ISSN 1452- 9696

АУТОРСКИ ОТИСАК
ЧАСОПИС ЗА НЕГОВАЊЕ КЛАСИЧНИХ
ГРАФИЧКИХ ТЕХНИКА

№8
МАРТ 2009.
ГОДИНА II

ИЗДАЈЕ УМЕТНИЧКА ГРУПА ЛИХТ БЛАУ

БЕОГРАД

1
 ¡ART!
A
Хамлетовско питање о смислу
постојања једног струковног
часописа који наставља да посто-
ји упркос свему, остаје да виси
t
и над овим бројем Ауторског
отиска.
Ако бисмо на пример
почели разговор о ликовној
сцени код нас, појам се
усложњава и убрзо бисмо
говорили о ликовним сценама,
потемкиновим селима ликовних
сцена које постоје на релацији
аутор, жири, медији, док о
ликовној публици већ одавно нико
и не размишља. А посматрачи,
публика се тихо и нечујно повукла
из галерија схвативши да то што ту
стоји, запаво и нема никакве везе са
њима.
уметност ИСКУСТВО
τεχνη
2
Могу ли аутори као појединци
да превладају овај диктат
нових времена, не
допустивши да он угрози
њихову креативност...Да
ли је АRТ (енг. уметност),
стварно шири појам од
нашег УМЕТНОСТ, како
се већ може чути у
неким круговима? Затечени
у овој ситуацији морамо у помоћ
призвати и неке друге облике
исте речи да видимо може ли
нам искуство сублимирано у
језику помоћи да нађемо
упориште у овој стихији:
нпр. грчко ΤΕΧΝH или руско
ИСКУСТВО... Да припомогну
бољем разумевању наше
уметности, чувању и тумачењу
исте.
МЕДИЈУМ: УМЕТНОСТ ПАПИРА –
УМЕТНОСТ НА ПАПИРУ
Међународни савет за графику је издао књигу „Уметност папира и технологија“ која
садржи изузетно занимљиву историју израде папира.
Ево неколико интересантних одломака из чланка који је написао Леонард Шлосер, један
од водећих америчких стручњака у овој грани.

Савремена ручна отиснутог текста

производња папира на папиру. Изра-
се одвија у неколико ђен је 770. године
праваца од којих неки наше ере. Папир
представљају потпуно је пронађен у
нове уметничке Кини и са истока
облике. Међутим, је пренесен
што се тиче технике на запад. На
израде нема битних своје путовање
новина. је кренуо из
Почетак производње кинеског царства.
папира везан је за У западном
Исток. Време које се Туркестану су
најчешће помиње пронађени неки
јесте 105. година докази за постоја-
наше ере. Али, ње папира већ у
недавно су нека првом веку наше
научна истраживања ере. Пут је ишао
показала да су папир преко Самаркан-
и тзв. првобитни да одакле су га
папир (претеча
Арапи пренели у
хартије прављени Дзаи Лун; бог произвођача папира и заштитник књига од северну Африку,
од свиле и других непоштених позајмљивача а потом у Европу.
материјала) постојали
Према предању,
пре 105. године. У историји се 105. година
међу кинеским заробљеницима после
помиње као време када је кинез по имену
арапског заузимања Самарканда 751.
Дзаи Лун, главни евнух на двору тадашњег
цара, присвојио сва права на патент израде године било је и оних који су се бавили
папира који је вероватно већ постојао у израдом папира. Арапи су мучењем
то време. Стога, Дзаи Лун вероватно није изнудили или лукавством извукли тајне
проналазач папира, али је његово име ове кинеске вештине. Новооткривену
везано за први забележени податак о тајну Арапи су пренели у северну Афри-
папиру. ку и отпочели са израдом хартије. У
Дело под именом „Милион чари царице Краљевској библиотеци у Бечу налази
Шотоку“ је штампано на оријенталном се велика колекција арапског папира
графичком папиру који се користио у који потиче из времена пре 1000.
почетку. То је мали пергамент дуг око 3,8 цм године наше ере .
и вероватно други најстарији документ

3
 Испричаћу вам сада како се почетком 14.
века правио папир. На примерцима тада
рађеног папира примећују се грубо оцртане
натегнуте линије и широк размак између
линија поткасте површине. То је типичан
изглед за материјале тог времена с обзиром
да се на калупима за папир у то време
није користила вучена жица (техника
израде вучене жице још није била
развијена), већ се калуп правио од
бакарних и бронзаних плоча. Плоче су
се секле у врло танке листиће који су
се затим чекићем обликовали у жицу
и зато је она била грубо обрађена.
Такве жице су затим полагане на
калуп, односно на површину калупа
и онда би биле причвршћиване за
решеткасти рам калупа, истичући тако
на папиру који се на таквом калупу
формира и натегнуте линије основе, као
и поткасте линије које су причвршћене за
решеткасти рам. Одатле и карактеристичне
грубо оцртане линије у папиру израђеном
у 14. веку (из тог доба потичу најстарији
пронађени примерци хартије у
Европи, мада се она овде појавила
нешто раније).
Водени жиг се употребљавао
врло рано. Сматра се да је
његова основна намена била да
се обележи произвођач папира,
али нема сигурно утврђених доказа. Неки
од њих имају религиозно значење као што
је готичко слово „М“ преко кога је отиснут
крст. Међутим, исто тако је могуће да је и
име произвођача овог папира почињало
словом „М“, а да је лоренски крст преко
њега имао религиозно значење. Док се
производња папира све више ширила,
квалитет сировина за његову израду
је временом опадао. Можда због
све веће потражње, а можда и зато
што су људи почели да се одевају
у памучне тканине чији су се остаци и
отпаци од памучних крпа могли користити
за производњу папира. До доласка памука
који су донели морепловци у 17. веку за
одећу се користило ланено платно. Кошуље,
спаваћице и све што су људи носили, шило
4
се до тада углавном од ланеног
платна, па се и првобитна израда
хартије у Европи заснивала на ланеним
влакнима. Конопља се такође доста
користила, а нарочито остаци од
конопљиних ужади. Памук се користио
ретко али се временом његова употреба
проширивала да би половином 18. века
памук постао најшире заступљена
сировина за израду
папира.
Производња папира у
Америци је везана за име
Вилијама Ритенхауза и
почиње од 1690. године.
Ритенхауз је био холандски
досељеник и претпоставља се
да је његово право презиме било
Ритингхајзен, али тачни подаци о
њему нису сасвим утврђени.
Прва радионица у
Америци за производњу
папира основана је на
реци Висахикон у граду
Џермантауну у Пенсилванији.
Основали су је 1690. године Вилијем
Ритенхауз, његов син Клаус и још један
партнер.
Данас се мисли да се мешалица
прво почела користити у Холандији
између 1670. и 1680. године, одакле
је добила име „Холандска мешалица“.
Мешалица се састоји од следећих
делова: ваљак који се окреће у
једном правцу; чункасти део преко
кога се гравитационом силом каша од
истуцаног влакна слива у мешалицу;
централно пераје које унутрашњост
мешалице дели на страну на којој
се налази ваљак и ону другу преко
које прелази кашаста маса. Оклоп
мешалице је био направљен од
дрвета а обручи и решетке од гво-
жђа или бронзе. Тако је изгледала
прва мешалица чији се принцип рада,
са малим изменама користио у Америци
до пре неколико година када је почела
употреба модерних мешалица у
производњи хартије. Сада се углавном
користе низови специ- се са експериментима како би се прона-
јалних глачала конусног шле друге сировине за производњу
облика које зовемо папира, осим памучних, ланених и коно-
Јордан млинови или пак пљиних влакана које су се у Европи
Клафтинс или Бауер до тада једино користила. Желео
млинови, у зависности бих на крају да споменем и Дарда
од конструкције. Хантера који је заслужан за поновно
Почетак израде папира откривање и недавно оживљавање
мрежасте структуре ручне производње папира у Сједињеним
је веома важан и Државама. Хантер се дао на писање
представља још једну књига о прављењу папира које је
прекретницу у историји потом објављивао, а за многе од њих је
производње папира. својеручно излио слова, направио папир
О проналазачу овог папира има довољно и сам штампао текст.
поузданих доказа. Најраније Хантерове књиге откривају
Џон Баскервил, енглески сликар који је разлоге за његов велики утицај који се
стекао богатство сликајући на порцелану, по мом мишљењу, огледао на следећа
није био задовољан квалитетом ондашњег три плана. Хантер је својим изучавањем
графичког рада. Одлучио је да га усаврши. примитивних начина израде папира
Године 1757. Баскервил је штампао своју привукао пажњу малог али ипак зна-
прву књигу. Био је то „Вергилије“ и први чајног броја људи широм света. Књига
пут у историји штампања књига употребљен коју је објавио двадесетих година
је папир мрежасте структуре. Био је то овогвека под насловом „Примитивна
први примерак тако произведеног папира. израда папира“ садржи и узроке и
Овај папир је по Баскервиловој наруџби етапе технолошког развоја папира
израдио Џејмс Вотмен. Занимљиво је да се и представља илустрацију његовог
на овом папиру и даље уочавају истакнуте
поткасте линије иако је папир израђен
другом техником. Но, разлог је несумњиво
у томе што је Вотмен вероватно узео
тканину плетене мрежасте фактуре и њоме
прекрио калуп који је коришћен и у изради
гранулираног папира, па се поткасте линије
уочавају због отисака које су направиле
натегнуте жице калупа. Ипак, био је то први
папир мрежасте фактуре.
Велики француски природњак Реомир
објавио је 1742. године књигу „Историја
инсеката“. Он је уочио да су осињаци
направљени од супстанце која је веома
слична папиру и претпоставио да, ако су осе
које је посматрао како жваћу натруле дрвене
стубове ограда, у стању да идући од ограде
до ограде направе гнездо од материјала
сличног папиру, је могуће да и човек некако
дође до папира жвакањем дрвета. Та његова
теоријска претпоставка својевремено једва
да је привукла занимање још неколицине
људи. Међутим, пред крај 18. века почело

5
 интересовања за примитивне врсте
папира. До његовог обимног и значајног
дела „Кинески церемонијални папир“ коју
је објавио 1935. године данас се тешко
долази. Оно садржи највећи број узорака
папира који се у данашње време не могу
набавити. Узорци папира који се налазе у
Хантеровим књигама представљају велику
вредност пошто се узорци кинеског папира
једноставно више не могу прикупити, као ни
бројни други примерци из његових осталих
књига.
Хантеров утицај се осећа и у области
научног истраживања о почецима израде
папира у Америци чије је резултате изнео
у књизи „Ручна израда папира у Америци“
коју је објавио 1950. године. У тој књизи
Хантер је дао детаљан опис читавог низа
најранијих радионица за израду папира на
тлу Америке са посебним освртом на прве
такве радионице у свакој од појединих
држава Америке, уз узорке њихових
карактеристичних водених жигова и ознака
табака. Хантеров утицај био је заиста вредан
поштовања.
И Енглез Џон Мејсон, наставник
књиговезачке вештине на Лестерском
универзитету извршио је огроман утицај
на оживљавање ручне израде папира. У
књижици „Израда папира као уметничка
вештина“ коју је објавио 1961. године Мејсон
даје приказ начина израде папира од разних
сировина.
6
Жиг Вилијама Ритенхауза
Хенри Морис из графичко-издавачке
куће The Bird and Bull Press још је
један пионир у овој области. У књизи
„Омнибус“ коју је објавио 1967. године
Морис износи своја искуства на пољу
ручне израде папира.
На крају, желео бих нешто да кажем и о
папиру као уметничкој форми – области
која такође доживљава процват у
скорије време. Декоративни папир
представља засебну област. Довољно
је само да напоменемо да је на Западу
одувек постојало интересовање за
декоративни папир, мада тек у 17. веку
улази у ширу употребу и то посебно у
виду мраморног папира који је, иначе
први пут израђен у Турској. Да би се
добио жељени ефекат мермерног сјаја,
површина папира била би глачана
специјалним каменом за фино глачање.
Леонард Шлосер
ИСТОЧНИК: КИНЕСКА НОВОГОДИШЊА
ГРАФИКА
Кинеска новогодишња графика је својеврсна
грана ликовног стваралаштва која обухвата
мотиве из свакодневног живота, историјске
догађаје, кинеску митологију, легенде ...
Новогодишње графике су изведене у техници
дрвореза (високе штампе). Отискиване су са
дрвених блокова, из неколико плоча које су
обично носиле црну, црвену, плаву
и жуту боју, а често и љубичасту
и зелену. Матрица са које је
отискивана црна боја носила је
линеаран цртеж, док су остале
плоче носиле бојене површине.
Иако су графике штампане у бише боја,
раскошност дела је често наглашавана
ручним досликавањем четком, што
је сваки отисак из тиража чинило
уникатним.
У зависности од региона, локалних
обичаја, те укуса који је диктирала царска
палата, током векова су настали различити
стилови и у мотиву и у начину израде
новогодишњих графика. Иако је овај вид
уметности свој процват доживео у периоду
владавине династије Минг (1386–1644),
највећу популарност је имао за време
династија Танг (618-907) и Сонг (960-1279).
Аутори новогодишњих графика су у почетку
махом били сточари и земљорадници,
7
а тек током 40-их година 20. века,
овом уметничком формом почињу
да се баве и академски уметници на
чијим делима преовладавају мотиви
из народноослободилачке борбе и
изградње НР Кине.
Из свеопште разноликости, током
времена су се издвијила
четири доминантна стила
кинеске новогодишње
графике. То су: јанглиућинг,
мјенџу, јангђиабу и џусјен.
Јанглиућинг новогодишње
графике су чувене по томе што
су представљале дела настала по
диктату укуса који је наметао двор.
Процес израде је сличан графикама
из осталих регија и заснивао се
на изрезивању и отискивању ос-
новног линеарног цртежа, за чиме је
следило ручно бојење површина унутар
линија. Одликује их врсна комбинација
изрезивања, штампања дрвореза и
ручног осликавања, као и уникатност
сваког отиска са приметним ауторским
печатом уметника.
Мјенџу новогодишње графике се нај-
више разликују од осталих стилова по
количини ручног осликавања. Њихова
неупоредива лепота се огледа
у јасноћи и разноликости де-
бљина линија. Преузеле су
оба наслеђа, и ручно бојење
новогодишњих слика из пре-
Танг ере и технику дрвореза
усавршену у време династија
Танг и Сонг. Као и у осталим
регијама, процес израде ново-
годишњих графика почиње
резањем дрвеног блока и отис-
кивањем линеарног цртежа
са њега. Затим је следило
осликавање и бојење где
се највише могу приметити
особености стилова и индивидуалност па све до новијег доба, и представљају
различитих уметника. Ова дела одликује сцене из свакодневног живота кроз
уникатност, како у приступу самих уметника, дуг период културног наслеђа. Осим
тако и у различитости сваког отиснутог листа графика, у оквиру поставке биле су
из тиража. изложене и оригиналне дрвене матрице
Јангђиабу новогодишње графике су и пратећи алат (длета, четке, палете ...)
специфичне по коришћењу мотива из који су коришћени за израду, штампу и
сеоског живота. Иако су визуелно веома осликавање новогодишњих графика.
реалистичне, задржале су јаку руралну Време трајања изложбе се подударало
и приземну естетику, у складу са укусом са кинеском новом годином, која се
локалних земљорадника. Познате су по традиционално прославља у трајању
својој једноставности цртежа и претераности од две недеље, те они који су тих
у приказима сцена и ликова, симетричним дана случајно или намерно ушли у
композицијама, благим кривудавим Етнографски музеј, могли су да осете
линијама, као и јасним, јаким контрастима део новогодишње атмосфере и доброг
између црвене, зелене, плаве и жуте боје. расположења којима су зрачили
Истовремено одражавају једноставност и експонати призивајући благостање,
веселост северне Кине и узвишену елеганцију срећу, просперитет ..., све оне
и лепршавост југа. После оснивања НР вредности које нам у оваквом свету и
Кине, јангђиабу новогодишње графике су времену недостају.
се прилагодиле темама напретка и развоја
сеоске средине, казујући о жудњи сеоског
становништва за бољим животом. Надежда Марковски
Џусјен новогодишње графике потичу из
школе за коју се може рећи да је измислила
технику дрвореза. Ове графике су израђиване
скоро у целости отискивањем са дрвених
матрица и уз веома мало интервенција
ручним осликавањем. Преузеле су стилске
карактеристике мурала из наслеђа династија
Хан и Танг које су се одликовале пуним и
сложеним композицијама, сигурношћу у
бојењу, чврстим линијама и структурама
и комбиновале их са експресивношћу и
искреношћу у техници изрезивања плоча,
чиме је постигнута особена рустичност.
Управо искреност, једноставност и виталност
одређују типичан стил уметности номадских
народа Кине. Мотиви џусјен графика су
углавном преузети из историјских драма,
класичних новела, митова и народних прича.
Захваљујући сарадњи Амбасаде НР Кине у
Београду, Етнографског музеја и института
Конфучије, Београђани су од 5. до 15.
фебруара ове године могли да виде кинеске
новогодишње графике у њиховом пуном и
оригиналном сјају. Поставка у Етнографском
музеју састојала се од 100 експоната који
обухватају период од династије Минг,

8
БОГУ ХВАЛА
Између 9. и 21. фебруара, галерија
Графички колектив пријатно је изненадила
публику, уметнике и критичаре одличном
ретроспективном изложбом графика Милоша
Ћирића, другом у кратком периоду добрих
изложби које су се одржале у првом кварталу
2009. године.
Да подсетимо, овој изложби је претходила
такође успешна изложба уметника млађе
генерације, Михајла Станисавца. Поменуте
изложбе представиле су истинску графику
подсетивши на темеље на којима почива
Графички колектив и на суштину графике
као ликовне дисциплине. После низа
изложби које су представљале све осим
истинске графике, ова изложба нас враћа
ка основним вредностима и елементима
ликовног дела без којих је свако бављење
уметношћу беспредметно. Милош Ћирић је
битна личност у историји српске графике и
Графичког колектива, наше најстарије Аутопортрет; дрворез; 1965.

графичке галерије. Он је аутор

Велеградски пас, дрворез
заштитног знака Графичког колектива,
као и ћириличног типа слова које ова
галерија користи од 1962. године.
У свом изузетно продуктивном
стваралачком веку, Милош Ћирић се
бавио, осим класичном графиком и
графичким дизајном, типографијом,
илустрацијом, писањем стручних књига.
Бавио се и педагошким радом у периоду
од 1964. до 1997. године на Факултету
примењених уметности где је био
оснивач и предавач предмета Графичке
комуникације. У области графике као
чисто ликовне дисциплине, Милош
Ћирић се определио за традиционалне
технике високе штампе – дрворез и
линорез, користећи и експерименталне
и неконвенционалне подлоге за матрице
као што су кухињске даске или плоче

9
 Незнани јунак; дрворез
од фурнира. Такође, често је комбиновао
линорез и дрворез или линорез и метални
клише. Као резултат ових истраживања
и комбиновања настали су упечатљиви
графички листови које одликују јасне
и графички чисте форме. Овај принцип
свођења на најједноставније форме
аутор користи и као систем и као начин
стваралачког размишљања како у графици,
тако и у графичком дизајну. У ликовним
делима овог уметника очигледно је постојање
елемената и форми из области графичког
дизајна, те су на његовим графикама често
присутни типографски елементи у виду
текстова или словних знакова вешто и
смислено уклопљених у чисто ликовни израз.
Милош Ћирић је инспирацију за стваралаштво
црпео из културног и историјског наслеђа
свог народа, од витезова, разних јунака,
родољубиве поезије, афоризама, стећака, до
савремених универзалних симбола, велеграда
...
10
Доба мира, дрворез
Његова заоставштина је обимна и
значајна како у ликовном тако и
у едукативном смислу и као таква
неизоставно је уграђена у културно
наслеђе наше графичке уметничке
сцене.
Овом изложбом Графички колектив се
вратио коренима и самом смислу свог
постојања, те је сам себи задао обавезу
да одржава висок стандард квалитета
излагачког програма и садржаја, као и
да чува и промовише праве вредности
које су уграђене у његов темељ.
Надам се да последње две добре
изложбе нису последица пуке
случајности, већ одраз свесне воље за
враћањем нивоа квалитета и вредности
које никада не бледе.
Марко Калезић
 ПОСЛЕ ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА
Ове године навршава се шездесет
година од оснивања Графичког
колектива, прве београдске графичке
галерије. Многи од графичара су
благовремено о томе били обавештени
још прошле године у циркуларном
писму које је управа Галерије слала
онима који нису имали среће или
талента да прођу селекцију за
самостално излагање у току јубиларне
2009. Тада је шездесета годишњица
Колектива навођена као основни
разлог за „оштрију селекцију“, тако да
је многима рођендан пресео пре него
што је и почео. Сада, током јубиларне
године показује се да селекција није била
ни мало различита у односу на раније.
У ГК-у излажу уобичајени представници
„Београдског графичког круга“.
У Колективу се иначе ништа не мења, барем
не на боље, па би многи графичари млађе и
средње генерације могли да помисле да је
ГК одувек изгледао и функционисао исто, и
да се у тзв. Београдски графички круг може
продрети само волшебним средствима, а
из њега иступити само када вам у билтену
матичног удружења објаве име у рубрици in
memoriam.
Ипак, ако се истражи историја Графичког
колектива постаје јасно да се ова установа
од оснивања до данас знатно променила и да
је пролазила кроз разне фазе.
Колектив је 1949. године основала група
младих графичара који су тек завршили
Академију, како би могли да наставе са
радом, пошто за самостално бављење
графиком нису имали могућности. То су
били Бошко Карановић, Драгољуб Кажић,
Драгослав Стојановић Сип, Мирјана Кока
Михаћ и Живка Пајић.
11
ГК је у почетку био графичка радионица
где су поред ауторских графика млади
графичари изводили и послове везане
за илустрацију и опрему књиге, од чега
су остваривали и пристојну зараду. Кроз
радионицу Колектива прошли су и у њој
извели неке од својих најбољих отисака
и Мило Милуновић, Стојан Ћелић,
Младен Србиновић...
Прва изложба у Колективу одржана
је тек 1953. Тада је заправо створена
основа београдског графичког круга и
утемељена Мајска изложба као његова
редовна годишња изложба. Колектив је
био замишљен као место где би млади
уметници радили и излагали у прво
време по завршетку студија.
Стварањем графичког атељеа у оквиру
УЛУС-а, радионица Графичког колектива
се угасила и Колектив је наставио да
постоји само као галерија.Почетком
шездестих, нова генерација графичара
преузима Колектив, залажући се свим
силама за његов опстанак. У време
формирања новог привредног система
чије основе и данас одлично
функционишу, ГК је запао за око једном
београдском фризеру са добрим везама
у градском комитету.Акцијом Богдана
Кршића и Драгослава Стојановића Сипа
Графички колектив ипак није постао
фризерски салон.
Делатност тадашњег кустоса Анушке
Чолак-Антић остала је са симпатијама
упамћена од старијих графичара, који
сматрају да је Колектив тада доживео
свој врхунац.
ГК је омогућио многим, касније
славним уметницима, тадашњим
почетницима, да овде приреде своје
прве изложбе. Одржавао је сарадњу
са светским организацијама које су се
бавиле промоцијом графике, издавао
часопис Круг - гласило Београдског
графичког круга и све време био место
где су се састајали и дружили ствараоци
и љубитељи графике. Треба подсетити
да су тада у Колективу први пут излагали
Радомир Рељић, Милић од Мачве. Данашњи
ентеријер је тада осмислио архитекта Пеђа
Ристић. Професор Кршић је недавно у једној
радио емисији споменуо како је постојала
традиција редовног окупљања четвртком у
просторијама Колектива.

Она мермерна клупа испред галерије је

ваљда споменик том одумрлом обичају.
Од половине осамдесетих, међутим,
вероватно као последица опште
друштвене кризе и урушавања многих
позитивних норми и вредности, Графички
колектив почиње своју последњу етапу.
Београдски круг сужава свој обим,
часопис Круг се гаси.
Услед необавештености, што намерне,
што изазване санкцијама током
деведесетих, Колектив почиње да
кокетује са такозваним новим
тенденцијама оличеним у најчешће
непримереном коришћењу електронских
помагала која су у Србију стигла
са великим закашњењем, где су их
одушевљено прихватили многобројни,
ликовно неспособни али материјално

12
изврсно опскрбљени
дилетанти. Од тада
се експерименти
извођени на Западу
крајем осамдесетих, у
Колективу промовишу
као врхунац модерне
графике. Савремена
европска графика,
окренута традицији и
оживљавању старих
техника остала је за сада
две деценије далеко од
Графичког колектива.
Проћи ће вероватно
још која пре него што
се у Колективу открије
пропуст.
И тако, док дешавања у нашој
најстаријој графичкој галерији већ дуго
личе на латиноамеричку серију, нама,
за које је Круг затворен, остаје само
да маштамо о томе како је било лепо у
време када су се графичари састајали у
Колективу ради дружења, када једини,
домаћи, графички часопис није био
штампан у подруму и повезиван ручно
и када је графика у Београду имала свој
значај и вредност.
Можда ће се то све поново дешавати у
Колективу, наравно уколико Графички
колектив ипак, после свега не постане
фризерски салон или кафић. На добром
је месту, а графичара и графика у њему
је све мање. Уосталом, дошло је доба
отвореног тржишта а ГК на том тржишту
тренутно не нуди превише.

Бојан Бикић

13
 ВЕНЕЦИЈАНСКА СВИТА ПИТЕРА БЛЕЈКА

Ове зиме у Лондону, могла нас је загрејати

изложба нове серије графика Питера Блејка,
нашироко и надалеко популарног оца
британске поп уметности. Двадесетак нових
радова било је изложено (и публиковано)
у галерији Пол Столпер која је смештена
крај самог Британског музеја где хорде
туриста свакога дана „дођу, виде и оду“.
Инспирисана недавном посетом уметника
италијанском „граду на води“, изложба носи
распевани назив „Венецијанска свита“.
Била сам поприлично изненађена ралативно
малим димензијма изложених радова. С
обзиром на технику колажирања која сама
по себи уноси огромну количину стилски
разноликих података и с обзиром на
детаљност и збијену наративност његових
графика (сито-штампа), очекивала сам
нешто што савремени уметници данас
обично раде – попуне изложбени простор
са неколико грандиозних радова. Међутим,
ето изненађења! Сви отисци су димензија
21x13.5 цм и сви су рађени у портретском
формату, тако да се добије утисак као да
се гледају исцепане странице из свеске
А4 формата, буквара или неке старе нисам имала прилике уживо да видим,
сликовнице. То одмах изазива осећање већ само са репродукција и из књига).
интимности и некакву носталгију за „Венецијанска свита“ није толико
временима када се ствари нису расипале. претпана информацијама, смиренија
Када су уметници ситно писали и ситно је, зрелија (то ваљда иде с годинама).
сликали јер сликарског метеријала није Савршено је дочарао ту зачарану
било довољно. У међувремену су прошле атмосферу плутајућег града са дугом
деценије, ствари су постале доступније и историјом довлачења чуда, знања и
јефтиније, али уметник остаје са трагом богатстава из најудаљенијих крајева
епохе у којој је почео свој стваралачки рад. света на леђима бродова. Дух времена
Невероватно је да неко ко је постао славан Марка Пола доноси мирисе егзотичних
60-тих година прошлог века и дан данас у зачина, арому зеленог чаја, пигменте
свом студију у Хамерсмиту ствара радове Истока, шушкање свиле . . . Тако се
који су толико стилски непромењени, а на мостовима овог сунцем обојеног
ипак свежи.Да будем искрена, мени је ова града подједнако природно шепуре и
изложба са најновијим графикама више пингвини и зебре. И авиони и афричка
„легла“ на душу него већина његових старих племена, и ледене санте и лебдеће
радова који су га прославили (које, додуше, балерине . . .

14
Скоро да можете да омиришете жуте ст-
ранице послератних буквара из којих су
сличице деце сечене и колажиране . . .
Опије вас тај мирис из детињства и
заљуља се гондола на таласима.
Мора да сам веома дуго и занесено
загледала изложене радове, чим ми је
у једном тренутку пришао господин који
ради у галерији (може бити и кустос) и
предложио да ми покаже неурамљене
графике Питера Блејка које галерија
чува у својим мапама за продају.
Кључеви су зазвецкали, тешке фијоке
се поотварале. Мени је вода кранула на
уста када сам наједном схватила да у
руци држим оригиналан ауторски отисак
некога ко је толико славан!
На графичком отиску који је извукао
јасно се могла видети глазура коју је
уметник примењивао само на одређене
партије штампаног папира како би
ти делови добили додатну дубину
и сјај, попут ефекта уљаних слика.
Употребљавао би „дијамантску прашину“
и глазуру да добије жељени ефекат на
овој серији графика које су све до
једне рађене у боји и у техници сито-
У јуну прошле године наиђох на чланак
штампе. Тако би, рецимо, површина воде
у којем се дискутовало о трендовима
из канала остала матирана и умирујуће
у британским круговима паметних и
сива, али би зато грандиозни венецијански
вазда практичних инвеститора који су са
бродови засијали дододатним сјајем!
несигурног тржишта некретнина прешли
Претходно гледајући графике под стаклом
на тржиште оригиналних уметничких
нисам приметила ту разлику у третману, али
графика лимитираног тиража популарних
кад се погледа отисак ван рама, утисак је
уметника, па су тако и цене графика
драматично другачији, као са додатом новом
увек популарног Питера Блејка скочиле
димензијом.
са неколико стотина не неколико
Тренутак касније и графика је већ била
хиљада фунти по отиску за само пар
поново закључана, чекајући добростојећег
месеци. Углавном је то заслуга велике
купца, а модерни купац више није љубитељ
тражености и малог броја квалитетних
лепог који ужива да поседује уметничко
отисака његових старијих веома познатих
дело, већ неко ко превасходно жели да
графика, нарочито оних из 50-тих и 60-
уложи новац, сачека неко време да цена
тих година.То звучи помало парадоксално
још порасте, прода га и тако обрне капитал
с обзиром на огромни број људи који
кроз уметност. Тако се по први пут дешава
су својевремено купили музички албум
да су цене најновијих радова савремених
Битлса под називом Sergeant Pepper’s,
уметника (у преводу, још живих уметника)
Lonely Hearts Club Band чију је насловну
веће од неких ремек-дела старих епоха!

15
страну омота плоче, те
давне 1967. радио, гле
чуда, Питер Блејк.
Прочепркајте по
старим плочама,
можда откријете да
сте и ви поносни
власник дела овог
уметника!
Ако ви, или ваши родитељи, нисте били
обожаваоци овог бенда, онда сте можда
довољно срећни да нађете омот плочеStop
the Clocks, највећих хитова групе Оејзис
(2006), или John Peel Tribute album, или Ian
Dury Tribute album Brand New Boots and Pant-
ies (2001), или албум Пола Велера Stanley
Road (1995), или мој омиљени омот за Банд
Аид пројекат под називом Do They Know It’s
Christmas? (1984). За оне који воле трачеве
може бити интересантна чињеница да је
Блејк био плаћен тричавих 200 фунти за
толико популарни омот албума Sergeant
Pepper’s и да се дуго година судио са Би-
тлсима тра-жећи праве-днију надокнаду,
али је на крају спор изгубио и помирио се са
чињеницом да новце видети неће. Нека му је
слава макар утеха.
16
Интересантно
је да је Блејк
у једном
интервјуу
изјавио
да је
имао
поли-
тички циљ са малим „п“, да направи
уметност која ће бити доступнија
ширим масама. „Хтео сам да створим
уметност која би била визуелни
еквивалент поп музици. Када сам
направио портрет Елвиса надао
сам се да ћу за њега имати публику
шеснаестогодишњих девојчица,
Елвисових обожаватељки, али то никад
није тако испало“.
Не само што се није десило, већ се
цела идеја окренула наглавачке.
Блејк, чији је рад био заснован на
популарној култури утемељеној на
идеологији славних, постао је и сам
популаран! То је чак довело до тога да
је 2002. почаствован титулом витеза
за заслуге у уметности и једно велико
„сер“ је додато уз његово име.
Просто сам зачуђена да до сада
већ није направио серију ауто-
графика инспирисаних витезом
Блејком и његовом свитом.
зачуђена да до сада већ није
направио серију ауто-графика
инспирисаних витезом Блејком и
његовом свитом.
Његова слава је отпочела
1962. захваљујући магичној
кутији за производњу инстант
познатих личности коју зовемо
те-ве (увреда за Пандору).
Шире народне масе су по први
пут могле да упознају млађаног
Блејка када се појавио у филму
Кена Расела под називом Pop
Goes the Easel, који се бави поп
уметношћу и који је емитован на
Би-Би-Си каналу.
Следеће године је следила његова прва
самостална изложба. Током 60-тих и 70-тих
година је био предавач у разним уметничким
школама, а један од његових ђака био је и
Јан Дјури са којим је постао присан пријатељ.
Када је касније Јан постао музичар, Блејк је и
њему урадио омот за плочу.
Професионално гледано, није само Блејк
оставио великог трага на музичку сцену,
већ је и сам стварао под утицајем музике
и музичара. Занимљиво је да је чак и
живео у истој улици у којој и Мик Џегер.
Толико о заразном духу „љуљајућег
Лондона“ 60-тих година прошлог века,
младалачки оријентисаном феномену који
је подразумевао све што је било ново и
модерно, периоду оптимизна и хедонизма и
културене револуције напокон распламсане
после ратова 40-тих и оскудације 50-тих
година. За разлику од уметника своје
генерације (Дејвид Хокни, Ричард Хамилтон,
Патрик Каулфилд) који се везују за период
љуљајућег Лондона 60-тих, година прошлог
века, младалачки оријентисаном феномену
који је подразумевао све што је било ново и
модерно, периоду оптимизна и хедонизма и после ратова 40-тих и оскудације 50-тих
културене револуције напокон распламсане година.
За разлику од уметника своје генерације
(Дејвид Хокни, Ричард Хамилтон,
Патрик Каулфилд) који се везују за
период љуљајућег Лондона 60-тих,
Блејк је заправо био зачетник овог духа
још од средине 50-тих година! Он је
отворио врата другачијег, уметничког
гледања на иконе и свакодневне
употребне ствари популарне културе.
Често се, погрешно, очинство поп-арта
приписује Ендију Ворхолу са његовом
конзервом супе, али је истина да је
сер Питер Блејк креирао своје кутије
шибица (Captain Webb Matchbox) пре но
што је супа била скухана!

Сања Стаменић

17
 ОСВЕЖЕЊЕ
Између 18. и 28.
фебруара ове
године, љубитељи
уметности, нарочито
они истанчанијег
слуха и укуса имали су
привилегију да у галерији
ФЛУ виде за наше
прилике несвакидашњу
изложбу уметнице млађе
генерације Маријане Оро.
Ова изложба је
уприличена поводом
завршетка Маријаниних
специјалистичких студија
на ФЛУ, на одсеку
Сликарства.
Иако по вокацији сликар,
Маријана је изнад
свега свестран уметник
(што је овде реткост).
На овој изложби су
представљена најновија
дела младе уметнице
која представљају серију слика и огледала
под називом „Рендгенске очи“. Оно што
ову изложбу разликује од достине других
је заиста оригиналан приступ у коришћењу
технике и материјала, вешто комбиновање
цртачких, сликарских и графичких ликовних
елемената, до самих изложених експоната
– огледала на којима су одштампани
Маријини цртежи. Уметница није поставила
демаркациону линију између слике и
графике, већ се трудила да њиховим
преплетом постигне нови квалитет, а у својој
замисли је очигледно успела .
У досадашњем Маријаниом раду иначе је
преовладавао цртеж као основни ликовни
елемент који се градио кроз све приступачне
медије, од графике (на коју за разлику од
већине сликара није била „гадљива“, већ је
максимално искористила могућности у чему

18
је још као студент основних студија имала сцену где су искрени и успели покушаји
запажене резултате) до цртежа и слика излажења из оквира уобичајеног на
рађених на атипичним подлогама, закључно крајње класичан начин, реткост.
са поставком огледала . Судећи по досадашњим постигнућима
Посматрач је обично навикнут да графику Маријане Оро, свестраности и
гледа као дводимензионални отисак на истрајности у раду и приступу
папиру, платну или некој другој неутралној уметности, са правом можемо убудуће
подлози, а Маријанина штампана огледала очекивати још много добрих изложби
уносе нову димензију којом увлаче и самог које ће разбудити ликовну сцену, а на
посматрача у свој приказ. радост или завист критике, колега и
„Укључени сте у игру вишеструке посматрача из огледала.
идентификације. Посматрачи постају
посматрани, сами себе гледају уграђене у
Маријанино сликарско ткиво. Више нисте
само пролазник који се лагано креће кроз
изложбени простор, изложени сте и ви! Марко Калезић
Постали сте део садржаја, ваше обличје
се променило . . .“ (из пратећег каталога
изложбе, Јелена Спаић).
Оваквим приступом унето је право освежење
на савремену српску, полуумртвљену ликовну

19
МИОДРАГ МЛАЂОВИЋ, ЛИНЕАРНЕ
КОНСТРУКЦИЈЕ, ДРВОРЕЗИ У БОЈИ
23. МАРТ – 4. АПРИЛ

температурама
Најновија
његовог, наоко,
изложба једног
интровертног,
од најпознатијих
апстрактног
представника
исказа, но
Београдског
који ни једног
графичког круга,
тренутка не
Миодрага Млађовића,
може да сакрије
ванредног професора
висок степен
ФЛУ за предмете
емотивности.
цртање и графика
Вероватно
студентима
да као
сликарства,
привилегована,
приређена је, како је
лична могућност
већ обичај, поводом
испољавања, он
награде „Велики
томе и служи.
печат Графичког
Млађовић
колектива“, коју
урезује путоказе
је уметник примио
његове енергије
за 2003. годину.
у подлоге
Рекло би се да
свих врста
није случајност
– у металне или
да се овако добра
лино-плоче,
изложба одржава
исписујући
баш у јубиларној, 60.
их широким
години постојања
замасима на литографски камен, или
галерије Графички колектив. Млађовић је
га изводи металном жицом у оквирима
уметник графике, који, гоњен стваралачким
реалног простора.
немирима и знатижељом, своју изразиту
Сада, у најновијем циклусу, урезује га
имагинативност сели из медија у медиј,
у органски меку, дрвену пут, изводећи
остајући, притом, увек и неприкосновено,
дрворезе. Препознајемо са присном
веран линији, која као апсолутни тематски
сигурношћу експресивну рукописну
владалац сваког његовог дела гради нешто
калиграфију „a la Млађовић“, која не
попут разгранате нерватуре цртежа. Овај,
престаје да бележи снажне импулсе
само условно ћудљиви запис, уствари
уметникових осећања. Али, пресреће
веома искрено и организовано прати све
нас, на првом месту, знатно смањени
његове двоумице и недоумице, његове
формат, који можда јесте условио – а
изливе радости, али и горчине, прати
можда и није – помно осмишљену,
снажне амплитуде, проузрочене високим

20
кохерентну и слојевиту формулацију
исказа. Склонији смо уверењу
да овакве перформансе очитог
квалитативног скока, уметникови
дрворези дугују, првенствено,
његовој личној зрелости и
темељно сабраном искуству током
непрекидне ликовне праксе.
На лицима дрворезних отисака
влада нека врста амбивалентног
склада. Само на први поглед оваква
синтагма представља противуречје.
Међутим, склад дела је у
потпуности видљив и потврђен на
равни ликовних, веома изражајних
средстава: у колоритским односима
подлоге и цртачког дијаграма, у
комбинацијама више пролаза, уз
промишљено и вешто акцентовање,
било доминирајућом бојом, било
густином мреже потеза/зареза, било
њиховом појединачном снагом.
Друго лице склада овде није и
његова негација.
Та појава се најпре може описати
као максимално појачање звучности
композицијске мелодике. Сабијање
ритмова унутар обима простора, значајно
оскудевала у могућностима извођења,
мањих него на уобичајеним Млађовићевим
све је зависило од умећа и уметника и
отисцима који су својевремено достизали
оног који је изводио његов нацрт, ако
размере и преко 100x70 цм, створило је
би то, што је било уобичајено, био неко
дела која кипте од акумулиране енергије,
други. Читав спектар познатих примера
али чија је напетост, сасвим очигледно,
дрвореза кроз историју уметности, од
веома пажљиво усмеравана ка драмском
Кинеза и Јапанаца, преко светогорских
врхунцу. Способност уметника да овако
икона, до Дирера и даље, може да
убедљиво заузда властиту импулсивност
потврди зачудно савршенство израде и
- и то не само да влада њима, већ и да их
могућности ове племените технике.
вешто користи у смеровима, пут којих жели
Млађовић данас није једини који
да спроводи драматизацију ове својеврсне
се латио изазова дрвене подлоге
исповести - исходи из бољег и дубљег
– примера има, а то можда нешто
познавања себе и својих могућности. Да
говори. Треба се само подсетити
такав исход није случајност већ ствар зрелог
гостовања уметнице из Финске,Annu
избора, сведочи доследност спровођења
Vertanen, која је дан након отварања
и усредоточеност на постављен проблем
изложбе Млађовићевих дрвореза,
у оквиру читавог низа графичких отисака.
затворила фасцинантну изложбу својих
Такође, Млађовићев избор графичке
асоцијативних, високо естетизованих
технике говори о решености у науму: иако
дрвореза на транспарентном јапанском
најстарија у историји уметности читавог
папиру, у Центру за графику.
човечанства, дрворезна техника никад није

21
Занимљиво је напоменути да је
ликовна тема њених радова, који су
слојевито прекривали једни друге,
била карактеристична кривуља, мотив
који често срећемо на традиционалним
кинеским дрворезима, најчешће
будистичке провенијенције, али их има и
на таоистичким, а који тамо представљају
облаке, водене токове, или, напросто
22
Финска уметница је имала другачији
наум и другачије изворе инспирације,
ослањајући се на уметничку баштину,
за разлику од Млађовића, који је
у своје изузетне дрворезе пренео
препознатљиве властите мотиве, али
трансформисане у презентацији, као да
је у стари рукопис дунуо дах свежине.
Весна Тодоровић
НОВИ КОНКУРС
ПРВИ МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС ЕКСЛИБРИС ДРУШТВА ВОЈВОДИНЕ

Екслибрис друштво Војводине расписује Први међународни екслибрис конкурс.

ПРАВИЛА УЧЕСТВОВАЊА:

Члан 1.
Овај конкурс је отворен за ликовне ствараоце из целог света. Учествовање је бесплатно.
Члан 2.
Учесници треба да пошаљу један или више екслибриса који нису старији од годину дана на слободну
тему. Тема није задата.
Члан 3.
Графике морају бити израђене као екслибриси, са именом власника књиге. Морају садржати текст
ЕКСЛИБРИС, или сличну формулацију на језицима земаља учесника, као и ИМЕ ТИТУЛАРА, који може
бити физичко лице или институција.
Члан 4.
Нема ограниченја када је у питању број екслибриса који се шаљу. Највећа димензија отиска не
сме бити већа од 15 цм. Сви учесници шаљу ПО ЧЕТИРИ отиска сваког екслибриса, који постају
власништво организатора конкурса, са правом на репродуковање.
Члан 5.
Радови који се шаљу морају представљати графичко дело, оригинално и отиснуто класичном
графичком техником. Цртежи, скице или фотокопије неће бити прихваћене. Све графичке технике
биће једнако вредноване, укључујући и компјутерску графику.
Члан 6.
На полеђини сваког приложеног екслибриса морају бити читко, графитном оловком, штампаним
словима, написани:име и адреса аутора, година рођења, техника којом је отисак рађен и година
настанка.
Сваки отисак аутор мора да потпише на начин како се потписује отиснути графички лист. Аутори
прилажу и кратку биографију.
Члан 7.
Жири за доделу награда састављен је од пет чланова, уметника и експерата, који су чланови
Екслибрис друштва Војводине. Председник жирија Милан Јакшић, Директор Историјског архива у
Панчеву.
Члан 8.
Жири ће за три најуспешнија рада доделити робне награде. Такође, жири ће доделити и више
похвала. Незваничне награде могу доделити и друге институције, као и појединци.
Члан 9.
По један отисак изложених екслибриса Екслибрис друштво војводине поклања Матици Српској и
Војвођанском музеју.
Члан 10.
Организатор ће штампати илустровани каталог, који ће послати свим учесницима чији радови буду у
њему репродуковани.
Члан 11.
Изложба селектованих радова биће отворена 14. новембра 2009. године у Културном центру у
Сремским Карловцима, а затим у Новом Саду и Панчеву.
Члан 12.
Радове треба послати најкасније до 30. септембра 2009. године на адресу Екслибрис друштво
Војводине, Салатић Душан, Владике Ћирића 10, 21 000 Нови Сад.

Душан Салатић
Председник Екслибрис друштва Војводине
Тел.063 580 122; 021 493 402; exslibrisvojvodine@live.com

23
САДРЖАЈ
НАСЛОВНА СТРАНА ........................ 1.

¡ART! .............................................. 2.

МЕДИЈУМ: УМЕТНОСТ ПАПИРА-УМЕТНОСТ

НА ПАПИРУ..................................... 3. АУТОРСКИ ОТИСАК
БРОЈ 8.
ИСТОЧНИК: КИНЕСКА НОВОГОДИШЊА Београд: март 2009.
ГРАФИКА ....................................... 7.
РЕДАКЦИЈА:
СИТО СЕЋАЊА:БОГУ ХВАЛА .......... 9. Уметничка група ЛИХТ БЛАУ

ГРАФИЧКИ КОЛЕКТИВ:ПОСЛЕ ШЕЗДЕСЕТ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:

ГОДИНА.......................................... 11. Бојан Бикић

ВЕНЕЦИЈАНСКА СВИТА ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР:

ПИТЕРА БЛЕЈКА ............................. 14. Марко Калезић

ОСВЕЖЕЊЕ .................................... 18. НОВИНАРИ:

Надежда Марковски
МИОДРАГ МЛАЂОВИЋ, ЛИНЕАРНЕ Вида Стефановић
КОНСТРУКЦИЈЕ,
ДРВОРЕЗИ У БОЈИ........................... 20. ЛЕКТОР-КОРЕКТОР:
Драгана Марковски
НОВИ КОНКУРСИ............................. 23.
СПОЉНИ САРАДНИЦИ:
САДРЖАЈ......................................... 24. Весна Тодоровић
Сања Стаменић

КОНТАКТ: lihtblau@eunet.yu
www.lihtblau.net
Аутор графике на корицама:
ЉИЉАНА СТОЈАНОВИЋ Часопис АУТОРСКИ ОТИСАК
излази квартално

ISSN 1452 - 9696

24