•

Апроксимативни модели третирања простирања светлости

• Светлосна енергија се може третирати као честица (фотон),

талас (векторски или скаларни), или комбинација талас-честица
(дуална природа), а у неким ситуацијама и као „зрак“.
1. Квантна оптика (квантна електродинамика)
• Честична природа светлости:
Фотон је елементарна честица, квант ЕМ зрачења,
окарактерисан енергијом (𝐸 = ℎ𝜈, где је 𝜈 фреквенција, а ℎ =
6,626 ⋅ 10−34 𝐽𝑠 Планкова константа) и импулсом који су
подложни промени у интеракцији са материјом.
Таласна оптика (таласна теорија)
• Скаларна апроксимација електромагнетске теорије:
Ψ = Ψ0 sin 𝜔𝑡 − 𝑘𝑧 + 𝜑0
• Може објаснити феномене као што1.суКвантна оптика (квантна електродинами
интерференција и
дифракција, али не и феномене који се базирају
• Честична насветлости:
природа
Фотон је елементарна честица, к
поларизацији.
окарактерисан енергијом (𝐸 = ℎ𝜈, где
→ Дифракција је савијање и расипање 6,626 ⋅ 10−34 𝐽𝑠 Планкова константа
светлосних таласа приликом наиласка наподложни промени у интеракци
препреку или мали отвор (тзв. апертуру).
→ Интерференција је феномен када се два или више
светлосних таласа надграђују (сабирају) и формирају нови
талас. Као резултат јављају се светле и тамне зоне (пруге),
односно формира се интерференциона слика.
Електромагнетска теорија простирања светлости
• Светлост је електромагнетски (ЕМ) талас и као таква она је део
• У ужем смислу се углавном подразумева видљиви део спектра,
електромагнетског спектра и представља
мада у ширем видпредставља
смислу светлост енергије.читав ЕМ спектар.

• У ужем смислу се углав

мада у ширем смислу с

• Векторска теорија: Светлост се посматра као ЕМ талас који се

описује преко вектора електричног поља 𝐸 и вектора магнетске
индукције 𝐵 (или вектора магнетског поља 𝐻)
Електромагнетска теорија простирања светлости
• Светлост је електромагнетски (ЕМ) талас и као таква она је део
електромагнетског спектра и представља вид енергије.
• Векторска теорија: Светлост се посматра као ЕМ талас који се
описује преко вектора електричног поља 𝐸 и вектора магнетске
индукције 𝐵 (или вектора магнетског поља 𝐻)
• Манифестација ЕМ поља су заправо осцилације интензитета ова
2 вектора које могу имати различите учестаности (енергије,
таласне дужине).

→ 𝑧 оса – правац простирања снаге електромагнетског таласа

→ 𝑥 оса – правац осцилација интензитета вектора електричног
поља
→ 𝑦 oса – правац осцилација интензитета вектора магнетске
• Манифестација ЕМ поља су заправо осцилације интензитета ова
2 вектора које могу имати различите учестаности (енергије,
таласне дужине).

→ 𝑧 оса – правац простирања снаге електромагнетског таласа

→ 𝑥 оса – правац осцилација интензитета вектора електричног
поља
→ 𝑦 oса – правац осцилација интензитета вектора магнетске
индукције (или магнетског поља)
• Расподела 𝐸 и 𝐵 електромагнетског таласа са претходне слике
се може представити преко простопериодичних зависности:
𝐸 = 𝐸0 sin 𝜔𝑡 − 𝑘𝑧 𝑧 𝑒𝑥
𝐵 = 𝐵0 sin(𝜔𝑡 − 𝑘𝑧 𝑧) 𝑒𝑦
→ 𝐸 ⊥ 𝑒𝑧 ; 𝐵 ⊥ 𝑒𝑧 ⟹ трансверзални EM талас!!!
→ 𝐸 ⊥ 𝐵 ⟹ довољно је посматрање само једног поља!
→ 𝐸 × 𝐵 ⟹ дефинише правац простирања снаге
ЕМ таласа
• У општем случају ЕМ талас се представља у облику:

𝐸 = 𝐸0 sin 𝜔𝑡 − 𝑘 𝑟 + 𝜑0
амплитуда фаза таласа
где је 𝑘 = 𝑘𝑥 𝑒𝑥 + 𝑘𝑦 𝑒𝑦 + 𝑘𝑧 𝑒𝑧 , a 𝑟 = 𝑥𝑒𝑥 + 𝑦𝑒𝑦 + 𝑧𝑒𝑧 .
 • Параметри који дефинишу ЕМ талас су:
→ кружна фреквенција 𝜔 = 2𝜋𝜈 = 2𝜋 𝑇
→ константа простирања или таласни вектор 𝑘, односно
таласна дужина 𝜆 ( 𝑘 = 𝑘 = 2𝜋 𝜆)
→ поларизација (правац осциловања електричног поља,
векторска карактеристика!)
Таласни фронт
• Континуирана површина која представља геометријско место
тачака у којима ЕМ поље има фиксну вредност фазе:
𝜑 = 𝜔𝑡 − 𝑘𝑧 + 𝜑0 = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡
• Таласна дужина 𝜆 је најмање растојање између два суседна
таласна фронта окарактерисана истом вредношћу фазе.
• Таласни фронт: равански (планарни), цилиндрични, сферни...
Фазна брзина таласа
• Брзина простирања ЕМ таласа (тј. брзина простирања снаге ЕМ
таласа) назива се фазна брзина таласа, 𝑣𝑓 .
Посматра се кретање неког таласног фронта са фиксираном
фазом (𝜑 = 𝑐𝑜𝑛𝑠𝑡). Фазна брзина (брзина кретања таласног
фронта) може се одредити диференцирањем по времену:
 𝑑𝜑 𝑑𝑧
=𝜔−𝑘 =0⇒
𝑑𝑡 𝑑𝑡
𝑑𝑧 𝜔
= 𝑣𝑓 = ⇒
𝑑𝑡 𝑘
2𝜋 𝑇 𝜆
𝑣𝑓 = = = 𝜆𝜈
2𝜋 𝜆 Т
Ако се посматра простирање ЕМТ кроз вакуум онда се
уобичајено користе ознаке са индексом 0 (𝑘0 = 2𝜋 𝜆0 ).
• ЕМ таласи се кроз празан простор крећу „брзином
8
светлости“: 𝑣𝑓 = 𝑐 = 𝜔 𝑘0 = 3 ⋅ 10 m/s
• На основу Максвелових једначина може се теоријски одредити
фазна брзина ЕМТ:
𝐸 1 1 1 1 𝑐
𝑣𝑓 = = = = =
𝐵 𝜖𝜇 𝜖0 𝜖𝑟 𝜇0 𝜇𝑟 𝜖0 𝜇0 𝜖𝑟 𝜇𝑟 𝜖𝑟 𝜇𝑟
 1
где је 𝑐 = . За диелектричне материјале који су од интереса
𝜖0 𝜇 0
за наша разматрања 𝜇𝑟 ≈ 1, па важи
𝑐 𝑐
𝑣𝑓 ≈ =
𝜖𝑟 𝑛
где је 𝑛 = 𝜖𝑟 индекс преламања који представља
карактеристику средине и може се третирати као „оптичка
густина“ материјала.
𝑐 𝜆0
𝑣𝑓 = 𝜈𝜆 = ⇒ 𝑐 = 𝜈𝑛𝜆 = 𝜈𝜆0 ⇒ 𝜆 = ⇒ 𝑘 = 𝑛𝑘0
𝑛 𝑛
• Релативна диелектрична пермитивност 𝜖𝑟 може да има реалне
или комплексне вредности. За реализацију ласера од
значаја су материјали за које 𝜖𝑟 ∈ ℂ јер такви
материјали обезбеђују оптичко појачање!!!
Геометријска оптика
1. Квантна оптика (квантна електродинамика)
• Таласна дужина много мања од најмање димензије објеката,
• Честична природа светлости:
препрека или елемената оптичког система Фотон јесистема у комквант
елементарна честица, сеЕМ зрачења,
окарактерисан енергијом (𝐸 = ℎ𝜈, где је 𝜈 фреквенција, а ℎ
посматра простирање таласа, па за геометријску оптику
6,626 ⋅ 10−34 𝐽𝑠 Планкова није
константа) од који су
и импулсом
подложни промени у интеракцији са материјом.
интереса.
• Светлост се у хомогеној средини простире дуж
правих линија нормалних на таласни фронт које
се називају светлосни зраци.
• Светлосни зраци су шематска представа правца и смера
простирања светлости, односно правца и смера преноса
светлосне енергије.
 2. Фермаов принцип (принцип минималног времена)
• Описује механизам простирања светлости
• Херо из Александрије (између 150 год. п.н.е до 250 год. н.е.):
„Путања светлости приликом кретања из S ка P преко
рефлектујуће површине је најкраћа могућа путања“

Само једна од путања је физичка реалност: SBP је

очигледно најкраћа!!!
 • Ферма је преформулисао у принцип минималног времена:
Реална путања између две тачке коју прелази светлосни
зрак је она за коју је потребно минимално време.

Закон рефлексије (одбијања)

• До рефлексије долази онда када се светлосни зрак који наилази
на неку раздвојну површину врати назад у средину из које
долази. Светлост се одбија на предвидив начин који је
дефинисан законом рефлексије.
Површина која са великом вероватноћом рефлектује светлост
назива се огледало. Захваљујући огледалима можемо видети
сопствени лик. Огледала се користе у рефлектујућим
телескопима за визуелизацију удаљених објеката. Објекти су
видљиви захваљујући светлости која
• се одбија са њихове површине (као код Месеца), а боја је
резултат чињенице да се неке од таласних дужина више
апсорбују, док се неке друге рефлектују.

• Укупно време које зрак проведе на путу од S ка P:

ℎ𝑆2 + 𝑥 2 ℎ𝑃2 + (𝑎 − 𝑥)2

𝜏 = 𝜏𝑆О + 𝜏О𝑃 = +
𝑣𝑓1 𝑣𝑓1
За које 𝑥 је укупно време минимално?
 Потребно је пронаћи екстремну вредност...
𝑑𝜏 𝑥 𝑎−𝑥
=0 ⇒ =
𝑑𝑥 ℎ 2 2
2
ℎ𝑆 + 𝑥 2 𝑃 + 𝑎−𝑥

⇒ sin 𝜃𝑖 = sin 𝜃𝑟 ⇒ 𝜃𝑖 = 𝜃𝑟
• Уобичајено означавање:
→ Инцидентни или упадни зрак: зрак из извора који
наилази на раздвојну површину.
→ Рефлектовани или одбијени зрак: зрак након
рефлексије (одбијања) о раздвојну површину.
→ Инцидентни и рефлектовани зрак се увек дефинишу
у односу на нормалу на раздвојну површину.
→ Инцидентни, рефелектовани зрак и нормала
дефинишу раван инциденције.
Закон преламања (рефракције)

• Преламање је феномен који се јавља

када светлост прелази из једне средине
у другу, што доводи до промене брзине
и правца кретања таласа.
→ Трансмитовани зрак
У овом случају евидентно да није у
питању најкраћа путања !

• Укупно време које зрак проведе на путу од S ка P:

𝑆𝑂 𝑂𝑃 ℎ𝑆2 + 𝑥 2 ℎ𝑃2 + (𝑎 − 𝑥)2

𝜏= + = +
𝑣𝑓1 𝑣𝑓2 𝑣𝑓1 𝑣𝑓2
• Минимално време се постиже за неку вредност параметра 𝑥:
𝑑𝜏 1 𝑥 1 𝑎−𝑥
=0⇒ =
𝑑𝑥 𝑣𝑓1 2 2
𝑣𝑓2 ℎ2 + 𝑎 − 𝑥 2
ℎ𝑆 + 𝑥 𝑃

sin 𝜃𝑖 sin 𝜃𝑡
⇒ =
𝑣𝑓1 𝑣𝑓2
• Како је 𝑣𝑓1 = 𝑐/𝑛1 , a 𝑣𝑓2 = 𝑐/𝑛2 ⇒

𝑛1 sin 𝜃𝑖 = 𝑛2 sin 𝜃𝑡 Снелов закон преламања

• Зрак који прелази у оптички гушћу средину (𝑛2 > 𝑛1 )

прелама се ка нормали, а зрак који прелази у
оптички ређу средину 𝑛2 < 𝑛1 прелама се од нормале.
Оптичка дужина пута
• Растојање у вакууму које је еквивалентно растојању које зрак
пређе у материјалу индекса преламања 𝑛:
𝑚 𝑠𝑖 𝑚
𝜏= 𝑖=1 𝑣 =𝑐 𝑖=1 𝑛𝑖 𝑠𝑖
𝑓𝑖

𝑂𝐷𝑃 𝑠
=
𝜆0 𝜆

• За нехомогену средину:

𝑂𝐷𝑃 = ∫ 𝑛 𝑠 𝑑𝑠
Тотална унутрашња рефлексија
• Феномен који се може јавити када светлост прелази из оптички
гушће у оптички ређу средину (𝑛1 > 𝑛2 ).
• На основу Снеловог закона
преламања, светлост ће се након
преламања кретати под већим углом,
односно удаљаваће се од нормале.
• Постоји вредност упадног угла 𝜃𝑖 = 𝜃𝑐
за коју трансмитовани угао достиже
максималну вредност 𝜃𝑡 = 𝜋/2.
У апроксимацији геометријске оптике за све упадне углове
𝜃𝑖 ≥ 𝜃𝑐 нема трансмисије светлости у материјал са
индексом преламања 𝑛2 па се овај феномен назива
тотална унутрашња рефлексија.
X1
 4. Преламање на сферној површини
А. Конвексна површина

△ 𝑃𝑃1 𝐶 ⇒ 𝛼 + 𝛿 = 𝛽1
△ 𝑃1 𝐶𝐿 ⇒ 𝛾 + 𝛽2 = 𝛿
• Закон преламања у тачки 𝑃1 : 𝑛1 sin 𝛽1 = 𝑛2 sin 𝛽2
• Параксијална апроксимација:
 tan 𝛼 ≈ 𝛼, 𝑃2 → 𝑇
sin 𝛽1 ≈ 𝛽1 ≈ tan 𝛽1 , sin 𝛽2 ≈ 𝛽2 ≈ tan 𝛽2 ⇒ 𝑛1 𝛽1 = 𝑛2 𝛽2
• Заменом веза по угловима добијеним из геометрије у 𝑛1 𝛽1 =
𝑛2 𝛽2 , добија се:
𝑛1 (𝛼 + 𝛿) = 𝑛2 (𝛿 − 𝛾)
• На основу параксијалне апроксимације може се писати:
𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2
𝛿 ≈ tan 𝛿 = ; 𝛾 ≈ tan 𝛾 = ; 𝛼 ≈ tan 𝛼 =
|𝑅| |𝑙| |𝑝|
што након замене у изведену везу по угловима даје:
𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2
𝑛1 + = 𝑛2 − ⇒
𝑝 𝑅 𝑅 𝑙
𝑛1 𝑛2 𝑛2 − 𝑛1
+ =
|𝑝| |𝑙| |𝑅|
А. Конкавна површина

△ 𝑃𝑃1 𝐶 ⇒ 𝛼 + 𝛽1 = 𝛿
⇒ 𝛽2 = 𝛿 − 𝛾
△ 𝑃𝑃1 𝐿 ⇒ 𝛼 + (𝛽1 − 𝛽2 ) = 𝛾
• Закон преламања у тачки 𝑃1 : 𝑛1 sin 𝛽1 = 𝑛2 sin 𝛽2 ⇒ 𝑛1 𝛽1 = 𝑛2 𝛽2
𝑛1 (𝛿 − 𝛼) = 𝑛2 (𝛿 − 𝛾)
 𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2
𝑛1 − = 𝑛2 − ⇒
𝑅 𝑝 𝑅 𝑙
𝑛1 𝑛2 𝑛2 − 𝑛1
− =−
|𝑝| |𝑙| |𝑅|
• Растојањима се додељују алгебарске вредности у складу са
следећом конвенцијом:
• Релације које дефинишу преламање на конвексној и конкавној
сферној површини могу се објединити у јединствену релацију:
→ За конвексну површину:
𝑛1 𝑛2 𝑛2 − 𝑛1
𝑝 > 0, 𝑙 > 0, 𝑅 > 0 ⇒ + =
𝑝 𝑙 𝑅
→ За конкавну површину:
𝑛1 𝑛2 𝑛2 − 𝑛1
𝑝 > 0, 𝑙 < 0, 𝑅 < 0 ⇒ + =+ ⇒
𝑝 −𝑙 −𝑅
𝑛1 𝑛2 𝑛2 − 𝑛1
+ =
𝑝 𝑙 𝑅

Једначина преламања на сферној површини:

𝑛1 𝑛2 𝑛2 − 𝑛1
+ =
𝑝 𝑙 𝑅
Жижна даљина
• Предмета:
𝑛1 𝑛2 − 𝑛1 𝑛1
𝑓𝑝 = 𝑓1 = lim 𝑝 ⇒ = ⇒ 𝑓1 = 𝑅
𝑙→∞ 𝑝 𝑅 𝑛2 − 𝑛1

• Лика:
𝑛2 𝑛2 − 𝑛1 𝑛2
𝑓𝑙 = 𝑓2 = lim 𝑙 ⇒ = ⇒ 𝑓2 = 𝑅
𝑝→∞ 𝑙 𝑅 𝑛2 − 𝑛1

Жижне даљине предмета и лика за преламање на

сферној површини нису једнаке!
 5. Преламање светлости на танком сочиву
• Сочиво је без сумње најраспрострањенији оптички инструмент
(чак и ако занемаримо да свет посматрамо кроз пар сочива).
• Сочиво је рефракциони оптички инструмент (нека врста
дисконтинуитета у окружујућој средини) који доводи до
прерасподеле трансмитоване енергије (модификује таласни
фронт).
• Конфигурација и материјал сочива зависи од намене односно
захтеване форме таласног фронта који је потребно да обезбеди.
Постоје акустичка и микроталасна сочива која по
облику могу, али и не морају, личити на оно што
смо навикли да видимо (нпр. сочива за краткоталасне
радио-таласе су у форми матрице дискова).
• Сочива за светлост из видљивог опсега се најчешће састоје од
две или више рефрактујућих површина од којих је најмање
једна површина закривљена.
• Површина сочива је најчешће сферна (иако не даје идеално
пресликавање предмета у лик).
• Веома често површина сочива се прекрива танким
диелектричним филмом који има улогу да контролише
трансмисионе особине сочива.
• Сочиво које се састоји само од једног елемента (има само 2
рефрактујуће површине) назива се просто сочиво.
Комбинацијом више од једног простог елемента формира се
сложено сочиво.
Једначина танког сочива

• Од интереса за даље разматрање су центрирани системи :

све закривљене површине имају заједничку оптичку осу.
• Две сферне рефрактујуће површине налазе се на растојању 𝑎 и
одвајају део простора са индексом преламања 𝑛 од окружујућег
материјала индекса преламања 𝑛𝑠𝑟 .
 → Ako je 𝑎 реда величине 𝑙1 , овакав оптички елемент назива се
дебело сочиво.
• Релација преламања примењена на прву сферну површину:
𝑛𝑠𝑟 𝑛 𝑛 − 𝑛𝑠𝑟
+ =
𝑝1 𝑙1 |𝑅1 |
где су 𝑝1 > 0, 𝑙1 > 0, 𝑅1 > 0, и на другу сферну површину:
𝑛 𝑛𝑠𝑟 𝑛𝑠𝑟 − 𝑛
− + =−
|𝑝2 | 𝑙2 |𝑅2 |
где су 𝑝2 < 0, 𝑙2 > 0, 𝑅2 < 0.
При томе, важе везе: 𝑝2 = 𝑙1 − 𝑎, 𝑙 = 𝑙2 и 𝑝 = 𝑝1 . Сабирањем
претходних релација добија се:
𝑛𝑠𝑟 𝑛 𝑛 𝑛𝑠𝑟 𝑛 − 𝑛𝑠𝑟 𝑛𝑠𝑟 − 𝑛
+ − + = −
𝑝 𝑙1 |𝑙1 − 𝑎| 𝑙 |𝑅1 | |𝑅2 |
 𝑛𝑠𝑟 1 1 𝑛𝑠𝑟 1 1
+𝑛 − + = 𝑛 − 𝑛𝑠𝑟 +
𝑝 𝑙1 𝑙1 − 𝑎 𝑙 𝑅1 𝑅2
1 𝑛 1 1 1 𝑛 1 1
+ − + = −1 +
𝑝 𝑛𝑠𝑟 𝑙1 𝑙1 − 𝑎 𝑙 𝑛𝑠𝑟 𝑅1 𝑅2
• У специјалном случају, када је дебљина
сочива мала (много мања од 𝑙1 ), тј. 𝑎 → 0,
из претходне релације добија се једначина
која важи за танко сочиво:
1 1 𝑛 1 1
+ = −1 +
𝑝 𝑙 𝑛𝑠𝑟 𝑅1 𝑅2
Ова једначина се односи на конкретан случај сочива са
закривљеним површинама као на слици, а то је сочиво код кога су
обе површине испупчене ка споља, тзв. биконвексно сочиво.
• Генерализација на друге типове сочива се уводи на бази
конвенције која растојањима додељује алгебарске знаке:

• Oпшти облик једначине танког сочива:

1 1 𝑛 1 1
+ = −1 −
𝑝 𝑙 𝑛𝑠𝑟 𝑅1 𝑅2
• У зависности од закривљености површина сочива се деле на:
→ Конвексна, конвергентна, сабирна или позитивна
(𝜔 > 0) сочива су дебља у средини (у близини оптичке осе)
него на крајевима и имају тенденцију да смањују
полупречник кривине таласног фронта ако је 𝑛 > 𝑛𝑠𝑟 .
→ Конкавна, дивергентна, расипна или негативна
(𝜔 < 0) сочива су тања у средини (у близини оптичке осе)
него на крајевима и имају тенденцију да повећавају
полупречник кривине таласног фронта ако је 𝑛 > 𝑛𝑠𝑟 .
• Апроксимација преламања на танком сочиву:
Жижне даљине танког сочива

• Жижне даљине предмета и лика:

𝑓𝑝 = 𝑓1 = lim 𝑝
𝑙→∞
⇒ 𝑓1 = 𝑓2 = 𝑓
𝑓𝑙 = 𝑓2 = lim 𝑙
𝑝→∞

Оптичарска једначина:
1 𝑛 1 1
= −1 −
𝑓 𝑛𝑠𝑟 𝑅1 𝑅2
1
• Оптичка моћ: 𝜔 = [𝑑𝑖𝑜𝑝𝑡]
𝑓
• Гаусова формула за танко сочиво:
1 1Оптичка
1 моћ:
+ =
𝑝 𝑙 𝑓
Оптичка моћ: 1
𝜔 = [diopt]
𝑓
1
𝜔 = [dio
𝑓
Формирање слике коначних димензија на сферним
Класификација сочива:

I. Биконвексно (𝑅1 > 0, 𝑅2 < 0)

𝑛 1 1
𝜔= −1 − >0
𝑛𝑠𝑟 𝑅1 −|𝑅2 |

II. Менискус конвексно (𝑅1 > 0, 𝑅2 > 0)

𝑛 1 1
𝑅1 < 𝑅2 ⇒ 𝜔 = −1 − >0
𝑛𝑠𝑟 𝑅1 𝑅2

Менискус конкавно (𝑅1 > 0, 𝑅2 > 0)

𝑛 1 1
𝑅1 > 𝑅2 ⇒ 𝜔 = −1 − <0
𝑛𝑠𝑟 𝑅1 𝑅2
I. Менискус конкавно (𝑅1 < 0, 𝑅2 < 0)
𝑛 1 1
𝑅1 < 𝑅2 ⇒ 𝜔 = −1 − <0
𝑛𝑠𝑟 −|𝑅1 | −|𝑅2 |

Менискус конвексно (𝑅1 < 0, 𝑅2 < 0)

𝑛 1 1
𝑅1 > 𝑅2 ⇒ 𝜔 = −1 − >0
𝑛𝑠𝑟 −|𝑅1 | −|𝑅2 |

II. Биконкавно (𝑅1 < 0, 𝑅2 > 0)

𝑛 1 1
𝜔= −1 − <0
𝑛𝑠𝑟 −|𝑅1 | 𝑅2
I. Планконвексно (𝑅1 → ∞, 𝑅2 < 0)
𝑛 1
𝜔= −1 − >0
𝑛𝑠𝑟 −|𝑅2 |
Планконкавно (𝑅1 → ∞, 𝑅2 > 0)
𝑛 1
𝜔= −1 − <0
𝑛𝑠𝑟 𝑅2

Формирање лика коначних димензија

• Карактеристични зраци:
[1] Зрак паралелан са оптичком осом (након рефлексије
пролази кроз жижу лика)
[2] Зрак који полази из жиже предмета (након рефлексије
простире се паралелно са оптичком осом)
[3] Зрак који пролази кроз центар сочива (не мења правац)
→ Пример: биконвексно сочиво за 𝑝 > 𝑓

→ Пример: биконвексно сочиво за 𝑝 < 𝑓

• Њутнова формула за танко сочиво:
𝑃 𝑝 − 𝑓 𝑥1
△ 𝑃1 𝑃2 𝐹1 ∼△ 𝐹1 𝑂𝐵 ⇒ = =
• Карактеристични зраци:
|𝐿| 𝑓 𝑓 𝑥1 𝑓
⇒ = ⇒ 𝑥1 𝑥2 = 𝑓 2
→ Нормалан на површину𝑃 𝑓огледала
𝑓 𝑓 𝑥2
△ 𝐿1 𝐿2 𝐹2 ∼△ 𝐴𝑂𝐹2 ⇒ = =
|𝐿| 𝑙 − 𝑓
→ Под произвољним углом у односу 𝑥2 на површину огледала
••Трансверзално
Висина предмета: ℎ𝑝 = |𝑃|, висина лика ℎ𝑙 = |𝐿|
увећање:
Из сличности троуглова ⇒
|𝐿| 𝑙
△ 𝑃1 𝑃2 О ∼△ 𝐿1 𝐿2 𝑂|𝐿|
⇒=M|𝑃|
T =− =−
𝑃 𝑝
Ако су предмет и лик усправни (оријентисани на горе)
уобичајено је да се димензијама додељују позитивне
алгебарске вредности → 𝑃, 𝐿 > 0.

У супротном, ако су изврнути, односно оријентисани на

доле, додељују им се негативне алгебарске вредности
→ 𝑃, 𝐿 < 0 !!
 оријентацији лика у односу на предмет:
→ 𝑀𝑇 > 0 ⇒ лик је исте оријентације као предмет
•→Алгебарски
𝑀𝑇 < 0 ⇒знак
лик трансверзалног увећања даје информацију
је супротне оријентације у односу нао
оријентацији
предмет
лика у односу на предмет:
→ 𝑀𝑇 > 0 ⇒ лик је исте оријентације као предмет
Величинама
→ 𝑀𝑇 < 0 ⇒предмета 𝑃 и лика 𝐿 се такође додељују алгебарске
лик је супротне оријентације у односу на
вредности и то тако да се усправној оријентацији придружује
предмет
позитивна, а изврнутој негативна алегбарска вредност.
Величинама предмета 𝑃 и лика 𝐿 се такође додељују алгебарске
• Апсолутна вредност трансверзалног увећања |𝑀𝑇 | даје
вредности и то тако да се усправној оријентацији придружује
информацију о величини лика у односу на предмет:
позитивна, а изврнутој негативна алегбарска вредност.
→ 𝑀𝑇 < 1 ⇒ лик је умањен,
•→Апсолутна
𝑀𝑇 > 1вредност
⇒ лик јетрансверзалног
увећан, увећања |𝑀𝑇 | даје
информацију
→ 𝑀𝑇 = 1 ⇒ о величини лика у односу на предмет:
лик је исте величине као предмет.
→ 𝑀𝑇 < 1 ⇒ лик је умањен,
→ 𝑀𝑇 > 1 ⇒ лик је увећан,
→ 𝑀𝑇 = 1 ⇒ лик је исте величине као предмет.
Еквивалентна жижна даљина комбинације два танка сочива

• Систем од два танка сочива са заједничком оптичком осом

налази се у ваздуху. Колика је жижна даљина еквивалентног
сочива?
• На основу сличности △ 𝐴𝐵𝐶 ∼△ 𝐸𝐹𝐶 и △ 𝐺𝐷𝐻 ∼△ 𝐹𝐸𝐻:
𝑌 𝑓1 𝑓𝐸 𝑓1
= = ⇒ 𝑓𝐸 = 𝑙2
𝑦 𝑓1 − 𝑎 𝑙2 𝑓1 − 𝑎

• Једначина првог сочива:

1 1 1
+ =
𝑝1 𝑙1 𝑓1
Зраци на прво сочиво падају паралелно са оптичком осом
(равански таласни фронтови), односно предмет се налази у
бесконачности: 𝑝1 → ∞ ⇒ 𝑙1 = 𝑓1
• Једначина другог сочива
1 1 1
+ =
𝑝2 𝑙2 𝑓2
 Улогу предмета за преламање кроз друго сочиво преузима лик
добијен након преламања кроз прво сочиво:
|𝑝2 | = 𝑓1 − 𝑎
Овај предмет се у односу на смер простирања светлости кроз
систем налази са виртуелне стране (зраци „увиру“ у предмет) па
је у питању виртуелни предмет:
1 1 1 1 1 1
𝑝2 < 0 ⇒ − + = ⇒ = +
|𝑝2 | 𝑙2 𝑓2 𝑙2 𝑓2 𝑓1 − 𝑎
• Заменом у израз за еквивалентну жижну даљину, добија се:
1 1 𝑎 1 1 𝑎
= 1− = + 1−
𝑓𝐸 𝑙2 𝑓1 𝑓2 𝑓1 − 𝑎 𝑓1
1 1 𝑎 1
= − +
𝑓𝐸 𝑓1 𝑓1 𝑓2 𝑓2
• Еквивалентна оптичка моћ
𝜔𝐸 = 𝜔1 − 𝑎𝜔1 𝜔2 + 𝜔2

• Специјалан случај који се односи на сложено сочиво (𝑎 → 0)

1 1 1
= +
𝑓𝐸 𝑓1 𝑓2

𝜔𝐸 = 𝜔1 + 𝜔2
 3. Формирање слике помоћу огледала
• Огледало је површина која упадни (долазећи) зрак доминантно
рефлектује у једном правцу, уместо да га апсорбује или расеје у
простору:
→ Комад црног стакла или фино исполирана површина метала,
нпр. алуминијума уобичајено са облогом од силицијум-
моноксида или магнезијум-флуорида
→ Стакло обложено сребром
→ Вишеслојни диелектрични филмови
• Рефлексиони материјал може бити нанет са
предње или задње стране
рефлектујућа
површина
Равно (планарно) огледало

Зраци реално не долазе до

тачке L ⇒ лик је
виртуелан
(имагинаран)

Посматрач пресреће неке од рефлектовних зрака и у њиховом

праволинијском продужетку перципира лик.
𝜃𝑖 = 𝜃𝑟
∠𝑉𝑃𝐴 + ∠𝑉𝐿𝐴 = 𝜃𝑖 + 𝜃𝑟 ⇒ ∠𝑉𝐿𝐴 = 𝜃𝑟
Из сличности троуглова ⇒ 𝑝 = |𝑙|
 • Конвенција о додели алгебарских знакова:
Ако се предмет и /или лик налазе са оне стране
огледала са које нема светлости (виртуелна страна)
онда се растојањима предмета и /или лика до огледала
додељује негативан алегебарски знак (𝑝 < 0 и /или 𝑙 < 0).

Формирање лика коначних димензија

Лик је виртуелан,
исте оријентације
као предмет и у
природној величини.
• Карактеристични зраци:
→ Нормалан на површину огледала
→ Под произвољним углом у односу на површину огледала
• Висина предмета: ℎ𝑝 = |𝑃|, висина лика ℎ𝑙 = |𝐿|
Из сличности троуглова ⇒
|𝐿| = |𝑃|

Ако су предмет и лик усправни (оријентисани на горе)

уобичајено је да се димензијама додељују позитивне
алгебарске вредности → 𝑃, 𝐿 > 0.

У супротном, ако су изврнути, односно оријентисани на

доле, додељују им се негативне алгебарске вредности
→ 𝑃, 𝐿 < 0 !!
Лавиринти са огледалима
Сферна огледала

• Специјалан случај огледала код којих је рефлектујућа површина

закривљена тако да представља део сфере.
А. Конкавно (удубљено) огледало
△ 𝑃𝑃1 𝐿 ⇒ 𝛼 + 2𝛽 = 𝛾
⇒
△ 𝑃𝑃1 𝐶 ⇒ 𝛼 + 𝛽 = 𝛿
𝛼 + 𝛾 = 2𝛿

Реалан лик → може се

„ухватити“ на екрану.
• Параксијална апроксимација:
Посматрамо зраке који се крећу у близини оптичке осе
и падају на огледало у околини темена ⇒ 𝛼 је мали
угао (а самим тим су и остали означени углови
мали), па важе апроксимације:
sin 𝛼 ≈ 𝛼, cos 𝛼 ≈ 1, tan 𝛼 ≈ 𝛼, 𝑃2 → 𝑇
• На основу параксијалне апроксимације може се писати:
𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2
𝛿 ≈ tan 𝛿 = ; 𝛾 ≈ tan 𝛾 = ; 𝛼 ≈ tan 𝛼 =
|𝑅| |𝑙| |𝑝|
што након замене у изведену везу по угловима даје:
𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2
+ =2 ⇒
𝑝 𝑙 𝑅
1 1 2
+ =
|𝑝| |𝑙| |𝑅|
Б. Конвексно огледало (испупчено)

△ 𝑃𝑃1 𝐿 ⇒ 𝛼 + 𝛾 = 2𝛽
△ 𝑃𝑃1 𝐶 ⇒ 𝛼 + 𝛿 = 𝛽
⇒ 𝛼 − 𝛾 = −2𝛿
Виртуелан лик: не може се
„ухватити“ на екрану.

• Рефлектовани зраци се не секу, већ дивергирају. Пресек постоји

за продужетке зракова, на виртуелној страни!
• У параксијалној апроксимацији 𝛼 је мали угао, па важе следеће
апроксимације: sin 𝛼 ≈ 𝛼, cos 𝛼 ≈ 1, tan 𝛼 ≈ 𝛼, 𝑃2 → 𝑇
𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2
𝛿 ≈ tan 𝛿 = ; 𝛾 ≈ tan 𝛾 = ; 𝛼 ≈ tan 𝛼 =
𝑅 𝑙 |𝑝|
 𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2 𝑃1 𝑃2
− = −2 ⇒
𝑝 𝑙 𝑅
1 1 2
− =−
|𝑝| |𝑙| |𝑅|
• Ако се растојањима доделе алгебарске вредности у складу са
конвенцијом која је уведена код планарних огледала:

релације које дефинишу рефлексију о конкавно и конвексно

огледало се могу објединити у јединствену релацију:
 → За конкавно огледало:
1 1 2
𝑝 > 0, 𝑙 > 0, 𝑅 > 0 ⇒ + =
𝑝 𝑙 𝑅
→ За конвексно огледало:
1 1 2 1 1 2
𝑝 > 0, 𝑙 < 0, 𝑅 < 0 ⇒ + =+ ⇒ + =
|𝑝| −|𝑙| −|𝑅| 𝑝 𝑙 𝑅
Једначина огледала
1 1 2
+ =
𝑝 𝑙 𝑅

→ Планарно огледало је специјалан случај сферног

огледала код ког полупречник кривине тежи
бесконачности.
Појам жиже (фокуса) и жижне даљине
• Примарна жижа (жижа предмета) се дефинише као тачка на
оптичкој оси у коју треба поставити светли предмет да би се лик
формирао у бесконачности.
Aко се у жижу постави тачкасти извор који емитује
сферне таласне фронтове, након рефлексије простире се
равански (планарни) талас.
1 2
𝑓𝑝 = 𝑓1 = lim 𝑝 ⇒ =
𝑙→∞ 𝑓1 𝑅
• Секундарна жижа (жижа лика) је тачка у којој се формира лик
ако се предмет налази у бесконачности (тачка фокусирања
раванског таласа)
1 2
𝑓𝑙 = 𝑓2 = lim 𝑙 ⇒ =
𝑝→∞ 𝑓2 𝑅
→ жижне даљине које одговарају жижи предмета и жижи лика су
за сферно огледало једнаке:
𝑅
𝑓1 = 𝑓2 =
2
• Конвенција по којој се алгебарски знаци додељују
полупречницима кривине се пресликава и на жижне даљине.

конвексно
конкавно огледало огледало
𝑓2 > 0 ⇒ реална жижа 𝑓2 < 0 ⇒ виртуелна жижа
Оптичка моћ:
1
𝜔 = [diopt]
𝑓

Формирање слике коначних димензија на сферним огледалима

• Карактеристични зраци:
[1] Зрак паралелан са оптичком осом (након рефлексије
пролази кроз жижу)
[2] Зрак који пролази кроз жижу (након рефлексије простире се
паралелно са оптичком осом)
[3] Зрак који пролази кроз центар (након рефлексије простире
се дуж истог правца)
 пример:
конкавно огледало

𝛽
𝛽

Трансверзално увећање:
𝐿𝐿1 −|𝐿|
𝑀𝑇 = =
𝑃𝑃1 |𝑃|
|𝑃| |𝐿| |𝐿| 𝑙 𝑙
tan 𝛽 = = ⇒ = ⇒ 𝑀𝑇 = −
𝑝 𝑙 |𝑃| 𝑝 𝑝
• Алгебарски знак трансверзалног увећања даје информацију о
оријентацији лика у односу на предмет:
→ 𝑀𝑇 > 0 ⇒ лик је исте оријентације као предмет
→ 𝑀𝑇 < 0 ⇒ лик је супротне оријентације у односу на
предмет

Величинама предмета 𝑃 и лика 𝐿 се такође додељују алгебарске

вредности и то тако да се усправној оријентацији придружује
позитивна, а изврнутој негативна алегбарска вредност.
• Апсолутна вредност трансверзалног увећања |𝑀𝑇 | даје
информацију о величини лика у односу на предмет:
→ 𝑀𝑇 < 1 ⇒ лик је умањен,
→ 𝑀𝑇 > 1 ⇒ лик је увећан,
→ 𝑀𝑇 = 1 ⇒ лик је исте величине као предмет.
Карактеристике лика у зависности од положаја предмета
• У зависности од типа огледала и положаја предмета лик може
бити различитих димензија и оријентације.
→ 𝑝 < 𝑓:
Лик је виртуелан, увећан и
исте оријентације као
предмет

→ 𝑝 = 𝑓:
Лик се формира у
бесконачности
→ 𝑅 > 𝑝 > 𝑓:
Лик је реалан, увећан и обрнуте
оријентације у односу на предмет

→ 𝑝 = 𝑅:
Лик је реалан, исте величине и
обрнуте оријентације у односу
на предмет

→ 𝑝 > 𝑅:
Лик је реалан, умањен и
обрнуте оријентације у односу
на предмет
 6. Прости оптички инструменти
• Претпоставка: једначина танког сочива се може применити

Лупа
• Задатак лупе је да омогући формирање увећаног и јасног лика
на мрежњачи ока, за предмет који се налази у близини ока.
• Величина лика који се формира на мрежњачи зависи од угла 𝜃
под којим се предмет види:

→ Приближавањем предмета угао 𝜃 расте, што

омогућава да се уоче „ситнији“ детаљи.
• Нормално људско око може да формира јасан (оштар) лик, само
за предмете који се налазе на растојању већем од 𝑠 ≈ 25 cm,
које се назива даљина јасног вида. Предмети на мањем
растојању формирају мутан лик.

• Повећање угла 𝜃, а самим тим и повећање формираног лика на

мрежњачи, може се остварити ако се испред ока постави
сабирно сочиво (лупа), тако да се предмет налази непосредно
испред њене жиже, што доводи до формирања удаљеног и
увећаног, виртуелног лика:
• Угаоно увећање 𝑚 дефинише се као однос новог угла 𝜃 ′ , под
којим се предмет види када се користи лупа, и угла 𝜃 под којим
се предмет види без употребе лупе, онда када је постављен на
даљину јасног вида:
𝜃′
𝑚=
𝜃
• Максимално угаоно увећање 𝑚max се добија када се виртуелни
лик формира управо на даљини јасног вида, па је позиција
предмета у односу на лупу:
1 1 1 𝑠𝑓
− = ⇒ 𝑝=
𝑝 |𝑠| 𝑓 𝑠 +𝑓
• Трансверзално увећање 𝑀𝑇 у овом случају има вредност:
𝑙 𝑠 𝑠
𝑀𝑇 = − = =1+ =1+ 𝑠 𝜔
𝑝 𝑝 𝑓
и једнако је максималном угаоном увећању у апроксимацији
малих углова:
𝜃 ′ tan 𝜃 ′ ℎ/𝑝 𝑠
𝑚max = = = =
𝜃 tan 𝜃 ℎ/|𝑠| 𝑝
• Око може да фокусира јасан лик за предмете који су било где
између даљине јасног вида и бесконачности, али се најмање
умара ако је предмет у бесконачности. Да би се виртуелан лик
формирао у бесконачности, предмет треба да буде постављен у
жижу лупе. Тада је угаоно увећање минимално: 𝜃min = 𝑠 /𝑓.
• Употребом једног сочива могу се постићи увећања од око 4, без
изражених хроматских аберација → примена комбинација
позитивних и негативних сочива (ахроматски дублети
или триплети) омогућавају увећања и до 20 пута:
Микроскоп

• Задатак микроскопа је да обезбеди значајно веће увећање (од

око 30) блиског предмета, него што се може постићи применом
лупе.
• Микроскоп користи два сочива, објектив (кратка жижна
даљина, 𝑓𝑜𝑏 < 1 cm) и окулар (жижна даљина 𝑓𝑜𝑘 ~ неколико
cm), постављена на растојању 𝐷 много већем од 𝑓𝑜𝑏 и 𝑓𝑜𝑘 :
• Предмет који се посматра поставља се иза предње жиже
објектива (𝑝1 ≈ 𝑓𝑜𝑏 ), тако да формира увећан и инвертован
реалан лик 𝐼, који сада представља предмет за окулар.
• Подешавањем растојања између објектива и окулара, 𝐷 = 𝑓𝑜𝑏 +
𝑑 + 𝑓𝑜𝑘 , окулар се ставља у улогу лупе, тако да формирани лик 𝐼
буде непосредно иза његове предње жиже, што за резултат има
формирање увећаног и удаљеног виртуелног лика 𝐼′.
• Трансверзално увећање објектива je:
𝑙1 𝑑
𝑀1 = − ≈ −
𝑝1 𝑓𝑜𝑏
где је претпостављено да је растојање 𝑑 значајно веће од
жижних даљина.
• Укупно увећање добија се као производ трансверзалног
увећања објектива и угаоног увећања окулара:
 𝑑 𝑠
𝑀𝑇 = 𝑀1 ⋅ 𝑚 = −
𝑓𝑜𝑏 𝑓𝑜𝑘

Телескоп

• Задатак телескопа је да обезбеди увећање

великих, али веома удаљених објеката.
Постоје рефракциони и рефлексиони
телескопи.
• Како су предмети веома далеко, оправдано
је претпоставити да до телескопа стижу
равански таласни фронтови.
• Структура је слична као код микроскопа, с’
том разликом што се растојање између
сочива подешава тако да се задња жижа
објектива поклапа са предњом жижом
окулара.
Рефракциони телескоп:

• Објектив формира реалан инвертован лик удаљеног предмета.

• Растојање између објектива и окулара се подешава тако да се
лик након преламања кроз објектив формира у околини жижне
даљине окулара, која је уједно и жижна даљина објектива.
→ Сочива су постављена тако да је растојање
између њих једнако збиру жижних даљина.
• Угаоно увећање телескопа дефинише се као однос угла под
којим се предмет види из објектива и угла под којим се види
коначан виртуелан лик из окулара:
𝑓𝑜𝑏
𝑚=−
𝑓𝑜𝑘
• Због велике удаљености звезда, лик
формиран телескопом је, без обзира
на увећање, тачкаст → сочива морају
да буду великог пречника како би
сакупила што је могуће више
светлости, што је скупо и
компликовано, па се објектив може
заменити конкавним огледалом →
рефлексиони телескоп