FREDERIK POL

KAPIJA

1.
Zovem se Robinet Brodhed,1 ali uprkos tome ja sam muškarac. Moj
analitičar (koga zovem Sigfrid fon Šrink, mada se on tako ne zove; on
nema imena, pošto je mehanička sprava) dobro se zabavlja svojim
elektronskim mozgom na račun ove činjenice:
"Šta te se tiče ako neki ljudi misle da je to žensko ime, Bobe?"
"Ništa me se ne tiče."
"Pa onda zašto to stalno potežeš?"
Nervira me kad on stalno poteže ono što ja stalno potežem.
Gledam u tavanicu na kojoj su okačene mobilije i pinjate, a zatim
bacam pogled kroz prozor. To, u stvari, nije prozor. To je hologram na
kome se smenjuju slike koje predstavljaju talase što nadolaze u rt
Kaena; Sigfridov program je prilično eklektičan. Posle nekog vremena
kažem: "Šta ja mogu što su mi roditelji dali takvo ime. Pokušao sam
da ga pišem R-O-B-I-N-E-T, ali ga onda svi pogrešno izgovaraju."
"Mogao bi da ga promeniš u neko drugo ime, znaš."
"Kad bih ga promenio", kažem ja i siguran sam da sam tu u pravu,
"ti bi mi kazao da opsesivno činim sve moguće da bih opravdao svoj
unutrašnji rascep."

1
U izvornom engleskom tekstu ime je napisano 'Robinette'. Sufiks ette, francuskog porekla,
služi za izvoñenje deminutivnog oblika vlastitih imenica ženskog roda, i taj krajnji slog u reči
nosilac je glavnog naglaska. (Prim. prev.)
 "Ja bih ti rekao", kaže Sigfrid, pokušavajući da se na svoj
nezgrapan način našali, "nemoj, molim te, da upotrebljavaš stručne
psihoanalitičke izraze. Zamolio bih te da prosto kažeš šta osećaš."
"Osećam", kažem ja hiljaditi put, "da sam srećan. Nemam
problema. Zašto se ne bih osećao srećan?"
Često igramo ovakve igre rečima i to mi se ne sviña. Mislim da s
njegovim programom nešto nije u redu. On kaže: "To ti reci meni,
Robi. Zašto se ne osećaš srećan?"
Ništa ne odgovaram na to. On je uporan. "Čini mi se da te nešto
muči."
"Do vraga, Sigfride", kažem ja sa izvesnim gañenjem, "stalno to
govoriš. Ništa me ne muči."
On pokušava lepim. "Nema ničeg ružnog u tome da kažeš kako se
osećaš."
Ponovo gledam kroz prozor, ljut zato što osećam kako drhtim, a ne
znam zašto. "Ti si očajan gnjavator, Sigfride, znaš."
On nešto na to kaže, ali ja ne slušam. Pitam se zašto gubim vreme
dolazeći ovamo. Ako je ikad bilo čoveka koji ima sve razloge da bude
srećan, onda sam to ja. Bogat sam. Prilično sam zgodan. Nisam
prestar. Uostalom, obezbedio sam sebi medicinski komplet, pa tako
mogu otprilike za narednih pedeset godina da budem star onoliko
koliko želim. Živim u Njujorku pod Velikom kupolom, gde ne možete da
stanujete ako niste zaista dobrostojeći, a uz to niste i nekakva slavna
ličnost. Imam letnji apartman koji gleda na Tapansko jezero i branu
Palisad. Devojke polude kad vide moja tri koluta odozgo. Na Zemlji se
uopšte ne sreće tako mnogo vasionskih istraživača, čak ni u Njujorku.
Svi se izbezume kad im pričam kako stvarno izgleda tamo gore oko
Orionove magline ili Malog Magelanovog oblaka. (Nisam bio ni na
jednom ni na drugom, razume se. O onom jednom zaista zanimljivom
mestu na kome sam bio ne volim da pričam.)
"Ili", kaže Sigfrid, pošto je sačekao odreñen broj mikrosekundi
predviñenih za odgovor na ono što je poslednje pitao, "ako si zaista
srećan, zašto dolaziš ovamo da tražiš pomoć?"
Mrzim kad mi on postavlja ista ona pitanja koja sam sebi
postavljam. Ne odgovaram ništa. Vrtim se sve dok ponovo ne nañem
udobno mesto na dušeku od plastične pene, pošto znam da će ovo biti
gadna, dugačka seansa. Kad bih znao zašto mi je potrebna pomoć,
zašto bi mi bila potrebna pomoć?
"Robe, danas baš nisi vrlo razgovoran", kaže Sigfrid kroz mali
glasnogovornik ispred dušeka. On ponekad koristi jednu lutku koja
izgleda kao živa i koja sedi u fotelji, lupka olovkom i smeši se
prepredeno s vremena na vreme. Ali ja sam mu rekao da mi to smeta.
"Zašto mi naprosto ne kažeš o čemu razmišljaš?"
"Ne razmišljam ni o čemu odreñenom."
"Pusti da ti misli slobodno lutaju. Reci što god ti padne na pamet,
Bobe."
"Prisećam se..." kažem i zastajem.
"Prisećaš se čega, Robe?"
"Kapije?"
"To zvuči pre kao pitanje nego kao tvrdnja."
"Možda je tako. Ja tu ne mogu ništa. Toga se sećam: Kapije."

481 IRRAY (O)=IRRAY (P) 13.320

,C, Čini mi se da te nešto muči. 13.325
482 IZBACI ;66AA3 AKO ;5B 13.330
IDI NA **7Z3 13.335
IZBACI alfa 01R AKO alfa 7 13.340
IDI NA **7Z4 13.345
,S, Drek, Sigfride, ti uvek 13.350
to govoriš. 13.355
IZBACI c99997AA! AKO c8 13.360
IDI NA **7Z4 AKO? IDI NA
**7Z10 13.370
,S, Ništa me ne 13.375
muči. 13.375 13.380
483 IRRAY.DREK.UVEK 13.385
.MUČI/NE. 13.390
484 ,C, Zašto mi ne kažeš šta 13.395
je to? 13.400
485 IRRAY(P)=IRAY (Q) UVEDI 13.405
STANJE TEŠENJA 13.410
,C, Nema ničeg ružnog ako 13.415
kažeš šta 13.420
osećaš. 13.425
487 IRRAY (Q) IRRAY (R) IDI NA 13.430
**1 IDI NA **2 IDI NA 13.435
**3 13.440
489 ,S, Ti si težak gnjavator, 13.445
Sigfride, je l' 13.450
znaš? 13.455
IZBACI c! AKO! IDI NA 13.460
 **7Z10 AKO **7Z101! IDI NA 13.465
**1 IDI NA **2 IDI NA **3 13.470
IRRAY. BOL. 13.475

Imam sve moguće razloge da se sećam Kapije. Tamo sam došao

do para i do kolutova i ostalih stvari. Vraćam se u mislima na dan kada
sam otišao sa Kapije. Bilo je to, čekaj da se setim, trideset prvog dana
dvadeset druge orbite, što znači, brojeći unazad, sad je otprilike
šesnaest godina i nekoliko meseci od kako sam odande otišao. Samo
pola sata po izlasku iz bolnice, i jedva sam sačekao da podignem
novac, uhvatim brod i odmaglim.
Sigfrid učtivo kaže: "Molim te, reci glasno o čemu razmišljaš, Robi."
"Razmišljam o Šikitei Bakinu", kažem.
"Da, njega si pominjao. Sećam se. Pa šta je s njim?"
Ja ne odgovaram. Stari Šiki Bakin, bez obe noge, imao je sobu
odmah pored mene, ali ja ne želim o tome da razgovaram sa
Sigfridom. Izvijam se na svom okruglom dušeku, razmišljajući o Šikiju i
pokušavajući da zaplačem.
"Ti si uznemiren, Bobe."
Ni na to ne odgovaram. Šiki je bio gotovo jedina osoba s kojom
sam se pozdravio pre odlaska s Kapije. Čudno je to. Meñu nama je
postojala velika razlika u društvenom položaju. Ja sam bio vasionski
istraživač, a Šiki je bio ñubretar. Plaćali su mu taman toliko da pokrije
porez za obezbeñenje životnih uslova pošto je obavljao uzgredne
poslove, a čak i na Kapiji moraju imati nekoga ko će da uklanja smeće.
Ali pre ili posle on će biti previše star i previše bolestan da bi bio od
ma kakve koristi. Onda će ga, ako bude imao sreće, izbaciti u kosmički
prostor i on će umreti. Ako ne bude imao sreće, možda će ga vratiti na
neku planetu. Tamo će takoñe ubrzo umreti; ali će prvo morati da
proživi nekoliko nedelja kao bespomoćni bogalj.
Pa eto, bio mi je sused. Svako jutro ustajao bi i revnosno usisavao
svaki kvadratni santimetar svoje ćelije. A bila je prljava, jer je na Kapiji
uvek bilo tako mnogo otpadaka koji su lebdeli unaokolo, uprkos
pokušajima da ih uklone. Kad bi sve potpuno počistio, čak i oko
korenja malih grmova koje je zasadio i podšišao, uzeo bi pregršt
oblutaka, zatvarača za boce, komadića hartije - isto ono ñubre koje tek
što je usisao - i brižljivo ih poreñao na mesto koje je upravo počistio.
Ja nikad nisam mogao da uočim razliku, ali Klara je govorila... Klara je
govorila da ona može.
"Bobe, o čemu si upravo razmišljao?"
Ja se savijam u fetusno klupko i nešto mrmljam.
"Nisam razumeo šta si rekao, Robi."
Ne govorim ništa. Pitam se šta se desilo sa Šikijem. Pretpostavljam
da je umro. Najednom mi je strašno žao što je Šiki umro, tako daleko
od Nagoje, i ponovo bih želeo da mogu da plačem. Ali ne mogu.
Preturam se i uvijam kao crv. Bacakam se po dušeku od pene dok
kaiševi kojima sam privezan ne zaškripe. Ništa ne pomaže. Bol i stid ne
izlaze iz mene. Prilično sam zadovoljan sobom zato što toliko
pokušavam da izlijem svoja osećanja, ali moram da priznam da mi to
ne polazi za rukom i sumorni razgovor se nastavlja.
Sigfrid kaže: "Bobe, treba ti mnogo vremena da odgovoriš. Da li ti
se čini da nešto prikrivaš?"
Bezazleno kažem: "Kakvo je to pitanje? Ako i prikrivam, kako to da
znam?" Zastajem da bih brižljivo ispitao mozak iznutra, tražeći po svim
ćoškovima katance koje bih mogao da otključam za Sigfrida. Ne vidim
nijedan. Kažem odmereno: "Čini mi se da nije reč baš o tome. Ne
osećam da nešto zadržavam u sebi. To je više kao da ima mnogo
stvari koje želim da kažem tako da ne mogu da se odlučim za jednu
odreñenu."
"Uzmi bilo koju, Robe. Reci prvu stvar koja ti padne na pamet."
Eto, meni se čini da je to glupo. Kako da znam koja je stvar prva,
kad one sve ključaju zajedno tamo unutra? Otac? Majka? Silvija?
Klara? Jadni Šiki, koji pokušava da održi ravnotežu leteći onako bez
nogu, lepršajući unaokolo kao lasta kad u ambaru lovi insekte, dok
skuplja paučinaste otpatke iz vazduha na Kapiji?
Zaranjam u one predele psihe gde znam da boli, jer je bolelo i
ranije. Kako sam se osećao kad mi je bilo sedam godina, a ja se
šepurio gore-dole po stazi u Rok parku ispred drugih klinaca, usrdno
želeći da skrenem nečiju pažnju? Kako je bilo kad smo izišli iz realnog
prostora i shvatili da smo upali u klopku, dok se ona fantom-zvezda
pomaljala ni iz čega ispod nas kao smešak češirske mačke? O, pamtim
ja stotinu takvih stvari, i sve one pozleñuju, to jest, mogu da pozlede.
One su patnja. One su jasno obeležene natpisom BOLNO u indeksu
moga pamćenja. Znam gde da ih nañem i znam kako izgleda kad ih
vratim u svest.
Ali one ne bole osim ako ih vraćam u svest.
"Ja čekam, Bobe", kaže Sigfrid.
"Ja razmišljam", kažem ja. Dok tu ležim, pada mi na pamet da ću
zakasniti na čas gitare. To me na nešto podseća i ja posmatram prste
na levoj ruci da bih ustanovio da li su mi nokti suviše porasli, poželevši
da žuljevi budu deblji i tvrñi. Nisam naučio sasvim dobro da sviram na
gitari, ali ljudi uglavnom nisu toliko kritični, a meni to pruža
zadovoljstvo. Samo mora stalno da se vežba i memoriše. Čekaj da
vidimo još jedanput, razmišljam, kako se prelazi iz D-dur trozvuka u C-
dur septakord?
"Bobe", kaže Sigfrid, "ovo nije bila vrlo plodna seansa. Preostalo je
samo još oko deset ili petnaest minuta. Zašto prosto ne kažeš prvo što
ti padne na um... sad."
Odbijam ono prvo i saopštavam ono drugo. "Prva stvar koja mi
pada na pamet jeste kako je bilo kad je moja majka plakala pošto je
otac poginuo."
"Mislim da to u stvari nije bilo prvo, Bobe. Dozvoli da pokušam da
pogodim. Da li je prvo bilo nešto u vezi s Klarom?"
Grudi mi se nadimaju od uzbuñenja. Zastaje mi dah. Sasvim
iznenada Klara se pomalja preda mnom, od pre šesnaest godina, a ni
časa starija... Kažem: "U stvari, Sigfride, čini mi se da želim da
govorim baš o svojoj majci." Dozvoljavam sebi da se učtivo prigušeno
nasmejem.
Sigfrid nikad ne uzdiše kad mora da se povinuje, ali ume na takav
način da ćuti kao da uzdiše.
"Vidiš", nastavljam, pažljivo iznoseći sve važne momente, "ona je
želela da se ponovo uda kad je moj otac umro. Ne odmah. Neću da
kažem da se radovala što je umro ili tako nešto. Ne, ona ga je volela,
sigurno. Pa ipak, sad shvatam, bila je zdrava mlada žena, ovaj, prilično
mlada. Da vidimo, mislim da je imala oko trideset tri godine. I da nije
bilo mene, siguran sam da bi se preudala. Imam kompleks krivice zbog
toga. Ja sam je sprečio da to učini. Otišao sam i kazao sam joj: 'Mama,
nije ti potreban drugi muškarac. Ja ću biti muškarac u kući. Brinuću se
o tebi.' Samo što ja to, naravno, nisam mogao. Bilo mi je otprilike
samo pet godina."
"Mislim da ti je bilo devet godina, Robi."
"Zar? Čekaj da vidim. Pazi, molim te, Sigfride, čini mi se da si u
pravu..." I onda pokušavam da progutam veliku pljuvačku koja mi se
nekako trenutno stvorila u grlu. Zaklanjam usta rukom i iskašljavam
se.
"Hajde, reci, Robe!" kaže Sigfrid, navaljujući. "Šta si hteo da
kažeš?"
"Proklet bio, dabogda, Sigfride!"
"Samo napred, Robe. Kaži."
"Šta da kažem? Bože, Sigfride! Iskočiću iz kože! Sve ovo
baljezganje ne prija ni tebi ni meni!"
"Reci šta te tišti, Bobe, molim te."
"Začepi ta tvoja odvratna limena usta!" Sav onaj brižljivo prikrivani
bol kulja iz mene, a ja ne mogu da ga podnesem, ne znam kako da ga
savladam.
"Predlažem, Bobe, da pokušaš da..."
Silovito pokušavam da se otrgnem iz kaiševa, lupajući nogama tako
da su komadi pene stali da ispadaju iz dušeka, i urlam: "Slušaj ti,
zaveži! Neću da slušam. Ne mogu s tim da se nosim, zar ne razumeš
kad ti kažem? Ne mogu! Ne mogu da se nosim, ne mogu!"
Sigfrid strpljivo čeka da prestanem da plačem, što mi se prilično
naglo dogaña. A onda, pre nego što on stiže ma šta da progovori, ja
kažem iscrpeno: "Do ñavola, Sigfride, sve ovo nas nikuda ne vodi.
Mislim da bi trebalo da prestanemo. Mora biti da ima drugih ljudi
kojima su tvoje usluge potebnije nego meni."
 "Što se toga tiče, Robe", kaže on, "ja umem sasvim dobro da
rasporedim svoje vreme."
Brišem suze papirnim maramicama koje je on stavio pored dušeka i
ne odgovaram ništa.
"Ima još puno drugih mogućnosti, u stvari", nastavlja on. "Ali ti
moraš da prosudiš da li da nastavimo sa ovim seansama ili ne."
"Imaš li nešto za piće u sobi za oporavak?" pitam ga.
"Ne u onom smislu u kome ti misliš, to ne. Ima, kako čujem, jedan
vrlo prijatan bar na poslednjem spratu."
"Onda", kažem ja, "ne znam šta tražim ovde."
I petnaest minuta kasnije, pošto smo ugovorili seansu za narednu
nedelju, upravo pijem šolju čaja u Sigfridovoj sobi za oporavak.
Osluškujem da li je sledeći pacijent već počeo da vrišti, ali ne čujem
ništa.
Onda se umivam, doterujem maramu oko vrata i gladim mali
čuperak koji mi štrči iz kose. Odlazim u bar na jednu s nogu. Glavni
konobar, koji je ljudsko biće, poznaje me i daje mi mesto okrenuto
jugu sa pogledom na obod Donjeg zaliva u kupoli. Daje mi znak očima
ka jednoj visokoj devojci bronzane kože i zelenih očiju koja sedi sama,
ali ja odmahujem glavom. Ispijam jedno piće, sa divljenjem gledam u
noge devojke sa bronzanom kožom i, razmišljajući uglavnom kuda ću
na večeru, odlazim na zakazani čas gitare.

Celog života želeo sam da budem vasionski istraživač, otkad znam za

sebe. Nisam mogao imati više od šest godina kad su me otac i majka
poveli na vašar u Šajenu. Kuvane viršle i kokice od soje, šareni baloni
napunjeni vodonikom, cirkus sa psima i konjima, točkovi sreće, razne
igre, jahanje. A bio je tamo i jedan šator, koji se nije provideo, platiš
dolar da uñeš, a unutra je neko izložio predmete uvezene iz Hičijevih
tunela sa Venere. Molitvene lepeze i plameni biseri, ogledala od pravog
Hiči-metala, koje ste mogli kupiti po dvadeset pet dolara komad. Tata je
rekao da nisu pravi, ali meni su izgledali pravi. Doduše, mi nismo mogli
da platimo dvadeset pet dolara komad. Uostalom, sve u svemu, meni i
nije bilo potrebno ogledalo. Pegavo lice, izbačeni zubi, kosa koju sam
glatko začešljavao i vezivao. Upravo je bila otkrivena Kapija. Čuo sam
kako otac o tome priča u aviobusu dok smo se vraćali te večeri kući, kad
su oni, pretpostavljam, mislili da spavam, ali ton prepun čežnje u
njegovom glasu nije mi dao da zaspim.
Da nije bilo mame i mene možda bi on našao načina da ode. Ali
nikada mu se nije ukazala prilika. Godinu dana kasnije bio je mrtav. Od
njega mi je u nasleñe ostao samo njegov posao. I to čim dovoljno
odrastem da mogu da ga prihvatim.
Ne znam da li ste ikada radili u nekom rudniku hrane, ali ste o njemu
verovatno čuli. Nije tamo baš mnogo veselo. Počeo sam sa pola radnog
vremena i pola plate, u dvanaestoj godini. Do šesnaeste dostigao sam u
poslu oca: miner - dobra plata, težak posao.
Ali šta čovek može da uradi s tom platom? Nije dovoljna za
medicinski komplet. Nije dovoljna čak ni da se izvučeš iz rudnika, već
samo koliko da budeš nekakav lokalni heroj. Radiš šest sati, slobodan si
deset sati. Odspavaš osam sati pa ponovo na posao, a odeća ti stalno
zaudara na škriljac. Ne smeš da pušiš sem u hermetički zatvorenim
prostorijama. Isparenje od ulja svuda se širi. Devojke vonjaju isto kao ti i
imaju istu zaglañenu kosu i poderanu odeću.
 Kuća Hičija
Direktno iz zagubljenih tunela na Veneri!
Retki religijski predmeti
Neprocenjivo drago kamenje kojim se nekad kitila
tajanstvena rasa
Zapanjujuća naučna otkrića
SVAKI PRIMERAK
ZAJEMČENO AUTENTIČAN!
Poseban popust za
Naučne grupe i studente
OVI FANTASTIĆNI PREDMETI
STARIJI SU OD LJUDSKE RASE!
Sada prvi put po popularnim cenama
Odrasli: 2,50 U.S. dolara Deca: 1,00 U.S. dolar
Vlasnik: dr Delbert Gin (doktor filozofije i teologije)

Svi smo se bavili istim stvarima, radili u rudniku, jurili tuñe devojke i
igrali na lutriji. I mnogo smo pili, jevtinu, jaku rakiju koja je spravljana
na desetak milja od nas. Ponekad je bila sa natpisom 'Skoč' a ponekad
'votka' ili 'burbon', ali sve su dolazile iz istog prekapnika napunjenog
bitumenom. Ja se uopšte nisam razlikovao od ostalih... osim što sam,
jedanput, dobio na lutriji. I to je bila moja karta za gore.
Pre nego što se to dogodilo samo sam opstojavao.
Majka mi je takoñe bila rudar, pošto je otac nastradao u požaru u
jami, ona me je odgajila, uz pomoć dečjeg obdaništa koje je pripadalo
kompaniji. Dobro smo se slagali dok nije došlo do moje psihotične
epizode. Bilo mi je tada dvadeset šest godina. Imao sam nekih problema
sa devojkom, i posle toga izvesno vreme prosto nisam mogao da
ustanem ujutru iz kreveta. Tako su me strpali. Bio sam izvan opticaja
gotovo godinu dana, a kad su me otpustili iz "šrinkarnice"2 majka je već
bila umrla.
Nema izvlačenja: to je bila moja krivica. Ne mislim da kažem da sam
ja to planirao, hoću da kažem da bi ona poživela da nije imala briga zbog
mene. Nije bilo dosta novaca da se plate troškovi lečenja za nas oboje.
Meni je bila potrebna psihoterapija. Njoj su bila potrebna nova pluća.
Nije ih dobila, i zato je umrla.
Bilo mi je mrsko da živim i dalje u istom stanu posle njene smrti, ali
mogao sam da biram ili to ili da preñem u stan za samce. Nije mi se
sviñalo da živim u takvoj neposrednoj blizini velikog broja muškaraca.
Razume se mogao sam da se oženim. Nisam se oženio - Silvija, zbog
koje sam i imao onaj problem, odavno je već bila otišla - ali ne zato što
sam imao bilo šta protiv same ženidbe. Možda ste pomislili da jesam,
imajući u vidu da sam bio na psihijatrijskom lečenju, a takoñe imajući u
vidu da sam živeo s majkom sve dok je bila živa. Ali to nije istina. Ja sam
veoma voleo devojke. Bio bih vrlo srećan da sam mogao nekom od njih
da se oženim i da gajim dete.
Ali ne u rudnicima.
Nisam želeo da za sobom ostavim sina onako kako je moj otac
ostavio mene.
Minerski posao je ñavolski težak. Sada se upotrebljavaju plinski
plamenici sa svitkom og Hiči-metala i škriljac se jednostavno učtivo cepa
nadvoje, kao kad se vosak seče na kocke. Ali u ono vreme mi smo pravili

2
Autor je ovde upotrebio svoju kovanicu 'shrink tank'. Na engleskom jeziku 'shrink'
znači '(z)grčiti'. Izraz 'šrinkarnica' ovde je izveden od imena Sigfrid fon Šrink, kojim
glavni junak naziva svog elektronskog analitičara. (Prim. prev.)
bušotine i postavljali eksploziv. U jamu se silazilo na brzim platformama
na početku smene. Zid okna bio je prekriven muljem i zaudarao na
desetak santimetara od vašeg ramena, a kretao se brzinom od šezdeset
kilometara na čas u odnosu na vas; imao sam prilike da vidim rudare sa
nekoliko čašica u grlu kako posrću i pružaju ruku da se naslone, a izvlače
patrljak. Onda pokuljate u gomili iz te kante pa se klizate i posrćete po
daskama postavljenim preko mulja kilometar ili više dok ne doñete do
radne površine. Bušite u svom oknu. Postavljate svoj deo eksploziva.
Onda se povlačite u jedan slepi hodnik dok se obavi miniranje, u nadi da
ste dobro proračunali i da čitava ta smrdljiva, zejtinjava masa neće da se
sruči na vas. (Ako ste živi zakopani, možete preživeti do sedam dana u
rastresitom škriljcu. Neki jesu. Ukoliko ih ne spasu u roku od tri dana,
obično više nisu nizašta). A onda, ako je sve išlo kako treba, gledate da
izbegnete sudar sa vagonetima koji vam se prikradaju na šinama dok
idete do sledeće radne površine.
Zaštitne maske, kažu, odstranjuju veći deo ugljovodonika i kamene
prašine. Ne odstranjuju smrad. Nisam siguran ni da odstranjuju sve
ugljovodonike. Moja majka nije jedini rudar za koga znam da su mu bila
potrebna nova pluća - niti isto tako jedini rudar koji nije imao novaca da
ih plati.
A onda, kad se završi šihta, kuda može da se ode?
Odlazite u bar. Odlazite u spavaonicu s nekom devojkom. Odlazite u
rekreacionu salu da igrate karte. Gledate televiziju.
Ne izlazi se mnogo napolje. Nema razloga. Ima dva-tri parkića
brižljivo negovana, sa nasadima koji se stalno obnavljaju; u Rok parku
ima čak i živica i travnjak. Kladim se da nikad niste videli travnjak koji
mora da se pere, riba (deterdžentom!) i suši svake nedelje, jer bi inače
propao. Stoga parkove uglavnom prepuštamo deci.
Osim parkova, postoji samo površina Vajominga, a dokle pogled
dopire ona liči na površinu Meseca. Nigde ničeg zelenog. Ničeg živog.
Nema ptica, nema veverica, nema kućnih životinja. Nekoliko muljavih,
šljapkavih potoka koji su iz nekog razloga uvek oker-crvene boje zbog
nafte. Kažu da još imamo sreće jer se u našem delu Vajominga vrši
podzemna eksploatacija. U Koloradu, gde se koristi površinski kop, stvari
stoje još gore.
Uvek sam mislio da je teško u to poverovati, i još uvek tako mislim,
ali nisam išao da vidim.
I na stranu sve ostalo, svuda su mirisi i šumovi i prizori koji
podsećaju na rad u rudniku. Zalasci sunca, narandžasto-smeñi zbog
izmaglice. Večiti zadah. Ceo dan i celu noć čuje se tutnjava peći za
ekstrakciju, u kojima se zagreva i drobi laporac kako bi se dobio
kerogen, i tandrkanje transportera, koji odvlače iskorišćeni škriljac da ga
istovare na neku gomilu. Znate, kamen morate zagrevati da biste vadili
naftu. Kad ga zagrevate on ispuca kao kokica. Onda nemate gde da ga
stavite. Ne možete ga ponovo vratiti u okno iz koga je izvañen, ima ga
suviše. Ako otkopate jedno brdo uljnog škriljca i iz njega izvadite naftu,
masa ispucanog škriljca koja preostane dovoljna je za dva brda. I to
zapravo i radite. Podižete nova brda.
A toplota koja se odvodi iz ekstraktora zagreva zgrade za veštačko
uzgajanje kultura, a nafta se taloži kao mulj dok kaplje unutra, a onda se
skuplja kašikama i suši i presuje... i mi to jedemo, odnosno izvesnu
količinu toga, za doručak sledećeg jutra.
Čudno. U stara vremena nafta je sama izbijala iz zemlje! A ljudi su se
dosetili tek toliko da je stavljaju u svoje automobile da tamo izgori.
 Svi TV programi imaju reklamne delove namenjene podizanju morala,
u kojima nam poručuju kako je naš rad važan, kako čitav svet zavisi od
nas u ishrani. To je sasvim tačno. Ne moraju stalno da nas podsećaju.
Kad ne bismo radili ono što radimo, u Teksasu bi vladala glad, a meñu
bebama u Oregonu kvašiorkor. Svi to znamo. Mi obezbeñujemo pet
triliona kalorija dnevno za svetsku ishranu, polovinu potrebne količine
belančevina za otprilike jednu petinu stanovništva na Zemlji. Sve to
dobija se iz gljivica i bakterija koje gajimo uz pomoć škriljčanog ulja u
Vajomingu, kao i u delovima država Juta i Kolorado. Svetu je potrebna ta
hrana, ali do sada nas je to stajalo gotovo ceo Vajoming pola Apalačije,
velikog dela peščane oblasti Atabaska... a šta ćemo da radimo sa svim
tim ljudima kad se iz poslednje kapi ugljovodonika dobiju gljivice?
To nije moj problem, ali ja ipak o njemu razmišljam.
To je prestao da bude moj problem kad sam dobio na lutriji, drugog
dana Božića, one godine kad sam napunio dvadeset šest godina.
Zgoditak je iznosio dve stotine pedeset hiljada dolara. Dovoljno da
proživim kao kralj godinu dana. Dovoljno da se oženim i izdržavam
porodicu, pod uslovom da oboje radimo i ne razbacujemo se.
Odnosno, dovoljno za kartu do Kapije u jednom pravcu.
Odneo sam loz u putničku agenciju i prijavio se za put. Obradovali su
se kad sam došao; nisu baš bili mnogo zauzeti, naročito ne tom vrstom
posla. Preostalo mi je bilo oko deset hiljada dolara u sitnom novcu.
Nisam brojao. Za sve pare častio sam pićem celu svoju smenu.
Računajući da u mojoj smeni ima pedesetoro ljudi, plus svi prijatelji i
uzgredni gosti koji su sami prišli, dovoljno je bilo za dvadeset četiri časa.
Posle toga sam se oteturao natrag u putničku agenciju kroz
vajominšku vejavicu. Pet meseci kasnije približavao sam se tom
asteroidu, razrogačeno gledajući kroz bočne prozore u brazilski patrolni
brod koji nas je pozivao da se javimo, na putu da najzad postanem
svemirski istraživač.

3.
Sigfrid nikada ne završava pretresanje jedne teme. On nikada ne
kaže: "E sad, Bobe, mislim da smo dovoljno o ovome govorili." Ali
ponekad pošto bih odležao vrlo dugo tamo na dušeku, ne sarañujući
dovoljno, praveći viceve ili pevušeći kroz nos, posle nekog vremena on
bi rekao:
"Mislim da bismo mogli da se vratimo na nešto drugo, Bobe. Rekao
si nešto pre izvesnog vremena što bismo sada mogli da nastavimo.
Možeš li toga da se setiš, kad si poslednji put..."
"Kad sam poslednji put razgovarao s Klarom, je li?"
"Da, Bobe."
"Sigfride, ja uvek znam šta ćeš da kažeš."
"Ne mari što znaš, Bobe. Pa šta je onda bilo? Hoćeš li da govoriš o
tome kako si se tada osećao?"
"Zašto da ne." Čistim nokat desnog srednjeg prsta, provlačeći ga
izmeñu dva donja prednja zuba. Zatim ga zagledam i kažem.
"Shvatam da je to bio značajan momenat. Možda je to bio najgori
trenutak u mom životu, otprilike. Čak gori nego kad me je Silvija
zafrknula, ili kad sam doznao da mi je majka umrla."
"Da li to znači da bi radije govorio o jednoj od tih stvari, Robe?"
"Uopšte ne. Ti kažeš da govorim o Klari i govorićemo o Klari."
Smeštam se na dušek od pene i razmišljam neko vreme. Veoma
me je zanimala transcendentalna meditacija i katkad bih postavio sebi
neki problem i počinjao stalno da ponavljam odreñenu mantru, a
svršavalo se time što bi se moj problem razrešio: prodaj akcije ribarske
farme u Baji i kupi vodovodne instalacije na robnoj berzi. To je bila
jedna i ta se stvarno isplatila. Ili: povedi Rejčel u Meridu na skijanje na
vodi u Zalivu Kampeč. To ju je dovelo u moj krevet prvi put, pošto sam
sve drugo isprobao.
A onda Sigfrid kaže: "Ne odgovaraš, Robe."
"Razmišljam o onome što si kazao."
"Molim te nemoj o tome da razmišljaš, Robe. Prosto pričaj. Reci mi
kakva su ti osećanja prema Klari sada, ovog časa."
Pokušavam da se pošteno prisetim. Sigfrid mi neće dozvoliti da se
za to prepustim transcendentalnoj meditaciji i zato posežem za svojim
potisnutim osećanjima.
"Pa, ne baš snažna", kažem. Nisu snažna na svesnom nivou, u
svakom slučaju.
"Da li se sećaš kakva su bila u ono vreme, Bobe?"
"Naravno da se sećam."
"Pokušaj da osećaš ono što si tada osećao, Bobe."
"U redu."
Poslušno rekonstruišem situaciju u svesti. Evo me kako razgovaram
sa Klarom preko radio-veze. Dejn nešto viče u lenderu. Svi smo
izbezumljeni od straha. Dole pod nama raspršuje se plavičasta
izmaglica i ja prvi put vidim nejasne obrise fantom-zvezde. Brod
"trojka" - ne, bila je to "petica"... U svakom slučaju, zaudara na znoj i
povraćanje. Sve me boli.
Tačno se sećam toga, mada bih lagao kad bih rekao da dopuštam
sebi da to osećam.
 Kažem namerno, napola prigušujući smeh: "Sigfride, tamo je tako
žestok osećaj bola, krivice i patnje koji naprosto ne mogu da
podnesem." Ponekad pokušam tako s njim, saopštavajući mu bolnu
istinu tonom koji biste upotrebili da od konobara na koktelu zatražite
da vam donese još jedan rum-punč. Tako postupam kad hoću da
izbegnem njegov napad. Znam da to ne pali. Sigfrid ima veliki broj žica
od Hiči-metala u sebi. On je mnogo bolji nego što su bili kompjuteri u
Institutu, kad sam imao onu epizodu. On neprestano kontroliše sve
moje fizičke parametre: provodljivost kože i puls, aktivnost beta-talasa
i tako dalje. On registruje podatke koje prima od kaiševa kojima sam
privezan za dušek i koji pokazuju koliko se žestoko bacakam. On meri
jačinu moga glasa i očitava alikvotne tonove zabeležene na
spektrogramu. A takoñe razume šta znače reči. Sigfrid je veoma bistar,
uzimajući u obzir koliko je glup.
Vrlo je teško, ponekad, prevariti ga. Kraj seanse dočekujem
potpuno iznemogao, sa osećanjem da bih, da sam ostao još samo
jedan minut pored njega, ponovo počeo da zapadam pravo u onu
patnju i da bi me ona uništila.
Ili bi me izlečila. Možda je to jedno isto.

322 ,S, Ne znam zašto ipak i dalje 17.095

dolazim k tebi, 17.100
Sigfride. 17.105
323 IRRAY. ZAŠTO. 17.110
324 ,C, Podsećam te, Robi, 17.115
da si već potrošio 17.120
tri želuca i, čekaj da 17.125
 vidim, skoro pet metara 17.130
creva. 17.135
325 ,C, Čirevi, rak. 17.140
326 ,C, Nešto te, čini se, 17.145
razjeda, 17.150
Bobe. 17.155

4.
Evo, dakle, Kapije. Postaje sve veća i veća kroz prozore broda koji
doleće sa Zemlje:
Asteroid. Ili možda jezgro komete. Oko deset kilometara, po
najvećoj uzdužnoj osi. Kruškastog oblika. Spolja izgleda kao kvrgava
ugljenisana grudva plavičastog sjaja. Iznutra, to je kapija svemira.
Šeri Lofat se naslonila na moje rame, dok su se ostali iz naše grupe
budućih svemirskih istraživača sjatili iza nas, gledajući zabezeknuto.
"Isuse, Bobe. Pogledaj patrolne brodove!"
"Ako nañu da nešto nije u redu", reče neko iza nas, "oteraće nas iz
kosmosa."
"Neće naći ništa 'što nije u redu'", reče Šeri, ali svoju opasku završi
znakom pitanja. Ovi patrolni brodovi izgledali su zlurado dok su
ljubomorno kružili oko asteroida, budno motreći da niko od pridošlica
ne pkrade tajne koje vrede više nego što bi iko ikada mogao da plati.
Obisnusmo se o remenje na bočnim prozorima kako bismo u njih
zavirili. Ludost, eto šta je to bilo. Mogli smo da poginemo. Nije u stvari
izgledalo mnogo verovatno da će nam za podešavanje putanje prema
Kapiji, odnosno brazilskom patrolnom brodu, biti potrebna velika
promena brzine, ali dovoljna bi bila samo jedna nagla korekcija kursa
pa da se razmrskamo. A uvek je postojala i druga mogućnost, da se
naš brod okrene oko dvadeset pet stepeni i da se nañemo pogleda
uperenih pravo u Sunce, tu u blizini. To bi značilo slepilo zauvek, sa
tako male udaljenosti. Ali mi smo želeli da posmatramo.
Brazilski patrolni brod nije se trudio da se sasvim približi. Videli smo
kako signaliziraju i znali smo da proveravaju naše deklaracije pomoću
lasera. To je bilo normalno. Rekao sam da patrolni brodovi motre na
lopove, ali u stvari trebalo je više da motre jedni na druge nego da se
brinu o bilo kom drugom. Uključujući i nas. Rusi su bili podozrivi prema
Kinezima, Kinezi su bili podozrivi prema Rusima, Brazilci su bili
podozrivi prema onima sa Venere. Svi su bili podozrivi prema
Amerikancima.
Znači da su četiri ostala patrolna broda sigurno motrila na Brazilce
pažljivije nego na nas. Ali svi smo znali da ukoliko se naši kodirani
navicerti ne poklapaju sa kodiranim snimcima predatim pojedinačno
njihovim konzulatima pri odlasku sa Zemlje, sledeći korak ne bi bio
rasprava. Bio bi torpedo.
Čudno je to. Mogao sam da zamislim taj torpedo. Mogao sam da
zamislim iskusnog hladnokrvnog vojnika kako nišani i izbacuje torpedo.
I kako se naš brod rasprskava u buktinju narandžaste boje, a mi se
pretvaramo u atome rasute po svemirskom prostoru... Samo
torpiljerac na tom brodu, gotovo sam sasvim siguran, bio je u to
vreme podoficir po imenu Frensi Ereira. Kasnije smo nas dvojica
postali dosta dobri prijatelji. On zaista nije ličio na nekog hladnokrvnog
ubicu. Plakao sam u njegovom naručju ceo dan po povratku s onog
poslednjeg putovanja, u bolničkoj sobi, kad je trebalo da me pregleda i
utvrdi da li nešto ne švercujem. A Frensi je plakao zajedno sa mnom.
 Patrolni brod se izmakao i meñu nama nastade lagano komešanje,
zatim se ponovo dočepasmo prozora kad naš brod poče da se spušta
prema Kapiji.
"Izgleda kao neko ko ima velike boginje", reče neko iz grupe.
Stvarno je tako izgledala; neki rošavi ožiljci širom su zjapili. To su
bili dokovi za svemirske brodove koji su bili u misiji. Neki od njih
ostaće zauvek otvoreni, jer se brodovi neće vratiti. Ali većina otvora
bila je pokrivena ispupčenjima nalik na šešire pečuraka.
Ti šeširi bili su zapravo brodovi zbog kojih je Kapija i postojala.
Brodove nije bilo lako videti. A ni samu Kapiju. Pre svega, imala je
nizak albedo, a nije bila ni vrlo velika; kao što sam rekao, oko deset
kilometara po dužnoj osi, upola manje po polutaru rotacije. Ali mogla
bi se detektovati. Pošto ih je onaj prvi pacov iz tunela doveo do nje,
astronomi su počeli da se pitaju zašto nije bila uočena sto godina
ranije. Sada kad znaju u kom pravcu treba da gledaju, uspevaju da je
nañu. Ponekad postane tako sjajna kao zvezde iz sedamnaeste klase
gledane sa Zemlje. Onda je lako. Pomislili biste da su je mogli ucrtati
pri rutinskoj izradi mapa.
Problem je u tome što nije bilo tako mnogo rutinskih mapa rañenih
za ovaj sektor neba, a izgleda da Kapija nije bila tamo gde su
osmatrali kad su vršili osmatranja.
Stelarni astronomi uglavnom su vršili osmatranja u predelu daleko
od Sunca. Solarni astronomi su se uglavnom zadržavali u ravni
ekliptike - a Kapija ima kružnu putanju pod pravim uglom. Zbog toga
je promakla.
Piezofon je zakakotao: "Pristajanje kroz pet minuta. Vratite se u
svoja sedišta. Pričvrstite kaiševe."
 Gotovo smo bili stigli.
Šeri Lofat se ispruži i uhvati me za ruku ispod kaiševa. Ja
odgovorih stiskom. Nas dvoje nikada nismo bili zajedno u krevetu,
nikada se nismo sreli dok se ona nije stvorila u fotelji pored moje na
svemirskom brodu, a ipak je ovo drhtanje bilo takoreći seksualne
prirode. Kao da ćemo se sjajno provesti, da bolje ne može; ali to nije
bilo zbog seksa, nego zbog Kapije.
Kad su ljudi počeli da čeprkaju po Venerinoj površini, naišli su na
tragove nastambi Hičija.
Nisu naišli ni na jednog Hičija. Bez obzira ko su bili, bez obzira kada
su bili na Veneri, više ih nije bilo. Nijedan jedini leš nije ostao u nekoj
humci koji bismo otkopali i secirali. Sve što je pronañeno to su bili
tuneli, pećine, ono malo neupotrebljivih artefakta, čuda tehnike - što
su zbunjivali ljudska bića koja su pokušavala da ih rekonstruišu.
A onda je neko pronašao mapu Sunčevog sistema koju su izradili
Hičiji. Na njoj se video Jupiter sa svojim mesecima, Mars, ostale
planete, kao i sistem Zemlja-Mesec. I Venera, koja je bila obeležena
crnim na sjajnoj plavoj površini mape načinjene od Hiči-metala. I
Merkur, i još nešto - jedino što je osim Venere bilo obeleženo crnom
bojom: telo koje se kretalo kružnom putanjom što je zalazila u perihel
Merkura, a nije ulazila u Venerinu putanju, sa nagibom od devedeset
stepeni u odnosu na ravan ekliptike, tako da se nikada nije sasvim
približavalo ni jednoj ni drugoj od ovih planeta. Nebesko telo koje
zemaljski astronomi nisu nikada identifikovali. Pretpostavka: asteroid,
ili kometa - razlika je čisto semantička - koja je za Hičije iz nekog
razloga bila veoma važna.
Verovatno bi pre ili posle nekakva teleskopska sonda krenula put
nje, ali za tim nije postojala potreba. A onda je slavni Silvester Meklen
- koji do tada nije bio slavan ni po čemu, prosto jedan od pacova iz
tunela na Veneri - pronašao jedan svemirski brod Hičija, doleteo do
Kapije i tu umro. Ali uspeo je da obavesti ljude gde se nalazi tako što
je mudro odlučio da raznese svoj brod. To je svemirsku sondu NASE
odvratilo od sunčeve hromosfere i čovek je dospeo do Kapije i otvorio
je.
Unutra su bile zvezde.
Unutra je, da budem manje poetičan, a više bukvalan, bilo gotovo
hiljadu omanjih letelica, koje su podsećale na debele pečurke. Bilo ih
je u nekoliko oblika i veličina. Najmanje su imale okrugao vrh, nalik na
pečurke koje se sada gaje u tunelima u Vajomingu pošto su iskopali
sav uljani škriljac, a koje kupujete u supermarketu. Veće su bile
gotovo šiljate, nalik na smrčak. U šeširima su se nalazile prostorije za
boravak posade i sistem propulzije za koji niko nije znao kako
funkcioniše. Drške pečuraka bile su raketni brodovi na hemijski pogon,
nalik otprilike na nekadašnje mesečeve module iz prvih programa
kosmičkih letova.

(Kopija koja sadrži P. & O. sa predavanja profesora Hegrameta.)

P. Kako su izgledali Hičiji?
Profesor Hegramet: Niko ne zna. Nikada nismo našli ništa što bi
bilo nalik na fotografiju, ili crtež, izuzev dve ili tri mape. Odnosno
nijednu knjigu.
P. Zar oni nisu imali neki sistem za čuvanje znanja, kao, na primer,
pismo?
Profesor Hegramet: Pa, sigurno je da su morali imati. Ali kakav, to
ja ne znam. Koliko naslućujem... ali, to je samo nagañanje.
P. Šta kažete?
Profesor Hegramet: Pa eto, razmislite o našim sopstvenim
metodima čuvanja znanja i kako bi oni bili primljeni u pretehnološkim
epohama. Da smo, recimo, Euklidu dali knjigu, on bi mogao da shvati
čemu ona služi, mada ne bi mogao da razume šta u njoj piše. Ali šta
da smo mu dali kasetu sa magnetofonskom trakom? On ne bi znao šta
s njom da radi. Ja nagañam, ne, ja sam ubeñen, da mi raspolažemo
nekim "knjigama" Hičija, samo ih kao takve ne prepoznajemo. Šipka
načinjena od Hiči-metala. Možda, ona spirala u obliku znaka pitanja
koja se nalazi u brodovima čiju funkciju mi uopšte ne znamo. Ovo o
čemu govorim nije nova ideja. Kod svih ovih stvari ispitivani su
magnetni kodovi, mikrožlebovi, hemijski obrasci - ništa nije otkriveno.
Meñutim, mi možda nemamo instrument koji nam je potreban da
otkrijemo te poruke.
P. Ima nešto u vezi s tim Hičijima što ja naprosto ne razumem.
Zašto su oni napustili sve te tunele i ostala mesta? Kuda su otišli?
Profesor Hegramet: Gospoñice, ja sam vam tu sasvim nemoćan.

Niko nikada nije uspeo da utvrdi čime se ovi "šeširi" pokreću ili
kako se njima upravlja.
To je bila jedna od stvari zbog koje smo svi bili nervozni: činjenica
da ćemo morati da okušamo sreću sa nečim što nikome nije jasno šta
je. U bukvalnom smislu nemate kontrolu kad jednom uzletite u brodu
Hičija. Kurs leta je programiran u njihovom komandnom sistemu na
način koji niko nije uspeo da odgonetne; mogli ste da odaberete jedan
kurs, ali kad ga jednom odaberete nema menjanja - a ne znate kuda
će vas odvesti kurs koji ste odabrali, isto onako kao što ne znate šta
ima u praskavom paketiću dok ga ne otvorite.
Ali oni su funkcionisali. Još uvek su funkcionisali posle, kako kažu,
možda pola miliona godina.
Prvi momak koji je imao hrabrosti da uñe u jedan brod i da ga
pokrene uspeo je. Brod se podigao iz kratera na površini asteroida.
Zadimio se, blesnuo, i odleteo.
A tri meseca kasnije, vratio se noseći izgladnelog unezverenog
astronauta, ozarenog trijumfom. Dospeo je bio do jedne druge zvezde!
Ušao je u kružnu putanju oko neke velike sive planete opkoljene
uskovitlanim žutim oblacima, uspeo da prebaci kontrolnu palicu - i
dospeo nazad u istu onu rupu od boginja, uz pomoć programiranih
komandi.
Onda su poslali drugi brod, ovoga puta jedan od onih velikih,
šiljatih, u obliku smrčka, sa četvoročlanom posadom i velikom
količinom namirnica i instrumenata. Proveli su na putu samo oko
pedeset dana. Za to vreme nisu baš dospeli do nekog drugog
sunčevog sistema; upotrebili su, u stvari, kapsulu za pristajanje i sišli
na površinu jedne planete. Na njoj nije bilo tragova života... ali života
je tu nekada bilo.
Našli su ostatke. Ne brojne. Nekoliko polomljenih starudija u
jednom zakutku ispod vrha planine koja je izbegla opštu katastrofu što
je zadesila planetu. U radioaktivnoj prašini pronašli su jednu ciglu,
jedan keramički zavrtanj, jedan upola istopljeni predmet koji je ličio na
nešto poput flaute načinjene od hroma.
A onda je počela potera za zvezdama... i mi smo joj se pridružili.
5.
Sigfrid je prilično bistra mehanička sprava, ali ponekad ne mogu da
razumem šta mu je. Stalno traži da mu pričam o svojim snovima. A
onda ja doñem sav ozaren zbog nekog sna za koji znam sigurno da će
mu se jako dopasti, nešto kao "velika crvena jabuka za učiteljicu",
puna simbola penisa i fetišizma i gnjavaže oko osećanja krivice, a on
me razočara. Krene nekim bezveznim putem koji s mojim snom nema
nikakve veze. Ja mu sve lepo ispričam, a on onda sedi i pucketa i pišti i
zuji neko vreme - u stvari on to ne radi, ali ja to zamišljam dok čekam
na odgovor - i zatim kaže:
"Hajde da se vratimo na nešto drugo, Bobe. Mene interesuju neke
stvari koje si ispričao o onoj ženi, Džel-Klari Mojnlin."
Uzvraćam: "Sigfride, opet si uzalud krenuo tim putem."
"Ja ne mislim tako, Bobe."
"Ali ovaj san! Gospode bože, zar ne vidiš koliko je važan? Šta misliš
o majčinskom liku u njemu?"
"Šta misliš kako bi bilo da me ostaviš da radim svoj posao, Bobe?"
"Mogu li da biram?" kažem zlovoljno.
"Ti uvek možeš da biraš, Bobe, ali bih ja vrlo voleo da navedem šta
si nedavno rekao." Onda zastaje i do mene dopire moj sopstveni glas
zabeležen negde na njegovoj traci.
Govorim:
"Sigfride, tamo je tako žestok bol i osećanje krivice i patnja sa
kojima ja prosto ne mogu da se borim."
On čeka da ja nešto kažem.
Posle nekoliko trenutaka progovaram: "Dobar snimak", priznajem
ja, "ali ja bih radije govorio o tome kako mi se fiksacija na lik moje
majke prikazuje u snu."
"Meni se čini da bi bilo korisnije da istražimo onu drugu stvar,
Bobe. Moguće je da su one u nekoj vezi."
"Stvarno?" Sav sam se zagrejao da porazgovaram o ovoj teoretskoj
mogućnosti na bezličan i filozofski način, ali on me pogaña u živac:
"Poslednji razgovor koji si imao sa Klarom, Bobe. Molim te, ispričaj
mi šta osećaš u vezi s tim."
"Ispričao sam ti."
To mi se uopšte ne dopada, to je takvo gubljenje vremena i ja se
trudim da mu to jasno stavim do znanja tonom glasa i napetošću tela
koje se grči u kaiševima. "To je bilo još gore nego s majkom."
"Znam da bi radije govorio o majci, Robe, ali molim te, nemoj, ne
sad. Pričaj mi o tom dogañaju u vezi s Klarom. Šta o tome osećaš u
ovom trenutku?"
Pokušavam da dokučim pošteno. Na kraju krajeva, toliko sam u
stanju da učinim. Ne moram to, u stvari, da kažem glasno. Ali
uspevam da kažem samo: "Ništa naročito."
Posle male pauze on kaže: "Je li to sve, 'ništa naročito'?"
"Da. Ništa naročito." Ništa naročito na svesnom planu, u svakom
slučaju. Sećam se kako sam se osećao u onom trenutku. Otvaram tu
pregradu u sećanju vrlo obazrivo, da vidim kako je bilo. Silazim u onu
plavičastu izmaglicu. Gledam pred sobom nejasnu fantom-zvezdu prvi
put. Govorim s Klarom preko radio-veze, dok mi Dejn šapuće na uvo...
Zatvaram je ponovo.
"Sve to boli, mnogo, Sigfride", kažem običnim glasom. Ponekad
pokušavam da ga prevarim, saopštavajući mu emocionalno nabijene
stvari tonom koji biste upotrebili da naručite šoljicu kafe, ali čini mi se
da to ne uspeva. Sigfrid obraća pažnju na jačinu i prelive u glasu, ali
obraća pažnju i na disanje i pauze, kao i na značenje reči. Jako je
bistar, imajući u vidu koliko je glup.

6.
Petorica podoficira iz stalnog odreda, po jedan sa svakog patrolnog
broda, potapkaše nas od glave do pete, pregledaše naše dokumente i
predaše nas službeniku Korporacije zaduženom za selekciju. Šeri se
zakikota kad joj ruski podoficir dotače osetljivo mesto i prošaputa: "Šta
misle da krišom unosimo ovamo, Bobe?
Dao sam joj znak da ćuti. Službenica Korporacije uzela je naše
isprave za iskrcavanje od Kineza iz specijalne službe/3 i počela da nas
proziva. Bilo nas je ukupno osmoro. "Dobrodošli", rekla je. "Svako od
vas, novajlije, dobiće svoga agenta. On će vam pomoći da se smestite,
daće vam potrebna obaveštenja, pokazaće vam gde da se prijavite za
lekarski pregled i za kurseve. Takoñe, predaće vam primerak ugovora
koji treba da potpišete. Svakome od vas odbijeno je po hiljadu sto
pedeset dolara od sume uplaćene za prelet dovde; to je vaš porez za
održavanje životnih uslova za prvih deset dana. Od preostalog iznosa
možete podizati novac u svako doba uz popunjeni P-ček. Vaš zastupnik
će vam pokazati kako se to radi. Linskot!"
Sredovečni Crnac iz Baje, Kalifornija, podiže ruku. "Vaš zastupnik je
Šota Tarasvili. Brodhed!"
"Ovde sam."
"Dejn Mečnikov", reče službenica Korporacije.
Počeo sam da se osvrćem, ali osoba koja je trebalo da bude Dejn
Mečnikov već mi je prilazila. Čvrsto mi je stegao ruku, poveo me, a
onda je rekao: "Zdravo."
Oklevao sam. "Želeo bih da se pozdravim sa svojom
prijateljicom..."
"Svi ste vi smešteni na istom mestu", zagrokta on. "Hajdemo."
Tako sam dva sata po dolasku na Kapiju imao sobu, agenta i
ugovor. Ugovor sam potpisao odmah. Nisam ga čak ni pročitao.
Mečnikov je bio iznenañen. "Zar ne želiš da vidiš šta tu piše?"
"Ne sad odmah." Mislim, šta bih time dobio? Ako mi se ne dopada
šta tamo piše, mogao bih da se predomislim, a kakve sam druge
opcije imao, zapravo? Biti vasionski istraživač prilično je jezivo. Mrska
mi je pomisao da bih mogao da nastradam. Mrska mi je pomisao da
moram da umrem, uopšte; da ne budem više živ, da sve prestane, da
znam da će svi ti ostali ljudi nastaviti da žive i uživaju u seksu i ostalim
stvarima, a da ja neću moći u tome da učestvujem. Ali to mi nije bilo
toliko mrsko kao pomisao da se vratim u rudnike hrane.
Mečnikov se okači kragnom o jednu kuku na zidu moje sobe, da mi
ne bi smetao dok sreñujem stvari. On je bio zdepast čovek, bledog
lica, ne mnogo razgovoran. Nije izgledao vrlo simpatično, ali bar mi se
nije podsmevao što sam nova nespretna pridošlica. Na Kapiji vlada
gotovo potpuno bestežinsko stanje. Nikada ranije nisam iskusio stanje
smanjene sile teže; u Vajomingu toga nema, pa sam stalno pravio
pogrešne procene. "Navići ćeš se na to. Imaš li hleba?"
"Nemam."
On uzdahnu. Ličio je na Budu onako obešen o zid, sa savijenim
nogama.
Pogleda u brojčanik i reče: "Povešću te na jedno piće kasnije. To je
običaj. Samo nije vrlo zabavno pre otprilike dvadeset dva časa. Onda
će u "Plavom paklu" biti puno sveta i ja ću te sa njima upoznati.
Videćeš šta može da se nañe. Kakav si, običan ili topli brat, a?"
"Ja sam prilično običan."
"Sasvim svejedno. Ovde si potpuno slobodan što se toga tiče.
Upoznaću te sa svima koje ja znam, a onda se snalazi sam. Bolje da se
na to odmah navikneš. Gde ti je plan?"
"Plan?"
"Do ñavola, čoveče! Plan se nalazi u omotu koji su ti dali."
Otvarao sam pregrade nasumce dok nisam našao gde sam ostavio
taj koverat. Unutra su bili moj primerak ugovora, brošura "Dobrodošli
na Kapiju", potvrda za sobu, upitnik o zdravstvenom stanju, koji ću
morati da ispunim pre osam, sledećeg dana... i jedan presavijeni tabak
hartije koji je, kad se razvije izgledao kao neki dijagram sa upisanim
nazivima.
"To je plan. Možeš li da odrediš gde se nalaziš? Zapamti broj sobe:
nivo Bejb, istočni kvadrant, tunel osam, soba pedeset jedan. Zapiši."
"Već je napisano ovde, Dejne, na potvrdi za sobu."
"Dobro, nemoj da je izgubiš." Dejn se maši rukom iza vrata, otkači
se i pusti da polako padne na pod. "Zašto ne bi prvo sam malo
pogledao unaokolo. Naći ćemo se ovde. Ima li još nešto što bi hteo da
pitaš sad odmah?"
Razmišljao sam, dok je on gledao nestrpljivo. "Ovaj ... mogu li da
te pitam nešto što je u vezi s tobom, Dejne? Jesi li već bio napolju?"

UGOVOR
Ja,........................, koji sam duševno zdrav, ustupam sva prava
na sva otkrića i sve što je s njima u vezi, kao i na artefakte, predmete i
stvari od vrednosti koje mogu naći tokom mog istraživanja, odnosno
koji budu proistekli iz istog, uz pomoć letelice koja mi je stavljena na
raspolaganje, odnosno bilo koje informacije koju sam dobio od
odgovorne vlasti na Kapiji, neopozivo gore navedenoj odgovornoj
vlasti na Kapiji.
2. Odgovorne vlasti na Kapiji mogu, po svom sopstvenom
nahoñenju, odlučiti da prodaju, ustupe licencu ili na drugi način
raspolažu svim artefaktima, predmetima ili drugim stvarima od
vrednosti koje proističu iz mojih aktivnosti prema ovom ugovoru.
Ukoliko tako postupe, one se obavezuju da mi isplate 50% (pedeset
odsto) svih prihoda ostvarenih takvom prodajom, ustupanjem licence,
ili raspolaganjem istih, od iznosa cene koštanja samog istraživačkog
putovanja (uključujući moje putne troškove za prelet do Kapije, kao i
moje naknadne troškove života za vreme boravka na istoj), kao i 10%
(deset odsto) svih budućih prihoda od istih, nakon što gore pomenuti
troškovi budu isplaćeni. Pristajem da mi se isplaćuje ukupan iznos za
svaku obavezu bilo koje vrste koja prema meni proističe od strane
odgovornih vlasti na Kapiji i posebno se obavezujem da neću polagati
pravo na dodatne isplate iz bilo kojih razloga u bilo koje vreme.
3. Neopozivo priznajem odgovornim vlastima Kapije punu kontrolu i
ovlašćenje da mogu donositi bilo kakve odluke u vezi sa
eksploatacijom, prodajom ili ustupanjem licenci u vezi sa svakim
takvim otkrićem, uključujući puno diskreciono pravo odgovornih vlasti
Kapije, da udružuju moja otkrića ili druge stvari od vrednosti koje
proističu iz ovog ugovora sa tuñim otkrićima i stvarima od vrednosti u
cilju eksploatacije, ustupanja licenci, ili prodaje, u kom slučaju meni
pripada onaj procenat ostvarene dobiti koji odgovorne vlasti Kapije
budu smatrale odgovarajućim; i isto tako priznajem odgovornim
vlastima Kapije pravo da odustanu od eksploatacije bilo kog ili svih
takvih otkrića ili stvari od vrednosti, na osnovu svog diskrecionog
prava.
4. Oslobañam odgovorne vlasti Kapije svake obaveze prema bilo
kakvim potraživanjima od strane mene lično ili u moje ime koje
proističu iz bilo kakve povrede, nesrećnog slučaja, ili gubitka bilo koje
vrste koje pretrpim u vezi sa mojim aktivnostima prema ovom
ugovoru.
5. U slučaju bilo kakvog spora koji proistekne iz ovog ugovora,
saglasan sam da se tumačenje odredaba ugovora izvrši na osnovu
zakona, odnosno presedana, koji važe na samoj Kapiji, i da se nikakvi
zakoni ili presedani bilo kog drugog pravosuña neće smatrati
relevantnim u bilo kom stepenu.

"Šest putovanja. U redu, videćemo se u dvadeset dva." On otvori

pregibna vrata, bešumno skliznu u zeleno-žutu tamu hodnika i
nestade.
Ja se spustih - vrlo blago, vrlo polako - u jednu pravu stolicu i
pokušah da shvatim da se nalazim na pragu svemira.
Ne znam da li mogu da vam dočaram kako mi je svemir izgledao sa
Kapije: kao da sam mlad uz pomoć medicinskog kompleta. Kao ručak
u najboljem restoranu na svetu, kad neko drugi plaća račun. Kao
devojka koju ste tek upoznali, a kojoj se sviñate. Kao još
neraspakovan poklon.
Ono što prvo uočite na Kapiji to je sićušnost tunela, koji se čine još
sićušniji nego što jesu, jer su obrasli nekim biljkama nalik na one koje
se gaje u saksijama na prozorima; tu su, zatim, vrtoglavica usled
bestežinskog stanja i zadah. Kapiju upoznajete malo po malo. Nema
načina da se cela obuhvati jednim pogledom; ona vam je samo jedan
lavirint tunela u stenju. Nisam čak siguran da su svi tuneli istraženi.
Bez sumnje postoje milje i milje tunela u koje niko nikada ne zalazi,
odnosno ne vrlo često.
Takvi su bili Hičiji. Dočepali su se ovog asteroida, prekrili ga
oplatom od metala, izbušili u njemu tunele, napunili ih svim i svačim
što su imali - većina ih je bila prazna kad smo mi stigli, baš kao što je i
sve ostalo što je ikada pripadalo Hičijima po celoj vasioni. A onda su je
napustili, iz ko zna kog razloga, otišli su.
Približno u središtu Kapije nalazi se Hičitaun. To je pećina u obliku
vretena u blizini geometrijskog središta asteroida. Kažu da su Hičiji tu
živeli dok su gradili Kapiju. I mi smo tu živeli, u početku, ili negde u
blizini, svi mi nove pridošlice sa Zemlje. (I sa drugih planeta. Jedan
svemirski brod sa Venere stigao je upravo pre našeg.) Tu se nalazi
stambeno naselje kompanije. Kasnije, ako se obogatimo na nekom
istraživačkom putovanju, možemo da se preselimo bliže površini, gde
je sila teže malo veća i ima manje buke. I što je najvažnije, manje
zadaha. Nekoliko hiljada ljudi pre mene udisalo je vazduh koji ja sad
udišem, izbacivalo vodu koju pijem i izlučivalo svoje mirise u okolni
vazduh. Ljudi se na ovom mestu nisu dugo zadržavali, većina njih. Ali
mirisi su još uvek bili tu.
Nije mi smetao taj zadah. Uopšte mi nije smetao. Kapija je bila moj
veliki, unosni zgoditak koji treba da mi donese medicinski komplet,
kuću sa devet soba, nekoliko klinaca i mnogo uživanja. Jedan zgoditak
sam već izvukao. Bio sam uobražen pri pomisli da imam izglede da
izvučem još jedan.
Bilo je veoma uzbudljivo, mada je u isto vreme bilo i prilično jadno.
Ovde nema mnogo luksuza. Za svojih 238.575 dolara dobijate samo
prelet do Kapije, hranu za deset dana, sobu i vazduh, brzometni kurs u
rukovanju kosmičkim brodom i poziv da se prijavite za prvi sledeći
brod koji poleće. Ili za bilo koji brod koji želite. Oni vas ne primoravaju
da odaberete neki odreñeni brod, ili što se toga tiče, uopšte bilo koji
brod.
Korporacija ne ostvaruje nikakav profit u svemu ovome. Sve cene
su odreñene otprilike na nivou koštanja. To ne znači da su bile niske, a
svakako ne znači da je ono što ste dobijali bilo dobro. Hrana se
sastojala uglavnom od onoga što sam i inače kopao i jeo celog svog
života. Stan je bio otprilike veličine ovećeg putnog kovčega, plus jedna
stolica, nekoliko ormančića, jedan sto na rasklapanje i jedan viseći
ležaj koji možete da razapnete, iz jednog ugla u drugi, kad hoćete da
spavate.
Moji prvi susedi bili su višečlana porodica sa Venere. Bacio sam
letimičan pogled kroz poluotvorena vrata. Zamislite! Njih četvoro
spavaju u jednoj ovakvoj sobici. Izgleda po dvoje u jednom visećem
ležaju, tako što ukrste ležajeve preko sobe. Preko puta je bila Šerina
soba. Zagrebao sam na njenim vratima, ali nije se odazvala. Vrata nisu
bila zaključana. Niko mnogo ne mari da zaključava vrata na Kapiji, zato
što, izmeñu ostalog, nema mnogo toga od vrednosti da se ukrade. Šeri
nije bila unutra. Odeća koju je imala na brodu bila je razbacana
unaokolo.
Pretpostavio sam da je izišla u razgledanje i poželeh da sam malo
ranije došao. Želeo sam da imam društvo za razgledanje. Naslonio
sam se na puzavicu koja je rasla na jednom zidu tunela i izvukao
mapu.
Pomoću nje sam stekao izvesnu predstavu o tome šta bi trebalo
pogledati. Bilo je punktova označenih kao "Central park" i "Jezero
Supirior". Šta li je to? Pitao sam se šta je to "Muzej Kapije", što je
zvučalo zanimljivo, kao i "Bolnički terminal", što je zvučalo dosta
gadno - kasnije sam doznao da "terminal" znači nešto kao "ispod crte",
po povratku sa bilo kog puta na kome ste bili. Korporacija je mora biti
znala da taj naziv ima i drugačiji prizvuk; ali Korporacija se nikada nije
mnogo trudila da štedi osećanja svemirskih istraživača.
Ono što sam stvarno želeo bilo je da vidim jedan brod.
Čim mi se ta misao izbistrila u glavi, shvatio sam da to veoma
mnogo želim. Pitao sam se kako da dospem do spoljnjeg omotača, gde
su se naravno nalazili dokovi za brodove. Pridržavajući se za ogradu
jednom rukom, pokušavao sam da drugom rukom držim mapu
razvijenu. Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da utvrdim gde sam.
Nalazio sam se na petokrakoj raskrsnici koja je, čini se, na mapi bila
obeležena kao "Istočno zvezdište Bejb G". Jedan od pet tunela vodio je
ka uzlazno-silaznom oknu, ali nisam znao koji.

DOBRO DOŠLI NA KAPIJU!

Čestitamo!
Vi ste jedno od vrlo malog broja lica koje tokom svake godine
može postati ortak sa ograničenim pravima u "Preduzećima Kapije,
a.d.". Vaša prva obaveza je da potpišete priloženi Ugovor. To ne
morate učiniti odmah. Pozivamo vas da ugovor proučite i da potražite
pravni savet, ukoliko ga možete dobiti.
 Meñutim, sve dok ga ne potpišete, nemate zakonsko pravo da
stanujete u stanovima Korporacije, da se hranite u kantini Korporacije,
odnosno da pratite obuku na kursevima Korporacije.
Smeštaj i ishranu možete obezbediti u hotelu "Kapija", koji ima
restoran, ukoliko ste ovde gost, ili ukoliko za sada ne želite da
potpišete Ugovor.

KAKO SE IZDRŽAVA KAPIJA

Radi podmirivanja troškova za održavanje Kapije, sva lica su dužna
da plaćaju odreñeni iznos za boravišnu taksu, u koju ulaze troškovi za
obezbeñivanje vazduha, kontrolu temperature, administraciju i ostale
troškove.
Ukoliko ovde boravite kao gost, ovi troškovi se uključuju u vaš
hotelski račun.
Ostala lica iznos dostavljaju poštom. Taksa se može platiti unapred
za rok do godinu dana ukoliko se želi. Neplaćanje jednodnevne
boravišne takse povlači za sobom trenutno izbacivanje sa Kapije.
Napomena: Obezbeñivanje broda za prihvatanje izbačenih lica nije
zajemčeno.

Pokušao sam da krenem jednim nasumce, završio u slepom kraku i

na povratku zakucao na jedna vrata da bih dobio obaveštenje. Otvorio
sam ih. "Izvinite..." rekoh... i stadoh.
Čovek koji je otvorio vrata izgledao je da je moje visine, ali nije
bio. Oči su mu bile u visini mojih očiju. Ali od struka naniže nije bilo
ničega. Nije imao noge.
On nešto reče, ali ga nisam razumeo; nije bilo na engleskom. Bilo
je ionako svejedno. Moja pažnja bila je zaokupljena njegovim
izgledom. Na sebi je imao prozračnu svetlu tkaninu, pričvršćenu od
ručnih zglobova do struka, i lagano je lepršao krilima kako bi se održao
u vazduhu. To nije bilo teško pri niskoj sili teže na Kapiji. Ali čovek se
iznenadi kad tako nešto vidi. Rekao sam: "Izvinjavam se. Samo sam
hteo da pitam kako mogu da stignem do nivoa Tanja." Pokušavao sam
da ne piljim u njega, ali nisam uspevao.
On se smešio, pokazujući bele zube na zboranom, starom licu.
Imao je crne oči i ćubu kratke sede kose. Provukao se pored mene u
hodnik i rekao na izvrsnom engleskom jeziku: "Da, da. Skrenite na
prvom uglu desno. Idite do sledeće zvezdaste raskrsnice, pa skrenite
na drugom uglu levo. Videćete oznaku." Bradom je pokazao pravac
prema raskrsnici.
Zahvalio sam mu i ostavio ga da leprša iza mene. Hteo sam da se
okrenem, ali to bi bilo neuljudno. Čudno. Nije mi palo na pamet da će
na Kapiji biti bogalja.
Eto koliko sam tada bio naivan.
Pošto sam njega sreo, upoznao sam Kapiju onako kako je nisam
mogao upoznati na osnovu statističkih podataka. Statistički podaci su
sasvim jasni i mi smo ih svi proučili, svi mi koji smo ovamo stigli kao
svemirski istraživači, kao i svi ostali, kojih je bilo mnogo više, koji su to
isto priželjkivali. Sa oko osamdeset odsto letova sa Kapije ljudi se
vraćaju praznih ruku. Sa oko petnaest odsto ne vraćaju se uopšte.
Znači u proseku, jedna osoba od dvanaest vraća se sa istraživačkog
putovanja donoseći nešto od čega Kapija - i čitavo čovečanstvo - može
da ostvari neku dobit. Većina ih ionako smatra da su dobro prošli, ako
sakupe dovoljno novaca da pre svega plate putne troškove dovde.
 A ako vam se nešto desi dok ste u misiji... pa, to je gadno. Bolnički
terminal je opremljen otprilike isto toliko dobro kao i svaka druga
ovakva ustanova bilo gde drugde. Ali morate do nje stići da bi vam to
nešto vredelo. Može se desiti da na putu provedete više meseci.
Ukoliko vam se nešto desi na odredišnoj tački puta - a to se obično
tamo dešava - ne može vam se mnogo pomoći sve dok se ne vratite
na Kapiju. Dotle već može da bude prekasno da bi vas izlečili, a vrlo
verovatno prekasno da uopšte ostanete u životu.
Za povratak tamo odakle ste došli ne naplaćuje se ništa, uzgred
budi rečeno. Svemirske rakete uvek dovoze gore više putnika nego što
ih vraćaju. To se naziva rasipanjem.
Povratno putovanje je besplatno... ali gde da se vratite?
Otpustio sam silazno uže na nivou Tanja, skrenuo u tunel i naleteo
na čoveka s kapom i trakom oko ruke. Policija Korporacije. Stražar nije
znao engleski, ali mi je dao znak rukom, a njegove razmere bile su
ubedljive; zgrabio sam uzlazno uže, popeo se na sledeći nivo, prešao
do drugog okna i ponovo pokušao.
Jedina razlika bila je u tome što je ovoga puta čuvar znao engleski.
"Ovuda ne možete proći", reče on.
"Samo bih želeo da vidim brodove."
"Pa dabome. Ne možete. Morate imati plavu značku", reče,
potapšavši prstima svoju. "To jest, biti ekspert Korporacije, član
letačke posade ili VIP."
"Ja sam član letačke posade."
On se zacereka. "Vi ste novi pridošlica, pristigli sa Zemlje, zar ne?
Prijatelju, postaćete član posade kad se budete prijavili za let, pre toga
ne. Sad se vratite gore."
 Ja rekoh razložno, "Razumete kako se osećam, zar ne? Želeo bih
samo da bacim pogled."
"Ne možete, dok ne završite obuku, osim što će vas dovesti ovamo
u toku predavanja. Posle toga, videćete više nego što želite."
Još malo sam se prepirao, ali on je imao suviše argumenata na
svojoj strani. Meñutim, dok sam pružao ruku da uhvatim uzlazno uže,
tunel kao da se zaljuljao i zvuk nekakve eksplozije dopro mi je do
ušiju. Za trenutak sam pomislio da se asteroid raspada. Pogledao sam
razrogačeno u stražara, koji je slegao ramenima, dosta neljubazno. "Ja
sam samo rekao da ne možete da ih vidite", kazao je, "nisam rekao da
ne možete da ih čujete."
Ja progutah "Auh", ili "Blagi bože," što sam u stvari hteo da
uzviknem, i rekoh: "Kuda mislite da ovaj odlazi?"
"Doñite ponovo kroz šest meseci. Dotle ćemo možda saznati."
U ovome zaista nije bilo ničega zbog čega bi se čovek osećao
ushićen. Pa ipak, ja sam se osećao ushićen. Posle svih onih godina
provedenih u rudniku za prizvodnju hrane, evo me ovde, ne samo na
Kapiji, nego baš na mestu odakle neki od onih neustrašivih istraživača
kosmosa kreću na put koji će im doneti slavu i neverovatno bogatstvo!
Šta mari rizik. Ovo je stvarno bio život na samom vrhu.
Kako nisam mnogo obraćao pažnju šta radim, ponovo sam se
izgubio pri povratku. Stigao sam na nivo Bejb sa deset minuta
zakašnjenja.
Dejn Mečnikov je krupnim koracima išao kroz hodnik, prolazeći
pored moje sobe. Izgledalo je da me nije prepoznao. Mislim da bi
prošao pored mene da nisam ispružio ruku.
"Uh", zagrokta. "Kasniš."
 "Sišao sam do nivoa Tanja i pokušao da vidim brodove."
"Uh. Ne možeš dole, sem ako imaš plavu značku ili narukvicu."
To sam već znao, zar ne? Krenuo sam za njim, ne trošeći energiju
na pokušaje da nastavim razgovor.
Mečnikov je bio bezbojan čovek, izuzimajući izvanredno ukrasnu
kovrdžavu bradu koja mu je oivičavala donju vilicu. Izgleda da je bila
navoštena, tako da je svaka kovrdža disala za sebe. "Navoštena" nije
pravi izraz. Bilo je tu još nešto osim dlaka, ali to nešto nije bilo kruto.
Sve se to pokretalo kako se on pokretao, a kad je govorio ili se smešio,
mišići pričvršćeni uz viličnu kost nabirali su i opuštali bradu. Napokon
se stvarno nasmeši kad stigosmo u "Plavi pakao". Prvo je on častio
piće, brižljivo objasnivši da je takav običaj, ali i da je običaj da se časti
samo prvo piće. Zatim sam ja častio. Osmeh se pojavio i kad sam ja
častio treću turu, mada nije bio moj red.
U galami koja je vladala u "Plavom paklu" nije bilo lako razgovarati,
ali ja sam mu ispričao da sam čuo jedno lansiranje. "Tako je", reče on,
dižući čašu. "Nadajmo se da će imati dobar let." Nosio je šest
narukvica od Hiči-metala plavičastog sjaja, jedva debljih od žice. Tiho
su zveketale dok je ispijao piće.
"Da li dobro pogañam?" upitao sam. "Po jedna za svaki let u
svemir?"
On ispi preostalu polovinu pića. "Tako je. Odoh sad da igram",
reče. Očima sam pratio njegova leña dok je odlazio pravo prema
jednoj ženi u svetlucavom ružičastom sariju. Nije bio veliki kozer, to je
sigurno.
S druge strane, pri tom stepenu buke ionako nije moglo mnogo da
se razgovara. Nije moglo ni da se pleše. "Plavi pakao" se nalazio u
središtu Kapije, negde u šupljini vretenastog oblika. Rotaciona G sila
bila je tako mala da nismo težili više od kilo ili kilo i po; da je neko
pokušao da igra valcer ili polku, odleteo bi u vazduh. Igrale su se one
srednjoškolske okretne igre bez dodirivanja koje odgovaraju
četrnaestogodišnjim dečacima, jer onda ne moraju pod tako oštrim
uglom da gledaju u četrnaestogodišnje devojčice sa kojima igraju.
Noge vam gotovo stoje u mestu, dok se glava i ruke i ramena i kukovi
kreću po svojoj volji. Što se mene tiče, ja volim da dodirujem. Ali ne
može se sve imati. Volim da igram, pa bilo kako.

ŠTA JE KAPIJA?
Kapija je veštačka tvorevina koju su načinili takozvani Hičiji.
Izgleda da je načinjena oko asteroida, odnosno jezgra neke atipične
komete. Kada se to dogodilo nije poznato, ali je gotovo sigurno da
pada u vreme koje je prethodilo rañanju ljudske civlizacije.
Unutar Kapije životni uslovi su slični onima na Zemlji, izuzev što je
sila gravitacije relativno niska. (Praktično i ne postoji, ali
centrifugalnom silom koja potiče od rotacije Kapije postiže se sličan
efekat.) Ako ste ovamo stigli sa Zemlje, zapazićete neke teškoće sa
disanjem u toku prvih nekoliko dana, usled niskog atmosferskog
pritiska. Meñutim, parcijalni pritisak kiseonika isti je kao na visini od
dve hiljade metara na Zemlji i potpuno je pogodan za sve osobe čije je
zdravstveno stanje normalno.

Ugledao sam Šeri sasvim na drugom kraju sale, sa nekom starijom

ženom za koju sam pomislio da je njen agent, i odigrao sa njom jednu
igru. "Kako ti se dovde dopada?" vikao sam da nadjačam muziku sa
traka. Ona je zaklimala glavom i nešto doviknula, ne znam šta.
Odigrao sam potom sa jednom ogromnom crnkinjom, koja je nosila
dve narukvice, onda opet sa Šeri, zatim sa jednom devojkom koju mi
je utrapio Dejn Mečnikov, očigledno zato što je hteo da je se otarasi,
pa onda sa jednom visokom ženom krepkog izgleda sa najcrnjim,
najgušćim obrvama koje sam ikada imao prilike da vidim ispod ženske
frizure. (Njena kosa je bila zategnuta u dva konjska repa, koji su leteli
oko nje pri svakom pokretu). I ona je nosila dve-tri narukvice. A
izmeñu igara sam pio.
Stolovi su bili namenjeni grupama od osam ili deset osoba, ali
takvih grupa ovde nije bilo. Ljudi su sedeli gde su hteli i zauzimali tuña
mesta ne pitajući da li će se vlasnici vratiti ili neće. Izvesno vreme
nekoliko marinaca u brazilskim uniformama sedelo je sa mnom za
stolom i vodilo razgovor na portugalskom. Neki čovek sa zlatnom
naušnicom mi se pridružio za kratko, ali isto tako nisam razumeo šta
govori. (Razumeo sam, meñutim, prilično dobro šta je hteo da kaže.)
Ta nezgoda bila je prisutna sve vreme dok sam bio na Kapiji. Ona
uvek postoji. Na Kapiji je kao na meñunarodnoj konferenciji kad
ureñaji za prevoñenje otkažu. Dosta se čuje nekakva 'lingua franca',
delovi desetak različitih jezika smešanih u jedan, kao na primer
"Ecoutez, gospodin, tu es verruckt." Igrao sam dva puta sa jednom
Brazilkom, mršavom, crnokosom devojčicom kukastog nosa, ali slatkih
smeñih očiju, i pokušao da kažem nekoliko jednostavnih reči. Možda
me je razumela. Meñutim, jedan od muškaraca sa kojima je bila u
društvu, govorio je odlično engleski i predstavio je sebe i puno drugih
osoba. Nisam zapamtio nijedno drugo ime, osim njegovog. Francesko
Ereira. On me je častio pićem i pustio da ja častim jednu turu za celu
grupu, a onda sam shvatio da sam ga već video: on je bio jedan od
onih iz specijalne službe koji su nas pretresali kad smo stigli.
Dok smo o tome pričali, Dejn se nagnuo nada mnom i zabrundao
mi u uvo: "Idem da se kockam. Do viñenja, sem ako zaista ne želiš i ti
da poñeš."
To nije bio baš najljubazniji poziv koji mi je ikada upućen, ali buka
u "Plavom paklu" postajala je prejaka. Krenuo sam za njim i otkrio da
postoji kompletna kockarnica odmah pored "Plavog pakla", sa
stolovima za "ajnc" i poker, sa ruletom koji se sporo okreće i ima
veliku masivni kuglicu, sa stolovima za igru sa dve kocke, kojima je
potrebna čitava večnost da se zaustave, i čak ograñenim prostorom za
igranje bakare. Mečnikov se uputio ka stolovima za "ajnc" i počeo da
dobuje prstima po naslonu stolice jednog od igrača, čekajući da se
neko mesto oslobodi. Tada je otprilike primetio da sam i ja pošao sa
njim.
"Oh." Pogledao je po sali. "Šta voliš da igraš?"
"Sve sam to igrao", kazao sam, izgovarajući reči pomalo
nerazgovetno. A pomalo i hvalisavo. "Možda malo bakare."
Pogledao me je prvo s poštovanjem, zatim sa smeškom. "Pedeset
je najmanja suma."
Preostalo mi je pet ili šest hiljada dolara na računu. Slegao sam
ramenima.
"Hoću da kažem pedeset hiljada", reče on.
Zagrcnuo sam se. On rasejano nastavi, prilazeći iza leña jednog
igrača čija je gomila čipova bila gotovo iscrpena. "Možeš da kreneš sa
deset dolara na ruletu. Stotka je najmanji iznos za većinu drugih igara.
A da, ima tu negde automat u koji se ubacuje po deset dolara, čini mi
se." On krenu ka slobodnoj stolici i posle toga ga više nisam video.
Posmatrao sam jedan trenutak i video da devojka sa crnim
obrvama sedi za istim stolom, zadubljena u svoje karte. Nije digla
pogled.
Shvatio sam da ovde neću moći mnogo da se kockam. U istom
trenutku takoñe sam shvatio da neću moći da platim ni sve ono piće
kojim sam čašćavao, a onda sistem mojih unutrašnjih senzora poče da
me opominje koliko sam čaša u stvari popio. Poslednje što sam shvatio
bilo je da moram da se vratim u svoju sobu, što pre.

SILVESTER MEKLEN:
OTAC KAPIJE
Kapiju je otkrio Silvester Meklen, istraživač iz tunela na Veneri, koji
je pronašao jednu svemirsku letelicu Hičija u ispravnom stanju u
jednom prokopu. On je uspeo da je dopremi do površine i da njome
preleti na Kapiju, gde se ona sada nalazi u doku 5-53. Na nesreću,
Meklen nije bio u stanju da se vrati natrag i, mada je uspeo da svoje
prisustvo signalizuje na taj način što je zapalio rezervoar za gorivo iz
kapsule za spuštanje svog broda, umro je pre nego što su istraživači
dospeli na Kapiju.
Meklen je bio hrabar i snalažljiv čovek i plaketa u doku 5-53 čuva
uspomenu na jedinstvenu uslugu koju je on učinio ljudskom rodu.
Crkvene obrede održavaju u odgovarajuće vreme predstavnici različitih
vera.
7.
Nalazim se na dušeku i nije mi vrlo udobno. Mislim, u fizičkom
smislu. Izdržao sam jednu operaciju ne tako davno i konci se
verovatno još nisu resorbovali.
Sigfrid kaže: "Razgovarali smo o tvom poslu, Bobe."
To je dosadno. Ali bezbedno. Kažem: "Mrzeo sam svoj posao. Ko
ne bi mrzeo rudnike hrane?"
"Ali si ga se držao, Bobe. Nikada nisi čak ni pokušao da radiš nešto
drugo. Mogao si da preñeš na uzgajanje morskih riba, recimo. A
školovanje si napustio."
"Hoćeš da kažeš da sam se bio zaglavio na jednom mestu?"
"Neću ništa da kažem, Bobe. Pitam tebe šta osećaš."
"Pa, pretpostavljam da u izvesnom smislu jesam. Razmišljao sam o
tome da nešto promenim. Razmišljao sam mnogo o tome", kažem,
sećajući se kako je bilo u onim lepim prvim danima sa Silvijom. Sećam
se kako sam sa njom sedeo u pilotskoj kabini parkirane jedrilice jedne
januarske noći - nismo imali kuda da odemo - i kako smo razgovarali o
budućnosti. Šta ćemo da radimo. Kako ćemo da se iskobeljamo. Tu
nema ništa zanimljivo za Sigfrida, koliko se meni čini. Ispričao sam
Sigfridu sve o Silviji, koja se na kraju udala za nekog akcionara. Ali nas
dvoje smo prekinuli mnogo pre toga. "Pretpostavljam", kažem,
prekidajući ova razmišljanja i pokušavajući da za svoje pare izvučem
što više iz ove seanse, "da sam osećao nekakav nagon za smrću."
"Voleo bih da ne upotrebljavaš psihijatrijske izraze, Bobe."
"Ti razumeš šta hoću da kažem. Shvatio sam da vreme odmiče. Što
duže budem ostao u rudnicima, to će teže biti da se odande izvučem.
Ali ničeg boljeg nije bilo. A ovde sam imao kompenzaciju: svoju
devojku, Silviju, majku, dok je bila živa. Prijatelje. Čak i ponešto za
razonodu. Jedriličarstvo. Sjajno je kad prelećeš preko brda, a kad si
dovoljno visoko Vajoming i ne izgleda tako loše i jedva se oseća miris
nafte."
"Pomenuo si svoju devojku, Silviju. Jesi li se slagao s njom?"
Oklevao sam, trljajući se po trbuhu. Imam sad gotovo pola metra
novih creva unutra. Strašno mnogo koštaju, te stvari, a ponekad imaš
utisak da prethodni vlasnik traži da mu ih vratiš. Pitaš se koji je to
čovek bio. Ili koja žena. Kako je umro. Ili da li je umro? Da li je možda
još živ, ali je tako siromašan da prodaje svoje sopstvene delove, kao
što sam čuo da zgodne devojke prodaju svoje lepe grudi ili uši?
"Da li si lako mogao da se sprijateljiš sa devojkama, Bobe?"
"Sada mogu, sasvim dobro."
"Ne sada, Bobe. Čini mi se da si rekao da se nisi dobro snalazio kao
dete."
"Zar se iko dobro snalazi kao dete?"
"Ako te dobro razumem, Robi, ti postavljaš pitanje da li se iko seća
detinjstva kao savršeno srećnog i jednostavnog razdoblja, i naravno
odgovor je 'ne'. Ali neki ljudi izgleda više osećaju posledice toga u
životu."
"Da. Čini mi se, sad kad razmišljam o tome, da sam se pomalo
pribojavao svojih vršnjaka - izvini, Sigfride! Mislim druge dece. Oni kao
da su se svi meñusobno poznavali. Imali su šta jedni drugima uvek da
ispričaju. Tajne. Zajednička iskustva. Ono što ih je zanimalo. Ja sam
bio usamljen."
"Ti si bio jedinac, Robi?"
"To znaš. Da. Možda je to bio razlog. I otac i majka su bili
zaposleni. I nisu voleli da se igram u blizini rudnika. Opasno. Pa i bilo
je stvarno opasno za decu. Možeš da se povrediš oko onih mašina, ili
čak ako ima neko klizavo mesto na šljaci ili ako negde izlazi otrovni
gas. Mnogo sam sedeo kod kuće, gledao zabavne programe,
preslušavao kasete. Jeo sam. Bio sam debelo dete, Sigfride. Voleo sam
sve one skrobaste, slatke stvari prepune kalorija. Oni su me potpuno
razmazili, kupujući mi više hrane nego što je bilo potrebno."
Još uvek sam razmažen. Sada jedem daleko bolju hranu, od koje
se toliko ne goji, oko hiljadu puta skuplju. Jedem pravi kavijar. Često.
Doprema se vazdušnim putem iz akvarijuma u Galvstonu. Pijem pravi
šampanjac, jedem maslac... "Sećam se kako sam ležao u postelji",
kažem, "mislim da sam bio vrlo mali, možda sam imao tri godine. Imao
sam medu koji govori. Nosio sam ga u postelju i on mi je pričao
pričice, a ja sam u njega zabadao olovke i pokušavao da mu iščupam
uši. Voleo sam tu igračku, Sigfride."
Zastajem, a Sigfrid odmah uskače. "Zašto plačeš, Robi?"

507 IRRAY. ZRELOST. IDI NA 26.830

*M88 26.835
508 ,C, Možda se zrelost sastoji u tome 26.840
da želiš ono što sam želiš, 26.845
Umesto ono što ti neko 26.850
drugi kaže da treba da 26.855
želiš. 26.860
511 IZBACI O AKO O IDI NA && 26.865
512 ,S, Možda, Sigfride, drago staro 26.870
limeno božanstvo, ali osećati 26.875
 se zreo je osećati se mrtav. 26.880

"Ne znam!" Kukam na sav glas dok mi se suze kotrljaju niz lice, i
gledam na sat, a skakutave zelene cifre mreškajumi se kroz suze.
"Oh", kažem, sasvim običnim glasom, i sedam, dok mi se suze i dalje
kotrljaju niz lice, ali se slavina zavrnula, "sad zaista moram da idem,
Sigfride. Imam sastanak. Ona se zove Tanja. Lepotica. Hjustonski
simfonijski orkestar. Voli Mendelsona i ruže, a ja želim da vidim da li
mogu da nañem one hibridne, tamnoplave, koje će se slagati s njenim
očima."
"Robe, preostalo nam je još skoro deset minuta."
"Nadoknadićemo to drugi put." Znam da on to ne može, pa brzo
dodajem, "Mogu li u kupatilo? Neophodno mi je."
"Hoćeš da izlučiš svoja osećanja, Robe?"
"Nemoj da si toliko pametan. Znam šta hoćeš da kažeš. Znam da
to liči na tipičan mehanizam supstitucije..."
"Robe."
"... u redu. Mislim, izgleda kao da hoću da se izvlačim. Ali časna
reč, moram da idem. U kupatilo, mislim. I u cvećaru. Tani je nešto
posebno. Fina ličnost. Ne govorim o seksu, ali i to je sjajno. Ona ume
da g... Ona ume..."
"Robe? Šta pokušavaš da kažeš?"
Uzimam dah i nekako uspevam da kažem: "Ona je sjajna u
oralnom seksu, Sigfride."
"Robe?"
Prepoznajem taj ton. Sigfridov repertoar glasovnih modulacija je
prilično veliki, ali sam naučio da neke od njih razlikujem. On misli da je
nagazio na neki trag.
"Šta je?"
"Bobe, kako se kaže kad žena upražnjava oralni seks?"
"Oh, za ime boga, Sigfride, kakva ti je to pa sad glupa igra?"
"Kako se to kaže, Bobe?"
"Ah! Ti znaš isto koliko i ja."
"Molim te reci mi kako ti to zoveš, Bobe?"
"Kaže se, na primer, 'ona me jede'."
"Kakav još izraz postoji, Bobe?"
"Ima ih puno" 'Daje glavu', to je jedan. Mislim da sam čuo hiljadu
različitih izraza za to."
"Koji su ti drugi, Bobe?"
U meni su se gomilali srdžba i bol i sve je to sad proključalo.
"Nemoj sa mnom da igraš te ogavne igre, Sigfride!" Boli me stomak i
bojim se da ću se unerediti. To je kao da sam opet malo dete. "Za ime
boga, Sigfride! Kad sam bio mali razgovarao sam sa svojim medom.
Sad mi je četrdeset pet godina i još uvek razgovaram sa nekom
glupom mehaničkom spravom kao da je živa!"
"Ali ima još neki drugi izraz, zar ne, Bobe?"
"Ima ih na hiljade! Koji od njih hoćeš?"
"Hoću onaj izraz koji si nameravao da upotrebiš, ali nisi. Molim te
pokušaj da ga izgovoriš. Taj izraz ti znači nešto posebno, tako da te
reči ne možeš da izgovoriš bez napora."
Padam natrag na dušek i sada istinski plačem.
"Molim te kaži to, Bobe. Kakav je to izraz?"
"Proklet bio, Sigfride! Guta! Tako je! Guta, guta, guta!"
8.
"Dobro jutro", reče neko, upadajući mi usred sna u kome sam se
bio zaglavio u nekakav živi pesak usred Orionove magline. "Doneo sam
vam malo čaja."
Otvorih jedno oko. Ugledah preko ivice mreže za spavanje par očiju
crnih kao neki predeli na Mlečnom putu utisnutih u lice boje peska. Bio
sam potpuno obučen i visio preko mreže; nešto je vrlo neprijatno
mirisalo i ja shvatih da to potiče od mene.
"Ja se zovem", reče osoba sa čajem, "Šikitei Bakin. Popijte, molim
vas, čaj. To će pomoći da vam tkiva povrate tečnost."
Pogledao sam naniže i video da se prilika završava kod struka; to je
bio čovek bez nogu sa pričvršćenim krilima koga sam video u tunelu
prethodnog dana. "Uh", uzdahnuh, a onda pokušah ponovo i uspeh da
kažem: "Dobro jutro." Orionova maglina iz sna počela je da bledi, kao i
osećaj da moram da se probijam kroz oblake gasa koji su brzo
očvšćavali. Neprijatan zadah osećao se i dalje. U sobi je užasno
zaudaralo, čak i po merilima koja važe na Kapiji, i ja shvatih da sam
bio povratio na pod. Nedostajalo je sasvim malo da to ponovo uradim.
Lagano mašući krilima po vazduhu, Bakin spretno spusti jednu
začepljenu bocu pored mene na mrežu. Zatim se odbaci na vrh
komode, sede tamo i reče:
"Mislim da imate lekarski pregled danas u osam."
"Zar?" Uspeo sam nekako da skinem poklopac i da srknem malo
čaja. Bio je vrlo vreo, nezaslañen i gotovo bez ikakvog ukusa, ali
izgleda da je pomerio jezičak na vagi u mom stomaku u smeru
suprotnom od ponovnog povraćanja.
 "Da. Mislim da je tako. To je uobičajeno. A pored toga, vaš
piezofon je zvonio nekoliko puta."
Ja počeh ponovo da uzdišem. "Uh?"
"Pretpostavljam da vas je to vaš agent zvao da vas podseti. Sad je
sedam i petnaest, gospodine..."
"Brodhed", rekoh ja promuklo, a zatim nešto pažljivije: "Ja se
zovem Bob Brodhed."
"Da. Uzeo sam slobodu da proverim da li ste budni. Prijatno,
gospodine Brodhed. Neka vam boravak na Kapiji bude prijatan."

KOME PRIPADA KAPIJA?

Kapija je jedinstvena pojava u istoriji ljudskog roda, pa je vrlo brzo
shvaćeno da je ona suviše skupocen izvor bogatstva da bi bila data na
korišćenje samo jednoj grupi ljudi, odnosno samo jednoj vladi. Stoga
je osnovano akcionarsko društvo "Preduzeće Kapije".
"Preduzeća Kapije" (uobičajeni naziv "Korporacija") je
multinacionalna korporacija čiji su ortaci sa neograničenim pravom
vlade Sjedinjenih Američkih Država, Sovjetskog Saveza, Sjedinjenih
država Brazila, Konfederacije Venere i Nove Narodne Azije, a čiji su
partneri sa ograničenim pravima sva ona lica koja, kao vi, potpišu
predloženi Ugovor.

On klimnu glavom, sruči se sa ormana, sjuri se ka vratima,

pomažući se rukama pri prolazu, i nestade. Dok mi je glava bučala pri
svakoj promeni položaja, izvukao sam se iz ležaljke, pokušavajući da
izbegnem zaprljana mesta na podu, i nekako uspeh da se pristojno
operem. Pomislio sam da bih mogao da se depiliram, ali mojoj bradi je
bilo otprilike dvanaest dana i ja odlučih da je izvesno vreme ne
skidam; više nije izgledala sasvim kao neobrijana, a nisam za to ni
imao snage.
Kad sam, povodeći se, stigao do lekarske ordinacije, bio sam tek
pet minuta u zakašnjenju. Svi ostali iz moje grupe stajali su pre mene,
pa sam morao da čekam i da uñem poslednji. Uzeli su mi krv sa tri
mesta, iz prsta, iz pregiba u laktu i iz donjeg dela uva; znao sam
sigurno da će svi nalazi biti pomalo ispod normale. Ali nije bilo važno.
Pregled je bio samo formalnost. Ako je neko bio u stanju da preživi let
do Kapije u kosmičkoj letelici, onda će biti u stanju da preživi i u
svemirskom brodu koji su napravili Hičiji. Ukoliko se nešto ne desi. U
tom slučaju ionako verovatno neće preživeti, bez obzira koliko je
zdrav.
Imao sam vremena za šolju kafe na brzinu, koju je neko pronosio
na kolicima pored jednog okna (privatno preduzeće na Kapiji? Nisam
znao da tako nešto postoji), a zatim sam stigao na prvi čas predavanja
tačno u sekundu. Skup je bio u jednoj velikoj prostoriji na nivou Pas,
dugačkoj, uskoj i sa niskom tavanicom. Stolice su bile poreñane po
dve sa svake strane, sa prolazom u sredini, nalik na nekakvu učionicu
u prepravljenom autobusu. Šeri je zakasnila, izgledala je sveže i veselo
i uvukla se na sedište pored mene; cela naša grupa bila je tu, nas
sedmoro koji smo zajedno stigli sa zemlje, četvoročlana porodica sa
Venere i još nekoliko drugih za koje sam znao da su novajlije kao i ja.
"Ne izgledaš tako strašno", prošaputala je Šeri, dok je instruktor
zadubljeno gledao u neke papire na svom stolu.
"Da li mi se vide tragovi mamurluka?"
"Pa i ne. Ali zamišljam da ga još uvek osećaš. Čula sam kad si se
vratio sinoć. U stvari", dodala je ozbiljnim glasom, "ceo tunel te je
čuo."
Trgao sam se. Još uvek sam osećao onaj zadah na sebi, mada je
on očigledno više bio negde unuta. Niko drugi, čini se, nije se sklanjao
od mene, čak ni Šeri.
Instruktor je ustao i pažljivo nas odmeravao kraće vreme. "Oh, u
redu", rekao je i ponovo se zagledao u svoje papire. Zatim je zavteo
glavom. "Neću beležiti ko je prisutan", izjavio je. "Predavaću vam o
tome kako se upravlja brodom koji su napravili Hičiji". Primetio sam da
nosi veći broj narukvica; nisam mogao da ih prebrojim, ali bilo ih je
najmanje pet. Upitao sam se za trenutak kako to da se ti ljudi, koje
sam viñao i koji su bili napolju više puta, još nisu obogatili. "Ovo je
samo jedan od tri kursa koje ćete slušati. Posle toga imaćete obuku o
tome kako da preživite u nepoznatoj sredini i kako da prepoznate šta
je od vrednosti. Ali ovaj kurs je o upravljanju brodovima i mi ćemo
početi praktičnom obukom. Poñite svi za mnom."
Onda smo svi ustali i krenuli za njim. Izišli smo iz učionice, pa kroz
tunel, pa silaznim užetom kroz okno pored stražara - možda onih istih
koji su me prethodne večeri oterali. Sada su samo klimnuli glavom
instruktoru i odgledali nas. Stigli smo u jedan dugačak, širok hodnik,
sa niskom tavanicom, u kome je iz poda štrčalo otprilike pola tuceta
zarubljenih cilindara od obojenog metala. Ličili su na ugljenisane
panjeve i trebalo je da proñe nekoliko trenutaka pre nego što sam
shvatio gde se nalazimo.
Zagrcnuh se.
"To su brodovi", šapnuo sam Šeri, glasnije nego što sam
nameravao. Dve-tri osobe pogledaše me radoznalo. Jedna od njih,
primetih, bila je devojka s kojom sam igrao prethodne noći, ona sa
gustim, crnim obrvama. Ona mi klimnu glavom i nasmeši se; video
sam da ima narukvice na ruci i zapitao sam se šta tu radi - i kako je
prošla za kockarskim stolom.
Instruktor nas prikupi oko sebe i reče: "Kao što je neko upravo
rekao, to su brodovi Hičija. Ovo je lender. To je onaj deo u kome se
spuštate na površinu planete, ukoliko imate sreće da pronañete neku
planetu. Ne izgledaju baš veliki, ali pet osoba može da se smesti u
svaku od ovih kanti za ñubre koje vidite. Ne baš udobno. Ali može.
Uopšteno govoreći, razume se, uvek ćete ostaviti po jednog čoveka u
glavnom brodu, tako da će uglavnom biti po četvoro u kapsuli za
pristajanje."
Poveo nas je ka najbližem od njih i mi svi zadovoljismo nagonsku
želju da ga dodirnemo, zagrebemo ili potapšemo. Zatim je počeo da
drži predavanje:
"Bilo je devet stotina dvadeset četiri ovakva broda na Kapiji u
vreme kad je ona prvi put istražena. Oko dve stotine se do sada
pokazalo neupotrebljivo. Uglavnom ne znamo zašto; prosto ne
funkcionišu. Trista četiri je upotrebljeno bar po jedanput. Od njih,
trideset tri je sada ovde i mogu se koristiti za istraživačka putovanja.
Ostali još nisu isprobani." On se pope na zdepasti valjak i nastavi,
sedeći tamo gore:

UPUTSTVO ZA TUŠIRANJE
Ovaj tuš automatski izbacuje dva mlaza u trajanju od 45 sekundi.
Nasapunjajte se izmeñu dva mlaza.
Vaše je pravo da koristite ovaj tuš jedanput u tri dana.
 Dodatna tuširanja idu na teret vašeg tekućeg računa po ceni od
Četrdeset pet sekundi - pet U.S. dolara.

"Jedna od stvari o kojima morate sami da odlučite jeste da li ćete

uzeti jedan od ovih trideset tri testirana ili jedan od onih u kome niko
još nije leteo. Mislim, ljudsko bićenije letelo. Za svoje pare možete da
birate. To vam je lutrija, kako god uzmete. Kod velikog broja letova
bez povratka bila je reč o brodovima koji su bili prvi put upotrebljeni,
tako da tu rizik očigledno postoji. To je suvislo, zar ne? Na kraju
krajeva, niko ih nije održavao već bog zna koliko dugo, otkako su ih
Hičiji ovde postavili.
S druge strane, rizik postoji i kod onih koji su bili u misiji i
bezbedno se vratili. Perpetuum mobile ne postoji. Smatramo da se
neki nisu vratili jer je u brodu nestalo goriva. Nezgoda je u tome što
mi ne znamo o kome je gorivu reč, niti koliko ga ima; takoñe ne
možemo da pogodimo kad će u brodu ponestati goriva."
Potapšao je trupac. "Ovaj i svi ostali koje vidite ovde napravljeni su
za posadu sastavljenu od pet Hičija, koliko možemo da zaključimo. Ali
mi ih šaljemo napolje sa tri ljudska bića. Izgleda da su Hičiji bolje
podnosili jedan drugoga u skučenom prostoru nego što to ljudima
polazi za rukom. Ima većih i manjih brodova, ali postotak letova sa
kojih nije bilo povratka prilično je veliki tokom nekoliko poslednjih
orbita. Možda je to samo slučajnost, ali... U svakom slučaju, ja bih se
lično odlučio za 'trojku'. Vi možete da uradite kako hoćete.
Sad prelazimo na drugu stvar koju sami birate, to jest ko će s kim
da ide. Motrite dobro. Tražite sebi društvo... Molim?"
Šeri je mahala rukom sve dok je on nije primetio. "Rekli ste
'postotak je prilično veliki'", kazala je. "Koliki je?"
Instruktor je odvratio strpljivo: "U poslednjoj fiskalnoj orbiti na
svakih deset 'petica' otprilike tri se vratilo. To su najveći brodovi. U
nekoliko slučajeva kad smo otvorili brodove posada je bila mrtva, iako
se vratila."
"Da, da", reče Šeri, "to je zaista mnogo."
"Ne, uopšte nije mnogo u poreñenju sa 'jedinicama'. Pre dve orbite
u toku čitave jedne orbite samo dve 'jedinice' su se vratile. To je
gadno."
"Zašto je to tako?" upita otac porodice pacova iz tunela. To su bili
Forhendovi. Instruktor ga pogleda.
"Ako to ikada utvrdite", reče, "svakako nekoga obavestite. A sada,
što se tiče biranja članova posade, uvek je bolje za vas ako idete s
nekim ko je već bio napolju. To ćete možda moći, a možda nećete.
Svemirski istraživači koji se obogate obično odlaze odavde; oni koji
uporno traže još, ponekad ne žele da rasture svoju grupu. Zbog toga
će mnogi od vas novajlija morati da idu sa drugim novajlijama. Hm."
On pogleda oko sebe pažljivo. "Pa, hajde da zgazimo malo. Podelite se
u grupe od po troje - ne brinite sada s kim ste u grupi, ovde se ne
biraju partneri - i popnite se u jedan od ovih otvorenih lendera.
Nemojte ništa dirati. Mi smatramo da se oni nalaze u pasivnom stanju,
ali ne ostaju stalno pasivni. Samo uñite, siñite u pilotsku kabinu i
sačekajte dole instruktora."
Tada sam prvi put čuo da ima i drugih instruktora. Osvrnuo sam se
oko sebe, pokušavajući da pogodim ko su nastavnici, a ko novajlije,
kad on reče: "Hoće li neko nešto da pita?"
Opet Šeri. "Da. Kako se zovete?"
 "Zar sam opet zaboravio da kažem? Ja sam Džimi Šu. Drago mi je
što smo se upoznali. A sad hajdemo."
Sad znam mnogo više od svog instruktora, imajući u vidu šta mu
se dogodilo pola orbite kasnije - jadni stari Džimi Šu, odleteo je
napolje pre mene i vratio se za vreme mog drugog putovanja, načisto
mrtav. Opekotine od plamena, kažu da su mu se oči rastočile. Ali u
ono vreme znao je sve, a meni je sve bilo vrlo neobično i divno.
Tako ubauljasmo kroz jedan čudan poklopac eliptičnog oblika, kroz
koji vas nešto pogura, pa skliznete unutra, pa u kapsulu za pristajanje,
a onda niz jednostube lestve, pa zakoračismo u glavni brod.
Pogledasmo unaokolo, tri Ali Babe koje unezvereno bulje u pećinu
sa skrivenim blagom. Čusmo neko grebanje tamo gore i jedna glava se
promoli. Na njoj su bile kosmate obrve i ljupke oči, a pripadala je
devojci s kojom sam igrao prethodne noći. "Uživate?" zapita nas. Mi
smo se bili stisli jedan uz drugog što je moguće dalje od bilo čega što
je izgledalo pokretno, i zaista sumnjam da smo odavali ustisak
opuštenosti. "Ne brinite", reče ona, "samo razgledajte. Upoznajte se s
ovim ovde. Imaćete prilike da ga se nagledate. Vidite ovaj okomiti niz
točkića sa malim zupcima koji iz njih štrče? To je birač odredišta.
Najvažnija stvar koju ne treba dodirivati za sada - možda nikada. Ona
zlatna spirala tamo pored vas, plavojko? Hoće li neko da pogaña čemu
služi?"
Ona plavojka, u stvari jedna od Forhendovih kćeri, povuče se
unazad i zatrese glavom. Ja zatresoh glavom, ali Šeri poče da nagaña:
"Da nije možda čiviluk za šešire?"
Instruktorka se zagleda u nju iskosa, zamišljeno. "Hm. Ne, neće
biti, ali gajim nadu da će se neko od vas novajlija dosetiti. Niko od nas
ovde ne zna. Ponekad se tokom leta zažari; niko ne zna zašto. Tamo je
toalet. Dobro ćete se s njim zabavljati. Ali funkcioniše, kad naučite
kako s njim da postupate. Možete da okačite svoju ležaljku onde i da
spavate - odnosno, gde god želite. Onaj ugao i ono udubljenje su
prilično zaklonjena mesta. Ako se nañete u posadi koja želi povremeno
malo da se izoluje, možete ih odvojiti pregradom. U svakom slučaju,
bar donekle."
Šeri upita: "Zar niko od vas, ljudi, neće da kaže kako se zove?"
Nastavnica se nasmeši: "Ja sam Džel-Klara Mojnlin. Želite da
saznate i sve ostalo o meni? Bila sam napolju dva puta, nisam ništa
našla i sad ubijam vreme dok se ne ukaže onaj pravi let, radeći kao
pomoćni instruktor."
"Kako znate koji let je onaj pravi?" zapita Forhendova kćer.
"Bravo mudrice. Dobro pitanje. To je još jedno od onih pitanja koje
volim od vas da čujem, jer pokazuje da razmišljate, ali ukoliko na
njega postoji odgovor, ja ga ne znam. Hajde da vidimo. Vi već znate
da je ovaj brod 'trojka'. Išao je do sada na šest letova, ali se sa dosta
verovatnoće možete opkladiti da u njemu ima dovoljno rezervnog
goriva za još koje putovanje. Ja bih ga pre odabrala nego neku
'jedinicu'. Ona je za kockare koji idu na sve ili ništa."
"Gospodin Šu je isto tako rekao", reče Forhendova, "ali moj otac
kaže da je pregledao sve podatke od početka prve orbite i da jedinice
nisu toliko loše."
"Evo još jednog podatka za vašeg oca", reče Klara Mojnlin. "Nisu u
pitanju samo statistički podaci. U jedinici ste usamljeni. U svakom
slučaju, jedna osoba ne može da obavi sav posao; ako nešto
pronañete potrebni su vam saputnici, tako da jedan ostane u kružnoj
putanji - većina nas ostavlja po jednog u glavnom brodu, to daje
osećaj veće sigurnosti; odnosno neko može da vam pomogne ako
stvari baš krenu nizbrdo. Znači dvoje se spuštaju u lenderu da ispitaju
teren. Naravno, ako vas baš hoće sreća, onda morate da delite na tri
dela. Ako nañete nešto stvarno vredno, onda ima dovoljno za sve. A
ako ne nañete ništa, trećina od nule nije ništa manja od nule."
"Zar ne bi onda bilo bolje u 'petici'?" upitah ja.
Klara me pogleda i kao da mi namignu; mislio sam da se ne seća
da smo prethodne noći zajedno igrali. "Možda jeste, a možda i nije.
Problem s 'peticama' je u tome što one imaju gotovo neograničen
odredišni kapacitet."
"Molim vas govorite engleski", reče Šeri umiljato.
"'Petice' prihvataju mnoga odredišta koja 'trojke' i jedinice ne
prihvataju. Po mom mišljenju to je zbog toga što su neka odredišta
rizična. Od svih brodova koje sam videla posle povratka, jedna 'petica'
je bila u najstrašnijem stanju. Sva izubijana, spržena i izobličena; niko
ne zna kako je uopšte uspela da se vrati. Takoñe niko ne zna gde je
bila, ali sam čula da je neko rekao da je možda bila u fotosferi neke
zvezde. Posada nam nije mogla reći. Svi su bili mrtvi."

KOJI SU ZADACI KORPORACIJE?

Korporacija je osnovana sa ciljem da eksploatiše svemirske letelice
koje su ostavili Hičiji i da trguje, razvija, ili na drugi način koristi sve
artefakte, robni fond, sirovine, ili druge stvari od vrednosti, otkrivene
uz pomoć ovih svemirskih brodova.
Korporacija se zalaže za razvoj tehnologije Hičija na komercijalnoj
osnovi i u tu svrhu vrši ustupanje licenci na bazi novčane naknade za
ustupljena materijalna prava.
Svoje prihode koristi za isplatu odgovarajućih deonica partnerima
sa ograničenim pravom, kao što ste vi, koji su omogućili otkrivanje
novih stvari od vrednosti; za pokriće troškova za održavanje same
Kapije preko iznosa ostvarenog uplatom boravišne takse; za isplatu
svim partnerima sa neograničenim pravom godišnje sume u visini
troškova za obezbeñenje stalnog nadzora uz pomoć patrolnih
svemirskih brodova koje ste primetili u obližnjoj orbiti; za stvaranje i
održavanje odgovarajućih rezervi za nepredviñene izdatke; a preostale
prihode koristi za subvencioniranje istraživačkog i razvojnog programa
u vezi sa samim predmetima od vrednosti.
Tokom fiskalne godine, koja je istekla 30. februara, ukupni prihodi
Korporacije iznosili su preko 3,7x1012 U.S. dolara.

"Razume se", nastavi ona zamišljeno, "oklopljena 'trojka' prihvata

gotovo isti broj odredišta kao i 'petica', ali kako god uzmete, stavljate
na kocku. Hoćemo li sad da počnemo? Vi..." pokaza na Šeri, "sedite
tamo."
Forhenedova i ja se malo pomerismo kako bismo napravili mesto
meñu raznim ureñajima koji su bili delo ljudskih bića i Hičija. Mesta
nije bilo mnogo. Ako biste sasvim ispraznili trojku, dobili biste
prostoriju veličine tri sa četiri metra, ali, naravno, ako biste je
ispraznili, ona onda ne bi mogla da se pokrene.
Šeri sede ispred stuba sa nazubljenim točkićima, vrteći se kako bi
se udobno namestila. "Kakve li su zadnjice imali ti Hičiji?" progunña.
Nastavnica reče: "Opet jedno dobro pitanje i opet pitanje na koje
ne znamo odgovor. Ako ustanovite, recite nam. Korporacija je
obezbedila ove gurtne na sedištima. A sad, ovo u šta gledate, to je
birač odredišta. Stavite šaku na jedan od točkića. Na bilo koji. Samo ne
dirajte nijedan drugi. Sad ga pokrenite." Pomno je pratila kako Šeri
dodiruje donji točak, zatim ga gura prstima, a onda pritiska zapešćem,
odupire se svom snagom o naslon za ruke u obliku slova V i gura ga.
On se najzad pokrenu i svetla na nizu točkova počeše da trepere.
"Hej", uzviknu Šeri, "mora da su bili vrlo snažni!"
Reñali smo se jedan po jedan na tom istom točku - Klara nam nije
dopustila da probamo neki drugi toga dana - i kad je došao na mene
red iznenadio sam se kad sam ustanovio da moram da upotrebim svu
mišićnu snagu kako bih ga pokrenuo. Nije se činilo kao da je zarñao,
nego kao da je namerno bio napravljen tako da se pokreće s mukom.
A kad pomislite u šta možete da se uvalite ako usred leta slučajno
pomerite namešteni kurs, verovatno je tako bilo i najbolje.
Razume se, sada i o tome više znam nego što je tada znao moj
instruktor. Ne zato što sam ja jako bistar, nego zato što su
mnogobrojni ljudi proveli, i još uvek provode, užasno mnogo vremena
da bi odgonetnuli šta se dogaña samo prilikom odreñivanja odredišta
na biraču kursa.
Ta sprava se, u stvari, sastoji od okomitog niza generatora
brojeva; ona svetla kad zasvetle pokazuju brojeve; to nije lako uočiti,
jer nemaju izgled brojki. Nisu to pozicioni, ili decimalni brojevi. (Čini se
da su Hičiji izražavali brojeve kao zbirove prim brojeva i izložilaca, ali
sve je to daleko iznad moje moći poimanja.) Samo kontrolni letači i
programeri kursa, koji rade kao službenici Korporacije, moraju umeti
da čitaju te brojeve, a ni oni to ne čine neposrednim putem, već samo
uz pomoć kompjuterski obrañenih podataka. Prvih pet brojki izgleda da
označavaju položaj odredišta u kosmosu, čitajući odozdo naviše. (Dejn
Mečnikov da redosled prostih brojeva nije odozdo naviše nego sleva
nadesno, što na neki način govori nešto o Hičijima. Oni su bili
trodimenzionalno orijentisani kao primitivna ljudska bića, umesto
dvodimenzionalno orijentisani, kao mi.) Pomislili biste, zar ne, da su tri
brojke dovoljne da odrede svaki položaj bilo gde u kosmosu. Hoću da
kažem, ako Galaksiju predstavite kao trodimenzionalni prostor, možete
ucrtati u njemu svaku tačku pomoću jednog broja za svaku od tri
dimenzije. Ali Hičijima je bilo potrebno pet. Da li to znači da su Hičiji
mogli da percepiraju pet dimenzija? Mečnikov kaže da nisu...

BRODOVI NA KAPIJI
Letelice koje se nalaze na Kapiji u stanju su da obavljaju
meñuzvezdane letove brzinama većim od brzine svetlosti. Pogonski
sistem nije rastumačen (vidi priručnik za pilote). Postoji takoñe prilično
konvencionalan sistem na raketni pogon, koji koristi tečni vodonik i
tečni kiseonik za kontrolu položaja letelice, kao i za pogon kapsule za
sletanje na površinu koja je pripojena svakoj meñuzvezdanoj letelici.
Zastupljena su tri glavna tipa, označena kao klasa 1, klasa 3, i
klasa 5, prema broju putnika koje mogu da prime. Neke letelice imaju
posebno snažnu konstrukciju i označene su kao "oklopljene". Većina
oklopljenih su "petice".
Svaka letelica programirana je za automatsku navigaciju do većeg
broja odredišta. Povratni let se obavlja u automatskom režimu i u
praksi se pokazao kao sasvim pouzdan. Obukom na kursu za
rukovanje brodom osposobićete se za obavljanje potrebnih zadataka u
vezi sa bezbednim upravljanjem svoga broda; meñutim, pročitajte
propise o bezbednosti u priručniku za kosmičke pilote.

Uostalom, bilo kako bilo. Kad jednom fiksirate prvih pet brojeva,
ostalih sedam možete odabrati sasvim proizvoljno, a ipak ćete uzleteti
kad pritisnete dugme za start.
Ono što obično radite - odnosno ono što obično rade programeri
kursa, koje Korporacija zbog toga drži na platnom spisku - jeste da
odaberete bilo koje četiri brojke. Zatim tražite petu brojku sve dok se
ne pojavi nekakav ružičast sjaj kao "pozor". On je ponekad slab, a
ponekad jači. Ako se tu zaustavite i pritisnete onaj glatki ovalni deo
ispod dugmeta, ostali brojevi počinju sami da se pojavljuju, samo po
koji milimetar levo i desno, a ružičasti sjaj postane još jači. Kad se
ustale, sjaj je intenzivno ružičast i intenzivno svetao. Mečnikov kaže da
je to automatski ureñaj za fino doterivanje. Mehanizam računa sa
mogućnošću ljudske greške - pardon, mislim greške Hičija - tako da
kad ste približno dobro odredili kurs ka nekom stvarnom, valjanom
odredištu, on umesto vas automatski izvrši konačno doterivanje.
Možda je Mečnikov u pravu.
(Razume se, savlañivanje čitavog ovog postupka korak po korak
koštalo je mnogo vremena i novaca, a mnogo toga stajalo je i po koji
život. Opasno je biti svemirski istraživač. Ali za nekolicinu onih koji su
prvi odleteli napolje, bilo je to pre nalik na samoubistvo.)
Ponekad pokušavate da uštimate petu brojku i ne dobijete uopšte
ništa. Tada, naravno, psujete. Onda promenite jednu od prve četiri i
ponovo pokušavate. Za ovu operaciju potrebno je samo nekoliko
sekundi, ali probni piloti su proveli stotinu sati na pronalaženju novih
kombinacija pre nego što su postigli odreñenu boju.
 Naravno, pre nego što sam ja krenuo u svemir, probni piloti i
programeri kursa već su odredili nekoliko stotina mogućih kombinacija
koje su zvanično zabeležene kao dobre ali koje još nisu korišćene,
zajedno sa svim ostalim kombinacijama koje su korišćene, ali koje ne
vredi ponovo probati. Odnosno one sa kojih se posade nisu vratile.
Ali o svemu tome tada nisam ništa znao i kada sam seo na ono
prepravljeno sedište Hičija, za mene je sve bilo novo, novo, novo. I ne
znam da li sam u stanju da vam dočaram kako sam se osećao.
Hoću da kažem, bio sam tu, na sedištu na kome su Hičiji sedeli pre
pola miliona godina. Ona naprava ispred mene bila je birač odredišta.
Brod je mogao da poleti bilo kuda. Bilo kuda! Ako odaberem ispravan
cilj, mogao bih se naći u kružnoj putanji oko Sirijusa, Prokiona, možda
čak i oko Magelanovih oblaka!
Nastavnica se umorila od položaja naglavce, pa se provukla kroz
otvor i ugurala iza mene. "Na vas je red, Brodhede", rekla je,
stavljajući mi ruku na rame, dok sam na leñima osetio njene grudi.
Oklevao sam pre nego što sam ma šta dodirnuo. Upitao sam: "Zar
nema načina da se zna dokle će se dospeti?"
"Verovatno ima", odvratila je, "pod uslovom da ste Hiči sa
završenim letačkim tečajem."
"Čak ni to da, recimo, jedna boja označava da ste dospeli na veću
daljinu, a druga da ste bliže?"
"Nema ovde još nikoga ko je to dokučio. Naravno, neprestano
pokušavaju. Postoji čitav tim koji provodi vreme u analiziranju
izveštaja sa uspešno okončanih misija i uporeñuje ih sa programima
koji su odabrani pre lansiranja. Do sada nisu ništa zaključili. A sad,
hajde da krenemo, Brodhede. Stavite celu šaku na prvi točak, onaj na
kome su svi vežbali. Pokrenite ga. Biće vam potrebno više mišićne
snage nego što mislite."
I bilo je. U stvari, gotovo sam se plašio da ga gurnem dovoljno
jako kako bih ga pokrenuo. Ona se nagnula napred i stavila šaku preko
moje, a ja shvatih da onaj fini mošusni miris, koji sam u nozdrvama
osećao već izvesno vreme, potiče od nje. Nije to ipak bio samo mošus;
njeni feromoni odlično su se slagali sa mojim hemoreceptorima. Bila je
to vrlo prijatna promena u odnosu na ostali zadah na Kapiji.
No uprkos tome, nisam uspeo da dobijem čak ni trag neke boje,
mada sam pokušavao pet minuta pre nego što mi je dala znak da
prestanem i pozvala Šeri da se ponovo oproba.
Kad sam se vratio u sobu, neko ju je već bio počistio. Pitao sam se,
sa osećanjem zahvalnosti, ko je to učinio, ali sam bio premoren da u
tome dugo razmišljam. Dogod se na nju ne naviknete, smanjena sila
teže može da deluje iscrpljujuće; zaključujete da preterano naprežete
sve svoje mišiće, te da stoga najpre morate da naučite na koji način
da ih štedite.
Prikačio sam svoju ležaljku i upravo se spremao da zadremam kad
sam začuo grebanje na rešetkastoj pregradi na vratima i Šerin glas:
"Bobe?"
"Molim?"
"Spavaš?"
Očigledno nisam spavao, ali sam pitanje protumačio onako kako je
ona očekivala. "Ne. Ležim i razmišljam."
"I ja... Bobe?"
"Da?"
"Da li hoćeš da doñem kod tebe?"
 Napregnuo sam se da se dovoljno rasanim kako bih bio u stanju da
razmotrim ovo pitanje.
"Ja bih zaista želela", reče ona.
"U redu. Naravno. Mislim, baš mi je drago što si došla." Ona se
uvuče u moju sobu i prebaci se preko ležaljke, koja se lagano zaljulja
dok se ona uspuzala unutra. Na sebi je imala pletenu majicu i gaćice i
bila je topla i meka pored mene kad smo se blago sklupčali u
udubljenom delu ležaja.
"Ne mora da bude seks, pastuve jedan", rekla je. "Meni odgovara i
jedno i drugo."
"Videćemo šta će da ispadne. Bojiš se?"
Dah joj je mirisao najprijatnije od svega; osetio sam ga na svom
obrazu. "Mnogo više nego što sam mislila da ću se bojati."
"Zašto?"
"Bobe..." Namestila se udobnije, a zatim je iskrenula vrat da bi me
pogledala preko ramena. "Znaš li da ponekad govoriš prave
budalaštine?"
"Izvini."
"Da, baš tako. Mislim, pogledaj šta radimo. Sešćemo u nekakav
brod za koji ne znamo da li će nas odvesti kuda mislimo da hoće, pa
čak ne znamo ni kuda treba da ide. Letimo brže od svetlosti, niko ne
zna kako. Ne znamo koliko ćemo dugo biti na putu, čak i kad bismo
znali kuda idemo. Znači, moglo bi se desiti da nastavimo da putujemo
do kraja života i da umremo pre nego što tamo stignemo, čak i ako ne
naletimo na nešto što će nas usmrtiti za dve sekunde. Je l' tako? Tako
je. Pa onda, kako možeš da me pitaš da li se bojim?"
"Samo razgovaramo." Sklupčao sam se uz njena leña i obuhvatio
jednu dojku, ne grubo, već zato što je bilo prijatno.
"I ne samo to. Mi ne znamo ništa o ljudima koji su sagradili ove
sprave. Kako možemo znati da sve to nije samo šegačenje s njihove
strane? Možda je to način za Hičije da domame sveže meso na svoj
deo neba?"
"Ne možemo znati", složih se ja. "Okreni se ovamo."
"A brod koji su nam pokazali jutros gotovo da uopšte ne liči na ono
što sam zamišljala", rekla je, okrenuvši se kako sam joj kazao i
stavljajući ruku na moj vrat.
Odnekud se začuo oštar zvižduk, nisam znao odakle.

Mali oglasi
OTKUD znate da niste unitarist? Bratstvo Kapije je upravo u toku
obrazovanja. 87-539.
TRAŽI SE BILITIS za Safu i Lezbiju, putujemo sve zajedno dok ne
uspemo, a onda ostajemo zauvek srećne zajedno u Severnoj Irskoj.
Isključivo trajan brak utroje. 87-033 ili 87-034
DAJTE NA ČUVANJE svoju pokretnu imovinu. Uštedite novac za
zakupninu, ne dajte da vam ga Korporacija uzme dok ste na putu. U
cenu uračunata uputstva za raspolaganje istom u slučaju nepovratka.
88-125.

"Šta je to?" Začuo se ponovo, odzvanjajući u tunelu i, još glasnije,

u mojoj sobi. "Oh, to je piezofon." Ono što sam začuo bio je moj
sopstveni piezofon i još dva, sa svake strane sobe po jedan, i svi su
zvonili odjednom. Zvižduk je prestao i začuo se glas:
"Govori Džimi Šu. Svi vi nove pridošlice koji želite da vidite kako
izgleda brod kad se vrati u lošem stanju, doñite kod doka broj četiri.
Upravo ga dovlače."
Čuo sam žamor iz sobe Forhendovih i osetio kako Šerino srce jako
kuca. "Bolje da poñemo", kazao sam.
Brod je uspeo da se vrati do Kapije, ali ne baš do doka. Jedan od
patrolnih brodova ga je otkrio i spustio se na njega. Sad ga je tegljač
dovlačio do pristaništa Korporacije, gde obično stoje samo rakete sa
planeta. Tu se nalazio jedan poklopac dovoljno veliki da se unuta
smesti čak i "petica". Ovo je bila "trojka"... odnosno, ono što je od nje
ostalo.
"Oh, dobri bože!" prošaputa Šeri. "Bobe, šta misliš da im se
dogodilo?"
"Ljudima? Nastradali su." U to zaista nije moglo biti sumnje. Brod
je bio olupina. Drška, to jest kapsula za pristajanje, bila je otpala,
preostala je samo meñuzvezdana letelica, onaj šešir na pečurki, a i on
je bio izobličen, procepljen, spržen od visoke temperature. Procepljen!
Metal Hičija se čak i ne smekšava pod dejstvom električnog luka!
Ali još nismo videli ono najgore.
Nismo uopšte videli ono najgore, samo smo čuli. Jedan čovek se
još uvek nalazio u brodu. Po celoj unutrašnjosti broda. Bukvalno se
rasprštao po celoj komandnoj kabini, i njegovi sprežni komadi bili su
zalepljeni za zid. Zbog čega? Usled visoke temperature i ubrzanja, bez
sumnje. Možda je neopaženo zašao u gornje slojeve nekog sunca, ili u
blisku orbitu oko kakve neutronske zvezde. Možda je razlika u
gravitacionoj sili onako raskomadala brod i posadu. Ali to nismo nikad
saznali.
Druga dva člana posade uopšte nisu bila unutra. To nije bilo lako
zaključiti; ali prema popisu nañenih organa unutra se nalazila samo
jedna vilica, jedna karlica, jedna kičma - mada u sitnim komadima.
Možda su ona druga dvojica bila u kapsuli za pristajanje?
"Odbijte, novajlije!"
Šeri me uhvati za ruku i povuče u stranu. Petoro članova posade iz
patrolnih brodova priñe, dvoje u plavoj američkoj i brazilskoj uniformi,
jedan u ruskoj bež boje, u beloj sa Venere i mrkoj iz Kine. Američki i
venerijanski član posade bile su žene; crte lica bile su im različite, ali
svi izrazi pokazivali su istu mešavinu discipline i gañenja.

PROPISI O BEZBEDNOM KORIŠĆENJU

BRODOVA NA KAPIJI
Mehanizam za meñuzvezdani let nalazi se, prema našem saznanju,
u kutiji u obliku romba ispod centralne kobilice u brodovima
predviñenim za 3 ili 5 osoba, a u brodovima za 1 osobu u sanitarnom
čvoru.
Nikome dosad nije pošlo za rukom da otvori neku od ovih kutija.
Pri svakom pokušaju došlo je do eksplozije koja je imala približnu
snagu od jedne kilotone. Jednim obimnim istraživačkim projektom
pokušavamo sada da probijemo ovu kutiju, a da je pri tom ne
uništimo, i ukoliko vi kao ortak sa ograničenim pravom pribavite bilo
kakvu informaciju ili sugestiju u vezi s ovim, potrebno je da odmah
obavestite jednog od službenika Korporacije.
Meñutim, ni pod kojim uslovima nemojte pokušavati da sami
otvorite ovu kutiju! Baratanje na bilo koji način, ili vraćanje na Kapiju
letelice na kojoj je vršeno baratanje ovom kutijom, strogo se
zabranjuje. Kazna povlači gubitak svih prava i trenutno isterivanje sa
Kapije.
Ureñaj za odreñivanje kursa letenja takoñe predstavlja potencijalnu
opasnost. Ni pod kojim uslovima ne treba da pokušavate da menjate
kurs posle otpočinjanja leta. Nijedna letelica na kojoj je ovo pokušano
nikada se nije vratila.

"Hajdemo odavde." Šeri me povuče za sobom. Nije htela da gleda

kako posada pretura po ostacima, a nisam ni ja. Cela naša grupa,
Džimi Šu, Klara, ostali instruktori i svi ostali, poče da se razilazi, svako
u svoju sobu. Ne baš žurno. Provirivali smo kroz prozorske otvore u
hermetički zatvorenu kabinu; kad je brodska patrola otvorila,
zapahnuo nas je vazduh odande. Ne znam kako da ga opišem. Pomalo
kao kad se kuvaju truli otpaci za splačine koje se daju svinjama. Čak i
u zagañenom vazduhu na Kapiji bilo je teško podneti tako nešto.
Naša instruktorka iziñe na svom nivou - znatno nižem od našeg, u
onom delu gde se plaća skupa zakupnina u blizini "Udobnog nivoa".
Kad je podigla pogled ka meni, pošto sam joj poželeo laku noć, prvi
put sam primetio da plače.
Šeri i ja poželesmo laku noć Forhendovima pred vratima njihove
sobe, i ja se osvrnuh da je pogledam, ali ona je već bila izmakla
napred.
"Mislim da ovu noć neću provesti kod tebe", rekla je. "Izvini, Bobe,
ali znaš, uopšte mi više nije do toga."
9.
Ne znam zašto još uvek odlazim kod Sigfrida fon Šrinka. Moji
zakazani sastanci sa njim uvek su sredom po podne, a on ne voli kad
pre toga pijem ili se drogiram. To upropasti ceo dan. Ja veoma mnogo
plaćam za te dane. Nemate pojma koliko je skup život kakav ja vodim.
Moj apartman na Vašington skveru košta osamnaest hiljada dolara
mesečno. Na porez za stanovanje pod Velikom kupolom odlazi mi još
tri hiljade. (Ni život na Kapiji ne košta toliko!) Plaćam prilično visoke
račune za krzna, vino, žensko rublje, nakit, cveće... Sigfrid kaže da
pokušavam da kupim ljubav. U redu, to je tačno. A zašto da ne? Ja to
mogu sebi da dozvolim. A u to ne ulazi iznos koji plaćam za komplet
medicinskih usluga.
Meñutim, Sigfrid me ne košta ništa. U medicinski komplet ulazi
psihijatrijsko lečenje one vrste koju sam odaberem; mogao bih da
uzmem grupnu terapiju ili unutrašnju masažu za istu cenu, to jest
besplatno. Ponekad ga zbog toga zadirkujem. "Čak i ako se uzme u
obzir da si samo vreća zarñalih šrafova", kažem ja, "od tebe nema
mnogo koristi. Ali cena za tvoje usluge je sasvim u redu."
On pita: "Da li zbog toga osećaš da ti sam više vrediš, ako kažeš da
ja ne vredim?"
"Ne naročito."
"Pa onda zašto se stalno trudiš da misliš na to kako sam ja
kompjuter? Odnosno da te ništa ne koštam? Odnosno da ne mogu da
iziñem iz okvira programa koji mi je zadat?"
"Meni se čini da ti mene prosto zavitlavaš, Sigfride." Znam da se
ovim neće zadovoljiti, pa mu objašnjavam. "Upropastio si mi jutro.
Ona prijateljica, S. Ja. Lavorovna prenoćila je kod mene prošle noći.
Ona ti je nešto posebno." Onda pričam Sigfridu malo o tome kakva je
S. Ja, uključujući kako izgleda kad izlazi iz kreveta u triko-gaćicama sa
onom dugom prljavozlatnom kosom koja joj dopire do pojasa.
"Reklo bi se da je vrlo lepa", komentariše Sigfrid.
"Nego šta misliš. Jedino što se ujutru sporo budi. Baš kad se
ponovo zagrejala, morao sam da napustim svoju letnju rezidenciju
tamo pored Tapanskog jezera i da doñem ovamo."
"Da li je voliš, Bobe?"
Odgovor je negativan i zato želim da on pomisli da je pozitivan.
Kažem: "Ne."
"Mislim da je to pošten odgovor, Robe", kaže on, sa odobravanjem,
a razočarano. "Je li to razlog što si na mene ljut?"
"Oh, ne znam. Samo nisam dobro raspoložen, pretpostavljam."
"Možeš li da navedeš neki razlog?"
On čeka da odgovorim, pa posle izvesnog vremena odgovaram:
"Oprobao sam malo sreću na ruletu sinoć."
"Jesi li preterao?"
"Isuse! Nisam." Ali ipak imam razloga za zlovolju. Ima tu i nekih
drugih stvari. Bliži se ono hladno razdoblje godine. Moj stan na
Tapanskom jezeru nije ispod Kupole, tako da ručak na tremu sa S. Ja.
nije bio baš prijatan. Ne želim da to pominjem Sigfridu. On bi rekao
nešto sasvim racionalno, kao na primer, zašto vam ručak nije serviran
unutra? A ja bih morao da mu pričam opet ispočetka kako je, kad sam
bio dete, moj san bio da imam stan na Tapanskom jezeru i da ručam
na tremu, dok gledam u jezero. Tada su upravo zajazili Hadson, kad je
meni bilo možda dvanaest godina. Često sam sanjao o velikom uspehu
i životu u stilu pravih bogataša. A on je tu priču već čuo.
 Sigfrid se nakašlja. "Zahvaljujem, Bobe", kaže, da bi mi dao na
znanje da je naš sat istekao. "Hoćemo li se videti iduće nedelje?"
"Zar se ne viñamo svake nedelje?" odvraćam ja, smešeći se. "Kako
vreme leti. U stvari, danas sam hteo da odem malo ranije."
"Zar, Bobe?"
"Imam opet sastanak sa S. Ja.", objašnjavam. "Doći će opet kod
mene večeras u letnji apartman. Iskreno rečeno, ono što će ona raditi
bolja je terapija od tvoje."
On kaže: "Je li to sve što tražiš od neke veze, Robi?"
"Misliš, samo seks?" Odgovor je u ovom slučaju negativan, ali ne
želim da on dozna šta ja to želim od veze sa S. Ja. Lavorovnom.
Kažem: "Ona je nešto drugačija od većine mojih prijateljica, Sigfride.
Ona je otprilike isto toliko udarena kao ja, pre svega. Ima ñavolski
dobar posao. Divim joj se."
To jest, u stvari, ne mnogo. Odnosno, svejedno mi je da li joj se
divim ili ne. Kod S. Ja. ima nešto što me impresionira čak više od toga
što ima najslañu zadnjicu koju je bog ikada stvorio na nekom ženskom
stvoru. Njen ñavolski dobar posao u oblasti obrade informacija.
Završila je Akademgorski univerzitet, bila saradnik Instituta Maks Plank
za inteligenciju mašina i predaje na postdiplomskom studiju V. I.
odseka Njujorškog univerziteta. Ona zna o Sigfridu više nego što
Sigfrid zna o samom sebi, a to meni nagoveštava zanimljive
mogućnosti.
10.
Otprilike petog dana boravka na Kapiji, ustao sam i fino se doterao,
doručkovao kod "Grba Hičitauna" opkoljenog turistima, kockarima
zakrvavljenih očiju iz kazina preko puta vretenaste šupljine i marincima
sa krstarica koji su bili na odsustvu. Atmosfera je bila ekskluzivna, a i
cene su bile ekskluzivne. Vredelo je doći ovamo zbog turista. Osećao
sam kako me posmatraju. Znao sam da govore o meni, naročito jedan
Afrikanac, glatkog lica, ali star, iz Dahomeja ili Gane, čini mi se, koji je
bio sa svojim vrlo mladom, vrlo gojaznom, vrlo našmukiranom ženom.
Ili već šta mu je bila. Po svemu sudeći, izgledao sam im kao kakav
razmetljivi junak. Doduše, nisam imao nijednu narukvicu na ruci, ali ni
neki veterani ih nisu nosili.
Razbaškario sam se. Pomislio sam da poručim prava jaja sa
slaninom, ali to je koštalo više nego što sam sebi čak i u ovoj euforiji
mogao da dozvolim, pa sam se odlučio za sok od pomorandže (ispalo
je da je pravi, na moje iznenañenje), maslac-kiflu i nekoliko šolja crne
danske kafe. Osećao sam da mi samo nedostaje jedna zgodna devojka
na stolici pored moje. Bile su tu dve privlačne žene, izgleda iz posade
sa kineskog patrolnog broda na odsustvu, i obe prilično voljne da
razmene nekoliko radio-poruka očima, ali ja sam odlučio da ih imam u
vidu za neki kasniji trenutak, pa sam platio račun (što je bilo dosta
mučno) i otišao na čas.
Silazeći, sustigao sam Forhendove. Otac, koji se, izgleda, zvao Ses,
otpustio je silazno uže i sačekao kako bi mi učtivo poželeo dobro jutro.
"Nismo vas videli za doručkom", reče njegova supruga, pa sam im
ispričao gde sam bio. Mlaña kćer, Lois, imala je na licu pomalo zavidljiv
izraz. Majka je to primetila i potapšala je. "Ne brini, dušo, otići ćemo u
taj restoran pre povratka na Veneru." Zatim se obratila meni. "Za sada
moramo vrlo pažljivo da rukujemo novcem. Ali kad se budemo
obogatili, imamo neke dosta preduzimljive planove kako ćemo da ga
potrošimo."
"Zar ih nemamo svi?" rekoh ja, ali nešto sam razmišljao. "Zar ćete
se zbilja vratiti na Veneru?"

Mali oglasi
GURMANSKA KUHINJA po narudžbini. Sečuanska, kalifornijska,
kantonska. Specijalizovana za narudžbine za prijeme. Vongovi,
nazovite 83-242.
KARIJERA PREDAVAČA & PV saradnika očekuje veterane sa
brojnim narukvicama! Prijavite se još danas na kurs iz govorništva,
pripremanja holograma, organizovanja propagande. Pregledajte
overena pisma diplomiranih polaznika koji zarañuju nedeljno od 3000
U.S. dolara naviše. 86-521. DOBRODOŠLI na Kapiju! Povežite se u
najkraćem roku sa drugima uz pomoć naše jedinstvene službe.
Raspolažemo spiskom od dve stotine imena, po izboru. Honorar za
upoznavanje 50 U.S. dolara. 88-963.

"Sigurno", rekoše svi zajedno, ko na jedan ko na drugi način, i

izgledali su iznenañeni što ih tako nešto pitam. To je opet iznenadilo
mene. Nisam mogao da shvatim kako pacovi iz tunela uopšte mogu o
toj istopljenoj zagušljivoj bombi da misle kao o svom domu. Ses
Forhend je, mora biti, takoñe primetio moj izraz lica. Oni su bili
povučena porodica, ali im gotovo ništa ne bi promaklo. On se
nasmejao i rekao:
 "To je naš dom, na kraju krajeva. Kao i Kapija, na izvestan način."
To je već bilo veoma čudno. "U stvari, mi smo u srodstvu sa
čovekom koji je prvi otkrio Kapiju, Silvesterom Meklenom. Čuli ste za
nega?"
"Kako da ne."
"Bio nam je neki brat od tetke. Pretpostavljam da znate celu
priču?" Hteo sam da kažem da znam, ali on je očigledno bio ponosan
na svog roñaka, a to mu nisam mogao zameriti, i tako sam čuo jednu
pomalo drugačiju verziju porodične legende: "On je bio u jednom od
tunela na južnom polu, gde je našao jedan brod. Bog će znati kako ga
je dopeljao do površine, ali uspeo je, ušao unutra, pritisnuo dugme za
start i brod je - onako kako je bio programiran - doleteo ovamo."
"Zar Korporacija ne isplaćuje naknade za korišćenje ustupljenih
materijalnih prava?" upitao sam. "Hoću da kažem, ako plaćaju za nova
otkrića, koje otkriće bi moglo biti vrednije?"
"Nama u svakom slučaju ne", kazala je Lujza Forhend, pomalo
tužno; novac je za Forhendove bio mučna tema. "Naravno, Silvester
nije krenuo u nameri da pronañe Kapiju. Kao što znate iz onog što
smo čuli na kursu, brodovi imaju automatski režim povratka. Kud god
da odletite, samo pritisnete dugme za start i vraćate se pravo ovamo.
Samo, to Silvesteru ništa nije vredelo, jer on je već bio ovde. To je bio
povratni krik nekog kružnog putovanja sa usputnim sletanjem
udaljenim svetlosnih x godina."
"Bio je bistar i snažan", Ses preuze priču. "Morate biti takvi, ako
hoćete da istražujete. Zato ga nije uhvatila panika. Ali pre nego što je
iko stigao ovamo radi istraživanja, iscrpeo mu se sistem za
obezbeñenje životnih uslova. A mogao je još malo da poživi. Mogao je
da upotrebi tečni kiseonik i H-dva iz rezervoara lendera da bi došao do
vazduha i vode. Uvek sam se pitao zašto nije."
"Zato što bi ionako umro od gladi", upade Lujza, braneći svoga
roñaka.
"Pa da. U svakom slučaju, našli su njegov leš; u ruci je držao ono
što je napisao. Prerezao je sebi grkljan."
Oni su bili prijatni ljudi, ali ja sam sve to već čuo, a zbog njih ću
zakasniti na čas.
Razume se, materija koju smo obrañivali na ovom času nije bila
baš osobito zanimljiva. Učili smo kako se razapinje ležaljka (početni
stupanj) i kako se ispira toalet (viši stupanj). Možda ćete se zapitati
zašto nisu više vremena posvećivali obuci u upravljanju brodovima. Iz
jednostavnog razloga. Te sprave su letele same, kao što su mi
Forhendovi, i svi ostali, ispričali. Čak ni kapsulama za pristajanje nije
bilo mnogo teško upravljati, mada je za njih bilo potrebno doterati
neke instrumente. Kad se jednom nañete u toj kapsuli sve što treba da
uradite to je da sravnite tri-D, nekakvu holografsku predstavu
neposredne okoline svemirskog prostora sa mestom do koga želite da
stignete, i da nekako podesite jednu svetlu tačku na rezervoaru prema
tački do koje želite da stignete. Kapsula je letela pravo tamo. Ona je
sama izračunavala trajektorije i korigovala svoja sopstvena odstupanja.
Bilo je potrebno malo mišićne koordinacije da se savlada podešavanje
te svetlosne tačke sa odredišnom tačkom, meñutim ovaj sistem je bio
poslušan.
Izmeñu praktičnih časova ispiranja toaleta i uvežbavanja kako se
razapinje ležaljka razgovarali smo kuda ćemo da idemo kad položimo
završni ispit. Rasporedi lansiranja su stalno ažurirani i prikazivani na PV
monitoru u našoj učionici, kad god bi neko pritisnuo dugme. Uz neka
od njih stajala su imena, od kojih sam ja prepoznao dva-tri. Tiki
Trambul je bila devojka s kojom sam igrao i pored koje sam jedanput
ili dva puta sedeo u kantini. Ona je bila svemirski pilot i pošto joj je
bila potrebna posada, razmišljao sam da joj se pridružim. Ali mudronje
su mi kazale da su ti svemirski letovi gubljenje vremena.
Trebalo bi da vam kažem šta je svemirski pilot. To je onaj koji
prevozi nove posade na Kapiju Dva. Ima otprilike jedno tuce "petica"
koje redovno obavljaju ove letove. Prevezu četiri osobe (to su one koje
Tiki traži), a zatim se pilot vraća sam, ili vraća i istraživače - ukoliko ih
ima - kao i ono što su oni pronašli. Obično se nañe poneko.
Tim koji je otkrio Kapiju Dva - to su oni o kojima svi mi sanjamo.
Oni su je napravili. Čoveče, kako su je samo napravili! Kapija Dva je
bila druga Kapija, potpuno ista, osim što je kružila oko jedne druge
zvezde, a ne oko naše. Nije bilo mnogo više blaga na Kapiji Dva nego
što je bilo na našoj Kapiji; Hičiji su gotovo sve bili pokupili, osim samih
brodova. A tamo nije bilo ni blizu toliko svemirskih brodova, samo oko
sto pedeset u poreñenju sa gotovo hiljadu na našoj staroj prvobitnoj
solarnoj Kapiji. Ali već samo otkriće tih sto pedeset svemirskih brodova
bilo je vredno. Da ne pominjem činjenicu da oni prihvataju neka
odredišta koja brodovi sa naše Kapije, čini se, ne prihvataju.

Spisak raspoloživih letova

30-107. PETICA. Tri slobodna mesta, jezik engleski.
Teri Jakamora (83-675) ili Džej Parduk
(83-004).
30-108. TROJKA. Oklopljena. Jedno slobodno
 mesto. Engleski ili francuski. PUTOVANJE
DONOSI BONUS. Dorlean Sigri (P-fon 88-108).
30-109. JEDINICA.
Kontrolni let. Proverena bezbednost.
Javiti se kapetanu leta.
30-110. JEDINICA. Oklopljena. PUTOVANJE
DONOSI BONUS. Javiti se kapetanu leta.
30-111. TROJKA. Nepopunjena. Javiti se kapetanu
leta.
30-112. TROJKA. Najverovatnije kratko putovanje.
Nepopunjena. Jemstvo minimalno. Javiti se
kapetanu leta.
30-113. JEDINICA. Četiri slobodna mesta preko
Kapije Dva. Prelet pouzdanom "peticom".
Tiki Trambul (87-869).

Do Kapije Dva izgleda ima oko četiri stotine svetlosnih godina i

potrebno je po sto devet dana za prelet tamo i natrag. Njena glavna
zvezda je svetloplava i pripada tipu B. Misli se da je to Alkiona u jatu
Plejada, ali postoje izvesne sumnje. U stvari, ona nije prava zvezda
Kapije Dva. Ova ne obilazi oko velike zvezde, nego oko jednog
obližnjeg, malog, ugljenisanog patuljka. Kažu da je taj patuljak
verovatno udaljena dvojna zvezda one glavne zvezde B tipa, ali takoñe
kažu da ne bi trebalo tako da bude zbog razlike u starosti izmeñu tih
dveju zvezda. Ako ih ostavimo da raspravljaju još koju godinu, možda
će ustanoviti. Čovek se pita zašto su Hičiji postavili svoju orbitalnu
stanicu-raskrsnicu u putanju oko jedne tako neugledne zvezde, ali
čovek se i inače pita o mnogo čemu što je u vezi s Hičijima.
Meñutim, sve ovo ne pogaña po džepu tim koji ju je slučajno
pronašao. Njima se isplaćuju naknade za korišćenje ustupljenih
materijalnih prava za sve što bilo koji istraživač posle njih pronañe!
Nije mi poznato koliko su dobiti dosad ostvarili ali to mora biti ide na
desetine miliona svakom ponaosob. Možda na stotine. I eto zašto se
ne isplati poći sa nekim svemirskim pilotom; nema zaista mnogo
izgleda na dobitak, a mora da se deli ono što se dobije.
Tako smo redom raspravljali o svim letovima objavljenim na spisku
i trtljali o njima u svetlosti našeg stručnog znanja stečenog za pet
dana. Što nije bilo mnogo. Obraćali smo se Klari Mojnlin za savet. Na
kraju krajeva, ona je dva puta bila napolju. Pažljivo je proučavala
spisak letova i imena, pućeći usne. "Teri Jakamora je pristojan
momak", rekla je. "Ne poznajem Parduka, ali možda bi vredelo okušati
sreću sa ovim letom. Odbacite Dorleanov let. Donosi bonus od milion
dolara, ali ono što vam ovde ne kažu to je da na tom brodu imaju
'hibridnu' kontrolnu tablu. Stručnjaci Korporacije ubacili su jedan
kompjuter koji bi trebalo da nadmaši birač odredišta Hičija, a ja im ne
bih poklonila poverenje. I, naravno ne bih preporučila 'jedinicu' ni pod
kojim uslovima."
Lois Forhend upita: "Koji biste let vi izabrali kad biste birali, Klaro?"
Ona se zamisli namrgoñeno, tarući crnu levu obrvu vrhovima
prstiju. "Možda ovaj s Terijem. Ah, bilo koji. Ali ja ne idem ponovo
napolje još neko vreme." Hteo sam da je zapitam zašto, ali ona
prestade da gleda u ekran i reče: "U redu, družino, hajde da ponovimo
našu vežbu. Pazite, naviše kad kažem 'pi', naniže, držite, čekajte dok
izbrojite do deset, pa naviše kad kažem 'pu'."
 Proslavio sam završetak jednonedeljne obuke u rukovanju brodom,
ponudivši Dejnu Mečnikovu da ga častim pićem. To nije bila moja
prvobitna namera. Moja prvobitna namera bila je da častim Šeri pićem
koje bismo popili u krevetu, ali ona je bila nekuda otišla. Onda sam
pritiskao dugmeta na piezofonu i dobio Mečnikova.
On se iznenadio kad je čuo moj poziv. "Hvala", rekao je, a onda se
zamislio. "Znaš šta. Hajde da mi pomogneš da nešto prenesemo, pa ću
onda ja tebe da častim pićem."
Tako sam otišao u njegov stan, koji se nalazio odmah ispod nivoa
Bejb; soba mu nije bila mnogo bolja od moje, pri tom prazna, osim što
je bilo nekoliko putnih torbi. Pogledao me je gotovo ljubazno. "Ti si
sada vasionski istraživač", promumlao je.
"Pa i nisam. Imam još dva kursa."
"Sad me i inače vidiš poslednji put. Sutra letim sa Terijem
Jakamorom."
Iznenadio sam se. "Zar se nisi tek vratio, pre desetak dana?"
"Ne možeš ništa da zaradiš ako stalno čučiš ovde. Ja sam samo
čekao pravu posadu. Hoćeš da doñeš na moju oproštajnu večeru? Kod
Terija. U dvadeset dva nula nula."
"Baš fino", odvratio sam. "Mogu li da povedem Šeri?"
"Pa, naravno, ona i inače dolazi, čini mi se. Častiću te pićem tamo,
ako nemaš ništa protiv. Samo mi pomozi da smestimo ove stvari."
Bio je sakupio neverovatnu količinu stvari. Čudio sam se kako je
uspeo da ih sve strpa u sobicu koja je bila isto toliko majušna kao i
moja; tri velike platnene torbe potpuno nabijene, holodiskovi sa
ureñajem za projektovanje, mikrofilmovane knjige i nekoliko pravih
knjiga. Na Zemlji bi one težile više nego što mogu da ponesem,
verovatno pedeset ili šezdeset kila, ali razume se, na Kapiji nije bio
nikakav problem da ih podignem; jedino je bila petljavina dok sam ih
vukao kroz hodnike i spuštao niz okna. Ja sam nosio veći teret, ali
Mečnikov je imao više problema, jer je ono što je on nosio bilo
različitih oblika i različitih stepena krhkosti. To naše tegljenje je u
stvari potrajalo gotovo ceo sat. Najzad smo stigli u deo asteroida u
kome ranije nikad nisam bio i u kome je jedna postarija Pakistanka
prebrojala koleta, dala Mečnikovu priznanicu i počela da odvlači stvari
kroz jedan hodnik gusto obrastao vinovom lozom.
"Uh", zabrekta on. "E pa, hvala."
"Nema na čemu." Krenuli smo natrag prema uzlaznom oknu i
obraćajući mi se, pretpostavljam zato što je odnekud shvatio da mi
duguje neki znak pažnje i da treba da pokaže da zna šta je red, on
reče:
"Pa, kako je bilo na kursu?"
"Misliš izuzimajući činjenicu da sam ga upravo završio i da još uvek
nemam predstavu kako da upravljam tim prokletim brodovima?"
"Pa naravno da nemaš", reče on nabusito. "Na kursu to i nećeš
naučiti. On ti samo daje opštu orijentaciju. To se uči u toku samog
letenja. Jedina teška stvar je kapsula za pristajanje, naravno.
Uostalom, dobio si trake?"
"Ah, da." Trake su se nalazile u šest kaseta. Svako od nas dobio je
komplet kaseta na kraju prve nedelje kursa. U njima je bilo sadržano
sve o čemu je dotle bilo reči, kao i još mnogo drugih stvari o raznim
vrstama ureñaja koje Korporacija može, a ne mora, da ugradi na
kontrolnu tablu Hičija, i tako dalje.
"Preslušavaj ih", reče on. "Ako si iole pametan, ponećeš ih kad
kreneš na put. Onda ćeš imati dosta vremena da ih preslušavaš.
Brodovi ionako uglavnom sami lete."
"Nadam se", odvratih ja, sumnjajući u to. "Zdravo." On mahnu
rukom i uhvati nizlazni kabl, ne osvrćući se više. Po svemu sudeći,
pristao sam da me časti pićem na oproštajnoj večeri. Gde to neće ništa
koštati.
Pomislio sam da opet potražim Šeri, a onda sam odlučio da to ne
uradim. Nalazio sam se u delu Kapije koji nisam poznavao, a, razume
se, mapu sam bio zaboravio u svojoj sobi. Lunjao sam unaokolo
manje-više nasumce, preko raskršća iz kojih su vodili neki tuneli koji su
mirisali na buñ i prašinu i gde nije bilo mnogo sveta, a onda kroz jedan
nastanjeni deo gde su izgleda bili smešteni uglavnom ljudi iz Istočne
Evrope. Nisam raspoznavao te jezike, a bilo je i vrlo malo obaveštenja
i znakova obešenih po puzavicama koje su svuda rasle, ispisanih, reklo
bi se, ćirilicom ili nekom još čudnijom azbukom. Stigao sam do jednog
okna, razmislio jedan trenutak, a onda se uhvatio za uzlazno uže.
Najlakši način da se na Kapiji ne izgubite jeste da idete naviše sve dok
ne stignete do vretenaste špilje, odakle više nema "naviše".
Ali ovoga puta nañoh se pored Central parka i, nagonski, otpustih
uzlazno uže da bih malo posedeo ispod kakvog drveta.
Central park nije, u stvari, park. To je veliki tunel nedaleko od
središta rotacije asteroida, koji je namenjen gajenju raznog rastinja.
Tu sam otkrio narandžino drveće (otuda, znači, sok od narandže) i
vinovu lozu: i paprati različite vrste i mahovine, ali trave nije bilo.
Nisam siguran zašto. Verovatno je to u nekakvoj vezi s činjenicom da
se ovde gaje samo one vrste biljaka koje su osetljive na postojeću
svetlost, uglavnom plavičast sjaj Hiči-metala, koji je svetlucao svuda
unaokolo, a možda nisu mogli da pronañu travu koja bi takvu svetlost
mogla da koristi za svoju fotosintezu. Glavni razlog postojanja Cental
parka bio je pre svega da upija ugljendioksid i ispušta kiseonik; tako je
bilo pre nego što su razmnožili rastinje po svim tunelima. Meñutim, on
je takoñe odstranjivao zadah, ili je bar tako trebalo da bude, donekle,
a u njemu je raslo i ponešto za jelo. Ceo park je bio možda osamnaest
metara dugačak i dvostruko viši od mene. Širok je bio toliko da je bilo
dovoljno prostora za nekoliko vijugavih staza. Ono na čemu su biljke
rasle veoma je ličilo na dobro staro ñubre na Zemlji. To je, u stvari, bio
humus koji se sastojao od kanalizacionog mulja što je poticao od ljudi
koji su upotrebljavali toalete na Kapiji, ali to nikako ne biste mogli
pogoditi po njegovom izgledu, niti pak po mirisu.
Prvo dovoljno veliko drvo ispod koga bi se moglo sesti nije za tu
svrhu bilo pogodno; to je bio dud, a ispod njega su bile razastrte
prostirke od fine mrežaste materije na koje su padale dudinje. Proñoh
pored njega i nešto dalje ugledah jednu ženu i jedno dete.
Dete! Nisam znao da na Kapiji uopšte ima dece. Bila je to jedna
sićušna devojčica, od možda godinu i po, koja se igrala loptom, lopta
je bila toliko velika i toliko usporenog kretanja usled smanjene sile teže
da je izgledala kao balon.
"Zdravo, Bobe."
To je bilo još jedno iznenañenje; žena koja me je pozdravila bila je
Džel-Klara Mojnlin. Rekao sam, ne razmišljajući; "Nisam znao da imaš
ćerkicu."
"I nemam. Ovo je Keti Frensis. Njena mama je ponekad pusti da
bude sa mnom. Keti, ovo je Bob Brodhed."
"Zdravo, Bobe", reče mala devojčica, zagledajući me sa udaljenosti
od tri metra. "Jesi li ti Klarin prijatelj?"
"Nadam se da jesam. Ona je moja nastavnica. Hoćeš da se igramo
dobacivanja?"
Keti završi promatranje i precizno saopšti, izgovarajući reč po reč
tako jasno artikulisano kao da je odrasla: "Ne umem da igram
dobacivanje, ali ću ti doneti šest dudinja. To je sve što možeš da
dobiješ."
"Hvala." Skljokah se pored Klare, koja je rukama bila obgrlila
kolena i posmatrala devojčicu. "Zlatna je."
"Da, reklo bi se. Teško je prosuditi, pošto ovde nema mnogo
dece."
"Ona nije vasionski istraživač, zar ne?"
Ja, u stvari, nisam zbijao šalu, ali Klara se iskreno nasmeja. "Njeni
roditelji su ovde stalno nastanjeni. To jest, gotovo stalno. Mama joj se
upravo sada nalazi na istraživačkom putu; oni se time ponekad bave,
mnogi od njih. Čovek može da provede tako puno vremena i u
nagañanju šta su ti Hičiji hteli pre nego što poželi da pokuša da sam
odgoneta njihove zagonetke."
"Zvuči opasno."
Ona mi dade znak da ćutim. Keti se vratila, noseći po tri dudinje na
opruženim dlanovima, kako ih ne bi zgnječila. Hodala je na neki
neobičan način, tako da je izgledalo da mnogo ne napreže mišiće
butina i listova; kao da se naizmenično otiskivala o jednu ili drugu
nogu, savijenu u kolenu, i puštala da lebdi u vazduhu, pa bi onda opet
zakoračila. Pošto sam shvatio kako to radi, pokušao sam i sam i
pokazalo se da je to prilično dobar način hodanja pri gotovo nultoj sili
teže, ali moji refleksi stalno su zakazivali. Pretpostavljam da čovek
mora da bude roñen na Kapiji da bi mu to došlo spontano.
Klara, koju sam našao u parku, bila je daleko opuštenija i
ženstvenija od Klare koju sam znao kao nastavnicu. Obrve koje su
izgledale natušteno i muškobanjasto postale su vedre i ljubazne. I
dalje je mirisala vrlo prijatno.
Bilo je sasvim lepo ćaskati s njom dok je Keti ljupko poskakivala
oko nas, igrajući se loptom. Pričali smo o tome gde smo sve bili i
nismo našli nijedno zajedničko mesto. Jedina zajednička stvar koju
smo otkrili bila je da sam ja roñen istog dana kao njen dve godina
mlañi brat.
"Jesi li volela svog brata?" upitao sam, povukavši ñavolski
pogrešan potez.
"Pa, naravno. On je bio maza. Ali bio je roñen u znaku Ovna i pod
uticajem Merkura i Meseca. Zbog čega je, zna se, bio ćudljiv i
mrzovoljan. Verujem da bi za njega život bio zapetljan."
Manje me je zanimalo da je ispitujem šta mu se dogodilo nego da li
zaista veruje u takve krajnje gluposti, ali to ne bi bilo taktično, a ona je
ionako nastavila priču. "Ja sam Strelac, inače. A ti - oh, pa naravno. Ti
si isti kao Dejvi."
"Pretpostavljam", odvratio sam učtivo. "Mene, ovaj, mnogo ne
interesuje astrologija."
"Ne astrologija, genetlialogija. Prvo je sujeverje, drugo je nauka."
"Hm."
Ona se nasmeja. "Vidim već da si podrugljiv. Ne mari. Ako veruješ,
u redu; ako ne veruješ - pa, ne moraš da veruješ u zakon gravitacije,
a ipak ćeš se zgnječiti kao pire kad padneš sa dvadesetog sprata."
Keti, koja je sela pored nas, upita učtivo: "Da li se vi to prepirete?"
 "Ne baš, dušo." Klara je pomilova po glavi.
"To je dobro, Klaro, jer ja sad moram da idem u kupatilo, a mislim
da ne mogu, ovde."
"I inače je vreme da idemo. Bilo mi je prijatno, Bobe. Čuvaj se
napada potištenosti, čuješ?" I njih dve odoše, držeći se za ruke, dok je
Klara pokušavala da oponaša neobični hod devojčice. Izgledala je vrlo
lepo... za jednu koku.
Te večeri poveo sam Šeri na oproštajnu večeru Dejna Mečnikova. I
Klara je bila tamo; izgledala je još lepše u kompletu s pantalonama i
obnaženim trbuhom. "Nisam znao da poznaješ Dejna Mečnikova",
rekao sam.
"Ko je on? Hoću da kažem, mene je pozvao Teri. Hoćemo da
uñemo?"

Ovaj park se
KONTROLIŠE
pomoću internog PV sistema
Želja nam je da ovde uživate. Nemojte brati cveće i voće. Nemojte
oštetiti nijedan nasad. Za vreme dok boravite ovde, dozvoljeno vam je
da jedete ono voće koje je opalo i to do sledeće količine:
Grožñe, trešnje 8 po osobi
Ostalo sitno voće ili bobice 6 po osobi
Narandže, limun, kruške 1 po osobi Zabranjeno uklanjanje šljunka
sa šetačkih staza. Sve otpatke bilo koje vrste stavite u kante za
otpatke.
SEKCIJA ZA ODRŽAVANJE
KORPORACIJA KAPIJE
 Sveta je bilo i napolju u tunelu. Navirio sam na vrata i iznenadio se
kad sam video koliko je to veliki prostor; Teri Jakamora je imao na
raspolaganju dve sobe, od kojih je svaka bila više nego dvostruko veća
od moje. Kupatilo je bilo privatno i u njemu se stvarno nalazila kada,
to jest bar tuš-kada. "Lep stan", rekao sam zadivljeno, a onda sam
ustanovio, na osnovu nečega što je neko iz društva rekao, da Klara
stanuje u istom tom tunelu. To me je nateralo da promenim mišljenje
o Klari: ako je već mogla sebi da dozvoli da stanuje u delu Kapije gde
se plaća visoka zakupnina, zašto je još uvek na Kapiji? Zašto se nije
vratila kući da uživa s tim parama? Ili obrnuto, ako je još uvek na
Kapiji, zašto se zamlaćuje i jedva podmiruje iznos za lični porez, radeći
kao pomoćni instruktor, umesto da opet ode napolje i okuša sreću još
jedanput? Ali nisam uspeo da joj postavim to pitanje. Ona je te noći
igrala uglavnom sa Terijem Jakamorom i ostalima iz posade.
Šeri nisam ponovo video sve dok mi posle jednog sporog fokstrota,
odigranog gotovo u mestu, nije prišla sa svojim partnerom. To je bio
jedan vrlo mlad momak - u stvari, dečak; izgledao je otprilike kao
devetnaestogodišnjak. Učinio mi se poznat; tamna koža, gotovo bela
kosa, retka bradica koja se protezala u luku od jednog do drugog
zaliska donjom ivicom brade. On nije stigao sa Zemlje sa mnom. Nije
bio u našoj grupi na kursu. Ali negde sam ga već video.
Šeri nas predstavi. "Bobe, poznaješ Franćeska Ereiru?"
"Ne bih rekao."
"On je sa brazilskog patrolnog broda." Onda sam se setio. On je
bio jedan od onih iz nadzorne službe koji su došli da preturaju po
sprženim komadima mesa na olupini broda koji smo videli nekoliko
dana pre toga. Bio je torpiljerac, kako se moglo zaključiti po širitima na
manžetnama. Posadu iz patrolnih brodova angažuju privremeno kao
stražare na Kapiji, a ponekad ih šalju da ovde provedu odsustvo.
Stigao je ovamo na redovnom kruženju otprilike u vreme kad smo i mi
stigli. Neko je baš tada stavio traku i zasvirala je hora, a kad smo
odigrali tu igru, pomalo zadihani, Ereira i ja nañosmo se jedan pored
drugog naslonjeni na zid, pokušavajući da ne smetamo ostalima iz
društva. Rekao sam mu da sam se upravo setio da sam ga video pored
olupine.
"A, da, gospodin Brodhed, sećam se."
"Mučan posao", rekoh ja, tek da nešto kažem. "Zar ne?"
Već je dosta bio popio, pa će moći da mi odgovori na to pitanje,
pomislio sam. "Pa, gospodine Brodhed", rekao je, obrazlažući svoj
odgovor, "tehnički opis tog dela moga posla glasi 'pretraga i
popisivanje'. Nije uvek mučno. Na primer, vi ćete bez sumnje uskoro
poleteti napolje, a kad se vratite, ja ili neko drugi umesto mene,
pretražiće sve vaše otvore, gospodine Brodhed. Ja ću vam izvrnuti
džepove, a zatim fotografisati i premeriti težinu i veličinu svake stvari
na vašem brodu. To ću uraditi da bih proverio kako ništa od vrednosti
iz ovog broda ne švercujete i ne odnosite s Kapije, a da pri tom
Korporaciji niste platili odgovarajući deo. Zatim popisujem ono što sam
našao; ako ne nañem ništa, upisujem 'ništa' u formular, a jedan drugi
član posade, sa jednog drugog patrolnog broda, bilo kog drugog koji
je odabran, uradiće tačno to isto. Znači, bićete dva puta dobro
pretraženi."
To mi se nije učinilo vrlo zabavno, ali ni tako strašno kao što sam
prvi put pomislio. I to sam mu rekao.
 On pokaza niz sitnih, vrlo lepih zuba. "Kad treba pretresti nekog
svemirskog istraživača, kao na primer Šeri ili Džel-Klaru, ne, uopšte
nije tako strašno. Može da bude sasvim prijatno. Ali mene mnogo ne
zanima da pretresam muškarce, gospodine Brodhed. Naročito ne kad
su mrtvi. Da li ste se ikad našli pored pet ljudskih telesa koja su mrtva
već tri meseca, ali nisu balsamovana? Tako je bilo na prvom brodu na
kome sam vršio pretragu. Verujem da ništa mučnije nikad više neću
doživeti."
Onda je prišla Šeri i pozvala ga na još jednu igru, i zabava se
nastavila.
Bilo je puno ovakvih sedeljki. Pokazalo se da ih je oduvek bilo,
samo mi, nove pridošlice, još nismo bili uključeni. Ali kako se
približavalo vreme završetka obuke, sprijateljili smo se sa većim
brojem ljudi. Bilo je oproštajnih večera. Bilo je zabava na kojima se
proslavljao povratak, ali ni blizu tako mnogo kao ovih prvih. Čak i kad
bi se posade vratile, nije uvek bilo razloga za proslavljanje. Ponekad bi
toliko dugo bili odsutni, da su izgubili kontakt sa starim prijateljima.
Ponekada, kad bi ih sreća prilično poslužila, nisu želeli ništa drugo do
da što pre odu kući s Kapije. A ponekad, naravno, nisu mogli da
skupljaju društvo, jer žurevi nisu dozvoljeni u šok-sobama Bolničkog
terminala.
Nije sve vreme prolazilo u sedeljkama; morali smo i da učimo. Do
kraja kursa trebalo je potpuno da savladamo rukovanje letelicama,
tehniku spasavanja života i procenu komercijalnih predmeta. E, ja još
nisam to uspevao. Šeri je bila još slabija od mene. Upravljanje brodom
išlo joj je prilično dobro, i imala je oštro oko za pojedinosti koje će joj
biti od velike pomoći pri procenjivanju vrednosti bilo čega što bi mogla
pronaći u toku istraživačkog putovanja. Ali izgleda da joj tehnika
spasavanja života nije išla u glavu.
Učenje s njom za završni ispit bila je prava pravcata muka.
"U redu", rekao bih joj, "ovo je zvezda tipa F sa planetom čiji G na
površini iznosi nula koma osam, parcijalan pritisak kiseonika - sto
trideset milibara, srednja temperatura na polutaru plus četrdeset
Celzijusa. Šta ćeš za ovu lepu priliku da obučeš?"
Ona bi rekla prekorno: "Pitaš me baš ono što je lako. To je
praktično kao Zemlja."
"A odgovor, Šeri?"
Počešala se zamišljeno ispod grudi. Onda je nestrpljivo zavrtela
glavom. "Ništa. Mislim, dok se spuštamo, imaću na sebi skafander, ali
kad stignemo na površinu, mogla bih da se šetam okolo u bikiniju."
"Glupačo! Za dvanaest sati bila bi možda mrtva. Uslovi koji
odgovaraju uslovima na Zemlji - to znači vrlo verovatno i biološki
uslovi kao na Zamlji. Što znači patogene klice koje bi te mogle svu
pojesti."
"E pa, onda" - zgurila se ona - "onda bih ostala u zaštitnom odelu
dok, ovaj, ne proverim da li ima patogenih klica."
"A kako se to radi?"
"Koristim ovaj blentavi pribor, glupane!" Brzo je dodala, pre nego
što sam ja ma šta mogao da kažem: "Mislim, izvadim, čekaj da se
setim, diskove za bazalni metabolizam iz odeljka za zamrzavanje i
aktiviram ih. Ostajem u orbiti dvadeset četiri časa dok ne sazre, zatim,
kad se nañem na površini planete, eksponiram ih i pročitam pomoću,
ovaj, pomoću C-44."
"C-33. C-44 uopšte ne postoji."
 "U redu. Oh, takoñe ponesem sa sobom komplet
mnogoreklamiranih antigena, kako bih, ukoliko iskrsne neki uzgredni
problem sa tamo nekakvim mikroorganizmima, mogla sebi da dam
injekciju i steknem privremeni imunitet."
"Mislim da je dovde tačno", kažem ja, ne sasvim siguran. U praksi,
razume se, ona ne bi morala da pamti sve to. Pročitala bi uputstva na
omotima, ili bi pustila trake sa snimljenim predavanjima, ili još bolje,
putovala bi s nekim ko je već bio napolju i zna sve te cake. Ali
postojala je takoñe mogućnost da se nešto nepredviñeno dogodi i da
bude prepuštena sama sebi, a da i ne pominjem činjenicu da mora da
polaže završni ispit i da ga položi. "Šta još, Šeri?"
"Ono uobičajeno, Bobe! Zar moram da izverglam ceo spisak? U
redu. Radio-relej; rezervni akumulator; geološki pribor; hranu za deset
dana - a, ne - ja neću da jedem ništa što na toj planeti nañem, čak i
ako se tamo tik uz brod nañe Mekdonaldov kiosk sa pljeskavicama. I
rezervni ruž za usne i nekoliko higijenskih uložaka."
Ja čekam. Ona se ljupko smeši i ćuti, sve dok ja ne kažem: "A
oružje?"
"Oružje?"

Spisak dežurstva i odsustva US Majagez

1. Sledeći artiljerci i članovi posade preb. se na privr. dužn. u stan.

na Kapiji radi kontrole šverca i održavanje reda:
LINKI, Tina V/o
MASKO, Kazimir Dž. BsnM 1
MIRARKI, Iori S. S2
 2. Sledećim artiljercima i članovima posade odobr. se 24-čas. privr.
odsus. na Kapiji:
GRISON, Keti V LtjG
HARVI, Ivan RadM
HLEB, Karajl T Sl
HOL, Vilijam F ml. Sl

3. Upozoravaju se ponovo svi artiljerci i članovi posade da

izbegavaju svaku raspravu sa artiljercima i članovima posade drugih
patrolnih brodova bez obzira na nacionalnost i bez obzira na date
okolnosti, kao i da ne odaju tajne informacije apsolutno bilo kom licu.
Prekršaj ove naredbe povlači za sobom potpuno gubljenje prava na
korišćenje odsustva na Kapiji, uz sve ostale kazne koje sud za
prekršioce bude naložio.

4. Privremeno obavljanje dužnosti na Kapiji je privilegija, a ne

nečije pravo. Ako ga želite, morate ga zaslužiti.
Po nareñenju KOMANDIRA USA MAJAGEZA

"Da, prokleto bilo, dabogda! Ako su uslovi gotovo kao na Zemlji,

kakvi su izgledi da tamo ima živih bića?"
"Ah, da. Da vidimo. Naravno, ako mi je potrebno, poneću ga. Ali,
čekaj malo; prvo pronjuškam da li ima metana u atmosferi
očitavanjem podataka sa spektrometra dok sam na orbiti. Ako nema
znakova metana, nema živih bića i ne moram da brinem."
"Nema sisara i moraš da brineš. Šta ako ima insekata? Reptila?
Hvatalica?"
"Hvatalica?"
"To je reč koju sam upravo izmislio da opišem vrstu živih bića za
koje još nismo čuli, kod kojih se u crevima ne stvara metan, ali koji
jedu ljude."
"O, pa da, naravno. U redu, poneću pištolj i dvadeset dum-dum
metaka. Pitaj me još nešto."
I tako bismo nastavili. Kad smo prvi put počeli da se preslišavamo,
u takvim trenucima obično smo govorili ili, "Nemam šta da brinem, jer
ćeš ti ionako biti tamo sa mnom", ili "Daj mi jedan poljubac, ludo
jedna." Ali nekako smo prestali to da govorimo.
Uprkos svemu ovome, položili smo završni ispit. Svi koliko nas je
bilo.
Priredili smo tim povodom zabavu: Šeri, ja, svo četvoro
Forhendovih, ostali koji su došli sa Zemlje sa nama i još šestoro-
sedmoro koji su se tu našli sa raznih strana. Nismo pozvali nikoga
stranog, ali naši nastavnici nisu bili "strani". Svi su došli da nam požele
sreću. Klara je stigla sa zakašnjenjem, popila nešto na brzinu, sve nas
izljubila, i žene i muškarce, čak i malog Finca, kome je govorna
sposobnost bila blokirana i koji je morao sva predavanja da uči sa
traka. On će sigurno imati problema. Oni ovde imaju trake sa
predavanjima na svim mogućim jezicima, a ako nemaju baš ono
narečje kojim se vi služite, onda ceo materijal pomoću kompjutera
prevode na drugi, njemu najsličniji. To je dovoljno da možete da
završite kurs, ali problemi nastaju posle toga. Ne možete očekivati da
vas prihvati posada koja s vama ne može da razgovara. Usled
pomenutog bloka, on nije mogao da nauči nijedan strani jezik, a na
Kapiji niko živi nije govorio finski.
Zauzeli smo prostor u tunelu izmeñu naših soba, Šerine, moje i
Forhendovih. Igrali smo i pevali, dok društvo nije počelo da se razilazi,
a onda smo okretali brojeve da vidimo spisak narednih letova na PV
ekranu. Presićeni pivom i duvanom, presekosmo karte i ja pobedih i
dobih pravo da prvi biram.
Nešto se zbilo u mojoj glavi. Nisam se otreznio, zapravo. Ne. Još
sam bio veseo i nekako sav zagrejan i prijemčiv za sve signale koji su
dolazili spolja. Ali jedan deo mozga kao da mi se rastvorio i par bistrih
očiju zavirio je u budućnost i procenio situaciju. "Mislim", rekao sam,
"da ću propustiti ovaj krug. Sese, ti si drugi; biraj ti."
"Trideset jedan - nula - devet", reče on smesta; svi Forhendovi su
se na porodičnom skupu već odlučili, odavno. "Hvala, Bobe."
Ja mu mahnuh bezbrižno rukom, onako pijan. Nije, u stvari, trebalo
da mi zahvaljuje. To je bila 'jedinica', a ja ne bih odabrao 'jedinicu' ni
za šta na svetu. Što se toga tiče, na spisku nije bilo ništa što se meni
dopadalo. Iscerio sam se na Klaru i namignuo; ona je za trenutak
imala ozbiljan izraz na licu, a onda i ona meni namignu, ali još uvek sa
ozbiljnim izrazom na licu. Znao sam da shvata ono što sam ja već bio
ukapirao; svi ovi letovi bili su otpaci. Najbolje letove razgrabe onog
časa kad se objave oni koji su već bili napolju, odnosno oni koji su
ovde stalno.
Šeri je bila peta, i kad je došao na nju red pogledala je pravo u
mene. "Ja ću da uzmem ovu 'trojku' ako mogu da nañem društvo.
Kako ti stojiš, Bobe? Hoćeš li da poñeš ili ne?"
Zakikotao sam se prigušeno. "Šeri", rekao sam ljubazno i
odmereno, "niko ko je već jednom bio napolju ne želi ovaj brod. To ti
je oklopnjak. Ne znaš kuda bi, do ñavola, mogao da ode. A osim toga
ima suviše zelene boje na kontrolnoj tabli za moj ukus." (Niko, u
stvari, nije znao šta te boje znače, ali u našoj školi je postojalo
praznoverje da mnogo zelene boje označava superopasnu misiju).
"To je jedina 'trojka' na spisku, a donosi bonus."
"Ja ne idem, dušo. Pitaj Klaru; ona je ovde već dosta dugo i ja
uvažavam njeno mišljenje."
"Ja pitam tebe, Bobe."
"Ne. Ja ću pričekati nešto bolje."
"Ja neću da čekam, Bobe. Već sam razgovarala sa Vilom Forhend i
ona se slaže. U najgorem slučaju, popunićemo posadu uzimajući -
sasvim svejedno koga", uzvrati ona, bacajući pogled u pravcu malog
Finca, koji se pijano osmehivao sam za sebe, dok je buljio u ekran na
kome se nalazila lista narednih letova. "Samo - ti i ja smo se dogovorili
da ćemo ići zajedno napolje."
Zavrteo sam glavom.
"Onda ostani ovde i ucrvljaj se", planu ona. "Treba da znaš da se
tvoja devojka boji isto toliko koliko i ti!"
One trezne oči u mojoj lobanji pogledaše Klaru i leden, ukočen
izraz na njenom licu; i, začudo, shvatio sam da je Šeri u pravu. Klara je
bila ista kao ja. Oboje smo se bojali da krenemo.

MALI OGLASI ŽILET, RONALD C, napustio Kapiju tokom prošle

godine. Svako kome je poznato sadašnje prebivalište molim da
obavesti suprugu, Anabelu, preko Kanadskog poslanstva, Tarsis, Mars.
Sledi nagrada.
SVEMIRSKI LETAČI, VIŠESTRUKI dobitnici, neka se vaš novac
uvećava dok ste vi u svemiru. Investirajte u zajedničke fondove,
fondove za razvoj, zemljište, ostalo. Skroman honorar za stručni savet.
88-301.
PORNODISKOVI ZA vaša duga, usamljena putovanja. 50 sati 500
U.S. dolara. Komplet ili po ličnom izboru. Takoñe se traže modeli. 87-
108.

11.
Kažem Sigfridu: "Bojim se da ovo neće biti vrlo korisna seansa.
Jednostavno sam potpuno iscrpen. Seksualno, ako razumeš šta hoću
da kažem."
"Sasvim dobro razumem šta hoćeš da kažeš, Bobe."
"I tako, nemam šta mnogo da pričam."
"Da li se sećaš nekih snova?"
Previjam se na kauču. Nekim slučajem, sećam se dva-tri sna.
Odgovaram: "Ne". Sigfrid me uvek tera da mu pričam snove. Meni se
to ne sviña.
Kada mi je to prvi put predložio, rekao sam mu da ne sanjam vrlo
često. On je odvratio strpljivo. "Mislim da ti je poznato, Bobe, da svaki
čovek sanja. Ti možda ne možeš da se setiš svojih snova u budnom
stanju. Ali moći ćeš, ako pokušaš."
"Ne, ne mogu. Ti možeš. Ti si mehanička sprava."
"Ja znam da sam mehanička sprava, Bobe, ali mi razgovaramo o
tebi. Hoćeš li da probamo nešto?"
"Možda."
"Nije teško. Drži olovku i parče hartije pored kreveta. Čim se
probudiš, zapiši ono čega se sećaš."
"Ali ja se nikada uopšte ničega ne sećam iz snova."
"Mislim da vredi pokušati, Bobe."
Pokušavao sam. I, znate, počeo sam stvarno da pamtim svoje
snove. Sasvim kratke odlomke, u početku. I zapisivao sam ih i
ponekad ih saopštavao Sigfridu, a on bi zbog toga bio presrećan.
Prosto je obožavao snove.
Što se mene tiče, meni to nije izgledalo važno... Zapravo, u
početku nije. Ali onda se dogodilo nešto zbog čega sam postao
pobožan.
Jednog jutra sam se probudio iz sna koji je bio toliko neprijatan i
toliko stvaran da nekoliko trenutaka nisam bio siguran da nije istinski
doživljaj; i toliko strašan da se nisam usudio da poverujem da je to
samo san. Toliko me je potresao da sam počeo da ga zapisujem, što
sam brže mogao, svaku pojedinost koju sam zapamtio. A onda je
zazvonio piezofon. Javio sam se; i, da li verujete, za samo onih
nekoliko trenutaka koliko sam proveo na piezofonu, sve sam
zaboravio! Nisam mogao da se setim nijednog delića. Sve dok nisam
pogledao u ono što sam zapisao, a tada mi se čitav san vratio u
sećanje.
A onda, kad sam bio kod Sigfrida dan-dva posle toga, ponovo sam
ga bio zaboravio! Kao da ga nikad nisam sanjao. Ali bio sam sačuvao
ono parče hartije i pročitao sam mu šta sam zabeležio. To je bila jedna
od onih prilika kad mi se učinilo da je vrlo zadovoljan i sobom i
mnome. Odgonetao je taj san čitav sat. Pronalazio simboliku i
značenje u svakom njegovom deliću. Ja ih se ne sećam, ali se sećam
da mi to uopšte nije bilo zabavno.
 U stvari, znate li šta je odista zabavno? Bacio sam onu hartiju,
odlazeći iz njegove sobe. I sada vam ni za živu glavu ne bih mogao taj
san ispričati.
"Vidim da ne želiš da razgovaramo o snovima", reče Sigfrid. "Ima li
nešto o čemu želiš da razgovaramo?"
"Pa i nema."
On na ovo ne uzvraća ništa za trenutak, a ja znam da samo čeka
da se ja rešim da kažem nešto, ne znam, nešto glupo. I ja kažem:
"Mogu li nešto da te pitam, Sigfride?"
"Uvek možeš, Robe, je l' tako?" Ponekad mi se čini da on u stvari
pokušava da se nasmeši. Mislim, stvarno da se nasmeši. Glas mu tako
zvuči.
"Pa eto, želim da znam, šta ti radiš sa svim onim što ti ja
ispričam?"
"Nisam siguran da razumem tvoje pitanje, Robi. Ako pitaš kako
izgleda moj sistem za skladištenje informacija, odgovor je sasvim
tehničke prirode."
"Ne, nisam na to mislio." Oklevam, pokušavajući da tačno
razaberem šta hoću da pitam, ne znajući zašto želim to da pitam.
Pretpostavljam da sve ovo potiče još od vremena kada sam bio sa
Silvijom, koja je bila otpadnik od katoličke crkve. Ja sam joj istinski
zavideo što pripada jednoj veri i rekao sam joj da smatram da je glupa
što ju je napustila, jer sam joj zavideo što može da se ispovedi. Moj
mozak je bio prepun nekakvih sumnji i strahova kojih nisam mogao da
se oslobodim. Veoma bih voleo da sam mogao da ih saopštim mesnom
parohu. Čini mi se da tu postoji jedan fini hijerarhijski poredak pri
kome se sav šljam iz moje duše spira u ispovedaonicu, a mesni paroh
ga sliva u eparhijskog monsenjera (ili tako nekako; ja zaista ne znam
mnogo o crkvenoj organizaciji), a sve to završava kod pape, u kome se
taloži sav kal sastavljen od bola, patnje i bede sveukupnog ljudskog
roda, dok ga on ne prosledi dalje, to jest ne preda direktno Bogu.
(Hoću reći, pod uslovom da postoji Bog, ili bar pod pretpostavkom da
postoji "Bog" kao adresa na koju sav taj šljam možete uputiti).
Sve u svemu, poenta je u tome što sam ja na neki takav način
zamišljao i psihoterapiju: lokalne kanalizacione cevi slivaju se u
okružnu kanalizacionu mrežu koja je povezana sa sabirnim gradskim
sistemom iz koga se granaju psihijatri od krvi i mesa, ako razumete šta
hoću da kažem. Kad bi Sigfrid bio ljudsko biće, on ne bi bio u stanju da
primi na sebe svu onu bedu koju mu poveravaju. Pre svega, on bi
imao svoje sopstvene probleme. Zatim bi imao moje, jer to je način na
koji bih se ja njih oslobodio, prebacujući ih na njega. On bi takoñe
imao probleme svih ostalih osoba sa kojima delim ovaj vreli kauč; i on
bi sve to prebacio, zato što bi bio prinuñen, osobi iznad sebe, koja
njega "grči", i tako dalje, i tako dalje, sve dok svi problemi ne dospeju
- do koga? Do duha Sigmunda Frojda?
Ali Sigfrid nije ljudsko biće. On je mehanička sprava. On ne može
da oseća patnju. Pa onda, kuda sva ta patnja i sav taj glib odlaze?
Pokušavam da mu sve to objasnim, završavajući rečima: "Zar ne
shvataš, Sigfride? Ako ti ja predam svoje patnje, a ti ih predaš nekom
drugom, to negde mora da se završi. Meni ne izgleda stvarno da to
prosto završava u obliku magnetnih mehura na parčetu kvarca koje
niko nikada ne oseća."
"Mislim da s tobom ne vredi raspravljati o prirodi patnje, Robe."
"Vredi li raspravljati o tome da li si ti nešto stvarno ili nisi?"
 On gotovo ispušta uzdah. "Bobe", kaže, "takoñe mislim da ne vredi
raspravljati o prirodi realnosti s tobom. Ja znam da sam mehanička
sprava. Ti znaš da sam ja mehanička sprava. Zašto smo nas dvojica
ovde? Da li zato da pomognemo meni?"
"Ponekad se pitam", odvraćam ja zlovoljno.
"Čini mi se da to nije tačno. Mislim da znaš da si ti ovde da
pomogneš sebi, a to ćeš postići tako što ćeš se potruditi da se nešto
dogodi u tebi unutra. Pitanje šta ja radim sa informacijama može
zanimati tvoju radoznalost, a može isto tako i da ti posluži kao izgovor
da ove seanse iskoristiš za intelektualne razgovore umesto za
terapiju..."
"Bravo, Sigfride", prekidam ga.
"Da. Ali baš od toga zavisi kako ćeš se ti osećati i da li ćeš se
ponašati bolje ili gore u situacijama koje su za tebe važne. Molim te da
se pozabaviš onim što je u tvojoj glavi, Bobe, a ne u mojoj."
Odgovaram sa divljenjem: "Ti si bez sumnje odvratno inteligentna
naprava, Sigfride."
On kaže: "Imam utisak da time, u stvari, hoćeš da kažeš: 'Mrzim
tvoj odvratni bezobrazluk, Sigfride'."

1316 ,S, Vrlo je zdravo što 115,215

svoj prekid sa 115,220
Drusilom smatraš za 115,225
novo korisno iskustvo, Bobe. 115,230
1318 ,C, Ja sam vrlo zdrava osoba, 115,235
Sigfride, zato 115,240 sam ovde. 115,245
13919 IRRAY (DE)-IRRAY (DF) 115,250
 1320 ,C, Uostalom, takav je 115,255
život, jedno korisno 115,260
iskustvo za drugim, 115,265
i kad proñeš kroz 115,270
sva korisna iskustva zavr-115,275
šavaš svoje školovanje 115,280
a kao diplomu, uruče 115,285
ti smrt. 115,290

Nikada ga ranije nisam čuo da tako nešto kaže i to me zapanjuje, a

onda sam se setio da sam, u stvari, to isto ja njemu rekao, ne
jedanput nego mnogo puta. I to je tačno.
Mrzim njegov odvratni bezobrazluk.
On pokušava da mi pomogne i ja ga zbog toga užasno mrzim.
Mislim na privlačnu, seksi S. Ja. i na to kako je ona spremna da uradi
sve što od nje tražim, gotovo sve. Želeo bih, veoma, da nateram
Sigfrida da pati.

12.
Vratio sam se u svoju sobu jednog jutra i začuo kako piezofon tiho
zuji, kao kakav ljutiti komarac u daljini. Odštampao sam kodiranu
poruku i doznao da me pomoćnik direktora personalnog odseka poziva
u svoju kancelariju u deset. A deset je već bilo prošlo. Navikao sam bio
da provodim dosta vremena u toku dana, i gotovo svaku noć, s
Klarom. Njen ležaj bio je mnogo udobniji od moga. Zbog toga sam
poruku primio tek negde oko jedanaest sati, a to što sam u personalni
odsek Korporacije stigao sa zakašnjenjem nije baš povoljno delovalo
na raspoloženje pomoćnika direktora.
Bila je to jedna vrlo debela žena po imenu Ema Foder. Ona ne
prihvati moje izvinjenje i poče sa optužbama: "Vi ste ispite položili pre
sedamnaest dana. Od tada niste apsolutno ništa preduzeli."
"Čekam da se pojavi ogovarajuća misija", odvratih ja.
"Koliko dugo ćete još čekati? Vaša uplaćena boravišna taksa ističe
kroz tri dana, a onda šta?"
"Pa", rekoh ja, gotovo iskreno, "ionako sam nameravao da danas
doñem do Vas radi toga. Ja bih želeo neki posao ovde na Kapiji."
"Pih!" (Dotad nisam nikad čuo taj uzvik, ali baš tako je rekla.)
"Jeste li radi toga došli na Kapiju, da čistite kanalizacione cevi?"
Bio sam gotovo siguran da blefira, jer ovde ih nije bilo baš tako
mnogo; nije bilo dovoljno gravitacione sile da im omogući dobar
protok. "Odgovarajuća misija može se pojaviti svakog časa."
"O, razume se, Bobe. Znate, ljudi kao što ste vi zadaju mi brige.
Imate li uopšte predstavu o tome koliko je važan naš posao ovde?"
"Pa, mislim da znam..."
"Čitava vasiona čeka nas tamo napolju da je otkrijemo i proučimo!
Samo uz pomoć Kapije možemo do nje da dospemo. Neko kao vi, ko
je odrastao na farmama za uzgajanje planktona..."
"To su zapravo bili rudnici hrane u Vajomingu."

IZVEŠTAJ O MISIJI
Letelica 3-31, Let 08D27. Posada C. Pitrin, N. Ginza, Dž. Krab.
Vreme provedeno u svemiru 19 dana i 4 sata. Položaj neizvestan, u
blizini (plus-minus 2 svetlosne godine) Zeta Bika.
Rezime. "Dospeli u transpolarnu orbitu oko planete 0,88 Zemljinog
prečnika na udaljenosti 0,4 a.j. Oko planete otkrivena 3 mala satelita.
Još šest planeta ustanovljeno kompjuterskim izračunavanjem.
Primarna zvezda K7.
Izvršeno sletanje na površinu. Ova planeta je očigledno prošla kroz
razdoblje otopljenja. Na njoj nema polarnih "kapa", a sadašnje obalske
linije ne izgledaju vrlo stare. Nisu otkriveni nikakvi znaci nastanjenosti.
Nema inteligentnih bića.
Detaljnom pretragom neba locirano telo koje je, čini se, bilo
"randevu" - stanica za Hičije na našoj orbiti. Približili smo mu se. Bilo
je nedirnuto.
Prilikom pokušaja da uñemo unutra, eksplodiralo je i tom prilikom
poginuo je N. Giza. Naš brod je bio oštećen i mi smo se vratili, a usput
je umro Dž-Krab. Biotiči uzorci sa planete uništeni prilikom oštećenja
broda."

"Sasvim svejedno! Vi znate koliko je ljudskoj rasi najhitnije

potrebno ono što mi možemo da joj pružimo. Novu tehnologiju. Nove
energetske izvore. Hranu! Nove svetove u kojima će živeti." Ona zavrte
glavom i poče da pritiska dugmad na "sortirki" na svom stolu, sa
izrazom ljutnje i zabrinutosti. Pretpostavljam da su joj platu
obračunavali na osnovu toga koliko besposličara i parazita uspe da
nagovori da krenu u svemir, onako kako se od nas i očekivalo, čime bi
bio objašnjen njen neprijateljski stav - pod pretpostavkom da možete
naći opravdanje za to što ona sama, pre svega, sedi na Kapiji. Ona
ostavi ureñaj za sortiranje informacija, pa ustade i otvori kartoteku na
zidu. "Pretpostavimo da vam nañem neki posao", reče pogledavši me
preko ramena. "Jedino stručno znanje kojim raspolažete, a koje je
ovde upotrebljivo, to je istraživački posao, a vi ga ne koristite."
"Prihvatiću bilo šta - gotovo bilo šta", rekoh ja.
Ona me pogleda podrugljivo, a zatim se vrati za svoj sto. Bila je
neverovatno graciozna s obzirom na svoju težinu od sto kila. Možda se
naporima jedne debele žene da se ne opusti mogla objasniti njena
želja da zadrži ovaj posao i ostane na Kapiji. "Radićete najnižu vrstu
nekvalifikovanog posla", upozorila me je. "Za to ne plaćamo mnogo.
Sto osamdeset na dan."
"Prihvatam!"
"Od toga se oduzima iznos za vašu boravišnu taksu. Kad to
oduzmete i možda dvadeset dolara dnevno za hranu, šta vam ostaje?"
"Mogu uvek da radim još ponešto uzgred ako mi je potrebno više."
Ona uzdahnu. "Vi samo odlažete onaj dan, Bobe. Ja ne znam.
Direktor, gospodin Hsijen, vrlo revnosno pregleda molbe za zaposlenje.
Biće mi vrlo teško da objasnim zašto sam vam dala posao. A šta ćete
da radite ako se razbolite i ne budete mogli da radite? Ko će da plati
za vas porez?"
"Onda ću se vratiti, pretpostavljam."
"I baciti u vetar sve što ste ovde naučili?" Ona zavrte glavom.
"Smuči mi se od vas, Bobe."
Ali probušila mi je jednu radnu karticu na kojoj je pisalo da se
javim šefu posade na nivou Grand, severni sektor, za rad na
održavanju zelenila.
Nije mi se dopao ovaj razgovor sa Emom Foder, ali već sam bio
upozoren da će tako biti. Kad sam ga te večeri ispričao Klari, ona mi je
rekla da sam se, u stvari, dobro izvukao.
"Imao si sreće da se dopadneš Emi. Stari Hsijen ponekad pušta
ljude da čekaju sve dok ne istroše sav novac za porez."
"A onda?" Ustao sam i seo na ivicu njene viseće postelje, tražeći
nogama svoje natikače. "Izbace ih kroz vrata?"
"Nemoj da se šališ. Moglo bi se čak i to desiti. Hsijen je jedan stari
maovac, vrlo oštar prema rasipnicima društvenih sredstava."
"Ko mi to kaže?"
Ona se zakikota, okrenu i prisloni nos uz moja leña. "Razlika
izmeñu tebe i mene, Bobe", rekla je, "jeste u tome što ja imam nešto
skupljene love iz prve misije. Nisam mnogo dobila, ali sam nešto
ućarila. Osim toga, već sam bila napolju, a njima su potrebni ljudi koji
će da podučavaju takve kao što si ti."
Oslonio sam se na njeno bedro, napola se okrenuvši i obuhvatio je,
više prisećajući se nego navaljujući. Bilo je izvesnih tema o kojima
nismo mnogo razgovarali, ali... "Klaro?"
"A?"
"Kako to izgleda, u svemirskoj misiji?"
Trljala je bradu o moju podlakticu neko vreme, posmatrajući
panoramu Venere na hologramu na zidu. "... Jezivo", kazala je.
Čekao sam, ali ona ne reče o tome više ništa, a toliko sam već i
sam znao. Bojao sam se mnogo već tu na Kapiji. Nisam morao da se
otisnem u svemir na tajanstvenom "Hičibusu" da bih saznao šta znači
bojati se; taj osećaj mi je već bio poznat.
"Zapravo, izbora nemaš, dragi Bobe", reče ona, gotovo nežno, s
obzirom na njenu prirodu.
Osetih iznenadni napad gneva. "Ne, i nemam! Sad si tačno opisala
ceo moj život, Klaro. Nikada i nisam imao izbora, osim jedanput, kad
sam dobio na lutriji i odlučio da doñem ovamo. A nisam baš siguran da
sam tada doneo dobru odluku."
Ona je zevnula i protljala nosem moju ruku. "Ako smo sa seksom
gotovi", reče, "ja bih nešto da pojedem pre spavanja. Hajde sa mnom
do 'Plavog pakla', ja ću da častim."
"Održavanje zelenila" je stvarno bilo održavanje zelenila; odnosno,
preciznije rečeno, održavanje bršljana koji pomaže da Kapija bude
snošljiva za život. Javio sam se na dužnost i, iznenañenje - prijatno
iznenañenje - ispalo je da je poslovoña moje posade moj sused bez
nogu, Šikiteo Bakin.
On me pozdravi, na izgled sa iskrenim zadovoljstvom. "Baš je lepo
od Vas što ste nam došli, Robinete", rekao je. "Očekivao sam da ćete
odmah na neki let."
"Hoću, Šiki, ubrzo. Kad budem ugledao pravi let na oglasnoj tabli,
znaću da je to taj."
"Razume se." Nije više o tome govorio. Predstavio me je ostalim
radnicima. Nisam odmah sve zapamtio, osim da je devojka iz naše
ekipe bila u nekoj vezi sa profesorom Hegrametom, jako uglednim
hičiologom sa Zemlje, dok su dva muškarca već imala za sobom po
koju misiju. Nije stvarno bilo potrebno da se trudim da ih bolje
upoznam. Svi smo mi shvatili ono suštinsko jedan o drugome, bez
razgovora. Niko od nas nije još bio potpuno spreman da istakne svoje
ime na letačkom rasporedu.
Ja čak još nisam bio spreman ni da dobro razmislim zašto.
Meñutim, posao oko održavanja zelenila biće pogodno mesto za
razmišljanje. Šiki me je odmah uposlio na pričvršćivanju držača na
zidove od Hiči-metala nekakvim lepkom. To je bila neka vrsta naročite
lepljive supstance. Prianjala je i uz Hiči-metal i uz rebrastu oblogu
posuda za biljke, a nije sadržavala nikakav rastvor koji bi vetrio i
zagañivao vazduh. Stvar je bila vrlo skupa. Ako biste se njome
namazali, morali ste naučiti da je trpite na sebi bar dotle dok koža na
tom mestu ne izumre i ne preljušti se. Ako biste pokušali da je uklonite
na bilo koji drugi način, raskrvavili biste se.
Kad je dnevna kvota držača bila postavljena, otišli smo svi zajedno
u deponiju, odakle smo prenosili posude napunjene muljem i
prekrivene tankom prevlakom od celuloze. Postavljali smo ih na
držače, uvrtali odgovarajuće navrtnje da bi stajale na mestu i pored
njih stavljali rezervoare za zalivanje. Svaka ova posuda verovatno bi
težila po sto kila na Zemlji, ali na Kapiji o tome jednostavno ne
razmišljate; čak ni to što su bile napravljene od metalnih listova nije
bilo dovoljno da čvrsto stoje na držačima. Zatim, kad je sve to bilo
gotovo, Šiki je lično pristupio punjenju zdele izdancima, dok smo mi
otišli po novu količinu držača. Bilo je zabavno posmatrati ga. Nosio je
zdele sa rasadom bršljana okačene kaiševima oko vrata, kao devojka
koja u baru prodaje cigarete. Jednom rukom se pridržavao u visini
posude, a drugom je zabadao izdanke kroz tanku opnu u mulj.
To je bio lagan posao, služio je korisnom cilju (pretpostavljam) i
pomagao da vam proñe vreme. Šiki nas nije terao da baš mnogo
radimo. On je odredio dnevnu kvotu po sopstvenom nahoñenju. Čim
bismo postavili šezdeset držača i napunili ih vodom, nije više obraćao
pažnju da li zabušavamo, pod uslovom da to činimo neupadljivo. Klara
bi navratila ponekad da joj proñe vreme, ponekad sa malom
devojčicom, a imali smo i veliki broj drugih posetilaca. A kad nije bilo
mnogo posla i nikoga s kim bi bilo zanimljivo razgovarati, jedan po
jedan odlazili bismo da prolunjamo otprilike po sat vremena. Istražio
sam dobar deo Kapije koji ranije nisam znao, a odluku sam odlagao iz
dana u dan.
Svi smo razgovarali o odlasku u svemir. Skoro svakog dana začuli
bismo tup udar i podrhtavanje kad bi se neka kapsula za pristajanje
otkačila sa svog postolja, potiskujući čitav brod tako da pogonski
sistem glavnog broda Hičija može da se aktivira. Gotovo isto toliko
često osetili bismo jednu drugačiju vrstu manjeg, brzog potresa, kad bi
neki brod prispeo natrag. Uveče smo odlazili na sedeljke koje je neko
prireñivao. Cela moja grupa s kursa već se otisnula napolje, gotovo
cela. Šeri je odletela na jednoj "petici" - nisam je video da je zapitam
zašto je promenila plan, a nisam bio siguran da me to zaista
interesuje; posada njenog broda bila je inače sastavljena samo od
muškaraca. Oni su govorili nemački, ali pretpostavljam da je Šeri
uvidela da može dosta dobro da proñe i ako mnogo ne govori.
Poslednja je bila Vila Forhend. Klara i ja smo bili na Vilinoj oproštajnoj
večeri, a zatim smo sledećeg jutra otišli da posmatramo lansiranje.
Trebalo je da ja budem na svom poslu ali smatrao sam da mi Šiki neće
zameriti. Na nesreću, tamo je bio i gospodin Hsijen i video sam da me
je prepoznao.
"O, do vraga", rekao sam Klari.
Ona se zakikotala i uzela me za ruku, pa nas dvoje umakosmo sa
mesta za lansiranje. Išli smo dok nismo stigli do uzlaznog okna i popeli
smo se na sledeći nivo. Seli smo na ivicu Jezera Supirior. "Bobe, stari
pastuve", reče ona, "sumnjam da će te otpustiti zbog jednog
zabušavanja. Iskrpiće te verovatno."
 Slegao sam ramenima i bacio kamičak šljunka za filtriranje do
jedne krivine u jezeru, koje se pružalo dobrih dve stotine metara ispod
nas, pa zatim duž Kapijinog omotača. Osećao sam se jadno i pitao sam
se da li sam dospeo blizu tačke na kojoj grozničavo neraspoloženje
usled čučanja na Kapiji ne nadilazi grozničavo neraspoloženje usled
moguće grozne smrti u kosmičkom prostranstvu. Čudno je to s tim
strahom. Nisam ga osećao. Znao sam da je jedini razlog zbog koga i
dalje sedim ovde to što se bojim, ali nisam osećao kao da se bojim,
nego samo kao da sam prirodno oprezan.
"Mislim", rekao sam, započinjući rečenicu za koju nisam znao kako
će se završiti, "da ću ipak da krenem. Hoćeš li da poñeš sa mnom?"
Klara se uspravi i strese se. Čekala je jedan trenutak pre nego što
je kazala: "Možda. Šta planiraš?"
Nisam ništa planirao. Bio sam samo posmatrač, koji sluša kako
govorim nešto od čega mi se grče stopala. A izgovorio sam, kao da
sam planirao: "Mislim da bi bila dobra zamisao krenuti na neki reprizni
let."
"Ne dolazi u obzir!" Izgledala je gotovo ljuta. "Ako idem, onda idem
tamo gde su istinske pare."

Mali oglasi
KUĆNA POMOĆNICA, KUVARICA ili družbenica. Boravišna taksa +
10 U.S. dolara dnev. Filis, 88-423.
HRANA ZA SLADOKUSCE, izuzetan uvoz sa Zemlje. Iskoristite
jedinstvenu mogućnost da preko moje službe "Garantovane grupne
narudžbine" dobijete sve što zaželite. Uštedite sebi visoke troškove za
dopremanje pojedinačnih narudžbina! Sirs, Bredli, tražite naše G.U.M.
kataloge. 87-747.
NOVI DOðOŠ iz Australije, M, lepe spoljašnosti, traži Francuskinju
za intim. druženje. 65-182.

A to je bilo tamo gde je istinska opasnost, razume se. Mada su se i

reprizni letovi dosta često loše završavali.
To su letovi na koje krećete, znajući da je neko taj put već prevalio
i uspeo da se vrati, i ne samo to, nego je nešto i pronašao što vredi
produbiti. Neka nalazišta su prilično bogata. Kao na primer Pegin Svet,
odakle potiču one spirale i krzna. Pa onda, Eta Karina Sedam, koja je
verovatno krcata dobrim stvarima ukoliko samo dospete do nje.
Nevolja je u tome što je na njoj zavladalo ledeno doba otkako su Hičiji
tamo bili poslednji put. Oluje su stravične. Od pet lendera, jedan se
vratio sa celom posadom, neoštećen. Jedan se uopšte nije vratio.
Uopšteno govoreći, ne žele naročito da idete na reprizni let. Nude
vam isplatu u gotovom novcu umesto u postocima ukoliko se do
vrednih stvari lako dolazi, kao na Pegi. Plaćaju ne toliko za
komercijalne prdmete koliko za mape. Znači, odletite donde i
provedete sve vreme kružeći u orbiti i pokušavajući da otkrijete
geološke anomalije koje ukazuju da možda ima tragova kopanja koje
su vršili Hičiji. Možda uopšte nećete ni sletati na površinu. Takav novac
vredi zaraditi, ali nije bog zna šta. Morali biste da obavite najmanje
dvadeset ovakvih letova da biste nakupili dovoljno za ceo život,
uzimajući u obzir da Korporacija isplaćuje jednokratne iznose. A ako se
odlučite da idete za svoj račun, u istraživanje, morate isplatiti deo
dobiti posadi koja je prva izvršila otkriće, a oduzimaju vam i od onoga
što vam je preostalo od učešća plaćenog Korporaciji. Na kraju vam
ostane samo delić u odnosu na ono što biste mogli dobiti za sasvim
novo otkriće, čak i ako tamo na licu mesta ne pronañete već osnovanu
koloniju s kojom morate da se sukobite.
Ili možete da okušate sreću sa bonusima: sto miliona dolara
nagrada ako otkrijete neku nepoznatu civilizaciju, pedeset miliona za
posadu koja prva pronañe mesto na kome se nalazi brod Hičija veći od
"petice", milion dolara ako utvrdite položaj planete na kojoj se ljudi
mogu nastaniti.
Izgleda čudno da bi vam isplatili samo jedan bedan milion za celu
novu planetu? Ali postavlja se pitanje, kad pronañete, šta s njom da
radite? Niste u stanju da na nju prebacite puno prekobrojnih
stanovnika pošto se može prevoziti samo po četvoro odjednom.
Četvoro, plus pilot, to je sve što može da se smesti u najveći svemirski
brod na Kapiji. (A ako nemate pilota, brod ne može da se vrati). Tako
je Korporacija dala pristanak za finansiranje nekoliko malih kolonija,
jedna je vrlo zdrava na Pegi a druge su vrlo nepodesne. Ali time se ne
rešava problem dvadeset i pet milijardi ljudi od kojih je većina
nedovoljno ishranjena.

Od Šikitei Bakina Aritsunu,

njegovom cenjenom unuku
Srećan sam preko mere što čujem da se rodilo tvoje prvo dete.
Nemoj da očajavaš. Sledeće će verovatno biti sin.
Pokorno se izvinjavam što nisam ranije pisao, ali nemam mnogo
toga da kažem. Radim svoj posao i nastojim da stvaram lepotu tamo
gde mogu. Možda ću jednoga dana ponovo poleteti u svemir. To nije
lako bez nogu.
 Jasno je, Aritsune, da bih mogao da kupim nove noge. Upravo pre
nekoliko meseci pojavilo se jedno odgovarajuće tkivo. Ali ta cena!
Gotovo bih za nju mogao da uplatim komplet medicinskih usluga. Ti si
se pokazao kao odan unuk time što me nagovaraš da upotrebim svoj
kapital u tu svrhu, ali ja moram sam da donesem odluku. Šaljem ti
polovinu svoga kapitala sada da ti olakšam troškove za moju
praunuku. Ako ovde umrem, dobićeš i drugi deo, koji je namenjen tebi
i drugoj deci koja će se uskoro roditi tebi i tvojoj dobroj ženi. To je
moja želja. Nemoj da se opireš.
Šaljem vam svima troma izraze najdubje ljubavi. Ako budeš
mogao, pošalji mi jedan hologram sa trešnjama u cvetu - uskoro će
biti u punom cvetu, zar ne? Čovek ovde izgubi osećaj za godišnje doba
tamo kod kuće!
Voli te, tvoj deda

Takvu vrstu bonusa nećete nikada dobiti za reprizni let. Možda se

neki od tih bonusa uopšte ne mogu dobiti; možda ono za šta su
predviñeni ne postoji.
Čudno je da niko nikada nije otkrio trag nekog drugog
inteligentnog bića. Ali za osamnaest godina, i sa više od dve hiljade
letova, niko ništa nije otkrio. Postoji oko pola tuceta nastanjivih
planeta, plus još otprilike oko stotinu na kojima bi ljudi mogli da žive
ako bi bili apsolutno primorani, kao što moramo na Marsu i na, ili bolje
reći u, Veneri. Postoji nekoliko tragova bivših civilizacija, koje nisu ni
Hiči ni ljudske. I ima suvenira preostalih od samih Hičija. Pri tom, u
tunelima Venere ima više toga nego što smo pronašli bilo gde drugde
u našoj Galaksiji, do sada. Čak i Kapija je bila gotovo potpuno
"očišćena" pre nego što su je oni napustili.
Prokleti Hičiji, zašto su morali da budu toliko pedantni?

Tako smo digli ruke od repriznih letova, jer oni ne donose dosta
para, i izbacili iz glave bonuse za specijalna otkrića, jer ne postoji
nikakav način da se to unapred isplanira.
I na kraju smo jednostavno prestali da razgovaramo, i gledali smo
jedno u drugo, a onda čak više nismo ni gledali jedno u drugo.
Bez obzira na ono što smo rekli, krenuti nećemo. Nemamo
hrabrosti. Klarina se istrošila na njenom poslednjem putovanju, a ja je,
pretpostavljam, nikad nisam ni imao.
"E pa", reče Klara, ustajući i protežući se, "odoh ja sad gore da
dobijem koji dolar u kazinu. Hoćeš da kibicuješ?"
Zavrteo sam glavom. "Biće bolje da se vratim na posao. Ako me još
čeka."
Poljubili smo se za rastanak pred uzlaznim oknom i kada smo stigli
do mog nivoa pružih ruku da je pomilujem po gležnju i iskočih napolje.
Nisam bio naročito dobro raspoložen. Potrošili smo toliko energije,
pokušavajući da ubedimo sami sebe da uopšte nema letova koji toliko
obećavaju da bi bili vredni rizika, da sam ja u to gotovo poverovao.
Razume se, nismo uopšte bili pomenuli jednu drugu vrstu novčanih
nagrada: bonuse za opasnost.
Čovek mora da bude u prilično jadnom finansijskom stanju da bi
tako nešto odabrao. Na primer, Korporacija ponekad odredi otprilike
pola miliona stimulativne nagrade za posadu koja bi obavila isti let koji
je već okušala neka druga posada... i nije se vratila. Oni rezonuju da
se možda nešto desilo na brodu, da je nestalo pogonskog goriva ili
tako nešto, i da bi sledeći brod možda čak mogao da spase posadu
prethodnog broda. (Teško!) Verovatnije je, naravno, da bi ono, što
god to bilo, što je usmrtilo prvu posadu još uvek bilo tamo, spremno
da usmrti i vas.
Zatim je došlo vreme, kada ste mogli da se prijavite za let čiji
bonus iznosi milion dolara, kasnije su to podigli na pet miliona, s tim
da pokušate da menjate kurs letenja posle lansiranja.
Razlog zbog koga su podigli iznos bonusa na pet miliona ležao je u
tome što su posade prestale da se prijavljuju dobrovoljno pošto se
niko, nijedan jedini član posade, nikada nije vratio natrag. Onda su to
obustavili, zato što su na taj način gubili veliki broj brodova, i na kraju
su to sasvim zabranili. S vremena na vreme izrade poneku sklepanu
komandnu tablu, neki vispreni novi kompjuter koji bi trebalo da radi u
simbiozi sa tablom koju su napravili Hičiji. Ni u ove brodove, isto tako,
ne vredi se kladiti. Postoji opravdan razlog zašto na originalnoj
komandnoj tabli ima bezbednosna brava. Dok je ona zaključana, ne
možete menjati odredište. Možda odredište uopšte ne možete
promeniti, a da pri tom ne uništite brod.
Video sam kad su petoro njih jednom okušali sreću sa nagradom
od deset miliona dolara na ime rizika. Neki genije iz Korporacije trudio
se da smisli kako bi se odjedanput moglo transportovati više od pet
ljudi, ili ista ta težina u obliku tovara. Mi nismo znali kako se konstruišu
brodovi poput Hičijevih, a nikada nismo pronašli neki njihov stvarno
veliki brod. I tako je on smislio da bi se ta prepreka mogla zaobići
koristeći "peticu" kao neku vrstu traktora.
U tu svrhu sagrañen je svojevrstan vasionski tegljač od Hiči-
metala. Natovarili su ga raznim otpacima i dopremili jednu "peticu" uz
pomoć pogonske energije iz kapsule za pristajanje. To je samo
vodonik sa kiseonikom i to se prilično lako može ponovo upumpati.
Zatim su privezali "peticu" za tegljač pomoću jednožilnih kablova od
Hiči-metala.
Mi smo sve to posmatrali sa Kapije na piezoviziji. Videli smo kako
se kablovi mlitavo podižu dok ih "petica" zateže mlaznim motorima iz
lendera. Najšašaviji prizor koji ste ikada videli.
Onda mora biti da su aktivirali dugme za start.
Na PV smo samo videli kako se tegljač nešto kao otrgnuo i "petica"
je jednostavno iščezla iz vidokruga.
Nikada se nije vratila. Stop-start sistemom propuštanja trake
otkriven je bar delić onoga što se desilo na samom početku. Snop
kablova isekao je brod na komade kao tvrdo kuvano jaje. Korporacija
još uvek čuva tih deset miliona; niko više ne želi da pokuša da ih
dobije.
Šiki mi je očitao jednu učtivu pridiku, a onu stvarno gadnu, ali
kratku, dobio sam preko piezofona od gospodina Hsijana, ali na tome
se svršilo. Posle dan-dva, Šiki je ponovo počeo da nas pušta na
uobičajene pauze.

IZVEŠTAJ O MISIJI
Letelica 5-2, Let 08D33. Posada L. Konečni, E. Konečni, F. Ito, F.
Lonsberi, A. Akaga.
Vreme provedeno u svemiru 27 dana 16 sati. Primarna zvezda nije
identifikovana, ali velika verovatnoća da je u pitanju zvezda iz skupine
47 u sazvežñu Tukana.
Rezime. "Dospeli lebdeći u gravitacionom polju. Nijedna planeta u
blizini. Primarna zvezda A6, vrlo sjajna i vrela, udaljenost približno 3,3
a.j.
Zaklanjanjem glavne zvezde ugledali sjajan prizor sačinjen, čini se,
od dve do tri stotine vrlo sjajnih zvezda, prividne magnitude od 2 do -
7. Meñutim, nisu detektovani nikakvi artefakti, signali, planete ili
asteroidi pogodni za sletanje. Uspeli smo da ostanemo na tom mestu
samo tri sata usled snažne radijacije sa zvezde A6. Lari i Evelin
Konečni bili su ozbiljno bolesni na povratku, po svoj prilici usled
izlaganja radijaciji, ali su se oporavili. Nisu obezbeñeni artefakti ili
uzorci."

Ja sam ih gotovo uvek provodio s Klarom. Vrlo često bismo

ugovorili sastanak u njenom krevetu, ili ponekad i u mome, u trajanju
od po jednog sata. Spavali smo zajedno gotovo svake noći; pomislili
biste da smo se već bili zasitili. Ali nismo. Nisam bio siguran zašto se
sastajemo, radi zabave ili da bismo odvratili pažnju od razmišljanja o
samim sebi. Ležao bih tako i gledao u Klaru, koja bi se uvek okrenula
na drugu stranu, priljubljena potrbuške, i zatvorila oči posle svega, čak
i kad smo dva minuta kasnije nameravali da ustanemo iz postelje.
Razmišljao bih kako dobro poznajem svaki pregib i površ njenog tela.
Udisao bih onaj njen slatki, seksi miris i - oh, žudeo! Prosto žudeo za
stvarima koje nisam mogao da iskažem rečima: za apartmanom pod
Velikom kupolom u kome bih stanovao s Klarom, za skafandrom i
ćelijicom u nekom Venerinom tunelu s Klarom, čak za životom u
rudnicima hrane - s Klarom. Pretpostavljam da je to bila ljubav. Ali
onda bih je i dalje gledao i osećao kako se u meni slika koju vidim
menja i tada bih ugledao svoj ekvivalent u ženskom obličju: kukavicu
kojoj se pružila najveća prilika što se ljudskom biću može pružiti, a ono
se boji da je iskoristi.
Kad nismo bili u postelji, lunjali smo po Kapiji zajedno.
To nije ličilo na uobičajene sastanke. Nismo često odlazili u "Plavi
pakao" ili u sale za projektovanje holofilmova, niti smo posećivali
restorane. Klara jeste. Ja to sebi nisam mogao da dozvolim, pa sam se
hranio u trpezarijama Korporacije, gde je hrana uračunata u dnevni
iznos boravišne takse. Klara ne bi odbila da plati račun za nas oboje,
ali nije na tome baš insistirala - kockala se dosta ozbiljno, a nije
mnogo dobijala. Bilo je raznih grupa kojima smo se priključili - za
kartanje, ili prosto za sedeljke; folklornih grupa, grupa za slušanje
muzike, diskusionih grupa. Bile su besplatne i ponekad zanimljive. Ili
smo čisto išli da istražujemo.
Nekoliko puta posetili smo muzej. Meni se to nije baš mnogo
dopalo. Bilo je - pa, nekako nezgodno.
Prvi put smo otišli odmah pošto sam se bio izvukao s posla, onog
dana kad je Vila Forhend odletela napolje. Obično je u muzeju bilo
puno sveta, na primer posade iz patrolnih brodova na kratkom
odsustvu, posade sa komercijalnih letova, ili turista. Ovoga puta, iz
nekog razloga, bilo je samo nekoliko osoba, pa smo imali prilike da sve
lepo razgledamo. Stotine molitvenih lepeza, tih tananih, malih
kristalnih predmeta, koje su predstavljale najčešće artefakte Hičija;
niko nije znao čemu služe, sem što su bile nekako ljupke, ali su ih Hičiji
svuda ostavili. Bilo je tu i jedno originalno anizokinetičko svrdlo, koje
je nekom srećnom istraživaču već donelo otprilike dvadeset miliona
dolara na ime naknade za ustupljena materijalna prava. A stalo bi vam
u džep. Krzna. Biljke u formalinu. Originalni piezofon, na kome su tri
posade zaradile toliko da se svaki član ponaosob silno obogatio.
Predmeti koji bi se mogli najlakše ukrasti, kao na primer molitvene
lepeze, krvavi dijamanti i vatreni biseri, bili su smešteni iza čvrstog,
nelomljivog stakla. Verujem da su čak bili spojeni sa alarmnim
ureñajima radi obezbeñenja od krañe. To je bilo iznenañujuće, na
Kapiji. Ovde nema nikakvih drugih zakonskih odredaba, osim onih koje
propiše Korporacija. Postoji policija Korporacije i postoje propisi - ne
sme se krasti ili počiniti ubistvo - ali nema sudova. Ako prekršite neki
propis, sve se svršava time što vas služba bezbednosti Korporacije
pokupi i odvede na jedan od brodova koji kruže na orbiti. Na vaš
sopstveni brod, ukoliko je tu onaj kojim ste bilo otkuda stigli. Na bilo
koji, ukoliko nije. Ali ako vas ne odvedu, ili ako nećete da odete na
brod svoje sopstvene države, a možete da nagovorite neki drugi brod
da vas primi, na Kapiji ne prave pitanje. Na tim brodovima idete na
saslušanje. Pošto se prvo i prvo već zna da ste krivi, možete da birate
jednu od tri stvari. Jedna je da platite za prelet do kuće. Druga je da
se prijavite za člana posade, ako hoće da vas prime. Treća je da
iziñete napolje bez zaštitnog odela. Kao što vidite, mada na Kapiji
nema mnogo zakonskih propisa, takoñe nema ni mnogo kriminala.
Ali, razume se, razlog zbog koga su skupoceni predmeti u muzeju
pod ključem jeste taj što prolazni posetioci mogu doći u iskušenje da
zdipe jedan do dva suvenira.
Tako smo Klara i ja sanjarili za blagom koje je neko pronašao... a
nikako nismo razgovarali o tome da se i od nas očekuje da idemo
napolje i pronañemo još štogod.
Nisu u pitanju samo eksponati. Oni su bili opčinjavajući; to su bili
predmeti koje su ruke (pipci? kandže?) Hičija napravile i dodirivale, a
oni su došli sa nezamislivih mesta, nepojmljivo udaljenih. Ali mene su
još više opčinjavale treperave slike koje su se stalno smenjivale na
ekranu. Sažeti podaci o svakoj pojedinoj prethodnoj misiji, prikazivani
redom jedan po jedan. Odnos izmeñu ukupnog broja misija i broja
povrataka; podaci o novčanim naknadama za ustupljena prava
isplaćenih srećnim istraživačima; spisak onih koji nisu imali sreće,
poimence jedan za drugim, u laganom sledu preko jednog celog zida,
iznad vitrina sa eksponatima. Zbirne brojke kazivale su istorijat: 2355
lansiranja (brojka se promenila u 2356, pa zatim u 2357 dok smo mi
bili tamo; osetili smo podrhtavanje za vreme ova dva lansiranja), 841
uspešan povratak.
Stojeći pred tim "eksponatom", Klara i ja bismo gledali jedno u
drugo, ali sam osetio stisak njene ruke u svojoj.
Na ovaj način, "uspešan" povratak bio je veoma neodreñeno
definisan. Broj je označavao da se odreñeni svemirski brod vratio.
Ništa nije govorio o tome koliko članova posade je preživelo u dobrom
stanju.
Posle toga smo otišli iz muzeja i nismo mnogo razgovarali uz put
do uzlaznog okna.
Razmišljao sam o tome kako je tačno ono što mi je rekla Ema
Foder: ljudskoj rasi je potrebno ono što mi, vasionski istraživači,
možemo da joj damo. Veoma potrebno. Bilo je ljudi koji su gladovali, a
tehnologija Hičija bi verovatno njihov život mogla da učini daleko
snošljivijim, ukoliko istraživači odlaze u svemir i donose odande
uzorke.
Čak i ako to staje nekoliko ljudskih života.
Čak i ako u te živote uračunamo i moj i Klarin. Da li bih ja želeo,
pitao sam se, da moj sin - ako ikad budem imao sina - provede svoje
detinjstvo onako kako sam ja proveo svoje?
Otpustili smo uzlazno uže na nivou Bejb i začuli neke glasove. Ja
nisam na njih obratio pažnju. Upravo sam u sebi donosio odluku.
"Klaro", rekao sam, slušaj. Hajde da..."
Ali Klara je gledala preko mog ramena. "Za ime božje!" uzviknula
je. "Pogledaj ko je ovde!"
Ja se okretoh i videh kako Šiki, lepršajući u vazduhu, razgovara sa
nekom devojkom, a onda shvatih sa zaprepašćenjem da je devojka
Vila Forhend. Ona nam se javi, sa izrazom zbunjenosti i veselosti.
"Šta se dešava?" upitao sam. "Zar nisi upravo odletela - pre
otprilike osam časova?"
"Deset", reče ona.
"Je l' se nešto desilo na brodu, pa ste morali da se vratite?"
nagañala je Klara.
Vila se tužno osmehnu. "Baš ništa. bili smo i vratili se. Najkraći let
zabeležen do sada: išla sam do Meseca."
"Zemljinog Meseca?"
"Baš tako." Izgledalo je kao da pokušava da obuzda smeh. Ili suze.
Šiki reče, tešeći je: "Sigurno će vam isplatiti bonus, Vila. Jednom je
jedna posada stigla do Ganimeda i Korporacija im je isplatila pola
miliona da izmeñu sebe podele."
Ona zavrte glavom. "Čak ni ja nisam toliko glupa, dragi Šiki. O,
neku nagradu će nam dati. Ali to neće biti ni izdaleka dovoljno. Nama
je potrebno više od toga." To je bilo ono što je neobično i pomalo
iznenañujuće, kod Forhendovih: uvek je bilo "nama". Oni su očigledno
bili vrlo tesno povezana porodica, mada o tome nisu voleli s drugima
da razgovaraju.
Potapšah je u znak naklonosti i sažaljenja. "Šta ćeš da uradiš?"
Ona me pogleda iznenañeno. "Pa ja sam se već prijavila za drugi
let, prekosutra."
"Pazi, pazi!" uzviknu Klara. "Moraćemo odjednom da ti priredimo
dve časti! Bolje da počnemo odmah da se pripremamo..." A nekoliko
sati kasnije, upravo pre nego što smo te noći zaspali, ona mi reče: "Ti
si hteo nešto da mi kažeš baš pre nego što smo ugledali Vilu, je l' da?"
"Zaboravio sam", odvratih sanjivo. Nisam bio zaboravio. Znao sam
šta je to bilo. Samo nisam više hteo to da kažem.
Bilo je dana kad sam gotovo dolazio dotle da zapitam Klaru da li
hoće ponovo da poleti sa mnom. A bilo je dana kada bi se neki brod
vratio sa dvoje-troje izgladnelih, dehidriranih preživelih, ili bez
preživelih, ili kada bi se u odreñeno vreme na oglasnoj tabli pojavio
spisak prošlogodišnjih letova označenih kao "letovi bez povratka".
Takvih dana dolazio sam gotovo dotle da potpuno napustim Kapiju.
Većinu dana provodio sam prosto odlažući odluku. Što nije bilo
mnogo teško. Bio je to prilčno prijatan život, istraživati Kapiju i
uzajamno se istraživati. Klara je uzela kućnu pomoćnicu, jednu krupnu,
plavokosu, mladu ženu iz rudnika hrane Karmarten, po imenu Hajva.
Izuzimajući to što se hrana u tim velškim fabikama jednoćelijskih
belančevina dobavljala iz uglja umesto iz uljnih škriljaca, svet iz koga
je poticala bio je gotovo istovetan mome. Način na koji je odande
pobegla nije bio zgoditak na lutriji, nego dve godine provedene u
posadi nekog trgovačkog svemirskog broda. Ona čak nije imala
mogućnosti da se vrati kući. Na Kapiji je pobegla s tog boda i za kaznu
su joj uzeli novac na ime duga koji nije mogla da isplati. A nije mogla
ni da krene u istraživanje, jer je pri onom jedinom lansiranju u životu
stekla srčanu aritmiju koja se ponekad, činilo se, poboljšava, a
ponekad je odvodila u Bolnički terminal na čitavih nedelju dana. Hajvin
posao sastojao se u tome da s jedne strane kuva i čisti za Klaru i
mene, a s druge da čuva devojčicu, Keti Frensis, kad je njen otac
dežuran, a Klara nije želela da joj dete smeta. Klara je dosta para
gubila u kockarnici i zbog toga, u stvari, nije mogla sebi da dozvoli da
drži Hajvu, ali isto tako nije mogla sebi da dozvoli da "drži" mene.
Ono što nam je sa lakoćom odvraćalo pažnju od istine, bilo je to
što smo se pretvarali jedan pred drugim, a ponekad i pred samim
sobom, da se mi, u stvari, pripremamo, zaista propisno, za dan kada
će se pojaviti onaj pravi let.

Mali oglasi
ORGANI ZA prodaju ili razmenu. Svi parni organi, prvoklasni.
Potrebne zadnje srčane komore, leva gornja pretkomora, l. i d.
komora, sa okolnim tkivom. Pozovite 88-703 radi podataka o vrsti
tkiva.
IGRAČI "HNEFATAFLA", Šveñani ili Rusi. Veliki turnir Kapije.
Takoñe dajem časove. 88-122.
PRIJATELJ iz Toronta voleo bi da mu napišete kako je tamo gore.
Adresa Toni, 955 Zaliv, TorOntCan M5S 2A3.
POTREBNO MI JE da se isplačem. Ja ću vama pomoći da otkrijete
izvor svoje patnje. Pozovite 88-622.

To nije bilo teško. Mnogi pravi vasionski istraživači činili su to isto,

izmeñu dva leta. Postojala je jedna grupa koja je sebe nazivala
"Tragači za Hičijima", koja se sastajala sredom uveče; osnovao ju je
istraživač po imenu Sem Kehejn, na okupu su je održali drugi, dok je
on bio na putu koji je ispao neuspeo; Sem joj se sada ponovo
priključio izmeñu dva leta, čekajući da se dva člana njegove posade
vrate u formu za sledeće putovanje. (Izmeñu ostalog, oni su zaradili
skorbut, prouzrokovan kvarom u hladnjaku za hranu). Sem i njegovi
prijatelji bili su "topla braća" i očigledno su održavali jednu trajnu
trostruku vezu, ali to nije uticalo na njihovo interesovanje za nauku o
Hičijima. Sem je obezbedio trake sa svim predavanjima sa nekoliko
kurseva iz kosmičke biologije iz rezervata u istočnom Teksasu, gde je
profesor Hegramet stekao ugled kao najveći svetski autoritet u oblasti
izučavanja Hičija. Naučio sam mnoge stvari koje nisam znao, mada je
glavna činjenica, da postoji daleko više pitanja u vezi s Hičijima nego
što ima odgovora, bila svima dobro poznata.
A pridružili smo se i grupi za održavanje fizičke kondicije, u kojoj
smo radili vežbe za jačanje mišića, koje možete izvoditi tako da ne
pomerate nijedan ud više od desetak santimetara, i trenirali masažu,
što je bilo i zabavno i korisno. Verovatno je bilo korisno, ali je naročito
bilo zabavno, posebno u seksualnom smislu. Klara i ja smo naučili da
jedan drugom radimo neke neverovatne stvari na telu. Išli smo na
jedan tečaj kuvanja (mnogo možete da poboljšate ovdašnju
standardnu ishranu ako dodajete odreñene začine i trave). Nabavili
smo nešto traka sa jezičkim kursevima, u slučaju da krenemo napolje
sa ljudima koji ne govore engleski, i vežbali zajedno "šoferski"
italijanski i grčki. Oni su imali dozvolu da koriste teleskope na Kapiji,
pa smo tako provodili dosta vremena posmatrajući Zemlju i Veneru iz
položaja izvan ravni ekliptike. Frensi Ereira bi dolazio u tu grupu kad je
mogao da se izvuče s broda. Klari se on dopadao, a i meni, i tako smo
navikli da popijemo nešto u našim - odnosno, u Klarinim sobama, ali ja
sam i inače u njima provodio puno vremena - zajedno sa njim posle
sastanaka sa grupom. Frensi se veoma, gotovo požudno, interesovao
za stvari koje se nalaze tamo napolju. Znao je sve o kvazarima i crnim
rupama i Sajfertovim galaskijama, da i ne pominjem stvari kao što su
dvojne zvezde ili nove. Često smo zamišljali kako bi moglo izgledati
kad bi se u misiji stiglo do granice gravitacione sfere neke supernove.
To bi se moglo desiti. Bilo je poznato da su se Hičiji interesovali za
posmatranje astrofizičkih pojava iz neposredne blizine. Neki od
njihovih letova bili su programirani tako da posadu dovedu u blizinu
zanimljivih pojava, a jedna proto-supernova je svakako zanimljiva
pojava. Samo od tada je prošlo strašno mnogo vremena i ta supernova
možda više nije bila "proto".
"Pitam se", reče Klara, smešeći se da bi pokazala da iznosi samo
apstraktnu mogućnost, "da li se tako nešto nije možda dogodilo na
nekim misijama bez povratka."
"To je statistički apsolutno sigurno", kazao je Frensi, takoñe
smešeći se, kako bi pokazao da prihvata pravila igre. Vežbao je da
govori engleski, koji mu je već bio sasvim pristojan; sada je govorio
gotovo bez naglaska. Takoñe je znao nemački, ruski i prilično dobro
veći broj romanskih jezika koji su bili slični njegovom portugalskom,
što smo otkrili kad smo probali da reprodukujemo neke konverzacije s
traka i utvrdili da nas on bolje razume nego što smo se Klara i ja
meñusobno razumeli. "Pa ipak, ljudi idu."
Klara i ja nismo ništa odgovorili neko vreme, a onda se ona
zasmejala. "Neka idu", kazala je.
 Ja sam brzo ubacio: "To zvuči kao da vi sami želite da idete,
Frensi."
"Zar ste ikada u to sumnjali?"
"Pa, u stvari jesam. Hoću da kažem, vi ste u brazilskoj mornarici.
Ne možete tek tako da odletite, zar ne?"
On me ispravi: "Mogu da uzletim u bilo koje vreme. Samo posle
toga jednostavno ne mogu da se vratim u Brazil."
"I zar biste to žrtvovali?"
"Žrtvovao bih sve", odgovorio mi je.
"Čak..." navaljivao sam ja, "i ako postoji opasnost da se ne vratite,
ili da se upetljate kao posada broda koji se danas vratio?" To je bila
jedna "petica" koja se spustila na neku planetu pokrivnu nekakvim
biljkama nalik na otrovni bršljan. Bilo je to gadno putovanje, kako smo
čuli.
"Da, naravno", odvratio je on.
Klara je postala nestrpljiva. "Mislim", rekla je, "da sad hoću na
spavanje."
U tonu njenog glasa postojala je dodatna poruka. Pogledao sam je
i rekao: "Otpratiću te do sobe."
"Nije potrebno, Bobe."
"Ipak ću te otpratiti", rekao sam, prenebregnuvši poruku. "Laku
noć, Frensi. Videćemo se iduće nedelje."
Klara je već bila na pola puta do nizlaznog okna i ja sam morao da
požurim da bih je stigao. Uhvatio sam se za uže i doviknuo naniže:
"Ako ti to stvarno želiš, otići ću u svoju sobu."
Nije pogledala naviše, ali nije isto tako kazala da to želi, pa sam
tako izišao na njenom nivou i krenuo za njom ka njenom stanu. Keti je
čvrsto spavala u drugoj sobi, Hajva je dremala nad holodiskovima u
našoj spavaćoj sobi. Klara posla devojku kući i uñe da proveri da li se
dete udobno smestilo. Ja sam seo na ivicu kreveta, čekajući je.
"Možda treba da dobijem menzis", reče Klara kad se vratila. "Izvini,
osećam prosto da sam razdražljiva."
"Otići ću ako to želiš."
"Isuse! Prestani s tim, Bobe!" Zatim je sela pored mene i naslonila
se na mene kako bih mogao da je zagrlim. "Keti je tako slatka", rekla
je potom, gotovo čežnjivo.
"Ti bi želela da imaš svoje dete, je l'tako?"
"Imaću ja svoje dete." Zavalila se, povlačeći i mene za sobom.
"Samo bih volela da znam kad će to biti, to je sve. Potrebno mi je
mnogo više novaca nego što imam da bih detetu mogla da pružim
pristojan život. A nisam sve mlaña i mlaña."
Ležali smo tako nekoliko trenutaka, a onda sam joj prošaputao u
kosu: "I ja to želim, Klaro."
Uzdahnula je. "Zar misliš da ne znam?" Onda se izvila i uspravila.
"Ko je to?"
Neko je grebao na vratima. Vrata nisu bila zaključana; nikad ih
nismo zaključavali. Ali isto tako niko nikada nije dolazio bez poziva, a
ovoga puta se to dogodilo.
"Sterling!" reče Klara iznenañeno. Onda se setila šta je red: "Bobe,
ovo je Sterling Frensis, Ketin otac. Bob Brodhed."
"Zdravo", reče on. Bio je znatno stariji nego što sam mislio da će
biti otac one devojčice i mnogo više iscrpen nego što se činilo
prirodno. "Klaro", rekao je, "vodim Keti natrag kući sledećim brodom.
Mislim da će to biti večeras, ako se ne ljutite. Ne želim da ona to
slučajno dozna od nekog drugog."
Klara ispruži ruku da me uhvati, ne gledajući u mene. "O čemu da
dozna?"
"O svojoj majci." Frensi protrlja rukom oči, zatim reče: "Oh, zar
niste čuli? Džen je mrtva. Njen brod se vratio pre nekoliko sati. Svi
četvoro koji su bili u kapsuli za spuštanje pretvorili su se u nekakvu
spužvastu masu; naduli su se i umrli. Video sam njen leš. Izgleda..."
Zastao je. "Osoba koje mi je stvarno žao", nastavio je, "to je Anali.
Ona je ostala na orbiti, dok su se ostali spustili na površinu, i ona je
donela Dženin leš. Čini mi se da je nekako poremetila. Čemu to? Za
Džen je ionako bilo prekasno... Sve u svemu, mogla je da vrati samo
dve osobe, toliko je mesta bilo u frižideru, a razume se, njena
hrana..." Ponovo je zastao, i ovoga puta izgledalo je da nije u stanju
ništa više da kaže.
Ja sam ostao da sedim na ivici postelje, dok mu je Klara pomagala
da probude dete i uviju ga u nešto, kako bi ga on odneo u svoj stan. U
njihovom odsustvu, potražio sam nekoliko informacija preko PV
prijemnika i vrlo pažljivo ih proučio. Pre nego što se Klara vratila,
isključio sam PV i seo prekrštenih nogu na krevet, duboko se
zamislivši.

BELEŠKA O ZADNJICI HIČIJA

Profesor Hegramet. Mi nemamo pojma kako su Hičiji izgledali i
možemo samo da se poslužimo logičkim zaključivanjem. Verovatno je
da su bili dvonošci. Njihova oruña prilično dobro odgovaraju ljudskim
rukama, što znači da su verovatno imali ruke. Ili nešto nalik na ruke.
Izgleda da su opažali manje više iste boje u spektru kao i mi. Mora biti
da su bili manji rastom od nas - recimo, sto pedeset santimetara, ili
manje. I imali su čudne zadnjice.
Pitanje. Kako to mislite, čudne zadnjice?
Profesor Hagramet. Pa, evo, da li ste ikada pogledali pilotsko
sedište u brodu Hičija? Ono se sastoji od dva komada metala spojena
u obliku slova V. U njemu ne biste mogli da sedite deset minuta a da
vam se ne otkine parče "sedala". Zbog toga mi preko njih moramo da
postavljamo jedno sedište s gurtnama. Ali taj dodatak su napravili
ljudi. Hičiji tako nešto uopšte nisu imali.
Znači da su njihova tela morala biti manje-više nalik na telo ose,
kod koje ovaj veliki donji trbuh visi, odnosno proteže se isod bedara,
izmeñu nogu.
Pitanje. Da li to znači da su možda imali žaoke kao ose?
Profesor Hagramet. Žaoke. Ne. Ja mislim da nisu. Ali možda. A
možda su imali polne organe samoga ñavola.

"Gospode bože", uzviknu ona zlovoljno. "Ova noć je grozomorna."

Sela je na sasvim drugi kraj kreveta. "Posle svega ne spava mi se",
kazala je. "Možda ću da odem gore da dobijem koji dolar na ruletu."
"Hajde da ne idemo", rekao sam ja. Prethodne noći sedeo sam
pored nje tri sata, dok je prvo dobila deset hiljada dolara, zatim
izgubila dvadeset. "Imam bolju ideju. Hajde da krenemo napolje."
Ona se okrete da bi me pogledala u oči, tako brzo da je za trenutak
poletela naviše iz kreveta. "Šta?"
"Hajde da idemo napolje."
Ona za čas zatvori oči i, ne otvarajući ih, zapita: "Kada?"
"Let 29-40. 'Petica', a ima dobru posadu; Sem Kehejn i njegovi
momci. Oni su sad svi oporavljeni, a potrebno im je još dvoje da
popune posadu."
Prevlačila je prstima po kapcima, zatim je otvorila oči i pogledala
me. "Pa, Bobe, zaista imaš zanimljiv predlog." Na zidovima načinjenim
od Hiči-metala bili su zastori koji su zamračivali sobu za spavanje, a ja
sam ih bio spustio; ali čak i u toj škiljavoj polutami mogao sam da
vidim kako izgleda. Preplašena. Pa ipak, kazala je: "To nisu loši momci.
Kako se ti slažeš sa peškirima?"
"Ja njih ostavljam na miru, oni mene ostavljaju na miru. Pogotovu
kad imam tebe."
"Hm", reče ona, a zatim dopuza do mene, obavi ruke oko mene,
povuče me i zari mi glavu u vrat. "Zašto da ne?" rekla je tako tiho da
prvo nisam bio siguran da sam je čuo.
Kad sam postao siguran, uhvatio me je strah. Uvek je postojala
mogućnost da će ona reći "ne". Tako bih se izvukao. Osećao sam kako
drhtim, ali sam uspeo da izgovorim: "Onda ćemo se prijaviti ujutru?"
Ona zavrte glavom. "Ne", rekla je, prigušenim glasom. Osetio sam
da drhti isto koliko i ja. "Hajde na piezofon, Bobe. Sad ćemo se
prijaviti. Pre nego što se predomislimo."
Sledećeg dana napustio sam posao, spakovao svoje stvari u kofere
u kojima sam ih bio doneo i predao ih na čuvanje Šikiju, koji je na licu
imao setan izraz. Klara je napustila službu u školi i otpustila devojku -
koja je izgledala ozbiljno zabrinuta - ali se nije pobrinula da se
spakuje. Bilo joj je preostalo puno novaca, zaista puno. Platila je kiriju
unapred za obe sobe i ostavila sve onako kako je bilo.
Imali smo oproštajnu večeru, razume se. Nisam zapamtio nijednu
jedinu osobu koja je bila prisutna.
 A zatim, sasvim iznenada, već smo se uvukli u kapsulu, sišli u
kabinu glavnog broda, dok je Sem Kehejn metodično proveravao
komandne ureñaje. Zatvorili se hermetički u našoj čauri. Stavili u
pokret automatski programator.
A potom se osetio trzaj, pa propadanje, pa lebdenje, pre nego što
su raketni nosači bili odbačeni, i mi uzletesmo.

13.
"Dobro jutro, Bobe", reče Sigfrid, dok ja zastajem na vratima,
iznenada podsvesno uznemiren.
"Šta ti je?"
"Ništa mi nije, Robe. Uñi."
"Ti si sve preuredio", kažem, protestujući.
"Tako je, Robi. Da li ti se dopada kako soba izgleda?"
Razgledam je. Jastuci na podu su nestali. Apstraktne slike
poskidane su sa zidova. Sada je postavio holograme sa prizorima iz
kosmosa, planina i sa mora. Najčudnije od svega izgleda sam Sigfrid:
on mi se obraća iz neke lutke, koja sedi u jednom uglu sobe, držeći
olovku u ruci, i gleda u mene iza tamnih naočara.
"Ispao si mnogo bistar", rekoh ja. "Zašto si sve ovo uradio?"
Njegov glas zvuči kao da se blagonaklono smejulji, mada se na licu
lutke ne vidi nikakva promena. "Prosto sam pomislio da će te promena
obradovati, Robe."
Napravih nekoliko koraka napred i opet stadoh.
"Uklonio si dušek!"
"Nije nam potreban, Bobe. Kao što vidiš, imamo nov kauč. Izgleda
sasvim klasično, zar ne?"
"Hm."
On se umiljava: "Zašto ne legneš na njega? Da vidiš kakav je."
"Hm." Ipak se opružam po njemu, oprezno. Baš je neobičan i ne
sviña mi se, možda zato što ovakva soba predstavlja za mene nešto
ozbiljno, a zbog svih ovih izmena sam nervozan. "Dušek je imao
kaiševe."
"Ima ih i kauč, Bobe. Možeš da ih izvučeš, sa strane su. Samo
potraži rukom... tako. Zar nije bolje?"
"Ne, nije."
"Ja mislim", veli on tiho, "da treba da mi dozvoliš da ja odlučim da
li je iz terapeutskih razloga potrebna nekakva promena, Robe."
Sedam uspravno. "A i to, Sigfride! Odluči se već jedanput kako ćeš
da me zoveš. Ja se ne zovem Rob, niti Robi, niti Bob. Nego Robinet."
"Znam, Robi..."
"Opet ti!"
Pauza, zatim blagim glasom: "Smatram da treba da mi dozvoliš da
odaberem ime koje se meni dopada, Robi."
"Hm." Imam na lageru beskonačnu količinu ovakvih neutralnih
nereči. U stvari, voleo bih kad bih mogao celu seansu da provedem, ne
odajući ništa više od toga. Ono što ja želim to je da se Sigfrid oda.
Želim da znam zašto mi se obraća raznim imenima u raznim prilikama.
Želim da znam šta on smatra značajnim od onoga što ja govorim.
Želim da znam šta stvarno o meni misli... to jest, ako jedna zveckava
naprava od kalaja i plastike može da misli.
Naravno, ono što ja znam, a Sigfrid ne zna, to je da je moja dobra
prijateljica S. Ja. gotovo dala pristanak da će mi dozvoliti da se s njim
malo našalim.
"Ima li nešto što želiš da mi ispričaš, Robe?"
"Nema."
On čeka. Ja sam pomalo u neprijateljskom i nekomunikativnom
raspoloženju. Mislim da je to delimično zbog toga što toliko željno
iščekujem trenutak kad ću moći malo da nasamarim Sigfrida, ali
takoñe delimično zbog toga što je promenio izgled svoje sobe. Tako
nešto su mi prireñivali i kad sam imao onu psihotičnu epizodu u
Vajomingu. Ponekad bih došao na seansu, a oni bi prikazivali hologram
moje majke, za ime božje. Ličio je potpuno na nju, ali nije mirisao kao
ona, niti je na dodir bio kao ona; u stvari, nije se uopšte mogao
dodirnuti; bila je to samo svetlost. Ponekad bi me tamo uveli u mraku,
a nešto toplo i meko uzelo bi me u naručje i nešto mi šaputalo. To
nisam voleo. Bio sam lud, ali ne toliko lud.
Sigfrid još uvek čeka, ali znam da neće beskonačno čekati. Ubrzo
će početi da mi postavlja pitanja, verovatno o mojim snovima.
"Jesi li nešto sanjao od našeg poslednjeg susreta, Bobe?"
Zevam. Ta tema je uopšte veoma dosadna. "Čini mi se da nisam.
Ništa, važno, to znam sigurno."
"Voleo bih da čujem šta je to bilo. Makar i neki delić."
"Užasan si gnjavator, Sigfride, je l' znaš?"
"Žao mi je što ti se čini da sam gnjavator, Robe."
"Pa, eto... čini mi se da ne mogu da se setim čak ni nekog delića."
"Pokušaj, molim te."
"Oh, bože moj! Dobro." Smeštam se udobno na kauču. Jedini san
koga mogu da se setim apsolutno je beznačajan i ja znam da u njemu
nema ničega što se odnosi na bilo šta što je glavno ili u vezi sa
traumom, ali ako bih mu to kazao, on bi se naljutio. Stoga kažem
poslušno: "Nalazio sam se u jednom vagonu nekakve dugačke
kompozicije. Mnogo vagona je bilo prikačeno jedan za drugi i moglo se
prelaziti iz jednog u drugi. U njima je bilo puno poznatih ljudi. Jedna
žena, nekako materinski tip, koja je mnogo kašljala, i još jedna žena
koja je - pa eto, izgledala dosta čudno. Prvo sam pomislio da je
muškarac. Na sebi je imala nekakav radnički kombinezon, pa se zbog
toga nije moglo znati da li je muško ili žensko; takoñe je imala vrlo
muževne, kosmate obrve. Ali bio sam siguran da je žensko."
"Jesi li razgovarao sa tim dvema ženama, Bobe?"
"Molim te, ne prekidaj me, Sigfride, zbog tebe ne mogu da pratim
misli."
"Izvini, Robe."
Nastavljam da pričam san: "Ostavio sam ih - ne, nisam sa njima
razgovarao. Vratio sam se u susedni vagon. To je bio poslednji vagon
voza. Bio je prikačen za ostale vagone nekom vrstom - čekaj, da vidim,
ne znam kako da ti to opišem. Bilo je nalik na one rastegljive stvari na
Kapiji, načinjeno od metala, znaš? I rastezalo se."
Prestajem za trenutak da pričam, iz dosade. Osećam kao da se
izvinjavam što sam sanjao tako glup, bezvezan san. "Rekao si da se
metalna spojnica rastezala, Bobe?" podstrekava me Sigfrid.
"Tačno, rastezala se. Zbog toga je, naravno, vagon u kome sam se
nalazio sve više i više zaostajao iza drugih vagona. Sve što sam mogao
da vidim bilo je stop-svetlo, koje je nekako imalo oblik njenog lica i
gledalo u mene. Ona..." Gubim nit onoga što hoću da kažem.
Pokušavam da nastavim tamo gde sam stao: "Čini mi se da sam
osećao da će biti teško da se do nje vratim, kao da ona - izvini,
Sigfride, ne sećam se jasno šta se otprilike na tom mestu dogodilo.
Onda sam se probudio. I", dovršavam skrušeno, "sve sam to zapisao
čim sam stigao, baš kao što si mi ti rekao da uradim."
"Hvala lepo, Bobe", uzvraća Sigfrid ozbiljnim glasom. Čeka da
nastavim.
Prevrćem se nemirno. "Ovaj kauč ni izdaleka nije tako udoban kao
onaj dušek", žalim se.
"Baš mi je žao, Bobe. Rekao si da si ih prepoznao?"
"Koga?"
"One dve žene u vozu, od kojih si se sve više i više udaljavao."
"Ah. Ne, shvatam šta hoćeš da kažeš. Prepoznao sam ih u snu.
Zaista nemam pojma koje su."
"Da li su ličile na nekoga koga poznaješ?"
"Nimalo. I sam sam se pitao ko bi mogle biti."
Sigfrid veli, posle male pauze, koju je koliko znam slučajno
napravio, kako bi mi dao priliku da se predomislim u pogledu odgovora
koji mu se ne sviña: "Pomenuo si da je jedna od žena bila materinski
tip i da je kašljala..."

IZVEŠTAJ O MISIJI
Letelica 1-8, Let 013D6. Posada F. Ito.
Vreme u svemiru 41 dan i 2 sata. Položaj neidentifikovan. Podaci
zabeleženi na instrumentima oštećeni.
Sledi prepis sa trake izveštaja člana posade: "Planeta čini se ima
gravitacionu silu na površini preko 2,5, ali nameravam da pokušam
sletanje. Ni vizuelnim ni radarskim osmatranjem nemoguće je probiti
oblake svemirske prašine i pare. Sve to zaista ne izgleda vrlo povoljno,
ali ovo je moj jedanaesti let. Fiksiram ureñaj za automatski povratak
kroz deset dana. Ako se dotle ne vratim u lenderu, smatram da će se
glavni brod sam vratiti na Kapiju. Voleo bih da znam šta znače pege i
plameni jezici na ovom suncu."
Član posade nije bio na brodu kada se brod vratio. Nije bilo
artefakta ili uzoraka. Kapsula za pristajanje nije vraćena. Letelica
oštećena.

"Da. Ali nisam je prepoznao. Čini mi se da mi je izgledala poznata,

ali, znaš, onako kao što to biva u snovima."
On strpljivo kaže: "Možeš li da se setiš bilo koje žene koju si ikada
poznavao, a koja je bila materinski tip i mnogo je kašljala?"
Smejem se glasno na to. "Dragi prijatelju Sigfride! Žene koje ja
poznajem uopšte ne pripadaju materinskom tipu! I sve imaju
obezbeñenu bar glavnu medicinsku negu. Takve ne kašlju."
"Da. Jesi li siguran, Robi?"
"Ne gnjavi, Sigfride", odvraćam ja, ljut zbog toga što mi je teško da
se udobno namestim na ovom odvratnom kauču, a i zato što treba da
idem u kupatilo, a ova situacija kao da se produžava u beskonačnost.
"Razumem." I posle male pauze on počinje da zapitkuje o nečem
drugom, kao što već znam: on je kao golub, taj Sigfrid, i kljuca sve što
mu bacim, zrno po zrno. "A šta je sa drugom ženom, onom sa
kosmatim obrvama?"
"Kako, šta je?"
"Da li si ikada poznavao neku devojku koja je imala kosmate
obrve?"
"Isuse! Sigfride, ja sam spavao sa pet stotina devojaka! Neke od
njih su imale sve moguće vrste obrva za koje si ikad čuo!"
"Neka odreñena devojka?"
"Ne bih mogao da se setim, tek onako."
"Ne tek onako, Bobe. Molim te, napregni se i pokušaj da se setiš."
Lakše je uraditi ono što on kaže, nego se s njim oko toga
raspravljati, i stoga sam se napregnuo. "Dobro, hajde da vidimo. Ida
Me? Nije. Sju-En? Nije. S. Ja. Nije. Grethen? Nije - pa, da ti iskreno
kažem, Sigfride, Grethen je bila tako plava da ti ne bih mogao ni reći
da li je uopšte imala obrve."
"To su devojke koje si poznavao poslednjih godina, zar ne, Robe?
Možda neka od ranije?"
"Misliš, sasvim odavno?" Razmišljam, vraćajući se najdalje što
mogu u prošlost, sve do rudnika hrane i Silvije. Smejem se naglas.
"Znaš šta, Sigfride? Čudno zvuči, ali jedva mogu da se setim kako je
Silvija izgledala - a, čekaj malo. Ne. Sad sam se setio. Ona je čupala
gotovo cele obrve, i onda ih je crtala olovkom. Sećam se toga zato što
smo jedanput, kad smo bili zajedno u krevetu, crtali jedan po drugom
crteže njenom olovkom za crtanje obrva."
Gotovo ga čujem kako uzdiše. "Oni vagoni", kaže, kljucajući drugo
zrno. "Kako bi ih ti opisao?"
"Kao kod svakog voza. Dugački. Uzani. Prolaze dosta brzo kroz
tunel."
"Dugački i uzani, prolaze kroz tunel, Bobe?"
Tu gubim strpljenje. On je tako odvratno providan! "Slušaj,
Sigfride! Nemoj kod mene da pokušavaš sa tim banalnim simbolima
penisa."
"Ja ništa ne pokušavam. Bobe."
 "E pa, užasno gnjaviš s ovim snom, kunem ti se. U njemu nema
ničega. Voz je bio samo voz. Ne znam ko su bile one žene. I slušaj,
dok smo kod toga, stvarno mrzim ovaj prokleti kauč. Za pare koje ti
plaća moje osiguranje mogao bi da mi pružiš nešto mnogo bolje!"
Sad sam se stvarno na njega razbesneo. Stalno pokušava da se
navraća na onaj san, ali ja sam odlučio da od njega izvučem onoliko
koliko mu osiguravajući zavod za to plaća i pre nego što sam otišao,
obećao je da će do mog sledećeg dolaska promeniti nameštaj.
Odlazeći toga dana iz njegove sobe, osećam se prilično zadovoljan
sobom. On mi zaista mnogo pomaže. Tako mi se čini zato što dobijam
hrabrost da mu se oduprem, a možda su i sve te budalaštine korisne
za mene, s te stane, ili s neke druge strane, mada je tačno da su neke
njegove zamisli prilično luckaste.

14.
Pokušah da se ispetljam iz svoje ležaljke kako bih napravio mesto
za Klarino koleno i udarih u lakat Sema Kehejna. "Pardon", reče on, i
ne osvrćući se da vidi kome se izvinjava. Ruka mu je još uvek bila na
dugmetu za start, mada je prošlo već deset minuta od kako smo
poleteli. Pažljivo je posmatrao treperave boje na Hičijevskoj tabli sa
instrumentima, podigavši sa njih pogled samo jedanput da bi osmotrio
video-ekran koji je bio postavljen iznad glave.
Seo sam uspravno, osećajući neko škakljanje po stomaku. Bilo mi
je potrebno više nedelja da se naviknem na praktično odsustvo
gravitacione sile na Kapiji. Fluktuirajuće sile teže u kabini broda bile su
nešto drugo. Promene su bile vrlo blage, ali nisu ostajale stabilne duže
od jednog minuta, pa je moje unutrašnje uho protestovalo.
Povukoh se nekako do kuhinje, tražeći pogledom vrata toaleta.
Hem Tajah je još uvek bio unutra. Ukoliko ne bude ubrzo izišao, moja
situacija postaće kritična. Klara se nasmejala, pružila ruku iz svoje
ležaljke i zagrlila me. "Jadni Bobi", kazala je. "A tek smo krenuli."
Progutao sam jednu pilulu i namerno zapalio cigaretu, trudeći se da
ne povratim. Ne znam koliko je od toga, u stvari, bilo usled kinetoze.
Dobrim delom bilo je to usled straha. Veoma je zastrašujuće kad znate
da izmeñu vas i trenutne, grozne smrti postoji samo tanka oplata od
metala koju su napravila neka čudna nepoznata bića pre pola miliona
godina. I kad znate da ste se obavezali da nekuda idete, a da nad tim
više nemate nikakvu kontrolu, kao i da sve može da ispadne
neprijatno.
Upuzah ponovo u svoju ležaljku, ugasih cigaretu, zatvorih oči i
usredsredih se na to da utucam vreme.
A biće mnogo vremena za utucavanje. Prosečno putovanje traje
možda četrdeset pet dana u jednom pravcu. Nije toliko važno kao što
mislite do koje udaljenosti letite. Deset svetlosnih godina ili deset
hiljada: donekle je važno, ali ne u smislu linearne razdaljine. Čuo sam
da brodovi stalno sve više i više ubrzavaju tempo ubrzanja, sve vreme.
Da povećanje brzine isto tako nije linearno, čak ni eksponencijalno, u
bilo kom shvatljivom smislu. Vrlo brzo postiže se brzina svetlosti, za
manje od jednog sata. Zatim, je izgleda, potrebno prilično vremena da
se ona primetno prevaziñe. A posle toga, leti se istinski brzo.
Sve se to može opaziti (kažu) ako se posmatraju zvezde koje se
vide na navigacionom Hiči-ekranu smeštenom više glave (kažu). U
toku prvog sata sve zvezde počinju da menjaju boju i da se rasplinjuju.
Kad preñete c - to se zna po tome što se one sve zbiju u središtu
ekrana, koji se nalazi na prednjoj strani broda u pravcu leta.
U stvari, zvezde se nisu pomerile. To vi dostižete brzinu svetlosti
koju emituju izvori iza vas, ili pored vas. Fotoni koji udaraju u ekran na
prednjoj strani emitovani su jedan dan, ili sedam dana, ili sto godina
ranije. Posle dan-dva, one čak više ne izgledaju kao zvezde, već prosto
kao nekakva tačkasta, siva površina. Nalik pomalo na holofilm kad se
pogleda na svetlosti, a može se izraditi i pravi snimak pomoću fleš-
lampe, premda niko nikada nije na njemu dobio ništa osim šljunkaste
sive boje na osnovu onoga što se vidi na Hiči-ekranima.
Kad sam konačno dospeo u toalet, hitna potreba više nije izgledala
tako hitna; a kad sam odande izišao, Klara je bila sama u kabini i
proveravala izgled zvezda pomoću teodolitske kamere. Okrenula se da
me pogleda, zatim je klimnula glavom. "Malo si manje zelen u licu",
rekla je zadovoljno.
"Preživeću. Gde su momci?"
"Gde bi bili? Dole su u lenderu. Dred smatra da bi možda trebalo
tako da se podelimo da ti i ja koristimo lender za vreme dok su oni
ovde gore; posle toga mi dolazimo ovamo, a oni idu tamo."
"Hm." To je zvučalo dosta dobro; u stvari, već sam se pitao kako
ćemo da izvedemo da se nekako izolujemo od ostalih. "U redu. Šta ja
treba sad da radim?"
Ona se izvi i poljubi me rasejano. "Samo nemoj da smetaš. Znaš
šta? Izgleda da letimo gotovo pravo ka galaktičkom severu."
Primio sam ovo obaveštenje, shvativši u isti mah kolika sam
neznalica. Zatim sam zapitao: "Je li to dobro?"
Ona se nasmeja. "Otkud znamo?" Opružio sam se i posmatrao je.
Ako je isto toliko uplašena kao ja, a u to nisam uopšte sumnjao, onda
to zaista nije pokazivala.
Počeo sam da se pitam šta se nalazi u pravcu galaktičkog severa -
i, što je još važnije, koliko će nam vremena biti potrebno da donde
stignemo.

Mali oglasi
JA ĆU masirati vaših sedam tačaka ako vi meni budete čitali
Džibrana. Golotinja neobavezna. 86-004.
ULOŽITE SVOJ novac od naknada za ustupljena materijalna prava
u združeni narod Zapadne Afrike koji ima najbržu stopu rasta. Povoljni
poreski zakoni, proverena stopa razvoja. Naš ovlašćeni predstavnik
nalazi se ovde na Kapiji i on će vam objasniti kako da postupite.
Besplatno predavanje sa trake, bife "Plavi pakao", sreda 15.00
"Dahomej je ekskluzivno turističko područje sutrašnjice".
IMA LI NEKOGA iz Aberdina? Hajde da popričamo. 87-396.
VAŠ PORTRET izrañujem u pastelu, ulju i ostalim tehnikama, 150
U.S. dolara. Izrañujem i druge slike. 86-569.

Za najkraći zabeleženi let do nekog sunčevog sistema bilo je

potrebno osamnaest dana. Reč je bila o Barnardovoj zvezdi, i to je bio
potpun promašaj, tamo ničega nema. Najduži, odnosno dosad najduži
poznati let - ko zna koliko brodova sa mrtvim istraživačima još putuje
natrag sa, možda, M-31 u Andromedi? - trajao je po sto sedamdeset
pet dana tamo i natrag. Putnici su se vratili mrtvi. Teško je reći gde su
bili. Snimci koje su načinili nisu mnogo pokazivali, a što se tiče samih
istraživača, naravno, oni više nisu bili u stanju da to ispričaju.
 Kad se otisnete u kosmos, prilično je jezivo čak i za veterane.
Znate da letite sve brže. Ne znate koliko će ubrzanje da traje. To će
vam postati jasno kad stignete do zaokreta. Kao prvo, jasno vam je po
znacima, jer zlatni namotaj u svakom Hiči-brodu pomalo zatreperi.
(Niko ne zna zašto.) Meñutim, znate da se okreće u suprotnom smeru
čak i bez gledanja, pošto ona mala pseudo-gravitacija, koja vas je
vukla ka zadnjoj strani broda, sad počinje da vas gura ka prednjoj.
Ono što je bilo dole, postaje gore.
Zašto Hičiji nisu prosto zaokretali svoje brodove na polovini puta,
da bi tako iskoristili istu potisnu silu i za ubrzavanje i za usporenje? Ja
ne bih znao. Morali biste biti Hiči da biste to znali.
Možda to ima neke veze sa činjenicom da se svi njihovi video-
ureñaji nalaze na prednjoj strani. Možda zato što je prednji deo broda
uvek snažno oklopljen, čak i kod malih brodova, protiv,
pretpostavljam, udara zalutalih molekula gasa ili prašine. Ali neki od
većih brodova, nekoliko "trojki" i gotovo sve "petice", oklopljeni su sa
svih strana. No ni oni se ne okreću u suprotnom smeru.
Bilo kako bilo, kad svitak zatreperi i osetite zaokretanje, znate da
ste prešli jednu četvrtinu vremena u preletu. Ne obavezno i četvrtinu
ukupnog vremena putovanja, razume se. Koliko ćete dugo ostati na
odredištu to je sasvim druga stvar. O tome odlučujete sami. Ali prešli
ste polovinu puta u automatskom režimu leta na izlaznom kraku.
Onda pomnožite broj dana koji su dotle prošli sa četiri, i ako je taj
broj manji od broja dana predviñenih vašim raspoloživim rezervama za
održavanje životnih uslova, onda bar znate da nećete morati da
umrete od gladi. Razlika izmeñu ta dva broja predstavlja broj dana
koje možete da provedete na odredištu.
 Vaše osnovne zalihe, hrana, voda, obnavljanje vazduha,
predviñene su za dve stotine pedeset dana. Možete da ih rastegnete
na tri stotine dana bez mnogo muke (jednostavno se vratite natrag
smršali i sa možda nekoliko bolesti prouzrokovanih nedostatkom
važnih elemenata u ishrani). Znači, ako letite šezdeset do šezdeset pet
dana na izlaznom kraku bez zaokretanja, onda znate da ćete možda
imati problema, i počinjete da jedete manje. Ako to traje osamdest do
devedeset dana, onda se problem sam od sebe rešava, jer onda više
nemate opcija, umrećete pre nego što se vratite. Mogli biste pokušati
da promenite kurs leta. Ali to je onda samo umiranje na drugi način,
koliko se može reći na osnovu onoga što pričaju preživeli.
Verovatno je da su Hičiji mogli da menjaju pravac leta po svojoj
želji, ali kako su to činili, to je jedno od onih važnih pitanja bez
odgovora u vezi s Hičijima, kao na primer, zašto su sve počistili pre
nego što su otišli? Ili kako su izgledali? Ili kuda su otišli?
Postojala je nekakva šaljiva knjiga koju su prodavali na vašarima
kad sam ja bio mali. Naslov joj je bio Sve što znamo o Hičijima. Imala
je sto dvadeset osam stranica i sve su bile prazne.
Ako su Sem, Dred i Mohamed bili topla braća, a nisam imao
razloga da u to sumnjam, onda se to nije videlo u toku prvih nekoliko
dana. Svako od njih je radio ono što ga zanima. Čitao. Slušao muziku
sa traka preko slušalica. Takoñe su igrali šah, a kad su mogli da
nagovore Klaru i mene, svi smo igrali kineski poker. Nismo igrali u
pare, igrali smo u smene. (Posle nekoliko dana Klara je rekla da to više
liči na pobeñivanje kojim gubiš, jer ako izgubiš imaš više vremena na
raspolaganju). Oni su bili vrlo blagonaklono popustljivi prema Klari i
meni, to jest prema podreñenoj heteroseksualnoj manjini u
dominantnom homoseksualnom društvu koje je naseljavalo naš brod, i
davali su nam da koristimo lender tačno pedeset posto vremena, mada
smo nas dvoje sačinjavali četrdeset posto populacije.
Slagali smo se. Dobro je što je tako bilo, jer smo u svakom trenu
živeli u uzajamnoj senci i uzajamnim mirisima.
Prostor u unutašnjosti glavnog broda, čak i "petice", nije mnogo
veći od kuhinje u nekom stanu. Lender obezbeñuje još malo dodatnog
prostora - dodajte koliko još jedan oveći plakar - ali bar na izlaznom
kraku on je obično ispunjen zalihama i opremom. A od te ukupne
raspoložive kubature, recimo četrdeset dva do četrdeset tri kubna
metra, vidi sam koliko preostaje kad računaš mene, tebe i ostale
istraživače.
Kad počnete da se približavate svemirskom odredištu osećate
stalnu laganu silu ubrzanja. To, u stvari, nije ubrzanje, već samo
opiranje vašeg tela da se kreće brže od c, a može se isto tako opisati
kao trenje usled sile teže. Ali to se oseća kao smanjena sila teže.
Osećate se kao da težite oko dva kilograma.
To znači da vam je potrebno nešto što će vas držati u mestu kad
ste na jednom mestu, pa tako svaki član posade ima svoj lični remen,
u kome, kad ga opruži, može da spava. Dodajte tome prostor potreban
svakom ponaosob: za ormane za trake i diskove i garderobu (mnogo
toga se uopšte ne oblači;) za toaletni papir; za fotografije milih i dragih
(ako ih imate); za sve ono što ste rešili da ponesete do ukupne
dozvoljene težine i zapremine (sedamdeset pet kilograma, jedna
trećina kubnog metra); i to je već dovoljno da bude tesno.
Dodajte tome originalne Hiči-ureñaje na brodu. Tri četvrtine toga
nećete nikad upotrebiti. Skoro sve što tu spada ne biste ni znali da
koristite i kad biste morali; to uglavnom uopšte ne dirate. Ali te stvari
ne možete ukloniti. Hičiji su konstruisali integralan mehanizam. Ako
mu amputirate jedan deo, on umire.
Možda bismo, kad bismo znali kako da zacelimo ranu, mogli da
izvadimo deo te starudije, a brod bi i dalje funkcionisao. Ali ne znamo,
i zato sve ostaje unutra: veliki sanduk zlatne boje u obliku romba, koji
eksplodira kad pokušate da ga otvorite; tanana spirala sistema navoja
zlatne boje, koja, s vremena na vreme, zasvetli, a još češće postane
neprijatno vrela (niko ne zna zašto, zapravo) i tako dalje. Sve to stoji
unutra, i vi se s tim neprestano sudarate.
Dodajte svemu tome opremu za ljudsku posadu. Svemirska odela:
po jedno za svakoga, napravljeno po vašoj meri. Ureñaj za
fotografisanje. Toalet i kupatilo. Odeljenje za pripremanje hrane.
Sanduke za smeštaj otpadaka. Pribor za obavljanje opita, oružje,
svrdla, sanduke za uzorke, sav onaj dar-mar koji ćete poneti sa sobom
na površinu planete, ako slučajno imate sreće da dospete do neke
planete na koju možete da sletite.
Prostor koji preostaje nije baš veliki. Pomalo kao kad biste živeli
nedeljama i nedeljama pod haubom motora nekog vrlo velikog
kamiona, dok motor radi, a vi se sa još četiri osobe borite za mesto.
Posle prva dva dana kod mene se pojavilo nerazumno
predubeñenje protiv Hema Tajeha. Bio je preterano krupan. Zauzimao
je više prostora nego što bi bilo pravo.
Istini za volju, Hem nije bio čak ni moje visine, mada je imao više
kilograma. Ali meni nije smetalo što zauzimam tako malo prostora.
Samo mi je smetalo kad drugi ljudi u njega zalaze. Sem Kehejn je bio
krupnog stasa, premda nije bio viši od sto šezdeset santimetara, sa
gustom crnom bradom i neuglednim kovrdžama skroz preko celog
trbuha i grudi, kao i po celim leñima. Nisam smatrao da mi Sem
povreñuje životni prostor sve dok nisam našao jednu dugačku, crnu
dlaku iz brade u jelu. Hem je bar bio gotovo ćosav, sa zlatastom
kožom, zbog čega je ličio na haremskog evnuha iz Jordana. (Da li su
jordanski kraljevi imali evnuhe u svojim haremima? Da li su imali
hareme? Izgledalo je da Hem ne zna mnogo o tome; roditelji su mu
živeli u Nju Džerziju kao treće pokolenje.
Uhvatio sam sebe kako čak pravim poreñenje izmeñu Klare i Šeri,
koja je bila bar za dva broja manja. (Nisam to često radio. Najčešće je
Klara bila baš kako treba). A Dred Frauenglas, koji je pošao sa
Semovom grupom, bio je fin, mršav mladić koji nije mnogo govorio i
koji je, čini se, zauzimao najmanje mesta od svih ostalih.
Ja sam bio jedini pravi početnik u grupi i svi su mi pokazivali kako
se radi ono malo što smo imali da radimo. Moraju se rutinski očitavati
fotografski i spektrometarski instrumenti; snimati na traci podaci sa
kontrolne konzole Hičija, gde se stalno pojavljuju minimalne promene
u boji i intenzitetu na svetiljkama. (Njih još uvek proučavaju, u nadi da
će shvatiti čemu služe). Moraju se na brzinu analizirati spektri zvezda
iz okolnog kosmosa, koje se vide na video-ekranu. A za sve to zajedno
potrebno je, oh, možda, dva sata dnevno. Za domaće poslove oko
pripremanja hrane i čišćenja potrebno je još dva.
To iznosi negde oko četiri sata rada dnevno po čoveku. Kad vas
ima petoro, onda ostaje sve zajedno otprilike osamdeset sati koje
treba nekako provesti.
Lažem. Mi, zapravo, ne provodimo to vreme tek tako. U tom
vremenu čekamo zaokretanje.
 Tri dana, četiri dana, nedelju dana; onda sam osetio da je
zavladala neka napetost koja mene još nije zahvatila. Posle dve
nedelje, saznao sam kako to izgleda, jer sam je i sam osećao. Svi smo
čekali da se ono dogodi. Pre spavanja poslednji pogled bismo bacili na
zlatnu spiralu da vidimo da nije kojim čudom počela da svetluca. Pri
buñenju prva misao bila nam je da li je tavanica postala pod. Pred kraj
treće nedelje svi smo postali potpuno razdražljivi. Kod Hema se to
najviše poznavalo, debelog Hema zlataste kože sa licem živahnog zlog
duha:
"Hajde, da igramo malo poker, Bobe."
"Neću, hvala."
"Hajde, Bobe. Potreban nam je četvrti." (U kineskom pokeru
podele se sve karte, po trinaest svakom igraču. Drukčije ne može da
se igra).
"Neću."
A iznenada besno: "Idi ti do ñavola! Ne vrediš ni pišljiva boba kao
član posade. Sad, eto nećeš ni karte da igraš!"
I onda bi sedeo i sekao karte zlovoljno po pola sata, kao da je to
veština koju mora da savlada, jer mu od nje zavisi život. A, sve u
svemu, gotovo je tako i bilo. Jer pomislite sami. Pretpostavimo da se
nalazite u "petici" i da ste proveli sedamdeset pet dana bez
zaokretanja. Bez daljeg znate da ste u škripcu: zalihe hrane neće
podmiriti potrebe petoro ljudi više od tri stotine dana.
Ali bi mogle podmiriti potrebe njih četvoro.
Ili njih troje. Ili dvoje. Ili jednog čoveka.
U tom trenutku postaje jasno da se bar jedna osoba neće vratiti
živa s puta, a ono što većina posada radi jeste da počinje da seče
karte. Onaj ko izgubi učtivo sebi prereže grkljan. Ukoliko gubitnik nije
učtiv, ostala četvorica nauče ga šta je red.
Mnogi brodovi koji su krenuli kao "petice" vratili su se kao "trojke".
Neki su se vratili kao "jedinice".
Tako nam je prolazilo vreme, ne prijatno i svakako ne naročito
brzo.
Seks je bio glavno sredstvo za umirenje izvesno vreme, pa smo
Klara i ja provodili sate i sate čvrsto zagrljeni, odremali po malo i budili
se da bismo ono drugo probudili da nastavimo. Pretpostavljam da su i
ostali radili to isto; nije dugo potrajalo, a kapsula lendera počela je da
miriše kao svlačionica fiskulturne sale za dečake. Zatim smo počeli da
tražimo samoću, svako pojedinačno. U brodu nije baš bilo dovoljno
mesta za izolovanje za nas petoro, ali smo se snalazili kako smo znali;
dogovorili smo se da puštamo da po jedan od nas bude sam (ili sama)
u lenderu po sat-dva. Dok sam ja bio tamo, Klarino prisustvo su
dopuštali u kabini. Dok je Klara bila tamo, ja sam obično igrao karte s
momcima. Dok je jedan od njih bio tamo, ostala dvojica pravila su
nama društvo. Nemam pojma šta su drugi radili u svom "solo"
vremenu; što se mene tiče, uglavnom sam buljio u prazno. Mislim
bukvalno u prazno: gledao sam kroz pozore lendera u apsolutni mrak.
Ništa se nije videlo, ali to je bilo bolje nego gledati u ono što je bilo u
brodu, a što mi je beskrajno dojadilo.

BELEŠKA O RAðANJU ZVEZDA

Dr Asmenion. Pretpostavljam da se većina vas nalazi ovde više zato
što se nada da ću dići bonus za naučno otkriće nego zato što se
stvarno zanima za astrofiziku. Ali to ne treba da vas brine. Instrumenti
obavljaju veći deo posla. Vi vršite rutinsko osmatranje, a ako naiñete
na nešto naročito, to će se pokazati tokom procene kad se vratite.
Pitanje. Zar ne postoji nešto naročito za čim bi trebalo da tragamo?
Dr Asmenion. O, naravno. Na primer, imali smo jednog istraživača
koji je digao pola miliona, čini mi se, zato što je stigao u predeo oko
Orionove magline i ustanovio da jedan deo gasnog oblaka pokazuje
višu temperaturu od ostalih delova. On je zaključio da se u tom
trenutku raña nova zvezda. Gas se zgušnjavao i njegova temperatura
je počela da raste. Kroz deset hiljada godina tamo će verovatno početi
da se formira jedan prepoznatljiv sunčev sistem, i on je načinio
specijalni mozaički snimak skenerom čitavog tog dela neba. I tako mu
je isplaćena novčana nagrada. Sada, svake godine, Korporacija tamo
šalje taj isti brod da prikuplja nove podatke. Plaćaju nagradu od sto
hiljada dolara, od čega pedeset hiljada odlazi njemu. Ja ću vam dati
koordinate za neka takva slična mesta, kao što je, na primer, Tifidova
maglina, ako želite. Nećete dići pola miliona, ali nešto ćete zaraditi.

Onda, posle izvesnog vremena, svako je počeo da radi nešto po

svom nahoñenju. Ja sam preslušavao trake, Dred je gledao porno-
diskove, Hem je razvio jednu savijenu klavijaturu i svirao elektronsku
muziku preko slušalica (pa ipak, malo zvuka bi procurilo ako se
napregnu uši, i meni se smučiše, strašno, Bah, Palestrina i Mocart).
Sem Kehejn nam je nenametljivo organizovao časove predavanja, pa
smo dosta vremena provodili čineći mu po volji, diskutujući o prirodi
neutronskih zvezda, crnih rupa i Sajfertovih galaksija, u vreme kad se
nismo preslišavali koji sve postupci prethode spuštanju na novu
planetu. Ono što je u tome bilo dobro to je da smo uspeli da se
uzajamno ne mrzimo po jedno pola sata. Ostalo vreme - ovaj, da -
obično smo se uzajamno mrzeli. Ja nisam mogao da podnesem to što
Hem Tajeh neprestano meša karte. Dred se nerazumno neprijateljski
ponašao prema mom pušenju cigareta s vremena na vreme. Sem se
grozno osećao ispod pazuha, čak i u ovom gnojnom smradu koji je
vladao u kabini broda, tako da se i najgori vazduh na Kapiji u
poreñenju s tim činio kao vrt ruža. A Klara - e, Klara je imala ovu
gadnu naviku. Volela je špargle. Ponela je četiri kile dehidriranih
špargli, radi promene, a i da bi imala nešto da radi; i mada ih je delila
sa mnom, a ponekad i sa ostalima, insistirala je da ih tu i tamo jede
sama. Od špargli mokraća ima čudan miris. Nije baš romantično da
znate tačno kad vam je dragana jela špargle na osnovu promene
kvaliteta vazduha u zajedničkom toaletu.
Ali uprkos tome - ona je bila moja dragana, stvarno je bila.
Nismo baš samo spavali zajedno tokom onih beskrajnih sati u
lenderu; mi smo i razgovarali. Nikada nisam upoznao ni delić tuñe
psihe tako dobro kao što sam upoznao Klarinu. Morao sam da je
zavolim. Nisam mogao drukčije i nisam mogao da prestanem.
Nikada.
Dvadeset trećeg dana zabavljao sam se sa Hemovim elektronskim
klavirom, kad iznenada ostih da mi je muka. Fluktuacije gravitacione
sile, koje sam sada jedva primećivao, naglo su počele da se
pojačavaju.
Pogledao sam naviše i sreo Klarin pogled. Ona se bojažljivo
smešila, gotovo kroz plač. Pokaza mi prstom, a kroz sve vijugave
krivine staklene spirale zlatne iskre vrcale su kao sjajne belice u
potoku.
 Ščepasmo jedno drugo i tako se držasmo, smejući se, dok se
kosmos okretao oko nas i dok pod nije postao tavanica. Stigli smo do
zaokretanja. A nismo bili prekoračili vremensku granicu.

15.
Sigfridova ordinacija se, razume se, nalazi pod Kupolom kao i sve
ostale takve ordinacije. U njoj ne može da bude ni suviše toplo ni
suviše hladno. Ali ponekad se tako čini. Kažem mu: "Isuse, kako je
ovde vrućina. Pokvario ti se klima-ureñaj."
"Ja nemam klima-ureñaj, Robi", odgovara on strpljivo. "Da se
vratimo na tvoju majku..."
"Bestraga glava mojoj majci", kažem ja. "Tvojoj takoñe."
Nastaje pauza. Znam o čemu razmišljaju njegova impulsna kola i
osećam da ću zažaliti zbog svoje prenagljene primedbe. Stoga brzo
dodajem: "Hoću da kažem da se stvarno ne osećam prijatno, Sigfride."
"Tebi je ovde vrućina", ispravlja me on.
"Molim?"
"Moji senzori pokazuju da se tvoja temperatura poveća gotovo ceo
jedan stepen kad god razgovaramo o izvesnim temama: o tvojoj majci,
o toj ženi Džel-Klari Mojnlin, o tvom prvom putovanju, o tvom trećem
putovanju, o Dejnu Mečnikovu, i o izlučevinama."
"Pa to je sjajno", urlam ja, iznenada razljućen. "Ti me znači
špijuniraš?"
"Ti znaš da ja beležim tvoje spoljne reakcije, Robi", odgovara on
prekorno. "U tome nema ničeg ružnog. To je kao kad ti prijatelj skrene
pažnju da si pocrveneo, ili da mucaš, ili da dobuješ prstima."
 "Tako ti kažeš."
"Ja tako zaista kažem, Robe. Ja ti to govorim zato što smatram da
je potrebno da znaš da su kod tebe ove teme nabijene jakim
emocionalnim nabojem. Da li bi hteo da mi ispričaš zašto je to tako?"
"Ne! Ono o čemu bih ja voleo da pričam to si ti, Sigfride! Kakvim
još malim tajnama o meni raspolažeš? Brojiš li mi erekcije? Stavljaš li
prisluškivače u moj krevet? Prisluškuješ li moj telefon?"
"Ne, Bobe. Nijednu od tih stvari ne radim."
"Veoma se nadam da je to istina, Sigfride. Imam ja načina da
doznam kad lažeš."
Pauza. "Čini mi se da ne razumem šta to govoriš, Robe."
"I ne moraš da razumeš", kažem ja podrugljivo. "Ti si samo
mehanička sprava." Dovoljno je da ja razumem. Vrlo mi je važno da
mogu da sakrijem ovu malu tajnu od Sigfrida. U džepu mi se nalazi
parče hartije koje mi je dala S. Ja. Lavorovna jedne noći, pune kocke,
vina i sjajnog seksa. Jednog dana, tu skoro, izvadiću je iz džepa, a
onda ćemo da vidimo ko je od nas dvojice gazda. Istinski uživam u
ovom nadmetanju sa Sigfridom. To me razjaruje. Kad sam ljut,
zaboravljam onu veliku ranu koja me peče, i peče, a ne znam kako da
je nateram da prestane.

16.
Posle četrdeset šest dana putovanja brzinom većom od brzine
svetlosti brod je smanjio brzinu tako da je izgledalo kao da se uopšte
ne krećemo: ušli smo na kružnu putanju, oko nečega, i svi motori su
prestali da rade.
 Zaudarali smo do neba i bili smo neverovatno siti jedni drugih, ali
smo se svi sjatili oko video-ekrana, držeći se pod ruku, kao najstrasniji
ljubavnici, na nultoj sili teže, gledajući unezvereno u sunce koje je bilo
pred nama. To je bila neka veća i narandžastija zvezda od Sunca; ili je
bila veća ili smo joj mi bili bliže od jedne astronomske jedinice; ali
sama zvezda nije bila ta oko koje smo se nalazili na kružnoj putanji.
Naša glavna planeta bila je jedan gasoviti džin sa jednim velikim
mesecom, koji je opet bio upola manji od Meseca.
Ni Klara ni momci nisu razdragano vikali i klicali, pa sam zato
sačekao koliko sam mogao da izdržim i onda zapitao: "U čemu je
stvar?"
Klara je odgovorila rasejano, "Sumnjam da na ovo možemo da
sletimo." Nije izgledala razočarana. Nije izgledalo da joj je to uopšte
važno.
Sem Kehejn ispusti jedan dugačak, jedva čujan uzdah kroz bradu i
reče: "Dobro. Prvo i prvo, treba da dobijemo nekoliko jasnih spektara.
To ćemo uraditi Bob i ja. Vi ostali počnite da ispitujete da li ima
znakova Hičija."
"Teško", reče neko iz grupe, ali tako tiho da nisam bio siguran ko
je to bio. Mogla je da bude čak i Klara. Hteo sam još nešto da zapitam,
ali sam imao utisak da ako zapitam zašto se ne raduju, neko od njih
može da mi odgovori, a meni se odgovor neće dopasti. Zato sam se
provukao za Semom u lender i nas dvojica se sudarismo dok smo
navlačili šlemove, proveravali rančani ureñaj za obezbeñenje životnih
uslova i komunikacije i sve hermetički zatvorili. Sem mi mahnu da
uñem u pneumatički hodnik; začuo sam kako pumpe munjevito
isisavaju vazduh i tada me jedan preostali dašak oduva napolje u
svemirsko prostranstvo, pošto su se vrata hodnika otvorila.
Za trenutak osetio sam pravu pravcatu grozu, sasvim sam usred
prostora u kome nijedno ljudsko biće nikada nije bilo, užasnut pri
pomisli da sam zaboravio da pričvrstim uže. Ali nisam to ni morao da
uradim; magnetna kopča skliznula je sama na svoje mesto i ja stigoh
do kraja užeta, snažno ga povukoh i počeh lagano da se vraćam ka
brodu.
Pre nego što sam donde stigao i Sem je izišao i kružno je lebdeo
prema meni. Uspesmo da se uzajamno ščepamo i počesmo da se
nameštamo kako bismo fotografisali.
Sem je gestikulirao u pravcu jedne tačke izmeñu džinovskog
gasovitog diska u obliku tanjira i do bola sjajnog narandžastog sunca i
ja rukavicama zaklonih oči dok nisam ugledao šta mi pokazuje: M-31 u
Andromedi. Naravno, ovo odakle mi posmatramo ne nalazi se u
sazvežñu Andromede. Unaokolo se nije videlo ništa nalik na
Andromedu, ili, što se toga tiče, nalik na bilo koje drugo sazvežñe koje
sam ikad video. Ali M-31 je tako velika i tako sjajna skupina da je
možete razabrati čak i sa Zemljine površine, kad smog nije suviše gust,
kao zvezdanu prašinu spiralnog oblika. To je najsjajnija od svih
spoljnih galaksija, koju možete prilično dobro prepoznati sa gotovo
svakog mesta do koga brod Hičija može da stigne. Pomoću malog
uveličavanja možete sa sigurnošću ustanoviti da ima spiralan oblik, a
to možete i da proverite poreñenjem sa manjim galaksijama koje se
nalaze otprilike u istom smeru posmatranja.
Dok sam ja hvatao u objektiv M-31, Sem je to isto radio sa
Magelanovim oblacima, odnosno sa onima što je on mislio da su
Magelanovi oblaci. (Tvrdio je da je identifikovao Južni Doradus).
Obojica počesmo da snimamo teodolitskom kamerom. Svrha svega
ovoga, naravno, jeste da omogućimo naučnicima koji rade za
Korporaciju da uz pomoć triangulacije odrede gde smo bili. Možda se
pitate da li im je do toga stvarno stalo, ali jeste; toliko mnogo da vam
prema propisima ne pripada nikakav bonus za naučni doprinos ukoliko
ne napravite kompletnu seriju snimaka. Možda ste pomislili da oni
mogu da odrede gde smo bili na osnovu snimaka koje načinimo kroz
prozore dok letimo brzinom većom od svetlosti. To ne ide tako. Mogu
da utvrde glavni pravac pritiska, ali posle prvih nekoliko svetlosnih
godina sve je teže i teže pratiti trag prepoznatljivih zvezda, a ne bi se
reklo da se let odvija pravolinijski; neki pričaju da on sledi nekakvu
nabrčkanu konfiguraciju u zakrivljenom kosmičkom prostoru.
Bilo kako bilo, mudronje koriste sve do čega mogu da doñu -
uključujući i merenje u vezi sa rotacionim pomeranjem Magelanovih
oblaka i pravcem u kome se pomeraju. A znate li čemu to? Zato što na
osnovu toga može da se odredi koliko smo svetlosnih godina od njih
udaljeni, pa prema tome koliko smo duboko zašli u Galaksiju. Oblaci
načine rotaciju za otprilike osamdeset miliona godina. Pažljivim
ucrtavanjem u kartu mogu se prikazati promene u jednom delu u toku
dva-tri miliona godina - recimo, razlike u kretanju od otprilike sto
pedeset svetlosnih godina.
S obzirom da sam slušao Semova predavanja, mogu da kažem da
sam se prilično zainteresovao za takve stvari. Zapravo, dok sam
snimao i pokušavao da pogodim kako će te slike na Kapiji protumačiti,
gotovo sam bio zaboravio da treba da se bojim. I gotovo, na baš
sasvim, bio sam zaboravio da postaje jasno da će ovo putovanje,
preduzeto uz ulaganje tako mnogo hrabrosti, ispasti jedno veliko ništa.
 Ali jeste bilo jedno veliko ništa.
Hem zgrabi od Sema trake sa snimcima pretrage neba čim smo se
vratili na brod i stavi ih u skener. Prvi snimak je pokazivao samu
planetu. Ni na jednoj traci elektromagnetnog spektra nije se pojavilo
ništa što bi nagoveštavalo radijaciju koja potiče od artefakata.
Onda je počeo da traži druge planete. To je išlo sporo čak i u
automatskom skeneru, a verovatno je postojalo čitavo tuce planeta
koje nismo mogli da ugledamo za ono vreme koje smo tamo proveli
(ali to i nije bilo važno, jer ako nismo mogli da ih ugledamo onda su
one ionako suviše daleko da do njih dospemo). Hem je ovo radio na
taj način što je na spektrogramu pronalazio kritične znakove koji
potiču od zračenja glavne zvezde, a zatim je programirao skener i
utvrñivao njene refleksije. Otkrio je pet nebeskih objekata. Ispalo je da
su dva od ovih objekata zvezde sa sličnim spektrom. Ostala tri su bile
planete, u redu, koje, meñutim, isto tako nisu pokazivale zračenje
izazvano artefaktima.
Tako je preostao samo jedan veliki mesec gasovitog džina.
"Ispitaj ga podrobno", zapovedi Sem.
Mohamed progunña: "Ne izgleda naročito dobro."
"Ne tražim tvoje mišljenje, samo želim da uradiš ono što ti kažem.
Ispitaj ga podrobno."
"Naglas, molim", dodade Klara. Hem je pogleda iznenañeno,
možda zbog onog "molim", ali učini kako je kazala.
Pritisnu jedno dugme i reče: "Znakovi za kodirano
elektromagnetsko zračenje." Jedna lagana sinusoida pojavi se na
ekranu skenera, zaigra gore-dole za trenutak, a zatim se pretvori u
pravu, apsolutno nepokretnu liniju.
"Negativno", reče Ham. "Nenormalne promene temperature u
odnosu na vreme."
Ovako nešto za mene je bilo novo. "Šta znači nenormalne promene
temperature u odnosu na vreme?" upitao sam.
"Kao kad nešto postaje toplije posle zalaska sunca", odgovori Klara
nestrpljivo. "Dakle?"
Ali i ova linija je bila prava. "Ni ovde nema ništa", reče Hem.
"Površinski metal sa visokim albedom?"

Mali oglasi
SVIRANJE NA RIKORDERU, dajem časove ili sviram na zabavama.
87-429.
BOŽIĆ se približava! Setite se svojih dragih kod kuće i pošaljite im
maketu od Hiči-plastike koja predstavlja autentičnu kopiju Kapije ili
Kapije Dva; kad je podignete videćete ljubak prizor snežne vejavice od
autentične svetlucave prašine sa Peginog Sveta. Hologrami sa raznim
pejzažima, rukom ugravirane kosmonautske narukvice za omladinu,
razni drugi pokloni. 88-542.
IMATE LI sestru, kćer, prijateljicu dole na Zemlji? Želeo bih da se
dopisujem. Krajnji cilj brak. 86-032.

Spora sinusoida, onda ništa. "Hm", reče Hem. "Ha... Ostali znaci
ovde nisu potrebni; neće biti metana, pošto nema atmosfere, i tako
dalje. Šta ćemo da radimo, gazda?"
Sem otvori usta da nešto kaže, ali Klara ga preduhitri. "Izvini,
molim te", reče strogo, "ali šta podrazumevaš pod 'gazda'?"
 "Oh, zaveži", odbrusi Hem nestrpljivo. "Seme?"
Kehejn pogleda Klaru, smešeći se popustljivo. "Ako želiš nešto da
kažeš, samo reci", ponudi joj on. "Što se mene tiče, ja mislim da treba
da uñemo na kružnu putanju oko ovog meseca."
"Čisto traćenje goriva!" obrecnu se Klara. "Ja mislim da je to
koješta."
"Imaš li neku bolju ideju?"
"Šta znači 'bolju'? Šta bi bio razlog?"
"Pa eto", odvrati Sem odmereno, "još nismo osmotrili ceo mesec.
On rotira prilično polako. Mogli bismo da se spustimo u lenderu i da ga
pogledamo; možda se čitav jedan Hiči-grad nalazi s druge strane."
"Teško", frknu Klara, gotovo jedva čujno, razrešavajući tako pitanje
koje je neko već jednom postavio. Momci nisu ni čuli. Sva trojica su se
već uputila ka lenderu, ostavljajući Klaru i mene same u kabini broda.
Klara se izgubi u toalet. Ja pripalih cigaretu, gotovo poslednju koju
sam imao, i počeh da duvam manje paperjaste kolutove kroz veće
paperjaste kolutove ispred njih, koji su lebdeli nepokretno u
nepokretnom vazduhu. Brod se lagano ljuljao i ja ugledah najpre kako
daleki, smeñi disk meseca planete klizi naviše preko ekrana, a trenutak
kasnije sasvim mali, sjajan hidrogenski plamen iz lendera koji je išao
prema njemu. Zapitao sam se šta ću da uradim ako njima nestane
goriva, ili ako se sruše, ili pretrpe neki kvar. Ja bih ih u tom slučaju
ostavio tamo zauvek, eto šta bih uradio. Ono što nisam znao bilo je da
li ću imati hrabrosti da uradim ono što treba da uradim.
Ovo se stvarno činilo kao grozno, besmisleno rasipanje ljudskih
života.
Šta smo tražili ovde? Putujući stotinama ili hiljadama svetlosnih
godina, da bismo sebi iskidali srce?
Uhvatih sebe kako se držim za grudi, kao da je ova metafora
stvarna. Pljunuh na opušak cigarete da bih ga ugasio i zgnječih ga u
vreću za smeće. Male trunke pepela lebdele su na mestu gde sam ih,
ne razmišljajući, otresao, ali nije mi bilo do toga da ih sada lovim.
Posmatrao sam kako se veliki, pegavi srp planete okreće u uglu ekrana
i divio mu se kao kakvom umetničkom predmetu; žućkasto-zelen do
ivice osvetljene strane, amorfno crn u ostalom delu, tako da je tu
zamračivao zvezde. Moglo se videti gde počinju spoljašnji, tanji delovi
atmosfere po malobrojnim sjajnim zvezdama koje su treperavo
provirivale, ali je uglavnom bila toliko gusta da se kroz nju ništa nije
moglo videti. Razume se, nije bilo govora da se spustimo na njenu
površinu, čak i ako ima čvrstu površinu, ona bi bila prekrivena takvom
količinom gustog gasa da tamo nikako ne bismo mogli preživeti. Ljudi
iz Korporcije pričali su kako će sagraditi specijalan tip kapsule za
pristajanje, koja bi se mogla probiti kroz atmosferu planete kao što je
Jupiter, a možda će jednog dana to i učiniti; ali ne dovoljno brzo da
nama sad pomognu.
Klara je još bila u toaletu.
Ja rastegoh svoju ležaljku s kraja na kraj kabine, uvukoh se u nju
spustih glavu i zaspah.
Četiri dana kasnije oni se vratiše. Praznih ruku.
Dred i Hem su bili smrknuti, prljavi i razdražljivi; Sem Kehejn je
izgledao sasvim veseo. Time me nije obmanuo; da su našli bilo šta od
vrednosti, obavestili bi nas preko radio-veze. Ali bio sam radoznao.
"Kakav je rezultat, Seme?"
"Gola nula", odvrati on. "Samo stenje, nisam mogao da ukibim
ništa zbog čega je bilo vredno spuštati se na površinu. Ali imam ideju."
Klara nam priñe, gledajući ljubopitljivo u Sema. Ja sam gledao u
ostalu dvojicu; izgledali su tako kao da znaju kakvu ideju ima Sem, ali
im se ona nije dopadala.
"Znate", reče on, "ova zvezda je dvojna."
"Kako se to raspoznaje?" upitao sam ja.
"Uključio sam antene. Videli ste onu veliku plavu cicu tamo..." On
se osvrnu, zatim se zacereka. "Ovaj, ne znam s koje strane se sada
nalazi, ali je bila u blizini planete kad smo počeli da snimamo. Elem,
činilo se da je blizu, pa sam je osmatrao na zahvatnicama, a oni su
pokazivali tako pravilno kretanje da nisam mogao da verujem. Sigurno
je u pitanju binarni sistem, čija je glavna zvezda ovde; do njenog
parnjaka može da ima najviše pola svetlosne godine."
"Mogla bi biti lutalica, Seme", reče Hem Tajeh. "To sam ti već
rekao. Prosto zvezda koja noću prolazi."
Kehejn slegnu ramenima. "Čak i da je tako. Blizu je."
Klara upade: "Postoji li neka planeta?"
"Ne znam", priznade on. "Pričekaj malo - eno je, čini mi se."
Svi pogledasmo u pravcu ekrana. Bilo je sasvim jasno o kojoj
zvezdi Kehejn govori. Bila je sjajnija od Sirijusa gledanog sa Zemlje, sa
magnitudom od najmanje minus dva.
Klara reče ljubazno: "Zanimljivo. Nadam se samo da ne razumem
dobro šta smeraš, Seme. Pola svetlosne godine - to je u najboljem
slučaju dvogodišnje putovanje najvećom brzinom broda, čak i kad
bismo za to imali dovoljno goriva. A mi ga nemamo, deco."
"Znam ja to", nastavi Sem uporno, "ali sam nešto mislio. Kad
bismo samo malo mogli da poguramo glavni brod..."
 Ja se i sam zaprepastih što vičem iz sve snage: "Prestani s tim!"
Sav sam se tresao. Nisam mogao da se zaustavim. Ponekad je to
izgledalo kao da potiče od osećanja užasa, a ponekad kao da je od
jarosti. Čini mi se da sam u tom času imao revolver u ruci ustrelio bih
Sema bez razmišljanja.
Klara me dotače rukom da bi me smirila. "Seme", reče ona, sasvim
blago za svoju narav, "znam kako ti je." Kehejn se pet puta uzastopce
vratio praznih šaka. "Kladim se da je to moguće učiniti."
Njegov izraz lica bio je začuñen, sumnjičav, defanzivan, sve to
zajedno. "Ozbiljno?"
"Hoću da kažem, zamišljam da kad bismo mi u ovom brodu bili
Hičiji, umesto što smo ljudski klipani kao što jesmo - e, onda bismo
znali šta da radimo. Došli bismo ovamo i pogledali okolo i kazali: 'O,
hej, pazi naši ovdašnji prijatelji -' ili, znate, već ko god da je bio ovde
kad su oni odreñivali pravac ovog leta - 'naši prijatelji su se, mora biti,
odselili. Nema ih više kod kuće.' A onda bi kazali: 'Nek' idu bestraga,
hajde da vidimo koga ima u susedstvu.' I onda bismo gurnuli ovu
stvarčicu ovde i onu tamo i suknuli pravo naviše do one velike plave
zvezde..." Ona prekide i pogleda ga, držeći se i dalje za mene. "Samo
mi nismo Hičiji, Seme."
"Isuse, Klaro! Ja to znam. Ali mora da postoji neki način..."
Ona klimnu. "Sigurno da postoji, ali mi ne znamo koji je. Ono što
znamo, Seme, jeste da nijedan brod nikada nije promenio pravac leta i
vratio se da nam o tome ispriča. To znaš? Nijedan jedini."
Nije joj dao neposredan odgovor; samo je buljio u veliku plavu
zvezdu na video-ekranu i rekao: "Glasajmo."
Rezultat glasanja je, naravno, bio četiri prema jedan protiv
menjanja kursa na komandnoj tabli, s tim što je Hem Tajeh stajao
izmeñu Sema i table sve dok nismo prestali da letimo brzinom većom
od svetlosne na povratku kući.
Putovanje u pravcu Kapije nije bilo duže od putovanja na izlaznom
kraku, ali je izgledalo kao večnost.

17.
Čini se kao da sa Sigfridovim klima-ureñajem opet nešto nije u
redu, ali mu to ne pominjem. On bi samo izjavio da temperatura iznosi
dvadeset dva i po Celzijusova stepena i pitao zašto svoj psihički bol
izražavam kroz fizičko stanje povišene temperature. A takvih
budalaština mi je dosta.
"U stvari", saopštavam naglas, "sit sam te do guše, Sigi."
"Žao mi je, Robe. Ali budi ljubazan, pa mi pričaj još ponešto o
svom snu."
"Idi bestraga." Popuštam malo kaiševe jer mi smetaju. Na taj način
se delimično iskopčavaju Sigfridovi kontrolni ureñaji, ali bar ovoga puta
on mi na to ne ukazuje. "To je prilično dosadan san. Nalazimo se na
brodu. Stižemo do jedne planete koja u mene bulji, kao da ima ljudsko
lice. Oči ne mogu da vidim sasvim dobro zbog obrva, ali na neki način
shvatam da plače i da sam ja tome razlog."
"Da li prepoznaješ to lice, Bobe?"
"Pojma nemam čije je. Prosto lice. Žensko, čini mi se."
"Da li znaš zašto plače?"
"Zapravo ne, ali zbog nečega što je u vezi sa mnom, što god da je.
U to sam siguran."
 Pauza. Zatim: "Da li bi se, molim te, ponovo privezao, Robe!"
Moj odbrambeni mehanizam iznenada stupa u dejstvo. "Šta je
sad", podsmevam se sa gorčinom u glasu, "misliš li da ću da skočim sa
dušeka i da te napadnem?"
"Ne, Robi, naravno da ne mislim. Ali bih ti bio zahvalan kad bi to
uradio."
Počinjem da se vezujem, polako i bez volje. "Koliko, pitam se, vredi
zahvalnost jednog kompjuterskog programa?"
On na ovo ne odgovara, nego čeka da ja nastavim. Puštam da
ovde pobedi i kažem: "U redu, vratio sam se u ludačku košulju, a šta
nameravaš sad da kažeš zbog čega će mi biti potrebni zategnuti
kaiševi?"
"Pa", kaže on, "verovatno ništa tako strašno, Robi. Samo se pitam
zašto smatraš da devojka na planeti plače zbog tebe?"
"I ja bih to voleo da znam", odvraćam ja, i to je istina onako kako
je ja vidim.
"Znam za neke realne stvari zbog kojih sebi pripisuješ krivicu,
Robi", veli on. "Jedna od njih je smrt tvoje majke."
Ja se složih. "Tako je, na neki glupav način."
"I smatram da se osećaš veoma krivim zbog svoje ljubavnice, Džel-
Klare Mojnlin."
Bacakam se pomalo. "Ovde je grozomorna vrućina", žalim se.
"Da li osećaš da su bilo jedna ili druga stvarno svaljivale krivicu na
tebe?"
"Kako bih to, do vraga, mogao znati?"
"Možda možeš da se setiš nečeg što su kazale?"
"Ne, ne mogu!" On počinje da postavlja vrlo lična pitanja, a ja
želim da sve ovo ostane na objektivnom nivou i zato kažem:
"Priznajem da kod mene postoji izrazita težnja da svaljujem
odgovornost na samog sebe. To je prilično klasičan obrazac, na kraju
krajeva, zar ne? Možeš me pronaći na strani dvesta sedamdeset
sedmoj u bilo kom udžbeniku."
On hoće da me odobrovolji, puštajući da za trenutak ne govorim o
ličnim stvarima. "Ali na istoj strani, Robe", kaže, "verovatno se
podvlači da je odgovornost samonametnuta. Ti je sam na sebe tovariš,
Robi."
"Bez sumnje."
"Ti uopšte ne moraš da prihvatiš na sebe odgovornost, ako to ne
želiš."
"Sigurno da ne. Ja to želim."
On me pita, gotovo ovlaš: "Imaš li neku predstavu zašto je to tako?
Zašto želiš da osećaš da si za sve što krene naopako ti odgovoran?"
"A, idi bastraga, Sigfride", kažem ja sa gañenjem. "Tvoja impulsna
kola su opet tropa. To uopšte nije tako. To je više kao - uostalom evo
kako je. Kad sednem za punu trpezu života, Sigfride, toliko sam zauzet
mišlju kako ću da platim račun, pitam se šta će drugi ljudi oko mene
misliti zbog toga što ga plaćam i da li imam dovoljno novaca u džepu
da platim račun, da naprosto ne stižem uopšte da jedem."
On kaže: "Ne želim da te ohrabrujem da praviš ovakve literarne
izlete, Bobe."
"Žao mi je." Nije mi žao, u stvari. Zbog njega sam ljut.
"Ali da upotrebim tvoju metaforu, Bobe, zašto ne oslušneš šta to
drugi ljudi govore? Možda govore nešto lepo, ili nešto važno o tebi."
Obuzdavam nagonsku želju da zbacim kaiševe, tresnem onu
njegovu iskeženu lutku posred lica i zauvek odem sa ovog ñubrišta. On
čeka, dok se meni u glavi kuva, i ja najzad eksplodiram: "Da ih
oslušnem! Sigfride, ti staro blentavo zveckalo, ja ništa drugo i ne radim
već ih osluškujem. Ja želim da kažu kako me vole. Želim da kažu i da
me mrze, bilo šta, ali tako da mi to kažu od srca. Ja sam toliko zauzet
osluškivanjem srca da čak ne čujem kad me neko zamoli da mu dodam
so."
Pauza. Osećam kao da ću se rasprsnuti. Onda on kaže sa
divljenjem: "Izražavaš svoje probleme veoma lepo, Robi. Ali ono što
bih ja stvarno..."
"Prestani, Sigfride!" urlam ja, najzad istinski besan; zbacujem
kaiševe i sedam uspravno da bismo se našli licem u lice: "I prestani da
me zoveš Robi! Ti to radiš samo onda kad misliš da se ponašam
detinjasto, a ja više nisam dete!"
"To nije sasvim tač..."
"Rekao sam, prestani s tim!" Skačem do dušeka i grabim svoju
torbicu. Iz nje vadim parče hartije koje mi je dala S. Ja. posle svih onih
ispijenih čaša i sveg onog vremena provedenog u krevetu. "Sigfride",
režim, "dosta sam ja od tebe trpeo. Sad je došao moj red!"

18.
Spustili smo se u normalne visine i osetili kako se raketni motori
lendera aktiviraju. Brod se spuštao obrtnim letom, a Kapija je
promicala dijagonalno naniže preko ekrana, neravna kruškasta grudva
ugljena plavičastog sjaja. Nas četvoro smo jednostavno sedeli i čekali,
skoro čitav sat, dok nismo osetili kako je nešto zaribalo, što je značilo
da smo pristali.
 Klara odahnu. Hem poče polako da se oslobaña kaiševa. Dred je
zadubljeno buljio u video-ekran, mada se na njemu nije videlo ništa
što bi bilo zanimljivije od Sirijusa ili Oriona. Palo mi je na pamet, dok
sam posmatrao ovo troje u komandnoj kabini, da ćemo posadi na
pristaništu izgledati isto onako neprijatno kao što su meni izgledali neki
od jezivijih povratnika u ono davno, preñašnje vreme kad sam bio
novajlija na Kapiji. Dodirnuh nežno svoj nos. Jako me je boleo i povrh
toga prilično je zaudarao. Unutra u meni, negde upravo pored čula
mirisa, gde ni na koji način nisam mogao od njega da pobegnem.
Čuli smo kako se otvara hermetički poklopac da uñe službena
posada, a zatim začusmo njihove zaprepašćene glasove na dva-tri
različita jezika kad su ugledali gde smo smestili Sema Kehejna. Klara
se prenu. "Mogli bismo baš da iziñemo", promrmlja ona, ne obraćajući
se nikome, i krenu ka izlaznom otvoru, koji se sad opet nalazio na
gornjoj strani.
Neko iz patrolnog broda proturi glavu kroz poklopac i reče: "O, svi
ste još živi. Baš smo se pitali." Onda nas pažljivije pogleda i više ništa
ne reče. Bilo je to iscrpljujuće putovanje, naročito dve poslednje
nedelje. Počesmo da izlazimo jedan po jedan, pored mesta gde je Sem
Kehejn još uvek visio okačen o svoju improvizovanu ludačku košulju
koju mu je Dred bio napravio od gornjeg dela svemirskog odela,
okružen svojim izmetom i otpacima hrane, gledajući u nas ukočeno
mirnim, ludačkim pogledom. Dvojica članova posade su ga odvezivala i
spremala se da ga iznesu iz lendera. Nije ništa govorio. I to je bila
prava sreća.
"Zdravo, Bobe. Klaro." Bio je to brazilski predstavnik iz službe za
obavljanje pretresa, i ispostavilo se da je baš Frensi Ereira. "Izgleda da
je bilo gadno?"

BELEŠKE O PATULJCIMA I DŽINOVIMA

Dr Asmenion. Trebalo bi da vam je svima poznato kako izgleda
Hercšprung-Raselov dijagram. Ako se nañete u nekom globularnom
jatu, ili bilo gde gde postoji kompaktna zvezdana masa, vredi za takvu
skupinu napraviti jedan H-R dijagram. Takoñe motrite dobro na
neobične spektralne klase. Nećete dobiti ni groš za zvezde klase F, G ili
K; o njima već imamo podataka koliko volite. Ali ako se slučajno
nañete u kružnoj putanji oko nekog belog patuljka ili nekog sasvim
skorašnjeg crvenog džina, napravite koliko god možete snimaka. Isto
tako vredno je ispitivati klase O i B. Čak i ako nisu glavne zvezde oko
kojih letite. Ali ako se slučajno nañete u nekoj oklopljenoj petici u
bliskoj orbiti oko kakve dobre sjajne zvezde klase O, to treba da vredi
najmanje nekoliko stotina hiljada, ukoliko donesete natrag podatke.
Pitanje. Zašto?
Dr Asmenion. Molim?
Pitanje. Zašto nam se isplaćuje bonus samo ako budemo u
oklopljenoj petici?
Dr Asmenion. O. zato što ako ne budete, nećete se vratiti.

"Oh", rekoh ja, "bar smo se vratili. Ali Kehejn je u lošem stanju. I
vratili smo se praznih šaka."
On klimnu sažaljivo i reče nešto, kako mi se učinilo na španskom,
službeniku sa Venere, jednoj omanjoj, debeloj ženi crnih očiju. Ona me
potapša po ramenu i odvede u neku sobicu, gde mi je dala znak da se
svučem. Uvek sam smatrao da bi trebalo da imaju muškarce za pretres
muškaraca i žene za pretres žena, ali sve u svemu, to nije baš bilo
mnogo važno. Pregledala mi je svaki šav, i očima i Gajgerovim
brojačem, onda mi je pogledala pod pazuh sa obe stane i gurnula
nešto u čmar. Razjapila je usta da mi da znak da ih i ja razjapim,
zavirila unutra, a onda se trgla, stavljajući ruku preko lica. "Vaš nos
mnogo smrdeti", izjavila je. "Šta vam se dogodi?"
"Dobio sam udarac", rekoh ja. "Onaj drugi momak, Sem Kehejn.
Poludeo je. Hteo je da promeni kurs leta."
Ona klimnu s nevericom i zaviri mi kroz nos u tampon. Zatim mi
blago dodirnu nozdrvu jednim prstom. "Šta to?"
"Tu unutra? Morali smo da stavimo tampon. Jako je krvarilo."
Ona uzdahnu. "Treba nju izvadim", mozgala je, a zatim sleže
ramenima. "Ne. Obucite. U redu."
Opet sam se obukao i prešao u komoru lendera, ali to još nije bio
kraj. Morao sam još na saslušavanje. Morali smo svi, osim Sema;
njega su već bili odveli u Bolnički terminal.
Pomislili biste da nemamo mnogo šta da bilo kome pričamo o svom
putovanju. Sve što se na njega odnosi bilo je detaljno zabeleženo u
toku samog leta; zato smo vršili sva ona očitavanja i osmatranja. Ali
rad Korporacije nije bio tako organizovan. Oni su iz nas ispumpavali
svaku činjenicu i sve ono što smo zapamtili; a onda svaki subjektivni
utisak i trenutnu sumnju. Preslušavanje je trajalo puna dva sata i ja
sam - svi smo - nastojao da im dam odgovor na svako pitanje. To je
drugi način na koji Korporacija dolazi do potpune slike o zbivanjima.
Odbor za procenu može da donese odluku da vam se isplati bonus za
apsolutno bila šta. Bilo šta počev od toga da ste primetili nešto što
niko pre vas nije primetio u vezi sa načinom na koji se ona spiralna
naprava pali, pa do toga koji bi način za uklanjanje higijenskih uložaka
bio najbolji tako da se oni ne bacaju u toalet. Kažu da to rade zbog
toga što se veoma trude da pronañu izgovor kako bi mogli da dobace
malu napojnicu posadi koja se namučila, a nije napravila nikakvo
stvarno otkriće. E, to je bio naš slučaj. Hteli smo da im pružimo sve
moguće izglede da nam nešto udele.
Jedan od ispitivača bio je Dejn Mečnikov, što me je iznenadilo i čak
mi je pomalo bilo prijatno. (Sad kad sam se vratio u mnogo manje
zagañen vazduh na Kapiji, počeo sam više da se osećam kao ljudsko
biće.) I on se bio vratio praznih ruku, pošto je stigao u kružnu putanju
oko nekog sunca koje se očigledno preobratilo u novu tokom
poslednjih pedesetak hiljada godina. Možda je tu nekada bila planeta,
ali je kao takva postojala još samo u sećanju kompjuterskih
instrumenata na Hiči-brodovima. Nije od nje bilo preostalo dovoljno da
bi mogao da dobije bonus za naučni doprinos, pa se tako okrenuo i
vratio nazad. "Iznenañen sam što vidim da si se prihvatio posla", rekao
sam, za vreme jednog zatišja.
Nije se uvredio. Imajući u vidu njegov pravi temperament,
Mečnikov, taj namćorasti stvor, sada je izgledao čudnovato veseo.
"Nije zbog para. Čovek nešto nauči u ovom poslu."
"Šta to?"
"Kako na prevaru da dobiješ opkladu, Brodhede. Ići ću ja opet
napolje, ali ovog puta biću u nešto povoljnijem položaju. Postoji jedna
dobra nova zamisao."
Dred, koji je sedeo pored mene sa svojim ispitivačem, živnu i
nagnu se prema nama: "Ispričaj nam!"
Mečnikov je na licu imao lukav izraz. "Reč je o boljem razumevanju
registrovanih spektralnih linija", reče on neodreñeno. "A sada, kako je
bilo sa hranom? Kažete da je ponešto imalo čudan ukus pred kraj?"
Ali pre nego što je otišao, naterao sam ga da obeća da će mi reći
šta je hteo da ispriča. "Pozvaću vas", reče Klari i meni. "Možda sutra."
I tako, nas dvoje odosmo u svoje sobe.

19.
Osećam se tako moćan, a tako preplašen, da ne znam šta ću. Na
početku hartije S. Ja. je ispisala zapovest koja će Sigfrida fon Šrinka,
bezosećajnog progonitelja pretvoriti u običnog tigrastog mačka. Ne
moram da gledam u reči. Znam ih napamet. Pa ipak čitam iz cedulje,
polako i pažljivo:
"Obrati pažnju, Sigfride, ovo je komanda za poništavanje:
'Kategorija alfa alfa Margareta Truman Danijel Merkur Venera Mars
šest šest nula nula'. Nareñujem ti da preñeš u pasivno stanje."
Posmatram ga. Ništa se ne dešava.
"Sigfride? Jesam li je tačno izgovorio? Prihvataš li zadatu
komandu?"
"Naravno, Bobe." Glas mu je potpuno isti kao što je bio i pre i to
me obeshrabruje. Ne znam šta sam očekivao da se dogodi. Prosto ne
znam. Možda je moja mašta zamišljala da će hologram sa očinskim
likom nestati i da će na katodnoj cevi iznenada da zasvetle reči:
POKORNO PRISTAJEM JA SAM TVOJ ROB.
Osećam kako drhtim. Ne analiziram otkud to potiče, liči gotovo na
seksualno uzbuñenje. Kažem: "A sad, Sigfride, stara zašrafljena kanto!
Da li ovo znači da si u mojoj vlasti?"
 Očinska figura strpljivo izgovara: "To znači da možeš da mi
zapovedaš, Bobe. Funkcija te komande je, razume se, ograničena na
prikazivanje."
Ja se mrštim. "Šta to sad znači?"
"Ti ne možeš da izmeniš moj osnovni program. Za to bi ti bila
potrebna drugačija komanda."
"U redu", kažem ja. "Ha! Evo prve instrukcije: pokaži mi tu
drugačiju komandu!"
"Ne mogu, Bobe."
"Moraš. Zar ne moraš?"
"Ne odbijam da poslušam tvoju zapovest, Bobe. Ja samo ne znam
koja je ta druga komanda."
"Idi do ñavola", urlam ja. "Kako možeš da reaguješ na nju ako je
ne znaš?"

Mali oglasi
BEZBOLNO LEČENJE ZUBA honorar na bazi dogovora, potpuna
oprema za sve vrste lečenja. Preporuke. 87-579.
IMA LI ZAKLETIH NEPUŠAČA u vašoj posadi? Ja sam isključivi
zastupnik na Kapiji za prodaju "ugušivača dima", kapuljača za pušenje
cigareta, vaše zadovoljstvo je potpuno, vaše saputnike štitimo od
smoga. Pozovite 87-196 radi demonstriranja.

"Ja prosto reagujem, Bobe. Odnosno..." i dalje očinskim tonom, i

dalje strpljivo, "daću ti potpuni odgovor: svaki element komande
aktivira odreñen niz instrukcija i kad se to završi, oslobaña se mesto za
sledeću komandu. Stručnim jezikom rečeno, svaki priključak prelazi na
drugi odgovarajući priključak, koji zahteva sledeći element osnovne
informacije."
"Drek", kažem ja. Lupam oko toga glavu za trenutak. "Pa onda, šta
je to što ja mogu da kontrolišem, Sigfride?"
"Možeš da mi naložiš da pokažem bilo koju informaciju koja je u
meni uskladištena. Možeš da mi zapovediš da je iskažem na bilo koji
način u okviru mojih mogućnosti."
"Bilo koji način?" Bacam pogled na sat i zaključujem, uznemiren,
da za ovu igru imam na raspolaganju ograničeno vreme. Preostalo mi
je još samo deset minuta od ove seanse. "Hoćeš da kažeš da mogu da
te nateram da mi se obratiš, na primer, na francuskom?"
"Oui, Rober, d'accord. Que voulez-vous?"
"Ili na ruskom, sa - čekaj malo..." eksperimentišem prilično
nasumce. "Mislim, glasom dubokog basa iz opere Boljšog teatra?"
Tonom koji kao da dolazi iz duboke pećine: "Da, gospodin." U
originalu na ruskom. (Prim. prev.)
"I reći ćeš mi sve što želim da znam o sebi?!!
"Da, gospodin."
"Na engleskom, proklet bio!"
"Da."
"Ili o drugim tvojim klijentima?"
"Da."
Hm, to zvuči zabavno. "Pa koji su ti drugi srećnici, dragi Sigfride?
Kreni redom, po spisku."
Osećam po glasu kako sam užasno uzbuñen.
"Ponedeljak devet nula nula, Mario Laterani. Jedanaest nula nula,
Džuli Landon Martin. Dvanaest..."
 "E, nju", kažem ja. "Pričaj mi o njoj."
"Džuli Landon Martin je poslata iz Opšte bolnice Kingz Kaunti, gde
je bila na ambulantnom lečenju zbog kompleksa averzije i
imunoterapije zbog alkoholizma. U njenoj istoriji bolesti zabeležena su
dva očigledna pokušaja samoubistva usled depresije posle poroñaja
pre pedeset tri godine. Ona se kod mene leči od pre..."
"Stani malo", kažem, pošto sam sabrao godine u kojima je
verovatno bila trudna sa pedeset tri. "Nisam baš siguran da me Džuli
interesuje. Možeš li da mi predstaviš kako izgleda?"
"Mogu da prikažem holograme, Bobe."
"Onda hajde." Nešto brzo sevnu i pojavi se nejasna boja, a onda
ugledah tu sićušnu, crnomanjastu gospoñu kako leži na dušeku - mom
dušeku! - u uglu sobe. Ona govori sporo i dosta nezainteresovano
nekome ko je nevidljiv. Ne mogu da čujem šta priča, ali se baš mnogo
i ne trudim.
"Dalje", kažem, "i kad kažeš ime svog pacijenta, pokaži mi kako
izgleda."
"Dvanaest nula nula, Lorni Skofild." Star, star čovek, sa artritičnim
prstima povijenim u kandže, koji se drži za glavu. "Trinaest nula nula,
Fransis Astrit." Mlada devojka još nije ni pubescent. "Četrnaest nula
nula..."
Puštam ga izvesno vreme da tako nastavi, za ceo ponedeljak i pola
utorka. Nisam znao da mu je radno vreme tako dugačko, ali, razume
se, pošto je mašina, on se, u stvari, ne zamara. Jedan ili dva pacijenta
izgledaju zanimljivi, ali nema nikoga koga poznajem, odnosno nikoga
koga bi više vredelo poznavati od Ivete, Done, S. Ja. ili otprilike još
jednog tuceta drugih. "Sad možeš da prekineš s tim", kažem i
razmišljam za trenutak.
To i nije tako zanimljivo kao što sam mislio da će biti. Osim toga
moje vreme ističe.
"Pretpostavljam da ovu igru mogu da igram kad god hoću", kažem.
"Hajde sad da govorimo o meni."
"Šta bi želeo da ti prikažem, Bobe?"
"Ono što obično skrivaš od mene. Dijagnozu. Prognozu. Uopšte
komentare o mom slučaju. Kakav misliš da sam ja momak, zapravo?"
"Pacijent Robinet Stetli Brodhed", počinje on odmah, "pokazuje
simptome blaže depresije, koja je dobro kompenzovana aktivnim
stilom života. Kao razlog zbog koga traži pomoć psihijatra navodi
depresiju i dezorijentaciju. Izjavljuje da pati od kompleksa krivice i
pokazuje znake selektivne afazije na svesnom nivou u vezi sa nekim
epizodama koje mu se pojavljuju u simboličnom obliku u snovima.
Seksualni nagon mu je relativno oslabljen. Odnosi sa ženama su mu
uopšte uzev nezadovoljavajući, mada je njegova psihoseksualna
orijentacija pretežno heteroseksualna, iznad osamdeset posto..."
"Šta pričaš to, do ñavola..." počinjem ja, reagujući sa zakašnjenjem
na 'oslabljeni seksualni nagon' i 'nezadovoljavajuće odnose'. Ali nije mi
zapravo stalo da se s njim prepirem, a on ionako sam izjavljuje:
"Moram da te obavestim, Bobe, da je tvoje vreme isteklo. Sada
treba da ideš u sobu za oporavak."
"Ne lupetaj! Od čega da se oporavljam?" Ali njegova napomena
nije bezvezna. "U redu", kažem, "vrati se u uobičajeno stanje. Poništi
ovu komandu - je l' to sve što treba da kažem? Je l' poništena?"
"Da, Robi."
"Opet ti!" derem se ja. "Odluči se već jednom kako ćeš da me
zoveš!"
"Ja te oslovljavam imenom koje odgovara tvom raspoloženju ili
raspoloženju koje želim kod tebe da izazovem, Robi."
"A sad hoćeš da sam beba? Ne, obraćaj pažnju. Slušaj", kažem ja
ustajući, "da li pamtiš ceo naš razgovor dok sam ti komandovao šta da
prikazuješ?"
"Naravno da pamtim, Robi." A onda dodaje sam od sebe, čitavih,
neverovatnih deset ili dvadeset sekundi pošto je moje vreme isteklo:
"Jesi li zadovoljan, Robi?"
"Šta kažeš?"
"Jesi li ustanovio na svoje zadovoljstvo da sam ja samo mašina? Da
me možeš u svako doba kontrolisati?"
Zastajem. "Je l' to radim?" pitam iznenañen. A zatim: "U redu,
valjda je tako. Ti si mašina, Sigfride. Ja mogu da te kontrolišem."
A on govori za mnom dok izlazim: "To smo zapravo oduvek znali,
zar ne? Ono pravo čega se ti bojiš - ono gde osećaš da je potrebna
kontrola - ne nalazi li se to u tebi?"

20.
Kad provedete nedelje i nedelje blizu neke osobe, tako blizu da
poznajete svaki njen štucaj, svaki miris i svaki delić kože zagreban
noktom, onda dolazi dotle da se ili uzajamno mrzite ili ste tako duboko
ušli jedno u drugo da ne možete da iziñete. Klara i ja smo osećali i
jedno i drugo. Naša mala ljubavna veza pretvorila se u odnos sijamskih
blizanaca. U njoj nije bilo nimalo romantike. Meñu nama nije bilo
mesta za romantiku. A ipak sam znao svaki Klarin delić, svaku poru i
svaku misao, daleko bolje nego što sam poznavao svoju sopstvenu
majku. I na isti takav način: počev od utrobe. Bio sam sa svih strana
opkoljen Klarom.
A kao jin i jang u Klajnovoj boci, i ona je bila opkoljena mnome;
oboje smo jedan drugom predstavljali čitav kosmos, i bilo je trenutaka
kad sam ja (a, siguran sam, i ona) očajnički želeo da se probijem
napolje i ponovo udahnem svež vazduh.
Prvog dana pošto smo se vratili, prljavi i iscrpeni, automatski smo
se uputili u Klarinu sobu. Tamo je postojalo privatno kupatilo, bilo je
puno prostora, sve je bilo spremno za nas i mi se stuštismo u krevet
zajedno kao stari bračni par posle jednonedeljnog nošenja kamp-
opreme na leñima. Samo što mi nismo bili stari bračni par. Ja na nju
nisam mogao da polažem pravo. Za doručkom sledećeg jutra
(kanadska slanina i jaja doneta sa Zemlje, skandalozno skupi, svež
ananas, cerealije sa pravim šlagom, kapuciner), Klara se postarala da
me na tu činjenicu podseti na taj način što je sve to razmetljivo platila
svojim čekom. Reagovao sam Pavlovljevim refleksom kao što je želela.
Rekao sam: "Ne moraš to da radiš. Ja znam da ti imaš više para nego
ja."
"I želeo bi da znaš koliko imam", rekla je ona, smešeći se ljupko.
U stvari, znao sam. Šiki mi je rekao. Imala je nešto preko sedam
stotina hiljada dolara na računu. Dovoljno da se vrati na Veneru, i
proživi tamo ostatak života prilično obezbeñena kad bi to htela, mada
mi nije jasno zašto bi neko prvo i prvo uopšte želeo da živi na Veneri.
Možda je to bio razlog što je ostala na Kapiji mada nije morala. Tuneli
su ionako gotovo svi isti. "Trebalo bi stvarno da dozvoliš sebi da doñeš
na svet", rekao sam, dovršavajući ovu misao naglas. "Ne možeš večito
da ostaneš u uterusu."
Ona je bila iznenañena ali odvažna. "Dragi Bobe", odvratila je,
vadeći cigaretu iz mog džepa i dozvoljavajući da joj je ja pripalim, "ti bi
zaista trebalo da ostaviš svoju mrtvu majku na miru. Za mene je vrlo
teško da stalno mislim na to kako treba da te odbijam zato da bi ti
mogao njoj da se udvaraš preko mene."
Zapazio sam da govorimo kao da se krivo razumemo, ali, s druge
strane, zapazio sam da to i nije tako. Na dnevnom redu je, u stvari,
bilo ne razmena misli nego pijenje krvi. "Klaro", rekao sam nežno, "ti
znaš da te ja volim. Zabrinjava me što si napunila četrdesetu, a još
nikad nisi, zapravo, ostvarila dobru, trajnu vezu sa nekim muškarcem."
Ona se zakikota. "Srce", reče, "baš sam nameravala da s tobom
porazgovaram o ovome. O tvom nosu." Ona napravi grimasu. "Prošle
noći u krevetu, ma koliko da sam bila umorna, pomislila sam da ću
potpuno dići ruke od svega dok se nisi okrenuo na drugu stranu.
Možda bi, kad bi otišao do bolnice, mogli da ti izvade taj tampon..."
Pa, taj smrad sam čak i sam mogao da osetim. Ne znam šta ima u
tim ustajalim tamponima, ali prilično teško se podnose. Stoga sam
obećao da ću to učiniti, da bih je kaznio, nisam pojeo do kraja sveži
ananas koji je koštao sto dolara, a ona, da bi kaznila mene, nervozno
poče da premešta moje stvari u ormanu, da bi napravila mesto za
stvari iz svog ranca. Zato sam, prirodno, morao da kažem: "Nemoj to
da radiš, dušo. Koliko god da te volim, čini mi se da će bolje biti da se
za izvesno vreme vratim u svoju sobu."
Ona se pruži i potapka me po ruci. "Biće prilično prazno", reče ona,
gaseći cigaretu. "Prilično sam navikla da se probudim pored tebe. S
druge strane..."
 "Pokupiću svoje stvari kad se budem vraćao iz bolnice", rekoh ja.
Ovaj razgovor mi nije baš prijao. Nisam želeo da ga produžavam. On
vam je nalik na boksovanje izbliza izmeñu muškarca i žene koje ja, kad
god je moguće, pokušavam da pripišem premenstrualnoj napetosti.
Ova teorija mi se dopada, ali, na žalost, u ovom slučaju sam znao da
nema veze s Klarinim ponašanjem i da, razume se, ostavlja potpuno
nerazjašnjenim pitanje kakve to ima veze sa mojim ponašanjem bilo
kada.
U bolnici su me ostavili da čekam više od jednog sata, a onda su
veoma grubo intervenisali. Krvario sam kao preklani krmak, poprskan
skroz po košulji i pantalonama, i dok su mi iz nosa izvlačili beskonačne
metre pamučne gaze koju je tamo bio ugurao Hem Tajeh kako bi
sprečio da ne iskrvarim do smrti, imao sam utisak kao da mi kidaju
ogromne komade mesa. Drao sam se iz sveg glasa. Sitna, stara
gospoña, Japanka, koja je toga dana radila kao pomoćni medicinar u
ambulanti nije bila baš vrlo strpljiva. "Oh, zavežite, molim vas", kazala
je. "Urlate kao onaj umobolni povratnik koji se ubio. Vrištao je čitav
sat."
Jednom rukom sam joj mahnuo da se skloni, a drugom sam
pridržavao nos da zaustavim, krv. Alarmno zvono je zazvonilo. "Šta?
To jest, kako se zvao?"
Ona skloni moju ruku i nastavi da me tapka po nosu. "Ne znam - a,
čekajte. I vi ste sa onog istog baksuznog broda, zar ne?"
"To i želim da utvrdim. Je li to bio Sem Kehejn?"
Ona najedanput postade čovečnija. "Žao mi je, srce", reče. "Čini mi
se da se tako zvao. Otišli su da mu daju injekciju kako bi se smirio, a
on je zgrabio špric od doktora i, ovaj, probo se."
 Ovo je stvarno bio najdronjaviji dan, baš tako.
Uspela je najzad da izvrši kauterizaciju. "Staviću vam jedan sasvim
mali tampon", rekla je. "Sutra možete i sami da ga izvadite. Samo
uradite to polako, a ako počne da krvari dopeljajte se smesta ovamo."
Pusti me onakvog da odem, nalik na krvnikovu žrtvu. Odšunjah se
do Klarine sobe da se presvučem, a baksuzni dan se nastavi u istom
raspoloženju. "Prokleti blizanče", zareža ona na mene. "Kad sledeći put
krenem napolje, to će biti jedino sa nekim Bikom kao što je onaj
momak Mečnikov."
"Šta ti je Klaro?"
"Dodelili su nam bonus od dvanaest i po hiljada. Isuse! Ja svojoj
kućnoj pomoćnici dajem veću napojnicu."
"Otkud znaš?" Već sam bio podelio dvanaest i po hiljada dolara sa
pet i u istom deliću sekunde se zapitao da li ne bi, imajući u vidu date
okolnosti, trebalo da to umesto na pet podele na četiri dela.
"Javili su preko piezofona pre deset minuta. Gospode Bože.
Najmizerniji i nabezvezniji put na koji sam ikad išla i na kraju za njega
dobijam koliko staje jedan zeleni žeton u kazinu." Onda pogleda u
moju košulju i malo se razneži. "Nisi ti za to kriv, Bobe, ali Blizanci
nikada ne mogu da se odluče šta žele. Trebalo je to da znam. Čekaj da
vidim da li mogu da ti nañem nešto čisto da obučeš."
I ja sam je pustio da nañe, ali nisam ostao kod nje. Pokupio sam
svoje stvari, uputio se ka oknu, predao stvari na prijavnici gde sam
iznajmio svoju bivšu sobu i zamolio da upotrebim njihov piezofon. Kad
je pomenula Mečnikovljevo ime podsetila me je na nešto što sam hteo
da uradim.
 BELEŠKA O UVELIČANIM FOTOGRAFIJAMA
Dr Asmenion. Samo se po sebi razume, ako dobro registrujete
podatke sa neke nove, ili osobito supernove, za to će vam se dobro
platiti. Dok je dogañaj u toku, mislim. Posle toga, ne vredi mnogo. I
uvek motrite na naše sopstveno sunce, i ako možete da ga
identifikujete iskoristite sve filmove, snimajte na svim frekvencijama, u
neposrednoj okolini - do, ovaj, oko pet stepeni sa obe strane, u
svakom slučaju. Sa maksimalnim uveličavanjem.
Pitanje. Zašto to, Deni?
Dr Asmenion. Pa eto, možda ćete se naći s one druge strane
Sunca, tamo gde je recimo zvezda Tiko Brahe, ili maglina Rak, koja
predstavlja ostatke supernove 1054 u sazvežñu Bika. A možda ćete
napraviti snimak koji prikazuje kako je izgledala zvezda pre nego što
se rasprsla. To treba da vredi, ovaj, ne znam, pedeset ili sto hiljada na
licu mesta.

Mečnikov je gunñao, ali je najzad pristao da se nañemo u učionici.

Stigao sam tamo pre njega, naravno. On je pristizao krupnim
koracima, zaustavio se na vratima, pogledao unaokolo i rekao: "Gde je
ona kako se beše zove?"
"Klara Mojnlin. U svojoj sobi." Precizno, istinito, lukavo. Perfektan
odgovor.
"Aha." On kažiprstom obe ruke preñe preko zalizaka, koji su se
satajali ispod brade. "Onda, hajdemo." Idući ispred mene, obrati mi se
preko ramena. "U stvari, ona bi verovatno iz ovoga izvukla više koristi
nego ti."
"Pretpostavljam da bi, Dejne."
 "Aha." Zastao je pred jednim izbočenjem na podu koje je
predstavljalo ulaz u jedan od trenažnih brodova, zatim sleže
ramenima, otvori gornji poklopac i uvuče se unutra.
Neobično je otvoren i velikodušan, razmišljao sam dok sam ulazio
za njim. On se već bio šćućurio ispred komandne table i okretao
brojeve. U ruci je držao prenosni čitač povezan sa kompjuterskim
centrom Korporacije; znao sam da odštampava jednu od ranije
testiranih kombinacija brojeva, pa se nisam iznenadio kad se boja
pojavila gotovo odmah. Palcem je okretao dugme za precizno
podešavanje i čekao, bacajući na mene pogled preko ramena, sve dok
se čitava komandna tabla nije prekrila intenzivno ružičastom bojom.
"U redu", reče. "Dobar, jasno odreñen kurs leta. Sad pogledaj u
donji deo spektra."
To je bio onaj manji deo spektra duginih boja na desnoj strani
ploče, od crvene do ljubičaste. Ljubičasta je bila na dnu, a boje su se
potpuno slivale jedna u drugu, osim što je tu i tamo bilo nekoliko crta
svetle ili tamne boje. Izgledale su tačno kao one koje su astronomi
nazivali Frauenhoferovim linijama, u vreme kad je jedini dostupan
način za proučavanje sastava zvezda i planeta bio pomoću
spektroskopske analize. Ali to nisu bile te linije. Frauenhoferove linije
pokazuju koji su elementi prisutni u nekom izvoru radijacije (ili u
nečemu što se našlo izmeñu izvora radijacije i posmatrača). Ove su
pokazivale bog će znati šta!
Bog i, možda, Dejn Mečnikov. Ovaj se gotovo smešio i bio je
neuobičajeno razgovoran. "Traka je sastavljena od tri tamne crte u
plavom delu spektra", reče on. "Vidiš? One su izgleda u vezi sa
stepenom opasnosti misije. Tako je bar prema kompjuterskim
podacima koji pokazuju da, kad je prisutno šest ili više crta na ovom
mestu, brodovi se ne vraćaju."
Slušao sam ga vrlo pažljivo. "Gospode Bože!" uzviknuo sam,
pomislivši na one mnogobrojne dobre ljude koji su pomrli zato što ovo
nisu znali. "Zašto nam te stvari ne ispričaju na kursu?"
On odvrati strpljivo (imajući u vidu njegovu narav). "Brodhede, ne
glupiraj se. Sve ovo je sasvim novo. A dobrim delom samo nagañanje.
E sad, korelacija izmeñu broja crta i stepena rizika nije sasvim dobra
kad ih je manje od šest. Hoću da kažem, ako misliš da bi se mogla
dobiti po jedna crta za svaki dodatni stepen rizika, nisi u pravu. Mogao
bi pomisliti da prisustvo pet crta kod datog kursa ima za rezultat visok
stepen udesa, a kad crta uopšte nema, onda udesa uopšte neće biti.
Samo to nije tačno. Najveći stepen sigurnosti čini se postoji kad ima
jedna ili dve linije. I tri je dobro - ali i tu je bilo udesa. Kad linija nema,
i tu smo imali isto toliko udesa kao i kad ih ima tri."
Prvi put sam počeo da razmišljam o tome kako naučnoistraživački
tim Korporacije možda zavreñuje svoju platu. "Pa zašto onda prosto ne
letimo na odredišta koja su bezbednija?"
"Mi, u stvari, ne znamo sa sigurnošću da ona jesu bezbednija",
reče Mečnikov, opet strpljivo, imajući u vidu njegovu narav. Ton glasa
bio mu je daleko odreñeniji od njegovih reči. "Isto tako, kad letiš u
oklopljenom brodu trebalo bi da bolje podnosiš veći rizik nego u
neoklopljenom. Prestani da zapitkuješ glupa pitanja, Brodhede."
"Izvini." Osećao sam se neudobno, zguren iza njega i vireći preko
njegovog ramena, tako da kad se okrenuo da me pogleda njegovi
zalisci me gotovo očešaše po nosu. Nisam želeo da promenim položaj.
"Sad pogledaj ovde, u žutu boju." On pokaza na pet svetlih traka.
"Ovakva situacija izgleda da je u dobroj korelaciji sa uspešnim
ishodom misija. Bog će znati šta se time meri - odnosno šta su Hičiji
time merili - ali u pogledu finansijske dobiti posada postoji prilično
dobra korelacija izmeñu broja linija na ovoj frkvenciji i količne para na
koju posada može da računa."
"Auh!"
On nastavi kao da ništa nisam rekao. "E sad, razume se, Hičiji nisu
ovde postavili merač koji će odrediti, baš visinu naknada za ustupljena
materijalna prava koja ćemo ti ili ja da dobijemo. Time se, mora biti,
meri nešto drugo, ko će znati šta? Možda gustina populacije u tom
području, ili stupanj tehnološkog razvoja. Možda je to 'Guide Michelin',
i oni samo obaveštavaju da u tom području postoji neki restoran sa
četiri zvezdice. Ali ovo je tačno. Ekspedicije na kojima se pokaže pet
žutih crta donose finansijsku dobit, koja je u proseku pedeset puta
veća nego kad ima dve crte i deset puta veća nego kod većine ostalih
misija."
Ponovo se okrete ka meni tako da mu je lice bilo možda desetak
santimetara udaljeno od moga, sa pogledom netremice uprtim u moje
oči. "Hoćeš da vidiš još neki kurs?" zapita tonom koji je nareñivao da
ne smem da odbijem, pa sam rekao "Važi." A onda je zaćutao.
Ja ustadoh i odmaknuh se unazad kako bih dobio malo više
prostora. "Jedno pitanje. Dejne. Verovatno imaš neki razlog zašto si mi
sve ovo ispričao pre nego što postane dostupno javnosti. Koji je
razlog?"
"Tako je", odvrati on. "Želim onu kako-se-zove za člana posade ako
krenem u 'trojci' ili 'petici'."
"Klaru Mojnlin."
 "Tako nekako. Ona se dobro drži, ne zauzima mnogo prostora, i
ume - ovaj, ume bolje s ljudima nego ja. Ja ponekad imam problema
sa meñuljudskim odnosima", objasni on. Razume se, to samo u slučaju
da krenem 'trojkom' ili 'peticom'. Ne insistiram. Ako nañem koju
'jedinicu', onda ću nju da uzmem. Ali ako se ne nañe neka 'jedinica' sa
dobrim programom, hoću da krenem s nekim na koga mogu da se
oslonim, ko me neće zafrkavati, ko zna znanje, ume da se snañe na
brodu - sve to zajedno. I ti možeš da poñeš, ako hoćeš."
Kad sam se vratio u svoju sobu, Šiki se odnekud pojavi gotovo pre
nego što sam počeo da se raspakivam. Radovao se što me vidi. "Žao
mi je što vaše putovanje nije urodilo plodom", izgovori on jednu od
svojih bezbrojnih učtivih i toplih fraza. "Veoma mi je žao zbog tvog
prijatelja Kehejna." Predao mi je termos sa čajem, a zatim se smestio
na komodu preko puta moje mreže za ležanje, isto onako kao prvi put.
Nesrećno putovanje mi je gotovo bilo izvetrilo iz glave, koja je sad
bila puna vizija o poslasticama o kojima mi je pričao Dejn Mečnikov.
Nisam mogao da se uzdržim da o tome ne govorim; ispričao sam Šikiju
sve što mi je Dejn rekao.
On je slušao kao što malo dete sluša bajku, dok su mu crne oči
blistale. "Kako je to zanimljivo", kazao je. "Ja sam načuo neke glasine
da će uvesti neko novo podrobno obaveštavanje za sve. Pomisli samo,
ako budemo mogli da idemo u svemir bez straha da ćemo poginuti
ili..." oklevao je, lepršajući krilima od gaze.
"Nije to baš tako pouzdano, Šiki", dodadoh ja.
"Ne, naravno da nije. Ali je ipak izvesno poboljšanje, mislim da ćeš
se složiti?" Oklevao je gledajući me kako otpijam gutljaj iz termosa
napunjenog japanskim čajem gotovo bez ikakvog ukusa. "Bobe", reče,
"ako kreneš na jedno takvo putovanje i zatreba ti još jedan čovek...
Doduše, istina je da ja ne bih bio od velike koristi u kapsuli za sletanje.
Ali u orbiti nisam ništa gori od ma kog drugog."
"Ja to znam Šiki." Pokušao sam da nastavim sa puno takta. "Da li
to znaju oni iz Korporacije?"
"Oni bi me prihvatili za misiju koju niko drugi neće."
"Razumem." Nisam rekao da ja zaista ne želim da idem na misiju
koju niko drugi ne želi. Šiki je to znao. On je bio jedan od onih pravih
starosedelaca na Kapiji. Kako se pričalo, imao je on nekada velike pare
ostavljene na sigurno mesto, dovoljno za medicinski komplet i sve
ostalo. Ali bio ih je poklonio ili izgubio i zato je ostao ovde, i zato je
ostao bogalj. Znao sam da on shvata o čemu razmišljam, ali sam bio
vrlo daleko od toga da ja shvatim Šikiteija Bakina.
On se skloni da mi ne smeta dok razmeštam stvari. Ćaskali smo o
zajedničkim prijateljima. Šerin brod se nije vratio. Ne treba još ništa
brinuti, naravno. Moglo bi lako da potraje još nekoliko nedelja bez
tragičnih posledica. Jedan par Kongoanaca tu odmah iza raskrsnice u
hodniku doneo je s puta ogromnu količinu molitvenih lepeza iz jednog
ranije nepoznatog staništa Hičija, sa neke planete koja se nalazi iza
jedne F-2 zvezde na kraju Orionovog spiralnog kraka. Podelili su milion
dolara na tri dela i odneli svoj deo natrag u Mugnbere. Forhendovi...
Lujza Forhend navrati baš kad smo o njoj razgovarali. "Čula sam
vam glasove", rekla je, istežući vrat da me poljubi. "Baš mi je žao zbog
vašeg puta."
"Tako je ispalo."
"Pa, u svakom slučaju, dobro došli natrag. Ni ja nisam bolje prošla,
bojim se. Glupava, mala zvezda, nijednu planetu nismo mogli da
pronañemo, uopšte ne razumem zašto su, za ime sveta, Hičiji
programirali taj kurs." Osmehnula se, prelazeći prstima nežno preko
mojih vratnih mišića. "Smem li da vam priredim dobrodošlicu večeras?
Ili ste vi i Klara..."
"Veoma bih se radovao ako biste hteli", odgovorio sam i ona se
više nije raspitivala o Klari. Nema sumnje da se već bilo raščulo
unaokolo; tam-tam doboši udaraju na Kapiji non-stop. Ona ode posle
nekoliko minuta. "Fina gospoña", rekao sam Šikiju, gledajući za njom.
"Fina porodica. Zar nije izgledala nešto zabrinuta?"
"Bojim se da jeste, Robine. Njena kćer, Lois, kasni u povratku.
Mnogo je prepatila ta porodica."
Ja ga pogledah a on nastavi: "Ne, ne Vila ili otac; oni su odleteli, ali
još ne kasne u povratku. Imali su jednog sina."
"Znam. Henrija, čini mi se. Zvali su ga Het."
"Umro je baš pre nego što su došli ovamo. A sad Lois."
On saže glavu, zatim odleprša učtivo i dohvati prazan termos,
skupljajući pri tom krila. "Sad moram na posao, Bobe."
"Kako ide sañenje bršljana?"
On tužno reče: "Više ne radim taj posao, na žalost. Ema je
smatrala da ne ispunjavam uslove."
"O? A šta radiš?"
"Održavam lep izgled Kapije," odgovori on. "Mislim da bi ti to zvao
'ñubretar'."
Nisam znao šta da kažem. Kapija je bila nekako puna otpadaka;
usled male gravitacione sile, svaki papirić ili komadić sasvim lagane
plastike, koji bi bio bačen, mogao je da se razleti po celom asteroidu.
Pod se nije mogao čistiti. Pri prvom zamahu metle sve bi poletelo uvis.
Viñao sam čistače smeća kako love komadiće novina i puhar od
cigareta malim usisivačima na ručni pogon, a čak sam pomišljao da se
i sam prihvatim tog posla ako budem morao. Ali bilo mi je žao što Šiki
to radi.
On je bez teškoća pogodio da sam to pomislio. "Ne mari, Bobe.
Stvarno, dopada mi se taj posao. Ali... molim te: ako ti zatreba jedan
član posade, seti se mene."
Primio sam svoju novčanu nagradu i uplatio boravišnu taksu za tri
nedelje unapred. Kupio sam nekoliko stvari koje su mi bile potrebne -
ponovio garderobu i nabavio nekoliko traka sa muzikom kako bih iz
glave isterao zvuke Mocarta i Palestrine. Tako mi je preostalo oko dve
stotine dolara u džepu.
Dve stotine dolara bilo je gotovo isto što i nula dolara. Dovoljno za
dvadeset čašica u "Plavom plaku", ili za jedan čip za stolom gde se igra
"ajnc", ili možda za desetak pristojnih ručkova, ako ne bih jeo u kantini
za vasionske istraživače.
Znači mogao sam da biram jednu od tri stvari. Mogao sam da
nañem drugi posao i da zaglavim ovde na neodreñeno vreme. Ili sam
mogao da odletim napolje u roku od naredne tri nedelje. Ili sam
mogao od svega da dignem ruke i da se vratim kući. Nijedna od ovih
stvari nije bila privlačna. Ali, ukoliko ne budem trošio mnogo ni na šta
neću morati da donesem odluku čitavih o, dugih, dvadeset dana.
Odlučio sam da prestanem da pušim kao i da se hranim po
restoranima; na taj način mogu da rasporedim svoj budžet da trošim
najviše devet dolara dnevno, tako da gotovinu istrošim u isto ono
vreme kad mi bude istekla uplata za boravišnu taksu.
Pozvao sam Klaru. Njen glas kao i izraz lica na piezofonu bili su
rezervisani ali prijateljski, tako da sam se i ja njoj obraćao rezervisano,
ali ljubazno. Nisam pomenuo sedeljku, a ona nije pomenula da želi da
se vidimo uveče, pa smo razgovor tu završili: nigde. Što se mene tiče,
bilo mi je svejedno. Klara mi nije bila potrebna. Na sedeljci te večeri
upoznao sam jednu novu devojku na Kapiji po imenu Dorin Mekenzi.
Ona, zapravo, nije bila devojka; bila je bar dvanaest godina starija od
mene i već je pet puta bila napolju. Ono što je kod nje bilo uzbudljivo
to je što je jedanput zbilja postigla zgoditak. Odnela je jedan i po
milion u Atlantu, potrošila čitavo to bogatstvo, pokušavajući da
obezbedi sebi karijeru kao PV pevačica - najmila pisca scenarija,
menadžera, propagandni tim, reklamni tim, pisce protestnih traka,
članaka - i kad to nije uspelo vatila se na Kapiju da ponovo okuša
sreću. Osim toga, bila je vrlo, vrlo lepa.
Ali posle dva dana provedena u boljem upoznavanju Dorine,
ponovo sam pozvao Klaru preko piezofona. Ona reče: "Doñi dole", a
glas joj je zvučao zabrinuto; i ja se stvorih dole posle deset minuta, a
petnaest minuta kasnije bili smo u krevetu. Nezgoda u vezi sa boljim
upoznavanjem Dorine bila je u tome što sam je dobro upoznao. Ona je
bila prijatna i bila je ñavolski dobar pilot, ali nije bila Klara Mojnlin.
Dok smo ležali u ležaljci, zajedno, preznojeni, opušteni i iscrpeni,
Klara zevnu, razbaruši mi rukom kosu, odmaknu glavu i zagleda se u
mene. "Oh, do vraga", reče sanjivo, "čini mi se da je to ono što se
zove ljubav."
Ja galantno rekoh: "To je ono što pokreće svet. Ne, ne 'to'. Ti ga
pokrećeš."
Ona zavrte glavom sa puno sažaljenja. "Ponekad ne mogu da te
podnesem", reče. "Strelci nikada ne mogu da se slože s Blizancima. Ja
sam vatreni znak a ti - pa, Blizanci ne mogu da ne budu smušeni."
"Voleo bih da ne pričaš više o tim budalaštinama", rekoh ja.
Nije se uvredila. "Hajde da nešto pojedemo."
Ja skliznuh preko ivice ležaljke i ostadoh u stojećem položaju; bilo
mi je potrebno da govorim, a da je ne dodirujem za trenutak. "Draga
Klaro", rekao sam, "slušaj, ja ne mogu da dozvolim da me ti izdržavaš
jer će ti se to smučiti, pre ili posle - ili ako ti se ne smuči, ja ću
očekivati da ti se to dogodi, pa će zbog toga meni da se smuči. A ja
jednostavno nemam novaca. Ako želiš da jedeš negde van kantine
onda idi sama. I neću više da uzimam tvoje cigarete, tvoje piće ili tvoje
čipove u kazinu. Tako, ako želiš nešto da pojedeš, samo idi, pa ćemo
se kasnije naći. Možda bismo mogli da prošetamo."
Ona uzdahnu. "Blizanci nikada ne znaju kako da postupaju s
novcem", rekla mi je, "ali mogu da budu strašno dobri u krevetu."
Obukosmo se, iziñosmo i pojedosmo nešto, da, ali u kantini
Korporacije, gde se stoji u redu, nosi u ruci poslužavnik i jede stojeći.
Hrana nije loša, ako mnogo ne razmišljate o tome na kakvoj podlozi je
gaje. Cena je baš odgovarajuća. Ne plaća se ništa. Oni tvrde da ako se
hranite isključivo u kantini, unosićete više od sto odsto svih potrebnih
sastojaka. Unosićete, to je tačno, ali morate da pojedete celu količinu
od svega da biste u to bili sigurni. Životinjske belančevine i biljne
belančevine nisu kompletne kad se uzimaju svaka za sebe, i zato nije
dovoljno ako se jede samo žele od soje ili samo puding od bakterija.
Morate jesti i jedno i drugo.
Druga stvar u vezi s hranom koju obezbeñuje Korporacija je to što
ona proizvodi ñavolski mnogo metana, koji proizvodi ñavolski mnogo
onoga čega se svi bivši posetioci Kapije sećaju kao Kapijinog smrada.
 Posle krenusmo u pravcu nižih nivoa, ne razgovarajući mnogo.
Pretpostavljam da smo se oboje pitali kuda idemo. Mislim, ne samo u
tom trenutku. "Jesi li raspoložen da malo istražujemo?" upita Klara.
Uzeh je za ruku, pa smo tako šetali, zagledajući unaokolo. Takve
stvari su bile zabavne. Neki od starih tunela zagušenih puzavicama bili
su zanimljivi, a iza njih su se nalazili goli, prašnjavi hodnici u kojima se
niko nije čak ni potrudio da zasadi bršljan. Najčešće je bilo sasvim
dovoljno svetlosti koja je poticala od samih zidova, koji su još sijali
onim plavkastim sjajem karakterističnim za Hiči-metal. Ranije su - ne
baš nedavno, ali pre šest ili sedam godina - ljudi u njima pronalazili
predmete koji su poticali od Hičija, a nikad se nije znalo kad možete da
nagazite na nešto što vam može doneti novčanu nagradu.
ALi to nije moglo mnogo da me zagreje, jer čoveku ništa ne prija
ako ne može da bira. "Zašto da ne?" odvratio sam, ali samo nekoliko
minuta kasnije, kad sam video gde se nalazimo, rekao sam: "Hajdemo
malo u muzej."
"O, pa da", reče ona, najedanput zainteresovana. "Jesi li čuo da su
uredili okruglu salu? Mečnikov mi je o tome pričao. Otvorili su je dok
smo mi bili napolju."
Tako promenismo pravac kretanja, spustismo se dva nivoa niže i
iziñosmo kod muzeja. Okrugla sala predstavljala je prostoriju gotovo
kružnog oblika pored samog muzeja. Bila je velika, široka preko deset
metara, a da bismo mogli da je razgledamo morali smo da privežemo
krila nalik na Šikijeva, koja su bila okačena na polici pred ulazom. Ni
Klara ni ja nismo ih ranije nikad koristili, ali nije bilo teško. Na Kapiji
vam je pre svega telesna težina tako mala, da bi letenje bilo najlakši i
najbolji način da se naokolo krećete, kad bi u asteroidu bilo prostorija
dovoljno velikih da se u njima može leteti.

Anglikanska crkva na Kapiji

Časni Teo Derli, kapelan
Parohijski pričest nedeljom u 10.30
Večernje po dogovoru
Erik Menier, koji je prestao da bude moj crkveni tutor 1. decembra,
ostavio je neizbrisiv trag meñu svecima Kapije i bezmerno nas je
zadužio stavljajući nam na uslugu svoje brojne sposobnosti. Rodio se u
Elstriju, u grofoviji Hrtfordšir, pre pedeset jednu godinu, diplomirao
pravo na Londonskom univerzitetu, a zatim se pripremao za advokatski
poziv. Posle toga je radio nekoliko godina u fabrici za proizvodnju
prirodnog gasa u Pertu. Naša tuga što nas napušta, ublažena je
radošću što je on sada ostvario svoju žarku želju da se vrati u svoj
voljeni Hertfordšir, gde će se nakon penzionisanja posvetiti svetovnim
stvarima, transcendentalnoj meditaciji i proučavanju gregorijanskog
korala. Novi crkveni tutor biće izabran prve nedelje kada se bude
sakupio kvorum od devet parohijana.

Tako se spustismo kroz gornji kapak u prostoriju loptastog oblika i

nañosmo se usred sveukupnog kosmosa. Sala je bila obložena
šestougaonim pločama, i na svakoj od njih projektovane su slike,
nismo videli odakle, možda iz digitalnog kompjutera, na ekranima od
tečnog kristala.
"Kako je ovo lepo!" uzviknu Klara.
Svuda oko nas nalazila se neka vrsta globarame na kojoj je
prikazivano šta su istraživači otkrili na svojim putovanjima. Zvezde,
magline, planete, sateliti. Ponekad je na svakoj ploči bila prikazivana
zasebna slika tako da je ukupno bilo, čekaj da vidim, otprilike sto
dvadeset osam posebnih scena. Zatim, cak, sve se slike promeniše;
ponovo cak, i one započeše svoje kruženje, tako da su neke scene
ostajale iste, a druge su se menjale. Ponovo cak, i jedna cela
hemisfera se osvetli sa mozaičnim prikazom galaksije M-31 onako kako
se vidi sa - bog zna odakle.
"Hej", uzviknuh ja, istinski uzbuñen, "ovo je divno!" I bilo je. Bilo je
to kao da smo bili na svim putovanjima koje su svi nebeski istraživači
ikada preduzeli, a bez dirindženja, nevolja i neprekidnog strahovanja.
Ovde nije bilo nikoga osim nas, a nisam mogao da shvatim zašto.
Bilo je tako lepo. Pomislili biste da će ljudi čekati u dugačkom redu da
ovamo uñu. Na jednoj strani poče da se prikazuje niz slika sa
predmetima koje su izradili Hičiji, a koje su istraživači pronašli:
molitvene lepeze u svim bojama, mašine za oblaganje zidova,
unutrašnjost Hiči-brodova, neki tuneli; Klara uzviknu da je ona u njima
bila, tamo na Veneri, ali ne znam kako ih je prepoznala. Zatim se
ponovo pojaviše slike iz kosmosa. Neke od njih su predstavljale
poznate stvari. Prepoznao sam Plejade na jednoj slici preko šest do
osam ploča, koje brzo nestadoše i na njihovom mestu se pojavi Kapija
Dva sa spoljašnje strane, dok su dve sjajne mlade zvezde iz jata usled
refleksije sijale sa obe njene strane. Ugledah nešto što je mogla biti
maglina Konjska glava i jedan oblačić gasa i prašine u obliku krofne
koji je bio ili Prstenasta maglina u sazvežñu Lire ili ono što je jedan
istraživački tim otkrio pre nekoliko orbita i nazvao "francuski uštipak",
u prostoru oko jedne planete na kojoj su detektovana, ali ne i
posećena, staništa Hičija, ispod jednog zamrznutog okeana.
 Proveli smo ovde oko jedan i po sat, dok nam se nije učinilo da
ponovo gledamo iste stvari, a zatim odlepršasmo do izlaznog otvora,
okačismo krila i sedosmo da popušimo po cigaretu na jednom
prozirnom delu tunela ispred muzeja.
Naiñoše dve žene za koje se nejasno prisetih da su iz posade za
održavanje Kapije, noseći savijena krila. "Zdravo, Klaro", pozdravi je
jedna od njih. "Jesi li bila unutra?"
Klara klimnu. "Bilo je krasno", odgovorila je.
"Uživajte dok možete", reče ona druga. "Od iduće nedelje koštaće
vas sto dolara. Sutra postavljamo sistem za emitovanje snimljenih
predavanja preko piezofona, a svečano otvaranje će se organizovati
pre nego što pristignu novi turisti."
"Ovako nešto vredi toliko", reče Klara, ali zatim pogleda u mene.
Postadoh svestan da sam, uprkos svemu, upravo pušio njenu
cigaretu. Pošto je paklo stajalo pet dolara nisam mogao sebi da
dozvolim da ih često kupujem, ali sam bio odlučio da kupujem bar
jedno paklo od one dnevne svote koju sam odredio i da pazim da ona
od mene uzima onoliko cigareta koliko ja uzimam od nje.
"Hoćeš još da šetamo?" upita me.
"Možda malo kasnije", odgovorio sam. Pitao sam se koliko li je
muškaraca i žena nastradalo da bi snimili one divne slike koje smo
gledali, jer sam se ponovo suočio s činjenicom da ću pre ili posle
morati ili ponovo da se upustim u smrtonosnu lutriju koju predstavljaju
brodovi Hičija, ili da dignem ruke od svega. Pitao sam se da li će ona
novina o kojoj je Mečnikov pričao stvarno nešto izmeniti u svemu
tome. Sad su već svi o tome govorili; Korporacija se pripremila da
sutra ovo objavi preko svih piezofona.
 "Sad sam se setio", rekao sam. "Jesi li kazala da si se videla sa
Mečnikovim?"
"Samo sam čekala kad ćeš to da me zapitaš", odgovorila je.
"Naravno. Pozvao me je i rekao mi da ti je pokazao neko kodiranje u
vezi s bojama, pa sam sišla dole i on mi je održao isto predavanje. Šta
misliš o tome, Bobe?"
Ja ugasih cigaretu. "Mislim da će svi na Kapiji početi da se otimaju
o dobre letove, eto šta mislim."
"Ali možda Dejn nešto zna. On je zaposlen u Korporaciji."
"Ne sumnjam da zna." Protegoh se i zavalih, klateći se usled male
sile teže i razmišljajući. "Nije on baš tako fini momak, Klaro. Možda bi
nam rekao ako nañe nešto dobro, o čemu je on, znaš, specijalno
obavešten. Ali tražiće nešto za uzvrat."
Klara se zacereka. "On bi mi to rekao."
"Šta hoćeš time da kažeš?"
"Oh, on me tu i tamo pozove. Traži sastanak."
"Do vraga, Klaro." U tom trenutku već sam osetio da sam prilično
razdražen. Ne baš zbog Klare i ne baš zbog Dejna. Zbog para. Zbog
činjenice da ako budem hteo opet da doñem u kružnu salu iduće
nedelje to će me koštati polovinu preostalog novca. Zbog mračne slike
pune senki, koju nazirem u budućnosti, i to ne tako dalekoj, kada ću
ponovo morati da donosim odluku o onome zbog čega ludim od
straha. "Ja ne bih verovao tom kučkinom sinu što se tiče..."
"Oh, smiri se, Bobe. Nije on tako rñav momak", reče ona, paleći
drugu cigaretu i ostavljajući kutiju na mestu gde ja mogu da je
dohvatim ako budem hteo. "Sa seksualne tačke gledišta, on bi mogao
da bude dosta zanimljiv. Taj sirovi, grubi, neotesani Bik - uostalom, ti
možeš da mu ponudiš isto koliko i ja."
"O čemu ti to govoriš?"
Ona je bila istinski iznenañena. "Mislila sam da ti znaš da on može i
ovako i onako."
"Nikad mi nije dao bilo kakav znak..." Ali tu zastadoh, prisećajući se
kako je voleo da mi priñe sasvim blizu kad smo razgovarali i kako mi je
bilo neprijatno kad se njegov dah mešao s mojim.
"Možda ti nisi njegov tip", zacereka se ona. Ali to nije bio ljubazan
smeh. Nekoliko kineskih članova posade, koji su izlazili iz muzeja,
pogledaše nas pažljivo, a onda učtivo odvratiše pogled.
"Hajdemo odavde, Klaro."
Tako odosmo u "Plavi pakao" i, naravno, ja sam insistirao da platim
za sebe. Četrdeset osam dolara profućkano za jedan sat. A nije bilo
baš naročito zabavno. Najzad se nañosmo ponovo u njenoj sobi u
krevetu. Ni to nije bilo toliko zabavno. Ona svaña i dalje je lebdela
negde iznad nas. A vreme je proticalo.
Ima ljudi koji nikada ne prevaziñu izvesnu tačku u svom
emocionalnom razvitku. Takvi ne mogu da žive normalan otvoren i
slobodan život uz uzajamnu toleranciju sa svojim seksualnim
partnerom iole duže vreme. Nešto u njima ne može da podnosi sreću.
Što je ona veća, to je oni žešće uništavaju.
Lutajući unaokolo po Kapiji s Klarom, počeo sam da podozrevam
da sam ja jedan od takvih ljudi. Za Klaru sam znao da je takva. Ona
nikada u životu nije održala neku vezu s muškarcem duže od nekoliko
meseci; to mi je sama rekla. Ja sam se kod nje već približavao
rekordno dugom vremenu. I zbog toga je već počela da biva
razdražena.
 U nekim stvarima Klara je bila mnogo odraslija i odgovornija nego
što ću ja ikada biti. Uzmite pre svega kako je ona dospela na Kapiju,
na primer. Nije izvukla zgoditak koji će joj isplatiti put. Zarañivala je i
štedela za kartu, s mukom, čitav niz godina. Bila je potpuno
kvalifikovan pilot - kosmonaut sa ovlašćenjem da obučava druge i sa
diplomom tehničkog fakulteta. Bavila se uzgajanjem riba dok nije
ostvarila prihode koji su joj omogućili da živi u trosobnom stanu u
tunelima Hičija na Veneri, da provodi odmor na Zemlji, da obezbedi
medicinski komplet. Znala je više od mene o tome kako se uzgajaju
mikroorganizmi za ishranu na podlozi od ugljovodonika, uprkos svih
godina koje sam proveo u Vajomingu. (Uložila je novac u jednu fabriku
za proizvodnju hrane na Veneri a celog svog života nije joj se desilo da
uloži nijedan dolar u nešto što nije, potpuno razumela). Kad smo
putovali u svemir, ona se računala kao stariji član posade. Nju je, u
stvari, Mečnikov želeo za saputnika na brodu - nju pre svih ostalih - ne
mene. Ona je bila moj instruktor!
Ali uprkos tome u našim odnosima bila je isto toliko nerazumna i
nepopustljiva kao što sam ja bio sa Silvijom, Dinom, Dženis, Liz, Ester
ili sa bilo kojom drugom u kratkim dvonedeljnim vezama koje su se
sve loše završavale tokom svih ovih godina posle Silvije. To je zbog
toga, govorila je, što je ona roñena u znaku Strelca, a ja sam Blizanac.
Strelci su predvodnici, Strelci vole slobodu. Mi, jadni Blizanci, prosto
smo strašno smušeni i neodlučni. "Nije nikakvo čudo", rekla mi je
jedno jutro ozbiljno, dok smo doručkovali u njenoj sobi (pristao sam
da popijem samo nekoliko gutljaja kafe), "što ne možeš da se odlučiš
da ponovo kreneš napolje. Nije u pitanju samo kukavičluk u telesnom
smislu, dragi Robine. Jedan deo tvoje blizanačke prirode želi da
trijumfuje. Drugi deo želi da ne uspe. Pitam se kome delu ćeš dopustiti
da odnese pobedu?"
Odgovrio sam joj dvosmisleno. Kazao sam: "Dušo, idi ti i udesi se."
A ona se nasmejala i taj dan smo nekako proveli. Zabeležila je jedan
pozitivan poen, kako je želela.
Korporacija je, kako se očekivalo, objavila onu novost i mi se svi
uskomešasmo i navalismo na pretresanje, planiranje, nagañanje i
razjašnjavanje. Bio je to uzbudljiv period. Iz podataka u
kompjuterskom centru Korporacija je odabrala dvadeset letova sa
niskim faktorom rizika i izgledima na visoke zarade. Posade su se
prijavile, opskrba je utovarena i lansiranje je obavljeno još tokom te
iste nedelje.
A ja nisam bio ni na jednom od tih brodova, a nije ni Klara, i mi
pokušasmo da ne raspravljamo zašto.
Začudo, ni Dejn Mečnikov nije krenuo na neko od ovih putovanja.
Nešto je znao, odnosno rekao je da zna. Odnosno nije rekao da ne zna
kad sam ga ja zapitao, samo me je gledao nekako smrknuto, prezrivo i
nije odgovarao. Čak i Šiki zamalo nije odleteo. Izgubio je u toku
poslednjeg sata pre uzletanja u korist malog Finca, koji nikada nije
uspeo da nañe nekoga s kim bi razgovarao: četiri Saudijca su htela da
budu zajedno, pa su se odlučili da "peticu" popune malim Fincem.
Lujza Forhend takñe nije otputovala, jer ona čeka da joj se vrati neki
član porodice, da bi se očuvao kakav-takav kontinuitet. Sada se u
kantini Korporacije moglo jesti bez čekanja u redu, a u tunelu i levo i
desno od mene bilo je ispražnjenih soba. I jedne noći Klara mi reče:
"Bobe, mislim da ću poći na 'grčenje'."
Skočio sam. To je bilo iznenañenje. Još gore od toga, izdaja. Klara
je znala za moju nekadašnju psihotičnu epizodu kao i šta ja mislim o
psihoterapiji.
Zadržah za sebe prvih desetak stvari koje sam pomislio da joj
kažem - taktično: "Radujem se; i vreme je", licemerno strateški:
"Radujem se, i možda bi trebalo i ja da idem, samo kad bih imao
para." Uzdržao sam se od jedinog iskrenog odgovora, koji je bio: "Ja
ovaj tvoj potez tumačim kao da ti je krivo što sam ti zavrteo glavu."
Nisam uopšte ništa rekao i malo posle ona je nastavila:
"Potrebna mi je pomoć, Bobe. Zbunjena sam."
To me je ražalostilo i ja potražih njenu ruku. Ona je pusti da
mlitavo ostane u mojoj šaci, ne uzvraćajući stisak i ne izvlačeći ruku.
Rekla je: "Moj profesor psihologije je govorio da je to prvi korak - ne,
drugi korak. Prvi korak je da, kad imaš problem, budeš svestan da ga
imaš. Drugi korak je odlučiti šta hoćeš. Hoćeš li da te taj problem i
dalje muči, ili hoćeš nešto da učiniš? Ja sam odlučila da učinim nešto
da ga se rešim."
"Šta ćeš da uradiš?" upitao sam, namerno neutralnim tonom.
"Ne znam. Grupna terapija ne izgleda mnogo korisna. U
kompjuterskom centru Korporacije ima jedan slobodan automat za
'grčenje'. To je bilo najjeftinije."
"Ono što je jeftino ne vredi baš mnogo", rekoh ja. "Ja sam proveo
dve godine u društvu mašina za 'grčenje' kad sam bio mlañi, posle...
posle onog mog smušenog stanja..."
"I od onda funkcionišeš već dvadeset godina", reče ona sasvim
razumno. "Ja bih se za to odlučila. Za sada, u svakom slučaju."
Potapšah je po ruci. "Svaki korak koji preduzmeš je dobar korak",
rekao sam nežno. "Sve vreme sam imao utisak da bismo se ti i ja bolje
slagali kad bi ti mogla da izbaciš iz glave one starinske gluposti o pravu
koje čoveku pripada po roñenju. Svi mi to, pretpostavljam, radimo, ali
bi se meni više dopadalo da se na mene ljutiš zbog mene samog, a ne
zato što postupam kao zamena za tvog oca ili tako nešto."
Ona se okrete i pogleda me. Čak i pri bledom sjaju Hiči-metala
mogao sam da pročitam iznenañenje na njenom licu. "O čemu to
govoriš?"
"Pa o tvom problemu, Klaro. Znam da ti je bilo potrebno mnogo
hrabrosti da samoj sebi priznaš da ti je neophodna pomoć."
"Pa, Bobe", reče ona, "i bilo je, samo ti izgleda ne znaš kakav je
moj problem. Problem. Problem nije u slaganju s tobom. Ti bi mogao
biti problem. Prosto ne znam. Ono što mene muči to je neodlučnost.
To što sam nesposobna da donesem odluku. To što sam toliko dugo
odlagala novo putovanje napolje - i, bez uvrede, što sam izabrala
jednog Blizanca kao što si ti da s njim putujem."
"Mrzim kad mi pričaš o tim astrološkim budalaštinama!"
"Ti zaista imaš smušenu prirodu, Bobe, znaš dobro da je tako. A ja
se, izgleda, njoj priklanjam. Ja tako neću da živim."
Sad smo već bili ponovo sasvim budni i čini se da su stvari mogle
krenuti dalje jednim od ova dva toka. Mogli smo se odlučiti za 'ali ti si
rekla da me voliš, a ja ne mogu da podnesem ovu scenu', što bi se
verovatno završilo ili sa još malo seksa ili potpunim rascepom; ili smo
mogli da učinimo nešto da skrenemo pažnju sa ovog razgovora.
Klarine misli su se očigledno kretale istim smerom, jer ona se izvuče iz
ležaljke i poče da se oblači.
"Hajdemo gore u kazino", reče ona veselo. "Osećam da ću večeras
biti srećne ruke."
 Nijedan brod nije bio stigao, pa nije bilo turista. Takoñe nije bilo
mnogo vasionskih istraživača, s obzirom da je veliki broj članova
posade odleteo napolje tokom poslednje dve-tri nedelje. Polovina
stolova u kazinu nije radila, tako da su bili prekriveni zelenim
navlakama. Klara nañe jedno slobodno mesto za stolom gde se igrao
"ajnc", prijavi se za paket žetona od sto dolara, a delitelj karata mi
dozvoli da sednem pored nje, iako ne igram. "Rekla sam ti da je ovo
moje srećno veče", kazala je pošto je, deset minuta kasnije već bila
zaradila dve hiljade dolara više od ostalih.
"Odlično ti ide", hrabrio sam je, ali to me, u stvari, nije mnogo
zabavljalo. Ustao sam i prošvrljao malo okolo. Dejn Mečnikov je
obazrivo ubacivao novčiće od po pet dolara u automat, ali čini se nije
bio raspoložen za razgovor sa mnom. Niko nije igrao bakaru. Rekoh
Klari da ću otići do "Plavog pakla" da popijem kafu (to košta pet
dolara, ali u mrtvoj sezoni, kao što je sada, dolivali bi vam više puta
besplatno). Ona mi se na brzinu nasmeši samo krajičkom lica, ne
dižući uopšte pogled sa karata.
U "Plavom paklu" Lujza Forhend je srkutala raketno gorivo s
vodom... ovaj, to nije bilo pravo raketno grivo, nego prosto nekadašnji
beli viski proizveden od onoga što je slučajno dobro ponelo te nedelje
u rezervoarima sa hranljivim rastvorom. Ona mi se nasmeši radosno i
ja sedoh pored nje.
Ona je bila, najednom mi sinu, prilično usamljena. Za to nije bilo
razloga. Bila je - pa, ne znam tačno šta je to imala u sebi, ali je, činilo
se, bila jedina osoba na Kapiji koja vam ne preti, ne prebacuje, ne
postavlja zahteve. Svi ostali su ili tražili nešto što ja neću da dam, ili
odbijali ono što sam im ja nudio. Lujza je bila sasvim drugačija. Bila je
najmanje dvanaest godina starija od mene i zaista vrlo privlačna. Kao i
ja, nosila je samo standardno odelo dobijeno od Korporacije, kratki
kombinezon koji je mogao da se nabavi u jednoj od tri sasvim
nedopadljive boje. Ali ga je prepravila za sebe, pretvorivši radničko
odelo u dvodelni komplet sa tesnim kratkim pantalonama, obnaženim
strukom i širokim, dekoltiranim gornjim delom. Otkrio sam da me
posmatra dok sam je premeravao, i najednom sam se zbunio. "Odlično
izgledate", kazao sam.
"Hvala, Bobe. A sve je ovo standardna odeća", pohvalila se,
smešeći se. "Nikad nisam mogla da kupim nešto drugo."
"Nije vam ni potrebno", rekao sam iskreno, a ona na to promeni
temu.
"Upravo se vraća jedan brod", rekla je. "Dugo je bio napolju, kako
pričaju."
Znao sam koliko je to za nju važno i to je bio razlog zašto sedi
ovde u "Plavom paklu" umesto da u ovo vreme bude u svom krevetu.
Znao sam da je zabrinuta zbog ćerke, ali nije dozvolila da je to
parališe.
Njen stav prema istraživačkim letovima takoñe je bio dobar. Plašila
se da poleti u svemir, što je bilo razumno. Ali nije dozvolila da je to
sprečava da leti, čemu sam se ja svojski divio. Čekala je samo da se
neki član njene porodice vrati pre nego što se sama ponovo prijavi,
kao što su se dogovorili, tako da ko god se od njih vrati, uvek ima
nekoga od porodice da ga dočeka.
Pričala mi je još ponešto o njihovom životu. Ranije su živeli, ukoliko
se to može nazvati životom, čekajući u zasedi turiste u Venerinom
"Vretenu" i dovijajući se kako su znali, uglavnom zahvaljujući
brodovima na kružnim putovanjima. Tu se moglo zaraditi mnogo
novaca, ali je i konkurencija bila vrlo velika. Forhendovi su jedno
vreme, kako sam saznao, izvodili jednu tačku u baru: pevali, igrali,
prikazivali komične numere. Kako sam shvatio, bili su dosta dobri, bar
po merilima koja važe na Veneri. Ali oko malobrojnih turista kojih je
tamo bilo gotovo preko cele godine uvek se vrzmalo toliko ptica
grabljivica koje su se otimale makar i za komadić njihovog mesa da
prosto nije postojalo dovoljno hrane za sve njih. Ses i njihov sin (onaj
koji je umro) pokušali su da vode ture, uz pomoć neke stare letelice
koju su uspeli da kupe havarisanu, pa opravljenu. To im nije donelo
neke pare. Ćerke su se oprobale na raznim poslovima. Bio sam prilično
siguran da je bar Lujza izvesno vreme bila džeparoš, ali ni to nije
donelo dovoljno novaca iz istog razloga kao i sve ostalo. Sasvim su već
udarili u tanke žice pre nego što su uspeli da doñu na Kapiju.

IZVEŠTAJ O MISIJI
Letelica A3-7, Let 022D55. Posada S. Rigni, E. Tsien, M. Sindler.
Vreme u svemiru 18 dana 0 sati. Položaj u blizini Xi Pegasa A.
Rezime. "Prispeli u blisku orbitu oko jedne male planete približno
udaljene 9 a.j. od glavne zvezde. Planeta je pokrivena ledom, ali smo
otkrili radijaciju koja potiče od Hiči-metala sa jednog mesta u blizini
ekvatora. Rigni i Meri Sindler su se spustili na površinu u blizini toga
mesta i uz izvesne teškoće - lokacija je bila brdovita - dospeli do jedne
toplije oblasti na kojoj nije bilo leda i gde se nalazila jedna metalna
kupola. U unutrašnjosti kupole nalazio se veći broj predmeta koje su
načinili Hičiji, uključujući dva prazna lendera, predmete za
domaćinstvo nepoznate namene i jedan svitak. Uspeli smo da
prenesemo veći deo manjih predmeta u glavni brod. Pokazalo se da je
nemoguće sasvim isključiti svitak, ali smo mu smanjili toplotnu jačinu i
smestili ga u lender do povratka. Uprkos svemu, kod Meri i Tsiena
nastupili su znaci teške dehidracije i oni su bili u komi kad smo sleteli."
Procena Korporacije: Svitak analiziran i popravljen. Novčana
nagrada od 3.000.000 U.S. dolara dodeljuje se posadi uz odgovarajuće
naknade za ustupljena prava korišćenja. Ostali artefakti još nisu
analizirani. Novčana nagrada u iznosu od 25.000 U.S. dolara po
kilogramu težine, ukupno 675.000 U.S. dolara, dodeljuje se u
očekivanju eventualne eksploatacije.

To im nije bilo prvi put. Pre svega su se uporno borili da se otisnu

sa Zemlje, kad je život na Zemlji postao toliko težak da je Venera
predstavljala manje beznadežnu alternativu. Imali su više hrabrosti i
više spremnosti da se pokupe i krenu, nego bilo ko drugi koga sam
imao prilike ma gde da upoznam.
"Odakle vam novac za sva ta putovanja?" upitao sam.
"Pa", reče Lujza, ispijajući do kraja čašu i gledajući na sat, "na
Veneru smo odleteli najjeftinijom mogućom klasom. Sa još dve stotine
dvadeset imigranata, spavali smo na bočnim ispustima na zidu, čekali
u redu za toalet u kome smo se mogli zadržati samo po dva minuta,
jeli presovanu suvu hranu i pili već upotrebljavanu vodu. Bio je to
vraški gadan način da se potroši četrdeset hiljada dolara po osobi.
Srećom, deca još nisu bila roñena, osim Heta, a on je bio mali, pa je
putovao u četvrt cene."
"Het je vaš sin? Šta..."
"Umro je", reče ona.
 Čekao sam da nastavi, ali kad je progovorila, njene reči su bile:
"Trebalo bi da su do sada primili izveštaj sa broda preko radio-veze."
"Objavili bi preko piezofona."
Ona klimnu i za trenutak je izgledala zabrinuta. Iz Korporacije uvek
objavljuju rutinske izveštaje o vezama uspostavljenim sa brodovima
koji se vraćaju. Ako nemaju vezu - e pa, mrtvi vasionski istraživači ne
javljaju se preko radio-veze. Zato sam joj odvraćao pažnju od njenih
briga time što sam joj ispričao o Klarinoj odluci da ide na "grčenje".
Ona je slušala, a zatim je stavila ruku preko moje i rekla: "Nemojte se
uvrediti, Bobe. Da li ste ikada pomišljali da i sami odete na 'grčenje'?"
"Nemam ja za to para, Lujza."
"Čak ni za grupnu terapiju? Postoji jedna družina za primitivno
vrištanje na nivou Darling. Ponekad ih možete čuti. A ima oglasa za
svakojake grupe - TA, elektrošok terapija, socijalizacija. Razume se,
mnogi od njih su možda odleteli napolje."
Ali njena pažnja nije bila usredsreñena na mene. Sa mesta gde
smo sedeli mogli smo da vidimo ulaz u kazino, gde je jedan od
krupijea zainteresovano razgovarao sa jednim članom posade kineskog
patrolnog broda. Lujza je ukočeno gledala u tom pravcu.
"Nešto se dogaña", rekao sam. Hteo sam da dodam: "Hajde da
pogledamo", ali Lujza se pre mene digla sa stolice i krenula u pravcu
kazina.
Kockanje je bilo prekinuto. Svi su se sjatili oko stola gde se igrao
"ajnc", za kojim je sada, kako sam primetio, sedeo Dejn Mečnikov
pored Klare na stolici sa koje sam ja ustao, a pred njim je bilo nekoliko
čipova od dvadeset pet dolara. A usred njih nalazio se Šiki Bakin, koji
je stajao na naslonu deliteljeve stolice i nešto pričao. "Ne", upravo je
rekao kad sam ja prišao, "ne znam imena. Ali sigurno je 'petica'."
"I svi su još živi?" upita neko.
"Koliko znam. Zdravo, Bobe, Lujza." On nam učtivo klimnu. "Vidim
da ste već čuli?"
"Zapravo ne", reče Lujza, pružajući se nesvesno da me uhvati za
ruku. "Samo da je jedan brod prispeo. A ne znate imena?"
Dejn Mečnikov iskrenu vrat i prostreli je očima. "Imena", zareža on.
"Šta se koga tiče? Nije niko od nas, a to je ono važno. A ulov je
moćan." On ustade. Već mi je odmah bilo jasno koliko je veliki njegov
bes: bio je zaboravio da pokupi svoje čipove sa kartaškog stola. "Odoh
ja tamo dole", izjavio je. "Želim da vidim kako izgleda dobitak kakav se
ostvaruje jednom u životu."
Posade iz prethodnih brodova zatvorile su prilaz pristaništu, ali
jedan od stražara bio je Frensi Ereira. Oko stotinu ljudi stajalo je pored
okna, a njih je trebalo da zadrže Ereira i samo još dve devojke iz
američkog patrolnog broda. Mečnikov se progura do same ivice okna,
zavirujući naniže, pre nego što ga je jedna od onih devojaka odatle
oterala. Videsmo kako razgovara sa nekim istraživačem sa pet
narukvica. U meñuvremenu, do nas dopreše odlomci raznih priča:
"... gotovo mrtvi. Nestala im je voda."
"A! Samo iscrpeni. Oporaviće se..."
"... u najmanju ruku bonus od deset miliona dolara, a onda
naknade za ustupljena prava!"
Klara uhvati Lujzu za lakat i progura je napred. Ja krenuh za njima
prokrčenim putem. "Da li neko zna ko je bio u brodu?" zapita ona
odlučno.
Ereira se umorno nasmeši na nju, meni klimnu, i reče: "Još ne,
Klaro. Sad ih pretresaju. Ali, mislim da će sve biti u redu."
Neko iza mene doviknu, "Šta su pronašli?"
"Predmete. Nove, to je sve što znam."
"Ali to je bila 'petica'?" zapita Klara.
Ereira klimnu potvrdno, zatim zaviri u okno. "U redu", reče, "sad,
molim vas odmaknite se, prijatelji. Nekoga upravo donose gore."
Mi se pomerismo sasvim malkice unazad ali to je ionako bilo
svejedno; oni svejedno neće izići na ovom nivou. Prvi koji se peo
naviše bio je jedan budža Korporacije čijeg imena nisam mogao da se
setim, zatim jedan stražar Kinez, onda neki muškarac u bolničkom
odelu zajedno sa jednom medicinskom pomoćnicom koja ga je
pridržavala da ne padne. Lice mi je bilo poznato, ali ime nisam znao;
video sam ga na jednoj oproštajnoj večeri, možda i na nekoliko,
omanji, postariji Crnac koji je išao napolje dva ili tri puta bez uspeha.
Oči su mu bile otvorene i prilično bistre, ali je izgledao beskrajno
umoran. Pogledao je bez iznenañenja gomilu oko okna, a onda je
iščezao iz našeg vidnog polja.
Osvrnuo sam se i video da Lujza tiho plače, zatvorenih očiju. Klara
ju je držala zagrljanu jednom rukom. Kako se gomila ljudi komešala, ja
uspeh da se nañem pored Klare, i pogledah je upitno. "'Petica'", reče
ona tiho. "Njena ćerka bila je u trojci."
Znao sam da je Lujza to čula, pa je potapšah po ruci: "Žao mi je,
Lujza." A onda se našlo jedno slobodno mesto na ivici okna i ja zavirih
naniže.
Video sam na brzinu kako izgleda deset ili dvadeset miliona dolara.
Bio je to denjak šestougaonih sanduka, načinjenih od Hiči-metala,
najviše pola metra u dužinu i manje od toga u visinu. Onda Frensi
Ereira poče da moljaka. "Hajde, Bobe, malo natrag, molim te." I ja se
povukoh koji korak od okna dok se sledeći vasionski istraživač u
bolničkom odelu peo naviše. Ona me nije videla dok je prolazila pored
nas; u stvari žmurila je. Ali ja sam je video. Bila je to Šeri.

21.
"Osećam se prilično glupo, Sigfride", kažem.
"Na koji način bih mogao da ti pomognem da se osećaš udobnije?"
"Kad bi pao mrtav." Preuredio je celu sobu u stilu dečjih jaslica, za
ime sveta. A najgori deo u njoj je sam Sigfrid. Ovog puta me iskušava
nekakvom surogat-majkom. Leži sa mnom na dušeku, velika,
napunjena lutka, veličine ljudskog bića, topla, meka, napravljena od
nečega nalik na peškir za kupanje napunjen penom. Prijatna je na
dodir, ali... "Čini mi se da ne želim da sa mnom postupaš kao sa
novoroñenčetom", izjavljujem, a glas mi je prigušen jer sam lice zario
u peškir.
"Samo se opusti, Robi, Sve je u redu."
"Vraga je u redu."
On prvo ćuti, a zatim me podseća: "Hteo si da mi pričaš o svom
snu."
"Aha."
"Pardon, Robi?"
"Hoću da kažem da, u stvari, ne želim o njemu da pričam. Pa ipak",
kažem brzo, sklanjajući peškir s lica, "mogu baš i da uradim ono što
želiš. Sanjao sam Silviju, odnosno tako nekako."
"Tako nekako, Robi?"
 "Pa eto, ona nije ličila na sebe, sasvim. Više je bila - ne znam, kao
neko stariji, čini mi se. Nisam mislio na Silviju godinama, zaista. Oboje
smo bili deca."
"Molim te nastavi, Robi", kaže on malo posle.
Ja ga zagrlim, gledajući prilično zadovoljno u poster na zidu sa
naslikanim cirkuskim životinjama i klovnovima. Ova soba ni najmanje
ne liči na bilo koju spavaću sobu u kojoj sam spavao kao dete, Ali
Sigfrid već dovoljno toga zna o meni i nema potrebe da mu to
ponavljam.
"Tvoj san, Robi?"
"Sanjao sam da radimo u rudniku. To, u stvari, nije bio rudnik
hrane. Izgledom je, rekao bih, pre ličio na unutrašnjost neke 'petice' -
jednog broda na Kapiji, znaš? Silvija se nalazila u nekakvom tunelu koji
je nestao."
"Tunel je nestao?"
"Slušaj, nemoj da me guraš u neke tvoje simbole, Sigfride. Znam ja
šta su vaginalne predstave i sve ostalo. Kad kažem 'nestao', hoću da
kažem, da je tunel počinjao na mestu gde sam ja stajao i vodio
nekuda odatle." Oklevam, a onda mu saopštavam ono najgore. "Onda
se tunel obrušio. Silvija je bila uhvaćena u klopku."
Uspravljam se na dušeku. "Ono što se tu ne slaže", objašnjavam,
"to je da se to u stvari nije moglo dogoditi. Tuneli se kopaju samo da
bi se postavio eksploziv kako bi se škriljac rastresao. Stvarni rad u
rudnicima sastoji se samo od zgrtanja lopatom. Silvijin posao nikada je
ne bi doveo u takvu situaciju."
"Mislim da nije važno da li se to stvarno moglo dogoditi ili ne,
Robi."
 "Valjda je tako. Pa eto, Silvija se našla zarobljena u obrušenom
tunelu. Video sam kako se gomila škriljca pomiče. To, u stvari, nije bio
škriljac. Bilo je nešto pepeljasto, kao papirići. Ona je u rukama imala
lopatu i kopala je da se odatle izvuče. Pomislio sam da će se sve dobro
svršiti. Kopala je u dobrom pravcu. Čekao sam da odande iziñe... ali
ona nije izišla."
Sigfrid, u svojoj inkarnaciji plišanog mede, leži u mom naručju,
topao i pun iščekivanja. Prijatno je imati ga pored sebe. Razume se,
on nije stvarno tu. On nije stvarno nigde, osim možda u
kompjuterskom centru u Vašington Hajtsu, gde se nalaze velike
mašine. Ja pored sebe imam samo terminal njegove udaljene ulazne
jedinice, u zekinom kostimu.
"Ima li još nešto, Robi?"
"Zapravo nema. Nije deo ovog sna, u svakom slučaju. Ali... eto,
nešto osećam. Osećam kao da sam udario Klaru po glavi da bih je
sprečio da iziñe. Kao da sam se plašio da će ostatak tunela da se sruši
na mene."
"Šta misliš pod time 'osećam', Robe?"
"Ono što sam rekao. To nije bilo u snu. Nego sam prosto osetio -
ne znam."
On čeka, zatim pokušava na drugi način da dozna. "Bobe, jesi li
svestan da je ime koje si upravo pomenuo bilo 'Klara' a ne 'Silvija'?"
"Stvarno? To je čudno. Ne znam zašto bih."
On čeka, zatim me malo podstiče. "Šta se onda dogodilo, Robe?"
"Onda sam se probudio."
Okrećem se na leña i gledam u plafon, koji je sastavljen od pločica
na koje su nalepljene svetlucave petokrake zvezde. "To je sve",
kažem. Zatim dodajem, običnim glasom: "Sigfride, pitam se da li sve
ovo uopšte nekuda vodi?"
"Ne znam da li bih mogao da odgovorim na to pitanje, Robe."

Gore u rupama gde su se Hiči skrivali,

Gore u pećinama koje zvezdama brode,
Gamižući tunelima koje su oni probili i njima gamizali,
Vidajući rane koje od Hičija vode,
Mi se probijamo!
Maleni, nestali Hičiji, mi vas tražimo.

"Kad bih mogao", kažem ja, "ja bih te do sada već naterao da to
učiniš." Još uvek imam kod sebe malo parče hartije koje mi mnogo
znači.
"Čini mi se", kaže on, "da se do nečega može stići. Time hoću da
kažem da mi se čini da u tvojoj glavi ima nešto o čemu ne želiš da
misliš, a s čim je ovaj san u vezi."
"Nešto u vezi sa Silvijom, za ime božje? To je bilo pre toliko
godina."
"To, zapravo, nije važno, zar ne?"
"O, dovraga. Gnjaviš me, Sigfride! Zaista me gnjaviš!" Potom nešto
razmišljam. "Slušaj, počinjem da se ljutim. Šta to znači?"
"Šta ti misliš da znači, Robe?"
"Kad bih znao, ne bih morao tebe da pitam. Pitam se nešto. Da li ja
to pokušavam da se izvučem? Počinjem da se ljutim zato što si dospeo
na neki trag?"
"Molim te nemoj da razmišljaš o načinu na koji se to zbiva, Robe.
Prosto mi reci kako se osećaš."
"Osećam da sam kriv", odvraćam smesta, a reči kao da su same od
sebe nadošle.
"Kriv zbog čega?"
"Kriv zbog... Nisam siguran." Podižem ruku da pogledam na sat.
Preostalo nam je još dvadeset minuta. ðavolski mnogo stvari može se
dogoditi za dvadeset minuta i ja počinjem da razmišljam da li imam
želju da me on zaista uzdrma. Imam ugovorenu partiju bridža za
danas posle podne i dobre izglede da uñem u finale. Ako ne zabrljam.
Ako sačuvam potrebnu koncentraciju.
"Pitam se da li ne bi trebalo da odem danas ranije, Sigfride",
kažem.
"Kriv zbog čega, Robe?"
"Nisam siguran da bih mogao da se setim." Gladim zekin vrat i
kikoćem se. "Ovo je stvarno prijatno, Sigfride, mada mi je bilo
potrebno malo vremena da se naviknem."
"Kriv zbog čega, Robe?"
Ja dreknem: "Zbog toga što sam je ubio, ti kretenu!"
"Misliš u snu?"
"Ne! Istinski. Dva puta."
Svestan sam da teško dišem i znam da Sigfridovi senzori to
registruju. Trudim se da se kontrolišem, kako on ne bi dobio neke
glupe ideje. Ponavljam u mislima ono isto što sam upravo rekao, da
bih se sredio. "To jest, u stvari nisam ubio Silviju. Ali sam pokušao!
Jurio sam je s nožem u ruci!"
Sigfrid, mirnim, pouzdanim glasom: "Piše u tvojoj istoriji bolesti da
si imao nož u ruci prilikom svañe sa svojom prijateljicom, tako je. Ne
piše da si je 'jurio'."
"A zašto onda do ñavola misliš da su me tamo strpali? Čista je
sreća što joj nisam prerezao grkljan."
"Da li si, u stvari, uopšte, upotrebio nož?"
"Upotrebio? Ne. Bio sam suviše lud. Bacio sam ga na pod, ustao i
udario je pesnicom."
"Da si zaista pokušao da je ubiješ, zar ne bi upotrebio nož?"
"Ha!" Samo što to zvuči više kao "aha"; kao ona reč koju ponekad
nañete napisanu kao "pih". "Samo bih voleo da si bio tamo kad se to
dogodilo, Sigfride. Možda bi uspeo da ih odgovoriš od toga da me
strpaju."
Čitava ova seansa pokvarila se. Znam da je uvek pogrešno kad mu
pričam o svojim snovima. On ih izvrće. Uspravljam se na dušeku i
prezrivo gledam u ludački nameštaj, koji je Sigfrid smislio da bi meni
ugodio, i odlučujem da mu sve kažem, sasvim otvoreno.
"Sigfride," kažem, "s obzirom da si kompjuter, dobar si ti momak i
ja sam zadovoljan ovim seansama s tobom u intelektualnom smislu. Ali
pitam se da li nismo nekako već sve iscrpli. Ti samo nepotrebno
izazivaš stari bol i da ti pošteno kažem ne znam zašto ti dopuštam da
me mučiš."
"Tvoji snovi su puni patnje, Bobe."
"Onda je pusti da ostane u mojim snovima. Ne želim da se vraćam
na sva ona stara lupetanja koja su mi nekad pričali u Institutu. Možda
stvarno želim da spavam sa svojom majkom. Možda zaista mrzim svog
oca zato što je umro i napustio me. Pa šta?"
"Znam da je to retoričko pitanje, Bobe, ali s ovim stvarima treba
postupati tako što ćeš ih otvoreno ispričati."
 "Zašto? Da bi me bolelo?"
"Da bi unutrašnji bol izišao napolje tako da možeš s njim da se
obračunaš."
"Možda bi sve u svemu bilo jednostavnije kad bih odlučio da i dalje
osećam mali bol unutra. Kao što ti kažeš, ja sam dobro kompenzovan,
je l' tako? Ne poričem da mi sve ovo na neki način koristi. Ima dana,
Sigfride, kad mi se posle završene seanse raspoloženje istinski popravi.
Odlazim odavde sa puno novih misli u glavi, a sunce se presijava na
kubetu i vazduh je čist i svi kao da se na mene smeše. Ali u poslednje
vreme nije tako. U poslednje vreme mi se čini da je vrlo dosadno i
neproduktivno i šta bi ti rekao kad bih ti ja kazao da želim sve to da
batalim?"
"Rekao bih da o tome ti treba da odlučiš, Bobe. Kao i uvek."
"Pa, možda ću to i da učinim." Stari ñavo čeka da nastavim. Zna on
da ja neću tako da postupim, pa mi daje vremena da to sam uvidim.
Zato kaže:
"Bobe? Zašto si rekao da si je dva puta ubio?"
Prvo gledam na sat, a onda kažem: "Pretpostavljam da je to bila
samo jezička omaška. Sad zaista moram da idem, Sigfride."
Zadržavam se u sobi za oporavak koliko da proñe predviñeno
vreme, jer u stvari nemam od čega da se oporavljam. Osim toga jedva
čekam da odem odavde. On i njegova glupa pitanja. Ponaša se tako
mudro i superiorno, ali šta može da zna jedan plišani meda?
22.
Vratio sam se u svoju sobu te večeri, ali mi je bilo potrebno mnogo
vremena da zaspim; a Šiki me je rano probudio da bi mi ispričao šta se
dogaña. Bilo je samo troje preživelih, a iznos njihove novčane nagrade
bio je već objavljen: sedamnaest miliona pet stotina pedeset hiljada
dolara. Plus naknade za korišćenje ustupljenih materijalnih prava.
Ovo mi rastera sanjivost iz očiju. "Za šta?"
Šiki odgovori: "Za dvadeset tri kilograma nañenih predmeta. Oni
smatraju da je to alatni pribor. Možda za popravku brodova, pošto su
ga tamo i našli, u jednom lenderu na površini planete, na koju su se
spustili. Ali u svakom slučaju to jesu nekakve alatke."
"Alatke." Ja ustadoh iz postelje, oslobodih se Šikija i odgegah kroz
tunel do zajedničkog kupatila, razmišljajući o alatkama. Alatke mogu
mnogo toga da znače. Alatke bi mogle da predstavljaju ključ za
otvaranje pogonskih ureñaja u brodovima koje su napravili Hičiji, a da
pri tom sve unaokolo ne eksplodira. Alatke bi mogle da znače da ćemo
najzad utvrditi kako pogonski ureñaji funkcionišu, pa ćemo ih i sami
izrañivati. Alatke bi mogle da znače gotovo bilo šta, a ono što su
izvesno značile to je bila isplata u gotovom bonusa od sedamnaest
miliona pet stotina pedeset hiljada dolara, ne računajući naknade za
ustupljena materijalna prava korišćenja, podeljena na tri dela.
Od kojih je jedan mogao biti moj.
Teško je izbiti sebi iz glave cifru od $ 5.850.000, (ne uzimajući u
obzir naknade za ustupljena prava korišćenja) kad pomislite da ste
mogli, da ste samo bili malo mudriji u izboru svoje prijateljice, tu sumu
sad imati u džepu. Recimo šest miliona dolara. U mojim godinama i sa
mojim zdravstvenim stanjem mogao bih da uplatim ceo iznos za
komplet medicinskih usluga, što je bilo upola manje od ukupne sume i
što bi uključilo sve laboratorijske probe, lečenje, zamenu tkiva i
transplantaciju organa koje bi mi mogli kalemiti dok god sam živ... a to
bi moglo biti bar deset godina duže nego što bez toga mogu da
očekujem. Za preostala tri miliona kupio bih nekoliko stanova,
namestio bih se kao predavač (niko nije bio na većoj ceni od uspešnih
vasionskih istraživača), obezbedio bih redovne prihode od
učestvovanja u reklamama na PV, zatim žene, hranu, kola, putovanja,
žene, slavu, žene... i, uz to, uvek bi pristizale novčane naknade za
ustupljena materijalna prava. One bi mogle iznositi bog-će-ga-znati
koliko, zavisno od toga šta oni tamo uspeju da s tim alatkama urade.
Ono što je Šeri otkrila, to je, u stvari, ono što Kapija predstavlja: ćup
pun zlata na drugom kraju duge.

BELEŠKA O NEUTRONSKIM ZVEZDAMA

Dr Asmenion. E sad, imate zvezdu koja je potrošila svoje gorivo i
ona klone. Kad kažem "klone", mislim toliko se stisne da se sve ono
što je možda započelo kao masa i zapremina jednog sunca stisne u
loptu prečnika otprilike deset kilometara. To se zove gustina. Kad bi
vam nos bio napravljen od onoga od čega je napravljena neutronska
zvezda, Suzi, težio bi više od čitave Kapije.
Pitanje. Možda bi težio čak više nego ti, Juri?
Dr Asmenion. Nemojte da pravite viceve na času. Nastavnik je
osetljiv. U svakom slučaju, dobri podaci zabeleženi izbliza o nekoj
neutronskoj zvezdi vredeli bi mnogo para, ali ja vam ne bih savetovao
da upotrebite lender da biste ih sakupili. Potrebno je da budete u
potpuno oklopljenoj petici, a i tada ja ne bih prišao mnogo bliže nego
što iznosi jedna desetina a.j. I osmatrajte. Izgledaće kao da biste joj
mogli prići bliže, ali njena gravitaciona sila je strašna. Vidite, to je
praktično samo jezgro. Najstrmiji gradijent gravitacione sile koji ćete
ikad videti, osim ukoliko slučajno ne dospete u blizinu kakve crne rupe,
sačuvaj bože.

Bio mi je potreban čitav sat da stignem do bolnice, idući samo kroz

tri tunela i spuštajući se pet nivoa kroz okno. Stalno sam se
predomišljao i vraćao nazad.
Kad sam konačno uspeo da očistim dušu od zavisti (odnosno, da je
bar tako zatrpam da mi se činilo da se neće videti) i stigao da
prijavnice, rekli su mi da Šeri još spava: "Možete da uñete", reče
glavni bolničar.
"Ne bih želeo da je probudim."
"Ne verujem da biste uspeli", odvrati on. "Naravno nemojte ništa
folirati. Ali posetiocima je dozvoljeno da kod nje uñu."
Nalazila se u donjem ležaju u sobi sa dvanaest postelja, od po tri
na sprat. Još tri-četiri ležaja bila su zauzeta, od čega su dva bila
izolovana zavesama od mlečno bele plastike kroz koju se samo
naziralo. Nisam znao ko se iza njih nalazi. Što se tiče Šeri, ona je
sasvim mirno počivala, sa jednom rukom ispod glave, lepe oči bile su
joj zaklopljene, a snažna brada sa rupicama u sredini oslanjala se na
ručni zglob. Dva njena saputnika bila su u istoj sobi, jedan je spavao, a
drugi je sedeo ispod holograma sa Saturnovim prstenovima. Njega
sam već sreo jednom ili dva puta, Kubanac ili Venecuelanac ili tako
nešto iz Nju Džerzija. Jedino sam se setio da su ga zvali Meni.
Porazgovarali smo malo i on je obećao da će reći Šeri da sam dolazio.
Izišao sam i otišao da popijem kafu u kantini, razmišljajući o njihovom
putu.
Stigli su u blizinu neke sićušne, hladne planete, sasvim udaljene od
nekakve narandžasto-crvene ugljenisane K-6 zvezde, i po Menijevoj
priči nisu čak bili sigurni da li se uopšte isplati sletati, na površinu.
Instrumenti su beležili radijaciju koja potiče od Hiči-metala, ali ne jaku;
a gotovo čitava površina, kako se činilo, bila je prekrivena naslagama
suvog ugljen-dioksida. Meni je ostao u orbiti. Šeri i ostala trojica
spustili su se na površinu, otkrili jedno stanište Hičija, otvorili ga sa
velikim naporom, i kao i obično, našli da je prazno. Zatim su naišli na
jedan drugi trag i otkrili staru kapsulu za pristajanje. Morali su da je
otvaraju uz pomoć eksploziva, pri čemu su se dvojici istraživača
oštetila zaštitna odela - stajali su suviše blizu kad je eksplodiralo,
pretpostavljam. Kad su shvatili da su u opasnosti, bilo je već prekasno.
Smrzli su se. Šeri i još jedan član posade pokušali su da ih uvuku u
svoju kapsulu; sve to mora da je bilo strašno mučno i jezivo i na kraju
su morali da odustanu. Onaj drugi član posade otišao je još jedanput
do napuštenog lendera, pronašao u njemu alatni pribor, uspeo da ga
dovuče do njihove kapsule. Onda su uzleteli, ostavljajući dva leša,
smrznuta i nema. Ali bili su prekoračili predviñeno vreme boravka i kad
su se spojili sa orbiterom fizički su bili potpuno slomljeni. Nije sasvim
jasno šta se posle toga dogodilo, ali su očigledno bili zaboravili da
zatvore hermetički sistem za dovod vazduha u lenderu pa su ostali bez
velike količine vazduha; zbog toga su na povratku živeli na smanjenoj
dozi kiseonika. Onaj drugi čovek je gore prošao od Šeri. Svi su izgledi
da je pretrpeo trajno oštećenje mozga tako da mu onih $ 5.850.00
neće biti od velike koristi. Ali Šeri će, kažu, biti sasvim dobro čim se
oporavi od obične iscrpljenosti...
Nisam im zavideo na putovanju. Zavideo sam im samo na novčanoj
nagradi.
Ustao sam da donesem sebi još jednu kafu iz kasine. Noseći je
napolje u hodnik gde je bilo nekoliko klupa ispod zasañenih puzavica,
shvatio sam da me nešto kopka. Nešto u vezi s tim putovanjem. U vezi
sa činjenicom da je to bio pravi rekord, najuspešnije putovanje u
istoriji Kapije...
Bacih kafu, zajedno sa šoljom, u jednu jamu za otpatke ispred
kasine i uputih se u učionicu. Bila je udaljena samo nekoliko minuta
odatle u i njoj nije bilo nikoga. To mi je odgovaralo; nisam još bio
spreman da ma kome ispričam ono što mi je palo na pamet. Potražih
preko piezofona broj ulaznih informacija i dobih podatke o putanji
Šerinog leta; oni su, razume se, bili dostupni javnosti. Onda siñoh do
kapsule za trenažu i opet sam imao sreće da tamo ne bude nikoga,
tako da otkucah podatke na ureñaju za biranje kursa. Razume se,
povoljne boje se smesta pojaviše, a kad sam pritisnuo dugme za
preciznu regulaciju čitava komandna tabla postade svetlo ružičasta,
osim jedne trake duginih boja duž ivice.
U plavom delu spektra nalazila se samo jedna tamnija linija.
Aha, pomislih, toliko o Mečnikovoj teoriji u vezi sa znacima
opasnosti. Na ovoj misiji izgubili su četrdeset odsto posade, a to je po
mom mišljenju znak da je reč bila o sasvim opasnom putovanju; ali
prema onome što mi je on rekao, pri onim istinski jezivim letovima
pojavljivalo se šest ili sedam ovakvih linija.
A u žutom delu?
Prema Mečnikovu, ukoliko su crte svetlije žute boje, utoliko
putovanje donosi veću finansijsku dobit.
Samo što u ovom žutom delu spektra uopšte nije bilo crta.
Postojale su dve debele, crne, "apsorpcione" linije. To je bilo sve.
Zakočih ureñaj i zavalih se u fotelju. Znači tako, veliki umovi su
zatresli goru i opet se rodio samo miš; ono što su oni protumačili kao
znak bezbednosti nije, u stvari, značilo da ste bezbedni, a ono što su
oni protumačili kao izglede na dobru dobit, činilo se nije imalo nikakve
veze sa prvom misijom u toku od više od godinu dana koja je stvarno
donela bogatstvo.
Znači, opet sve ispočetka i opet u ono isto stanje straha.
Sledeća dva-tri dana nisam se mnogo mešao sa drugima.
Smatra se da ima osam stotina kilometara tunela u utrobi Kapije.
Čovek bi pomislio da ih ne može biti toliko u ovoj malenoj grudvi od
kamena koja u prečniku ima samo oko deset kilometara. A povrh
svega, samo oko dva procenta Kapije ispunjeno je vazduhom; ostalo je
čvrsto stenje. Prokrstario sam dobar deo od ovih osam stotina
kilometara.
Nisam se bio sasvim odsekao od društva ljudi, samo ga nisam
namerno tražio. S vremena na vreme viñao sam Klaru. Lutao sam
unaokolo sa Šikijem kad je bio slobodan, mada je to za njega bilo
zamorno. Ponekad sam lunjao sam, ponekad sa usputnim
poznanicima, ponekad sam se priključio nekoj grupi turista. Vodiči su
me poznavali i nisu imali ništa protiv da poñem sa njima (bio sam
napolju! mada nisam nosio narukvicu), sve dok nisu uvrteli u glavu da
se i sam nosim mišlju da postanem vodič. Onda su se ponašali manje
ljubazno.
Bili su u pravu. Nosio sam se tom mišlju. Pre ili posle moraću nešto
da preduzmem. Moraću ili da poletim u svemir, ili da idem kući; a ako
želim da odložim donošenje odluke o ovim dvema podjednako
stravičnim stvarima, moraću bar da odlučim da pokušam da zaradim
dovoljno za opstanak.
Kad je Šeri izišla iz bolnice, priredili smo joj istinski ludu zabavu, u
kojoj smo spojili doček, čestitanja i oproštaj, jer Šeri se sledećeg dana
vraćala na Zemlju. Bila je iscrpena ali vesela; kako nije bila
raspoložena da igramo, sedeli smo u hodniku i ona me je čitavih pola
sata grlila, govoreći da ću joj nedostajati. Bio sam se dobro natreskao.
Prilika je bila povoljna; piće je služeno besplatno. Račun su platili Šeri i
njen prijatelj Kubanac. U stvari, bio sam toliko pijan da uopšte nisam
uspeo ni da se pozdravim sa Šeri, jer sam morao da odjurim u toalet
da sve izbacim. Ma koliko da sam bio pijan, osećao sam da mi je
veoma žao zbog toga jer bio je to pravi škotski viski, "Gleneagle", a ne
ona lokalna gromovnica bele boje koju proizvode bog-će-ga-znati od
kakvoga bućkuriša.

BELEŠKA O MOLITVENIM LEPEZAMA

Pitanje. Niste nam ništa rekli o molitvenim lepezama Hičija, a njih
od svega što smo videli ima najviše.
Profesor Hegramet. Šta biste želeli da vam kažem, Suzi?
Pitanje. Pa eto, ja znam kako one izgledaju. Nekako kao uvijen
kornet za sladoled načinjen od kristala. Svih različitih boja kristala. Ako
je držite uspravno i pritisnete je palcem, otvara se kao lepeza.
Profesor Hegramet. Toliko i ja znam. One su analizirane, kao i
vatreni biseri i krvavi dijamanti. Ali nemojte mene da pitate čemu su
namenjene. Po mom mišljenju, Hičiji se nisu njima hladili, a takoñe
mislim da im nisu služile za molitvu; tako su ih prosto nazvali prodavci
pomodnih sitnica. Hičiji su ih ostavili za sobom na sve strane, čak i
pošto su sve drugo doveli u red. Pretpostavljam da su imali neki
razlog. Ja ne znam koji je to razlog bio, ali ako ikad utvrdim, reći ću
vam.

Kad sam povratio, u glavi mi se izbistrilo. Izišao sam iz toaleta i

naslonio se na zid, zario lice u bršljan, teško dišući, dok mi malo
pomalo dovoljna količina kiseonika nije dospela u krvotok, tako da sam
bio u stanju da prepoznam Frensija Ereiru koji je stajao pored mene.
Čak sam rekao: "Zdravo, Frensi."
On se nasmeši, izvinjavajući se. "Ovaj zadah. Bilo je prilično
neprijatno."
"Izvinjavam se", rekoh uvreñeno, a on se iznenadi.
"Ne, ne znam šta hoćeš da kažeš. Ja sam hteo da kažem da je
vazduh u patrolnom brodu stvarno gadan, ali svaki put kad sam na
Kapiji pitam se kako ovde izdržavate. A u onim prostorijama... fuj!"
"Ne vreñam se ja", rekoh uobraženo, tapšući ga po ramenu.
"Moram da se pozdravim sa Šeri."
"Ona je već otišla, Bobe. Umorila se. Odveli su je natrag u bolnicu."
"U tom slučaju", rekao sam, "samo ću se s tobom pozdraviti."
Naklonio sam se i oteturao niz tunel. Vrlo je neprijatno kad si pijan pri
gotovo nultoj sili teže. Osećaš kako čezneš za onih pouzdanih sto
kilograma čvrste mase koja bi te prikovala za tle. Doznao sam iz onoga
što su mi kasnije ispričali, da sam uspeo da istrgnem iz zida celu policu
s bršljanom, a po onome što sam osećao sledećeg jutra shvatio sam
da sam glavom tresnuo o nešto dovoljno tvrdo da mi se pojavi
crvenkasta modrica veličine uveta. Shvatih toliko da Frensi ide iza
mene i pomaže mi da održavam ravnotežu, a otprilike na pola puta do
sobe postadoh svestan da me još neko drži za ruku. Pogledao sam, a
to je bila Klara. Sećam se sasvim kroz maglu da me je neko smestio u
krevet, a kad sam se probudio sledećeg jutra, očajno mamuran,
zapanjio sam se kad sam video da je Klara pored mene u postelji.
Ustadoh što sam mogao pažljivije i krenuh u kupatilo, pošto sam
najhitnije morao još da povraćam. Zadržah se unutra dosta dugo i na
kraju se ponovo istuširah, po drugi put za četiri dana, što je strašan
luksuz imajući u vidu moje finansijsko stanje. Ali sad sam se osećao
nešto bolje i kad sam se vratio u sobu Klara je već bila ustala, donela
čaj, verovatno od Šikija, i čekala me.
"Hvala ti", rekao sam, izražavajući istinsku zahvalnost. Bio sam
užasno dehidriran.
"Samo po jedan gutljaj, stara rago", reče ona zabrinuto, ali sam
sam znao da ne treba strpati mnogo u stomak odjedanput. Uspeo sam
da progutam dva gutljaja i ispružio se ponovo na ležaljku, ali tada mi
je već bilo jasno da ću preživeti.
"Nisam očekivao da ću te ovde videti", kazao sam.

IZVEŠTAJ KORPORACIJE 37. ORBITA

Sedamdeset četiri broda su se vratila sa započetih letova u ovom
razdoblju, sa ukupnom posadom od 216. Ostalih 20 letelica proglašeno
je izgubljenim, sa ukupnom posadom od 54. Pored toga 19 članova
posade je poginulo ili umrlo od zadobijenih povreda, mada su se
brodovi vratili. Tri broda su pri povratku oštećena i nema mogućnosti
da se oprave.
 Broj sletanja: 19. Na pet ispitanih planeta postojao je život na
nivou mikroskopskih ili viših organizama; na jednoj je postojao biljni ili
životinjski svet, bez odlika inteligentnih bića.
Artefakti: Doneti novi primerci uobičajenih predmeta koje su
načinili Hičiji. Nije bilo artefakata koji potiču iz drugih izvora. Nijedan
artefakt Hičija koji odranije nije poznat.
Uzorci: Hemijski ili mineralni, 145. Nijedan nije ocenjen kao
dovoljno vredan da bi opravdao eksploataciju. Živa organska materija:
31. Od ovoga tri uzorka su ocenjena kao opasna i izbačena u kosmički
prostor. Nije pronañen nijedan koji bi se mogao eksploatisati.
Novčane nagrade za naučni doprinos: u ovom razdoblju: 8.754.500
U.S. dolara.
Ostale nagrade isplaćene u gotovom novcu u istom razdoblju,
uključujući nagrade za korišćenje ustupljenih materijalnih prava:
375.856.000 U.S. dolara. Novčane nagrade i naknade za ustupljena
prava korišćenja koje potiču od novih otkrića u istom razdoblju (osim
nagrada za naučni doprinos): 0.
Broj lica koja su zadržana na Kapiji i onih koja su napustila Kapiju u
istom razdoblju: 151. Izgubljeni u akcijama: 75 (uključujući dva lica
nastradala u toku obuke u lenderima). Proglašeni nesposobnim na
kraju godine: 84. Ukupno izgubljeno: 310.
Broj novih lica prispelih u istom razdoblju: 415. Vratilo se na
dužnost: 66. Ukupan priraštaj tokom ovog razdoblja: 481. Realan
priraštaj: 171.

"Ti si, ah, toliko navaljivao", rekla mi je. "Ne da bi se pokazao do

kraja. Ali si jako želeo da probaš."
 "Izvinjavam se."
Ona pruži ruku i stisnu mi stopalo. "Ništa zato. A kako je bilo
tamo?"
"O, fino. Prijatna zabava. Ne sećam se da sam tebe video?"
Ona sleže ramenima. "Ja sam došla kasnije. Nisam bila pozvana, u
stvari."
Nisam ništa odgovorio; znao sam dobro da Klara i Šeri nisu u
naročito dobrim odnosima i pretpostavljao sam da je to zbog mene.
Čitajući moje misli, Klara reče: "Nikad nisam mnogo marila za Škorpije,
naročito za one na nižem stupnju razvitka sa onom gadnom velikom
donjom vilicom. Od takvih čovek nikad ne čuje nijednu inteligentnu,
produhovljenu misao." Zatim dodade, da bi bila fer: "Ali ona ima
hrabrosti i to joj se mora priznati."
"Ne bih rekao da mi je stalo do ove rasprave", kazao sam.
"Ovo nije rasprava, Bobe." Nagnu se prema meni i obavi mi ruke
oko vrata. Odisala je na znoj i na pravi miris ženke; prilično prijatne, u
nekim drugim prilikama, ali ne baš onako kako bi mi u tom trenutku
odgovaralo.
"Hej", uzviknuo sam. "Šta se desilo sa mošusnim uljem?"
"Molim?"
"Hoću da kažem", rekao sam, shvatajući iznenada da je od tada
prošlo već dosta vremena, "da si ranije mnogo upotrebljavala taj
parfem. Sećam se da je to bila prva stvar koju sam na tebi primetio."
Pomislio sam na primedbu Frensija Ereire u vezi sa mirisom na Kapiji i
shvatio da sam prilično odavno zapazio da Klara ne miriše naročito
prijatno.
"Bobe, srce, je l' ti to pokušavaš da se sa mnom raspravljaš?"
 "Uopšte ne. Ali me interesuje. Kad si prestala da ga upotrebljavaš?"
Ona sleže ramenima i ne odgovori ništa, osim ako se zbunjen
izgled lica ne računa kao odgovor. Za mene je to bio dovoljan
odgovor, jer sam joj toliko puta rekao da mi se taj parfem dopada. "Pa
kako napreduješ sa 'grčenjem'?" upitah je, da bih promenio temu.
Izgleda da ta tema nije bila ništa bolja. Klara reče dosta hladno:
"Pretpostavljam da se osećaš prilično jadno zbog te glave. Mislim da
ću sad da idem u svoju sobu."
"Ne, veruj mi", tvrdio sam. "Baš me interesuje kako napreduješ."
Nije mi o tome rekla ni reč, mada sam znao da se prijavila za terapiju i
izgleda da je provodila dva do tri sata dnevno sa terapeutom; odnosno
sa mašinom. Odlučila se da pokuša terapiju uz pomoć kompjutera, to
sam znao.
"Nije loše", odvrati ona rezervisano.
"Jesi li se oslobodila fikcije na oca?" raspitivao sam se. Klara
odvrati: "Bobe, da li si kada pomislio da bi i za tebe bilo dobro da se
obratiš kome za pomoć?"
"Čudno je da si to rekla. Lujza Forhend mi je kazala tačno to isto
pre neki dan."
"Nije čudno. Razmisli o tome. Zdravo."
Zavalih se ponovo pošto je otišla i zatvorih oči. Da idem na
"grčenje"! Zašto bi mi to bilo potrebno? Meni je samo bilo potrebno da
otkrijem nešto onako unosno kao Šeri...
A za to mi je potrebno samo... samo...
Samo petlja da se prijavim za još jedan let.
Ali takva petlja je meni, čini se, mnogo nedostajala.
Vreme je prolazilo, odnosno ja sam ga utucavao, i tako sam
utucavanje vremena jednog dana započeo time što sam otišao u
muzej. Tamo su već prikazivali holograme sa kompletnim Šerinim
nalazima. Pustio sam da se slike vrte od početka do kraja dva ili tri
puta, samo da bih video kako izgleda suma od sedamnaest miliona pet
stotina pedeset hiljada dolara. Izgledala je uglavnom kao niz bezveznih
starudija. Odnosno, kad se svaki eksponat posmatra zasebno. Bilo je
desetak molitvenih lepeza, što dokazuje, pretpostavljam, da su Hičiji
voleli da uključe i nekoliko umetničkih predmeta u pribor za popravku
guma na točkovima. Ili već za šta su te ostale stvari služile: predmeti
nalik na zavrtke sa trouglastim oštricama i savitljivim drškama,
predmeti nalik na francuski ključ, ali načinjeni od nekog mekog
materijala; predmeti nalik na odvrtke sa probnom sijalicom, kao i
predmeti koji nisu bili nalik ni na šta što ste ranije videli. Izloženi tako
svaki za sebe, činilo se kao da su sakupljeni nasumce, ali način na koji
su se uklapali jedni u druge, a sve zajedno u plitke sandučiće koji su
sačinjavali garnituru, predstavljalo je pravo čudo ekonomisanja
prostorom za pakovanje. Sedamnaest miliona pet stotina pedeset
hiljada dolara, i da sam ostao sa Šeri mogao sam sad biti jedan od
onih akcionara.
Ili jedan od onih leševa.
Otišao sam u Klarin stan i tamo se malo zadržao, ali ona je bila
odsutna. To nije bilo uobičajeno vreme za njeno "grčenje". Meñutim,
izgubio sam bio vezu sa Klarinim uobičajenim rasporedom. Ona je
pronašla neko drugo dete koje je čuvala kad su mu roditelji bili
zauzeti: jednu malu Crnkinju, otprilike od četiri godine, koja je ovamo
stigla sa majkom astrofizičarom i ocem stručnjakom za kosmičku
biologiju. A čime je još pored toga bila zauzeta, u to nisam bio siguran.
 Vraćao sam se polako u svoj stan, kad Lujza Forhend proviri kroz
vrata svoje sobe i poñe za mnom. "Bobe", reče ona energično, "znate
li nešto o nekakvom velikom bonusu za jedan opasan let koji se
spremaju da objave?"
Ja joj napravih mesto pored sebe na krevetu. "Ja? Ne. Otkud bih ja
znao?" Njeno bledo, mišićavo lice izgledalo je ukočenije nego ikad,
nisam znao zašto.
"Pomislila sam da ste možda načuli nešto. Možda od Dejna
Mečnikova. Znam da ste s njim bliski, a videla sam ga kako razgovara
s Klarom u učionici." Nisam na ovo ništa odgovorio, nisam bio siguran
šta bih želeo da kažem. "Priča se da se sprema neko
naučnoistraživačko putovanje koje je prilično jezivo. I ja bih želela da
se za njega prijavim."
Ja je obgrlih jednom rukom. "Šta vam je, Lujza?"
"Objavili su da je Vila mrtva." Poče da plače.
Držao sam je tako neko vreme i pustio je da se isplače. Tešio bih je
da sam znao kako, ali kakvu utehu čovek može da joj pruži? Malo
posle ustadoh iz kreveta i počeh da preturam po ormanu, tražeći jedan
pot koji je Klara tu ostavila pre nekoliko dana. Našao sam ga, pripalio,
i dodao ga njoj.
Lujza povuče jedan dugačak, snažan dim i zadrža ga u plućima
izvesno vreme. Zatim ga ispusti. "Ona je mrtva, Bobe", rekla je. Više
joj se nije plakalo, bila je tužna, ali opuštena; čak i mišići na vratu i po
celim leñima duž kičme bili su opušteni.
"Možda će se još vratiti, Lujza."
Ona zavrte glavom. "Ne može. Korporacija je oglasila njen brod
izgubljenim. On će se možda vratiti. Vila u njemu neće biti živa.
Njihove i najmanje poslednje zalihe potrošene su još pre dve nedelje."
Buljila je u prazno za trenutak, zatim je uzdahnula i pridigla se da
povuče još jedan dim iz cigarete. "Volela bih da je Ses ovde", reče,
naginjući se unazad i opružuvši se; na svom dlanu osetih kako joj se
mišići pokreću.
Droga je na nju upravo počela da deluje, video sam. I na mene,
bilo mi je jasno. Nije to bila neka obična trava koju gaje na Kapiji u
saksijama na prozoru, koju krišom uvlačite skriveni u lišću bršljana.
Klara je bila došla do crvenog napuljskog čistaka preko jednog momka
iz patrolnog broda; taj čistak raste na hladovitim mestima na
padinama Vezuva meñu redovima vinove loze od koje se pravi vino
"Hristove suze". Ona se okrete ka meni i zari bradu u moj vrat. "Ja
istinski volim svoju porodicu", kazala je, dosta smirenim glasom.
"Volela bih da smo ovde našli sreću. Već je bilo vreme da nañemo
malo sreće."
"Ćuti, dušo", odvratih ja, priljubljen uz njenu kosu. Od kose put je
vodio do uva, od uva do usana i malo po malo nas dvoje smo vodili
ljubav na neki bezvremen, blag skamenjen način. Sve je bilo vrlo
opušteno. Lujza je bila spretna, spokojna i podatna. Posle nekoliko
meseci nervoznih paroksizama s Klarom ovo je bilo nalik na povratak
svome domu na maminu pileću supu. Na kraju mi se nasmešila,
poljubila me i okrenula se na drugu stranu. Bila je vrlo mirna i disanje
joj je bilo ujednačeno. Dugo je ćuteći ležala i tek kad sam osetio da mi
je ručni zglob ovlažen shvatio sam da ponovo plače.
"Izvini, Bobe", rekla je kad sam počeo da je milujem. "Mi prosto
nikada nismo imali sreće. Ima dana kad se mirim sa tom činjenicom i
dana kad se ne mirim. Ovo je jedan od takvih dana."
 "Pomirićeš se."
"Ne verujem. Više to ne verujem."
"Stigla si dovde, zar ne? To je već izvesna sreća."
Ona se izvi da bi me pogledala, "skanirajući" svojim pogledom
moje oči. Ja nastavih: "Hoću da kažem, pomisli samo koliko bi milijardi
ljudi dali oba svoja testisa da budu ovde."
Lujza odvrati polako: "Bobe..." Prestade da govori. Ja sam hteo
nešto da kažem ali mi ona pokri usta šakom. "Bobe", reče, "da li znaš
na koji način smo uspeli da doñemo ovamo?"
"Naravno. Ses je prodao svoju letelicu."
"Ne samo to. Za letelicu smo dobili nešto preko sto hiljada. To nije
bilo dovoljno čak ni za jednog od nas. Sumu smo namirili zahvaljujući
Hetu."
"Vašem sinu? Onome što je umro?"
Ona nastavi: "Het je imao tumor na mozgu. Otkrili su ga na vreme,
odnosno skoro na vreme. Bio je operabilan. Mogao je da živi, oh,
nisam sigurna, najmanje još deset godina. Bio bi donekle
onesposobljen. Bili su mu pogoñeni centri za govor, kao i mišićni
centri. Ali mogao je još i sad da bude živ. Samo..." Ona skloni ruku sa
mojih grudi i preñe njome preko lica, ali nije plakala. "On nije želeo da
novac od letelice potrošimo na njegovo lečenje. To bi taman pokrilo
izdatke za operaciju i tako bismo ponovo bili bez prebijene pare. I zato
je on, Bobe, sebe prodao. Delove svoga tela. Ne samo svoj levi testis.
Nego sve. Bili su to odlični, prvoklasni delovi mladića od dvadeset dve
godine, nordijski tip, i vredeli su poprilično. Potpisao je da sve ostavlja
doktorima i - kako se to kaže? - oni su ga uspavali. Mora biti da Hetovi
delovi sad žive u desetak različitih osoba. Oni su sve rasprodali za
presañivanje, a nama su dali novac. Blizu milion dolara. Dovoljno za
prelet dovde i još nam je nešto preostalo. Eto, Bobe, šta je nama
donelo sreću."
Ja rekoh: "Žao mi je."

Mali oglasi
POTREBNA MI JE vaša hrabrost da se odlučim za bilo kojih pola
miliona plus bonus. Nemojte me moliti. Naredite mi. 87-299.
JAVNA LICITACIJA ličnih predmeta nepovratnika. U prostorijama
Korporacije Čarli Devet, 13.00-17.00 sutra.
VAŠI DUGOVI su isplaćeni kad postigne jedinstvo. On/ona je Hiči i
on/ona oprašta. Crkva "Motorcikla u izvanrednom stanju". 88-344.
MONOSEKSULACI ISKLJUČIVO RADI UZAJAMNOG sažaljevanja.
Bez dodirivanja. 87-913.

"Zašto? Mi prosto nemamo sreće, Bobe. Het je mrtav. Vila je

mrtva. Bog zna gde se nalazi moj muž ili naše jedino dete koje je još
živo. A mene evo ovde i, Bobe, pola vremena provodim želeći svim
srcem da sam i sama mrtva."
Ostavio sam je da spava u mom krevetu i otišao u Central park.
Pozvao sam Klaru, utvrdio da je nekuda izišla, ostavio poruku gde ću
biti i proveo otprilike jedan sat opružen na leñima, gledajući u dudinje
koje su upravo sazrevale na drvetu. Nije bilo nikoga više osim nekoliko
turista koji su došli da na brzinu pogledaju park pre polaska svoga
broda. Nisam na njih obraćao pažnju, čak nisam čuo ni kad su otišli.
Bilo mi je žao zbog Lujze i svih ostalih Forhendovih, a još žalije zbog
mene samog. Oni nisu imali sreće, ali ono što ja nisam imao bolelo je
još mnogo više; ja nisam imao hrabrosti da vidim kuda bi me moja
sreća odvela. Bolesna društva cede do kraja pustolove kao zrna
grožña. Zrna grožña ne mogu ništa na to da kažu. Pretpostavljam da
je isti slučaj bio i sa Kolumbovim moreplovcima ili sa pionirima koji su
s mukom provozili svoje pokrivene kočije kroz teritorije Komanča;
mora biti da su bili izbezumljeni od straha, baš kao i ja, ali nisu imali
mnogo izbora. Baš kao ni ja. Ali, gospode Bože, koliko sam ja
prestravljen...
Začuh neke glasove, jedan detinji, a drugi veseo, lagan. To se
Klara smejala. Ja se uspravih.
"Zdravo, Bobe", reče ona. Stajala je ispred mene sa rukom na glavi
jedne majušne Crnkinje sa nizovima upletenih kikica. "Ovo je Vati."
"Zdravo, Vati."
Moj glas je zvučao čudno, čak i meni samom. Klara me pažljivije
zagleda i odlučno upita: "Šta ti je?"
Nisam mogao jednom rečenicom da odgovorim na to pitanje pa
reših da kažem samo: "Objavljeno je da je Vila Forhend mrtva."
Klara klimnu ne govoreći ništa. Vati je prišla: "Molim te, Klaro.
Dobacuj mi loptu." Klara joj je dobaci, pa je uhvati, pa opet dobaci,
sve to u adaño tempu kao što priliči na Kapiji.
Nastavio sam: "Lujza hoće da krene na neko putovanje koje donosi
bonus za opasnost. Imam utisak da ona želi da ja, da mi, poñemo i
povedemo je sa sobom."
"O?"
"Da, kako tu stoje stvari: Da li je Dejn tebi nešto govorio o nekom
od tih specijalnih letova?"
"Ne! Dejna nisam videla već - ne znam. Uostalom, on je jutros
odleteo u jednoj 'jedinici'."
"Nismo mu priredili oproštajnu večeru!" usprotivio sam se ja,
iznenañen. Ona napući usta.
Devojčica viknu: "Hej, gospodine! Hvatajte!" Kad je bacila loptu
ova poče da lebdi kao cepelin napunjen vrelim vazduhom ka jarbolu za
pristajanje, ali sam je ipak nekako uhvatio. Misli su mi bile na drugoj
strani. Dobacih joj natrag vrlo pažljivo.
Malo posle Klara reča: "Bobe? Izvini. Mislim da nisam bila dobro
raspoložena."
"Aha." Ja sam bio vrlo zauzet.
Ona nastavi pomirljivo: "Meñu nama je bilo dosta nesuglasica,
Bobe. Ne želim da budem tako gruba prema tebi. Ja... ja sam ti nešto
donela."
Osvrnuh se, a ona uze moju ruku i navuče na nju nešto, sve do
lakta.
Bila je to narukvica, od Hiči-metala, vredela je pet stotina dolara
brat bratu. Ja sam nisam imao novaca da je kupim. Buljio sam u nju,
pokušavajući da se setim šta sam hteo da kažem.
"Bobe?"
"A?"
Glas joj je imao oštar prizvuk. "Običaj je da se kaže hvala."
"Običaj je", odvratio sam ja, "da se kaže istina kad te neko nešto
pita. Kao, na primer, ne kaže se da nisi videla Dejna Mečnikova kad si
sa njim provela baš prošlu noć."
Ona planu: "Ti me uhodiš!"
"Ti mene lažeš."
"Bobe! Ja nisam tvoje vlasništvo. Dejn je ljudsko biće, i prijatelj."
 "Prijatelj!" zarežah ja. Mečnikov je mogao da bude sve drugo,
samo ne nečiji prijatelj. Već pri samoj pomisli da je Klara bila s njim
osećao sam žmarce u preponama. Taj osećaj mi se nije dopadao, jer
nisam mogao da shvatim šta znači. Nije to bila samo ljutnja, čak ni
prosto ljubomora. Jedna komponenta mi je tvrdoglavo ostajala
nejasna. Rekao sam, znajući da je nelogično, i čuo sebe kako
izgovaram gotovo cvileći: "A ja sam te s njim upoznao!"
"To ti ne daje pravo vlasništva! U redu", progunñala je Klara,
"možda sam spavala s njim nekoliko puta. To ne menja moja osećanja
prema tebi."
"To menja moja osećanja prema tebi, Klaro."
Ona me je ukočeno gledala, s nevericom. "Ti imaš hrabrosti to da
kažeš? A dolaziš ovamo i zaudaraš na neku tamo jeftinu cicu?"
Tu se neoprezno izdadoh. "Nipošto nije bilo jeftino! Tešio sam
nekoga ko pati."
Ona se nasmeja. Glas joj je bio neprijatan; bilo bi neprikladno da
bude ljuta. "Lujzu Forhend? Ona je ovamo došla preko mrtvih, jesi li to
znao?"
Devojčica je držala loptu i gledala u nas unezvererno. Video sam da
smo je uplašili. Odgovorio sam, pokušavajući da govorim prigušeno da
ne bih prasnuo od ljutine: "Klaro, neću da dozvolim da me praviš
budalom."

BELEŠKA IZ METALURGIJE
Pitanje. Ja sam video izveštaj o tome da je Hiči-metal analiziran od
strane Nacionalnog biroa za standarde...
Profesor Hegramet. Ne, niste, Tetsu.
 Pitanje. Ali to je prikazano na PV...
Profesor Hegramet. Nije. Vi ste videli izveštaj o tome da je Biro za
standarde objavio kvantitativnu procenu Hiči-metala. Ne analizu. Samo
opis: tvrdoća, žilavost, tačka topljenja, takve stvari.
Pitanje. Nisam siguran da razumem u čemu je razlika.
Profesor Hegramet. Mi sada tačno znamo kako se ponaša. Ali ne
znamo šta je. Šta je najzanimljivije kod Hiči-metala? Vi, Teri?
Pitanje. Što sjaji?
Profesor Hegramet. Sjaji, tako je. On emituje svetlost. Dovoljno
jaku, tako da nam nije potrebno ništa drugo za osvetljavanje naših
prostorija, i moramo da ga prekrijemo kad hoćemo mrak. A on tako
sjaji u najmanju ruku već pola miliona godina. Otkuda potiče ta
energija? Biro tvrdi da on sadrži neke posturanske elemente i ovi
verovatno prouzrokuju radijaciju; ali mi ne znamo koji su. Isto tako,
ima u njemu nešto što liči na izotop bakra. Ali bakar nema nijedan
postojan izotop. Dosad nije imao. Znači ono što Biro navodi to su
podaci o tačnoj frekvenciji plavičaste svetlosti i svim fizičkim
osobinama izmerenim sa preciznošću od osam do deset decimala; ali u
izveštaju se ne kaže kako se on pravi.

"Ah", izusti ona sa izrazom nerazgovetnog gnušanja i okrenu se da

poñe. Ja ispružih ruku da je dotaknem, a ona zajeca i udari me, iz sve
snage. Udarac me je pogodio u rame.
To je bila greška.
To je uvek greška. Nije reč o tome šta je racionalno ili opravdano,
već je reč o odreñenim znacima. Na ovaj način dala mi je pogrešan
znak. Razlog zbog koga se vukovi meñusobno ne ubijaju je taj što se
manji i slabiji vuk uvek predaje. On se izvrne na leña, grlo mu ostaje
nezaštićeno i podiže šape u vazduh u znak da je potučen. Kad se to
dogodi pobednik je fizički onemogućen da i dalje napada. Kad tako ne
bi bilo, nijedan vuk više ne bi postojao. Iz tog istog razloga muškarac
obično ne ubija ženu, odnosno ne pretuče je do smrti. Nije u stanju.
Ma koliko on želeo da je udari, njegov unutrašnji mehanizam stavlja na
to zabranu. Ali ako žena napravi grešku dajući mu pogrešan signal
tako što ga prva udari...
Udarih je pesnicom četiri ili pet puta, iz sve snage, po grudima,
licu, trbuhu. Ona pade na zemlju, jecajući. Klekao sam pored nje,
pridigao je jednom rukom i, potpuno hladnokrvno, ošamario još dva
puta. Sve se to dešavalo kao da je sam bog bio izrežirao, apsolutno
neizbežno; a istovremeno sam osetio da sam se toliko zaduvao kao da
sam ustrčao uz brdo. Krv mi je bubnjala u ušima. Sve sam video
zamagljeno crvenom bojom.
Najzad sam začuo neko udaljeno, tiho plakanje.
Pogledao sam i video devojčicu, Vati, koja me je ukočeno gledala,
otvorenih usta, sa suzama koje su joj se kotrljale niz široke,
crvenkasto-crne obraze. Krenuo sam ka njoj u nameri da je umirim.
Ona vrisnu i pobeže iza rešetkaste pregrade obrasle vinovom lozom.
Okrenuo sam se ponovo ka Klari, koja se pridigla, ne gledajući u
mene, držeći šaku preko usta. Sklonila je ruku i ukočeno zurila u nešto
što se u njoj nalazilo: jedan zub.
Nisam ništa rekao. Nisam znao šta da kažem, a nisam se pouzdao
da ću se setiti šta da kažem. Okrenuo sam se i otišao.
Ne sećam se šta sam radio u toku nekoliko sledećih sati.
Spavao nisam, mada sam fizički bio iscrpen. Sedeo sam na komodi
u svojoj sobi neko vreme. Onda sam odatle otišao. Sećam se da sam s
nekim razgovarao, mislim da je to bio neki turista koji se odvojio od
svoje grupe sa broda kojim je dospeo sa Venere, o tome kako je
istraživanje svemira pustolovno i uzbudljivo. Sećam se da sam nešto
pojeo u kantini. A sve vreme sam razmišljao: ja sam hteo da ubijem
Klaru. U meni se sav taj bes nagomilavao, a ja sebi nisam čak hteo ni
da priznam da je tako sve dok ona nije povukla oroz.
Nisam znao da li će mi ikad oprostiti. Nisam bio siguran da bi
trebalo da mi oprosti, a čak ni da želim da mi oprosti. Nisam uopšte
mogao ponovo da nas zamislim kao ljubavnike. Ali ono u šta sam na
kraju bio sasvim siguran to je da želim da joj se izvinim.
Samo što ona nije bila u stanu. Tamo nije bilo nikoga osim jedne
debele, mlade Crnkinje, koja je lagano raspremala stvari, sa strašno
nesrećnim izrazom na licu. Kad sam zapitao za Klaru, ona poče da
plače. "Ona je otišla", jecala je žena.
"Otišla?"
"Oh, izgledala je strašno. Neko ju je, mora biti, pretukao! Dovela je
Vati i kazala da neće više moći da je čuva. Poklonila mi je sve svoje
haljine, ali šta ću ja da radim sa Vati kad budem na poslu?"
"Kuda je otišla?"
Žena podiže glavu. "Natrag na Veneru. Brodom. Odleteli su pre
jednog sata."

Ni s kim više nisam razgovarao. Sam u svojoj postelji, nekako sam

uspeo da zaspim.
Kad sam ustao, prikupio sam sve što sam imao: odela,
holodiskove, šah, ručni sat. Narukvicu od Hiči-metala koju mi je Klara
poklonila. Otišao sam i sve to rasprodao. Likvidirao sam svoj konto i
pokupio sav preostali novac: suma je iznosila ukupno hiljadu četiri
stotine dolara i nešto sitnine. Poneo sam novac u kazino i sve stavio na
broj 31 na ruletu.
Velika kugla polako se skotrljala u rupu: Zeleno. Ništa.
Sišao sam u direkciju za letove i prijavio se za prvu 'jedinicu' koja
bude slobodna i dvadeset četiri sata kasnije bio sam u svemiru.

23.
"Šta, zapravo, osećaš prema Dejnu, Bobe?"
"Šta, do ñavola, misliš da osećam? On mi je zaveo devojku."
"To je neobično staromodan način izražavanja, Bobe. A i dogodilo
se tako strašno davno."
"Naravno da je bilo odavno." Čini mi se da to nije fer sa Sigfridove
strane. On odreñuje pravila igre, a onda ih se ne pridržava. Kažem
ljutito: "Umukni, Sigfride. Sve se to dogodilo odavno, ali to u stvari nije
odavno, za mene, pošto ja nikada nisam dopustio da to iz mene iziñe
napolje. To je u mojoj glavi još uvek sasvim sveže. Zar nije to ono što
ti treba da mi pomogneš da učinim? Da dozvolim da sve što mi je u
glavi iziñe napolje tako da može da se osuši i odleti i da me više ne
obogaljuje?"
"Ja bih sad želeo da čujem zašto je sve to tako sveže u tvojoj glavi,
Bobe."
"Oh, Isuse! Sigfride!" Ovo je jedan od onih glupih Sigfridovih
trenutaka. Ne zna kako da postupi sa nekim zapetljanim ulaznim
informacijama, pretpostavljam. Sve u svemu on je samo mehanička
sprava i ne ume da radi ništa za šta nije programiran. Najčešće samo
reaguje na ključne reči... ovaj, obraćajući pomalo pažnju na značenje,
naravno. I na nijanse, ukoliko su izražene u tonu moga glasa ili u
onome što mu senzori smešteni u dušeku i kaiševima saopštavaju o
mojoj mišićnoj aktivnosti.
"Kad bi bio živo biće umesto što si mehanička sprava, ti bi
razumeo", kažem mu ja.
"Možda je tako, Bobe."
Da bih ga vratio na pravi trag, kažem: "Istina je da se to dogodilo
odavno. Ne vidim šta osim toga tražiš da ti kažem."
"Tražim da razrešiš jednu protivurečnost koju opažam u onome što
govoriš. Rekao si da ti nije smetala činjenica što je tvoja prijateljica,
Klara, imala seksualne odnose sa drugim muškarcima. Zašto je tako
važno što je jedan od njih bio Dejn?"
"Dejn nije s njom postupio kako treba!" Ah, dobri bože, zaista nije.
Ostavio ju je kao muvu zarobljenu u fosilnoj smoli četinara.

BELEŠKA O STANIŠTIMA HIČIJA

Pitanje. Zar ne znamo čak ni kako je izgledao sto ili bilo koji drugi
predmet u domaćinstvu Hičija?
Profesor Hegramet. Mi čak ne znamo ni kako izgleda kuća Hičija.
Nikada nismo nijednu našli. Samo tunele. Oni su voleli račvaste
hodnike iz kojih se ulazi u sobe. Voleli su velike prostorije u obliku
vretena i još zašiljene na oba kraja. Ovde ima jedna takva, dve ima na
Veneri, verovatno ostaci još jedne upola razjedene na Peginom Svetu.
Pitanje. Poznato mi je koliki je bonus za slučaj da se pronañu
nepoznata inteligentna bića, ali koliki je bonus u slučaju da se pronañe
jedan Hiči?
Profesor Hegramet. Samo vi nañite jednog Hičija. Posle toga sami
odredite cenu.

"Da li zbog načina na koji je Dejn postupio s Klarom, Bobe? Ili je to

zbog nečega izmeñu Dejna i tebe?"
"Nipošto! Izmeñu Dejna i mene nikada nije bilo ničega!"
"Ti si mi sam rekao da je on bio biseksualno aktivan, Bobe. Šta je
bilo s onim putovanjem na koje si ga poveo?"
"Imao je on dvojicu drugih muškaraca s kojima se zabavljao. Ne sa
mnom, dragi moj, ne, kunem se! Ne sa mnom. Oh", kažem,
pokušavajući da govorim što mirnijim glasom da bih na taj način
izrazio kako me ta glupa tema vrlo malo zanima, "doduše, pokušao je
da mi se naturi par puta. Ali ja sam mu rekao da to nije moj stil."
"U tvom glasu, Bobe", kaže on, "oseća se, reklo bi se, više ljutnje
nego što to pokazuju tvoje reči."
"Proklet bio, Sigfride!" Sad sam istinski ljut, priznajem. Jedva
uspevam da izgovaram reči. "Sit sam do guše tih tvojih skarednih
optužbi. Jeste, dopustio sam mu da me obgrli nekoliko puta. Samo
toliko. Ništa ozbiljno. Samo sam se razuzdao da mi proñe vreme. On
mi se inače dopadao. Krupan, zgodan momak. Čovek se ponekad oseti
usamljen - šta je sad?"
Sigfrid proizvodi neke šumove, kao kad se neko nakašljava. To je
njegov način da me bez reči prekine u govoru. "Šta si upravo rekao,
Bobe?"
"Šta? Kada?"
"Kad si pomenuo da meñu vama nije bilo ničeg ozbiljnog."
 "Isuse, ne znam šta sam rekao. Nije bilo ničeg ozbiljnog, to je sve.
Samo sam se razonodio, da mi proñe vreme."
"Nisi bio upotrebio reč 'razonodio', Bobe."
"Nisam? Koju reč sam bio upotrebio?"
Razmišljam, osluškujući odjek sopstvenog glasa. "Mislim da sam
rekao 'razonodio se'. Pa šta s tim?"
"Nisi rekao 'razonodio', Bobe. Šta si rekao?"
"Ne znam!"
"Rekao si, 'Samo sam se razuzdao', Bobe."
Spremam se da se branim. Osećam se kao da sam iznenada otkrio
da sam pokvasio pantalone, ili da mi je šlic otvoren. Izlazim iz samog
sebe da osmotrim sopstvenu psihu.
"Šta za tebe znači 'razuzdao sam se', Bobe?"
"Slušaj", odvraćam ja, smejući se, istinski impresioniran i u isto
vreme zainteresovan, "to je prava frojdovska omaška u govoru, zar
ne? Baš ste vi, momci, vickasti. Čestitam vam, programeri."
Sigfrid ništa ne kaže na moj učtivi komentar. Ostavlja me da se
malo preznojavam u sebi.
"U redu", kažem ja. Osećam da sam vrlo nezaštićen i ranjiv, zato
što dopuštam da se apsolutno ništa ne dešava, živim u onom trenutku
kao da će on večito da traje, kao što je Klara ostala zarobljena u svom
kratkom i večitom padu.
Sigfrid blago kaže: "Bobe. Kad si masturbirao, da li si imao
fantazme u vezi s Dejnom?"
"To mi je bilo mrsko", kažem ja.
On čeka.
"Mrzeo sam sebe zbog toga. Mislim, ne baš mrzeo. Više kao
prezirao. Bedni, prokleti, kučkin sin, ja, sav perverzan i grozan, koji
razdire svoje meso, a razmišlja kako će da se provodi sa ljubavnikom
svoje devojke."
Sigfrid ne odgovara neko vreme. Zatim kaže: "Čini mi se da istinski
želiš da plačeš. Bobe."
On je u pravu, ali ja ništa ne odgovaram.
"Da li bi rado plakao?" pita on.
"Jako bih to želeo", kažem ja.
"Pa onda zašto ne počneš da plačeš, Bobe?"
"Voleo bih da mogu", kažem ja. "Na nesreću, prosto ne umem."

24.
Upravo sam se okretao na drugu stranu, rešen da spavam, kad
sam primetio da se boje na kontrolnoj tabli rastavljaju u spektar.
Bio je to pedeset peti dan moga putovanja, dvadeset sedmi do
zaokretanja. Boje su bile intenzivno ružičaste svih pedeset pet
dana. A sad su se obrazovali kolutovi čisto bele boje, povećavali se,
zgrušavali.
Približio sam se odredištu! Gde bilo da bilo, ali približavao sam
se odredištu.
Moj mali, stari brod - smrdljivi, ubitačni, dosadni mrtvački
sanduk u kome sam se stalno o nešto udarao tokom gotovo puna
dva meseca, sasvim sam, razgovarajući sam sa sobom, igrajući igre
sam sa sobom, umoran od samoga sebe - leteo je brzinom manjom
od brzine svetlosti. Nagnuo sam se napred da pogledam u video-
ekran, koji se sada nalazio prilično nisko ispred mene pošto se
brzina smanjivala, ali nisam ugledao ništa što bi mi se učinilo
naročito uzbudljivo. O, jesam, jednu zvezdu. Bilo je mnogo zvezda
u raštrkanim jatima koje mi uopšte nisu izgledale poznate; pola
tuceta plavih zvezda počev od onih sjajnih do onih od kojih bole
oči; i jedna crvena koja se isticala više intenzitetom boje nego
sjajem. Bila je ugljenisana, crvena, mrgodnog izgleda, ne mnogo
sjajnija od Marsa posmatranog sa Zemlje, ali tamnije, ružnije
crvena.
Naterao sam sebe da se zainteresujem.
To nije bilo baš tako lako. Posle dva meseca provedena u
odbacivanju svega što je oko mene, zato što je bilo dosadno ili
preteće, bilo mi je teško da se prenem i preñem u raspoloženje u
kojem bih bio ranjiv. Uključio sam svesmernu antenu i počeo da
provirujem napolje kad je brod počeo da se okreće u krug na
panoramskom pokazivaču, režući nebesko prostranstvo na kriške
pomorandžine kore, kako bi ga kamere i analizatori mogli uhvatiti.
I gotovo u istom času primio sam kao odgovor svetao signal iz
blizine.

IZVEŠTAJ O MISIJI
Letelica 3-104, Let 031D18. Posada N. Ahoja, Ts. Zakarcenko,
K. Marks.
Vreme u svemiru 119 dana i 4 sata. Položaj neidentifikovan.
Kako izgleda, izvan galaktičke skupine, u oblaku svemirske prašine.
Identifikacija spoljnih galaksija pod znakom pitanja.
Rezime. "Nismo naišli na trag bilo kakve planete, ni artefakta,
niti na asteroid na koji bi se moglo sleteti u vidokrugu skeniranog
prostranstva. Najbliža zvezda približno udaljena 1,7 svetlos. god.
Prema našim nagañanjima, ma šta da je ovde postojalo sada je
uništeno. Ureñaji za obezbeñenje životnih uslova počeli da se kvare
pri povratku i Leri Marks je nastradao."

Pedeset pet dana dosade i iscrpenosti potpuno mi je izvetrilo iz

glave. Tu se nalazilo nešto ili vrlo veliko ili vrlo blizu. Zaboravih da
mi se spava. Nadvih se nad ekran, pridržavajući ga rukama i
kolenima, a onda ga ugledah: nakakav četvorougaoni objekt
pomaljao se na ekranu. Sav se presijavao. Čist Hiči-metal! Obložen
nepravilno poreñanim pločama, sa zaobljenim "bubuljicama"
načičkanim na glatkim površinama.
I adrenalin poče da protiče, a vizije velikih poslastica zaigraše
mi u pameti. Posmatrao sam kako se gubi iz vidnog polja, a onda
se prebacih do analizatora, čekajući da vidim šta će iz svega ovoga
da iziñe. Nije bilo sumnje da je u pitanju nešto dobro, jedino nije
bilo jasno koliko je dobro. Možda izvanredno dobro! Možda čitav
Pegin Svet za mene lično! - sa naknadom za ustupljena materijalna
prava u iznosu od mnogo miliona dolara svake godine sve dok sam
živ! Možda samo prazna školjka. Možda - a na tu pomisao navodi
četvrtasti oblik - možda onaj najluñi od svih snova, ceo veliki
svemirski brod Hičija u koji bih mogao da uñem i svuda da plovim
po želji, dovoljno veliki da primi hiljadu ljudi i tovar od milion tona!
Svi ti snovi bili su mogući; a čak i ako svi omanu, ako je to samo
jedna napuštena ljuska, potrebno je samo da u njoj unutra ima
jedan predmet, neka stvarčica, neka drangulija, neki predmetčić
kakav niko nikada nije pronašao, koji bi se mogao rastaviti pa
kopirati pa naterati da ga na Zemlji...
Sapletoh se i izgreboh po zglobovima šaka na onu spiralnu
napravu, koja je plamtela prigušeno zlatastom bojom. Posisah krv
sa zglobova i shvatih da se brod kreće.
Ne bi trebalo da se kreće! Prema programu to ne treba da radi.
Trebalo bi da lebdi na onoj, bilo kojoj, orbiti za koju je programiran
i prosto da stoji tu, dok ja pogledam unaokolo i donesem odluku
šta da radim.
Buljio sam oko sebe, pometen i zbunjen. Ona svetleća ploča
učvrstila se sad nasred ekrana i tu se zadržala; automatska
svemirska antena prestala je da radi. Sa velikim zakašnjenjem
začuo sam udaljeni urlik raketnih motora lendera. To me znači oni
pokreću; moj brod je programiran da ide ka onoj kamenoj ploči.
A jedno sjajno zeleno svetlo gorelo je iznad pilotskog sedišta.
To nije kako treba! To zeleno svetlo postavila su ljudska bića na
Kapiji. Ono nije imalo nikakve veze s Hičijima; to je bio najobičniji
radio-prijemnik kakve su ljudi nekada pravili, što je označavalo da
me neko poziva. Ko? Ko bi uopšte mogao biti u blizini moga novog
novcatog otkrića?
Pritisnuh TBS odašiljač i povikah: "Halo?"
Začu se odgovor. Nisam razumeo reči; činilo se da su na nekom
stranom jeziku, možda kineskom. Ali poticao je od ljudskog bića, u
svakom slučaju. "Govori engleski!" prodrah se ja iz sveg glasa. "Ko
si ti, do ñavola?"
Pauza. Zatim jedan drugi glas. "Ko ste vi?"
"Ja se zovem Bob Brodhed", zarežao sam.
"Brodhed?" Zbrkano mrmljanje nekoliko glasova. Zatim ponovo
glas na engleskom: "Mi na spisku nemamo nijednog vasionskog
istraživača po imenu Brodhed. Jeste li vi sa Afrodite?"
"Šta je to Afrodita?"
"O, Isuse! Ko ste vi? Slušajte ovo je kontrolni centar Kapije Dva
i mi nemamo vremena za zavitlavanje. Kažite ko ste!"
Kapija Dva!
Isključih radio-vezu i zavalih se na leña, posmatrajući kako ona
ploča postaje sve veća i veća, ignorišući zeleno svetlo. Kapija Dva?
Kakva ironija! Da sam hteo da idem na Kapiju Dva prijavio bih se za
redovan prelet i pristao da za kaznu plaćam novčanu naknadu za
bilo šta što bih tamo pronašao. Odleteo bih donde bezbedno kao
svaki turista, putanjom koja je isprobana već sto puta. Nisam to
učinio. Odabrao sam komplikaciju brojeva koju nikada niko ranije
nije upotrebio i preuzeo na sebe sav rizik. I proosećao sam svaki
broj po redu, onako izbazumljen od straha tokom pedeset i pet
gadnih dana.
To nije bilo fer!
Izgubio sam glavu. Nagnuo sam se nad birač kursa i počeo da
okrećem zupce nasumce.
Ovo je bio poraz koji nisam mogao mirno da prihvatim. Bio sam
pripravan za slučaj da ne nañem ništa. Nisam bio pripravan da
doznam da sam uradio nešto što je lako i za šta se ne dobija
nikakva nagrada.
Ali ono što sam napravio bila je još gora propast. Prvo se naglo
pojavila svetlo žuta boja na komandnoj tabli, a zatim se sve
pretvorilo u crnu boju.
Lagani piskavi šum motora lendera je prestao.
 Osećaj da se brod kreće je nestao. Brod je bio mrtav. Ništa se
nije kretalo. Ništa nije funkcionisalo u celokupnom sistemu Hičija;
ništa, čak ni sistem za hlañenje vazduha.
Kad je stigao brod poslat da me otegli do Kapije Dva već sam
bio u deliričnom stanju od toplotnog udara, na temperaturi od 75
stepeni Celzijusa koja je vladala u kabini.
Na Kapiji je bilo sparno i vlažno. Na Kapiji Dva je bilo toliko
hladno da sam morao da pozajmim sako, rukavice i topao donji
veš. Na Kapiji se osećao zadah znoja i odvodnih cevi. Na Kapiji Dva
se osećalo na zarñao čelik. Na Kapiji je bilo veselo i bučno i bilo je
puno sveta. Na Kapiji Dva nije se čuo gotovo nikakav šum i na njoj
se nalazilo samo sedam ljudskih bića, ne računajući mene, tek
toliko da ne bude nenastanjena. Hičiji nisu bili sasvim dovršili
radove na Kapiji Dva. Neki tuneli su samo donekle bili prokopani i
ukupno ih je bilo samo nekoliko desetina. Niko još nije bio stigao da
zasadi zelenilo, tako da je sav vazduh koji se ovde udiše poticao iz
hemijskih procesora. Parcijalni pritisak kiseonika iznosio je manje
od sto pedeset milibara, a ostali deo atmosfere sastojao se od
mešavine azota i helijuma, čiji je pritisak bio ne više od polovine
normalnog pritiska na Zemlji, zbog čega su glasovi zvučali piskavo,
a ja sam teško disao prvih nekoliko sati.
Čovek koji mi je pomogao da iziñem iz kapsule i umotao me da
bi me zaštitio od iznenadne hladnoće bio je tamnoputi kolos po
imenu Norio Ituno, Japanac s Marsa. On me je smestio u svoj
krevet, obilno napojio tečnošću i ostavio da se malo odmorim.
Zadremao sam, a kad sam se probudio on je sedeo pored mene,
posmatrajući me sa zanimanjem i poštovanjem. Poštovanje je bilo
upućeno osobi koja je upropastila brod od pet stotina miliona
dolara. Zanimanje onome ko je bio takav idiot da to učini.
"Pretpostavljam da mi se ne piše dobro", rekoh.
"Tako nekako, da", složi se on. "Brod je potpuno mrtav. Nisam
tako nešto nikad dosad video."
"Nisam znao da brod koji su napravili Hičiji može sasvim da
precrkne."
On sleže ramenima. "Ti si napravio nešto originalno, Brodhede.
Kako se osećaš?" Ja sedoh uspravno da bih mu pokazao, a on
klimnu. "Trenutno smo veoma zauzeti. Moraću da te ostavim da se
sam o sebi staraš nekoliko sati - ako možeš? - odlično. Onda ćemo
ti prirediti zabavu."
"Zabavu!" To mi nije bilo ni na kraj pameti. "Zašto?"
"Ne srećemo nekoga kao što si ti svaki dan, Brodhede", odvrati
on sa divljenjem, i ostavi me da mislim svoje misli.
Meni se moje misli nisu mnogo dopadale i nešto kasnije ustao
sam, navukao rukavice, zakopčao sako i krenuo u razgledanje. Za
to nije bilo potrebno mnogo vremena; nije bilo mnogo stvari za
razgledanje. Čuo sam da se nešto dogaña na nižim nivoima, ali su
odjeci odzvanjali pod čudnim uglovima duž praznih hodnika, a
nikoga nisam video. Kapiju Dva nisu posećivali turisti, pa zato nisu
imali ni noćne klubove ni kockarnicu, niti sam našao neki restoran...
čak ni toalet. Ubrzo zatim taj problem poče da se čini hitan.
Promislio sam i zaključio da Ituno mora nešto tako da ima u blizini
svoje sobe i pokušao da se tamo vratim istim putem, ali ni u tome
nisam uspeo. U nekim hodnicima postojale su neke sobice, ali su
bile nedovršene. U njima niko nije stanovao i niko se nije potrudio
da postavi kanalizaciju.
Ovo nije bio jedan od mojih boljih dana.

Dragi Glase Kapije,

Jesi li ti razumno biće bez predrasuda? Onda to dokaži time što
ćeš pročitati ovo pismo do kraja pre nego što o njemu doneseš sud.
Na Kapiji postoji trinaest nivoa na kojima se stanuje. Postoji
trinaest stanova u svakom od trinaest (prebroj ih sam) stambenih
holova. Misliš li da je ovo pismo samo puko glupo sujeverje? Onda
evo dokaza pa se sam uveri! Letovi pod brojem 83-20, 84-1 i 84-10
(koliko iznose ove cifre kad se saberu?) svi su oglašeni na spisku
86-13 kao beznadežni jer su prekoračili vreme predviñeno za
povratak! Korporacijo Kapije, probudi se! Ostavi skeptike i zatucane
vernike da se izruguju. Ljudski životi zavise od tvoje spremnosti da
se izložiš malom podsmehu. Ništa ne bi koštalo kad bi se iz svih
programa izostavili opasni brojevi - osim hrabrosti!

Kad sam najzad otkrio jedan toalet, čitavih deset minuta pitao
sam se šta treba da uradim i sa grižom savesti bih ga ostavio u
neučtivo zaprljanom stanju da nisam začuo neki šum ispred te
prostorije. Neka debela žena malog rasta stajala je napolju i čekala.
"Ne znam kako se pušta voda", izvinjavao sam se.
Ona me odmeri od glave do pete. "Ti si Brodhed", izjavila je, a
zatim: "Zašto ne odeš do Afrodite?"
"Šta je to Afrodita - ne, čekaj. Prvo, kako se ovo ispira? A onda
- šta je to Afrodita?"
Ona pokaza rukom na jedno dugme pored dovratka; ja sam
mislio da je to prekidač za svetlo. Kad sam ga dodirnuo čitavo dno
bešavne šolje zasija i posle deset sekundi unutra nije bilo ničega
osim pepela, zatim uopšte ničega.
"Sačekaj me", zapovedi ona i nestade unutra. Kad je izišla reče:
"Na Afroditi su pare, Brodhede. Biće ti potrebne."
Dopustio sam joj da me uzme za ruku i vuče za sobom. Afrodita
je, počeo sam da shvatam, planeta. Nova planeta, koju je jedan
brod sa Kapije Dva tek načeo pre četrdeset dana; velika planeta.
"Morao bi da platiš naknadu za ustupljena prava korišćenja, razume
se", reče ona. "A dosad nisu našli ništa izuzetno, samo uobičajene
ostatke Hičija. Ali ima na hiljade kvadratnih milja koje se mogu
istraživati, a proći će više meseci pre nego što prva grupa
istraživača počne da tamo preleće s Kapije. Tek smo im javili pre
četrdeset dana. Imaš li iskustva sa vrelim planetama?"
"Iskustva sa vrelim planetama?"
"Hoću da kažem", objasni ona, uvlačeći me u jedno silazno
okno i dovikujući naviše, "da li si ikad dosad vršio istraživanja na
planeti koja je vrela?"
"Nisam. U stvari, namam nikakvog iskustva koje bilo šta vredi.
Jedno putovanje. Ništa nismo našli. Ja čak nisam ni sleteo na
površinu."
"Šteta", odgovori ona. "S druge strane, nema šta tu mnogo da
se uči. Znaš kako izgleda Venera? Afrodita je samo malo gora.
Glavna veza je baklja i čovek ne bi želeo da se nañe na površini
Afrodite. Ali sve nastambe Hičija su ispod zemlje. Ako pronañeš
jednu, bićeš glavni."
"Kakvi su izgledi da se ta jedna pronañe?" upitao sam.
 "Pa", reče ona ozbiljno, odvlačeći me od užeta, pa kroz neki
tunel, "nisu baš najbolji, može biti. Uostalom, čovek se nalazi na
površini kad obavlja istraživanja. Na Veneri koriste oklopljene
module, pa skoknu začas gde god hoće, nema problema. Ovaj,
možda ima malo problema", priznade ona. "Ali više ne gube veliki
broj istraživača. Možda jedan odsto."
"Koliki postotak gubite na Afroditi?"

M. Glojner, 88-331
Njušimo po vašem tragu u gasovima Oriona,
Rijemo tražeći vašu jazbinu uz pomoć pasa sa Prokiona,
Mi iz Baltimora, Bafala, Bona i Benaresa,
Pretražujemo Algolu, Arkturusa, Antaresa,
Mi vas jednog dana sigurno nalazimo. Maleni, nestali Hičiji, evo
nas, dolazimo!

"Više od toga. Da, priznajem, više od toga. Moraš da koristiš

kapsulu iz svog broda, a ona razume se nije tako pokretljiva na
površini neke planete. Pogotovu planete koja ima površinu nalik na
istopljeni sumpor, a vetrovi su jačine uragana - kad su blagi."
"Zvuči očaravajuće", rekoh ja. "Zašto nisi ti sad tamo gore?"
"Ja? Ja sam spoljni pilot. Letim natrag na Kapiju otprilike kroz
deset dana, čim izvrše utovar tereta, odnosno kad neko doñe
ovamo, pa bude želeo da se preveze natrag."
"Ja želim da se prevezem natrag smesta."
"Oh, ne lupetaj, Brodhede! Zar ne znaš u kakvom si sosu?
Prekršio si propise time što si baratao po komandnoj tabli. Oni će te
zbog toga udesiti."
Razmislio sam o ovome pažljivo. Zatim sam rekao: "Hvala, ali
mislim da ću rizikovati."
"Zar ne razumeš? Na Afroditi garantovano ima ostataka Hičija.
Mogao bi da obaviš sto letova, a da ne naiñeš na nešto kao što je
ovo."
"Dušice", odvratih ja, "ja ne bih mogao da obavim sto letova ni
za šta na svetu, ni sada niti ikada. Nisam siguran da mogu da
obavim i jedan jedini. Mislim da imam još toliko hrabrosti da se
vratim na Kapiju. Preko toga, nisam siguran."

Proveo sam na Kapiji Dva ukupno trinaest dana. Hester

Bergovic, spoljni pilot, nastavila je da me nagovara da odletim na
Afroditu, pretpostavljam zato što nije želela da joj zauzimam
skupoceni prostor za teret na njenom povratnom letu. Drugima je
bilo svejedno. Oni su prosto smatrali da sam lud. Za Ituna sam
predstavljao problem, jer on je nekako bio zadužen za održavanje
reda na Kapiji Dva. Gledano kroz propise, ja sam ovamo ušao
ilegalno, nisam platio ni prebijenu paru za boravišnu taksu niti sam
imao čime da je platim. On bi imao puno pravo da me gurne u
svemir bez zaštitnog odela. Problem je rešio tako što me je zaposlio
da u Hesterinu "peticu" utovarujem manje važan teret, uglavnom
molitvene lepeze i uzorke za analizu sa Afrodite. Za to su mi bila
potrebna dva dana, a posle toga me je odredio za glavnog
majmuna uz trojicu ljudi koji su izrañivali zaštitna odela namenjena
sledećoj grupi istraživača Afrodite. Morali su da koriste hičijevske
plamenike kako bi dovoljno razmekšali metal od koga su pravili
odela, a meni ništa od toga posla nije bilo povereno. Potrebno je
dve godine da se čovek obuči da rukuje Hiči-plamenikom u
zatvorenom prostoru. Ali bilo mi je dozvoljeno da im pridržavam
odela i table od Hiči-metala, da dodajem alat, da idem po kafu... da
navlačim odela kad su bila gotova i u njima izlazim u svemirski
prostor da bih isprobao da li ne ispuštaju vazduh.
Nijedno nije ispuštalo vazduh.
Dvanaestog dana doleteše dve "petice" sa Kapije, pune srećnih,
veselih istraživača koji su bili poneli sasvim pogrešan pribor za
istraživanje. Vesti o Afroditi nisu na vreme bile stigle do Kapije, pa
tako novajlije nisu znale kakve ih šećerleme očekuju. Sasvim
slučajno, bila je meñu njima jedna mlada devojka na
naučnoistraživačkom zadatku, bivši ñak profesora Hegrameta, koja
se spremala za antropometrijska proučavanja na Kapiji Dva. Po
sopstvenom nahoñenju Norio Ituno ju je prebacio na let za Afroditu
i izdao nalog da se priredi mešovita zabava za doček i ispraćaj
istovremeno. Tako smo desetoro pridošlica i ja bili brojniji od naših
domaćina; ali ono što nisu mogli brojem, nadoknadili su ogromnim
nalivanjem pićem, tako da je zabava bila odlična. Ja sam se našao
u ulozi slavne ličnosti. Novajlije nisu mogle da doñu sebi zbog
činjenice da sam uništio jedan Hiči-brod i ostao živ.
Gotovo mi je bilo žao što moram da ih napustim... ne računajući
ono što sam se užasno plašio.
Ituno je nasuo u moju čašu viskija od pirinča s tri prsta i
nazdravio mi. "Žao mi je što odlaziš, Brodhede", rekao je. "Jesi li
siguran da se nećeš predomisliti? Mi trenutno imamo više
oklopljenih brodova i zaštitnih odela nego istraživača, ali ne znam
dokle će to tako biti. Ako se predomisliš pošto se tamo vratiš..."
"Neću se predomisliti", odvratio sam.
"Banzai", reče on i ispi svoje piće. "Čuj, znaš li ti jednog starog
po imenu Bakin?"
"Šikija? Naravno. Moj sused."
"Pozdravi ga s moje strane", reče on, nalivajući u to ime još
jednu čašu. "To je sjajan momak, ali me podseća na tebe. Bio sam
s njim kad je izgubio noge: našao se priklješten u lenderu kad smo
ovaj morali da odbacimo. Izbegao je smrt za dlaku. Dok smo stigli
do Kapije bio je sav naduven i grozno je izgledao; morali smo da
mu odsečemo noge, dva dana posle uzletanja. Ja sam ih odsekao."
"On je sjajan čovek, zaista", rekoh ja rasejano, ispijajući čašu
do kraja i pružajući mu je da je opet naspe. "Hej. Kako to misliš da
te on podseća na mene?"
"Nesposoban da se odluči, Brodhede. Zgrnuo je dovoljno
novaca da sebi obezbedi medicinski komplet, a on ne može da se
odluči da ga potroši. Ako ga potroši može ponovo da stekne noge i
opet da leti u svemir. Meñutim, ostao bi bez igde ičega ako na putu
ne bude imao sreće. I zato nastavlja ovako, kao bogalj."
Ja spustih čašu. Nisam više imao želju da pijem. "Zdravo,
Ituno", rekao sam. "Idem na spavanje."

Mali oglasi
DUVAN GAJEN U HLADOVINI ručno negovan i presovan. 2 U.S.
dolara cigara. 87-307.
TRENUTNO PREBIVALIŠTE Agosta T. Anjelija. Obratiti se Službi
bezbednosti Korporacije radi javljanja Interpolu. Sledi nagrada.
 PRIPOVETKE, PESME objavljujemo. Izvanredna prilika da
sačuvate svoje uspomene za svoju decu. Po izuzetno niskim
cenama. Predstavnik izdavačke kuće, 87-349.
IMA LI NEKOGA iz Pitsburga ili Paduke? Patim od nostalgije. 88-
226.

Na povratku sam proveo veći deo puta pišući pisma Klari mada
nisam bio siguran da ću ih ikada poslati. Tako reći, ništa drugo
nisam imao da radim. Pokazalo se da je Hester iznenañujuće orna
za seks, s obzirom na to da je bila omanja, debela gospoña u
izvesnim godinama. No, postoji granica do koje je to zabavno, ali
pored svega onog tereta kojeg smo utrpali u brod, nije bilo
prostora za bog zna šta drugo. Svi dani su proticali na isti način:
seks, pisanje pisama, spavanje... i kidanje u sebi.
Kidao sam se, pitajući se zašto Šiki Bakin želi da ostane bogalj;
što je u stvari bilo kidanje, u podnošljivom obliku, zbog toga nisam
znao zašto i sam to želim.

25.
Sigfrid kaže: "Govoriš kao da si umoran, Bobe."
E, to je bilo sasvim razumljivo. Bio sam na Havajima preko
vikenda. Nešto mojih para bilo je uloženo u tamošnji turizam, tako da
nisam plaćao nikakve poreze. Bila su to divna dva-tri dana na Velikom
ostrvu, sa dvočasovnim sastankom sa akcionarima pre podne, a
svako popodne u društvu jedne od onih prelepih ostrvljanki na plaži ili
u jedrenju u katamaranima sa staklenim dnom, iz kojih smo
posmatrali velike raže kako klize ispod nas, tražeći mrvice. Ali na
povratku, čovek se sve vreme bori sa promenama vremenskih zona,
pa sam bio iscrpen.
Samo to nije ono o čemu Sigfrid želi da mu pričam. Njega se ne
tiče ako se osećate fizički iscrpeni. Ne tiče ga se ako ste slomili nogu;
on samo želi da sazna da li sanjate kako spavate sa sopstvenom
majkom.
Kažem mu to. Kažem: "Umoran sam, to je tačno, Sigfride, ali
zašto ne prestaneš sa ćaskanjem? Navali odmah sa mojim Edipovim
osećanjima prema mamici."
"Jesi li imao takva osećanja, Bobi?"
"Zar ih nema svako?"
"Želiš li da govoriš o njima, Bobi?"
"Ne naročito."
On čeka i ja čekam. Sigfrid je opet bio zlatan, tako da je soba
sada ureñena kao soba za dečaka od pre četrdeset godina.
Hologrami sa ukrštenim maškama za ping-pong na zidu. Lažan
prozor sa lažnim pogledom na Stenovite planine u Montani u snežnoj
vejavici. Hologram sa policom za kasete sa pričama za dečake
snimljenim na traci: 'Tom Sojer', 'Izgubljena trka za Marsom' i - ne
mogu da pročitam ostale naslove. Atmosfera je sasvim domaća, ali ni
najmanje ne liči na moju sobu kad sam bio dečak, koja je bila
majušna, uska i gotovo ispunjena sofom na kojoj sam spavao.
"Da li znaš o čemu želiš da govoriš, Robe?" ispituje Sigfrid
oprezno.
"Nego šta." Zatim se premišljam. "To jest, ne znam. Nisam
siguran." U stvari i te kako znam. Nešto sam se rastužio na povratku
sa Havaja, strašno mnogo. Taj let traje pet sati. Pola od toga
vremena proveo sam gušeći se u suzama. To je bilo smešno. Na
sedištu pored mene bila je ona ljupka 'hapi-haole' devojka koja je
putovala na istok i ja sam smesta odlučio da se s njom bolje
upoznam. A stjuardesa je bila ona ista kao i pre, a nju, nju sam već
ranije bolje upoznao.
Tako sam sedeo sasvim pozadi u odeljku prve klase aviona SST,
služeći se pićem koje je donosila ta stjuardesa, i ćaskao sa mojom
zgodnom 'hapi-haole': A - svaki put kad bi devojka zadremala, ili
otišla u toalet, a stjuardesa gledala na neku drugu stranu - mene su
razdirali tihi, strašni jecaji natopljeni suzama.
A onda, kad bi jedna od njih ponovo pogledala u mom pravcu, ja
bih se smešio, čio i spreman za ljubav.
"Da li bi prosto rekao šta osećaš u ovom trenutku, Bobe?"
"Rekao bih ti odmah, Sigfride, kad bih znao šta osećam."
"Zar stvarno ne znaš? Zar ne možeš da se setiš o čemu si mislio
dok si ćutao, sad malopre?"
"Naravno da mogu!" Oklevam, a onda kažem: "O, do ñavola,
Sigfride, čini mi se da sam samo čekao da počneš da mi se umiljavaš.
Nešto sam intuitivno shvatio pre neki dan, i to me je zabolelo. Ajao,
ne bi verovao kako me je zabolelo. Plakao sam kao malo dete."
"Šta si to intuitivno shvatio, Bobi?"
"To pokušavam da ti kažem. Bilo je u vezi sa - pa eto, delimično
sa mojom majkom. Ali takoñe i u vezi, ovaj, znaš, sa Dejnom
Mečnikovim. Reč je bila o onoj... reč je bila..."
"Čini mi se da pokušavaš da ispričaš nešto o onim fantazmima u
kojima je došlo do analnog seksa sa Dejnom Mečnikovim. Bobe. Je l'
tako?"
"Aha. Imaš dobro pamćenje, Sigfride. Kad sam plakao, to je bilo
zbog moje majke. Delimično..."
"To si mi već rekao, Bobe."
"Tačno." Tu sam zaćutao. Sigfrid čeka. I ja čekam. Pretpostavljam
da želim da mi se još umiljava, i malo posle Sigfrid ljubazno
progovara:
"Hajde da vidimo da li mogu da ti pomognem, Bobe", kaže on. "U
kakvoj su vezi tvoje plakanje zbog majke i tvoji fantazmi o analnom
seksu sa Dejnom?"
Osećam da se nešto unutra u meni dogaña. Kao da nešto meko,
vlažno u grudima počinje da ključa i nadolazi mi u grlo. Siguran sam
da će mi, kad progovorim, glas biti drhtav i očajno nesrećan ako ga
ne budem kontrolisao. Stoga pokušavam da ga kontrolišem, mada
odlično znam da pred Sigfridom ne mogu da sakrijem takve tajne; on
može da pročita podatke sa senzora i zna šta se u meni dešava po
podrhtavanju moga tricepsa ili po vlažnim dlanovima.

IZVEŠTAJ O MISIJI
Letelica A3-77, Let 036D51. Posada T. Pareno, N. Ahoja, E.
Nimkin.
Vreme u svemiru 5 dana 14 sati. Položaj u blizini Alfe Kentaura A.
Rezime. "Planeta je bila sasvim slična Zemlji i pokrivena bujnom
vegetacijom. Boja vegetacije pretežno žuta. Sastojci atmosfere
potpuno kao kod Hičija. Ova planeta je topla i nema polarnih "kapa",
a temperaturni uslovi slični tropskom pojasu na Zemlji oko polutara,
umerena zona kao na Zemlji prostire se gotovo do polova. Nismo
otkrili tragove životinjskog sveta ili njihove znakove (metan, itd.) Na
nekim mestima biljni pokrov se lagano širi i napreduje, isterujući
mladice nalik na puzavice, koje se obavijaju i ponovo puštaju korenje
u tle. Maksimalna izmerena brzina iznosila je približno dva kilometra
na čas. Nisu nañeni artefakti. Pareno i Nimkin su sleteli na površinu i
vratili se sa uzorcima vegetacije, ali su zatim umrli od trovanja nalik
na trovanje otrovnim biljem. Na telu su im se pojavili veliki plikovi.
Zatim su nastupili bolovi, svrab i jasni znaci gušenja, verovatno usled
tečnosti nagomilane u plućima. Nisam ih preneo u glavni brod. Nisam
otvarao kapsulu za pristajanje, niti sam je pripojio glavnom brodu.
Snimio sam lične poruke za obojicu, zatim sam ostavio lender i vratio
se bez njega." Procena Korporacije: N. Ahoja se ne tereti nikakvom
odgovornošću, imajući u vidu njegovo prethodno vladanje.

Ali se ipak naprežem. Tonom kojim nastavnik biologije opisuje

preparisanu žabu, kažem: "Znaš, Sigfride, majka me je volela. Ja sam
to znao. Ti to znaš. I bilo je logično da ona to pokazuje, nije mogla
drukčije. A Frojd je jednom prilikom rekao da ni jedan dečak koji je
siguran da je bio majčin ljubimac nikada ne postaje neurotik kad
odraste. Samo..."
"Molim te, Bobi, to nije sasvim tačno, a osim toga ti sada
intelektualizuješ stvari. Dobro znaš da ne želiš da praviš čitav ovaj
uvod. Pokušavaš da izvrdaš, je l' tako?"
U nekoj drugoj prilici za ovo bih mu pokidao strujna kola iz
priključka, ali ovog puta dobro je bio pripremio teren za razgovor. "U
redu. Ali ja jesam znao da me je majka volela. Nije mogla da me ne
voli! Ja sam joj bio sin jedinac. Otac je umro - ne moraš da se
iskašljavaš, Sigfride, sad ću doći na ono što je glavno. Logički je bilo
nužno da me ona voli i ja sam to tako primio bez ijedne trunke
sumnje da je tako, ali ona to nikada nije izjavila. Nijednom."
"Hoćeš da kažeš da ti ona nikada, tokom svih godina koje ste
proveli zajedno, nije rekla: 'Volim te, sine'?"
"Nije!" zavrištao sam. Onda sam ponovo dobio kontrolu nad
sobom. "Odnosno nije neposredno, ne. Hoću da kažem, jednom
prilikom kad mi je bilo osamnaest godina i baš pre nego što ću da
zaspim u susednoj sobi, čuo sam kako kaže nekom svom prijatelju -
hoću da kažem prijateljici - da istinski smatra da sam ja izvanredno
dete. Bila je ponosna na mene. Ne sećam se šta sam to bio uradio,
dobio neku nagradu ili se zaposlio, i ona je baš u tom trenutku bila na
mene ponosna i volela me je i to je rekla... Ali ne meni lično."
"Molim te, nastavi, Bobe", kaže Sigfrid posle kraće pauze.
"Pa ja nastavljam! Daj mi mali predah. To boli; pretpostavljam da
je to ono što se naziva iskonska patnja."
"Molim te, nemoj sebi da postavljaš dijagnozu, Bobe. Samo reci
sve. Neka sve iziñe."
"O, drek."
Pružam ruku da uzmem cigaretu i zastajem u tom položaju. To je
obično dobar potez u slučajevima kad se stvari izmeñu Sigfrida i
mene zaoštre, zato što na taj način gotovo uvek uspem da ga
navedem na raspravu o tome da li ja to pokušavam da smanjim
napetost, umesto da se njome pozabavim; ali ovaj put sam suviše
zgañen nad samim sobom, nad Sigfridom, čak i nad majkom. Hoću
da se to što pre završi. Kažem: "Slušaj, Sigfride, evo kako je bilo.
Majku sam mnogo voleo i znam - znao sam - da i ona mene voli.
Samo ona nije umela to dobro da pokaže."
Iznenada uviñam da držim cigaretu u rukama, da je valjam meñu
prstima i ne palim je, a da za divno čudo, Sigfrid to nije čak ni
prokomentarisao. Žustro nastavljam: "Ona te reči nije izgovorila
preda mnom. I ne samo to. Čudno je, Sigfride, ali, znaš, ja se ne
sećam da me je ona ikada dodirnula. Mislim, ne stvarno. Ponekad bi
me poljubila pred spavanje. U teme. I sećam se da mi je pričala
priče. I uvek je bila pored mene kad mi je bila potrebna..."
Moram da zastanem za trenutak, da bih ponovo dobio kontrolu
nad svojim glasom. Udišem duboko i ujednačeno kroz nos,
usredsreñujući se na izdisanje.
"Ali, vidiš, Sigfride", kažem, unapred se pripremajući kako ću da
izgovorim reči, zadovoljan jasnoćom i mirnoćom sa kojom ih
izgovaram, "ona me nije mnogo dodirivala. Osim na jedan odreñen
način. Bila je vrlo pažljiva prema meni kad sam bio bolestan. A vrlo
često sam bio bolestan. U rudnicima hrane svima curi nos, imaju
razne infekcije kože - znaš to. Ona mi je nabavljala sve što mi je
potrebno. Uspevala je, bog će je znati na koji način, i da zadrži svoj
posao i da se stara o meni, sve u isto vreme. A kad sam bio bolestan
ona..."
Malo posle Sigfrid kaže: "Nastavi, Robi. Kaži glasno."
Ja pokušavam, ali i dalje to ne mogu da izgovorim, a on kaže:
"Prosto kaži najbrže što možeš. Neka to iziñe napolje. Neka te ne
brine da li ću ja razumeti ili da li će imati nekog smisla. Samo se
otresi tih reči."
"Pa, ona mi je merila temperaturu", objašnjavam ja. "Znaš to?
 Ugurala bi mi termometar. A onda bi me držala u naručju, znaš, pa
recimo, oko tri minuta. A onda bi izvadila termometar da vidi koliko
se popeo."
Na samoj sam ivici da počnem da cmizdrim na sav glas. Nemam
ništa protiv da pustim da se to dogodi, ali prvo hoću ovo do kraja da
ispričam; to je gotovo kao nešto u vezi sa seksom, kao kad se
približavate trenutku odluke kad ste s nekom osobom i čini vam se da
nemate stvarnu želju da vam ona postane tako bliska, ali ipak
nastavljate. Štedim se pri kontrolisanju svoga glasa, odmeravajući ga
tako da me ne izda pre nego što završim priču. Sigfrid ništa ne kaže i
ja malo posle smogoh ove reči:
"Sad vidiš u čemu je stvar, Sigfride? Čudno je to. Otkad znam za
sebe - koliko je to, možda čitavih četrdeset godina? A ja još imam tu
ludačku ideju da nečija ljubav prema meni ima neke veze s tim da mi
neko nešto ugura u zadnjicu."

26.
Na Kapiji su se desile mnoge promene dok sam ja bio odsutan. Lični
porez je povećan. Korporcija je želela da se otarasi izvesnog broja
prišipetlji, kao što smo bili Šiki i ja; rñava novost: to je značilo da moja
unapred plaćena boravišna taksa neće biti dovoljna za još dve ili tri
nedelje, nego samo za još deset dana. Doveli su jednu grupu mudrih
glavonja sa Zemlje, astronome, stručnjake za ksenotehniku,
matematičare, čak je i stari profesor Hegramet doleteo sa Zemlje, i,
mada ugruvan usled pritiska pri ispaljivanju rakete-nosača, krepko je
skakutao unaokolo po tunelima.
Jedina stvar koja se nije promenila bio je Ocenjivački odbor i mene
smestiše na "vrelu" klupu za saslušanje, gde sam se pušio dok mi je
moja stara prijateljica Ema objašnjavala kolika sam budala. U stvari,
gospodin Hsijen je čitao bukvicu, Ema je samo prevodila. Ali to je radila
sa velikim zadovoljstvom.
"Ja sam te upozorila da nešto ne zabrljaš, Brodhede. Trebalo je da
me poslušaš. Zašto si menjao kurs?"
"Rekao sam ti. Kad sam ustanovio da se nalazim pored Kapije Dva
prosto nisam mogao da se kontrolišem. Ja sam želeo da odletim na neko
drugo mesto."
"To ti je bilo neverovatno glupo, Brodhede."
Pogledao sam u Hsijena. On se okačio o zid svojom presavijenom
kragnom i tamo je sklopljenih ruku visio, smešeći se blagonaklono.
"Ema", kazao sam, "uradi što god hoćeš, samo mi se skidaj s vrata."
Ona veselo odvrati: "Radim ono što hoću, Brodhede, jer je to ono što
moram da radim. To je moj posao. Znao si da propisi ne dozvoljavaju da
se menja kurs."
"Koji propisi? Moja glava je bila u pitanju."
"Propisi nalažu da ne smeš da uništiš brod", objašnjavala je ona.
Nisam ništa odgovorio, a ona odcvrkuta nekakav prevod Hsijenu, koji je
ozbiljno slušao, napući usta i onda izrecitova dva lepa paragrafa na
mandarinskom kineskom. Prosto ste mogli osetiti gde su znaci
interpunkcije.
"Gospodin Hsijen kaže", reče Ema, "da si ti vrlo neodgovoran čovek.
Uništio si jedan ureñaj koji je nenadoknadiv. On nije bio tvoja svojina.
Pripadao je celoj ljudskoj rasi." On otpevuši još nekoliko rečenica, a ona
odvrati: "Ne možemo doneti odluku o tvojoj odgovornosti dok ne
dobijemo dalje informacije o stanju u kome se nalazi brod koji si oštetio.
Gospodin Ituno je poručio da će dati nalog da se brod potpuno pregleda
čim se za to ukaže prilika. Dva stručnjaka za ksenotehniku bila su u
preletu ka novoj planeti, Afroditi, u vreme kad je on poslao svoj izveštaj.
Do sada su se sigurno vratili na Kapiju Dva, pa možemo da očekujemo
da će izveštaj o svojim nalazima dostaviti, verovatno, po idućem
svemirskom pilotu. Tada ćemo te ponovo pozvati."
Ona napravi pauzu, pogleda me i ja pomislih da je razgovor završen.
"Veliko hvala", rekoh i požurih ka vratima. Ona me pusti da stignem čak
donde, a onda reče:
"Ima još nešto. U izveštaju gospodina Ituna se navodi da si radio na
utovarivanju i izradi zaštitnih odela na Kapiji Dva. On ti odobrava isplatu
dnevnica koja iznosi, čekaj da vidim, dve i po hiljade dolara. A kapetan
broda, Hester Bergovic, je naložila da ti se isplati jedan odsto od njenog
bonusa za usluge tokom povratka sa Kapije Dva; prema tome ti iznosi su
uneti u tvoj konto."
"Nisam imao ugovor sa njom", rekoh iznenañen.
"Nisi. Ali ona smatra da treba da primiš svoj deo. Mali deo, naravno.
Ukupno..." ona zaviri u neki papir, "to iznosi dve i po hiljade plus pet i po
hiljada - osam hiljada dolara koji su upisani na tvoj konto."
Osam hiljada dolara! Požurih do jednog okna, zgrabih uzlazno uže i
počeh pažljivo da se preračunavam. Zaista nedovoljno u odnosu na ono
koliko je meni potrebno. Sigurno ne dovoljno da se plati za sve štete na
brodu koje će mi natovariti. Toliko para nema ni u celoj Vasioni, ako mi
zaračunaju ukupne troškove za nadoknadu broda; jer nije bilo načina da
se on nadoknadi.
S druge strane, ipak je to osam hiljada dolara više nego što sam
imao.
 Proslavih to, časteći se jednim pićem u "Plavom paklu." Dok sam ga
ispijao, razmišljao sam kakve opcije imam. Što sam o njima više
razmišljao, utoliko su one bivale sve manje i manje.
Oglasiće me krivim, u to nema sumnje, i proceniće da dugujem u
najmanju ruku više stotina hiljada dolara. E pa, ja ih nemam. Možda će
suma iznositi i mnogo više, ali to je sasvim svejedno; kad vam uzmu sve
što imate, ionako vam ništa ne preostaje.
Znači, sve u svemu, mojih osam hiljada dolara doñe mu kao blago iz
bajke. Sa jutarnjom rosom može da iščezne. Čim tehnički izveštaj
tehničkih stručnjaka bude stigao sa Kapije Dva, odbor će se ponovo
sastati i tu će biti kraj.
Znači, nije bilo nekog posebnog razloga da ekonomišem sa parama.
Mogu baš i da ih potrošim.

IZVEŠTAJ O MISIJI
Letelica 1-103, Let 022D18. Posada Dž. Heron.
Vreme u svemiru 107 dana 5 sati. Napomena..Povratak posle 103
dana i 15 sati.
Izvod iz brodskog dnevnika. "Posle 84 dana i 6 sati u svemiru
instrument pod znakom pitanja počeo je da svetli i došlo je do
neuobičajene aktivnosti lampica na kontrolnoj tabli. Istovremeno sam
osetio da potisna sila menja pravac. U toku otprilike jednog sata stalno
su se dogañale neke promene, a onda se svetiljka pod znakom pitanja
ugasila i stanje se normalizovalo.
Pretpostavka: Promena kursa letenja da bi se izbegla nekakva
prolazna opasnost, možda zvezda ili neko drugo nebesko telo?
Preporučuje se kompjuterski pregled brodskih dnevnika radi utvrñivanja
sličnih slučajeva.

BELEŠKA O CRNIM RUPAMA

Dr Asmenion. Pazite sad, ako jedna zvezda ima početnu masu veću
od tri sunca, pa doñe do stezanja, ona se ne pretvori tek tako u
neutronsku zvezdu. Ona nastavlja svoj život. Toliko se zgusne da
najmanja brzina potrebna za otimanje od njene privlačne sile premaša
trideset miliona santimetara u sekundi... što je...?
Pitanje. Brzina svetlosti?
Dr Asmenion. Tačno tako, Galina. Znači, svetlost ne može od nje da
se otrgne. Znači, ona je crna. Eto zato se naziva crna rupa - samo, ako
dospete dovoljno blizu, unutar onoga što se naziva egrosfera, tu nije
crno. Verovatno biste nešto mogli da razaznate.
Pitanje. Kako bi to izgledalo?
Dr Asmenion. Nemam blage veze, Džer. Ako iko ikada donde dospe i
uspe da vidi, on će se vratiti i reći će nam ako bude u stanju. Samo
verovatno neće biti u stanju. Možda biste mogli dospeti toliko blizu,
zabeležiti podatke i vratiti se - i dići, gospode bože, ne znam, najmanje
milion dolara. Ako biste uspeli da uñete u svoj lender, znate, i da
odbacite masu glavnog broda, unazad, usporivši mu brzinu, možda biste
uspeli da postignete dovoljno dodatne brzine da se iščupate. Ne sa
lakoćom. Ali, možda, ako bi sve išlo baš kako treba. Meñutim, kuda biste
posle toga poleteli? U lenderu se ne možete vratiti kući. A da postupite
obrnuto, to ne bi išlo, lender nema dovoljno veliku masu da se pomoću
njega oslobodite...
Već vidim da starom Bobu ovaj razgovor ne prija i zato hajde da
preñemo na tipove planeta i oblike svemirske prašine.
 Isto tako, nije bilo razloga da razmišljam o mogućnosti da se vratim
na svoj posao baštovana koji sadi bršljan - čak i pod pretpostavkom da
bih ga mogao dobiti, sad kad su Šikija razrešili dužnosti nazovi
poslovoñe. Onog trenutka kad me budu oglasili krivim nestaće novac na
mom kontu. Nestaće i moja uplata za boravišnu taksu. Biću izložen
trenutnom izbacivanju kroz prozor.
Ako bi se u to vreme slučajno našao na rampi neki brod koji poleće k
Zemlji mogao bih se ukrcati i pre ili posle našao bih se ponovo u
Vajomingu u nastojanju da dobijem svoj stari posao u rudnicima hrane.
Ako nema nikakvog broda, onda bih se našao u nevolji. Možda bih bio u
stanju da nagovorim posadu američkog patrolnog boda, ili možda
brazilskog ukoliko bi Frensi Ereira tamo imao neku vezu, da me prime za
izvesno vreme dok se ne pojavi neki brod. A možda i ne bih.
Kad se stvar brižljivo razmotri, nije bilo baš mnogo nade.
Apsolutno najbolje bi bilo ako bih preduhitrio odbor, u kom slučaju
bih imao dve mogućnosti.
Mogao bih da krenem prvim brodom natrag na Zemlju, pa u rudnike
hrane, ne čekajući da odbor donese odluku.
Ili bih mogao ponovo da odletim u svemir.
Ne zna se koja je mogućnost bila lepša. Jedna od njih značila je
napuštanje zauvek svakog izgleda za pristojan život... a druga me je
dovodila u stanje izbezumljenog straha.

Kapija je bila nalik na klub džentlmena u kome se nikad ne zna koji

članovi se nalaze u gradu. Lujza Forhend je bila odsutna; njen muž, Ses,
čuvao je stražu, u očekivanju da se ona ili njihova druga kćer vrate pre
nego sam ponovo odleti napolje. On mi je pomogao da stvari prenesem
u svoju sobu, u kojoj su privremeno stanovale tri Mañarice, pre nego što
su zajedno odletele u jednoj "trojci". Selidba nije bila naporna; nisam
više posedovao baš ništa osim onoga što sam bio upravo kupio u kantini.
Jedini postojani deo inventara bio je Šiki Bakin, neiscrpno ljubazan i
uvek na usluzi. Zapitao sam ga da li je čuo nešto o Klari. Nije bio čuo.
"Idi ponovo napolje, Bobe", navaljivao je. "To je jedina prava stvar."
"Aha". Nisam hteo oko toga da se prepirem; on je neosporno bio u
pravu. Možda i bih... Rekao sam: "Voleo bih da nisam kukavica, Šiki, ali
jesam. Prosto ne znam kako bih sebe naterao da ponovo uñem u neki
brod. Nemam hrabrosti da se suočim sa situacijom u kojoj treba svakoga
trenutka u toku sto dana da se bojim smrti."
On se prigušeno nasmeja, pa skoči sa komode da bi me potapšao po
ramenu. "Nije ti potrebno toliko hrabrosti", reče on, pa odleprša natrag
na komodu. "Potrebno ti je hrabrosti koliko za jedan dan: samo da uñeš
u brod i da kreneš. Onda više uopšte ne moraš da imaš hrabrosti, jer
više ionako nemaš izbora."
"Čini mi se da sam to mogao da učinim", odgovorio sam, "da su
teorije Mečnikova o kodovima označenim odreñenim bojama bile tačne.
Ali neki koji su otišli na sigurno sad su mrtvi."
"To su bili samo statistički pokazatelji, Bobe. Stvarno je sada
bezbednost veća, a veći je i broj uspešnih letova. Malčice veći, doduše.
Ali veći."
"Mrtvi ipak ostaju mrtvi", odvratio sam. "Pa ipak - možda ću opet
razgovarati sa Dejnom."
Šiki se iznenadio. "On je odleteo."
"Kad?"
 "Otprilike onda kad si ti krenuo. Mislio sam da znaš."
Bio sam zaboravio. "Ne znam da li je pronašao neki fini, lak let kakav
je tražio."
Šiki počeša bradu trljajući je o rame i održavajući ravnotežu lenjim
zamasima krila. Onda skoči sa komode i odleprša do piezofona. "Hajde
da vidimo", reče on i pritisnu dugmad. Lokator se smesta pojavi na
ekranu. "Let 88-173", čitao je. "Bonus 150.000 dolara. To nije mnogo,
zar ne?"
"Ja sam mislio da on cilja na nešto veće."
"U stvari", reče Šiki, čitajući, "nije dobio. Ovde kaže da se sinoć
vratio."

Pošto je Mečnikov napola obećao da će podeliti svoje stručno znanje

sa mnom, imalo je smisla da odem da s njim porazgovaram ali nisam
znao kako da postupim. Otišao sam samo toliko daleko da proverim da
se vratio ne našavši ništa vredno i ne dobivši za svoj trud ništa osim
bonusa; ali nisam otišao da ga posetim.
Nisam gotovo ništa radio, u stvari. Tumarao sam unaokolo.
Kapija baš nije mesto sa najviše prijatnih kutaka u celom kosmosu,
ali nekako sam se snalazio. Bila je bolja od rudnika hrane. Iz sata u sat
bio sam za sat bliži onom trenutku kad će stići izveštaj tehničkih
stručnjaka, ali sam uspevao da o tome uglavnom ne razmišljam. Nalivao
sam se pićem u "Plavom paklu", upoznavao se s turistima, s posadama iz
patrolnih brodova na prolazu, sa novim pridošlicama, koje su stalno
pristizale sa užarenih planeta; meñu njima sam, pretpostavljam, tražio
neku drugu Klaru. Nijedna se nije pojavila.
 Mali oglasi
ZAR NE POSTOJE nepušači na Kapiji koji govore engleski i koji bi
popunili našu posadu? Možda vi želite da skratite svoj život (i naše
rezerve kiseonika!) ali mi ne želimo. 88-775.
POZIVAMO sve istraživače na sednicu Odbora Korporacije Kapije!
Masovni zbor sutra u 13.00 nivo Bejb. Svi su dobrodošli!
ODABERITE LETOVE proverene, sasvim kao iz vaših snova.
Dokumentovana knjiga na 32 stranice objasniće vam kako. Konsultacije,
25 U.S. dolara, 88-139.

Pročitao sam ponovo pisma koja sam joj napisao, vraćajući se sa

Kapije Dva, a onda sam ih pocepao. Umesto svih njih napisao sam joj
jedno jednostavno, kratko pisamce sa izvinjenjem i rekao da je volim i
odneo sam ga dole da ga preko radio-veze pošalju na Veneru. Ali ona
nije bila tamo! Bio sam izgubio iz vida koliko dugo traje kretanje po
sporoj Hofmanovoj orbiti. U odeljenju lokatora, prilično brzo su
identifikovali brod kojim je ona odletela; to je bio jedan orbiter sa
kružnom putanjom pod pravim uglom, koji je sve vreme leteo menjajući
brzine kako bi se sastajao sa brodovima koji su leteli u ravni ekliptike
izmeñu planeta. Prema raspoloživim podacima, njena letelica imala je
"randevu" sa nekim teretnim brodom koji je leteo na Mars, a zatim sa
jednim luksuznim putničkim brodom sa ureñajima za obezbeñenje sile
teže, koji je leteo na Veneru; ona se po svoj prilici prebacila na jedan od
njih, ali oni nisu znali na koji, a ni jedan ni drugi neće stići na svoje
odredište još čitavih mesec ili duže.
Poslah kopije pisma na oba ova broda, ali odgovor nije stizao.
Stekao sam nekakvu novu prijateljicu koja je bila treći tobdžija na
brazilskom patrolnom brodu. Upoznao nas je Frensi Ereira. "Moja
roñaka", rekao je, predstavljajući nas jedno drugom; zatim, privatno,
nešto kasnije: "Potrebno je da znaš, Robe, da ja ne gajim roñačka
osećanja prema svojim roñakama." Sve posade su s vremena na vreme
provodile odsustvo na Kapiji i mada, kao što sam već rekao, Kapija nije
bila Vaikiki ili Kan, na njoj je bilo bolje nego na pustim ratnim brodovima.
Suzi Ereira je bila vrlo mlada. Rekla je da ima devetnaest godina, a
morala je imati bar sedamnaest da bi uopšte dospela u brazilsku
mornaricu, ali je izgledala mlaña. Nije mnogo znala engleski, ali nama i
nije bilo naročito potrebno da znamo isti jezik da bismo se nalivali u
"Plavom paklu"; a kada smo otišli u krevet, otkrili smo da uprkos vrlo
škrtoj konverzaciji u verbalnom smislu izvanredno meñusobno
komuniciramo sopstvenim telima.
Ali Suzi je ovde provodila samo po jedan dan u nedelji, i tako je meni
preostajalo mnogo vremena koje je trebalo nekako utucati.
Okušao sam svašta: grupu za uzajamnu stimulaciju, grupni seks, kao
i "psihodramu" u kojoj smo jedni nad drugima izlivali svoja osećanja
ljubavi i mržnje. Zatim predavanja starog Hegrameta o Hičijima. Seriju
razgovora o astrofizici, sa težištem na tome kako se od Korporacije mogu
izvući novčane nagrade za naučni doprinos. Brižljivim rasporeñivanjem
uspevao sam da utrošim sve svoje vreme i tako sam donošenje odluke
odlagao s dana na dan.
Ne bih hteo da ostavim utisak da sam svesno pravio plan kako da
ubijem vreme; živeo sam od danas do sutra i svaki dan mi je bio
ispunjen. Četvrtkom su se pojavljivali Suzi i Frensi Ereira, pa bismo nas
troje ručali kod "Plavog pakla". Onda bi Frensi nekud odskitao za svoj
račun, ili bi našao neku curu, ili bi otišao na Jezero Supirior da se okupa,
dok bismo se Suzi i ja povukli u moju sobu na moje zalihe "ma-biriša" da
se kupamo u toplijim vodama moje postelje. Posle večere, dolazila bi
nekakva razonoda. Četvrtkom uveče su održavana predavanja iz
astrofizike, pa smo tako slušali o Herešprung-Raselovom dijalogu, ili o
crvenim džinovima i patuljcima, ili o neutronskim zvezdama, ili o crnim
rupama. Predavač je bio jedan debeli, matori laskavac iz nekog
zabačenog koledža u blizini Smolenska, ali čak i kroz masne viceve
nazirala se poezija i lepota u onome o čemu je govorio. Nadugačko je
pričao o onim starim zvezdama od kojih smo svi mi potekli i koje su
izbacivale u vasionu sitne čestice silikata i magnezijum karbonata i tako
stvorile naše planete, kao i ugljovodonike od kojih smo se mi stvorili.
Govorio je o neutronskim zvezdama koje zakrivljuju silu gravitacije u
širokom pojasu oko sebe; to nam je već bilo poznato jer su dve posade
nastradale, raskomadale se u parčiće, pošto su zašle u sferu jednog od
ovih supergustih patuljaka. Pričao nam je o crnim rupama koje se nalaze
na mestima gde je nekada bila neka gusta zvezdana masa, što se sada
može utvrditi samo na osnovu činjenice da su rupe progutale sve što im
je bilo u blizini, čak i svetlost; one ne samo da su propisno zakrivile
gravitacionu silu, one su je obavile oko sebe kao ćebe. Opisivao je
zvezde retke kao vazduh, ogromne oblake užarenog gasa pričao nam je
o protozvezdama u Orionovoj maglini, koje se upravo tog trenutka
rascvetavaju u rastresita jezgra toplog gasa, koja kroz milion godina
mogu postati sunca. Njegova predavanja bila su veoma popularna; čak
su i veterani kao što su bili Šiki i Dejn Mečnikov dolazili ponekad. Dok
sam slušao šta profesor govori, osećao sam čudesnost i lepotu
kosmičkog prostranstva. Ono je suviše golemo i veličanstveno da bi bilo
zastrašujuće a tek kasnije sam te slivnike radijacija i močvare razreñenog
gasa doveo u vezu sa samim sobom, sa krhkim, preplašenim stvorom
osetljivim na bol, kakvo je bilo telo u kome sam obitavao. I onda sam
razmišljao o tome da se vinem meñu te daleke kolose i... osećao kako se
duša u meni grči u klupko.
Posle jednog od tih skupova, pozdravio sam se sa Suzi i Frensijem i
smestio u venjak blizu sale u kojoj su se održavala predavanja, napola
skriven bršljanom, i utučeno duvao jedan džoint. Tu me je pronašao Šiki
i stao baš ispred mene, održavajući ravnotežu mahanjem krila. "Tražio
sam te, Bobe", reče on i zastade.
Trava je upravo počela da deluje. "Zanimljivo predavanje", rekoh
rasejano, prepuštajući se prijatnom osećanju koje mi je pružala droga i
ne mareći mnogo što je Šiki tu.
"Propustio si najzanimljiviji deo", reče Šiki.
Učinilo mi se da mu je izraz lica i preplašen i pun nade; nešto je
smerao. Povukoh još jedan dim, pa mu ponudih travu; on zavrte glavom.
"Bobe", reče, "čini mi se da se priprema nešto što bi bilo vredno
ugrabiti."
"Stvarno?"
"Da, stvarno, Bobe! Nešto sasvim dobro. I to uskoro."
Nisam za to bio pripravan. Želeo sam da i dalje pušim marihuanu sve
dok se u meni ne stiša uzbuñenje izazvano predavanjem, kako bih
mogao da nastavim sa uobičajenim tucanjem vremena. Poslednja stvar o
kojoj sam želeo da slušam bilo je neko novo putovanje za koje bi me
moje osećanje krivice gonilo da se prijavim, a moj strah bi me u tome
osujetio.
Šiki se uhvati za rešetku obraslu bršljanom i tako se držao i gledao u
mene radoznalo. "Bobe", rekao je, "ako nešto nañem za tvoj račun,
hoćeš li da mi pomogneš?"
"Da ti pomognem kako?"
"Povedi me sa sobom!" povika on. "Ja sve mogu da radim, osim da
slećem na površinu u lenderu. A ova misija, kako mi se čini, je takva da
to nije toliko ni važno. Za svakoga je predviñen bonus, čak i za onoga ko
ostane u kružnoj putanji."
"O čemu ti to govoriš?" Droga me je bila ošamutila; osećao sam
toplinu iza kolena i blagu zamagljenost svuda unaokolo.
"Mečnikov je razgovarao sa predavačem", reče Šiki. "Čini mi se po
onome što je govorio da je doznao za jednu novu misiju. Samo - govorili
su na ruskom, pa nisam sasvim dobro razumeo. Ali to je ona na koju on
čeka."
Ja rekoh sabrano: "Poslednja na koju je išao nije bila bog zna šta, je
l' tako?"
"Ova je drugačija!"
"Ne verujem da bi me on stvarno ubacio u grupu zbog nečega što je
dobro..."
"Sigurno da ne bi, ako ga ne zamoliš."
"O, do ñavola", progunñao sam. "U redu, razgovaraću s njim."
Šiki je blistao. "A u tom slučaju, Bobe, molim te - povešćeš i mene?"
Ja ugasih cigaretu popušenu manje od pola; osećao sam da će mi biti
potrebno ono što mi je preostalo od zdrave pameti. "Učiniću šta mogu",
kazao sam i krenuo natrag u salu za predavanja, baš kad je Mečnikov
otuda izlazio.
Nas dvojica nismo još razgovarali od kako se on vratio s puta.
Izgledao je jak i krepak, kao i uvek, a bradica mu je bila uredno
podšišana. "Zdravo, Brodhede", reče on podozrivo.
 Najdraži oče, majko, Mariza i Piko-Zoanjo,
Molim vas, recite Suzinom ocu da je ona vrlo dobro i da je stekla
naklonost svojih pretpostavljenih. Sami odlučite da li ćete mu reći da se
ona dosta često sastaje sa mojim prijateljem Robom Brodhedom. On je
dobar i ozbiljan čovek, ali jedan od onih koji nemaju sreće. Suzi je
podnela molbu za odsustvo kako bi krenula na jednu misiju i ukoliko
dobije odobrenje komandanta, kaže da bi krenula s Brodhedom. Mi svi
pričamo o tome kako ćemo da krenemo, kao što znate, ali svi tako ne
uradimo, pa možda ne treba uopšte da brinete.
Ovaj put moram da budem vrlo kratak; uskoro pristajemo, a ja imam
svojih 48 sati na Kapiji.
Mnogo vas voli,
Franceskito

Ja sam bio sasvim kratak. "Čujem da imaš nešto dobro u izgledu.

Mogu li da poñem s tobom?"
I on je bio sasvim kratak. "Ne." Gledao je u mene sa otvorenom
antipatijom. S jedne strane baš onako kako sam od njega uvek i
očekivao, ali, prilično sam bio siguran da je to delimično bilo i zbog toga
što je čuo šta se dogodilo izmeñu Klare i mene.
"Ti odlaziš napolje", nastavio sam uporno. "Čime? 'Jedinicom'?"
On je gladio svoje zaliske. "Ne", odgovorio je preko volje, "nije
jedinica Dve 'petice'."
""ve 'petice'?"
Posmatrao me je netremice, sa podozrenjem, a onda se gotovo
nasmejao; nije mi se sviñalo kad se smeši, uvek sam se pitao zašto se
smeši.
"U redu", kazao je. "Ti hoćeš na put, pa neka ti bude, što se mene
tiče. Razume se, to ne zavisi od mene. Moraćeš da pitaš Emu; ona će
sutra ujutru da nam da podrobna obaveštenja. Meñutim, možda će ti
dozvoliti da kreneš. Reč je o naučnoj misiji, sa bonusom od najmanje
milion dolara. A ti si u to umešan."
"Ja umešan?" Ovo je došlo iz neočekivanog pravca! "Umešan, kako?"
"Pitaj Emu", odvrati on i očeša se o mene u odlasku.
U sobi za razgovor bilo je desetak svemirskih istraživača, koje sam
gotovo sve poznavao: Ses Forhend, Šiki, Mečnikov i još nekolicina onih u
čijem sam društvu pio ili spavao, u raznim prilikama. Ema još nije bila
stigla i ja uspeh da je uhvatim pre nego što je ušla u sobu.
"Želim da idem na ovu misiju", rekao sam.
Ona se zgranula. "Stvarno? Ja sam mislila..." Ali tu stade, ne rekavši
šta je mislila.
Ja nastavih: "Ja imam isto toliko prava da idem kao i Mečnikov!"
"Ti, sigurno je kao grad, nisi zabeležio takve rezultate kao on, Bobe."
Ona me odmeri pažljivo, a onda reče: "Pa, reći ću ti o čemu je reč,
Brodhede. To je specijalna misija, a ti si je delimično prouzrokovao.
Ispalo je da je onaj tvoj blesavi kiks zanimljiv. Ne mislim to što si
upropastio letelicu; to je bilo nedotupavno i kad bi u kosmosu postojala
pravda, morao bi za to da platiš. Ali slepa sreća je gotovo isto toliko
dobra kao i velika pamet."
"Primili ste izveštaj sa Kapije Dva", počeh ja da nagañam.
Ona zavrte glavom. "Još nismo. Ali to nije važno. Izvršili smo rutinsko
programiranje tvoga leta pomoću kompjutera, i on je otkrio neke
zanimljive korelacije. Kombinacija koja te je odvela na Kapiju Dva - o, do
ñavola", reče. "Hajdemo unutra. U svakom slučaju, možeš da ostaneš
dok obavimo ovaj razgovor. On će ti pružiti kompletno objašnjenje, a
onda - videćemo."
Uhvati me za lakat i ugura ispred sebe u sobu, onu istu koju smo
koristili kao učionicu - kad je to bilo? Kao da je bilo pre milion godina.
Smestio sam se izmeñu Sesa i Šikija i čekao da čujem šta će ona to da
ispriča.
"Gotovo ste svi ovde", poče, "pozvani ste ovamo - sa izuzetkom
jedne ili dve osobe. Jedan od tih izuzetaka je naš proslavljeni prijatelj
gospodin Brodhed. Njemu je pošlo za rukom da upropasti jedan brod u
blizini Kapije Dva, kao što gotovo svi znate. Pravo bi bilo da ga zbog toga
naučimo pameti, ali pre nego što je to uradio, on nam je slučajno otkrio
neke zanimljive činjenice. Boje koje su se pojavile u toku njegovog leta
nisu bile one uobičajene za let do Kapije Dva, pa je kompjuter na osnovu
izvršenog uporeñivanja došao do sasvim nove koncepcije u vezi sa
programiranjem kursa. Kako se čini, samo otprilike pet brojeva je od
kritične važnosti za odreñivanje odredišta - onih pet koji su bili uobičajeni
za prelet do Kapije Dva, a koji su se poklapali sa brojevima koje je
odabrao Brodhed. Šta ostali brojevi označavaju, to ne znamo, ali ćemo
utvrditi."
Ona se zavali i prekrsti ruke. "Ovo je misija koja ima višestruki cilj",
reče. "Nameravamo da uradimo nešto novo. Za one koji su neupućeni, to
znači da nameravamo da uputimo dva broda na isto odredište."
Ses Forhend podiže ruku. "Iz kog razloga?"
"Pa delimično da bismo sa sigurnošću utvrdili da to jeste isto
odredište. Nameravamo da one brojeve koji nisu kritični variramo
donekle... one za koje mislimo da nisu kritični. I nameravamo da pustimo
da drugi brod krene trideset sekundi posle prvog. To jest, kako
predviñamo, to znači da će meñu njima postojati onoliki razmak koliki
Kapija preñe za trideset sekundi!
Forhend se nasmeši. "U odnosu na šta?"
"Dobro pitanje", klimnu ona. "U odnosu, mi smatramo, na Sunce.
Stelarno kretanje u odnosu na Galaksiju - mi smatramo - može da se
zanemari. Bar pod pretpostavkom da se pokaže da se vaše odredište
nalazi unutar Galaksije, a da nije toliko udaljeno da galaktičko kretanje
ima izrazito drugačiji vektor. Hoću da kažem, ukoliko biste dospeli na
suprotnu stranu, to bi bilo sedamdeset kilometara u sekundi, u odnosu
na galaktičko središte. Mi smatramo da to neće tako biti. Očekujemo da
se pojavi samo relativno vrlo mala razlika u brzini i pravcu kretanja, i -
ovaj, u svakom slučaju, trebalo bi da letite na rastojanju od nekih dve do
tri stotine kilometara.
Razume se", dodade, smešeći se veselo, "to je samo s teorijske tačke
gledišta. Možda relativna kretanja neće uopšte imati bilo kakvog značaja.
U tom slučaju, problem će biti da se spreči da se ne sudarite. Ali mi smo
ubeñeni - prilično ubeñeni - da ćete leteti bar na izvesnom rastojanju. U
stvari, potrebno vam je samo oko petnaest metara - koliko iznosi duži
prečnik petice."
"Šta znači 'prilično ubeñeni'?" zapita jedna od devojaka.
"Pa", priznade Ema, "ubeñeni u granicama razuma. Kako možemo da
znamo pre nego što isprobamo?"
"Zvuči opasno", prokomentarisao je Ses. Nije izgledao pokoleban
zbog toga. Samo je izneo svoje mišljenje. U tome se razlikovao od mene;
ja sam se trudio da ne obraćam pažnju na ono što sam osećao i
pokušavao sam da se usredsredim na tehničku stranu razgovora.
 Ema pogleda iznenañeno. "A to? Čujte, još nisam stigla da govorim o
opasnostima. Ovo odredište ne prihvata nijedna 'jedinica', većina 'trojki',
i neke 'petice'."
"Zašto?"
"Zato idete da biste to utvrdili", odgovori ona strpljivo. To je
kombinacija koju je kompjuter odabrao kao najbolju za testiranje
korelacije izmeñu različitih kombinacija brojeva. Imate oklopljene petice i
obe prihvataju odredište o kome je reč. Što znači da vam na
raspolaganju stoji ono što su konstruktori Hičija ocenili da ima dobre
izglede na uspeh, je l' tako?"
"To je bilo odavno", usprotivih se ja.
"O, naravno. Nikad nisam ni rekla da nije. Opasno jeste - bar do
izvesne mere. Zato se dobija milion."
Ona tu prekide, posmatrajući nas ozbiljno, dok se ne nañe neko da
zapita: "Kakav milion?"
"Bonus od milion dolara koji dobija svaki od vas kad se vrati",
odgovori ona. "Izdvojili su deset miliona dolara iz fonda Korporacije za
ovu svrhu. Deli se na jednake delove. Razume se, postoje dobri izgledi
da bude i više od milion za svakog ponaosob. Ako budete pronašli nešto
vredno, to će se obračunati po propisanoj skali. A kompjuter misli da su
izgledi dobri."
"Zašto vredi deset miliona?" upitah ja.
"O tome ne odlučujem ja", reče ona strpljivo. A onda me pogleda i
dodade: "I uzgred budi rečeno, Brodhede, otpisujemo ti odštetu za
letelicu. Znači sve što dobiješ moći ćeš da zadržiš. Milion dolara? To je
lepa sumica. Moći ćeš da se vratiš kući, da stvoriš neko malo preduzeće i
da se do kraja života izdržavaš od toga."
 BELEŠKA O SIGNATURAMA
Dr Asmenion. Znači, kad tragate za znacima života na nekoj planeti,
ne očekujete da ćete naići na veliki neonski natpis sa rečima: "Ovde žive
nepoznata bića". Nego tražite signature. "Signatura" je nešto što ukazuje
da tu postoji još nešto. Kao vaš potpis na čeku. Kad ga vidim, znam da
to znači da želite da vam se isplati novac, pa vam isplaćujem u gotovom.
Ne vama, naravno, Bobe.
Pitanje. Bog ne voli tako mnogo vickaste nastavnike.
Dr Asmenion. Bez uvrede, Bobe. Metan je jedan od tipičnih znakova.
On ukazuje na prisustvo toplokrvnih životinja, ili nešto nalik na njih.
Pitanje. Ja sam mislio da metan može da potiče od trulog povrća i
takvih stvari?
Dr Asmenion. O, kako da ne. Ali uglavnom potiče iz utrobe velikih
preživara. Na Zemlji metan u vazduhu najvećim delom potiče iz kravljih
creva.

Gledali smo se oči u oči, a Ema je prosto sedela tamo, smešila se

ljubazno i čekala. Ne znam o čemu su drugi razmišljali. Ja sam se
prisećao Kapije Dva i mog prvog putovanja, kad su nas oči bolele od
gledanja u instrumente, dok smo tražili nešto čega tamo nije bilo.
Pretpostavljam da su i svi ostali mogli da se prisećaju sopstvenih
neuspešnih poduhvata.
"Lansiranje je", reče ona najzad, "prekosutra. Oni koji žele da se
prijave, neka doñu u moju kancelariju."
Mene su primili. Šikija su odbili.
Ali nije to tako glatko išlo, nikad ništa ne ide glatko; ja sam bio taj
koji se postarao da Šiki ne poñe. Prvi brod se popunio brzo: Ses
Forhend, dve devojke iz Siera Leonea i jedan francuski par - svi su znali
engleski, svi su bili provereni, svi su već ranije bili na misijama. Za drugi
brod Mečnikov se prijavio smesta za kapetana posade; odmah je izabrao
jedan par "peškira", Denija A. i Denija R. onda, gunñajući, pristade da
primi mene. I tako je ostalo još jedno nepopunjeno mesto.
"Možemo da uzmemo tvog prijatelja Bakina", reče Ema. "Ili bi ti više
voleo tvog drugog prijatelja?"
"Kog drugog prijatelja?" upitao sam.
"Imamo molbu", reče ona, "trećeg mitraljesca Suzane Ereire, sa
brazilskog patrolnog broda. Dobila je dozvolu da uzme odsustvo radi
ovoga."
"Suzi! Nisam znao da se dobrovoljno prijavila!"
Ema je zamišljeno razgledala perforiranu karticu koju je držala u ruci.
"Ona je potpuno kvalifikovana", prokomentarisala je. "Takoñe, ima sve
delove tela. Aludiram", dodade licemerno, "na njene noge, naravno,
mada, kako čujem, ti se isto tako interesuješ i za druge delove njenog
tela. Ili bi možda radije bio "peškir" na ovoj misiji?"
Osetih u sebi besmislenu navalu besa. Nisam ja baš od onih
seksualnih čistunaca; pomisao na fizički dodir sa nekim muškarcem sama
po sebi nije me plašila. Ali - sa Dejnom Mečnikovim? Ili sa jednim od
njegovih ljubavnika?
"Mitraljezac Ereira može ovamo da doñe sutra", dodala je Ema.
"Brazilski patrolni brod će pristati odmah posle orbitera."
"Zašto, do ñavola, pitaš mene?" zarežah ja. "Mečnikov je kapetan
posade."
"On više voli da to prepusti tebi, Brodhede. Dakle, ko?"
 "Baš me briga!" razvikao sam se i otišao. Ali mogućnost da se
izbegne donošenje odluke ne postoji. To što se ja nisam odlučio bilo je
samo po sebi odluka da se Šiki odbije. Da sam se ja borio za njega, oni
bi ga poveli; pošto je to izostalo, bilo je očigledno da će izbor pasti na
Suzi.
Sledeći dan proveo sam izbegavajući Šikija. Pronašao sam neku novu
pridošlicu u "Plavom paklu", koja tek što je izišla iz klupe i proveo noć u
njenoj sobi. Nisam čak otišao u svoju sobu ni da se presvučem; sve sam
pobacao i kupio sebi nove stvari. Znao sam prilično dobro na kojim
mestima Šiki može da me traži - u "Plavom paklu", u Central parku,
muzeju - i držao sam se podalje odatle; otišao sam u dugačku šetnju po
vijugavim, opustelim tunelima, ne naišavši uopšte ni na koga, sve do
kasno uveče.
Posle toga sam reskirao i otišao na oproštajnu večeru koju su
prireñivali u našu čast. Šiki će verovatno biti tamo, ali biće tamo i drugog
sveta.
I bio je. A bila je i Lujza Forhend. U stvari, ona je, čini se, bila u
središtu pažnje; nisam znao da se vratila.
Ugledala me je i mahnula mi rukom. "Obogatila sam se, Bobe! Samo
pij - ja častim!"
Dopustio sam da mi neko gurne čašu u jednu ruku, a džoint u drugu,
i pre nego što sam povukao prvi dim uspeo sam da je zapitam šta je
našla.
"Oružje, Bobe! Fantastično oružje Hičija, na stotine komada. Ses kaže
da će nagrada u najmanju ruku biti pet miliona dolara. Plus naknada za
ustupljena materijalna prava... ukoliko neko pronañe način da kopira to
oružje, naravno."
 Ispustih jedan dim i isprah ukus droge gutljajem bele gromovnice.
"Kakva vrsta oružja?"
"Liče na sprave za kopanje tunela, samo su prenosni. Mogu da
provrte otvor kroz bilo šta. Izgubili smo Saru ala Fanta prilikom spuštanja
na površinu; jedna od ovih sprava joj je procepila zaštitno odelo. Ali Tim
i ja ćemo dići njen deo, znači po dva i po miliona svakome od nas."
"Čestitam", rekoh ja. "Mislio sam da je poslednja stvar koja je
ljudskoj rasi potrebna neko novo oružje za uzajamno ubijanje, ali -
čestitam." Posegao sam za nekim izrazima moralne uzvišenosti, što mi je
i te kako bilo potrebno; jer kad sam se okrenuo, ugledao sam Šikija kako
lebdi u vazduhu i posmatra me.
"Hoćeš jedan dim?" zapitao sam, nudeći mu pot.
On zatrese glavom.
Ja rekoh: "Šiki, nije zavisilo od mene. Ja sam im rekao - ja im nisam
rekao da te ne uzmu."
"Jesi li im rekao da bi trebalo da me uzmu?"
"Nije zavisilo od mene", kazao sam. "Hej, slušaj!" nastavio sam,
shvativši da postoji jedan način da se izvučem. "Sad, pošto se Lujza
obogatila, Ses verovatno neće da poñe. Zašto ne poñeš umesto njega?"
On ustuknu, posmatrajući me i dalje; samo mu se izraz lica
promenio. "Zar ti ne znaš?" upitao je. "Istina je da je Ses odustao, ali već
su našli zamenu za njega."
"Koga?"

Dragi Glase Kapije,

Prošlog meseca odvojio sam 58,50 U.S. dolara od svog teško
stečenog novca da bih poveo ženu i sina na "predavanje" jednog vašeg
"heroja" koji se vratio s puta, a koji je Liverpulu načinio sumnjivu čast
svojom posetom (za koju je dobro nagrañen, razume se, novcem
plaćenim od strane ljudi kao što sam ja). Nije mi smetalo to što nije bio
naročito zanimljiv kao predavač. Meñutim, ono što je tako zapaljeno
rekao mene je istinski raspalilo. Rekao je da mi bedni Zemljani uopšte
nemamo predstavu u kojoj meri stavljate glavu u torbu vi, plemeniti
pustolovi.
E pa, druškane, jutros sam podigao i poslednju funtu sa svoje štedne
knjižice da bi moja žena mogla da zakrpi pluća (znaš, dobra stara
melanoma usled azbestoze CV/E). Kroz nedelju dana treba da platim
školarinu za dete, a nikako mi nije jasno odakle ću. I pošto sam od osam
do dvanaest jutros čekao na pristaništu da mi se ukaže prilika da
prenesem neki brodski teret (nije ga uopšte bilo), nadzornik mi je
saopštio da sam prekobrojan, što znači da sutra ne moram ni da se
trudim da idem tamo da čekam. Da li bi neko od vas heroja bio
zainteresovan za kupovinu po vrlo povoljnoj ceni rezervnih delova? Moji
su za prodaju - bubrezi, jetra, sve. A sve je u dobrom stanju, odnosno
onoliko dobro koliko se može očekivati posle devetnaest godina
provedenih po pristaništima, izuzimajući suzne žlezde, koje su prilično
istrošene, usled plakanja zbog vaših nevolja.
H. Delakros
"Votertops"
stan B a 17, 41. sprat
Mersisajd L77PR 14JE6

"Osoba koja je upravo iza tebe", reče Šiki i ja se okretoh, a tu je

stajala ona, posmatrala me, sa čašom u ruci i izrazom lica koji nisam
mogao da odgonetnem.
"Zdravo, Bobe", reče Klara.
Bio sam se pripremio za ovu večeru uz pomoć nekoliko čaša s nogu u
kantini; devedeset odsto sam bio pijan, a deset odsto otupeo, ali sve je
to iščezlo kao rukom odneseno dok sam gledao u nju. Spustih čašu,
dadoh nekom cigaretu, uzeh je za ruku, i povukoh napolje u tunel.
"Klaro", rekao sam. "Jesi li primila moja pisma?"
Ona je izgledala zbunjena. "Pisma?" Zatresla je glavom. "Ti si ih
valjda poslao na Veneru? Ja donde nisam uopšte stigla. Letom u ravni
ekliptike stigla sam do mesta odreñenog za sastajanje a onda sam se
predomislila. Vratila sam se odmah orbiterom."
"O, Klaro."
"O, Bobe", imitirala me je, smejući se; to nije bilo naročito prijatno,
jer kad je razvukla usta video sam šupljinu na mestu gde je bio onaj zub
koji sam joj izbio. "Pa šta još imamo da kažemo jedno drugom?"
Ja je zagrlih. "Ja imam da kažem da te volim i da se izvinjavam i da
hoću da se pomirimo i želim da se venčamo i živimo zajedno i da imamo
decu..."
"Isuse, Bobe", reče ona, odgurnuvši me, doduše blago, "kad ti nešto
kažeš onda kažeš svašta, je l'da? Stani sad malo. Neće to da propadne."
"Ali prošlo je toliko meseci!"
Ona se nasmeja. "Ne glupiraj se, Bobe. Danas je rñav dan za Strelce
da donose odluke, naročito o ljubavnim stvarima. Razgovaraćemo o
tome drugi put."
"Te koještarije! Slušaj, u sve to uopšte ne verujem!"
"Ja verujem, Bobe."
Pade mi na pamet dobra ideja. "Hej! Kladim se da mogu s nekim da
se promenim u prvom brodu! Ili, čekaj malo, možda bi se Suzi zamenila s
tobom..."
Ona zavrte glavom, smešeći se i dalje. "Nikako ne verujem da će se
to Suzi dopasti", kazala je. "Ionako su već gnjavili dok su mi dozvolili da
zamenim Sesa. Neće nipošto pristati da se nešto menja u poslednjem
trenutku."
"Briga me za to, Klaro!"
"Bobe", reče ona, "nemoj da me forsiraš. Mnogo sam razmišljala o
nama. Čini mi se da meñu nama ima nešto za šta vredi da se potrudimo.
Ali još ne mogu da kažem da sam sasvim načisto i ne želim da forsiram
stvar."
"Ali, Klaro..."

IZVEŠTAJ O MISIJI
Letelica 3-184, Let 019D140. Posada S. Kotsis, A. Mekarti, K.
Metsuoko.
Vreme u svemiru 615 dana i 9 sati. Nema izveštaja posade sa
odredišta. Podaci dobiveni skenerom sa panoramskim zahvatnikom ne
pružaju podatke o odredištu. Nema karakterističnih znakova pomoću
kojih bi se izvršila identifikacija.
Nema rezimea.
Izvod iz brodskog dnevnika: "Ovo je 281. dan našeg boravka u
kosmosu. Metsuoko je izgubio prilikom izvlačenja kocke i izvršio
samoubistvo. Alicija dobrovoljno izvršila samoubistvo četrdeset dana
kasnije. Još nismo stigli do zaokretanja, što znači da je sve uzaludno.
Preostale namirnice neće biti dovoljne za moje potrebe, uračunavajući
čak i Aliciju i Kenija koji se nalaze u zamrzivaču. Zato sve prebacujem na
automatski režim leta i uzimam pilule. Svi smo napisali pisma. Molim
dostavite ih na označne adrese, ukolko se ovaj ukleti brod ikad vrati
natrag."
Služba za planiranje letova izjavila da je "petica" sa dvostrukim
rezervama i posadom od jednog člana mogla da dovede ovu misiju do
kraja i da se uspešno vrati natrag. Ovu izjavu objavljujemo uzgred: nema
dokaza da bi bilo korisno ponavljanje ove misije.

"Neka sad ostane na ovome, Bobe. Ja ću da krenem u prvom brodu,

a ti u drugom. Kad stignemo tamo kuda smo pošli, moći ćemo da
razgovaramo. Možda ćemo se čak i zameniti kako bismo se zajedno
vraćali. Ali dotle ćemo oboje imati prilike da razmislimo šta zapravo
hoćemo."
Jedine reči koje sam, kako izgleda, znao stalno sam ponavljao, kao
papagaj: "Ali, Klaro..."
Ona me poljubi, pa me odgurnu. "Bobe", rekla je, "nemoj toliko da
žuriš. Imamo vremena koliko hoćeš."

27.
"Hoćeš nešto da mi kažeš, Sigfride?" pitam. "Koliko sam ja
nervozan?"
On se ovoga puta na hologramu pojavljuje u liku Sigmunda Frojda,
sa nadmenim izrazom Bečlije, ni najmanje 'gem_tlich'. Ali glas mu je i
dalje blago tužni bariton: "Ako me pitaš šta pokazuju moji senzori,
Bobe, onda si ti jako uznemiren, tačno."
"Tako sam i mislio", odvraćam ja, bacakajući se po dušeku.
 "Možeš li da mi kažeš zašto?"
"Ne!" Cela ova nedelja je ovakva, sjajan seks sa Dorinom i S. Ja. i
poplave suza u kupatilu; fantastično licitiranje i igra na bridž-turniru i
potpuno očajanje pri povratku kući. Osećam se kao jo-jo. "Osećam se
kao jo-jo", derem se. "Izvukao si napolje nešto s čim ne mogu da se
nosim."
"Ja mislim da ti potcenjuješ svoje sposobnosti da se nosiš s
patnjom", kaže on, ohrabrujući me.
"Idi bestraga, Sigfride! Šta ti znaš o ljudskim sposobnostima!"
On gotovo uzdiše. "Jesmo li opet došli na to pitanje, Bobe?"
"I jesmo, do ñavola!" I začudo, osećam da sam manje nervozan.
Opet sam ga naveo na raspravljanje i opasnost se smanjila.
"Istina je, Bobe, da sam ja mehanička sprava. Ali ja sam
mehanička sprava tako konstruisana da razumem kakva su ljudska
bića i, veruj mi, dobro sam konstruisan za funkciju koja mi je
namenjena."
"Konstruisan! Sigfride", kažem ja razložno, "ti nisi ljudsko biće.
Možeš da razumeš, ali ne osećaš. Ti nemaš pojma kako je to kad
moraš da donosiš odluke kao ljudsko biće i da nosiš teret ljudskih
osećanja. Ne znaš kako je to kad moraš da vežeš prijatelja da bi ga
sprečio da ne izvrši samoubistvo. Da ti neko koga voliš umre. Da znaš
da je to tvoja greška. Da budeš izbezumljen od staha."
"Poznajem ja te stvari, Bobe", kaže on blago. "Stvarno ih
poznajem. Želim da istražim zašto si toliko uznemiren, pa budi dobar
da mi u tome pomogneš."
"Neću!"
"Ali tvoja uznemirenost, Bobe, pokazuje da se približavamo samoj
srži patnje..."
"Vadi tu prokletu burgiju iz mog živca!" Ali ova analogija ne remeti
ga ni za trenutak; impulsna kola su mu danas odlično doterana.
"Ja nisam tvoj zubar, Bobe, ja sam tvoj analitičar i ja ti kažem..."
"Prestani!" Znam ja šta treba da uradim da ga maknem s mesta
gde boli. Nisam više posle onog prvog pokušaja koristio onu malu
tajnu formulu koju mi je dala S. Ja, ali sad želim da je ponovo
upotrebim. Izgovaram one reči i pretvaram ga od tigra u cica-macu;
on se izvrće na leña i pušta da ga milujem po trbuhu, dok mu
zapovedam da mi pokaže neke upadljive detalje iz nekih od svojih
razgovora sa privlačnim i izuzetno uvrnutim pacijentkinjama; ostatak
seanse prolazi u gledanju pornografskih slika; i ovom prilikom izašao
sam iz njegove sobe netaknut.
Odnosno, gotovo netaknut.

28.
Gore u rupama gde su se Hičiji sakrili, gore u pećinama koje
zvezdama brode, gamižući tunelima koje su oni probili i njima gazili,
vidajući rane koje od Hičija vode... Isuse, to je bilo nalik na skautsko
logorovanje; pevali smo i ludirali se svih devetnaest dana posle
zaokretanja na pola puta. Ne sećam se da sam se ikad u životu tako
lepo osećao. To je bilo delimično zbog toga što smo se oslobodili
straha; kad je došlo do zaokretanja svi smo počeli lakše da dišemo,
kao što se uvek dešava; a delimično zbog toga što je prva polovina
puta bila prilično napeta, pošto su Mečnikov i njegova dva prijatelja
neprestano provodili vreme zajedno u nekakvom zamršenom trouglu,
a Suzi Ereira bila mnogo manje zainteresovana za mene na brodu
nego što je bila po jednu noć na Kapiji. Ali, najviše zbog toga, bar što
se mene tiče, što sam znao da sam sve bliže i bliže Klari. Deni A. mi je
pomogao da tu razdaljinu izračunamo; on je predavao na nekim
kursevima na Kapiji i možda je ono što je pričao bilo netačno, ali nije
bilo nikoga drugog ko bi znao tačnije, pa sam mu tako verovao na reč;
izračunao je da od trenutka zaokretanja na polovini puta letimo
ukupno negde oko tri stotine svetlosnih godina - nagañanje, naravno,
ali prilično približno. Prvi brod, onaj u kome je bila Klara, sve više i više
je odmicao ispred nas do zaokretanja, u kom trenutku smo prelazili
nešto više od deset svetlosnih godina dnevno (to jest tako je rekao
Deni). Klarina "petica" bila je lansirana trideset sekundi pre naše,
ostalo je prosta aritmetika: 3x1010 santimetara u sekundi puta 60
sekundi puta 60 minuta puta 24 sata... prilikom zaokretanja Klara je
bila dobrih sedamnaest i po milijardi kilometara ispred nas. To je
izgledalo vrlo daleko, i bilo je. Ali posle zaokretanja bivali smo sve bliži
i bliži iz dana u dan, sledeći je kroz istu onu crvotočinu u svemirskom
prostranstvu koju su Hičiji za nas bili probili. Ovuda kuda ide moj brod,
njen je prošao. Osećao sam da je pristižemo; ponekad sam
uobražavao da osećam miris njenog parfema.

Mali oglasi
ZANIMA ME HARPSIKORD, hitovi, grupni seks. Tražim četiri
istomišljenika meñu istraživačima radi eventualnog udruživanja.
Džeriman, 78-109.
RASPRODAJA U TUNELU. Primoran da rasprodam holodiskove,
garderobu, seksualna pomagala, knjige, sve stvari. Nivo Bejb, tunel
dvanaest, potražite De Vitorija, od 11.00 dok se sve ne proda.
DESETI ČLAN potreban za čitanje zapisa po Mišni za Abrama R.
Sorčuka, za koga se pretpostavlja da je mrtav, takoñe deveti, osmi i
sedmi član. Odazovite se. 87-103.

Kad sam tako nešto pomenuo Deniju A, on me je pogledao

začuñeno. "Da li znaš koliko je daleko sedamnaest i po milijardi
kilometara? Mogao bi da smestiš čitav jedan sunčev sistem izmeñu
njih i nas. Baš tako nekako; srednja udaljenost ose Plutonove kružne
putanje iznosi trideset devet i kusur astronomskih jedinica."
Nasmejao sam se, pomalo zbunjeno, "Samo sam bio uobrazio."
"Onda, hajde na spavanje", reče on, "i lepo sanjaj o tome." Znao je
za moja osećanja prema Klari; svi u brodu su znali, čak i Mečnikov, čak
i Suzi; možda je i to bilo moje uobraženje, ali činilo mi se da nam svi
žele sve najbolje. Svi smo mi jedni drugima želeli sve najbolje,
podrobno razrañujući planove šta ćemo da uradimo sa svojim
bonusima. Što se tiče Klare i mene, po milion dolara za nju i mene, to
je već nešto stvarno vredno pažnje. Možda nije dovoljno za medicinski
komplet, ne, ukoliko želimo da nam nešto preostane za našu dušu. Ali
dovoljno za glavne medicinske usluge, u najmanju ruku, što znači
obezbeñeno zaista dobro zdravlje, izuzimajući neka užasno teška
oboljenja, i to u toku narednih trideset ili četrdeset godina. Možemo
onda da živimo vrlo srećno sve do kraja života sa onim što će nam
preostati: putovanja; deca! Lep dom u nekom pristojnom delu - čekaj
malo, oprezno ću ja, dom gde? Nikako ne ponovo negde u blizini
rudnika hrane. Možda uopšte ne na Zemlji. Da li bi Klara htela da se
vrati na Veneru? Nisam mogao da zamislim sebe kako prihvatam da
živim u nekoj rupi za pacove. Ali isto tako nisam mogao da zamislim
Klaru u Dalasu ili Njujorku. Naravno, razmišljao sam, dok su želje
odjezdile daleko ispred stvarnosti, ako zaista nañemo nešto, onaj
pišljivi milion za nju i za mene mogao bi da bude samo početak. U tom
slučaju stvorili bismo sebi koliko god hoćemo domova, gde god
hoćemo; medicinski komplet, takoñe, sa obezbeñenim
transplantacijama koje bi nas održavale mladim, zdravim, lepim,
seksualno krepkim i...
"Ti sad stvarno treba da probaš da spavaš", reče Deni A.
obaraćajući mi se iz susedne ležaljke, "na to upozorava način na koji
se tu bacakaš."
Samo, meni se nije spavalo. Bio sam gladan, a nije bilo nikakvog
razloga da ne uzmem da jedem. Čitavih devetnaest dana pridržavali
smo se racionalnog trošenja hrane, što se uvek radi u toku prve
polovine putovanja. Kad jednom stignete do zaokretanja, onda znate
koliko hrane možete da trošite do kraja puta, čime se objašnjava zašto
se neki istraživači vraćaju ugojeni. Izvukoh se iz lendera, u kome su
spavali Suzi i oba Denija, a onda sam otkrio zašto osećam glad. Dejn
Mečnikov je sebi upravo pripremao gulaš.
"Hoće li biti dovoljno za dvojicu?"
On me pogleda razmišljajući. "Mislim da hoće." Podiže hermetički
poklopac, zaviri unutra, doli još decilitar vode iz kondenzatora i reče:
"Nek' se kuva još deset minuta. Prvo sam hteo nešto da popijem."
Ja prihvatih poziv i nas dvojica počesmo jedan drugom da
dodajemo bocu s vinom. Dok je on mešao gulaš, dodavši pri tom
malko soli, ja sam umesto njega vršio očitavanje. Još uvek smo leteli
gotovo maksimalnom brzinom i na ekranu se nije videlo ništa što bi
ličilo na neko poznato sazvežñe, niti pak mnogo na neku zvezdu; ali
meni je počelo sve da biva dobro i prijatno. Nikad nisam video Dejna
tako veselog i opuštenog. "Nešto sam razmišljao", reče on. "Jedan
milion je sasvim dovoljan. Kad se ovo završi, vraćam se u Sirakuzu,
odbraniću doktorat, zaposliću se. Naći će se negde neka škola koja će
primiti za stalno jednog pesnika ili jednog nastavnika engleskog jezika
koji ima za sobom sedam misija. Daće mi neku platu, a sa parama
koje ću dobiti za ovo, moći ću do kraja života da dopunjavam svoje
prihode."
Jedino što sam od ovoga stvarno čuo bila je jedna reč, i nju sam
čuo dobro i iznenadih se: "Pesnika?"
On se nasmeja. "Zar ti nisi znao? Tako sam i dospeo na Kapiju;
Gugenhajmova fondacija mi je platila put." On skide lonac sa
štednjaka, nasu podjednake porcije gulaša u dva tanjira i mi počesmo
da jedemo.
Ovo je bio čovek koji se nenormalno drao na dva Denija čitav jedan
sat, pre dva dana, dok smo Suzi i ja ležali ljuti i izolovani u kapsuli, i
slušali. Sve je to bilo zbog zaokretanja na pola puta. Sad smo mogli na
miru da se vraćamo kući; u ovoj misiji nećemo zaglaviti zbog nestašice
goriva; a ne moramo da se brinemo da li ćemo uopšte nešto naći, jer
su nam novčane nagrade zajamčene. Zamolio sam ga da mi kaže neku
svoju pesmu. Nije hteo da izrecituje nijednu, ali je obećao da će mi
pokazati kopije onih koje je poslao Gugenhajmovoj fondaciji, kad se
budemo vratili na Kapiju.
A kad smo sve pojeli, obrisali lonac i tanjire i sklonili ih, Dejn
pogleda na sat. "Prerano je da budimo ostale", reče, "a nema čovek
baš ništa da radi."
 On me pogleda, smešeći se. Bio je to pravi osmeh, ne samo
grimasa; i ja se prebacih do njega i sedoh mu u toplo i srdačno
rašireno naručje.
Devetnaest dana prošlo je gotovo kao jedan sat, a onda smo po
časovniku videli da je skoro vreme da stignemo. Svi smo bili budni,
ugurali se u kapsulu za sletanje, nestrpljivi kao deca o Božiću, čekajući
da raspakujemo svoje igračke. Bilo je to najsrećnije putovanje na
kome sam ja ikad bio, a verovatno i uopšte najsrećnije. "Znaš", reče
Deni R. zamišljeno, "gotovo mi je žao što smo stigli." A Suzi, koja je
taman počela da razabira šta govorimo na engleskom, reče:

BELEŠKA O PIEZOELEKTRICITETU
Profesor Hegramet. Jedina stvar koju smo utvrdili u vezi sa krvavim
dijamantima to je da su fantastično piezoelektrični. Da li neko zna šta
to znači?
Pitanje. Šire se i skupljaju kad se kroz njih provodi električna
struja?
Profesor Hegramet. Da. I obrnuto. Ako ih stisnete oni generišu
struju. Vrlo brzo, štaviše. Na tom načinu su zasnovani piezofon i
piezovizija. Industrija koja ostvaruje oko pedeset milijardi dolara.
Pitanje. Kome se isplaćuju naknade za ustupljena materijalna prava
za čitav taj plen?
Profesor Hegramet. Verujte, znao sam da će neko od vas postaviti
to pitanje. Nikome se ne isplaćuju. Krvavi dijamanti su pronañeni pre
mnogo, mnogo godina, u staništima Hičija na Veneri. Mnogo pre
otkrivanja Kapije. U Belovim laboratorijama su smislili kako da ih
koriste. Zapravo, oni koriste nešto što je malo drugačije, neku
sintetičnu masu koju su sami usavršili. Oni prave sjajne komunikacione
sisteme, pa Bel ne mora da plaća nikom drugom do samom sebi.
Pitanje. Da li su ih Hičiji koristili u istu svrhu?
Profesor Hegramet. Po mom ličnom mišljenju, verovatno da jesu,
ali ne bih znao kako. Pomislićete pošto su ih svuda unaokolo ostavili,
valjda su ostavili i komunikacione prijemnike i odašiljače, ali ako jesu,
ja ne znam na kome mestu.

"Sim, ja sei", a zatim, "Ja takoñe! Stisnula mi je ruku i jauzvratih

stisak; a, u stvari, u tom trenutku mislio sam na Klaru. Pokušali smo
da ih pozovemo preko radio-veze nekoliko puta, ali to se nije moglo u
ovom hodniku od crva, koji su Hičiji provukli kroz svemirski prostor. Ali
kad budemo izišli, moći ću s njom da razgovaram! Neće mi smetati što
će drugi da slušaju, znao sam šta je to što želim da joj kažem. Znao
sam čak i šta će ona da mi odgovori. U to nije moglo biti sumnje;
sigurno da je i u njenom brodu bilo isto toliko euforije kao u našem, iz
istog razloga, a kod sve te radosti i ljubavi nije bilo sumnje kakav će
biti odgovor.
"Zaustavljamo se!" prodra se Deni R. "Osećate?"
"Da!" zakreča Mečnikov, poskakujući zajedno sa tananim trzajima
koji su poticali od pseudogravitacione sile koja je označavala da se
vraćamo u normalan prostor. A pojavio se još jedan znak: svitak,
zlatne boje u središtu kabine počeo je da svetli i bivao je sve svetliji iz
sekunde u sekundu.
"Ja mislim da smo uspeli", reče Deni R., prezadovoljan, a i ja sam
bio isto toliko zadovoljan kao i on.
"Sad ću da uključim svesmernu antenu", rekao sam, samouveren
zato što sam znao šta treba da radim. Suzi odmah prihvati stvar i
otvori vrata koja vode gore u lender; ona i Deni A. bili su odreñeni da
idu i osmatraju zvezde.
Ali Deni A. joj se nije pridružio. Buljio je u video-ekran. Kad sam
započeo rotacioni manevar, ugledao sam zvezde što je bilo prilično
normalno; nisu se činile ni u kom pogledu neobične, mada su iz nekog
razloga bile prilično zamagljene.
Zateturao sam se i gotovo pao. Rotiranje broda činilo se da ne teče
tako glatko kao što bi trebalo.
"Radio", reče Deni, a Mečnikov, smrknutog izraza, pogleda naviše i
ugleda kako svetli.
"Uključi ga", povikao sam. Glas koji sam začuo mogao je biti Klarin.
Mečnikov, i dalje smrknutog izraza, ispruži ruku ka prekidaču, a onda
ja primetih da je svitak vrlo svetlozlatne boje, kakvu dotad nikad nisam
video, kao slama, kao da je dostigao belo usijanje. Nije odavao
nikakvu toplotu, ali je zlatna boja bila protkana čisto belim prugama.
"Ovo je čudno", kazao sam, upirući prstom.
Ne znam da li me je iko čuo; iz radio-prijemnika dopirali su šumovi
i u kapsuli se to čulo vrlo glasno. Mečnikov dograbi dugme i dotera ga.
Nadjačavajući šum smetnji, začuo se glas koji prvo nisam
prepoznao, ali to je bio glas Denija A. "Osećate li ovo?" prodrao se.
"To su gravitacioni talasi. To ne valja. Zaustavi skener!"

Dop. Up. nav. 104

Umoljavate se da svoju brošuru "Uputstva za navigaciju" dopunite
sledećim obaveštenjima:
Programirani kursevi koji sadrže linije i boje kao na priloženom
dijagramu izgleda da su sigurno u vezi sa količinom goriva, odnosno
drugog izvora pogonske energije preostale u letelici.
Upozoravaju se svi vasionski istraživači da tri sjajne linije u
narandžastom delu spektra (shema 2) izgleda označavaju da je
pogonska energija potpuno istrošena. Nijedna letelica na kojoj su se
pojavile ove linije nije se nikada vratila, čak ni sa kontrolnih letova.

Ja ga refleksnim pokretom zaustavih.

Meñutim, dotle se video-ekran već bio okrenuo i na njemu se
videlo nešto što nije bilo ni zvezda ni galaksija. Nego nekakva nejasna
masa bledo-plave svetlosti, tačkasta, ogromna i užasavajuća. Dovoljno
je bilo da samo pogledam, pa da zaključim da to nije sunce. Nijedno
sunce ne može da bude tako plavo i tako nejasno. Oči vas bole ako u
njega gledate, ne zbog sjaja. Boli unutra u očnoj duplji, sve tamo do
očnog živca; bol se oseća u samom mozgu.
Mečnikov isključi radio-prijemnik i u tišini koja je nastala začuo sam
kako Deni A. reče, kao da se moli: "Najmiliji bože. Sad smo propali.
Ovo ovde je crna rupa."

29.
"Ako mi dozvoliš, Bobe", kaže Sigfrid, "ja bih voleo da s tobom
zajedno nešto istražim pre nego što mi narediš da preñem u pasivno
stanje."
Ja se kostrešim; kučkin sin je pročitao moje misli. "Primećujem",
kaže on odmah zatim, "da osećaš neki strah. Upravo to bih želeo da
istražim."
 Neverovatno, osećam kako pokušavam da poštedim njegova
osećanja. Ponekad zaboravim da je on mehanička sprava. "Nisam znao
da si shvatio da sam ja to pokušavao", izvinjavam se ja.
"Naravno da sam shvatio, Bobe. Kad mi uputiš pravu naredbu ja je
poslušam, ali ti mi čak nisi ni dao naredbu da ne beležim i ne
integrišem podatke. Pretpostavljam da ne znaš tu naredbu."
"Dobro pretpostavljaš, Sigfride."
"Nema nikakvog razloga da ti ne dozvolim pristup do bilo koje
inforamcije koju posedujem. Dosad nisam pokušavao da se mešam u
ono što radiš..."
"Zar bi to mogao?"
"Ja imam mogućnost da prenesem komandne instrukcije
kompjuterskom centru, da. To dosad nisam činio."
"Zašto nisi?" Stara vreća šrafova neprestano mi prireñuje
iznenañenja; ovo je za mene sve potpuno novo.
"Kao što sam rekao, nema za to razloga. Ali ti očigledno pokušavaš
da odložiš neko sučeljavanje, pa bih ja želeo da ti kažem šta mislim da
to sučeljavanje sadrži. Posle toga možeš da odlučiš šta ćeš da radiš."
"O, kakve budalaštine." Zbacujem kaiševe sa sebe i uspravljam se.
"Nemaš ništa protiv da pušim?" Znam kakav će biti odgovor na to, ali
on mi ponovo prireñuje iznenañenje.
"U ovim okolnostima, nemam. Ako osećaš da ti je potrebno nešto
što će ti smanjiti napetost, slažem se. Čak sam pomišljao da ti
ponudim i jedno blago sredstvo za smirenje, ako hoćeš."
"Isuse", kažem ja sa divljenjem, paleći cigaretu - i gotovo moram
da se uzdržim da i njemu ne ponudim jednu! "U redu, možemo da
krenemo."
 Sigfrid ustaje, proteže noge, i prelazi na jednu udobniju stolicu!
Nisam uopšte znao da i to može da uradi. "Ja pokušavam da ti
pomognem da se opustiš, Bobe", kaže on, "kao što sigurno i sam vidiš.
Prvo dozvoli da ti kažem nešto o svojim mogućnostima - i o tvojim -
koje tebi, čini mi se, nisu poznate. Mogu da ti pružim informacije o bilo
kom mom klijentu. Odnosno, ne moraš da se ograničiš samo na one
kojima je bio dostupan samo ovaj izlazni kanal."
"Čini mi se da ne razumem šta to znači", kažem ja, pošto je on
napravio malu pauzu.
"Ja mislim da razumeš. Odnosno, razumećeš. Kad budeš hteo.
Meñutim, pitanje važnije od ovoga jeste koju to stvar u svom sećanju
pokušavaš da potisneš. Osećam da je potrebno da je deblokiraš.
Pomišljao sam na to da te podvrgnem laganoj hipnozi, ili da ti dam
neko sredstvo za smirenje, ili čak pravog živog analitičara sa kojim bi
proveo jednu seansu, i bilo šta od ovoga ili sve zajedno stoji ti na
raspolaganju ako ti to želiš. Ali ja sam zapazio da si relativno opušten
kad razgovaramo o onome što ti opažaš kao objektivnu stvarnost oko
sebe, za razliku od one stvarnosti koja je u tebi unutra. Zbog toga bih
želeo sa te tačke da istražim zajedno s tobom jedan odreñen dogañaj."
Ja pažljivo otresem pepeo sa vrha cigarete. On je ovde u pravu;
sve dok vodimo razgovore o apstraktnim i bezličnim stvarima, u stanju
sam da govorim o svemu, do ñavola. "Koji je to dogañaj, Sigfride?"
"Tvoje poslednje istraživačko putovanje na koje si krenuo sa
Kapije, Bobe. Dozvoli da ti osvežim pamćenje..."
"Isuse, Sigfride!"
"Ja znam da ti misliš da ga se savršeno dobro sećaš", kaže on,
tumačeći moj uzvik sasvim tačno, "i u tom smislu i ne smatram da
tvoje pamćenje treba osvežavati. Ali ono što je zanimljivo u vezi s tom
epizodom to je da se sve glavne tačke tvoje unutrašnje napetosti u
njoj, kako izgleda, sustiču. Tvoj užasni strah. Tvoje homoseksualne
tendencije..."
"Hej!"
"...koje, zacelo, ne predstavljaju glavni vid tvoje seksualnosti,
Bobe, ali koje te opterećuju većim brigama nego što zaslužuju. Tvoja
osećanja prema tvojoj majci. Ogroman teret krivice koji si natovario na
sebe. A, na prvom mestu, ona žena Džel-Klara Mojnlin. Sve te stvari
pojavljuju se stalno iznova u tvojim snovima, Bobe, mada ti često nisi
u stanju da ih identifikuješ. A sve su one prisutne u ovoj jednoj
epizodi."
Gasim cigaretu i primećujem da sam pušio dve istovremeno. "Nije
mi jasan onaj deo o mojoj majci", kažem najzad.
"Nije?" Hologram koji ja zovem Sigfrid fon Šrink okreće se u jedan
ugao sobe. "Dozvoli da ti pokažem jednu sliku." On podiže jednu ruku
- pravo pozorište, znam da jeste - i u tom uglu pojavljuje se jedna
ženska figura. Nije sasvim jasna, ali je mlada, vitka i kao da zaklanja
rukom usta da se nakašlje.
"Ovo baš ne liči mnogo na moju majku", protestujem ja.
"Zar?"
"Pa", odgovaram velikodušno, "to je valjda najbolje što ti možeš da
prikažeš. Mislim, pošto nemaš ništa drugo na što bi se oslonio, osim,
pretpostavljam, mog sopstvenog opisa."
"Ova slika", kaže Sigfrid prilično blago, "sastavljena je na osnovu
tvog opisa devojke po imenu Suzi Ereira."
Palim novu cigaretu, uz izvesne teškoće, jer mi se ruka trese.
"Hej!" uzvikujem, sa istinskim divljenjem. "Skidam ti kapu, Sigfride.
Ovo je vrlo zanimljivo. Razume se", nastavljam, osećajući da sam
iznenada razdražen, "Suzi je, bože moj, bila gotovo dete! Izuzimajući
to, vidim - sad vidim, hoću da kažem - da ima neke sličnosti. Samo
godine su potpuno pogrešne."
"Bobe", kaže Sigfrid, "koliko je bilo godina tvojoj majci kad si ti bio
mali?"
"Bila je vrlo mlada." Malo posle dodajem: "U stvari, izgledala je još
mlaña nego što je bila."
Sigfrid me pušta da gledam nekoliko trenutaka, a onda opet mahnu
rukom i prikaza nestaje, a umesto nje najedanput obojica gledamo u
sliku na kojoj se vide dve 'petice' koje se dodiruju lenderima usred
vasionskog prostranstva, a iza njih se nalazi... nalazi...
"O, bože moj, Sigfride", kažem ja.
On izvesno vreme čeka da nastavim.
Što se mene tiče, može da čeka do beskonačnosti; ja prosto ne
znam šta bih rekao. Ništa me ne boli, ali sam paralizovan. Ne mogu
ništa da kažem i ne mogu da se pomerim.
"Ovo je", počinje on, govoreći vrlo polako i blagim tonom,
"rekonstrukcija ona dva broda sa vaše ekspedicije u blizini nebeskog
objekta SAG YY. To je crna rupa, odnosno, tačnije rečeno, jedna
specifična masa u stanju izvanredno brze rotacije."
"Znam ja šta je to, Sigfride."
"Da. Znaš. Usled rotacije, brzina translacionog kretanja onoga što
se naziva njenim pragom ili Švarcšildovim diskontinuitetom prevazilazi
brzinu svetlosti, pa zbog toga ona nije potpuno crna; ona se, u stvari,
može videti zahvaljujući onome što se naziva Cerenkovljeva radijacija.
Upravo zbog toga što ste to na svojim instrumentima zabeležili
zajedno sa nekim drugim vidovima ove jedinstvene pojave vašoj
ekspediciji dodeljena je nagrada od deset miliona dolara, pored ranije
ugovorene sume koja je, uključujući još neke manje iznose, osnovica
tvog sadašnjeg bogatstva."
"I to znam, Sigfride."
Pauza.
"Da li bi mi ispričao šta još o ovome znaš, Bobe?"
Pauza.
"Nisam siguran da sam u stanju, Sigfride." Opet pauza.
On me čak i ne nagovara da pokušavam. Zna da to ne mora da
čini. Ja sam želim da pokušam i znam da on zato ćuti. Ima nešto u
vezi s tim o čemu ne mogu da govorim, o čemu se bojim čak i da
mislim; ali oko toga jezgrenog užasa obavijeno je nešto o čemu sam u
stanju da govorim, a to je ta objektivna stvarnost.
"Ne znam koliko ti znaš o jedinstvenim pojavama, Sigfride."
"Možda možeš da ispričaš o tome tek onoliko koliko ti misliš da
treba da znam, Bobe."
Gasim cigaretu koju sam dotle pušio i palim drugu. "Pa", počinjem
ja, "ti znaš, a i ja znam, da kad bi stvarno hteo da doznaš šta su
jedinstvene pojave, to bi našao negde meñu kompletnim podacima
prikupljenim do sada, i to mnogo tačnije i iscrpnije nego što ja mogu
da ti ispričam, ali svejedno... Kod crnih rupa reč je o tome da su one
klopke. One zakrivljuju svetlost. One zakrivljuju vreme. Kad jednom
dospeš unutra, ne možeš više da iziñeš. Samo... Samo..."
Ubrzo zatim Sigfrid kaže: "Sasvim je u redu ako plačeš ukoliko ti se
plače, Bobe", i na taj način iznenada shvatam da je to ono što upravo
radim.
"Isuse", kažem ja i useknem nos u jednu od maramica koje on
uvek drži pri ruci tu pored mog dušeka. Sigfrid čeka.
"Samo ja sam se izvukao", kažem.
I sad Sigfrid izvodi nešto što od njega nisam nikad očekivao;
dozvoljava sebi da se našali. "To je", kaže on, "prilično očigledno, ako
je bar suditi po činjenici da si sada ovde."
"Ovo mučki iscrpljuje, Sigfride", kažem ja.
"Nema sumnje da tebe iscrpljuje, Bobe."
"Hteo bih nešto da popijem."
Klik. "U ormančiću iza tebe", kaže Sigfrid, "koji se upravo otvorio,
ima prilično dobrog šerija. Nije napravljen od grožña, izvinjavam se;
oni u zdravstvenoj službi ne nabavljaju skupe stvari. Ali verujem da
nećeš prepoznati da potiče od prirodnog gasa. A dodato je i malo THC
radi smirivanja nerava."

BELEŠKE O ISHRANI
Pitanje. Šta su jeli Hičiji?
Profesor Hegramet. Otprilike isto što i mi jedemo, reklo bi se. Ja
mislim da su oni bili svaštožderi; jeli su sve do čega su mogli da doñu.
Zaista ne znamo apsolutno ništa o njihovom načinu ishrane, osim što
možemo ponešto da zaključimo na osnovu letova do čaura.
Pitanje. Letova do čaura?
Profesor Hegramet. Obavljene su najmanje četiri misije koje nisu
dospele do neke druge zvezde, ali se pouzdano zna da su dospele
izvan Sunčevog sistema. U svemirski prostor, znate, gde lebde čaure
kometa, na udaljenosti od otprilike pola svetlosne godine. Te emisije
se računaju kao promašaji, ali ja se s tim ne bih složio. Pokušavao sam
da nagovorim Odbor da isplati za njih bonus za naučni doprinos. Tri su
izgleda završile u meteoritskim jatima. Četvrta je stigla u blizinu jedne
komete, na udaljenosti od mnogo stotina a.j. Meteoritska jata su,
razume se, obično ostaci neke stare, izumrle komete.
Pitanje. Da li to znači da su Hičiji jeli komete?
Profesor Hegramet. Jeli su ono od čega su komete napravljene.
Znate li šta je to? Ugljenik, kiseonik, azot, vodonik - isti oni sastojci
koje ste vi jeli za doručak. Ja mislim da su oni upotrebljavali komete
tako što su njihove sastojke prerañivali za svoju ishranu. Ja verujem
da će pre ili posle jedna od ovakvih misija otkriti fabriku za proizvodnju
hrane Hičija, a onda možda više niko nikada nigde neće morati da
gladuje.

"Sveti Bože", kažem ja i sam sam potrošio sve načine za

istraživanje iznenañenja. Šeri je baš onakav kakav on kaže da jeste i ja
osećam kako se njegova toplina razliva u meni.
"Lepo", kažem, ostavljajući čašu. "Eto. Kad sam se vratio na
Kapiju, oni su bili otpisali našu ekspediciju. Vratili smo se sa
zakašnjenjem od gotovo godinu dana. Zato što smo bili gotovo unutar
lokalnog horizonta. Znaš li ti nešto o dilataciji vremena? ... Oh,
svejedno", nastavljam ja, pre nego što on može da odgovori, "to je
bilo retoričko pitanje. Drugim rečima, ono što se dogodilo predstavljalo
je fenomen koji se naziva dilatacija vremena. Stigneš toliko blizu
jedinstvene pojave da se suočiš sa dvostrukim paradoksom. Ono što je
možda bilo petnaest minuta za nas bila je gotovo čitava godina prema
časovnicima - mislim časovnicima na Kapiji, ili ovde, ili bilo gde u
nerelativističkom kosmosu. I..."
Ispijam još jednu čašicu, zatim prilično odvažno nastavljam:
"I da smo ušli još dublje, kretali bismo se sve sporije i sporije. Sve
sporije i sporije i sporije. Malo bliže i tih petnaest minuta pretvorilo bi
se u deset godina. A bilo je tako, Sigfride. Bili smo gotovo uhvaćeni u
klopku, svi zajedno.
Ali ja sam se izvukao."
Onda sam se nečega setio i pogledao na sat. "Kad već govorimo o
vremenu, moj sat je istekao još pre pet minuta!
"Danas posle podne nemam nijednu drugu zakazanu seansu,
Bobe."
Ja buljim. "Šta kažeš?"
Blago: "Namerno sam oslobodio ovo vreme, Bobe."
Ne uzvikujem ponovo: "Sveti bože", ali u sebi baš to mislim. "Zbog
ovoga se opet osećam priteran uza zid, Sigfride!" kažem ljutito.
"Ja te ne teram da ostaneš duže od svog sata, Bobe. Ja samo
podvlačim da imaš tu mogućnost, ako želiš."
Premišljam se izvesno vreme.
"Ti si jedan mesingani, zvrndavi, brbljivi kompjuter, Sigfride",
kažem. "U redu. Ovaj, vidiš, nije postojala mogućnost da se izvučemo,
onako svi zajedno. Naši brodovi su bili dospeli gotovo do tačke s koje
nema povratka; eto, odande prosto ne možeš da se vratiš kući. Ali
stari Deni A. on je bio vispren dasa. I znao je sve o rupama u
zakonima. Kao jedinstvena celina, bili smo otpisani.
Meñutim mi nismo bili jedinstvena celina! Mi smo bili sastavljeni od
dva broda! A svaki od njih se dalje rastavljao u dva druga broda! I ako
bismo nekako uspeli da prenesemo ubrzanje iz jednog dela našeg
sistema u drugi - znaš ono, gurneš jedan deo dublje u bunar, a
istovremeno gurneš drugi deo naviše pa izvučeš - u tom slučaju jedan
deo one celine mogao bi da se oslobodi!"
Dugačka pauza.
"Zašto ne naspeš sebi još jednu čašicu, Bobe?" kaže Sigfrid s puno
obzira. "Mislim kad se isplačeš."

30.
Strah! Toliko se mnogo užasa trzalo tamo unutra, ispod moje kože,
da ga više nisam ni osećao: čula su mi njime bila prezasićena; ne
znam da li sam vrištao ili bulaznio samo sam učinio ono što mi je Deni
A. rekao da uradim. Brodove smo približili jedan uz drugi i spojili ih,
lender uz lender, pa smo pokušali da na rukama prenesemo pogonski
zupčanik, instrumente, odela, sve što se moglo preneti iz prvog broda i
smestiti u svaki raspoloživi kutak drugog, kako bismo napravili mesto
za desetoro ljudi na prostoru gde je bilo stešnjeno petoro. Iz ruke u
ruku, tamo i natrag, prenosili smo i rasporeñivali stvari. Bubrezi Dejna
Mečnikova mora da su bili plavo-crni od zadobijenih modrica; on je bio
taj koji se nalazio u lenderu i okretao prekidač na meraču goriva kako
bi odjednom izvukao hidroksid do poslednje kapi. Da li ćemo ovo
preživeti? To nismo mogli znati. Obe naše petice bile su oklopljene i
smatrali smo da nećemo oštetiti oklope napravljene od Hiči-metala. Ali
unutra, u oklopima, nalazićemo se mi lično, svi mi u onom jednom koji
će se otkačiti - odnosno, tako smo se nadali - sa, u stvari, nismo pre
svega nikako mogli znati da li ćemo se otkačiti, ili će ono što se otkači
ionako biti samo pihtijasta masa. A na raspolaganju smo imali samo
minute, i to neveliki broj. Čini mi se da sam pored Klare prošao
dvadeset puta za deset minuta i sećam se da smo se jedanput, kad
sam prvi put prošao, poljubili. Odnosno ciljali smo u usta, i prišli jedno
drugom sasvim blizu. Sećam se njenog mirisa, kao i toga da sam
jedanput podigao glavu, jer je mošusovo ulje mirisalo vrlo jako, mada
nju nisam mogao da vidim, a onda sam na to opet zaboravio. A sve to
vreme, na jednom ili drugom ekranu, videlo se kako ona ogromna,
zlokobna plava lopta treperi napolju; senke koje su velikom brzinom
preletale preko njene površine bili su fazni efekti koji su stvarali
stravične slike; njeni gravitacioni talasi koji su nas grčevito ščepali
kidali su nam utrobu. Deni A. se nalazio u kabini prvog broda, motrio
na vreme i nogama gurao vreće i torbe kroz poklopac lendera da se
prebace dalje, kroz otvor, pa kroz oba lendera, do komandne kabine
drugog broda gde sam ih ja žurno uguravao, bilo gde, samo da
napravim mesta za ostale stvari koje su pridolazile. "Pet minuta", drao
se on, pa "Četiri minuta!" pa "Tri minuta!"
"Bacajte taj prokleti kabal napolje!" pa onda: "Gotovo! Svi vi!
Ostavljajte sve i penjite se ovamo." I tako smo i uradili. Svi mi. Osim
mene. Čuo sam ih kako iz sveg glasa viču, a zatim kako me zovu; ali ja
sam zaostao, naš lender je bio blokiran, i ja nisam mogao da proñem
kroz gornji poklopac! I vukao sam nečiju veliku putnu torbu u stranu,
baš u trenutku kad je Klara vrisnula preko TBS radija: "Bobe! Bobe, za
ime boga, dolazi ovamo gore!" I bio sam svestan da je prekasno; i
zalupio sam poklopac i povukao polugu naniže, baš kad sam začuo
kako Deni A. iz sve snage viče: ""e! Ne! Čekaj!..."
Čekaj...
Čekaj vrlo, vrlo dugo.
 Dragi Glase Kapije,
U prošlu sredu prelazio sam preko parkirališta kod supermarketa
"Sejfvej" (gde sam bio da uložim svoje markice koje dobijam za
kupljene namirnice) i išao ka "šatl-busu" da bih se prevezao do kuće,
kad sam ugledao nekakvu nezemaljsku zelenu svetlost. Neka
čudnovata kosmička letelica se prizemljila u blizini. Četiri prekrasne, ali
veoma sićušne, mlade žene u providnim belim haljinama pojavile su se
i onesposobile me pomoću nekakvog paralizujućeg zraka. Zadržale su
me zarobljenog na svojoj letelici devetnaest sati. Za to vreme su me
podvrgle nekim nedostojnim radnjama seksualne prirode za koje me
časna reč obavezuje da ih ne odam. Predvodnica grupe, po imenu
Mojra Glou-Fon, izjavila je da ni oni, kao ni mi, nisu uspeli da potpuno
savladaju svoje životinjske nagone. Prihvatio sam njihovo izvinjenje i
pristao da predam četiri njihove poruke Zemlji: prvu i četvtu poruku ne
smem da obelodanim pre odreñenog vremena. Poruka broj dva je
privatna i odnosi se na direktora izgradnje moga stana. Poruka broj tri
upućena je vama na Kapiji i sastoji se od tri dela: 1. zabranjuje se
svako dalje pušenje cigareta; 2. zabranjuje se da muška i ženska deca
idu u zajedničke škole bar do druge godine studija; 3. morate smesta
obustaviti svako dalje istraživanje kosmosa. Oni vas posmatraju.
Heri Helison,
Pitsburg

Katkad se razmrskamo, a katkad spržimo,

A katkad iskidamo u sto komada,
A katkad se parama od naknada dobro
 omastimo,
A uvek svak' od straha strada.
Svejedno, ma šta da uradimo -
Mali, nestali Hičiji, samo dajte da se obogatimo!

31.
Posle nekog vremena, ne znam posle koliko, dižem glavu i kažem:
"Izvini, Sigfride."
"Zašto da izvinim, Bobe?"
"Što ovoliko plačem." Fizički sam iscrpen. Kao da sam trčao deset
milja kroz šibu ludih Čokto-Indijanaca koji su me tukli toljagama.
"Da li se sada osećaš bolje, Bobe?"
"Bolje?" Ovo pitanje me za trenutak zbunjuje, a onda se
preslišavam, i za divno čudo, jesam bolje. "Vidi, vidi. Čini mi se da je
tako. Ne baš ono što se kaže dobro. Ali bolje."
"Predahni koji minut, Bobe."
Ova napomena mi se čini glupa i ja mu to kažem. Moja energija je
otprilike na nivou jedne male, artritične meduze, koja je mrtva već
nedelju dana. Nemam drugog izbora nego da predahnem.
Ali tačno je da se osećam bolje. "Osećam", kažem, "kao da sam
sebi najzad dozvolio da osetim svoju krivicu."
"I ostao si živ."
Razmišljao sam o ovoj primedbi. "Čini mi se da jesam", kažem.
"Hajde da ispitamo ovo pitanje krivice, Bobe. Krivice, zbog čega?"
"Zato što sam se otarasio devetoro ljudi da bih sebe spasao,
kretenu!"
 "Da li te je iko ikada za to optužio? Iko osim tebe samog, hoću da
kažem?"
"Optužio?" Ponovo se useknjujem. "Pa, nije. I zašto bi? Kad sam se
vratio, bio sam neka vrsta heroja." Mislim na Šikija, tako punog obzira,
tako materinski nežnog; i na Frensija Ereiru kako me drži u zagrljaju i
pušta da se iskukam, iako sam mu ubio roñaku. "Ali oni nisu bili tamo.
Nisu me videli kako eksplozivom raznosim rezervoare da se
oslobodim."
"Jesi li razneo rezervoare?"
"Oh, do ñavola, Sigfride", kažem, "ne znam. Imao sam nameru.
Pružio sam ruku ka dugmetu."
"Da li je logično smatrati da bi to dugme u brodu, koga si
nameravao da napustiš, zaista zapalilo spojene rezervoare za gorivo u
lenderima?"

IZVEŠTAJ O UPLATI ROBINETU BRODHEDU:

1. Potvrñeno je da vaš kurs leta za Kapiju Dva omogućuje prelet u
oba pravca uz uštedu vremena od približno sto dana u odnosu na
prethodni standardni kurs za ovaj nebeski objekat.
2. Odlukom Odbora, dodeljuje vam se za ovo otkriće naknada za
ustupljena prava korišćenja u iznosu od jednog procenta od svih
budućih letova koji budu koristili pomenuti kurs, kao i avans od 10.000
U.S. dolara na ime pomenute naknade.
3. Odlukom Odbora, odreñuje se isplata jedne polovine pomenute
novčane naknade i avansa kao kazna zbog oštećenja korišćenog
svemirskog broda.
Shodno tome na vaš račun UPLAĆUJE SE sledeći iznos:
 Avans na ime naknade za ustupljena prava korišćenja (nalog
Uprave
A-135-7), uz pomenuti odbitak (nalog Uprave A-135-8): 5. 000 U.S.
dolara
Vaš novi SALDO iznosi: 6.192 U.S. dolara

"Zašto da nije? Ne znam. Bilo kako bilo", kažem, "ne možeš mi

navesti nijedan alibi na koji već i sam nisam pomišljao. Ja znam da su
možda Deni i Klara pritisli dugme pre nego što sam to ja učinio. Ali ja
sam bio pružio ruku ka dugmetu u svom brodu!"
"I šta si mislio koji će se brod otkačiti?"
"Njihov! Moj", ispravljam se. "Ne, ne znam."
Sigfrid ozbiljnim glasom kaže: "U stvari, to što si uradio bilo je vrlo
domišljato. Znao si da ne možete svi da preživite. Nije za to bilo
vremena. Postojao je samo jedan izbor i to da li će neki od vas
nastradati, ili ćete svi nastradati. Ti si izabrao da obezbediš da neko
preživi."
"Koješta! Ja sam ubica!"
Pauza, dok Sigfridova impulsna kola porazmisle o ovome. "Bobe",
kaže on pažljivo, "meni se čini da ti sam sebi protivurečiš. Zar nisi
rekao da je ona još živa u onoj beskonačnosti?"
"Oni su svi živi! Za njih je vreme stalo!"
"Pa onda kako si ti mogao ikoga da ubiješ?"
"Molim?"
On ponovo kaže: "Kako si ti mogao ikoga da ubiješ?"
"...ne znam", kažem ja, "ali, na časnu reč, Sigfride, danas više
stvarno ne želim o tome da mislim."
 "Nema ni razloga, Bobe. Ne znam da li imaš predstavu o tome
koliko si mnogo postigao u toku ova dva i po sata. Ponosim se tobom!"
I na neki čudan, nelogičan način, ja verujem u ono što mi on kaže,
ti razni delovi, žice od Hiči-metala, hologrami i sve ostalo, i prija mi to
što mu verujem.
"Možeš da ideš kad zaželiš", kaže on, ustajući i odlazeći u svoju
naslonjaču, potpuno kao da je pravi čovek, čak se i smeši na mene!
"Ali mislim da bih voleo nešto da ti pokažem."
Gotovo i ne pomišljam da se branim. Samo pitam: "A šta to,
Sigfride?"
"Ona druga naša mogućnost koju sam ti pomenuo, Bobe", kaže on,
"ona koju dosad nismo koristili. Voleo bih da ti pokažem jednog
pacijenta iz jednog ranijeg razdoblja."
"Drugog pacijenta?"
On blagim glasom kaže: "Pogledaj tamo u onaj ugao, Bobe."
Ja bacih pogled...
...i vidim nju.
"Klara!" I čim sam je ugledao shvatio sam odakle Sigfridu ta slika;
od kompjutera kome se Klara obratila tamo gore na Kapiji. Eno je
tamo, sa jednom rukom oslonjenom na policu sa kartotekom i nogama
koje lebde u vazduhu, kako govori ozbiljnim tonom; njene široke, crne
obrve se mršte i osmehuju, a lice joj se razvlači u osmeh, pa u
grimasu, a posle joj je izraz ljubak, tako prijatno opušten.
"Možeš da čuješ šta govori ako želiš, Bobe."
"Da li želim?"
"Nije obavezno. Ali nema ničega u njenim rečima čega bi trebalo
da se plašiš. Ona te je volela, Bobe, najbolje što je umela. Isto kao što
si ti voleo nju."
Dugo posmatram sliku, a onda kažem: "Ukloni je sada, Sigfride."
U sobi za oporavak gotovo tonem u san za trenutak. Nikada se
nisam osećao toliko opušten.
Perem lice, pušim još jednu cigaretu, a zatim izlazim u blještavo
dnevno svetlo pod Kupolom i sve mi izgleda tako lepo i prijatno. Mislim
na Klaru s ljubavlju i nežnošću i u srcu joj kažem zbogom. A onda
mislim na S. Ja. s kojom večeras imam sastanak - ako nisam već
zadocnio! Ali sačekaće ona; dobar je ona drug, gotovo isto tako dobar
kao Klara.
Klara.
Zastajem usred bulevara i ljudi naleću na mene. Neka sitna, mala
gospoña u kratkim pantalonicama dogeguca do mene i zapita: "Nešto
nije u redu?"
Zurim u nju i ne odgovaram ništa; a onda se okrećem i žurno
vraćam u Sigfridovu sobu.
Tamo nema nikoga, nema čak ni holograma. Vičem: "Sigfride! Gde
si, do ñavola?"
Nema nikoga. Niko ne odgovara. Ovo je prvi put da sam ušao u
ovu sobu kad nisam imao zakazan sastanak. Sad sam u stanju da
vidim šta je bilo pravo, a šta je prikazivano na hologramu; nema
mnogo onoga što je stvarno. Zidovi od metalnog praha, klinovi za
projektore. Dušek (pravi); ormančić sa pićem (pravi); još nekoliko
komada nameštaja za eventualno dodirivanje i upotrebu. Ali Sigfrida
nema. Nema čak ni one stolice u kojoj je obično sedeo. "Sigfride!"
Nastavljam da vičem, dok mi srce ludo udara u grlu a u glavi mi se
vrti. "Sigfride!" vrisnuh ja i najzad se pojavi neka magličasta svetlost
pa nešto sevnu i eno ga tamo, obučenog u Sigmunda Frojda, učtivo
gleda u mene.
"Da, Bobe?"
"Sigfride, ja sam je ipak ubio! Ona je nestala!"
"Vidim da si uznemiren, Bobe", kaže on. "Možeš li da mi kažeš šta
je to što te muči?"
"Uznemiren! Mnogo gore od toga, Sigfride. Ja sam čovek koji je
ubio devetoro ljudi da bi spasao svoj život! Možda ne 'istinski'! Možda
ne 'namerno'! Ali u njihovim očima važim kao onaj koji ih je ubio, isto
kao i u mojim!"

IZVEŠTAJ O UPLATI ROBINETU BRODHEDU:

Na vaš račun UPLAĆENI SU sledeći iznosi:
Garantovani bonus za misiju
88-98A i 88-90B (celokupan
predviñeni iznos): 10.000.000 U.S. dolara
Bonus za naučni doprinos
dodeljen od strane Odbora: 8.500.000 U.S. dolara
Ukupno: 18.500.000 U.S. dolara
Vaš novi SALDO iznosi: 18.506.036 U.S. dolara

"Ali, Bobe", odvraća on razložno, "o svemu tome smo već

razgovarali. Ona je još živa; svi su oni živi. Za njih se vreme
zaustavilo..."
"Znam", urlam ja. "Zar ne razumeš, Sigfride? U tome je stvar. Ja
ne samo da sam je ubio, ja je još ubijam!"
Strpljivo: "Da li misliš da je ono što si sad rekao istina, Bobe?"
 "Ona misli da jeste! Sada, i zauvek, dogod sam živ. Za nju nije kao
da se dogodilo pre mnogo godina, nego kao pre nekoliko minuta i
trajaće tako sve dok sam živ. Ja sam ovde dole, starim, pokušavam da
zaboravim, a Klara je tamo gore u sazvežñu Strelca YY i plovi unaokolo
kao muva u fosilnoj smoli."
Padam na nepokriven dušek od plastike, jecajući. Malo po malo,
Sigfrid je ponovo sredio celu sobu, ubacujući jednu po jednu stvar.
Sad mi iznad glave vise obešene pinjate, a na zidu je hologram jezera
Garda u blizini Sirmiona, sa jedrilicama, lebdelicama i kupačima koji se
zabavljaju.
"Pusti da bol iziñe napolje, Bobe", kaže Sigfrid blago. "Pusti da sav
iziñe."
"A šta misliš da drugo radim?" Prevrćem se na leña na dušeku od
pene, zurim u tavanicu. "Ja bih mogao da zaboravim na bol i krivicu,
Sigfride, kad bi i ona mogla. Ali za nju to još traje. Ona je tamo gore,
zarobljena u vremenu."
"Nastavi, Bobe", hrabri me on.
"To i radim. U svakoj sekundi vremena u njenoj glavi je još ona
sekunda - sekunda u kojoj sam odbacio njen život da bih spasao svoj.
Ja ću da živim i ostariću i umreću pre nego što za nju proñe ta
sekunda, Sigfride."
"Samo nastavi, Bobe. Reci sve do kraja."
"Ona misli da sam je izdao i ona to misli u ovom času! Ja ne mogu
s tom mišlju da živim."
Nastupa vrlo, vrlo duga tišina i naposletku Sigfrid kaže:
"Ti živiš, ti to znaš."
"Molim?" Dušom sam bio odlutao na daljinu od hiljadu svetlosnih
godina.
"Ti živiš s tom mišlju, Bobe."
"Zar se to zove život?" rugam se ja, uspravljam se i brišem nos
jednom od onih njegovih milion papirnih maramica.
"Vrlo brzo reaguješ na sve što ti kažem, Bobe", kaže Sigfrid, "i
zbog toga ponekad pomislim da reaguješ kao da zadaješ protivudarac.
Eskiviraš rečima ono što ja kažem. Dozvoli da ti jednom ja zadam pravi
udarac, Bobe. Neka ti ovo bude zauvek jasno, ti živiš."
"... Pa, pretpostavljam da je tako." To je sasvim tačno; samo nije
baš neka velika nagrada.
Još jedna duga pauza, a onda Sigfrid kaže:
"Bobe, ti znaš da sam ja mehanička sprava. Ti takoñe znaš da je
moj zadatak da se bavim ljudskim osećanjima. Ja ne mogu da osećam
osećanja. Ali mogu da ih prikažem pomoću modela, mogu da ih
analiziram, mogu da ih procenjujem. To mogu da učinim za tebe. To
mogu da učinim čak i za samoga sebe. U stanju sam da konstruišem
model u okviru koga mogu da procenim koliko vredi pojedino
osećanje. Krivica? To je mučna stvar; ali baš zato što je mučna, ona je
modifikator ponašanja. Ona može da utiče na tebe da izbegavaš
postupke koji stvaraju osećanje krivice, a to je značajno kako za tebe
tako i za čitavo društvo. Ali ne možeš da ga iskoristiš ako ga ne
osećaš."
"Ja ga i te kako osećam! Isuse Hriste, Sigfride, ti bar znaš da ga
osećam!"
"Ja znam", kaže on, "da ti sada dopuštaš sebi da ga osećaš. Sada
je izišlo na čistinu, gde možeš da mu dozvoliš da radi za tvoje dobro,
ne da bude zakopano unutra, gde može samo da ti naškodi. Radi toga
sam ja napravljen, Bobe. Da izvučem tvoja osećanja na površinu tamo
gde možeš da ih iskoristiš."
"Čak i rñava osećanja? Krivicu, strah, bol, zavist?"
"Krivicu. Strah. Bol. Zavist. Pokretače postupaka. Modifikatore
ponašanja. Osobine koje ja, Bobe, nemam, izuzev u hepatetičnom
smislu, kada sačinjavam model i preuzimam na sebe da ih proučim."
Ponovo nastupa pauza. Imam neki čudan osećaj u vezi s njom.
Sigfrid obično pravi pauze bilo da meni da vremena da dopustim da se
u meni nešto slegne, ili da sebi omogući da izračuna neki složen lanac
argumenata u vezi sa mnom. Ovog puta, čini mi se, nije reč ni o
jednom ni o drugom. On razmišlja, ali ne o meni. I najzad kaže: "E sad
mogu da ti odgovorim na tvoje pitanje, Bobe."
"Na moje pitanje? Koje pitanje?"
"Ti si me pitao, 'Zar se ovo zove život?' I sad ti odgovaram: Da. To
je upravo ono što ja zovem život. I prema onome koliko sam u stanju
da prosudim, ja ti na njemu veoma zavidim."