Мостови Ива Андрића

Иво Андрић је један од наших најпознатијих књижевника и добитник Нобелове

награде за своје вероватно најпознатије дело „На Дрини ћуприја'”. Али, да бисмо
прешли тај мост који спаја читаочеву обалу и пишчеву обалу, морамо схватити
пишчеву идеју и његова размишљања.
Све Андрићеве приче јесу везане за прошлост и дубоко сежу у далека времена када
су живели наши преци. Тако у приповеци „Прича о кмету Симану” Андрић описује
време када се у Босни и Херцеговини усталила власт Хабзбуршке монархије, а још увек
се осетио велики утицај Османског царства. Иво описује живот једног обичног кмета,
али врло храброг кмета жељног слободе и самосталности. Нажалост, Симан не успева
да се избори за свој циљ у потпуности, али је достигао оно што би сваки човек требало
да осећа током живота – срећу. Док прелазимо овај мост читајући приповетку, увиђамо
једну врло важну поруку коју је писац хтео да нам пренесе, а то је да се никад не
предајемо и да не посустајемо пред изазовима, јер они нас чине јачима.
Додуше, то је само моје схватање ове приче. Мислим да је Андрић покушавао да
дође до сваког читаоца на другачији начин, преко неког другог моста. Као што ни сви
људи нису исти, тако ни њихова схватања, ни њихови снови нису исти. Али, суштина
сваког моста јесте да спаја две обале тј. да створи један посебан пут од почетка читања
приче па до краја. И док ми читамо ову Андрићеву причу, поистовећујемо се са њим и
разумемо идеју коју је хтео да нам пренесе, а та идеја нам отвара нове путеве и нова
размишљања и тако сазревамо и схватамо неке ствари много боље него пре.
Врло битно Андрићево дело јесу „Ex ponto, немири и лирика”, које је написао док је
био у заточеништву. У „Немирима” видимо променљивост његових схватања од
почетка писања па до краја. На почетку је осуђивао своју породицу, Бога па и себе.
Мислио је како је остао сам и како је изгубио све што је имао. Али, док је време
пролазило, схватио је како се нада може наћи у свему и његова размишљања су се
променила, па и он сам се променио. Успео је да пређе тај наизглед непремостив јаз, а
да тога у том тренутку није ни био свестан. Читајући „Немире”, читалац саосећа са
Андрићем и осећа његову борбу са самим собом. Па и човек сам током живота стално
води неке бојеве, у којима и побеђује, али и губи.
Да бисмо одржавали ритам живота и осећали га пуном снагом, треба да савладамо
изазове који се појављују пред нама. Треба са поносом, позитивним и правим ставом
прећи преко тог моста живота и доживети најузбудљивије путовање. Мислим да је то
била Андрићева коначна порука.

Миона Ђуришић, VII6

Основна школа „Прва војвођанска бригада”, Нови Сад
Предметни наставник: Марија Тир Борља