Питања:

Јудејско тумачење Старог завета у посланици

Христологија и сотириологија
Учење посланице о крштењу

ВАРНАВИНА ПОСЛАНИЦА
I. Радујте се, синови и кћери, у име Господа Који нас је заволео. 2. Пошто су Божија дела правде према
вама велика и богата, ја се стога првенствено веома радујем због ваших блажених и славних духова; јер сте тако
примили унутра у себе благодат духовнога дара. 3. Стога се и већма радујем са вама надајући се да ћу и сам бити
спасен, јер заиста видим у вама изливен на вас Дух од богатога извора Господа. Тако ме је задивио код вас ваш драги
ми изглед (δψις). 4. Уверен, дакле, у ово и свестан ο себи да, говоривши много међу вама, знам да ми је сапутствовао
на путу правде Господ, и ја свакако на то себе приморавам да вас волим изнад своје душе, јер велика вера и љубав
обитава у вама са надом на живот Његов. 5. Помишљајући, дакле, на то да, ако се будем старао да вам предам део од
онога што сам примио, да ће ми то што сам таквим духовима послужио бити као плата, постарах се да вам мало
помало шаљем (од тога) да бисте са вером вашом имали и савршено знање. 6. Три су, дакле, догмата (= учења)
Господња: нада живота — почетак и свршетак вере наше; и праведност — почетак и крај суда; (и) љубав —
сведочанство дела правде у радости и весељу.7. Господ нам је открио (έγνώρισε = обзнанио) преко Пророка прошло и
садашње, и дао нам је да окусимо првине (άπαρχάς) од будућега. Гледајући (сада) где се све то понаособ остварује,
као што је (Он) говорио, дужни смо изобилније и узвишеније приступати Њему са страхом. 8. Ја пак не као учитељ
него као један од вас, указаћу вам понешто од онога чиме ћете се радовати у садашњици.
II. 1. Пошто су дани зли, и пошто (противник) који дејствује има власт, дужни смо да, пазећи на себе,
истражујемо наредбе (δικαιώματα) Господње. 2. Притом, помоћници вере наше јесу страх (Господњи) и трпљење, а
помагачи су нам дуготрпељивост и уздржање (εγκράτεια). 3. Када све ово бива и остаје у односу према Господу
чисто, онда се заједно са тим радује и мудрост, разборитост, разумност (επιστήμη = наука), знање (γνώσις). 4. Јер нам
је (Господ) објавио преко свих Пророка да Му нису потребне ни жртве, ни свеспаљенице, ни приноси, говорећи
једном: 5. „Шта ће ми мноштво жртава ваших? вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова, и претилине од
јагањаца, и крви од јунаца и јараца не желим; нити ми долазите да се јавите преда мном. Јер ко вам је то тражио из
руку ваших? Не долазите ми више ни у двориште моје". И опет: „Ако ми доносите семидал (= пшенично брашно) —
узалуд је; на кад се ваш гадим; не подносим младине ваше и суботе". 6. Ово је, дакле, укинуо (Господ), да нови закон
(= Јеванђеље) Господа нашег Исуса Христа, који је без јарма принудности, не би имао приношење чињено од људи
(άνθρωποποίητον). 7. Α говори и опет њима: „Зар сам ја заповедио оцима вашим кад су излазили из Египта, да ми
принесу жртве и свеспаљенице? — 8. Не, него сам им заповедио ово: Сваки од вас нека у срцу своме нема злобе
злопамтљивост и на ближњега свога, и нека не воли лажну заклетву". 9. Дужни смо, дакле да, пошто нисмо
неразумни, схватимо намеру доброте Оца нашега, јер нам говори хотећи од нас да не слично онима (= Јеврејима)
који су у заблуди, тражимо да Му приступимо. 10. Према томе, нама (Господ) овако говори: „Жртва је Богу срце
скрушено; мирис миомирни је Господу срце које слави свога Створитеља". Зато смо, браћо, дужни да се тачно
старамо око спасења нашег, да не би онај Зли (ό πονηρός = ђаво), учинивши да се међу нас увуче заблуда, одстранио
нас од живота нашег (у Христу).
III. 1. Α говори и опет њима ο томе: „Зашто ми постите, вели Господ, да би се данас чуо глас ваш с виком?
Нисам ја тај пост изабрао, вели Господ, нити човека који (постом) понижује (= мучи) душу своју? 2. Нити чак ако
савијете врат свој као котур и оденете се у врећу и прах, ни тада се (то) неће назвати пост угодан". 3. Α нама опет
говори: „Ево, ово је пост који сам изабрао, вели Господ: Одрешуј сваку свезу неправде, раскини омче насилних
уговора, отпусти потлачене на слободу, и поцепај сваки неправедни уговор. Раздели гладнима хлеб свој, и ако видиш
нагога одени га; оне без крова уведи у дом свој, и ако видиш пониженога, немој га презрети, нити се (одвраћај) од
блискога рода твога. 4. Тада ће синути рано светлост твоја, и одећа ће твоја убрзо заблистати, и правда ће ићи испред
тебе, и слава Божија заогрнуће те. 5. Тада ћеш завапити и Бог ће те услишити — још док ти говориш (молбу), рећи
ће ти: Гле, ево ме! — ако од себе одбациш свезу (неправде), и дизање руку, и реч роптања; и ако гладноме даш хлеб
свој од душе своје, и душу понижену помилујеш". 6. Дуготрпељиви (Господ), дакле, браћо, предвидевши ово: да ће
народ, којега је припремио Љубљеноме (Сину) Своме, поверовати у простоти, унапред нам је објавио ο свему, да се
не бисмо као придошлице спотицали ο закон њихов (= јудејски).
IV. 1. Ми, дакле, треба да, испитујући врло много ο садашњем, истражујемо оно што нас може спасти.
Бежимо зато сасвим од свих дела безакоња, да нас не би стигла дела безакона; и омрзнимо обману садашњег
времена, да бисмо у будућем (веку) били вољени. 2. Не угађајмо души својој, нити јој дајмо слободу (έξουσίαν =
власт) да она трчи заједно са злима и грешнима, да не бисмо постали слични њима. 3. Дошла је близу потпуна
саблазан, она ο којој је писано, као што Енох вели. Зато је Господар скратио време и дане, да би похитао Љубљени
Његов и примио наслеђе (Своје). 4. Α говори овако Пророк: „Десет царстава цароваће на земљи, и устаће после
(тога) мали цар, који ће покорити одједном три царства". 5. Слично ο томе истом вели Данило: „И видех четврту
звер, лукаву и моћну и опакију од свих звери морских, и како из ње изникоше десет рогова, и из њих мали рог са
стране, и како он покори одједном три велика рога". Треба, дакле, да то схватите. 6. Α још вас и ово молим, ја који
сам један од вас, и који (вас) и појединачно и све заједно волим изнад своје душе: да пазите сада на себе и да се не
уподобљавате некима, гомилајући грехе своје, говорећи: да њихов завет (=јеврејски) остаје и наш. 7. Наш јесте, али
они тако потпуно изгубише онај, чим га је Мојсије примио. Јер Писмо вели: „И би Мојсије на гори постећи се
четрдесет дана и четрдесет ноћи, и прими завет од Господа, камене таблице исписане прстом руке Господње". 8. Али
они, повративши се на идоле, изгубише га. Јер овако говори Господ: „Мојсије, Мојсије, сиђи брзо (са горе), јер
безакоње учини народ твој, који си извео из земље Египатске". И схвати Мојсије и баци обе таблице из руку својих; и
разби се завет њихов, да се завет Љубљенога Исуса запечати унутра у срце наше надом вере Његове. 9. Α желећи
много да (вам) пишем, не као учитељ него као што приличи ономе који воли, да не би (ништа) недостајало од онога
што имамо, похитао сам да вам (ово) пишем, ја који сам најмањи (слуга) ваш (περίψημα υμών). Зато пазимо у
последње дане; јер нам ништа неће користити све време живота и вере наше, ако се сада у безаконом времену (овом)
и будућим саблазнима не одупремо, као што приличи синовима Божијим. 10. Да се не би, дакле, увукао са стране
онај Црни (ό μέλας = ђаво), бежимо од сваке сујете, омрзнимо сасвим дела онога злога пута. Немојте се сами у себе
повлачити усамљујући се, као већ оправдани, него се окупљајте заједно и истражујте што је заједничка корист. 11.
Јер Писмо вели: „Тешко онима који мисле да су мудри, а само су себи разумни". Постанимо духовни (πνευματικοί),
постанимо храм савршен Богу. Колико до нас стоји, размишљајмо ο страху Божијем и трудимо се да држимо
заповести Његове, да бисмо се радовали у наредбама Његовим. 12. Господ ће судити свету не гледајући ко је ко;
сваки како је радио, добиће (онако): ако је добар, правда ће његова ићи пред њим; ако је зао, плата злоће његове је
пред њим. 13. Пазимо да не бисмо, задовољавајући се (тиме) што смо позвани (од Бога), заспали у гресима својим, и
зли кнез, узевши власт над нама, одстранио нас од Царства Господњег. 14. Α још и ово, браћо моја, разумите: кад
видите да и после толико великих знакова и чудеса што се догодише у Израиљу, они (= Израиљци) ипак бише
напуштени, пазимо да се и ми не нађемо као што је писано: „много је званих, а мало изабраних".
V. 1. Јер је Господ ради тога пристао да преда тело (Своје) на страдање, да бисмо се (ми) опроштењем
грехова очистили, то јест кропљењем крви Његове. 2. Јер је писано ο Њему — нешто Израиљу, а нешто нама — и то
вели овако: „Би рањен за безакоња наша и мучен за грехе наше; раном Његовом ми се исцелисмо. Као овца на
заклање би вођен, и као јагње немо пред оним који га стриже". 3. Дужни смо, стога, да врло много захваљујемо
Господу што нам је и ο прошлости открио, и ο садашњости нас умудрио, и ο будућности нисмо неразумни. 4. Писмо
вели: „Не разапињу се узалуд замке птицама". Тиме (хоће да) каже: да с правом пропада човек који зна за пут правде,
а себе одводи на пут мрака. 5. Α још и ово, браћо моја. Ако је Господ пристао да пострада за душу нашу, Он који је
Господ целога света, Којему је Бог (Отац) рекао при стварању света: „ Да створимо човека по слици и прилици
нашој", како дакле Он пристаде да пострада од руке људске? — Ево, дознајте то. 6. Пророци, који од Њега имађаху
благодат, пророковаху ο Њему, а Он сам пострада зато да уништи смрт и покаже васкрсење из мртвих, јер је требало
да се Он јави у телу (έν σαρκί... φανερωθήναι), 7. да би и оцима испунио обећање, и да би Сам, припремајући Себи
народ нови (τόν λαόν τόν καινόν), показао будући (живећи) на земљи да ће, пошто изврши васкрсење, Он и судити. 8.
На крају, пак, учећи Израиљ и чинећи тако велика чудеса и знаке, (они), иако (им) проповедаше, не заволеше Га. 9. Α
када сабра Своје апостоле, који су им имали прοповедати Јеванђеље Његово, њих који су били грешнији изнад
свакога греха, да покаже да „није дошао да позове праведнике него грешнике", тада је открио Себе да је Син Божији.
10. Јер да није дошао у телу, како би се људи спасли гледајући Њега, кад ни сунце, које је пролазно и које је дело
руку Његових, кад хоће да погледају не могу очима да издрже зраке његове. 11. Дакле, Син Божији ради тога дође у
телу, да се доврши до пуноће мера грехова оних који су на смрт прогонили пророке Његове. 12. Ради тога је, дакле,
Он страдао. Јер Бог каже да је рана тела Његова од њих: „Кад ударе пастира свога, тада ће пропасти овце стада". 13.
Α Он је хтео тако да страда, јер требаше да на дрвету (крста) пострада. Јер вели онај који је пророковао ο Њему:
„Сачувај душу моју од мача", и „прикуј тело моје", јер „збориште (συναγωγή) лукавих устаде на мене". 14. И опет
говори: писмо; „Ево дадох плећа своја на ударање, и образе на шамарање, а лице своје поставих као чврсту стену".
VI. 1. Α када је извршио заповест, шта каже? „Ко ће се судити са мном? нека стане наспрам мене. Или, ко
ће ми се оправдати? нека се приближи Слузи Господшем. 2. Тешко вама, јер ћете сви ви овештати као хаљина и
мољац ће вас појести". И опет говори Пророк, пошто је (Он) као јак камен био положен на разбијање: „Ево
постављам у темеље Сиона камен скупоцен, изабран, крајеугаони, драгоцен (έντιμον = часшан) . 3. Затим, шта каже:
„И који верује у Њега живеће довека". Α зар је нада наша у камен? Не, далеко од тога! Него (то каже) зато што је
Господ моћно (έν ίσχύι) положио тело Своје. Јер вели: „И постави ме као чврсту стену (στερεαν πετραν) . 4. И опет
говори Προροκ: „Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла". И опет вели: „Ово је велики и дивни дан,
који створи Господ!" 5. Пишем вам простије, да бисте разумели, ја који сам најмањи слуга (περίψημα) љубави ваше.
6. Α шта опет каже Пророк: „Опколи ме збориште (συναγωγή) лукавих, окружише ме као пчеле восак", и „за одећу
моју бацише коцку". 7. Пошто Он имађаше да се јави у телу и да пострада, (зато) би унапред објављено ο страдању
(Његовом). Јер каже Пророк за Израиљ: „Тешко души њиховој, јер смислише зли савет против самих себе, рекавши:
Свежимо праведника, јер нам смета". 8. Шта им и говори други Пророк — Мојсије: „Гле, овако говори Господ Бог:
Уђите у земљу добру, за коју се Господ заклео Авраму и Исаку и Јакову, и наследите је; земљу у којој тече мед и
млеко". Α шта каже знање? — Ево, дознајте: „Надајте се, каже, на Исуса који ће вам се јавити у телу". Јер човек је
страдална земља (γή...πάσχουσα), јер је саздање Адамово било од земље.1 10. Шта, дакле, каже? — „У земљу добру,
земљу у којој тече мед и млеко". Благословен Господ наш, браћо, који нам је дао мудрост и разумевање (νουν =
смисао) тајни (τών κρύφιων) Својих. Јер каже Пророк: „Ко ће разумети причу Господњу, осим мудрога и разумнога и
онога који љуби Господа свога!" 11. Пошто нас је, дакле, (Господ) обновио (άνακαινίσας) опраштањем грехова,
учннио нас је другим обличјем (άλλον τύπον), (тако) да имамо душу као дете, као да нас Он пресаздава (ώς αν δή
άναπλάσσοντος). 12. Јер Писмо за нас говори, када (Бог Отац) каже Сину: „Да створимо човека по слици и прилици
нашој, и нека влада зверима земаљским и птицама небеским и рибама морским". И видећи наше добро саздање (τό
καλόν πλάσμα), рече Господ: „Растите и множите се и напуните земљу". То рече Сину. 13. Опет ћу ти показати како
(то) за нас говори, (јер) је у последња времена извршио друго стварање (δευτέραν πλάσιν). Каже Господ: „Ево, чиним
последње као прво".2 За то је, дакле, Пророк проповедао: „Уђите у земљу у којој тече мед и млеко и наследите је". 14.
Видиш, дакле, ми смо поново саздани (άναπεπλάσμεθα), као што опет преко другог Пророка каже: „Гле, говори
Господ, извадићу из њих", то јест из оних које је раније провидео Дух Господњи, „камена срца, и ставићу (им срца)
од меса"—јер се Он сам имао јавити у телу и живети међу нама. 15. Јер обитавалиште срца нашег, браћо моја, јесте
свети храм за Господа. 16. Зато опет вели Господ: „И како ћу се јавити Господу Богу мојему и бити прослављен?"
(Даље) каже: „Исповедаћу ти се усред сабрања (εκκλησίας=у цркви) светих". Дакле, ми смо ти које је увео у земљу
добру. 17. Α шта је то „млеко" и „мед"? Псшто се дете прво медом а затим млеком храни и живи, тако и ми, вером
обећања и речју (Његовом) храњени и оживљавани (ζωοποιούμενοι), живећемо и господарити земљом. 18. Јер је
раније предсказао: „И нека расту и множе се и и владају рибама". Ко је пак тај који сада може владати зверима и
рибама и птицама небеским? Јер треба схватити да владати знач имати власт — да неко заповеда и господари. 19.
Ако пак ово (владање) не бива сада, значи да је то нама речено за некада — када се и ми усавршимо (τελειωθώμεν) да
постанемо наследници завета Господњег.
VII. 1. Стога дакле разумите, децо радости, да нам је Добри Господ све унапред открио, да знамо кога треба
да хвалимо, благодарећи Му за све. 2. Ако је дакле Син Божији, који је Господ (ών Κύριος) и Који ће судити живима
и мртвима, пострадао зато да би рана Његова (ή πληγή αύτοΰ) нас оживела, онда верујмо да Син Божији не би могао
(иначе) пострадати осим за нас. 3. Но Он је, када би разапет, био напојен оцтом и жучем. Чујте како ο томе објавише
свештеници храма, када би написана заповест: „Ко не буде држао пост, биће погубљен смрћу". Господ је то
заповедио зато што је Он Сам имао да за наше грехе принесе на жртву сасуд Духа (τό σκεύος = тело), да би се
праобраз, који се збио на Исаку принесеноме на жртвеник, остварио. 4. Шта, дакле, каже код Пророка? „И нека једу
од јарца приношенога у време поста за све грехе". Пазите тачно: „И нека једу једино сви свештеници утробу
неиспрану са сирћетом". 5. Зашто? „Зато што ћете мене, кад будем приносио тело Своје за грехе народа мога новога,
појити са жучом и сирћетом, (стога) једите ви сами, док ће народ постити и жалити у кострети и с пепелом" — да би
(тако) показао да Њему треба пострадати од њих. 6. Како је то заповедио? Пазите: „Узмите два јарца, добра и
једнака, и принесите их; и нека свештеник узме једнога (од њих) за жртву свеспаљеницу за грехе". Α шта ће урадити
са другим? — „Други, вели, нека је проклет". 7. Пазите како се (овде) јавља праобраз Исусов. 8. „И пљуните (на
њега) сви и бо(ц)кајте га (= ћушкајте га) и ставите му око главе црвену вуну, и нека се тако изагна у пустињу". И
када се поступи тако, онда онај који држи јарца одводи га у пустињу и скида ону вуну и ставља је на џбун звани
купина, чије плодове имамо обичај да једемо кад их нађемо у пољу. Тако, једино су плодови купине слатки. 9. Шта
опет ово значи? Пазите: „Једнога (јарца) на жртвеник, а други да је проклет", и овај проклети да је овенчан. То је
зато што ће Њега (= Христа) видети (Јудејци) тада, у онај Дан, да има црвени хитон око тела, и рећи ће: „Није ли ово
Онај кога ми некада разапесмо, понижујући Га и ћушкајући и пљујући? Заиста, то Он беше, Који тада за Себе
говораше да је Син Божији". 10. Али како је то сличан ономе? По томе што су јарци били „слични" и „добри" и
једнаки, да када некада буду видели Њега где долази, да ће се запрепастити због те сличности (као) са јарцем.
Видиш, дакле, праобраз Исуса Који ће страдати. 11. Α шта (значи) што вуну стављају усред трња? То је праобраз
Исуса предложен Цркви, (по којем) ако ко жели да узме ту црвену вуну, тај треба много да пострада (= претрпи), јер
је трнов џбун опасан, и (тек) подневши невоље овладаће њиме. „Тако", каже се, „они које ме желе видети и дотаћи се
Царства мога, дужни су кроз невоље и страдања задобити Ме". 3
VIII. 1. Α шта мислите чији је праобраз оно што је заповеђено Израиљу: да принесу (на жртву) јуницу
(δάμαλιν) људи који су пуни грехова, и да је закољу и спале, и тада да деца узму пепео и саспу у судове и ставе
црвену вуну на једно дрво — гле, опет слика крста и црвена вуна — и узму исоп (= босиљак) и тако да деца кропе
народ једног по једног, да се очишћују од грехова? 2. Разумете ли како вам у простоти говори (Господ). То теле
(μόσχος) је Исус, а грешни људи који приносе (на жртву) то су они који су Њега привели на смрт. Потом, нису (то)
више људи, није (то) више слава грешника 3. (Него) деца су која покропљавају — το су они који су нама
благовестили опроштење грехова и очишћење срца, којима је (Господ) дао власт Јеванђеља, који су Дванаесторица
(Апостола), за сведочанство племена—јер је дванаест племена Израиљевих — да проповедају (радосну вест). 4. Α
зашто су троје деце која покропљавају? За сведочанство Аврама, Исака и Јакова, јер су они велики пред Богом. 5. Α
што је вуна на дрвету? — то је што је Царство Исусово на дрвету (крста = живота) и што ће они који се надају у
Њега живети до века. 6. Α зашто је заједно са вуном и исоп (= босиљак)! Зато што ће (у време) Царства Његовог бити
дани и зли и прљави, у које ћемо се ми спасти, јер и онај који болује телом, лечи се соком исопа. 7. Због тога, дакле,
ови (догађаји) који су се овако дешавали, нама су јасни, а њима (= Јеврејима) су тамни, јер они нису послушали глас
Господњи.
IX. 1. Α говори (Писмо) опет ο ушима, како нам је (Господ) обрезао [уши и] срце наше. Каже Господ
преко Пророка: „Слухом уха (свога) послушали су ме". И опет каже: „Слухом ће чути они који су далеко, и познаће
шта сам учинио; и обрежите, говори Господ, уши [срца] вашег". 2. И опет вели: „Чуј, Израиљу, јер ово говори Господ
Бог твој: Ко је ко жели да живи до века? Нека слухом послуша глас Слуге мога (τοΰ παιδός μοΰ = Месије)". 3. И опет
каже: „Чуј небо и послушај земљо, јер Господ говори" ово за сведочанство. Па опет вели: „Чујте реч Господњу
старешине народа овога". И још каже: „Чујте, чеда, глас онога који виче у пустињи". Дакле је (Господ) обрезао уши
наше да бисмо ми, чувши реч (Његову), поверовали. 4. Али и обрезање, на које се они надају, укинуто је. Јер је
(Господ) рекао да не буде телесно обрезање, но они (=Јевреји) то преступише, јер их је зли анђео преварио
(έσόφιζεν). 5. Тако, каже њима: „Овако говори Господ Бог ваш" — и овде налазим заповест: — „Немојте сејати по
трњу, (него) обрежите се Господу вашем". И шта каже (даље)? „И обрежите злоћу од срца вашег". Па опет вели:
„Гле, каже Господ, сви су народи необрезани по крају (тела), а овај народ (= Израиљ) необрезан је срцем". 6. Али
рећи ћеш: „Па народ је се обрезао у знак запечаћења (завета)"? Међутим, и сваки Сиријац и Арап и сви свештеници
идолопоклонички (обрезани су), па значи ли то да и они припадају њиховом завету? Чак се и Египћани обрезују. 7.
Према томе, схватите, децо љубави, ο свему подробно: да је Аврам, који је први увео обрезање, обрезивао (дом свој)
гледајући духом унапред на Исуса, и (тада) је он примио науку ο три слова. 8. Јер се каже: „И обреза Аврам из дома
свога осамнаест и три стотине људи . Α ко je је то познање које му је (тиме) дато? Ево, научите га: Речено је најпре
„осамнаест", па после тога додато је „триста". Из броја „осамнаест": I = десет (δέκα); Η = осам (οκτώ) — имаш име
ИСУС (ΙΗσοΰν). Α зато што ће крст у виду Τ имати благодат, додао је и „триста" (Τ = τριακόσια). Према томе, са она
два слова (ΙΗ) показује Исуса, са овим једним словом (Т) — крст (Његов) 4. 9. Зна (то) Онај Који је ставио у нас
усађени дар (εμφυτον δωρεάν) Своје науке. Нико правилније (γνησιώτερον = изворније) није научио од мене ту реч
(науке = вере), али знам
да сте и ви достојни тога.
X. 1. Α што је Мојсије рекао: „Не једите (месо од) свиње, ни орла, ни сокола, ни јастреба, нити било које
рибе која нема на себи крљушт" — тиме је он примио три науке за разумевање. 2. Негде на крају каже им (Мојсије) у
Поновљеним Законима: „И изложићу народу овоме уредбе моје". Према томе, није заповест Божија да се не једе,
него је то Мојсије духовно (= у духовном смислу) рекао. 3. (Ево како): За „свињу" је рекао због овога: немој се, вели,
дружити са таквим људима који су слични свињама, то јест када се одају уживањима они заборављају Господа, а
када дођу у немаштину онда се сете Господа. Баш као и свиња: када једе, не зна за господара, а када је гладна онда
грокће и кад добије (храну) заћути. 4. „Нити једи, каже (даље), орла, ни сокола, ни крагуја, ни јастреба", тојест, вели,
немој се дружити нити се изједначуј са таквим људима који не знају да трудом и знојем прибављају себи храну, него
у безакоњу своме отимају туђе, и (изгледају) као да ходе у невиности, (а уствари) такви посматрају и вребају кога ће
својом грабљивошћу да опљачкају. Као што и ове споменуте птице не сакупљају саме себи храну, него беспослено
седећи само чекају како ће туђе месо да поједу, јер су незасите у лукавости својој. 5. „И не једи, каже (даље), смрену,
ни полипа (= октапод), ни сипу", то јест, вели, немој се дружити ни бити сличан са таквим људима који су сасвим
нечастиви и већ осуђени на смрт, као што су и ове поменуте рибице једине проклете, и вртећи се у дубини не пливају
као остале, него бораве у муљу доле на дну бездана (= мора). 6. Такође (вели још): „Ни зеца немој јести". Зашто? Не
буди, вели, педераст (παιδοφθόρος), нити сличан таквима. Јер зец добија сваке године по један чмар (τήν άφόδευσιν)
више, Јер колико година живи толико и рупа има.5 7. Исто, „ни хијену немој јести", то јест, вели, не буди прељубник
ни развратник (φθορεϋς), нити пак сличан таквима. Како то? Зато што ова животиња сваке године мења природу (=
пол), те постаје некад мушки пол, а некад женски. 8. Тако исто је и „лисицу" оправдано омрзнуо. Јер, вели, не буди
такав као што чујемо да неки чине безакоња нечистоћом у устима, нити се дружи са нечистим (женама) које чине
нечистоту у устима. Јер ова животиња зачиње преко уста.6 9. Тако је, дакле, Мојсије, добивши три прописа ο јелима,
говорио то духовно, но они су то, сходно телесној (својој) похоти, узели као (да је реч) ο јелима. 10. Познање тих
истих трију прописа добио је и Давид, па (зато) слично каже: „Блажен је човек који не иде на веће безбожничко" —
(слично) као што оне рибе иду у тамним (јатима) у дубину; „нити стоје на путу грешничком", какви су они који се
само наизглед боје Господа и греше попут свиње; „нити седи за столом пагубника", као што су оне птице што седе и
чекају грабеж. Ето, дакле, сад имате савршено (објашњење) односно јела. 11. Али Мојсије (још) рече: „Једите све
што има раздвојене папке и што прежива". Шта хоће (тиме) да каже? Да (таква животиња) кад добије храну познаје
онога који је храни, и (кад се наједе) види се да се радује и мирује због њега. Добро је то рекао гледајући на ову
заповест. Α шта то значи? (Значи) да се треба дружити са онима који се боје Господа, са онима који размишљају ο
смислу речи (Божије) коју су примили у срцу, са онима који говоре наредбе Господње и држе их, са онима који знају
да је то размишљање (о речи Божијој) дело радости, и који се стално хране речју Господњом. Α шта (значи то) што
има „раздељене папке"? То (значи) да праведник и у овом свету ходи, и (онај будући) свети век ишчекује (τον άγιον
αιώνα έκδέχεται). Видите ли како је Мојсије добро дао законе! 12. Али, откуда ће они (= Јевреји) то схватити и
разумети? Α ми, добро и правилно схвативши заповести, говоримо тако како је хтео Господ. Зато је и обрезао уши и
срца наша, да бисмо ово разумели.
XI. 1. Α испитајмо (сада) да ли се Господ постарао да објави унапред ο води (крштења) и ο крсту. 2.
Односно воде, написано је за Израиљ да они оно крштење које доноси опроштење грехова неће прихватити, него ће
себи направити (друго). 3. Јер Пророк говори: „Задрхћи небо, и нека се над тим још више потресе земља, јер два зла
учини народ овај: оставише мене, извор воде живе, и и ископаше себи јаму смрти. Зар није пусти камен Сион, света
гора моја? Јер ћете бити као младунци птичији кад полете лишени гнезда". 4. И опет вели Пророк: „Ја ћу ићи пред
тобом и горе (= узвишења) ћу поравнити и врата бакарна срушићу и вратнице гвоздене поломићу, и даћу ти ризнице
тајне, скривене, невидљиве, да познају да сам ја Господ Бог. 5. И настанићеш се у високој пећини чврсте стене, и
вода је њена постојана; видећете Цара у слави, и душа ваша размишљаће ο страху Господњем". 6. И опет код другог
Пророка говори: „И биће, онај који тако чини, као дрво засађено крај извора водених, које ће плод свој дати у време
своје, и лист његов неће отпасти, и све што буде чинио успеће. 7. Нису такви безбожници, нису такви; него су као
прах који развеје ветар са лица земље. Зато неће устати на суд безбожници, нити грешници на већу праведничком;
јер зна Господ пут праведних, а пут безбожника пропашће". 8. Видите ли како је (овде) истовремено означио и воду
и крст. Јер (тиме) ово говори: „Блажени" су они који наду положише на крст и сиђоше у воду (крштења); а што кажу
за плату „у своје време", то значи: тада ћу им, каже (Господ), дати награду. Α што каже „лишће (им) неће опасти", то
значи: свака реч која из вас изађе кроз уста ваша са вером и љубављу, биће на обраћење и наду многима. 9. И опет
други Пророк говори: „И земља Јаковљева беше хваљенија од сваке друте земље". Овим (хоће да) каже: да
прославља сасуд (τό σκεΰος) Духа Његовог. 10. Шта затим говори? „И беше поток који тецијаше с десна, и излажаху
из њега дрвета дивна, и ко од њих једе живеће довека". 11. Овим говори то да ми силазимо у воду (крштења)
испуњени гресима и нечистотама, а излазимо (отуда) плодоносећи у срцу, страх (Божији) и наду на Исуса имајући у
духу . „И ко једе од њих, живеће довека". Ово значи: ако ко послуша када се ово говори и поверује, живеће довека.
ХII. 1. Исто тако опет указује на крст преко другог Пророка, који говори: „И када ће се све то догодити?
вели Господ. Када дрво буде положено и уздигнуто, и када из дрвета потече крв". 7 Ето, имаш опет (пророштво) ο
крсту и ο Ономе Који ће бити разапет. 2. И опет говори Мојсије, када Израиљ би нападнут од туђих племена, па да их
подсети да кад год су нападани да су то због грехова својих предавани на смрт. Рече, дакле, Дух у срцу Мојсију да
начини праобраз крста и Онога Који ће страдати (на њему), те да ће, ако се не буду на њега надали, бити нападани
довека. Мојсије тада укрсти оружје једно на друго усред сукоба (της πυγμής = борбе прса у прса), и ставши изнад
свих (на гору) рашири руке, те тако опет побеђиваше Израиљ. Затим, када спушташе руке, они поново биваху
убијани. Зашто? Да би познали да се не могу спасти ако се не буду надали на Њега (= Христа). 4. Затим опет преко
другог Пророка говори: „Васцели дан пружах руке своје народу непокорноме који се противи праведном путу моме".
5.Такође опет Мојсије чини праобраз Исуса: да Њему ваља пострадати, али и да ће Он оживљавати (ζωοποίσει =
оживотворавати), Он за Кога су мислили да је на том знаку (крста) погубљен. То би (у време) када падаше Израиљ.
Јер Господ учини да њих уједа свака змија — јер је преступ Евин био кроз змију — и они (од тога) умираху, да би их
тако укорио да ће због преступа свога бити предани на смртно страдање. 6. Али, на крају, исти овај Мојсије који им
је заповедио: „Нека вам ни ливени ни резани (лик) не буде - бог ваш", он сам прави ово (= лик бакарне змије) да би
им показао праобраз Исусов. Наиме, Мојсије начини бакарну змију и стави је на видно место и проповеђу позва
народ. 7. Кад су се ови окупили заједно (έπϊ τό αυτό = на једно место), мољаху Мојсија да се помоли за њих да би
били исцељени. Α Мојсије рече: „Када неко од вас буде уједен, нека дође пред змију која виси на дрвету, и нека се
нада верујући да она, иако је сама мртва, може ипак оживљавати (ζωοποιήσαι = оживотворавати), и одмах ће бити
спасен". И они тако и чињаху. (Тако) и у овоме имаш опет славу Исусову, јер је у Њему и за Њега све. 8 8. Шта говори
опет Мојсије Исусу, сину Навиновом, давши њему, који је пророк, баш то име само да би сав народ чуо (= увидео) да
Отац све објављује ο Сину (Своме) Исусу. 9. Вели, дакле, Мојсије Исусу, сину Навиновом, давши му баш то име,
када га посла да извиди земљу: „Узми књигу у руке своје и напиши шта говори Господ: да ће из корена посећи сав
дом Амаликов Син Божији (ό υιός τοΰ Θεοΰ) у последње дане". Видиш опет да је Исус, не син човечији, већ Син
Божији, јављен праобразно (τύπω) у телу (тј. у Исусу Навину). 10. Али пошто ће (неки) говорити да је Христос син
Давидов, сам Давид пророкује, бојећи се (тога) и схватајући заблуду грешника: „Рече Господ Господу мојему: Седи
мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим. 11. И опет овако говори Исаија:
„Рече Господ Христу моме Господу, Којега држим за десницу његову, да покорим народе пред Њим, и моћ ћу царева
раскинути". Видиш како Га Давид назива Господом, а не каже (да му је) син.
ХIII. 1. Да видимо (сада): да ли је овај народ (= хришћански) наследник (завета), или онај први (=
јеврејски); и да ли је завет за нас или за њих? 2. Слушајте шта каже Писмо за народ: „А мољаше се Исак за Ревеку
жену своју, јер беше нероткиња; и она заче. Потом отиде Ревека да пита Господа, и Господ јој рече: Два су племена у
стомаку твоме и два су народа у утроби твојој; и један ће народ надвладати други, и већи ће служити мањему". 3.
Треба да разумете (αισθάνεσθαι = осећате) ко је Исак и ко је Ревека, и на којима је то показао да је овај народ већи
него онај. 4. У другом пророштву каже (о томе) јасније Јаков Јосифу сину своме, говорећи: „Ево, није ме лишио
Господ лица твога; доведи ми синове твоје да их благословим". 5. И доведе Јефрема и Манасију; и хотећи да
Манасија добије благослов, јер беше старији, приведе га Јосиф код десне руке оца (свога) Јакова. Али Јаков виде
духом праобраз будућега народа, и шта каже: „И укрсти Јаков руке своје и стави десницу на главу Јефрема, другога и
млађега (сина), и благослови га. И рече Јосиф Јакову: ``Премести десну руку своју на главу Манасијину, јер ми је он
син првенац``. И рече Јаков Јосифу: ``Знам, чедо, знам, али ће већи служити мањему`` — и овај ће бити
благословен". 6. Видите ли на кога је ставио (и показао) да овај народ (=хришћански) јесте први, и наследник завета.
5. Ако (нам) је, дакле, ово напоменуто још и кроз Аврама, онда је наше знање постало савршено. Α шта каже
Авраму, кад је он сам поверовао и прими му се у правду? „Ево, поставих те, Авраме, за оца народима који верују
Богу у необрезању".
XIV. 1. Добро. Али да видимо да ли завет, за који се (Бог) заклео оцима да ће га дати народу, да испитамо да
ли га је дао. Дао га је, али они нису били достојни да га приме због грехова својих. 2. Јер каже Пророк: „И пошћаше
се Мојсије на гори Синају да прими завет Господњи за народ четрдесет дана и четрдесет ноћи. И прими Мојсије од
Господа две таблице исписане прстом руке Господње у Духу. И примивши Мојсије силажаше ка народу да им преда.
3. И рече Господ Мојсију: ``Мојсије, Мојсије, сиђи брзо, јер народ твој, којега си извео из земље египатске, учини
безакоње``. И Мојсије разумеде да (овим) опет себи начинише изливене кипове (χωνεύματα = идоле), и баци из руку
(својих) таблице, и разбише се таблице завета Господњег". Мојсије је дакле примио, али они нису била (тога)
достојни. 4. Α како смо ми добили (завет), ево сазнајте. Мојсије је као служитељ примио, а нама је сам Господ,
пострадавши за нас, дао (завет) као народу наслеђа (Свога). 5. Α јавио се (Он): да и они достигну до пуноће грехова
(својих), и да ми кроз Њега, Господа Исуса, као наследника завета, завет добијемо. Он се ради тога и спремио
(ήτοιμάσθη = припремио) да, јавивши се Сам, наша већ смрћу истрошена и безакоњу заблуде предана срца избави из
таме и положи (διάθητοα = завешта) у нас завет речју (Својом). 6. Јер је написано како Њему Отац даје заповест да,
избавивши нас из таме, припреми Себи народ свети. 7. Пророк каже: „Ја Господ Бог твој, дозвах те у правди, и
држаћу те за руку и оснажићу те, и дадох те на завет народу, светлост народима, да отвориш очи слепима, и изведеш
из окова сужње, и из дома тамничкога оне који седе у тами". Познајте, дакле, одакле смо избављени. 8. Опет вели
Пророк: „Гле, поставих те за светлост народима, да будеш на спасење до краја земље, тако говори Господ, Бог који те
је избавио". 9. И опет Пророк говори:„Дух је Господњи на мени, зато ме помаза да благовестим благодат
поништенима (ταπεινοΐς = униженилш), посла ме да исцелим скрушене у срцу, да проповедам заробљенима да ће се
отпустити, и слепима да ће прогледати, да казујем пријатну годину Господњу и дан расплате (ανταποδοσεως), да
утешим све оне који плачу".
XV. 1. Α још и односно суботе, написано је у десет заповести, које је говорио на гори Синају (Бог) Мојсију
у лице: »И осветите суботу Господњу чистим рукама и чистим срцем и на другом месту каже: „Ако синови моји
сачувају суботу, онда ћу метнути милост моју на њих". 3. Ο „суботи" се каже у почетку стварања (ово): „И створи
Бог у шест дана дела руку Својих, и сврши у седми дан, и почину у њему и освети га". 4. Обратите пажњу, децо, шта
каже овим: „заврши за шест дана". Каже ово: да ће за шест хиљада година довршити Господ сав свет, јер код Њега
дан значи хиљаду година. То ми сам Он сведочи говорећи: „Гле, дан Господњи биће као хиљаду година". Дакле,
децо, „у шест дана" то јест у шест хиљада година, довршиће се сав свет. 9 5. „И почину (Бог) у дан седми". Тиме
(хоће) да каже: када дође Син Његов и укине време (καιρόν) оног безаконика (= ђавола), и када буде судио
безбожнике и променуо (= преобразио) сунце и месец и звезде, тада ће с правом (καλώς = добро) починути у седми
дан. 6. Тако, на крају, говори: „Осветићеш је (= суботу) чистим рукама и чистим срцем". Ако пак дан који Бог освети
може неко сада осветити, будући чист срцем, онда смо ми сасвим у заблуди. 7. Α ако не (може сада), онда ћемо га
осветити тада када с правом (καλώς = добро) починемо, када то будемо могли, (када) сами будемо оправдани и
задобијемо обећање, и (када) не буде више безакоња, него ће све од стране Господа бити учињено, тада ћемо га моћи
осветити, будући претходно сами освећени. 8. На крају, пак, вели им (Бог): „Не подносим више младине и суботе
(њихове)". Гледајте како каже: Нису ми угодне садашње суботе, него она коју сам створио, у којој, починувши од
свега, учинићу почетак осмога дана, то јест почетак другога света. 9. Зато ми и проводимо осми дан (= недељу) у
радости, у који је и Исус васкрсао из мртвих, и јавивши се (ученицима) узнео се на небеса. 10
XVI. 1. Α још и односно храма, рећи ћу вам, како су несрећници (= Јудејци) обмањујући се полагали наде у
грађевину, као да је то дом Божији, а не у Бога свога Који их је створио. 2. Јер скоро као незнабожци, (и они) су Га
затворили у храм. Али, како говори Господ укидајући га? Ево, научите: „Ко је измерио небо пеђу, или ко земљу
шаком? Нисам ли ја, говори Господ? Небо ми је престо, и земља подножје ногама мојим; какав ћете ми дом сазидати,
или које je место починка Mojera? Видите ли да je узалудна нада њихова. 3. Α даље опет вели: „Гле, они који су
порушили овај храм, они ће га и саградити". 4. То и бива: јер због њиховог ратовања (храм) би порушен; сада пак
они исти, слуге непријатеља, поново ће га подићи. 11 5. Такође је објављено како је град и храм и народ Израиљски
имао бити предан. Јер Писмо говори: „И биће у последње дане: и предаће Господ овце, паше и ограду и кулу њихову
на пропаст". И заиста је тако било како је говорио Господ. 6. Испитајмо, дакле, да ли постоји храм Господњи?
Постоји, (али) тамо где Он сам каже да га прави и изграђује. Јер је написано: „И биће, када се сврши седмица,
саградиће се храм Богу на славан начин у име Господње". 7. Налазимо, дакле, да постоји храм (Богу). Α како ће се то
„саградити у име Господње"? Ево, научите: пре него што смо ми поверовали Богу наше обиталиште срца било је
слабо и пропадљиво, као неки заиста руком саграђени храм, јер је био пун идолопоклонства и био је дом демона,
зато што смо чинили оно што је противно Богу. 8. Пазите сад: „Саградиће се у име Господње", то јест да се храм
Божији „на славан начин" сагради. Како? Ево, научите: добивши опроштење грехова и узнадавши се на Име (τό
δνομα) постали смо нови, опет испочетка саздавани. Зато у обитавалишту нашем Бог истински обитава у нама; 9.
Како? (Кроз) реч вере Његове, позив обећања Његовог, мудрост наредби (Његових), заповести науке (Његове) — Он
сам у нама пророкујући, Он у нама обитавајући, нас који смо поробљени смрћу, Сам отварајући врата храма, то јест
уста, дарујући нам покајање, уводи у храм непропадљиви. 10. Јер онај који жарко жели да се спасе гледа не у човека,
него у Онога Који у њему обитава и (у њему) говори, и Њему се диви због тога што никада нити је чуо из уста
(људских) речи Тога Који говори, нити је пак сам икада (раније) пожелео да их чује. То је, дакле, духовни храм
изграђиван Господу.
XVII. 1. Колико (ми) је било у могућности и простоти да вам изнесем (све ово), надам се у души својој да
ништа нисам изоставио. 2. Јер ако бих вам писао ο садашњим и будућим (догађајима), не бисте разумели, зато што
се то налази у причама.
ХVIII. 1. Толико, дакле, ο овоме. Пређимо сада и на друго знање и учење. 12 Постоје два пута науке и
власти (διδαχής και εξουσίας): пут светлости и пут таме, и између та два пута разлика је велика. На једном су
постављени светионици (φωταγωγοί) анђели Божији, а на другом анђели Сатанини. 2. Овај је Господ од векова и у
векове, а онај је кнез садашњега времена безакоња.
ХIХ. 1. Пут, пак, светлости је овај: Ако неко хоће да иде путем до одређеног места, похитаће кроз дела
своја. Α знање које нам је дато да ходимо овим путем јесте овакво: 2. Љуби Онога који те је створио, бој се Онога
који те је саздао, прослављај Онога који те је избавио од смрти. Буди прост срцем и богат духом. Не дружи се са
онима који иду путем смрти. Мрзи све што није угодно Богу. Омрзни свако лицемерје; не остављај заповести
Господње.
Одавде почиње други део Посланице Варнавине, који је сличан са првим делом Дидахи (I—V).
3. Немој себе уздизати, већ буди у свему смиреноуман. Не присвајај себи славу. Не смишљај зли савет на
ближњега свога. Не дозволи души својој дрскост. 4. Не чини блуда; ни прељубе; ни разврата с децом. Нека ти реч
Божија не изађе с нечистотом неких.3 Не гледај на лице кад некога треба покарати због преступа. Буди кротак, буди
тих, имај страх од речи које си чуо. Не буди злопамтљив брату своме. 5. Не буди двоједушан хоће ли (нешто) бити
или неће. Не узимај узалуд име Господње. Љуби ближњега свога изнад душе своје. Не убијај дете у зачетку, нити га
погуби кад се роди. Не дижи руке своје од сина свога или од кћери своје, него их од младости учи страху Господњем.
6. Не жели оно што је ближњега твога. Не буди грамжљив, нити се везуј душом својом са високима (= на
положајима), него се дружи са праведнима и смиренима. Све што се догађа примај као добро, знајући да без Бога
ништа не бива. 5. Не буди двоједушан ни двојезичан, јер је двојезичност замка смрти. Подчињавај се господарима
као слици Божијој, са поштовањем и са страхом. Не заповедај у гњеву слузи своме или слушкињи, који се у истога
Бога надају, да не би они пренебрегли страх заједничког вам Бога; јер је Он дошао да позове не гледајући на лица,
него (гледајући) на оне које је Дух (Свети) припремио. Могућ је и превод: „Не изговарај реч Божију међу онима који
су нечисти" (сходно Мт. 7, 6). 6. Све што имаш подели са ближњим својим и не реци (за нешто) да је (твоја) својина;
јер ако сте заједничари у непропадљивоме, колико сте већма у пропадљивоме? Не буди много говорљив, јер су уста
замка смрти. Колико можеш, буди целомудрен ради душе своје. 7. Немој да за примање пружаш руке, а кад треба
дати (онда) да их скупљаш. Љуби као зеницу ока свога свакога који ти говори реч Господњу. 8. Сећај се дана суда и
дању и ноћу, и тражи сваки дан лица светих, било трудећи се у речи и путујући ради тешења и старајући се да
спасеш душу речју, било да рукама својим радиш за откуп грехова својих. 9. Немој се устезати да даш, нити дајући
гунђај, јер ћеш познати ко је Добри Наградодавац. Сачувај што си примио, нити додајући нити одузимајући. Мрзи
до краја оно што је зло. Суди праведно. 10. Не прави раздора, него мири завађене сједињујући их. Исповедај се за
грехе своје. Не приступај молитви са савешћу нечистом.
XX. 1. Α пут онога Црнога (τοΰ μέλανος = ђавола) јесте криви (пут) и проклетством испуњен. Јер је (то)
пут вечне смрти, и с муком сав; и на њему се налази оно што губи душу њихову: идолопоклонство, дрскост,
надменост власти, лицемерје, двоједушност, прељуба, убиство, отимачина, гордост, преступништво, лукавост, злоба,
самонаметљивост, врачање, мађија, грамзивост, немање страха Божијег (αφοβία Θεοΰ = небогобојажљивост). 2. (На
том путу су): прогонитељи добрих, мрзитељи истине, љубитељи лажи, који не знају плату праведности, који се не
држе добра, нити суда праведног, који удову и сироту не пазе, који бдију не на страх Божији, него на зло, од којих је
далеко и по страни кротост и трпљење, љубитељи сујете, који се отимају ο награду, који не милују сиромаха, не
саосећају са страдалником, који су лаки на оговарање, који не познају Створитеља свога, убице деце (своје),
развратитељи саздања Божијег, који се одвраћају од невољника, вређају и муче већ намученога, браниоци богаташа;
безаконе судије сиромаха, испуњени свакога греха (πανταμάρτητοι = свегрешници).
XXI. 1. Добро је, дакле, научивши наредбе Господње, колико их је написано, у њима ходити (= живети).
Јер ко ово чини биће прослављен у Царству Божијем, а ко изабира оно (друго) пропашће заједно са делима својим.
Ради тога ће бити васкрсење, ради тога расплата (άνταπόδομα). 2. Молим оне који су на положајима — ако примате
неки савет од моје добре намере: Ви имате око себе оне којима можете чинити добро, не пропуштајте то. 3. Близу је
онај дан у који ће све пропасти заједно са Нечастивим (τω Πονιρω = са Злим). 4. Опет и опет вас молим: Будите сами
себи добри законодавци, останите сами себи верни саветници, избаците из себе свако лицемерје. 5. Α Бог, Који
господари целим светом, нека вам да мудрост, разумност, разборитост, познање наредаба Његових, трпљење. 6. Α
будите Богом научени, истражујући шта тражи Господ од вас; и чините то, да бисте (то) и нашли у дан суда. 7. Ако
ли се сећате некога добра, сећајте ме се размишљајући ο овоме, да би и жеља и старање (моје) одвело неком добру. 8.
Умољавам вас, просећи милост, док је још са вама добри сасуд (το καλόν σκεΰος = тело, тј. док сте још у телу),
немојте пропуштати ништа од овога, него то стално истражујте, и испуњавајте сваку заповест, јер то (она) и
заслужује. 9. Ради тога сам се највише и трудио да напишем оволико колико сам могао. 10. Спасавајте се, децо
љубави и мира. Господ славе и сваке љубави (нека је) са духом вашим! Амин.
Посланица Варнаве Апостола, сапутника Са Апостола Павла. и

§ 13. Tzv. »BARNABINA POSLANICA«

1. Poslanicu, koja je do nas došla pod imenom apostola Barnabe, čije se ime međutim nigdje u tekstu
ne spominje, danas više nitko u znanstvenom svetu ne pripisuje sv. Barnabi. Ona je u kršćanskoj starini uživala
relativno velik ugled, gotovo ravan ugledu kanonskih novozavjetnih spisa, bar u nekim Crkvama i kod nekih
pisaca. Svakako, u starini nije nitko izričito osporavao autorstvo Barnabino.
Grčki je izvornik u cijelosti do nas došao u dva rukopisa: Cod. Sinaiticus (iz IV st., pronašao ga C.
Tischendorf g. 1859, sada se čuva u Londonu) i Cod. Hierosolymitanus (iz. g. 1056; to je isti kodeks u kojem se
nalazi grčki tekst Didache: usp. § 9 i § 41,1). U Sinaiticus-u nalazi se Barnabina poslanica među
novozavjetnim knjigama, odmah iza Otkrivenja sv. Ivana. Editio princeps g. 1863. (C. Tischendorf u Leipzigu).
Fototipsko izdanje priredili su Helen i Kirsopp Lake u Oxfordu g. 1911. Tekst u Cod. Hieros. pruža brojna
odstupanja od Sinait.; prvi je taj rukopis kolacionirao i dao u javnost Ad. Hilgenfeld u svo-
me izdanju poslanice u Leipzigu g. 1877. Cod. Vaticanus graecus 859 iz XI stoljeća po svoj prilici je arhetip
sedam kodeksa napisanih do XVI stoljeća koji se čuvaju u raznim talijanskim bibliotekama i jedan u
Nacionalnoj biblioteci u Parizu: u svim tim kodeksima nedostaju cijele prve četiri glave i dio pete glave
Barnabine poslanice, a tekst se direktno nadostavlja na nepotpuni tekst Polikarpove Poslanice Filipljanima (tj.
na gl. 9, 2); iz toga se zaključuje da svi ti kodeksi ovise ο jednome u kojemu je Ps. Barnabina poslanica dolazila
poslije Polikarpove, ali su bili izgubljeni listovi koji su sadržavali poslednjih pet glava Polikarpovih i prve glave
Ps. Barnabine, što prepisivač nije zapazio.
Postoji i stari latinski prijevod (načinjen možda u vrijeme sv. Ciprijana, ili čak pri kraju II st.). Prema
kodeksu iz IX stoljeća (samostan Corbie, kodeks se sada nalazi u Lenjingradu), u kojemu nedostaje čitav drugi
dio (cc. 18—21), prvi je taj prijevod izdao J. Usher (Oxford 1643), ali je izdanje prilikom požara izgorjelo; novo
je izdanje priredio maurinac Hugo Menard, a postumno izdao njegov subrat L. D'Acherv, u Parizu g. 1645.
Poslije je taj tekst izišao u brojnim izdanjima. Sačuvao se i dio starog sirskog prijevoda (cc. 18—20); na to je g.
1912. upozorio A. Baumstark. Neki dijelovi Ps. Barnabe, 9, 1—6, sačuvani su i na fragmentarnoj stranici Papyr.
757 (u Laurenziana u Firenzi). Ps. Barnabina poslanica bila je možda poznata Hermi, kad je pisao svoga
»Pastira«, sv. Justinu i sv. Ireneju. Prvi starokršćanski pisac koji tu poslanicu pripisuje izričito apostolu Barnabi,
drugu sv. Pavla, jest Klement Aleksandrijski: on taj spis veoma cijeni i u više navrata citira. Spis je u velikoj
ceni i kod Origena, koji ga citira kao Sv. Pismo (In Rom., 1, 24) i naziva ga »epistola catholica« (Contra Celsum
1, 63). Euzebije Cezarejski (Hist. eccl. 3, 25, 4) smestio je tu poslanicu među apokrife (notha), a sv. Jeronim
izražava se ovako: Barnabas Cyprius, qui et Joseph Levites, cum Paulo gentium apostolus ordinatus, unam ad
aedificationen Ecclesiae pertinentem Epistolam composuit,
quae inter apocryphas scripturas legitur (De vir. Hl. 6). Sv. Atanazije ne spominje uopće toga spisa kad g. 367. u
Epist. jest. 39. nabraja spise koji se u Crkvi čitaju u katehetskoj pouci, nemajući status kanonskih spisa (c. 11: to
su Mudrost Salamonova, Mudrost Sirahova, Estera, Judita, Tobija, Didache, Pastir).
Kao mesto nastanka Poslanice općenito se prihvaćala Aleksandrija. To se mišljenje oslanja na način
kako Poslanica tumači Stari Zavjet, ali je još važniji temelj za uvjerenje da je nastala na aleksandrijskom tlu
činjenica što su je osobito upotrebljavali i cijenili aleksandrijski teolozi. Pošto su otkrivene srodnosti s
kumranskim »Manuale disciplinae«, P. Prigent (g. 1971.) misli da bi se iz više razloga možda moglo
pretpostaviti da je spis sirskoipalestinskog podrijetla, a možda nije isključena ni Mala Azija.
Što se tiče književne vrste spisa, sva ga tradicija označuje kao poslanicu. U tekstu, međutim, nije
označen ni pisac ni adresati kojima se spis obraća; zbog toga je moglo biti izneseno i mišljenje da je reč ο
pashalnoj homiliji (L. VV. BARNARD, u Vigiliae christianae 15 [1961] 8—22), što je, međutim, nedovoljno utemeljena
hipoteza. Tekst započinje pozdravom: »Budite pozdravljeni (chairete), sinovi i kćeri, u ime Gospodina koji nas
je uzljubio (tou agapesantos hemas), u miru« (Barn. 1, 1). Adresati se nazivaju u tekstu i »braćom«
(Barn. 2, 10; 3. 6; i dr.), »djecom« (tekna: 15, 4), »djecom ljubavi« (9, 7), i si. Autor je među njima osdbno
djelovao (usp. Barn. 1, 4), te ističe da ih »ljubi više od svoga života«. U spisu im kani pokazati »ne kao učitelj
(didaskalos), nego kao jedan između njih« nekoliko stvari (oliga), na temelju kojih će se oni »uzradovati u
sadašnjoj situaciji« (Barn. 1, 8). Ta je sadašnja situacija ocrtana kao neka stiska, to su »dani zli« (Barn. 2, 1).
Vreme nastanka spisa treba tražiti između g. 70. i g. 140. Svakako je napisan poslije razorenja
jeruzalemskog hrama jer se u gl. 16. govori ο razorenom hramu. Ο pobližem datiranju istraživači se razilaze: M.
d'Herbigny i dr. misle da je Poslanica napisana još pod Vespazijanom, malo poslije razorenja Jeruzalema, a H.
Lietzmann drži da je u njoj riječ ο drugom razorenju Jeruzalema kad je skršen židovski ustanak u posljednjoj
godini vlade cara Hadrijana (138), pa da je Poslanica napisana u to vrijeme. A. Harnack misli da je napisana
130/131, oslanjajući se na gl. 16, 4, gdje je riječ ο nekoj nakani slugu neprijatelja da opet sagrade hram. Harnack
misli da je tu govor ο hramu Jupitrovu što ga je Hadrijan podigao na mjestu starog židovskog hrama. Čini se,
međutim, da Poslanica ima pred očima gradnju, ne hrama poganskom, nego pravom Bogu. F. X. Funk (i drugi)
upozorava na gl. 4, gdje se citira prorok Daniel (Dan 7, 8.24) ο deset kraljeva, i ο jedanaestom koji je trojicu
srušio »odjednom«, kako dodaje pisac Poslanice: riječ bi bila ο rimskim carevi-
ma, a taj jedanaesti bio bi Nerva (96—98) koji je, srušivši Domicijana srušio dinastiju Flavijevaca (to su bila
trojica: Vespazijan, Tito, Domicijan). Poslanica bi bila, dakle, napisana pod Nervom. Nezgodno je to što Nerva,
u stvari, nije bio jedanaesti, nego dvanaesti car, i što on nije osobno sudjelovao kod rušenja Domicijana. Na isto
se mjesto oslanjaju i razne kombinacije drugih kritičara, koji misle na vrijeme Domicijanovo (81—96., npr.
Wieseler) ili Vespazijanovo (69—79; Lightfoot, cVHerbigny, i dr.). Funk tumači mjesto ο novoj gradnji hrama
(gl. 16, 4) kao ο gradnji duhovnog hrama (Crkve): »sluge nepri-
jatelja« su kršćani, ukoliko su podanici Rimskog carstva. Takvo shvaćanje toga mjesta preuzima u novije
vrijeme P. Bogaert (Apocalypse de Baruch, t. I, SC 144, Pariš 1969, str. 276—280), koji misli da je Ps. Barnaba
pisao svakako pre g. 132, tj. prije početka židovskog ustanka, budući da na nj nikako ne aludira.
Svrhu spisa označio je sam autor kao priopćavanje dubljeg znanja (gnoze) naslovnicima: »... da biste s
vašom vjerom imali savršeno znanje« (teleian ten gnosin: Barn. 1, 5). Kako se iz cijeloga teksta jasno saznaje, ta
se savršena gnoza (znanje, spoznaja) prvenstveno sastoji u ispravnom shvaćanju Starog Zavjeta, ali autor kasnije
govori i ο »drugoj gnozi« {Barn. 18, 1), koja je čisto etičkog značaja, ο »putu svjetla« i ο »putu tame«. Temeljna
komponenta gnoze koju saopćava autor može se sažeto izreći ovako: Židovi uopće nisu ispravno shvaćali svoju
Bibliju, jer su je shvaćali materijalno, te su je obdržavali materijalno, a sve je trebalo shvaćati samo duhovno.
Njih je prevario »zli anđeo« {Barn. 9, 4) da su doslovno shvatili propise ο obrezanju, žrtvama, zabranjenim
životinjama i slično, kako nije trebalo: zato Savez nije kod njih, nego kod kršćana.
Takav čisto negativistički stav prema Starom Zavjetu najglavniji je razlog zbog kojega se danas
jednodušno zabacuje da bi autor toga spisa mogao biti apostol Barnaba, jer se s pravom pretpostavlja da je
njegov stav prema Starom Zavjetu bio otprilike isti kao stav sv. Pavla: kritičan doduše, ali nipošto čisto
negativan. Osim toga se misli da je Barnaba po svoj prilici umro pre razorenja Jeruzalema.
U znanosti je prevladavalo mišljenje da je Ps. Barnabina poslanica proizvod helenističkog kršćanstva.
To se oslanjalo na naglašeni protužidovski značaj spisa i na opći — donekle površan — sud da se spis služi
helenističkom alegorijskom egzegetskom metodom koja se posebno razvila u Aleksandriji — na liniji Filona.
Međutim, novija istraživanja, posebno nakon otkrića tekstova iz Kumrana, pokazuju da je to procjenjivanje
karaktera Poslanice bilo pogrešno. Ps. Barnabina poslanica svakako spada među tipične produkte
judeokršćanske teologije. Specifično helenističkog alegoriziranja u Poslanici ne nalazimo. Njezina je egzegetska
metoda prvenstveno tipološka (figurativna), koja se nadovezuje na pešer kumranskih spisa (usp. § 40, 3—4).
Nalazimo u njoj i alegoriju, ali je to alegorija rabinskog tipa, koja se doduše nalazi i kod Filona, ali je u tom
pogledu Filon baštinik jedne tradicije. Naglašavanje gnoze, citiranje židovskih apokaliptičkih knjiga ( 1 Henohova,
4 Ezdrina, II Baruh), dokazni postupak pomoću Testimonia iz starozavjetne Biblije, i više drugih elemenata,
pokazuju da spis svakako treba smjestiti u judeokršćansku sredinu. Protužidovska polemika Poslanice pokazuje
određenu srodnost s kasnijom apologetskom literaturom koja se obraća Židovima. Postoji ipak bitna razlika
između protužidovskih apologija i ove Poslanice: apologije se obraćaju Židovima kao adresatima, računaju na
Židove kao na svoje moguće i poželjne čitatelje; ovaj tekst napisan je samo kršćanima, nema pred očima Židove
kao čitatelje. Zato se ne može brojiti u protužidovsku apologetiku, ma da je spis možda mogao izvršiti neki
utjecaj na razvitak te apologetske literature. Možemo se složiti s mišljenjem J. Danielou-a, da je Ps. Barnabina
poslanica katehetski priručnik koji sadrži dogmatski i moralni dio. Taj drugi je traktat ο Dva puta, paralelan s
onim u spisu Didache. Prvi dio je zbirka Testimonia, popraćena komentarom i raspoređena po planu kateheze
(Theologie du Judeo-christianisme, str. 43); usp. J. DANlELOU-R. du CHARLAT, La catech&se aux premiers siecles, Fayard^Mame, Pariš
1968, str. 25—26).

2. Sadržaj. Osim uvoda (gl. 1—2,3) i zaključka (gl. 21), Poslanica se deli na dva nejednaka dela: Prvi
dio, teoretski, relativno je opširan (gl. 2, 4 — 17, 2): u njemu pisac dokazuje da su Židovi krivo shvaćali Stari
Zavjet. Drugi dio, relativno kratak (gl. 18—20), praktično-moralnog značenja, pokazuje veliku srodnost s prvim
delom spisa Didache (usp. § 9): sažimlje se kršćansko moralno učenje pomoću sheme ο dva puta, s nekim
nijansama.
Prvi dio, građen na Testimonia iz Starog Zavjeta, počinje objašnjavanjem starozavjetnih propisa ο
žrtvama: čini se da — unatoč nekim nejasnoćama ili nedorečenostima — treba velik odsjek koji ide od gl. 2, 4
sve do svršetka gl. 8 shvatiti kao jednu cjelinu, koja se prvenstveno odnosi na propise ο žrtvama. To je ujedno
dogmatski najvažniji dio Poslanice, jer u njemu pisac razlaže svoju kristologiju i soteriologiju. Bog je preko svih
proroka pokazao (citira se Iz 1, 11, 13) da mu ne treba žrtava; novi zakon (ho kainos nomos) Gospodina našega
Isusa Krista, koji nije pod jarmom nužde, nema prinosa koje bi činio čovjek; žrtva Bogu je srce raskajano (Ps
50, 19); moramo se točno držati našega spasenja (gl. 2). I ο postu je Bog rekao svoje mišljenje: »Ovo je post
koji mi je po volji... Kidaj okove nepravedne, razvezuj spone prisilnih ugovora, puštaj na slobodu potlačene,
lomi sve što je nepravedno pismeno utvrđeno. Podijeli kruh svoj s gladnima, i ako vidiš koga gola obuci ga...«
(Iz 58, 6ss) (gl. 3). Zato kršćani moraju bježati od svakog djela nepravednog. Savez nije kod Židova, nego kod
kršćana, jer je Mojsije razbio ploče kad su se Židovi okrenuli idolima, da bi (Savez) Isusov bio »kao pečat
utisnut u naša srca u nadi njegove vjere« (4, 8). »Ne živite osamljenički (me monazete), povlačeći se u sebe kao
da ste već opravdani, već skupljajući se na isto mjesto zajedno tražite ono što je na zajedničku korist. Jer kaže
Pismo: Jao onima koji su razumni samima sebi i mudri pred samima sobom. Postanimo duhovni (pneumatikoi)
postanimo savršen hram Bogu. Koliko je do nas, vježbajmo se u strahu Božjemu, borimo se da čuvamo njegove
zapovijedi, da bismo se radovali u njegovim opravdanjima« (dikaiomasin) (4, 10—11) (gl. 4).
»Gospodin je podnio da njegovo tijelo bude predano uništenju, da bismo mi bili očišćeni otpuštenjem
grijeha, koje je u škropljenju njegovom krvlju« (5, 1). U potvrdu se citira Iz 53, 5.7. Gospodin se podvrgao
patnji za naše duše, makar je on Gospodin svega kozmosa (on pantos tou kosmou kyrios: 5, 5), »da uništi smrt i
očituje uskrsnuće od mrtvih«; trebalo je da se pojavi u tijelu (en sarki); trpio je da ispuni obećanje dano očima i
da sam sebi pripravi novi narod (ton laon ton kainon); da pokaže, boraveći na zemlji, da on sudi, pošto je on
izveo uskrsnuće (5, 6—7). Apostole, koji su bili grešnici, poslao je da navijeste njegovo Evanđelje, i tada je
očitovao sama sebe da je Sin Božji (5, 9). Zatim pisac citira više biblijskih
mjesta da pokaže da je trpljenje Kristovo bilo unaprijed naviješteno (gl. 5—6). Govor u zemlji u kojoj teče
mlijeko i med odnosi se na kršćane. To je drugo stvaranje (deuteran plasin: 6, 13). Mi smo nanovo stvoreni
(anapeplasmetha: 6, 14), prema proroku Ezekijelu (11, 19; 36, 26), jer je »sveti hram Gospodinu, braćo moja,
boravište srca našega« (6, 15). Sada se još sve to nije dovršilo, jer još nemamo gospodstva nad ribama (citira se
Post. 1, 26.28), ali će se to ispuniti kad postignemo takvu savršenost da postanemo baštinici Saveza
Gospodnjega (gl. 6). »Ako je Sin Božji, koji je Gospodin, onaj koji ima suditi žive i mrtve, podnio trpljenje, da
rana njegova oživi nas, vjerovat ćemo da Sin Božji nije mogao trpjeti osim za nas« (7, 2). Bio je razapet na križ,
prinio je kao žrtvu za naše grehe »posudu Duha«, tj. svoje tijelo; to je bilo označeno žrtvom Izaka. Zatim se
primjenjuje na Krista propis iz Lev 16, ο jarcu na kojega se polažu svi grijesi Izraela (caprus emissarius), i
propis iz Br 19 ο crvenoj junici (gl. 7—8). Bez obzira je li pisac sve to izveo više ili manje spretno, njegova je
misao, čini se, očito bila, da pokaže kako se svi starozavjetni žrtveni propisi zapravo figurativno odnose na Sina
Božjega (Isusa) i na njegovu žrtvenu smrt na križu.
Nastavak prvog dijela Poslanice bavi se drugim elementima židovskog obrednog zakona, ali se ne
ograničuje samo na to, nego donosi i druga Testimonia za Krista i Crkvu. Najprije govori ο obrezanju (gl. 9).
Obrezanje se imalo duhovno razumeti, kao obrezanje srca; Židovi su to krivo razumjeli, jer ih je prevario zli
anđeo (9, 4). Obrezuju se i Sirci, i Arapi, i Egipćani, i svi idolski svećenici (9, 6): prema tome, to ne može biti
pečat (izabranog) naroda. Pravo značenje obrezanja koje je izveo Abraham nad svojom kućom odnosi se na
Isusa i njegov križ. Pisac se utječe alegoriji brojeva. U Bibliji se kaže da je u Abrahamovu domu bilo 18+300
muškaraca (Post 14, 14). Slovima se to obilježuje ovako: Iota = 10, Eta = 8, Tau=300. Prva dva slova IE znače
IESOUS, tj. Isusa. A Tau znači križ.
Zatim prelazi (gl. 10) na zakonske propise ο nečistim životinjama, koje su Židovima zabranjene za jelo.
Ti propisi imaju čisto duhovno, a ne materijalno značenje: to su simboli za moralno ponašanje koje se
zahtijevalo od naroda. Tako je nečista životinja svinja: to znači da se čovjek ne smije družiti s ljudima koji su
slični svinji, niti biti kao svinja, koja za svoga gospodara zna samo kad je gladna, a zaboravlja na nj, odlazi i šuti
kad je nahranjena. Nečiste su: orao, kobac, gavran; to su grabežljivci, slični ljudima koji ne znaju sebi pribavljati
hranu radom i znojem, nego otimaju drugima. Smisao zapovijedi jest da se čovjek ne smije s takvima družiti niti
biti kao oni. Zabranjena je hobotnica, sipa; one se ne dižu na površinu, već ostaju na dnu, pa su slika ljudi koji
su sasvim ogrezli u nepobožnosti: takvih se ljudi treba čuvati. Mojsije kaže, neka se jede svaka životinja koja
ima razdijeljene papke i koja preživa: te su životinje simbol ljudi koji uživaju u reči Božjoj i koji ο njoj rado
razmišljaju, budući da pružaju dojam da znadu tko je onaj tko ih hrani, jer u hrani uživaju. Smisao propisa je,
dakle, da se treba družiti s takvim ljudima i biti takav čovjek. Razdvojeni papci znače da čovek korača ovim
svijetom, ali ujedno misli i na budući vijek.
Potom se govori ο slikama krštenja i križa u Starom Zavjetu (gl. 11—12, 7), ο tome kako su Jozua,
David i Izaija svjedoci za Isusa (gl. 12, 8—11), pa ο tome kako je u Starom Zavjetu predoznačeno da će narod
kršćana, kao mlađi i drugorođeni, biti baštinik Saveza (gl. 13). Nakon toga se još jedanput vraća na Savez:
Židovima je Savez dan po Mojsiju, koji je bio sluga, ali ga oni nisu bili dostojni. Kršćanima je sam Gospodin
osobno dao Savez — da budu narod baštine — podnijevši za njih trpljenje (gl. 14).
Na kraju se govori ο suboti (gl. 15) i ο hramu (gl. 16). Subota je propisana u Dekalogu da se posvećuje
Gospodinu »čistim rukama i čistim srcem« (15, 1). Ο njoj je reč i u početku stvaranja (Post 2, 2—3). Govor ο
suboti u opisu stvaranja treba razumjeti kao navještaj konačne periode u okviru kozmičkog tjedna: ovaj će svet
trajati šest tisuća godina, a poslije toga nastupa vrijeme počinka Krista i svetih: »Pazite, djeco, što hoće reći ono
'dovrši u šest dana' (Bog svoje djelo). To znači da će Gospodin u šest tisuća godina privesti sve stvari (ta
sympanta) njihovu svršetku, jer dan za njega označuje tisuću godina. To mi on sam svjedoči kad kaže: Gle, dan
će Gospodnji biti kao tisuću godina (Ps 89, 4; 2 Ptr 3, 8). Prema tome, deco, u šest dana, (tj.) u šest tisuća godina
sve će biti dovedeno svršetku.Ί počinu sedmi dan, to znači kada njegov Sin, došavši, uništi vrijeme bezakonika
(ton kairon tou anomou), izvrši sud nam bezbožnima (tous asebeis), preobrazi sunce, mjesec i zvezde, tada će
odistinski (kalos) počinuti u dan sedmi« (15, 4—5). A što kaže: »Posvećuj ga čistim rukama i čistim srcem«, to
sasvim krivo razumemo ako mislimo da bi itko mogao taj dan, koji je sam Bog posvetio, posvečivati sada ako
nije čist u srcu. Tek onda ćemo ga posvećivati odistinskim počinkom, kad budemo to mogli primivši opravdanje
i zadobivši obećanje, kad više ne bude
bezakonja i kad sve postane novo od Gospodina: tada ćemo moći taj dan posvećivati, pošto sami budemo prije
posvećeni (15, 6—7). Bog, nadalje, kaže Židovima po proroku: »Vaših mlađaka i subota ne podno-
sim« (Iz 1, 13). »Gledajte kako kaže: Nisu mi mile vaše sadašnje subote, već ona koju sam načinio, u kojoj ću,
pošto sve dovedem u spokoj, učiniti početak osmoga dana (hemeras ogdoes), tj. početak jednog drugog svijeta
(allou kosmou). Stoga mi proslavljujemo s radošću osmi dan u koji je Isus ustao od mrtvih te je, nakon što se
ukazao, uzašao na nebesa« (15, 8—9).
Pogrešno je bilo i židovsko shvaćanje ο hramu. Uzdali su se u građevinu kao da je kuća Božja, a ne u
svoga Boga koji ih je stvorio (16, 1). Postupali su više-manje kao i pogani (16, 2). Zato su hram i razrušili
neprijatelji; »sada će ga sami sluge neprijatelja sagraditi« (16, 4). Ipak, hram Božji postoji, jer je pisano: »I zbit
će se, kad se ispuni sedmica: sagradit će se hram Božji slavno, na imenu Gospodnjem« (16, 6). »To je duhovni
hram (pneumatikos naos) koji se gradi Gospodinu« (16, 10). Taj su hram sami vjernici. Prije nego što su
povjerovali Bogu, boravište njihova srca bilo je pokvarljivo kao rukotvoreni hram, pun kumirstva, kao kuća
demona, po djelima koja se protive Bogu. »Primivši otpuštenje grijeha s nadom u Ime (epi to onoma)
postadosmo novi (kainoi), ponovno stvoreni od početka (palin ex arches ktizomenoi). Uslijed toga, kao u
boravištu, u nama odistinski stanuje Bog« (16, 8). »On u nama prorokuje, on u nama boravi, otvara nam vrata
hrama, tj. usta, uvodi nas u neraspadljiv hram«, darujući obraćenje (metanoia) nama koji smo robovali smrti (16,
9). Zato onaj koji se hoće spasiti ne gleda čovjeka, već »onoga koji u njemu stanuje i govori«; i biva zapanjen,
što nikad nije čuo takvih reči iz nečijih ustiju (16, 10). Kako se iz toga može vidjeti, Ps. Barnabin pojam
duhovnog hrama ima i dinamički značaj: nije riječ samo ο tome da vjernici vjerom doživljavaju da je Bog u
njima prisutan, kao neko svoje unutarnje iskustvo, nego se to, da su oni hram Božji, očituje i u djelovanju na
druge ljude: drugi ljudi mogu otkriti da je u kršćanima prisutan Bog na svijetu.
Pošto je u gl. 17 ukratko zaključio svoje izlaganje, autor prelazi na drugi dio: na iznošenje »druge
gnoze i upute (heteran gnosin kai didachen: 18, 1). »Dva su puta upute i moći (didaches kai exousias): jedan
svjetla a drugi tame; a velika je razlika između ta dva puta« (18, 1). Nad jednim su putem postavljeni anđeli
Božji, nositelji svjetla, a nad drugim anđeli sotone (ibid.). »Jedan je Gospodin od vjekova do vjekova, a drugi je
knez sadašnjeg vremena bezakonja« (18, 2). Najpre se ocrtava put svjetla (gl. 19), a zatim »put Crnoga« (he tou
melanos hodos: gl. 20). U Didache ta se dva puta zovu: put života i put smrti. Ondje je tekst razrađeniji i
dorađeniji, posebno put života. J. A. Robinson iznio je mišljenje (g. 1920. i — postumno — g. 1934.), koje su
iza njega zastupali i drugi (Muilenburg, Connolly), da je pravi autor nauke ο Dva puta zapravo Ps. Barnaba, a
Didache (koja je po Robinsonu napisana početkom III stoljeća) preuzima Duae viae od Ps. Barnabe i prerađuje
ih. Najglavniji argumenat za to mišljenje jest u tome što se Ps. Barnabina poslanica svakako mora smatrati
jedinstvenim djelom, koje odaje jednoga pisca. Međutim, J.—P. Audet je, mislim, definitivno dokazao ( La
Didache, Instructions des Apotres, Pariš 1958, str. 122—163) neovisnost spisa Didache od Ps. Barnabe, i njihovu zajedničku
ovisnost ο jednom ranijem spisu Duae viae, koji je opet ovisan ο kumranskim spisima (Manuale disciplinae).
Posebno je zanimljivo da se Barnaba u celom tekstu poslanice (i u zaključnoj gl. 21) obraća svojim adresatima u
drugom licu množine (kako je i naravno), a u gl. 19—20 neočekivano prelazi u drugo lice jednine, što daje
dojam da je kod tog? iskoristio neki drugi tekst, možda po sjećanju
napamet.
U zaključku upozorava da je »blizu dan, u koji će propasti sve povezano sa Zlim: blizu je Gospod i
plaća njegova« (21, 3); traži od naslovnika da »postanu dobri zakonodavci samih sebe, da budu vjerni savjetnici
jedni drugima, i da iz sebe uklone svaku hipokriziju«. A Bog, koji »gospoduje nad svim kozmosom, neka vam
dade mudrost, razumnost, znanje, gnozu svojih opravdanja, strpljivost« (21, 4). Poslanica završava pozdravom:
»Zdravi bili (sozesthe), djeco ljubavi i mira. Gospod slave i sve milosti s vašim duhom!« (21, 9).

I ζ d.: F. X. FUNK, Die apostolischen Vaeter, Tuebingen u. Leipzig 1901, 9—32; D. RUIZ BUENO, Padres Apostolicos, BAC, Madrid
1950, str. 771—810 (sa španj. prijev.); P. PRIGENT et R. A. KRAFT, Epltre de Barnabi, SC 172, Pariš 1971 (s uvodom, franc. prijev,
bilješkama). Lit. vidi u tom izdanju, str. 44—48. E. ROBILLARD, L'Epitre de Barnabi: Trois dpoques, trois th&ologies, trois redacteurs,
Revue biblique 78 (1971) 184—209.

3. Nauka. U moderno se doba najviše pozornosti posvećivalo Ps. Barnabinu učenju ο pravom značenju
Starog Zavjeta: njegov je negativistički stav prema Starom Zavjetu, u stvari, jedinstven unutar ortodoksne
literature staroga kršćanstva, i patrolozi u njemu otkrivaju neku srodnost sa stavom gnosticizma, pa i Marciona.
Dakako, u Ps. Barnabinoj poslanici ne nalazimo nikakvog traga tome da bi se pravila razlika između Stvoritelja
svijeta (Demijurga) i Boga kojega je navješćivao Isus, a što je bitna točka gnostičkog i marcionovskog učenja.
Ipak, kršćanstvo se toliko naglašava na račun faktične starozavjetne (tj. židovske) religije, da to donekle
podsjeća na onaj rascjep između starozavjetne religije i kršćanstva koji je karakterističan za gnosticizam.
Međutim, činjenica je, da nigdje kod ortodoksnih pisaca, u cjelokupnom
patrističkom razdoblju, ne nalazimo nikakve kritike ni osude Ps. Barnabina stava prema Starom Zavjetu, što
znači da stari kršćanski pisci nisu u Poslanici vidjeli ono što mi danas vidimo, ili da ih bar to nije smetalo, iako
je njihovo konstantno učenje ο vrijednosti Starog Zavjeta veoma odudaralo od ekstremnih izjava koje čitamo
kod Ps. Barnabe. P. Ladeuze je upozoravao da ne bi trebalo previše oštro uzimati ekstremne izjave Ps.
Barnabine, jer da ga Klement Aleksandrijski i Origen ne bi bili toliko cijenili kad bi u njemu bili nalazili stavove
koje mi nalazimo danas. Ipak je nemoguće ne vidjeti kategoričnost većeg broja izjava u Poslanici (J. Lebreton),
a sasvim bi neosnovano bilo pomišljati na neke kasnije interpolacije.
Stoga se čini da je u bitnim točkama opravdana kritička interpretacija koju Poslanici daje npr. O.
Cullmann (Christ et le temps, Neuchatel-Paris 1957, str. 94ss). Ps. Barnaba je, po Cullmannu, želio teološki
objasniti, kako to da kršćanska zajednica može smatrati Stari Zavjet kao kršćansku normu nakon dolaska
Kristova; kako to, da kršćani čitaju Stari Zavjet kao kanon koji vredi za kršćansku zajednicu, unutar svoje
liturgije. On je taj problem riješio tako da je u Starom Zavjetu našao život Isusov ocrtan do u najmanje detalje.
Starozavjetna je Biblija na taj način postala »knjiga enigmi, i njezin je sadržaj kao objava povijesti spasenja
usmjerene prema Kristu izgubio svaku vrednost. Po koncepciji autora Barnabine poslanice ta nam Knjiga više
ne otkriva ništa što se tiče periode koja je prethodila Kristu, tj. koja je pripravljala njegov dolazak; ona je,
nasuprot, naprosto izlaganje, uz pomoć tajnog govora, samih događaja Isusova života. Tako se više ne vidi uloga
koju je Stari Zavjet imao u povijesti spasenja ... odvijanje u vremenu nema važnosti; te knjige,
nasuprot, sadržavaju u sebi skrivene istine koje su vanvremenske... Ako čovek zna dobro primijeniti alegorijsku
metodu, on mora sve ono ο čemu izvješćuju Evanđelja integralno pronaći u Starom Zavjetu... Na taj način, ne
samo da je povijest spasenja, sadržana u Starom Zavjetu, ukinuta kao povijesna činjenica, nego svoju vrijednost
povijesnih događaja gube i jedincata inkarnacija Isusa Krista i jedincato navješćivanje koje ο toj inkarnaciji
izvode apostoli ... Ta poslanica ne vodi računa ο pojmu ispunjenja (accomplissement), koji se nalazi u prvotnom
kršćanstvu« (nav. dj. 94—95).
Takva koncepcija Poslanice, očito, ima helenističku boju, ona kida s biblijskim poimanjem povijesti
spasenja kao nečega što se odvija u vremenu. Kršćanska teologija poslije Ps. Barnabe nije išla tim putem. U
kasnijoj teologiji, međutim, posebno srednjovjekovnoj, a i današnjoj, takva tendencija — da se kršćanstvo
shvaća izvanvremenski — nije ostala bez značajnog utjecaja. U navođenju svojih biblijskih Testimonia Ps.
Barnaba velikim delom ne sledi doslovni tekst Biblije. Pored doslovnih navoda, često nalazimo citacije tipa
targum i tipa midraš. Značajke toga načina citiranja jesu da se kao jedan citat donosi tekst sastavljen od fraza
koje se inače nalaze na različitim mjestima Biblije, te da se neka mjesta donose u parafrazi ili s umetnutim
kakvim izrazom koji tekstu daje jasniji smisao. To nije nikakva novost, koja bi bila neka osobita vlastitost Ps.
Barnabe: nalazimo taj način u kumranskim spisima i u palestinskom judaizmu, a i općenito u prvoj kršćanskoj
literaturi. Ps. Barnaba je samo izrazit primjer takvog postupka, zbog specifičnog karaktera njegova spisa. Iz
apokrifne apokaliptičke književnosti Ps. Barnaba citira kao Sv. Pismo knjigu Henohovu, IV Ezdrinu i tzv.
sirskog Baruha (II Baruh), a za neke se citate još nije uspjelo utvrditi podrijetlo. Od novozavjetnih knjiga
sigurno citira Matejevo Evanđelje, neke Pavlove Poslanice (2 Tim, Tit, Rim...) i 1 Petr.
 Kristologija i soteriologija Ps. Barnabina od priličnog je značenja. Krist je sigurno u središtu Ps.
Barnabine teologije. Nigdje mu ne daje ime Logos (Riječ). Glavni naslov za Krista po Ps. Barnabi je »Sin
Božji«; ide se dotle da mu se niječe naslov »Sin čovječji«: »Gle opet Isusa, ne sina čovječjega, nego Sina
Božjega, a koji se u slici (typdi) pojavio u tijelu (en sarki). Kada se dakle hoće reći da je Krist sin Davidov, sam
David, bojeći se i želeći predusresti zabludu grešnika, prorokuje: 'Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedni ο
desnu moju, dok ne postavim neprijatelje tvoje za podnožje tvojim nogama (Ps 109,1). A Izaija, opet, kaže
ovako: Reče Gospod Kristu mome Gospodu; primih ga za desnicu njegovu, da se pred njim pokore narodi, i silu
ću kraljeva slomiti (Iz 45, 1). Gle, kako ga David naziva Gospodom, a ne naziva ga
sinom« (Barn. 12, 10—11). Krist nije, kao Mojsije, sluga, nego je Gospod (Kyrios) (Barn. 14, 4), »Gospodin
svega kozmosa« (Barn. 5, 5). Sin Božji je postojao prije nego su ljudi bili stvoreni: »Jer kaže Pismo ο nama,
kako reče Sinu: 'Načinimo na sliku i priliku našu čovjeka, i neka gospoduje nad zverima zemaljskim i nad
pticama nebeskim i nad ribama morskim' (Post 1, 26). I reče Gospod, videći lijep naš lik: 'Rastite i množite se i
napunite zemlju' (Post. 1, 28). To on (reče) Sinu« (Barn. 6, 12). Krista naziva i »njegov ljubljeni« (ho
egapemenos autou: Barn. 3, 6), a daje mu i naslov — koji je bio uobičajen u najstarijoj kršćanskoj literaturi —
pais Kyriou (Barn. 6, 1). Barnaba je prvi kršćanski teolog koji trinitarno primjenjuje tekst iz knjige Postanka:
»Načinimo čovjeka...«.
Krist ima »suditi žive i mrtve« (Barn. 7, 2); ο svijetu se govori kao ο kraljevstvu Isusovu (Barn, 7, 11;
8, 5.6). Ο inkarnaciji se govori kao ο Sinovu »dolasku u tijelu«, dapače s tom svrhom da bi ljudi mogli ostati
živi gledajući u njega (Barn. 5, 10—11), i ο njegovu pojavljenju u tijelu (npr. Barn. 5, 6). Neki su (npr. K.
Thieme, O. Cullmann) u Ps. Barnabinu shvaćanju inkarnacije nazrijeli dah doketizma (prividnog utjelovljenja),
ali bi to bilo teško spojiti s njegovim naglašavanjem Kristova trpljenja i smrti (Barn. 5; 7; 12). Trpljenje i smrt
ima spasiteljski karakter: »Jer zato je Gospodin podnio to da dade svoje tijelo uništenju, da mi budemo očišćeni
po oproštenju grijeha, koje stoji u škropljenju njegovom krvlju« (Barn. 5, 1). »Podnio je trpljenje za našu dušu«
(Barn. 5, 5). Trpio je »da uništi smrt i očituje uskrsnuće od mrtvih« (Barn. 5, 6). Ps. Barnaba izričito pripisuje
Kristovoj smrti na križu žrtveni karakter (Barn. 7, 3). Ps. Barnaba zove Kristovo tijelo »posudom Duha« (skeuos
tou pneumatos: Barn. 7, 3): to bi se moglo shvatiti kao neka indikacija za njegovo shvaćanje inkarnacije. To bi
bila tzv. »pneumatska« kristologija, koja pokušava sastavIjenost Krista tumačiti pomoću sheme PNEUMA-
SARX (duh-tijelo), tj. Krist je sastavljen iz božanskog elementa koji je duhovne naravi, i iz ljudskog elementa
koji je tjelesne naravi.

Ekleziologija Barnabine poslanice nije posebno razvijena. Crkva se u tom spisu zove »novi narod«
(Barn. 5, 7), »narod baštine« (laos kleronomias: Barn. 14, 4), »sveti narod« (Barn. 14, 6), kojemu pripada Božji
Savez. »Hram Božji« primjenjuje se prvenstveno na pojedine vjernike, ali — bar drugotno — i na
kršćansku zajednicu, te je u tom smislu to važna ideja za ekleziologiju, bar za njezin daljnji razvitak u otačkoj
teologiji.

Vredno je pažnje i učenje Poslanice ο krštenju. Dobiva se dojam da Ps. Barnaba na svakom mjestu gdje
se u Starom Zavjetu govori ο vodi, u pravom ili prenesenom smislu, otkriva govor ο kršćanskom krštenju (O.
Cullmann). On veoma inzistira na povezanosti vode i križa (usp. gl. 11), tj. na vezi kršćanskog krsta s mukom i
smrću Kristovom. Možemo reći — s A. Benoit-om — da se u Poslanici »krštenje ukazuje kao subjektivno
usvajanje otpuštenja greha koje je objektivno izvedeno Kristovom smrću na križu« ( Le bapteme chretien, str. 37).
Otpuštenje grijeha je za Barnabu prvi učinak krsta. »Što se tiče vode, stoji pisano protiv Izraela, da neće primiti
krštenje koje donosi otpuštenje grijeha (aphesin hamartion), nego će samima sebi sagraditi (sc. druge bunare)«
(Barn. 11, 1). »Mi silazimo u vodu puni grijeha i okaljanosti, a izlazimo noseći plodove, imajući u srcu strah i u
duhu nadu u Isusa« (Barn. 11, 11). Pisac za krštenje ne upotrebljava izraz »rađanje« ili »novo rađanje«, ali je
njegovo shvaćanje učinaka krštenja tome veoma blizu: »Obnovivši nas otpuštenjem grijeha učinio je od nas
drugi lik (allon typon), kao da imamo dušu djece (paidion), kao da nas je on iznova stvorio« (anaplassontos autou hemas: Barn. 6, 11).
Krštenje je, prema tome, za Ps. Barnabu novo stvaranje, i čovjek
po njemu postaje novo stvorenje: »Primivši oproštenje grijeha i s nadom u Ime postadosmo novi, ponovno
stvoreni od početka. Uslijed toga, kao u boravištu, u nama odistinski stanuje Bog« (Barn. 16, 8). Barnaba, s tim
u vezi, naglašava eshatološku dimenziju krštenja. Po krštenju ljudi već postaju nova stvorenja, ali u ovom se
vremenu ne ostvaruju odmah svi učinci toga novoga stvaranja, nego će se savršeno ostvariti tek na kraju
vremena (usp. Barn. 6, 18—19) kad posvećenje i savršenost vjernika omogući dolazak Kraljevstva
Božjega. On je jedini pisac II stoljeća koji izričito ističe tu dimenziju. Barnaba je također izričit u povezivanju
stanovanja Boga u vjernicima s krštenjem, kako se može vidjeti iz onoga što smo već citirali. Duhovni »hram
Božji« vjernici postaju po krštenju. Pisac, međutim, ne gleda na to sasvim statički; on zna za moralne obveze
koje nameće krštenje, da bi vjernici bili hram Božji: »Postanimo duhovni (pneumatikoi), postanimo savršen
hram Bogu. Koliko je do nas, vježbajmo se u strahu Božjemu, borimo se da sačuvamo njegove zapovedi, da
bismo se radovali u njegovim opravdanjima« (Barn. 4, 11). Čini se da je Ps. Barnaba prvi pisac koji upotrebljava
sliku pečata (sphragis) za označavanje učinka krštenja, koja će kasnije u kršćanskoj teologiji postati općenita, i
na temelju koje će se razviti teologija (i dogma) ο neizbrisivom krsnom biljegu. U tekstu gdje je ο tom riječ ne
spominje se izričito krštenje, ali se čini da pisac na to misli kad inzistira da Židovi nemaju Saveza s Bogom,
nego da je Isusov Savez »kao pečat utisnut (enkatasphragisthei) u naša srca u nadi njegove vjere« (Barn. 4, 8).
Makar Ps. Barnaba jako inzistira na povezanosti krštenja i križa, ipak kod njega ne nalazimo specifične
Pavlove misli ο krstu kao ο umiranju (pokapanju) i uskršavanju vjernika zajedno s Kristom (Rim 6). Možda je
još zanimljivije primijetiti da Ps. Barnaba, koji gradi sav svoj prvi dio na starozavjetnim Testimonia, ne
spominje prijelaz Izraelaca preko Crvenog mora kao predsliku kršćanskog krštenja. Pavao je tu tipologiju
zacrtao u Prvoj Korinćanima 10,1—2, i ona je kasnije igrala golemu — upravo u nekom smislu središnju —
ulogu u kršćanskoj krsnoj liturgiji i u baptizmalnoj teologiji. Ta je odsutnost iz Barnabine poslanice to
zanimljivija, što taj tekst moramo smatrati izrazitim katehetskim tekstom, građenim pretežno na tipološkoj
egzegezi.

Po sebi se razume da je Barnabino moralno učenje veoma srodno s učenjem Uputa apostolskih
(Didache), preko zajedničke ovisnosti ο Dva puta. Korisno je u tom pogledu upozoriti na vrijednost koju Ps.
Barnaba pridaje gnozi, što je kasnije dobro došlo Klementu Aleksanđrijskom kad je stvarao svoj pojam »pravog
gnostika«. Središnja krepost kršćaninova, po Ps. Barnabi, jest vjera (pistis); pomoćnici vjere su strah Božji i
podnošenje (hypomone), a saveznici su kršćaninovi strpljivost (makrothymia) i uzdržljivost (enkrateia) (Barn. 2,
2). Ako čovjek u tome ustraje, pridolaze mu mudrost (sophia), razumnost (synesis), znanje (episteme) i spoznaja
(gnosis) (Barn. 2, 3). Ipak, u osnovici svega nalaze se tri odredbe (tria dogmata) Gospodinove: »Nada života —
početak i svršetak naše vjere; pravednost — početak i svršetak suda; ljubav
— svjedočanstvo radosti i klicanja kao učinaka pravednosti« (Barn. 1, 6). To bi iz konteksta imalo biti preduvjet
i polazište za onu gnozu koju pisac želi saopćiti svojim adresatima, da bi je imali zajedno s vjerom, koju već
imaju (Barn. 1, 5), jer im je već prije posvjedočio, da »velika vjera i ljubav stanuje u vama za nadu u život
njegov« (Barn. 1, 4). Na ocrt triju dekreta Gospodovih nadovezuje pisac temu gnoze: »Jer nam dade spoznati
Gospodar (ho despotes) po prorocima ono što je bilo i što jest, davši nam i prvine kusanja (aparchas geuseos)
onoga što ima doći« (Barn. 1, 7).
P. Prigent (SC 172, 36—41) upozorava na to kako Ps. Barnaba u nabrajanju triju »dogmata«
Gospodinovih (Barn. 1, 6) stavlja na prvo mjesto nadu (z.oes elpis): u tekstu poslanice dolazi ta imenica ili
njezin glagol svega 17 puta. Nada je — zaključuje Prigent — za Ps. Barnabu »bitna karakteristika kršćanskog
života: treba se nadati u Isusa Krista, to je uvjet spasenja i vječnog života« (Prigent, nav. dj. 36). Ps. Barnaba
tako usko povezuje vjeru i nadu da se može reći kao da su to sinonimi, dapače kao da svjesno pred izrazom
»vjerovati u Boga« daje prednost izrazu »nadati se (ufati se) u Boga«. Za razliku, npr., od ivanovske teologije, u
kojoj nada ima malo mjesta, Ps. Barnaba shvaća spasenje kao nešto buduće, a ne kao nešto što je već tu. »Ne
živite osamljenički, povlačeći se u sebe kao da ste već opravdani, već skupljajući se na isto mjesto tražite ono
što je na zajedničku korist« (Barn. 4, 10). Stoga Ps. Barnaba naglašava i strah Božji (ho phobos tou Theou):
»Koliko je do nas, vježbajmo se u strahu Božjemu, i borimo se da sačuvamo njegove naloge (entolas), da se
nađemo radosni u njegovim opravdanjima« (dikaiomasin). Gospod sudi svet ne gledajući tko je tko ...« (Barn 4,
11—12). Ps. Barnaba tako usko povezuje nadu i strah da se dobiva dojam kao da su to sinonimi: »To će reći, da
mi silazimo u vodu puni grijeha i okaljanosti, a izlazimo noseći
plodove, imajući u srcu strah i u duhu nadu u Isusa« (Barn U, 11). P. Prigent upozorava da se tu nalazimo još
pred tipom kršćanstva koje je još uvijek veoma obilježeno judaizmom, i koje se još ne usuđuje tvrditi ono što
tvrdi Prva Ivanova: »Savršena ljubav tjera napolje strah« (1 Iv 4, 18). Ipak, kako god Ps. Barnaba naglašava
potrebu ljudskog napora u vernosti Bogu, on ništa manje jasno uči da taj ljudski napor nije dostatan ukoliko je to
naravno djelo čovjekovo, nego da je to dar Božji, ukoliko smo postali »novi (kainoi), ponovno stvoreni
ispočetka« (palin ex arches ktizomenoi), i »Bog stanuje u nama« (Barn. 16, 8; v. i 16, 9). Vrijedno je u toj
perspektivi spomenuti da Ps. Barnaba svoje etičko učenje (dva puta) donosi istom pošto je u prvom delu
poslanice položio teološke temelje za etiku.

L i t.: J. LEBRETON, Histoire du dogme de la Trinita, II, Pariš 1928, str. 332—345; J. DANIELOU, ThSologie du Judeo-christianisme,
Paris-Tournai 1958, str. 43—46 et passim; ID., Etudes d'exegese judio-chritienne (Les Testimonia), Pariš 1966, 17—19 , 99—107, et
passim; A. BENOIT, La Bapteme chretien au second siecle, Pariš 1953, j4—58; R. BULTMANN, Theologie des Neuen Testaments,
Tuebingen 19655, 515—517; D. RUIZ BUENO, nav. dj., str. 727—769; E. PETERSON, Fruehkirche, Judentum und Cnosis, Rom-Freiburg-
Wien 1959, 150—157 et passim; P. PRIGENT, Les Testimonia dans le christianisme primitif. V apltre de Barnaba I—XVI et ses sources,
Pariš 1961; P. BOGAERT, Apocalypse de Baruch, I, Pariš 1969 [SC 144] 272—280; K. WENGST, Tradition und Theologie des
Barnabasbriefes, Arbeiten zur Kirschengeschichte 42, Berlin-New York 1971; F. Μ. T. de LIAGRE BOEHL, Christentum, Judentum und AT
im ihrem gegenseitigen Verhdltnis nach dem Brief des Barnabas, Festschrift W. H. Gispen, Kampen 1970, 95—111.