OPTIKA

Svetlost. Priroda svetlosti

• OPTIKA – oblast fizike koja se bavi proučavanjem i tumačenjem svetlosti i njenom
interakcijom sa materijalnom sredinom.
• Svetlost se može opisati kao pojava koja delujući na naše čulo vida izaziva subjektivni
osećaj viđenja.
• Do početka 19. Veka paralelno su postojale dve teorije:
• Njutnova korpuskularna teorija - svetlost je skup veoma malih čestica koje se
pravolinijski kreću kroz prostor velikom brzinom. Ovakva mehanička (klasična) teorija
nije mogla na pravi način da objasne pojave vezane za svetlost.
• Hajgensova talasna teorija – osnovi talasne prirode svetlosti.
• Sredinom 19. veka talasna teorija postaje dominantna jer je talasna priroda svetlosti
potvrđena u mnogim eksperimentima koji su opisali pojave kao što su interferencija,
difrakcija, disperzija i polarizacija.
 Svetlost. Priroda svetlosti
• Maksvel – teorija od elektromagnetnoj prirodi svetlosti – svetlost je elektromagnetni transverzalni
talas sa vektorima električnog i magnetnog polja upravnim jedan na drugi.
𝑥 2𝜋
𝐸 = 𝐸0 sin 𝜔 𝑡 − 𝜔 = 2𝜋𝜈 =
𝑇
𝑐
𝑥
𝐵 = 𝐵0 sin 𝜔 𝑡 − 𝑐 = 𝜆𝜈
𝑐

Energija EM talasa:

ℎ𝑐
𝐸 = ℎ𝜈 =
𝜆

Plankova konstanta ℎ = 6,62 ⋅ 1034 𝐽𝑠

 Svetlost. Priroda svetlosti
• Krajem 19. i početkom 20. veka pojavila su se istraživanja čiji se rezultati nisu mogli
objasniti talasnom prirodom svetlosti: zračenje crnog tela, fotoelektrični efekat,
komptonov efekat ili emisija i apsorpcija svetlosti u atomima.
• Maks Plank je pretpostavio da se svetlost ne emituje kontinualno već diskretno, u vidu
“paketića energije” - kvanata svetlosti (fotona). Njegovu pretpostavku proširio je
Ajnštajn tvrdeći da se svetlost ne samo emituje, već i prenosi i apsorbuje u kvantima.
• Priroda svetlosti, odnosno elektromagnetnog zračenja je dvojaka – dualistička:
• U nekim pojavama EM zračenje se ponaša kao skup čestica (fotoefekat, komptonov
efekat, emisija i apsorpcija), a u drugim pojavama EM zračenje ispoljava osobine
talasa (interferencija, difrakcija i dr.).
 Izvori svetlosti. Brzina svetlosti
• Sva tela koja emituje svetlosne talase (EM talasi talasne dužine od 380 - 770 nm)
nazivaju se izvori svetlosti.
• Izvore svetlosti delimo prema načinu nastanka svetlosti na:
• Primarne – emituju svetlost na račun utroška sopstvene energije i delimo ih na:
• Toplotne – zagrejana tela koja emituje EM talase na temperaturama većim od 800K. Kako raste
temperatura tako svetlost prelazi od crvene preko narandžaste (žutu) do bele (oko 4000K).
• Luminescentne – luminescentni izvori svetlosti su čvrsta, tečna ili gasovita tela koja, pobudena
fluksom fotona, elektrona i drugih čestica ili električnim poljem, emituju svetlost.
• Stimulisane – stimulisana emisija nastaje pod dejstvom spoljašnjeg elektromagnetnog zračenja
odgovarajuće frekvencije. Ona je zastupljena kod lasera, pa se na taj način dobija intenzivan
monohromatski snop svetlosti.
• Sekundarne – izvori svetla su sva tela od kojih se svetlost odbija. Ova tela ne zrače sopstvenu svetlost
već svetlost koja potiče od drugih izvora, koja se od njih odbija i stiže do posmatrača (mesec, zgrade,
knjige, sto).
 Izvori svetlosti. Brzina svetlosti
• Izvore svetlosti prema vrsti delimo na:
• Prirodne – tela koja spontano emituju svetlost (Sunce, zvezde, fosfor). U zvezdama se neprekidno
odvijaju atomski procesi pri kojima se oslobađa energija. Primarni izvor svetlosti na Zemlji je
Sunce.
• Veštačke – tela koja emituju svetlost veštačkim putem na osnovu zagrevanja (izgaranja) ili nekim
drugim putem (sveća, električna sijalica, gasna lampa, svetleći gas u staklenim cevima, LED sijalice).
 Izvori svetlosti. Brzina svetlosti
Brzina elektromagnetnog talasa (svetlosti) u nekoj sredini kroz koju se prostire je:

gde su 0 i 0 dielektrična konstanta i magnetna permeabilnost vakuuma, a r i r

relativna dielektrična konstanta i magnetna permeabilnost posmatrane sredine.
Za vakuum je r = 1 i r = 1, tako da je brzina svetlosti u vakuumu:

Brzina svetlosti u nekoj sredini može se izraziti kao:

gde je n = r r - apsolutni indeks prelamanja date sredine.

 Spektar elektromagnetnog zračenja
• Spektar elektromagnetnih talasa – zračenja koja se razlikuju samo po svojim
talasnim dužinama.
• Pokazalo se da talasna dužina (𝜆) emitovanih talasa zavisi jedino od dimenzija
emitera: ukoliko je njegova dimenzija manja, utoliko je kraća talasna dužina
elektromagnetnog talasa koji od njega potiče.
 Spektar elektromagnetnog zračenja
• Prema načinu nastanka odnosno njihovoj primeni i delovanju na materiju, elektromagnetni talasi razdvajaju se u
sledeće oblasti:
• RADIO TALASI – nastaju pri ubrzanom kretanju elektrona u provodnicima - telekomunikacije
• MIKROTALASI – nastaju u električnim uređajima - radari, mikrotalasne pećnice, izučavanje atomske i molekulske strukture.
• INFRACRVENI TALASI – toplotno zračenje – sva zagrejana tela ih emituju, lako se apsorbuju - IC zračenje pretvara se u
unutrašnju toplotu.

• VIDLJIVA SVETLOST – ljudsko oko može da detektuje - 𝜆 = 380 − 770 𝑛𝑚 - Nastaju preuređivanjem elektrona u
atomina i molekulima. Ona čini samo uzak pojas u spektru elektromagnetnih talasa. U ovom vidljivom intervalu boja svetlosti
se menja od crvene do ljubičaste, pri čemu se talasna dužina smanjuje.

• ULTRALJUBIČASTI TALASI – imaju štetan uticaj na ćelije živih organizama. Zbog visoke frekvencije koriste se za sterilizaciju
medicinskih instrumenata. Mogu da jonizuju 𝐸 > 12 𝑒𝑉 (deo spektra prelazi vredost od 12eV)

• X ZRAČENJE – potiču iz atoma – primena u medicini i pri proučavanju kristalne strukture

• 𝛾 ZRAČENJE – 𝐸 > 100 𝑘𝑒𝑉 – poreklo vode iz jezgra, nastaju pri radioaktivnom raspadu, nuklearnim reakcijama i deo su
kosmičkog zračenja
 Spektar elektromagnetnog zračenja
• Talasni interval vidljive svetlosti podeljen je na sedam karakterističnih zona. Svakoj zoni
odgovara po jedna boja svetlosti.

Opseg vidljive svetlosti se ni po čemu

suštinski ne razlikuje od ostalih
područja spektra elektromagnetnog
zračenja i ograničavaju ga samo
fiziološke osobine oka.

• Prirodna, bela (sunčeva) svetlost je polihromatska, tj. sastavljena je od kontinualnog

niza svih boja vidljivog spektra - sadrži jednaku količinu fotona svih vidljivih talasnih
dužina. Vidljiva svetlost je sastavljena od fotona u energijskom opsegu od oko
(1,8 − 3,2) 𝑒𝑉 (1𝑒𝑉 = 1, 6 · 10 − 19𝐽).
 Zakon odbijanja i prelamanja svetlosti
• Geometrijska optika zasniva se na nekoliko načela:
✓Svetlost se kroz optički homogenu sredinu prostire pravolinijski (pravac prostiranja je
pravac vektora električnog polja).
✓Svetlost se predstavlja zracima - linijama koje su normalne na talasni front svetlosnog
talasa.
✓Zanemaruje se osnovno svojstvo svetlosti - talasna dužina: 𝝀 → 𝟎. Kada su dimenzije
prepreke znatno veće od talasne dužine ne dolazi do pojave difrakcije.
✓Ako se dva snopa svetlosti seku smatramo da nema uzajamnog uticaja tih snopova,
odnosno nema ni interferencije – pojave koja odražava talasnu prirodu svetlosti.
✓Fermaov princip (Fermat, 1679.) – Između dve tačke u prostoru svetlost se uvek kreće
onom putanjom za koju je potrebno najkraće vreme.
 Zakon odbijanja i prelamanja svetlosti
• Za svetlosne talase (elektromagnetne talase) važe zakoni odbijanja i prelamanja kao i
za mehaničke talase.
• Zakon odbijanja:
• Upadni zrak, normala i odbijeni zrak leže u istoj ravni.
• Upadni ugao zraka (𝛼) jednak je odbijenom uglu.

Ogledalska refleksija - refleksija na glatkim Ogledalska refleksija Difuzna refleksija

površinama. Reflektovani zraci su paralelni.

Difuzna refleksija - refleksija na hrapavoj

površini. Reflektovani zraci nisu paralelni. Sve
dok je hrapava dimenzija površine znatno manja
od talasne dužine, površina se može smatrati Površina je idealno Hrapava površina:
glatkom. glatka - najveći deo odbijanje je difuzno
svetlosti se reflektuje. - u različitim pravcima.
 Zakon odbijanja i prelamanja svetlosti
• Zakon prelamanja:
• Upadni zrak, normala i prelomljeni zrak leže u istoj ravni
• Odnos sinusa upadnog zraka 𝛼 i sinusa ugla 𝛽 prelomljenog zraka je jednak odnosu brzina
prostiranja talasa v1 i v2 (u prvoj odnosno drugoj sredini), obelezava se sa 𝑛2,1 i naziva se
relativnim indeksom prelamanja:
sin 𝛼 𝑣1 𝑛2
= = = 𝑛2,1
sin 𝛽 𝑣2 𝑛1

Ako je prva sredina vakuum (vazduh), a druga voda, staklo itd.

Tada pišemo: sin 𝛼 𝑐
= =𝑛
sin 𝛽 𝑣𝑛

𝑐- brzina svelosti u vakuumu, 𝑣𝑛 - brzina svetlosti u nekoj optičkoj sredini, 𝑛 - apsolutni indeks prelamanja
 Zakon odbijanja i prelamanja svetlosti
• Pri prelasku svelosti iz optički ređe u optički gušću sredinu, zraci se prelamaju ka
normali 𝛽 < 𝛼, a u obrnutom slučaju od normale 𝛽 > 𝛼.
• Optička gustina ne mora da korelaira sa zapreminskom masom (gustinom)!!
 Zakon odbijanja i prelamanja svetlosti
• Prelamanje svetlosti kroz planparalelnu ploču – efekat fatamorgane
Homogena, providna sredina, ograničena dvema ravnim i
paralelnim površinama, debljine 𝑑, naziva se planparalelnom
pločom.
Ako na gornju površinu takve ploče padne svetlosni zrak pod
nekim uglom α, on će nakon dvostrukog prelamanja (u tačkama
A i B) napustiti planparalelnu ploču, ali u pravcu pomerenom za
veličinu BC = a u odnosu na prvobitan.
Neka je sredina 1 vakuum (vazduh), a sredina 2 neka providna
sredina sa apsolutnim indeksom n.
 Zakon odbijanja i prelamanja svetlosti

• Kod pojave ”fatamorgane”

Topliji vazduh – ređi slojevi
ulogu planparalelne ploče igra
zgusnuti sloj vazduha iznad Hladan vazduh
peska u pustinji ili površine
mora. Atmosfera koja obavije “Gornja” fatamorgana:
zemlju predstavlja zapravo lik se obrazuje iznad stvarnog položaja predmeta.

planparalelnu ploču, usled

čega su za posmatrača sa
zemlje zvezde pomerene na
Hladniji vazduh – gušći slojevi
nebu i ne vide se tamo gde Vreli vazduh
one zaista jesu.

“Donja” fatamorgana:
lik se stvara ispod stvarnog položaja predmeta.
 Zakon odbijanja i prelamanja svetlosti
• Totalna refleksija

Ukoliko svetlosni zrak prelazi iz optički gušće u

optički ređu sredinu, prelamanje se vrši od
normale – ugao prelamanja 𝛽 veći je od
upadnog ugla 𝛼.

Granični ugao:

Ukoliko je upadni ugao veći od graničnog, upadni

zrak se odbija kao od ravnog ogledala - totalna
refleksija.

Za vodu (n = 1,33) granični ugao totalne refleksije ima vrednost 48°35'25,36′′ , a za staklo (n = 1,5) 42°.
 Disperzija svetlosti
• Prelamanje svetlosti kroz prizmu
• Pojava disperzije (razlaganja) svetlosti direktno je povezana sa zakonima prelamanja svetlosti na granici
dve sredine, ali ima i svoju dodatnu dimenziju sadržanu upravo u razlaganju složene svetlosti (iz više
talasnih dužina) na njene komponente.
• Uslov za disperziju: polihromatska svetlost i zadovoljeni zakoni prelamanja!!!

Prizma – providna sredina odgraničena dvema ravnim

međusobno nagnutim površinama.
Ugao 𝛾 – prelomni ugao prizme
Ugao 𝛿 – ugao devijacije (ukupnog skretanja)
 Disperzija svetlosti
• Prelamanje svetlosti kroz prizmu Δ𝐴𝐵𝐶 𝛿 = 𝛼1 − 𝛽1 + 𝛼2 − 𝛽2
Δ𝐴𝐵𝐷 𝛾 = 𝛽1 + 𝛽2
Sabiranjem dobija se: 𝛿 + 𝛾 = 𝛼1 + 𝛼2

Za jednakokraku prizmu važi da je: 𝛼1 = 𝛼2 i 𝛽1 = 𝛽2

Tako da je sada: 𝛾 =2𝛽 i 𝛿 = 2𝛼 − 𝛾

sin 𝛼
Zakon prelamanja: =𝑛
sin 𝛽
𝛾 𝛿 𝛾
Dakle dobije se da je: 𝛽 = i 𝛼= +
2 2 2

Za male uglove
𝛿+𝛾 sin 𝛼~ 𝛼
sin
2 =n
sin
𝛾 𝛿+𝛾
=𝑛 𝛿 = 𝑛−1 𝛾
2 𝛾
 Disperzija svetlosti
• Talasne karakteristike svetlosti:
• Talasna dužina svetlosti (λ) predstavlja najmanje rastojanje između dve tačke koje prilikom
prostiranja talasa – osciluju u istoj fazi .
• Talasna dužina svetlosti nije njena osnovna karakteristika jer se menja u zavisnosti od sredine kroz
koju svetlost prolazi, tj. zavisi od indeksa prelamanja.
• Osnovna karakteristika svetlosti je frekvencija (𝜈). Nju određuje stanje atoma koji emituju svetlost i ne
može da se menja.
• Talasna dužina i frekvencija svetlosti povezani su relacijom 𝑣 =𝜆⋅𝜈
gde je 𝑣−brzina prostiranja svetlosti (u vakuumu 𝑣 = 𝑐).
 Disperzija svetlosti
• Ugao skretanja od prvobitnog pravca upadnog zraka δ, nakon prelamanja kroz prizmu, zavisi od
indeksa prelamanja prizme i ugla 𝛾.
• Za različite talasne dužine komponenti upadne polihromatske svetlosti, indeks prelamanja ima
različite vrednosti, dakle, dolazi do razlaganja po komponentama!

Kada se polihromatsko zračenje, kao što je recimo bela svetlost, propusti kroz prizmu, ono se razlaže
po talasnim dužinama.

➢ Crvena boja - ima najveću talasnu dužinu u vidljivom delu spektra i najmanje se prelama.
➢ Ljubičasta - ima najmanju talasnu dužinu i prelama se najviše.
 Disperzija svetlosti
Svetlosni talasi različitih talasnih dužina u vakuumu se prostiru istom brzinom
(c = 3108m/s), dok se u sredinama ispunjenim atomima i molekulima kreću
različitim brzinama.
Apsolutni indeks prelamanja neke sredine definiše se kao količnik brzine svetlosti u
vakuumu i brzine u datoj sredini:

Indeks prelamanja je obrnuto srazmeran talasnoj dužini svetlosti: sa povećanjem ,

n opada. Na gornjoj slici prikazana je zavisnost indeksa prelamanja od talasne
dužine u vidljivom delu spektra.

S obzirom na osnovnu relaciju talasnog kretanja (c =), jasno je da se prilikom

prostiranja kroz neku providnu sredinu, brzina svetlosti smanjuje na račun smanjenja
talasne dužine, pri čemu frekvencija ostaje nepromenjena.
 Disperzija svetlosti
• Elastično rasejanje svetlosti na česticama u atmosferi – Rejlijev zakon
 Disperzija svetlosti
• Fizika duge - prelamanje Sunčeve svetlosti u vodenim kapljicama u atmosferi (za
vreme kiše ili iznad vodopada) dovodi do razlaganja svetlosti, što se manifestuje
kao duga "na nebu".
• Primarna duga: zrak bele sunčeve svetlosti pri ulasku u kapljicu u tački A
se razlaže zbog različitog indeksa prelamanja vode za pojedine boje koje
sadrži Sunčeva svetlost, ljubičasta se prelama najviše, crvena najmanje.
Posle totalne refleksije u tački B, ova razložena svetlost se ponovo prelama
pri prelasku svetlosti iz kapljice u vazduh u tački C, usled čega se još više
širi. Ovako razložena svetlost na velikom broju kapljica vidi se kao duga,
ali samo iz određenog pravca: ugao između bele svetlosti i ljubičastog
zraka je 40°, a između bele svetlosti i crvenog zraka 42°.

• Sekundarna duga: u vodenoj kapljici se odigra dvostruka totalna

refleksija pre nego što svetlost napusti kapljicu. Ugao između bele svetlosti
i crvenog zraka je 51°, a između bele svetlosti i ljubičastog zraka 53°.
Posmatrač zbog toga vidi raspored u spektru boja sekundarne duge obrnut
u odnosu na spektar primarne duge!
 Kvantna, čestična priroda svetlosti
• Dualisitčka priroda svetlosti- kvantna (čestična) priroda svetlosti nastala je tumačenjem
eksperimenata koje klasična fizička (talasna) teorija nije mogla da objasni. Neki od tih
eksperimenata su fotoefekat i komptonovo rasejanje.
Fotoefekat (unutrašnji i spoljašnji)
• Fotoelektrični efekat (fotoefekat) – spoljašnji- je pojava izbijanja elektrona iz materijala
(najčešće metala) kada se on obasja elektromagnetnim zračenjem, tj. svetlošću.
• Da bi elektron napustio metal, on mora da primi energiju
kako bi mogao da izvrši rad protiv električne sile kojom
ga privlače pozitivni joni iz kristalne rešetke. Minimalna
energija koju elektron mora da primi da bi napustio
površinu metala naziva se izlazni rad (A).
 Kvantna, čestična priroda svetlosti
• Najvažniji deo aparature za ispitivanje fotoelektričnog efekta
je vakuumska elektronska cev koja se naziva fotoćelija. Ona se
sastoji od dve elektrode: fotokatode (FK), koja je napravljena
od metala (zemnoalkalnih metala kod kojih spoljašnji elektroni
u atomu imaju labavu vezu sa jezgrom i lako se izbijaju iz atoma)
sa malim izlaznim radom i anode (A).
• Fotokatoda se obasjava svetlošću, usled čega na njenoj površini
dolazi do fotoefekta. Neki od emitovanih fotoelektrona uspevaju
da stignu do anode, zatvarajući na taj način strujno kolo, i
ampermetar registruje proticanje struje čak i kada između
elektroda u fotoćeliji ne postoji nikakva razlika potencijala, tj.
napon (U = 0).
 Kvantna, čestična priroda svetlosti
• Istraživanjem fotoefekta došlo se do nekoliko zaključaka:
• da je broj izbačenih elektrona direktno srazmeran fluksu upadne svetlosti;
• da maksimalna kinetička energija (tj. brzina) elektrona ne zavisi od intenziteta, već se
linearno povećava sa porastom frekvencije zračenja;
• da se fotoefekat ne javlja uvek, već samo kada je frekvencija svetlosti veća od neke granične
vrednosti koja zavisi od materijala;
Granična vrednost ili crvena granica fotoefekta predstavlja minimalnu frekvenciju 𝜈 𝑔
(odnosno maksimalnu talasnu dužinu 𝜆𝑔 ) pri kojoj se dešava fotoefekat.
Ajnšajnova relacija za fotoefekat:
𝑚𝑣 2
ℎ𝜈 = 𝐴 +
2

Crvena granica: ℎ𝜈𝑔 = 𝐴

 Kvantna, čestična priroda svetlosti
• Unutrašnji fotoefekat
• Predstavlja premeštanje elektrona unutar poluprovodnika i dielektrika sa jednog energijskog
nivoa na drugi energijski nivo pod uticajem svetlosti.
Kod poluprovodnika postoje tri energijske
zone: valentna zone, zabranjena zona i
provodna zona.
Si, Ge, Se – poluprovodnici kod kojih
dolazi do ispoljavanja unutrašnjeg fotoefekta
 Kvantna, čestična priroda svetlosti
• Komptonov efekat - rasejanje
Kod Komptonovog efekta dolazi do toga da foton pri interakciji sa elektronom ne predaje svoju
kompletnu energiju elektronu, kao što je to slučaj kod fotoefekta, nego se dešava rasejanje fotona
na mirujućem elektronu.
Razmena energije zadovoljava zakone održanja slično kao kod sudara dve kuglice u klasičnoj
mehanici
Kao posledica ove interakcije foton nastavlja kretanje sa većom
talasnom dužinom (λ′) od one koju je do tada imao (λ), a razlika
talasnih dužina upadnog i rasejanog fotona iznosi:
 Fotometrija. Fotometrijske veličine i jedinice
• Oblast optike koja se bavi merenjima energije zračenja koju svetlosni izvori emituju kao i
veličina povezanih sa tom energijom, naziva se fotometrija.
• Izotropni tačkasti svetlosni izvori – zanemarljivih su dimenzija i ravnomerno emituju
svetlosnu energiju u svim pravcima.
• U zavisnosti od detektora svetlosti, jedinice fotometrijskih veličina se dele na:
• objektivne - dobijene putem mernih instrumenata,
• subjektivne (vizuelne, fiziološke) – detektor je ljudsko oko,
različito osetljivo prema različitim talasnim dužinama
i u različitim spoljašnjim uslovima.

Ljudsko oko je najosetljivije na svetlost talasne dužine 555nm

 Fotometrija. Fotometrijske veličine i jedinice
• Svetlost i boje
Vidljivo zračenje (svetlost) ljudsko oko ne opaža samo po sjajnosti nego i po bojama. Oko vidi
predmete pomoću svetlosti koju oni reflektuju, a njihova boja zavisi od kombinacije svetlosti
kojom su oni osvetljeni i njihove sopstvene sposobnosti da izvesne zrake upijaju, a druge
reflektuju od sebe.
Ako neki svetlosni izvor emituje samo talasne dužine drugih boja, onda posmatrani predmet
gubi svoju boju, odnosno ako izvor svetlosti emituje samo zrake jedne talasne dužine, onda će
svi premeti izgledati kao obojeni tonovima te boje.
Da bi se postigla prava slika boje (prirodna boja nekog posmatranog predmeta) izvor
svetlosti treba da sadrži spektar svih boja (Sunčeva svetlost - severni deo neba).
 Fotometrija. Fotometrijske veličine i jedinice
• Temperatura boje
• Temperatura boje je temperatura crnog tela, izražena u kelvinima, koje zrači svetlost, na temperaturama
većim od 800 K. Temperaturom boje se opisuje boja svetlosti. Distribuciona temperatura boje je
temperatura boje svetlosti čiji je spektar sličan
spektru crnog tela u opsegu talasnih dužina od 380 do 770 nm.
 Fotometrija. Fotometrijske veličine i jedinice
• Svetlosni fluks 𝛷 (snaga svetlosnog izvora) je elektromagnetna energija 𝑑𝑊 koju
svetlosni izvor 𝑆 izrači u jedinici vremena 𝑑𝑡 kroz neku površinu 𝑑𝑆 ili neki
prostorni ugao 𝑑Ω:
𝑑𝑊
Φ= [W] ili [lm]-lumen
𝑑𝑡
1 W = 683 lm za 𝜆 = 555 nm

• Jačina svetlosti 𝐼 je veličina koja definiše

izračenost svetlosnog fluksa 𝑑Φ u jedninični
prostorini ugao 𝑑Ω:
𝑑ϕ
𝐼= [cd] - kandela
𝑑Ω
Φ
Ukoliko je svetlosani izvor izotropan: 𝐼= , Ω = 4𝜋 → Φ𝑢𝑘 = 4𝜋 𝐼
Ω
 Fotometrija. Fotometrijske veličine i jedinice
• Osvetljenost (osvetljaj) je veličina koja definiše stepen osvetljenosti neke površine 𝑑𝑆
na koju pada svetlosni fluks 𝑑Φ i data je izrazom:
𝑑Φ 𝑙𝑚
𝐸= 𝑙𝑥 = - luks
𝑑𝑆 𝑚2
Za neravnomerno osvetljenu površinu uvodi se srednja
osvetljenost: Φ
<𝐸 >=
𝑆
• Osvetljenost tačke koja se osvetljava iz tačkastog izvora, data je relacijom:
𝐼
Lamberov zakon 𝐸= cos 𝛼
𝑟2
gde je 𝐼 intenzitet tačkastog izvora, 𝑟 rastojanje između izvora i
tačke u kojoj se osvetljenost određuje, a 𝛼 ugao koji grade zrak
svetlosti iz izvora i normala na površinu u tački upada svetlosti.
 Fotometrija. Fotometrijske veličine i jedinice
• Emisiona moć ili emitacija 𝑅 odnosi se na površinu koja emituje svetlost i ponaša se kao izvor.
Emisiona sposobnost svetlosnog izvora veličine 𝑑𝑆 koji emituje svetlosni fluks na sve strane, u granicama
prostornog ugla definiše se kao:
𝑑Φ 𝑙𝑚
𝑅=
𝑑𝑆 𝑚2

𝑅 predstavlja površinsku gustinu svetlosnog fluksa

koji se emituje ili reflektuje sa posmatrane površine.

• Luminacija ili sjajnost (blesak) površine izvora se odnosi na svetlosne izvore koji nisu tačkasti. U tom
slučaju se mora uzeti u obzir i veličina svetlosnog izvora. Ako je jačina svetlosti 𝐼 koju emituje površina
Δ𝑆, luminacija u pravcu posmatranja data je kao:
𝐼 𝐼 𝑐𝑑
𝐿= = 𝑛𝑡 = -nit
Δ𝑆𝑛 ΔScos 𝛼 𝑚2

gde je Δ𝑆𝑛 = Δ𝑆𝑛 cos 𝛼 −minimalna projekcija površine

Δ𝑆 koja emituje svetlost, 𝛼−ugao između normale na površinu
Δ𝑆 i pravca posmatranja 𝑃.
ZADATAK
 Munova i Daniljukova korekcija osvetljaja
• PROMENLJIVOST OSVETLJAJA
• Izvor dnevne svetlosti je Sunce koje, teorijski gledano, ima uvek isti intenzitet i istu temperaturu boje
svetlosti, međutim u prirodi se javljaju velike razlike u osvetljaju:
• Sunce u zenitu 100.000 lx
• Oblačno nebo 15.000 lx
• Pun mesec 0,2 lx
• Noć bez mesečine 0,002 lx
• Zatvoreni arhitektonski prostori 20-600 lx (dobra vizuelna percepcija 300-600 lx)

• Promenljivost osvetljaja u prirodi proizilazi iz:

• Neprestane promene položaja Sunca čije se odstojanje u odnosu na zemlju menja zbog putanje zemljinog
kretanja oko njega; Različitog položaja Zemljine ose u raznim godišnjim dobima;
Geografske širine posmatranog mesta u kome ispitujemo osvetljenost; Promene upadnog ugla sunčevih zraka u
toku dana, koja je izazvana okretanjem zemlje oko svoje ose; Klimatskih prilika;
Stanja tmurnosti neba; Stanja gustine smoga u velikim gradovima; Konkretne orijentacije objekta.
 Munova i Daniljukova korekcija osvetljaja
• Osvetljaj prema stranama sveta:

Dijagram je izrađen za uslove

oblačnog neba.

Osvetljaj prema stranama sveta.

• Južna orijentacija daje najveći osvetljaj u podne, dok u jutarnjim i popodnevnim satima satima, jačina
osvetljaja prilično naglo raste (opada). Istočna i zapadna orijentacija takođe pokazuju tendenciju
relativno brzog pada, odnosno rasta , nivoa osvetljaja, što zavisi od položaja sunca na istoku u jutarnjim
satima, a na zapadu u popodnevnim. Zapaža se da severna orijentacija daje najujednačeniji osvetljaj
tokom celog dana, te je severna orijantacija najpovoljniji položaj prozora za radne prostorije.
 Munova i Daniljukova korekcija osvetljaja
• Promena osvetljaja u zavisnosti od godišnjih doba:

• Osim promene osvetljaja koji je javlja tokom dana, a koji nastaje zbog promene položaja Sunca na nebeskom
svodu, značajno je razmatranje promene osvetljaja u zavisnosti od godišnjih doba.
• Zimski solsticijum (kratkodnevnica) – Sunce je u podne dosta nisko nad horizontom, inklinacioni ugao je
21∘ 42` , dok su azimutni uglovi od 53∘ 56` na istoku do 56∘ na zapadu. Obdanica traje 8h 47min.
• Letnji solsticijum (dugodnevnica) – Sunce u podne, inklinacioni ugao 68∘ 42` ,a azimutni uglovi su od 123∘ na
istoku do 124∘ na zapadu. Obdanica traje 15h i 36min. (PODACI SU ZA BEOGRAD)
 Munova i Daniljukova korekcija osvetljaja
• Potsdamski dijagram – dijagram promene osvetljaja u toku godine. Na njemu mogu da se
vide prosečne vrednosti osvetljaja za sve mesece u godini i njihova promena u toku dana.
Dijagram ilustruje promenu osvetljaja nebeskog svoda tokom godine i pojavu simetričnih
vrednosti jačine osvetljaja u mesecima
januar-novembar, februar-oktobar,
mart-septembar, april-avgust, maj-jul.
Vrednosti osvetljaja za vreme meseca juna
dostižu maksimum, dok je minimalna vrednost
osvetljaja u decembru.
• Sa dijagrama se vidi da je vrednost osvetljaja
prosečno oblačnog neba u podne varira od
10.000 𝑙𝑥 u decembru do 70.000 𝑙𝑥 u junu.
 Munova i Daniljukova korekcija osvetljaja
• Kritični osvetljaj – međunarodno dogovorena veličina i predstavlja onaj osvetljaj koji se javlja u
prosečnom, oblačnom decembarskom nebu oko 9:30h pre podne.
• Sa Postdamskog dijagrama očitava se vrednost od 5000 lx za kritični osvetljaj.

Dijagram dnevnog
osvetljaja u raznim
zemljama Evrope

Korekcija kritičnog osvetljaja na geografsku širinu za Srbiju iznosi

oko 10%, tako da se u proračunima uzima vrednost od 5500 lx.
𝐸𝑐𝑟 = 5500 𝑙𝑥 Karta svetlosnih zona Evrope sa koeficijentima
za korekciju kritične osvetljenosti
 Munova i Daniljukova korekcija osvetljaja
Munova korekcija
• Proračun osvetljenosti u zatvorenim arhitektonskim prostorima: izvor svetlosti je onaj deo neba koji
se vidi kroz prozore, odnosno sjaj nebeskog svoda. Sunce nije uvek vidljivo pa se ono ne uzima kao
izvor svetlosti. Sjaj nebeskog svoda se menja iz munuta u minut u zavisnosti od doba dana,
promena položaja Sunca, stanja oblačnosti neba, položaja posmatrača (orijentacije) u odnosu na
strane sveta i promene gustine zagađenosti atmosfere.
• U proračunima se uvek uzima nebo zastrto oblacima (kao nepovoljniji slučaj), pri čemu je sjaj neba
najveći u zenitu.
• Američki astronom Mun je ustanovio da je prosečna vrednost nebeskog sjaja (luminacije) javlja kod
ugla od 42° i da tada nije potrebno vršiti korekciju kritičnog osvetljenja 𝐸𝑐𝑟 koji se očitava na
Postdamskom dijagramu.
 Munova i Daniljukova korekcija osvetljaja
• Munova korekcija 𝑞1 na sjaj (luminaciju)
nebeskog svoda zavisi od veličine
upadnog ugla svetlosti 𝜀, u odnosu na
posmatranu tačku M za prozore i lanterne.
Upadni ugao 𝜀 određuje se u preseku
prostorije, tako što se izmeri ugao koji
zaklapa radna ravan u kojoj leži tačka M
sa polovinom visine (ili širine) otvora koji se
ispituje.
Dijagram sjaja neba →

Sa porastom ugla, raste i sjaj pa tako i korekcioni faktor po Munu do vrednosti od 𝑞1 = 1,29 u
samom zenitu za veličinu ugla upada svetlosti od 90°, ili opada sa smanjenjem ugla do
vrednosti 𝑞1 = 0,43 za veličinu ugla od 0°, što za posmatrača predstavlja horizont.
 Munova i Daniljukova korekcija osvetljaja

• Primeri iznalaženja veličine upadnih uglova za prozore i lanterne:

 Munova i Daniljukova korekcija osvetljaja
Daniljukova korekcija
• Već smo pomenuli da se sjaj nebeskog svoda menja u zavisnosti od položaja posmatrača u odnosu na
strane sveta, tj. u zaisnosti od orijentacije.
• Naučnik Daniljuk uvodi korekcioni faktor 𝑞2 vrednsti intenziteta osvetljenosti odnosno, korekcije nebeskog
sjaja u zavisnosti u odnosu na orijentaciju i oblačnost neba.
Za naše geografske prilike,
nivo spoljašnje osvetljenosti
računa se prema formuli:
𝐸𝑠 = 5500 𝑙𝑥 ⋅ 𝑞1 ⋅ 𝑞2
𝑞1 – Munova korekcija
𝑞2 – Daniljukova korekcija

Promena osvetljenosti pri uslovima vedrog

neba na vertikalnim površinama u zavisnosti od
njihove orijentacije
 Osvetljenost tačke u zatvorenom prostoru
• Vrši se za prostorije čija je dubina preko 5m, a za stambene prostorije se gotovo
nikada ne vrši jer su prozori dovoljan izvor svetlosti
• Osvetljenost u tački M je zbir tri uticaja: 𝑬𝑀 = 𝑬𝒅 + 𝑬𝒊 + 𝑬𝒓
-𝐸𝑑 - Direktan uticaj nebeskog svetlosnog fluksa
-𝐸𝑖 – Interreflektovana komponenta u prostoriji
-𝐸𝑟 – Reflektovana komponenta od naspramnih objekata i zgrada

• Razmatramo samo direktnu komponentu izvora svetlosti, tj. samo

onaj deo neba koji se vidi iz posmatrane tačke. Postoji više
metoda za proračun 𝐸𝑑 , navešćemo samo jednu: metodu proračuna 𝐸𝑑
projekcijom prostornog ugla.
 Osvetljenost tačke u zatvorenom prostoru
• Projekcija svetlosne površine (prozora) 𝑑𝜔 je projekcija na zamišljenu kalotu prečnika 1m i
predstavlja sferni četvorougao.
• Prostorni ugao svetleće površine 𝑃 u odnosu na posmatranu tačku 𝑀 grafički se
predstavlja u vidu centralne projekcije te površine na loptu prečnika 1m (𝑑𝜔),
a njegova projekcija na horizontalnicu je projekcija prostornog ugla 𝑑𝜔′.

𝑑𝜔

𝑀 𝑑𝜔`
 Osvetljenost tačke u zatvorenom prostoru

• Projekcija prostornog ugla svetlosne površine:

𝑑𝜔cos𝛼 = 𝑑𝜔′
⇒ 𝑬 = 𝑳 ∙ 𝒅𝝎′
• Osvetljenost je proporcionalna sjaju projekcije
prostornog ugla svetlosnih površina 𝒅𝝎′!
• Pošto u prostoriji može biti više
svetlosnih površina:

𝑬 = ෍ 𝑳𝒊 ⋅ 𝒅𝝎´𝒊
𝒊
 Osvetljenost tačke u zatvorenom prostoru
• Osvetljenost zavisi od položaja izvora svetlosti u odnosu na posmatranu tačku.

Dispozicija otvora iste veličine

utiče na jačinu osvetljenosti
veličinom projekcije
prostornog ugla 𝑑𝜔′

Najuravnoteženija raspodela osvetljenosti je

na trećem dijagramu, tj. U trećem slučaju
dispozicije otvora na fasadnoj ravni, dakle,
tako postavljen prozor daje prostorno i
vremenski ujednačenu osvetljenost.
 Osvetljenost tačke u zatvorenom prostoru
Svetlosni dnevni činilac
• Svetlosni dnevni činilac za datu tačku 𝑀 radne površine definiše se kao količnik unutrašnje 𝐸𝑈 i spoljašnje 𝐸𝑆
osvetljenosti u istom trenutku vremena:
𝐸𝑈
𝑇𝑀 = ⇒ 𝐸𝑈 = 𝑇𝑀 ∙ 𝐸𝑆
𝐸𝑆
• Ovaj količnik je za datu tačku stalan, pa ga je mnogo pogodnije koristiti od same osvetljenosti tačke 𝑀 koja se
nalazi u unutrašnjosti prostorije, jer 𝐸𝑈 sa svoje strane zavisi od doba dana i godine, geografske širine,
oblačnosti, itd. U svim proračunima uzimaćemo da je 𝐸𝑆 = 5500 𝑙𝑥, što predstavlja vrednost kritičnog
osvetljenja korigovanu za našu geografsku širinu.
• Kao i sama osvetljenost tačke 𝑀, i svetlosni dnevni činilac sastoji se iz tri komponente: direktne (𝑡𝑑 ),
interreflektovane (𝑡𝑖 ) i reflektovane (𝑡𝑟 ):
𝑇𝑀 = 𝑡𝑑 + 𝑡𝑖 + 𝑡𝑟
𝐸𝑈𝑑 𝐿𝑑𝜔` d𝜔`
𝑡𝑑 = = =
𝐸𝑠 𝐿𝜋 𝜋
𝒅𝝎′ zavisi od uglova 𝛼 i 𝜑:
azimutni ugao 𝛼 (koji leži u horizontalnoj ravni)
inklinacioni ugao 𝜑 (koji leži u vertikalnoj ravni)
 Osvetljenost tačke u zatvorenom prostoru
• Strog matematički proračun vrednosti veoma je komplikovan, pa je uveden uprošćen postupak za
nalaženje vrednosti 𝑡𝑑 tačke za koju vršimo proračun osvetljenosti (doprinose preostale dve
komponente, 𝑡𝑖 , 𝑡𝑟 , smatraćemo zanemarljivim).
• Ova tehnika zasniva se na činjenici da je direktna komponenta svetlosnog dnevnog činioca 𝑡𝑑
funkcija dveju veličina: azimutnog ugla 𝛼 i inklinacionog ugla 𝜑, koji definišu veličinu prostornog
ugla (1’2’3’4’) pod kojim tačka 𝑀 ”vidi” otvor prostorije, odnosno prozor ili lanternu (1234).
• Osnovnu ulogu u izračunavanju vrednosti 𝑡𝑑 igraju azimutni ugao 𝛼 (koji leži u horizontalnoj ravni)
i inklinacioni ugao 𝜑 (koji leži uvertikalnoj ravni) za koje je izrađen dijagram za direktno
očitavanje vrednosti 𝑡𝑑 izražene u procentima (%) (Dijagram1). Kod prostorija osvetljenim
lanternama postupak određivanja 𝑡𝑑 je sličan, jedino što se umesto uglova 𝛼 i 𝜑 sada javljaju
podužni ugao 𝛽 i poprečni ugao 𝛾 koji definišu položaj lanterne u odnosu na tačku 𝑀 čiju
osvetljenost određujemo. Vrednosti 𝑡𝑑 za prostorije osvetljene lanternama i poznate vrednosti
uglova 𝛽 i 𝛾 očitavaju se sa Dijagrama 2.
 Osvetljenost tačke u zatvorenom prostoru
Mogućnost direktnog očitavanja
𝒕𝒅 sa dijagrama:
- Za prozore: moguće je samo ako je
tačka M u parapetnoj ravni i u okviru
vertikalnih ivica prozora.
Npr, za 𝛼 = 35°, i 𝜑 = 40° ⇒ 𝑡𝑑 = 3.8%
𝐸𝑈 = 𝑡𝑑 ∙ 𝐸𝑆 = 0.038 · 5500 𝑙𝑥 = 209 𝑙𝑥

- za lanterne: moguće je samo ako je tačka M u jednom

od uglova četvorougaonika koji predstavlja prvu
projekciju lanterne.
GEOMETRIJSKA OPTIKA
 Ogledala
• Ogledalo je svako približno idealno uglačano telo kod kojeg je koeficijent
refleksije (𝑟) približno jednak jedinici.

Kod ogledala koeficijent refleksije je primaran, dok

su druga dva (koeficijent apsorpcije i transmisije)
zanemarljivi.
 Ogledala

• Ravna ogledala – imaju ravnu površinu od koje se svetlosni zraci odbijaju. Lik
predmeta kod ravnih ogledala je imaginaran, iste veličine kao i predmet i nalazi
se naistoj udaljenosti od ogledala kao i predmet.

• Svetlosni zraci koji dolaze iz tačke P, odbijaju se tako kao da dolaze iz tačke L.
Svaka tačka predmeta u ogledalu ima svoj lik i na taj način se formira lik celog
predmeta.
 Ogledala
• Sferna ogledala su uglačani delovi sfernih površina. Ako je reflektujuća površina
sa unutrašnje strane – ogledalo je izdubljeno (konkavno), a ako je sa spoljašnje
strane – to je ispupčeno (konveksno) ogledalo.

Konkavno ogledalo Konveksno ogledalo

- 𝑅 - je poluprečnik krivine
- 𝐶 - centar krivine
- 𝐹 - fokus (žiža) ogledala
- 𝑇 - teme
𝑅
- 𝑓 - žižna daljina, 𝑓 =
2
 Ogledala
• Za konstruisanje likova kod sfernih ogledala koriste se sledeći karakteristični
zraci:
1. Zrak koji je paralelan optičkoj osi posle odbijanja od reflektujuće površine prolazi kroz žižu
ogledala;
2. Zrak koji prolazi kroz žižu ogledala odbija se paralelno optičkoj osi;
3. Zrak koji prolazi duž optičke ose 𝑂𝑂`, reflektuje se nazad duž pravca 𝑂𝑂`;
4. Zrak koji pod nekim uglom  dolazi do temena ogledala, po zakonu odbijanja reflektuje se
pod istim uglom .
 Ogledala
• Konstrukcija lika kod konkavnih ogledala

Predmet u beskonačnosti lik Predmet AB je na rastojanju većem

se formira u žiži. od poluprečnika krivine.

’
Predmet AB je u Predmet AB je između centra
centru krivine. B’
krivine i žiže.

’ A’

A’

Predmet je u žiži Predmet je između žiže i

ogledala.
B’
temena ogledala.
 Ogledala
• Jednačine konkavnog ogledala:
Važi u slučaju kada je: Važi kada je:
𝑝 > 𝑓 = 𝑅/2 𝑝< 𝑓

Uvećanje:

Lik je realan i obrnut. Može biti umanjen ili

Lik je imaginaran, uvećan i uspravan.
uvećan, što zavisi od položaja predmeta.
 Ogledala
• Konveksno ogledalo - lik je uvek imaginaran, uspravan i umanjen.
Jednačina konveksnog ogledala:

Uvećanje:
 Sočiva
Sočiva su providna optička tela ograničena (od kvarca, stakla...) Dvema sfernim površinama ili jednom
sfernom i jednom ravnom površinom. Granične površine sočiva mogu biti ispupčene (konveksne),
izdubljene(konkavne) i ravne (planarne).
Prema načinu prelamanja podeljena su na sabirna (konvergentna) i rasipna (divergentna) sočiva pri
čemu sabirna sočiva mogu biti bikonveksna, plankoveksna i konkavnokonveksna, a rasipna binkonkavna,
plankonkavna i konvekskonkavna. Sabirna sočiva imaju svojstvo da smanjuju prelomni ugao svetlosnih
zraka koji kroz njih prolaze, dok se pri prolasku svetlosnih zraka kroz rasipna sočiva odgovarajući ugao
povećava.

Konvergentna sočiva Divergentna sočiva

 Sočiva
• SABIRNA SOČIVA - realna žiža • RASIPNA SOČIVA - imaginarna žiža

• Elementi sabirnih sočiva • Elementi rasipnih sočiva

• O – optički centar sočiva • O – optički centar sočiva

• F – žiža (fokus) sočiva • F – žiža (fokus) sočiva
• f – žižna daljina • f – žižna daljina
 Sočiva
• KONSTRUKCIJA LIKA
Za konstrukciju likova mogu da se koriste sledeći karakteristični zraci:
• 1 – zrak paralelan sa glavnom optičkom osom sočiva O nakon prelamanja prolazi kroz žižu F
• 2 – zrak koji prolazi kroz optički centar sočiva O ne prelama se
• 3 – zrak koji prolazi kroz žižu F nakon prelamanja je paralelan sa glavnom optičkom osom O
Sabirno sočivo
Sočiva
p=f
p>2f

p<f LUPA
Lik je imaginaran!!

p=2f

Rasipno sočivo

Lik je uvek:
imaginaran, umanjen
2f<p<f
i uspravan
 Sočiva
Lens-Makersova formula za tanko sočivo

Tačka gledišta je sa one strane odakle dolazi

svetlost. Ukoliko prvo nailazimo na konveksnu
𝑓 – žižna daljina površinu sočiva 𝑅 > 0 ili ako nailazimo na
𝑛2 – indeks prelamanja sočiva konkavnu 𝑅 < 0, dalje nailaskom na drugu
𝑛1 – indeks prelamanja sredine u kojoj se sočivo nalazi površinu sočiva, ukoliko je konveksna 𝑅 > 0,
𝑅1 – radijus krivine 1 a ukoliko je konkavna 𝑅 < 0.
𝑅2 – radijus krivine 2
 Sočiva
• OPTIČKA MOĆ SOČIVA:
Za svako sočivo se definiše optička moć sočiva 𝑗, i predstavlja meru veličine prelamanja svetlosti ili meru
konvergencije. Recipročna je vrednost žižne daljine, pa se može pisati:
𝒋 = 𝒏/𝒇
𝑛 –indeks prelamanja za date sredine koje okružuju sočivo. Ako se nalazi u vazduhu 𝑛 je 1 pa je optička moć:
𝒋 = 𝟏/𝒇, jedinica je 𝟏𝑫 = 𝟏𝒎−𝟏
• Sočivo ima optičku moć od 1𝐷 ako je njegova žižna daljina 1𝑚.
• UVEĆANJE SOČIVA:
Linearno uvećanje sočiva jeste linearan odnos linearnih dimenzija lika i predmeta
𝑳 𝒍
𝑼= =
𝑷 𝒑
tj. uvećanje sočiva je jednako odnosu daljine lika i daljine predmeta
• Da li će lik biti umanjen ili uvećan, uspravan ili obrnut, relana ili imaginaran, zavisi od rastojanja predmeta od
sočiva.
• U slučaju sistema više sočiva ukupno uvećanje jednako je proizvodu uvećanja svakog pojedinačnog sočiva!
 Sočiva
Primena sočiva
 Sočiva
Primena sočiva - MIKROSKOP
Mikroskop se sastoji iz dva sabirna sočiva - =
objektiva i okulara. Lik L1 koji daje objektiv je
realan i formira se između okulara i njegove žiže.
Okular deluje kao lupa i daje konačni
imaginaran i uvećan lik L2 .
Linearno uvećanje kod mikroskopa jednako je
proizvodu uvećanja objektiva i okulara:

odnosno:

tako da je veličina konačnog lika:

 Sočiva
Nedostaci sočiva - ABERACIJE
Jednačina sočiva i pravila konstrukcije likova dobro su zadovoljeni samo kada svetlosni zraci padaju
na sočivo paralelno optičkoj osi ili pod malim uglom u odnosu na nju, ako je svetlosni snop uzak i ako
su sočiva tanka. U praksi ovi uslovi često nisu zadovoljeni i tada dolaze do izražaja nedostaci sočiva
zbog kojih ona daju nejasne i obojene likove.

Korekcija:
Sferna aberacija:

Krajevi sočiva jače prelamaju

monohromatsku svetlost nego
centralni delovi.

Otklanja se kombinacijom sočiva Korekcija:

ili postavljanjem blende
(zaklona) na put svetlosnog
zraka.
 Sočiva
Nedostaci sočiva
Hromatska aberacija:
Korekcija:

Zraci različitih talasnih dužina,

usled disperzije svetlosti, posle
prelamanja seku se u različitim
tačkama.

Hromatska aberacija se otklanja kombinacijom dva sočiva, pri čemu je sabirno sočivo od kron
stakla, a rasipno od flint stakla. Ovakvo kombinovano sočivo naziva se ahromatično sočivo.
 Sočiva
Anomalije oka – kratkovidost
Paralelni svetlosni zraci koji dolaze iz daljine fokusiraju se ispred mrežnjače i nastavljaju da
divergiraju prema mrežnjači gde stvaraju nejasan lik. Vid se koriguje postavljanjem rasipnog sočiva
ispred oka. Optička jačina korigujućeg sočiva izražava se u minus (-) dioptrijama.

Daljina jasnog vida kod zdravog oka je na oko

s=25cm, a optčka moć očnog sočiva je oko 50 D.
 Sočiva
Anomalije oka –dalekovidost
Kod dalekovidosti se prelomljeni svetlosni zraci fokusiraju iza mrežnjače, a za korekciju vida ispred
oka se postavlja sabirno sočivo čija je jačina izražena u (+) dioptrijama.
 Sočiva
Anomalije oka – ASTIGMATIZAM
Astigmatizam: je defekt oka kod kojeg površina rožnjače ili sočiva nije sferna nego je više zakrivljena u jednoj
ravni nego u drugoj. Rezultat tako zakrivljene rožnjače je nemogućnost formiranja jednog fokusa već se
prelomljeni zraci fokusiraju u različitim tačkama tako da se posmatrani objekti (bilo da su udaljeni ili bliski
oku) vide razvučeno, iskrivljeno i nejasno. Vid se koriguje cilindričnim sočivima koja duž svoje ose imaju različitu
zakrivljenost.