Rijec Na Rijec PDF

Милорад Јокнић / РИЈЕЧ НА РИЈЕЧ
МИЛОРАД ЈОКНИЋ
РИЈЕЧ НА РИЈЕЧ
Милорад Јокнић
ИЗДАВАЧ
ЈУ Народна Библиотека
„Стеван Самарџић“
ЗА ИЗДАВАЧА
Ђина Бајчета
РЕЦЕНЗЕНТ
Добрило Аранитовић
ПРИПРЕМА ЗА ШТАМПУ
Драган Палдрмић
ШТАМПА
„Графокартон„ - Бијело Поље
ТИРАЖ
200
Пљевља
2018.
УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
У књизи која је пред вама заступљени су критички

прикази, рецензије и говори на промоцијама књига које
сам објављивао у периодичној и дневној штампи као и
неким часописима у периоду 1980 – 2010. Књиге о којима
сам писао осврте и приказе у есејистичкој форми припа-
дају различитим књижевним родовима, осим књижев-
ности и другим дисциплинама. Предмет ових приказа су
збирке поезије, збирке приповиједака, афористички прило-
зи, књиге у којима се обрађују социолошке теме, етнолошки
мотиви, етнографске и историјске теме, књиге монографс-
ког типа и публикације друге врсте. Највећи број приказа
објављен је у Пљеваљским новинама, Просвјетном раду,
Вечерњим новостима, Борби, Гласу Црногорца, Савин-
дану. Књиге о којима сам писао обављајући новинарски
задатак углавном су везане за ауторе из пљеваљског кра-
ја, а мали број је оних чији су аутори имали одређене
везе са Пљевљима.
Није ми била амбиција да правим академске прика-
зе који подразумијевају анализу дјела са више аспеката.
Циљ ми је био да их представим читаоцима и да скренем
њихову пажњу на оне сегменте који су интересантни и
значајни за кориснике тих књига. Текстови су разли-
читог обима. За неке књиге, по сопственом убјеђењу и
савјести, учинио сам свестранији приступ, док су при-
кази на мањи број књига писани по мјери новинарских
захтјева.
5
Такође, није ми била намјера да вреднујем све те радо-

ве, нити да, на бази објављених прилога, установим њи-
хово мјесто и значај за науку о књижевности, нити пак да
прецизније дефинишем њихову књижевну оријентацију
када су у питања прикази о књижевним остварењима.
У првом реду хтио сам да региструјем лична запа-
жања и осјећања аутора за пјесничку и приповиједачку
ријеч. Без претензије да правим анализу појединих књи-
га, урадио сам критички осврт о тематском подручју које
писац обрађује. У неким мојим рецензијама постављао
сам питање да ли су јасноћа и логичност у континуитету
мисли оног што се од написане књиге очекује, са наг-
лашеним приступом афирмативне критике и презенти-
рања најупечатљивијих дијелова књиге. Само код неких
књига пажњу сам усмјерио на композицију и структуру,
са потребним објашњењем и коментаром. Свјестан сам
неуједначеног приступа у погледу изрицања критичког
суда према неким радовима. Мој став за један број за-
ступљених радова у овој књизи остао је на нивоу, како
сам већ казао, новинарског представљања дјела, без
продубљене и документоване оцјене вриједности књи-
жевног дјела. Наравно, књижевна критика, као дисци-
плина науке о књижевности, која се бави тумачењем,
објашњењем и описивањем књижевног дјела, није могла
ни доћи потпуније до изражаја у овој књизи, с обзиром
да је мој циљ био, првенствено, да представим оне књиге
о којима сам писао у разним листовима и часописима, да
читаоце уведем у садржај књиге и да им омогућим пот-
пунији увид у значење и значај књиге. Другим ријечима
писање и објављивање приказа, осврта и рецензија за
ову књигу само је дјелимично засновано на принципима
ангажоване критике која претпоставља оцјену дјела на
6
бази стручне анализе ( која се објављује у стручним ча-

сописима или у виду засебних монографија), намијење-
них, углавном, стручној и научној јавности. Трудио сам
се да укажем на неке битне карактеристике дјела које би
могле бити корисне, са естетског, стилског и тематског
становишта, за даља истраживања и доградњу. Што се
тиче метода које сам дјелимично примјењивао у прика-
зима и рецензијама које сам објављивао, трудио сам се
да захватим три аспекта књижевне критике: Филолошки
аспект, ауто-биографски и социолошки. Предмет фило-
лошке опсервације могли би у већој мјери да буду радо-
ви Божура Хајдуковића, Миленке Цице Чоловић, Бошка
Пушоњића, Милке Бајић Подерегин. Са аспекта аутоби-
ографске критике у значајној мјери посматрао сам пјес-
ничку збирку Миленка Пејовића „Сенком реке“ и роман
Миладина Ћосовића „Гледам звијезде преко планине“. У
њиховим дјелима препознатљива је пишчева личност.
Сматрам да сам социолошки аспект критике највише
користио у приказима и рецензијама књига „Свитање“
Милке Бајић Подерегин, „Спорне културе“ проф. др Бо-
рисава Џуверовића, „Пљеваљски корзо“ др Бранка Ба-
новића, „Бравуре духа“ проф. др Ратка Божовића, „Низ
језик се оклизујући“ Зорана Раонића, „Змијска јавка“
Ђока Остојића. Те књиге као и још неке у значајној мје-
ри одражавају друштвени тренутак и околности које су
продукт економске, политичке и културне инфраструк-
туре друштвене стварности, као и неких традиционал-
них норми.
7
РАСКОШНА КЊИЖЕВНО-НАУЧНА
ПАНОРАМА
Милорад Јокнић је већ више од три деценије неза-

обилазно име у друштвеном, културном и књижевном
животу Пљеваља. За свој респектабилни статус на свим
овим подручјима изборио се упорним, ненаметљивим
радом као новинар, пјесник, афористичар, дугогодишњи
уредник завичајних гласила, проницљиви и непретен-
циозни мотрилац и хроничар свеукупних културних
збивања. Своју пјесничку надареност показао је у збир-
кама Камен свјетлости, Искушавање чојства, Сунце у
чаши, виспреност и „дриблинг духа на малом простору“
у књигама афоризама: Са дна истине, Домишљаји, Ин-
декси препознавања, изразити смисао за документарну
вриједност свједочанстава о историјским, просвјетним,
културним и привредним токовима у књигама: Искре
Пљеваљске гимназије, У огледалу времена, Хронологијa
догађаја и личности пљеваљског краја од првог помена
до 1990, Привредна панорама Пљеваља 1950-2000. и дру-
гим. Понајприје упорности и истрајности овог прегаоца
као уредника часописа Брезнички записи, ово гласило
- посвећено изучавању културно-историјске прошлости
пљеваљског краја - на свом крчилачком путу истрајавало
је пуну деценију и по. Све претходно побројано, иако не
исцрпљује цјеловиту мапу књижевних и истраживачких
постигнућа овог аутора, олакшава наш сусрет са њего-
вом најновијом и најволуминознијом књигом инспира-
тивног наслова Ријеч на ријеч.
9
Импозантан је списак од близу стотину књига које

су биле предмет критичких приказа, рецензија или из-
лагања на промоцијама овог знатижељног и брижљивог
књигољупца за протекле три деценије а нашли су своје
мјесто иза корица ове књиге. Безмало сва ова оглаша-
вања угледала су свијета на страницама локланих, ре-
публичких и некадашњих савезних листова и часописа.
Присутне су читаве поворке имена стваралаца разли-
читих књижевних жанрова или научних подручја: пјес-
ника (Душан Грбовић, Тадија Поповић, Мићун Шиљак,
Милић од Мачве, Паун Петронијевић, Бошко Пушоњић,
Љубомир Матовић, Витомир Вито Србљановић, Бранко
Радошевић, Ненад Жугић, Миленко Пејовић, Слободан
Вучинић, Радмила Аранитовић, Иван Комарица, Зоран
Раонић, Благоје Рогач, Миленко Шарац, Радојица Грба,
Ратко Станимировић, Милко Грбовић), приповједача и
романописаца (Стеван Самарџић, Милка Бајић Подере-
гин, Страхиња Војиновић, Ђоко Остојић, Миладин Ћосо-
вић, Вуко Базаревић, Исак Калпачина, Радован Вујадино-
вић, Божур Хајдуковић, Миленка Цица Чоловић, Зоран
Раонић, Мијо Јањушевић, Милика Војиновић, Рајко Па-
либрк), драмских писаца (Сафет Плакало), афористи-
чара, аутора филозофских и мудрословних фрагмената
(Радоман Зуковић, Митар Митровић, Сенад Струјић,
Милијан Деспотовић, Дејан Миличић), књижевних кри-
тичара и теоретичара (Миливоје Пејовић, Зора Јестро-
вић), есејиста и путописаца (Тома М. Бацетић, Богомир
Аћимовић Далма), социолога културе (Ратко Божовић,
Борисав Џуверовић), лексикографа и библиографа (Ни-
кола Рацковић, Шћепан Вуковић, Добрило Аранито-
вић), историчара, мемоариста, историчара просвјете и
споменика културе (Геза Варади, Имре Лаки, Љубомир
10
Дурковић Јакшић, Милета Војиновић, Милинко Стоја-

новић, Вуко Драгашевић, Милорад Веруовић, Милош
Старовлах, Ђорђије Остојић, Узеир Бећовић, Драгиша
Милосављевић, Славенко Терзић, Милић Ф. Петровић,
Миленко Ћировић Љутички), аутора братственичко-по-
родичних родослова и антропогеорафских монографија
(Видоје Деспотовић, Ђорђије Остојић, Узеир Бећовић,
Ратомир и Милинко Ћузовић), приређивача књижев-
них и научних зборника (Радисав Џуверовић), аутора
медицинских монографија (Миладин Ћосовић, Влатко
Остојић), историчара спорта и урбане културе (Војкан Т.
Бојовић, Бранко Бановић), преводилаца (Зорица Бајић,
Марта Мићић, Добрило Аранитовић). Иза корица ове
књиге нашли су се и ауторови текстови о зборницима
и монографијама колектива аутора (Врхобрезнички ље-
топис, Монографија о стогодишњици пљеваљске гимна-
зије 1901-2001, Историја Пљеваља, Троја и Атлантида),
пригодне ријечи изговорене на промоцијама ревија и
часописа (Брезнички записи, Савиндан) или поводом
јубилеја значајних гласила (Типар).
Сви уврштени прилози пропраћени су коректно на-
веденим подацима велике информатичке вриједности:
гдје су први пут објављени, којом приликом и гдје је изго-
ворена промотивна ријеч аутора, основим биографским
подацима о ауторима, преводиоцима и приређивачима
чије је дјело предмет опсервације итд. Они не одају лик
знатижељника који се ослања искључиво на своје им-
пресије. Кад би се поредали хронолошки самим својим
редослиједом, растреситом структуром, добила би се
културолошка вертикала књижевног, научног и култур-
ног живота Пљеваља за посљедње три деценије и поред
огромних друштвених и културних турбуленција. Сваки
11
уврштени прилог, по логици цјелине, добија нов специ-

фични значај у њеном разнобојном мозаику. Посебно је
значајно што књига обухвата осврте и на дјела Пљевљака
„у расејању“, оних стваралаца који су живјели, стасава-
ли у завичајном граду, афирмисали се као ствараоци и
научници у другим срединама али и даље у њему духов-
но бораве. Ова књига може као везивна карика само да
подстиче и јача тај боравак. Нико није заборављен, не-
споменут.
У свом уводном слову аутор је образложио свој кри-
тичарско-истраживачки приступ дјелима која су пред-
мет његове опсервације. Издвојио је три истраживачка
аспекта за које сматра да се као црвена нит провлаче кр-
оз све уврштене прилоге: филолошки, аутобиографски
и социолошки настојећи, да, по влaститим ријечима,
„читаоца уведе у садржај књиге и омогући потпунији
увид у њено значење и значај“. Он себе не види у улози
претенциозног оцјењивача њихове књижевне или нау-
чне вриједности, не обраћа се ускостручној читалачкој
публици, али се не устеже ни од повремених вриједнос-
них судова посебно у домену своје основне професије:
ишчитавања појединих дјела у културносоциолошком и
етнопсихолошком кључу. То нарочито важи, на примјер,
за темељније есејистичко-аналитiчке студије књижевног
стваралаштва Стевана Самарџића и Милке Бајић Поде-
регин.
Књига Ријеч на ријеч Милорада Јокнића значајна је
добит за пљеваљску културу. Својом документарно-ин-
форматичком пуноћом она отрже из заборава не само
поједине ауторе и њихова дјела, већ разастире богату и
шаролику мапу књижевних и научних оглашавања број-
них посленика једне средине и израста у њихову својевр-
12
сну и до сада најпотпунију панораму. Добро је познато да

књиге оваквог профила, уз све непотпуности и неуједна-
чености, временом све више добијају на значају и будући
историчари и критичари их напросто не могу заобићи.
Без имало патетике речено, књига Ријеч на ријеч Мило-
рада Јокнића је стамени отпор забораву и утемељена је на
племенитој ауторовој жељи да и будућим генерацијама
омогући радостан сусрет са дјелима заслужних претход-
ника и наших савременика.
13
Богомир Аћимовић
Далма
НЕУМОРНИ ИСТРАЖИВАЧ
ЧАРОБНЕ СВЈЕТЛОСТИ
(Раскошни есеји зачињени стиховима

из душе Богомира Аћимовића Далме)
- Ви испуњавате овдје ријечима оно што је ваш кист

често биљежио поетском раскоши и ви нам наново да-
јете линију и рељеф, свјетлост и сјенку, све до укуса зе-
мље...То је оно чему тежи дескриптивна књижевност која
нам свијет представља блиставим, оживљава слике и из-
лаже нас ризику да будемо разочарани гледајући мање
проницљивим очима крајеве које нам пјесници, као ви,
чине чаробним – ријечи су Жане Галзи у уводном писму
Богомиру Аћимовићу Далми, поводом објављивања ње-
гове збирке есеја Југ ... Земља љепоте. Овај цитат Жане
Галзи је садржајна и импресивна копча за књигу у којој
писац, као „страствени ходочасник са истока на запад
проматра ову чудесну медитеранску земљу у којој је
српска младост у току рата нашла своју интелектуалну
домовину и у којој је увијек дочекивана с наклоношћу,
с цвијећем и пријатним утјешитељским осмијесима“.
Књига је објављена на француском језику 1933. године
и награђена је Наградом француске Академије „Гонкур“.
Књигу је учинила доступном јавности проф. Зорица
Бајић, која је трудом врсног преводиоца са француског
језика сачувала њене умјетничке одлике.
15
Књигу чини четрнаест тематских цјелина у којима су

заступљени описи неколико француских градова чији ча-
робни детаљи и запажања у раскошним описима плијене
сваког посјетиоца и љубитеља природних и умјетничких
ријеткости.
Књига почиње есејом о граду Карпантрас, његовим
авенијама, црквама и звоницима и статуама знаменитих
личности. Ту су и записи људи са којима се сусрео по-
пут Жозефа Ејсерика, сликара и географа, који је про-
крстарио свијетом, о чему је оставио преко 2000 слика
и цртежа документарне вриједности, са својих узбудљи-
вих путовања. Далма је као ријетко ко успио да открије
и покаже да и у малим градовима настају велика дјела
и значајни догађаји. У безбројној колекцији сликарских
дјела истакнутих сликара из разних фаза умјетничке
оријентације и других умјетничких вриједности у здању
музеја Карпантрас остао је, како писац каже, „дио ње-
гове занесене душе устрептале од славних успомена на
које оне подсјећају и од умјетничких осјећања којима су
га обилато даривале“.
Слиједе потом есеји са моста Авињона, гдје писац
ужива у разнородним садржајима француске културе и
умјетности (Вилнев-ез- Авињон), Арл - „град који спава у
својој прошлости, балсамован у чистом злату успомена“,
Градски музеј, Лапидаријум гало-римске скулптуре. На
удару пишчевих заноса су Марсеј, стари фоценски град,
палата Лонштајн у којој је смјештен марсејски музеј.
Предмет живописне приче писца и његовог дивљења
је Тулон – град морнара, Рт Брен, Тулонски музеј, Солиес
– град два сунца, Приобални маурски масив, Сен тропе,
Златна острва Поркерол. У свим тим мјестима Далма је
нашао изванредне мотиве за своје слике. О томе он каже:
16
- „Сликам на цвјетној тераси сеоске вртлареве куће,

одакле се могу посматрати Тулонска лука, најњежније
зоре, у својој опалној и седефастој љупкости и најчудес-
нији сутони који мијењају планине у сафир и аметист,
небо у зумбул, рубин, јаспис, амбару, а море у заносну
бисерно - ружичасту боју”. Наравно, то је инспирисало
Далму да напише пјесму Тулонска импресија:
Сјећаш ли се још, Пјер,

Тулона, гдје море јеца
Око једне величанствене флоте?
Ах, како побјегосмо у Ијер!...
И нашег купања у Светој Јелени
Испред лијепих вила,
Гдје је море, ритмично дишући,
Долазило да се поред нас испружи...
Одушевљен том прекрасном панорамом сладострас-

них ноћи, у својим есејима о градовима и бајковитим
мјестима, Далма открива низ необичних сентиментал-
них драма и личних рефлексија на све то. Хтио би, како
он пише, „да кажем по њежну ријеч свакој планини,
свакој долини и да помилујем острва, која ми се чине,
гледана из далека, тако мала, управо толико велика као
мачка коју бисмо жељели да милујемо“. Ево једног цитата
о доживљају планине:
„Планине маурске обале, које су дању пасивна ма-
лаксалост и величанствени бол, увече постају натмуре-
не, пријетеће и страшне. Борови тако њежно освјетљени
дању постали су црни, узнемирени као сабласти и сва-
ког часа очекујемо да ћемо их видјети како се крећу. Све
17
небеске свјетлости су мртве, а море је постало огромна

плоча црног глатког мермера на краткотрајној гробници
божанске свјетлости”.
Раскошан опис Далма је оставио о свом боравку у
прелијепим предјелима Доње Провансе, земље изобиља
и меког говора, Од Нице до Драгињана, пролазећи кроз
Грас. Његову пажњу морао је да преокупира и Музеј
Фрагонар, чија је једна сала посвећена Фрагонару, бо-
жанском сликару љубави, рођеном у Грасу 1732, умро у
Паризу 1807. године. Поглед писца зауставља се на Горњу
Превансу, чија дивна флора, фауна и божански обриси
надахњују умјетнике. Али модерни примјерци из те збир-
ке нијесу у потпуности задовољиле писца. Очекивао је,
како сам каже, више оригиналности, жара и одважности.
У наставку приче Далма описује друге красоте Провансе,
од Мустијеа до Граса. Ту је писац задовољио своје сли-
карске знатижеље јер му је природа тог простора пону-
дила богату инспирацију.
Град Ницу књижевник и сликар Далма доживљава као
центар истанчаности и свјетске елеганције, град њежног
имена, престоницу уживања, привлачну као гримизни
пољубац. Задивљен је чудесном палатом умјетности и
архитектонском љепотом Музеја Жил Шере у коме су
груписане скулптуре и сликарска дјела умјетника из
Нице, међу којима су, у зналачки освијетљеним салама,
сјајне пастелне композиције Жила Шереа, величанствена
дјела браће Ван Лу и других старих и савремених слика-
ра. Пажња и радозналост ненадмашног есејисте путује
даље од Нице до Рта Фера, Изеса, малог града са старим
улицама, трошним зидовима и чудесним вртовима пре-
пуним цвијећа, града обузетим унутрашњим животом. О
њему је Далма оставио дивну пјесму. Ево једног инсерта:
18
Пењући се на огромну кулу,

Изненада отјерасмо птицу из гнијезда.
А онда, обилазећи Палате војводства,
Дивили смо се Делормовим скулптурама….
Нескривену љубав Далма је гајио према Монпељу,

старом универзитетском и аристократском граду у коме
је провео пет година своје младости. Запис који је оста-
вио о овом граду, у коме се налази славни музеј Фабр,
посвећен је Жани Галзи, ауторки уводног текста у књизи
Југ… земља љепоте.
Слиједи потом опис Далминог боравка у Горњем Ва-
леспиру и црквици Нотр – Дам, гдје, како описује, ис-
пред статуе чудотворне Девице свијеће треперавог пла-
мена расипају жуту свјетлост по призорима вјечите туге.
Богомир Аћимовић Далма био је човјек универзалне
склоности за умјетничко стваралаштво али и за препо-
знавање свих вриједности културног дјеловања. У запи-
су Један поглед на Шпанију привлачан је његов утисак о
изведби једног оркестра шпанских музичара: - Дрхтим
слушајући те сладострасне одломке мелодије заводнич-
ког шарма. Усхићен сам овом заводничком, оштром,
разблудном, помало наивном али, ипак, пријатном музи-
ком. Посебан утисак оставила је на њега Пјесма прољећу
за коју књижевник каже да она саопштава сјај прољећа,
цвјетање, страст младића и слатка узбуђења дјевојака.
Све то говори колико је Далма био не само даровит пјес-
ник, сликар, вајар већ и добар познавалац и тумач му-
зичких остварења.
Без обзира колико је Далма био импресиониран ље-
потама и знаменитостима Француске, он никада није за-
19
борављао свој завичај. О томе говори сљедећи цитат из

збирке његових есеја:
“Мирисну шуму и успављујућу пјесму цврчака за-
мјењују најњежнији и безбројни гласићи попаца. Сова
јеца на дрвету, друге јој се, наједном, придружују. Ове
жалопојке ми обузимају душу неизрецивом тугом. Ја
тада мислим на српске тужбалице које су у дворишту
познатог манастира Свете Тројице у Пљевљима, мом
родном граду,, сатима нарицале, нагнуте над предмети-
ма који су некада припадали мртвима. Сатима су оне,
испред врата старе цркве, саграђене за вријеме династије
Немањића, једнолично наричући славиле мушке и рат-
ничке врлине, јунаштво и гордост мушкараца који су
умирали млади, и чар и љепоту и породичне врлине жена
несталих у прољећу свог живота. Оне су знале да нађу
ријечи од којих задрхти срце, да мисао своју искажу па-
тетичним реченицама јер је све то било плод њиховог
природног надахнућа. Њихове главе су сваку реченицу
пратиле лаганим и ритмичким сагињањем при подизању
гласа. Биле су оне заиста велике трагеткиње. У овој ве-
чери, тако далеко од мог родног краја, ја се сјећам дје-
тињства које су ми јадиковке ових птица оживјеле”.
О Далмином књижевном, сликарском и скулпторс-
ком стваралаштву оставили су записе познати ствара-
оци из свијета умјетности и културе. Међу онима који
су на вријеме запазили Далмин пјеснички таленат била
је Жилијет Адам, Гастон Шеро, Жана Галзи и други које
је у поговору књиге о којој је ријеч, поменуо и цитирао
Момчило Бојовић. Поводом збирке “Очи вјечности”,
објављена у Лондону 1945. године, Жорж Галиније о Дал-
ми пише: “Богомир Далма је заљубљен у ону умјетност у
којој ријечи свијетле као драго камење, али које су у исто
20
вријеме прожете и душом и осјећањем. Он је као нека

средина између Верлена и Пола Валерија”.
Захвалност и похвалне оцјене изрекао му је Жозеф
Делтеј поводом награде коју је Далма примио од францу-
ске Академије. Поводом његовог пјесничког остварења
1945. године огласио се и Шарл Де Гол који пише: “Ја сам
срећан да констатујем да је љубав коју ваши земљаци
осјећају за моју земљу и француски народ нашла изра-
жаја у једној тако деликатној и поетској форми. Ја вам
шаљем своје искрене осјећаје захвалности”… Са посеб-
ним интересовањем његову поезију читао је предсјед-
ник Владе Француске Пол Рејнод. Читајући “Оду Фран-
цуској”, каже да је осјетио великодушну инспирацију и
надахнуће.1
Пољски пјесник Антони Богословски, у писму које
је упутио Далми, пише: “Ваше су пјесме прекрасне и
дубоке, и ја сам био срећан да преведем са српског на
пољски Вашу пјесму “Београду”…
1 Богомир Аћимовић Далма (1899), Пљевља. Доспио је у Фран-

цуску 1916. године, послије повлачења српске војске из Албаније.
Студирао је у Марсељу, Монпелијеу и Паризу. Имао је више са-
мосталних и групних изложби у познатим француским галерија-
ма. Поред сликарства и вајарства бавио се књижевношћу. Био
је члан националног друштва Академије умјетности у Паризу.
Позната му је збирка пјесама “Очи вјечности” и збирка есеја
“Југ – Земља љепоте”, објављена на француском језику 1933. го-
дине, преведена на српски језик 2013. године. За то дјело Далми
је припала награда француске Академије “Гонкур”. Позната је
његова елегија о Пљевљима на француском језику.
Богомир Аћимовић Далма умро је 1964. године у Лондону, гдје
је и сахрањен.
У знак сјећања на књижевно и умјетничко стваралаштво, Kњи-
жевни клуб у Пљевљима носи његово име.
21
Збирку “Очи вјечности” са дивљењем је прихватио

Павле Вучетић, капетан фрегате југословенске морнари-
це. Бројна су и друга писма француских и југословен-
ских књижевника и књижевних критичара који су са
одушевљењем и високом оцјеном коментарисали Дал-
мино стваралаштво.
Чаролијом ријечи Далма завршава ову, како каже,
блиставу поему.
“И кад сивило Париза почне наново да притиска моја
рамена, отпутоваћу, као неуморни истраживач, према
новом освајању чаробног, да напуним очи бескрајном
свјетлошћу, тихом као срећа”.
22
Новак Андесилић
ТРОЈА И АТЛАНТИДА
НА ПРОВЈЕРИ
(Драгољуб Андесилић и Новак Андесилић:

Троја и Атлантида, издавач Културно -
просвјетна заједница Ужице, 1995)
Троја и Атлантида је назив књиге која је збунила науч-

нике и подстакла их да сумњају у резултате досадашњих
тврдњи. Аутори ове необичне књиге су браћа Драгољуб
Андесилић, дипл. инжењер геологије и његов брат Но-
вак Андесилић, публициста. Према њиховим тврдња-
ма у књизи Троја није ни у Малој Азији, како је тврдио
Шлиман, нити у долини Неретве, како је писао Салинас
Прајс. Троја је по њиховом мишљењу у Црној Гори, у до-
лини Зете и око Скадарског језера. На чему су засновали
своју претпоставку и да ли су досадашња истраживања
поткријепљена ваљаним индикаторима, како је могуће
да досадашња наука није могла одгонетнути када се ст-
варно водио Тројански рат, ко је у њему ратовао и гдје се
све то догађало, основна су питања којима се баве аутори
ове књиге.
Низ података из литературе, велики број цитата из
Одисеје, Андесилићи су употпунили новим сазнањима
на бази географске и геолошке подударности, уз примје-
ну геометријског поступка, зашта су стари народи имали
посебну склоност.
23
Књига Троја и Атлантида садржи четири дијела: Први

дио је уводног карактера и он се бави историјском димен-
зијом Тројанског рата, онако како је овај догађај предста-
вљен у Илијади и античким митовима. У овом дијелу дат
је преглед досадашњих резултата у области археологије и
историје, на бази којих је услиједио низ закључака о пре-
дметном догађају. С тим у везу аутори постављају једну
нову хипотезу. Локацију за Хомеров Илиј они налазе у
зетској равници.
У другом дијелу књиге, коришћењем геометријске
анализе у одређивању географског положаја Троје, Анде-
силићи полазе од претпоставке да је рељеф гдје се налази
Троја данас копија оног опјеваног у Илијади. Анализом
евентуалних промјена у изгледу рељефа под дејством ге-
олошких сила, Андесилићи покушавају извршити рекон-
струкцију палеорељефа, чиме топографску карту Троје
препознају на топографској карти Црне Горе.
Трећи дио књиге је наставак рјешења геометријског
задатка, гдје се, на основу задатих елемената, приступа
конструкцији рјешења којим се опажени правци у Илија-
ди, погледи и путање богова преносе на савремену гео-
графску карту Црне Горе и одређује положај тражених
тачака на хоризонту. Тражене тачке добијене у пресјеку
ових праваца по правилу су планински врхови, брежуљ-
ци, пећине, праисторијске градине и други слични об-
јекти. Имена из Илијаде, уписана на мјестима пресјека од
географске карте Црне Горе, образују географску карту
Троје.
У четвртом дијелу књиге аутори полазе од прет-
поставке да су Хомерови епови Илијада и Одисеја, уства-
ри, два научно-истраживачка пројекта. Силе у природи
су персонифициране у боговима, а њихови одрази на
24
простору Троје приказани су кроз људску имагинацију

у ликовима ахејских и тројанских јунака који се боре под
Тројом. Тема коју обрађује Илијада, према мишљењу ау-
тора, није ништа друго до слика потопа који се перио-
дично јавља на простору Троје, а тема која је обрађена у
Одисеји је ледено доба на просторима данашњег Јадран-
ског мора.
Хомер у Илијади, када описује распоред копна и мора
на простору Троје, према предвиђањима аутора књиге
Троја и Атлантида, види карту јужног Јадрана. Антич-
ким, Хомеровим, називима који се помињу у Илијади,
одговарају савремени називи. Океан у Илијади по прет-
поставкама аутора је Јадранско море Трачко море је за-
лив Боке Которске, Хелеспонт је море између садашњих
токова ријека Дрима и Бојане, а вирови Ксанта и Ска-
мандра су Скадарско језеро. Аутори помињу и друге
примјере који иду у прилог тврдњи да се ради о терми-
нолошким замјенама. Полуострво Луштица у митовима
античке Грчке познато је под именом Лемно. Оно се, пре-
ма Илијади, налази јужно од Атоске горе, што се види из
путање Богиње Хере са Олимпа на Иду. Полуострво које
данас носи назив Грбаљ, Хомер у Илијади назива Имбро.
Хомеров гредовити Сам налази се западно од Олимпа
у сусједству Имбра, па Богиња Ирида скаче са Олимпа:
„У средини између гредовитог Имбра и Сама, Скочи
у море црно“.
Данас полуострво Сам носи назив Врмац. Полуостр-
во Тенед за вријеме Тројанског рата носи назив простор
између данашњег залива Мркојевић, Јадранског мора и
остатака Хелеопонта. Ријеке које су опјеване у Илијади
протичу тројанском равницом и лако се могу препознати
у ријекама данашњег јужног дијела Црне Горе и сјевер-
25
не Албаније. Називу ријеке Скамандар, која се помиње

у Илијади, према мишљењу аутора, одговара савремени
назив Зета, Симоент је Морача, Сатниоент је Цијевна,
Ксант је Дрим, Есеп Мала ријека, Лепотеке чесме су Вре-
ла Рибничка, а Скамандар или Ксант је Бојана.
- Света тројанска планина Олимп, на којој су Грци
смјестили 12 својих богова, налази се у Тракији, а данас
Хомеров свети Олимп носи назив Ловћен и простире
се изнад залива Боке Которске. Трачки Сам је планина
Орјен. Атос је велики Врх, Ида одговара називу Жије-
во, Пергам Малесији, Батија је Рогамско брдо. Пећина у
околини острва Мамула одговара називу из Илијаде Те-
тидина шпиља. Плава пећина на полуострву Луштици је
Посејдонова шпиља и Еги, а пећина у околини Петровца
је Посејдонова шпиља - сматрају Андесилићи.1
Бројна хомеровска имена аутори су дешифровали.
Да ли су на правом путу, нека кажу нова и будућа на-
учна сазнања. Али и научници би се могли запитати да
ли толике и чудне подударности појмова могу бити слу-
чајне. Ипак све ове слутње могле би бити изазов за нова
истраживачка прегнућа о Троји. Не може се оповргну-
ти запажен допринос Андесилића на указивању правца
провјере досадашњих резултата од којих су многи ближи
миту него ли научним резултатима. На овом подручју
Андесилић Драгољуб (1950), Kомарница, Шавник. Живио у
Пљевљима гдје је завршио гимназију. Дипломирао на Рудар-
ско-геолошком факултету. У коауторству са братом Новаком
написао књигу Троја и Атлантида. Писао стручне радове. Живи
у Ужицу.
Новак Андесилић (1953), Kомарница, Шавник. Публициста.
Kњиге: Троја и Атлантида (коаутор Драгољуб Андесилић), Ужи-
це, 1995, Троја на Скадарском језеру, Подгорица 1994. и други
радови.
26
науке важан би допринос могли дати лингвисти, тумачи

старих језика и појмова, како би се прецизније одгонет-
нуло значење бројних топонима. Андесилићи су учини-
ли први корак на том плану. Надамо се да неће остати
усамљени.
(Борба, Београд, фебруара 1995,

Пљеваљске новине, 27. јануар 1995, стр.4)
27
ЗГУСНУТА ПАНОРАМА
ЊЕГОШЕВОГ СТВАРАЛАШТВА
(Добрило Аранитовић: Његош и позориште, библиогра-

фија, Шабачко позориште и КИЗ „Алтера“ Београд)
Књига „Његош и позориште“ је тематска ретроспек-

тивна библиографска цјелина - дио укупне библиограф-
ске грађе о Његошу на којој је аутор истрајно, неуморно
и максимално одговорно радио преко три деценије. Оно
што нијесу успјеле да ураде институције, урадио је До-
брило Аранитовић за кога с правом познати посленици
науке и културе тврде да је најистакнутији и најзначај-
нији библиограф у културном и научном ареалу на прос-
тору бивше Југославије.
Прије него што представимо ово дјело, саопштићу
неколико података о аутору. Истина, њега не треба по-
себно представљати јер је он знан широј научној и струч-
ној јавности а наравно и овој средини за коју је везан цио
радни а у највећој мјери животни вијек, чиме је потврдио
ону Његошеву мисао:
„Гдје је сјеме клицу заметнуло
Онде нека и плодом почине“...
Рођен у Мали Крћама 1946. године. Гимназију завр-
шио у Пљевљима. Дипломирао на Филозофском факул-
тету у Београду (филозофска група). Радио као професор
филозофије у неколико средњих школа у Србији а потом
29
у Народној библиотеци у Шапцу, одакле, са највишим

библиотечким звањем, одлази у пензију. Бави се фило-
зофијом, етнологијом, књижевношћу, лексикографијом,
библиографијом, књижевном историјом и критиком, ку-
лтурологијом, сакупљањем народних умотворина, пе-
дагогијом, библиотекарством. Из тих области објавио
бројне радове. Урадио је велики број персоналних (фи-
лозофа, књижевника, научника) тематских и регионал-
них библиографија. Стални је сарадник часописа Биб-
лиографски вјесник (Цетиње). Учесник бројних научних
скупова са веома запаженим излагањима, приређивач за
штампу дјела више научних дјела, преводилац са руског
језика, члан Удружења књижевних преводилаца Србије,
члан Одбора за књижевност ЦАН-у, стални члан и са-
радник Матице Српске (на изради Лексикона писаца
Југославије), сарадник ЦАН- у на изради енциклопедије
Црне Горе. Добитник више награда и признања међу
којима је награда „Стојан Новаковић“, „Милорад Панић
Суреп“ и других признања. Сарађује у бројним часопи-
сима. Наравно, никада није заборавио свој завичај, који
је био редовна тема истраживања, о чему је објавио више
радова.
Овај ријетки књигољубац, без сумње, располаже са
највише грађе о Његошу. Припремио је два велика двос-
тубачна енциклопедијска тома са преко 21.000 библио-
графских јединица, систематизованих у десет тематских
цјелина: Његош и филозофија, Његош и етнологија, Ње-
гош и образовање, Његош и позориште, Његош и право,
Његош и ликовна умјетност, Његош на филму и теле-
визији, Његош у преводима, Његош и музика, Посебна
издања о Његошу.
30
То, без сумње, представља згуснуту панораму Њего-

шевог стваралаштва које је одавно прешло границе земље
и постало својина народа и васпитач генерација борца за
слободну мисао, јер је сам Његош желио да Црна Гора
постане највећи врх слободе са које се растјерује бездуш-
на тиранија и волунтаристичка бирократија.
И заиста није могло бити већег дара у поводу обиље-
жавања 200 година од рођења Петра II Петровића Њего-
ша од овог што је аутор понудио свеукупној манифеста-
цији обиљежавања овог догађаја и имена.
Библиографија „Његош и позориште“ је само једна
од десет тематских цјелина о Његошу коју су недавно
објавили Шабачко позориште и КИЗ „Алтера“ Београд.
Књига сублимира имена бројних прилога који трети-
рају Његошева дјела на црногорској, српској и европској
позоришној сцени. Библиографија садржи 920 једини-
ца које поентирају смисао, садржај и значај Његошевог
драмског дјела, посебно Горског вијенца и интерес по-
зоришних стваралаца за ова дјела. Временска димензија
истраживања аутора захвата период од 1884. године, када
је објављена прва вијест о приказивању Горског вијенца
у Бечу на њемачком језику. Исте године, према откри-
веним биљешкама евидентираним у Библиографији,
почела је и изградња Зетског дома на Цетињу. Од тада
па надаље, сазнајемо из Библиографије, Његошев Горски
вијенац је небројено пута на позоришној сцени у орга-
низацији познатих театарских установа широм свије-
та, што је аутор поткријепио пописом хиљада прилога
објављених у гласилима и публикацијама разних врста
широм Европе. Све то потврђује да је Његошево дјело
нашло свој одраз у Европи, чиме је аутор дао немјерљив
допринос истраживању веома актуелне теме Његош и
31
Европа која је сада предмет научних скупова поводом

два вијека од рођења великог пјесника и филозофа.
Аутор се није бавио само обичним пописом радова
већ је неке од њих пропратио потребним објашњењи-
ма и анотацијама о значајним актерима у организацији
и извођењу Његошевих драмских дјела на позоришној
сцени и бројним значајним представницима различитих
врста умјетности и научних дисциплина које се баве Ње-
гошем. Тако у објашњењу једног написа каже да је Горски
вијенац први пут изведен на позоришној сцени у Рисну
1851. године (за Његошевог живота) „у кући богатих Ћа-
товића, са тумачима улоге од којих је сваки био писмен,
под редитељском улогом Николе Ђурковића Ришњани-
на, првог композитора Срба и оснивача позоришта на
српском језику“.
Према мишљењу рецензената ова библиографија от-
вара нове просторе за изучавање Његошевих дјела, јер
у хронолошком низу доноси приказивање Његошевих
дјела и то на националним сценама: у Новом Саду, Тито-
граду (Подгорици), на Цетињу, у Београду, као највишим
професионалним театарским институцијама, али обух-
вата и друге организационе и умјетничке облике као што
су путујућа позоришта, специјално припремљене драма-
туршке обраде за „Театар једног глумца“, (Спасојевић,
Маруновић, Шантић и др.) за два и више глумаца, за мање
позоришне екипе које су у посебној драматуршкој обра-
ди приказивали, прије свега, најпопуларније и најзначај-
није позоришно Његошево дјело Горски вијенац.
У свом вишегодишњем библиографском раду Добри-
ло Аранитовић је прикупљао и податке о приказивању
Његошевих дјела и на аматерским сценама, у бројним
школама. Према подацима обрађеним у Библиографији,
32
импозантан је број позоришних гостовања у иностран-

ству које наводи аутор: Беч, Одеса, Лондон, Кијев, Дан-
ска, Аустралија, Париз, Западна Њемачка (турнеја),
Праг, Мексико (турнеја), Монтреал, САД (турнеја), Ота-
ва, Сиднеј, Стразбур, Канада, (турнеја), Торонто, Чика-
го, Штутгарт и друге земље и градови. Све то говори да
је Његошево дјело постало дио универзалног, свјетског
значаја, захваљујући интерпретацијама и тумачењима
наших великих најталентованијих умјетника, прије све-
га редитеља. Почевши од Николе Ђурковића (1851), па
преко Васа Косића (Београд 1929), Миње Дедића, Бошка
Бошковића, Раше Плаовића, Влада Јаблана и других.
Низом пописаних прилога аутор Библиографије ис-
тиче да су редитељи са Факултета драмских умјетности
у Београду, Никола Вавић, Благота Ераковић и Радомир
Мићуновић остварили своје највеће уметничке успјехе
за које су добили највише награде на Стеријином по-
зорју. Њиховом стваралачком кругу припада и Радмила
Војводић и Вида Огњеновић и низ других умјетника, по-
себно великих глумаца који су тумачили Његошева дјела
и ликове као носиоце главних улога.
У Библиографији су заступљени и називи прилога
који садрже податке о наградама и признањима које су
бројни редитељи, глумци, сценографи, костимографи и
други ствараоци добили за успјешне резултате на раз-
ним позоришним фестивалима на којима су исказали
свој умјетнички домет.
Из Библиографије читалац и корисник сазнаје да је
оснивањем Академије за позоришну умјетност у Бео-
граду 1948. године, као савезне институције, омогућено
школовање великог броја студената из Црне Горе. Они су
послије повратка у своја позоришта на Цетињу, у Тито-
33
граду (Подгорици) и Никшићу започели дуг и значајан

пут тумачења и приказивања Горског вијенца и других
Његошевих дјела. А у наставне програме Академије уш-
ао је на велика врата Његош са Горским вијенцем и дру-
гим дјелима и стиховим.
Библиографија „Његош и позориште“ пружа увид у
многе сегменте позоришне културе на тлу Србије и Црне
Горе и представља вриједан допринос историји наше по-
зоришне умјетности и презентацији снаге Његоша као
драмског писца. Овај вриједан прилог Његошевој библи-
ографији аутор је употпунио низом потребних региста-
ра који ће значајно олакшати корисницима упознавање
резултата појединих дисциплина његошологије.
Библиографија показује да је Горски вијенац драмско
дјело и да је наш савремени театар то схватио као велики
умјетнички задатак који су успјешно рјешавали најбољи
редитељи, глумци, сценографи и костимографи.
Ова библиографија указује и на значајно учешће ком-
позитора који су стварали велика умјетничка дјела на
Његошевом Горском вијенцу. Чувени композитор Ни-
кола Херцигоња компоновао је сценски ораторијум у
три дјела Горски вијенац, који је премијерно изведен на
сцени Народног позоришта у Београду 19. октобра 1957.
године. Либрето су написали Раша Плаовић и Никола
Херцигоња. Диригент је био Оскар Данон, сценограф
Миомир Денић а костимограф Милица Бабић Јовано-
вић. Улоге су тумачили наши најбољи пјевачи. Била је то
велика свечаност, а представа је била приказана у част
ослобођења Београда.
Надлежна министарства обје државе препознала су
вриједност тог дјела па су пружила подршку у реализа-
цији овог пројекта. Било би нормално и вишеструко оп-
34
равдано са научног, културолошког и општедруштвеног

и историјског значаја да цјелокупан рад Аранитовића о
Његошу нађе издавача и покровитеља, јер ријеч је одиста
о дјелу капиталног значаја. Два вијека од рођења велика-
на изванредна је прилика и обавеза за то а и 60 година
Црногорског народног позоришта.
У осврту на ово дјело један од рецензената проф. др
Радомир Ивановић каже: „Аранитовић је као ријетко
ко у области библиотекарства и библиографије и лекси-
кологије успио да оствари животни циљ и да у највећој
мјери овлада цјелином Његошевог дјела и значаја и дис-
циплинама које су се њиме бавиле. Тиме је употпунио
бројне празнине у нашој културној и научној баштини
а нарочито у Његошологији и тако себе са дебелим по-
крићем сврстао у ред не само дужника већ заслужника,
прије свега„ истиче Ивановић.
- Радећи на овом раду Аранитовић је преузео на себе
све оне сложене и велике послове који захтијевају рад
цијелог једног института, па је тако и сам постао дио свог
сопственог Његошевог института. Јер све што је до сада
створио и што жели да створи представља посебну Ње-
гошеву радионицу која нам је недостајала и коју треба
оснивати у свим срединама и потпомагати је, са надом да
ће, у одговарајућем времену, Аранитовић свој његошев-
ски архив пренијети у неку од наших завичајних инсти-
туција- каже у предговору ове публикације Алојз Ујес,
професор на Факултету драмских умјетности у Београду.
Аутор се није задовољио регистром имена што је
уобичајено за библиографски састављаче већ је сачинио,
осим именског регистра и регистар Његошевих дјела на
сцени, регистар драмских дјела о Његошу, драмска дјела
о Његошу на сцени и попис мјеста извођења Његошевих
дјела.
35
Вриједи истаћи и веома атрактивну ликовну опрему

књиге дизајнирану са преко 40 иконографских прило-
га. И на тај начин аутор је указао на прва приказивања
Његошевих дјела, најзначајније центре у којима су та
дјела изведена, истакао велике редитеље и глумце који
су значајан дио свог стварања посветили сценском ис-
траживању Његошеве драматургије. Ријеч је о опширној
иконографској грађи о приказивању Његошевих дјела
на сцени (цртежи, ликовна дјела, филмови, ТВ емисије и
други материјал..) који се могао обезбиједити дуготрај-
ним и упорним радом и трагањем по фондовима народ-
них позоришта, музеја, радио и телевизијских организа-
ција, библиотека, филмских и других установа и других
организација.
Стога је библиографско дјело Добрила Аранитовића
о Његошу почаст горостасу пјесништва и слободоумном
духовнику. То је рудаменталан допринос најважнијем
јубилеју црногорске културе, поводом два вијека од ро-
ђења великог пјесника. Заједно са другим садржајима
којима се обиљежава овај јубилеј, ова библиографија је
учинила тај догађај најсветијим празником обливеном
лучама и вјечношћу.
Свјестан сам да сам само назначио значај и садржај
овог дјела о коме, чини ми се, свака ријеч, без обзира ко-
лико била снажна и метафорична, не може у потпуности
дочарати огромни напор и рад који је аутор уложио и на
крају успјешно исказао у резултату капиталног значаја
не само за његошологију већ и друге научне дисциплине
и умјетничке жанрове.
(Милорад Јокнић: Излагање на промоцији у Пљевљима

17. новембра 2013, поводом два вијека од рођења Петра Дру-
36
гог Петровића Његоша. У скраћеној форми текст објављен у

Просвјетном раду, листу просвјетних, културних и научних
радника Црне Горе, новембра 2013. стр. 23, рубрика Култура) 1
1 Аранитовић Добрило (1946) Мале Kрће, Пљевља. Библиоте-

кар, библиограф, књижевни критичар и преводилац. Гимназију
завршио у Пљевљима а Филозофски факултет, група филозофија,
у Београду. Радио као професор у средњим школама у Српској
Црњи, Варварину и Шапцу. Највећи дио радног вијека провео
у Шапцу, гдје је био библиотекар - савјетник у Народној биб-
лиотеци „Жика Поповић“. Бави се филозофијом, етнологијом,
књижевношћу, лексикографијом, библиографијом, сакупљањем
народних умотворина. Урадио је велики број персоналних, те-
матских и регионалних библиографија (филозофа, књижевника,
научника). Највише је радио на библиографској обради перио-
дичних публикација. Учествовао у раду бројних научних скупо-
ва. Члан Одбора за књижевност ЦАН-у, сарадник и члан Матице
српске - сарадник на изради Лексикона писаца Југославије, Члан
Удружења књижевних преводилаца Србије, сарадник ЦАН-у на
изради Енциклопедије Црне Горе. Добитник више награда и при-
знања.
Неке библ: Библиографија часописа „Венац“ 1972 – 1982, Биб-
лиографија радова о пљеваљском крају 1988, Хегел у Југославији
1863 - 1990, Академик проф. др Урош Ружичић 1992, Библиогра-
фија о Васојевићима 1992, Подрински часописи 1920 – 1970, Биб-
лиографија Шабац 1997, Библиотекарство у Шапцу и Подрињу,
Црногорска библиографија, том III, Библиографија академика
Миомира Дашића 2007, Библиографија радова др Љубомира
Дурковића Јакшића и др. Приредио је за штампу више књига,
био рецензент за више дјeла из разних области стваралаштва,
учесник бројних научних скупова. Сарађивао у бројним листо-
вима и часописима. Превео са руског језика више радова Живи
и ради у Шапцу.
37
ДРАГОЦЈЕН ДАР ЗАВИЧАЈУ
(Добрило Аранитовић, Библиографија радова

о пљеваљском крају, издавач НИРО Пљеваљске
новине, 1988, штампа „Просвјета“ Београд)
Библиографија радова о пљеваљском крају аутора

Добрила Аранитовића представља први успјешан корак
у попису радова о овом подручју за период од најстаријих
времена, завршно са 1945. годином. Радна верзија ове би-
блиографије сачињена је још прије неколико година, са
жељом њеног састављача да пружи помоћ ауторима који
су радили и раде прилоге за Монографију Пљеваља и око-
лине. Коначна верзија, објављена 1988. године у издању
НИРО Пљеваљске новине, задржала је своју првобитну
структуру која је, углавном, диктирана методолошком
пројекцијом поменуте монографије. Тако је цјелокупни
библиографски садржај, у складу са савременим библио-
графским стандардима, сврстан у дванаест одјељака, оф-
ормљених према хронолошко-историјским и тематским
цјелинама пописаних радова.
Прво поглавље Физичко-географске особине пље-
ваљског краја обухвата шесдесет три библиографске
јединице из ове области. Пажњу привлаче неки радови
који су све до појаве ове књиге били непознати већи-
нини истраживача ове материје. Међу њима су радови
неких аутора страног поријекла, као и бројни радови на-
39
ших земљака које је животна судбина давно одвојила од

завичаја. Сви ти радови за којима је аутор упорно трагао,
богата су и вриједна грађа за писање исцрпне географије
о пљеваљском крају, вишеструко занимљиве по многим
особеностима.
Потом слиједе библиографске јединице систематизо-
ване у сљедећа поглавља: Пљеваљски крај до досељавања
Словена, Пљевља у средњем вијеку и у периоду турске
владавине, Пљеваљски крај у национално-ослободилач-
ком покрету и ратовима за ослобођење (1804-1918). За
темељније проучавање назначених историјских периода,
аутор Библиографије на својеврсно приступачан начин
нуди око 340 радова сакупљених у низу листова,и часо-
писа и књига.
Пето поглавље Библиографије садржи радове темат-
ски везане за догађаје, личности и појаве између два рата.
Низом занимљивих прилога које је открио аутор за по-
стојећи период демантована су нека схватања да је овај
период оскудан у грађи за његово темељније проучавање.
Трагалачки напори аутора посебне резултате дали
су у прикупљању радова са тематиком из НОР-а и рево-
луције. Ово поглавље садржи прек 400 библиографских
јединица које пружају богату грађу за свестраније изуча-
вање НОБ-а и револуције у пљеваљском крају.
Обиље занимљивих радова нуди поглавље Поријекло
и кретање становништва и Културно-просвјетне прили-
ке. Пописани радови из ове области углавном се уклапају
у три тематске цјелине: Оснивање и рад школа, Ликови
просвјетних радника и културних прегалаца и Културне
прилике у пљеваљском крају.
Десето поглавље је права ризница за етнологе и ис-
траживаче народног живота и стваралаштва. Више од
40
стотину радова из овог одјељка представља велики иза-

зов за истраживачке подухвате у области народног жи-
вота и стваралаштва.
Драгоцјену услугу састављач Библиографије нуди
за изучавање споменика, културе и умјетности у пље-
ваљском крају. Само из ове области у Библиографији је
регистровано преко 150 радова из пера познатих науч-
них и културних посленика. Таквом селекцијом која је
ријетко евидентна у библиографској дјелатности, аутор
Библиографије учинио је огромну олакшицу научним
радницима, културним, просвјетним и јавним дјелат-
ницима и свим знатижељним корисницима ове књиге у
свестраном изучавању друштвено- економске, политич-
ке и културне прошлости пљеваљског краја. Знатан број
уврштених радова састављач је пописао на самом извору,
а мањи дио преузео из других пописа.
Сви прилози груписани су хронолошки и по темат-
ској сродности у оквиру одјељака, по азбучном редос-
љеду презентирана су имена аутора. Библиографским
описом обухваћени су сви потребни елементи каракте-
ристични за стандарде библиографске дјелатности: пре-
зиме и име аутора, назив прилога, назив листа или часо-
писа у коме је прилог заступљен, мјесто издања, година
и годиште, број страница.
Ради лакшег сналажења неким насловима додаване
су одговарајуће анотацје. Ради бржег и лакшег пронала-
жења потребног прилога, састављач Библиографије са-
чинио је регистар прегледаних листова, часописа, књига,
зборника и других публикација, регистар аутора, пре-
дметни именски регистар и регистар сакупљача народ-
них умотворина. Пажњу у Библиографији привлачи и
посебан прилог попис листова, часописа и књига штам-
41
паних у Пљевљима до 1945. године. Имајући у виду све

изложено, с правом се може рећи да је библиограф Ара-
нитовић обрадом и уређењем ове књиге оставио примје-
ран образац како се библиографски обрађује грађа и
како се на најбољи могући начин уступа на коришћење
научној и стручној јавности и другим корисницима.
(Брезнички записи, бр. 1, Издавач НИРО

Пљеваљске новине, Пљевља, 1990)
42
Радмила Аранитовић
Арамбашић
СНАГА И КАТАРЗА ЉУБАВИ
(Радмила Аранитовић Арамбашић:

Не гасите светлост, издавачи ЈП ПТТ
Србије и КУД „Ђоко Павловић“,
Београд 2006)
Литерарни немир пјесникиње Радмиле Аранитовић

Арамбашић добио је дубок отисак у збирци пјесама „Не
гасите светлост“. Пјесничка мисао Радмиле Аранито-
вић, рођене у Малим Крћама на дан породичне славе
Св. Ђорђија, бујно је разлистана дугом стазом од родног
краја, преко улице Ловћенске у Пљевљима и других зави-
чајних рамова, па све до Београда, гдје несебично одсли-
кава љубав и тајне своје душе филује тананим пјесничким
исказима. Радост, љубав, бол, зебње, представљене јарким
бојама лирске душе ауторке, интегрисане су у једну темат-
ску пјесничку цјелину, у којој топлином говори свјетлост
душе из које зна да искрсне и ватра, пламен и пожар.
---------------------
А негде у души
провејава сета:
да ли је наше време
од тебе далеко
још осећам мирис
изгубљеног лета
и питам се да ли те
ко ја љуби неко.
43
Искреност, топлина, отвореност, осјећајност су ос-

новне компоненте које, у корелацији са вјеровањем у
„прољеће љубави“, разоткривају вољу у храброст аутор-
ке да истраје над сјетом и да у природи љубави пронађе
смисао вјечите људске постојаности. У њеним пјесмама
неутихле чежње провирују све њене туге, самоће, молит-
ве, одзвања јесења тугованка, мирише башта родитељска
у којој налази смирај својих снова. У праву је Јован Ми-
хајилов кад о њеним пјесмама каже да су оне мит, фаус-
товски згуснуте у језгровито појање које тражи тишину.
„Њени стихови су свједоци туге, зов тамбуре, ходочашће
сна, додир руке, врели пољубац са ватрометом и звјезда-
ним пупољком“.
Како рече пјесникиња „тешко је угасити буктињу
срца“ која се не може обуздати. Но, поред ватре у пјес-
ничким искрама присутни су и пепео, што као антоним
упућује читаоца у размишљање о узајамној вези рађања
и љубави, настојања и нестајања, живота и смрти.
Тиме пјесникиња исказује читаву једну животну
дијалектику, која пулсира у бескрајним покретима и уз-
лету у замагљена једра даљине што рађа стрепњу и зебњу
али и вјеру у добру страну живота:
---------------------------
Бојим се ужасно се бојим
Даљине и времена
Даљина да те не одаљи
Време да те не загуби.
У другој пјесничкој цјелини ове збирке под називом

„Певаћу да не плачем“, опет фигурира љубав, растанак,
кајање, опроштај и друге чари младости али и ломови
као редовни сапутници живота.
44
--------------------------------
Реке мале ти се и не сећаш
У вале је наше тајне скрила
Али немој заборавит мила
У мом срцу лом си оставила.
У оквиру ове цјелине наглашене је још једна цјелина

Улица ловћенска, та галерија њеног дјетињства, роди-
тељског дома, школских дана и пријатеља. У ту пјесничку
рефлексију уграђени су и портрети родитеља, са којима
је сваки растанак био болан али и мудра порука и жеља
за здравље, успјех и стрпљење.
Пјесмом „Гдје умире душа“ пјесникиња дотиче једну
филозофску тему, смисао живота и бесмртност душе /
која лута по небеском своду/ па се онда врати код воље-
них својих/ када предвечерјем на починак оду/.
Збирка је завршена циклусом Немири, што је можда
алузија пјесникиње за продор у нове хоризонте у којима
је нови пројекат будућности – опет љубав или пјесма,
радост живљења и стварања.
Издавач ове пјесничке збирке је Јавно предузеће ПТТ
саобраћаја Србије и КУД “Ђоко Павловић”. Промоција
књиге приређена је 27. октобра 2006. године под покро-
витељством Удружења Пљевљака у Београду. 1
(Пљеваљске новине, 15. 11. 2006)

Радмила Аранитовић Арамбашић (1948) Пљевља. Гимназију
завршила у Пљевљима. Студирала француски језик. Пјесме
објављује у књижевним часописима, збиркама и антологијама.
Члан је више асоцијација из области књижевног живота. У ос-
нови њене поезије је радост и љубав.
Објавила је збирке пјесама Дотакнути снови, Не гасите свет-
лост. Живи у Београду.
45
ДОПУНА ВУКА
(Тома М. Бацетић: Стара Србија,

превод Добрило Аранитовић,
Издавач Историјски музеј Србије,
Заслугом Добрила Аранитовића, свестраног ствара-

оца, филозофа, библиографа и преводиоца, у научну и
стручну јавност и у руке читалаца доспјело је једно ври-
једно књижевно и научно откриће. То је књига аутора
Томе М. Бацетића, Стара Србија, објављена на руском
језику у Москви 1876. године, у издању Царског друшт-
ва за историју и старине Русије при Московском уни-
верзитету. Књигу је пронашао књижевни историчар
мр Станиша Војновић, а први је превео на српски језик
Добрило Аранитовић. Њиховим трудом избављен је из
присјенка значајни етнолог и писац Тома М. Бацетић ко-
ји је на руском језику објавио вриједна свједочанства са
путовања по Старој Србији, односно њеном западном
дијелу Рашке области из далеке 1858. године.
С обзиром да је Бацетић рођен у Бањи код Прибоја,
он је највише времена провео у Манастиру код Прибоја,
гдје је настојао да отвори основну школу. Том приликом
он је показао велико интересовање за турску управну
власт, богате трговце и сиромашне сељаке, детаљно упо-
знао социјалну структуру и статус Срба на овим просто-
47
рима, вјерно описујући сељака и његов сурови живот у

условима турске власти.
Пажњу привлачи Бацетићев разговор са комшијом
муслиманом о вјери, борбама Турака из Рашке области
против Карађорђа и кнеза Милоша, о чему читаоцима
презентира узбудљиве историјске приче са драматичним
сценама. Занимљива је прича муслиманског сељака о на-
паду Карађорђа на Рудо,“када је била страшна битка и
Дрина носила лешеве погинулих са обје стране, када је
изгинуло много људи а није било побједника“.
Ту су и приче о насилном турчењу, народном животу,
обичајима, вјеровањима, казивањима трговаца, калуђе-
ра, кириџија, граничара и других личности које су својом
улогом давале печат тадашњем животу и друштву. Баце-
тић биљежи жива сјећања о Карађорђу „ који је био веома
љут и поштен и наш народ га је поштовао кроз његове
правичности“, али та строгост била је итекако потребна
за позив на устанак против Османлија и исламизираних
Срба.
Бацетић, такође, биљежи жива сјећања муслимана о
заједничким коријенима са Србима и констатује да би
муслимани кренули у борбу против Османлија и Арба-
наса ако би им остала земља у власништву.
Засебно поглавље у овој књизи посвећено је хајду-
цима и њиховим осветничким акцијама ради заштите
народних права од самовоље и бесправља. Значајни су
записи о манастиру Бањи код Прибоја који је био обу-
зео шумски честар јер те шуме, како истиче аутор, није-
су сјекли на Срби хришћани ни мухамеданци, јер су их
сматрали манастирском својином, а сва имања, шумске
парцеле, до обнављања и довођења манастира Бање у
претходни ред, припадала су манастиру Св. Тројица код
48
Пљеваља, у Херцеговини, који за све ово вријеме добија

приходе.
Један од рецензената ове књиге академик Петар Вла-
ховић истиче да књига Томе Бацетића Стара Србија у
свему одговара Вуковом „описанију Србије“ и у многоме
га допуњава и у методи и садржајном погледу. Обухвата
простор који Вук није довољно познавао (Стари Влах),
па су утолико драгоценији аутентични подаци које је о
животу српског народа под Турцима средином 19. вијека
сабрао и објелоданио Тома Бацетић.1
(Пљеваљске новине, 15. март 2001)
Тома Бацетић, Бања код Прибоја. Етнолог и аутор вриједне ет-

нографске грађе која је објављена у Москви, гдје се школовао и
радио све до смрти осамдесетих година 19. вијека.
49
Милка Бајић
Подерегин
СЛИКЕ ПАТРИЈАРХАЛНЕ
КУЛТУРЕ У СТАРОЈ
ХЕРЦЕГОВИНИ
(Милка Бајић Подерегин, Свитање,

Југославијапублик, 1987, Београд)
Онај ко довољно не познаје историју Пљеваља везану

за посљедње деценије 19. и прве декаде 20. вијека, нека
ишчитава књигу „Свитање“ Милке Бајић Подерегин.
То је вјеран исјечак из панораме патријархалне културе
народа у старој Херцеговини, мозаик ликова и догађаја
који су мијењали вријеме и живот. По свом драматичном
склопу, приповједачком дару, неки књижевни критича-
ри сврставају ово дјело у ниво Андрићевог књижевног
домета. Није то пука историја састављена од фактограф-
ских навода. То је историјска читанка написана сочним
и аутентичним језиком прожетим помало туђинским
ријечима које су се одомаћиле вишедеценијским вла-
дањем освајача овим просторима. То су бројни слајдови
о животу и раду у традиционалној патријархалној зајед-
ници која кроз своју трансформацију подноси ударе не-
умитних промјена изазваних друштвеним, политичким,
културним, обичајним и другим ломовима. То је слика
једног бурног периода у коме се смијењују режими моћ-
них царевина Турске и Аустрије и надолази интересо-
вање и других за овај простор. У таквом колоплету нај-
51
више ожиљке подноси породична заједница која свој

однос гради на традиционалним принципима, али који
под налетом новог времена и историјских промјена мо-
рају да се превазилазе и добијају нове форме. На удару су,
првенствено, богате трговачке породице које се на крају
морају одрећи свог господственог статуса и богатства и
прихватити норме у новим условима које намећу нови
властодршци. Трговина, старјешинство, углед и мираз,
као основни принципи патријархалне породице, полако
измичу из живота.
Читава слика тог историјског периода представљена
је кроз положај и судбину породице Жарковић, њене три
или четири генерације и породица са којима су они ус-
постављали родбинске везе, од којих се свака суочава са
новим облицима живота и рада. Раскошним описом ау-
торка дочарава све сфере живота у породичној заједни-
ци, њихове обичаје, одгој, одијевање, исхрану, намјештај,
свадбе, радости, дјечије забаве и игре, одлазак у цркву,
живот у чаршији, свечаност за празник и све друге нијан-
се живота које се не би могле у потпуности схватити оп-
исом у стилу историјског казивања. Било је то вријеме
традиције, транзиције и страховања шта ће бити сјутра.
Вријеме стварања грађанског друштва у бурним и неиз-
вјесним околностима.
Радња романа креће од женидбе Тана Којића Савком,
такође дјевојком из угледне куће Борисављевић из Нов
Вароши који стичу двије кћерке, Јелку и Јулу.
„Кућа им је била пуна свега, преливало је свуда. Тане
је сваки дан понешто докупљивао. Већ првог мјесеца по-
слије вјенчања купио је Савки огрлицу од тридесет пет
великих дуката, тепелук, сав у бисеру и малим дукатима,
либаду извезену златом и украшену шљокицама. Па ипак
52
је Савка била тужна и тешко је подносила Таново мило-

вање, нарочито првих мјесеци...Када би Тане отишао у
чаршију, она би излазила на доксат, гледала Пљевља опа-
сана голим брдима и туговала за својом Новом Вароши,
зимзеленим шљивицима, Златаром и његовим чарима,
са свјежим планинским потоцима. Туговала је за својим
стричевима и стринама које су је одњеговале јер је рано
остала без родитеља“. Сјећала се куће у којој је одрасла
и господарског живота у њој, пута у Сарајево и сарајев-
ских момака одјевених по бечкој моди. ‚‘Они, не само да
су се друкчије облачили, него су друкчије ходали, гово-
рили и пушили фине танке цигаре... Тане ја радио у дућа-
ну и магази коју је отворио пошто се оженио. Момци
су му помагали, ишли на пут да му воде коња. Чим би
хоџа објавио ићиндију, Тане би затворио дућан и магазу,
пустио момке да иду својим кућама, па би прошао испод
велике џамије и упутио се ка Требовини а одатле на Чит-
лук...” У њиховој кућí владала је слога, чврста патријар-
хална заједница. Није било узнемиравања ни трзавица.
Живјело се у изобиљу, спокојно, без свађе и распре, али
и без неке посебне радости.”
На прекретници у срећан породични живот, породи-
ца доживљава несрећу. Домаћин куће, угледни трговац,
човјек на гласу, Тане убијен је на путу за Чајниче. Кре-
нуо је тамо ради обављања трговинских послова и кон-
такта са својим ортацима. Драматичан је моменат када
се његов слуга Тодор враћа у његов дом и обавијештава
му супругу Јелку да је Тане убијен. Црв сумње пао је и
на Тодора (слугу) с обзиром да је Тане са собом носио
повећу своту новца. Јелка наставља да истрајава у свим
непогодама, посвећује се својим кћеркама, одбија шансу
да се преуда по наговору њених дјевера Јова и Стевана,
53
који су по традиционалном обичају преузели чување

реда и статуса и у кући њиховог рано страдалог брата
Тана. Највећи дио приче везан је за Јелку, кћерку Танову,
која је доживјела сву горчину живота на вјетрометини
разних суврата. Удаје се за Јанка Којића, сина Ратковог,
богатог трговца али без господских манира, који је имао
и сина Стева и кћерку Петрију. Роса је била жена Сте-
вова . Имала је честе чарке са својом јетрвом око пре-
имућства у кући. Трећи Ратков син је Петко, а Мара и
Стојана биле су Раткове кћерке. Ратко није био за давање
мираза својим кћеркама а много се интересовао да ли
ће му снахе доћи у кућу са миразом и увећати његов
материјални и финансијски углед. Није желио да мираз
даје из фонда породичне заједнице већ је сматрао да је
то обавеза синова. Симуна, жена Раткова, није била баш
таква. Петрија се удаје за Ђока Хаџипетровића, сина Га-
вровог., Петко, син Ратков, брат Јанков, жени се Павом
из куће Дејановића из, од оца Рада, из Чајнича. Десило се
то приликом вођења бабе Симуне у Цркву због болести,
п су се упознали том приликом. Друга кћерка Танова,
сестра Јелкина, удаје се за угледног Спасоја Хаџилукића,
Сарајлију..
Сва имовина Рада Дејановића се распала, отишла за
дугове, док је Ратко чувао патријархални ред, штедећи, с
пажњом сав свој иметак.
До значајних промјена дошло је подјелом Којића и
наставком газдовања у својим домаћинствима.
Јелка, зарад очувања породице и њеног угледа, пра-
шта Јанкову превару са слушкињом Златом. Јанко је био
дружељубив човјек у комуникацији је био и с Аустријан-
цима и Турцима, све ради трговинских интереса, али је
схватао изазове времена...
54
Јелка је имала кћерке Ђану, удату за попа Оштрића на

Илином брду. Оштрићи су били наклоњени интересима
Црне Горе да загосподаре овим крајем. Осим Ђане Јелка
је имала кћерке, Гордану, Софију и Милену и Невенку и
сина Николу. Два сина умрли су рано. Била је то велика
несрећа за Јелку. Није више вјеровала ни у Бога.
У вријеме када гвоздени јарам Аустрије иде у Босну
поново је на врату Турска. Јанко се разбољева, долази до
осипања богатства.
Избија рат. Добровољци. Нико, Јанков и Јелкин је-
динац, постаје прва жртва рата. Гину два Росина сина,
па још много других. Умире Јанко. Опет туга у Јелкином
дому. Честе пљачке. Приче о новој држави, краљевини.
Ишчекивање ослободиоца.
Сву ову причу помињемо ради потпунијег схватања
времена и живота о коме пише ауторка. Стога ова књи-
га представља вриједно свједочанство о једној значајној
етапи кретања пљеваљског друштва у ново доба. Кроз
призму обичног живота једне патријархалне породице и
промјене њене финансијске моћи и друштвеног статуса,
ауторка упечатљиво илуструје и промјене администра-
тивне припадности пљеваљског краја које су услиједиле
драматичним политичким и војним потресима Османс-
ког царства и долазак Аустрије као новог господара који
преузима војну доминацију. Већ у посљедњим деценија-
ма 19. вијека наглашава се нацонални оптимизам иска-
зан у српским националним плановима и жељама ста-
новништва да се ослободи вјековног поробљивача. Тема
књиге фокусирана је у вријеме сусрета аустро-угарског
Балкана и оријента у Пљевљима ( 1879 – 1908). У поли-
тичком погледу све стране које су имале аспирацију пре-
ма Пљевљима покушавале су да придобију људе за себе,
55
чинећи им одређене уступке. Имајући у виду такве си-

туације Милка Бајић овлаш наглашава неколико ликова
из породичних заједница српског народа који су, вођени
сопственим интересима олако се дружили и успоставља-
ли пријатељство са својим господарима, мада су препо-
знатљиви и они којима је патриотизам и жеља за слободу
били основна звијезда водиља у животу. Дио трговачког
сталежа и сиротиња радо су дочекали повлачење аустро-
угарских трупа из пљеваљског санџака у Босни, мада је
било и оних чији је материјални положај био озбиљно
угрожен одласком Аустријанаца.
У наредном дијелу књиге тема је фокусирана на власт
Турака и живот аскера али у значајној мјери предмет
пажње ауторке Свитања постају домаћи Турци ( мусли-
мани) и њихов однос са Србима, међу којима је било и
одређених разумијевања па чак и узајамних помоћи.
Књижевном обрадом књижевница третира и акти-
вности на плану културе и образовања и улогу пљеваљских
трговаца у тим активностима. Говори се о почецима шко-
ловања на страни, почецима рада пљеваљске Гимназије,
раду црквених власти. Наглашена је добротворна и хума-
нитарна мисија пљеваљских трговаца али и подршка од
стране турских великодостојника. Сугестивном снагом
књижевница описује доживљај српског становништва
ослобођења Пљеваља у балканским ратовима, улазак
српских и црногорских јединица у Пљевља. Ђана тражи
свог мужа попа који је прешао у црногорске устанике и
са њима ушао у град. Слиједи потом прича о новој оку-
пацији, почетку Првог свјетског рата и мучом животу,
болестима, немаштини, сиротињи, страдањима.
С посебним дескриптивним даром ауторка Свитања
представља животне услове под окупацијом Аустроугар-
ске. Плашећи се да глад не захвати њен дом, Јелка одлази
56
у Сарајево да промјени нешто златног новца, с обзиром

да се злато никоме није смјело продавати сем аустријс-
ким властима. На пут је кренула са кћерком Миленом,
пјешице до Рудог, а потом жељезницом.
О промјенама у друштву и пропадању једног сталежа
говори опис сусрета Јелке и пашинице коју је посјећива-
ла још док је била у Пљевљима. Ова шта о том сусрету
каже ауторка Свитања:1
...“Једва је нашла у доњем дијелу Сарајева, с лијеве
стране Миљацке, у једном од кућерака припојених уз
бријег.... Кад се сјетим оног њеног женског конака, лије-
пи и простран као неки двори, опасан двијема башча-
ма, са шадрваном, цвијећем, дрвећем и сваком љепотом.
Око шадрвана шећу паунови, цвркућу птице у кавези-
ма, вода шумори прска, сами рај. Авлијска врата отвара
слушкиња. А тако, као у царевини, све престрого, све
сија љепотом и богаштином. Она сједи на миндерлуку,
међу јастуцима као султанија, а око ње слушкиње, чисте
и тихе као да језик немају. .. У таквим мислима нашла
је малу запуштену авлију, кућу опремљену најнужнијим
обичним намјештајем. Синови јој у Бечу, арче трговину,
троше на пиће и женске“...
Милка Бајић Подерегин(1904), Пљевља. Гимназију је завршила
у Пљевљима. Дипломирала 1928. године на катедри за свјетску
и националну књижевност Филозофског факултета у Београду.
Била је професор у Гимназији у Пљевљима, Прокупљу, Kраљеву
и Београду. Послије смрти мужа Игњатија Подерегина, који је
стријељан 1941. године у Kраљеву, преселила се са ђецом у По-
жаревац.
Роман Свитање почела је да пише око 1963. године. Kњига је
изашла из штампе неколико година касније. Посљедње двије
године провела је у Лондону са кћеркама. Роман је изашао на
француском и енглеском језику.
Милка Бајић умрла је 1971. године у Лондону а сахрањена је у
Пљевљима. Једна улица у овом граду носи њено име.
57
Тако је низом животних ситуација и ликова Милка

Бајић Подерегин представила диобу прошлости и бу-
дућности и смјене безвлашћа и новог времена за којим
је вијековима чезнуо и надао се новим видицима народ
старе Херцеговине и Старе Србије.
58
Бранко Бановић
ТРАГОМ ПЉЕВАЉСКЕ
КУЛТУРЕ И ТРАДИЦИЈЕ
(Др Бранко Бановић, Пљеваљски корзо,

Завичајни музеј Пљевља, 2014)
„Пљеваљски корзо“, аутора др Бранка Бановића, је

прва објављена монографска студија која разматра до
сада један недовољно обрађен и проучаван феномен
друштвеног живота и понашања грађана у граду са за-
нимљивом наслијеђеном традиционалном културом.
Аутор предметну појаву посматра у периоду од 1930. до
2004. У том периоду, класификованом у неколико фаза,
представља се окупљање учесника на корзоу, њихово
одијевање, понашање, начин комуницирања и други пра-
тећи садржаји. Тиме аутор илуструје стил понашања
појединих друштвених група које се профилишу по ста-
росном, полном, статусном, културном, родбинском па
чак и племенском обиљежју.
Др Бановић, на бази прикупљених података, доказује
вишеструки смисао пљеваљског корзоа који је имао и
одређене специфичности у односу на корзо у неким дру-
гим срединама. Корзо је био трибина комуницирања
његових учесника, начин сазнања и преношења инфор-
мација из свакодневног живота, прилика за забаву и
познанство. Чак су ту успостављани контакти и за неке
пословне потребе, сударали се погледи заљубљених, су-
59
сретали се познаници, пријатељи и родбина. Ко зна ко-

лико је бракова склопљено на бази познанства на кор-
зоу. Једна саговорница сама је признала аутору да се она
највише “мотала“ около једног „локалитета“ на корзоу
гдје је често стајао младић кога је симпатисала и у кога
се била заљубила. На корзоу се могло закључити ко се са
киме дружио, који су их разлози повезивали. То су само
неки аспекти живота пљеваљског корзоа које је аутор
успјешно обрадио у одговорно концепцијски разрађеној
теми, на веома приступачан начин, уз строго поштовање
мјере вербалистичке егзибиције.
Аутор је успјешно посматрао тему у контексту урба-
не структуре града, ближе речено њене чаршије. Главна
проматрања тангирају интеракцијску везу корзоа и ур-
баних јединица града у којима се одвијају одређене слике
корзоа које чине укупни мозаик ове појаве. Стога књига
има значај и представља вриједан прилог урбаној соци-
ологији Пљеваља, јер прати процес урбанизације града
и његову привредну и друштвену трансформацију, с по-
себним акцентом на главну улицу као арену на којој се
одвија градски живот са свим својим садржајима . Ко-
ристећи савремени теоријско-методолошки приступ у
конципирању ове теме, аутор у трећем поглављу успјеш-
но реконструише корзо из времена Краљевине Југосла-
вије, чиме је учинио посљедњи напор да унесе у мемо-
ријску ризницу сцене из градске свакодневице из једног
давнијег периода. У ситуацији веома оскудне грађе о
овој материји (теми) аутор се углавном концентрисао на
сјећања својих бројних саговорника, као и на располо-
живу литературу, што се може третирати као валидан
индикатор на бази којих је аутор поткријепио своје хи-
потезе и извео закључке који се не могу оспорити. Том
60
методом аутор је мапирао објекте дуж улице на којој се

дешавао корзо, што је представљало један од тежих за-
датака у писању овог рада.
Аутор прати пљеваљски корзо и током Другог свјет-
ског рата чија је физиономија детерминисана самим
ратним околностима, психологијом људи оптереће-
них ратним приликама, при чему се и овај вид забаве и
окупљања прилагођавао таквом стању. У свим тим пе-
риодима аутор аналитички посматра трансформацију
самог корзоа у складу са промјенама урбане структуре
града, региструјући елементе који су опстали, који су
нестали или су се модификовали у нове форме.
Имајући у виду изгубљене амбијенталне цјелине у
граду са којима је био у интегралној вези пљеваљски
корзо, аутор констатује да би савремено уређени центар
града могао бити много угоднији за провођење слобод-
ног времена, привукао би већи број посјетилаца и пред-
стављао би допадљиву туристичку цјелину, прикладну
за валоризацију културно-историјског наслијеђа Пље-
ваља.1
У књизи је заступљено и више фотографија из про-
шлости Пљеваља и графичких прилога о варијацијама
Бранко Бановић (1982), Пљевља. Основну школу и гимназију
завршио је у родном мјесту, студије етнологије и антропологије
на Филозофском факултету у Београду. На истом факултету ма-
гистрирао је 2007. године. ( Ужа научна област антропологија
фолклора). Докторску дисертацију о теми Полемике о сјевер-
но-атлантским интеграцијама у свјетлу црногорске јуначке тра-
диције (ужа научна област политичка антропологија) одбранио
је 2010. године, такође, на Филозофском факултету у Београду.
Објавио је књиге: Урбани хумор Пљеваља, Општина Пљевља,
2008, Пљеваљски корзо (1930 – 2004), Завичајни музеј Пљевља,
2014. Публиковао је више научних и стручних радова. Директор
је Завичајног музеја у Пљевљима.
61
и броју учесника корзоа и распореду угоститељских и

трговинских објеката.
Без сумње, широк пријем ове књиге код читалаца
различитих категорија указује на оправданост публи-
ковања задате теме, која је привлачила пажњу не само
истраживача из области друштвених наука већ и књи-
жевних стваралаца.
(Просвјетни рад, октобар 2014, бр. 28, Подгорица)
62
Узеир Бећовић
ДУГ ЗАВИЧАЈНОМ НЕБУ
(Узеир Бећовић: Левер Тара и

њено становништво, „Спектрал“
Београд, 2004)
Левер Тара и њено становништво је 23. по реду књи-

га Узеира Бећовића, који је своје пензионерске дане ис-
пунио стваралачким немиром, трагајући за новим саз-
нањима о прошлости свог завичаја и ширег простора.
Изгледа да су му љубав према родној груди и завичајном
небу и овог пута били главни мотивацијски фактор за
трагања по неистраженим страницама своје родне Левер
Таре у којој је нашао потврду оне арапске пословице што
је истакао као мото на почетку књиге:
„Моја домовина је мени скупоцјена, па макар ми и
насиље чинили, макар ја у њој био и гладан и го“...
Можда да није осјетио сву горчину и сурову страну
живота у свом родном крају, не би га толико ни памтио,
али више као љепоту живљења него као патњу, чиме се
увјерио у нека филозофска поимања да је најљепши жи-
вот у оскудици и док се нечему надаш.
Ова књига је друго допуњено издање Монографије
о Левер Тари и њеном становништву која је употпуње-
на обиљем нових детаља, слика и судбина из живота до
којих је аутор дошао накнадним трагалачким напором
током дужег временског периода. С обзиром на чињени-
цу да о својој јединици истраживања није имао на распо-
63
лагању писане изворе, пред аутором је утолико био тежи

задатак за чије рјешавање је морао да потражи изворе у
народном памћењу, сјећању и другим траговима што их
овлаш, у својим штурим записима, оставише они што
се случајно запутише овим простором, попут Јована Ву-
левића, Растка Петровића, Александра Дерока и других.
Структуру књиге чине три тематске цјелине од којих
би свака посебно могла фигурирати као вриједан прилог
писаној ријечи о људима и крајевима са разних простора.
Први дио третира основне карактеристике Левер Таре
и њеног становништва, са освртом на неке етнолошке
карактеристике живота на овом простору. Кумство и
братство, куће и становање, ратови и страдања, левер-
ске воденице, солидарност у раду, занимања и домаћа
радиност, природне занимљивости, нека су од питања
која је аутор обрадио у овој књизи.
Веома је занимљив и релевантним чињеницама пот-
кријепљен прилог о исламизацији становништва у нахији
Кричак којој је припадала Левер Тара крајем 15. вијека.
Аутор помиње изворе према којима је први примио
ислам на подручју Кричка извјесни Алија, син Бранисла-
ва Кричка, који је био на челу џемата овог краја. Низом
неспорних аргумената аутор је потврдио претпоставку
да муслиманско становништво у овом селу потиче од
православног живља.
У другом дијелу књиге аутор је посветио пажњу оби-
чајима, легендама, топонимима, шалама и збиљама Ле-
вер Таре. Он је показао осјетан напор да свако од тих
питања свестрано расвјетли и да га објасни необоривим
доказима, чиме је дао сигуран подстицај и основ за даља
истраживања живота и поријекла муслиманског ста-
новништва у пљеваљском крају.
64
У трећем поглављу књиге представљена је родослов-

на монографија породица које живе на подручју Левер
Таре. У посебним прилозима дат је попис породица које
живе и које су живјеле у Левер Тари. На крају књиге дат
је индекс имена и презимена која се помињу у књизи,
што умногоме олакшава сналажење читалаца и њихово
упућивање на детаље који их интересују.
У књизи се помиње 2500 особа. Текст је илустрован
бројним фотографијама из разних периода Левер Таре.
На крају књиге штампана је библиографија радова ауто-
ра у којој је регистровано преко 500 библиографских је-
диница сврстаних у неколико тематских цјелина којима
се аутор бавио више година.
Пљеваљске новине, 1. фебруар 2004, стр. 6, (Просвјет-
ни рад, март 2004, Подгорица) 1
Бећовић Узеир (1936 - 2008), Левер Тара, Пљевља. Kултурни

посленик и публициста. Секретар Међурепубличке заједнице за
културно-просвјетну дјелатност у Пљевљима. Добитник више
награда и признања. Објавио више књига: Под заставом Тита
(омладинске радне бригаде пљеваљске општине), Тромеђа без
међа, Сусретања, Младост је херојством проговорила, Kњижев-
на ријеч на Тромеђи, Пљевља - трагом времена, Kултурна пано-
рама Пљеваља, Kултурно-умјетничко друштво „Волођа“, Хусе-
ин-пашина џамија и др.
65
ПРИЛОГ ИЗУЧАВАЊУ
ИСЛАМСКЕ УМЈЕТНОСТИ
(Узеир Бећовић: Хусеин-пашина џамија,

„Алманах“, Подгорица, 2006)
Писана ријеч о исламској умјетности допуњена је

вриједном књигом. У издању „ Алманаха“ - Подгорица
изашла је из штампе монографија Хусеин- пашина џа-
мија, аутора Узеира Бећовића, знаног публицисте и ис-
траживача прошлости, који је до сада објавио 24 књи-
ге публицистичког, историографског и документарног
карактера. С обзиром на чињеницу да дјела исламске
умјетности нијесу систематски изучавана све до завр-
шетка Другог свјетског рата, монографија о Хусеин- па-
шиној џамији представља значајан допринос изучавању
исламске културе и цивилизације на просторима нека-
дашњег Османског царства.
Користећи веома обимну литературу и радове позна-
тих историчара, путописаца и истраживача споменика
културе из прошлости, Бећовић је сачинио вриједан
зборник којим су тематски интегрисана сва досадашња
сазнања о Хусеин-пашиној џамији, за коју су историча-
ри умјетности рекли да је ремек дјело исламске културе.
То је задужбина Хусеин-паше Бољанића, Бајрам-агиног
сина, родом из Бољанића, брата Синан-бега, зета Ме-
хмед-паше Соколовића.
67
У документацији Хусеин-пашине џамије, као и у дру-

гој грађи коју је брижљиво проучио аутор ове књиге, као
година изградње овог објекта исламске културе и умјет-
ности уписана је 1569. Главни пројектант није познат,
а скицу је урадио чувени неимар Хајрудин, пројектант
старог моста у Мостару.
Аутор се позабавио и објашњењем складних про-
порција исказаних неимарских вјештина и богатства
унутрашње и спољне декорације, по чему се овај објекат
сврстава у најзначајније објекте из доба османске управе.
Уз више других објашњења у вези са историјом градње
ове богомоље и живота који се одвијао у граду, аутор даје
и низ исјечака из прошлости Пљеваља, што, заједно са
колор фотографијама ентеријера овог здања, даје књизи
посебну вриједност.
Већи дио књиге посвећен је записима, студијама и
чланцима о Хусеин-пашиној џамији. Заступљени су путо-
писи и записи Евлије Челебије, др Андреја Андрејевића,
проф. др Енеса Пелидије, др Бехије Златар, др Павла Мијо-
вића, Витомира Србљановића, Џемала Челића, Вехбије
Бамбура, Нијаза Коштовића, Бајра Аговића, Драгане
Кујовић, проф. др Шерба Растодера, Аднана Прекића.
Сваки од тих радова нуди читаоцу посебан доживљај
тог здања и нову слику препознатљиву кроз поглед људи
разних стручних профила и креатора стваралаштва.
Завршни дио књиге посвећен је прилозима о оста-
лим пљеваљским џамијама, вјерским достојанствени-
цима, оснивању и раду исламских вјерских заједница у
Црној Гори, старој пљеваљској архитектури. Објавље-
на су и нека документа среског вакуфско- меарифског
повјереништва у Пљевљима са именима дужника из
1932. године.
68
На крају књиге дат је индекс имена и извор подата-

ка, што представља велики уступак сваком кориснику и
читаоцу ове вриједне и занимљиве књиге.
Издавач књиге је „Алманах“ Подгорица. Уредник је
проф. др Шербо Растодер а рецензенти мр Исак Калпа-
чина и Аднан Прекић.
(Пљеваљске новине, 15. јун 2006)
69
Вуко Безаревић
ПРИЧЕ О ПРИЧАМА И
КРИТИЧКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ
Вуко Безаревић, хумориста, сатиричар и књижевник,

је значајно име у књижевном стваралаштву, посебно у
области хумористичко-сатиричног жанра. У знаку њего-
вог стваралаштва у Пљевљима је установљена манифе-
стација Дани хумора и сатире, која сваке године окупља
на десетине истакнутих књижевних имена, сатиричара,
афористичара, глумаца и других твораца умјетничког
стварања. Оно што је посебно важно истаћи за овог са-
тиричара, вишеструког добитника Награде“ Радоје До-
мановић“, је то што су његове сатире увијек актуелне и
свевременске. Можда то најбоље одсликавају стихови
сатиричара који је био и пјесник и књижевни критичар
и афористичар:
Негдје у дубини мене, са невидом вена

Живе храбре речи као успомена.......
Прича о причама, књига која носи истоимени назив

једне од сатире у овој збирци, прати судбину сатирича-
ра у режиму за који смо убијеђени да је демократски а у
ствари није (Балада о сатиричару, Посланик, Човјек који
креира и тд).
Тема сатиричних прича Безаревића су човјек из па-
ланке, бирократа, властољубац, шићарџија, надмен, охол
и немилосрдан, човјек каријериста, профилисан у пле-
71
менској и непотистичкој свијести. У тим ликовима са-

тиричар открива суштину њиховог психолошког стања,
њихову савјест, став, карактер, иронијом разобличава
њихове негативне склоности, исказује њихови личну де-
градацију коју сами себи приређују зарад својих шефова
и других претпостављених.
- У сатирама Безаревића нема ништа пренапрегнуто
у представљању таквих ликова. То је истинита крити-
ка, без каприца и освете, на начин рационалан постиже
жељени ефекат, утиче да му се ликови преиспитују и по-
праве, позива на отпор глупостима и фарисејству –ис-
тиче у свом критичком тексту књижевник и књижевни
критичар Момир Војводић.
Загледан у будућност, није заборављао прошлост,
презирао моћ силника, оних са власти, борио се да види
усправног човјека, да га постави на чело колоне.
Свијет његове сатиричне и хумористичке прозе узет
је из наше свакодневне збиље, између нас самих. Његови
јунаци су људи без морала, сујетни, горди, уображени,
све би жртвовали за своје интересе.
Хумором је хтио да мијења људе, чак их сажаљевао,
налазио их у свакој средини, на ширем простору и у сва-
ко вријеме...
Све Вукове сатиричне приче су уједначеног квалите-
та. Све су најбоље. Од Улице пријатног сјећања, Приче
о великој фотографији, па Човјек који креира, Максим
Дискутант, Ноћни снови и тако даље. Једино се разли-
кују по тематским оквирима. Рад, Свечаност, Ноћни сно-
ви, Критеријуми, Прича о Голбу само су неке од бројних
сатиричних прича чији јунаци могу бити свим времени-
ма и просторима.
72
Само им треба додавати нову технологију живота и

патње. Углавном превладавају социјални мотиви и поја-
ве настале деформацијом власти, правде и истине. Кри-
тичкој лупи подвргнути су представници власти, поје-
динци, групе.
Безаревић са истанчаним даром запажа друштвене
нелогичности, каријеристичке амбиције, властољубље,
политичку неукост. У причама му је више изражена ду-
ховитост као средство којим критикује и опомиње, чиме
постиже не само ефекат књижевни већ и забавну ведри-
ну која релаксира читаоца а главне јунаке омотава бла-
гом нотом јеткости и горчине. Деформације у друштву и
моралне изопачености Безаревић посматра социолошки
на бази стварних догађаја, узетих из живота, док су му
ријетке приче из смишљеног или измишљеног свијета.
Средства за изоштравање сатиричне поруке су му алу-
зије, алегорије, иронија, еуфемизми кад не жели да буде
много оштар, сарказам, парадокс. Све му је то омогућило
да не користи агресивну и директну лакрдију, што по-
стиже наглашеним смјехотворним присуством. Ријетки
су сатиричари који таквим стилом постижу сатиричну
асоцијацију у свеукупној семантичкој равни. То може
само књижевник и сатиричар широког књижевног об-
разовања и стилског знања.
Оставио је искре које жаре и ван завичаја, на неком
ширем простору и у неком новом времену – свевремену.
Књижевни дар Вука Безаревића није се казивао само
у сатирама за које је редовно добијао награде већ и ху-
мористичким пјесмама које је објављивао у „ Јежу“ и
другим хумористичким рубрикама и листовима. Њего-
ве хумористичко- сатиричне приче ушле су у репрезен-
тативни избор поводом 50 година „Јежа“, тзв.“ Јежева
73
читанка“. Неки радови заступљени су му у антологијама

објављеним код домаћих и страних издавача. Награђи-
ван је на међународном конкурсу. Био је члан више жи-
рија на југословенском нивоу.
У оквиру манифестације која носи име овог врсног
сатиричара у Пљевљима је 1994. године отворен Југосло-
венски музеј хумора и сатире, једини у свијету.
Интелектуална радозналост побудила је интере-
совање код једног броја хумориста и сатиричара да се
овдје сакупља грађа коју је сакупљао „Јеж“, са циљем да
се представи јавности. То је историја југословенског ху-
мора у којој заслужно мјесто припада и В. Безаревићу и
свима који су се окупљали и стварали поводом његовог
књижевног успјеха. Музеј посједује преко 3000 експона-
та ( приче, пјесме, карикатуре, афоризми).
Вуко Безаревић користио је све жанрове хуморис-
тичко-сатиричног дјеловања. Значајан ефекат постизао
је и пародијама на стихове познатих пјесника. Вриједи
поменути његову пародију“ Кад млидијах одумрети „ на
пјесму Бранка Радичевића Кад млидијах умрети:
Стандард клизи, сузе с лица слећу,

Стандард клизи доле веће пада
Високога више ја никада
Имат нећу.
Приход клону лова потавнила,
Дуговања око ми попила
Са ценама несношљиво стање
А слабачко плата повећање
Дође доба да се мука проба.....
74
Значај имају и његове пјесме из чијег циклуса из-

двајамо:
Удес страшни слути

У оку док траје
Када вид замути
Тек важан постаје.
Чим не могне више

Погледом да смета
Биће као и пре
Безначајност клета.
Објавио је и руквет афоризама чија једрина одзвања

у свим непогодама:
- Био је великодушан: Није тражио да му вратимо

обећања која нам је дао.
- Умјесто да поднесе оставку, поднио је уводно изла-
гање.
- Слажем се да је чист рачун – дуга љубав. Али то је
онда ипак љубав из рачуна.
- Ако лаж има кратке ноге, како онда успијева да
стално иде укорак с временом.
- Жалио је за изгубљеним невременом.
Осим других жанрова, за Вука Безаревића хумореска

је била основни хумористичко-сатирични жанр. Зрачиле
су својим значењем и краткоћом, што је тешко постићи.
Ево једне од таквих:
75
Усправљање
- Зашто се савијате пред нама?

- Па ми не трпимо полтронство!
- И не само то! Ми се залажемо за усправљање,
- Уосталом, ево, показаћемо вам!
Тако они рекоше гранама и отресоше са њих зреле и
отежале плодове.
Гране се усправише.
А они: С натовареним крошњама кренуше у нове
борбе за усправност и достојанство. 1
Вуко Безаревић (1940 - 1987), Пљевља. Основну школу и гимна-

зију завршио у Пљевљима а Филолошки факултет, група југосло-
венска и свјетска књижевност, у Београду. Радио као професор
у пљеваљској Гимназији. Био гл. уредник Пљеваљских новина и
часописа „Мостови“. Писао сценарије за различите сценско- му-
зичке програме, за шта је награђиван на фестивалима драмских
аматера. Писао је пјесме, приповијетке, хумористичке приче,
афоризме и књижевну критику. Сарадник сатирично-хуморис-
тичког листа „Јеж“. Троструки је добитник награде Радоје Дома-
новић (1976, 1979, 1980). Објављене су му књиге: Из необјављене
књиге, Пљевља, „ Далма“, 1977, Приче о причама, Пљевља, „ Дал-
ма“, 1989, Kритичке рефлексије, Општина Пљевља 2014.
76
Војкан Бојовић
ЗАПИСИ ИЗ ДУШЕ
(Војкан Бојовић: Моја кошарка, 2012,

Београд, прилог родослову друштвеног насљеђа)
Новинар, публициста и хроничар Војкан Бојовић,

страствени заљубљеник у завичајна Пљевља, обрадовао
је своје завичајце и љубитеље спорта вриједним записи-
ма које је убаштинио у фонд писане ријечи о свим сег-
ментима живота у пљеваљском крају. Овог пута поен-
ту је дао на кошарку, што је и природно, с обзиром на
чињеницу да је цијели његов живот кошарка и спорт, на
шта упућује веома изазован назив књиге “Моја кошарка”.
У овој, графички атрактивној, књизи Бојовић је сабрао
драгуље пљеваљског спорта, а уз то представио портрете
неколико истакнутих Пљевљака који су својим резулта-
тима у разним формама стваралаштва и активности ос-
тавили упечатљив траг у спорту, култури, образовању,
здравству, књижевности и другим облицима стваралач-
ког и креативног исказивања. Књига је прожета узорци-
ма стихова пљеваљских пјесника, што је овој публика-
цији, уз остали разноврстан садржај, дало посебну драж
за читаоца.
Прелиставајући странице ове књиге навиру сјећања
на прве кораке кошарке у Пљевљима, путовања ками-
оном по беспућима, вишедеценијско разрастање овог
спорта и његово расцвјетавање до импресивних резулта-
77
та. Са колико завичајне носталгије и љубави аутор пише

о пљеваљским асовима што су се до небеских висина
винули, говоре бројни детаљи којима аутор посвећује
пажњу. Неке је, каже, спорт и живот носили и на друге
континенте, али су им трајно остала сјећања на дане када
су босоноги или у патикама “Борово” или шангајкама, на
Читлуку, окушавали своје “ лоптачке” склоности. Ноше-
ни љубављу и ентузијазмом доспијевали су до импре-
сивних резултата на свим нивоима такмичења, МОС-и,
Републичким, Савезним, међународним, увијек искрено
здружени радошћу кад су освајали побједу али и тужним
осјећањем када би били поражени.
Посебну вриједност књиге чине бројне и занимљиве
фотографије из разних периода које откривају бескрајну
радост и знатижељу на лицима ликова који су били вјер-
ни поданици “његовог величанства” спорта.
- Моја књига није само оно вријеме које сам про-
вео играјући, гледајући, навијајући, нервирајући се и
радујући се свему ономе што се догађа у овој чаробној
књизи. То су сви они који су између и око обруча били
са мном од завичајних Пљеваља до животног Београда,
другови, колеге, пријатељи, без којих све то не би било
тако лијепо, узбудљиво и непоновљиво – каже аутор, са
жељом да читаоци схвате зашто је књизи дао богат, раз-
новрстан и занимљив садржај.
Из богатог мозаика живота својих суграђана и лико-
ва понешених из младости, школских дана, купања на
Ћотини, пљеваљског корзоа, Бојовић је позајмио многе
слике које се радо гледају и памте, на бази којих је писао
и остале своје књиге. У свим тим ликовима аутор види
цио један свијет, препун љубави, искреног осјећања,
знатижељности и срдачне комуникативности. Тако му
78
је и спорт био једна непресушна инспирација из кога је

црпио трагове за многе животне слике које је оставио у
записима, преточеним у неколико књига.
Због свега претходно реченог, с правом се може рећи
да је “Моја кошарка”, књига која представља значајан
прилог будућим хроничарима који ће на бази до сада
убаштињених података и сјећања преточених у трајање,
учинити корак даље у финализацији историје овог гра-
да. Тематску окосницу чине људи, спортисти, љубитељи
спорта, спортски руководиоци, њихова љубав, вјера и
нада у успјех који аутор са поносом уписује у родослов
друштвеног наслијеђа и прослијеђује је оним што долазе,
чврсто ослоњени на рамена својих претходника.1
(Пљеваљске новине, 2012)
Војкан Бојовић (1947) Пљевља. Основну и средњу школу завр-

шио у Пљевљима, а студије спољне трговине у Београду. Највећи
дио свог стваралачког труда уложио је у истраживање урбаног
живота родног града, о чему је оставио бројне записе у штампи,
не само на локалном плану већ и региону и шире. Спорт је био
његова велика љубав, посебно кошарка којом се с љубављу бавио
и о којој је, такође, оставио вриједна свједочанства.
Објавио је књиге: О Пљевљима и Пљевљацима (са С. Старче-
вићем), Београд 1994, Дјевојка из мог града, Београд, 2006, Фуд-
бал у Пљевљима, 1997, Црква св. Петке у Пљевљима 1997, Пље-
ваљско занатство, 2005, Пљеваљска кошарка и др.
Живи и ради у Београду.
79
Ратко Божовић
БРАВУРЕ ДУХА
Успоставили смо хармонију са влашћу.

Док они дрмају, ми се тресемо.
Исмет Салихбеговић
Књига Бравуре духа проф. Ратка Божовића пред-

ставља вриједан прилог анализи и тумачењу афорис-
тичко-сатиричног жанра у контексту укупне друштвене
стварности. Значајна је улога афористичара и сатирича-
ра Вељка Рајковића, уредника и консултанта ове књиге.
Проф. др Ратко Божовић, социолог културе и политике,
темељни аналитичар афористичко-сатиричног ствара-
лаштва, учинио је један значајан корак у презентацији
и популаризацији овог жанра. На библиотечким рафо-
вима међу његових четрдесетак књига, од којих су и оне
које је посветио афористичарима из Србије и Црне Горе,
стигла је и нова књига урамљена називом Бравуре духа.
Названа је у предговору „Седма седморка“ у којој је пред-
стављено 560 афоризама седморице афористичара из Б и
Х. Заступљени су афоризми смјеховите ироније Исмета
Салихбеговића (Сарајево), бунтовна рефлексија Бојана
Богдановића (Зеница), иронија као критика Јова Ни-
колића (Угљевик), па тама лакрдије Ђорђа Латиновића
(Градишка). Ту су и афоризми горковеселе досјетљи-
вости Миладина Берића (Бања Лука), афористичке чаро-
лије Екрема Мацића (Коњиц), Ведрине духа Станислава
81
Томића (Зворник). Већина ових мајстора “монументалне

минијатуре“, њих пет, учествовали су на фестивалу ху-
мора „Вуко Безаревић” у Пљевљима.
Овој књизи претходило је шест књига хумористич-
ко-сатиричне анализе и тумачења и у свакој од њих об-
рађено је стваралаштво по седморице афористичара, чи-
ме је проф. Божовић сачинио својеврсну енциклопедију
од 4000 афоризама, пропраћених свестраном анализом у
есејистичком стилу, не само са становишта афористичко
- сатиричног значења већ и са аспекта њиховог циљања
у проблеме друштвеног, политичког, културног и исто-
ријског контекста.
За једног социолога културе какав је Ратко Божовић,
афористичка мисао, диктирана у једном ломном вре-
мену „тјескобне и проблематичне историје са великим
колективним и индивидуалним сагрјешењима“ била је
солидан материјал за потврду низа хипотеза наше ст-
варности, за чије доказивање нијесу потребни индика-
тори које нуде разни анкетари и квази истраживачи.
Замијенила их је жива хумористичко-сатирична ријеч,
узета са извора наше друштвене збиље и свакодневице, а
умијећем њених твораца заодјенуте пословичним и фи-
лозофским велом.
Књига је настала уз несебичну помоћ и напор уред-
ника и консултанта Вељка Рајковића, доајена у умјет-
ности афоризма, аутора пет књига афоризама и сати-
ричних прича. Рајковић је већ три деценије присутан
на афористичкој сцени Црне Горе и шире. Захваљујући
труду Рајковића и његовим приказом, књига професора
Божовића и избором афоризама са босанско- херцего-
вачког стваралачког тла, сада читатељска јавност има на
једном мјесту афористичко-сатиричну антологију ако не
82
свих а оно већине оних што су дужи низ година ствара-

ли на ширем простору у том жанру. Импозантан је на-
пор Рајковића да на једном мјесту представи досадашње
грандиозно прегнуће професора Божовића навођењем
података о до сада објављеним књигама ове едиције,
почев од „Седморице из Страдије“ (1998) па до Бравура
духа, сатирично - афористичке читанке стваралаца Б и
Х за коју се аутор Божовић нада да ће на бази ње сваки
истински љубитељ хумора и сатире моћи, без дилеме, да
закључи да је у Босни и Херцеговини „кратка форма у
пуној форми”.1
(Просвјетни рад, јануар 2016, Подгорица)
Божовић Ратко (1934), Бања Лука, социолог. Гимназију завр-

шио у Никшићу а Филозофски факултет у Београду, гдје је док-
торирао и стекао сва научна и стручна звања, Редовни профе-
сор на Факултету политичких наука у Београду. Уредник више
стручних часописа из области социологије културе и антропо-
логије. Из његовог обимног библиографског опуса издвајамо:
Метаморфоза игре, есеј, Искушења слободног времена, Недоу-
мице око културе, Лавиринт културе, Kроз црвено, Ноћна мора,
Разбијено огледало, Путовања у ноћ, Нулта тачка, Седморица из
Страдије, Седмо небо, Без мајке, Лудост ума, Поента и др.
83
БРЕЗНИЧКИ ЗАПИСИ
ПРОЗОР У ПРОШЛОСТ
ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА
(На промоцији Брезничких записа

у Београду, 27. марта 1998)
Уважени земљаци,
Драги пријатељи,
Брезнички записи, који представљају прозор у про-
шлост пљеваљског краја, покренути су са жељом да наша
историјска наука о пљеваљском крају, народу и култу-
ри овог простора, добије што шире сазнање. Како рече
Андрић, уносити свјетлост научне истине у догађаје про-
шлости, значи служити садашњости. Први број је изашао
1990. године. До сада је изашло осам бројева на око осам
стотина страница на којима је остављен траг о бројним
значајним догађајима и личностима. До сада је објављено
70 прилога из најразличитијих области друштвеног жи-
вота, историје, културе, просвјете, етнологије, археоло-
гије, антропологије, као и низ других тема из разних на-
учних дисциплина. У овом часопису до сада се огласило
четрдесетак сарадника, познатих истраживача прошлос-
ти пљеваљског краја од којих ћу поменути неке: Добри-
ло Аранитовић, Милић Петровић. др Славенко Терзић,
др Љубомир Дурковић Јакшић, мр Ђорђије Остојић, др
Радисав Џуверовић, Милорад Јокнић, мр Митра Церо-
85
вић, Тадија Поповић, др Милорад Васовић, др Божидар

Шекуларац, Владета Цвијовић, Будимир Свркота, ака-
демик Петар Влаховић, Војкан Бојовић и други који су
се несебично трудили да садржај овог часописа учине
вриједнијим за науку и занимљивим за читаоце.
У Брезничким записима сакупљају се и објављују ре-
зултати стручно-научног рада не само оног што зависи
од случајности, већ и сваке организоване научно - стру-
чне активности, која је у вези са музејском и архивском
дјелатношћу, а чије проучавање помаже да се што дубље,
шире и детаљније упозна прошлост пљеваљског краја, на-
рода тог простора, његова култура и историјско насљеђе.
С обзиром да Пљевља немају синтетизовано дјело у
виду монографије или неке сродне публикације, Запи-
сима желимо да надомјестимо ту празнину. Вјерујем да
ћемо тим подстаћи активност на издавању Монографије
Пљеваља, о чему је покренута иницијатива у Пљеваљс-
ким новинама. За Монографију већ постоји 80 одсто при-
премљеног рукописа. Аутори су познати научни радници
и историчари, међу којима су: академик Сима Ћирковић,
академик Драгослав Срејовић, проф. др Александрина
Цермановић, др Тома Поповић, проф. др Милорад Ва-
совић, др Славенко Терзић, Владета Цвијовић, академик
Петар Влаховић, академик Зоран Лакић. Имајући у виду
тај пројекат, незаобилазна ће бити улога Брезничких за-
писа у комплетирању осталих радова и грађе за Моно-
графију Пљевља за коју је можда и добро што није иза-
шла у вријеме када је наука била слушкиња политике и
идеологије.
Централно мјесто у Брезничким записима припало
је темама из пљеваљског краја, као и темама од ширег
интереса. Објављују се чланци, расправе, грађа, биљеш-
86
ке, библиографије, уз уобичајену стручну и методолошку

обраду.
Ради илустрације истаћи ћемо само неке теме које су
до сада биле заступљене у часопису бр. 6, 7, 8: Пљеваљски
топоними у историјским изворима до краја 15. вијека,
Просвјетна дјелатност манастира Св. Тројице од 1823,
до 1912. године, Материјални трагови из периода раног
хришћанства у пљеваљском крају, О средњовјековним
записима са подручја пљеваљског и бјелопољског краја,
О чивчијском питању у пљеваљском крају, О етничким
карактеристикама неких братственичких група и села,
О народним умотворинама пљеваљског краја, О првим
годинама рада пљеваљске Гимназије, О поријеклу и кре-
тању становништва у пљеваљском крају. Ту су и прилози
о Српском пјевачком друштву Братство у Пљевљима, о
непознатим књижевним прилозима стваралаца из нашег
краја: Стевана Самарџића, Риста Пејатовића, Марка По-
повића Родољуба и других.
Брезнички записи као и бројни други часописи није-
су прецизно концепцијски дефинисани. Окосница њи-
ховог садржаја је све што је везно за прошлост пљеваљс-
ког краја. Надамо се да ће одређена празнина у будућем
издавању бити отклоњена и да ће часопис бити у стал-
ном тематском и концепцијском надграђивању.
Покретачи часописа и њихови уредници др Раде
Џуверовић и Милорад Јокнић и бројни сарадници учи-
нили су сигуран корак који ће, надам се, наставити бу-
дући бројни сарадници заинтересовани за упознавање
и очување пљеваљске културно-историјске баштине и
традиције.
Окупљањем већег броја сарадника око овог го-
дишњака лакше ће се прикупити оно благо које у народу
87
још траје. Због тога су странице Брезничких записа от-

ворене за сарадњу свим познаваоцима прошлости пље-
ваљског краја, његовог становништва и културе.
С обзиром да Брезнички записи имају шири научни,
историјски и културни значај и да је истина о вриједно-
сти овог часописа продрла у научну и стручну јавност и
културне и научне институције, нормално је очекивати
обезбјеђење сигурнијег начина финансирања, у чему би
највише помоћи требало очекивати од Општине, прив-
редних организација и Министарства културе Црне
Горе.
(Просвјетни рад, април 1998, Подгорица)
88
Миленко Ћировић
Љутички
КАПИТАЛАН ИЗВОР ЗА
ИСТОРИЈУ ПЉЕВАЉСКОГ
КРАЈА
(Миленко Ћировић Љутички:

Зборник архивске грађе о Пљевљима)
Пљевља у архивским документима Књажевине и

Краљевине Црне Горе 1878. до 1913. године назив је но-
ве књиге књижевника и публицисте Миленка Ћиро-
вића Љутичког. Заједно са претходне четири књиге из
едиције зборника докумената (Каменогорски батаљон
Пљеваљске бригаде 1914- 1915, Бољанићки и извиднич-
ки одред 1914-1915, Пљеваљска бригада Црногорске на-
родне војске 1914-1915. и Пљевља у Краљевини Црној
Гори 1912-1915), ова књига представља огроман допри-
нос научној валоризацији необрађених или недовољно
истражених тема пљеваљског краја из периода од Бер-
линског конгреса 1878. па до 1913. године.
У овом зборнику аутор је, уз поштовање архивистич-
ких норми и методологије избора и обраде пронађене
грађе, презентовано и хронолошки обрадио 618 докуме-
ната првог реда, урадио и регистра докумената, регистар
личних имена и географских појмова и факсимил јед-
ног броја докумената. Био је то посао од непроцјењивог
значаја за историју пљеваљског краја. Новим сазнањима
он је употпунио раније објављене радове из те тематике.
Структуру зборника аутор је систематизовао у сљедеће
89
цјелине: Тара – немирна граница, Повратак Затараца на

огњиште, Сукоб 1905, Сукоб 1906, Црногорске школе у
Затарју, Сукоб око тепачких пасишта, Мостови и прелази
на Тари, Турски зулуми над Србима, Исљедна комисија.
Свака од ових цјелина је занимљива и драматична при-
ча, чија је историјска конструкција саопштена сажетим
и сочним стилом књижевника и публицисте Миленка
Ћировића Љутичког.
Ненадмашном истрајношћу и наглашеном суптилно-
шћу у препознавању релевантних историјских чињени-
ца, Ћировић је књигу утемељио и оплеменио уводном
студијом у којој аргументовано књижевним стилом ређа
бројне и занимљиве слајдове о политичким, социолош-
ким, економским, културним и друштвеним приликама
у пљеваљском крају с краја 19. и на почетку 20. вијека.1
Сасвим је примјерено истаћи утисак који је на „крају
читања“ изрекао рецензент ове књиге Миленко Мишо
Тодовић: - Ова књига, којој је претходио вишедеценијски
упоран рад аутора, може се сврстати у дјела трајне ври-
једности. Едицијом Трагови аутор је надмашио неке
вајне институције, извикане и квази историчаре. На до-
бробит Пљеваља и будућих покољења оставио је дјело
које ће имати дуговјечан траг и бити лектира многим
Ћировић Миленко Љутички (1950), Љутићи, Пљевља. Пише
поезију, хаику поезију, књижевну критику, анегдоте, афоризме
и бави се истраживачким радом у области историје. Заступљен
је у 150 зборника и антологија у земљи и иностранству, превођен
на више страних језика. Објавио књиге: (поезија) Пртљаг зави-
чаја, Акорди трајања, Вртача, У загрљају сјенке, Здраво свануо
(на српском и енглеском – хаику поезија), зборнике докумена-
та: Kаменогорски батаљон 1914 – 1915, Бољанићки одред и Из-
виднички одред 1914 – 1915, Пљеваљска бригада 1914 – 1915,
Пљевља у Kраљевини Црној Гори 1912 – 1915.
Добитник више награда и признања. Живи у Београду.
90
ауторима који ће се бавити пљеваљском прошлошћу. На

Пљевљацима је да нађу примјеран начин верификације
и одају заслужну пажњу аутору – порука је рецензента
ове књиге.
Књига је с пажњом примијећена међу посленицима
писане ријечи и културе и свих оних који имају слуха за
вредновање истрајног и упорног рада какав је уложен у
приређивању овог вриједног зборника као и оних прет-
ходних.
За приређивање ове књиге аутор је користио архивс-
ку грађу из Државног архива Црне Горе и архивску грађу
Музеја краља Николе, архивско одјељење Цетиње.
(Просвјетни рад, Подгорица, 2016)
91
КАМЕНОГОРСКИ БАТАЉОН У ДОКУМЕНТИМА

ПРВОГ РЕДА
(Миленко Ћировић Љутички: Каменогорски

батаљон Пљеваљске бригаде у Првом свјетском
рату, издавач НИП “ Пљеваљске новине“ 2004)
Прилично штура и недовољно истражена литерату-

ра о пљеваљском крају у вријеме Првог свјетског рата
добила је један значајан зборник докумената, пропраћен
критичком ријечју аутора Миленка Ћировића Љутичког.
Свој стваралачки импулс Ћировић је до сада исказивао
поезијом, књижевном критиком и афористичким жа-
нром. У издању НИП „Пљеваљске новине“ изашла је из
штампе књига овог аутора под називом Каменогорски
батаљон Пљеваљске бригаде у Првом свјетском рату,
у којој је истраживачким напором аутора дат запажен
допринос у склапању мозаика многих дешавања у пље-
ваљском крају у периоду 1914 – 1915. година.
Главни дио ове књиге утемељен је на до сада непо-
знатим документима и изворима до којих је аутор дошао
прелиставајући писану грађу у више архивских установа
и института са простора бивше Југославије.
Садржај књиге систематизован је у шест дијелова. У
првом дијелу, датом у форми предговора, аутор упознаје
читаоце и кориснике ове публикације о мотивима са-
купљања грађе за овај зборник, свјестан чињенице да
93
тиме не може дати потпун одговор за многа отворена

питања, али да његов труд ове врсте може представљати
значајан допринос расвјетљавању драматичних догађаја
за вријеме Првог свјетског рата у коме је учешће народа
пљеваљског краја имало запажене домете. Аутор је имао
у виду чињеницу да је у Пљевљима била стационирана
Пета дивизија Црногорске војске. У њој је кључну улогу
имала
Пљеваљска бригада чији су батаљони учествовали у
свим значајним биткама које је водила санџачка војска
на веома пространом фронту. Знајући да овим јединица-
ма није дато адекватно мјесто у историјској науци, аутор
се латио великог посла, како би, макар дјелимично, ела-
борирао неке историјске догађаје на простору Пљеваља
и околине и улогу Пљеваљске бригаде у ратним опера-
цијама које су вођене за одбрану родне груде и слободе.
Руководећи се принципом да се историјски догађаји
не могу аналитички посматрати изван дешавања на ши-
рем плану, Ћировић је на почетку књиге дао краћи осврт
на војно-политичке прилике на ширем простору, прије
свега Црне Горе и на бази сопственог убјеђења, утемеље-
ног на богатој архивској грађи, изнио више детаља који-
ма је аргументовано демантовао неке раније изнешене
тврдње и исправио неке грешке на бази којих су доно-
шени неосновани и необјективни закључци.
Тако аутор запажа да се у неким књигама и радови-
ма Бољанићки одред називао и Ковачки одред, при чему
се истицало да је њиме лично командовао Лука Гојнић,
што аутор документовано демантује. Грешке и непрециз-
ности аутор уочава и у раду Љубомира Полексића, који
је био официр Црногорске војске и учесник у рату. Он
Каменогорски батаљон сврстава у састав Љубишанског
94
и наводи да су Сјенокос и Метаљка заузети 2. а Чајниче

3. августа, што није тачно.
Након објашњења састава Црногорске војске, Ћи-
ровић пише даље о Пљеваљској дивизији (Санџачком
одреду), Бољанићком одреду, Пљеваљској бригади, која
је била формирана на територијалном принципу и Ка-
меногорском батаљону који је овај назив имао у вријеме
балканских ратова. Слиједе потом прилози о санџачкој
војсци, великој офанзиви у јесен 1915. године. Занимљи-
во је поглавље командног кадра Каменогорског батаљо-
на гдје су дате биографске биљешке о слободарима што
поносно прихватише борбу против окупатора из чистог
родољубља и традиционалне слободољубивости и прко-
са неправди и терору. У том одјељку дате су биографије
Андрије Станишића, Милована Рмандића, Новице Дако-
вића, Њега Филиповића. У тој рубрици незаборавника с
правом су нашли мјесто и ветерани из пљеваљског краја
Дико Ристанов Гачевић, Дмитар Ристанов Јањушевић,
Гавро Крстов Марић, Живко Диков Дробњак и Саво Ла-
зарев Дамјановић.
Књига садржи обиље докумената и њихов регистар,
операцијски дневник Друге санџачке дивизије, докумен-
та о губицима Каменогорског батаљона, добитницима
медаља и других војних заслуга припадника овог батаљо-
на, факсимил докумената и више других детаља реле-
вантних за комплетирање објективне историјске слике о
људима и догађајима из тог периода у пљеваљском крају.
Стога се оправдано може рећи да ће овај зборник,
заједно са још два на којима аутор ради (такође о Пље-
ваљској бригади), представљати вриједан прилог исто-
рији пљеваљског краја.
(Пљеваљске новине, 1. август 2004)
95
Миленка Цица Чоловић
СА ИЗВОРА НАРОДНОГ
ЖИВОТА
(Миленка Цица Чоловић:

Марија мати и друге приче)
Досљедна свом приповједачком стилу, заснованом

првенствено на језичким карактеристикама пљеваљс-
ког краја и старе Херцеговине, Миленка Цица Чоловић у
својој збирци “Марија мати“ представила се у динамич-
нијој форми ријечима одабраних наратора из народа.
Вјешто је компоновала њихова казивања у занимљиве
приче узете са извора народног живота, обичаја и тра-
диције. Збирку чине 22 приповијетке различите тематске
основе, увезане јединственом окосницом која прожима
народни живот по више вертикала. Прича „Марија мати“
послужила је ауторки за назив цјеловитог дјела, што је
сасвим природно с обзиром да ова прича својом дра-
матиком, стилским материјалом и емотивним набојем
надрасте остале садржаје.
Иако је ова као и остале приче везане за пљеваљски
крај, завирујући у трагику људског живота и психолош-
ка стања уцвијељене мајке Марије због губитка својих
синова у непогодама друштвених лутања и мрака, књи-
жевница своје поруке успјешно лансира на шири прос-
тор. Тако је лик Марије мати и њена трагика велика тема
којој је ауторка дала свевременску димензију и значење
97
по коме се препознаје зло и недораслост људског бића да

препозна човјека и да га посматра као неприкосновену
и највећу вриједност у свим временима и просторима.
Патњу и непребол због трагичног страдања четири сина
саопштава Марија мати:
-Ене ме са зидова гледа моја срећа (мислећи на фото-
графије), моји соколови, Саво, моја прва радост, Божи-
дар, мајчина дика, Витомир, сва моја нада. И Александар,
најмилије и најмлађе мајчино чедо. С њима се овако гле-
дам... И разговарам. Питам, боле ли их ране. А Божа могу
и да помилујем. Ено ми витеза, сија му лице (показујући
на бисту у горњем ћошку собе)
Потресан је и опис оца Вукашина:
-Вукашин је посрнуо, од туге му отрула и душа и сна-
га. Није више могао да се са оволиком несрећом носи.
Смирио се. Сав бол Марији оставио. Био је честит и по-
штен. Чувени неимар. Зидао је чесме од камена. Свуда
је стигао да гради, да многе жедне напоји - инсерт је из
приче коју је саопштавала Марија мати гуслару Нови-
ци Цвијовићу а коју је литерарно обликовала Миленка
Цица Чоловић.
Потресна је прича о судбини Марије, мајке која при-
повиједа о свом сину, младом официру Божидару Жу-
гићу, патриотски задојеним, који није могао поднијети
чин издаје отаџбине већ својом смрћу исказао бунт про-
тив окупатора.
По својој метафоричности и дирљивим сликама
и прелиставањем прошлости књига превазилази, без
обзира на већину локалних тема, регионалну хронику.
Животно искуство њених јунака, заодјенуто у топлу ли-
терарну одјећу, у највећој мјери блиско је приповиједању
Милке Бајић Подерегин у роману Свитање.
98
Тема већине прича могла би послужити за рома-

нескну обраду...
И у обради осталих ликова Цица Чоловић присту-
па са максималним напором да сачува оригиналност
теме и језичког обиљежја сељака који, одолијевајући на
вјетрометини разних цивилизација, поприма и по неку
ријеч придошлица, али је остао упоран у очувању својих
језичких особености и фигуративних наслона. Налазимо
у овом дјелу обиљежја српског реализма оног књижев-
но-историјског типолошког правца који настоји да ст-
варност представи, уз комплекс изражајних средстава,
онакву каква јесте, што води закорачају у гносеолошку
спознају друштвених прилика. У контемплацији свијета
и живота о коме пише у својим причама, морал је израз
општег схватања патријархалне средине, то је узвише-
на категорија која провејава кроз понашања појединих
ликова.
Кроз ликове ових прича преламају се и судбине да-
нашњег човјека. Ту су и детаљи из историјских збивања
с краја 19. и почетка 20 вијека, између два свјетска рата
и касније.
У књизи нијесу дате само слике појава и ликова већ је
наглашен и вео мисаоности. Свака прича упућује на неку
мисао, идеју или поруку. Структурни чиниоци књиге
подијелили су књигу у пет поглавља. Сваки блок прича,
као цјелина, препознатљив је по томе што буди сродно
осјећање и расположење које списатељица у њега уноси.
Мисаоно и емотивно активирање у сусрету са лико-
вима, мислима, догађајима, знатижеља читаоца да чује
ријеч са извора живота, са сеоских прела, слава, моба,
имања утисци су које књижевно дјело оставља на кри-
тичара. Нијесу јој интересантни новокомпоновани пос-
99
већеници малограђанског става и хедонистичке удоб-

ности, нити призор савременог човјека као илустрација
савремености. Узима ликове из не толико давне про-
шлости. Добре памтише и даровите нараторе ауторка
књиге је нашла у прецима братственичке лозе којој и
сама припада. Пажња је усмјерена на феномен животног
искуства казаног из главе њених ближих предака, чиме
успјешно попуњава једну празнину у досадашњем тума-
чењу и сазнању о пљеваљској прошлости Има потпуног
смисла читати приче М. Ц. Чоловић. Већина њих говоре
о врлинама и довитљивостима али и мукама наших пре-
дака, што оправдано заслужује пажњу и похвалу. 1
Миленка Цица Чоловић (1948) Пљевља. Гимназију завршила

у Пљевљима а Економски факултет у Београду. Објављује књи-
жевне прилоге у разним публикацијама. Чланица је неколико
удружења која окупљају писце са простора Србије и Црне Горе.
Објавила је збирке приповиједака: Kад траве говоре, Она које
нема, Вилинске мреже, Марија мати. Живи у Пљевљима.
100
Миладин Ћосовић
СА СТАЗЕ СУДБИНСКЕ
ПРЕДОДРЕЂЕНОСТИ
(Миладин Ћосовић: Гледам звијезде

преко планине, Дечје новине 1997)
Прочитати књигу поетичног назива „Гледам звијезде

преко планине“ аутора Миладина Ћосовића значи не-
посредно доживјети живот у рударском насељу Шула,
обгрљеном прелијепим њедрима љепоте. И не само про-
читати већ ишчитавати ту дирљиву драму која оставља
ожиљке у свакој благочестивој души.
Упечатљивом књижевном снагом, аутор дочарава жи-
вот у једној рударској заједници, изван урбаног простора,
а све то у контрасту љепоте Љубишње и туробне слике из
живота рудара који дио здравља оставише у подземним
јамама Рудника. Са њиховим животима искрено се сажи-
вио аутор који је као млади љекар нашао смисао рада и
живота међу њима, рударима и о томе оставио вриједно
свједочанство које говори о њиховим судбинама и живо-
ту праћеном бројним невољама од којих су највеће биле
оне здравствене природе. Једноставност живота и људ-
ска блискост били су за рударе једино везивно ткиво што
их је привезало за Љубишњу.
О том завичајном подстицају као фактору који је оп-
редијелио писца на терен прозног стваралаштва, цити-
раћемо један инсерт књижевног критичара и филозофа
Добрила Аранитовића изговореног на промоцији књиге
101
„ Гледам звијезде преко планине“ у Горњем Милановцу

20. маја 2010. године:
- Као млад љекар свјесно је изабрао да живи и ради
лијечећи рударе испод Љубишње, динарске љепоти-
це. Као што је као љекар и хуманиста овдје, како каже
у уводној напомени, „ утрпавајући се у туђе животе“,
доживио своје стасавање, тако је и својим романом, пр-
вјенцем, стасао као писац, оставивши трајни биљег у за-
вичајној књижевности. Живот рудара у руднику олова
и цинка, изложен опасностима, понекад неизљечивим,
смртоносним болестима, радничко насеље у њедрима
планине, далеко од урбанитета, породичне несугласице,
алкохолизам, пријекост и суровост нарави, за младог ље-
кара су били изазов да се потврди као стручњак, очеличи
као човјек и профилише као писац... Култ разговора од-
гајан од пишчеве колијевке долази до изражаја у самом
току пишчеве нарације, у богатству дијалога, у жељи за
разумијевањем и истинском комуникацијом. Еруди-
ција ауторова није нигдје прекорачила границе живот-
не увјерљивости, есејистички пасажи, самоискази, иако
почесто пуни недоумица, дилема, храброг суочавања са
собом, уткане су у белетристичке слике даровитог мот-
риоца природних крајолика и проницљивог психолога...
У рударској колонији једина промјена вриједна пажње
је раст гробаља изнад насеља. То је сигуран знак да ће се
овдје зачети живот и одржати – каже аутор у Епилогу
1 на крају књиге. А то је, уствари, један од кључних мо-
мената који је водио аутора у истраживачки подухват о
људима који су се мирно и стрпљиво мирили са болешћу
која их је спопала али који су ношени и зрачком опти-
мизма да ће бити боље.
Аутор своју драматичну причу ставља у контекст
102
друштвених и политичких прилика у којима је радник

био једнак пред законом али неједнак у стварности. У
том психолошко-драматичном раскршћу аутор је оро-
нулим животима својски ставио на располагање своје
стручно љекарско умијеће и чврсто ријешио да остане
уз њих све док је рударски живот овдје давао и посљедње
знаке постојања.
Генерална тематска вертикала снажно фигурира
цијелим дјелом, украшена даровитим литерарним сти-
лом инспирисаним раскошним природним чарима пла-
нине Љубишње.
Као млад љекар, који се максимално посветио зашти-
ти здравља рудара, аутор је свестрано анализирао и друге
факторе који су детерминисали живот у насељу. У сплету
руралних нијанси живота и психолошких стања рудара
и њихових породица и производне антихумане техно-
логије и немилосрдне силикозе која је сурово разједала
рударска плућа, аутор је изградио комплетну слику жи-
вота у којој је јасно наглашен не само здравствени већ и
социо-психолошки, етнографски и етнолошки приступ
у обради теме. Све то није за аутора представљало теш-
коћу да све те аспекте заодјене у романсијерску цјелину,
интегрално везану у свим драматичним догађајима и
животним сценама.
Цјелокупну предметну причу аутор саопштава сасвим
природно, чисто, језгровитом и народном лексиком, бо-
гатством слика, самјерљивим метафоричним исказима.
Највећи дио приче аутор је саопштио у садејству ље-
поте природних ћуди Љубишње и појава и дешавања са
њених питомих обронака. Ту су слике рудара који стра-
хују за своје здравље и породицу, али који се ипак нече-
му надају, ту су и оне сјетне елегичне слике и чобанске
103
пјесме пуне слатког страховања и тихе притајене чежње,

ту су разни ликови из реда обичних људи и њихове жи-
вотне теме, радости, вјера и тегобе. Та планина, гдје је
аутор налазио мир и љепоту, привлачила га је магичном
снагом да се пење на њене врхове, на шта га, како сам
каже, „подстиче нека порука предака остављена у пре-
носиоцима наслијеђа, да поглед са висине буди у човјеку
свјетлост изнутра” . „Кад ходам њеним шумама, плућа
ми се шире од ваздуха богатог кисеоником и шири се
смола са смрча и јела – мисли ми се утркују, па ми се
чини да са дрвећем плету невидљиву мрежу“ мисао је
аутора која говори да је његова мисаона преокупација
здравље и живот у здравој средини. У том живописном
амбијенту и промишљању аутор гради један занимљив
лик и профилише га на стази од наивног, преплашеног
чобанчета до зреле дјевојке, Маре, спремне да прихвати
урбане манире и осјећања и да понуди „љубав из снова“.
Ту је и лик, али у другом стилу, Изворинке, дјевојке из
градске средине којој је живот у рударској колонији те-
као успорено и једнолично.
Необичну драж пружа дневник јунакиње Маре чији
лик фигурира већим дијелом књиге: Марина похабана
свесчица у коју је она брижљиво биљежила своје до-
живљаје и размишљања приликом сусрета са докто-
ром, изазвала је помисао аутора да је она писала днев-
ничке биљешке “ подстакнута неизреченим и нејасним
осјећањем да ће му спонтане и сложене мисли из њене
интиме више казати од разговора“
- У том рукопису су сензибилни изливи љубавно-
емотивних нареза аутора провучени кроз побудно чулни
однос човјека према смислу и обавезама људског одр-
жања. Тиме је аутор Ћосовић најнепосредније осјенчио
104
дио својих лиричних заноса према комплетном предме-

ту дјела - истиче у поговору ове књиге професор Јован
Петровић.
Иако се књижевник није могао да отме од два женска
лика и описа унутрашњих страна личности и осјећања,
он није испустио генералну тему диљем цијелог дјела.
Дубоко је проживљавао живот и вријеме првих рудара,
вјерујући да ће „њихово жртвовање имати смисла само
ако се одржи живот под Љубишњом који су они запо-
чели и ако рударско насеље испод гробља рудара буде
одзвањало веселим дјечијим гласовима”.
Очигледан је да је међу рударима трајао култ љекара
хуманисте који се максимално трудио да помогне руда-
рима не само у пружању здравствених услуга већ и у ост-
варењу основних права из области социјалне заштите и
рада.
Дирљива је слика растанка доктора и рудара и њи-
хових породица. Било је и суза у тој сјетној тишини у
којој је чудним тоном допирала дрхтавим гласом изгово-
рена ријеч „ Срећно“. Шабан и Раза, пише аутор, дошли
су лично да се поздраве. “Донијели су и серџаду коју су
ми намијенили као поклон за женидбу. Када је Шабан (
у међувремену наш однос достигао ниво пријатељског
повјерења) видио како са задовољством гледам на столу
разастрту серџаду, донио је још двије. Те двије платио
сам му више него што је тражио. Годинама потом Разине
серџаде употпуњују топлину мог дома”
Године 1996. послије вишегодишње паузе, Шупља
стијена се поново отвара. Површински коп и савреме-
на технологија промијенили су живот у овој насеобини
која дотрајава под суровом најездом нових форми рада
и технологије. О том некадашњем мучном животу, слоје-
105
витом у људским осјећањима и надањима и мукама оста-

вио је ријечи слатке горчине Миладин Ћосовић у књизи
„Гледам звијезде преко планине“.
И шта рећи на крају овог осврта. Ријеч је, одиста, о
великој теми, судбини рудара, хљебу са девет кора, мо-
тиву који је вишеструко инспиративан за више научних
дисциплина а понајвише за књижевника попут Мила-
дина Ћосовића који је живио у пулсу њихових брига,
надања, страдања али и радовања.
Није ово само роман хроника о животу рудара који
су били свјесни суочавања са смрћу која им је ишла у су-
срет. То је и аутобиографско дјело аутора али не у првом
плану. То је дио његовог животног пута којим је кренуо,
како сам каже, стазом „судбинске предодређености“. С
тим у вези он каже: - Био је то мој прави пут. Међу руда-
рима сам се вратио себи и истинском бивству. Успио сам
да испуним живот правим вриједностима. 1
Ћосовић Миладин (1939), Kосаница, Пљевља. Гимназију је за-

вршио у Пљевљима, Медицински факултет у Загребу, специја-
листичке и магистарске студије у Београду. Радио као љекар у
здравственој амбуланти у Шулима и здравственим установама
у Горњем Милановцу. Један је од оснивача и организатора рада
Диспанзера медицине рада у Пљевљима. Објавио је више књига:
Рад и здравље (стручна књига), романе Гледам звијезде преко
планине, Промјена идентитета и Додир душе, збирке прича Под
бременом истине, критичку студију Нестварна стварност у де-
лима Миодрага Ристовића, Приче из радионице срца, Живимо с
другима, а да ли умиремо сами, Сазријевање (дневнички записи)
и др.
Др Ћосовић живи у Горњем Милановцу.
106
ЗНАЧАЈАН ИСТРАЖИВАЧКИ ПОДУХВАТ
(Др Миладин Ћосовић и Влатко Остојић:

“Рад и здравље“, НО „Пљеваљске новине“, 1991)
Изласком из штампе књиге Рад и здравље завршен је

десетогодишњи истраживачки подухват аутора др Ми-
ладина Ћосовића и Влатка Остојића о теми човјек, рад
и здравље и продуктивност рада са медицинског, соци-
оантрополошког и психолошког аспекта. Истраживање
је засновано на искуственим индикаторима пљеваљске
привреде у периоду 1980 – 1989. године. Основно по-
лазиште у доказивању хипотезе да је човјек најважнији
фактор у продуктивности рада са најразноврснијим ас-
пектима опредмећивања свог знања и рада усмјерило је
ауторе у истраживачком поступку да темељно, у једном
интегралном спектру, посматрају здравствено стање рад-
ника, с посебним освртом на професионалне болести и
професионални трауматизам, одсуствовање с посла због
боловања, узроке привремене инвалидности, социјални
статус радника, уз коришћење најпоузданијих инструме-
ната истраживачког поступка.
Основне тематске цјелине су: рад и став према раду,
рад и самоуправљање, рад и међуљудски односи, рад и
похвале, награде, критике, стан, стандард и породица,
здравље, болест и боловање, оцјене радне способности
и инвалидности.
107
Централна тема књиге је рад и став према раду. Ту

је садржана и генерална хипотеза поткријепљена низом
података садржаним у другим поглављима, чиме је књи-
га добила цјеловиту тематску димензију.
Књига представља вриједан продор у нове хоризон-
те друштвених наука са поруком да се раскидају ланци
идеолошко-догматске свијести а да ојача схватање да је
тржиште једино мјерило вриједности, квалитета и смис-
ла сваког људског рада.
Занимљиви су подаци које истичу аутори да је 1988.
године у Црној Гори, у научно-истраживачким и развој-
ним центрима привреде, радило само осам доктора нау-
ка и десет магистара, док је у читавој привреди било 15
доктора и 30 магистара наука, а у пљеваљској привреди
два доктора наука и два магистра. У 1983. години Црна
Гора имала је само три научно-истраживачка радника на
десет хиљада становника.
Овом књигом аутори су одшкринули врата за нова
социолошка, антрополошка и психолошка истраживања
у складу са изазовима времена и захтјевима друштвених
промјена.
Значајан дио у књизи аутори су посветили питању ме-
ђуљудских односа као фактору за постизање радних ре-
зултата. Велика пажња посвећена је феноменима утицаја
самоуправљања на продуктивност рада, здравственом
стању радника, старосној и стручној квалификационој
структури, као и неким аспектима узрока инвалидизи-
рања радника у привреди пљеваљске општине.
Посебан квалитет књиге је што је свака констатација
поткријепљена подацима емпиријског истраживања, од-
носно сваки налаз темељи се на емпиријским чињеница-
ма, а коришћен је разноврсни истраживачки инструмен-
тариј пропраћен теоријском елаборацијом.
108
Аутори нијесу остали само у домену истраживања

функционализма, као једноставне теорије, већ су се у до-
број мјери користили и структуралном анализом. Пола-
зећи од чињенице да је одиста ријеч о једном обимном,
сложеном и значајном истраживачком подухвату, без
сумње се може рећи да је напор аутора изњедрио успјеш-
но дјело које може имати вишеструку намјену у научној,
стручној и широј јавности. Осим практичне димензије
овог пројекта, искристалисана је и једна хуманистичка
нота која подсјећа да је смисао сваког радног процеса,
његове организације и продуктивности детерминисана,
прије свега, здрављем, мотивацијским факторима и еко-
номским и друштвеним положајем човјека.
(Просвјетни рад бр.7, 1991, Подгорица
109
Ратомир Ћузовић
ИСТОРИЈА И РОДОСЛОВНИ
ПОМЕНИК
(Ратомир И.Ћузовић и Миланко Р. Ћузовић:

Ћузи из Отиловића - Ћузовићи, Пејатовићи,
Марковићи)
Фонд писане ријечи о поријеклу и генаологији брат-

става у пљеваљском крају обогаћен је вриједном родо-
словном монографијом. Трудом Ратомира и Миланка
Ћузовића припремљена је обилата књига под називом
Ћузи из Отиловића. Ријеч је о подробно истраженој про-
шлости Ћузовића, Пејатовића, Марковића и њиховом
поријеклу и путу од родоначелника Ћуза, Пејата и Марка
до најмлађег изданка ове сродничке линије.
Књига по свом садржају и обиљу извора на којима
је базирана надраста уобичајене записе ове врсте. Ау-
тори су своје истраживање утемељили у шири контекст
друштвених и историјских прилика не само у генералној
јединици истраживања (Отиловићима), већ су једним
интегралним приступом третирали скоро све аспекте
живота, рада, миграције и живот Ћузовића и Пејато-
вића, чиме су дали значајан прилог истраживању народ-
ног живота и обичаја у пљеваљском крају.
Аутори су обрадили географске и геолошке одлике
Пљеваља и Отиловића, значајније историјске догађаје
и становништво тог краја, улогу и значај манастира Св.
Тројице, развој школства и прву школу у Отиловићима,
111
начин привређивања на имањима, становање, путеве и

приче кириџија. Посебан значај има одјељак о обичајима,
славама, женидбама, рођењима, крштењима, сахранама,
здравственим приликама и здравственој заштити ста-
новништва. У свим тим животним ковачницама фигу-
рирају виспрени, сналажљиви и радни људи, Пејатовићи
и Ћузовићи који, упркос тешким временима, бунама, не-
родним годинама, сњеговитим зимама, болестима које су
харале нашим крајевима, развише разуђено стабло што
сеже далеко изван простора првобитног станишта. Зато
ће ова публикација остати дуговјечан и занимљив под-
сјетник о људима који су израњали из свих рушевина
прошлости. Носила их је упорност, рад, пјесма и прича.
Остаће да живе у вјери, у књизи и језику.
Стога предлажем да се овај занимљив и по много чему
нов материјал објави уз потребну лекторку и редактор-
ско-уређивачку интервенцију. Биће то трајан поменик о
Ћузовићима и Пејатовићима из чијих генерација је ста-
сало више знаменитих људи из области просвјете, науке
и стваралаштва, умних, храбрих и отмених људи који
су оставили запажен траг на ширем простору. Послове
које су радили бројни чланови ове братсвеничке заједние
били су велика служба у интересу развоја и јачања пље-
ваљског краја и шире заједнице. Биће то уједно и значајан
прилог завичајној историји јер садржи бројна докумен-
та и податке који су релевентни за научно истраживање
пљеваљског краја са историјског, етнолошког, етнографс-
ког и социолошког аспекта. Многи детаљи који су карак-
теристични за живот и обичаје Ћузовића и Пејатовића и
нихових комшија у Отиловићима, подједнако су интере-
сантни и за начин живота и обичаје становника знатног
броја села у пљеваљској општини па и шире.
112
У припреми ове књиге (937 страница) аутори су, то-

ком вишегодишњег истраживања, користили преко 400
извора (књиге, документа, фотографије, карте, мате-
ријални споменици), што је раду дало научну окосницу
у презентацији појава и догађаја који су током 19. и 20.
вијека пратили живот и миграције братсва Ћузовића,
Пејатовића и Марковића.
(Извод из рецензије)
113
Владета Цвијовић
ПОВРАТАК
ВРХОБРЕЗНИЧКОГ ЉЕТОПИСА
(Приређивачи: Владета Цвијовић

и Бранислав Ковачевић, издавач
Историјски институт Црне Горе, Подгорица, 2000)
Једна староставна књига, стара 350 година, наста-

ла у Манастиру Св. Тројице код Пљеваља, трудом Вла-
дете Цвијовића и Бранислава Ковачевића, учињена је
доступном јавности, наравно, у новом руху. Ријеч је о
обимном ћириличном рукопису из половине 17. вије-
ка, познатом у историји као Врхобрезнички хронограф
(љетопис), из пера познатог преписивача Гаврила Троји-
чанина који је отиске свог умијећа највише оставио у
ризници Манастира Св. Тројице. Књигу чини рукопис
у репринт издању на 340 страница, са предговором при-
ређивача и преводом одабраних одломака на савремени
језик. Највећи дио рукописа посвећен је збивањима од
настанка свијета до пада Цариграда под Османлије 1453.
године, заснованом, углавном, на библијском учењу. По-
том слиједе записи о римским царевима и папама пос-
лије раскола у хришћанској цркви, а затим поглавље о
западноевропским земљама и народима, што је једин-
ствен случај у укупној нашој ћирилској писмености све
до времена у коме је живио и радио Гаврило Тројича-
нин . Ту су записи о њемачком народу, о Шпанији, Та-
115
тарима, Власима, Сасима, Данској, Норвешкој, Исланду,

Финској, Тапонији. Заступљене су и бесједе истакнутих
теолога православне цркве и њихова спорења око вјере
са Јеврејима и Латинима.
Љетопис садржи и неколико краћих осврта на исто-
рију немањићке Србије. Ту су и други занимљиви записи
који овом зборнику дају карактер књиге свезнања, чији
садржаји нијесу систематизовани по критеријумима
реда и врсте. На крају књиге објављено је неколико од-
ломака које је на савремени језик превео Владета Цвијо-
вић, један од приређивача овог вриједног издања.
Из реда преведених записа помињемо: О жени која је
од глади појела чедо своје, о словенском језику, Стефану
Дечанском и сину му Душану, о Мрњавчевићима, Боју на
Косову, паду Цариграда, о Амазонкама, женама татарс-
ким, о рибама и чудесима сјеверног мора, о Индији гдје
бибер успијева.
У осврту на изглед оригиналног рукописа приређи-
вачи кажу да је рукописац ово дјело пангирао тако што
је црвеним мастилом означио редни број листова. Црве-
ним мастилом су исписани наслови и међунаслови, као
и иницијали, од којих су неки на почецима поглавља ук-
рашени изоморфним облицима.
Друга значајна карактеристика рукописа, према за-
пажању приређивача, је што рукопис није до краја испи-
сала иста рука, што указује да је у писању ове књиге на
крају учествовао и неки ученик Гаврила Тројичанина.
О дугом путешествију рукописа од Пљеваља до Пра-
га приређивачи истичу да су остали писани трагови
на његовим маргинама, гдје је записано да је ова књига
староставна била у Манастиру Троноши између 1787. и
1790. године и да је припадала неком ученику Ивану Хер-
116
дезовићу. На лијевој страни првог листа садржаја, који

је првобитно био чист, је подужи запис да је књигу про-
читао од почетка до краја капетан Николај Војиновић у
Сремској Митровици 16. септембра 1791. године.
Врхобрезнички хронограф, документ изузетне кул-
турно-историјске вриједности био је предмет наших и
страних научника још у другој половини 19. вијека јер
је он представљао значајну грађу за изучавање словен-
ско-ћирилске писмености наше историографије, исто-
рије језика, културологије и етнологије.
Шира стручна јавност о овом вриједном рукопису
недовољно је знала јер се он налазио у збирци старих
ћирилских рукописа Народног музеја у Прагу, одакле је,
на доста отежан начин, враћен на просторе гдје је на-
стао прије 350 година, без оригиналних рукодјелисаних
корица у фототипском облику, без оригиналне украсне
црвене боје.
Свој преписивачки посао монах Гаврило Тројичанин
педесетих година 17. вијека, према подацима из овог
рукописа, засновао је на рукописној традицији тројичког
манастира, јер је Манастир Св.Тројице, у његово вријеме,
био преписивачки центар за знатно шири простор који
је располагао вриједном библиотеком старих књига, јед-
ном од најзначајнијих у земљи. Примјера ради наводимо
податак да је Библиотека у Манастир Св. Тројице имала
у свом фонду 113 обимних рукописних књига и испред
ње био је само манастир Дечани који је располагао са 159
рукописа, а Цетињски манастир у својој ризници имај је
84 рукописа.
Издавач ове књиге је Историјски институт Црне Горе,
а њени приређивачи су Владета Цвијовић и Бранислав
Ковачевић. Рецензент је проф. др Божидар Шекуларац.
117
Одабране одломке са црквено-словенског језика пре-

вео је на савремени језик Владета Цвијовић.1
(Пљеваљске новине, бр. 1051, 1. јануар 2001, стр. 14)
Цвијовић Владета (1934-2012), Маоче, Пљевља. Публициста.

Дипломирао на Филозофском факултету у Београду. Професор
у Пљевљима. Главни и одговорни уредник Пљеваљских новина.
Предсједник Одбора за образовање, културу и науку у Скупшти-
ни Црне Горе. Помоћник и замјеник републичког секретара за
образовање, културу и науку. Објавио више прилога из образо-
вања и културе. Заједно са Браниславом Ковачевићем, приредио
Врхобрезнички љетопис.
118
Видоје Деспотовић
ПРИЛОГ ХРОНИЦИ СЕЛА
(Видоје Деспотовић: Вруља и

Вруљани, Издавачки одбор САН-у
за проучавање села и Културно-просвјетна
заједница Србије, Београд 1997)
Библиотека „Хроника села“ обогаћена је једном зна-

чајном публикацијом из пљеваљског краја. У издању
САН-у и Културно-просвјетне заједнице Србије изашла
је из штампе књига Вруља и Вруљани аутора Видоја Дес-
потовића.
У овој књизи увјерљиво су приказани географски по-
ложај и карактеристике Вруље и околине, етнички про-
цеси и демографска кретања на овом простору, обичаји,
вјеровања, легенде, вјерски живот, историјска прошлост
овог краја, организовање и рад партизанске власти, про-
свјетно-културне и здравствене прилике, братства која
насељавају ово подручје и низ других занимљивости и
значајних детаља из живота и рада житеља ове насео-
бине.
Хроника села, у којој је заступљена и Вруља и Вруља-
ни, оправдала је напоре писца и Одбора САН-у за про-
учавање сеоских насеља са околином. То је својеврсна
историографија, демографија, социологија, антропоге-
ографија народа који живи на том подручју. Задњи је
час, порука је аутора ове књиге, да се отргну од заборава
119
многа вриједна документа, памћења старих људи, разни

алати, уређаји и предмети који су се користили у сеоском
начину привређивања.
Аутор је забиљежио низ догађаја из прошлости Вру-
ље на основу предања, при чему је користио и неке пи-
сане изворе у складу са упутствима издавача хроника.
Занимљива су објашњења и тумачења аутора топо-
нима, имена заселака и других ријечи чије поријекло до
сада није било утврђено. Бројни остаци прошлости ( два
грчка, једно Коковића, српска и турска гробља) поједи-
ни називи: Велика градина у Доњем клопету, Кулина на
Брези, обиљежја станишта на Ђурича брду, Берјанови-
ни, Подјазницама, споменик на гробљу са старословен-
ским натписом, само су дио појмова које аутор наводи
као свједочанство о присуству живота Илира, Римљана,
Словена и Срба на простору који захвата Вруља.
Посебно су обрађене легенде о појединим мјестима,
називи, обичаји, живот у прошлости, поријекло породи-
ца, учешће у ратовима, стваралаштво и други догађаји,
што ће посебно изазвати интересовање младих потомака
Вруљана.
Када би се сваком селу у пљеваљској општини у ис-
траживању приступило на начин како је то урадио Ви-
доје Деспотовић у књизи Вруља и Вруљани, дошло би се
до бројних података који су непознати историјској нау-
ци. То је методолошки приступ који за јединицу истра-
живања има микролокације, у овом случају села, чиме
се избјегавају начелне констатације и теоретисање без
ваљаних индикатора за потврду унапријед дате хипо-
тезе. И онај дио кроз који тече зрачак носталгије аутора
за минулим карактеристикама села, значајан је за под-
сјећање на ишчиљели начин живота и привређивања: -
120
Нема више катуна и изидига, торова, мљекара и амбара,

чобана, жетве и вршидбе, нити дрвених старих брвнара
са веригама у главној просторији, нема цијелог једног
живота у коме је човјек стварао све што му је требало:
одјећу, храну, обућу, алате. Колико само ове реченице
упућују на један начин живота и рада који је под ударом
савремене технологије и модерног начина живота неги-
рао много што-шта, што је човјека чинило сналажљивим
и мисаоно и радно креативним чак и без науке и струке.
Један од рецензената ове књиге академик Петар Вла-
ховић каже да ова хроника има веома занимљиве подат-
ке о људима и догађајима. То је штиво које ће бити врло
радо читано у Вруљи и околини, а посебно међу исеље-
ницима из Вруље. Пошто је ријеч о једној врсти хронике,
сматрам да је аутор задовољио утврђене принципе и дао
озбиљан прилог за упознавање једног брдско-планин-
ског насеља и живота у њему који је у најновијем периоду
доживио приличну трансформацију.1
(Пљеваљске новине, 17. септембар 1997)
Видоје Деспотовић (1930) Вруља (Обарде), Пљевља. Учитељску

школу завршио у Иванграду ( Беране). Kраће вријеме радио у
просвјети а потом на разним пословима у државним органима
и политичким организацијама Општине Пљевља.
Објавио више прозних радова. Kњиге: Прогон (1996), Kућа у
кући (2002), Kао борови (2008), Изабране приче (2011), Kоферче
(2013). Аутор је више публицистичких радова: Породица Дес-
потовић, Породица Пејовић, Вруља и Вруљани (1997), 70 година
Пљеваљске битке (2011) Нато бомбардовање ( 2013), Подсјећања
(2014), Прошлост се не заборавља (2015).
121
Милијан Деспотовић
МИСЛЕНИК – ЗБОРНИК
ФИЛОЗОФСКИХ МАКСИМА
И МИСАОНИХ ИСКРИ
(Необична књига пјесника и афористичара

Милијана Деспотовића)
Одиста, није могао Милијан Деспотовић пронаћи бо-

љу формулу за свој систем мисли, мислени бисерник, од
назива „Мисленик“. Није могао наћи лексички разно-
роднију, богатију и вишезначнију ријеч од ове. Јер, она је
и мисао и смисао, домисао и премисао, размисао, наум
и наднаум. Тако је своје домишљаје, мисаоне искре, јез-
гровите, згуснуте и сочне филозофске максиме урамио у
сигуран оквир који зрачи пуноћом смисла како у цјелини
тако и појединачно.
Онај ко жели да упозна Милијана нека прочита или
пак прелиста његов „Мисленик“, личну карту његовог
ума и духа. Само ће тако спознати његов ведри лик који
говори из душе, срцем и умом.
Руковођен мишљу нобеловца Андрића да “мисао која
нађе ослонац у карактеру, чини човјека великим“. И за-
иста само добар човјек, честит, добронамјеран и разу-
ман може да напише корисну и добру књигу, јер су му
позитивне мисли. А Милијан Деспотовић их је понудио
читатељској јавности на тумачење, даље мишљење и до-
мишљање. Препознатљиво је то и у његовом лику, загле-
123
даном у дубину људске душе у којој трага за добротом

за коју каже:
- Поштуј доброту која ће живот учинити вриједни-
јим.
За Милијана Деспотовића из пуних уста може се рећи
да је стваралац мисаоних творевина креативне посебно-
сти. Показао је да његове мисли могу да имају јачи ефекат
од обичних афоризама који у себи носе бескомпромисну
и оштру, чак и дрску, а у одређеној дози и увриједљиву
критичку ноту у односу према стварности. Другим рије-
чима Милијан без претјеране ироније постиже циљ и
стиче симпатије међу читаоцима и љубитељима његове
писане ријечи.
Показао је запажен умјетнички домет у проналажењу
правих мисли у минијатурној форми, којима је сликови-
то дочаравао бројне друштвене појаве, психичка и емо-
тивна стања у свакодневним животним ситуацијама.
Своју свјетлост ума и духа фокусирао је на преко 200
тематских цјелина којима је посветио велики букет афо-
ристичких медаљона. Није случајно што су у његовом
афористичком третману оне константе које детерми-
нишу моралне и људске вриједности човјека: благодар-
ност, вјера, нада, осмијех, човјек, ријеч честитост, пра-
вда, слобода, снови. Колико полаже пажње на искреност,
слободу, човјека, довољно казују афоризми:
- Кад би ријеч добила цијену, онда би сви занијемили.

-Човјек је стално жртва слободе.
- Зрачи увијек свјетлошћу напријед, нијеси ти свитац
да носиш фењер на задњици.
-Увијек је вријеме за добра дјела.
124
- Оно што највриједније посједујемо не можемо ни-

коме продати.
- Морал није игра, али је он стално у игри, њега
покушавају да изиграј.
Није мимоишао ни друге карактеристике људског

рода које човјека чине човјеком као и оне што дегра-
дирају и разарају искрене људске односе и љубав међу
људима: мудрост, пријатељство, памћење, срећу, насиље
(Нема праведног насиља), оптужбе, патње, свађе, хра-
брост ( Храброст нема шансу да се покаје), благодарност,
љепоту, неправду, праштање, превару.
Деспотовић природно реагује на друштвене небулозе
и бласфемије снагом мудрих исказа, на луцидан и овлаш
духовит начин налази излаз из сивила друштвеног тало-
га и указује на лажну грандоманију малих људи, њихове
интересе, волунтаризам и заробљен поглед заслијепљен
вољом за моћ и престиж.
Зналачким дозирањем сатиричности и мудрости
постиже живост и трајање својих мисли. Није их писао
само за своје вријеме. Има у њима смисла свевременског
и свеживотног. „Вјечност ватре може само да оствари
живот у свом сталном обнављању“.
Бисерима мудрости и духа, без опорости и јеткости,
која је присутна код већине сатиричара, чини овог ауто-
ра својеврсним, са наглашеном вољом да на лоше појаве
не одговара само покудом и љутином ријечи, већ трага за
оним мисаоним склоповима који едукативно дјелују на
читаоце и актере друштвених аномалија. Зато је ишчи-
тавање његових мисли својеврстан вид библиотерапије
која релаксира човјека у суочавању са непријатним поја-
вама и догађајима. Његови афоризми нијесу зле ријечи,
125
но добронамјерна размишљања која добијају смисао

мудрог савјета.
Када ишчитавам бисерне мудрости Милијана, при-
сјећам се оне мисли Де Сенеке: „Прави успјех се пости-
же једном једином врлином – искреном скромношћу“. А
баш та врлина Милијану није недостајала. Као да му је
увијек на уму била она сентенца владике Николаја Вели-
мировића: „Сваки дан, оџивљавај као цјелину, цијелим
својим бићем и срцем...“.
Судбина рођења и живот у провинцији нијесу му
били ограничавајући фактор да постигне значајне до-
мете у књижевном стваралаштву. На бази инспирација
локалног живота, успјешно је изградио принципе уни-
верзалног. 1
Деспотовић Милијан (1952), Kосјерић. Kњижевник. Уред-

ник Kњижевних новина „Свитак“ и часописа за хаику поезије
„Паун“. Пише поезију, афоризме, хаику поезију, књижевну и
ликовну критику. Превођен на више страних језика. Добитник
више књижевних награда. Збирке пјесама: Kад у мртвој тишини,
Пушчане риме, Kаменопис, Траг вечног мастила, Разговор са Си-
зифом, Несванице и др. Аутор је неколико збирки афоризама и
монографија.
Живи у Пожеги.
126
Вуко Драгашевић
ЗАПИСИ И СЈЕЋАЊА
ВРИЈЕДНИ ЗА ИСТОРИЈУ
ПЉЕВАЉА
(Вуко Драгашевић: Записи и сјећања

о Михаилу Драгашевићу и Пљевљима,
издавач аутор, Пљевља 2017)
Вуко Драгашевић, бивши дипломата и високи функ-

ционер у државним и партијским органима Црне Горе и
СФРЈ, објавио је значајну и занимљиву књигу публицис-
тичког жанра. Иако књига носи наслов Записи и сјећања
о Михаилу Драгашевићу и Пљевљима, она пружа много
више од тога, јер садрже низ података о занимљивим до-
гађајима и личностима од историјске важности за пље-
ваљски крај.
Описујући драматични, занимљив и плодан живот-
ни пут свога оца Михаила, В. Драгашевић је дао значајан
прилог употпуњавању историје Пљеваља релевантним
детаљима из политичког, друштвеног, привредног, про-
свјетног и културног живота пљеваљског краја и шире.
Другим ријечима то је слика о околностима у којима
је одрастао, школовао се и радио у разним сегментима
друштвене стварности Михаило Драгашевић. Писана
заоставштина Михаила Драгашевића, која је за врије-
ме окупације била закопана „испод настрешице у дво-
ришту породичне зграде,“ коју је аутор у највећој мјери
127
користио, може се третирати као релевантан историјски

извор лишен било каквих фингирања и лакировки, што
је карактеристично за многе изворе чак и оне из државне
кореспонденције. Ту су разне биљешке, нека врста днев-
ника о животу у логору и други писани материјали које
аутор сада чини доступним заинтересованој јавности.
Аутор се највише орјентисао на оно што је његов
отац Михаило Драгашевић писао или чувао. Сакупио је
више записа о његовом времену, дијелом његових савре-
меника и пријатеља. Учинио је критички и дубљи прилаз
многим документима, ослањајући се на више извора.
И аутор је износио и лична сјећања и запажања и по-
ткријепљивао другим релевантним доказима на бази
писаних извора, чиме је избјегао субјективизам у опису
личног односа сина према оцу.
Прича о Михаилу Драгашевићу почиње репортерс-
ким записом о селу Ковач на истоименој планини, род-
ном мјесту Вула Драгашевића (1839-1899), оца Михаило-
вог. Прича се наставља записима о животним сучелицама
Михаиловим од школске клупе до учитеља и школовања,
претпоставкама о родослову и поријеклу Драгашевића,
настањивању Вула у Пљевљима и заснивању породице.
Дигресија у записима учињена је занимљивим биљешка-
ма писаним у Призрену током школовања Риста Марја-
новића. Занимљив је опис Р. Марјановића о посјети Ко-
сову султана Мехмеда Решада ради поклоњења гробу
султану Мурату и вјерској свечаности која је тим пово-
дом приређена. У биљешци Марјановића су и детаљи из
школског живота, разни цитати из књижевности, лични
утисци, неколико лирских пјесама, списак ђака из раз-
них крајева Османског царства и списак наставника у
Призрену 18. октобра 1910. године.
128
Слиједи потом поглавље које захвата период протје-

ривања Михаила из Босне у Пљевља, његове прве дане
обављања учитељског позива у околини Пљеваља, затим
ратовање у јединицама Јанка Вукотића на обронцима Ро-
маније и на крају робовање у Болдогасону у Мађарској
(1916-1918). Послије Првог свјетског рата учитељски
позив Михаило наставља у школи на Илином брду а
потом је одлуком школског надзорништва премјештен
за учитеља у Бољаниће, гдје остаје до 18. фебруара 1920.
године када коначно прелази на службу у Пљевља, гдје је
именован за школског надзорника. Доста занимљивих
детаља садржано је и у осталим сегментима сјећања из
породичног живота (женидба из породице Ћирковића,
породична кућа у Пљевљима, Моћевац и кућа Тана Ћир-
ковића), чиме аутор у значајној мјери употпуњује доса-
дашња знања из живота пљеваљске чаршије и града.
Своја сјећања на оца Михаила и град Пљевља аутор
представља у контексту укупних друштвених, политич-
ких и културних прилика у првим деценијама новог вије-
ка. Аутентични су записи о старој чаршији, напорима за
развој културе, отпору економском заостајању, политич-
кој сцени 1925-1930. и организовању Демократске стран-
ке у Пљевљима, изборима 1927, народном посланику
Михаилу Драгашевићу. Интересантни су записи из пе-
риода шестојануарске диктатуре, политичком дјеловању
без странака 1930-1935, сукобу око гимназије, повратку
учитељском послу. Забиљеженим сјећањима и презен-
тацијом архивске грађе изоштрена је слика Пљеваља у
предвечерје Другог свјетског рата. Ту су записи о писму
Љубе Давидовића, организовању и дјеловању комунис-
тичког покрета, Конкордату и смрти патријарха Варнаве,
изборима 1938. године, светосавској бесједи и подршци
129
ђачком штрајку 1939. године. Аутор је саопштио и неке

нове детаље о пријатељима његовог оца који су оставили
запажене отиске у политичком, друштвеном, просвјет-
ном и културном животу пљеваљског краја (Миле Пе-
руничић, Урош Ружичић, Ристан Павловић, Павле Па-
вловић, Душан Радичевић, Божина Ђолевић, Никола
Марићевић, Радосав Ивановић, Михаило Алетић, Душан
Мандић, Михаило Жугић, Панто Малишић, Душан Грбо-
вић, Марјан Лекић и Будо Милићевић).
Други свјетски рат, хапшење и интернације, прогон
на Цетиње, прве биљешке у затвору, пут од Драча до На-
пуља, прогнаничко острво у Тиренском мору, такође су
предмет пажње аутора који ј е, сплетом сјећања, дневнич-
ких биљешки и архивских материјала, дао вјерну слику о
своме оцу и приликама у којима је живио и радио све до
посљедњих дана окончаних смрћу и сахраном на Понци,
у Италији, 15. јуна 1942. године. У Риму, 28. септембра
1978. године, наводи се у књизи, ковчег са посмртним ос-
тацима Михаила Драгашевића сахрањен је други пут уз
достојанствену свечаност, у присуству његове родбине,
потомака и представника државних делегација, уз лије-
по и трајно споменичко обиљежје.
Вриједно је што је Вуко Драгашевић сачувао и презен-
товао документа на бази којих је сачинио непристрасну
скицу портрета народног учитеља, народног посланика,
политичког, друштвеног и просвјетног прегаоца, ратни-
ка и логораша у два свјетска рата Михаила Драгашевића.
То је прича о човјеку који, како сам аутор каже, је завр-
шио свој животни пут у земљи у коју никада није крочио
као слободан човјек. Остао је да самује далеко од своје
земље, у граду који за живота никада није видио, далеко
од свог краја и града који му дугује да му име сачува и
130
прослиједи будућем времену на начин што ће име једној

улици или пак некој установи дати име овог ветерана.1
(Пљеваљске новине, 2017, Пљевља)
Драгашевић Вуко (1922), Пљевља. Гимназију завршио у Пље-

вљима а Правни факултет у Београду.
Послије рата био секретар Мјесног комитета СKЈ Пљевља,
предсједник Народног одбора Пљеваља, секретар Градског ко-
митета Пљевља, секретар Општинског комитета СK Пљевља
и Титоград. Обављао најодговорније дужности у партијским и
државним органима Црне Горе и Југославије. Члан Владе Црне
Горе, министар у Влади СФРЈ, члан Предсједништва ЦK СK ЦГ,
генерални секретар Предсједништва СФРЈ, амбасадор у Либији.
Биран за посланика у Скупштину СФРЈ. Учесник НОР- а од 1941.
Носилац Партизанске споменице 1941. Објавио више публици-
стичких радова.
131
Љубомир Дурковић
МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКА
НИКАДА НИЈЕ БИЛА
АУТОКЕФАЛНА
(Др Љубомир Дурковић – Јакшић, Митрополија црногор-

ска никада није била аутокефална, издавачи Свети архије-
рејски синод СПЦ и Митрополија црногорско-приморска)
„Митрополија црногорска никада није била аутоке-

фална“ назив је књиге др Љубомира Дурковића Јакшића.
Ради подсјећања читалаца биљежимо да је др Љубомир
Дурковић Јакшић био ђак пљеваљске Гимназије и да је
објавио више радова из историјске и културне прошлос-
ти пљеваљског краја. У научној јавности посебно је запа-
жен по досљедности свечаној заклетви коју је приликом
проглашења за доктора историје у Варшави 1937. године,
као православни вјерник, са уздигнута три прста, гласно
изговорио да ће у будућем научном раду служити само
истини, истражујући је само путем научних метода рада.
Др Љубомир Дурковић Јакшић познат је и по томе што је
током проучавања историје Црне Горе уочио и отклонио
одређене историјске погрешке.
И ова књига представља одлучан корак у супрот-
стављању заговорницима замисли о потреби издвајања
Црногорске митрополије из састава Српске православне
133
цркве у самосталну – аутокефалну цркву. Под притиском

једноумне напасти која је захтијевала да порекне многе
научно установљене истине др Љубомир Дурковић Јак-
шић није никада поклекнуо већ је непоколебљиво и од-
лучно бранио и одбранио неспорну истину. Тако је, како
истиче у предговору књиге, установио да је у Горском
вијенцу, штампаном у Бечу 1847. године, дат лик владике
Данила наводно као лик главног лица у том дјелу. Међу-
тим, пише др Дурковић, то није лик владике Данила већ
лик самог Његоша који је тада урадио литограф Анастас
Јовановић.
Аутор је, такође, запазио да је Његош 1848. године
у Бечу дао да му се изради медаља Милоша Обилића,
па је на самој медаљи, умјесто лика Милоша Обилића,
приказан Његошев лик. Др Дурковић је такође устано-
вио да на великом звону Цетињског манастира није лик
владике Данила него да је то владика Петар Први Пет-
ровић . Приликом рушења Његошеве задужбине – цркве
Светог Петра Цетињског на Ловћену, коју је Његош по-
дигао и одредио за своје вјечно боравиште, рушитељи су
тврдили, констатује Др Дурковић Јакшић, да Његош није
подигао цркву већ само гробницу. Тим поводом аутор
ове књиге пише више радова, а 1971. године издаје књи-
гу Његош и Ловћен у којој је дата историја о подизању
1845. године Његошеве задужбине. Ово дјело аутор је
1988. године допунио о документима која говоре како је
1916. године аустро-угарски генерал Стјепан Сарковић,
Хрват из околине Оточца, учествовао у освајању Ловће-
на и рушењу Његошеве задужбине, првом раскопавању
Његошевог гроба и гашењу српске свијеће на Ловћену, да
би на том мјесту подигао споменик Фрању Јосифу, зашто
је добио титулу“ Фон Ловћен“. Било је то у оквиру плана
134
да се од Бајичиног Поља, Скадарског језера до Бојане и

Јадранског мора све припоји Аустро-угарској односно
Хрватској.
Илустрацијом са више аутентичних докумената ау-
тор говори о разарању Пећке патријаршије (од стране
Турака), прогону српских епископа и довођењу на њихо-
ва мјеста грчких свештеника. Занимљив је прилог о томе
како митрополит Сава моли Русе да помогну Србима да
успоставе редовно стање у Пећкој патријаршији. Други
дио књиге третира неканонско уношење Епархије Црне
Горе у ранг листу аутокефалних цркава. Епархија Црне
Горе, тврди аутор, није никада канонски ни од кога тра-
жила аутокефалију нити јој је ико то канонско право дао
и зато је никада није ни имала.
-Епархија Црне Горе није имала услове да тражи ау-
токефалију са једним епископом, а да је имала услове
могла је тражити само од мајке – цркве Пећке патријар-
шије. Али пошто је она била потчињена Цариградској
патријаршији, онда је то могла учинити једино од ове
цркве, као што је то учињено у обновљеној Србији- ис-
тиче аутор.
Под канонским појмом, каже др Дурковић, сматра се
да је аутокефална црква која не добија своју власт од дру-
ге цркве, него од самог осниваоца Цркве Исуса Христа,
преко хиротоније свог поглавице и својих епископа, што
значи да тамо гдје нема овог језгра, нема својег еписко-
па као ни аутокефалије суверене власти, што говори да
нема услова да се епархија Црне Горе уноси у ранг листу
аутокефалних цркава.
Изласком из штампе ове књиге, засноване на пода-
цима из историјских докумената, требало би да буде јас-
но онима који, мимо историјских чињеница и канонске
135
регулативе, желе да се и у црквеној власти искажу као

сепаратисти, заборављајући при томе да црквено једин-
ство треба да „опаше слогом и љубављу“ не само у обиму
српских или југословенских него и у обиму свесловен-
ских идеала.
Издавачи ове књиге су Свети архијерејски синод срп-
ске православне цркве, Митрополија црногорско- при-
морска, Библиотека Св. Петар Цетињски. Рецензент је
епископ шумадијски др Сава.1
Љубомир Дурковић Јакшић (1907), Врела под Дурмитором.

Гимназију учио у Пљевљима а богословију на Цетињу. Право-
славно- богословски факултет уписао у Београду, а студије на-
ставио у Варшави, гдје је завршио Богословски, Филозофски и
Правни факултет. Докторирао је на историјској групи Филозоф-
ског факултета. У Варшави радио на Богословском факултету и
Источном институту. Послије окупације Пољске, вратио се у Ср-
бију гдје је обављао послове управника Патријаршијске библио-
теке и био професор на Православном богословском факултету.
Написао је 470 радова из историје Српске православне цркве,
историје књижарства и библиотекарства, културе и политичке
историје Срба у 19. И 20. вијеку.
Најзначајнија дјела су му : Петар Други Петровић Његош, Вар-
шава 1938, Библиографија о Његошу, Београд 1951, Србијанско
-црногорска сарадња 1830-1851, Београд 1957, Историја српских
библиотека 1801-1850, Београд 1963, Његош и Ловћен, Београд
1971, Србија и Ватикан 1804- 1918, Kраљево 1990, Енглези о Ње-
гошу и Црној Гори, Београд, Митрополија црногорска никада
није била аутокефална, Београд – Цетиње 1991, Основи науке о
књизи, Београд 1996 и др.
Међу најзначајнијим дјелима је књига Пљевља и манастир Св.
Тројица до 1912. (1440 страница). Сарађивао је у 67 српских и 16
пољских часописа, зборника и листова.
Умро је и сахрањен 1997. године у Београду.
136
ЖИВОТ У СЛУЖБИ ЧОВЈЕКА

И ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ
(Др Љубомир Дурковић Јакшић: Пљевља и Манастир

Св. Тројице до 1912, издавач Свети архијерејски синод
Српске православне цркве, Београд)
Да би се потпуније схватила књига Пљевља и Мана-

стир Св. Тројице до 1912. године и смисао њеног настан-
ка и трајања, потребно је, макар, укратко представити
портрет проф. др Љубомира Дурковића Јакшића.
Када се детаљније посматра његов животопис и уку-
пно дјело, стиче се утисак да је рођен у неком библијском
времену када човјек на земљи није имао других звања
сем да буде по занимању човјек, како једном приликом
рече Матија Бећковић, да служи човјеку и истини. Са
том титулом живио је и часно радио Љубомир Дурковић
Јакшић, остајући привржен читавог живота оној Њего-
шевој максими „лакше је бити владика него човјек.“
Имао је своју ријеч и свога бога, како је често гово-
рио. Смирено и озбиљно подносио је све напоре и жи-
вотна искушења. Није себе штедио кад год је требало
бранити истину и правду од свакојаке рђе која је пратила
друштвену заједницу током његовог радног и животног
вијека.
И колико год говорили о њему остаће недоречен и
штуро представљен његов портрет.
137
Рођен је 1907. године у селу Врелима под Дурмито-

ром, у породици Радосава Дурковића и мајке Паве, рође-
не Раичевић, у врло оскудним условима. Позната је она
мисао Достојевског која гласи: ‚‘Човјек је тајна, спознај
тајну ако желиш бити човјек‘‘. Својим животом и дјелом
проф. др Љубомир Дурковић као да је хтио да разрије-
ши енигму те тајне и смисла своје појаве, свог постанка,
доживљавања и схватања свијета и живота.
А када се са горштачких врлети спустио у Пљевља да
учи Гимназију, добио је нову узлетну снагу за освајање
нових видика. Пљевља су му била прва средина урбаног
живота, а манастир Св. Тројице први свети храм који му
је разлистао хоризонте ума и духа. Из овог града Дур-
ковић иде на Цетиње, гдје завршава Богословску школу
1930. године. Исте године уписао се на Богословски фа-
култет у Београду. У јануару 1932. године био је изабран
за стипендисту Пољске православне цркве и пољске
Владе. Након стицања звања магистра богословља на-
ставља студије на Хуманистичком и правном факултету
у Варшави које је напоредо завршио 1938. Био је први
Југословен који је одбранио докторску дисертацију Пе-
тар Други Перовић Његош, а на Правном факултету сте-
као је звање магистра правних наука. Драматични до-
гађаји током Првог свјетског рата судбински су везали
Дурковића за Пољску. Прво је, непосредно пред Други
свјетски рат, радио као лектор српско- хрватског језика
на Источном институту у Варшави и као предавач пра-
вославног канонског права на Богословском факултету.
Једно вријеме, прије Другог свјетског рата, радио је као
замјеник аташеа за штампу у Југословенском посланству
у Варшави. Избијањем рата као добровољац борио се за
слободу пољског народа. У марту 1940 године Дурковић
се враћа у Југославију и запошљава се у кабинету па-
138
тријарха Гаврила, а потом учествује као борац 150. пје-

шадијског пука формираног у Котору. Послије рата ра-
дио је као управник Патријаршијске библиотеке а затим
као професор на Богословском факултету у Београду,
гдје је предавао историју Српске православне цркве. Го-
дине 1954. прелази на рад у Универзитетску библиотеку
“Светозар Марковић“, гдје остаје до 1976. године, када је
пензионисан.
Носећи у себи читавог живота дуг Пљевљима и пље-
ваљској Гимназији, значајан дио живота посветио је ис-
траживању прошлости пљеваљског краја у садејству са
духовном мисијом манастира Св. Тројица и тај свој труд
крунисао дјелом немјерљиве вриједности. Иако није до-
живио да у штампаној форми види своје дјело, органи-
затор овог догађаја, издавач и приређивач испуњавају
дјелимично његов завјет. Имао сам част да у улози уред-
ника Пљеваљских новина и часописа Брезнички записи
неколико пута разговарам са њиме у Београду, при чему
ми је рекао да му је животна жеља да заврши то дјело и
да дође у зграду Гимназије, да јој праг пољуби и одржи
садашњим генерацијама предавање о смислу постанка и
живота човјека.
Стога, није случајно што ову промоцију приређујемо
у Пљевљима, у згради Гимназије коју је бескрајно волио
и која му је, како је често истицао, отворила пут у свијет.
Прве радове Дурковић је објавио 1934. године и у
свијет науке закорачио је истраживањем Његошевог
лика и дјела. Био је један од ријетко самомислећих и не-
попустљивих самотњака, чији је животни пут био муко-
трпан, али је, упркос томе, сачувао живот и здрав разум
и оставио дјела капиталне вриједности иза којих нијесу
стајали било какви моћници и кланови већ истина.
139
Током истраживачког рада установио је, а то је обја-

вио и у овој књизи, да је у плановима заједничке борбе
за ослобођење од Османлија рачунато и са Његошевим
учешћем. Предвиђено је, пише он, да по ослобођењу Ње-
гош оде у Пећ за патријарха српског. Ту идеју, изнијели су
Пољаци и то ме навело, додаје он, да им прикажем Њего-
ша, владику и господара, великог српског слободољупца,
родољупца и словенољупца.
-Послије одбране рада о Његошу пред врхунским
пољским историчарима и правницима био сам усрећен
што ми је тај рад 1938. године објављен у Варшави- казао
је Дурковић.
А какав је имао однос према истини и научним за-
хтјевима најбоље казује његова реченица:
- Као што судија мора у друштву имати осигурану
судијску склоност и научник мора бјежати и клонити се
припадности партијама и клановима. Зато сам се увијек
држао по страни свега тога, држећи се једино заклетве
дате у вријеме служења војног рока у отаџбини - казао
је Дурковић.
Са издавачима је, вели, имао жалосна искуства, неки
су му рукописи дуго тамновали (Историја српских биб-
лиотека и др.). С тим у вези каже: - Никада нијесам писао
по наруџбини нити сам склапао уговоре прије него што
би написао рад. Пишем што ми је на срцу и кад рад буде
готов тражим издавача.
Један од његових посљедњих радова је књига под
називом Пљевља и Манастир Св. Тројице од настанка
до ослобођења од Турака, са поднасловом Борба против
расрбљавања до ослобођења од Турака 1912. године. Ова
два субјекта имали су значајну улогу у ослободилачком
настојању од Златибора до Острога на ослобођењу и ује-
дињењу Срба.
140
Оно што карактерише ову књигу је веома широк

спектар разуђености њене структура, тематска разновр-
сност, са бројним детаљима релевантним за више науч-
них дисциплина хуманистичког профила.
Методологија обраде заснива се, углавном, на хроно-
лошком приступу, мада је, посебно у неким поглављима,
евидентан тематски или пак комбиновани начин обраде
појединих тематских цјелина.
Цјелокупни садржај књиге сврстан је у девет по-
главља. У првом поглављу аутор се бави путним везама
и раскршћем пљеваљске регије, што је детерминисало
трговински, привредни, културни, духовни и политички
профил ове средине.
Објашњава име, положај Пљеваља у управној орга-
низацији власти и развој ове средине кроз вијекове.
Друго поглавље третира Манастир Св. Тројице, ње-
гов настанак, опстанак, мјесто овог духовног храма у
канонској организацији православне цркве и рад пра-
вославне црквено-школске општине од 1856. године.
Различит назив Плевља, Пљевља, Плијевља, Плевље он
објашњава разликом у изговору оних који су писали и
њиховом језику и како су чули. Тако су исто поступали
и путници у својим описима Пљеваља. Код дубровач-
ких путописаца већином је у првом слогу Л, Плевље,
Плијевље, а обично је на крају Е а понекад и А, Плевлла.
Значајно поглавље професор Дурковић посвећује
школству у пљеваљском крају. Из овог поглавља може
се сазнати више до сада непознатих детаља о првој ос-
новној школи, о учитељима и учитељицама у школи још
1924. (Његош је основао прву школу у Црној Гори 1834).
Напоредо, аутор обрађује и школе како их назива
окупаторске, турске и аустроугарске, међу којима, поред
141
познатих турских школа, помиње аустроугарску кому-

налну школу.
Културни и социјални живот чини посебно, четврто,
поглавље књиге. Из овог дјела читаоци могу сазнати за-
нимљиве детаље о манастирским библиотекама, зачетку
књижарства, удружењима, прославама и народним по-
сијелима, старинским омладинским пјесмама, зачетку
штампе, школским и културним фондовима, преписи-
вачкој активности у манастирској школи, клубу „Једин-
ство“ и „Напредак“ и низу других питања из ове области.
Биљежи и многе занимљиве догађаје попут:
- Године 1802. била је велика суша у Пљевљима. Од
Ђурђевдана до Лучиндана није падала киша, па је била
настала глад и велика скупоћа. Тада је у Пљевљима била
ока жита 20 пара, а сијено су доносили у врећама из Језе-
ра испод Дурмитора и продавали (Љ. Стојановић, Стари
српски записи и натписи).
Објављује и први списак Срба у Пљевљима који су
платили архијерејску мирију. Дата су њихова имена, има
их 284 и то у Моћевцу)
Аутор нам презентира занимљиве податке о библи-
отечкој дјелатности Манастира Св. Тројице, гдје је по-
стајала једна од најстаријих српских старих библиотека
у коју су доспијевале и књиге из Петрограда. Манастир
Св. Тројице био је један од најзначајнијих српских пре-
писивачких центара, чувени скрипторијум, у коме су
преписиване многе књиге, о чему аутор наводи помен
из 1537. године.
Из ове књиге сазнајемо и о другим занимљивим до-
гађајима из прошлости пљеваљског краја. Интересант-
на је била намјера Аустроугарске да гради пругу кроз
Пљевља. У вези с тим у разматрању је било више ва-
142
ријанти. Једна од њих је изградња пруге од Сарајева до

Пљеваља.
Из низа занимљивих детаља ове књиге издвајамо
одјек Карађорђевог устанка на област Старе Рашке, буну
у Пљевљима 1829. године, убиство у Пљевљима свеште-
ника Милутина Церовића, оца Новице Церовића, запис
о Шаранском боју 1862. године и Бабинској буни, пре-
тензију великих сила на простор Рашке области, процес
исламизације становништва или расрбљивање како то
назива аутор. Третирана су и питања исељавања и пре-
сељавања становништва у пљеваљском крају, нови де-
таљи о отварању и раду пљеваљске Гимназије.
Први пут се публикује сагласност турских власти,
документ на турском језику, којим се одобрава подизање
зграде на темељу изгорјеле школе. Ту су и детаљи о из-
ради плана изградње тог објекта који је радило Минис-
тарство грађевина Краљевине Србије. У истом поглављу
налазимо и податке да су зграду градили мајстори из
Лесковца. Занимљив је и запис о сељачким бунама у
Пљевљима и околини 1903 – 1907, пропагандним плано-
вима великих сила, о неслагању српских и црногорских
власти на линији сусрета у бившем пљеваљском санџаку.
Занимљив је прилог о свечаном дочеку Свечеве длаке и
штети од војних вјежби јуна 1912. године, када је војска
у парадној униформи правила шпалир с обје стране чар-
шије, од велике џамије до краја вароши, о посланицима
отоманских Срба на народној скупштини у Скопљу 1909.
Пето поглавље, које је можда централна тема овог
обимног рада, аутор је сврстао под наслов Борба за оп-
станак и ослобођење 1912. године. То је период од Ка-
рађорђевог устанка па до ослобођења 1912. године, чију
стогодишњицу обиљежавамо ове године и у чијем по-
воду је ова промоција у оквиру јединственог програма.
143
Шесто поглавље аутор је назвао Праскозорје слободе

у центру Рашке и однос Србије према догађајима 1909.
године у Пљевљима, посвећено је супротстављању и оду-
зимању земље, затварању српских школа 1912.
У завршним поглављима аутор обрађује стање у пље-
ваљском крају и Рашкој области послије ослобођења и
неслагање србијанских и црногорских власти на линији
сусрета у бившем пљеваљском санџаку и разгранича-
вање између Србије и Црне Горе.
Пажњу читалаца посебно побуђују записи страних
путописаца, дипломата, војних заповједника, међу који-
ма су веома интересантни записи које су оставили Мо-
риц Хернес, Хенрих Ренер, Густав Темел, Ото Блау, Карло
Пач и други чији су записи мање више познати јер су
публиковани у Историји Пљеваља, Брезничким записи-
ма, Пљеваљским новинама, Гласнику Завичајног музеја и
другим публикацијама. Интересантно је примијетити да
се неки од тих записа доста међусобно разликују у неким
подацима иако су писали о истим догађајима и лично-
стима, што највјероватније говори да су многи од њих
писани по мјери нечијих интереса, прије свега власти
држава које су имале претензије према овом простору.
Пажњу привлаче и први детаљни урбанистички пла-
нови Пљеваља које је Аустроугарска урадили 1893, а чије
контуре су представљале значајну основу за уређење
простора и регулисање животних функција у граду у
даљем периоду. Такав план аутор је објавио у овој књи-
зи уз краћи коментар. С тим у вези објављен је и план
утврђења на Богишевцу за војне сврхе. Поред главних
планова у књизи су дати у преводу са њемачког на срп-
ски језик и дата објашњења у вези с тим плановима и то
из 1888. и 1907. године.
144
Оно што књизи даје посебну научну вриједност је

сама методологија обраде задате теме. Снажан утисак
на читаоца оставља 477 фотографија, графикона, карата,
факсимила и других прилога из разних етапа историјс-
ког кретања, затим 2558 фуснота, којима се указује на
бројне изворе који су коришћени у обезбјеђењу потреб-
них података којима је свестрано поткријепљена прет-
ходно постављена генерална хипотеза да су Пљевља и
манастир Св. Тројице били чврст бедем одбране духо-
вности и других идентитетских питања овог краја. Вели-
ка услуга корисницима овог капиталног издања учињена
је израдом именског регистра у коме је заступљено 3840
имена.
Колико је садржајан и богат животни пут аутора
говори податак да је објавио преко 470 радова, чиме је
оставио неизбрисив печат о драми прошлог вијека неко-
лико генерација. Они који желе да се детаљније упознају
са радовима др Љубомира Дурковића нека погледају
библиографију радова овог ствараоца коју је прије неко-
лико година обрадио и уступио научним установама и
читатељској јавности наш земља, библиограф, филозоф
и књижевник Добрило Аранитовић.
Све то говори о широком кругу интересовања овог
радника на пољу културе и духовног живота. Оставио је
трагове у више научних дисциплина у науци о књижев-
ности, историографији, праву, библиотекарству, језику,
архивистици, етнологији. Посебно се истичу неколико
тематских области којима се бавио: Његош и Црна Гора,
Српска православна црква и њена историја, Библио-
логија-историја књиге, Историја српских библиотека и
књижарства, Илирски покрет код Хрвата, Историја Бе-
ограда и Историја југословенско-пољских односа.
145
Орден светог Саве био је круна Љубомировог све-

тосавског живота, доказ да га његова црква и Митропо-
лија нијесу заборавили, да су цијенили његово служење
истини.
Ова обилата књига говори нам о једном садржајном
и богатом људском животу равном подвигу. Средина
која не чува свједочанства времена и духовне творевине
из свих слојева њеног развоја, осуђена је да изгуби свој
антрополошки, културни и историјски концепт.
И гдје почиње историја осим у свијести о значају
баштињења вриједности наших предака и обавези према
потомцима којима у наслеђе морамо оставити истину.
Увјерен сам да ова садржајна и вишеструко занимљи-
ва књига, поткријепљена научно релевантним чиње-
ницама, заједно са Историјом Пљеваља коју је издала
Општина 2009. године, као и са другим публикацијама,
бити вриједан свједок и документ вишеслојне временске
и просторне димензије и историјске и духовне вертикале
пљеваљског краја.
Због тога ова средина мора бити трајно захвална ау-
тору, Светом архијерејском синоду Српске православне
цркве који је издавач књиге и господину Милу Станићу,
приређивачу, чијим трудом је ова књига коначно фина-
лизована у складу са сугестијама које је аутор предло-
жио.
Завршавам ово излагање поруком аутора датој у
предговору, писаном септембра 1993. године, а која гла-
си: - Свјестан сам да сам учинио несавршен почетак за
савршено дјело, јер је јасно да само онај ко не ради не
гријеши, па оно што нисам могао урадити нека ме чита-
оци не карају, него нека се прихвате посла да моје грешке
исправе, допуне пропуштено и наставе где сам стао. Наш
146
народ биће им захвалан. Вјерујем да ће будући истражи-

вачи и посленици писане ријечи остати досљедни пору-
ци овог великог прегаоца на пољу науке и баштињења
свједочанстава прошлости.
(Милорад Јокнић, излагање на промоцији књиге 25. ок-

тобра 2012. године у Пљевљима поводом 100 година од ос-
лобођења од Османске управе)
147
НЕИЗБРИСИВ ПЕЧАТ “ДЕЖУРНОГ

СОЦИОЛОГА”
(Добрило Аранитовић: Библиографија радова

проф. др Борисава Џуверовића, Библиографски
вјесник, Народна библиотека Цетиње 2011)
У Библиографском вјеснику за 2011. годину, који

издаје Народна библиотека на Цетињу, објављена је
био-библиографија радова проф. др Борисава Џуверо-
вића. Библиографију је урадио Добрило Аранитовић, са-
радник Библиографског вјесника од 1984. године, аутор
бројних библиографија радова научних и књижевних
посленика са простора бивше Југославије, као и аутор
више стотина радова из разних научних дисциплина.
Борисав Џуверовић, као што је познато, рођен је
1944. године у Црном Врху, од оца Павла и мајке Радојке,
рођене Јокнић. Гимназију је завршио у Пљевљима а Фи-
лозофски факултет у Београду, гдје је докторирао из об-
ласти критике теорија о масовној култури.
Био је не само изузетно вриједан и плодан социо-
лошки писац и врстан предавач, већ и веома ангажо-
ван интелектуалац и културни посленик и изван својих
професионалних и стручних обавеза. Био је директор
НИП „Младост“, научни сарадник Института друштве-
них наука у Београду. У звање редовног професора на
Електротехничком факултету у Београду изабран је
149
1993. године. Наставу из социологије културе изводио

је и на Филозофском факултету у Београду. Учесник је
бројних јавних трибина и научних скупова и био чест и
радо виђен гост у низу електронских и штампаних ме-
дија, човјек који је одржавао чврсту спону са завичајем.
Аутор је више књига и бројних прилога у стручним и
научним часописима. Био је члан Савјета Електротех-
ничког факултета, члан Скупштине Универзитета и чл-
ан Републичког секретаријата за културу Србије, члан
Савјета Телевизија Србије, члан Савјета БИГЗ-а. Био је
ангажован и у УНЕСКО-вом компаративном пројекту о
култури у вишенационалним федералним јединицама.
Био је члан Управе Социолошког друштва Србије и уред-
ник часописа Социолошке теме и Социолошки преглед.
-Све то говори о једном врло амбициозном и плодо-
творном социологу - научном ствараоцу који је за своја
истраживања знао да бира области и теме савременог
културног живота, а посебно када су у питању феноме-
ни културе живота младе генерације... Имао је слуха да
на вријеме уочи актуелне и интересантне проблеме са-
времених друштвених кретања, тако да је на одређени
начин бивао “дежурни социолог“ од кога се у јавности
очекивало стручно социолошко мишљење о бројним
проблемима из области социологије културе, социоло-
гије политике, социологије образовања, социологије
омладине и масовних комуникација – пише, између ос-
талог, у библиографији радова једног од челника савре-
мене социолошке мисли.
У Библиографији аутор је регистровао 18 посебних
издања социолога Џуверовића. Слиједи затим библио-
графска обрада бројних чланка, студија, приказа и ин-
тервјуа, што, заједно са посебним издањима, износи 283
150
јединице. Дат је и регистар радова на страним језицима:

енглеском, италијанском, мађарском, њемачком, руском,
словеначком, француском и шпанском и регистар имена.
Овом библиографијом Аранитовић је упечатљиво
скренуо пажњу јавности на дјело истакнутог социоло-
га, чије је вриједности препознала и ова средина и дала
његово име једној улици у нашем граду са којим је проф.
Џуверовић био емотивно и радно везан.
Значајно је поменути да је Аранитовић 1996. годи-
не, у број 3. Библиографског вјесника, објавио Библио-
графију радова Милоја Петровића, познатог филозофа.
Тиме је пружио непобитан доказ о вриједности људи
који су рано преминули а себе својим дјелом уврстили у
истинске челнике науке и духа на ширем простору.
151
Борисав Џуверовић
КРИЗА КУЛТУРНОГ И
ДУХОВНОГ ИДЕНТИТЕТА
(Проф. др Борисав Џуверовић: “Спорне

културе“, НИО „Универзитетска ријеч“, Никшић 1988)
У свом истраживању сложених друштвених феноме-

на проф. др Борисав Џуверовић је значајну пажњу пос-
ветио питањима везаним за кризу културног и духовног
идентитета бившег југословенског друштва и његових
сегмената у условима кризних ситуација. Такву темати-
ку садржи његова књига Спорне културе која је изашла
из штампе у издању „Универзитетске ријечи“ Никшић.
Генерална поставка ове, за социологију културе и поли-
тичку науку, веома значајна књига, јесте настојање ауто-
ра да стави у жижу анализе и критичке свијести бројне
противрјечности савремене културе и да испита, како
сам аутор каже, оправданост самог назива „Спорне кул-
туре“. Окосница књиге је теза да је културни идентитет
сваког друштва па и самоуправног, најбитнија коорди-
ната његовог хуманистичког легитимитета. С тим у вези
аутор „Спорне културе“ закључује да је самоуправљање
у највећој мјери развијено као економско- политички
покрет ослобађања удружених произвођача, али се није
развијало као културно-ослобађајући покрет. ”Отуда се
у свијести људи све више сужавало значење самоупра-
вљања, а то самоуправљање му је заправо оголијевалo
153
интелектуалне и културне квалитете, сводећи га на еко-

номистички механизам или на политичку паролу. Када
се самоуправљање оголи на суви облик политичког од-
лучивања и економских односа, онда му је узета душа,
јер култура је душа самоуправљања у правом смислу те
ријечи“.
У књизи је веома изоштрено настојање аутора да упо-
зори на оне чиниоце и појаве који затамњују културну
перспективу и затварају путеве у хоризонте сјутрашњице.
Међу бројним чиниоцима који, према мишљењу ау-
тора, оспоравају културни идентитет друштва је догма-
тизација саме идеје и праксе социјализма, наравно и са-
моуправљања и некритичко сагледавање веома изражене
диспропорције између идеала и стварности. Показало се,
наиме, да више није главни проблем самоуправљање у
култури већ да је далеко крупнији проблем културе у са-
моуправљању.
Потискивање стваралаштва у скоро свим доменима
свакидашњице и раздвојеност духовне од материјалне
сфере стваралаштва и сизовско-зуровска рјешења о да-
ваоцима и корисницима услуга која озакоњују подјелу
рада у култури, умјесто да је уклањају, такође су фактори
који, према мишљењу аутора, оспоравају културни иден-
титет друштва.
Значајну групу чинилаца који се у знатној мјери
ерозивно одражавају на културну компоненту друшт-
ва чини недовољно вредновање и схватање улоге нау-
ке и научног стваралаштва и недовољно стимулисање
иноваторства и мјера рационализације, по чему смо,
без сумње, међу посљедњим у свијету. Осим поменутих
чинилаца крута институционализација културе и игно-
рисање нових токова изван круга официјелних установа
154
не доприносе остварењу прокламованог степена под-

руштвљавања културне дјелатности која се, углавном,
своди на активност надлежних и плаћених појединаца
или институција, при чему удружени рад остаје пасиван
корисник и прости прималац тих услуга.
Значајан утицај који оспоравајуће детерминише иде-
нтитет друштва, аутор књиге Спорне културе види у
сизократском уређењу политике у култури. Наиме, кри-
тичка анализа показује да у стварности судбину културе
и културне политике још превасходно одређују државни
органи и политичке структуре, иако је она декларативно
ослобођена тих центара моћи.
Међу узроцима корозије културног идентитета дру-
штва су и они економске природе. Оскудна средства која
се издвајају за културу и честе рестриктивне мјере, шема-
тизам и буџетска расподјела не иду у прилог потребама и
стремљењима самоуправног друштва.
- С друге стране стихијно дјеловање тржишних зако-
на у размјени добара деградира ову област на просту
трговину, меркантилно посредовање које неминовно
прате појаве комерцијализације, сензационализам, по-
влађивање ниском укусу, кичу, порнографији и сличним
квази вриједностима – истиче аутор.
Занимљиво је и критичко сагледавање аутора утицаја
политичке културе на идентитет друштва. С тим у вези
он закључује: - Темељни захтјев да се досадашњи сектор-
ски третман културе промјени да само самоуправљање
постане својеврсни културни покрет и нова вриједност
директно је доведен у питање неадекватном политичком
културом самоуправљача. Уколико се у наредном перио-
ду не афирмише јаснија позиција самоуправне култур-
не политике, дезинтеграциони процеси ће се још више
155
интериоризовати у свијет младих генерација, тако да ће

доћи до кардиналне корозије самоуправљања за које се у
политичкој теорији сматра као највећа вриједност југо-
словенског друштва.
У контексту противрјечних стања и културно-по-
литичких парадокса, који, такође, нарушавају културни
идентитет југословенског друштва, аутор не заобилази
ни неке факторе масовне културе. Очито је, по његовом
мишљењу, да у нашој културној политици нијесу разгра-
ничени позитивни и негативни учинци масовне култу-
ре, мада је она већ сада постала доминантна у сваком
погледу.1
Но извјесну наду у боље стање и надилажење појав-
них девијација пружају оне нове појаве у култури које до-
лазе из алтернативних пројеката, слободнијег тумачења
противрјечне стварности и критичкијег детронизовања
мистификованих области политике, идеологије и кул-
туре. То су они феномени у култури на које указује др
Проф. др Борисав Џуверовић (1944), Црни Врх, Пљевља. Гим-
назију завршио у Пљевљима а филозофски факултет, група соци-
ологија и филозофија, у Београду. Докторирао на истом факулте-
ту 1979. године на теми Kритика теорија о масовној култури. Био
је редовни професор Универзитета у Београду, директор НИРО
„Младост“. Био ангажован у више ваннаставних и друштвених
сфера (универзитет, култура, издавачка дјeлатност, медији и др.)
Из његовог богатог стваралачког опуса издвајамо: Социоло-
гија и савремено друштво, Научна књига Београд, 1990, Спор-
не културе, „Универзитетска ријеч“, Никшић, 1987, Kултура и
омладина, Истраживачко- издавачки центар ССОС, Београд
1982, Филозофија марксизма и социологија, Научна књига Бе-
оград, 1989, Kултура без граница, БИГЗ, Београд, 1980, Вријед-
ности и побуне младости, РУ „Вељко Влаховић“, Суботица 1975.
Објавио је велики број стручних и научних радова у међуна-
родним и домаћим монографијама и стручним часописима.
Умро је 1993. године у 49. години у Београду, гдје је и сахрањен.
156
Џуверовић у својој књизи, а који су из животне ствар-

ности спонтано подстакли многа питања и наметнули
смјелија преиспитивања важећих норми живота, кул-
турних стандарда и критеријума вредновања.
(Просвјетни рад, 1989, Подгорица)
157
Радисав Џуверовић
ВИШЕЗНАЧНО ЈЕЗГРО СПОЈА

ЖИВОТНЕ И УМЈЕТНИЧКЕ
СЛИКЕ
(Др Радисав Џуверовић, Прозни

записи пљеваљски, Пљевља, 2011)
Послије објављене књиге Одбир, која представља збир-

ку поетских запис пљеваљских, од истог приређивача, др
Радисава Џуверовића, средином 2011. године, из штампе је
изашао зборник прозних радова пљеваљских књижевних
стваралаца. Тако је приређивач у синтетизованом облику
презентирао прозну књижевну сцену пљеваљских писаца
прилозима које је сам одабрао, чиме је учинио значајну ус-
лугу књижевној критици чији предмет истраживања буду
пљеваљски писци. Приређивач се није бавио изношењем
вриједносних судова о прозним радовима, већ их је презен-
тирао, без строгих критеријума по значају, времену када су
настали и књижевној оријентацији. Заступљени су писци из
разних периода, не само они који раде и живе у Пљевљима
већ и они који су рођени у пљеваљском крају, а радну ка-
ријеру и књижевно стваралаштво наставили су у срединама
изван ове општине.
На бази овог зборника да се закључити да постоје зна-
чајне осцилације између стилова књижевног дјела, темат-
ских цјелина. Међу одабраним радовима има и оних који
имају више карактер есеја, репортажа или комбинованих
159
форми, што је лако препознатљиво и на бази укуса обич-

ног читаоца, до озбиљних радова који задовољавају све
естетске, тематске и друге критеријуме савремене книи-
жевности попут Исака Калпачине, Божура Хајдуковића,
Радована Вујадиновића, Ђока Остојића и других.
Гледано по временској, односно хронолошкој дис-
танци, приређивач је кренуо од Лазара Комарчића, који
се може сматрати првим озбиљнијим књижевником из
пљеваљског краја из друге половине 19. вијека. Он је ау-
тор првог романа о пљеваљском животу. Другим рије-
чима, приређивач одабраним књижевним прилозима
представља вријеме књижевног стваралаштва од Лазара
Комарчића, рођеног 1839. године до Весне Раонић Симе-
уновић, рођене 1961. године, дакле, од средине 19. па до
краја 20. вијека.
Неки прилози се односе превасходно на пишчев жи-
вотни и литерарни завичај, па би се за већину њих могло
рећи да су своје прозне радове тематски везали за зави-
чајно тле, те да су, како је рекла Исидора Секулић, снаж-
но урањали у земљу и људе пљеваљске коби.
Нека прозна остварења написана су искуствено и
зрело. У тим романима заступљено је више коинзистент-
них значењских слојева и нивоа.
Један број одабраних прилога говори да су њихови
аутори уструктурирали своје теме у традицију, уокви-
рену компонентом митског и фолклорног, уз очување
језичко-стилског карактера ових простора који богатом
лексиком и снагом казивања представља врло плодно
тле за сваког аутора.
Њихови завичајни простори, вријеме и људи послу-
жили су као вишезначно језгро за спој животне и умјет-
ничке слике.
160
Види се да су писци различитом грађом и неким мо-

тивима из усменог народног предања саткали своје проз-
не творевине, понајвише приче, с обзиром на чињеницу
да роман захтјева доста сложенији облик компоновања
садржаја, ликова и радњи, посебно уз очување естетски
валентних елемената. Приређивач је имао намјеру да
на једном мјесту сабере завичајне прозне писце и да их
појединим узорцима из њиховог прозног рада представи
јавности без вриједносних судова, уважавајући приказе
у којима се износе квалификације о значају и вриједно-
сти књижевног стваралаштва у пљеваљском крају.
Иако је приређивач могао да прати само једну тему –
завичајни мотиви у дјелима прозних писаца пљеваљских,
он је, по сопственом убјеђењу, одабрао прилоге који су
продрли у ткиво књижевног живота и времена. Нарав-
но, изван зборника остао је значајан број оних који су
на књижевном плану имали запажене резултате, а неки
млади ствараоци тек те резултате наговјештавају.
Број објављених, одабраних, прилога не значи вред-
новање по квалитету, јер је приређивач свјестан ризика
који би имао.
Људска ријеч (књижевна) је само дио свеопштег го-
вора, говора природе и постојања.
Тој људској ријечи посвећен је овај избор из прозног
књижевног стваралаштва књижевника рођених или су
радили у пљеваљском крају.
У одабраним прилозима наглашен је тренд од кла-
сичног приповиједања до оних који су у модерне токове
уткали један свој специфичан дубоко доживљен свијет
стварности и живота, доживљај у рату, човјека у рату
(Вујадиновић, Милићевић Б. и др).
- Овај зборник је овлаш трасирао путању пљеваљског
прозног стваралаштва, остављајући могућност књижев-
161
ној критици и читаоцима да конституишу своје присту-

пе и ставове о квалитету.
Одабраним прилозима, уз пратњу ријечи књижевне
критике, приређивач је нагласио жицу пљеваљских пр-
озних стваралаца. А које су то карактеристике које се
уочавају из ових сажетака, ја ћу покушати да их пред-
ставим у краћем осврту на овај избор, онако како сам ја
то доживио: Поменућу сваког заступљеног прозаисту у
овом зборнику, уз личну рефлексију на њихове радове
представљене у овој књизи, по реду како је то приређи-
вач учинио:
Пошто је приређивач кренуо од Лазара Комарчића и
ја ћу изнијети своју рефлексију почев од овог писца па
до оних најмлађих.
Заплет радње, композиција личности, описи дру-
штвених прилика и природе, литерарно казивање Ла-
зара Комарчића све је усклађено и разрађено, па нема
дилеме до се каже да овај писац припада најбољим српс-
ким писцима тог времена. Слика из 1867. године, сцене,
епизоде, појединости потврђују изванредну вјештину и
зрелост аутора. Довољно је поменути Један разорен ум,
гдје је садржана и анализа друштвеног стања, мада има
сцена и идилског приступа у сликању живота, што гово-
ри да аутор није могао да се отме захтјеву романтизма
из млађих доба.
Слику просвјетног стања у свом крају почетком 20.
Вијека приређивач нам зумира кроз радове Стевана Са-
марџића и лик из његове приче Јакова Шиљка заштитни-
ка сиротиње. Ту је једноставним приповједачким даром
наглашено и родољубље сељака. (Два славска колача).
Књижевни прилози Григорија Божовића, саопште-
ни су у форми путописа кроз пљеваљски крај, слико-
162
вито и реално оцртавају живот у насељима пљеваљског

краја (Премћане, Косаница, Буковица, Бобово, Бабине,
Мељак), начин исхране, начин живота, храброст, жила-
вост, начин пјевања. Божовић открива да човјек са тро-
међе има све духовне и тјелесне особине које га у сваком
погледу издижу изнад популације. Рељефно приказани
ликови из свих друштвених слојева чине посебну вријед-
ност књиге. С правом је аутор приказа на ову књигу пу-
тописну прозу Гр. Божовића назвао Прозни бисери о
пљеваљском крају.
Ту су и неки инсерти из записа Стевана Бојовић, ста-
рог учитеља, који призива у сјећање бројне личности и
догађаје с краја 19. и почетка 20. вијека да оживи тешка
времена и народне патње. Попут кучког војводе Марка
Миљанова, истиче бројне примјере чојства и јунаштва.
У галерију првих романа, приређивач сврстава ро-
ман Милке Бајић Подерегин, у коме су дате етнолошке
карактеристике и географско-историјски положај овог
краја, сокаци, баште, авлије, мелодичан и говор и језик.
Језик је можда највећи квалитет романа како рече у
критичком прилогу проф. др Љ. Зуковић, аутентичан и
звучан, занимљиво историјско памћење, језик заодјенут
традиционалним говором, без новокомпонованих и иде-
олошких и страних комбинација, због чега је радо при-
хваћена међу читаоцима.
Радоман Зуковић представљен је радом у коме је
наглашено преплитање стварног и имагинарног, са на-
глашеном лирском нотом. Његове приче су непосредне,
искрене, допадљиве, заодјенуте у занимљива сјећања,
анегдоте, шале и вицеве.
Оправдана су запажања приређивача представљена
пратећим приказом о књижевној вриједности прозе Бу-
163
димира Милићевића. Судбинске диобе и људски успони

са наглашеним напором да се испољи храброст, човјеч-
ност и исконска здрава снага су тематски импулси пред-
стављени у одломцима из књиге Згариште.
Ту су и креативне недоумице, поенте на духовне и
моралне атрибуте личности у прозном раду Мијушка
Шибалића.
Слиједи потом извод из прозе Видоја Деспотовића,
прозе која одсликава стара времена, драматичне и уз-
будљиве догађаје, непосредни живот и природну атмос-
феру, догађаје и карактере личности.
Упечатљивим прилогом заступљен је Ђоко Остојић,
његови јунаци између живота и легенде али и насилници
који су се у злу уздизали, ликови који су надилазили ок-
вире традиције, који су досегли знане античке вриједно-
сти људскости својим поступцима. Прилог Ђ. Остојића
је епска фреска и драматика завичајне стварности, обо-
гаћена запаженим лирским интонирањем и атрактив-
ном дескрипцијом природе и људи, богатим језичким и
лексичким слојевима.
У зборнику је закачен и лирски шарм даха чаршије и
планине, саопштен у прозним радовима Мићуна Шиљка,
писца који је окусио љепоту и горчину живота и једне
и друге средине. Страхиња Војиновић представљен је
сагом о учитељевању и ратовању јунака Сумрака у За-
тарју Јакова Војиновића, свједока хајдучке отимачине,
посезања за туђу имовину и животе, храброг и бистрог
горштака, оплемењеног животним искуством и образо-
вањем, сналажљивог просвјетног и националног радни-
ка. То је трагање за истином једног трагичног братоуби-
лачког сукоба на простору Затарја.
Богатством тема са сценама асоцијативне непредви-
164
дивости и наглашеном досљедношћу народном прозном

стваралаштву представљен је Милисав Лековић.
На бази заступљеног узорка из књижевног опуса
Милића Петровића Рајома наглашена је емотивност и
продорна запажања животних сучелица. Његова кова-
ница Временово, нема је у нашим рјечницима, човјекову
радњу доводи у везу са значењем топонима у коме се та
радња дешава
Изводима из прозе Миладина Ћосовића дочарано је
сопствено поимање животних односа у мјесту његовог
рада, чиме је дао вјерну слику рудара, објаснио смисао
и бесмисао њиховог живота, њихову здравствену и жи-
вотну збиљу, уз пратњу многих сцена са једног психо-
лошко- драматичног раскршћа људских судбина.
Приређивач је међу ствараоце прозних записа пље-
ваљских сврстао и Сеада Трхуља, поријеклом из Пље-
ваља, коме су предмет књижевне обраде недужне жртве
заумних радњи, из сарајевских ратних прича, са психо-
лошким и антрополошким акцентом на зло и добро, љу-
бав и мржњу
Исјечак из књижевног стваралаштва Љубомира Зу-
ковића наглашава смјело и осмишљено структурирање
прозне форме са завичајном тематиком у којима се нала-
зе поруке и за савремене урбане људске ситуације. Није
тешко закључити да је ријеч о прози кроз коју академик
Зуковић, као истакнути научни радник, артикулише
своју научну, културну и стваралачку позицију у односу
на народни живот, народну језичку и духовну културу,
као области његове мисаоне преокупације.
Одабраним радовима Вука Безаревића, представљен
је свакодневни живот, живот поред нас, наравно, каквог
га и познајемо, у жанру хумористичко - сатиричне прозе.
165
Слиједи потом скица из прозе Исака Калпачине, у

којој се очитава разуђеност стваралачког поступка, кази-
вање из угла невидљивог наратора, како рече књижевни
критичар у осврту на његово дјело, са брижљиво њего-
ваним језиком.
Радован Вујадиновић, представљен је похвалном
критичарском аргументацијом, поткријепљеном причом
из читанке. У приповједачком казивању прича из живо-
та антиципирао је богат и неискварени језик свог краја,
по чему је карактеристичан његов прозни рад заступљен
у овом зборнику.
Незаобилазан за пажњи читалаца књиге коју пред-
стављамо је одломак приче Божура Хајдуковића коме је
завичај дао богату језичку и тематску потку, са ефектним
обрачуном са чаршијским и малограђанским менталите-
том, скучен дух, корупција, као да је живио у овом вре-
мену.
Ту је и инсерт из прозе Милике Војиновића, огледало
духовног и животног искуства и Силе, како он сам каже,
што управља човјеком. Избор из објављених прозних
радова Миленке Цице Чоловић говори о њеном нагла-
шеном слуху за осјећање живота и вредновање догађаја
и личности, са максималним коришћењем језичког ло-
калног израза, наравно с правом.
Ту је и Божо Мрдак и његов сентиментални и ностал-
гични опроштај од давно проживљеног и сукоб са оним
што доноси вријеме нереда, хаоса, губљења мјере вријед-
ности. У зборнику су и приче Весне Раонић Симуновић,
са наглашеном постмодерном техником, а као завршни-
ца Прозних записа пљеваљских добро је легла Европска
прича Дејана Миличића.
Наравно, има разлога да се кажу и ријечи похвале о
издавачу и штампару ове књиге који је учинио још је-
166
дан корак у правцу афирмације пљеваљских стваралаца.

До сада штампано је у издању овог издавача више из-
дања пљеваљских и других аутора тематски везаних за
ово подручје и шире. Ријеч је, као што вам је познато, о
фирми Графо Црна Гора, чији је власник и директор Кујо
Нововић, који заслужује ријечи захвалности за оно што
чини на организовању и усмјеравању издавачке про-
дукције везане за пљеваљски крај на колосјек који води
потпунијој презентацији, афирмацији и валоризацији
књижевно обрађених тема и њихових аутора.
И на крају, ако би издвајали двије главне одреднице
које као заједничка нит прожимају прозне радове пље-
ваљских писаца, несумњиво би се могло рећи да су то
завичајност и језик који се по својој чистоти, лексичком
богатству и сочности и у овим записима потврдио као
генетска особеност овог краја.
Уједно ово је ријеч и о књижевној критици која се ог-
ласила о пљеваљској књижевној сцени, при чему књига
Прозни записи пљеваљски добија на снази и значају јер
сублимира књижевне прилоге пљеваљских стваралаца и
критичког става и вредновања њихове ријечи. 1
(Ријеч М. Јокнића на промоцији у Београду 2011)
Др Радисав Џуверовић (1938) Црни Врх, Пљевља. Гимназију

завршио у Пљевљима а Филолошки факултет, група за југосло-
венску књижевност у Београду. Докторску дисертацију одбранио
на Универзитету у Београду. Био професор и директор Гимназије
у Пљевљима, потпредсједник ИО СО Пљевља, предсједник Репу-
бличког друштва за језик и књижевност, предсједник Републич-
ког одбора Синдиката радника у образовању, члан Славистичког
друштва Југославије, уредник Брезничких записа.
Аутор је и приређивач књига Одбир (Зборник поетских запи-
са пљеваљских), Прозни записи пљеваљски и других стручних
радова. Аутор више рецензија и критичких прилога.
167
ХЕТЕРОГЕНА СКАЛА
ПЈЕСНИЧКИХ ОСЈЕЋАЊА
(Приређивач др Радисав Џуверовић,

„Одбир“, зборник поетске мисли пљеваљске,
„Далма“, Пљевља 2008)
Одиста је Вилијем Вордсворт, енглески пјесник, жи-

вио у првој половини 19. вијека, био у праву када је ре-
као да пјесници имај обухватнију душу него што се може
претпоставити да су просјечне душе у људском роду.
Они се радују више но остали људи животном духу који
је у њима а који желимо да представимо зборником Од-
бир, чији је приређивач др Радисав Џуверовић. У напору
приређивача препознатљива је нит која повезује пјесни-
ке генерација различите пјесничке зрелости и различи-
тих формула њиховог пјесничког дара.
На једној скали умјештена су пјесничка осјећања ве-
ома хетерогеног импулса, од наглашеног родољубивог
тона и лаког пјесничког израза до овладавања савреме-
ним пјесничким трендовима, каткад са овлаш наглаше-
ном нотом филозофско-психолошке осаме аутора.
Ако би тражили конструкциону нит која повезује
пјеснике разних генерација, рођених почетком 20. вије-
ка, па до оних најмлађих, рођених скоро у посљедњој де-
ценији прошлог вијека, нашли би различите пјесничке
изразе, мотивске приступе и критичке рефлексије. На
169
таласима те нити која, без обзира на тематске и стилске

разлике, у највећој мјери изражени су покушаји одгоне-
тања тајне времена у коме живе и стварају творци писане
ријечи заступљени у овом зборнику.
На тој вертикали, од најстаријег пјесника што је за-
ступљен у овој књизи па до најмлађих, исказује се више
генерацијски склоп од сјећања на прошлост, родољуби-
вих и романтичарских искри, до модерног пјесничког
виђења и израза.
По хронолошком уређењу први је Богомир Аћимо-
вић Далма, што је стекао славу великог пјесника изван
свог завичаја и у чежњи за родном грудом остао вјечити
дјечак са залеђеним осмијехом на уснама.
Даље, линија је ишла преко Немира Душана Грбо-
вића, пјесника рано увријеђеног животном збиљом која
га је лишила права да се искаже у свој својој цјелини
пјесничког смисла, посебно у социјалним мотивима.
Хронологија тече даље преко поетског пантеизма
Изета Садагића и његовог Вражијег језера из дубине
пјесниковог бића, стихова Миша Злодолца што му пое-
зија би протест, штит и интимна застава, па стихова ре-
волуционарне тематике, рата, камена и љубави Мирка
Вранеша.
У конструкционој нити овог зборника су пјесме
скривених суза, стрепњи али и пркоса пјесника Мићуна
Шиљка, који је пјесме исписивао, како рече критичар,
патетиком ума и уздрхтале душе, са наглашеном лирском
трагиком, исказаном снагом структуралне консеквенце.
У истој генерацији је и Милић Ђековић, пјесник ра-
зуђене и асоцијативне мисаоне потке, а потом Бошко
Пушоњић чији је пјеснички узлет разапет између сна
и јаве, на релацији стварног и сањивог, између падања
170
и надања. У истом времену пред љубитељима стиха су

пјесме Милике Павловића, творца необично згуснутог
стиха, затим Витомира Србљановић а, његова Теорија
земље и Бесједа на гори. У хронолошком прегледу пред-
стављен је Тадија Поповић и његова недокучива, неизре-
цива, раскошна сликовитост и дубина доживљаја успјеха
у даљинама. У истом континуитету је и Завичајем засје-
чено небо Руждије Крупе. На таласу истог времена су и
скривени свијетови као полазиште пјесничке вокације,
затим отпор фарисејству Вука Безаревића, па пјесме
Миленка Пејовића што се стиховима бранио од удараца
судбине и што се бавио феноменом случаја.
У сазвијежђу тог пјесничког рукавца фигурирају лир-
ски медаљони пјесника из пуног срца Слободана Вучинића,
пјесничког исписника животних драгуља и осјећања, затим
Миленка Јовића чији је предмет пјевања оно што је непо-
средно доживљено и што је присутно у свакодневици.
У блиској генерацији је Радмила Аранитовић Арам-
башић, која је поезију схватила као свеопшти језик љу-
бави, којим срце општи са природом и истинским до-
живљеним страстима.
У мозаику пјесничких одлива у Одбиру су разуђена
рефлексивност и занимљиве пјесничке теме Милора-
да Јокнића: дух живота, човјек, свјетлост камена, небо,
ћутање и надање, вријеме, култни праксис, родословље,
љубав из сунца у чаши, свијест, стање душе, њени миса-
они успони и пориви.
Свака пјесма у овом зборнику носи кључ тајне, ча-
робно слово. Она је рефлексија и доживљај 20. вијека
разних генерација, схватања и тежњи. У циклуси таквих
тематских цјелина су Пртљаг завичаја Миленка Ћиро-
вића Љутичког, затим у заносу саздана поетска слика
171
Аурорине благовијести Ратка Станимировића, искрено

и изворно пјевање у сазвучју извора на дар Блажа Сте-
вановића, мисаони и осјећајни стих са поруком непрес-
таног мијењања Душка Боровића и др.
Линија Одбира водила је приређивача преко Ивана
Комарице који нуди занимљиву пјесничку визију свијета
и космоса, у којој је човјек онај крајњи и једини ства-
ралачки али и рушилачки чинилац, који потајно лебди
негдје на граници између сазнатљивог и тајанственог,
односно несхватљивог, зашта пјесник тражи рјешење у
филозофији, односно трансцендентној феноменологији
из које је проистекао интернационални доживљај као
пјеснички чин.
На пјесничком графикону хронолошки слиједи Зоран
Раонић, пјесник воде и ватре, са мотивима из завичајне
флоре, потом Милко Грбовић што на обалама Темзе, у
Лондону, пише пјесме о Ћехотини, Гојко Божовић чији
се Подземни биоскоп са задовољством гледа и ишчитава.
Пјеснички распламсај нашао је подстицај и код пјес-
ника младе генерације, које је приређивач с правом
смјестио у овај зборник: Јања Раонић, Жељана Андрић и
дуги који учинише даровиту литерарну принову, а чије
расцвјетавање тек треба очекивати.
Због ограниченог времена не можемо истаћи сва име-
на која је приређивач умјестио у Одбир, већ дајемо само
неке пјесничке формуле које означавају генерацијски
ход пљеваљске пјесничке мисли и њиховог књижевног
дозријевања.
Имајући све то у виду, аргументовано се може за-
кључити да је био оправдан наум приређивача што се
прихватио овог посла да нам у једној руковети пружи
одбир пјесничких медаљона из пера књижевних ствара-
172
лаца више генерација, различитих по чистоти осјећања,

искрености инспирације, сочности и једрини пјесничког
фолклора, различитог интензитета, успјешности и снаге.
Одабрани стихови потврђују став да њихови аутори
имају мисао, осјећање, способност изражавања, машту,
радњу, карактер и континуитет, препознатљивост тема,
што у највећем степену чини лик пјесника.
Одбир је, такође, потврдио филозофску мисао да пое-
зија почиње онде гдје чињеница, обична или научна, прес-
таје да буде само то и почиње да показује једну дубљу исти-
ну, то јест везу коју има са свијетом емоција и њену моћ да
створи имагинативно задовољство.
Имајући такав приступ у пјесничком стваралаштву,
пљеваљски пјесници, без обзира гдје живе, остају у не-
раскидивом сродству са својим завичајем коме, у кон-
тинуитету, са израженим сензибилитетом и њежношћу,
дарују богатство своје мисли, искреност осјећања и љу-
бави.
(Ријеч Милорада Јокнића на промоцији књиге

у Београду 29. марта 2008, на сусрету Пљевљака)
173
Радојица Грба
ПОКЛИЧ СЛОБОДИ И
ОТАЏБИНИ
(Радојица Грба: Отишли да погину,

Центар за културу Мојковац, 2015; Струне
завичаја, Књижевни клуб “Далма” Пљевља, 2017)
Завичајно-менталитетна нота је централна димензија

пјесничког стваралаштва Радојице Грбе. Његове пјесме
чине завичајно мотивски комплекс слика и елегија које
искрено доживљава аутор. У свим пјесмама очигледна
је вјерност писца сочном народном изразу и патриотска
осјећајност која дотиче историјске догађаје и све знаме-
нитости Црне Горе. За њега није завичајно огњиште само
локалитет гдје се он родио и гдје је провео дјетињство,
већ цијела Црна Гора, држава којој припада и у којој
живи. Зато је родољубива лирика Радојица Грбе глори-
фикација црногорског постојања и њеног слободарског
духа.
Темељна поставка његове пјесничке идеје у међупое-
тичним додирима је искрени патриотизам и љубав према
родној груди, чиме је евидентан његов напор и воља да
допринесе очувању и развоју националног, књижевног
и језичког идентитета и укупној стратегији очувања на-
родне баштине.
Свијет завичајности Грба је понио још из дјетињства
и тај свијет није потиснут никаквим другим утицајима
175
и промјенама већ истим интензитетом зрачи пјесничком

љубављу и оданошћу слободи и домовини. Грбини пјес-
нички медаљони у књизи Струне завичаја груписани су
у два сонетна вијенца под јединственим називом Црно-
горска вила и Црној Гори.
Предмет пјевања Радојице Грбе су и ликови који су
своје вриједности и љубав према слободи и отаџбини
уградили у Црну Гору. О њима пјесник каже:
Дични ликови бесмртних јунака,

Пркосно горе пламеном божанским,
У отвореним срцима потомака,
Вјечном ватром и огњем слободарским...
Породична традиција, родословна греда, драгуљи из

прошлости из живота у заједничком дому, одумирање
традиционалне сеоске заједнице, такође су мотиви пјес-
ника за бројне његове пјесме. Говоре о томе стихови:
Пуста села ћуте и гора камена

Закључане куће, нигдје пламена,
Потамњеле звијезде и траве зелене,
Коме ли тече извор вода студена.
Ухватимо опет коло завичајно
Отмимо се крши голи, око горско,
На дар земљи, пород би треб’о...
Љепота завичаја коме посвећује посебну пажњу за

Грбу је љепота цијеле Црне Горе, њене ријеке, планине,
море, језера, цркве и манастири, природне ријеткости.
Ловћен је за њега Олимп а свети Петар Цетињски вјечни
176
духовник што сија благородним пламом. О Острошким

висовима најбоље говоре стихови пјесника:
Острошки висови небом загрљени Приљуб: црква и
приљуб на ушћу пећине. Келије и торањ фрескама одје-
вени, Свети се храм у жеђи истине...
Опрашташ плач људског гријеха и страдања

Милосне браниш љековитом моћи,
Врело смјело, свих вјерника тврде вјере...
Пјесник није остао у парцијалној историјској димен-

зији свога завичаја и Црне Горе. Стихови о краљу Влади-
миру и његовој Косари који, како пјесник каже, “ живје-
ше у љубави, љубећи бога у пуној светости“.
Из пуноће срца пјесника настала је поема о судбин-
ској драми мојковачких витезова „Отишли да погину“.
Било који стих да се прочита он је задојен бескрајним
патриотизмом и љубављу пјесника посвећеној издан-
цима црногорског крша, горштацима и ненадмашним
јунацима што збратимљени „окитише главама висове
неосвојиве и окупаше крвљу мученичку земљу грабећи
вијенце славе“. Пјесник Грба није заобишао ни ликове
црногорских жена, мајки, сестара, кћери које учество-
ваше у крвавом боју, између врлети, вјетрова и сметова,
између наде али без страха ако им најдражи погину и
настане се у вјечност и незаборав.
Имам утисак да овој књизи и није потребан приказ
и критички осврт. Ове пјесме најбоље се доживљавају
и схватају читањем њих самих и њима самима. Оне чи-
таоца уводе најбоље у све најдраматичније ситуације
Мојковачке битке, стихове пјева развигора, хучна Тара
177
и планински висови и природна дивљина која у стиху

постаје љепота:
Црна Горо развигоро слободе

Јуначка пјесмо недопјевана
У пламену историјо здана
У камену земљо света
Свјетлошћу зраче путеви твоји
И узвишено Ловћену.
Изданци твога крша
Не дају врелу да пресуши
Туђинцу мир да ти мути.
У већини пјесама, не само у збирци “Отишли да по-

гину“, очевидна је пјесничка реакција на херојску про-
шлост и драматична збивања у историји црногорског на-
рода. Таква поезија могла је настати као производ високе
свијести о значају љубави и патриотских осјећања према
својој отаџбини.
Говоре о томе бројни стихови са нескривеном но-
том романтичарског заноса. Пјесник је инспирисан до-
гађајима који су Црну Гору довели на олтар слободе и
достојанства који приличи витешком народу тог прос-
тора. Најснажније осјећање у човјеку је осјећање према
свом родном крају и историјској прошлости свога наро-
да, према етничкој заједници којој припада. Исказујући
своје родољубље, пјесник користи са дна душе сву љепо-
ту и снагу поетског израза, истовремено исказује и ко-
лективни став, колективну свијест о оправданости по-
носа вриједностима државе каква је Црна Гора. Као да се
руководио оном Аристотеловом мишљу да је поезија ис-
тинитија од историје, пјесник са снажним умијећем опје-
178
вава значајне историјске догађаја користећи при томе и

историјске чињенице, али при томе фактографијом није
нарушио поетски израз.
Грбина родољубива поезија, која прича историјске
лекције, никада не може бити демоде како то кажу неки
критичари, који истичу да је родољубива поезија задо-
јена национализмом и идеологијом. То свакако не би
се могло рећи за Радојицу Грбу. Његови стихови имају
трајање јер су засновани на историјској истини и искре-
ној патриотској љубави. Он пјева не само о држави као
својој и заједничкој кући свих који у њој живе, већ га
жестоко инспиришу и њене природне љепоте. То је онај
приступ који бих ја сврстао у ред родољубивих пјеса-
ма какве је писао Васко Попа (Успавана земља), Десан-
ка Максимовић (Тражим помиловање), Милан Ракић
(Јефимија и Симонида), пјесме Милутина Бојића и дру-
ги. Осим тога Грбина поезија дотиче и тему културе, кул-
турно-историјских споменика, знамените личности са
навојима рефлексивности мита. О томе говоре стихови
Морача, Котор и пјесме о другим културно-историјским
знаменитостима Црне Горе:
Старине наше питома си долина

Окружена вијенцем ровачких брда
Распјевани планински мирис планина
Испод капе морачке извиру чуда.
Света ријеч Морача и вјера тврда

Водопад Светигора, предака груда,
Крст у олтару – чува амајлију,
Гавран храни пророка Илију...
179
Иако је Грба рођен у планинском дијелу Црне Горе,

подаље од мора, он са истим жаром и даром пјева о мору,
старим градовима, свједочанствима историје, смјенама
господара. Ево једног инсерта из слике Котора:
Трг од оружја славом купа блиста

Црква светог Трипуна – љепотица
На вратима града морска заштитница
И многе старевине, у славу Христа.
Природне чаролије пјесник види у очима Дурмито-

ра, рожајским свитањима, Биоградској гори, Тари, Љу-
бишњи - динарској краљици, путу до Острога. У пре-
даху пјевања о црногорским драгуљима он у незаборав
уграђује историјске догађаје и личности у чијем прочељу
су: Његош, Свети Петар Цетињски, Марко Миљанов,
Вучедолски лом, острошке сое, Ловћен, Цетињски пус-
тињак... Све то повезује „ Пјесма трајања“ у којој нема
малих тема. Све су то људске, интелектуалне, духовне и
природне громаде које васкрсавају из јединственог за-
вичаја, земље брда, која за све нуди топлину чудноватих
љепота мора, планина и ријека и раскошну културну
баштину. Пјесник неке ликове посматра у јединству са
природом, њеним моћима и љепотама. Таква је пјесма
Ловћен и Раде:
Вјечни поета, цар зраке слободара,

Дивио се творцу небеских висина,
Беч силни је журио да се нагледа
Љепоте црногорске.
Вјечно здружени Ловћен и Раде
У висинама немјерљива погледа...
180
Књига Отишли да погину оплемењена је цртежима

сликара Мирка Марјановића и посебним поглављем Не-
ка причају времена. Оно што није могао пјесник да иска-
же, а мало му је штогод остало, надопунио је сјећањима
свједока, историчара и књижевника и других стваралаца
којима је Мојковачка битка била инспирација. 1
Радојица Грба (1954), Бељковићи, Пљевља. Гимназију је за-

вршио у Пљевљима а Машински факултет у Kрагујевцу. Звање
магистра техничких наука стекао је на Техничком факултету
у Новом Саду. Био је професор у Средњој стручној школи у
Пљевљима. Ради у концерну СТРАБАГ – Црна Гора пут АД.
Живи у Подгорици. Објавио књиге поезије: Сан небом шета
звијезде (2009), Kовитлац (2014), Отишли да погину (2015), Ст-
руне завичаја (2017).
181
Душан Грбовић
НЕМИР – КРИК ОКОВАНЕ

СЛОБОДЕ
(“Стиснута песница“ и „сунчани

пејзажи“ Душана Грбовића)
Душан Грбовић, човјек коме је пјесма била одушак

револуционарног бунта, да је поживио коју деценију ви-
ше, без сумње би се нашао у реду истакнутих ликова југо-
словенског пјесништва. Из пркоса неправди, насиљу и
диктатури настали су његови стихови родољубивог тона,
увијени у лирске рефлексије на економско-социјална пи-
тања прилика и времена у коме је живио.
Стваралачку инспирацију добио је у сумраку дру-
штвене климе у којој је надолазила опасност од фаши-
зма, амбијенту у коме је догоријевало стрпљење народа
због неправде и насиља које је вребало са више страна.
У пјесмама му говори болни и устрептали лирски израз.
Из интиме његове личности оглашава се сјетна елегична
пјесма ослоњена на епску основу, што је дало снагу и на-
дахнуће његовим родољубивим осјећањима.
Свјестан да је родољубива лирика саставни дио оног
што чини суштину и судбину нације, његова поезија
доживљава се као рефлекс збивања и околности које су
пратиле живот народа на простору пљеваљског краја.
Пјесмом је реаговао на драматична збивања која су по-
тресала биће народа. Букет таквих мотива увезан је у
183
збирку његове поезије „Немири“ која је доспјела у руке

читалаца тридесет година послије страдања пјесника од
усташких злочинаца у Јасеновцу.
Пјесме збирке „Немири“ приређивач је распоредио у
шест циклуса: Немири, Стиснута песница, Груда од крви
и зноја, Игра сунчаних пејзажа у очима, С душом елегије
и Крви старинске.
Између тих циклуса, у тематском и стилском погледу,
не постоји изражена разлика, чиме је збирка као цјелина
добила своју функцију у представљању теме чију гене-
ралну окосницу чини пјесникова нада, вјера и борба за
правду, истину и слободу. У првом циклусу „Немири“,
што је и назив збирке, заступљене су пјесме: Аутобио-
графија, Пјесникова душа, Немири, Интимне рефлексије
и Зелена мисао. Глас пјесника посебно је дошао до изра-
жаја у пјесми Немири који су за пјесника основна по-
кретачка снага у свакој борби за боље дане. Стихови ове
пјесме снажно представљају природу пјесника, његову
енергију, схватање, жеље и наде. У вјечном немиру су
сва пјесникова надања и снови, сав смисао живота. Као
да је разрадио ону Његошеву мисао да је „живот борба
непрестана“:
Немири, немири – никад смире, ни спокоја.

Не дају да сједим,
Не дају да стојим,
Не дају да ходам,
Не дају да мислим,
Ни мис’о да средим,
Не дају да желим,
Ни жељу да савладам,
184
Не дају да волим,
Нити да се надам,
Ни ропски да радим,
Ни мушки да страдам
……………..
Немир је у свему,
А све је у њему,
Немири немири ови – општег су немира знак….
На питање гдје је узрок социјалне неправде, теро-

ра над људима, пјесник одговара пјесмом “Пјесникова
душа” коју он види “као безазлену сеоску дјевојку.”
“Пјесник као дете сања мирно острво пуно сунца,

Пуно песме, сребрних звончића и птица”…
Каква ли је душа она што за туђа страдања страда,
Какво ли је Сунце оно што за туђе патње пати…
Други циклус “Стиснута песница” у највећој мјери

исказује револуционарни пјесников ангажман у коме
се пита куда иде Европа, куда нас води трагична побје-
да фашизма, до када ћемо живјети у нади и чежњи, али
ипак оптимизам и вјеру пјесник ставља изнад неизвјес-
ности. У контексту пјесничких рефлексија из тог циклу-
са интересантна је пјесма “Криза хаоса” која по својој
актуелности не губи у свим временима. О томе најбоље
говоре стихови:
Криза врло велика,

Изуми науке, технике…
Незапослени и запослени
185
И гладни и сити
Трезни и напити,
Газде и банкари,
Слуге и вратари
Учени и неуки,
Силници света
Сви и све сричу
Само исту причу…
Човјече,
Непоштен свет,
Пакосни људи
Без срца и душе,
Друже,
Неморал хара,
Неправда суди,
Право јачега…
Циклус “Груда од крви и зноја”, најобимнији циклус

ове збирке (окупља пјесме социјалне тематике) могао
би се доживљети ка дневник пјесника у коме он жали за
патњама својих сународника, понижених и заборавље-
них у санџачким недођијама, крајевима сиромаштва и
биједе.
Да живе и даље тако, мрзе се и трпе,

Живе и трпе како само они овдје могу,
Осиромашене крви на сиромашној груди….
Жуљеви капљу трпљењем људи
Свиклих на вековне таме и невоље…
186
У неким од пјесама овог циклуса Грбовић је направио

спој народне епске и лирске поезије. Таква сублимација
присутна је у пјесми “Наша земља” у којој се пјесник пита
зашто је његова земља “буре свјетског барута” и како је
одољевала ударима “расних легија и азијских хорди”…
Векови нам нису истргали живце

Мухамед нам није саломио душе,
А Христос нам није променио ћуди,
Ако смо се клали знамо своје кривце,
Више него ико остали смо људи…
Родољубље као свијест о осјећању припадности, дис-

циплина духа, емоционални склоп, реализам постојања,
али и романтични занос, то је љепота тога људског рода
о коме пјева Грбовић.
Аристотел је рекао да је поезија истинитија од исто-
рије. Та мисао могла би бити најпримјенљивија на ро-
дољубивој поезији какву је стварао Душан Грбовић.
Родољубље према свом народу изражава се напоре-
до са љубавним осјећањем као најснажнијем осјећању у
човјеку (пјесма Дјевојка Јелена и др). Кроз то осјећање
он исказује и колективну свијест, свијест и осјећање
својих сународника. У лирици превладава осјећајност,
сентиментализам, препознавање тонова актуелног књи-
жевно разнородних покрета који су се јавили у периоду
између два рата и касније. То је период наглашених мо-
тива социјалне литературе у којој се говори о тешким
социјалним и политичким приликама. Пјесника обузи-
ма стрепња и забринутост због кризне ситуације, најез-
де фашизма, економског хаоса који овладава добрим
187
дијелом свијета и који човјека претвара у осамљену и

изгубљену личност и отуђује његову генеричку суштину.
Посебно мјесто у поезији Д. Грбовића припада обич-
ном човјеку, пониженом и увријеђеном, искоришћеном,
који нема ништа друго сем голу радну снагу која на тр-
жишту капитализма постаје најјефтинија роба.
Међу најбољим пјесмама Душана Грбовића су оне
које говоре о положају и судбини малог човјека. Таква
је Пјесма о Јелени која нариче за судбином незбринуте
дјеце, страдалих у рату за слободу. Он препознаје сиро-
тињске квартове гдје су видици сиви, а душа празна.
„Игра сунчаних пејзажа“ је прегршт химни свом за-
вичају, његовим љепотама, планини Љубишњи, усклик
природи, Херцеговини. Својом дескриптивношћу овдје
се издваја пјесма о Љубишњи, над којом, како пјесник
каже, „ дивљи вјетар дува, сури орлови крстаре а у без-
мјерном плаветнилу њеном сунце се одмара“. Овај ци-
клус пјесама најпотпуније одаје пјесникову душу, његову
револуционарну оштрицу и борбену одлучност.
Циклус „С душом елегије“ садржи неколико љубав-
них пјесама из „дневника његове душе“, од којих се из-
разом искреног осјећања и топлином издвајају пјесме
„Визија“, „Млада учитељица“ и „У споменар сестриној
другарици“. И пјесме овог циклуса дотичу и социјалну
димензију друштва и времена, људске судбине у вилајету
у коме је пјесник живио.
Осјећали смо пјесмо моја,

Својства малених, таштине охолих,
Завичајних страна, туге и болова,
Лепоте искрених, доброте простих и голих,
188
У нама песмо дивна моја,

Расту љубави, као јабуке у башти.
У пјесми Млада учитељица пјесник изражава са-

осјећање са младом учитељицом и њеним патњама по
санџачким забитима обављајући племенити просвјетар-
ски позив. Њену ћуд пјесник пореди са “ кршном стеном
Рашке мајке, што стоички носи бреме тешких дана“.
„Крви старинске“ је посљедњи циклус збирке Неми-
ри. То су оде посвећене историјским личностима које
су у слободарској традицији и отпорима насиљу и не-
правди оставили дубоке трагове. То су пјесме о Фили-
пу Вишњићу, Ристану Шарцу, Маринку Леовцу, Мила-
ну Прибићевићу и другим. Те пјесме су глорификација
јуначке традиције и осјећања слободе. Умјетничким ква-
литетима издваја се пјесма о Филипу Вишњићу:
... Јер лакоми ждеру и наш комад хлеба

И све приграбише што пожеше диви,
А патник на својој премишља се њиви
„Још мученој земљи мученика треба“.
Ако би смо анализирали Грбовићево пјесништво са

становишта науке о стиховима, запажа се изражена дис-
пропорција у погледу дужине стихова, њиховог броја
у пјесмама. Рефрен као фигура понављања је незнатно
коришћена, али то не умањује пјесничко осјећање или
мисао која је битна за цијелу пјесму.
Композиција у његовим пјесмама са наглашеним ли-
рским карактеристикама постигнута је доста успјешним
распоредом мотива и стапањем мањих тематских једи-
189
ница у главни мотив. Такође, пјесник није много марио

за ритам, па је евидентна неуједначеност у понављању
дужине стиха, чиме се може сврстати у колону пјесника
који су слиједили пјесништво слободног стиха. У неким
пјесмама присутна је рима, углавном такозвана наго-
милана, гдје се римује више узастопних стихова, док су
ријеђе заступљени стихови парне, укрштене и обгрљен
риме.
Сурова стварност није омогућила Грбовићу да до-
гради и дорече своју пјесничку мисао и искаже своју
даровитост за пјесништво као и своју изнад свега дубо-
ку хуману природу коју је непомирљиво супротставио
неправди и политици која своју моћ заснива на сили. 1
Грбовић Душан (1908) Мељак, Пљевља. Нижу гимназију за-

вршио је у Пљевљима, прва три разреда учитељске у Ужицу, а
четврту годину у Београду. Тадашње власти третирале су га као
антирежимског човјека, бунтовника и револуционара. Радио је
као учитељ у Зовом Долу код Невесиња, а потом је премјештен
у Готовушу. Био је активни члан Земљорадничке странке. Учес-
ник НОБ-а. Писао пјесме и прозне прилоге које је објављивао
у тадашњој штампи још као ученик Учитељске школе у Ужицу.
Тридесет година послије његове смрти, на бази материјала који
су сакупили његови саборци и њихови потомци, штампана му је
збирка пјесама „Немири“ у издању Међурепубличке заједнице у
Пљевљима 1976. године.
190
Милко Грбовић
ЛИРСКИ ИЗЛИВИ И
МОРАЛНЕ ЛЕКЦИЈЕ
(Милко Грбовић, Пирови порази

и друге пјесме)
Своју прву збирку пјесама „Пирови порази“ Милко

Грбовић је тематски везао за родољубиве мотиве. Како у
уводном слову ове књиге рече Драган Лакићевић, Грбо-
вићеве пјесме су лирски изливи одговорности и моралне
лекције Србима и људском роду уопште, без обзира на
степен кривице.
Ова пјесничка руковет својеврстан је прилог стољет-
ној хроници српског удеса, али и крик због моралног
пада човјека као наднационалне категорије. Пјесникова
мисаона преокупација је опште добро, држећи се оне де-
визе великог духовника Николаја Велимировића да „ако
хоћеш да свјетлиш другима, мораш и сам бити свјетлост“.
У потрази за одговором гдје је узрок усуда његовог
рода и шта је у свему томе нужност а шта ствара веће
силе, он каже:
Бразде плитке, јазови све дубљи,

Туђи адет наше душе мами
С туђим сјајем место старих зубљи
Тумарамо по властитој тами.
191
О гријеху свог народа, пјесник се оглашава стихови-

ма:
Пучина је стока неопрезна

Зна за шибу ал за јадац не зна.
Не штедећи пјесничке оштрице “ту безбожничку цр-

вену фелу”, што је народу хтјела вјеру затријети да потр-
га везе с Богом и прецима, пјесник не заборавља ни оне
што су “упркос ткачима на вражјој натри“ остали дос-
љедни свом имену:
Уз све прогоне и њине хајке

Макар уинат увек је неко
Клечо пред иконом Божије мајке
Слави славу и бадњаке секо...
„Милкове пјесме су вапај и крик, у њима су стопљене

и жеље и хтјења и оне ће читавом својом димензијом ући
међу читаоце који ће у њима наћи оно што траже, нешто
за чијим изрицањем треба и умјешности и храбрости“
каже у рецензији о овој књизи Божидар Глоговац. А то
нешто што ће наћи читалац, у оштријој форми потенци-
ра академик Матија Бећковић:
„Одиста, ретко сам, пишући рецензије у најновије
време, био уверенији да у неком рукопису нешто има као
што је то случај са „Пировим поразом“ Милка Грбовића.
А то нешто је можда нешто највише што може да има у
првој књизи једног новог песника, с којим заједно делим
ризик за његов излазак пред читаоце који ову моју реч
могу лако да провере“.
192
И у другим збиркама пјесама Грбовић не мијења

свој пјеснички став већ га разрађује у новим околнос-
тима које диктира вријеме и живот али и већа сила. Све
његове пјесме, без обзира на мотивску и тематску раз-
ноликост, доживљавају се са осјећањем задовољства, с
обзиром да пјесник озбиљно погађа теме које су у грани-
цама реалности и живота. Стихови су низани с лакоћом,
једноставни, читљиви сваком схватљиви и приступачни,
саопштени реским стилом, без робовања модернистич-
ким егзибицијама и недефинисаним значењима. О томе
говоре стихови из пјесме „Чарновање“ :
Огњишта нам запретана

Стрњике нам голе труну
На која нам сад вретена
Судба плете црну вуну.
И пјесме са завичајним мотивима нијесу лишене па-

триотске топлине и тежње за одржање насљеђених фор-
ми живота.
„Завичајне бакве“ побуђују сјећања на дивне дане из
дјетињства . То су пјесме у којима ће наћи праву мисао и
старци мудраци, као и они који нас враћају у кутак дје-
чијег радовања и дане завичајне чежње, дане пуне слатке
зебње и страха од родитељског ауторитета. Могло би се
рећи да је Грбовић проповједник слика завичајних ста-
рина у којима се дешавају конфликти природности и
цивилизованости. Аутор се исказује као заштитник тра-
диционалних вриједности, борац који брани контуре
истинске душе од крутог, хладног и бездушног свијета.
Зато се његове пјесме доживљавају као физички осјећај
193
задовољства и инстиктивне дјечије радости и живота,

али и спремности за уочавање лијепог у најобичнијим
стварима. У стиховима оцртава се луцидност аутора да
осјети разлику између појмова „бити савремен и изгле-
дати савременим“ по сваку цијену и „саставити“ пјесму
механички или је написати на бази надахнућа у души и
стварног доживљаја теме.
Грбовић је по души пјесник сатиричар. Његова пое-
зија носи у себи и дозу лиричне ироније која није сама
себи циљ већ зачин пјесничке мисли. У техници пјевања
он гаји риму, постиже савршену ритмику, има мјеру у
стиху, без лингвистичких и фразеолошких зановјетали-
ца, чиме рељефно и јасно наглашава смисао пјесме.
Своје пјесничко умијеће ставио је и у функцију еко-
лошких захтјева и едукативних порука за најмлађе, о
чему говори пјесмом Еколошка химна:
Чујте децо и одрасли

Планету би лако спасли
Да пазимо мало на њу
У бољем би била стању...
Камен поток, трава, гај

Све то има душу, знај,
Зато чувај поток, луг
Да природи вратиш дуг...1
Грбовић Милко (1957) Готовуша, Пљевља. Гимназију завршио
у Пљевљима а Економски факултет у Београду. Пише поезију и
хумористичко-сатиричне прилоге. Kњижевне радове објављује у
бројним листовима. Наступа на књижевним скуповима на ширем
простору. Заступљен је у зборницима и антологијама. Објавио
збирке поезије: „ Пирови порази“,“ На небеску вагу“, „ Завичајне
бакве“, „Вјетар пуше с Готовуше“, „Двогласник“. Живи у Београду.
194
Када се говори о пјесмама Милка Грбовића, можда је

примјерено цитирати ријечи руског писца Ивана Але-
ксијевића Буњина:
“Често сам се осјећао не као пређашњи ја - дјечаком,
момчићем, младићем, већ и својим оцем, дједом и прадје-
дом, праоцем, у своје вријеме неко ће морати осјећати
се као ја.“ Такву родословну вертикалу Грбовић жели да
очува у памћењу оних који долазе. Из пуних уста он то
потенцира у својим пјесмама.
195
Божур Хајдуковић
МОРАЛ КАО СУПСТАНЦА

САМОСВИЈЕСТИ
(Божур Хајдуковић: Зора над

Злодолом, Књижевна омладина Србије, 1978)
Божур Хајдуковић у књизи “Зора над Злодолом“ об-

рађује теме које припадају сектору руралне социологије,
чиме је указао на значај села и сеоских заједница и на
специфичан начин живота на том простору. Изванред-
ним описом он циља у оне недовољно истражене кара-
ктеристике друштвених односа и процеса у сеоским
срединама, изоштравајући њихов антропогени изглед у
свим нијансама. Село је за Хајдуковића економска једи-
ница за производњу хране без фабричког уплива. То је
подручје еколошке равнотеже и мјесто за одмор од ур-
бане тјескобе и живота у чаршији. То је посљедњи отпор
налету сила које немилосрдно ударају на традиционалне
форме живота. То је комплексна слика сеоске средине и
схватања њених житеља са назнаком још лабавих веза са
урбаном средином, са чаршијом, у коју сељак иде само
кад мора, да купи намирнице које он не може да произ-
веде, да плати порез, да сврати код ковача да му покле-
па лемеше на изјанђалом плугу. Тако аутор обезбијеђује
емпиријску подлогу за потпуније тумачење друштвених
заједница сеоског типа, структуре и обиљежја начина
живота у тим насеобинама. Оригиналним сликама пред-
197
стављене су социо-структурне промјене на селу под ути-

цајем глобалних процеса. На том раскршћу аутор гради
референтну слику, односно оставља литерарни извор за
цјеловитије схватање и тумачење комплексности и раз-
личитости живота у руралним заједницама.
У књизи је заступљено десет прича од којих свака
има значајну и занимљиву тему о животу и схватању
сељака у Буковику, као основној јединици пишчевог ин-
тересовања. Пропраћени су додири и сучељавања тради-
ционалних обичајних навика и правила које носи ново
вријеме и која се по закону нужде прихватају.
Такав приступ наглашен је већ у првој причи „ Фи-
лозоф“.
Када се Каменко Росић вратио у селу на краћи од-
мор за вријеме студија, са запуштеном брадом, настају
коментари међу сељацима да је он „пропао у бијелом
свијету“, да је чак, по мишљењу неких, и “ с ума сишао“.
Неповјерљиви у оно што је Каменко уградио у своју лич-
ност у универзитетском центру, на пут повратка у ур-
бану средину прате га само мало отменији од осталих
Ристан Перић и учитељица Мара. Међутим, сазнањем
да је Каменко докторирао и да ће након стицања научне
титуле постати користан члан и друштва и породице,
сељаци мијењају о њему мишљење. Јосиф, отац Камен-
ков, постаје сретан, син му доктор наука.
Прича „Не остављај трагове“ је порука традиционал-
ног морала, настала из мајчине бриге за својим најдра-
жим што су отишли у свијет и страховања да не оставе
иза себе какву бруку.
Прилагођавање новом начину живота и патња за па-
тријархално укорјењеним навикама описани су у причи
„Девојачка спрема“. Дјевојка Јеленка годинама је при-
198
премала дјевојачко рухо. Напунила сандуке свакојаком

одјећом и дрангулијама домаће радиности, али удадбом
у град та јој спрема није била потребна, што она не до-
живљава равнодушно.
Под лупу своје пажње аутор ставља сељачку психоло-
гију по којој је живот на селу везан за земљу, гдје се много
ради а постиже мали ефекат, гдје се трпе велике физичке
и психичке муке, усљед чега је неповјерљив према онима
што живе у граду, мислећи да се тамо живи господски, у
изобиљу. Никако да се ослободи терета мисли да је рад
сељака срамотан, да је то нешто понизно и да су сељаци
жртва психологије профита и трке за интерес. У таквом
психолошком амбијенту свог промишљања сељак је не-
када приморан да театрално глуми културу и понаша се
често на неприродан начин... Све што је изван његовог
интереса, изван његовог дворишта, ливаде, шуме и њиве
је други, скоро омражени, свијет у који он помаља главу
само кад може да узме више него што даје. Некад је чак
склон да размишља и у ироничном тону, чак и да смис-
ли неку подвалу на рачун комшије, па чак и сродника за
кога не жели да буде бољи и напреднији од њега. Може
се рећи да је писац уочио да ипак није утилитаризам код
сељака основно начело моралног дјеловања. Вриједнос-
ни судови код сељка су засновани на традиционалним
вјеровањима.
С тим у вези импресивна је слика „Прољећа у Санџа-
ку“. Ту се исказује забринутост житеља Буковика због
дуге зиме и недостатка сточне хране усљед чега стока
липсава. Сељаци моле удовицу Стаку да им позајми сије-
но, али она не дозвољава јер је огорчена на њих што су
ушли у задругу па их прекоријева „нека вам сада задруга
помогне“.
199
Слиједе потом приче о надничарима, сушним годи-

нама, чуду у Буковику кад се у једној години родило више
дјеце, Коловом одласку у планину, Ћоповом жалу због
тога што му је брат продао коња Зекана. У опису поједи-
них ликова примјетно је и привиђење непријатељства.
Сељак сматра да га сви мрзе у стилу оне Ничеове мисли:
„Кад гледам у амбис, послије неког времена и амбис по-
чне да гледа у мене“.
Но, аутор није запоставио ни мудру лукавост сељака
и њихову вјешту ненаметљивост у настојању да сазнају
нешто што шкоди другоме само не њему, маскирајући
при томе своју безобзирност у ситуацији ако му комшија
није изашао у сусрет у невољи. Примјер кад неко под-
меће пожар под камару сијена удовице Стаке која није
пружила помоћ комшији да прехрани стоку у дугим и
сњеговитим зимама.
У нормалном расуђивању које није узбуркано ути-
цајем новог времена, сељаку једино моралитет у животу
и раду може дати љепоту и достојанство. Међутим, под
утицајем људских страсти и емоција понекад поклекне
морални завјет, што је типично у причи „Шумски рај“.
Појавом нових садржаја живота које је понудила кафа-
на „Шумски рај“, њена газдарица Дуја и пјевачица Шес-
топерка потискују традиционалне навике и осјећања.
Коле Пољак и поред свакодневних послова на селу
долази на отварање кафане, препушта се пијанчењу и за-
бави, сељаци троше свој новац, продају стоку због про-
вода у кафани, жене се о јаду забавиле. У том амбијенту
под налетом нагонске, импулсивне страсти људске при-
роде, човјек је спреман да се огријеши о норме морала,
да се опусти и препусти ситуацији у којој не важе тради-
ционалне навике. У тим ситуацијама у свијести човјека,
200
између двије присиле, долази до трансформације мора-

ла у неки нови облик који диктира нови однос човјека
према свијету, према другим људима као и према самом
себи. Као протагониста таквог морала јавља се Коле који
показује спремност да напусти начела традиционалног,
патријархалног морала, карактеристичног за мале сеоске
заједнице и да прихвати принципе понашања који нијесу
везани само за њиву и ливаду већ и за кафану, жену, чар-
шију, дружење и забаву. Ту је и лик Василија што је тугу
на сахрани Кола одагнао пјесмом, што се у сеоским сре-
динама сматра срамотом и ударом на колективну част и
образ. Основно начело Христовог учења да је моралност
доброта према слабијем губи лагано снагу, јер сељака из
Буковика све више привлачи градски живот, кафана, пје-
вачица Шестоперка, власница кафане Дуја, то јест нови
тип морала који не ставља у први план човјекове врлине,
правичност, скромност, храброст.
Драматичну ситуацију изазвала је Зложудна ријека
која је однијела плодне њиве, поплавила магацине и тр-
говинске радње у граду. Суочен са тим хировитим ћуди-
ма природе, човјек – сељак жилаво одолијева и у свакој
ситуацији профилише свој морал под видиком свог ин-
тереса и жеље иако се увијек изјашњава да су доброта и
човјечност дужност и највећа морална вриједност.1
Хајдуковић Божур (1945), Црљенице, Пљевља. Гимназију завр-

шио у Пљевљима. Дипломирао на Филолошком факултету, група
за југословенску и свјетску књижевност, у Београду. На истом фа-
култету магистрирао. Уредник културне рубрике листа Просвјет-
ни преглед у Београду. Писао прозу и књижевну критику.
Сарађивао у периодичним публикацијама. Kњиге: Зора над
Злодолом, приповијетке, Београд 1978, Искушење критичког
приступа, Београд – Пљевља 1986, Тестамент (роман) 1995.
Умро је у Београду 1983. године.
201
Препознатљиви су бројни детаљи из стварности жи-

вота сељака Буковика, мада књига тематски превазилази
локалне и регионалне димензије већ се уздиже на ниво
нужности цивилизацијских промјена карактеристичних
за однос село – град.
Свака прича као и све оне скупа у интегративном
смислу испричана је аутентичном, изворном реченицом,
пропраћеном обиљем стилских фигура које надопуњују
и изоштравају њихову изворну снагу и значење.
202
НЕИЗБРИСИВА МЕМОРИЈА
СВЈЕДОЧАНСТАВА
ПРОШЛОСТИ
(Група аутора: Историја Пљеваља,

издавач Општина Пљевља 2009)
Меморијска ризница културно-историјских вријед-

ности пљеваљског краја обогаћена је вриједним и за ис-
торијску науку немјерљивим дјелом. У издању Општине
Пљевља, средином 2009. године, изашла је из штампе Ис-
торија Пљеваља, чија временска димензија третира пе-
риод од праисторије до краја 20. вијека. Тако су Пљевља
са околином, са вишеслојном прошлошћу, прожетом
траговима културе више цивилизација на том простору,
добила обимну, једнотомну историју, у којој су, на син-
тетизован начин, уз максимално поштовање принципа
савремене научне методологије обраде тема, заступљени
сви сегменти друштвеног живота.
Све до изласка ове књиге о Пљевљима и пљеваљс-
ком крају писало се, углавном, парцијално, о појединим
темама, али је изостала комплетна обрада друштвених,
привредних и културних прилика и начина привређи-
вања, при чему су многи значајни догађаји и личности
остали у присјенку и ван домета пажње научне, стручне
и опште јавности.
Све до краја 19. вијека Пљеваља са околином дјели-
мично су описивана у записима, путописима и причама
203
страних хроничара, историчара, путописаца, диплома-

та, војних заповједника, духовних великодостојника, као
што су Евлија Челебија, Алексдандар Гиљфердинг, Ами
Буе, Матија Мурак, Карло Пач, Фридрих Ренер, Теодор
Ипен, Лудвиг Кубе, Симон Јовановић, Гастон Гравије и
други. Тек крајем 19. и током 20. вијека Пљеваља постају
предмет интересовања домаћих историчара, географа,
археолога и етнолога, о чему су оставили своје значај-
не радове Танасије Пејатовић, Јефто Дедијер, Љубомир
Стојановић, Владимир Ћоровић, Вукоман Шалипуро-
вић, Богумил Храбак, Стојан Новаковић, Љубомир Дур-
ковић Јакшић, Славенко Терзић, Добрило Аранитовић,
Милић Петровић, Енес Пелидија, Милорад Јокнић, Узе-
ир Бећовић, Милета Војиновић, Јоко Кнежевић, Видоје
Деспотовић, Богдан Гледовић, Војкан Бојовић, Миленко
Ћировић, Радован Вујадиновић и други.
С обзиром на чињеницу да ти бројни прилози нијесу
могли надомјестити недостатак цјеловите историје, 1983.
године иницирана је потреба да се ради на таквој јед-
ној публикацији. Општински секретаријат за друштве-
не дјелатности општине, у сарадњи са НИП „Пљеваљске
новине“, донио је одлуку о формирању иницијативног
одбора, утврдио коначну концепцију књиге, изабрао Ре-
дакцију и ауторе. С обзиром да је у то вријеме у Пљевљи-
ма постојао Општински СИЗ за науку, одлучено је да се
тај пројекат финансира из средстава тог СИЗ-а.
Такође је одлучено да издавач ове књиге, монографије,
како се тада говорило у званичном жаргону, буде НИУ
„Пљеваљске новине“, а за уредника је изабран Мишо
Павићевић, тада члан Савјета Федерације и публициста,
који је раније обављао више одговорних функција у др-
жавним, политичким и дипломатским органима СФРЈ.
204
Међутим, због радикалних друштвено-економских и

политичких промјена, а потом економске кризе, није се
могао реализовати овај издавачки пројекат у то врије-
ме, па је Одлуком Скупштине општине 2004. године, у
условима вишег степена развоја демократских односа,
изабрана нова Редакција и ангажован један број нових
аутора. Тако је књига дошла пред читаоце средином
2009. године.
Историја Пљеваља заснована је у значајној мјери на
новим научним сазнањима од којих се до неких дошло у
страним архивама, мада су у приличној мјери коришће-
не стотине већ публикованих радова у разним публика-
цијама.
Књига је штампана на 785 страница. У њој је назна-
чено преко 2000 фуснота са потребним објашњењима
одређених догађаја и личности. Дат је азбучник 1150
презимена која су евидентирана на простору општине, а
за више од 80 одсто назначено је и поријекло појединих
братстава.
Регистар имена садржи 4080 имена која се помињу у
књизи, што чини драгоцјену услугу сваком кориснику
овог дјела.
У регистру географских имена заступљено је око
2000 појмова. Посебну вриједност књиге чини око 400
фотографија из различитих историјских фаза, затим
карте, графикони и други прилози, што све чини књигу
вишеструко интересантном не само за радознале чита-
оце већ и за историјску науку. Вршена су и додатна ис-
траживања, па су кориштени извори из више архивских
установа: Дубровника, Цетиња, Сарајева, Београда, Ис-
тамбулу, Беча, Петербурга и других културних и обра-
зовних метропола.
205
У раду на припреми књиге било је ангажовано 20

аутора, међу којима су четири академика, пет доктора
наука у звању редовних професора универзитета, десет
истакнутих истраживача прошлости пљеваљског краја
из области привреде, политике, културе, просвјете, пуб-
лицистике и књижевности.
Аутори Историје Пљеваља су: проф. др Милорад Ва-
совић, академик Драгослав Срејовић, проф. др Алек-
сандрина Цермановић – Кузмановић, академик Сима
Ћирковић, проф. др Ема Миљковић, др Тома Поповић,
проф. др Енес Пелидија, проф. др Славенко Терзић, Ми-
лорад Јокнић, Милић Петровић, академик Зоран Лакић,
Милош Старовлах, Милосав Грбовић, Јован Петровић,
Војислав Војкан Бојовић, др Богдан Лаушевић, др Драго
Ћупић и Радоман Ристо Манојловић.
Значајан прилог у књизи представља резиме на рус-
ком, енглеском и њемачком језику, чиме смо књигу учи-
нили доступном интересовању страних историчара и
научника.
За графичко дизајнирање књиге и њену естетску фор-
му постарала се Штампарија „Ротографика“ у Суботици,
гдје је Историја штампана у тиражу од 4000 примјерака.
Циљ издавача био је да припреми историју из које ће
читаоци стећи слику о начину живота људи у пљеваљс-
ком крају, догађајима, друштвеним процесима и живот-
ним искушењима која су их пратила.
Мјешовита етничка прошлост у пљеваљском крају
стварала је кроз вијекове основу за веома разуђену кул-
туру. Стога, ова књига није само историјска слика про-
шлости већ значајан допринос изучавању историјских,
социолошких, етнолошких и културолошких вријед-
ности пљеваљског краја. Због свега тога она је широко
206
прихваћена међу читаоцима, као и у научној и стручној

јавности.
Сматрамо да је ово издање вишеструком оправдало
намјеру издавача и да представља вриједан и занимљив
дар за све оне који воле Пљевља и желе да о Пљевљима
и пљеваљском крају прошире своја сазнања. Наравно,
не сматрамо да смо овом књигом саопштили све из ис-
торије пљеваљског краја. Наука, а нарочито историјска,
никада не може бити комплетна и заокружена цјелина,
нити може задовољити све категорије читалаца. Жели-
мо да ова историја буде изазов за појачана интересовања
будућих посленика историјске науке, који ће је, на бази
нових истраживачких резултата, употпунити новим саз-
нањима и отклонити евентуалне мањкавости.
207
Мијо Јањушевић
НАДАХНУЋЕ СА НАРОДНОГ
ИЗВОРИШТА
(Мијо Јањушевића, Натра II,

Подгорица, 2018)
Мијо Јањушевић, интелектуалац универзалног духа,

свој даровити књижевни слух и склоност за литературу
која има трајање, огласио се занимљивим књижевним
резултатима. Послије Ђавоље натре I, појавила се и На-
тра II, која, уствари, представља континуирани наставак
претходне књиге, али и засебно представља интересант-
ну тематску цјелину.
Књигу чини десетак прича које по свом садржају и
начину казивања представљају својеврсну разгледни-
цу о обичним људима, њиховим схватањима, обичаји-
ма, стилу живота и и суочавању са новим друштвеним
промјенама. Нијесу то само књижевни медаљони, већ
и својеврсни етнолошки записи који се читају у једном
даху и који надопуњују књижевну нарацију саздану бо-
гатом лексичком грађом. Овом збирком аутор је дао
значајан прилог очувању богатог рјечничког фонда из
народне ризнице и очувању речника који се могао наћи
само у епском приповиједању из времена када је начин
живљења стварао и језик. Стога ова књига изазов је и за
лингвисте јер им се нуди аутентична језичка стварност
и начин говора којим говори посљедња генерација овог
209
времена. Ту су слике о начину живота и занимањима из

разних области, сточарства, земљорадње, сеоског занат-
ства и суочавања њихових актера са захтјевима новог
времена под чијом најездом пуцају традиционализам,
емотивност и болећивост а хара логика интереса.
У свакој причи читалац ће наћи аутентичну слику
живота краја који још није захваћен немилосрдним за-
хтјевима транзиције и промјена које неумољиво ствара
курјачка глад капитала и незаситих прохтјева охлокра-
тије и других интересних секти. У таквој једној свирепој
колоточини израњају ликови попут Јована Мркојевог
Баља, званог Тука, који од једног „затаслаченог“ сељанче-
та, без школе, руководећи се „личним инстинктом и при-
родном обдареношћу” доспијева до докторске титуле и
до бизнисмена или боље рећи квази бизнисмена високог
ранга. Ништа мање нијесу комични и остали ликови по-
пут браће Шћеповића, Воја и Стојана, које веже искре-
на братска љубав и узајамно поштовање и помагање све
док не изби државна разура, па наста грабеж, отимачи-
на, пљачке. Бијаху браћа из пуних уста, примјер слоге у
Тисовом гају, све док не наиђоше Руси са баснословним
понудама за напуштене одрлије. Њихово шкрто и посно
имање Ћосовина донесе Воју, као правном насљеднику
Ћосовине, велике паре, али жеља за богатством угаси
братску љубав, претвори је у мржњу и завист и доведе
их пред суд. Тим примјером аутор је поткријепио ону
пословичну мисао да је “Пара за људску душу исто што
и рђа за гвожђе“.
Импресиван је опис у причи Натра у којој се народ
нашао у трокракој пирамиди чељусти власти, опозиције
и ђавола. „Правда је погинула, ђе ђаволи коло воде“, вели
аутор у зналачки вођеној радњи ове приче. То је лични
210
поглед на актуелна дешавања крајем прошлог и по-

четком овог вијека, времена у коме су малобројне нацио-
налне елите приграбиле, „ради спаса”, огромне ресурсе у
колективном власништву, времену у коме је будућност
генерације младих трансформисана у виле, акције, фир-
ме, некретнине, возне паркове, банкарске организације и
свеучилишта као најпрофитабилнији облик дјелатности
у смутним временима. При свему томе аутор афирми-
ше још урођени морал сељака, обичних људи, честитих
радника који још вјерују да је богатство у пријатељству
и поштењу а никако у располагању бесправно стеченим
материјалним добрима. И ту је Мијо Јањушевић по-
тенцирао ону народну: „Чега се поштен стиди, тиме се
кваран поноси“. Не пише то аутор само што није ола-
ко скинуо вео носталгије већ из намјере да објасни да је
свака промјена систематичан и дугорочан процес који
захтјева основне претпоставке за имплементацију нових
правила. Не може се преко ноћи у високо друштво, под
плаштом конзервативне свијести, егоизма и укрштених
системских дијагонала у којима је живот интегрално
везан за окорјеле навике, схватања и принципе догма-
тизоване свијести. Причу о отпору реформама обичаја
и навика, Јањушевић наставља и разрађује у причи Ла-
кета неће у Јевропу, у којој доминирају „мермер и сјај“, а
топлине нема. У зналачки вођеном дијалогу тече прича
између Солумије и Лакете Крилаша, што кумоваше Мр-
дељи Варници. У тој причи фигурира свијест обичног
човјека, сељака што се више служи својом логиком, што
више вјерују у здрав разум него ли сазнањима из других
извора.
Кроз лик господара Мргоја, силног и објесног власте-
лина, аутор потврђује претпоставку изречену у народној
211
мисли: „За благом и љепотом никада не трчи“. Обоје су

проклети и само ти невољу могу донијети. Мргоју нађено
благо није донијело срећу нити жељену љепоту дјевојке.
Сву ту причу аутор је успјешно заодјенуо у легенде што
су се испредале у пролазности времена у коме су увијек
губитници били они који су посезали за оним што им
не припада. Отуда и она народна мудрост коју је аутор
умјетнички умјестио у причу:
„Вријеме гради куле и градове, вријеме гради, врије-
ме разграђује“.
Својим шаљивим и овлаш саркастичним тоном исти-
че се и прича Ловачка чији су главни јунаци Вуковљани
а фабула њихова упорна и вјечита борба са хировитим
ћудима природе, вуковима и другим звијерима што пра-
те људски живот на суровим стаништима.
По дубини осликавања менталитета Селобрђана, гдје
уживају у мржњи и пакости, аутор постиже кулминацију
у причи Ножице у којој Жмиро Клачина страхује да га
оперише бивши комшија др Моћо Ћетнин Пушеља, па
када сазнаје да га је он спасао, сам себи није признавао
да је добро, не вјерујући др Пушељи да је испоштовао
Хипократову заклетву, већ да му се осветио остављајући
му „ножице“ у дробу. У тој причи додирнули су се сељач-
ка пакост и сујета тешко трансформисаног лика Жмира
и савјест др Пушеље који је давно превазишао сељачке
зађевице и приступио свом позиву по мјери савјести и
хуманости.
Књижевник Ристо Трифковић је рекао да је писац
дужан да каже истину о свом времену у коме живи и
простору коме припада. Овом књигом Мијо Јањушевић
испунио је овај завјет. Написао је исјечак истине из свог
времена и простора. Храбро се суочио са савременошћу
212
и ријечима из обичног, оригиналног живота, ријечима

обичног човјека оставио вриједан прилог књижевној за-
вичајној баштини као и фонду етнолошке и етнографске
баштине. 1
Јањушевић Мијо (1946), Вуково Брдо, Пљевља. Гимназију за-

вршио у Пљевљима а Правни факултет у Београду. Радио на
одговорним пословима у службама безбједности. Пише прозу и
бави се вајарством и сликарством. Објављивао прозне радове у
часописима „ Стварање“, „Овдје“, „Мостови“ и листовима Побје-
да, Пљеваљске новине, Просвјетни рад. Више пута награђиван за
књижевна остварења. Објавио је књиге Ђавоља натра, Натра II.
Живи у Будви и Вуковом Брду.
213
Зора Јестровић
КРИТИЧКОМ АНАЛИЗОМ
ДО РАЗУМИЈЕВАЊА
КЊИЖЕВНОГ ДЈЕЛА
(Над „Књигом о књигама“ мр Зоре Јестровић)
Није уобичајено да се пише приказ о приказу или

критици која се бави тумачењем и анализом књижевног
дјела чиме је већ учињена услуга читаоцу да са јаснијом
визијом препозна значење и вриједност књижевног ст-
варалаштва. Поготово ризик је упуштати се у такав по-
тез када је ријеч о академској критици насталој из пера
стручних лица као што је то урадила мр Зора Јестровић
својом „Књигом о књигама“. То је монографија која на-
учној и стручној јавности нуди анализу, интерпретацију
књижевних радова или пак њихових дијелова, при чему
се ауторка у свом просуђивању и оцјењивању позабави-
ла истраживањем принципа и аргумената на којима је
засновала своје естетске и филозофске оцјене књижев-
них дјела која су била предмет њеног посматрања.
Бавећи се критиком као тумачењем и разумијевањем
књижевног дјела, ауторка је одабрала критички метод
који, како у рецензији рече академик Радомир Ивановић,
претпоставља „дисциплину критичког духа и наглашену
блискост и саосјећајност са писцем и дјелом, као и уско
одабрани циљ који, углавном, испуњава критеријуме по
априорно замишљеној аналитичкој шеми“. Своју књи-
жевну есејистику ауторка је груписала у четири цјелине:
215
„Књижевне студије и огледи“, „Прилози о поезији и про-

зи“,“ Домети критике“ и „Прилози“.
Структуру првог дијела под називом „Књижевне сту-
дије и огледи“ чине „Универзално у регионалном“ (са ас-
пекта Лалићевог дјела Докле гора зазелени), „Функција
цитата у фрагментарној прози Михаила Лалића'“, „Рад-
мила, жена које нема, опсцесивна тема Михаила Лалића
у контексту критике и револуције”.
Бавећи се интертекстуалним импликацијама у ро-
ману Докле гора зазелени, који представља трећу свеску
мемоара и дневника главног јунака Пеја Грујовића, ау-
торка потцртава вјечна спорења са историјом као вјеч-
ног сукоба и трајања, при чему се историја профилише
као „ континуитет садашњег и протеклог времена“. Про-
матрајући роман са генолошког аспекта, ауторка ана-
литичким приступом констатује да роман представља
синтезу четири романеска сегмента: историјски роман,
роман дневник, роман мемоарског обиљежја ( с обзиром
да аутор износи појаве и догађаје чији је био свједок и
очевидац). У објашњењу импулсивних подстицаја (им-
пулсивна – замјена) ауторка долази до закључка да ти
подстицаји потичу из периода прије Његоша, из укупне
црногорске трагике, као и од самих субјеката Петра II
Петровића Његоша, односно св. Петра Цетињског, чије
је ријечи имао на уму сам писац: „ Вама је милије зло него
добро. Ви чините оно што знате, а не знате оно што чи-
ните“. Импулс је, каже ауторка, сам почетак овог романа
који подсјећа на почетак Горског вијенца, а Пејо Грујов
по својим менталним карактеристикама на Владику Да-
нила. Импулс је Пејово казивање: „ Ето таки смо, мало
нам је зла спољњега, но га градимо унутра“. Академском
аналитиком Зора Јестровић настојала је да објасни да је
216
пресудни утицај на Лалића имала класична књижевност

и реалистички писци, традиционално оријентисани.
Као посебан тематски импулс у роману Докле гора
зазелени је спор са историјом и долажење до истине и
рушење митоманије. Како би освијетлио узроке црного-
рске националне драме из Првог и Другог свјетског рата,
Лалић каже:
„Никада сва црногорска племена нијесу била на ис-
тој страни. Нема народа који нема Ефијалта и његових
насљедника”. У тој конструкцији своје реченице Лалић
је помињао имена страних писаца, имена њихових дјела
и ликова, ступајући при том са њима у дијалог и откри-
вајући универзална значења транспоноване животне
грађе.
У оквиру прве цјелине „Књижевне студије и огледи“,
ауторка објашњава функцију цитата у фрагментарној
прози Михаила Лалића. Фрагментарна проза предста-
вља, по мишљењу критичарке, трећу фазу Лалићеве
стваралачке метаморфозе. Под лупом критичке анали-
зе су три књиге фагментарне прозе: Сам собом (1988),
Прелазни период ( Дневник посматрача 1988) и Прутом
по води (1992). Садржаји ових књига исказују се у виду
анегдота, кратких прича, новела и приповијетки, функ-
ционално спојених“ парадигматским и синтагманским“
везама. Семантику цитата у Лалићевој фрагментарној
прози Зора Јестровић посматра са више аспеката, како
би дала одговор на питања: Због чега се писац одлучио
на употребу цитата, у којој књизи дисперзивне прозе су
цитати бројни и зашто, од када је код писца изражено
интензивније уношење цитата. Да ли је све цитате мар-
кирао у свом тексту и зашто и којом врстом цитата је
остварен најјачи значењски ефект. Зашто је Лалић по-
217
сегнуо за туђим мишљењима у процесу структурирања

фрагментарне прозе, одговор на то питање ауторка
књиге налази у мишљењу самог писца који каже: - Ако
неко жели, па чак и покушава, да прикаже што више боја
сулудог „хаоса званог наше доба“, не може се ослонити
на своја виђења и опажања, присиљен је често да усвоји
наводе и стручнија сазнања, дубља схватања, успјешније
описе својих боље информисаних савременика. “ Ја сам
тако доста често поступао без избјегавања да поновим
оно што је добро речено или ми се тако причинило”. У
коментарисању таквог става писца, ауторка Књиге о
књигама сматра да цитати у Лалићéвој прози имају уло-
гу аргумента. “Цитирањем страних писаца из великих
народа Лалић приступа свестраној анализи тематског
корпуса о револуцији, односно аутокритици револуције.
Туђи дискурс је послужио у различите сврхе: нашао се
у улози увода у разичите полемике, послужио као сред-
ство за доношење аподиктичких судова о животу и често
био, гледано са семантичке тачке гледишта, незамјењиви
структурни елеменат новонастале приче.”
У појашњењу функције цитата у фрагментарној про-
зи Михаила Лалића ауторка Јестровић користи неке
одреднице Зорана Константиновића који, у једном свом
односу и улози цитата у књижевном дјелу, каже: Прису-
ство цитата у неком дјелу јесте уједно и питање његове
структуре. Они могу бити толико чести да заправо носе
основну структуру текста. “ Цитирање већег броја писа-
ца из врха свјетске књижевности могло би се свести на
свјесну одлучност да путем аргумената одбрани поети-
ку и социјалне литературе, односно аутопоетику, с једне
стране, а са друге стране, да беспристрасно испољи своје
ауто-критичко виђење наше револуције и њеног постре-
218
волуционарног тока, као и критичко виђење савремене

цивилизације уопште“ истиче мр Зора Јестровић.
З. Јестровић запажа да се писац учестало суочава са
питањем судбине свога дјела, питањем које представља
потајну патњу сваке студије и огледа ствараоца.
У оквиру прве цјелине, насловљене „Књижевне сту-
дије и огледи“, ауторка значајну пажњу поклања темат-
ској цјелини „Радмила жена које нема, опсцесивна тема
Михаила Лалића у контексту аутокритике револуције“.
Са израженим даром запажања и аналитичности она
посматра и тумачи пишчев упечатљиви „старачки“ сан
о Радмили Недић, дјевојци из Берана, комунисти, која
је мучки убијена у априлу 1944. године између Фоче и
Андријевице. “Овај сан се садржајно не уклапа у фак-
цијску текстуалну структуру Посланица писаних од
1984. до 1986. године, али управо и својим садржајним
и тематским неуклапањем, с једне стране он помаже да
се одшкрину врата пакла у којем је мистериозно неста-
ла, односно негдје кришом убијена партизанка Радмила.
А са друге стране сан о Радмили послужио је као на-
говјештај једне животне и литерарне драме, чијом је тра-
гичном перипетијом био цио живот обузет. Описујући
свој сан, Лалић открива тугу што се Радмила све рјеђе
појављује и потајно страхује да се са њом неће више ни у
сну срести, а камоли свој сан литерарно транспоновати“
констатује Зора Јестровић.
- Снови су код Лалића о Радмили, открива ауторка,
били одраз значајне стварности. Радмила се појављује,
као „понорница испод земље“. Самом метафором „по-
норница“ Лалић открива да је Радмила, иако невидљи-
ва у стварном свијету, његова непрестана мисао и ноћна
мора, опсцесија у младости, зрелом добу и старости, у
219
стварном литерарном сну. У истом поглављу смјештена

су тумачења и “Поруке порука Чеда Вуковића“ и есеј о
завичајној лексици као поводу за причање приче у збир-
ци приповиједака “Глоговци“ књижевника Исака Калпа-
чине.
Дуга цјелина „Књиге о књигама“ посвећена је радо-
вима о поезији и поетици у коме су под лупу књижевне
критике, са наглашеном импресионистичком нотом,
стављена пјесничка остварења неколико пјесника чије
је литерарно стваралаштво било привлачно ауторки са
стилског, језичког и тематског аспекта. Предмет пажње,
могло би се рећи стваралачке критике, у овој цјелини су
Поетски говор Јасне Ч. Вуковић, у коме се стваралаштво
исказује као специфичан вид катарзе. Слиједе потом за-
писи о магичној моћи поетског казивања Маре Радовић,
Пјесничка надахнућа Светлане Калезић, Извор божанске
и пјесничке енергије Кенана Крупа, радосни пјеснички
триптихон Магде Безаревић. Радови о поезији заступље-
ни у другој цјелини књиге нијесу посвећени, како сама
ауторка каже, добро знаним пјесницима који су пред-
мет савременског критичког дискурса. - То су пјесници
који су у полугласју пјесничких творевина зазвучали
својственим гласом, нудећи нешто интимно и лично, али
и оно препознатљиво што их спаја са свијетом у коме
живе и над чијом су судбином истински забринути -каже
у својим напоменама о овој књизи З. Јестровић. Њихо-
вим представљањем она жели да покаже „како књижев-
на критика континуирано прати савремену црногорску
поетску и критичку продукцију, по мјери критичаревих
интересовања, аналитичких способности и образовања“.
У контексту треће цјелине „Домети критике“ критич-
ком третману подвргнути су разнородни радови аутора
220
различитих стручних, научних и умјетничких профила-

ција.
Ту је прилог његошологији, Горски вијенац у анали-
тичком свјетлу слависте Едгара Дениса Гоја, који пре-
поручује да би Његоша требало да читају сви они који
претендују на знање о европској литерарној култури.
Његош у прози – предмет језичке анализе Миодарке Те-
павчевић, рад који је заступљен у овој цјелини, је реак-
туелизација питања језика Стефана Митровог Љубише.
Када је у питању именовање Љубишиног језика, ауторка
не користи ни један актуелни лингвоним – (српски језик
- црногорски језик) каже у коментару монографије Језик
Стефана Митровог Љубише ауторке Миодарке Тепавче-
вић. Она је у свом истраживачком раду поткријепила
тврдње да се у језику С. М. Љубише укрштају различити
језички слојеви и богатство израза, без језичке унифор-
мисаности као и у Вуковом језику и језику других писаца
његовог времена и да је његов језик, упркос присуству
особина књижевног језика, сачувао говорне појединости
из језичких извора паштровског поднебља. У критич-
кој анализи радова о С. М. Љубиши Јестровић појачава
основаност тврдње да је Љубиша изградио сопствени
језички израз, чиме је обезбиједио себи значајно мјесто
у развоју књижевног језика и његовој стандардизацији.
У оквиру ове цјелине предмет афирмативне кри-
тике З. Јестровић су етичке и научне димензије књига
академика Драгутина Вукотића и критичке рефлексије
Вука Безаревића. Желећи да сугестивније представи Ву-
котићеву поетичну литерарност, ауторка афирмативне
критике цитирала је неколико извода из текстова ства-
раоца у којима Вукотић открива и објашњава значај тих
ствараоца. Од бројних аутора чији су изводи наведени,
221
истакнути су: Петар Други Петровић Његош, Стефан

Митров Љубиша, Марко Миљанов, Михаило Лалић,
Радован Зоговић, Душан Костић, Чедо Вуковић, Душан
Ђуровић, Јован Дучић. Ту су значајна имена из области
сликарства: Војо Станић, Ристо Стијовић, Милош Шо-
бајић, Вуко Радовић, Мило Милуновић, Дадо Ђурић,
Лука Томановић и др.
Посебну вриједност имају запажања ауторке З. Ј. о
књигама медицинске профилације академика Вукотића,
по коме је медицина безусловна љубав према људским
бићима. С посебном литерарном снагом акцентиран је
допринос Д. Вукотића на разоткривању лица и наличја
медицинске дјелатности и његово разматрање о узроци-
ма неподударности старења, као и етичке премисе науч-
но- литерарног дискурса овог научника.
У истом тематском комплексу дата је анализа ме-
моарске прозе академика Радослава К. Анђуса и књиге
есејистичких текстова пјесника и критичара Зорана Бог-
нара.
Специфичан изазов критичког духа и наглашена
блискост и саосјећајност са писцем и његовим дјелом по-
себно су дошли до изражаја у есеју о академику Радоми-
ру Ивановићу, књижевнику и књижевном аналитичару,
аутору педесетак књига критичарско-аналитичког опуса.
-Својим обимним дјелом, у коме у највећој мјери домини-
ра критичка ријеч о писцима националне књижевности,
црногорске, српске, македонске, академик Ивановић је
понудио нови модел ишчитавања садржаних значења и
мишљења, сврстао је себе на централно мјесто истакну-
тих свјетских аналитичара књижевно-теоријске мисли
- истиче мр З. Јестровић у аналитичком осврту на дјело
овог писца и књижевног критичара. Ауторка „Књиге о
222
књигама“ смјестила је у ову књигу и свој афирмативни

критички став о књижевно-теоријским и критичким ра-
довима књижевника и сатиричара Вука Безаревића, уз
оцјену да ти радови, објављени постхумно у књизи Кри-
тичке рефлексије, представљају значајан допринос кул-
турно-историјском насљеђу пљеваљске средине.
У четвртом дијелу књиге под називом “ Прилози“ ау-
торка је објавила приказ своје прве књиге чији је аутор
академика Зоран Константиновић, истакнути српски
компаратиста и писац неколико међународно признатих
књижевних дјела на српском језику.
Књига садржи био-библиографску биљешку о аутор-
ки и Регистар имена. 1
Мр Зора Јестровић (1952), Босански Петровац. Филозофски

факултет (група за југословенске књижевности) завршила је у
Новом Саду. На истом факултету је магистрирала. По окончању
студија, радила је као професор у средњој школи у Новом Саду,
а потом, из породичних разлога, доселила се у Пљевља, гдје сада
живи и ради у васпитно- образовној дјелатности. Министарство
просвјете и науке Црне Горе додијелило јој је 1999. године звање
вишег педагошког савјетника.
Учествовала је у раду више научних и књижевних скупова,
објавила више стручних радова и рецензија, била члан Редак-
ције „Мостови“ и главни и одговорни уредник овог часописа и
члан више жирија за додјелу књижевних награда. Kњиге: Пое-
тика фрагментарне прозе Михаила Лалића, Kњигом о књигама
(књижевна есејистика).
223
СВЕТИ САВА – ИМЕ КОЈЕ

ОПЛЕМЕЊУЈЕ
ПРОСТОР СРПСКОГ РОДА
(Милорад Јокнић: Излагање на промоцији часописа

„Савиндан“ 28. јануара 1993. године у Пријепољу)
Учињена ми је част и радост што у мозаику ового-

дишњих светосавских свечаности могу да представим
седми број часописа „Савиндан“, популарну публика-
цију за српску духовну обнову на простору Рашке об-
ласти, часопис који је постао ризница сазнања и трајно
свједочанство бурних догађаја и бесмртника који су се
жртвовали „да свагда живи буду“, велехвални и мужаст-
вени, свих оних што бијаху гладни и жедни свјетлости
и благодарни које подиже српска земља. И овај број Са-
виндана, као и претходних шест бројева, представља
вриједан допринос активности да Св. Сава и сви други
светитељи и крститељи заувијек искораче у свевремље.
Часопис Савиндан појавио се прије седам година у
свјетлости праскозорја велике духовне обнове српског
народа чија је богата ризница духа и ума дуго била у
присјенку.
Од првог броја па да овог најновијег испуњена су сва
очекивања о његовој вишеструкој оправданости. Био је
то импресиван изазов да се још више истражи лик и дје-
ло Светог Саве који је био и остао симбол српске борбе
225
за истину, правду и слободу, постајући оличење српског

националног бића, с једне стране и оног што тек треба да
се каже о тој духовној и националној величини, као не-
пролазној инспирацији највећих умова српских и најо-
штријих пера њихових, с друге стране.
Цијели крај Рашке области који је у прошлости чи-
нио интегралну географску цјелину, етничку, историјс-
ку и друштвено-културну, у чијем средишту су вјечна
светилишта били Манастир Милешева и Манастир Св.
Тројица код Пљеваља, као и низ других почивалишта
светога духа, није био дуже вријеме предмет истражи-
вања научне и истраживачке мисли, посебно не у оној
мјери колико то заслужује овај простор богатством и
слојевитошћу обилних и сложених историјских и других
збивања и културних превирања. Покретање часописа
„Савиндан“ вриједан је допринос напорима да се поме-
нути крај у историјском, културном и духовном погледу
расвјетли и презентира новим генерацијама.
Колико су те интеракцијске везе биле изражене на
просторима Рашке области говори низ догађаја. Из ма-
настира Милешево, када је похаран и запустио, пренесе-
ни су светитељев ћивот и штака у Манастир Св. Троји-
ца, а како почетком нашег вијека пише један од првих
књижевника Рашке области Стеван Самарџић, оловни
кров Манастира пренешен је у пљеваљску џамију и два
свијећњака. У Довољи, с десне стране Таре, дуго су по-
чивале мошти Савиног насљедника Арсенија. Ријетко је
гдје као на толиком простору Рашке области концентри-
сано толико топонима, легенди и предања везаних за име
Св. Саве. Само именовање извора и географског предје-
ла Савиним именом није само доказ језичке инвентив-
ности, разиграности маште већ искрене концептосфере
226
једне културе. Како рече у свом једном прилогу Добрило

Аранитовић, човјек из народа хоће да тим именом опле-
мени простор око себе, да се у њему окући и одомаћи, да
буде окружен мјестима гдје је боравио и куда је прола-
зио Св. Сава. Све је то подстицало историјско памћење,
подгријавало жеље и напоре за проширење махова ус-
меној приповједачкој и пјесничкој даровитости народа
овога краја, па се у констелацији таквих односа духа и
ума јавио часопис Савиндан који је са задовољством и
радошћу прихваћен у читатељској, културној и научној
јавности.
Сви објављени прилози у часопису, који је изашао на
шездесет страница, у тиражу од двије хиљаде примјера-
ка, имају богат садржај исказан у разним врстама нови-
нарског жанра. Све поруке часописа огледало су актив-
ности Милешевског клуба „Св. Сава“, смисла његовог
постојања и његове улоге у очувању идентитета српског
народа.
Из рубрике “Наша пошта“ у посљедњем броју Са-
виндана издвајамо мишљење академика Миомира Да-
шића који, између осталог, каже: - Искрено ме радује
што Милешевски културни клуб „Свети Сава“ и Са-
виндан све успјешније васкрсавају православље и дају
велики допринос богаћењу и других духовних вриједно-
сти у природно раскошној долини Лима која је била и
остала средиште српског народа. “Савиндан“ је заиста
јединствена и драгоцјена ревија која тематским богат-
ством и новинарским умијећем њеног уредника Мило-
рада Веруовића доприноси ширењу духовних видика у
области старе Рашке – каже, између осталог, академик
Дашић. У истом броју својим мишљењем о „Савиндану“
огласио се и професор Душан Вулетић који каже: - „Са-
227
виндан“ својим садржајем освјетљава прошлост Рашке

области, краја који је био кичма српске државе. Очито,
„Савиндан“ се не чита као новина, једном и набрзину,
већ полако и као књига из које се може доста научити.
Веома је значајно што су сарадници ревије угледне лич-
ности, академици, историчари, књижевници, социолози
и новинари. Сви ти прилози су од животне важности за
српски народ и његову културу- каже Вулетић.
У веома разноврсној структури часописа пажњу
привлачи бесједа Добрице Ћосића насловљена именом
Промјене без мржње и освете у коме он истиче да је
наступило ново доба, за нове идеје, нову политику и нове
људе. А нови и способни људи нијесу само у једној стран-
ци већ у свима. Све идеологије грађанског рата порази-
ла је историја. Не обнављајмо његове ровове – порука је
књижевника Добрице Ћосића изречена у „Савиндану“.
Часопис „Савиндан“, који сада промовишемо, доста
простора посветио је српском патријарху Варнави – Пе-
тру Росићу, Пљевљаку, за кога је Васељенски патријарх
Фотије рекао да је он трочелни великан у духовној и ин-
телектуалној сили православног свијета.
Колико су његове ријечи саставни дио времена у коме
живимо, довољно је поменути цитат са 11. стране овог ча-
сописа у коме патријарх Варнава каже:
-Ја се позивам на све вас као на свједоке да је заиста
корупција захватила наш живот. Не гледа се ни карак-
тер, ни поштење него се сви цијене према партијској боји
и ревности. Не награђује се чиновник према свјесном
раду него према услугама партији. Обећање, концесије,
бакшиши, то су савремене методе којима се карактери
у једној нацији нису могли сломити, ни завојевања, ни
окупације, ни интернирања, ни све иностране тираније,
нити дуговјечна робовања.
228
Други прилог о Варнави третира његову светосавску

посланицу изречену 1935. године у којој он говори о сла-
ви и моћи светог Саве не само међу Србима већ и другим
словенским народима. И сами католички свештеници
писали су Савине животописе. Један од њих фра Андрија
Качић Миошић овако пјева:
„Рад чудеса светитеља Саве Словенске га све државе
славе...“
Од осталих прилога који су заступљени у часопису
издвајамо Васкрсавање светиња у коме су представље-
не активности на обнови цркава и манастира у Рашкој
области (обнова манастира св. Архангела у Ђурђевића
Тари, изградња цркве посвећене васкрсењу Христовом у
Прибоју, изградња цркве у Довољи, обнова Давидовице).
Пажњу привлачи и реаговање Милешевског културног
клуба „Св. Сава“ под насловом: Срби заборавили рођен-
дан своје поносне државе (поводом необиљежавања 800
година формирања прве српске државе у старом Расу.
Занимљив је прилог о великом научно-истраживач-
ком пројекту На светим водама Лима, прилог у коме је дат
преглед и мишљење патријарха Павла - Косово у основи
европска цивилизација. Затим прилог Владари Србије у
9. и 10. вијеку. Ту је и прилог поуке великана Данашње
српство и Иво Андрић, социолошки прилог професора
др Милована Митровића Српски рат и мир, репортерски
запис о обнови манастира Милешева објављен у „Новој
искри“ 1905. године, који је за штампу припремио До-
брило Аранитовић. Пажњу привлачи и прилог Љубоми-
ра Шуљагића Мермерни светитељ Сава чека локацију,
са поентом на идеолошке отпоре културној и духовној
обнови, као и текст Драгољуба Етричића Војвода чека
прољеће. Без запажања не могу проћи ни прилози на
229
пјесничким страницама чији су аутори универзитетски

професори из Београда и Подгорице Марко Младеновић
и Чедомир Лучић.
Пажњу привлачи и прилог 800. годишњица цркве св.
Петке у Бијелом Пољу. Ту је прилог Магична копча крста
и петокраке, без идеолошке и догматске искључивости и
одјеци таквог посматрања и виђења нашег ослободилач-
ког и грађанског рата у новинама далеке Канаде. Пригод-
ним прилогом историјског значаја Колоплет историје на
Јавору, уредник часописа Милорад Веруовић представља
другачије виђење наше историје са наглашеном научном
спознајом како се треба односити према слободарским
традицијама.
Занимљивим садржајима пажњу привлаче прилози:
Културни значај манастира Милешева, Хиландарски
записи, Из историје и легенде манастира Увац, Ликови
истакнутих српских имена, Милешевски солунци, Из
активности Кола српских сестара и други прилози који
садрже драгоцјене податке о историјским и културним
збивањима на подручју средњег Полимља и Потарја.
Надам се да ће и у наредном периоду овај часопис пред-
стављати ускликнуће с љубављу српског народа свом свети-
тељу који је у бесмртни живот кроз смрт прошао.
Свакако вриједи поменути име уредника овог часо-
писа Милорада Веруовића који је са бескрајном вољом
и љубављу допринио да се појави овај светионик ума и
духа и да доспије у руке бројних читалаца.
(Брезнички записи бр. 7. и 8, Пљевља)
230
Исак Калпачина
РАДЊА У ИЗОБИЉУ
ЈЕЗИЧКОГ БОГАТСТВА
(Исак Калпачина: Сломоврат,

Међурепубличка заједница за
културно-просвјетну дјелатност, Пљевља, 1991)
Послије објављених неколико прозних збирки Исака

Калпачине, од истог аутора стигла је пред читаоце још
једна вриједна и занимљива књига са интригантним на-
зивом „Сломоврат“. Радња и јунаци ове приче лоцирани
су у различитим руралним и урбаним срединама, али са
чврстом везом са завичајем који је својим чарима и су-
ровим ћудима природних појава профилисао њихов лик,
њихова осјећања, схватања и став према ономе што носи
ново вријеме. Ту је и зрачак носталгије према оном што је
минуло а што траје у архетипу његових предака. Сигурно
Калпачина није могао наћи бољи простор и природне ув-
ратине и недођије које господаре човјеком, до мјеста Се-
лишта, Драгошнице, Ђавоље стијене, Змијаника и других
локалитета на којима се чуда догађају и на којима, као
из митских времена, израњају ликови горштака који су
срасли са природом и навикнути на њене хировите ћуди
истрајно одолијевају свему што их задеси у том сломо-
врату. Иако би се по неким елементима књига могла свр-
стати у приповијетке, с обзиром на комплекснију ком-
позицију и различитост мотива које заједно прожима
централна нит генералне теме, прије би се овај рад могао
231
оквалификовати као роман. Спретно увезујући приче у

мозаик који у цјелини добија свој смисао, значење и по-
руку, аутор је показао романсијерски стил. Евидентно је
наративно обиљежје традиционалне приповијетке, али
склоп радњи, ликова, структура и садржај чини ово дје-
ло сложенијим прозним обликом који му даје модерну
конструкцију.
Роман почиње причом о жељи Добривоја, једног од
његових главних јунака, да, можда посљедњи пут, посје-
ти своје Селиште, спреман да се након тог пута мирне
душе поздрави са свијетом. Њега прате син Његослав
и снаха Милоранка који су Добривојеву жарку жељу да
крене на пут тумачили „да му је тамо некаква тајна оста-
нула, а коју није могао ником повјерити“.
Драматичан је њихов пут до Селишта и надаље гдје
су им се испријечиле планинске вратоломије и беспуће,
усљед чега су се морали вратити, што је Добривоја жес-
токо ражалостило. Импресивна је слика о Селишту које
је, од некада живе насеобине, постало обична пустара:
„Једни су пошли у варош, неки у Швапску. Сасуло их се
пуно у ратовима, неки помрли од шпањолке, горели у
кућама, ломили се по стијенама, један се удавио у џи-
бри... А што Селишту не могоше ратови и болештине од
бјеслука и ината Селиштаци сами учинише. Надули су
се на оне што су пут преко утринскије села отеглили.“...
Слика се наставља акцијом сина Његослава који послије
очеве смрти жели да истражи Селишта гдје је остао дио
његовог живота али и онај дио непознатог који је он мо-
рао наслутити. Нарави Селиштана осликани су у при-
чи Ђавоља стијена и Сломоврат, посебно када се градио
мост преко Драгошнице, гдје су размишљања горштака
ишла од радовања до сумњи у могућност изградње моста
232
на Копитњаку и сујете и пакости што једнима то боље

одговара а другима не иде баш наруку.
Писац више даје тежиште на ликове, уводећи их у
ситуације и догађаје који откривају њихов унутрашњи
свијет и њихове жеље и напоре у трагању за смислом жи-
вота и свијета. Приповиједање надопуњује асоцијација-
ма и осјећањима, чиме аутор употпуњује слике својих
ликова.
Драматични дио романа наставља се у причи Потје-
ра, везаној за боравак швапског пука у вароши. Јунак
приче је Јелисије који, након убиства швапског пуковни-
ка, скрива се у једној пропустној цијеви кроз коју шикља
блатњава вода и нараста до грла, сатирући Јелисија теш-
ким мислима и невољама од страха, воде и глади. Ту је
писац постигао изванредан ниво у психоанализи главног
јунака и његовог доживљаја у ишчекивању смрти.
Својом занимљивошћу и књижевним даром у опису
догађаја истичу се приче Кантар, Згибење, Погана трав-
ка, Вучја крста, Намичица у којима писац доноси читав
сплет слика из народног живота, обичаја, народних вје-
ровања, начина привређивања.
Да би истражио живот са гробовима и вампирима,
дивином, сњеговима, здувама и привиђенијама, Њего-
слав се сретао са Селиштацима у вароши, у кафанама,
ишао по далеким селима и кафанама, увијек са помишљу
да има нешто неистражено. А Милоранка је била увијек
уз њега не што јој је то све при срцу, већ да га не поврије-
ди. На крају Његослав ријеши да иде на Исланд. Трагао
је за Желимиром да и од њега чује нешто што није од
других. Он страда у бродолому али је сачувана његова
свеска у коју је помно биљежио све што је сазнао и чуо о
Селштима и његовим људима. Она је са пртљагом оста-
233
лих страдалника у бродолому упућена у Луку најближу

Његослављевом завичају. У њој је Селиште онако како га
је Његослав видио.
Вјештом координацијом догађаја, у средиште радње
и психолошки склоп његових јунака, писац ставља
причу Змијаник у којој су суочена два схватања и два
животна циља, али не строго супротстављена. Љубав
према очевини изражена код Његослава у његовом от-
пору отуђењу своје дједовине и Милоранке која би, под
утицајем савремених трендова живота, радије продала
сву ту одрлију, жртвовала све емоције и са новцем на-
шла нови смирај. Најрадије би, на крају, жељела да буде
у Змијанику када га буде потапала Драгошница и да сама
буде потопљена. Вјерује да би тада била најближа Добри-
воју и Његославу и можда наслутила бар нешто од тајне
што их је тамо толико вукла и која је Његославу, чини јој
се, смрћу Добривоја за циглу длаку, побјегла.
У овој књизи као и у осталим, Исак Калпачина, како
рече академик Жарко Ђуровић, показао се као писац
богате опсервације који се хвата у коштац са сложеним
темама свакодневног живота. – Оно што је највидљивије
у дјелу овог писца то је моћ психолошког нијансирања ју-
нака, који су, сви од реда, опсједнути муком живота, али
који чине све да их мука не обезличи или потре. Њихова
препознатљивост огледа се у наглашеној етици која је на-
шла своју литерарну форму у пишчевим приповијеткама
- каже Ђуровић.
Увјерљивост приче аутор је постигао језичким богат-
ством, јасним и течним језиком, обимним коришћењем
народне лексике у сликању и најситнијих детаља, што је
дало овом роману особиту драж и побудило интересо-
вање читалаца.
234
Таквим стилом успјешно је дочарао невоље и патње

својих ликова које им намеће живот на сломовратном
терену, у злом и неизвјесном времену. Али су препо-
знатљиве и искре присне носталгије којима се надвлада-
вају тешке ситуације и напета психичка стања. 1
Исак Kалпачина (1940) Жабљак. Учитељску школу завршио у

Никшићу, Вишу Педагошку на Цетињу а Филолошки факултет
(југословенска књижевност и српскохрватски језик) у Скопљу.
Звање магистра стекао је у Београду. Радио као наставник и
учитељ у основним школама у општинама Пљевља и Жабљак,
а од 1975. године био је савјетник у Заводу за унапређење вас-
питања и образовања у Пљевљима, потом директор Гимназије у
Пљевљима, просвјетни инспектор за средње школе у Министар-
ству просвјете Црне Горе, директор Међурепубличке заједнице
за културно-просвјетну дјелатност.
Из библиографије његових радова издвајамо: Божје огњиште,
приповијетке, МРЗ 1974, Пљевља, Борје, приповијетке, Обод,
Цетиње 1975, Глогово (приповијетке), „Далма“, Пљевља 1983,
Побратим (приповијетке), „Побједа“, Титоград 1985, Сломоврат
(приповијетке) МРЗ Пљевља 1991, Под млинским каменом (при-
повијетке) Подгорица, Љетопис, МРЗ Пљевља, Огништето на
бога (превод на бугарски),
Перник Бугарска, Одјеци лирских варијацјија, МРЗ Пљевља
2007, Глогово (приповијетке), Графо Црна Гора Подгорица 2011.
Објављивао је и уџбеничку литературу и знатан број стручних и
научних радова у листовима, часописима и зборницима.
Добитник је више награда и признања. Живи у Пљевљима.
235
Иван Комарица
СУМЊИВА ЗЕМЉА И
БОЉИ ЧОВЈЕК
(Иван Комарица: Сумњива земља,

ИШП “ Октоих“, Титоград, 1990)
Књига „Сумњива земља“ аутора Ивана Комарице, за

коју је добио награду“Марко Миљанов“ коју додјељује
Удружење књижевника Црне Горе, је књига мисаоно-фи-
лозофске поезије, ријетке структурне физиономије и
теолошке основе. Пјесника интересује сфера космопо-
литског свијета. Он полази од тога да је поезија извјес-
но пјесниково Ја, друго пјесниково его, оваплоћено из
самих центара хомо сапиенса, из главе душе и срца. У
„Сумњивој земљи“ поезију Комарица доживљава као
оваплоћење у ријечи човјека, првог створа међу живим
створовима које је одиста комплетно, универзално биће
самом својом психофизичком конституцијом.
Сумњива земља је поема о човјеку који, живјећи у
условима у којима једва биолошки преживљава, у ус-
ловима рата кад је оптерећен бригом и мишљу како ће
у том рату проћи он, његова породица, народ и земља.
Читајући поезију Ивана Комарице намеће се закључак
да ратни услови и стварност сами собом буде људе из
стварности која их је довела до рата, те је и тај исти рат
нежељена прилика за извјесно отријежњење, морално
прочишћење и освјешћење. Он тјера људе у
237
„Сумњивој земљи“ да опет долазе до свог историјског

ега, појачава родољубље, патриотска осјећања, а у свему
томе књига може учинити највише.
Комарица „Сумњиву земљу“ опјевава библијским
стилом са тоновима старогрчког пјесништва али и са
искрама Његошевог приступа у тумачењу космичких и
надземаљских појава:
Воде, вјетрови, докле је слобода

Ваших стања која су пуштена
Кога метра, про колко свијета
Ваше биће може да се пружи
У колико може све облика
Да застане, пође и запјева...
Пјесникове ријечи конституишу се у мисли, што је

могуће постићи снагом духа и маште. Пјесник тиме као
да трага за поетском новином, а стални садруг на том
путу су му самоћа, машта о свемирским чудима, шумама
и облацима, цвијету. Сви феномени у природи, према
значењу неких стихова овог пјесника, рефлектују се на
природу бића: дуга, облак, гром. И све то је подстицајна
енергија за нови корак пјесника, корак који није само
ход већ изазов за нова домаштавања и промишљања. У
„Сумњивој земљи“ пјесник осјећа стрмину времена и
ланце бројних узрока који есенцијализују промишљања,
а пјесма без тога, како рече академик Жарко Ђуровић,
била би куса. „Сумњивом земљом“ аутор говори да је
балканско тло континуирано кроз историју давало не-
срећу народима, своме народу, несрећу коју чини се и
они сами изаберу својом слепоћом, глупостима, непро-
238
мишљеним актима, кобним грешкама у прошлости у

битним историјским тренуцима када се срце и осјећање
слушају прије разума.
Пјесник види човјека, упркос судбини, његову моћ.
Каже да може бити бољи ако у себи има Бога. С тим у
вези послужио се митским стиховима:
„Може земља бити гроб и рупа

Може ова земља бити друга равна
Друга њива и друга ливада,
Друга ријека, вино, млијеко, море
Други некакав стуб и град
Друго брдо и бусија
За другчију и љубав и мегдан
И може разумник њен, бити ЧОВЈЕК друкчије биће,
тако
Тај другога мириса и љепоте
Друга свеза, пјевач, други телал
Црњо може за дугу срамоту
Може љубав за љепоту вјечну“....
Додијељивач награде „Марко Миљанов“ није имао

бољи примјер књижевног дјела коме је инспирација ети-
ка Марка Миљанова, од „Сумњиве земље“ Ивана Кома-
рице.
Комарица ничему нељудском и сумњивом не даје
пропусницу, руководећи се оном реченицом Марка Ми-
љанова „ Радији сам погинути главом но образом“.
Њега не интересују ситнице свакодневице већ фак-
тори који детерминишу космополитску сферу, живот
човјека на земљи, земљи мајци, земљи која може имати
239
и сумњиву историју која упозорава на опрез у будућем

бивствовању. Визија свијета аутора није песимистичка
иако би сам назив књиге могао да асоцира на то. Аутор
само стрепи због угрожености људског достигнућа и чо-
вјека, када је на дохвату драма самоуништења. Има спаса
по Комарици и за „Сумњиву земљу“: љубав, човјек, вјеч-
ност и друге лексичке иновације пред којима се човјек
замисли ду мора да буде бољи и да се запита има ли пра-
во да својим чињењем одређује судбину дугих.
„Свијете, о Гледање моје, које се мијењаш,

Мишљење и Пјевање
Дани и ноћи који се мијењате
Вјетрови олујни, ћутљиви вјетрови
Који Свијет носите и доносите
Ваљку небесни, који све газиш, окрену ли се
Громовниче, удараћеш
Не потајно“.1
Код Комарице је евидентна, ријетка у поезији, про-
ширена форма стиха, дајући тиме и књизи карактер сви-
јета, раздробљену на дјелове који и сами нешто значе али
који у функционалној вези у цјелини чине главну тему.
Неке мисли имају пословично значење.
Kомарица Иван (1953), Kрњача, Прибој. Гимназију завршио

у Пљевљима. Објављивао поезију у разним листовима и часо-
писима. Превођен на бугарски језик. Учесник значајног броја
књижевних манифестација које је организовала Међурепублич-
ка заједница за културно-просвјетну дјелатност са сједиштем у
Пљевљима. Објавио збирке поезије: Важан је ово дан свемира,
Пишти пиле пауне, Овај дан, Сумњива земља, Наде и сумње,
Верујем и др. Добитник је више награда и признања међу којима
је и Награда „Марко Миљанов“. Члан је Удружења књижевника
Црне Горе. Живи у родном мјесту.
240
“Сумњива земља” је у тематском смислу дјелимично

наставак његових пјесничких мисли исказаних у прет-
ходним књигама „Наде и сумње” и “Важан је ово дан
свемира”.
241
Љубомир Матовић
ХИМНА ЉУБАВИ
(Љубомир Матовић: Златни

венац, 2004, Пријепоље)
Љубомир Матовић, новинар, публициста и књижев-

ник. Пљеваљске новине доживљавао је као дио завичајне
духовне и културне баштине и објавио у њима више зна-
чајних прилога. Публиковао је нову збирку пјесама под
називом „Златни венац“.
Тематску конструкцију ове збирке чини љубав кроз
коју аутор доживљава свијет, људско трајање, однос пре-
ма људима и себе самога.
Саткана од топле прегршти метафора, епитета и
других лијепих склопова стихова, ова збирка је прави
драгуљ у бисеру љубавне поезије која не остаје само у
пољу обичног осјећања већ сеже у психолошку димензију
личности са којом је љубав у чврстој корелацији. “Тамо
гдје нема љубави, нема ни доброте ни хуманости, нити
истинских људских односа на којима почивају основне
вриједности човјека„ порука је којом говоре стихови пје-
сника. Умјетничким стихом пјесник казује да љубав чини
човјека духовно јаким и поштеним, спремним да искре-
но воли људе и да се радује њиховом успјеху. Такав његов
јесењински приступ одушка је нашао у стиховима:
243
Кад сам те заволио,

Постала си лепа,
А ја толико добар...
Збирка поезије „Златни венац“, као и друга пјесничка

остварења, показује да је писање поезије страст за ауто-
ра. С тим у вези истичемо једну реченицу коју је Мато-
вић истицао: „Жени коју волим и новини у којој радим
остајем стално дужан“. Можда је ова мисао и најближа
истини када се зна да Љубо Матовић пише из љубави
коју морају да разумију они који пишу. Пјесме сабране
у „Златном венцу“ прожимају се по осјећањима са пјес-
мама „Милоросно цвеће моје“. То су љубавне елегије,
тугованке, гдје је он, на поетски начин, одболовао „ми-
лоросно цвеће своје“.
„Била си икона сјајна

И моја ружица бајна
Била си мој лепи сан
И најљепши сунчани дан“.
Он тишином пјесме казује да је смрт неизбјежна пра-

тиља која чека сваког без изузетка. Оно што није дорекао
у збирци пјесама „Милоросно цвеће моје“, Љубо Мато-
вић апсолвира у збирци „Златни венац“. У тој збирци чи-
таоци налазе пјесникову поруку да ће поезију сви писати
али и питање хоће ли поезију сви читати. „Поезија ће
трајати док трају људи“, поручује аутор и додаје „биће
читана док је неко буде писао“.
Можда је најбоља илустрација те његове мисли рече-
ница коју је често изговарао:
244
„Кад хоћу да прочитам лијепу пјесму, ја сједнем па је

напишем“. А „Златни венац“ је збирка која се доживља-
ва на особен начин. Баш онако како је страствено писао
Љубо Матовић. Све његове пјесме писане су у једном
даху, искрено, без патетике и напрегнутости. Богатство
метафоре присутно је у сваком стиху у коме пјесник
другује са цвијећем, сунцем звијездама, птицама, рајс-
ким баштама и другим симболима искреног осјећања и
његове чежње и надања.1
(Пљеваљске новине, 1. октобар 2004)
Љубо Матовић (1936) Јабука, Пријепоље. Kњижевник, новинар

и публициста. Сарадник бројних листова и часописа и истражи-
вач низа историјских догађаја из НОБ-а. Уредник “Полимља“ и
„Златарских новости“.
Објавио збирке пјесама: Уткана младост, Орфеј крај Милеше-
ва, Слободо, драга слободо, Милоросно цвеће моје, пјесничку
антологију Санџак пева слободи, Ореоли Милешевке и збирку
завичајних умотворина Песмом кроз Јабуку.
245
Милић од Мачве
СЛИКЕ ЗАЧИЊЕНЕ ПЈЕСМОМ
Милић од Мачве
(Милић Станковић):
Пали сам анђео или још лутам, збирка пјесама,
Издавач „Кула на седам вјетрова,“ Београд, 1994)
Милић од Мачве (Милић Станковић), највећи исто-

ријски сликар савремене умјетности, који је своју стилс-
ку и тематску сценографију заснивао на ставу да је прос-
торно подређено временском, био је даровити пјесник.
Када сам у јуну 1995. године са њиме разговара у његовој
кући на „седам вјетрова“ на Звездари поводом изложбе
коју је имао у Пљевљима, скренуо ми је пажњу да њего-
ве слике и поезија којом се бави говоре истим језиком
и носе исту поруку. Оне се међусобно допуњују, што је
очигледно у његовој књизи коју ми је поклонио
„Пали сам анђео или још лутам“. То је био разлог да,
осим интервјуа који сам написао за Пљеваљске новине,
изразим и личну рефлексију на књигу. Читајући пјесме
из ове књиге схватио сам потпуније, него на бази ње-
гових ликовних дјела, да је Милић онај Милић Станко-
вић, који, како сам каже, “као надреална личност деце-
нијама се оглашава као српски варварски геније, костур
Радованов и унук Пантелијин и потомак свију осталих
сорапских предака“. Пропјевао је спонтано и пјесмом
озвучио оно што је на платну израстало и тако спојио
слику и ријеч. Надолазили су му стихови у дванаестер-
247
цу, десетерцу, архетипског, сорабског стила, све док не

би надошли стихови краћег, слободног трајања, што је
зависило да ли је био меланхоличан, носталгичан, чедан,
суздржан...
Збирка песама „Пали сам анђео или још лутам“ има
пет пјевања. Послије носталгичног освртања на прву
збирку пјесама, слиједи пјевање Митологија и религија.
Прву пјесму овог пјевања сликар је написао 1979. године,
када се, како сам каже, смјестио у пронађену вертикалу
„Куле на седам вјетрова“.
Постојан на земљи записујем брижно

Господе хтео ја или не – спаси ме
Земљом одим а небо ме држи
О Милостиви хвала Ти на дару
Којег ми дариваш
Не остављај ме никада са самим собом
У брижности својој остадох до краја
Сапела ме страшна опомена.
У овом пјевању пјесник се пита да ли ће се субли-

мацијом становника четири расе створити супериорни
прототип човјека на земљи и да ли ће се такав процес
моћи постићи, имајући у виду тотално загађење земље
која је првобитно била створена као рај боговима за од-
мор? У истом циклусу је и пјесма о Џуни длановитој која
располаже концима спасења, чију је књигу Милић прочи-
тао на темељима Вавилона, на самом Еуфрату, на обалама
које увраћају обале свете ријеке.
И за овде Џуна је створена

Њена сила је саздана од угаслих предака
248
Џуна Јовашева говори из Рога времена

Прасвет јој Сенар на реци Уврату
Узлазницом својом уврати воде свете реке.......
Незаобилазни су за читаоца стихови пјесме Пасто-

рала за Грачаницу:
Милутин те стари градио путену

Ко круну за себе и за Симониду
Осамдесет и две задужбине сабро
Ову је милену миљеници предо.....
У другом пјевању Носталгија и фантастика пажњу

привлачи пјесма „Милић луди са лонцем на глави“. Ова
пјесма је први пут прочитана приликом пријема Награде
„Милена Павловић – Барили“ у Пожаревцу 27. октобра
1989. године. Била му је то, каже, прва награда која му
није била одузета.
Човјек је просјак
Човјек је самац
Лудак лудаков
- мајчина је клетва.
Удвојен љући од авети
Оплуда, појава већа од вукодлака
- од кострети...
- Овај циклус дружења са Лудим ескалирао је касније

у још моћнијег „Тролудака“, миљеника моје матере Де-
санке, како ме често и ословљавала лудаком, тролудаком,
оплудом једном - каже пјесник у коментару ове пјесме.
249
Своје треће пјевање ове збирке пјесник назива Ро-

дољубље и херојство. Ту је пјесник непомирљив, борбен,
са вјечитом надом у свјетлост српске историје. Тим ци-
клусом допуњава своје слике. Што не стиже кичицом,
стиже, како вели, пјесмом, сам и пуст, свјестан да цио
живот чезне за пјесмом којом најбоље слика изгон Ср-
баља из историје, Чарнојевиће на коцу, Црног Ђорђа са
заставама својим, уклети Радовањски храст, Деспота
Стефана из „Слова љубави“. Ту је и Црна пјесма за јаму
Голубинку, гдје каже:
Црне вам речи записујем

Од црних боја ткане
Црне су мисли
-накапане...
Црна је несрећа црних људи
-црн је сан о срећи...
Из крви деце Пребиловаца
Пред јамом Голубинком у Шурманцима
Рађа се феникс привида
Од дечјих лобања ложе се ватре црне....
Четврто пјевање под називом Предјели и лирика уво-

де читаоца у стање релаксације и побуђује у њему ра-
дост што је природа нуди. Но и у неким од тих пјесама
пјесник се није могао отети митолошким догађајима и
ликовима. Тако је његова пјесма Како није умрла зора
уствари прича о Евичиној болесној другарици која се на
умору претворила у растопљено злато:
Питала би птице
Али оне брзо одлете
250
Питала сам реку

Она је остала далеко за сунцем...
Куда ме води ово прољеће...
У петом пјевању Одисеј из лутања за Наусикајом у

походе новој Византији, пјесник се опет враћа темама
које су његова мисаона преокупација и у сликарским дје-
лима, чији је основни кредо „Вољом Вишњег Византија
влада“.
Циклус почиње пјесмом о жени коју још није упознао.
На Кавказу је забиљежено да је нека Нина прва визан-
тијска светица. Умјетничку парадигму за ову светицу
пјесник тражи у Наусикаји, из архајских времена, која
се укрцава на Одисејеву барку, креће према Понту. Из-
губиће се у потрази за Златним руном према лепенском
Орестану...
И никад ко стобом не спознах висове У лутњама сво-
јим трагача употног Јазовиту Нину ко сирену страсти
Задржах на длану да обалом злати.
Раскошном метафориком и лексиком Милић од Мач-
ве испјевава пјресме Венецијански облак над Боком, По-
нор над Јазом, Осматрач боко-которски, Појава источ-
но-ромејског облака и друге пјесме.
Пјесме са Палете садржане у шестом пјевању су за-
вршни циклус збирке „Пали сам анђео или још лутам“.
Ту је заступљена бескрајна пјесма о Сорбима, пјесме о
светом Сави и друге пјесме. Бескрајна пјесма о Сорбима
могла би се сврстати у историјске пјесме, али историјска
наука није се њоме позабавила јер је, како рече „генерал
лепенске цивилизације'', несигурна у своје налазе које
није могла наћи у историјској грађи која почиње од њих.
251
Пјесме Милића од Мачве као да израњају из његове

умјетничке суманутости. Могле би се сврстати у исти
правац коме припада и његово сликарство, правац пра-
вославног надреализма са примјесама српског традицио-
нализма. Могло би се, такође, рећи да Милић од Мачве
свој сликарски и поетски свијет темељи на европској
традицији, јер је Европа, како је често истицао, инспи-
рација другим свијетовима.
Пјесничке визије пропраћене су раскошним сликама,
његовим дјелима. Све то заједно значи много више, али
се над свим тим човјек запита гдје је прави смисао живо-
та и како га открити. Одговор на то питање дјелимично
смо нашли у Милићевом погледу на међу која раздваја
живот и смрт:1
- Ипак, без обзира колико је живот могао бити бољи,
гледано очима несрећних историјских збивања, живот
је као планетарна појава постао спасење човјеку. Ко зна
какво нас чернило чека у космосу. То ја најбоље познајем
као “Пали анђео'' чији се живот једино и састоји од још
неизбројаних лутања по тајанственим сферама машта-
рења.
(Пљеваљске новине, 30. јун 1995, проширен текст)
Милић од Мачве (Милић Станковић, 1934, Бјелетић – 2000.

Београд). Сликар, архитекта, вајар и пјесник. Студирао архи-
тектуру. Дипломирао на Академији ликовних умјетности у Бео-
граду. Излагао у бројним европским и ваневропским метропо-
лама. О њему штампана прва међународна монографија 1982.
године у Риму. Основао Мачванску сликарску и пјесничку шко-
лу. У родном мјесту подигао Радован- кулу, названу по оцу Ра-
довану. За највећи број слика инспирисан је косовском епопејом
и легендом, традицијом и аутохтоном културом Срба. Вјеровао
у Теслино тајно оружје. Сахрањен у Алеји великана у Београду.
Писао пјесме: “Пали сам анђео али још лутам“. Оставио при-
логе из старе, намјерно заборављене, историје.
252
Дејан Миличић
ТЕМАТСКА РАЗГРАНАТОСТ
И СТИЛСКЕ ВАРИЈАЦИЈЕ
(Дејан Миличић: О људима,

Пљеваљске новине, 2012)
Збирка прича о људима, исказаних новинарским и

књижевним жанром, својим темама и стилом писања
има трајање, за разлику од уобичајених новинарских
прилога који су кратког даха и који су у функцији днев-
но-политичких догађаја. Одабраним прилозима аутор и
приређивач потврдио је старо правило у новинарству да
наћи тему значи пола новинарског задатака.
Кад је ријеч о новинарству често се помињала мисао
”да је то професија слатке горчине“. Овдје се новинар
није суочио са горчином, јер је одабрао лијепе теме, теме
о људима, њиховим успјесима, напорима, подвизима,
борби са разним искушењима која живот прате. Људи
о којима аутор пише су из најразличитијих категорија
по социјалном поријеклу, политичком и националном
опредјељењу, образовној структури, религијској при-
падности. Све њих аутор повезује једном другом нити
која их чини подвижним, упорним, успјешним, добрим,
хуманим. Такви људи су главни ликови прича саопште-
них различитим новинарским жанром. То су људи који
имају шта да кажу, који су стекли значајно животно ис-
куство из којих варниче корисне поруке за нове људе
253
који тек стасавају на стази животних потреба и иску-

шења. Из тих казивања види се колико и обичан човјек
може бити велики, колико своју величину и вриједност
може да покаже у свим професијама и на свим меридија-
нима, у тешким временима, рату и миру, заточеништву,
на њиви, ливади, у пчелињаку, у шуми, на радилишту,
у спорту, умјетности, невољама које им је природа неп-
раведно одредила. У Миличићевим причама фигурирају
академици, књижевници, умјетници, гастарбајтери, Ро-
ми, сељаци, радници, мајстори и ветерани, креативци,
политичари, партијски активисти, талентовани студен-
ти и ђаци, сналажљивци. У читавој тој галерији ликова
која се протеже, како се каже у уводном тексту ове књиге,
од Франкфурта и Сан Хуана, од безнађа до космополит-
ских успјеха, од сељака кога мучи скупоћа и брига како
да преживи и оног што живи од социјале, до бизнисме-
на успјешних и бјелеосвјетских сналажљиваца што су се
утопили у живот који их носи таласима на чамцима без
посаде и спасиоца.
Ту су и прилози у којима неки саговорници говоре о
историји, култури, политици, спорту, предузетништву,
бизнису и све друго што прати живот у градским и сеос-
ким срединама, али и европским метрополама. Књига је
један дубок траг времена у коме се сучељавају вриједно-
сти локалног и глобалног, времена криза, ратних стра-
хота, разних ситуација које су човјека ставиле на испит
из хуманости, дружељубивости и свега што човјека учи
духовно јаким и поштеним и разумним, времена у коме
се види колико су мишљења и ставови тих обичних људи
искрени, истинити. Настојећи да поткријепи ону мисао
Ива Андрића а коју стоји на почетку књиге да „ најљепше
и најстрашније ствари нијесу никада казане“, Миличић
254
је овдје показао напор да саопшти истину о најљепшим

стварима, темама, свјестан горчине новинарске профе-
сије у саопштавању „страшних ствари“.
Евидентне су огромне разноликости и тематске раз-
гранатости и стилске варијације, од записа о дијатрети
који је конструисан и уређен у стилу модерне антоло-
гијске пјесме у прози, до обичних биљешки, нотица које
су занимљиве и слатке за читаоце, које представљају пра-
ве новинарске медаљоне.
Дејан Миличић је новинар и сатиричар, или прециз-
није речено сатиричар и новинар књижевног стила, чије
текстове истински љубитељи писане ријечи дочекују с
великим занимањем.
Главнину збирке чине биљешке, репортаже, цртице,
сатиричне приче, хумореске и други жанрови које аутор
промовише на стази нове новинарске могућности, јер
доказује да и обичне биљешке, цртице и афоризми могу
имати снагу коментара ако се правилно поентирају на
тежиште занимљиве теме, чиме освјежава алтернативно
и сувопарно и одвећ прозаично новинарство.
Структура књиге, тематски, језички и стилски, упр-
кос разноврсном садржају, је хармонизована и сви садр-
жаји увезани су истом темом, о људима, као што носи и
сам назив књиге.
Ауторов литерарни код усклађен је са матрицом по-
требе за новим жанром или прецизније речено новим
стилом у новинарском саопштавању.
У његовим записима најдојмљивији су они који су
посвећени обичном човјеку, малом великом човјеку,
оном што га, како рече пјесник „драче убодима грде“, у
чијим жуљевима аутор види „знак часних дјела“.
255
Он налази породице радне, богате духом и поро-

дичном слогом, оне што су на путу успона и надчовје-
чанских успјеха, подсјећа на обавезу да се љубав чува и
шири као највећа људска вриједност и да се тешкоћама
човјек супротставља разумом и радом.
Зато свако може пронаћи себе у некој од ових прича,
онолико колико се пјесник налази у судбинама људи о
којима пише.
Временски књига захвата теме из разних периода.
Почиње поетским стилом у прозној форми, записом о
дијатрети, под називом „Чипка“ од антике, дијатрети
прављеној животним вијеком келенског мајстора.
Затим импресивне су приче о људским судбинама
кроз које говоре и људи и вријеме.
Ту су и приче о књижевним ствараоцима урамљене
изазовним насловима попут: Инстинкт сатиричара Вука
Безаревића, Никад, никад више Витомира Србљанови-
ћа, Вјечност ријечи Исака Калпачине, Лирике у боји Оље
Ивањицки, Лелек сликара Наода Зорића, Вијек слике
ђака пљеваљске Гимназије и низ других портрета ства-
ралаца разних профила.
Импресивни су репортерски записи о Љубишњи,
Тари, чарима Дурмитора и пљеваљских села, о сусрети-
ма са разним личностима, чак и са Барак Обамом. Ту је
и објашњење како Милан Јовановић из Поблаћа и више
других невољника живе са 30 еура мјесечно, како је ага
био на ручку својих „непријатеља”, па текстови Вијек
муке и бијелих пчела стогодишњака, Три генерације
Дробњака и њихов пут од Црљеница до Њујорка, запис
о Анису, лиричару и борцу, путопис из Америке на-
словљен називом Свијет у загрљају диносауруса, Откуда
мржња у доба генетског инжењеринга, који одсликава
256
социо-психолошка стања појединца и друштва, спорт-

ски узлети пљеваљских спортиста до звјезданих висина,
па све до Високог представника оптимизма, како гласи
један портрет нашег суграђанина..
У одјељку Типар и типови у дијалошкој форми са раз-
личитим саговорницима биљежимо наслове: Језик ур-
бани револт, најчуванији културни споменик, Варљива
нада сељака, Карикатуре истока и запада, Хумор – фоли-
рање као императив опстанка, Истине и сјенке 20. вијека,
Сентиментална историја локалног новинарства.
Међу белетризованим жанровима доминирају моно-
лошки жанрови, мада нијесу ријетке ни дијалошке фор-
ме са наглашеном интеракцијом новинара са једним или
више саговорника. Евидентна је намјера аутора да испу-
ни један од основних критеријума новинарске поруке, а
то је да буде занимљива и да нађе тему друштвено зна-
чајну, актуелну, за дужи период, утопљену у друштвени
контекст.
Аутор обазриво прави селекцију тема, улази у срце
приче, без оптерећења трећим садржајима, локацијама,
догађајима.
Користи углавном композицију обрнуте пирамиде,
што значи да је на почетку основа, чињенице, главни до-
гађај, а потом иде ка периферији, гдје су мање важни де-
таљи без претјеране употребе фразе, али са метафором
од мјере, чиме уљепшава текст.
Карактеристичан стил, писан по правилу закона три
основна придјева, једноставно, конкретно, живо...
Вриједи поменути и наслове одабраних прилога у овој
књизи. Да се запазити да је у овој књизи наслов истакнут
као формула текста, у којој је наглашена једна кондезова-
на, компримирана и елиптична језичка структура.
257
Гледано са аспекта садржаја и начина како се пред-

ставља тема текста, аутор се углавном опредјељивао ви-
ше на номинативни него на информативни наслов, што
говори да су наслови у највећој мјери лишени оног што
носе у себи радње и времена.
Осим аутора и приређивача, похвалне ријечи заслу-
жују и његови сарадници, чији су прилози заступљени у
овој књизи, као и Пљеваљске новине на чијим страница-
ма је све ово објављено, за неко будуће вријеме.1
(Милорад Јокнић, ријеч на промоцији у Пљевљима 2012)
Дејан Миличић (1961), Пљевља. Завршио Филолошки факул-

тет у Београду. Професор књижевности, дугогодишњи новинар
и уредник Пљеваљских новина, директор РТ Пљевља. Сатиричар
и карикатуриста.
Kњиге: „Црни фонд“ (афоризми, карикатуре, “Далма“, 1999),
"Подвала лудости", (сатиричне приче, карикатуре) 2007, „О љу-
дима“, новински текстови, избор (Графо ЦГ. 2012).
Приредио књиге: Зборник "Боје ноћи Љиљане Kовачевић"
Пљевља, 2008, "Вуко и Вито", Графо Црна Гора, 2005, „Снохватице
коби“ Поезија Мићуна Шиљка (Графо ЦГ 2012).
Имао изложбе карикатура у земљи и иностранству. Добитник
више награда и признања за сатиричну причу, новинарство и
карикатуру.
Добитник Награде “20. новембар“, Пљевља.
258
Драгиша
Милосављевић
СИНТЕЗА ЕСТЕТСКОГ
И ДУХОВНОГ
(Драгиша Милосављевић: Зограф

Андрија Раичевић, епоха и дјело,
издавач „Дерета“ 2005, Београд)
Драгиша Милосављевић, професор историје умјет-

ности из Ужица, вишегодишњим напором на истражи-
вању наше духовне заоставштине, успјешно је сабрао
у књигу експресивне ликове светих и рукописна дјела
Андрије Раичевића. Из књиге сазнајемо да је овај познати
иконописац, сликар фресака, ненадмашни илуминатор и
преписивач рукописних књига из 17. вијека, дубоке тра-
гове свог умијећа оставио у Манастиру Св. Тројице, гдје
му је духовни сабрат, учитељ и сарадник на преписивању
и украшавању књига био Гаврило Тројичанин, руководи-
лац преписивачке радионице Св. Тројице. Мало је позна-
то, истиче аутор, да је игуман Манастира Св. Тројице био
Мојсије, сестрић зографа Раичевића, што се може тума-
чити да је и из тих разлога надарени фрескописац оста-
вио значајна дјела у светотројичком манастиру. Андрија
Раичевић рођен је у селу Тоци, у пријепољском крају, гдје
су домети духовне мисије Св. Тројице били очигледни.
Андрија Раичевић се сврстава у ред истакнутих српских
сликара 17. вијека који је рано дошао у додир са иконама
и фрескама бројних мајстора који су сликали у 16. вијеку.
259
На основу свестраног сагледавања сачуваних иконо-

писних дјела које описује аутор, извјесно је да је Раиче-
вић био ангажован на извођењу сликарских радова и у
Хиландару и још неким православним светилиштима.
Такав закључак слиједи на бази свестране анализе пре-
писивачке дјелатности Андрије Раичевића, што је веома
успјешно пошло за руком аутору ове монографије, чијим
стручним напором су расвијетљена и нека друга иконо-
графска питања.
Вриједно је поменути настојање аутора на допунс-
ком тумачењу садржаја рукописа Козме Индикоплова,
као и стилској анализи његовог предлошка. Својим ико-
нографским аналитичким тумачењима аутор је показао
висок ниво знања које захтјева савремана методологија
историје умјетности. Пратити ток стасавања умјетника,
који о себи нијесу оставили никакве податке осим дјела,
није ни мало једноставно.
- Милосављевић је успјешно дешифровао многе ико-
нографске енигме и обезбиједио необориве доказе који
потврђују хипотезу да је одиста ријеч о умјетнику који је
своје сликарско стварање укотвио у „Византију послије
Византије“ и светосавску традицију. Раичевићев примјер
говори да је Византија својом широком културом и хри-
шћанским духом оплеменила читаву средњовјековну
умјетност - истиче у свом осврту на ову монографију др
Аника Сковран.
Падом Цариграда, некадашње пријестонице право-
славља, византијска умјетност није настала захваљујући
добро организованој цркви и турској толеранцији. Да
није било скривених средишта попут манастира Св.
Тројице, богато културно насљеђе из прошлости било би
уништено а многи иконописци и сликари, попут Андрије
Раичевића, били би мање познати.
260
Познато је да је стваралачки лик Андрије Раичевића

био недовољно заступљен у научном интересовању. Зато,
појавом монографије о овом мајстору критичког стила и
духа, коју је аутор саставио на бази обилатих вриједнос-
них аргумената за којима је трагао више година, Раиче-
вић је ушао међу градитеље великог иконостаса.
Драгиша Милосављевић, аутор ове књиге, каже да
су Пљевља природно мјесто за представљање књиге о
умјетнику чији стваралачки импулси обогаћују ризницу
Манастира Св. Тројице, који је од 15. па све до почетка
20. вијека био велики духовни центар. Многа дјела ис-
торијског значаја су опстала и настала захваљујући овом
духовном центру који је дјеловао на ширем простору.
У таквом амбијенту стварао је и учитељ и сарадник
на преписивању и украшавању књига Андрије Раиче-
вића Гаврило Тројичанин, који је о свом сараднику ос-
тавио значајне писане трагове. „Он је благоподвижни,
благочестиви изограф кир Андрија Раичевић“. Такав
епитет је риједак у нашим старим записима. Поводи су,
осим конвенционалности, морали имати друге разлоге,
истиче Милосављевић.
Монографска студија о Андрији Раичевићу богато
је илустрована црнобијелим и репродукцијама у боји и
у цјелини технички је обрађена у складу са савременим
графичким рјешењима.1
(Пљеваљске новине, 15. мај 2006)
Драгиша Милосављевић, Ужице.. Историчар умјетности, му-

зеолог, публициста. Директор Народног музеја у Ужицу. Аутор
девет књига о православним средњовјековним манастирима. (
Зограф Андрија Раичевић – епоха и дјело, Изгубљена ризница
манастира Милшева и др.) Упорни истраживач и обновитељ
српских православних средњовјековних лаври у долини Лима
261
Митар Митровић
НЕ ДАМ ГЛАВУ
(Из “Библиографије горчине“

Митра Митровића)
У свијету афоризма име Митра Митровића познато

је широј јавности. Њега се Пљевљаци радо сјећају још
из периода шездесетих година, када је, као ветеринарски
стручњак, радио у пљеваљском крају. (Рођен је код Св.
Стефана). Његови афоризми и епиграми објављивани су
у Пљеваљским новинама, а више година био је, са гру-
пом познатих књижевника и сатиричара, редовни гост
и учесник манифестације Дани хумора и сатире „Вуко
Безаревић“.
Овај неуморни сатиричар, који иде укорак с време-
ном, до сада је објавио више књига афористичке мисли.
Добитник је награде Удружења књижевника Србије „До-
мановићеви дани сатире 96“.
За афоризам који непресушно капље из његовог пера
истиче да је истинитији од истине и препоручује да се
чита два пута, или пак више пута, како би се докучили
сви они иронични тонови у њему. Истичемо неке:
- Убудуће памет у главу прије него што
извршите самоубиство.
- Прелила му се чаша па му се жуч излила у душу.
- Лопови не краду државу него паре.
- Иако има курије око, опет је кратковид.
263
- Иза затворених врата и мрак је црњи.

- Заборав је велика увреда.
- Кад сива економија изађе из сјенке,
бави се економијом.
- Бити толико укрућен је непристојно.
У веома разноврсној афористичкој тематици Митро-
вића главни ликови су егоисти, злобници, бирократе,
људи без мјере, медиокритети, властољупци, преливоде
и припадници остале никоговићке булументе. Посебну
оштрину исказао је у афоризмима о прошлости, али и о
савременој збиљи, која је за аутора веома инспиративна,
о чему говори његова збирка „Не дам главу“.
- Режим који стварају робијаши, не може без тамница.
- Притегните каиш. Пашће вам панталоне
на покољења.
- Сваког дана све нам је боље, али треба издржати.
- Нужда закон мијења а почесто и гаће.
- Кад се укрутио био им је најдражи.
- Голог отока сјећамо се по “банди и бандитима“.
И тамо гдје „прегони“, писац остаје у домену разу-
ма, мудрости и смисла, остављајући на читаоца снажан
утисак.
Митровић је вјешто искористио и неке пословичне
мисли и кратком пародијом дао им афористичку снагу:
- Кад су вуци сити, овце се не броје.
У афоризмима Митровића у изоштреном лику ис-
казује се супстанца приче. Његов саркастичан ујед није
отрован. Он опомиње, подсјећа, указује. Као огледало
виспреног ауторовог духа исијавају маштовите, хумо-
ристичко-сатиричне слика. Више иницирају смијех али
не штеде и негативне пориве. Иако је аутор у свом ху-
мористичком жанру направио огромну „библиографију“
264
горчине, његова топла душа равна је дјетињој. Можда је

ту сјеме за његов дар за дјечију поезију, па чак и за дјечије
афоризме. А насмејати дијете мудром изреком одиста је
умјетност.
Митровић је аутор више збирки пјесама за дјецу. Ње-
гов дјечији пјеснички ђердан, како рече један од крити-
чар, свједочи о његовом несумњивом опредјељењу и во-
кацији, о годинама жара просвјећеника и љубавника, о
једном несебичном напору љубави да изрази свој свијет
и да га простре пред дјечије очи.
„А дјеца ће боље него било ко други осјетити како се
у овим стиховима претаче једна љубав у један жар и срце
које трајно бије за дјецу“.1
Успјешан продор у тајне дјечијег свијета уврстио је
аутора у читанке и букваре. Поменућемо да је Митровић
био једно вријеме управник Студентског дома у Београ-
ду. Био је најомиљенији управник у историји студент-
ског града. Међу студенте унио је веселост, забаву и ред.
Афоризам је био његов живот.
(Пљеваљске новине, 2. jул 1996)
Митар Митровић (1933) Свети Стефан. Доктор ветерине. У

Пљевљима радио као ветеринарски техничар. Пише поезију за
дјецу, епиграме и афоризме. Објавио више збирки дјечије по-
езије : Kад се деца смеју, Песнички азбуквар, Смех је здравље,
Будилница, Плава тајна и др. Афористичке збирке: Не дај главу,
Глава је на пању, Глава у чорби, Чорба у глави и др. Превођен на
стране језике. Добитник више награда на међународним фести-
валима хумора и сатире. Учесник манифестације Дани хумора и
сатире „В. Безаревић“ у Пљевљима. Заступљен у читанкама, бук-
вару и антологијама. Био управник Студентског дома у Београду.
265
Ђорђије Остојић
СОЦИО -АНТРОПОЛОШКИ
ПРОФИЛ ЧОВЈЕКА
ДУРМИТОРСКОГ КРАЈА
У КОНТЕКСТУ КЊИГЕ
ЈЕЗЕРСКЕ ШКОЛЕ
(Мр Ђорђије Остојић: Језерске школе

у Дробњаку, 2007, Жабљак)
Између љубави према историји свог краја и тежње

да се она потпуније истражи и прослиједи новим гене-
рацијама, настају вриједни резултати. А такав пут слије-
дио је мр Ђорђије Остојић, беспрекорни прегалац на
баштињењу животног мозаика прошлости, аутор Мо-
нографије Језерске школе. Ријеч је о срећном споју жи-
вотног искуства стеченог у обављању просвјетне мисије
аутора и историјских чињеница, складно концепцијски
умјештених у занимљиве приче за све категорије чита-
лаца, приче у којима ће наћи сигурне податке за даља
истраживања хроничари, монографи, социолози и дру-
ги знатижељници за изучавању прошлости дробњачког
краја.
Посматрајући из садашњег времена образовну про-
шлост на језерском подручју, као и на ширем простору,
на бази богатог садржаја књиге Ђорђија Остојића, јасно
се запажа један тренд образовно-васпитног процеса чије
почетке прије стотину година ђак савремене школе, у коју
267
је озбиљно закорачила информационо- комуникациона

технологија, тешко може разумјети. Било је то вријеме
када се и неке развијене урбане средине нијесу могле пох-
валити почецима рада првих школа, што се може тума-
чити као специфична карактеристика менталног склопа
људи тог краја и њихове свијести да само школа и знање
отварају пут у свијет просперитета и напретка. Колико
је љубави, воље, жара и жеђи за знањем показивао тај
човјек, коме су у походе долазили само недаће, вуци и хај-
дуци, колико се и у оскудним условима одлучно кренуло
у разбијање незнања и неписмености, најбоље осликава
обилати материјал садржан у монографији која ће оста-
ти као риједак драгуљ у сазвијежђу остале литературе о
образовној прошлости дробњачког краја.
Богата фактографија о људима, њиховим напорима,
материјалним невољама у мутним и тешким временима
осликава не само школски живот и почетак рада првих
школа већ пружа упечатљиву слику и о друштвено-исто-
ријским околностима које ни мало нијесу биле наклоње-
не напредној идеји и вјечитој тежњи дробњачког човјека
за продор у свијет сазнања, школе и науке. Оскудна ар-
хивска грађа у државним установама није обесхрабрила
аутора у раду ове књиге. Он је успјешно нашао друге из-
воре, свједоке времена и документа и свестрано и анали-
тички поткријепио претходно постављене хипотезе да су
школе у Језерима настајале и радиле из воље и тежње људи
тог краја и настојања да се првенствено слободарски дух
задаја у тим школама, као и да се епска поезија и косов-
ски мит сачувају као непресушни извор надахнућа тог
народа коме су јунаштво, витештво и љуско достојанство
били основно мјерило човјечности. Отуда се у дробњач-
ком крају искристалисала као ријетко гдје традиција као
поглед на свијет који остаје непревазиђен и актуелан и у
268
схватању нових генерација, истина у нешто кодификова-

ном облику. Стога Монографију Језерске школе не треба
доживљавати само као зборник непобитних чињеница о
школству у језерском крају током протеклог времена већ
и поуздано историјско свједочанство о животу људи на
том простору и његовим историјским тежњама ка бољем
стању људске егзистенције. Аутор је на документован,
објективан и аналитичан начин представио школски
живот са свим његовим актерима, од директора школа,
ученика, просвјетних радника, школских надзорника,
представника школских власти, до послужитеља и туто-
ра како су се до тада називали они угледни домаћини
који су се старали о школи, обезбијеђивањем намјештаја,
учила, уџбеника и наставних средстава и обављали друге
пратеће послове од интереса за рад школе. Суптилном
анализом догађаја и људи и запажањем на први поглед
обичних детаља, аутор, уствари, даје слику и друштвене
стварности минулог времена, чиме надопуњује истражи-
вачке домете осталих сегмената стварности.
Између свих тих цјелина аутор је успоставио успјеш-
ну координацију и тиме остварио јединствено дјело са
аутентичном животном сликом људи у времену три ви-
јека. Због свега тога књига остаје као својеврстан спо-
меник о људима који су отварали капије знања, упркос
животним суновратима, кризама, сњеговитим зимама,
бунама и немирима. Само у таквом амбијенту могао се
профилисати дробњачки човјек у слободољупца, вјечи-
тог бунтовника за правду и истину и људско достојан-
ство, човјека домаћина, од части и угледа, горштака што
не признаје никакве поразе и падове, неуморног радише
што из камена и сњеговите горе ствара услове за опста-
нак своје породице. Низом детаља аутор је овом књигом,
као и претходним, поткријепио тврдњу да се људи са овог
269
простора по егзистенцијалним и суштинским особина-

ма не мијењају олако, упркос најезди глобализације која
немилосрдно гута традиционалне вриједности. Остојић
је таквим приступом ушао у зону социолошких прома-
трања друштвене заједнице, при чему аргументовано
констатује да, упркос мијењању друштвених односа, сли-
ка појединца у његовом генаолошком коду ипак остаје
препознатљива у сваком времену.
У својим дјелима Меша Селимовић је рекао да је сва-
ки човјек на губитку уколико смисао свог живота не нађе
у љубави, блискости али и у интегралној вези са прошло-
шћу и очувању традиционалних вриједности на којима
се гради нови поглед на свијет. И тај моменат аналитички
је доказан у истраживањима прошлости Дробњака, гдје,
чини се, нигдје тако људи нијесу повезани традиционал-
ним вриједностима и жилавим отпором деградацији тих
вриједности под утицајем мондијалистичких насртаја,
детерминисаних економском силином моћника. И то је
један моменат релевантан за научну спознају човјека у
разним поднебљима какав је дробњачки крај, гдје људи
с лакоћом схватају што доноси ново вријеме али се олако
не одричу традиционалних схватања и обичајних норми.
Ријетко је коме пошло за руком да на једном мјесту
прикаже, анализира, систематизује и синтетизује обимну
грађу која је књизи дала неопходну свјежину, чињеничну
прецизност, засновану на објективном и темељитом ис-
траживању током дужег времена. Цијели тај материјал
искомпонован је у складу са захтјевима савремене мето-
дологије. Све је утемељено на ширем значењу друштве-
но-историјског контекста и задатој просторној димензији
антрополошко-географског аспекта, тако да ништа није
дато без објашњења узрочно посљедичне везе, чиме је
испоштовао фундаментални принцип методологије рада.
270
Своју стваралачку грађевину саздану на бази више-

деценијског истраживања, а коју чини писани фонд од
двадесетак књига, Остојић је надопунио овом вриједном
књигом. Она је резултат и младалачког ентузијазма мла-
дог учитеља, који је, обављајући племенити позив про-
свјетара, с љубављу биљежио многе детаље и податке о
људима којих више нема и тиме саткао ову вриједну књи-
гу која није само хроника вишедеценијског школства у
језерском крају већ и драгоцјен сублимат етнолошке сли-
ке села тог краја, чему у прилог иду бројне фотографије
из различитих временских периода. Ту је присутан исказ
социо-психолошког момента човјека из Дробњака и ње-
гове вјечне борбе са суровим ћудима природе, у чему му
је основни подстрек био традиционални обичај и воља да
се истраје на путу опстанка и честитости. У свим својим
књигама Остојић је оставио вјечиту меморију једног жи-
вота, његових карактеристика које ће знати да правилно
тумаче нове генерације и да из њих црпе корисне поуке
и поруке за будући живот. Јер онај ко не зна да цијени
прошлост, не зна да осмишљава ни садашњи живот. У
контексту традиционалних вриједности о којима аутор
оставља историјски биљег, жеља за сазнањем и школо-
вањем је особина која у изоштреној форми добија посе-
бан смисао у психологији Дурмиторца, човјека у окру-
жењу природним баријерама које га одвајају од свијета.
Књига Језерске школе више је од зборника информација
о настанку, развоју те дјелатности у том крају. Књига је
својеврсна меморија о људима који су живјели катунс-
ким животом, али који су схватили смисао школовања,
па су напоредо сточарили, ратарили, подизали школе,
трагали за народним учитељима, угледним људима, који
су част и образ, а ја бих додао и знање, стављали изнад
свега. У укупном материјалу који објављује аутор нагла-
271
шена је једна карактеристика која доминира у схватању а

тиме и учењу тог човјека а то је да је човјек прво морално
биће које своје моралне принципе мора стално изграђи-
вати и дограђивати. Само досљедношћу моралним прин-
ципима на којима се темеље основни школски задаци су
покретачка снага тих људи да и у великој немаштини и
оскудици одлучно и храбро крећу у подизање тих све-
тионика духа и ума. Тај планинац, здравог и природног
резона, надграђује самог себе и остаје у доброј мјери еп-
ски носталгичар. Живот је те људе научио да своје биће
профилишу у таквом амбијенту који је захтјевао посебан
однос према улози и значају школе. Учитељ је за њих на-
родни угледник, који не само да учи дјецу писмености,
већ је то човјек који савјетује народ о свему што је од
судбинске важности за њега. Учитељ за њих је народни
трибун, зналац што је окусио чари књиге, народни ви-
дар, предводник и тумач догађаја и појава, сигуран савје-
тодавац у свему што живот тражи. Зато Језерци нијесу
жалили свој труд и средства за доброг учитеља. Отуда
су у језерским школама били одабрани људи, који своју
улогу нијесу видјели само у учионици већ и на другим
пољима, јавним пословима, ратним догађајима, духовној
мисији, културном уздизању и другим друштвеним ак-
тивностима. Таквог кова били су учитељи: Перо Костић,
Митар Кнежевић, Видоје Даниловић, Саво Бурзановић,
Никола Ђуровић, Перо Јакшић, Мирко Остојић, Стан-
ко Обрадовић, Павле Павловић, Павле Ивановић, Сара
Обрадовић, Гаврило Михаиловић, поп Стеван Поповић,
Милосав Обрадовић, Милован Јововић, Јован Ћоровић,
Јован Лаушевић, Мирчета Головић, Никола Кажић, Ми-
лан Џабасан, Милић Савић, Марко
Вукомановић, Новица Драговић, Лазар Јовановић,
Љубомир Ђукић, Тана Видић, Мирко Гломазић, Даринка
272
и Михаило Куртовић и други. Сви они, које аутор по-

миње у књизи Језерске школе, имају заслужно мјесто у
галерији ликова што су, кад је требало и под ратном за-
ставом, уграђивали свој напор, вољу и љубав за народно
добро, због чега заслужују памћење. Остојић биљежи и
име прве жене са простора Језера која је кренула у школу
првих дана рада те школе. То је Сара Обрадовић, касније
учитељица у том крају.1
Кад је ријеч о књизи Језерске школе, она се мора по-
сматрати у контексту укупног стваралаштва мр Ђорђија
Остојића. Као истински посвећеник завичајне историје
и традиције дао је значајан допринос стваралачкој браз-
ди коју је заорао академик Јован Цвијић а наставили ње-
гови сљедбеници Андрија Лубурић, Светозар и Јован
Томић, Обрен Благојевић и други.
(М. Јокнић, говор на промоцији књиге Језерске школе,

Жабљак 23. мај 2007)
Мр Ђорђије Остојић (1934), Врела, општина Жабљак. Нижу

гимназију учио у Пљевљима а Учитељску школу у Никшићу. При-
родно-математички факултет завршио у Приштини ( група гео-
графија). Магистрирао у Београду на Природно-математичком
факултету, област туризма. Радио у просвјети више година а по-
том био савјетник и директор у Заводу за школство у Пљевљима.
Највећи дио његовог ангажмана везан је за истраживање Дро-
бњака, о чему је објавио двадесетак књига: Туристичке функ-
ције Националног парка „Дурмитор“, Дробњак - живот и оби-
чаји, Народне здравице Дробњака и Потарја, Монографија села
Врела под Дурмитором, Дробњак - живот и традиција, Народне
здравице (проширено издање), Дробњак - легенде, анегдоте, пре-
дања, С Пирлитора преко Дурмитора, Хидронимија Дробњака и
др. Објавио је више стручних и научних радова у разним зборни-
цима и часописима. Добитник више награда и признања. Умро је
2016. године у Пљевљима. Сахрањен на Жабљаку.
273
Ђоко Остојић
АНАТОМИЈА
ВЛАСТЕЛИНСКОГ МОРАЛА
(Ђоко Остојић: Херцег Херцеговине,

„Нова светлост“, Крагујевац, 2004)
Ђоко Остојић, познати књижевни стваралац, нови-

нар и публициста, велики познавалац изворне ријечи,
изазвао је пажњу значајним прозним дјелом Херцег Хер-
цеговине. Могло би се рећи да је ово историјски роман у
коме је кроз аутентичне ликове господара Херцеговине
осликао лакому властелу којој су грабеж и жеља за моћ
били главни мотив и циљ, мјерило вриједности и живо-
та. У том похлепном походу на све што може да увећа
њихов престиж и моћ, газиле су се, како писац вели, и
витешке ријечи и заклетве на крст сродство и побратим-
ство, сусједство и пријатељство, договор и обећања.
У том времену „ножа и потаје, неповјерења, разуре и
чуме“ сатирале су се генерације, дједови, очеви, синови
и унуци, када затреба чак и уз помоћ крвног неприја-
теља. Само да се ојача моћ и посјед, да се господари, па
макар и на рачун браће и других најближих сродника и
по цијену жртвовања образа и части витешке. На том
несрећном путу, како писац каже, у Босни су се међу-
собно грозиле три велике властелинске лозе: Хранићи,
потомци великог војводе Влатка Вуковића, Сандаљ, брат
му Вукча Косача и син му Шћепан Радиновићи, потомци
275
великог војводе Радича Јабланића и Хрватинић. Свима

им је била тијесна пространа Босна у том вучјем и звје-
рињем времену у коме не хајаху за гријехе и сиротињу,
већ заслијепљени неугаслом жељом за благом и влашћу,
сами себе прориједише и сатријеше.
„Ово је вучје вријеме, Шћепане, призивао је Вукча оз-
биљности и опрезу неискусног сина. И да знаш, господар
Сандаљ је моћан и немилосрдан, слушај га! Хрвоје га не
послуша. Хтио је засебно господство. Узалуд потроши
дебело благо на зидине града Јајца – ено га под плочом,
а једва да је тридесету снизао.
Сандаљ је лукави и богат, учи од њега. Земљу јесте
проширио, али је умножио бројне непријатеље. Свако
добро за собом, наводно, вуче и неко зло”…
Радослава Павловиá са сином Соканом Сандаљ из-
двоји као невјернике којима нема опроста. Ко их набије
на копље или мач, обећа, добиће, осим дубровачке, још
толико и моју награду… Ако нам бог помогне, бићемо
јачи, бићемо и једини. Овог пута силних Павловића ће
заувијек нестати”, ријечи су Вукче, коме је више одгова-
рала патаренска једноставност, изражена молитвом, у
себи изговореној.
Низом аутентичних детаља, узетих из историјских
извора, аутор осликава то вријеме (прва половина 15.
вијека), када се бјежало од „вучјег зуба у гујино гнијездо“.
Не само међусобна трвења, запета замке на путеви-
ма, смицање пријатеља на трпезама, прољевање крви
господске и витешке, поданичке и плаћеничке, аутор у
овој књизи разоткрива и друге детаље и догађаје из пе-
риода кад од Босне лопови и разбојници направише кр-
ваво размириште. Ево једног детаља, који наводи аутор,
о дужничким износима: „Само Вук Петковић, трговац из
276
Пљеваља, потраживао је 2472 либре у гломском сребру

за шест товара калаја. Марин Булић, Анђелко Јакуди и
Добрушко Дабичић нијесу платили вуну, кожу и крзно
које су у три каравана послали трговци Петар Ракојевић
из Кукња, Батун Божовић и Жур Станковић из Дробња-
ка и Радоња Прибиловић из Пљеваља. Живан Прибиче-
вић, према писању Остојића, имао је повећи дуг за кара-
ван црвца Привуку Радусиновићу, а за сребрнину двије
чаше од по двије литре и пет унци сребра Живку Рудићу,
мајстору из Пљеваља.
Радич Грубчевић дуговао је 27 либара за конопљу и
ужад које му је послао Радоје Дољевић из Пљеваља.”
Сва роба, према опису аутора романа, продавата је по
договору. На ријеч се продавало чак и робље на дубро-
вачком и дрјевском тргу. У запису једног свештеника,
који цитира аутор, пише: -У Мостару трговац Добрило
откупи од Турчина Радославу, кћи Никоја Каламанића,
за шездесет перпера. Она се обрадова и обавеза да ће га
служити док је жив и без икакве накнаде.
Други запис каже: „ Љубиша доведе на трг робињу
јеретку Владицу од четрнаест година, а Мрђа неку Перку
са дјететом од четири године. А Трипко Радосалић даје
кћерку Мирку да служи златара Милоша Мироја шест
година за храну, одјећу и по шест перпера годишње. Бо-
жица из Брезнице код Херкулана, мајстора за самострије-
ле. Витак Ратковић најми се осам година за храну, одјећу
и алат за самосталан рад код Вука Кладоруба да изучи
столарски и резбарски занат“
Ђоко Остојић веома сликовито и метафорично до-
чарава господара Херцеговине, не само кроз бројна во-
јевања већ и друге ситуације у којима је харала разура,
неслога, глад и куга. Из романа можемо закључити ко-
277
лико је Шћепан Косача тежио нечем особеном о чему

говори његов избор звања херцега. - Бијеша то највећа
племићка титула у њемачком царству. Још одабра да тој
титули дода Херцег од Св. Саве – пише аутор.
Пишући о Шћепану Вукчићу Косачи који 1441. годи-
не постаде најмоћнији господар простране земље која
некада бијаше дио Тврткове државе, аутор није прећутао
и његов развратнички живот и бијес по љетњковцима и
многим градовима гдје је „мијењао милоснице“.“ За једну
му је срце било прирасло, за властелинку Љубушу. Чак
се ријешавао да се ожени њом, али није могао лако да се
разведе са Јеленом која му је била већ дјецу поклонила. У
посљедњем нападу Босанаца на град, Љубуша пострада,
а Шћепан, ради успомене на лијепу племкињу, назва град
Љубушки''.
Даље, из књиге Остојића сазнасмо: - Није случајно и
легенда из нашег краја о планини Љубишњи везана за
господара који удари на образ своје снахе. Но лијепа Ла-
тинка, прије него што себи пресуди, проклела је свекра.
Но, на њега се клетва не прими већ на његове потом-
ке. Синови Влатко и Владислав међусобно се завадише,
потпаљени утицајем Дубровчана. Владислав у Мађарској
прихвати католичанство, најмлађи Шћепан у Цариграду
приљуби ислам, а Влатко остаде православац.1
Ђоко Остојић (1931), Kосаница, Пљевља. Дипломирао на Фи-
лолошком факултету у Београду. Радио у просвјети, култури и
новинарству.
Објавио је књиге: Сучелице на Тари (приповијетке), МРЗ
Пљевља, 1984, романи Одборник Неле 1984, Недрузи 1997, Хер-
цег Херцеговине 2000, Убити Маринка, 1998, Kад се небо љуља
1995, Зловатре (збирка приповиједака) 1986, Трагом трагова (пу-
топис) 1999.
Добитник је више књижевних награда и признања. Живи у
Kрагујевцу.
278
Тако аутор Ђоко Остојић заокружи свој историјски

роман занимљивом животном причом о Херцегу, који
умрије 1466. године у 62. години, друго јутро по писању
тестамента којим раздијели благо својим најближим.
Цјелокупна књижевна прича складно се уклапа у мозаик
аутентичних историјских детаља из времена кад су час и
образ били на посљедњем мјесту, а слава, моћ, престиж и
бијес главна порука и опомена да ''свако треба да се бори
за своје добро''.
279
ЗЛАТНИ ЋЕМЕР
(Ђоко Остојић: Златни ћемер,

„Свет књиге“, Београд)
Ђоко Остојић, коме је мјесто боравка Крагујевац а

душа у завичају, у легендама или љепотама родне Таре,
уступио је читаоцима и љубитељима писане ријечи ври-
једну књигу. То је „Златни ћемер“ у којој су, како аутор
каже, забиљежене досањане, домаштане и допричане ле-
генде о ријеци Тари. То је његов отпор одумирању легенди
и губитку златних украса метафора и напор за заштиту
њиховог круњења и нестајања. Цјеложивотна знатижеља
за истином аутора исказала се у више резултата у прома-
трању и испитивању прошлости у различитим аспекти-
ма, антрополошким, археолошким, историјским.
Овог пута аутора су преокупирале тарске легенде,
митске слике преднаучног мишљења, приче које знају
да је безбожница Тара вјечно загрлила залуђене чоба-
нице, пророке, мудраце и мисленике. Ђоко Остојић као
вјечити дружбеник са природом и њеним маштовитим
играријама представио нам је циклус тарских ђердана,
легенди, чудесних прича, од којих су неке на издисају,
неке су изгубиле првобитну форму и стил казивања, а
неке и даље трају јер о њима говори природа својим не-
муштим језиком. Стога Ђоков Златни ћемер није само
митска прича о појавама, догађајима из прошлости, већ
281
и својеврсна градација осјећања, доживљаја и размиш-

љања нараштаја који су те легенде дограђивали, уносили
у њих своја размишљања и тумачења и тиме обогаћива-
ли ту вјечиту меморију о вези између природе и човјека
као њеног нераздвојног сапутника и сапатника.
У књизи је заступљено двадесетак прича насталих и
физиономисаних око ријеке Таре, у Потарју, Прекотарју
и Затарју. То су приче из разних времена у којима је чо-
вјек, бјежећи некада од самог себе, тражио утјеху и спас
у природи и њеним чудесним ћудима и раскошима.
Неке легенде из тарског региона познате су читаоци-
ма, али су оне, како вели писац, домаштане и освејежене
новим рухом, те су постале још занимљивије. (Зов љуба-
ви, Ђавоља лазишта, Уклета љепотица, Врисак Јабучила,
Козарица и витез, Затарски пророк, Виловита дјевица и
друге). Без обзира колико живе у народу, интересантне
су за читање јер их је писац домаштавањем и доградњом
освјежио новим рухом и занимљивим украсима пред
којима читалац не може остати равнодушан. У овој збир-
ци нашла су своје мјесто и нека историјска предања по-
пут оних о Бици на Шаранцима 1862, о војводи Трипку
Џаковићу, поручнику Божидару Жугићу, Лазару Троја-
новићу, чији је дух легенде тек заживио. Кроз свијест бу-
дућих нараштаја све те историјске приче добиће значење
легенди.
- Ове нам приче помажу да са више извјесности слу-
тимо о чему су размишљали, шта су прижељкивали, шта
су сањали, од чега су страховали и како су разним иску-
шењима одолијевали наши преци. Многе од ових прича
у народном усменовању су убрзо и малаксавале, неке су
једва животариле, а неке су већ биле на умору пресахлих
животних сокова, помућеног смисла и значења.
282
Сасвим је извјесно, с обзиром на вријеме када су ове

легенде настале и добиле свој први усмени облик, да је
чудесна природа и Тарина околина снажније дјеловала
на душу наших предака него што су они могли утица-
ти на њу. Када то кажем, мислим, прије свега, на њено
кроћење и потчињавање. Све то је зависило од прилика у
којима су они живјели, како историјских, материјалних,
културолошких – каже у рецензији ове књиге академик
Љубомир Зуковић.
И данас сплавари и туристи, житељи и случајни про-
лазници, причају приче из тарског поднебесја гдје су у
хладним вировима Таре и њеним обалама и пристран-
цима били загрљени љубав и смрт.
- А пјесници, мајстори сјећања, уносе их у ону Борх-
есову Књигу о књигама или Александријску библиотеку
чије писање никада се не завршава – каже мр Дражен
Јашовић, један од рецензената ове књиге.
283
ЛИРСКЕ МИНИЈАТУРЕ
(Мр Ђорђије Остојић: С Пирлитора

преко Дурмитора, збирка народних пјесама,
издавач „Пљеваљска књижара“, Пљевља, 1999)
Своја истраживања живота, народног стваралаштва

и обичаја дурмиторског краја, мр Ђорђије Остојић допу-
нио је збирком од четири хиљаде народних пјесама које
су се пјевале у дурмиторском крају и околини. Књига у
два дијела под именом С Пирлитора преко Дурмитора
садржи 16 хиљада стихова којима се исказују најразно-
врснији сегменти људског осјећања и живота уопште,
карактеристичног за сјеверно подручје Црне Горе.
У тим лирским минијатурама, како их аутор назива,
испреплетани су љубав, чежња, нада, вјера, јадиковање,
жалост, освета, покајање, мржња, шала, завист, свађа, чак
и псовка. Пјесме су груписане у седам циклуса: чобанске
пјесме, пјесме љубави према родном селу, пјесме које су
се пјевале на сијелима и народним весељима, заклетве
и пјесме о љубави, пјесме чежње за младошћу, пјесме у
којима се надмећу момци и дјевојке, пјесме успомена и
сјете. Својим једноставним, али топлим, чак и мудрим
исказима дјелују пјесме о љубави момака и дјевојака (мо-
мачка хвалисања, удварања, љубав према планини), пјес-
ме о драгану у војсци, ракији, пићу, пјесме у којима се
изражава став мајке, сестре у различитим приликама и
осјећањима љубави између драгана и драге.
285
Пјесме су казане јасним, разумљивим, једноставним,

течним и живим природним језиком, са наглашеном
сочношћу и језичко-стилским богатством. Изузетно из-
ражајне и живописне слике и метафоре надахнуте су на-
родним умијећем обликовања и изражавања одређених
осјећања.
Ево неких стихова насталих из душе и главе народа а
које је аутор забиљежио и објавио у овој збирци:
Није љубав рођена на грани

Већ на срцу, на лијевој страни.
Није љубав неколика сата
Но је љубав змиња отровата.
Драга моја обољела боле
Дочекала не хтио те лоле.
Срце моје бол болује
А никоме не казује.
Ја сам драгу ко зрелу јабуку
Превртао са руке на руку...
Из садржаја збирке ових лирских минијатура може

се закључити да су оне настале у различитим периодима.
Свако вријеме имало је и своје пјесме. Осјећање се изра-
жавало на разлучите начине. Аутор је настојао да сачува
њихову аутентичност и изворност, знајући да само такве
одражавају слику времена у коме су настале. У томе и
јесте њихова вриједност, јер представљају значајан при-
лог изучавању обичаја и понашања у прошлости. Неке
од таквих пјесма нијесу више актуелне због друштвених
промјена. Такав је случај са пјесмама које су се пјевале
приликом одласка и испраћаја младића у војску (ЈНА).
286
Не могу се више чути пјесме попут:
Ја у војску моја драга плаче

Устави је мој мио рођаче.
Војско моја годину и пола
Оно пола што сам био лола.
Ја бих војску служио од шале
Кад би цуре кревете спремале.
Збогом брда, збогом доли,
Збогом остај ко ме воли....
И низ других пјесама које су са друшвеним промје-

нама нестале али су многе од њих остале забиљежене и
објављене трудом истакнутог трагаоца за свједочанстви-
ма живота у прошлости.
Аутор уочава да су многе пјесме дограђиване, дје-
лимично реконструисане, прилагођаване приликама и
времену, потребама новог времена, чиме, на својеврстан
начин, аутор запажа еволуирање изражавања осјећања,
мисли и ставова.
Чобанске пјесме доминирале су у дробњачком крају
кад је сточарство било развијено на том простору. Измје-
ном начина живота и промјеном структуре дјелатности
настајале су нове пјесме о новим сликама, догађајима,
судбинама и љубавима. Има и оних пјесама које аутор
биљежи а које одражавају одважност, мушкост, човјеч-
ност и искрено пријатељство међу људима. Својим смис-
лом оне у значајној мјери представљају карактерне осо-
бине људи из дробњачког краја. Зато је тај велики исјечак
народног стваралаштва из дробњачког краја вриједан
прилог изучавању живота и обичаја житеља овог краја,
287
који је у најтежим приликама знао да осмисли начине

којима је одгањао своју муку, тугу и животне невоље.
Пјесма која се пјевала на сијелима, скуповима, у колу, на
разним састајалиштима, била му је и сапатник и сапут-
ник у свим драматичним судбинама које је диктирало
вријеме.
Аутор је регистровао и значајан број пјесама о љуба-
ви према родном селу и планини. У неким се изражава
жал за минулом младошћу, чежња и носталгија за пропа-
лом љубави. Те пјесме су углавном старијег датума и оне,
за разлику од неких савремених, у границама су пристој-
ности и принципа класичног морала.
Сакупљач ових пјесама својим дугогодишњим напо-
ром дао је значајан допринос у разоткривању и оних
најинтимнијих пора народног живота, о чему је до сада
грађа била доста оскудна.
Зато је ова књига у два том незаобилазан извор за
све оне који желе да истражују народни живот и обичаје
са аспекта етнологије, етнографије, антропологије, исто-
рије и других дисциплина које имају за предмет изуча-
вање народног живота и обичаја на руралном подручју.
Свакако, књига С Пирлитора преко Дурмитора је ријет-
ка литература настала у „животу ради живота“.
(Глас Црногорца, 24. Јун, 1999, стр. 9. Подгорица)
288
ДРОБЊАК, НАРОДНИ ЖИВОТ

И ОБИЧАЈИ
(Мр Ђорђије Остојић: Дробњак - народни живот

и обичаји, ИШП “Чигоја“, Београд, 1996)
Ризница етнолошких и социо-демографских сазнања

у вези са простором старог Дробњака и околине упот-
пуњена је обимном студијом Дробњак (народни живот
и обичаји), чији је аутор вишегодишњи истраживач ове
области мр Ђорђије Остојић. То је обимно дјело, 440
страница, у коме су брижљиво евидентирана, научно
истражена и народним језиком објашњена небројена
обиљежја богате и неисцрпне прошлости једног прос-
тора, који, бар што се тиче његовог етнолошког и етног-
рафског аспекта, до сада није подробније истражен и
презентиран јавности. На то га је натјерала радозналост
за тајне прошлости дробњачког краја, обичаје, народни
живот и све оно што је карактеристично за човјека тог
поднебља, у свим његовим радним, животним, обичај-
ним и другим исказивањима. Професионално занимање
и традиционално прослијеђивање обиљежја памћењу
нових генерација, што је карактеристично за све људе
простора коме аутор припада, везали су истраживача
за свој крај, село и људе, па је своје прегалачке импулсе
ставио у функцију девизе која гласи: „Традиција живи у
суштини садашњости, то је њена битност”.
289
Мр Ђорђије Остојић је брижљиво проучио све оно

што је до сада било записано а још више покупио оно
што се чува у народу, отимајући из памћења људи, који
су на измаку живота, вриједна сазнања о непоновљивим
карактеристикама прошлости. За сав тај посао требало
је обићи простран терен, чути сјећања бројних саговор-
ника, помно проучити постојеће записе и све то провје-
рити из других извора дробњачког краја, да би остао
досљедан критеријумима науке и објективности. Много
тога што је записано у овој књизи већ данас се не може
чути, видјети и доживјети, нити пак записати.
Стиче се утисак да нема ниједног питања које карак-
терише народни живот и обичаје дробњачког краја да
није нашло мјеста у овој књизи. Истраживачка димен-
зија аутора захтјева једну широку релацију, од простора
и племена Дробњака, поријекла, историје, настанка, пре-
ко развоја насеља, занимања становништва, објеката за
становање, народних јела и пића, традиционалних оби-
чаја, обреда и забавног живота, па све до крвног и духо-
вног сродства, народне медицине, обичаја и вјеровања.
Својим веома разуђеним приступом у истраживању
аутор сеже и изван захтјева етнологије. Полазећи од
чињенице да су обичаји разних врста међусобно пове-
зани, аутор доспијева у један социолошки аспект који
га је обавезао да све појаве посматра у друштвеној ус-
ловљености и интеракцијској вези, настојећи да дође до
адекватног објашњења социјалне структуре друштва, да
поткријепи констатацију да су обичаји разних категорија
међусобно тијесно повезани, да утичу једни на друге и
да имају утицај на развој друштва. Такође он обичаје
посматра као фактор на бази кога се могу утврдити везе
међу друштвеним заједницама које живе на различитим
подручјима.
290
С правом се може рећи да је књигом Дробњак - на-

родни живот и обичаји Остојић обезбиједио себи за-
служно мјесто на истраживачком путу који су утемељи-
ли Андрија Лубурић, Светозар Томић, Никола Томић и
други. Својим дјелом оставо је вриједно богатство бу-
дућим генерацијама за упознавање начина живота наро-
да на простору између Таре, Мораче и Пиве.
Издавач књиге је Издавачко предузеће “Чигоја“, Бе-
оград. Рецензенти су проф. др Јован Бојовић, проф. др
Драгомир Вујичић и др Драгомир Кићовић.
(Рецензија, Пљеваљске новине, 2. април 1996)
291
ЗМИЈСКА ЈАВКА КАО ЕТНОЛОШКИ

ФЕНОМЕН У ЗАТАРЈУ
(Ђоко Остојић: Змијска јавка, Књижевни клуб

“Катарина Богдановић“, Крагујевац)
Ђоко Остојић, професор, рођен у Пушоњском Долу,

Пљевља, који је оставио плодне трагове у просвјети,
култури и новинарству, огласио се пред књижевном и
општом јавношћу књигом – романом „Змијска јавка“. И
овом књигом, као и неким ранијим издањима, аутор је
дао значајан прилог сјећању на историју, културу и оби-
чаје житеља у сливу ријеке Таре. То је сага о свијету за-
тарском, али и оном шаранском, које је пратила иста жи-
вотна судбина, али и међусобна нетрпељивост изазвана
суровом борбом за опстанак и апетитом за парче земље
на десној обали Таре. Свима им је заједничко крпљење
и обнављање. И једни и други ране су зацјељивали, жа-
лости преболијевали, у рату се вјешто довијали, власт
на сличан начин доживљавали, сваку и османску и аус-
тријску и црногорску. Стари се заносили гуслама, посје-
ченим главама, међусобно се гложили ко је био јунак а ко
издајник, ко се према вјетру повијао а ко је жртва своје
тврдоглавости и постојаности и тако у недоглед. Писац
прати вишевјековну жилаву борбу више генерација тог
простора и на бази предања осликава њихову муку и на-
293
пор у одбрани од страних најезда, судбинске ненакло-

ности, самозване хајдучије, пљачкаша и лакомника на
туђи иметак.
“Змијска јавка“, према ријечима рецензента ове књи-
ге Зорана Петровића, је појава такозване змије кућарице,
једног од оних етнолошких феномена из времена када су
се и реална збитија са истом озбиљношћу и повјерењем
тумачила као и снови.
- Кућевна змија није опасност сама по себи него по
оног у чијој се околини појави. Змија у затарском прос-
тору није само зла коб него и пресуда ономе ко је ту коб
неким тајним злодјелом заслужио - констатује Петровић
у тумачењу романа „Змијска јавка“ аутора Ђока Остојића
и додаје: - Змија кућарица не само да прориче него и суди
и то у име опстанка лозе на традиционалним етничким
вриједностима.
Није овај роман значајан само због зналачки вођене
радње и улоге ликова у њој, већ можда и првенствено
богате лексичке конструкције којом се може потврдити
свака хипотеза да је језик генетска особеност човјека,
а да је заборављени језик заправо посебна врста какве
змијске јавке.
У роману је наглашена психолошка, етнолошка и фи-
лозофска димензија човјека и заједнице из периода из
кога још провирују коријени и запуштена стабла скоро
заборављеног језика.
Када је у питању језик овог дјела, позивамо се опет на
ријечи рецензента који каже: - Оно што је Момчило На-
стасијевић урадио са језиком Шумадије, Ђоку Остојићу
полази за руком када је у питању затарски говор.
“Зато не треба да чуди сличност ова два писца не
само у стилу него и у компоновању текста, који показује
294
потребу за реформом, као за понављањем основне теме

нечега што има тенденцију да се губи у тоналитетима
фуге “.
Издавач овог романа је Књижевни клуб “Катарина
Богдановић”, Крагујевац.
(Вечерње новости, Београд, октобар 2012)
295
Рајко Палибрк
КЉУЧ ОД ВРЕМЕНА
(Рајко Палибрк, Јутарња прича,

Књижевни клуб „Далма“, Пљевља, 2010)
„У овој књизи све је измишљено, осим оног зашта

се ви сами можете заклети да је истина. Свака сличност
са стварним догађајима и ликовима је сасвим случајна“.
Ово су ријечи аутора истакнуте на почетку књиге Ју-
тарња прича. Међутим, с правом се може рећи да су ову
ауторову напомену демантовали читаоци, јер све што је
у њој писац написао, одабрао је и изабрао из свакодне-
вног живота из разних времена и просторно блиских
средина. Све су то слике и судбине из живота, одјевене
репортерским и књижевним стилом, што им је дало осо-
бену вриједност не толико по жанровском роду колико
по свом етнолошком, етнографском и историјском зна-
чењу и смислу. Искушавајући ове приче објављивањем
на Радио Пљевљима, аутор је добио визу од читалаца
да их обзнани и преточи у књигу радо читану у сваком
дому до кога је допрла, у којој су сви читаоци нашли
нешто за себе у најразноврснијим тематским захватима.
Уграђујући у њих печат своје душе он их чини привлач-
нијим, читаним, побуђујући интересовања код читалаца
да сачувају у свом сјећању и памћењу слике живота које
су на измаку под ударом нових форми живота које инте-
ресе стављају изнад сентименталности, љубави, тради-
297
ције и хуманости. Тај свијет Рајка Палибрка представљен

је у свој својој слојевитости, сочности, пуноћи и значењу,
из кога зраче још „природни људи“ и сачувани остаци
истинског духа живота и његове универзалности.
Све приче у овој књизи, иако не по строгој селекцији,
аутор је класификовао у три цјелине: Разгртање паучине,
Вријеме и „вријеме‘‘, Видање снова.
Јутарња прича враћа сјећања у народни живот, у
свијет обичаја, архаизама, народно стваралаштво, врије-
ме муке и страдања, али и сналажења окошталог динар-
ца, горштака, који се из дна душе бори да не заборави
оне на чијим је раменима ношен кроз вријеме, пусто и
неухватљиво.
Ако немамо приче, баш овакве какву нам нуди Пали-
брк, ни нас неће бити. А с причом је у дослуху Мајка јези-
ка за коју пиасц каже да је „њена прича плетиво исплете-
но од најтананијих жица са безброј заплета и наплета. Да
није било њених прича поред колијевки, поред узглавља,
поред постеља, никада не би било ни здравог смијеха,
ни искреног плача, не би било ни радости ни туге, ни
храбрости, ни страха, не би се знало да је изнад тмур-
них облака небо препуно плаветнила и да је сунце изнад
нас“. Тај рођени језик, извезен златним концима мајчине
душе, је вјечан колико је и народ који њиме говори вје-
чан. Заиста много више од обичног репортерског запи-
са, записа који мора да опомене и подсјећа на коријене
настанка и истрајавања у свим невољама и страдањима.
Тај језик сачувао је причу о Милутиновом храсту, дрве-
ту које је никло из Милутиновог гроба, старца који је
људима предвиђао судбине гледајући у плећку, који је
тумачио по много чему каква ће бити година, родна или
гладна... тај исти језик сачувао је причу о Божићу, о вје-
298
ри у спасење и вјечни живот свјетлости, о Арсенијевој

крушци што је у „вијеку запамтила и радости и жалости”
и све легенде о чудима моштију светог Арсенија. Слиједе
потом приче о Орловачи, Пећини подно Кукања, Ваша-
ру на Вису, Покајању, Хаџи-Бећíру, Реквизицији, Лудом
Миловану, Браћи и низ других записа саопштених из дна
душе.
Циклус прича назван Вријеме и „вријеме“ доноси
прегршт казивања чија формула се може смјестити у
причу Кључ од времена која је непролазна и није никада
коначна. Пратећи само називе прича овог циклуса: Пр-
тина, Гријех, Свадба, Војнички кофер, Алајбегова слама,
Свраке и швраке, Лигуре, Италијански аутобуси и низ
других, саопштених вишеслојним лексичким и језичким
богатством, неисцрпни су дарови незаобилазни за све
радозналце тајни живота на простору старохерцеговач-
ког крша, гдје је историја оставила ожиљке борбе“ за
крст часни и слободу златну“. Приче су пуне народних
бисера који трају и жилаво се супротстављају новопри-
дошлим кованицама насталим изван рода и дома, у без-
душним забитима и животним непознаницама.
Трећи циклус прича, са поетичним називом Видање
снова, сеже у чари живота чије трагове аутор помно би-
љежи и описује, упијајући себе у њихово значење и мјес-
то у традиционалној породици, прослијеђујући њихове
посљедње изданке будућим генерацијама. И овај одјељак
Јутарњих прича као и претходна два је слика живота и
ликова из непосредне близине. Аутор не трага за неким
недокучивим свијетом већ се бави свијетом и животом
из потпуне блискости. То је живот и свијет у коме он сам
живи, то су ликови из његовог окружења, из његовог
времена или пак из времена прошлог а о коме се пре-
299
носе приче из генерације у генерацију. У тим причама

има и појмова који се не могу замијенити било каквим
модерним етимоном, чија се снага не може надомјестити
најјачом умјетничком снагом. Да поменемо причу Мај-
чино крило која враћа писца у простор у коме види не
само оно што је тада гледао, већ и сам себе какав је био и
каквог су га други видјели. Ти комадићи живота, уства-
ри, су мозаик мајчине душе и њеног крила у чијој топли-
ни је настао, растао и одлетио у неки нови свијет из кога
му онај минули стално на уму и чини му се много слађи,
богатији, топлији, радоснији.
Такве слике садржи и прича Стари, Успаванка, Не-
знанац, Марина, Велика њива, Мушмуле и друге приче.
Није аутор заобишао ни неке обичаје и забаве у свом
крају. То су приче о вашару, малој Госпојини, једном од
најпоштованијих празника српског народа у овом дије-
лу Херцеговине. Одлазак на поклоњење овој светињи у
Чајничу за многога је значило остварење животних нада
и жеља. Такав је случај са женом којој се ни након седам
година није десио дјечији плач. Тек одласком чајничкој
Богомајци, након трећег путовања на ходочашће, у ње-
ном наручју заплакао је син, потом три кћерке, па опет
син и још једна кћерка. У овој збирци се могу наћи и неки
називи из пљеваљског краја који су ријетко присутни у
дугим мјестима: Чешке, Шарени приглавци, Сијело, Ко-
сбаша, Сријемуша, Петрова љутача, Гурабије, Успаван-
ка, Преслица. Све су то слике из најближег живота које
говоре о људима, њиховим наравима, бригама, начину
живота, о стварима и њиховој намјени а за које су веза-
не приче из животне интиме, из оног што је свакоднев-
но пратило човјека у његовом бивствовању. Вјероватно
нико није написао причу о креденцу, преслици, тран-
300
зистору, пити, гурабији, војничком коферу. Па иако је

то урадио, није то учинио као Рајко Палибрк који у свим
тим стварима открива читав живот, осјећање, љубав,
психологију људску. Тај креденац и транзистор на њему
о коме пише Палибрк је статусни симбол стандарда сеос-
ког домаћинства тог времена, комад намјештаја око кога
је текао укупни живот у породици. У причама је запа-
жено мјесто нашла прича Видар снова. То је онај видар
који враћа изгубљене и отете снове. Баш онако како нам
Палибрк враћа сјећање на нама драге и незаборављене
догађаје, људе и ствари. 1
Рајко Палибрк (1963) Пљевља. Средњу школу завршио у Пље-

вљима а Правни факултет у Титограду 1987. године. Био нови-
нар, уредник и директор Радија Пљевља и помоћник директора
за медије у РТВ ПВ. Бавио се писањем поезије и прикупљањем
народних усмених предања и легенди. За новинарски и хумани-
тарни рад добио је више признања и награда. Објавио је књигу
Јутарња прича за коју је читалачка јавност показала запажено
интересовање. Живи у Пљевљима.
301
Миливоје Пејовић
КЊИЖЕВНОШЋУ ПРОТИВ
МЕТАФИЗИЧКИХ ПАТЊИ
(Др Миливоје Пејовић креатор

новог метода истраживања умјетничког
материјала)
„Достојевски, садашњи тренутак и вјечност“ је књи-

га којом је Миливоје Пејовић заокружио циклус својих
радова на којима је радио више година. И у овој књизи
примјенио је исти метод рада који је дјелимично објас-
нио у својим ранијим радовима а нарочито у књигама
„Поезија и егзистенција“ и „Студије“. Није ријеч само о
кореспонденцији тема већ о структуралној синхрониза-
цији метода њихове обраде са аспекта филозофије егз-
истенције. У тој повезаности радова Пејовић настоји да
открије и докаже тајну књижевног дјела које наџивљује
вријеме и ослобађа човјека метафизичких патњи, во-
дећи га у осјећање егзистенције и среће. То је, уствари,
његов поглед на књижевност и књижевну критику из-
речен кроз генезу његовог књижевно-теоријског опуса,
при чему је остао досљедан плурадисциплинарном мето-
ду, а књижевност се јавља као религија човјека научног
доба. Свој начин рада и метод истраживања и обраду
материјала Пејовић је објаснио у књизи “Поезија и егзис-
тенција“. Повезаност психологије и естетике је основна
карактеристика његовог схватања филозофије егзистен-
ције. Свака његова студија је нови пут истраживања и
303
нови поглед на улогу писца. У таквом односу схватања

су његови радови о Прусту и Достојевском, гдје је до-
живљавање и објашњење времена, као треће димензије,
засновано на поетској психологији.
Трагање и откривање нових особина књижевности
изражено је у његовим радовима о великим свјетским
класицима. У новој мисаоној и филозофској оптици -
Пејовић сагледава Његоша, Мажуранића, Прешерна а
нарочито Дантеа. Такав приступ Пејовић објашњава но-
вом методом третирања умјетничког материјала и новим
теоријским и филозофским погледом на књижевност.
Можда је на, мало необично, размишљање овог књи-
жевника и књижевног критичара и на његове погледе на
стваралаштво имао утицај његов живот ван завичаја,
чији мирис никада није заборављао иако је живио у Па-
ризу од 1958. године. Без обзира на дубину мисаоних
трагов које је оставио у својим дјелима, чиме је себе, по
мишљењу многих књижевних посленика, уврстио у ред
успјешних књижевних имена.
За Пејовића књижевно дјело се испољава као ствар
по себи и ствар за себе. У том случају историјска истина
дјела се не поклапа са естетском истином. У односу тих
двију истина треба видјети црту која их разграничава.
Дјело да би се стварало у потпуности мора имати иден-
тификовану суштину која га одређује и у којој се огледа
естетска истина. На примјеру Франца Прешерна Пејовић
то објашњава на следећи начин: Ако се Прешереново дје-
ло схвата искључиво у историјском аспекту са цјелокуп-
ном аутобиографском основом, онда се оно појима као
песимистичка реалност која оставља иза себе изузетно
песимистичку поруку. Али ако се ово исто пјесништво
схвати као најсавршенија пјесничка форма, гдје се пјес-
ничка тематика јавља као предмет свијести аутора, онда
304
се суштина дјела поклапа са естетском истином дјела

која носи објективни оптимизам и ослобађа човјека од
његове сопствене метафизичке патње.
У наше доба наука, која своди религију на наивну
илузију, умјетност, а нарочито књижевност, се испоља-
вају као духовна храна гдје човјек налази циљ своје
егзистенције и остварује идеал у форми лијепога. На
примјерима Пруста и Достојевског Пејовић долази до за-
кључка да човјекова личност у умјетничком дјелу долази
до остварења свог перманентног трајања и до осјећања
врхунске среће. Он сличну тематску структуру налази и
код других свјетских класика. У том случају књижевна
критика као резултат научног истраживачког рада до-
води до осмишљавања квалитета умјетности које одго-
варају рјешавању егзистенцијалне проблематике савре-
меног човјека. По Миливоју Пејовићу књижевност се
реализује са психолошким и интелектуалним поимањем
имагинарног, које је паралелно и еквивалентно научном
поимању реалног... 1
Миливоје Пејовић рођен је у Kозици 1932. године. Гимназију

је завршио у Пљевљима а југословенску књижевност и српскох-
рватски језик студирао у Београду, а потом 1958. године наста-
вио студије у Паризу, гдје је магистрирао и докторирао. Објавио
је више научних радова и као аутор учествовао у редакцијама
енциклопедијских издања. Kњига Пруст и Достојевски, Бранис-
лав Нушић мајстор српског позоришта, Поезија и егзистенција,
Данте Алигијери поетска свијест и дјело, Студија заједничке те-
матике, Осврт на словенске књижевности и други радови пред-
стављају вриједан књижевно-теоријски циклус, тематски надах-
нут филозофијом егзистенције и схватањем књижевности као
религије човјека новог доба.
Миливоје Пејовић живио је у Паризу. Био је члан Удружења
књижевника Француске и Међународне словенске академије на-
ука у Санкт Петербургу.
305
Миленко Пејовић
ПОЕЗИЈА ФИЛОЗОФСКОГ
ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗМА
(Миленко Пејовић: Сенком реке

(изабране песме) КК „Далма“, Пљевља, 2013)
Изабране пјесме Миленка Пејовића, увезане у једин-

ствену збирку под називом „Сенком реке“, по тематској
разноврсности и стилској фигурацији представљају изу-
зетну збирку одабраних пјесама, узетих из раније објавље-
них збирки. Сабране пјесме, иако су настале у различитим
периодима, у овој збирци зраче једном цјелином са тема-
тиком из животописа пјесника који је прво упознавао себе
па потом свијет у ком је живио. Стартна позиција његовог
пјесничког крштења је збирка пјесама „Гутач ватре“. Ту се
легитимисала привлачност уздржаног гласа, ту је пјесник
видио свијет први пут. А свијет се најбоље види први пут,
порука је његових поетских мисли.
Походио пророке
Тихо говорећи
Опекао образе
Слухом умирући
Суочен са ружним Митом
Признао све
Слепим записом...
307
Овом збирком пјесама, штампаном 1981. године,

пјесник започиње своје пјесничке походе да види себе и
да види друге у тишини и даљини, док „под крилом тице
муња тиња“. Услиједила је потом “Писаћа машина“ 1985,
у којој се стварност оглашава с оне стране вида.
Чактарка прелијепа
Три боје
Има
Бела, црна моја
.....................
Смрт клизи сторечјем.
У циклусу пјесама ''Писаћа машина'' у први план за-

пажања читалаца долази пјесма
„Препелица“ у којој се казује пјесниково биће. Ту је
метафоричан и истинит говор пјесника који у свом лету
носи препелица. У „Препелици“ се описује стање свијета
као наше стање. Послије дугог лета, док су под њеним
крилом гореле муње и труње звијезда, препелица слијеће
на длан пјесника.
Препелица препелица
Прелетела
Пола неба
..................
Преуморна престрашена
На длан стала
Прогорело крило Муње
Цептало је
Жарило је
308
Сенком реке
Побегло је.
Двије године послије „Писаће машине“ појавио се

„Зледухи врт“, а потом „Немушти папагај“ који казује
приповијести бола у којој пјесник каже:
Хтио бих да препевам страх,

Да означим будућу дјецу.
Пјесник наставља свој пут у даљину и шаље мисао у

дубока неиспитана једра свијета својим збиркама „Отво-
рени кавез“ и „Индиго“, у којима се пјесник исказао као
„вртлар бијесних доколица“. Потом је своје пјесничке
мисли представио у „Дарованој невољи “.
Онда је настала прегршт загаситих алемова појавом
збирке „Медаљони Шехерезадиног потомка“.
Свој пјеснички лик, став и поглед, Пејовић је про-
филисао животом и радом у више средина, али, изгле-
да, пресудну улогу у конституисању његовог пјесничког
лика имала су родна Пљевља из којих је кренуо у свијет и
у која се радо враћао. Увијек је са собом носио тај пртљаг,
вјечиту инспирацију у свом пјесничком надахнућу. Он
је живио са природом тог града и околине, њеним љу-
дима и догађајима, трагајући у њима за својом есен-
цијалношћу. Поезија му је била основно средство којим
је представљао своју животну интиму, увијек заогрнуту
плаштом завичаја. Пјесме као израз његове унутрашње
стране, која није била олако докучива обичном сабесјед-
нику, можда више обичном човјеку који је увијек био
присутан у његовом свијету.
309
Друго што је опредијелило његово пјесничко иска-

зивање је његово филозофско схватање, утемељено на
филозофском образовању које га је интимније везало са
родним завичајем и омогућило му да у свијету препознаје
само свој свијет и живот у дослуху са природом. С пра-
вом се може рећи да поезија Миленка Пејовића припада
ресурсу егзистенцијалне филозофије и књижевности.
Другим ријечима у његовим стиховима препознатљиво
је мишљење да су наше постојање и наша егзистенција у
интегралној вези са стањем које се код Хајдегера описује
као „биће на путу ка смрти“. А то је у филозофским ста-
вовима битно за лирско осјећање, лирску поезију али и
за морални став и за наше уздизање до апсолутног. Фи-
лозофски начин размишљања мотивисао га је за пјевање
о човјеку у неком другом свијету, природи. У пјесми се
сусрео први пут са самим собом, са свијетом и није мо-
гао наћи боље подручје за изрицаје свог онтолошког
става до поезије. Његов пјеснички импулс је трагање за
јединственом, за књижевни свијет недовољно познатом,
метафором и лексиком која у себи носи специфичну
грађу за необичну поезију. Писао је пјесничке записе са
скоро непримјетним наговјештајима своје намјере - шта
је писац хтио да каже. Поезија му је била опсцесија али
не апстракцја. Она је никла из његовог живота, његовог
филозофског размишљања и става.
Препознатљив је био понекад и по свом одсуству, али
није то било одсуство без суштине. Суштина му је била
да нам докучи нешто што му је негдје у дубину размиш-
љања или „крај ријеке“ у завичају. У том неказивајућем
мишљењу проналазили су саговорници њега и његову
визију живота и природе.
Пејовић је писао поезију за себе, па није ни марио
за промовисање у актуелном тренду књижевног живота.
310
Болест пјесника која га је снашла, у преносном смис-

лу је болест друштва (Моја је болест историја људи),
начин и циклус узбуне и привикавања. Он то казује на
једноставан и хладнокрван начин, без панике. Једино му
је пјесма отпор „Дарованој невољи“, у којој је критичар
Милан Ненадић нашао најбољу синтагму којом илус-
трује пјесниково суочавање са суровом истином, па је
пјесника назвао „рана која пјева“.
Пјесник посебне духовне конструкције пјева и у бо-
лници у љекарској ординацији, живот пјесме му је ис-
пред свога биолошког живота, можда му је пјесма била
једина терапија у чију исцељитељску моћ је вјеровао.
Све, па и сопствени живот, принио је на олтар Пјесми.
Ударац који се окомио на његов живот и здравље није
му пољуљао снагу и смисао његовог стиха. Он је са пуно
снаге радио на својој поезији чији стихови сијевају као
муње и у којима књижевни језик поштује мјеру ријечи
и мисли.1
Миленко Пејовић (1943), Глисница, Пљевља. Гимназију и Фи-
лозофски факултет завршио је у Скопљу. Био је професор у
Гимназији у Пљевљима, затим у Горњем Милановцу и Kовину.
Радио је као преводилац за македонски језик у Скупштини СФРЈ,
затим у Служби скупштинске документације, у Секретаријату
за информисање Скупштине СФРЈ. Био је члан Удружења књи-
жевника Србије и Удружења новинара Србије. Објавио је збир-
ке пјесама: Гутач ватре, Kњижевни клуб “Далма“ Пљевља, 1981,
Писаћа машина, „Мостови“, Пљевља 1985, Злехуди врт, „Про-
света“, Београд 1986, Немушти папагај, „ Универзитетска ријеч“,
Никшић 1990, Отворени кавез,“ Научна књига“ Београд, 1996,
Индиго, „Хипнос“, Београд 1996, Дарована невоља, „Феникс“, Бе-
оград 2001, Медаљони Шехерезадиног потомка, Kњижевни клуб
„Далма“, Пљевља, 2003.
Поезију је објављивао у зборницима и антологијама, бројним
часописима и листовима. Умро је 2007. године у Београду, гдје је
сахрањен
311
Пјесме су му у доброј мјери разрада “филозофског

феномена случаја“.
Пејовићев пјеснички дар и његова размишљања су
нешто друго, другачије од стандардног пјесништва. И
у најтежим тренуцима пјесма му је била острво за оп-
уштање, чак и спасавање, његово постојање. Походиле
су га пјесме из даљине, из неке непознате сфере. То што
је долазило из даљине била је за пјесника сила која га је
чинила чвршћим, храбрим. Завичај му је био резерват
бројних мотива, што га је враћало у неки давни, незабо-
равни и безбрижни живот. Вриједност његовог стиха је
што га читаоци различито доживљавају. Оставио је пјес-
ме да у њима сваки читалац нађе нешто своје.
312
Паун Петронијевић
ПОЕЗИЈА ТОПЛЕ
МЕЛАНХОЛИЈЕ
(Паун Петронијевић, Дно неба и

“басови изумрлих хорова“)
Читајући поезију Пауна Петронијевића стиче се ути-

сак да је овај пјесник лирске сузе желио и у томе значајно
успио да у свој кратки живот смјести све вријеме и свијет,
свој доживљај и расуд, своје емоције и укупни став пре-
ма свијету и животу. А то је оно што и чини његову по-
езију свевременском и универзалном, језички потпуном
и лексички разнородном. Довољно је погледати називе
његових пјесама па се увјерити у њихово филозофско и
мисаоно исходиште, а поврх свега у њихов лирски дамар
који бије сјетном душом и разњеженим срцем пјесника.
У потрази за „Дном неба“, генералне формуле ове
пјесничке збирке, мисаоно се ређају слике живота које
су за пјесника „басови изумрлих хорова”, а на тој живот-
ној путањи фигурирају слобода и љубав чији драгуљи
израњају из “урнебесне буре тишине по заливима”.
Цио свој поглед на свијет и живот згуснуо је Паун
у своје елегичне испјеве пуне тихе притајне чежње у
којима провејава нада и вјера пјесника садржана у оној
латинској реченици “Omnia vicit amor”, што у преводу
значи: Љубав све побјеђује. А пјесникова љубав била је
поезија која наџивљује вријеме.
313
Сабирајући бројне симболике живота, пјесник је

празнину времена попунио пјесничком мишљу о дубо-
ком проживљавању младости у којој је остао заувијек са
жељом да пронађе изгубљени ритам живота.
У напону свог младалачког бунта, пјесник грчевито
пружа отпор празнини и смрти и у налету своје жеље
за љубав, радост и нових надања, добија снагу да опјева
“Звијезде које памти”.
У том пјесничком интерпретирању мотивских иза-
зова у којима се преплићу љубав, жеље и опроштаји и
завичајна носталгија, он смјело отвара филозофске хо-
ризонте „Живота испод свога неба“. У непрестаној бор-
би са пролазним, поезија му је нераздвојни и вјечити
сапатник.
Тражећи дно неба Паун је, уствари, тражио смисао
свог пјевања чије су главне координате повезивале њего-
ве дјечачке снове, надања и љубав према природи, неот-
кривене тајне у „вјечитом кругу“ у коме се огледа живот
и постојања са „Дна неба“.
Паунова филозофија у поезији дошла је до изражаја
у циклусу „Отварање уз Сезама“, чаробној формули ис-
точњачке митологије, у ком пјесник жели да одгонент-
не вјечиту енигму смисла живота, настанка, опстанка и
трајања.
... Не стигох никада да се окренем тамо

Гдје се рађају чуда
А жељан видом тражих отварање уз Сезама,
После буђења из снова угледах лица јуда
Замаскираних плаштом поштених грађана.
314
..........
И ево умирем већ, нигде трага
У свести ми, ни од Бога ни од врага...
Сличне мотивске симболе свог живота и непрестана

трагања за модусима и структуром битка, пјесник на-
ставља стиховима:
........
Дуго сам тражио себе у беспућима.
О, предуга су била лутања мојих снова.
Мој живот је већ био мета горућима,
Неисказани уздах и кућа без крова.
Жал због догоревања младости и наговјештаја сум-

рака живота исказани су пјесмом “Ткива у пени“:
... Груди су моје боје дна више мене,

Суза слеђена смехом даљина,
Ткива ће моје младости да запене
Кад будем умро у колевци сина.
Своје сјетне варијације Паун интензивније исказује

у циклусу „Земља ствар завичаја“, а потом слиједи оп-
тимистичка нота надахнута родољубивим мотивима
смјештеним у циклусу „Пут у добро лето“ (пјесме Вечи-
то трајање, Тражим живот за ову земљу, Балада борцу,
Србија, Ужичка република, Сјећање на 1941, Рођеној
земљи). Колико је пјесник опсједнут љепотама своје зе-
мље, док у њему “као ломни бат јењава задња ноћ”, казују
стихови:
315
.............
Неко мора да сломи врат,
Ал гле, отуда као да плану уморно небо
Врелом зором,
Или се само тако тек чини: све је пијано од лепоте
Шарено, чедно, пуно од снаге окупано развигором,
И срце шапуће у грудима: заиграј силно,
Мој животе...
Пјесник као да у свему што га окружује тражи удах

живота који доживљава као сублимацију свих природ-
них драгуља, завичаја, љубави, сунца, птице и све то као
да жели да му буде оружје сопственог бунта против не-
частивих сила и сваког зла.
Пјесничко дјело Пауна Петонијевића, настало у тала-
су неизвјесне младости, представља пупољак пјесникове
пријевремене зрелости, у скоро дјечачким годинама. Оно
што су многи књижевни ствараоци баштинили више де-
ценија и током дугог живота, Паун је отео вријеме које је
било пред њиме и задужио га богатим снопом пјесничке
ријечи. Стога, припада му заслужно мјесто у књижевном
и културно насљеђу Србије која му је била надахнуће за
пјесме који се читају у једном даху. 1
Петронијевић Паун (1936 – 1962), Рибашевина, Ужице. Писао

поезију, прозу и бавио се новинарством. У његовој поезији пред-
стављени су завичајни мотиви кроз призму дјeтињства и младо-
сти. Превођен на стране језике. Добитник Змајеве награде 1954.
и 1956. Збирке поезије: Пастир тражи дно неба (1962), Добро
лето (1974), Истргнути клас, Велико јутро, 1987, Оглас за душу.
316
Милић Петровић
О ПОЧЕЦИМА РАДА
ПЉЕВАЉСКЕ ГИМНАЗИЈЕ
(1901-1914)
(Милић Петровић, Прилог

Монографији пљеваљске Гимназије, Пљевља 2001)
У издању Гимназије „Танасије Пејатовић“ у Пљевљи-

ма, поводом стотину година ове установе, изашла је из
штампе прва књига Монографије ове школе која је 2001.
године прославила вијек постојања и рада. То је значајна
грађа и документи из прве деценије рада ове школе (1901-
1914), чији је приређивач и аутор Милић Петровић, исто-
ричар, директор Историјског музеја Србије. Аутор пре-
зентира вриједна свједочанства од саме идеје за отварање
Гимназије у Пљевљима и њеног отварања 1901. године
па до Првог свјетског рата 1914. године. За све то врије-
ме обрађена гађа говори да је пљеваљска Гимназија била
центар просвјетитељства и национално-ослободилачког
рада у Рашкој области. Како каже рецензент ове књиге др
Ђорђе Борозан, мисија ове књиге открива смисао духо-
вног прегнућа Црквено-школске општине у Пљевљима и
оновременог Министарства иностраних дела Краљевине
Србије у очувању културне, етничке, вјерске и национал-
не традиције на овом простору.
У предговору приређивач је дао исцрпну уводну
студију која објашњава опште околности и посебна на-
317
стојања Пљевљака да дођу до своје гимназије. Обрађено

је и на приступачна методолошки начин регистровано
209 докумената који рељефно показују главне токове,
проблеме и начине да се од основне замисли дође до пуне
реализације отварања Гимназије у Пљевљима.
Међу бројним документима су занимљиви извјештаји
и писма директора Гимназије тадашњим просвјетним
властима Краљевине Србије и Министарства иностра-
них дела, а од 1912. године извјештаји и документа упуће-
на просвјетним органима Црне Горе.
Бројни су извјештаји који садрже занимљиве и зна-
чајне податке о ондашњим политичким, економским
и културним приликама у пљеваљском крају. Посебну
важност за историјску науку имају они које су надлеж-
ним државним и просвјетним органима слали директо-
ри Гимназије Илија Лалевић, Петар Косовић (1908-1912)
и Лаза Поповић, први директор Гимназије у ослобође-
ним Пљевљима 1912 -1914.
Занимљивост и вриједност ове књиге употпуњена је
бројним фотографијама, аутограмима службених лица, фа-
ксимилима докумената, меморандумима установа службе-
них печата и другим прилозима од историјске важности.
Документа заступљена у књизи Петровића припадају
архивском фонду Министарства иностраних дела Краље-
вине Србије који се чува у Архиву Србије у Београду. Један
број докумената узет је из Фонда Министарства просвјете и
црквених послова Краљевине Црне Горе и из Архива краља
Николе Петровића који се чува у Архивском одјељењу На-
родног музеја Црне Горе на Цетињу.
Ова књига, заједно са осталим радовима овог аутора,
представља вриједан прилог Монографији пљеваљске
318
Гимназије, са исцрпним освртом на њен стогодишњи рад

и друштвено-политичке и културне прилике у којима је
настала и радила.1
(Глас Црногорца, 20. 10. 1999. Подгорица)
Петровић Милић (1949), Јаворак, Пљевља. Гимназију завршио

у Пљевљима а савремену историју на Филозофском факултету у
Београду. Радио на разним пословима архивске дјелатности Ср-
бије. Био директор Историјског музеја Србије и гл. и одговорни
уредник Зборника овог музеја. Објавио преко 100 елабората, ст-
удија и публицистичких радова. Аутор је, коаутор и приређивач
више издања: Заједничка борба српске и црногорске војске у
19. и 20. вијеку за ослобођење и уједињење, Документа о Раш-
кој области 1900 – 1912. и од 1890 – 1899, Србија и Црна Гора
(ослобођење, независност и уједињење), Пљеваљска гимназија
1901- 1914 (документа). Заступљен је у енциклопедији српске
историографије. Живи у Београду.
319
Сафет Плакало
ДРАМА КАО СИМБОЛ

ДУХОВНОГ ОТПОРА НАСИЉУ
(Сафет Плакало, драме ''Хазрети Фатима'',

''У трагању за бојом кестена'' и друге драме,
1976 - 2015, Сарајево)
Иако је Сафет Плакало могао бити даровити пјес-

ник, што се види из његових првих радова, у потрази за
ширим простором књижевног исказивања, у доба своје
пуне зрелости, цијели свој стваралачки потенцијал пос-
ветио је позоришној сцени. Љубитељи драмског ства-
ралаштва памте га као једног од оснивача Сарајевског
ратног театра, првог његовог директора, драмског писца
и позоришног критичара и театролога. Рођен је у Плака-
лима 1950. године, општина Пљевља, а снагу свог умјет-
ничког надахнућа и креативности уткао је у Сарајево,
гдје је живио све до смрти 2015.
Драма је за Плакала незамјењива књижевна форма,
по чему је био јединствен, ненадмашан, због чега су га
босански театролози назвали „босански Ибзен“. Знао је
да говори драматично и модерним стилом. И у породици
је имао драматичних догађања, што је можда имало ути-
цаја на постизање високог нивоа оригиналности и есте-
тичности у његовим драмама. Међу бројним животним
причама је и она у којој његов отац Мустафа мисли да му
се, послије рођења двије кћерке у Сарајеву, мушко дијете
321
може родити само у завичајним Плакалима. Тако је заис-

та и било. Сафет се само родио у Плакалима, а проходао
је и цијел живот проживио у Сарајеву.
Драмски текст „Врх“, изведен 1977. године на сцени
Камерног театра 55, најавио је језгровитост и специфич-
ност драматуршког ствараоца који је пјесничко умијеће
уткао у драмску форму.
И остале драме које су услиједиле потом, „Иза шу-
тње“, „Нит“, „Пхоениx је сагорио узалуд“, „“Балада о еx
шампиону“, „Луткино беспуће“, „Склониште“ и друге
драме, без обзира на тематску разноликост, имају једну
јединствену нит која симболизује снагу духовног покре-
та у знак отпора агресији и насиљу.
„Хазрети Фатима“, мајсторски профилисан драм-
ски текст, зналачки жанровски структуриран, је особен
прилог драмском стваралаштву и театарском животу. То
је занимљив отисак у постизању естетских, историјски
аутентичних сазнања и вриједности. Ово драмско дјело
на књижевно-историјском нивоу, његове драматолошке
аспекте теодрамског дискурса, најбоље је одредио књи-
жевни критичар проф. др Сањин О. Кордић. Он каже:
„Ова драма сама собом ствара властити жанровски ок-
вир који испуњава зачуђујућом раскоши духовног сто-
ла“... Није то само муслиманска теодраматика, то је и
прича о коначној срећи насталој послије укупне боли и
страдања, прича проткана до сада непознатим стилом
у класификационим шемама не само босанско-херцего-
вачке већ и људске драматике на макро плану. Из пред-
говора за драму Хазрети Фатима (Мухамедова кћерка)
аутор се пита: „Има ли смисла писати драму о толикој
једноставности“...
Драма „У трагању за бојом кестена“ носи посебну
снагу и поруку која се може схватити чак из једне ре-
322
ченице аутора кад каже: „ Желим да ме живот дубоко

дотакне, али никада толико да ме заслијепи и да не ви-
дим мој удио у њему“. Аутор објашњава да је простор
збивања ове драме одредила Силвиа Платх, америчка
књижевница у својој пјесми за „три гласа“ Три жене
„Порођајни одјел и околина” - Ја је замишљам у једној
од порођајних сала некада модерног а сада девастираног
здања породилишта које су својевремено, у Сарајеву, из-
градиле Сарајлије. Ако се и тај сан не би остварио, нека
остане записано да сам сањао да се ова драма догађа у
једном породилишту на свијету које су 1992. године сру-
шили топови, док је Силвиа Платх била нијема из прос-
тог разлога што је у том времену већ 30 година живјела
у будућем свијету, а отуда глас не допире - каже аутор.
У овој драми аутор је, истражујући, закључио да се
изражајне могућности театра и позоришне умјетности
везују за друге облике умјетничког жанра. Другим рије-
чима ту је дошла до изражаја пјесничка склоност аутора
у успостављању пропитивачког односа између театра и
поезије не само кроз лик пјесникиње Силвије Платх која
га је инспирисала већ и кроз сопствени став у односу
ових двију стваралачких категорија. 1
Плакало Сафет (1950-2015), Буковица, Пљевља. Живио је и

школовао се у Сарајеву. Kњижевник, драмски писац. Један од
оснивача и директор Сарајевског ратног театра. Драме су му из-
вођене у неколико позоришта Босне и Херцеговине. Сарађивао у
периодичним публикацијама. Члан Удружења књижевника Бос-
не и Херцеговине. Драмски радови: Врх, Сарајево, 1981, Феникс
је сагорио узалуд, Сарајево, 1988, У трагању за бојом кестена,
Хазрети Фатима и др.
323
Тадија Поповић
„ЈАТА БЛАГОДАТНА“ НА
БРИДОВИМА ЖИВОТА
(Са пјесничких таласа Тадије Поповића)
Кад пјесник првом књигом освједочи своју зрелост и

легитимише се пред читаоцима и љубитељима пјеснич-
ког израза и кад та књига добије мјесто међу најбољим
остварењима у укупном његовом опусу, онда се намеће
питање када је писац заиста у напону умјетничке снаге.
Стиче се утисак да је Поповић пошао са врха, али њего-
ви спустови водили су у тематску разноврсност. Његова
књижевна оријентација ушла је у нејасно дефинисане хо-
ризонте у којима говори више срцем и емоцијама. Њего-
ва пјесничка мисао кретала се од патриотског лиризма
до метафизичких недоумица у одгонетању смисла људ-
ског битисања. Није могао у стиховима да скрива своју
оданост љубави, слободи, правди и хуманистичком ето-
су традиционалне културе.
Збирка пјесама “Јата благодатна“ је прва збирка која
би се по неким вриједносним критеријумима могла наћи
на скали најуспјешнијих пјесникових остварења. У тој
збирци пјесник је свом снагом доживио теме о којима
пише и све своје немире са необјашњивим тајнама и
чудним осјећањима покушао да тражи у неизвјесним
просторима. „Јата благодатна“ су пјесникове интиме
љубави, живота, доживљаја, осјећања која су усталасана
325
и одбјегла али не у заборав. То је његова садашњост. Ос-

тао је унутрашњи немир о коме пјесник пјева елегичне
стихове. Растанак и пролазност за пјесника нијесу нешто
што нестаје већ нешто са чиме пјесник живи, другује, не-
што што има трајање и што је животни сапутник његов.
Пролазност води у заборавност, па пјесник не жели да
све буде прошлост већ садашњост у којој он живи у ду-
бокој интими са окружењем, небом, звијездом, цвијетом,
птицом...
У пјесниковој потрази за смирајем душе у природи
и ван ње пјесник налази инспирације за стихове, им-
пресивне пјесничке приче (љубав, слутња, боје пејзажа,
жудње, лутања, море, симболи бескраја, симболи уз-
алудне потраге за миром....) Чежња је за пјесника сан,
она је стил осјећања и опажања живота у даљинама које
зову, изазивају наду и вјеру да није све недокучиво и да
је живот у начину мишљења.
Можда је пјесник желио да збирком пјесама Јата бла-
годатна назначи капију за улазак у свијет који ће пред-
ставити у наредним својим збиркама. „Одбрана цвећа“,
„Излазак сунца“, „Искушавање пејзажа“ су у доброј мје-
ри наставак интерпретације тема које су присутне у уку-
пном његовом стваралаштву. А то су љубав, слутње, суд-
бинска питања, срећа која не долази по позиву и жељи.
Пјесниково мисаоно зрачење сеже до космичких висина,
до пловећих облака што се сударају и бацају искре љу-
бави, а звијезде, небо, сунце, цвијеће, симболи су снаге
љубави која надилази све друге силе. У тој разноликости
тема пјесник је остварио функционалну и тематску кохе-
ренцију мотива. У Поповићевој поезији препознатљиви
су рефлекси филозофског приступа у креирању пјеснич-
ке форме, често са мотивима пролазности. У већини пје-
сама доминира мисаона димензија са лирским омотачем.
326
У основи свега љубав

Без почетка и краја
И мисао коју надзиремо
Без порицања смисла.
То је можда довољно
да човјек нађе почетак....
Симболику љубави пјесник налази у бројним појава-

ма и раскошним природним љепотама. У пјесми Трешња
он каже:
Она садржи најљепше сунце

Под благом штибљицом виса
И много, много драгих очију,
Што од једног до другог зрења
Почетке сусрета отварају.
А кад је ријеч о “одбрани цвећа“, он наставља:
Прилази цвећу
Тако болни
Макар да помишљамо само
На спремање радости....
Море за пјесника је бескрајно, као недокучиве даљи-

не али пуно тајни са бридова живота и у заливима љуба-
ви огрезлој у споју свјетлости и борја:
Море послушности и акорда

Тврђава одблесака
327
Примамљених палми и привесака...

Добро море што стојиш
Наспрам запаљених кровова
Море падања у баштини смелих...
Шта тражи пјесник у дубини мора, да ли је то потону-

ла љубав ил изгубљени осмијех, надања у зрелу тишину
која окријепљује пјесника свјежином тморском на истро-
шеним праговима мале жељезнице, питања су која пјес-
ник често искушава. Све те даљине и дубине су пјесников
свијет. Оне су поступно реалне у оном чему се непознат
пјесник досјећа како би сазнао и доспио до оних који на
добробит обрћу свијет.
Није необично што је пјесник увијек у неком почет-
ку. Вјерује у нови почетак: 1
Знам да те негдје има

У неком почетку пута
Којим ћу окренути...
Тадија Поповић (1938) Жабљак. Гимназију завршио у Пљевљи-

ма а југословенску и општу књижевност на Филолошком факул-
тету у Београду.
Збирке пјесама: Јата благодатна, Kњижевни клуб“Далма“,
Пљевља 1987, Време песме, МРЗ Пљевља, Одбрана цвећа, НИП
„Побједа“ Титоград, По милости самоће 1991, Искушавање пеј-
зажа, 1995, Песме, 1997.
Заступљен у пјесничким збиркама и антологијама Србије и
Црне Горе. Члан Удружења књижевника Црне Горе. Умро 2000.
328
Бошко Пушоњић
У КОНАЧИШТУ ВРЕМЕНА
(Пјесник Бошко Пушоњић

мајстор поетског есеја)
Бошко Пушоњић, пјесник лирске рефлексије ауто-

хтоног пјесничког жанра, својим расцвјеталим литерар-
ним стилом и тематским особеностима обезбиједио је
себи трајно мјесто у „Коначишту времена“ како носи
назив једне од његових првих збирки пјесама у којој гос-
подари Морачки прометеј:
Ја знам стену с које сребро лије

Водопадом сјаји до Мораче
И Прометеј над протоком бдије
Увек мудрост и лепота исто значе.
Као што је његов Мудрац вјечито на стражи и док

му је у свјетлост утонула глава, тако је и мисао пјесника
у вјечитој потрази за пјесничким изразом другачијим
од стандардних пјесничких казивања и вјечити немир у
пребирању тема које трају и носе свевременску поруку
стилом раскошног литерате.
И све друге пјесме сврстане у збирку „Звезда над Зло-
долом“, „Време у звезде расковано“, „Заум пољем Тара
тече“ и друге зраче библијском потајом и осјећањем бај-
329
ковитог доживљавања тема и њиховим представљањем

стилом ненадмашног репортерског лирика и створитеља
питке и задивљујуће пјесничке форме звјезданог сјаја.
Развојни пут пјесника праћен је богатством метафора и
других стилских фигура које се складно сливају у једну
лирску симфонију коју читаоци са задовољством при-
хватају. Бројне пјесме Пушоњића инспирисане су при-
родним љепотама, дахом планина, ријека, мора и језера и
добрим духом обичних људи. Стихови као ријека жубо-
ранка избијају из врела маштовитих пјесничких чежњи
и исповијести, бујних осјећања и немира, без патетике и
прекомјерне узвишености.
Довољно је цитирати пар стихова пјесме Црно језеро
у којој проговара вријеме у дослуху са историјом:
На Црно језеро силазимо ја и звезда

Чекамо да се врати потопљена лађа
У доњим одајама тајног вира
Древни манастир почива
Пун ђакона, молитви и књига
Једна звезда тајно рибама додаје
Крчаг пун звезданог блага
И језеркиње га носе у тамне дубине.
Сродан вал пјесничке мисли тематски додирује и

пјесму „Крилато језеро“. Осјећања која се ту прожимају
употпуњују атмосферу митских мотива.
Ту и чежња сања крило

Душа бере златне влати
Сан ми слеће на појило
330
Да и песма окрилати....
Ко век цио звезду тражи
Ту се мртав песми тражи
У језеру сан ми вражји
Песму носе златни хати.
Филозофско-поетским третирањем времена Пушо-

њић разгледа историјску димензију друштвених и при-
родних прилика. Остављајући читаоцима и љубитељима
поетског израза низ пјесничких слика које одговарају
сензибилитету једног искреног доживљаја свијета и жи-
вота. Његов пјеснички израз почива на вишеструком из-
ворном сразу са благо присутном теолошком нијансом и
поетском изузетношћу.
У неким његовим пјесмама оглашава се мистични
садржај искрама свјетлеће ријечи која бризга искуством
божанског титраја.
Естетска и умјетничка снага очигледна је у било којој
Пушоњићевој пјесми без обзира на слободни или везани
стих. Стиче се утисак да је његова поезија стваралачки
крик који је увијек у моди који се уклапа у потребе и
укусе било ког времена. Илустративан примјер за то је
пјесма Цетиње:
Као пророчиште, ходочашће. А није...

Путниче, откуд било овде да дођеш,
Теби у част је славље.
Као да ти следи Дар,
таква је свечаност у доласку.
Ни голубови нису као другде. Они
По ваздан спуштају небо над Балшића Пазар.
331
Амфитеатар за стољећа.
Монолог за Трагеткиње.
Суза овде кад кане због лепоте се отргне.
Улазим у град свечан, од ведрине саздан,
И светли од звезданог праха што се по сву ноћ
Над Црном Гором расипа.
Све је овде нечим опчињено.
Стихови су озвучени магијом симболке што избија

из храма пјесникове душе...
У првој збирци проговарају љепота и њежност из го-
дина младости. Ту су слике и кад сједи на обали мора, кад
слуша пивске шапате, кад пропитује тајне валова Таре и
Лима, кад уздуж и попријеко језди Црном Гором. На тим
сликама од ријечи помијешане су боје неба и мора. Али у
том ковитлацу љепоте пјесника прати немир и туга што:
“Ни моста на реци не сагради, ни

стећка а камоли манастира“...
Јездим усамљен ко звезда јутарња
Река носи векове у валовима
Велика је свечаност у прелазу преко реке
Бол и радост огледања у води...
Свака пјесничка руковет Бошка Пушоњића буди ра-

дозналост код читалаца о моћи пјесме. Продире у све
слојеве душе. Нијесу то само лирски изливи и високо-
литерарна дескрипција. То је читав свијет осјећајности
љепоте бескраја и доживљаја, раскошно сликање из ис-
куствене ризнице. Рељефно осликава појединости пре-
познатљиве за одређене временске и просторне димен-
332
зије. У Пушоњићевим пјесмама често се истиче Звезда

као главни лик његовог стиховања. Она му је стални са-
путник у трагању по пространствима мисли.
Пушоњић је постигао врхунски успјех у изградњи
поетског есеја. Није му то било ни тешко јер као риједак
неимар репортерских записа максимално је овладао тим
жанром, без обзира да ли га је саопштавао пјесмом или
прозним записом. У било ком случају остварено је језгро-
вито смисаоно исходиште и јасна сликовна оријентација.
Бошко Пушоњић оставио је трајан траг у литератури
о свом завичају. Тражио је тајанствене нити у природ-
ним, културним и традиционалним богатствима свог
краја. Такав траг отиснут је у његовој збирци Звезда над
Злодолом у којој каже:1
Злодо је далеко од мора и града

Тамо је проклетсво мога завичаја
Тамо и небо мојих звезданих стада
.....................
А конак тамо избегава зоре
Анђели кад преносе сазвежђа сјаја
Од Милешева преко Дурмитора...
Пушоњић Бошко (1933 – 1986), Црљенице, Пљевља. Kњижев-
ник и новинар. Дипломирао је на Филозофском факултету у
Београду. Дописник листа Политика из Подгорице. Објављивао
пјесме у више листова и часописа. Заступљен у антологијама
поезије. Предсједник Удружења новинара Црне Горе. Добитник
вриједних награда и признања. Збирке пјесама: Време у звезде
расковано, Љубишња, Звезда над Злодолом,
Kоначиште времена, Заум пољем Тара тече, Нордијке у Тари,
Балада о Пиви, Црна Гора изблиза (путописи и репортаже), Од
Обода до Сутјеске (репортаже и записи), Тара - лепотица света
(репортаже), Неуништиви народ (репортаже) и др.
333
Никола Рацковић
КУЛТУРА КАО МЈЕРА

СТВАРАЛАЧКОГ И
УМЈЕТНИЧКОГ ДОМЕТА
(Никола Рацковић: Лексикон

црногорске културе, Друштво за очување
црногорске духовне баштине, Подгорица)
Култура као мјера вјековног развоја и процеса иска-

зивања стваралачких и креативних вриједности до сада
је представљана бројним публикацијама. Већина од тих
књига биле су непотпуне, једностране, без ваљано дефи-
нисане концепције и критеријума. Међутим, изласком
из штампе Лексикона црногорске културе 2009. године,
аутора Николе Рацковића, у издању Друштва за очување
црногорске духовне баштине, у значајној мјери допуњен
је фонд писане ријечи о црногорској култури. С обзиром
на чињеницу да је култура широк појам који означава
однос човјека према свијету и себи самоме, није било
реално очекивати да овај лексикон обради све катего-
рије културе у претходно поменутом значењу. У овом
лексикону култура је, углавном, третирана као синоним
за стваралаштво, односно како сам аутор каже њен фи-
лозофски, умјетнички, научни, религијски и уопште ст-
варалачки израз створеног. На релацији тих категорија
аутор је засновао концепцију лексикона у коме су, поред
више стотина имена, заступљене и бројне одреднице и
335
појмови који су у вези са културом. Ту су заступљени

појмови о културним добрима и траговима културе на-
стале на простору данашње Црне Горе од праисторије до
савременог доба, културне, образовне, научне установе,
неки географски појмови и бројне одреднице које прате
разне научне дисциплине кроз дужи временски период..
У Лексикону су заступљена бројна имена која су дала
значајан допринос развоју научне мисли из области при-
родних и друштвених наука, људи који су постигли за-
видан домет у умјетничком стваралаштву, књижевници,
сликари, вајари, музичари, филозофи, архитекте, филм-
ски ствараоци, просвјетни радници, истакнути публи-
цисти, новинари, сакупљачи народног стваралаштва.
Наравно то су они који су свој стваралачки рад иска-
зали у резултатима обликованим у одговарајућим фор-
мама које су доступне јавности и које ће представљати
значајан прилог цјелокупном културном насљеђу Црне
Горе и шире.
Највећи дио простора свакако је посвећен персонал-
ним одредницама, са поентом на библиографије као нај-
важнији дио сваког аутора. У књизи је нашло мјесто 200
илустрација из свих фаза развоја црногорске културе.
Лексикон је фактографског карактера. Садржи само по-
датке о стваралаштву без изречених вриједносних судо-
ва о створеним добрима.
Очигледан је напор аутора да Пљевљима и ствара-
оцима овог краја да у лексикону заслужно мјесто. Томе
су, осим наглашене искрене намјере аутора, између
осталог, допринијели и неки консултанти својим суге-
стијама са овог подручја, Добрило Аранитовић и дру-
ги. Истина, о пљеваљским ствараоцима и пљеваљској
културној баштини имало је више писаних извора (Ми-
336
лорад Јокнић: Искре пљеваљске Гимназије, Споменица

пљеваљске Гимназије, књиге Узеира Бећовића, Војкана
Бојовића и др.), што је олакшало аутору приликом са-
купљања материјала за ову вриједну књигу. Можда је на-
прављен мали пропуст што ти извори нијесу поменути,
јер чињеница је да су те публикације користили аутор
или његов главни консултант за писање дијела Лексико-
на који третира пљеваљски крај.
Но, без обзира на мање недостаке којих није лише-
на ниједна књига, Лексикон црногорске културе пред-
ставља вриједан допринио проучавању, презентирању,
наравно и вредновању културног наслијеђа Црне Горе.
Аутор, у сваком случају, заслужује ријечи похвале за
уложени напор на овом дјелу коме је приступио крајње
одговорно, стручно и професионално. Својим садржајем
и методологијом обраде, Лексикон представља солидну
основу будућим лексикографима да употпуне ову књигу
новим информацијама којима аутор није располагао или
се не поклапају са временском димензијом овог издања.
Издавач Лексикона црногорске културе је Друштво
за очување црногорске баштине, Подгорица. Коначну
верзију књиге својим мишљењем и сугестијама овјерили
су рецензенти проф. др Вукота Бабовић, проф. др Душан
Ичевић, Гојко Кастратовић, Милован Радојевић, акаде-
мик Радослав Ротковић и Никола Вујошевић.1
Није сувишно поменути да ова вриједна књига није
допрла до читалаца у пљеваљском крају. Нема је чак ни
Никола Рацковић (1935 – 2015), Подгорица. Пјесник, књижев-
ник и филозоф. Бавио се филозофијом, књижевношћу, лекси-
кографијом и библиографијом. Из тих области објавио је више
књига: Шта је у питању, Прилози за лексикон црногорске кул-
туре, Филозофска мисао у Црној Гори, Дрво из завичајног дво-
ришта, Ознаке и став и сумња и др.
337
у Градској нити у школским библиотекама. Издавач и

аутор требало би да је на адекватан начин приближе за-
интересованим читаоцима са овог подручја, с обзиром
на чињеницу да Лексикон у запаженој мјери представља
бројне културне посленике са овог подручја, као и низ
одредница које су у вези са Пљевљима.
338
Бранко Радошевић
НЕМИР НА
“ТВРДОЈ КАПИЈИ“
(Бранко Радошевић: „Тврда капија“, издавач

Међурепубличка заједница, Пљевља, 1993)
Пјесничка порука „из ожиљка никад цвијет неће

бити“, пјесника и педагога Бранка Радошевића, израже-
на је у пјесничкој збирци овог аутора „Тврда капија“. Та
његова руковет елегије, саткана од тридесетак пјесама,
груписана је у четири мотивске цјелине: Истине лет,
Трептаји, Тихо умирање и Набујала туга. Све ове цјелине
у интегралној вези представљају својеврсну симфонију
пјесникове лирске душе која се најупечатљивије могла
исказати поетским изразом.
Пјесников немир, изражен кроз отпор свему што не
тече по закону истине, реда и хуманизма, исказан је у
првом циклусу у пјесмама Истина, Опомена, Зашто, По-
руке, Мајсторско решето.
Да су мене у крилу држале Мелопена или Еутерпа

Знане музе античког времена,
Ја бих знао шта треба чинити
Рад народа својег и имена.
Пјесме у циклусу Тихо умирање су својеврсни лирски

бисери, прожети филозофско - мисаоним ставом пјес-
339
ника о стварности нарушеном неумом свакојаког несоја

„што сој несоја нови ствара“, како рече пјесник.
Посљедња прегршт пјесама сврстаних под заједнич-
ким именом Набујала туга израз су пјесниковог бола и
шапата рањиве душе што тишином говори посљедњу
тајну и његово осјећање према својим најдражим.
Из љубави према дјеци са којима је као истакну-
ти просвјетар и педагог друговао значајан дио радног
вијека, настала је збирка пјесама Мали ловац. Ријеч је о
занимљивој причи о бојажљивом дјечаку исказаној на
полетан и занимљив начин стиховима који носе у себи
природну ритмичку организованост, распјеваност и
лексичку свјежину. Ток занимљиве збирке Мали ловац
намеће утисак да је аутор добар познавалац дјечије пси-
хологије, што је природно кад се зна да је Радошевићева
мисаона преокупација била дјечија машта. Кад се опре-
дијелио да пише дјечију поезију, аутор као да се руково-
дио оне мисли Жан Пол Сартра који је рекао: -Исксутво
је најбоља школа, само школарина је скупа.
Везујући ову мисао за релацију одрасли – дјеца, пи-
сац жели да каже да смо често у заблуди, па мислимо да
имамо довољно знања и способности за васпитно- об-
разовни утицај на дјецу. Дјечија поезија за аутора мора
бити занимљива, привлачна, утопљена у свијет дјеце и
њихово разумијевање и машту. Читањем дјечијих сти-
хова Бранка Радошевића стиче се осјећај инстиктивне
дјечије радости живота и препознаје се наглашена
спремност аутора за тражење лијепог у обичним ства-
рима свакодневице. Несумњиво, пјесник успијева да за-
довољи све те критеријуме:
340
Дјеца воле секе, баке

Дјеца воле куце, маце,
Дјеца воле птице миле
И лептире лакокриле.
Дјеца воле родно мјесто

Дјеца воле околину
Дјеца воле видик широк
Дјеца воле домовину...
Књига Тврда капија је трећа књига Бранка Радоше-

вића. Збирка дјечијих пјесама Мали ловац објављена је
у издању Књижевних новина у Београду 1996. године, а
1999. од истог аутора објављена је књига Школе у пље-
ваљском крају до Првог свјетског рата.1
Бранко Радошевић (1932) Потпеће, Пљевља. Гимназију завр-

шио у Пљевљима, Учитељску школу у Иванграду а Филозофски
факултет, група педагогија, у Београду. Осим просвјетног пози-
ва обављао је функцију савјетника и директора Међуопштин-
ског завода за васпитање и образовање у Пљевљима и секретара
СИЗ- основног образовања. Објавио више стручно-педагошких
радова у часописима из области васпитања и образовања. Та-
кође, био је ангажован у писању школских уџбеника за основне
школе.
Аутор је збирке пјесама Мали ловац и других пјесама објављи-
ваних у листовима и часописима.
Умро је 1998. године у Пљевљима. Сахрањен у Оџаку.
341
Зоран Раонић
ДИХОТОМИЈА
КЊИЖЕВНОГ НАДАХНУЋА
(Зоран Раонић: Низ језик се

оклизујући, афоризми, 2016, Пљевља)
Зоран Раонић, књижевник универзалног духа, кога

познајемо као пјесника лирског надахнућа, есејисту и
сакупљача народних умотворина, читалачкој јавности
и љубитељима писане ријечи представио се жестином
сатиричара. Објавио је књигу афоризама „Низ језик се
оклизујући“, чиме је успјешно потврдио “дихотомију
умјетничке знатижеље“. Оно што се није уклапало у ши-
роки тематски поетски распон, Раонић је надомјестио
афористичким жанром. Дубоко мисаоним слоганима
упућује нас на олако распознавање друштвене ствар-
ности, појаве, догађаје и људске глупости. Сваки његов
афоризам је симбол који својим значењем, надахнутим
суптилном иронијом, дочарава сликовито веома разгра-
ната тематска запажања:
- Чим је доша на положај, узео је заклон.

- Застава је општенародно добро. Наше је платно а
њихова мотка.
- Политика је курва. Због ње се најчешће дријеше гаће.
И низ других појава које су предмет његовог сати-

рикона су сигурне и актуелне теме које су овим кратким
343
жанром не само додирнуте већ и у цјелини представљене

са поруком вриједном коментара. С правом се читалац
пита како та, на први поглед, једноставна мисао зрачи
тако вишеслојним асоцијацијама. Можда је Раонић тра-
жио нови простор у коме може пласирати своју ствара-
лачку мудрост. Пронашао га је у афоризму као рационал-
ној књижевној творевини. И то у оној врсти афоризма у
коме сатиричар “предимензионира зло да би га умањио“.
Колико су афоризми Раонића не само тематски раз-
новрсни већ и свевременски, казују афористички бисери:
- Ми смо свјетски народ. Свака нам држава лијепо

стоји.
- Митингаш је визионар коме никада није доста нове
власти.
- Од превеликог споменика и земља пуца.
- Одвојили смо цркву од државе. И црква је постала
држава.
Структуру књиге чине три цјелине: Уз језик, Низ

језик, Епи-епиграми, Са врха језика (хиљаду цветова,
нови прилози за биографију цвијећа)
Афористичке искре Зорана Раонића, су, углавном,
како то у уводној ријечи каже рецензент Витомир Те-
офиловић, народни идиоми супротстављених значења
којима кроз парадокс тематизују неки друштвени поре-
мећај, болесно стање или хаос.
- Омирисао је власт и остао без слуха.
344
Куд ћеш већу личну трагедију, него кад под омамом

власти човјек постаје безличан волунтариста који влада-
вину над стварима замијењује владавином над људима
У Раонићевој пјесничкој визији провирују мисаоне
искре које, пјеснички осмишљене, налазе станиште у са-
тирично-афористичној форми. Тако се једна душа нашла
пред бројним изазовима: пјесник лиричар, пише хаику,
прозу, есеје, сатиру, сакупљач народних умотворина, све
је то богата ризница од лексике до идиоматике, синтак-
се и метафорике. Све то говори о његовом зрелом и те-
матски разноврсном књижевном опусу о коме је своје
похвално мишљење исказало педесетак књижевних
стручњака који су се бавили његовим књижевним дје-
лом. Прилог том књижевном дјелу је и ова књига која нас
не оставља равнодушним, која нас хумористичко-сати-
ричним спектром не само забавља већ подстиче на кре-
ативно критичко размишљање.1
(Просвјетни рад, бр. 40, Подгорица, 2016)
Раонић Зоран (1956), Ђурђевића Тара, Пљевља. Kњижевник

и афористичар. Пише поезију, афоризме и хаику стихове. Са-
купљач народних умотворина. Kњижевне прилоге објављује у
бројним публикацијама, листовима и часописима. Заступљен је
у домаћим и страним зборницима и антологијама поезије афо-
ризама.
Kњиге: Вилино коло, Пљевља, 1995, Четири мијене, Пљевља
1996, Диоба ватре, Пљевља 1997, Други круг ватре, Београд,
1998, Мјесец у крилу, Пожега 2000, Изабране пјесме, Обод, Це-
тиње 2001, Око пјесме, Свитак Пожега 2007, Неко доба, пјесме,
Матична библиотека Ваљево, 2009, Бехар у змијарнику ( збирка
најкраћих прича) Алма, Беогрд, 2009, Монографија Тара и Тара-
ни, Збирка афоризама, епиграма и хаику афоризама Низ језик се
оклизујући, Избор народних умотворина Таре и Потарја.
345
ЗБОРНИК ИЗ
ТАРАНОВИНЕ
(Необична књига Зорана Раонића)
Зоран Раонић, познат књижевној јавности као ус-

пјешан пјесник, афористичар и сатиричар, превођен на
више страних језика и добитник више књижевних на-
града и признања, понудио је читатељској јавности за-
нимљиву прозну књигу са необичним насловом Зборник
из Тарановине. Ријеч је о специфичној структури књиге
сатканој од седам циклуса чији су називи изведени из
коријена генералног етимона Тара: Тарановник, Тара-
тринте, Тарасловље, Тарамантра, Тарапричин,Таракање,
Тархаибун.
Сваки од ових појмова чији етимолошки смисао има
упориште у неколико страних и старих језика носи за-
гонетно значење што га је живот саздао у борби човјека
између живота и смрти.
Приче представљају један занимљив свијет садашњег
и прошлог времена простора долине Таре који је, као из
бајке, створен за анегдоте, легенде, причања и домашта-
вања . Није чудо што су на таквом простору нашли ин-
спирације бројни пјесници, сликари, маштари и неима-
ри који су тежили да открију и тајну страну живота овог
простора. Сам аутор рођен је у таквом амбијенту одакле
је још из раног дјетињства понио многе приче, легенде,
347
предања и митове и друге мотиве за свој књижевни рад.

Овог пута то су анегдоте, сажето казани доживљаји и
појаве са ефектном поентом.
Књига је настајала у дугом временском периоду, што
се види по њеној разнородној структури, али и по биб-
лиографским подацима гдје су набројане и награде које
је аутор добијао за неке од ових радова које је објављивао
у угледним листовима и часописима, чиме је заслужено
био заступљен у неким зборницима још прије деценију
или двије. Заправо аутор је овдје сабрао разнородна
прозна остварења, почев од необичне приповијетке По
јутру се свој сан спознаје (награда „ Милутин Ускоко-
вић“, Ужице), у којој је описан сукоб човјека са пролаз-
ношћу, отпор смрти, покушај спасења. У неколико прича
овлаш је наглашен и филозофски аспект приступа теми
гдје се стиче увјерење да је у животу све неизвјесно осим
извјесности умирања, што даље појашњава питањем
својих ликова: - А шта је то ноћ а шта дан, има ли разли-
ке, има ли границе, па све до прозних жанрова у форми
кратких прича и записа анегдотског типа који се некада
састоји само од једне реченице.
Ту је занимљив циклус прича хумористичко-сати-
ричног жанра под називом Таракање, гдје аутор говори
и о савременим друштвеним, транзицијским временима,
пуним неправде и апсурда које човјек, поготово старог
кова, не може да схвати и прихвати.
Посебну врједност ове књиге чини циклус Тархаи-
бун у коме су окупљени хаибуни од којих су неки ушли
у антологију балканског хаибуна, тог необичног прозног
облика у коме има и прича и путописа а који се обавезно
обогаћују хаику пјесмама или се њима поентирају.
348
Сасвим је природно очекивати да ће ова књига, дру-

гачија од стандардних прозних остварења на које смо
навикли, побудити интересовање код читалаца и крити-
чарске јавности. Том књигом аутор уноси у црногорску
савремену књижевност одређене садржинске, жанров-
ске и стилске новине. Као да је пошао од значења ане-
гдота код старих Римљана код којих је ова форма била
тајна историја из приватног живота, па је ставио себи у
задатак да открије ту тајну закопану негдје у бајковитим
врлетним просторима Таре.
Ваља напоменути да је ово већ друга Раонићева књи-
га за двије године чије је издавање подржало Министар-
ство културе Црне Горе на конкурсу за суфинансирање
пројеката из области културе на сјеверу Црне Горе.
(Просвјетни рад, 2016, Подгорица)
349
Благоје Рогач
ЗА ДЈЕЧИЈУ ДУШУ
(Благоје Рогач: „Ово збиља

није шала“, издавач Научна књига, Београд)
Бити пјесник по укусу одраслих можда и није тешко.

Али бити пјесник који ствара стихове за дјечију душу и
душу њихових родитеља заиста није ни мало лако. Зато
је, без сумње, мање пјесника за дјецу. Не може свако да
спозна тајна пространства дјечије душе и маште, дје-
чије радости и животне чаролије. Својом збирком „Ово
збиља није шала“ пјесник Благоје Рогач из Никшића по-
казао је дубоки смисао, како рече рецензент ове књиге
књижевник Добрица Ерић „за нова путовања и зимзеле-
не предјеле дјетињства и поезије“.
Настала као плод дугогодишњег друговања са дје-
цом, збирка о којој је ријеч је сублимат питомог обдарја
и нескривеног жара пјесника за понирање у оне просто-
ре дјечијег свијета који су недокучиви обичном човјеку.
Све његове пјесме заодјенуте су у вео благости, из
кога, у разноврсним нијансама провирују „дјечије руке
као булке“ и вез „златоруке јесени “док развигора пјева
баладу о посјеченим брезама.
Пригодне празничне химне, љубавне оде природи и
њеним љепотама, њежне исповијести о дјечијим тајнама
и жељама, окосница су поетизирања дјечијег пјесника
Благоја Рогача. Такви његови стихови зраче истинском
351
дережљивошћу, са сугестивно наглашеним васпитним

порукама и поукама за најмлађе.
Пјесник бира оне ријечи које најмилодушније одз-
вањају у дјечијој психологији.
„Да вам лице руде булке,

Беле раде беле руке, виоллину цврчак штампа,
Светле свици у ноћима“.
Ништа мање у дјечијој души не одзвањају стихови:
„Ускоро ће прва слова,

Голуждрава Младенова,
Добит крила лабудова
И прхнути ко из снова“
И низ других пјесама разоткрива пјесникову учи-

тељску душу, загрцнуту жарком жељом да скине вео
са голицавих дјечијих тајни. У томе он је овом збир-
ком освојио запажен домет који вишеструко оправдава
мјесто његових пјесама у читанкама за наше најмлађе.
У њима говори родитељска љубав и пјева искрено срце
пјесника за дјечију душу.1
(Просвјетни рад бр. 11, 1990, Подгорица)
Рогач Благоје (1949), Никшић. Завршио Педагошку академију

у Никшићу. Радио као наставник и библиотекар. Пише поезију
за дјецу и одрасле. Заступљен у антологији. Превођен на стране
језике. Члан Удружења књижевника Србије. Kњиге: Обећани по-
ход, Земун 1987, Ово збиља није шала, Београд, 1989, Сеобе из
гроба, Београд, 1990, Сјај мјесеци у вртешци, Горњи Милановац
1991, Стани мало страшни свете, Београд, 1993, Пјесничка чи-
танка, Београд 1997. и др.
352
Миленко Шарац
ЛИРСКЕ НОТЕ ИЗ
ЗАВИЧАЈНЕ БАШТИНЕ
(Миленко Шарац: Повратак

кући, Књижевна задруга Српског
националног савјета Црне Горе, 2017, Подгорица)
Миленко Шарац ступио је на пјесничке стазе у зрело

доба. Имао је пјесничку душу још у дјетињству, али је у
потаји дозријевао, све док се сам није увјерио да њего-
ва поезија завријеђује пажњу не само обичних читала-
ца већ књижевне јавности. Његова прва збирка пјесама
„Позни откоси“ алузија је на његов позни пјеснички рад.
Но, пјесник је доказао да и позни откоси представљају
вриједан и зрио род, што би се могло рећи и за њего-
во пјесничко стваралаштво. Шарац не пише апстрактну
поезију, мада већина књижевних критичара сматра да је
поезија апстрактна. Он пјева о обичном човјеку из за-
вичаја, из народа, о породичним догађáјима, са пуно по-
зитивне садржине, чинећи при томе додир два времена,
оног минулог и новог. Три збирке пјесама „Позни отко-
си“, „Кућа на далеком брду“ и „Повратак кући“ испуња-
вају у цјелини задатак аутора да одгонетне тајну људског
живота и све његове нијансе и стилове понашања и рада
у сеоској заједници. Шарац је један од ријетких пјесни-
ка који у својим пјесмама биљежи и истражује мудрост,
проницљивост, сналажљивост, животно искуство, сми-
353
сао за шалу и хумор, муку међу својим завичајцима и у

свом атару. Није му требало да трага за типовима који
оличавају те особине. Кренуо је од оца о коме пише:
Ено, већ отац раскаша широко поље

Још није осванула преварена зора
Кашље и пљује крв, зна да мора
Платити грозни данак ране грудобоље...
Варљива нада у мајчин повратак, често прекинута

помирењем са истином, инспиришу пјесника да се сјећа
мајчиног погледа и бриге која му остаје у срцу:
Да можда некад помислим

Све је то варка - доћи ће
Опет би било то што је
Једино туга ноћи ће...
Поетска основа у књизи “Повратак кући“ разрађена

је у неколико руковети пјесама од којих сваки циклус
представља тематску цјелину из живота људи и њихо-
ве везе са природом. На тој релацији искрсава тренут-
но и вјечно, слобода и нужност, наде и сумње. Пјесник
не доживљава природу само као љепоту која надахњује
живот, већ као чудесну стварност која је у служби човје-
ка као неодвојивог њеног драгуља који мисли, али и као
њеног вјечитог ривала у непрестаној борби.
Ток кретања пјесничке мисли у књизи „Повратак ку-
ћи“ полази од кућног прага, Породичног родослова, зах-
вата Сате оплакивања и Дане касног љета, запљускује Тај
град, кестенове и Моћевац у њему, милује дане љубави
354
и Сате ситних пакости и улива се у Призивање приче у

којој каже:
О дивни давни дани

О лажи величанствена
Коју упорно призивамо...
У стиховима Шарца снажно је присутан етнолошки

мотив, обичаји и вјеровања:
Сјутра је празник црвено слово

Немој да радиш ништа собом
Једино да ти кажем још ово
Ако је преша можеш мобом.
Немој због ђеце, миве, мала
Немој због много другог тога
У крајњем немој због себе вала
Сви ћемо једног дана пред Бога....
- По особеном „сунчевом сату“, дјеловао је човјек

о коме Шарац пјева и на пољу етичког и међуљудског.
Стога поетика Миленка Шарца, која приказује посебну
народну етику, утемељену на традиционалним хришћан-
ским вриједностима, садржи у себи и нечег митског и
паганског, што се у нашим народним обичајима и вје-
ровањима сачувало још од старих времена. Пјесник се
овим митолошким садржајима послужио у намјери да
што боље представи филозофију живота људи из свог
окружења. Архаични изрази и облици који су у ту свр-
ху употријебљени надилазе локална значења. Основна
намјера њихове употребе јесте настојање да се у језику
355
и кроз језик открије истина о бићу – каже у рецензији

књиге „Повратак кући“ Софија Јеловац.
У пјесничком сабирању разних повода размишљања
присутни су и неки социјални мотиви:
Да ти право кажем
Да се ово нисам запослила
На бувљој пијаци
Не би ми ђеца имала шта да једу.
Тако једноставно, узето у оригиналу од саговорнице,

али тако садржајно и илустративно. Сличну слику о не-
вољама сељака и њиховој борби са немаштином, дугим
и сњеговитим зимама и сушним љетима, неродним годи-
нама, представља стиховима:
И снијег сломи рогове

И кућа као уклета
И гром запали стогове
Ракије при дну бурета.
И киша за врат уљева
И ту на ливади спава
На длану крв од жуљева
Јастук мун откос и трава...
Мисаони излети пјесника у животни усуд људи свог

караја често су праћени стиховима у којима исказује ин-
тимна осјећања. Пажњу привлаче и стихови пејзажног
типа као и они шаљиви, са благом иронијом, попут:
356
Притисла свијет тешка бол

Видиш умиру ко да си пробро
Одоше Стаљин, Черчил, Де Гол
Ево ни Вукола није добро.
Спектру разнородних тема пјесник прилаже и ци-

клус пјесама посвећен граду. Моћевац, Злодо, Брезница,
Голубиња, чије су адреса новембарске магле и кестенови,
опјевани су у сјетном елегичном тону који надопуњује
маштарије дјечака са села који урбани живот доживљава
на свој начин и „сањивим звијездама слути“ прве љубави
крај Брезнице.
Свима лажем да ми ништа није

Сиромаху који љубав краде
Суза росе засметала није
Да је сањам крај Брезнице граде...
У својим збиркама Шарац је смјестио лично искуство

и доживљаје из завичајне баштине и тиме пружио зна-
чајне етно детаље за оне којима је то мисаона и истражи-
вачка преокупација. 1
Миленко Шарац (1959), Пљевља. Гимназију завршио у Пље-

вљима а Економски факултет у Београду. Ради у Средњој струч-
ној школи у Пљевљима ка професор економске групе предмета.
Објавио књиге поезије Позни откоси . Повратак кући, књигу ха-
ику поезије Kућа на далеком брду и збирку афоризама и епигра-
ма Рафална паљба. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и
Хаику удружења Србије и Црне Горе.
357
САТИРИЧНИ ЛИСТ „ТИПАР“

ВРИЈЕДНА БИБЛИОГРАФСКА
РИЈЕТКОСТ
У доста оскудној грађи из културно-историјске ба-

штине пљеваљског краја, ријетку библиографску ври-
једност представљају сачувани примјерци хумористич-
ког илустрованог листа “Типар“, који није штампан већ је
издават у рукописној форми, што значи да је цјелокупни
садржај, текст и илустрације, производ ручног умијећа и
умјетничке склоности његових аутора. Покретачи и уре-
дници овог листа су браћа Атанасије и Ристо Пејатовић
и Стеван Самарџић. Они су припремали и илустровали
овај лист од 1893. до 1895. године. Они су тада били уче-
ници старијих разреда Гимназије у Београду. Нескриве-
ни ђачки таленат и радозналост за освајање нових знања
и жеља за допринос свом, у то вријеме, веома заосталом
завичају, код ове тројице знаменитих Пљевљака потвр-
дила се у њиховом каснијем стваралачком раду који је
оставио запажен траг у научном, књижевном и ликов-
ном животу пљеваљског краја и шире. Атанасије Пеја-
товић, као што је познато, постао је први директор срп-
ске Гимназије у Пљевљима и као вриједан ученик Јована
Цвијића оставио, иако за кратак животни вијек, вриједне
резултате у антропогеографским и етнолошким истра-
живањима у пљеваљском крају. Брат му Ристо, таленто-
вани вајар и сликар, који је студирао ликовну умјетност
на Академији у Прагу, добитник је прве државне награде
359
за вајарство. Међутим, у свом стваралачком узлету и он

је био брзо спријечен смрћу која га је затекла у 30. години
живота. Њихов срдачни пријатељ и братственик из пе-
риода школских дана Стеван Самарџић, учитељ, успјеш-
но се окушао у књижевном стваралаштву и свом зави-
чају одужио се упорним и плодоносним радом, заједно
са осталим угледним људима пљеваљског краја, посебно
у активностима на припремама и отварању пљеваљске
Гимназије.
Према сачуваним примјерцима, уредник „Типара“
био је Атанасије Пејатовић. Он је био аутор прилога који-
ма је на сатиричан начин третирао стање у завичају.
Стеван Самарџић обрађивао је хумористичке поли-
тичке рубрике и вијести из београдског живота. Он је
био и преводилац краћих приповиједака са француског
језика. Ристо је био главни илустратор и карикатурис-
та. Њихова десна рука у завичају био је учитељ Никола
Пејатовић. Његовим посредством „Типар“ је, у тиражу од
једног рукописног примјерка, доспијевао у руке њихових
породица и пријатеља.
„Типар“ је уређиван на мањем формату, у виду пи-
сама, са више занимљивих садржаја из разних области
друштвене стварности. Занимљиво пласирани прилози
говоре о наглашеном журналистичком смислу и изо-
штреном слуху за препознавање значајних тема њихо-
вих твораца. Посебна вриједност „Типара“ је што није
штампан већ исписиван изванредним рукописом, попут
ненадмашних средњовјековних краснописаца. Илустра-
ције показују веома изражен таленат аутора у облико-
вању ликова, чије рељефно дочаране карактеристичне
црте увјерљиво откривају личности које су заузимале
одговорно мјесто у хијерархији власти, без обзира на
360
низак ниво њихових стручних и људских вриједности.

Према концепцији „Типара“ може се судити да је овај
хумористичко-сатирични лист био у функцији борбе
против режима династије Обреновића. Уредници и са-
радници листа нијесу никада заборављали свој завичај,
осјећајући дуг према њему многе мотиве везали су за
неке појаве и догађаје у пљеваљском крају. Главни лико-
ви „Типара“ били су полтрони, послушници тадашњег
режима, пијанице, коцкари и други припадници дијела
свијета који је био заодјенут плаштом лажног патриоти-
зма и ситносопственичким интересима и понашањима
типичним за мале људе.
Мета хумористичко - сатиричних прилога и карика-
тура су обично носиоци власти, режима, реакционарнос-
ти, учмалост, јавашлук у друштву, себичност, заостала
схватања, примитивизам, дволичност, једном ријечју све
лоше људске особине и негативне појаве у друштву. Лаж-
ни морал, друштвене нелогичности, живот пљеваљских
ђака разапет између сиротињског поријекла и наглашене
умне природе, импресивно је представљен у овом листу
који је илегално допирао у Пљевља, јер су тадашње тур-
ске власти забрањивале растурање српске штампе и пи-
саног материјала. Пажњу привлачи прецизност цртежа,
осмишљеност идеја које су исказиване хумористичким
прилозима и цртежима са мање или више наглашеним
потезима карикатурног израза. Запажене су рубрике у
којима се описују славе, народни обичаји и навике. Без
запажања не може проћи кутак из Типарове торбице,
Типарове заповијести, из народног рукописанија и сл.
Ту су и књижевни прилози, приче преведене са францу-
ског језика, шале, ребуси, пародије. Све то говори о јако
наглашеном осјећају уредника и сарадника овог листа
361
за уочавање друштвених недосљедности, доушничких и

фарисејских понашања и других појава које су огранича-
вале слободни и стваралачки дух личности.
У „Типару“ је присустан козеријски начин изража-
вања. Духовитим приповиједањем, на лак и забаван на-
чин, без наметљивог хумора, говори се о некој атипичној
личности или догађају.
На доста изоштрен начин, у сатиричном тону, извр-
гавају се подсмијеху слабости тадашње власти и поје-
динаца у њој, осуђују пороци и разоткривају смијешне
димензије појединаца или група. Сви присутни облици
изражавања који су настали као резултат књижевне,
новинарске и ликовне даровитости аутора, носе у себи
једно отворено усмјерење, јасну поруку и суд, што им
даје обиљежје коментара са хумористичко сатиричном
нотом. Такав начин припреме садржаја и обликовања
листа захтјевао је доста времена, стрпљења и храбрости
као и ризика у случају да „Типар” доспје у руке тадашње
власти.
Постигнут је висок ниво јединства цртежа и текста.
Цртежи ојачавају оштроумни, живи наслов и текст који
је функција слике, и она објашњава, допуњује, локализује
и даје име и презиме цртежу. Текст је подређен цртежу
који снагом умјетничког израза даје печат одређеној
друштвено-политичкој и животној појави или конкрет-
ном лицу и догађају.
Дато је понегдје више карикатура од текста, без на-
слова и потписа, али је ове прилоге, због велике времен-
ске дистанце, теже објаснити усљед тешкоћа у препозна-
вању тема карактеристичних за то вријеме. Тенденција
карикатура се манифестује у разним степенима оштри-
не, од благе ироније до жучне сатире.
362
Задивљује и техничка обрада листа која открива ње-

гов умјетнички домет постигнут сплетом лијепог руко-
писа и мајсторског цртежа. Овакву графичку форму не
би било могуће постићи штампањем, посебно у услови-
ма када су графичке могућности биле на ниском нивоу.
Веома атрактивном ликовно- графичком композицијом
творци „Типара“ успјешно су ријешили неколико основ-
них захтјева као што су форма, хармонија, контраст, ди-
намика, градација и други захтјеви које је потребно испу-
нити у техничком обликовању листа, при чему су главно
изражајно средство били рукопис и цртеж. Знајући да се
лист доживљава прво визуелно, јер је првенствено на-
мијењен дејству ока и реакцији укуса, уредници
„Типара“ трудили су се да привлачним илустрација-
ма, цртежима и карикатурама учине „Типар“ присту-
пачним за читање и препознавање садржаја у тематском
смислу. Текстови су, углавном, пласирани једностубачно.
Карикатуре, као и остале илустрације, дате су у оквиру
мирнијих линија, чиме су ликовно постале изражајније и
видљивије. Линије, као графичко средство у овом листу,
својом јачином не нарушавају и не ремете хармонију и
пропорцију текста и илустрација. У ликовном облико-
вању текста и цртежа дошла је до изражаја даровитост
Риста Пејатовића, талентованог сликара и његова скло-
ност не само за сликарство већ и за графичко уређивање
новина, што је крајем деветнаестог вијека била ријеткост.
Без сумње, „Типар“, који су издавали пљеваљски ин-
телектуалци крајем деветнаестог вијека, вриједан је за-
четак својеврсног стваралаштва, на чије ће се основе,
много доцније, наслонити манифестација Дани хумора
и сатире „Вуко Безаревић“, која континуирано траје у
традицији пљеваљског краја.
363
У Завичајном музеју у Пљевљима чувају се четири

броја “Типара“ из 1893. године, девет из 1894. а исто то-
лико бројева издатих током 1895. године. Није поуздано
утврђено колико је бројева Типара урађено у мануфак-
турној радионици пљеваљских ђака за вријеме њиховог
школовања у Београду.
(Брезнички записи бр. 2. стр. 51, Издавач

НИРО Пљеваљске новине, 1990)
364
Мићун Шиљак
ПЈЕСНИК ХРОНИЧАР
(Мићун Шиљак: Биљег и

необавезни мемоари пјесника)
Мозаик времена и колаж прошлости свог града Ми-

ћун Шиљак смјестио је подједнако у комбинацију пое-
зије и прозе. Као да није могао да се одвоји од пјесничког
израза, па га је ријетким умијећем каткада користио и
у прозним сликама, настојећи да тиме представи пље-
ваљску хронику и личне рефлексије на људе и догађаје.
У таквом универзалном књижевном складу настали су
необавезни пјесникови мемоари, како их сам пјесник
назива, са експонираним лирским сликама свога до-
живљаја и свог памћења. У темама које обрађује Шиљак,
било на пјеснички или прозни начин, препознатљиви
су пљеваљски мотиви, збивања из пљеваљске чаршије
али и дух планинске свјежине, са обронка завичајне Љу-
бишње и бобовских Љутих страна, за које пјесник каже
да нијесу тако љуте:
„Човјек је пробуразио и срце планине“...
Лирски титрај сензибилног бића Мићуна Шиљка

заиграо се у „Биљегу“, збирци, препознатљивој по пјесми
Глоса о пјеснику у којој каже:
365
Прометејски мимо једног доба

Руј година младиком калемиш
Пјесмом себе окова у роба...
У истој збирци он оставља трагове о незабораву час-

ног чина његовог свештеничког братства о коме пише:
Смрт им никад не смијени

Вјечни пламен воштаница....
Прави пјеснички драгуљи су стихови о граду и људи-

ма из завичаја, о неимару Максиму Бојовићу „чија брад-
ва кроз три кољена вријеме засијеца“, попу Дику, Симу
Шиљку, Јосу Шалипуру, божијем рабу у часноме чину.
Импресивни су и стихови о Водицама, Читлуку, Камбер
долу, Источнику, горштацима,топонимима за „пјесму
створеним“
Ликови и Мићуна Шиљка и у стиховима и проз-
ним записима одликују се искреном непосредношћу и
осјећајношћу. Кроз све те ликове говори душа његових
завичајаца. У ритму њиховог корака одзвања одважност
и постојаност њиховог става и погледа, њихова лијепа и
мудра ријеч и хуман гест, по чему се људи препознају. Из
свих пјесникових записа зрачи лирска сугестивност. У
предаху пјесничког израза појави се прозни запис репор-
тажне основе, који укупном књижевном стваралаштву
даје особит шарм. Такав приступ пјесника посебно је до-
шао до изражаја у књизи Снијег пада по Пљевљима. То
је особен израз, лак и привлачан за читаоца, исплетен од
личних успомена на живот и град из времена пјесника,
казаних комбинованим прозним жанром од анегдоте и
366
новеле да потпуне приповијетке. Неки записи подсјећају

на инсерт из коментара, неки су казани кратко, са ус-
прављеним нишаном на актуелне друштвене слабости,
негдје поједине реченице добијају смисао афористичког
значења, што све говори да писац није бирао жанр у раз-
откривању и критици друштвених слабости, глупости и
медиокритетства и недораслости појединаца да упра-
вљају друштвом.
С музиком у вези, испод звучног плашта,

Трештава неукост.
Запостависмо врлину,
Мит да сруши,
Самозванци, надризналци, кликераши,
Јалова машта
Није изазов.
Осјетљивије су вам ноге него уши....
Још једна дисциплина духа привукла је пјесника да се

врло успјешно искаже на књижевни начин. То је хаику
поезија. Кроз појаве у природи и људске емоције настала
је његова збирка „Ласта у биваку“. У ту поетску форму
Шиљак је ушао са поптпуном зрелошћу и спремношћу
да, како рече италијански пјесник Ђузепе Италијано,“
разјарује буру поезије у једној чаши“.
У пјесников бивак стигла је ласта.

Какав догађај: Урамљени пејзаж
У мом биваку.
Гле: Вратила се ласта.
367
Искре боемских и пјесничких авантура провејавају

у највећем дијелу његовог књижевног рада. „На свом се
огњу огрејао“ пјеснички је мото овог ствараоца чији пот-
пуни лик се јасно оцртава у његовом пјесништву. То ја
изванредно запазио Брано Петровић и исказао у пред-
говору збирке „Осми Влашић“, гдје каже:
„Мићун Шиљак остао је досљедан том дубоком пјес-
ничком осјећању и поимању времена. Брђански пркосан
он скрива сузе, али се пјесничка стрепња не да сакрити.
Опстати или постојати у пејзажу који је сав у легенди,
уписати знак, стих, превазићи сопствену омеђеност,
Мићун Шиљак то остварује осмишљеном завичајном
симболиком преко историјских камена – међаша, људи
– челника, манастира – памћеника... пролазног и узви-
шеног“...
Могло би ово казивање пјесника о пјеснику да важи
као универзално значење и тумачење не само Мићуно-
вог „Осмог Влашића“, већ и његовог „Биљега“ и других
пјесничких и прозних исповијести. 1
Мићун Шиљак (1931), Пљевља. Радио у Пљевљима као музич-

ки педагог. Аутор збирки пјесама: После ћутања, МРЗ Пљевља,
1974, Амајлија, Kњижевна заједница „Петар Kочић“ Београд,
1975, На изворима жица,“ Побједа“, Титоград 1979, Биљег, „Обод“,
Цетиње 1981, Бонаце нема KK „Далма“, Пљевља, 1982, Времено-
во (избор)“Универзитетска ријеч“ Никшић 1986, Љуте стране,
„Побједа-промет“, Подгорица 1992, Ласта у биваку, хаику, МРЗ
Пљевља, 1997. Прозни записи: Снијег пада по Пљевљима, На-
родна књига „Алфа“ Београд, 1998, Горка, МРЗ 1989, Пљевља,
Необавезни мемоари пјесника, Обод, Цетиње, 1996.
Заступљен је у више пјесничких збирки и антологија.
Члан Удружења књижевника Црне Горе. Умро 2007. године у
Пљевљима.
368
СПОМЕНИЦА ЗА ЈУБИЛЕЈ
ГИМНАЗИЈЕ
(Монографија Гимназије 1901-2001,

Споменица, издавач Гимназија
„Танасије Пејатовић“ Пљевља, 2001)
Поводом стогодишњег јубилеја Гимназије у Пљевљи-

ма изашла је из штампе Монографија ове школе, (споме-
ница 1901 – 2001).
Монографија садржи више стручно и научно утеме-
љених радова који свестрано осликавају услове настанка
и почетка рада пљеваљске Гимназије, њен стогодишњи
рад и развој, значај и улогу ове васпитно-образовне ус-
танове у културно-посвјетној, образовној и друштвеној
активности током протеклог вијека, не само на простору
пљеваљског краја и већ и на простору Црне Горе и шире.
Споменица, односно Монографија, како у рецензији
истиче проф. др Радивоје Шуковић, заснована је на ши-
роком, добро осмишљеном концепту који пружа цјело-
виту слику рада и развоја ове школе. Осим историјата
Школе, у њој су и прилози - лексиконски текстови о на-
учним радницима, умјетницима, истакнутим просвјет-
ним радницима, животописи народних хероја, подаци о
професорима и директорима, административном и тех-
ничком особљу, добитницима дипломе „Луча“ и Библи-
ографија радова.
369
Аутори ове књиге истражили су вјеродостојне исто-

ријске изворе о стогодишњем трајању пљеваљске Гим-
назије, указали на животни ритам и пулс младости ове
школе који је преношен из генерације у генерацију. Хро-
ничарском методом, акрибично до појединости, аутори
су комплетирали богати стогодишњи љетопис Гимназије,
анализирали релевантну чињеничну фактуру, кадровс-
ку структуру наставног особља, реформске промјене
и друге појаве које су пратиле наставни процес. Ту су
и статистички подаци о кретању броја ученика, њихо-
вом социјалном саставу и успјеху у школским годинама,
смјештајним условима, школским објектима и напорима
на изградњи нове школске зграде послије пожара 1904.
године у коме је изгорјела зграда . Забиљежени су и по-
даци о ваннаставним активностима, резултатима на так-
мичењима и други подаци који употпуњују слику школ-
ског рада и живота у прошлости.
Аутори су показали напор и успјех у анализирању
свих фаза рада и развоја Гимназије, са наглашеним смис-
лом за уочавање свих значајних и занимљивих детаља
на њеном импресивном путу. Пропратили су маркант-
не појаве у њеном животу, предратне и послијератне
трансформације и њен продор у хоризонте савременог
образовног система. Споменица Гимназије казује како
су у њене импресивне резултате своје стваралачко биће
уграђивале бројне генерације професора и ученика који
су својим прегалаштвом и креативним ангажманом до-
принијели да ова институција поприми лице узвишеног
светионика народне просвјете и културе.
Будуће генерације ученика и професора из ове спо-
менице ће сазнати све о првим деценијама рада школе,
о ангажовању Танасија Пејатовића, првог директора,
370
Стевана Самарџића и других њихових сарадника на

утемељењу и стварању образовања које је доприније-
ло истинском просвјетном, културном и друштвеном
препороду. Биће драгоцјени подаци из Монографије за
оне који долазе и што казују да је пљеваљска Гимназија
у вријеме почетка рада била једина гимназија на овом
простору Балкана, од Скопља до Сарајева. У њој је, пре-
ма подацима из Споменице, током првог вијека њеног
трајања и рада (1901– 2001) матурирао 7471 ученик, а на-
ставу је изводио 451 професор, а школом је руководило
25 директора из разних крајева Црне Горе и Краљевине
Југославије.
Прво поглавље је, уствари, историјат пљеваљске Ги-
мназије који је представљен сљедећим радовима: Мр
Исак Калпачина: Увод, Милорад Јокнић: Гимназија од
оснивања до прве матуре 1924-25, др Радисав Џуверо-
вић: Гимназија од 1925. до 1940. године, Јован Петровић:
Гимназија од 1940. до 1978, Јован Лаушевић: Гимназија од
1978-1991, др Радисав Џуверовић: Гимназија 1991-2001.
године, Војислав Бојовић: Гимназијалци спортисти. Ту су
и радови Драгоја Кнежевића: Матуранти 1925-2001. и др
Радисава Џуверовића: Директор, наставници и остало
особље.
Књига садржи биографски лексикон истакнутих пр-
освјетних, научних радника, умјетника и других ствара-
лаца, бивших ученика и професора. Аутор овог поглавља
је Милорад Јокнић.
У Споменици је заступљено 18 народних хероја који
су били ђаци пљеваљске Гимназије. Дата је и хронологија
догађаја у овој школи за период 1901-2001.
Библиограф Добрило Аранитовић сачинио је Библи-
ографију радова о овој школи.
371
Споменица Гимназије је поуздано свједочанство из

прошлости школства у пљеваљском крају и сигурна ос-
нова за даља истраживања живота и рада ове школе. То
је неисрпни љетопис који ће допуњавати нове генерације
својим достигнућима у образовном и културном процесу.
Писац резимеа Споменице је Милосав Грбовић, а пре-
воде на стране језике урадили су професор Драгоје Кне-
жевић, Невена Томић, Емира Хамзић и Драгиња Зечевић.
Рецензенти Споменице су академик Душан Марти-
новић и проф. др Радивоје Шуковић. Главни уредник
је Драгоје Кнежевић, технички уредник Милорад Јо-
кнић а аутор корица Радомир Верговић, академски сли-
кар из Ужица. Књигу је штампало Графичко предузеће
„Панграф“ Београд. 1
(Аутори Монографије: мр Исак Kалпачина, др Радисав Џуве-

ровић, Милорад Јокнић, Јован Петровић, Милосав Грбовић, Јо-
ван Лаушевић, Драгоје Kнежевић, Војислав Бојовић, Добрило
Аранитовић).
372
Ратко Станимировић
НОСТАЛГИЧНИ ДОЗИВИ
ДЈЕТИЊСТВА
(Ратко Станимировић: Снохватице

неспокоја, Удружење књижевника
Србије, Београд, 2006)
Нову лирску руковет приложио је пјесничкој ријечи

Ратко Станимировић, пјесник савремене књижевне ин-
тенције, носталгичних дозива дјетињства и младалачких
имагинативних заноса. У издању Удружења књижевника
Србије из штампе је изашла његова збирка пјесама под
називом Снохватице неспокоја.
Имајући у виду богатство садржаја, бројне синтаг-
ме пословичног значења, додире традиционалних слика
живота и савременог схватања, пјесник није могао наћи
примјереније име за ову збирку до оног којим је у атрак-
тивној графичкој форми урамио ове стихове.
Сазвијежђе ових пјесама аутор је утемељио на три те-
матске цјелине: Снохватице, Мудрољубље и Неспокоји.
Сви ти циклуси увезани су једном мисаоном конструк-
цијом у којој неугасло фигурирају митски изгреви и ро-
дитељски огреви, слој снености и неспокоја. То је очиг-
ледно у стиховима посвећеним пјесниковим најмилијим,
мајци и оцу, прије свега.
373
Светиљке су многе угашене

Ал још свијетли моја стара мајка...
..............................................
Гледајући исказ на мермеру црном
У слици сам твојој спозно своје лице.
У већини пјесама ове збирке су завичајни и поро-

дични мотиви, као и они који одишу домољубљем, чо-
вјекољубивошћу, другим животним сучелицама, радос-
тима живљења (у пјесми Цврчковдани).
Богатством пјесничког израза издвајају се пјесме у
циклусу милозвучног назива Мудрољубље у чијем сре-
дишту је истоимена лирска поема која зрачи звучном
ритмиком, тананошћу, веселошћу са спојем ткива давног
и савременог. Слиједе потом пјесме Достојанство:
Тужан животарим у бурету неком

Следећ Диогена
Ко представљен гекон.
Читаоцу запада у око и Ода Његошу (за двијестоти

рођендан):
Са Лучом си небо тако

Олимпом се душа вије
Предјелима васељенски
У вјечности како ти је.
За свој неспокој аутор тражи одушак у пјесмама Зов

искона, Запрештовање, Огледало моћи, На очевом гробу
и другим стиховима. У овом циклусу је и пјесма Путо-
374
вање по Црној Гори, карактеристична по бројним топо-

нимима које користи пјесник са вриједним лингвистич-
ким играма.
Није морао аутор да констатује у стиховима да је Пјес-
ма што и живот. То илустративно говоре његови стихо-
ви таман колико и ријечи дате на почетку књиге владике
Николаја Велимировића : Ако ставиш свој живот у сти-
хове, бићеш ближи истини, ближи животу. А Ратко Ста-
нимировић, без сумње, предао је свој живот стиховима.
Занесена поетска слика, лирска душа и устрептало
срце што говоре јасном мишљу, присутни су и у првој
збирци пјесама овог пјесника, названој Аурорине бла-
говијести. И ова збирка има додира са посљедњом јер
носи поруку која гласи да је доброта човјека основно жи-
вотно полазиште, а љубав највећа врлина човјечанства.
Дозрио мисаоно и умјетнички, у раму патријархалног
одгоја, Ратко Станимировић нуди читаоцима романти-
чне језичке игре и метафоре, ритмичку милозвучност и
низ дугих пјесничких чаролија. Пригодно је поменути
и риечи рецензента његовог пјесништва Милице Јефти-
мијевић лилић која записа:
-Запитан над смислом судбине човјека, као дјела гло-
балног поретка, Станимировић, пјесник аутентичног
етоса, исходиште свог осјећања и душе налази у својој
светосавској православној традицији и афирмацији по-
тврђених вриједности, дефинисаних као кодекс родне
куће.1
(Пљеваљске новине, децембар 2006)
Станимировић Ратко (1955) Збљево, Пљевља. Објављивао
пјесме и ликовне прилоге у књижевним часописима и листови-
ма. Аутор збирки пјесама: Аурорине благовијести (2006), Снох-
ватице неспокоја, 2014. Живи у Београду.
375
Милош Старовлах
ШКОЛСТВО У
ЦРНОЈ ГОРИ
(Милош Старовлах: Развој основношколског

законодавства у Црној Гори 1870- 2009,
„Унирекс“, Подгорица 2009)
Поред раније објављених више радова из историје

школства у Црној Гори, историчар Милош Старовлах,
представио се љубитељима записа из прошлости новом
књигом из области просвјетне дјелатности. Овог пута
занимао га је нормативни систем на бази кога су уређи-
вани односи у основном школству у Црној Гори од 1870.
до 2009. године.
Аутору није била намјера да провјери често истицану
претпоставку да је школа врло конзервативна институ-
ција и да се од „Сократовог времена није радикално про-
мијенила“, што се у значајној мјери не може оспорити,
гледано са аспекта циљева образовне дјелатности. Људ-
ски развој био је праћен сталном бригом и тежњом за
новим знањем, што је, наравно, било праћено многим
промјенама у развоју наставних учила и метода прено-
шења знаја на ученике. Развој законодавства у основном
школству у Црној Гори (1870-2009) је ријетка књига у
ризници писане ријечи из историје просвјете у којој ау-
тор поклања пажњу аспекту школског законодавства, уз
критички осврт који у најбољој мјери илуструје развој
377
и промјене у школском систему и наглашену поруку у

смислу оне латинске мисли:
„Нека ти јучерашње погрешке буду садашњи учитељ“.
Осим уводних напомена које вишеструко оправда-

вају труд аутора уложен у припрему ове књиге, у књи-
зи су представљени закони из периода Књажевине и
Краљевине Црне Горе, као и школско законодавство у
Краљевини Југославији.
Највећи дио књиге посвећен је ратном и поратном
школском законодавству, са акцентом на идејну и про-
грамску усмјереност ратне и поратне школе. Закон о
увођењу обавезног седмогодишњег школовања, Закон
о одређивању плата наставника у средњим и основним
школама, Закон о надзору рада у основном школству,
Упутства за школски рад у омладинским батаљонима Ју-
гословенске армије, први закони о школству у послије-
ратном периоду, само су неке од истраживачких јединца
које су заинтересовале аутора у расвјетљавању историје
школства у Црној Гори.
Наглашени критички тон аутор је изразио у осврту
на законска акта из периода седамдесетих година, када
се приступило реформи образовања, што, по мишљењу
аутора, није дало жељене ефекте у демократизацији об-
разовне дјелатности.
Аутор је прокоментарисао и Закон о раду Завода за
школство и просвјетној инспекцији и њихову трансфор-
мацију у нове организационе форме, сходно захтјевима
реформе.
Интересантан је податак на основу кога аутор кон-
статује да су основне школе у Црној Гори 50 година ра-
378
диле без сопствених закона о основној школи, а дуго

времена и без сопствених планова и програма. Наиме,
констатује аутор, тада су школе радиле, углавном, по
законима, плановима и програмима земаља из којих су
учитељи долазили.
Први потпун закон о основној школи у Црној Гори
донесен је 1884. године, а сљедећи тек 1907. године.
У осврту на школско законодавство Краљевине Југо-
славије, аутор констатује да је то законодавство засно-
вано на елементима србијанског и аустроугарског школ-
ског нормативног система. У развоју законодавства у
основним школама у Црној Гори у поратном периоду на
највишим партјским и државним форумима утврђивана
је генерална политика у области образовања, док улога
Министарства за просвјету, Педагошког савјета и Репу-
бличког завода за школство није била пресудна. Закон о
основном школству донијет је 1959. године, а од тада до
2009. мијењат је 11 пута.1
У књизи су дати прилози закона који су пратили раз-
вој школског система, чиме је аутор учинио значајан до-
принос у истраживању просвјетних и друштвених при-
лика у којима су почињале и развијале се основне школе,
од првих облика који су били на нивоу курсева, које су
водили нестручни људи, до најновијих форми школског
Старовлах Милош (1933 - 2017), Врбица, Пљевља. Историчар.
Био професор и директор у васпитно-образовним установама
и просвјетним органима Црне Горе. Бавио се истраживањем
школства у Црној Гори и с тим у вези објавио неколико књига:
Путеви и странпутице средње школе, Основне школе у Црној
Гори, Поратне школе између жеља и стварности. Значајну пажњу
посветио је изучавању законодавства у предшколском, основ-
ном и средњошколском систему Црне Горе. Објавио више пуб-
лицистичких и историографских радова.
379
система које намећу европски путеви организовања и

развоја школства.
Користан напор у обликовању ове књиге дали су ре-
цензенти: академик Зоран Лакић, Радован Дамјановић и
Милић Петровић. Књига је изашла у издању ИТП „Уни-
рекс“ Подгорица.
(Просвјетни рад, мај 2009, Подгорица)
380
Стеван Самарџић
СЕВДАХ И
СОЦИЈАЛНИ МОТИВИ
У ПРИЧАМА СТЕВАНА
САМАРЏИЋА
У збирци приповиједака „Из наше нахије“ очигледан

је напор аутора Стевана Самарџића да стварност пред-
стави вјерно, објективно и безлично, по чему се овај
писац може сврстати у реализам као књижевно-исто-
ријски правац. То потврђује и самим поступком обраде и
приступом теми, изражајним средствима и дескриптив-
ним афинитетима. Тему налази у свакодневном животу
обичних људи и догађаја који не представљају ништа
посебно. То је оно што проживљава обичан човјек у сва-
кодневном животу у оквиру својих обичајних схватања и
поштовању традиционалних норми, и као јединка и као
друштвено биће. У његовим причама обитавају стварни
ликови без имало мистичности. На основу аутентичне
животне грађе Самарџић је представио стварност онако
како она објективно постоји, уз наглашену типичност
карактера као основне одлике реалистичког сликања.
Све приче посвећене су различитим видовима народног
живота, од оних давних, фолклорних, до оног које је до-
нијело ново вријеме. Вјерно су пренијете слике народног
живота (прича Два славска колача), обичаји, схватања,
начин говора људи у пљеваљском крају и ширем региону.
Славски колач, по традиционалном схватању пред-
ставља жртву благодарности Богу за „спасење наше кроз
381
Исуса Христа“. Сијечење унакрст симболише Христово

страдање „за нас“. Свештеник благосиља донијето, мо-
лећи Бога да прими принесену жртву у спомен светитеља
који се слави. Један догађај везан за тај обред који замало
да изазове крвопролиће, а који се десио у Мељаку, пос-
лужио је писцу као мотив за његову причу Два славска
колача.
У Самарџићевим причана присутни су и социјални
мотиви као у причи “На раскопано огњиште“. Сељак
Млађен Боровић због биједе и зулума покушава да пређе
границу, али га заустављају аскери, злостављају му жену
и дјецу. “ Отели им стоку, петнаестак оваца и коза. Стока
гладна измучена... и оно блејање њено одјекује жалости-
во“.
Ликови су урамљени у слику природног окружења
које им одређује схватање и понашање. Доминира сеос-
ка тематика са доста фолклорних садржаја. Цјелокупна
фабула у причама Ст. Самарџића има континуирани ток,
прати животну причу са свим детаљима, без динамич-
них заплета, иако ликови пролазе кроз разне ситуације
и исказју понекад интимна стања.
Опис има значајну улогу у структури Самарџићеве
приче. Предмет описивања су пејзажи, портрети, карак-
терне особине личности, доживљаји у разним животним
околностима. “Гледаш пред собом невољу и биједу људ-
ску и животињску... Која је гора. Не зна се шта те више
потреса и узбуђује.... За Млађена су морали јемствовати
поп Мијајло и чича Панто да више неће бјежат из „цар-
ске земље”. Млађен се вратио кући, своме раскопаном
огњишту послије насиља над њиме и његовом ситном
дјецом.“ И дјеца се радују што се враћају у своју малу
колибицу, што ће се опет ваљати једно поред другог под
382
својим тако топлим губером, а поред још топлијег мате-

рина срца… Како ће им мило бити кад се опет врате на
своје старо огњиште. Погледају свуд около себе, све им је
познато, све им је мило, све их опет радосно поздравља:
И онај стари раст изнад колибе, и онај бистри поточић
у ливади и вјерни стари зељов… И она се силно у души
зарадовала, што се опет враћа свом огњишту, родној гру-
ди своје дјечице, ђе ће опет, за који час, мирно починути.
“Родна грудо, иако превише за тебе, трпимо и бол и
јад. Иако смо на теби жедни среће мира и слободе, жедни
свега, на шта као људи имамо право, ипак си вазда драга,
срце за тобом увијек силно бије, над тобом нема ништа
милије, ништа светије”…
Носталгију за минулим временом у коме су аге и бе-
гови располагали туђим иметком и имали власт над љу-
дима и “право на туђу жену” писац је обрадио у причи
Мујага. Цитат из приче илустративно говори о томе:
…Дође му тако на памет стари вакат па зажали за
њим, зажали вала више него што је његова рахметли нена
зажалила за њим, кад је јако и у аскер отишао. Е да се то
може повратити. Не иде Мују никако у главу да има ту и
каквога његовог седеба што изгуби царски љеб, мисли
се он: - Алах наредио те ијо крмског меса, ако сам што
крив… Јесмо ли Турци… Је ли раја раја. Па ето на бигаи-
рихак, седеп раје да будем азул, и то седеп једне Влаиње.
Насто други вакат, нема више старог турковања… Од
негдашњега вакта оста му само један стари јамурлук са
једном пуљком на средини са звијездом и мјесецом као
посљедњи знак негдашње величине… Потјерао дрва, два
товара на продају, страх га обузима да и он сада не буде
раја…
383
Сусрет са Петријом ствара код њега притајну чежњу

за некадашњим вактом. Приликом његове намјере да је
дотакне, у одсуству њеног мужа Видоја, она му отима
пушку, што је за њега била брука и понижење и знак од-
бројаних дана моћи некадашње Османске царевине.
Приче Стевана Самарџића имају садржајну темати-
ку севдаха. Такве су приче “Послије севдаха” и “Срећна
пара” које остављају меланхоличан осјећај код читаоца.
Прожете су емоцијама. Инсерти из неких пјесама севда-
линки функционално су уклопљени у нарацију. Осим зна-
чења љубави оне носе у себи и значење страсти и жала, а
и патње. Самарџић је препознао да је севдах као осјећање
својствено простору пљеваљског краја као и ширем ре-
гиону који је био под управом Османског царства. Писац
посматра севдах као психолошко осјећање, као дио на-
родне традиције, што је препознатљиво у више ликова.
Свако коментарисање таквог стања деградирало би им-
пресиван опис. Најбоље то говоре слике, препуне емо-
ција и узбудљивих доживљаја, у причи “Послије севдаха.”
Срето Перовић, угледан момак у касаби, наочит,
виђен, упутио се сокаком сјетно и замишљено. “Дивно
предвечерје сунце се лагано спусташе своме заходу и
чисто, као да пошљедњим својим зрацима, смијешећи се,
поздравља вас свијет и довикује му. До виђења! Ласта-
вице пролијећу, весело цвркућући, врапци џивџикају…
Онај прољећни ваздух помиијешан са мирисом бехара и
јоргована чисто га опи и дође му некако да га се одјед-
ном надише, да упије усе сву сласт коју му природа тако
обилно пружа. И пјесме му прекидоше мисли… Учини
му се као да се и пјесме и звуци тамбурице, који допира-
ху из другога сокака, и цвркут ластавица, и џивџикање
врабаца и кикот несташне ђечурлије слика у јединствену
хармонију, па све утиче некако опојно и заносно”.
384
Разљеже се пјесма:
“Да знаш драги како срце боли

Срце боли хоће да изгори”…
А потом слиједи наставак:
“Да знаш зоро што је миловање,
Не б’ сванула за недјељу дана”…
Па пјесма уз тамбурицу:
“Хеј моје мало гледање
За мало ти се гледасмо,
За мало двије године”.
Кад ђевојке припјевавају момцима, међу пјевачицама

услиједила је пјесма:
“Буди Срето срца јуначкога,

Спучај пуца, опаши се пасом”…
Међутим, Јово Јањић жели да испроси Љубицу Јере-

мијову. Настају Сретове патње и тешке мисли. Размишља
чак да оде и да убије Јањића… Муке Сретенове нарастају
све док се не отисну у свијет да нађе другу љубав. Циган-
ка му је рекла да болује од кара севдаха. Посебно су му
тешко падале пјесме које су долазиле кроз прозор куће у
којој је све било спремно за Љубину удадбу:
“Што но звонце преко поља звечи,

Отуд иде лијеп млади Јово,
И он носи једну киту смиља
Да оплете својој Љуби вијенац”.
385
Срето се нађе у чуду великих љубавних тјескоба.

Отисну се у живот и као да одушка нађе у пјесми са сво-
јим друштвом:
“Доцкан прођох из Морића хана,

Млада Хајка из врућа амама,
Сретосмо се у тијесну сокаку,
Ја јој рекох и два и три пута:
- Море Хајка уклон’ де се с пута,
Она не шће да с уклони с пута,
Закачише ковче од чакшира
За њезине џанфезли димије”…
Досјети се Срето како је ово можда посљедње вече

момачко и “ да му је да не сване још, или да до зоре испија
сву ту сласт… Нека накупљена и до сада притуљена
ватра обузела га је свега, па чисто не зна за се, види да је
другчији. Раздраган”…
У причи “Срећна пара” писац прати љубавна осјећања
између момка Рада и његове дјевојке Станке.
“Он најави овце са појишта, и засвира у оне пусте
двојнице, рекао би унесе у њих сву душу своју, а звуци
пуни неке слатке, неизмјерне чежње за нечим даљним,
непознатим, распростру се далеко далеко преко њива и
ливада по јеловој и брезовој гори. И мене обузме онда
неко чудно расположење, неко нестрпљење, ишчеки-
вање, нека чудна сјета, све ме неосјетно почне обузимати,
поглед ми чежњиво блуди по величанственом обзорју,
тражећи нешто тамо иза врхова наших поносних гора,
гдје сунце запада, пуштајући своје пошљедње зраке па
се опет заустави на раду. А Раде свира, свира са заносом.
386
Гледам га како се сав предао некој тајанственој сласти,

како му се груди силно надимљу, како је блажен, па му
чисто позавидим.
У заносу почне пјесму:
“Ој Роксанда, ој моја девојко
Не миј косе, не чешљај се често
Зазор су ти са села бећáри”…
Младост, чежња, љубав учинили су да Станка, пома-
ло, води инат према Раду. Наступа узбудљив догађај за
Рада. Син Стојана Секулића заљубљује се у Станку, рије-
ши да је преузме, али упорност мијења ситуацију.
Заказана је просидба. Станка се нашла пред двије
јабуке: Стојан, отац Секулића, извадио врангу (напо-
леона), а Јован, отац Радов, понудио дводинарку. Ипак,
Станка се опредијелила за дводинарку. По том је и при-
ча добила назив “Срећна пара”. Божо, отац Станкин,
вјерујући у пресудан глас родитеља, није сумњао да ће
Станка бити на очевој страни и да ће изабрати Стојано-
вог сина… Ипак, пуца патријархални оков, дјевојка се
опредјељује како јој срце тражи, што је изазвало гњев
код оца Божа.
У већини прича лако је уочити да дијалог писцу слу-
жи као значајно средство у књижевном обликовању
приче, са обимним дијалошким низовима, понекад и без
чврсте тематске везе.
Обимна дескрипција, која донекле удаљава читаоца
од генералне теме, присутна је у причи Преко Рогозне. То
је аутобиографска прича са пута из старе Србије. Писац
описује, објашњава и открива психолошке и социјалне
чињенице (као и у причи Мујага), због чега су његове
приповијетке живи дио књижевног жанра, онај који се
387
чита као у вријеме настанка догађаја, нуди се естетски

доживљаји и аутентична узбуђења. Самарџић гради књи-
жевну слику са пуно детаља, опис природе, ликова, њи-
хових карактера. Сваки опис садржи у себи и одређени
доживљај свијета, што говори да је Самарџић користио
дескрипцију као основни поступак у књижевности ради
представљања физичких и унутрашњих карактеристи-
ка функционалног свијета. Тиме нам писац симболич-
но или алегоријски изражава различита емоционална
стања, као и унутрашња осјећања и расположења ли-
кова. Дескрипција је умјешно везана за друга стилска
средства, метафору, симболе, алегорију… То је изразито
у поменутој причи Преко Рогозне. Путује аутор са ки-
риџијом Рашидом који му је био у пратњи. На путу им
се придружује још један сапутник у чију су добронамјер-
ност посумњали. Ево описа њиховог путовања:
- Мислим тако о моме путовању о сигурности путо-
вања, збирам утиске са Косова, Звечана, Грачанице…
Мисли ме преносе у далеку прошлост, замишљам како је
било некада а како је сада, како се Србин некада осјећао,
како се сада осјећа, колико је потока суза Ситница пре-
дала Ибру, Ибар Морави, Морава Дунаву, колико је гро-
бова неопојених, неосвећених, колико се честитих душа
до потоњег часа надало бољим данима…
О сусрету писца и Рашида, који му је био на услузи,
са човјеком који носаше “мартинку” пушку о рамену,
писац каже: - Чело затурено, очи крупне, зеленкасте, ис-
кочиле мало напијед, стално звјерају тамо амо да се мо-
раш клонити његовог погледа, нос широк, дугачки брци,
опуштени без реда, уста развучена… За силавом му се
виђаше велики посребрен револвер и корице од повећег
ножа, изнад силава извезен кополар, минтан, доље бије-
388
ле арнаустске чакшире и чизме до кољена, а прекрио се

бјелом кабаницом… Страх од њега… Био је то Осман,
познати убица и разбојник. Изазвао је страх у кафани у
којој је наручио гусларску пјесму да пјева Бешир:
“Бог да живи нашега султана

И његову силовиту војску
Да прифати седам краљевина
И посјече свије седам краља”…
Још већу дозу страха код својих сапутника Осман је

изазвао “када је пао у одушевљење, извадио револвер и
почео пуцати у вис”… Ипак, све је прошло без крви.
У приповиједању писац се служио жаргонском лек-
сиком, дијалекатског и провинцијалног поријекла. Језик
је колоквијалан у функцији смисла и значења, што је
иначе карактеристично за српски реализам…У језику су
заступљени провинцијализми, дијалекатска обиљежја,
гласовне карактеристике људи о којима пише. Писац је
показао детаљно разумијевање живота у својој нахији, у
свом малом граду.1
Стеван Самарџић рођен је 1877. године у Пљевљима. Иста-

кнути просвјетни радник и књижевник, један од оснивача
пљеваљске Гимназије. Нижу гимназију завршио у Београду а
Учитељску школу у Алексинцу. Kрајем 19. вијека, заједно са Тана-
сијем и Ристом Пејатовићем, покренуо хумористичко-сатирични
лист Типар (у рукописној форми) који су слали својој родбини
у Пљевља. Радио је у Гимназији у Пљевљима. Био је управитељ
основних школа у пљеваљском крају а затим просвјетни инспек-
тор за Нови Пазар, Нову Варош, Сјеницу, Пријепоље, Прибој и
Пљевља.
389
Начин приповиједања углавном је вођен у дијало-

шкој форми, мада има детаља гдје се монолозима ис-
казујумисли јунака, изговорене у себи. Може се рећи
да су структурни елементи књиге складно постављени
у причама, мада има и елемената који нарушавају овај
поступак, али то ње значајније умањило умјетничку ври-
једност и функцију приче.
У неким причама евидентни су детаљи епске легенде
саопштени сплетом реалистичког приповиједања и не-
ких стихова епске поезије. Таква је прича “За душу Еми-
лију Кастелару”.
390
Милинко Стојановић
У ИМЕ ПРАВА НА
ПАМЋЕЊЕ
(Милинко Стојановић, Голи оток -

анатомија злочина, Стручна књига, Београд, 1991)
Једна прича о стравичном голоточком мучилишту

привукла је пажњу широке читатељске јавности. Ријеч
је о књизи Голи оток – анатомија злочина, аутора Ми-
линка Стојановића, која по својој суштини, богатом
садржају и сугестивној снази казивања о голооточкој
голготи, представља, како рече њен рецензент Алексан-
дар Драшковић, својеврсну енциклопедију Голог отока.
Иако је о томе доста писано, ова књига осваја највећи
домет у истраживању, обликовању и презентирању ис-
тине о голооточким патњама које надрастају моћ сваког
описивања. Зато ова књига о најцрњој рупи на планети и
највећој мрљи на људској савјести неизрецива је прича о
садистичкој и мученичкој ликвидацији човјека у човјеку,
из које ниче порука за сва времена да човјека више мори
понижење него ли смрт, па макар она била и најсуровија.
-Аветињски спецификум Голог јадранског острва
садржан је у несхватљивој чињеници што су и сужњи и
џелати били припадници исте идеолошке наркозе, исте
расне крви, како каже Драшковић. Аутор књиге, бивши
голооточки роб, ветеран каменог судилишта и мучи-
лишта, остаје ипак непрепознатљив у студиозној анали-
зи зла чији је и сам сапатник.
391
У књизи фигурирају конкретни ликови трагичних

хероја и њихове постојаности, исказани у истини да је
човјек тврђи од камена ако је човјек и да је непобједив без
обзира на његову физичку ликвидацију. На другој стра-
ни аутор, са изоштреним смислом за књижевни израз,
оцртава ништавне карактере и ликове који под најраз-
новрснијим облицима психофизичке и биолошке торту-
ре сами се одричу своје људске димензије и ревидирају
став по диктату казаматских властодржаца, спремни да
прихвате и најгрубље облике понижења само да им буде
лакше.
Читајући ову књигу читалац стиче утисак да гле-
да филмску траку о логорским збивањима и методама
којима је сламан човјек и којим је морални и људски лик
немилосрдно скрнављен и чупан из биолошког човјеко-
вог бића.
Књига је својеврсна слика кроз коју се вјештим сти-
лом и сплетом чињеница и драматичних момената ауто-
ра одсликавају оба лица Голог отока, садашњег „култиви-
саног“ и некадашњег суровог концлогорског Голог отока.
Аутор изражава оптимизам да није далеко дан ходо-
чашћа народа голооточким жртвама.
Преживјели голооточки мученици, којима је оду-
зимано право на размишљање, сачували су право на
памћење и очување моћи сјећања – у име тог права, на
лицу мјеста, стазама и маршутама Голог отока, казују
истину о логорским чудима, да се она не забораве, са
жељом да се не понове.
- Ова књига може да послужи као приручник бу-
дућим посјетиоцима, посебно ходочасницима логорских
заточеника, који су ту годинама мучени и од којих многи
одатле ни главе нијесу изнијели - истиче аутор књиге.
392
Свеобухватним психоаналитичким представљањем

голооточког мучеништва у свим његовим нијансама ау-
тор ове књиге успио је да до сада да највећи допринос
истини о збивањима из бесудне 1948. године па надаље.
Нијесу заобиђени ни господари живота ни смрти и тво-
рци великог злочина чије поруке и поуке морају имати
одговарајуће мјесто у историји. Задатак господара жи-
вота био је да од невиних заточеника створе понизне и
послушне грађане и поданике и тиме застраше све ос-
тале, како би себи осигурали доживотну власт, осмиш-
љавајући најмонструозније облике мучења над којима се
згражава људски род. Мучне сцене започињу самим чи-
ном хапшења, а затим се настављају транспортом, када
су спроводници на јарболу брода привезали дебелим ка-
напом кажњеницу Дору у стилу и пози разапетог Хри-
ста. Слиједи затим истовар транспорта пред страшним
стројем и други призори страве и ужаса који се не могу
заборавити.
Посебна новина и значај ове књиге је њено лексич-
ко богатство никло у условима логорског тлачитељства.
То је голооточка терминологија која даје књизи посебну
снагу а која голооточко умирање и мучеништво осли-
кава на најувјерљивији начин, јер је никла у склопу го-
лооточког механизма и психофизичке тортуре у којој је
душа човјека бездушно вађена из његовог бића.
Из широког голооточког појмовника издвајамо: дру-
штвено-користан рад, радилиште мермер, Петрова рупа,
жица, барака, собни старјешина, ревидирац, активиста,
банда, пасивиста, бојкот, строј, бојкот банде, киблирање,
преваспитни кажњеник, куфераши, репоње, здраве сна-
ге, двомоторци, панмуџон, зид срама, трагач, ревизија
става и сл.
393
Но, заиста је тешко дати исцрпнији приказ ове књиге,

с обзиром на њену вишедимензионалну тематску слоје-
витост. Настала је као плод права на памћење, како рече
њен аутор, на масовну политичку погибију на политич-
ком попришту.1
(Пљеваљске новине, јул 1991)
Стојановић Милинко (1921), Подгорица, адвокат и публи-

циста. Дипломирани правник. Учесник НОБ-а од 1941. Голо-
оточки заточеник. Предсједник Удружења „Голи оток“ у Црној
Гори. Аутор књига: Голи оток - анатомија злочина, Београд 1991,
Анатомија голооточке мисли и ријечи (сјећања, Београд 1996,
Вјечито на попришту, мемоари 2001.
394
Сенад Струјић
У СВИЈЕТУ МИСЛИ
АФОРИЗАМ НАЈДУЖЕ ТРАЈЕ
(Сенад Струјић, Путујући афоризми,

Пљевља, 2015)
Да хумор није ствар духа већ срца, како рече њемач-

ки књижевник Лудвиг Борне, истински је потврдио Се-
над Струјић својим афоризмима које смо преточили у
књигу мисаоних медаљона о разним комичним појавама
и догађајима.
Полазећи од схватања да је хумор најдемократскија
од свих људских навика и да хумор не значи само смејати
се већ и боље знати, није онда чудо што је Сенада Струјић
смисао свог размишљања нашао у афористичном исказу.
Вјероватно то је чинио из љубави и смисла за препозна-
вање суштине мудрости, дубоко схватајући значење оног
афоризма да „у свијету мисли афоризам најдуже сјаји“.
Струјић је један од не великог броја афористичара који
је препознао суштинско значење овог књижевног и фи-
лозофског жанра, тражећи у њему и дајући му мисаоност
и филозофски начин промишљања, прожет послович-
ним мудростима из живота. Поента његовог афоризма
јесте да пред читаоца или слушаоца постави задатак да
се замисле, да трагају за креативним мишљењем, да раз-
мишљају изван захтјева обичног живота и свакодневице.
У томе успијева да и у обичном животу и међу обичним
395
људима пронађе велике мисли којима демантује миш-

љење да су оне само привилегија великих људи. Сваки
његов афоризам је домишљај за себе, независан од неког
ширег контекста а самим тим са јасно назначеном пору-
ком која даје особеност сентенце. Афоризам Струјића је
збијена и језгровито смислена формула бројних тема. То
је мини коментар у коме не изостаје и духовита потка
којом се надопуњује дата мисао која постаје провокатив-
на максима саопштена филозофским ставом о човјеку,
свијету и животу.
Афоризам је Струјићу основно средство комуници-
рања, на улици, у кафани, у свакодневном животу. Аутор
је успјешно за-одјенуо у хумористичку форму неке при-
че из свакодневице а које су у вези са оним што се осјећа,
што народ мисли и доживљава, чиме исказује критички
однос према друштву, свијету и човјеку.
Са мало ријечи он успијева да збијено, богато зна-
чење мисаоних искри учини свевременски актуелним и
занимљивим. Показао је да је афоризам домишљај чији
се сјај може препознати и правилно протумачити дужим
ишчитавањем.
Предмет његовог афоризма су властољупци, силни-
ци, безосјећајци, охоли људи, бескрупулозни, смијешни
ликови, корумпиране сподобе, поткупљивци, људи лаж-
них и дуплих стандарда. Све њих циља афоризам брзо,
ефикасно, убојито, са осјећањем горчине.
Креацијом афоризама дотиче све људске глупости
и изопачености. Замишљени ликови су му спонови, со-
циопате, охлократе, политичари, страначке вође, који су
чврсто учаурени у своју приватну љуштуру и из ње, како
вели Сарт у „Замку“, помаљају главе само када су у пи-
тању њихови интереси. У његовој гравитацији духа фи-
396
гурира узбуђење и стално изражена жеља да ухвати ону

нит на којој човјек исказује све своје мане и слабости...
Струјић није до сада имао своје књиге, а могао их је
давно имати, али из осјећаја одговорности остао је за-
мишљен над својим афоризмима које је дограђивао, бру-
сио и изоштравао њихову стријеле, трагајући за правом
формулом људских глупости, лакомости и властољубља.
Пред његовим величанством афоризам дуго је глачао
своје мисаоне искре и профилисао их жанровски у стилу
који изоштрава ефектно дејство код читаоца.
Овом збирком афоризама Струјић даје значајан пр-
илог афористичком изразу ЦГ и ширењу хоризоната
слободе критичке јавности.
Окусити слат ове афористичке збирке могуће је ак-
тивним читањем и тумачењем, чиме се читалац увјера-
ва у проницљивост и искуство аутора стечено у једном
времену богато темама за иронију и сатиру, времену ду-
ховне, политичке, економске глобализације и кризе коју
ствара човјек.
Из његових афоризама може се закључити да је ау-
тор фасциниран синдромом мудрости и ријечи којима се
човјек ослобађа свих притисака, било оних који су про-
извод унутрашње стране личности, било социо-психо-
лошких стања кроз које човјек пролази, заробљен стра-
хом на путу постизања већег нивоа грађанске свијести
и демократије. Његови афоризми су фрагментарно пр-
иповиједање које у цјелини има значење, мада су му и
афоризми појединачно сваки слика животног мозаика.
То је својеврсна карикатурна димензија друштвених ано-
малија и глупости и сурове реалности, саопштених ко-
локвијалним језиком. Поента Струјићевог афоризма не
претендује на духовитости већ на пословично казаној
397
мисли са наглашеном поруком: „Никуда нећемо стићи

ако не дођемо себи“.
Ишчитавањем афоризама Сенада Струјића стиче се
утисак да је ријеч о одговорно грађеном хумористич-
ком афористичком тлу. Стога сматрам да ће хуморис-
тичко-сатирични мисаони фрагменти Сенада Струјић
имати трајање и да ће представљати вриједан прилог ма-
нифестацији Дани хумора и сатире „Вуко Безаревић“ и
вриједан напор у обогаћивању хумористичко- сатиричне
мисли уопште.1
(Милорад Јокнић: Ријеч на промоцији

20. јуна 2015. Пљевља)
Струјић Сенад (1954 – 2014), Пљевља. Гимназију је завршио

у Пљевљима а Правни факултет у Подгорици. Радио у Руднику
угља на одговорним пословима. Спортиста – фудбалер. Оста-
вио је бројне афоризме од којих многе није ни записивао. Афо-
ристичке прилоге објављивао у штампи и саопштавао на књи-
жевним скуповима. Учесник је манифестације Дани хумора и
сатире „Вуко Безаревић“. Објављена му је књига, послије смрт,
„Путујући афоризми“.
398
Славенко Терзић
НА ПУТУ СТВАРАЊА
МОДЕРНИХ ДРУШТАВА
(Др Славенко Терзић: Србија и

Грчка 1856-1853, издавач Историјски
институт САН-у, Београд 1992)
Оно што до сада савремена српска историјска наука

није тумачила и објаснила у потребној мјери у вези са
међудржавним односима Србије и Грчке, учинио је др
Славенко Терзић, директор Историјског института Ср-
бије, својом књигом Србија и Грчка 1856 – 1903.
Тема књиге је однос Србије и Грчке за вријеме бал-
канског националног препорода од 1856. до 1903. године,
то јест од Париског мира до реформске акције великих
сила у старој Србији и Македонији. У првом реду аутор
се бави борбом за стварање националних држава и мо-
дерних друштава, у духу европских схватања, на темељу
старих духовних вриједности. Такву борбу, према резул-
татима истраживања аутора књиге, започели су управо
Срби и Грци својим националним револуцијама 1804.
односно 1821. године. Основни план балканског саве-
за био је отпор Османском царству, што је био основни
разлог јачања веза између Србије и Грчке чије је супар-
ништво било засновано на блиским духовним и култур-
ним традицијама. Главни циљ сарадње Србије и Грчке
био је борба за Балкан, јер се сматрало да само удружени
399
балкански народи могу довршити борбу за ослобођење

својих сународника од османске власти.
У првом дијелу књиге аутор говори о Европи и бал-
канском питању педесетих до седамдесетих година 19.
вијека. Потом слиједи неколико прилога о српском и
грчком националном програму и искушењу политике
балканског савеза о Србији и Грчкој у вријеме велике
источне кризе 1875 -1878. Посебно поглавље је повратак
Србије старим средиштима државног и духовног живо-
та, гдје се говори о отварању Срба према Грцима и ства-
рању основа за успостављање чвршћих веза на духовном
и економском плану између ова два народа.
У посебном поглављу третирају се српске национал-
не тежње у коме се говори о Цариграду као центру српске
активности на Балкану. Тај покрет је започео одласком
истакнутог научника Стојана Новаковића (1842 – 1915)
за посланика Србије у Цариграду, старом центру не само
балканске него и европске политике.
У посебном поглављу аутор се осврће на преговоре о
интересним сферама у Македонији.
Настојећи да научно расвјетли однос Србије и Грчке
у другој половини 19. вијека, др Терзић успјешно рекон-
струише збивања и износи чињенице, чиме пружа ширу
друштвену и идејну подлогу на којој су обје израстале.
За расвјетљавање шире историјске, етнографске и
географске основе политичких чињеница аутор је ис-
користио историјске и политичке студије Стојана Но-
ваковића и антропогеографске студије научника Јована
Цвијића.
У овој историјској монографији аутор наглашава ис-
торијске проблема у односима двеју земаља као и про-
блеме у свакој од њих засебно. У средишту пажње, поред
400
осталог, аутор ставља питање Македоније, њену поли-

тичку, културну, етничку, религијску инфраструктуру,
посматрајући комплексност тог питању у контексту ени-
гматичног балканског синдрома српско-бугарско- грч-
ког троугла у другој половини 19. вјека. Иако су у првом
плану предмета књиге политички односи између Србије
и Грчке, аутор се осврће на низ унутрашњих политичких
преображаја, идеологију, економију, просвјетне прилике,
културне прилике и друге компоненте које су детерми-
нисале односе двију држава и њихов међусобни статус.
Др Терзић успјешно оживљава, уз мноштво аргумена-
та, суштинске идеје времена код Срба и Грка, њихова на-
ционална осјећања, представе о сопственој историјској
прошлости, улогу цркве и вјере у мисији могућности њи-
ховог националног уједињења.
Под свјетло историјске науке аутор ставља више зна-
менитих личности које су имале пресудан утицај у одно-
сима ове двије земље и који су својим политичким и на-
учним ставовима допринијели јачању основе за њихово
чвршће споразумјевање. Међу таквим личностима аутор
помиње кнез Михаила Обреновића, Иљу Гарашанина, Јо-
вана Ристића, Стојана Новаковића, Владана Ђорђевића,
Светомира Николајевића, Јована Кумануди и Фирми-
лијана Дражића, а међу Грцима помињу се Марко Рение-
рис, Александар Кумундурос, Харилаос Трикупис, Алек-
сандар Заимис и Леонид Вулгарис.
Ова књига представља значајан допринос српској
историографији у исцрпном и документарном прикази-
вању историје односа Србије и Грчке са традиционално
наглашеним идејама за јачање српско-грчког савеза и
сарадње, о чему свједоче и нека садашња збивања и ста-
вови у вез са низом питања која се у историји више пута
понављају.
401
Издавач ове књиге је Историјски институт Срп-

ске академије наука и умјетности. Уредник је академик
Славко Гавриловић а рецензенти академик Радован Са-
марџић и Владимир Стојанчевић.1
(Пљеваљске новине, бр. 894, 1993)
Терзић Славенко (1949), Пандурица, Пљевља. Завршио Фило-

зофски факултет – група историја, у Београду. Радио у Историјс-
ком институту САН-у, гдје је био научни савјетник и директор
Института. Магистрирао и докторирао у Београду. Члан САН-у,
члан више одбора САН-у, предсједник Српске књижевне задру-
ге, сенатор у Републици Српској, амбасадор Србије у Москви.
Објавио књиге: Стара Србија (19. и 20. вијек), Србија и Грчка и
више других историјских радова на бази истраживања историје
српског народа и историје Балкана и великих сила.
402
СЛИКА ЗА ИСТОРИЈУ
СА ЛИЦА МЈЕСТА
(Варади Геза и Лаки Имре:

Новопазарски санџак Пљевља,
Будимпешта 1912. Преведено 2009, Пљевља)
Преводом и штампањем књиге под називом Нови Па-

зар – Пљевља санџак, издавач нуди читаоцима, научној и
стручној јавности, вриједан и занимљив исјечак из исто-
рије пљеваљског краја за период 1878 – 1908. Било је то
вријеме када је у Пљевљима била смјештена аустро-угар-
ска команда за санџак Пљевља која су тада била сједиште
аустро-угарског конзула. Као што је познато, аустро-уга-
срка војска ушла је у Пљевља 10. септембра 1879. године,
одмах послије Берлинског конгреса 1878. године и остала
све до анексије Босне и Херцеговине 1908. године.
Аутори књиге Варади Геза и Имре Лаки, писали су,
како истичу на почетку књиге, оно што су видјели и
доживјели за вријеме боравка у пљеваљском крају. Без
обзира што се не можемо отети утиску да је у књизи
наглашена доза пристрасности према Аустро-угарској
монархији, чији ратни поход оправдавају, наводно, да
„заведу ред и обезбиједе основна људска права и слобо-
ду заосталом полуварварском становништву“, књига
садржи више занимљивих догађаја из пљеваљског краја
из тог периода. Иако је поента дата на живот у војном
403
гарнизону, гдје су били стационирани мађарски војни-

ци, интересантни су неки народни обичаји како код мус-
лиманског тако и код православног живља које, са нагла-
шеним смислом за препознавање занимљивих животних
детаља, осликавају свједоци тог времена.
Логор или табор, како су га називали, представљен
је као културно-образовни центар који „свјетли попут
огромне бакље усред источњачке ноћи заосталости“.
Запажени су и снажни литерарни описи не само при-
роде већ и људских нарави са ових простора, чиме је
потврђена вијековна жилавост и тежња за слободом и
непомирљиви став народа који је туђинца на свом тлу и
близу свог огњишта увијек посматрао са неповјерењем
као крвног непријатеља.
Такав детаљ изражен је реакцијом извјесног Са-
марџића на ријечи аустроугарског официра, при чему он
не крије спремност и одлучност народа овога краја да
одбрани легалитет слободе и права на њу. Да би надокна-
дили своју инфериорност у односу на моћнике великих
сила које су му дошле у двориште, он исказује презир
према новом господару, држећи се оне Његошеве мисли:
Све су силе мртве и ништавне

За онога који право мисли.
У окрутним животним условима, у поднебљу гдје

господаре планине, пећине, недођије и стална опасност
од болести, ратова и тешких времена, лично и опште
достојанство било је највеће богатство човјека овог по-
днебља, упркос невољама које су га вијековима прати-
ле, а то је било препознатљиво и од стране припадника
аустријских официра који су се са нескривеним стра-
404
хом кретали овим просторима. О томе говори сусрет са

мјештанима Мештревца
Књига садржи приче из Новопазарског санџака у
чијем средишту су била Пљевља са околином. О том пр-
остору аутори кажу: - То је покрајина која је утиснута
између Босне, Србије и Црне Горе, преко које из Сараје-
ва води прав пут преко Пљеваља до Солуна, до мора, и
коју је, на основу Берлинског споразума, наша монархија
окупирала заједно са Босном и Херцеговином, без обзи-
ра што је већ била призната као територија Турске. Тако
смо уз њихове трупе тај простор држали под окупацијом
дужи период у циљу да га, заједно са турским снагама и у
договору са њима, одбранимо од српских и црногорских
банди и пљачкаша. Главни циљ је био да се заштити то-
лико чувана и његована европска мировна равнотежа-
истичу на почетку књиге њени аутори.
Овај инсерт не наводимо случајно, већ њиме жели-
мо да укажемо да освајачке аспирације моћних земаља
имају свој континуитет и тренд, који у условима новог
свјетског поретка добија нове форме и ''хумане намјере''.
Зар заиста није парадокс тврдити да се једна територија
окупира како би се заштитила од народа који ту живи
вијековима.
Бројни догађаји и доживљаји, који су били предмет
пажње аутора, аутентична су слика живота понајвише у
касарни, мада нијесу изостале и слике из народног живо-
та. Са новим господарем изграђена је и прва католичка
црква чија су звона смјела да звоне, док у православним
црквама умјесто звона оглашавала су се само клепетања
дрвеног чекића од висећу даску. Импресивне су слике о
културно-забавном животу у касарни, опери, баловима,
хоровима, излетима и другим облицима забаве који су
405
унијели изненађење и неповјерење у психологији народа

који није навикао на логодан, миран и забаван живот.
Интересантне су слике о обичајима, сахранама код
муслимана, при чему су забиљежени случајеви да су љу-
ди сахрањивани у стању клиничке смрти да би се испо-
штовало вријеме предвиђено за сахрану. О томе говори
цитат:
„Језиво је било пролазити поред гробља у ноћним са-
тима одакле су допирали јецаји оживјелих а сахрањених
лица“.
Но, обичај и исламски принцип ту је старији чак и
од могуће помоћи. Превладала је помиреност турских
мушкараца са судбином, уз констатацију: „Оно што је
отишло у земљу, нека остане у њој“. То је кисмет (наводе
аутори).
Према опису аутора, најзанимљивије и најтипичније
мјесто у граду је чаршија. То је свијет истока. Такву ис-
точњачку ноту нема ни Сарајево ни Константипољ. За-
довољство је читати и остале приче попут Авантура ло-
горског свештеника кроз Челебиће и однос тамношњег
становништва према њему, приликом провјере да ли је
поп или није. Увјеривши се у њихово непријатељско рас-
положење према њему, он прихвата да се жени женом
удовицом коју су му наметнули само да би избавио живу
главу. Занимљиви су и други путописи од Метаљке до
Јабуке, дешавања у хану Селмановића, аустроугарској
постаји на Готовуши.
Запис о светом дрвету оставља посебан печат на
читаоца. Ту су се састајали великодостојници исламске
и православне конфесије и доносили главне одлуке. Ту
би застали и кад би пратили покојника у вјечни мир. Ту
су вијећали Турци прије уласка аустријских трупа 1878.
406
године у Пљевља да ли да се супротставе или не новом

окупатору, о чему су разговарали и са угледним пред-
ставницима православног свијета. Ипак, према казивању
аутора, превладала је одлука да се мирно прихвате Аус-
тријанци, па до рата између Аустријанаца и Турака није
дошло, премда су Срби били спремни да се ставе на стра-
ну османске управе говорећи да им је бољи и трули дрве-
ни турски јарам него ли гвоздени јарам новог окупатора.
Приликом штампања и превода ове књиге настојали
смо да сачувамо њене аутентичне карактеристике у из-
ворном издању. Штампана је 1912. године у Будимпешти.
Највећа захвалност свакако припада Драгољубу Боро-
вићу који нам је понудио овај раритет из фонда своје
вриједне архиве. У истој мјери дугујемо и захвалност
Марти Мићић која се латила једног озбиљног, обимног
и сложеног посла и превела књигу на српски језик. Уз
високо поштовање професионалних принципа у прево-
дилаштву дала је вриједан допринос фонду историјских
сазнања из прошлости пљеваљског краја с краја 19. и по-
четка 20. вијека.
Када би смо издвајали неке поруке из ове књиге, са
ововременске дистанце могли би рећи да се неки догађаји
понављају или имају своје рефлексије у новим околно-
стима, да су карактеристични отпори свакој промјени,
да се навике, обичаји и друге карактеристике народног
живота ипак мијењају под утицајем нових околности,
што је учинило да се град Пљевља профилише у град ви-
шеслојне прошлости, занимљиве и разноврсне урбане и
културне инфраструктуре и јаке духовне традиције.
Књигу коју представљамо поткријепљује ону народ-
ну мудрост: - Ако желиш да видиш будућност, погледај у
прошлост, или како рече нобеловац Андрић:
407
- Све што је човјек некада мислио, осјећао и радио,

нераскидиво је уткано у оно што ми данас мислимо,
осјећамо и радимо. Уносити свјетлост научне истине у
догађаје прошлости, значи служити садашњости. То до-
вољно говори да историја не може више бити слушкиња
политике већ мора истином доприносити стварању си-
стема вриједности на бази којих ћемо градити нове и
здраве друштвене односе.
( М. Јокнић: Ријеч на промоцији књиге у

Пљевљима, 26. јуна 2008)
408
Милорад Веруовић
ИСПОВИЈЕСТ УРЕДНИКА
(Милорад Веруовић: Исповијест

уредника, издавач „Замграф“, Чачак, 2003)
Када човјек срасте са професијом он, упркос година-

ма, заборавља на пензионерске дане. Десило се то Ми-
лораду Веруовићу, новинару и публицисти, некадашњем
уреднику регионалног листа Полимље. Овај неуморни
посленик писане ријечи током посљедњих 15 година у
пензији оставио је небројене писане биљешке о свом
времену, према сопственом виђењу и доживљавању. Све
те новинарске биљешке, фрагменти, утисци, хронике, за-
писи, непосредна свједочења многих догађаја су чиње-
нична подлога за његову нову, посебно за новинарску
професију интересантну, књигу под називом Исповијест
уредник.
Никада не заборављајући Андрићеву мисао „ Све-
тити се животу заборавом“, Веруовић је цијелим својим
срцем и бићем настојао да од, на први поглед, животних
ситница сазида својеврстан споменик времену и људима
који су то вријеме обиљежавали.
Остајући досљедан новинарском позиву, Веруовић
је своју животну спону са регионалним листом у коме
је петнаест година „рударио и надничио“ на дужности
директора установе и главног уредника, исказао кроз
прегршт својих аутентичних свједочења и узбудљивих
409
сјећања, чиме је дао значајан допринос обиљежавњу пе-

десетогодишњице листа Полимље, који је, након 25 годи-
на ширења журналистичке мисије регионалног гласила,
утицајем бирократских структура сведен на нижи ниво
и постало касније општинско гласило билтенског про-
фила.
У једном хронолошком редосљеду аутор у књизи
Исповијест уредника пласирао је бројне значајне и за-
нимљиве чињенице које су остале забиљежене на стра-
ницама Полимља, листа грађана ширег подручја што су
се ослањали на лимску долину и пругу Београд – Бар.
Радећи тако цио живот у „професији слатке горчи-
не“, Веруовић је сопствене доживљаје у својству уредни-
ка забиљежио и оквалификовао као значајан аргумент
политичког и друштвеног стања времена у коме је радио,
чиме је изоштрио слику којом је успјешно представљао
живот и теме у цјелокупној својој микроструктури.
Новинарску и уредничку нит Веруовић је водио пре-
ко низа догађаја који су задесили милешевски крај и
личности које су долазиле у походе овом светосавском
простору, гдје су од искона „пашчад пуштена а камење
свезано“, гдје се на леденој зимској сувомразици исти-
нољубивом човјеку није лако одбранити.1
Милорад Веруовић смјело је крчио путеве истине,
трагајући стално за новим, занимљивим, темама, по-
Веруовић Милорад (1928-2004), Пријепоље. Новинар и публи-
циста. Истраживач прошлости пријепољског, прибојског и зла-
тарског краја, о чему је оставио вриједне записе у листовима чији
је био уредник и сарадник: Полимље, Савиндан, Милешевац,
Златарске новости, Пљеваљске новине, као и другим листовима
и часописима. Објавио је књиге: Полимска виђења, Милешевске
бојовнице, У професији слатке горчине, Исповијест уредника,
Сопотница.
410
тврђујући тиме ријечи доајена југословенског новинар-

ства Мирослава Радојичића: „Ако новинарство није
неко вјечно тражење и неко вјечно сударање“, онда оно
није ништа.
Издавач књиге је „Знамграф“ у Чачку. Уредник је Во-
јкан Бојовић а, рецензенти др Милован Мировић и До-
брило Аранитовић.
(Пљеваљске новине, 1. мај 2003)
411
Витомир Србљановић
КАТАЛОГ МИСАОНИХ
ВАРИЈАЦИЈА
(Витомир Србљановић: Никад,

никад више и друге пјесничке збирке)
Свјетлост и праведност свога духа, љубав према чо-

вјеку и упозорење да се људи чувају сопствених грешака,
основни је мото пјесничког трагања пјесника и сликара
Витомира Србљановића. Из топлине његовог осмије-
ха, пространих мисли, ширине срца, слободоумности и
правдољубивости настало је неколико циклуса поезије
коју је и најбољим критичарима тешко умјетнички ква-
лификовати и означити њихове рефлексије. Сигурни су
у једном: Снагом свога духа и искреном љубављу Ср-
бљановић је направио продор у најсложенија питања
људскости у човјеку и вриједности које може да створи
човјек.
Књижевну сцену Витомир је обиљежио са неколи-
ко збирки пјесама (Недремано око 1979, Беседа на Гори
1979, Са рукама испод главе, Никад никад више и дру-
ге пјесме). Све те пјесме носе у себи ноту љубави али
из њих искричаво бије и осјећај трагичности и сумња у
смисао постојања. Дубоко загледан у човјека и природу
својим пјесничким излетима хтио је да разјасни тајну
човјека, можда руководећи се оном мишљу Достојевсог
који рече: „Човјек је тајна, спознај тајну, ако желиш бити
413
човјек“... Већина његових пјесама прожета је потком ми-

саоне надградње о човјеку, његовом чињењу, са асоција-
тивним елементима на поруку да човјек мора да буде
бољи.
Буди свјетлости раван

Мани војске и славне историје
Гледај како река тече
Кроз пределе и снове
Низ драго, низ тужно вече...
Можда је остала загонетка зашто је Витомир Србља-

новић, послије објављене три књиге, своје пјесничке ре-
лације урамио у нови наслов: Никад, никад више. Ту су
пјесме из ранијег периода његовог поетског надахнућа
(Са рукама испод главе (1972). Стиховима уз пјесми „Те-
орија земље“ пјесник дефинише своје бјекство у убје-
жиште од хајке на „вука самотњака“.
Вук сам куће немам

Ко сте ви
Ни вучицу
Ни хајку за собом не остављам.
Вук сам имена немам...
У овој збирци евидентан је један песимистички на-

говјештај који је још израженије представљен у његовом
ликовном дјелу под именом „ Мозак“, настало 1989. го-
дине. На слици половина главе је потонула у воду, што на
симболичан начин симболизује крај једног стваралачког
узлета.
414
Иако Србљановић није директан у изражавању сје-

те и неизвјесности, евидентна су запажена затамњења у
његовом расположењу о чему казује и сам назив књиге.
То свакако не умањује степен остварености његових пје-
сама, без обзира на смањену дозу њихове распричаности
о осјећањима насталим у стању резигнације. У ритму ње-
говог стиха препознатљив је модел клетве познат у на-
родној поезији:
„У урок те повијала, стазе ми те не познале...“
Србљановићев поглед на живот и смрт прецизно ко-

ментарише књижевни критичар Добрило Аранитовић
који каже: - У бројним стиховима неумољиве рефле-
ксивне носивости, пјесник нас подсјећа да човјек увијек
пребива у присуству смрти, да је она наш коначни и не-
умитни свршетак, али нас то сусједовање са њом наго-
ни да будемо мудри да је прихватимо као изазов. Нема
мјеста за лажне утјехе и оправдања, ридања и распла-
каност над краткоћом живота. То је прије стоички став
тихе резигнације са којом се дочекује неумитност, чија се
силина обесмишљава свијешћу о њој. Пробија кроз ове
стихове паскаловска мисао о човјеку као трски, али тр-
ски која мисли, слабашном отвору кога може усмртити
капља воде и васељена смрвити за трен. Али је та трска
бескрајно надмоћна над својим убицом јер је свјесна себе
до васељена не зна шта ради. Нема бјежања од свијета,
поручује пјесник ма како он био непојаман и неисцрпан.
Он је онакав какав нам се дојима, колико смо га учинили
својим и докучивим, претенциозно би било да одгоне-
тамо његову свеукупну тајну, па чак и тајну само за себе
- каже Аранитовић у приказу пјесничког стваралаштва
415
Србљановића. Уз такве оцјене природно се намећу сти-

хови пјесника у пјесми Сви су нас волели:
Живот је мала случајност

Грејемо разум рукама
Садимо будућа гнезда
Плетена сопственим мукама...
Евидентна је код њега мелодијска и ритмичка уједна-

ченост како у римованим тако и у пјесмама слободног
стиха.
За разлику од те мисаоне преокупације, збирка пјеса-

ма Недремано око, објављена 1979. године, нуди и ведре
теме. Али ни ту се није отео песимистичком размиш-
љању у осами кад каже да смо...“ на дверима слике бола и
да са сваким буђењем нестаје чардак илузија, пропраћа-
мо траве и у немоћи отпора пролазности жали ...цветове
што цветове љубе“...
Сјетан крик изражен је и у пјесми Интима:

Већ смо од живота уморни
Невени нас заводише издају
Путују руке низ чело дни морни
Ни извори нас не препознају.
Слично осјећање препознаје се и у пјесми Црна ноћ:
Црна ноћи ој да си ми
Невеселе очи свила
Међ сновима свете неми
416
Два се орла закрвила.

Црви камен гристи знају
Црн им покров низ низине
Развигори не дувају
Низ пољане вражји сине...
Пјесников немир наставља се и у пјесми „ Покрај гор-

ке ријеке“ (Никад, никад више).
Мене нигде сем у листу који пада

А још не зна за падање
Па се смрти својој краде
Тражи свом животу здање (без нежности и драгања)
Летак лету без надања
Збирка Беседа на гори, чији је циклус претходно био

пред читаоцима, је пјесникова опорука о људима који су
својим дјелом пресудно утицали на културну баштину
нације. Ту су портрети Филипа Вишњића, Вука Кара-
џића, Његоша, Бранка Миљковића, Ковачића, Тина Ује-
вића, Диса. Међу њих пјесник је смјестио и завичајног
пјесника Богомира Аћимовића Далму коме је суђено да
остане у туђини:
...Орлови греду за собом носе

Где су цвркут први пустили
Завичај се и у слуху носи
............
Девет смрти васељена узме, моја уздо
Нараштаја, завичај се копа у туђини.
417
Зашто је пјесник узео за име ове збирке Беседа на

гори која представља збирку Исусових етичких учења и
мисли? Вјероватно да би упознао читаоце да су ријечи
људи које овдје спомиње компилација изрека изговоре-
них у различитим приликама (савјети о неопирању злу,
не судите да вам се не суди, блаженство уживају само
безгрешни, Беседа на гори срж учења Исуса Христа.
Могло би се рећи да је Србљановићево пјесништво у
значајној мјери искорак у освајању и прожимању савре-
мених модела и форми поезије и трагања за неистраже-
ним просторима пјесничког садржаја и њиховог исказа.1
Србљановић Витомир (1937 - 1991), Пљевља. Сликар и пјес-

ник. Основну школу и гимназију завршио у Пљевљима, а исто-
рију умјетности на Филозофском факултету у Београду. Радио у
Умјетничкој галерији у Мостару, Завичајном музеју у Пљевљима
и Гимназији у Пљевљима. За књижевни рад добио је више награ-
да и признања. Био члан више жирија за додјелу ликовних на-
града. Умјетничка галерија у Пљевљима носи његово име. Збирке
пјесама: Са рукама испод главе, Недремано око, Беседа на Гори,
Никад, никад више.
418
Милета Војиновић
ИЗВОРНОСТ И
ДОКУМЕНТАРНОСТ ОСНОВА
ИСТОРИЈСКОГ ПАМЋЕЊА
(Милета Војиновић: Пљеваљски

крај - поријекло и кретање становништва,
издавачи „Пљеваљске новине“ и Предузеће
„Волвокс”, Београд)
Књига Пљеваљски крај – прошлост и поријекло ста-

новништва аутора Милете Војиновића вриједан је прилог
истраживању историјске и географско-антрополошке
теме пљеваљског краја. Оправдање за издавање ове књи-
ге црпи снагу, прије свега, из чињенице што је пљеваљски
крај био у најужем језгру српске средњовјековне државе
Рашке, која је, потом, била средиште и сједиште Херце-
говине, а сам град са својом урбаном структуром био
највећа варош од Мостара до Скопља. То је књига која
представља својеврстан бунт аутора против оних који
хоће да пониште историјско памћење и вриједности по
којима је пљеваљски крај надрастао многе друге средине
које сада предњаче у економском и културном погледу.
Објављивање ове књиге може се схватити као израз
осмишљеније бриге за своје коријене, своју традицију,
јачи културни живот и духовни напредак пљеваљског
краја.
419
Књига Пљеваљски крај Милете Војиновића је ри-

зница података забиљежених на терену током вишего-
дишњег рада. Та изворност и документарност учинили
су ову књигу вишеструко корисном за будуће истражи-
ваче, археологе, историчаре, историчаре умјетности,
етнологе, истраживаче народне традиције и културе.
Њену посебну вриједност чине приложене карте поједи-
них регија на којима су регистроване локације бројних
споменика, бивших цркава, црквишта и других култних
мјеста. На бази тих података много је лакше кренути у
даља истраживања.
У књизи је обрађен и процес исламизације Срба у
пљеваљском крају, чиме аутор аргументовано демантује
политичке злоупотребе овог питања настале највише у
вријеме аустро-угарске окупације БиХ и од стране ко-
мунистичког режима послије Другог свјетског рата. Кул-
турну снагу народног живота у пљеваљском крају аутор
објашњава остацима бројних српских манастира од којих
је поменуо манастир у Довољи, манастире у кањону Таре,
манастир у Маочу, Левер Тари, Козици, Оџаку, Бобову,
Какмужима, Готовуши, Брвеници. Већи број њих, према
тврдњама аутора, страдало је током 18. вијека, али није-
су никада избрисани из народне свијести. Значајни су и
подаци о борби српског народа током и крајем 19. и по-
четком 20. вијека у балканским и Првом свјетском рату,
што све потврђује мишљење да је ова књига незаобилаз-
ни извор и литература за даља истраживања пљеваљског
краја.
Структура књиге профилисана је регионалним при-
ступом у истраживању, при чему нијесу запостављене
микрорегије чијим истраживачким резултатима се свес-
трано поткријепљује тврдња аутора изречена у генерал-
ном ставу о макрорегијама.
420
Књига се у доброј мјери базира на усменом предању

забиљеженом од чак 1200 поузданих казивача. На бази
тих података и других извора аутор је децидно разлу-
чио битно од мање битног, научно од лаичког мишљења.
Војиновић описује значајне догађаје и личности у пље-
ваљском крају, чини озбиљан напор да утврди поријекло
и кретање појединих братстава, при чему биљежи и низ
занимљивих и драматичних детаља веома инспиратив-
них за књижевне ствараоце. Тиме је створио широку
основу да се у даљим истраживањима провјере неки по-
даци засновани на предању и да се допуњују новим про-
вјереним резултатима.
Овом књигом Војиновић је отклонио неке дилеме и
тумачења која су била заодјенута плаштом идеологије и
режимских потреба, као и лажним представљањем поје-
диних братстава која желе да им се припише историјска
заслуга без покрића. 1
Милета Војиновић (1924- 2013), Селац, Пљевља. Завршио је

учитељску и вишу педагошку школу. Дипломирао је на Фило-
зофском факултету у Сарајеву на групи историја и латински
језик. Радио као просвјетни радник и руководилац у образовној
дјелатности и главни просвјетни инспектор у општини. Више
година радио је на прикупљању историјске и архивске грађе.
Текстове објављивао у новинама и часописима. Аутор је књига
Пљеваљски крај (прошлост и поријекло становништва), Путеви
и раскршћа.
421
Милика Војиновић
ВРИЈЕМЕ КАО
ДИМЕНЗИЈА СУДБИНЕ
(Вријеме као универзална и

врховна категорија Милике Војиновића)
Послије шест књига пјесничких мисли, обликованих

необичним стилом, Милика Војиновић своју књижевну
и филозофску зрелост исказао је збирком прича под на-
зивом „Вријеме даје и узима“. Његово духовно и фило-
зофско искуство, профилисано у времену као универ-
залној врховној категорији, тематска је основа његових
седам прича ове књиге: Два слова, Замирисаше ми она
два ораха, Гост међу травама, Мишоловка, Алах може
све, Циганин и Звонце. Све су то основне формуле Воји-
новићевог стваралачког напора да спозна тајне времена
и да људске судбине, диктиране непредвидивим током,
представи у новом временском амбијенту. На тај начин
аутор изражава бунт према ненадним ситуацијама и
судбинама које задешавају човјека против вјечите дија-
лектике времена која „даје и узима“ по закону врховне
силе, без самилости правде и реда.
Колико је само катастрофа, туге и жалости настало у
хаосу нереда и неправде, колико је невиних живота за-
минуло у свијет праведника, колико је уцвијељених душа
остало да се пати. Зар све то није злочин, пита се аутор,
уз помирење са истином да је човјек немоћан пред ви-
423
шом силом па и оном чији је и сам сустворитељ, било

вјером или дјелом.
Неке од тих прича имају потку Хераклитовог фило-
зофског схватања по коме је живот једних смрт других:
ваздух се претвара у воду, вода у земљу, земља у ватру,
ватра у ваздух, а попут тих појава трају и нестају и сми-
сао и бесмисао, љепота и грозота, добро и зло, све по
сценарију једне тајанствене силе коју човјек у својој саз-
најној немоћи назива Бог.
У жељи да спријечи пир малог жутог мрава над не-
моћном бубом, сматрајући такав чин злочином и не-
правдом, аутор исказује свој отпор природи и бескрај-
ној мрежи попут паукове у којој једни страдају а дуги
настају. Раздвајајући бубицу од мрава спашавајући је,
аутор сам себе доживљава и апотеозира, макар у том ми-
норном случају, у лику бога, срећан што је био у улози
свемоћног, те је поштедио бубицу од злог наума јачега.
Ту је, уствари, основа за кључно питање аутора поенти-
раног у причи Гост међу травама. Ко је уредио свијет и
живот на начин у коме господари свемоћни?
''Замирисаше ми она два ораха“, прича је у којој ау-
тор подсјећа на сахрану стогодишње старице. Притекао
је у помоћ њеним најмилијим кад су је спуштали у гроб.
Опоменуло га је на ту обавезу минуло вријеме кад су
најљепши дарови за човјека били коцка шећера, јабука и
орах, оплемењени мирисом и топлином бабиних њедара.
Занимљив је и мотив у причи „Циганче“, заснован на
циганској легенди о спашавању од животних недаћа, али
и зрачку наде и вјере немоћног несрећника у право на
живот.
Смутно вријеме је вријеме „мишоловке“, описано у
истоименој причи. Човјек је и ту у подземљу времена
424
које „даје и узима“. Без узимања нема ни давања, логи-

чан је закључак аутора у вјешто сплетеној кохеренцији
опијености срца и трезвености разума.1
Војиновић Милика (1949), Премћани, Пљевља. Дипломирао

на Филозофском факултету у Сарајеву. Професор у Гимназији и
Средњошколском центру у Мојковцу, затим у Економској школи
у Смедереву. Бави се различитим књижевним жанром. Kњиге:
Обичан живот, роман – драма Смедерево 1997, Живот, Смедере-
во, 2000, Причом живот путује, Вријеме даје и узима и др.
425
Страхиња Војиновић
ДРАМСКИ ТОН
ПРЕМЋАНСКЕ ХРОНИКЕ
(Мр Страхиња Војиновић:

Одјеци из кањона Таре, Стручна књига,
Мр Страхиња Војиновић даривао је завичајној књи-

жевној баштини руковет нових књижевних записа. Из
штампе је изашла његова збирка приповиједака под
називом “Одјеци из кањона Таре“. Овом збирком он је
допунио свој завичајни тематски циклус, књижевно раз-
рађен у књигама Сумрак у затарју, Учитељ на граници,
Виђења и сновиђења, као и бројне прилоге објављене и у
више листова и часописа.
У овој збирци приповиједака, како сам аутор каже,
све је узето из живота. Чак ни имена нијесу промијењена.
Писац се оријентисао на она збивања која су конотирана
са другим збивањима карактеристичним за ратно и по-
ратно вријеме у коме ментални склоп његових ликова,
горштака из Затарја и сусједних Шаранаца, је под твр-
докорном љуштуром страсти, емоција, јуначке тради-
ције, чиме је дао значајан прилог у разбијању једностра-
ности представе о грађанском рату који је немилосрдно
сатирао његове братственике и саплеменике, раздвајао
бројну браћу и сестре, грдно завађао и укрвио најближе
сроднике.
427
Но, у појединим моментима кад крв узаври до врха,

кад су прсти на обарачу, проради и разум код тог дос-
тојанственог горштака, слободара, гордог бунџије и не-
помиритеља са свим што није по мјери његове савјести
и још окоштале племенске свијести. Тај призор писац
сликовито представља односом наоружаних мобеника,
косаца, Хајдуковића, којима је у једној руци пушка и коса
и сусједних Бојовника за чије је око запела премћанска
имовина и срадна и питома имања. Имале су у тим од-
носима пресудну улогу и пријатељске везе два конфрон-
тирана табора.
Пријеки погледи често су пуцали склапањем прија-
тељских веза у разријешењу спорних питања. “Ето, што
нијесу могле пушке и сабље, учиниле су одиве Бојовића
које су се удајом нашле на некадашњем спорном дијелу
Премћана. Једна у Довољи, друга у Лазини, трећа и чет-
врта на Погледцу, пета код Залома, а шеста на Катабуну,
мјесту гдје умало не паде узаврела крв наоружаних мобе-
ника и ненадних придошлица “. - Има у том зловремену и
огледних примјера у којима је проговорио човјек и разум
и надвладао тјеснаце мржње и ускогрудности - закључује
аутор у својим записима на бази помног проматрања кон-
фликтних ситуација у којима је човјек најјефтинија роба.
У вријеме прогона и братоубилаштва, Зарије Рондо-
вић, командант батаљона за краља и отаџбину, спасава
два муслиманска младића од зла што је харало у вријеме
неума и ратног хаоса. За тај гест Зарије је добио поклон
од неког богатог муслимана, коња Шарца, али све то, као
и његова предаја партизанским снагама, уз чврсту гаран-
цију, није га поштедјела од казне по хитном поступку.
Тај занимљив исјечак премћанске хронике, у чијем
завршном дијелу провејава глас покојне пишчеве мајке,
428
што је много нешто претурила преко главе, видјела, до-

живјела и издржала, изоштрио је историјску поруку о
бесмислу грађанског рата у коме страдају највише неду-
жни, заблудјели и обесправљени.
Догађаји и личности са простора Потарја теме су и
његових књига Учитељ на граници, Сумрак у Затарју и
Виђења и сновиђења.
Главна личност књиге Учитељ на граници, у једном
пљеваљском селу, је Јаков Хајдуковић, човјек који је, по-
ред учитељске дужности, обављао и друге националне
и друштвене послове по инструкцијама српске Владе и
Николе Пашића. У обављању тих послова Јаков наилази
на многе препреке, чак два пута избјегао је ликвидацију.
Службовање на граници, гдје су се сукобљавали интере-
си више страна и гдје су буне и хајдуци били нормална
појава, заиста је био велики ризик.1
Живот многих, попут учитеља и националног пре-
гаоца Јакова Хајдуковића, заиста је био на граници и
божија вересија, како је то често истицао. За лик Јакова
Војиновића, учитеља од 1897. године па наредне двије де-
ценије, када је основана школа, аутор веже и обједињава
сва морална, мисаона и осјећајна својства човјека, коме
је света дужност била да се бори за националне интересе
свога народа. Ову књигу сасвим оправдано доводимо у
Војиновић Страхиња (1929), Премћани, Пљевља. Kњижевник.
Гимназију завршио у Пљевљима. Дипломирао на Филозофском
факултету у Београду, група српско-хрватски језик југословен-
ска књижевност. Радио у просвјетним установама у Kраљеву и
Београду. Био главни и одговорни уредник часописа Повеља у
Kраљеву (1971-1974). Писао стручне прилоге из педагошке и об-
разовне праксе.
Kњиге: Сумрак у затарју, роман, Београд 1966, Учитељ на гра-
ници, Београд 200 и др.
429
везу са књигом Одјеци из кањона Таре јер и једна и друга

баве се активним учесницима и свједоцима низа догађаја
који су обиљежавали посљедње деценије 19. и прву де-
ценију 20. вијека.
(Пљеваљске новине, 1. децембар 2006)
430
Слободан Вучинић
ЗАВИЧАЈ КАО МЕТАФОРА
(О књижевном стваралаштву
Слободана Вучинића)
Ако би се за неког могло рећи да је пјесник по рођењу,

који цијелог радног вијека компонује пјеснички текст у
разнородну, по садржају, збирку од двадесетак књига,
и за кога је поезија смисао егзистенције, односно ниво
живљења, перископ за сагледавање живота, онда би се то
могло рећи за Слободана Вучинића. Већ пет деценија Ву-
чинић исијава топлину стихова, везе и ниже праву пјес-
ничку хрестоматију чији су драгуљи љубав, дјетињство,
родољубље, завичај, мајка, отац...
Познати мађарски писац Зилахи у свом роману „Кад
душа замире“ на једном мјесту каже: „Сјај ситних ства-
ри је то што животу даје топлину“. Тај сјај Вучинић је
приписао завичају који је свим својим детаљима уткан у
пјесникову душу. Стога, импресивна је симболика зави-
чаја у пјесничком стваралаштву Сл. Вучинића. Завичај
му је извориште духовног живота, галерија добрих људи,
природних љепота, патриотских осјећања, што предста-
вља темељне црте Вучинићеве поезије у којој се аутор
потврђује као чувар лире прошлости и сањар срећне бу-
дућности.
Дар и жар и стваралачки темперамент, стицани по
оној мисли Десанке Максимовић, када су је на једном
431
књижевном сусрету дјеца питала, зашто је одабрала да

буде пјесник, она је одговорила: – То је мени моја мајка
дала...
На бази стихова могло би се закључити да би
сличан одговор слиједио и из уста Слободана Вучинића,
имајући у виду да је мајка спона пјесника са завичајем,
околином и комшијама, завичајем који му је пружио не-
бројене радости, што му је младост сачувао и оно што
је понио из дјетињства, ту искру, мајчину сузу и бригу
и тихо изговорене ријечи: “Чувај се сине“. То осјећање
завичајне нити исказано је у бројним пјесмама попут:
Наша кућа, Кључ од куће, Мајка, Отац изблиза, Братово
писмо, Брашњеник, Ноћ у завичају, Гост у кући, Људи,
Писмо извору у завичају...
Завичај и мајчина ријеч подсјећају аутора на понос и
достојанство, изнад свега на љубав и захвалност за све
што је лијепо, патриотски и искрено, разумно и људски.
Заточеник у души свог завичаја казује стиховима да
се срећа у људској души изграђује од лијепих дарова ко-
јима нас окружује свијет у коме живимо. Знао је да у гра-
ницама мјере и укуса својим стиховима придодаје и неке
атрибуте народног идиома, како би ојачао значењску ос-
нову пјесничке мисли.
Стихови настали у различитим временским разма-
цима израз су који не стари, јер има за подлогу слике
појава и односа који чине живот сложеним, обичним,
али и необичним. Пјесник прати судбинске биљеге вре-
мена и човјека, ослушкује њихове реакције, открива тај-
не људског живота, прати ликове малих великих људи
и њихове напоре и зној на посној земљи, изворном лек-
сиком дочарава суптилност родитељске ријечи, препо-
знавајући са истанчаним слухом истрајавање човјека,
432
борца, ратара, косца, неимара, складно постројеним под

гредом завичајне дуге. У његовим ликовима провејавају
и психолошка стања чак и антрополошке особености и
мудрости старих људи, ратних ветерана, одважника и
подвижника на књизи али и на њиви и крај стада својих.
Као да је слиједио ону стару арапску мудрост: „Кад уми-
ре стари човјек, то је као да изгори библиотека“. На слич-
ном пјесничком коду су и његови стихови социјалног и
родољубивог тона у којима долази до изражаја социјал-
на црта која показује дубоку људску осјетљивост према
особи која пати због недостатка мајчине љубави и жала
за вриједностима које су нестале .
Остајући увијек уз обичног човјека, пјесник је пока-
зао како треба цијенити и бити вјеран идеалима правде,
поштењу и људскости, мајчиној бризи и љубави, а највећа
рана по њему је када човјек изгуби свој род и дом.
У свим тим пјесмама, сазвучјима животних снова и
личних несаница, он нуди љубав као еликсир младости
и животне свјежине која је најбоље средство против на-
сиља и зла. То су пјесме базиране на мелодичном говору.
Но и када су завичајни мотиви у питању, у неким сти-
ховима овлаш допиру и звуци резигнације, па пјесник
каже:
Завичај треба мање вољети

Јер и он нас полако брише
Изгледа да у свом сјећању
Умјесто наша друга имена пише...
Но пјесник није остао само заточеник завичајних

осјећања. Он стиховима осваја и широке тематске прос-
433
торе и разноврсне животне ситуације. Ево неких темат-

ских бисера: Монахиња, Водарица, Гојковица, Ново дав-
но, Љуба Дамјанова, Зовите ми Малог Радојицу и друге.
Њихова имена говоре да су им мотиви надахнути са еп-
ских врела. Ту су и стихови из циклуса У инат животу,
Има нешто, Треба рећи, Дужник немоћ, Савет, Камен,
Тишина. У свим тим и другим стиховима стиче се утисак
да је Вучинић вјешт управљач стиха и ријечи. Његујући
риму као пјеснички принцип и оквир, аутор остаје вјеран
ритму природе и ритму човјека и његовим склоностима
и природном смислу за ред, рад и дубоко разумијевање
невоља других. Његове пјесме, у додиру традиционал-
ног и савременог, зраче позитивном енергијом која даје
мисаони подстицај и одржава духовну свјежину која зра-
чи из сочности стиха. По стилу приступачности сваком
укусу Вучинићеви стихови не застарјевају, чиме је дао
значајан допринос црногорском књижевно насљеђу.
У зрелом класју пјесама пјесник вјечитог дјетињст-
ва оставио је и вриједну збирку пјесама за дјецу. Мож-
да баш зато што су дјеца најискренија бића у људском
роду, а искреност је код Вучинића основни принцип у
тумачењу својих тематских садржаја, што је природно
утицало да се пјесник занима аркадијом дјетињства и
свијетом дјеце.
О поезији Сл. Вучинића бројни књижевни критича-
ри изрекли су похвалне критике. Цитираћу само једну
коју је у приказу на његову збирке Слане завичајне изре-
као књижевник и критичар Радојица Бошковић: “Пјес-
ничке збирке С. Вучинића су лирски записи о горким
и слатким искуствима индивидуалног и колективног
живљења у конкретном завичају, под препознатљивим
небом и међу својим људима и за које смо сви жилама
434
живота безгранично везани и својим почетком и својим

крајем“. А академик Жарко Ђуровић у осврту на пјес-
ничко стваралаштво Вучинића пише:
- Немирење са пролазношћу је један од препознатљи-
вих знакова у поезији Вучинића. Пјесник у стању револта
даје лирску дифузност коју одликује жив ритам и језичка
чистота.. Дакако, таква условност могла се стећи разуђе-
ношћу и снагом унутрашњег свијета. Иако пјева о ожиљ-
цима свакидашњице, поета нас враћа и у миље удаљене
историје, откривајући у том миљеу митски и животвор-
ни феномен. У том смислу индикативна је збирка
„Ново давно“ у чијим се пјесмама врши демистифи-
кација симбола као у пјесмама о Јерини и Гојковици.
Ево како се он обраћа Јерини: Нек те неко и добром
помене А не само по гласу рђаву...
Пјесник на живот гледа као на драму коју пјеснички
боји. Он њежно и грубо ставља наузнак једно другоме.
Кад пјева о тврдинама живота, опорост је доминантна, а
кад се душа преда елегичном тону, вокација добија мек
звук – констатује академик Ђуровић у приказу на пјес-
ничка остварења Вучинића.
Пјесник са сјетом доживљава све друштвене и морал-
не ломове. Остало му је само да пјесмом пружи отпор
времену и да понекад завапи пред епским личностима,
са химничним тоном:
Нешто ми се у души стијеснило

Зовите ми Малог Радојицу
Тајне нам се уроте спремају
Неће смјети кад виде двојицу...
435
Стихови Вучинића зраче искреном поруком љубави

и трагањем за ситницама које живот значе, а различити
су по мотивској и значењској структури и не тако изра-
женим варијацијама у стилу, што пјесника чини стабил-
ним у својој пјесничкој оријентацији. Говоре то и његови
стихови завичајне носталгије:
Имам небо гдје облаке купим

Имам драгу што по сунцу љубим
И звијезду с које воду пијем
Са другога извора не смијем.
Имам јата распјеваних птица

Имам људе што од вазда памте
Имам пјесму мирних пастирица
Водоношу којој очи пламте....1
(М. Јокнић: Излагање на промоцији,

септембар 2016, Пљевља)
Вучинић Слободан (1947), Павино Поље. Kњижевник и нови-

нар. Завршио Филолошки факултет у Скопљу. Начелник Дома
ЈНА у Пљевљима. Дописник листа Војска и магазина Одбрана.
Новинарске прилоге објављивао у Борби, Пљеваљским новина-
ма и неким електронским медијима.
Пише и објављује поезију и прозу. Објавио књиге поезије:
Откуп главе, Има нешто, Пријатељи добар дан, Kап завичаја,
Земљом је тако, Жељне руке, Брашњеник, Ново давно, Kључ од
куће, Страх од јаве, Под прагом закопано, Слане завичајне и др.
Добитник више књижевних награда и признања. Живи у Подго-
рици, Пљевљима и Павином Пољу.
436
Радован Вујадиновић
АТАВИЗАМ, МЕЂЕ
И МЕЂАШИ
(Радован Вујадиновић: „Међе и међаши“

као персонификација људских сукоба,
сујета и власничке страсти)
Када се писац стваралачки огласи у фази пуне књи-

жевне зрелости, послије објављивања десетина књига о
којима се књижевна критика веома похвално изјаснила,
тада не треба сумњати у квалитет новог дјела. То се по-
тврђује и читањем збирке прича Радована Вујадиновића
„Међе и међаши“, која својом тематиком и лексичким
украсима завријеђује да буде предмет интересовања не
само посленика књижевне ријечи и обичних читалаца
већ и представника других дисциплина којима је предмет
интересовања човјек, његова психологија, правда, етно-
лошке карактеристике и друге појаве које прате човјека
у најразноврснијим животним ситуацијама. Сам назив
збирке „Међе и међаши“ је персонификација људских
сучелица, конфликата и инцидената због разних инте-
реса, њихових осјећања, диоба и ломова у преживљавању
разних догађаја у којима понекад страдају људи ни криви
ни дужни.
Конструкцију књиге чини десет прича: Лоза, Бешика,
Црно платно, Споменик, Гром, Тестамент, Моба, Пито-
мине, Међаш, Вјечни мир. Све су то приче из живота,
о људима са наглашеном довитљивошћу, спретношћу,
437
упорношћу, аскетском истрајношћу, некад и осветнич-

ком психолошком оптиком њихових ликова чији се
свијет и поглед на живот формирају на релацији кате-
горија: земља, ливада, својина, сумња, освета, ријеч.....
То је поглед на један живот у руралном подручју гдје се
гаји култ земље и њиве, али и култ ријечи и досљедност
традиционалним принципима живота човјека горштака,
вриједног ратара, ратника и посвећеног ослонца породи-
це и свега што је у њиговом посједу.
Аутор није остао у обрасцу прича Чехова, Ги де Ма-
пасана и других примјерника добре приче, већ се труди
да теми коју обрађује да нови приступ, да својом причом
даје снажан дах животу, да кроз монологе својих ликова,
рационално и функционално користи све алате, језик,
стил, стилске фигуре, да би упечатљивије дочарао, у син-
тетизованом облику, на уском простору, животну збиљу
и људске судбине. Ефекат је постигнут ријечима са изво-
ра народног говора и живота.
Иако на први поглед има детаља који нијесу толи-
ко битни, у специфичном приповједачком приступу ти
елементи се исказују као колатерална константа осно-
вног циља да свака дескрипција, са израженом свјежи-
ном ријечи и лексиком која је већ на издисају, допринесе
оштрини тематске конструкције.
Казана на такав начин свака акција, радња и збивање у
Вујадиновићевој причи потпуније осликава унутрашњи
свијет и психолошку димензију личности. Као да је све
настало из ауторовог емпиријског доживљаја теме. Стога
се с правом може рећи да се Вујадиновић није одрекао
традиционалистичких приповиједака. Напротив, он их
трансформише у модернистичку форму са више дескри-
пције и детаља. Чак и кад мотив приче није значајан до-
438
гађај, опис народним језиком интригира аутора да дође

до нових или скоро заборављених слика из народног
живота.
Лексички украси којима сликовито представља мен-
талитет народа који је у животу много пропатио, не-
маштину, болести, биједу, неродне године, ратне страхо-
те, диобе, људска страдања од људи и Бога, међусобне
несугласице и осјећај власништва, због чега су неки ње-
гови ликови спремни и главу да положе али не и свој
образ, исказани су у формули - синтагми „Међаши“.
Слично је и у у причи Питомине гдје жеља и борба за
добром земљишном парцелом потискује код човјека чак
и осјећања сродства и љубав према ближњем своме.
У неким причама сам назив, осим отвореног значења,
нуди и асоцијативна навођења читалаца. Илустративан
примјер је прича Лоза у којој градација напорног рада
на подизању лозе креће од Винове лозе, иде преко Зреле
лозе, све до Питоме лозе и Вранца, потом Слатке лозе,
Родосне и Вреле лозе, што илустративно представља на-
порни животни пут тежака који се у девет кољена бори
са литицама и недођијама како би опстао и одржао своје
потомство и очувао генаологију свога братства.
Све приче су тематски различите, имају у себи ро-
мансијерски приступ и могле би се увезати у једну гене-
ралну тематску цјелину.
У богати етнографски материјал аутор је удахнуо
оригинални живот, догађаје и карактеристике ментали-
тета човјека црногорског поднебља. Без употребе ријечи
из народног говора и гномских фраза не би аутор пости-
гао онај ефекат приповијетке по коме се она казује као
својеврстан књижевни род.
439
Диобе у ратовима, закрвљеност због пролаза и путе-

ва, неријешених насљедних права, међаша и злопамћења,
страдања због међа, неспоразуми у диоби имања, неки
су од фактора на којима је аутор утемељио нарави и
склоности својих ликова. Приче у којима Зеко страда од
Шука, неспоразум Божа и Јоза, страдање Сита и Вага,
само се примјери људског ината, сујете и понашања ка-
рактеристичног за рурално подручје.
У неким причама аутор сликовито представља и неке
обичајне норме, као у причи Бешика, у којој послије кр-
вавих обрачуна долази до измирења закрвљених поро-
дица.
У причи Споменик отац и син су своје сумње главом
платили као и њихов противник. Засметало му име на
споменику ветерана из два рата, кад је борба за родну
груду била једини патриотизам. Земља је узела данак и
због парцеле Питомине. Полагање права власништва,
продаја, маратонски судски процеси изазвали су људ-
ске несреће у којима страдају сви супротстављени ли-
кови: Раде, Маре, Соко, Саво, па чак и адвокат који је
био укључен у вођење спора. Кулминација породичних
сукоба и несрећа представљена је у причи Моба, гдје је
описано страдање људи због нарушеног поноса и својин-
ских права а затим и остале несреће које су се обрушиле
на обје стране. Аутор категорички не тврди да неправ-
да и спорови око земље доносе несрећу, али асоцира на
народно вјеровање „да је земља проклета и да има нека
сила која не да неправди да буде старија, не да јој да по-
биједи.“
Пажњу привлачи и сумња у божију казну коју у при-
чи Гром исказује муж због преране смрти своје супруге
Миље и преране смрти других сродника, сумњајући да је
440
то божија казна због премјештања посмртних остатака

својих предака, као и због властите похлепе и упућивања
своје супруге да чува туђе овце .
Такође, сумња је узрок страдања и у причи Споме-
ник који, због идеолошких одступања од “партизанске
етике“, није смио бити подигнут. Читајући ове приче
читалац добија подстицај за мисао. Аутор не даје дефи-
нитивне одговоре зашто се човјек одлучује на лишавање
живота другог и када није угрожен или када не трпи
штету. Такав став аутора намеће потребу постављања
нових питања. Идентификујући појаве и догађаје аутор
нас суочава са моралним, материјалним и психолошким
проблемима главних ликова, указујући на нове просто-
ре за мисао. С правом ће сваки читалац констатовати
да је организатор мобе у причи „Моба“ питао власника
земљишта да тим правцем превози грађу, несумњиво не
би дошло до трагедије, а потом, како сам аутор истиче
и божије казне. Ту видим ангажовану улогу аутора. Ос-
тавио је читаоцима да сами мисле о узроцима људских
несрећа у потрази за одговор на питање како да човјек
буде бољи. То је, иначе, и суштинско питање савремене
друштвене науке.1
Вујадиновић Радован (1941), Глибаћи, Пљевља. Наставник,

кустос, публициста и књижевник. Гимназију завршио у Пљевљи-
ма, а Педагошку академију, група српско-хрватски језик и књи-
жевност, у Београду. Пише приче, приповијетке, репортаже,
драме и романе. Своје радове објављивао у већем броју листова
и часописа.
Аутор је двадесетак књига, углавном, приповиједака: Сије-
де власи, Траг, Kласје, Зид (драма), Kућа, Мачије жице, Образ,
Ватра, Праг, Голуб у кући, Трн у оку, Зрак под земљом, Ни зубом
за камен и др.
Добитник је бројних награда и признања.
441
Пажљивим ишчитавањем ових прича може се закљу-

чити да Вујадиновић даје значајан прилог хрестоматији о
животу села. Све те слике, које су представљене на начин
како то чини писац, добијају форму блиску филозофс-
ком, а по слободи израза и пјесничком жанру ослоњеном
на усменом народном казивању.
Стога сматрам да је ово значајан прилог потенцијалу
приповиједачког дара, као и прилог социо-психолошком
проматрању живота на селу, гдје “земља мајка, земља за-
клетва зна бити и проклета“. Њене међе немилосрдно
узимају жртве чак и из реда блиских заједница.
(Рецензија М. Јокнић)
442
УСПЈЕШНА ЛИТЕРАРНА КРЕАЦИЈА
(Радован Вујадиновић: Зрак под

земљом, издавач „Графокартон“ Пријепоље, 2016)
Романом „Зрак под земљом“ Вујадиновић је постигао

једну успјешну литерарну креацију и показао нескри-
вену даровитост у компоновању радње која се, да није
заснована на аутентичном документу, граничи са радња-
ма књижевне фантастике. По много чему ова књига је
надрасла претходне. Ту је читав сплет доживљаја, што
представљају изазован предмет за социопсихолошко и
филозофско тумачење човјека, стања у коме може да се
нађе и свијета који га окружује.
„Зрак под земљом“ је узбудљиви роман у коме је глав-
ни лик руски војник, који, стицајем околности, у Првом
свјетском рату, проводи читаву деценију у затрпаном
подземном војном магацину, без контакта са спољним
свијетом. У таквим условима борбе за пуко биолошко
бивствовање и очекивања сазнања шта носи сјутрашњи-
ца и „кад ће доћи смјена“, Вујадиновићев лик добија ка-
рактеристике лика из митских прича, лик који наџивљује
немогуће, па и самог човјека, откривајући му надљуд-
ске особине које му из неких чудних извора биолошке
енергије надолазе, како би одолио највећим патњама и
невољама. А све се то дешава у подземном складишту,
препуном оружја и војне опреме, у тами, кроз коју једи-
443
но пробија једва примијећен зрачак свјетлости у коме је

видио зрачак наде.
- Мој роман је прича о вољи човјека за животом,
његовом јачању у условима мрака и самоће, о изворима
снаге коју налази у самом себи, коју извлачи из халуци-
нација, надајући се данас да ће сјутра стићи спас, али не
зато што је човјек најважнији, што је цијењенији од дру-
гих, него зато што је људска похлепа за богатством преча
и примамљивија - истиче Вујадиновић у кратком осврту
на ову књигу.
Радња се дешава средином љета 1915. године на ис-
точном фронту. Пред ударом Њемаца Руси су морали да
напусте тврђаву Брест-Литовск, значајно утврђење гдје
се налазило пространо војно складиште. Да складиште
не би дошло у руке Њемаца, руски заповједник одлучи да
се са улазне стране уруши и затрпа, како би се у повољној
ситуацији могло ослободити рушевина. У таквом прос-
тору остао је на стражи руски војник који је избављен
из мрака тек након десет година. Прича је толико драма-
тична и занимљива да се не може описати. Све што бих
рекао у настојању да потпуније представим овај роман,
било би недоречено и непотпуно доживљено за читаоца.
Схватиће се само пажљивим читањем. Иако би се ова
књига могла сврстати у ратни роман, има нешто што јој
даје други тон. То је, како рече у рецензији ове књиге Ра-
дојица Бошковић, поентилистичка дескрипција индиви-
дуалног стања духа удесом судбине осуђеног да издржи
немогуће.
Врхунац психолошког обрта настаје кад заборавље-
ни војник, након десет година, излази испод земље и од
свјетлости постаје слијеп. То је за њега опет она тама са
којом је друговао десет година. Но, успио је да преживи.
444
„Дочекао је смјену“. Жив и здрав, али слијеп под ударом

дневне свјетлости.
Књига је, како аутор каже, писана на основу аутен-
тичног документа објављеног у новембру 1973. године.
Тада је аутор започео овај роман, размишљао, писао,
брисао, дограђивао, допричавао, мијењао поједине сли-
ке, сумњао у своју интелектуалну и књижевну зрелост
потребну за обраду те теме. На крају се усудио да живот-
ну драму једног несрећника, који десет година проведе
под земљом, у тами, преточи у књигу којом нас је богато
даривао.
За ову књигу аутор је добио прву награду “Драгојло
Дудић“ 2008. године. У рукопису је чамила осам година,
двије године мање од десетогодишњег боравка његовог
јунака под земљом. Штампана је тек 2016, осам година
по добијању награде.
445
ОЛОВКА И ПУШКА СТАЛНИ

ПРАТИЛАЦ ИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЈА
(Радован Вујадиновић: Оловка и пушка, професори и

ученици Гимназије у Пљевљима у ослободилачким буна-
ма и ратовима 1903 – 1945, издавач Скупштина општине
Пљевља и Завичајни музеј, 2001)
Припремом и штампањем књиге Оловка и пушка,

Радован Вујадиновић, књижевник и публициста, дао је
значајан прилог у истраживању мјеста, положаја и уло-
ге пљеваљске Гимназије у историјским догађајима који
су мијењали друштвене, политичке и културне прилике
у пљеваљском крају и шире. У овој књизи аутор је ен-
циклопедијски обрадио портрете професора и ученика
Гимназије, учеснике буна и ратова, народних трибуна,
без чије акције не би било промјена у друштву нити
слободе као основне људске вриједности.
Књига је изашла из штампе поводом 100 година пље-
ваљске Гимназије и представља вриједан допринос у
изучавању историје ове школе и историјских прилика у
којима је почела са радом ова васпитно- образовна уста-
нова.
Ово је први покушај у нашој завичајној историји да
се публикује истина о људима који су кренули у борбе-
не редове без обзира у коме су се покрету нашли, од-
носно први покушај у историји пљеваљског краја да се
447
не прави идеолошка селекција људи и њихово борбено

вредновање. Предмет пажње аутора су људи, родољуби,
борци, међу којима је значајан број бивших ученика и
професора, који су смјело кренули у ратове без идеолош-
ких предрасуда, по својој савјести и убјеђењу, сматрајући
да су на правој страни, упркос разликама, циљевима и
смислу ратовања. Први пут сусрећемо имена четничког
покрета који су све до краја социјализма били на смет-
лишту историје и ван сваког објективног истраживања
историјске науке. Тиме је аутор остао досљедан оном
историјском задатку чији је захтјев да се констатују сви
догађаји и личности који су протагонисти тих догађаја,
без једностране, идеолошке квалификације њиховог чи-
њења, што би значило стављање у датом времену актуел-
не политике изнад историје и њених чињеница.
Аутор је обрадио 747 имена професора и ученика од
којих је 321 дало животе за идеју која их је водила у ос-
лободилачким покретима у Раоничкој буни 1903-1907,
балканским ратовима 1912-1913, Првом свјетском рату
1914-1918. и НОБ-у 1941-1945. С обзиром да је пље-
ваљска Гимназија била језгро интелигенције и збориште
образованих и одважних људи, сасвим је природно што
се сваки покрет трудио да у своје редове ангажује так-
ве људе који су својим ангажманом могли да утичу на
друштвене токове. Увидом у књигу може се констатовати
и учешће појединих братстава у покретима, чији су при-
падници били ђаци или професори Гимназије. Евиден-
тирано је да су оловком и пушком мијењали друштво 23
Кнежевића, 22 Жугића, 17 Перуничића, 14 Обрадовића,
11 Јакића, 10 Јауковића.
Пушке су прихватали и свршени богослови и теоло-
зи. У Другом свјетском рату учествовали су у два супрот-
448
стављена идеолошка антифашистичка покрета - парти-

занском и четничком.
У прикупљању материјала за ову књигу аутор се суо-
чио са бројним тешкоћама.
У недостатку архивске грађе аутор је прикупљао по-
датке из разних извора, од потомака погинулих бораца,
њихових познаника и сабораца, разних докумената и
литературе. Прикупљање података о учесницима пар-
тизанског покрета није било толико тешко, с обзиром
да о томе постоји литература. Једино је питање објек-
тивности свих података који су објављивани по захтјеву
идеолошких потреба. Велики проблем аутор је имао у
прикупљању података о припадницима четничког по-
крета. Аутор с тим у вези није наишо на праву друштве-
ну подршку. Имајући у виду чињеницу да о четницима
није било писаних трагова, аутор је ипак успио да учи-
ни макар први корак на том плану, захваљујући једном
броју историчара, публициста, новинара, чак и неким
припадницима партизанског покрета.
Вујадиновић је разријешио дилему. Трудио се да пи-
ше објективно, непристрасно, да каже гдје је ко био, „на
којој страни“, па нека историја суди о томе. Надамо се да
ће овај почетни корак аутора бити настављен, јер је зна-
чајан број људи, ученика и професора Гимназије, при-
падника четничког покрета остао ван корица ове књиге,
због немогућности аутора да обезбиједи ваљане податке
о њима.
Недоречен је и лексикон о учесницима балканских
ратова и Првог свјетског рата, јер историјска наука о тим
и ранијим догађајима није оставила релевантне изворе.
О некима су дати штури подаци, а негдје и нетачни, што
у наредним истраживањима треба отклонити.
449
Сва имена професора и ученика сврстана су по аз-

бучном реду. На почетку књиге објављена је биографија
Танасија Пејатовића, првог директора пљеваљске Гим-
назије.
Но, без обзира на указане мањкавости, не може се
оспорити значај ове књиге која представља саставни
дио Монографије пљеваљске Гимназије која је засебно
штампана. Из тог огромног потенцијала ума и духа пље-
ваљских гимназијалаца (професора и ученика) веома
разноврсног по националној, социјалној, образовној и
политичко структури, израсле су личности које су оба-
вљале високе војне, политиче, државне и друге руко-
водеће функције, као и значајан број оних који су дали
велики допринос у развој научне мисли и унапређењу
стручности и праксе.
На основу изложеног, може се рећи да је овај рад
вриједан пажње, јер се објављује у вријеме стогодишњег
јубилеја пљеваљске Гимназије из чијег расадника знања
и борбеног духа су никле вриједности примјерног доме-
та у простору и времену.
(Просвјетни рад, 2001, рецензија)
450
Шћепан Вуковић
ГОРДА ГОРА
(Шћепан Вуковић:
Горда гора, Књижевни клуб „Далма“,
Пљевља, 2004)
У издању Књижевног клуба „Далма“ изашла је из

штампе књига „Горда гора“, аутора Шћепана Вуковића,
књижевника, новинара и публицисте. То је необична
књига, „словарица“, у коју је аутор смјестио од „А до
Ш“ изабране појмове и прокоментарисао их енцикло-
педијски, али на црногорски начин, у духу митоманског
схватања ове земље у којој су, како писац рече и најмања
брда највише планине, земље у којој се „може да живи“
од узвишене историје и свијетле традиције.
У ту невелику енциклопедију „Монтенегрина“ аутор
је унио карактеристичне појмове који својим значењем
у Црној Гори на најбољи начин одсликавају менталитет
црногорског народа, његово схватање, начин живота и
однос према људима, догађајима и историји.
Ријеч прошлост у Црној Гори, у овој књизи, не оз-
начава само оно што у суштини представља тај појам.“
То је романтичарско кликовање и натпјевавање, еј Црна
Горо, еј Црногорци, пушка је вјечита дружбеница Црно-
горцу, сјевер је важна тачка црногорског надгорњавања.
Созина је избушена и напаћена гора између Вирпазара
и Бара, спонзоруша је сподоба која не даје ни пет пара
за боју мушких очију. Секс трафикинг страна ријеч, која
451
се посљедњих година окомотила у Црној Гори правац

црногорске хипокризије у којој се сива економија угони
у легалне токове, „СЧ“ језички реформатор, родом из
Молдавије, творац новог правописа у Црној Гори чије
основно правило гласи: папир трпи све, али га треба
штедјети... Што би се трошиле толике ријечи кад већ по-
стоје знаци интерпункције.
Турчин, према значењу датом у овој књизи, је значајна
личност црногорске историје, султан, везир, паша, стра-
далник, мученик, отимач, туриста који љетује и зимује
на црногорском приморју. Тара, ријека највећег кањона,
најчистије воде, најљепшег кањона у свијету, најбогатија
рибом, нај, нај..., Али још више чувена по пјесми:
“Љубио сам цуру гару

На велики Мост на Тару“.
Снијег је посебна бјелина Црне Горе, гора у раскош-

ној вјенчаници, зимско изненађење, саопштење - важан
сегмент активности политичких партија, сахрана - пред-
става у више чинова, читуља, дворидба, ракија, софра,
тужбалица, лелекачи, говори у којима се умире изненада
у стотој у коме су умрли оличење најбољих...
Свадба у Црној Гори је свечаност за пјевање, сви-
рање, пуцање и упуцавање, пензија, ишчекивање чека,
цркавица у наставцима, горко подсјећање на младост,
опору садашњост и неизвјесну будућност.
Петровић Никола би владар само 56 година, страх и
трепет, речено и учињено..., подносио финансијски из-
вјештај у стиховима:
„Малена су средства наша

Не може се доспјет свуда
452
Ал чиме се располаже
Готово се творе чуда“...
Лелекач – пјевач на сахрани, тарзан са црногорског

гробља, капацитет плућа, лелеееееее... легенда - прича о
свим Црногорцима, Ловћен – сабориште громова и ор-
лова, судбина Црне Горе, кукавица – житељ средине у
којој има много јуначких пјесама...
И тако редом, од Андријевице до Шавника, нижу се
појмови са простора мале земље, највеће на свијету: ва-
реника, ватра, Везиров мост, батинање, вино, вук, дипло-
матија, господар, директор, донација, Ђокица, дјeвојка,
ђилкош, здравица, злоречица, жбир, завичај. Свака од
њих је цијела прича о нечему што нема нигдје сем у Цр-
ној Гори. Ту су и јадо, Јапанац, јапанско-црногорски рат,
лажов, Матешево, Морача, море, партизан оличен у лику
Радована Вуковића, револуционара и робијаша, рево-
луционарног пјесника што га убише партизани у зиму
1941. године.1
У Гордој гори има све. Од “А до Ш“, књига занимљи-
вих црногорских прича од којих многе нијесу допричане.
Овај интересантан књижевни жанр Шћепана Вуко-
вића, прожет хумористичко- сатиричним тоном, муд-
ростима и анегдотама, представља, без сумње, значајан
прилог социјалној психологији Црне Горе.
(Пљеваљске новине, 1. јун 2004, стр. 9)
Вуковић Шћепан (1954-2012), Пећ, новинар и књижевник.
Завршио Правни факултет. Био главни и одговорни уредник
Омладинског покрета, главни и одговорни уредник Побједе.
Објављивао новинарске и књижевне прилоге у разним листови-
ма и часописима. Члан Удружења новинара Црне Горе. Kњиге:
Смрт младог писца, Титоград 1984, Дедиње и глогиње, записи,
Подгорица 2000, Горда гора, Kњижевни клуб „Далма“ Пљевља
2004.
453
Ненад Жугић
ЗАВЈЕТ КАО
ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ
ПРИНЦИП
(Ненад Жугић: Завет, Центар за културу,

Жабљак и Књижевни клуб „Далма“ Пљевља, 2006)
Са доминацијом емотивне боје, прожетом ведром и

лаком сјетом, свој поглед на значење, мјесто и улогу по-
етског израза Ненад Жугић саопштава у пјесничкој збир-
ци „Завет“. Пјесник се максимално трудио да продре у
сферу спознаје фундаменталних питања егзистенције, не
скривајући при томе признање да је о суштини живота
могуће пјеснички размишљати у митској равни.
Пјеснички свијет Неша Жугић у збирци „Завет“ гра-
ђен је искрено, осјећајно, попут извјештаја о самовању
али не и о усамљености јер друговање с поезијом није са-
мовање већ доживљај заснован на особеном пантеизму.
Тежиште Жугићеве пјесме чини флуидно, отворено
пјесничко ЈА, које трептајем душе одговара на подсти-
цаје спољне средине, стапајући се са немуштим знакови-
ма и сигналима који отуд допиру.
Завет је за пјесника божанска опомена да се очува
традиција, богата лексика са извора Вукова језика. То
је религијска заповијест и принцип духовног живота
човјека са горских врлети, пастира, ратника, дрвосјеча
али и интелектуалца коме у подсвијести титра лик генеа-
455
лошких традиција. На бази традиционалног духа и слике

живота у традиционалним породичним задругама, Жу-
гић је изградио својеврсну лирску декламацију чији дух
одзвања у разиграној души пјесника. На тим „олимпс-
ким“ планинама никао је слух који се није могао родити
у високо урбаној средини. Знао је да препозна смисао
сваког шушња и корака и да у њима открије скоро забо-
рављена етнолошка и обичајна правила.
Ненад Жугић се из Пљеваља вратио врховима пла-
нине, вјерујући да и сам језик и мотиви у том амбијенту
постижу неуобичајену висину. Неке мотиве из народне
поезије Жугић је заодјенуо умјетничком одјећом и епско
поетско надахнуће слио у лирске медаљоне, препуне на-
родних мудрости из главе обичног човјека.
Пјесников Завет је тематска и типолошка констан-
та, оквирна претпоставка у којој Жугић потврђује свој
стваралачки идентитет. Другим ријечима Завет Нена-
да Жугића је двојник његовог бића. Карактеристичан
шарм пјесничког талента одише у стиховима о Библији,
Мојсију, Христу, подсјећајући тиме на исправност Хе-
родотове мисли која каже да су „Дарданци равнодушни
према свему, али не само према поезији“. Другим ријечи-
ма стихови му казују поруку да је пјесник неупоредива
вјечност простора чија мисао зрачи чаробним духом.
Пјесник као да се руководио платонским виђењем
ствари да „ништа не треба измишљати, већ само у себи
тражити ријеч која постоји у човјеку“ и обликовати је
како ти дар ума казује. Тиме ће те заштитити себе од
себе, од свих насртаја на етичке принципе и интегрални
и морални лик.
Формула човјека, његовог става, принципа, ориги-
налног створа, коме је завјет наслијеђен из неке давне ис-
456
торије, основна је водиља у свим беспућима живота, са-

општава аутор у пјесничкој форми. Различитост мотива:
породични, социјални, религиозни и други учинили су
књигу извориштем емоција, чије таласање оставља траг
проткан нитима лирског ткања. Руковет пјесама Ненада
Жугића под именом Завет чини шест тематских цјелина:
Завет речи, Заслужница, Од себе до себе, Добродошлице,
Од огњишта до кључа, Несанице. У свим тим циклуси-
ма мисли, пјесник жели да потврди да дух човјечности,
што извире из завјетне ријечи, не може пасти. Он лебди
изнад свих рушевина у којима човјек жилаво пружа от-
поре свему што деградира његово биће и мијења његов
идентитет. На том путу носи га књига у којој је исписана
завјетна пјесма и вјера у истину, потврђујући тиме ону
библијску максиму „Човјек је изнад свега, а Бог је изнад
човјека“.
Грешниче, са заветом се
није играти
Ко се од њега огреши
грехове ће испаштати
казна ће га стићи.
Свесудија коме казну изрекне
кажњен је за цео живот.
У стиховима Ненада Жугића препознатљив је поку-

шај одговора на основни принцип Кантове филозофије
и етике „Шта човјека чини човјеком“. Пјесник је увјерен
да макар дио тог одговора почива у ставу човјековом и
завјету као императиву да се човјек очовјечује радом,
ставом и досљедношћу истини.
457
Својом тематиком у пјесничком остварењу Жугић

упозорава на разум и поштовање правде и истине која по
природи припада човјеку. Неки стихови говоре да је пи-
сац заокупљен хуманом страном друштва и појединца,
са поентом на одговорност индивидуе пред надљудским
силама за неправедан поступак или чак и за непримје-
рену ријеч. У том правцу аутор афирмише ријечи које
окријепљујуће дјелују, посебно оне које су изрекли стари
мудраци и преци а које аутор жели да уреже у памћење
као завјетне обавезе:
Реч је птица ума

Данас и сутра
Реч је дар језика
За ризницу језика
Од срца кад је
И рана је лек
Мелем за псовано срце
Кад ти човек да реч, речи веруј...
Према значењу појединих стихова Завета, људско дје-

ловање темељи се на изворишту дубоког, чак и несвјесног
чињења, чиме се објашњава појам етичке филозофије ар-
хетипског знања која су укоријењена у матици свијести.1
У збирци Завет наглашена је духовна, језичка и сим-
боличка моћ поетског израза аутора. Преовладава лекси-
Ненад Жугић (1936) Новаковићи, Жабљак. Школовао се у
Пљевљима и Београду. Објављене збирке пјесама: Пламен ог-
њишта 1974, Вучја звезда 1979, Сања с прољећем на ти 2008,
Завет, 2008. Молитва за миленијум, 2008. Стихове објављивао у
часописима и листовима.
Умро 2006. године у Жабљаку, гдје је сахрањен.
458
ка изворне старохерцеговачке приче, складно умјештене

у пјесничке исказе на истински доживљеном и разуђе-
ном пјесничком говору. Нескривено је настојање ауто-
ра да покаже како такве ријечи из главе народа не трпе
насиље, па их ваља упорно бранити од могућих налета
неума и бесмисла.
(М. Јокнић, Ријеч на промоцији књиге

„Завет“, 25. октобра 2008. године у Београду)
459
Радоман Зуковић
ПОДЗЕМНИ НЕИМАРИ И
РАСПИТЉИВЕ СТАЗЕ
(Радоман Зуковић: Филозофија је

практична етика а човјек микрокосмос)
Пљеваљска гимназија, која је бројним генерацијама

отворила пут у свијет науке, струке и умјетности, не би
била на гласу ако би заборавила оне на чијем је знању и
педагошком угледу темељила свој успјех и успон, а тиме
и своју традицију. Зато је сјећање и подсјећање на те сви-
јетле ликове, посебно оне који су радили у тешким вре-
менима, трајна обавеза.
Међу ликовима који су зрачили енергијом универзал-
ног духа и који су својом обдареношћу плијенили саго-
ворнике из различитих дисциплина био је Радоман Зу-
ковић, приповједач, пјесник, афористичар и преводилац
са француског језика, а поврх свега педагог од знања и
угледа. А по стручном звању правник. Био је баш она-
кав каквог је тражила пљеваљска Гимназија. Подједна-
ко је разумијевао и тумачио филозофију, књижевност,
право, сатиру, гајио лијепу ријеч, трагао за књигама које
оплемењују људе и чини их духовно јаким и честитим.
Радоман Зуковић је опредијелио животни пут и позив
значајном броју својих ученика, који су, руководећи се
његовим савјетима и усмјерењима и препознавањем
њихове склоности, постали врсни педагози, филозофи,
професори, посебно у области друштвених наука и књи-
жевности.
461
Многи од њих носе у својим сјећањима лик овог про-

фесора. У својим сјећањима на школовање у пљеваљској
Гимназији академик Јован Петрић каже:
-У петом разреду Гимназије француски језик нам је
предавао Радоман Зуковић, правник по професији, свес-
трано образован. Много је читао и много знао. Касније,
када је прешао у Краљево, гдје је радио до краја живо-
та, објавио је седам књига разноврсног жанра, (пое-
зија, проза, афоризми, преведени стихови и сентенце
са француског језика), чиме је дао значајан допринос
завичајној књижевности. Он је био дивна људска душа,
универзални саговорник и велики пријатељ ученика, ро-
дитељ у правом смислу.
Свој филозофски став исказао је у замишљеном ин-
тервјуу објављеном на крају његове поеме Баштина, пи-
сане у дијалогу:
- Живот је једна врста дијалога између два лица, Ја
и Ти, гдје је Ја исто и Ти а Ти исто Ја. Или Ја, то смо ми
сви, то је свијет у мени и око мене, а Ти исто тако – каже
писац.
По његовом схватању сваки је човјек неки микро-
свијет, а сам човјек је сплет међусобних веза са другим
људима кроз простор и вријеме, као и са природним ус-
ловностима. У објашњењу субјекта Ја, он се сврстава у
ред филозофа хуманистичког и солидарног правца пре-
ма којима нема човјечних односа уколико је човјек само
свој и усамљен појединац. Иако ово схватање личи на
утопијске мисли, оно има свој смисао у жељи и борби да
човјек буде бољи и да сам не буде пакао ако не жели да и
други буду пакао. Он је пошао од мисли античких фило-
зофа у настојању да сачува љепоту и елеганцију мисли,
у којима рефлексија доминира над осјећањем. Полазећи
462
од оне античке мисли да је филозофија мајка свих наука,

што значи да је настала из тежње човјека да рационал-
но схвати, објасни свијет око себе на бази животне муд-
рости и истраживања истине и правила људског разума
и филозофског промишљања.
Попут римског књижевника и филозофа Сенеке,
Радоман Зуковић је филозофију схватао као практичну
етику а не као формалистичко расправљање, што се види
у његовим афоризмима који су, уствари, његове фило-
зофске мисли које немају циљ да засмију читаоца већ да
га подстакну на размишљање.
Свој интуитивни поглед очигледан је у поеми Башти-
на. Ту писац изражава поглед на живот, младост, зрелост
и неизвјесне животне стазе. Поема говори да је све што
имамо, што смо имали и што ћемо имати и чега се сјећа-
мо је наша баштина. Садржина пјесме представљена је у
“Пјесми од наслова“, пјесми сатканој од наслова поједи-
них пјесама, у којој каже:
Ја и ти. И певао сам и певали смо

причали и волели се у цветњаку загрљаја,
У крунама руку, у гроздовима погледа,
И често се грлили и сањарили,
И слатко се препирали сами са собом,
Са својим страстима и чудним ћудима,
И пропланцима заборава и строгим мислима
И отрављеним стазама и понорима времена
И привидима ријечи и заробљеним водама
И опсенама обзора и ливадама тела....
Употребом појма „подземље“ у пјесми, писац има у

виду мијешање разума у сегменту интуитивног ствара-
463
лаштва. За пјесника је подземље наше и у нама које нас

зове на другој половини животног пута. Ријеч Она, која
нас води у подземље, у стиху је смрт коју пјесник овлаш
и без претјераног песимизма именује.
И одлазили у подземље да пронађемо тамо

Своју баштину сјећања и да бар мало успавамо
Све буднију будност
Оне чије се име
Нерадо спомиње на кратком путу.
Своју мисаоно-филозофску рефлексију Зуковић је

исказао у збирци приповиједака „Скривена крила“ за
чији основни мото је узео мисао америчког књижевни-
ка Езра Паунда: “Само оно што волиш права је башти-
на твоја“. Свака од десет прича овог циклуса је искра
животних сучелица, догађаја, богатства и дубине ми-
сли. На крају ове књиге писац је у поговору назначио
смисао књиге без изражене намјере да читаоцу намеће
своје мишљење у закључивању о одређеним појмовима
и догађајима. Вриједно је истаћи неколико мисли аутора
датих на крају књиге:
Полазећи од оне народне да су ријечи добре слуге и
лоши господари, аутор наставља: - Као ватра и вода, као
и наше страсти, прохтјеви и жеље. Оне се често преру-
ше вјешто у наше пријатеље и отпочну да вас варају, за-
воде, нудећи замамљиве дарове који су врло опасни за
свако истинско стваралаштво... Ријечи нас ослобађају и
пут нам казују, и очи нам отварају, умивају нас и чисте и
пречишћавају и оспособљавају за борбу, али не забора-
ви. Ријечи нас умеју и потчинити и завести и ослепети
и превести жедне преко воде и упрљати и онеспособити
и опљачкати.
464
Можда би се ове ауторове ријечи могле схватити и

као зрачак стрепње аутора пред питањем да ли је дје-
ло које човјек ствара опремљено снагом која ће бити у
стању да се умјетнички бори против разноврсних зала у
човјеку и ван њега. Та борба, каже аутор, је катарза сва-
кодневна. Она бар унеколико заговори или припитоми
неумитну пролазност и „немогућност свих могућности“,
то јест смрт. Јер, када бисмо били бесмртни, тада, на-
равно не би било умјетности, јер не би за нас постајала
прошлост којој се враћамо, ни будућност од које вазда
нешто очекујемо.
- У интерпретацији појма стваралаштва писац каже
да се у стваралаштву полази од нечег реалног, али се сти-
че некад и гдје се није очекивало. И оно што се изнесе у
рукама не личи на оно што се у почетку понијело. Ако
је баш тако онда је то неко умјетничко остварење, кон-
статује аутор у поговору којим изоштрава неке детаље
и догађаје које читалац може да превиди рутинским чи-
тањем. То су сумње и немири, неспокоји, несигурност
која бодри и подстиче, укрцавање на брод најљепших
снова“, али и сумња у сигурност која може бити нешто
најнесигурније у сваком подухвату духа и душе, јер она
прије демобилише него мобилише, прије заводи него
води, прије тупи него оштри.... Писац снагу човјека и ње-
гову коб види у несигурности. Необичном даровитошћу
писца зрачи прича „Скривена крила“ у којој је исказан
страх од најезде слијепе похлепе која ће спалити крила
Јабучила и опљачкати скривена крила малишана која су
закопана негдје у дубини мајчиног бића. „Вид без очију“
такође је одговор и питање да ли ће пас завазда напус-
тити слепца кад се уплашио од урнебесне буке и олује
ријечи, рјечитости и реклама. И шта ће старац онда без
вида. Како ће се снаћи у беспућу...
465
- Да ли ће претерана љубав мајке према сину изгуби-

ти разумну мјеру и затворити му пут у свијет и живот,
да ли ће војници трагом пијетловог гласа вратити се да
запале кућу, шта ће бити са овцом ако не приљуби јагње
своје и шта ако га присвоји и одведе у шуму, да ли ће се
наставити немир и страховања...
- Ко је превише задовољан тај је сумњив, тај од себе
нешто скрива. – А твоје бојазни ми говоре да ће стана-
ри твоје душе ипак пронаћи своје стазе кроз прашуму
времена, јер су они дјеца снова, а снови – упамти добро,
остају скоро вазда невини становници земље – порука
је аутора који додаје: - Али упамти, изречена мисао није
више наша мисао: Она нам тада постаје туђа, она је тада
неко други. И жао нам је што је тако иако смо то жељели,
јер неизречена ријеч је огањ на срцу и у души“ порука је
аутора у поговору ове збирке.
Писац је оставио своје трагове који су претворени у
неуморне неимаре, у “капљице што клешу, цртају, граде
и разграђују, по таваницама, зидовима, сталактитима
и сталагмитима“. То наглашава његова збирка пјесама
„Подземни неимари“ у којој писац тражи одговор на
питање зашто ријечи ћуте док копају злато, зашто ради
вјечности маглу грлимо, зашто се и прозор пред сунцем
постиди, зашто се сродила стијена са надом Сизифа...
Збирка почиње тајновитом понорницом чијим крајем
завршавамо овај додир разноврсног књижевног окушаја
писца разиграног ума и духа:
- И кад изађе погнуте главе и пресвучена погледа, чо-
вјек осјети како су његове ријечи постале крилатије чим
су се одрекле лета са облацима и заводљивих дозива боја
и мириса. Он тада схвати све путеве понорнице и појима
како се њом путује, а она у њему тече, тече....
466
Радоман Зуковић свом ерудитском профилу при-

ложио је свој изванредни смисао за преводилаштво са
француског језика. Оставио је љубитељима француског
пјесништва један талас савремене француске поезије. То
је избор „једне свјеже оријентације“ у француској пјес-
ничкој литератури. То је поезија за коју преводилац каже
да је са извора стварности, из живота и рада живота,
без вербализма, без академизма, без играрија ријечима
поезија раскошних пјесничких украса. “То је поезија са
дубоким коријенима у баштини прошлости, природна
сензибилна и спонтана”...
Са по неколико пјесама заступљени су у преводу
Зуковића Ален Мерсије, Гим Шамбелан, Жан Бретон,
Жан Жубер, Ж. Клод Вилен, Жан Перол, Жан Русло, Ив.
Мартин. Заступљени су и Патрис Кода, Пјер Шабер, Пол
Венсансини, Роже Ковалски, Серж Брендо, Фран Венај.
Новина и оигиналност ове поезије за коју се преводилац
опредијелио је у томе што свака пјесма, како у предго-
вору истиче Зуковић, има неко подтекстуално значење,
неку скривену мисао, неку животну загонетку, нешто
невидљиво кроз вео невидљивости. Стиче се утисак да
је преводилац желио да укаже на богатство пјесама нове
оријентације које подстичу на стваралачку радозналост.
Цитираћемо неколико стихова:
Јер...
Јер сам те сусрео
У златном пољупцу, немиру сунца.
Носила си гордо своје груди
Као лек који тражи уста.
467
----------------------------------
Из сећања ми не умаче више,

Јер те свако зачаравам вече.
И ступамо кроз густише трава
Према стогу сена где се дан обеси.....
(Жан Бретон)
Повратак
Кад се пореди лишће
Сусретну се замкови Сасвим сиви посве бели
И танани под временом
Зракопољи са даљина
Снова нам носе наду
Која наступа силно
Кроз платане Лоаре.
(Жан Перол)
У сјајно пјесничко откриће Зуковић сврстава пјесни-

ка Ива Мартина. Ево неколико његових стихова:
Сањарила је затим се осмијехивала

На своје дете у врту
Бацакајући каменчиће
Ломећи гранчице зове.
Није ни отворила своју књигу.
Самотна сва у сјају.
Мислила је на мушкарца
Који неста иза реке
А волео је да јој се удвара.
468
Њихов син сада под грабовима

Прећи ће исту реку
А пре није запевао
Нити у сенама дана
Зажелео осмех жене.
Радоман Зуковић превео је и неколико пјесама Пјера

Шабера који је пронашао свој пут у поезију:
Облака и стена
О толико слојева
Да ту река губи
Конац своје мисли
Желео бих да мислим
Јасно и нејасно
И с осјећањима
Сличним облацима.
Радоман Зуковић је оставио запажене трагове свог

приповиједачког дара. О томе говори његова збирка два-
десетак прича из школских клупа. У овим причама аутор
је изнио свој педагошки поглед на живот у школи који
присније осјећају и доживљавају ученици него наставни-
ци. Аутор запажа да је школски живот недовољно опи-
сан у дјелима књижевних стваралаца. Иако у том животу
аутор види бројне чаролије, радост, ђачку стрепњу, ис-
креност, спонтаност, радозналост и наду и ишчекивање
шта носи сјутрашњица. Другим ријечима у аутору, иако
у позним годинама, живио је ученик, онај још недозрели
лик, али искрен и срца пуног притајне жеље да једног
дана буде одрастао човјек, само свој, али не као себичан
469
и усамљен појединац. Стога се може рећи да је ова збир-

ка прича вриједан прилог педагошкој читанци која нуди
низ корисних порука и поука мислима и осјећањима за
оне који су на путу да стасају у вриједне и корисне чла-
нове друштва.
Зуковић се успјешно огледао и у афористичкој ми-
сли. Његове двије књиге „Распитљиве стазе и „У све-
ту речи“ су економично здање на духовној баштини.
О овом књижевном жанру аутор каже да су афоризми
тијесни станови за ријечи, али, ипак пространи за ми-
сли и осјећања. У афористичком стваралаштву аутор је
остао досљедан класичном значењу овог жанра, не пре-
тендујући да им даје хумористичку конотацију већ да
имају значење мудрости упакованих у “укусно одијело
за мисли и запажаја“. То су ненаметљива подстицања на
распитивање, одгонетање, указивање, откривање. Дру-
гим ријечима то су одабране мисли зрелог, досљедног и
самјерљивог расуђивања.
Сваки њхов афоризам је надахнут мисаоном осно-
вом, исказаном питким, топлим богатством језика на
складан и природан начин. Ево неколико таквих мисли:
- Ко је без себе у самом себи, за њега су сви станови

негостољубиви и без срчаних огњишта.
- Каткад се богатство помамно распјева и разигра око
своје сопствене ломаче.
- Мали је корак од познавања самог себе до препо-
знавања другога у себи и себе у другом.
- Човјечност и правичност иду почесто заједно, али
се добро не познају.
- Са позлаћених прича круни се чешће рђа и чађ него
ли злато.
470
- Ко се поиграва самим собом, спреман је почесто да

изиграва све остале.
- И неписмен се лако описмени за уписивање свога
имена на чистим и сунчаним висинама.
- Мисао често сазријева кроз честе помисли и проми-
сли о својим недомислима и двосмислима.
- Посластице не опомињу својом слаткоћом него гор-
чином.
Афоризми су му заокупљени питањима љубави, ли-

чне човекове среће, његовог односа према друштву као
и књижевним питањима. По тематици његове мисли су
прожете благом иронијом и тежњама у животу, размиш-
љањима о човјеку, његовом судбином и поступцима с
пријатељима, о човјековој унутрашњој самосталнoсти. 1
Зуковић Радоман (1914), Алуга, Жабљак. Отац Михаило пресе-

лио се са породицом у Глибаће 1917. године. Основну школу за-
вршио је у Kосаници, гимназију у Пљевљима а Правни факултет
у Београду. Професор у пљеваљској Гимназији, Графичкој школи
и Првој Гимназији у Београду и Економској школи у Kраљеву.
Предавао више предмета, између осталог и француски језик и
филозофску групу предмета.
Објављене књиге: Подземни неимари, Баштина (поезија), зби-
рке приповиједака Скривена крила и Приче из школских клу-
па и двије збирке афоризама: Распитљиве стазе и У свету речи.
Преводио је поезију са француског језика. Умро 1995. године у
Београду.
471
РЕГИСТАР ИМЕНА ЗАСТУПЉЕНИХ АУТОРА
Благоје Рогач, 351

Богомир Аћимовић Далма, 15
Божур Хајдуковић, 197
Борисав Џуверовић, 153
Бошко Пушоњић, 329
Бранко Бановић, 59
Бранко Радошевић, 339
Варади Геза и Лаки Имре, 403
Видоје Деспотовић, 119
Витомир Србљановић, 413
Владета Цвијовић, 115
Влатко Остојић, 107
Војкан Бојовић, 77
Вуко Безаревић, 71
Вуко Драгашевић, 127
Дејан Миличић, 253
Добрило Аранитовић, 29, 39, 149
Драгиша Милосављевић, 259
Душан Грбовић, 183
Ђоко Остојић, 275, 281, 293
Ђорђије Остојић, 267, 285, 289
Зора Јестровић, 215
Зоран Раонић, 343, 347
Иван Комарица, 237
Исак Калпачина, 231
Љубомир Дурковић Јакшић, 133, 137
Љубомир Матовић, 243
473
Мијо Јањушевић, 209

Миладин Ћосовић, 101, 107
Миленка Цица Чоловић, 97
Миленко Пејовић, 307
Миленко Ћировић Љутички, 89, 93
Миленко Шарац, 353
Милета Војиновић, 419
Миливоје Пејовић, 303
Милијан Деспотовић, 123
Милика Војиновић, 423
Милинко Стојановић, 391
Милић од Мачве, 247
Милић Ф. Петровић, 317
Милка Бајић Подерегин, 51
Милко Грбовић, 191
Милорад Веруовић, 409
Милош Старовлах, 377
Митар Митровић, 263
Мићун Шиљак, 365
Ненад Жугић, 455
Никола Рацковић, 335
Новак Андесилић, 23
Паун Петронијевић, 313
Радисав Џуверовић, 159, 169
Радмила Аранитовић Арамбашић, 43
Радован Вујадиновић, 437, 443, 447
Радојица Грба, 175
Радоман Зуковић, 461
Рајко Палибрк, 297
Ратко Божовић, 81
Ратко Станимировић, 373
474
Ратомир Ћузовић, 111

Сафет Плакало, 321
Сенад Струјић, 395
Славенко Терзић, 399
Слободан Вучинић, 431
Стеван Самарџић, 381
Страхиња Војиновић, 427
Тадија Поповић, 325
Тома М. Бацетић, 47
Узеир Бећовић, 63, 67
Шћепан Вуковић, 451
„Брезнички записи“, 85
Група аутора: „Историја Пљеваља“, 203
Монографија Гимназије 1901-2001, 369
„Савиндан“, 225
„Типар“, 359
475
САДРЖАЈ
РИЈЕЧ НА РИЈЕЧ..............................................................5
РАСКОШНА КЊИЖЕВНО-НАУЧНА
ПАНОРАМА.......................................................................9
НЕУМОРНИ ИСТРАЖИВАЧ ЧАРОБНЕ
СВЈЕТЛОСТИ...................................................................15
ТРОЈА И АТЛАНТИДА НА ПРОВЈЕРИ........................23
ЗГУСНУТА ПАНОРАМА ЊЕГОШЕВОГ
СТВАРАЛАШТВА............................................................29
ДРАГОЦЈЕН ДАР ЗАВИЧАЈУ.........................................39
СНАГА И КАТАРЗА ЉУБАВИ......................................43
ДОПУНА ВУКА...............................................................47
СЛИКЕ ПАТРИЈАРХАЛНЕ КУЛТУРЕ У
СТАРОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ..............................................51
ТРАГОМ ПЉЕВАЉСКЕ КУЛТУРЕ И ТРАДИЦИЈЕ.......59
ДУГ ЗАВИЧАЈНОМ НЕБУ..............................................63
ПРИЛОГ ИЗУЧАВАЊУ ИСЛАМСКЕ
УМЈЕТНОСТИ..................................................................67
ПРИЧЕ О ПРИЧАМА И КРИТИЧКЕ
РЕФЛЕКСИЈЕ....................................................................71
ЗАПИСИ ИЗ ДУШЕ........................................................77
БРАВУРЕ ДУХА...............................................................81
БРЕЗНИЧКИ ЗАПИСИ — ПРОЗОР У ПРОШЛОСТ
ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА....................................................85
КАПИТАЛАН ИЗВОР ЗА ИСТОРИЈУ
ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА...................................................89
КАМЕНОГОРСКИ БАТАЉОН У ДОКУМЕНТИМА
ПРВОГ РЕДА....................................................................93
СА ИЗВОРА НАРОДНОГ ЖИВОТА..............................97
СА СТАЗЕ СУДБИНСКЕ ПРЕДОДРЕЂЕНОСТИ......101
ЗНАЧАЈАН ИСТРАЖИВАЧКИ ПОДУХВАТ..............107
ИСТОРИЈА И РОДОСЛОВНИ ПОМЕНИК................111
ПОВРАТАК ВРХОБРЕЗНИЧКОГ ЉЕТОПИСА........115
ПРИЛОГ ХРОНИЦИ СЕЛА........................................119
МИСЛЕНИК – ЗБОРНИК ФИЛОЗОФСКИХ
МАКСИМА И МИСАОНИХ ИСКРИ...........................123
ЗАПИСИ И СЈЕЋАЊА ВРИЈЕДНИ ЗА
ИСТОРИЈУ ПЉЕВАЉА.................................................127
МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКА НИКАДА
НИЈЕ БИЛА АУТОКЕФАЛНА......................................133
ЖИВОТ У СЛУЖБИ ЧОВЈЕКА И
ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ...............................................137
НЕИЗБРИСИВ ПЕЧАТ “ДЕЖУРНОГ
СОЦИОЛОГА”.................................................................149
КРИЗА КУЛТУРНОГ И ДУХОВНОГ
ИДЕНТИТЕТА................................................................153
ВИШЕЗНАЧНО ЈЕЗГРО СПОЈА ЖИВОТНЕ И
УМЈЕТНИЧКЕ СЛИКЕ..................................................159
ХЕТЕРОГЕНА СКАЛА ПЈЕСНИЧКИХ
ОСЈЕЋАЊА.....................................................................169
ПОКЛИЧ СЛОБОДИ И ОТАЏБИНИ.........................175
НЕМИР – КРИК ОКОВАНЕ СЛОБОДЕ........................183
ЛИРСКИ ИЗЛИВИ И МОРАЛНЕ ЛЕКЦИЈЕ..............191
МОРАЛ КАО СУПСТАНЦА САМОСВИЈЕСТИ........197
НЕИЗБРИСИВА МЕМОРИЈА СВЈЕДОЧАНСТАВА
ПРОШЛОСТИ................................................................203
НАДАХНУЋЕ СА НАРОДНОГ ИЗВОРИШТА.........209
КРИТИЧКОМ АНАЛИЗОМ ДО РАЗУМИЈЕВАЊА
КЊИЖЕВНОГ ДЈЕЛА ..................................................215
СВЕТИ САВА – ИМЕ КОЈЕ ОПЛЕМЕЊУЈЕ
ПРОСТОР СРПСКОГ РОДА.......................................225
РАДЊА У ИЗОБИЉУ ЈЕЗИЧКОГ БОГАТСТВА.......231
СУМЊИВА ЗЕМЉА И БОЉИ ЧОВЈЕК......................237
ХИМНА ЉУБАВИ.........................................................243
СЛИКЕ ЗАЧИЊЕНЕ ПЈЕСМОМ.................................247
ТЕМАТСКА РАЗГРАНАТОСТ И СТИЛСКЕ
ВАРИЈАЦИЈЕ..................................................................253
СИНТЕЗА ЕСТЕТСКОГ И ДУХОВНОГ......................259
НЕ ДАМ ГЛАВУ..............................................................263
СОЦИО -АНТРОПОЛОШКИ ПРОФИЛ ЧОВЈЕКА
ДУРМИТОРСКОГ КРАЈА У КОНТЕКСТУ КЊИГЕ
ЈЕЗЕРСКЕ ШКОЛЕ.........................................................267
АНАТОМИЈА ВЛАСТЕЛИНСКОГ МОРАЛА............275
ЗЛАТНИ ЋЕМЕР.............................................................281
ЛИРСКЕ МИНИЈАТУРЕ................................................285
ДРОБЊАК, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ..........289
ЗМИЈСКА ЈАВКА КАО ЕТНОЛОШКИ ФЕНОМЕН
У ЗАТАРЈУ.......................................................................293
КЉУЧ ОД ВРЕМЕНА....................................................297
КЊИЖЕВНОШЋУ ПРОТИВ МЕТАФИЗИЧКИХ
ПАТЊИ............................................................................303
ПОЕЗИЈА ФИЛОЗОФСКОГ
ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗМА..............................................307
ПОЕЗИЈА ТОПЛЕ МЕЛАНХОЛИЈЕ.............................313
О ПОЧЕЦИМА РАДА ПЉЕВАЉСКЕ ГИМНАЗИЈЕ
(1901-1914).......................................................................317
ДРАМА КАО СИМБОЛ ДУХОВНОГ ОТПОРА
НАСИЉУ..........................................................................321
„ЈАТА БЛАГОДАТНА“ НА БРИДОВИМА
ЖИВОТА.........................................................................325
У КОНАЧИШТУ ВРЕМЕНА.......................................329
КУЛТУРА КАО МЈЕРА СТВАРАЛАЧКОГ И
УМЈЕТНИЧКОГ ДОМЕТА............................................335
НЕМИР НА “ТВРДОЈ КАПИЈИ“..................................339
ДИХОТОМИЈА КЊИЖЕВНОГ НАДАХНУЋА.........343
ЗБОРНИК ИЗ ТАРАНОВИНЕ......................................347
ЗА ДЈЕЧИЈУ ДУШУ........................................................351
ЛИРСКЕ НОТЕ ИЗ ЗАВИЧАЈНЕ БАШТИНЕ...........353
САТИРИЧНИ ЛИСТ „ТИПАР“ ВРИЈЕДНА
БИБЛИОГРАФСКА РИЈЕТКОСТ................................359
ПЈЕСНИК ХРОНИЧАР..................................................365
СПОМЕНИЦА ЗА ЈУБИЛЕЈ ГИМНАЗИЈЕ................369
НОСТАЛГИЧНИ ДОЗИВИ ДЈЕТИЊСТВА..............373
ШКОЛСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ.....................................377
СЕВДАХ И СОЦИЈАЛНИ МОТИВИ У ПРИЧАМА
СТЕВАНА САМАРЏИЋА.............................................381
У ИМЕ ПРАВА НА ПАМЋЕЊЕ...................................391
У СВИЈЕТУ МИСЛИ АФОРИЗАМ
НАЈДУЖЕ ТРАЈЕ............................................................395
НА ПУТУ СТВАРАЊА МОДЕРНИХ
ДРУШТАВА.....................................................................399
СЛИКА ЗА ИСТОРИЈУ СА ЛИЦА МЈЕСТА.............403
ИСПОВИЈЕСТ УРЕДНИКА.........................................409
КАТАЛОГ МИСАОНИХ ВАРИЈАЦИЈА.....................413
ИЗВОРНОСТ И ДОКУМЕНТАРНОСТ ОСНОВА
ИСТОРИЈСКОГ ПАМЋЕЊА.......................................419
ВРИЈЕМЕ КАО ДИМЕНЗИЈА СУДБИНЕ...................423
ДРАМСКИ ТОН ПРЕМЋАНСКЕ ХРОНИКЕ.............427
ЗАВИЧАЈ КАО МЕТАФОРА.........................................431
АТАВИЗАМ, МЕЂЕ И МЕЂАШИ...............................437
УСПЈЕШНА ЛИТЕРАРНА КРЕАЦИЈА........................443
ОЛОВКА И ПУШКА СТАЛНИ ПРАТИЛАЦ
ИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЈА........................................447
ГОРДА ГОРА..................................................................451
ЗАВЈЕТ КАО ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ ПРИНЦИП.......455
ПОДЗЕМНИ НЕИМАРИ И РАСПИТЉИВЕ СТАЗE.......461
CIP - Kaталогизација у публикацији
Национална библиотека Црне Горе,
Цетиње
ISBN 978-9940-9729-7-4
COBISS.CG-ID 36286480

Rijec Na Rijec PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Rijec Na Rijec PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Милорад Јокнић / РИЈЕЧ НА РИЈЕЧ

У књизи која је пред вама заступљени су критички

Такође, није ми била намјера да вреднујем све те радо-

бази стручне анализе ( која се објављује у стручним ча-

Милорад Јокнић је већ више од три деценије неза-

Импозантан је списак од близу стотину књига које

Дурковић Јакшић, Милета Војиновић, Милинко Стоја-

уврштени прилог, по логици цјелине, добија нов специ-

сну и до сада најпотпунију панораму. Добро је познато да

(Раскошни есеји зачињени стиховима

- Ви испуњавате овдје ријечима оно што је ваш кист

Књигу чини четрнаест тематских цјелина у којима су

- „Сликам на цвјетној тераси сеоске вртлареве куће,

Сјећаш ли се још, Пјер,

Одушевљен том прекрасном панорамом сладострас-

небеске свјетлости су мртве, а море је постало огромна

Пењући се на огромну кулу,

Нескривену љубав Далма је гајио према Монпељу,

борављао свој завичај. О томе говори сљедећи цитат из

вријеме прожете и душом и осјећањем. Он је као нека

1 Богомир Аћимовић Далма (1899), Пљевља. Доспио је у Фран-

Збирку “Очи вјечности” са дивљењем је прихватио

(Драгољуб Андесилић и Новак Андесилић:

Троја и Атлантида је назив књиге која је збунила науч-

Књига Троја и Атлантида садржи четири дијела: Први

простору Троје приказани су кроз људску имагинацију

не Албаније. Називу ријеке Скамандар, која се помиње

науке важан би допринос могли дати лингвисти, тумачи

(Борба, Београд, фебруара 1995,

(Добрило Аранитовић: Његош и позориште, библиогра-

Књига „Његош и позориште“ је тематска ретроспек-

у Народној библиотеци у Шапцу, одакле, са највишим

То, без сумње, представља згуснуту панораму Њего-

Европа која је сада предмет научних скупова поводом

импозантан је број позоришних гостовања у иностран-

граду (Подгорици) и Никшићу започели дуг и значајан

равдано са научног, културолошког и општедруштвеног

Вриједи истаћи и веома атрактивну ликовну опрему

(Милорад Јокнић: Излагање на промоцији у Пљевљима

гог Петровића Његоша. У скраћеној форми текст објављен у

1 Аранитовић Добрило (1946) Мале Kрће, Пљевља. Библиоте-

ДРАГОЦЈЕН ДАР ЗАВИЧАЈУ

(Добрило Аранитовић, Библиографија радова

Библиографија радова о пљеваљском крају аутора

ших земљака које је животна судбина давно одвојила од

стотину радова из овог одјељка представља велики иза-

паних у Пљевљима до 1945. године. Имајући у виду све

(Брезнички записи, бр. 1, Издавач НИРО

СНАГА И КАТАРЗА ЉУБАВИ

(Радмила Аранитовић Арамбашић:

Литерарни немир пјесникиње Радмиле Аранитовић

Искреност, топлина, отвореност, осјећајност су ос-

У другој пјесничкој цјелини ове збирке под називом

У оквиру ове цјелине наглашене је још једна цјелина

(Пљеваљске новине, 15. 11. 2006)

(Тома М. Бацетић: Стара Србија,

Заслугом Добрила Аранитовића, свестраног ствара-

рима, вјерно описујући сељака и његов сурови живот у

Пљеваља, у Херцеговини, који за све ово вријеме добија

(Пљеваљске новине, 15. март 2001)

Тома Бацетић, Бања код Прибоја. Етнолог и аутор вриједне ет-

(Милка Бајић Подерегин, Свитање,

Онај ко довољно не познаје историју Пљеваља везану