodom napona
čvorova je: N = N1 − 1 , gde je: N1 - broj čvorova u kolu, N - broj jednačina.
Kao referentni čvor u kolu na slici 1.2.1 uzet je čvor IV. Primenom Kirhofovog zakona o
strujama za čvorove I, II i III mogu se napisati sledeće jednačine:
Za čvor I:
1 1
I1 + I 2 − VI − (VI − VII ) = 0 (1.2.1)
R1 R4
Za čvor II:
1 1 1
− VII − (VII − VI ) − (VII − VIII ) = 0 (1.2.2)
R2 R4 R5
7
Za čvor III:
1 1
− I2 − VIII − (VIII − VII ) = 0 (1.2.3)
R3 R5
Posle sređivanja ove jednačine postaju:
1 1 1
( + )VI − VII + 0 ⋅ VIII = I1 + I 2
R1 R 4 R4
1 1 1 1 1
− VI + ( + + )VII − VIII = 0 (1.2.4)
R4 R 2 R 4 R5 R5
1 1 1
0 ⋅ VI − VII + ( + )VIII = −I 2
R5 R3 R5
odnosno:
G I, I VI + G I, IIVII + G I, IIIVIII = I I
G II, I VI + G II, IIVII + G II, IIIVIII = I II (1.2.5)
G III, I VI + G III, IIVII + G III, IIIVIII = I III
gde je:
1 1 1 1 1 1 1 1 1 1
G I, I = = + , G II, II = = + + , G III, III = = + ,
R I, I R1 R 4 R II, II R 2 R 4 R 5 R III, III R 3 R 5
1 1 1 1 1
G I, II = G II, I = = =− , G I, III = G III, I = = = 0,
R I, II R II, I R4 R I, III R III, I
1 1 1
G II, III = G III, II = = =−
R II, III R III, II R5
I I = I1 + I 2 , I II = 0 , I III = −I 2
1
Provodnost G ij = za i = j (i, j = I, II, III) predstavlja sopstvenu provodnost pojedinih
R ij
čvorova.
1
Provodnost G ij = za i ≠ j (i, j = I, II, III) predstavlja zajedničku provodnost i-tog i j-tog
R ij
čvora uzetu sa negativnim znakom.

Struja Ii (i = I, II, III) predstavlja sumu struja svih strujnih izvora vezanih za odgovarajući
čvor .
U matričnom obliku predhodni sistem jednačina izgleda:
8
G I, I G I, II G I, III  VI  I I 
     
G II, I G II, II G II, III  . VII  = I II  (1.2.6)
G  V  I 
 III, I G III, II G III, III   III   III 
ili kraće [G ] ⋅ [V ] = [I] , gde je:
G I, I G I, II G I, III  VI  I I 
  V  , [I] = I 
[G ] = G II,I G II,II G II,III  , [V] =  II   II 
G  VIII  I III 
 III, I G III, II G III, III 
Matrica [G ] je matrica sistema. Ova matrica je simetrična u odnosu na glavnu dijagonalu. Na
glavnoj dijagonali nalaze se elementi koji predstavljaju sopstvene provodnosti pojedinih
čvorova, a na mestima G ij ( i ≠ j ) elementi koji predstavljaju zajedničke provodnosti i-tog i
j-tog čvora uzete sa negativnim znakom. Matrice [V ] i [I] su matrice kolona. [I] je matrica
pobuda, a [V ] matrica napona između čvorova.
VI = 26,1V , VII = 9,1V , VIII = −6,5V

VI
Struja kroz granu I-IV: I I = = 0,131A
R1
VII
Struja kroz granu II-IV: I II = = 0,091A
R2
VIII
Struja kroz granu III-IV: I III = = −0,022A
R3
VI − VII
Struja kroz granu I-II: I I, II = = 0,17 A
R4
VII − VIII
Struja kroz granu II-III: I II, III = = 0,078A
R5
9
1.3) Izračunati struje kroz otpornike R 2 i R 5 u kolu sa slike 1.3:

a) metodom konturnih struja
b) metodom napona čvorova
Poznato je: V1=12V, V2=16V, I3=0,2A, R1=100Ω, R2=200Ω, R3=100Ω, R4=200Ω, R5=300Ω,
R6=100Ω.
Rešenje:
a) Ako se strujni izvor zameni ekvivalentnim naponskim izvorom kolo sa slike 1.3 postaje:
gde je: V3 = R 6 I3 = 20V
Primenom metode konturnih struja na kolo sa slike 1.3.1 dobija se:

(R1 + R 2 )I I − R 2I II = V1
− R 2 I I + (R 2 + R 3 + R 4 )I II − R 4 I III = V2 (1.3.1)
− R 4 I II + (R 4 + R 5 + R 6 )I III = −(V2 + V3 )
I I = 0,067A , I II = 0,04A, I III = −0,047 A
Struje kroz otpornike R 2 i R 5 su:
I R 2 = I I − I II = 0,027 A
I R 5 = I III = −0,047A
b) Ako se naponski izvori zamene ekvivalentnim strujnim izvorima kolo sa slike 1.3 postaje:
10
V1 V
gde je: I1 = = 0,12A , I 2 = 2 = 0,08A
R1 R4
Primenom metode napona čvorova na kolo sa slike 1.3.2 dobija se:
1 1 1 1
( + + )VI − VII = I1
R1 R 2 R 3 R3
1 1 1 1 1
− VI + ( + + )VII − VIII = − I 2 (1.3.2)
R3 R3 R 4 R5 R5
1 1 1
− VII + ( + )VIII = I3
R5 R5 R6
VI = 5,333V , VII = 1,333V , VIII = 15,333V
Struje kroz otpornike R 2 i R 5 su:
VI
IR 2 = = 0,027A
R2
VII − VIII
IR 5 = = −0,047A
R5
1.4) Za kolo sa slike 1.4 odrediti struju kroz potrošač RP koristeći Tevenenovu teoremu i
princip superpozicije. Poznato je: V1=28V, V2=6V, R1=200Ω, R2=100Ω, R3=200Ω,
R4=300Ω, R5=100Ω, RP=200Ω.
11
Rešenje:
Prema Tevenenovoj teoremi svaka dva kraja linearnog kola sa proizvoljnim brojem
naponskih izvora i impedansi mogu se svesti na kolo sa jednim naponskim izvorom vezanim
u seriju sa impedansom. Naponski izvor je jednak naponu na krajevima kola kada je kolo
otvoreno, a serijska impedansa jednaka je ukupnoj impedansi, pod uslovom da su svi
naponski izvori koji deluju u kolu kratko vezani.
Prema Tevenenovoj teoremi kolo sa slike 1.4 levo od tačaka a i b može se zameniti
ekvivalentnim naponskim izvorom VTh vezanim u seriju sa ekvivalentnom otpornošću R Th
(slika 1.4.1).
Da bi odredili otpornost RTh umesto naponskih izvora V1 i V2 treba staviti kratku vezu
(slika 1.4.2).
Ekvivalentna Tevenenova otpornost RTh je:

R Th = [(R1 || R 2 ) + R 3 + R 5 ] || R 4 = 165Ω (1.4.1)
Ekvivalentni Tevenenov naponski izvor izračunava se metodom superpozicije:
VTh = VT |V1 = 0 + VT |V2 = 0 (1.4.2)
Za V1 = 0 kolo sa slike 1.4 levo od tačaka a i b izgled kao kolo na slici 1.4.3.
12
Primenom Kirhofovog zakona o naponima na kolo sa slike 1.4.3 dobija se:

V2
I= (1.4.3)
R1 || R 2 + R 3 + R 4 + R 5
Tada je:
R1 || R 2 + R 3 + R 5
VTh |V1 = 0 = R 4 I − V2 = − V2 = −3,3V (1.4.4)
R1 || R 2 + R 3 + R 4 + R 5
Za V2 = 0 kolo sa slike 1.4 levo od tačaka a i b izgled kao kolo na slici 1.4.4.

(R1 + R 2 )I1 − R 2I 2 = V1 (1.4.5)
− R 2 I1 + (R 2 + R 3 + R 4 + R 5 )I 2 = 0 (1.4.6)
Eliminacijom struje I1 iz jednačina (1.4.5) i (1.4.6) dobija se:

R2
I2 = V1 (1.4.7)
R1 ( R 2 + R 3 + R 4 + R 5 ) + R 2 ( R 3 + R 4 + R 5 )
Tada je:
R 2R 4
VTh |V2 = 0 = I 2 R 4 = V1 = 4,2V (1.4.8)
R1 ( R 2 + R 3 + R 4 + R 5 ) + R 2 ( R 3 + R 4 + R 5 )
Ekvivalentni Tevenenov naponski izvor je:
VTh = VTh |V1 = 0 + VTh |V2 = 0 = 0,9V (1.4.9)
Struja kroz potrošač R P je prema slici 1.4.1:

VT
IP = = 2,466 ⋅ 10−3 A (1.4.10)
RP + RT
1.5) Za kolo sa slike 1.5 odrediti struju kroz potrošač RP koristeći Tevenenovu teoremu i
princip superpozicije. Poznato je: V=16V, I=0,002A, R1=150Ω, R2=150Ω, R3=100Ω,
R4=150Ω, R5=100Ω, R6=200Ω, RP=300Ω.
13
Rešenje:
Da bi odredili otpornost RTh prema Tevenenovoj teoremi umesto naponskog izvora V treba
staviti kratku vezu, a umesto strujnog izvora I otvorenu vezu (slika 1.5.1).
Ekvivalentna Tevenenova otpornost RTh je:

R Th = [(R 2 + R 3 ) || R1 + R 4 ] || (R 5 + R 6 ) = 134,5Ω (1.5.1)
Ekvivalentni Tevenenov naponski izvor izračunava se metodom superpozicije:
VTh = VTh |V = 0 + VTh |I = 0 (1.5.2)
Za V = 0 kolo sa slike 1.5 levo od tačaka a i b izgled kao kolo na slici 1.5.2.

(R1 + R 2 + R 3 )I1 − R 2 I 2 − R 3I3 = 0 (1.5.3)
− R 2 I1 + (R 2 + R 4 + R 5 )I 2 = 0 (1.5.4)
− R 3I1 + (R 3 + R 6 )I3 = 0 (1.5.5)
Eliminacijom I1 iz jednačina (1.5.4) i (1.5.5) dobija se:
14
R 3 ( R 2 + R 4 + R 5 ) I 2 = R 2 ( R 3 + R 6 ) I3 (1.5.6)
Kako je:
I = I3 − I 2 (1.5.7)
iz jednačina (1.5.6) i (1.5.7) dobija se:

R 2 (R 3 + R 6 )
I2 = I (1.5.8)
R 3 (R 4 + R 5 ) − R 2R 6
R 3 (R 2 + R 4 + R 5 )
I3 = I (1.5.9)
R 3 (R 4 + R 5 ) − R 2R 6
Tada je:
VTh |V = 0 = R 5I 2 + R 6 I3 = −5V (1.5.10)
Za I = 0 kolo sa slike 1.5 levo od tačaka a i b izgled kao kolo na slici 1.5.3.

(R1 + R 2 + R 3 )I1 − (R 2 + R 3 )I 2 = V (1.5.11)
− (R 2 + R 3 )I1 + (R 2 + R 3 + R 4 + R 5 + R 6 )I 2 = 0 (1.5.12)
Eliminacijom struje I1 iz jednačina (1.5.11) i (1.5.12) dobija se:

R 2 + R3
I2 = V (1.5.13)
R1 (R 2 + R 3 + R 4 + R 5 + R 6 ) + (R 2 + R 3 )(R 4 + R 5 + R 6 )
Tada je:
VTh |I = 0 = (R 5 + R 6 )I 2 = 5,5V (1.5.14)
Ekvivalentni Tevenenov naponski izvor je:

VTh = VTh |V1 = 0 + VTh |V2 = 0 = 0,5V (1.5.15)
Prema Tevenenovoj teoremi kolo sa slike 1.5 može se prikazati kolom na slici 1.5.4.
15
Struja kroz potrošač R P je:

VTh
IP = = 1,15 ⋅ 10−3 A (1.5.16)
RP + RT
1.6) Odrediti zakon promene napona na kondezatoru C u kolu sa slike 1.6 posle otvaranja
prekidača S. Pretpostaviti da je prekidač dovoljno vremena bio zatvoren tako da se u kolu
uspostavio ustaljen režim.
Rešenje:
Pošto je pre otvaranja prekidača S u kolu vladao ustaljen režim, struja kroz kondezator
i C = 0 , pa je napon na kondezatoru neposredno pre otvaranja prekidača:
R3
vC ( t = 0− ) = V (1.6.1)
R1 + R 3
Prilikom otvaranja prekidača S napon na kondezatoru se ne menja trenutno, odnosno:
R3
vC ( t = 0+ ) = vC ( t = 0− ) = V (1.6.2)
R1 + R 3
Posle otvaranja prekidača S kolo sa slike 1.6 izgleda kao kolo na slici 1.6.1.

(R1 + R 2 )i + vC = V (1.6.3)
Kako su struja i napon na kondezatoru vezani relacijom:

dvC
i=C (1.6.4)
dt
16
jednačina (1.6.3) može se napisati u obliku:

dv C
( R1 + R 2 ) C + vC = V (1.6.5)
dt
Jednačina (1.6.5) je nehomogena linearna diferencijalna jednačina sa konstantnim
koeficijentima. Rešenje ove jednačine jednako je zbiru opšteg rešenja homogene jednačine:
dv C
( R1 + R 2 ) C + vC = 0 (1.6.6)
dt
i jednog partikularnog rešenja nehomogene jednačine (1.6.5).
Opšte rešenje homogene jednačine (1.6.6) određuje slobodan režima, koji zavisi samo od
električnih osobina kola, a ne i karaktera izvora koji se nalazi u kolu, i oblika je:
t
−
v Ch ( t ) = Ae τ (1.6.7)
gde je τ = (R1 + R 2 )C vremenska konstanta kola.

Partikularno rešenje nehomogene jednačine (1.6.5) određuje ustaljen režim u kolu, koji zavisi
od karaktera izvora koji u njemu deluje, i oblika je:
vCp = V (1.6.8)
Opšte rešenje jednačine (1.6.5) je:

t
−
v C ( t ) = v Ch ( t ) + vCp = Ae τ +V (1.6.9)
Konstanta A se određuje iz početnih uslova. U trenutku otvaranja prekidača napon na

kondezatoru dat je jednačinom (1.6.2), pa je:
R3
vC ( t = 0+ ) = V = A+V (1.6.10)
R1 + R 3
odnosno:
R1
A=− (1.6.11)
R1 + R 3
Zakon promene napona na kondezatoru C posle otvaranja prekidača S je:
 R1 − 
t

v C ( t ) = V 1 − e 
τ (1.6.12)
 R 1 + R 3 
 
1.7) Odrediti zakon promene napona na otporniku R3 u kolu sa slike 1.7 posle zatvaranja
prekidača S. Napon na kondezatoru u trenutku zatvaranja prekidača S je
vC ( t = 0+ ) = VC = const.
17
Rešenje:
Posle zatvaranja prekidača S kolo sa slike 1.7 izgleda kao kolo na slici 1.7.1.

(R1 + R 2 )i1 − R 2i 2 = V (1.7.1)
− R 2i1 + (R 2 + R 3 )i 2 = − v C (1.7.2)
Eliminacijom struje i1 iz jednačina (1.7.1) i (1.7.2) dobija se:

R1R 2 + R1R 3 + R 2 R 3 R2
i 2 + vC = V (1.7.3)
R1 + R 2 R1 + R 2
Kako je struja i 2 povezana sa naponom na kondezatoru relacijom:

dvC
i2 = C (1.7.4)
dt
jednačina (1.7.3) postaje:
C(R1R 2 + R1R 3 + R 2 R 3 ) dvC R2
⋅ + vC = V (1.7.5)
R1 + R 2 dt R1 + R 2
Rešenje nehomogene linearne diferencijalne jednačine sa konstantnim koeficijentima (1.7.5)
je:
t
− R2
vC ( t ) = Ae τ + V (1.7.6)
R1 + R 2
18
C(R1R 2 + R1R 3 + R 2R 3 )
gde je τ = vremenska konstanta kola.
R1 + R 2
Konstanta A se određuje iz početnih uslova. U trenutku zatvaranja prekidača napon na
kondezatoru je v C ( t = 0+ ) = VC , pa je:
R2
VC = A + V (1.7.7)
R1 + R 2
odnosno:
R2
A = VC − V (1.7.8)
R1 + R 2
Zakon promene napona na kondezatoru C posle zatvaranja prekidača S je:
t
 R2  − R2
v C ( t ) =  VC − V e τ + V (1.7.9)
 R 1 + R 2  R 1 + R 2
Zakon promene napona na otporniku R 3 je:

t
dv  1  R2  −
v o ( t ) = R 3i 2 = R 3C C = R 3C −  VC − V e τ (1.7.10)
dt  τ  R1 + R 2 
odnosno:
t
( R1 + R 2 ) R 3  R2  −
vo ( t ) =  V − VC e τ (1.7.11)
R1R 2 + R1R 3 + R 2 R 3  R1 + R 2 
1.8) Odrediti zakon promene struje kroz otpornik R2 u kola sa slike 1.8 posle zatvaranja
prekidača S. Pretpostaviti da je pre zatvaranja prekidača u kolu vladao ustaljeni režim.
Rešenje:
Pošto je pre zatvaranja prekidača S u kolu vladao ustaljen režim, napon na zavojnici je
v L = 0 , pa je struja kroz zavojnicu neposredno pre otvaranja prekidača:
V
i L ( t = 0− ) = (1.8.1)
R1
19
Prilikom otvaranja prekidača S struja kroz zavojnicu se ne menja trenutno, odnosno:

V
i L ( t = 0+ ) = i L ( t = 0− ) = (1.8.2)
R1

v L + (R1 || R 2 )i L = V (1.8.3)
Kako su struja i napon na zavojnici vezani relacijom:
di L
vL = L (1.8.4)
dt
jednačina (1.8.3) postaje:
L di V
⋅ L + iL = (1.8.5)
R1 || R 2 dt R1 || R 2
Rešenje nehomogene linearne diferencijalne jednačine sa konstantnim koeficijentima (1.8.5)
je:
V
i L ( t ) = Ae− γt + (1.8.6)
(R1 || R 2 )
R1 || R 2
gde je γ = .
L
Konstanta A se određuje iz početnih uslova. U trenutku zatvaranja prekidača struja kroz
zavojnicu je data jednačinom (1.8.2), pa je:
V V
= A+ (1.8.7)
R1 R1 || R 2
odnosno:
 1 R1 + R 2  V
A = V −  = − (1.8.8)
 R1 R1R 2  R2
Zakon promene struje kroz zavojnicu je:
20
V V − γt
i L (t) = − ⋅e (1.8.9)
R 1 || R 2 R 2
i L ( t ) = i R1 ( t ) + i R 2 ( t ) (1.8.10)
R 1i R1 = R 2 i R 2 (1.8.11
Zakon promene struje kroz otpornik R2 je :

R1 V  R1 
iR 2 (t) = iL (t) = 1 − e − γt  (1.8.12)
R1 + R 2 R 2  R1 + R 2 
1.9) Odrediti zakon promene napona na zavojnici L2 u kola sa slike 1.9 posle zatvaranja
prekidača S.
Rešenje:

di1 di
R 1i1 + L1 − L1 2 = V (1.9.1)
dt dt
di1 di
− L1 + (L1 + L 2 ) 2 + R 2 i 2 = 0 (1.9.2)
dt dt
Sabiranjem jednačina (1.9.1) i (1.9.2) dobija se:
di 2
R 1i1 + R 2 i 2 + L 2 =V (1.9.3)
dt
21
Diferenciranjem jednačina (1.9.3) dobija se:
d 2i 2 di 2 di
L2 + R2 + R1 1 = 0 (1.9.4)
dt 2 dt dt
Iz jednačine (1.9.2) sledi da je:
di1 L1 + L 2 di 2 R 2
= ⋅ + i2 (1.9.5)
dt L1 dt L1
Iz jednačina (1.9.4) i (1.9.5) dobija se:
d 2i 2  L + L 2  di 2 R1R 2
L2 +  R 2 + R1 1  + i2 = 0 (1.9.6)
dt 2
 L1  dt L1
Jednačina (1.9.6) je homogena linearna diferencijalna jednačina sa konstantnim

koeficijentima drugog reda. Rešenje ove jednačine je oblika:
i 2 ( t ) = Ke pt (1.9.7)
Zamenom jednačine (1.9.7) u jednačinu (1.9.6) dobija se:
 L + L2  RR
L 2 p 2 +  R 2 + R1 1 p + 1 2 = 0 (1.9.8)
 L1  L1
Jednačina (1.9.8) je karakteristična jednačina. Koreni karakteristične jednačine su:

2
 L + L2   L + L2  RR
−  R 2 + R1 1 ±  R 2 + R1 1  − 4 1 2 L 2
 L1   L1  L1
p1, 2 = (1.9.9)
2L 2
odnosno:
2
 R + R 2 R1   R 1 + R 2 R1  RR
p1, 2 = − 1 +  ±  +  − 1 2 (1.9.10)
 2 L 2 2 L1  2L 2 2L1  L1L 2
Kako je:
2 2 2
 R1 + R 2 R 1  RR  R R  RR  R R 
 +  − 1 2 ≥  2 + 1  − 1 2 =  2 − 1  > 0 (1.9.11)
 2L 2 2L1  L1L 2  2L 2 2L1  L1L 2  2L 2 2L1 
Oba rešenja karakteristične jednačine su realna i negativna:

2
 R + R 2 R1   R1 + R 2 R1  RR
p1 = − 1 + +  +  − 1 2 (1.9.12)
 2L 2 2L1   2L 2 2L1  L1L 2
2
 R + R 2 R1   R1 + R 2 R 1  RR
p 2 = − 1 + −  +  − 1 2 (1.9.13)
 2L 2 2L1   2L 2 2L1  L1L 2
Rešenje diferencijalne jednačine (1.9.6) je:
22
i 2 ( t ) = K1e p1t + K 2 e p2 t (1.9.14)

Konstante K1 i K2 određuju se uz početnih uslova. U trenutku zatvaranja prekidača S je:
i1 ( t = 0+ ) = i 2 ( t = 0+ ) = 0 (1.9.15)
Iz jednačina (1.9.14) i (1.9.15) sledi da je:
0 = K1 + K 2 (1.9.16)
U trenutku zatvaranja prekidača kolo sa slike 1.9 izgleda kao kolo na slici 1.9.2.

v L1 ( t = 0+ ) = v L 2 ( t = 0+ ) = V (1.9.17)
Diferenciranjem jednačine (1.9.14) dobija se:

di 2
= K1p1e p1t + K 2 p 2 e p2 t (1.9.18)
dt
V
= K1p1 + K 2 p 2 (1.9.19)
L2
V V
K1 = = (1.9.20)
L 2 (p1 − p 2 ) 2
 R + R 2 R1  RR
2L 2  1 +  − 1 2
 2L 2 2L1  L1L 2
V V
K2 = − =− (1.9.21)
L 2 (p1 − p 2 ) 2
 R + R 2 R1  RR
2L 2  1 +  − 1 2
 2L 2 2L1  L1L 2
Zakon promene napona na zavojnici L2 je:
vo (t ) = L2
di 2
dt
=
V
2
(
⋅ p1e p1t − p 2e p 2 t ) (1.9.22)
 R + R 2 R1  RR
2  1 +  − 1 2
 2L 2 2L1  L1L 2
23
ZBIRKA ZADATAKA IZ ELEKTRONIKE LAPLASOVE TRANSFORMACIJE
2. LAPLASOVE TRANSFORMACIJE
Laplasove transformacije zasnivaju se na integralima:

∞
F(s) = L[f ( t )] = ∫ f ( t )e −st dt (1)
0
σ + j∞
1
f ( t ) = L [F(s)] =
−1
∫ F(s)e
st
ds (2)
2πj
σ − j∞
gde je:
L - operator direktne Laplasove transformacije
L−1 - operator inverzne Laplasove transformacije

s = σ + jω kompleksna promenjiva Laplasove transformacije
F(s) - kompleksni lik funkcije f ( t )
f ( t ) - original funkcije F(s)
Integral (1) predstavlja direktnu Laplasovu transformaciju i prevodi vremensku funkciju
f(t) u kompleksnu funkciju, dok integral (2) predstavlja inverznu Laplasovu transformaciju i
prevodi kompleksnu funkciju F(s) u vremensku funkciju f(t).
Egzistencija integrala (1) zavisi od oblika funkcije f(t) i vrednosti σ. Laplasova
transformacija funkcije f(t) postoji samo za σ > σo . Veličina σo naziva se apcisa apsolutne
konvergencije i predstavlja minimalnu (realnu i pozitivnu) vrednost σ = σo = const. koja
obezbeđuje konvergenciju integrala funkcije f(t):

∞
− σt
∫ f (t) e dt < ∞ , σ ≥ σo
0
Laplasove transformacije imaju veliku primenu u analizi i sintezi sistema, u rešavanju

sistema diferencijalnih jednačina sa konstantnim koeficijentima, kao i u nalaženju prenosne
funkcije sistema.
24
OSOBINE DIREKTNE LAPLASOVE TRANSFORMACIJE
1. Teorema linearnosti
L[a1f1 ( t ) + a 2f 2 ( t )] = a1F1 (s) + a 2 F2 (s) , ( a1, a 2 ∈R)
2. Teorema o izvodu originala
d 
L  f ( t ) = sF(s) − f (0+ )
 dt 
 dn  n
L  n f ( t ) = s n F(s) −
 dt 
∑
s n − k f ( k −1) (0+ )
k =1
3. Teorema o integralu originala

0+
∫ f ( t )dt
[ ]
L ∫ f ( t )dt =
F(s)
s
+
s
t  F(s)
L  ∫ f ( t )dt  =
 0  s
4. Teorema o izvodu kompleksnog lika

d
L[tf ( t )] = − F(s)
ds
[ ]
L t n f ( t ) = (−1) n
dn
ds n
F(s)
6. Teorema kašnjenja (realna translacija)
L[f ( t − a )] = e −as F(s) , a > 0

7. Teorema pomeranja (kompleksna translacija)
[ ]
L e − αt f ( t ) = F(s + α)
8. Teorema sličnosti
1 s
L[f (at )] = F 
a a
9. Teorema o početnoj vrednosti
lim f ( t ) = lim sF(s)
t →0 s →∞
10. Teorema o konačnoj vrednosti

lim f ( t ) = lim sF(s)
t →∞ s →0
25
11. Konvolucija originala

Ako je funkcija f(t) data konvolucionim integralom
t
f ( t ) = ∫ f1 ( t − τ)f 2 (τ)dτ
0
tada je:
F(s) = L[f ( t )] = F1 (s)F2 (s)
12. Parsevalova teorema
∞ jω
1
∫ f (t )dt = 2πj −∫jω
2
F(s)F(−s)ds
0
LAPLASOVE TRANSFORMACIJE OSNOVNIH FUNKCIJA
1. Heaviside - ova funkcija

Ova funkcija je poznata i pod imenom jedinična odskočna funkcija. Data je relacijom:
1 t ≥ 0

U( t ) = 
0 t ≤ 0

Funkcija U(t) ima prekid u tački t = 0 (slika 1). Ako prekid postoji u tački t = τ (slika 2)
tada funkcija glasi:
1 t ≥ τ

U( t ) = 
0 t ≤ τ

Laplasova transformacija Heaviside - ove funkcije je:

1
L[U( t )] =
s
1
L[U( t − τ)] = e −sτ
s
26
2. Dirac - ova delta funkcija

Ova funkcija je poznata i pod imenom jedinična impulsna funkcija. Data je relacijom:
∞ t = 0

δ( t ) = 
0 t ≠ 0

Pri tome je:
∞
∫ δ(t )dt = 1
0
Laplasova transformacija Dirac - ove delta funkcije je:

∞ ∞
L[δ( t )] = ∫ δ( t )e −st dt = e −st | t =0 ∫ δ(t )dt = 1
0 0
3. Nagibna funkcija
Ova funkcija je data relacijom:
f ( t ) = atU( t )
ili, s obzirom na definiciju funkcije U(t)
f ( t ) = at , t ≥ 0
Laplasova transformacija nagibne funkcije je:
a
L[at ] =
s2
4. Eksponencijalne funkcije
Za opadajuću eksponencijalnu funkciju datu relacijom:
f ( t ) = e − αt U ( t ) , α > 0
Laplasova transformacija je:
[ ]
L e − αt =
1
s+α
Za rastuću eksponencijalnu funkciju datu relacijom:
f ( t ) = (1 − e −αt ) U( t )
Laplasova transformacija je:
[
L 1 − e − αt = ] α
s(s + α)
5. Prostoperiodične funkcije
Za sinusnu i kosinusnu funkciju
27
f1 ( t ) = U( t ) sin(β t )
f 2 ( t ) = U( t ) cos(βt )
Laplasove transformacije su:
β
L[sin(β t )] =
s 2 + β2
s
L[cos(βt )] =
s + β2
2
INVERZNA LAPLASOVA TRANSFORMACIJA
Inverzne Laplasova transformacija zasniva se na integralu (2). Integraljenje se vrši duž

prave R e (s) = σ izabrane tako da se svi polovi funkcije F(s) nalaze levo od nje. U svim
slučajevima od interesa funkcija F(s) se može prikazati u obliku racionalne razlomljene
funkcije, tj.:
P(s) b ms m + b m −1s m −1 + ...b1s + b0
F(s) = =
Q(s) a n s n + a n −1s n −1 + ... + a1s + a 0
gde su P(s) i Q(s) polinomi po s, pri čemu je stepen polinoma u brojitelju manji ili jednak
stepenu polinoma u imenitelju (m ≤ n ) . Nule polinom P(s) i Q(s) nazivaju se nule i polovi
funkcije F(s). Pošto su P(s) i Q(s) polinomi sa realnim koeficijentima, njihove nule, odnosno
nule i polovi funkcije F(s) mogu biti ili realni, ili u konjugovano kompleksnim parovima.
Tada se inverzna Laplasova transformacija može naći razvojem funkcije F(s) u parcijalne
razlomke (Hevisajdov razvoj) ili primenom Košijeve teoreme ostataka. U mnogim
slučajevima inverzna Laplasova transformacija može se naći u tablicama Laplasovih
transformacionih parova.
28
TABLICA LAPLASOVIH TRANSFORMACIONIH PAROVA
No F(s) f(t) , t ≥ 0
1 1 δ( t )
2 1
, n = 1,2,3,... t n −1
sn (n − 1)!
3 1 t n −1 −αt
e
(s + α) n (n − 1)!
4 sn n
n!(−α) k
(s + α) n +1
e − αt
∑ (n − k )!(k!) 2 t k
k =0
5 1 e −αt − e − γt
(s + α )(s + γ ) γ−α
6 s + ao (a o − α )e −αt − (a o − γ )e − γt
(s + α )(s + γ ) γ−α
7 s + ao [(a o − α) t + 1]e −αt
(s + α) 2
8 1 e − αt e − γt e −δt
+ +
(s + α)(s + γ )(s + δ) ( γ − α)(δ − α) (α − γ )(δ − γ ) (α − δ)( γ − δ)
9 1 e − αt + α t − 1
(s + α )s 2 α2
10 s + ao ( a o − α ) e − αt (a − γ )e − γt (a − δ)e −δt
+ o + o
(s + α)(s + γ )(s + δ) ( γ − α)(δ − α) (α − γ )(δ − γ ) (α − δ)( γ − δ)
11 s + ao ao α − ao a
+( t − o2 )e −αt
(s + α) s 2
α 2 α α
12 1 1
2 2
sin(β t )
s +β β
13 1 1
2 2
sh (βt )
s −β β
14 s cos(β t )
s 2 + β2
29
15 s ch (βt )
s 2 − β2
16 1 1 − αt
e sin(βt )
(s + α ) 2 + β2 β
17 s+α e −αt cos(β t )

2 2
(s + α) + β
18 1 e − γt 1
+ e − αt sin(βt − ψ )
(s + γ )[(s + α) 2 + β2 ] 2
( γ − α) + β 2
β ( γ − α) + β 2 2
β
ψ = arctg
γ−α
19 s + ao
(a o − γ )e − γt1  ( a o − α ) 2 + β 2  − αt
(s + γ )[(s + α) + β ] 2 2 +   e sin(βt + ψ )
( γ − α) 2 + β2 β  ( γ − α) 2 + β2 
β β
ψ = arctg − arctg
ao − α γ−α
20 e −as δ( t − a )
21 e −as U( t − a )
s
22 e −as ( t − a ) U( t − a )
s2
23 e −as e − α ( t −a ) U ( t − a )
s+α
24 e − as ( t − a )e − α ( t −a ) U ( t − a )
(s + α) 2
25 e −as  e − α ( t −a ) − e − γ ( t −a ) 
  U( t − a )
(s + α)(s + γ )  γ−α 
26 1 − e −as U( t ) − U( t − a )
s
27 e −as − e − bs U ( t − a ) − U ( t − b)
s
28 (s + a )e −as (t −
1
− a ) U( t − a )
as 2 a
30
2.1) Odrediti zakon promene napona vo ( t ) u kolu sa slike 2.1 posle zatvaranja prekidača S.
Svi početni uslovi su nula.
Rešenje:
Između napona na kondezatoru i struje koja kroz njega protiče postoji veza:
1
C∫
vC = i Cdt (2.1.1)
Primenom teoreme o integralu originala jednačina (2.1.1) postaje:

0+
1 1 ∫ i Cdt 1 v (0 ) v (0 )
VC (s) = IC (s) + ⋅ = IC (s) + C + = ZC (s)IC (s) + C + (2.1.2)
sC C s sC s s
1
gde je ZC (s) = .
sC
Iz jednačine (2.1.2) sledi da se kondezator sa početnim naponom vC (0+ ) može prikazati
v C (0 + )
kolom u kome je serijski sa kondezatorom vezan idealan naponski izvor , koji uzima
s
početne uslove (slika 2.1.1).
Pošto su početni uslovi jednaki nuli, posle zatvaranja prekidača S kolo sa slike 2.1 izgleda
kao kolo na slici 2.1.2.
V 1
= ( + R )I1 (s) − RI 2 (s) (2.1.3)
s sC
1
0 = −RI1 (s) + ( + 2R )I 2 (s) (2.1.4)
sC
31
Eliminacijom struje I1 (s) iz jednačina (2.1.3) i (2.1.4) dobija se:
sRC 2
I 2 (s) = V (2.1.5)
s 2 R 2C2 + 3sRC + 1
Napon Vo (s) je:
sR 2C 2 s
Vo (s) = RI 2 (s) = V =V (2.1.6)
s 2 R 2C 2 + 3sRC + 1 2 3s 1
s + + 2 2
RC R C
odnosno:
s
Vo (s) = V (2.1.7)
(s + α )(s + γ )
−3+ 5 1 −3− 5 1
gde je: α = = −0,38 i γ= = −2,62 .
2RC RC 2RC RC
Primenom inverzne Laplasove transformacije zakon promene napona v o ( t ) je:
αe − αt − γe − γt  − 2,62
t
− 0,38
t 
vo ( t ) = L [Vo (s)] = V
−1 
= V1,17e RC − 0,17e RC  (2.1.8)
α−γ  
 
2.2) Odrediti zakon promene struje kroz otpornik R u kolu sa slike 2.2 posle zatvaranja
prekidača S. Pretpostaviti da je pre zatvaranja prekidača u kolu vladao ustaljeni režim.
Rešenje:
Između napona na induktivitetu i struje koja kroz njega protiče postoji veza:
32
di L
vL = L (2.2.1)
dt
Primenom teoreme o izvodu originala jednačina (2.2.1) postaje:
VL (s) = sLIL (s) − Li L (0+ ) = ZL (s)I L (s) − Li L (0+ ) (2.2.2)
gde je ZL (s) = sL .
Iz jednačine (2.2.2) sledi da se induktivitet sa početnom strujom i L (0+ ) može prikazati
kolom u kome je serijski sa zavojnicom vezan idealan naponski izvor Li L (0+ ) , koji uzima
početne uslove (slika 2.2.1).
Pošto je pre otvaranja prekidača S u kolu vladao ustaljen režim, struja kroz zavojnicu L1
neposredno pre otvaranja prekidača je:
V
i L1 ( t = 0− ) = (2.2.3)
R
Neposredno po otvaranju prekidača struja kroz zavojnicu L1 se ne menja, odnosno:
V
i L1 ( t = 0+ ) = i L1 ( t = 0− ) = (2.2.4)
R
Struja kroz zavojnicu L 2 u trenutku zatvaranja prekidača S je:
i L2 ( t = 0 + ) = 0 (2.2.5)
33
V
+ L1i L1 (0+ ) = (sL1 + R )I L1 (s) − RI L 2 (s) (2.2.6)
s
0 = − RI L1 (s) + (sL 2 + R )I L 2 (s) (2.2.7)
Rešavanjem ovog sistema jednačina Kramerovim pravilom dobija se:

sL1 + R −R  L + L2 
∆= = (sL1 + R )(sL 2 + R ) − R 2 = sL1L 2  s + 1 R  (2.2.8)
−R sL 2 + R  L L
1 2 
V
+ L1i L1 (0+ ) −R V 
∆1 = s =  + L1i L1 (0+ ) (sL 2 + R ) (2.2.9)
0 sL 2 + R  s 
V
sL1 + R + L1i L1 (0+ )  V 
∆2 = s =  + L1i L1 (0+ ) R (2.2.10)
−R 0 s 
Struja kroz otpornik R je:

∆1 − ∆ 2 V 1 1
I(s) = = ⋅ + i L1 (0+ ) (2.2.11)
∆ L1  L + L2  L + L2
s s + 1 R  s+ 1 R
 L L
1 2  L L
1 2
Zakon promene struje i(t) je:

L1 + L 2
− Rt L1 + L 2
V 1− e V −
L1L 2 Rt
i( t ) = L−1[I(s)] = ⋅ + e L1L 2
(2.2.12)
L1 L1 + L 2 R R
L1L 2
odnosno:
 L1 + L 2 
V L2  L1 − L1L 2 Rt 
i( t ) = ⋅ 1+ e (2.2.13)
R L1 + L 2  L 2 

 
2.3) Za RC filtere propusnike niskih učestanosti sa slike 2.3 izračunati:

a) prenosnu funkciju
b) amplitudno - frekventnu karakteristiku
c) gornju graničnu učestanost i nacrtati amplitudno - frekventnu karakteristiku
34
Rešenje:
Prenosna funkcija je definisana odnosom kompleksnih funkcija odziva i pobude pri nultim
početnim uslovima. Ona je potpuno određena strukturom sistema i parametrima koji
sačinjavaju sistem.
a) Prenosna funkcija kola sa slike 2.3.a je:

Vo (s) ZC (s)
G (s) = = (2.3.1)
Vi (s) R + ZC (s)
1
gde je ZC (s) = , pa je prenosna funkcija:
sC
1 1
sC ωo 1
G (s) = = RC = , ωo = (2.3.2)
1 1 s + ωo RC
R+ s+
sC RC
Smenom s = jω jednačina (2.3.2) postaje:
ωo 1
G ( jω) = = (2.3.3)
jω + ωo 1 + j ω
ωo
b) amplitudno - frekventna karakteristika kola sa slike 2.3.a je:
1
G ( jω) = (2.3.4)
2
 ω
1 +  
 ωo 
1
Učestanost ω = ωH na kojoj je G ( jωH ) = = 0,707 naziva se gornja granična učestanost.
2
1 1 1
G ( jω) ω= ω = = , odnosno ωH = ωo =
H 2 ω 
2 RC
1 +  H 
 ωo 
1
G ( jω) ω→∞ = lim =0
ω→ ∞ 2
 ω
1 +  
 ωo 
G ( jω) ω= 0 = 1
Amplitudno - frekventna karakteristika kola sa slike 2.3.a prikazana je na slici 2.3.1.
35
a) Prenosna funkcija kola sa slike 2.3.b je:

Vo (s) R 2 + ZC (s)
G (s) = = (2.3.5)
Vi (s) R1 + R 2 + ZC (s)
1 1
R2 + s+
sC R2 CR 2 s + ωz
G (s) = = ⋅ =a (2.3.6)
1 R1 + R 2 s + 1 s + ωp
R1 + R 2 +
sC C( R1 + R 2 )
1 1 R2 ωp
gde je: ωz = , ωp = ,a= = <1
CR 2 C( R1 + R 2 ) R1 + R 2 ωz
jω + ωz
G ( jω) = a (2.3.7)
jω + ωp
b) Amplitudno - frekventna karakteristika kola sa slike 2.3.b je:
ω2 + ω2z
G ( jω) = a (2.3.8)
ω2 + ω2p
c) Iz jednačine (2.3.8) sledi da je:
1 ω2H + ω2z ω2H a 2 + ω2p ωp

G ( jω) ω= ω = =a = , odnosno ωH = . Gornja granična
H 2 ω2H + ω2p ω2H + ω2p 1 − 2a 2
1
učestanost postoji samo za a < .
2
2
ω 
1+  z 
ω 
G ( jω) ω→∞ = lim a   =a
ω→ ∞ 2
 ωp 
1+  
ω 
 
G ( jω) ω= 0 = 1
36
Amplitudno - frekventna karakteristika kola sa slike 2.3.b prikazana je na slici 2.3.2.
2.4) Za RC filtere propusnike visokih učestanosti sa slike 2.4 izračunati:

a) prenosnu funkciju
b) amplitudno - frekventnu karakteristiku
c) donju graničnu učestanost i nacrtati amplitudno - frekventnu karakteristiku
Rešenje:
a) Prenosna funkcija kola sa slike 2.4.a je:
Vo (s) R
G (s) = = (2.4.1)
Vi (s) R + ZC (s)
1
gde je ZC (s) = , pa je prenosna funkcija:
sC
R s s 1
G (s) = = = , ωo = (2.4.2)
1 1 s + ωo RC
R+ s+
sC RC
jω 1
G ( jω) = = (2.4.3)
jω + ωo 1 − j ωo
ω
b) amplitudno - frekventna karakteristika kola sa slike 2.4.a je:
37
1
G ( jω) = (2.4.4)
2
ω 
1+  o 
 ω
1
c) Učestanost ω = ωL na kojoj je G ( jωL ) = = 0,707 naziva se donja granična
2
učestanost. Iz jednačine (2.4.4) sledi da je:
1 1 1
G ( jω) ω= ω = = , odnosno ωL = ωo =
L 2 ω 
2 RC
1 +  o 
 ωL 
1
G ( jω) ω→∞ = lim =1
ω→ ∞ 2
ω 
1+  o 
 ω
G ( jω) ω= 0 = 0
Amplitudno - frekventna karakteristika kola sa slike 2.4.a prikazana je na slici 2.4.1.
b) Prenosna funkcija kola sa slike 2.4.b je:

Vo (s) R2
G (s) = = (2.4.5)
Vi (s) ZC (s) || R1 + R 2
1
s+
R2 R2 R1C s + ωz
G (s) = = = = (2.4.6)
1 R1 1 s + ωp
R1 || + R2 + R2 s +
sC 1 + sCR1 R1R 2C
R1 + R 2
1 1 ω R2
gde je: ωz = , ωp = , z = = a <1
R1C R1R 2C ωp R1 + R 2
R1 + R 2
38
jω + ωz
G ( jω) = (2.4.7)
jω + ωp
b) Amplitudno - frekventa karakteristika kola sa slike 2.4.b je:
ω2 + ω2z
G ( jω) = (2.4.8)
ω2 + ω2p
c) Iz jednačine (2.4.8) sledi da je:
1 ω2L + ω2z ω2L + a 2ω2p

G ( jω) ω= ω = = = , odnosno ωL = ωp 1 − 2a 2 .Gornja granična
L 2 ω2L + ω2p ω2L + ω2p
1
učestanost ne postoji za a > .
2
2
ω 
1+  z 
G ( jω) ω→∞ = lim  ω  =1
ω→ ∞ 2
 ωp 
1 +  
 ω
G ( jω) ω= 0 = a
Amplitudno - frekventna karakteristika kola sa slike 2.4.b prikazana je na slici 2.4.2.
2.5) Za naponski delitelj sa slike 2.5:

a) Izračunati prenosnu funkciju
b) Izračunati i nacrtati amlitudno - frekventnu karakteristiku za:
i) R1C1 < R 2C 2
ii) R1C1 > R 2C2
iii) R1C1 = R 2C2
39
Rešenje:
a) Prenosna funkcija kola sa slike 2.5 je:
Vo (s) Z2 (s)
G (s) = = (2.5.1)
Vi (s) Z1 (s) + Z2 (s)
1 R1 1 R2
gde je: Z1 (s) = R1 || = i Z2 (s) = R 2 || = , pa je:
sC1 1 + sR1C1 sC 2 1 + sR 2C2
R2 s
1+
1 + sR 2C 2 R2 1 + sR1C1 ωz
G (s) = = ⋅ =a (2.5.2)
R1 R2 R1 + R 2 1 + s R1R 2 (C + C ) s
+ 1 2 1+
1 + sR1C1 1 + sR 2C 2 R1 + R 2 ωp
1 1 R2
gde je: ωz = , ωp = ,a=
R1C1 R1R 2 R1 + R 2
(C1 + C 2 )
R1 + R 2
ω
1+ j
ωz
G ( jω) = a (2.5.3)
ω
1+ j
ωp
b) Amplitudno - frekventna karakteristika kola sa slike 2.5 je:

2
 ω
1 +  
G ( jω) = a  ωz  (2.5.4)
2
 ω
1+  
 ωp 
 
i) Za R1C1 < R 2C 2 sledi da je:
1 R1 + R 2 R1 + R 2 R1 + R 2 1
= < = =
R1R 2 R1R 2C1 + R1R 2C 2 R1R 2C1 + R1R1C1 R1C1 (R1 + R 2 ) R1C1
(C1 + C 2 )
R1 + R 2
40
odnosno ωp < ωz .

2
ω 
1+  z 
ωp  ω  = a ωp < a
G ( jω) ω→∞ = lim a 2
ω→ ∞ ωz  ωp  ωz
1 +  
 ω
G ( jω) ω= 0 = a
Amplitudno - frekventna karakteristika je prikazana na slici 2.5.1.
ii) Za R1C1 > R 2C2 sledi da je ωp > ωz . Iz jednačine (2.5.4) sledi da je:
2
ω 
1+  z 
ωp  ω  = a ωp > a
G ( jω) ω→∞ = lim a 2
ω→ ∞ ωz  ωp  ωz
1 +  
 ω
G ( jω) ω= 0 = a
R2
iii) Za R1C1 = R 2C2 iz jednačine (2.5.4) sledi da je G ( jω) = =a
R1 + R 2
41
2.6) Odrediti zakon promene izlaznog napona RC kola sa slike 2.6.1 ako se od trenutka t=0
pobuđuje naponom prikazanim na slici 2.6.2
Rešenje:
Ulazni napon je definisan na sledeći način:
at 0≤t<T
 V
v i ( t ) = V T ≤ t ≤ 2T a= (2.6.1)
0 T
 t > 2T
Ulazni napon može se predstaviti superpozicijom tri međusobno nezavisna napona

prikazanim na slici 2.6.3.
42
gde je:
v1 ( t ) = atU( t ) (2.6.2)
v 2 ( t ) = −a ( t − T ) U ( t − T ) (2.6.3)
v3 ( t ) = − VU( t − 2T) (2.6.4)
Ulazni napon je:

vi ( t ) = v1 ( t ) + v 2 ( t ) + v3 ( t ) = atU( t ) − a ( t − T) U( t − T) − VU( t − 2T) (2.6.5)
Prelaskom u kompleksni domen jednačina (2.6.5) postaje:

a a aT − 2sT
Vi (s) = L[vi ( t )] = − e −sT − e (2.6.6)
s2 s 2 s
Prenosna funkcija RC kola sa slike 2.6.1 je:
1 1
G (s) = ⋅ , τ = RC (2.6.7)
τ s+1
τ
Izlazni napon je:
1 a a −sT aT − 2sT 
Vo (s) = G (s)Vi (s) =  2 − 2e − e  (2.6.8)
 1s s s 
τ s + 
 τ 
Zakon promene izlaznog napona sa vremenom je:
 −t t   − t −T t − T   −
t − 2T 
 τ  
vo ( t ) = aτ e + − 1 U( t ) − aτ e τ + − 1 U( t − T) − aTτ1 − e τ  U( t − 2T)
 
 τ   τ   
     
2.7) Odrediti zakon promene izlaznog napona CR kola sa slike 2.7.1 ako se od trenutka t=0
pobuđuje naponom prikazanim na slici 2.7.2
Rešenje:
Ulazni napon je dat superpozicijom dva međusobno nezavisna napona:
v i ( t ) = v i1 ( t ) + v i 2 ( t ) (2.7.1)
43
gde je:
at 0≤t<T
 V
v i1 ( t ) =  a= (2.7.2)
0 T
 t>T
− a ( t − T ) + V T ≤ t ≤ 2T
 V
vi 2 ( t ) =  a= (2.7.3)
0 T
 t > 2T
Napon v i1 ( t ) može se predstaviti superpozicijom tri međusobno nezavisna napona

v i1 ( t ) = v1 ( t ) + v 2 ( t ) + v 3 ( t ) = atU( t ) − a ( t − T) U( t − T) − VU( t − T) (2.7.4)
Napon v i 2 ( t ) može se predstaviti superpozicijom tri međusobno nezavisna napona

v i 2 ( t ) = v 4 ( t ) + v 5 ( t ) + v 6 ( t ) = −a ( t − T) U( t − T) + VU( t − T) + a ( t − 2T ) U( t − 2T) (2.7.5)
Iz jednačina (2.7.4) i (2.7.5) sledi da je ulazni napon:

vi ( t ) = atU( t ) − 2a ( t − T) U( t − T) + a ( t − 2T) U( t − 2T) (2.7.6)
44
Prelaskom u kompleksni domen jednačina (2.7.6) postaje:

a 2a a
Vi (s) = L[vi ( t )] = 2
− 2
e −sT + 2
e − 2sT (2.7.7)
s s s
Prenosna funkcija kola sa slike 2.7.1 je:
s
G (s) = , τ = RC (2.7.8)
1
s+
τ
Izlazni napon je:
e −sT
1 e −2sT
Vo (s) = G (s)Vi (s) = a − 2a +a (2.7.9)
 1  1  1
s s +  s s +  s s + 
 τ  τ  τ
Zakon promene izlaznog napona sa vremenom je:
 t −T  t − 2T 
−   
t
− −
 τ  
vo ( t ) = aτ1 − e  U( t ) − 2aτ1 − e τ  U( t − T ) + aτ1 − e τ  U( t − 2T)
 (2.7.10)
   
  
     
45
ZBIRKA ZADATAKA IZ ELEKTRONIKE TRANZISTORI
3. TRANZISTORI
Tranzistori su aktivni elementi koji prenose na potrošač veću snagu od one koju ulaže
pobudni generator, na račun snage koju ulaže jednosmerni izvor za napajanje. Pored
korišćenja u pojačavačkim kolima, tranzistori se koriste i u impulsnim i digitalnim kolima,
pošto se brzo mogu prevesti iz stanja koje predstavlja približno kratak spoj, u stanje koje
predstavlja otvorena vezu. Postoje dva tipa tranzistora: bipolarni tranzistori (BJT -
tranzistorti ) i tranzistori sa efektom polja ( FET - tranzistori ).
BIPOLARNI TRANZISTORI
Bipolarni tranzistori su elementi sa tri izvoda: baza B, emiter E i kolektor C. Izrađuju se u

dva oblika PNP i NPN čiji su simboli prikazani na slici 1.
Da bi tranzistor radio kao linearni pojačavač potrebno je da spoj baza - emiter bude
direktno polarisan, a spoj baza - kolektor inverzno polarisan. Veza između jednosmernih
struja tranzistora u ovom režimu je: IC = βI B i I E = (β + 1)I B , gde je β koeficijenat strujnog
pojačanja. Isti odnos važi i za naizmenične struje, odnosno: Ic = βI b i Ie = (β + 1)I b .
Na slici 2 je data zavisnost struje kolektora IC od napona VCE za razne vrednosti struje
baze. Napon VCE ima veliki uticaj na struju kolektora u dve oblasti: za veoma male napone
VCE (0,1÷0,3 V) kada tranzistor radi u zasićenju i za velike napone kada nastupa proboj
(25÷50 V). Između ove dve oblasti tranzistor radi u aktivnom režimu i napon VCE manje utiče
na struju IC. Struja IC ima svoju minimalnu i maksimalnu vrednost. Minimalna vrednost
određena je uslovom da se tranzistor ne zakoči, a maksimalna je određena maksimalno
dozvoljenom disipacijom PD max = VCE IC .
46
TRANZISTORI SA EFEKTOM POLJA
Tranzistori sa efektom polja su elementi sa tri izvoda: gejt G, sors S i drejn D. Dve
osnovne vrste tranzistora sa efektom polja su JFET i MOSFET. JFET - ovi mogu biti N -
kanalni ( slika 3a ) ili P - kanalni ( slika 3b ). MOSFET - ovi se izrađuju sa indukovanim
kanalom ( mogu biti N - kanalni ( slika 3c ) i P - kanalni ( slika 3d ) ) i ugrađenim kanalom
( mogu biti N - kanalni ( slika f )).
Na slici 4 je za N - kanalni JFET data zavisnost struje drejna ID od napona VDS za razne
vrednosti napona VGS. Na slici je ucrtana linija VDS = VGS − VP , gde je VP napon praga
provođenja. Da bi pojačavač sa JFET - om radio kao linearni pojačavač mirnu radnu tačku
treba postaviti desno od ove linije.
47
3.1) U pojačavaču sa zajedničkim emiterom sa slike 3.1 odrediti jednosmerne struje kolektora
IC , emitera IE i baze IB , kao i jednosmerne napone na kolektoru VC , emiteru VE i bazi VB.
Poznato je: R1=15kΩ, R2=5kΩ, RC=4kΩ, RE=2kΩ, C1=1µF, C2=1µF, β=100, VCC=15V,
VBE=0,6V.
Rešenje:
Da bi odredili jednosmerne struje i jednosmerne napone u kolu potrebno je odrediti baznu
struju. Kada je tranzistor u aktivnom režimu (spoj baza - emiter direktno polarisan, a spoj
baza - kolektor inverzno polarisan), određivanjem struje baze, određene su i sve struje i
naponi u kolu. Kondezatori C1 i C2 su prazni pre uključenja jednosmernog napajanja VCC .
Kada se uključi jednosmerno napajanje kondezatori se u prelaznom režimu pune na napone
koji su određeni elementima kola kroz koje teče struja u stacionarnom stanju, pa kondezator
C1 onemogućava prolaz jednosmerne struje kroz pobudni generator Vi , a kondezator C2
onemogućava prolaz jednosmerne struje kroz potrošač. Za jednosmerni režim rada kolo sa
slike 3.1 može se prikazati kolom na slici 3.1.1, pri čemu je bazno kolo ( VCC , R1 , R 2 )
predstavljeno pomoću ekvivaletnog Tevenenovog kola.
48
Prema Tevenenovoj teoremi je:

R2
VTh = VCC = 3,75V (3.1.1)
R1 + R 2
R1R 2
R Th = = 3,75kΩ (3.1.2)
R1 + R 2
Zbir padova napona po konturi baza - emiter daje:
VTh − R Th I B − VBE − R E I E = 0 (3.1.3)
Kako je:
I E = (β + 1)I B (3.1.4)
Iz jednačina (3.1.3) i (3.1.4) sledi da je bazna struja:
VTh − VBE
IB = = 1,5 ⋅ 10 −5 A (3.1.5)
R Th + (β + 1)R E
Tada je:
IC = β I B = 1,5 ⋅ 10 −3 A
I E = (β + 1)I B = 1,51 ⋅ 10−3 A

VB = VTh − R Th I B ≅ VTh = 3,75V
VE = VB − VBE = 3,15V
VC = VCC − R C IC = 9V
3.2) Za pojačavač sa zajedničkim emiterom sa slike 3.2 izračunati:

Vo
a) Naponsko pojačanje G = .
Vi
b) Objasniti zašto ne valja uzemljiti emiter.
Poznato je: R1=20kΩ, R2=20kΩ, RC=10kΩ, RE=2kΩ, β=100, VCC=15V, VBE=0,6V, C→∞.
49
Rešenje:
1
Pošto C→∞, ZC = → 0 , kondezator C predstavlja kratku vezu za naizmeničnu struju.
jωC
Za naizmenični režim kolo sa slike 3.2 može se prikazati kolom na slici 3.2.1.
a) Naponsko pojačanje je:

Vo
G= (3.2.1)
Vi
gde je:
Vo = −R C Ic (3.2.2)
Vi = Vbe + R E Ie (3.2.3)
Ie
Vbe = (3.2.4)
gm
1
Transkonduktansa gm povezana je sa otporom emitera relacijom g m = . Transkonduktansa
re
g m data je relacijom:
IC
gm = (3.2.5)
VT
gde je:
kT
VT = (3.2.6)
e
k = 1,38 ⋅ 10−23 J ⋅ K −1 - Bolcmanova konstanta
e = 1,6 ⋅ 10 −19 C - elementarno naelektrisanje

T- apsolutna temperatura
Na sobnoj temperaturi VT = 25mV .
Jednosmerna struja kolektora je data relacijom (videti predhodni zadatak):
50
R2
β(VCC − VBE )
R1 + R 2
IC = = 3,2mA (3.2.7)
R1R 2
+ (β + 1)R E
R1 + R 2
A
Tada je transkonduktansa g m = 0,13 .
V
1 1 + gmR E
Vi = ( + R E )Ie = Ie (3.2.8)
gm gm
Kako je:
β
Ic = Ie ≅ Ie (3.2.9)
β +1
naponsko pojačanje je :
gmR C
G=− = −4,98 (3.2.10)
1 + gmR E
Pošto je g m R E = 260 >>1 naponsko pojačanje je:

RC
G≅− (3.2.11)
RE
b) Kod pojačavača sa zajedničkim emiterom naponsko pojačanje zavisi od odnosa otpornika
R C i R E . U slučaju kada je R E = 0 (pojačavač sa uzemljenim emiterom) naponsko
RC
pojačanje bi bili veoma veliko G = −g m R C = − . Međutim, otpornost re je veoma
re
zavisna od promene temperature i od mirne radne tačke, odnosno jednosmerne struje
kolektora IC (jednačina (3.2.5)). Struja kolektora je:
VBE
VT
IC = ISe (3.2.12)
pa sa promenom ulaznog napona menja se struja IC , a samim tim i re . Zato pojačanje ovog
stepena zavisi od trenutne vrednosti napona na ulazu, pa će napon na izlazu biti deformisan.
Pojačavač sa uzemljenim emiterom je nepodesan za polarizaciju. Sa promenom temperature,
pri konstantnoj struji IC , napon VBE se smanjuje za oko 2,1 mV/ oC (napon VBE je
1
proporcionalan sa ). Zbog toga struja IC raste sa porastom temperature (za faktor 10 sa
T
porastom temperature za 30 oC), i male promene temperature mogu da dovedu pojačavač u
saturaciju. Zato se ne koristi često pojačavač sa uzemljenim emiterom.
51
3.3) Dizajnirati pojačavač sa zajedničkim emiterom koji ima pojačanje G = −100 i koji se
napaja iz izvora VCC = 15V . Struju kolektora u mirnoj radnoj tački postaviti na IC = 0,5mA,
a graničnu učestanost ulaznog kola postaviti na f g = 100Hz . Radi temperaturne stabilnosti
napon na emiteru u mirnoj radnoj tački postaviti na oko VE = 1V . Objasniti ulogu svih
elemenata u kolu. Poznato je: β=100, VBE=0,6V.
Rešenje:
Na slici 3.3.1 je prikazana realizacija stepena sa zajedničkim emiterom sa NPN tranzistorom.
Otpornici R1 i R 2 vrše polarizaciju baze. Otpornik R E određuje jednosmerni napon na

emiteru i zajedno sa otpornikom R C određuje jednosmernu struju kolektora u mirnoj radnoj
tački. Otpornik R reguliše pojačanje. Kondezator C1 onemogućava prolaz jednosmerne struje

kroz pobudni generator, a kondezator C2 onemogućava prolaz jednosmerne struje kroz
otpornik R i predstavlja kratku vezu za naizmeničan signal.
Za jednosmerni režim rada kolo sa slike 3.3.1 izgleda kao kolo na slici 3.3.2.
52
Jednosmerni napon VCE treba postaviti na polovini napona napajanja VCC da bi se dobio
maksimalno neizobličen signal na izlazu.
VCC
VCE = (3.3.1)
2
VCC − R C IC − VCE − R E I E = 0 (3.3.2)
Kako je:
I E = IC + I B ≅ IC (3.3.3)
Iz jednačina (3.3.1), (3.3.2) i (3.3.3) sledi da je:

VCC
= IC (R C + R E ) (3.3.4)
2
Jednosmerni napon na emiteru je:
VE = R E I E ≅ R E IC (3.3.5)
Tada je:
VE
RE = = 2kΩ (3.3.6)
IC
VCC
RC = − R E = 13kΩ (3.3.7)
2I C
Jednosmerni napon na bazi je:
VB = VE + VBE = 1,6V (3.3.8)
Otpornike R1 i R2 treba odabrati tako da jednosmerna struja baze bude mnogo manja (obično
10 puta) u odnosu na struju kroz razdelnik napona R1, R2. Tada je I1 ≅ I 2 = I , pa je:
VCC I I
I= ≅ 10I B = 10 C = C (3.3.9)
R1 + R 2 β 10
Jednosmerni napon na bazi je tada:
R2
VB = VCC (3.3.10)
R1 + R 2
10VCC
R1 + R 2 = = 300kΩ (3.3.11)
IC
53
VB
R2 = (R1 + R 2 ) = 32kΩ (3.3.12)
VCC
R1 = 268kΩ (3.3.13)
Za naimenični režim kolo sa slike 3.3.1 može se prikazati kolom na slici 3.3.3.
Naponsko pojačanje je:

Vo
G= (3.3.14)
Vi
gde je:
Vo = −R C Ic (3.3.15)
Vi ≅ (R E || R )Ie (3.3.16)
β
Ic = Ie ≅ Ie (3.3.17)
β +1
Iz jednačina (3.3.15), (3.3.16) i (3.3.17) sledi da je naponsko pojačanje:
RC R (R + R )
G=− =− C E (3.3.18)
R E || R R ER
RE
R=− (3.3.19)
R
1+ E G
RC
Da bi pojačanje stepena sa zajedničkim emiterom bilo G = −100 , potrebno je da R = 139Ω .
54
Granična učestanost određena kondezatorom C1 zavisi od naizmenične otpornosti koju vidi

ovaj kondezator (slika 3.3.4). Ova otpornost je R1 || R 2 || R b , gde je R b = (β + 1)R E || R
otpornost koju vidi naizmenični signal u bazi. Granična učestanost je:
1
fg = (3.3.20)
2πC1 (R1 || R 2 || R b )
1
C1 = = 0,18µF (3.3.21)
2πf g (R1 || R 2 || R b )
3.4) Za emiter folover sa slike 3.4 izračunati:

Vo
a) naponsko pojačanje G =
Vi
b) ulaznu otpornost R i i izlaznu otpornost R o
Poznato je: R1=20kΩ, R2=20kΩ, RE=0,5kΩ, β=100, VCC=15V, VBE=0,6V, C→∞.
Rešenje:
55
Vo
G= (3.4.1)
Vi
gde je:
 1 
Vi = Vbe + R E Ie =  + R E Ie (3.4.2)
 gm 
Vo = R E Ie (3.4.3)
IC
gm = (3.4.4)
VT
Da bi izračunali jednosmernu struju kolektora IC , kolo sa slike 3.4 se za jednosmerni režim
može prikazati kolom na slici 3.4.2.
Prema Tevenenovoj teoremi je:

R2
VTh = VCC = 7,5V (3.4.5)
R1 + R 2
R1R 2
R Th = = 10kΩ (3.4.6)
R1 + R 2
Zbir padova napona po konturi baza - emiter daje:
VTh − R Th I B − VBE − R E I E = 0 (3.4.7)
Kako je:
I E = (β + 1)I B (3.4.8)
Iz jednačina (3.4.7) i (3.4.8) sledi da je bazna struja:
VTh − VBE
IB = = 1 ⋅ 10 − 4 A (3.4.9)
R Th + (β + 1)R E
Tada je:
IC = βI B = 1 ⋅ 10−2 A
56
IC 1 ⋅ 10−2 A A
gm = = − 3
= 0,4
VT 25 ⋅ 10 V V
Iz jednačina (3.4.2) i (3.4.3) sledi da je naponsko pojačanje:
gmR E
G= = 0,995 (3.4.10)
1 + gmR E
b) Ulazna otpornost je:
Vi Vbe + R E Ie
Ri = = = (β + 1)(re + R E ) ≅ (β + 1)R E ≅ 50kΩ (3.4.11)
Ii Ib
Izlazna otpornost može se prema Tevenenovoj teoremi izračunati stavljanjem kratke veze
umesto pobudnog generatora Vi . Izlazno kolo tada izgleda kao na slici 3.4.3.
Izlazna otpornost je:

R E re
Ro = ≅ re = 2,5Ω (3.4.12)
R E + re
Emiter folover ima naponsko pojačanje oko 1, veliku ulaznu i malu izlaznu otpornost pa se
koristi obično kao stepen za prilagođavanje impedansi.
3.5) Dizajnirati emiter folover pomoću NPN tranzistora koji se napaja iz izvora od VCC =15V
i koji omogućava generatoru sa unutrašnjom otpornošću od Rg=1kΩ da pobuđuje opterećenje
od RP =5 kΩ, ispred koga se nalazi kondezator od C=1µF. Struju kolektora u mirnoj radnoj
tački postaviti na IC=0,5mA, a graničnu učestanost ulaznog kola postaviti na fg=100Hz.
Objasniti ulogu svih elemenata u kolu. Poznato je: β=100, VBE=0,6V.
Rešenje:
Na slici 3.5.1 prikazana je realizacije emiter folovera pomoću NPN trazistora. Otpornici R1 i
R 2 vrše polarizaciju baze. Otpornik R E određuje jednosmerni napon na emiteru i
jednosmernu struju kolektora u mirnoj radnoj tački. Kondezator C1 onemogućava prolaz
57
jednosmerne struje kroz pobudni generator, a kondezator C onemogućava prolaz

jednosmerne struje kroz R P i predstavlja kratku vezu za naizmeničan signal.
Za jednosmerni režim rada kolo sa slike 3.5.1 izgleda kao kolo na slici 3.5.2.
VCC
VCE = (3.5.1)
2
VCE = VCC − VE (3.5.2)
I E = IC + I B ≅ IC (3.5.3)

VE = VCC − VCE = 7,5V (3.5.4)
Otpornost R E je:
VE VE
RE = ≅ = 15kΩ (3.5.5)
IE IC
58

VB = VE + VBE = 8,1V (3.5.6)
Otpornike R1 i R 2 treba odabrati tako da jednosmerna struja baze bude mnogo manja
(obično 10 puta) u odnosu na struju kroz razdelnik napona R1 , R 2 . Tada je I1 ≅ I 2 = I , pa je:
VCC I I
I= ≅ 10I B = 10 C = C (3.5.7)
R1 + R 2 β 10
Jednosmerni napon na bazi je tada:
R2
VB = VCC (3.5.8)
R1 + R 2
10VCC
R1 + R 2 = = 300kΩ (3.5.9)
IC
VB
R2 = (R1 + R 2 ) = 162kΩ (3.5.10)
VCC
R1 = 138kΩ (3.5.11)
Granična učestanost određena kondezatorom C1 zavisi od naizmenične otpornosti koju vidi

ovaj kondezator (slika 3.5.3). Ova otpornost je R g + R 1 || R 2 || R b , gde je
R b = (β + 1)R E || R P otpornost koju vidi naizmenični signal u bazi. Granična učestanost je:
1
fg = (3.5.12)
2πC1 (R g + R1 || R 2 || R b )

1
C1 = = 25nF (3.5.13)
2πf g (R g + R1 || R 2 || R b )
59
3.6) Dizajnirati razdvajač faze pomoću NPN tranzistora na osnovu sledećih podataka:
VCC = 15V, IC = 1mA, VBE = 0,6V, β = 100. Razdvajač faze se napaja iz generatora unutrašnje
otpornosti od Rg = 2kΩ.
Rešenje:
Razdvajač faze je pojačavač sa dva izlazna prikjučka na kojima se javljaju naponi jednakih
amplituda, a suprotnih faza. Na slici 3.6.1 je prikazana realizacija ovog pojačavača pomoću
NPN tranzistora.
Pojačanje od ulaza do izlaza 1 je:

V1 V1 Vi
G1 = = ⋅ (3.6.1)
Vg Vi Vg
gde je:
R1 || R 2
Vi = Vg (3.6.2)
R1 || R 2 + R g
1  1  1 + gmR E
Vi = Ie + V1 =  + 1V1 = V1 (3.6.3)
gm g R
 m E  g R
m E
Tada je:
R1 || R 2 g R
G1 = ⋅ m E (3.6.4)
R1 || R 2 + R g 1 + g m R E

V2 V2 Vi
G2 = = ⋅ (3.6.5)
Vg Vi Vg
gde je:
60
V2 R CIe g R
=− =− m C (3.6.6)
Vi  1  1 + gmR E
 + R E Ie
 gm 
Tada je:
R1 || R 2 g R
G2 = − ⋅ m C (3.6.7)
R1 || R 2 + R g 1 + g m R E
Da bi G1 = −G 2 , treba da je R C = R E .
Za jednosmerni režim kolo sa slike 3.6.1 izgleda kao kolo na slici 3.6.2.
VCC
VCE = (3.6.8)
2
VCC − R C IC − VCE − R C I E = 0 (3.6.9)
Kako je:
I E = IC + I B ≅ IC (3.6.10)
Iz predhodnih jednačina sledi da je:

VCC
= 2I C R C (3.6.11)
2
odnosno:
VCC
RC = = 3,75kΩ (3.6.12)
4I C
VE = R E I E ≅ R C IC = 3,75V (3.6.13)
61

VB = VE + VBE = 4,35V (3.6.14)
Otpornike R1 i R 2 treba odabrati tako da jednosmerna struja baze bude mnogo manja
(obično 10 puta) u odnosu na struju kroz razdelnik napona R1 , R 2 . Tada je I1 ≅ I 2 = I , pa je:
VCC I I
I= ≅ 10I B = 10 C = C (3..6.15)
R1 + R 2 β 10
R2
VB = VCC (3.6.16)
R1 + R 2
10VCC
R1 + R 2 = = 150kΩ (3.6.17)
IC
VB
R2 = (R1 + R 2 ) = 43,5kΩ (3.6.18)
VCC
R1 = 106,5kΩ (3.6.19)
3.7) Za Wilson - ov strujni izvor sa slike 3.7 odrediti :

IR
a) odnos struja
I
b) vrednost otpora R za koji je I=5 mA
Svi tranzistori su identičnih karakteristika. Poznato je: β = 100, VCC = 15V, VBE = −0,6V .
62
Rešenje:
a) Pošto su tranzistori Q1 i Q2 identičnih karakteristika i imaju isti napon baza - emiter to su
im i bazne struje identične.
I B1 = I B2 = I B (3.7.1)
Sa slike 3.7 se vidi da je:
I E 3 = IC 2 + 2I B = (β + 2)I B (3.7.2)
β β(β + 2)
I = I C3 = IE3 = IB (3.7.3)
β +1 β +1
IE3 β+2
I R = IC1 + I B3 = β I B + = (β + )I B (3.7.4)
β +1 β +1
I R β2 + 2β + 2
= (3.7.5)
I β(β + 2)
b) Sa slike 3.7 se vidi da je:
VB3 VE 3 + VBE
IR = = (3.7.6)
R R
VE 3 = VB1 = VE1 + VBE = VCC + VBE (3.7.7)

VCC + 2VBE
IR = (3.7.8)
R
β(β + 2) VCC + 2VBE
R= 2
⋅ = 2,8kΩ (3.7.9)
β + 2β + 2 I
3.8) Dizajnirati strujni izvor od 1 mA za potrošač R P čija otpornost varira u opsegu do 3kΩ
koristeći jedan tranzistor koji se napaja iz izvora VCC = 15V. Poznato je: VBE = 0,6V, β = 100.
Rešenje:
Na slici 3.8.1 prikazana je realizacije strujnog izvora pomoću NPN trazistora.
Najniži napon na kolektoru je:
(VC ) min = VCC − (R P ) max I = 12V (3.8.1)
Da bi tranzistor ostao u aktivnom režimu potrebno je da VB < (VC ) min .
63
Otpornike R1 i R 2 treba odabrati tako da jednosmerna struja baze bude mnogo manja u
odnosu na struju kroz razdelnik napona R1, R2. Tada je jednosmerni napon na bazi:
R2
VB = VCC (3.8.2)
R1 + R 2
Usvojimo napon baze VB = 7,5V . Tada je R1 = R 2 . Usvojimo da je R1 = R 2 = 10kΩ .

VE = VB − VBE = 6,9V (3.8.3)
Tada je:
VE VE
RE = ≅ = 6,9kΩ (3.8.4)
IE I
3.9) Dizajnirati strujni izvor od 2 mA koristeći jedan tranzistor koji se napaja iz izvora
VCC=15V. Poznato je: VBE = 0,6V, VCES = 0,2V, β = 100. Za polarizaciju baze koristiti zener
diodu od VZ = 5,6V.
Rešenje:
Na slici 3.9.1 prikazana je realizacije strujnog izvora pomoću NPN trazistora kod koga je
polarizacija baze izvršena pomoću zenerove diode.
Pošto je jednosmerni napon na bazi jednak VZ , jednosmerni napon na emiteru je:
VE = VZ − VBE = 5V (3.9.1)
Tada je:
VE VE
RE = ≅ = 2,5kΩ (3.9.2)
IE I
64
Maksimalna otpornost potrošača za koju se izvor sa slike 3.9.1 ponaša kao strujni izvor je
određena uslovom da:
VCE > VCES = 0,2V (3.9.3)

VCE = VCC − I(R P + R E ) (3.9.4)
pa je maksimalna vrednost potrošača:

VCC − VCES − IR E
(R P ) max = = 4,9kΩ (3.9.5)
I
3.10) Za pojačavač sa JFET tranzistorom sa slike 3.10 izračunati :

a) struju I D u mirnoj radnoj tački i VS , VG i VD
Vo
b) naponsko pojačanje G =
Vi
Poznato je: Rg=1kΩ, RG=1MΩ, RS=0,5kΩ, RD=4kΩ, RP=1kΩ, C→ ∞ , VDD=20V, VP = −4V ,

IDSS=8mA.
65
Rešenje:
a) Pošto C→∞, kondezator C predstavlja otvorenu vezu za jednosmernu struju a kratku vezu
za naizmeničnu struju. Za jednosmerni režim kolo sa slike 3.10 može se prikazati kolom na
slici 3.10.1.
Ulazna otpornost JFET-a je veoma velika, pa je jednosmerna struja gejta veoma mala (reda
nA). Zbog toga je jednosmerna struja sorsa IS približna jednosmernoj struji drejna I D .
Otpornik R G služi da zatvori kolo gejt - sors za jednosmerne signale. Otpornik R S služi da
obezbedi željenu polarizaciju spoja gejt - sors, i zajedno sa otpornikom R D određuje

jednosmernu struju drejna u mirnoj radnoj tački. Kako je struja gejta zanemarljivo mala, pad
napona na otporu R G je zanemarljivo mali, pa je gejt na potencijalu mase.
Jednosmerna struja drejna data je jednačinom:
 V 
I D = I DSS 1 − GS  2 (3.10.1)
 VP 
Kako je I G ≅ 0A , VG ≅ 0V i IS ≅ I D , jednosmerni napon između gejta i sorsa je:
VGS = VG − VS = −VS = −R SI D (3.10.2)

 R 
I D = I DSS 1 + S I D  2 (3.10.3)
 VP 
odnosno:
R S2 2  RS 1 
I D +  2 − I D + 1 = 0 (3.10.4)
VP2  P V I DSS 
66
Rešavanjem kvadratne jednačine (3.10.4) po I D dobijaju se dva rešenja I D1 = 3mA i

I D 2 = 21mA . Rešenje I D 2 = 21mA je fizički neprihvatljivo jer je ta struja veća od struje
I DSS . Iz jednačine (3.10.2) sledi da je:
VGS = − R SI D = −1,5V
VS = −VGS = 1,5V
VD = VDD − R D I D = 8V
b) Za naizmenični režim kolo sa slike 3.10 može se prikazati kolom prikazanim na slici
3.10.2.

Vo V Vgs
G= = o ⋅ (3.10.5)
Vi Vgs Vi
gde je:
RG
Vgs = Vi (3.10.6)
RG + Rg
Izlazni napon je:

Vo = −Id (R P || R D ) (3.10.7)
Struja drejna Id je:
Id = g m Vgs (3.10.8)
Transkonduktansa g m je:
∂I D V 1 2 mA
gm = = I DSS 2(1 − GS ) = I D I DSS = 2,45 (3.10.9)
∂VGS VP VP VP V
Iz predhodnih jednačina sledi da je naponsko pojačanje:

RG
G=− g m (R P R D ) = −1,96 (3.10.10)
RG + Rg
67
3.11) Za pojačavač sa JFET tranzistorom sa slike 3.11 izračunati :

a) struju I D u radnoj tački i VS , VG i VD
Vo
b) naponsko pojačanje G =
Vi
c) izlaznu otpornost Ro
Poznato je: Rg =1kΩ,RG=100kΩ, RS=2kΩ, RP=5kΩ, IDSS=2mA, VP = −2V ,VDD=10V, C→ ∞ .
Rešenje:
a) Kondezator C predstavlja otvorenu vezu za jednosmernu struju a kratku vezu za
naizmeničnu struju, pa se za jednosmerni režim kolo sa slike 3.11 može se prikazati kolom na
slici 3.11.1.
Jednosmerna struja drejna je:

 V 
I D = I DSS 1 − GS  2 (3.11.1)
 VP 
Kako je IG ≅ 0A , VG ≅ 0V i IS ≅ I D , jednosmerni napon između gejta i sorsa je:
VGS = VG − VS = − VS = −R SI D (3.11.2)
68

 R 
I D = I DSS 1 + S I D  2 (3.11.3)
 VP 
odnosno:
R S2 2  RS 1 
I D +  2 − I D + 1 = 0 (3.11.4)
VP2  P V I DSS 
Rešavanjem kvadratne jednačine (3.11.4) po I D dobijaju se dva rešenja I D1 = 0,5mA i

I D 2 = 2mA . Rešenje I D 2 je neprihvatljivo jer je za tu struju napon gejt-sors:
VGS2 = − R SI D 2 = −4V < VP , JFET nije u zasićenju, pa je I D = I D1 . Iz jednačine (3.11.2)
sledi da je:
VGS = − R SI D = −1V
VS = − VGS = 1V
VD = VDD = 10V
b) Za naizmenični režim kolo sa slike 3.11 može se prikazati kolom na slici 3.11.2.

Vo Vo V1
G= = ⋅ (3.11.5)
Vi V1 Vi
gde je:
RG
V1 = Vi (3.11.6)
RG + Rg
V1 = Vgs + (R S || R P )Id (3.11.7)
Id
Vgs = (3.11.8)
gm
69
Tada je:
1 + g m (R S || R P )
V1 = Id (3.11.9)
gm
Izlazni napon je:
Vo = (R S || R P )Id (3.11.10)

Vo g m (R S || R P )
= (3.11.11)
V1 1 + g m (R S || R P )
RG g (R || R P )
G= ⋅ m S (3.11.12)
R G + R g 1 + g m (R S || R P )
∂I D 2 mA
gm = = I D I DSS = 1 (3.11.13)
∂VGS VP V
Naponsko pojačanje je G = 0,582

c) Izlazna otpornost je paralelna veza otpornosti R S || R P i izlazne otpornosti samog JFET - a
koja se može izračunati stavljanjem kratke veze umesto pobudnog generatora Vi . Pošto je
Vi = Vg = 0 , tada je:
Vgs = Vg − Vs = − Vs (3.11.14)
pa je:
Vs Vgs 1
rs = − = = (3.11.15)
Id Id gm
Izlazna otpornost je:
(R S || R P )rs
Ro = = 588Ω (3.11.16)
R S || R P + rs
3.12) Dizajnirati razdvajač faze pomoću JFET tranzistora na osnovu sledećih podataka:
VDD=20V, ID=3mA, VGS = −1,5V . Razdvajač faze se napaja iz generatora unutrašnje
otpornosti od Rg = 1kΩ.
Rešenje:
Na slici 3.12.1 je prikazana realizacija razdvajača faze pomoću JFET-a.
70

V1 V1 Vi
G1 = = ⋅ (3.12.1)
Vg Vi Vg
gde je:
RG
Vi = Vg (3.12.2)
RG + Rg
V1 = Id R S = g m Vgs R S = g m (Vi − V1 )R S (3.12.3)
V1 gmRS
= (3.12.4)
Vi 1 + g m R S
Tada je:
RG g R
G1 = ⋅ m S (3.12.5)
R G + R g 1 + g mRS

V2 V2 Vi V Vgs Vi
G2 = = ⋅ = 2 ⋅ ⋅ (3.12.6)
Vg Vi Vg Vgs Vi Vg
gde je:
V2 = − Id R D = −g m Vgs R D (3.12.7)
Vi = Vgs + Id R S = Vgs + g m Vgs R S = Vgs (1 + g m R S ) (3.12.8)
Tada je:
RG g R
G2 = − ⋅ m D (3.12.9)
R G + R g 1 + gmRS
Da bi G1 = −G 2 , treba da je R D = R S .
71
Pošto je jednosmerna struja gejta veoma mala (reda nA), R G treba da je veoma veliki.
Stavimo R G = 1MΩ . Tada je:
VGS = − VS = −R SI D (3.12.10)
odnosno:
VGS
RS = − = 0,5kΩ (3.12.11)
ID
3.13) Koristeći N - kanalni JFET koji se napaja iz izvora VDD=15V dizajnirati strujni izvor za
potrošač RP od:
a) I=5mA
b) I=2mA
Poznato je: IDSS=5mA, VP = −4V . Odrediti opseg promene otpora potrošača u kome kolo
ispravno radi.
Rešenje:
Da bi se JFET ponašao kao strujni izvor neophodno je obezbediti režim rada JFET - a u
oblasti zasićenja ( VDS ≥ VGS − VP )
a) Pošto je tražena struja jednaka struji IDSS , JFET treba polarisati nultim naponom između
gejta i sorsa. Realizacija strujnog izvora je prikazana na slici 3.13.1.
Struja kroz potrošač RP je:

2
 V 
I = I D = I DSS 1 − GS  (3.13.1)
 VP 
Kako je VGS = 0 , struja kroz potrpšač je I = I D = I DSS .
Napon između drejna i sorsa je:

VDS = VDD − IR P (3.13.2)
72
Maksimalna vrednost otpora potrošača koji omogućava ispravni rad strujnog izvora određuje
se iz uslova da je:
(VDS ) min = VDD − I(R P ) max = −VP (3.13.3)
odnosno:
VDD + VP
(R P ) max = = 2,2kΩ (3.13.4)
I
b) Pošto je struja I manja od struje IDSS potrebno je obezbediti negativnu polarizaciju spoja
gejt - sors. To se postiže stavljanjem otpornika RS u sors tranzistora (slika 3.13.2).
Struja kroz potrošač RP je:

2 2
 V   IR 
I = I D = I DSS 1 − GS  = I DSS 1 + S  (3.13.5)
 VP   VP 
Tada je:
VP  I 
RS = − 1 = 735Ω (3.13.6)
I  I DSS 

VDD − IR P − VDS − IR S = 0 (3.13.7)
odnosno:
VDS = VDD − I(R P + R S ) = 0 (3.13.8)
Maksimalna vrednost otpora potrošača koji omogućava ispravni rad strujnog izvora određuje
se iz uslova da je:
(VDS ) min = VDD − I[(R P ) max + R S ] = VGS − VP = −IR S − VP (3.13.9)
odnosno:
VDD − VP
(R P ) max = = 5,5kΩ (3.13.10)
I
73
3.14) Za pojačavač sa slike 3.14 u kome je upotrebljen MOSFET sa indukovanim kanalom

N - tipa izračunati:
a) Otpornike R1, R2, RD
Vo
b) Naponsko pojačanje G =
Vi
mA
Poznato je: VDD=10V, ID=2 mA, VT=2V, B=2 , RS=0,5 kΩ, Rg=5kΩ, RP=2kΩ, C→ ∞ .
V2
Rešenje:
a) Za jednosmerni režim kolo sa slike 3.14 izgleda kao kolo na slici 3.14.1.
Jednosmerni napon VDS treba postaviti na polovinu napona napajanja VDD da bi se dobio

VDD
VDS = (3.14.1)
2
VDD − R D I D − VDS − R SIS = 0 (3.14.2)
74
Kako je struja gejta IG ≅ 0 i I D ≅ IS , iz jednačine (3.14.2) sledi da je:
VDD − VDS
RD = − R S = 2kΩ (3.14.3)
ID
Napon na sorsu je:
VS = R SI D = 1V (3.14.4)
Struja drejna je data relacijom:

B
ID = (VGS − VT ) 2 (3.14.5)
2
2I D
VGS = + VT = 3,4V (3.14.6)
B
Napon na gejtu je:
VG = VGS + VS = 4,4V (3.14.7)
Napon na gejtu je izveden preko razdelnika napona R1, R2:
R2
VG = VDD (3.14.8)
R1 + R 2
odnosno:
R2 V
= G = 0,44 (3.14.9)
R1 + R 2 VDD
Kako je struja gejta veoma mala (reda nA), treba da je otpor R2 veliki. Stavimo da je
R 2 (1 − 0,44)
R 2 = 100kΩ . Tada je: R1 = = 127kΩ .
0,44
b) Za naimenični režim kolo sa slike 3.14 može se prikazati kolom na slici 3.14.2.

Vo Vo V1
G= = ⋅ (3.14.10)
Vi V1 Vi
75
gde je:
R1 || R 2
V1 = Vi (3.14.11)
R g + R1 || R 2
 1 
V1 = V gs + R SId = Id  + R S  (3.14.12)
 gm 
Id
gm = (3.14.13)
Vgs
Izlazni napon Vo je:
g m (R D || R P )
Vo = −(R D || R P )Id = − V1 (3.14.14)
1 + gmRS
∂I D B mA
gm = = 2 (VGS − VT ) = 2BID = 2,82 (3.14.15)
∂VGS 2 V
R1 || R 2 g (R || R P )
G=− ⋅ m D = −1,1 (3.14.16)
R g + R1 || R 2 1 + gmRS
76
ZBIRKA ZADATAKA IZ ELEKTRONIKE DIFERENCIJALNI POJAČAVAČ
4. DIFERENCIJALNI POJAČAVAČ
Diferencijalni pojačavač je stepen koji služi da pojača razliku napona dva nezavisna
pobudna generatora. Blok šema diferencijalnog pojačavača prikazana je na slici 1.
U idealnom slučaju kada su pojačanja od oba ulaza do izlaza međusobno jednaka, a

suprotnog znaka, izlazni napon je:
Vo = GV1 − GV2 = G (V1 − V2 )
Međutim, kod realnog diferencijalnog pojačavača, pojačanja merena između jednog

ulaznog i izlaznog napona i drugog ulaznog i izlaznog napona nisu međusobno jednaka, tj.
izlazni napon ne zavisi samo od razlike ulaznih napona, već i od njihove apsolutne vrednosti.
Prema tome, izlazni napon kod realnog diferencijalnog pojačavača je:
Vo = G1V1 − G 2 V2
Ako se ulazni naponi izraze preko napona razlike Vd = V1 − V2 i napona srednje
V1 + V2
vrednosti Vs = tada je:
2
1
V1 = Vs + Vd
2
1
V2 = Vs − Vd
2
 1   1 
Vo = G1V1 − G 2 V2 = G1 Vs + Vd  − G 2  Vs − Vd 
 2   2 
odnosno:
1
Vo = (G1 + G 2 )Vd + (G1 − G 2 )Vs = G d Vd + G s Vs
2
77
gde je:
G1 + G 2
Gd = - diferencijalno pojačanje
2
G s = G1 − G 2 - pojačanje srednje vrednosti.
Izlazni napon se može napisati i u obliku:

 1 Vs 
Vo = G d Vd 1 + 
 ρ Vd 
Gd
gde je ρ = faktor potiskivanja napona srednje vrednosti i predstavlja meru asimetrije
Gs
diferencijalnog pojačavača. U idealnom slučaju kada je G1 = G 2 , ρ teži beskonačnosti i

pojačavač pojačava samo razliku ulaznih napona.
Diferencijalni pojačavač je ulazni stepen kod većine integrisanih pojačavača. Takođe se
koristi kao ulazni stepen uređaja kod kojih dolazi slab signal zagađen šumom ( audio signali,
radiofrekventni signali itd. ).
4.1) Za diferencijalni pojačavač sa slike 4.1 odrediti RE, RC i R1. Poznato je: VCC=15V,
VEE=15V, struja kolektora u mirnoj radnoj tački IC=0,5 mA, diferencijalno pojačanje Gd=25,
pojačanje srednje vrednosti |Gs|=0,5. Smatrati da su tranzistori Q1 i Q2 identičnih
karakteristika.
Rešenje:
78
Zbir naizmeničnih napona po konturi baza - emiter daje:

V1 − (R E + re )Ie1 − R1 (Ie1 + Ie 2 ) = 0 (4.1.1)
V2 − (R E + re )Ie 2 − R1 (Ie1 + Ie 2 ) = 0 (4.1.2)
VT
gde je re = emiterski otpor i na sobnoj temperaturi je re = 50Ω .
IC
Sabiranjem i oduzimanjem jednačina (4.1.1) i (4.1.2) dobija se:
V1 + V2 = (2R1 + R E + re )(Ie1 + Ie 2 ) (4.1.3)
V1 − V2 = (R E + re )(Ie1 − Ie 2 ) (4.1.4)
odnosno:
V1 + V2
= Ie1 + Ie 2 (4.1.5)
2R1 + R E + re
V1 − V2
= Ie1 − Ie 2 (4.1.6)
R E + re
V1 + V2 V − V2
− 1 = 2I e 2 (4.1.7)
2R1 + R E + re R E + re
RC RC V + V2
Vo = − R C Ic 2 ≅ − R C Ie 2 = (V1 − V2 ) − ⋅ 1 (4.1.8)
2(R E + re ) 2R1 + R E + re 2
odnosno:
Vo = G d Vd + G s Vs (4.1.9)
gde je:
79
RC
Gd = (4.1.10)
2(R E + re )
RC
Gs= − (4.1.11)
2R1 + R E + re
Jednosmerni napon na kolektoru tranzistora Q2 treba postaviti na polovini napona napajanja:
VCC
VC 2 = = VCC − R C IC (4.1.12)
2
Tada je :
VCC
RC = = 15KΩ (4.1.13)
2I C
RC
RE = − re = 250Ω (4.1.14)
2G dif
R C − G cm (R E + re )
R1 = = 14,8kΩ (4.1.15)
2 G cm
Pošto diferencijalno i pojačanje srednje vrednosti ne zavise od kolektorskog otpora

tranzistora Q1, on se može izostaviti.
4.2) Za diferencijalni pojačavač sa slike 4.2 odrediti diferencijalno pojačanje Gd i pojačanje

srednje vrednosti Gs. Poznato je: VCC=15V, VEE=15V, VZ=1,2V, R1=470kΩ, R2=30kΩ,
VBE=0,6V, β = 100 . Smatrati da su tranzistori Q1 i Q2 identičnih karakteristika.
Rešenje:
Pošto je diferencijalni pojačavač simetričan važi:
80
I
I E1 = I E 2 = (4.2.1)
2
Napon na bazi tranzistora Q3 je VB3 = VZ = 1,2V , pa je:
VE 3 = VB3 − VBE = 0,6V (4.2.2)
VE 3 − (− VEE )
IE3 = = 0,52mA (4.2.3)
R2
I E 3 ≅ I = 2I E1 (4.2.4)
odnosno I E1 = 0,26mA .
Jednosmerni napon na kolektoru tranzistora Q2 treba postaviti na polovini napona napajanja:
VCC
VC 2 = = 7,5V (4.2.5)
2
Tada je:
VCC − VC 2 VCC − VC 2
RC = ≅ = 29kΩ (4.2.6)
IC1 I E1
Za naizmenični režim kolo sa slike 4.2 može se prikazati kolom na slici 4.2.1, gde je R iz -
otpornost strujnog izvora

V1 = re Ie1 + R iz (Ie1 + Ie 2 ) (4.2.7)
V2 = re I e 2 + R iz (I e1 + I e 2 ) (4.2.8)
VT
gde je re = ≅ 100Ω
IC
Sabiranjem i oduzimanjem jednačina (4.2.7) i (4.2.8) dobija se:
81
V1 + V2
= Ie1 + Ie 2 (4.2.9)
re + 2R iz
V1 − V2
= Ie1 − Ie 2 (4.2.10)
re
V1 + V2 V − V2
Ie 2 = − 1 (4.2.11)
2(re + 2R iz ) 2re
RC RC V + V2
Vo = − R C Ic 2 ≅ − R C Ie 2 = (V1 − V2 ) − ⋅ 1 (4.2.12)
2re re + 2R iz 2
odnosno:
Vi = G d Vd + G s Vs (4.2.13)
gde je:
RC
Gd = = 145 (4.2.14)
2re
RC
Gs = − (4.2.15)
re + 2R iz
Kada je otpornost strujnog izvora veoma velika (Riz→∞), pojačanje srednje vrednosti je
veoma malo (Gs→0).
4.3) Za diferencijalni pojačavač sa JFET tranzistorima sa slike 4.3 odrediti diferencijalno

pojačanje Gd, pojačanje srednje vrednosti Gs i faktor potiskivanja srednje vrednosti ρ.
Poznato je: VDD=15V, VSS=15V, VP = −2V , IDSS=2mA, RD=10kΩ, RSS=20kΩ. Smatrati da
su tranzistori identičnih karakteristika.
82
Rešenje:
Za naizmenični režim rada kolo sa slike 4.3 može se prikazati kolom na slici 4.3.1.
Zbir naizmeničnih napona po konturi gejt - sors daje:

V1 − Vgs1 − R SS (Is1 + Is 2 ) = 0 (4.3.1)
V2 − Vgs 2 − R SS (Is1 + Is 2 ) = 0 (4.3.2)
gde je:
Is1 = g m Vgs1 (4.3.3)
Is 2 = g m Vgs 2 (4.3.4)
Tada je:
V1 = Vgs1 (1 + g m R SS ) + g m R SS Vgs 2 (4.3.5)
V2 = Vgs 2 (1 + g m R SS ) + g m R SSVgs1 (4.3.6)
sabiranjem i oduzimanjem jednačina (4.3.5) i (4.3.6) dobija se:

V1 + V2 = (1 + 2g m R SS )(Vgs1 + Vgs 2 ) (4.3.7)
V1 − V2 = Vgs1 − Vgs 2 (4.3.8)

V1 − V2 V1 + V2
Vgs 2 = − + (4.3.9)
2 2(1 + 2g m R SS )
Vi = −R D Id 2 ≅ −R D Is 2 = − R Dg m Vgs 2 (4.3.10)
odnosno:
gmR D gmR D V + V2
Vi = (V1 − V2 ) − ⋅ 1 (4.3.11)
2 1 + 2g m R SS 2
83
Vi = G d Vd + G s Vs (4.3.12)
gde je:
gmR D
Gd = (4.3.13)
2
gmR D
Gs = − (4.3.14)
1 + 2g m R SS
Zbir jednosmernih napona po konturi gejt - sors daje:
VGS + 2R SSI D − VSS = 0 (4.3.15)
Jednosmerna struja drejna data je jednačinom:

 V 
I D = I DSS 1 − GS  2 (4.3.16)
 VP 

 2R SSI D − VSS  2
I D = I DSS 1 +  (4.3.17)
 VP 
odnosno:
2
2
4R SS  4R  V  1   VSS 
I2 +  SS 1 − SS  −  I D + 1 −  =0 (4.3.18)
2 D
VP  VP  VP  I DSS   VP 
Rešenja kvadratne jednačine 4.3.18 su:

I D1 = 0,4mA i I D 2 = 0,45mA . Tada je:
VGS1 = VSS − 2R SSI D1 = −1,16V

VGS1 = VSS − 2R SS I D 2 = −2,96V〈 VP
Za struja I D 2 JFET nije u zasićenju i ovo rešenje otpada. Prema tome: I D = 0,4mA i
2 mA
gm = I D I DSS = 0,894 , pa je:
VP V
Gd
G d = 4,47 , G s = −0,25 i ρ = = 17,88
Gs
4.5) Za diferencijalni pojačavač sa slike 4.5 odrediti:

Vo
a) naponsko pojačanje G =
Vi
Poznato je: VCC = 15V , VEE = 15V , IC = 0,5mA . Smatrati da su tranzistori identičnih
karakteristi .
84
Rešenje:
re Ie1 + R E (Ie1 + Ie 2 ) = Vi (4.5.1)
re Ie 2 + R E (Ie1 + Ie 2 ) = 0 (4.5.2)
Iz jednačina (4.5.1) i (4.5.2) se dobija :

RE
Ie 2 = − Vi (4.5.3)
2re R E + re2
Izlazni napon je:
R ER C
Vo = − R C Ic 2 ≅ − R C Ie 2 = Vi (4.5.4)
2re R E + re2
Jednosmerni napon na kolektoru tranzistora treba postaviti na polovinu napona napajanja:
VCC
VC 2 = (4.5.5)
2
Tada je:
VCC − VC 2
RC = = 15kΩ (4.5.6)
IC 2
Sa slike 4.5 se vidi da za jednosmerni režim važi:
I E1 + I E 2 = I (4.5.7)
Pošto je kolo simetrično važi:
I
= I E1 = I E 2 ≅ IC 2 (4.5.8)
2
Zbir jednosmernih napona po konturi baza - emiter daje:
− VBE − R E I E + VEE = 0 (4.5.9)
Tada je:
85
VEE − VBE
RE = = 28,8kΩ (4.5.10)
IE
Vo R ER C
G= = = 150 (4.5.11)
Vi 2re R E + re2
4.6) Dizajnirati diferencijalni pojačavač sa strujnim izvorom od 1 mA, koji ima diferencijalno
pojačanje G d = 50 . Napon napajanja je VCC = 15V . Smatrati da su upotrebljeni tranzistori
identičnih karakteristika ( β = 100, VBE = 0,6V ).
Rešenje:
Na slici 4.6.1 prikazana je realizacija diferencijalnog pojačavača sa strujnim izvorom od
1 mA koji je realizovan pomoću jednog tranzistora.
Sa slika 4.6.1 se vidi da je:

VE 3 − (− VCC )
I = I C3 ≅ I E 3 = (4.6.1)
R E3
VE 3 = VB3 − VBE (4.6.2)
Napon VB3 određen je otpornicima R1 i R 2 . Ako su otpornici R1 i R 2 takvi da je struja
baze mnogo manja od struje kroz razdelnik napona određenog ovim otpornicima (barem 10
puta), tj. ako je :
86
VCC I I
≅ 10I B = 10 = (4.6.3)
R1 + R 2 β 10
Tada je:
R1
VB3 = − VCC (4.6.4)
R1 + R 2
Neka je napon VE 3 = −11V . Tada iz jednačine (4.6.2) sledi da je VB3 = −10,4V , iz
jednačine (4.6.1) da je R E 3 = 4kΩ , a iz jednačina (4.6.3) i (4.6.4) da je R1 = 104kΩ i
R 2 = 46kΩ .
Jednosmerni napon na kolektoru tranzistora Q 2 treba postaviti na polovini napona napajanja:
VCC
VC 2 = = VCC − R C IC 2 (4.6.5)
2
Kako je diferencijalni pojačavač simetričan važi:
I
I E1 = I E 2 = (4.6.6)
2
Tada je:
VCC − VC 2 VCC − VC 2
RC = ≅ = 15kΩ (4.6.7)
IC2 IE 2
Za naizmenični režim kolo sa slike 4.6.1 može se prikazati kolom na slici 4.6.2, gde je R iz -
otpornost strujnog izvora

V1 = (re + R E )Ie1 + R iz (Ie1 + Ie 2 ) (4.6.8)
V2 = (re + R E )Ie 2 + R iz (Ie1 + Ie 2 ) (4.6.9)
87
VT
gde je re = ≅ 50Ω
IC
V1 + V2 V − V2
Ie 2 = − 1 (4.6.10)
2(re + R E + 2R iz ) 2(re + R E )
RC RC V + V2
Vo ≅ −R C Ie 2 = (V1 − V2 ) − ⋅ 1 (4.6.11)
2(re + R E ) re + R E + 2R iz 2
odnosno:
Vi = G d Vd + G s Vs (4.6.12)
gde je:
RC
Gd = (4.6.13)
2(re + R E )
RC
Gs = − (4.6.14)
re + R E + 2R iz
RC
RE = − re = 100Ω (4.6.15)
2G d
88
ZBIRKA ZADATAKA IZ ELEKTRONIKE OPERACIONI POJAČAVAČ
5. OPERACIONI POJAČAVAČ
Operacioni pojačavač je vrsta pojačavača čiji je simbol prikazan na slici 1.
Znak + na ulazu 1 označava da je izlazni napon Vo u fazi sa ulaznim naponom V1 i
naziva se neinvertujući ulaz. Znak − na ulazu 2 označava da je izlazni napon Vo fazno
pomeren za 180o u odnosu na fazu ulaznog naponom V2 i naziva se invertujući ulaz.

Operacioni pojačavač je višestepeni pojačavač. Ulazni stepen je diferencijalni pojačavač
koji treba da obezbedi veliko pojačanje za diferencijalni signal Vd = V1 − V2 i veliku ulaznu
impedansu. Srednji stepen treba da obezbedi potrebno naponsko i strujno pojačanje, a izlazni
stepen treba da obezbedi malu izlaznu impedansu.
Neki od osnovnih parametara koji se definišu kod operacionog pojačavača su:
Vo
• Pojačanje pojačavača u otvorenoj petlji G o =
V1 − V2
• Ulazna otpornost R i
• Izlazna otpornost R o
• Propusni opseg
Idealni operacioni pojačavač ima beskonačno pojačanje G o , beskonačnu ulaznu
otpornost, nultu izlaznu otpornost i beskonačno širok propusni opseg. Savremeni operacioni
pojačavači imaju približno takve karakteristika pa se pri analizi kola često zamenjuju
idealnim.
89
Vo
5.1) Za kolo sa slike 5.1 izračunati naponsko pojačanje G = ako je upotrebljen:
Vi
a) idealni operacioni pojačavač
b) operacioni pojačavač koji ima konačno pojačanje G o
Rešenje:
a) Kako za idealni operacioni pojačavač važi G o → ∞
Vo
Vd = =0 (5.1.1)
Go
Vi = Vo (5.1.2)

Vo
G= =1 (5.1.3)
Vi
b) Ako je G o konačno, tada je:
Vo
Vd = (5.1.4)
Go
Vo
Vo = Vi − Vd = Vi − (5.1.5)
Go
Vo 1
G= = (5.1.6)
Vi 1
1+
Go
Kako je pojačanje G o kod savremenih operacionih pojačavača veoma veliko (reda 107 ),
Vo
naponsko pojačanje G = ≅ 1, a ulazna otpornost vrlo velika, ovaj pojačavač je odličan
Vi
razdvojni stepen.
90
5.2) Za kolo invertujućeg operacionog pojačavača sa slike 5.2 izračunati naponsko pojačanje
Vo
G= ako je upotrebljen:
Vi
Rešenje:
Vo
a) Kako je Vd = = 0 i neinvertujući ulaz vezan za masu, tada je i invertujući ulaz na
Go
masi pa je prema slici 5.2:
Vi = IR1 (5.2.1)
Vo = − IR 2 (5.2.2)

Vo R
G= =− 2 (5.2.3)
Vi R1
Vo
b) Ako je pojačanje konačno, tada je Vd = , pa je prema slici 5.2:
Go
Vi + Vd = IR1 (5.2.4)
Vd + Vo = − IR 2 (5.2.5)
Vi + Vd V + Vo
=− d (5.2.6)
R1 R2
R2
V R1
G= o =− (5.2.7)
Vi 1  R2 
1+ 1 + 
G o  R1 
91
Jednačine (5.2.7) se svodi na jednačinu (5.2.3) kada G o → ∞ . Pojačanje G je negativnno
(zato se i naziva invertujući pojačavač) i zavisi od odnosa otpornika R1 i R 2 .
5.3) Za kolo neinvertujućeg operacionog pojačavača sa slike 5.3 izračunati naponsko

Vo
pojačanje G = ako je upotrebljen:
Vi
Rešenje:
Vo
a) Pošto je Vd = = 0 a na neinvertujućem ulazu je naponu Vi , tada je i na invertujućem
Go
ulazu napon Vi , pa je prema slici 5.3:

Vi = − IR1 (5.3.1)
Vi − Vo = IR 2 (5.3.2)
Vi − Vo V
=− i (5.3.3)
R2 R1
Vo R
G= = 1+ 2 (5.3.4)
Vi R1
Vo
b) Ako je pojačanje konačno, tada je Vd = , pa je prema slici 5.3:
Go
Vi − Vd = − IR1 (5.3.5)
Vi − Vd − Vo = IR 2 (5.3.6)
92
Vi − Vd Vo − (Vi − Vd )
= (5.3.7)
R1 R2
Vo 1
G= = (5.3.8)
Vi 1 R1
+
G o R1 + R 2
Jednačine (5.3.8) se svodi na jednačinu (5.3.4) kada G o → ∞ . Pojačanje G je pozitivno (zato
se i naziva neinvertujući pojačavač) i zavisi od odnosa otpornika R1 i R 2 .
5.4) Za kolo sa idealnim operacionim pojačavačem sa slike 5.4 izračunati izlazni napon Vo .
Ispitati slučaj kada je: R 1 = R 3 i R 2 = R 4 .
Rešenje:
Izlazni napon može se naći principom superpozicije. Izlazni napon je:
Vo = Vo |Vi1 = 0 + Vo |Vi 2 = 0 (5.4.1)
Pošto je operacioni pojačavač idealan, napon u čvoru 1 jednak je naponu u čvoru 2.

Za Vi1 = 0 napon u čvoru 2 je:
R4
V2 = Vi 2 (5.4.2)
R3 + R4
Pojačavač sa slike 5.4 u ovom slučaju ponaša se kao neinvertujući operacioni pojačavač sa
pojačanjem:
R2 R R4
Vo | Vi1 =0 = (1 + )V2 = (1 + 2 ) ⋅ Vi 2 (5.4.3)
R1 R1 R 3 + R 4
Za Vi 2 = 0 napon u čvoru 2 je V2 = 0 . Pojačavač sa slike 5.4 u ovom slučaju ponaša se kao

invertujući operacioni pojačavač sa pojačanjem:
93
R2
Vo | Vi 2 =0 = − Vi1 (5.4.4)
R1
Izlazni napon je:
R2 R4 R
Vo = (1 + )⋅ Vi 2 − 2 Vi1 (5.4.5)
R1 R 3 + R 4 R1
Za R 1 = R 3 i R 2 = R 4 izlazni napon je:
R2
Vo = (Vi 2 − Vi1 ) (5.4.6)
R1
5.5) Dizajnirati kolo sa idealnim operacionom pojačavačima koje će realizovati sledeću sumu
ulaznih napona: Vo = 2Vi1 − Vi 2 . Omogućiti da se kolo pobuđuje izvorima sa velikom
unutrašnjom otpornošću R g .
Rešenje:
Na slici 5.5 je prikazana realizacija kola.
Sa slike 5.5 se vidi da je izlazni napon:

R R
Vo = − (− Vi1 ) − Vi 2 = 2Vi1 − Vi 2 (5.5.1)
R R
2
94
5.6) Dizajnirati Šmitovo okidno kolo pomoću operacionog pojačavača ako se:
a) okidanje vrši na invertujućem ulazu;
b) okidanje vrši na neinvertujućem ulazu;
Izlazne nivoe postaviti na VOL = 0V i VOH = 5V sa širinom histerezisa VH = 0,2V i sa
centrom histerezisa na VCH = 2,5V . Na raspolaganju je baterija od VB = 5V .
Rešenje:
Šmitovo okidno kolo služi za poređenje pobudnog napona sa referentnim naponom. Svaki put
kada pobudni napon dostigne referentni Šmitovo okidno kolo menja stanje na izlazu.
a) Na slici 5.6.1 prikazano je Šmitovo okidno kolo sa idealnim operacionim pojačavačem kod
koga se vrši okidanje na invertujućem ulazu.
Nivoi ulaznog napona pri kojima nastaju promene na izlazu pojačavača određeni su
vrednošću napona VT = VU . Sa kola sa slike 5.6.1 se vidi da je:
VR − VT VT − VO
= (5.6.1)
R1 R2
odnosno:
R2 R1
VT = VR + VO (5.6.2)
R1 + R 2 R1 + R 2
Karakteristika prenosa kola sa slike 5.6.1 prikazana je na slici 5.6.2. Referentni naponi VT1 i
VT 2 nazivaju se naponi okidanja. Zbog sličnosti sa karakteristikama magnetnih materijala,
karakteristika prenosa Šmitovog kola naziva se histerezisna petlja, odnosno histerezis.
Niži naponski nivo okidanja Šmitovog okidnog kola je:
R2 R1
VT1 = VR + VOL (5.6.3)
R1 + R 2 R1 + R 2
95
Viši naponski nivo okidanja Šmitovog okidnog kola je:

R2 R1
VT 2 = VR + VOH (5.6.4)
R1 + R 2 R1 + R 2
Razlika naponskih nivoa okidanja čine širinu histerezisa Šmitovog okidnog kola:
R1
VH = VT 2 − VT1 = (VOH − VOL ) (5.6.5)
R1 + R 2
Centar histerezisa je:
VT1 + VT 2 R2 1 R1
VCH = = VR + ⋅ (VOH + VOL ) (5.6.6)
2 R1 + R 2 2 R1 + R 2
Kako je:
VOH = 5V i VOL = 0V iz jednačine (5.6.5) sledi da je:
R1 V 1
= H = (5.6.7)
R1 + R 2 VOH 25
R2
odnosno = 24 . Iz jednačine (5.6.6) sledi da je:
R1
R1 + R 2 R
VR = VCH − 1 VOH = 2,5V (5.6.8)
R2 2R 2
Ako uzmemo da je R1 = 100Ω , tada je R 2 = 2,4kΩ . Pošto je na raspolaganju baterija od 5V,

referentni napon može se realizovati preko razdelnika napona prikazanim na slici 5.6.3
( R 3 = R 4 = 5kΩ ).
b) Na slici 5.6.4 prikazano je Šmitovo okidno kolo kod koga se vrši okidanje na
neinvertujućem ulazu, a na slici 5.6.5 njegova histerezisna petlja.
Nivoi ulaznog napona VU = VT pri kojima nastaju promene na izlazu pojačavača određeni su
vrednošću napona VR . Sa kola sa slike 5.6.4 vidi se da je:
96
VT − VR VR − VO
= (5.6.9)
R1 R2
odnosno:
R1 + R 2 R
VT = VR − 1 VO (5.6.10)
R2 R2
Niži naponski nivo okidanja Šmitovog okidnog kola je:

R1 + R 2 R
VT1 = VR − 1 VOH (5.6.11)
R2 R2
Viši naponski nivo okidanja Šmitovog okidnog kola je:
R1 + R 2 R
VT 2 = VR − 1 VOL (5.6.12)
R2 R2
Širina histerezisa Šmitovog okidnog kola je:
R1
VH = VT 2 − VT1 = (VOH − VOL ) (5.6.13)
R2
Centar histerezisa je:
VT1 + VT 2 R1 + R 2 R
VCH = = VR − 1 (VOH + VOL ) (5.6.14)
2 R2 2R 2
Kako je:
VOH = 5V i VOL = 0V iz jednačine (5.6.13) sledi da je:
R1 V
= H = 0,04 (5.6.15)
R 2 VOH
Tada iz jednačine (5.6.14) sledi da je:
R2 R1
VR = + VOH = 2,5V (5.6.16)
R1 + R 2 2(R1 + R 2 )
Ako uzmemo da je R 2 = 10kΩ , tada je R1 = 400Ω .
97
5.7) Izračunati izlazni napon Vo u kolu sa slike 5.7. Smatrati da su upotrebljeni operacioni
pojačavači idealni.
Rešenje:
Struja kroz otpornik R1 je:
Vi1 − Vi 2
I= (5.7.1)
R1
Napon V1 u čvoru 1 je:

R2 R R
V1 = Vi1 + IR 2 = Vi1 + (Vi1 − Vi 2 ) = Vi1 (1 + 2 ) − Vi 2 2 (5.7.2)
R1 R1 R1
Napon V2 u čvoru 2 je:

R2 R R
V2 = Vi 2 − IR 2 = Vi 2 − (Vi1 − Vi 2 ) = Vi 2 (1 + 2 ) − Vi1 2 (5.7.3)
R1 R1 R1
Izlazni napon je:
R4 R R
Vo = (V2 − V1 ) = 4 (1 + 2 2 )(Vi 2 − Vi1 ) (5.7.4)
R3 R3 R1
5.8) Dizajnirati logaritamski operacioni pojačavač.
Rešenje:
Kod logaritamskog operacionog pojačavača izlazni napon proporcionalan je logaritmu
ulaznog napona. Da bi se pomoću operacionog pojačavača ostvario logaritamski pojačavač,
potrebno je imati elemenat koji ima logaritamsku karakteristiku, a to su diode i bipolarni
tranzistori.
98
Na slici 5.8.1 prikazana je realizacija logaritamskog pojačavača pomoću diode.
Pri direktnoj polarizaciji struja kroz diodu je:

VD
nVT
I D = IS ( e − 1) (5.8.1)
Ako je inverzna struja zasićenja IS mnogo manja od direktne struje I D , jednačina 5.8.1
postaje:
VD
nVT
I D = IS e (5.8.2)
Pad napona na diodi VD , kada protiče struja I D je na osnovu jednačine 5.8.2:

VD = nVT [(ln(I D ) − ln(IS )] (5.8.3)
Vi
Struja kroz diodu I D jednaka je struji I = , a izlazni napon jednak je negativnoj vrednosti
R
pada napona na diodi.
Vo = −nVT [(ln(I D ) − ln(IS )] = −K1 ln(Vi ) + K 2 (5.8.4)
gde je: K1 = nVT i K 2 = nVT ln(IS ) + nVT ln(R ) . Iz jednačine 5.8.4 se vidi da je napon na
izlazu logaritamska funkcija napona na ulazu i zavisi od nVT i IS . Faktor n koji zavisi od
struje diode može se eliminisati upotrebom tranzistora umesto diode.

Na slici 5.8.2 prikazana je realizacija logaritamskog pojačavača pomoću tranzistora. Struja
kolektora data je jednačinim:
VBE
VT
IC = ISe (5.8.5)
Izlazni napon je:

Vo = − VBE = − VT [(ln(IC ) − ln(IS )] (5.8.6)
Vi
Struja kolektora IC jednaka je struji I = . Izlazni napon je:
R
99
Vo = −VT ln(Vi ) + VT [ln(IS ) + ln(R )] = −K 3 ln(Vi ) + K 4 (5.8.7)
gde je: K 3 = VT i K 4 = VT [ln(IS ) + ln(R )] .

Mana logaritamskih pojačavača sa slika 5.8.1 i 5.8.2 je u tome što izlazni napon zavisi od
temperature ambijenta, jer su VT i IS temperaturno zavisni.
5.9) Izračunati izlaznu struju Io u kolu sa slike 5.8. Smatrati da su upotrebljeni operacioni
pojačavači idealni.
Rešenje:
Kako su upotrebljeni operacioni pojačavači idealni, napon V1 u čvoru 1 jednak je naponu V2
u čvoru 2. Sa slike 5.9 se vidi da je:
Vi1 − V1 = R1I1 (5.9.1)
Vi 2 − V2 = R1I 2 (5.9.2)
V1 − V3 = R1I1 (5.9.3)
V2 − V4 = R1I 2 (5.9.4)
gde je V3 napon u čvoru 3, a V4 napon u čvoru 4, pri čemu je V4 = Vo . Izlazna struja Io je:
V3 − V4 Vi 2 − Vi1
Io = = (5.9.5)
R R
100
ZBIRKA ZADATAKA IZ ELEKTRONIKE DIGITALNA ELEKTRONIKA
6. DIGITALNA ELEKTRONIKA
Digitalna elektronika zasnovana je na dejstvu diskretnih signala na logička kola. Logička

kola predstavljaju elektronske sisteme koja su u stanju da ostvare određene logičke operacije
u skladu sa zakonima Bulove algebre (algebra logike). Signali logičkih kola menjaju se
između dva logička nivoa, odnosno stanja. Donji logički nivo označava se sa 0, a gornji
logički nivo sa 1. Logička kola mogu biti kombinaciona i sekvencijalna. Kod kombinacionih
kola stanje na izlazu logičkog kola zavisi samo od trenutne vrednosti stanja na ulazu, dok kod
sekvencijalnih stanje na izlazu zavise ne samo od trenutnog stanja na ulazu, već i od
predhodnog stanja u kome se kolo nalazilo.
OSNOVNE LOGIČKE OPERACIJE
• operacija ILI (sabiranje, disjukcija)
Slika 1: (a) ILI kolo, (b) funkcionalna tabela

• operacija I (množenje, konjukcija)
Slika 2: (a) I kolo, (b) funkcionalna tabela
101
• operacija NE
Slika 3: (a) NE kolo, (b) funkcionalna tabela

• operacija NILI
Slika 4: (a) NILI kolo, (b) funkcionalna tabela

• operacija NI
Slika 5: (a) NI kolo, (b) funkcionalna tabela
SPECIJALNE LOGIČKE OPERACIJE
• operacije inhibicije
Slika 6: (a) inhibiciono kolo, (b) funkcionalna tabela
102
• operacija implikacije
Slika 7: (a) implikaciono kolo, (b) funkcionalna tabela
• operacija EX-ILI
Slika 8: (a) EX-ILI kolo, (b) funkcionalna tabela

• operacija EX-NILI
Slika 9: (a) EX-NILI kolo, (b) funkcionalna tabela
POSTULATI BULOVE ALGEBRE
Pravila za logičke operacije:

1) sa konstantnim vrednostima
A+0 = A
A +1 = 1
A⋅0 = 0
A ⋅1 = A
103
2) sa ponovljenim vrednostima
A+A = A
AA = A
3) sa komplementarnim vrednostima
A+A =1
AA = 0
sa dvostruko negiranim vrednostima
A=A
ZAKONI BULOVE ALGEBRE
1) zakon komutacije
A+B = B+A
AB = BA
zakon asocijacije
A + (B + C) = (A + B) + C
A(BC) = (AB)C
3) zakon distribucije
A(B + C) = AB + AC
A + BC = (A + B)(A + C)
4) zakon apsorcije
A + AB = A
A + AB = A + B
5) De Morganovi zakoni
A + B = AB
AB = A + B
104
6.1) Dokazati indentitete:

(A + B)(A + C) = AB + AC
BC + ABD + A C = BC + A C
Rešenje:
(A + B)(A + C) = AA + AB + AC + BC = AB(C + C) + AC(B + B) + BC(A + A) =
(6.1.1)
= ABC + ABC + ABC + A BC + ABC + ABC = AB(C + C) + AC(B + B) = AB + AC
BC + ABD + AC = BC + ABD(C + C ) + AC = BC + BCAD + AC BD + AC =

(6.1.2)
= BC(1 + AD) + AC (1 + BD) = BC + AC
6.2) Napisati funkciju F = AB + AB C + BD u vidu zbira potpunih proizvoda.
Rešenje:
F = AB + AB C + BD = AB(C + C )(D + D ) + AB C (D + D ) + (A + A )B(C + C ) D =
= ABCD + ABCD + ABC D + ABC D + AB C D +
+ AB C D + ABCD + ABC D + ABCD + ABC D =
(6.2.1)
= ABCD + ABCD + ABC D + ABC D + AB C D + AB C D + ABCD + ABC D
F = Σ(1111,1110,1101,1100,1001,1000,0110,0100)
F = Σ(4,6,8,9,12,13,14,15)
6.3) Napisati funkciju F = ( B + C)(A + C + D) u vidu proizvoda potpunih zbirova.
Rešenje:
F = ( B + C)(A + C + D) = (AA + B + C + DD )(A + BB + C + D) (6.3.1)
Koristeći zakon distribucije [A + BC = (A + B)(A + C)] funkcija F postaje:
F = (A + B + C + DD )(A + B + C + DD )(A + B + C + D)(A + B + C + D) =

= (A + B + C + D)(A + B + C + D )(A + B + C + D) ⋅
⋅ ( A + B + C + D )(A + B + C + D)(A + B + C + D) =
= (A + B + C + D)(A + B + C + D )(A + B + C + D) ⋅ (6.3.2)
⋅ ( A + B + C + D )(A + B + C + D)
F = Π (0100,0101,1100,1101,1000)
F = Π (4,5,8,12,13)
6.4) Uprostiti funkciju od pet promenjivih koristeći Karnoovu tablicu:

F(A, B, C, D, E ) = Σ(1,5,8,9,15,16,18,21,23,24,26,28,29,30,31)
105
Rešenje:
Funkcija F data je u tablici 6.4.
A B C D E F
0 0 0 0 1 1
0 0 1 0 1 5
0 1 0 0 0 8
0 1 0 0 1 9
0 1 1 1 1 15
1 0 0 0 0 16
1 0 0 1 0 18
1 0 1 0 1 21
1 0 1 1 1 23
1 1 0 0 0 24
1 1 0 1 0 26
1 1 1 0 0 28
1 1 1 0 1 29
1 1 1 1 0 30
1 1 1 1 1 31
Tablica 6.4
Na slici 6.4 prikazane su Karnoove tablice za četiri promenjive B, C, D, E. Svakoj tablici
dodata je vrednost za promenjivu A.
Uprošćavanje funkcije pomoću Karnoovih tablica sastoji se u tome da se za svaku zajedničku

površinu ispisuju samo promenjive koje imaju iste vrednosti u svim poljima u okviru te
površine. Broj polja u okviru površine može biti 2n (n=1,2,3…). Za Karnoove tablice sa slike
6.4 važi:
Za A=0 : FA = BDE + BCD + BCDE
Za A=1 : FA = BC + CE + CE
Funkcija F posle uprošćavanja postaje:
F = AFA + AFA = A BDE + ABCD + ABCDE + ABC + ACE + ACE (6.4.1)
106
6.5) Uprostiti logičku mrežu sa slike 6.5.
Rešenje:
Sa slike 6.5 se vidi da je izlazna funkcija:
F = A + B + C + ABD + (A + C)(B + D) + ABCD =

(6.5.1)
= A BC + ABD + AB + AD + BC + CD + ACD + BCD
Ako se funkcija F napiše u vidu zbira potpunih proizvoda, jednačina (6.5.1) postaje:
F = A BCD + A BCD + A BCD + ABCD + ABCD + ABCD + ABCD +

(6.5.2)
+ A BCD + A BCD + ABCD + ABCD + ABCD + ABCD
Minimiziranjem funkcije F pomoću Karnoove tablice sa slike 6.5.1 jednačina (6.5.2) postaje:
F = AC + B + D (6.5.3)
Realizacija funkcije F prikazana je na slici 6.5.2.
107
6.6) Dizajnirati logičku mrežu od četiri promenjive A, B, C i D koja će na izlazu dati jedinicu
ako je A=1 i ako su jedna ili dve od preostale tri ulazne promenjive jednake jedinici.
Rešenje:
U tablici 6.6 prikazane su vrednosti koje treba da zadovoljava izlazna funkcija F.
A B C D F
0 0 0 0 0
0 0 0 1 0
0 0 1 0 0
0 0 1 1 0
0 1 0 0 0
0 1 0 1 0
0 1 1 0 0
0 1 1 1 0
1 0 0 0 0
1 0 0 1 1
1 0 1 0 1
1 0 1 1 1
1 1 0 0 1
1 1 0 1 1
1 1 1 0 1
1 1 1 1 0
Tablica 6.6
Iz tablice 6.6 se vidi da je izlazna funkcija F:

F = A BCD + A BCD + A BCD + ABCD + ABCD + ABCD =
(6.6.1)
= A BD(C + C) + ABC(D + D) + ACD(B + B) = A BD + ABC + ACD
Realizacija funkcije data je na slici 6.6.
108
6.7) Dizajnirati logičku mrežu koja će realizovati funkciju F = A BD + AC NI kolima.
Rešenje:
Primenom De Morganovih zakona funkcija F postaje:
F = A BD + AC = A BD + AC = A BDAC (6.7.1)
Realizacija funkcije F NI kolima prikazana je na slici 6.7.
6.8) Dizajnirati logičku mrežu koja će realizovati EX - ILI kolo NILI kolima.
Rešenje:
Primenom De Morganovih zakona dobija se:
F = A ⊕ B = A B + AB = A B + AB = (A + B)(A + B) = A + B + A + B (6.8.1)
Realizacija EX - ILI kola NILI kolima prikazana je na slici 6.8.
6.9) Funkciju F(A, B, C, D, E) = Σ(0,2,4,5,9,12,13,15) realizovati pomoću multipleksora

MX 8 / 1. Za selekcione ulaze uzeti promenjive A, B i C.
Rešenje:
Multipleksor je elektronski prekidač sa više ulaza i jednim izlazom. U svakom trenutku
ostvaruje se veza između izlaza i samo jednog odabranog ulaza. Ulaz, preko kojih se dovode
109
podaci koje treba preneti na izlaz, nazivaju se informacioni ulazi ili kanali. Selekcija kanala
se vrši tako što se svakom kanalnom ulazu pridružuje određeni kodni slog kao adresa.
Funkcija F je data jednačinom:
F = A BCD + A BCD + ABCD + ABCD + A BCD + ABCD + ABCD + ABCD (6.9.1)
Pošto su selekcioni ulazi A, B i C, jednačina (6.9.1) može se napisati u obliku:
F = A BC ⋅ D + A BC ⋅ D + ABC ⋅ (D + D) + ABC ⋅ DD +
(6.9.2)
+ A BC ⋅ D + A BC ⋅ DD + ABC ⋅ (D + D) + ABC ⋅ D
Pojedini članovi ne postoje u jednačini (6.9.1), ali su dodati u jednačinu (6.9.2) sa nultom
vrednošću da bi se kompletirao skup adresnih kombinacija. Iz jednačine (6.9.2) sledi da su
informacioni ulazi za trobitnu adresu ABC:
I0 = D , I1 = D , I 2 = D + D = 1 , I3 = DD = 0 ,
I 4 = D , I5 = D D = 0 , I 6 = D + D = 1 , I 7 = D
Realizacija funkcije F pomoću multipleksora MX 8 / 1 prikazana je na slici 6.9.
6.10) Komisija od pet članova glasa o izboru kandidata pritiskom na taster u slučaju
pozitivnog glasa. Prima se kandidat sa većim brojem glasova. Odrediti funkciju mreže koja
pali kontrolnu lampu u slučaju izbora kandidata i realizovati je preko multipleksora MX 16/1.
Rešenje:
Binarne promenjive A, B, C, D i E predstavljaju glasove članova komisije, a promenjiva F
određuje izbor glasanja prema tablici 6.10.1.
110
A B C D E F A B C D E F
0 0 0 0 0 0 1 0 0 0 0 0
0 0 0 0 1 0 1 0 0 0 1 0
0 0 0 1 0 0 1 0 0 1 0 0
0 0 0 1 1 0 1 0 0 1 1 1
0 0 1 0 0 0 1 0 1 0 0 0
0 0 1 0 1 0 1 0 1 0 1 1
0 0 1 1 0 0 1 0 1 1 0 1
0 0 1 1 1 1 1 0 1 1 1 1
0 1 0 0 0 0 1 1 0 0 0 0
0 1 0 0 1 0 1 1 0 0 1 1
0 1 0 1 0 0 1 1 0 1 0 1
0 1 0 1 1 1 1 1 0 1 1 1
0 1 1 0 0 0 1 1 1 0 0 1
0 1 1 0 1 1 1 1 1 0 1 1
0 1 1 1 0 1 1 1 1 1 0 1
0 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1
Tablica 6.10.1
Iz tablice 6.10.1 se vidi da je funkcija F:
F = A BCDE + ABCDE + ABCDE + ABCDE + ABCDE + A BCDE +

+ A BCDE + A BCD E + A BCDE + ABCDE + ABCDE + ABCDE + (6.10.1)
+ ABCDE + ABCDE + ABCDE + ABCDE
F(A, B, C, D, E) = Σ(7,11,13,14,15,19,21,22,23,25,26,27,28,29,30,31)
Neka se za selekcione ulaze uzmu promenjive A,B,C,D. Tada je realizacija funkcije F data u
tablici 6.10.2 i prikazana na slici 6.10.1.
111
6.11) Objasniti funkciju kola sa slika 6.11.1 i 6.11.2.
Rešenje:
Kolo sa slike 6.11.1 predstavlja polusabirač koji se koristi da sabiranje dva bita A i B iste
pozicione vrednosti. Na izlazu S = A ⊕ B poljavjuje se zbir brojeva A i B, dok se na izlaz
P = AB prenosi bit veće težine, ukoliko je suma sabiraka jednaka ili veća od osnove brojnog
sistema.
A B P S
0 0 0 0
0 1 0 1
1 1 0 1
1 1 1 0
Tablica 6.11.1. Funkcionalna tablica polusabirača
Pošto polusabirač može da sabira samo bitove iste pozicione vrednosti, za sabiranje
višebitnih brojeva koristi se potpuni sabirač koji je prikazan na slici 6.11.2. Na ulaze A i B
dovode se bitovi iste pozicione vrednosti u datim sabircima, a na ulaz C dolazi prenos koji
nastaje pri sabiranju susednog para biti niže vrednosti. Na izlaz S = A ⊕ B ⊕ C pojavljuje se
zbir brojeva A, B i C, dok se na izlaz P = (A ⊕ B)C + AB prenosi bit veće težine.
A B C P S
0 0 0 0 0
0 0 1 0 1
0 1 0 0 1
0 1 1 1 0
1 0 0 0 1
1 0 1 1 0
1 1 0 1 0
1 1 1 1 1
Tablica 6.11.2. Funkcionalna tablica potpunog sabirača
112
6.12) Dizajnirati potpuni sabirač NI kolima.
Rešenje:
Iz funkcionalne tablice potpunog sabirača 6.11.2 dobija se:
S = A BC + ABC + A BC + ABC = C(AB + A B) + C(A B + AB) = CD + CD (6.12.1)
gde je: D = AB + A B i D = A B + AB . Tada je:

D = AB + A B = AB + A B + A A + BB = A(A + B) + B(A + B) =
(6.12.2)
= A AB + BAB = A AB + BAB = A AB ⋅ BAB
S = CD + CD = CD + CD + CC + DD = C(C + D) + D(C + D) =
(6.12.3)
= CCD + DCD = CCD + DCD = CCD ⋅ DCD
Iz funkcionalne tabele potpunog sabirača dobija se:
P = ABC + A BC + ABC + ABC = C(AB + A B) + AB = AB + CD = AB ⋅ CD (6.12.4)

Na slici 6.12 prikazana je realizacija potpunog sabirača NI kolima.
6.13) Dizajnirati koder 8 / 3 NI kolima.
Rešenje:
Postupak prevođenja decimalnog brojnog sistema u binarni brojni sistem naziva se kodiranje.
Kombinaciono kolo koje vrši kodiranje naziva se koder (enkoder). Koder 8 / 3 je kolo sa 8
ulaza i 3 izlaza koji prevodi cifre od 0 do 7 decimalnog sistema u tri bita binarnog sistema.
No Y1 Y2 Y3 Y4 Y5 Y6 Y7 X2 X1 Xo
0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0
1 1 0 0 0 0 0 0 0 0 1
2 0 1 0 0 0 0 0 0 1 0
3 0 0 1 0 0 0 0 0 1 1
4 0 0 0 1 0 0 0 1 0 0
5 0 0 0 0 1 0 0 1 0 1
6 0 0 0 0 0 1 0 1 1 0
7 0 0 0 0 0 0 1 1 1 1
Tablica 6.13
113
Iz tablice istinitosti 6.13 kodera 8 / 3 se vidi da je:

X o = 1 ako je Y1 = 1 ili Y3 = 1 ili Y5 = 1 ili Y7 = 1
X1 = 1 ako je Y2 = 1 ili Y3 = 1 ili Y6 = 1 ili Y7 = 1
X 2 = 1 ako je Y4 = 1 ili Y5 = 1 ili Y6 = 1 ili Y7 = 1
odnosno:
X o = Y1 + Y3 + Y5 + Y7 = Y1 Y3 Y5 Y7 (6.13.1)
X1 = Y2 + Y3 + Y6 + Y7 = Y2 Y3 Y6 Y7 (6.13.2)
X 2 = Y4 + Y5 + Y6 + Y7 = Y4 Y5 Y6 Y7 (6.13.3)
Realizacija kodera 8 / 3 prikazana je na slici 6.13.
6.14) Dizajnirati dekoder BCD 8421 / DC .
Rešenje:
Postupak prevođenja binarnog brojnog sistema u decimalni brojni sistem naziva se
dekodiranje. Kombinaciono kolo koje vrši dekodiranje naziva se dekoder. Dekoder BCD
8421 / DC, odnosno dekoder 4 / 10, je kolo sa 4 ulaza i 10 izlaza kojim se prevode četiri bita
binarnog sistema u cifre od 0 do 9 decimalnog brojnog sistema. U svakom trenutku može da
se koristi signal samo sa jednog od 10 izlaza. BCD kodovi sadrže binarno kodovane
decimalne cifre. Kod BCD kodova decimalni brojevi se predstavljaju binarnim tako da
pojedinačno svaku cifru decimalnog broja zamenjuje određena grupa binarnih cifara. Binarne
cifre u ovim grupama raspoređene su prema nekom određenom kodu koji obično ima težinski
karakter. Kod BCD 8421 podudara se sa prirodnim binarnim brojevima.
Iz tablice istinitosti 6.14 dekodera 4 / 10 se vidi da je:
114
No X3 X2 X1 X0 Y0 Y1 Y2 Y3 Y4 Y5 Y6 Y7 Y8 Y9
0 0 0 0 0 1 0 0 0 0 0 0 0 0 0
1 0 0 0 1 0 1 0 0 0 0 0 0 0 0
2 0 0 1 0 0 0 1 0 0 0 0 0 0 0
3 0 0 1 1 0 0 0 1 0 0 0 0 0 0
4 0 1 0 0 0 0 0 0 1 0 0 0 0 0
5 0 1 0 1 0 0 0 0 0 1 0 0 0 0
6 0 1 1 0 0 0 0 0 0 0 1 0 0 0
7 0 1 1 1 0 0 0 0 0 0 0 1 0 0
8 1 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 1 0
9 1 0 0 1 0 0 0 0 0 0 0 0 0 1
Tablica 6.14
Y0 = X3 X 2 X1 X 0 Y1 = X 3 X 2 X1X 0 Y2 = X 3 X 2 X1 X 0 Y3 = X3 X 2 X1X 0 Y4 = X 3X 2 X1 X 0
Y5 = X 3X 2 X1X 0 Y6 = X 3X 2 X1 X 0 Y7 = X 3X 2 X1X 0 Y8 = X3 X 2 X1 X 0 Y9 = X 3 X 2 X1X 0

Realizacija dekodera BDC 8421 / DC prikazana je na slici 6.14.
6.15) Dizajnirati konvertor koda BCD 8421 u kod BCD 2421.
Rešenje:
Konvertor koda je kombinaciono kolo koje predstavlja spregu dekodera i kodera koji se
koristi za konverziju jednog koda u drugi. Pri konverziji informacije iz jednog binarnog koda
se dekoduju u decimalni, pa se onda vrši kodovanje u drugi binarni kod. Podaci za proračun
konverzije koda BCD 8421 u kod BCD 2421 dati su u tablici 6.15.
115
Dec. BCD 8421 BCD 2421

Br
No X3 X2 X1 X0 Y3 Y2 Y1 Y0
0 0 0 0 0 0 0 0 0
1 0 0 0 1 0 0 0 1
2 0 0 1 0 0 0 1 0
3 0 0 1 1 0 0 1 1
4 0 1 0 0 0 1 0 0
5 0 1 0 1 1 0 1 1
6 0 1 1 0 1 1 0 0
7 0 1 1 1 1 1 0 1
8 1 0 0 0 1 1 1 0
9 1 0 0 1 1 1 1 1
Tablica 6.15
Iz tablice 6.15 se vidi da su jednačine konverzije:
Y3 = X3X 2 X1X 0 + X 3X 2 X1 X 0 + X 3X 2 X1X 0 + X 3 X 2 X1 X 0 + X3 X 2 X1X 0 =
(6.15.1)
= X3X 2 X1X 0 + X 3X 2 X1 + X 3 X 2 X1
Y2 = X 3X 2 X1 X 0 + X 3X 2 X1 X 0 + X3X 2 X1X 0 + X 3 X 2 X1 X 0 + X 3 X 2 X1X 0 =

(6.15.2)
= X3X 2 X1 X 0 + X 3X 2 X1 + X 3 X 2 X1
Y1 = X3 X 2 X1 X 0 + X3 X 2 X1X 0 + X 3X 2 X1X 0 + X3 X 2 X1 X 0 + X 3 X 2 X1X 0 =

(6.15.3)
= X3 X 2 X1 + X 3X 2 X1X 0 + X3 X 2 X1
Y0 = X 3 X 2 X1X 0 + X 3 X 2 X1X 0 + X3X 2 X1X 0 + X 3X 2 X1X 0 + X3 X 2 X1X 0 =

(6.15.4)
= X3 X 2 X1X 0 + X3 X 2 X 0 + X3X 2 X 0
Realizacija konvertor koda BCD 8421 u kod BCD 2421 data je na slici 6.15
116
6.16) Realizovati konvertor koda BCD u kod 7 segmenta. Za realizaciju konvertora koristiti
dekoder 4 / 10.
Rešenje:
Kod 7 segmenta koristi se za aktiviranje indikatora prikazanog na slici 6.16.1 koji se koristi
za ispisivanja simbola cifara dekadnog sistema.
Formiranje pojedinih simbola ostvaruje se paljenjem odgovarajućih svetlosnih segmenata

prema tablici 6.16.
No X3 X2 X1 X0 Y1 Y2 Y3 Y4 Y5 Y6 Y7
0 0 0 0 0 1 1 1 1 1 1 0
1 0 0 0 1 0 1 1 0 0 0 0
2 0 0 1 0 1 1 0 1 1 0 1
3 0 0 1 1 1 1 1 1 0 0 1
4 0 1 0 0 0 1 1 0 0 1 1
5 0 1 0 1 1 0 1 1 0 1 1
6 0 1 1 0 1 0 1 1 1 1 1
7 0 1 1 1 1 1 1 0 0 0 0
8 1 0 0 0 1 1 1 1 1 1 1
9 1 0 0 1 1 1 1 1 0 1 1
Tablica 6.16
Realizacija konvertora koda BCD u kod 7 segmenta prikazana je na slici 6.16.2.
117
6.17) Dizajnirati mrežu za generisanje bita parnosti za signal od 4 bita.
Rešenje:
Kod kodovanja podataka često se javlja potreba za kontrolom ispravnosti kodovanja. To je
najednostavnije izvesti kontrolom parnosti jedinice u kodnim slogovima. U tablici 6.17 date
su vrednosti koje zadovoljava bit parnosti.
X3 X2 X1 X0 Y
0 0 0 0 0
0 0 0 1 1
0 0 1 0 1
0 0 1 1 0
0 1 0 0 1
0 1 0 1 0
0 1 1 0 0
0 1 1 1 1
1 0 0 0 1
1 0 0 1 0
1 0 1 0 0
1 0 1 1 1
1 1 0 0 0
1 1 0 1 1
1 1 1 0 1
1 1 1 1 0
Tablica 6.17
Iz tablice 6.17 sledi da jednačina bita parnosti za signal od četiri bita:
Y = X3 X 2 X1X 0 + X3 X 2 X1 X 0 + X3X 2 X1 X 0 + X3X 2 X1X 0 +

+ X 3 X 2 X1 X 0 + X3 X 2 X1X 0 + X 3X 2 X1X 0 + X3X 2 X1 X 0 =
= X3 X 2 (X1X 0 + X1 X 0 ) + X 3X 2 (X1 X 0 + X1X 0 ) +
+ X 3 X 2 (X1 X 0 + X1X 0 ) + X3X 2 (X1X 0 + X1 X 0 ) = (6.17.1)
= (X3 X 2 + X3X 2 )(X1 ⊕ X 0 ) + (X3X 2 + X 3 X 2 )(X1 ⊕ X 0 ) =
= (X3 ⊕ X 2 )(X1 ⊕ X 0 ) + (X3 ⊕ X 2 )(X1 ⊕ X 0 ) =
= (X3 ⊕ X 2 ) ⊕ (X1 ⊕ X 0 )
Realizacija mreže za generisanje bita parnosti za signal od 4 bita prikazana je na slici 6.17.
118
6.18) Dizajnirati trobitni brojač koristeći T flip flopove koji:

a) broji unapred
b) broji unazad
Rešenje:
Na slici 6.18.1 prikazan simbol T flip flopa i njegova tablica istinitosti.
a) U tablici 6.18.1 opisan je trobitni brojač koji broji unapred. Iz tablice 6.18.1 se vidi da se
Q0 menja na svaki impuls, što je moguće samo pri T0 = 1 . Q1 menja stanje samo ako je
Q0 = 1 , odnosno tada je T1 = Q0 . Q 2 menja stanje samo ako je Q0 = Q1 = 1 , odnosno tada
je T2 = Q0Q1 . Realizacija trobitnog brojača koji broji unapred prikazana je na slici 6.18.2.
stanje zatečeno stanje sledeće stanje

No Q2 Q1 Q0 Q2 Q1 Q0
0 0 0 0 1 1 1
1 0 0 1 0 0 0
2 0 1 0 0 0 1
3 0 1 1 0 1 0
4 1 0 0 0 1 1
5 1 0 1 1 0 0
6 1 1 0 1 0 1
7 1 1 1 1 1 0
8 0 0 0 1 1 1
... ... ... ... ... ... ...
Tablica 6.18.1
Realizacija trobitnog brojača koji broji unapred prikazana je na slici 6.18.2.
119
b) U tablici 6.18.2 opisan je trobitni brojač koji broji unazad.
stanje zatečeno stanje sledeće stanje

No Q2 Q1 Q0 Q2 Q1 Q0
0 0 0 0 0 0 1
1 0 0 1 0 1 0
2 0 1 0 0 1 1
3 0 1 1 1 0 0
4 1 0 0 1 0 1
5 1 0 1 1 1 0
6 1 1 0 1 1 1
7 1 1 1 0 0 0
8 0 0 0 0 0 1
... ... ... ... ... ... ...
Tablica 6.18.2
Iz tablice 6.18.2 se vidi da se Q0 menja na svaki impuls, što je moguće samo pri T0 = 1 . Q1
menja stanje samo ako je Q0 = 0 , odnosno tada je T1 = Q0 . Q 2 menja stanje samo ako je
Q0 = Q1 = 0 , odnosno tada je T2 = Q1 Q0 . Realizacija trobitnog brojača koji broji unazad

prikazana je na slici 6.18.3.
6.19) Dizajnirati paralelni brojač koristeći JK flip flopove sa sledećim redosledom stanja:
110, 001, 010, 000, 111, 101, 110.
Rešenje:
Na slici 6.19.1 prikazan simbol JK flip flopa i njegova tablica istinitosti.
120
Na osnovu tablice istinitosti JK flip flopa, u tablici 6.19 dati su uslovi prelaska.
stanje zatečeno stanje sledeće stanje uslovi prelaska

No Q2 Q1 Q0 Q2 Q1 Q0 J 2K 2 J1K1 J 0K 0
1 1 1 0 0 0 1 11 11 11
2 0 0 1 0 1 0 00 11 11
3 0 1 0 0 0 0 00 11 00
4 0 0 0 1 1 1 11 11 11
5 1 1 1 1 0 1 00 11 00
6 1 0 1 1 1 0 00 11 11
7 1 1 0 0 0 1 11 11 11
... ... ... ... ... ... ... ... ... ...
Tablica 6.19
Iz tablice 6.19 vidi se da je:
J o = K 0 , J1 = K1 = 1 , J 2 = K 2
J 0 = Q 2 Q1Q0 + Q 2Q1 Q0 + Q 2 Q1 Q0 + Q 2 Q1Q0 = Q1Q0 + (Q 2 Q1 )Q0
J 2 = Q 2 Q1 Q0 + Q 2Q1 Q0 = (Q 2 Q1 )Q0
Realizacija brojača prikazana je na slici 6.19.2.
121
ZBIRKA ZADATAKA IZ ELEKTRONIKE LITERATURA
7. LITERATURA
1. B. Ćirilov: UVOD U ANALIZU ELEKTRONSKIH KOLA, Građevinska knjiga,

Beograd, 1981.
2. B. Ćirilov: ZBIRKA ZADATAKA UVOD U ANALIZU ELEKTRONSKIH KOLA,
Građevinska knjiga, Beograd, 1981.
3. B. Ćirilov: ELEKTRONIKA – EKSPERIMENTALNE VEŽBE, PMF Beograd, 1981.
4. M. Milić: ZADACI IZ TEORIJE ELEKTRIČNIH KOLA, Naučna knjiga, Beograd
1983.
5. A. Cohen: LINEAR CIRCUITS AND SISTEMS, Regents Publishing Company, New
York, 1965.
6. P. Horowitz, W. Hill: THE ART OF ELECTRONICS, Cambridge University Press,
New York, 1989.
7. J. Ryder, C. Thompson: ELETRONIC CIRCUITS AND SYSTEMS, Prentice – Hall,
New Jersey, 1976.
8. M. Hribšek, D. Vasiljević, B. Drakulić: ELEKTRONIKA I – PROBLEMI I
REŠENJA, Naučna knjiga, Beograd, 1989.
9. S. Tešić: ELEKTRONIKA – IMPULSNA I DIGITALNA, Nauka, Beograd 1992.
10. S. Tešić, D. Vasiljević: ZBIRKA ZADATAKA IZ DIGITALNE ELEKTRONIKE,
Naučna knjiga, Beograd, 1992.
11. V. Pupovac: RAČUNSKE VEŽBE IZ ELEKTRONIKE, Fizički fakultet, Beograd.
122

Zbirka Zadataka Iz Elektronike PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Zbirka Zadataka Iz Elektronike PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U BEOGRADU

ZBIRKA ZADATAKA IZ ELEKTRONIKE

Beograd, 2001. AUTOR

1. METODI TEORIJE ELEKTRIČNIH KOLA..........................................................1

1. METODI TEORIJE ELEKTRIČNIH KOLA

Električno kolo je sistem koji se sastoji od aktivnih elektronskih elemenata

NAPONSKI I STRUJNI IZVORI

PASIVNI ELEKTRONSKI ELEMENTI

Na slici 4 prikazana su tri idealna pasivna elementa: otpor R, kapacitet C i induktivitet L.

Na slici 5 je prikazano složeno električno kolo. Blokovi sa brojevima od 1 do 6

2) Kirhofov zakon o naponima: Algerbarski zbir elektromotornih sila i padova napona u

Posle sređivanja ove jednačine postaju:

− R1I I − R 5I II + (R1 + R 3 + R 5 )I III = V5

R II, I I I + R II, III II + R II, IIII III = VII (1.1.5)

R III, I I I + R III, III II + R III, IIII III = VIII

R I,II = R II,I = −R 4 , R I,III = R III,I = −R 1 , R II,III = R III,II = −R 5

uzetu sa negativnim znakom.

R I,I R I,II R I,III  I I  VI 

Matrica [R ] je matrica sistema. Ova matrica je simetrična u odnosu na glavnu dijagonalu. Na

konture uzete sa negativnim znakom. Matrice [V ] i [I] su matrice kolona. [V ] je matrica

Sa slike 1.1.2 se vidi da je:

Struja kroz granu AD: I 4 = I I − I II = −0,03A

Struja kroz granu CD: I6 = I II = 0,04A

Jednačine konturnih struja su izvedene polazeći od jednačina koje su napisane primenom

G II, I VI + G II, IIVII + G II, IIIVIII = I II (1.2.5)

G III, I VI + G III, IIVII + G III, IIIVIII = I III

čvora uzetu sa negativnim znakom.

Sa slike 1.2.2 se vidi da je:

1.3) Izračunati struje kroz otpornike R 2 i R 5 u kolu sa slike 1.3:

gde je: V3 = R 6 I3 = 20V

Primenom metode konturnih struja na kolo sa slike 1.3.1 dobija se:

Ekvivalentna Tevenenova otpornost RTh je:

Primenom Kirhofovog zakona o naponima na kolo sa slike 1.4.3 dobija se:

Primenom metode konturnih struja na kolo sa slike 1.4.4 dobija se:

Eliminacijom struje I1 iz jednačina (1.4.5) i (1.4.6) dobija se:

Struja kroz potrošač R P je prema slici 1.4.1:

Ekvivalentna Tevenenova otpornost RTh je:

Primenom metode konturnih struja na kolo sa slike 1.5.2 dobija se:

− R 3I1 + (R 3 + R 6 )I3 = 0 (1.5.5)

Eliminacijom I1 iz jednačina (1.5.4) i (1.5.5) dobija se:

iz jednačina (1.5.6) i (1.5.7) dobija se:

Primenom metode konturnih struja na kolo sa slike 1.5.3 dobija se:

Eliminacijom struje I1 iz jednačina (1.5.11) i (1.5.12) dobija se:

Ekvivalentni Tevenenov naponski izvor je:

Struja kroz potrošač R P je:

Primenom Kirhofovog zakona o naponima na kolo sa slike 1.6.1 dobija se:

Kako su struja i napon na kondezatoru vezani relacijom:

jednačina (1.6.3) može se napisati u obliku:

gde je τ = (R1 + R 2 )C vremenska konstanta kola.

Opšte rešenje jednačine (1.6.5) je:

Konstanta A se određuje iz početnih uslova. U trenutku otvaranja prekidača napon na

Primenom metode konturnih struja na kolo sa slike 1.7.1 dobija se:

Eliminacijom struje i1 iz jednačina (1.7.1) i (1.7.2) dobija se:

Kako je struja i 2 povezana sa naponom na kondezatoru relacijom:

Zakon promene napona na otporniku R 3 je:

Prilikom otvaranja prekidača S struja kroz zavojnicu se ne menja trenutno, odnosno:

Primenom Kirhofovog zakona o naponima na kolo sa slike 1.8.1 dobija se:

Zakon promene struje kroz zavojnicu je:

Zakon promene struje kroz otpornik R2 je :

Primenom metode konturnih struja na kolo sa slike 1.9.1 dobija se:

Diferenciranjem jednačina (1.9.3) dobija se:

Jednačina (1.9.6) je homogena linearna diferencijalna jednačina sa konstantnim

Jednačina (1.9.8) je karakteristična jednačina. Koreni karakteristične jednačine su: