Fizički fakultet

Univerzitet u Beogradu

Spektralna analiza i
odredjivanje Ridbergove
konstante

Danilo Milićević
Broj indeksa: 3037/2015 Asistent: Dejan Dojić
April, 2019.
Beograd
1 Teorijski uvod
Difrakcija predstavlja pojavu prividnog skretanja svetlosnih zraka sa prvobitnog pravca
kretanja u oblast geometrijske tame. Do pojave dolazi kada svetlost nailazi na male
otvore reda veličine talasne dužine svetlosti. Objašnjenje difrakcije zasniva se na Haj-
gensovom principu: čestice unutar otvora koje su pogodjne svetlosnim zracima postaju
izvori sekundarnih sfernih talasa koji dalje mogu da interferiraju, pojačavajući se na
nekim mestima, a slabeći na drugim. Difrakciona rešetka je komad materijala na ko-
jem se nalazi veliki broj gusto rasporedjenih paralelnih linija. U zavisnosti od struk-
ture mogu biti transmisione i refleksione. Svetlost se na difrakcionoj rešetki cepa na
vise snopova - difrakcionih redova. Nulti red predstavlja snop svetlosti koji ne skreće,
dok su ostali redovi simetrično rasporedjeni levo i desno od njega. Neka je konstanta
difrakcione rešetke g. Maksimum intenziteta zračenja se pojavljuje kada je zadovoljen
uslov:
nλ = gsin(α); n = 0, 1, 2, 3.. (1)
Za poznatu talasnu dužinu, merenjem ugla α može se odrediti konstanta difrakcione
rešetke. Ekscitovani atomski vodonik, pri povratku u osnovno stanje, emituje energiju
E = hν (2)
gde je h Plankova konstanta. Po Borovoj teoriji, energija n−tog nivoa vodonikovog
atoma računa se kao
e4 me
En = 2 2 2 (3)
80 h n
frekvencija emitovane svetlosti je tada
e 4 me  1 1 
νmin = 2 3 n2
− 2 (4)
80 h m
Ukoliko se prethodna jednačina napiše preko talasne dužine umesto preko frekvencije,
odnosno talasnog broja k = λ1 , dobijamo
1 1 
k = Rth 2
− 2 (5)
n m
gde je Rth Ridbergova konstanta i iznosi Rth = 1.097 · 107 m1
Prelasci sa viših energetskih nivoa na niže nazvani su po značajnim naučnicima, pa je
tako prelazak na osnovni nivo Lajmanova serija, na prvi pobudjeni Balmerova, na drugi
pobudjeni Pašenova serija, itd.

2 Zadatak i postupak merenja

Ova laboratorijska vežba sastoji se iz tri zadatka: najpre je bilo potrebno odred-
iti konstantu difrakcione rešetke koristeći spektar žive. Pri izradi vežbe korišćena je
sledeća aparatura: DC visokonaponska napajačka jedinica, elektroda na čijim kraje-
vima boravi Grajslerova cev (koja je punjena živom, vodonikom ili helijumom u za-
visnosti od toga sta je traženo u zadatku), iza cevi je postavljen lenjir koji služi za

2
očitavanje rastojanja izmedju maksimuma odredjene talasne dužine sa leve i desne
strane, a ispred lampe je postavljena difrakciona rešetka koja služi kao disperzioni
element. Na Slici 1. je prikazana shema aparature korišćene za merenje. Najpre je

Slika 1. Shema aparature

izmereno rastojanje izmedju difrakcione rešetke i stalka sa lenjirom. Po uključivanju

napajačke jedinice (napon oko 0.5keV), gledajući kroz difrakcionu rešetku mogle su se
detektovati linije iz spektra žive, poznatih talasnih dužina. Za svaku od njih očitano je
rastojanje 2l. Sa Slike 1. vidi se da je
l l
nλ = g √ tj. za n=1, λ=g√ (6)
d2 + l2 d2 + l2
U poslednjem delu vežbe trebalo je posmatrati najintenzivnije spektralne linije heli-
juma i žive, i, po analognom postupku kao i u proslom zadatku, odrediti njihove talasne
dužine. Takodje, sa grotrijan-dijagrama identifikovani su uočeni prelazi.

3 Rezultati merenja
Za rastojanje difrakcione rešetke od lenjira, d, uzimamo

∆d = 5mm

Takodje za rastojanje izmedju dve linije kroz difrakcionu rešetku uzimamo takodje da
je
∆L = 5mm
∆L
a za l = L
2 greška je ∆l = 2 = 2.5mm tj.

∆l = 3mm

3
 λ
√
Formulu za grešku konstante difrakcione rešetke dobijamo izvodom formule g = l d 2 + l2
koja sledi iz jednačine (6):

d2 d
∆g = λ ∆l √ + ∆d √


(7)
l d +l
2 2 2 l d +l
2 2

Formulu za grešku talasne dužine dobijamo izvodom formule (6)

l  d2 d 
∆λ = ∆g √ + g ∆l 3
+ l∆d √ (8)
d 2 + l2 (d2 + l2 ) 2 d 2 + l2
Formulu za grešku Ridbergove konstante dobijamo izvodom jednačine
Rth = (λ(n−2 − m−2 ))−1 koja sledi iz jednačine (5)
∆λ
∆Rth = (9)
λ2 (n−2 − m−2 )
Otežinjene srednje vrednosti računate su prema formuli:

 X xi ωi 1
x = , ωi = (10)
ωi ∆xi2

a njihova greška

  X −1
∆ x = ωi (11)

3.1 Zadatak 1.

Tabela 1. Merenja za prvi zadatak

Odakle je na osnovu formula (10) i (11) odredjena srednja vrednost konstante

difrakcione rešetke i njena greška:

ḡ = (1.68 ± 0.03)µm

4
3.2 Zadatak 2.

Tabela 2. Merenja za drugi zadatak

Ponovo, na osnovu formula (10) i (11) odredjena je otežinjena srednja vrednost

Ridbergove konstate i njena greška:

R¯th = (1.09 ± 0.02) · 107 m−1

3.3 Zadatak 3.
Posmatrane su spektralne linije helijuma, odredjene njihove talasne dužine kao i prelazi
kojima pripadaju. Podaci su sortirani u Tabeli 3.

Figure 1: Tabela 3. Podaci o spektralnim linijama helijuma