1.

Određivanje konstante difrakcione rešetke

Difrakcijom se naziva niz pojava do kojih dolazi pri prostiranju elektromagnetnih talasa kroz
nehomogene sredine sa oštro izraženim granicama. Za sve difrakcione pojave je zajedničko
da raspodela intenziteta zračenja, posle prolaska kroz nehomogenu sredinu, odstupa od
raspodele koju predviđa geometrijska optika. Kada se na pravcu prostiranja ravanskog talasa
postavi prepreka sa više paralelnih proreza, svaki od proreza postaje izvor sekundarnih
talasa. Sa druge strane prepreke sve sekundarne talase sočivo (S) fokusira u tačku (F).
Sekundarni talasi koji polaze sa različitih proreza međusobno su potpuno nezavisni i do
njihove interferencije dolazi u tački F.

Formulu koju koristimo za izračunavanje traženih stvari u vežbi je ;

d *sinθ=m*Λ
gde je d-transmisiona difrakciona rešetka, m-ceo broj spectra, Λ-talasna dužina, a θ-ugao
merrenja. Odavde se izvlaci izraz za talasnu duzinu :

Λ=d*sinΘ
Kao I za konstantnu difrakcione resetke:

𝛬
d=
𝑠𝑖𝑛𝛩
Za izračunavanje uglova koristile su se formule:

Postupak vežbe je bio sledeći; merenja su radjena isto kao kod prelamanja svetlosti . Prvo je
meren ugao Θs sa postavljanje durbina sa leve i desne srtane, očitani su uglovi ɸ1l,ɸ1d,
ɸ2l,ɸ2d i onda je računat ugao p Θs. Zatim je meren ugao svih spektara na isti način i na
obe strane za spektre boja koji su bili prikazani pri difrakciji kroz durbin. Za svaku boju se
merio levi i desni ugao na obe strane postavljanja durbina i onda račinao Θ po dobijenoj
formuli.

Ono što je bilo neophodno je da se izračuna konstanta difrakcione rešetke uz pomoć

dobijenog ugla,a zatim je bilo potrebno izračunati talasnu dužinu za svaki ugao dobijene
boje. Na kraju se crtao grafik zavisnosti talasne dužine od uglova datih boja Λ=f(Θ).

1
Formule koje su korišćene u ovoj vežbi su :

Za ugao Θs:

Gde su greske racunate;

Za konstantu difrakcione resetke:

d *sinθ=m*Λ
gde je greska:

1
Δd=(- ∗ 𝑐𝑜𝑠𝛩) ∗ 𝛥𝛩
𝑠𝑖𝑛𝛩
Za talasnu duzinu:

Λ=d*sinΘ
Gde je greska:

Δ Λ=Δd*sinΘ+d*cosΘ*ΔΘ
Greska aparature je najmanji podeok sto je ΔΘ=1‘

2
 2. Kolorimetrija
Merenje svetlosnih veličina se sazniva na osnovu svetlosnog utiska koji o nekoj svetlosnoj
pojavi ili stanju stiče ljudsko oko.Praktično merenje se sastoji u tome da ljudsko oko treba da
konstatuje jednakost svetlosnog utiska dveju površina osvetljenih sa dva ispitivana svetlosna
izvora. Te površine se zovu fotometrijska polja. Pri ovakvom merenju moraju biti ispunjene
fotometrijske simetrije :

a) Obe površine moraju imati iste fizičke osobine.

b) Svetlost iz oba ispitivana izvora mora imati isti ili sličan spektralni sastav.
c) Svetlost iz oba izvora mora padati pod istim uglom na fotometrijska polja
d) Oba fotometrijska polja se moraju posmatrati pod istim uglom.

Kada se prozračni uzorak postavi normalno na pravac prostiranja svetlosti, deo svetlosti će
se reflektovati,deo apsorbovati a deo proći kroz uzorak.

Kolorimetrija se izvodi pod pretpostavkom da nema reflektovanja svetlosti sa graničnih

površina uzorka. Tada će biti:

𝐼 = 𝐼𝑜 ∗ 𝑒 −𝑘(𝛬)𝑑

Gde su 𝐼𝑜 I I svetlosne jačine uapdno I propuštenog ugla, d je debljina prozračnog uzorka a

𝑘(𝛬) koeficient aposrpcije uzorka. Iz ove relacije sledi :

𝐼𝑜
ln = 𝑘(𝛬)𝑑
𝐼
Odnosno :
1 𝐼𝑜 2.3 𝐼𝑜
𝑘(𝛬) = ∗ ln = ∗ log
𝑑 𝐼 𝑑 𝐼

𝐼𝑜
Pri uvođenju optičke gustine uzorka D=log ; nakon sređivanja formule dobija se da je :
𝐼

𝑘(𝛬)
D= *d
2.3

Pre početka rada na fotometru treba podesiti fokus okulara tako da se jasno I oštro vide obe
fotometarske površine I tanka linija koja ih razdvaja, I krug koji one čine. Snimanje
specijalnih karateristika prozračnih uzoraka podrazumeva merenje sa različitim talasnim
dužinama svetlosti. Talasna dužina se menja promenom svetlosnog filtera,pomeranjem
preklopnika filtera.Merenja se ponavjlaju 3 pua.

3
Fotometar ima izvor svetlosti. Ta svetlost se deli na dva snopa jednakih sletlosnih jačina.
One se ogledalima I prizmama usmeravaju ka oku posmatrača. Kada nema uzorka, jednake
su I geometrijske I optičke dužine puteva za oba zraka. Ako su obe blende otvorene,leva I
desna strana će biti jednako osvetljene.

Merenje koeficienta apsorpcije prozračnih uzoraka sazniva se na poređenju osvetljenosti

desne fotometarske površine koja se smanjuje apsorpcijom u prozračnom uzorku sa
osvetljenošću leve fotometarske površine koja se smanjuje zatvaranjem desne blende.

U prvom delu vežbe smo merili koeficient apsorpcije prozračnog uzorka tako da smo dobili
osam istih pločica ,merili debljinu svake I zatim ih postavljali na fotometar gde smo
pokusavali da izjednačimo levu I desnu stranu polukruga kako bismo došli do najbližeg
rezultata gustine uzorka. Merenje gustine I debljine smo odradili po tri puta I uzimali srednju
vrednost. Uzorak se postavljao jedan preko drugog tako da smo počinjali sa jednim a
zavrsavali sa osam uzoraka. Crtali smo grafik zavisnosti gustine od debljine uzorka D= f( d),
fitovali grafik kako bismo dobili koeficient apsorpcije.U drugom delu vežbe snimali smo
spektralne karakteristike prozračnog uzorka. Dobijali smo jedan uzorak koji je bilo
neophodno izjednačiti kroz različite svetlosne filtere iz dobijene tabele. Postupak je isao
tako što je aparatura morala da se kalibriše za svaki svetlosni filter ,zatim bi se stavio uzorak
I onda opet izjednačila leva I desna strana radi pronalaska gustine. Završetkom ovog dela
vežbe,računali smo koeficient apsorpcije za svaki filter svetlosti I onda crtali grafik zavisnosti
koeficienta apsorpcije od talasne tužine k=f(Λ) dobijene iz tabele. Na grafiku je bilo
neophodno naći oblik grafika koji najbolje odgovara dobijenim tačkama.
𝑘(𝛬)
Formula koja je korišćena u ovoj vežbi je : D= *d
2.3

2.3
Odakle je izvučen izraz za koeficient aposrpcije: 𝑘(𝛬)= *D
𝑑

𝛥𝑘(𝛬) 𝛥𝑑 𝛥𝐷
Gde je greška računata : = +
𝑘(𝛬) 𝑑 𝐷

Za debljinu prozračnog uzorka uzima se najmanji podeok nonijusa što je: 𝛥d = 0.02 mm (
0.002 cm)

a za gustinu se uzima najmanji podeok skale na dobošu što je : do D= 1.4 najmanji podeok
𝛥𝐷 = 0,01 od D=1.4 najmanji podeok ΔD= 0,05

4
 3. Optička pirometrija
Kada se neko telo zagreje na temperature reda nekoliko stotina stepeni, telo se zažari i
počinje da svetli. Tada tela emituju elekromagnetno zračenje a intenzitet i spektralna
raspodela tog zračenja zavisi od temperature i vrste materijala. Merenjem pojedinih
karakteristika emitovanog elektromagnetnog zračenja može se odrediti temperatura
objekta koji emituje to zračenje.

Instrumenti koji se koriste za takva merenja, beskontaktno, nazivaju se pirometri. Kada

toplotno zračenje (Io) dospe na neko telo, deo zračenja se apsorbuje (Ia) deo se reflektuje
(Ir)a deo prolazi kroz to telo(Ip). Imamo da su koeficijenti apsorbcije, refleksije i transmisije
jednaki:

I = αr +αa +αp

Ukoliko bi koeficijent apsorbcije bio jednak jedinici, ostala dva koeficijenta bi bila jednaka
nuli. Takvo hipotetičko telo naziva se apsolutno crno telo.

Apsolutno crno telo apsorbuje sve zračenje koje na njega dospe ali ono emituje toplotno
zračenje. Intenzitet i spektralna raspodela zračenja apsolutno crnog tela dat je Plankovim
zakonom zračenja.

Realna tela emituju manje toplotnog zračenja nego apsolutno crno telo. Iz Plankovog zakona
sledi da intenzitet toplotnog zračenja raste sa porastom temperature. Ako želimo da
spektralna gustina snage, koju emituje realno telo bude jednaka spektralnoj gustini snage
koju bi emitovalo apsolutno crno telo na istoj talasnoj dužini, onda realno telo mora da bude
na višoj temperaturi od apsolutnog crnog tela. Kada na jednoj talasnoj dužini, realno i
apsolutno crno telo emituju jednake spektralne gustine snage, tada temperatura sjaja
realnog tela Ts jednaka je temperaturi apsolutnog crnog telo. Plankov zakon zračenja
definiše snagu elektromagnetnog zračenja koju apsolutno crno telo emituje na talasnoj
dužini λ i na temperaturi T. Integracijom snage elektromagnetnog zračenja apsolutnog
crnog tela po svim talasnim dužinama dobija se ukupna emitovana snaga na temperaturi T –
ŠtefanBolcmanov zakon.

E = σ *𝑇 4

U slučaju kada kroz potrošač protiče električna struja, na njemu će se oslobađati električna
snaga P = U * I

Tada možemo da napišemo: P = B *𝑇 𝑛

Gde se n može odrediti linearizacijom zavisnosti električne snage od temperature P = f (T ) .

Kao što je već napomenuto,ya merenje se koristi beskontaktni pirometar.

5
Vežba je rađena na sledeći način.Napon se pomerao ya 10V od 30V do 170V,za svako
merenje se zapisivala struja I zatim izjednačavala vlakna kao na slici

Nakon što su se vlakna izjednačila,zapisivala se temperature sa skale.Kada su se sva merenja

završila, računao se otpor volframovog vlakna R I eletrična snaga P po formulama:

P=U*I R=U/I
1
Računala se realna temperatura formulom: T= 1
𝑘+
𝑇𝑠

Kada su se svi propračuni I merenja završila,crtala su se tri grafika:

1. Zavisnost temperature T od električne snage T=f(P)

2. Zavisnost otpora volframovog vlakna R od temperature T R=f(T)
3. Zavisnog linearizovane snage Ln(P) od linearizovane temperature Ln(T)
Linearnim fitovanjem poslednjeg grafika, dobija se vrednost n.

Formula koja je korišćena za izračunavanje realne temperature T je :

1
T= 1
𝑘+
𝑇𝑠

1 1
Gde je greška: 𝛥𝑇 = 1 2
∗ 𝑇𝑠2 ∗ 𝛥𝑇𝑠
(𝑘+ )
𝑇𝑠

6
Račun električne snage I otpora je računat: P=U*I R=U/I

Gde su greške:
𝛥𝑃 𝛥𝑈 𝛥𝐼 𝛥𝑅 𝛥𝑈 𝛥𝐼
= + = +
𝑃 𝑈 𝐼 𝑅 𝑈 𝐼

Za merenu temperaturu greška je:

ΔTs=10°C do temperature od Ts=1400°C ,

ΔTs=20°C od Ts=1400 °C,

za struju ΔI=(1.5%+3digita)I,

a za napon ΔU=(0,5%+3digita)U

4. Polarimetrija

Faradejev efekat je pojava da ako se kroz sredinu, duž magnetnog polja, propusti linerarno
polarizovana svetlost talasne dužine λ opaža se obrtanje ravni polarizacije svetlosti.

Svetlost dužine λ, emitovana je iz izvora monohromatske svetlosti IS,I po prolasku kroz

kolimator K je opisana ravnim nepolarizovanim talasom. Zatim, svetlost prolazi kroz
Nikolovu prizmu N1 koja služi kao polarizator, pa je svetlost po izlasku iz nje prikazana
linearno polarizovanim monohromatskim talasom.

Unutar solenoida postavljen je uzorak supstancijalne sredine dužine l. Kada struja I protiče
kroz solenoid nastaje magnetno polje B r I ono je duž uzorka homogeno. Nikolovom
prizmom N2 analiziramo svetlost koja je prošla kroz uzorak SS, I ispostavlja se da je svetlost I
dalje linearno polarizovana ali je doslo do obrtanja ravni polarizacije za ugao θ.

Eksperimentalno je utvrđeno da je: Θ=V𝐵𝑜 𝐼

gde je :

V-Verdeova konstanta I ona zavisi od vrste I stanja sredine kao I od frekvencije propuštene
svetlosti.

U laboratoriji merenje ugla rotacije usled Faradejevog efekta realizovano je tako što je u
standardni polarimetar umesto kivete sa aktivnom supstancom postavljen solenoid u cijem
se jezgru nalazi uzorak ispitivanog optickog stakla.

7
 SLIKA1: Prikay polarimetrai sema veza elektricnog kola

Prvo se podesi fokus tako da vidno polje bude maksimalno osvetljeno. Pomeranjem
mehanizma M treba postici situaciju da su sve tri obalasti u vidnom polju homogeno
osvetljene.

Položaj na skali koji odgovara najvećoj osvetljenosti je nulti položaj (φ0). Zatim se uključi
prekidač i promeni otpor reostata R i podesi se jačina struje. U vidnom polju se može
primetiti da je oblast 2 različito osvetljena od oblasti 1 i 3 i onda rotacijom mehanizma M
treba postići da se one opet izjednace. Novi položaj na skali je φr. Razlika je

φ0-φr= θ

gde je:

θ ugao rotacije ravni polarizacije svetlosti pri datoj jačini struje I na talasnoj dužini λ.

Ovo se radilo za struju od 4A do -4A od koraka 1A. Za određivanje Verdeove konstante bilo
je potrebno snimiti zavisnost ugla rotacije ravni polarizacije svetlosti od jačine struje θ = f(I).
𝐿
Za izračunavanje smo koristili formulu : B=𝑆𝑁 ∗ 𝐼

Gde je:

L – koeficijent samoindukcije solenoida

S – površina poprečog preseka solenoid
N – ukupan broj navojaka
I – jačina struje kroz solenoid
𝐿
Izraz se može zapisati kao: Θ=Vl*𝑆𝑁 ∗ 𝐼= aI

8
Dobijamo da se Verdeova konstanta moze izračunati preko koeficienta pravca Θ= aI , odakle
𝑆𝑁 1
je V= ∗𝑎
𝐿 𝐿

Polarimetrija secera:

Kod polarizacije se dešava ista stvar sa rotacijom uglova.Ugao rotacije ravni polarizacije
upadnog talasa proporcionalan je dužini uzorka I koncetraciji optički aktivne supstance u
uzorku. Ugao rotacije može da se izrazi : Θ=alc

a-specigična moć rotacije ravni polarizacije

l-dužina uzorka
C-koncentracija aktivne supstance

Merenje ugla rotacije pri prolasku korz rastvor šećera je realizovano tako što se u
standrardni polarimetar postavi kiveta sa aktivnom supstancom.

Merenje se vrši na isti način kao I za izračunavanje Verdeove konstante sa malim

promenama.Kivete se menjaju pri svakom merenju I izjednačava se krug. Uglovi se mere za
svaki uzorak po tri puta I sa nekoliko različitih uzoraka. Odatle se dobija zavisnost ugla
rotacije od koncetracije šećera θ = f(C) , odakle se moze dobiti specfična moć rotacije ravni
polarizacije. Uz pomoć nje se može dobiti koncetracija traženog uzorka.

Formule koje su korišćene u ovoj vežbi su :

𝑆𝑁 1
Za Verdeovu konstantu : V= ∗𝑎
𝐿 𝐿

A za koncentraciju Θ=alC
Θ
Odakle je: C=𝑎𝑙

Gde su greške računate :

𝛥𝑉 𝛥𝑎 𝛥𝐶 𝛥𝑎 𝛥Θ
= zato sto ostale izraze smatramo konstantama. = +
𝑉 𝑎 𝐶 𝑎 Θ

Greška ugla je najmanji podeok sa aparature,što iznosi 𝛥Θ = 0,05° ,dok je greška za struju
𝛥𝐼 = 0,1𝐴

9
5. Merenje indeksa prelamanja staklene prizme

Brzine prostiranja mehanickih i elektromagnetnih tasala zavisi od osobina sredine u kojoj se

prostiru. Što je brzina prostiranja svetlosti kroz neku sredinu manja, ta se sredina smatra
optički gušćom.

Kada svetlost prelaze iz jedne sredine u drugu a brzine prostiranja u tim sredinama se
razlikuju dolazi do promene pravca svetlosti, tj do prelamanja. Postoje tri slučaja odnosa
brzina i odgovarajućih prelamanja svetlosti.

Kada brzina opada, prelomni ugao β je manji od upadnog α, ka normali, a kad brzina
prostiranja raste onda je prelomni ugao β je veći od upadnog α, od normale prelamanje
(normale povučene na granicu između dve sredine).

Jedan on načina određivanja indexa prelamanja nekog materijala je metoda prizme, tj od

ispitivanog materijala se napravi prizma koja je u osnovi trostrana i ima dve ispolirane strane
i prizma mora da bude prozračna za deo spektra unutar kojeg želimo da izmerimo index
prelamanja.

Slika1:

Na gornjoj slici je objasnjeno prelamanje svetlosti kroz jednu optičku prizmu. Desavaju se
dva prelamanja, jedno ka normali a drugo od normale i pravci prostiranja svetlosti pre i
posle prolaska kroz prizmu nalaze se pod uglom φ. Ugao φ se naziva ugao skretanja , on
zavisi od ugla β između bočnih strana prizme, indexa prelamanja prizme n i upadnog ugla Φ.
Ukoliko je poznata zavisnost j = f (f, b, n) merenje indexa prelamanja metodom prizme
zasniva se na merenju ugla skretanja φ.

Izraz za minimalni ugao skretanja za datu prizmu je:

10
Indeks prelamanja je:

Merenje ugla prizme:

Prizmu treba postaviti u paralelan snop svetlosti. Ivica prizme deli upadni ugao na dva dela,
jedan se reflektuje se sa leve bočne strane AA' a drugi deo sa desne bočne strane BB'

Za merenje ugla koristi se goniometar. Za goniometar važe sledeće relacije:

Položaj prizme koji odgovara trenutku zaustavljanja spektra je položaj minimalnog ugla
skretanja prizme. Relacije za minimalni ugao skretanja prizme za određenu boju su:

Vežba je rađena na sledeći načiin.Prvo je meren ugao β sa postavljanje durbinasa leve i

desne srtane, očitani su uglovi ɸ1l,ɸ1d, ɸ2l,ɸ2d i onda je računat ugao prizme Θβ. Zatim je
meren minimalni ugao skretanja na isti način i na obe strane za spektre boja koji su bili

11
prikazani pri prelamanju kroz durbin. Za svaku boju se merio levi i desni ugao na obe strane
postavljanja durbina i onda račinao Θmin po dobijenoj formuli. Nakon toga je računat indeks
prelamanja po datoj formuli i crana su dva grafika.Zavisnost indeksa prelamanja od talane
duzine n=f(Λ) i zavisnost talasne dužine Λ od minimalnog ugla skretanja Θmin Λ=f(Θmin).
Ovim je bila završena vežba.

Za minimalni ugao skretanja:

A za indeks prelamanja:

Gde su greske racunate;

12
13