Ispit Zrelosti Katalog Strane FINAL

Чарна Милинковић Љубица Отић
И С П И Т
З Р Е Л О С Т И
Матуранти војвођанских гимназија
од половине 19. века до 60-их година 20. века
Нови Сад, 2019.

Издавач
Музеј Војводине
За издавача
Др Драго Његован
Аутори изложбе и каталога

Чарна Милинковић и Љубица Отић
Рецензенти
Др Биљана Шимуновић Бешлин
Др Драгица Кољанин
Дизајн каталога и изложбе

Мр Дарко Вуковић
Графичка обрада каталога

Драган Половина
Мр Дарко Вуковић
Лектура
Бранка Пољак
Коректура
Оливера Огњановић
Конзервација предмета
Зорана Ђорђевић, Ана Олајош, Сања Влаховић, Бојана Крчадинац, Драган Огар,
Љиљана Ражнатовић, Миленко Дашић, Љубица Папић-Ристановић
Превод на енглески језик

Милица Бојковић, MsR
Фотографије
Милица Ђукић
Документационо-манипулативни послови
Свјетлана Максимовић
ПР изложбе
Слађана Велендечић
Штампа
BRAIN MADE DOO, Нови Сад
Тираж
500
ISBN 978-86-81086-19-3
Изложба и каталог реализовани су средствима Покрајинског секретаријата за културу,

јавно информисање и односе с верским заједницама
УВОД .................................................................................................................................................................. 4
Друштвене, политичке, културне и просветне прилике на простору данашње Војводине

од друге половине 19. века до 60-их година 20. века .............................................................................. 7
Гимназијско образовање на простору данашње Војводине од друге половине 19. века

до 60-их година 20. века ............................................................................................................................... 15
Испит зрелости у гимназијском образовању ......................................................................................... 67
Од школских игранки до матурског бала ............................................................................................... 83
Испит зрелости – улазница у свет одраслих ........................................................................................... 89
Одевање – од првих школских дана до велике матуре (од друге половине 19. века
до 1945. године) ........................................................................................................................................... 103
Резиме ............................................................................................................................................................ 123

УВОД
Изложба Испит зрелости настајала је полако у складу са истраживачким дометима који су

отварали богате хоризонте једног минулог времена. Она приказује и данас актуелни приступ
образовању, који се у истој мери суочавао са потешкоћама приликом грађења и стварања ва-
спитно-образовних начела. Испит зрелости, нижи или виши течајни испит, мала или велика ма-
тура јесу називи који осликавају исти исход и догађај битан у одрастању сваког ђака. Моменат
када се укршта детињство са зрелим добом јесте и граница на којој се припремамо за нове жи-
вотне изборе. Кроз приказане историјске предмете може се градити спона између дана и година
који су далеко иза нас и дана у којима тренутно деламо. Историјски гледано, изложба прати хро-
нолошки период развоја гимназија на простору Војводине које су и даље актуелне, од друге по-
ловине 19. века (када се појављују први испити зрелости у српским гимназијама) до 60-их година
20. века (када почиње нови начин и приступ прославе матуре препознатљив и данашњим ђаци-
ма). Кроз реконструкцију учионице са краја 19. и почетка 20. века, кроз историјске записе коми-
сија са полагања испита зрелости, ђачка сведочанства и књижице, школске извештаје, кроз сачу-
ване матурске таблое, наставна средства, уџбенике, одећу која осликава одређени временски
период, актуелну музику и фотографске атељее публици ће бити приближена друштвено-поли-
тичка и васпитно-образовна ситуација једног времена. Преко наведених предмета покушали смо
и да дефинишемо позицију гимназија како некада, тако и данас у чији друштвени систем су ду-
боко уграђене. Бити гимназијалац и понети епитет зрелог имало је подједнаку тежину, која није
временски ограничена и која нам је омогућила да дамо неке одговоре на увек актуелна и присут-
на питања.
На изложби и у каталогу приказан је богат историјски материјал који се налази у збиркама
Музеја Војводине, као и предмети који су посуђени из осталих музеја и гимназија на простору
данашње Војводине. Током истраживања као и реализацији изложбе добили смо велику помоћ
бројних институција у земљи, као и појединаца којима овом приликом изражавамо захвалност:
Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Нови Сад, Карловачка гимназија; Гимназија „Јан Колар“, Бачки
Петровац; Гимназија „Жарко Зрењанин, Врбас; Белоцркванска гимназија и економска школа;
4
Педагошки музеј, Београд; Музеј града Новог Сада; Завичајни музеј Рума; Градски музеј Врбас;
Градски музеј Суботица; Градски музеј Вршац; Народни музеј Зрењанин; Народни музеј Кикин-
да и Историјски архив у Сомбору.
Посебну захвалност изражавамо и појединцима, некадашњим матурантима, као и потом-
цима матураната из периодa између два светска рата: Саши Сабадошу, Сомбор, Марини Татић,
Нови Сад, Чаби Кокаиу, Нови Сад, Мирјани Новаков, Нови Сад, Нади и Михајлу Мункачи, Нови
Сад, Јагоди Боројев, Нови Сад, Милану Јакшићу, Панчево, Илији Покрајцу и његовој гимназиј-
ској генерацији 1959. Панчево, Милану Степановићу, Сомбор, Мирославу Миловановићу, Нови
Сад, Мирјани Растовић, Нови Сад.
Такође се захваљујемо рецезентима каталога др Биљани Шимуновић Бешлин и др Драгици
Кољанин, као и свим колегама Музеја Војводине и других наведених музеја и школа који су до-
принели реализацији изложбе и каталога.
5
Школски табло матура-
ната Српске православ-
не велике гимназије у
Новом Саду, 1903/04.
(Музеј Војводине, инв. бр.
5516)
испит зрелости
Le peuple qui a les meilleures écoles

est le premier peuple.
Jules Simon
Народ који има најбоље школе,
тај је народ први.
Жил Симон
Историја школа и просвећива-

ња, васпитног деловања, као и свеу-
купне педагошке мисли дуги низ го-
Професорска мастионица, крај 19. и почетак 20. века дина је предмет интересовања и
(Музеј Војводине, инв. бр. 8829) занимања појединих интелектуалаца,
научних и културних институција.
Историја образовања на простору данашње Војводине није започета оснивањем појединих шко-
ла. Њиховом формирању претходиле су многе припреме, те је њихово оснивање дошло као кру-
на дугогодишњег рада и залагања појединаца, који су имали визију и жељу да младим генераци-
јама омогуће школовање. На територији Хабзбуршке монархије Срби су живели и пре Велике
сеобе (1690), којом нису само повећали своју бројност већ су и стекли право на одређене приви-
легије у односу на друге народе. Основу свих привилегија чинили су акти Леополда I, Јосифа I,
Карла III и Марије Терезије. Од владара су добили аутономију у црквеним, школским и делимич-
но световним питањима. Те привилегије биле су основ стварања услова за развој школа.1 Међу
досељеним Србима било је много трговаца и занатлија. Они су своје визије испољавали кроз јаку
жељу за оснивањем школа, преко којих су неговали и идентитет народа којем су припадали.
Деветнаести век донео је са собом одређене новине, како у политичком, тако и у културном
смислу. Велике промене десиле су се након Мађарске револуције 1848/49. године, захватајући и
национално хетерогену Хабзбуршку монархију. Био је укинут феудализам, чиме су ударени нови
1 С. Симеоновић-Чокић, Српске привилегије, Војводина, II, Нови Сад, 1940, 50, 54, 77, 85.
8
Матуранти војвођанских гимназија од половине 19. века до 60-их година 20. века
економски и друштвено-политички темељи поменутом

друштву. Интереси различитих народа у Монархији нису
могли бити идентични.
Након револуционарних година уследио је период
Баховог апсолутизма (1851–1859). Срби су добили Вој-
водство Србију и Тамишки Банат (1849), које је укинуто
1860. године. Тих година значајну улогу за Србе имали су
народни сабори. Управо они су се залагали за културно и
просветно подизање народа. Била је донета Уредба о уре-
ђивању црквених и школских дела грчко-источне митро-
полије. Та уредба била је потврђена Рескриптом, по коме
је, осим врховној школској управи, надзор над школама
поверен српским аутономним органима, општинском цр-
квеном одбору, конзисторији и патријарху. Тиме није био
умањен утицај свештенства над школама.2
Друга половина 19. века била је обележена и разво-
Школско звоно, крај 19. и почетак 20. века
јем српске буржоазије, која постаје водећа снага економ- (Педагошки музеј, Београд)
ског, политичког, културног и просветног живота Срба у
Хабзбуршкој монархији. Капиталистичка класа долази на власт рушећи за собом тековине феу-
далног уређења. Таква оријентација била је прихватљива за већинске слојеве младог грађанског
друштва. Са економским напретком она постаје основ великог националног одушевљења и оп-
штекултурног и просветног полета, као и схватања да поменуте промене могу довести до препо-
рода народа. Култура која се 60-их година изграђује код Срба на простору Хабзбуршке монархије
имала је наглашену историјску мисију. То је период када долази до националног буђења, које је за
собом носило и развој науке и образовања.
У другој половини 19. века постојеће школе имале су уређен систем рада, који је био подло-
жан надоградњи. Промене су се огледале у заснованости образовања и васпитања младих на са-
2 Владимир Радашин, Српска аутономна школска управа у Карловачкој митрополији, Нови Сад, 1986, 21–32.
9
временијој педагошкој и дидактичкој пракси. Црквена хи-

јерархија и даље је имала одлучујући утицај на српске
школе, али се све више испољавало интересовање српског
грађанства за њих. Оно је захтевало културу која ће бити у
функцији његове друштвене интеграције. Развитак књи-
жевности (Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Ђура Дани-
чић и други), брз развитак издавачке делатности, (појава
првог педагошког часописа – Школског листа), отварање
Српског народног позоришта у Новом Саду, пресељење
Матице српске и њен утицај на интензиван рад како у нау-
ци, тако и у књижевности, све је то био одраз потреба мла-
де грађанске класе и једног изузетног времена условљеног
економским и друштвеним односима у Хабзбуршкој мо-
нархији. Насупрот свему томе, и даље постоји мрежа слабо
развијених школа, са недовољно образованим наставним
кадром и ниском материјалном основом за њихов свеуку-
пан квалитетан рад. Ђаци су до половине 19. века наставу
Гимназијско звоно из Српске велике слушали на црквенословенском језику. Писац првих уџбе-
православне гимназије у Новом Саду, крај
19. и почетак 20. века ника на српском језику био је владика Платон Атанацко-
(Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Нови Сад) вић, а за увођење српског језика у наставу залагали су се
многи педагози оног времена.3 Овај огроман раскорак из-
међу брзог развитка друштва и његове потребе за културом и просветом, са једне стране, и зао-
стајања одређених школа, са друге, условио је потребу за изменама. Управо је тај историјски мо-
менат искористио др Ђорђе Натошевић, који је низом реформи унапредио школство и
образовање. Оне су обухватиле све српске школе у Хабзбуршкој монархији.
3 Урош Несторовић је још пре четрдесет година чинио озбиљне покушаје да се настава у српским школама слуша на матер-
њем језику. Саша Марковић, Српски учитељ у Угарској 1778-1918, Сомбор, 2016, 78–103.
10
Рад српских школа од 70-их година 19. века до

краја Првог светског рата заснивао се на Школској
уредби (1872) и одлукама Школског савета. То је била
основна карактеристика рада српских школа у Аустро-
угарској монархији.4 Након што је поменута монархија
1918. године изгубила рат и распала се на неколико др-
жава, формирана је нова држава Јужних Словена –
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, као парламен-
тарна монархија, са владајућом династијом
Карађорђевића. У састав те нове националне државе
ушле су земље и крајеви са различитим нивоом при-
вредног и друштвеног развоја – од оних са натуралном
привредом и остацима натуралних односа до оних у
којима је већ формиран капитализам, као и са различи-
тим политичко-административним уређењем и кул-
турним традицијама.
Ратна разарања и губици, велике привредне те-
Глобус, крај 19. века
шкоће и глад у појединим крајевима представљали су (Музеј Војводине, инв. бр. 4049)
веома неповољне услове за развој нове државе, па тако
и просвете и школства. Различита је била и образовна структура становништва, са великим бро-
јем неписмених, посебно међу женама.5 Осиромашеним сељацима била је потребна дечја радна
снага, те су се одупирали школским обавезама своје деце. Постепеним јачањем прогресивних
омладинских покрета у земљи, као и појавом нових политичких, културних и педагошких по-
крета у свету стварани су услови за промену школског система. У Београду је 1920. године ново-
основано Министарство просвете донело одлуку о стварању јединственог просветног подручја,
прво за Србију и Црну Гору, а потом и на школе у Банату, Бачкој и Барањи. Честе смене влада
4 Аустро-угарска нагодба из 1867. године донела је одређене промене у друштву. Она је представљала договор бечког двора
и Мађарске око преуређења Хабзбуршке монархије. Са њом је успостављена Двојна монархија – Аустроугарска.
5 Биљана Шимуновић-Бешлин, Просветна политика у Дунавској бановини (1929-1941), Нови Сад, 2007, 181–183.
11
условиле су тежак рад Министарства

просвете. У свим овим крајевима
школе су радиле према Закону о на-
родним школама Краљевине Србије
из 1904. године. Важну основу и
одредницу просветне политике у но-
вонасталој држави представљале су
наслеђене друштвене, политичке и
просветне прилике вишенационалне
и вишеконфесионалне заједнице.
Школе су 20-их година 20. века биле
подржављене на основу одлуке Ми-
нистарства просвете Краљевине
СХС. Нова влада је сматрала да нема
Списак професора Српске велике православне гимназије у Новом
Саду, 1835.
потребе да школа настави свој рад у
(Историјски архив града Новог Сада, П 1825 1) духу приватно конфесионалних на-
чела, те је укинута надлежност цр-
кве. Међутим, оно што се мало зна јесте чињеница да управа цркве није у потпуности пала у за-
борав. Она је и даље управљала фондовима и имовином. Тако је било све до 1946. године, када је
Законом о национализацији одузета имовина српским православним црквеним општинама.6
Краљевина СХС 1929. године мења свој назив у Краљевина Југославија. Установљене су ба-
новине, као највеће управне јединице – у циљу ефикаснијег рада администрације и стварања
природних привредних целина. Простор данашње Војводине постао је посебна административ-
но-територијална управна јединица – Дунавска бановина. Просветна политика на овом просто-
ру баштинила је изузетно богату и разноврсну историју, која је своје најјаче корене и утицаје
европског друштва пресликавала и преносила из периода 19. века. Најзначајнији представници
просветне и педагошке мисли управо су били школовани појединци који су деловали у другој
6 Милан Шевић, Просветна политика и политичка просвета, Београд, 1927, 6–8, 35.
12
половини 19. и почетком 20. века.

Њихова виђења о значају просвете
на једно друштво преживела су сва
политичка збивања која су окарак-
терисала почетак 20. века. Они су
били дубоко укорењени у њихову
свест, што се најбоље осликавало
кроз њихов педагошки рад у Кра-
љевини Југославији.
Један од главних задатака
просветне политике у периоду Кра-
љевине било је елиминисање штет-
них последица мађаризације, гер-
манизације и свега онога што је Гимназијска торба, почетак 20. века
(Музеј Војводине, инв. бр. 5863)
донео ранији систем. Већ 1918. го-
дине је формиран Одсек за про-
светна питања. Чиниле су га угледне личности, углавном Срби, који су се до тада у Угарској иста-
кли као просветни стручњаци. Сенжерменски уговор о мањинама био је потписан 1919. године.
Њиме су припадници етничких, верских или језичких мањина у Краљевини СХС добили право
на то да о свом трошку подижу, верске и социјалне установе, школе и васпитне заводе, у којима
су се могли служити матерњим језиком, а имали су и слободу исповедања вере којој су припада-
ли.7 Двадесетих година 20. века, када је дошло до подржављења школа, променили су се и услови
школовања за припаднике националних мањина на простору данашње Војводине. Српскохрват-
ски је био обавезан предмет, а на том језику се морала слушати и настава из географије и истори-
је у мањинским одељењима. Школство у Дунавској бановини представљало је обједињено школ-
ство некадашње јужне Угарске и Краљевине Србије. После проглашења Шестојануарске
диктатуре (1929), просветни систем у Краљевини Југославији уређен је путем одређених закона.
7 Владимир Радашин, Школска управа у Банату, Бачкој и Барањи од 1918. до 1929. године, Нови Сад, 1991, 7, 8.
13
Он је стављен у службу спровођења идеологије југословенског национализма. То је значило да су

се морали уједначити језик и правопис, наставни планови, програми и уџбеници, као и да се мо-
рало израдити јединствено просветно законодавство. Тако су 1929. године донета четири важна
закона која су се односила на образовање.8
Избијање Другог светског рата донело је нове проблеме у организовању наставе и школства
уопште. Поједине школе престале су са радом, док су неке имале наставу прилагођену новона-
сталој политичкој ситуацији и владајућим органима.
Нова југословенска држава (Социјалистичка Федеративна Република Југославија) била је у
повоју и конституисању након 1945. године. У складу са стајалиштима Комунистичке партије
Југославије о националном питању, она је настојала да помогне културни живот и образовање
свих народа, посебно мањина. У првим послератним годинама у Југославији је владао централи-
стички систем управљања, који се односио и на просвету и школство. У области школства све је
више долазило до разлика и неслагања. Од разлика у наставним плановима и програмима, до-
шло је до потпуне разлике у организацији и систему образовања просветних радника. Када је
усвојен нови устав, из наставног плана је изостављена веронаука и тада је црква одвојена од др-
жаве. Школе су проглашене световним институцијама.
Просветне прилике су огледало једног друштва, које се не може исправно сагледати без ко-
лерације са политиком и школством и објективног посматрања њиховог односа. Тако су школе
биле и остале оруђе на основу којег су се могла пратити најважнија обележја једне државе и дру-
штва.
8 Закон о средњим школама (гимназијама), Закон о учитељским школама, Закон о уџбеницима за народне, грађанске, учи-
тељске и средње школе и Закон о народним школама. Закон о грађанским школама донет је 1931, а Закон о верској наста-
ви 1933. године. Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије, I, Београд 1997, 214.
14
Сведочанство Српске велике православне гимназије у Новом Саду са
потписом Павла Јосифа Шафарика,1830.
(Историјски архив града Новог Сада)
Почетком 19. века најважније

установе средњошколског образовања
биле су гимназије, чији је приоритет-
ни задатак био образовање будућих
чиновника. Прве гимназије код Срба
у Хабзбуршкој монархији биле су ла-
тинске. Оне су углавном биле органи-
зоване по угледу на протестантске
школе. Између тих латинских школа и
првих гимназија постојале су бројне
везе и сличности. Распоред наставе је
и у једнима и у другима углавном био
исти. Постојали су нижи „грамати-
Унутрашња страна ђачке гимназијске књижице, 1934/35.
(Народни музеј Зрењанин, инв. бр. 447)
кални“ разреди и виши хуманистички
разред, који су се звали још и „ретори-
ка“ и „поетика“ (потпуна гимназија). Седми и осми разред каснијих гимназија учио се на акаде-
мијама или лицејима и звао се „филозофија“. После свршене филозофије прелазило се на правни
или теолошки факултет, или се ишло на универзитет, где су се завршавале правне, медицинске
или богословске науке.9 Прве латинске или више школе настајале су уз цркву, а подизали су их
црквени великодостојници или богати грађани, који су у великим градовима стварали удруже-
ња, а она су финансирала изградњу истих. Такво образовање није било доступно свој деци. Само
они из имућнијих породица су могли да похађају факултете у Бечу, Будиму, Халеу, Лајпцигу или
Гетингену. Због тога, а захваљујући великом залагању митрополита Мојсија Петровића, из Русије
долазе браћа Максим и Петар Суворов, који 1726. године у Сремским Карловцима отварају сло-
венску школу (престала да постоји 1731). После смрти митрополита Петровића и залагањем ње-
говог наследника митрополита Вићентија Јовановића у Карловце долазе учитељи, међу којима је
био и Емануело Козачински. Тако настаје латинска школа, која је постојала од 1731. до 1737. го-
9 Милан Шевић, О првим српским средњим школама, Београд, 1926, 9.
16
дине. Исте те 1731. године у Новом Саду је владика Ви-

сарион Павловић отвoрио „Рождество-богородичину
латинско-словенску школу“. Године 1749. владика Павле
Ненадовић у Сремским Карловцима отвара „Покрово-
богородичину школу“. Гимназију у Карловцима оснива
1791. године митрополит Стефан Стратимировић, а
1810. у Новом Саду се званично отвара Српска право-
славна велика гимназија. То су уједно били и почеци
гимназијског образовања код Срба у Хабзбуршкој мо-
нархији. Све поменуте школе радиле су у оквиру цркве-
ношколске аутономије. О њима су се бринуле локалне
власти уз надзор виших војних команди.
Смрћу митрополита Вићентија Јовановића насту-
пио је тежак период у српском школству у Хабзбуршкој
монархији. Због ратних прилика и немаштине, велики
број средњих школа се угасио. Убрзо су највиши велико-
достојници Српске православне цркве донели одлуку да
Ђачка књижица Државне гимназије у Великом
се формира фонд у који ће се уплаћивати новац за по- Бечкереку, 1934/35.
требе школа, а који би омогућио бржи развој образовног (Народни музеј Зрењанин, инв. бр. 447)
система. Личним залагањем у развоју школског система

истакао се митрополит Павле Ненадовић.
Иако су католичке средње школе на простору Хабзбуршке монархије примале и децу дру-
гих нација и друге вере, постојао је велики страх од унијаћења. То је многе народе, а међу њима и
Србе, нагнало да се залажу за подизање својих школа, тачније гимназија. Како би избегли разми-
рице у погледу верских схватања, учења и догми, Срби су за прве директоре својих најстаријих
гимназија довели протестанте, учене људе који су својим радом ударили темељ будућим школа-
ма. Како су најстарија места гимназијског образовања код Срба били Сремски Карловци и Нови
Сад, Карловачка митрополија постала је њихов просветни центар у Хабзбуршкој монархији.
17
Да су током 19. века најважније

установе средњошколског образовања у
поменутој монархији биле гимназије, го-
вори и податак да их је тридесетих годи-
на похађало око 22.000 ђака.10 Када је по-
сле револуционарних збивања средином
19. века у Хабзбуршкој монархији заве-
ден апсолутистички режим, са циљем
сузбијања националних и револуционар-
них тежњи, дошло је и до реформе про-
светног система, која се односила и на
Капа ученика Државне мушке реалне гимназије у Новом Саду,
постојеће гимназије. Аустро-угарска на-
двадесете године 20. века
(Музеј Војводине, инв. бр. 5041 ) годба омогућила је доминацију мађар-
ског националног духа у угарском делу
Монархије, који се кроз школу спроводио преко језика и других закона. Пре поменуте нагодбе, у
гимназијама на простору Угарске учило се на немачком језику, користили су се немачки уџбени-
ци, а најважнији предмет био је латински. После нагодбе, немачки језик је замењен мађарским.
Након Првог светског рата на простору данашње Војводине постојало је 15 државних, оп-
штинских и вероисповедних гимназија и реалки. Наставни језик у поменутим школама био је
„несловенски“ (изузев у Српској великој православној гимназији у Новом Саду). Тако је већ
1919. Просветни одсек предложио Министарству просвете да се отвори десет нових гимназија у
којима ће се настава слушати на српском језику.11 Исте године у Бачком Петровцу је отворена
нижа гимназија, у којој је настава извођена на словачком језику. У складу са уговором о нацио-
налним мањинама, при државним гимназијама у вишенационалним срединама отворена су оде-
љења у којима се настава слушала на немачком и мађарском језику. Тако је у Врбасу (Новом Вр-
басу) гимназија постала државна са немачким наставним језиком. Поменути језик био је задржан
10 Петер Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Београд, 2002, 354, 414.
11 Владимир Радашин, Школска управа у Банату, Бачкој и Барањи од 1918. до 1929. године, 93, 124, 138.
18
и у паралелним одељењима гимназије у Вршцу, као

и у нижим одељењима гимназија у Новом Саду,
Панчеву, Новом Бечеју и Белој Цркви. Када је до-
несен закон о подржављењу гимназија, многе ма-
ђарске гимназије биле су укинуте, и то до краја
1920. године.12 У Новом Саду била је укинута ма-
ђарска гимназија јер је наводно пала бројност ма-
ђарских ђака. Сви немађарски ученици који су по-
хађали поменуту школу били су пребачени у
одељења где се настава слушала на државном јези-
ку. Мађарски као наставни језик опстао је у свих
осам одељења само у гимназијама у Суботици,
Сенти и у седам разреда у Великом Бечкереку.13
Чак је и био одбијен захтев католичког апостол-
ског администратора у Великом Бечкереку да се у
поменутом месту отворе две гимназије са мађар-
ским и немачким наставним језиком, за шта је по- Вежбанка за писмене задатке из латинског језика за
Државну реалну гимназију у Петровграду, 1936/37.
менута бискупија била спремна да сноси трошко-
ве.14 Узимајући у обзир наведене податке, може се
закључити да је просветна политика на самом почетку конституисања нове државе помагала
спровођење националне политике која је била од највеће важности новоформираном државном
уређењу. Као некада у Аустроугарској, тако је и у Краљевини СХС, касније Краљевини Југосла-
вији, владало велико интересовање за гимназије, како код ђака, тако и код њихових родитеља.
Тај престиж у добијању што бољег знања и образовања је и створио баријеру између образова-
них и необразованих. Успон на друштвеној лествици омогућавао је образованим појединцима да
12 Законом о подржављењу школства укинуте су мађарске гимназије у Новом Саду, Суботици, Великом Бечкереку, Сомбо-
ру, Белој Цркви и Новом Врбасу.
13 Б. Глигоријевић, О настави на језицима народности у Војводини 1919-1929, 61–63.
14 Б. Шимуновић-Бешлин, Просветна политика у Дунавској бановини (1929-1941), 193.
19
раскину своје везе са коренима, са селом, па чак и са породицом, на шта указују многи сведоци
поменутих догађаја 30-их година 20. века. Неке гимназије су већ у међуратном периоду имале
епитет престижних, јер су своје почетке баштиниле још у 18. и 19. веку. То се најбоље може пра-
тити преко рада карловачке и новосадске гимназије. У њих су се углавном уписивала деца из
угледних и добростојећих породица. Примера ради, боравак у Стефанеуму, интернату при Кар-
ловачкој гимназији (који је постојао до 1941. године), месечно се плаћао 900 динара, што је у оно
време била плата учитеља. То значи да су елитније школе могла похађати деца свештеника, лека-
ра, инжињера, ветеринара, бољих трговаца и интелектуалаца. Упркос наведеним чињеницама,
интересовање за гимназије било је велико и број ђака је стално растао. Тако се школске 1936/37.
године у Државну реалну гимназију у Зрењанину (Петровграду) уписало 867 ђака, а већ следеће
986.15 Почетком 30-их година број ђака уписаних у гимназије на простору данашње Војводине
(тада Дунавске бановине) износио је 10.764, а пред избијање Другог светског рата тај број се по-
већао на 19.903 ученика. Међутим, поред оваквих статистичких података, пред избијање поме-
нутог рата у Краљевини Југославији се школовала свака десета особа узраста између 15 и 19 го-
дина. Мишљења о томе да ли гимназије у Краљевини Југославији пружају одговарајуће
образовање за децу имућних родитеља била су подељена. Оно што је гимназијско образовање
засигурно обезбеђивало јесте државна служба, за коју је ипак била погоднија диплома помену-
тих школа. Интересовање за гимназијско образовање није спласнуло ни након 1945. године, само
је било на удару друге политике, коју је градила новоформирана држава.
Сремски Карловци
Култура и просвета српског народа по његовом доласку на просторе данашње Војводине
била је неразвијена. У новим срединама он се суочавао са већ изграђеним животним системом. У
таквим околностима митрополит Мојсије Петровић је 1727. године упутио проглас народним
представницима у којем је изразио своју жељу да у Карловцима отвори школу како би српски
народ извукао из таме необразовања. За школу је наменио једну дворску кућу, у коју је довео
Максима Суворова као предавача словенског и латинског језика. Тако је 1728. године настала
15 Исто, 292.
20
школа Максима Суворова. Митропо-

лит Вићентије Јовановић, који је на-
следио Мојсија Петровића, у Карлов-
це је довео Емануела Козачинског,
након чијег доласка се отвара трећи
разред Латинске школе. Из тог закљу-
чујемо да су првобитне школе у поме-
нутом месту биле тзв. латинске и да су
њихови први учитељи били Руси. У
периоду од 1749. до 1768. године ради-
ла је Латинска школа Павла Ненадо-
вића.
Прва српска православна гимна-
зија у Хабзбуршкој монархији основа-
на је после Темишварског сабора 1791. Матуранти Карловачке гимназије, 1895.
(Завичајни музеј Рума)
године у Сремским Карловцима. Зна-
чајна средства за њено оснивање обез-
бедио је трговац Димитрије Анастасијевић Сабов (20.000 форинти), а први наставни план изра-
дио је митрополит Стефан Стратимировић, по угледу на тадашње угарске гимназије.16 Настава је
извођена на латинском и немачком језику, а у почетним разредима и на српском (како би се на-
ставници могли споразумети са ђацима). Већина ђака потицала је из сиромашних породица,
због чега је митрополит Стефан Стратимировић 1797. године основао „Благодејаније“.17 Осим за
смештај сиромашне деце, при школи је постојао и конвикт за децу из имућних породица, који је,
такође, био основан на митрополитову иницијативу.
Пошто међу Србима није нашао погодне личности, а одржавао је личне везе са угледним
људима из Словачке, митрополит Стратимировић је одлучио да за првог директора школе по-
16 Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, књ. 3, 154–157.

17 Благодејаније је било нека врста интерната, у ком су ђаци имали бесплатан стан и храну.
21
стави Јана Гроса. Поред њега, из данашње Словач-

ке била су још тројица директора: Андреј Волни,
Карло Руми и Павел Магда. Јан Грос је докторирао
у Јени, а у септембру 1791. године је стигао у Кар-
ловце, где се прихватио посла професора и дирек-
тора. Андреј Волни био је изузетно образован чо-
век. Патронат ове гимназије га је 1794. године
изабрао за професора „разреда човечности“, и то
по препоруци пештанског професора Антона
Крајла, који је био у сталној преписци са митропо-
литом Стефаном Стратимировићем.18 Волни се ис-
такао својим радом у школи, педагошком спре-
мом, као и општим образовањем, те је, по одласку
Јана Гроса из Карловаца, Патронат управо њега
поставио на место новог директора. По струци је
био природњак, тако да не чуди то што је у школу
увео учење антропологије са хигијеном. Природне
науке училе су се у свим „граматикалним“ разре-
дима, па и у разредима „човечности“.19 Волни
оснива природописне кабинете, тако да је за две
Карловачка гимназија
(Музеј Војводине, инв. бр. 618) године по доласку у Карловце формирао минера-
лошку збирку од 800 примерака минерала и каме-
ња. По карловачкој околини је сакупљао биљке и тако саставио своје чувене хербаријуме, који се
и данас чувају у школи. Овакав рад није ценио само Патронат него и страни стручњаци. Ђаци су
били одушевљени његовим приступом раду и настави.20 Да би се побољшали услови рада у шко-
18 Јован Радоњић, Прилог историји српских штампарија, Споменик XIX, 71.

19 Радивоје Врховац, Прве српске новине и оснивање Карловачке гимназије, Извештај Српске православне велике гимназије
карловачке, 1903/4.
20 Његови чувени хербаријуми данас се чувају у Карловачкој гимназији, као и у Мађарском народном музеју у Будимпешти.
22
ли, професори и директори су имућнијим ђацима из-

давали станове који су били у оквиру школе. То је ра-
дио и Волни. У његовом пансиону увек је било шест
или седам ђака, као и „ђак-инструктор“, који је био
нека врста редара.21 Андреј Волни напустио је Карло-
вачку гимназију после 21 године преданог рада, и то
искључиво из материјалних разлога. Схватио је да
школски фонд не може издржати будуће финансира-
ње његове пензије, те је отишао у Мужају (Берешка
жупанија) на место директора фабрике стипсе. По од-
ласку је оставио дирљиво опроштајно писмо, које се
данас налази у школској архиви. Наследио га је Карло
Руми. Он је био веома образован човек. Говорио је не-
колико језика и пореклом је био из данашње Словач-
ке, мада се у неким списима може прочитати да је за
себе говорио да је немачки књижевник и мађарски
патриота. Своје способности Руми је „расцепкао“ на
разноврсне предмете. Трудио се да настави Волнијев
рад, а заслужан је био за увођење грчког језика у на-
Извештај Велике гимназије карловачке, 1860–62.
ставу. Био је у добрим односима са митрополитом (Музеј Војводине, инв. бр. 4828)
Стефаном Стратимировићем. Међутим, Руми се
22
убрзо почео жалити на нередовну плату. Због тога су му дугови расли, а односи са мештанима се
кварили. Ни међу ђацима није стекао репутацију коју је имао његов претходник. Многи су уста-
ли против његовог карактера, говорећи да је прек и експлозиван.23 Године 1821. Карло Руми је
21 До 1801. године ђаци су плаћали 10 форинти за месечну станарину.

22 Митрополит Стефан Стратимировић и Карло Руми били су кумови (крстио му сву децу). Никола Радојчић, Историјске
студије Стефана Стратимировића, Гласник Историјског друштва, књ. II, 320.
23 Мита Костић, Један латински пасквил карловачког гимназисте из 1817. године против директора Румија, Гласник Исто-
ријског друштва, књ. X, 1937, 348–350.
23
напустио Гимназију и отишао у Братиславу, где је био

изабран за подректора и катихету на евангелистич-
ком лицеју. После њега је дужност директора добио
Павел Магда, који је до доласка у Карловце био про-
фесор Шопронске гимназије. Годишња плата у Карло-
вачкој гимназији му је била 1.000 форинти. Због не-
промишљеног писања у наставном предмету
земљопису, бечки Дворски ратни савет је тражио од
Патроната да Магду отпусте из школе.24 Убрзо после
те наредбе уследила је и одлука Савета да евангелисти
више не могу бити професори у православним шко-
лама. Да је Павел Магда оставио добар утисак у шко-
ли, говори и податак да се Патронат залагао за то да
се он не отпушта из службе док не пронађе друго рад-
но место. Патронат га је задржао на месту директора
са платом од 500 форинти све док на ту позицију није
изабрао Јована Лазаревића. То су били почеци рада
гимназије у Карловцима, када су поменути директори
успостављали и градили правила школовања.
Сведочанство Јована Димитријевића, ученика Карловачка гимназија постаје средиште српске
Карловачке гимназије, 1885. просвете, културе и духовности. У почетку су њени
(Педагошки музеј, Београд, инв. бр. XXVII-18)
ђаци били из Карловаца и околине, али не задуго. У
Гимназију су почели пристизати и ђаци из свих српских крајева. До 1852. године Карловачка
гимназија била је шесторазредна тј. потпуна, а те године је добила седми и осми разред. Залага-
њем патријарха Рајачића, она је 1860. године почела прослављати Светог Саву као школску славу.
Године 1872. Вуковим правописом је био исписан програм Велике гимназије карловачке, а право
24 Написао је да су природна богатства Угарске таква да би она могла бити самостална земља. Ђорђевић - Томић, Павел Ша-
фарик, Летопис Матице српске, књ. 186, 152.
24
на полагање завршног испита, тј. испита зрелости

(матура) остварено је 1873. године. У исто време je
и српски језик постаo језик наставе, мада се морао
учити и мађарски језик. Заједно са гимназијом
основана је и библиотека – 1853. године. Књиге су
добијане на поклон од разних пријатеља школе (ди-
ректора, професора, бивших ђака, добротвора, па-
трона, научних друштава и установа, књижара и
издавача), или су набављане о трошку гимназијског
фонда. До данас су сачуване књиге са посветама
првих директора Гимназије – Јована (Јохана) Гроса,
Андрије Волнија и Карла Румија, као и њених пр-
вих професора: Кирила Араницког, Јована Живко-
вића, Јована Живановића (који је целу своју библи-
отеку завештао Гимназији). Ту су и легати: легат
патријарха Германа Анђелића; легат Теодора Ради-
чевића, карловачког ђака и оца Бранка Радичевића,
најчувенијег њеног ђака; легат Јована Герчића, пр-
вог директора Гимназије српског порекла; легат
Паје Адамова Марковића, професора Гимназије,
књижевника, оснивача „Бранковог кола“. И многи Сведочанство Карловачке гимназије, 1852/53.
други знаменити грађани су своје књиге завешта- (Педагошки музеј, Београд, инв. бр. RXXVII/9)
вали гимназијској библиотеци (барон Александар

Рајачић, архимандрит Антоније Нако, црногорски књаз Никола Петровић). Фототипско издање
Мирослављевог јеванђеља, које је штампао о свом трошку, Библиотеци је 1897. године поклонио
краљ Александар Обреновић.
Гимназија је првих сто година деловала у старој згради Латинске школе. Кроз њу је прошло
нешто више од 18.000 ученика. Стара гимназијска зграда порушена је у априлу 1890, а исте годи-
не је темеље нове зграде осветио патријарх Георгије Бранковић. Новцем браће Анђелић (патри-
25
јарха карловачког Германа и сремскомитровачког свештеника Стефана), а по пројекту будимпе-

штанског архитекте Јулија (Ђуле) Партоша, подигнута је нова, репрезентативна зграда, у
српско-византијском стилу, са богато украшеним главним улазом. Градња је завршена 1891. го-
дине, а изнад богато украшеног улаза у Гимназију постављен је натпис: Браћа Анђелићи Српском
народу. Од 1907. године наставу у овој гимназији могле су да прате и девојке. У почетку су је мо-
гле пратити само оне које су живеле у Сремским Карловцима, како би увек могле бити под кон-
тролом својих родитеља, а потом и оне из осталих крајева.
Гимназија је, као и многе друге школе, подржављена 1921. године. Многи су такву одлуку
новоформиране власти сматрали срамотном, јер је, по њиховом мишљењу, гимназија са богатом
традицијом изједначена са осталим провинцијским школама. Када је постала Државна реална
гимназија, у њој је извршено инвентарисање научних збирки. Школа је, по тадашњем попису,
имала физикалну, хемијску, природописну, геометријску, географску, преисторијску и нумизма-
тичну збирку. Тај податак указује на преданост у раду и професора и ђака, које је ова школа него-
вала од својих најранијих дана.
Многи наши знаменити људи били су карловачки ђаци и професори: Павле Соларић, Ди-
митрије Давидовић, Сима Милутиновић Сарајлија, Милован Видаковић, Јаков Герчић, Јосиф Ра-
јачић, Стефан Шупљикац, Јован Стерија Поповић, Јован Суботић, Бранко Радичевић, Илија
Округић Сремац, Ђорђе Поповић Даничар, Коста Руварац, Димитрије Руварац и Иларион Рува-
рац, Ђорђе Натошевић, Јован Чокор, Милорад Поповић Шапчанин, Милан Јовановић Батут, Јо-
ван Живановић, Радивоје Врховац, Милан Недељковић, Никола Радојчић, Димитрије Костић,
Васа Стајић, Борислав Михајловић Михиз, Дејан Медаковић, Вида Огњеновић и др.
Нови Сад
На месту данашње Гимназије „Јован Јовановић Змај” у Новом Саду 1702/3. постојала је
основна школа која је радила у порти Цркве св. Георгија.25 Цркве су оснивале школе за своје по-
25 У Војводству Србија и Тамишком Банату су, на пример, школске 1858/59. године постојале 182 основне школе. Налазиле
су се у 149 села и градова. Разреда и учитеља било је 220. Према попису становништва, те школске године било је уписано
51,8% деце школског узраста, односно 67,7% дечака и 32,9% девојчица. Радмило Достанић, Натошевићева реформа шко-
ла, Нови Сад 1987, 30, 31, 73, 74.
26
требе, те су оне имале црквени ка-

рактер. У таквим школама образо-
вали су се будући свештеници, а
дешавало се да у њима буде и деце
трговаца и занатлија. Овакве школе
називале су се тривијалним26 и биле
су организоване по узору на грчке.
Учитељи су били свештена лица.
Иако се 1810. година узима као по-
четак стварања и развоја средњо-
школског образовања код Срба у
поменутом граду,27 његови почеци
су, заправо, везани за 1731. годину,
када је, захваљујући вештом залага- Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Нови Сад
њу владике Висариона Павловића,

основана „Рождество-богородичина латинско-словенска школа“ у Петроварадинском Шанцу.
Поменуту школу основао је на празник Малу Госпојину – Рођење Пресвете Богородице (8/21.
септембра 1731). Зато је названа „Рождество-богородичином“, као што се школа у Карловцима
звала „Покрово-богородичина“, јер је, по угледу на Русију, настава у њој почињала 1/14. октобра
– на дан прослављања поменутог празника. Школа је имала ранг ниже реалне гимназије. О пр-
вим годинама живота ове школе мало је сачуваних података. Зна се да је њен први директор био
Мартин Јеленек28 и да је допринела образовању младих и формирању српске грађанске интели-
генције у данашњој Војводини. Радила је до 1789. године, када је укинута због реформи цара Јо-
сифа II. Од 1741. до 1749. године она је постепено прерастала у филозофско-богословску акаде-
мију – Collegium Vissariono-Pavlovicsianum Petrovaradiniense. Значај те образовне институције
треба сагледавати из више духовних и културних праваца. У овој богословској школи Бачке
26 Тривијалне школе представљале су најнижи тип школе. У њима се изучавало читање, писање и рачунање.
27 Оснива се Српска православна велика гимназија у Новом Саду.
28 Васа Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду 1818-1949, Нови Сад, 1949, 53.
27
епархије од самог њеног настанка радили су вр-

хунски професори оног времена. То су били људи
који су оставили дубок траг у историји нашег на-
рода. Први и најважнији од њих свакако је Дио-
нисије Новаковић, који је у Петроварадински
Шанац дошао крајем 1737. или почетком 1738. го-
дине и у поменутој школи добио место наставни-
ка. Постоје подаци да је Висарион Павловић пре-
говарао са Максимом Суворовим око места
професора у школи, а не зна се поуздано да ли је у
њој радио и Емануел Козачински. Оно што је си-
гурно јесте чињеница да је поменута гимназија
имала најбоље учитеље оног времена – Захарија
Орфелина и Јована Рајића. Међу ученицима нижу
се имена знаменитих личности: Лукијан Мушиц-
ки, Петар Милорадовић, Симеон Пишчевић, Сте-
фан Стратимировић, Данило Петровић, Милован
Видаковић, Константин Каулици, Гаврило Ползо-
вић, Павле Којић, Ђорђе Сервици и многи други.
Гимназијско сведочанство Милутина Татића, ученика Ова латинска школа је, вероватно, имала настав-
Српске велике православне гимназијеу Новом Саду,
ни план и програм као сродна јој школа у Карлов-
1917.
(Музеј Војводине, инв. бр. 5539) цима. Њен задатак био је да ученицима омогући
да савладају и науче латински и словенски језик, а
потом црквене науке, као и да редовно посећују богослужења. Деца су ову школу уписивала по
завршетку трећег или четвртог разреда основне школе. Колики је акценат био на религијском
образовању, говори и податак да је 40-их година 18. века она прерасла у филозофско-богослов-
ску академију. Новосадски трговци били су понесени обећањима цара да ће се у Новом Саду
28
отворити гимназија за све вероисповести. У ту свр-

ху су приложили зграду29 и сав инвентар за школу.
Међутим, веома брзо је дошло до краха реформи, те
су, уместо заједничке школе, грађани и деца Петро-
варадинског шанца добили Римокатоличку гимна-
зију. Управо је таква ситуација убрзала процес ства-
рања српске гимназије, која је основана 1810.
године, а званично почела са радом 1816. године у
згради некадашње „Рождество-богородичине ла-
тинско-словенске гимназије“ (Collegium Vissariono-
Pavlovicsianum Petrovaradini-ense). Оснивању Српске
православне велике гимназије у Новом Саду прет-
ходиле су дуге године борбе и залагања појединаца
како би поменути град добио једну такву школу.
Иницијатива је постојала и 1774. године, када је до
танчина урађен нацрт и план будуће школе и интер-
ната, у који би били смештени ђаци. Она је замрла
јер поменути план нису подржавале тадашње вла-
сти, превасходно царица Марија Терезија, која је
сматрала да то питање још увек треба држати по
Гимназијско сведочанство Витомира Рудића,
страни.30 ученика Српске велике православне гимназије у
По наредби виших власти, године 1789. ше- Новом Саду, 1880.
сторазредна Латинско-словенска школа у Новом (Историјски архив града Новог Сада, Ф. 1)
Саду утопљена је у новоформирану Римокатоличку гимназију. Тој новој школи уступила је и тек
изграђену зграду. Срби су то окарактерисали као њено укидање. С обзиром на чињеницу да се
29 На месту данашње гимназије 1787. године подигнута је зграда, која је коришћена за потребе Латинско-српске гимназије
(„Петроварадинске рождество-богородичине гимназије латинско-словенске“). Била је саграђена од тврдог материјала и
имала је више просторија. Неки наставници су у њој имали и свој стан.
30 Историја школа и образовања код Срба, 223–229.
29
није могла сложити са новонасталом ситуацијом,

неколицина угледних грађана је одлучила да се и
даље залаже за то да будући нараштаји добију своју
средњу школу.
Тадашњи бачки владика Јован Јовановић са-
звао је скупштину 31. јануара 1795. године, на којој
је изјавио да је вољан давати 2.000 форинти годи-
шње за потребе будуће школе. Она би радила по
узору на тек формирану гимназију у Карловцима, а
управу над њом би вршио православни патронат.31
Веома брзо су многи даривали новац за отва-
рање нове школе, тако да се за кратак период у каси
нашло око 20.000 форинти. Међутим, та иниција-
тива није заживела јер је била покренута без ми-
трополитовог знања; отварању српске православне
школе противили су се како католички чланови
новосадског Магистрата, тако и мађарска школска
управа у Печују. Услед све већег ангажовања бога-
тих трговаца из Новог Сада, митрополит Стефан
Стратимировић32 је уз помоћ новоизабраног вла-
Гимназијско сведочанство, 1853.
дике бачког Гедеона Петровића, поново покренуо
(Историјски архив града Новог Сада, Ф. 25)
иницијативу за подизање и отварање православне
школе у поменутом магистрату.
Међу угледним грађанима највише се истакао Сава Вуковић,33 који је називан и Сава Вуко-
вић од Берексова (Бергесо, Beregshof, Bregsaul Mare, Тамишка жупанија). Био је трговац, спахија
31 Васа Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду, 64.

32 Стефан Стратимировић или Стеван Стратимировић (Кулпин, 27. децембар 1757 – Сремски Карловци, 23. септембар
1836) био је карловачки митрополит од 1790. до 1836. године.
33 Миленко Шуваковић, Од српске православне до данашње гимназије, Новосадска гимназија 1810-1960, Нови Сад 1960, 8–15.
30
и народни добротвор. Са жељом

да помогне у унапређењу умног
и моралног стања српског наро-
да, Српске православне цркве и
просвете, као и неговање срп-
ског језика и књижевности, он је
1810. године завештао 20.000
форинти за оснивање Српске ве-
лике православне гимназије у
Новом Саду.34 На свој имендан –
26. јануара 1810. године, уочи
Св. Саве, објавио је задужбин-
ско писмо – Основно писмо, уз
које је приложио и поменуту
суму новца. Иако је, због велике
Матуранти Српске велике православне гимназије у Новом Саду, 1889/90.
девалвације аустријског новца (Музеј Војводине, инв. бр. 672/1)
1811. године, остала само петина
приложене вредности, заузимањем бачког владике Гедеона Петровића и уз помоћ других прило-
жника – новосадских Срба који су подржали Вуковићеву идеју, за кратко време је прикупљено
преко 100.000 форинти. Хабзбуршки цар Франц I је 1811. године дао сагласност за оснивање
школе. Основно писмо потврђено је пет година касније (1816), када су се стекли услови за отва-
рање прва три разреда гимназије.35 Тако је Нови Сад у другој деценији 19. века добио Српску
православну гимназију. Он је, поред Сремских Карловаца, постао ново седиште просветног рада.
На основу царске одлуке и у складу са Основним писмом, формирани су Патронат и Старатељ-
ство – као највиши органи Гимназије.36 Од 1819. школа је имала шест разреда и била потпуна.
34 Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Београд 1990, 56–57.

35 Миленко Шуваковић, Од српске православне до данашње гимназије, Новосадска гимназија 1810-1960, 8–15.
36 На челу Патроната налазили су се карловачки митропилит и бачки епископ. Поред њих, Патронат је чинило још шест
особа. Два члана Патроната долазила су из конзисторије бачке, а четири члана (грађани) давала је Српска православна
црквена општина у Новом Саду.
31
Први управитељи Гимназије били су прота Данило

Петровић и градоначелник Григорије Јанковић. Убр-
зо су у њу дошли угледни професори: Георгије Мага-
рашевић, Мојсије Петровић, Игњат Јовановић и Па-
вел Јосиф Шафарик. Наставни план Гимназије у
овом периоду био је сачињен у складу са државном
уредбом Ratio educationis. Та уредба важила је за све
државне гимназије у Угарској. Гимназија је остала
шесторазредна до 1848. године. Предмети су преда-
вани на немачком језику, изузев веронауке, која је
извођена на српском језику.
У Гимназији се настава одвијала све до избија-
ња Мађарске револуције 1848/49. године. Школа је
привремено престала са радом 12. јуна 1849. године,
када је бомбардован Нови Сад. То бомбардовање
осетила је и Гимназија Она је престала са радом 12.
јуна 1849. године. Осим зграде страдала су и дидак-
тичка помагала, као и вредна природњачка збирка.
Непосредно пре бомбардовања, школска библиоте-
Први извештај Српске православне велике
гимназије у Новом Саду, 1867/68. ка била је склоњена у Храм Св. Три јерарха (Алма-
(Музеј Војводине, инв. бр. 4834) шка црква), који се, такође, налазио у старом језгру
града. Ни њега није избегла судбина уништавања и
рушења. Тако је један део вредних књига био у потпуности уништен. Настава је обновљена тек
школске 1852. године. Радила је по наставном плану Organisations – Entwurf.37 Због велике оску-
дице и немаштине, са радом су почела само прва четири разреда ниже гимназије, тако да она
није имала право јавности. Издржавање Гимназије постало је велико оптерећење за Патронат.
Међутим, сасвим неочекивано је 1860. године стигла помоћ из Беча. Наиме, цар Франц Јосиф I
понудио је помоћ из државне касе. Тиме је школа постала потпуна односно осморазредна. По-
37 Милан Шевић, О првим српским средњим школама, 20, 21.
32
штован је и услов да она очува свој верски и нацио-

нални карактер.
После стварања Двојне монархије 1867. године
настали су нови услови рада Српске гимназије у
Новом Саду. Посебан проблем у јужној Угарској
представљало је решавање међунационалних одно-
са у образовању и култури. Период од 1868. до 1918.
године био је у духу опстанка Српске гимназије, од-
носно стварања и прибављања нових фондова, који
би омогућили даљи развој школе. Године 1900. Гим-
назија је добила и нови изглед, који је сачуван до да-
нас. Њена првобитна зграда налазила се у порти Са-
борне цркве, на истом месту где је данашња школа.
Зграду је подигла Српска православна општина
1787. године за потребе Латинско-словенске гимна-
зије.38 Барон Милош Бајић, унук Милоша Обрено-
вића, поклонио је 200.000 круна за њену изградњу.
Зграда је подигнута у ренесансном стилу, по пројек-
ту Владимира Николића. Она има подрум, високо Гимназијско сведочанство Ивана Пејинова, ученика
Мушке реалне гимназије краља Александра I у
приземље и спрат, а основа јој је у облику слова П.
39
Новом Саду, 1936/37.
Обликована је у духу еклектицизма, са елементима (Музеј Војводине, инв. бр. 5538)
карактеристичним за српску романтичарску архи-
тектуру.
Школске 1914/15. година није било наставе. Предавања нису одржавана јер је школска згра-
да била претворена у болницу. Полагао се само испит зрелости, а ученици су градиво савладава-
ли приватно. Таква ситуација била је и наредне школске године, док је 1916/17. и 1917/18. некако
одржавана редовна настава. Наравно, она није била вођена без пропратних тешкоћа, које су се
38 Илија Петровић, Наставници новосадске гимназије, 15-45.

39 Васа Пушибрк, Постанак и развитак Српске православне велике гимназије у Новом Саду, Нови Сад, 1896.
33
огледале у недостатку професора, као и велике немаштине и оскудице. Велику помоћ школи и
ђацима у ратним годинама пружио је и епископ бачки Митрофан Шевић, који је својевремено
био њен ђак.40 Након завршетка Првог светског рата 1918. године, у Гимназији су били промење-
ни услови и правила рада. Само две године касније она је подржављена. Подржављењем српских
православних великих гимназија у Сремским Карловцима и Новом Саду српски народ је остао
без гимназија класичног типа. Две деценије касније – 1939. године, рођена је идеја о обнови рада
старе школе. Ту идеју је подржавао и иницирао тадашњи министар просвете – Антон Корошец.
Тако је стари начин рада гимназије поново заживео 1939. године, када је отворен први разред, а
наредне године и други. Међутим, нова ратна дејства, која захватају ове просторе 1941. године,
прекинула су обнову некадашњег гимназијског система. По завршетку рата у Новом Саду 1944.
године отворене су три гимназије: Мушка, Мешовита и Женска. Мушка гимназија била је сме-
штена у згради „Платонеум“, Мешовита у римокатолички самостан тј. клостер (где се данас нала-
зи Музичка школа), а Женска у згради бивше Грађанске школе. Мешовита гимназија је нешто
касније пресељена у зграду у којој се данас налази Гимназија „Јован Јовановић Змај“. Услед недо-
статка простора, ове две гимназије се 1959/60. године спајају у Гимназију „Јован Јовановић Змај”.
После велике школске реформе спровођене од 1977. до 1983. године, ова гимназија радила је као
Центар за образовање кадрова у друштвеним делатностима, а 1989. постаје Средња природно-
математичка школа „Јован Јовановић Змај”. Школске 1990/91. године коначно добија назив Гим-
назија „Јован Јовановић Змај”, који остаје до данас.
Данашња Гимназија „Јован Јовановић Змај” једна је од најстаријих културно-образовних
институција у Србији. Због своје богате прошлости, она је чувар традиције образовања. Дала је
велики број високообразованих људи који су постали знамените личности, чија се имена и данас
са поштовањем изговарају.
Суботица
Привилегијом из 1743. године царица Марија Терезија прогласила је Суботицу слободном
коморском вароши, за шта су јој Суботичани даровали 150 коња. Тим статусом варош је стекла
40 Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Нови Сад, 1996, 321, 322.
34
одређене слободе, између

осталог и у просветној
управи. Градски маги-
страт обратио се фрање-
вачком провинцијалу са
молбом да пошаље про-
фесора који би омладину
подучавао основама ла-
тинског језика и синтак-
се. Фрањевци су одреди-
ли Тому Порубског, који
је почео да ради 1747. го-
дине, чиме су постављени
темељи организованог Гимназија у Суботици
образовања. Након ра-
звојачења овог дела Војне крајине средином 18. века, Суботица је постала део Бачко-бодрошке
жупаније у хабзбуршкој Угарској. Због одане службе суботичких граничара хабзбуршком двору,
Марија Терезија је 1779. године Суботицу прогласила слободним краљевским градом. Статус
слободног краљевског града донео је Суботици већу аутономију и ново име – Maria-Theresiopolis.41
Први закон о школству донет је у Бечу 1777. године. По том закону, латинске школе делиле су се
на граматичке школе и гимназије. У закону су наведени и градови у којима ће бити основане
гимназије, али је њима омогућено и отварање гимназија у оним градовима у којима су постојали
само граматички разреди. Суботица није била на том списку градова, па је постојећа Граматичка
школа укинута 1778. године, али је на захтев Градског магистрата обновљена 1782. године. Одред-
бом Царског савета од 1. септембра 1787. године у школе jе, уместо латинског, увeден немачки
језик. То је изазвало негодовање, па је, након три године, цар Јосиф II опозвао своју одлуку и
вратио латински језик у школе.42
41 Душан Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века: историја насеља и становништва, Београд, 1952, 33, 57, 87.
42 Душан Ј. Поповић, Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790, Срби у Војводини, књ. 2, Нови Сад, 65.
35
Између 1849. и 1860. године Суботица је

била у саставу хабзбуршке круновине Војводства
Србије и Тамишког Баната. У то време, у строго
централизованом систему, пажња се посвећивала
и просвети и култури. Након укидања Војвод-
ства, Суботица је поново постала део Бачко-бо-
дрошке жупаније. После Аустро-угарске нагодбе
из 1867, па све до 1914. године, у Суботици се
убрзано развијало грађанско друштво, а значајан
је био и развој самог града. Прва средња школа,
претеча гимназије, отворена је 1747, док је гимна-
зију град добио 1795. године. Она се састојала од
три граматичка и два хуманистичка разреда. То
потврђује и први печат гимназије са натписом
Sigil. Gimnasii M. Theresiopolitani 1795.
Од 1803. године суботичка гимназија имала
је шест разреда – четири граматичка и два хума-
Гимназијски извештај, Суботица, 1855/56. нистичка. Законом из 1845. године у школама је
(Градски музеј Суботица, инв. бр. U 3194) укинут латински а уведен мађарски језик. Све до
1860. године професори у Граматичкој школи, а
затим и у Гимназији, били су фрањевци. Осим вероучитеља, посао предавача обављала су факул-
тетски образована световна лица. До краја 19. века Гимназија се налазила или при Фрањевачком
самостану или у неадекватним зградама недалеко од Градске куће. На захтев Министарства про-
свете град је финансирао изградњу данашње зграде Гимназије. У њој се настава одвија од школ-
ске 1899/1900. године.
За време Првог светског рата, тј. од 1914. године у згради Гимназије била је смештена војна
болница аустроугарске војске. Настава се тада одржавала у згради Грађанске школе. Након вој-
ног пораза Аустроугарске, српске и француске јединице ушле су у Суботицу 13. новембра 1918.
На Великој народној скупштини у Новом Саду, одржаној 25. новембра 1918, проглашено је при-
36
саједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини

Србији. Суботица је тада постала део покрајине
Банат, Бачка и Барања, која је као део Краљевине
Србије 1. децембра 1918. ушла у састав новофор-
мираног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Коначна граница према независној Мађарској
утврђена је у Тријанону 4. јуна 1920. године. Након
завршетка рата – маја 1919. године, отворена је
Градска буњевачка гимназија. Тада се први пут на-
става изводи на српскохрватском језику, иако још
увек по мађарском наставном плану. Гимназија се
од 1920. године назива Државна мешовита велика
гимназија. Ускоро је подељена на мушку и женску
гимназију. Указом краља Александра 1925. године,
у Суботици је отворена Женска реална гимназија,
и то као четворогодишња, да би ускоро постала
потпуна гимназија, са осам разреда.
Након окупације и уласка мађарске војске у
град, у априлу 1941. године поново је успостављена Извештај Гимназије „Моша Пијаде“у Суботици,
1966/67.
настава на мађарском језику. Пред крај рата зграда (Градски музеј Суботица)
Гимназије је други пут претворена у војну болни-
цу, а 1945. године у Суботици су почеле са радом три гимназије: Потпуна мушка гимназија, Пот-
пуна женска гимназија и Потпуна мешовита гимназија. Настава се изводила на српскохрватском
и мађарском језику. Новом реформом су школске 1950/51. године две гимназије на српскохрват-
ском језику спојене у Вишу мешовиту гимназију, а Потпуна мешовита гимназија је постала Виша
мешовита гимназија на мађарском наставном језику. Следећа реформа школства била је 1955.
године. Тада је дошло до спајања две више мешовите гимназије и створена је Виша мешовита
гимназија. Она је касније добила име Гимназија „Моша Пијаде“, а настава у њој се одвијала на
српскохрватском и мађарском језику. Новом реформом школства 1976. године дошло је до уки-
37
дања ове гимназије. Тада је створе-

на Средња школа у друштвеним
делатностима „Светозар Марко-
вић“. Она је постојала до 1988. го-
дине, када је, на захтев њених про-
фесора, дошло до промене назива.
Од тада школа носи назив Гимна-
зија „Светозар Марковић“.
Сомбор
Сомбор је половином 19.
века увелико био слободан кра-
љевски град, са богатом просвет-
Матуранти Државне мешовите реалне гимназије у Суботици, 1924/25.
(Градски музеј Суботица)
ном традицијом и историјом.43 На
месту некадашњег турског купа-
тила 1782. године подигнута је Латинска граматикална школа, која је након три године рада уки-
нута и претворена у основну тривијалну школу. Године 1846. сомборске римокатоличке основне
школе постале су четворогодишње. Православне школе су четврти разред увеле након 1855. го-
дине, што је довело до затварања трогодишњих или тривијалних школа. Покушаји да се отвори
редовна гимназија у Сомбору трајали су неколико деценија. Сомборски Срби су још 1819. годи-
не прикупили 20.000 форинти за отварање гимназије, али град није био у могућности да додели
зграду за гимназију. Градске власти су 1843. године намеравале да за будућу градску гимназију
подигну нову зграду, па је том приликом био основан и одбор, који је требало да одлучи о месту
изградње, али је њихова намера остала неостварена.
После Мађарске револуције 1848/49. године, у Сомбору је покренута трогодишња реална
школа (нижа гимназија), са наставом на немачком и српском језику. Град је 1869. године основао
43 Аврам Мразовић је 1778. године личну иницијативу спровео у дело и отворио „Норму“, школу за образовање будућих
учитеља.
38
четворогодишњу Градску
гимназију – са наставом на
српском и мађарском језику,
која је кратко радила (свега
три године).
Државна сомборска
гимназија званично је отво-
рена 15. октобра 1872. годи-
не, а настава је започета 11.
новембра исте године. Ђаци
су наставу слушали на срп-
ском и мађарском језику, уз
обавезно учење немачког и Гимназија у Сомбору, 1916.
латинског, а у вишим разре- (Музеј Војводине, инв. бр. 50а)
дима и класичног грчког је-
зика. Она се првобитно одвијала у четири гимназијска разреда, да би сваке наредне школске го-
дине био отваран по један нови, виши разред, тако да је школа до 1876/77. године постала
осморазредна. Од увођења осаморазредне гимназије до завршетка Првог светског рата број уче-
ника се повећавао из године у годину.44
Стара и већ трошна зграда Гимназије убрзо се показала недовољном за тако велик број
ђака. Она је 1882/83. године срушена, а зидање нове је трајало од 1884. до 1886. године, када је
предата школским властима на употребу. Та нова зграда била је подигнута средствима Мини-
старства просвете и мађарске краљевске владе, према плановима архитекте Ласла Децера. У то
време гимназијска зграда имала је само један спрат. Саграђена је у стилу романтизма, са основом
у облику неправилног слова Е и са фасадом од жуте „свилене“ цигле. Сомборска гимназија архи-
тектонски је подсећала на здања севернонемачких градова. Уз школску зграду сазидана је и фи-
скултурна сала. Први директор Гимназије у новом здању (од 1886. до 1891) био је др Еде Марга-
44 Гимназија „Вељко Петровић“, Годишњак 1872–1997, Сомбор 1998, 55, 76.
39
лић, касније професор Пештанског универзитета, угледни научник, чувени латинац и слависта.
У једном тренутку је укинута настава на српском језику, али је исти имао статус редовног пред-
мета све до 1882. године. Тада је премештен у ванредне предмете, а 1903. године је, наређењем
мађарског министра просвете, потпуно укинут.
Гимназија у Сомбору обављала је своју основну делатност и током Првог светског рата. По-
што је своју зграду морала да уступи за ратну болницу, настава се изводила у две дневне смене.
Убрзо после ослобођења свих југословенских народа и формирања прве југославенске др-
жаве 1918. године (Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца), Срби у ослобођеном Сомбору упути-
ли су молбу Министарству просвете у Београду да одобри оснивање гимназије у Сомбору на
српскохрватском језику. Молба је повољно решена и почетком 1919. године основана је Државна
гимназија, са наставом на српскохрватском језику. Школа је имала и одељења на мађарском јези-
ку, али су она укинута 1923. године због недовољног броја ученика и наставника.45
Политички догађаји и деловање омладинских организација у годинама пред Други светски
рат утицали су на то да се међу сомборским гимназијалцима и другим омладинцима у школама,
као и радницима ојача антифашистичко расположење и спремност да се земља брани од фаши-
стичког покрета. После ослобођења Сомбора у октобру 1944. године, па све до краја априла 1945.
године, у Гимназији се налазила ратна болница совјетске Црвене армије и Народноослободилач-
ке војске Југославије. У том школском здању настава је обновљена јесени 1945. године. Најплод-
нији период у историји сомборске гимназије отпочео је убрзо после ослобођења, кад је обновљен
њен рад. Школске 1944/45. године настава је текла по наставном плану и програму прописаном
од Просветног одељења Војне управе за Банат, Бачку и Барању. Био је то сажети предратни на-
ставни план и програм, без веронауке као обавезног предмета. Од школске 1945/46. године у
Потпуној мешовитој гимназији у Сомбору примењује се нови наставни план и програм, који је
прописало Министарство просвете Србије. Најкрупније промене у оријентацији и садржини ва-
спитно-образовног рада после 1945. године наступиле су у реформи гимназијског образовања.
Тада су уведена два смера средњошколског односно гимназијског образовања: друштвено-језич-
ког и природно-математичког смера.
45 Антал Бодор, Лепосава Маширевић, Сретен Опачић, Радмила Ковчин, Сто година гимназије у Сомбору, Сомбор 1972, 89.
40
Многе угледне личности српске и мађарске науке, књижевности и уметности поникле су

управо у клупама сомборске гимназије. Тако се нижу имена: мађарски лекар, научник и истори-
чар др Јожеф Тим; српски политички првак и културни радник др Јован – Јоца Лалошевић; књи-
жевник и академик Вељко Петровић; сликар и академик Иван Радовић; мађарски лингвиста,
етимолог и академик Геза Барци; сликар и академик Милан Коњовић; књижевни историчар и
академик Младен Лесковац; мађарски књижевник, преводилац и академик Јанош Херцег; физи-
чар и академик Гаја Алага; књижевник, драматург и сценариста Ђорђе Лебовић; историчар и ака-
демик Сима Ћирковић и многи други.
У знак сећања на свог некадашњег ученика и знаменитог српског песника и приповедача
Вељка Петровића, школа носи његово име од 1967. године.
Бечеј
Школство у Бечеју има дугу традицију. Прва српска основна школа основана је 1703. годи-
не, а мађарска 1765. У почетку су то биле конфесионалне школе. Латинска школа (чинила је пре-
лаз између основне школе и гимназије) основана је 1803. године. Настојања за отварањем гимна-
зије у Бечеју датирају још од 1890. године. Међутим, уместо ње настала је Грађанска школа.
После Првог светског рата, односно двадесетих година 20. века поново је покренута тема
везана за подизање зграде и отварање гимназије. Настојања грађана да Стари Бечеј добије гим-
назију коначно су се остварила након 36 година, тј. 1925. године, када је четвороразредна Грађан-
ска школа претворена у четвороразредну државну гимназију. Први директор новоформиране
школе био је професор Никола Зорић (нећак Николе Тесле). У новоосновану гимназију прве го-
дине је уписано 350 ученика, који су распоређени у 12 одељења: четири одељења првог разреда,
по три одељења другог и трећег разреда и два одељења четвртог разреда. У међуратном периоду
гимназија је радила на подмлађивању наставног кадра, спровођењу донетих закона о средњим
школама и унапређивању квалитета наставе. Међутим, Нижа гимназија је 1932. године била
пред затварањем. Министарство просвете је те године донело закон о затварању 20 гимназија
(због мера штедње). Том одлуком обухваћена је и поменута школа. Представници локалне вла-
сти, као и угледни грађани Старог Бечеја успели су да спасу школу, те она није била затворена.
41
После наведених кризних година у школу се уписивао све већи број ђака, тако да је она 1936/37.
година коначно постала осморазредна, тј. Потпуна државна реална гимназија. Своје прве мату-
ранте дала је 1937. године.46 Под успешним руководством директора Николе Зорића и стручног
наставног кадра она се врло брзо развијала. Уз помоћ општине и грађана донатора, у њој се ства-
рају збирке, ђачка и наставничка библиотека и обезбеђују учила за очигледну наставу, као и
остале потребе за нормалан рад. Већ крајем тридесетих година, а поготово у деценији пред Дру-
ги светски рат у овој школи се, поред редовне наставе, организују ваннаставне активности. Гим-
назија је неговала разне ђачке организације, попут Литерарне дружине „Владислав Ст. Каћан-
ски“, Феријалног савеза, скаута, подмлатка Јадранске страже, Црвеног крста, Сокола, ученичког
хора и оркестра и сл.47
Након избијања Другог светског рата нове окупационе просветне власти отпустиле су све
Србе наставнике и уместо њих поставиле нову управу и професоре мађарске националне при-
падности. После рата настава је, у новим околностима и новој држави, претрпела неке измене,
које су биле у складу са новоизгласаним законима везаним за просвету. У саставу тада Потпуне
мешовите гимназије постојала су одељења на српском и мађарском наставном језику. Године
1948. формирана је Непотпуна гимназија са мађарским наставним језиком. Обе школе радиле су
у истој згради.48 Након 1955. године и доношења Општег закона о управљању школама почиње
период самоуправљања и у овој области. Наставно-образовни рад у гимназији састојао се из тео-
ријске наставе, производног рада, практичних течајева и слободних активности. Настава се гра-
нала у два смера – друштвено-језички и природно-математички.
У поменутим годинама наставнички кадар под руководством искусног педагога професора
Чедомира Потпарића, у процес образовања и васпитања уводи нове и савремене методе. То је
довело до све запаженијих успеха и резултата Гимназије у Бечеју, која је постала и једна од наји-
46 Државна реална гимназија у Бечеју, како се звала до окупације 1941. године, прво је била четвороразредна, да би јој реше-
њем Министарства просвете новембра 1927. године било одобрено отварање петог и шестог разреда. Следеће школске
године (1928/1929) добила је дозволу да отвори и седми разред, али следеће четири године, због економске кризе у земљи
и у свету, као и малог броја уписаних ученика, није било средстава за отварање и одржавање виших разреда, па је школа
остала непотпуна.
47 Јован Д. Медурић, Бечејска гимназија 1925–2005, Бечеј, 2005, 38–44.
48 Исто, 48–54.
42
стакнутијих школа у Војводини. Због тога је Завод за унапређење школства Војводине 1956. го-
дине одлучио да Гимназија „Тодор Дукин”, како се тада звала, постане експериментална школа, у
којој ће се вршити провера одређених иновација у образовању и васпитавању младих. Са пуно
озбиљности и ентузијазма наставници и ученици су прихватили кабинетску наставу, семинар-
ске радове, изборну наставу и рекреацију као део физичког васпитања, наставу географије на
немачком језику и све друго што је доприносило осавремењивању наставно-васпитног процеса.
За своју средину Гимназија је била и остала расадник просвете и културе. У њој је било уче-
ника из свих околних места. Ученици Гимназије у Бечеју преносили су стечена знања у своје по-
родице и средине из којих потичу.
Врбас
Почеци рада данашње Гимна-
зије „Жарко Зрењанин” у Врбасу за-
диру у прву половину 19. века. Учи-
тељ Јован (Јохан, Јанош) Бласи почео
је да подучава децу из петнаест не-
мачких породица. Нововрбаски но-
тар поверио је своју децу Јовану Бла-
сију на подучавање. С обзиром на то
да су и друге имућне породице желе-
ле да имају образовану децу, која би
Гимназија у Врбасу
учила предмете у рангу ниже гимна- (Музеј Војводине, инв. бр. 1757)
зије, како би касније могла настави-
ти школовање у вишим гимназијама, у Новом Врбасу је 1809. године основана школа. Њен први
директор постао је Јован Бласи, ком се прикључио учитељ и свештеник Евангелистичко-луте-
ранске цркве Андреас Сколка. Сколка ће бити један од заслужнијих људи који су управљали
школом. У тој првобитној школи су, поред Бласија и Сколке, радила још два учитеља – Јован Бу-
заш из Новог Врбаса и Јосип Нађ из Куцуре. Настава је била на латинском језику.
43
Након смрти Андреаса Сколке

1816. године, Јохан Бласи је напустио
школу, али су овдашњи Немци успели
да је сачувају и омогуће њен даљи рад.
Године 1822. школа је променила назив
у Конфесионална граматичка школа,
односно постала je припремна латин-
ска школа, где су се изучавале грамати-
ка, реторика и дијалектика. Црквене
општине давале су годишњи прилог за
њено издржавање. Године 1824/25. ова
школа је имала 36 ђака, а наредне годи-
не 64 ђака. Ђаци су били распоређени у
четири разреда. Наставни језик у два
нижа разреда био је немачки, док је у
Гимназијска књижица, 1942–43.
вишим разредима био латински. У че-
(Градски музеј Врбас, инв. бр. ЗСИ-107)
твртом разреду је латински био засту-
пљен са 14 часова недељно. Настава је обављана и на српском и на мађарском језику.
Школски одбор основан је 1827. године и бавио се вођењем школе. Сачињавало га је осам
чланова, који су се састајали три пута годишње. Од 1826. до 1836. године директор школе био је
Карло Абафи. За време његовог мандата основана је школска библиотека. Због противљења ма-
ђаризацији, он је био принуђен да напусти гимназију. У годинама које су уследиле знатно је опао
и број ђака. Поменутог директора наследио је Михајло (Михаљ) Годра, који се на том месту задр-
жао пуне 32 године. Под утицајем мађаризације, предавања су извођена на мађарском језику, а
по закону из 1844. године и администрација је почела да се води на мађарском језику (он је постао
званични језик у угарском делу Хабзбуршке монархије).
За време Мађарске револуције 1848/49. године настава се није изводила, а школска зграда је
била уништена у борбама, као и велики део школске документације. Након поменуте револуције,
у Хабзбуршкој монархији је заведен Бахов апсолутизам и школа је поново добила германски ка-
44
рактер. Због лоших финансија, Немци су покрену-

ли акцију давања добровољних прилога.
Школа је 1873. године добила право јавности,
које је потврдило Министарство просвете. Тада је
њен назив промењен у Патронатску реалну гим-
назију. Камен темељац нове зграде постављен је
1888. године, када је школа и усељена. Држава је
1871. године преузела бригу о школи, али је убрзо
финансирање пренела на локални ниво јер није
била у стању да се брине о њој. Гимназија тада
мења назив у Нововрбаска државно-субвенциониса-
на месна гимназија.
Директор Гимназије Александар (Шандор)
Секељ је 1894. године, када је мађаризација била у
јеку, покренуо иницијативу за добијање статуса
потпуне више гимназије, што се и десило 1909. го-
дине. Одмах након преласка на виши ранг, у њој се
почињу предавати предмети из потпуне гимназије.
У школи је постојала наставничка и омладинска Сведочанство Јовице Радованова, ученика Више
мешовите гимназије у Врбасу, 1955/56.
библиотека, колекција медаља, природњачка збир- (Градски музеј Врбас, инв. бр. ЗСИ-756)
ка, учила за историју и географију, прибор за црта-
ње, реквизити за физичко васпитање и инструменти за музичко образовање. Највећи проблем
био је изучавање мађарског и латинског језика.
Настава у Нововрбаској гимназији била је ометана током Првог светског рата. Иако је она
била редовна, у гимназијској згради се кратко време налазила Војна команда града. Школске
1911/12. године из врбаске гимназије изашли су и први матуранти.49
49 Љиљана Н. Ковачевић, Владимир М. Каљевић, Два века гимназије у Врбасу (1809–2009), Нови Сад, 2009, 35, 79, 83.
45
На основу Тријанонског мировног уговора 1920, највећи део подручја насељеног Немцима
у јужној Мађарској припао је Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Петер Вајман сазвао је
школски одбор општинске гимназије, који је одлучио да од београдског Министарства за школ-
ство и културу затражи да наставни језик буде немачки. Тој молби је удовољено и за кратко вре-
ме је Нови Врбас имао гимназију са немачким наставним језиком. Школске 1924/25. године рас-
формирани су разреди од 5 до 8, а наредне године је отворена гимназија са српским наставним
језиком, којој су прикључена немачка паралелна одељења за разреде од 1 до 4. У међувремену,
школа је постала Државна гимназија.
Од 1932/33. године број наставника се смањио, а педагошка мањкавост је допринела слому
школе. Школске 1933/34. године почело је постепено гашење виших разреда. Последњи испит
зрелости у Државној гимназији одржан је у јуну 1936. године. Од 16 ђака испит је положило 11.
Тако је наступио период престанка њеног рада, који је трајао до 1940. године. Те године почела је
са радом Немачка гимназија у Новом Врбасу. Настава је прекинута 1941. године јер је Други
светски рат захватио и тадашњу Краљевину Југославију. Рат је донео нове околности и друга уре-
ђења, те је школска 1941/42. година започета под мађарском управом. До 1945. године рад у шко-
ли се одвијао по мађарским школским прописима. Након завршетка Другог светског рата и у го-
динама које су уследиле Гимназија је свој рад наставила под управом и законима које је донела и
формирала нова државна власт.
Бачки Петровац
Државна, културна и просветна политика Краљевине СХС после Првог светског рата ста-
вљена је у службу културног уздизања и уједињења југословенских народа. Честе смене влада
условиле су споро напредовање и тежак рад Министарства просвете. Године 1919. Краљевина
СХС потписала је Сенжерменски уговор о мањинама. Њиме је било предвиђено да припадници
етничких, верских или језичких мањина добију иста права као и други. Мањине су могле да о
свом трошку подижу добротворне верске, социјалне установе, школе и друге васпитне заводе,
као и да управљају њима и надзиру их. Тако је наредне 1920. године дошло до подржављења
школства у Краљевини СХС. Нове школе отваране су широм Војводине. Већ у јесен 1919. године
46
у Бачком Петровцу је отворе-

на Државна нижа гимназија.
Тада је петровачки евангели-
стички свештеник Самуел
Штарке довео прве предаваче.
Прва етапа у развоју ове гим-
назије, која је трајала
1919‒1924. године, била је у
знамењу њеног конституиса-
ња и живота у њој. Настава је
извођена на словачком језику.
Поред Гимназије била је отво-
Гимназија „Јан Колар“ у Бачком Петровцу
рена штампарија, у којој су се
штампали први уџбеници за
словачке школе. Отварање словачке гимназије обезбеђено је средствима грађана, али је школске
1920/21. године она издржавана из државног буџета. Прва њена зграда изграђена је 1923. године,
уз финансијску помоћ Владе ЧСР и Словака у Америци и Канади и, у значајној мери, добровољ-
ним радом мештана Бачког Петровца.50 Крајем двадесетих година Гимназија је имала свих осам
разреда и тиме је постала потпуна.51 Гимназијски живот био је развијен, о чему говори и изград-
ња фискултурне сале, развијена библиотека, кабинети. Ова школа је и данас битно упориште
Словака у Војводини. Већ на почетку свог рада велики акценат је стављала на извођење квали-
тетне наставе, као и на организовање ваннаставних активности. Тако су професори 1925. године
организовали секцију „Сладкович”, која у континуитету ради до данас.
У годинама окупације (1941‒1944) Гимназија је била затворена, а нижи разреди су били
преименовани у Угaрско-краљевску грађанску школу. Тих година она је радила тако што су про-
фесори из Кошица долазили да испитују ђаке, а била је и центар отпора против фашизма. У гим-
50 Настава је до тада извођена у приватним просторијама, а школи је претила опасност да ће бити затворена.
51 Ján Sirácky, Slováci vo svete, Martin, 1980, 343–344.
47
назијском дворишту формирана је

XIV војвођанска ударна словачка
бригада. Велики број ђака ове шко-
ле био је у њеним редовима.
У оквиру гимназијске зграде,
одлуком министарства просвете
донето је решење 1947/48. године
када је отворен први разред учи-
тељске школе са словачким настав-
ним језиком. Она је имала велики
значај за учитеље словачке припад-
ности. Радила је до 1965. године. Го-
дине 1998/99. је отворено истурено
Професори Словачке реалне гимназије у Бачком Петровцу одељење на словачком језику Учи-
(Музеј војвођанских Словака, инв. бр. 1735)
тељског факултета из Сомбора,
које је 2012. уписало последњу ге-
нерацију студената. У периоду од 1959. до 1974. године у гимназији је вођена кабинетска настава.
Отворено је и одељење на српском језику. Приликом обележавања 50 година од почетка рада
петровачка гимназија добила је име по словачком песнику Јану Колару. Он је још 1849. године
предлагао да се оснује гимназија у Петровцу. Гимназија је дала велики број стручњака из разли-
читих области. Данас има и Дом ученика, као и музејску поставку посвећену учесницима у Дру-
гом светском рату.
Србобран
Идеја о отварању гимназије потиче с краја 19. века. Србобран, тадашњи Сентомаш, имао је
близу 15.000 становника и био једно од богатијих насеља у Бачкој. Постојање средње школе, тач-
није гимназије, било је објективна потреба. Сваке школске године десетине и стотине ђака из
Србобрана одлазиле су у Нови Сад, Сремске Карловце, Сомбор, Сегедин, Будимпешту, Беч и
друге центре Аустроугарске на школовање. То су могле да обезбеде само имућније породице.
48
Деца сиромашнијих родитеља

нису имала услове за продужено
школовање и тако су остајала код
куће.
Због улоге коју је Сентомаш
имао у догађајима револуционар-
не 1848/49. године, жупанијске
власти су својом политиком
спречавале сваки друштвени на-
предак места и упорно су одбија-
ле сваки захтев за отварање ниже
гимназије, а о потпуној се није
Гимназија у Србобрану
могло ни мислити. (Музеј Војводине, инв. бр. 3017)
После Првог светског рата,
распада Аустроугарске и припајања Војводине држави – Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца,
створене су нове прилике и могућности за отварање дуго жељене гимназије.
Одлука о оснивању потпуне гимназије донета је на седници општинског Народног одбора
7. децембра 1918. године. На истој седници је решено да се Просветном одсеку за Банат, Бачку и
Барању одмах поднесе захтев за отварање гимназије, која ће почети са радом већ школске
1919/20. године. Просветни одсек одобрио је оснивање потпуне гимназије у Србобрану.
Све послове у вези са отварањем и почетком рада Државне велике гимназије преузела је
Српска православна црквена општина, чијим су решењем од 1. фебруара 1919. године именова-
ни општински изасланици, који су добили задатак да од Министарства просвете Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца прибаве документацију неопходну за отварање потпуне гимназије. За
изасланике су именовани Миливој Сивачки, свештеник, и Паја Добановачки, велепоседник.
Половином фебруара 1919. године у Србобрану је формирано Поглаварство политичке оп-
штине, које је преузело власт од Народног одбора. Нова општинска власт потврдила је именова-
ње изасланика, које је Љуба Давидовић, министар просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словена-
ца, примио у Новом Саду 5. априла 1919. године. Одобрење Министарства просвете стигло је 30.
49
априла 1919. године и општинске власти су се нашле пред веома сложеним проблемом и обим-
ним пословима. Наиме, за релативно кратко време требало је обезбедити простор, материјалне и
друге услове за почетак рада Државне велике гимназије. Према тадашњим законским прописи-
ма, Министарство просвете било је дужно да обезбеди наставни кадар и средства за плате гим-
назијског особља. Све остале трошкове сносила је општина. Општинско поглаварство је 3. маја
1919. године формирало Патронат Државне велике гимназије, који је чинило 15 чланова. Уписа-
на су четири разреда (1–4), а настава је започета у септембру 1919. године. Први директор гимна-
зије била је др Добрила Симић. Сваке наредне године уписивало се по једно одељење више.
Школске 1923/24. године у Гимназији је полагана прва матура. Свих 13 пријављених кандидата
положило је испит зрелости.52 Међутим, већ 1929/30. године укинута је потпуна гимназија. На-
кон ње остала је Нижа гимназија која се полако гасила. Она је у потпуности престала са радом
1936. године.
Сремска Митровица
Гимназија у Сремској Митровици основана је наредбом Дворског ратног већа 1838. године.
При тој троразредној школи отворено је и прво одељење четвртог разреда. У почетним деценија-
ма свог рада гимназија је била немачка. Звала се Мала реалка. Царским решењем из 1887. године
митровачка гимназија постепено је претворена у четвороразредну гимназију. Тих година осно-
вана су и прва одељења на српском језику. Задатак гимназије у то време био је да својим полазни-
цима пружи опште образовање, које би им омогућило боље праћење наставе на европским уни-
верзитетима. Од оснивања до периода Баховог апсолутизма школу је редовно похађало преко
260 ђака, а од укидања Војне границе (1881) до Првог светског рата похађала су је 1.982 ученика.
До Првог светског рата она је активно радила на образовању ђака, а по избијању рата је престала
са радом. Тек када се 1917. године војска повукла са Саве, гимназија је обновила своју делатност.
Исте године отворен је и седми разред, да би 1918. године, док се рушила Аустроугарска монар-
хија, а градом ступале Народне гарде, коначно био уведен и осми разред.
52 Радослав Ј. Суботић, Образовање и васпитање у општини Србобран 1703–1983, 52–63.
50
До 1914. године постојали су проблеми око сме-

штаја ђака и школског инвентара. Од самог настанка
гимназије настава се одвијала у више различитих
зграда истовремено. Ти проблеми били су решени тек
после 1918. године, када је донета одлука о подизању
нове школске зграде. Извођење радова започето је
1928. године, а архитекта је био Момир Коруновић.
Зграда је изграђена у стилу неовизантијског академи-
зма. Како је гимназија зидана у спомен Краљу Петру I
Карађорђевићу, она је 1929. године указом краља
Александра I Карађорђевића понела назив Државна
реална гимназија краља Петра I Великог Ослободио-
ца. Следеће године (1930) свечано је усељена у нову
зграду. Били су то дани највећег успона ове школе.53
Државна реална гимназија неговала је ђачка удруже-
ња. Тако је 1921. године основано Ђачко литерарно
удружење „Будућност”. Рад тог друштва обухватао је
и одређене секције, као што су шаховска, музичка,
позоришна и секција за ручне радове.54 Извештај Државне реалне гимназије краља Петра
I Ослободиоца у Сремској Митровици, 1930/31.
Током Другог светског рата – од 1941. до 1944. (Народна библиотека, Бела Црква, инв. бр. 2144)
године, Сремска Митровица и Гимназија биле су у
оквиру Независне Државе Хрватске (НДХ). Настава се одвијала у отежаним условима, а школа и
њено особље (професори и ђаци) претпели су тешка страдања. Током рата стрељано је пет про-
фесора и 60 ученика, док је 18 ученика погинуло учествујући у ратним дешавањима. Након осло-
бођења, школа је почела са радом у складу са новим законима, које је донела новоформирана др-
53 Ненад Лемајић, Митровачка гимназија између два светска рата, 2013, 445–456.
54 Извештај за школску годину 1929/30, Државна реална гимназија краља Петра I Великог Ослободиоца, Сремска Митрови-
ца, 1930, 22.
51
жава. Реформом образовања 1953. године од Гимназије је одвојена основна школа, те је она
постала четворогодишња.
Шездесетих година Гимназија је добила назив „Иво Лола Рибар“, који ће имати све до 2007.
године, када јој је враћено старо име – Митровачка гимназија. Данас је она једна од најважнијих
обра-зовних установа на простору Срема. Кроз више од седамнаест деценија трајања у њој су
знања стицале стотине значајних имена наше науке, културе и уметности, десетине академика и
најугледнијих људи (Милева Марић-Анштајн, Васо Чубриловић, Милош Ђурић, Славко Ворка-
пић, Драгош Цветко-вић и др.).55
Рума
Корени средњошкол-
ског образовања у Руми ве-
зани су за другу половину
18. века. О настанку прве
школе писали су историчар
књижевности Јован Скер-
лић и прота Матеја Нена-
довић. Половином 18. века
била је отворена школа у
којој се изучавао псалтир,
чаславац, словенска грама-
тика, реторика, латински и
Гимназија у Руми
немачки језик. Та школа
одговарала је једној великој
народној потреби. Новчано су је помагали грађани из већих трговачких места. Школа је основа-
на с циљем да задовољи народну потребу за образовањем Срба. Школу је основао парох Панте-
лејмон Хранисављевић. Он је 60-их година 18. века боравио у Русији, из које је донео велики број
55 Ђорђе Домазет, Ненад Лемајић, 175 година Митровачке гимназије, 2013, 198.
52
учених књига. Те књиге је искористио за потребе нове

школе (мала словенска школа прераста у Граматикал-
ну латинску школу), која је имала ранг ниже или не-
потпуне гимназије. Школа је 1770. године добила своју
зграду – у порти Вазнесењске цркве. Она је радила до
1787. године, када је, по одлуци аустријских власти,
била спојена са римокатоличком фрањевачком гимна-
зијом, тзв. Пејачевићевом гимназијом.56 Након тих до-
гађаја некадашња непотпуна гимназија пролазила је
кроз разне турбуленције, које су биле огледало тада-
шњих политичких, културних и просветних прилика.
Традиција средњег школства у Руми биће обно-
вљена 1912. године – оснивањем реалне гимназије, на
иницијативу Ђуре Стајића. Румско трговачко погла-
варство је почетком 1912. године упутило молбу Кра-
љевској земаљској влади у Загребу, која је дозволила да
се почетком 1912/13. године отвори први разред при-
времене гимназије у Руми. Привремена Мала реална
Школски извештај о Mалој реалној гимназији у
гимназија почела је са радом 7. октобра 1912. године.
Руми, 1912/13.
Она није имала своју зграду, те је била смештена у (Завичајни музеј Рума)
Српску основну школу (данас зграда Основне школе
„Јован Јовановић Змај”). За похађање школе обавезно се плаћала школарина; одређивана је пре-
ма порезу на приход родитеља. Плаћања школарине били су ослобођени само веома сиромашни
ученици који су се добро владали и добро учили. Успех у учењу оцењивао се на следећи начин:
изврстан (1), веома добар (2), добар (3), довољан (4) и није довољан (5). Владање је оцењивано
као похвално (1), добро (2), долично (3) и недолично (4). У ђачком сведочанству ученика са од-
56 Захваљујући новчаним донацијама барона Марка Пејачевића, школа је била отворена вероватно 1765. године. Она се на-
лазила одмах уз римокатоличку цркву (зграда данашњег Завичајног музеја Рума). Бранислава Коњевић, Гимназија „Сте-
ван Пузић” Рума, Рума, 2012, 12.
53
личним успехом писало је: Ученик је извр-

сно способан пријећи у виши разред. Стро-
га дисциплина у школи била је заведена
применом оштрих казни – затвора од 2 часа
до 16 часова; казне су издржаване недељом
и празником у учионици. Дежурни профе-
сори су испитивали и оцењивали кажњене
ђаке. Од прве школске године до 1946/47.
штампани су Извештаји о раду школе, који
пружају увид у њено деловање. Тако се ра-
дило у Малој реалној гимназији до Првог
светског рата, када наставу више није било
могуће редовно изводити због настале ситу-
Први матуранти гимназије у Руми, 1919/20. ације. Просторије школе претворене су у
аустријску војну болницу, а професори су
мобилисани или премештени.
У новој држави – Краљевини Југославији, школа ће имати осам разреда и добиће нову згра-
ду 1924. године (данас Основна школа „Душан Јерковић“). Између два светска рата живот у шко-
ли је само наизглед текао мирно. Сва друштвена, економска, политичка и културна превирања,
промене и кризе одражавале су се на њен рад, пре свега на духовно и интелектуално сазревање
ученика. Одлуком Повјереништва за просвету и вјере у Загребу, она је 1920. године постала Кра-
љевска реална гимназија. Први испит зрелости одржан је у јунском року поменуте године.57
Кад је у Срем 1941. године ушла немачка војска, школа је привремено затворена. Немци су,
у договору са Павелићевим усташама, отворили своју гимназију. Велики број ђака приступио је
Народноослободилачком покрету. Многи од њих изгинули су у Другом светском рату.
После ослобођења Руме 27. октобра 1944. године убрзано се припремало поновно отварање
школе. Сакупљана су наставна средства која су била оштећена у рату, као и школски намештај.
57 Исто, 24, 25.
54
Гимназија је званично почела са радом 11. фебруара

1945. године.
Румска гимназија претрпела је одређене промене
1952. године. Од ње су одвојени нижи разреди, од којих
су формиране три основне школе, прво седмогодишње,
а потом и осмогодишње. Први школски одбор форми-
ран је 1955. године. Одбор и Наставничко веће су 20. ок-
тобра 1959. донеле одлуку да школа добије име ђака Сте-
вана Пузића (погинуо у Другом светско рату). Школске
1963/64. године Гимназија је добила нову, савремену
зграду, где се и данас налази.
У рад румске гимназије „стала“ је целокупна исто-
рија овог града и краја, укључујући и мноштво познатих
и признатих ђака, каснијих научника, писаца, филозо-
фа, музичара, сликара и значајних људи на свим пољима
друштвене делатности.
Зрењанин Сведочанство о вишем течајном испиту у

Државној реалној гимназијиу Руми, 1924/25.
Иницијатива за отварање гимназије у Бечкереку (Завичајни музеј Рума)
покренута је тридесетих година 19. века. Велики Бечке-
рек био је значајно занатско и трговачко средиште у 19. веку. Стога је постојала потреба за обра-
зованим кадром. Да би обезбедили средства за гимназију, виђенији и имућнији грађани давали
су прилоге у роби и новцу, а значајна помоћ стигла је и од цркве, варошких цехова и из саме ва-
рошке касе. Школска зграда завршена је јула 1846. године, а децембра исте године је решењем
Намесничког већа Угарске одобрено отварање шесторазредне гимназије у Бечкереку. Та гимна-
зија имала је први и други степен образовања.58 Наставни језик био је мађарски. Већина ђака
58 Први степен (нижа гимназија) чинила су прва четири разреда, а други степен (непотпуна гимназија) пети и шести ра-
зред.
55
била је евидентирана као припадници Мађара, а многи

од њих (чак 96 ученика) као православни Мађари, што
би могло значити да су то у ствари били Срби.
Настава је била прекинута током револуционар-
них догађаја 1848/49. године.59 Гимназија је тада пре-
творена у болницу. Са радом је почела школске 1849/50.
године, када је сведена на четворогодишњу. Наставни
језик постао је немачки, а уведена је и предметна на-
става. Шездесетих година 19. века мађарски је постепе-
но потискивао немачки као наставни језик, што је био
резултат новог таласа мађаризације, који је тих година
захватио Угарску. Такве историјске околности утицале
су на то да Бечкерек не добије српску гимназију, већ је
она отворена у Новом Саду. Ипак, постојећа гимназија
је током друге половине седамдесетих година претво-
рена у потпуну, тј. отворен је прво пети, а касније и
шести, седми и осми разред. У последњој деценији 19.
века бечкеречка гимназија добила је статус општинске
Сведочанство Олге Убавић, ученице Државне потпуне гимназије, а сва питања везана за њен живот и
реалне гимназије у Петровграду, 1937/38. рад регулисана су статутом.60
Након ослобођења Војводине и њеног прикључе-
ња Краљевини Србији и касније Краљевини Срба, Хр-
вата и Словенаца (1918), дотадашњи школски систем замењен је југословенским. Настава је из-
вођена на српском језику, а уведена је и група националних предмета: српскохрватски језик,
историја и географија. Марта 1919. године почиње са радом Српска велика гимназија у Великом
Бечкереку, која је радила по коригованом програму Гимназије у Новом Саду. Наредних година
59 Миодраг Цветић, Зрењанинска гимназија 1846–1996, Зрењанин, 1996, 4.

60 Александар М. Станојловић (ур.), Петровград, Зрењанин, 1997, 153–158.
56
стално је растао број ђака. Проблем простора решен је

1937. године, када је завршено ново крило са девет
учионица. У међуратном периоду много труда је уло-
жено у опремање школе. Била је обогаћена библиоте-
ка, а набављено је и доста учила за разне предмете.61
У току Другог светског рата Гимназија је радила
у посебним условима окупације, нередовно и под
сталним притиском страних мера. Државна гимназија
у Петровграду подељена је на три школе – српску, не-
мачку и мађарску, а немачка војска је гимназијску
зграду претворила у војни стационар. Настава је то-
ком рата држана са прекидима и у веома тешким окол-
ностима.
Настава је обновљена након ослобођења – у јану-
ару 1945. године. У том периоду су постојале три обра-
зовне установе: Непотпуна (нижа) гимназија, Српска
потпуна мешовита гимназија и Мађарска потпуна
гимназија. Било је изузетно тешко организовати на-
Извештај Државне реалне гимназије у Петров-
ставу. Због нередовног школовања деце и младих то- граду за школску 1936/37.
ком рата, Потпуна мешовита гимназија имала је чак (Народни музеј Зрењанин, инв. бр. 458)
2.600 ђака. Окупатор је уништио намештај, учила и

инсталације. Проблема је било и због недостатка наставног кадра, а настава ја често прекидана
због заразних болести, као што су тифус, шарлах, дифтерија. Ипак, захваљујући великом полету
и труду, Гимназија се консолидовала и обновила, а наставници су подстицани на нов педагошки
приступ ученицима. Од 1950. године нижи разреди гимназије се одвајају и прикључују основним
школама, тако да гимназија постаје четворогодишња, тј. виша. Она је 1954. године подељена на
Прву мешовиту гимназију и Другу мешовиту гимназију са српским наставним језиком. Виши
61 Зрењанин, Зрењанин, 1966, 345–347.
57
разреди Потпуне мађарске гимназије спојени су са Првом мешовитом гимназијом и тако је доби-
јена двојезична школа. Она је 1962. године добила назив Експериментална гимназија „Коча Ко-
ларов”. Због све већих потреба за гимназијским образовањем, године 1963. основана је и Трећа
гимназија. Временом су и Прва гимназија и Друга гимназија постале двојезичне, док је у Трећој
гимназији настава извођена на српском и румунском језику. Три зрењанинске гимназије су 1977.
године формално укинуте, тј. од њих је створен Образовни центар „Коча Коларов” – за образо-
вање ученика у друштвеним делатностима са заједничким средњим образовањем.
Године 1983. започето је укидање двостепеног средњошколског система и стварање једин-
ствене четворогодишње средње школе. Тако је угашен Образовни центар „Коча Коларов” и фор-
мирана Средња школа „Коча Коларов”. Од 1987. године она функционише као јединствена четво-
рогодишња школа са три смера: културолошким, правним и природно-математичким. Од 1993.
године школа се зове Зрењанинска гимназија.
Вршац
Почеци школства у Вр-
шцу везани су за прву полови-
ну 18. века. Тада је постојала
немачка основна школа, у ко-
јој су наставу држала свеште-
на лица. У другој половини 18.
века отвара се и српска школа.
Вршац је крајем 18. и почет-
ком 19. века био један од нај-
значајнијих градова и школ-
ских центара на југоистоку
Монархије. Те заслуге имао је
и због постојања Граматикал-
Табло матураната Државне реалне гимназије у Вршцу, 1942/43. не школе (нижа латинска гим-
(Градски музеј Вршац, инв. бр. 2644)
58
назија, која је имала два разреда), чији рад је помагао

владика Јосиф Јовановић Шакабента. Она је основана
након Народно-црквеног сабора у Темишвару 1790.
године. Престала је са радом 1819. године због недо-
статка материјалних средстава за њено издржавање.62
Претеча потпуне државне реалне гимназије била је
немачка нижа реална школа, која је почела са радом
1852. године. Школа је била добро опремљена. Имала
је збирку физикалних инструмената, минералошку и
збирку инсеката, као и зидне карте неопходне за ква-
литетније извођење географије. Поред немачког јези-
ка као обавезног, ђаци су наставу могли да слушају и
на мађарском и на српском језику. Школу су похађали
Немци, Срби и Румуни. Гимназија је 1853. године,
одлуком Министарства просвете, добила право јав-
ности, а 1868. године је постала реална гимназија.
Крајем 19. века Вршац добија Велику реалку. Услед све
јаче мађаризације, немачки језик као основни заме- Сведочанство Ђорђа Чампашевића, ученика
њен је мађарским језиком, док су српски и румунски гимназије у Вршцу, 1956/57.
(Педагошки музej, Београд)
учени факултативно. Тако је ова школа убрзо постала
Краљевска мађарска државна велика реалка, која је
радила до 1918. године.
У међуратном периоду постепено се гасила настава на немачком језику – услед мањег броја
уписаних ђака немачке националне припадности, и постепено је прелазила на српскохрватски
језик – до 1929. године. У складу са Конвенцијом о уређењу мањинских основних школа у Бана-
ту, године 1934. отворена су прва четири разреда на румунском језику. У осталим, вишим, разре-
дима ученици су слушали наставу на српскохрватском језику.
62 Гроздана Гојков, Школство у Банату, Банат кроз векове, Београд, 2010, 867–870.
59
Оно што се још може рећи јесте чињеница да је школски систем у Вршцу током 19. века био
у духу грађанског система образовања. Срби су са Немцима чинили већину и Вршац је био њи-
хов културни центар.63
Гимназију у Вршцу завршиле су бројне знамените личности: Паја Јовановић, Арнолд Кара-
њи, Карел Направник, Јохан Вилхем, Вилма Лерман, Александар Вираг, Екатарина Ристицијев,
Светислав Вуковић, Васко Попа, Флорика Штефан, Радомир Путник, Душан Белча и др.
Кикинда
Великокикиндски дистрикт
је 1854. године понудио угарској
влади зајам од 120.000 форинти.
Тај новац убрзо је постао фонд
захваљујући којем је 1858. године
отворена реална школа на немач-
ком језику, и то четвороразредна.
Та школа је радила до 1869. годи-
не, а 1877. године је отворена
гимназија са мађарским настав-
ним језиком. Она је крајем 19.
века постала државна. У њој је
Матуранти Реалне гимназије у Великој Кикинди, 1928. први испит зрелости положен
(Народни музеј Кикинда, инв. бр. 5279)
школске 1901/02. године. На пре-
лазу векова била је изграђена и
зграда за потребе школе и ђака. Гимназијски одбор бирао је професоре. У нижим разредима ак-
ценат се стављао на изучавање матерњег језика. Социјални састав ђака верно је осликавао соци-
јално стање тадашњег становништва Кикинде. Школарина је била обавезна, а нису је плаћала
само она деца која нису била материјално обезбеђена. Рад ученичких секција био је у успону по-
63 Исто, 890.
60
четком 20. века. Тако су до 1914. године постојале „Лите-

рарна секција, Хигијена, Брзо писање, Слободно црта-
ње, стрељачка секција и оркестар“.64
По избијању Првог светског рата, Гимназија је пре-
творена у војну болницу, а настава се одвијала у приват-
ним зградама. Са радом је почела након завршетка рата
– 1919. године, као српска четвороразредна школа. Већ
школске 1921/22. године постаје потпуна, када је и оба-
вљен први виши течајни испит. Први њен директор био
је др Владимир Југа. Након ратних година било је неоп-
ходно успоставити ред у школи. Многи наставници
више нису радили, те је на њихово место приман нови
кадар. Покушај да се задржи паралелно мађарско одеље-
ње није успео. Школа је радила на формирању разних
ђачких организација (Трезвене младежи, Соколског
друштва и сл.).
За време Другог светског рата Гимназија је поново
променила намену. Наиме, она је претворена у касарну
Сведочанство Државне реалне гимназије у
немачке војске, а последњи испит зрелости одржан је Кикинди, 1937/38.
1941. године, када и престаје њен рад – до 1944. године. (Музеј Војводине, инв. бр. 8893)
Након рата, тј. 1945. године, Гимназија је подељена на Не-

потпуну мађарску гимназију и Непотпуну српску гимназију. Нове промене уследиле су школске
1950/51. године, када су од српске гимназије одвојена нижа одељења и припојена тада основаним
основним школама. Име песника Душана Васиљева Гимназија је понела век након оснивања –
1959. године. Затим је следио период успона ове школе, који је трајао до 1974. године, када су осно-
вани центри за образовање тзв. шуварке.65 Наредних 16 година Гимназија није уписивала нове уче-
нике, а школске 1990/91. обнавља се њен рад.
64 Кикиндска гимназија 1858–1983, Кикинда, 1983, 9–43.

65 Шуварке су добиле назив по тадашњем министру просвете СФРЈ – Стипи Шувару, који је иницирао реформу школства.
61
Панчево
Идеју о оснивању српске гимназије у Панчеву по-
кренуло је српско грађанство 30-их година 19. века. Дво-
јица Панчеваца завештала су део имовине у културне
сврхе. Берберин и житарски трговац Тома Сандуловић је
1835. године створио фонд за оснивање гимназије. Годи-
ну дана касније, житарски трговац Игњат Барајевац је
имање, које се састојало од велике зграде гостионице
„Код звезде“, завештао за оснивање ђачког интерната.
Међутим, наведена средства нису била довољна, а вла-
сти нису биле вољне да финансијски помогну, те је осни-
вање гимназије било одложено.
Наредбом Дворског ратног савета у Бечу 1851. го-
дине отворена је Царско-краљевска нижа реалка. Она је
1863. године претворена у Царско-краљевску вишу реал-
ку. Та година се и узима за годину оснивања гимназије у
Панчеву.66 Локација школе мењала се неколико пута. Она
Сведочанство Верице Манојловић ученице је прво била смештена у кући Карла Вајферта. Изградња
Државне реалне гимназије у Панчеву, данашње зграде завршена је 1888. године. Зграда је јед-
1939/40.
носпратна, у класицистичком стилу; има главну фасаду
(Педагошки музеј, Београд)
и два истурена бочна крила. У дворишту је фискултурна
сала. Свечано отварање школе започето је мисом у суседној римокатоличкој цркви. У то време
она је била једна од најбоље опремљенијих школа у Војводини и најугледнијих у Аустроугарској.
У њој су наставу држали бечки професори. Основни задатак гимназије био је да пружи опште
образовање и добро познавање класичних језика и историје књижевности, како би припремила
ђаке за студије на универзитету. Све до слома Аустроугарске била је школа за имућније слојеве
66 У то време, током две школске године, ђак ове немачке реалке био је Лаза Костић, највећи поета српског романтизма.
62
друштва. Ученик панчевачке реалке био је и Ми-

хајло Пупин (1870–1872),67 а сликар Урош Предић
је завршио свих седам разреда ове гимназије.
Током Првог светског рата гимназија је на
кратко прекинула рад и била претворена у војну
болницу. По завршетку рата гимназијалци су били
суочени са многим тешкоћама, које су се огледале
у недостатку наставника, уџбеника и огрева, али се
она, поред наведених проблема, и даље развијала и
осавремењивала. Велика пажња била је посвећена
васпитању и дисциплини.68 Гимназија је одувек
имала посебну културну улогу у Панчеву. Одржа-
вала је бројна предавања за ученике и грађане из
разних научних области. Школа је имала сјајан
хор, који је освајао награде, посебно у време дири-
гента Јована Бандура (1927–1931). Успешан је био
и гудачки оркестар, као и фолклорна група. Нису
изостали ни спортски успеси. Наш познати књи-
Сведочанство Лепосаве Опријан, ученице Државне
жевник Милош Црњански био је њен наставник реалне гимназије у Панчеву, 1944/45.
током 1921. и 1922. године. Држао је часове гимна- (Педагошки музеј, Београд)
стике и часове српског језика, историје и земљопи-
са.
67 Због учешћа у бакљади која је прављена у част доласка Светозара Милетића у Панчево, Михајло Пупин морао је да напу-
сти школу, јер би у супротном био избачен из ње. Љубица Отић, Михајло И. Пупин, Нови Сад, 2013, 23.
68 Ђаци који су имали три слабе оцене нису смели да посећују биоскоп. Ђачке униформе морале су да буду дугачке 10 цм
испод колена. За одређене преступе користио се васпитни школски затвор. Стојан Трумић (ур.), Панчевачка гимназија
1864-1964, Панчево, 1964, 56.
63
У Другом светском рату окупационе власти изместиле су гимназију из њене зграде. Наста-
ва се одвијала у разним просторијама на територији града. Радило се чак у четири смене. Развла-
чена је школска имовина и учила, а библиотека је делимично уништена. Неки професори су пен-
зионисани и отпуштени, а неки су изгубили животе (као и ученици).
По завршетку рата мењали су се планови и програми, уводили нови предмети, унапређива-
ла настава отварањем кабинета и школских лабораторија. Од 1958. године школа носи име Гим-
назија „Урош Предић“, које се 1977. године мења у Центар за образовање стручних радника у
друштвеним делатностима. Школске 1990/91. године враћено јој је име Гимназија „Урош Пре-
дић“ и формирана су два смера – друштвено-језички и природно-математички.
Многи бивши ученици били су угледни и афирмисани академски грађани. Међу славним
именима већ су поменути електроинжењер, физичар и проналазач Михајло Пупин, сликар Урош
Предић, књижевник Милош Црњански, прота Васа Живковић, композитор Димитрије Мита То-
паловић. Ученици су били и сликар Стојан Трумић, академик Димитрије Стефановић, песник
Душан Вукајловић и и многи други.
Бела Црква
Гимназија у Белој Цр-
кви настала је из мушке
грађанске школе, и то као
мушка класична државна
гимназија. Њено оснивање
везује се за посету аустриј-
ског цара Франца Јосифа I
1872. године и угарског
министра просвете Аугу-
ста Трефа 1874. године.
Гимназија у Белој Цркви
Отворена је 1875. године
(Белоцркванска гимназија и економска школа)
под називом Белоцркван-
64
ска краљевска мађарска државна велика гимна-

зија. Имала је четири разреда, а сваке наредне
године се отварао још по један виши разред. Го-
дине 1879. постала је осморазредна, а први ис-
пит зрелости одржан је 1880. Њен првобитни
циљ био је ширење мађарске просвете и култу-
ре. Како би се што лакше дошло до тог циља, за
гимназију су бирани и у њу слати најбољи про-
фесори оног доба. Њихов задатак био је уздиза-
ње саме школе и јачање њеног имена. На тај на-
чин су лакше утицали на имућне грађане, који су
поменуту школу бирали за образовање своје
деце. Тако је она за кратко време постала једна
од најбољих средњих школа. Ученици су наставу
слушали на мађарском и немачком језику. Њи-
хов број повећавао се из године у годину. Крајем
19. века забележено је око 300 ђака у нижим ра-
зредима, а око 80 у вишим. Интересантан је по-
датак да је трећину ученика представљало срп-
ско становништво. Зграда је 1895/96. године Дозвола за подизање гимназијске зграде, 1867.
(Белоцркванска гимназија и економска школа)
проширена. Бела Црква је крајем 19. века била
значајан војни, привредни и занатско-трговачки
центар.
Гимназија је 1918. године престала са радом.69 Након Првог светског рата постала је српска.
У новој држави званично почиње са радом 1919. године. Тада је добила назив Државна мешовита
реална гимназија у Белој Цркви. Поред српских ђака, похађала су је и деца Немаца, Мађара, Ру-
муна и Чеха. Крајем 1928/29. године Министарство просвете је, због малог броја ученика, укину-
69 Извештај Државне реалне мешовите гимназије у Белој Цркви за школску 1929/30. годину, Бела Црква, 1930, 3–6.
65
ло више разреде ове гимназије. Рад у међуратном пе-

риоду обележиле су потешкоће са васпитањем деце
која су махом долазила из околних села. Постојала је
и иницијатива школе да се у Белој Цркви отвори
нека врста интерната. Тај интернат би се скромно
плаћао и он би преузео улогу васпитника деце која су
веома често реметила рад школе и наставе уопште.
Вршена је мотивација родитеља да се што више по-
свете будућем образовању своје деце. Школа је била
опремљена богатом библиотеком и имала кабинете у
којима се изводила одређена предметна настава.70 У
Гимназији је 20-их и 30-их година 20. века активно
радио ученички хор и оркестар, као и друга ђачка
удружења (Књижевна дружина „Развитак”, Коло тре-
звене младежи „Будућност”, подмладак Црвеног кр-
ста, Соколско друштво).
Други светски рат зауставља поменути вид де-
ловања и рада школе. Након тог рата, она је настави-
Извештај Државне мешовите реалне гимназије у ла рад у духу закона и прописа које је спроводила
Белој Цркви, 1929/30.
(Народна библиотека, Бела Црква) нова држава.
После 1975. године белоцркванска гимназија се трансформише у Центар за заједничко
средње и позивно усмерено васпитање и образовање „Сава Мунћан”. Школа касније мења назив
у Средња машинска школа, да би 1990/91. године поново променила назив – у Гимназија „Јован
Цвијић”. Од 2007. године се назива Белоцркванска гимназија и економска школа.
70 Школа је имала природописни, географско-историјски и физичко-математички кабинет, као и кабинет за цртање. Посто-
јале су гимнастичка и музичка збирка. Исто, 29, 30.
66
Каталог испита зрелостиу
Српскојвеликој православној
гимназији у Новом Саду, 1868/69.
(Историјски архив града Новог Сада)
Исказ о испиту зрелости у

Државној реалној гимназији у
Белој Цркви, 1920.
(Белоцркванска гимназија и
економска школа)
Испит зрелости уведен је у српске школе (гим-

назије) на простору данашње Војводине у другој по-
ловини 19. века. После четвртог разреда основне
школе деца су могла уписати гимназију (нижу, која је
трајала четири школске године, а након ње вишу, та-
кође четворогодишњу). Сачуван је школски Изве-
штај Српске велике православне гимназије у ком се
наводи да је по увођењу осморазредне гимназије
1867/68. године одржан први испит зрелости (који је,
вероватно, био и први испит зрелости код Срба на
Каталог испита у Српској великој православној
гимназији у Новом Саду, 1868/69. простору данашње Војводине). Прва генерација
(Историјски архив града Новог Сада) осмошколаца поменуте гимназије бројала је само 12
ученика, од којих је испит зрелости положило 11
кандидата (један ученик је напустио школу пре по-
лагања испита). Од пријављених кандидата један је
положио са одличним успехом, док су остали оцење-
ни као зрели. У Карловачкој гимназији је 1872. годи-
не Вуковим правописом био исписан њен програм
те школе, а право на полагање завршног испита, тач-
није испита зрелости остварено је 1873. године. У
складу са годинама оснивања и стицања права јав-
ности, чији је услов био постојање осам разреда,
гимназије су различито приступале организовању
својих првих матурских испита. Кикиндска гимна-
зија постала је државна крајем 19. века, а прве мату-
ранте је добила 1901/02. године. Врбаска гимназија је
Сведочанство Милутина Татића, пак прве матуранте добила 1911/12, а у Руми су 1920.
ученика Државне мушке гимназије
године испит зрелости положила свега четири ђака
краља Александра I у Новом Саду, 1924.
(Музеј Војводине, инв. бр. 4812) (Карло Данк, Мирко Рехницер, Војислав Влатковић
68
и Мила Шаула), чија се фотографија налази у Зави-

чајном музеја Рума. У Србобрану је прва матура
полагана школске 1923/24. године. Бачки Петровац
је своје прве матуранте дао 1926/27, а Бечеј 1936/37.
године. О свим овим подацима говоре и сачувани
школски извештаји, верни сведоци рада поменутих
школа.
Завршавање једне етапе школовања одувек је
представљало успех не само појединца него и цело- Матуранти гимназије у Бачком Петровцу, двадесете
купног политичког, културног и просветног систе- године 20. века
(Музеј војвођанских Словака, инв. бр. 1817)
ма једне земље. Као битна друштвена појава, испит
зрелости био је регулисан посебним правилима и
законима. Они су се, наравно, мењали, надограђи-
вали и допуњавали кроз векове. Од самог испита
зрелости очекивало се да процени кандидата (уче-
ника), односно оцени да ли је његово дотадашње
стечено знање усвојено у пракси и да ли је он спо-
собан за даље школовање. Испит је у свакој школи
организовала комисија, која је била састављена од
наставника, управитеља школе и представника ми-
нистарства просвете. Кроз сачуване школске изве-
штаје можемо да пратимо живот школе, као и на-
ставни план и програм који је био усвојен за
одређену школску годину. У њима су најупечатљи-
вији статистички подаци. Они који указују на број
положених испита и број свршених матураната,
којима је на тај начин дата могућност даљег школо-
Табло матураната Српске велике православне
вања на одређеним лицејима тј. универзитетима.
гимназије у Новом Саду, 1908/09.
Школски извештаји пратили су наставне предмете, (Музеј Војводине, инв. бр. 5516)
69
као и теме које су одређене генерације у одређе-

ном периоду обрађивале и полагале. Они су пру-
жали информације преко којих се могла дефини-
сати позиција средњих школа, као и њихова улога
у једном временском раздобљу.1
Политика гимназија на простору данашње
Војводине није се знатно мењала ни почетком 20.
века. У том периоду су се, такође, разматрала мно-
га питања која су се односила како на квалитетни-
је извођење наставе, тако и на свеобухватни жи-
Матуранти Гимназије „Стеван Пузић“ у Руми, 1967–68.
вот једног гимназијалца. Разматрао се и начин
полагања испита зрелости, који је представљао
битну прекретницу у животу сваког ђака. У том
периоду постојале су ниже, реалне, потпуне и не-
потпуне гимназије. Сви ти називи указивали су
само на број одељења које је једна школа имала и
на то да ли је она од владара добила право јавно-
сти. У складу са тим су се и формирале групе за
полагање испита зрелости. Након Првог светског
рата постојали су нижи течајни испити (полагани
су после четвртог разреда гимназије) и виши те-
чајни испити (полагани су после осмог, завршног
разреда гимназије). Они су били наследство из 19.
века. Многи професори учествовали су у одабиру
критеријума неопходног за квалитетно спровође-
ње поменутог испита. Тако се познати гимназиј-
Унутрашња страна Записника са испита
зрелости, Гимназија „Јован Јовановић Змај“, 1 Александра Илић-Рајковић, Испит зрелости као услов за на-
Нови Сад, 1959. ставак школовања у Србији крајем XIX и почетком XX века,
(Историјски архив града Новог Сада, Ф.25) 2010, 169–182.
70
ски професор (професор Српске велике православне

гимназије у Новом Саду) Филип Оберкнежевић бавио
проблемима кроз које су ђаци пролазили приликом
полагања испита зрелости односно матуре. Почетком
20. века он је детаљно писао о томе шта су реформе
школства у тадашњој Аустроугарској монархији доне-
ле испиту зрелости, као и матурантима. У свом раду је
истакао да испит зрелости мора бити лакши и да кан-
дидате треба растеретити велике стрепње која се огле-
Матуранти гимназије у Белој Цркви, 1897.
дала у лошим резултатима на самом полагању. Детаљ- (Народна библиотека, Бела Црква, инв. бр. 095Ф)
но је указивао на проблематику везану за полагање (Историјски архив града Новог Сада, Ф.25)
обавезних предмета. Ако су природне науке биле у пи-

тању, поједини професори су се залагали за то да се из-
бегавају набрајања особина, као и да се нпр. у матема-
тици извођење доказа сведе на минимум. Код
друштвених наука било је неопходно избацити детаље
и тражити од ђака оштроумље, а не учење напамет без
практичног разумевања одређеног градива. Филип
Оберкнежевић у свом раду износи следеће:
Тога ради је особито наглашавано: да се ученици
не оптерећавају великим учевним градивом, да се у
предметима изостави све, што није преко потребно,
нарочито у историји, физици и математики; код кла-
сичних језика да се знатно ограничи оно бесмислено ис-
теривање граматике, где се писци сматрају као пред-
мет за изучавање граматичких правила (gra-
mmatikalisches Versuchsobjekt), место да се сва пажња
Уписница са полагања прве матуре у Српској
обрати садржини читаних писаца, што управо јесте великој православној гимназији у Новом Саду,
једина и главна цел; јер, веле, она несрећна дојакошња 1867/68.
71
метода је узрок, што се ученицима класици не омиле, већ

им се напротив огаде (werden vereckelt), а к томе још до-
приносе оне несносне и мучне препарације, на које се силно
време потроши без користи (unnütze Zeitvergeudung); а да
је то тако, види се најбоље по лошем успеху из латинског
и грчког језика после осам година.2
Наставни предмети који су били обавезни део вели-
ког или вишег испита зрелости (матуре), као и нижег те-
чајног испита (мале матуре), прилагођавали су се сваком
Матуранти Српске велике православне
гимназије у Новом Саду, 1898.
временском периоду, као и гимназији у којој се полагала
(Музеј Војводине, инв. бр. 4040) матура. Крајем 19. и почетком 20. века у школама су ђаци
звање зрелог стицали тек након полагања градива из сле-
дећих предмета: латинског језика, грчког, математике и
историје.3 Колико је озбиљан био приступ полагању мату-
ре, а бројност свршених матураната мала у поређењу са
данашњим периодом, указује и податак да је 1870. године
у Великој српској православној гимназији у Новом Саду
испит зрелости полагало 14 ученика из поменуте школе и
један ђак са стране. Од наведених кандидата тројица су
положила са похвалом, седам је било проглашено зрелим,
двојица су испит из једног предмета морала поново да по-
лажу након два месеца, а тројица су била одбијена на го-
дину дана.4 И између два светска рата су се предмети који
2 Филип Оберкнежевић, Реформа средњих школа и испита зрелости у

Аустрији. Нове наредбе за испит зрелости у Хрватској; о матуритету
Записник са испита зрелости, Српска у опште и некоје педагошке напомене, Нови Сад, 1908, 5.
велика православна гимназија, Нови 3 То су углавном били предмети који су се полагали у оквиру испита зре-
Сад, 1897. лости, али је наравно било одступања.
(Историјски архив града Новог Сада, Ф.25) 4 Извештај о великој гимназији за школску 1869–70, Нови Сад, 1870, 18.
72
су били обавезни прилагођавали политици одређене

гимназије. Примера ради, у Државној гимназији кра-
ља Петра I Великог Ослободиоца у Сремској Митро-
вици 30-их година 20. века ученици су на великој ма-
тури полагали следеће предмете: српскохрватски
језик, немачки језик, француски језик и математику. У
истом временском периоду ђаци Државне реалне гим-
назије у Бачком Петровцу полагали су: српскохрват-
ски језик, словачки језик, немачки језик, латински је-
Фотографија са полагања матуре у Дому културе
зик и математику. То указује на чињеницу да су, поред у Руми, педесете године 20. века
обавезних предмета, школе имале право да додају (Завичајни музеј Рума)
предмете који су се односили на њихову унутрашњу

политику. У Женској реалној гимназији у Суботици су
школске 1936/37. године полагани следећи предмети:
српскохрватски језик, математика, француски и немач-
ки језик, народна и општа историја и земљопис.5 Сачу-
ване су и разне анегдоте које се односе на ученике и
њихова схватања важности одређеног предмета који је
требало положити на матури. У време Дунавске бано-
вине забележен је гест матураната Крагујевачке гимна-
зије, који су демонстративно напустили учионицу у
знак протеста против полагања латинског језика на ве-
ликој матури.6
Нижи течајни испит између два светска рата по-
чињао је по завршетку редовних предавања (мада је
5 Женска реална гимназија у Суботици, Извештај за школску

1936/37. годину, Суботица, 1937, 49, 50. Записник са испита зрелости, Гимназија„Јован
6 Биљана Шимуновић-Бешлин, Просветна политика у Дунавској ба- Јовановић Змај“, Нови Сад, 1959.
(Историјски архив града Новог Сада, Ф.25)
новини (1929-1941), 290.
73
тако било и у претходним годинама). Полагали су се

српски језик, историја и географија домовине. Испит
се састојао из усменог и писменог дела. Од усменог по-
лагања били су ослобођени они ученици који су на
писменом делу показали врло добро или одлично зна-
ње. Они ђаци који нису задовољили критеријум пи-
сменог дела нису ни излазили на усмени испит. Фи-
нансијским законом из 1926/27. године укинуто је
полагање нижег течајног испита (мале матуре), а пети
Табло матураната гимназије у Вршцу, 1960–61.
(Градски музеј Вршац, инв. бр. 2645) разред гимназије су могли уписати они ђаци који су
имали врло добре или одличне оцене из обавезних
предмета. Велика матура односно виши течајни испит
организован је од 7. до 28. јуна. На писменом делу ис-
пита из српскохрватског језика писао се састав, потом
се преводио један текст са живог језика на српски, као
и превод латинског текста на српски језик и рађени су
математички задаци. На усменом делу испита полага-
ни су следећи предмети: српскохрватски језик са књи-
жевношћу, живи страни језик (француски или немач-
ки), латински језик, историја са земљописом домовине
и математика. Ако би ученик добио две слабе оцене из
обавезних предмета за полагање испита зрелости, од-
бијан је на годину дана, када је поново стицао право
полагања.7 Правила о полагању испита зрелости под-
легала су разним новим тенденцијама, променама и
надоградњама. Тако је 30-их година 20. века уведено
Записник са испита зрелости – са потписом обавезно полагање пријемног испита за упис у први
Васе Пушибрка, Српска велика православна
гимназија, Нови Сад, 1884.
(Историјски архив града Новог Сада, Ф.25) 7 Кикиндска гимназија 1858-1983, 28, 29.
74
разред гимназија.8 Током ратних година у већини гим-

назија на простору данашње Војводине одржавани су
испити зрелости. Пошто су школе углавном биле пре-
тваране у болнице или војне касарне, испити су се по-
лагали у приватним просторијама. Критеријуми за по-
лагање тих испита били су знатно нижи, услед
ситуације у којој су се налазили ђаци и професори.
Школе у којима је настава била потпуно обустављена
након завршетка ратова излазиле су у сусрет ђацима и
Уписница са полагања прве матуре у
стварале посебне комисије за полагање испита. Након Српској великој православној гимназији у
Другог светског рата политика новоформиране државе Новом Саду, 1867/68.
(Историјски архив града Новог Сада, Ф.25)
сачувала је традицију полагања матуре, која своју ва-
жност негује до данашњих дана.
8 Кандидати су полагали пријемни испит из српскохрватског језика и

математике. Језик се полагао и писмено и усмено, а математика само
усмено. Од ђака се захтевало да покажу поуздано познавање језика,
да лепо и разумно читају, да прочитано разумеју и лепо препричају,
да познају врсте речи и да знају неку песмицу да изрецитују. Из ма-
тематике се захтевало писање целих бројева до 1.000.000, познавање
четири основне рачунске радње, метарске и новчане мере, малу та- Записник са полагања испита зрелости,
блицу множења и четири вида рачунања са вишеименованим броје- Државна мушка гимназија краља Алексан-
вима. Биљана Шимуновић-Бешлин, Просветна политика у Дунав- дра I, Нови Сад, 1923.
ској бановини (1929-1941), 220. (Историјски архив града Новог Сада, Ф.25)
75
Учионица као место стицања звања зрелог и

школско одело као одраз стварања зрелог ђака
Полагање испита зрелости обављало се у учиони-
цама одређене школе. Свака гимназија је, у складу са
сопственим финансијама, опремала кабинете како би се
у њима изводила квалитетнија настава. Новосадска гим-
назија је на почетку свог рада имала свега један глобус,
једну карту Европе, једну карту Аустрије, једну елек-
Кабинет за ликовно, Гимназија у Белој Цркви, тричну машину и неколико слика из зоологије. Касније
1932. је унапређивала своје збирке и омогућавала ђацима те-
мељнији приступ одређеним наставним предметима,
што је утицало на њихов успех приликом полагања ис-
пита зрелости. Изглед учионица у којима се изводила
настава био је законски прописан. Основ сваке учиони-
це чиниле су скамије (школске клупе), табле, разне мапе,
слике, термометар, сто, столица за професора, чивилук,
пећ, часовник, слика Св. Саве (ако су у питању српске
школе) и слика актуелног владара.9
Ђачка перница, 1965.
(Музеј Војводине,инв. бр. 8830) Добијање сведочанства на којем су биле исписане
оцене о положеном последњем и најважнијем испиту –
када је ученик стицао звање зрелог, није се огледало само
кроз изучавање наведених наставних предмета. Свеу-
купно понашање, дисциплина, као и изглед ђака чинили
су развојни пут младог бића које је своје школовање
9 У 19. веку је био донесен закон о изгледу школских клупа. Оне су мо-
рале бити подешене према дечјем узрасту, за два или највише четири
ђака. Наслон скамија морао је бити прављен тако да одговара дечјим
Прибор за геометрију, прва половина 20. века кичмама, да им стопала додирују под и сл. Гордана Павловић, Растко
(Музеј Војводине, инв. бр. 8824) Јовановић, Учионица 19. века, Горњи Милановац, 11, 12.
76
крунисало испитом зрелости. У складу са вре-

меном школовања, као и школом коју су поха-
ђали, ђаци су били у обавези да носе ђачке уни-
форме, или је пак нису морали носити. Одевање
је било део свакодневице, са прописаним или
непрописаним правилима. Одевању као теми
може се приступити и кроз призму изучавања
историје образовања и школства. Од најранијег
детињства човек је подложан утицају своје око-
лине, која директно намеће одређена правила. Наставно учило за биологију
Та правила, обичаји и навике мењали су се кроз (Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Нови Сад)
године, у складу са тренутним социјалним, по-

литичким и верским уверењима. Одело је тре-
бало да има неку врсту васпитне улоге. Покази-
вало је припадност одређеном друштвеном
сталежу, одређеној школи. Оно је било одраз ва-
спитне политике према младима, као и бриге за
поштовање норми које су постављали одрасли.
Увођење униформи у школе био је један вид
контроле над децом. Ђаци су прописаним оде-
вањем одступали од своје околине, што им је
омогућавало посебност, запаженост и различи-
тост.
Током 18. и 19. века су, у складу са полити-
ком, спровођене разне реформе које су се одно-
силе и на одевање ђака и будућих матураната. У
Србији је 1849. године била прописана унифор-
ма за професоре, као што је било прописано
Наставно учило за биологију
правило одевања и за остале чиновнике. Уни- (Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Нови Сад)
77
форма је ношена на празничне дане, при полагању заклетви и

сл.10 Она је, такође, била под модним утицајем оног времена. На
скупу који је био одржан у Српској великој православној гим-
назији у Новом Саду 1866. године, када је била основана Уједи-
њена омладина српска, млади су носили одећу која је била акту-
елна у Србији, тзв. душанке и лазарице.11
Једнообразно одело нису имали сви ђаци. Униформе су
имали само они који су похађали одређене школе са интернати-
ма. Те школе је финансирала држава и, као такве, оне су биле у
обавези да ученицима обезбеде адекватно одело, које их је одва-
јало од најближе околине и које је указивало на њихов матери-
Наставно средство за физику, Српска јални положај и статус у друштву.
велика православна гимназија у
Новом Саду, крај 19. века
У 19. веку ни ђаци гимназија нису имали одређену уни-
(Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Нови форму. Посматрајући и изучавајући сачуване историјске арте-
Сад)
факте из 19. века и са самог почетка 20. века, можемо закључи-
ти да у већини школа на простору Хабзбуршке монархије није
постојала једнообразност у одевању. На основу сачуваних ма-
турских и ђачких фотографија долазимо до закључка да ђаци у
гимназијама на простору данашње Војводине нису носили уни-
форме. Њих су красила одела европског кроја. На глави су има-
ли качкет или шешир. У једном тренутку је постојала иниција-
тива за увођење ђачке капе (качкета) као обавезног, али је она
остала само у домену покушаја. Разлог је био материјалне при-
роде. Униформа није била присутна у већини школа. Школски
10 Да ли за школу, слет ил’ посело, важно је било лепо одело!, Ђачко одевање у Ср-
Наставно учило за биологију – мо- бији од средине 19. века, Педагошки музеј, Београд, 2008, 15, 16.
дел пресека главе 11 У жељи да негују сећање на славне личности, Срби су осмислили јакне са ужим
(Педагошки музеј, Београд, инв. бр. гајтанима, који су ишли преко груди. Тако је настао назив за „душанке“ и „ла-
428, 70/3) зарице“.
78
извештаји не говоре о њој, не дају податак о одева-

њу. Бавили су се редовном школском делатношћу
која је пратила сваку школску годину.
Период после Првог светског рата доноси
одређене промене. Ђачке униформе или њихови
делови уводе се као обавезни. Припадност одређе-
ној гимназији огледала се кроз ђачке капе, значке,
украсне траке. Разреди су представљани римским Ученичка капа за дечаке, двадесете и тридесете
бројевима и значком, а одељење арапским бројем. године 20. века
Наравно, све одлуке су доношене у складу са зако-
нима и правилима које је изгласавала сама школа.
Тако је управа имала слободу да промени изглед
капе или униформе. Постојале су зимске и летње
униформе, свечане и свакодневне. Радну униформу
углавном је чинила црна кецеља, која је била дугач-
ка до половине листова, копчала се и имала белу
крагну (код ученица). Морнарске униформе (краг-
не су биле у „морнарском стилу“, или се носила те-
гет машна са белим туфнама) обележиле су период
после Првог светског рата, тачније тридесете годи-
не. Када је реч о ђачким капама, дечаци су углав-
ном носили тегет капе са месинганом значком која
је обележавала или школу или разред и одељење.
Девојчице су носиле тегет беретке са ознаком шко-
ле, на којима је била украсна трака, као и обележје
разреда. Деца су униформе носила и мимо школе.
Ђачка униформа за дечака, двадесете и

тридесете године 20. века
79
То је био један вид обавезе и контроле над омлади-

ном.12
Након Другог светског рата нису се десиле
велике промене. Униформе су и даље биле актуел-
не. Дечаци су носили тегет сакое, а девојчице кеце-
ље. На униформама су се углавном налазили ам-
блеми са ознаком школе коју су ђаци похађали. У
томе су, наравно, постојала и одступања. Као што
Ученичка капа за девојчице, двадесете и тридесете
године 20. века је било битно да школа пружи свеобухватно знање
(Педагошки музеј, Београд) и васпитање будућим образованим људима, тако је
и изглед гимназијалца или будућег матуранта био
од велике важности.
Ђачка униформа за девојчице, двадесете и 12 Да ли за школу, слет ил’ посело, важно је било лепо одело!, Ђач-
тридесете године 20. века ко одевање у Србији од средине 19. века, 31–40.
80
Извори
• Радивоје Врховац, „Прве српске новине и оснивање Карловачке гимназије“, Извештај Српске право-
славне велике гимназије карловачке, Сремски Карловци, 1903/4.
• Извештај Државне реалне мешовите гимназије у Белој Цркви за школску 1929/30. годину, Бела
Црква, 1930.
• Извештај за школску годину 1929/30, Државна реална гимназија краља Петра I Великог Ослободио-
ца, Сремска Митровица, 1930.
• Извештај за школску 1936/37. годину, Женска реална гимназија у Суботици, Суботица 1937.
• Извештај о великој гимназији за школску 1869–70, Нови Сад, 1870.
• Васа Пушибрк, Постанак и развитак Српске православне велике гимназије у Новом Саду, Нови Сад,
1896.
• Милан Шевић, О првим српским средњим школама, Београд, 1926.
• Милан Шевић, Просветна политика и политичка просвета, Београд, 1927.
Литература
• Антал Бодор, Лепосава Маширевић, Сретен Опачић, Радмила Ковчин, Сто година гимназије у
Сомбору, Сомбор, 1972.
• Сава Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Нови Сад, 1996.
• Андрија Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Београд, 1990.
• Гимназија „Вељко Петровић“: годишњак 1872–1997, Сомбор, 1998.
• Гроздана Гојков, Школство у Банату, Банат кроз векове, Београд, 2010.
• Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије, I, Београд, 1997.
• Радмило Достанић, Натошевићева реформа школа, Нови Сад, 1987.
• Оливера Дрезгић, Наше школе некад, Сремска Митровица, 2005.
• Зрењанин, Зрењанин, 1966.
• Жарко Зрењанин, Школа и друштво, Зрењанин, 1972.
• Извештај: 244 година Суботичке гимназије, Суботица, 1990.
• Александра Илић-Рајковић, Испит зрелости као услов за наставак школовања у Србији крајем XIX
и почетком XX века, Нови Сад, 2010.
• Историја школа и образовања код Срба, Београд, 1974.
• Кикиндска гимназија 1858–1983, Кикинда, 1983.
• Љиљана Н. Ковачевић, Владимир М. Каљевић, Два века гимназије у Врбасу (1809–2009), Нови Сад,
2009.
• Бранислава Коњевић, Гимназија „Стеван Пузић” Рума, Рума, 2012.
81
• Мита Костић, „Један латински пасквил карловачког гимназисте из 1817. године против директора
Румија“, Гласник Историјског друштва, књ. X, 1937, 348–350.
• Ненад Лемајић, Митровачка гимназија између два светска рата, Сремска Митровица, 2013.
• Саша Марковић, Српски учитељ у Угарској 1778–1918, Сомбор, 2016.
• Матуранти потпуне мешовите гимназије у Новом Саду, Нови Сад, 1998.
• Јован Д. Медурић, Бечејска гимназија 1925–2005, Бечеј, 2005.
• Јован Д. Медурић, Три века образовања у општини Бечеј, Бечеј, 2005.
• Новосадска гимназија: споменица 1810–1985, Нови Сад, 1987.
• Филип Оберкнежевић, Реформа средњих школа и испита зрелости у Аустрији: нове наредбе за
испит зрелости у Хрватској; о матуритету у опште и некоје педагошке напомене, Нови Сад, 1908.
• Љубица Отић, Михајло И. Пупин, Нови Сад, 2013.
• Гордана Павловић, Растко Јовановић, Учионица 19. века, Горњи Милановац.
• Илија Петровић, Наставници новосадске гимназије 1731–1960, Нови Сад, 2010.
• Душан Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века: историја насеља и становништва,
Београд, 1952.
• Владимир Радашин, Српска аутономна школска управа у Карловачкој митрополији, Нови Сад,
1987.
• Владимир Радашин, Школска управа у Банату, Бачкој и Барањи од 1918. до 1929. године, Нови Сад,
1991.
• Владимир Радашин, Школска управа у Војводини 1929–1941, Нови Сад, 1991.
• Петер Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Београд, 2002.
• Ján Sirácky, Slováci vo svete, Martin, 1980.
• Васа Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду 1818–1949, Нови Сад, 1949.
• Љиљана Станков, Да ли за школу, слет ил посело, важно је било лепо одело, Београд, 2008.
• Александар М. Станојловић (ур.), Петровград, Зрењанин, 1997.
• Радослав Ј. Суботић, Образовање и васпитање у општини Србобран 1703–1983, Нови Сад, 1984.
• Стојан Трумић (ур.), Панчевачка гимназија 1864–1964, Панчево, 1964.
• Срећко Ћунковић, Школство и просвета у Србији у 19. веку, Београд, 1970.
• Миодраг Цветић, Зрењанинска гимназија 1846–1996, Зрењанин, 1996.
• Биљана Шимуновић-Бешлин, Просветна политика у Дунавској бановини (1929–1941), Нови Сад,
2007.
• Миленко Шуваковић, Од српске православне до данашње гимназије: Новосадска гимназија 1810–
1960, Нови Сад, 1960.
82
Из друштвеног живота средњошко-

лаца од 19. века до шездесетих година 20.
века
Током 19. века и првих деценија 20. века
постојала су строга правила везана за владање
омладине и њихов забавни живот. У том пери-
оду се друштвени живот младих углавном од-
вијао у оквиру школа. Тако су већ седамдесе-
тих година 19. века у средњим школама веома
популарне биле гимназијске беседе. У Новом
Саду су их приређивали ђаци Српске гимнази-
је, а чинили су их концертни део и игранка.
Концертни део извођен је у дворани Дунђер-
сковог позоришта, а игранка у великој сали на
спрату Хотела „Јелисавета“ (данас Хотел „Вој-
водина“). Гимназијска беседа била је елитна по
свом садржају и успешном извођењу концерт-
ног дела програма. Беседе су доносиле и новча-
ни приход, који се сливао у фонд за помоћ си-
Позив на Беседу са игранком, приређује Српска девојачка
ромашним ђацима ове гимназије.1
школа, Нови Сад, 1891.
(Музеј Војводине, инв.бр. 1200) Најсвечаније су, свакако, биле Светосавске бе-
седе. На крају школске године организоване су
завршне приредбе. Међутим, средњошколци су се забављали и на друге начине. Тако су, у прат-
њи родитеља, посећивали позоришне представе и концерте који су се одржавали у њиховом гра-
ду. Већ од друге половине 19. века и на овом простору су, као облик забаве и дружења, веома по-
пуларни били – балови. Девојке и младићи су се током 19. века и првих деценија 20. века могли
појављивати на баловима тек након што би напунили осамнаест година односно матурирали.
1 Трива Милитар, Нови Сад на раскрсници минулог и садањег века, прир. Живко Марковић, Нови Сад, 2000, 214, 215.
84
Балови су у то време свакако имали значајан утицај на

формирање одређеног начина понашања и опхођења у
друштву, као и на моду у одевању. Савременици су за-
пажали да су се управо захваљујући баловима и јавним
приредбама код омладине развијали лепи манири у по-
нашању и друштвеном опхођењу.2 Постојао је низ пра-
вила везаних за то како се понаша мушкарац, а како
жена на тим скуповима, где је место омладини, шта
приличи младим односно старијим да облаче у таквим
приликама. На тај начин су се почеле устаљивати одре-
ђене форме и у понашању и у одевању. Балови нису
били само прилика за забаву већ и за истицање мате-
ријалног и друштвеног статуса, а основни показатељ је
била одећа. Балске хаљине обично су биле од сомота
или свиле, скројене по „бечкој моди“3. Мушкарци су
имали обавезу да се на балу појаве у црном оделу (смо-
кинг, жакет или сако). У војвођанским градовима било
је неколико значајних објеката у којима су организова-
ни балови и игранке. Тако је у Сомбору познат Хотел
„Слобода“, где су се још од 19. века одржавали балови и
разне свечаности – у његовој познатој Кристалној дво-
Улазница на Српску беседу, Нови Сад, 1862.
рани.4 У Новом Саду су елитна места за ту врсту забаве (Музеј Војводине, инв.бр. 3254)
били хотели „Краљица Јелисавета“ (касније „Војводи-
2 Исто, 217.
3 Исто.
4 Хотел је саграђен 1856. године – у стилу неоромантизма, са детаљима неоготике, а према плановима архитекте Фердинан-
да Фишера. Најпре је носио назив „Код француског цара“, а већ 1859. му је промењен назив у „Ловачки рог“. Тај назив ће
задржати до краја Првог светског рата. После 1920. године мења назив у Хотел „Слобода“. Током Другог светског рата
поново је добио назив „Ловачки рог“, а након Другог светског рата му је враћен назив „Слобода“, који и данас носи. По-
датке је дао Милан Степановић из Сомбора.
85
на“), „Слобода“ и „Фабри“, За-

натски дом, а шездесетих годи-
на и „Машинац“. Најпознатији
хотел у Великом Бечкереку од-
носно Петровграду постојао је
још у 19. веку, под називом
„Рожа“. Од 1921, када га је пре-
узео Давид Кон, добио је назив
Гранд хотел „Војводина“. По-
сле Другог светског рата на-
зван је Хотел „Војводина“.5 У
Панчеву се током 19. и почет-
Хотел „Слобода“ у Сомбору, 1905. ком 20. века као места забаве и
(Милан Степановић, Сомбор)
разоноде спомињу хотели
„Слобода“ и „Тамиш“. Касних педесетих година 20. века центар друштвеног живота младих у
Панчеву постала је башта Хотела „Слобода“, а затим и „Славина“, Дом армије, Техничка школа и
Гимназија.6 У Руми су се млади средњошколци углавном забављали у школи, а веће друштвене
забаве су одржаване у хотелима „Орао“ и „Круна“. Суботичани су разне забаве, игранке и балове
одржавали у Хотелу „Патриа“, који је основан 1968, и у „Непкеру“.
Средњошколци су одувек волели шетње по корзоима, који су постојали у готово свим вој-
вођанским градовима. У Вршцу је, на пример, још од 19. века било познато Андрашијево шета-
лиште, где су се шетали грађани различитих старосних група. Ту је саграђен познати Хотел „Ми-
лекер“, у ком се налазила и Грађанска касина, где су се одржавали концерти озбиљне музике и
најелитнији балови. Тај трг је током времена мењао назив, а данас је познат као Светосавски трг.
На Тргу „Зелена пијаца“7 налазио се популаран Хотел „Барош“ (некад Хотел „Интерконтинен-
5 Податке о Хотелу „Војводина“ дала је Ивана Арађан, кустос Народног музеја у Зрењанину.
6 Edvard Jukić, Uz muziku ideoloških neprijatelja: igranke u Pančevu u doba socijalističke obnove i izgradnje, Istorijski arhiv, Pančevo,
2009, 41.
7 Трг је променио неколико назива. Године 1946. постаје Трг ЈНА, а назив „Зелена пијаца“ је добио 1993.
86
тал“), а поред њега Хотел „Адлер“ и две кафане. У Вр-

шцу су између два рата била чак три корзоа. Средњо-
школци су почели да излазе на корзо са 17, 18 и 19
година; на корзоу су се могли задржати најкасније до
20 сати, и то под контролом својих професора. Ту су
се склапала нова познанства и нове љубави. Средњо-
школке су после корзоа могле да оду на школски бал,
који се одржавао једном годишње. После Другог свет-
ског рата корзои су у Вршцу и даље били веома попу-
ларни, баш као и у осталим војвођанским градовима.
На корзоу је био најјефтинији провод, и то у првим
послератним годинама, када се земља опорављала од
ратних разарања. Понекад су вршачки средњошколци
четвртком и недељом после корзоа одлазили на
игранке код Шислера или у Конкордију.8
Један од најпознатијих корзоа после Другог
светског рата био је у Новом Саду, где се окупљала
младост из целог града: Густи редови девојака и мла-
Омладина у Суботици. 1925.
дића шетали су поред „Узора“, од Трга Слободе, па до (приватно власништво Марине Татић, Нови Сад)
„Мајмунског острва“, ограде једне куће из Илије Огња-
новића. На том чувеном „Мајмунском острву“ било је тешко доћи до места за седење. Тамо је,
углавном, седело или стајало стално друштво у чије редове није било лако доћи...9 Према сећању
Мирјане Новаков, некадашње ученице Гимназије „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, средњо-
школци су и током зиме после часова одлазили на корзо, али су у 20 сати морали бити код куће:
Летњи корзо је био другачији. Сав блистав, пун кикотавих девојака у шареним летњим хаљина-
ма које су им мајке углавном саме шиле или преправљале од својих. Ипак су биле тако љупке и ве-
8 Андријана Радић, Утицај промена у структури града на просторно понашање на корзоу: пример Вршца, 29–35.
9 Споменица Гимназије „Јован Јовановић Змај“, Нови Сад, 2009, 153.
87
селе, са жипонима који су имали

нашивене „бакине чипке“ и „шлин-
гераје“, који су били скидани често
са јастука и вирили испод широких
сукања. Тих педесетих година дево-
јачки струкови су били утегнути у
широке „ластекс“ каишеве од гуме,
који су се набављали по комисиони-
ма, ко је имао могућности. Носиле
су се ципелице „балетанке“, које су
правили новосадски обућари Лебен
и Бранко.10 Лети је шетња за сред-
њошколке била дозвољена до 21
сата, а момци су остајали и дуже.
Омладина на забави, 1966. Тих педесетих година у новосад-
(преснимљено)
ској гимназији нарочито су била
популарна сéла, која су се одржа-
вала у великој свечаној сали, и то искључиво недељом после подне, од пола четири до пола осам.
Током тих сéла редовно је дежурао један професор, који није улазио у салу, већ би се само проше-
тао ходником.11 У пет минута до пола осам музика би узвикнула: „Три последње!“ Затим би сви-
рали бриљантно неке луде, брзе плесове, сви су играли као помахнитали, да не изгубе ни акорд од
тог необузданог ритма.12 Након тога је нестајала сва чаролија и са нестрпљењем се чекала следе-
ћа недеља.
10 Исто, 155.
11 Исто, 154.
12 Исто, 155.
88
Најсвечанији чин у средњим школама увек је

био испит зрелости или велика матура. Најважнији
део тог испита била је провера знања, а тим поводом
понекад су организовани и матурски балови или
игранке, који су током времена мењали свој концепт
и место одржавања. Оно што је заједничко за испит
зрелости у готово свим већим местима у Војводини
где су постојале средње школе јесте чињеница да се
тај значајан чин у животу сваког младог човека од 19.
века до шездесетих година 20. века обележавао веома
скромно – углавном у друштву разредног старешине
и понеког професора, и то у природи или некој гости-
оници уз скромно послужење. Тада су матуранти до-
бијали последње савете од разредног старешине о
томе како да се владају у животу, како да буду добри и
поштени људи... Такви сусрети завршавали су се уз
обавезно обећање да ће се након десет година поново
срести у истом саставу.
Испит зрелости обавезно је пратило фотогра-
Зорка Поповић, 1899.
фисање за матурски табло. Још у другој половини 19.
(Музеј Војводине, инв.бр.3999) века, откако су се у готово свим војвођанским градо-
вима почели отварати стални фотографски атељеи,
заживео је обичај израде таблоа са портретима чланова разних удружења, спортских клубова,
али и ученика. Ова „мода“ омогућила је да и након више деценија и векова остане визуелна ин-
формација о нашим претходницима. Захваљујући фотографисању матураната, ликови многих
наших истакнутих и значајних личности заувек су забележени и сачувани. Традиција фотогра-
фисања матураната сачувана је до данас, а пролазила је кроз разне фазе, и то како у начину пози-
рања, израде и квалитета фотографија, тако и у ликовној и графичкој опреми таблоа. Примера
ради, таблои које су у 19. веку у Новом Саду израђивали Јосип Сингер или Јован Рехницер и они
90
које је педесетих и шездесетих година 20. века изра-

ђивао Јован Ползовић веома се разликују и у квали-
тету фотографије и у стилској опреми самог таблоа.
Оно што је било заједничко свим фотографским ате-
љеима у наведеном временском периоду су „рекви-
зити“: лептир-машна и фрак за момке, блуза или ха-
љина за девојке... О значају матурског фотографисања
говори и чланак Јасне Мелвингер, једне од матурант-
киња из педесетих година 20. века:
Док је број матураната био веома мали, а

сама матура имала, према томе, много веће
значење него данас, било је сасвим природно да
буде обележена на тај начин, природно када се
још узму у обзир тадашње прилике, тадашња
цесарско-аустро-угарска средина. Тада су ма-
туранти сигурно и иначе носили круте око-
вратнике и лептир машне, па није ни мало чуд-
но што су се са лептир машнама и
П. Н. Ђуричић, Нови Сад
фотографисали. Међутим, сасвим је чудно (Музеј Војводине, инв.бр.6450)
што ја своје другове видим тако смешно укру-
ћене први, а можда и последњи пут, тек на фотографијама рађеним за матурски табло.
Лепо је што смо се фотографисали. Нећемо се можда веома дуго видети. Успомена је. Али
било би много природније да на тим фотографијама будемо онакви какви заиста и јесмо,
онакви какви се познајемо из разреда...13
У Збирци школства Музеја Војводине чувају се таблои које су почетком 20. века израдили
новосадски фотографи: Јосиф Симић, Панта Јовановић, Јосип Сингер, Пашић и Прокоп, Јован
13 Jasna Melvinger, „Ispit zrelosti u znaku leptir mašne“, Polja: mesečnik za kulturu i umetnost, god. 4, br. 32, 1958.
91
Рехницер, Крушедолац, Вајда

Деже, П. Искаловић, Панић, Иван
Стојковић, А. Грујић. Број фото-
графа у Новом Саду почетком 20.
века и између два рата био је мно-
го већи од овде наведених. У поме-
нутој збирци много је мањи број
матурских таблоа израђених после
Другог светског рата, иако је по-
знато да су у том периоду постоја-
ли бројни фотографи и фото-ате-
љеи у Новом Саду: Јован
Ученици гимназије у Кикинди, 1919. Ползовић, Фото „Бикит“, Маној-
(Народни музеј Кикинда) ловић, Фото „Пашћан“, Марија
Николић, Фото „Тери“, Душан Му-
шицки, Фото „Глишић“, Фото „Хихи“, Фото „Ани“ и други. Такође је познато да је све таблое у
Новом Саду и пре и после Другог светског рата графички осмишљавао Естер Јосип.14 Фотограф-
ска делатност, посебно када је у питању израда матурских таблоа, била је развијена и у другим
већим местима у Војводини. Позната је чињеница да је први фотографски атеље отворен 1854.
године у Великом Бечкереку (Зрењанину), у коме је неколико деценија радио Иштван Олдал, а
касније и његов син, такође Иштван. Поред Олдала, један од најплоднијих фотографа у то време
био је Иштван Ороси. У Панчеву је прва фотографска дела створио Никола Штокман, а њега су
наследили Р. Алијанчић, Никола Лекић, Михајло Ћурчин, Карољ и Иштван Рехницер, Адолф Ке-
лерман и други. Фотографију у Вршцу утемељили су Стеван Јовановић, Фридолин Хес, Густав
Аберле, Живко Стефановић, Деметровић, Вилхем Хес. Развијену фотографску делатност имала
је и Бела Црква, а истакнути фотографи у том граду били су Густав Аберле, Фридолин Хес, Миле-
та Стојановић, Нандор Харкањи и други. Поуздано се зна да је број белоцркванских фотографа
14 Податке је дао Боривој Миросављевић, публициста и мајстор фотографије.
92
био знатно већи. За Велику Кикин-

ду се најчешће везују имена следе-
ћих фотографа: Игнаца Функа, Фер-
динанда Бресовског, А. Функа, А.
Книрша и Хербста. О фотографској
делатности у Суботици говоре дела
Мортона Ботлика, Шефлера, Гезе
Ленђела, Ференца Пича, Ота Ште-
фанија, Агоштона Мајнхарта. Кра-
јем 19. века и у првим деценијама
20. века Сомборци су се фотографи-
сали у атељеима Хуберта Дивича,
Матуранти са разредним старешином у кафани „Код Кaде“ у Кикинди,
Имреа Фраја, Лецтера, Шефлера, 1939.
Тихомира Стојановића, Самуела (Народни музеј Кикинда)
Сингера, Николе Крушедолца, Пе-

тра Мандића и других. У Сремској Митровици су осамдесетих година 19. века као фотографи
радили Ђока Молдован, Јакоб Сигети и Сава Брашован, а последњу деценију 19. века су обеле-
жили Јозеф Свачко и Егитије Даненбаум. Фотографске атељее имали су и други градови у Војво-
дини, али су овом приликом набројани само неки од њих, да би се стекао утисак о томе колико је
фотографска делатност крајем 19. века и првих деценија 20. века на овом простору била развије-
на, те колико је то важно да би се боље разумела и „мода“ израђивања матурских таблоа.
На основу постојећих извора можемо констатовати да матурских прослава између два
светска рата готово да није било. Тек касних педесетих година 20. века устаљује се обичај органи-
зовања матурских свечаности сличних данашњим. Понека заостала пожутела међуратна фото-
графија упућује нас на закључак да су се тадашњи матуранти са својим разредним старешином
или са неколико професора након завршног испита окупљали у башти неког ресторана или у
својим школама и дружили уз скромно послужење. Одећа им је била веома скромна и сведена, у
складу са материјалним могућностима њихове породице. Нажалост, оновремена периодика није
забележила такве тренутке, па се веома мало зна о начину прославе испита зрелости, као и о
93
томе где се он прослављао. Зато је прави раритет то

што су Сомборске новине 7. јула 1957. објавиле текст о
испиту зрелости сомборских гимназијалаца и дожи-
вљају матуранткиње Љиљане Марков везаном за бан-
кет и бал који су ученици сами приредили у школи.
Према сећању Наде Мункачи (рођ. Дражић, 1947) из
Новог Сада, која је матурирала 1964. године у Средњој
хемијској школи у Новом Саду, њена генерација орга-
низовала је свој матурски бал на Петроварадинској тв-
рђави уз тамбураше, док се Мирјана Новаков (рођ. Цр-
њански, 1940), дипломирани правник и некадашња
матуранткиња Гимназије „Јован Јовановић Змај“ у Но-
вом Саду (1959), сећа да је њен разред са професором
прославио тај дан у ресторану у Чортановцима. Њена
другарица Оливера Миливојчев (рођ. Вушовић, 1942),
психолог, сећа се да је њена генерација из зрењанинске
Олга Убовић, матуранткиња Зрењанинске гимназије свој матурски бал (1961) прославила у Хоте-
гимназије, 1938.
лу „Војводина“ у Зрењанину у присуству родитеља. Се-
(Народни музеј Зрењанин)
ћања многих других матураната из педесетих и шезде-
сетих година 20. века сведоче о томе да није било правила везаних за начин прославе матуре, већ
је било важно окупити се, примити последње савете разредног старешине и договорити се о пр-
вом наредном састанку. Веома је занимљив чланак Испит зрелости у знаку лептир машне, који
је Јасна Мелвингер објавила у часопису Поља 1958. године. У питању је време када су се матурске
вечери тек почеле организовати, а ауторка текста је изразила своје негодовање због облачења у
тој прилици:
Толико смо дана провели заједно. И слагали се и не слагали се једни са другима, а сада
нам је жао што се растајемо. Па зашто да нам опроштајно вече не остане у лепој успоме-
ни? Зашто да баш те вечери не будемо другови више него икада? А ипак, многи се неће осећа-
94
ти пријатно, понеко неће ни доћи. Јер, устаљено је

мишљење да је за ту прилику потребна посебна то-
алета. Да се не може без перлона, муслина, чипке... А
не може свако да набави те скупе ствари. Уосталом
понеко се и не осећа пријатно ако није одевен једно-
ставно и ненаметљиво. И најзад: зашто да наше
опроштајно вече буде модна ревија? Зашто да ми
буде смешно због присуства толиких манекена у мо-
менту када бих се јако радовала друштву својих дру-
гарица...15
Да бисмо боље разумели овај текст, морамо имати на

уму друштвено-економске прилике какве су биле у ново-
формираној држави након Другог светског рата: разорена
привреда, немогућност зараде, „систем тачкица“, нова
идеологија којом је потенцирана униформност, скром- Боривој Миросављевић са фотоапаратом
ност и сведеност у свему, па и у одевању и понашању. марке Roleiflex, власништво познатог
новосадског фотографа Јована Ползовића.
(приватно власништво Боривоја Миросављевића,
У РИТМУ МУЗИКЕ ЗА ПЛЕС – МУЗИКА ЊИ- Нови Сад)
ХОВЕ МЛАДОСТИ
Начин обележавања и прослављања испита зрелости у средњим школама педесетих и ше-
здесетих година 20. века треба посматрати у контексту тадашњих друштвено-економских, поли-
тичких и културних околности. Многе матурске вечери у првим годинама после Другог светског
рата биле су скромне, али су готово све биле обележене музиком и плесом. На њима се слушала
музика и плесале су се игре које су биле хит тога времена. Док су се на баловима 19. века и првих
деценија 20. века плесали кадрил, менует, валцер и, на крају, коло, одмах након Другог светског
рата у моду су ушли потпуно другачији ритмови.
15 Jasna Melvinger, „Ispit zrelosti u znaku leptir mašne“, Polja: mesečnik za kulturu i umetnost, god. 4, br. 32, 1958.
95
Домаће и стране радио-

станице емитовале су музику
западних извођача, и то како
забавну, тако и џез. Често се са
радио-таласа могао чути Дин
Мартин и његова песма
Memories Are Made Of This или
Нет Кинг Кол са композицијом
Mona Lisа. Један од популарних
извођача био је Френки Лејн и
његове нумере I Believe и
Answer Me. Тих педесетих годи-
Хотел „Војводина“ у Зрењанину на на нашим просторима био је
(Народни музеј Зрењанин)
популаран и Хенк Вилијамс од-
носно његова композиција необичног назива Jambalaya, као и други. Ера свинга стигла је педесе-
тих година и на ове просторе – преко Бенија Гудмена. Тада се појавио и бугивуги, који је био ек-
стравагантан и по начину играња и по музичким фигурама. Један од локалних панчевачких
музичара, Федор Руптек, иначе члан музичког састава БТКЈ, овако се сећа игранки у Панчеву
педесетих година:
Ми смо свирали у ери свинга, румбе, самбе и мамба. Популаран је био и ча-ча-ча, а бе-
гин је можда био највише експлоатисани ритам. Многи мушкарци нису волели да играју
брзе игре. А крајем педесетих, када се нешто брзо свирало, излазили су да играју само они
најсмелији. Остали су стајали са стране. Тек када се свирало нешто лагано, нешто што
није захтевало велику окретност и умешност, публика је масовно излазила на подијум за
игру... Норме тога доба предвиђале су пристојну удаљеност између партнера у плесу, међу-
тим, на нашим игранкама то једноставно није било могуће остварити. У таквој стисци
96
морали сте да се приљубите уз партнерку и тако је

настао плес који генерације потом називају „стиска-
вац“.16
Откако је педесетих година уздрмао свет, рокенрол се

веома брзо ширио по свим континентима, а на југословен-
ском простору се појавио 1956. године. То је време када су
се уз вожњу рингишпилом могли чути Елвис Присли, Пол
Енка, Пет Бун и други. Пошто је рингишпил био забава под-
једнако присутна и у граду и на селу, тако се рокенрол брзо
ширио у свим срединама. Елвис Присли се на званичном ју-
гословенском тржишту појавио већ 1960. године – са хито-
вима Don’t Be Cruel, I Want You, I Need You, I Love You, Hound
Dog, My Baby Left Me. Он је био планетарна звезда, за којом
су нарочито лудовале тинејџерке. Крајем 1961. велику попу-
ларност је стекао и Клиф Ричард, захваљујући филму The
Young Ones, који је у тадашњој Југославији приказан као Ве-
Боривој Миросављевић, матурант
сели клуб младих. Убрзо се појављују Битлси, који су 1962.
Мешовите гимназије „Светозар Марко-
објавили своју прву плочу Love Me Do, а за њима Ролинг- вић“, Нови Сад, 1955.
стонси. То је време када су масовно осниване музичке гру- (приватно власништво Боривоја Миросавље-
вића, Нови Сад))
пе на простору читаве Војводине, и то не само по градовима
већ и у мањим местима. Игранке на којима су ти „електричари“ и певали постале су учестале
1963. Иначе се та година, иако незванично, код нас сматра годином рађања рокенрола.17
На игранкама у Суботици су 1962. године почеле да свирају Комете, најпре на школским
игранкама, а касније и у Хотелу „Патриа“. Одмах након оснивања свирале су на матурској про-
слави у „Непкеру“. У Кикинди је у то време наступала група Мелс, а у Врбасу Црни бисери, које су
16 Edvard Jukić, Uz muziku ideoloških neprijatelja: igranke u Pančevu u doba socijalističke obnove i izgradnje, Pančevo, 2009, 30.
17 Bogomir Mijatović, Ilustrovana enciklopedija rok muzike u Vojvodini: 1963–2013, Sremska Kamenica, 2013, 7.
97
1962. основали чланови гимназијске музичке

секције.18 У Вршцу је група Кристали дебито-
вала 1963. године у Економској школи и веома
брзо је стекла популарност на игранкама, где се
углавном изводио репертоар Битлса, Ролинг-
стонса, Шeдоусa. Касније су свирали „Код мале
цркве“ и у Дому ЈНА.19 Годину дана касније
основана је и група Црвене руже (1964), која је
наступала у Дому железничара, „Код три мр-
тваца“, „Код мале цркве“ и у старом Хотелу
„Србија“. Заштитни знак Сомбора, када је у пи-
тању музика шездесетих, био је ВИС Тајфун
основан 1963. Дуго су се памтиле њихове
Модели хањина из 1962. (лист Базар) игранке које су одржавали у Дому ЈНА, Омла-
динском дому, Трећем рејону и Хрватском
дому, као и у Гимназији и Учитељској школи. У Сомбору је 1964. Основан бенд ВИС Пауци,
20
чији се први наступ везује са једном матурском вечери у сали „Касина“.21 Годину дана касније је
формиран ВИС Интеграли, који је такође имао велику популарност код младих Сомбораца, а
1966. и ВИС Рубини. У Новом Саду су педесетих и почетком шездесетих година биле познате
игранке у Занатском дому. Када је 1964. основана музичка група Детлићи, њихове игранке биле
су најпопуларније у граду, а одржаване су у кабареу „Index“.22 Исте године основана је и група
Златни акорди, која је била веома популарна међу новосадском омладином; њихове игранке су,
такође, веома радо посећиване. Ученици Гимназије „Јован Јовановић Змај“ су тих година имали
свој оркестар – под називом Џемс, а 1967. су основали и музичку групу Цврчак и мрави. Старији
18 Исто, 47.
19 Исто, 123.
20 Igor Olujić, Antologija somborskog rock & roll, Sombor, 2015, 14
21 Исто, 21
22 Кабаре се налазио у Улици Васе Стајића 1.
98
Новосађани памте чувене игранке на „Машинцу“. У

Зрењанину су свирали Метеори, основани 1961. годи-
не. Овом приликом споменуте су само неке од домаћих
музичких група, што не значи да су биле популарније и
значајније од осталих. Све оне су знатно допринеле ра-
звоју музичке сцене на овим просторима.
Почетком шездесетих година у Југославији се, па-
ралелно са рокенролом, почео ширити џез, али су се
слушали и шлагери и народна музика. У то време најја-
чи су били утицаји италијанске музике (нарочито Сан-
рема), а популарна је била и мексичка музика, као и
француске шансоне.23 Нарочито су биле популарне ну-
мере из мексичких филмова Мама Хуанита и Марина
Рока Гранате. Под утицајем те врсте музике били су и
домаћи извођачи: Иво Робић, Славко Перовић, Ђорђе
Ковиљка Мрђан, матуранткиња Зрењанинске
Марјановић, Лола Новаковић, Тереза Кесовија и др. По- гимназије, 1966.
ред рокенрола, почетком шесте деценије на овим про- (приватно власништво Ковиљке Лугоња, Темерин)
сторима био је веома популаран твист. Домаћи извођа-

чи, популарни у то време, позивали су својим песмама на овај плес: Радмила Караклајић – Позив
на твист и Селена твист; група 4М – Платно, боје, кист и ... твист; Тереза Кесовија – Вријеме
за твист; Арсен Дедић – Заплеши твист, обрада песме Чабија Чекера.24 Често се на игранкама
могла чути нумера О Керол или Под сјајем звезда – из тада култног филма Љубав и мода.
Поред наведених нумера, на овим просторима се шездесетих година слушала и следећа му-
зика: 25
23 Radina Vučetić, Koka-kola socijalizam: amerikanizacija jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina XX veka, Beograd, 2012,
188–195.
24 Исто, 196.
25 Податке о музици која се слушала на овим просторима шездесетих година дао је Мирослав Миловановић, професор из
Новог Сада.
99
Страна музика
1960
Chubby Checker – The Twist
Elvis Presley – Are You Lonesome Tonight?
Elvis Presley – It’s Now Or Never
The Drifters – Save the Last Dance for Me
1961
Del Shannon – Runaway
Elvis Presley – Surrender
1962
Ray Charles – I Can’t Stop Loving You
Cliff Richard – The Young Ones
Chubby Checker – Let’s Twist Again
Bob Dylan – Blowin’ in the Wind 1965
The Rolling Stones – The Last Time
1963 The Beatles – Ticket to Ride
The Shadows – Dance On! The Byrds – Mr. Tambourine Man
The Beatles – Please, Please Me The Beatles – Help
The Beatles – From Me To You The Rolling Stones – (I Can’t Get No) Satisfaction
The Beatles – She Loves You
1966
1964 The Monkees – I’m A Believer
The Beatles – I Want To Hold Your Hand Manfred Mann – Pretty Flamingo
Louis Armstrong – Hello, Dolly! The Rolling Stones – Paint It, Black
The Beatles – Can´t Bye My Love The Beatles – Yellow Submarine / Eleanor Rigby
The Animals – House of the Rising Sun The Beach Boys – Good Vibrations
The Beatles – A Hard Day’s Night Tom Jones – Green, Green Grass of Home
The Kinks – You Really Got Me
Roy Orbison – Oh, Pretty Woman 1967
The Beatles – I Feel Fine The Monkees – I’m a Believer
The Rolling Stones – Little Red Rooster Procol Harum – A Whiter Shade of Pale
100
The Beatles – All You Need Is Love Don McLean – American Pie
Bee Gees – Massachusetts Nilsson – Without You
Alice Cooper – School’s Out
1968 Slade – Mama Weer All Crazee Now
The Beatles – Hey Jude T. Rex – Children of the Revolution
Otis Redding – (Sittin’ On) The Dock Of The Bay
The Beatles – Lady Madona Домаћа музика
Louis Armstrong – What a Wonderful World
Joe Cocker – With a Little Help from My Friends Црвени кораљи – Руже су црвене
The Beatles – Get Back Иво Робић – Само једном се љуби
Creedence Clearwater Revival – Bad Moon Rising Крунослав Кићо Слабинац – Због једне црне жене
Љиљана Петровић – Деца Пиреја
1969 Лола Новаковић – Кап весеља
The 5th Dimension – Aquarius/Let The Sunshine In ВИС Силуете – Ухвати ветар
The Archies – Sugar, Sugar Елипсе – Погледај кроз прозор
The Rolling Stones – Honky Tonk Women Елипсе – За оне што на лицу носе боре
Fleetwood Mac – Albatross Група 220 – Осмијех

Тереза Кесовија – Ноно, добри мој ноно
1970 Ђорђе Марјановић – Звиждук у осам
Simon & Garfunkel – Bridge over Troubled Water Ђорђе Марјановић – Београде
Mungo Jerry – In the Summertime Драган Стојнић – Била је тако лијепа
Free – All Right Now Индекси – Пружам руке
The Kinks – Lola Индекси – Да сам ја нетко
Deep Purple – Black Night Арсен Дедић – Moderato cantabile
Jimi Hendrix – Voodoo Child Арсен Дедић – Вера Павладољска

Корни група – Бубе
1971 Корни група – Девојчице мала
George Harrison – My Sweet Lord Корни група – Једна жена
The Rolling Stones – Brown Sugar Дубровачки трубадури – Један дан
Middle Of The Road – Chirpy Chirpy Cheep Cheep Мики Јевремовић – Пијем
T. Rex – Get It On Мики Јевремовић – 18 жутих ружа
Rod Stewart – Maggie May Про арте – Лола
1972
101
Уз рокенрол, твист се играо свуда. Музика се

слушала са плоча, иако је почетком шездесетих годи-
на тешко било доћи до њих. Могле су се набавити у
комисионима или из иностранства.26 У недостатку
оригиналних нота, локални музичари „скидали“ су
песме са иностраних радио-станица, посебно са Ра-
дио Луксембурга. Те године биле су обележене музи-
ком односно игранкама, које су се одржавале по
школама, студентским домовима, факултетима, био-
скопским салама, домовима културе, гостионицама и
на кућним забавама. Тада су постојала и јасно пропи-
сана правила понашања омладине односно супрот-
Савремени матуранти истичу своје матурске них полова на игранкама. Тако су се младићи морали
паное на билбордима.
(преснимљено)
поклонити девојкама приликом позивања на плес, а
незамисливо је било да буду одбијени. Девојкама које
су долазиле на игранке без пратњи младића остало је само да чекају позив са разгласа: А сада
другарице бирају.27 Ова врста музике неминовно је утицала и на одевање младих. Прeпознатљива
„модна икона“ из тог доба је девојка чија је коса везана у „коњски реп“, која носи хаљину са на-
глашеним струком или широку сукњу са жипоном, а обавезне су биле и балетанке или салонке.28
Момци су углавном носили уске панталоне, белу кошуљу – најчешће са заврнутим рукавима, и
пуловер.
26 На забавама су се одмах након рата играли танго, валцер, фокстрот, слоуфокс и трокинг, који је из милоште назван „тре-
скавац“. Играо се у паровима, при чему су се парови држали за руке и у ритму музике цупкали са једне ноге на другу. Ме-
ђутим, ова игра је већ 1946. године забрањена јер се сматрало да квари омладину.
28 Милан Ристовић (прир.), Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Београд, 2007, 200–204.
102
Одећа је одувек представљала веома важан

сегмент материјалне културе и показатељ је мно-
гих културно-историјских збивања једног про-
стора и времена. Она је заузимала важно место у
одрастању детета, наглашавајући одређене фазе у
животном циклусу човека. Прелазак из периода
детињства у младалачко доба или период адоле-
сценције обележава се и променом начина одева-
ња. На простору Војводине оно се знатно разли-
ковало код деце у сеоским и градским срединама.
Као што се грађанска одећа одраслих мењала у
складу са модним диктатима који су потицали из
разних европских центара (Беча, Будимпеште),
тако се мењала и одећа градске деце, која је запра-
во била пресликана одећа одраслих.
Почетком 19. века дечаци су до четврте го-
дине носили хаљинице,29 а затим су „улазили“ у
панталоне, чија је дужина зависила од узраста де-
тета. Како су стасавали, носили су дуже пантало-
Деца из Панчева, крај 19. века не. За свечане прилике носили су и кратки капу-
(Музеј Војводине, инв. бр. 4748) тић и белу кошуљу. Дечаци предшколског узраста
имали су посебно одело; панталоне и горњи део
кројени су из једног дела и копчали су се у струку. Након положене матуре, дечак је од породице
добијао штап и шешир, као симбол уласка у свет одраслих. Без њих се мушкарац из грађанске
породице није смео појавити на улици или неком другом јавном месту.
Одећа девојчица се све до краја 18. века састојала од лаке беле хаљине до глежњева, са мало
уздигнутим појасом. До последњих деценија 19. века оне су носиле и узане гаће са широким чип-
29 Мирјана Прошић-Дворнић, Одевање у Београду у 19. веку и почетком 20. века, Београд, 2006, 363–374.
104
кастим завршецима.30 Сукња девојчица постајала је све

дужа, чиме се наглашавао њен прелазак из дечјег света у
свет одраслих.31
Током 19. века често се за децу израђивало одело ин-
спирисано историјским костимом или војним униформама.
Отуда и појава матроског одела.32 Оно се састојало од широ-
ких звонастих панталона, блузе са широком морнарском
крагном, мараме везане око врата и морнарског шешира са
широким ободом. Tо одело могло се носити у разним при-
ликама. Било је удобно и израђивано је конфекцијски, а
било је и приступачно најширим слојевима друштва. Равно-
правно су га носила деца оба пола.
На прелазу из 19. века у 20. век одевање деце претрпе-
ло је знатне промене. Према сећању Триве Милитара, деча-
ци у Новом Саду зими су носили капуте – углавном израђе-
не од дебеле чоје, филцане шешире, дебеле плетене чарапе и
дубоке ципеле. Испод капута су углавном облачили одело
од дебљег материјала. Девојчице су зими носиле дебљу оде-
ћу и капуте, а на глави су обавезно имале мараму. Лети су
дечаци носили одела од танког материјала и сламене шеши-
ре, а девојчице танке хаљине.33 Иначе, у то време се нико на
Миша Ивачковић
улици није смео појавити без шешира односно мараме. То (Музеј Војводине, инв. бр. 4737)
правило је важило и за децу.
30 Мирјана Прошић-Дворнић, нав. дело, 363–374.

31 Милан Ристовић (прир.), Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Београд, 2007, 323.
32 Један кројач са Бонд стрита у Енглеској је 1846. године према морнарској униформи израдио одећу за петогодишњег
принца од Велса, будућег Едварда VII. Љиљана Станков и др., Одрастање у Краљеву у XIX и XX веку, Краљево, 2013, 166.
33 Трива Милитар, Нови Сад на раскрсници минулог и садањег века, прир. Живко Марковић, Нови Сад, 2000, 66.
105
За свечане прилике дечаци и девојчице имућнијих ро-

дитеља носили су матроска одела. Гимназијалци су до че-
твртог разреда носили панталоне до колена, а девојчице су
тек након навршене осамнаесте године или на крају четвр-
тог разреда више девојачке школе почињале носити сукњу
дугачку до чланака и фризирати се као жене. Почетком 20.
века девојчице су своју прву балску хаљину добијале након
матуре, када су се „задевојчиле“.34
На почетку 20. века мушка мода била је јасно дефини-
сана по облику, боји и намени. Мушко одело чинили су пан-
талоне, прслук и сако, који су се носили и лети и зими у уо-
бичајеној дневној варијанти. У свечаним приликама се
носио жакет, а фрак и смокинг за формалне вечерње изла-
Тројица дечака, Нови Сад ске. Старији мушкарци носили су реденгот, који је био оми-
љени део мушке одеће и у 19. веку. Млађи мушкарци одева-
ли су беле панталоне и пругасти сако. До 1914. године
старији мушкарци су неговали браду, а млади бркове.35
Грађанство на овом простору почетком 20. века усво-
јило је савремени европски начин одевања. У то време су
девојке, као и жене, носиле одећу припијену уз горњи део
тела и струкирану, сукњу прoширену у доњем делу и дугу до
врхова обуће. Тело је било утегнуто у корсет и подсећало је
на слово S. У потпуности је било покривено одећом, осим
лица и шака, а обнажени деколтеи, рамена и горњи део руку
са дугим рукавицама били су дозвољени само у свечаним
приликама. Женска одећа богато је украшавана чипком,
34 Исто, 67.
Непозната група деце 35 Милан Ристовић (прир.), Приватни живот код Срба у двадесетом веку,
(Музеј Војводине, инв. бр. 6717) Београд, 2007, 319.
106
карнерима, везеним мотивима, машнама, дугмадима и сл. Сви ти

детаљи и позамантерија били су обогаћени пратећим модним де-
таљима, као што су ташнице, обућа и шешири, који су у то време
били великих димензија и богато украшени.36
Током Првог светског рата и непосредно по његовом завр-
шетку најважнија одлика женског одевања била је практичност.
По угледу на радну одећу нижих друштвених слојева, као и уни-
форму болничарки настале су хаљине–кошуље, комотне тунике,
широке сукње до половине листова, иронично назване „ратне
кринолине“. Шешир мањих димензија био је обавезан део гарде-
робе. Након Првог светског рата поједностављена је и мушка
одећа. Средином двадесетих година 20. века линија мушког одела
била је таква да није наглашавала облине мушке фигуре, да би
тридесетих година мушка модна силуета добила изглед слова V;
Даница Веселинов, Нови Бечеј, 1900.
сако је имао наглашена широка рамена и
(Музеј Војводине, 5625)
био струкиран, а ногавице панталона су
се сужавале.37 Видно се тежило лежерно-
сти и спортском изгледу како код одра-
слих тако и код младих мушкараца. Бра-
да и бркови постепено су нестајали из
моде.
Велики заокрет у женском одевању
након Првог светског рата, који је ко-
начно уобличен 1923, одразио се и на де-
војке. Узор женске лепоте била је младо-
лика, активна жена, сигурна у себе,
Ученици осмог разреда гимназије у Кикинди 1923.

36 Исто. (Народни музеј Кикинда)
37 Исто, 322.
107
витке дечачке фигуре, кратке косе, са

шминком на лицу. Одећа је била једно-
ставног кроја, са спуштеним струком.
Носио се „клош шешир“, навучен до обр-
ва, ципеле са „шпанглом“ и ташна „пи-
смо“.38 Вечерње свечане хаљине имале су
изразито откривени деколте, гола леђа,
рамена, руке и ноге. Та вечерња тоалета
израђивана је од скупоцених тканина
Mатуранти Гимназије у Суботици, 1926.
(приватно власништво Марине Татић, Нови Сад) или од једноставнијих материјала који су
украшавани перлицама и шљокицама.
Почетком тридесетих година враћа се дискретна женственост и негованост жене. Коса је
била дуга или полудуга, уредно фризирана, често „наколмована“, са уредним локнама. Одећа за
дан имала је карактеристике спортске елеганције; струк је био на свом месту, дужина хаљине до
половине листова. Вечерње хаљине биле су луксузне и романтичне. Средином тридесетих годи-
на из женске одеће ишчезли су готово сви елементи инспирисани мушком модом. Међутим, пан-
талоне, сукња-панталоне и шорцеви и
даље су били омиљени део женске гар-
деробе, нарочито код младих. Мода
тридесетих увела је у употребу нове
синтетичке материјале. Облици шеши-
ра, ташни и ципела брзо су се смењива-
ли, а често су се разне варијанте носиле
истовремено.39
Средином тридесетих година у
мушкој одећи се појавила кошуља крат-
Ученици четвртог разреда Гимназије у Суботици, 1923. 38 Исто, 320.

(приватно власништво Марине Татић, Нови Сад) 39 Исто, 321.
108
ких рукава. Новина је била и крагна пришивена на кошуљи.

До тада су се кошуље шиле без крагне и манжетни, које су
посебно израђиване од уштирканог платна или каучука.40
Сиромашнији су носили крагне од каучука, јер су оне биле
јефтиније, а богатији од платна. Дакле, оне су, такође, биле
статусни симбол. Машне и кравате биле су обавезан део му-
шког одела. Смокинг и жакет су и даље чинили најсвечанију
Женске рукавице, око 1930.
одећу, чије је ношење било јасно прописано.
(Музеј Војводине, инв.бр. 6881)
Да се одећа младих мењала у складу са временом,
модним трендовима и материјалним могућностима ђака
односно њихових родитеља, сведоче сачуване фотографи-
је на матурским таблоима, као и сећања појединих мату-
раната.
МОДНИ УТИЦАЈИ НА ОДЕВАЊЕ ОМЛАДИ-

НЕ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА Женски шешир, око 1930.
(Музеј Војводине, инв.бр.6877)
Првих година након завршетка Другог светског рата
Европа се сусрела са великом економском кризом и сиромаштвом. Такво
стање потрајало је све до средине педесетих година, када се привреда по-
степено обнављала и развијала и када је јачала економска основа дру-
штва, а тиме су се мењале и потребе људи, посебно младих. У том кон-
тексту треба пратити и промене у начину одевања.41 Париз је и даље био
најпрестижнији европски модни центар. У њему је Ив Сен Лоран осно-
вао модну кућу (1965) и лансирао чувену модну колекцију инспирисану
Мондријановим сликама.42 Тако је дизајнирао женску варијанту мушког
40 Исто, 322. Марија Радић, око 1960.

(приватно власништво
41 Снежана Шапоњић-Ашанин, Мода у огледалу шездесетих, Чачак, 2007, 18.
Катарине Радисављевић,
42 Пит Мондријан (Pieter Mondriaan, 1872–1944), холандски сликар и теоретичар уметности.
Нови Сад)
109
вечерњег одела (1966), као и мини-хаљине „А

кроја“ инспирисане дивљом Африком. Пјер Кар-
ден је светску моду шездесетих година обележио
својом колекцијом Космос (1965). Поред Париза,
тих година су се за своје место у свету моде успе-
шно борили Лондон, Милано и Њујорк. Британ-
ска модна креаторка Мери Квант лансирала је
прву мини-сукњу (1965) и поједине одевне пред-
мете од вештачког материјала: хаљине, кошуље и
мантиле од винила, чизме од пластике.43 Та одећа
стекла је веома велику популарност међу млађом
популацијом, јер је била оригинална и екстрава-
гантна, а због своје ниске цене – свима доступна.
Из Америке је на светску модну сцену ступила
елегантна модна комбинација коју је креирао
Олег Касини44. То је била вунена хаљина изнад
колена, равног кроја, која је пратила линију тела.
Преко ње се носила кратка јакна са рукавима
„три четвртине“. Ову одевну комбинацију прва је
понела тадашња прва дама Америке – Жаклина
Кенеди. Уз такав комплет она је носила рукавице
и шешир са високом калотом.
Матуранткиња, Нови Сад, 1965.
(приватно власништво Наде Мункачи, Нови Сад)
Свеукупне промене на југословенском про-
стору које су настале у друштвено-политичким,
43 Мери Квант (Mary Quant), модна дизајнерка која је први модел мини-сукње продала у свом бутику у Лондону 1963. годи-
не. Твиги је прва манекенка која је понела мини-сукњу на модној ревији 1965. Након тога је тај женски одевни предмет
доживео експанзију у читавом свету.
44 Олег Касини (Oleg Cassini, 1913–2006), амерички дизајнер италијанског порекла. Нарочито је познат по томе што је дизај-
нирао одећу за Жаклину Кенеди.
110
економским и социјалним
односима након Дугог
светског рата, када је нова
социјалистичка идеологија
захватила све сфере дру-
штва, неминовно су се
одразиле и на модни си-
стем. У складу са том идео-
логијом била је и тенден-
ција да се ни у чему не
претерује, да сви буду јед-
наки, сведени, једноставни
и скромни. Продор било
каквих савремених европ- Група матураната Зрењанинске гимназије, 1966.
ских тенденција у свему, па (приватно власништво Ковиљке Лугоња, Темерин)
и у одевању био је онемо-

гућен. О моди у ширем смислу није се могло говорити. Социјалистичка правила одевања, која су
била у складу са идеолошким постулатима новог друштвеног уређења, спутавала су сваку инди-
видуалност, односно форсирала су униформност. Са том чињеницом су се тешко мирили при-
падници некадашње грађанске класе, те су често прекрајали своју предратну одећу израђену од
скупоцених материјала, али су са ње, да не би скретали пажњу на себе и пали у немилост експо-
нената нове власти, уклањали трагове луксуза (перле, златовез, шљокице и сл.). Они су и ланси-
рали изреку: Прекрој, пребој, па се никог не бој.45 Са постулатима нове идеологије често се нису
слагали ни млади.
Идеализована слика жене првих година након Другог светског рата, којом је она предста-
вљена као борац и активисткиња, а притом је мајка, супруга и домаћица, напушта се већ почет-
45 Снежана Шапоњић-Ашанин, Мода у огледалу шездесетих, Чачак, 2007, 20.
111
ком педесетих година 20. века. Тада се поново уста-

новљава култ лепоте, а култура одевања и модне
актуелности оживљава. О томе сведоче и посебне
стране у листу Политика из 1952. године, где се об-
јављују текстови о моди, често допуњени цртежима
или фотографијама разних модела женских одев-
них предмета. Осим светских модних актуелности,
ту су жене налазиле разне савете: како од старе ха-
љине да направе нову, како да негују лице и тело и
сл. У то време почео је излазити часопис Жена, који
је имао сличан концепт и одличан је извор за ис-
траживање женске одеће и, у ширем смислу, моде
тог времена.
Почетком педесетих година, како се Југосла-
вија све више отварала према Западу, наступиле су
и извесне промене у одевању, у складу са владају-
ћим модним трендовима западноевропских зема-
ља, али су се и даље тешко набављали такви одевни
предмети. Земља је пролазила кроз период обнове,
а власт је заговарала и пропагирала сваку врсту ра-
ционализације и штедње. Осим тога, индустрија је
била у повоју, а становништво је своје основне по-
Свечана хаљина, Париз, око 1950.
(Музеј Војводине, инв.бр. 7481) требе задовољавало путем „тачкица“.46 Комисиони,
у којима се могла купити страна роба, били су до-
ступни само малом броју људи. То је време када су фармерке биле прави хит, а могле су се наба-
вити или на црном тржишту или у комисионима – чак и оригиналне „Левис“ фармерке. Поред
46 Одрасли су 1949. године добијали 210 тачкица годишње за одећу и обућу. Илустрације ради, за 70 летњих тачкица могла
се купити једна хаљина, комбинезон и гаћице, 2 пара чарапа, 2 пара сокни и један чаршав. Nikad im bolje nije bilo?:
modernizacija svakodnevnog života u socijalističkoj Jugoslaviji, Beograd, 2014, 64–65.
112
тога, у комисионима су се могле наћи и

најлон чарапе или мушке ципеле „гуми-
ђонке“, које су се носиле педесетих и ше-
здесетих година 20. века. Крајем педесетих
година у моди су биле сукње од тергала и
сетови од буклеа, а нарочита пажња је по-
клањана обући. У моди су биле балетанке.
Због недостатка средстава, девојке су че-
сто куповале црне патике за фискултуру,
па су им скидале ластиш и носиле код обу-
ћара како би им ставио ђон. Крајем педе-
сетих година у Београду су се већ могле
купити и праве италијанске шими-ципе-
ле, али је њихова цена била у висини тада-
шње просечне плате.47
Од 1951. године „систем тачкица“
био је мало флексибилнији, а у слободној
продаји се све чешће могла наћи роба
страног порекла. Полако се почела разви-
јати текстилна индустрија, нарочито кон-
фекција. Међутим, она се веома брзо суо-
Коко Шанел са својим моделом
чила са једним од највећих проблема, а то
је лош дизајн, лоши кројеви и неусаглаше-
ност конфекцијских бројева, па су Југословени често били принуђени да одећу израђују код кро-
јача. Ти проблеми ће бити присутни све до шездесетих година, када се отварају прве робне куће
и специјализоване продавнице где се могла купити роба домаћих произвођача, а средином деце-
није и увозна роба. На модну сцену тадашње Југославије у великом стилу ступа модни креатор –
113
Александар Јоксимовић.48 Поред њега, јављају се и

други дизајнери, чије су колекције биле инспири-
сане националним мотивима. Прва колекција со-
цијалистичке верзије високе моде Александра Јок-
симовића – Симонида, представљена је 1967.
године у Галерији фресака у Београду. Модели су
израђени од танког вуненог штофа и свиле, а били
су инспирисани кројевима средњовековних кости-
ма, као и мотивима са фресака манастира Грачани-
ца и Дечани. Хаљине су кројене у облику слова А;
биле су кратке са проширеним рукавима. Колек-
ција је названа по српској средњовековној краљи-
ци Симониди. Та колекција стекла је изузетну по-
пуларност. Отуда не чуди што су многе девојке
шиле своју одећу по узору на Јоксимовићеве моде-
ле.
Конфекцијска индустрија у Југославији ра-
звија се већ педесетих година, а шездесетих се уте-
мељује и југословенска мода. Појава модних часо-
Део модне колекције Александра Јоксимовића
"Симонида"
писа, међу којима је најзначајнији био Базар,
допринела је ширењу интересовања за модне трен-
дове у свету. Тих шездесетих година ствара се и ланац робних кућа НАМА (Загреб), Робна кућа
„Београд“ и друге, где се могла купити конфекцијска роба домаћих произвођача као што су
48 Александар Јоксимовић рођен је 29. јуна 1933. године у Приштини. Школу за примењену уметност уписао је у Новом
Саду 1953, и то најпре Одсек за сценографију, а затим за текстил. Школску праксу завршио је у Војвођанском текстилном
комбинату у Новом Саду, где је добио и вишемесечни ангажман за дизајнирање тканина. Затим је уписао Академију при-
мењених уметности у Београду (1958). Након тога је радио као референт за савремено одевање Завода за унапређење до-
маћинства. Најпознатије су му колекције Симонида (1967), Витраж и Пејзаж (1968), Проклета Јерина (1969). Подаци су
преузети из каталога: Бојана Поповић, Александар Јоксимовић: из збирке Музеја примењене уметности, Београд, 2015.
114
„Клуз“, „Беко“, „Први мај – Пирот“, „Раши-

ца“ и др. Захваљујући таквом стању на тр-
жишту, конфекцијска гардероба постаје ве-
ома популарна, нарочито код женске
популације, а шивење гардеробе у сопстве-
ној режији или код кројачица све више се
потискује. У то време оснивају се и модне
куће „Југоекспорт“ и „Центротекстил“.49
Јак печат шездесетим годинама, и у
свету, и у Југославији, дао је бунт младе ге-
нерације против рата. Тако је током 1968.
године дошло до планетарне побуне, која је
била својеврсни симбол и политички и кул-
турни феномен. Та побуна имала је своја ло-
кална обележја. Тако су се амерички студен-
ти борили за грађанску једнакост и против
рата у Вијетнаму, француски против дего-
листичког режима, шпански против Фран-
кове диктатуре итд. Тај талас захватио је и
Југославију, где су студенти тражили „уки-
дање свих привилегија, демократизацију Део мушког асесоара, 1965.
информационих медија, као и слободу оку-
пљања и демонстрирања“. Револуција у Ју-
гославији 1968. умногоме је изневерена; завршила се Титовом реченицом Студенти су у праву.
Осим феномена побуне и протеста, који је шездесетих стигао у Југославију, ове просторе
захватио је и нови талас у светској уметности и култури. Тако се организују изложбе апстрактног
експресионизма и поп-арта, изложбе Пикаса и Ван Гога, гостују филозофи попут Сартра, певачи
49 Милан Ристовић (прир.), Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Београд, 2007, 200–204.
115
као што су Рита Павоне, Шарл

Азнавур, Доменико Модуњо итд. У
нашим биоскопима модерни су
филмови: Доручак код Тифанија,
Бал на води, До последњег даха,
Бони и Клајд. Обожавање филмских
светских звезда настављено је и у
социјалистичкој Југославији. Обо-
жаваоци су се поистовећивали са
омиљеним глумцима, те су скупља-
ли њихове портрете, помоћу часо-
писа пратили догађаје из њихових
живота... Нарочито су биле траже-
не фотографије Марлона Бранда,
Џејмса Дина, Гарија Купера, Одри
Хепберн, Џона Вејна, Елизабет Теј-
лор. Медији су посебну пажњу по-
Неколико мушких одевних комбинација, 1968.
свећивали Мерилин Монро (Неки
то воле вруће). Идентификација са
глумачким звездама се, свакако, одразила и на моду младих. Тако је већ педесетих година у моди
била фризура „тарзанка“50, коју је након филма Трамвај звани жеља заменила „брандонка“51.
Идентификација са главним глумцима нарочито је била изражена након филма Доручак код Ти-
фанија, који је у Југославији приказан 1965, као и култног филма Бони и Клајд, код нас приказа-
ног 1968. године. Одећа коју су носили Бони и Клајд била је изузетно популарна.
Велике промене које су наступиле након привредне реформе (1965) – либерализација поли-
тичког система, отварање земље према Западу, развој туризма, а посебно „шопинг туризма“, и
50 „Тарзанка“ је била имитација фризуре чувеног филмског лика Тарзана, кога је играо Џони Вајсмилер. Спреда је била уред-
но зачешљана, а позади је била знатно дужа и разбарушена, те се граничила са неуредношћу.
51 „Брандонка“ је мушка фризура какву је Марлон Брандо имао у филму Трамвај звани жеља.
116
преображај модне индустрије, утицале су

на југословенску моду. Чувени „црвени па-
сош“ отварао је Југословенима све међуна-
родне границе. Честа путовања Југословена
у иностранство, а најчешће у Трст, Венеци-
ју, Лондон и Париз, омогућила су им да се
директно информишу о модним кретањима
у Европи. Роба купована у Европи доприне-
ла је формирању новог стила у одевању, и
то најпре код младих, а касније и код остале
популације, која је желела да се ослободи
униформнe одеће, наравно у складу са сво-
јим материјалним могућностима, још увек
скромним. Ширењу нових модних трендова
знатно су допринела средства комуникаци-
је. Осим филмова, који су имали утицаја на
модне трендове, телевизија је постајала све
присутнија у домовима, као и штампа, која Модели штриканих блуза, које су биле у моди 1966.
је на својим страницама објављивала најно-

вије европске моделе.
Шездесетих година 20. века дечја одећа била је копија одеће одраслих, као и у ранијим епо-
хама. Хаљинице су углавном биле кратке, са високим набраним струком, а израђиване су од со-
мота или памучних материјала, у зависности од годишњег доба и прилике за коју су ношене. Че-
сто су украшаване најразноврснијим крагнама, и то хекланим или израђеним од чипке.
„Морнарски стил“ и даље је био актуелан за оба пола. У ранијем узрасту девојчице су често но-
силе панталоне израђене од сомота или „ђавоље коже“, са трегерима или појасом, а понекад и са
ластишем у струку.
Дечји капути израђивани су по узору на оне које су носили одрасли; дечаци су имали реве-
ре, а девојчице „буби крагну“ и дупло копчање. Углавном су их шили шнајдери. За свечане при-
117
лике дечаци су често облачили одела (панталоне, сако,

кошуљу, кравату). И дечаци и девојчице носили су пле-
тену одећу – пуловере, блузице, панталоне, сукњице,
као и сокнице или доколенице. Часопис Базар, чији је
први број изашао 15. децембра 1964. године, редовно је
доносио моделе дечје одеће са кројевима према којима
би се она могла сашити, као и мустре за хеклање и пле-
тење.
Овај кратак осврт на развој одеће од краја 19. века
до касних шездесетих година 20. века био је неопходан
како би се бар делимично читаоцима овог текста и по-
сетиоцима изложбе представили средњошколци, а по-
себно матуранти на овим просторима и приближио
дух времена када су они, након испита зрелости, улази-
ли у свет одраслих.
Део женског асесоара, 1965.
Боривој Миросављевић на Веспи, око 1960.
Девојке у јесењим моделима, 1967.

(лист Базар)
118
Основне карактеристике женске и
мушке одеће шездесетих година 20. века
Овај период обележиле су хаљине „пронцес“ или
„набор“ кроја, кимоно рукава и деколтеа са V изрезом.
Ако су рукави били дуги, у горњем делу су кројени на
„пуф“, а у доњем делу су скупљани у манжетну. Често су
кројени и по узору на Симониду Александра Јоксимови-
ћа: горе су били равни, а затим су се ширили у виду тра-
пеза. То је време када се први пут након Другог светског
рата појављују женске блузе без рукава или са бретела-
ма. Копчале су се позади, целом дужином, а изрез је че-
сто био „чамац“. Сукње су кројене „из шреха“, „глоха“,
„полуглоха“, „набраног глоха“ или „дуплог глоха“, или из
4, 6, 8, 10 цвикли. Биле су до колена. Испод њих се носио
жипон, богато набран и украшен чипком. Популарне су
биле и плисиране сукње, и то „соле плисе“, који одликују
уже фалте у струку а шире према доњем делу сукње, као
и „раван плисе“. Такође су јако популарни били „фалта
за фалту“ и „хармоника плисе“. У моди су биле ведре
боје, мада се често срећу и црно-беле комбинације. Но-
сили су се и сетови – плетена блуза кратких рукава и
џемпер на копчање. Израђивани су од памучног, вуненог
или синтетичког конца, чешће машински него ручно.
Такође су се носиле и панталоне „фрулице“. Крајем ше-
здесетих и девојке почињу носити фармерке.
Млађи мушкарци лети су носили кошуље са под-
врнутим рукавима, а омиљени одевни предмет им је
била кожна црна јакна, и то најчешће у комбинацији са
фармеркама припијеним уз тело.
Обућа шездесетих година
Обућа је израђивана од коже и вештачких материјала.
Мушкарци су радо носили „гумиђонке“, мокасине, салонке
на шнир, „шимике“ и „гондолерке“. Носиле су се и гојзерице
на пертлање, са савијеним металним клиновима, а на ко-
жном ђону су били блокеји. Често су се у зимским периоди-
ма носиле и тзв. кринке, израђене од вештачког антилопа и
са гуменим ђоном. Сандале које су носили мушкарци биле
су равне, са благо наглашеном петом, а део око пете и пр-
стију је био затворен. Око риса су се налазили каишеви, који
су се копчали помоћу металне шнале. Популарна обућа му-
шкараца шездесетих година биле су патике „тениске“, и то
тегет или црне боје.
Женске чизме израђиване су од антилопа и коже.
Биле су плитке или полудубоке, са нижом и уском штиклом,
украшене шналама, дугмадима, машнама. Затварале су се
помоћу рајсфершлуса или шнира.
Сандале за жене и девојке најпре су биле равне и
имале су четвртасту штиклу, која је временом постајала све
виша и шпицастија. Шездесетих година биле су изузетно
модерне балетанке. Носиле су их и жене, али су нарочито
биле омиљене код младих. У то време девојке су радо носиле
и патике „тениске“, сличне данашњим „старкама“.
Код омладине оба пола нарочито су биле популарне
„јадранке“, тј. „исусовке“ и „јапанке“. Биле су равне, са кру-
жним напрстом, кроз који се провлачио велики ножни прст.
Тој врсти обуће биле су сличне и „римљанке“, само што су
оне имале каишеве који су се укрштали око листа ноге.
Фризуре
Мушка фризура обликована је у складу са музич-
ким стилом који су лансирали Битлси и Ролингстонси, a
то је, пре свега, била дуга коса. Девојке су имале косу ра-
зличите дужине, која је била равна или благо таласаста,
а често и колмована, што се постизало загрејаним ви-
клерима или тзв. папилотнама. Била је модерна и фризу-
ра „са мачкицама“ – кратка коса извијена са стране. Но-
сила се и „тифус фризура“ – кратка коса са крајевима
стањеним уз врат. Пунђа је и даље била у моди, као и пе-
десетих година. Уз такав имиџ ишла је и одговарајућа
шминка: ајлајнер и вештачке трепавице, црвени руж и
црвени лак за нокте.
ЛИТЕРАТУРА
• Милена Бикицки, Библиографија новосадске штампе, Нови Сад, 1977.
• Radina Vučetić, Koka-kola socijalizam: amerikanizacija jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina
XX veka, 2. izd., Beograd, 2012.
• Mirjana Prošić-Dvornić, Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka, Beograd, 2006.
• Edvard Jukić, Uz muziku ideoloških neprijatelja: igranke u Pančevu u doba socijalističke obnove i izgradnje,
Pančevo, 2009.
• Marina Kocareva Ranisavljev, Moda i odevanje: psihosociološki aspekti odevanja, Beograd, 2010.
• Жил Липовецки, Царство пролазног: мода и њена судбина у модерним друштвима, Ср. Карловци,
1992.
• Гордана Љубоја, Деца у традиционалној култури, Београд, 1988.
• Bogomir Mijatović, Ilustrovana enciklopedija rok muzike u Vojvodini: 1963-2013, 1. izd., Sremska Kameni-
ca, 2013.
• Трива Милитар, Нови Сад на раскрсници минулог и садањег века, прир. Живко Марковић, Нови Сад,
2000.
• Боривој Миросављевић, Дневник светлописа, Нови Сад, 2009.
• Ana Panić, Nikad im bolje nije bilo?: modernizacija svakodnevnog života u socijalističkoj Jugoslaviji, Beograd,
2014.
• Igor Olujić, Antologija somborskog rock & rolla, Sombor, 2015.
• Бојана Поповић, Александар Јоксимовић: из збирке Музеја примењене уметности, Београд 2015.
• Бојана Поповић, „Одевање и мода у Србији у првој половини 20. века“, у: Милан Ристовић (прир.),
Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Београд, 2007.
• Споменица Гимназије „Јован Јовановић Змај“, Нови Сад, 2009.
• Љиљана Станков и др., Одрастање у Краљеву у XIX и XX веку, Краљево, 2013.
• Снежана Шапоњић-Ашанин, Мода у огледалу шездесетих, Чачак, 2007.
ПЕРИОДИЧНЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ
• Базар, Београд, 1964–1970.
• Кикиндска недеља, Кикинда, 1932, 1933.
• Матерински лист, Београд, 1901.
• Сомборске новине, Сомбор, 1954.
• Школски лист, Сомбор,1858–1914.
• Школски одјек, Нови Сад, 1904, 1905.
122
Период 19. века носио је са собом одређене новине како у политичком, тако и у културном
смислу у Јужној Угaрској, што се неминовно одразило и на развој просвете. Монархија се дуго
опорaвљала од последица револуције 1848/49. У то време је рад школа био онемогућен, а услови
за развој школа код Срба у Хабсбуршкој монархији, били су отежани и то све до шездесетих го-
дина 19. века када се развија српска буржоазија, која постаје водећа снага економског, политич-
ког, културног и просветног развоја Срба у Хабзбуршкој монархији. Овај период обележен је
материјалним донацијама које су биле усмераване за развој културе и просвете Срба у Јужној
Угарској.
Ђаци су до половине 19. века наставу слушали на црквенословенском језику. Писац првих
уџбеника на српском језику био је владика Платон Атанацковић, а за увођење српског језика у
наставу залагали су се многи педагози оног времена. Због наглог развитка друштва и његовом
потребом за културом и просветом, са једне стране и успорен развитак одређених школа са дру-
ге стране, створена је потреба за коренитим променама у образовном систему. Њу је низом ре-
форми извршио др Ђорђе Натошевић и тиме унапредио школство и образовање.
Основна карактеристика рада српских школа у Аустроугарској монархији је та што се он
седамдесетих година 19. века па све до краја Првог светског рата, заснивао на Школској уредби
(1872) и одлукама Школског савета. У државним школама наставни језик био је мађарски. Због
оваквог стања у народу су једино вероисповедне школе сматране народним школама.
Након Првог светска рата и стварања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, настале су ко-
рените промене и у образовном систему на овим просторима. У Београду је 1920. године новоо-
сновано Министарство просвете, које је донело одлуку о стварању јединственог просветног по-
дручја, прво за Србију и Црну Гору, а потом је школско законодавство проширено и на школе у
Банату, Бачкој и Барањи. У свим овим крајевима школе су радиле према Закону о народним шко-
лама Краљевине Србије из 1904. године. Ослобађањем данашње Војводине и њеним уласком у
државну заједницу јужнословенских народа 1918. године, отпочео је нови период у животу и
раду школа и просвете уопште. Школе су 20-тих година 20. века биле подржављене на основу
одлуке Министарства просвете Краљевине СХС. Нова влада је сматрала да нема потребе да шко-
ла настави свој рад у духу приватно конфесионалне основе, те је укинута надлежност цркве.
124
Избијање Другог светског рата донело је нове проблеме у организовању наставе и школства
уопште. Поједине школе су престале са радом, док су неке имале наставу која је била прилагође-
на новонасталој политичкој ситуацији и владајућим органима. Завршетком рата, створена је
нова југословенска држава у којој је у првим послератним годинама владао централистички си-
стем управљања што се одразило и на просвету и школство. Када је усвојен нови устав из настав-
ног плана је изостављена веронаука и црква је тада одвојена од државе. Школе су проглашене
световним институцијама.
Почетком 19. века најважније установе средњошколског образовања биле су гимназије.
Њихов приоритетни задатак био је образовање будућих чиновника. Латински језик је био неоп-
ходан у школовању, зато и није чудно што су прве гимназије код Срба у Хабзбуршкој монархији
биле латинске. Оне су углавном биле организоване по угледу на протестантске школе. Постојали
су нижи граматикални разреди и виши хуманитетски, који су се звали још и реторика и поети-
ка (потпуна гимназија). Седми и осми разред каснијих гимназија се учио на академијама или
лицејима и звао се филозофија. Прве латинске или више школе настајале уз цркву, подигнуте од
стране црквених великодостојника са једне стране или са друге стране од богатих грађана који су
у великим градовима стварали удружења која су финансирала изградњу истих. Овакво образо-
вање није било доступно свој српској деци. Само они из имућнијих породица су могли да поха-
ђају факултете у Бечу, Будиму, Халеу, Лајпцигу или Гетингену. Из тог разлога и великим залага-
њем митрополита Мојсија Петровића из Русије долазе браћа Максим и Петар Суворов који 1726.
године отварају у Сремским Карловцима словенску школу (престала да постоји 1731. године).
После смрти митрополита Петровића и залагањем митрополита Вићентија Јовановића у Кар-
ловце долазе учитељи међу којима је био и Емануело Козачински. Тако настаје латинска школа
која је постојала од 1731. до 1737. године. Исте те 1731. године је у Новом Саду владика Висарион
Павловић отвoрио Рождество-богородичину латинско-словенску школу. Године 1749. владика
Павле Ненадовић у Сремским Карловцима отвара Покрово-богородичину школу. Гимназију у
Карловцима оснива 1791. године митрополит Стефан Стратимировић, а 1810. у Новом Саду зва-
нично се отвара Српска православна велика гимназија. То су били уједно и почеци гимназијског
образовања код Срба у Хабзбуршкој монархији. Све поменуте школе су радиле у оквиру цркве-
ношколске аутономије. О њима су се бринуле локалне власти уз надзор виших војних команди.
125
Да су током 19. века најважније установе средњошколског образовања у Хабзбуршкој монархији

биле гимназије, говори и податак да је исте тридесетих година на подручју Угарске похађало око
20.000 и 22.000 ђака. После нагодбе (1867), немачки језик је замењен мађарским.
После Првог светског рата, државна, културна и просветна политика Краљевине СХС, а
касније и Краљевине Југославије, била је у духу културног и духовног уједињења свих југосло-
венских народа. На простору данашње Војводине до 1918. године постојало је 15 државних, оп-
штинских и вероисповедних гимназија и реалки. Наставни језик у поменутим школама био је
‘’несловенски’’ (изузев Српске велике православне гимназије у Новом Саду). Тако је већ 1919.
просветни одсек предложио Министарству просвете да се отвори десет нових гимназија (Сом-
бор, Суботица, Велика Кикинда, Велики Бечкерек, Нови Сад, Вршац, Панчево, Бела Црква, Те-
мишвар и Печуј) у којима ће се настава слушати на српском језику. Исте године у Бачком Пе-
тровцу је отворена нижа гимназија у којој је настава извођена на словачком језику. Уговором о
националним мањинама, при државним гимназијама у вишенационалним срединама, отворена
су одељења у којима се настава слушала на немачком и мађарском језику. Тако је у Врбасу (Но-
вом Врбасу) гимназија постала државна са немачким наставним језиком. Поменути језик је био
задржан и у паралелним одељењима гимназије у Вршцу, као и у нижим одељењима гимназија у
Новом Саду, Панчеву, Новом Бечеју и Белој Цркви. Када је донешен закон о подржављењу гим-
назија, до краја 1920. године многе мађарске гимназије су биле укинуте, уз образложење да је
пала бројност ђака. Такав случај је био са мађарском гимназијом у Новом Саду. Мађарски као
наставни језик је опстао у свих осам одељења само у гимназијама у Суботици, Сенти и у седам
разреда у Великом Бечкереку.
У новооснованој Краљевини СХС, касније Краљевини Југославији, је све више била изра-
жена жеља и потреба, како ђака тако и њихових родитеља, за стицањем што већег образовања.
Престижно је било завршити неку од гимназија, а нарочито када су то оне које су тај епитет ба-
штиниле још у 18. и 19. веку. Такве су биле карловачка и новосадска гимназија. У њих су се углав-
ном уписивала деца из угледних и добростојећих породица: свештеника, лекара, инжињера, ве-
теринара, бољих трговаца и интелектуалаца. Тако се школске 1936/37. године у Државну реалну
гимназију у Зрењанину (Петровграду) уписало 867 ђака, а већ следеће 986. Почетком 30-их годи-
126
на број ђака уписаних у гимназије на простору данашње Војводине (тада Дунавске бановине)
износио је 10.764, а пред избијање Другог светског рата тај број се повећао на 19.903 ученика.
Завршавање једне етапе школовања кроз векове уназад представљало је не само одлику по-
јединца, него и успех једног политичког, културног и просветног система уопште. Испит зрело-
сти као битна друштвена појава, био је регулисан посебним правилима и законима. Они су се
током времена мењали, надограђивали и допуњавали. Од самог испита зрелости се очекивало да
процени кандитата (ученика) да ли је његово дотадашње стечено знање усвојено у пракси и да ли
је он способан за даље школовање. Испит је у свакој школи организовала комисија која је била
састављена од наставника, управитеља школе и представника министарства просвете. Кроз са-
чуване школске извештаје као непресушне белешке и изворе једне школе, можемо да пратимо
живот као и наставни план и програм који је био усвојен за одређену школску годину. Кроз њих
се најбоље виде статистички подаци који указују на број положених испита и на број свршених
матураната којима је била дата могућност даљег школовања на одређеним лицејима, тј. универ-
зитетима. Пратили су се наставни предмети као и теме које су одређене генерације у одређеном
периоду обрађивале и полагале. Школски извештаји су пружали информације преко којих се
могла дефинисати позиција средњих школа као и њихова улога у једном временском раздобљу.
Испит зрелости је у српске школе (гимназије) на простору данашње Војводине уведен у
другој половини 19. века. После четвртог разреда основне школе, деца су могла уписати гимна-
зију (нижу која је трајала четири школске године и након ње вишу у истом трајању). Остао је са-
чуван школски Извештај Српске велике православне гимназије у ком се наводи да је по увођењу
осморазредне гимназије 1867/68. године, одржан први испит зрелости (који је вероватно био и
први испит зрелости код Срба на простору данашње Војводине). Након Првог светског рата по-
стојали су нижи течајни испити (полагани су после четвртог разреда гимназије) и виши (полага-
ни су после осмог, завршног разреда гимназије). Крајем 19. и почетком 20. века у школама су
ђаци стицали звање зрелог тек након полагања градива из следећих предмета: латинског језика,
грчког, математике и историје. Између два светска рата, предмети који су били обавезни су се
такође прилагођавали политици одређене гимназије. Нижи течајни испит између два светска
рата (мада је тако било и у предходним годинама) почињао је по завршетку редовних предавања.
Полагали су се српски језик, историја и географија домовине. Састојао се из усменог и писменог
127
дела. Од усменог полагања били су ослобођени они ученици који су на писменом показали врло
добро или одлично знање. На писменом делу испита из српскохрватског језика радио се састав,
потом се преводио један текст са живог језика на српски, као и превод латинског на српски језик
и рађени су математички задаци. На усменом делу испита полагани су следећи предмети: српско-
хрватски језик са књижевношћу, живи страни језик (француски или немачки), латински језик,
историја са земљописом домовине и математика. Ако ученик добије две слабе оцене из обаве-
зних предмета за полагање испита зрелости, био је одбијан на годину дана када је поново стицао
право полагања. Правила о полагању испита зрелости су подлегала разним новим тенденцијама,
променама и надоградњама. Тако је 30-их година 20. века уведено обавезно полагање пријемног
испита за упис у први разред гимназија. Током ратних година углавном су се у већини гимназија
на простору данашње Војводине успевали одржавати испити зрелости. Пошто су школе углав-
ном биле претваране у болнице или војне касарне, испити су се полагали у приватним простори-
јама. Оне школе које су имале потпуну обуставу наставе, излазили су у сусрет ђацима након за-
вршетка ратова и стварали су посебне комисије за полагање испита. Након Другог светског рата
сачувана је традиција полагања матуре која траје и данас.
Овај важан чин сваког младог човека у средњим школама - испит зрелости или велика ма-
тура, одувек је био најсвечанији. Након њега су девојке добијале своју прву балску хаљину, а де-
чаци - шешир и штап као статусно обележје младог човека који улази у свет одраслих. Након
провере знања, углавном су организовани матурски балови или игранке, који су током времена
мењали свој концепт и место одржавања. Међутим, оно што је заједничко за готово сва већа ме-
ста у Војводини, где су постојале средње школе, јесте чињеница да се полагање матуре, од 19. па
све до шездесетих година 20. века, обележавао веома скромно; углавном дружењем са разредним
старешином и по неким професором и то често у природи или у некој гостионици уз скромно
послужење, последње савете разредног старешине како да се владају у животу, да буду добри и
поштени људи и уз обећање да ће се након десет година поново срести у истом саставу. Тек након
Другог светског рата, организовали су се матурски балови, у форми сличној данашњој.
Идеологија и уређење нове државе, наметали су и одређене видове забаве, одевања, музике
и плеса. За разлику од грађанског одевања и правила које је оно носило собом током 19. и првих
деценија 20. века, у послератном периоду је завладала униформност, једноставност и скромност
128
како у одевању, тако и у понашању младих. У том смислу треба посматрати и одећу матураната.
Она је била веома скромна; девојке су често за ту прилику прекрајале хаљине својих мама и бака,
док су дечаци облачили свечане панталоне и беле кошуље. Временом улазе у моду фармерке и
кошуља са подсаврнутим рукавима и црна кожна јакна. Модна икона шездесетих година је била
девојка са везаном косом у реп, сукњом богато набраном, испод које се назирао жипон и обаве-
зне балетанке. Уз све то се слушала музика Битлса, Ролингстоунса, Елвиса Прислија, у ритму ро-
кенрола и твиста.
Обавезан део испита зрелости, било је фотографисање за матурски табло. Захваљујући
„моди“ фотографисања матураната, заувек су остали забележени и сачувани ликови многих
истакнутих и значајних личности. Ова традиција фотографисања матураната сачувана је до да-
нас, а у свом развоју је пролазила кроз разне фазе и то како у начину позирања, израде и квали-
тета фотографија, тако и ликовне и графичке опреме таблоа.
129
The 19th century brought about certain novelties in both political and cultural context in the South
Hungary, which inevitably had repercussions on the development of education.The Monarchy needed a
long time to recover from the consequences of the Revolution of 1848-49. At the time, the schools were
prevented from working, and the conditions for the development of schools among the Serbs in the
Habsburg Monarchy were difficult till the 1860s, when the Serbian bourgeoisie was formed, which
became the leading force of economic, political, cultural and educational development of the Serbs in
the Habsburg Monarchy. This period was marked by material donations that were directed to the
development of the culture and education of the Serbs in the Southern Hungary.
By the mid 19th century, pupils had been taught in the Church Slavonic language. The author of the
first textbooks in the Serbian language was Bishop Platon Atanacković, and many pedagogues of that
time advocated the introduction of the Serbian language into teaching. The need for radical changes in
the education system was created due to the rapid development of the society and its need for culture
and education on one hand, and the slow development of schools on the other. These changes were
introduced by Dr. Đorđe Natošević who led a series of reforms and thus madesignificant advances in the
state of education system.
The principal characteristic of the work of Serbian schools in the Austro-Hungarian Empire from
the 1870s until the end of the First World War was thatthey were based on the School Regulation (1872)
and the decisions of the School Council. In the state schools, the language of instruction was Hungarian.
Because of this, the Serbian people only considered religious schools to be national schools.
After the First World War and the creation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, radical
changes also occurred in the education system in this region. In 1920, the Ministry of Education in
Belgrade was established, which made the decision to create a single educational area, at first solely for
Serbia and Montenegro. Later on, the school legislation was extended to include also the schools in
Banat, Bačka and Baranja regions. In all these areas, the schools worked in accordance with the Law on
Public Schools of the Kingdom of Serbia of 1904. With the liberation of today's Vojvodina and its entry
into the state union of the South Slavic nations in 1918, a new period in the life and work of schools and
education began. In 1920s, schools were nationalised based on the decision of the Ministry of Education
of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. The new government considered that there were no need
130
for the schools to continue their work as private confessional schools, so the authority of the church was
abolished.
The outbreak of the Second World War brought new problems in the organisation of teaching and
education. Some schools stopped working all together, while others had their teaching adapted to the
newly emerging political situation and the ruling authorities. By the end of the war, a new Yugoslav state
was created together with its centralised management system in the first post-war years, which had its
effect onthe schooling and education at large. When a new constitution was adopted, religious education
was omitted from the curriculum and the church was thus separated from the state. Schools were
proclaimed secular institutions.
At the beginning of the 19th century, the most important institutions of secondary education were
gymnasiums (or grammar schools). Their principal purpose was the wider education of future clerics.
The knowledge of Latin language was compulsory, so it was not surprising that the first grammar schools
of the Serbs in the Habsburg Monarchy were Latin schools. Their organisation was mostly based on the
Protestant schools. There were thelower grades (the ‘Grammatical Classes’) and the upper ones (the
‘Humaniores’). The lower and upper grades (known also as the ‘Poesis’ and the ‘Rhetorica’) formed the
full gymnasium. The seventh and eighth grades of later grammar schools were taught at academies or
lycées and were called the ‘Philosophia’.
The first Latin or higher secondary schools were located near the Serbian Orthodox churches, and
were founded by either the church dignitaries or rich citizens who, in large cities, established associations
that funded the construction of these schools. The schooling was, however, not available to all Serbian
children. Only the children of well-off families were able to attend universities in Vienna, Buda, Halle,
Leipzig, or Göttingen. For this reason and with the great advocacy of the Metropolitan Mojsije Petrović,
brothers Maksim and Petar Suvorov came from Russia and in 1726 they opened a Slavic school in
Sremski Karlovci (it ceased to exist in 1731). After the death of the Metropolitan Petrović and with the
great effort of the Metropolitan Vićentije Jovanović, many teachers came to Sremski Karlovci, and
among them was also Emanuelo Kozačinski. In that way a Latin school came into existence, which ran
from 1731 to 1737. That same year (1731), the Bishop Visarion Pavlović opened Рождество-богороди-
чинo латинско-словенскa школa (The Latin-Slavic School of Our Lady) in Novi Sad. In 1749, the
Bishop Pavle Nenadović opened the school Покрово-богородичинa школa (The Protection of Our Most
131
Holy Lady) in Sremski Karlovci. The grammar school in Sremski Karlovci was founded in 1791 by the
Metropolitan Stefan Stratimirović, whereas the year 1810 marked the official opening of Српска право-
славна велика гимназија (The Great Serbian Orthodox Gymnasium). These were the beginnings of the
classical secondary education among the Serbs in the Habsburg Monarchy. All the above-mentioned
schools operated under the Church schools’ administrative and curricular autonomy. They were taken
care of by local authorities and put under the supervision of higher military command authorities. In
the 19th century, the most important institutions of secondary education in the Habsburg Monarchy
were gymnasiums; according to the data about 20,000 and 22,000 pupils attended gymnasiums on the
territory of Hungary in the 1830s. After the Settlement (1867), the German language was replaced with
the Hungarian.
After the First World War, the state, cultural and educational policies of the Kingdom of Serbs,
Croats, and Slovenes, and later on of the Kingdom of Yugoslavia, were in the spirit of cultural and
spiritual unification of all Yugoslav peoples. In the region of today's Vojvodina, until 1918 there had
been 15 state, municipal and religious gymnasiums and general high schools (‘realka’ in Serbian, or
‘Realschule’ in German-speaking countries). The language of instruction in those schools was "non-
Slavic" (except for The Great Serbian Orthodox Gymnasium in Novi Sad). Therefore, in 1919, the
Department of Education proposed to the Ministry of Education to open ten new gymnasiums (in
Sombor, Subotica, Velika Kikinda, Veliki Bečkerek, Novi Sad, Vršac, Pančevo, Bela Crkva, Timişoara,
and Pec) in which the classes were to be delivered in Serbian. That same year, in Bački Petrovac, a lower
gymnasium (one that offered only the first four grades) was opened, in which classes were conducted in
the Slovak language. Based on the Act on National Minorities, at state grammar schools in the
multinational environments, special classes were opened in which lessons were taught in German and
Hungarian. Thus, in Vrbas (Novi Vrbas), a state gymnasium existed with a German as a language of
instruction. The German language was also retained in some classes of the gymnasium in Vršac, as well
as in the lower grades of gymnasiums in Novi Sad, Pančevo, Novi Bečej and Bela Crkva. When a law on
the nationalisation of gymnasiums was passed, many Hungarian grammar schools were abolished by
the end of 1920s, with the explanation being that there were not enough pupils. That was precisely the
fate that the Hungarian gymnasium in Novi Sad encountered. The Hungarian as a teaching language
132
remained in all eight classes only in the gymnasiums in Subotica and Senta, and in seven classes in
Veliki Bečkerek.
In the newly established Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, and later on in the Kingdom of
Yugoslavia, there was an increasing need as well as the desire, present both in pupils and their parents, to
acquire all-round education. It was a matter of great prestige to finish one of the gymnasiums, especially
those that bore that epithet since the 18th and 19th centuries, as was the case with the grammar schools in
Sremski Karlovci and in Novi Sad. They were attended mainly by children from respectable and well-off
families: priests, doctors, engineers, veterinarians, prosperous tradesmen, and intellectuals. Thus in the
school year of 1936/37, there were 867 pupils that enrolled in the State Real Gymnasium in Zrenjanin
(Petrovgrad), and the following year there were 986 pupils. At the beginning of the 1930s, the number of
pupils enrolled in gymnasiums in today's Vojvodina (hitherto the Danube Banovina) amounted to
10,764, while just before the onset of the Second World War, thetotal number increased to 19,903 pupils.
Over the centuries, the completion of one stage of education represented not only the
accomplishment of an individual, but also the success of a political, cultural and education system in
general. The maturity exam as an important social phenomenon was regulated by special procedures
and laws. The exams changed over time, and they were revised and updated. The main goalof a maturity
exam was to evaluate whether the candidate’s (student’s) acquired knowledge was applicable in practice,
and to assess their aptitude for further education. The examination was organized in each school by a
commission consisted of teachers, school managers and representatives of the Ministry of Education.
Through preserved school reports that are inexhaustible sources of information and accounts of a school
life, we can track and examine a curriculum that was in effect during a particular academic year. These
reports best show the statistical data that indicated the number of passed exams and the overall number
of graduated students who were given the possibility to further their education at universities. School
subjects were surveyed, as well as the topics that certain generation of students had to cover and prepare
for the exam at a given point in time. School reports provided and are continuing to provide valuable
information through which the position of secondary schools could be defined, as well as their role in a
specific period of time.
The maturity exam was introduced in the Serbian schools (gymnasiums) in the region of today's
Vojvodina in the second half of the 19th century. After the fourth grade of a primary school, the children
133
could enroll ata gymnasium (first at a ‘lower gymnasium’ that lasted four school years, and then at a
‘higher gymnasium’ for another four years). The school report of the Great Serbian Orthodox
Gymnasium has been preserved, which states that after the introduction of the eight-year grammar
school in 1867/68, the first maturity exam was held in the school (this was probably the first maturity
exam among the Serbs in the region of today's Vojvodina). After the First World War, there existed basic
subject-matter exams (pupils had to pass them after the fourth grade of the gymnasium) and advanced
ones (pupils sat for them after the eighth or final grade of the gymnasium). At the end of the 19th century
and in the beginning of the 20th century, pupils could consider themselves mature only after
demonstrating the acquired knowledge from the following subjects: Latin, Greek, Mathematics, and
History. Between the two world wars, a governing policy of a particular gymnasium influenced which
subjects were taught to be compulsory. Basic subject-matter exams between the two world wars began
after the completion of regular lectures (although that was the case in the previous years as well). They
included Serbian language, History and Geography of the homeland. Each exam consisted of oral and
written parts. Those students who demonstrated a very good or excellent knowledge in the written part
of the exam were exempt from taking the oral part of the exam. In the written part of the exam, students
had to write an essay in the Serbo-Croatian language, translate one text from a spoken language into
Serbian, then translate a Latin text into the Serbian language, and finally they had to do some
mathematical tasks. The following subjects were examined in the oral part of the exam: Serbo-Croatian
Language with Literature, a spoken foreign language (French or German), Latin, History with Geography
of Homeland, and Mathematics. If students received two poor marks in the subjects that were
compulsory for passing a maturity exam, theyhad to waita year before they could resit the exam. The
rules governing the maturity exam procedure were subject to various new tendencies, changes and
upgrades. Thus, in the 1930s, mandatory entrance examinations for the enrollment in the first grade of
gymnasium were introduced. During the war years, most of the gymnasiums in today's Vojvodina
managed to hold maturity exams. Since schools were mostly turned into hospitals or military barracks,
exams were held in private dwellings. Those schools that had a complete suspension of school classes
organised the special examination commissions for their students after the war. After the Second World
War, the tradition of taking the maturity exams as we know it nowadays has been fully established.
134
This important event in the life of every young person attending a secondary school - a maturity
exam (‘velika matura’ or ‘ispit zrelosti’ in Serbian), has always been the most joyous and glamourous
one. Following it, girls received their first ball dresses, and boys - a hat and a stick as a status symbol of a
young man entering the world of adults. After knowledge assessment, graduation balls or dances were
organised, which changed their concept and even the venue over time. However, what is common for
almost all of the larger places in Vojvodina where there were secondary schools, was the fact that from
the 19th century up to the 1960s, the graduation ceremony was very modest; it was marked mainly by
spending some time with a class teacher and a few other teachers, in the nature or in an inn with a
modest catering; it was primarily the opportunity for the class teacher to offer to his or her students last
piece of advice on how to behave in life, how to become good and honest people, and the promises were
made that in ten years they would all meet again. It was only after the Second World War that prom balls
were organised in the form similar to the one we know today.
The ideology and organisation of a new state imposed a specific kind of entertainment, clothing,
music, and dance. Unlike the civilian fashion and the governing rules during the 19th century and early
decades of the 20th century, the post-war period was characterised by uniformity, simplicity and modesty
in both the way of dressing and behaviour of young people. The clothes of the graduating students
should be thus regarded by taking that notion into account.
The way of dressing was very modest; girls often embellished their mother’s and grandmothers'
dresses for the occasion, while the boys donned elegant trousers and white shirts. Over time, jeans and a
shirt with rolled-up sleeves, paired with a black leather jacket, came into fashion. The fashion icon of the
sixties was a girl with hair tied up in a ponytail, wearing a pleatedskirt, under which a petticoat and
mandatory ballet flatscould be seen. Catchy tunes by The Beatles, The Rolling Stones, and Elvis Presley
were played in the background, in the rhythm of rock and roll and twist.
A mandatory part of any maturity exam was taking pictures for a graduation tableau. Thanks to
the popularity of official photographing of recent graduates, the pictures of many prominent and
significant figures have been saved from the oblivion. This tradition of photographing graduating
students has been preserved to this day, and in its development it went through various stages, not only
in the way students were posing for pictures, the craftsmanship that was evident in photographs, but
also in the visual design of tableaus.
135
CIP - Каталогизација у публикацији
Библиотеке Матице српске, Нови Сад
373.54-057.874(497.113)"18/19"(083.824)
МИЛИНКОВИЋ, Чарна
Испит зрелости : матуранти војвођанских гимназија од половине 19. века до 60-их
година 20. века / Чарна Милинковић, Љубица Отић ; [превод на енглески језик Милица
Бојковић ; фотографије Милица Ђукић]. - Нови Сад : Музеј Војводине, 2019 (Нови Сад :
Brain made). - 135 стр. : фотогр. ; 30 cm
Тираж 500. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија. -

Summary.
ISBN 978-86-81086-19-3
1. Отић, Љубица
а) Гимназије - Матуранти - Војводина - 19-20. в. - Изложбени каталози
COBISS.SR-ID 329261831

Ispit Zrelosti Katalog Strane FINAL

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Ispit Zrelosti Katalog Strane FINAL

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Чарна Милинковић Љубица Отић

Нови Сад, 2019.

Аутори изложбе и каталога

Дизајн каталога и изложбе

Графичка обрада каталога

Превод на енглески језик

Изложба и каталог реализовани су средствима Покрајинског секретаријата за културу,

Друштвене, политичке, културне и просветне прилике на простору данашње Војводине

Гимназијско образовање на простору данашње Војводине од друге половине 19. века

Испит зрелости у гимназијском образовању ......................................................................................... 67

Од школских игранки до матурског бала ............................................................................................... 83

Испит зрелости – улазница у свет одраслих ........................................................................................... 89

Резиме ............................................................................................................................................................ 123

Изложба Испит зрелости настајала је полако у складу са истраживачким дометима који су

Le peuple qui a les meilleures écoles

Историја школа и просвећива-

економски и друштвено-политички темељи поменутом

временијој педагошкој и дидактичкој пракси. Црквена хи-

Рад српских школа од 70-их година 19. века до

условиле су тежак рад Министарства

половини 19. и почетком 20. века.

Он је стављен у службу спровођења идеологије југословенског национализма. То је значило да су

Почетком 19. века најважније

9 Милан Шевић, О првим српским средњим школама, Београд, 1926, 9.

дине. Исте те 1731. године у Новом Саду је владика Ви-

система. Личним залагањем у развоју школског система

Да су током 19. века најважније

и у паралелним одељењима гимназије у Вршцу, као

школа Максима Суворова. Митропо-

16 Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, књ. 3, 154–157.

стави Јана Гроса. Поред њега, из данашње Словач-

18 Јован Радоњић, Прилог историји српских штампарија, Споменик XIX, 71.

ли, професори и директори су имућнијим ђацима из-

21 До 1801. године ђаци су плаћали 10 форинти за месечну станарину.

напустио Гимназију и отишао у Братиславу, где је био

на полагање завршног испита, тј. испита зрелости

вали гимназијској библиотеци (барон Александар

јарха карловачког Германа и сремскомитровачког свештеника Стефана), а по пројекту будимпе-

требе, те су оне имале црквени ка-

њу владике Висариона Павловића,

епархије од самог њеног настанка радили су вр-

отворити гимназија за све вероисповести. У ту свр-

није могла сложити са новонасталом ситуацијом,

31 Васа Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду, 64.

и народни добротвор. Са жељом

34 Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Београд 1990, 56–57.

Први управитељи Гимназије били су прота Данило

37 Милан Шевић, О првим српским средњим школама, 20, 21.

штован је и услов да она очува свој верски и нацио-

38 Илија Петровић, Наставници новосадске гимназије, 15-45.

одређене слободе, између

Између 1849. и 1860. године Суботица је

саједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини

дања ове гимназије. Тада је створе-

44 Гимназија „Вељко Петровић“, Годишњак 1872–1997, Сомбор 1998, 55, 76.

Многе угледне личности српске и мађарске науке, књижевности и уметности поникле су

Након смрти Андреаса Сколке

рактер. Због лоших финансија, Немци су покрену-

у Бачком Петровцу је отворе-

назијском дворишту формирана је

Деца сиромашнијих родитеља

52 Радослав Ј. Суботић, Образовање и васпитање у општини Србобран 1703–1983, 52–63.

До 1914. године постојали су проблеми око сме-

учених књига. Те књиге је искористио за потребе нове