Filološki fakultet

Univerzitet u Beogradu
2016.

Uvod u arhivistiku
 19.2.2016
Arhivistika se bavi dokumentima. Dokumenti su primarni izvor građe o prošlosti
(primarni izvori za izučavanje prošlosti). Dokumenti treba da se pročitaju i pravilno protumače.

Paleografija (paleos – star + grafos – pismo παλαιός+ γράφω) je pomoćna nauka koja se bavi
dvema oblastima.
1)postanak i razvoj pisma
Postoji onoliko paleografija koliko ima pisama (osnovne 3 paleografije kod nas: glagoljska,
ćirilska i latinska). Latinska paleografija ima oko 20 pisama.
2)materijali (podloge) i sredstva za pisanje (kojima se pisalo, urezivalo itd.)

Paleografija ne proičava samo službene spise, povelje i slično, nego i književne rukopise.
 Paleografija ima 5 osnovnih zadataka:
1) da ispravno pročita i protumači stare tekstove
2) da odredi (bar približno) vreme i mesto nastanka nekog dokumenta (tako je paleografija
povezana sa hronologijom itd.)
3) da utvrdi originalnost (važno je utvrditi i falsifikat; postoje istorijski falsifikati koji su bitni jer
su proizveli neke posledice)
4) da utvrdi koliko je ruku pisalo dokument
5) da dobro prouči ilustracije i ornamentacije u dokumentima (one mogu da ukažu na vreme i
mesto nastanka dokumenta)

Paleografija proučava isključivo dokumenta (tekstove) pisana na mekim materijalimaza pisanje.

Epigrafija je nauka koja proučava tvrde materijale za pisanje.

 Najstariji materijal za pisanje je kamen, pa zatim glinene tablice (tvrd materijal, glina se peče)
Najstariji dokumenti, sem kamena, na glini su Ep o Gilgamešu, Hamurabijevi zakonici.

Kamen se dugo upotrebljavao (?kod Južnih Slovena do 8.veka).

Rimljani su koristili metal (za vojne diplome npr.), najčešće bronzu jer se lakše može modelirati.
Metal se koristi i danas, za novac. Numizmatika je posebna grana epigrafije koja proučava
pisma na novcu i stari novac.

Drvo je važan tvrd materijal za pisanje koji se i danas koristi (školske table). Na drvetu se piše
kredom ili urezivanjem. Drvo je korišćeno i duboko u srednjem veku – Biblia pauperum
(Paupers’ Bible) → Biblija za siromašne, urezivalo se na drvetu i deljena je po vašarima,
sajmovima itd.

Rimljani su pisali i na palminom lišću (nije trajno) – izvor: Plinije.

Rimljani su ljuštili spoljni deo drveta.

Jevreji su takođe pisali na drvetu, ali sa unutrašnje strane.

Lika je unutrašnji deo drveta; na grčkom biblos (što je grčki naziv za knjigu), u starogrčkom je to
bila reč za taj deo kore.

Kada se otkrije neki novi materijal za pisanje, ne znači da svi pre njega (odmah) prestaju da se
koriste.
 Voštane tablice

Najstarija mekana podloga (materijal) za pisanje su voštane tablice. One su vrlo brzo zamenile i
potisnule glinene tablice iako su, paradoksalno, osetljivije.
Voska je bilo svuda, bio je jeftin; voštane tablice su mnogo praktičnije za pisanje i za brisanje,
što je bilo dobro za uštedu vremena. Obrada voštanih tablica nije zahtevala mnogo vremena.
Znači, voštane tablice su bile jeftine, lake za pripremu, pisanje, brisanje i pravljenje.

Spoljni deo je ispupčen, u sredini je udubljenje koje se napuni voskom. Ram može biti od drveta,
srebra itd. Vosak se razlije i ostavlja na suncu dok se ne stvrdne do izvesne mere.
Pisalo se tzv. stilusom (stilus).Stilus je najčešće od kostiju ili kamena. Jedan deo je zašiljen a
drugi pločast (jednim delom se pisalo a drugim brisalo).

Još jedna prednost voštanih tablica – može da se briše (na glinenim ne može). Zbog ove
prednosti su se njima, pored pisara, služili i učenici. Odatle potiče Horacijev savet mladom piscu
,,Često okreći pero (stilum)’’, tj. često ispravljaj ono što si napisao, često briši → više verzija.
Kod voštane tablice može da se koristi isti vosak za više pisanja.

Prazna tablica, spremna za pisanje → tabula rasa

Ispisana tablica → tabula cerata

Knjige su se pravile tako što su se tablice spajale zadnjim delom, lepilo se drvo na drvo.
Nazivi za tablice: diptih, triptih, poliptih(dve spojene tablice zovu se diptih, tri triptih itd.)

Litinere– premazivati (koren za litera – slovo)

Tablica se premazivala tankim slojem laka da bi se zaštitila slova, tekst – da ne bi upadala
prašina. Pošto se po tablici pisalo tako što se urezivalo, tj. grebalo, tako je glagol scribere
(grebsti) vremenom poprimio značenje ’pisati’.

Više tablica spojenih u celinu – codex. Kodeks je knjiga od voštanih tablica, mada danas znači
nešto drugo. Postoje svedočantva da su voštane tablice prvi upotrebljavali Grci oko 5.veka p.n.e.
ali one nisu sačuvane.

Najstarije sačuvane tablice potiču iz 1.veka naše ere i nađene su u Pompeji (ovaj grad je zatrpao
vulkan Vezuv, pepeo ih je zaštitio od temperature). Bili su to neki trgovački ugovori i računi.
Najstarije voštane tablice u našim krajevima nađene su u Rumuniji, potiču iz 2.veka naše ere, iz
vremena cara Trajana. Nađene su u ostacima jednog rimskog naselja u Transilvaniji.
Voštane tablice imaju najmanje sačuvanih primeraka.

Rimljani su često koristili gips (isto su ga razlivali). Gipsom se bavi epigrafija, to je polutvrd
materijal; mekši je od gline a tvrđi od voska. Rimljani su gipsanu tablicu zvali album.

Voštane tablice su se u nekim delovima Italije i Francuske (jug) upotrebljavale još i na kraju 14. i
početkom 15.veka (oko 1400.godine).

Jedina velija prednost voštanih tablica je što mogu da se koriste ponovo. Glavna mana bila je što
su zauzimale previše prostora.
 Papirus

Papirus je nastao u Egiptu, još pre oko 4500 godina. Brzo je potisnuo voštane tablice i proširio se
na Grčku i Rim. Problem je to što je bio skup, zavisio je od toga kako uspe setva na Nilu.
Papirus se pravio od srži (srčike) biljke papirus, koja je rasla u močvarama Gornjeg Nila (u
gornjim delovima Nila – današnja Ruanda). Posle su ga kultivisali, gajili.
Biljka je visoka 4m a samo od onog dela koji je u vodi (oko 80cm) se pravi papirus. Dosta je
ostajalo niskorišćeno.

Papirus se jednostavno proizvodio. Srčika se sekla u trake (vrpce) i te trake se slažu jedna na
drugu uzduž pa onda poprečno pa opet uzduž (horizontalno i vertikalno), i tako u slojevima. Od
broja slojeva je zavisila debljina papirusa. Tanji papirusi su bili skuplji, 2 reda recimo su imali
papirusi korišćeni za pisma za vladara i slično. Svaki sloj se premazuje lepljivim brašnom
(kamilje ili obično stočno brašno sa dodatkom nečeg lepljivog).
Jedan sloj se zove sheda(optimalan broj je 20 sheda), 20 sheda (kompletan list papirusa) zvao se
plagula, 20 plagula činil je skapus. [Skapus] sheda/plagula konačno pripremljena za pisanje
zvala se charta(karta).

 Prednost papirusa:
 nije se urezivalo, pisalo se mastilom, što je trajnije
 sami određujete veličinu (određivanje veličine)
 ekonomika čuvanja (savijali su ga u svitke → svitak – rotulus, na latinskom liber – knjiga)

Kada je jedan isti rukopis u više svitaka, zove se volumen(tom).

Na papirusu se pisalo do 11.veka, na tome je insistirala papska kancelarija (da papine bule i svi
važni ugovori Vatikana budu na papirusu a ne na pergamentu). Papirus je dekretom izbačen iz
upotrebe u 11.veku. Sredinom 11.veka Nil je dosta presušio, to je trajalo nekoliko godina.

 3 kategorije papirusa:
1) egipatski papirusi – najstariji papirusi, nađeni u Egiptu. Pisani su orijentalnim jezicima i
pismima. Nema ih mnogo (6 je sačuvano) a čuvaju se u Londonu, Beču i Zagrebu.
2) herkulanski papirusi – nađeni u Herkulanumu, drugom gradu koji je stradao pored Pompeje
u 1.veku naše ere (udaljeni oko 20km, u Pompeji nađene samo voštane tablice a u Herkulanumu
samo papirus)
3) srednjovekovni papirusi – njih ima najviše (od kraja antike do kraja srednjeg veka) – npr.
Kumranski rukopisi

Potpuna smrt za voštane tablice i papirus je bila pojava pergamenta.

 Prednosti pergamenta:
- životinja ima svuda
- tehnika čuvanja (mogao je da se čuva i kao knjiga i da se savija u svitke)
- jeftin
 23.2.2016
Pergament

[ O nastanku pergamenta postoji legenda, po kojoj je Ptolomej Drugi, ponosan na svoju

Aleksandrijsku biblioteku, zabranio izvoz papirusa iz Egipta u Pergam, gde je svoju biblioteku
stvarao Eumenej Drugi. Bilo je to u 2.veku p.n.e. Zato je u Pergamu počela prerada i proizvodnja
kože koja je, po gradu Pergamu, i nazvana pergament. Naravno, pergament je nastao mnogo
ranije. Herodot je još u 5.veku p.n.e. svedočio da su Jonjani pisali na membrani, što je drugi
naziv za pergament]

Herodot je posvedočio da je koža životinja korišćena još u 5.veku p.n.e. i nazivala se membrana
(prvi naziv pergamenta). Pergament je nazvan po Pergamu, ali tek 900 godina kasnije – u 4.veku
naše ere.

Pergament je imao velike prednosti u odnosu na papirus:

 veća rasprostranjenost (životinja je bilo svuda)
 lako se obrađivao (sečete veličine kože koje vam odgovaraju), lak za pravljenje/pripremu
 mogao je da se oblikuje na dva načina → i kao kodeks (knjiga) i kao svitak
 na pergamentu je moglo da se štampa (prva Gutenbergova Biblija je bila na pergamentu)

Sama proizvodnja pergamenta je nuspojava klanja životinja. Pravio se tako što se skinu dlake sa
kože, ta odrana koža je stajala nekoliko dana u živom kreču (koji je uništavao dlake i ostatke
mesa i mišića). Ta koža se kačila uglavnom na drvene okvire (ramove od drveta) i sušila na
suncu ili na dimu. Mazala se uljem da bi se dobilo na elastičnosti kože. Na kraju se glačala i
obrezivala u željenoj veličini. Na pergamentu se pisalo mastilom.

 charta vitulina (pergament od teleće kože – najskuplji)

 charta caprina (jareći pergament – koze i jarci)
 charta ovina (ovčiji pergament)

Najbolji pergament je od mladunčeta. Najcenjeniji je bio pergament od fetusa životinje.

(? Biblija – četvorojevanđelje iz 14.veka – napravljena od 50ak ovčijih fetusa)
Jedan takav pergament, iz 14.veka čuva se u Arhivu HAZU u Zagrebu.
Bilo je i pergamenata od ljudske kože (jedan grof je od svojih zatvorenika pravio takve
pergamente; u koncentracionim logorima u Nemačkoj).

Najstariji sačuvani pergament je nađen u Siriji, to je kupoprodajni ugovor iz 195.p.n.e.

Ciceron svedoči da je video Homerovu Ilijadu ispisanu na tako malom pergamentu da je mogao
da stane u orahovu ljusku.
Najstariji pergament u obliku kodeksa jeste Splitsko Jevanđelje iz 8.veka. Čuva se u Zagrebu.

Pergament je u početku korišćen kao papirus – kao svitak.

Još jedna prednost pergamenta u odnosu na papirus je to što tekst može da se briše (struganjem),
slično kao kod voštanih tablica.

Palimpsest – tekst preko kog je ispisan drugi tekst. To je prvi tekst napisan na pergamentu.
Tako su pronađena Ciceronova dela i jedna verzija Plautovih dela (Ilija Crijević – dubrovački
humanista).
 Papir(hartija)

Duguje svoje ime papirusu. Hartija – od charta, refleksija na pergament.

Papirus kao materijal obeležava antiku, pergament srednji vek a papir (hartija) je simbol
modernog doba.

 Postoje 3 faze u proizvodnji i korišćenju papira.

1) kineska faza (od 105.n.e.)
Kinezi su dugo pisali na svili, što je bilo preskupo i nepraktično zbog mekanosti materijala. Papir
je izumeo Caj Lun 105.n.e. u Kini. On je ostavio zapis na papiru kako je došao do toga. Shvatio
je da može da ojača svilu (na svili se pisalo tako što su se mlele čaure svilene bube i sve što
ostane se samelje i od toga se pravi materijal za pisanje). Caj Lun je mleo čaure svilene bube sa
vlaknima bambusove trske, starim krpama i ribarskim mrežama (koje su uglavnom bile od
konoplje), i tako je nastao papir. Papir je nastao slično kao pergament → ta smesa se potapa u
živi kreč i suši se na suncu. Mogao je da se ostavi jedan list ili da se lepe. Papir je mogao da se
obrezuje prema veličini. Korejci su papir počeli da koriste u 7.veku a Japanci u 8.veku.

2)arapska faza (od 751.n.e.)

Prodor Arapa na istok je bio najvažniji za širenje papira. Oni su 751. od Kineza zauzeli grad
Samarkand (u današnjem Uzbekistanu, nekada u Kini). Arapi su usavršili papir. Umesto svile su
koristili lanene krpe, tako su ubrzali proizvodnju. U Kini je za oblikovanje papira (razvlačenje,
sušenje) korišćeno drveno sito. Arapi su koristili metalno sito; njihov papir je bio boljeg
kvaliteta. Otvarali su radionice i širili proizvodnju papira u severnu Afriku, Portugaliju, Španiju,
južnu Francusku.
Vizantija je prva uvela papir u Evropu, zahvaljujući trgovini sa Arapima. Najstariji dokument
evropske (vizantijske) civilizacije na papiru je hrisovulja (povelja) cara Konstantina Monomaha
iz 11.veka (1052.godine).
U Dalmaciji je bilo malo radionica za proizvodnju papira. Dubrovačka vlada ih nije dozvoljavala
zbog mogućnosti širenja pogrešnih ideja. Najstariji sačuvani zapis iz Dubrovačke republike je na
papiru i potiče iz sredine 13.veka. [Notarski spisi iz dubrovačkih i kotroskih kancelarija, koji
potiču iz 13.veka, pisani su isključivo na papiru uvezenom iz Italije]
Do početka 14.veka završeno je širenje papira po Evropi.Venecija je imala najveći broj
štamparija (radionica za proizvodnju knjiga) – od 90 do 130 (16. i 17.vek). Konačna prevlast
papira je nastupila posle izuma štampe.

3)moderna faza
Ova faza vezana je za dve godine u 18.veku – 1719. i 1752. i za dva imena – Reomir i Jakob
Kristijan Šefer. Izvodeći izvesne oglede vezane za sagorevanje drveta, francuski fizičar i biolog
Reomir je 1719. primetio da su vlakna trulog drveća izuzetna materija za pravljenje papira
(samleveno drvo – srž i kora – umesto lana i konoplje). Nakon tog zaključka zapisao je svoja
zapažanja o procesu pravljenja papira. Taj rukopis je pronašao sveštenik Jakob Kristijan Fon
Šefer i odlučio da to patentira 1752.godine. Drvo, celuloza je postalo osnovna sirovina za
proizvodnju papira.

Papir je i dan danas jedna od 6,7 najproduktivnijih grana industrije. Vrlo malo zemalja ima
fabriku papira. Do pre nekoliko godina postojala je jedna u Sremskoj Mitrovici, sada ne postoji
nijedna na Balkanu. Najveći proizvođači su Amerika i Kina. Papir je mnogo jeftiniji od
pergamenta.Gutenberg je prvu Bibliju štampao na pergamentu ali je brzo prešao na papir.
Svetlost je najopasniji protivnik papira i pergamenta.
 Filigranologija

Filigranologija je pomoćna istorijska nauka koja se razvila sa upotrebom papira; to je nauka o

filigranima. Radionice su osetile potrebu da obeleže svoj papir, da zaštite proizvod. Filigrani su
vodeni žigovi koji se na papiru vide kada se ovaj okrene prema svetlu. Oni su zaštitni znak
fabrike koja je proizvela papir. Filigrani su se pravili od metalnih žica dok se stvara hartija (dok
je smesa još bila na situ). Žice savijamo u obliku filigrana.

Najstariji filigrani nalaze se na papiru u radionici u italijanskom gradu koji se zove Fabriano (po
plemićkoj porodici koja ga je osnovala). Plemstvu je bilo zabranjeno da se bavi zanatima, nisu
smeli da osnivaju radionice; međutim, dozvoljeno im je bilo bavljenje zlatarstvom, keramikom i
proizvodnjom papira. Fabrika Fabriano je trajala do polovine 18.veka (i Gutenberg je štampao na
papiru proizvedenom u ovoj fabrici).

U početku su za filigrane korišćeni najjednostavniji oblici: krst, krug, trougao, zvezda. Kasnije
plemićke porodice u italiji i austriji koriste papire sa filigranima u vidu svojih grbova.U baroku
se razvija umetnost filigranologije. Barokni filigrani su raskošni, sa prikazima životinja i
mitoloških bića.

Filigranologija se kasno razvila kao nauka, početkom 20.veka. To je nauka izučavanja vodenih
žigova koja je veoma značajna jer se proučavanjem filigrana može utvrditi mesto i približno
vreme nastanka dokumenta (ako znamo kada je radila fabrika čiji vodeni znak se nalazi na papiru
na kojem je dokument napisan), kao i da li je neki dokument falsifikat. Prva provera za falsifikat
jeste vodeni žig.
Hitlerovi memoari (1922/23 – 1936) → po svemu sudeći (a 10 disciplina je to izučavalo) to je
bio original. Međutim, nije proveren filigran, koji je pokazao da je to iz peroda između 1945. i
1949 (magazin Štern).

Otac filigranologje je Vladimir Aleksejevič Mošin. Rođen je u Rusiji, u Sankt Peterbergu. U

Rusiji je i završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je u Beogradu, na Filozofskom fakultetu,
doktorirao u Zagrebu. Radio je u Beogradu i Skoplju.
Utemeljio je metode izučavanja filigrana. Postoje albumi filigrana, a najčuveniji je Mošinov iz
1957.godine sa filigranima iz 13. i 14.veka. On je otkrio 3 filigrana (radionice hartije) iz 13. i 14.
veka. Otkad je umro (1987.godine) otkriven je samo još jedan filigran.

Oblici rukopisa

2 oblika rukopisa kroz istoriju: svitak i kodeks.

1) svitak
Najrašireniji oblik rukopisa. Prvo se pojavio u Egiptu (tamo gde je nastao i papirus), zatim su ga
preuzeli Grci i Rimljani. Rimljani su iz praktičnih razloga prešli na papirus, oni su ga najviše
proširili, a svitak su zvali rotulus.
Svitak je bio najekonomičniji način čuvanja dokumenata na papirusu, mada se ovaj oblik
upotrebljavao i za pergament. Jedini problem je bio gde počinje i gde se završava tekst, kako ćete
otvarati svitak (obeležavanje nije bilo problem za jedan svitak, ali npr. Ilijada je bila napisana na
100 svitaka). Zbog toga se na svicima obavezno pisalo gde je početak a gde je kraj. Na početku
je stajalo incipit liber (počinje knjiga, počinje svitak) a na kraju explicit liber (okončava se
knjiga/svitak).
Svitak se namotavao i odmotavao pomoću štapića (nije bio vezivan). Taj štapić se zvao
umbilicus (umbilia). Sa tog štapića (koji je obično bio od drveta) je visio titulus – pantljika na
kojoj piše naslov rukopisa na tom svitku.
Svitak je mogao biti ispisan samo s jedne strane (anopistograf) ili sa obe strane (opistograf).
Pisanje s obe strane je još jedna prednost papirusa u odnosu na voštane tablice.
Na svitku se obično pisalo u stupcima (kolumne – columna).

Svitak od pergamenta je imao tu prednost što se mogao produžavati prišivanjem (ako nam je
falilo još papirusa pravi se drugi svitak). U Arhivu Srbije nalazi se najduži prišiveni pergament
na svetu – to je povelja Stefana Dečanskog iz 1330. godine o osnivanju manastira Dečani. Svitak
je dugačak 6m i 20cm a širok oko 30cm. Tragovi šivenja nisu vidljivi golim okom već se mogu
videti samo pod mikroskopom. Nije napravljen od fetusa već od vrlo mladog teleta.
Antički pergamenti čuvani su u glinenim ćupovima ili na policama a u srednjem veku u
metalnim valjcima (kao za diplome) koji su se zvali teke (latinski: teka) a kasnije kapsule(capsa
– capsae). Prve teke su korišćene u papskoj kancelariji.

2) kodeks
Kodeks je prvobitno označavao spojene voštane tablice. U srednjem veku kodeks je dobio novo
značenje – bio je sinonim za rukom pisanu knjigu. Najčešće je vezan za pergament. Kada su u
pitanju obimniji spisi bolje je organizovati pergament u kodeks nego u svitak. Knjige su bile
pisane na odvojenim listovima koji su kasnije vezivani (šiveni) i koričeni.

Prvi kodeksi su bili jevanđelja, cele biblije. Kodeks je preovladao sa razvojem papira.
Krajem 5. i početkom 6.veka hrišćanska crkva je uvidela da su kodeksi zgodno sredstvo za
širenje božije reči. Kratki odlomci iz Biblije, jevanđelja su u vidu kodeksa deljeni vernicima na
vašarima, propovedima. Potreba za praktičnim nošenjem tih Biblija za siromašne je doprinela
širenju kodeksa. Od uvođenja kodeksa uvećan je broj prepisanih dela (jevanđelja itd.) jer je
olakšano prepisivanje, a naročito čuvanje.

Kodeksi su se sastojali od listova. List se naziva folio. U kodeksu je sve bilo na jednom mestu i
obeležavale su se strane brojevima ili slovima abecede. U početku nije bilo obeležavanja
stranica, nije se znalo za paginu. Prvo su se obeležavali listovi (folijacija) a tek kasnije stranice
(paginacija).
Najobičnija praksa bila je prošivanje ili lepljenje 4 para listova (8 listova – 16 stranica) i to se
zvalo kvaternio. I danas je to optimalan način lepljenja i uvezivanja listova.
Prva, prednja strana lista zvala se recto, ona se obeležavala. Strana nasuprot nje (zadnja strana
lista) zvala se verso, pa se pri citiranju navodi recimo 211.list → 211r. ili 211.v.
Na papirusima i pergamentima nije bilo margina. Margine nastaju sa kodeksom. Unutrašnja
margina je ostavljala prostor za vezivanje, da ne bi tekst bio pokriven kada se list uveže u
kodeks. Spoljna margina je nastala zbog simetrije.
 1.3.2016
Iluminacije

Iluminacije se moraju poznavati jer nam pomažu da utvrdimo poreklo rukopisa. Ilumancije su
značajne za utvrđivanje autorstva i vremena nastanka rukopisa.
Čak i slični tekstovi su različiti po iluminacijama. Vrlo retko se dešava da je pisar istovremeno i
iluminator (Miroslavljevo jevanđelje – jedan čovek pisao, drugi radio minijature, iluminacije).
Ilustracije su iscrtavane istim mastilom kojim je pisan tekst.

Prve iluminacije su zapravo bile ilustracije, tj. predstavljale su pojedine scene iz rukopisa.
Javljaju se jos u IV, V i VI veku (Vergilije, rukopis iz 4.veka; ilustrovana scena dvoboja u
Homerovoj Ilijadi iz 5.veka). Prava umetnost iluminiranja razvila se u 7.veku u Vizantiji, tada
nastaju prave iluminacije. U 13. i 14.veku Grci su dolazili na naše prostore da podučavaju ili je
naš narod išao u Carigrad.
Inicijalisu poseban deo iluminacije, početna slova nekog poglavlja ili paragrafa u prepisu. Prvo
slovo je bogato ukrašeno. Prvo su bili jednostavni geometrijski inicijali, zatim zoomorfni
(životinje, ptice, takođe i čudovišta, zmajevi, aždaje – Stari zavet, Eva, zmija obmotana oko
slova T) i antropomorfni (najčešće sveci). Ovi (antropomorfni) inicijali nazivaju se
minijaturejer su najčešće oslikani tamno-crvenom bojom (minius – net:minium). Najbolji,
najznačajniji svetski minijaturista bio je Dalmatinac Julije Klović (doba renesanse, 16.vek).
Osnovao je svoju školu u Raveni i imao je oko 15 učenika.

Sredstva za pisanje

Sredstvo za pisanje zavisilo je od materijala.

Za kamen, voštane tablice i druge tvrde materijale korišćena su sredstva za urezivanje.
Tek je pronalazak papirusa zahtevao upotrebusredstava za pisanje koja bi ostavljala obojeni trag
na materijalu (dotle se urezivalo). Za to je najpre korišćena trska (kalamus – calamus), koja je,
kao i biljka papirus, rasla u dolini Nila. Trskase zašilji i dobije se pisaljka.Nije se koristila za
urezivanje nego za pisanje. Kalamus nije bio za pergament jer je koža bila deblja od papira.

Prvo mastilo koje se upotrebljavalo je bila biljka iđirot. Ta biljka je bila veoma popularna, rasla
je u celom Sredozemlju. Imala je halucinogeno dejstvo (i za zadovoljstvo i za medicinske svrhe)
i bila je veoma moćan afrodizijak. To je prva vrsta mastila, pisalo se tečnošću koja je izrazito
crna.

Vremenom se kao najbolje sredstvo pokazalo ptičije pero, zvanopenna. Ptičije pero je bilo
elastičnije i savitljivije, moglo se oštriti da dobijete deblju i tanju stranu.Mogla je da se pod
različitim uglom kontroliše debljina linije što je dovelo do razvoja tehnike pisanja i do nastanka
kaligrafije (sa pojavom pera sa razvila kaligrafija). Za inicijale i minijature koristila se slikarska
četkica, kist. Pisalo se na skriptorijumu. Skriptorijum je bio sto za pisanje sa ravnom pločom i
jednom nogom. U pisarskim radionicama se pisalo stojeći. Pera su se čuvala u kalamarijumu,
tj.pernici.
 Razvoj pisma

Paleografija proučava sredstva za pisanje, istorijski razvoj i oblike pisma. Ima onoliko
paleografija koliko ima pisama. 3 nama najznačajnije su latinska paleografija (ali to nije
latinica), glagoljica i ćirilica.
Sa opšteg, teorijskog stanovišta pismo je svaki sistem vidljivih oblika koji nešto znači (svaki
sistem vidljivih znakova koji daju neka obaveštenja), ali tu bi onda spadali i crteži. U užem
smislu (međunarodno prihvaćena definicija), pismo je sistem koji vizuelno reprodukuje glasovni
sistem govornog jezika, tj. pismo je grafički izraz jezika.

4 vrste pisama:
1) piktografsko ili slikovno pismo
Ovo pismo je najstarije. Znak (piktogram) je slika predmeta i označava samo taj predmet i ništa
drugo. Problem slikovnog pisma je što se pomoću njega ne može protumačiti pismo, kako su oni
to pričali, ne možemo rekonstruisati jezik (jer znakovi ne predstavljaju zvukovne reči). Prvi
tragovi piktografskog pisma nađeni su u Mesopotamiji i to je sumersko pismo. Prvobitni zapisi
su bili na kamenu, najstariji nađeni takvi spomenici potiču iz 3900.p.n.e. Kasnije je pisano na
glinenim pločicama, najstarije pronađene su iz 3200.p.n.e. Sumeri su prvi počeli da pišu na
pločicama, s leva na desno. Ovo pismo se još naziva i klinasto pismo, jer je nastalo na tvrdim
materijalima (kamen, glina) pa se urezivalo klinom. Na ovom pismu je napisan Ep o Gilgamešu.

2) ideografsko ili pojmovno pismo

Znak (ideogram) više nije samo slika predmeta nego označava pojam, simbol, ideju, apstraktnu
misao.
piktografsko pismo: zmija – samo zmija
ideografsko pismo: zmija – zmija, opasnost, lukavstvo, izdaja, otrov
ideografsko pismo: vatra – vatra, opasnost, toplota, ljubav

Vremenom je u ideografskom pismu znak (ideogram) kao simbol postao čitava reč (prerastao u
grafički znak za reč). Prvi su Egipćani počeli da sklapaju reči u rečenice. Najstariji primerci
hijeroglifskog pisma potiču iz otprilike 3500.godine p.n.e., pre nego što su Sumeri počeli da
koriste glinene pločice. Vremenom se ovo pismo sve više uprošćavalo i išlo ka silabičkom
pismu.

3) silabičko ili slogovno pismo

Oko 2000.p.n.e. ideografsko pismo je preraslo u silabičko ili slogovno pismo (silabus – slog).
Od nekoliko slogova se sastavi reč. Ista glasovna skupina izražava se istim znakomu svim rečima
koje tu skupinu sadrže u sebi. Pri tome, te slike su sve apstraktnije, sve manje liče na predmete.
Ovaj sistem se sve više pojednostavljivao tako što se smanjivao broj znakova za slogove. Sve
više se razvija brzopis.
Već su Egipćani vremenom počeli da
zamenjuju ideografsko pismo silabičkim.
Kolevka silabičkog pisma je egejska
civilizacija, tj. Krit (oko 2000.p.n.e).
Silabičko pismo je prvo pismo na osnovu
kog možemo da rekonstruišemo jezik,
glasovni sistem.
Ova pisma nisu prevaziđena. Neku
kombinaciju ideografskog i silabičkog pisma
(ideografsko s elemntima silabičkog) imaju
Kinezi i Japanci.
 4) alfabetsko pismo
Svaki glas ima svoj znak, a sistem se sastoji od kombinacije tih znakova.
Nije svako alfabetsko pismo fonestko (naše pismo je i fonetsko, glasovno – jedan znak odgovara
jednom glasu). U alfabetskom pismu kombinacije znakova stvaraju druge glasove.

Smatra se da je alfabetsko pismo nastalo usavršavanjem kritskog pisma, i da sunjegovi tvorci

Feničani, tj. da je nastalo u primorskoj oblasti današnje Sirije i Libana, u gradovima Biblos,Tir i
Sidon. Feničani (koji su sebe zvali Kanaanci) su pisali silabičkim pismom koje je bilo varijanta
kritskog pisma. Bili su trgovci, koristili su i uprošćavali pismo zarad praktičnih razloga
(sklapanje ugovora i slično). Tokom putovanja su imali priliku da se upoznaju i sa istočniom i sa
zapadnim kulturama (Vavilon na istoku, Krit na zapadu – imali su 2 kolonije na Kritu, 30 u
Egiptu). Sa silabičkog pisma su prešli na alfabetsko, to je bio oštar prelaz, nema pronađenih
prelaznih dokumenata. Feničansko pismo je imalo 22 znaka, svi znaci su bili za suglasnike, zbog
toga je ovo pismo teško rekonstruisati. Pisali su s desna na levo, kao Krićani i Arapi. Pronađeno
je skoro 1000 dokumenata pisanih ovim pismom.

Od feničanskog pisma nastala su sva moderna pisma. Feničansko pismo je najstarije pronađeno
alfabetsko pismo i iz njega su se razvila 3 pisma (aramejsko, arapsko i grčko)

Feničansko pismo

aramejsko arapsko grčko

hebrejsko latinska pisma slovenska pisma

Iz aramejskog pisma se razvilo hebrejsko pismo, koje se i danas koristi. Druga grana razvoja
→ feničanskog pisma dala je arapsko pismo. Treća grana razvoja dala je grčko pismo. Grci su prvo
← pisali bustrofedon(obostrano pisanje) – prvi red s leva na desno, drugi red s desna na levo, i tako
→ naizmenično, a kasnijesamo s leva na desno. Znakove su uzeli iz feničanskog pisma, a dodali su
znakove za vokale. Grčko pismo je imalo u proseku od 22 do 27 znakova, a kasnije se ustalio
alfabet od 24. znaka. U 7-8.veku p.n.e. grčko pismo stiže u grčke kolonije na jugu Italije (Sicilija
itd.) i tada dolazi u kontakt sa ljudima drugih kultura, sa etruriskim pismom i polako stvara
latinsko pismo. Od grčkog pisma sunajpre nastalalatinska pisma, a potom i slovenska pisma. Bilo
je mnogo latinskih pisama (danas postoji samo jedno – latinica) i 2 slovenska pisma.

Latinska paleografija

Latinska paleografija je mnogo starija od ćirilice, vremenom se proširila na ceo Balkan.

3 razdoblja latinskog pisma:

1) LATINSKA PISMA STAROGA VEKA
Nastala tek u doba Rima, negde u doba rimskih kraljeva (negde od 6.veka p.n.e.). Možemo ga
pratiti, tada počinju da se čuvaju spomenici na kamenu i metalu.
1) arhajska kapitala
Ovo je prvo latinsko pismo staroga veka. Njime je zapisan najstariji rimski spomenik Lapis
Niger – crni kamen, nađen prilikom iskopavanja i pretraživanja Rimskog foruma u 19.veku.
Ovo je pismo za tvrdu podlogu, nema znakove za vokale, ima 22 znaka (preuzeto od Feničana).

2)kvadratna kapitala
Arhajska kapitala je vremenom dobila stilizovaniji, svečaniji oblikkoji se zvao kvadratna
kapitala. Koristila se za pisanje po papirusu, bila je prilagođena pisanju na manjim površinama.
Kvadratna kapitala predstavlja prilagođavanje arhajske kapitale mekom materijalu.
Sa kvadratnom kapitalom počinju skraćenice i ligature (spojena slova).

arhajska → pismo gde su slova bila jasno odvojena, za pisanje na tvrdom materijalu
kvadratna → za brzopis, za pisanje na mekom materijalu, od ovog pisma se razvila kurzivna
kapitala

3) kurzivna kapitala
Predstavljaprilagođavanje kvadratne kapitale tvrdom materijalu. Ovim pismom se najpre pisalo
na kamenoj podlozi (nadgrobni spomenici, zidovi), ali je najviše upotrebljavana na glinenim
pločicama i voštanim tablicama.

4) kurzivna majuskula
Predstavlja prebacivanje kurzivne kapitale na još mekše materijale. Nastala je u 1.veku naše ere,
u Rimu, u doba Nerona. To je brzopis, što je bilo jako praktično za pisanje na papirusu i
pergamentu i pogodno za pisma, ugovore itd. Slova ovog pisma su nejednakih dimenzija, krajnje
uprošćena i zbog toga dosta teško čitljiva. Sve je više ligatura (nekad i po 7-8 spojenih slova).
Sve to je uticalo da se slova deformišu i izgube prepoznatljiv oblik.
(•)M I● F (I) A

5) kurzivna minuskula
Dalji stepen razgradnje pisma (dalja deformacija kurzivne majuskule). Slova su bila još manja,
samim tim još nečitljivija.

6)uncijala
Uncijala je svečano ili ustavno pismo, zovemo ga još i knjiško pismo. Nastaje u 3.veku naše ere
a korišćeno je sve do 9.veka (u Vizantiji do 10.veka). Prva jevanđelja (iz 4.veka) su pisana ovim
pismom. Mnogo više čuva uticaje grčkog alfabeta, koristili ga obrazovani slojevi. U 90%
sačuvanih dokumenata pisano je perom.Ovo je jako lepo pismo sa pravilnim i čitkim slovima.
Upotreba ligatura je bila strogo zabranjena. Skraćenica ima, ali su bile tačno utvrđene, npr.
skraćivana su sveta imena – nomina sacra. Postojala je oznaka za skraćenicu ~ i ona se pisala
iznad skraćenice. Geografski pojmovi (toponimi) su takođe skraćivani.
~ ~ ~ ~ ~
DS (Deus) IHS (Isus Hrist) SNS (Santus)* MDLN (Milano) CPLS (Constantinopolis)
Upravo po ovim pismima su nastala
2) LATINSKA PISMA SREDNJEG VEKA
1) kurija
Kurija je najstarije latinsko pismo srednjeg veka, nazvanio po papskoj kancelariji (kurija). Vrlo
je slično uncijali, sa svečanim slovima, fino pisano. I dalje se koristi u najvažnijim papskim
dokumentima

2) nacionalna pisma(od 8. do 13.veka, do pojave humanizma)

To su uglavnom pisma kurzivne minuskule, prilagođene za narodni jezik i razlike u govoru.
Naszajala su u posebnim delovima Evrope i pored mnogih sličnosti imala su i određene
osobenosti. 3 osnovna pisma su vizigotika (Goti, Vizigoti), merovingika (po Merovinzima u
Francuskoj), beneventana (severna Italija, južni Tirol, zapadni Balkan, Dalmacija)

3) karolina
Nastala od merovingike po nalogu Karla Velikog (njemu nije odgovarala merovingika pa je
izvršio reformu), po kome je i dobila ime (ali tek kasnije, u 10 veku). Korišćena je do sredine
13.veka. Ovo je prvo univerzalno pismo koje se proširilo po zapadnoj, srednjoj, čak i severnoj
Evropi (sve do Skandinavije).
Karolina ima sledeće odlike:
 izuzetno pravilna i čitljiva slova
 apsolutno odvajanje slova (nema ligatura), svako slovo zasebno
 nije svečano pismo (izbegavaju se ukrasu, jer su nekad takva pisma bila komplikovana)
 skraćenice su izuzetno reke, gotovo da ih nema (uglavnom nomina sacra)
 izbegavaju se diftonzi (zbog toga ga kritikovali: puellae → puelle, nema a jer se ne čita)

Pronađeno je mnoštvo spomenika napisanih ovim pismom.

Karolina insistira da svako slovo ima svoj fiksni oblik, svako slovo je zasebno,što je pogodno za
štampanje, lako mogu da se izliju. Prve Biblije su štampane ovim pismom.

Humanisti (poput Petrarke, Bokača) su prigrlili ovo pismo, uzeli ga kao model, pa je to bilo i
prvo pismo koje je postalo tip slova u štamparstvu. Karolinom je pisano sve do pojave latinice u
17.-18.veku. Jedini koji su se dugo opirali ovom pismu su Goti – Germani

4) gotica
Nastala je negde u 12.veku i trajala do 15.veka, a u štamparstvu sve do druge polovine 19.veka.
Čak i danas ustav u Nemačkoj mora biti odštampan i na latinici i na gotici. Upotrebljavana je
uporedo s karolinom i ovo pismo se najviše očuvalo po manastirima.
Gotica je derivat karoline – sve osobine karoline važe i za nju ali ovo je više geometrijsko pismo,
slova su i duža, viša i šiljata, a linije su se lomile. Bila je popularna u štamparstvu, jer su se lako
pravili kalupi za slova. Novine su štampane na gotici. Gotica je ista kao karolina samo je razlika
u obliku.
3) MODERNO LATINSKO PISMO
Naziva se latinica.
Pored univerzalne latinice, postoje i posebnenacionalne latinice slovenskih naroda: poljska,
češka i srpska/hrvatska latinica, koje su prilagođeneglasovnim sistemima ovih jezika, i to
pomoćudijakritičkihznakovailidiftonga.Tako sesrpska/hrvatska latinica razlikuje od univerzalne
po slovima sa dijakritičkim znakovima: č,ć, đ, š, ž; kao i po diftonzima (dvoglasima): dž,lj, nj.
Latinska pisma su imala izvesna slova za brojčanu vrednost (test: rimski brojevi – tri primera,
jednocifreni, dvocifreni, trocifreni brojevi). Za celokupni brojni sistem dovoljno je sedam slova
latinice, tj.njihova kombinacija:
I–1
V–5
X – 10
L – 50 (pojavilo se tek u 12.veku, pre toga je pisano XXXXX)
C – 100
D – 500 (pojavilo se tek u 12.veku)
M – 1000

8.3.2016
Slovenska pisma
(Slovenska paleografija)

Postoje 2 vida slovenskog pisma (slovenske paleografije): glagoljska i ćirilska paleografija.

Prvi slovenski jezik (ako se ne računa praslovenski) je staroslovenski (nema pisanih spomenika,
ne zna se kako su pisali stari Sloveni pre Ćirila i Metodija). Po rečima Crnorisca Hrabrog pre
Ćirila i Metodija se crtalo, Sloveni nisu imali pismo. Staroslovenski je proglašen za 4.sveti jezik,
pored latinskog, grčkog i hebrejskog.

Ćirilo (Konstantin) i Metodije su bili grčka braća iz Soluna, koji su širili prismenost i hrišćanstvo
među nepismenim Slovenima u Velikomoravskoj kneževini i Panoniji. Oni su stvorili glagoljicu,
prvo pismo Slovena. Ovo pismo naziv je dobilo po glagolu ’glagolati’, što znači ’govoriti’.
Nakon njihove smrti njihovi učenici su nastavili njihov prosvetiteljski rad.

Moravski knez Rastislav zatražio je od vizantijskog cara Mihaila episkopa i sveštenike koji će
propovedati na slovenskom jeziku hrišćansku veru, tražio je pomoć protiv germanizacije (jer su
na području Rastislavljeve države hrišćanstvo širili franački sveštenici). Vizantija mu je poslala
Ćirila i Metodija. Braća su se za ovaj posao ozbiljno spremila: Ćirilo je, verovatno uz pomoć
Metodija, sastavio prvo slovensko pismo - glagoljicu oko 863.godine i na jezik makedonskih
Slovena iz okoline Soluna preveli su najnužnije crkvene knjige. Na taj način su stvorili prvi
slovenski književni jezik i postavili temelje slovenskoj književnosti. Ćirilicu su najverovatnije
stvorili Ćirilovi učenici krajem 9.veka u Preslavskoj školi.

Ćirilo i Metodijesu stvorili prvo slovensko pismo (glagoljicu) prema grčkom minuskulnom
pismu i prvu slovensku azbuku (po ugledu na grčki alfabet). Glagoljicom su se označavali
glasovi staroslovenskog jezika. Iz ovog periodanema pisanih spomenika. Ipak, glagoljski
spomenicisrpskoslovenskog jezika, koji potiču iz 11. i 12.veka svedoče da je ovo pismo
najverovatnije imalo36 znakova (slova).
osnova glagoljice → grčka minuskula
osnova azbuke → grčki alfabet

Glagoljica se brzo proširila kao pismo među Slovenima u Vizantiji, Balkanu, Moravskoj, Češkoj,
Italiji.Stigla je i do Rusije (gde se upotrebljavala do 12.veka – crkva, zapisi popa Upira). U
Bugarskoj se u drugoj polovini 11.veka glagoljica dugo opirala ćirilici.

Glagoljica je stilizovano, oblo pismo, vremenom je postala uglasta. Glagoljicu možemo da

vidimo i pratimo po spomenicima iz druge polovine 10.veka a u nekim krajevima (ostrva u
Hrvatskoj) se zadržala sve do 18.veka. Glagoljica je bila praktična za pisanje, mnoga slova su
grčka, a možda ima uticaja i hebrejske, jermenske azbuke.

U glagoljici je uspostavljen azbučni red (prema grčkom alfabetu) a slova su, opet po ugledu na
grčki alfabet, imala imena: az, buki, vjedi, glagolj, dobro, est..., i takodalje.

Posle utamničenja Rastislava, Ćirilove smrti u Rimu i ubistva Metodija u Moravskoj, njihovi
učenici otišli su u
→ Ohrid (Ohridska škola) – Kliment i Naum
→ Preslav, u Bugarskoj(Preslavska škola) – Konstantin

U to vreme, početkom 10. veka, izvršena jereforma pisma, i to novo pismo (reformisana, uređena
glagoljica) nazvano jećirilica, u počast preminulom tvorcu slovenskog pisma, svetom Ćirilu
(svetovno ime: Konstantin).Glagoljica je polako zamenjena ćirilicom. Crkvenoslovenski je pisan
ćirilicom.

Na prvim spomenicima ćirilice ima nekih slova iz glagoljice, ali ona će se vrlo brzo izgubiti
(v – ü, ћ – Vuk ga kasnije reaktivirao). Natpisa na glagoljici gotovo da nema.

I ovo pismo bilo je stilizovano, u većini slučajeva je isti red slova kao u glagoljici.
Ovo pismo nije oblo, već geometrijsko, uglasto(dakle, sa oštrijim potezima). Ćirilica je pismo sa
puno ligatura iskraćenica (zgodna je za ligature jer je uglasto pismo), ali i sa tzv. prejotovanim
slovima(to će kasnije Vuk promeniti, unaprediti jotovanjem).

Ćirilični tekstovi nisu imali podelu na rečenice. Ćirilica je bolje odražavala govor, glasove, ali je
važno znati da to još uvek nije bilo fonetsko pismo. Recimo, za glas o su postojala dva znaka: ◊
ω, za glas i takođe: I, И.Svako slovo ima svoje ime. Početnih 6 slova čine jednu priču: Ja slovima
ovim svedočim/govorim – dobro je živeti.

Slova imaju brojčanu vrednost (za ispit – jedan jednocifreni i jedan dvocifreni broj). Б nema
brojčanu vrednost, jer je sveto slovo (reč Bog).
~ - iznad svakog slova, to je bila oznaka da je u pitanju broj, + oznaka za 1000
 а–1
в–2
г–3
д–4
е–5
s–6
з–7
и–8
ж–9
I– 10
к – 20
л – 30
м – 40
N – 50
? – 60 (neće biti na ispitu)
o – 70
п – 80
ч – 90
е – 100 (r)

~
54 – NД 1000 → + ã 50000 → +Ñ

Tek od 16.veka nailazimo ponegde na arapske brojeve u dokumentima pisanim ćirilicom, a

nekad su se javljali rimski brojevi.Ćirilska paleografija se bavi razvojem pisma a ne jezika.
Proučava i Vukovu reformu pisma i pravopisa. Kod Vuka do 1836.godine nema slova h.

Ćirilicu koristi deo južnih Slovena (Srbi, Bugari, Makedonci), istočni Sloveni (Rusi, Ukrajinci),
zatim Oseti, Tadžikistanci, Turkmeni, Tatari. Rumuni su do sredine 19.veka koristili ćirilicu,
tada su naglo prešli na latinicu.Iz rumuske ćirilice Vuk je uzeo znak za slovo đ. Jedini narod koji
je u novije vreme prešao na ćirilicu su Mongoli (1919 – dekret da se napusti latinica, arapsko
pismo).

Kriptografija

Kriptografija je pomoćna nauka vezana za paleografiju. Vezuje se za širu definiciju pisma (sve
ono što je zapisano), ali nas interesuje kriptografija vezana za slova. Tajnopisanije je pisanje
tajnim slovima, skriveno pisanje.

Prve kriptografske poruke možemo naći još kod Spartanaca, oni su svoje poruke slali
kriptografskim pismom. Jedan od prvih velikih vojskovođa koji je koristio šifrovane poruke bio
je Julije Cezar.Na primer, svom delu De bello Gallico on govori o stvaranju tajnog pisma.
Cezar je svako slovo pomerao za 3 mesta unapred, takvu poruku mogli su da dešifruju samo oni
koji su poznavali to njegovo pravilo.
Svako kriptografsko pismo mora da ima 2 elementa:
 algoritam (način šifriranja)
 ključ

Arapi su značajno unapredili šifriranje tokom 8.i 9.veka, oni su šifrirali Kurankad su shvatili da
su progonjeni. Jedan rukopis s početka 7.veka (oko 630.godine) dešifrovan je u 11.veku, ima
gomilu bespotrebnih reči, 3 puta deblja knjiga od Kurana.

Blez de Vižner(18.vek) jebio fransucki sveštenik koji je stvorio metod šifrovanjakoji je korišćen
do 20.veka. Svako slovo može da menja bilo koje slovo, može da se zameni sa 25 različitih slova
u zavisnosti od toga na kom se mestu nalazi. To je nakomplikovaniji algoritam, sva slova mogu
da se zamene.

a = d, n, o a = d kada je na 5. mestu u reči,

ptica na grani a = n kada je na 2.mestu u reči
d n o a = o kada je na 3.mestu u reči
Ovu poruku treba dalje dešifrovati jer inače (bez pravog ključa) ne znači ništa.

Po ovom principu su Nemci napravili Engimu.

Alan Tjuringje uspeo da dešifruje Enigmu u Blečliju pored Londona. On je probio ovu šifru
zahvaljujući jednoj jedinoj mani - slovo ne može da zameni samog sebe, a ne može da bude a.
Broj kombinacija je sa 1054 time smanjen na 3 do 4 miliona.

Još jedna vrsta kriptografije je asimetrična kriptografija.

Za razliku od simetrične kriptografije, asimetrična koristi dva ključa — javni i privatni. Princip
je sledeći: u isto vreme se prave privatni i odgovarajući javni ključ. Javni ključ se daje osobama
koje šalju šifrovane podatke. Pomoću njega te osobe šifruju poruku koju žele da pošalju. Kada
primalac dobije šifrat, dešifruje ga pomoću svog privatnog ključa. Na taj način svaki primalac
ima svoj privatni ključ a javni se može dati bilo kome, pošto se on koristi samo za šifrovanje, a
ne i dešifrovanje.Ovakva vrsta kriptografije (ključ za besmislenu poruku) javlja se u Nušićevom
delu Sumnjivo lice (znači koristila se još u 19.veku).

S razvojem pisma vidimo kako se usavršava i kriptografija. Na našim prosorima, u našim

spomenicima postoji 6 modela kriptografije.

Ćirilska kriptografija:
1)ubacivanje glagoljskog ili grčkog slova umesto ćiriličnog – najprostiji model
2)potpuno izmenimo slova po određenom ključu (slično onome što je radio Cezar)
3)poluslova – nedovršena slova
4)dopunjena slova – slova sa dodatim crticama, kvačicama itd.
Već od 14.veka dva najpopularnija modela su:
5)tablica zamena (parovi suglasnika zajedno znače neko slovo npr. rn – a, pt – b)
6)brojna kriptografija – svako slovo (većina slova) ima brojnu vrednost. Npr umesto slova И:
~ ~ ~ ~
И = SB ( S + B = И ) 6+2 = 8
 Diplomatika

Diplomatika je nauka koja pročava stare diplome (zovemo ih i isprave ili povelje).
Postoje dve vrste izvora o prošlosti:
 narativni (o bližim događajima iz prošlosti)
 diplomatički (dugotrajniji, dugovečniji)

Diplomatika se ne bavi privatnim dokumentima nego ispravama i poveljama.

Diplomatički izvori su(pisana) svedočanstva o nekom pravnom činu. Važni su jer se svi današnji
dokumenti zasnivaju na srednjovekovnim poveljama. Diplomatički izvori su važni ne samo jer
govore da se neki pravni čin odvio, već i zbog obrazloženja o okolnostima pod kojima se nešto
odigralo.Diplomatika se zasniva na proučavanju pre svega srednjovekovnih (sada i antičkih)
dokumenata.Kod diplomatičkih izvora najvažnije je da diplomatika utvrdi autentičnost:
 da je taj dokument izdao onaj koji piše (ko je napisao)
 da je zaista upućen onom za koga piše (kome je upućen)
 da se to zaista desilo (da se taj događaj desio)

Definicija:Diplomatika je pomoćna (istorijska) nauka koja proučava isprave ili povelje da bi

utvrdila njihovu autentičnost (a samim tim i njihovu vrednost kao istorijskog svedočanstva).

Definicija: Isprava ili povelja je pisano svedočanstvo o nekom pravnom činu sastavljeno u
tačno propisanom obliku.

Diplomatika je nauka koja potiče s kraja 17.veka. Otac diplomatike je Žan Mabijon. Njegovo
najznačajnije delo jeDe re diplomatica (O diplomatici) iz 1681.

Diploma je reč koja potiče iz grčkog jezika (znači isto isto što i diptih – voštana tablica). U
rimsko doba diploma je predstavljala dopuštenje od strane senata ili cara nekome da se služi
državnom poštanskom službom ili da se bavi poštanskom zanatom; a predstavljala je i dekret
koji se daje veteranima prilikom časnog otpuštanja iz službe. U srednjem veku, diploma je
označavala vladarske privilegije (ispravu koju izdaje vladar ili visoki feudalac, dakle neka vlast).
U doba humanizma označavala je(svečanu) ispravu ili povelju srednjovekovnog vladara,
feudalca, crkvenih velikodostojnika.

Humanisti su razdvojili sve diplome u 3 vrste:

1) mandata– dokument isključivo administrativnog karaktera (dokument koji organ više vlasti
upućuje organu niže vlasti u obliku uputstva ili naredbe)
2) epistula– službena korespondencija svih vrsta (nikako privatna pisma, nikako trgovačka
pisma, osim ako je u pitanju trgovački ugovor)
3) akta (skriptura)– službeni spisi (molbe, žalbe, izveštaji, koncepti) koji ne moraju biti u tačno
određenoj formi

I pored ove podele, diplome je teško jasno svrstati u date kategorije. Humanizam je bio veliki
podsticaj za razvoj diplomatike. Zbog pojave velikog broja falsifikata, humanisti su počeli da
proučavaju dokumente da ne bi bili prevareni.
Frančesko Petrarka je dosta doprineodiplomatici, on je utvrdio da je diploma kojom su Cezar i
Neron navodno dali neke privilegije Habzburgovcima falsfikat. Još jedan bitan falsifikat (što je
utvrđeno diplomatikom) je darovnica cara Konstantina (u kojoj on na samrti navodno daruje papi
Silvestru I i njegovim naslednicima pravo na svetovnu i duhovnu vlast nad Italijom i svim
drugim zapadnoevropskim zemljama).

Dva bitna događaja u prvoj polovini 17.veka su znatno ubrzala razvoj diplomatike:
1)Tridesetogodišnji rat (1618-1648)
U ovom ratu, vođenom u prvoj polovini 17.veka između katolika i protestanata, spaljivane su
mnoge crkve, biblioteke itd. i tako su nestale mnoge isprave i povelje na kojima su temeljena
vlasnička prava. Posle toga je nastalo mnogo falsifikata tih spisa i trebalo je utvrditi šta je
autentično a šta nije (diplomatički rat).

2)Daniel Paperbrohje 1675.godine tvrdio da su sve isprave koje su Merovinzi izdali

Benediktincima falsifikati. Dominikanci su želeli da liše Benediktince manastira.
Žan Mabijon (Benediktinac)je napisao knjigu kako bi opovrgao Paperbrohove tvrdnje, i svojim
delom De re diplomatica je postavio temelje diplomatike.

Anselmo Banduri (Anselmo Bandurović) je bio Dubrovčanin, veoma bitan za diplomatiku.

Sredinom 18.veka njegova dva učenika, Tusten i Tasen, su izdali knjigu Novi traktat
odiplomatici, u 6 tomova. Oni su povezali diplomatiku sa paleografijom, pokazali da to nije
odvojeno, da postoji paleografsko-diplomatičko istraživanje.

Još jedna bitna osoba za razvoj diplomatike je bio Venecijanac, štampar Šipijon Mafej, koji je
objavio delo Istorija diplomatike. Ovo delo je pokazalo da je diplomatika mlada kao nauka.

Otac moderne diplomatike jeAustrijanac Teodor fon Sikel. On je 1854.godine u Beču osnovao
Austrijski institut za proučavanje istorijskih izvora, što je prva paleografska i diplomatička škola
u svetu. Napisao je delo Crtice iz diplomatike, u 8 tomova, svaki tom po 1000 strana. Izneo je
načela diplomatike i propratio ih gomilom pisanih izvora sve od antike. Tamo ima oko 400
glagoljskih, ćirilskih spomenika. On je uveo ono što se i danas koristi – način na koji se analizira.

U 20.veku značajan je Franc Dolger koji je 1956.godine objavio delo Vizantijska diplomatika.
Ovo delo tiče se svih naroda koji su bili u Vizantijskom kulturnom i državnom krugu, ne samo
Vizantinaca. U tom delu ima i gomila naših srednjovekovnih spomenika (na srpskoslovenskom i
bugarskoslovenskom).
 15.3.2016
Diplomatika

(sigurno će biti na testu kako nastaje isprava ili povelja)

destinator – pošaljitelj, osoba koja šalje pošiljku ili pravni akt
destinatar – osoba kojoj se upućuje neka pošiljka ili za koju se obavlja neki pravni čin

Postoji 9 faza u nastanku isprave:

1) peticija– trenutak kada primalac isprave inicira njeno izdavanje, uputi molbu ili zahtev i onda
destinator/izdavalac(ona osoba kojoj je upućen taj zahtev) daje pozitivan ili negativan odgovor.
Postoje neke isprave koje vladar izdaje bez peticije. Već u ovoj fazi su se mogli dovoditi svedoci.
2) pravni čin – može biti unilateralan (volja samo destinatora - tvorca isprave) i bilateralan
(zajednička volja i tvorca i primaoca isprave)
3) autorova naredba– nalog da se sastavi isprava (naredba je najčešće usmena, ali ima i
pismenih)
4) sastavljanje koncepta – koncept se još naziva i minuta (minut – odsečak, izrezak; odatle je
ovaj termin prodro u merenje vremena), to je vrsta nedovršenog teksta. Koncept se podnosi
autoru na uvid. Kada autor odobri kocenpt sledi:
5) pisanje originala
6) rekognicija – prepoznavanje (autor prepoznaje da original odgovara njegovoj volji, da je to
hteo da kaže). Da bi original bio potpun mora da ima sva najvažnija obeležja – potpise i pečate.
7) konvalidacija– overa. Uključuje potpis autora isprave (onog ko izdaje ispravu) i stavlja se
pečat. Tim pečatom je isprava priznata kao original.
8) registrovanje isprave – da bi isprava bila priznata autor mora da je registruje, da bi imao
dokaz. Registre (koje danas nazivamo delovodni protokoli) su imali Karlo Veliki i papa. Registar
je bio od koristi kada bi novi vladar došao na vlast, ljudi su iz poštovanja želeli da im novi vladar
potvrdi te isprave, ponovo se prepisivalo.
9) tradicija– uručenje, predavanje isprave notaru, primaocu, obavljala se pred svedocima.
Uključuje i zapisnik o predaji isprave (bilo je nekih zanimljivih zapisa u Italiji – kada je padala
kiša pa su morali da uručenje pomere za drugi dan). U srednjem veku je uručivanje isprave uvek
bilo javno.

Važno je da se utvrdi autentičnost isprave.

Diplomatička metoda provere originalnosti razvila se vrlo rano. Papa Inoćentije III1200.godine
smenjuje barskog biskupa Dominika zbog novčanih malverzacija. Međutim, biskup se vraća i
donosi županu Vukanu (sinu Stefana Nemanje i bratu kralja Stefana Prvovenčanog) ispravu
kojom mu papa tobože poručuje da je biskupu vratio ovlašćenja. Tada se Vukan obratio papi za
savet. Papa je Vukana poučio da nisu bitni samo pečat i potpis nego i način – stil pisanja (papa se
Vukanu u pismima uvek obraćao sa sine a ne brate, kao što se obraćao biskupu i ostalima, što,
naravno, Dominik nije znao). To je bio dobar falsifikat, ali stil pisanja ne odgovara. Mnogi papu
Inoćentija III smatraju ocem diplomatike. On je 1207.godine izdao Dekret o falsifikovanju, u
kom se propisuju postupci kojima se ispituje autentičnost isprave.
Falsifikat je sve ono što treba da bude ono što nije.
Postoje 4 vrste falsifikata:
1) izmenjeni original
Falsifikovanje se može vršiti pomoću izmena i dodataka u originalnoj ispravi. To je original, ali
smo u njemu izmenili nešto što nam se ne sviđa, nešto je dopisano ili izbrisano. Abolicijaje
brisanje nekog dela (najčešće je na pergamentu bilo zastupljeno brisanje – struganje) a
interpolacijaje umetanje nekog dela, dodavanje nepostojećeg teksta.
Najlakše je bilo otkriti ovakve falsifikate. Zbog toga su pravljeni prepisi isprava, autor je imao
prepis date isprave.

2) fiktivni original
Ovo je tekst o nečemu što se uopše nije odigralo, nije bilo pravnog čina, ali je dokument overen.
Falsifikovani su i pečat i potpis (dočepate se pečata i potpisa tobožnjeg autora, koji o tome,
naravno, nije ništa znao), ali je tekst izmišljen, piše se o nečemu što se nije dogodilo. Ovo je ono
što je uradio biskup Dominik.

3) istorijski falsifikat
Ovo je isprava o pravnom činu koji se nije dogodio, pečat i potpis su falsifikovani.
Osobe i događaji pomenuti u toj ispravi su najčešće izmišljeni, javljaju se i imena (osobe) koja
ne postoje. Prve dve vrste falsifikata imaju elemente originala (izmenjeni original je original sa
izmenama, a fiktivni original je originalan po nekim elementima).

4) imitativni falsifikat
Na osnovu originala destinar (primalac) napravi fiktivnu kopiju, ali sa određenim izmenama, a
onda uništi original. Nekad su ovakvi falsifikati nastajali iz dobrih namera, kada se izgubi
original, ljudi su onda pravili replike tih izgubljenih dokumenata.

Falsifikati su se najčešće pravili kad nema prepisa kod autora, a najviše falsifikata imamo u
crkvi. Od 262 isprave Karla Velikog vezanih za crkvu čak 108 je falsifikovano, a za 40-ak se
pretpostavlja da su falsifikati. Primaoci su oni koji su najčešće pravili falsifikate, posebno kada je
reč o testamentima.

Ista isprava ima više verzija.

1) izvornik (original)– onakva isprava kakva je došla u ruke primaocu, sa svim obeležjima
2) kopija (prepis)– onaj primerak koji ostaje kod autora isprave (onog koji je izdao ispravu).
Kopija može da bude overena ili neoverena. Ako je overena, poseduje istu vrednost i
autentičnost kao original.
3) minut (minuta, koncept)– prvobitna verzija isprave koja nastaje pre izvornika (originala),
sačinjava ga autor
4) transut (insert)– izvod iz isprave koji je načinio primalac. To je obrazloženje i rešenje koje
primalac uglavnom prepiše i overi. Isprava je očišćena od svih svečanih i sporednih delova.
5) registar – sami registri su neka vrsta isprave, to je kratka sadržina isprave koja se upiše kada
ispravu unesemo u registar
Tri osobe učestvuju u izradi i procesu odašiljanja isprave.
1) autor – onaj koji govori šta treba napisati, čija je volja iskazana ispravom, najčešće vladar ili
visoka vlast
2) pisar (skriptor) – onaj koji zapisuje volju autora
3) primalac (destinatar) – primalac isprave, onaj kome se piše, onaj na koga se odnosi volja
autora iskazana ispravom

Na ispitu ćemo dobiti povelju, treba da napišemo delove (nema potrebe da pišemo npr. ’’uvodni
deo’’ nego samo delove, te manje celine).

Isprave i povelje odlikuje formulativnost. Svaka isprava/povelja ima 3 skupine činilaca, 3 glavna
dela, od kojih se svaki sastoji od manjih celina.
1) PROTOKOL (uvodni deo)
Ima 4 dela.
1) invokacija – prizivanje božjeg imena koje može biti iskazano rečima (verbalna invokacija: u
ime Boga; u ime Oca, Sina i Duha Svetoga; u ime Hrista; neka mi Bog bude svedok) ili nekim
znakom (simbolička invokacija – najčešće znak krsta). Invokacija nije osnovni deo isprave.
Posle invokacije slede 2 najvažnija dela protokola:

2) intitulacija – ime i titula autora isprave (onoga čija je volja iskazana ispravom), npr. Ja,
Stefan Dušan, car... Moće biti propraćena devocionom formulom (devociona formula: milošću
Božjom)

3) inskripcija – ime i titula primaoca, destinatara (onoga kome je isprava upućena), npr vernom
kralju Vukašinu. To može da bude samo jedan čovek, a može biti i univerzalna inskripcija
(kada se odnosi na narod, npr. svima kojih se ovo tiče, plemiću i svima na znanje)

4) salutacija – formula pozdrava, način obraćanja primaocu, npr. pozdravljam te u Hristovo ime,
papa: pozdravljam očinski i očinski blagosiljam. Salutacija može da izostane, nije važan deo.

2) TEKST (stvarna sadržina isprave)

To je svedočanstvo da se pravni čin odigrao, ima 6 delova.
1) arenga– moralistička sentenca kojom se obrazlaže pravni čin iskazan ispravom.
(net)Arenga sadrži opštu filozofsku, teološku, moralnu ili pravnu misao, te se njome obrazlaže
stvaranje pravnog dela i dokazuje da je ono što je u povelji naređeno opravdano.
Nije bitan deo isprave, pa često može da izostane. Najčešće počinje sa izdajem ovo ili zapisujem
ovo, npr. zapisujem ovo, jer je pamćenje ljudsko slabo ili budući da dobra dela treba nagraditi...
Arenge se često javljaju u testamentu. Arenga nema pravni značaj, ali postoji određeni stil. Treba
je pažljivo čitati jer može da pomogne da odredimo vreme nastanka isprave (Đurađ Branković
budući gladno doba a velika suša...- zaključujemo da je 1457.godine napisano).

2) promulgacija– objava autorove volje zainteresovanima; ponovljena inskirpcija (primaoc i

bilo ko drugi). Koristi se samo ako želimo da još nekome uputimo tekst (ne ponavlja se titula).
Ukoliko u inskripciji imamo objavu svima (univerzalna inskripcija), onda uglavnom nema
promulgacije. Primer promulgacije: dajemo na znanje svima kojih se ovo tiče.
Posle promulgacije slede dva ključna dela:
3) naracija– opis okolnosti koje su dovele do sastavljanja/izdavanja isprave (da li je isprava
izdata na molbu destinatara, da li je neko intervenisao, da li su zahtevi opravdani i slično). Jako
je bitna za utvrđivanje verodostojnosti. Obično sadrži mnogo istorijskih detalja pa je značajna za
istoričare. Npr. primalac me je zamolio...

4)dispozicija (odluka) – ključni, najvažniji deo isprave. To je potvrda pravnog čina, volja autora,
tj.predmet same isprave. Precizira šta se tom ispravom odobrava (ili ne odobrava), uslove pod
kojima se to čini (ako postoje) i rok trajanja. Dispozicija često može početi formulom: zbog toga
određujemo/darujemo/naređujemo/nalažemo/dozvoljavamo...

5) sankcija– pretnja onome koji opovrgava volju autora iskazanu ispravom, ali i onome ko bi tu
ispravu falsifikovao. To je pretnja duhovnom ili tzv.temporalnom kaznom (imamo i kombinacije
– pretnja i duhovnom i temporalnom kaznom). Često se pretilo i novčanim kaznama. Što je
vladar plašljiviji to je strašnija pretnja duhovnom kaznom.
Primer sankcije: stići će vas Božija kazna, Dušan Silni:da mu se kuća spali a zemlja solju pospe.

6) koroboracija– overa isprave; kazuje se čime je isprava učinjena punovažnom (najčešće su to

pečat i potpis). Primer koroboracije: ova isprava je overena mojim ličnim pečatom koji izgleda
ovako pa sledi opis. Koroboracija je važan istorijski izvor, jer su opisani pečati i slično, pa
samim tim pomaže u utvrđivanju originalnosti (ukoliko to fali na dokumentu, ako nije isto kao
ono opisano itd).

(neće biti na testu) Hijerograf– gledamo dva teksta iste isprave, prati se ključ, kada se slože ta
dva teksta dobije se original. Primer:darujem zemlju – daremlju...

3) ESHATOKOL (završni deo isprave)

1) subskripcija– potpisi autora i, eventualno, svedoka. Ima i nekih isprava bez potpisa, nekima
je bio dovoljan pečat.
2) datacija– vreme i mesto nastanka isprave (mesec, praznik, dan – tek od 12.veka)
3) aprekacija– završna želja, izvesna formula (božje ime, prizivanje sreće/božije pomoći) koja
dolazi na kraju isprave, mada se često izostavlja. Ona odgovara invokaciji na početku po
principu da sve počinje i završava se spominjanjem boga i prizivanjem božje pomoći.
Najčešće amin, i svrši se ova isprava s božijom pomoći, nek je s božijom pomoći, Papa: Felicite
(sa srećom)

Diplomatička i paleografska analiza su veoma bitne za utvrđivanje autentičnosti. Egdotikaje

nauka koja podrazumeva ove dve radnje.
Sfragistika

Sfragistika (od grčke reči σφραγις – sfragis, što znači pečat) je pomoćna nauka diplomatike
(pomoćna istorijska nauka) koja proučava pečate (sredstva za overavanje isprava). Proučava
oblik, izgled pečata i slično (ne proučava današnje pečate koji su od mastila). U srednjem veku
pečat je obično bio otisak žiga u nekoj metalnoj materiji (rastopi se metal pa se otisne žig). Sam
žig je najčešće od voska, ali su mogli biti i od zlata ili srebra. Pečat je služio za overavanje, kao
znak/simbol osobe kojoj pripada (nekada nije bilo potpisa), ali i za zatvaranje dokumenta – zbog
sigurnosti, vidi se da li je vosak lomljen – da li je dokument otvaran (do 19. i početka 20.veka).
Sfragistika je značajna, jer se pomoću pečata može ustanovitioriginalnost i autentičnost neke
isprave, tj. utvrditi falsifikat (lakše je falsifikovati potpis nego pečat).
Sfragistika proučava 5 stvari:
1) način na koji je pečat pričvršćen za ispravu
Postojale su dve vrste pečata: utisnuti (pečat je direkno utisnut na ispravu ili kovertu) i
viseći(najčešće korišćeni kad su u pitanju svici, vezivao se pantljikom)
2) materijal od kog je pečat izrađen
Materijal je veoma važan. Koriščeni su vosak i metal (zlato, srebro ili olovo). Papski pečat je
samo od metala (srebrni ili olovni). Bojeni vosak nije bio mnogo popularan u srednjem veku
(Nemanjići ga nikada nisu koristili), korišćen je samo žuti. U 18. i 19.veku se pečati već boje
(uglavnom u crveno).
3) žig pečata – može biti jednostrani ili dvostrani. Dvostrani su bolji, jer otežavaju falsifikovanje
(kao na novcu što postoje dve strane – lik i grb).
4) oblik pečata– okrugli ili ovalni
5) lik pečata- ono što je na pečatu. Svaki lik se sastoji od grba (slike) na kome je najčešće slika
vladara čiji je pečat, ili sveca, a ponekad neke životinje ili biljke, i od legende (koja ima 2
oblika: natpis koji ide oko te slike, bliži je liku i opis koji je na rubu pečata)

Za vreme vladavine Milutina novac i pečat su bili isti. Pečati iz 16. i 17.veka sve manje imaju
likove vladara. U srednjem veku na pečatima je uglavnom predstavljan vladar ili svetac, kasnije
najrazličitije slike. Lorenco Mediči je imao pečat na kom probada divljeg vepra.

22.3.2016
Genealogija

Genealogija ili rodoslovlje(od grčke reči genos, što znači rod; net:γενεα - genea - rod, pleme,
koleno + λόγος - lógos - reč, govor) je pomoćna istorijska nauka koja proučava poreklo, razvoj i
grananje porodica (rodova). Istorija genealogije je starija nego što genealogija postoji kao nauka
(od 18.veka). Rodoslovi su nezamenljiv izvor za upoznavanje jednog naroda i društva, pomažu u
određivanju autentičnosti, vremena i mesta nastanka dokumenta.

Običaj sastavljanja rodoslova je veoma star. Vezan je, uglavnom, za stalež, i rodoslovi su služili
da se ustanovistaleška pripadnost i prava koja iz nje proizilaze.Prve rodoslove (mitske) nalazimo
još u Bibliji, na početku Novog zaveta. U starom Rimu rodoslove – često lažne i fantastične –
sastavljale su patricijske porodice u želji da dokažu poreklo od nekog božanstva.

Rodoslovi su bili veoma zastupljeni u srednjem veku. Detaljni rodoslovi vođeni su u

Dubrovniku, i to svih staleža (plemića i građana). Od polovine 14.veka do propasti Dubrovačke
republike vođeni su vrlo detaljni rodoslovi da se ne bi mešali građani i plemići (nema rodoslova
za najniži sloj – zanatlije i slično).Englezi su prvi, još u 14.veku, počeli da pišu dvorske
rodoslove, rodoslove viđenijih vlastelskih porodica.

Od srednjeg veka, posebno u vreme renesanse i baroka, bilo je mnogo lažnih rodoslova (sa
lažnim podacima), koje su najčešće pravili pretendenti na presto i/ili na plemićku titulu, ne samo
zbog sujete nego zbog moći, pozicije ili novca (penzija).
 Npr. porodica Vojinović (kojoj pripada Ivo Vojinović, prijatelj Iva Andrića) iz Dubrovnika je
napravila celu lažnu genealogiju, kako bi dobili plemićku titulu. Čak su i sahranjeni na
plemićkom groblju.
 Još jedan primer je lažni grof Đorđe Branković (1645-1711), veoma značajan za srpsku
istoriografiju, pisac Slavenoserbske hronike – obimne istorije Srbije i slovenskih naroda u 5
tomova. Imao je političke ambicije. Branković je priložio lažni rodoslov kojim je svoje poreklo
 dovodio u vezu sa despotom Đurđem Brankovićem, čime je podupirao svoje pravo na srpski
presto. Taj rodoslov je sačuvan, samo je jedan Lazar izmišljen, sve ostalo je vrlo tačno i
pouzdano. Đorđe je u zatvoru proveo 23 godine, ali nije hteo da se odrekne svoje plemićle
titule.
 U 18.veku autsrijski grof Valdemar fon Šmetau je priložio lažni rodoslov po kome on vodi
poreklo od Nemanjića, hteo je da mu Austrijanci daju da bude kralj Srbije.

Neki od najstarijihrodoslova jesu rodoslovi srpske vlastele.

Prvi rodoslov srpskih vladaraje načinio vizantijski istoričar Konstantin Porfirogenit(net:
Profirogenet) u 10.veku. Taj rodoslov je izgubljen.

Letopis popa Dukljanina (poznat još i pod nazivom Barski rodoslov – Bar je oduvek bio upravno
sedište crkve, prvo zajedničke, potom katoličke) je značajan jer je autor kroz razne priče izložio
veze imeđu ljudi o kojima je pisao.

U doba Nemanjića (najvećeg uspona Srbije) nema rodoslova. U njihovo vreme su pisana žitija,
koja jesu neka vrsta rodoslova. Druga vrsta rodoslova koja je bila zastupljena u ovo vreme, su
freske (kao primitivan vid slikovnog rodoslova). Rodoslovi su prepisivaniu manastirima i
prenošeni s naraštaja na naraštaj.

Pisanje rodoslova u Srbiji počinje u drugoj polovini 14.veka i prvoj polovini 15.veka. Počinje
kada Nemanjićka država slabi – kada centralna vlast slabi (još za vreme cara Uroša, posle smrti
Dušana Silnog).

Prvi rodoslovi su sastavljani o Nemanjićima. Sačuvani su rodoslovi Lazarevića, Brankovića i

Jakšića, koji su svi želeli da dokažu kao legitimni naslednici krune Nemanjića

MarvoOrbin, dubrovački benediktinski monah i istoričar, objavio je delo Kraljevstvo Slovena

1601.godine. U tom delu date su genealoške tablice za mnoštvo plemićkih porodica.

Genealoške tablice donosi i Jovan Rajiću svom delu Istorija Bugara, Hrvata i Srba (1794).
(?) U svojim radovima Ularac nekad daje genaloške tablice, razbija mitove, dokazuje da ne
postoje legitimna povezivanja na Nemanjiće.

Nastavljajući rad Konstantina Porfirogeneta i Ularca, Aleksa Ivić, jedan od najvećih srpskih
istoričara, objavljuje prvu modernu genealogiju u delu Rodoslovne tablice srpskih dinastija i
vlastele (1919). Ovo delo je od velikog značaja iz dva razloga: u njemu po prvi put imamo
rodoslove ne samo dinastija, nego i vlastele; po prvi put u istoriji on ubacuje i žene u rodoslov,
može da se prati i ženska linija, do tada postoji veliki nedostatak.

Pre Alekse Ivića žene su se spominjale samo u dubrovačim genealogijama, što je bilo bitno jer u
Dubrovačkoj republici žene nisu delile miraz s mužem.
Tek od 20. veka u rodoslovne tablice unose se i ženski potomci.
Ustavom iz 1886.godine žene su postale ravnopravne u nasleđivanju. Pre toga žene, ludaci i
ubice nisu mogli ništa da naslede.

Porodica Damjanović / Dejanović vodi poreklo od vizantijskog cara Dragaša po ženskoj liniji.
Jakšići su dali potomka Ivana Groznog.
Postoje 3 vrste rodoslova:
1) verbalni – u vidu knjiga, u kojima se beleže ime i prezime, datum rođenja, srodstvo ili titule
članova neke porodice ili šire zajednice. U njima se daju najpotpuniji podaci, ali nisu baš zgodni
za pregledanje. Dubrovčani su to rešavali tako što su pisali brojeve pored imena (npr. broj 6 se
venčava sa rimskim brojem VII itd). Žitija bi spadala u ovu vrstu rodoslova.

2) slikovni rodoslovi– takođe u vidu knjiga, ali sa slikama ili fotografijama članova porodice sa
imenima, titulama i godinama rođenja i smrti. U slikovne rodoslove spadaju i freske. Englezi su
u 14.veku najčešće koristili ovu vrstu rodoslova (imali su verbalne rodoslove pa bi se slikali
portreti, redom kako se kretala porodična loza)

3) tablični rodoslovi
U stablu je najstariji član u korenu, a u tabličnim najstariji član je na vrhu. Rodoslov kreće od
najstarijeg poznatog člana pa se izvode rodoslovi sporednih članova, po muškoj i ženskoj liniji.
Tablični rodoslovi su najpregledniji. Veličina rodoslova zavisi od grananja, koliko želite/koliko
je potrebno da se ide. U tabličnim rodoslovima, pored ličnosti (imena) insistiramo na 3 podatka:
rođenje, venčanje i smrt.
* - rođenje
∆ - venčanje
† - smrt
Na vrhu se piše ’’Genealogija porodice __________’’ (prezime). Zato pored imena u tablici ne
pišemo prezime. Kada je u pitanju venčanje jako je bitno ime osobe sa kojom se neko venčava
(može i devojačko prezime žene ako se zna), eventualno se mogu dodati datum ili godina
venčanja. Iza godina se ne stavljaju tačke! Mora se krenuti od muškarca. Za sve što ne znamo ide
znak pitanja. Kada su deca u pitanju, u principu ne moramo da obeležimo da li su iz prvog ili
drugog braka. Ako je neko živ ne stavljamo znak za smrt.

Primer:

Heraldika

Heraldika je pomoćna istorijska nauka koja proučava grbove. Vrlo je bliska genealogiji,
heraldikom se isto dokazuje poreklo. Razvijala se kao posebna nauka, ali je uglavnom pratila
genealogiju.
Grbovi su nastali reltivno kasno, tek krajem 12.veka u zapadnoj Evropi. Prvobitna
namenagrbova bila je raspoznavanje učesnika na viteškim turnirima, jer su lica bila prekrivena
vizirom.Po štitovima su crtani grbovi porodica iz kojih dolaze vitezovi koji se bore. Potom su
grbovi dodatno potvrđivali pripadnost određenoj vlastelskoj porodici i vrlo brzo su postali
simbolična identifikacija te vlastelske porodice. U 14.veku u Engleskoj i Francuskoj grbovi
dobijaju pravni značaj. Za vreme Nemanjića kod nas nije bilo grbova, a nije ih bilo ni u Vizantiji.
Kod nas se grbovi javljaju kad i genealogija. Ima ih sporadično od 14.veka, ali nisu imali pravni
značaj. Prvi ih stavljaju Lazarevići, Jakšići i Brankovići, da bi potvrdili da su vlastela. Sačuvani
su i grbovi bosanskih vladara Kotromanića i zetskih feudalaca Balšića.

Od 16. veka javlja se fiktivna heraldika i lažni grbovi (mada je svaka heraldika fiktivna, niko se
nije rodio sa grbom, neko je morao da ih smisli).

U bici kod Lepanta, 1571. godine,između Španije i Turske, kao pomorski kapetan učestvovao je i
DubrovčaninPetar Ohmućević. On je,ustvari, Petar Grgurić – običan seljak (a kasnije pomorac)
iz Slanog kraj Dubrovnika. Međutim, da bi dobiood Španaca penziju koja se dodeljivala samo
plemićima, trebalo je da dokaže da je vlastelin pa je lukavo uzeo prezime bosanske vlastelske
porodiceOhmućević, a svoj grb sačinio na osnovu lažnih rodoslova. Španci su ga priznali za
plemića. Sačinio je i grbove stvarnih i fiktivnih porodica, i tako sastavio prvigrbovnik, tj.
heraldički zbornik u svetu, u kome se nalazi 150 grbova. Od toga je ¾ grbova tačno, zbog čega je
ovaj grbovnik istorijski vrlo važan.

U 19. veku uspostavila se praksa da grb vladarske porodice bude i grb države. Prvi su Petrovići
(Njegoš itd) na našim prostorima (Crna Gora) uzeli svoj grb da bude grb države, za vreme
vladavine Danila Petrovića. Državni grb ima samo štit.
Postojali su i grbovi gradova (ali grb Firence npr. nije grb Medičijevih). Tek od 17.veka
vojvodstva u Italiji imaju grbove.

Postoje podaci da je Milutin prvi imao grb, ali to nije potvrđeno. Kao grb je imao vepra. Rogovi
su simbol moći, simbol pobede, aluzija na lov.Obrenovići nisu imali značajan grb – to nije bio
grb države, a bio je stilizovan prilikom krunisanja Milana za kralja. Tada se prvi put 4 ocila
javljaju na grbu. Taj grb ima dve krune Obrenovićka i Nemanjićka. Karađorđevići prave grb tek
kad se stvarala Jugoslavija.

Grb se obično sastoji od štita(koji je obavezan), kacige i plašta (koji nisu obavezni). Štit je
centralni deo grba i na njemu se nalazila neka grbovna slika (obično životinje, biljke, simbolične
oznake poput krsta, nebeska tela, antropomorfni oblici). Grbovna slika obojena je
raznim,istaknutim bojama, s tim da važi pravilo da nikad ista boja ne ide na istu boju, niti metal
na metal (kaciga nikad ne ide na štit). Štit služi protiv uroka, od metala je.
Grb Lazarevića – zeleni štit, dvoglavi orao itd. Grb Obrenovića

29.3.2016
Hronologija

Hronologija je pomoćna istorijska nauka koja proučava računanje vremena kroz istoriju. Nastala
je relativno kasno sa potrebom da prouči kako se kroz istoriju računalo vreme, kakvi postoje
kalendari, vremenski odsečci. Služi da pomogne u datiranju starih dokumenata, isprava, povelja.

Hronologija postoji jer su ljudi na razne načine računali vreme. Svaka civilizacija je imala svoje
kalendare i računala vreme na svoj način, najčešće uz ciklus prirode – po prirodnim pojavama.
Egipćani su, na primer, pratili vreme poplava Nila i vreme suše; imali su tri godišnja doba.
Agrarna društva su imala vreme rada i vreme praznovanja (najviše neradnih dana zimi, kad nema
obrade zemljišta).

Kasnije su ljudi zaključili da nebeska tela utiču na Zemlju. Još od Egipćana, pa preko
Mesopotamaca, Grka, Rimljana ljudi su shvatili da se vreme računa prema kretanju nebeskih
tela, da astronomski ciklusi utiču na život na Zemlji, na prirodne promene.

Najvažnija 3 astronomska fenomena:

1)Zemljina rotacija (okretanje oko svoje ose) – za određivanje dužine dana
2)Mesečevo kretanje oko Zemlje (Mesečeva revolicija) – mesec (kao vremenski odsečak)
3)Zemljina rotacija (okretanje oko Sunca) – godina i godišnja doba

Kako je društvo napredovalo (od Rimljana) – utvrdilo se da ima problema s tačnim određivanjem
vremenskih odsečaka. Na primer, dan u proseku traje 24h, ali zapravo (zavisno od brzine
kretanja Zemlje oko svoje ose) može da traje od 23:59:39 do 24:00:30. Već kod meseca imamo
veliki problem, javlja se i do 14 sati razlike – mesec može da traje od 29 dana 6 sati do 29 dana
20 sati; prosek je 29 dana 12 sati 44 minuta 3 sekunde (sinodički mesec).

Godina nema tačno 365 dana, zapravo traje duže.

Postoje dve vrste godina:
1) solarna(Sunčeva)
2) tropska– izračunava se prema tome koji su delovi Zemlje najbliži Suncu

Solarna godina je za 20ak minuta duža od tropske godine. Kod tropske godine se na svakih 1000
godina gubi 5 sekundi. Kod starih naroda se javlja problem jer su oni uglavnom ralunali solarne
godine, oni su gledali ono što oni vide sa svog položaja. Od renesanse se računa tropska godina

Dužina tropske godine (ovo je važno znati): 365 dana 5 sati 48 minuta 46 sekundi
Svi kalendari se baziraju na ovome.

U jednom kratkom periodu u nekim državama je kao početak godine uzet 7.novembar (bitan
datum, zbog Francuske buržoaske revolucije i Oktobarske revolucije). U Azerbejdžanu su
meseci nazivani po članovima porodice, tako da je godina imala čak 21 mesec.

Hronologija se razvila kao nauka u doba renesanse (sa razvojem astronomske i astrološke
nauke). Tek u 18.veku se astronomija razvila kao nauka, bez povezanosti sa astrologijom (Ruđer
Bošković – naš značajan astronom).

Papa Grgur XIIIje doveo do reforme kalendara, po njemu je nazvan novi -gregorijanski
kalendar. Toj reformi prethodile su brojne rasprave, podstaknut tim raspravama Francuz Žozef
Žispis, koga mnogi smatraju ocem hronologije, napisao je delo De emendatione temporum(O
određivanju vremena - 1583). Žispis je zasnovao hronologiju, dao joj ime (predložio naziv, koji
je u 18.veku i prihvaćen). Predložio je postupke kojima bi se različiti načini računanja vremena
preveli na julijanski kalendar (mnogi narodi su imali neke načine da prebace svoje kalendare na
julijanski kalendar, a posle je sa julijanskog lakše prebaciti u gregorijanski kalendar).

Hronologija se bavi raznim odsečcima vremena. Najvažniji odsečci vremena: dan, sedmica,
mesec, godina, era. Godina i era su najveći izazov za hronologiju.

DAN

Određivanje dana u datumu počelo je tek u 12.veku (pre toga se beležio eventualno praznik).
Rimljane je interesovala noć, koju su delili na 4 vigilie (noćne straže, smene straže).
Interesovanje za dan se javilo s nastankom časovnika (s podelom na sate), što je bilo tek u
14.veku. Na prvim časovnicima sat je deljen na četvrtine (na 15 minuta). Međutim, taj satni
mehanizam nije uticao na ljude, oni su dane i dalje računali prema prirodnim odsečcima. Tek od
podele dana na sate počinje bivati važno kog dana se nešto desilo.

Postoje tri vrste dana:

1) prirodni dan– bio je podeljen na dva dela – dan i noć, ali ta dva dela nisu imala po 12 sati,
nisu iste dužine. Dan nije trajao od ponoći do ponoći već je računat od izlaska do zalaska Sunca
(net: od izlaska do zalaska ’dnevni dan’ i od zalaska do izlaska ’noćni dan’; zimi noćni deo dana
ima više sati a dnevni manje, leti je obrnuto). Problem je što je dužina dnevnog i noćnog dela
dana zavisila od godišnjeg doba i zbog toga je bila neujednačena. Npr. piše da je 4 sata noći –
ako je jesen/zima onda je to oko 8 (jer je noć padala oko 4) a ako je leto, onda je oko 11 uveče.
U Dubrovniku se po prirodnom danu računalo do 1808.godine, do propasti Dubrovačke
republike.
2) veštački dan– računalo se od svitanja do svitanja, ali opet je bio problem jer dan nije počinjao
u isto vreme, jer i svanuće zavisi od godišnjeg doba (leti sviće ranije a zimi kasnije). Uglavnom
se ovako računalo u Španiji i Francuskoj. Net: ovaj dan je trajao 24 časa – od svitanja do
svitanja.

3) građanski dan– traje 24 časa, od ponoći do ponoći. Prednost je što ne zavisi od godišnjeg
doba. Koristi se od 16.veka u Austriji, nemačkim državama, a u 17.veku se svuda širi. Može da
bude podeljen i na dva dela od 12 sati ali je standard da se deli na 24 sata.

Bilo je raznih drugih načina računanja sati. Po manastirima u Italiji i južnoj Francuskoj su se sati
određivali po molitvama. U srpskoslovenskim rukopisima za termin sat se koristilo ’’godina’’, pa
tako u tipicima možemo videti da piše npr. ne ići na molitvu dok ne prođu 3 godine.

SEDMICA

Nedelja ili sedmica je najmanje važan odsečak vremena, ali počela je da se upotrebljava ranije od
dana. Sedmica je posledica urbanizacije, ljudi su hteli da odrede kad je vreme rada a kad vreme
odmora.

Sedmice se javljaju sporadično u nekim delovima istorije još kod Egipćana. Kod njih je nedelja
trajala 10 dana. Rimljani su u 2.veku pre naše ere počeli da dele na nedelje, njihova nedelja je
trajala 9 dana, a dani nisu imali imena. Dani se ovako obeležavali kod Rimljana:
A B C D E F G H I
4.dan je dan za donošenje odluka, dan odmora, dan za ceremonije (zbog toga je dan iskrcavanja
u Normandiju tokom II svetkog rata nazvan dan D)

Sedmicu su izmislili Jevreji, podelili su je na 7 dana (oni su pratili lunarni kalendar). Kod njih je
prvi dan bio subota (dan odmora, dan posvećenosti bogu, dan molitve). Kod hriščana je prvi dan
nedelja (to je dan kad je Isus vaskrsao), nije ponedeljak – to je prvi radni dan (utorak – od
nedelje drugi dan, sreda – u sredini nedelje).
Ostali narodi preuzeli nazive iz rimskog doba. Rimljani od kraja 1.veka p.n.e. pod uticajem
Jevreja preuzeimaju nedelju od 7 dana. Prvi su Rimljani danima u nedelji dali imena (ovo je
važno znati). I Jevreji su kasnije počeli da nazivaju dane (prvi su to uradili Sefardi u Andaluziji),
pre toga su imali naziv samo za subotu.
 MESEC

Mesec je vremenska jedinica određena prirodno, na osnovu Mesečevih mena.

Mesec može da traje od 29 dana 6 sati do 29 dana 20 sati; prosek je 29 dana 12 sati 44 minuta 3
sekunde (sinodički mesec).

Problem se javlja kod onih naroda koji su godinu računali po mesecu, 29 dana recimo ima svaki
mesec, pa se posle javi posle višak i slično. Na nivou meseca to ne izazove tolike probleme, ali
se razlika primeti kada su godine u pitanju.

Postoje 3 načina datiranja dana u mesecu:

1) RIMSKI NAČIN
Mesec (koji je kod njih imao 30 dana) se delio na 3 dela, na 3 vrste dana u mesecu:
1) kalende– najkraće doba u mesecu, uvek počinju prvog dana u mesecu a traju 4 ili 6 dana (u
zavisnosti od toga kad padaju none).

2) none– otpočinjale su petog ili sedmog dana u mesecu. Sedmog dana u mesecu otpočinjale su
kod 4 meseca, to su mart, maj, jul i oktobar.

Kad bismo negde videli da piše 6.dan kalendi u aprilu, znali bismo da je to greška, jer u aprilu
kalende traju prvih 5 dana.
prvi dan nona u januaru – 5.janiar
prvi dan nona u martu – 7.mart

3) ide– počinjale su trinaestogdana u svakom mesecu, sem u martu, maju, julu i oktobrukada su
počinjale petnaestogdana u mesecu. Martovske ide se smatraju za baksuzni dan (15.marta je
Cezar ubijen).
4.dan ida u januaru – 17.januar
4.dan ida u martu – 19.mart

Vremenom se razvio drugi način datiranja dana u mesecu, prvenstveno u Italiji, Španiji i južnoj
Francuskoj:
2) BOLONJSKI NAČIN
Po ovom načinu, koji je mnogo jednostavniji od rismskog, mesec se delio na dve polovine –
intrante(’ulazak’ – prva polovina, traje 15 ili 16 dana) i restante(’ostatak’ – druga polovina,
traje 15 dana).
ako mesec ima 30 dana: 15i + 15r
ako mesec ima 31 dan – 16i + 15r
7r u avgustu– 23.avgust

3) SAVREMENI NAČIN
Način na koji računamo danas (od 1.do poslednjeg dana meseca)
Na našim prostorima za nazive meseci koristili su se ili stari slovenski nazivi za mesece ili tzv.
srpski praznični jalendar (meseci su nazivani po centralnom prazniku u mesecu – praznik se
određuje prema julijanskom kalendaru).
Opšteslovenski nazivi za mesece (na našim prostorima, gde su živeli slovenski narodi):
 januar – sečanj (seče se drvo)
 februar – veljača (teško je reći koje je poreklo ovog naziva)
 mart – ožujak (prvi naziv ovog meseca je bio ojužak; metateza likvida – zamena, npr Zagreb se
pre zvao Zabreg; lažljiv, varljiv mesec)
 april – travanj (trava okopnjava i pojavljuje se ispod snega)
 maj – svibanj (sviba/menja se kora drveta - istog korena kao reč svrbeti; pupe (svibe) pupoljci)
 jun – lipanj (cvetaju lipe)
 jul – srpanj (mesec kada se kosi srpom)
 avgust – kolovoz (vozi se to što se žanje)
 septembar – rujan (vino; mesec kada se ruji/sazreva i postaje zlatno/rujno)
 oktobar – listopad
 novembar – studeni
 decembar – prosinac (prvi,sitan sneg kao proso)

Smenjuju se prirodni ritmovi, prirordni ciklus (pre svega za proleće i leto) i ritam poljskih radova
(srpanj i kolovoz).

5.4.2016
Hronologija

Sledeći nazivi za mesece mogu se naći u brojnim dokumentima do kraja 18. i početka 19.veka(na
prostorima Bosne, Srbije, Kosova, Makedonije itd). Nazivi za mesece davani su po nazivima
glavnih crkvenih praznika (po julijanskom kalendaru, koji je i sad prihvaćen u našoj crkvi). U
našem narodu za svaku nedelju pre crkvenog praznika postoji naziv.

Nazivi meseca u crkveno-narodnom kalendaru:

 Januar – Bogojavljenski mesec (Bogojavljenje je 6.januara), pasja nedelja
 Februar – Sretenjski (Sretenje je 2.februara)
 Mart – Blagoveštenjski (Blagovesti su 25.marta)
 April – Đurđevski (Đurđevdan je 23.aprila), svetla nedelja
 Maj – Carski (Spasovski)- zove se Carski po prazniku svetog cara Konstantina i carice Teodore
(21.maja) ili Spasovski po Spasovdanu (20.maja)
 Jun – Petrovski (Petrovdan je 29.juna), teška nedelja
 Jul – Ilinjski (Ilindan je 20.jula)
 Avgust – Gospođinski (Velika Gospijina je 15.avgusta), vatrena nedelja
 Septembar – Miholjski (Mihiljdan je 29.septembra)
 Oktobar – Mitrovski (Mitrovdan je 26.oktobra), zadušna nedelja (zbog Zadušnica)
 Novembar – Mratinski (sveti Mrata, Mratindan je 11.novembra), aranđelovska nedelja
 Decembar – Božićni (Božić je 25.decembra), božićna nedelja

Nema Uskršnjeg meseca jer je pomični praznik, samo po nepomičnim praznicima u kalendaru se
nazivaju meseci. Na testu će sigurno biti pitanje u kom dobijemo 3 meseca pa da ih napišemo na
slovenskim (starim) nazivima i nazivima crkveno-narodnog kalendara.
 GODINA

Godina je najstariji vremenski odsečak. To je primarni odsečak vremena u istoriji na osnovu kog
se brojalo i određivao se kalendar.

Godinu su označavali još Egipćani, a zbog njihove povezanosti sa istokom (sa Asircima i
Mesopotamijom) moguće da su i ti narodi označavali godine, ali to ne znamo.

Egipćani su prvi imali godinu od 365 dana (moguće pitanje na testu). Još od 3000.godine p.n.e.
oni su imali solarnu godinu od 365 dana. Pratili su prirodne pojave, pre svega poplave Nila. Prvi
su zapazili da godina ne traje tačno 365 dana, to su videli jer su poplave iz veka u vek sve više
kasnile. Uhvatili su ritam kašnjenja i za vreme Kleopatre zaključili da godina traje 365 i ¼ dana.
Shvatili su i da na 1460 godina njihov kalendar kasni jedan dan. 238.godine p.n.e. oni su prvi
uveli prestupni dan u godini. Njihov kalendar je najsličniji modernom kalendaru. Egipćani nisu
imali mesece, imali su 3 godišnja doba – poplava, setva, žetva. Ta godišnja doba nisu bila
istovetna, zavisila su od toga kad će Nil da poplavi.

Rimljani su poznavali 3 vrste godina:

1) civilna godina
Počinjala je 1.marta, imala je 304 dana, podeljena na 10 meseci. 4 meseca su imala po 31 dan (to
su oni meseci kod kojih su ide pomerene – mart, maj, jun i septembar, a 6 meseci je imalo po 30
dana). Korišćena je u doba 7 rimskih kraljeva.

2) Numina godina
Peti rimski kralj (net:drugi) Numa je izvršio reformu kalendara. On je dodao još dva meseca
(januar i februar, januar nazvan po Janusu, februar po starom etrurskom božanstvu vatre), tako
daod tada rimski kalendar ima 12 meseci, a godina je dobila 365 dana. Do kraja rimskog carstva
godina je počinjala 1.marta. Numina godina završavala se 28.februara.

Vremenom su shvatili da godina traje duže.

prva velika reforma kalendara u (rimskoj) istoriji

3) julijanska godina(julijanski kalendar)

46.godine p.n.e. – Julijanska reforma(veoma važno zapamtiti ovu godinu!)
Julijanski kalendar je bio prvi hrišćanski kalendar. Postao je širom prihvaćen, prvo u Evropi,
delu Bliskog istoka i na severu Afrike.

Po Cezarovoj želji i ideji astronom Sosigena je izvršio reformu kalendara. Po toj reformi godina
ima 365 dana i 6 sati. Sosigena shvata da je od početka rismkog računanja vremena (koje počinje
od osnivanja Rima 753.godine p.n.e.) do tad (46.godine p.n.e) - znači u periodu od 706 godina -
došlo do velike razlike između kalendarske i prirodnegodine, a to je bila razlika od 67 dana.
Trebalo je dodati tih 67 dana, pa je zbog toga 46.godina p.n.e. trajala 432 dana.
Tada je prvi put uveden prestupni dan u godini, a smatrali su ga za nesrećan dan. Svake četvrte
godine umeće se još jedan dan, jer se za četiri godine nakupi 24 sata viška.

Međutim, ni ovaj kalendar nije bio precizan. Naime, prirodna godina traje 365 dana, 5 sati, 48
minuta, 46 sekundi. Znači, julijanska godina duža je od prirodne za 11 minuta i 14 sekundi. To
znači da na svakih 128 godina ponovo dolazi do razlike od jednog celog dana.
 Gregorijanski kalendar
1582.godine papa Grgur XIIIje proglasio gregorijanski kalendar.

Papa Grgur XIII je shvatio da julijanska godina traje duže od prirodne godine, pa se na svakih
128 godina stvara razlika od jednog dana. Od uvođenja julijanske godine (46.p.n.e) pa do 1582.
godine stvorila se razlika od 10 dana. On okuplja astronome, naučnike i matematičare iz čitavog
sveta da bi rešili taj problem i predložili izmenu kalendara. Tvroci reforme julijanskog
kalenadara su nemački astronom Klavijus, napuljski fizičar i astronom Lili, i dubrovački
astronom i matematičar Nikola Nalješković. Nalješković je dao predlog o rešenju problema i taj
njegov predlog je prihvaćen. Gregorijanski kalendar (koji je modifikacija julijanskog kalendara)
papa je ozvaničio24.februara 1582. godine putem papske bule. Tada mu nije dato ime, ali
kasnije je po papi Grguru nazvan gregorijanski.

Pored odlike da se prati solarni, a ne tropski kalendar, papskom bulom propisana su sledeća
pravila:
 prolećna ravnodnevnica se pomera s 11. na 21.mart (sada znamo da se ona menja)
 iz kalendara će se uztostaviti 10 dana, tako da posle 5.oktobra 1582.godine ide 15.oktobar a ne
6. oktobar (jer se od vremena Cezara, od uvođenja julijanske godine (46.godine p.n.e.) pa do
1582.godine stvorila se razlika od 10 dana između kalendara i prirodnog vremena)
 godina ima 365 dana, svaka 4.godina se naziva prestupnom i imaće 366 dana, a taj dan će biti u
februaru
 Od vekovnih godina (poslednjih godina u veku) prestupne su samo one koje kada se podele sa
4 na kraju daju dve nule, takva sledeća godina je 2400. Znači, po gregorijanskom kalendaru
prestupne 1600. i 200.godina, a 1700./1800./1900. nisu prestupne. Između 1696. i 1704.godine
po gregorijanskom kalendaru nema prestupne godine, a po julijanskom ima.
(net: prestupne su one vekovne godine koje se bez ikakvog ostatka dele sa 400 – znači prestupne
godine su 1600, 2000, 2400. godina itd; greorijanski kalendar uveo je tzv.’sekularno pravilo’ da
su godine deljive sa 100 (sekularne godine) proste, osim ako su deljive sa 400, u kom su slučaju
prestupne. To znači da su godine 1700, 1800, 1900, 2100 itd. prestupne po julijanskom a proste
po gregorijanskom kalendaru).

u gregorijanskom i julijanskom kalendaru:

razlika između 1600. i 1700. – 10 dana
razlika između 1700. i 1800. – 11 dana
razlika između 1800. i 1900. – 12 dana
razlika između 1900. i 2000. – 13 dana
razlika između 2000. i 2100. – 13 dana (ostaje isto, ne dodaje se 1 dan jer je 2000. bila pristupna)
razlika između 2100. i 2200. – 14 dana

Dakle, početna razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendarea je 10 dana, a danas iznos
13 dana. 2200. godine uvećaće se na 14 dana (što znači da će Božić po julijanskom kalendaru
padati od tada 8.januara po gregorijanskom kalendaru)

moguće pitanje na ispitu – razlika između julijanskog i gregorijanslog kalendara u trenutku

reforme (10 dana)
Kada je papa uveo novi kalendar, odmah su ga prihvatile italijanske države, Španija, Francuska,
Portugal, Austrija (ali ne i Ugarska – u Ugarskim delovima Habzburške monarhije je prihvaćen
kasnije). U Srbiji je ovaj kalendar prihvaćen tek 1919. godine sa stvaranjem Kraljevine Srba,
Hrvata i Slovenaca. Te godine kod nas posle 19.januara dolazi 1.februar. Srpska pravoslavna
crkva se još drži julijanskog kalendara.

Ni ovaj kalendar, naravno, nije savršen (nijedan kalendar ne može biti potpuno precizan), i ovde
će se stvoriti određena razlika, ali će se ona svesti na mali deo. Razlika između prirodne (solarne,
sunčeve) i tropske godine po gregorijanskom kalendaru je 26 sekundi, tako da će se u ovom
kalendaru razlika od jednog dana javiti 4902.godine (3320 godina nakon uvođenja).

Tokom 20.veka gotovo sve pravoslavne zemlje su prešle na upotrebu gregorijanskog kalendara
(u svetovne svrhe). Njihove pravoslavne crkve, međutim, nisu želele da koriste ’’katolički’’
kalendar, već su tražile usvajanje novog kalendara koji bi bio precizniji od gregorijanskog.
Zbog toga je u Istanbulu sazvan veliki crkveni sabor (ekumenski sabor).

Na tom saboru je 1.5.1923.godine (na netu piše 30.5.1923) svoj predlog reforme kalendara izneo
Milutin Milanković u ime srpske pravoslavne crkve (iako ona i dalje koristi julijanski kalendar).
Po tom kalendaru prestupne su samo one godine koje podeljenje sa 900 daju broj sa decimalnim
ostatkom .2 ili .6. Po Milankovićevom kalendaru razlika između tropske i prirodne godine bi bila
samo 2 sekunde. Po njegovoj reformi višak od jednog dana bi nastao tek posle 43200 godina.
Ono što je još značajno je da se istočne crkve usvajanjem ovog kalendara ne bi odrekle
julijanskog kalendara. Crkva bi ostala na ovom kalendaru, a Uskrs bi samo 6 godina pao u
različito vreme. Carigradska patrijaršija je prva pravoslavna crkva koja je prešla na gregorijanski
kalendar (1597).

U pravoslavnoj crkvi postoji pomičanpraznik Uskrs. Grci su pre slavili Uskrs po julijanskom
kalendaru, a Bugari to i dalje rade. To je živi praznik (Isus svake godine biva razapet i svake
godine vasrksava). Pomera se prema glavnom jevrejskom prazniku, a to je Pasha. Pasha je dan
kad je Isus razapet i uvek pada u petak, a Uskrs je treći dan posle Pashe (treći dan Isusovog
raspeća) i uvek pada u nedelju. Po julijanskom kalendaru Pasha zavisi od punog meseca, to je
pomični praznik.
Po gregorijanskom kalendaru Uskrs pada mesec dana pre Pashe, pa ispada da Isus vaskrsava
mesec dana pre nego što su ga razapeli. Zbog toga Bugari i dalje slave Uskrs po julijanskom
kalendaru, a do 1963.godine isti slučaj je bio sa Grčkom. Kod Milankovića bi se samo 6 puta
javila ta nelogičnost – da je Uskrs pre Pashe.

- moguće pitanje na ispitu: ko je izradio poslednju reformu kalendara (koja još nije prihvaćena)?
Milutin Milanković
 STILOVI

Stilovi podrazumevaju početak računanja određene godine. Počeci era vezuju se za stilove (kada
godina počinje). Kroz istoriju se javljaju najrazličitiji stilovi.
Npr. kog Grka je računanje vremena počinjalo 15.jula.

Najvažniji stilovi:
1) mletački stil (mos venetus)
To je rimski stil, bio je u praksi Rimljana još pre julijanskog kalendara. Venecijanci su računali
vreme kao Rimljani, to su radili sve do Napoleonovih osvajanja. Po ovom stilu godina počinje
1.marta, a traje do 28. ili 29.februara. Zaostaje za našim računanjem 2 meseca.
net: Ovaj stil se koristio u Veneciji i u Dalmaciji koja je sva (sem Dubrovnika) bila pod
mletačkom vlašću, svedo početka 19. veka.

Na primer, od 1.3.2009. do 28.2.2010. traje 2009. godina.

21.1.1672 –po mletačkom računanju, a po našem računanju to bi bio 21.1.1673, jer kod njih i
dalje traje prethodna godina, pošto godina počinje u martu.
Znači, kada je dokument datiran u januaru ili februaru, dodaje se jedna godina za naše računanje.

2) vizantijski stil
Ovo je drugi najčešći stil. Po njemu godina počinje 1.septembra.
Vizantinci su računali godine od stvaranja sveta - oni su se držali jednog grčkog astronoma koji
je tvrdio da jesvet stvoren baš 1.septembra. (net:) Ovaj stil jenastao u Vizantiji, a najduže se
zadržao u južnoj Italiji, sve do kraja 16. veka.Po tom stilu 2016.godina još nije ni počela,
današnji datum (5.4.2016) bi po ovom stilu bio 5.4.2015.

3) stilus incarnationis
Godina počinje na Blagovesti, 25. marta (inkarnacija – blagovest). Ovaj stil je sličan
venecijanskom (mletačkom). Po ovom stilu su računali Balšići, vladari Zete i Duklje.
net: Ona zaostaje za našim računanjem, pa je 2016. godina počela 25. marta 2016, i trajaće do
24. marta 2017.godine.

4) stilus nativitatus
Godina počinje rođenjem Isusa Hrista, na Božić – 25.decembra, dakle 7 dana pre našeg
računanja. Net: 25.decembar 2015. po našem računanju je 25.decembar 2016 po ovom stilu.

5) galski stil
Po ovom stilu godina počinje na Uskrs, što znači da po gregorijanskom kalendaru može da padne
od 22. marta do 25.aprila. Ovo je veoma nezgodan stil računanja početka godine jer je Uskrs
pomičan praznik. Ipak, u nekim delovima Francuske (posebno na jugu) ovaj stil se održao čak do
kraja 18.veka.

6) stilus circumcisionis
To je hrišćanski stil po kome mi računamo. Godina počinje 1.januara. To je dan obrezanja Isusa
Hrista, dan obrezanja Gospodnjeg (Isus je obrezan 1.januara).
Srpska crkva je rano, već u 12. i 13.veku, napustila vizantijsko računanje vremena i počela da
računa 1.januar kao početak godine. Papa Inoćentije XII je pod pretnjom
ekskomunikacijenaredio da se prihvati ovaj stil, tako da su 1691. svi crkveni kalendari prešli na
računanje od 1.januara (i Venecija je posle 50 godina opiranja morala da ga prihvati).
 12.4.2016
ERE

Era je odsek vremena od izabranog trenutka početka do trenutka kada se era računa, do danas.
Izabrani tren početka znači da ga je neko izabrao, odredio, naredio kao prvi dan računanja
vremena. Svaka era počinje sa prvom godinom, prvim danom.

Olimpijska eraje najstarija. Nastala je oko 500 godina pre hrišćanske ere. Po Olimpijskoj eri
početak računanja vremena je od prve Olimpijade (za njih je prva godina bila godina prve
Olimpijade). Olimpijada je ciklus od 4 godine između dve Olimpijske igre.

Sledeća era jerimska era. Ona se nije tako nazivala od početka, bilo je i drugih era u Rimu, ali
one su bile prolazne. Računala je vreme od stvaranja grada Rima (od Romulovog osnivanja
Rima). Označavali su npr. 18 AUC – ab urbe conditum (od osnivanja grada) - 18.godina od
osnivanja grada.Uvedena je u vreme konzula, prilično kasno. Konzuli su imali i svoju eru –
konzulska era. Njihova era je zgodna za računanje vremena jer je početak godine od 1.janura, ali
nezgodna je jer bismo morali znati kad je koji konzul vladao.

Jevrejska/Hebrejska eraje prva računala daleku prošlost – računala je vreme od stvaranja sveta
(po jevrejskoj tradiciji). Jevreji su kroz istoriju imali godine različite dužine od 354/355, 365 i
384 dana, ali mi ćemo uzeti najjednostavnije računanje vremena.

Era po kojoj mi računamo je hrišćanska era. Zbog globalizacije se svuda proširila. Usvojena je
tek u 4.veku nove ere, za vreme prvog Vaseljenskog sabora u Nikeji, 325.godine. Sazvao ga je
Vizantijski car Konstantin (car istočnog rimskog carstva); jedna od odlika bila je da crkva odbaci
rimsko računanje vremena. Brzo se složili da računaju vreme od Hristovog rođenja, ali dva veka
nisu mogli da se dogovore kad je Hrist rođen. Ovo je rešio Dionisije Mali, učenik Dionisija
Velikog. Dionsije Mali je 532.godine (tad vlada Justinijan) obznanio da je Isus rođen
25.12.753.godine AUC. Tada je odlučeno da nova era ima da nastupi od 1.januara 754 AUC.
1.januar 754. godine rimskog kalendara postao je 1.januar prve godine hrišćanskog kalendara.
Broji se unazad za sve što se pre toga desilo (p.n.e.).

Stvar koja je izazvala veliku zbrku je to da je 1.januar 754 AUC postao 1.januar prve godine
nove ere, ali 31.decembar 753 AUC (dan pre prvog januara) je postao 31.decembar prve godine
pre nove ere. Između 5.godine p.n.e. i 5.godine n.e. fali 9 godina a ne 10, fali nulta godina.
(te godine se, koja fali, nije ništa desilo). Hrišćansko računanje vremena počelo je da se koristi u
7. veku nove ere a potpuno je usvojeno u 8.veku nove ere. Svi hrišćani su prešli na hrišćansko
računanje vremena u 8.veku, osim Grka.

Naravno, vremenom se pokazalo da je Isus bio stariji nego što se tada mislilo. Na osnovu
proučavanja vladavine i života cara Iroda, zaključeno je da je Isusrođen 6 ili 7 godina pre nove
ere.

Sledi vizantijska ili carigradska era, koja računa vreme od osnivanja sveta. Ovo je era koja je
najvažnija za nas jer je veliki broj naših dokumenata datiran baš po ovoj eri.
Najmlađa jemuhamedanska era. Može se zvati i islamska, ali to nije baš tačno. Računa vreme
od trenutka prelaska Muhameda iz Meke u Medinu (taj prelazak se zove Hidžra), a to je bilo u
7.veku po hrišćanskom vremenu.

Vizantinci su dosta računali po ovoj eri do 8. i 9. veka, ali od 9.veka definitivno računaju vreme
po vizantijskoj eri.
Za ispit poneti digitron, ne može telefon. Rešenje će uvek biti u našoj eri. Ostale ere će biti po 2
primera na testu, jevrejska samo jedan.

OLIMPIJSKA ERA

Počela oko 5.veka p.n.e. a Timej sa Sicilije je matematički objasnio oko 3.veka p.n.e.
U Egiptu se za vreme Kleopatrine vladavine računalo po Olimpijskoj eri. Po ovoj eri računalo se
sve do 4.veka naše ere kada je car Teodosije (339.godine) zabranio Olimpijske igre (kao
paganske, a zabranio je druge vere osim hrišćanstva) i zabranio Olimpijsko računanje vremena.
Helenski Grci obeležavaju godine po Olimpijskoj eri.

Prve Olimpijske igre bile su u leto 776.godine p.n.e. Za početak računanja vremena uzet je 1.jul
776.p.n.e.

Primeri preračunavanja iz Olimpijske ere u hrišćansku eru:

 558 Ol. IV 4.septembar (dokument o padu Smedereva 1456.godine)
proteklo je 557 Olimpijada, a sada je četvrta godina 558.Olimpijade

 I korak - smanjiti broj Olimpijada za 1 i pomnožiti sa 4 taj broj 557x4 = 2228

 II korak - dodati koliko je godina proteklo od ove Olimpijade 2228+4 = 2232
(ako je protekla jedna godina (558 Ol I 4.septembar) onda 2228+1 = 2229)
 III korak – oduzeti godine koje su p.n.e. 2232 – 776 = 1456
ako se nešto desilo pre prvog jula oduzimamo 775
a ako se nešto desilo posle 1.jula oduzimamo 776

Datum: 4.septembar 1456.godine

 492 Ol III 30.maj (treća godina 492. Olimpijade)

I – 491x4 = 1964
II – 1964+3 = 1967
III 1967 – 775 = 1192 (pošto imamo 30.maj oduzimamo 775)
Datum: 30.maj 1192.godine

Primeri za vežbanje:
1) 523 Ol IV 3.novembar
I – 522 x 4 = 2088
II – 2088 + 4 = 2092
III – 2092 – 776 = 1316
Datum: 3.11.1316.godine
2) 666 Ol IV 12.oktobar
I – 665x4 = 2660
II – 2660 + 4 = 2664
III - 2664 – 776 = 1888
Datum: 12.10.1888.godine
3) 457 Ol I 21.februar
I – 456x4 = 1824
II – 1824 + 1 = 1825
III – 1825 – 775 = 1050
Datum: 21.2.1050.godine
RIMSKA ERA

Po hrišćanskom računanju vremena, datum osnivanja Rima je 21.4.753. p.n.e.

Računanje po ovoj eri je bilo zastupljeno u Dalmaciji i Hercegovini, još u ranom srednjem veku.
Mnogo je jednostavnija za računanje. Od godine koju dobijemo oduzmemo:
752 – ako je datum od 1.januara do 20. aprila
753 – ako je datum posle 21.aprila

 1.oktobar 1946.godine 1946-753 = 1193. Datum: 1.oktobar 1193.godine

 2.februar 2015.godine 2015 -752 = 1263 Datum: 2.2.1263.

Primeri za vežbanje:
1) 14.mart 2321.godine 2321-752 = 1569 Datum: 14.mart 1569.godine
2) 22.septembar 2144. 2144 – 753 = 1391 Datum: 22.septembar 1391.godine

JEVREJSKA ERA

Računa vreme od postanka sveta, a to je, po ovoj eri, 1.januar 3761.godine p.n.e.
Od godine koju dobijemo oduzmemo 3761. U 19.veku kod nas je vreme najčešće računato po
ovoj eri.
 8.jun 4796.godine 4796-3761=1035 Datum: 8.jun 1035.godine

VIZANTIJSKA ERA

Za nas najznačajnija zbog velikog broja dokumenata. Za nas je još značajna i muhamedanska era
(18-19. vek) zbog mnoštva turskih doumenata.

Po vizantijskoj eri računanje vremena počinje od stvaranja sveta, 1.septembra 5508.p.n.e.

Opet treba računati da li je nešto bilo pre ili posle prvog septembra, ali ovde godine računamo
retroaktivno:
-ako se nešto desilo od 1.januara do 30.avgusta oduzimamo 5508.
-ako se nešto desilo posle 1.septembra oduzimamo 5509.

 15.jun 6897. 6897-5508 = 1389 Datum: 15.jun 1389.

 1.oktobar 6858. 6858-5509 = 1349 Datum: 1.10.1349.
(jedna trgovačka isprava Otomanovića)
 22.januar 5990. 5990– 5508 = 482 Datum: 22.januar 482. (sanovnik)

Vežbanje:
1) 24.april 6001. 6001-5508 = 493 Datum: 24.april 493.godine
2) 30.novembar 7089. 7089-5509 = 1580 Datum: 30.11.1580.
MUHAMEDANSKA ERA
Sa njom ima više problema. Hidžra (datum prelaska Muhameda iz Meke u Medinu) je 16.jul
622. nove ere. Sad se ne oduzima nego dodaje:
ako se nešto desilo pre 16.jula dodajemo 622
a ako se desilo posle 16.jula dodajemo 621

+622 ← 16.jul 622.n.e. → +621

Muslimani vreme računaju po lunarnom kalendaru (u proseku im godina traje 354 dana), zato
moramo ukalkulisati tih 11 dana.

 14.maj 1099.godine (pismo nekog Srbina, špijuna za Turke)

I - 1099 + 622 = 1721 napisati sa strane ovaj dobijeni broj, od njega oduzimamo kasnije
II –1099x11 = 12089
pomnožimo godinu iz datuma sa 11 (da bismo dobili broj dana po kom se razlikuju lunarna i
solarna godina)
III- 12089 : 365 = 33,...
taj dobijeni broj dana podelimo sa 365, da vidimo kolika je to razlika u godinama; ne treba nam
ostatak, samo ono što dobijemo kao pun broj
IV - 1721 – 33 (višak) = 1688
od broja koji smo dobili u prvom koraku oduzmemo višak

Datum: 14.maj 1688. godine

1) 22.novembar 718. 2) 4.februar 1273. 3) 1.septembar 1002.

I - 718 + 621 = 1339
II - 718x11 = 7898
III - 7898 : 365 = 21, 63
IV - 1339 – 21 = 1318
Datum: 22.11. 1318.godine
I – 1273 + 622 = 1895
II – 1273 x 11 = 14003
III – 14003 : 365 = 38, 36
IV – 1895 – 38 = 1857
Datum: 4.2.1857.godine
I – 1002 +621 = 1623
II – 1002 x 11 = 11022
III – 11022 : 365 = 30,197
IV – 1623 – 30 = 1593
Datum: 1.9. 1593.godine

19.4.2016
Vežbanje:
u ime Svete Trojice – invokacija
uz Božju milost...ja, ... – intitulacija
svim vernicima... – inskripcija
pozdrav... – salutacija
pošto se... želimo da se ovom ispravom svima da na znanje – arenga
svima na znanje – promulgacija
da smo uz saglasnost naroda...dali zetu i ćerki... – dispozicija
svako ko osporava...od Boga proklet – sankcija
pečat – koroboracija
datacija
neka je Bogu hvala – aprekacija
u ime oca, sina... – invokacija
ja i moj sin Stepan... – intitulacija
pošto smo čuli...a znajući... – naracija (obrazlaže se zašto se donosi odluka)
da mu se niko... – dispozicija
sankcija
pečatom našim s grbom... – koroboracija
datacija
aprekacija

RAČUNANJE DATUMA USKRSA

Jedan od najsloženijih problema je izračunavanje datuma Uskrsa. Pošto je Uskrs pomičan

praznik, oduvek se postavljalo pitanje kada pada Uskrs. Već od 2.veka nove ere je to bio predmet
polemike.

Hrišćanske crkve nisu određivale datum Uskrsa posmatranjem Meseca (moralo se gledati kako
idu Mesečeve mene) kao što su to činili Jevreji. Jevrejski kalendar je dugo bio kombinacija
solarnog i lunarnog kalendara.

Pošto je Uskrs najvažniji hrišćanski praznik, tačan datum praznovanja je bio razlog više
rasprava. Prva rasprava o datumu Uskrsa bila je 154.godine, kada su se sastali rimski episkop
Aniset i biskup Smirne Polikarp. Predmet rasprave je bio odnos Uskrsa i Pashe, ono zbog čega se
od strane nekih crkava ne prihvata gregorijanski kalendar.

Na Prvom vaseljenskom Saboru u Nikeji 325.godine (sabor svih hrišćana), doneta je odluka
da mora da se utvrdi zajednički datum Uskrsa (ali je ostalo na tome) i odlučeno je da Uskrs uvek
mora da pada u nedelju. Pre toga je Uskrs padao 14.dana Nisana (jevrejski mesec), bez obzira na
to kog dana u nedelji to pada. (net) Iako je na saboru doneto nekoliko praktičnih odluka koje su
poslužile kao smernice za računanje datuma, bilo je potrebno da prođe nekoliko vekova da bi se
usvojila opšta metoda prihvaćena u hrišćanstvu, a prema kojoj se Uskrs slavi u prvi nedelju posle
prvog punog meseca po prolećnoj ravnodnevnici.

Aleksandrijska metodaje kasnije prihvaćena.

Dionisije Mali je pokušao da izračuna kad je Isus vaskrsao. On je 525.godine objavio Uskršnje
tablice, datirao je Uskrs po ciklusima, to jeradio po Aleksandrijskoj metodi. Tablice su davale
datume Uskrsa za ciklus od 532.godine (znači uzeo je 532.godinu kao prvu godinu novog
ciklusa) i podrazumevale su da, po isteku ciklusa, treba krenuti ispočetka. Pri njihovom
sastavljanju polazilo se od pretpostavke da je stvaranje sveta bilo 5508.godine p.n.e.
(net) Ove prve Uskršnje tablice se zovu Veliki indiktion. Indiktion se upotrebljavao u celom
hrišćanskom svetu do 1582.godine, kada je zapadna, katolička crkva prihvatila zamenu
julijanskog kalendara gregorijanskim i počela da računa Usrks po kanonskom pravilu (po kom se
Uskrs slavi prve nedelje nakon 14.-og dana lunarnog meseca (što odgovara punom mesecu) koji
pada na 21.mart ili posle njega.
Ovo računanje vremena (po Uskršnjim tablicama) i danas koriste crkve koje slave Uskrs po
julijanskom kalendaru (gruzijska, srpska bugarska itd; mada bugarska pravoslavna crkva koristi
julijanski kalendar samo za Uskrs, oni su inače na gregorijanskom).
Solarna godina ima 11 dana više od lunarne. Ako pretpostavimo da obe godine počinju istog
dana, 1.januara (na prvi dan mladog meseca, čime je započeo novi lunarni mesec) onda će se
lunarna godina završiti pre solarne, i 11 dana nove lunarne godine će proći dok ne počne nova
solarna godina. Posle dve godine, razlika će se povećati na 22 dana: početak lunarnog meseca
pada 11 dana ranije u solarnom kalendaru svake godine. Ti dani viška koje ima solarna godina u
odnosu na lunarnu se nazivaju epaktima. Da bi se dobio tačan datum lunarne godine, potrebno
je datumu solarne godine dodati epakt. Kada epakt postane jednak ili veći od 30, potrebno je
dodati 1 mesec u lunarni kalendar i smanjiti epakt za 30. Prestupni dani se zanemaruju kada se
posmatra veza između godine i Mesečevih ciklusa.

(net: Metonov ciklus, ono što je izračunao Dionisije Mali).

Dionisije Mali je shvatio da se Mesečeve mene ponavljaju svakih 19 godina. Dakle, posle 19
godina mesečevi ciklusi u solarnim godinama padaju na iste datume, pa bi epakti morali da se
ponavljaju. 209:30 =6
Međutim, 19x11 = 209 -180____
209:30 = 7 (ostatak je 29, umesto da bude deljivo sa 30) 29
Posle 19 godina dolazi do razlike od jednog dana (Mesečeve mene padaju 1 dan kasnije). To
znači da posle 19 godina epakt mora biti povećan za 1 dan da bi se ciklus zaista ponovio. Ta
ispravka se naziva saltus lunae(Mesečev skok).

Redni broj godine u devetnaestogodišnjem ciklusu (ili, drugim rečima, broj godine u ciklusu od
19 godina) se naziva zlatni broj (z). Zlatni broj se dobija tako što godinu za koju hoćemo da
izračunamo Uskrs podelimo sa 19. Na ostatak od toga dodamo 1 i to je zlatni broj. Najmanji
zlatni broj je 1 a najveći 18.
z = (G:19) → ostatak +1
nama treba ostatak od ovoga pa +1

Npr. zlatni broj za ovu godinu:

z = 2016:19 = 106 2016:19 = 106
Ostatak je 2. -2014_
z = 2 (ostatak) +1 = 3 2
z=3
tj. indikit koji mi sada prolazimo počeo je 2014.godine, 2016. godina je treća godina tog indikta.
U gregorijanskom kalendaru Uskrs se određuje po datumima punog meseca, a on može da bude
između 21.marta i 18.aprila. Ove godine je pun mesec bio 23.marta, što je bila sreda, tako da je
prva nedelja posle te srede bila 27.marta i tada je slavljen Uskrs po gregorijanskom kalendaru.
Metoda koju koristi gregorijanski kalendar računa epakt za svaku godinu posebno. Epakt može
imati bilo koju vrednost od * (0 ili 30) do 29. Uzima se da je prvi dan lunarnog meseca dan
mladog meseca, pa dan punog meseca pada na 14.dan.

U julijanskom kalendaru, epakt se računa na 22.mart, najraniji mogući prihvatljivi dan Uskrsa.
Situacija se ponavlja svakih 19 godina, što znači da postoji samo 19 mogućih datuma na koje
pada crkveni puni mesec u intervalu od 21.marta do 18.aprila, uključujući i te datume.
Po julijanskom kalendaru pun mesec može pasti samo u 19 dana, a ne 29 (kao što je slučaj u
gregorijanskom kalendaru). Ovaj način računanja omogućava veoma precizno predviđanje. Tako
znamo datume Uskrsa sve do 326.godine.
2033. godine Uskrs će biti istog datuma kao 2014.godine.
(profesor: epakt - najraniji dan tog meseca kad može pasti Uskrs; julijanski kalendar
zanemarujejedan dan ostatka, kao i Dionisije Mali)

Moramo znati kad počinje mesec Nisan kod Jevreja (moramo znati kad je pun mesec)

Pun mesec može pasti po gregorijanskom između 21.martai 18.aprila, a po julijanskom to bi bilo
između 3.aprila i 1.maja.
 U gregorijanskom kalendaru najraniji datum Uskrsa je 22.mart (ako pun mesec pada 21.marta
u subotu), a najkasniji ako 18.april pada u ponedeljak, onda Uskrs pada 24.aprila. Znači, u
gregorijanskom kalendaru Uskrs može da padne bilo kog dana izmešu 22.marta i 24.aprila.
 U julijanskom kalendaru, Uskrs mora da padne u nedelju. Uskrs kod nas može pasti između
4.aprila i 8.maja.

2017. godine –3.aprila će biti pun mesec, 16.aprila pun mesec po našem kalendaru, što je
nedelja. Po našem će onda Uskrs biti 23.aprila, jer se ne slavi Uskrs tog dana ako pun mesec
pada u nedelju.

Milutin Milanković uobličio Uskršnje tablice za julijanski kalendar.

26.4.2016
VEŽBANJE
Bitno je pisati postupak na ispitu, ako je dobar postupak a netačan rezultat, dobija se pola
bodova.

Olimpijska era
1) 601 Ol II 8.februar 3) 511 Ol III 18.novembar
I – 600x4 = 2400 I – 510x4 = 2040
II – 2400 + 2 = 2402 II – 2040 + 3 = 20143
III – 2402 – 775 = 1627 III – 2043 – 776 = 1267
Datum: 8.februar 1627. Datum: 18.novembar 1267.

2) 447 Ol IV 2.decembar 4) 608 Ol II 12.januar

I – 446x4 = 1784 I – 607x4 = 2428
II – 1784 + 4 = 1788 II – 2428 + 2 = 2430
III – 1788 – 776 = 1012 III – 2430 – 775 = 1655
Datum: 2.decembar 1012. Datum: 12.januar 1655.

Rimska era
Treba znati da počinje 21.aprila 753.godine p.n.e.
1) 18.4.2306 2306-752 = 1554 Datum: 18.april 1554.godine
2) 17.10.1924. 1924–753 = 1171 Datum: 17.oktobar 1171.godine
3) 4.3.2012. 2012-752 = 1260 Datum: 4.mart 1260.godine

Jevrejska era
1) 18.5.5006. 5006-3761=1245 Datum: 18.maj 1245.godine
Muhamedanska era
1) 12.februar 1346.
I – 1346 + 622 = 1968
II – 1346 x 11 = 14806
III – 134806 : 365 = 40
IV – 1968 – 40 = 1928
Datum: 12.2.1928.godine
2) 27.avgust 972.
I – 972 + 621 = 1593
II – 972 x 11 = 10692
III – 10692 : 365 = 29
IV – 1593 – 29 = 1564
Datum: 27.8.1564.godine
3) 15.decembar 705.
I – 705 + 621 = 1326
II – 705 x 11 = 7755
III – 7755 : 365 = 21
IV – 1326 – 21 = 1305
Datum: 15.12.1305.godine

Vizantijska era
1) 1.jun 5808. 5808 – 5508 = 300 Datum: 1.jun 300.godine
2) 12.septembar 6402. 6402 – 5509 = 893 Datum: 12.septembar 893.godine
3) 13.decembar 7000. 7000 – 5509 = 1491 Datum: 13.decembar 1491.godine

Za isprave će reći koliko ima delova isprave u datom odlomku, a mi ćemo da odredimo koji su,
lakše je za proveravanje.

Isprava (8 delova):
U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, Amen. Veličanstveni gospodin Uroš, po milosti Božijoj
presvetli kralj Raške, videvši da mesto ovo beše bez hrama u kome se blagodarni narod može
Bogu moliti, nalaže da se sagradi crkva u čast svetih mučenika Srđa i Vakha od temelja do krova
i za nastojnika joj odredi nekadašnjeg skadarskog opata Petra. Ovo neka je obznanjeno svima
kojih se tiče. I neka niko ne prestupi ovu naredbu gospodina Uroša jer će Bogu platiti, a kralju
odgovarati. Na rođenje uzvišenog sina Device Marije 1318.godine. Bogu zahvaljujemo.

1 U ime Gospoda... – invokacija

2 Veličanstveni gospodin Uroš... – intitulacija
3 videvši da mesto ovo... – naracija
4 nalaže da se sagradi crkva... opata Petra... – dispozicija
5 svima kojih se tiče – promulgacija
6 i neka niko ne prestupi...kralju odgovarati – sankcija
7 na rođenje...1318.godine – datacija (gde i kad) (kada je datacija u pitanju može i samo mesto
da bude navedeno)
8 Bogu zahvaljujemo – aprekacija
 10.5.2016
Egdotika

Egdotika je nauka koja se bavi teorijom i praksom proučavanja i izdavanja istorijskih izvora.
Istorijski izvori su sve što je zapisano (rukom pisano) – od diplomatičkih izvora do književnih
dela. Kod nas se, po ruskom modelu, ova nauka zove arheografija. Egdotika se razvila iz
potrebe da se izda rukopis, da se pronađe optimalni, najstariji oblik rukopisa. Naglo se razvila
posle pronalaska štampe. Prvi proučavaoci Biblije su još od 4-5. veka tragali za primarnim
tekstom jevanđelja, Starog i Novog zaveta. Dolazi do kanonizacije biblijskih tekstova,same
Biblije. Prvi proučavaoci Biblije bili su prvi egdotičari.

Egdotika pomaže da se utvrdi autentičnost dokumenta i rukopisa, jer rukopisi nemaju jedan
primerak (bilo je dosta kopija i prepisa). Egdotika treba da, kad ima više primeraka, odredi pravi
(originalni rukopis), da utvrdi koji rukopis je prepis, koji je stariji, noviji itd. Za neka dela nema
originala, samo prepisa, tada treba naći najpotpuniji, najverniji, često je najstariji (ali ne mora da
bude).

Dva bitna elementa kojima se egdotika bavi:

1) osobine koje su na prvi pogled vidljive (ili nisu vidljive) – autorstvo, vreme, nastanak
2)dokument u celini – suština, sadržaj, stil

Najlakši zadatak egdotika ima kada proučava originial ili autograf (sam autor je pisao delo -
bitanje kod književnih dela, ne kod isprava i povelja), a izazov je kada postoji više istovetnih
tekstova, a nema originala, pa treba odrediti koji je od tih prepisa najpribližniji originalu.

Postoje dve metode egdotike, koje rade u simbiozi.

1) istorijska metoda– osnovna je kada su u pitanju diplomatički izvori. Zasniva se na tradiciji
dokumenta – prati se nastanak dokumenta i njegovo prenošenje kroz vreme. Pronalaženje
originala je reverzibilni, retroaktivni proces.

2)filološka metoda – koristi se za literarne izvore, pored istorijske metode. Nastoji da

rekonstruiše tekst originala.

Fiktivni prototekstznači da ne postoji originalan, prvobitni tekst (mada može da se napravi na

osnovu više istovetnih dokumenata).
Egdotika vrši raznovrsnu analizu, proučava terminologiju, stil pisanja, sam rukopis itd.
Rani egdotičari - srednjevekovni monasi i pisari, morali da odluče šta će da prepišu.

Egdotika se razvila posebno tokom humanizma:

1) zbog opčinjenosti traganjem za originalima antičke književnosti ili traganjem za fiktivnim
prototekstima. Nastojalo se da se po principu Biblije kanonizuju antički tekstovi.
2) zbog štampe – postavljalo se pitanje šta štampati, kakav tekst ljudi traže, cilj je bio da se
pronađe ili sklopi tekst najbliži nekom zamišljenom originalu.
Prve knjige su imitativne. Rukopis kao da se prepisuje. Egdotika počinje da se razvija, onako
kako je danas doživljavamo, u Rusiji. Dosta je doprineo Nemac Karl Lahman, početkom 19.
veka. On je bio filolog, paleograf i diplomatičar. Kada su mu tražili da rekonstruiše Ep o
Nibelunzimashvatio je da to ne može postići samo diplomatičkim izvorima nego je razvio
filološku metodu. Postojalo je 72 teksta Epa o Nibelunzima (oko 40 celih, 30 u odlomcima ili
oštećeih), od ta 72 tekstaje napravio fiktivni prototekst. Lahman je razvio postupak kako da se
dođe do što približnijeg teksta neke isprave.

4 etape:
1) recenzija
Recenzija rukopisa podrazumeva proučavanje svih prepisa istog dokumenta. Potrebno je naći sve
prepise tog dokumenta, a ako je dokument očuvan samo u jednom prepisu onda je jednostavno,
opisujemo taj rukopis. Izatov je kada postoji više prepisa, onda utvrđujemo odnos među njima,
ko je koji napisao, bitna je hronologija (kojim redom su ti prepisi nastali). Moguća su odstupanja
jednog prepisa od drugog. Čak i ako je originalni dokument izgubljen, postoji i originalan prepis
i prepis prepisa.

2) eliminacija
Odbacujemo tzv. istovetne kopije. Ako, na primer, postoje četiri istovetne kopije, ostavlja se ona
najstarija. Od 43 cela epa, Lahman je ih je sveo na 11, koji imaju razlike među sobom.

3) egzaminacija – ispitivanje
Ovo je strogo filološki posao, to mora da radi filolog. Filolozi u ovoj etapi ispravljaju jezičke
greške, gledaju stil, da li je neko mogao nešto da napiše, idu do arhetipa - od koga počinje
grananje ostalih rukopisa. Utvrđuju i odstupanja od norme, jezičke i pravopisne greške (koje
govore o odsustvu ili prisustvu neke norme).

4) emendacija
Emendacija je konačno utvrđivanje teksta originala (fiktivnog prototeksta), vrši se na dva načina:
 izabere se (zaključi se) jedan od tih prepisa, ne nužno najstariji, za original
 donosi se odluka za jednu kombinaciju, za jedno izdanje tog prepisa, često se ubacuju i
elementi drugih prepisa
To je izbor teksta (ne nužno jednog) za koji ćemo se odlučiti, štampati.

Postoje 3 vrste opisa rukopisa:

1) spoljašnji opis rukopisa
2) istorijat rukopisa
3) unutrašnji opis rukopisa

Prva dva (spoljašnji opis i istorijat rukopisa) spadaju u istorijsku metodu, to uglavnom rade
paleografi, diplomatičari. Unutrašnji opis rukopisa spada u filološku metodu.
1) SPOLJAŠNJI OPIS RUKOPISA
Pre svega mora da ima podatke tzv. ubifikacije – gde je smešten, kod koga i gde se nalazi. Ako
je rukopis u privatnom vlasništvu, reći će se gde je. Ako se nalazi u nekoj bibliteci, muzeju ili
arhivu, navodi se gde je smešten, kao i tačna signatura gde se rukopis može naći.

Bitno je utvrđivanje materijala rukopisa. Određene oznake postoje (svaki rukopis se mora
označiti), npr. codex membranum (pergament) – cod.membr. ali uglavnom se stavi samo
membr. ili chart. Oznaka za palimpsest je membr.rescr.Kada je u pitanju hartija (chart.), na koju
se stavlja vodeni znak (čemu su doprineli Mošin i Brike, najveći svetski filigranolozi), navodi se
broj vodenog znaka.

U spoljašnji opis rukopisa spada vreme nastanka rukopisa (vreme nastanka ne spada u istorijat
rukopisa). Vreme može da bude tačno ili aproksimativno (približno). Ako smo sami svojim
rasuđivanjem, ispitivanjem došli do dana nastanka dokumenta, onda ga pišemo u uglastim
zagradama, a ako piše u dokumentu, samo ga normalno napišemo. Znači, kada vreme ne piše u
tekstu rukopisa, stavlja se u uglaste zagrade. Na primer, ako imamo pismo, a na koverti piše
datum, onda se on stavlja u uglaste zagrade – samo ako je datum u samom pismu, onda ga
pišemo bez uglastih zagrada.

Pored vremena, bitno je i mesto, zbog širenja, posebno za literarna naučna dela. Bitno je znati u
kom je mestu nastao rukopis, to će uputiti na filološke elemente rukopisa (nije isto da li je, na
primer, rukopis nastao u raškoj ili u ohridskoj školi i sl).

Dimenzije rukopisasu obavezne, posebno za ustanovljavanje autentičnosti rukopisa. Na primer,

jedan italijanski naučnik je kupio rukopise iz 17.veka, sve se slagalo sa opisom rukopisa osim
dimenzija. Dimenzije se daju uvek u milimetrima, prvo visina (dužina) pa širina. Ako je rukopis
povezan, to je lakše, a ako ima više listova onda treba navesti i dimenzije i za one listove koji se
od ostalih razlikuju po veličini.

Bitna je i folijacija(danas postoji i paginacija) – u arhivima se nikad ne stavljaju stranice nego

listovi. Broj listova u rukopisu piše se arapskim ciframa. Rimske cifre se koriste ako postoje
neke neobeležene strane.

Tačno se zna koje tri vrste lista postoje.

 pun list – ispisan s obe strane
 prazan list – ispisan s jedne strane (broj se stavlja u obične zagrade)
 čist list – na njemu ništa nije napisano (broj se stavlja u kose zagrade)

24 + (17) + /3/ = 44 lista (ispisano 65 stranica)

(puni list) (prazni list)(čist list)

Egdotičar mora da navede da li ta folijacija postoji, da li piše, ili ju je egdotičar izmislio. Mora se
naznačiti da li je neka stranica preskočena, duplirana, da li stranice imaju kustode(reči koje
označavaju početak i kraj stranice) itd.

Rukopisi imaju više folijacija ili paginacija.

Na primer, ako je tekst istovetan, ali prepisivač vidi da je stranica duplirana, onda ihon ne
prepisuje ponovo, ne duplira.
Treba utvrditi ima li praznina (melina) u rukopisu nastalih oštećenjem (npr.iscepane stranice), da
li postoje rupe ili lakune u samom tekstu. Desi se da čovek ostavi prostora (npr. ako ima teži,
obimniji tekst za prepisivanje) da se malo odmori, pa će završiti kasnije, pa se desi da zaboravi
da se vrati.

2) ISTORIJAT RUKOPISA
Sastoji se iz 8 stvari, najobimnije su prve dve.
Istorijat rukopisa je tradicija rukopisa – kako je urezan, šta je bilo s njim posle nastanka, da li je
povez kidan pa rađen ponovo, koliko ima svežanja, itd. Naročito ispituje da li je bilo naknadnih
dopisivanjima.

1) Prvi deo opisuje svežnjeve(ovo, naravno, ne važi za jednu ili dve strane, tu nema šta da se
svezuje). Ovo pre svega važi za literarne rukopise.

Navodi se format rukopisa (ne listova nego celog rukopisa). Obično ima 8 ° - 8 listova, odnosno
16 stranica, to je kvaterno. Danas može da se sveže i 50 listova, svezivanje je dosta napredovalo,
ali i dalje se najčešće stavlja 8°. Broj svežnjeva je broj ovih kvaterna (ili osmina).

Nekad su svežnjevi pomešani. Slobodno se mogu stavljati oznake svežnjeva, one se pišu u
donjem desnom uglu. Milan Rešetar je još u dubrovačkim i bokokotorskim rukopisima to
označavao. Svežnjevi se obično obeležavaju kao određeno slovo i arapski broj, da se ne
pomešaju kasnije. Na primer, od A1 –A8 za prvi svežanj, od B1 – B8 drugi svežanj itd.

U ovom delu se popišu i sve kustode.

Prvi list, na primer, f.1 –II– (ne piše se početak prvog lista, prvi list nema ništa) ...juče
f.1 –II– ...juče
f.2 došao... (tako se završio prvi list)
Na vrhu pišemo poslednju reč sa prethodne strane.

došao
juče... _____ __ __
_____ __ __
_____ _ _ __
_____ __ __
došao

Opisuje se izgled stranica – da li se pišu u redovima ili kolumnama, i koliko ima kolumna
(najčešće ih ima dve). Bitno je i koliko ima redova. Margine su takođe veoma važne, naročito
kad su u pitanju prepisi. Bitno je da li postoje obe bočne margine ili postoji samo unutrašnja
margina (tako se pre radilo zbog povezivanja), da li postoje donje i gornje margine (često ih
nema kod starih rukopisa), i da li je prepisivač sam dodavao margine, tada više pažnje posvetimo
tome. Možda je prepisivač imao više rukopisa pa nas može uputiti.
 17.5.2016
2) paleografski podaci
Najvažniji su, naravno, podaci o pismu. Pismo (npr. ako je latinsko) nam može govoriti o starini
rukopisa, zatim u kom delu Evrope ili Mediterana je nastao koji prepis, možemo videti da li je u
pitanju neka pisarska škola koja ima specifične poteze/slova (najviše za isprave i povelje).

Podaci paleografske prirode nam kazuju čiji je rukopis, koliko ga je ruku pisalo (često na osnovu
službenih rukopisa možemo videti ko je šta prepisivao), da li ima naknadnih dopisivanja,
dodataka ili brisanja, precrtavanja.

Kod nas je, u 17.veku, bilo prepisivača koji su sve slabije znali srpskoslovenski jezik, unosili su
elemente narodnog govora. Neki konzervativniji i obrazovaniji prepisivači brisali su te narodne
reči ili pisali na srpskoslovenskom jeziku.

Mastilo je takođe vema važno, postoje aparati koji mogu da pokažu starost mastila. Postoje
mastila iz raznih doba. Minijature i iluminacije mnogo govore o pisarskoj školi.

Analaizira se i povez(kada su u pitanju obimniji rukopisi, koji se svezuju), može da nam ukaže
na primarnost rukopisa. Bitan je materijal poveza (karton, od drveta, pozlaćeni povez). U Italiji,
Francuskoj, Nemačkoj radionice su pravile poveze još u 16.veku.

Ex libris (beleška o vlasniku određene knjige → rukopisa) je veoma značajan, mnogo govori o
rukopisu, pomaže u traganju za drugim rukopisima istog književnog dela. Važan je za
utvrđivanje postojanja više rukopisa istog dela. Ukazuje na starinu, hronološku primarnost,
vrednost rukopisa. Često spadaju u oblast primenjene umetnosti (npr. u baroku).

Beleži se i stanje rukopisa – stanje očuvanosti i oštećenosti, da li ima vlage, da li je izgužvan,

da li postoje praznine, oštećeni/iscepani delovi.

3) UNUTRAŠNJI OPIS RUKOPISA (filološka faza)

Bitan je unutrašnji opis određene isprave/povelje/većeg rukopisa, da bi se utvrdila tačnost i
sadržaj rukopisa. Ispituju se pojedinosti rukopisa.

Tek u unutrašnjem opisu određujemo ime autora rukopisa/dela/vladara koji je izdao povelju ili
ispravu. Rukopis koji nema autora, ne sadrži ime autora, se zoveadespotni rukopis. Ako je
rukopis adespotni a mi smo utvrdili ko je autor, podatak stavljamo u uglastu zagradu. Sve što se
utvrdi a ne sadrži se u rukopisu stavlja se u uglaste zagrade.

Postoje i mešoviti rukopisi sastavljeni od više dela, oni se nazivaju codex miscellaneum
(abligati ?). Ta dela nisu povezana, nisu od istog autora. Autor isprava/povelja je onaj ko izdaje a
ne ko piše.
Pored imena autora, bitan je i naslov rukopisa. Isprave/povelje uglavnom nemaju naslov –
možemo staviti prvu rečenicu ili šta je taj rukopis (molba, žalba, sankcija) kao naslov.
Anepigrafno delo (anepigrafni rukopis) je delo (rukopis) koji nema naslov. Slobodni smo da
naslov stavimo sami prema sadržaju (u uglastim zagradama). Naslov isprave može biti jedna
rečenica o onome o čemu se radi. Moramo biti veoma oprazni – mnogi rukopisi, naročito
književnih dela, nisu bili stavljani kao danas, čak i u štampanim knjigama se težilo da bude isto
kao rukopis, a uglavnom nije bilo naslova. Kolofon je naslov koji se stavlja na kraj određene
knjige (ovim se završava Apulejeva knjiga zvana Zlatni magarac). Nastaje problem kada postoje
rukopisi istih dela, a imaju različite naslove, pa onda ne znamo koji je naslov pravi.

Prilikom egdotičke analize treba izdvojiti incipit (prvi stih, rečenica) i explicit, mada često ne
moraju mnogo da znače. Za pravi incipit, explicit uzme se naracija i dispozicija (prva rečenica
naracije i poslednja dispozicije).

Vrlo često su prepisivači imali sopstvene posvete, oni su dodavali svoje posvete, zbog toga ih
treba pažljivo čitati (jedan prepisivač je u 18.veku, tokom prepisivanja rukopisa Nikole
Malješkovića, dodao pesmu kao posvetu svom sinu, dugo se mislilo da je to Malješković
napisao). Ako utvrdimo, shvatimo da je to posveta samog autora, možemo često utvrditi vreme
kad je nastalo književno delo.

Bitno je i da li neki rukopisi imaju glose. Glosesu jezički tumači. Neki rukopisi imaju tumačenje
određenih reči, to nam isto ukazuje na starost rukopisa.

Postile su zapisnici čistalaca na margini. Dešavalo se da postile otkriju čije je delo („ovaj sam
rukopis dobio od toga i toga, mnogo se družio sa tim i tim, koji je napisao to delo“).

Kolacijaje sravnjivanje, upoređivanje svih oblika/verzija jednog rukopisa i utvrđivanje konačnog

teksta. Kada ima više rukopisa, cilj je da utvrdimo ono što mislimo da je original.

Na kraju ide bibliografija, koja ima 2 dela:

1)bibliografija koja se odnosi na sam rukopis, same verzije rukopisa
To je bibliografija svih pomoćnih radova gde se spominje taj rukopis; pomaže nam da utvrdimo
neke promašaje prethodnih naučnika.

2)bibliografija koja se odnosi na tekst rukopisa

Ako je neko već objavio neko delo o tom rukopisu, onda to navodimo u bibliografiji. Ovo je
bibliografija književno-kritičkih studija o samom tekstu, bibliogafija najvažnijih naučnih radova
o tom rukopisu.

Kada postoji puno verzija, prave se hronološke tablice rukopisa (određuje se koji je rukopis
najstariji, pa se ide ka mlađim prepisima). Ljubomir Stojanović je, na primer, objavio knjigu sa
870 isprava, povelja i raznih zapisa. Bilo je oko 145000 verzija za tih 870 zapisa. Nije detaljno
opisivao analizu, mora je da se odluči za jedan tekst. Davao je indeks autora i indeks mesta koja
se pominju u rukopisu.

Vladimir Mošin je bio jedan od najboljih egdotičara. Njegovo veoma važno delo je Opis ćirilskih
rukopisa (nažalost, samo je prvi deo uspeo da završi), u 3 toma. Prevedeno je na 6,7 jezika, i
jedno je od najboljih egdotičkih analiza.