www.skripta.

info

1
 www.skripta.info

DOSIJE
WIKILEAKS
Svet viđen očima imperije SAD

Uvod
Džulijan Asanž

2
 Beograd, 2016.
Sadržaj

UVOD
Džulijan Asanž (Julian Assange)..........................................................................7
1. AMERIKA I DIKTATORI.............................................................................21
2. DIKTATORIILJUDSKA PRAVA................................................................58
3. RAT I TERORIZAM.....................................................................................85
4. INDEKSIRANJE IMPERIJE
Sara Harison (Sarah Harrison)..........................................................................106
5. RATNIZLOČINI SAD I MKS
Linda Pirson (Linda Pearson)............................................................................116
6. EVROPA
Majkl Buš (Michael Busch) .............................................................................132
7. RUSIJA
Ras Velen (Russ Wellen)..................................................................................154
8. TURSKA
Kon Halinan (Conn Hallinan)...........................................................................171
9. IZRAEL
Stefen Zuns (Stephen Zunes)
Piter Serto (Peter Certo)....................................................................................189
10. SIRIJA
Robert Nejmen (Robert Naiman)......................................................................213
11. IRAN
Garet Porter (Gareth Porter)..............................................................................230
12. IRAK
Dar Džamail (Dahr Jamail)..............................................................................248
13. AVGANISTAN
Filis Benis (Phyllis Bennis)...............................................................................261
14. ISTOČNA AZIJA
Tim Šorok (Tim Shorrock)................................................................................280
15. JUGOISTOČNA AZIJA
Ričard Hejderijan (Richard Heydarian).............................................................3056
16. JUŽNOAFRIČKA REPUBLIKA
Frensis Ndžubi Nezbit (Francis Njubi Nesbitt)...................................................331
17. LATINSKA AMERIKAI KARIBI Aleksander Mejn (Alexander Main),
Džejk Džonston (Jake Johnston)
Den Biton (Dan Beeton)...................................................................................340
18. VENECUELA
Den Biton (Dan Beeton),
Džejk Džonston (Jake Johnston)
i Aleksander Mejn (Alexander Main)................................................................362
NAPOMENE..................................................................................................385
O SARADNICIMA..........................................................................................423

3
 UVOD

Džulijan Asanž (Julian Assange)

Jednog dana, na svom putu, monah i dva iskušenika, naiđoše na težak kamen.
„Sklonićemo ga“, rekoše iskušenici. Ali pre nego što su uspeli bilo šta da učine, monah uze
svoju sekiru i razbi kamen na pola. Nakon što im je dopustio, iskušenici baciše obe
polovine.„Zašto ste razbili kamen, kada smo ga svejedno morali skloniti?“, zapitaše.
Monah im pokaza na udaljenost koju su te polovine prešle. Sa rastućim uzbuđenjem, jedan
od iskušenika uze monahovu sekiru i pojuri na mesto gde je polovina pala. Razbivši je,
baci četvrtinu, u međuvremenu drugi iskušenik uze sekiru i pojuri za četvrtinom. On
takođe, odlomi parče kamena i baci ga u daljinu. Nastaviše tako, smejući se i dahćući, sve
dok polovine ne postaše toliko sitne da su se raspršile pred njihovim očima poput prašine.
Iskušenici zatreptaše u iščuđavanju. „Svaki kamen ima svoju veličinu“, reče monah.

U vreme pisanja ovog teksta, Vikiliks (Wikileaks) je objavio 2.324.961

diplomatskih depeša i dragih evidencija Stejt departmenta SAD, koji obuhvataju oko dve
milijarde reči. Ova ogromna i naizgled nepremostiva gomila literature unutrašnjih državnih
organa, koja bi odštampana iznosila oko 30.000 tomova, predstavlja nešto novo. Kao i sam
Stejt department, ona se ne može shvatiti dok se ne rastavi na delove i svi delovi uzmu u
obzir. Ali kada bi nasumično izdvojili izolovane diplomatske zapise koji se ukrštaju sa
poznatim entitetima i sporovima, kao što su neke dnevne novine to uradile, izgubili bi
,,imperiju“ zarad njenih depeša.
Svaki korpus ima svoju veličinu.
Da biste dobili odgovarajući nivo apstrakcije, onaj koji uzima u obzir odnose
između većine depeša za određeni region ili državu a ne uzima u obzir izolovane depeše,
potreban je naučni pristup. Ovaj pristup deluje tako prirodno da izgleda čudno zašto to
niko ranije nije pokušao.
Cilj istraživanja imperija odavno je bilo proučavanje njihove komunikacije.
Urezano u kamenu ili zapisano mastilom na pergamentu, od Vavilonskog carstva do
dinastije Ming, ostavljena je evidencija o komunikaciji organizovanog centra sa njegovim
periferijama. Međutim, do pedesetih godina, istraživači istorijskih imperija su shvatili da je
sama imperija na neki način bila medij komunikacije. Metode koje su se odnosile na
organizaciju zapisivanja, transporta, indeksiranja i skladištenja njenih komunikacija, kao i
određivanja ko je ovlašćen da ih čita i zapisuje, predstavljale su imperiju u pravom smislu.
Kako su se metode koje su imperije koristile menjale, menjale su se i same imperije.1
Govor ima kratak vremenski raspon za razliku od kamena. Neke metode pisanja,
kao što je urezivanje u kamen, bile su pogodne za prenos usko grupisanih institucijalnih
pravila koje je trebalo bezbedno saopštiti u narednim mesecima i godinama. Ali ove
metode pisanja nisu bile pogodne za brzo odvijanje događaja ili zvanične nijanse i
diskreciju, - one su bile uklesane u kamenu. Da bi se rešile praznina, imperije sa sporim
sistemima pisanja su i dalje morale da se značajno oslanjaju na najstariji i najkratkotrajniji
način komunikacije: oralni način, govor.
Druge metode, kao što je papirus, koji se mogao jednostavno i brzo napraviti, imale
su jedan nedostatak - krhkost. Takvi materijali su u sistemu komunikacije imali prednost
pošto su se lako mogli napraviti i prenositi, ujedinjujući tako okupirane regione pomoću
4
brzog protoka informacija koje bi zauzvrat mogle snabdeti reaktivnu centralnu upravu.
Takav dobro povezani centar bi mogao da integriše tokove obaveštajnih podataka koji
dolaze i brzo projektovati nastale odluke ka spolja, iako sa rezultirajućim tendencijama
prema kratkoročnom gledanju i mikromenadžmentu. Dok se more, pustinja ili planina
mogu premostiti ili zaobići na neki način, a izvori energije otkriti ili ukrasti, sposobnost
imperije ka projektovanju želja, struktura i znanja u prostoru i vremenu, formira apsolutnu
granicu njenom postojanju.
Kulture i ekonomije komuniciraju pomoću raznovrsnih tehnika širom regiona i
tokom godina njihovog postojanja, počev od evolucije šala koje se zarazno razmenjuju
među prijateljima do rasprostranjenosti cena širom trgovačkih puteva. Ovo samo po sebi
ne čini imperiju. Strukturiran pokušaj upravljanja proširenim kulturološkim i ekonomskim
sistemom koristeći komunikaciju,oznaka je imperije. I upravo evidencije tih komunikacija,
koje nisu bile namenjene disekciji, a tako osetljive na disekciju, čine osnovu za
razumevanje prirode, jedine preostale imperije na svetu.

ANATOMIJA IMPERIJE SAD

A gde je ta imperija?2
Svakog radnog dana, 71.000 ljudi širom sto devedeset jedne zemlje, koje
predstavljaju dvadeset sedam različitih državnih agencija SAD, bude se i prolaze pored
zastava, čeličnih ograda i naoružanih čuvara ulazeći u jedan od dve stotine sedamdeset šest
utvrđenih objekata koji čine stotinu šezdeset devet ambasada i drugih misija Stejt
departmenta SAD. Njihovom hodu se pridružuju predstavnici i operativci dvadeset sedam
drugih resora i agencija vlade SAD, uključujući Centralnu obaveštajnu agenciju, Agenciju
za državnu bezbednost, Federalni istražni biro, kao i razne grane vojske SAD.
Unutar svake ambasade nalazi se ambasador koji je obično blizak domaćim
političkim, poslovnim ili obaveštajnim centrima moći; iskusne diplomate koje su
specijalizovane u obiastima politike, ekonomije i javne diplomatije njihove države
domaćina; menadžeri, istraživači, vojni atašei, špijuni pod okriljem stranih službi, osoblje
iz drugih agencija vlade SAD (za neke ambasade čak i otvorene oružane ili tajne specijalne
snage), potpisnici ugovora, pripadnici obezbeđenja, tehničari, lokalni prevodioci, čistači i
drugo službeno osoblje.3
Iznad njih, radio i satelitske antene paraju nebo, neke dopiru nazad do kuće da
prime ili povrate diplomatske depeše ili depeše CIA, neke prenose komunikaciju između
vojnih brodova i aviona vojske SAD, druge, koje je postavila Agencija za državnu
bezbednost, da masovno presreću mobilni i bežični saobraćaj stanovništva domaćina.
Diplomatska služba SAD datira iz vremena revolucije, ali tek u okruženju posle
Drugog svetskog rata nastaje moderni Stejt department kakvog poznajemo. Njeni počeci su
se poklapali sa imenovanjem Henrija Kisindžera za državnog sekretara, 1973.godine.
Njegovo imenovanje je bilo neobično u pogledu nekoliko stvari. Kisindžer nije bio samo
na čelu Stejt departmenta; istovremeno je bio imenovan za savetnika za nacionalnu
bezbednost, omogućujući čvršću integraciju između odnosa sa inostranstvom i vojnih i
obaveštajnih snaga vlade SAD. Iako je dugo postojao sistem depeša Stejt departmenta,
imenovanje Kisindžera je dovelo do logističkih promena, počev od toga kako su depeše
pisane, indeksirane i čuvane. Prvi put je najveći deo depeša poslat elektronskim putem.
Ovaj period velikih inovacija prisutan je u načinu na koji Department posluje, sve do
danas.
5
 Stejt department je jedinstven među formalnim birokratijama SAD. Druge agencije
teže da upravljaju jednom ili drugom funkcijom, ali samo je Stejt department sedište svih
glavnih elemenata državne moći SAD. On pruža pokriće za CIA, obezbeđuje zgrade za
smeštaj opreme za masovno presretanje NSA, kancelarijski prostor i komunikaciona
sredstva za FBI, pruža pokriće za vojsku i druge državne agencije, čineći da zaposleni
deluju kao agenti prodaje i politički savetnici najvećih korporacija SAD.4
Ne može se pravilno razumeti institucija kao što je Stejt department ako se gleda
spolja, ništa bolje nego što su renesansni umetnici mogli da otkriju kako životinje
funkcionišu dok ih nisu otvorili i zavirili u njihovu unutrašnjost. Kao diplomatski aparat
Sjedinjenih Američkih Država, Stejt department je direktno umešan u stavljanje
prijateljske maske na lice imperije, prikrivajući mehanizme koji leže ispod nje. Svake
godine, više od milijardu američkih dolara, odvaja se iz budžeta za ,,javnu diplomatiju“,
što je zaobilazni termin za propagandu okrenutu ka drugim zemljama. Javna diplomatija
ekspilicitno ima cilj da utiče na novinare i civilno društvo, da bi služili kao kanali za
poruke Stejt departmenta.
Iako su državni arhivi proizveli impresivne kolekcije koje se odnose na
komunikacije unutrašnjih državnih organa, njihov materijal se namerno zadržava, teško mu
je pristupiti čak decenijama, sve dok ne izgubi na značaju. To je neizbežno, jer državni
arhivi nisu napravljeni tako da mogu da se odupru povratnom udaru (u obliku povlačenja
sredstava ili otpuštanja zvaničnika) koji bi izazvo pravovremeni pristup podacima od
međunarodnog značaja. Ono što otkrivanje tajnih komunikacija čini moćnim jeste
pretpostavka da nije trebalo da ih pročitamo. Unutrašnja komunikacija Stejt
departmenta SAD je logistički nusproizvod njenih aktivnosti: njihovo objavljivanje je
vivisekcija imperije, zahvaljijići kojoj se vidi koja supstanca je tekla iz kojeg državnog
organa i kada.
Diplomatske depeše se ne proizvode da bi se manipulisalo javnošću, već su njihov
cilj elementi ostatka državnog aparata SAD i stoga su relativno slobodne od izobličujućeg
uticaja odnosa sa javnošću. Kada ih čitamo, na neuporedivo delotvorniji način razumemo
institucije kao što je Stejt department nego kada čitamo izveštaje novinara o javnim
izjavama Hilari Klinton (Hillary Clinton) ili Džen Psaki (Jen Psaki).
Dok u internim komunikacijama Stejt departmenta zvaničnici moraju da ukrštaju
pera sa najnovijim doktrinama DC ukoliko žele da se istaknu van Vašingtona iz ,,pravih“, a
ne ,,pogrešnih“ razloga. Ovi elementi političke korektnosti su sami po sebi vredni pažnje i
vidljivi onima spolja koji nisu dovoljno indoktrinisani. Mnoge depeše su savetodavne ili
logističke. Njihovi neformalni odnosi u vremenu i prostom sa ostalim depešama i
događajima koji su dokumentovani spolja, stvaraju mrežu ograničenja koja se mogu
tumačiti i koja pouzdano pokazuju kako Stejt department SAD i agencije, koje međusobno
posluju pomoću sistema depeša, razumeju svoje mesto u svetu.
Samo ako pristupimo ovom korpusu holistički - prelazeći uzduž i popreko
dokumentaciju svakog pojedinačnog zlostavljanja, svake lokalizovane svireposti - tek onda
prava ljudska cena jedne imperije izbija na videlo.

RELIGIOZNOST DRŽAVNE BEZBEDNOSTII ASOCIJACIJA

MEĐUNARODNIH STUDIJA

Iako postoji obimna literatura u strukturnoj ili realno političkoj analizi ključnih
institucija moći SAD, niz ritualnih ili čak kvazireligionznih pojava vezanih za državni
6
bezbednosni sektor Sjedinjenih Država ukazuju na to da ovakvim pristupima nedostaje
moć objašnjavanja. Ove pojave su prepoznate u ritualu poput uvijanja zastave, poklanjanja
pred činom, ali se mogu videti i u neuobičajenoj reakciji na obelodanjivanja Vikiliksa, gde
je moguće posmatrati neke od njihovih interesantnijih oblika.
Kada Vikiliks objavljuje dokumente vlade SAD koji imaju klasifikacione oznake -
neka vrsta „svetog pečata“ državne bezbednosti.Ako će vam biti jasnije - počinju dve
paralelne kampanje: prva, javna kampanja kojom se umanjuje značaj, skreće pažnja i vrši
preformulisanje svih onih otkrića koja predstavljaju pretnju klasi državne bezbednosti i
njenom prestižu; druga, interna kampanja u okvim same državne bezbednosti u cilju
,,varenja“ onoga što se dogodilo. Kada se obelodane dokumenti koji imaju takve
pečate, oni se pretvaraju u zabranjene predmete koji postaju otrovni za „državu unutar
države“ - više od 5,1 miliona Amerikanaca (od 2014. godine) sa aktivnim bezbednosnim
odobrenjima, kao i onima na široj periferiji teže njenom ekonomskom ili socijalnom
patronatu.5 Postoji nivo histerije i neuhvatljivosti koji je prikazan u ovakvoj reakciji na
obelodanjivanja Vikiliksa koji se ne može lako obuhvatiti tradicionalnim teorijama moći.
U mnogim religijama i kultovima sveštenička klasa je prožeta dodatnim nedostatkom
vrednosti, time što drže religijske tekstove skrivenim od očiju javnosti ili od očiju redova
običnih vernika.Takođe, ova tehnika, omogućava svešteničkoj klasi da usvoji različite
psihološke strategije za različite nivoe indoktrinacije. Ono što je smešno, licemerno ili
makijavelističko za javnost kao i za one sa nižim nivoima ,,odobrenja“, opšteprihvaćeno je
od strane onih koji su dovoljno indoktrinirani ili naterani da osećaju kako njihova
ekonomska i socijalna prednost leži u prihvatanju onoga što obično odbacuju. Javno, vlada
SAD lažno tvrdi da svako ko rastura „poverljive“ dokumente, bez odobrenja bezbednosnih
vlasti, krši Zakon o špijunaži iz 1917. godine. Međutim, tvrdnje interne kampanje „države
u državi“ deluju u suprotnom smeru. One nalažu upravo onim ljudima za koje javno tvrde
da su jedini koji legalno mogu da čitaju poverljiva dokumenta, da se uzdrže od čitanja
dokumenata koje su Vikiliks i povezani mediji objavili, kako ne bi bili ,,kontaminirani“
istim. Osoblje, kome je odobreno, može da čita dati dokument kada dolazi iz tajnih
vladinih arhiva, dok je istom tom osoblju zabranjeno da baci pogled na potpuno isti
dokument ukoliko se pojavi iz javnih izvora. Kada zaposleni u državnoj bezbednosti,
kojima je odobreno da pročitaju takve dokumente sa javnog domena,završe čitanje, od njih
se očekuje da sami podnesu izveštaj o kontaktu sa novim oskrnavljenim objektom i da
unište svaki trag o njemu.
Ova reakcija je, naravno, iracionalna. Poverljive depeše i dokumenti, koje su
Vikiliks i povezani mediji objavili, potpuno su identični sa originalnim verzijama koje su
zvanično dostupne onima sa potrebnim bezbednosnim odobrenjima, jer su upravo odatle i
potekli. To su elektronske kopije. Ne samo da se ne mogu razlikovati - ne postoji bukvalno
nikakva razlika između njih. Nijedna reč. Nijedno slovo. Nijedan jedini deo.
Implicira se da postoji apstraktno svojstvo koje je sadržano u dokumentima nakon
što dobiju poverljive oznake i da to magično svojstvo nestaje, ne u trenutku kada se
dokument kopira, nego u trenutku kada se kopirani dokument objavi. U očima ljudi koji su
odani državnoj bezbednosti, ovaj sad već javni dokument ne samo da postaje lišen ovog
magičnog svojstva vraćajući se na nivo nečeg beznačajnog, već služi kao plodno tlo za
nastanjivanje drugog apstraktnog svojstva - onog zlog.
Ova vrsta religijskog razmišljanja ima posledice. Ne samo da je to opravdanje koje
vlada SAD koristi da spreči milione ljudi koji rade za „državu u državi“ da pročitaju više
od trideset različitih domena Vikiliksa - taj isti izgovor je iskorišćen da Njujork tajms (New
7
York Times), Gardijan (Guardian), Spigel (Der Spiegel), Mond (Le Monde) i Pais (El
Pais) i drugi mediji budu sprečeni u objavljivanju Vikiliks materijala.6
Zapravo, vlada SAD je 2011. godine poslala nešto što bismo mogli da nazovemo
„Vikiliks fatva“, svakoj agenciji federalne vlade, svakom zaposlenom federalne vlade kao i
svakom ko je imao ugovor o bezbednosnim poslovima federalne vlade:

Nedavno Vikiliksovo objavljivanje dokumenata vlade SAD, je

prouzrokavalo štetu našoj državnoj bezbednosti... Poverljive
informacije, bez obzira da li su već postavljene na javne veb
sajtove ili ne, ostaju poverljive i prema njima se mora tako
odnositi dok oznaka poverljivosti ne bude skinuta od strane
ovlašćenog organa vlade SAD... Potpisnici ugovora koji slučajno
pronađu potencijalno poverljive informacije u javnom domenu,
moraju odmah prijaviti njihovo postojanje oficirima
bezbednosnog objekta kome pripadaju. Kompanijama je naređeno da
obrišu sporni materijal držeći taster SHIFT, a potom
pritiskajući taster DELETE, ako koriste sisteme bazirane na
WINDOWS operativnom sistemu, kao i da očiste cache na njihovim
internet brauzerima.7

Nakon što ju je kontaktirao službenik Stejt departmenta SAD, Škola za

međunarodne i javne odnose Univerziteta Kolumbija (Columbia University's School) je
upozorila svoje studente da ,,ne postavljaju linkove ka ovim dokumentima niti da
ostavljaju komentare na društvenim mrežama poput Fejsbuka ili Tvitera. Učestvovanje u
takvim aktivnostima bi dovelo u pitanje vašu sposobnost da se nosite sa poverljivim
informacijama, koja je potrebna za rad na mnogim pozicijama u federalnoj vladi.“
Istaknuta vladina i druga bitna odeljenja, uključujući čak i Kongresnu biblioteku
(Library of Congress), onemogućila su internet pristup Vikiliksu8. Nacionalna arhiva SAD
(The US National Archives) je čak blokirala pretraživanje njene baze podataka za izraz
,,Vikiliks“.9 Taj tabu je postao toliko apsurdan da je ličio na psa koji je bezumno škljocao
čeljustima u svim pravcima samo da bi se na kraju ugrizao za sopstveni rep. U martu 2012.
godine, Pentagon (Pentagon) je otišao toliko daleko u svojoj nameri, da je napravio
automatski filter za blokadu bilo kakvog oblika elektronske pošte, uključujući i i-mejlove
koji stižu, a koji sadrže reč ,,Vikiliks“. Kao rezultat toga, tužioci Pentagona koji su
pripremali slučaj protiv redova prve klase Bredlija Meninga, analitičara obaveštajnih
podataka SAD, čoveka koji je navodno bio izvor Kejblgejt (Cablegate) depeša, utvrdili su
da nisu dobijali važne i-mejlove niti od suda, niti od odbrane.10 Ali Pentagon nije uklonio
filter, umesto toga, glavni tužilac, major Ešden Fejn (Ashden Fein), predočio je sudu kako
je uvedena nova procedura po kojoj bi filter za blokiranje i-mejlova koji se tiču Vikiliksa,
bio svakodnevno proveravan. Vojni sudija, pukovnik Deniz Lind (Denise Lind), rekla je da
će biti obezbeđene posebne i-mejl adrese za proces krivičnog gonjenja.11
Iako je takva religiozna histerija izgledala smešno ljudima koji nisu bili deo sektora
državne bezbednosti SAD, ona je ipak dovela do ozbiljne oskudice u broju analiza Vikiliks
publikacija u časopisima koji se bave međunarodnim odnosima SAD. Međutim, naučnici
iz različitih oblasti poput prava, lingvistike, primenjene statistike, zdravlja i ekonomije,
nisu se toliko ustezali. Na primer, oni su u svojoj studiji od 2013 listova za časopis o
statistici zvani Entropi (Entropy), Dedeo et al. - svi naučnici su državljani SAD ili UK -
napisali da će Vikiliksov Avganistanski ratni dnevnik (Afgan War Diary) verovatno postati

8
„standard za analizu ljudskih sukoba i empirijskih metoda i za analizu složenih,
multimodalnih podataka.“12
Vikiliksov materijal, pogotovo depeše, našao je široku upotrebu u sudovima,
uključujući i domaće, od Ujedinjenog Kraljevstva do Pakistana, kao i u međunarodnim
tribunalima poput Evropskog suda za ljudska prava (European Court of Human Rights) i
Međunarodnog krivičnog tribunala (International Criminal Tribunal) za bivšu Jugoslaviju.
Uprkos hiljadama citata iz sudova i drugih akademskih oblasti, nedostatak
propraćenosti ove teme od strane časopisa o međunarodnim odnosima u SAD, deluje
čudno, možda čak i sumnjivo. Ovi časopisi, koji vladaju međunarodnom scenom u oblasti
studija međunarodnih odnosa, trebalo bi da budu prirodni dom za pravu, detaljnu analizu
diplomatskog korpusa Vikiliksa koji sadrži čak dve milijarde strana. Tromesečnik
međunarodnih odnosa (International Studies Quarterly - ISQ), značajan časopis u oblasti
međunarnih odnosa, poreklom iz SAD, usvojio je politiku odbijanja rukopisa baziranih
naVikiliksovom materijalu - čak i ako se sastoje od citata ili izvedenih analiza. Sudeći
prema tekstu po imenu ,,Ko se boji Vikiliksa? Propuštene prilike za istraživanje u oblasti
političkih nauka“, urednik ISQ navodi da se časopis nalazi u „neodbranjivoj poziciji“ i da
će u toj poziciji ostati sve dok ne dođe do promene u politici koju zastupa uticajna
Asocijacija međunarodnih studija (International Studies Association - ISA). ISA je
najznačajnija naučna asocijacija u ovoj oblasti, sa preko 6.500 članova širom sveta. ISA
takođe objavljuje Analizu inostrane politike (Foreign Policy Analysis), Međunarodnu
političku sociologiju (Intemational Political Sociology), Međunarodne interakcije
(International Interactions), Pregled međunarodnih studija (Intemational Studies Review) i
Perspektive međunarodnih studija (International Studies Perspectives).
Predsednik ISA za 2014-2015. godinu je Amitav Ačarija (Amitav Acharya),
profesor na Fakultetu za međunarodnu službu Američkog Univerziteta u Vašingtonu.
Skoro polovina od pedeset i šest članova koji čine upravni odbor su profesori u sličnim
akademskim institucijama širom SAD, od kojih mnoge služe kao pripremne škole za Stejt
department SAD i druge sektore vlade koji se bave inostranim poslovima. Način na koji
ISA ne dozvoljava da se najznačajnija arhiva inostrane politike SAD pojavi u akademskim
tekstovima, nešto što inače šteti akademskim ambicijama ove institucije, dovodi u pitanje
ceo njen učinak, učinak koji je značajno uticao na razumevanje uloge SAD u
međunarodnom poretku.
Ovo zbijanje redova u naučnim krugovima pod uticajem interesa Pentagona i Stejt
departmenta, samo po sebi je vredno analize. Cenzurisanje depeša u časopisima iz oblasti
međunarodnih odnosa, predstavlja neku vrstu akademske prevare. Tiho odstranjivanje
primarnih izvora iz neakademskih razloga, u stvari je način laganja putem izostavljanja
činjenica. Međutim, to ukazuje na šira sliku: na izvrtanje oblasti međunarodnih odnosa i
srodnih disciplina izazvano blizinom između akademskih struktura i vlade SAD. Njene
strukture nemaju čak ni samostalnost koju poseduje često potčinjeni Njujork tajms, koji je
uprkos učestvovanju u raznim oblicima cenzure, ipak uspeo da objavi preko stotinu
depeša.13
Način na koji su časopisi izvrtali studiju o međunarodnim odnosima i cenzuri
Vikiliksa, očigledan je primer problema. Međutim, identifikovanje ovog problema može da
nam pruži značajnu priliku: priliku da sprovedemo analizu međunarodnih odnosa, analizu
koja nije sputana cenzurom poverljivog materijala.

9
 SVET PREMA IMPERIJI SAD

Ova knjiga počinje da skreće pažnju na potrebu za analizom milion dokumenata

koje je objavio Vikiliks, a koji se odnose na međunarodnu geopolitiku. U poglavljima se
koristi princip konstelacije za pristupanje dokumentima da bismo otkrili kako se Sjedinjene
Američke Države bave regionalnim i međunarodnim promenama moći. Nemoguće je
pokriti celokupan materijal i odnose u prvom tomu, ali se nadam da će ovo delo podstaći
istraživačke novinare i akademike da pokušaju da ih obuhvate.
Prvo poglavlje se bavi statusom Amerike kao ,,imperije“ i razmatra šta to znači,
pokušavajući da opiše ekonomsku, vojnu, administrativnu i diplomatsku moć SAD, u
širokom zamahu svetske istorije prošloga veka. Vikiliks je smešten u kontekst do sada
neviđenog porasta službenih tajni SAD i evolucije moći SAD od početka „rata protiv
terorizma“.
Prva dva poglavlja formiraju okvir „imperijalizam slobodne trgovine“ - u kojem se
vojna moć SAD koristi kako bi se ovekovečila ekonomska prevlast SAD, a ne za
teritorijalnu ekspanziju. Obe teme se detaljno razrađuju u dragom i trećem poglavlju.
Drugo poglavlje ispituje Vikiliksove materijale o takozvanom „ratu protiv
terorizma“. Osim toga, dat je pronicljiv rezime u vezi sa ratnim zločinima i kršenjem
ljudskih prava dokumentovanih u Vikiliks publikacijama, paralelno sa detaljnim
istorijskim pregledom na invaziju i okupaciju Iraka od strane SAD i doslednom
katastrofom koja se tamo odigrava. U ovom poglavlju su dati zaključci o ideološkoj i
konceptualnoj pozadini „rata protiv terorizma“ SAD. Istražen je aspekt prvenstva koje
imaju imperije kao što su SAD da upotrebe moć odlučivanja kako bi obezbedile uslove u
kojima su termini „pravedni rat“, ,,tortura“, ,,terorizam“ i ,,civili“ shvaćeni na onaj način
koji njima odgovara. Produkt rasprave su dokazi koji se odnose na celokupan opseg
Vikiliks publikacija zajedno sa ostalim izvorima, poput sveže objavljenog izveštaja o
torturi CIA. Ovo poglavlje istovremeno ispituje dvostruke aršine i probleme koji nastaju
zbog zloupotrebe ovih koncepata (uključujući i pokušaj da se oduzme značaj i
marginalizuje sam Vikiliks).
Treće poglavlje se upušta u iscrpnu diskusiju o „imperiji slobodne trgovine“ -
odnosu između američkog oblika imperije i svetske promocije neoliberalnih ekonomskih
reformi, pružajući američkim korporacijama pristup „globalnom tržištu“. Ovo poglavlje se
oslanja na depeše Stejt departmenta koje je objavio Vikiliks, kao i na publikacije Vikiliksa
o „privatnom sektoru“ koje datiraju iz 2007. godine, uključujući i materijal o bankama i
globalnim multilateralnim pregovorima o sporazumima. Izneti su primeri koji nam
otvaraju oči, a tiču se načina na koji nagon za ekonomskom integracijom podupire položaj
SAD kao imperije koja ima moć da posreduje i pruža obrazloženja vojnih šablona i drugih
intervencija u Latinskoj Americi i šire.
Četvrto poglavlje predstavlja svojevrsni vodič koji možemo nazvati uradi sam, a
odnosi se na princip korišćenja Vikiliksove Javne biblioteke američke diplomatije
(Wikileak's Public Library of US Diplomacy, PlusD), koji je napisala Sara Harison (Sarah
Harrison), urednica istraživanja. PlusD sadrži 2.325.961 depešu i ostale diplomatske
podatke u vreme pisanja ovog teksta. Stejt department upotrebljava sopstvenu logiku u
kreiranju, prenošenju i indeksiranju ovih podataka, čija celina čini primamu ustanovljenu
memoriju. Harisonova objašnjava kako započeti pretragu, čitanje i tumačenje
metapodataka i sadržaja depeša, od zloglasnog CHEROKEE ograničenja sve do upotrebe
Stejt Depratment eufemizama kao što je „suprotstavljanje resursu nacionalizma“.
10
 Istorija politike SAD prema Međunarodnom krivičnom sudu (MKS) (International
Criminal Court, ICC) može poslužiti kao rudnik informacija za analizu upotrebe
diplomatije u planiranom nastojanju da se podriju međunarodne institucije. U petom
poglavlju, Linda Pirson (Linda Pearson) dokazuje ono što depeše otkrivaju o naporima
svake dosadašnje vlade SAD da ograniče jurisdikciju MKS. Ovo uključuje napore
administracije Džordža V. Buša (George W. Bush), kako podmićivanjem tako i pretnjama,
da spreči države da se priključe radu MKS-a, sa namerom da se obezbedi imunitet od
krivičnog gonjenja za lica iz SAD - i suptilnijim naporima administracije Baraka Obame
(Barack Obama) u oblikovanju MKS za pomoćnika spoljnoj politici SAD.
Japan i Južna Koreja su postali epicentar uticaja SAD u istočnoj Aziji, decenijama
unazad. Depeše pružaju evidenciju o naporima SAD da utiču na političke ishode u ovim
zemljama za dobrobit njenih dugoročnih planova. U četrnaestom poglavlju, istraživački
novinar Tim Šorok (Tim Shorrock) ispituje geopolitički trougao kreiran na osnovu odnosa
između SAD i ovih zemalja, uključujući i pokušaj da se one zavade, a sve kao deo
dugoročnih napora da se podriju levičarske vlade i levičarska politika u regionu.
Porast ukupnog svetskog BDP-a od preko pedeset procenta, u poslednjih deset
godina, potiče iz jugoistočne Azije. Ovo saznanje je dovelo do značajnog
preraspoređivanja vojnih, diplomatskih i sredstava za nadgledanje, na tlo jugoistočne
Azije, što odslikava strategiju „diplomatije planirane unapred“, po rečima državnog
sekretara SAD, Hilari Klinton.14 U petnaestom poglavlju, Ričard Hejderijan (Richard
Heydarian) proverava depeše koje se tiču jugoistočne Azije i smešta svoje nalaze u šim
istorijsku kritiku uticaja SAD u regionu.
Kritika zapadnog imperijalizma je najspornija u onim svetskim regionima koji su u
prošlosti bili protektorati SAD, poput zapadne Evrope. Evropski liberali su u toj meri
indoktrinirani ideologijom modernog imperijalizma, da rutinski odbacuju čak i samu ideju
da SAD možda rukovode svetskom imperijom, navodeći koncepte poput „prava na
zaštitu“, zatvarajući oči ne samo pred stukturama moći SAD, već i pred time da sve češće
govore o sebi kao o ,,imperiji“. U šestom poglavlju, Majkl Buš (Michael Busch) ispituje
raznovrsne obrasce po kojima ova svetska supersila utiče i svrgava sa vlasti političke
sisteme Evrope i njenih članica. Ovo poglavlje sadrži teme poput dosluha Evropske
komisije sa programima torture i izveštavanja koje sprovodi CIA. Bavi se podrivanjem
evropskog krivičnog pravosuđa i pravosudnih sistema u cilju oslobađanja od krivičnog
gonjenja navodnih mučitelja vlade SAD i upotreba diplomatije SAD u cilju otvaranja
evropskog tržišta za njene vazduhoplovne kompanije, za invazivne, monopolističke
tehnologije i patente, poput Monsantovih (Monsanto) geneteski modifikovanih
organizama.
U trinaestom poglavlju, Filis Benis (Phyllis Bennis) se opredeljuje za detaljan
pregled Vikiliksovih publikacija vezanih za temu Avganistana - uključujući ne samo
depeše Stejt departmenta, već i Značajne izveštaje iz borbe (Significant Action Reports,
SIGACTs) objavljene u Vikiliksovom Avganistanskom ratnom dnevniku (Afghan War
Diary), Kongresne izveštaje o istraživanju (Congressional Research Reports) i druge
dokumente o Avganistanu koje je Vikiliks objavio pre 2010. godine. Ono što je izašlo na
videlo predstavlja sveobuhvatnu procenu o suludosti intervencija vojske SAD u
Avganistanu od 2001. godine do danas i cena plaćena ljudskim životima i oduzetim
društvenim blagostanjem.
Geopolitika je komplikovana, pogotovo kada se tiče države poput Izraela. Vojna
nadmoć Izraela na Bliskom istoku; diplomatski odnosi sa drugim regionalnim igračima
11
poput Egipta, Sirije, Irana, Libana i Turske; njegova uloga avatara imperijalne politike
SAD u regionu; svojevoljna eksploatacija svog zaštićenog statusa u ostvarivanju sopstvene
genocidne politike prema palestinskom narodu - sve ove teme su došle do izražaja u
Devetom poglavlju, zahvaljujući autorima Piteru Sertu (Peter Certo) i Stefenu Zunsu
(Stephen Zunes), koje u potpunosti ispituje relevantne depeše Stejt Departmenta.
Jedanaesto poglavlje se bavi Iranom. Geret Porter (Gareth Porter) pruža odličan
dodatak poglavlju o Izraelu, fokusirajući se na ono što depeše otkrivaju o neodlučnom
geopolitičkom stanju između SAD, Izraela i Irana, koje baca senku na ostatak Bliskog
istoka. Porter se posebno fokusira na razgovore grupe P5+1 o iranskom obogaćenom
nuklearnom programu, o naporima SAD da se pogrešno protumače obaveštajni podaci
kako bi se međunarodni konsenzus okrenuo protiv Irana i o ulozi Izraela kao katalizatora i
agenta politike SAD na Bliskom istoku.
U Dvanaestom poglavlju, koje je delo novinara Dara Džemaila (Dahr Jamail),
fokus je na sukobu u Iraku i oslanja se na širok spektar Vikiliksovog materijala koji tvrdi
da su SAD sprovodile politiku namernog pogoršavanja sektaških podela u Iraku nakon
njegove invazije i okupacije, u uverenju da bi se državom lakše dominiralo u takvim
okolnostima. Pustošenje koje je bilo posledica toga je detaljno dokumentovano uz
korišćenje Vikiliksovog materijal, koji uključuje depeše SAD, Kongresne izveštaje o
istraživanju koji datiraju od 2005. do 2008. godne i Irački ratni dnevnik (Iraq War Logs) iz
2010. godine. Džemail posebnu pažnju obraća na pokret ,,Sahva“ (Sahwa) - program borbe
protiv pobune, koji su podržavale SAD, implementiran kao odgovor na rastući uticaj
ogranaka al-Kaide među sunitskim Iračanima nezadovoljnim proameričkom šiitskom
vladom Nurija al-Malikija (Nouri al-Maliki). Sjedinjene Države su potplatile veliki broj
Iračana da prebegnu iz tabora sunitskih pobunjenika na stranu al-Kaide, obećavši im
redovno zaposlenje putem integracije u iračku vojsku. Kako Džemail tvrdi, neuspeh
Malikijeve vlade da održi ovo obećanje doveo je do povratka ogromnog broja sada
nezaposlenih sunitskih militanata, obučenih, naoružanih i finansiranih od strane SAD, u
redove pobunjenika. Na ovaj način uvećavani su redovi bivšeg al-Kaidinog ogranka u
Iraku, koji je od 2014. godine poznat pod imenom ISIS ili „Islamska država“.
Depeše takođe opisuju kako je u Siriji, preko severoistočne granice Iraka,
postavljena scena za uzdizanje ISIS-a. Od izbijanja sirijskog građanskog rata 2011. godine,
ratni huškači u medijima su tražili da zapadne vojne snage udare na Siriju sa ciljem da
smene Bašara al-Asada (Bashar Al-Assad), koji je, u maniru svojstvenom liberalnim
intervencionistima, predstavljen kao „novi Hitler“. Uzdizanje Islamske države, kojoj je
Asadova vlada jedina odgovarajuća protivteža u Siriji, bacilo je ovaj propagandni način
razmišljanja u rasulo. Ali planovi vlade SAD o promeni režima u Siriji i njena posvećenost
izazivanju nestabilnosti u regionu, datiraju davno pre sirijskog građanskog rata, što je i
prikazano u depešama. Deseto poglavlje, autora Roberta Najmana (Robert Naiman), nudi
pažljivo iščitavanje depeša o Damasku, ističući istorijski predosećaj o trenutnoj situaciji u
Siriji, rastavljajući na delove koncepciju ljudskih prava diplomata SAD, koja zvuči
benigno, da bi dovela u žižu posmatranja imperijalistički ton retorike i inostrane politike
SAD - uključujući konkretne napore da se umanji snaga domaće vlade i izazove haos
tokom decenije koja prethodi 2011. godini, sličan onom haosu iz prethodnih meseci.
Iako postoji obilje klišea da je Turska „most između istoka i zapada“, ne može se
poreći da ova zemlja sa oko sedamdeset pet miliona ljudi zauzima bitnu poziciju - i kao
igrač u geopolitici regiona Bliskog istoka i kao velika i ekonomski moćna nominalna
demokratija na rubu Evrope. Kon Halinan (Conn Hallinan) u Osmom poglavlju tvrdi da
12
depeše Stejt departmenta ilustruju napore SAD da iskoriste veliki geopolitički značaj
Turske. Halinan koristi depeše kao izgovor da se upusti u obilazak regionalnih saveza,
strateških problema i unutrašnjih poslova Turske. Među temama koje pokriva, nalaze se
složene strateške kalkulacije o energiji koje uslovljavaju delikatne odnose Turske sa
Iranom i Rusijom, dok istovremeno gaji odnose sa SAD, Evropom i Izraelom sa namerom
da dobije pristup zapadnim tržištima. Ovo poglavlje takođe ispituje pregovaračku moć
Turske, koja je pokazana upotrebom veta protiv izbora bivšeg danskog premijera Andersa
Rasmusena (Anders Rasmussen) za šefa NATO alijanse, kako bi naterala SAD da izvrše
pritisak na dansku vladu sa ciljem da se prekine rad kurdske televezijske stanice sa
sedištem u Danskoj. Ovaj esej se takođe bavi i unutrašnjim pitanjima u Turskoj, poput
vladine politike prema grupama kurdskih separatista i neverovatnim skrivenim političkim
intrigama i sukobima između Redžepa Tajipa Erdogana (Recep Tayyip Erdogan) i
političke ličnosti, iseljenika Fetulaha Gulena (Fethullah Gulen).
Od završetka Hladnog rata, a naročito tokom takozvanog „rata protiv terorizma“,
diplomatija SAD se okrenula prema Južnoj, Centralnoj i Istočnoj Aziji. Javno mnjenje više
ne doživljava odnose između SAD i Rusije kao glavnu geopolitičku dinamiku, ako
izuzmemo par varnica. Ovo se naravno promenilo kao rezultat sukoba u Ukrajini. Ali
javno mnjenje ne vidi šta je stvarnost. Ras Velen (Russ Wellen) u Sedmom poglavlju
pokazuje da su SAD krenule u sprovođenje politike agresivne ekspanzije NATO-a
dolaskom novog milenijuma, ugrožavajući hegemoniju Rusije u oblastima Istočne Evrope i
bivšeg Sovjetskog Saveza i nastojeći da obore nuklearne sporazume kako bi održale svoju
prednost. Kako nam depeše pokazuju, ovi napori nisu prošli nezapaženo od strane Rusije i
one su stalna tačka sukoba između Rusije i SAD, čak i u periodima najveće srdačnosti.
Ovo poglavlje nam obezbeđuje neophodan kontekst za razumevanje tenzija između Istoka i
Zapada u čijem su centru Sirija, Ukrajina i davanje azila Edvardu Snoudenu (Edward
Snowden) i daje kritički uvid u geopolitički odnos koji bi mogao da ugrozi opstanak naše
civilizacije, pa čak i naše vrste, ako se sa njime ne bi ispravno postupalo.
Verovatno, nijedan drugi region na svetu ne pruža toliko živopisan uvid u ceo
spektar imperijalističkog mešanja SAD kao Južna Amerika. Politika SAD u Centralnoj i
Južnoj Americi je od pedesetih godina popularizovala koncept državnih udara
potpomognut od strane CIA kojim se svrgavaju sa vlasti demokratski izabrane levičarske
vlade i na njihovo mesto postavljaju desničarske diktature bliske SAD; inaguiriše nasleđe
brutalnih državnih ratova, eksadrona smrti, mučenja i nestanaka; koncept kojim se
prozrokuje bol i patnja milionima ljudi u korist američke vladajuće klase. Kao što
Aleksandar Mejn (Alexsander Main), Džejk Džonston (Jake Johnston) i Den Biton (Dan
Beeton) napominju, u prvom od njihovih poglavlja o Latinskoj Americi, u Sedamnaestom
poglavlju, štampa sa engleskog govornog područja nije videla ništa zlo u depešama Stejt
departmenta, zaključivši da se ne uklapaju u „stereotip kako je Amerika bliska samo
desnici i da planira državne udare mareći samo za poslovni interes“. Istina je upravo
suprotna: depeše prikazuju gladak kontinuitet između brutalne politke SAD u Latinskoj
Americi u toku Hladnog rata i mnogo prefinjenijih igara svrgavanja režima koje su se
dešavale proteklih godina. Sedamnaesto poglavlje nudi širok pregled upotrebe USAID-a i
astroturfinga „civilnog društva“, uz druge, mnogo direktnije metode „promene režima“ u
El Salvadoru, Nikaragvi, Boliviji, Ekvadoru i Haitiju. Osamnaesto poglavlje, koje su
napisali isti autori, fokusira se na Venecuelu, socijalističku državu koja je „danas na
meniju“ i pogotovo se odnosi na napore SAD da se umanji uloga levičarskog ,,štita“ u

13
regionu, nakon neuspelog državnog udara na Čavezovu (Chavez) vladu 2002. godine, koji
su potpomogle SAD.
Odgovor SAD na objavljivanje Vikiliksovog materijala odaje uverenje da njihova
moć počiva u nejednakom rasporedu informacija: što više znanja za imperiju, a što manje
za njene podanike.
Godine 1969, Danijel Elsberg (Daniel Ellsberg) kasnije poznat po ,,curenju“
Pentagonskih papira - posedovao je strogo poverljivo bezbednosno odobrenje. Henri
Kisindžer (Henry Kissinger) je aplicirao za sopstveno strogo poverljivo bezbednosno
odobrenje. Elsberg ga je upozorio na njegove opasnosti:

Biće ti veoma teško da saznaš bilo šta od bilo koga ko

nema ovo odobrenje. Jer ćeš uvek razmišljati: „Da li bi mi ovaj
čovek išta rekao da poseduje znanje koje ja posedujem? Da li bi
me isto ovako posavetovao ili bi to znanje uticalo na njegova
predviđanja i preporuke? “ Nosićeš se sa osobom koja nema samo
odobrenje sa stanovišta onog u šta želiš da poveruje i utiska
koji želiš da ima o tebi, već ćeš morati pažljivo i da ga lažeš
u vezi sa stvarima koje znaš. Odustaćeš od pokušaja da proceniš
ono što ti kaže. Opasnost je što ćeš postati nešto poput
morona. Bićeš nesposoban da upiješ znanje od većine ljudi na
svetu, bez obzira na to koliko su oni sposobni da prenesu
znanje ili imaju više iskustva od tebe u pojedinim oblastima“15.

Oslobođen od poverljivih oznaka, Vikiliksov materijal premošćuje jaz između

,,morona“ sa bezbednosnim odobrenjima, koji nisu u stanju ništa da nauče i nas, čitalaca.

14
 1. AMERIKA I DIKTATORI*

ŠTA JE TO SA AMERIKOM I DIKTATURAMA?

Vlada SAD, sve vreme vrlo javno i hrabro osuđuje autokratske režime. Trenutne
mete u koje je usmeren gnev iz Vašingtona spadaju Severna Koreja, Iran i Sirija.
Istovremeno, ona selektivno vodi rat protiv autokratskih režima kako situacija zahteva, sve
od Paname pa do Iraka. Vikiliksove depeše, prikupljane od 2009. godine, pokazuju da su
diplomate SAD nasamo veoma oštre prema stranim liderima i vladama sa druge strane
okeana. Ipak SAD u zonama sveta gde imaju uticaj i dalje održavaju mrežu autoritativnih
režima, koje podržavaju. Isti oni režimi protiv kojih ratuje, u nekom trenutku su bili
američki saveznici. Ova ironija je prisutna u slučajevima Norijege i Sadama Huseina, koji
su svrgnuti i izvedeni pred kengurske sudove zbog zločina učinjenih uz podršku SAD.
Nasuprot tome, Vašington stoji uz druge režime sve do gorkog kraja. Razmotrimo
relativno mali primer Turkmenistana. Depeša koju je poslala 2009. godine ambasada SAD
u Ašgabat (Ashabat), sadržala je kratak i otrovan opis diktatora te države, Gurbangulija
Berdimuhamedova (Gurbanguly Berdimuhamedow). Ovaj opis, koji je napisao otpravnik
poslova SAD, britkim perom, prikazuje diktatora kao „sujetnog, sumnjičavog, povučenog,
veoma konzervativnog, osvetoljubivog i iskusnog lažova i glumca“. Možda je najgore
zapažanje ono u kojem se kaže da pored toga što je surovi diktator bez ikakvog uticaja, u
suštini „nije baš bistar momak“1.
Sve ovo zapravo nije bilo ništa novo. Berdimuhamedov je preuzeo kontrolu 2006.
godine i nastavio da se ponaša despotski poput svog prethodnika Saparmurata Nijazova
(Saparmyrath Niyazov), bivšeg lidera Komunističke partije. SAD su sigurno bile upoznate
sa njegovim metodama pre nego što mu je bilo dozvoljeno da preuzme komandu. Ali
Turkmenistan je omogućavao SAD ključni prolaz ka Avganistanu jer se nalazio u
strateškom centru energetski bogate regije oko Kaspijskog mora.
Dakle, ako je otpravnik poslova Kuran nameravao da svojim izveštajem natera
zvaničnike da ponovo razmisle kako da se odnose prema diktatoru, grdno je pogrešio.
Hilari Klinton je svratila na fotografisanje sa diktatorom one godine kada je depeša poslata,
što je bio jasan znak da ljudska prava nisu bila veoma visoko na dnevnom redu. Sledeće
godine je vrednost vojne pomoći SAD diktaturi porasla sa 150.000 američkih dolara na dva
miliona.2 Treba napomenuti da je ova pomoć u velikoj meri finansirala vojne vežbe režima
u regionu. Berdimuhamedov je „ponovo izabran“ sa 97 odsto glasova 2012. godine, a SAD
su održale tople odnose sa režimom.
I eto, to je sve, crno na belo. Ljudi koji planiraju i prave strategiju u Vašingtonu -
lideri „slobodnog sveta“, kako vole sebe da zovu - misle da je diktator Turkmenistana sa
krvlju na rukama ne samo gadan, već i potpuna budala, ali se preko ove mane u karakteru
prelazi razmišljanjem da ako je on dovoljno dobar da podrži američko ratovanje, dovoljno
je dobar i za Turkmenistan i vredan je nekoliko miliona dolara.
Ova vrsta realne politike izgleda loše po SAD, ali je podrška ovoj ciničnoj osovini
represije daleko ispod slučajeva stavljenih u katalog Vikiliksovih dokumenata.
____________________________
* Autor Poglavlja od 1. do 3. je odlučio da ostane anoniman.
15
Od Istočne do Centralne Azije preko Bliskog Istoka do Latinske Amerike, SAD gaji,
finansira, naoružava, štiti i pazi autoritativne države na severnoj i južnoj hemisferi. Bez
obzira, ovakvo ponašanje deluje da je u suprotnosti sa slatkom i maznom retorikom
Obamine administracije. Jasno je da postoji više od retorike u ovom stavu.
Doktrina liberalnog internacionalizma se nalazi u srži politike SAD posle rata. Ova
doktrina, čiji je pionir Vudro Vilson (Woodrow Wilson), a čije su ime krasili Frenklin D.
Ruzvelt (Franklin D. Roosevelt) i Hari Truman (Harry Truman), generalno se tumači kao
opravdanje vojnih i drugih intervencija od strane SAD ukoliko im je cilj stvaranje
liberalnog svetskog poretka. To znači globalni sistem koji se sastoji od liberalnih
demokratskih nacija-država, koje su povezane više ili manje slobodnim tržištima i pod
vlašću međunarodnog prava. U takvom pogledu na svet, cilj postizanja liberalnog svetskog
sistema nadmašuje posvećenost prema državnom suverenitetu. SAD sebe smatraju
predvodnicima ovakvog svetskog poretka i nosiocima prava da suzbiju suverenitet država
na putu ka ostvarivanju liberalnih ciljeva.
Ovu doktrinu uzimaju za ozbiljno ljudi iz državnog sektora bez obzira na to kakvu
„muziku slušali“, kao što vidimo iz depeša. Njihova kritika nedemokratskih režima, kritika
nepotizma i kršenja ljudskih prava bez nje nemaju smisla. Međutim, postoji aspekt
liberalnog internacionalizma koji njegove pristalice ne obrazlažu, aspekt koji se vidi i u
samim korenima kao i u njegovoj primeni.
Po rečima uglednog istoričara Domenika Losurda (Domenico Losurdo), liberalizam
je u svojoj istoriji u širem smislu bio predmet niza izuzetaka - radnička klasa, žene,
tamnoputo stanovništvo i kolonije su u nekom trenutku u istoriji bili uskraćeni za
građanska prava poput prava glasa, koje su imali samo beli, imućni muškarci. 3 Logika na
kojoj su počivali ovakvi izuzeci je vidljiva u kolonijalnim počecima međunarodnog prava,
koje je prvobitno ratifikovalo ponašanje kolonijalnih država ostavljajući kolonijalne narode
obespravljene u procesu nastanka svetskog sistema.4
Pravo na samoopredeljenje u smislu državnosti je dugi niz godina bilo u rukama
većinskog belog stanovništva iz evro-američkih država - činjenica koja će postati izvor
antikolonijalne pobune u ranim godinama dvadesetog veka. Kada je postigla svetsku
dominaciju, američka imperija se suočila sa ovakvom situacijom sa pomešanim osećanjima
opreznosti i saosećajnosti prema kolonijalnim silama. Iako je postepeno osmišljavala
stratešku viziju prema kojoj teritorijalna kontrola više nije bila prednost, nije joj bilo po
volji da proširi ovo odlučujuće pravo na stanovništvo koje nije bilo bele puti.
Strogo lice sa naslovne strane liberalnog internacionalizma bio je Vudro Vilson,
predsednik Sjedinjenih Američkih Država od 1912. do 1920. godine, prvi predsednik koji
se ozbiljno pozabavio dilemama koje su doneli novi antikolonijalni pokreti. Kao
predvodnik napora SAD da sprovode imperijalni reket, bio je svedok poteškoća koje je
kolonijalna politika ove zemlje doživela na Filipinima, istovremeno posmatrajući sa
užasom jačanje antikolonijalnih pokreta u svetu. Organizovao je prvi pokušaj izgradnje
novog svetskog poretka, prekršivši predizborna obećanja iz 1916. godine uvođenjem SAD
u Prvi svetski rat.
Vilson se nije libio da okupira tuđe teritorije, kada je to odgovaralo interesima
SAD; ne samo da je bio pobornik okupacije Filipina od strane SAD, već je sam poslao
trupe u Haiti (1915. godine), Nikaragvu (1912. godine) i Kubu (1912. godine), a zatim
izvršio intervenciju u Meksičkoj revoluciji (1914. godine). Razmere Velikog rata su, ipak,
poslužile kao upozorenje koje se odnosilo na nepotrebne vojne kampanje. Pored toga, bilo

16
je sve više ideja među planerima SAD koje sugerišu da je kontrola teritorija manje važna
od kontrole tržišta kapitala, radne snage i resursa.
Na globalnom tržištu kojim dominiraju SAD, podrška vladama onih država koje su
otvorene za ulaganja od strane SAD bila je mnogo važnija od pozicije vrhovnog gospodara
kolonija. Profit bi tekao nazad do Vol strita (Wall Street) bez oslabljujućih troškova
okupacije. Da bi mogle da ostvare ovakav svetski poredak, SAD bi morale da nagrade
kolonijalne imperije. Jedna od manifestacija ove nove strateške vizije bilo je otkriće
administracije predsednika Vilsona (Woodrow Wilson) koje se odnosilo na jezik
„nacionalnog samoopredeljenja“. Ovo je zauzelo centralno mesto u mitologiji liberalnog
internacionalizma, iako je Vilson, u početku, ukrao jezik od boljševika, pa onda preuzeo
zasluge. On sigurno nije imao nameru da ispuni obećanje dato antikolonijalnim pokretima,
za koje je mislio da nemaju kapacitet da upravljaju sobom. I tako, iako su propagandisti
SAD skupljali podršku antikolonijalnih snaga u Indiji za potrebe sila Antante u Prvom
svetskom ratu pomoću Vilsonove doktrine, SAD su se protivile pokretu „rasne jednakosti“
uskraćujući pravo na ,,samoopredeljenje“ kolonizovanim državama, na pregovorima koji
su usledili u Versaju. Rezultat svega je približavanje antikolonijalnih pokreta levici,
ugledajući se na Rusiju kao model uspešne modernizacije.5
SAD su posle toga iskoristile Drugi svetski rat kao priliku da oduzmu Britaniji
veliki deo njenih kolonijalnih poseda u zamenu za učešće u ratu na strani saveznika.
Međutim, neposredno posle završetka rata, SAD su odbile da iskoriste svoju ogromnu
stratešku prednost na račun bivših kolonijalnih sila. Britancima je ostala strateška kontrola
nad Južnom Azijom, Francuzi su zadržali suverenitet u Indokini, dok su istovremeno
ignorisani apeli za priznavanje Sukama (Sukamo) od strane Indonezije i Ho Ši Mina (Ho
Chi Minh) od strane Vijetnama. SAD su, u suštini, pružile prećutnu podršku jedino
antikolonijalnim podelama gde nije bilo rizika za izbijanje sukoba, poput Naserove (Abdel
Nasser) revolucije u Egiptu.
Glavni razlog za brigu zvaničnika SAD bila je pomisao da bi „preuranjena
nezavisnost“ mogla da dovede do davanja slobode ljudima koji nisu bili sposobni da
vladaju sami sobom. Možda se ne bi posvetili izgradnji država koje imaju u osnovi
liberalni kapitalizam, zbog te svoje nesposobnosti, preferirajući nezrela, radikalna ili
,,populistička“ rešenja. Možda bi čak pošli „putem komunizma“.
Vilijam Dž. Folc (William J. Foltz), vodeći američki ekspert u oblasti afričke
politike, napisao je 1966. godine kako bi bilo potrebno više od nekoliko generacija da se
većina crnih afrikanaca nauči „veštinama neophodnim za smisleno i delotvorno bavljenje
politikom“6. Dakle, „teorija modernizacije“ državnih moćnika SAD je nalagala da je ovim
ljudima potreban period autoritativne vladavine prosvećenih vojnih režima, u slučaju da
nije bio moguć još jedan period pod tutorstvom belih kolonijalnih gospodara.7
Kao odgovor na nezavisnost Konga, SAD su isplanirale nametanje kleptokratskog
Mobutovog (Mobutu Sese Seko) režima. Ta ista politika se zalagala za postavljanje niza
diktatora na čelo Južnog Vijetnama, pokušavajući da spreči vladavinu Vijet Mina (Viet
Minh), kao i za vođenje izrazito krvavog rata radi odbrane savezničke diktature u Južnoj
Koreji. Takođe je podržala i promenu vlasti u Sukamu (Sukamo) državnim udarom
indonežanskog generala Suharta (Suharto) u kojem je stradalo skoro milion ljudi.
Međutim, pokazalo se kasnije da je rezultat svega otvaranje državnog tržišta i resursa
investitorima iz SAD.
Na Bliskom istoku su SAD preuzele ulogu Britanije, pogotovo kada su njene
dužnosti „istočno od Sueca“ napuštene 1971. godine. Trgovci naftom i rukovodioci SAD
17
su u tom trenutku već napravili zajednički plan da uspostave vladavinu dinastije Saud. CIA
je pomogla u obaranju Mosadikove (Mossadegh) vlade u Iranu 1953. godine, zamenivši je
sa omraženim šahom. Kasnije je igrala ulogu u pružanju podrške državnom udaru baatista
(Ba'athist) u Iraku, u sklopu opšte ofanzive protiv radikalnog arapskog nacionalizma. Izrael
- za koji se ne može reći ni da je diktatura, ni da je normalna demokratija - postao je
značajan regionalni partner SAD, pogotovo posle rata 1967. godine u kome je zadao
smrtonosni udarac arapskom nacionalizmu. Egipatska diktatura je postala drugi po značaju
regionalni partner, posle sklapanja mira sa Izraelom sporazumom u Kemp Dejvidu (Camp
David). SAD su za to vreme, naravno, održavale mrežu desničarskih diktatura u svom
,,dvorištu“ - Latinskoj Americi - sa ciljem da suzbiju levičarske pokrete koji imaju
neprijateljski stav prema američkim poslovima.
Tradicionalno opravdanje za ove imperijalne intervencije tokom Hladnog rata bilo
je objašnjenje da je negde napolju surov i brutalan svet i određene neprijatne stvari moraju
da se tolerišu kako bi se zaštitila sloboda od totalitarne opasnosti. Neokonzervativni guru
Džin Kirkpatrik (Jeane Kirkpatrick), koja će postati Reganov ambasador pri Ujedinjenim
nacijama, verovatno je najelokventnija predstavnica ove ideje. Kirkpatrikova se snažno
zalagala za odbranu desničarskih diktatura u Latinskoj Americi, temeljeći je na činjenici da
radnici, seljaci i monahinje koje su ubijali predstavljaju oblik totalitarizma koji je mnogo
gori nego autoritarizam. Kirkpatrikova je takođe branila savez SAD sa salvadorskim
eskadronima smrti, napisavši za cenjeni list Američkog instituta za preduzeća da su ove
institucije izvome institucije salvadorskog naroda i predstavljaju organizovanu
samoodbranu civilnog društva od komunizma, i da bi bilo mnogo civilizovanije da se
upregnu kao sredstva legitimne državne moći.8
Međutim, Kirkpatrikova je već plivala uzvodno u odnosu na tokove u tom trenutku.
Državna elita SAD je u postvijetnamskoj eri počela da artikuliše ciljeve svoje politike, više
u pravcu ljudskih prava i demokratije. Kirkpatrikova se rugala retorici ljudskih prava
Karterove administarcije, ali su čak i u vreme Reganovih ratova preko posrednika protiv
,,komunizma“ u Centralnoj Americi stara borbena vozila antikomunizma bila pažljivo
doterana i preprodavana kao vozila progresivnih, demokratskih promena, premda u
uslovima koji su povoljni za dugoročne američke interese.
Kao rezultat toga, nikao je aparat za „promociju demokratije“, povezan sa
Međunarodnim republikanskim institutom (IRI), Nacionalnim fondom za demokratiju
(NED) i nizom institucija preko kojih bi mogla biti finansirana podrška snagama civilnog
društva bliskim SAD, u raznim zemljama.9 Kao što bi jedan zvaničnik iz Reganove ere
rekao:

Dolazeća Reganova administarcija je nastojala da vrati

inostranu politiku SAD u doba pre Vijetnama i to na jedan
staromodan način, poput onog iz Hladnog rata, na osnovu koga bi
SAD prihvatile potrebu za podrškom nepoželjnim diktatorima kao
neizbežnom sastavnom delu globalne borbe protiv sovjetskog
komunizma. Reganova administracija je, međutim, ubrzo otkrila
da nije moguće stvoriti dvostruku inostranu politiku na ovakvoj
osnovi. U politiku je, takođe, morala biti uključena i briga za
ljudska prava i demokratiju.10

Ta ,,briga“ je zapravo bila licemerna. SAD nisu radile ništa novo. Alen Vajnstajn
(Allen Weinstein), osnivač i prvi predsednik fondacije NED, 1991. godine je primetio da

18
njeno postojanje označava da aktivnosti CIA koje su bile izvršavane u tajnosti u poslednjih
dvadeset pet godina, mogu sada da se izvršavaju bez skrivanja.11 Nije to bio ni signal
promene u političkim prioritetima. SAD su, na primer, bile potpuno svesne da se vodi
žestoki rat između vladajuće klase El Salvadora i radnika i seljaka naklonjenih levici, i bile
su sklone genocidnom rešenju, pokazujući naklonost prema ,,čišćenju“ više od pola
miliona ljudi. Dok je CIA nastavila da obučava salvadorske odrede smrti i dok je novac
pristizao iz Sjedinjenih Država, one su počele da pripremaju niz programa za „promociju
demokratije“, koji su u stvari ojačavali snage civilnog društva, bliske vladajućoj partiji
ARENA.12
Ovaj obrazac delovanja se nastavlja. NED je, u poslednjih nekoliko godina, bio
direktno umešan u finansiranje grupa i individua uključenih u proces zbacivanja sa vlasti
izabranog predsednika Haitija, Žan-Bertrana Aristida (Jean- Bertrand Aristide) 2004.
godine i nekoliko ljudi uključenih u pokušaj zbacivanja sa vlasti Uga Čaveza (Hugo
Chavez) u Venecueli, 2002. godine. Ukratko, iako je fokus na ljudska prava zamenio jezik
cinične antikomunističke realpolitike, aparat „ljudskih prava“ se i dalje koristio protiv
levičarskih neprijatelja Amerike. SAD su izdvajale prosečno dvadeset miliona američkih
dolara godišnje za „demokratsku pomoć“ u godinama koje prethode zbacivanju Hosnija
Mubaraka (Hosni Mubarak) sa vlasti u Egiptu - dok su u isto vreme podržavale režim
izdvajanjem sredstava u iznosu od dve milijarde dolara godišnje.13
Međutim, prednost politike „ljudskih prava“ bila je jasna. SAD su mogle da nastave
da se oslanjaju na na niz diktatura, tamo gde nisu verovale da će demokratije uspeti da
sprovode proameričku politiku, istovremeno praveći proamerički štit od opozicije,
finansirajući i gradeći odnose sa grupama ljudi od poverenja.
To je bilo više od licemerja. Elita SAD možda nije gajila simpatije prema
siromašnom i potlačenom Jugu sveta, ali diktaturama nedostaje legitimitet, a pored toga
imaju zabrinjavajuću tendenciju ka naglim eksplozijama besa usmerenim prema narodu.
Podrška diktaturama, koliko god bila od suštinskog značaja za veliku strategiju SAD,
takođe je donosila raznorazne „nepredviđene probleme“. Sjedinjene Države imaju dobre
razloge što više vole da daju podršku dikaturama čije se najgore sklonosti ispoljavaju u
vreme mira. Postoji, dakle, strateška osnova za kritike zloupotrebe ljudskih prava, koje
diplomate SAD ponekad upućuju svojim prekookeanskim domaćinima, putem tajnih
depeša.
Vikiliksova otkrića su resurs bez presedana, koji nam pomaže da istražimo kako je
u praksi evoluirao odnos između vlade SAD i diktatura, te kako je pomirio tu praksu i
njenu prižvrenost normama sa liberalnim internacionalizmom.

BLISKI ISTOK: „NAJVEĆI UČINAK U ISTORIJI“

V. H. Oden (W.H.Auden) se, u svojoj poemi „Prvi septembar 1930. godine“,

pozivao na „besmislice starijih“, koje su izgovarali diktatori. Ona je mogla biti napisana i
2011. godine. Muamer Gadafi (Muammar Qaddafi), ugrožen društvenim pokretom koji je
na kraju doveo do oružanog ustanka u Libiji, okrivio je uživaoce droge i Vikiliks za svoju
nepriliku. Predsednik Sirije Bašar al Asad (Bashar al-Assad), počinjući da bombarduje
oslobođene teritorije, okrivio je „inostrane zaverenike“ za svoju dilemu. Posle toga je
predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan, izabrani ali sve nestalniji i autoritativniji lider,
okrivio pijanice, tviteraše i teroriste.

19
 Međutim, nije samo ovim ljudima bilo neprijatno zbog previranja. Sve je počelo sa
narodnim pokretom u Tunisu, čijem brzom ojačanju je doprinelo samospaljivanje uličnog
prodavca, Tunišanina Muhameda Buazizija (Mohamed Bouazizi) osamnaestog decembra
2010. godine. Buazizi je protestovao protiv zaplenjivanja robe i redovnog uznemiravanja
koje je trpeo od vlasti. Njegove žalbe su odjeknule u glavama širokog sloja stanovništva
koje je imalo ista iskustva i bilo nezadovoljno, terajući ih da otpočnu redovne, neprekidne
proteste. Razmere njihovog nezadovoljstva kao i samih protesta su porasle, konačno
vodeći ka svrgavanju diktatora Zin al Abidin Ben Alija (Zine El Abidine Ben Ali) sa vlasti,
četrnaestog januara 2011. godine.
To je inspirisalo egipatsku opoziciju, koja se postepeno zahuktavala više od jedne
decenije, da digne narodni ustanak protiv diktatora Hosnija Mubaraka (Hosni Mubarak).
Ustanak je počeo dvadeset petog januara 2011. godine, nizom masovnih protesta,
postupcima građanske neposlušnosti i štrajkova, da bi prerastao u permanentan čeoni
sukob sa režimom, koji je trajao sve dok Mubarak nije konačno bio primoran da podnese
ostavku, jedanaestog februara iste godine.
U ovom trenutku, čitava mreža autokratija u regionu postala je ugrožena. Postojala
je realna pretnja od izbijanja pobuna od strane narodnih pokreta u Libiji, Siriji, Bahreinu i
u manjoj meri u Jemenu, Alžiru, Saudijskoj Arabiji i kasnije Turskoj. Ovo je imalo još veći
globalni značaj jer je većina ovih režima bili u ulozi saveznika Sjedinjenih Država. Srž
američke moći u regionu je, osim Izraela, činio Egipat, režimi na području Persijskog
zaliva i diktature u Severnoj Africi.
Ovde Vikiliks stupa na scenu. Vikiliks je opravdano stekao velike zasluge za svoju
ulogu u izbijanju pobune na Bliskom istoku. Neverovatan porast korišćenja interneta je
stvorio virtualni prostor u kome bi informacije mogle da se dele, gde se moglo diskutovati
o njima i gde su se mogle iskoristiti kao početna tačka za organizovanje, za razliku od
ograničenog prostora u „civilnom društvu“.
Na primer, depeše koje je objavio Vikiliks, a koje će biti prikazane ispod, otkrile su
obim korumpiranosti pojedinih oligarha u vlasti Tunisa, kao i slabljenje egipatske vojske
uprkos tome što je uzimala sve veću parčad ekonomskog kolača. Depeše su, takođe,
napravile veliku neprijatnost Erdoganu otkrivši da, po rečima ambasadora SAD, ima
najmanje osam računa u švajcarskim bankama - nagoveštavajući time korumpirane
finansije (pogledati Osmo poglavlje, ispod).14
Informacije koje su raširene pomoću Vikiliksa, dale su formu i suštinu mnogim
dugotrajnim narodnim žalbama. Kao što Ibrahim Saleh (Ibrahim Saleh) beleži:

Objave Vikiliksa su odigrale važnu ulogu u podsticanju

besa javnosti u regionu, kao i u oblikovanju globalnog
razumevanja uzroka koji je doveo do onoga što je kasnije
postalo Arapsko proleće. Otkrivanjem skrivenih tajni,
dvostrukih standarda i licemerja arapskih lidera, depeše su
dale nove poglede na arapsku politiku, potvrđujući već
rasprostranjene sumnje i stavljajući, na taj način, besnu
javnost u direktan sukob sa autokratskim vladama.15

Predvidljiv pad Ben Alija

Diktatura Zin El Abidin Ben Alija u Tunisu je okončana u januaru 2011. godine.
Jedan od neposrednih okidača pokreta koji je doveo do njenog pada, bila su Vikiliksova

20
otkrića. Posebno su važne bile dve depeše - jedna napisana u junu 2008. godine, a druga u
julu 2009. godine. Poslao ih je ambasador Robert Godek (Robert Godec). U njima je
opisana Ben Alijeva diktatura u Tunisu kao vladavina ,,na klimavim nogama“. Depeša iz
2008. godine se fokusirala na korupciju. Tunisom nije vladala samo gvozdena pesnica, već
i pohlepna ruka:

Priča se, da šta god porodica Ben Alija poželi, to i dobije,

bilo da su u pitanju novac, usluge, zemljište, imovina ili
nećete verovati, čak i vaša jahta... Polovina poslovne
zajednice Tunisa može da tvrdi kako je povezana sa Ben Alijem
preko bračnih veza, kako se čini... Ovakvo vidljivo
prikazivanje bogatstva i glasine koje kruže o korupciji, samo
su dodali ulje na vatru, imajući u vidu činjenicu da se
Tunišani suočavaju sa rastućom inflacijom i visokom
nezaposlenošću.16

Depeša iz 2009. godine se, sa druge strane, bavi ljudskim pravima. Režim je bio
„policijska država, sa malom slobodom izražavanja i udruživanja, kao i ozbiljnim
problemima u pogledu ljudskih prava“.17 Ambasador je verovao da je država ,,u nevolji“.
Depeša se žalila što su vlasti ograničile razne američke programe, kao i na neprijateljstvo
vladine štampe prema proameričkim ličnostima civilnog društva. Međutim,
najproblematičnije je bilo to što su se „povećavali rizici po dugoročnu stabilnost“ usled
korupcije i ograničene društvene baze, kao i zbog nedostatka jasnog naslednika.
Represivna priroda Ben Alijevog režima nije bila nova vest za SAD. On je
progonio sve opozicione grupe otkad je preuzeo vlast, u „državnom udaru bez upotrebe
nasilja“ 1987. godine. Međutim, Tunis je bio saveznik u regionu, još od sticanja
nezavisnosti od francuske kolonijalne vladavine. To je bila država koja je obezbedila
ključnu podršku u „ratu protiv terorizma“ i usled toga, bila je prioritet za vojnu pomoć
SAD. Kao što pohvalno piše na „listi činjenica“ koja se nalazi na sajtu ambasade SAD u
Tunisu: „Tunis je jedan od dvadeset primalaca Međunarodnog programa vojnog
obrazovanja SAD i finansijske pomoći za obuku od 1994. godine. Od 2003. godine, nalazi
se na desetom mestu na listi ukupne finansijske pomoći.“18
Primarni zadatak vojnih snaga Tunisa nije projektovanje vojne moći u
inostranstvu.19 Umesto toga, obična vojska služi kao poslednja linije civilne odbrane,
štiteći sekularnu republiku. Međutim, u samoj vojsci su stvorene paramilitarne jedinice sa
ciljem da direktno intervenišu u političkim i civilnim poslovima, kako bi smanjile otpor
režimu. Vojna pomoć je, u ovom kontekstu, služila kao podrška režimu.
Godekove opširne depeše su nagoveštavale da su SAD u opasnosti da budu vezane
sa režimom koji je bio na silaznoj spirali. Ovo nije bio prvi nagoveštaj koji je diplomatsko
osoblje SAD pružilo u vezi sa potencijalnom ranjivošću režima. U depeši ambasadora
Vilijama Hadsona (William Hudson) je, još 2006. godine, zapaženo kako ,,sve veći broj
Tunišana“ uveliko priča o mogućoj ,,smeni na vlasti i kraju Ben Alijeve ere“.20 Ambasador
Godek je, međutim, u ranom naletu entuzijazma povodom pobede predsednika Obame,
sugerisao da SAD moraju da poprave svoj imidž na Bliskom istoku. Stoga je vojnu pomoć
režimu potrebno ukinuti.
Kada su ove depeše procurele, postale su lako dostupne širom Tunisa prouzrokujući
pravo komešanje. Otkriće o korupciji nije bilo iznenađenje za Tunišane koji su ih čitali,
već otupelost SAD u procenjivanja režima. Režim je uhvatila panika nakon uočenog

21
curenja. Tako je u decembru 2010. godine, pokušao da onemogući pristup veb sajtovima
na kojima su depeše bile postavljene, fokusirajući se isključivo na popularni, progresivni
bejrutski list Al-Akbar (Al-Akhbar). 21
Nekoliko dana posle ove intervencije, ulični trgovac Mohamed Buazizi se zapalio u
znak protesta zbog brutalnog i nepravednog tretmana koji je pretrpeo od policije.
Buazizijeve žalbe se nisu odnosile samo na nepodnošiljivo zlostavljanje od strane države,
već i na opadajući životni standard koji je, kao i mnogi Tunišani, osetio na svojoj koži od
početka svetske finansijske krize, čiji su simboli porast cena hrane i visoka nezaposlenost.
Na kraju, korupcija režima je svoju ograničenu društvenu osnovu pretvorila u tipičan
primer. Za razliku od postkolonijalnog režima Habiba Burgibe (Habib Bourguiba) koji se
oslanjao na podršku širokog broja ljudi iz svih društvenih klasa, Ben Alijev režim se više
oslanjao na mali broj porodica koje su se bavile biznisom i imale veze sa državom.22
Bouazizijev protest je dramatično simbolizovao patnju naroda i nepotizam, korupciju i
samoljublje elite koja je obelodanjena u depešama. To je bila varnica koja je bila potrebna
da nagomilani bes i nezadovoljstvo, koji su Godek i Hadson opisali, prerastu u pokret
masovnih protesta. U narednim nedeljama su se demonstranti često pozivali na Vikiliksova
izlaganja.23
Ironija je bila što curenje depeša nije ubedilo Obaminu administraciju da digne ruke
od režima ili da prestane da šalje vojnu pomoć, ali je pomoglo da se ubrza prevrat koji su
očekivali. Sledeći ironični obrt je to što su mnogi demonstranti preuzeli svoje slogane iz
SAD. ,,Da, mi to možemo!“ bio je jedan od popularnih povika. Ipak, Obama nije dao čak
ni bledu izjavu kojom bi podržao prevrat sve dok Ben Ali nije bezbedno otišao u
izgnanstvo u Saudijsku Arabiju.24 Ovo je bio šablon koji je egipatska opozicija kopirala i
tako preuzela palicu od Tunisa, izazivajući Mubarakov režim.

Pad u Kairu

Depeša iz ambasade SAD u Kairu je prijavila razgovor sa vodećom figurom režima

2009. godine. U njoj se raspravljalo o predstojećim parlamentarnim i predsedničkim
izborima, kao i o stavu režima prema opoziciji. Dešavale su se „pobune zbog hleba“, ali
diktatura nije verovala da postoje izgledi za proteste u narodu, a kamoli za „raspostranjene
politički motivisani nemire“, jer ,,to nije bilo deo 'egipatskog mentaliteta'. Pretnje
svakodnevnom preživaljavanju, a ne politika“, kako se nastavlja u izveštaju, su „jedina
stvar koja će naterati Egipćane da izađu masovno na ulice“.25 Opozicione partije su bile
preslabe da se bore za moć koju je režim imao, a kamoli da vode zemlju, dok jedina
moguća alternativa, Muslimanska braća (Muslim Brotherhood), nisu imala legitimnu
ulogu. „Zdrav razum“ je govorio režimu da je jedini način na koji bi doživotni predsednik
Hosni Mubarak bio smenjen bila staložena promena koju bi egipatska vojska organizovala
- a koja bi verovatno polako dodelila ulogu predsednikovom sinu Gamalu.26
Šta je bio razlog ovakve uljuljkanosti? Depeše SAD prikazuju vojnu elitu koja je u
„intelektualnom i socijalnom padu“, sa ograničenom društvenom bazom. Ipak, ova elita je
bitna za stabilnost režima jer ima kontrolu nad „velikom mrežom poslovnih preduzeća“ u
„industrijama vode, maslinovog ulja, cementa, građevine, hotela i benzina“.27 Režim je, sa
druge strane, pokazao značajnu izdržljivost, delimično zbog zlobnosti prema
neprijateljima, pa čak i prema umerenim kritičarima.
U jednoj depeši, koju je poslala ambasadorka Margaret Skobi (Margaret Scobey),
uzeta je u obzir teška brutalnost Mubaraka prema „individuama i grupama“. Ovakva
22
brutalnost je, kako ambasadorka misli, pokazatelj neizmerne sile koja je pomogla da se
održi stabilnosti u državi tokom dva velika rata u regionu. Osim toga, obeležava diktatora
kao „iskusnog i istinskog realistu“ koji je bio spreman da nanese patnju pojedincima
umesto da „rizikuje izbijanje haosa u društvu kao celini“.28 Ta ista depeša je prikazala
korist koju donosi dugoročna američka podrška Mubarakovom režimu: „Opipljive koristi
našeg vojnog odnosa su jasne: Egipat ostaje u mirnim odnosima sa Izraelom, a vojska SAD
daje prioritet pristupu Sueckom kanalu i egipatskom vazdušnom prostoru“.
Ove poruke iz Kaira odišu poverenjem u diktatora i zahvalnošću za njegovu službu
imperiji. Tapšanje po ramenu nije dugo trajalo. Vikiliksova dokumenta koja se tiču Egipta,
objavljena su 28. novembra 2010. godine, kao deo tajnog skladišta poverljivih
diplomatskih depeša koje je navodno pustio da procure Bredli Mening (sada Čelsi), redov
u armiji SAD. Ove depeše su procurele zajedno sa otkrićima o Tunisu koja su dovela do
pada Ben Alija.
Vikiliksove depeše su izazvale niz efekata u Egiptu. Ti efekti nisu bili toliko
zasluga samih objavljivanja, koliko procesa koje su uspele da podstaknu. Dokazi o
brutalnosti režima nisu izazvali iznenađenje, a neka od potencijalno eksplozivnih otkrića -
npr. da je Izrael više želeo da Mubarakov naslednik bude bivši šef špijuna Omar Sulejman
(Omar Suleiman), nisu nikad prevedena u Egiptu. Nije opozicija nešto posebno zavisila od
interneta i društvenih medija - razgovori telefonom i u četiri oka su bili daleko važniji.29
Ipak, depeše su pomogle da se pokrene ustanak u Tunisu koji je dao samopouzdanje
opoziciji. Takođe su potvrdile analizu Mubarakovih protivnika i podigle međunarodnu
svest, što je doprinelo da grupe poput Anonimusa budu spremne da ponude pomoć kada su
egipatski demonstranti izašli na ulice.30
Čak i da je Vikiliks imao direktniju ulogu u podsticanju egipatske revolucije,
primer iz Tunisa se ne bi primio u narodu da slične karakteristike nisu bile prisutne.
Siromaštvo i nesigurnost posla su prethodili svetskoj ekonomskoj krizi. Međutim, četrdeset
odsto Egipćana je živelo sa manje od dva dolara dnevno, krajem 2010. godine.31 Ono što je
takođe podsećalo na tuniski slučaj je ograničenost i korupcija režima - iako su u Egiptu
depeše pokazale da je vojska bila direktno umešana u tu korupciju. Mubarak je
koncentrisao ogromnu moć i pokroviteljstvo u Ministarstvu unutrašnjih poslova.U isto
vreme, nagomilao je skoro sedamdeset miliona dolara za svoju porodicu.32 I na kraju, bilo
je na stotine slučajeva policijske brutalnosti viđenih iz prve ruke, a nekih čak i zabeleženih
na video zapisu, kao što je dokumentovano u Skobijinoj ambasadorskoj depeši. To su bile
nepravde koje su, podstaknute ustankom u Tunisu, pružile podršku pokretu koji je počeo
25. jula 2011. godine.
Opozicione grupe, poput Omladinskog pokreta 6. april (April 6Youth Movement),
u početku su planirale da se protest ispred Ministarstva unutrašnjih poslova održi na Dan
policije (National Police Day), kao vid protesta protiv policijske brutalnosti. Protest je,
međutim, u svetlu zbacivanja Ben Alija sa vlasti, imao šire značenje, dobijajući podršku od
široke koalicije organizacija poput Muslimanske braće i poznatih ličnosti poput glumca
Amra Vakeda (Amr Waked). Protest je privukao desetine hiljada učesnika, uključujući
20.000 u Aleksandriji i 15.000 na trgu Tahrir (Tahrir Square) u Kairu. Nasilna reakcija
vlasti, koja se nije zaustavila na tome da natera masu da se povuče, dovela je do nemira i
protesta koji su trajali danima, tako da je do petka 28. januara režim odlučio da angažuje
vojsku, stalno se sastajući sa vojnim rukovodstvom SAD.33
Ovo se pokazalo kao velika neprijatnost za američku imperiju. Kada je,
potpredsednik Džo Bajden (Jo Biden) na televiziji sugerisao da predsednik Mubarak nije
23
diktator, da ne treba da siđe sa funkcije i kako je, zapravo, ,,naš saveznik“, on je
nediplomatski izneo u javnost stav rukovodstva SAD prema režimu koji je finansirao, dok
su egipatski demonstaranti u isto vreme pretvarali trg Tahrir u sve bujniju minimetropolu.34
Bivši britanski premijer Toni Bler (Tony Blair) je takođe izneo svoj stav na oštar način,
upozoravajući na opasnost od stvaranja vakuum situacije, u kojoj bi ,,ekstremizam“ cvetao,
u slučaju da se Mubarak zbaci sa vlasti. Egipatska elita je bila ,,van dodira sa javnim
mnjenjem“, ali je takođe imala „otvoren stav bez predrasuda“, za razliku od javnog
mnjenja koje je imalo „pogrešnu ideju i zatvorenu ideju“.35
Britanska i američka vlada su se složile u tvrdnji da Mubarak treba da ostane na
vlasti, ali da je potrebno sprovesti dovoljno reformi kako bi se umirila masa. Kada je
predsednik Obama poslao biznismena i bivšeg diplomatu Frenka Dž. Viznera (Frank G.
Wisner) u Egipat da pregovara o rešavanju problema koji izazivaju masovne nemire,
Vizner je jasno istakao da je Mubarak „stari prijatelj“ Sjedinjenih Država, tvrdeći da su
reforme neophodne, ali da on „mora da ostane na vlasti kako bi sproveo promene do
kraja“.36
Od kakve se „zatvorene ideje“ Bler plašio? Šta je to Mubarak ponudio što je bilo od
tolike važnosti za Bajdena i Viznera? Jedno od pitanja, ticalo se sporazuma sa Izraelom na
pregovorima u Kemp Dejvidu 1978. godine, počev od koga je diktatura u Egiptu bila
pouzdan i presudan saveznik izraelskoj vladi u sukobu sa Palestincima. SAD su
nesumnjivo bile zabrinute da bi narodna vlada u Egiptu mogla zauzeti kritički stav prema
Izrealu, prestati da sprovodi blokadu Gaze, pa čak i da pruža materijalnu pomoć
Palestincima. Otvaranje egipatskog tržišta za inostrane investicije, deregulacija ekonomije
i privatizacija industrija, samo su neki od razloga za zabrinutost Vašingtona i Londona.
Pozitivan stav prema tržištu ih je možda uverio, da je demokratskim procesima teško
upravljati - pogotovo ako javnost ima „pogrešnu ideju i zatvorenu ideju“.
Elementi američke države koji su imali šire vidike su se, međutim, pripremali za
dan kada će diktatura prestati da bude najbolje sredstvo za ostvarivanje tih ciljeva.
Institucije SAD, poput NED-a, nisu bile potpuno nesvesne razvoja egipatske opozicije -
prvo kao odgovor na Drugu palestinsku Intifadu 2002. godine,37 a potom kao vid otpora
prema Drugom iračkom ratu. Zainteresovale su se za pojavu radničkog pokreta čija se baza
sastojala većinom od radnika tekstilne industrije, a koji je bio nezavisan od sindikata pod
kontrolom države.38 Vikiliksove depeše zaista pokazuju da su NED i institucije bliske
njemu, odigrale ključnu ulogu u koordinaciji odabranih grupa aktivista.39
Ovi događaji su bili povezani sa agresivnom vojnom akcijom predsednika Džordža
Buša na Bliskom istoku. Bitna dodatna strategija za projekciju vojne moći se zvala
„agenda slobode“, pomoću koje su sredstva namenjena za ,,promociju dokumenata“
dovođena u vezu sa proširenjem slobodne trgovine. Diktature su bili korisni saveznici u
sprovođenju energične ,,protivterorističke“ politike, kao i partneri u procesu
implementacije slobodne trgovine. Međutim, postojali su neki u državnoj biroktariji SAD
koji su smatrali da su oni, u krajnjoj liniji, nepouzdani saveznici.40 Novac od NED i IRI
rasuo se prema Američkoj federaciji rada (AFL-CIO), čiji je Centar za solidarnost odigrao
presudnu ulogu u održavanju antikomunističke linije tokom Hladnog rata. SAD su, preko
Centra za solidarnost, pokušale da se povežu sa egipatskim radnicima.41
Pored toga, Vikiliksove depeše pokazuju da su SAD uložile napor da se uključe u
sve jači Omladinski pokret 6. april, stvarajući tenzije u inače bliskom odnosu pokreta sa
Mubarakom.42 Pomoć koja je pružena nije ni izbliza bila odlučujuća. Seminari koje su
finansirale SAD su, na primer, pružali obuku u korišćenja društvenih mreža i mobilne
24
tehnologije u cilju promovisanja demokratskih promena, kao i savete da je nenasilna
strategija potrebna da se ostvare društvene promene.43
Ta mala promena u stavu koju su SAD načinile prema egipatskoj opoziciji nije
garantovala uticaj. Koalicija omladinskih grupa je odbila da se susretne sa Državnom
sekretarkom Hilari Klinton, kada je posetila Egipat u martu 2011. godine, sa valjanim
razlogom, jer su SAD podržavale Mubarakov režim.44 En-Mari Sloter (Anne-Marie
Slaughter), jedna od bivših savetnika Baraka Obame, navela je da je ovaj otpor ključ
pragmatičnog razloga zašto SAD moraju da stanu uz težnje mladih ljudi u Egiptu, koji čine
više od 60 procenta populacije Bliskog Istoka, a ne uz oronule diktatore.45
Međutim, ovo je u praksi predstavljalo niz represivnih strategija, poput odluke da
se nastavi pružanje pomoći režimu u Jemenu u cilju uništavanja opozicije. Depeše iz 2010.
godine pokazuju da su SAD sarađivale sa vladarom Jemena, Ali Abdulom Salehom (Ali
Abdullah Saleh), u organizovanju vazdušnih napada na tlu ove države. Mete su bila mesta
na kojima se smatralo da se nalaze baze Al Kaide (al-Queda) na Arabijskom poluostrvu.
Depeše pokazuju da je Saleh dao „odrešene ruke“ SAD, dok su se on i njegovi podređeni
šalili na sastancima sa generalom Dejvidom Petreusom (David Petraeus) o tome kako je
lagao narod, tvrdeći da su napadi isključivo delo jemenske vlade. Narodna opozicija
Salehovom režimu, koja je opisivala ovaj režim kao „teroristički“, u stvarnosti je bila
širokog opsega, raznovrsna i delom bazirana na plemenskoj opoziciji prema
centralizovanoj prirodi njegove vladavine. U isto vreme, vazdušni napadi SAD rutinski su
činili štetu daleko izvan granica njihovih meta, al-Kaide. I dok se jemenski otpor prema
režimu pojačavao, pojačavali su se i napadi dronovima. Porast u stopi vazdušnih napada u
provinciji Abijan (Abyan) je, na primer, samo u julu 2011. godine doveo do smrti više od
130 osoba i stvorio 40.000 izbeglica.46
Među drugim represivnim odgovorima Vašingtona na Arapsko proleće nalazila se
podrška invaziji Bahreina od strane Saudijske Arabije, sa ciljem da se suzbiju demokratski
disidenti. Dok su izjave u javnosti Hilari Klinton i Baraka Obame pozivale na „uzdržanost“
kao odgovor na početak krvoprolića koje je započela vladajuća monarhija Bahreina, tajni
razgovori sugerišu da su više bili zabrinuti za stabilnost nego za demokratiju. Osim toga,
sekratar za odbranu Robert Gejts (Robert Gates) je skočio u odbranu režima, tvrdeći da je
režim ozbiljan u nameri da sprovode demokratske reforme ali da razlog za njegovu
zabrinutost predstavlja mogućnost da Iran iskoristi proteste kako bi napravili nevolju.47
Uprkos obećanjima da će se dogoditi demokratske reforme, depeše pokazuju da su SAD
nastavile da pružaju pomoć bezbednosnim snagama posle invazije kojom je Saudijska
Arabija pomogla režimu.48
Možda najteže što se desilo sa stanovišta tobožnjih demokratskih principa SAD,
bila je podrška američke vlade vojnom državnom udaru protiv izabrane vlade
Muslimanske braće u Egiptu 2013. godine - puč koji je doveo do više krvavih masakara.49
To je neminovno započelo period svirepe autoritarne diktature50 i zbrisalo dostignuća
Arapskog proleća. Sve ovo sugeriše da bi bilo kakva tendencija SAD da podrže
demokratiju na Bliskom istoku bila veoma ograničena.
Uprkos često proklamovanih ideala SAD i trijumfalizmu koji potiče iz vremena
posle Hladnog rata, prema kojem svi putevi vode do slobode, despotizam je bio isuviše
dragocen da bi ga se lako odrekli. Da bi razumeli zašto, potrebno je da kažemo nešto o
dugotrajnim odnosima između SAD i regionalnim diktaturama.

25
 AMERIČKA IMPERIJA I BLISKOISTOČNI DIKTATORI

Veličanstveno uzdizanje Amerike do statusa globalnog hegemona, rezultat je

odlučujućeg udarca koji je Drugi svetski rat zadao evropskim kolonijalnim silama.
Britanija i Francuska su zadržale većinu svojih poseda na Bliskom istoku i u Severnoj
Africi posle 1945. godine, ali jedan po jedan, antikolonijalni pokreti koji su bili u usponu
od dvadesetih godina, počeli su da skidaju okove svojih kolonijalnih gospodara. Naser i
Pokret slobodnih oficira, svrgnuli su sa vlasti probritanskog monarha u Egiptu 1952.
godine. U Alžiru je trajala pobuna protiv Francuske od 1954. do 1962. godine. Francuzi su
ustupili kontrolu nad Marokom i Tunisom 1956. godine. Probritanskog kralja Iraka je
1958. godine svrgnuo sa vlasti Kasem (Qassem), još jedan vojni lider koji se zalagao za
modernizaciju. U slučaju Palestine, oslobođenje je odloženo zbog inauguracije novog
kolonijalnog gospodara, onog koji se pojavio u obliku države Izrael. Postepeno se,
kolonijalna pesnica u regionu, pretvarala u otvorenu šaku.
Ovakav razvoj događaja je posebno bio od značaja za SAD, jer se na Bliskom
istoku, nizom otkrića koja su se desila u međuratnom periodu, pokazalo da postoji
ogromna zaliha jeftine i lako dostupne nafte. U dokumentu Stejt departmenta SAD iz 1945.
godine piše da se Saudijska Arabija - država koja je nastala odlučujućom intervencijom
Britanske imperije, političara SAD i naftnih kompanija - smatra za „čudesan izvor
strateške moći i jednim od najvećih materijalnih dostignuća u istoriji sveta“.51
U početku je strateški položaj SAD bio da omogući imperijama da se stvaraju
svojim tempom, na taj način čineći ih odgovornim za raspoređivanje vojnih snaga i
održavanje političkog poretka, dok su ohrabrivale nova nezavisna društva da usvoje
strategije razvoja zasnovane na supstituciji uvoza, u kojoj će zemlje pokušati da prevladaju
svoju zavisnost od uvoza iz inostranstava razvijanjem vlastite industrijske baze. Sve dok je
američki kapital bio u mogućnosti da investira, Sjedinjene Države su mogle dobiti pristup
tim tržištima drugačijim sredstvima nego što su to „otvorena vrata“, koja su bila tradicija
od kraja devetnaestog veka.52 U okviru razvoja globalne finansijske infrastrukture koju je
podsticao Breton Vuds (Bretton Woods), države su bile ohrabrene da razviju tržišta koja su
mogla biti uključena u svetski sistem u kome dominiraju SAD.
Pošto je više regionalnih država dobilo nezavisnost, SAD su postepeno preuzele
veću odgovornost za vojnu prisutnost. Na primer, glavni adut za SAD bio je razvoj
„Bagdadskog pakta“ - sporazuma o organizaciji koja povezuje niz režima sa Ujedinjenim
kraljevstvom u strateški vojni savez. Sjedinjene Države nisu učestvovale direktno, ali su
vršile pritisak da bi do saveza došlo i ponudile finasijska sredstva. Međutim, rastući talas
arapskog nacionalizma predstavljao je opasnost za savez. Suštinska premisa arapskog
nacionalizma bila je da su nacionalne podele na Bliskom istoku bile podvala kolonijalizma
i da ih treba zameniti državnim objedinjavanjem svih Arapa, nezavisno od kolonijalnih
sila, Sjedinjenih Država i SSSR-a. Materijalni resursi u regionu bili bi podređeni
sopstvenom razvoju, a ne interesima međunarodnih investitora. Ova vrsta suludog
razmišljanja, upravo je ono što je vodilo Mosadeka (Mossadegh), koji je bio izabran za
premijera Irana. On je pokušao da nacionalizuje naftnu industriju, što je dovelo do toga da
ga zajedničko preduzeće CIA-MI6 svrgne sa vlasti i zameni šahom, Mohamedom Rezom
Pahlavijem (Mohammad Reza Pahlavi).
Zbog toga je, kada je Naserova vlada u Egiptu nacionalizovala Suecki kanal, savez
Izraela, Francuske i Britanije napao zemlju da ga svrgne. Međutim, vlada SAD, bez obzira

26
na brige oko arapskog nacionalizma, mislila je da je to katastrofalna greška koja bi mogla
naterati arapske zemlje da požure u orbitu SSSR-a.
Osim toga, njen legitimitet u svetskom sistemu bio bi ugrožen ako bi se videlo da
podržava agresiju one vrste koju je Rusija upravo sprovela u Mađarskoj.
Međutim, naredne godine su iračkog monarha zbacili Abd al-Karim Kasim (Abd
al-Qasim) i Slobodni oficiri (Free Officers). Ubrzo je postalo jasno kako je nova vlada
planirala da se povuče iz Bagdadskog pakta, uzdrmavši čitav region. Predsednik Libana,
Kamil Čemon (Camille Chamoun), koji je podržavao Bagdadski pakt, smatran je posebno
ranjivim. Zato su trupe SAD stigle u Liban 1958. godine da bi obezbedile režim protiv
unutrašnje opozicije, kao i mogućeg neprijateljstva Egipta i Sirije, u prvoj primeni
„Ajzenhaurove doktrine“, prema kojoj su vojnici SAD štitili režime za koje se smatralo da
su osetljivi na „međunarodni komunizam.“53
Zaista, avet radikalnog arapskog nacionalizma - pomešan sa „međunarodnim
komunizmom“ - doveo je do zaokreta SAD u korist starih autokratija. Dakle, dok su SAD
tiho podržale Nasera i pokret Slobodni oficiri u zbacivanju kralja Faruka u Egiptu, podržali
su kralja Jordana Huseina da nametne vanredno stanje 1957. godine, kako bi bolje
zaustavili savez vlade sa Egiptom i još šire, njegovu promenu odanosti Rusiji i Kini. SAD
su takođe podržale libijskog kralja Idrisa protiv opozicije, dok ga nisu zbacili pukovnik
Gadafi i Slobodni oficiri Kraljevske libijske vojske 1969. godine.
Povlačenje britanske mornarice iz zalivskog regiona 1971. godine, kao deo
britanskog napuštanja svojih obaveza „istočno od Sueca“, učinilo je da SAD preuzmu
odgovornost. U jeku Vijetnamskog rata, kada je potrošnja vojske zabrinjavajuće praznila
trezor SAD, ovo je bio nepoželjan razvoj događaja. Ipak, SAD su rasporedile svoje
bliskoistočne snage i zamenile finansijsku podršku sterlinga diplomatijom dolara. U ovo
vreme, već je postojala mreža diktatora koji su podržavali Sjedinjene Države. Međutim,
Izrael je naneo potpuni poraz snagama arapskog nacionalizma u Šestodnevnom ratu - na taj
način postavši najveći američki satelit u regionu, zajedno sa Saudijskom Arabijom i
iranskim šahom. Ovi režimi su zajedno pomogli da se ublaži talas arapskog nacionalizma,
dok ih je njihova vojna zavisnost od SAD zatvorila u međunarodni okvir koji je bio
povoljan za američke investitore. Odlučujući vojni porazi koji su bili naneti Egiptu u
kombinaciji sa sve većom ekonomskom krizom, naterali su egipatske vladare da prilagode
svoj režim Sjedinjenim Državama, inagurišući odnos koji je potvrđen u sporazumu iz
Kemp Dejvida, 1978. godine.
Ekonomska pomoć SAD i krediti MMF-a korišćeni su kao prednosti za dobijanje
podrške za otvaranje ovih ekonomija ka globalnom tržištu, zamenjujujući modele uvoza i
industrijskog razvoja. Stoga su postali zavisni od uvoza i kriza bilansa plaćanja koja se
ponavljala samo je produbila njihovu zavisnost od kredita koje je organizovao MMF, a na
taj način i njihovo prihvatanje uslova koji su sa time povezani - uključujući i ceo paket
neoliberalnih reformi pod nazivom „strukturalno prilagođavanje“.
Sposobnost režima, kao što su Mubarakov u Egiptu, a kasnije i Ben Alijev u
Tunisu, da realizuju ove programe, koji su rezultirali društvenim previranjima, bio je
glavni faktor njihove korisnosti za Vašington. Raspad SSSR-a i kraj rivalstva tokom
Hladnog rata, takođe su zatvorili prostor za ostale režime da slede drugačiji tok
nacionalnog razvoja.
Sjedinjene Države su snažno podržale diktaturu Sadama Huseina (Saddam
Hussein) u Iraku svojom invazijom na Iran, nakon svrgavanja šaha i olakšale je brutalnim
ratom protiv Kurda. Ali režim je i dalje bio delimično zasnovan na arapskom nacionaiizmu
27
i velikom uplitanju države u ekonomiju, a ublažavanje neprijateljstava prema Iranu je
značilo da se korist od Iraka bliži kraju. Njegova invazija Kuvajta 1991. godine, delimično
je predstavljala pokušaj da reši svoju dužničku krizu koja je bila u porastu, pokazala je,
između ostalog, nepouzdanost režima.
Nasuprot tome, diktature koje su bile lojalne Americi, na čelu sa Saudijskom
Arabijom i Egiptom, divile su se intervenciji SAD - i bile su nagrađene za svoju podršku u
kasnijem ratu koji su predvodile SAD, velikim otpisivanjem duga.

JAKE DRŽAVE, JAKA TRŽIŠTA

Zalivski rat 1991. godine, bio je presudni trenutak u razvoju američke politike. Više
nije bilo tolerancije za ostatke arapskog nacionalizma ili za povezane etatističke
ekonomske politike. U periodu nakon kratkog rata, Irak je stavljen u kavez i osiromašen
zbog režima sankcija koji su odobrile UN. „Novi svetski poredak“, kako ga je nazvao
Džordž H.V. Buš, bio je onaj u kojem glavne globalne bitke više nisu bile one iz ideologije
hladnog rata, već nova borba da se Treći svet uključi u svetska tržišta i da se poraze izvori
nestabilnosti, kao što su „islamski terorizam“ ili trgovina drogom.
U isto vreme, proširene su međunarodne ekonomske institucije, kao što je G7 i
otvorena ogromna tržišta Rusije.54 Na Bliskom istoku, trgovinski sporazumi su ojačali
političke saveze, kao kada su Sjedinjene Države podstakle razvoj takozvanih
kvalifikovanih industrijskih zona u Jordanu i Egiptu, čiji su proizvodi imali slobodan
pristup američkom tržištu, pod uslovom da jedan deo proizvoda dolazi iz Izraela.55
Rat Bušove administracije u Iraku 2003. godine, prikazan je, između ostalog, kao
smrtni udarac diktaturi u regionu. Država „slobodnog tržišta“ izgrađena na pepelu
baatističkog režima bila je povezana sa širenjem slobodne trgovine u regionu preko
bliskoistočne slobodne trgovinske zone. Otvaranjem svojih tržišta, Bliski istok je mogao da
uživa u prednostima globalizacije, dok bi iskorenjivanje siromaštva ugasilo izvore
terorizma i drugih regionalnih problema.56 Sa takvim snažnim rastom, sledio bi socijalni
mir i vlade bi mogla da popuste sa primenom represije i da obuzadaju preterano
centralizovanu birokratiju.
Ova vizija je isto tako bila fatamorgana kao što je bilo i zloglasno oružje za
masovno uništenje: jaka tržišta, kao što je iskustvo naučilo planere SAD, zahtevaju jake
države. Ipak, administracija je uložila stotine miliona dolara u aparat za „promociju
demokratije“, koji je povezivao liberalizaciju države sa liberalizacijom ekonomije. Čak i
kada je vlada SAD gajila svoje cenjene odnose sa regionalnim diktatorima, nastojala je da
se oprezno približi civilnom društvu kako bi jednog dana osporila ove despotizme i vodila
ih u protržišnom pravcu. Takve su bile osnove sa kojih je Obamina administracija pokušala
da odgovori na Arapsko proleće.
Govor predsednika Obame u Ujedinjenim nacijama, maja 2011. godine je naglasio
da će SAD mobilisati sredstva za arapske zemlje da pomognu njihove ekonomske i
političke reforme u tom pravcu.57 Značajan je govor britanskog premijera Dejvida
Kamerona u kuvajtskoj Narodnoj skupštini u februaru te godine, kada je, prozvao upravo
ovu spregu „političke i ekonomske reforme“.58 Novac je, takođe, govorio. Institut za
međunarodne finansije, koji predstavlja najveće svetske finansijske institucije, izjavio je u
maju 2011. godine da bi prioritet režima nakon vladavine Mubaraka i Ben Alija u Egiptu i
Tunisu trebalo da bude „produbljivanje i ubrzavanje struktumih ekonomskih reformi...
podsticanje preduzetništva, ulaganja i tržišnog rasta“.59
28
 U saradnji sa savezničkim vladama i međunarodnim finansijskim institucijama,
Sjedinjene Države su razvile Dovilsko partnerstvo s arapskim zemljama u tranziciji,
pokrenuto na samitu G8 u maju 2011. godine, kroz koje su ponuđeni paketi kredita
dolazećim arapskim vladama ako prihvate privatizaciju, smanjenje subvencija,
zamrzavanje plata u javnom sektoru i deregulaciju.60 Ovaj paket se sprovodi u velikom
broju zemalja, od Tunisa i Egipta do Jemena i Libije. U Tunisu, na primer, gde je
parlamentarna demokratija stabilizovana, novonastala vlada, na čelu sa umereno
islamističkom strankom Enahda (Islamist Ennahda party), radila je na sprovođenju
Dovilskog programa protiv značajnog institucionalnog otpora u Tunisu - čak i po cenu
gubitka svoje baze u narodu i omogućavanja bivšem partijskom režimu da dobije mandat.61
U Egiptu, Muslimansko bratstvo sastavljeno od povezanih stranaka Sloboda i
Pravda, koje je pobedilo na parlamentarnim izborima 2011. godine, takođe je pokušalo da
sprovede program i pristupi pratećim kreditima. Ovo je bilo veoma kontroverzno u zemlji,
s obzirom da je vlada kojom upravlja vojska preuzela vlast odmah nakon Mubarakovog
pada, odbacila paket sa obrazloženjem da su priloženi uslovi predstavljali uskraćivanje
egipatskog suvereniteta. Dalje, izgleda da su Muslimanska braća bila kritična prema
takvim merama pre stupanja na vlast. Pre nego što je Mohamed Morsi pobedio na
predsedničkim izborima 2011. godine, oni su kritikovali budžet privremene vlade, koja je
nametnula rezove. Sa preuzimanjem dužnosti, međutim, oni su zadržali službenike na
budžetu i pokušali da sprovedu iste reforme, smanjenje subvencija za gorivo i druge
budžete uprkos štrajkovima i protestima.62
Na kraju, ovi protesti spojeni s rastućom pobunom protiv autoritarnosti novog
sistema, u kojem su oružane snage i dalje upućivane na demonstrante, stvarajući sekularnu
reakciju protiv islamista i šire provojne reakcije. Ovo je bio kontekst u kojem je egipatska
vojska pokrenula puč, postavljajući generala Abdela Fatah el-Sisija (Abdel Fattah el-Sisi)
za glavnog i započinjući zajednički ubilački pohod i sudsko zatvaranje aktivista.63
Vlada generala el-Sisija je bila dobrodošla u Vašingtonu i ponuđene su joj neke
olakšice za zabrinute finansijske institucije. Ona je počela da sprovedi mnoge mere koje je
MMF želeo, uključujući i smanjivanje subvencija za gorivo, što je izazvalo porast cene
benzina i prirodnog plina za sedamdeset posto. U članku pod naslovom ,,MMF se umiljava
Egiptu usred ekonomskih reformi,“ Vol strit džurnal je izvestio da je reformski paket ,,bio
veliki politički rizik, jer je dramatično povećao troškove života za siromašne“. Bez obzira
na to, sa serijom pokolja pod okriljem režima, „promene su stupile na snagu bez izazivanja
ozbiljnih nemira“.64
Američka imperija je obećala Bliskom istoku „novo partnerstvo“, oslanjajući se na
dugogodišnji idiom univerzalnih prava vezanih za slobodno tržište. Nesumnjivo, on bi bio
ojačan iz određene perspektive, njegov međunarodni legitimitet pojačan, ukoliko bi se
odlučio za podršku procesa demokratizacije. Ali ekonomske reforme koje je to zahtevalo -
otvaranje uslužnih delatnosti međunarodnim investitorima, dok se napada životni standard
siromašnih - pokazalo se da je fundamentalno nekompatibilno sa populističkom
vladavinom. Diktatura elita takozvanog „otvorenog uma“ i dalje je bila neophodna.

29
 LATINSKA AMERIKA: TRI FAZE IMPERIJE

Među gomilom materijala koje je objavio Vikiliks od 2010. godine, veliki broj
dokumenata koji pružaju protivrečan uvid u američku spoljnu politiku je u Latinskoj
Americi. Od Hondurasa do Venecuele i od Haitija do Ekvadora, izgleda da su Sjedinjene
Države imale gotovo urođenu sklonost ka diktatorima, kao i nenaklonost prema
demokratskim vladama, u svom sopstvenom ,,dvorištu“. Dokumenti i kolektivno i s
vremena na vreme pojedinačno, osvetljavaju strateške razloge koji stoje iza takvih
sklonosti.
Ipak, u Latinskoj Americi, podrška SAD diktaturama nimalo nije bila tako
uobičajena kako je bilo u prethodnim fazama imperije. Tamo gde su diktatori nekad bili
bastion regionalne stabilnosti, sada se pojavljuju uglavnom kao način upravljanja kriznim
situacijama. Oni predstavljaju pre izuzetak nego pravilo za američku strategiju u regionu.
To je delimično zbog toga što su stare oligarhije, koje SAD koristi kao saveznike na koje
se oslanja, transformisane ili zamenjene kroz neoliberalnu modernizaciju. Ova tranzicija je
vredna izvesnog razmatranja.
Podršku SAD diktaturama u Latinskoj Americi slikovito ilustruju Vikiliksove
depeše koje se posebno odnose na tri zemlje: Haiti, Čile i Honduras. One omogućavaju
razumevanje istorijskog konteksta koji je motivisao promenu strategija SAD.
Istorija američke imperije i njen odnos sa diktaturama u Latinskoj Americi može se
svrstati u tri velike faze, od kojih svaka odgovara svom imperijalnom trenutku. Prva je ona
koja je nagoveštena u „Monroovoj doktrini“ (Monroe Doctrine), u kojoj su Sjedinjene
Države zahtevale stratešku prevlast nad kolonijalnim rivalima u Južnoj Americi - period
koji dostiže svoj vrhunac sa kolonijalnom prekretnicom 1898. godine, kada su SAD prvi
put formalno zahtevale kolonije u svojoj bici sa Španijom. Sjedinjene Države su i dalje bile
ekonomska sila koja obećava i tokom tog perioda, nastavile su da širile svoje teritorijalne
pretenzije u Severnoj Americi. Do 1890, one su porazile indijansku opoziciju i zatvorile
granice. Počele su da tragaju u inostranstvu za novim teritorijama, izgradivši ozbiljne
pomorske kapacitete. U ovom periodu, marinci SAD su bili glavno sredstvo koje je
upotrebljeno za nametanje američkog političkog autoriteta na zemlje kao što su Kuba,
Haiti i Nikaragva. Kada su preuzele kontrolu, razvile su aparat nacionalne bezbednosti da
bi zaštitile prijateljske satelitske režime. Ovo je efektivno trajalo sve do doktrine „dobar
komšija“ kojuje zacrtao predsednik Franklin Ruzevelt (Franklin Roosevelt), kada su SAD
ukinule vojne intervencije u latinoameričkim državama.
Nova faza je otvorena Hladnim ratom, u kojem su SAD težile da ohrabre režime da
razviju industrijsku bazu i prosperitetnu srednju klasu koja bi mogla da održi stabilnu
političku vlast bez stvaranja prostora za levičarske pokrete. Ovo je povezano sa razvojem
globalnog niza institucija, kolektivno poznatih po imenu Bretona Vudsa, a kasnije po
mestu konferencije na kojoj su pokrenute. Među njima su globalni monetarni sistem u
kojem su valute vezane za zlatni standard i institucije kao što je Međunarodni monetarni
fond, uspostavljen da omogući razvoj svetske trgovine. Prevladavajuća ortodoksnost se
odnosila na činjenicu da su nacionalne države mogle intenzivno da intervenišu u
ekonomskim poslovima, kako bi podržale i razvile proizvodnu industriju. U ovom periodu,
SAD su se često mešale u poslove Latinske Amerike. Međutim, posredovala je znatno
manje tradicionalnim vojnim sredstvima, nego tajnim intervencijama koje je koordinisala
CIA kako bi ojačala nacionalnu bezbednost aparata prijateljskih vlada i sabotirala pokrete i
vlade koje su pretile interesima Sjedinjenih Država.
30
 Treća faza je nagoveštena raspadom bretonvudskog sistema usred globalne
ekonomske krize, kao i američkim prilagođavanjem zbog poraza u Vijetnamu i zbog
velikog broja povezanih kriza u njenoj vladavini. Nakon dugotrajnog i nasilnog procesa
reorganizacije, rezultat je bio oblik vladavine zasnovan na liberalizaciji tržišta, kontroli
kapitala i propisima o finansijama i radu. Umesto da ohrabruje razvoj industrije koji
koordiniše država, MMF je težio „strukturalnom prilagođavanju“, koristeći dug kao
mehanizam za uključivanje Latinske Amerike u globalnu ekonomiju. Tržišna zavisnost je
ispoljavala svoje vlastite disciplinske mehanizme, pošto je neprijateljska politika mogla
biti ,,kažnjena“ odlivom kapitala ili je mogla biti ograničena od strane globalnih institucija.
Ovo je podrazumevalo reorganizaciju nacionalnih elita, smanjivanje moći
protekcionističkih oligarhija i - onda kada levičarski pokreti budu poraženi tornadom
orkestriranog nasilja CIA - ohrabrivanje da vladaju kroz parlamentarne institucije. Uz neke
vanredne izuzetke, kao što su Plan Kolumbija i venecuelanski puč, Sjedinjene Države su u
velikoj meri bile u mogućnosti da se povuku iz vojnih i paravojnih intervencija i puste
tržišta da govore.

Prva faza: „Monroova doktrina“

Latinoamerički kontinent i Karipska ostrva su dugo bila smatrana američkim

,,dvorištem“, a „Monroova doktrina“ je kolokvijalni izraz za doktrinu koju je zacrtao
predsednik Džejms Monro 1823. godine, u kojoj se navodi da će SAD svaku evropsku
intervenciju na ovim prostorima smatrati kao „neprijateljski čin“.
Ovo je, bez sumnje, bilo arogantno, s obzirom na to da Sjedinjene Države nisu
imale pomorske kapacitete da sprovedu ovu doktrinu u datom trenutku. Međutim, to je bio
izraz posedničkog stava prema Južnoj Americi, koji je definisao američku politiku. Baš
kao što su se SAD širile prema zapadu, nadale su se i proširenju na jugu, koji su smatrali
svojim. Da bi to učinile, morale su da prekinu stisak evropskih kolonijalnih imperija. U
međuvremenu, američki kapital je prodro na tržišta, u Brazilu, na Kubi, u Nikaragvi, ali i
šire. A onda su 1890. godine, kada je kopnena ekspanzija na zapadu bila gotovo završena,
počele da grade još veću mornaricu za prekomorska osvajanja. Pobednički rat sa španskim
carstvom 1898. godine, doneo je kontrolu nad Kubom i otvorio period sumanutog vojnog
aktivizma, zveckanja oružjem, invazija i okupacije u Hondurasu, na Kubi i Nikaragvi.
Tako je ,,dvorište“ u početku bilo obezbeđeno.65
Administracija Vudroa Vilsona, tokom više od dva mandata 1913-1921. godine,
bila je najratobornija u uspostavljanju ,,prava“ američke vojne intervencije u Latinskoj
Americi, okupirajući i Nikaragvu i Haiti. Haiti je uvek zabrinjavao Sjedinjene Države.
Njegova revolucionarna pobeda nad kolonijalnom Francuskom 1804. godine uzdrmala je
robovlasnike, zapretila je da će primer slobodnih crnaca isprovocirati borbe na jugu da se
slomi kičma američkog rasnog sistema. Vašington je odbio da prizna nezavisnost zemlje,
čak se razmatralo o pripajanje ostrva. Kao i sve drugo u hemisferi, Haiti je prvashodno bio
od interesa za Sjedinjene Države, predstavljao je potencijalnu imovinu. Pretnje Haitiju su
se ponavljale, rasporedili su svoju momaricu kako bi „zaštitile američke živote i imovinu“.
Haićanima je samo preostalo da se plaše pobede jednog ekspanzionističkog robovlasničkog
državnog monstruma na severu. Ali tek sa okupacijom 1915. godine, SAD su se odlučno
uključile u vladu, politiku i ekonomiju Haitija. To je bilo samo jedno od mnogih
regionalnih ispoljavanja snaga koje je predsednik Vudro Vilson, reformatorski demokrata
izabran 1912. godine, preduzeo. SAD su već okupirale Nikaragvu 1912. godine, a nakon
31
što je Vilson stupio na dužnost 1913. godine, počeo je kampanju za intervenciju u
meksičkoj revoluciji. Kasnije, uprkos onom što je govorio u svojoj kampanji za ponovni
izbor, on je poveo Sjedinjene Države da učestvuju u stratištu Prvog svetskog rata. Vilson je
postupao u skladu sa rastom američke moći, već nagoveštenim njenim uspehom u špansko-
američkom ratu i prisvajanjem formalnih kolonija u Centralnoj Americi i na Filipinima -
poduhvatu koji je on vatreno podržao. Američki vojnici su bili poslati u Panamu i
Honduras, a Kuba je u više navrata bila okupirana još od španskog osvajanja 1898. godine.
Kao južnjački patriota i beli rasista, Vilson je čvrsto verovao kako u segregaciju tako i u
sudbinu Amerike kao globalne imperije koja, kako je verovao, treba da uzme svoj deo
onoga što je Kipling nazvao „teret belog čoveka“.
Neposredni cilj intervencije 1915. godine, bio je da uguši narodnu revoluciju u
kojoj je svrgnut i pogubljen proamerički diktator Žan Vilbrun Gijom Sam (Jean Vilbrun
Guillaume Sam). Opravdanje za ovu misiju odnosilo se na red koji je morao biti ponovo
uspostavljen tako da situacija ne bi destabilizovala svetski sistem. Ovo je možda bio razlog
za zabrinutost, mada je bilo i drugih. Investicije SAD bi bile u opasnosti ukoliko bi
revolucija počela sa eksproprijacijom vlasnika imovine. Međutim, postojala je šira slika u
kojoj su se Sjedinjene Države suočavale sa sve većom konkurencijom evropskih sila oko
uticaja na ostrvu, a politika SAD od Monrove doktrine 1823. godine bila je da se Karipska
ostrva tretiraju kao američka imovina, kako bi se zaštitila od evropskog prodora.
Sjedinjene Države odnosile su se prema Haićanima kao prema deci, baš kao i prema
Kubancima i Filipincima, otkada su osvojili te teritorije od Španije u špansko-američkom
ratu 1898. godine. Stoga je bilo sasvim normalno što je general Smedli Batler (Smedley
Butler) tvrdio da su ljudi na Haitiju američki „štićenici“, koji će imati koristi od perioda
tutorstva - čak iako je oko 11.500 ljudi ubijeno kao rezultat invazije i okupacije.66
Sjedinjene države su ,,stabiliziovale“ zemlju angažovanjem nemilosrdne
ekspedicije „lovi i ubij“, desetkovale opoziciju, a potom su počele da restruktuiraju zemlju.
Formirana je nova žandarmerija, po uzoru na Marinski korpus SAD, dok je stanovništvo
bilo mobilisano za prisilni rad. U vreme kada su SAD napustile zemlju 1934. godine, pod
rubrikom Ruzveltove politike „dobar komšija“, brutalni proposlovni, proamerički režim je
uspešno uveden. Od tog trenutka, Sjedinjene Države su bile u stanju da zadovolje svoje
interese podržavajući niz diktatora, pre svega ozloglašenog Fransoa „Papa Dok“ Duvalijea
(Fracois Duvalier) i njegovog sina Žan-Kloda „Bejbi Dok“ Duvalieja (Jean-Claude
Duvalier).
Ostale intervencije su bile manje intenzivne, ali jednako drske. Na primer, kada su
američki interesi bili ugroženi meksičkom revolucijom67 protiv gerontokratske diktature
Porfirio Dijaza (Porfirio Diaz), Vilson je intervenisao dva puta. Najveći deo američkih
stranih direktnih investicija se nalazio u Meksiku, a investitori iz SAD su imali veliki udeo
u meksičkim stovarištima drvne građe, rudnicima i farmama. Uopšteno govoreći,
Sjedinjene Države su radije davale prednost Meksiku koji je bio naklonjen poslovnoj
saradnji, nego nekome ko je išao u populističkom ili radikalnom pravcu. Stoga, kada je
Vilson odlučio da je revolucija otišla „izvan kontrole“, rešio je da interveniše, navodno
kako bi podržao umereno, liberalno krilo revolucije. Ova frakcija, koja nimalo nije bila
oduševljena podrškom SAD, osudila je to kao manifestaciju jenkijevskog imperijalizma.68

32
 Druga faza: Od dobrih komšija do Hladnog rata

Ova politika okupiranja zemalja Latinske Amerike, dajući Monroovoj doktrini

element koji nije stekla tokom mandata predsednika čije ime je nosila, bila je dovoljno
uspešna u stvaranju pouzdanih satelitskih režima. Tako su Sjedinjene Države mogle da se
povuku iz mnogih svojih obaveza za vreme administracije Frenklina D. Ruzvelta, pod
okriljem njegove politike „dobar komšija“. U svakom slučaju, kao što su SAD postupno
učile, indirektna kontrola preko prijateljskih režima i pristup tržištu, bili su poželjniji u
većini slučajeva od direktne okupacije. Kao što je Volter Lafeber tvrdio: „Sjedinjene
Države su pronašle rešenje za svoju tradicionalnu dilemu kako da primene silu da zaustave
revolucije bez dugoročnog angažovanja američkih vojnika. Odgovor je, činilo se, bio da se
koriste domaće snage, obučene od strane SAD, koje su mogle i da smire i da zaštite
zemlju“.69
Stoga je dominacija SAD u posleratnom periodu imala tendenciju da poprimi oblik
podupiranja mreže autoritarnih režima koji su bili u skladu sa interesima SAD ili
svrgavanja vlada koje nisu bile tako usklađene. Umesto direktne okupacije, oni su
pregovarali sa režimima o uspostavljanju vojnih baza u kojima je postojao strateški interes
za Sjedinjene Države. Na Karibima, sporo smanjivanje britanske vladavine, otvorilo je
mogućnosti za prodiranje SAD. Region je bio bogat resursima, imao je u izobilju jeftinu
radnu snagu i bio je geografski neposredno uz Panamski kanal koji je izgrađen kapitalom
Sjedinjenih Država, pod uslovima društvene i rasne segregacije, da bi se olakšao uvoz u
Sjedinjene Države. Planeri SAD su jedva dočekali da gurnu Engleze u stranu i počnu sa
postavljanjem baze na tim ostrvima. Gde god su mogli, oni su izabrali antikolonijalne
lidere. Ukoliko to nije bilo moguće, primenijivali su nemilosrdni pritisak. Monroova
doktrina je dostigla vrhunac svog uticaja.
Sa stanovišta kapitala Sjedinjenih Država, ovo je bilo idealno. Investitori iz SAD su
uveli industrijske ekspertize koje su pretvorile proizvodnju voća i šećera i vađenje sirovina
u ogromna, centralizovana, produktivna preduzeća. Jedan od efekata, bilo je odvlačenje
malih poljoprivrednika i seljaka sa zemlje. Na taj način su ispunjavani urbani centri
radnom snagom željnom posla. U kombinaciji sa snažnim bezbednosnim aparatom koji su
izgradili američki marinci, ova centralizacija ekonomske moći konsolidovala je
ekonomsku oligarhiju koja je imala malo podsticaja da odgovori populističkim zahtevima.
A ukoliko bi se urbana radnička i srednja klasa ujedinile sa seljacima da bi tražili reforme,
Sjedinjene Države su imale načina da ih spreče. U globalnom kontekstu antagonizama
Hladnog rata između SAD i SSSR, SAD su mogle da brane obnovljenu intervenciju kao
sredstvo da se odupru agresivnoj, imperijalističkoj sovjetskoj ekspanziji.
Događanja u Gvatemali 1954. godine, slikovito ilustriraju ovu dinamiku. Vladajuća
klasa u zemlji je dugo zavisila uglavnom od feudalnog sistema kontrole nad radnom
snagom.Postojali su zakoni o radu i o skitnicama koji su osnaživali uski krug oligarhije
koja je imala u vlasništvu većinu zemljišta. Sistem je bio veoma sličan ropstvu. Posleratni
talas pobuna i reformi doneo je pravo glasa radnoj snazi, a na izborima 1950. godine i
pobedu levičaru Jakobu Arbenzu (Jacobo Arbenz). Bilo bi teško preceniti uspaničenu
reakciju Vašingtona. Grupa senatora koju je predvodio Lindon B. Džonson (Lyndon B.
Johnson), oštro su kritikovale „međunarodni komunizam“ - „novu vrstu imperijalizma“. U
rezoluciji Bele kuće, navedeno je da su Rusi prekršili Monroovu doktrinu, za to može
postojati samo jedan odgovor: rat. U dogledno vreme, bombe Sjedinjenih Država su srušile
izabranu vladu i nametnule antikomunističkog diktatora, pukovnika Karlosa Kastiljo
33
Armasa (Carlos Castillo Armas) za predsednika. Profit kompanije Junajted frut (United
Fruit), kao i pozicija vladajuće klase u zemlji, na taj način su bili zaštićeni.70
Sjedinjene Države su favorizovale liberalno demokratsko upravljanje protiv
reakcionarnih oligarhija. U principu, one su bile na strani napretka. I u dugoročnoj
perspektivi interesa SAD, moglo bi se reći da je razvoj lokalne industrije, ukidanje
oligarhija i konsolidacija široke srednje klase, kao osnova za stabilnu demokratiju i
potrošačko tržište, bila dobra ideja. U praksi, bez obzira koje blage korake je imperija
preduzimala u tom pravcu, gotovo uvek su bili podrivani njenom dubljom obavezom
prema uslovima profitabilne investicije. Razmotrimo Kenedijev „savez za napredak“.
Trebalo je da on otvori eru liberalne velikodušnosti u kojoj bi demokratska administracija
pružila Latinskoj Americi vitalnu pomoć u zamenu za benigne reforme, kao što su
preraspodela zemljišta, razbijanje monopola i ublažavanje siromaštva. U stvari,
proameričke oligarhije i američke kompanije radije su koristile novac da bi pojačale
produktivnost svoje zemlje i ulagale u ažuriranje tehnologije. Izazov smanjenja siromaštva,
ostavile bi čudesnoj moći ekonomskog rasta koji bi usledio.
Ako je Kenedi zaista i podržao reformatore, zbog toga je zažalio. Na primer, u
Dominikanskoj Republici, Sjedinjene Države su dugo podržavale diktaturu Rafaela
Truhilja (Rafael Trujillo) - ekstremnog kleptokrate koji je preuzeo kontrolu nad većinom
sredstava u zemlji, ali je očuvao političku stabilnost koju je želela vlada SAD. Posle
njegovog ubistva u atentatu, održani su izbori na kojima se Huan Boš (Juan Bosch)
kandidovao kao reformistički kandidat. Sjedinjene Države su ga podržale, pod
pretpostavkom da će privatizovati ogromnu imovinu bivšeg diktatora. Umesto toga, onju je
sačuvao kao javno dobro i izazvao mobilizaciju, prvo oligarha i njihovih vojnih pristalica,
a onda i Sjedinjenih Država. Period puča i kontrapuča koji je usledio, uz podršku vojnika
Sjedinjenih Država, odneo je hiljade života i konačno je zaključen tek kada je Džonsonova
administracija isplanirala pristupanje bivšeg Truhiljovog potpredsednika, koji je revnosno
privatizovao bogatstvo u zemlji i otvorio ekonomiju za investitore iz SAD.71
U isto vreme, Sjedinjene Države su uložile u program vojne obuke sa ciljem da
ojačaju unutrašnje bezbednosne aparate diktatura Latinske Amerike. Ovo je bio neophodan
protivudar nasuprot talasa radikalizacije koji je već evidentno postojala u Gvatemali i koji
je dobio dodatnu snagu kada je kubanska revolucija 1959. godine uklonila glavni lokalni
plen špansko-američkog rata, iz sfere američkog uticaja. Talas desničarskih vojnih udara je
počeo, počevši sa Brazilom 1964. godine i zaključno sa Argentinom 1976. godine.
Vrhunac ovog reakcionarnog talasa je bio puč Augusta Pinočea u Čileu, koji je u suštini
pretvorio zemlju u laboratoriju neoliberalizma pod vođstvom stručnjaka sa Univerziteta u
Čikagu. Niz institucija, od Stejt departmenta do CIA, radio je na programu, iz čega su
nastali ozloglašeni odredi smrti, dok je ukupan broj žrtava dostigao zapanjujuće razmere
tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka.72
Ovo je bilo posebno važno u sklopu poraza SAD u Vijetnamu, što je učinilo
direktnu vojnu intervenciju u većini slučajeva nemogućom. Samo u Grenadi je 1982.
godine bila pokušana direktna invazija, da bi se svrgla levičarska vlada Morisa Bišopa
(Maurice Bishop). Ovo malo, karipsko ostrvo nije bilo od vitalnog interesa za SAD, ako
zanemarimo ,,komunističku“, pretnju koju je pobudilo. Međutim, Reganova intervencija je
poslala jasnu poruku: „nova desničarska“ administracija, preuzela je vlast u Vašingtonu i
bila je otvoreno u ratu sa levičarskim pokretima u Latinskoj Americi. U Nikaragvi je
Somozinu diktaturu, koja je bila uz SAD, bez obzira na kontrolu bezbednosnog aparata
koji je stvoren i decenijama održavan pod patronatom SAD, zbacio narodni sandinistički
34
pokret. U El Salvadoru, sličan narodni pokret seljaka i radnika se spremao da zbaci
oligarhe u zemlji. Reganova administracija je ovo okarakterisala kao direktnu sovjetsku
agresiju i započela opsežan program regrutacije, obuke i naoružavanja odreda smrti iz baza
u Hondurasu. CIA je isporučila centralizovane obaveštajne sisteme sa bazama u Hondurasu
i Panami, pružajući ubicama važne informacije. U Nikaragvi su Kontraši - kako su odredi
smrti bili opšte poznati - ubili oko 50.000 ljudi u svojoj ofanzivi. U El Salvadoru, tokom
građanskog rata, ubijeno je oko 80.000 ljudi, mada dokazi ukazuju na to da su oligarsi
zemlje bili pripremljeni za operaciju sveopšteg ,,čišćenja“ koja bi uništila i do pola miliona
ljudi.

Treća faza: Ljudska prava i neoliberalne reforme

Upravo tokom ovog sumornog i krvavog perioda, stara antikomunistička retorika

Hladnog rata počela je da se premešta u jezik ljudskih prava. Reganova administracija je
tvrdila kako je njena briga u Latinskoj Americi upravo uspostavljanje režima koji poštuju
univerzalna prava. U El Salvadoru je izjavila da podržava hršćanske demokrate kao
antikomunističku altemativu fašističkoj stranci ARENA, koji su težili ka postizanju civilne
vlasti. U Haitiju je objavila da je njena podrška diktaturi Žan-Klod Duvalijeu pri kraju i da
je naklonjena slobodnim izborima. U Nikaragvi, nakon što su Kontraši godinama
sprovodili nasilje, na kraju se okrenula ka Violeti Čamoro (Violeta Chamorro) da bi
pobedila sandiniste na izborima 1990. godine, uz značajnu pomoć SAD - i pretnjom
ekonomske blokade ukoliko ona izgubi. Paralelno sa svojom odlukom da odbaci Markosov
režim na Filipinima, Forin ofis je pozdravio takav razvoj događaja kao „prekretnicu za
ljudska prava“.73 Bez obzira na to i u Nikaragvi i u El Salvadoru odredi smrti su odneli
pobedu, osiguravajući kontinuiranu dominaciju stare vladajuće klase. U Haitiju, konačni
uspeh populističkog kandidata, Žan-Bertran Aristida na izborima 1990. godine, brzo su
poništili počinioci genocida, državnim udarom naredne godine, koji su podržale SAD.
Aristidu nije bilo dozvoljeno da se vrati na dužnost do 1994. godine, kada je dogovoreno
da sprovede program svog protivnika, koga je porazio na izborima. U svakom slučaju,
SAD su bile u mogućnosti da prihvate neki oblik demokratske vladavine tek nakon što se
stara diktatura pokazala nesposobnom za njihov cilj. Ako bi se populističke snage samo
jednom suprotstavile biznis klasama koje su podražavale Sjedinjene Države, bile bi
brutalno poražene.
Talas nasilja tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, poklopio se sa drastičnim
ekonomskim restrukturiranjem društava Latinske Amerike, za koje je prvi veliki podsticaj
bio takozvani „Vokerov šok.“ Međunarodne banke su davale ogromne pozajmice
južnoameričkim diktaturama tokom 1970. godine, čineći ih ranjivim nakon odluke
predsednika Federalnih rezervi SAD, Pola Vokera da poveća kamatne stope. Vrlo brzo,
većinu latinoameričkih prihoda od izvoza su pojele otplate duga, ostavljajući region da
zavisi od sanacije MMF-a. Uslovi vezani za ovu sanaciju uključivali su drastična
„strukturalna prilagođavanja“, u skladu sa implementacijom u Čileu pod vođstvom
„čikaških momaka“. Recepti MMF-a su uključivali do sada poznatu mešavinu
privatizacije, smanjenja subvencija, ograničavanja plata i konzumiranja dugoročnog
prelaska na „rast vođen izvozom“, u kojem je potisnuta domaća potrošnja, tako da bi se
roba mogla proizvoditi za izvoz. U ključnim diktaturama, kao što je Haiti, pomoć i krediti
su na sličan način korišćeni za otvaranje poljoprivredne i industrijske proizvodnje za
kapital Sjedinjenih Država. Ejmi Vilenc (Amy Wilentz) je sumirala strateške ciljeva SAD
35
u Haitiju: ,,sa jedne strane restrukturirana i zavisna poljoprivreda koja izvozi na tržište
SAD i otvorena je za američku eksploataciju i sa druge strane, raseljeno seosko
stanovništvo koje ne samo da može da se zaposli u ofšor industrijama u gradovima SAD,
već je i podložnije kontroli vojske.“74
Uprkos uspesima neoliberalne reforme i poraza koje je pretrpela levica,
ublažavanje nasilja iz Reganovog doba, normalizacija parlamentarne demokratije i sporo
premeštanje moći starih oligarhija, postepeno su stvorili mogućnosti za nove narodne
snage. U sklopu „rata protiv terorizma“, Sjedinjene Države fokusirale su energiju na
širenje svoje dominacije na Bliskom istoku, a nekoliko zemalja Latinske Amerike moglo je
da započne spori proces izvlačenja od dominacije SAD. Pod Ugo Čavezom, Venecuela je
porazila puč koji su podržavale SAD i krenula sa programom socijalnih reformi koje su
finansirane prihodima od energije. Njemu se ubrzo pridružio niz drugih levičarskih lidera,
koji su konsolidovali svoju regionalnu snagu preko Bolivarskog saveza naroda naše
Amerike, ALBA (Bolivarian Alliance for the Peoples of Our America). Sjedinjene Države
su se, bez obzira na to šta su pokušale da urade u Venecueli, uglavnom uzdržavale da
primene kontinuiranu vojnu ili posrednu intervenciju na kontinentu. Jedini izuzetak je bila
Kolumbija. Umesto toga, koristile su institucije za „promociju demokratije“ koje su
obrađivane od osamdesetih godina dvadesetog veka da podrže proameričke struje.75
Međutim, tamo gde su zaista odlučno intervenisale, na Haitiju, oprezno su koristile
multilateralne agencije i mandat UN za legalizaciju situacije nakon državnog udara. Pošto
je režim nakon Aristida bio često nasilan, SAD su bile nestrpljive da normalizuju izbornu
politiku bez Aristida, njegove stranke Fanmi Lavalaza (Fanmi Lavalas party) i populističke
politike koju su predstavljali. Ovaj pristup je bio autoritarni, nedemokratski i brutalan, ali
potpuno drugačiji od genicidnog „ratovanja niskog intenziteta“ tokom osamdesetih godina.

HAITI: DIKTATURA, ODREDI SMRTI I IZRABLJIVAČNICE

Veruje se da jedna lažna opaska, koja se pripisuje Frenklinu D. Ruzveltu, o

američkoj marionetskoj diktaturi u Nikaragvi, sumira stav Amerike tokom Hladnog rata,
prema despotizmu u njenom ,,dvorištu“: „Možda je Somoza kurvin sin, ali on je naš kurvin
sin.“76 Ova nepromišljena pošalica je dokazala da ako se na neku diktaturu moglo osloniti
u borbi protiv komunizma, onda je ona mogla da uživa zaštitu vođe „slobodnog sveta“. U
stvari, priča ide dublje, kao što primer Haitija pokazuje.
Među procurelim depešama Stejt departmenta 2011. godine, bila je gomila
dokumenata koji su se odnosili na državu Karipska ostrva i tamošnju američku
diplomatiju. Dokumenti pokazuju da su Sjedinjene Države grčevito pokušavale da zaštite
interese svojih korporacija, u želji da spreče povratak demokratski izabranog lidera.On je
bio svrgnut u državnom udaru koji su podržale SAD sklopivši savez sa elitama koje su
posedovale fabrike za izrabljivanje radnika i koristile policiju kao svoje privatne
plaćeničke snage.
Jedna serija depeša pokazuje da su SAD radile prekovremeno kako bi sprečile
povratak na Haiti „turbulentnog sveštenika“ Žan-Bertran Aristida, izabranog predsednika
koji je svrgnut 2004. godine u puču podržanom od strane SAD.77 Tokom te operacije,
Aristida su ,,ispratile“ iz zemlje mornaričke foke SAD u akciji opisanoj kao „otmica
modernog doba“. Nakon toga, Misija Ujedinjenih nacija za stabilizaciju na Haitiju
(MINUSTAH) bila je brzo okupljena i režim prevrata je doveden na vlast.

36
 Tokom narednih godina, američki zvaničnici su bili zabrinuti da bi Aristid mogao
dobiti narodnu ,,popularnost“ i vratiti se. Tada bi ugrozio „demokratsku konsolidaciju“
koja je proizašla iz državnog udara. Sjedinjene Države su bile zabrinute zbog
„preporođenih narodnih i političkih snaga antitržišne ekonomije“, koje bi bile oslobođene
ako bi Aristid bio u mogućnosti da se vrati. Stoga su izvršile pritisak na MINUSTAH da
ostane i pomogne u shvatanju „suštinskih interesa [američke vlade] na Haitiju“. S druge
strane, šef misije MINUSTAH, Edmond Mule (Edmond Mulet), zatražio je od vlade SAD
da pokrene tužbu protiv Aristida kako bi sprečila njegov povratak na Haiti.78
Još jedna serija dokumenata pokazuje da je ambasada SAD bila saučesnik velikih
američkih kompanija u lobiranju haićanske vlade protiv povećanja minimalne zarade.79
Pošto su haićanske plate bile među najnižima na svetu, postojao je politički pokret nisko
plaćenih i nezaposlenih koji se borio da ozakoni veće plate. Diplomate SAD su vršile
pritisak na predsednika Rene Prevala (Rene Preval) kako bi intervenisao i sprečio da
politička situacija izmakne kontroli. Međutim, Prevalova ntervencija je, dogovorom o
povećanju minimalnih zarada po fazama, prezrena od američke ambasade jer nije
odražavala „ekonomsku realnost“. Realnost o kojoj se radilo, po svoj prilici, je bila
činjenica da je strategija rasta i izvoza Haitija zavisila od obilja izuzetno jefitine radne
snage.
Ostala otkrića razotkrila su prirodu elita koje su podžavale Sjedinjene Države.
Razotkrivene su i brutalne metode represije koje su korišćene nakon državnog udara 2004.
godine, kako bi slomile političku kičmu Aristidovih pristalica u narodu i u stranci Fanmi
Lavalaza. Uprkos tome što je ubijeno hiljade ljudi upotrebom sopstvene paravojske, koja je
predstavljala naslednika odreda smrti koji su terorisali Haiti 1991. godine, vlada nakon
puča nije mogla biti sigurna u održavanje političkog poretka. Poslovne elite su, stoga,
isporučivale smrtonosno oružje jedinicama haićanskih nacionalnih policijskih snaga i
efikasno ih rasporedile kao privatnu vojsku sa zadatkom da suzbiju političku opoziciju.80
Sve ove činjenice - američka podrška antidemokratskom državnom udaru, njen
savez sa vlasnicima fabrika koji izrabljuju radnike, savez sa ubilačkim elitama, njeni
napori u sprečavanju povratka izabranog lidera Haitija - mogu jedino imati smisla u svetlu
američke razvojne strategije u sopstvenom ,,dvorištu“. Istorija diktatora koje podržavaju
SAD pokriva sve tri faze navedene na početku ovog poglavlja. Kao što smo videli, ovu
istoriju je pokrenula intervencija snaga SAD 1915. godine, čiji je prvi zadatak bio da
izgradi novi marionetski režim. U ovoj fazi, SAD su i dalje davale prioritet direktnoj
teritorijalnoj vladavini. To se nastavilo tokom nove faze u Hladnom ratu, pošto su SAD
tražile stabilne režime koji bi se mogli ,,modernizovati“, dok su sprečavale levičare da
preuzmu vlast. Na taj način, Sjedinjenim Državama više nije bilo potrebno da vladaju
Haitijem kroz direktnu vojnu kontrolu. Budući da su već izgradile nacionalni bezbednosni
aparat, prepustile su, naoružale i podržale režime kao što je bio onaj „Papa Dok“
Duvalijea, a onda i režim njegovog sina „Bejbi Doka“. U slučaju ovog prvog, to se
proširilo na direktnu vojnu intervenciju za zaštitu diktature.
Podrška SAD konzervativnom „Papa Dok“ Duvalijeu je počela na izborima 1957.
godine, kada se kandidovao protiv bogatog kandidata Lui Dežua (Louis Déjoie) koga je
podržavala Francuska. Duvalije je ubedljivo pobedio na izborima, ali je brzo uspostavio
brutalni režim zasnovan na raspoređivanju svojih paravojnih formacija, Tonton Makut
(Tontons Macoutes). U roku od dve godine, pošto je Dežua bio spreman da organizuje
pobunu protiv diktature, američki marinci su se udružili sa Duvalijeovim snagama da
uguše pobunu, tada su Duvalijeovi Makut počeli da opkoljavaju osumnjičene. Akcije SAD
37
su bile opravdavane tvrdnjama da je ustanak bio u organizaciji Kastrovog režima, ali za to
je bilo malo dokaza: Duvalije je jednostavno dokazao svoje majstorstvo u manipulaciji,
iskoristivši opsednutost SAD komunizmom kako bi ojačao podršku Amerike koju mu je
ona ionako nameravala da pruži.81 Nakon toga, Duvalije je raspustio sve ostale aparate za
sprovođenje zakona i uložio njihov autoritet u paravojne formacije, koje su kasnije vršile
teror nad stanovništvom silovanja i masakre.
Tokom kratkog perioda Kenedijeve administracije, Duvalijeov raskalašni način
trošenja novca koje su obezbedile SAD i njegova odluka da se „ponovo inauguriše“ kao
vladar Haitija 1961. godine, doveli su do toga da ga je vlada SAD smatrala nepouzdanim
saveznikom. Kao što je rekao Edvin Martin, pomoćnik državnog sekretara za
interameričke poslove, Duvalije ,,bi se kretao u svakom pravcu [koji odgovara] njegovom
cilju da sebe održi na vlasti.“82 Kenedi je razmišljao o vojnoj intervenciji, kako bi ga
uklonio. Razvijeni su planovi da Dežua stupi u kontakt sa vodećim njujorškim poslovnim
krugovima koji bi obezbedili sredstva za državni udar u zamenu za pristup haićanskom
tržištu i ugovore sa vladom.83 U to vreme, međutim, Duvalije je duboko učrstio svoju moć
kroz vrlo krvave akcije koje je platila pomoć Sjedinjenih Država. Nikakva akcija nije
preduzeta, iako je pomoć bila smanjena, nije bila potpuno ukinuta. Džonsonova
administracija je nastavila sa normalnim odnosima i povećavala je pomoć.
Nova faza je otvorena svrgavanjem „Bejbi Dok“ Duvalijea 1986. godine i
konsolidovana je kada je Aristidu dozvoljeno da preuzme vlast 1994. godine. Reganova
administracija je nastavila Niksonovu i Karterovu politiku podržavanja mlađeg Duvalijea,
pod izgovorom da je on predstavljao antikomunističku prisutnost u regionu. U stvari, u to
vreme je „crvena opasnost“ imala neke elemente, pošto je postojao snažan levičarski
pokret na Haitiju. Pokret Lavalaza - populistički savez izrastao iz sirotinjskih kvartova Port
o Prensa (Port-au- Prince) - imao je za cilj iskorenjivanje sistema paravojne vladavine, kao
i ekonomsko-političke koristi državne elite koja je posedovala fabrike u kojima su
izrabljivani radnici. Ovaj pokret je posebno reagovao na strastvene govore sveštenika po
imenu Žan-Bertran Aristid.
Lavalaza je očigledno napravila paniku u Reganovoj administraciji. Ona je
nastojala da prilagodi svoj stav Haitiju, sporadično uskraćujući pomoć i licemerno se
suprotstavljajući nasilju vlade. Međutim, to nije trebalo da bude slučaj kada su Sjedinjene
Države mogle da tolerišu demokratsku tranziciju. Mlađi Duvalije se potrudio da uključi
Haiti u globalna tržišta u skladu sa neoliberalnim napredovanjem Vašingtona, ali Aristidov
pokret je pretio da će sve to da poništi. Samim tim, kada je Aristid stupio na dužnost 1990.
godine sa šezdeset sedam posto glasova, u odnosu na samo četrnaest posto koliko je
osvojio ekonomista Svetske banke i američki miljenik Mark Bazin (Marc Bazin), odredi
smrti koje je obučavala CIA obrušili su se na zemlju. Započele su tri godine terora koji se
završio tek kada je vlada SAD ubedila Aristida da prihvati politički program svog
protivnika i vlada po pravilima koje propisuju MMF i Svetska banka. Bio je primoran da
prihvati program strukturalnog prilagođavanja koji je uključivao dalje smanjivanje plata
već ekstremno siromašnih radnika Haitija. Kao izaslanik UN, Lahdar Brahimi (Lakhdar
Brahimi) je izjavio na haićanskom radiju 1996. godine, kako će SAD prihvatiti da je
politička promena bila neophodna, ali kada je u pitanju ekonomska moć, elite bi trebalo da
znaju kako oni „imaju simpatije prema Velikom bratu, kapitalizmu.“84
Međutim, Aristidov nevoljni pristanak nije bio dovoljan, a pokušaj da se sprovede
strukturalno prilagođavanje stvorio je podele u pokretu Lavalaza između „umerenog“ krila,
koje je bilo blisko Vašingtonu i onog koje je bilo uz Aristida, koji je pokušavao da ublaži
38
program. Aristidovo krilo pokreta Lavalaza se nije dovoljno prilagodilo političkom porazu
koji su mu naneli odredi smrti, niti je na zadovoljavajući način intemalizovalo novu podelu
„slobodnog tržišta“. Njegov trenutni neuspeh bio je, kao što je postala standardna praksa
SAD u tom trenutku, povezan sa kritikom režima na osnovu stanja ljudskih prava.
Novinarka Ejmi Vilenc, posmatrajući razvoj ove linije napada, primetila je kako je bilo
neobično da su Sjedinjene Države iznenada razvile brigu za haićanska ljudska prava koja
su im izmicala praktično tokom čitavog perioda diktature. Bez obzira na to, narastajuće
pokrete protiv vlasnika fabrika u kojima su radnici izrabljivani i reakcije protiv
strukturalnog prilagođavanja, u određenoj meri je Aristid kanalisao. Nakon što je ponovo
izabran za predsednika 2000. godine, poslovne grupe su počele da organizuju savez
političke opozicije pod nazivom „grupa 184“, koja je sebe predstavila kao široku koaliciju
civilnog društva. Zajedno sa grupama kao što je Demokratska konvergencija, oni su
pokušali da ponište izborne rezultate 2004. godine. Uz podršku Bušove administracije,
počeo je puč protiv Aristida. Ubrzo su mu francuski i američki lideri rekli da podnese
ostavku i bio je ispraćen iz zemlje pod oružanom pratnjom kada su američki, kanadski i
francuski vojnici okupirali zemlju.85
To nije značilo da je cilj Sjedinjenih Država bio još jedan period otvorene diktature.
Pod multilateralnom okupacijom koja je nosila pečat Ujedinjenih nacija, one su umesto
toga nametnule sektor za vanredne situacije, nakon toga izbore i oslonile se na snage UN
za suzbijanje pokreta Lavalaza, koji su satanizovale kao ,,bande“. Dokle god je Aristid bio
van zemlje i njegov politički pokret bio neutralizovan i držan pod kontrolom, mogli su se
održati izbori kojima se pažljivo upravlja. Značenje aktuelne američke intervencije na
Haitiju nije bila potreba za političkom vladavinom diktature, jednostavno stanovništvu još
nije naneto dovoljno nasilja da ih disciplinuje kako bi glasali za novi tržištni režim.

ČILE: KISINDŽEROVE DEPEŠE

U aprilu 2013. godine, Vikiliks je objavio 1,7 miliona državnih diplomatskih i

obaveštajnih izveštaja Stejt departmenata SAD iz perioda kada je Henri Kisindžer bio
državni sekretar SAD, takozvane: „Kisindžerove depeše“.86 Ove depeše pružaju jedinstven
uvid u ulogu Stejt departmenta u upravljanju teškoćama imperije SAD u ovom periodu. Sa
Kisindžerovim jedinstveno ciničnim stilom delovanja po strani, ovo je jasno bio period
krize i tranzicije. Izuzetno nasilne intervencije SAD u ovom periodu mogu se shvatiti u
tom kontekstu.
Neposredni rezultat prve procene ovih dokumenata uključuje veliki broj sočnih
zalogaja idealnih za naslovne strane. Oni uključuju, na primer, Kisindžerov sastanak sa
turskim ministrom inostranih poslova 1975. godine. Kongres SAD je upravo nametnuo
Turskoj embargo na oružje kao odgovor na njenu krvavu invaziju Kipra. Ipak, depeše
pokazuju da je Kisindžer predložio različite načine zaobilaženja embarga. Kada mu je
rečeno da su njegovi predlozi nelegalni, primetio je: „Pre Zakona o slobodnom pristupu
informacijama, imao sam običaj da kažem na sastancima: 'Nelegalno radimo odmah.
Protivustavno traje malo duže'“.87 Cinična dosetka ove vrste, možda bi jedva zaslužila
pažnju da nije bila dokaz kako su Kisindžer i administracija već radili na tome da
podstaknu i omoguće Tursku invaziju i kako su zaista, nakon toga, tražili način da ona
zaobiđe embargo na oružje.88
Godine 1973, puč koji je podržala CIA zbacio je izabranu vladu Salvadora
Aljendea (Salvador Allende) i postavio na vlast vojnog diktatora, generala Pinočea
39
(Pinochet). Najciničniji dokumenti se odnose na tajni odgovor vlade SAD na puč, koji
upotpunjuju prethodni niz depeša sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, koje je sakupio Arhiv
nacionalne bezbednosti Univerziteta Džordž Vašington89, kao i nalaze Hinčijevog izveštaja
o aktivnostima CIA tokom puča koji je sproveo Nacionalni savet za bezbednost 2000.
godine.90 Činjenice pokazuju da su Sjedinjene Države igrale doslednu ulogu u sabotiranju
izabrane levičarske administracije Salvadora Aljendea i u njegovom konačnom svrgavanju.
Do 1970. godine, Čile je bio relativno stabilno i konzervativno društvo, u kome je
levica bila komotno isključena iz vlasti. Ipak, uprkos krutoj oligarhiji koja je odbila da
pristupi reformama, levica je stekla blagu pluralarnost 1970. godine i osigurala podršku
nekih tradicionalno centrističkih političkih grupa. Aljende je time stekao mandat da
upravlja i sprovede svoj program reformi. Govorio je marksističkim jezikom na kontinentu
gde je paranoični antikomunizam bio deo jezika ukorenjene oligarhije i njihovo opravdanje
za represiju.
Neposredni odgovor Niksonove uprave bio je da se počne sa razmatranjem
mogućnosti za državni udar protiv vlade. Kisindžer je naložio CIA da vrši pritisak na
„svaku uočenu Aljendeovu slabu tačku“. Nikson je, na sastanku sa direktorom CIA,
Ričardom Helmsom (Richard Helms), odobrio program sabotaže protiv režima. „Učinite
da ekonomija vrišti.“91 Kisindžer je onda krenuo sa planom da otme i ukloni vođu
čileanske vojske, koji je bio poznat po tome što se suprotstavljao uplitanju vojske u
izbornu politiku. Nadao se da će to uneti paniku u čileanski parlament i da će osporiti
Aljendeu pravo da stupi na dužnost.
Plan B : „Staza II“, kako su ga zvali, odnosio se na oranizovanje puča protiv
Aljendea, a zatim nameštanja izbora, u kojima će biti poražen. Postojala je „čvrsta i
kontinuirana politika da se Aljende zbaci državnim udarom“, kao što je CIA napisala grupi
„Staza 11“ u Santijagu. Oružje je trajektom prevezeno u zemlju u nadi da bi se vojne
frakcije mogle priključiti takvom nastojanju državnog udara.92 Američke kompanije koje
su imale vlasništvo u Čileu, kao što su ITT i Pepsi kola, obučene su za vladinu pomoć. ITT
je pomogao da se pomoć SAD usmeri ka frakcijama koje su bile protiv Aljendea. U
međuvremenu, međunarodne finansijske institucije su bile ohrabrene da bojkotuju Čile i
tradicionalna pomoć korporacijama SAD koje su ulagale u zemlju je obustavljena. Na taj
način je, doista, učinjeno da ekonomija vrišti.
Da je zavisilo od Niksonove administracije, čileanska vojska bi rešila politička
pitanja Čilea davno pre 1973. godine. Međutim, čak i sa ovako velikim uplitanjem, puč se
možda ne bi realizovao da nije Aljendeov program naišao na žestoko suprotstavljanje
čileanske poslovne zajednice i delova njegove srednje klase. Aljende je povećao broj
svojih glasova sa trideset šest posto birača 1970. godine na četrdeset četiri posto 1973.
godine, ali su se stranke centra, od kojih je njegova koalicija zavisila, povukle nazad da bi
podržale desnicu.
Jedanaestog septembra 1973. godine, snage koje je predvodio general Augusto
Pinoče svrgnule su vladu, bombardovale predsedničku palatu i počele da opkoljavaju
pripadnike opozicije, koji su potom bili mučeni i masovno pogubljeni. Na dan 12.
septembra, general Pinoče je kontaktirao vladu SAD koristeći posrednika - „imajući u vidu
delikatnost kada je u pitanju kontakt u ovom trenutku“- i obavestio je da će novi režim
prekinuti odnose sa „komunističkim blokom“ zemalja i nastojati da „ojača i potvrdi
tradicionalne prijateljske veze sa SAD“.93 Sutradan, američki odgovor je bio povoljan,
pozdravljeno je ,,što je general Pinoče izrazio želju hunte da ojača veze između Čilea i
SAD... vlada SAD jasno je stavila do znanja [doslovno] svoju želju da sarađuje sa vojnom
40
huntom i da pomogne na svaki odgovarajući način. Slažemo se da je najbolje da u početku
izbegnemo javnu međusobnu identifikaciju“.94 Dvadesetog septembra, SAD su dobile
poruku od hunte u kojoj je tražila obuku specijalnih snaga za sledeće ciljeve:

A. Psihološki rat.
B. Organizacija i rad specijalnih snaga.
C. Organizacija i rad civilnih poslova.95

U tim okolnostima, glavni cilj čileanske vojske bio je da suzbije i kontroliše civilno
stanovništvo. Odgovor iz Vašingtona, nakon nekoliko nedelja premišljanja, bio je
privremeno ,,ne“, zbog mogućeg negativnog publiciteta - ali obratite pažnju na implicirano
odobravanje režima na kraju poruke: ,,[B]ilo bi bolje za nas kada bi [čileanska vlada] u
ovom trenutku ispunila ove zaheve nekim drugim kanalima.“96 Pinoče je kasnije, u
razgovoru sa zvaničnicima Stejt departmenta, preneo svoje razumevanje i potrebu za
„oprezom da se ne razvije previše bliska identifikacija“. Publicitet vezan za angažman
SAD u pružanju humanitarne pomoći je dobrodošao, ali oni bi trebalo da budu „sasvim
tihi“ o „svakoj saradnji u drugim oblastima.“ Stejt department se složio, spominjući vojnu
pomoć, kao što je „oprema za detekciju mina“ što je bio „primer za drugu vrstu pomoći“.
U stvari, Stejt department je i dalje lobirao u Senatu za veliku vojnu pomoć čileanskom
režimu.97
Dalje depeše pokazuju napore diplomata da pomire podršku vlade SAD režimu sa
globalnom kritikom koju je izazvao, posebno kod Komisije za ljudska prava UN. „Pinoče
je, naravno, sasvim u pravu oko nepravičnosti dvostrukih standarda koji se primjenjuju u
Čileu s jedne strane i na Kubi, sa druge“, navedeno je 1975. godine u telegramu
ambasadora Popera u Santjagu. Problem je što je čileanski imidž bio „ukaljan u spoljnom
svetu“. Pinoče je „ubeđivao kako je potrebno da se privremeno ograniče ljudska prava“, u
svetlu „vanredne situacije usled građanskog rata“, koja je preovladavala pod Aljendeom,
ali Čile je morao da „ubedi one koji sumnjaju“, „jakim odgovorom“ Komisiji za ljudska
prava UN.98 Zbog ovakvih cepidlačenja, ambasadora Popera je administracija smatrala
,,pokislim“. Kisindžer je jednom poslao depešu u Santjago u kojoj je pisalo: „Recite
Poperu da prekine sa predavanjima iz političkih nauka“.99
To je, međutim, bio samo uvod u talas terora koji je sprovodio režim.
Najozloglašenija faza je bila Operacija Kondor, koju je sprovodio tim „koji je po strukturi
mnogo ličio na tim specijalnih snaga SAD“,100 i koji je uključio diktaturu u mrežu vojnih
režima širom Latinske Amerike, kao i u međunarodni program terora, mučenja i ubijanja u
cilju otklanjanja levičarskih pokreta i vođa gde god da su se nalazili. Šef čileanske tajne
policije koji je organizovao Kondor, bio je u istom periodu i agent CIA.101
Međutim, jadnako važne kao i sam aparat terora povezan sa režimom, bile su
njegove ekonomske reforme. Uloga „čikaških momaka“ Miltona Fridmena u savetovanju
čileanske vlade o tome kako da reformiše ekonomiju, dobro je dokumentovana.102
Privatizacija industrije koju je nacionalizovao Aljende, privatizacija socijalne zaštite i
otvaranje državne imovine investitorima iz SAD, sve je to bilo preporučeno i sprovedeno. I
više od toga. Prekid sa starom oligarhijskom vladavinom koju je predstavljao Aljende i
relativna autonomija Pinočeovog režima od biznis klase, omogućila je diktaturi da
restrukturira industriju na tako što će premestiti dominaciju starog rudarskog i
industrijskog kapitala. To je bio deo globalnog trenda, jer su se investitori svuda osećali
okovani starim etatističkim modelom razvoja. Oni su tražili reorganizaciju industrije,
41
oslobađanje finansijskog sektora i otvaranje međunarodnih tržišta. Umesto starog
ekonomskog modela „supstitucije uvoza“ zaštite i razvoja nacionalne industrije da
prevaziđe zavisnost od uvoza, implementiran je novi model „izvoza koji dovodi do rasta“.
Model u kojem je domaća potrošnja potisnuta tako da bi se roba mogla profitabilnije
izvoziti u inostranstvo.103
Dokumenti Vikiliksa, zajedno sa prethodnim istorijskim saznanjima, pokazali su
nam neizmerno olakšanje vlade SAD zbog Pinočeovog puča i očajničku želju da radi sa
novim režimom. Depeše prikazuju neodgovorni stav Stejt departmenta prema programu
hunte za masovna mučenja i pogubljenja, dok je ispoljavao anksioznost da ispravi svako
pomeranje diktature u levo.104 SAD su jasno pokazale spremnost da sarađuju sa vojnim
diktaturama u novom talasu terora koji je zahvatio ceo region i na samom početku novog
okvira ekonomske moći koji je podupirao američku imperiju.

HONDURAS: HILARI KLINTON I KRALJ DROGE

Najbogatiji čovek u Hondurasu danas je Migel Fakuse Barhum (Miguel Facusse

Barjum), vlasnik zemljišta, biznismen koji se bavi biogorivom i glavni trgovac kokainom,
čije je privatno obezbeđenje ubilo desetine seoskih aktivista - seljaka - tokom poslednjih
godina.105 Fakuse i njegova bogata porodica su knjiški primer vrste oligarha koji je imao
najviše koristi od vojnog udara juna 2009. godine protiv izabrane vlade Manuela Zelaje
(Manuel Zelaya). Od tada, uz podršku pučističkog režima, proširio je svoju krvavu bitku
protiv seljaka.
Sjedinjene Države su, naravno, proglasile kako su na strani demokratije u
Hondurasu. Ljubaznošću depeša Stejt departmenta, mi znamo da Vašington nije imao
nikakvu sumnju da se državni udar dogodio u trenutku kada se dogodio. Ambasada SAD u
Tegusigalpi je poslala depešu kući proglašavajući stvar „lako rešivim“ slučajem.106
Argumenti pučističkih profitera su efikasno analizirani u ovoj depeši. U njoj se navodi da
su sve optužbe protiv Zelaje, koje su nekada upotrebljene da bi opravdavale njegovo
svrgavanje, bile ili neistine, ili nagađanja, ili nedokazane tvrdnje, kao i to da nijedna od
njih nije imala nikakvu „suštinsku valjanost. “
Ipak, javni odgovor zvaničnika SAD je bio čudno nejasan. Na dan puča, 28. juna
2009. godine, Sjedinjene Države su odbile da osude ono što se dogodilo, umesto toga su,
izbegavajući, pozivale Honduras da poštuje demokratiju. Sledećeg dana, čak i nakon što je
predsednik Obama priznao da se ,,nelegalni“ i ,,neustavni“ državni udar dogodio,
uspostavljanjem onoga što je on nazvao „užasnim presedanom“, državna sekretarka Hilari
Klinton je odbila da komentariše kada je upitana da li bi Zelaja trebalo da se vrati na
dužnost. Izazvan, Stejt department je odbio da se opredeli prema onome što se dogodilo,
kao prema puču.107 Čak i krajem avgusta 2009. godine, Stejt department se još uvek
pretvarao, na svojim konferencijama za novinare, kako ne zna da se državni udar
dogodio.108
Razlog za ovo izbegavanje, kasnije je postao jasan: Sjedinjene Države su
nameravale da podrže novi režim. Stejt department je priznao da, prema zakonu SAD, ne
bi bilo dozvoljeno da nastave da šalju pomoć režimu ako je on preuzeo vlast u vojnom
udaru. Međutim, pomoć je nastavila da teče. Sjedinjene Države finansirale su hondurašku
vojsku i policiju, dok su dejstvovale kao odredi smrti pod komandom elita, uprkos zahtevu
Kongresa da prestanu to da rade. Ove snage su radile rame uz rame sa Fakuseovim
ubicama, pružajući mu ključnu podršku američkog državnog aparata kada je obavljao svoje
42
privatne, često ilegalne, poslove. Dokumenti Vikiliksa su pokazali da je Stejt departmentu
bilo poznato još od 2004. godine da je Fakuse sticao profit od kokaina i da su u najmanje
dva navrata zvaničnici SAD imali sastanke na visokom nivou sa njim. Jedan od tih
slučajeva se dogodio 2009. godine, dok je puč bio u toku.109
Osim toga, Sjedinjene Države su se i dalje protivile svakom pokušaju da se obnovi
istinski demokratska vlada u Hondurasu. Mesec dana nakon državnog udara, Klintonova je
izrazila gnev prema bivšem predsedniku zbog pokušaja da se vrati u svoju zemlju,
smatrajući da je to ,,provokativna“ akcija. Nakon toga, Sjedinjene Države su blokirale
rezoluciju u Organizaciji američkih država koja odbija da prizna nameštene izbore u
organizaciji režima pod pučom.110 Odjeci Haitija su bili opipljivi.
Šta Obamina administracija nije toliko volela u vezi sa izabranom vladom Manuela
Zelaje te je tako efikasno prihvatila ono što je Obama javno osudio kao ,,neustavani“
državni udar? Bilo je nekoliko stvari koje su ga identifikovale kao osobu koja pravi
probleme. Prvo, on je formirao bliski savez sa venecuelanskim Ugo Čavezom, koji je već
osramotio SAD pobedivši pokušaj puča protiv njega 2002. godine, koji su podržale SAD,
pre nego što se upustio u proces radikalnih reformi. Uključivanjem zemlje u Čavezov
Bolivarski regionalni savez, ALBA, Zelaja je ugrozio mogućnosti koje su imali investitori
iz SAD. Drugo, on je predložio program ustavnih reformi koji je bio popularan kod
radničkih i najširih izbornih jedinica i bio je u opasnosti da dobije podršku u savetovanju
sa narodom.
Postojeći Ustav je bio izrađen za vreme krize u regionu Centralne Amerike, kada je
zemlja korišćena kao baza za odrede smrti pod patronatom CIA, koji su harali u Nikaragvi
i El Salvadoru. Honduras je izbegao katastrofu svojih komšija, tokom osamdesetih godina,
zbog svoje slabije oligarhije i plodnijeg zemljišta koje je omogućilo da se sprovedu
reforme koje su tražili siromašni. SAD su pružile ekonomsku i vojnu pomoć, u zamenu za
ponudom da Honduras udomi odrede smrti.
Bez obzira na to, ustav koji je usvojen u ovom dobu je većina političke klase
smatrala duboko pogrešnim - posebno pravilo protiv predsedničkog kandidata koji traži
reizbor, zaostatak je iz perioda kada je vojska imala više političkog autoriteta. Ono što je
mučilo moćnike u Zelajinim predlozima reforme bilo je ko stoji iza njih, kao i priroda
njegovog projekta. Bilo je jasno da je Zelaja video izvršnu vlast kao svoj najbolji bedem
protiv moćnih sila koje mu se suprotstavljaju u Vrhovnom sudu, Kongresu i vojsci, kao i u
većem delu poslovne zajednice. Promenom ustava, on je mogao osigurati svoj ponovni
izbor i time dobiti na vremenu kako bi Honduras uveo u ALBA, kao i sproveo druge
reforme.111
Međutim, isto tako je važno registrovati ono što depeše Vikiliksa ne pokazuju.
Savez Sjedinjenih Država sa honduraškim državnim udarom nije bio pun entuzijazma. Ne
postoje dokazi da su SAD planirale ili podsticale puč, čak i ako su oni koji su učestvovali u
puču imali koristi od američkih sredstava i obuke. Ono što se izgleda dogodilo, nakon
evaluacije opcija i nekih internih argumenata, jeste to da je vlada SAD odlučila da bi
povratak Zelaje bilo veće zlo od prihvatanja režima koji su američki partneri - honduraške
elite - očigledno želeli. Pored toga, režim državnog udara je bio oprezan da se ozakoni
nameštanjem novih izbora i dajući sebi ustavni sjaj, a ne samo proglašenjem vojne
vladavine u vanrednoj situaciji. Razmere nasilja, iako nije bilo zanemarljivo, bile su
mnogo manje nego u prethodnim državnim udarima u regionu.
Takođe se čini verovatnim da Obamina briga zbog uspostavljanja „užasnog
presedana“ nije bila samo pretvaranje. Svaki povratak na ratinu državnih udara i vojne
43
vladavine u Latinskoj Americi bi poremetio relativno stabilnu političku i ekonomsku klimu
koje su Sjedinjene Države bili u stanju da postignu u toj hemisferi. To bi pretilo ponovnim
oživljavanjem revolucionarnih političkih pokreta u doba kada je ta pretnja u velikoj meri
bila uklonjena, i trovanjem svakog budućeg pojavljivanja oblasti slobodne trgovine u
američkim državama.
Depeše Vikiliksa koje se odnose na latinoameričke diktature i kršenje ljudskih
prava na taj način otkrivaju obrazac koji je sasvim drugačiji od drugih regiona, kao što je
na Bliskom istoku, gde su se SAD uporno držale diktature kao omiljenog političkog oblika.
Postepeno, faza tokom koje je američka imperija tražila direktnu vojnu vladavinu je
zamenjena fazom vladaj preko posrednika, potpomognuta stalnim vojnim i paravojnim
intervencijama. U vreme pisanja ovog teksta, nakon što je talas tranzicijskog nasilja
omogućio proces strukturalnog prilagođavanja i institucionalizaciju slobodne trgovine,
postoji postepeno nastajanje regionalnog poretka u kojem su intervencije SAD postale
ređe, obično suptilnije i na kraju dopuna disciplinskim pravilima tržišta.

44
 2. DIKTATORI I LJUDSKA PRAVA

Uz veliku dozu straha i nasilja i mnogo novca za projekte, mislim da

možemo uveriti ove ljude da smo tu da bismo im pomogli.
Pukovnik Nejten Sasamen1 (Nathan Sassaman)

,,NAŠE“ NASILJE...

Talal Asad, sumirajući elemente pravednog rata, tvrdi da je to onaj sukob koji vode
ljudi dobrog karaktera, sa dobronamernim motivima, nakon što su sve moguće altemative
iscrpljene, a pod moralnim i pravnim civilizacijskim ograničenjima.2 Za američku
imperiju, svi ratovi koje su vodili njeni lideri su pravedni ratovi, pokrenuti tek kada su bili
suočeni sa ogromnom provokacijom, da bi postigli liberalne i humane ciljeve. Ako imamo
u vidu ovo plitko samoopravdanje, da li su onda „uzvišeniji standardi“ koje je Asad
postavio ikad postojali?
Razmotrimo neke od aktivnosti koje je imperija sebi priuštila u svojim nedavnim,
navodno pravednim, ratovima. Iz depeša Vikiliksa smo saznali da su Sjedinjene Države
bombardovale civilne mete; sprovodile racije u kojima su se deci stavljale lisice na ruke i
pucalo im se u glavu, a zatim naredile vazdušni napad da bi prikrile to delo;3 ubijale civile i
novinare;4 raspoređivale ,,crne“ jedinice specijalnih snaga za obavljanje vansudskih
hapšenja i ubijanja;5 zaobilazile međunarodnu zabranu upotrebe kasetnih bombi;6
šikanirale italijansko pravosuđe zbog optužnice agenata CIA. da su bili uključeni u
vanredna izručivanja;7 angažovale se u neobjavljenom kopnenom ratu u Pakistanu;8 i
mučile zatvorenike u Gvantanamu, od kojih nekoliko njih nikada nije bilo optuženo za bilo
kakvo krivično delo.9 Ovo je samo primer iscrpljujuće realnosti američkih ratova tokom
poslednje decenije - a ipak izgleda da oni predstavljaju jak dokaz na prvi pogled (prima
facie) da Sjedinjene Države ne poznaju zakon, moral i ograničenja kada vode rat.
Mnogi analitičari smatraju da su ove akcije ratni zločini.10 Zaista, neki od
najobaveštenijih međunarodnih pravnih analitičara su izradili pogubne optužnice protiv,
kako kažu, bezobzimog zanemarivanja prava od strane Bušove administracije.11 Međutim,
u slučajevima kada su vlasti priznale ove akcije, oni su se opravdavali time kako je to bila
reakcija na terorizam. Sugeriše se da je terorizam suprotnost pravednom ratu, ujedno
opisujući nezakonit oblik političkog nasilja i pružajući primarno opravdanje za rat. On nije
ograničen uzdržavanjem, moralom ili zakonom. Naravno, svaka osoba koja ispravno
razmišljanja do sada je shvatila, sa teroristima se ne može pregovarati.
Međutim, dokumenti Vikiliksa daju nam dovoljno razloga da sumnjamo u ovo
obrazloženje. Na primer, u pogledu zatvora Gvantanamo, rečeno nam je da su tamo bili
zatvoreni najgori od najgorih - teroristi koji su predstavljali jasnu i prisutnu opasnost za
bezbednost Amerikanaca i drugih. Dosije Gvantanamo,12 međutim, pokazuje da nije bilo
tako. Mnogi zatvorenici su svesno držani uprkos tome što nisu predstavljali nikakav rizik.
Veoma mali broj je ikada optužen, bez obzira na očigledne prednosti koje su islednici imali
da bi izvukli priznanje.

45
 Često je protiv zatvorenika „visoke vrednosti“ postojalo malo ili nimalo dokaza. Na
primer, prema Sami al-Hadžu (Sami al-Hajj) su se odnosili kao prema nekom ko ima
„VISOKU obaveštajnu vrednost“, ali i kao prema osobi od „VISOKOG rizika, jer
verovatno predstavlja pretnju za SAD, njihove interese i saveznike“. Čini se da je on bio
upravo ona vrsta osobe koja bi, kako nam je rekla Bušova administracija, trebalo da bude u
Gvantanamu. Procena pritvorenika, međutim, navela je da nema pozitivnih dokaza za
tvrdnju da je on bio ,,pripadnik al-Kaide i stručnjak za logistiku koji ima direktne veze sa
al-Kaidom... i rukovodstvom Talibana“. Umesto toga, u njihovom opisu dokaza pod
„regrutovanje, obuka i aktivnosti“, opisuje se njegov rad kao novinara Al Džazire i pre
toga, kao službenika u kompaniji koja se bavi proizvodnjom pića.
Nije bilo ničega u listi optužbi što bi izazvalo išta više osim začuđenosti. Nadalje,
procena je jasno stavila do znanja da je barem jedan od razloga što je al-Hadž u pritvoru
bilo to što je mogao biti detaljno ispitivan za informacije o Al Džaziri. Uistinu, al-Hadžov
advokat je izjavio da su islednici stalno pokušavali da ga nateraju da kaže kako je postojala
veza između Al Džazire i al-Kaide. Na kraju, Sami al-Hadž je pušten bez optužbi, nakon
što je sudanska vlada uve- rila SAD da je bio običan građanin i da ne predstavlja
bezbednosnu pretnju. To se, prema tvrdnjama njegovog advokata,13 nije desilo pre nego što
su ga pretukli i seksualno zlostavljali.
Ostale depeše Vikiliksa pokazuju ili bezobzirno nepoštovanje života civila ili
znanje o počinjenim zločinima nad civilima. Na primer, uporedo sa istraživačkim
novinarstvom koje je inspirisao Vikiliks, otkriven je protokol „FRAGO 242“14, u kojem je
Pentagon naredio vojnom osoblju da ne istražuje tvrdnje o mučenju iračkih vojnika i
paravojnih snaga. To je delimično objašnjeno činjenicom da su Sjedinjene Države
obučavale ove snage da koriste torturu. Kao što ćemo videti, ovo je bilo primenjeno u
nemilosrdnom građanskom ratu i strategiji borbe protiv pobunjenika u kojoj su civili
mučeni, bratalno napadani i ubijani.
Mi još uvek nemamo pristup evidenciji koja u najvećoj meri optužuje vojnike SAD
zbog primene torture u Iraku. Kada su se pojavila otkrića iz Abu Graiba, novinarka Sejmur
Herš je otkrila da je Pentagon imao snimak sa grotesknim incidentom u zatvora, na kojem
su „žene prenosile poruke govoreći 'Molim te, dođi i ubij me zbog onoga što se dogodilo'“.
Žene su bile u pritvoru zajedno sa grupom mladih dečaka. Dečaci su bili silovani, dok su ih
kamere snimale. Postojao je i audio zapis dečaka koji vrište.15

... I ,,NJIHOVO“

Izgleda da lidere država koje su vodile ovaj rat nije zabrinjavala nijedna od
navedenih brutalnosti. Bivši potpredsednik Dik Čejni, kada je upitan o ulozi Bušove
administracije u torturi, rekao je: „Nemam problema dokle god postižemo svoj cilj. A naš
cilj je da uhvatimo momke koji su izvršili napad jedanaestog septembra i da izbegnemo još
jedan napad na Sjedinjene Države.“ Kada mu je rečeno za primer čoveka koji je bio vezan
za zid ćelije, poliven hladnom vodom i ostavljen da umre od smrzavanja, samo da bi se na
kraju ispostavilo da je bio potpuno nevin, Čejni je je bio nepopustljiv: ,,Ja sam više
zabrinut zbog loših momaka koji su izašli i koji su pušteni, nego što sam zbog nekoliko
njih koji su u stvari bili nevini.“16
Ovo je bila tema koja se ponavljala. Sve dokle se to dešavalo „lošim momcima“,
dotle je, prećutno, brutalnost bila dozvoljena. Retko kad je odnos između dehumanizacije i
terorizma bio tako precizno artikulisan.
46
 U vreme dok je bio izvršni direktor, predsednik Buš je u više navrata okarakterisao
iračke pobunjenike kao ,,teroriste“ i opisao njihov „strateški cilj“ da „uzdrmaju volju
civilizovanog sveta“: „Pre dve godine, rekao sam kongresu i zemlji da će rat protiv
terorizma biti dugotrajan rat, druga vrsta rata, da će se voditi na mnogim frontovima i u
mnogim mestima. Irak je sada centralni front. Neprijatelji slobode tamo prave očajničko
uporište - i oni moraju biti poraženi.“17 Problem je bio što njegova vlastita
obaveštajna služba nije podržavala tvrdnje koje je iznosio. Argument je bio da se al-Kaida
ponovo pojavila u Iraku u vidu „inostranih boraca“ nakon detaljnog upućivanja u
Avganistanu, ali obaveštajne službe SAD su procenile da su „inostrani borci“ činili samo
pet posto pobunjeničkih snaga. Pretpostavlja se da je prodor al-Kaide u Irak trebalo da se
oseti kroz ličnost Abu Musab al-Zarkavija (Abu Musab al-Zarqawi), ali je njegov uticaj bio
mali, a snage koje je posedovao pod napadom mejnstrim pobune od početka okupacije.18
Mišljenje obaveštajne službe SAD je bilo da je pobunu protiv okupacije uglavnom
vodila nacionalistička opozicija, a ne džihadizam u stilu al-Kaide. Taktika pobune, štaviše,
nije ispunjavala bitan uslov zbog kojeg bi bila definisana kao ,,teroristička“: većina
njihovih akcija, u skladu sa kvartalnim istraživanjima koje je obavilo Ministarstvo odbrane
SAD, bilo je usmereno protiv okupacione vojske, a ne protiv civila.19
Sličan model je pronađen u Avganistanu, gde se veći broj ljudi pridružio ponovo
oživljenom talibanskom pokretu kao posledica brutalnosti okupacije, sve dok gotovo 80
posto zemlje nije bilo pod teškom opsadom Talibana. Bivši službenik misije UN u
Avganistanu je ukazao na to da, iako je taktika talibana donela iscrpljujući danak civilima,
bila je - da upotrebimo američki izraz, „kolateralna šteta“, posledica „tehničkih
nedostataka“. Cilj nije bio da se „teroriše stanovništvo“, već da se „nanesu gubici
neprijatelju.“20
Ova tendencija da se demonizuju protivnici kako bi se opravdala politika
administracije - promišljeni vojni cilj, kao što je Vašington post otkrio 2006. godine21,
ponekad je činila američke saveznike prilično frustriranim. General ser Ričard Danat,
tadašnji komandant britanske vojske, održao je važan govor 2007. godine negirajući glavne
argumente „rata protiv terorizma“. Osvrćući se na to da su irački pobunjenici
okarakterisani kao ,,teroristi“, rekao je: ,,Po motivaciji... naši protivnici su irački
nacionalisti i najviše su zabrinuti zbog svojih sopstvenih potreba - posla, novca,
bezbednosti - i većina njih nisu loši ljudi“. Nastavio je sa sličnim primedbama o pobuni u
Avganistanu, žaleći što je inertno okarakterisana kao ,,talibanska“.22

MOĆ ETIKETIRANJA

Neobično je pomisliti da je imperija primenila takvu strašnu silu sa katastrofalnim

rezultatima. Ipak, kako ona uspešno morališe o svojim sopstvenim akcijama, a diskredituje
akcije svojih protivnika? Depeše Vikiliksa daju nam neke nagoveštaje. U njima nalazimo,
iznova i iznova, pažljivo korišćenje pravnog, birokratskog i političkog jezika, a sve to zbog
pružanja normativnog okvira za akcije vlade SAD.
Vraćajući se na slučaj Sami al-Hadža, dokumenti prikazuju plodove pažljivog
rituala vojno-pravnog postupka, sudske prakse i kategorizacije koji su omogućili da bude u
pritvoru, kao da je bio terorista visokog rizika. Ovo etiketiranje je pružilo osnovu Bušovoj
administraciji da tvrdi kako su svi ili gotovo svi ljudi u zarobljeništvu „loši momci“.
Međutim, oni su s druge strane zavisili od odluke Ministarstva pravde i Bušove Bele kuće
u tumačenju relevantne primene međunarodnog i domaćeg prava i odlučivanju o statusu
47
zatvorenika. Između zarobljenika i ukupne moći i vlasti Sjedinjenih Američkih Država,
nalazila se država koja je imala moć da lepi etikete i da ih čvrsto drži. Tu je bio Sami al-
Hadž, koji je morao da moli za svoju slobodu uprkos tome što nije bilo dokaza protiv
njega.
Ova tema se suviše često ponavlja. Između oružane moći Sjedinjenih Država i
njenih saveznika, s jedne strane, i nedisciplinovane milicije okupljene da bi se suprotstavila
okupatoru u Iraku i Avganistanu, s druge strane, Sjedinjene Države imaju moć da odrede
zbog čega se rat vodi, ko je ,,terorista“, a ko se bori u „pravednom ratu“.
Ove verbalne manipulacije naglašavaju moć klasifikacija i klasifikacije moći. Bez
obzira da li je predmet „pravedni rat“ ili ,,terorizam“, „tortura" ili „poboljšane tehnike
ispitivanja“, „neprijateljski borci“ ili „politički zatvorenici“, smatramo da je sposobnost da
se utvrdi definicija i da se ona podrži silom, suštinski element imperijalne vladavine.
Definisanje i klasifikacija su deo onoga što države rade: one definišu socijalne kategorije
koje čine smisao svakodnevnog života - u braku, samac, kriminalac, policajac, crn, beo,
terorista, vojnik, heroj, zločinac. I oni to rade pomoću jezika, zakona i kulture. Ispostavilo
se da imperija - čak i usred ekstremnog nasilja - ne može da uspe bez moći ideja.

ŠTA JE TO TERORISTA

„Još je gori nego vojni napad“, ozbiljno je upozoravao republikanski kongresmen

Piter King u novembru 2010. godine, pozivajući da Vikiliks bude kategorisan kao
„teroristička organizacija“.23 Potpredsednik Džo Bajden optužio je Džulijana Asanža kao
,,haj-tek teroristu“. Gonimo ga kao bin Ladena, nagovarala je Sara Pejlin.24 ,,Da, Vikiliks
je teroristička organizacija“, izneo je Foks Njuz.25
Osnova ove prenaduvane optužbe je ,,sajber-rat“ koji je Vikiliks vodio protiv
Sjedinjenih Država, što je predstavljalo rizik za „vitalne interese“ - posebno za protok
informacija koje su bile neophodne za pronalaženje i hvatanje ,,terorista“ - jer su na taj
način stavljale američke živote u opasnost. Kada je Vikiliks pozvao vladu SAD da navede
jednu jedinu depešu čije je objavljivanje predstavljalo rizik da bilo koga povredi, pravni
savetnik Stejt departmenta napisao je odgovor formalno odbijajući da navede određenu
opasnost, ali je ipak naredio Vikiliksu da zatvori svoje veb stranice, prestane sa
objavljivanjem i uništiti sve informacije koje sadrži.26
Ova optužba za „terorizam“ nije ni najmanje bila inertna ili neopravdano
uznemirujuća: iza nje je postojala stvarna moć. Godine 2013, krivično gonjenje Čelsi
Mening (u to vreme Bredlija), vojnika, koji je obelodanio depeše na veb sajtu, zavisilo je
od tvrdnje da je on „pomogao neprijatelju“. A to je optužba koja je bliska izdaji i nosi
smrtnu kaznu. Mening se pridružio oružanim snagama 2007. godine. I pored toga što je
trpeo maltretiranje od drugih vojnika, koje se odnosilo na njegovu homoseksualnost i
disforiju rodnog identiteta, dovoljno je briljirao da bude unapređen i dobije medalju za
zasluge. Tada je raspoređen na mesto obaveštajnog analitičara u Bagdadu i baš tu je otkrio
„pravu prirodu asimetričnog ratovanja dvadeset prvog veka“.27 Godine 2010, Mening je
otkrio Vikiliks, a tokom vremena, odnos se razvio i doveo do toga da je objavljivao stotine
hiljada dokumenata, uključujući i ono što je postalo poznato kao Irački ratni dnevnik (Iraq
War Logs), Kejblgejt (Cablegate) i Dosije Gvantanamo (Guantanamo Files), uključujući
snimke vazdušnog napada u Bagdadu, koji je kasnije kritikovan kao ratni zločin.
,,Neprijatelj“ kome je Mening navodno pomogao razotkrivanjem ovih informacija bila je
al-Kaida. Kada je Mening zarobljen, bio je podvrgnut okrutnom, ponižavajućem i
48
nehumanom postupanju one vrste koju uglavnom na sebi osete osobe koje vlada SAD
smatra ,,teroristima“.28 Zbog ovog se nameće očigledno pitanje: Šta je to terorista?
Čini se da ne postoji prihvaćena definicija.29 Curenje tajnog materijala je teško
kvalifikovati samo po sebi: zvaničnici SAD to rade sve vreme kao deo svoje strategije
odnosa s javnošću. Očigledno, standard je sledeći: kada vi odajete, to je terorizam. Kada
mi odajemo, to je u redu. Izgleda da je jedan od Vikiliksovih grehova, po mišljenju vlade
SAD i njenih branilaca, upravo to što su otkrili koliko je nestabilna ta kategorija i koliko je
porozna razlika između onoga što vlada SAD radi i onoga šta rade njeni neprijatelji.

PRAVEDNI RAT I TEROR

Ključno moralno opravdanje za političko nasilje koje zapad sprovodi, odnosi se na

funkcionisanje u okviru ograničenja koja poštuju život civila. Standardni refren zapadnih
vojnih izvora glasi: ,,Mi ne napadamo civile“. Ova tvrdnja, koja je centralna za
međunarodnu PR strategiju Ministarstva inostranih poslova SAD30, napravljena je sa
nepogrešivom ozbiljnošću. Smatra se da je ovo tačka koja razdvaja ,,terorizam“ od akcije
onih koji tvrde da vode rat protiv ,,terorizma“. Kao što je Džordž V. Buš objasnio: „Svaki
život je dragocen. Po tome se razlikujemo od neprijatelja.“31 Terorizam je suprotno od
pravednog rata - ujedno nelegitimni oblik političkog nasilja i opravdanje za legitimno
političko nasilje.
Problem je što, izgleda, ne postoji zajednički dogovorena definicija terorizma. Na
primer, jedna važeća definicija vlade SAD tvrdi da je terorizam ,,smišljeno, politički
motivisano nasilje nad nevojnim ciljevima koje vrše subnacionalne grupe ili tajni agenti“.32
Ova definicija nas dovodi do neposrednog problema. Pored činjenice da je isključenje
državnih institucija kao potencijalnih agenata terorizma proizvoljno i neosnovano, ova
definicija izgleda isključuje bombardovanje vojnih baza SAD, u kojima su zaposleni borci.
Stejt department je dao precizniju definiciju 2003. godine: „Takođe, smatramo da
je akt terorizma napad na vojne objekte ili na naoružana vojna lica kada ne postoji stanje
vojnog sukoba na toj lokaciji, kao što su bombaški napadi na američke baze.“33 Čak je i
ovo preciziranje ostavilo problem, pošto isključuje one snage koje su SAD rutinski
okarakterisale kao terorističke zbog napada na vojnike SAD dok su bili na borbenim
dužnostima u Iraku i Avganistanu.
Možda bi se rešenje moglo naći pozivanjem na širu definiciju, koja se koristi u
priručniku vojske SAD, gde se terorizam shvata kao „proračunata upotreba nasilja ili
pretnja nasiljem da bi se postigli ciljevi koji su političke, verske ili ideološke prirode. Ovo
se ostvaruje putem zastrašivanja, prinude ili izazivanja straha.“34 Ali to dovodi do još veće
zagonetke. Imajući u vidu spektar mogućnosti koje okupatorske snage sebi dozvoljavaju u
Iraku i Avganistanu, neko bi se morao zapitati po čemu se tačno razlikuju akcije SAD od
akcija terorista? Ispitivanje samo jedne serije Vikiliksovog materijala, Iračkog ratnog
dnevnika,35 koja se sastoji od 391.902 izveštaja vojske SAD sa terena iz Iraka, govori nam
nekoliko stvari: da je vlada SAD bila svesna kako je bilo mnogo više civilnih žrtava za
vreme njene okupacije nego što je javno priznala;36 da je primila stotine izveštaja o
civilima, uključujući trudnice i mentalno bolesne, koji su brutalno ubijeni jer su se previše
približili okupacionim kontrolnim punktovima;37 da su vojnici SAD svesno otvorili vatru
na iračke pobunjenike koji su se predavali;38 da je njihova praksa da sprovode torturu
nastavljena nakon otkrića o Abu Graibu; da nije istražila stotine izveštaja o mučenjima,
silovanjima i ubistvima iračke policije i vojske pod njenom komandom.39
49
 Slična otkrića pojavila su se u Avganistanskom ratnom dnevniku40 - kolekciji od
91.731 američkih vojnih izveštaja koji se odnose na borbe u Avganistanu. Izveštaji
otkrivaju: ubijanje civila na kontrolnim punktovima;41 ,,osvetnički“ minobacački napad na
avganistanska sela u kome je poginulo pet civila, nakon što je grupa vojnika okupacionih
snaga doživela eksploziju improvizovane eksplozivne naprave (IED) u blizini;42 kako
paravojne snage CIA ubijaju gluvonemog civila koji je bežao od njih;43 marince SAD koji
otvaraju vatru na civile u Šinvaru, ubivši devetnaestoro i ranivši pedesetoro ljudi.44
Ova arhiva, iako predstavlja samo mali uzorak onoga što se dešavalo, zapis je o
zločinu i okrutnosti koji oduzima dah. Osim toga, kao što Dar Džemail pokazuje u
dvanaestom poglavlju, u daljem tekstu, ovi događaji nisu bili slučajni za ,,misiju“. Njihova
geneza se može pratiti do početka samog rata.
Jedan od elemenata koji definiše američku imperiju je nepostojanje kolonijalne
aspiracije. Teritorijalna osvajanja su suvišna: poenta je u pristupu tržištima i resursima pod
stabilnim političkim režimima. U idealnom slučaju, ovi režimi su sledbenici „slobodnog
tržišta“, spremni da integrišu svoje ekonomije u sistem globalizacije pod vođstvom SAD.
Sadam Husein je bio saveznik SAD tokom rata sa Iranom, ali od 1990-1991. godine njegov
režim je smatran nepouzdanom ispostavom dugovečnog arapskog nacionalizma. Bušova
administracija je na taj način osvajanje Iraka učinila okosnicom svoje globalne strategije.
Novi režim je trebalo da bude, kako je Ekonomist formulisao, „kapitalistički san“.
Okupaciona vlast je usvojila zakon, Naredbu 39, kojom je „najavljeno da će 200 iračkih
državnih kompanija biti privatizovano“; donela dekret da strane firme mogu zadržati sto
posto vlasništva u iračkim bankama, rudnicima i fabrikama i dozvolila ovim firmama da
prenesu sto posto svog profita iz Iraka“45. Međutim, da bi se izgradila nova, država
„slobodnog tržišta“ na ruševinama baatističke države, sa porastom nezaposlenosti do
sedamdeset procenata46, po nekim procenama i bez baatističke vojske da održi kontrolu,
SAD bi bili potrebni politički saveznici i oružane snage koje su sposobne da održe red,
nakon demontiranja stare države.
Ovde su se saveti iračkih prognanika, kao što su Ahmed Čalabi (Ahmed Chalabi) i
u manjoj meri Kanan Makija (Kanan Makiya), pokazali korisnim.47 Jedan od Čalabijevih
strateških saveta je bio da ubedi SAD da stvore savez sa šiitskim pokretom koji je
podržavao Iran, Vrhovnim savetom za islamsku revoluciju u Iraku (SCIRI), kasnije
poznatim kao Vrhovni irački islamski savet (SIIC).48 Taj pokret, osnovan u Teheranu pod
vođstvom Muhameda Bakira al-Hakima (Muhammad Baqir al-Hakim) je u početku bio
pod pokroviteljstvom Islamske Republike kao deo projekta koji promoviše panšiitsko
ujedinjenje.
SCIRI je imao malu podršku u iračkom društvu, ali je zaista imao razrađen
obaveštajni i vojni aparat. Njegovu miliciju, vojsku Badr (Badr Army), izgradila je i
podsticala iranska vlada tokom rata u Iraku, davši joj mandat da upravlja Basrom u slučaju
da iranske snage preuzmu kontrolu. U stvari, Savet je bio koncipiran kao okupatorska
vlada. SAD su, stoga, bile nagovorene da ga integrirašu u novi postbaatistički bezbednosni
aparat. On je preuzeo više od nekoliko južnih iračkih gradova, uključujući i Basru,
dekretom zamenio komandante lokalne policije svojim vlastitim osobljem i ubrzo postao
poznat po svojoj brutalnosti u borbi protiv opozicije.49 Postao je zarazni izvor
antisunitskog sektaštva u iračkoj državi, ključni snagator novog režima (često kontrolišući
prostorije za torturu, koje su, kako su nam rekle UN, bile „gore nego pod Sadamom“50), i
odlučujuća sila u građanskom ratu koji je zahvatio Irak 2006. godine. Ali milicija Badr nije
mogla sasvim sama da kontroliše Irak. Njen uticaj je u početku bio ograničen na gradove i
50
manja mesta u pretežno šiitskom jugu. Postepeno, SAD su počele da izgrađuju novu iračku
vojsku i policiju, kao i paravojnu agenciju koju je obučavao general Dejvid Petreus,
poznatu kao Komandosi specijalne policije (SPC). Petreus je objasnio svoju ulogu u
formiranju ovih „paravojnih jedinica“, koja je prvi put otkrivena u javnosti u septembru
2004. godine, s određenom dozom ponosa. Komandosi koje je u početku predvodio bivši
baatistički general Adnan Tabit, bili su pod kontrolom Ministarstva unutrašnjih poslova i
obučavala ih je vojska SAD, kao i 'pružalac' usluga iz Virdžinije, USIS, koji je navodno
bio direktno umešan u pojedina ubijanja komandosa.51 Paravojnu strategiju je koordinisao
Džon Negroponte (John Negroponte), ambasador SAD u Iraku, čije je prethodno iskustvo
uključivalo organizaciju odreda smrti u borbi protiv pobunjenika u El Salvadoru. Vojni
zvaničnik SAD objašnjava logiku programa Njuzviku, ukazujući da se radilo o kažnjavanju
sunita zbog protivljenja okupaciji: „Sunitsko stanovništvo ne plaća nikakvu cenu zbog
podrške koju daje teroristima... Sa njihove tačke gledišta, to ih ne košta ništa. Moramo
promeniti jednačinu.“ To bi izgledalo, na prvi pogled, kao direktno proglašenje terorističke
namere. Njuzvik je prigodno nazvao ovu operaciju „Salvadorska opcija“.52
Vrste aktivnosti koje se pripisuju SPC, kasnije nazvanoj Nacionalna policija,
uključuju torturu, sakaćenje i ubijanje. Zastrašujuću jedinicu vezanu za SPC, poznatu kao
Vučja brigada, činili su članovi organizacije Badr. Ona je pokrenula značajne operacije
protiv pobunjenika u gradovima kao što je Mosul, uz podršku vojnika SAD, a njen lider
Abul Valid je postao ozloglašen zbog svog ispitivanja zarobljenih i očigledno pretučenih
,,terorista“, osumnjičenih za televizijski program „Terorizam u šaci pravde“. Program koji
je emitovan na mreži Al Irakija koju finasira Pentagon, pojačao je teror koji su Validove
paravojne formacije sprovodile na ulicama.
Vučja brigada je takođe bila odgovorna za centar za pritvorenike koji je otkriven u
iračkom Ministarstvu unutrašnjih poslova, u kojem su pronađena tela sa tragovima
stravičnih mučenja: opekotinama, modricama od teških batina i probušenim kolenima.53 U
jednom zapanjujućem incidentu, komandosi su kontaktirali mrtvačnicu u Bagdadu tražeći
od njih da vrate metalne lisice koje su nađene na lešu mučenog i ubijenog čoveka, sa
obrazloženjem da je bilo preskupo da se one zamene.54
Čak i kada bi se prihvatilo da se borba protiv pobunjenika kategorički razlikuje od
terorizma, svaka granica između borbe protiv pobunjenika i sektaškog terora u ovom
kontekstu bila bi nedvosmisleno mutna i porozna. I to nije bila slučajnost, već logičan
ishod američke strategije. Za izgradnju iračkog „slobodnog tržišta“, bila je potrebna jaka
država - ne samo da bi suzbila opoziciju, već i da bi promovisala razvoj tržišta tamo gde je
javno snabdevanje nekada postojalo. Sektaštvo je pružalo ne samo tehniku kontrole, po
uzoru na stari kolonijalni princip „zavadi pa vladaj“, već i političke snage koje su u stanju
da to sprovedu.

NAPADANJE CIVILA, REDEFINISANJE ,,CIVILA“

Još jedan razlog za veoma veliki broj civilnih žrtava proizilazi iz ratova u vreme
Buša - bilo da neko veruje najnižim procenama koje su priznate u procurelim
dokumenatima SAD (66.000 civila),55 ili nalazima Lanseta (600.000 smrtnih slučajeva,
uglavnom civila)56. Vojna pravila SAD u „ratu protiv terora“ dozvoljavala su ubijanje
civila u vazdušnim napadima. Kao što je bivši savetnik Pentagona Mark Garlasko (Marc
Garlasco) objasnio, „[Ukoliko] je trideset očekivani broj ubijenih civila, vazdušne napade

51
su morali lično potpisom da odobre Ramsfeld ili Buš“, ali inače nikom nije moralo da bude
rečeno.57
Ovaj standard na osnovu koga se odobrava ubijanje civila u određenom stepenu,
kontradiktoran je sa tvrdnjom da je planerima rata „svaki život dragocen“. Dalje,
,,očekivanje“ je barem delimično subjektivan osećaj i omogućava vojnim taktičarima
određeni stepen slobode. U principu, nema razloga zašto ne bi moglo biti ubijeno mnogo
više od trideset civila u jednom napadu, bez potrebe da se uznemirava predsednik. Praksa
vojske SAD u mnogim slučajevima je bila da se insistira na tome da su ubijeni bili
,,pobunjenici“. Glavni zastavnik Dejv Dijaz (Dave Diaz), koji je vodio specijalne jedinice
A-Tima u Avganistanu, objasnio je potpuno otvoreno: ,,Da, to je civilno naselje, koliba od
blata, kao i sve drugo u ovoj zemlji. Ali ne govorite to. Kažite da je u pitanju vojni
kompleks, izgrađeno područje, kasarne, komande i kontrole. Baš kao i sa konvojima: ako
je zaista bio konvoj sa civilnim vozilima koja su koristili za transport, mi bismo samo rekli:
hej, vojni konvoj, transport vojske.“58
Postoje dokazi da je ovaj pristup bio institucionaliziovan. Razmotrimo slučaj
snimka masakra u Bagdadu, koji je objavio Vikiliks pod naslovom „Kolateralno
ubistvo“.59 Tridesetdevetominutni video, koji se sastoji od snimka pucnjave iz helikoptera
SAD Apač, pokazuje niz od tri incidenta u Bagdadu 2007. godine, za vreme Bušovog
takozvanog „vojnog udara“. On počinje napadom koji je inicirao pilot helikoptera na grupu
Iračana među kojima su se nalazila dva agencijska novinara. Čulo se da je pilot prijavio da
su neki od ljudi izgleda nosili oružje, a onda je tražio dozvolu da se ,,angažuje“. Rečeno
mu je kako nema osoblja SAD u tom području i da ima dozvolu. Uskoro mu je odobreno
da ,,puca“, „zapali ih sve“ i pošto je to uradio, više puta mu je rečeno: „Nastavi da pucaš...
nastavi da pucaš... nastavi da pucaš“. Na kraju, dok je kamera snimala osmoro mrtvih ljudi,
uključujući i novinare Rojtersa koji su pokušavali da pobegnu, nečiji glas, identifikovan
kao Hotel-dva-šest, kaže pilotu: „O, da, pogledaj te mrtve gadove. Lepo. Lepo. Dobro
pucanje“. „Hvala vam“, odgovorio je pilot.
Ovo je samo prvi u nizu od tri incidenta zabeležena na snimku. Vojska SAD je
tvrdila da je imala dobru osnovu za donošenje pozitivne identifikacije onih koji su
napadnuti i razumnu sigurnost u neprijateljske namere. Vojska tvrdi da se na zrnastim
slikama snimljenim za vreme pucnjave vide najmanje dva muškarca koji nose oružje. U
stvari, oblici koji se samo nagoveštavaju su podjednako ista Roršahova noćna mora kao
one sivkaste mrlje na satelitskim slikama koje je zloglasni govor Kolina Pauela u UN,
februara 2003. godine proglasio proizvodnim pogonima oružja za masovno uništenje
(WMD). I kao da je želela da bude sarkastična u svojoj tvrdnji, vojska je ukazala na to da
su dvojica ubijenih novinara Rojtersa držali kamere koje su „lako mogle biti zamenjene sa
bacačem AK-47 ili puškom AKM“.60 Vojna istraga se, takođe, pozvala na „tajanstvenu
prirodu“ pokreta koje je pravio snimatelj, jer je prividno izgledalo ,,kao da se priprema da
ispuca RPG na vojnike SAD“. Isto toliko je važna tvrdnja da su ubijeni pojedinci legitimno
napadnuti jer su bili grupa „vojno sposobnih muškaraca“ i zbog toga su predstavljali
opasnost. Ratni dnevnik je evidentirao sve smrti u ovom incidentu kao „neprijatelje ubijene
u akciji“,61 iako je pozitivno identifikovano da su samo dva muškarca nosila oružje.
U vojnom izveštaju o ovom incidentu, situacija se naglašeno sagledava iz
perspektiva vojnika koji su doneli odluku da ubiju, navodeći sve moguće operativne
faktore koji su zahtevali donošenje subjektivne odluke i favorizovanje upotrebe
smrtonosne sile. Na neki način, ovo je razumljivo: okupacioni vojnici postupaju u skladu
sa treningom koji su dobili i sa ciljevima koje je misija postavila - a unutar konteksta
52
okupacije u kome je često nasilje nad civilima neophodno kao preduslov uspeha. Međutim,
postoje dve ključne klasifikacije koje se koriste za smeštanje ubijanja u neki okvir i
njihovo opravdavanje: ,,vojno sposobni muškarci“ i „neprijat[elji] ubijeni u akciji“. To su
uobičajeni načini na koje se modifikuje kategorija ,,civil“. Klasifikacija „neprijatelj ubijen
u akciji“ je najčešće korišćena u Iračkom ratnom dnevniku za opisivanje onih koji su
ubijeni u vojnim kampanjama SAD. Na primer, vojska SAD je izbrojala 1.723 ubijenih u
području Faludže 2004. godine, tokom svog najodlučnijeg napada. Od tog broja, 1.339 je
smatrano ,,neprijat[eljima] ubijenim u akciji“.62 Po tome bi onda ostalo 384 ubijenih koji
su potencijalni civili. Ali tokom dve glavne bitke, u aprilu i novembru, najkonzervativnije
procene ukazivale su da je oko šeststo civila poginulo u aprilu, a zatim osamsto u
novembru.63 S obzirom na to, moguće je da je veliki broj onih koji su klasifikovani kao
„neprijat [elji] ubijeni u akciji“ bili zapravo civili.
Što se tiče klasifikacije „vojno sposobni muškarci,“ ona se obično odnosi na
muškarce u razdoblju između petnaest i pedeset i pet godina, tako da uključuje većinu
muškaraca civila. Kada su SAD pokenule napad na Faludžu u novembru 2004. godine,
podstakle su iračke civile da pobegnu pre nego što je bombardovanje počelo, ali su
zabranile svim muškarcima za koje je procenjeno da su u ovom rasponu godina da
pobegnu. Njuzvik je izvestio 2006. godine kako je postalo uobičajeno da vojnici SAD
tretiraju sve „vojno sposobne muškarce“ u Iraku kao neprijatelje. Kasnije se ispostavilo da
su vojnici koji su bili optuženi za ratne zločine počinjene u Bagdadu navodili kako su
dobili naređenje da „ubiju sve vojno sposobne muškarace“.64 U skorije vreme, Obamina
administracija vešto koristi ovu kategoriju da lažno prikaže svoje burne napade dronom
kao napade uglavnom usmerene na ,,miliciju“. U izvanrednom, opširnom članku u Njujork
tajmsu, na osnovu razgovora sa desetinama Obaminih savetnika, otkriveno je da je on:

prihvatio sporne metode za brojanje civilnih žrtava koje

ga nisu puno sputavale.U stvari,kao borci se broje svi vojno
sposobni muškaraci u zoni napada, prema izjavama nekoliko
zvaničnika administracije, osim ako ne postoje eksplicitni
posthumni obaveštajni podaci koji dokazuju da su bili nevini.
Zvaničnici u borbi protiv terorizma insistiraju na tome da je
ovaj pristup jedini koji ima jednostavnu logiku: ljudi u
području koje je poznato po terorističkim aktivnostima, ili oni
koji se nalaze pored vrhovnog operativca Kaide, verovatno nisu
bili dobri.65

To bi moglo objasniti zašto je, uprkos tome što je po Obaminoj administraciji

navodno samo četrdeset jedna osoba ubijena kao meta vazdušnog napada dronom,
organizacija za ljudska prava Pomilovanje izbrojala ukupno 1.147 civila ubijenih u raznim
napadima. U Pakistanu, na primer, to je značilo da je u napadima koji su ciljali na dvadeset
i četiri osobe, stradalo osam stotina sedamdeset četvoro ljudi, od tog broja, bila su sto
četrdeset dva deteta. Jedna neverovatna činjenica proizlazi iz ovoga, da su mnoge „mete
visoke vrednosti“, koje je administracija identifikovala, prijavljene da su ubijene po
nekoliko puta. Kao što je Pomilovanje naglasilo: „Ove 'mete visoke vrednosti' izgleda da
su radile nešto nemoguće - umirale su ne jednom, ne dvaput, već šest puta.“66
Međutim, tendencija da se „vojno sposobni muškarci“ identifikuju kao neprijatelji
samo delimično objašnjava visoki broj civilnih žrtava. Jer, kao što brojke u studiji
zasnovanoj na projektu Brojanje žrtava u Iraku ukazuju, četrdeset šest posto onih koji su

53
ubijeni u vazdušnim napadima u Iraku bile su žene, a trideset devet posto su bila deca. 67
Očigledno je da su, od kontrolnih punktova do vazdušnih napada, od kućnih racija do
uličnih borbi, metode usvojene tokom okupacije iziskivale veliki broj nastradalih civila.

CIVILNE METE

Može se tvrditi da je sve ovo jako dobro, ali tačke se uglavnom odnose na
kolateralno ubijanje civila. Civili nisu glavna meta, njihove smrti su nesrećni nusproizvod
teškog rata. Pre nego što proverimo tvrdnje, vredi ukazati na to koliko smo daleko skrenuli
ka logici al-Kaide. Evo šta je Osama bin Laden rekao o napadima na Svetski trgovinski
centar u zapisu od 20. oktobra 2001. godine:

Ljudi kojima je Bog pomogao [da izvrše napad, jedanaestog

septembra] nisu nameravali da ubiju bebe. Njihov cilj je bio da
unište najjaču vojnu silu na svetu, da napadnu Pentagon u kojem
se nalazi više od 64.000 zaposlenih, vojni centar u kojem se
nalaze snage i vojna obavještajna služba. Kule [blizanakinje]
su [bile] ekonomska moć, a ne dečja škola ili prebivalište.
Opšta saglasnost je da su tamo bili ljudi koji su podržavali
najveću ekonomsku silu na svetu.68

Dakle, bin Laden je, prvo, izjavio da je smrt onih koje je klasifikovao kao ,,nevine“
i ,,civile“ bila nenamerna, kolateralni efekat pravednog rata, a drugo, definisao je ,,civile“
na način koji odgovara njegovom političkom cilju. Tvrditi da neko „nije imao nameru“ da
ubije civile kada taj isti bira metode i ciljeve da to verovatno uradi, zvuči lažno.
U tom smislu, hajde da opet pogledamo kako su Sjedinjene Države vodile svoj rat u
Iraku. Bojno polje je bilo uglavnom urbano, radilo se o osvajanju gradova, jednog po
jednog. Dvostruki napadi na „sunitski trougao“, grad Faludžu, u aprilu i novembru 2004.
godine, ubrzo su postali simbol okupacije. To je bio jedan od najmirnijih gradova u ranim
mesecima okupacije. Međutim, prvi nasilni događaji izbili su kada su snage SAD pucale na
mirne demonstracije protiv američke odluke da zauzme jednu lokalnu školu, 28. aprila,
2003. godine. Dvadeset ljudi je ubijeno, dok je pucano i na one koji su pokušavali da
pomognu ranjenima koji su ležali. Čak su se i kola hitne pomoći našla na udaru paljbe.
Pokušano je zauzimanje grada u aprilu 2004. godine, nakon što je gomila iračkih
demonstranata ubila četiri plaćena vojnika. U operaciji, poznatoj kao Oprezna odlučnost,
ubijeno je šest stotina Iračana - ali američki vojnici su bili prisiljeni da se privremeno
povuku.
Vikiliks je 2007. godine objavio izvanredan dokument koji baca drugačije svetlo na
sve ovo: poverljivi izveštaj vlade o opsadi Faludže u aprilu 2004. godine.69 Jedno od
opravdanja za napad koje su vodile SAD, bilo je da je mesto prepuno operativaca al-Kaide.
Poverljivi izveštaj, s druge strane, ukazivao je na činjenicu da je mesto postalo „simbol
otpora“okupaciji, što je „dominiralo na međunarodnim naslovim stranama“. Izveštaj je
opisao labavu saradnju protivnika SAD koja je više ličila na ,,zli Rotari klub“, nego na
centralizovano središte al-Kaide.
„Neprijateljski borci“, navodi se u izveštaju, „došli su iz nekoliko širokih
kategorija, uključujući bivše baatiste i vojnike Sadamovog režima, nacionaliste, lokalne
islamske ekstremiste, strane borce i kriminalce“. To je bilo otprilike ono što su dobri
izveštači i obaveštajci govorili o karakteru iračkih pobunjenika u celini, iako su vojni lideri

54
tu sliku negirali. Izveštaj ukazuje da bi snage SAD lako porazile opoziciju, ali da je
operacija prekinuta iz političkih razloga, delimično zbog skandala u vezi sa torturom u Abu
Graibu - odluka zbog koje je Pol Bremer, koji je na neki način završio kao šef iračke
države, postao ,,besan“.
Bremerov bes je bio razumljiv: dogovor je izgledao kao poraz snaga SAD u gradu
koji je postao simbol otpora. U svakom slučaju, ne dopustivši da se takvo stanje održi,
Sjedinjene Države su grad podvrgle stalnim racijama i napadima. Tri nedelje nakon što je
objavljen prekid vatre, nastavljeno je bombardovanje, čineći ga, na taj način - kao što je
potvrđeno u izveštaju - gradom sa „pogrešnim imenom“.
U novembru 2004. godine, SAD su pokrenule najstrašniji napad do tada, poznat i
kao operacija Fantomski bes. Uvod u napad bilo je bombardovanje grada da bi se
,,ohrabrili“ oni stanovnici koji su mogli da pobegnu, dok su ,,vojno sposobni muškaraci“
bili sprečeni da ga napuste. A onda su potpuno zatvorili grad da bi sprečili sve koji su
ostali da pobegnu. Ratni zločini, kao što je bombardovanje jedne bolnice i vojno
zauzimanje druge, otvoreno su prijavljeni.
Međutim, manje se izveštavalo o premlaćivanju lekara i napadima na vozila hitne
pomoći. Kasnije se saznalo da su SAD koristile beli fosfor, hemikaliju koja gori meso i
topi ga sve do kostiju.
U procenama NVO se tvrdilo da je između četiri i šest hiljada ubijeno u napadu i da
je srušeno trideset šest hiljada kuća, devet hiljada prodavnica, šezdeset i pet džamija i
šezdeset škola. Iako je operacija bila opravdana potrebom da se istera ćelija al Kaide, za
koju je rečeno da je delovala u gradu, utvrđeno je da su lideri otpora bili lokalni. Oko trista
pedeset hiljada obespravljenih izbeglica je na kraju propušteno natrag u grad, bili su
podvrgnuti biometrijskom skeniranju i prisiljeni da obavljaju prisilni rad na rekonstrukciji
grada, organizovani kao neka vrsta vojnih bataljona.
Napad na Faludžu isticao se po brutalnim metodama. Iste tehnike su korišćene i za
osvajanje drugih iračkih gradova. Sredinom 2007. godine detaljan izveštaj trideset
nevladinih organizacija za Forum globalne politike, analizirao je modus operandi (način
rada) okupatora kada je napadao velike gradove i mesta. U izveštaju su razmotrene glavne
tehnike za pokoravanje velikih centara populacije u Iraku, navodeći ih sedam, koje su bile
od posebnog značaja:

1) okružiti i potpuno zatvoriti grad,kao u Faludži i Tal Afaru,

gde su okupatori, pre pokretanja napada, izgradili osam metara
visok zid oko celog grada;
2) prisilno evakuiasati one koji su ostali, kao u Faludži i
Ramadi;
3) prekinuti dovod hrane, vode i struje, kao u Faludži, Tal
Afaru i Samari;
4) ograničiti novinare i blokirati medijsku pokrivenost, uz
sistematsko isključenje svih novinara koji nisu ratni
reporteri, tokom takvih napada;
5) vršiti intenzivna bombardovanja, obično ciljanjem na
infrastrukturu;
6) sprovesti masovni urbani napad, koristeći snajpersku vatru i
izvršiti nasilini pretres preživelih;
7) napasti bolnice, vozila hitne pomoći i druge medicinske
objekte.70

55
 KADA JE TEROR KRITERIJUM

Na kraju, moglo bi se reći da je sve ovo tužno, da predstavlja odstupanje od

normalnog američkog ponašanja, da je za žaljenje i kako će brzo biti ispravljeno. Moglo bi
se reći da je Bušova administracija bila ekstremna, da je napustila pravila multilateralizma
reda i zakona da bi vodila suštinski nepragmatičan rat. U ovom, možda, postoje elementi
istine. Međutim, brutalnosti koje je prikazao Vikiliks nisu odstupanja. Od osvajanja
Filipina do okupacije Haitija, metode američkog vođenja rata, zavisile su od terorisanja
civila. Razmere nasilja, izgleda daleko više zavise od konteksta u kojem se vodi rat nego
od ideologije date administracije koja vodi rat.
Tvrdi se da je to isklizavanje u napade na civile ugrađeno u moderan rat: ono šta
počinje taktikama koje prenose rizik rata na civile, završava se taktikama koje tretiraju
civile kao temelj opozicije i kao legitimnu metu.71 Ovaj stav bi se, na osnovu navedenog,
mogao dalje razrađivati. Teror je suštinski element američke imperije, podjednako važan
kao blaga moć i kao tvrdi keš. Ukoliko američki način imperije zavisi od održavanja
globalnog pleksusa nacionalnih država usklađenih sa američkim interesima i u korist
„slobodnih tržišta“, civilno stanovništvo se mora odvratiti od potrage za alternativom,
podjednako koliko i naoružane države.
Ipak, kao što smo videli na primeru proganjanja Vikiliksa koje su podržali sudovi i
političari, opravdavajući to lepljenjem etikete ,,terorizam“, biti imperija, delimično znači
imati moć da dodelite klasifikacije i da ih dobro prilepite. Kao rezultat, proizilazi da je
,,terorizam“ uvek nešto što neprijatelj radi.

ŠTA JE TORTURA?

Među praksama koje su izložene u dokumentima Vikiliksa nalaze se one koje se

dešavaju u okvim rasprostranjene mreže SAD za pritvaranje i torturu. Dosije Gvantanamo,
konkretno, utvrđuje kako je sistem mučenja postao povratna sprega, u kojem su se
suštinski nepouzdane informacije izvučene tokom mučenja koristile za identifikaciju
zatvorenika, koji bi, zauzvrat, mogli biti mučeni. Dosije pokazuje da su mnogi pritvorenici
držani i pored saznanja da nisu imali nikakve veze sa Talibanima ili al-Kaidom.72
U potezu koji je bio grozna ironija, Sjedinjene Države su odgovorile na bujicu
Vikiliksovih otkrića tako što su uhvatile jednog od optuženih za curenje originalnih depeša
iz Stejt departmenta, vojno lice SAD, Bredlija (sada Čelsi) Meninga i mučili ga. Portparol
Stejt departmenta koji je kritikovao ovu praksu, bio je primoran da podnese ostavku. Ipak,
čini se da niko od onih koji su bili odgovorni za sprovođenje torture nije izgubio
zaposlenje, niti je bio optužen - a kamoli da bude skinut do gole kože i bačen u samicu na
skoro godinu dana.73
Sve ovo se dešava dok se umirujuća mantra ,,mi ne mučimo“ neprekidno
ponavlja.74 Dok je izgledalo da političari SAD nikada nisu imali sumnje o tome šta je
,,terorizam“, kada bi se postavilo pitanje ,,torture“, intervenisalo se čudnim epistemološkim
relativizmom. Žrtve mogu biti polivane vodom preko tkanine, tako da nevoljno punim
plućima udišu vodu dok se gotovo ne udave. Mogu ih bacati sa visine, vezanih ruku na
leđima ili ih pustiti da vise sa plafona, tako da pritisak drobi njihove grudi dok ne umru.
Mogu ih držati u sanducima punim insekata, silovati hemijskim štapovima koji svetle ili ih
prisiljavati da masturbiraju ili simuliraju čin seksa. Međutim, političari postavljaju pitanje,
da li je to stvarno ,,tortura“?
56
 Koji zakoni se odnose na torturu u SAD? Vlada je ratifikovala Konvenciju UN
protiv torture 1994. godine, deset godina nakon što ju je usvojila Generalna skupština UN.
Član 1. Konvencije definiše torturu kao:

svaki akt kojim se jednom licu namerno nanose bol i teške

fizičke ili mentalne patnje sa ciljem da se dobiju od njega ili
nekog trećeg lica obaveštenja i priznanja; kažnjavanje ovog
lica ili nekog trećeg lica za izvršeno delo ili delo za čije
izvršenje je osumnjičeno; zastrašivanje tog lica i vršenje
pritiska na njega; zastrašivanje i vršenje pritiska na neko
treće lice iz bilo kog drugog razloga zasnovanog na bilo kom
obliku diskriminacije ako taj bol i patnje nanosi službeno lice
ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu, na
njegov podsticaj i sa njegovim izričitim ili prećutnim
pristankom. Taj izraz se ne odnosi na bol i patnje koje su
rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojivih od tih
sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju.

Čini se da je ovo prilično precizno, jer ulazi u neke detalje o tome ko može biti kriv
za torturu, s kojim ciljem i pod kojim okolnostima. Konvencija, takođe, daje sledeću
kategoričnu izjavu: „Kao opravdanje za torturu ne može se navoditi nikakva izuzetna
okolnost, bilo da se radi o ratnom stanju ili opasnosti od rata, unutrašnjoj političkoj
nestabilnosti ili bilo kom drugom vanrednom stanju“. Kao što Nacionalni savez advokata
tvrdi, čini se da ovo pruža nedvosmislen argument u korist procesuiranja počinilaca
torture.75 Međutim, postoje tri problema koja čine ovu definiciju nejasnom. Prvo, nije jasno
šta se kvalifikuje kao ,,ozbiljno“. Izgleda da nije moguće izmeriti težinu bola na objektivan
način, pošto je to subjektivni osećaj.
Ozlogiašene „beleške o torturi“ - skup pravnih beleški koje je izradio zamenik
pomoćnika državnog tužioca, general Džon Ju (John Yoo), u avgustu 2002. godine, koje
pažljivo definišu torturu tako da su samo ozbiljne povrede ili otkazivanje organa bili
nedopustivi - igrale su upravo na tu kartu, neophodne dvosmislenosti. Drugo, insistiranje
na tome da se tortura mora vršiti ,,namerno“ čini gotovo nemogućim proveru da li je ona
izvršena, ukoliko o tome nema priznanja. Treće, isključivanjem bola ili patnje koji
proizlaze iz „zakonitih sankcija“, Konvencija otvara državama slobodan prostor da
ozakone oblike torture kao zakonske kazne.
Neodređenost ove definicije torture, nije samo stvar nesrećnih formulacija u
konvenciji, već proističe iz dve činjenice izvan teksta. Prva je ta da je ,,tortura“, sama po
sebi, preskriptivni, normativni pojam, koji je kao i svaki termin u političkom jeziku,
sporan. Druga ima veze sa samim pravnim sistemom. Imperija SAD se zasniva na
liberalnom svetskom poretku u skladu sa zakonom. Međutim, ovi kriterijumi vuku u
suprotnim pravcima. Ovde pravo na slobodu od torture dolazi u sukob sa pravom država da
kažnjavaju. To delimično objašnjava zašto, iako je američka imperija uvek vršila torturu,
nikada nije imala koherentan stav o tome - oni koji vrše torturu, uvek su morali da se suoče
sa onima za koje je tortura anatema, po sopstvenim američkim standardima.
Mnoge ankete pokazuju da većina Amerikanaca gleda na torturu kao na prihvatljiv
način tretiranja „onih ljudi“, smatrajući da stvara dinamične obaveštajne podatke. Ovo je
činjenica koju istoričar Greg Grandin (Greg Grandin) povezuje sa dugom tradicijom
demonologije, koja počinje sa nastajanjem Sjedinjenih Države kao doseljeničko-
kolonijalne države zasnovane na ropstvu, koju uvek ugrožavaju rase ,,drugih“.76

57
 Ipak, u veoma opterećenoj atmosferi „rata protiv terorizma“, veliki deo osoblja CIA
smatrao je primenu torture nedopustivom. Oni koji su prisustvovali kažnjavanju koje je
izvršeno nad Abu Zubajdahom (Abu Zubaydah), saudijskom nacionalnom i islamističkom
borcu koga su Sjedinjene Države mučile u Gvantanamu pod pogrešnim izgovorom da je
povezan sa al-Kaidom, izjavili su u internim dokumentima da im je bilo „veoma
neprijatno... toliko da su plakali i gušili se od suza“.77
Ovo su te moralne i političke razlike kojima je dat izraz u obliku pravnih
argumenata. U gotovo svim pravnim situacijama, nalaziće se više od dva relevantna pravna
koncepata koji su diskutabilni, na taj način otvarajući pregršt mogućih pravnih tumačenja.
Kada je reč o primeni tih zakona, ne postoji ništa osim superiornosti moći da izabere jednu
od suprotstavljenih interpretacija.78
Ovo je bilo posebno korisno za vladu SAD jer je CIA koristila prednosti psihološke
torture tokom svog eksperimenta „kontrole uma“ između 1950. i 1962. godine. Rezultat
ovog intenzivnog eksperimentisanja na ljudima, bilo je mračno naučno otkriće: CIA je
saznala da su metode koje su uključivale psihološke manipulacije, bez fizičkog kontakta,
bile daleko efikasnije nego fizičke torture. Nakon što su proveli toliko vremena u potrazi
za slabostima i ranjivostima ljudskog organizma, oni su razvili sofisticirani sistem torture
koja je za sobom ostavljala psihološke olupine, ali bez materijalnih dokaza. Dva ključna
elementa su bile „čulne deprivacije“, kao što je navlačenje kapuljače na glavu ili
maskiranje i „samoizazivanje bola“, kao što su prisilni položaji. To su vrste metoda koje je
CIA klasifikovala kao „poboljšane tehnike ispitivanja“ i na taj način su se još jednom
savršeno podudarale sa američkim međunarodnim pravnim obavezama.79 Još jednom, moć
da klasifikuje je ogromno, neophodno sredstvo u funkciji imperije.80
Depeše Vikiliksa nam govore mnogo o američkim sprovođenjima torture, uporedo
sa dokazima iz izveštaja Taguba, obaveštajnog odbora senata i istraživačkog novinarstva.
Primeri koji slede će pokazati kako su SAD razvile kompleksnu torturu, gradeći je na
praksi iz prošlosti i razvijajući niz zakonskih i moralnih opravdanja za ono što su činile.

DOSIJE GVANTANAMO

Pre Abu Graiba, postojao je Gvantanamo. Januara 2002. godine, mašući

fotografijama okovanih zatvorenika u narandžastim kombinezonima sa vezanim očima,
vlada SAD je ponosno objavila da je otvorila novi vojni zatvor u svojoj koloniji od
četrdeset pet kvadratnih milja u zalivu Gvantanamo na Kubi.
Istorija pomorske baze u zalivu Gvantanamo objašnjava mnogo toga o specifičnoj
prirodi američke imperije. Od najranijih dana osnivanja nacije, elite SAD su gajile cilj da
poseduju Kubu, koja je tada bila pod kontrolom španskog carstva. Oni su čak i pokušali da
kupe ostrvo, ali bez uspeha. Pojava snažne antišpanske pobune na Kubi 1895. godine,
otvorila je vrata američkoj subvenciji. Španci nisu bili u mogućnosti da pobede
pobunjenike i Sjedinjene Države su brzo krenule da preuzimaju kontrolu nad situacijom.
Smatrajući kubansko stanovništvo ,,nesposobnim“ da „sačuva samoupravu“,81 oni su
intervenisali tobože u ime pobunjenika, u ime slobode, porazili Špance i zauzeli ostrvo.
Strukture segregacije, mafijaškog kapitalizma i diktature koje su se pojavile u narednom
periodu, postavlile su Sjedinjene Države. To je bio isti model korišćenja vojne sile za
stvaranje satelitskih režima u zamenu za direktnu političku vlast koji će SAD upotrebiti u
narednom veku širom drugih delova Latinske Amerike.82

58
 Prvi put su SAD ,,pregovarale“ o kontroli nad četrdeset pet kvadratnih milja oko
zaliva Gvantanama kao baze za brodove američke momarice 1903. godine. To je bilo
čvrsto na snazi do 1959. godine, čak i nakon toga, Kastrova vlada koja je zbacila režim nije
bila u stanju da primora SAD da napuste teritoriju. Nakon Kenedijevih uzaludnih pokušaja
da slomi kubansku revoluciju tokom fijaska u Zalivu svinja i za dlaku izbegnute kubanske
raketne krize iz 1962. godine, Sjedinjene Države su odlučile da stvore stalnu mornaričku
bazu u Gvantanamu, navodno da bi zaštitile Sjedinjene Države od kubanskog napada.
Ovde se ona nalazila, gotovo zaboravljena, do 2001. godine.
„Rat protiv terorizma“ je bio pokrenut sa specifičnom namerom da se nagomila na
hiljade zarobljenika i da se oni ispituju u dužem vremenskom periodu. A pošto je
ispitivanje moralo da se odvija ofšor, gde - takvo je bilo obrazloženje - zarobljenke ne bi
štitio pravni sistem SAD, zaliv Gvantanamo je pružao idealnu lokaciju.83 Januara 2002.
godine, otvoren je vojni zatvor u bazi, koji se sastojao od tri različite oblasti poznate kao:
logor Delta, logor Iguana i logor Rendgen (X-Ray).
Do 2005. godine, bilo je pet stotina četrdeset zatvorenika za koje se znalo da su u
zatvorskom logom u zalivu Gvantanamo. Samo četvoro njih je bilo optuženo za zločin.
Bušova administracija je ipak branila logor na osnovu podatka da su zatvorenici „dobro
tretirani“ i da je postojala „potpuna transparentnost“.84 Ovo je bilo neuverljivo: svako ko je
znao da su zarobljenici mučeni u logoru bio je dužan da takvo saznanje obelodani. U
mnoštvu javnih svedočenja, koja su o ovome bila dostupna, bilo je i svedočenje vojnika
SAD, Erika Sara (Eric Saar), koji je radio kao prevodilac tokom saslušanja. Sar je detaljno
opisao praksu fizičkog napada i seksualne torture. Čak je i službena istraga u logoru
potvrdila da je Gvantanamo bio pionir u praksi koja se kasnije koristila protiv iračkih
zatvorenika u Abu Graibu.85
Međutim, obrazloženje za zatvaranje, na taj način implicitno i za svaki neprijatan
tretman kojim su maltretirali zatvorenike, bilo je da su zatvorenici, bez obzira što nisu
prošli kroz sudski proces, svakako bili ,,teroristi“ koji su imali misiju da napadnu
Sjedinjene Države. I kao što je Buš izjavio u svom Govoru o jedinstvu 2002. godine:
„Teroristi koji su nekada okupirali Avganistan sada zauzimaju ćelije u Gvantanamu.“86 Dik
Čejni (Dick Cheney), van službe, ali ne i van pameti, ponovio je 2009. godine da se u
zatvoru nalaze „najgori od najgorih“.87
Dokumenti Vikiliksa nam omogućavaju da vidimo kako se takvo etiketiranje
vezuje za stvarnost. Dosije Gvantanamo, koji je procureo u aprilu 2011. godine, detaljno
opisuje slučajeve gotovo svih sedam stotina sedamdeset devet zatvorenika.88 Uglavnom se
sastoji od beleški koje je potpisao komandant Gvantanama. Ove beleške pokazuju da se za
većinu zatvorenika znalo da nisu bili povezani sa al-Kaidom. Oni koji su ih zarobili,
identifikovali su, najmanje sto pedeset ljudi za koje se znalo da su civili greškom
zarobljeni, koji su zadržani u pritvoru godinama, bez suđenja.
Dosije je, kako je novinar Endi Vortington (Andy Worthington) diskutovao na veb
stranicama Vikiliksa, potvrdio detalje dobijene u prethodnim kampanjama, uključujući i
objavljivanje dokumenata koji se odnose na zatvorenike koji su pobedili na Tribunalu za
reviziju statusa borca, na osnovu tužbi medijskih organizacija.89 Zahvaljujući ovom radu,
već je bilo jasno da je na stotine njih držano bez razloga. Oko šest stotina zatvorenika je,
na kraju, oslobođeno zbog nedostatka dokaza.90 Novi dokumenti, objasnio je Vortington,
pokazuju:

59
 zašto se dogodilo da se general major Dunlavej (Dunlavey),
koji je bio komandant Gvantanama 2002. godine, žalio na „Miki
Maus“ zatvorenike. Tačnije, na broj „Miki Maus“ zatvorenika,
kako ih je opisao, koji su poslati iz Avganistana. Ovde su
poljoprivrednici kuvari, taksisti i svi ti ljudi koji od
početka nikada nije trebalo da budu zaokruženi i koji su
završili u Gvantanamu, jer nije bilo skrininga.91

Osim onih koji su očigledno bili civili koje su snage SAD zgrabile na neselektivni
način, postoje i drugi koji su zadržani na osnovu optužbi zatvorenika, navodno „visoke
vrednosti“. To je uključivalo ljude: koji su mučeni da bi odali informacije, zatvorenike koji
su bili psihički nestabilni, druge koji su imali dobar razlog da izmišljaju optužbe kako bi
dobili povlašćeni tretman, kao i notorne lažove.92
U suštini, ono što su SAD stvorile, bio je globalni aparat koji nije toliko hvatao
,,teroriste“, da bi im sudio, koliko stotine običnih ljudi da bi pronašao način da ih etiketira
kao ,,teroriste“. Ta mašinerija je, na svoj način, impresivan pokušaj da se potkrepe tvrdnje
vlade SAD da su njeni protivnici u Avganistanu i Iraku, u stvari, svi bili ,,teroristi“.
Jedan neuspeh državnog aparata da izruči mnogo ,,terorista“ doveo je do
protivljenja i javnosti i kongresa, i bio je izražen u predsedničkoj kampanji Baraka Obame
2008. godine. Međutim, Obama je zadržao aparat otvorenim. U martu 2011. godine, samo
mesec dana pre nego što su objavljena otkrića Vikiliksa, predsednik Obama je potpisao
izvršnu naredbu kojom nalaže stalan neograničen pritvor zatvorenika u Gvantanamu.93
Ovo je definitivno bila sramota. Američki mediji, međutim, požurili su da pomognu
predsedniku. Dok je štampa u inostranstvu isticala otkrića o brutalnom i nepravednom
ponašanju američkih snaga SAD, američki mediji su sistematski umanjivali tu činjenicu.
Iako su objavljivali procurele dokumente, uperili su svetlo na ,,al-Kaidu“ i njene aktivnosti
- na taj način dokazujući tobožnju funkciju logora ,,da prikuplja obaveštajne podatke“.94

OD VIJETNAMA DO IRAKA

Istorijsko poreklo ove prakse može se pratiti do posleratnog razvoja tehnika

mučenja i aparata CIA, pošto je ona nastojala da podupre mrežu diktatura i država koje su
bile na liniji SAD. Nadrealna investicija Agencije u istraživanja „kontrole uma“ bila je
opravdana kao legitimna defanzivna reakcija na komunističko „ispiranje mozga“, ali je
brzo preuzela ofanzivnu svrhu. Ovo je takođe uvuklo vodeće psihologe, kao što je
biheviorista Donald Heb (Donald Hebb), u niz eksperimenata nad ljudima.95
Dato istraživanje predstavlja prvi pokušaj racionalizacije i modernizacije torture u
praksi, čineći je suptilnijom od tradicionalne metode ,,mučenja“. Bez obzira na to, CIA nije
napustila starija sredstva. Glavni institucionalni okvir za širenje torture bila je, u početku,
Kancelarija za javnu sigurnost (OPS), ogranak USAID-a. U okvim te ofanzive, OPS je
obučavao preko milion policajaca u četrdeset i sedam zemalja, naučivši ih tehnikama
ispitivanja koje je CIA razvila. Opravdanje za to je bila potreba da se slomi kičma
„komunističkoj subverziji“ u ovim zemljama. Velika scena na kojoj su se odvijale ove
operacije, bio je Južni Vijetnam, gde su se SAD borile da sačuvaju francusku kolonijalnu
silu, a zatim da podrže diktatora koji je bio u savezu sa Francuskom i Sjedinjenim
Državama.
Od 1965. godine, CIA je pokrenula program „borbe protiv terororizma“, čiji je
zadatak bio, da ironija bude veća, primena „tehnika terorizma - atentata, zlostavljanja,

60
otmica i zastrašivanja - protiv [Viet Min] rukovodstva“. Iz ovog programa je razvijena
operacija Feniks - prljavi rat u Južnom Vijetnamu sa ciljem da se unište ,,infrastrukture“
Viet Mina ubijanjem ili hvatanjem vodećih boraca i podvrgavanjem onih koji su bili
zarobljeni svim oblicima torture koji se mogu zamisliti. Program je na kraju bio odgovoran
za „82,9 posto [Viet Mina] ubijenih ili zarobljenih“. Istina je, međutim, da su samo mali
broj njih bili doajeni Viet Mina, a više od polovine uopšte nisu ni bili članovi. Osim toga,
više nego za nametanje kolonijalne politike teritorijalnog vlasništva, ove metode su bile
korisne za stvaranje lojalane diktature koja će voditi Vijetnamske poslove u ime imperije
SAD. Kao deo šireg procesa poznatog kao ,,vijetnamizacija“, program je postepeno predat
pod kontrolu birokratije Južnog Vijetnama.96
CIA je bila slobodna sa ovim iskustvom, koje joj je davalo prednost da obrati
pažnju na druge globalne granice. Lekcije iz Feniksa su primenjene u Latinskoj Americi, u
programu pod nazivom „Projekat X“, u kojem su CIA i vojna obaveštajna služba
obučavale tehnikama mučenja službenike u udruženjima Latinske Amerike. Priručnici za
obuku koji su bili izrađeni za ove sukobe, školovali su regrute da koriste tehnike
ispitivanja, kao što su otmice članova porodica pritvorenika i kako da procene mete
pogodne „za moguće otmice, izgnanstava, fizička premlaćivanja i pogubljenja“. Ovo su
bile glavne odlike taktike Feniks.
Uporedo sa ovim tehnikama, CIA je nastavila da razvija i repertoar psihološke
torture, koristeći ,,stres“ i „netolerantne situacije“, „fizičku i psihološku izolaciju“ i niz
suptilnih tehnika osmišljenih da „izazovu regresiju“. Pretnja bolom ili ,,samonanetim“
bolom, „obično je slabila i efikasnije rušila otpor“ od bola koji je nanosio ispitivač, koji
može samo ,,pojačati“ volju zatvorenika ,,da pruži otpor“. Upotreba ovih sofisticiranijih
tehnika, uvek je uključivala, od početka eksperimenata „kontrole uma“ koje je sprovodila
CIA, učešće profesionalnih psihologa. Ove tehnike su bile rasprostranjene širom vojne
elite, deset zemalja Latinske Amerike koje su bile u savezu sa vladom SAD i činile glavno
sredstvo u osiguranju pobede Reganovih pobornika nad levičarskim i narodnim pokretima
u Centralnoj Americi.97
To su bile metode koje su oživljene na početku „rata protiv terorizma“,
institucionalizovane u Gvantanamu i Bagramu, zatim, prebačene u Irak. Utvrđeno je da su
mnoge poznate metode, koje su mešale i fizičke i psihološke elemente, koristile snage
SAD. To uključuje: navlačenje kapuljače na glavu, prebijanje tvrdim predmetima, pretnje
upućene članovima porodice, stavljanje u prisilne položaje, skidanje do gole kože i držanje
danima u samici, silovanja, laceracije (mrcvarenja) i korišćenje strašne srednjovjekovne
metode mučenja poznate kao strapado tortura.
Nije ovo bio samo fenomen Abu Graiba. U logoru Merkur, na primer, vojnom
zatvoru postavljenom na periferiji Faludže, zarobljenike su, takođe, izlagali brutalnom
mučenju - proces poznat Osamdeset drugoj vazduhoplovnoj diviziji kao ,,žigosanje“. Ova
divizija je imala zadatak da čuva zarobljenike, a poznato je da su sami sebe nazivali
„Krvoločni manijaci“ („Murderous Maniacs“). ACLU je dobio svedočenja pod zakletvom
da su vojnici redovno „ubijali boga“ u zatvorenicima. Ovo je bilo sistematski i široko
rasprostranjeno, a mnoge tehnike, kao što su potvrdili vodeći mučitelji uključujući i šefa
vojne obavještajne službe u Abu Graibu, direktno su naučili od operativaca CIA u zalivu
Gvantanamo i Avghanistanu.98
Kao ni u Vijetnamu, SAD nisu imale nameru da zauvek ostanu ni u Iraku. Njihov
cilj je bio da stvore pouzdanu iračku državu, idealno bi bilo sa nekim demokratskim

61
legitimitetom, koja je u stanju da preuzme odgovornost vlade koja je široko usklađena sa
interesima SAD.
Jedno od otkrića koja se nalaze u Iračkom ratnom dnevniku je da su vojnici SAD
odbili da istraže stotine izveštaja o brutalnoj torturi koju su vršile iračke snage pod
njihovom komandom. To je bio rezultat naređenja koje je izdao Donald Ramsfeld
(Donald Rumsfeld), poznato kao „Frago 242“, koje je obelodanjeno u Iračkom ratnom
dnevniku.99 „Frago 242“ je bilo „fragmentarno naređenje“ koje je obavezivalo osoblje SAD
u okupiranom Iraku da ne istražuje svako kršenje zakona rata koje se odnosi na torturu,
osim ukoliko osoblje okupatora nije samo bilo direktno uključeno. Iračkim snagama, koje
su bile obučene i pod nadzorom vojske SAD, na taj način je omogućeno da praktikuju
najteže oblike torture:

Čovek, kojeg su u podzemni bunker zatvorili irački vojnici

prijavio je da je bio stavljan u nepodnošljivo bolan strapado
položaj: s rukama vezanim iza leđa, visio je sa plafona na
ručnim zglobovima. Vojnici su ga, zatim, šibali plastičnim
cevima i upotrebili na njemu električne bušilice. Dnevnik
beleži kako su tog čoveka lečili lekari SAD; papiri su poslati
preko neophodnih kanala; ali opet, nije tražena nikakva
istraga.
...

Potpuno bespomoćnu žrtvu - vezanu, zapušenih usta, sa

povezom preko očiju i u izolaciji - šibali [su] muškarci u
uniformama koristeći sajle, metalne šipke, gumena creva, drvene
grede, TV antene, plastične cevi za vodu, kaiševe ventilatora i
lance. Iz kaprica mučiteljevog, dnevnici otkrivaju, žrtva može
biti obešena za ručne zglobove ili gležnjeve; vezana i
stavljena u prisilni položaj; seksualno zlostavljana i
silovana; mučena ljutim papričicama, cigaretama, kiselinom,
kleštima ili ključalom vodom - i uvek bez imalo straha od
odmazde, jer je često bio slučaj da ako bi irački zvaničnik
napao iračkog civila, dalja istraga ne bi ni bila potrebna.

Većina žrtava su bili mladi muškarci. Međutim, postoje

dnevnici koji beleže ozbiljne seksualne napade sprovedene : na
ženama; mladim ljudima, uključujući i dečaka od 16 godina, koji
je visio sa plafona i bio pretučen; na starim i ugroženim,
uključujući i čoveka sa invaliditetom koga su namerno udarali u
povređenu nogu. Dnevnici identifikuju počinioce u svakom delu
iračkog bezbednosnogog aparata - vojnike, policajce, zatvorske
čuvare, kao i patrole za kontrolu granica.100

Pregledanjem dokumenata Vikiliksa, Biro za istraživačko novinarstvo je primetio

da je, za sto osamdeset hiljada ljudi koji su bili zarobljeni u iračkim zatvorima od 2004. do
2009. godine, vojska SAD primila hiljadu trista šezdeset pet prijava za torturu. Ipak, vlasti
SAD u Iraku su nastavile da pregledaju zatvore i nisu pronašle „zlostavljanje, niti dokaze o
mučenjima u tim objektima“.101 Kasnije se ispostavilo u istrazi Gardijana da su SAD bile
blisko uključene u centre za mučenje preko Specijalne policije Komandosi (Special Police
Commandos), koje je obučavao veteran specijalnih snaga iz ratova odreda smrti u Srednjoj
Americi za vreme Regana, pukovnik Džejms Stil (James Steele).

62
 Američki savetnici su, prema svedočenju i Amerikanaca i Iračana, bili direktno
uključeni u torture.102 To je prikazalo politiku ,,irakizacije“ na delu. Kao i u prethodnim
ratovima, SAD su, u početku, preuzele odgovornost za nasilje na svim frontovima i
postepeno izgradile malog lokalnog sledbenika da preuzme njihovu odgovornost.

NEUSPEH CIA

U decembru 2014. godine, kao da je lavina pogodila CIA. Senat SAD objavio je
istragu o sprovođenju torture CIA103 u kontekstu „rata protiv terorizma.“ Izveštaj je kružio
među državnim osobljem dve godine, a nakon toga je „ažuriran“, pre nego što je pušten u
javnost. ,,Ažuriranjem“ se zapravo redigovalo devedeset tri posto sadržaja. Ali čak je i
skraćena, javna verzija bila osuđujuća i nadopunjuje dosta detalja i dokumenata otkrivenih
u izvorima Vikiliksa.
Izveštaj je kritikovao agenciju jer je primenjivala metode koje su bile ,,brutalne“ i
,,neefikasne“, koje niti su doprinele nekom značajnom hvatanju, niti su omele jednu jedinu
autentičnu zaveru. Metode objavljene u dokumentima CIA uključivale su puštanje mlaza
vode pod pritiskom u rektum pritvorenika; polivanje zatvorenika vodom preko tkanine dok
ne postane potpuno pasivan i dok mehurići ne počnu da grgolje iz njegovih otvorenih usta;
prisiljavanje da sa slomljenim rukama ili nogama stoji u prisilnom položaju satima; igranje
,,ruskog ruleta“ sa pritvorenikom; pretnja da će žrtvi silovati majku i prerezati joj grlo; na
kraju, smrtni ishod od hipotermije, nakon prebijanja i udaranja tokom dužeg vremenskog
perioda.
Neke od najgorih tortura su nanete Abu Zubajdahu (Abu Zubaydah), saudijskom
državljaninu zarobljenom u Pakistanu, koji je navodno bio povezan sa al-Kaidom. CIA se
hvalila njegovim hvatanjem kao svojim najvećim uspehom dok nisu uhvatili vodećeg
saradnika Osame bin Ladena, Kalida Seik Mohameda (Khalid Sheikh Mohammed).
Zubajdahov dosije u Gvantanamu pokazuje da je on uporno negirao povezanost sa al-
Kaidom, iako je priznao povezanost sa nekoliko naoružanih grupa džihadista. Čini se da je
govorio istinu.104 Međutim, ispitivačima su očajnički bile potrebne čvrste informacije, da
su počeli da ga izlažu režimu torture. Proveo je oko dve nedelje u kutiji veličine kovčega
uz uskraćivanje sna, šamaranje i stavljanje u prisilne položaje. U jednom trenutku, pušteni
su insekti unutar kovčega kako bi dodatno povećali njegov strah.U toku većeg dela
ispitivanja nije dobio lekarski tretman za ranu od metka, koju je zadobio tokom hvatanja,
već je rana gnojila i trunula. Pošto je ispitivanje predugo trajalo, SAD su odlučile da
Zubajdah ,,nestane“, odlučivši da više ne treba da bude dostupan Međunarodnom crvenom
krstu.105 Vlada SAD nikada nije optužila Zubajdaha ni za kakav zločin.
U prethodnoj praksi CIA, da bi program sprovođenja torture bio efikasan morao je
da postoji niz stručnjaka koji su bili voljni da pomognu. Ovo se naročito odnosi na dva
psihologa koji su pomagali u osmišljavanju programa tokom perioda od sedam godina i
bilo im je plaćeno osamdeset jedan milion USD za usluge koje su pružili.106 Jednom
prilikom, bili su sprovedeni na Tajland, gde je držan Abu Zubajdah. Tu im je data
mogućnost da koriste zatvorenika kao predmet eksperimenta, na kome mogu da usavrše
tehnike koje su razvijali i koje su se direktno oslanjale na prethodnu stručnost CIA na tom
polju. U nadmetanju za ugovor, psiholozi su preporučivali tehnike kao što su „hvatanje
pažnje, guranje na lažni zid, držanje lica, šamaranje, zatvaranje u skučeni prostor, stajanje,
prisilni položaji, nedostatak sna, polivanje vodom preko tkanine, korišćenje pelena,
upotreba insekata i iažne sahrane“.
63
 CIA je dobila dovoljno vremena da pripremi odbranu pre izlaska izveštaja, čiju je
prvu komponentu sumirao Džorž Tenet (George Tenet), direktor u vreme kada se program
torture odvijao. ,,Mi ne mučimo ljude“, tvrdio je on, insistirajući na tome da su metode
CIA „spasile živote“.107 Tenet je odbio da potkrepi svoju tvrdnju da metode CIA nisu
predstavljale mučenje, jednostavno ističući kako neće da razgovara o specifičnim
metodama. Ne postoji nijedan jedini slučaj kojim se može dokazati da je korišćenje ovih
metoda spasilo bilo koji život.
Druga komponenta odbrane CIA, bio je pokušaj da se potkopa samopravednost
Kongresa izradom dokumenta „samo za službenu upotrebu“ (koji je na kraju objavljen
putem Vikiliksa) u kome su navedene sve prilike u kojima su se koristile ove metode
ispitivanja, a CIA je upoznala vodeće članove Kongresa sa ovim metodama.108 Možda je to
istina. Ovakvo licemerje od strane zvaničnog Vašingtona teško može biti iznenađujuće.
Međutim, nemoguće je utvrditi tačno koliko je CIA rekla svom kongresnom auditorijumu.
Postoje razlozi za skeptičnost, posebno, imajući u vidu zaključak izveštaja da je čak i
predsednik Buš držan u mraku oko mnogo toga što se dešavalo.
Treći deo odbrane je bilo naglašavanje zakonitosti onoga što je CIA uradila. Prava
falanga lešinara CIA i branilaca Republikanske stranke postrojili su se kako bi uverili
zabrinutu javnost da je ono što je CIA radila zakonski sankcionisalo Ministarstvo pravde i
da, samim tim, ne predstavlja torturu.109 Ovde je CIA bila na čvršćem tlu. Kada je u
početku tražila pravnu podršku za ono što radi, u dopisu koji je poslao pomoćnik državnog
tužioca Džej Bajbi (Jay Bybee) savetniku predsednika Albertu R. Gonzalesu (Alberto R.
Gonzales), rečeno je da predsednik može u ratnim vremenima smatrati određene zakone
neprimenljivim. Konkretno, Ženevska konvencija koja daje određenim grupama status
ratnih zarobljenika, tvrdi se u dopisu, očigledno nije primenljiva u Avganistanu. U dopisu
se navodi obilje presedana iz istorije SAD u kojima je vlada ušla u rat i nije se smatrala
zakonski obaveznom prema ovim konvencijama, čak i ako je odlučila da ih u svakom
slučaju odloži. Dalje, dopis nudi izvesnu slobodu za sprovođenje torture: „Kada bi
predsednik smatrao da talibanski zatvorenici ne predstavljaju ratne zarobljenike iz člana 4,
oni više ne bi bili osobe koje su zaštićene Konvencijom. “
Prema tome, SAD su mogle definisati torturu na način koji isključuje iz definicije
većinu njenih mera. Da bi nešto bila tortura, rezultat te nevolje bi morao biti „ekvivalentan
intenzitetu bola koji prati ozbiljne fizičke povrede, kao što je otkazivanje organa, oštećenje
telesni funkcija, pa čak i smrt.“110 Kao što sam predočio, ovo tumačenje - onoliko
inovativno koliko je - izgleda da je samo po sebi prihvatljivo u okvim Konvencije UN
protiv torture. Konvencije, koja definiše bol povezan sa torturom samo kao ,,ozbiljan“, bez
daljih odredbi.
Ovaj izuzetni dopis, koji je uglavnom napisao zamenik pomoćnika državnog
tužioca general Džon Ju, bio je Šmitovski111 u svojoj pravnoj doktrini gotovo neograničene
izvršne vlasti. Kritičari dopisa opisali su mnoga od njegovih tumačenja zakona kao
,,nekonvencionalna“. Konkretno, njegova izjava da Ženevska konvencija može biti
suspendovana u odnosu na Avganistan, al-Kaidu i Talibane izazvala je najveću osudu
među pravnicima, što je dovelo do zahteva da autori budu procesuirani.112
Međutim, Bajbijev dopis - bez obzira na njegov moralni status - bio je primer
impresivne pravne virtuoznosti. On se oslanjao na rigorozno čitanje logike pravnih
aksioma i presedana. Ipak, Bušova administracija nije mogla svesrdno da prihvatiti njena
hegemonistička razmatranja. Dok je ministar odbrane Donald Ramsfeld tvrdio da je ovo
novi tip rata, koji kreatori Ženevske konvencije nisu ni slutili, državni sekretar Kolin Pauel
64
smatrao je da bi negiranje statusa ratnog zarobljenika „imalo visoku cenu u smislu
negativne međunarodne reakcije“ i „potkopalo podršku javnosti među važnim
saveznicima“.113
Kompromis Bušove administracije između dva pritiska bio je da kažu kako se
status ratnog zarobljenika može odnositi na zarobljenika u Avganistanu, ali ne i na
osumnjičene Talibane i propadnike al-Kaide: oni su „neprijateljski borci“ i na taj način su
isključeni iz programa zaštite pod Ženevskom konvencijom. Naravno, ovo je i dalje bila
osnova američke politike u Gvantanamu, isto kao kada se pravni savetnik Stejt
departmenta Džon Belindžer pozvao na „tipične zakone rata“ uključujući Ženevsku
konvenciju, isto kao što je pružanje opravdanja za pritvaranje ljudi „zarobljenih na bojnom
polju“, koji su izgubili svoje pravo na komunikaciju sa spoljnim svetom.114 Sjedinjene
države su, naravno, bile i dalje potpisnik Konvencije UN protiv torture, ali su primenile
definiciju torture, koju je identifikovao Bajbi - dok skandal sa Abu Graibom nije primorao
Kancelariju pravnog savetnika da tu definiciju napusti.
CIA je na taj način mogla reći da ne vrši torturu. I nije vršila, upravo zato što je
američka imperija imala moć da definiše torturu legalno i da silom nametne tu
definiciju.115

KAKO TORTURA FUNCIONIŠE

Jedna od najvažnijih kritika torture, koju su izrekli Obama i Odbor senata

obaveštajne službe (Senate Intelligence Commitee), jeste da ona ne funkcioniše.
Neefikasna je u prikupljanju delotvornih obaveštajnih podataka pomoću kojih se čuvaju
životi. U onoj meri, u kojoj je to opravdanje za torturu kao odbrambeni mehanizam u borbi
protiv nemilosrdnog terorizma - kritika je precizna. Međutim, ono što vidimo u
dokumentima Vikiliksa i u istoriji praktikovanja torture od strane američke vlade, tortura
ne služi samo tome.
Istina je da je saslušanje ključna svrha torture: želja da se izvuku izjave, priznanja i
osnovne informacije. Ipak, mnogo toga nije bilo povezano sa Talibanima ili al-Kaidom.
Mnogi zarobljenici, takođe, nisu imali nikakve veze sa ovim grupama. Barem jedan
pritvorenik je ispitivan zbog informacija o novinarskoj praksi Al Džazire. To je bilo
delimično zbog toga što su Sjedinjene Države smatrale Al Džaziru neprijateljskim
emiterom. Iako mnoge informacije koje su dobijene ispitivanjem nisu mogle biti
potvrđene, ipak su pružile SAD priznanja koja su podržala njenu priču i poduprla krivična
gonjenja.
Razmotrimo, na primer, slučaj Kalida Šeik Muhameda, jednog od vodećih članova
al Kaide čije je hvatanje CIA proslavila kao veliku pobedu. On se nalazio među brojnim
zatvorenicima koji su mučeni ,,do tačke smrti“, polivan je vodom preko tkanine dok se nije
gotovo udavio.116 Rezultat ovog neprekidnog mučenja je priznanje koje je tako složeno,
opsežno i neverovatno da je istaknuti stručnjak zapravo došao do zaključka kako su ta
priznanja slična onima u okviru Staljinovih montiranih procesa. Muhamed je priznao sve,
od napada iz 1993. godine na Svetski trgovinski centar do bombaških napada na Baliju,
obezglavljivanje Danijela Perla i niz zavera u kojima je planirano da se raznesu: sedište
NATO, viseći mostovi u Njujorku, Empajer stejt bilding (Empire State building), kula Sirs
(Sears Tower) u Čikagu i aerodrom Hitrou (Heathrow Airport) u Londonu. Ukupno
trideset jedno priznanje.117

65
 Drugi cilj torture je da se neprijatelji kazne i zastraše. Sjedinjene Države su bile
direktno uključene u obuku Specijalne policije komandosa da koriste tehnike mučenja.
Između ostalog, komandosi su odigrali ključnu ulogu u razvijanju iračkog civilnog rata,
posebno u suzbijanju antiokupacionih aktivnosti. Mučenje je, u ovom slučaju, trebalo da
teroriše opoziciju. I to je u skladu sa načinom na koji su CIA i sa njom povezane vojne i
paravojne grupacije, koristile torturu na prethodnim frontovima, kao što je bio slučaj u
Vijetnamu, na Filipinima i u Latinskoj Americi.
Činjenica da mučenje ,,funkcioniše“ u tom smeru, ne znači da je za imperiju
neminovno uvek bila dobra ideja da se uključi u takvu praksu. Američku imperiju je uvek
činilo proširenje dominacije preko otvaranja tržišta i institucija globalne trgovine. Za ovo
su joj bili potrebni saveznici, možda i više nego u ratu. Ako ništa drugo, otkrića o torturi
pokazuju da je bilo značajanih pritisaka unutar Bušove administracije i šire da se ne
pribegava mučenju jer bi to otuđilo ključne saveznike i potkopalo legitimitet i dugoročne
interese SAD. I zaista, jedan od razloga zašto je otkriveno toliko informacija bila je borba
između frakcija u SAD, borba u kojoj su mnogi tvrdili da je tortura bila kontraproduktivna.
Međutim, nije postojalo konačno rešenje za ovu borbu i Sjedinjene Države još uvek
nisu prestale sa torturom. Po svemu sudeći, dokle god je Amerika imperija, ponovo će
mučiti.118 Veza između standardnih potraživanja vezanih za američko upravljanje
liberalnim svetskim poretkom i surove realnosti vojne dominacije, bilo je ono što je stalno
razotkrivalo njene lidere. Čak i ako odobre torturu, oni moraju nastojati da je definišu tako
da isključe njeno postojanje.

66
 3. RAT I TERORIZAM
Vojske marširaju, ali one moraju imati odredište. Imperije idu u rat, ali one moraju
imati neku svrhu. Prirodno je da kada pomislimo na imperiju, pomislimo na krv. Aspekt
američke imperije koji se odnosi na rat, torturu, subverziju i špijunažu privlači najveći deo
kritičke pažnje. Ipak, to nije smisao imperije - kao i sa torturom ili terorizmom - ne smemo
zaboraviti odnos između sredstava i ciljeva.
Kada je milijarder, novinar Njujork tajmsa, Tomas Fridmen (Thomas Friedman)
govorio o „skrivenoj pesnici“ vojske SAD koja čini svet sigurnim za Silikonsku dolinu i
Mekdonald,1 i ono što je bilo najupečatljivije u njegovoj tvrdnji nije konstatacija o
nadmoćnoj vojnoj dominaciji Amerike, već veza koju je povukao između političko-vojne
moći i ekonomske moći.
Predmoderne imperije imale su tendenciju da stiču plodna ili resursima bogata
područja za novoformirane oligarhije, da porobljavaju stanovništvo za eksploataciju i
osvajaju trgovačke puteve. Rimsko carstvo je aneksiralo zemljište za svoje bogate
zemljoposednike. Holandsko carstvo koristilo je pirateriju da bi preuzelo kontrolu nad
trgovačkim putevima. I grubo nametnuta kolonizacija Južne Amerike od strane španskog
carstva, pretvorila je kontinent u ogromna preduzeća mdnika zlata i srebra, a njeno
stanovništvo u robovsku radnu snagu.
Moderna američka imperija je drugačija zverka. Njena mreža vojnih baza od
Grenlanda do Australije nije deo sistema teritorijalne okupacije ili aneksija, već pre služi
da lokalizuje američku vojnu snagu na pogodan način, tako da može održavati sistem
država čije karakteristike odgovaraju njenim interesima. U principu, Sjedinjene Države
žele pristup trgovačkim putevima i mogu da podrže svoje zahteve impresivnom
pomorskom snagom, ali nemaju potrebu da ih direktno kontrolišu. I naučile su, sve u
svemu, da funcionišu bez ropstva od 1865. godine, pošto se plaćeni rad pokazao
adekvatnim. U moderno doba, imamo trgovinske sporazume, dužničko ropstvo i
strukturalno prilagođavanje. Ono što Sjedinjene Države žele, jeste da prošire domen tržišta.
U svakoj nacionalnoj državi, biznis klase izvlače ogromnu prednost od svoje strateške
kontrole tržišta. Ovo je takođe tačno na globalnom nivou, tako da korporacije SAD imaju
najviše koristi od progresivnog otvaranja tržišta i trgovine.
Zastoj svetskog tržišta 2008. godine koji je izazvao lomove i krah, baš onda kada se
Irački ,,talas“ privodio kraju i kada je predsednik Buš, kome je isticao mandat bio sve
slabiji, poslužio je kao oštar podsetnik na ono što je imperija u stvari bila. Kriza američkog
bankarskog sistema brzo je izazvala haos u svetskom sistemu, ilustrujući koliko su
američke finansije prodrle u ekonomije savezničkih država i koliko su prekomorske banke
uložile u ekonomiju SAD. Naknadna reakcija vlada na bankarsku krizu ilustrovala je samo
koliko su američki politički lideri diktirali tempo ostatku sveta.
Veoma je prikladno, dakle, što Vikiliks u istom trenutku kada razotkriva ono što su
radile vlade, otkriva i gomilu dokumenata o privrednoj korupciji i vezama između vlada i
biznisa.

67
 RAZOTKRIVANJE BIZNISA

„Plašite se“, upozorio je Ekonomist 2010. godine, kada je Vikiliks najavio da će

objaviti pet gigabajta tajnih dosijea iz ugledne finansijske institucije.
Nakon proganjanja države, sada su cilj bile korporacije. U budućnosti, poslovi više
neće zavisiti od tajnosti. „Zaposleni sve više donose svoje uređaje na posao. Čak i
najjednostavniji uređaj može memorisati količinu podataka pohranjenu na nekoliko tona
papira. Sve više ljudi koristi društvene mreže na poslu, koje se zasnivaju na razmeni
informacija“.2 Magazin Forbs, američki pandan Ekonomistu, bio je na sličan način
zabrinut. Vikiliks „želi da raspe vaše korporativne tajne“, najavio je. Možda i uspe, jer
„nudi priliku koja pogađa savest i podjednako je osvetoljubiva. Priliku da objavi uglavnom
nefiltrirane dokumente, bez cenzora ili ličnih posledica, zahvaljujući privatnosti i
tehnologiji šifriranja koje olakšavaju anonimnost više nego ikada ranije“.3
Strah je bio sasvim na mestu. Godinu dana pre nego što su ove brige iznete u
javnost, Vikiliks je prouzrokovao značajnu sramotu Trafiguri (Trafigura), gigantskoj
multinacionalnoj trgovačkoj kompaniji za promet robe i nafte, kada je procureo sadržaj
internog izveštaja o incidentu u vezi sa odlaganjem toksičnog otpada na Obali Slonovače.
U „Mintonovom izveštaju“, nazvanom po konsultantu koji je bio njegov glavni autor,
rečeno je kako je kompanija prekršila propise EU u slučaju koji je Vikiliks nazvao
„mogući najnemoralniji incident masovnog zagađenja posle Bopala“.4
Razlog za krivicu Trafigure bio je jasan. Iskoristili su priliku da naprave brzu,
izvanredno profitnu maržu kupovinom jeftinog, prljavog goriva koje se prodavalo u blizini
meksičke obale. Da bi očistili gorivo, koristitili su proces koji je zabranjen u većini
zapadnih zemalja, što je rezultiralo proizvodnjom toksičnih nusproizvoda koje su u
internim i-mejlovima kompanije veselo nazivali: ,,sranje“ i ,,govna“. Međutim, sporno
pitanje je bilo šta da se radi sa ,,sranjem“? Na kraju, pronađen je lokalni preduzimač sa
Obale Slonovače, koji je odložio otpad za novčanu naknadu; nesvestan i nezainteresovan
za sumorne efekte supstance na ljudska bića, uključujući i - po Mintonovom izveštaju -
„opekotine na koži, očima i plućima, povraćanje, proliv, gubitak svesti i smrt.“
Kompanija je dala sve od sebe da spreči objavljivanje sadržaja tog dokumenta.
Obezbedila je pravno rešenje, uz pomoć ugledne advokatske kancelarije Karter Rak (Carter
Ruck), koja je sprečila britanske novine da usmeravaju čitaoce na lokaciju iz izveštaja i da
im daju bilo kakve informacije o tome kako mogu da joj pristupe. Kada se kasnije
ispostavilo da je član parlamenta mogao da koristi svoju parlamentarnu privilegiju da
zatraži od državnog sekretara za pravdu odgovor na to pitanje, Trafigura je otišla toliko
daleko da je tražila „višu sudsku zabranu“ protiv lista Gardijan, opet uz pomoć kancelarije
Karter Rak, što je onemogućilo da dokument iz izveštaja bude na parlamentarnoj razmeni.6
Prethodne godine, švajcarska banka Julius Ber (Julius Baer) na sličan način se
koprcala nakon što je Vikiliks počeo da objavljuje dokumente o poslovanju ove kompanije.
U dokumentima je navedeno učešće u prikrivanju imovine uticajnih političkih figura,
pranju novca i utaji poreza. Kompanija je preterala u svojoj reakciji nakon objavljivanje
dokumenata. Pribavila je sudsku zabranu protiv Vikiliksa opstruišući cirkulaciju
dokumenata koje je smatrala neprijatnim. Međutim, to nije bilo dovoljno. Osećajući se
primorano, kompanija je pokušala u potpunosti da zatvori Vikiliks, tako da je tužila i
organizaciju i onog ko je registrovao onlajn domen.
U početku je dobila sudsku zabranu, ali nakon besne reakcije javnosti i niza
suprotnih akcija koje su izvele pristalice Vikiliksa, morala je da se povuče. Negativni
68
publicitet je bio još štetniji za kompaniju, naročito kada je bivši zaposlenik, koji je dostavio
inkriminušiće informacije, otišao dalje 2011. godine sa više od hiljadu dokumenata koji su
se ticali najbogatijih klijenata. Ovi dokumenti su bacili drugačije svetlo na praksu
komapanije7 i na bogatstvo pojedinaca koji su izbegavali porez.
Tokom godina, među ostalim Vikiliksovim metama bile su: Kopting banka
(Kaupthing Bank), Peruanski trgovci naftom (Peruvian oil dealers), Nortern Rok (Northern
Rock) i Barkliz banka (Barclays Bank). Vikiliks je takođe imao informacije o Banci
Amerike (Bank of America) i Britiš Petroleumu (British Petroleum) koje nije mogao da
objavi, delimično zbog toga što nije imao sredstava da sprovede temeljnu proveru
činjenica. Sve to, samo po sebi, može sačinjavati neko dobro staromodno istraživačko
novinarstvo, koje razotkriva korporacione zloupotrebe i njegove gotovo neizbežne
posledice na političku korupciju i represiju. Zaista, razgranatost Vikiliksa je za istraživačko
novinarstvo i budućnost Četvrte države bila izvor mnogih akademskih cepidlačenja i
novinarskih introspekcija.8 Međutim, šta nam to govori o američkoj imperiji?
Naučili smo iz spasavanja banaka da, kada biznis vapi tražeći pomoć, država je ta
koja daje odgovor. Konkretno, 2008. godine Sjedinjene Države su morale da preuzmu
centralnu globalnu ulogu u podupiranju privatne bankarske industrije, čuvajući kapitalizam
od sebe same. Izgleda da je to u suprotnosti sa doktrinom „slobodnog tržišta“ prema kojoj
pojedinci i preduzeća moraju snositi posledice svojih loših odluka u vezi sa investiranjem
ili će se, u suprotnom, te loše odluke ponoviti. Ovo je „tanki darvinizam“ koji ne mora
uvek opisivati kako tržišta zapravo funkcionišu. Ipak, verovanje da je izvornost
„slobodnog tržišta“ ugrožena, tako je skandalizovalo američke političare da je napravilo
revolt u kongresu koji umalo nije sprečio da se sprovedu sanacije.
Iz dokumenata Vikiliksa otkrili smo da ne postoji takva stvar, kao što je „slobodno
tržište“ bez jakih dražava - da nigde „nevidljiva ruka“ ne radi bez gvozdene pesnice vlasti.
Na primer, jedna serija dokumenata prikazuje pokušaj vlade SAD da podrži svoje gigante
GM tehnologije na prekomorskim tržištima. Ambasador SAD u Francuskoj je otišao toliko
daleko da je pozvao Bušovu administraciju da se upusti u „trgovinski rat“ sa ovom
zemljom kako bi je kaznili ako ne podrži korišćenje genetski modifikovanih useva. Ostale
procurele depeše, pokazale su da su ambasadori SAD širom sveta preduzeli promociju GM
useva kao vitalnog strateškog i komercijalnog interesa, uključujući i lobiranje pape da
pokaže svoju podršku toj tehnologiji i time podrije opoziciju u katoličkim zemljama.9
U stvari, istraživanja nakon privrednog uspona, devedesetih godina, pokazala su da,
od Fortuninih sto najboljih kompanija, barem dvadeset ne bi uopšte postojalo da nije bilo
državne intervencije. Korporacije izuzetno loše upravljaju svojim međunarodnim
operacijama i oslanjaju se na vladine agente da za njih otvaraju vrata. Primer bi bio Epl
(Apple), čiji izuzetno profitabilni ajfon (iphone) i ajped (Ipad) uređaji zavise od
tehnologije koja je razvijena u javnom sektoru i preneta na privatni kapital. Pristup
kompanije istočnoazijskom tržištu rada, koje drži troškove proizvodnje na niskom nivou,
presudno zavisi od uloge američke vlade u pregovorima o otvaranju tih tržišta za američke
investitore.10 Opet i opet, svuda gde američki zvaničnici pričaju bajke o vrlinama
„slobodne trgovine“, smatramo da je politička moć ta koja omogućava SAD da dominiraju
svetskim tržištima i uživaju u blagodetima trgovine.
Ključni deo ove priče, koji se razmatra u daljem tekstu, jeste nastajanje sporazuma
o slobodnoj trgovini Transpacifičkog partnerstva (TPP). Vikiliks je objavio rezultate nekih
pregovora o uspostavljanju TPP - pregovora koji su još uvek bili u toku 2014. godine -
skrećući pažnju na ozbiljnu pretnju slobodi informacija, građanskim pravima i pristupu
69
zdravstvenoj zaštiti koja se nalazi u predlogu novog zakona. Sporazum će, Vikiliks je
naveo, dostići „najveći svetski ekonomski trgovinski sporazum koji će, ako stupi na snagu,
obuhvatiti više od četrdeset posto svetskog BDP-a“.11 U stvari, ovaj sporazum čine dve
stvari: prvo, to je povelja preduzeća, koja dodjeljuje različita prava i ovlašćenja
korporacijama u ime slobodne trgovine; drugo, to je rezultat strategije „azijski stožer“
predsednika Obame - njegov pokušaj da se uključe istočnoazijske nacionalne ekonomije u
trgovinski blok sa SAD, isključujući Kinu. Na ovo će biti fokusiran lavovski deo buduće
ekonomske dinamike i SAD koriste svoj značajan politički uticaj kako bi obezbedile
kontinuirani pristup njegovim prednostima. To je, drugim rečima, odgovarajući primer
„imperijalizma slobodne trgovine“.

PRLJAVE TAJNE IMPERIJALIZMA „SLOBODNE TRGOVINE“

Da bismo razumeli Vikiliksova otkrića i sve što je u pozadini nasilja i brutalnosti

koje su navedene u prethodnim poglavljima, potrebno je razumeti političko-ekonomsku
osnovu ove imperije „slobodne trgovine“. Američka imperija je imperija novoga tipa, po
tome što je njena misija, njen takoreći„,sudbinski manifest“, globalno širenje i
institucionalizacija kapitalizma.
O procesu koji danas zovemo ,,globalizacija“ često se govori kao o prirodnom,
gotovo klimaktičkom procesu: procvat ,,tržišta“, koje se kreće džinovskim koracima sve
dok ga ne ometu nefleksibilnost koju nameće država ili veštački monopoli. Ovo je veoma
slično načinu na koji informativni mediji govore o ,,tržištu“, kao da je to neki bog koji se
razbesni kad god udari recesija ili banke dožive krah, a ta slika je popuno pogrešna.
Postoje tržišta, na svako od njih, na svoj način, utiču kulturne i političke strukture, ali ne
postoji ,,to tržište“. Potrebno je političko vođstvo i inicijativa da tržišta ožive, učine ga
socijalno i ekonomski održivim i razviju pravila i institucije koje ga održavaju. Potrebno je
vreme i planiranje da bi se narodi uključili u tržište. Sjedinjene Države su bile u
mogućnosti da koriste svoju političku dominaciju od Drugog svetskog rata i da razviju, na
često nasumičan ili samoporažavajući način, globalno integrisanu ekonomiju, u kojoj su
njene kompanije dominantne i imaju privilegovan pristup ključnim tržištima i resursima.
Šematski, u posleratnom periodu, možemo videti da je američka imperija vladala
kroz dva međunarodna režima: bretonvudskog (Bretton Woods) sistema i onoga što Piter
Gouven (Peter Gowan) naziva „dolarsko-volstritski režim“.12 Breton Vuds je fiksirao
međunarodne valute na zlatni standard u cilju sprečavanja destabilizacije fluktuacije cena i
da bi omogućio da se međunarodna ekonomija razvija. Međunarodni monetarni fond je
bila ključna institucija postavljena da upravlja ovim globalnim sistemom i da prilagođava
cene valuta na osnovu kooperativnih aranžmana. Naravno, SAD su dominirale, ali one su
vladale načinom koji bi se mogao nazvati kolegijalnim; preuzimajući najveći deo
odgovomosti za svetski sistem, a očekujući od savezničkih država da učestvuju u
globalnom upravljanju tržištima, valutama, ugovorima i imovinom. Ovo je bilo povezano
sa nizom kontrola u vezi sa poslovanjem banaka i kretanjem kapitala u zemlje i iz njih,
kako bi se obezbedilo da kapital bude usmeren prvenstveno na produktivne investicije i
industrijski razvoj. To je davalo nacionalnim državama stepen slobode u širem planiranju
obrasca ekonomskog razvoja.
Ovo još uvek nije bila era globalne „slobodne trgovine“, ali to je - kao što su
urednici magazina Forčn, Tajms i Lajf istakli 1942. godine - onemogućila ,,pobuna“
„međunarodnog proletarijata.“ Da bi se zadovoljila ova politička ,,pobuna“, bilo je
70
potrebno da se preuzme kontrola nad kapitalom za neko vreme. Zemlje „trećeg sveta“ su
bile ohrabrene da razviju svoje nacionalne ekonomije koristeći strategije supstitucije
uvoza, tako da su stabilne biznis klase mogle da puste koren. U međuvremenu, trgovina sa
Velikom Britanijom i Evropom bi bila „strateški stožer“ na kojem će se „područje slobode
proširiti“, konačnim stvaranjem prilika za „univerzalnu slobodnu trgovinu“.13
U stvari, nije bilo garancije da će „slobodna trgovina“ ikada biti univerzalizovana.
Naravno, posleratni sistem je bio u ekspaniziji. Između 1945. i 1970. godine, svetski BDP
rastao je u proseku 4,8 posto godišnje - iako ova brojka skriva ogromno ,,sustizanje“
poraženih sila u Drugom svetskom ratu. Sa rastom, došlo je i do proširenja globalne
trgovine. Ukupan obim izvoza porastao je dvesta devedeset posto između 1948. i 1968.
godine.14 Ipak, krajem šezdesetih godina, ekonomija SAD slabi i u relativnom je padu u
odnosu na Japan i Zapadnu Nemačku - dve sile čijem porazu su doprinele, a onda su im
pomogle da se rekonstruišu. Rat u Vijetnamu i troškovi naoružanja koje je zahtevao,
iscrpljivali su trezor i produktivnu ekonomiju vitalnih investicionih fondova. Relativni
domaći mir se povukao pred turbulencijom i raspadom „reda i zakona“. Ubrzo je postalo
jasno da je globalna ekonomija, koja je procvetala pod tutorstvom SAD od 1945. godine,
ulazila u ozbiljnu krizu. Globalna dominacija Amerike je uveliko počela nepovratno da
opada u ovom trenutku.
Pod Niksonovom administracijom, niz odluka, koje su u velikoj meri bile slučajne
iz perspektive SAD, omogućilo je da se sistem čitavog sveta na izuzetan način ponovno
preokrene na novim osnovama. Dominacija SAD je ušla u novu fazu. Prvo što je Nikson
učinio, bilo je da napusti zlatni standard, ukidanjem fiksnih deviznih kurseva. Dolar je i
dalje bio glavna međunarodna valuta, ona u kojoj se sprovodio najveći deo trgovine.
Međutim, sada je njegova vrednost mogla divlje da varira, u zavisnosti od toga šta je trezor
SAD odlučio. Naredni potez sadržao je uticaj ovog prethodnog. Niksonova administracija
je smanjila ulogu centralnih banaka u organizaciji međunarodnih finansija, ovlastila je
privatne banke za kreditiranje i tražilila novu regulatornu strukturu koja je oslobodila
finansijske investitore. ,,Hladne“ tokove novčanog ulaganja u proizvodnju brzo su pretekli
,,vrući“ tokovi novca koji prelaze granice, oštro reagujući na najmanji međunarodni
stimulans.15 Ništa od toga nije dostizalo do glavnog plana za svetsku dominaciju i zaista su
promene u početku bile izvršene protiv znatnog otpora unutar države, pa čak i banaka.
Efekat je bio osnaživanje finansija, što je pomoglo u rešavanju rastućih domaćih
problema. Američke kompanije su, krajem sedamdesetih godina, bile uverene kako su
inflacija nastala zbog plata i borbenost sindikata bili glavni problemi koji su kočili
oživljavanje profitabilnosti. Za rešavanje tog problema, Karterova administracija se
obratila Polu Vokeru, prvom čoveku u Federalnim rezervama. On je obrazložio kako je, za
pružanje stabilnih uslova ulaganja, bilo neophodno da se učvrste očekivanja radnika i
potrošača u fiksne kriterijume. Dok su „zlatni standard“ i fiksni devizni kursevi stvorili
neku stabilnost u posleratnom sistemu, novi kriterijum stabilnosti bila je borba protiv
inflacije. Ovo je trebalo da dobije prednost u odnosu na tradicionalne posleratne ciljeve,
kao što su puna zaposlenost ili upravljanje potražnjom potrošača kroz politiku dohodaka.
Federalne rezerve su se stoga upustile u strategiju podizanja kamatnih stopa na
kažnjavajuće visok nivo - takozvani „Vokerov šok“ - da bi se prekinula inflatorna
očekivanja onih koji zarađuju. Rastuća nezaposlenost je bila prihvatljiva politička cena da
bi se utvrdio cilj borbe protiv inflacije. To je upravo bila monetarna politika koju je Vol
strit želeo već neko vreme. Donekle je to bilo i moguće zbog frenetičnog proširenja Vol
strita, nakon ukidanja kontrole devizne razmene 1974. godine. Što je još važnije, to je bilo
71
moguće jer su kompanije u drugim sektorima, poput industrije, počele da prihvataju da je
osnaživanje Vol strita neophodan uslov za rešavanje njihovih problema.16
Sa oslobađanjem i širenjem međunarodnih finansijskih tržišta, važnost dolara je
uvećana, a sa njim i uticaj na sve promene u vrednosti dolara. Ovo je bio ogroman izvor
političke snage, koji je jačao globalnu ulogu Trezora SAD. To je nametnulo drugim
zemljama ograničenja sa kojim se Sjedinjene Države nisu suočavale: one su morale da
brinu o svom platnom bilansu i da osiguraju dovoljno međunarodne valute kako bi pokrili
kupljenu roba iz inostranstva, dok su Sjedinjene Države uvek mogle samo da naštampaju
više svoje valute. Vol strit i njegov manje regulisani pratilac, Siti (City of London),
dominirali su novim međunarodnim finansijskim sistemom i nizom međunarodnih
sporazuma - pre svega Sporazumom o finansijskim uslugama koji je proizašao iz
Urugvajske runde pregovora o GATT, koji su trajali od 1986-1994. godine - konsolidovali
su novu globalnu regulatornu strukturu koja je favorizovala finansijsku ,,inovaciju“
(slobodu finansijera da razviju još složenije instrumente za maksimiziranje provizija, bez
obzira koliko su rizični). MMF je, u međuvremenu, počeo da igra ključnu ulogu u
korišćenju duga za otvaranje tržišta globalnog Juga i prisilili „strukturalno prilagođavanje“
njihovih ekonomija, tako da su oni postali čvršće integrisani u dolarsko-volstritovski
režim. Na kraju, razvila se gomila novih međunarodnih ugovora, regionalnih trgovinskih
blokova i multilateralnih organizacija: evro je rođen, Sporazum o slobodnoj trgovini u
Severnoj Americi (NAFTA) je potpisan i Svetska trgovinska organizacija (WTO) je
pokrenuta. „Šok terapija“ MMF-a, tretman koji je prethodno, uglavnom, bio rezervisan za
Treći svet, sada se odvijala u Rusiji i istočnoj Evropi.
Ovaj niz izuzetanih uspeha je povezan sa drugom promenom u načinu američke
dominacije. U posleratnom periodu, u pokušajima da upravljaju svetskim sistemom, bilo je
neophodno da se SAD oslanjaju na niz desničarskih diktatura koje su sprečavale uticaj
komunizma. U ranoj, prelaznoj fazi dolarsko-volstritskog režima, talas izuzetnog nasilja,
pokrenut je u starom američkom „dvorištu“, počevši sa pučem u Čileu i kulminirajući sa
dugim iscrpljujućim ratom u Nikaragvi. To je delom bio otpor protiv pobunjenika,
nasuprot rastućim levičarskim pokretima, koji su bili pretnja položaju lokalnih poslovnih
klasa. Međutim, to je bilo povezano i sa nizom reformi - ekonomskom liberalizacijom koja
je ojačala poslovne elite sa međunarodnom orijentacijom, a kasnije, nakon što su ratovi
dobijeni, sa političkom liberalizacijom vezanom za diskurs ljudskih prava.
U svetu, nakon Hladnog rata, vladajući stav je bio da je liberalna kapitalistička
demokratija krajnja stanica istorije, završnica kojoj teže sve države. Što je više američko
,,dvorište“ bilo integrisano u svetski sistem, to je više otvaralo svoja tržišta, dozvoljavalo
da se javna dobra privatizuju i da ih vode američke kompanije. Što se više pridruživalo
globalnim i regionalnim trgovinskim sporazumima, manje je bilo potrebe da se tamo
direktno nasilno interveniše. Politički oblik diktature često je postajao više smetnja nego
sredstvo, a Sjedinjene Države su čak bile spremne da ponude ograničenu podršku za neke
prodemokratske pokrete, pod uslovom da se podudaraju sa ukupnim ciljem širenja
„slobodnog tržišta“, pod rukovodstvom jakih država.
Ali to je bila samo tendencija. Kao što smo videli, Sjedinjene Države se nisu mogle
u potpunosti lišiti starih, sirovih tehnika pučeva, marionetskih režima i ratova. Svetski
sistem, čak i da nije bio organizovan po nejednakostima koje pokreću sukobe, nikada ne bi
mogao da dostigne savršenu i stalnu koherentnost i na taj način se uzdigne do Kantovog
raja u večnom miru. „Skrivena pesnica“, kako ju je Milton Fridmen nazvao, uvek je
prisutna. Međutim, ta „skrivena ruka“ čini čuda, takođe.
72
 GDE VOJSKE ZAKAŽU, TRŽIŠTA USPEVAJU

Osvajanje bez borbe

Zašto se američka imperija zamara podržavanjem državnog udara na Haitiju ili

Ekvadoru? Zašto su vlade jedna za drugom slale trupe u Dominikansku Republiku? Zašto
je Regan ušao u rat zbog malene ostrvske države Grenada? U mnogim slučajevima, teško
je razaznati materijalni interes koji je proporcionalan troškovima američke sile. Naravno,
na primer, na Grenadu nije izvršena invazija zbog trgovine muskatnim oraščićem? Da li je
moguće da su svi oni, kako je Oksfam ukazivao na američku politiku u Nikaragvi, bili
zabrinuti zbog „pretnje dobrog primera“?17 To bi značilo, u najmanju ruku, da bi se
,,interesi“ mogli tumačiti šire od uobičajene pretpostavke po kojoj se ratovi vode za naftne
kompanije ili za Pepsi i Junajted Frut. Naravno, takve usko sebične intervencije su se
vodile, s vremena na vreme. Ali imperija u punoj snazi ima ono što bi se moglo nazvati
višim pretenzijama. Njen viši cilj moguće je sažeti kao univerzalizaciju „slobodnog
tržišta“, institucija i zakona koji ih održavaju.
Jedna od dugoročnih koristi postizanja da se svako veće područje na svetu podvede
pod zakon tržišta je da, kada se jednom institucionalizuje, ono radi svoj posao gotovo
automatski. U stvari, tržište može često da pobedi tamo gde vojni napori nisu uspeli.
Uzmite za primer Vijetnam. Tokom 2000.godine i kasnije, više od četvrt veka nakon što je
Viet Min porazio SAD, otkrića Vikiliksa pokazuju da američka ambasada u Hanoju
ucrtava s izvesnim zadovoljstvom inkorporaciju vijetnamske vlade u globalizaciju koju
predvode SAD. Ovo uključuje postavljanje temelja za ulazak u Svetsku trgovinsku
organizaciju (WTO), učestvovanje u reformama koje upravljaju tržištem i programima
privatizacije i spremno pokoravanje ortodoksnom MMF-u u skladu sa svim potrebnim
preduslovima za učestvovanje u programima strukturalnog prilagođavanja MMF-a.18 Takvi
programi su ozloglašeni zbog efekata koji imaju na nacionalne ekonomije i zbog sramne
prirode zavisnosti koju stvaraju između dužnika i kreditora: ukratko, dužničkog ropstva. S
druge strane, oni su izuzetno korisno sredstvo za Sjedinjene Države, zbog toga što krediti
mogu biti selektivno raspoređeni da pomognu zemljama koje više duguju američkim
korporacijama ili onima koje su politički bliske vladi SAD.19
Zašto je vijetnamska vlada, nominalno socijalistička, koja je porazila američku
imperiju u stravičnom ratu, pristupila ovome? Kratak odgovor glasi, kako je pokušaj novog
Politbiroa da rekonstruiše ekonomiju ujedinjenog Vijetnama, na etatističkoj osnovi, nakon
ratnih razaranja, bio jednostavno neodrživ, u sve integrisanijoj i konkurentnoj svetskoj
ekonomiji. Pokušaj da se racionalno raspodele ekonomski resursi i da se efikasno planira
ispostavio se kao previše težak. U globalnoj ekonomiji u kojoj fluktuacije cena gotovo svih
proizvoda i usluga nisu ni pod čijom kontrolom i u kojoj je Vijetnam bio često izolovan, to
je bilo gotovo nemoguće.
Konačan zaključak Politbiroa je bio da su njeni problemi prouzrokovani
neuspehom da se povinuju „objektivnim zakonima“ koji svuda upravljaju ekonomskim
poslovima. Otkriće takvih „objektivnih zakona“ je u određenoj meri izbegavanje
odgovornosti. Kao što su planeri SAD znali, realne svetske ekonomije ne ponašaju se u
skladu sa takvim apstrakcijama, koje ne uzimaju u obzir složene odnose između političkih
struktura, prava, imovine i tržišta. To je ipak veoma zgodno, utoliko što je omogućilo
Politbirou da prati Gorbačovljevu administraciju, koja je prihvatila privatizaciju i
protržišnu politiku. Po kratkom postupku, pošto je Vijetnam imao više od milijardu USD
73
duga, MMF je ponudio svoje usluge i, naravno, preporučio istu mešavinu politike koju je
preporučivao svim budućim dužnicima: ukinite subvencije, uklonite kontrolu cena,
uklonite razmenu i kontrolu kapitala, izvršite privatizaciju i ostavite tržište na miru.
Zamka klasičnog duga je postavljena. Što je više Vijetnam pozajmljivao od MMF-
a, to mu je više bilo potrebno da se zadužuje, a stopa zaduženosti je porasla. Što je više
usvajao politiku „slobodnog tržišta“, to je više zavisio od tržišta i sve je manje bio u stanju
da primeni kontrolu. Sjedinjene Države su poslale apokalipsu u Vijetnam da bi izbegle
opasnost od ,,komunizma“ i doživele su neuspeh. Ali tamo gde one nisu uspele, uspeli su
dug, finansije i institucije globalnog kapitalizma.20 Ovo je, kao što slučaj Ekvadora
ilustruje, problem koji i dalje zaustavlja pokušaje da se oživi socijalizam u ovom veku.

Dolarsko-volstritski režim

Ekvadorski predsednik Rafael Korea (Rafael Correa) je opasno uplašio Vašington

svojim obećanjem da će da sprovede „socijalizam dvadeset prvog veka“. Proučavajući
depeše Vikiliksa, očigledno je kako je, od početka, ambasada u Kitu bila zabrinuta zbog
pojave ovog „tajanstvenog, populističkog, antiameričkog kandidata“.21 Kao i u slučaju
predsednika Haitija, Žan-Bertran Aristida, ,,populizam“ je bio problematičan za Sjedinjene
Države jer je povezan s antitržišnom politikom. Ipak, ovde je pristup SAD bio dosledno
daleko suptilniji i opušteniji nego u Venecueli, Haitiju ili Hondurasu. Njene intervencije su
bile ograničene, selektivne i bez tradicionalnih sabotaža, zavera državnog udara ili vojnih
intervencija - ako ostavimo po strani sporno pitanje kršenja suvereniteta Ekvadora od
strane Kolumbije u njenom ratu sa FARK-om koji su podržale SAD, čije upade čini se da
SAD nisu podržale.
Korea se pojavio kao vodeća figura u politici Ekvadora u periodu kada je Bušova
administracija pokušavala da pridobije podršku Latinske Amerike za Sporazum o
slobodnoj trgovini Severne, Centralne i Južne Amerike (FTA). Predsednik Venecuele Ugo
Čavez je već uspešno blokirao pokušaj puča koji su podržale SAD i sprovodio je
levičarsko-populistički program preraspodele i javne potrošnje. On je pokrenuo Bolivarski
savez za narode naše Amerike (ALBA), savez s Kubom koji je nameravao da uključi
Boliviju, Nikaragvu i Ekvador. Više od trgovinskog sporazuma, imao je jasan cilj da
integriše članice oko zajedničkog levičarskog političkog i socijalnog programa. Povezani
ugovori uključivali su međuvladinu energetsku kompaniju pod nazivom PETROSUR, koja
je finansirala socijalne programe, kao i regionalni medijski konglomerat TeleSUR, koji je
vlada SAD smatrala neprijateljskim entitetom.
Na prelazu milenijuma, Ekvador je bio potpuno punopravni partner Sjedinjenih
Država u njenom projektu neoliberalnog „slobodnog tržišta“. On je učestvovao u ratovima
protiv droge dopuštajući avionima za nadgledanje SAD da koriste njegovu vazduhoplovnu
bazu u Manti. Bio je podvrgnut dolarizaciji u januaru 2000. godine, korišćenjem američke
valute umesto svoje sopstvene. To je bio rezultat zaokreta politike koji su inicirale SAD
1999. godine, na kraju Klintonove ere. Sjedinjene Države su se poslednji put bavile
„diplomatijom dolara“ kada su pokušale da izvezu dolar u zemlje Latinske Amerike,
početkom dvadesetog veka. Međutim, to je bilo daleko ograničenije u prošlosti, pošto je
diplomatija SAD jednostavno težila da podstakne Latinsku Ameriku da usvoji dolar
uporedo sa svojom nacionalnom valutom.
Ovo je imalo svoje prednosti, posebno u zemljama ili ekonomijama koje su bile
samo delimično nezavisne i gde se nalazio veliki broj američkih radnika. U ovim
74
slučajevima, mogla se koristiti dvostruka valuta za održavanje Džim Krou (Jim Crow)
strukture, jer je radnicima SAD plaćano u dolarima a domaćim radnicima se plaćalo po
lokalnim tarifama. U doba Hladnog rata, pod vladavinom Bretona Vudsa (Bretton Woods),
SAD su izričito bile za to da latinoameričke vlade dedolarizuju, a da svoju valutu
održavaju stabilnom. Ovo je bilo delimično zbog toga što su američki kreatori politike
naučili važnu lekciju o međuratnom periodu, da monetarni sistem u kojem su valute vezane
za jednu vrednost zapravo pogoršava međunarodnu nestabilnost. To, takođe, predstavlja
priznanje koje kaže: da bi ove zemlje razvile čvrstu industrijsku bazu, trebalo bi da
iskoriste kontrole kapitala i da primene monetarnu politiku za podsticanje ekonomskog
rasta.
Milenijumsko pretvaranje u agresivnu „potpunu dolarizaciju“ - u kojoj je dolar
potpuno zamenio lokalnu valutu, na visokom nivou neoliberalne transformacije - bio je
značajan trenutak. To je značilo da nacionalne vlade odustaju od kontrole monetarne i
devizne politike - važnih instrumenata za demokratske intervencije u tržišnim
ekonomijama - u interesu borbe protiv inflacije, koja je devedesetih godina razorila
ekonomiju Ekvadora i u interesu održavanja stabilnih uslova investicija za finansije.
Publikacije vlade SAD su istakle da je ova transformacija otvorila nove mogućnosti
za finansijske institucije SAD i pružila vitalnu, materijalnu osnovu za novu zonu slobodne
trgovine. U međuvremenu, devalvacije valuta više nisu bile u rukama nacionalnih vlada,
već su sada bile pod kontrolom Federalnih rezervi SAD.22 Ovo je pomoglo lokalnim
elitama koje su u savezu sa Vašingtonom da drže neoliberalnu politiku pod kontrolom. To
je bilo veoma kontroverzno u Ekvadoru, delimično zbog uslova koji su došli s tim:
smanjenja plata, otpuštanja u javnom sektoru, kao i povećanja cene gasa. Protesti zbog tih
mera ujedinili su se zbog istog cilja sa rastućom mobilizacijom domaćeg stanovništva u
zemlji i formirali jedan deo osnove za popularne pokrete koji su kasnije doveli Koreu na
vlast.
Još 2005. godine, kada je Korea bio ministar privrede u populističkoj
administraciji, ambasada SAD u Kitu je primetila da je on „snažni kritičar pregovora o
FTA“. Korea je favorizovao napuštanje čvrste fiskalne politike bivše administracije koja je
blisko sarađivala sa SAD i koristila prihode od nafte za ulaganje u zarade i razvoj u javnom
sektom. On je bio kritičan prema „liberalizaciji trgovine u celini... MMF-u i bilo kojoj
izvornoj ekonomskoj reformi“.23 Dodatna depeša istakla je da je „Korea dao javnu
izjavu 21. aprila, u kojoj kaže kako bi o spoljnom dugu trebalo ponovo pregovarati, da je
neophodno prihode od nafte trošiti na socijalne programe, da bi Ekvador trebalo da bude
potpuno suveren u svojim odnosima sa MMF-om, kao i da bi svaki sporazum o slobodnoj
trgovini trebalo da bude dostavljen na referendum (gde, verovatno, ne bi bio izglasan)“. U
depeši su, u nastavku, prijavljeni mogući problemi, koje je izrazio predsednik centralne
banke, da Koreine izjave mogu dovesti do „ozbiljne finansijske štete“.24 Sledeća depeša
izražavala je još veću uznemirenost: ,,Od ključne važnosti su rani pokazatelji da drski
mladi ministar privrede Rafael Korea razmatra o moratorijumu duga.“25 S jedne strane,
SAD ne bi trebalo da budu previše zabrinute ako vlada u svojoj sferi uticaja napravi neke
ustupke narodnom pokretu, malim podizanjem javne potrošnje. Takve mere mogu biti
privremene. Ali i nakon trideset i tri godine od kako je ekvadorski vojni diktator, general
Rodrigez Lara (Rodriguez Lara), obećao da će eksploatacija naftnih resursa u zemlji
pomoći da se ublaži siromaštvo, zemlja je još uvek bila razorena tim istim siromaštvom.
Preuzimanje kontrole nad naftom i preusmeravanje prihoda od nafte na otplatu duga, bile
su mere od suštinskog značaja, ukoliko je trebalo povećati socijalna davanja. Dug zemlje je
75
bio i ključna komponenta finansijskih interesa Ekvadora i kritična prednost kojom bi se
ohrabrile uzastopne vlade da sproveduVašingtonski model. Prema tome, vlada je napuštala
„fiskalnu odgovornost“.
Povrh toga, Korea je bio glasni protivnik dolarizacije,26 koju bi ukinuo, samo kada
bi znao da je izvodljivo. Podržao je državnu kontrolu nad naftnim poljima i posvetio se
okončanju sporazuma sa vojskom SAD. Međunarodnim finansijskim institucijama, što ne
iznenađuje, nisu se sviđale Koreine ideje. Smatrali su ih „naivnim i zastarelim“ i one su
,,doprle“ do ključnih zvaničnika koji su imali nameru da osujete ovaj plan.27
Bez obzira na to, ispostavilo se da nije bilo nikakvog smisla očekivati da će
poslovna klasa Ekvadora pružiti odlučan otpor. Poslovni svet je privatno mrmljao o
,,zabrinutosti“, ali bilo je „malo znakova o odlivu kapitala“. Vlada SAD, uprkos brigama,
bila je taktički oprezna, obraćajući se Organizaciji američkih država da nadgleda situaciju.
Ekvadorska vlada je na posetu OAS „gledala sa skepsom“, ,,pre će biti da su ih na vlast
dovele nacionalističke pristalice i protestni pokreti“. Ambasada je preporučila, da bi se
„ublažio lokalni otpor stranom [doslovno] nadzoru unutrašnje političke situacije, da misija
OAS bude ohrabrena da pokrene teme koje se tiču budućnosti i na taj način odvrati pažnju
od prepoznavanja ili osude promena u samoj vladi“.28
Kasnije, kada je izgledalo verovatno da će Korea pobediti na predsedničkim
izborima 2006. godine, SAD su uložile novac u „izborne radne grupe“ u pokušaju da
oteraju podršku „populističkim političarima koji su narodu obećavali čarobna rešenja koja,
nigde nisu zaživela“. Ambasada je primetila: „Upozorili smo naše političke, ekonomske i
kontakte sa medijima na pretnju koju Korea predstavlja za budućnost Ekvadora.“ Kako se
ispostavilo, Nacionalna fondacija za demokratiju, organizacija osnovana 1980. godine da
bi preuzela neke tajne funkcije CIA, takođe je te godine uložila jedan milion USD u
Ekvador. Veliki deo tog novca je bio raspoređen kako bi pomogao glavnoj Koreinoj
opoziciji. I pored toga, ambasada je navela da je ostavila otvorena vrata za dijalog sa
Koreom kako bi se „izbeglo otuđenje“.
Uprkos subvencijama SAD, Korea je pobedio. Zaista, on je brzo imao ono što su
Sjedinjene Države zvale - sa određenom dozom divljenja - „najjačom političkom
organizacijom koju je zemlja videla, nakon povratka na demokratiju 1979. godine“. Što je
još važnije, profil te organizacije predstavljao je duboku generacijsku promenu, sa svojim
predstavljanjem u Narodnoj skupštini ,,gde su bili dobro zastupljeni relativno mladi i dobro
obrazovani, žene, Afro-Ekvadorci i domorodačko stanovništvo“.30 Njegov program, navela
je ambasada, bio je relativno ,,umerena“ verzija onoga što su Čavez i Morales zvali
„socijalizam dvadeset prvog veka“.31U stvari, s obzirom na bauk alternativu punokrvnog
Čavizma, SAD su se, izgleda, prijatno iznenađene koliko je Koreina vlada bila
druželjubiva. Osim radoznalosti, čak je i radikalna ustavna reforma 2008. godine proizvela
slabu reakciju ambasade.32 MMF je, sa svoje strane, pokazao da „nije zaslužio visok stepen
anksioznosti“.33
Među pozitivnim znacima koji su dolazili iz Ekvadora bila je Koreina spremnost za
borbu protiv društvenih pokreta koji su ga doveli na vlast, kao kada su protesti izazvali
isključenje naftovoda. ,,Za razliku od prethodne administracije kada je vlada Ekvadora
poslala timove za pregovore sa zajednicama o dodatnim pogodnostima, Korea šalje snažan
signal da neće podržati proteste koji utiču na ključne prihode koje zemlja ostvaruje od
nafte.“34
Svakako, Koreina „sklonost ka tržišnoj intervenciji“ je bila iritantna. Pozivajući se
na slučaj ograničenja koje je postavljeno na cenu mleka, ambasador je istakao da, iako
76
teško da je to bila ekstremna politika, „nije dobar znak ukoliko ova vrsta kontrole počne
šire da se koristi“35. Poreske reforme koje je administracija sprovodila „oduzimale su dah“
zbog svoje ambicioznosti i neočekivanosti, ali bile su „verovatno, više dobre nego loše“.
Ambasada je ponavljala stavove Ekvadorske biznis klase koja je bila jako kritična prema
nametanju poreza na kretanje kapitala jer bi to dovelo do njegovog odliva. Isto tako je,
pozivajući se na MMF, ukazala da je odluka o zamrzavanju PDV-a, umesto o njegovom
ukidanju, pokazala da je vlada relativno pragmatična.36 Čak i kada je javna potrošnja
dramatično porasla, dostižući četrdeset četiri posto BDP-a u 2013. godini, MMF je bio
relativno milostiv tokom savetovanja ekvadorske vlade, priznajući važnu ulogu javnog
sektora u pokretanju rasta, dok je i dalje zagovarao investicije privatnog sektora.37
Ono što je vlada SAD smatrala konstantno problematičnim, bile su mere koje je
administracija sprovodila, a kojima je bio cilj jačanje nacionalnog suvereniteta nasuprot
njenom uplitanju u neoliberalni model razvoja. Rezultat toga, bilo je povlačenje Ekvadora
iz nekoliko bilateralnih sporazuma,38 uključujući i one sa Sjedinjenim Državama. Ekvador
je napustio Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova,39 sud Svetske banke
formiran 1965. godine da arbitrira u sporovima između država i privatnog kapitala.
Odbacio je molbe velikih kompanija, kao što su Epl i RIM, da ukine carine; 40 Reformisao
je zakon o intelektualnoj svojini da bi podržao pristup lekovima - uključujući lekove protiv
HlV-a - kao vitalni javni interes.41 Važno je, što je odražavajući podršku administracije za
povratak uvoza supstitucija, proizvodnja lekova trebalo je da favorizuje domaće
proizvođače, a ne multinacionalne kompanije.
Prema tome, ono što je američka vlada jedino mogla da uradi u Ekvadoru, umesto
da satanizuje vladu i pruži svoju podršku iza vojnog puča, bilo je da prigovara. Postoje u
depešama pojedini dokazi o lobiranju, tajnom manevrisanju i koordinaciji sa
farmaceutskim poslovnim interesima u vezi sa patentima lekova - iako sa malim krajnjim
efektom. Međutim, u većini slučajeva, ambasada je bila ograničena isključivo na gunđanje.
Što se tiče odbijanja kompanija Epl i RIM, ambasada SAD se mrzovoljno žalila da ove
kompanije, koje su među ,,najlegendarnijim“ u svetu, nisu bile dočekane „raširenih ruku“.
Žalila se da ekvadorski lideri, očigledno nisu bili „zainteresovani za oslobađanje
preduzetničkog duha“, već da imaju ,,kratkoročni“ fokus na „izjednačavanje društva, štiteći
ono što imaju i puštajući strane kompanije u Ekvador pod njihovim uslovima“.42
Na kraju, zbog svog ovog glumatanja i svih upozorenja o Koreinom „tajnom
oružju“ i njegovim „čarobnim rešenjima“ koja su predstavljala ,,katastrofu“ za ekvadorski
razvoj, SAD su morale nerado da priznaju uspeh ove vlade pošto - upravo suprotno od
odlivanja - Ekvador je privukao kapital.43 Odgovor ambasadora i ostalog diplomatskog
osoblja, Korei je svakako bio veoma bombastičan i pun samoopravdanja, ali kada su
napomenuli da je politika vlade bila više ,,praktična“ od njene retorike, bili su lukavi.
Videli su da, ukoliko je administracija zaista imala cilj da se razvije u svetskoj ekonomiji
integrisana pod američkom dominacijom, imala je ograničen prostor za manevar. Odliv
kapitala je stalno navođen kao opasnost - a bilo bi zaista opasno za vladu da osporava
osnovna prava kapitala.
Kao što jeste, reforme odražavaju umerene, progresivne težnje vezane za ono što
ambasada, takođe lukavo, smatra generacijskom smenom u politici Ekvadora. Koliko god
je Korein nacionalizam i blagi reformizam iritirao sklonosti američkih diplomata
školovanih u SAD na doktrini „slobodnog preduzetništva,“ položaj poslovne klase u zemlji
nije bio ozbiljno ugrožen. U vreme pisanja ovog teksta, nastavilo se učešće Ekvadora u
globalnim institucijama kao što su Svetska trgovinska organizacija (WTO) i bliski rad sa
77
MMF-om. Malo je verovatno da će napustiti dolarizaciju, koja je ponudila kontrainflatorni
bedem koji su tražili finansijski investitori. Dugoročni izgledi za investitore SAD čak bi se
mogli i popraviti razvojem autonomne industrijske baze Ekvadora.
Prethodno poglavlje ispitivalo je kako se tortura razvila kao sredstvo imperijalne
discipline i kako je CIA uložila decenije rada pokušavajući da pronađe suptilnije i
efikasnije načine torture, čineći mučenje nepotrebnim. Analogno tome, američka imperija
je razvila daleko suptilniju nauku o dominaciji od svojih prethodnika. Slučaj Ekvadora
pokazuje da, kada se jednom uspostavi tržišna zavisnost i temeljno se institucionalizuje
globalni kapitalizam pod američkom dominacijom, što je Marks jednom nazvao „troma
prisila ekonomskih odnosa“, učiniće mnogo posla sama po sebi.

IMPERIJALIZAM SLOBODNE TRGOVINE

Kada ovce jedu ljude: rezervati u dvadesetprvom veku

Tomas Mor (Thomas More) se žalio u svojoj fikciji Utopija da su ovce počele da
jedu ljude. Kako su se tako blaga stvorenja, „stvorena da budu umiljata, pitoma i da malo
jedu,“ pretvorila u divljake? Mor je okrivio rezervate. Bio je to proces u kom su gospodari,
težeći da zarade novac kroz proizvodnju vune, isterali seljake sa zemlje gde su obično bili
naseljeni. Rezultat je bio sledeći: ljudi su gladovali, dok su ovce pasivno pasle.
Od petnaestog do osamnaestog veka, ogromne površine zemlje, pretvorene su u
privatno vlasništvo. Kao što je ekonomista Karl Polanji (Karl Polanyi) naglasio, da nije
bilo intervencije država Tjudora i Stjuarta u upravljanje opadanjem, socijalna katastrofa bi
bila rezultat koji je mogao biti dovoljan da zbriše veći deo čovečanstva.44 Ovaj proces se
ponavljao iz oblasti u oblast, pošto je sve više životnih područja, koja su prethodno
smatrana opštim, sada komercijalizovano. Prvo su ovce jele ljude, onda su mašine
zagospodarile čovečanstvom. Sada, naš gospodar, sve više postaju informacije.
Godine 2014, Vikiliks je otkrio nacrte dva nejasna ugovora o „slobodnoj trgovini“.
Jedan se zvao Sporazim o trgovini uslugama (TISA)45 - koji se gurao kroz WTO - a drugi
se zvao Transpacifičko partnerstvo (TPP).46 Kao i obično, to su pogrešni nazivi koji se
odnose na sporazume, kao na ugovore o „slobodnoj trgovini“, pošto obim njihovog
delovanja znatno prevazilazi pitanja trgovine. Centralno pitanje u tim nacrtima nije
trgovina već imovina i okolnosti pod kojima se informacije mogu smatrati imovinom.
Poreklo ideje intelektualne svojine proteže se unazad do sedamnaestog veka.
Međutim, tek sa porastom naprednih informacionih i komunikacionih tehnologija, postala
je glavni globalni problem kakav predstavlja danas. Pojava ovih tehnologija poklopila se sa
globalizacijom finansija i trgovine, pojavom transnacionalnih korporacija kao velikim
globalnim akterima i širenjem i razvojem međunarodnog komercijalnog i imovinskog
prava. Ovo su snage koje su napravile intelektualnu svojinu mogućom, u njenom
sadašnjem obliku.
Prava intelektualne svojine u eri interneta postala su moderni oblik pravnog
rezervata - sredstvo kojim se status dragocenog znanja premešta na račun većine koja nema
vlasništvo nad znanjem. Ona su institucionalizovana kroz uzastopne mnde trgovinskih
pregovora i priznata su u globalnim telima kao što su: Svetska organizacija za
intelektualnu svojinu UN (WIPO), WTO (sa sporazumima vezanim za trgovinu
intelektualne svojine ili TRIPs) kao i EU i OECD. Ovakvo stanje stvari niti je neizbežno
niti ,,prirodno“47, ali razgovori na nivou globalnih institucija u velikoj meri su zasnovani na
78
sporazumu između stranaka u pogledu prirodnosti i neizbežnosti intelektualne svojine, uz
razlike koje su u velikoj meri ograničene na pitanja primene.
Jasno je iz procurelih dokumenata da je američka imperija, oličena u SAD kao
trgovinskom predstavniku, vršila pritisak za globalizaciju najgrubljeg tumačenja
postojećeg zakona o autorskim pravima. Deo nacrta TPP koji je procurio preko Vikiliksa, u
središte uključuje poglavlje o pravima intelektualne svojine, koje zahteva zakone koji
kažnjavaju zaobilaženje Tehnologije upravljanja digitalnim pravima (DRM), produžava
uslove autorskih prava i tretira kršenje poslovne tajne kao krivično delo (što potencijalno
može kazniti novinare). Osim tih mera, Vikiliks je naglasio opasnost po zdravstvenu
zaštitu, pošto su Sjedinjene Države navodile prava intelektualne svojine da bi branile
pravno stvaranje veštačkih monopola u proizvodnji i maloprodaji lekova koji spašavaju
živote, uključujući i lečenje raka.48
Nacrtu sporazuma TPP, naravno ne nedostaje sofisticiranost. On prepoznaje da će
privrženost TRIPS-u morati da se promeni u svakoj državi članici priznanjem njihovih
pravnih tradicija i fleksibilnošću pošto je na te metode i taktike potrebno sprovesti ovakve
zakone. Priznaje da će države članice morati da sprovedu određenu zaštitu za pristup
povoljnoj medicinskoj i zdravstvenoj zaštiti, bez kojih bi ugovor mogao biti demokratski
neodrživ. U nekim verzijama sporazuma, to bi moglo značiti davanje ograničenih
izuzetaka pacijentima, tako da bi vlade mogle - u ogranučenom broju slučajeva - dozvoliti
proizvodnju lekova sa niskim cenama u zamenu za autorska prava nosioca patenta. Ipak,
tokom pregovora, dostupnost čak i ove opcije bila je ograničena.49
Sporazum o trgovini uslugama (TISA), koji je vodila koalicija članica WTO na
čelu sa SAD, imao je slične odredbe, tražeći, na primer, da se spreče nacionalne vlade da
primenjuju svoja prava o privatnosti.50 Takođe, podržava privatizaciju javnih usluga -
drugi oblik modernih rezervata - a promoviše ukidanje propisa koji štite ekološke ili radne
standarde. Zemlje koje potpišu TISA bile bi zaključane u svoje postojeće obaveze
liberalizacije i prisiljene da ih prošire, na taj način sužavajući prostor za demokratsko
kreiranje politike.
Kao i kod prethodnih procesa stvaranja rezervata, obećane nagrade su značajne.
Privredna komora SAD pretpostavlja da „isplata... može biti ogromna“ i ,,prilika jednom-
u-generaciji“ za američke kompanije koje se bave uslugama:51 „Uklanjanje barijera u
trgovini uslugama moglo bi povećati izvoz usluga SAD sa osamsto šezdeset milijardi
USD, koliko je sada - više od rekorda iz 2012. godine od šeststo trideset dve milijarde
USD - na čak 1.4 biliona USD“. Komora je balavila. I zaista, sa transnacionalnim firmama
kojima je dat monopol kontrole nad razvojem i prodajom ključnih lekova, tehnologijom i
sadržajem u ime intelektualne svojine i sa američkim kompanijama koje su pozvane da
profitiraju od pružanja javnih usluga, teško je uskratiti im pravo da zadovoljno trljaju ruke.
Ovi ugovori su nejasni, kao i većina takvih dokumenata. Pošto su o njima
nacionalne vlade pregovarale relativno u tajnosti, ugovori se sprovode bez konsultacija.
Smatramo da nama upravljaju prema ovim zakonima, bez obzira što nikada nismo znali
kako ili zašto su nametnuti. To je delimično zbog toga što su takvi ugovori zgodan način
da se zaobiđu demokratski procesi. Na primer, kada je Ministarstvo trgovine SAD želelo
da sprovede oštre zakone koji kriminalizuju zaobilaženje DRM-a krajem devedesetih
godina dvadesetog veka, a nije bilo sigurno u reakciju kongresa na takve predloge, ono je
lobiralo kod trgovinskog predstavnika SAD da ih predložiti na WIPO. Uz pravila koja su
na taj način uključena u obavezujući globalni sporazum, Kongresu bi moglo biti naloženo

79
da ih sprovede u zakon.52 Rezultat je bio Milenijumski zakon o digitalnim autorskim
pravima, koji je odigrao ključnu ulogu u zaštiti intelektualne svojine na internetu.53
Da nije postojao Vikiliks, ne bismo imali na raspolaganju čak ni oskudne
informacije o postojećim reformama. Samim tim, ne bismo imali priliku da protestujemo,
kao stotine globalnih organizacija koje su to uradile kada su otkrića obelodanjena. Kao što
ovi primeri pokazuju, tajnost nije uvek jednaka zaveri. Naprotiv, postoje duboke podele
unutar i između nacionalnih vlada oko toga kako nastaviti i oko ispravnog institucionalnog
mesta za akciju. Procureli sadržaj TPP-a pokazuje kako su SAD smatrale da je teško
mobilisati sporazum na autorskim pravima koje one favorizuju.54 Na sličan način, iako su
mnoge politike zastupljene u međunarodnim sporazumima vodile moćne poslovne
koalicije - TRIPS je bio izraziti primer - ne postoji jednostavno premeštanje između
poslovnog konsenzusa i vladine politike. Odredbe TPP-a su kontroverzne sa nekim
elementima farmaceutske industrije, dok se, u celini, može očekivati da će profitirati od
njih: proizvođači generičkih lekova izvlače svoje prihode uglavnom iz proizvodnje i
maloprodaje nebrendiranih verzija brendiranih lekova i direktno su ugroženi širenjem
monopolističkih prava velikih farmaceutskih kompanija.56
Nije neophodno da postoji savršeni spoj između komponenti ove novonastale
globalne arhitekture. Na primer, jedan od razloga zašto američki političari guraju TPP je
zato što se WTO smatra previše otpornom na određene programe koje favorizuju
investitori iz SAD.57 Ovi nacrti sporazuma, štaviše, stoje u dugom nizu neuspelih
sporazuma i propalih pregovora, od Multilateralnog sporazuma o investiranju (koji je
odbačen nakon javnog protesta koji je doveo Francusku do sanacije 1998. godine) do
Trgovinskog sporazuma protiv falsifikovanja ACTA (koji se raspao 2012. godine nakon
što ga je evropski parlament odbacio). Ne postoji ništa neumoljivo u njihovom uspehu.

Sanacija banaka, globalizacija finansija

Jedan od najšokantnijih aspekata finansijskih usluga koje su pridodate TISA, koji je

distribuirao Vikiliks, je da pokazuje da najdublja svetska ekonomske kriza od Velike
depresije nije učinila ništa da promeni finansijsku ortodoksnost vodećih svetskih država.
Američka imperija se očigledno i dalje zalaže za iste finansijske regulatorne modele kao
što je bilo u danima „zlatne ekonomije“, kada je Vol strit bio u ekspanziji, a internetu se
još uvek pristupalo preko telefonske linije (Dial-up). Kako je ovo neobično: banke je brzo
uhvatila panika i, poput Danaidinih krčaga, prosipale su javni novac onoliko brzo koliko se
novca ulivalo. Sada, pošto su ih podigle na noge agresivne državne intervencije, one su
povratile kontrolu. Kao što se generalni sekretar Međunarodne konfederacije sindikata
požalio: „Vlade pregovoraju o finansijskim regulativama u tajnosti, umesto da se prihvate
nedovršenog regulativnog zadatka koji je pokrenuo aktuelnu globalnu ekonomsku krizu
2007. godine. To prkosi uverenju da su one, zapravo, planirale da pomognu bankama koje
su već bile „prevelike da bi propale“ i drugim finansijskim konglomeratima da se
prošire“.58
U TISA, SAD i njeni saveznici pokušavaju da izgrade sporazum po modelu koji je
ranije sadržan u prilogu Opšteg sporazuma o carinama i uslugama iz 1994. godine i u
Sporazumu o finansijskim uslugama iz 1999. godine: model GATS finansijske regulative.
To su, kao što je Džejn Kelsi istakla u analizi za Vikiliks, iste države koje su razvile
probankarske propise koji su od suštinskog značaja u omogućavanju globalnog
finansijskog kraha - i iste države koji su blokirale pokušaje da se preispitaju globalna
80
pravila o finansijama u WTO nakon što se to dogodio. Oni sebe nazivaju Stvarno dobrim
prijateljima usluga - u ovom slučaju, termin ,,usluge“, znači finansijske kompanije. I
njihovo prijateljstvo je dobro služilo finansijskoj industriji, pomažući da se osigura da Vol
strit ostane isto toliko dominantan danas kao što je bio kada je lobirao države da usvoje
Sporazum o finansijskim uslugama WTO 1999. godine.59
Osnova ranijeg dogovora je bila je da se „stavi pod ključ“ liberalizacija finansijskih
tržišta, na taj način ubedivši potpisnike da postupno uklone zakone i ograničenja koji štite
njihove bankarske i industrijske sektore. Model GATS zahtevao je od država članica, na
pragmatičan način koji je bio razuman u domaćem kontekstu, da vrate sva ograničenja na
finansijska ulaganja koja bi se razumno mogla izostaviti. Pošto je pokrivao oko devedeset
posto globalnih finansija prihodima, njegov posao je uglavnom bio da integriše ekonomiju
globalnog Juga - tamo je bilo relativno malo trgovinskih barijera između SAD i EU. S
obzirom na to da je potpisan ubrzo nakon velikog finansijskog kraha u jugoistočnoj Aziji,
ovaj sporazum je doneo neku prodaju. Ali ključni sastojak debakla elite, koji je doveo do
„kreditne krize“ i globalne depresije jeste izuzetni kulturološki uspeh kapitalizma u doba
neoliberalizma.
Finansije je trebalo shvatiti kao pravo oličenje kapitalizma i bile su povezane sa
vrlinama inovativnosti, dinamičnosti i čarima agresivnosti izazvane testosteronima i
preuzimanjem rizika. Sa velikim rizicima, na kraju krajeva, došla je velika nagrada. A
zemljama na Jugu je rečeno da, ako otvore svoja finansijska tržišta, tokovi ,,vrućeg“ keša
će pokrenuti njihove spore ekonomije. Takve tvrdnje, bile su samo puste bajke: veći deo
tokova novca u finansijskim tržištima nema nikakve veze sa pokretanjem investicija u
proizvodnom sektoru. To su opklade - veoma razrađena i rizična kockarska sredstva,
pomoću kojih se investitori nadaju da će napraviti proviziju. A s obzirom na to da se novac
ne materijalizuje ni iz čega, magijom, on mora dolaziti iz prihoda koje pokreću
produktivne investicije. Dobiti od investiranja, na primer, u tržišta kapitala, u suštini su
odliv produktivnih investicija. Postoji svakako malo empirijskih dokaza o vezi između
finansijske ,,inovacije“ i poboljšanog rasta.60 Ali obećanja o rastu su bila veoma
zavodljiva.
Ipak, ovde se dešavalo mnogo više od samog zavođenja. Značajne poslovne grupe
na globalnom jugu su bile spremne na korist od liberalizacije. Smatrale su kako su
ograničene zaštićenim domaćim tržištem i kontrolom kapitala i da su limitirane
smanjenjem dobiti od industrijskih investicija. Oslobođenje i rast finansija, kao i
privatizacija, ponudili su velike prihode bez presedana investitorima koji su mogli to da
iskoriste. Ovo je bio značajan faktor u „strukturalnom prilagođavanju“ zemalja na jugu.
Nije samo bilo reči o tome da MMF koristi dug kako bi manipulisao slabim vladama. Iste
države Trećeg sveta koje su kroz Generalnu skupštine UN progurale Povelju o
ekonomskim pravima i obavezama država 1974. godine, koja nalaže korišćenje
nacionalizacije i eksproprijacije za rešavanje ekonomskih poremećaja i socijalnih
nejednakosti, već su napustile ove strategije do sredine osamdesetih godina.
Od tada, rasprava se odnosila na brzinu i pravo vreme reformi koje su imale za cilj
da otvore tržišta, uklone prepreke kao što su finansijska ograničenja i radni učinak i da
dozvole stranom kapitalu pristup domaćim resursima.61 Ukidanje ovih mera predstavljalo
bi značajan gubitak za investitore u tim ekonomijama, što bi dovelo do odliva kapitala i
valutne panike. To, samo po sebi, predstavlja značajan podsticaj i disciplinski mehanizam
koji je držao većinu zemalja na istoj putanji, ka sve većoj liberalizaciji i integraciji u
svetsku ekonomiju.
81
 Takođe, treba uzeti u obzir i promenjivi položaj banaka. Proizvod finansijalizacije
je to da kreditnu sposobnost država sada u potpunosti određuju finansijska tržišta, a
posebno agencije za procenu kreditnog rejtinga. „Velike tri“ agencije - Standard i Pur
(Standard & Poor), Mudi (Moody) i Fitč (Fitch) - čine oko 90 procenata kreditnog rejtinga
globalnog tržišta. Vladina istražna komisija o finansijskoj krizi smatrala je da su njihove
aktivnosti pre kraha bile „ključne u omogućavanju finansijskog topljenja“, „bitni zupčanici
na točkovima destrukcije“62 - uglavnom zbog njihove pozitivne ocene hipotekarnih hartija
od vrednosti, čija je osnovna nesigurnost ubrzala krah. Ipak, ove agencije su funkcionisale
i dalje funkcionišu, kao ključni regulatorni mehanizam u globalnim finansijama. Štaviše,
pošto im je sedište u Njujorku, one su odgovorne vladi SAD. Kao i sve finansijske
institucije, njihove funkcije i mogućnosti su proizvod regulativa i političkog autoriteta.
Pored ovih agencija, banke Vol strita su postale strateški nervni centar ne samo
finansijskog kapitala, već i svetske ekonomije. U Sjedinjenim Državama, između 1973. i
2007. godine, kao rezultat politički vođenih promena u domaćoj i globalnoj ekonomiji,
finansijska dobit je porasla sa šesnaest posto na četrdeset jedan posto od ukupne dobiti u
ekonomiji SAD.63 Vol strit je činio nešto više od trećine ukupnih globalnih finansijskih
transakcija. A sa ekonomskom težinom dolazi intelektualna moć. Banke pružaju tehničku
stručnost, obuku, pravno znanje i profesionalne diskurse da se finansijske zajednice
organizuju. One sastavljaju ekonomski savet koji vlade prate i distribuiraju informacije
koje određuju medijsko izveštavanje. Na vrhu bankarskog sistema SAD su, naravno,
Federalne rezerve, koje su postale tačka visoke klase u ekonomskom istraživanju.64
Američke finansije su, stoga, izuzetno dobro postavljene da sačuvaju svoju poziciju u
svetskom sistemu, brane svoje interese protiv demokratskih redukcija i vuku napred
integraciju i institucionalizaciju međunarodnih tržišta od kojih imaju profit.
Trajnost modela GATS, zato je manje iznenađujuća nego što se čini. U kontekstu
ukupne reakcije na krah vlade SAD i njenih saveznika, jasno je da je glavni cilj
zakonodavstva, nakon kraha, da sačuva sistem što je više moguće. Jedan od prvih koraka
koje je vlada SAD preduzela bio je da sazove ekonomije G20 i uspe da ih obaveže da ne
donose one vrste ograničenja trgovine i tokova kapitala koje su nacionalne ekonomije
preduzele kao odgovor na Veliku depresiju. Preuzimanje značajnih ovlašćenja da
interveniše na tržištima od strane država, upravo suprotno od suprotstavljanja ovoj
tendenciji - to ju je pojačalo. Banke su sanirane u zamenu za izuzetno male promene sa
nihove strane. Vlada je preuzela sav rizik od „toksičnih dugova“, položila sve finansije i
dozvolila privatnom sektoru da odredi cenu sredstava. Kao što su vladini zvaničnici u više
navrata insistirali, svaka reforma morala je da se realizuje u saradnji sa bankarima, na taj
način postavljajući ograničenja na ono što se realno moglo učiniti. Tim finansijskim
institucijama koje su bile nacionalizovane bilo je dozvoljeno da rade kao privredni subjekti
na dohvat ruke vladi i uglavnom su se vratile u privatni sektor, kada su postale profitabilne.
Novi propisi su bili skromni. Imali su za cilj veću transparentnost i u određenoj meri
ograničenu zaštitu potrošača. Međutim, nije bilo novih ograničenja o veličini bankarskih
rezervi, nije bilo namere za reformom agencija za procenu rejtinga i nije bilo pokušaja da
se vrati neka vrsta teže regulatorne strukture koju je predstavio Glas-Stigal (Glass-Steagall)
u Sjedinjenim Državama.65
Centralno mesto dolara i Vol strita u globalnom sistemu, daje preveliku političku
prednost Vašingtonu da zadovolji svaki svoj apetit - što je značilo ne samo pokoravanje
banaka, već i reformu institucija globalne trgovine i same američke savezne države. Ipak,

82
priroda globalnog finansijskog kraha i njegovi odjeci ukazuju na veoma uznemirujuću
istinu o imperiji.
Kriza koja je proizašla iz bankarskog kraha SAD, bila je globalna. Nije pogodila
samo Siti (City of London), sa kojim američke banke imaju snažne transatlantske veze, a
koji efikasno deluje kao ofsor raj za investitore SAD - ponekad pod nazivom
,,Gvantanamo“, zato što bi se neko mogao izvući sa stvarima koje nisu bile dozvoljene na
američkom kopnu.66 Gadno je pogodila evrozonu i ubrzala niz kriza „suverenog duga“
koje su umalo potopile jedinstvene valute. Takođe je pogodila istočnu Aziju, bez obzira na
nadu da će taj region biti u mogućnosti da izbegne oluju.
Ovo je dokaz obima ekonomskog prožimanja koji je već razvijen i do koje mere
ostatak sveta zavisi od američke ekonomije. To je, takođe, vrlo dobar razlog zašto, nakon
najgore ekonomske krize iz 1930.godine, SAD i dalje mogu da vode široku koaliciju
država pošto vrše pritisak na dalje učvršćivanje „vašingtonskog konsenzusa“.
Dominacija Vol strita podseća na britansku dominaciju svetskom trgovinom u
devetnaestom veku, zato što američki interesi postaju na neki način sinonim za svetske
interese. Ako on padne, svi padamo sa njim.

83
 4. INDEKSIRANJE IMPERIJE

Sara Harison (Sarah Harrison)

ŠTA JE PLUSD?

Javna biblioteka diplomatije SAD („The Public Library of US Diplomacy“), ili

,,PlusD“, je veoma velika i svakim danom sve veća, zbirka internih dokumenata Stejt
departmenta koje je Vilkiliks objavio u pretraživim arhivama. Biblioteka je počela sa
radom 2010. godine i u vreme pisanja sadržala je 2.325.961 pojedinačni dokument, koji se
sastoje od oko dve milijarde reči, obuhvatajući tri zbirke depeša: Kejblgejt, Kisindžerove
depeše i Karterove depeše. Odeljenje za inostrane poslove vlade SAD je Stejt department.
Zadatak Stejt departmenta je da nadgleda ambasade i konzulate SAD u celom svetu. Sve
ambasade ili konzulati imaju prepisku sa Stejt departmentom u Vašingtonu DC,
razmenjivanjem međusobnih dnevnih telegramskih izveštaja ili ,,depeša“, koristeći
poseban sistem elektronske komunikacije.
Plus D u okvim toga sadrži publikaciju Vikiliksa poznatu kao Kejblgejt: zbirku
depeša Stejt departmenta koje je Vikiliks objavio 2010. i 2011. godine. Sam Kejblgejt se
sastoji od 251.287 depeša, što ukupno čini 261.276.536 reči. Kada bi se štampao u
standardnoj veličini fonta, Kejblgejt bi formirao red dug više od šest hiljada kilometara - a
to je udaljenost do centra Zemlje. Depeše imaju u proseku hiljadu trideset devet reči i
otkrivaju detaljne interne informacije o radu dvesta sedamdeset četiri američke ambasade i
konzulata, kao i njihovu aktivnost u okviru zemalja domaćina.
Vikiliks je specijalizovan za izdavaštvo, odabir i osiguravanje jednostavnog
pristupa svim onlajn arhivama sa informacijama koje su cenzurisane, potisnute ili koje će,
verovatno, biti izgubljene. Razumevanje našeg istorijskog zapisa omogućava
samoopredjeljenje. Objavljivanje i obezbeđivanje jednostavanog pristupa svim arhivima, a
ne samo pojedinačnim dokumentima, ključno je za očuvanje ovog istorijskog zapisa. Od
objavljivanja Kejblgejta, Vikiliks kontinuirano radi na tome da od Plus D napravi
najkompletniju onlajn arhivu Odeljenja za državne dokumente SAD, dodajući svake
godine u biblioteku nove dostupne depeše i druge dokumente iz sistema komunikacije Stejt
departmenta. Ovoj arhivi može se pristupiti kroz niz specijalno razvijenih interfejs
pretraživača na https://wikileaks.org/plusd.

KAKO ČITATI DEPEŠE

Odakle da počnem? Verovatno je prvo pitanje za svakoga ko radi istraživanje jedne

od ozbiljnih tema u depešama. Iskustvo je pokazalo, pravi odgovor je: Ne počinji
traženjem određenih stvari.
Zbog onoga što predstavlja - arhiva Ministarstva inostranih poslova - PlusD je
bogata riznica informacija o zemljama, glavnim međunarodnim i domaćim ličnostima,
političkim strankama, događajima, politici, procesima, trendovima i razvoju. Postoji
prirodno iskušenje da se ,,minira“ PlusD: razmišljati o posebno značajnim temama koje
sadrže vesti, zatim, iskopati uski prolaz kroz ogromnu količinu informacija da bi se

84
pronašle depeše u kojima se spominju samo ti sižei i tretirajući ih kao autoritet u vezi sa
navedenom temom. Većina ranih reportaža o depešama u mejnstrim medijima je urađeno
na ovaj način.
Ovakav pristup nije nužno zloupotreba depeša - postoji obilje informacija u njima
koje odgovaraju ovoj vrsti pitanja. Generalno, čitanje depeša na ovaj način rezultiraće
njihovim površnim razumevanjem, kao i površnim razumevanjem predmeta istraživanja.
Zato što postoji toliko informacija u PlusD-u, lako je pronaći informacije koje potvrđuju
vaše polazne stavove kao istraživača, s tim da ćete videti samo ono što hoćete da vidite.
Ukoliko želite da izbegnete ove zamke, morate osmisliti strategiju čitanja, od samog
početka.
Prvo, pokušajte da steknete dobar osećaj za to kojom vrstom materijala raspolažete.
Depeše nisu pisane da bi opštoj čitatalačkoj publici osigurale trenutne informacije o nizu
poverljivih tema. Umesto toga, one su sredstvo koje Stejt department koristi za
komunikaciju sa samim sobom - nusproizvod dnevnog rada ambasada širom sveta.
Originalni način na koji se mogu čitati, podseća na ažuriranju prethodnih dokumenata, u
kontinuiranom nizu.
Ovo daje dokumentima karakteristike koje moramo imati na umu, ako želimo da ih
pravilno razumemo. Prvo, autori depeša su diplomate: oni su stručnjaci u međusobnoj
komunikaciji, a to znači da se podrazumeva veliko predznanje koje poseduju. Često, da bi
se razumela depeša, potrebno je razumeti ono što nije rečeno, već je ostavljeno implicitno.
U tom slučaju, neophodno je pročitati i druge depeše kao bi se dobila šira slika.
Drugo, depeše su epizodične. Svaka od njih je deo niza depeša tokom vremena,
koja izveštava kako se - po najboljem saznanju autora - situacija odvija u dotičnoj zemlji.
Ne uvažavajući dinamičnu prirodu tema u depešama, kao i činjenicu da autori često rade s
nepotpunim poznavanjem tematike, lako je propustiti bogat istorijski uvid koji dokumenti
nude.
Očigledan lek za to je da se čita opširnije oko teme koju želite da istražite i da se
što je moguće više upoznate sa dokumentarnim kontekstom te teme. Ako se istraživanje
fokusira na određene zemlje, dobar način da se to uradi jeste da se uzmu depeše sa
najvišim stepenom poverljivosti za tu zemlju (koja će biti mali podskup) i da se pročitaju
hronološki. Ukoliko čitate o određenom događaju, pobrinite se da definišete razdoblje koje
pokriva taj događaj i pročitajte sve depeše iz iste ambasade u navedenom vremenskom
periodu. Ako je tema fokusirana na nekoliko ključnih riječi, kao što su određena ličnost ili
goruće pitanje u depešama poput „vanrednog izručenja“ ili „genetički modifikovanih
organizama“, postarajte se da kada jednom locirate depeše koje odgovaraju vašim
interesovanjima u toku pretraživanja, takođe skenirajte i depeše sa srodnim pitanjima i
temama - naravno, čitajući opširno unutar tih pretraživanja. Pokušajte, da čitate i druge
depeše koje su poslate, otprilike, u isto vreme. Shvatanje da vlada SAD aktivno lobira kod
stranih vlada da podstaknu deregulisanje GMO je uski pogled. Razumevanje kako se ova
politika razvija tokom vremena i kako se to povezuje sa drugim dugoročnim diplomatskim
ciljevima Vašingtona u toj zemlji, daje šire razumevanje i to će pri svakom čitanju pružiti
informacije o sličnim temama.
Pobrinite se da u svakom trenutku kritički održite distancu u odnosu na dokument.
Kada je Njujork tajms ponudio pregled depeša, napomenuo je da su depeše uglavnom
potvrdile postojeći dominantan pogled na SAD kao dobronamernu supersilu, koja
podržava američke vrednosti i zalaganje za ljudska prava u inostranstvu. Ovo nije
iznenađenje, ako uzmete u obzir da Njujork tajms deli istu ideologiju američke izuzetnosti,
85
koja je obavezna u Stejt Departmentu. Kao proizvod diplomatske zajednice SAD, depeše
će odražavati pristrasnost i ideologiju američke vlade, vladinih službenika i njihove težnje
širom sveta. Važno je uvek sa oprezom posmatrati koliko ideologija oblikuje sadržaj:
eufemizmi, klišei i način na koji su sporna pitanja ili skrivena na vidnom mestu ili u
potpunosti izostavljena.
Na primer, koncept da naftne korporacije SAD imaju pravo da izdvajaju i izvoze
prirodne resurse Venecuele i Libije bio bi previše drzak da bi ga diplomate SAD
eksplicitno podržavale. Stoga, to je preformulisano u depešama kao „nacionalizam
resursa“, kako bi izgledalo da je loša stvar kada vlada Venezuele odluči da su prirodni
resursi Venezuele prvenstveno njena korist. Samo čitanjem u širem kontekstu, moguće je
razumeti celovite posledice pojma kao što je „nacionalizam resursa“ i kako je on uključen
u spoljnu politiku SAD. Jedino na taj način je moguće pročitati ono što je između redova.
Osim toga, pristrasnost diplomatskog kora SAD nije monolitna. Politika i dogme se
vremenom menjaju, a u depešama možete videti kako diplomate menjaju i dopunjuju svoj
jezik sa promenom perspektive - biranjem da posmatraju institucionalne tabue ili da
povlađuju novim opsesivnim politikama koje dolaze iz Vašingtona. Različite
administracije najavljuju različite prioritete i težišta. Na primer, vreme Bušovog i
Obaminog predsedavanja vrlo dobro je pokriveno u dokumentima.
Osim pristranosti i ideologije, važno je zapamtiti da određene informacije u
depešama mogu biti i netačne. Ponekad će izveštaji odražavati nepotpune informacije;
ponekad će diplomate učestvovati u špekulacijama za koje će se kasnije ispostaviti da su
neosnovane i ponekad će ono o čemu izveštavaju biti jednostavno pogrešno. Ali ove
depeše su još uvek važne, jer pružaju pravu evidenciju o tome koji su se podaci, u to
vreme, slali u ambasade ili iz njih.

KAKO SE SNALAZITI SA DEPEŠAMA

Kao i kod svakog drugog specijaliziovanog dokumenta, postoje neke stvari o

depešama koje je važno razumeti, kako bi ih čitali pravilno.
Prvo, metapodaci. To je ono što depeša govori o sebi: njen jedinstveni referentni
broj, datum, odakle dolazi, kojih se tema dotiče, na koje se ostale depeše odnosi, stepen
njene poverljivosti, upravljanje ograničenjima i ostale specifične informacije. U arhivi
PlusD, obradili smo metapodatke svakog dokumenta, postavljajući ih u posebnoj kutiji na
vrhu svake depeše. Za svaku klasu metapodataka, možete kliknuti na polje koje se odnosi
na ove podatke da biste videli više informacija. Možete, na primer, kliknuti na poverljivost
i pročitati više informacija o šemi poverljivosti i kako se to odnosi na depešu koju čitate.
Takođe, možete odabrati da vidite „sirovo zaglavlje“ - metapodatke kakvi su bili pre nego
što smo ih obradili. Sva ove polja mogu se pojedinačno pretraživati u PlusD interfejsu za
pretraživanje.
Svaka depeša ima naslov teksta, na primer, „EGIPAT: OPKOLJAVANJE GAZE:
31. DECEMBAR“, datum i vreme koje je tačno u minut. Na primer „1. januar, 2009.
godine 02: 45 (četvrtak).“ Svaka depeša ima službeni referentni ID koji joj je dodelio Stejt
Department, jedinstveni referentni broj koji se odnosi isključivo na određenu depešu. To je
obično u obliku ,,09CAIRO1“. Prve dve oznake, ,,09“, odnose se na godinu u kojoj je
depeša poslata: 2009. Sredina ID depeše označava poreklo (ambasada SAD u Kairu). Dok
se poslednje oznake odnose na redni broj depeše u toj godini (u ovom slučaju, to je prva
depeša 2009. godine: ,,1“). U nekim slučajevima, referentni ID sistem Stejt departmenta
86
može da se pokvari i tada depešama daje dupla imena. U PlusD-u, stvorili smo kanonski
ID koji osigurava da sve depeše imaju jedinstveni identifikator u svim skupovima
podataka, ispravljajući sva pogrešna dupliranja koja je napravio Stejt department. Ovaj
kanonski ID je stvoren od originalnog ID dokumenta i dodavanjem na kraju, praćen
napomenom Vikiliksa za različite skupove podataka: Kejblgejt = a, Kisindžerove depeše =
b, i tako dalje. Za ID dokumente koji su duplirani u izvornim skupovima podataka,
možemo nabrojati svaki duplikat - Na primer, 1976WARSAW05657_b2 je drugi
dokument sa ID Stejt Departmenta u Kisindžerovim depešama.
Kao i većina vladinih agencija, Stejt department koristi poverljivost da ograniči
pristup informacijama, na osnovu principa „potrebno je da zna“. Depešama se dodeljuje
stepen poverljivosti, u zavisnosti od toga koliko su osetljive, a samo ljudi s odgovarajućom
,,dozvolom“ mogu čitati te depeše. Što je viši stepen poverljivosti, to je manji skup ljudi
kojima je dozvoljen službeni pristup. Neke depeše imaju stroga ograničenja, kao što je
,,NOFORN“, što znači da mogu biti pokazane samo državljanu SAD ili biti „SAMO ZA
SLUŽBENU UPOTREBU.“ Kejblgejt set, na primer, ne sadrži nikakve depeše sa najvišim
stepenom poverljivosti („STROGO POVERLJIVO“), ali sadrži depeše sa svim stepenima
poverljivosti ispod ovog. Postoji četiri hiljade trista trideset depeša klasifikovanih kao
TAJNA//NOFORN. Postoji 11.322 klasifikovanih kao TAJNA. Oko 4.678 depeša je
klasifikovano kao POVERLJIVO//NOFORN, a 97.070 kao POVERLJIVO. Zatim, 58.095
depeša je označeno NEKLASIFIKOVANO//SAMO ZA SLUŽBENU UPOTREBU, a
75.079 kao NEKLASIFIKOVANO. Većina ambasada ima depeše unutar svake
klasifikacije o poverljivosti.

Slika 1: Učestalost depeša Stejt departmenta SAD između 1999. i 2009. godine

Stepen poverljivosti se ne mora izjednačavati sa značajem ili „vrednošću vesti“.

Čak i ako je depeša označena kao ,,TAJNA//NOFORN“, to ne znači da će informacije
sadržane u njoj biti senzacionalnije ili zanimljivije, nego da su sadržane u dokumentu sa
nižim stepenom poverljivosti. Razlog je, normalno, dat s obzirom na to zašto je određenoj
depeši dodeljen taj stepen poverljivosti. Razlozi često uključuju činjenicu da se depeša
bavila prošlim aktivnostima, na primer, bezbednošću komunikacija ili sadrži podatke koji
će biti neprijatni ako se otkriju, bilo za vladu SAD ili vladu domaćina. Sadržaj ovih depeša
ponekad može izgledati prilično beznačajno, a poverljivost im je određena samo zato što je
formalno nužna. Međutim, naći će se druge depeše iz tog razdoblja, možda i sa nižim
stepenom poverljivosti - ili čak bez oznake o poverljivosti - koje sadrže važne komentare
visokih diplomata. Komentare koji rasvetljavaju perspektivu SAD o nacionalnom pitanju
ili nagomilana otkrića od istorijskog značaja i daju važan uvid. Stoga je važno ne
pretpostavljati da najniži stepen poverljivosti označava najniži stepen političkog značaja.
Ponekad se strane diplomate ne pridržavaju strogo šeme o poverljivosti. Posebno u
nekim od manjih ambasada ili ne postoji program za šifre STROGO POVERLJIVO ili se

87
koristi tako retko da su oportunitetni troškovi u vezi sa njihovim korišćenjem podstakli
diplomate da idu prečicom. Tako je informacija, koja bi po svim pravilima trebalo da ima
visok stepen poverljivosti, data u depešama sa nižim stepenom poverljivosti.
Svaka depeša je obično označena jednom ili sa više „OZNAKA (TAGS)“.
,,OZNAKE“ se odnose na „Analizu saobraćaja na osnovu geografije i predmeta“(Traffic
Analysis by Geography and Subject). Ovaj sistem kategorizacije, sa više uspeha je
sprovodio Stejt department 1973. godine za grupne depeše, u skladu sa njihovim
predmetom i geografskim značajem. OZNAKE se kreću od kodova zemalja (,,GR“ za
Nemačku, ,,IZ“ za Irak i tako dalje) do kodova organizacija (,,AEC“ Komisija za atomsku
energetiku“, ,,DOD“ za Ministarstvo odbrane i tako dalje), kodova programa (,,KCIP“ za
Zaštitu kritične infrastrukture, ,,KMPI“ za Inicijativu za bliskoistočno partnerstvo i tako
dalje) i kodova predmeta (,,PROP“ za Politička pitanja - Propaganda i psihološke
operacije, ,,PREL“ za politička pitanja: Spoljno političke odnose i tako dalje). Vikiliks je
istraživao akronime i sve ih proširio, tako da se mogu čitati bez konsultovanja ključa. Sada
možete kliknuti na svaku oznaku da biste videli druge depeše za koje je prikačena.
Kompletan spisak OZNAKA akronima se mogu naći na http ://wikileaks. org/plusd/about-
ta.
Pazite na ,,reftel“, koji predstavlja unutrašnji sistem citata za depeše. Ako depeša
koju čitate koristi reč ,,reftel,“ ona se poziva na prethodnu depešu u kojoj je tema
dopunjena. Normalno,“ refteli“ su navedeni na vrhu tela depeše. Ukoliko je reftel jedna od
depeša koje se nalaze u PlusD skupu podataka, trebalo bi da bude hiperlinkovan i trebalo bi
da ste u stanju da čitate reftel jednostavnim klikom na njega. Slediti nit reftela, često je
koristan način da se stekne potpun utisak o događajima ili temama kojima se bavimo preko
postojećih depeša.
Telo svake depeše je mnogo jednostavnije. Depeše su podeljene u numerisane
paragrafe. Depeše su obično u obliku izveštaja o sastanku ili razgovoru koji se dogodio
unutar diplomatskih prostorija, ili kao deo zvaničnog poslovanja diplomatske misije.
Komentar je često uključen između zagrada, pored glavnog izveštaja. Prvi pasus je,
normalno, rezime depeše. Ostatak depeše ulazi u više detalja. Depeše obično potpisuje
jedan od visokih zvaničnika u diplomatskoj misiji: ambasador, otpravnik poslova, politički
službenik, konzul ili drugi službenik koji je odgovoran za određeni skup zadataka. Ali ovo
je samo formalnost i potpis pojedinca ne znači da je ta osoba zapravo pročitala depešu.
Mnoge depeše počinju s kratkom napomenom kojom objašnjavaju koji je zvaničnik u
ambasadi ili konzulatu klasifikovao depešu i zbog čega.
Tokom čitajnje depeša iskrsnuće neki nepoznati termini i akronimi, kao što su
,,POLOFF“, (politički zvaničnik) i ,,SIPDIS“ (SIPRNet distribucija). Vikiliks je sastavio
sveobuhvatnu bazu podataka koja objašnjava poznate termine na http://WikiLeaks.org/
plusd /tags da bi pomogao istraživačima da razumeju informacije u datom kontekstu.

KAKO PRISTUPITI PLUSD-u

Najbolji način za čitanje depeša Stejt departmenta koje je objavio Vikiliks je preko
našeg posebnog interfejsa za pretraživanje na http://wikileaks.org/plusd. Nemoguće je
ovde pružiti sveobuhvatan pregled alata za pretraživanje koji su dostupni na PlusD-u, ali
potpuna uputstva su dostupna na veb stranici. Pretraživači mogu da biraju koju će
kolekciju pretraživati (Kejblgejt, Kisindžerove depeše i tako dalje, ili više odjednom) i
mogu da biraju pretragu unutar određenog vremenskog razdoblja, specifičnog geografskog
88
područja, specifične ambasade ili konzulata, a u okviru određenog stepena poverljivosti,
među mnogim drugim poljima i alatima koji su dostupni za precizno traženje i
pretraživanje. Na primer, PlusD će generisati grafikon iz svakog termina pretraživanja,
pokazujući učestalost pojave tog termina za pretragu u čitavoj PlusD bazi podataka.
To omogućava korisnicima da ograniče svoje pretrage u odnosu na polja iz
metapodataka depeša. Neki od najzanimljivijih su oni manje poznati. Polje kancelarija se
odnosi na određenu kancelariju ili biro unutar Stejt departmenta, iz koje ili u koji je depeša
poslata, bilo da se na nju gleda kao na ,,akciju“ Stejt departmenta (,,ka“) ili je nastala u
Stejt departmentu (,,iz“). Ovo polje omogućava istraživačima da suze rezultate pretrage za
određenu oblast (na primer, sužavanje pretrage dokumenata ka ili iz Odbora za okeane i
atmosferu, za nekoga ko istražuje komunikaciju DOS-a o ribarstvu) zatim, da bolje
razumeju kako se Stejt department bavi određenom temom (na primer, ukoliko se
istraživanje teme o kojoj se rapravlja u depešama šalje konkretno Birou obaveštajne službe
i istraživanja, to omogućava da do tančina razumemo kako Sjedinjene Države gledaju na
ovu temu).
Postoje neka polja koja se mogu pretraživati u PlusD-u koje kolekcija Kejblgejt ne
evidentira. Na primer, Stroga ograničenja. Polje Stroga ograničenja daje detaljnije
objašnjenje o tome kome je dozvoljeno, a kome nije da vidi svaki dokument, preko i iznad
stepena poverljivosti koji bi osoba trebalo da ima, navodeći dozvoljeni raspon distribucije.
Na primer: Samo ekskluzivna distribucija (EXDIS), što ukazuje na „krajnje ograničeno
širenje.“ Da bi pripremio ovo polje za PlusD, Vikiliks nije samo izvadio polje iz
metapodataka dokumenta, nego i pretražio sirove podatke depeše za reč ,,Čiroki“, koja se
pojavljuje dve hiljade dvesta osam puta u Kisindžerovim depešama i hiljadu dvesta
šezdeset tri puta u Karterovim depešama, a izdvojena je ova, kao jedna od mogućih strogih
ograničenja u pretraživanju. ,,Čiroki“ je rezervisana za poruke koje uključuju državnog
sekretara i samo visoke zvaničnike Bele kuće. Izraz je nastao tokom šezdesetih godina
dvadesetog veka, kada ga je državni sekretar Din Rask (Dean Rusk) nazvao po okrugu
Čiroki u Džordžiji, gde je rođen. Zbog ograničene distribucije depeša za vreme ovog
strogog ograničenja, redak je i važan dodatak mogućim unosima u ovo polje, koje se može
pretraživati samo u Plus D-u.
U Plus D-u interfej „tekst i polje za pretraživanje“ olakšava traženje i pretragu kroz
sedamnaest različitih polja, uključujući dodatna objašnjenja o tome što znače skraćeni
unosi u svako polje. Ostali interfejsovi koji su dostupni u PlusD-u za pretragu arhive
uključuju mapiranje pojave pojedinih reči tokom vremena i pregled učestalosti
,,OZNAKA“ koje su korišćene u dokumentima. Ovo mnoštvo alata omogućuje svim
vrstama pretraživača da imaju potpun pristup arhivi PlusD-a kako za širu, tako i za užu
pretragu.
Vilkiliks objavljuje poverljive ili na drugi način prikrivene dokumente i arhive od
2006. godine. Ovo nisu samo depeše, već raznoliki izbor dokumenata - od internih vojnih
izveštaja i vladinih dokumenta do prikrivenih studija i istraživačkog rada, filtriranih
internet listi i internih bankovnih dokumenata. Namenska mašina za globalno pretraživanje
za svaki pojedinačni dokument koji je objavio Vilkiliks, može se naći na
https://search.wikileaks.org. Uputstvo za upotrebu mašine za globalno pretraživanje
potražite na https://search.wikileaks.org/info.
Od kraja 2012. godine uključili smo alatku koja dozvoljava čitačima da markiraju
delove depeša koje smatraju najinteresantnijim i da povežu (link) ostale korisnike interneta

89
direktno sa tim materijalom. Marker se može pronaći u donjem desnom uglu na ekranu
čitača Plus D-a.
Potpuni pregled načina na koji Vilkiliks priprema Plus D, sa obezbeđenim uvidom
u strukturu depeša, možete pronaći na http://wikileaks.org/plusd/about.

OBJAVLJIVANJE PLUSD-a

Prva kolekcija u Plus D-u bio je Kejblgejt, koji je prvobitno objavljen 2010. godine
kao deo partnerstva međunarodnih novina i medijskih organizacija na globalnom nivou, a
koje je koordinisao Vikiliks. Mi smo osmislili i implementirali sistem koji nam je
omogućio da koordinišemo raspored publikacije između više od stotinu globalnih
mejnstrim medijskih partnera. Uvek kada su medijski partneri hteli da objave priču, oni su
ulazili u ovaj sistem depeša koje će koristiti u svojoj priči, tako da bi Vikiliks objavio tu
depešu u isto vreme. Ova partnerstva su trajala skoro godinu dana, nakon čega smo
obezbedili - zato što se Vikiliks čvrsto drži načela da treba objaviti kompletne arhive - da
svaka depeša bude objavljena u celini. Sve depeše se sada mogu čitati onlajn.
Za vreme partnerstva, Vilkiliksovi medijski partneri morali su, po Memorandumu o
razumevanju (MOU), da objave puni tekst depeša (u početku redakcija je bila dopuštena u
nekoliko vrlo specifičnih okolnosti navedenih u MOU) kada su njihove priče išle uživo, ali
to se nije uvek događalo. U skladu sa MOU, redakcija se mogla vršiti samo ako bi određeni
i prepoznatljivi pojedinac mogao biti izložen stvarnom riziku od smrti ili kazni bez
sudskog procesa. Međutim, mediji su često zloupotrebljavali ovaj sporazum i u mnogim
slučajevima su uređivali tekst iz sasvim drugih razloga - na primer, zbog političke
pristrasnosti. Osim toga, mnogi mediji su objavili samo odlomke iz odabranih depeša, ili
uopšte nisu objavili depešu. Od kada je Vikiliks objavio punu neredigovanu arhivu, javnost
ima neometan pristup dosijeu. Tako su postale vidljive novinarske greške i pristrasnosti, a
sa druge strane, globalnoj čitalačkoj publici Kejblgejta omogućeno je da postanu aktivni
učesnici u ispitivanju našeg istorijskog dosijea.
Postoji skoro četvrt miliona depeša u Kejblgejtu, još iz 1966. godine, mada je
distribucija bila slabija tokom ranijih decenija nego što je za poslednjih nekoliko godina.
Gomila depeša u Kejblgejtu potiču iz Stejt departmenta za vreme administracija Džordža
Buša i Baraka Obame. Odnose se na deceniju koja počinje oko 2000. godine. Najnovije
depeše u kolekciji odnose se na početak 2010. godine. PlusD sadrži kolekcije koje su
prvobitno postale dostupne putem procedure deklasiflkacije vlade SAD. Kako bi se
osiguralo da ove depeše ne mogu ostati neobjavljene ili ponovo klasifikovane od strane
vlade, što je česta pojava, i kako bi se dokumenti učinili vidljivijim i lakšim za pretragu,
Vikiliks ih ugrađuje u PlusD u dve kolekcije, u zavisnosti od datuma kada ih je vlada SAD
objavila. U vreme pisanja ovogog teksta, to je značilo da su postojale tri pojedinačne
kolekcije depeša u arhivi PlusD-a. Početkom 2013. godine, objavili smo „Kisindžerove
dokumente“ - 1.707.500 diplomatskih dokumenata koji se odnose na period između 1973. i
1976. godine, period Kisindžerovih godina; i u aprilu 2014. godine, objavili smo
„Karterove depeše“ - 367.174 diplomatskih depeša iz 1977. godine.
Stvaranje PlusD-a obuvatalo je složeno faktografsko novinarstvo i procese
arhiviranja, što je uključivalo ručno obrađivanje svake depeše i ispravljanje pravopisnih
grešaka koje je uneo Stejt department pri indeksiranju informacija. Zahvaljujući našem
radu, depeše koje je označio Stejt Department, kao na primer ,,Brasil“ i ,,Brazil“, su sada
indeksirane tako da se u PlusD-u pozivaju na istu zemlju. U nekim slučajevima, naši
90
partneri u novinarstvu su mogli, zahvaljujući ovakvom radu, da otkriju duplo više depeša
kao odgovor na jedan termin pretraživanja. PlusD je, samim tim, najopsežnija i
najmoćanija baza podataka diplomatskih depeša SAD koja postoji. Što više depeša Stejt
Departmenta postaje dostupno, bilo zbog deklasifikacije ili zbog hrabre akcije uzbunjivača,
to ćemo više i mi nastaviti da povećavamo bazu podataka PlusD-a.
Jedan od Vikiliksovih principa je da pruži javnosti resurse iz kojih mogu da se
informišu, a to znači, omogućiti predstavljanje podataka tako da budu osigurani
jednostavna interakcija i pretraživanje za sve. Neki od naših najtežih poslova odnose se na
dodavanje vrednosti skupovima podataka i rad na tome da naše publikacije budu
pristupačnije i upotrebljivije. Ovo uključuje istraživanje strukture podataka, osmišljavanje i
implementaciju pretraživača, optimizaciju metapodataka i dodavanje velikog broj funkcija
kako bi podaci bili lakši za navigaciju i pretraživanje istraživačima, novinarima, grupama
za zaštitu ljudskih prava, istoričarima, studentima i ostalima.
Tokom godina, unapredili smo interfejs za pretragu i nastojali da
kontekstualizujemo depeše, čineći ih dostupnim i lakšim za upravljanje. Naši napori se
najbolje vide u tome što publikacije podjednako koriste i mediji i javnost. PlusD nastavlja
da bude neprocenjiv resurs za istraživačke novinare koji su u potrazi za kontekstom i datim
okolnostima za razvoj svojih priča. Svaki dan, nove priče se objavljuju u mejnstrim
publikacijama sa vestima, a pozivaju se izričito na arhivu Kejblgejta. Ne postoji značajan
geopolitički događaj u svetu koji se ne može osvetliti materijalom koji je objavio Vikiliks.
Očekujemo da će PlusD nastaviti da daje presudan istorijski uvid još dugo u budućnosti.

KORISTITE NAŠ RAD

Vikiliks se obavezuje da će objavljivati informacije od diplomatskog, etičkog i

istorijskog značaja koje su cenzurisane, potisnute ili su pod pretnjom da budu izgubljene za
istoriju. Ove informacije su često dostupne samo zahvaljujući akcijama hrabrih pojedinaca
unutar tajnih organizacija: uzbunjivačima. Srazmerno rizicima koje takvi pojedinci
preuzimaju, Vikiliks se obavezuje da će zaštiti svoje novinarske izvore najboljim i
najnapredniji tehnikama koje su na raspolaganju. Obećavamo našim izvorima da ćemo
objave vršiti na načine koji će proizvoditi maksimalni mogući učinak. Obećavamo da ćemo
objavljivati u potpunosti, kada jednom nešto objavimo, to nikada više neće biti sakriveno.
Naš rad je posvećen naporima da istorija pripada svima, a ne samo elitnim
organizacijama i njihovim kolegama u novinskoj industriji. Objavljivanjem izvornih
dokumenata, Vikiliks osigurava da račune ne polažu samo oni iz izvršne vlasti, već i
mediji. Ukoliko koristite naše publikacije u istraživanju i pisanju, povežite se sa izvornim
dokumentom, objavite svoja otkrića opširno i zahtevajte od svake druge novinske
organizacije da ne zadržava ili potiskuje zajedničku istoriju čovečanstva.
Donacije za Vikiliks su dobrodošle, na https://wikiLeaks.org/donate.

91
 5. RATNI ZLOČINI SAD I MKS
Linda Pirson (Linda Pearson)

Depeše Vikiliksa otkrivaju dokaze o ratnim zločinima i kršenju ljudskih prava

izvršenih po nalogu vlade SAD. One, takođe, pokazuju dokle je administracija Džordža
Buša bila spremna da ide kako bi obezbedila da oni koji su odgovorni za takve zločine
ostanu nedostupni međunarodnom pravu.
Vlada SAD je decenijama tražila da se vojnom osoblju SAD, za bilo kakve zločine
počinjene u inostranstvu, sudi unutar zemlje prema zakonima SAD. Sporazum „Status
snaga“ između SAD i drugih zemalja uglavnom sadrži takve odredbe.
Kada je iračka vlada 2011. godine odbila da potpiše sporazum o davanju imuniteta
snagama SAD, one su bile povučene. Imunitet od avganistanskog zakona je, takođe, kamen
spoticanja u pregovorima između SAD i vlade Hamida Karzaija oko sporazuma po kome
bi snage SAD ostale u Avganistanu posle prvobitno utvrđenog krajnjeg roka za povlačenje,
2014. godine.1
Imunitet od lokalnih zakona obično znači nekažnjivost, jer SAD ima slabe rezultate
krivičnog gonjenja svojih građana za zločine počinjene tokom vojnih angažovanja u
inostranstvu. Bilo je nekih gonjenja vojnika nižeg ranga u vezi sa ratnim zločininima
počinjenim u Iraku, ali kao što je pomoću projekta Brojanje tela u Iraku saopšteno:
„Nijedan vojnik niti službeno lice koje je učestvovalo u ratu u Iraku nije suočeno sa
stepenom osvetoljubive kazne koje su američki tužioci tražili da se nametne [Čelzi]
Meningu“.2 Novinar Glen Grinvald je opširno dokumentovao kako „imunitet elite“ radi da
zaštiti bogate i moćne od krivičnog gonjenja u SAD, uključujući one koji su odgovorni za
teška kršenja ljudskih prava koja su vršena tokom „globalnog rata protiv terorizma“.3
Nakon stupanja na dužnost 2009. godine, predsednik Barak Obama je odobrio
objavljivanje dopisa američkog ministarstva pravosuđa o detaljima „poboljšanih tehnika
ispitivanja“, koje su bile korišćene po nalogu Bušove administracije. U isto vreme, Obama
je izjavio da oni koji su odgovorni za program mučenja neće biti procesuirani, insistirajući:
„Ovo je vreme za razmišljanje, a ne za odmazdu“.4
U decembru 2014. godine, objavljivanje u velikoj meri redigovanog rezimea
izveštaja Odbora za obaveštavanje senata SAD o mučenju od strane CIA, tražilo je
obnavljanje zahteva za krivična gonjenja. Međutim, Obama se odmah ponovo pozvao na
doktrinu imuniteta elite, rekavši kako taj izveštaj ne treba da pruži još jedan razlog da se
ponovo vodi borba za stare argumente“.

MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD

Kada države ,,ne žele ili ne mogu“ da procesuiraju pojedince koji su navodno
počinili zločine, Međunarodni krivični sud (MKS) može da ponudi još jedan put ka pravdi.
Sud je 2002. godine osnovao Rimski statut, međunarodni sporazum koji su ratifikovale sto
dvadeset dve zemlje. On ima nadležnost da istraži individualne ratne zločine, zločine
protiv čovečnosti i genocide.

92
 Tokom konferencije na kojoj je bilo prisutno 160 zemalja i koja je formulisala
Rimski statut 1998. godine, pregovarači SAD tražili su da se ograniči sudska nadležnost
MKS-a i njegova nezavisnost. Veliki broj država je želeo da sud ima „univerzalnu
nadležnost“ - to jest, moć da krivično goni zločine počinjene bilo gde. Međutim,
protivljenje SAD primoralo je na kompromis: MKS ima nadležnost samo nad zločinima
počinjenim od strane pojedinca iz države, odnosno, na području države, koja je potpisnica
Rimskog statuta.
SAD su takođe želele da Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (SBUN) ima moć da
stavi veto na krivična gonjenja, efikasno dajući SAD moć da spreči pokretanje slučajeva
protiv njenih građana. Ovo su odbile druge zemlje na konferenciji u Rimu. Umesto toga,
tužilac MKS-a, koga su izabrale zemlje članice, ima poslednju reč o slučajevima koji će
biti procesuirani.

PROTIVLJENJE SAD I SANKCIJE ZBOG MKS-a

Nezadovoljan ishodom pregovora, predsednik SAD u to vreme, Bil Klinton,

potpisao je Rimski statut 2000. godine, ali samo zato da bi Sjedinjene Države bile ,,u
poziciji da utiču na evoluciju suda“.
U maju 2002. godine, Klintonov naslednik, Džordž Buš, formalno je „poništio
potpis“ na sporazumu. Njegov podsekretar za kontrolu naoružanja i međunarodnu
bezbednost, Džon Bolton (John Bolton), sumirao je protivljenje Bušove administracije
sudu, kada je rekao 2003. godine: „Bilo da je to uklanjanje lažnog iračkog režima i njegova
zamena, sprečavanje proliferacije oružja za masovno uništenje ili zaštita Amerikanaca od
neodgovornog suda, Sjedinjene Države će... slediti svoje vrednosti pri merenju legitimiteta
sopstvenih postupaka.“6 Drugim rečima, Sjedinjene Države neće izlagati svoje akcije
ograničenjima međunarodnog prava, niti nadležnosti suda koji se ne može kontrolisati kroz
SBUN.
Efekat Bušovog „poništenja potpisa“ bio je da isključi dražavljane SAD iz
nadležnosti MKS-a, osim ukoliko njihovi navodni zločini nisu počinjeni na području
države koja je potpisnica Rimskog statuta. Čak i tamo gde ima nadležnost, šanse da će
MKS ikad optužiti državljanina SAD su veoma slabe, jer sud zavisi od finansijske i
političke podrške zapada. U svojoj trinaestogodišnjoj istoriji, sud je podigao optužnice
samo protiv Afrikanaca. Osim toga, bez svoje sopstvene policije, sud zavisi od saradnje
vlada da pritvori i izruči pojedinca protiv koga je podignuta optužnica. Nezamislivo je da
bi bilo koja vlada SAD predala jednog od svojih državljana MKS-u.
Ipak, članovi Bušove administracije želeli su da eliminišu svaku mogućnost da bi
se jednog dana oni mogli naći u Hagu. U avgustu 2002. godine, Buš je doneo Zakon o
zaštiti članova američkih službi (ASPA), koji je ovlastio predsednika SAD da koristi ,,sva
neophodna sredstva“ za oslobađanje državljanina SAD kojeg je pritvorio MKS. ASPA - ili
„Zakon o invaziji na Hag“, kako je postao poznat - takođe je zabranio vojnu pomoć
zemljama koje su ratifikovale Rimski statut.
Dalje mere koje su donete 2004. godine, poznate kao „Nederkatov amandman“
(Nethercutt Amendment), proširile su obim sankcija na pomoć Fondovima ekonomske
podrške (ESF). Sredstva ESF-a su obezbeđena „zemljama od strateškog interesa za spoljnu
politiku SAD“ za sprovođenje raznih programa, uključujući i mirovne misije, „promociju
demokratije“ i inicijative u „borbi protiv narkotika“. Zemlje NATO alijanse i određeni

93
„glavni saveznici koji nisu u NATO“ bili su izuzeti. Ograničenja mogu biti ukinuta za
druge zemlje, ako predsednik to smatra „važnim za nacionalni interes SAD.“
Za ostale države koje su potpisale Rimski statut, jedini način da izbegnu sankcije
bio je da potpišu „član 98“ ili bilateralni sporazum sa SAD o imunitetu, kojim se slažu da
neće predati Amerikance MKS-u bez pristanka vlade SAD.

DEPEŠE VIKILIKSA O GLOBALNOJ TEŽNJI ZA POTPISIVANJEM

SPORAZUMA O ČLANU 98

Stotine diplomatskih depeša koje objavljuje Vikiliks pokazuju kako je Bušova

administracija koristila pretnju sankcijama i obećavanje nagrada kako bi prisilila slabije
države da potpišu Sporazum o članu 98. Ovim pristupom „štapa i šargarepe“, kako ga je
nazvala depeša iz Hondurasa, Sjedinjene Države će „pomoći onim državama koje potpišu
Sporazum o članu 98 i smanjiti pomoć onima koje to ne učine.“7
Međutim, ,,šargarepa“ u ponudi često nije predstavljala ništa više od nejasnih
obećanja o povoljnijem tretmanu. Diplomate SAD rekle su premijeru Šri Lanke 2002.
godine da će „skoro potpisivanje doneti vladi Šri Lanke vrednu pozitivnu pažnju među
donosiocima odluka iz Vašingtona; predugo čekanje može dovesti do toga da druge zemlje
pokradu zasluge Šri Lanke.“8 Maldivima je obećano da će „steći značajno poverenje SAD
ako nam se što pre pridruže oko ovog vitalnog pitanja“.9 Lesotu, koji se borio sa
epidemijom AIDS-a, rečeno je u junu 2006. godine da je „visoko profilisani“ status ove
zemlje koja nije potpisala Sporazum o članu 98, doveo do toga da zahev za pomoć iz SAD
bude odbijen.10 Međutim, ako Lesoto potpiše, ambasador SAD je rekao premijeru da će
„dobiti topliju dobrodošlicu, uvek kada doputuje u SAD“. Kako depeše pokazuju, vlade su
bile podvrgnute neprekidnom pritisku. Nakon što je Rumunija kapitulirala i postala prva
evropska zemlja koja je potpisala, ministar inostranih poslova Mirča Džoana (Mircea
Geoana) je izjavio: ,,Ne mogu se setiti bilo čega što je imalo neku težinu ili što je
predstavljalo naš ineteres.“11
Taktika nasilničkog ponašanja Sjedinjenih Država privukla je globalnu osudu,
posebno iz Evropske unije, gde je podrška MKS-u bila jaka. U septembru 2002. godine,
Savet EU je objavio Vodeće principe za svoje članove, koji su glasili: „Stupanje na snagu
Sporazuma [o članu 98] - kao što je sada u nacrtu - ne bi bilo u skladu sa obavezama
država potpisnica MKS-a u odnosu na Statut MKS-a.“12
Nekoliko zemalja kandidata za EU, reklo je SAD da ne mogu potpisati Sporazum o
članu 98, zbog protivljenja EU, ali diplomate SAD nisu mnogo obraćale pažnju na ove
prigovore. SAD su rekle Hrvatskoj da ne bi trebalo da ih brine što će uvrediti države EU,
koje mogu mnogo manje da izgube nego Hrvatska ako odbiju da potpišu Sporazum o članu
98. Prema jednoj depeši iz aprila 2003. godine, ambasada SAD u Zagrebu rekla je
hrvatskoj vladi da ,,bi trebalo da počne pregovore sa nama mnogo ozbiljnije: zato što
ASPA izuzima članice NATO alijanse od prekida vojne pomoći, ključne članice EU to ne
smatraju hitnom situacijom.“13
Kada je Moldavski ministar pravosuđa izrazio zabrinutost zbog „negativne reakcije
iz zemalja EU, koje bi mogle ometati šanse za integraciju Moldavije“, ambasador SAD mu
je rekao da „evropske vlade neće biti uznemirene duže od mesec dana.“14
Ostale vlade su rekle SAD, da iako su bile spremne da potpišu, ne bi bile u stanju
da obezbede odobrenje parlamenta za Sporazum o članu 98, jer je u toku rat u Iraku -

94
posebno nakon objavljivanja fotografija na kojima vojnici SAD zlostavljaju Iračane u
zatvoru Abu Graib (Abu Ghraib) 2004. godine.
Nepotrebno je komentarisati kako je bilo teško prodati ideju da SAD ne bi trebalo
da budu predmet diktata međunarodnog prava u vreme kada su vodile ilegalni rat agresije i
kada su njeni vojnici počinili ratne zločine. Odražavajući dvostruki standard svojstven
stavu SAD prema međunarodnom pravu, ista depeša je izvestila da ja ambasador SAD
„pozvao vladu Hondurasa da ojača stavove javnosti o Iraku, uključujući i iračke ratne
zločine.“
Depeša iz juna 2004. je izvestila kako je vlada Gvatemale takođe rekla
diplomatama SAD da njen kongres neće usvojiti Sporazum o članu 98, delom zbog toga
što su „događaji u Abu Graibu dali snažno oružje kritičarima člana 98“.15 U okviru depeše
je izneto kako je vlada Gvatemale „zatražila da Sjedinjene Države drže te dogovore u
tajnosti dok ona ne smisli strategiju za odobrenje Kongresa.“
Slična situacija odvijala se u Jemenu, koji je potpisao tajni sporazum 2003. godine,
putem razmene diplomatskih nota.16 Kada su diplomate SAD podigle „važnost ratifikacije
člana 98“ naredne godine, jedna depeša je izvestila da je zamenik ministra inostranih
poslova Jemena primetio, ,,sa očiglednim pozivanjem na Abu Graib... da je vreme za
razgovor o članu bilo 'teško' i 'nije dobro za SAD'“.17

PRITISAK ZBOG SPORAZUMA O ČLANU 98 STVARA

PROBLEM SJEDINJENIM DRŽAVAMA

Kao što depeše iz Bahreina i Paragvaja ilustruju, nemilosrdni pritisak za Sporazum

o članu 98, pretio je da potkopa šire strateške ciljeve Sjedinjenih Država, što je navelo
neke diplomate da savetuju Vašington da preispita svoju politiku.

Bahrein

Vlada Bahreina je potpisala tajni Sporazum o Članu 98 sa Sjedinjenim Državama u

februaru 2003. godine. U maju 2004. godine, depeša iz ambasade SAD u Manami izvestila
je kako je samo pet zvaničnika u Ministarstvu inostranih poslova Bahreina znalo za
postojanje sporazuma.18 I ambasada SAD i vlada Bahreina ocenile su da će sporazum biti
odbijen od strane parlamenta Bahreina ako se podnese na ratifikaciju. Vlada Bahreina se
suočavala sa sve većim suprotstavljanjem njenoj proameričkoj politici - a objavljivanje
slika iz Abu Graiba, učinila je gorućom vest o tajnom Sporazumu o imunitetu.
Depeša, iz maja 2004. godine, izvestila je da je Bahreinski vladin zvaničnik rekao
SAD: ,,S obzirom na otkrića o Abu Graibu u Iraku... vlada Bahreina nema nikakvu želju da
obavesti parlament ili javnost o postojanju Sporazuma o članu 98.“ U depeši iz juna 2004.
godine stoji kako je kralj Bahreina obećao da će sporazum stupiti na snagu, ali da se
ministar inostranih poslova Bahreina „bori da pronađe način kako bi se ovo izvršilo bez
izazivanja političke eksplozije“.19 Sjedinjene Države su stoga izvršile pritisak da sporazum
stupi na snagu „tajnom razmenom nota“ - izvršni sporazum koji neće tražiti odobrenje
parlamenta.
Depeše iz drugih zemalja pokazuju da je ova taktika bila standardni odgovor SAD
na zabrinutost oko parlamentarne opozicije. Depeša iz 2005. godine izveštava o
komentarima Džona Boltona da je ,,dve trećine svih Sporazuma o Članu 98, stupilo na
snagu putem diplomatskih nota“.20 Međutim, neki članovi vlade Bahreina, tvrdili su da ova
95
metoda nije bila legalna, te su pregovori bili u zastoju. Sjedinjene Države su nastavile da
vrše pritisak, odbijajući da prekinu sankcije na vojnu pomoć ukoliko Bahrein ne uspe da
ratifikuje sporazum.21
Zamenik šefa misije u ambasadi SAD u Bahreinu, Robert Stiven Ford (Robert
Stephen Ford), upozorio je Vašington da takve mere mogu štetiti bliskim državnim, vojnim
i političkim vezama sa Bahreinom. Ford je napisao u depeši iz marta 2004. godine da su
programi koji bi bili pogođeni sankcijama - Međunarodni trening vojnog obrazovanja
(IMET) i Program za finansiranje inostrane vojne pomoći - bili „ključ za povećanje
međusobne saradnje Bahreinskih sa našim snagama, u takvim operacijama“.22 U sledećoj
depeši, ambasador SAD, Ronald Njuman (Ronald E. Neumann), otišao je dalje, pišući da
je pritisak Vašingtona zbog formalne ratifikacije „potrebno preispitati“.23 Njumen je
napisao: „Verujem da imam odgovornost da vam kažem da, po mom mišljenju, vršenje
pritiska na formalnu ratifikaciju donosi potencijalno veliku političku patnju za beskrajno
male dobitke.“ Ambasador je napisao kako se Bahreinu može verovati da neće izručiti
nekog amerikanca MKS-u, jer bi ,,to bilo u suprotnosti sa temeljnim strateškim odnosom
koji podupire bezbednost i opstanak Bahreina“. Sprovođenjem ratifikacije, SAD bi samo
postigle „pravnu formulu bez ikakve stvarne suštinske promene“. Ipak, to što je sporazum
poznat u javnosti „može izazvati veliki politički problem, dovlačenjem podrške Bahreina
našoj vojsci u središte domaće puščane paljbe“. Njumen je dalje upozorio da je
„zlostavljanje iračkih zatvorenika u Abu Graibu dovelo celokupno pitanje američkog
'kriminalnog' ponašanja u Bahreinu do belog usijanja... A curenje zaključenog Sporazuma
o članu 98, u ovom trenutku i pod ovim okolnostima, bilo bi pitanje skrojeno po meri za
opoziciju da izađu na ulice“.
To je bilo nešto što ni represivni režim Bahreina, ni njegovi moćni finansijeri iz
SAD nisu želeli da vide. Njumen je izrazio zabrinutost da bi ,,sve ovo fokusiranje na
bezbednosne odnose iskušavalo političke protivnike u pokušaju da prošire raspravu na
druge 'predaje' prava Bahreina, o takvim pitanjima kao što je Sporazum o saradnji u oblasti
odbrane“. Ovaj sporazum, koji su Sjedinjene Države i Bahrein potpisale 1991. godine, daje
vojsci SAD pristup vojnim bazama Bahreina. Peta flota mornarice SAD je stacionirana u
Bahreinu od 1995. godine, a Bahrein je dom Centralne komande pomorskih snaga SAD.
Godine 2002. Bušova administracija je tajno produžila Sporazum o saradnji u oblasti
odbrane do 2016. godine.24 Rizik, sa ambasadorovog gledišta, je da bi vest o tajnom
Sporazumu o članu 98, mogla da donese nepoželjnu pažnju tajnom produženju Sporazuma
o saradnji u oblasti odbrane.
Iskustva drugih saveznika SAD u tom regionu pokazala su da Sporazum o članu 98
neće lako proći. Kada je Kuvajtski sporazum podnet na ratifikaciju u aprilu 2007. godine,
depeša je izvestila da su se „parlamentarci snažno usprotivili“.25 Depeša iznosi kako su
protivnici sporazuma rekli da je on u suprotnosti sa obavezama Kuvajta prema MKS-u i da
će postaviti Sjedinjene Države „iznad zakona“. Drugi upoređuju tretman državljana SAD,
u okvim sporazuma sa pritvaranjem i navodnim mučenjem kuvajtskih građana koji su
držani u zatvoru Gvantanamo. Oni tvrde da Kuvajt ne treba da se klanja nasilničkom
ponašanju SAD.
Kada je vlada Jordana dostavila svoj sporazum parlamentu na ratifikaciju u julu
2005. godine, depeša iz ambasade SAD u Amanu je izvestila: „Donji dom je, velikom
većinom, glasao za isključenje Sporazuma o članu 98, iz dnevnog reda.“26 Ambasada je
izvestila da Sporazum nije bio ratifikovan do naredne godine, kadaje kralj Jordana
parlamentarcima „očitao bukvicu“.27
96
 Uprkos Njumanovim preporukama, pritisak na Bahrein da ratifikuje sporazum
nastavio se još najmanje dve godine. Iz depeša je nejasno da li je Sporazum o Članu 98
ikada stupio na snagu u Bahreinu ili Kuvajtu.28

PARAGVAJ

Diplomate SAD su se suočile sa sličnom dilemom u Paragvaju. Oni su verovali da

traženje Sporazuma o članu 98 ugrožava „blagonaklono okruženje“ koje je Paragvaj
ponudio za vojne vežbe SAD. Kao i Bahrein, vlada Paragvaja je saopštila Sjedinjenim
Državama da njihov kongres neće prihvatiti Sporazum o članu 98.
SAD su se složile sa ovom procenom, a ambasada SAD u Asunsionu umesto toga
se zalagala za razmenu nota „koja bi ujedno zaštitila član 98 i omogućila vladi Paragvaja
da nastavi da govori kako nije i neće potpisati Sporazum o članu 98; tražimo da aranžman
'neslaganja' bude otvoren za različita tumačenja.“29
U junu 2005. godine, vlada Paragvaja je bila na udaru kritika lokalnih medija i u
susednim zemljama zbog davanje imuniteta vojnicima SAD koji su učestvovali u
zajedničkim SAD-Paragvajskim vojnim vežbama u trajanju od preko osamnaest meseci.
Zahvaljujući tome, Argentina, Brazil, Paragvaj i Urugvaj prihvatili su deklaraciju na
Samitu o zajedničkom tržištu na jugu (Merkosur) 2005. godine, koja ih je obavezala da ne
potpišu nijedan sporazum koji bi ugrozio osnovne nadležnosti MKS-a. Do ove faze,
pregovori o članu 98 između SAD i Paragvaja trajali su dve godine. Depeše pokazuju da,
Oskar Nikanor Duarte (Oscar Nicanor Duarte), tadašnji predsednik, iako je javno rekao
kako Paragvaj neće potpisati Sporazum o članu 98, njegova vlada je saopštila Sjedinjenim
Državama da će tražiti načine za pružanje imuniteta koji se u njemu zahtevaju.30
Depeša iz ambasade SAD koja je poslata nedugo nakon samita u Merkosuru
izvestila je da je „advokat Paragvaja za pregovore o članu 98 sa SAD preneo zabrinutost da
bi deklaracija iz Merkosura mogla predstavljati dodatnu prepreku za zaključivanje
sporazuma“.31
Depeša poslata sedmog jula upozorila je glavnog komandanta Južne komande SAD
(odgovornog za vojne planove SAD u vezi sa vanrednim situacijama u Centralnoj i Južnoj
Americi) ,,da izbegne raspravu o MKS-u sa paragvajskim sagovomicima“ tokom
predstojeće posete.32 U depeši se kaže: „Došli ste u posebno osetljivo vreme kada medijske
i političke aktivnosti dovode u pitanje važne aspekte prema međuvojnim odnosima.
Otvoreno i blagonaklono okruženje za vežbe i druge vojne aktivnosti ovde je, kako
izuzetno vredno, tako i potencijalno osetljivo na lokalne i regionalne pritiske“. U depeši se
ponavlja zabrinutost ambasade da bi vršenje pritiska na Paragvaj, u vezi sa pregovorima o
članu 98, nakon ,,skrivanja“ imuniteta, moglo ugroziti „najblagonaklonije okruženje za
vežbe u regionu“. Depeša ističe: „Možda ćemo morati da sačekamo, dok se nepovoljno
medijsko izveštavanje ne smiri, da bismo dobro osmislili kako je najbolje da nastavimo.“
Paragvaj je bio pod sankcijama zato što nije potpisao Sporazum o članu 98.
Međutim, 2006.godine, predsednik Buš je ukinuo ograničenja sa obrazloženjem da je to
„važno za nacionalni interes SAD“.

97
 NENAMERNE POSLEDICE SANKCIJA ZBOG MKS-a

Do maja 2005. godine, stotinu država je potpisalo Sporazum o članu 98. Dvadeset
država je bilo pod sankcijama ASPA, a sedam pod merama Nederkata, zato što nisu
potpisale.33
Podrška za ove mere je oslabila tokom Bušovog drugog mandata, ali ne zato što se
neprijateljstvo administracije prema međunarodnom zakonu smanjilo. Naprotiv, kao što
pokazuju dokumenti koje je Vikiliks objavio, neki američki političari i diplomate, bili su
zabrinuti da su sankcije imale „nenamerne negativne posledice“ na političke ciljeve SAD i
da podrivaju snagu SAD u zemljama od strateškog značaja. U izveštaju Kongresne službe
za istraživanje (CRS) za 2007. godinu, koji je Vikiliks učinio dostupnim javnosti, istaknuto
je da se ,,u vladi SAD razvija debata o politici“ koja se odnosi na efekat sankcija zbog
MKS-a u latinoameričkim zemljama.34
U izveštaju CRS-a navedeno je da je državna sekretarka Kondoliza Rajs
(Condoleezza Rice) u martu 2006. godine komentarisala da bi uvođenje sankcija ASPA
protiv saveznika SAD u „ratu protiv terorizma“ i „ratu protiv droge“ bila ,,na neki način
isto, kao kada bi sami sebi pucali u nogu“. Pri tom, imajući u vidu i zabrinutost nekih
kreatora politike SAD da su sankcije smanjile uticaj SAD u regionu, pošto se pogođene
države obraćaju drugim zemljama kao što su Kina i Rusija - za vojnu obuku i pomoć. Ovaj
sukob interesa je detaljnije prikazan u diplomatskim depešama SAD.

KOSTARIKA

Kostarika je bila jedna od dvanaest zemalja Latinske Amerike koje su odbile da

potpišu Sporazum o članu 98, te je stoga bila izložena sankcijama ASPA i kongresmena
Nederkata. Godine 2005, ambasador SAD u San Hozeu, napisao je da „nedostupnost vojne
pomoći SAD i ESF-a neizbežno doprinosi opadanju uticaja SAD u Kostariki i otežava
postizanje naših ciljeva u borbi protiv narkotika, borbi protiv terorizma i, u manjoj meri, u
slobodnoj trgovini“.35 Ambasador je napomenuo da je povlačenje sredstava dovelo do
„primetnog pogoršanja plovidbene sposobnosti flote Obalske straže Kostarike i degradacije
operativne spremnosti ostalih jedinica za sprovođenje zakona kao što je SVAT tim“. „Još
više zabrinjava“, pisao je ambasador, to što „nedostatak obuke i druge vojne pomoći SAD
može na kraju dovesti do toga da žitelji Kostarike dovedu u pitanje korist koju imaju od
Bilateralnog pomorskog sporazuma“. Sporazum iz 1999. godine omogućava brodovima
Obalske straže SAD da patroliraju vodama Kostarike i avionima SAD da lete u vazdušnom
prostoru ove zemlje. Godine 2010. ovaj sporazum je kontroverzno proširen, kako bi se
omogućilo ratnim brodovima SAD da nose helikoptere Crni Jastreb i druge vazduhoplove
u vodama Kostarike.36 Ambasador je napisao: „Naš zadatak je da se pronađe izlaz iz
dileme sa kojom se suočava vlada Kostarike, jer je u stvarnosti to i dilema za Sjedinjene
Države, pošto nastojimo da zaustavimo priliv ilegalnih droga, zaustavimo teroriste i
podstaknemo sve bolji trgovinski odnos sa Kostarikom.“
U oktobru 2006. godine, Buš je smatrao da je u nacionalnom interesu Sjedinjenih
država da se ukinu ograničenja IMET programa za Kostariku. Američki ambasador u San
Hozeu je pozdravio nastavak vojne obuke SAD, koja je prethodno „obezbedila SAD
pristup i uticaj među ključnim zvaničnicima Kostarike.“

98
 BRAZIL

Ambasada SAD u Brazilu bila je zabrinuta da je ograničenje programa IMET

značilo kako Ministarstvo odbrane te zemlje „prebacuje u druge zemlje obuku i razmenu
koja je ranije vršena sa SAD“. Depeša iz marta 2004. godine je izvestila: „Dok su
Francuska i Velika Britanija pokupile većinu viška, brazilski oficiri, prema vojnim
izvorima, isto tako se šalju na obuku u Kinu, Indiju i Južnu Afriku.“37 Kao i slabljenje
„tradicionalno bliskih veza između naših oružanih snaga“, depeša je izvestila da su
sankcije prejudicirale izglede američkog proizvođača oružja Lokid Martin (Lockheed
Martin) da potpiše ugovor sa Brazilom za nove borbene avione F-16 u vrednosti od
sedamsto miliona USD. Depeša je napomenula: „Kada se konačno donese odluka o otkupu
sledeće generacije brazilskih borbenih aviona... obuka za pilote će verovatno biti u zemlji
porekla novih aviona.“ Uz takvu obuku koja je zabranjena u SAD, Brazil bi imao više
izgleda da kupi avione od neke druge zemlje.
Zbog budžetskh ograničenja, Brazil je naknadno odustao od plana da kupi nove
mlaznjake. Međutim, depeša od dvadeset drugog decembra 2004. godine, referiše da bi
vlada Brazila, umesto toga „mogla da preispita mogućnost da kupi jeftinije polovne
vazduhoplove“ i : ,,U tom smislu, Lokid Martin F-16 bi bio u igri“ Depeša je sugerisala da
su diplomate SAD imale neki uspeh u uveravanju generala brazilskog vazduhoplovstva da
bi kupovina polovnih F-16 bila „najlogičniji put ka napredovanju, kako taktički tako i
ekonomski“. Mada, po mišljenju ambasade, brazilsku vladu nije bilo moguće tako lako
pridobiti „pošto Brazil primećuje zalogaj koji ASPA uzima od zemalja koje ne potpišu
Sporazum o članu 98, te će se pitanja o pouzdanosti SAD kao dobavljača i strateškog
partnera, nastaviti“.
Godine 2006, Buš je, takođe, ukinuo ograničenja programa IMET za Brazil, na
osnovu nacionalnog interesa.

ČILE

U Čileu je bila druga priča, gde je američka ambasada u Santjagu izvestila 2006.
godine da je zadovoljna što, težnju da se potpiše Sporazum o članu 98 „ipak treba staviti u
kontekst sa budućim vojnim prodajama, bilateralnim odnosima ili razmenom i
humanitarnim operacijama između oružanih snaga naših zemalja. “
Čile je potpisao ugovor o kupovini deset F-16 za petsto miliona USD 2002. godine,
od kojih je prve Lokid Martin isporučio u januaru 2006. godine. Za razliku od Kostarike i
Brazila, Čile nije ratifikovao Rimski statut, te stoga nije bio podvrgnut sankcijama. Depeše
izveštavaju da je čileanska vlada rekla Sjedinjenim Državama da bi naknadno mogla
ratifikovati sporazum zbog jake domaće i regionalne podrške MKS-u, i da potpisivanje
Sporazuma o članu 98 ,,ne bi bilo politički moguće“.39
Čileanska vlada je bila zabrinuta da bi pridruživanje MKS-u bez potpisivanja
sporazuma o imunitetu ugrozilo jake odnose između SAD i Čilea“. Prema depeši iz
decembra 2005. godine, čileanski ministar inostranih poslova Ignacio Voker (Ignacio
Walker) rekao je ambasadoru SAD da je ovaj odnos bio „važniji sada nego ikad, imajući u
vidu nedavna uznemiravajuća zbivanja u regionu“.40 Konkretno, depeša kaže „Voker je
naveo : nedavni izbor Evo Moralesa u Boliviji, osu Čavez-Morales, poboljšanje veza
između Venecuele i Argentine, kao razloge zbog kojih je potrebno da zemlje sličnih
pogleda poput SAD i Čilea ostanu bliske.“
99
 Na kraju, Čile je izbegao sankcije zbog MKS-a odlaganjem ratifikacije Rimskog
statuta do 2009. godine, kada je Bušova administracija napustila te mere.

EKVADOR

Odbijanje Ekvadora da potpiše Sporazum o članu 98, dovelo ga je do podvrgavanja

sankcijama. Depeše iz Kita detaljno opisuju raznovrsnost podmuklih taktika koje je
ambasada SAD primenila da ubedi Ekvador da potpiše. One takođe pokazuju kako je
ambasada bila zabrinuta zbog „neželjenih posledica“ sankcija MKS-a, na druge političke
ciljeve SAD u Ekvadoru.
Depeša koja je poslata sedamnaestog novembra 2004. godine, iz ambasade SAD u
Kitu aludirala je na strah Bušove administracije da bi se lideri i vojno osoblje SAD mogli
naći na suđenju u Hagu zbog zločina koje su počinili za vreme „globalnog rata protiv
terorizma“. Ambasador SAD se žalio da pregovori o članu 98 sa Ekvadorom
,,stagniraju“ i piše: „Svesni da povećano raspoređivanja snaga SAD u svetu čini
imperativnim potpisivanje člana 98 sa Ekvadorom, sprovodimo još jednu ofanzivu“.42 Ova
„ofanziva“ uključuje pozivanje vojske Ekvadora da lobira vladu za Sporazum o članu 98,
kako bi mogla da povrati pristup vojnoj pomoći SAD: ,,Ne propuštamo nijednu priliku da
šibamo vojsku, preko potrebe, zbog člana 98.“ „Stavke koje su krupne karte,“ izvestila je
depeša, ,,kao što je nadogradnja A-37 za odbranu vazduhoplovne baze i dodatni
helikopteri... nemaju nikakve šanse dok ne dobijemo ugovor.“ Prema depeši,
ambasada se nadala da bi „zajednička specijalna operacija snaga za borbu protiv terorizma
sa učešćem helikoptera Crni Jastreb“, koja se odvijala blizu Kita, vodila „bataljonske i
brigadne oficire da pritiskuju pretpostavljene iz Generalštaba (HQ) zbog sličnih dobrobiti“.
Depeša kaže: „Ministarstvo inostranih poslova i dalje veruje da nas to može sačekati. Ne
može. Pomaže nam Vašington ponovnim otvaranjem drugog fronta, pozivajući
ambasadora Ekvadora Raula Gangotena (Raul Gangoten) na sastanke sa pomoćnicima
sekretara, Rodžerom Noriegom (Roger Noriega) i Stivenom Rejdmejkerom (Stephen
Rademaker)“
Još jedna depeša, poslata dvadeset šestog novembra 2004. godine, detaljno opisuje
ambasadin „plan igre“ za ubeđivanje Ekvadora da potpiše Sporazum o članu 98. 43 Opisan
je kao „plan koji u velikoj meri zahteva ličnu diplomatiju i medijsko obrazovanje“,
obuhvata organizovanje „serije okruglih stolova sa zainteresovnim novinarima, u nadi da
će ispraviti pogrešne percepcije Člana 98.“ Takođe, predstavlja „mogući Međunarodni
program za posetioce za trust mozgova i spikere iz Ekvadora čija podrška će biti od
vitalnog značaja kada dođe vreme ratifikacije (a koji nas sada napadaju).“
U nastavku depeše, naglašava se da je predsednik Ekvadora u to vreme, Lusio
Gutierez (Lucio Gutierrez), rekao ministru odbrane SAD, Donaldu Ramsfeldu, kako je, u
načelu, pristao na potpisivanje Sporazuma o članu 98, ali da ga je „teško prodati, posebno
sa levo orijentisanim zakonodavstvom“, te da mu je „potrebna ozbiljna usluga za uslugu
(quid pro quo) da bi krenuo napred“. Ambasada je, zato, razmatrala sprovođenje „plana
Ekvador“, opisanog u depeši kao ,,PR nastojanje da se preinače napori vlade SAD, umesto
pomoći u političku 'osvetu' zbog člana 98... Verujući da je naš paket pomoći već dovoljno
jasan, a videvši korist u pružanju takvih usluga, razmatramo iza zatvorenih vrata kako
najbolje da preoblikujemo i prepakujemo postojeće programe za maksimalnu političku
korist.“

100
 Do marta 2005. godine, kako su depeše izveštavale, Ekvador nije bio bliže
potpisivanju Sporazuma o članu 98. Ambasadorka SAD u Ekvadoru, Kristi Kini, napisala
je kako se nada da bi neminovna umanjenja ESF-a „mogla podstaći vladu Ekvadora da
preispita svoju strategiju 'ignoriši ih, oni će nestati'“.44 Ambasadorka je videla imenovanje
novog ambasadora Ekvadora u Vašingtonu, Mauricia Poza (Mauricio Pozo), kao još jednu
priliku da se ojačaju interesi vojske Ekvadora za pomoć SAD, u korist Sporazuma o članu
98: „Predložila sam vojnim liderima Ekvadora da istovremeno lobiraju svoje najnovije
izaslanike da prihvate član 98.“ Osim toga, Keni je napisala: ,,'Jedna isporučena usluga' ili
dve mogu pomoći u borbi za član 98.“ Predložila je da američka vlada razmotri izručenje
jednog od brojnih korumpiranih bankara osumnjičenih za proneveru miliona iz
ekvadorskih banaka, kao uslugu za uslugu (quid pro quo) za potpisivanje Sporazuma o
članu 98. Međutim, depeša izražava i zabrinutost ambasade zbog neželjenih posledica
politike Sporazuma o članu 98, Bušove administracije. Sankcije zbog MKS-a su dale
mandat suspenziji pomoći IMET-a Ekvadoru, koja, kako je rečeno u depeši, „predstavlja
verovatno najisplativiji način da se utiče na oružane snage Ekvadora“. Štaviše, ambasada je
zabrinuta da su „drugi narodi, posebno Kina, požurili da popune prazninu“.
U sledećoj depeši je ponovljena ova zabrinutost: „Sankcije ASPA, posebno one
kojima se ograničavavaju mogućnosti za obuku SAD (IMET), koštaju nas uticaja na
ekvadorsku vojsku.“45 Aprila 2005. godine, Gutierez je bio prisiljen da napusti dužnost
nakon što je na hiljade Ekvadoraca izašlo na ulice u znak protesta zbog ekonomske politike
njegove vlade. Gutierez je izabran na osnovu obećanja da će prekinuti sa neoliberalizmom
svojih prethodnika, ali je ovo obećanje pogazio ubrzo, nakon stupanja na dužnost. Dok je
Gutierezova ekonomska politika bila nepopularna za narod Ekvadora, njom je stekao
prednost u Vašingtonu, kao i podršku SAD koja podržava Slobodnu zonu trgovine u
državama Amerike (FTAA) i njen ,,rat protiv droge“. Osim toga, Gutierez je omogućio
značajan uticaj Amerike na ekvadorske poslove i ambasadi SAD u Kitu je bilo žao što
odlazi. 46
Kada je Alfredo Palasio (Alfredo Palacio) preuzeo vladu od Gutiereza, Keni je
napisala da su „šanse da Ekvador potpiše član 98, postale od lošeg još gore.“47 Ekvadorski
ministar u vladi, Mauricio Gandara, koga je ambasadorka opisala kao „ortodoksnog
gringomrsca“, najavio je javno da Ekvador neće potpisati Sporazum o članu 98 sa SAD.
Ali ambasadorka je videla neku nadu u novom ekvadorskom ministru inostranih poslova
Antoniu Pari (Antonio Parra), koji je, kako je rekla, „izgledao manje ideološki nastrojen i
pristupačniji nego Gandara i društvo“, a samim tim „zaslužuje kultivisanje“. Ambasadorka
je napisala: „Umesto da udarimo Paru članom 98, možda najvrelijim bilateralnim
krompirom na koji će naići, dajemo prednost pravovremenoj kampanji kojom ćemo ga
edukovati o 'mekšoj' pomoći SAD i zajedničkim interesima... Što više Para postaje svesniji
činjenice da bliski odnosi sa SAD koriste Ekvadoru, trebalo bi da postane manje sklon
nekontrolisanom odbacivanju člana 98.“
U septembru 2005. godine, nova ambasadorka SAD u Ekvadoru, Linda Džuel,
ponovila je zabrinutost ambasade zbog neželjenog gubitka uticaja SAD u Ekvadoru, u
depeši pod nazivom: „Strategije promocije demokratije za Ekvador.“48 Kao što depeša
pokazuje, takozvana „promocija demokratije“ je strategija kojom zapadne vlade nastoje da
utiču i uzdrže se od političkih i ekonomskih promena u zemljama od strateškog značaja.
U Ekvadoru, SAD su želele da se suprotstave uticaju sve većeg broja društvenih
pokreta u Latinskoj Americi. Ovi pokreti koji su zahtevali demokratske reforme i
ekonomsku alternativu konsenzusu Vašingtona, doveli su na vlast levičarske vođe u
101
Venezueli, Boliviji i Urugvaju. Ambasada je strahovala da će „ružičasta plima“ zahvatiti
Ekvador, oštetivši američke poslovne interese u zemlji i uništivši svaku nadu u pregovore o
Sporazumu o slobodnoj trgovini. Osim toga, Ekvadorci koji su se mobilisali protiv
Gutiereza tražili su okončanje američkog uplitanja u Ekvadoru i zatvaranje Desantne
operativne baze SAD u Manti.
Pod naslovom „Demokratija je ovde slomljena“, ambasadorka Džuel je upozorila
da je „opasnost od demokratskog nazadovanja vrlo stvarna, bilo u obliku tradicije,
doslovno diktatorskog vojnog, bilo civilnog rešenja ili više populističkog Bolivarskog
pokreta... Nederkat i ograničenja Člana 98 koja zabranjuju podršku [vladi Ekvadora] u
velikoj meri ometaju sposobnost vlade SAD da utiču na promene i dovode u opasnost naš
uticaj na čitavu generaciju oficira“. Ograničenja ESF-a bi takođe „potkopala napore vlade
SAD da izgradi demokratiju sa lokalnim samoupravama i otežale bi napore da se reformiše
politika širokim spektrom institucija centralne vlade, uključujući i Upravni sud, ostale
sudove, kao i ministarstava za trgovinu i zaštitu životne sredine“.
Ambasada je bila posebno zabrinuta zbog Palasiovog predloga da se sprovede
referendum o tome da li da se sazove ustavotvorna skupština za reformu političkog sistema
Ekvadora i ponovo napiše njen ustav. „Sadržaj referenduma će se utvrditi kroz pregovore
sa Kongresom“, napisala je Džuel, ,,što predstavlja određeni rizik za interese [vlade
SAD]“. Depeša je govorila da bi je jedan od zadataka „promocije demokratije“ radne grupe
ambasade bio da „podstaknu informativnu debatu o izbornim i političkim reformama čije
se uključivanje u referendum razmatra, a štiteći bezbednost vlade SAD i trgovinske
interese od uključivanja.“ Konkretno, Džuel je želela da „obezbedi da se ni u jednom
referendumu ne nađu kao pitanja interesi SAD u Sporazum o slobodnoj trgovini, lokacija
za desantne operacije u Manti i bezbednosna saradnja.
Krajem 2006. godine, Buš je ukinuo vojne i ekonomske sankcije protiv Ekvadora
pozivajući se na nacionalni interes. Ali napori ambasade da „promoviše demokratiju“ nisu
te godine sprečili izbor „tajanstvenog populističkog, antiameričkog kandidata“49 Rafaela
Koree (Raphael Correa), koji je poveo Ekvador u sasvim drugom pravcu od onog koji su
SAD priželjkivale.

NOVA ERA ANGAŽOVANJA U MKS-u?

Sankcije zbog MKS-a su ometale saradnju između Sjedinjenih Država i drugih

država u „ratu protiv terorizma“ i „ratu protiv droge“ i koštale su SAD vojnog i političkog
uticaja. Kao što je Kongresna služba za istraživanja izvestila 2007. godine, 50 ove
neželjene posledice su dovele do toga da Bušova administracija preispita svoju politiku, a
sankcije su postepeno ukidane. Do januara 2008. godine, sve odredbe o zabrani vojne
pomoći zemljama koje su odbile da potpišu Sporazum o članu 98 su uklonjene iz Zakona
ASPA. Amandman kongresmena Nederkata je odbačen 2009. godine, tako da se pomoć
ESF-a mogla vratiti i zemljama koje nisu potpisale sporazum.
Aktivnosti koje je preduzela Obamina administracija donele su nadu da SAD ulaze
u novu eru angažovanja sa MKS-om. 2009. godine SAD su počele da šalju delegacije
posmatrača na sednice Skupštine država članica Rimskog statuta. 2011. godine, glasale su
u korist rezolucije SBUN koja se odnosi na situaciju u Libiji za MKS - prvi put da su
odobrile neko upućivanje SBUN na sud.
Godine 2013, kada se optuženik MKS-a i lider M23, Bosko Ntaganda (Bosco
Ntaganda), predao ambasadi SAD u Kigaliju, Sjedinjene Države su sredile da bude izručen
102
u Hag, iako zakonski nisu bile obavezne da to učine. Iste godine, Kongres SAD je glasao
za produženje programa SAD Nagrade za pravdu, koji je nudio značajne novčane nagrade
za informacije koje bi dovele do hapšenja osumnjičenih za terorizam, pojedinaca koje je
optužio MKS.
Dok ova dešavanja i drugi slučajevi saradnje između SAD i MKS-a ukazuju na veći
stepen prihvatanja uloge suda u privođenju ratnih zločinaca pred lice pravde, verovatnoća
da će SAD ratifikovati Rimski statut je ostala mala i tokom Obaminog mandata. Štaviše,
umesto da nudi principijelnu podršku Sudu, saradnja sa MKS-om se selektivno preduzima
kada administracija veruje da će to unaprediti interese SAD.
Administracija je odlučila da podrži SBUN zbog upućivanja Libije na MKS u nadi
da će to pomoći da se ubrza uklanjanje sa vlasti Moamera Gadafija. Na insistiranje SAD, u
rezoluciju je uključena odredba kojom se navodi da državljani zemalja koje nisu potpisnice
Rimskog statuta ne podležu nadležnosti MKS-a. Kao što je Glen Grinvald izvestio,
Obamina administracija je bila zabrinuta da bi bez ove odredbe rezolucija mogla postati
presedan, koji potencijalno otvara put da MKS optuži državljane SAD. Prema Grinvaldu,
rezolucija je još jedna epizoda u kojoj SAD izuzimaju samu sebe od standarda koje se
trude da nametnu ostatku sveta.“51
Obamina administracija je, takođe, dosledno pokušavala da obezbedi da postupci
njenog ključnog saveznika sa Bliskog istoka, Izraela, ostanu izvan nadležnosti MKS-a. U
maju 2014. godine, SAD su podržale rezoluciju SBUN koja upućuje pred MKS navodne
ratne zločine počinjene u Siriji - ali samo pod uslovom da sud nema nadležnost da istraži
navodne zločine koje su počinili Izraelci na okupiranoj sirijskoj Golanskoj visoravni.52
Najveća pretnja Izraelu, međutim, bila je mogućnost palestinskog upućivanja
navodnih izraelskih ratnih zločina pred MKS. Do nedavno, ni Izrael ni Palestina nisu bile
potpisnice Rimskog statuta, tako da takvi zločini nisu spadali pod nadležnost Suda. Znajući
da bi palestinsko članstvo u MKS-u to promenilo, Obamina administracija se javno i
privatno borila, zajedno sa Izraelom, protiv palestinskih pokušaja da se pridruže. Prema
depeši iz februara 2010. godine iz ambasade SAD u Tel Avivu, IDF-ov vojni advokat,
general Mandelblit, rekao je ambasadoru SAD u Izraelu da je MKS „najopasniji problem
za Izrael“. U depeši je rečeno da se palestinski ministar pravosuđa Ali Kašan (Ali Kashan)
sreo sa tužiocem MKS-a Luisom Morenom Okampom (Luis Moreno Ocampo) da bi ga
zamolio da istraži navodne izraelske ratne zločine na okupiranim teritorijama. Mandelblit
je „upozorio da vlada Izraela smatra kako se zahtev palestinske vlade da Izrael bude
izveden pred MKS može smatrati ratom“ i pozvao ambasadora SAD ,,da pomogne da PA
shvati ozbiljnost svojih postupaka“. Ambasador je uverio Mandelblita kako ,,SAD stalno
vrše pritisak na palestinske vlasti da prestanu sa takvom akcijom.“53
U prošlosti, palestinska vlast (PA), na čelu sa predsednikom Mahmudom Abasom
(Mahmoud Abbas), obazrivo je hodala na prstima linijom između SAD i Izraela kada se
radilo o istragama ratnih zločina. Godine 2009, PA se složila da podrži odlaganje
upućivanja Goldstonovog izveštaja o operaciji Liveno olovo na SBUN. Sjedinjene Države
i Izrael su strahovali da će upućivanje dovesti do istrage ratnih zločina koje je navodno
počinio Izrael tokom napada na Gazu 2008-2009. godine. Procureli dokumenti obaveštajne
službe koje su objavili Al Džazira i Gardijan 2015. godine, „špijunske depeše“, ukazuju da
je Abas bio zabrinut da će upućivanje ,,ići na ruku“ njegovom rivalu, Hamasu.54
Međutim, u decembru 2014. godine, nakon što rezolucija koja je zahtevala
uspostavljanje palestinske države nije prošla u SBUN, Abas je podneo zahtev za članstvo
Palestine u MKS-u. Početkom januara 2015. godine, generalni sekretar UN Ban Ki Mun
103
(Ban Ki-moon), najavio je da će članstvo Palestine stupiti na snagu od prvog aprila, a
navodni izraelski zločini počinjeni nakon trinaestog juna 2014. godine, bili su, na taj način,
dovedeni u nadležnost Suda.
Obamina administracija je osudila palestinsku molbu kao kontraproduktivnu,
održavajući poziciju SAD da Palestina nije suverena država i stoga nema pravo da se
pridruži MKS-u. Izrael je uzvratio najavom da će uskratiti sto dvadeset sedam miliona
USD poreskih prihoda zbog palestinske vlasti.
Šesnaestog januara 2015. godine, tužilac MKS-a Fatu Bensuda (Fatou Bensouda) je
najavio da će MKS otvoriti „preliminarnu istragu“ izraelske vojne ofanzive na Gazu 2014.
godine, u kojoj je poginulo više od dve hiljade sto stanovnika Gaze, uključujući petsto
dece. Izraelska vlada je izjavila da neće sarađivati sa istragom, a ministar inostranih
poslova Avigdor Liberman (Avigdor Lieberman) je upozorio da će Izrael sada „raditi na
tome da se raspusti MKS“. Stejt department je izdao saopštenje da se ,,snažno“ protivi
odluci tužioca MKS-a i obećao da će „nastaviti sa suprotstavljanjem akciji protiv Izraela u
MKS-u, jer je kontraproduktivna miru“.55 Bilo je, takođe, zahteva senatora SAD da se
blokira 440 miliona USD za pomoć SAD Palestini ukoliko ona nastavi sa krivičnim
postupcima protiv Izraelaca pred MKS-om.56
Ukratko, dok je ograničena saradnja Obamine administracije sa MKS-om možda
poboljšala međunarodni imidž SAD, nije predstavljala istinsko prihvatanje Suda i
njegovog mandata. U celini gledano, Obamini postupci pokazuju da se SAD i dalje zalažu
za dvostruke standarde, da američki neprijatelji treba da podležu diktatu međunarodnog
prava, dok Sjedinjene Države i njihovi saveznici to ne moraju.

104
 6. EVROPA
Majkl Buš (Michael Busch)

Tokom skoro četiri godine od kako je Vikiliks počeo da objavljuje svoju obimnu
riznicu dokumenata ambasade SAD, važnost Kejblgejta je postalo nemoguće osporiti.
Rane reakcije, posebno u liberalnim krugovima i kod desničara, varirale su od besa zbog
ugrožavanja američke bezbednosti do skeptičnog sleganja ramenima zbog sumnje u
važnost koju Kejblgejt ima za potomstvo. Ovi stavovi su bili preuranjeni. Danas su depeše
Vililiksa postale nezaobilazan primarni izvor za novinare, akademike i studente istorije i
međunarodnih odnosa. Ono što je u početku bilo izneneđujuće otkriće o prirodi i praksi
američke spoljne politike, od tada je postalo čvrsto ugrađeno u mejnstrim shvatanja
svetskih zbivanja.
Na prvi pogled, Evropske depeše izgledaju kao bezopasna hrpa. Bez sumnje, ima
dosta materijala koji grabe naslovne strane i udarne vesti svojim začinjenim izveštajima,
koji su od početka zapali medijima za oko. Američke diplomate su bile besramno kritične i
maliciozne u svojim procenama evropskih lidera i ličnosti. Bivši francuski predsednik
Nikola Sarkozi (Nicolas Sarkozy) je prema američkim depešama, nestrpljiv, hiperaktivan,
„tanke kože i autoritativan“1 [11PARIS4357 i 09PARIS1638], Nemačka kancelarka
Angela Merkel je opisana kao „nespremna na rizik i retko kad kreativna“.2 Italijanski bivši
premijer, Silvio Berluskoni (Silvio Berlusconi), dobio je neobično grub tretman jer je
„nesposoban, sujetan i neefikasan kao moderan evropski lider“, „fizički i politički slab“, a
Vladimir Putin je „bezuslovni glasnogovornik u Europi“.3 U svetlu Kejblgejtovih veoma
senzacionalističkih otkrića, međutim, dokumenti ambasada iz Evrope mogu na prvi pogled
izgledati banalno.
Osim delića tračeva koji su umetnuti u sve evropske depeše, ovo poglavlje daje
primer da dokumenti, koje Vikiliks objavljuje, sadrže revolucionarna otkrića koja, iako ne
menjaju suštinski naše shvatanje imperijalizma SAD, pružaju dragocen i jedinstven uvid u
prirodu američke moći. Od svih regiona širom sveta, Evropa ostaje jedino mesto gde su
interesi Vašingtona najlakše prihvaćeni i shvaćeni. Evropsko iskustvo sa kolonijalizmom i
zajednička predanost da se odbrani i proširi kapitalistička sfera uticaja u toku hladnog rata i
nakon toga, vezalo je ovaj region čvrsto za Vašington, posebno od kraja Drugog svetskog
rata.
Međutim, Evropa je mesto gde je prinudan uticaj Vašingtona, najmanje u opticaju.
Čak i u vreme svojih najslabijih trenutaka, evropska sila je sprečavala SAD da
iskorišćavaju region u istoj meri kao što su to radile u ostalim delovima sveta.
Ovo poglavlje se fokusira na dva pitanja po kojima su evropske države najmanje
spremne na saradnju sa Vašingtonom, a za koje diplomate SAD jasno smatraju da su od
ključnog značaja za održavanje američkog hegemonističkog reda - trgovina i rat protiv
terorizma. Ova dva pitanja dominiraju u velikom broju Vikiliksovih depeša koje su
upućene iz Evrope i nude grubi putokaz za shvatanje gde se nalaze tačke saradnje,
prećutnog odobravanja i protivljenja interesima SAD u celom regionu. Gledano kroz ovaj
objektiv, počinju da se pojavljuju teksture i složenost odnosa između SAD i Evrope u

105
dvadeset prvom veku. Isto tako i osećaj moći i ograničenja američkog imperijalizma na
globalnom Severu.
U srži odnosa između Evrope i SAD leži američki savez sa Velikom Britanijom.
Nije iznenađujuće da depeše otkrivaju duboke i prisne odnose koji obavezuju Vašington i
Veliku Britaniju. Od Kisindžerovih depeša pa do najnovijih izveštaja ambasade koje je
objavio Vikiliks, britanske vlade dosledno dokazuju svoju spremnost da kao partneri štite
američke interese u inostranstvu. Za vreme Hladnog rata, a zatim ponovo u ratu protiv
terorizma, depeše jasno stavljaju do znanja da, dok su Sjedinjene Države očekivale od
Londona prijateljstvo i podršku, američki zvaničnici nisu taj odnos videli kao jedan među
jednakima. U istinu, američke diplomate su često nadmene u proceni svojih kolega - stav
koji je ponekad ohrabren spremnošću Velike Britanije da udovolji.
U posebno zapanjujućem slučaju britanske revnosti u osiguravanju svoje odanosti i
podrške američkim zvaničnicima, ministar inostranih poslova Vilijam Hejg (William
Hague), tada član opozicije, pokušao je da ubedi osoblje ambasade SAD da će buduća
konzervativna vlada poštovati svoju opredeljenost da jača transatlantsko partnerstvo koje
uživaju London i Vašington i da ostaje čvrsta u svom poštovanju američke hegemonije:

Hejg je rekao da su Dejvid Kamerun i Džordž Ozborn bili

„deca Margaret Tačer“ i nepokolebljivi Atlantisti... Sa svoje
strane, ističe Hejg, on ima sestru koja je Amerikanka, provodi
svoje godišnje odmore u Americi i, poput mnogih sličnih njemu,
smatra Ameriku „drugom zemljom prema kojoj je okrenut“.
Pitajući svoju višu savetnicu za njene stavove, Arminka Helić
(koja je Bosanka), rekla je „Amerika je zemlja od suštinskog
značaja“. Hejg je rekao da ko god uđe u Dauning strit 10 kao
premijer, uskoro saznaje šta je suštinska priroda odnosa sa
Amerikom. Još je dodao: „Mi želimo proamerički režim. Potreban
nam je. Svetu je potreban. “ [08LONDON930]

Međutim, svet ili barem ostatak Evrope, ne izgleda kao da je u to siguran. Desetine
dokumenata iz riznice Kejblgejta ukazuju na trenutke napetosti i sukobe između SAD i
vlada širom kontinenta. Područje u kojem se američki i evropski zvaničnici redovno
sudaraju, na osnovu depeša Vikiliksa, jeste trgovina. To ne predstavlja iznenađenje. Pitanje
korporativne moći u svetskim poslovima je dugo bilo predmet rasprave. Da li su moćne
svetske multinacionalne kompanije malo više od proširenja državne vlasti, kao što neki
tvrde, podložne kontroli i ograničenjima koje su im nametnule ekonomska politika i
institucije njihove domovine? Ili su korporacije oslobođene svih ovih ograničenja, što im
omogućava veću autonomiju od državne kontrole i uticaj na vladine aktere koji donose
odluke? Dokumenti koje je obelodanio Kejblgejt ne mogu pretendovati da će rešiti ovu
raspravu, ali nude zapanjujući uvid u prisne odnose između korporativnih interesa i akcije
države.
Tokom meseci nakon prvog curenja Kejblgejt dokumenata, veliku stvar je
napravilo otkriće da su diplomate Stejt departmenta služile kao prodajni agenti Boingovih
vazduhoplova širom sveta. Posebno, fokus je bio usmeren na to dokle je Vašington
spreman da ide kako bi obezbedio da strani lideri odaberu Boing, što je bilo više nego što
bi se obično razumelo. Njujork tajms je objavio4, na primer, da je Vašington bio spreman
da pregovara o nadogradnji privatnog aviona kralja Saudijske Arabije, Abdulaha - koji je
razmišljao o kupovini četrdeset tri aviona Boing 777 - tako da tehnologija bude približna
onoj koja je dostupna na letilici Er fors 1 [06RIYADH8234]. Turska je, međutim, zamolila
106
američke zvaničnike da pošalju turskog astronauta u orbitu kako bi obezbedili kupovinu
dvadeset vazduhoplova [10ANKARA74]. Iako nije jasno kako je Vašington odgovorio na
ovaj zahtev, dogovor je na kraju zaključen. U slučaju Bahreina, Tajms je otkrio da su
zvaničnici Stejt departmenta, uključujući i američkog ambasadora, izvršili pritisak na svim
nivoima nacionalne avio-kompanije, takođe, intenzivno lobirali kod kraljevske porodice da
spreči kupovinu mlaznjaka Erbas od Francuske - glavnog konkurenta Vašingtonu u
proizvodnji aviona - u korist Boingovih modela iz Sjedinjenih Država [08MANAMA47].
Uprkos dodatnih četiri stotine miliona USD, koje je Boingova ponuda tražila od emirata,
Bahrein je bio ubeđen da kupi američki avion.
Američki zvaničnici u Evropi su takođe imali rivalstvo Boing-Erbas na umu. U
jednoj depeši koju je izdao konzulat u Minhenu nakon interne reorganizacije visoko
rangiranog korporativniog osoblja u Erbas-u, američke diplomate su oduševljeno
izveštavale o problemima koje je imao evropski proizvođač aviona i raskola između
francusko-nemačkog rukovodstva kompanije. Depeša napominje da su „viši nemački
zvaničnici“ u Erbas-u, „rekli konzulatu da bi odlazak bivšeg francuskog direktora Erbasa,
Noela Forgearda bio neophodan da bi Erbas prevazišao trenutni haos, a afera Forgeard je
samo jedan primer izazova u poslovanju sa nepokolebljivim francuskim partnerima“.
Depeša dalje tvrdi da se „Erbas suočava sa teškom godinom u konkurenciji sa Boingom“ i
da ne očekuje izuzetnu pouzdanost dvomotorca Boing 777, koji je povukao kupce od
manje efikasanog Erbasa sa pogonom na četiri motora“ [06MUNICH437]. Naglašavajući
brutalnu prirodu nemoralne konkurencije između Boinga i Erbasa, jedan kontakt nemačke
ambasada iz Evropske multinacionalne „oštro je rekao da će kvar oba motora na 777 na
sred okeana odvesti kupce natrag ka A340“ [06MUNICH437 (trinaesti jul, 2006, 12:41)].
Međutim, evropske depeše pokazuju da Stejt department nije usmeravao svoje napore
isključivo na prodaju najmodernijeg vazduhoplova Boing. Dokument iz Bugarske pokazuje
da američke diplomate nisu bile iznad uloge prodavaca polovnih automobila da bi
obezbedili da evropske periferne države izaberu vojne avione starijeg izdanja proizvedene
u SAD umesto novijih modela proizvedenih u Evropi. Depeša koja datira iz oktobra 2007.
godine, napisana je nakon odluke bugarskog Saveta ministara da ,,revidira“ [državni] plan
za 2015. godinu, putokaz ka vojnoj modernizaciji“ [07SOFIA1271]. Prema američkim
zvaničnicima, ovo je pružilo „važnu priliku Sjedinjenim Državama da utiču na razvoj
bugarskih vojnih sposobnosti gledano na srednji i duži rok“ i usput da zarade nešto novca.
U suštini, depeša ukazuje na to da izazov za Bugarsku leži u izgradnji kapaciteta za
postavljanje i održavanje njenih vojnih snaga u inostranstvu, posebno u službi američkih
ratova na Bliskom istoku i centralnoj Aziji. „Ogromna većina njenih trenutno raspoređenih
sedam stotina dvadeset sedam pripadnika službe,“ piše u depeši:

izvučeno je iz četiri bugarska manevarska bataljona kopnene

vojske, od kojih su gotovo sve prevezle i podržale Sjedinjene
Države. Ove činjenice predstavljaju najosnovnije ograničenje za
povećane bugarske obaveze prema Iraku i Avganistanu. Najveći
prioritet trebalo bi staviti da bude podsticanje Bugarske da
ulaže u opremu, vozila i oružje koje će im omogućiti da se
rasporede i bore interoperabilno sa SAD i NATO snagama u
inostranstvu. [07SOFIA1271]

Američke diplomate su imale rešenje za Bugarske ograničene raspoređene

kapacitete koji su u pripravnosti, naravno - nabavku transpotnih aviona američke izrade.

107
Konkretno, osoblje ambasade SAD u Sofiji pozvalo je bugarske zvaničnike da kupe avione
Lokid Martin C-27J i savetovalo Vašington da odvede najmlađe države članice EU,
„daleko od kupovine dodatnih ruskih borbenih aviona, koji su trenutno prepreka za
transformaciju Bugarske u operativniju i taktički fleksibilniju organizaciju kao što to
NATO očekuje“ [07SOFIA1271].
Ipak, Rusi nisu bili primarna briga američkih diplomata. Pobediti na tenderu
evropske proizvođače vojne opreme, bila je veća briga: „Bugarska je bila pod snažnim
pritiskom Francuske da potpiše ugovor o nabavci broda vrednog više od milijardu dolara“,
kao i ponude evropskih sila koje nude najmodernije borbene avione.
Depeša javlja da je ambasada planirala da „zagovora protiv novih, vrlo skupih
sistema kao što su Jurofajter, švedski Gripen i Džoint strajk fajters (Joint Strike Fighters) u
korist vrlo sposobne starije verzije F-16 ili F-18 kao mosta i katalizatora za operativne i
taktičke transformacije“ [07SOFIA1271]. Izgleda da kupovina nije mogla da prođe.
Pogoršanje ekonomske situacije širom Evrope blokiralo je Bugarsku od nabavke borbenih
aviona, a sve odluke u vezi sa budućim kupovinama su odložene najranije do 2015.
godine.5 Međutim, čak i ovo može biti optimistična prognoza. Kao što je Forbs nedavno
izvestio, troškovi za odbranu u evropskim istočnim regionima su pretrpeli „apsolutni
kolaps“ od 2008. godine, iako bi nedavna akcija Rusije u Ukrajini i na Krimu mogla
stimulisati tržište vojne robe.6 Bilo šta da se dogodi, napomenuto je u depeši, kada Bugari
počnu da „razmatraju nove borbene avione“, Američki proizvođači će „naravno, biti u
ovom lovu“.

SLUČAJ MONSANTO I GMO

Inicijalna pažnja usmerena na ulogu Stejt departmenta u guranju industrijskih

proizvođača do njegovih saveznika sakrivala je još veću ulogu koju je igrao u
obezbeđivanju mesta za genetski modifikovane poljoprivredne proizvode (GMO) u
regionu, koji u velikoj meri nije želeo ništa da ima s njima. Američka kampanja
promovisanja biotehnoloških proizvoda nastojala je da deluje širom sveta. Sve u svemu,
oko hiljadu dokumenata iz tajnog skladišta Kejblgejta odnosi se na ovo nastojanje, od kojih
značajan broj potiče iz Evrope.7 Diplomate SAD na kontinentu poklonile su veliku pažnju
osiguravanju interesa američkih biotehnoloških kompanija u Evropi - bilo kroz
„obrazovne“ programe, lobiranje vlade ili potpunu prisilu - kao i ukidanje niza propisa
Evropske unije namenjenih da služe kao tampon. Dostupne depeše koje je objavio Vikiliks
ukazuju na to da Sjedinjene Države ulažu dosta vremena, truda i troškova u svoje
poslovanje u ime američkih biotehnoloških kompanija, i to sa dobrim razlogom.
Otpornost na pojavu genetski modifikovane hrane je jako izražena širom Evrope.
Kontinent ima neke od najstrožih propisa kojima se uređuje upotreba i uzgoj GMO
proizvoda, a javni skepticizam o biotehnološkim proizvodima je prilično visok - činjenica
kojih su američke diplomate veoma svesne. U dugačakom izveštaju koji datira s kraja
2007. godine, depeša koju je izdao Stejt department navela je svoju „Strategiju o
biotehnološkom dometu“, koji je, između ostalog, prepoznao „negativne stavove o
biologiji“ Evropske unije i posvetio se nacionalnom prioritetu da ih ograniči.
[07STATE160639]. Problemi sa uveravanjem evropske javnosti u vrednosti biotehnologije
spominju se u brojnim depešama Vikiliksa više lokalno, unutar regiona. U Austriji,
zvaničnici SAD primetili su da nije postojala „apsolutno nikakva potražnje potrošača ili
proizvođača“ genetski modifikovanih namirnica [08VIENNA211], dok je u Budimpešti
108
diplomata poslao depešu natrag u Vašington da ljudi pokazuju nespremnost da ,,promene
svoje mišljenje o zabrani biotehnološkog kukuruza“, iako su suočeni sa američkim
pokušajima da se „konačno slomi otpor Mađarske“ [09BUDAPEST210]. I zaista, jedina
zemlja jasno spremna da krene stopama Vašingtona u upotrebi genetski modifikovanih
žitarica u Europi bila je Velika Britanija, koja se obavezala da će ublažiti svoje propise o
GMO. Britanski ministar za životnu sredinu, izneo je jasan stav vlade, tvrdeći da su kritike
genetski modifikovanih proizvoda bile „potpuna besmislica“.8
Prema depešama koje je objavio Vikiliks, nastojanja Stejt departmenta u ime
kompanije Monsanto i drugih biotehnoloških kompanija, imala su veliki broj različitih
oblika u Evropi. Vašington se starao da omekša tržište za GMO kroz medijske kampanje
osmišljene da poboljšaju imidž poljoprivrednih biotehnoloških proizvoda širom sveta.
Najluksuznije od ovih nastojanja održano je u Italiji, 2005. godine. Depeša iz konzulata u
Milanu opisuje američke zvaničnike kako uklanjaju sve prepreke. Na poziv tamošnjeg
američkog diplomate, Brus Čejsi, američki naučnik, obišao je zemlju i govorio tokom niza
sastanaka na visokom nivou i javnih događaja, uključujući i „Prvu svetsku konferenciju o
budućnosti nauke“ koja je „dobila veliku nacionalnu i međunarodnu medijsku pažnju i
okupila sveobuhvatnu grupu od oko sedam stotina predstavnika svetske naučne,
ekonomske i političke zajednice“. Depeša je izvestila o velikom uspehu ovog podviga.
Između ostalih ,,rezultata“, depeša je navela da je „15. septembra nedeljno izdanje
Lespresa... italijanske verzije Njuzvika objavilo intervju prof. Čejsija na četiri stranice. Kao
što je navela naša Kancelarija za ekonomska pitanja ,,to je bilo prvi put da je nedeljnik
levog centra Lespreso (L'Espresso) ikada napisao pozitivan članak o američkim
interesima“. Osim toga, „venecijanski dnevni list II Gazetino (II Gazzettino) objavio je
članak na četiri stupca pod nazivom ,,Sa GMO, branimo prirodu“ [05MILAN532].“

RUMUNIJA

Američke diplomate su besno pozvale vlade širom Evrope da se pridržavaju

propisa EU koji promovišu upotrebu GMO u zemljama članicama. Jedan od najsloženijih
kampanja lobiranja koju su sproveli američki zvaničnici imala je za cilj Rumuniju,
najnoviju državu članicu (pored Bugarske) koja je primljena u Evropsku uniju. Početkom
2005. godine, Tomas, otpravnik poslova u američkoj ambasadi u Bukureštu, pisao je
Vašingtonu o mogućnosti korišćenja Rumunije kao istočnog saveznika za agrobiznis u EU.
„Jedinstven slučaj u regionu, Rumunija je pionir u biotehnologiji“, napisao je Dilara. „Ona
uzgaja i promoviše genetski modifikovanu soju, koja je zabranjena u EU. Cilj ambasade je
da pomogne Rumuniji da uđe u EU sa dobro razvijenim biotehnološkim sektorom i
obrazovanim stanovništvom koje razume suštinu biotehnologije“. Dilara je tvrdio da će
„intenziviranjem svojih napora u Rumuniji, SAD imati jakog evropskog saveznika, sa
zajedničkim interesima i uverenjima u borbi protiv anti-GMO pozicije u EU“. Dilara je
ohrabrio Vašington da deluje brzo. ,,Ova inicijativa je sada kritična pošto Rumunija
odbrojava do članstva u EU, dok se pritisak od anti-GMO grupa pojačava. Imajući ovo na
umu, diplomatsko prestavništvo predlaže široku javnu edukativnu kampanju, u cilju širenja
ispravne naučne informacije o modernoj biotehnologiji kroz radionice i forume
„[05BUCHAREST133_a].
Ovi početni napori nisu se isplatili. Početkom 2006. godine, Rumunska vlada se
usaglasila sa zahtevima iz Brisela da EU polaže nadu u ograničavanje uzgoja genetski
modifikovane soje i ukazala da se kreće u pravcu potpune zabrane GMO u nastojanju da
109
sebi olakša prolaz u Evropsku uniju. Američki ambasador Nikolas Tobman (Nicholas
Taubman), pisao je Vašingtonu da je rumunsko „Udruženje biotehnoloških
poljoprivrednika, lokalna nevladina organizacija osnovana prošle jeseni uz pomoć
ambasade“, bilo spremno da zasadi genetski modifikovanu soju ,,svakako“ u slučaju da to
vlada zabrani, da bi „stvorilo političku i pravnu krizu“ [06BUCHAREST574_a]. Do krize
nije došlo, a Rumunija je zabranila uzgoj modifikovane soje na svojoj teritoriji. Primljena
je u EU 2007. godine.
Zvaničnici SAD, međutim, nisu odustali. Američke diplomate u Bukureštu,
nastavile su pritisak na Rumuniju, kao i Vašington, kada su interesi kompanije Monsant
bili ugroženi. Godine 2008, Rumunija je razmatrala zabranu Monsantovog genetski
modifikovanog semena kukuruza MON810, čiji je uzgoj Europska unija dozvolila. Depeša
koju je poslao u Vašington zamenik šefa misije Mark Taplin opisuje potez Rumunije da
donese privremenu zaštitnu klauzulu o zabrani MON180 kao politički manevar da se
„dodvori mladom, urbanom, liberalnom glasačkom bloku tokom predstojećeg izbornog
ciklusa“. Taplin otvoreno brine u depeši da je ,,do sada probiotehnološko Ministarstvo
poljoprivrede počelo da se koleba“ i napominje da će ambasador izvršiti pritisak na
ministarstva vlade da „donesu komercijalno i naučno ispravne političke odluke“ [08
BUKUREŠT 112].
Nekoliko meseci kasnije, Sjedinjene Države poslale su pomoć kao podršku ovoj
operaciji. U avgustu, senator Ričard Lugar (Richard Lugar) je stigao u Bukurešt, gde se
zbog tog pitanja susreo sa raznim zvaničnicima. Depeša prenosi da je „ističući svoje
farmersko iskustvo, Lugar... ohrabrio ministra za zaštitu životne sredine Atilu Korodija
(Attila Korodi) da dozvoli korišćenje naprednijih poljoprivrednih metoda u Rumuniji,
uključujući i biotehnologiju... kao što je GMO seme“ [08 BUKUREŠT 717]. Korodi je
hladnokrvno primio Lugarove argumente, rekavši senatoru da njegova vlada i dalje
procenjuje bezbednost MON810, stav u skladu sa njegovim opštim pristupom prema
diplomatama SAD. U depeši se napominje da je odnos diplomatskog predstavništva sa
Korodijem „ponekad bio težak, delom zbog mišljenja u ministarstvu“ da Rumunija i
Sjedinjene Države imaju „malo zajedničkog o pitanjima biotehnologije i klimatskim
promenama“. Ipak, depeša je izvestila da je Korodi signalizirao da bi mogao da bude
poljuljan na pitanju MON180, zaključujući: „Diplomatsko predstavništvo će narednih
meseci raditi sa Ministarstvom na proširenju ovog otvorenijeg pristupa.“
Arhiva Vikiliksa pokazuje da su oni nastavljali da rade na tome. U aprilu naredne
godine, viši savetnik Stejt departmenta za biotehnologiju, Džek Bobo, posetio je Rumuniju
da bi se sastao sa novom vladom koja je nedavno preuzela vlast, da zastupa Monsanto i
,,obrazuje“ zvaničnike u Bukureštu o biotehnološkim pitanjima u širem smislu. Depeša
koja dokumentuje aktivnosti Boboa u zemlji, opisuje savetnikovo predavanje rumunskim
zvaničnicima o njihovoj istoriji, ohrabrujući ih da budu jaki zagovornici manje
restriktivnih biotehnoloških propisa u Europskoj uniji, i podsetio ih na ogromne
ekonomske gubitke koje je država pretrpela od kako je zabranila uzgoj genetski
modifikovane soje nekoliko godina ranije. Depeša, takođe, spominje da se rumunski
zvaničnici žale na probleme sa korovom i crvima na korenu kukuruza na farmama širom
zemlje, na probleme koji se ne mogu „rešiti sa MON810, ali se mogu rešiti sortama koje su
komercijalno dostupne u SAD“ [09BUCHAREST232_a]. Zastrašujuća činjenica je da su
Rumuni rekli Bobou da se raduju uvođenju Monsantovog „Roundup Com“- proizvoda za
koji je dokazano da u celom svetu stimuliše razvoj hemijski otpornog ,,superkorova“.9

110
 Tokom 2013. godine, američko lobiranje donelo je zakonodavnu pobedu u
Rumuniji za Monsanto. Predlog zakona koji su predstavili opozicioni političari 2010.
godine, predlažući sveobuhvatnu zabranu GMO proizvoda u Rumuniji je žustro poražen od
strane iste stranke, sada na vlasti, koja ga je prvobitno uvela. Medijski analitičari dodali su
konačni glas za prevagu na stranu američkog pritiska i ekonomskih interesa biotehnoloških
kompanija. Kao što je jedan izveštaj podsetio čitataoca: „Ulozi su visoki. Monsanto je
investirao oko sto pedeset miliona USD u pogone za proizvodnju semena u Rumuniji i
planira da potroši još četrdeset miliona USD na svoje objekte u Sinesti, okrugu Ialomita, u
naredne dve godine.“10

POLJSKA

Zvaničnici Stejt department takođe su uleteli u nevolje u Poljskoj kada su pokušali

da uvere predstavnike vlasti u postojanje mnogih biotehnoloških čuda. Značajna depeša iz
Varšave 2006. godine [06 VARŠAVA 1142] opisuje niz teških sastanaka između više
savetnice Stejt departmenta za poljoprivrednu biotehnologiju, Medlin Spirnak (Madelyn
Spirnak) i raznih predstavnika poljske vlade. U jednom razgovom sa poljskim
parlamentarcima:

Spirnak je diskutovala o povećanom prinosu i efikasnosti

stečenoj kroz sadnju GM semena, potrebi za trgovinskom pristupu
GM proizvodima bez barijara, kao i mitovima o opasnostima GMO
koji kruže okolo. Senatori su brzo opovrgli njene argumente i
naglasili da se negativan stav Poljske o biotehnologiji temelji
na ekonomskim i bezbednosnim razlozima. Oni su prvo spomenuli
da u Poljskoj nema nestašice hrane i da ona, zato nema potrebu
da proizvede više hrane... GMO jednostavno neće biti od koristi
poljskim poljoprivrednicima, s obzirom na trenutne okolnosti u
Poljskoj. Dvojica senatora, takođe, su izjavili da vlada, kao i
poljsko društvo, nije uverena u sigurnost GMO i nije spremna da
prihvati tu ideju bez dobro izrađene naučne studije. Senatori
su takođe naveli da će na hiljade poljoprivrednika izgubiti
posao ukoliko se uvede GM hrana i da nijedan drugi sektor
poljske ekonomije ne može da ih apsorbuje... tako poništavajući
potencijalnu efikasnost koja se dobija žetvom GM proizvoda.
Razgovor se zatim okrenuo prema tek donesenim poljskim
zakonima o zabrani prodaje i registraciji GMO u Poljskoj.
Spirnak je pitala senatore kako će poljska vlada reagovati ako
zakonodavstvo bude sukobu sa postojećim propisima EU i STO.
Odgovarajući pitanjem, Črostovski [jedan od senatora] se glasno
zapitao zašto su SAD toliko zabrinute za odnose Poljske i EU.

Kasnije, tog dana, Spirnak je ručala s ostalim predstavnicima poljske vlade i

„pokušala da razgovara o koristima koje su stečene globalno kroz GMO useve, kao i sve
većem broju zemalja EU koje su usvajale tu tehnologiju“ [06WARSAW1142]. Stvari nisu
išle dobro. Kako prenosi depeša, ,,kao odgovor na to, parlamentarci su dali nesofisticirane
argumente kao što su: žene u SAD su debele jer jedu GMO hranu; organsko je ,,zdravo“ jer
je prirodno; zbunjujuće mešanje gnojiva sa pesticidima; i što je najvažnije, nacionalistički
argumenti o SAD i multinacionalnim kompanijama koje dolaze u Poljsku i uništavaju
poljski poljoprivredni sistem“ [06 VARŠAVA1142].

111
 Suočena sa otporom parlamenta Poljske, prema korišćenju genetski modifikovanih
poljoprivrednih proizvoda, Spirnak je pribegla suptilnijim pretnjama, jasno stavljajući na
znanje poljskim zvaničnicima da bilo koji propisi koje donese vlada a „koji izlaze iz okvira
regulatornog sistem EU, mogu biti štetni za zajedničke trgovinske interese SAD i Poljske,
kao i za odnose između SAD i EU u vezi sa ovim osetljivim pitanjem“ [06 VARŠAVA
1142]. Početkom 2013. godine, Poljska je, očigledno nakon što je odlučila da rizikuje,
zabranila uzgoj pojedinih GM sorti kukuruza i krompira, uključujući Monsanto MON810,
iako je Evropska komisija već dala zeleno svetlo za njihovo korišćenje u celoj EU. 11
Kasnije, te godine, Evropska komisija je izvela poljsku vladu pred Evropski sud pravde sa
optužbom da je Poljska propustila da pravilno uskladi korišćenje GMO sa propisima EU
koji to pitanje regulišu. Slučaj je i dalje u toku u vreme objavljivanja ovog teksta.12

FRANCUSKA

Kada pristupanje indirektnim uticajem i taktike zastrašivanja nisu dali željene

rezultate, američke diplomate razmotrile su primenu strožijih alata državne politike.
Godine 2007, nakon što je Francuska krenula da zabrani MON810, sledeći studije u kojima
je zaključeno da usevi ugrožavaju životnu sredinu, Krejg Stejplton (Craig Stapleton), bivši
ambasador u Francuskoj, savetovao je pokretanje trgovinskog rata širom Evrope. „Ovo nije
samo bilateralni problem“, napisao je Stejplton. „Francuska će igrati vodeću ulogu u
obnovljenom razmatranju Evrope o prihvatanju poljoprivredne biotehnologije i svog stava
prema zaštiti životne sredine generalno... Naši kontakti su nam jasno stavili do znanja da
će tražiti da se francuska nacionalna politika proširi na širi nivo EU i da veruju da su na
čelu evropskog javnog mnjenja o povratku GMO [doslovno]“ [07 PARIS 4723 a], Stoga,
Stejplton je napisao:
Državni tim Pariza predlaže da izvršimo podešavanje ciljane
liste odmazde koja izaziva patnju u celoj EU, pošto je ovo
kolektivna odgovornost, ali da se, takođe, delom fokusiramo i
na najgore krivce. Lista bi trebalo da bude dobro odmerena, a
ne zlonamerna. Mora biti održiva na duži period, pošto ne treba
očekivati ranu pobedu. Prelazak na odmazdu će jasno staviti do
znanja da će sadašnji put predstavljati stvarne troškove za
interese EU i mogao bi pomoći u jačanju evropskih
probiotehnoloških glasova. [07PARIS4723_a]

Kako se ispostavilo, sveopšti trgovinski rat nije bio potreban da bi se osigurali

američki interesi. Sredinom 2013. godine, francuski vrhovni sud je poništio državnu
zabranu MON810, sledeći zaključke Evropske agencije za bezbednost hrane (EFSA) da je
Francuska zabranila proizvod bez uverljivog dokaza o štetnom uticaju na životnu sredinu.
Kao i u slučaju Poljske, sud je utvrdio da je Francuska prekršila zakon EU u pogledu
upravljanja GMO.13
Uz promociju američke biotehnološke industrije, rat SAD protiv terorizma ima
istaknuto mesto u dokumentima Kejblgejt kao redovno žarište između Vašingtona i njenih
evropskih saveznika. Nespremnost većine evropskih država da prate program odražavala je
u kojoj je meri evropska javnost odbacivala ciljeve američke intervencije u Iraku, da ne
govorimo o dubokoj nelagodnosti s kojom su evropske vlade posmatrale metode i
zakonitosti američkih akcija, kako u Avanistanu, tako i na Bliskom istoku. Iako je Evropa

112
široko podržala akcije SAD nakon napada jedanaestog septembra 2011. godine, korišćenje
vanrednih izručenja, tortura i zaliv Gvantanamo kao sredstvo za borbu protiv islamskog
fundamentalizma, bile su previše drastične mere za velike kontinentalne sile. Kada je
Vašington jasno stavio do znanja svoj plan da počne svoj rat sa Sadamom Huseinom, u
Europi je postavljena pozornica za regionalnu diplomatsku krizu.14
Američka arogancija je, uprkos evropskom protivljenju namerama SAD prema
Iraku, pogoršala situaciju. Tokom meseci pred američku invaziju Iraka 2003. godine,
francuski i nemački zvaničnici su posebno glasno govorili o potrebi da se po svaku cenu
izbegne rat. Na pitanje o ovom otporu na američke planove za Bagdad, državni sekretar u
to vreme, Donald Ramsfeld rekao je novinarima: „Nemačka je problem i Francuska je
problem. Ali pogledajte ogroman broj drugih zemalja u Evropi. Oni nisu sa Francuskom i
Nemačkom u vezi sa ovim pitanjem, one su sa Sjedinjenim Državama.“15 Ramsfeldova
retorika podele zaprljala je američke odnose sa zapadnom Evropom i stavila države istočne
Evrope u nezavidan položaj, jer su izgledali kao vašingtonski lakeji na periferiji
kontinenta. Ovi zategnuti odnosi se neprekidno ogledaju u izveštavanju američkih
diplomata stacioniranih u Evropi i jasno komplikuju nastojanja Vašingtona da osigura
svoje interese na kontinentu i šire. Davno su prošli dani neposredno nakon jedanaestog
septembra, kada su čak i Francuzi proglasili „Svi smo mi Amerikanci“16
Diplomate SAD na kontinentu naišle su na niz problema vezanih za procesuiranje
Vašingtona zbog njegovih ratova u inostranstvu. Neke od epizoda o kojima se radi u
depešama su relativno male, ali ipak zabrinjavajuće. U Berlinu, na primer, diplomate SAD
su bile suočene sa ljutim nemačkim zvaničnicima koji su bili uznemireni zbog finansijskih
malverzacija Vašingtona. Početkom februara 2010. godine, Berlin je podneo demarš
ambasadoru saveza NATO Ivi Dalderu, žaleći se da Sjedinjene Države nepravilno
upravljaju nemačkim prilozima za ANA Trast Fond i uzimaju deo donacija za sebe. Prema
depeši koju je poslala misija SAD u NATO, nemački ambasador Ulrih Brandenburg
(Ulrich Brandenburg) kontaktirao je Daldera u vezi sa donacijom od pedeset miliona USD
za ANA Trast Fond u oktobru 2009. godine: „Prema Brandenburgu, taj novac je bio
namenjen za korišćenje u nekoliko specifičnih projekata - Školu logistike ANS u Kabulu,
Elektrotehnički fakultet u Mazar-e Šarifu i kasarnu ANA u Faizabadu, ali do sada nikakav
novac nije isplaćen za ove projekte. On je tvrdio, na primer, da je izgradnja škole logistike
zaustavljena“ [10NATO052].

Ono što je zaista mučilo Nemce, međutim, bila je činjenica da Amerikanci ne samo
da su odugovlačili sa isplatom novca, nego su i naplaćivali porez na priloge. Depeša
prenosi nemačku zabrinutost za ,,oko petnaest posto administrativne takse na sve donacije
u fond, koju navodno naplaćuje inžinjerski korpus vojske SAD“. Brandenburg je rekao da
je to više nego pitanje tehničkog budžeta i upravljanja projektima“ i da, dok je nemački
Bundestag bio spreman da izvrši buduća plaćanja fondu „parlamentarna pitanja i brige o
tome kako se upravlja početnim prilozima od pedeset miliona USD mogla bi ovo učiniti
izuzetno teškim“.
Po Dalderovom mišljenju, Nemci su imali pravo. „Iako mogu postojati dobri
razlozi za petnaest posto naknade - razumemo da je to naknada za vanredne situacije, a ne
administrativne prirode“, napisao je Vašingtonu. „Pojava da SAD naplaćuju saveznicima
prekomernu naknadu za korišćenje novca koji su donirali ANA Trast Fondu može se teško

113
objasniti tokom parlamentarne rasprave... Stoga pozivamo Vašington da razmotri ovo
pitanje kako sa političkog, tako i sa tehničko-finansijskog aspekta, sa što je više moguće
transparentnosti. „Uprkos Dalderovom priznanju krivice, to pitanje nije rešeno u korist
Berlina. Der Spiegel je objavio kako su američki zvaničnici tvrdili da su im ruke bile
vezane tokom nadgledanja nabavke i upravljanja fondovima u ANA trastu: „Bio je,
međutim, barem jedan gest dobre volje,“ novine su izvestile. „Amerikanci su vratili tri
milona evra nazad u Bundesver. “17
Neke depeše odražavaju ozbiljniju zabrinutost. U ovim situacijama, Kejblgejt
fajlovi otkrivaju da su američke diplomate, gde je to moguće, bile zabrinute zbog
frustrirajuće evropske brige o pravdi i odgovornosti u ratu protiv terorizma, dok su javnost
držali u mraku. Ovo je najočiglednije bio slučaj koji se odnosio na dugogodišnje probleme
u središtu rata protiv terorizma, kao što je svetski program Vašingtona koji se odnosi na
vanredna izručenja. Krajem 2005. godine, Noćne vesti Bi-Bi-Sija izvestile su da Irski
aerodrom Šenon možda služi kao pit stop za iznajmljeni vazduhoplov CIA koji prevozi
osumnjičene teroriste na takozvana crne lokacije za ispitivanje i mučenje. Ogorčenje
javnosti širom Irske se razbuktalo, posebno u Šenonu. Aerodrom je nastavio da bude
žarište protesta18 nakon američke invazije Avganistana i Iraka, kada je otkriveno da vojska
SAD koristi Šenon kao tranzitnu tačka za vojne avione SAD probijajući svoj put do i od
ratišta. Za mnoge Irske aktiviste i političare, američke operacije prebačene preko
aerodroma predstavljaju kršenje irske neutralnosti u Iraku. Depeša iz 2004. godine navodi
da, iako suočeno sa ovim javnim neslaganjem, „stanje američko-irskih odnosa ostaje jako
kao i uvek. Irska i dalje omogućava vojsci SAD da dopunjuje gorivo na aerodromu Šenon“
[04DUBLIN867].
Izveštaj Bi-Bi-Sija je sve to promenio. Depeša iz 2010. godine napominje da je
„krajem 2005. i početkom 2006. godine, rasprava širom EU o vanrednim izručenjima
slično galvanizovala“ one članove javnosti koji su protiv rata ,,na osnovu pitanja vojnog
pristupa SAD aerodromu. “ Depeša dalje sa neprijatnošću pokazuje da je neslaganje
javnosti nateralo irsku vladu da „postavi ograničenja na određene oblike tranzita SAD na
Šenonu“, uključujući i zahtev da američka vojska rasčisti sav teret u tranzitu kroz
aerodrom, uključujući i „nesmrtonosne vojne predmete... Pokazatelji ovog trenda da se
ograniče američke operacije u Šenonu“, nastavlja se u depeši, „prvo su nastali... krajem
2005. godine“, kada je ,,MIP neformalno odbio Odeljenju za unutrašnju bezbednost (DHS)
da se osuđeni strani državljanin deportuje tranzitom iz Sjedinjenih Država kroz Šenon, bez
očigledne zabrinutosti da bi javnost pogrešno protumačila tranzit kao izručenje“ [06
DUBLIN 1020],
Ipak, moglo je biti i gore po Amerikance:

Ambasador Foli je zahvalio Ahernu zbog njegovog

nepokolebljivog odbijanja zahteva Irske komisije za ljudska
prava (IHRC) da vlada nadgleda sletanje vazduhoplova u Irskoj,
za koje se tvrdi da su bili umešani u takozvane letovi
vanrednog izručenja. Ahern je izjavio da izveštaj IHRC-a ne
sadrži nove informacije, ali je upozorio da bi se moglo
očekivati da opozicione stranke Fajn Gil i Laburistička stranka
nastave da postavljaju pitanja s vremena na vreme u nastojanju
da politički osramote vladu koju vodi Republikanska stranka.
Ahern je rekao da je nekoliko letova sa navodnim izručenjima
bilo pregledano u proteklih godinu dana i da su bili potpuno

114
 čisti; on je ironično napomenuo da je poslednji let prevozio
šest golfera koji su bili na turneji. [07 DUBLIN916_a]

Ako su se zvaničnici i smejali, to je bilo kratkog daha. Ahem je rekao Foliju da je

„stavio svoj vrat na panj i da će platiti tešku političku cenu ako se ikada ispostavi da su
letovi izručenja ušli u Irsku ili ako neki budu otkriveni u budućnosti.“ Ahem je predložio
Amerikancima da bi rutinske pretrage vazduhoplova koji prolaze kroz aerodrom Šenon
dobro poslužile kako jednoj, tako i drugoj vladi ,,i pružile pokriće, ako izručenje ikada
izađe na površinu.“ Ahem je, primećuje se u depeši:

izgledao prilično uveren da su najmanje tri leta upletena u

izručenja dopunila gorivo na aerodromu Šenon, pre ili posle
obavljanja letova izručenja... dok je javni stav Aherna o
vanrednim izručenjima čvrst kao stena, njegova razmišljanja
tokom sastanka izgledaju manje uverljivo. Ovo je bio jedini
problem tokom sastanka koji ga je uznemiravao;tome je posvetio
dosta vremena. Činilo se da Ahern lovi ponovne garancije od
ambasadora da nijedan let izručenja nije u tranzitu preko
Irske, niti će biti u tranzitu u budućnosti. [07DUBLIN916_a]

Amerikanci nisu mogli da daju Ahemu takve garancije. Zapravo, letovi izručenja su
bili u tranzitu kroz Šenon. Jedan slučaj, koji je dokumentovao Amnesti Internešenel,
uključio je Binijama Mohamada, koji je bio zatvoren u Pakistanu i prebačen u Maroko
2002. godine, a onda kasnije u Zaliv Gvantanamo 2004. godine, gde je navodno mučen.
Amnesti navodi da se „avion koji je korišćen da se on prebaci u Maroko 2002. godine,
vratio u SAD preko Šenona i avion koji ga je prebacio od Maroka do Avganistana 2004.
godine, bio je u tranzitu preko Šenona“ na putu nazad.
Problemi Stejt departmenta sa Evropom nisu bili ograničeni na ono što se događalo
na evropskom tlu. U martu 2005. godine, italijanski obaveštajac je ubijen u Bagdadu na
kontrolnom punktu SAD. Iako nikada nije postalo jasno šta je dovelo do ubistva Nikole
Kaliparija, Vašington i Rim su imali različita objašnjenja o tome šta se dogodilo.
Zvaničnici SAD bili su nezadovoljni nalazima italijanske istrage o ubistvu, prema depeši iz
maja te godine, iako su im političari iz Rima pružili uveravanja da tamošnja vlada nije
imala nameru da postupa po svojim zaključcima:

Italijani su naglasili da je vlada Italije (GOI) htela da

stavi ovaj incident iza nas, da neće naškoditi našem jakom
prijateljstvu i savezu, i da to neće uticati na italijansko
angažovanje u Iraku. Italijani su rekli da, iako je američka
saradnja sa njima na zajedničkoj istrazi bila potpuno i
temeljno profesionalna, Italija se morala držati sopstvene
rekonstrukcije incidenta od 4. marta. Italijanski izveštaj,
rekli su, zaključio je da pucnjava nije bila namerna i da
nijedan pojedinac ne može snositi odgovornost za to, što daje
sudiji za prekršaje u krivičnoj istrazi manje šanse da istragu
vodi u punom krivičnom postupku. [05 ROME1506_a]

Depeša u nastavku napominje:

Iako se italijanski izveštaj ne slaže sa mnogim nalazima i

većim delom metodologije u izveštaju o incidentu američkog AR
15-6, nama će najviše koristiti ako se odupiremo iskušenju da

115
 napadnemo italijansku verziju,tačku po tačku i umesto toga
trebalo bi pustiti da naš izveštaj govori sam za sebe. Iako je
naša pozicija da instinktivno branimo izveštaj SAD i
kritikujemo italijanski, shvatamo da posledice toga mogu biti
asimetrične: dok će kritika u italijanskom izveštaju teško
imati ozbiljne negativne posledice za vladu SAD, ako se učini
da je italijanska vlada nelojalana svojim javnim službenicima -
ili da se dodvorava da bi zadovoljila vladu SAD po ovom
pitanju, posledice za Berluskonijevu vladu i angažovanje
Italije u Iraku mogle bi biti ozbiljne.

Otprilike nedelju dana kasnije, druga depeša je ponovila ovu poziciju, uz

napomenu: ,,Mi i dalje pozivamo Vašington da obeshrabri glasnogovornike vlade SAD da
opovrgavaju italijanski izveštaj ili Berluskonijeve primedbe, tačku po tačku. Koliko god je
to moguće, trebalo bi da omogućimo našem izveštaju da govori sam za sebe o našem
pogledu na incident. To će ubrzati nestajanje predmeta sa političkog radara“
[05ROME1593_a], To se nije desilo. Godine 2007, italijanski sudija naložio je da se sudi
američkom vojniku kao odgovornom za smrt Kaliparija, po optužbama za ubistvo u Italiji.
Kasnije, te godine, italijanski sud je odbacio slučaj, tvrdeći da nema nadležnost po tom
pitanju. Žena koja je bila u automobilu sa Kaliparijem kada je upucan, rekla je: ,,Mi smo
odustali od pokušaja da pronađemo istinu o onome što se dogodilo Nikoli Kalipariju.
Arogancija Amerike, koja nikada nije želela ovo suđenje, je pobedila.“19
Snažna linija koju je držao Vašington u takvim stvarima nije pokazatelj
neprestanog samopouzdanja Stejt departmenta. Baš suprotno od toga. Strahovi diplomatije
SAD pojavljuju se u brojnim depešama, a najizraženiji su u onima koje se odnose na slučaj
Kaled El Masrija, nemačkog državljanina koga su otele snage bezbednosti dok je bio na
godišnjem odmoru u Makedoniji, u novogodišnjoj noći 2003. godine. El-Masrija - koga su
zamenili za poznatog operativca Al Kaide sa istim imenom - Makedonci su ga predali CIA,
koja ga je navodno prebacila u Avganistan, gdje je bio zatvoren i mučen. Kao što je El-
Masri kasnije napisao u Los Anđeles tajmsu:
Bio sam zatvoren u izolaciji više od tri nedelje. Onda sam
predat američkoj Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA) i onda
su me svukli, teško pretukli, okovali, obukli mi pelene,
ubrizgali mi drogu, okovali na pod aviona i prebacili u
Avganistan, gde sam bio zatvoren u prekršajnom zatvoru više od
četiri meseca. Dugo nakon što je američka vlada shvatila da sam
bio potpuno nevin čovek, stavili su mi povez preko očiju,
vratiti na avion, prevezli u Evropu i ostavili me na vrhu nekog
brda u Albaniji - bez ikakvog objašnjenja ili izvinjenja za
noćne more koje sam izdržao.20

Sjedinjene Države će kasnije pripisati El-Masrijeve patnje jednostavnom slučaju

pogrešnog identiteta. Iza kulisa, međutim, američki zvaničnici marljivo su radili kako bi
osigurali da trajno zaštite službenike CIA, koji su bili umešani u El-Masrijevo izručenje,
od evropske pravde. Konkretno, oni su bili zabrinuti zbog namere nemačkog pravosuđa da
uhapsi i procesuira trinaest operativaca CIA., koji su bili umešani u ovaj slučaj. U depeši
koja datira od drugog februara, 2007. godine, konzulat u Minhenu odgovorio je
Vašingtonu:

116
 Kancelarija Minhenskog tužioca najavila je trideset prvog
januara izdavanje trinaest poternica za navodnim otmičarima
Kaled El-Masrija... Kancelarija Minhenskog tužioca, saopštila
je generalnom konzulu u Minhenu da je došlo do intenzivnog
medijskog pritiska da se deluje i da će oni tražiti međunarodni
nalog za hapšenje. Zamenik šefa misije razgovarao je sa
državnim sekretarom Bumgardenom koji je rekao da nemačka
Savezna vlada nije bila unapred upozorena na poternice.
Bumgarden je nazvao akciju tužioca „preuranjenom“ po njegovom
ličnom mišljenju. Bavarski kancelar je pozvao... da kaže da je
bio iznenađen i nezadovoljan postupcima tužioca. [07 BERLIN
200]

Depeša napominje da poternice ne bi mogle biti izdate bez dozvole Ministarstva

inostranih poslova ili Ministarstva pravde i da je misija dobila uveravanja od državnog
sekretara Bumgardena da će prethodno „izmeriti posledice na spoljnju politiku u slučaju da
minhenski tužilac traži međunarodnu poternicu. On je naglasio potrebu da ostane u
bliskom kontaktu sa vladom SAD kako se ova situacija bude razvijala“ [07 BERLIN 200],
U međuvremenu, u Madridu, američki zvaničnici poslali su Vašingtonu vest da su
španski mediji izveštavali o vezi između nemačkih akcija u slučaju El-Masri i španske
vojske. Dana, prvog februara 2007. godine, američka ambasada izdala je depešu kojom je
izveštavala o pokušajima španskog sudije da skine oznaku tajnosti sa vladinih dokumenata
kako bi se utvrdilo saučesništvo Španije u operacijama izručivanja SAD na kontinentu.
Sudija, Ismael Moreno, upitao je svoju vladu:
za izveštaj o tome „da li su španski aerodromi korišćeni u
navodnim događajima opisanim u izveštaju Saveta Europe pod
brojem 10957 od dvanaestog juna 2006. godine“, koji se odnosi
na pritvaranje dvanaest navodnih terorista... Sudija Moreno
odbio je predloge tužitelja kojim oni traže da se trinaest
osoba iz SAD koje su tužitelji optužili za otmice i mučenja,
formalno nazovu osumnjičenim... On je takođe odbio predlog
tužitelja koji zahteva svedočenje u slučaju direktora CNI,
Alberta Saiza, kao i njegovog prethodnika Horhea Deskajara
(brata generalnog direktora MIP-a za međunarodnu politiku
Rafaela Deskajara). Ovaj zahtev tužitelja potekao je sa sastanka
dvadeset osmog novembra 2001. godine između predsednika Buša i
tadašnjeg predsednika Aznara, nakon čega je Aznar navodno
izjavio da „su svi mehanizmi za saradnju u obaveštajnim
operacije“ na okupu. Ubrzo nakon toga,jedanaestog decembra,
dogodio se prvi navodni let CIA preko teritorije Španije. [07
MADRID 173_a]

Zanimljivo je da američke diplomate nisu bile toliko zabrinute oko detalja ovog
španskog slučaja kao što su, kako je izgledalo, bile za:

koordinaciju između sudije Morena u Španiji i nemačkih

istražitelja u slučaju El Masri. Španski mediji izvestili su
trideset prvog januara i prvog februara da su nemački
istražitelji koristili informacije iz izvora španskih vesti i
od španske civilne garde kada su naredili pritvor trinaest
„pripadnika CIA-e“ pod optužbom za otmicu i telesne povrede.
Tužitelji i ekstremne levo orijentisane strane političke
stranke će zajedno raditi da se ovo pitanje u Španiji stavi u

117
 prvi plan... Element ove epizode koji najviše zabrinjava je
zajednički trenutak najave nemačkih tužilaca i istražnih sudija
u španskoj istrazi o letovima CIA, tajming koji ukazuje na to
da su koordinisali slučajeve pod svojom jurisdikcijom da bi
napredovali. Ova koordinacija između nezavisnih istražitelja će
zakomplikovati naše napore da upravljamo ovim slučajem na
diskretnom nivou između dveju vlada.
[07 MADRID 173_a]

Kao odgovor Nemačkoj, depeša od šestog februara, 2007. godine, prenosi da se tog
dana zamenik šefa misije Džon Kenig susreo sa nemačkim zamenikom savetnika za
nacionalnu bezbednost Rolfom Nikelom da izrazi:
snažnu zabrinutost Vašingtona zbog mogućeg izdavanja
međunarodne poternice u slučaju Al-Masri.Zamenik šefa misije
(DCM) je napomenuo da izveštaji u nemačkim medijima o raspravi
o ovom pitanju između sekretara i ministra inostranih poslova
Štajnmajera u Vašingtonu nisu bili tačni, u tome što mediji
ukazuju da vlada SAD nije bila zabrinuta dešavanjima u slučaju
Al-Masri. Zamenik šefa misije (DCM) je naglasio da to nije bilo
tako i da bi izdavanje međunarodnih naloga za hapšenje imalo
negativan uticaj na naše bilateralne odnose. [07 BERLIN 242]

Iako se depeša trudi da razjasni da „namera ambasade nije bila da preti Nemačkoj“,
teško je videti kako je američka pozicija mogla biti protumačena na bilo koji drugi način.
Kenig je rekao nemačkom zameniku savetnika za nacionalnu bezbednost Rolfu Nikelu da
bi Berlin trebalo da „pažljivo odmeri svaki korak zbog posledica na odnose sa SAD“.
Konig je, takođe, podsetio Nikela da Vašington, iako poštuje nezavisni autoritet nemačkih
sudova, „njegova odluka o izdavanju međunarodne poternice ili zahteva za izračenje
zahtevala bi saglasnost nemačke Savezne vlade, posebno MIP-a i Ministarstva pravde“.
Ono što sledi, međutim, odaje paniku koja se krije iza Kenigove taktike opasnog
momka. Iako su američke vlasti od ranije pretpostavljale da „nemačke savezne vlasti neće
dopustiti da se poternice izdaju“, Kenig poverava Nikelu ,,da su nas naknadni kontakti
doveli do verovanja da to nije bilo tako“. Mora se priznati da Nikel nije učinio puno da
ublaži Kenigovu zabrinutost. Depeša navodi da je on „naglasio nezavisnost nemačkog
pravosuđa... Sa sudske tačke gledišta, činjenice su jasne, a minhenski tužilac je ispravno
postupio“. Iako je Nikel priznao da će „Nemačka morati da ispita posledice na odnose sa
SAD... on je ukazao na naše političke razlike o tome kako bi se vodio globalni rat protiv
terorizma, na primer oko prikladnosti objekta Gvantanamo i navodne upotrebe izračenja“.
Uprkos svemu tome, čini se da je Vašington konačno dobio šta je hteo. Nemačka nije
vršila pritisak za izračenje bilo kog Amerikanaca koji je umešan u slučaj El-Masri. A iako
je Evropski sud pravde presudio krajem 2012. godine da je El-Masri mučen od strane CIA
dok je bio u pritvoru, to je ipak usmerilo krivicu na Makedoniju. Sud je presudio da je ta
država prekršila Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i naložio Makedoniji da isplati
naknadu štete u iznosu od 78.000 USD.20
Slučaj El-Masri nije bio jedinstven. 2003. godine, Abu Omara, radikalnog
sveštenika iz Milana u Italiji, otvoreno su oteli obaveštajci CIA i Italije, a onda, prema Der
Spigelu, „prebacili avionom iz Italije do Egipta preko Nemačke. Tamo su ga, Omar tvrdi,
bratalno zlostavljali egipatski obaveštajni oficiri“.21 Nekoliko godina kasnije, nakon
otkrivanja slučaja Omar, italijanski Vrhovni sud podigao je optužnicu protiv dvadeset tri

118
oficira CIA u vezi sa Omarovim izračenjem i mučenjem. Slučaj je postao prioritet za
američke zvaničnike, koji su izneli svoje nezadovoljstvo direktno pred pažnju italijanske
vlade. Već 2006. godine, kada je namera suda postala jasna, Ronald Spolji, tadašnji
ambasador u Italiji, jasno je stavio do znanja podsekretara premijera, Đaniju Leti, da će
sudbina špijuna SAD imati direktan uticaj na odnose između SAD i Italije.
Suđenje dvadeset trojici duhova je napredovalo bez obzira na američke prigovore, i
postalo je predmet najvišeg nivoa bilateralnih razgovora između Vašingtona i Rima. 2010.
godine, tadašnji ministar odbrane Robert Gejts sastao se s italijanskim premijerom Silviom
Berluskonijem kako bi razgovarali o širokom programu u vezi bezbednosnih pitanja važnih
za obe zemlje. Pre zatvaranja, Gejts je izneo slučaj Abu Omar pred Berluskonija, i izvršio
pritisak na italijanskog lidera da zaštiti američko osoblje umešano u Omarovo izračenje od
italijanskog pravosuđa. Depeša Vikiliksa izveštava da je Gejts:

zatražio od Berluskonija pomoć da bi se potvrdila nadležnost

SAD nad pukovnikom Romanom, jednim od optuženih u slučaju Abu
Omar, po Sporazumu o statusu snaga u NATO (NATO SOFA).
Berluskoni i savetnik kabineta, Leta, uverili su ministra
odbrane da italijanska vlada naporno radi da reši ovu
situaciju. Berluskoni je održao duži govor o italijanskom
pravosudnom sistemu koji ga je često imao na meti, budući da
njime „dominiraju levičari“, na nivou javnog tužioca.
Berluskoni je predvideo da će „sudovi raditi u našu korist” po
žalbi, uz napomenu da su apelacioni sudovi višeg nivoa znatno
manje politizovani nego lokalni sudovi.[10ROME174]

Gejts je takođe pogurao svoj slučaj s italijanskim ministrom odbrane Ignaciom La

Rusom, zahvalivši La Rusi:
na njegovim naporima da italijanski ministar pravde pošalje
dopise relevantnim pravosudnim organima potvrđujući nadležnost
SAD nad pukovnikom Romanom... La Rusa je savetovao SAD da budu
još prisutnije u žalbenom postupku i da ne dozvole samo
italijanskoj vladi da napravi slučaj oko priznanja američke
nadležnosti. On je napomenuo da je zakasnela potvrda sudske
nadležnosti dala tužiocima priliku da politizuju to pitanje.
Ministar odbrane podsetio je La Rusu da je odluka SAD da ne
traži odmah sudsku nadležnost doneta na savetu italijanske
vlade i nije dobro poslužila interesima SAD. [10ROME172]

Nezavisno od Berluskonija i uveravanja njegove vlade, sud u Milanu nastavljao je

dalje sa gonjenjem Amerikanaca umešanih u slučaj Omara. 2009. godine, milanski sud je
osudio dvadeset Amerikanaca optuženih za ilegalno izručivanje i osudio ih u odsustvu.
Trojica Amerikanaca, uključujući i šefa stanica CIA u Rimu, dobilo je diplomatski
imunitet i oslobođeni su optužbi protiv njih. Četiri godine kasnije, žalbeno veće poništilo je
oslobađajuću presudu i osudilo ova tri Amerikanca na kaznu zatvora. Takođe je osudio
italijanskog šefa vojne obaveštajne službe na deset godina zatvora zbog njegove uloge u
fijasku Omar.22 Sva dvadeset tri Amerikanca su ostala na slobodi, zahvaljujući uspešnim
naporima Bušove i Obamine administracije da odbiju zahteve za izručenje iz italijanskih
sudova.
Iako su Sjedinjene Države izbegle odgovornost za afere Omar i El-Masri, njihovi
obračuni sa evropskim sudovima su se nastavili. U narednih nekoliko godina, američke

119
diplomate u Madridu sarađivale su sa članovima španskog pravosuđa i vlade da bi sprečile
slučajeve kojima je cilj da dovedu pred sud zvaničnike SAD i vojno osoblje. Između
ostalih incidenata o kojima se izveštava u depešama, zvaničnici SAD uspeli su da nateraju
špansku vladu da odbaci istragu o ubistvu španskog novinara koga su u Iraku ubili
američki vojnici i u velikoj meri izvršio pritisak na Madrid da zakopa istragu o takozvanoj
„Bušovoj šestorci“ - koja uključuje Alberta Gonzalesa, Džeja Bajbija, Daglasa Feita i
Džona Jua - za njihovu ulogu graditelja pravnog sistema koji opravdava američku praksu
mučenja i druge zločine počinjene u ratu protiv terorizma. Sve do 2009. godine, Obamina
administracija je kontinuimo pretila i nagovarala španske vlasti da slučaj nestane [09
MADRID 392].
Bela kuća je otišla toliko daleko, da je poslala bivšeg predsednika Republikanske
stranke Mela Martineza u Madrid, gde je podsetio tamošnjeg Ministra inostranih poslova
da bi, ako vlada dozvoli da slučaj krene napred, to „imalo ogroman uticaj na bilateralne
odnose“. Zašto je Obamina administracija bila toliko zabrinuta za sudbinu Bušove šestorke
objašnjeno je u jednoj depeši koja datira od prvog aprila 2009. godine: „Činjenica da ova
žalba ima na meti bivše administrativne pravne službenike, to može predstavljati 'odskočnu
dasku' za strategiju koja je osmišljena da utre put pritužbama protiv još viših zvaničnika“ -
zastrašujući presedan za svaku državnu izvršnu vlast [09 MADRID 347]. Depeša
komentariše da će španska vlada, ,,bez obzira na neslaganja s Bušovom administracijom,
smatrati ovaj slučaj nepodesnim... Na taj način rečeno, ne znamo da li bi vlada bila
spremna da preuzme rizičan korak u pokušaju da iza scene utiče na preporuku tužioca u
ovom slučaju, ili na to kakva bi bila njihova reakcija“. Od januara 2015. godine, slučaj se
ipak probija, doduše polako, kroz španski sistem.
Američki zvaničnici su bili posebno zabrinuti zbog uloge koju je u ovom i u drugim
slučajevima imao istražni sudija Baltazar Garson, koji je stekao slavu tokom osamdesetih,
izdavanjem naloga za hapšenje Augusta Pinočea. Garson je, takođe, bio uporan u gonjenju
Sjedinjenih Država za nedela u ratu protiv terorizma. On je očigledno preplašio Stejt
department. Prema jednoj depeši, Garson „očigledno ima antiameričku crtu (o čemu
svedoče povremeni oštri editorijali u španskoj štampi koji kritikuju Gvantanamo i aspekte
onoga što on naziva ,,rat protiv terorizma koji vode SAD“), a mi svakako nemamo nikakve
iluzije o pojedincima sa kojima imamo posla“ [07 MADRID 2282], Garson je vodio niz
različitih istraga protiv Sjedinjenih Država, čak i kada se našao na udaru njihove vlade
zbog razmatranja zločina koje su počinile španske vlasti pod Frankovim režimom.
Vašington je bio zabrinut zbog toga što, ukoliko bi Garsona istisnuli iz sudstva, on ne bi
otišao tiho: „Takođe se bojimo da bi Garson - baš suprotno od toga da bi bio obeshrabren
pretnjama disiplinskog postupka - mogao dočekati priliku da postane mučenik, znajući da
će slučaj privući pažnju širom sveta“ [09MADRID440]. Garson je konačno uklonjen sa
sudijske stolice 2010. godine, a 2012. godine španski sud ga je osudio zbog nedoličnog
ponašanja tokom neke druge istrage. Kasnije te godine, Garson je pristao da bude glavni
branilac Džulijanu Asanžu, osnivaču Vikiliksa, u njegovom slučaju azila u Velikoj
Britaniji.
Za vreme posete Briselu tokom krize u Ukrajini 2014. godine, predsednik Obama je
održao govor kojim okuplja svoje evropske saveznike da se suprotstave ruskoj agresiju na
Krimu. U svom obraćanju, Obama je priznao: ,,Ni SAD ni Evropa nisu savršeni u
poštovanju svojih ideala. Niti mi tvrdimo da smo jedini arbitar onoga što je dobro ili loše u
svetu“. On je nastavio: ,,Mi smo ljudi, na kraju krajeva, i mi se suočavamo sa teškim
odlukama o tome kako da iskoristimo naše snage. Međutim, deo onoga što nas čini
120
različitim je da mi pozdravljamo kritike, baš kao što pozdravljamo odgovornosti koje
dolaze s globalnim vođstvom.“
Depeše Vikiliksa pokazuju upravo suprotno. U dokumentima koji se odnose na rat
protiv terorizma, konkretno, diplomate SAD nastoje da prikriju neslaganje evropskih vlada
oko kritičnih američkih akcija i traže da, kad god je to moguće, izbegnu odgovornost kada
ponašanje Vašingtona predstavlja jasno kršenje međunarodnog prava. Prema depešama,
osoblje Stejt Departmenta koristi i šargarepu i pretnju štapom, iza zatvorenih vrata, kako bi
obezbedilo da njihovi evropski saveznici postanu poslušni. Očekivanje je nepogrešivo -
uvek kada moćne grupe ili pojedinci na kontinentu izazovu vlast u Vašingtonu da
nekažnjeno procesuira svoj rat protiv terorizma, evropske vlade moraju da učine da
problemi nestanu ili trpe veliku štetu u svojim bilateralnim odnosima sa Sjedinjenim
Državama. U većini slučajeva, kao što dugi defile depeša ukazuje, oni su stali u red.
Američke diplomate na sličan način nisu sklone poštovanju mišljenja strane
javnosti kada su ona protiv interesa američkih multinacionalnih kompanija. Zaista,
insistiranje SAD da je protivljenje Evrope GMO jednostavno proizvod njenog vlastitog
neznanja, ukazuje na to da je civilizacijska misija kolonijalnih projekata živa i zdrava u
doba američkog imperijalizma - čak i u odnosu na bivše kolonijalne sile u Evropi.
Kejblgejt dokumenti dosledno ukazuju na to da evropska javnost nema prave informacije i
razumevanje koje bi joj omogućilo da donosi korisne odluke za sebe. Vašingtonu je, dakle,
data u zadatak odgovornost da ih dovede do viših stanja svesti. Kada se pokazalo da su ovi
napori neproduktivni, međutim, američke diplomate nisu oklevale, na osnovu onoga što se
nalazi u depešama, da razmotre primenu čvršće ruke. Baš kao što je rat protiv terorizma
izbegavao stroge odredbe međunarodnog prava, isto tako američke diplomate odbacuju
evropski suverenitet, kada je u pitanju zaštita interesa korporativne moći.
Ipak, zbog svega ovog, američka sila na kontinentu ima ograničenja; američke
diplomate imaju svoje strahove. Uspehe prinude američke hegemonije koji su navedeni u
ovom poglavlju je nemoguće poricati, to je sigurno, ali oni takođe odslikavaju moć ljudi da
se odupru strahovitim ispadima imperijalne manipulacije. Oštar otpor genetski
modifikovanoj hrani u Evropi, bez obzira na značajne investicije novca i vremena, jedan je
primer ovog otpora. Stalni pritisak na kontinent da optuži Amerikance odgovorne za
zločine počinjene u ime rata protiv terorizma - i anksioznost koju to izaziva kod zvaničnika
SAD - još je jedan primer ove snage. Zaista, prava vrednost tajne riznice depeši koju je
objavio Vikiliks nije u njihovom ogromnom broju, niti čak u njihovim najeksplozivnijim
otkrićima. Umesto toga, Kejblgejt je izvanredan zbog otkrivanja unutrašnje mašinerije
spoljne politike SAD, zbog bezbroj haotičnih zapleta Vašingtona, i - što je najvažnije -
zbog onih dodirnih tačaka gde su izazovi američkim imperijalističkim interesima
najefikasniji.

121
 7. RUSIJA

Ras Velen (Russ Wellen)

Među najznačajnijim depešama koje je Vikiliks obelodanio svetu su one dobijene

iz ambasade SAD i njenih konzulata u Rusiji. Pokrivajući period od 2002. do 2010. godine,
one nam mogu omogućiti da izbliza sagledamo kako funkcionišu odnosi između Amerike i
Rusije tokom najvećeg dela prve decenije novog milenijuma. Iako tenzije nikada nisu
dostigle crvenu liniju bezbednosti, kao za vreme Hladnog rata, sukobi su bili brojni. Na
primer, Sjedinjene Države su prigovarale Rusiji zbog povlačenja demokratskih reformi:
ograničavanja novinara, ubijanja disidenata i oduzimanja radio stanica, kao i plana
Vladimira Putina da ukine izbore za guvernere i umesto toga ovlasti Kremlj da ih imenuje.
Rusija se, u međuvremenu, usprotivila što je NATO primio u članstvo zemlje
bivšeg istočnog bloka - Bugarsku, Rumuniju, Slovačku i Sloveniju, kao i tri baltičke
države. Na kraju krajeva, Mihail Gorbačov je verovao da se, u zamenu za to što je Rusija
prihvatila ujedinjenje Nemačke, NATO neće proširivati na istok, što bi predstavljalo
geopolitičku pretnju Rusiji i smanjilo njenu sferu uticaja. Niti je Rusija bila zadovoljna
kada je predsednik Džordž V. Buš povukao Sjedinjene Države iz Ugovora o
antibalističkim raketama da bi nastavila razvoj raketnog sistema odbrane SAD, uključujući
i raspoređivanje u bivšem istočnom bloku, na teritoriji Poljske i Češke. Ako dodamo
američku podršku Ružičastoj revoluciji u Gruziji i Narandžastoj revoluciji u Ukrajini, onda
se mora razumeti ruski otpor prema potezima SAD i NATO alijanse.1
Brojne depeše koje bacaju svetlo na neka od ovih pitanja će biti istražene, kao i
ugovori o satelitskom nadzoru i nuklearnom naoružanju. Ipak ćemo, prvo, ukratko ponovo
pregledati senzacionalnije depeše koje su postale poznate kada su zapadni komentatori
zavirili u njih u vreme curenja. Ne iznenađuje da one bacaju na Rusiju loše svetlo i ne
odražavaju ruske primedbe na politiku Sjedinjenih Država.
Među njima bila je i depeša pod nazivom „Adresa Međvedeva i politika tandema“.
Zamenik šefa misije u američkoj ambasadi u Moskvi, Erik Rubin, klasifikovao je ovu
depešu kao poverljivu, što je rezime mišljenja kontakata ambasade osam meseci nakon što
je Medvedev bio izabran za predsednika. Neki, piše, tvrde da „Medvedev nastavlja da
glumi Robina Putinovom Betmenu, okružen timom lojalnim premijeru, a koji kontroliše
Putinova dominacija nad zakonodavnom i regionalnom elitom“ [08 MOSKVA 3343].
(Iako je to zvanje bilo odbačeno zajedno sa Sovjetskim Savezom, termin „predsednik
vlade“ se ponekad zamenjuje sa terminom ,,premijer“, koje je bilo Putinovo zvanje u to
vreme.)
Još jedna depeša baca loše svetlo na Rusiju, pod nazivom „Susret ministra odbrane
Gejtsa sa francuskim ministrom odbrane Hervom Morinom“, koju je kao poverljivu
klasifikovao Aleksandar Veršbov (Alexsander Vershbow), pomoćnik ministra odbrane za
međunarodnu bezbednost (uglavnom NATO). Tom prilikom, Gejts je nastojao da uveri
Morina da se suzdrži od prodaje amfibijskog jurišnog broda Rusiji - plan na koji su druge
države saveza NATO, kao i Gruzija, takođe imale prigovor. Depeša glasi: „Neki saveznici,
zbog svog iskustva u prošlosti, još uvek su vrlo zabrinuti zbog Rusije, a nisu ni sigurni
koliko da veruju zapadu. Ministar odbrane [Gejts] primetio je da je ruska demokratija
nestala, a vlada je bila oligarhija koju vode službe bezbednosti „[10PARIS170].

122
 Depeša pod nazivom „Ispitivanje Putinove radne etike“ je oštro kritikovala Putina
iako, bez sumnje, predstavlja malo drugačije interesovanje. Kako je klasifikovao
ambasador u Rusiji, Džon Bajerli (John Beyrle), ona predstavlja shvatanje dva izvoma
posmatrača iz Rusije. Direktor Nove ekonomske škole Sergej Gurijev rekao je da je Putin
bio ,,rastrojen“ i ,,nezainteresovan“, a generalni direktor Centra za političke informacije,
Aleksej Muhin je rekao, „vladine operacije dan-za-dan su u rukama 'stvarnog premijera'“,
pri čemu je mislio na prvog zamenika premijera, Igora Šuvalova.
Iako je anketa pokazala da „većina Rusa i dalje vide Putina kako ,,vodi“ zemlju...
direktor Fondacije Evroazija, Andrej Kortunov, nam je rekao da je dobro poznato da se
Putinu nije sviđalo da dolazi u rusku Belu kuću, gde je bio suočen sa gomilom papira o
pitanjima od minimalnog značaja, na koje nije želeo da troši svoju energiju“ [09
MOSKVA 532].
Ono što takođe privlači značajnu pažnju su one depeše u kojima ambasada
izveštava kako vidi kompciju u Rusiji kao nepopravljivu. Depeša koju je poslao Bajerli
pod nazivom „Dilema Lužkov“ opisuje Moskvu i njenog gradonačelnika Jurija Lužkova
(Yury Luzkhov), koji će uskoro biti otpušten sa pozicije koju je držao od 1992. godine,
pošto je njegova korupcija postala previše očita čak i za Kremlj. „Analitičari identifikuju
troslojnu strukturu u kriminalnom svetu Moskve“, depeša navodi, u kojoj kriminalni
elementi „uživaju 'krysha' (termin iz kriminalnog sveta/mafije doslovno znači 'krov' ili
zaštita) koja se provlači kroz policiju, Federalne službe bezbednosti (FSB), Ministarstvo
unutrašnjih poslova (MUP) i tužilaštvo, kao i kroz birokratiju moskovske gradske vlasti“.
Da budem precizniji, „Lužkov je na vrhu. FSB, MUP i milicija su na drugom nivou. Na
kraju, obični kriminalci i korumpirani inspektori su na najnižem nivou. Ovo je neefikasan
sistem u kojem kriminalne grupe popunjavaju prazninu u pojedinim oblastima, jer grad ne
pruža neke usluge“ [10MOSCOW317],
Poslednja depeša koju ću izdvojiti da privučem medijsku pažnju je nosi naziv
„Atentat na Litvinjenka: Reakcija u Moskvi“. Nju je klasifikovao ambasador Vilijam Bams
i tu se nabrajaju razne teorije o kobnom trovanju bivšeg službenika FSB-a Aleksandra
Litvinjenka u Londonu, novembra 2006. godine.
Godine 1998, Litvinjenko je bio jedan od grupe oficira FSB-a koji su optužili svoje
nadređene za pokušaj atentata na ruskog oligarha Borisa Berezovskog u Velikoj Britaniji,
gde mu je bio odobren azil. Litvinjenko je takođe napisao knjigu u kojoj je optužio FSB da
je iscenirao bombaške napada na ruske stanove 1999. godine, u kojima je poginulo skoro
tri stotine ljudi, kao i druga teroristička dela, kako bi se osigurao Putinov izbor.
Teorije koje su navedene u depeši su sve prisutne, naizmenično okrivljujući Putina
i pokušavajući da ga diskredituju. Na primer, povezivanje Litvinjenkovog ubistva sa
novinarkom Anom Politkovskom, koja je bila čvrst Putinov protivnik i koja ga je progonila
zbog Drugog čečenskog rata, moglo je biti sasvim prirodno. Ali obrazloženje, kao što je
naveo Aleksej Venediktov, šef nezavisne radio stanice, bilo je sve samo ne to. Depeša
glasi:
Po njegovom kazivanju, oba ubistva, uz možda još neka
koja će doći,deo su nastojanja da se Putin primora da ostane
na vlasti, nakon 2008.godine. U stvari, čineći da postane
'persona non grata' na Zapadu. (Putin je u više navrata
insistirao da će otići kada mu istekne mandat u 2008.
godini)... Venediktov je povezao dva atentata da bi iskorenio
ili oterao u penziju vojne ili obavještajce FSB-a koji su pod

123
 kontrolom snaga unutar ili van Kremlja. Putin, mislio je
Venediktov, dobro zna pravila igre koja se igra, ali je
nemoćan da je zaustavi; delom zato što nije siguran koga da
smatra odgovornim. Venediktov se pridružio ovdašnjem
generalnom gledištu da Putin ceni svoj ugled na Zapadu, i
sabotiranje tog ugleda je jedan način da ga nateraju da
preispita svoju odluku da napusti Kremlj 2008.godine. [06
MOSKVA 12751]

Očigledno, agenti su mislili da bi bilo korisno za FSB da zadrže na dužnosti bivšeg

potpukovnika, a ne njegovog prethodnika iz KGB. Pošto je upleten u Litvinjenkovu smrt,
Putin će tražiti da otkupi svoj ugled. O tom slučaju, depeša glasi: „Maša Lipman iz
moskovskog Karnegi centra upozorila je da se ne podleže teorijama zavere“. Ona je istakla
da nedavno nasilje delom odražava osećaj, „barem u Kremlju, da Putin više nema potpunu
kontrolu, pošto njegova moć opada kako se približava kraj mandata“. Ključni komentar u
depeši da „kakva god bila konačna istina [o Litvinjenku] - i možda se nikada neće saznati -
ovdašnja tendencija da se gotovo automatski pretpostavlja da je neko iz ili blizu Putinovog
unutrašnjeg kruga autor ovih smrtnih slučajeva, dovoljno govori o tome šta se očekuje od
ponašnja Kremlja“ [06 MOSKVA 12751].
Pre i za vreme curenja iz deponije Kejblgejta, mnogi stručnjaci za spoljnu politiku
refleksno su postavili pitanje da li će to pogoditi odnose SAD i Rusije. Na primer, Fred Vir
(Fred Weir) je izvestio za Hrišćanski naučni monitor:

Bivši ruski ambasador u Belgiji, Dmitri Rjurikov (Dmitry

Ryurikov), kaže da će... ovo zamutiti diplomatske vode, možda u
godinama koje dolaze.
,,To je škakljiv problem i može izazvati pogoršanje odnosa,
skandale, poricanja, pa čak i dovesti do sudske tužbe... Jedna
grupa ljudi bi ih mogla pročitati i reći: „Rekli smo vam da
Amerikanci ne mogu [doslovno] biti pouzdani", a druga grupa
može reći: „Uvek smo znali da su ti ljudi koji privatno
razgovaraju sa diplomatama SAD nitkovi koji su spremni da
prodaju svoju zemlju“ kaže on.2

Na isti način, Heder Harlburt je napisala u u Novoj republici:

Ruski lideri će verovatno postati bojažljivi oko nastavka
dubinske obaveštajne razmene koju su nastavili u okviru
sadašnje administracije, kao što je Sem Čerep iz Centra za
američki progres napomenuo: „Posledice u pogledu odnosa između
SAD i Rusije je teško preceniti. Toliko počiva na poverenju
između pojedinaca u vezi kao što je ova, u kojoj se prtljag
međusobne sumnje prenosi decenijama unazad.“3

Da li su te bojazni bile realizovane, teško je utvrditi. Posle ruske podrške

separatistima u Ukrajini i njene aneksije Krima, neprijateljstvo između SAD i Rusije može
zaseniti svo nepoverenje koje je posejao Kejblgejt. Ali zabrinutost zbog štete koja je naneta
odnosima između država nije u domenu Vikiliksa: neka diplomate očiste vlastiti nered.
Ipak je ironično, ono što je razljutilo Ruse možda više nego bilo koja depeša, bio je opisani
dokument. Ne samo da nije bio klasifikovan kao poverljiv, već je bio otvoren izvor.
Spoljni poslovi su organ Saveta za spoljne odnose. Ogrezao u uverenju da elite
moraju da vode demokratiju, Savet je radio sa vladom SAD kako bi obezbedio američku

124
hegemoniju. Na primer, Fondacija Rokfeler finansirala je ratne i mirovne studijske grupe,
tajni projekat Saveta u saradnji sa Stejt departmentom SAD da razviju plan o dominaciji
SAD nakon Drugog svetskog rata.4
U članku Spoljnih poslova iz 2006. godine pod naslovom „Uspon nuklearnog
primata SAD“, politički dvojac Kir Liber i Deril Dž. Pres su napisali: „Kada bi Sjedinjene
Države pokrenule nuklearni napad protiv Rusije (ili Kine), ciljanim zemljama bi ostao
samo mali arsenal koji bi preživeo - ukoliko bi uopšte bilo šta i ostalo. U tom trenutku, čak
i relativno skroman ili neefikasan sistem protivraketne odbrane mogao bi biti dovoljan za
zaštitu od bilo kakvih osvetničkih udara“. U stvari, Liber i Pres su napisali: „Verovatno će
uskoro biti moguće da Sjedinjene Države unište nuklearni arsenal dugog dometa Rusije ili
Kine, nakon prvog udara“. Zbog faktora kao što su ,,niz poboljšanja u nuklearnim
sistemima Sjedinjenih Država“ i „strmoglavi pad ruskog Arsenala“, zaključili su da „prvi
put u skoro pedeset godina, Sjedinjene Države stoje na pragu postizanja nuklearnog
primata“.5
Ubrzo nakon objavljivanja ovog članka, ambasador u Rusiji, Vilijam Barns,
klasifikuje depešu pod nazivom „Članak o nuklearnom primatu SAD pogodio je u živac“:
Aleksej Arbatov, bivši zamenik predsednika Odbora za odbranu u
Dumi, postavio je pitanje o članku, dvadeset osmog marta na
sastanku sa nama. On je priznao da autori nisu poznati, ali je
rekao da objavljivanje članka u Spoljnim poslovima ipak daje
auru „poluslužbene izjave“. Arbatov, koji predsedava
savetodavnom grupom za strateška pitanja u Savetu bezbednosti,
rekao nam je da su tamošnji zvaničnici bili zbunjeni. On je
rekao da su neki u Kremlju videli članak u sklopu niza paljbi
čiji je cilj Rusija i ukazao na „ponižavajuće reference za
Rusiju u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD, optužbe da je
Rusija prenela vojne informacije Sadamu i nedostatak priznanja
SAD Ruskih ovlašćenja u njenom susedstvu.“

Bivši premijer Jegor Gajdar (Yegor Gaidar), takođe se pridružio horu jadikovanja u
Fajnenšal tajmsu od dvadeset devetog marta, uz napomenu da je članak Spoljnih poslova
imao „eksplozivni efekat... Čak i ruski novinari i analitičari koji nisu skloni histeriji ili
antiamerikanizmu videli su članak kao izražavanje zvaničnog stava SAD.“ Gajdar je tvrdio
da „ukoliko je neko hteo da izazove Rusiju i Kinu da blisko sarađuju oko raketa i
nuklearnih tehnologija, bilo bi teško naći iskusniji i elegantniji način da se to učini.“
Ljutnja zbog članka možda je podstakla još jednog Rusa da učini nešto hrabro -
umesto njegovih uobičajenih izraza anksioznosti - oko protivraketne odbrane:
General-pukovnik Nikolaj Solovstov, zapovednik ruskih
strateških raketnih snaga, fokusiran na tvrdnju članka da bi
BMD [odbrana od balističkih raketa] tehnologija mogla pružiiti
SAD štit od prvog napada. On je konstatovao u intervjuu: „Mi
smo uvek uspevali da pronađemo sredstva za očuvanje i
obnavljanje naših strateških nuklearnih [doslovno] potencijala.
Trenutne tehnologije omogućavaju da se razviju nove rakete i
drugo oružje za nadmudrivanje čak i najefikasnijih ABM
sistema.“

125
 Barns zaključuje: „Prognoza članka o nuklearnom primatu SAD igra na duboko
usađene ruske strahove i podriva napore da se izgradi poverenje da naši napori u vezi
BMD ne idu na račun bezbednosti Rusije“ [06 MOSKVA 3333].
Ubeđenje koje su imali Rusi da američki raketni štit u Evropi nije usmeren na Iran,
kao što tvrde Sjedinjene Države, već ka Rusiji, biće istraženo u kasnijem delu.
Na severnoj granici sa Rusijom, Južna Osetija, mesto devetodnevnog rusko-
gruzijskog rata 2008. godine, iz svih praktičnih razloga je autonomni etnički region
Gruzije. U isto vreme kada je Gruzija proglasila nezavisnost od Rusije 1991. godine, lideri
Južne Osetije tražili su da se odvoje od Gruzije. Kao odgovor, Gruzija je pokrenula vojnu
ofanzivu, ali su je porazili secesionisti Južne Osetije, koje su u borbi nezvanično podržali
Rusi. Godine 1993, Gruzija je ponovo napala Južnu Osetiju, kao i Abhaziju, drugu etničku
enklavu na severo- zapadu Gruzije, da bi sprečila otcepljenje. Gruzija je opet izgubila i obe
pokrajine su zadržale svoju autonomiju.6
Godine 2003, hiljade su se okupile u znak protesta zbog rezultata parlamentamih
izbora i da pozovu na ostavku predsednika Eduarda Ševardnadzea (Eduard Shevarnadze),
koji je predstavljao zaostatak iz sovjetske ere. Kada je poslao oružane snage na ulice,
demonstranti su im ponudili crvene ruže, kao odgovor na to, mnogi vojnici su predali
oružje. Demonstranti su potom upali u parlament, gde je Ševardnadze držao govor. Njihov
vođa, Mihail Sakašvili (Mikhail Saakashvili), mahnuo je ružom ispred njegovog lica i
Ružičasta revolucija je bila na pragu uspeha. Naredne godine, provašingtonski, pro-NATO
Sakašvili je izabran za predsednika i njegova stranka je pobedila na parlamentarnim
izborima.7
Kada je Gruzija intenzivirala vojnu prisutnost na svojoj granici sa Južnom Osetijom
u avgustu 2008. godine, secesionisti su to videli kao provokaciju i izvršili napad. Sedmog
avgusta, oko osamnaest časova, Gruzija je proglasila primirje, ali manje od pet sati kasnije,
podmuklo je napala Činvali, glavni grad Južne Osetije, raketama i artiljerijom, zatim je
izvršila invaziju sa hiljadu pet stotina vojnika. Na kraju, u gruzijskom napadu na Južnu
Osetiju ubijeno je oko sto šezdeset boraca Južne Osetije, kao i četrdeset osam ruskih
vojnika.
Nezavisna međunarodna misija Evropske unije za utvrđivanje činjenica o sukobu u
Gruziji, na čelu sa švajcarskom diplomatkinjom Heidi Taljavini (Heidi Tagliavini), kasnije
je objavila: „Nijedno objašnjenje koje su dale gruzijske vlasti kako bi pružile neki oblik
pravnog opravdanja za napad“ nije bilo legitimno. Niti je „moguće prihvati da je
granatiranje Tbilisija višestrukim Grad raketnim bacačima i teškom artiljerijom, ispunilo
zahteve da je to bilo neophodno i proporcionalno.“ Kao podršku secesionistima, Rusija je
pokrenula vazdušne udare i poslala trupe u Južnu Osetiju i Abhaziju. Ipak, Taljavini je
sama rekla, „Konkretno, nije bilo masivne ruske vojne invazije u toku, koju su morale da
zaustave Gruzijske vojne snage“.8
U međuvremenu, u nadi da će smanjiti uticaj Rusije i ojačati suverenitet nezavisne
bivše sovjetske države, izgleda da su Sjedinjene Države uzele Sakašvilija za reč. Depeša
popod nazivom „Južna Osetija izveštaj I: Borbe u Južnoj Osetiji eskaliraju“, koju je
klasifikovao ambasador Džon Teft (John Tefft), komentariše iniciranje neprijateljstava
sedmog avgusta:

126
 Na osnovu dokaza koji su nam dostupni čini se da je Južna
Osetija počela današnje borbe. Gruzijci sada reaguju pozivanjem
većeg broja snaga i procenom njihovog sledećeg poteza...
zamenik ministra odbrane Batu Kutelia rekao je ambasadoru
sedmog avgusta, sredinom dana, da su gruzijske vojne trupe na
višem stepenu pripravnosti, ali neće biti raspoređivanja u znak
odgovora na događaje u sredu. [08 TBILISI 1337]

Sutrašnja depeša, koju je klasifikovao Teft i pod nazivom „Južna Osetija izveštaj II:
Gruzija tvrdi da kontroliše veći deo Južne Osetije, borbe se nastavljaju“, pokazala je da
ambasada SAD ponovo prihvata izveštaj Sakašvilija, koji je, na osnovu depeše:
rekao da Gruzija nije imala nameru da ulazi u tu borbu, ali ju
je izazvala Južna Osetija i morala je da odgovori da bi
zaštitila gruzijske građane i teritoriju... On je potvrdio da
Gruzijci nisu odlučili da krenu napred dok granatiranja nisu
intenzivirana i Rusi viđeni da gomilaju snage na severnoj
strani tunela Roki.

Što je još gore, Teftova depeša navodi, uz prećutno priznanje da ambasada ignoriše
dokaze iz poštovanja prema Vašingtonu: „Svi dokazi koji su dostupni državnom timu
podržavaju izjavu Sakašvilija da ta borba nije bila prvobitna namera Gruzije.“ Pored
dokaza:

ključni gruzijski funkcioneri koji bi bili odgovorni za napad

na Južnu Osetiju nalazili su se na odmoru, a Gruzijci su počeli
mobilizaciju tek sedmog avgusta, kada je napad već bio u toku.
Sve do 22.30 sinoć gruzijski službenici MO i MSP i dalje su se
nadali da će se jednostrani prekid vatre koji je najavio
predsednik Sakašvili održati... Tek kada je Južna Osetija
otvorila artiljersku paljbu na gruzijska sela, ofanziva na
Činvali (Tskhinvali) je počela. [08 TBILISI 1341]

Naime, posmatrači OEBS-a na licu mesta nisu ni videli ni čuli dokaze o

artiljerijskim napadima Južne Osetije pre nego što je Gruzija napala Činvali. Oni su tvrdili
da je „gruzijski napad na Činvali počeo sedmog avgusta u 23.35, bez obzira na prekid
vatre.“9
Godine 2007, Rusija je uhvatila ambasadu SAD nespremnu kada je postavila
pitanje Gugl mapa. Depeša, koju je klasifikovao zamenik šefa misije, Danijel A. Rasel, pod
nazivom „Razgovori SAD i Rusije o bezbednosti“, navodi da su pomoćnica državnog
sekretara Sjedinjenih Država za verifikacije, usklađivanje i implementaciju, Pola de Sater
(Paula De Sutter) i direktor Odeljenja za pitanja bezbednosti i razoružanja ruskog
ministarstva inostranih poslova, Anatolij Antonov:
počeli dijalog o pitanjima svemira na sastanku u Parizu
dvadeset petog januara... De Sater je ponudila predlog o
zajedničkoj predsedničkoj izjavi o slobodnom pristupu i
korišćenju svemira u mirnodopske svrhe... Ruski zamenik
ministra inostranih poslova Sergej Kisliak (Sergey
Kislyak)neopaženo je prešao sa saradnje u svemiru na
zabrinutost zbog Gugl satelitskih mapa dostupnih na internetu.
On je kamuflirao svoje komentare ponavljajući reakcije iz
raznih drugih vlada koje su se usprotivile preciznoj

127
 identifikaciji njihove industrijske i vojne imovine. On je
napomenuo da Gugl mapa [doslovno] pokriva sva područja sveta,
osim SAD [u to vreme]. Po njegovom mišljenju tačne koordinate
stvorile su priručnik za teroriste da planiraju napade. Tvrdio
je da je trodimenzionalno predstavljanje pokrenulo ozbiljno
pitanje kojim treba da se bave Ujedinjene nacije. Vlada Rusije
je planirala međunarodni sastanak na kome bi se raspravljalo o
svim aspektima svemira, bezbednosti i terorizmu.

Možda uhvaćen na prepad, pomoćnik državnog sekretara za međunarodnu

bezbednost i neširenje nuklearnog oružja, Džon Rud (John Rood), „priznao je da je
dostupnost mapa na internetu nova tema. On je zahtevao da se ova tema ispita u budućim
diskusijama.“ Kisliak je odgovorio da postoje pravni i praktični problemi, kako za vojna,
tako i za civilna područja [07 MOSKVA 1877_a].
Rusija je uložila primedbe koje su očigledno bile legitimne. Na žalost, nema
dodatnih depeša koje dokumentuju da li su ili ne Sjedinjene Države odgovorile na njenu
zabrinutost. Osim toga, nesposobnost SAD da predvide dubinu reakcija Rusije na satelitski
nadzor ili neozbiljni nedostatak brige, takođe se primjenjuje na raspoređivanje raketnog
štita SAD u Evropi. Od samog početka, protivraketna odbrana - u osnovi protivavionska na
steroidima - je dugo bila bure baruta kontroverze između Sjedinjenih Država i Rusije. Pre
istraživanja depeša koje podrobno govore o raspravama između SAD i Rusije na tu temu,
potrebno je znati neku istoriju o tome zašto protivraketna odbrana u isto vreme pogađa
Rusiju i smatra se destabilizirajućom za ravnotežu nuklearnog naoružanja.
Godine 1983, predsednik Ronald Regan predstavio je Inicijativu strateške odbrane,
s razlogom ismevanu kao „Ratovi zvezda“ u to vreme, zato što je zvučila poput fantazije,
kao što izgleda i danas. Rakete Patriot bile su raspoređene na Bliskom istoku tokom prvog
Zalivskog rata i mada su postigle malo uspeha, ideja raketne odbrane, barem protiv manjeg
nuklearnog arsenala, postala je popularna.
Na samitu u Rejkjaviku 1986. godine, sovjetski vođa Mihail Gorbačov je predložio
eliminaciju polovine ukupnog strateškog nuklearnog oružja (za razliku od taktičkog ili
bojnog). U zamenu, on je tražio od Regana da se suzdrže od implementacije protivraketne
odbrane u narednih deset godina. Reaganov tim je odgovorio ponudom da eliminiše sve
balističke rakete u istom vremenskom periodu, zadržavajući pravo na raketnu odbranu
nakon toga.
Tada je Gorbačov napravio sasvim drugačiji predlog da obe strane ukinu sve
nuklearno oružje u roku od deset godina. Zatečeni na trenutak, Regan i državni sekretar
Džordž Šulc su se složili, ali nisu mogli da prihvate uslov Gorbačova da istraživanja
protivraketne odbrane u tom periodu budu ograničena na laboratorije. Na kraju krajeva,
Regan, Šulc i njihov tim nisu bili u mogućnosti da drže po strani svoje duboko usađeno
nepoverenje u Ruse i pristanu na te uslove. Ironija je da protivraketna odbrana nije imala
mogućnost da zatvori sve prozore ranjivosti nacionalne bezbednosti SAD koji su mogli
ostati pritvoreni dok se Sjedinjene Države i Rusija ne razoružaju. Njena nemoć da blokira
veliki nuklearni napad zadržana je do današnjih dana i zajedno sa svojom
destabilizirajućom komponentom, daje impresivan razlog za obustavu njenog razvoja.
Ali samit u Rejkjaviku zaista je otvorio put Ugovom o nuklearnim snagama
srednjeg dometa, kojima se zabranjuje oružje koje je Rusiji pogodno za lansiranje ka
Evropi i Sjedinjenim Državama za lansiranje na Sovjetski Savez iz Evrope. Međutim, od
2012. godine Sjedinjene Države su se žalile da Rusija krši ugovor, a 2014. godine je

128
formalno obavestila Rusiju o kršenju. Takođe, nedugo nakon svoje inauguracije,
predsednik Džodž V. Buš se povukao iz Ugovora o antibalističkim raketama, što je
ograničilo broj ovih raketa koje bi se mogle koristiti protiv balističkih raketnih napada, u
cilju daljeg razvoja protivraketne odbrane.10
Oprošteno vam je ako se pitate kako sistem odbrane može biti destabilizirajući.
Zašto baš jednostavno odbijajanje - čak ne ni uzvraćanje - nuklearnog napada, predstavlja
„egzistencijalnu pretnju“ samu po sebi? Bez obzira što to može izgledati nelogično,
protivraketni štit je provokativan. Pre svega, traži od zemalja koje imaju neznatnu
protivraketnu odbranu ili je uopšte nemaju, da misle kako je potrebno da izvedu nuklearni
napad pre nego što napredniji protivraketni odbrambeni sistemi drugih država postanu
operativni. Nema veze što ne postoji sistem koji je od velike koristi protiv masovnog
napada. Možda je najstrašnije od svega to što je država sa naprednijim - ili preciznije,
manje rudimentarnim - protivraketnim odbrambenim sistemom spremna da se uključi u
prvi napad protiv nuklearnog oružja države sa manje naprednim sistemom, kako bi sprečila
da napad te države nadjača protivraketnu odbrane prve. Konačno, država koja ima manje
napredan sistem oseća se primoranom da izgradi više nuklearnog oružja, da bi nadoknadila
ono oružje koje može da izgubi u prvom napadu, kao i da nadjača protivraketni štit. Da li
je ovo dovoljno destabilizirajuće za vas?
Kao da protivraketna odbrana nije bila već dovoljno provokativna, tenzije su
pojačane kada je Bušova administracija odlučila da proširi protivraketni štit u Evropi u
obliku zemaljskih presretača srednjeg kursa i radara u Poljskoj, odnosno Češkoj. Obamina
administracija je nastavila sa onim što se naziva „fazni adaptivni pristup“, koji se sastoji od
protivraketnog odbrambenog sistema Idžis (trenutno stacioniranim na moru, ali sa ciljem
da se na kraju premesti na poljsku i rumunsku teritoriju) protiv balističkih raketa kratkog i
srednjeg dometa.11
Prema Sjedinjenim Američkim Državama, svrha protivraketne odbrane u Evropi je
da praži zaštitu od arsenala balističkih raketa koje Iran dobija iz Severne Koreje. Ali domet
većine iranskih balističkih projektila, ne baš precizno za početak, je pet stotina kilometara.
Da bi imale domet do Evrope trebalo bi da budu ispaljene sa obale iranskog Persijskog
zaliva i to bi ih ostavilo ranjivim na napad. Neke od iranskih raketa su dužeg dometa i
mogu da dosegnu do Izraela, ali su barem isto toliko neprecizne.12
Godine 2013, SAD su otkazale četvrtu, poslednju i najkontroverzniju fazu
adaptivnog pristupa - presretače dugog dometa koji su teoretski sposobni da zaustave ruske
interkontinentalne balističke rakete.13 Ipak, 2014. godine, SAD su ponovile da, bez obzira
na probleme sa budžetom, i dalje planiraju da rasporede te kopnene Idžis Ešor lokacije u
Rumuniji i Poljskoj.14
Iranske rakete nisu predstavljale ozbiljnu pretnju Evropi.To je najvažniji razlog
zbog čega je Rusija tvrdila kako je protivraketni štit SAD usmeren, isključivo protiv njenih
raketa. Takođe, blizina američkog protivraketnog štita Rusiji je u skladu sa mišljenjem da
SAD i NATO zadira u njihovu domovinu želeći time da smanje njihov uticaj na bivše
sovjetske republike i zemlje istočnog bloka. Sjedinjene Države su, u međuvremenu, tvrdile
kako su ruski prigovori samo diplomatski manevar: Rusija ne veruje da je protivraketni štit
usmeren protiv nje, jer bi ga sopstvenim raketama, kao što svi znaju, savladale. Osim toga,
SAD traži rusku saradnju oko ovog programa. Ili možete gledati na to kao Džefri Luis iz
Centra za studije o nenaoružanju Džejms Martin, kojoj je pisao u Spoljnoj politici da je, u
osnovi, najveća zabrinutost Rusije „verovatno pravi teror uporne tehnološke prednosti koju
imaju SAD u svetlu ruske ranjivosti. “
129
 Neke od depeša ilustruju ruske primedbe na američki protivraketni štit u Evropi,
nijedana više nego depeša iz 2007. godine, koju je klasifikovao zamenik šefa misije
Danijel Rasel pod nazivom ,,SAD - ruski strateški razgovori o bezbednosti“. Predstavnik
ruskog Ministarstva odbrane po imenu pukovnik Ilian predstavio je ruske reakcije na
protivraketni štit u Evropi putem Power Point prezentacije. Glavne tačke su sadržale:
• Rusi osporavaju ili se ne slažu sa većinom američkih pretpostavki i
odluka koje se tiču pretnji od Severne Koreje ili iranskog razvoja IKBRa.
Američke prognoze, kao što su one iz 1998. godine „Ramsfeldove komisije"
i „Nacionalna obaveštajna procena" iz 1999. godine pokazale su se kao
netačne. U najboljem slučaju, Iran i Severna Koreja trenutno imaju rakete
sa maksimalnim dometom od 2.500 kilometara, što ne predstavlja nikakvu
pretnju za SAD i suštinski nikakvu pretnju za Evropu. Rusi predviđaju da
se domet iranskih BR-a ne bi povećao na više od 3.500 kilometara do 2015.
godine. Čak i sa ovim dometom predstavljaju pretnju samo za istočni deo
evropskog kontinenta.
•Rusi su rekli da ukoliko su lokacije RŠ-a u Poljskoj i Češkoj Republici,
efikasne protiv iranskih pretnji BR-a, takođe će biti efikasne protiv
ruskih IKBR-a. Pravac leta iranskih raketa praktično se poklapa sa ruskim
raketama kojima je baza na Kozelsku i Tatiševu...
• Rusi tvrde - da bi se bolje zaštitila Evrope od Irana, predložene
lokacije RŠ trebalo bi da da se nalaze u Turskoj, Francuskoj i Italiji.
Kada bi se tamo nalazile, ne bi ugrozile ruski IKBR.
• Pokrivenost radarom iz Češke bi pružila rano otkrivanje i dovela bi do
presretanja RŠ ruskih IKBR, osim iranskih raketa. Rusi tvrde da bi se
radarski elemenati RŠ u Češkoj mogli brzo preorijentisati od juga ka
istoku...
• Rusi veruju kako je deset presretača samo početak RŠ-a u Evropi i da
lokalitet može biti poboljšan povećanjem broja raketa presretača,
povećanjem brzine raketa presretača i korišćenjem odvojenih bojevih glava
za uništenje BR-a.
• Takođe, Rusi su izrazili zabrinutost da bi presretači RŠ u Europi mogli
imati anti-satelitske (ASAT) sposobnosti.
• Na osnovu ruskih proračuna, presretači raketa SAD u Europi mogli bi
„uhvatiti" i uništiti ruske IKBR.
• Rusi su rekli da ostaci uzrokovani presretanjem predstavljaju daleko
veći rizik od opasnosti o kojima je SAD informisao. Sto grama delića bi
bilo dovoljno da se probije kroz petospratnu zgradu od vrha krova do
prizemlja. Ako je BR imala hemijske, biološke, ili radiološke agense,
ovaj teret bi se mogao proširiti preko velikog područja u atmosferu. [07
MOSKVA 1877 a]

Godine 2009, u depeši koju je klasifikovao ambasador Bajerli pod nazivom

„Raketna odbrana, JDEC, pregovori o nenaoružanju“, još jedna karakteristika raketne
odbrane alarmirala je zamenika ministra inostranih poslova Rijabkova, koji je:
ukazao na jedan od slajdova na brifingu koji pokazuje...kako
bi radar u Češkoj pratio preko ruske teritorije i da bi to bilo
teško - ili gotovo nemoguće... presretanje raketa uz takvu
putanju. Radar u Češkoj ne bi bio u mogućnosti da osigura
potreban protok podataka za presretanje rakete iz Irana, on bi
samo omogućio SAD da razlikuje prava i mamac lansiranja koja
potiču iz Rusije.[09 MOSKVA 1491 a]

130
 Jasno je da je Rusko negodovanje, retko izraženo na Zapadu, bilo uverljivo. U
depeši „Razgovori o strateškoj bezbednosti između SAD i Rusije“, pomoćnik sekretara u
ISN Džon Rud predstavio je opravdanost SAD raketnog štita u Europi:
Lansiranja koje je Severne Koreje izvršila, rakete Taepo-Dong
1998. godine i četvrtog jula prošle godine lansiranje Taepo-
Dong-2, iako nisu bila u potpunosti uspešna, jasno su pokazala
da Severna Koreja već predstavlja pretnju... Što se tiče Irana,
Rud je rekao da su odnosi između SAD i Irana loši i da javne
opaske predsednika Ahmadinedžada o brisanju Izraela ,,sa mape"
i ostvarivanju „sveta bez Amerike", kao i redovne
demonstracije, gde se često čuje „smrt Americi", predstavljaju
preteći stav. On je naglasio da kada je Iran paradirao svoju
raketu Šahab-3 pre nekoliko godina, ona je nosila natpis ,,SAD
ne mogu ništa učiniti", jasno ukazujući da je odsustvo
protivraketnih štitova u to vreme svakako bilo faktor u
interesu Irana u balističkih raketa. SAD, rekao je Rud,
prihvataju pretnje od BR-a i od Severne Koreje i Irana kao
ozbiljne. [07 MOSKVA 1877_a]

Rudov odgovor više priliči komentatoru ekstremne desnice nego predstavniku

vlade SAD. Zamenik ministra inostranih poslova Kisliak je odgovorio da se on:
složio da su ruske i američke procene pretnji bile različite.
On je rekao da ni Severna Koreja nije bila u proizvodnji IKBR-
a, a pogotovo ne Iran. Da bi dobacila do SAD, rekao je, bilo
koja raketa iz bilo koje od te dve zemlje, morala bi da putuje
najmanje osam hiljada kilometara. Mogućnosti Irana u tečnom i
čvrstom gorivu su ograničeni, a Rusija bi znala ako bi se Iran
pripremao za proširenje istraživanja. Složio se da su opaske
iranskog predsednika Ahmadinedžada neprihvatljive, ali je
pitao, retorički, da li takve izjave odslikavaju kapacitete
zemlje. [07 MOSKVA 1877_a]

Tu poslednju rečenicu je posebno teško opovrgnuti. Kasnija depeša, pod nazivom

„Pregovori Rusije i SAD o protivraketnom štitu, drugi deo: Procena Kabale, Iranske
opasnosti i mogućnosti češkog radara“, opisuje ruske prigovore u više detalja. Nju je
klasifikovao 2009. godine ambasador u Rusiji, Vilijam Berns i glasi: „Što se tiče potrebe
da se zaustave iranske rakete kao obrazloženje za stacioniranje protivraketnog štita u
Europi: 'Ruska procena je bila da SAD preuveličavaju stanje iranskog R&D, tehnički nivo
njegovih raketa i raketnih sektora i mogućnosti njegovih naučnika'“.
U stvari, prema ovoj depeši, Rusija se usprotivila samoj pretpostavci SAD da je
„Iran strateški posvećen razvoju IKBR-a, sa Vladimirom Venevcevom iz SVR (ruske
strane obaveštajne službe) zaključivši da to nije bilo u iranskoj doktrini“. Kao što je
parafrazirano u depeši, Venevcev je rekao: „nivo sofisticiranosti tehnologije IKBR-a
Severne Koreje za rakete velikog dometa [koji je obezbedio Iran] je naduvan“, kao što je
bila „evidencija [ruskih] transfera Iranu“. Venevcev je takođe napomenuo: ,,SAD nisu
uzele u obzir ograničenja na razvoju sistema Šahab-3, uzrokovana nedostatkom opreme za
testiranje dometa, sa Rusijom koja je tvrdila da je Šahab, jednostavno, severnokorejski No
Dong, ali preimenovan.“

131
 Venevcev je dalje tvrdio da „Iran nije poznavao tehničke majstorije procesa
projektovanja, ali je nadogradio i obrnuo inženjering sisteme drugih“, nije imao dovoljan
broj svojih inženjera i nisu bili visoko kvalifikovani; shodno tome, Iran je i dalje zavisio od
motora Severne Koreje“. Onda „Venevcev je zaključio da, s obzirom na slabost iranskog
programa, SAD i Rusija imaju priliku da prate njegov razvoj i s vremena na vreme
preduzmu zajedničke mere“. [07 MOSKVA 5106].
Vraćajući se na depešu „Razgovori o strateškoj bezbednosti između SAD i Rusije“
iz 2007. godine, zamenik ministra inostranih poslova Kisliak je takođe „naglasio da je
ruska zabrinutost zbog opasnosti od lažnih upozorenja i moguće greške u proračunu
postojala i dalje.“16
Vlada Rusije nije osmislila mehanizam koji bi mogao adekvatno
da napravi razliku između glave sa nuklearnim vrhom i one sa
konvencionalnom bojevom glavom BRLP-a (balističke rakete
lansirane sa podmornice).
SAD nisu ponudile bilo kakve informacije koje umanjuju ove
probleme. Rud se složio da moramo nastaviti da razgovaramo o
ovom pitanju, ali je naglasio da je rizik od pogrešnog
tumačenja neprijateljskog lansiranja bio mali. DASD [zamenik
pomoćnika odbrane] Brajan Grin objasnio je da će broj BRLP-a sa
konvencionalnim bojevim glavama biti ograničen i naglasio da se
CBMS mogu postaviti da bi se smanjile šanse za pogreške.
SAD su čekale ruski odgovor na naš nezvanični dokument na tu
temu. Bivši general Evgeni Bužinski, zamenik načelnika Glavne
uprave ruskog ministarstva odbrane za međunarodnu vojnu
suradnju, istakao je mogućnost greške s obzirom na ograničeno
vreme za koje će Rusi morati da odgovore kada se otkrije
lansiranje i na određene „automatske" karakteristike ruskog
sistem za upozorenje na lansiranja. [07 MOSKVA 1877 a]

Razlika između vrsta lansiranja, igrala je ključnu ulogu u pregovorima za Ugovor

Novi START. Umesto da se bave razlikom između stvarnog lansiranja i mamca, ovaj put,
Rusi su bili zabrinuti za razdvajanje nuklearnih od konvencionalnih udara. Novi START je
zamena za Ugovor START I, koji je istekao 2009. godine. Potpisali su ga predsednik
Džordž Buš i sovjetski predsednik Gorbačov 1991. godine i START I je bio najdrastičniji
ugovor o kontroli naoružanja u istoriji. Za Sjedinjene Države on je predstavljao smanjenje
od oko osamdeset posto od njenog ukupnog arsenala nuklearnog oružja za vreme Hladnog
rata.17
Kada je stupio na snagu, Novi START smanjio je maksimalni broj raspoređenih
strateških nuklearnih bojevih glava SAD i Rusije na hiljadu pet stotina pedeset svakom (ne
uključujući zalihe neaktivnih bojevih glava). Zato što su Rusi smatrali da bojeve glave nisu
ništa bez njihovih sistema za lansiranje, uspostavljen je jedinstveni sistem za sabiranje
bojevih glava u kom, bez obzira na to koliko glava nosi, bombarder se računa kao samo
jedan.
U depeši pod nazivom „Nastavak pregovora START,“ glavni pregovarač SAD za
Novi START Rouz Gotemeler (pomoćnica sekretara Stejt departmenta za kontrolu
naoružanja, verifikacije i usklađenost) bacila je svetlo na spor oko razlikovanja tipova
udara, na način na koji je usvojen metod tabeliranja broja bojevih glava i koliko svako
pitanje podnosi zbog onog drugog. Ambasador Mihail Strelcov iz ruskog Ministarstva
inostranih poslova:

132
 istakao je u svojoj izjavi prethodnog dana,18 da se državni
sekretar SAD osvrnuo na naslov novog sporazuma koji se odnosi
na strateško „nuklearno" oružje. U tom kontekstu, bilo je
potrebno razmotriti da li nenuklearno naoružanje IKBR-a i BRLP-
a treba uzeti u obzir kod stavke START. Tu je i sledeće
pitanje, dodao je on, da li će se nove vrsta nenuklearnih
projektila smatrati IKBR-om i BRLP-om. Šta bi trebalo da se
broji? Bojeve glave ili „nuklearne" bojeve glave? Akt o
zajedničkom razumevanju koji su potpisala u Moskvi dva
predsednika, on je podsetio grupu, odnosio se na strateška
dostavna vozila i njihove prateće bojeve glave, a ne prateće
„nuklearne" bojeve glave.

U međuvremenu, zamenik šefa delegacije SAD dr Ted Vorner (predstavnik

ministarstva odbrane u pregovorima Novi START):
prokomentarisao je da su, od početka njihovih razgovora, SAD i
ruska strana imale izrazito drugačiji pogled na to kako da
tretiraju konvencionalno naoružane IKBR i BRLP. Ruska strana je
predložila da raspoređivanje takvih sistema treba zabraniti,
dok je strana SAD predlažila da novi tipovi koji su razvijeni i
testirani isključivo za nenuklearne bojeve glave ne bi trebalo
da budu predmet ograničenja ugovora Novi START.

U rezimeu na početku depeše, Gotmuler je objasnio:

Ruska strana je iscrpno komentarisala pitanja koja se odnose
na pravila brojanja, ali se u više navrata vratila na pitanje
konvencionalnih bojevih glava na IKBR-u i BRLP-u. Ambasador
Strelcov upotrebio je duži komentar u vezi sa „onoim što treba
brojati", u pokušaju da pokaže da je bilo nejasnoća i
nedoslednosti u pristupu SAD, tvrdeći da bi bilo teško odrediti
nuklearni ili nenuklearni status raspoređenih IKBR-a i BRLP-a.
On je dalje pitao kako bi bilo moguće razlikovati da li je
bojeva glava konvencionalna ili nuklearna nakon što je
lansirana.

Rusi su se možda pozvali na Konvencionalni Trident program modifikacije - plan

da se naoružaju Trident II BRLP konvencionalnim bojevim glavama, koji je Kongres
poništio 2008. godine.19 Ipak, Kongres je obezbedio sredstva za istraživanje i razvoj
njegovog naslednika. Brzi konvencionalni globalni udar (CPGS), koji podrazumeva
naoružavanje balističkog projektila ili jedrilice koja radi na supersoničnim brzinama
(najmanje pet puta brže od zvuka), sa konvencionalnim naoružanjem. To bi na taj način
oponašalo sposobnost balističkih raketa opremljenih nuklearnim glavama da udare bilo gde
u svetu u roku od sat vremena. Po američkim vojnim planerima, ova „niče sposobnost“,
kako su je zvali, možda je bila najveći skok u finom podešavanju prvog napada od 1960. U
to vreme, sekretar odbrane predsednika Džona F. Kenedija, Robert Meknamara, napravio
je pomak u nuklearnoj politici od masovnih odmazdi u Ajzenhauerovo doba, koji je
pozivao na bezrezervni odgovor čak i na manji nuklearni napad, ka prilagođenom
odgovoru.
Međutim, Rusi su, gledali na to iz druge perspektive. Strelcov je pitao kako će SAD
„dokazati (pokazati) njegove nuklearne ili nenuklearne karakteristike“? Drugim rečima, šta
bi zaustavilo Rusiju da odgovori na sve napade balističkih raketa ukoliko su one
133
nuklearne? Vorner je priznao „Strelcovljevu poentu koju je napravio o 'nuklearnoj
dvosmislenosti' - bilo bi izuzetno teško odrediti nosivost, bez obzira da li je nuklearna ili
nenuklearna, dok je strateški projektil u letu. On je podsetio da je strana SAD govorila u
prošlosti o mogućim koracima za ublažavanje ovog problema, što bi moglo uključivati
obaveštavanje unapred“ [09MOSCOW2607_a],
Teško je očekivati da će Rusija uzeti „zdravo za gotovo“ kada Sjedinjene Države
objave da je reč o lansiranju konvencionalnih balističkih raketa i kako nema potrebe da se
odgovori nuklearnim napadom. Rusija može takođe da se pita šta tačno kvalifikuje metu za
napad Sjedinjenih Država s konvencionalnim, umesto nuklearnim, bojevim glavama, osim
ako nije u pitanju nuklearno postrojenje.
Pokroviteljski pokušaji koje su Sjedinjene Države napravile da bi ublažile rusku
zabrinutost oko konvencionalnih bojevih glava koje su postavljene na IKBR ili BRLP, čine
paralelu sa uveravanjem da antiraketni štit stacioniran u Evropi nije usmeren protiv Rusije.
Kao što su nedavno u decembru 2013. godine, objavile RIA novosti:
Zamenik premijera Dmitrij Rogozin rekao je da Rusija „priprema
odgovor" na planove Sjedinjenih Američkih Država da izgrade
platformu za novo oružje kojim je moguć brzi napad, koje je
sposobno da udari mete visokog prioriteta širom sveta... „Oni
mogu eksperimentisati s konvencionalnim oružjem na strateškim
platformama za lansiranje, ali moraju imati na umu, da ćemo ako
smo napadnuti, u određenim okolnostima, naravno, odgovoriti
nuklearnim oružjem", rekao je Rogozin.20

Niti je to kraj rizika koji su nastali zbog mešanja konvencionalnih sa nuklearnim

udarima. U rezimeu depeše, Vomer je napisao:

Ruski šef delegacije, ambasador Antonov tvrdio je da neće biti

negativanog uticaja na globalnom nivou ako se rasporede
konvencionalno naoružane IKBR i BRLP. On je takođe tvrdio da
će, ukoliko se ne ograniči razvoj takvog oružja, to
predstavljati dilemu i za Sjedinjene Države i Rusiju, ako treće
zemlje obavljaju raketne testove, tvrdeći da su konvencionalni,
ali za koje Sjedinjene Države i Rusija sumnjaju da pokrivaju
nuklearni program. On je takođe prokometarisao da je već bilo
rasprava u krugovima Pokreta nesvrstanih (NAM, da bi
raspoređivanje takvog oružja SAD moglo dovesti do trke u
naoružanju konvencionalnim balističkim raketama dugog dometa.

Vornerov odgovor je bio anemičan. On je „prepoznao da ruska strana nije procenila

pozitivnim pristup SAD postupanju sa raketama sa konvencionalnim bojevim glavama.“
Ali je „podsetio da ruska strana nije ocenila ni da je predlog Sjedinjenih Država da se
zabrani raspoređivanje konvencionalno-naoružanih strateških raketa, ,,pozitivan“. [09
MOSKVA 2607],
Hladni rat je bio hronika nesporazuma. Sjedinjene Države su dosledno precenjivale
veličinu ruskog arsenala nuklearnog oružja. Sovjetski Savez je zaključio iz američke
politike i raspoređivanja da su Sjedinjene Države želele da pokrenu prvi nuklearni udar. U
godinama koje su sledile, kao što je dokumentovano u kolekciji depeša Vikiliksa iz
konzulata i ambasade SAD u Moskvi, SAD su odbile da dovoljno priznaju rusku
zabrinutost oko američkog nuklearnog naoružanja i protivraketne odbrane. Deluje kao da

134
je Rusija bila glupa, kao da je očigledno da Sjedinjene Države nemaju interesa da
ofanzivno napadaju Rusiju balističkim raketama - nuklearnim ili konvencionalnim - ili da
se brane protiv Rusije provokativnim sistemom protivraketne odbrane. Rusija ne može a da
se ne oseća, u najboljem slučaju, pod patronatom - a u najgorem, pod pretnjom.
Umesto da gube vreme, resurse i oplakuju efekte depeša na međunarodne odnose i
maltretiraju Vikiliks, Sjedinjene Američke Države moraju da preispitaju svoju
međunarodnu politiku. Ako nastave da posmatraju državu kao što je Rusija, kao rivala u
igri sa nerešenim rezultatom i kao energetski resurs i tržište u razvoju, umesto kao nekog
ko predstavlja narod, samo produžavaju sukob. Izvor nepoverenja drugih država u
Sjedinjene Države je mnogo dublji od otkrića zapisnika američkih diplomata sa sastanaka,
koje su imali sa diplomatama tih država.

135
 8. TURSKA

Kon Halinan (Conn Hallinan)

Mi nemamo večnog saveznika i nemamo večnog neprijatelja.

Naši interesi su večni i stalni, a naša dužnost je da te interese pratimo.
- Treći vikont Palmerston 1848.

Čitanje depeša i dokumenata Vikiliksa o Turskoj, vraća sećanje na lorda

Palmerstona - premijera, ministra inostranih poslova i čekića britanske imperije. Isti dašak
hladnih proračuna dolazi još jednom tokom vremena kada američke diplomate - ponekad
pronicljivo, ponekad ne - analiziraju vlade, vrše pritisak na režime i tiho varaju saveznike.
Ono što je Vikiliks razotkrio, prožima tematska područja: „posvećenost
demokratiji” i „vladavinu prava” - čak i takozvani rat protiv terorizma - a otkriva stvarne
ciljeve spoljne politike SAD: kažnjavanje spoznatih neprijatelja - Rusije, Sirije i Irana - i
lobiranje za kompanije SAD koje se bave oružjem i energetikom.
Nemački kancelar Oto fon Bizmark (Otto Von Bismarck) jednom je
prokomentarisao da ljudi koji vole politiku i kobasice ne treba da gledaju kako se one
prave. Čitanje depeša Vikiliksa puno podseća na gledanje pravljenja kobasica: potreban je
jak želudac.
Spoljna politika SAD na Bliskom istoku uglavnom se oslanjala na četiri stuba:
Tursku, Egipat, monarhije u Persijskom zalivu i Izrael. Ta kombinacija strateškog
postavljanja, bogatstva i vojne moći uspešno je držala region podeljenim i nemoćnim više
od pola veka. Američka strategija se u velikoj meri vrti oko bliske veze sa ova četiri stuba,
kroz vojnu pomoć i političku podršku. S tim ciljem, SAD su podržale feudalne monarhije u
Zalivu, autoritarne vlade u Egiptu i Turskoj i nekoliko ratova za proširenje i okupacije od
strane Izraela.
Za američke kreatore politike, jedine muve u toj supi Bliskog istoka bile su Libija,
Irak, Sirija i Iran. Prve dve su američke vojne snage uklonile sa šahovske table, a Siriju
trenutno urušava građanski rat u kojem SAD i njeni saveznici igraju vodeću ulogu. Na neki
način, Iran je poslednje utočište, iako je veoma oslabljen ekonomskim sankcijama koje
sprovode SAD.
„Turski stub“ je bio glavni oslonac od kraja Drugog svetskog rata. Kao što jedna
depeša napominje: „Stabilna Turska je važna SAD uglavnom zbog geostrateških razloga.
Turska se nalazi usred problematičnog Balkana, Kavkaza i Srednjeg Istoka i ona je kritični
čvor tranzita energije između centralne Azije, Kavkaza i Evrope“ [CRS-RL34642]. Turska
okuplja najveću vojsku u NATO-u i učvršćuje južne granice saveznika sa Rusijom. Već
nekoliko godina su SAD rakete srednjeg dometa Jupiter, koje nose nuklearne bojeve glave
pedeset puta moćnije od bombe u Hirošimi, raspoređene u toj zemlji. Prema jednoj depeši,
u Turskoj se i dalje nalazi između pedeset i devedeset komada nuklearnog oružja. Vlada
Ankare je dugo igrala ključnu ulogu za interese SAD, kako lokalno, tako i širom sveta.
Kao što kaže jedna depeša, Turska je bila jak partner u borbama u Koreji, glavni saveznik
NATO-a, sidro SAD na Bliskom istoku“ [10ANKARA87].

136
 U isto vreme, Amerikanci su veoma svesni činjenice da članstvo u NATO ni u kom
slučaju nije popularano kod prosečnog Turčina i SAD gledaju na taj segment po principu
čaše koja je puna ili prazna do pola:

NATO joj je od suštinske važanosti i Turska ga veoma poštuje.

Činjenica da u jednoj anketi „samo" trećina stanovništva Turske
vidi da je NATO važan za bezbednost zemlje,zapravo je plus. U
svim anketama, Turci su obično izrazito negativnog mišljenja o
svakom stranom angažovanju ili vezi. Ali mi ne treba da budemo
previše optimistični, jer je podrška NATO-u prepolovljena u
proteklih deset godina. Vojsku naoružava SAD, a Turska priznaje
da mnogi požari u njenom dvorištu - od Iraka do Avganistana i
Pakistana - mogu da se reše samo u bliskoj saradnji sa i
prihvatanjem liderstava SAD i NATO-a. [10ANKARA87]

Naravno, mlak pogled prosečnog Turčina na NATO može biti zasnovan na

činjenici da su Amerikanci zapalili sve tri od onih ,,vatri“, jednu od njih bukvalno u
Turskom dvorištu. Turska vazduhoplovna baza Indžirlik služi kao kopneni nosač aviona za
Amerikance. Ta baza nije bila samo ključna ruta za snabdevanje tokom invazije SAD na
Irak - pedeset osam posto svih zaliha koje su išle u Irak, prošle su kroz turske baze - već je,
bila domaćin i letovima izručenja za Centralnu obaveštajnu agenciju (CIA) kojima su
prevoženi osumnjičeni teroristi - od kojih su mnogi mučeni - u zatvore u Poljskoj, a na
kraju u zatvor Gvantanamo na Kubi [04ANKARA003352],
Turska je dugo negirala optužbe o izručivanju, ali u depeši od osmog juna, 2006.
godine, američki ambasador u Turskoj, Ros Vilson potvrđuje da je:
Turska vojska... omogućila SAD da koristi Indžirlik kao ključnu
tranzitnu tačku za humanitarnu i druge oblike pomoći(uključujući i
smrtonosnu municiju) severnim saveznicima i snagama za specijalne
operacije SAD u Avganistanu; ponudila korišćenje dodatnih
vazduhoplovnih baza u Turskoj za operacije povezane sa OEF-om
[Operacijom Trajna sloboda, naziv SAD za rat u Avganistanu],
odobrila korišćenje vazduhoplovne baze Indžirlik za tranzit
talibana i zatvorenika Al-Kaide iz Avganistana do Gvantanama
[zatvora Gvantanamo na Kubi]. [05 ANKARA 008305]

Jedan poverljivi izveštaj američkog Kongresa ocrtava ulogu vazduhoplovne baze

Indžirlik kao centralnog dela u dugotrajnoj vezi:
Turski geostrateški značaj za Sjedinjene Države delimično zavisi
od vazduhoplovne baze Indžirlik, koja se nalazi oko 7 kilometara
istočno od Adane na jugoistoku Turske, Sjedinjene Države su
izgradile bazu i vazduhoplovne snage SAD počele su da je koriste u
jeku Hladnog rata 1954. godine. Turska vlada je prenela kontrolu
nad bazom na svoju vojsku 1975. godine, kao odgovor na embargo na
oružje koji je Kongres nametnuo Turskoj kao reakciju na Tursku
intervenciju,odnosno invaziju na Kipar 1974. godine. Baza je
nastavila da ispunjava svoje misije NATO-a. Nakon okončanja
embarga, SAD i Turska su potpisale bilateralni sporazum o odbrani
i ekonomskoj saradnji (DECA) 1980. godine da bi regulisali
korišćenje baze od strane SAD i DECA, pod NATO kišobranom, a
Turska je nastavila da dozvoljava vazduhoplovnim snagama SAD da je
koriste za potrebe obuke. Pošto je to izvršni sporazum, DECA ne

137
 zahteva odobrenje kongresna ili turskog parlamenta. Zahtevi SAD da
koriste bazu za druge svrhe su izdvojeni i mogu zahtevati
odobrenje turskog parlamenta.[CRS- RL34642]

Indžirlik je neprocenjivo sredstvo za izvršenje politike NATO i SAD u Iraku,

Avganistanu i drugde na Bliskom istoku. Nudi pistu od deset hiljada stopa i alternativnu
pistu od devet hiljada stopa koja je u stanju da servisira velike teretne avione. Oko
sedamdeset četiri posto svih teretnih letova za Irak prelazi preko Indžirlika.
Vazduhoplovne snage SAD visoko cene efikasnost upotrebe baze: šest vazduhoplova C-17
stacioniranih na Indžirliku prenesu istu količinu tereta kao devet ili deset vazduhoplova
koji se koriste za prevoz tereta od Vazduhoplovne baze Rajna-Majna u Nemačkoj, štedeći
oko sto šezdeset miliona USD godišnje. Osim toga, na hiljade vojnika SAD iz Iraka se
rotira koristeći Indžirlik za tranzit. Tankeri K-135 koji saobraćaju sa Indžirlika su
isporučili više od trideset pet miliona galona goriva borbenim i transportnim
vazduhoplovima SAD na misijama u Iraku i Avganistanu“. Osim strateškog značaja
Turske, za Sjedinjene Države je važna njena spremnost da smesti svoje nuklearno oružje u
vazduhoplovnu bazu Indžirlik. Prema izveštaju iz 2005. godine, oko devedeset komada
američkog nuklearnog naoružanja uskladišteno je tamo, iako je druga grupa 2008. godine
procenila da je broj nuklearnog oružja od pedeset do devedeset - i dalje najveći među
bazama u Evropi“ [CRS-RL34642],
Ros Vilson, ambasador od 2005. do 2008. godine je „stara koska“ u centralnoj
Aziji. On je ranije radio kao ambasador u Azerbejdžanu i ima veliko iskustvo u Rusiji.
Godine 2012, rekao je za Biznis insajder da „NATO mora da podigne nivo svoje igre“,
povećanjem podrške pri angažovanju Turske u građanskom ratu u Siriji.1 NATO, rekao je,
mora jasno staviti do znanja da je bezbednost Turske briga saveznika“ i da bi Turska
trebalo da bude ,,platforma“ NATO-a u slučaju „intervencija ili neke vrste operacija“ u
Siriji.
Kao što depeša iz 2006. godine pokazuje, Turska je, takođe, služila Amerikancima
kao ulaz u centralnu Aziju i na Kavkaz:

Kao deo kontinuiranog napora na Kavkazu, SAD i njeni saveznici

nastavljaju da unapređuju kolektivnu pomoć Azerbejdžanu,
Jermeniji i Gruziji. Nedavni predlog - nadogradnja aerodroma
Nasosnaja koji se nalazi izvan Bakua [Azerbejdžan] - nije
zaživeo kod naših turskih kolega (barem ne u Ankari). U
protekle dve do tri godine, ideja o nadogradnji aerodroma je
izneta na nekoliko mesta (Radna grupa na Kavkazu i Klirinška
kuća Južnog Kavkaza).
Osim toga, zamisao o zajedničkom ulaganju saveznika da bi
izvršili nadogradnju, neformalno je poslata u TGŠ J5 [turski
generalštab, sličan združenom generalštabu SAD] u nekoliko
navrata. Iako vojska nije odgovorila na naša preklinjanja u
Ankari, turski DAT (general sa jednom zvezdicom) u Bakuu nam je
nedavno rekao kako je Turska oduševljena radom sa nama na
Nasosnaji(Nasosnaya). Pritisak na više nivoa unutar TGŠ-a mogao
bi pomoći da se ovaj predlog iznese. Svaki interes koji možete
da promovišete tokom posete, bio bi koristan. [04ANKARA003352]

138
 KURDI

Turska je bila od pomoći SAD na Bliskom istoku, ali to je imalo svoju cenu. Jedna
od cena je bio tajni dogovor da Turcima daju informacije o nadgledanju Kurda, jednom od
ključnih američkih saveznika u Iraku, Siriji i Iranu. Oko dvadeset pet do trideset miliona
Kurda, raseljeno je iz tih zemalja u istočnu Tursku i dugo su diskriminisani od strane vlada
u Ankari, Damasku, Bagdadu i Teheranu. Kurdi čine najveću etničku grupu u svetu koja
nema svoju sopstvenu zemlju.
,,Zaštita“ Kurda je bio glavni razlog zbog koga je Vašington uveo embargo Iraku
pre invazije, a od 1992. godine do invazije 2003. godine, Amerika sprovodi „zonu zabrane
letova“ nad kurdskim područjima na severu Iraka. Stoga je neočekivano kada pročitate da
su SAD aktivno pomagale u sprovođenju mera turske vlade protiv pobune Kurda - sukoba
u kojem je ubijeno više od četrdeset hiljada ljudi:
PKK [Kurdistanska radnička stranka], čiji je cilj da otcepi
prvobitno kurdski deo istočne Turske oružanom silom,
intenzivirala je terorističke kampanje u Turskoj: više od sto
pedeset predstavnika turskih snaga bezbednosti je do sada
ubijeno u 2006. godini, desetak samo protekle nedelje. Ovo
nasilje je povećalo pritisak na tursku vladu da preduzme
odlučne mere da bi se nosila sa ovim problemom, uključujući i
napad na uporišta PKK u severnom Iraku, koja organizacija
koristi kao komandu, kontrolu i logističku bazu odakle se
infiltriraju u Tursku i sprovode napade. Turska želi da nova
vlada u Iraku preduzme hitne, konkretne korake kako bi
ograničila PKK slobodu delovanja u zemlji. Izolovana lokacija
PKK, dugačka lista prioriteta s kojima se suočava GOI [Vlade
Iraka] i stavovi kurdske vlasti u severnom Iraku čine ovo
komplikovanim.
[Državna sekretarka SAD Kondoliza] Rajs rekla je liderima
turske vlade dvadeset petog aprila da će SAD da ožive
trilateralnu (SAD-Turska-Irak) raspravu o ovom pitanju. Iako
priznaje da pobuna sprečava koalicione trupe od uključivanja
PKK u Iraku, GOT (turska vlada) ostaje frustrirana zbog svoje
nesposobnosti i nespremnosti SAD, da zaustavi napade onih koji
dolaze sa druge strane granice.
Ako ste suočeni s ovim problemom, možete ukazati na značajne
napore koje USG [Vlade SAD] preduzima da ublaži pretnje PKK.
• Razmena osetljivih obaveštajnih podataka o aktivnostima PKK u
Turskoj je dovela do uspešnih turskih COIN operacija[borbi
protiv pobunjenika].
• Letovi nadgledanja MNF-1 nad kampovima PKK na severu Iraka,
koji su takođe imali spasonosan učinak u smislu psyops
[psiholoških operacija].
• Obaveštajna fuziona ćelija, koja se sastaje svake nedelje u
Ankari da bi prenela informacije turskoj vojsci o aktivnostima
PKK.
• Nova inicijativa za rad sa Turskom na izgradnji slučajeva za
sprovođenje zakona protiv operativaca PKK u Evropi.
[04 ANKARA 003352]

Turski ratni avioni koriste obavještajne podatke SAD da bombarduju kurdska sela u
kojima PKK ima snažnu prisutnost, ubijajući u tom procesu mnoge civile. Godine 2007,
pošto se turska vojska nagomilala na severnoj granici Iraka, američki predsednik Džordž
139
V. Buš sastao se sa turskim premijerom Redžepom Tajipom Erdoganom kako bi pokušali
da spreče invaziju, koja bi, po mišljenju Amerikanaca, dodatno destabilizovala Irak:
Predsednik je obećao da će pružiti Turskoj "primenljive
obaveštajne podatke" da ih koriste protiv PKK i uspostavio
mehanizam tripartitnih konsultacija između generala Dejvida
Petreusa, tadašnjeg komandanta multinacionalnih snaga u Iraku,
generala Džejmsa Vejnrajta, zamenika načelnika štaba SAD i
generala Ergina Sajgina, tadašnjeg zamenika načelnika
Generalštaba Turske. Od tog vremena, turske snage su pokrenule
ciljane vazduhoplovne i konpnene napade na kampove PKK i druge
objekte koji se nalaze u planinama na severu Iraka.
Oni su izrazili zadovoljstvo svojim rezultatima. [CRSRL34642]

Depeše otkrivaju staru dobru trampu, kao što je dogovor između zamenika
državnog sekretara SAD Vilijama Barnsa i turskog podsekretara inostranih poslova
Feriduna Sinirlioglua (Feridun Sinirlioglu), čiji je cilj bio da ubedi Tursku da odustane od
svog prigovora na imenovanje Anders Fog Rasmusena, za generalnog sekretara NATO-a.
Rasmusen je bio premijer Danske tokom meteža koji je vladao zbog nekoliko
antimuslimanskih karikatura štampanih u danskim novinama koje su vređale proroka
Muhameda. Rasmusen je razljutio muslimane jer je prvobitno ignorisao incident.
Prema depeši, u zamenu za to što bi Rasmusen dobio poziciju, Danska se složila da
zatvori kurdsku TV stanicu koja je emitovala kurdski program u Turskoj, kojoj se Ankara
usprotivila. Rasmusen je dobio posao, ali su Turci prevareni oko gašenja stanice, zbog čega
su, kao što pokazuje depeša iz 2002. godine, bili duboko nezadovoljni:
Barns se raspitivao o bilateralnim odnosima Turske i Evrope.
Sinirlioglu je kratko sumirao nezadovoljstvo Turske Sarkozijem
[francuskim predsednikom Nikolasom]. On je opisao da je odnos
njegove zemlje sa Austrijom zaražen etničkim predrasudama ove
druge. Žalio se da Belgija i Danska nisu voljne da suzbiju
terorističke organizacije povezane sa PKK-om koje su aktivne u
njihovim zemljama. Tadžan Ildem [turski ambasador u SAD] dodao
je da, kao deo POTUS-ovog [Predsednik Sjedinjenih Američkih
Država] - dogovora uz posredovanje,iz 2009. godine, da se
prevaziđu Turske primedbe na imenovanje Andersa Fog Rasmusena
za generalnog sekretara NATO-a, Danska je obećala da će
razjasniti svoje zakonske uslove koji su preduslov za
pristupanje zahtevu Turske za zatvaranje Televizije Roj,
glasnogovornika PKK-a. Ovo još uvek treba da se učini, rekao je
Ildem.
Preuzevši ovo od Ildema, Sinirlioglu se prisetio da je POTUS-ov
dogovor uz posredovanje podrazumevao da neki kvalifikovani
Turčin bude uzet u obzir za mesto pomoćnika generalnog
sekretara, rekao je, umesto što je izabran Nemac sa
neubedljivim zaslugama. "Sumnjamo u dogovor između Rasmusena i
[nemačke kancelarke Angele] Merkel." Ildem se žalio da položaji
na visokom nivou moraju biti deo reformi NATO-a. "Propustili
smo priliku oko izbora pomoćnika generalnog sekretara."
Sinirlioglu je dodao: "Dozvolili smo da Rasmusen postane
generalni sekretar jer smo vam verovali."

140
 IRAN

U proteklih nekoliko descenija, Iran je bio ključni fokus politike SAD u regionu, a
tursko-iranski odnosi su u velikoj meri prisutni u depešama.
Bilateralni tursko-iranski odnosi imaju snažnu ekonomsku
dimenziju. Oko 1,5 miliona iranskih turista poseti godišnje
Tursku. Trgovina raste sa obimom od osam milijardi USD u 2007.
godini i očekuje se da će dostići deset milijardi USD do kraja
2008. godine, sa ciljem od dvadeset milijardi USD u roku od
četiri godine. Ravnoteža je drastično u korist Irana jer Turska
uvozi naftu, naftne derivate i gas od svog komšije.2 Turska je
neto uvoznik nafte i gasa i zavisi od Rusije za šezdeset osam
posto svojih zaliha gasa; ona zahteva od Teherana da smanji tu
zavisnost i vidi bilateralne odnose kao svoj vitalni nacionalni
interes. Prvi iransko-turski gasovod je proradio 2001. godine,
ali zalihe su bile sporadične preko zime jer ih je Iran
preusmerio za vlastite potrebe.
U julu 2007. godine, Turska i Iran su potpisali memorandum o
razumevanju ili preliminarni sporazum da Turska naftna
kompanija (TPAO) dobije pravo da razvije prirodni gas u Južnom
Parsu [Iran], da izdvaja i do dvadeset milijardi kubnih metara
(BCM) gasa i da ga transportuje preko novog gasovoda od Tabriza
u Iranu do Erzuruma u Turskoj i ka planiranih tri hiljade
trista kilometara gasovoda Nabuko. Ukoliko bi sporazum bio
finaliziran, turski investicija bi izosila oko 3,5 milijardi
USD. Nabuko ima za cilj prenošenje prirodnog gasa iz
Turkmenistana preko Azerbejdžana, Gruzije i Turske do velikog
terminala prirodnog gasa u Austriji,i da na taj način zaobiđe i
smanji evropsku zavisnost od Rusije. Bilo je predviđeno da bude
završen do 2013. godine. Iranski gas bi naftovod činio
održivijim. Partneri Turske u Nabuku (Mađarska, Bugarska,
Rumunija, Nemačka i Austrija) tvrde da "nikakav iranski gas
neće biti prihvaćen, dok se ne reši nuklearni problem."3
[3CRSRL34642]

Međutim, sva Turska aktivnost u području Južnog Parsa, u suprotnosti je sa

politikom SAD: „Stejt department je upozorio Tursku u vezi sa finaliziranjem energetskog
sporazuma Južni Pars, tvrdeći da bi takav dogovor Turske sa Iranom poslao pogrešnu
poruku u trenutku kada iranski režim u više navrata nije uspeo da ispuni svoje obaveze
prema IAEA [Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju] Saveta bezbednosti UN.“
Dogovor je otkazan.
Depeše odražavaju nervozu Vašingtona zbog tursko-iranskih odnosa, kao i pritisak
iz Vašingtona na Ankaru da zauzme stav prema Teheranu koji se podudara sa stavom
SAD, zalivskih država i Izraela. Međutim, Turska ima veoma malo sopstvenih energetskih
resursa i potrebni su joj iranska i ruska nafta i gas. U nastojanju da podriju Moskvu i
Teheran, SAD su pokušale da odguraju Ankaru daleko od Irana prema centralnoj Aziji -
konkretno Azerbejdžanu - da bi zadovoljila svoje energetske potrebe. Jedna depeša kaže da
potrebe za energijom i „određeni domaći razlozi“, sve zajedeno „guraju Tursku u
pogrešnom smeru“, zaključno s upozorenjem da će na kraju „Turska morati da stane,
računajući na Iran“ [05 ANKARA 000302],

141
 Važan deo energetske strategije SAD u regionu je „još nezavršen“ gasovod
Nabuko. Turci se slažu sa Amerikancima da bi radije crpli svoje resurse energije iz
Azerbejdžana. Ali ideja da Turska možda nema identične interese kao Vašington,
jednostavno ne pada na pamet diplomatama SAD - a ako pada, oni te interese smatraju
nevažnim.
Američkim medijima se sviđa smešni iranski nadimak za Ameriku „Veliki Satana“,
ali depeše odražavaju jedinstveno neprijateljstvo SAD prema Iranu, koje je odraz
demonizacije kojom je Teheran izložio Vašington. Ali Iran, o kojem čujemo iz Vašingtona,
nije uvek Iran koji se pojavljuje tokom čitanja ovih depeša.
U depeši iz 2009. godine, pomoćnik državnog sekretara Filip Gordon izveštava o
sastanku sa turskim ministrom inostranih poslova Ahmetom Davutogluom, koji je upravo
završio telefonski razgovor sa Mohamedom El Baradejem, generalnim direktorom LAEA,
koji je, piše on, imao:
dve duge "teške" sesije sa Irancima u Istanbulu zbog plana da
se isporuči nekvalitetano obogaćeno iransko nuklearno gorivo u
druge zemlje u zamenu da druge zemlje pošalju Irancima
obogaćeno gorivo za njihove reaktore i medicinsku industriju.
Svrha ove zamene Petra za Pavla bila je da se ugasi iranski
program obogaćivanja.
Iranci su rekli kako su spremni da se sastanu sa Havijerom
Solanom [generalnim sekretarom Saveta Evropske unije], ali su
izneli Turcima da imaju ozbiljne probleme sa Robertom Kuperom
[diplomatskim savetnikom i članom Evropskog saveta za
međunarodne odnose] i Britancima.
Oni imaju "više poverenja" u SAD. Iranci bi takođe radije da
dobiju gorivo od SAD, nego od Rusa.
Davutoglu je istakao da su Iranci: a)spremni da pošalju
delegaciju u Beč da razradi pojedinosti o ovom predlogu; b)dali
su "puno poverenje" Turskoj; c)i dalje se suočavaju sa domaćim
ozbiljnim problemima unutar Irana. On je smatrao da Turci
zapravo vide Ahmadinedžada kao "fleksibilnijeg" od drugih, koji
su u iranskoj vladi. Ahmadinedžad se suočava sa „ogromnim
pritiskom" nakon izjave nekih članova P5 [SAD, Britanije, Kine,
Francuske, Velike Britanije, i Nemačke] o tome da bi nuklearni
sporazum uspeo u slabljenju iranskog nuklearnog potencijala -
što se tumači u nekim krugovima kao virtualni poraz Irana.
U ovom kontekstu, Turci su pitali Ahmadinedžada da li je srž
problema psihološki, pre nego suštinski. Ahmadinedžad je rekao
"da", Iranci pristaju na predlog, ali je potrebno da upravljaju
time kako će biti prihvaćeno u javnosti. [02 ANKARA 001654]

Sastanak između Gordona i Davutoglua se očigledno malo zagrejao.

Napominjući da je Davutoglu naglasio samo negativne posledice
sankcija ili upotrebe vojne sile [na Iran] , Gordon je
pritisnuo Davutoglua da iznese procene Ankare u vezi posledica
ukoliko Iran dobije nuklearno oružje. Davutoglu je dao nadahnut
odgovor, da je "naravno", Turska bila svesna ovog rizika.
Upravo zato, Turska radi tako naporno s Irancima. Predsednik
[Abdulah] Gul je sam proveo dva sata u nedelju sa
Ahmadinedžadom u Istanbulu.

142
 Gordon je onda pritisnuo Turke da se izjasne o tome kako vide Iran, obzirom na
činjenicu da je britanski Gardijan izvestio kako se Erdogan pozvao na Iran kao na
„prijatelja“. Davutoglu je odgovorio, ako bi premijer:
rekao "ne", da Turska ne gleda Iran kao prijatelja, onda ne bi
bilo moguće uveriti Teheran da sarađuje oko ovog najnovijeg
predloga. Samo Turska može govoriti otvoreno i kritički sa
Irancima,tvrdi Davutoglu, ali samo zato što Ankara javno
pokazuje Iranu poruke o prijateljstvu.
Gordon je bio uporan vrativši se na insistiranje da Ankara
pruži jasnu, javnu poruku o posledicama ukoliko se ignoririšu
rezolucije UN. Davutoglu je uzvratio kako je Erdogan dao upravo
takvu izjavu kada je posetio Teheran. On je naglasio da spoljna
politika Turske daje regionu "osećaj pravde" i "osećaj vizije".
Turska je obezbedila "treću opciju", pored Irana i Saudijaca
(na koje se, tvrdio je, gleda kao na "marionete" SAD). Rezultat
je da smo "ograničili iranski uticaj u regionu."

NAŠI TERORISTI

Stavovi dragih zemalja o Iranu uvukli su se u depeše. Jedna depeša odražava da je

Izrael toliko fokusiran na promenu režima u Iranu da razmatra podržavanje takozvanih
,,terorističkih“ grupa [05 TEL AVIV 2652].
Na sastanaku između načelnika izraelskog Mosada, Meir Dagana i američkog
državnog podsekretara Vilijama Barnsa 2007. godine, načelnik je izneo „procenu
bliskoistočnog regiona.“ Prema Barnsu, Dagan je naglasio kako je Iran ekonomski
ugrožen, tražeći više aktivnosti od iranskih manjinskih grupa usmerenih na promenu
režima“. Čini se da depeša implicira da su SAD i Izrael umešane u pomoć Oslobodilačkoj
vojsci Balučistana u Balučistanu, kao i grupi Mudžahedin-e-Halk i kurdskoj Partiji za
slobodan život Kurdistana u Iranu. Ova poslednja grupa je povezana sa PKK. Sve njih
Vašington smatra ,,terorističkim“ organizacijama, a SAD je pomogao Turskoj da targetira
PKK.
Dagan dalje precizira jedan od ,,pet stubova“ izraelske strategije u regionu, kao
politiku Tel Aviva da „iznudi promenu režima: Dagan je istakao kako bi trebalo učiniti
više da bi se podstakla promena režima u Iranu, eventualno uz podršku studentskih
demokratskih pokreta i etničkih grupa (npr. Azeri, Kurdi, Baluči) koje se suprotstavljaju
vladajućem režimu... On je dodao da su iranske manjine „podigle svoje glave i da su u
iskušenju da pribegnu nasilju“. Depeša zapaža da američki ,,rat protiv terorizma“ zavisi od
toga da li su to ,,naši“ teroristi ili ,,njihovi“ teroristi. Što se tiče Kurda, iako se obaveštajni
podaci SAD o PKK unose u ciljne kompjutere da Turci bombarduju Kurde u Iraku, krilu
PKK u Iranu se preporačuje da pokuša da svrgne vladu u Teheranu. Takođe, nekako je
zbunjujuće čuti kako francuske diplomate karakterišu režim Teherana:

[Žan-David] Levit [bivši francuski ambasador u SAD i

diplomatski savetnik francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija]
naglasio je da je iranski odgovor na uvertiru predsednika Obame
i zapada bio "farsa", iako ga je Rusija primila kao pravu
inicijativu. Sadašnji iranski režim je efektivno fašistička
država i došlo je vreme da se donese odluka o narednim
koracima... On je napomenuo da nemačka kancelarka Angela Merkel
deli stav francuskog predsednika i spremna je da bude čvrsta sa

143
 sankcijama, ali da je
Volter] Štajnmajer bio
da će biti više ugrožen
nemirima nego što bi
[09PARIS1254_a]
FM [ministar inostranih poslova Frank
oprezniji. Iranski režim mora shvatiti
ekonomskom štetom i pratećim socijalnim
bio kada bi pregovarao sa Zapadom.

***
U principu, depeše su prilično negativne prema spoljnoj politici Turske, za koju
jedna depeša iz 2010. godine kaže da se sastoji „uglavnom od popularnih parola,
neprekidnih putovanja i bezbroj potpisa na MOU-u [Memoranduma o razumevanju] od
male važnosti“ [10ANKARA87],
Depeša iz 2010. godine od ambasadora Džejmsa Džefrija primećuje: „Bez obzira
na njihov uspeh i relativnu moć, Turci se stvarno ne mogu ravnopravno takmičiti niti sa
SAD niti sa regionalnim liderima (EU na Balkanu, Rusijom na Kavkazu/Crnom moru,
Saudijcima, Egipćanima pa čak ni sa Irancima na ME [Bliskom istoku]). Sa Rols Rojs
ambicijama, ali Rover resursima“, Turci „varaju“ pronalaženjem autsajdera i
preuzimanjem njihovog cilja. Prema diplomatama SAD, to daje malo rezultata:
Novi pristup AKP-a međunarodnim odnosima dobija različite
ocene unutar i izvan Turske.
To nije glavni faktor za relativnu popularnost AKP, ali
nekoliko njenih elemenata (na žalost, oni zbog kojih smo
najmanje zadovoljni) se zaista obraćaju biračima. Kritika
Izraela nakon Gaze je izrazito popularna, a relativno mek
turski stav o Iranu - zemlji o kojoj su mnogi Turci skeptični
- je po svoj prilici od pomoći kod uske, ali za Erdoganovu
izbornu sudbinu, važne, izdvojenije grupe islamskih birača
povezanih sa bivšim premijerom Erbakanom.
[10ANKARA87]

UNUTRAŠNJI POSLOVI

Budući da je glavni strateški saveznik, unutrašnja politika Turske predstavlja

glavnu brigu depeša, njihova centralna tema je jasna: Da li to pomaže američkim
interesima?
Analiza premijera Erdogana - jedna depeša ga opisuje kao nekog kome nedostaje
,,vizija“ i „analitička dubina“ - i njegove Partija pravde i razvoja (AKP) je precizna veći
deo vremena i najavljuje neke od trenutnih previranja u Turskoj u vezi sa korupcijom u
vladi [04 ANKARA7211]. Erdoganova autoritarna crta [04ANKARA348_a] i politička
gluvoća je bila prepoznatljiva odmah na početku, kao i tvrdoglavost i traženje apsolutne
lojalnosti [04ANKA- RA7211]:
Unutar [AKP] stranke, Erdoganova glad za moći otkriva se u
oštrom autoritarnom stilu i dubokom nepoverenju u druge: kao
što je bivši Erdoganov duhovni savetni i savetnik njegove
supruge Emine rekao: "Tajip Beg veruje u Boga... ali mu ne
veruje." Okruživši se gvozdenim prstenom ulizivačkih (ali
prezrivih) savetnika, Erdogan je izolovao sebe od protoka
pouzdanih informacija, što delimično objašnjava njegov
neuspeh da razume kontekst - ili stvarne činjenice -

144
 operacija SAD u Tel Afaru, Faludži i drugde,kao i njegovu
osetljivost na islamske teorije. [04 ANKARA 348_a]

Za ambasadora SAD, Erika Edelmana, pripisivanje turske neprijatnosti zbog

krvavih opsada SAD Tel Afara i Faludže tokom rata u Iraku - opsada u kojima je poginulo
mnogo civila i uništeno šezdeset posto Faludže - ,,ne svatanju konteksta“ sugeriše da je
ambasada, a ne Erdogan, izgubila kontakt. Ipak, postoji manja zabrinutost za to šta ova
dešavanja znače spram turske demokratije nego za njihov uticaj na interese SAD:
„[Premijer] Erdogan i njegova vladajuća AK partija čini se da čvrsto drže moć... Ipak,
Erdogan i njegova stranka suočavaju se sa ogromnim izazovima da uspešno prihvate
osnovne principe otvorenog društva, sprovedu usaglašavanje sa EU i razviju i
implementiraju spoljnu politiku u skladu sa osnovnim interesima SAD“ [04 ANKARA
7211].
Kao što kaže jedna depeša, uprkos „nesavršenoj, kritizerskoj“ turskoj demokratiji
koja ne dopire do protivnika i činjenice da su „nameštenici AK na nacionalnom i
pokrajinskom nivou nestručni i zatucani islamisti“, ipak se SAD i dalje raduju „nastavku
rada sa Turskom u korist zajedničkih interesa u Iraku, Avganistanu, na Kavkazu, Balkanu,
terorizmu, energetskoj bezbednosti, na problemu Kipra i drugde u regionu i svetu“
[04ANKARA348_a],
Veliki interes za SAD je konkurencija između dve dominantne islamske političke
struje u Turskoj - Erdoganove AKP i Gulenove zajednice. Iako su mnoga zapažanja u ovim
depešama pronicljiva, ona takođe izgledaju kontradiktorno, što je stav koji zbunjuje čak i
neke turske posmatrače.4
Fethulah Gulen (Fethullah Gulen), koji trenutno živi u dobrovoljnom egzilu u
ruralnoj Pensilvaniji, vodi Gulenovu zajednicu. Pokret vodi stotine sekularnih škola ili
,,deršana“, u mnoštvu zemalja. U SAD, Gulen škole5 su najveće čarter obrazovne ustanove
u zemlji, sa oko sto trideset pet škola u dvadeset i šest država.6 One su, uglavnom,
usmerene na pripremu studenata za univerzitete i građanske ispite. Po svemu sudeći,
Gulenove deršane su visoko kvalitetne i uspešne - i jeftinije od većine konkurencije - u
skladu sa istraživanjem SAD, one, takođe, služe kao baza za regrutovanje Gulenovog
pokreta. Škole su glavni izvor finansiranja Zajednice, a potez Erdoganove vlade da ih
zatvori je ozbiljna pretnja za finansije pokreta.7
Gulenisti daju prednost kapitalizmu sa široko otvorenim slobodnim tržištem i
izgledaju manje konzervativno oko socijalnih pitanja nego AKP. Treba koristiti reč
,,izgledaju“, jer Gulenisti su tajanstveni. Oni se smatraju više „prozapadnim“ i više
podložnim politici SAD u regionu, posebno u odnosu na Izrael. Takođe, zauzeli su mnogo
čvršći nacionalistički stav oko Kurda i nisu dali podršku mirovnim pregovorima između
Kurda i AKP.
Gulenova zajednica takođe kontroliše kompanije za pripremu i usluživanje hrane,
građevinske firme i nekoliko medija, uključujući TV Samaniolu i turske novine Današnji
Zaman i Nedeljna Akcija.
Gulenisti propovedaju umereni oblik islama koji je, barem na površini, ekumenski.
Savez između Gulenista i Erdoganaovog AKP-a 1998. godine, uspešno je gurnuo moćnu
tursku vojsku nazad u kasarnu i izabrana je islamistička vlada 2002. godine. Međutim,
2004. godine, bivši saveznici su se posvađali tako da je to sada postala otrovna unutrašnja
borba.

145
 Prema jednoj depeši o naporima Gulenove zajednice da prikupi podršku za svoje
škole i filozofiju verske saradnje, v.d. generalnog konzula Stjuart Smit piše da je Gulenov
pokret istaknut u državnoj službi i turskoj nacionalnoj policiji (TNP), ,,gde služi kao
prethodnica za istrage o Ergenekonu“ Ovo drugo, prema ambasadi, odnosi se na „navodne
ogromne podzemne mreže“, uglavnom vojnih oficira koji su bili optuženi za zaveru
državnog udara 2004. godine. Stotine policajaca je bilo osuđeno i zatvoreno [05
ISTANBUL 1336_a].
Međutim, nedavna otkrića, ukazuju na to da su pojedini dokazi ili nečisti ili
isfabrikovani. Na primer, jedan inkriminišući dokument koji je navodno napravljen 2004.
godine, koristi softver koji nije postojao do 2007. godine. „Ergenekon“ je ime mitske
turske carevine u centralnoj Aziji - i prema vlastima, ime tajne grupe oficira. Međutim,
tursko tužilaštvo nikada nije imalo uverljive dokaze da je organizacija i postojala. Istrage o
Ergenekonu su produbile jaz između Gulenista i turske vojske. Kao što jedna depeša iz
2009. godine beleži, „Nije iznenađujuće da kontakti u neposrednoj blizini turskog
generalštaba otvoreno preziru Gulena i tvrde da su on i njegove legije navijača krenuli u
nemilosrdni pohod, ne samo da potkopaju tursku vojsku, nego i da pretvore Tursku u
islamsku Republiku sličnu Iranu“ [09 ANKARA 1722],
S obzirom na gorčinu aktuelnih sukoba između Gulena i Erdogana i njihov
negativni uticaj na ekonomiju - stopa rasta, koja je u proseku pet posto u proteklih deset
godina, pala je sa projektovanih 3,7 posto na 1,7 posto - kontakti SAD sa turskim
generalštabom su vredni posmatranja.8 Politički sukobi, u kombinaciji sa ekonomskom
krizom, stvaraju plodno tlo za sve vrste zapleta - stvarnih ili izmišljenih - koji su izgleda
gotovo usađeni u politički život u Turskoj. Nije slučajno što su turske sapunice popularne u
celom regionu.
Depeša iz 2005. godine od v.d. generalnog konzula Stjuarta Smita odslikava
duboku sumnju o Gulenovoj zajednici:

S obzirom na prodor Gulenista u Nacionalnu policiju... i mnoge

medije i njihove izveštaje koji proganjanju svakog ko
kritikuje Gulena, drugi, koji su skeptični oko njegovih
namera, plaše se da izraze svoje stavove javno. Privatno
ističu: (l)Gulenovu drastično radikalnu prošlost kao vatrenog
islamističkog propovednika tokom 1970-1980. godine
[doslovno];(2)njegovu bezobzirnost u proterivanju ljudi iz
užih unutarašnjih krugova (Gulenisti su nam priznali kako su
prestravljeni da ne naprave "grešku");
(3)insistiranje unutrašnjih krugova kao i njega samog da
sledbenici prenose svoje studije islama isključivo preko
njegovih spisa, odnosno ne toleriše se neslaganje ili kritičko
mišljenje; i (4) poslušnost nalik kultu i saglasnost da on i
slojevi njegovog pokreta insistiraju na globalnoj mreži škola,
njegovim medijima i poslovnim udruženjima. [05 ISTANBUL
1336_a]

Američka ambasada ukazuje na to da postoje „duboke i široko rasprostranjene

sumnje... o krajnjim namerama njegovog pokreta“ i pitanja o transparentnosti pokreta [05
ISTANBUL 133 6_a]. Prema generalnom konzulu Debori K. Džouns:

146
 Fethulah Gulen nalazi se u centru ogromne i rastuće mreže koja
obuhvata više od sto šezdeset povezanih organizacija u više od
trideset zemalja, od toga, samo pedeset u SAD. To znači da
Gulenove pristalice čine sve veći deo misije turskih
neemigranata u redu za vizu. Kao aplikanti, Gulenisti gotovo
uniformno izbegavaju da kažu svrhu svog putovanja i njihov
odnos prema Gulenu, podstičući sumnju kod konzularnih
službenika. Našu nelagodnost takođe dele i sekularni segmenati
turskog društva... [06ISTANBUL832]
Ukratko, napori Gulenista da oblikuju buduće generacije kroz
svoje međunarodne mreže škola (koje postoje širom Turske, Azije
[npr. u Avganistanu i Pakistanu], Afrike i SAD) i dokumentovani
napori da se infiltriraju, ne samo u turske poslovne krugove,
nego i u državne institucije, takođe postavljaju pitanje o tome
da li će se njihova umerenost nastaviti ako dobiju
preovlađujući glas u turskom islamu. [05 ISTANBUL 133 6_a]

Uprkos svim zvonima na uzbunu, depeša zaključuje da ,,taj pokret ne predstavlja

jasnu i prisutnu opasnost za državu.“
Ono što je ostalo neizrečeno jeste da Gulenisti više podržavaju mnoge političke
stavove SAD nego nezavisno orijentisan AKP. Gulen je, na primer, oštro kritikovao
Erdoganovu svađu sa Izraelom oko toga što je 2010. godine flotila u Gazi videla kako
izraelski komandos ubija osam Turaka i jednog Amerikanca turskog porekla. Gulenisti su,
takođe, bili hladniji prema Iranu. Ukratko, sve dok Gulen podržava američku politiku u
regionu, Vašington je spreman da prihvati kult.
Depeše ukazuju na to da SAD ne mogu biti potpuno neutralan posmatrač u
trenutnoj borbi oko korupcije (ili moći, zavisi od toga kako neko želi na to da gleda)
između Gulenista i Erdogana. Da li su SAD ohrabrile Guleniste da krenu na Erdogana? Da
li oni tiho podržavaju predsednika Gula - koji je više proizraelski i bliži Gulenovoj
zajednici - protiv premijera? Jedan od glavnih ciljeva nedavne istrage o korupciji je turska
Halk banka, koja je navodno izvezla šest milijardi USD u zlatu u Iran, 2012. godine. SAD
pokušavaju da zaustave trgovanje Halk banke sa Iranom već nekoliko godina. Da li su
SAD upozorile Guleniste na ovu banku ili ohrabrile tužioce da krenu na institucije?
Mnoge od optužbi za korupciju koje su usmerene na Erdogana i njegov kabinet su
nesumnjivo važeće. Kao što veliki broj depeša ističe, AKP je duboko umešan u
malverzacije. Ali teško da je ovo najnovija vest za Amerikance: depeše su prijavljivale
korupciju 2004. godine. Ambasador Edelman piše krajem decembra 2004. godine da je
AKP:
došla na vlast [2002. godine] obećavajući iskorenjivanje
korupcije. Međutim, u sve većem broju članovi AKP-a, od
ministara do nižih pozicija, ljudi bliski stranci nam govore o
sukobu interesa ili teškoj korupciji... Čuli smo od dva
kontakta da Erdogan ima osam računa u švajcarskim bankama;
objašnjenje da njegovo bogatstvo dolazi od poklona za venčanje
koji su gosti dali njegovom sinu i da turski biznismen plaća
troškove obrazovanja u SAD, za svoje četvoro dece, čisto
altruistički, je glupo. [04 ANKARA 7211]

Iako je korupcijski skandal eksplodirao uoči kritičnih lokalnih izbora 2014. godine,
to je očigledno imalo malo uticaja na birače. Većina je glasala za kandidate AKP-a.

147
 Glavna meta turske nacionalne policije, kojom dominiraju Gulenisti, je Hakan
Fidan, podsekretar u Agenciji za nacionalnu bezbednost Turske. Tužioci ga terete za
obavljanje tajnih razgovora sa Kurdima u cilju smirenja dugotrajnog rata - optužbe koje bi
mogle da ugroze delikatne pregovore između AKP-a i Kurda. Bio je to, zapravo, napad na
Fidana koji je izazvao otvoreni rat između Gulenista i Erdoganove vlade.9
Fidana su takođe optužile novine u SAD za razotkrivanje izraelskih agenata u Iranu
- optužba koju su američkim medijima navodno dale Gulenove pristalice u Turskoj.
Napad na Fidana je u skladu sa pristupom Gulenista Kurdima, Iranu i Izraelu. Ali,
da li bilo koja od tih informacija dolazi preko Amerikanaca? SAD je duboko zabrinuta
gotovo zbog svega što uključuje Izrael i Iran, a Vašington nije srećan zbog aktuelnog
odstupanja AKP-a oko ova dva pitanja. Formalno topli odnosi između Ankare i Tel Aviva
su znatno zahladneli nakon izraelskog napada na Gazu 2008-2009. godine i izraelskog
napada na turski brod za pomoć Mavi Marmara 2010. godine, u kojem je poginulo više
Turaka. Turska, takođe, pregovara s Iranom o energiji u vreme kada 2010. godine
Vašington pokušava da izoluje režim u Teheranu.
Zbog svih njihovih iskazanih ,,zabrinutosti“ oko Gulenove zajednice, jedna depeša
ističe glavnu temu za medije o tome kako Gulen promoviše sekularnu Tursku:
Zašto SAD prihvataju Fethulah Gulena i zar to ne znači da SAD
promoviše nesekularnu Tursku?
A:
• SAD nisu "sklonište" za gospodina Gulena i njegovo prisustvo
u SAD se ne zasniva ni na jednoj političkoj odluci. Gulen je
tražio i dobio, stalno prebivalište u SAD nakon dugotrajanog
procesa koji se završio 2008. godine, kada je Savezni sud
presudio da je zaslužio da se na njega gleda kao na "stranca
izuzetnih sposobnosti", na osnovu njegovih opsežnih tekstova i
vođstva verskih organizacija širom sveta.
• Kao vlasnik zelenog kartona, Gulen ima pravo na sve
privilegije koje taj status nosi sa sobom. Na njegovo prisustvo
u SAD ne treba gledati kao na odraz politike SAD prema Turskoj.
[09ANKARA1722]

U isto vreme, ambasada izveštava da „naši prijatelji“, kažu da Gulen radi ,,u ime
islama, kako bi sproveo obnovu cele nacije.“
Ni AKP se nije posebno dobro pokazala. Ona je, prema jednoj depeši, prikazana
kao organizacija „kompromitovana zbog islamističkih neootomanskih refleksija i
jednopartijskog državnog sistema pljačkanja.“ Jedna depeša je posebno kritička kako
prema Erdoganu, tako i prema ministaru inostranih poslova Davutoglu: „Prema velikom i
raznolikom broju naših kontakata, Erdogan minimalno čita, uglavnom štampu koja naginje
islamu. Prema drugima koji imaju široke i duboke kontakte širom establišmenta, Erdogan
odbija da napravi analizu „vojne i nacionalne obaveštajne organizacije“. Nikada nije imao
realan pogled na svet... umesto toga, oslanja se na svoju harizmu, instinkte i filtriranje
savetnika koji potežu teorije zavere ili koji su izgubljeni u neootomanskim islamističkim
fantazijama, npr. islamistički savetnik za spoljnu politiku i Gulov saveznik Ahmet
Davutoglu [05ANKARA1730_a].
Ponekad je teško shvatiti da li su depeše iskrene reportaže ili je pisac bio ironičan.
U depeši iz 2004. godine koja govori o AKP-u, ambasador SAD, Erik Edelman izveštava:

148
 Takođe,retko kad smo naišli na otvorene iskaze. Rasprostranjeno
je uverenje, među pristalicama tursko-islamske sinteze da je
uloga Turske širenje islama u Evropi, "da vrati Andaluziju i
osveti poraz kod opsade Beča 1683. godine", kako je jedan od
učesnika na nedavnom sastanku glavnih trustova mozgova AKP-a
predstavio. Ovo razmišljanje paralelno je sa logikom pristupa
[ministra inostranih poslova] Ahmeta Davutoglua.
[04 ANKARA 7211]

***
Dokumenti koje je Vilkiliks pripremio za objavljivanje, ne samo da daju jasan
pogled na ciljeve američke spoljne politike, već nam i pomažu da razmislimo o tome što
donosi budućnost u ovom ključnom regionu sveta. Zbog ukupnog fokusiranja Vašingtona
na ,,rat protiv terorizma“, američke diplomate veoma opušteno govore o korišćenju
organizacija koje SAD službeno smatraju ,,teroristima“ da oslabe ili čak svrgnu, svoje
protivnike.
Sigurno postoje sledeća otkrića: uloga Turske u omraženom programu izručenja,
lobiranje u interesu moćnih vazduhoplovnih korporacija i spremnost da se progleda kroz
prste autoritarnim postupcima u cilju daljih interesa spoljne politike. Ali diplomatske
depeše takođe služe kao vodič za budućnost.
Turska je trenutno uključena u intenzivni politički sukob između Gulenista i
Erdoganove vlade - sukob u čijem ishodu Amerikanci imaju udela. Na vladu kao što je
Erdoganova - neprijateljski raspoloženu prema Izraelu, u sukobu sa vojnim režimom u
Egiptu koga podržavaju SAD i sumnjičavu prema nekoj vrsti slobodnog, široko otvorenog
tržišnog kapitalizma koji favorizuju Amerikanci - ne gleda se u Vašingtonu sa velikom
naklonošću. U tom smislu su Gulenisti, za koje depeše ukazuju da su tajnoviti i skriveni,
više u skladu sa interesima SAD u regionu.
Poslednji turski izbori pokazali su da Erdogan drži više od polovine turskog
stanovništva, ali zemlja je duboko polarizovana i privreda je uzdrmana. Vašington je oštro
kritikovao pokušaje Erdogana da uguši medije i internet, kao i njegov napor da poveća
ličnu moć. Turska priprema još jednu flotilu da se sukobi sa Izraelcima zbog Gaze, a
Ankara i Teheran oživljavaju ideju o zajedničkom gasovodu. Svakako, Vašington nije
srećan zbog većih napetosti između Turske i Izraela i snažno je protiv bilo kakve
zajedničke energetske saradnje sa Iranom.
Ono što nam depeše govore je da će SAD delovati u svom interesu, bez obzira na to
šta bi to moglo izazvati na Bliskom istoku. To bi trebalo da bude misao otrežnjenja za
Turke i Amerikance.

149
 9. IZRAEL

Stefen Zuns (Stephen Zunes)

Piter Serto (Peter Certo)

Krajem 2010. godine, kada je Vikiliks bio spreman da objavi riznicu ukradenih
diplomatskih depeša koje su slale ambasade i konzulati SAD širom sveta, Vašington je
uleteo u potpunu paniku. Dok su agencije za sprovođenje zakona pripremale, bukvalno
finasijki embargo Vikiliksa, diplomate SAD pojurile su da upozore svoje strane kolege na
to koja otkrića možda predstoje.1
Mogla se očekivati slična neprijatnost od klijenata Vašingtona u Izraelu, koji, na
kraju krajeva održavaju jedan od najosetljivijih odnosa na svetu, sa Sjedinjenim državama.
Vašington snabdeva izraelsku vojsku u vrednosti od tri milijarde USD godišnje i koristi
svoje mesto u Savetu bezbednosti UN da zaštiti Izrael od diplomatskih ispada njegove
politike u Palestini i Libanu (čak i kada su u suprotnosti sa samim Vašingtonom). Vojske
dveju zemalja su povezane bliže nego ikad.
Jedan broj razmena koji je otkriven u ovim depešama je potencijalno neprijatan za
vladu SAD, sa zvaničnicima SAD koji olako primaju aktuelno izraelsko kršenje
međunarodnog humanitarnog prava, rezolucije Saveta bezbednosti UN i obavezujuću
presudu Međunarodnog suda pravde protiv izraelskih naselja na okupiranim Palestinskim
teritorijama. To su bile vrste prekršaja koji bi gotovo neizbežno doveli do poziva na
sankcije, da su bile počinjeni od strane vlade koja manje duguje SAD od desničarskih
koalicija u Izraelu.
Pažljivim gledanjem dokumenata, međutim, dobija se jasan osjećaj da - umesto
slučaja da ,,rep vrti psa“ ili da su se diplomate SAD šćućurile pod pritiskom razmetljivog
„izraelskog lobija“ - podrška SAD izraelskoj politici čini se da odražava percepciju, koliko
god bila u zabludi, da se američki i izraelski interesi gotovo uvek podudaraju. A ponekad,
po svemu sudeći, tako je i sa onim autokratskim arapskim saveznicima Vašingtona.
Umesto da paniče zajedno sa svojim kolegama u Vašingtonu, izraelski zvaničnici počeli su
od ranog otkrića da je duga lista sunitskih arapskih autokrata tajno apelovala na Vašington
da pokrene napade na nuklearne infrastrukture Irana - ili po rečima kralja Saudijske
Arabije, Abdulaha, da „zmiji odreže glavu.“2
„Prvi put u modernoj istoriji“, premijer Benjamin Netanjahu se pohvalio u
novembru 2010. godine, da „postoji ne baš beznačajno slaganje... u Izraelu i zemljama u
regionu, da glavna pretnja potiče od Irana, njegovih planova za proširenje i koraka ka
naoružavanju“. Prozivajući arapske lidere ,,da javno kažu ono što govore tajno“, Netanjahu
je trijumfalno proglasio „lažni argument da Izrael preti miru i bezbednosti u regionu“
raskrinkanim.3 Sumirajući očiglednu radost izraelskog establišmenta, kolumnista Sever
Ploker se našalio: ,,Da Vikiliks ne postoji, Izrael bi morao da ga izmisli.“4 (U grozničavim
močvarama interneta, neki teoretičari zavere su se očigledno složili. Nakon što su
objavljene prve depeše, nekoliko arapskih veb stranica - i kasnije publikacije belih
nacionalista u SAD - navode da je Vikiliks, u stvari, deo ,,jevrejske zavere“ da se prikriju
štetne informacije o Izraelu i osramote njihovi rivali.5)
Savez između SAD i Izraela neće izbeći preispitivanje, na kraju krajeva. Hiljade
drugih depeša koje se odnose na Izrael, objavljene su u narednim mesecima, što je

150
kulminiralo izbacivanjem skoro četiri hiljade istih u avgustu 2011. godine. Iako sadrže tek
nekoliko senzacija, one daju kritičnu teksturu nekim pitanjima najvišeg ranga za odnos
između SAD i Izraela - odnosno, Palestine i Irana - u trenutku u kojem je američko civilno
društvo postajalo sve više razočarano postupanjem vlade SAD u vezi sa oba pitanja. Ove
depeše potvrđuju prazan prostor između sklonosti navedenih politika vlade SAD i izraelske
vlade, čak i kada one ilustruju kako ti prostori nestaju pri izvršenju politika. Kao istorijski
dokumenti, oni mogu dokazati da se nalaze među najvrednijim hronikama perioda, u kojim
su ogoljene i granice i obim „posebnog odnosa“ Vašingtona prema Izraelu.

PALESTINA

Od Sporazuma u Oslu iz 1993. godine, izraelsko-palestinski odnosi su zaključani u

okvir koji nikada nije trebalo da bude trajan. U pokušaju da rasvetli trag izraelske vojske
na okupiranoj palestinskoj teritoriji, sporazum je stvorio takozvano palestinsko upravno
telo - palestinsku vlast (PA) - da upravlja delovima u Pojasu Gaze i na Zapadnoj obali dok
se ne uspostavi palestinsko više legitimno upravno telo i ne postigne sporazum o
konačnom statusu između Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Od 2005.
godine, lider stranke Fatah, Mahmud Abas - ponekad poznat kao Abu Mazen - vodio je i
PA, zaduženu za upravljanje palestinskom teritorijom i PLO, koja je zadužena da
pregovara o svom oslobađanju iz Izraela.
Na papiru, Sporazum iz Osla je izgledao kao funkcionalni plan. Ali nakon godina
stagnacije, nastavka izraelske kolonizacije okupiranih teritorija, druge i daleko nasilnije
Intifade, preuzimanja Pojasa Gaze od strane Hamasa i sveukupnog nasilja - koje je
spektakularano i svetskih razmera - i koje je bilo prisutno tokom izraelske okupacije,
Sporazum iz Osla je sazreo u ono što je trebalo da bude. U nedostatku plana za
uspostavljanje održive palestinske države pored Izraela, PA i dalje zavisi od izraelske
vlade, čije snage okružuju mnoštvo sićušnih enklava na Zapadnoj obali pod upravljanjem
PA. U međuvremenu, u nadi da će razviti model samopouzdanja i samoosnaživanja -
poznat kao „pristup uzlaznom putanjom (bottom-up)“ - palestinski zvaničnici su pokušali
da dokažu kako mogu da obezbede dobru vlast, ekonomske prilike, vladavinu prava i
bezbednost za Izrael. Njihov cilj je bio da uvere Izrael i Sjedinjene Države da mogu vladati
održivom i odgovornom državom ako Izrael povuče svoje okupacione snage sa Zapadne
obale i iz istočnog Jerusalima.
Izraelska vlada, međutim, nema takve namere. Nakon što je izabran 2009. godine,
izraelski premijer Benjamin Netanjahu se i dalje nerado pokazivao (ponekad) na mirovnim
pregovorima pod pokroviteljstvom SAD. Ali učvršćivanjem koalicije desničarskih
stranaka, u velikoj meri neprijateljski raspoloženih prema palestinskim pravima, od
početka je ispoljio malo interesa za pregovore o stvaranju prave palestinske države.
Umesto toga, depeše Vikiliksa otkrivaju da je izraelski premijer više zabrinut za
pacifikaciju Zapadne obale kroz kombinaciju represije, ekonomskog razvoja i bezbednosne
saradnje sa PA, dok je okrivio Abasa i njegove ministre - iste ljudi na koje se Izrael oslanja
da obuzdaju palestinske nemire - za zastoj mirovnog procesa. Sve to vreme, ilegalna
izraelska naselja i dalje cvetaju širom Zapadne obale i u istočnom Jerusalemu, a popularni
legitimitet PA postaje sve slabiji.
U Gazi, u međuvremenu, gde je Hamas 2007. godine preoteo kontrolu od PA,
Izrael se oslanja na ekonomsko davljenje - isprekidano povremenim vazduhoplovnim
udarima i kopnenim invazijama - da spreči Hamas, koji je osvojio većinu glasova, kao i
151
većinu mesta na palestinskim parlamentamim izborima prethodne godine, da učvrsti svoju
moć i normalizaciju života u zaraćenoj enklavi. Ovde uopšte nema pretenzija na plan da se
prekine ćorsokak - iako se izraelski i američki zvaničnici ogorčeno žale na diplomatski
neuspeh u Goldstonovom izveštaju, sankcionisanoj studiji UN koja dokumentuje ratne
zločine u izraelskoj invaziji Gaze 2008-2009. godine.
Tamo nalazimo „mirovni proces“ koji je Vikiliks, u velikom delu dokumentovao.
Značajno je, iako su izjave za javnost iz Obamine administracije često za neuspeh
mirovnog procesa krivile ,,obe strane“, depeše izgleda privatno ukazuju na sve veći
konsenzus da najveći deo krivice leži na izraelskoj strani.

ZAPADNA OBALA

Mnoge od depeša dolaze usred pritiska SAD za nove mirovne pregovore na samom
počeku Obamine administracije. U novembru 2009. godine u depeši koja je izveštavala
zamenika američkog državnog sekretara Džejmsa Stajnberga, američke diplomate su jasno
osetile da se prozor za dvodržavno rešenje zatvara, a sa njim i uverljivost da se PA koristi
da uspostavi mir na teritorijama, umesto na jednoj od njih:

Neuspeh da se ponovo pokrenu izraelsko-palestinski pregovori i

politička kriza Palestinske vlasti, duboko je uznemirujuća za
Izraelce koji i dalje veruju u dvodržavno rešenje. Čak i
skeptici GOI [vlade Izraela] su zabrinuti da nedostatak
političkog dijaloga i razgovora o kolapsu PA, podrivajući
pristup uzlazne putanje koji zagovaraju kao alternativu
sporazumu o konačnom statusu. [09 telaviv 2473]

Kada je reč o pregovorima s Palestincima, Netanjahu i njegovi zamenici iznose

diplomatama SAD i uglednim gostima mnogo istih žalbi koje su javno izrečene. Izraelski
zahtevi za dobrom voljom vezuju se za Netanjahuov nacrt za demilitarizovanu palestinsku
,,državu“ iz juna 2009. godine, ako se može tako nazvati, koja bi se sastojala od niza malih
nepovezanih kantona i koja će ostaviti većinu suvereniteta koji se obično priznaju
državama - nad granicama, vazdušnim prostorom, radio frekvencijama i snagama
bezbednosti, između ostalog - Izraelu. U svojim izjavama delegaciji kongresa SAD koja je
bila u poseti, tada novoizabrani Netanjahu oslikao je ova ograničenja kao velikodušan
ustupak bez premca bilo čemu na palestinskoj strani:
Netanjahu je rekao da je spreman za "dogovore" s Palestincima
koji bi podrazumevali neka ograničenja njihove suverenosti, kao
što je odsustvo palestinske vojske i izraelska kontrola nad
granicama, vazdušnim prostorom i elektromagnetskim spektrom.
Netanjahu tvrdi da je sedamdeset do osamdeset posto Izraelaca
spremno na ustupke za mir, ali oni ne veruju da imaju
palestinskog partnera. [09 Tel Avivu 1184]

Sledeće godine, obraćajući se predstavniku SAD, Ajku Skeltonu (zameniku

ministra odbrane D-MO), Netanjahu je dodao svojim pritužbama:
... Da je njegova vlada uklonila stotine prepreka i barikada na
Zapadnoj obali, pomažući ekonomiji da ostvari stopu rasta od
sedam posto, dodajući: "Možemo dobaciti stopu rasta i do deset

152
 posto." Netanjahu je rekao kako je njegovo obraćanje na
univerzitetu Bar Ilan u junu prošle godine [gde je izneo svoje
uslove za palestinsku državnost] bilo teško za njega, ali je
ujedinilo Izraelce u prihvatanju demilitarizovane palestinske
države. Sadašnja vlada Izraela (GOI) takođe je ograničila
izgradnju u naseljima, za razliku od nekoliko svojih
prethodnika.
Netanjahu je, suprotstavio svoje napore sa PA, za koju je rekao
da održava "politički i ekonomski bojkot" Izraela, postavlja
preduslove za pregovore, podržava Goldstonov izveštaj u UN, a
sada govori o jednostranom proglašenju nezavisnosti. Izrael
želi da se angažuje, ali Palestinci ne. [09 TEL AVIV 2777]

Naravno, Netanjahu je u više navrata pokazao granice svoje sopstvene spremnosti

da se bavi suštinom palestinskog zahteva. Prema depeši iz 2007. godine, na primer, kada je
još bio lider opozicije, rekao je zvaničnicima SAD koji su bili u poseti da će proceniti
ozbiljnost palestinskih namera prema njihovoj spremnosti da se odreknu prava na povratak
palestinskih izbeglica: „Netanjahu je tvrdio kako je mislio da je odustajanje od 'prava na
povratak' bio veliki test za arapske namere i insistirao je na tome da nikada ne bi dozvolio
da se ijedan palestinski izbeglica vrati u Izrael“ [07TELAVIV1114]. Palestinski dokumenti
koji su procurili Al Džaziri, napomenuli su da je palestinska strana već odustala od zahteva
za sveobuhvatnim pravom na povratak, ali Netanjahu ovo nikad nije priznao.6
U međuvremenu, Netanjahu cepidlači oko ključnog pitanja bespravne gradnje
izraelskih naselja na Zapadnoj obali i istočnom Jerusalemu. Pritisnut od strane Obamine
administracije da pristane na zamrzavanje izgradnje naselja kako bi napravio prostor za
mirovne pregovore Izraela i Palestine, Netanjahu tvrdi da, iako se mogao složiti oko
usporavanja izgradnje novih naselja, nije imao nikakvih problema da dogradi one starije:
Što se tiče naselja, Netanjahu je tvrdio da želi saradnju sa
SAD na osnovu razumevanja koje je postignuto sa Bušovom
administracijom, odnosno da Izrael neće graditi nova naselja
ili zapleniti više zemljišta, ali ako se porodice šire, oni će
i dalje imati pravo da grade u okviru granica postojećih
naselja.
Sada Izrael čuje da SAD ne želi izgradnju uopšte. Izraelci
smatraju da je ovo pitanje nepravedno, rekao je. Pitanje je da
li SAD traži geografsko ili demografsko ograničenje naselja.
[09 TEL AVIV 1184]

Palestinci već dugo smatraju da je izraelski projekat naselja pokušaj stvaranja

„činjenica na terenu“ da bi prisilili Palestinu da ustupi više zemljišta u vlasništvo Izraela,
shodno svakom dogovoru oko buduće palestinske države. I zaista, u očiglednom nastojanju
da podstakne mlade Palestince da napuste posede koje je okupirao Izrael, izraelska vlada je
redovno negirala pravo proširenim palestinskim porodicama na okupiranim teritorijama da
grade dodatne stambene objekte na svojoj imovini ili čak prošire postojeće domove,
nemilosrdno rušeći buldožerima kuće koje krše takva ograničenja. Međutim, u obraćanju
delegaciji Kongresa SAD, Netanjahu je bezbrižno insistirao na tome da se PA može
pokolebati: „[Naselja su] veći problem za SAD nego za Palestince, Netanjahu je izjavio,
tvrdeći da će se PA složiti, ako postoji razumevanje između Izraela i SAD“
[09TELAVIV1184]. U stvari, depeša koja je procurela iz Pariza uključila je i tvrdnju
izraelskog ministra odbrane Ehuda Baraka da su Sjedinjene Države i Izrael postigle upravo

153
takvo razumevanje: „Direktor za Bliski istok MlP-a (ekvivalent pomoćniku ministra) Patris
Paoli obavestio je savetnika ministra POL osamnaestog juna da je izraelski ministar
odbrane Ehud Barak rekao francuskim zvaničnicima u Parizu petnaestog juna, da Izraelci
imaju 'tajni sporazum' sa vladom SAD da nastave „prirodni rast“ svojih naselja na
Zapadnoj obali“ [09PARIS827].
Širenje izraelskih naselja je nezakonito po Četvrtoj ženevskoj konvenciji, koja
zabranjuje bilo kojoj zemlji da prebacuje svoje civilno stanovništvo na posede koji su
zaplenjeni vojnom silom. S obzirom na to da je presudom iz 2004. godine koja formira
presedan Međunarodni sud pravde naglasio obavezu potpisnika Konvencije - kao što su
Sjedinjene Države - da naprave napor u dobroj veri da primene takve međunarodne pravne
obaveze na zemlje na koje imaju uticaj, ovo priznanje postavlja Obaminu administraciju u
direktno kršenje ovog dugogodišnjeg pravnog načela i presude Svetskog suda. Slično
tome, nastavljanje izraelske aktivnosti u naseljima takođe krši rezolucije 446, 452, 465 i
471, Saveta bezbednosti UN, koje su istakle nelegalnost izraelske kolonizacije okupiranih
teritorija. „Tajni sporazum“ će izgleda staviti Sjedinjene Američke Države u suprotnost sa
članom 7, rezolucije 465, SBUN, koja poziva države članice da ne pomažu Izraelu u
pobunjivanju naseljavanja. Zaista, nedugo nakon što je napisana ova depeša, SAD su
stavile veto na drugačiju jednoglasnu rezoluciju Saveta bezbednosti UN koja je ponovila
nezakonitost izraelskih naselja na okupiranim teritorijama i pozvala na zamrzavanje
dodatne izgradnje.7
S vremena na vreme, čini se da su američke diplomate prepoznavale igru skrivalice,
koja se ovde igrala. U jednoj depeši, pisac priznaje ograničeno obraćanje Netanjahuovog
predloga palestinske ,,države“ stvarnim Palestincima: „Palestinski premijer [Salam] Fajad
je nedavno nazvao Netanjahuov cilj 'državom Miki Maus' zbog svih ograničenja na
palestinski suverenitet koja bi se izgleda podrazumevala“ [09TELAVIV2473].
Uprkos tvrdnjama Obamine administracije kako pokušava da „okupi strane“ i
insistiranju Vašingtona koji pokušava da nametne da rešenje zasnovano na međunarodnom
pravu nije potrebno, ta ista depeša je potvrdila: „Postoji preširok jaz između maksimalne
ponude koju bi bilo koji izraelski premijer mogao napraviti i minimalnih uslova koje bi
bilo koji palestinski lider mogao prihvatiti i [politički] preživeti“ [09TELAVIV2473].
Autor je dao i izrazito skeptičan komentar o izraelskim uveravanjima kako su upadi IRF-a
na Zapadnoj obali smanjeni: „Izraelski zvaničnici [navode] da je smanjen broj direktnih
akcija upada, kontrolnih punktova i patrola i na taj način, izgleda, izvukao korelaciju
između smanjene aktivnosti IDF i povećanja snaga PASF [bezbednosnih snaga
palestinskih vlasti]“ [09TELAVIV2482]. Zvaničnici SAD su takođe skeptični oko tvrdnje
Netanjahuovog poverenika (a kasnije i američkog ambasadora u Izraelu) Rona Dermera da
je zamrzavanje naselja bilo veoma nepopularano u Izraelu: „[Dermer] je tvrdio kako se
sedamdeset posto izraelske javnosti protivi moratorijumu (napomena: mislimo ovo je
preterivanje)“ [09TELAVIV2734].
Ipak, pritužbe Netanjahua su izgleda bile dovoljne mnogim zvaničnicima SAD koji
su bili u poseti, koji kroz depeše izražavaju veću brigu za palestinsku vlast nego za prava
ili državnost. Kada je američki predstavnik Geri Akerman (D-NY) zaista ponudio redak
pomak ka palestinskoj državnosti, delimično kao sredstvo za spasavanje Abasa i PA,
Netanjahu se brzo okrenuo nazad ka ekonomskim pitanjima:

Akerman je prokomentarisao da su predsednik Abas i premijer

Fajad neophodni za napredak i napomenuo da će i Izrael i SAD

154
 biti u nevolji ako oni budu zamenjeni. Nešto treba učiniti da
im se pomogne da ostanu na vlasti. Njima je potrebna
materijalna pomoć, ali i obećanje državnosti. Strane
investicije na Zapadnoj obali bi takođe dale pravi horizont.
Netanjahu se složio, rekavši da su arapski investitori iz
zaliva bili uspešni u transformaciji njihovih društava i da bi
mogli napraviti veliki doprinos Palestincima. On je dodao da je
želelo da dovede investitore iz zaliva na Zapadnu obalu, jer bi
oni promenili realnost za Palestince, ali bi, isto tako,
pružili Izraelcima poverenje. Akerman je odgovorio kako je to
bila odlična ideja, ali da bi trebalo da dođe od Abasa, ne
Izraela. Što više poverenja Abas stekne za buduće korake, to
bolje. [09 TEL AVIV 1184]

Dakle, bez obzira što na rečima nude dvodržavno rešenje, izraelski zvaničnici
izgleda ukazuju na to da su uslovi na okupiranoj Zapadnoj obali takvi kakvi su, ukazujući
na ekonomski rast podržan donacijama i često hvaleći ,,napredak“ postignut u razvoju
palestinskih snaga bezbednosti, koje se - poput PA, više generalno - oslanjaju na
međunarodno finansiranje i efikasan izraelski mandat. U novembru 2009. godine, izraelski
general-major Beni Ganc (Benny Gantz), rekao je izaslaniku Pentagona, Aleksandru
Veršbou (Alexander Vershbow), da je bio prilično zadovoljan palestinskim snagama
bezbednosti, iako je jasno da će IDF uvek dobiti poslednju reč na palestinskim teritorijama:
,,MG Ganc naveo je kako je reforma palestinskog sektora bezbednosti veliko dostignuće,
tvrdeći da je koordinacija na terenu između jedinica PASF i IRF drastično poboljšana. I
pored ovih pozitivnih pomaka, izraelski zvaničnici su u više navrata naglasili važnost
zadržavanja prava na ometanje terorističkih operacija na Zapadnoj obali i u Gazi“ [09
TELAVIV 2482].
Na jednom ranijem sastanku, šef Izraelske bezbednosne agencije (ISA) Juval
Diskin (Yuval Diskin) nagovestio je obim saradnje između ISA, elitne palestinske
Preventivne bezbednosne organizacije (PSO) i egipatske Generalne obaveštajne
organizacije (GIO):
Diskin je rekao kako je na Zapadnoj obali ISA uspostavila vrlo
dobar radni odnos sa Preventivnom bezbednosnom organizacijom
(PSO) i Generalnom obaveštajnom organizacijom (GIO).Istakao je
da PSO razmenjuje sa ISA gotovo sve obaveštajne podatke koje
prikuplja. Oni razumeju da je bezbednost Izraela ključna za
njihov opstanak u borbi sa Hamasom na Zapadnoj obali.
[07TELAVIV 1732]

U drugoj depeši, izraelski ministar odbrane Ehud Barak podelio je svoje osećanje
da je „izuzetno impresioniran“ [09TELAVTV1177] naporima SAD da obuči palestinske
snage bezbednosti, koje su optužene od strane brojnih organizacija za ljudska prava da su
prekršili ljudska prava vojnika IDF.8
U stvari, mnoge od ovih depeša ukazuju na stepen uverenja među izraelskim
zvaničnicima da mogu stvoriti verziju neutralne palestinske ,,države“ koju je opisao
Netanjahu, bez potrebe za političkim ustupcima oko zemljišta, izbeglica, ili granica, koji će
pratiti stvarno, održivo dvodržavno rešenje. Sa podnošljivim ekonomskim uslovima, iako
nisu baš napredovali, palestinskim snagama bezbednosti i civilnim vlastima koje upravljaju
većim delom administracije na terenu, izraelski zvaničnici, izgleda, računaju da mogu
održavati neku vrstu statusa kvo u najnaseljenijim palestinskim gradovima i mestima. Čak
155
i ako izraelski pregovori o izgradnji polako urušavaju bilo kakve izglede za održivom
palestinskom državom.
Međutim,ovaj plan zahteva relativno stabilnog partner u PA, pogotovo ako on
nema želju da ,,vlada“ Palestincima, kao što je Netanjahu rekao delegaciji koju je
predvodio Akerman. Bez obzira na njihovu navodnu nezgrapnost u vezi sa palestinskom
ekonomijom - i bez obzira na tvrdnju Dermera da Abas nije tako „slab kao što tvrdi“ - čini
se da izraelski zvaničnici imaju ozbiljne sumnje.
U trenucima iskrenosti, čak su spremni da priznaju kako je njihovo maltretiranje
Abasa potkopalo njegov ugled među Palestincima. Izraelski general-major Amos Gilad je
sve priznao Veršbovu 2009. godine, kada je potvrdio da su se izraelski pritisak na Abasa
da zataška Goldstonov izveštaj i kompromis o izraelskim naseljima pokazali kao politički
razorni za lidera PA. A ipak, kada je Gilad izrazio podršku za novu rundu pregovora, bilo
je jasno da ih je podržao čisto kao sredstvo, dok ne kupi vreme za Abasa, a ne da bi
pregovarao o miru ili pravio ustupke oko suštinskih pitanja:
Široko je rasprostranjeno uverenje da je predsednik Abas
trenutno u oslabljenoj političkoj državi. Izraelski zvaničnici,
uglavnom, loše predviđaju Abasovu budućnost. U jednoj razmeni,
Amos Gilad izneo je mišljenje da Abas neće politički preživeti
2011. godinu. Gilad navodi kako se Abas suočava sa kritikama
bez presedana unutar palestinske vlasti, zbog svog postupanja
sa Goldstonovim izveštajem i da ga je to, u kombinaciji sa
tvrdoglavim Hamasom, znatno oslabilo. Izraelci su rekli da je
percepcija u arapskom svetu bila jasna: SAD su ohrabrile Abasa
da zauzme tešku poziciju u odnosu na Goldston i naselja samo da
bi se distancirale od njega. ASD Veršbov je pitao Gilada o
merama koje bi se mogle preduzeti u cilju jačanja Abasa. Gilad
je odgovorio navodeći da bi izraelsko-palestinski mirovni
razgovori trebalo da se odmah nastave, ali bez preduslova,kako
bi obe strane trebalo da traže dalju saradnju oko niza pitanja
- posebno na polju sektora bezbednosti. [09 telaviv 2482]

Ni zvaničnici SAD kao ni izraelski, nisu mogli da poreknu rastuće nezadovoljstvo

na Zapadnoj obali zbog aktualnog izraelskog ugnjetavanja i kolonizacije. Depeša iz
februara 2010. godine iz ambasade u Tel Avivu iskreno govori o unapred smišljenom
naporu izraelske vojske da poveća upotrebu sile protiv mirnih demonstranata na Zapadnoj
obali:

U susretima sa američkim zvaničnicima četvrtog februara, MG Avi

Mizrahi iz Centralne komande OC-a, izrazio je nezadovoljstvo
zbog demonstracija koje su u toku na Zapadnoj obali i za koje
smatra da su orkestrirane kako bi se povećale tenzije. Mizrahi,
čija zona odgovornosti uključuje celu Zapadnu obalu i centralni
Izrael, upozorio je da će IDF biti sve agresivniji u svom
odnosu prema ovim demonstracijama, čak i demonstracijama koje
se čine mirnim... upozorio je da će početi da šalje svoje
kamione sa "prljavom vodom"9 za razbijanje protesta, čak i ako
nisu nasilni, jer oni ne služe ničemu osim stvaranju sukoba...
Po naređenju Mizrahija, komandant Zapadne obale BG Nican Alon
(Nitzan Alon) i civilni administrator na Zapadnoj obali BG Poli
Mordehai(Poli Mordechi) navodno su se nedavno sastali sa
komandantima palestinskih bezbednosnih snaga da prenesu snažnu

156
 poruku kako moraju da zaustave ove demonstracije ili će to
uraditi IRF. [10TELAVIV344]

U razotkrivajućem komentaru, zamenik šefa misije Luis G. Moreno istakao je

frustracije koje su izraelske okupacione snage imale kada su se bavile uglavnom
nenasilnim protestima: „Manje nasilne demonstracije verovatno staviljaju IDF u
neuzgodan položaj. Kao političko-vojni načelnik u MOD (ministrastvu odbrane), Amos
Gilad je nedavno rekao sagovornicima iz USG [vlade SAD], 'ne izvodimo dobro Gandija'“
[10 TEL AVIV 344].

POJAS GAZE

Za nagoveštaj šta bi se moglo dogoditi na Zapadnoj obali u slučaju rušenja PA, ne

treba gledati dalje od Gaze. Godine 2005, Izrael je jednostrano povukao svoje preostale
vojnike iz delova Pojasa Gaze i demontirao svoja nelegalna naselja. Iako je Izrael držao
kontrolu nad granicama Gaze, vodenim i vazdušnim prostorom - i na taj način ostao
pravno i praktično okupatorska sila - deaktiviranje je bilo deo ponude kako bi se preuzela
puna kontrola nad teritorijom PA. Nakon pobede Hamasa na palestinskim parlamentamim
izborima naredne godine i napora Fataha i Hamasa da formiraju koalicionu vladu, Bušova
administracija naterala je elemente u Fatahovom bezbednosnom aparatu da izvedu državni
udar koji će proterati Hamasa iz PA. Doznavši za prve predznake puča u junu 2007.
godine, Hamas je prvi napao. Nakon nekoliko dana borbe, Fatah je oslobodio Palestinske
vlasti na Zapadnoj obali. Međutim, Hamas je konsolidovao kontrolu u svojim uporištima u
Pojasu Gaze, gde je kasnije funcionisao kao faktička vlada.
Više nego bilo koji drugi, ovaj period je otkrio dubinu izraelske i američke
zavisnosti od PA, kojom dominira Fatah, da drži palestinske pokrete otpora pod kontrolom,
kao i samo Fatahovo očajničko oslanjanje na Izrael da bi ojačao sebe protiv palestinskih
rivala. U posebno razotkrivajućoj konverzaciji u junu, 2007. godine, neposredno pre nego
što je Hamas porazio borce Fataha u Gazi, šef ISA, Diskin, žalio je zbog slabosti i otkrio
američkom ambasadom Ričardu Džounsu da je Fatah hitno zatražio izraelsku pomoć za
borbu protiv Hamasa:
[Diskin] je jadikovao zbog onog što je okarakterisao kao krizu
liderstva u Fatahu, sa predsednikom PA Abasom koji se već
fokusirao na povlačenje, a njegovi mogući naslednici su
nesposobni da vode Palestince i na Zapadnoj obali i u Pojasu
Gaze... Diskin je rekao kako je Fatah na "izdisaju" i izrazio
loše slutnje za Izrael... "Dobili smo zahteve da obučavamo
njihove snage u Egiptu i Jemenu," [Diskin je izneo]...
„Približavaju se situaciji da s jedne strane dobiju onoliko,
koliko izgube s druge strane, a ipak od nas traže da napadnemo
Hamas. Ovo je nova situacija kakvu nikada ranije nismo videli.
Oni su očajni."[07 TEL AVIV 1732]

Takođe, Diskin je, aludirao na plan koordinatora bezbednosti SAD za Izrael,

general-pukovnika Kita Dejtona, da se „opreme bezbednosne snage lojalne palestinskoj
vlasti predsednika Abasa i Fatah“, zbog zabrinutosti da će oružje naći svoj put do Hamasa;
iako je rekao kako je lično protiv toga.

157
 Odbacivanjem koje se pretvorilo u državni udar podržan od strane SAD i Izraela,
Hamas je izbacio Fatah, a samim tim i čitav okvir Sporazuma iz Osla i Pojasa Gaze. Na
sastanku sa ambasadorom Džounsom, nakon što su se snage Fataha raspale, izraelski
direktor Odbrambene obaveštajne službe, Amos Jadlin (Amos Yadlin) predvideo je šta će
se sledeće dogoditi, mozgajući kako će „Izrael biti 'srećan' ako Hamas preuzme Gazu“ -
,,sve dok budu bez (vazduhoplovne ili morske) luke“ - jer ,,IDF bi se tada mogao baviti
Gazom kao neprijateljskom državom“ [07 TEL AVIV 1733].
To je upravo ono što se dogodilo sa Izraelom koji je bio lišen punomoćstva da
vlada Gazom, u svoju korist. Izrael je već nametnuo Gazi čvrste ekonomske sankcije, što
se pretvorilo u kolektivno kažnjavanje za Hamasovu izbornu pobedu. Odmah nakon bitke
za Gazu, IDF je pojačao svoju blokadu malene enklave na kopnu, vazduhu i moru,
zatvarajući granice. Zabranjeno je bilo kakvo kretanje ljudskih bića, kao i protok gotovo
sve robe široke potrošnje - civilne ili vojne. Dov Vajsglas (Dov Weissglass), savetnik
tadašnjeg premijera Ehuda Olmerta (Ehud Olmert), divno je rekao o ovoj strategiji: „Ideja
je da se Palestinci stave na dijetu, ali da ne umru od gladi.“10
U izvesnom broju procurelih diplomatskih depeša, drugi zvaničnici su povećavali
pritisak. Mesec dana nakon što je Fatah proteran, šef za borbu protiv terorizma, izraelskog
Saveta za nacionalnu bezbednost (NSC), Deni Arditi, smatrao je da će blokada pomoći
Fatahu da se pregrupiše, ali je dodao zloslutan komentar o pretećem sukobu između Izraela
i Hamasa:

Arditi je tvrdio kako je cilj bio da se vlada Hamasa u Gazi

ošteti finansijski, bez stvaranja humanitarne krize i da se
kupi vreme za Fatah dok ne obnovi podršku. Po Arditijevom
mišljenju, trenutno zatvaranje Gaze graničnim prelazima nije
održivo, zbog nekoliko hiljada Palestinaca koji trenutno čekaju
da uđu u Gazu preko prelaza Rafah. Arditi je rekao da će pre
ili kasnije GOI morati da se bavi Hamasom... "0vo nije prvi
pokušaj da pomognemo Fatah", istakao je [pomoćnik].
[07TELAVIV2281]

Međutim, do kraja 2008. godine, činilo se da su izraelski zvaničnici utvrdili da je

blokada održiva nakon svega: „Kao deo njihovog sveukupnog plana sankcija protiv Gaze,
izraelski zvaničnici su potvrdili [ekonomskim službenicima SAD] u više navrata kako
nameravaju da zadrže ekonomiju Gaze na ivici kolapsa, a da je ne gurnu preko ivice“ [08
TEL AVIV 2447].
Zanimljivo je da, iako su Sjedinjene Države energično branile blokadu Gaze u
međunarodnim telima, zvaničnici SAD su izgleda bili oprezni sa ovim planom. Ranije su
pozvali Izrael da barem oslobodi sredstva za plaćanje zaposlenih u civilnoj službi PA koji
su ostali u Gazi:
Politika vlade SAD koja podstiče vladu Izraela (GOI) da
preispita svoju sadašnju politiku (na zahtev Predstavnika
kvarteta i PA),dok vrši pritisak na Izraelce da se odobri što
je moguće više sredstava svakog meseca zbog bezbednosnih
ograničenja. Zatim, pomaže PA da poboljša svoje regulatorne
režime i dubinske analize. Nastavlja da podstiče direktan
dijalog između zvaničnika vlade Izraela (GOI) i PA o pitanjima
Gaze, na mesečnim sastancima Zajedničke ekonomske komisije,

158
 smatrajući to najboljom šansom za smanjenje ekonomskih i
političkih poena Hamasa u Gazi. [08 TEL AVIV 2447]

Međutim, Gilad je uzvratio: „Oni ne dobijaju ni prebijenu paru.“

Narednih nekoliko meseci je u znaku periodične razmene vatre između palestinskih
militanata u Gazi i snaga IDF, gde militanti ispaljuju rakete i granate na izraelsku teritoriju.
Izrael započinje vazdušne napade i povremene prekogranične upade u Gazu. Puškaranje je
nakratko zaustavljeno tokom šest meseci primirja, uz posredovanje Egipćana, u junu 2008.
godine. Tek u maju 2008. godine, uoči primirja, zvaničnici SAD su poverovali da izraelski
napad u punom obimu nije verovatan, iako su istakli kako je Izrael i dalje oprezan zbog
političkih posledica koje će snositi Abas usled prekida vatre. Ova depeša je posebno
pripremljena kao „scenografija“ za posetu predsednika Buša Izraelu, u maju 2008. godine:

[Izraelsko] političko rukovodstvo se dvoumi oko toga da li će

prekid vatre u Gazi, o kome su pregovarali Egipćani, smiriti
situaciju ili je pogoršati jačanjem Hamasa politički i vojno, a
podrivanjem Abasa. Jedina druga opcija na stolu uključivala je
širi oružani sukob s Hamasom, ali Izrael je ograničen
mogućnošću velikog broja žrtava, međunarodnom osudom, a najviše
od svega, nedostatkom dobre izlazne strategije, ukoliko odluči
da napadne Gazu i obori tamošnji Hamasov režim. Svi ovi
proračuni mogli bi biti poremećeni u bilo koje vreme raketom iz
Gaze koja udara punu školu ili bolnicu, prisiljavajući na taj
način izraelsko rukovodstvo da naredi masivnu odmazdu. [08 TEL
AVIV 1005]

Ipak, uprkos zatišju u borbama, prekid vatre se pokazao neefikasnim. Izraelski

vazdušni udari i upadi su se nastavili, palestinski protivraketni napadi i napadi
minobacačima su ponovo počeli. U nekoliko slučajeva, izraelske snage su ubile palestinske
civile, u blizini granice, između Izraela i Gaze. Do decembra, prekid vatre je bio gotov, a
konačna razmena nasilja je kulminirala u operaciji Liveno olovo - masivnom izraelskom
vazdušnom napadu, bombardovanju i kopnenoj invaziji Pojasa Gaze. Do trenutka kada su
se izraelske snage povukle sredinom januara 2009. godine, Ujedinjene Nacije procenjuju
da je poginulo oko 1.400 Palestinaca - većina njih su bili civili i policajci koji nisu
pripadali vojsci. Čak i sada, veliki deo pojasa nije obnovljen - posle još veće štete nanete
narednih sedam nedelja bombardovanja, tokom leta 2014. godine - pošto je Izrael nastavio
da ograničava dostupnost građevinskog materijala. (Iako je vlada SAD umanjila
humanitarnu krizu u Gazi, depeša koja je procurila iz Dohe ukazuje da je senator Džon
Keri, očigledno priznao razmere humanitarne situacije, rekavši katarskom premijeru
Hamadu Al Taniju 2010. godine: „Bio sam šokiran onim što sam video u Gazi.“)
[10DOHA71]
U jednom od najeksplozivnijih otkrića iz cele tranše depeša oko Izraela, ministar
odbrane Ehud Barak je priznao članu Kongresa SAD koji je bio u poseti, da se Izrael
približio i PA i Egiptu zbog preuzimanja kontrole nad Gazom pre izraelske invazije. No,
bez obzira na to što je Fatah preklinjao za pomoć, njegovi lideri su očigledno shvatili da je
to bilo previše rizično: „[Barak] je objasnio da se GOI (vlada Izraela) konsultovala sa
Egiptom i Fatahom pre operacije Liveno olovo, pitajući ih da li su spremni da preuzmu
kontrolu nad Gazom kada Izrael jednom porazi Hamas. Ne iznenađuje, rekao je Barak,
GOI je dobila negativne odgovore sa obe strane.“ [09 TEL AVIV 1177].

159
 Nakon napada, „međunarodna sramota“ kojom su zvaničnici SAD očigledno mislili
da će sprečiti Izrael da izvrši invaziju Gaze, materijalizovana je u punoj snazi. Goldstonov
izveštaj o sukobu, koji su naručile UN i koji je objavljen u septembru 2009. godine,
dokumentovao je dokaze o mogućim ratnim zločinima na obe strane, uključujući i navode
da je Izrael ciljao na civile i civilne infrastrukture, koristio granate natopljene belim
fosforom u naseljenim područjima (uključujući i bolnice) i mučio zatvorenike, između
ostalih optužbi. U izveštaju se preporučuje da se optužbe protiv zvaničnika i Izraela i
Hamasa upute Međunarodnom krivičnom sudu ukoliko dve strane ne uspeju da istraže
vlastito ponašanje za vreme rata. Savet za ljudska prava UN naknadno je usvojio rezoluciju
kojom odobrava nalaze izveštaja, a Generalna skupština dva puta je glasala da dve strane
sprovedu nezavisnu istragu, na osnovu njenih navoda.
Izraelska vlada je bila besna. Netanjahu, koji je preuzeo dužnost dva i po meseca
nakon prestanka neprijateljstava, žestoko je branio ponašanje Izraela u ratu tokom
razgovora sa predstavnikom SAD Ajkom Skeltonom (Ike Skelton). Netanjahu je insinuirao
kako smatra da je Goldstonov izveštaj pretnja za Izrael koja stoji rame uz rame sa
njegovom drugom omiljenom pretnjom koja će uništiti svet - navodnim iranskim
programom nuklearnog naoružanja: „Netanjahu je prokomentarisao da se Izrael trenutno
suočava sa tri glavne pretnje: iranskim nuklearnim programom, protivraketnom
proliferacijom i Goldstonovim izveštajem. Goldston je dao teroristima imunitet da napadnu
Izrael ukoliko pucaju iz naseljenih područja“ [09 TEL AVIV 2777].
U stvarnosti, u izveštaju se ne navodi takva stvar. Uistinu, on je naglasio opasnost
sa kojom se suočava Izrael zbog neselektivnih protivraketnih napada Hamasa i priznao
pravo Izraela na samoodbranu; to je samo podiglo zabrinutost zbog nesrazmernih vojnih
operacija Izraela koje pogađaju civile. Presedavajući komisijom, Ričard Goldston, uživao
je dugogodišnji ugled zbog pravednosti i objektivnosti, nakon što je prethodno vodio
procesuiranje ratnih zločina za Jugoslaviju i Ruandu. Uprkos protestima izraelske vlade,
Goldston - jevrejski južnoafrički pravnik čija kćerka je izraelski državljanin - pristao je da
prihvati imenovanje UNHRC-a samo ako mandat Komisije bude proširen na sagledavanje
akcija obe strane u sukobu, umesto samo Izraela.11 Zaista, činjenica da su Goldston i
njegove kolege u komisiji imale jaku reputaciju koja se odnosila na pravednost, učinila je
izveštaj tako poražavajućim. Osim toga, njihovi nalazi su se poklapali sa sličnim detaljnim
istragama Amnesti Internešenela (Amnesty Intemational), Hjuman rajts voča (Human
Rights Watch) i drugih uglednih organizacija za zaštitu ljudskih prava.
Izgleda da je čak i Netanjahu priznao kako bi izraelski zvaničnici mogli biti
optuženi za ratne zločine zbog svoje uloge u napadu:
Netanjahu je zatražio od [kongresne delegacije] da zamisli
situaciju u kojoj piloti izraelskih vazduhoplovnih snaga moraju
da se konsultuju sa pravnicima pre nego što se upute u
inostranstvo. Bivši premijer Olmert, bivši ministar spoljnih
poslova Livni i ministar odbrane Barak mogli bi biti predati
Međunarodnom krivičnom sudu. Netanjahu je rekao kako ne može da
prihvati da vojnici IDF-a mogu biti optuženi za ratne zločine,
za zaštitu svoje zemlje od stalnih napada... Namerno gađanje
civila je ratni zločin, ali šta bi trebalo da Izrael radi kada
teroristi namerno ciljaju izraelske civile i onda se sakriju
među svoje civilno stanovništvo? [09TELAVIV2777]

160
 U stvarnosti, iako su Izveštaj Goldstonove komisije, Amnesti Internešenel i
Hjuman rajts voč kritikovali Hamas za stacioniranje oružja i boraca u neposrednoj blizini
civilnih područja u prepunoj enklavi, nisu mogli da pronađu nikakve dokaze za često
ponavljane izraelske optužbe da je Hamas koristio „živi štit“ ili na drugi način napravio
namerne korake da se „sakrije među svoje civilno stanovništvo.“12
Ipak, Obamina administracija je stala uz desničarsku izraelsku vladu protiv širokog
konsenzusa međunarodne zajednice o ljudskim pravima. Ponavljajući pritužbe Izraela na
izveštaj, vlada SAD je snažno lobirala svoje saveznike u UN da glasaju protiv njega na
Generalnoj skupštini i kada joj nije uspelo, sprečila je Savet bezbednosti UN (SBUN) da
ga čak i razmatra. U nekoliko depeša, zvaničnici SAD su podsetili svoje izraelske kolege
na tu činjenicu, a najmanje u jednom slučaju su ponudili svoje savete Izraelu o tome kako
da sprovedu svoju istragu kako bi ,,uklonili“ štetu od izveštaja: „Direktor Nacionalnog
saveta bezbednosti (NSC) za izraelske i palestinske odnose, Prem Kumar, istakao je stalan
interes SBUN za Goldstonov izveštaj i tražio od Izraela da obavesti SAD o svim dodatnim
naporima ili istragama koje vlada Izraela (GOI) preduzima da bi pomogla da se smanji
šteta od Izveštaja“ [09 TEL AVIV 2502].
Krajem 2009. godine, u stvari, Ron Dermer je izrazio zahvalnost Vašingtonu zbog
podrške oko mnoštva diplomatskih i vojnih pitanja - uključujući i Goldstonov izveštaj -
čak je sugerisao kako je podrška Obamine administracije izraelskoj vladi potcenjena u
samom Izraelu:
Dermer je rekao da predsednik Obama ne dobija dovoljno zasluga
u Izraelu za korisno odmeravanje nekoliko pitanja koja se tiču
bezbednosti Izraela, kao što je Goldstonov izveštaj, problemi u
[tursko-izraelskim] odnosima i nedavnu izjavu Saveta EU o
istočnom Jerusalemu [koji je opisao kao okupiranu teritoriju].
On je takođe naveo uspešnu zajedničku protivraketnu vežbu pod
nazivom "Džuniper Kobra (Juniper Cobra)" čiji je domaćin bio
Izrael u novembru 2009. godine.[09 TEL AVIV 2734]

Izgleda da jedna depeša ukazuje na to da je odbrana izraelskih ratnih zločina od

strane Vašingtona imala veze sa zabrinutošću zbog mogućih pravnih akcija zbog kršenja
međunarodnog prava od strane SAD i u drugim zemljama. Na sastanku sa generalnim
direktorom izraelskog Ministarstva obrane, Aleksandar Veršbov je ponudio da se razmene
načini na koji su Sjedinjene Države uključene u kontrolu štete, kao odgovor na optužbe o
ratnim zločinima u njenim vlastitim sukobima:
[Izraelski generalni direktor] takođe je uporedio operacije
svoje zemlje u Gazi sa operacijama SAD u Iraku i Avganistanu i
izjavio da će Izrael učiniti sve što je potrebno kako bi
zaštitio svoje stanovništvo. Kao odgovor, ASD (pomoćnik
državnog sekretara) Veršbou, podsetio je na američku podršku
Izraelu u postupanju sa Goldstonovim izveštajem i ponudio da
razmene iskustvo SAD u istrazi incidenata u Iraku i
Avganistanu, pošto GOI razmatra da li da sprovede dodatnu
istragu. [09 TEL AVIV 2482]

Beleške takođe otkrivaju priznanje Izraelaca da njihovi ratovi 2006. godine oko
Libana i 2008-2009. godine oko Gaze - oba sa puno entuzijazma podržana od strane
Bušove administracije i velike dvopartijske većine u Kongresu - nisu uspeli da postignu

161
nijedan od svojih ciljeva i da su Hamas i Hezbolah, efektivno, ponovo naoružani.
Međutim, umesto da ponovo vrednuju svoje neuspele strategije, izraelski zvaničnici su već
počeli da razmišljaju o budućim ratovima u pojasu Gaze, što bi bilo još ekstremnije
imajući u vidu civilne žrtve: u depeši se citira general Gabi Aškenazi (Gabi Ashkanazi)
koji je rekao: ,,U narednom ratu Izrael ne može prihvatiti nikakva ograničenja na ratovanje
u urbanim sredinama.“ Takođe je jasno stavio do znanja da bi rat mogao otpočeti uskoro,
uz napomenu: „Spremam izraelsku vojsku za veliki rat, jer je lakše smanjiti obim operacija
nego uraditi suprotno.“13
Ironično, bez obzira na neprijateljstvo Sjedinjenih Država i Izraela prema Hamasu,
u depešama koje detaljno opisuju redovne tajne razgovore između američkih zvaničnika i
šefa Šin Beta, Juvala Diskina i drugih izraelskih vojnih zvaničnika, priznato je da ne bi bilo
pametno da se Hamas previše oslabi. Bez obzira što su Sjedinjene Države i Izrael krivili
Hamas za svaki protivraketni napad, oni su priznali da su se još gore ekstremističke
formacije pojavlile u Gazi i da bi ih samo Hamas mogao kontrolisati. General-major Joav
Galant, odgovoran za bezbednost u Gazi i na jugu Izraela, istakao je da bi Hamas trebalo
da bude „dovoljno jak da nametne prekid vatre“:
General-major Joav Galant nedavno nam je prokomentarisao da
političko rukovodstvo Izraela još nije napravilo neophodan
izbor politike između različitih prioriteta: kratkoročni
prioritet Hamasa koji želi da bude dovoljno jak da sprovede
faktičko primirje i spreči ispaljivanje raketa i minobacača na
Izrael; visok prioritet da spreči Hamas da konsoliduje svoje
uporište u Gazi; i dugoročni prioritet da izbegne povratak
izraelske kontrole nad Gazom i punu odgovornost za dobrobit
civilnog stanovništva Gaze. [09 TEL AVIV 2473]

Iako on i dalje ostaje žarište za mnoge međunarodne kritike Izraela, Goldstonov

izveštaj je na kraju postao malo relevantnan kao instrument za ublažavanje posledica
operacije Liveno olovo. Uistinu, Izrael je premašio svoju sklonost ka neproporcionalnom
nasilju u operaciji Zaštitna ivica, 2014. godine, u kojoj je poginuo još veći broj Palestinaca.
Izrael se i dalje drži Gaze kao priče upozorenja o tome zašto nikada ne može, u
potpunosti, da se povuče sa okupirane Zapadne obale. U nedostatku plana za održivu
palestinsku državu uz legitimnu vladu, ostaje mnogo nedoumica da li se izabrani
punomoćnici Sjedinjenih Država i Izraela mogu tu zadržati zauvek. Ove depeše Vikiliksa
nude neke ključne elemente i uvid u ono što se može ispostaviti kao poslednje godine
Sporazuma iz Osla.

IRAN

Izuzev pogubnih međunarodnih i američkih sankcija režimu u Iranu, poslednjih

godina se veća buka podigla oko trenutnog uznemirenja zbog iranskog programa
nuklearnog obogaćivanja - barem u odnosu na sablasnu dramu Livenog olova i usporeno
nasilje tokom izgradnje naselja na Zapadnoj obali.
Izraelski političari godinama tvrde - posebno Netanjahu i njegovi zamenici - uprkos
nedostatku bilo kakvih uverljivih dokaza, da Iran razvija nuklearno oružje. Potpomognuti
od svojih neokonzervativnih pristalica u Sjedinjenim Državama, oni su apelovali na vladu
SAD da zauzme čvrst stav o Iranu, stalno upozoravajući na alarmatne rokove oko
navodnog napretka ove zemlje u nuklearnom naoružanju i preteći da će napasti Iran na
162
svoju ruku ako Vašington odbije. Međutim, malo njih veruje da bi Izrael bio spreman da
krene u rat bez osigurane podrške Sjedinjenih Država (koju je dvostranačka većina u
Kongresu u više navrata tražila da obezbedi).14
Iako su američke obaveštajne agencije zaključile još davne 2007. godine da Iran
nije aktivno razvijao nuklearno oružje, vlada SAD je podržavala svoje izraelske saveznike,
ujedinjujući međunarodnu zajednicu oko sankcija, sarađujući sa Izraelom na tajnim
akcijama protiv Irana i trajno održavajući ,,sve opcije na stolu“, uključujući i za vreme
pregovora na visokom nivou između Irana i sila P5+1 (pet članova Saveta bezbednosti UN
plus Nemačka) 2013. i 2014. godine.
Depeša koje sadrže izraelska upozorenja na Iran ima previše da bi se nabrojale.
Međutim, nekoliko je dostojno komentara. Kao prvo, takva upozorenja su često dovođena
u kontekst izraelsko-palestinskih pregovora, dajući neki kredibilitet Netanjahuovim
kritikama, koji je tvrdio da je njegova vlada iskoristila opasnost od Irana kao sredstvo za
odvraćanje međunarodne pažnje od stagniranja mirovnog procesa. Depeša koja opisuje
sastanak iz 2009. godine koji je Netanjahu imao sa delegacijom Kongresa SAD jasno ih
povezuje: „Kada bismo mogli da dodamo politički proces saradnji koja trenutno postoji,
mogli bismo da dobijemo bezbednost, ekonomski razvoj i mir između Izraela i Palestine.
Međutim, Netanjahu je upozorio da bi, ako Iran dobije nuklearnu bombu, mirovni proces
bio 'izbrisan'“. Netanjahu je nastavio da predviđa kako bi Iran mogao imati bombu do
2012. godine: „Predstavnik [Stiv] Izrael pitao je Netanjahua o rokovima u kojima će Iran
ostvariti nuklearno oružje. Netanjahu je odgovorio da je Iran sada u mogućnosti da napravi
jednu bombu ili može da sačeka i napravi nekoliko bombi za godinu ili dve“
[09TELAVIV2777].
Međutim, ovo je bio samo jedan od mnogih rokova 'sad ili nikad' za iransku bombu
koji su nudili izraelski zvaničnici. Godine 2009, Ehud Barak procenio je da bi prozor za
vazdušne udare mogao biti zatvoren u roku od svega šest meseci: „Barak procenjuje da je
prozor otvoren između šest i osamnaest meseci od ovog časa, za to vreme zaustavljanje
Irana da stekne nuklearno oružje moglo bi i dalje biti održivo. Nakon toga, kako je rekao,
svako vojno rešenje bi rezultiralo neprihvatljivom kolateralnom štetom“
[09TELAVIV1177].
Neka ovo ide na njihov račun, činilo se da su američke diplomate ponekad
sumnjale da ih Izrael obmanjuje - utisak koji je predivno izražen u depeši iz 2009. godine,
koja potiče sa sastanka s izraelskim vojnim obaveštajcima:

Izrael nastavlja da nudi procenu iranskog nuklearnog prograraa

u najgorem slučaju, ističući da se prozor za zaustavljanje
programa (vojnim sredstvima ako je potrebno) ubrzano zatvara.
General Baidac je tvrdio da bi Iranu bilo potrebno godinu dana
da dobije nuklearno oružje i dve i po godine za izgradnju
arsenala od tri komada oružja. Do 2012. godine, Iran bi mogao
da izgradi jedno oružje u roku od nekoliko nedelja i arsenal u
roku od šest meseci. (KOMENTAR: Nejasno je da li Izraelci
čvrsto veruju u ovo ili koriste procene u najgorem slučaju da
bi podigle viši stepen hitnosti kod Sjedinjenih Država). [09
TEL AVIV 2482]

Aludirajući na takav skepticizam, Barak je insistirao da su Sjedinjene Države bile

previše oprezne samo zbog toga što se ispostavilo da su tvrdnje Bušove administracije o

163
oružju za masovno uništenje (WMD) u Iraku bile lažne. Uprkos katastrofalnom razilaženju
oko rata u Iraku, Barak je pozvao vladu SAD da smanji svoj standard kod dokaza za Iran:
Na pitanje da li vlada SAD i vlada Izraela (GOI) imaju
fundamentalne razlike u mišljenjima kada ocenjuju iranski
nuklearni program, Barak je rekao da razmenjujemo iste
obaveštajne podatke, ali je priznao da postoje razlike u
analizi. On je ukazao da je viđenje vlade SAD slično izvođenju
dokaza za slučaj na krivičnom sudu, u kojem se optuženi smatra
nevinim dok se ne dokaže krivica. Kao takvi, standardi vlade
SAD su oštriji - posebno nakon neuspeha da pronađu oružje za
masovno uništenje (WMD) u Iraku, dok je krajnji proizvod, kao
onaj iz 2007. godine [Procena nacionalne obaveštajne službe, u
kojoj je zaključeno da su istraživanja u Iranu o nuklearnom
oružju bila godinama suspendovana] nenamerno dobio mekši ton
kao rezultat toga. Barak je rekao da sudbina regiona i sveta
počiva na našoj sposobnosti da sprečimo Iran da dobije
nuklearno oružje - kao takvi, standardi za utvrđivanje krivice
bi trebalo da budu niži jer troškovi su veći.[0 9TELAVIVI177]

Međutim, izraelski lideri su uključivali alarm oko Irana mnogo pre nego što su
Netanjahu i njegova koalicija došli na vlast 2009. godine. S vremena na vreme, sami
izraelski zvaničnici priznavali su da njihove procene treba uzeti sa rezervom. Depeša iz
2005. godine ponudila je kratku istoriju prošlih izraelskih tvrdnji o Iranu:
Zvaničnici vlade Izraela su dali različite rokove do kada
veruju da će Iran imati mogućnost za puno obogaćivanje. U
februaru, premijer Arijel Šaron (Ariel Sharon) rekao je
sekretaru kako veruje da još ima preostalog vremena da se
izvrši pritisak na Iran, ali da se prozor mogućnosti zatvara
brzo. Ministar odbrane Mofaz je upozorio da je Iranu "potrebno
manje od jedne godine", dok je šef istraživanja u vojnoj
obavještajnoj službi procenio da će Iran doći do ove tačke do
početka 2007. godine. Tehnički stručnjaci u [izraelskoj
komisiji za atomsku energetiku] predvideli su da će Iran imati
mogućnost obogaćivanja u roku od šest meseci od završetka
sporazuma o suspenziji. Nekoliko zvaničnika vlade Izraela
neformalno je priznalo da ove procene treba uzeti s oprezom.
Šef odseka za strateške poslove [ministarstva inostranih
poslova] je podsetio na procene vlade Izraela iz 1993. godine
koje su predviđale da će Iran posedovati atomsku bombu
najkasnije do 1998. godine. [05 telaviv 1593]

Uprkos stalnoj agitaciji za vojnu akciju, neki izraelski analitičari - kao što je bivši
zamenik generalnog direktora Agencije za atomsku energiju, Arijel Levita - rekli su
zvaničnicima SAD da bi bilo gotovo nemoguće za vojnu kampanju da uništi iranski
nuklearni program, imajući u vidu mnoštvo iranskih postrojenja svuda rasprostranjenih.15
Nepostojanje političkog konsenzusa o vojnoj sili, nije sprečilo tajne akcije SAD i
Izraela protiv Irana. U poslednjih nekoliko godina, na primer, brojni iranski nuklearni
naučnici su ubijeni u programu koji je novinarka Sejmur Heš povezala za Izraelom,
Sjedinjenim Državama i iranskom disidentskom grupom Mudžahedin-e-Halk (MEK), koju
je vlada SAD u to vreme zvanično smatrala terorističkom organizacijom.16

164
 Na sastanku 2007. godine sa državnim podsekretarom za političke poslove SAD, J.
Nikolasom Bernsom, šef Mosada, Meir Dagan - koji će puniti naslove godinama kasnije
zbog iznošenja ideje da je vojni napad na Iran ,,glup“17- istakao je izraelski plan ,,pet
stubova“ da se potkopa Iran i brzo promeni režim, uključujući i implicitno kroz potajno
nasilje i agitaciju iranskih manjinskih grupa:
Dagan je opisao kako se izraelska strategija sastoji od pet
stubova:
A) Politički pristup: Dagan je pohvalio napore da se Iran
izvede pred SBUN i signalizirao svoje slaganje sa izdavanjem
rezolucije o trećim sankcijama. On je priznao da se pritisak na
Iran pojačava, ali je i rekao da ovaj pristup sam po sebi neće
rešiti krizu. Naglasio je da se raspored političke akcije
razlikuje od rasporeda nuklearnog projekta.
B) Prikrivene mere: Dagan i podsekretar složili su se da ne
razgovaraju o ovom pristupu u široj postavci grupe.
C) Borba protiv proliferacije oružja za masovno uništenje:
Dagan je istakao potrebu da se spreči da znanje i tehnologije
nađu svoj put do Irana i rekao da se može više učiniti u ovoj
oblasti.
D) Sankcije: Dagan je rekao kako je najveći uspeh do sada bio u
ovom području. Tri iranske banke su na rubu propasti.
Finansijske sankcije imaju uticaj na ceo narod. Iranski režim
više ne može da se bavi samo bankarima.
E) Promena režima silom: prema Daganu, potrebno je učiniti više
da bi se izazvala promena režima u Iranu, eventualno uz podršku
demokratskih studentskih pokreta i etničkih grupa (npr. Azeri,
Kurdi, Baluči) koji se suprotstavljaju vladajućem režimu.[07
TEL AVIV 2652]

Konkretno, Dagan je naglasio sledeću opciju:

Apel za većom pažnjom u vezi sa promenom režima, tvrdeći da se
može više učiniti za razvoj identiteta nacionalnih manjina u
Iranu. Rekao je kako je siguran da bi Izrael i SAD mogli
"promeniti vladajući režim u Iranu i njegov odnos prema
podržavanju terorističkih režima". Zatim je dodao: „Takođe,
mogli bismo da ih nateramo da odlože svoj nuklearni projekat.
Iran bi mogao postati normalna država." [07 TEL AVIV 2652]

Međutim, kada je u pitanju zaista sveobuhvatan diplomatski sporazum o Bliskom

istoku bez nuklearnog oružja, Izrael kao jedina stvarna nuklearna sila u regionu, odlučno je
protiv. Godine 2004, pošto je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) pokušala
da sazove konferenciju kako bi se razgovaralo o mogućoj Slobodnoj zoni bez nuklearnog
oružja na Bliskom istoku (MENWFZ) - nekoj koja bi se mogla uporediti sa već postojećim
zonama u Africi, Latinskoj Americi, jugoistočnoj Aziji, Centralnoj Aziji i Južnom Pacifiku
- Izrael je pristao da pošalje simboličnu delegaciju, ali je odbio da učestvuje u Arapskoj
ligi. Insistirao je da se konferencija svede na ,,intelektualnu“ vežbu koja ne bi proizvodila
nikakav „konkretan produkt“:
Zamenik u izraelskoj komisiji za atomsku energiju, Eli Levit,
rekao je da osnovna pravila i dnevni red foruma odražavaju
razumevanje između Izraela i IAEA-e. Izraelski stav je da IAEA

165
 nema ulogu u ovom području, ali je želeo da napravi "veoma
skroman gest dobre volje". Jedino otvoreno pitanje je da
generalni direktor IAEA, Mohamed El-Baradei, želi veću javnu
platformu koja bi uključivala Arapsku ligu kao posmatrača.
Izraelci vide učestvovanje Arapske lige kao "vrlo teško" i
„nije u skladu sa procesom učenja"... Izrael je pozvao IAEA da
gleda na forum kao na "jednokratni edukativni događaj". Levit
je rekao kako bi trebalo da ishod bude "intelektualni" bez bilo
kakvog konkretnog proizvoda.[04TELAVIV6547]

Predlog je na kraju doživeo neuspeh, ali zvaničnici SAD su ga oživeli 2007.

godine, u pokušaju da preduhitre moguću rezoluciju LAEA koja poziva Izrael da se
pridruži Sporazumu o razoružanju, što bi zahtevalo da Izrael objavi svoj nuklearni arsenal i
dostavi ga međunarodnim inspekcijama. Američki pregovarači očigledno su računali da bi
sazivanje jalove konferencije o predloženom MENWFZ bila manja sramota za Izrael - i
one koji ga podržavaju u Vašingtonu - nego specifična rezolucija o Izraelu, doneta od
strane iste institucije koju je Izrael pozvao da istraži Iran:
Izraelski ambasador Izrael Mihaeli(Israel Michaeli), rekao je
ambasadoru [SAD IAEA] Gregoriju Šulteu (Gregory Schulte) da se
nada kako će EU izbaciti Izrael, kao specifičnu tačku dnevnog
reda, na Generalnoj skupštini (GS) u septembru, ali nije bio
naročito optimističan. Uprkos podeli unutar grupe Arapa,
Mihaeli je mislio da će rezolucija koja preti Izraelu verovatno
biti dodata u dnevni red GS. Izrael je "oklevao" oko sugestije
SAD da generalni direktor oživi Forum o slobodnoj zoni bez
nuklearnog oružja na Bliskom istoku (MENWFZ), ali nije želio ni
da zatvori vrata, sve dok se zasnivao na dogovorenom dnevnom
redu za 2004. godinu. [07UNVIEVIENNA435]

Fomm je na kraju održan 2011. godine i zaista, po zahtevima Izraela, nije proizveo
nijedan obavezujući ,,produkt“.

GODINE KOJE PREDSTOJE

U godinama nakon objavljivanja, tranše depeša Vikiliksa, za Bliski istok su bile

burne. Međutim, u izraelskom komšiliku, poznati obrasci su se odigravali dramatičnije - i
nasilnije - nego ranije. U još jednoj rundi posredovanja SAD u mirovnim pregovorima o
Bliskom istoku 2013-2014. godine, Izrael je ponovo odbio da popusti oko naselja ili drugih
kontroverznih pitanja, vodeći Abasa i PA da se prijave za članstvo u grupu međunarodnih
tela i da traže jedinstveni pakt sa Hamasom koji bi video kako tehnokratska vlada PA
navodno preuzima kontrolu nad Gazom.
Iako je ovaj poslednji događaj bio upravo ono što je Izrael rekao da je želeo - kraj
kontrole Hamasa nad Pojasom Gaze - Netanjahuova vlada je optužila Abasa da se udružio
sa teroristima i izvukao iz pregovora. Kada su tri izraelska tinejdžera doseljenika oteta i
ubijena na Zapadnoj obali, kratko vreme posle toga, izraelske snage bezbednosti su
preplavile teritoriju, vršeći pretres kancelarija Hamasa, hapseći izabrane zvaničnike i
zahtevajući saradnju sa PA u transparentnom nastojanju da unesu razdor između sveže
ujedinjenih frakcija Fataha i Hamasa. Pošto se situacija otela kontroli, vazdušni udari i
prekogranična vatra između Izraela i Gaze ustupili su mesto operaciji Zaštitna ivica,
agresivnom izraelskom upadu u Gazu koji je odneo čak i više života nego Liveno olovo,
166
uključujući i živote na stotine dece. Zbog posledica razaranja, budućnost vlade
nacionalnog jedinstva izgledala je neizvesno. Mnogim zlostavljanim Palestinacima u Gazi,
sve više uverenim da Izrael nikada neće ostvariti mir sa njima, Hamasov položaj, na
teritoriji, izgledao je sve osim osiguran. Na neki način, ovaj razvoj događaja bio je
prirodna - iako neoprostivo tragična - evolucija raspadanja Sporazuma u Oslu koja je
dokumentovana u depešama Vikiliksa.
Ako je postojala svetla strana ove tužne epizode, onda su to grupe civilnog društva
u SAD - posebno organizacije poput Jevrejskog glasa za mir, Amerikanaca za mir sada i
,,J“ ulice - postale više nego ikad spremne da govore protiv izraelske politike u Palestini i
da pozovu svoju vladu na odgovornost što joj je to omogućila.18 Na žalost, Vlada SAD,
ostala je ravnodušna jer i u Senatu i u Predsedičkom domu prolazi niz rezolucija
jednoglasanim usvajanjem odobravanja kampanje protiv Hamasa.
Vesti o Iranskom frontu su bile ohrabrujuće. U godinama nakon otkrića Kejblgejta,
Iran i Sile P5+1 donele su svež pristup međunarodnom razumevanju iranskog programa
nuklearnog obogaćivanja, sa pristalicama ovih razgovora koji su uzvratili udarac
agresivnom pokušaju Izraela i njegovih saveznika u Kongresu SAD da ih potope.
Vašington je gotovo bez presedana doneo odluku da pogura pregovore, zato što se
oštri prigovori Izraela možda reflektuju na mirno razumevanje SAD, prikazano u ovih
nekoliko depeša, da iranska nuklearna opasnost nikada nije bila baš ono što je Izrael od
toga pravio.
Čak i pre diplomatskog prodora sa Iranom, Beloj kući - ako ne i kongresu - bilo je
stalo da izbegne davanje bilo kakvog utiska Izraelu ili međunarodnoj zajednici da će
Sjedinjene Države sankcionisati jednostrani izraelski vojni napad na Iran. Depeša iz maja
2009. godine o detaljima sastanka između američkih i izraelskih zvaničnika odbrane,
govorila je da će Vašington prodati Izraelu „bunker buster“ bombe koje bi mogla da prodru
ispod zemlje gde se nalaze neka od iranskih nuklearnih postrojenja. To je zahtevalo
izuzetan napor u obezbeđivanju transfera, kako se ne bi tumačio kao „zeleno svetlo“ iz
Vašingtona za napad. ,,Obe strane su tada razgovarale o predstojećoj isporuci bunker
buster bombi GBU-28 u Izrael, uz napomenu da transferom treba upravljati tiho, da bi se
izbegli bilo kakvi navodi da vlada SAD pomaže Izraelu u pripremi agresije na Iran“
[09TEL AVIV 2500].
Ovo pitanje je bilo posebno istaknuto u svetlu izraelskog napada 2007. godine na
navodni nuklearni reaktor u Siriji, napad za koji je Meir Dagan ranije rekao zvaničnicima
SAD da Izrael „nema nameru“ da izvrši [07 TEL AVIV 2280].
Po istom principu, stalna saradnja Vašingtona sa Izraelom u tajnim operacijama
protiv Irana - da ne spominjemo pokrivanje izraelskog neprijavljenog, nuklearnog arsenala,
jednom od mnogih vrućih krompira u nuklearnoj sagi sa Teheranom - ukazuje na to da
veliki problem Vašingtona sa Iranom nikada nije bilo nuklearno oružje samo po sebi. Bila
je to opasnost da moć rivala može zaseniti ili izazvati hegemoniju SAD i Izraela na
Bliskom istoku. Iako bi pregovori oko iranskog nuklearnog programa mogli da otvore put
za šire razumevanje između SAD i Irana, Izrael neće tiho stajati u uglu.
Prisetimo se da, bez obzira na duboko ukorenjenen „poseban odnos“ između Izraela
i SAD, ne postoji ništa što sprečava Vašington da isplanira kurs nezavisno od Izraela - ako
može da pronađe političku volju. Razmislite o ovoj depeši iz 2009. godine u kojoj se
izraelski zvaničnici žale da bi Vašington prodajom fenomenalnog oružja zalivskim
monarhijama mogao potkopati izraelsku „kvalitativnu vojnu prednost“ ili KVP - izraelsku
vojnu prednost u odnosu na susede, koju je Vašington obećao da će podržati. Izraelski
167
general-majori, Amos Gilad i Beni Ganc izrazili su svoju zabrinutost zbog poznate prodaje,
ali time priznaju da Vašington ima svoje interese u regionu i samo traži da ga pošteno
obaveštavaju o razvoju dešavanja:

Amos Gilad je potvrdio da je položaj u kom se nalaze SAD

ponekad težak s obzirom na globalne interese i priznao kako je
bezbednosni fokus Izraela tako uzak da je njegova zabrinutost
za KVP često u sukobu sa širim američkim bezbednosnim
interesima u regionu... Iako nije izričito rekao, Ganc je,
izgleda, priznao da Izrael ne očekuje da će sve odluke oko KVP-a
završiti u njegovu korist, već samo fer i pravičan proces koji
uključuje "intimni dijalog." [09 TEL AVIV 2482]

U vreme pisanja ovog teksta, „interes SAD“ za održivo dvodržavno rešenje i

stabilno primirje s Iranom još nije dobio isto mesto kao interes Vašingtona u snabdevanju
njegovih autokratskih zalivskih saveznika oružjem američke izrade. Ako diplomatske
depeše Vikiliksa išta ilustriraju, to je da većina impresivnih geopolitičkih sila mora igrati
na osnovu odluka pojedinaca. Promene verovatno neće doći od lica koja se nalaze u
depešama - ali bi pak mogle doći od ljudi koji ih čitaju.

168
 10. SIRIJA

Robert Nejmen (Robert Naiman)

Predsednik SAD, Barak Obama, trideset prvog avgusta 2013. godine, najavio je
kako namerava da pokrene vojni napad na Siriju kao odgovor na napad hemijskim oružjem
u toj zemlji, za koji su SAD okrivile sirijsku vladu. Obama je uveravao javnost SAD da će
to biti ograničena akcija isključivo sa ciljem da kazni Asadovu vladu za korišćenje
hemijskog oružja; cilj vojne akcije SAD ne bi bio da zbaci Asadovu vladu, niti da promeni
odnos snaga u sirijskom sektaškom građanskom ratu.
Istorija pokazuje da to kako javnost razume spoljnu politiku SAD presudno zavisi
od procene motivacije zvaničnika SAD. Verovatno je neizbežno, da će američki zvaničnici
predstaviti javnosti da imaju plemenitije motive nego one koje dele jedni s drugima
privatno, a samim tim, ako članovi javnosti imaju uvid u motivacije koje dele privatno,
mogli bismo napraviti različite procene o politici SAD. Ovo je ključni razlog zašto je
Vikiliksovo objavljivanje američkih diplomatskih depeša toliko važno.
Depeše daju javnosti svež uvid u strategije i motivacije zvaničnika SAD, onako
kako su ih oni izrazili međusobno, a ne kao što ih obično izražavaju u javnosti. U slučaju
Sirije, depeše pokazuju da je promena režima bila dugogodišnji cilj politike SAD; da su
SAD promovisale sektaštvo u prilog svojoj politici promene režima, čime su pomogle u
postavljanju temelja za sektaški građanski rat i masivna krvoprolića koje vidimo u Siriji
danas; da su ključne komponente politike promene režima Bušove administracije i dalje na
snazi, iako se Obamina administracija javno okrenula ka politici angažovanja; i da je vlada
SAD bila mnogo zainteresovanija za spoljnu politiku sirijske vlade, posebno za njen odnos
s Iranom, nego za ljudska prava u Siriji.
Depeša od trinaestog decembra 2006. godine, „Uticaj na SARG [sirijsku vladu]
krajem 2006. godine“1 ukazuje na to da je, još davne 2006. godine - pet godina pre protesta
„Arapsko proleće“ - destabilizacija sirijske vlade bila glavna motivacija politike SAD.
Autor depeše je bio Vilijam Robak, u to vreme otpravnik poslova u ambasadi SAD u
Damasku. Depeša navodi strategije za destabilizaciju sirijske vlade. U rezimeu depeše,
Robak je napisao:

Verujemo da je Bašarova slabost u tome kako on bira da reaguje

na pitanja koja se naziru, i stvarna i doživljena, kao što je
sukob između napretka ekonomske reforme, bez obzira na to
koliko je ograničenih i ukorenjenih, korumpiranih snaga,
kurdskog pitanja, kao i potencijalne opasnosti za režim od sve
većeg prisustva islamističkih ekstremista u tranzitu. Ova
depeša rezimira naše procene ranjivosti i ukazuje na to da mogu
postojati akcije, izjave, i signali koje vlada SAD može poslati
da bi se povećala verovatnoća da takve mogućnosti nastanu.

Depeša pokazuje da je američki cilj u decembru 2006. godine bio da podrije

sirijsku vladu svim raspoloživim sredstvima. Da je bilo važno da li će akcija SAD pomoći
da se vlada destabilizuje, a ne neki drugi uticaji koje ova akcija može imati. U javnosti su
se SAD izjašnjavale u korist ekonomske reforme, ali privatno, SAD su videle konflikt
između ekonomskih reformi i „ukorenjenih, korumpiranih snaga“, kao priliku. SAD su

169
javno bile protiv „islamističkih ekstremista“ svuda, ali privatno su videle „potencijalnu
opasnost za režim zbog povećanog prisustva tranzitnih islamističkih ekstremista“ kao
,,priliku“ da preduzmu akciju u pokušaju da se ta opasnost poveća.
Robak navodi odnose Sirije sa Iranom kao ,,ranjivost“ koju bi SAD trebalo da
,,iskoriste“. Sredstva koja za to predlaže, veoma su poučna:

Moguća aktivnost:
IGRAJ NA SUNITSKI STRAH OD IRANSKOG UTICAJA: U Siriji se
strahuje da su Iranci aktivni i u šiitskom preobraćanju i u
menjanju vere, uglavnom siromašnih Sunita. Iako je često
preteran, takav strah odražava element sunitske zajednice u
Siriji koja je sve više uznemirena i fokusirana na širenje
iranskog uticaja u svojoj zemlji kroz različite aktivnosti, od
izgradnji džamija do poslovnih akcija.
Obe ovdašnje egipatske i saudijske misije, kao i istaknute
verske vođe sirijskih sunita, poklanjaju sve veću pažnju ovom
pitanju. Trebalo bi i mi bliže da sarađujemo sa njihovim
vladama oko načina na koji da bolje promovišemo i fokusiramo
regionalnu pažnju na to pitanje. [Kurziv dodat.]

Robak na taj način tvrdi da bi SAD trebalo da pokušaju da destabilizuju sirijsku

vladu bližom saradnjom sa Egiptom i Saudijskom Arabijom na raspirivanju sektaške
tenzije između Sunita i Šiita, uključujući i promociju ,,preuveličanog“ straha od šiitskog
preobraćivanja Sunita i zabrinutosti od „širenja iranskog uticaja“ u Siriji u vidu izgradnji
džamija i poslovnih aktivnosti.
Godine 2014, sektaški sunitsko-šiitski karakter građanskog rata u Siriji, bio je
oplakivan u Sjedinjenim Državama kao nesrećan razvoj događaja. Međutim, u decembru
2006. godine, čelnik američke ambasade u Siriji zalagao se u depeši državnom sekretaru i
Beloj kući da vlada SAD sarađuje sa Saudijskom Arabijom i Egiptom na promociji
sektaškog sukoba u Siriji između Sunita i Šiita kao sredstvu za destabilizaciju sirijske
vlade. U to vreme, niko u vladi SAD nije mogao uverljivo da potvrdi nevinost mogućih
implikacija takve politike. Ova depeša je napisana na vrhuncu sunitsko-šiitskog sektaškog
građanskog rata u Iraku, koji je vojska SAD bezuspešno pokušavala da zadrži. Gađenje
javnosti SAD zbog sektaškog građanskog rata u Iraku oslobođeno američkom invazijom,
što je upravo koštalo republikance kontrole u kongresu na izborima u decembru 2006.
godine. Rezultat izbora je odmah ubrzao ostavku Donalda Ramsfelda na mesto ministra
odbrane. Svako ko je radio za vladu SAD u spoljnoj politici, u to vreme, morao je biti
svestan implikacija promocije sunitsko-šitskog sektaštva.
Bilo je tada lako predvideti da, iako je strategija promocije sektaškog sukoba u
Siriji mogla zaista da pomogne u podrivanju sirijske vlade, takođe bi mogla da pomogne u
uništenju sirijskog društva. Ovo razmatranje se uopšte ne pojavljuje u Robakovom dopisu,
pošto on preporučuje da vlada SAD sarađuje sa Saudijskom Arabijom i Egiptom na
promovisanju sektaških tenzija.
Imajte na umu da, iako je Robak služio u administraciji Džordža V. Buša, bio je
diplomata od karijere, stalni viši član sa dobrom reputacijom spoljnopolitičkog aparata
vlade SAD. On je služio u ambasadama SAD u Iraku i Libiji - u drugom kao otpravnik
poslova - u Obaminoj administraciji. Nema dokaza da je iko u spoljnopolitičkom aparatu
SAD pronašao Robakove stavove, iznete u ovoj depeši, koji su posebno kontroverzni;
njeno objavljivanje nije izazvalo skandal u krugovima spoljne politike SAD.

170
 Dakle, dok se sektaški karakter građanskog rata u Siriji sada javno oplakuje na
Zapadu, izgleda da je pošteno reći kako je 2006. godine spoljnopolitički aparat vlade SAD
verovao da je promovisanje sektaštva u Siriji bila dobra ideja, koja će podstaći „interese
SAD“ destabilizacijom sirijske vlade. Ovaj stav američke politike - srećni da imaju
zajednički cilj sa Saudijskom Arabijom u jačanju sunitsko-šiitskog sektaštva u Siriji, a
preokupirani odnosom Sirije sa Iranom iznad svega - potkrepljuje depeša od 22. marta
2009. godine iz ambasade SAD u Saudijskoj Arabiji, „Razgovori saudijskog šefa
obaveštajne službe o regionalnoj bezbednosti sa delegacijom Brenan“.2 Ova depeša sumira
sastanak održan 15. marta na kome su bili tadašnji savetnik za borbu protiv terorizma
SAD, Džon Brenan i ambasador SAD u Saudijskoj Arabiji Ford Frejker sa princom
Mukrin bin Abdulaziz al-Saudom (Muqrin bin Abdulaziz al-Saud), šefom inostrane
obaveštajne agencije Saudijske Arabije. Ambasador Frejker je u rezimeu ispričao:

7. (C) PERSIJSKO uplitanje: Princ Mukrin opisao je

Iran kao "sada je svuda okolo". "Šiitski polumesec postaje pun
mesec", obuhvatajući Liban, Siriju, Irak, Bahrein, Kuvajt i
Jemen među ciljeve Irana. U Kraljevini, rekao je:"imamo
problema u Medini i Istočnoj provinciji". Na pitanje da li je
video ruku Irana u nemirima u Medini prošlog meseca
(reftel),snažno je potvrdio svoje uverenje da ih "definitivno"
podržava Iran. (Komentar: Mukrinov stav nisu uvek podržavali
saudijski šiitski izvori diplomatskog predstavništva). Mukrin
je otvoreno izjavio: "Iran postaje trn u..." i izrazio nadu da
predsednik "može da ih urazumi ili da se izbori sa njima."
[Kurziv dodat.]

Komentar ambasadora Frejkera da „Mukrinov stav nisu uvek podržavali post-

saudijski šiitski izvori“ bila je ozbiljna izjava. Zaista, dvadeset četvrtog februara 2009.
godine depeša, „Saudijski šiiti su se sukobili sa policijom u Medini“3 ambasador Frejker je
detaljno izvestio o sukobima koji su se dogodili dvadesetog februara između saudijskih
snaga bezbednosti i saudijskih šiitskih hodočasnika u Medini, bez ikakvog spominjanja
Irana. Frejker je u depeši od dvadeset četvrtog februara, pre svega, pripisao sukob
saudijskoj policiji jer je zabranila saudijskim šiitskim hodočasnicima pristup groblju Baki,
koje je na suprotnoj strani od Poslanikove džamije, a zatim i činjenici da kod saudijske
šiitske zajednice dugo tinja ljutnja zbog istorijskih nepravdi.
Ovo ukazuje na podatak da vlada SAD savršeno dobro zna kako saudijska vlada
okrivljuje Iran za stvari sa kojima ova vlada nema nikakve veze, niti je za njih
zainteresovana. Zbog internih informacija vlade SAD, ambasador je želeo da bude jasno
kako, onoliko koliko je ambasada SAD znala, sukobi u Medini nemaju nikakve veze sa
Iranom. Kao što je depeša iz 2006. godine razjasnila, SAD su bile srećne što imaju
zajednički cilj sa Saudijskom Arabijom u optuživanju Irana za stvari koje se dešavaju u
Siriji, sa kojima Iran, naravno, nije imao nikakve veze. Naredni pasus u depeši je, takođe,
poučan:
8. (C) ODVIKAVANJE SIRIJE OD IRANA: Brenan je pitao Mukrina
veruje li da su Sirijci bili zainteresirani za poboljšanje
odnosa sa Sjedinjenim Državama. "Ne mogu reći ništa pozitivno
ili negativno", odgovorio je on, odbijajući da iznese
mišljenje. Mukrin je primetio da se Sirijci ne bi odvojili od
Irana bez "dodatka".

171
 Za vladu SAD u martu 2009. godine interes Sirije za „poboljšanje odnosa sa
Sjedinjenim Državama“ bio je ekvivalentan „odbijanju od dojenja“ njenog bića od Irana.
Dakle, stvar do koje je SAD stvarno stalo u Siriji nije bilo, na primer, interesovanje
za poštovanje ljudskih prava sirijske vlade, nego odnos Sirije sa Iranom.
Još jedna tema, o kojoj se govorilo u depeši iz 2006. godine, fokusirajući se na
sirijske „ranjivosti“ i kako bi SAD trebalo da pokušaju da ih iskoriste, bila je da SAD treba
da preduzmu mere kako bi pokušala da destabilizuje sirijsku vladu izazivajući je da
„prenagli sa reakcijom“ i na spoljnom i na unutrašnjem planu. Jedna od ,,ranjivosti“
sirijske vlade koje navodi Robak i koju SAD pokušavaju da iskoriste je „ogromna iritacija“
zbog bivšeg sirijskog potpredsednika Abdula Halim Kadama (Abdul Halim Khaddam),
vođe Fronta nacionalnog spasa, opozicije u egzilu. Robak je napisao:

Ranjivost:
FAKTOR KADAM: Kadam zna gde se krije kostur režima, što kod
Bašara izaziva ogromnu iritaciju, veoma neproporcionalno bilo
kakvoj podršci koju Kadam ima u Siriji. Bašar Asad lično,kao i
njegov režim u celini, prate svaku vest u koja se tiče Kadama,
sa ogromnim emotivnim interesovanjem. Režim reaguje sa
samoporažavajućim besom uvek kada druga arapska zemlja ugosti
Kadama ili mu omogući da se javno obrati preko nekog od
njihovih medija.

Robak je predložio sredstvo za iskorišćavanje ove ranjivosti:

Moguća akcija:
Trebalo bi da nastavimo sa podsticanjem Saudijaca i ostalih da
omoguće Kadamu pristup njihovim medijima, pružajući mu priliku
za iznošenje prljavog veša sirijske vlade (SARG). Trebalo bi da
predvidimo preteranu reakciju od strane režima kojom će se još
više izolovati i otuđiti od svojih arapskih suseda.

Imajte na umu da cilj podsticanja Saudijaca i drugih da „dozvole Kadamu pristup

njihovim medijima“ nije bio da promoviše demokratiju i ljudska prava u Siriji, već da
isprovocira sirijsku vladu da radi stvari koje bi je „dodatno izolovale“ od njenih arapskih
suseda. Naravno, kada bi sirijska vlada postupala na način koji bi je „dodatno izolovao“,
onda bi SAD mogle navesti takve postupke kao dokaz da je sirijska vlada loša, da ne može
ili ne želi da se uskladi sa međunarodnim normama, preti saveznicima SAD u regionu i da
je samim tim, vlada SAD morala preduzeti neku akciju kao logičan odgovor na dešavanja.
Sada znamo da takvi postupci sirijske vlade nisu bili nesrećan razvoj događaja, na koji su
SAD bile nerado prisiljene da odgovore, već eksplicitni cilj politike SAD.
Na primer, u avgustu 2007. godine - osam meseci nakon prethodne depeše - Kadam
je rekao za saudijski dnevni list Al-Vatan da su primedbe sirijskog potpredsednika Faruka
al-Šara kojim kritikuje Saudijsku Arabiju bile ,,deo politike koju vodi vladajuća klika, koja
ima za cilj prekid veze Sirije s arapskim svetom i dalje vezivanje za regionalnu strategiju
Irana“, izvestio je Bejrutski Dejli star.4 List je naveo kako je sirijska vlada zapravo
pokušala da „smiri razmirice“, rekavši da su izjave, koje se pripisuju Šaru, bile
,,iskrivljene“. U kontekstu Robakove depeše, ovakav razvoj događaja ima smisla: da su
SAD i njen saveznik Kadam oni koji su pokušavali da rasplamsaju napetosti između Sirije
i Saudijske Arabije, a ne sirijska vlada.

172
 Šta god mislili o Kadamu ili sirijskoj vladi, ne čudi da je ova druga bila
isprovocirana 2006. godine od strane zemalja poput Saudijske Arabije, davanjem medijske
platforme Kadamu, s obzirom na to za kakve je govore Kadam u prošlosti koristio takve
platforme. Imajte na umu, nema sumnje da Saudijska vlada kontroliše medije u zemlji baš
sa ovakvim ciljem, tačno kao što je Robak nagovestio - zaista, depeša iz ambasade u
Rijadu o sukobima u Medini između Saudijske policije i šiitskih hodočasnika napomenula
je da je saudijska vlada uspešno pritisnula saudijske medije da suzbiju izveštaje o
sukobima.
Evo šta je o svojim ciljevima rekao Kadam u jednom intervjuu za novine Ašark Al-
Osat, koje su u saudijskom vlasništvu, u Parizu, januara 2006. godine:
P: Koji su vaši trenutni prioriteti? Želite li da reformišete
režim, reformišite ga ili ga srušite?
O: Taj režim ne može biti reformisan, znači, ne ostaje ništa
drugo, osim da se zbaci.5

Neko će uobraziti da vlada SAD ne bi odgovorila dobro kada bi Iran dao bivšem
bahreinskom ili egipatskom potpredsedniku platformu da kaže o vladi Bahreina ili Egipta
kako ,,taj režim ne može biti reformisan, tako da ne ostaje ništa drugo osim da se zbaci“.
To je bilo jedanaest meseci pre Robakove depeše i pet godina pre protesta „arapsko
proleće“ u Siriji. Na zapadu nam je rečeno da su tadašnji napori da se silom sruši sirijska
vlada reakcija na represiju sirijske vlade prema disidentima 2011. godine, ali sada znamo
da je „promena režima“ bila politika SAD i njegovih saveznika pet godina ranije.
Zaista, još jedna od Robakovih akcija koje je predložio da bi se iskoristila sirijska
,,ranjivost“, nosila je istu poruku:
Moguća akcija:
OHRABRITI GLASINE I SIGNALE INOSTRANIH ZAVERA:
Režim je intenzivno osetljiv na glasine o državnom udaru i
nemiru u službama bezbednosti i vojsci. Treba ohrabriti
regionalne saveznike poput Egipta i Saudijske Arabije da se
sastanu sa figurama kao što su Kadam i Rifat Asad da bi se
poslali signali, uz odgovarajuće curenje informacija o
sastancima nakon toga. Ovo, sa druge strane, podstiče paranoju
izolovanog režima i povećava mogućnost samoporažavajuće
preterane reakcije.

Prema Robaku, ako se Egipat i Saudijska Arabija sastanu sa Kadamom i vesti o

sastancima ,,na odgovarajući način procure“, to će poslati signal sirijskoj vladi da su te
zemlje kovale zaveru protiv Sirije, pokušavajući da organizuju državni udar.
Indikativno je da je Robak opisao režim kao ,,paranoičan“ zbog njegovih strahova
koji su izgledali sasvim racionalno - strahova koji su u značajnoj meri bili zasnovani na
aktivnostima Sjedinjenih Država i njenih saveznika. Najmoćnija vlada na svetu i njeni
saveznici u regionu težili su da zbace sirijsku vladu. SAD imaju dugu listu evidencije6 o
pokušajima zbacivanja vlada širom sveta, uključujući i taj region - kao što Robakova
depeša jasno objašnjava, one nimalo nisu pokušale da ublaže takve strahove, naprotiv,
SAD su želele da ih pogoršaju. Godine 2014, SAD su naoružavale pobunjenike koji su
pokušavali da ubiju zvaničnike sirijske vlade. Da li je strah sirijske vlade od vlade SAD bio
iracionalan, ili pak, racionalan?

173
 Nepriznavanje da je strahovanje od SAD racionalno, ukazuje na stav sveta prema
kome su pretnje SAD normalan, neupadljiv, neizbežan deo pejzaža, čemu bi jedino
mentalno nestabilni ljudi mogli da prigovore, a njihovi strahovi služe kao dokaz
iracionalnosti. Tokom Kontra rata protiv Nikaragve, koji su tokom osamdesetih godina,
organizovale SAD, Aleksandar Kokbum je prepričao stav kongresmena SAD prema
Nikaragvi, tokom posete ovoj zemlji: „Stanovnici Nikaragve pričaju priče o SAD sa
određenom ironičnom nevericom. Jedan kongresmen je slušao komandanta koji je opisivao
ubilačko divljanje kontraša i onda prasnuo, 'Pretpostavimo da pet hiljada kontraša prelazi
vaše granice. Pretpostavimo da vas je napala čitava vojska Hondurasa, zašto bi trebalo da
brinete. Jeste li toliko nesigurni?“7
Navodeći otpor prema ekonomskim reformama kao ,,ranjivost“, Robak je napisao:
Ranjivost:
REFORMSKE SNAGE PROTIV BATISTA - DRUGE KORUMPIRANE ELITE:
Bašar i dalje ne krije stabilan tok inicijativa ka ekonomskim
reformama i svakako je moguće da on smatra da je ovo pitanje
nasleđa koje ostavlja Siriji. Iako ograničeni i neefikasni, ovi
koraci su vratili sirijske iseljenike da investiraju i stvorili
barem iluziju o većoj otvorenosti. Pronalaženje načina da se
Bašarovi reformski napori javno dovedu u pitanje - ukazivanjem
na sprovođenje reformi da bi se prikrio kronizam - osramotilo
bi Bašara i podrilo napore da ojača svoj legitimitet. [Kurziv
dodat.]

Po svoj prilici, ključni cilj ekonomskih reformi bi bio „vratiti natrag sirijske
iseljenike da investiraju“, ako su reforme imale takav efekat, onda nisu bile neefikasne.
Ovo jasno pokazuje za šta je Robak bio, a za šta nije bio zainteresovan. Nije ga interesovao
uspeh sirijskih ekonomskih reformi u olakšavanju privatnih investicija, već njihov
neuspeh. Čak i ako su imale neki uspeh, hteo je to da predstavi kao neuspeh i „podrije
napore da se ojača njegov legitimitet.“
Pojam ,,legitimitet“ je ključna u spoljnoj politici SAD prema protivničkim vladama
u zemljama koje se ne plaše vojske SAD (na primer, jer imaju nuklearno oružje). U okviru
spoljne politike SAD, termin ,,legitimitet“ je specifičan i ima posebno značenje.
Uobičajeni termin ,,legitimitet“ vlade za međunarodno pravo i diplomatiju, koji SAD
primenjuje na svoje saveznike bez pogovora, nema nikakve veze s tim da li nam se sviđa
politika vlade o kojoj se radi ili je samo razmatramo. Ili ste prepoznati kao vlada zemlje,
koja ima svoje sedište u Ujedinjenim nacijama ili niste. Teško da bi iko u Vašingtonu
ukazao da vlade Saudijske Arabije, Bahreina, Jordana ili Izraela nisu ,,legitimne“, jer one
nisu izabrane od strane svih svojih subjekata ili zato što su uključene u teško kršenje
ljudskih prava. Niti bi mnogi u Vašingtonu ukazali da vlade Rusije ili Kine nisu
,,legitimne“, bez obzira na to koliko im se ne sviđa neka od njihovih politika, nedostatak
demokratije ili njihovo kršenje ljudskih prava. Ove zemlje imaju nuklearno oružje i stalno
mesto i pravo na veto u Savetu bezbednosti UN, tako da osporavanje njihovog legitimiteta
može imati opasne posledice. SAD se mogu žaliti zbog njihove politike, ali nema šanse da
će osporiti ,,legitimitet“ ovih zemalja.
Zemlje poput Sirije, Iraka pre invazije SAD 2003. godine, a Libija pre vojne
kampanje SAD-NATO za svrgavanje Gadafija 2011. godine, spadaju u drugu kategoriju.
Ako vlada SAD smatra da njihove vlade mogu biti svrgnute, onda ih mogu proglasiti

174
,,nelegitimnim“. Kada SAD proglase neku vladu „nelegitimnom“, znači da će Sjedinjene
Države verovatno pokušati da je svrgnu.
Robak je ovako podvukao svoj stav:
OBESHRABRITI DSU, POSEBNO IZ ZALIVA: Sirija je uživala značajan
skok direktnih stranih ulaganja (DSU) u poslednje dve godine
što joj je, izgleda, dalo krila. Najvažnija nova DSU su bez
sumnje iz Zaliva.

Još jednom, povećanje investicija bi, po svemu sudeći, ukazivalo na to da su

ekonomske reforme uspele da podstaknu investicije. Ali Robak je ovo video kao loše.
Ukoliko su najvažnija direktna strana ulaganja (DSU) iz Zaliva, to govori da je, bez obzira
na tvrdnje SAD i Kadama, kako Sirija ima loše odnose sa zalivskim zemljama, uspela da
projektuje imidž zemlje koja pokušava da napreduje. Međutim, po Robakovom mišljenju,
ovo je bila loša stvar, kojoj SAD obavezno treba da se suprotstave.
Robak je žustro govorio o nasilnim protestima protiv sirijske vlade:
Ranjivost:
KURDI: najorganizovanije i najodvažanije grupe političke
opozicije i civilnog društva su među nacionalnom manjinom
Kurda, koji su koncentrisani na severoistoku Sirije, kao i u
zajednicama u Damasku i Alepu. Ova grupa je spremna da nasilno
protestuje na svojoj matičnoj teritoriji, onda kada se drugi na
to ne bi odvažili. [Kurziv dodat.]

Reč ,,odvažan“ na engleskom obično podrazumeva hrabrost za primer. Novine u

SAD, na primer, obično ne opisuju palestinsku primenu nasilja protiv izraelske okupacije
kao ,,odvažnu“, jer iako je za primenu nasilja u ovom slučaju očigledno potrebna hrabrost,
to se u SAD ne vidi kao primereno. To pokazuje kako diplomate SAD poput Robaka vide
svet: Ako protestuju vlade koje su saveznici SAD, kao što su Bahrein, Egipat ili Izrael,
onda bi vaši protesti trebalo da budu nenasilni. Ali ako protestujete protiv vlade koju bi
SAD htele da svrgnu, onda se primena nasilja pokazuje kao ,,odvažna“. Robak je predložio
načine da se iskoriste prednosti ove ,,ranjivosti“:
Moguća akcija:
NAGLASITI KURDSKE PRITUŽBE: Isticanje kurdskih pritužbe u
izjavama za javnost, uključujući i objavljivanje kršenja
ljudskih prava pogoršaće probleme režima sa kurdskim
stanovništvom.

Ne postoji izgovor da bi cilj ove akcije bio da se podstakne veće poštovanje

ljudskih prava Kurda od strane sirijske vlade - cilj bi bio da se destabilizuje sirijska vlada.
Robak je takođe pojasnio svoj stav prema terorizmu u Siriji:
Ranjivost:
Ekstremistički elementi sve više koriste Siriju kao bazu, dok
je sirijska vlada (SARG) preduzela neke akcije protiv grupa
koje su navodno povezane sa A1 Kaidom. Sa ubijanjem lidera Al-
Kaide [doslovno] na granici sa Libanom početkom decembra i
povećanjem terorističkih napada u Siriji, koji su kulminirali
dvanaestog septembra napadom na ambasadu SAD, politika sirijske

175
 vlade u Iraku i podrška teroristima na drugim mestima, može se
definisati kao da je đavo došao po svoje.
Moguće aktivnosti:
Objaviti prisutnost tranzitnih (ili eksterno fokusiranih)
ekstremističkih grupa u Siriji, ne ustručavajući se od
spominjanja Hamasa i Palestinskog islamskog džihada (PIJ).
Objaviti Sirijske napore protiv ekstremističkih grupa na način
koji sugeriše slabost, znakove nestabilnosti i nekontrolisani
povratni udar. Argumenti sirijske vlade da je i ona žrtva
terorizma (koji su se obično koristili nakon terorističkih
napada u Siriji), trebalo da se koriste protiv nje kako bi se
dao širi značaj većem broju znakova nestabilnosti u Siriji.
[Kurziv dodat.]

Imajte na umu da, u privatnoj korespondenciji, Robak nema problem da prizna

kako je Sirija žrtva terorizma i da sirijska vlada pokušava preduzeti akciju protiv terorista.
Ako je Sirija žrtva terorizma i pokušava da učini nešto po tom pitanju, u skladu sa stavom
koji Robak želi da SAD predstave svetu, to je dokaz da je ona slaba i nestabilna i da pati od
„nekontrolisanog povratnog udara“ pošto je zbog njene podrške teroristima svuda, „đavo
došao po svoje“.
Zamislite da je diplomata iz zemlje koju SAD smatraju neprijateljskom ukazao da
su teroristički napadi jedanaestog septembra 2001. godine, na Svetski trgovinski centar i
Pentagon i napori SAD da spreče takve napade u budućnosti, dokaz da su SAD slabe i
nestabilne, da pate od „nekontrolisanog povratnog udara“ pošto je zbog američke podrške
teroristima na drugim mestima u prošlosti, „đavo došao po svoje“. Kako bi to bilo
primljeno u Sjedinjenim Državama?
Nije bilo teško pogoditi. U maju 2007. godine, kada je republikanski predsednički
kandidat Ron Pol ukazao da je „povratni udar“ američke spoljne politike pomogao
izazivanju napada jedanaestog septembra,8 republikanski kandidat Rudi Đulijani (Rudy
Giuliani) ga je osudio kao teoritičara zavere.9 Kada je 2010. godine, u govoru u
Ujedinjenim nacijama, predsednik Irana naglasio tadašnje rasprostranjeno uverenje
manjine da američka vlada stoji iza napada jedanaestog septembra, SAD su pokrenule
bojkot i osudile govor.10 Dakle, čini se razumnim zaključak da, ako SAD iznesu svoje
viđenje da je za terorizam u Siriji kriva sama Sirija, sirijska vlada bi to verovatno primila
kao prilično neprijateljski čin.
Ova depeša pokazuje da je, u decembru 2006. godine, visoki američki diplomata u
Siriji verovao kako cilj američke politike u Siriji treba da bude destabilizacija sirijske vlade
svim raspoloživim sredstvima; da SAD treba da rade na povećavanju sunitsko-šiitskog
sektaštva u Siriji, uključujući i pomoć u širenju lažnih strahova od šiitskog prozelitizama i
potpirivanje ogorčenja zbog iranskih poslovnih aktivnosti i izgradnje džamije; da SAD
treba da pritisnu arapske saveznike da daju pristup medijima pod njihovom kontrolom
bivšem sirijskom zvaničniku koji poziva na zbacivanje sirijske vlade; da SAD treba da
pokušaju da zategnu odnose između sirijske vlade i drugih arapskih vlada, a onda da okrive
Siriju za to zatezanje; da SAD treba da nastoje da podstaknu strahove sirijske vlade od
državnog udara kako bi isprovocirale sirijsku vladu da preterano reaguje; da ukoliko bi
sirijska vlada reagovala na spoljne provokacije, to bi pokazalo da je režim paranoičan; da
SAD treba da rade na tome da potkopaju sirijske ekonomske reforme i obeshrabre strana
ulaganja; da SAD treba da teže tome da se ojača uverenje da sirijska vlada nije legitimna;
da su nasilni protesti u Siriji bili za svaku pohvalu i primer; da ukoliko je Sirija žrtva

176
terorizma i pokuša da učini nešto po tom pitanju, SAD treba da iskoriste to da bi rekle kako
je sirijska vlada slaba i nestabilna i da doživljava povratni udar zbog svoje spoljne politike.
Isto tako znamo da je, u očima američke ambasade u Rijadu, Sirija bila
zainteresovana za poboljšanje odnosa sa Sjedinjenim Državama, samo ukoliko je
zainteresovana ,,da se oslobodi zavisnosti“ od Irana.
Iz drugih depeša znamo da su SAD finansirale sirijske opozicionih grupe. Vlada
SAD priznala je ovo finansiranje nakon što je Vikiliks objavio depeše.11 SAD su ranije
najavile prikupljanje sredstava za „podršku demokratiji“ u Siriji, ali ono što prethodno nije
bilo poznato javnosti je u kojoj meri je vlada SAD bila angažovana u finansiranju
opozicionih grupa i aktivnosti, za koje je interno priznala da će ih sirijska vlada videti kao
dokaz da su SAD tražile svrgnuće. U depeši od dvadeset prvog februara 2006. godine je
zabeleženo:
Kontakti diplomatskog predstavništva [tj. kontakti ambasade SAD
u Siriji] su brzo osudili javnu izjavu vlade SAD (USG) koja
najavljuje određivanje pet miliona dolara za podršku sirijskoj
opoziciji, nazivajući je "na[i]vnom" i "štetnom". Kontakti
insistiraju na tome da je izjava već naškodila opoziciji i da
će je sirijska vlada (SARG) koristiti u narednim mesecima da
dodatno diskredituje svoje protivnike kao američke agente.12

U depeši se, takođe, primećuje: „Nekoliko kontakata insistiralo je da inicijativa

ukazuje da SAD zapravo nisu brinule za opoziciju, već su samo htele da je iskoriste kao
„žeton u igri“. Sudeći po depeši iz decembra 2006. godine, „ranjivosti i akcije“, teško je
osporiti ovaj zaključak sirijskih kontakata iz ambasade.
Depeša iz februara 2006. godine je obrazložila:
Basam Isak(Bassam Ishak), sirijsko-američki aktivista koji se
kandidovao kao nezavisni kandidat za Narodnu skupštinu 2003.
godine, rekao je da je opšti konsenzus među njegovim civilnim
društvom i opozicionim kolegama bio da vlada SAD "nije ozbiljna
sa nama" i da je javno objavljivanje bilo "samo da bi se
izvršio pritisak na režim bez obzira na opoziciju". "Mi smo
samo žeton u igri", tvrdio je on.

Imajte na umu da je stav o mogućim, ozbiljnim negativnim posledicama zato što

SAD finansiraju opozicione grupe, uključujući i pomoć vlade da delegitimiše opozicione
grupe i pojedince kao agente stranih sila, delilo mnogo kontakata same ambasade u
sirijskoj opoziciji. Neki od ljudi koji su na ovaj način delegitimisani bi inače bili
verodostojni sagovornici u pregovorima o uključivanju svih ljudi u upravljanje. Prema
tome, strategija finansiranja opozicionih grupa može imati efekat poništavanja
diplomatskih i političkih opcija. Neke od kritika upućenih objavi SAD bile su zbog toga
što je javno objavljena; ali kao što depeše pokazuju, verovatno je da će sirijska vlada
saznati šta su SAD radile na duge staze, a samim tim i da razlika između tajnosti i javnosti
nije imala smisla.
Još jedan kritičar je primetio da su SAD već tajno finansirale sirijsku opoziciju:
Poslanik (MP)Numer Al-Ganem, nominalno nezavisan i predsednik
parlamentarnog Odbora za spoljnu politiku, odbacio je plan
finansiranja kao štos, rekavši da je količina novca bila mala i

177
 da su SAD već tajno finansirale opoziciju, bez uticaja. Nova
inicijativa ne bi napravila pravu razliku. Po njegovom
mišljenju, najava je razljutila većinu Sirijaca, koji su je
videli kao mešanje u unutrašnje stvari Sirije, ono zašto su SAD
uvek insistirale da Sirija ne treba da čini sa Libanom.
Al-Ganem je rekao kako SAD treba da se uključe u dijalog sa
sirijskim režimom i rade za stabilnu, sporu demokratizaciju
zemlje koja bi mogla da unapredi interese SAD u regionu, umesto
da postavljaju prepreke takavom dijalogu.

Jedna depeša od dvadeset osmog aprila 2009. godine „Reforma ponašanja: Naredni
koraci za izradu Strategije za ljudska prava“ - od perioda „procene politike“, u kojem je
nova Obamina administracija istraživala manje konfrontirajuću politiku prema Siriji -
ističući „aktuelno programiranje civilnog društva“ u Siriji koje je finansirala vlada SAD,
priznala je da se „neki programi mogu posmatrati, bili oni i javni, kao pokušaj da se
potkopa Asadov režim, nasuprot podsticanju reformi ponašanja“. Takođe, konstatuje:
„Sirijska vlada (SARG) bi nesumnjivo smatrala da je svako finansiranje SAD koje ide
ilegalnim političkim grupama, direktno podržavanje promene režima. To bi neminovno
uključilo različite iseljeničke reformske organizacije koje deluju u Evropi i SAD, od kojih
većina ima malo ili nimalo uticaja na civilno društvo ili ljudska prava u Siriji.“13 Depeša
ističe da je inicijativa Stejt departmenta o partnerstvu SAD sa Bliskim istokom (MEPI)
sponzorisala osam glavnih konkretnih sirijskih inicijativa, od kojih neke datiraju od 2005.
godine, koje su dobile oko dvanaest miliona USD do septembra 2010. godine.
Jedna od tih inicijativa je opisana na sledeći način: „Savet za demokratiju
Kalifornije, 'lnicijativa za jačanje civilnog društva (CSSI)' (USD 6.300.562, od prvog
septembra 2006. godine do tridesetog septembra 2010. godine). 'CSSI je diskretan
zajednički napor između Saveta za demokratiju i lokalnih partnera' koji je napravio sigurnu
veb stranicu Deklaracije iz Damaska (www.nidasyria.org) i ,,set različitih koncepata
emitovanja“ koja je krenula sa radom u aprilu.“
Depeša od sedmog februara 2010. godine, „Novosti o ljudskim pravima - SARG
Pokret za borbu protiv trgovine ljudima, ali ništa više“ ukazuje na to da se „različiti
koncepati emitovanja“ odnose na TV Baradu, satelitsku televizijsku mrežu sirijske
opozicije sa sedištem u Londonu. Depeša iz februara 2010. godine uputila je na TV Baradu
kao na nekog „koga podržava MEPI“ i rekla: „Međutim, ako je sirijska vlada (SARG)
čvrsto utvrdila kako SAD nastavlja da finansira TV Baradu, uključivanje vlade SAD
(USG), to bi se smatralo prikrivenim i neprijateljskim gestom prema režimu.“14
Dok je depeša iz aprila 2009. godine napominjala kako bi sirijska vlada
„nesumnjivo smatrala da je svako finasiranje SAD koje ide ilegalnim političkim grupama
direktno podržavanje promene režima“, depeša iz februara 2010. godine pokazuje da je
takvo finansiranje nastavljeno. Mada je depeša iz aprila 2009. godine utvrdila „kako da
uskladimo naše civino društvo i programiranje ljudskih prava koje sponzorišu SAD [sa]
manje konfrontirajućim bilateralnim odnosima“, kao „ključno pitanje“ s kojim se suočava
strategija SAD za ljudska prava u Siriji. Depeša iz aprila 2009. godine kaže:
Većina članova DRL [Biroa za demokratiju, ljudska prava i rad
Stejt departmenta] i programa MEPI su se fokusirali na
aktivnosti i Sirijce izvan Sirije, što je dodatno podhranilo
sumnje režima u namere SAD. Ako želimo da naš dijalog sa
Sirijom o ljudskim pravima uspe, moramo izraziti želju da
radimo u Siriji na jačanju civilnog društva na nepreteći način.

178
 Čini se, međutim, da se pomak za koji se zalagalo u depeši iz aprila 2009. godine,
nikada nije desio. Ovo je očigledno ostalo tako čak i kada je ambasada SAD postala svesna
dokaza da je sirijska vlada znala za finansirane aktivnosti. Depeša iz aprila 2009. godine,
upozorila je da će ih sirijska vlada videti, ako postane svesna, kao dokaze politike promene
režima i time bi, verovatno, potkopali napore SAD da uključe sirijsku vladu.
Depeša od osmog jula 2009. godine o raskolu u sirijskoj opoziciji, „Mutni savezi:
Muslimansko bratstvo, Pokret za pravdu i demokratiju i Deklaracija iz Damaska“, istakla
je ,,zabrinjavajuće“ činjenice o „nedavnim informacijama koje ukazuju da je sirijska vlada
(SARG) možda već prodrla u MJD [Pokret za pravdu i razvoj] i saznala za osetljive
programe vlade SAD u Siriji“15 Depeša se proširila na pitanje koje glasi:
MJD: Čamac koji propušta?
8. (C) Član Deklaracije iz Damaska Favaz Telo (Fawaz Tello) nam
je rekao u prošlosti da je MJD... u početku bio nemaran prema
svojoj bezbednosti, često govoreći o vrlo osetljivom materijalu
na otvorenim linijama... Poslednja stvar se odnosi na nedavni
izveštaj advokata, novinara i borca za ljudska prava Razan
Zejtuna (strogo poverljivo) sa kojom smo se odvojeno sastali
prvog jula da bi razgovarali o tome zašto ju je služba
bezbednosti pozvala na ispitivanje 29.juna.
9. (S/NF) Zejtuna (Razan Zeitunah) nam je rekla kako ju je
služba bezbednosti pitala da li se susrela sa bilo kim iz našeg
„ministarstva spoljnih poslova” i sa bilo kim iz Saveta za
demokratiju [primalac granta SAD da MJD pokretane TV Barada].
(Komentar: zvaničnik Stejt departmenta za spoljne poslove
Džozef Bargut je nedavno bio u Siriji i sastao se sa Zejtuna,
pretpostavljamo da je vlada Sirije (SARG) lovila informacije,
znajući da je Bargut ušla u zemlju. Džim Prins je bio u Damasku
25. februara, i koliko smo razumeli, sastao sa sa Zejtuna u to
vreme, ili su to već uradili na posebnom putovanju. Kraj
komentara.) Ona je dodala kako je njeni islednici nisu pitali o
Bargutu po imenu, ali su znali za Džima Prinsa. [Džim Prins je
na čelu Saveta za demokratiju.]
...
11. (S/NF) Komentar se nastavio: Zejtuna u izveštaju postavlja
pitanje koliko je i koliko dugo sirijska vlada (SARG) znala o
poslovanju Saveta za demokratiju u Siriji i, samim tim, o
učešću MJD. Izveštavanje na drugim kanalima ukazuje da je
sirijski Muhabarat možda već prodro u MJD i koristi kontakte
MJD za praćenje programiranja demokratije od strane SAD.

Depeša od dvadeset trećeg septembra 2009. godine „Pokaži nam novac! Sirijska vlada
(SARG) sumnja u 'ilegalno' finansiranje vlade SAD (USG),“ dala je još jedan dokaz da su
sirijske vlasti sve više svesne onoga što su SAD finansirale:

1. (S/NF) Rezime: U proteklih šest meseci, agenti bezbednosti

sirijske vlade (SARG-a) su sve češće ispitivali aktiviste
civilnog društva i aktiviste za ljudska prava o programiranju
SAD u Siriji i regionu, uključujući i Glasnik SAD i inicijativu
partnerstva između SAD i Srednjeg istoka (MEPI). Pored
prijavljenih ispitivanja direktora sirijskog Centra za medije i
slobodu izražavanja i zaposlenih u Etana Presu koji podržava
vlada SAD (USG) - nove krivične prijave protiv pritvorenog
advokata za ljudska prava Mohanada al-Hasanija(Muhanad al-

179
 Hasani) za ilegalno primanje sredstava od vlade SAD (USG)
odražava ozbiljnost s kojom je režim vodio ove „istrage“.
2. (S/NF) U proteklih šest meseci, aktivisti civilnog društva i
aktivisti za ljudska prava koje su ispitivali bezbednjaci
sirijske vlade (SARG) su nam rekli kako su ih islednici
ispitivali posebno o vezama sa ambasadom SAD i Stejt
departmentom. Kao što smo ranije izvestili, Razan Zejtuna
(strogo zaštićeno) je prepričala ispitivanje u junu, tokom
kojeg su je ispitivali o aktivnostima Saveta za demokratiju
koji finasira MEPI, kao i o posetama zvaničnika Stejt
departmenta. Kurdski aktivista Pokreta za budućnost Hervin Ose
(strogo zaštićeno) koga su doveli na ispitivanje u avgustu,
takođe je ispitivan o finansiranju iz „stranih ambasada.“
Dobitnik granta MEPI Man Abdul Salam (strogo zaštićeno) nedavno
je prijavio da je jedna od njegovih zaposlenih pozvana 4.
septembra, u tom trenutku agenti bezbednosti su se usredsredili
na njeno učešće na seminaru Ljudi u nevolji (PIN), održanom u
Pragu otpilike osam meseci ranije, koji je finasirao MEPI.
4. (C) Aktuelni slučaj pravnika za ljudska prava Mohanada al-
Hasanija (Muhanad al-Hasani) se pogoršao petnaestog septembra,
kada je, navodno, sirijska vlada (SARG) podnela novu optužbu
protiv njega. Prema mejlu koji smo dobili osamnaestog septembra
od njegove koleginice Ketrin al-Tali (strogo zaštićeno),
sirijska vlada (SARG) optužila je Hasanija za primanje
sredstava od vlade SAD (USG) koja su mu bila preusmerena preko
Kaira i Centra Al-Andalus... ambasada u Kairu nas je takođe
obavestila da Centar trenutno ne prima sredstva niti iz
ambasade ni od MEPI, iako je primao u prošlosti.
8. (S/NF) Komentar: Nejasno je u kojoj meri obaveštajne službe
sirijske vlade (SARG) razumeju kako novac vlade SAD ulazi u
Siriju i preko kojih ovlašćenih organizacija. Jasno je,
međutim, da su agenti bezbednosti sve više fokusirani na ovo
pitanje kada ispituju aktiviste za ljudska prava i aktiviste
civilnog društva. Agenti koji traže informacije su u stanju da
se fokusiraju na svoja pitanja sa sve više i više konkretnih
informacija i imena. Optužbe da je Hasani dobio sredstva od
vlade SAD preko centra Al-Andalus su posebno zabrinjavajuće,
jer mogu upućivati na to da se sirijska vlada posebno
usredsredila na poslovanje MEPI.16

Sedmog februara 2010. godine depeša koja je citirana ranije „Novosti o ljudskim
pravima - SARG Pokret za borbu protiv trgovine ljudima, ali ništa drugo,“ dala još jedan
dokaz da sirijska vlada istražuje finansiranje TV Barada:

TV Barada: Opozicija pod svetlom reflektora?

9. (C) Na sastanku dvadeset trećeg decembra, direktor TV Barada
koju podržava MEPI, Suheir Atasi, govorio je u glavnim crtama o
mnogim izazovima sa kojima se kanal suočava.
10. (C) Atasi je potvrdio izveštaje koje smo čuli od drugih
kontakata o zainteresovanosti sirijske vlade (SARG) da
istražuje strukture finansijske i političke podrške koje stoje
iza Barade. Agenti bezbednosti su je pozvali na ispitivanje u
oktobru i više puta su je pitali o povezanosti sa ambasadom SAD
i da li je poznavala Džima Prinsa... Međutim, ako sirijska
vlada (SARG) čvrsto utvrdi da SAD nastavljaju sa finansiranjem
TV Barade, smatralo bi se da je angažovanje vlade SAD tajni i

180
 neprijateljski gest prema režimu. Na isti način kao što su
zvaničnici sirijske vlade koristili stav SAD o operaciji Liveno
olovo i Goldstonov izveštaj da ućutkaju rasprave o ljudskim
pravima, mogu slično pokušati da iskoriste TV Barada, da smanje
naš kredibilitet po tom pitanju.17

Imajte na umu da, iako se depeše iz septembra 2009. godine, februara 2010, kao i iz
jula 2009. godine odnose upravo na situaciju na koju je depeša iz aprila 2009. godine
upozorila - da će sirijska vlada saznati šta SAD finansiraju - više nije bilo rasprave ili
izražene zabrinutosti u vezi sa onim na šta je depeša iz aprila 2009. godine upozorila da će
verovatno biti posledica. Sirijska vlada će zaključiti da vlada SAD traži politiku promene
režima, što bi potkopalo američke napore da angažuje sirijsku vladu. Nije bilo dalje
rasprave o onome na šta je ukazala depeša iz aprila 2009. godine: da ova finansiranja budu
pregledana kako bi se uskladila sa politikom angažovanja.
Iako je, nesumnjivo, napravljen pomak između politike Bušove administracije
nakon 2005. godine i politike Obamine administracije 2009-10. godine što se tiče pitanja
angažovanja nasuprot promeni režima, pomak je bio znatno manji nego što je to javno
objavljeno. SAD su nastavile da finansiraju aktivnosti opozicije za koje su smatrale da bi,
ako su poznate sirijskoj vladi, izazvale verovanje da SAD nisu bile ozbiljne u vezi sa
prebacivanjem na politiku angažovanja. SAD su nastavile da finansiraju ove aktivnosti,
pošto su sve više verovale da je sirijska vlada bila toga svesnija od njih. Kada je postalo
javno, SAD su negirale da su podržavale politiku promene režima,18 ali sada znamo iz
interne komunikacije vlade SAD da nisu mislile da će sirijska vlada prihvatiti takvo
poricanje.
To nas upućuje na pitanje u kojoj meri je Obamina administracija zaista napravila
pomak ka politici angažovanja i koliko su, kada su je Saudijska Arabija i drugi pritisli da
usvoji eksplicitnu politiku promene režima 2011. godine - pomak koju je administracija, na
kraju, učinila - ove zemlje zaista pokucale na otvorena vrata. Priča koja je predstavljena u
javnosti SAD bila je da je njihova vlada pokušala da angažuje Siriju i nije uspela. Nakon
što je sirijska vlada ugušila proteste 2011. godine, SAD nisu imale drugog izbora nego da
odustanu od napora o angažovanju.
Čitajući depeše, čini se da SAD nikada nisu bile posvećene politici angažovanja:
one su držala jednu ruku na politici angažovanja, dok su drugu ruku zadržale na politici
promene režima. Iranska vlada slomila je proteste 2009. godine, ali SAD nisu u potpunosti
odustale od nastojanja da angažuju iransku vladu. Možda se opasnost od odustajanja u
nastojanju da se angažuje Iran smatrala većom, s obzirom na nuklearni program
obogaćivanja Irana i politički pritisak na Obaminu administraciju da upotrebi silu protiv
Irana ako diplomatija ne uspe; možda je verovanje SAD i njenih saveznika da bi sirijska
vlada mogla biti srušena silom, a iranska vlada ne bi mogla, takođe odigralo svoju ulogu.
Saznanje da SAD nikada nisu napuštale politiku promene režima u Siriji pomaže
nam da razumemo pitanja vojne intervencije SAD u Siriji danas. Pokazuje nam da SAD
nisu nevina žrtva okolnosti, koja je morala da razmotri upotrebu sile jer je diplomatija
iscrpljena; umesto toga, SAD se suočavaju sa situacijom čije su nastajanje sami pomogli,
tražeći promenu režima godinama i nikada se u potpunosti ne okrećući diplomatiji.

181
 11.IRAN

Garet Porter (Gareth Porter)

Diplomatske depeše SAD koje je objavio Vikiliks predstavljaju ogromnu riznicu

dokumentacije o odnosima SAD sa ključnim režimima na Bliskom istoku koja decenijama
ne bi postala dostupna novinarima i naučnicima, da nije postojao Vikiliks kanal. Ove
depeše ne mogu se svrstati zajedno sa mnogo temeljnijom i autoritativnijom pokrivenošću
deklasifikovanih arhivskih dokumenata koje je objavio Stejt department u svojim
dosijeima o spoljnim odnosima SAD, decenijama kasnije. One nisu strogo poverljiva
dokumenta i ne otkrivaju specifičnosti političkih odluka na visokom nivou.
Bez obzira na to, depeše dodaju važnu dimenziju našem razumevanju o tome kako
nacionalna državna bezbednost SAD upravlja ključnim interesima na Bliskom istoku. Daju
nagoveštaj o politici koju sprovode Stejt department i američke i savezničke diplomate, a
posebno o tome kako drugi akteri odgovoraju na signale iz američke administracije i na taj
način se uklapaju u širu šemu politike SAD. Takođe, otkrivaju kontradikcije između javne
retorike i stvarnih proračuna i držanja američkih i savezničkih diplomata u ostvarivanju
politike SAD.
Očigledno je nemoguće razmatrati sve dimenzije politike SAD prema Bliskom
istoku, a još manje sve istorijske epizode koje se mogu naći u depešama, u okviru ovog
poglavlja. Izbor pitanja koji je ovde pokriven odražava stav autora da trostrani odnos koji
uključuje Sjedinjene Države, Izrael i Iran, predstavlja centralnu dinamiku politike SAD
prema regionu. Depeše Vikiliksa pružaju mnoge nagoveštaje o tome kako je diplomatija
SAD sprovedena u odnosu na iransko nuklearno pitanje, koje je postalo centralna briga
spoljne politike SAD za vreme Bušove i Obamine administracije. One takođe bacaju novo
svetlo na to kako su Sjedinjene Države prilagođavale interese Izraela, i u kojoj meri je to
prilagođavanje uticalo na širu diplomatiju SAD u regionu. Depeše bacaju novo svetlo na to
kako su se SAD bavile ulogom Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) u
odnosu na nuklearno pitanje Irana.
Prodaja oružja je već dugo igrala ključnu ulogu u oblikovanju politike SAD prema
klijentima iz režima na Bliskom istoku i južnoj Aziji, od Irana do Pakistana i Saudijske
Arabije. Depeše pomažu u rasvetljavanju veze između politike SAD prema Iranu i interesa
Pentagona i njegovih ugovornih strana u prodaji vojne tehnike - posebno prodaji
tehnologije protivraketne odbrane - njihovim saveznicima na Bliskom istoku.
Izraelski faktor prožima formulaciju i sprovođenje politike SAD prema Bliskom
istoku. Domaća politička snaga izraelskog lobija nameće očigledna ograničenja na
sposobnost bilo koje administracije SAD da sprovede potpuno nezavisnu politiku u
regionu, bez obzira da li je to pitanje mira na Bliskom istoku ili iranski nuklearni program.
A podrška SAD nastavku izraelske vojne dominacije na Bliskom istoku je primarna veza
između te domaće interesne grupe i politike SAD prema Izraelu. Za tešku ruku domaće
politike u diplomatiji SAD ima puno dokaza u diplomatskim depešama Vikiliksa.
Tri udarne teme pojavljuju se iz diplomatskih razgovora otkrivenih u depešama:
prvo, stepen do kog je vlada SAD vezana prethodnim obavezama u cilju očuvanja vojne
dominacije Izraela u regionu; drugo, stepen do kog je čak i Obamina administracija
prestala da na očigledan način naginje prema izraelskom položaju u palestinskim mirovnim

182
pregovorima; i treće, polutajna eksploatacija izraelske pretnje da će napasti Iran, kako bi
izvršila pritisak na Iran.
Dugogodišnja posvećenost vlade SAD davanju kompletne vojne dominacije Izraelu
- ne samo u odnosu na svakog potencijalnog rivala u regionu, nego i nad svakom mogućom
kombinacijom rivala - jedna je od najvećih prednosti Izraela kada vrši pritisak na
Vašington zbog gotovo svakog političkog pitanja u regionu, kao što postaje jasno iz
diplomatske depeše koja izveštava o poseti Izraelu pomoćnika državnog sekretara za
političko-vojna pitanja, Endijua Šapira (Andrew Shapiro), u julu 2009. godine, da bi
razgovarali o održavanju „kvalitativne vojne prednosti“ (KVP) Izraela. Na sastancima sa
Šapirom, Izrael je opisao situaciju u regionu kao preteću za KVP, ukazujući da je
odgovornost Sjedinjenih Država da osigura da čak i arapski režimi koji su bili, ili snažno
anti-iranski ili u bliskoj saradnji sa Izraelom, po pitanjima bezbednosti ne mogu ni malo
vojno ojačati, jer oni bi se mogli pojaviti kao vojni protivnici Izraela u budućnosti. Čak je
insistirao da vidi poverljive obaveštajne podatke na kojima je zasnovana politika SAD o
KVP-u:

4. (S) Zvaničnici vlade Izraela (GOI) ponovili su važnost

očuvanja kvalitativne vojne prednosti Izraela. Oni su rekli da
Izrael razume namere politike SAD da umereno naoružaju arapske
zemlje u regionu da bi se suprotstavile iranskoj pretnji i više
voli da takve prodaje potiču iz Sjedinjenih Država, nego drugih
zemalja kao što su Rusija i Kina. Međutim, Izrael nastavlja da
naglašava važnost identifikacije potencijalnih rizika koji mogu
postati buduće pretnje ili neprijatelji, i iz tog razloga ima
nekoliko prigovora kao što je navedeno u službenom odgovoru
vlade Izraela (GOI) na neformalne razgovore KVP o potencijalnoj
prodaji oružja SAD u regionu (ref. imejl PM/RSAT odvojeno).
5. (S) Zvaničnici vlade Izraela (GOI)izrazili su stalni interes
za razmatranje izveštaja o KVP pre njegovog podnošenja
kongresu. A/S Šapiro je ponovio da je izveštaj zasnovan na
proceni obaveštajne zajednice, te stoga se ne može štampati za
vladu Izraela (GOI). On je označio prethodne napomene
napravljene u izveštaju izraelskoj ambasadi u Vašingtonu, i
pozdravio sve komentare koje bi vlada Izraela (GOI) možda imala
- iako takvi komentari treba da budu dostavljeni u najkraćem
mogućem roku pošto izveštaj već kasni. Izraelski sagovornici
poštovali su poverljivu prirodu izveštaja, ali i jasno stavili
do znanja da je teško komentarisati rezultate izveštaja bez
pregleda njegovog sadržaja ili procene obaveštajne službe. U
tom smislu, Bačris (Buchris) i drugi službenici izraelske vlade
(GOI) zatražili su da se proces KVP revidira u svetlu budućih
izveštaja o KVP.
S) Sagovornici izraelske vlade (GOI) pokušali sa da daju
argument da bi umerene arapske zemalje mogle u budućnosti da
postanu neprijatelji - kako bi to trebalo uzeti u obzir u
procesu KVP. Na okruglom stolu koji je vodio zamenik direktora
za istraživanje politike pri MSP, dao je kratki izveštaj
obaveštajne službe o Saudijskoj Arabiji, Egiptu i Libanu da bi
dodatno podržao argument da bi te zemlje mogle postati budući
neprijatelji.
A/S Šapiro je naveo da postoje zajednički interesi sa zalivskim
državama, koji takođe gledaju na Iran kao na najistaknutiju
opasnost - trebalo bi da iskoristimo ovo zajedništvo, rekao je.

183
 Tokom okruglog stola J5, sagovornici IDF su izrazili
skepticizam da će predložena vojna pomoć Zalivu pomoći protiv
Irana, pošto neki od sistema predviđenih za isporuku nisu
projektovani za suprotstavljanje pretnjama, nuklearnim i
asimetričnim, koje nameće Iran. A/S Šapiro složio se da pomoć
zalivskim zemaljama ne sme umanjiti KVP Izraela, ali je tvrdio
da to šalje signal onim zemljama (kao i Iranu) kako oni imaju
jake saveznike na Zapadu. To takođe, pomaže u uveravanju ovih
režima da njihovi najbolji interesi leže u sedištu vlasti, a ne
u odnosima sa Iranom. [09 TEL AVIV 1688]

Ovi odlomci iz depeše koja izveštava o raspravi Šapira sa izraelskim zvaničnicima

nacionalne bezbednosti, naglašavaju realnost privilegovanog pravnog i političkog položaja
Izraela sakrivenog iza obezbeđivanja KVP-a koja daje Tel Avivu prednost pomoću koje
može da ospori svaki aspekt politike SAD na Bliskom istoku i da se raspravlja protiv
svakog poboljšanja vojnih veza sa bilo kojim arapskim režimom - čak i ako je sam Izrael
uživao bliže vojne i bezbednosne veze sa tim režimom, kao što je to bio slučaj i sa Egiptom
i sa Saudijskom Arabijom.
Politike Obamine administracije o Iranu i o mirovnim pregovorima s Palestincima
bile su usko povezane na samom početku njegovog mandata. Obama je nameravao da da
prednost obezbeđivanju zamrzavanja izraelskih naselja, kako bi pogurao dogovor o
palestinskoj državi i bio je spreman da tom interesu podredi svoju politiku o Iranu. Nadao
da će dobiti pristanak premijera Netanjahua na takvo zamrzavanje u zamenu za Obamino
obećanje da će zauzeti čvrst stav o politici u Iranu, što znači da će staviti veći naglasak na
pritisak Irana, nego na diplomatiju sa Teheranom. Ali Netanjahu je uzvratio u proleće
2009. godine preko Odbora za izraelsko-američke javne poslove (AIPAC), kada su tri
četvrtine Predstavničkog doma potpisale pismo koje insistira da Obama izbegne otvoreni
politički pritisak na Izrael. Taj potez je jasno stavio do znanja da Netanjahu odbija takav
kompromis, a Obama je ubrzo prestao da zagovara zamrzavanje, imenovanjem Denisa
Rosa za svog prvog savetnika za palestinske pregovore.1
To što je Obama prestao da pritiska Netanjahua po pitanju naselja, značilo je da su
Sjedinjene Države, u suštini, u pregovorima ponovno zauzele poziciju oštrog naginjanja ka
izraelskoj strani. Umesto da insistira da Izrael pristane na željeni cilj palestinske države,
što bi bio jedini način da se ohrabri dogovor, Obamina administracija je odlučila da ne traži
od Netanjahua da promeni svoj dobro poznati negativan stav prema tom cilju. Depeša koja
je izveštavala o sastanku Rosa sa kineskim specijalnim izaslanikom na Bliskom istoku, Vu
Sikom (Wu Sike), u oktobru 2009. godine, pokazuje da je Ros pokušao u svojim
diplomatskim kontaktima da sakrije poniznu kapitulaciju administracije Netanjahuovim
nastavljanjem oduzimanja palestinske zemlje za izraelska naselja, podrivajući centralnu
premisu Sporazuma u Oslu:

Vu je potom pitao da li SAD imaju konkretan plan za mir na

Bliskom istoku, i ako je tako, kada će biti dostupan javnosti.
Ambasador Ros je odgovorio da takva akcija može imati neželjene
posledice koje bi umanjile umesto podržale pregovarački proces
i ponovio da su Sjedinjene Države bile usmerene na
uspostavljanje uslova i zadatka pregovora. Ako pregovori
uslede, biće aktivni učesnik, pružajući predloge o
premošćavanju na odgovarajući način. [09 PEKING 3001]

184
 Pravi razlog što Obamina administracija nije napredovala oko bilo kog mirovnog
plana o izraelsko-palestinskom sukobu je Obamina politička odluka da odustane od svih
pritisaka na Netanjahua po ključnom pitanju nastavaka širenja izraelskih naselja na
Zapadnoj obali, koja su trebalo da budu deo palestinskih teritorija po svakom rešenju.
Formulacija američke uloge kao „pružanje predloga o premošćivanju na odgovarajući
način“ bila je zaobilazan put za opisivanje pasivnog diplomatskog stava SAD o tom pitanju
i prvenstveno je nameravala da izbegne političke konfrontacije sa Netanjahuom oko
palestinskog pitanja. U stvari, samo što se Ros sastao s kineskim izaslanikom, Obamina
administracija i Netanjahuova vlada tiho su postigli sporazum, koji je objavljen samo
nekoliko dana kasnije, o zamrzavanju na samo deset meseci, koji izuzima Jerusalem i
omogućava isti nivo naseljavanja kao što je ranije planirano. To je bio stav za koji su Ros i
Obama znali da je neprihvatljiv za Palestince i da pregovore s palestinskim vlastima
osuđuje na propast.2
Netanjahuova politika prema Iranu bila je zasnovana na navodnoj pretnji
upotrebom vojne sile kao poslednjeg sredstva, ako se problem ne reši na zadovoljstvo
Izraela od strane SAD i stalnih pet članova Saveta bezbednosti plus Nemačke (P5+1).
Potpuno nezavisna politika SAD prema Bliskom istoku bi odbacila takvu, očigledno
destabilizirajuću pretnju, od strane države koja je bila u velikoj meri zavisna od političke i
ekonomske podrške SAD. Međutim, iako je službeni stav Obamine administracije bio da
izrazi svoje neslaganje sa svakom izraelskom vojnom akcijom protiv Irana koja nije
preduzeta u koordinaciji sa Sjedinjenim Državama, nepriznata politika administracije je
bila da iskoristi izraelsku pretnju da bi poboljšala svoju diplomatsku moć nad Iranom i da
bi naterala druge države da podrže jači pritisak na Iran. Tako su zvaničnici SAD tražili
podršku svojih evropskih saveznika, kao i Turske, Rusije i Kine, za više teških sankcija
protiv Irana, delom tvrdeći da će neuspeh da se izvrši dovoljan pritisak, povećati rizik od
izraelskog napada na Iran i opšteg rata i nestabilnosti u regionu.
Ideju o eksploataciji izraelske pretnje da će da napadne Iran zbog diplomatske
prednosti, prvi put je javno predložio bivši savetnik za neproliferaciju u Beloj kući, Geri
Simor (Gary Samore), tokom kampanje za predsedničke izbore 2008. godine.3 Simor je
postao savetnik predsednika Obame za oružje za masovno uništenje u januaru 2009.
godine i naišao je na prijateljski prijem u vezi sa taktikom za koju se zalagao. Prvog aprila
2009. godine, istog dana kada je Benjamin Netanjahu preuzeo dužnost premijera Izraela,
ministar odbrane Robert Gejts i komandant CENTCOM-a general Dejvid Petreus, zajedno
su ukazali na mogućnost da Izrael napadne Iran ako njegov nuklearni program ode
predaleko.4
Ta ideja nije ponovljena javno nakon što je duet Gejts-Petreus dao komentare, ali
depeše Vikiliksa pokazuju da je administracija iskoristila na sastancima visokog nivoa, sa
stranim zvaničnicima, trik sa izražavanjem zabrinutosti za mogući izraelski napad, da bi
uticala na politiku različitih vlada prema Iranu. Depeša o sastanku Gejtsa sa italijanskim
ministrom inostranih poslova Frankom Fratinijem (Franco Frattini), u februaru 2010.
godine, pokazuje kako je to Gejts iskoristio da podstakne italijansku vladu da bude
agresivnija u podržavanju stava SAD prema Iranu:

(S/NF) Ministar odbrane je istakao da je rezolucija SBUN

važna, jer će dati Evropskoj uniji i narodima zakonsku
platformu na osnovu koje će Iranu nametnuti čak i oštrije
sankcije. Ministar odbrane je oštro upozorio da je potrebno
hitno delovanje. Bez napretka u narednih nekoliko meseci,

185
 rizikujemo nuklearnu proliferaciju na Bliskom istoku, rat
podstaknut izraelskim napadom, ili oboje. Ministar odbrane
predvideo je „drugačiji svet“ za četiri do pet godina, ako Iran
razvije nuklearno oružje. Ministar odbrane je izjavio da je
nedavno dostavio isto upozorenje premijeru Erdoganu i on se
složio s Fratinijevom procenom o Saudijskoj Arabiji i Kini, uz
napomenu da je Saudijska Arabija važnija od Irana, kako Pekingu
tako i Moskvi. [10 ROME173]

Turska je bila poseban cilj argumentacije administracije o opasnosti od rata sa

Izraelom, jer je Erdoganova vlada bila u neposrednoj i čestoj komunikaciji sa Iranom.
Obamina administracija je želela da turski zvaničnici obeshrabre Iran da prkosi
Sjedinjenim Državama i P5+1. Podsekretar Vilijam Dž. Barns izneo je izraelske pretnje
napadom na sastanku s turskim kolegom, Feridunom H. Sinirliogluom (Feridun H.
Sinirlioglu), kada je on pružio otpor intenziviranju sankcija:

2. (C) Barns je snažno pozvao Sinirlioglua da podrži akciju

uveravanja iranske vlade da je na pogrešnom kursu. Sinirlioglu
je ponovo potvrdio protivljenje turske vlade nuklearnom Iranu;
međutim, on je izneo strah od kolateralnog uticaja koji vojna
akcija može imati na Tursku i tvrdio da će sankcije ujediniti
Irance van režima i naškoditi opoziciji. Barns je prihvatio
Tursko izlaganje o ekonomskim efektima sankcija kao komšija
Irana, ali je podsetio Sinirlioglua da bi štetilo turskim
interesima ako Izrael mora da deluje vojno da bi preduhitrio
Iran u sticanju nuklearnog oružja ili ako Egipat i Saudijska
Arabija zatraže vlastiti nuklearni arsenal. [10ANKARA302]

Politiku SAD prema Iranu već dugo oblikuju nepriznati politički, birokratski i
ekonomski interesi. U ranim devedesetim godinama, Iran je prikazan kao neko ko
predstavlja opasnost od širenja nuklearnog oružja, kako bi se opravdali vojni i obaveštajni
programi SAD koji su bili ugroženi nestankom sovjetske pretnje posle okončanja Hladnog
rata. U istom periodu, interesi protivraketne odbrane koristili su navodnu pretnju od
budućih iranskih balističkih raketa ka Sjedinjenim Državama, kao svoju glavnu političku
prednost, da bi se prisilila Klintonova administracija da se principijelno dogovori o
uspostavljanju sistema protivraketne odbrane. U proteklih nekoliko godina, navodna
pretnja od budućih iranskih raketa ka Evropi i na Bliskom istoku je bila koristan aparat za
prodaju protivraketne odbrane i ofanzivno naoružanje saveznicima NATO-a i režimima u
Persijskom zalivu.
Politička povezanost između programa protivraketne odbrane SAD i navodne vojne
pretnje od izmišljenih budućih iranskih interkontinentalnih balističkih raketa je čvrsto
uspostavljena za vreme Klintonove administracije. Lobi protivraketne odbrane toliko je
jačao u drugoj polovini devedesetih da je CIA bila pod velikim pritiskom da revidira
Nacionalnu obaveštajnu procenu (NIE) iz 1995. godine, koja je odbacila opasnost od
iranskih IKBR ka Sjedinjenim Državama, da bi je uskladila sa alarmantnim zaključcima
„Ramsfeldove komisije“ kako je takva pretnja moguća u roku od petnaest godina.5 Sa
bivšim predsednikom Komisije Donaldom Ramsfeldom, kao ministrom odbrane,
administracija Džordža V. Buša pozvala je u decembru 2002. godine na početak
raspoređivanja protivraketne odbrane do kraja 2004. godine i uputila Ministarstvo odbrane
i Stejt department da „unaprede međunarodnu saradnju o protivraketnoj odbrani,

186
uključujući i onu u okviru bilateralnih i savezničkih struktura, kao što je NATO“ i da
„pregovara o odgovarajućim aranžmanima u tu svrhu.“6
Robert M. Gejts, koji je nasledio Ramsfelda kao ministar odbrane 2006. godine,
priznao je kako, nema stvarnih dokaza da Iran radi na IKBR-u. Ukazao je da će u oktobru
2007. godine, Sjedinjene Države „obaviti pregovore, mi ćemo razviti i izgraditi lokacije,
ali ćemo, možda, odložiti njihovo aktiviranje dok ne dobijemo konkretan dokaz o pretnji iz
Irana“7 (Kurziv dodat). Gejts je nastavio da se dodvorava moćnom birokratsko-
industrijskom savezu iza politike raketne odbrane kao sekretar odbrane Baraka Obame. U
septembru 2009. godine, Obama je odobrio revidirani program protivraketne odbrane za
Evropu pod nazivom Evropski postepeno adaptivni pristup (EPAA), koji razmatra
postavljanje američke protivraketne odbrambene tehnologije u Evropi otprilike šest ili
sedam godina ranije od prethodnog plana, koji je sada napušten jer nije bilo obaveštajnih
podataka koji podržavaju ideju o iranskim raketama dugog dometa.8
Obamina administracija je i dalje prihvatala optužbe da Iran radi na projektilu koji
bi ugrozio evropske gradove. U depeši koja prenosi „glavne tačke“ novog evropskog plana
protivraketne odbrane koji treba da se dostavi vladama domaćinima širom sveta, Stejt
department je opisao Iran kao postojeću pretnju balističkim raketama svim njegovim
susedima na Bliskom istoku, Turskoj i Kavkazu i kao nekog ko „aktivno razvija i testira
balističke rakete sa dometom dalje od Evrope“ [09STATE96550],
Najvažniji cilj alarmantne poruke, o navodnoj iranskoj raketi, bila je Rusija, s
kojom je Bušova administracija podigla tenzije nakon krize u Gruziji 2008. godine.
Obamina administracija je želela da podstakne Rusiju da bude deo međunarodne koalicije
koja pritiska Iran da odustane od programa obogaćivanja, kao što je to bilo u periodu 2005-
2007. godine.9 Izdvojene teme razgovara koje će koristiti savetnik za nacionalnu
bezbednost, general Džejms Džouns (James Jouns), na sastanku sa ruskim ambasadorom
Sergejem I. Kisliakom (Sergei I. Kislyak) uključivale su dalekosežne tvrdnje da bi iranske
rakete mogle da zaprete Moskvi nuklearnim bojevim glavama:

Iran je napravio veći napredak na balističkim raketama kratkog

dometa i srednjeg dometa, a manji napredak na IKBR-u nego što
se očekivalo. Sada je pretnja veća za Bliski istok i za Evropu,
uz manju neposrednu opasnost za Sjedinjene Države.
Nema sumnje da Iran razvija ove rakete da bi ih naoružao
nuklearnim glavama. NEMA RAZLOGA da provedete toliko vremena i
truda u [doslovno] razvoju ovih raketa. One nisu korisno oružje
ukoliko su samo naoružane konvencionalnim bojevim glavama.
Novi plan za Evropsku protivraketnu odbranu je bolje napravljen
da zaštiti Evropu od ove iranske pretnje koja se rađa. Namera
nam je da postavimo presretača SM-3 koji takođe raspoređujemo
na Bliskom istoku. SM-3 nema mogućnost da ugrozi ruske IKBR.
U prvoj fazi implementacije, težimo da postavimo ove presretače
bliže Iranu (koliko sam shvatio, ovo je upravo ideja koju je
predsednik Putin predložio predsedniku Bušu tokom njihovog
sastanka u Kenebankporutu, na Majni, jula 2007. godine.)
Novi plan zalaže se da radari i sistemi za detekciju budu
raspoređeni bliže Iranu. Ovi radari neće imati kapacitet da
prate ruske IKBR.
Pošto smo doneli odluku, sada želimo da se snažno okrenemo ka
pokretanju ozbiljne saradnje sa Rusijom oko protivraketnog
štita. [09STATE96550]

187
 Njujork tajms je objavio kako je depeša Vikiliksa pokazala da su obaveštajne
službe SAD pronašle dokaze da Iran poseduje projektil koji će biti u mogućnosti da
dosegne do evropskih glavnih gradova.10 Ali diplomatska depeša o kojoj je reč - od
državnog sekretara za diplomatsku službu, u februaru 2010. godine - zapravo otkriva da su
ruski stručnjaci za iranski raketni program, koji učestvuju u „zajedničkoj proceni
opasnosti“ iranskog programa balističkih raketa, odbacili argument SAD da bi bilo koja
iranska raketa mogla predstavljati takvu pretnju u doglednoj budućnosti i da američki
zvaničnici nisu bili u mogućnosti da podrži svoje tvrdnje [10STATE17263]. Šokantno,
priča u Tajmsu nije izvestila o tom sastanku; u stvari, ona ne spominje činjenicu da je
depeša Vikiliksa o kojoj se radi, detaljan izveštaj o zajedničkoj američko-ruskoj proceni u
kojem su se tvrdnje SAD o navodnim iranskim raketama pokazale kao vrlo diskutabilne.
Delegacija SAD je tvrdila da Iran poseduje raketu ,,BM-25“, koju je, rekli su,
Severna Koreja razvila na osnovu dugo zastarelih sovjetskih balističkih raketa koje se
lansiraju sa podmornica, a koje bi mogle dostići domet do dve hiljade kilometara. Kada su
ih Rusi izazvali da dokažu svoje tvrdnje, delegacija SAD je priznala da nema fotografske
ili drugi čvrste dokaze. Ova delegacija je tvrdila da su Severnokoreanci paradirali sa BM-
25 ulicama Pjongjanga. Međutim, Rusi su odgovorili kako su gledali video snimak te
parade i da je raketa na ekranu bila potpuno drugačija od rakete BM-25.11
Depeša Stejt departmenta, takođe, pokazuje da su Rusi odbili nastojanja Obamine
administracije da nametnu pitanje o spektru nuklearnog oružja. „Nemoguće je sa ruske
tačke gledišta da Iran stavi nuklearno oružje na postojeće rakete s poboljšanim dometom i
da smanji težinu“, navodi se u saopštenju u ime zamenika sekretara Saveta za nacionalnu
bezbednost Rusije, dodajući: „Iran u ovom trenutku nema balističke rakete sposobne da
nose nuklearno oružje“ [10STATE17263].
Stav Obamine administracije o iranskim raketama u Evropi i na Bliskom istoku je,
takođe, služio snažnom interesu Pentagona i njegovim korporativnim saveznicima u
prodaji tehnologije protivraketne odbrane i napada, Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim
Arapskim Emiratima i Kuvajtu, kao i za izgradnju sistema za integrisani sistem
protivraketne odbrane u zalivskom regionu. U decembru 2008. godine, Ujedinjeni Arapski
Emirati (UAE) postali su prva zalivska država koja je naručila najnapredniji sistem
protivraketne odbrane SAD, kupujući rakete 172 PAC-3, zajedno sa lanserima,
zemaljskom opremom, softverom, obukom i podrškom za ceo sistem - od čega se ukupno
očekuje prihod za Lokid i Rejtion od oko 5,1 milijardu USD.
Očekuje se da će prodaja UAE biti samo početak novog talasa kupovine
protivraketnih sistema i ofanzivnog oružja SAD neverovatnih razmera. Pregovori sa
Saudijskom Arabijom o prodaji oružja u vrednosti od šezdeset milijardi USD počeli su
2007. godine, uglavnom za nove borbene avione F-15 i nadogradnju postojeće flote
Saudijske F-15, a prodaja nije službeno najavljena u oktobru 2010. godine. Očekivalo se da
će ugovor biti vredan čak 150 milijardi za ukupnu nabavku i ugovorene usluge na više od
dve decenije. Zvaničnici SAD su takođe ohrabrivali Saudijce da kupe najnoviju
tehnologiju američke protivraketne odbrambene, poznate kao THAAD.13
Glavna priča Njujork tajmsa o depešamaVikiliksa usmerena je u velikoj meri na
temu da zalivski šeikati vrše pritisak na Sjedinjene Države da zaustave nuklearni program
Irana - silom, ako je potrebno. Priča se poziva na navodne pozive saudijskog kralja da
„odseče zmiji glavu“ i želju prestolonaslednika princa UAE, Mohameda bin Zajeda Al-
Najhana (Mohammed bin Zayed Al- Nayhan) da SAD vode akciju protiv Irana. Netanjahu

188
je likujući citirao depeše koje je Tajms označio kao opravdavanje izraelske procene o
Iranu, pokazujući da se Saudijci i druge zalivske zemlje slažu sa tim.14
Izrazito antiiranske sunitske monarhije svakako su bile sklone da poveruju u priču o
ambiciji Irana da stekne nuklearno oružje, koju su agresivno gurali Bušova administracija i
Izrael - i želeli su da se Sjedinjene Države brinu o tom problemu. Ali depeše Vikiliksa
takođe otkrivaju još kompleksniji set interakcija između zalivskih režima i međunarodne
krize, zbog nuklearnog pitanja Irana, koji pomaže da se objasni porast interesa za
tehnologiju protivraketne odbrane. Oni su dugo vezivali svoju bezbednost za SAD nudeći
vojne baze snagama SAD. Sada kada su tenzije između SAD i Izraela, s jedne strane, i
Irana s druge, bile u porastu, morali su da razmotre mogućnost da bi mogli biti uhvaćeni u
procepu. Taj splet okolnosti ih je načinio prvim kupcima SAD trgovine protivraketnim
naoružanjem.
Diplomatska depeša iz ambasade SAD u Abu Dabiju početkom februara 2007.
godine, odražava komplikovanu povezanost između interesovanja zalivskih režima za
protivraketne tehnologije SAD i opasnosti od rata sa Iranom koja se povećala zbog politike
SAD i Izraela. Na sastanku sa načelnikom štaba Vazduhoplovnih snaga SAD, generalom
T. Majklom Mozlijem, princ UAE, Mohamed bin Zajed Al Najhan (,,MbZ“), koji je bio i
zamenik komandanta oružanih snaga Ujedinjenih Arapskih Emirata, izrazio je želju da se
iranski nuklearni program „zaustavi svim raspoloživim sredstvima.“ Ali depeša je takođe
otkrila da se sastanak odvijao u kontekstu tekućih razgovora i pregovora u vezi sa
interesovanjem UAE za kupovinu tehnologija protivraketne odbrane i drugih naprednih,
vojnih tehnologija. Rukovodstvo nije želelo da bude uhvaćeno u procepu između SAD i
Irana:

MbZ je upozorio Mozlija na rastuće pretnje od Irana, navodeći

da njima (Iranu) „ne može biti dozvoljeno da imaju nuklearni
program“. MbZ je dalje naglasio da se iranski nuklearni program
mora zaustaviti „svim raspoloživim sredstvima“. Kao što se
očekivalo, MbZ se raspitivao o sistemu Predator B. Mozli je
obavestio MbZ-a da bi pitanje Predatora B zahtevalo dalju
raspravu u okviru međuagencijske [doslovno] i sa našim
partnerima MTCR, dok je ambasador napomenuo da vladu SAD raduje
rasprava o zahtevima odbrane UAE-a i našim zajedničkim
bezbednosnim ciljevima u kontekstu dijaloga o bezbednosti
zaliva. MbZ je izrazio želju da ima postavljen sistem
protivraketne odbrane do leta 2009. godine i tražio je dodatnu
lansirnu platformu postavljenu na brodu, koja je deo tog
sistema. Takođe je napomenuo da su UAE identifikovali lokaciju
na severnoj granici na visini od šest hiljada metara koja može
biti pogodna za ugradnju radarskog sistema za rano
uzbunjivanje. Kraj rezimea.
6. (S) Posle sastanka Mozlija sa MbZ-om odmah je Rejtion/Lokid
Martin održao brifing sa MbZ o aktuelnom razvoju THAAD/PAC-3 i
zajedničkim sistemima za rano uzbunjivanje. Prvi put je
govoreći o vremenskom roku, MbZ izneo da želi kompletan
protivraketni sistem odbrane do leta, uz mogućnost montaže PAC-
3 na primorske borbene brodove (LCS)...
7. (S) Komentar: Iako Mbz sve više govori loše o Iranu, t.j.
zaustaviti Iran „svim raspoloživim sredstvima“ i „bolje je
suočiti se sa Iranom pre nego kasnije“, njegove komentare treba
posmatrati iz ugla snažnih interesa UAE za sticanje napredne
vojne tehnologije i konkretno, MbZ-ovog ponovljenog zahteva za

189
 Predatorom B. Vlada UAE je očigledno nervozna zbog svake akcije
SAD koja bi mogla uznemiriti njihovog mnogo većeg i vojno
superioranijeg komšije. Značajan trgovinski odnos UAE sa Iranom
- od oko četiri milijarde USD je još jedan otežavajući faktor u
odnosima. Ne samo jednom prilikom, rukovodstvo UAE je izrazilo
strah u vezi s izgledima da budu uhvaćeni u rascepu između SAD
i Irana. Kraj komentara. [07 ABU DHABI 187]

Početkom aprila 2009. godine, kada se novoizabrani izraelski premijer Benjamin

Netanjahu spremao da stupi na dužnost, viši izraelski zvaničnici i zvaničnici odbrane
Obamine administracije počeli su da, očigledno na koordinisan način, javno i privatno
iznose u medijima stav da će Izrael možda morati da koristi vojnu silu protiv Irana.15 Taj
stav je služio političko-diplomatskim interesima obe zemlje, a to je bio i podstrek
zalivskim monarhijama da ubrzaju svoju kupovinu sistema protivraketne odbrane SAD.
Načelnik vojske UAE odgovorio je na te signale odmah, na sastanku između
prestolonaslednika i ambasadora Ričarda Holbruka, na kome je ,,Mbz“ eksplicitno izrazio
zabrinutost zbog vojne opcije, kako je navedeno u diplomatskoj depeši SAD: (S/NF)
Vraćajući se na svoju zabrinutost zbog oružanog sukoba, MbZ je rekao da bi rat sa Iranom
samo štetio UAE. On je duboko zabrinut da će sadašnja izraelska vlada pokrenuti vojnu
akciju bez konsultacija. Izraelski napad na Iran bi imao malo uticaja na moć Irana, ali je
MbZ bio siguran da bi Iran odgovorio“ [09 ABU DHABI 1347].
U okviru rasprave o mogućem napadu na Iran, koju su zajedno pokrenuli izraelski i
američki zvaničnici, zalivske monarhije su ubrzale svoje postavljanje američke
protivraketne odbrambene tehnologije. Na konferenciji za novinare u konzervativnom
Institutu za proučavanje rata u Vašingtonu, DC, u januaru 2010. godine, komandant
CENTCOM-a, general Dejvid Petreus je izjavio: ,,Oni na drugoj strani zalivskog priobalja
jasno vide Iran kao vrlo ozbiljnu pretnju“, rekavši da su Sjedinjene Države instalirale
„osam baterija raketa Patriot, po dve u svakoj od četiri zemlje.“16 Nekoliko dana kasnije,
depeša iz ambasade SAD u Kuvajtu izvestila je da je članak Tajmsa pojačao „kuvajtsku
zabrinutost“ zbog „oružanog sukoba“ koji bi stvorile ili Sjedinjene Države ili Izrael:

1. (C) Kao i neki od njegovih komšija iz arapskog zaliva, vlada

Kuvajta (VK) se osećala neprijatno i razočarano zbog diskusije
od trideset prvog januara u članku Njujork tajmsa, koja
povezuje planove o raspoređivanju sistema odbrambenih raketa sa
Kuvajtom i brojnim drugim zalivskim zemljama, zbog mogućih
iranskih protivraketnih napada. Članak je izašao samo nekoliko
dana nakon posete Kuvajtu, na visokom nivou, predsednice
iranskog parlamenta Ali Laridžani (Ali Larijani) od dvadeset
šestog do dvadeset sedmog januara, tokom koje je predsedavajuća
zajedljivo i javno upozorila zalivske države (GCC) da ne
dozvole baze SAD na svojoj teritoriji, koje će se koristiti za
napade na Iran. U tandemu, ta dva događaja su služila da
povećaju kuvajtsku zabrinutost zbog mogućnosti oružanog sukoba
između Irana i SAD (ili između Irana i Izraela), a povećano
strahovanje da kada bi se tako nešto nepredviđeno dogodilo,
Kuvajt bi bio izložen unakrsnoj vatri. [10 KUVAJT 107]

Aktuelne depeše Vikiliksa o stavu zalivskih monarhija prema iranskom nuklearnom

pitanju na taj način jasno pokazuju da utisak iznet u priči Njujork tajmsa o depešama, da su
ti zalivski arapski režimi efikasno usaglašeni sa politikom Izraela o Iranu, prilično dovodi u

190
zabludu. Režimi UAE i Kuvajta, koji su bili vodeći kupci sistema protivraketne odbrane u
to vreme, oštro su se suprotstavili izraelskim pretnjama ratom i tražili tehnologiju
protivraketne odbrane delom zbog straha da će biti uvučeni u oružani sukob.
Jezgro neokonzervativne grupe u Bušovoj administraciji koncipiralo je politiku
prema Iranu koja poziva na promenu režima vojnom silom, ako je potrebno. Strategija za
postizanje tog krajnjeg cilja usredsređena je na stvaranje slučaja od toga što Iran vodi
program tajnog nuklearnog oružja, koji uključuje niz obaveštajnih dokumenata koji
navodno dolaze iz samog programa. Sada znamo, da je dokumente nemačkoj spoljnoj
obaveštajnoj agenciji, zapravo, predao član antirežimske iranske organizacije u egzilu,
Mudžahedin-e-Halk (Mojahedin-e-Khalq), koja je vršila terorističke aktivnosti protiv
zvaničnika SAD za vreme Šahovog režima, zatim protiv Islamske Republike; služila je
režimu Sadama Huseina u ratu protiv Irana; onda je počela blisko da srađuje s izraelskom
obaveštajnom službom devedesetih godina. Sami dokumenti, štaviše, bili su oštećeni i
tehničkim greškama i kontradikcijama sa utvrđenim činjenicama, što ukazuje na to da su
bili fabrikovani.17
Administracija predsednika Buša je želela da IAEA, koja je imala ovlašćenje da
utvrdi da li je država članica poštovala svoj ugovor sa Agencijom o „zaštitnim merama“,
pruži „navodnim dokumentima“ legitimitet kao dokaz o programu tajnog nuklearnog
oružja. Međutim, generalni direktor IAEA, Mohamed El Baradej (Mohamed El Baradei) je
bio skeptičan oko autentičnosti dokumenata „verovao je da ih ne treba koristiti kao dokaz
protiv Irana u datim okolnostima - pogotovo jer su SAD odbile da dozvole Agenciji da ih
razmeni sa Iranom.“
Što je još gore za napore Bušova administracije, El Baradej je postigao dogovor s
Iranom o „planu rada“ u avgustu 2007. godine, u cilju rešavanja nekoliko pitanja koja se
tiču iranskih eksperimenata i drugih aspekata istorije njihovog nuklearnog programa koje
je Odeljenje za zaštitne mere Agencije smatralo sumnjivim. Prema planu, Iran se složio da
pruži odgovor na „navodne dokumente“, pod uslovom da dobije kopije da ih istraži, ali
kako ga to ne obavezuje da problem reši na zadovoljstvo agencije.18 Bušova administracija
i njeni evropski saveznici, Velika Britanija, Francuska i Nemačka (,,P3+1“ u diplomatskim
depešama SAD), bili su jako nezadovoljni sporazumom, bojeći se da će El Baradei
smatrati iranska objašnjenja verodostojnim i da bi IAEA uvidela da je Iran kooperativan, a
ne da od nje skriva svoje namere o nuklearnom oružju.
Niz diplomatskih depeša od misije SAD pri agencijama UN u Beču pokazuje kako
su Sjedinjene Države i njihovi saveznici nastojale da spreče da El Bardej i IAEA naprave
bilo kakve korake ka ,,normalizaciji“ iranskog dosijea u Agenciji, osim ukoliko Iran prvi
ne napravi velike ustupke zapadnim zahtevima, da okonča obogaćivanje i prizna kako je
imao program nuklearnog naoružanja. Depeša koja opisuje sastanak, nekoliko meseci
kasnije, podseća da su SAD i njena tri evropska saveznika reagovali na El Baradejevu
najavu plana rada sa Iranom, službenom diplomatskom notom kojom traže da se izvrši
pritisak da bi odustao od svog plana. Depeša izveštava da se francuski otpravnik poslova
„prisetio [da je] P3+1 uputio demarš GD-u u avgustu upozoravajući da plan rada ne može
dovesti do 'normalizacije' u dosijeu Irana“. Opisao je da direktor spoljne politike IAEA,
Vilmoš Cerveni (Vilmos Cserveny) - saveznik El Baradeja - tumačio koordinirane
diplomatske note kao upravo takvu pretnju i upozorio je francuskog diplomatu: ,,Ne
možete osporiti ono što kažemo, u protivnom ćete pokvariti mašinu“ [08UNVIENNA31],
Červeni je rekao da ako SAD i njihovi saveznici napadnu odluke El Baradeja o Iranu,

191
rizikuju da izgube IAEA kao efikasanu međunarodnu instituciju koja se bavi
problematikom širenja nuklearnog naoružanja.
El Baradejev izveštaj o napretku u planu rada iz novembra 2007. godine, pokazuje
da je Iran pružio informacije koje su zadovoljile istražitelje Agencije o eksperimentima sa
plutonijumom krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, o svom radu na
centrifugama P2 i zagađenju opreme sa visoko obogaćenim uranijumom. Za to se
ispostavilo da je od komponenti centrifuge koje su uvezene iz Pakistana, a ne proizvod
tajnog iranskog obogaćivanja nuklearnog oružja, kao što su sumnjali neki zvaničnici
IAEA.19
Ovakav rezultat, prvog od dva kruga, sastanaka između Irana i IAEA, u planu rada,
predstavljao je ozbiljan politički problem za SAD i njene evropske saveznike. Nadali su se
da će uveriti Ruse i Kineze da se pridruže novoj rezoluciji Odbora guvemera IAEA, koja bi
otvorila put za nove sankcije Saveta bezbednosti UN. Ali to je zavisilo od Irana, da li
sarađuje sa IAEA ili ne. Kada su se susreli sa ruskim i kineskim diplomatama u Beču
neposredno nakon što je objavljen izveštaj El Baradeja, diplomatska depeša izvestila je da
su, američke i evropske diplomate pokušale da odbace prve rezultate plana rada kao
beznačajne. Francuski ambasador Žan Fransoa Denio tvrdio je da El Baradejev plan rada
„nije bio neki uspeh“, prema depeši - procena koja je bila u suprotnosti sa jasnim jezikom
u El Baradejevom izveštaju. Denio je nastavio sa tvrdnjom da je „samo pitanje plutonijuma
bilo zatvoreno i uprkos očekivanjima GD-a u septembru, nijedno drugo pitanje nije
zatvoreno, odnosno, rešeno“ [07UNVENNA705].
El Baradejevi potezi da izbriše Iran, kao prva tri pitanja, na dnevnom redu plana
rada, bili su praćeni još jednim udarcem na planove SAD i saveznika da povećaju pritisak
na Iran. Krajem novembra obaveštajna zajednica SAD objavila je javnosti zaključak nove
procene nacionalne obaveštajne službe da je Iran potpuno prestao sa radom na istraživanju
nuklearnog oružja 2003. godine.20 Ali stalni predstavnik SAD u IAEA, Gregori L. Šulte
(Gregory L.Schulte), obećao je u depeši Stejt departmentu da će Sjedinjene Države sprečiti
El Baradeja da nastavi da dalje napreduje prema normalizaciji dosijea Iran:

Iako se NIE poslužila vetrom koji je duvao u naša jedra u Beču,

planiramo da preusmerimo diplomatske zajednice u Beču i IAEA na
zaključak od „stroge poverljivosti“, da je program nuklearnog
oružja postojao u Iranu čak do 2003. Ovo se poklapa sa
predstojećim (nedelja, desetog decembra) putovanjem inspektora
u Teheran, da bi, nadamo se, dobili od Irana odgovore na
pitanja u vezi sa „kontaminacijom“ rudnika Gačin, polonijumom
210 i što je najvažnije, navodnih studija. Iako imamo malo
očekivanja da će Iran priznati vojne dimenzije svih stavki,
moramo osigurati da GD ne zatvori ova pitanja ili čak izjavi da
iranske informacije „nisu u suprotnosti sa“ zaključcima
Agencije koje ima po pitanju plutonijuma i centrifuge. Onda bi
bili u raskoraku ne samo sa Iranom, već i sa GD-om i njegovim
brojnim pristalicama. [07UNVIENNA705]

Sjedinjene Države su se sastale sa državama ,,istomišljenicama“ u Beču -

Evropljani, plus Kanada, Japan, Australija i Novi Zeland - početkom decembra. Diplomate
u koaliciji koju su predvodile SAD su izrazile zajedničko zaprepašćenje zbog toga što je El
Baradej zatvorio dosije o pitanjima koja su rešena iranskim objašnjenjem i
dokumentacijom. Depeša pokazuje odlučnost grupe da ga prisili da izbegne dalji

192
sporazum, bez obzira na to kakve informacije Iranci pruže IAEA. Diplomate
,,istomišljenici“ su posebno zahtevale da Agencija zauzme čvrst stav o vrlo diskutabilnim
obaveštajnim dokumentima koje im je dostavila Bušova administracija. Deo depeše koja
izveštava o mrzovoljnom odgovoru koalicije, pod razotkrivajućim naslovom „Sekretarijat
se ne igra loptom“, pokazuje kako su SAD i njeni saveznici verovali da su El Baradej i
njegovo osoblje dužni da prate stav koji propisuje dominantna koalicija u Odboru, u
njihovom postupanju sa istragom o nuklearnom Iranu:

Novembarska prepiska IAEA s Iranom o pitanjima Pl/2 i dokumentu

U-metal, od kojih je ovaj poslednji IAEA „uklonila sa liste
otvorenih pitanja“, izazvala je zaprepašćenost među
ambasadorima istomišljenicima. Savetnik za nuklearna pitanja
napomenuo je da, iako je IAEA izbacila tačke dnevnog reda kao
birokratski korak uslovljen sekvencijalnom prirodom plana rada,
Iran to koristi da bi pitanja proglasio „zatvorenim“. Smit je
„posebno stekao loš utisak“ zbog postupanja Sekretarijata sa
tačkama dnevnog reda i postavio pitanje upotrebe jezika koji se
razlikovao od onog koji koristi GD kada izveštava Odbor.
Shvatio je da tačke nisu morale da budu definitivne i DDG
Heinonen mu je rekao da bi se mogao vratiti na pitanja P1/P2
koja se bave pitanjem kontaminacije urana. Denio je primetio da
je ponašanje Sekretarijata pokazalo nedostatak transparentnosti
i institucionalne poteškoće; kada je upitan za tačke,
Sekretarijat je tvrdio kako su poverljive i da se ne razlikuju
od izveštaja GD-a, samo da bi ih Jalili neočekivano izneo
Solani na njihovom sastanku tridesetog novembra. (Napomena: EU-
3 će poslati demarš posebno GD-u o incidentu sa Solanom i
ambasador Šulte je već pokrenuo to pitanje. Kraj komentara).
9. (C) Za francuze, P1/P2 i dalje ostaje otvoreno pitanje.
Francuski DCM Gros doveo je u pitanje metodologiju
Sekretarijata i očigledno smanjivanje standarda u kontekstu
plana rada. Istakao je da Iran nije odgovorio na sva pitanja i
nije dao pristup pojedincima izvan AEOI, niti arhivama i
objektima, uprkos brojnim referencama na uključenost vojnih i
drugih agencija u nuklearne aktivnosti. Gros je bio zabrinut da
ako jednom suoči Iran sa obaveštajnim podacima u vezi sa
navodnim studijama, Sekretarijat bi morao da prihvati iranski
odgovor bez zahteva za daljim praćenjem. Podvukao je da Odbor
mora dati nezavisni sud o planu rada. Savetnik za nuklearna
pitanja, takođe, je izrazio zabrinutost da bi se Sekretarijat
mogao baviti preostalim nerešenim pitanjima na isti način kao
što je to radio sa plutonijumom i pitanjima P1/P2, i
jednostavno proglasi da je to što Iran ne odgovara njegova
„doslednost.“ [07 UNVIENNA 742]

Kada se ista grupa diplomata ponovo sastala sredinom januara 2008. godine, bili su
još više uznemireni dokazima kojima je El Baradej nameravao da reši preostala pitanja,
možda čak i uključivanjem navodno inkriminišućih dokumenata koji prikazuju tajni
projekat iranskog nuklearnog oružja. Japanski stalni predstavnik u IAEA, Jukija Amano,
prokomentarisao je zajedljivo da bi El Baradej mogao zaključiti da je Iran „priznao da nije
kriv“, po završetku plana rada i ambasador SAD Sulte je insistirao na tome da „Iran mora
da prizna i objasni genezu i svrhu studija; na taj način svako izricanje 'nije kriv' ne može
biti adekvatno“ [08 BEČ 31].

193
 Već u februaru, Sjedinjene Države su bile spremne da upozore El Baradeja ne uspe
li da drži Iran pod sumnjom u odnosu na obaveštajne dokumente, bio bi rizik za IAEA da
izgubi priloge Sjedinjenih Država i njenih saveznika. Želele su da poruku prenesu S3+1 u
vidu demarša. Kako je depeša ambasadora Šulte izvestila:

U narednim nedeljama, moramo i dalje da dižemo lestvicu za plan

rada i da jasno stavimo do znanja u našim javnim i privatnim
komentarima da je plan rada besmislen, ako Iran ne prizna svoje
aktivnosti u naoružavanju i ne omogući IAEA da proveri da li su
te aktivnosti prestale. Takođe, moramo veoma jasno upozoriti
GD-a da su integritet IAEA i njena verodostojnost u pitanju i
da bi svaki nagoveštaj brisanja aktivnosti oružja u Iranu
izazvao nepopravljivu štetu odnosima Agencije sa glavnim
donatorima.
(S) Preporučujemo da se takve poruke prenesu kroz demarš [S3+1]
u Beču, odgovarajućim pravovremenim telefonskim pozivom
sekretara, El Baradejevim kontaktima u Parizu i Minhenu
sredinom februara, a moguć je i dolazak U/S Barnsa u Beč
naredne nedelje. Demarš [S3+1] treba da se desi pre podnošenja
izveštaja, koji se očekuje negde između dvadesetog i dvadeset
petog februara. Francuzi nisu sigurni da će se pridružiti
takvom demaršu odmah nakon što bi GD četrnaestog februara
otputovao u Pariz, gde bi već čuo sličnu poruku od francuske
vlade (GOF), ali smo ih pitali da preispitaju ovu odluku.
Demarš pre izveštaja GD-a bi nam omogućio da bolje procenimo
gde GD stoji u planu rada i kako da se uokviri rezolucija
odbora.
(S) [P3+1] će takođe diskretno raditi na pripremi rezolucije,
koja bi mogala biti podneta nakon podnošenja izveštaja. Što se
tiče sadržaja te rezolucije, ambasadori P3+1 su razmatrali
opcije za mnogo važniju kontraprocenu napora Sekretarijata.
Ako, kao što se očekuje, GD nije spreman da kaže da je saradnja
sa Iranom o planu rada bila nezadovoljavajuća, UK smatra da će
Odbor to morati da učini umesto njega. Rezolucija bi naglasila
osnovne zahteve Odbora/SBUN, uključujući suspenziju. UK se
zalaže za kritičniju rezoluciju da bi se „stalo na kraj epizodi
sa planom rada“. Smit je upozorio da ćemo, suočeni sa
nekritičnim izveštajem GD-a, morati da osporimo plan rada, čak
i ako [to] znači glas. On je rekao da nam njegovo prebrojavanje
glasova daje prostu većinu u odboru, čak i ako Rusi i Kinezi
glasaju protiv. [08UNVIENNA64].

To je bio drugi put, za manje od godinu dana, da je Bušova administracija zapretila

kako će se sredstva SAD i saveznika za Agenciju smanjiti ako El Baradej bude uporan u
vezi sa smerom akcija oko Irana, koji se razlikuje od politike SAD. Sredinom 2007.
godine, ambasador Šulte je preneo El Baradeju komentar državne sekretarke Kondolize
Rajs da bi „Amerikanci mogli tretirati budžet IAEA kao budžet svetske poštanske unije“.21
U martu 2008. godine, međutim, ton izveštavanja SAD o IAEA i Iranu se značajno
menja da bi se ukazalo na potrebu da se podrži IAEA da, konkretno, pogura „studije o
naoružanju.“ Razlog za novi opušteniji nivo je bio to što je šef Odeljenja za bezbednost
IAEA, Oli Heinonen, jasno pokazao da je čvrst saveznik koalicije koju predvode SAD u
postupanju sa obaveštajnim dokumentima IAEA. Ambasador Šulte je izvestio, krajem
marta o tome kako je taj razvoj događaja išao na ruku strategiji SAD:

194
 Delimo zabrinutost ambasadora UK Smita, da malo javnih i
privatnih rasprava o Iranu u Beču neće značiti nikakav napredak
u dosijeu Irana do odbora u junu.
To bi ujedno hranilo percepciju da smo u pat poziciji i dodatno
pojačalo pritisak El Baradeja i drugih da [P5+1] - i posebno
SAD - moraju da naprave ustupak kako bi pregovori oživeli. U
međuvremenu, Sekretarijat IAEA, postaje podeljen između onih,
kao što je Heinonen, koji žele da nastave istragu o
naoružavanju, i drugih koji žele da koriste odeljak 1803 kao
izgovor za usporavanje iranskog izveštaja do kraja 2008.
godine. Percepcija odugovlačenja bi se uklopila u strategiju
Irana da odloži i podeli međunarodnu zajednicu i da učini još
težom dobijanje podrške ako odlučimo da tražimo rezoluciju na
Odboru u junu, koja ponovo potvrđuje ulogu Odbora. Nakon
parlamentarnih izbora (Majles) i deklaracije Irana da je plan
rada zatvoren, ovaj zaokret bi mogao biti dodatno sredstvo za
iranske tvrdokorne argumente da će nedostatak saradnje i
agresivna diplomatija postići uspeh u vezi sa nuklearnim
pitanjem. Na taj način učiniće saradnju sa Teheranom manje
verovatnom. [08UNVIENNA185]

Odražavajući predanost Heinonena stavu SAD na koju ukazuje depeša koja

izveštava, izveštaji IAEA iz maja i septembra 2008. godine predstavili su obaveštajne
dokumente prvi put kao ,,verodostojne“, pa je čak i upotrebljen jezik obmane da bi lažno
insinuirao priznanje Irana za neke aktivnosti opisane u dokumentima, iako je tvrdio da nisu
bile u nuklearne svrhe. U stvari, Iran nikada nije priznao da je bilo šta u navodnim
dokumentima bilo pravo, osim imena pojedinih javnosti poznatih osoba, organizacija i
adresa, kao što je i sama IAEA priznala u izveštaju, tri godine kasnije.22
To je bio početak političke kampanje da se optuži Iran zbog odbijanja saradnje sa
onim što je opisano kao istraga IAEA o „mogućim vojnim dimenzijama“ iranskog
nuklearnog programa. Ono što je Iran odbio da učini, međutim, bilo je pružanje poverljivih
konvencionalnih vojnih podataka koje je IAEA tražila kao dokaz da Iran nije učinio ono
što je prikazano u dokumentima.23 Ali sugestija IAEA da je Iran priznao krivicu i
delimično odbio da sarađuje u istrazi, pomogla je da se pokrene međunarodna kriza oko
nuklearnog pitanja Irana u narednih nekoliko godina.
Diplomatske depeše u fajlovima Vikiliksa više pokazuju plimu i oseku u poslovima
Stejt departmenta i ambasade, nego uzbudljive strogo poverljive sastanke administrativnog
tima za nacionalnu bezbednost. Među desetinama hiljada iz zbirke, postoji mnogo depeša
koje pokazuju kako su službena i medijska verzija politike SAD na Bliskom istoku skrivale
motive i strategije SAD, kao i kako je realni političko-diplomatski cilj bio u suprotnosti sa
zvaničnom pričom.
Depeše Vikiliksa koje su odabrane i citirane u prethodnom tekstu, pokazuju kako
su Bušova i Obamina administracija podredile diplomatske slobode i nepristranost SAD na
ključnom pitanju izraelsko-palestinskih mirovnih pregovora, svom političkom imperativu
podrške izraelskim interesima. Drugo, one pokazuju da su obe administracije privatno
nastojale da iskoriste opasnost od izraelskog napada na Iran za diplomatske svrhe. Gurali
su javni i privatni diplomatski stav oko opasnosti od iranskih balističkih projektila, koji
nije bila zasnovan na objektivnim činjenicama, ali je odražavao birokratske i privatne,
ekonomske interese Pentagona i njegovih industrijskih saveznika. Na kraju su iskoristili
pretnju da će povući podršku IAEA kako bi izvršili pritisak na rukovodstvo Agencije da

195
dođe do zaključaka o iranskom nuklearnom programu koji nije bio u skladu sa
činjenicama. Međutim, bio je koristan za napore SAD da zatvore nuklearni program Irana
ili da ga kazne zbog odbijanja da to učini.
Kolekcija depeša Vikiliksa, važan je alat za razotkrivanje istine o spoljnoj politici
SAD. Na žalost, medijiski tretman depeša, koji su se fokusirali pretežno na one u vezi sa
Iranom, načinio je nejasnim neka od njihovih važnih otkrića i prikazao depeše kao podršku
službenom stavu SAD, Izraela i njihovih evropskih saveznika. Prema tome, centralna
pouka o objavljivanju depeša je da je iskopavanje istine iz materijala koji je procurio,
posao koji mogu obavljati samo nezavisni novinari i istraživači - nikako oni čije traganje
za istinom ograničavaju strukture interesa i moći.

196
 12. IRAK

Dar Džamail (Dahr Jamail)

Petog aprila, 2010. godine, Vikiliks je objavio poverljivi vojni video koji je
pokazao, zastrašujuće detalje ubistva više od deset ljudi, uključujući i dvojicu novinara
Rojtersa, u iračkom predgrađu Novi Bagdad. Video je vrlo brzo postao poznat kao
„kolateralno ubistvo“.
Snimak je jasno zabeležio kako jedan od članova posade helikoptera SAD viče: „O,
da, pogledajte te mrtve bitange!“, nakon više rundi od 30mm-ske topovske paljbe posle
koje je ostalo desetak tela razbacanih na ulici. Za većinu ljudi, nehuman stav prema
ubijanju nevinih civila koji je prikazan na videu bio je šokantan. Ali za novinare, koji rade
u Iraku, sve vreme tokom okupacije predvođene SAD, ova vrsta bezobzirnog ponašanja
bila je samo još jedan dan na dužnosti, dok izveštavaju sa linije fronta imperije.1
Depeše Vikiliksa iz Iraka prikazale su brutalnost politike SAD u toj zemlji, koja se
dešavala sve vreme okupacije. Kućne racije, stvaranje i korišćenje odreda smrti, strategija
'zavadi pa vladaj' koja je sprovođena uspostavljanjem ovlašćenja „Saveta buđenja svesti“ i
upotreba mučenja ovde su naglašeni i otkrivaju koliko su bile važne depeše Vikiliksa iz
Iraka i dalje naglašavajući taktiku hegemonije SAD.
Depeša koju je objavio Vikiliks pruža detalje o kućnoj raciji koju su sprovele snage
SAD petnaestog marta 2006. godine, a koja je dovela do ubistva deset ljudi, zajedno sa
ženama i decom. Depeša, koja je uključivala pismo u kojem je Specijalni izvestilac UN o
vansudskim, po kratkom postupku ili arbitrarnim pogubljenjima, Filip Alston, detaljno
opisao šta se dogodilo:
Dobio sam razne izveštaje koji ukazuju na to da je najmanje deset osoba, i to g.
Faiz Hrat Kalaf (dvadeset osam godina), njegova supruga Sumaj'ja Abdul Razak Kučer
(dvadeset četiri godine), njihovo troje dece Havra'a (pet godina) Ajša (tri godine) i Husam
(stara pet meseci), Faizova majka, gđa Turkija Madžid Ali (sedamdeset četiri godine),
Faizova sestra (ime nepoznato), Faizove sestričine Asma'a Jusif Ma'arouf (pet godina) i
Usama Jusif Ma'arouf (tri godine), i rođaka koja je bila u poseti gđa Iktisad Hamid Mehdi
(dvadeset tri godine), ubijeno tokom pretresa. [06GENEVA763]
Ova specijalna racija se dogodila nakon što su SAD izvršile vazdušne udare u istom
području. Depeša je dokaz rasprostranjene politike SAD za vreme okupacije da se prvo
puca, a tek kasnije se postavljaju pitanja, kao i da se pritvara bilo ko i svako na koga se
,,sumnja“ da ima bilo kakve veze sa napadima na snage SAD. Ovaj pisac je intervjuisao
nekoliko desetina američkih vojnika koji su služili u Iraku. Oni su govorili o politici kao
što je „izviđanje vatrom“, u kojoj je vojnicima bilo doslovno naređeno da prvo pucaju u
ljude, a tek onda da odluče da li su ljudi koji su ubijeni bili pretnja ili ne. Nekoliko vojnika
je otkrilo da će ih njihovi oficiri kasnije pokrivati, dokle god pucaju u ljude, koje vide kao
vrstu ,,pretnje“. S obzirom da su se racije često završavale pogubljenjem nevinih ljudi po
kratkom postupku, vojska SAD u Iraku često je reči ,,sumnjiv“ davala isto značenje kao
,,kriv“. Depeša dalje podseća čitaoca na potrebu da se vojska SAD pridržava
međunarodnog i humanitarnog prava, osim što aludira na široko rasprostranjen obrazac
prekomernog nasilja: „Drugi izveštaji ukazuju da je u proteklih pet meseci, postojao
značajan broj smrtonosnih incidenata u kojima su [multinacionalne snage (MNF)] navodno

197
koristile prekomernu silu da bi odgovorile na primljene pretnje bilo na kontrolnim
punktovima ili pomoću bombardovanja iz vazduha u civilnim područjima.“
Depeše Vikiliksa iz Iraka pružaju na desetine slučajeva u kojima se priznaje
upotreba „prekomerne sile“, za vreme okupacije. Navedena depeša pruža samo jedan od
desetine hiljada primera nasilja koje su snage SAD izvršile u Iraku, a koje su dovele do
više od milon smrtnih slučajeva tokom invazije i deset godina okupacije.2
Ovi dokumenti, čak i više od drugih, skidaju veo sa taktike koju je koristila
američka imperija u Iraku i koja se i dalje koristi u inostranstvu da proširi njen domet.
Nekoliko artikulacija tih doktrina je ovde vredno spomenuti, jer su dobile malo ili nimalo
pokrivenosti u korporativnim medijima.
Dat je jasan dokaz o vojnoj strategiji kojaje imala cilj da stvara civilne žrtve, kako
bi se stanovništvo okrenulo protiv pobunjenika: „Psihološka efikasnost CSDF [paravojnog]
koncepta počinje okretanjem pobunjeničke strategije da od vlade napravi represora. To
prisiljava pobunjenike da pređu kritičan prag - napadaju i ubijaju baš one ljude koje bi
trebalo da oslobađaju.“ Drugi pasus jasno pokazuje kako se ohrabruju pritvorenici“.
Sjedinjene Države zadržavaju pravo da se uključe u neusaglašenu [ekstrateritorijalnu]
otmicu iz tri posebna razloga... “
Vojska je bila veoma jasna u vezi sa merama koje se koriste za kontrolu neslaganja
javnosti: „Kontrolni punktovi, pretresi, blokade; nadzor, cenzura i kontrola štampe;
ograničenje aktivnosti koje se odnose na odabrane grupe (sindikati, političke grupe i sl.)
dodatne su mere PRC [Population and Resource Control - kontrola stanovništva i
resursa]“.
Naredna tri pasusa pružaju primere kako SAD koriste ekonomski rat protiv naroda
Iraka kao sredstvo borbe protiv pobunjenika - politika koja je neminovno uticala i na
civilno stanovništvo:

Politika SAD navodi da se neprijateljska uniforma može

koristiti za infiltraciju iza neprijateljskih linija.
Međutim, član 39 Protokola I Ženevske konvencije zabranjuje
korišćenje neprijateljske uniforme u ovu i druge svrhe. „Agent
koji kontroliše stvaranje, protok i pristup skladištu
vrednosti“ poseduje vlast. Iako su finansije uglavnom operacija
stvarne i virtualne valute, sve što može poslužiti kao
„sredstvo razmene“ pruža metod finansijskih transakcija onima
koji prihvataju posrednika. Iz oba razloga, ARSOF shvata da
može i treba da iskoristi aktivne i analitičke sposobnosti koje
postoje u finansijskom instrumentu moći SAD u vođenju UW
[Unconventional Warfare - nekonvencionalnog ratovanja].
Osim obaveštajnih i političkih promena koje mogu pružiti
aktivan podsticaj ili imati demotivišući uticaj, Kancelarija za
kontrolu stranih sredstava (OFAC) ima dugu istoriju vođenja
ekonomskih ratova vrednih bilo koje kampanje ARSOF UW.
Kao i svi ostali instrumenti nacionalne snage SAD, korišćenje
i efekat ekonomskog „oružja“ međusobno su povezani i moraju
biti pažljivo koordinisani.3

Sve depeše Vikiliksa iz Iraka pružaju vitalne informacije o politici SAD, koja je
ostavila u nasledstvo nasilje i političku nestabilnost, koji čine osnovu propale države kakva
je Irak danas.

198
 ZAVADI PA VLADAJ

Istorija nam pokazuje da je u Iraku, iako postoje jasne razlike u verskim uverenjima
između dve sekte islama - sunitske i šiitske - vrsta nasilnog sektaštva koja je danas postala
normativ nije postojala u modernom Iraku pre invazije koju su vodile SAD, 2003. godine.
Nekoliko većih područja Bagdada sastoji se od jednakog broja Sunita i Šiita i ovo je bilo
uobičajno u mnogim drugim gradovima, kao što je Bakuba. Osim toga, jedno od
najvažnijih šiitskih svetilišta na svetu, svetilište al-Askari, nalazi se u sred Samare, koji je
prvenstveno sunitski grad u iračkoj provinciji al-Anbar.
U prvih šest meseci okupacije bilo je malo nasilnog otpora prema vojsci SAD, ali
do kraja 2003. godine, Pentagon je saznao da su napadi počeli i da su eskalirali. Američka
okupacija Iraka brzo se pretvorila u haos pošto je irački otpor počeo da nanosi sve veću
štetu okupacionim snagama. U početku, oružani otpor u Iraku je, pre svega bio sunitski, s
obzirom da je bivši irački diktator Sadam Husein bio Sunit i taj deo stanovništva je bio
sklon da ima koristi od njegovog režima.
Otporu se tada pridružio, u proleće 2004. godine, oružani ustanak Mahdi vojne
milicije šiitskog klerika Muktada al Sadra (Muqtada al-Sadr). U tom trenutku SAD se
borila ne samo za kontrolu nad velikim delom Bagdada i prostranom pokrajinom al-Anbar,
već i za dobar deo juga, uključujući deo Bagdada Sadr siti (Sadr City), u kome su se
nalazile snage Sadra.
Do aprila 2004. godine, kada je američka opsada Faludže bila u toku i istovremeno
su snage Sadra bile u otvorenom sukobu sa snagama SAD, bilo je trenutaka kada je većina
američkih vojnih linija snabdevanja u Iraku bilo prekinuto, što ukazuje da je kontrola SAD
nad zemljom uveliko klizila. Depeše Vikiliksa, kako njihov sadržaj tako i tajming,
otkrivaju ono što su SAD orkestrirale kako bi pokušale da kontrolišu događaje koji su se
odvijali na terenu.
Da bi povratio kontrolu nad situacijom, šestog maja 2004. godine, Džordž V. Buš
imenuje Džona Negropontea za prvog ambasadora SAD u Iraku, gde je služio do 2005.
godine. Negroponte je brzo doveo pukovnika u penziji, Džejmsa Stila (James Steele), s
kojim je blisko sarađivao kada je Negroponte bio ambasador Ronalda Regana u Hondurasu
tokom ranih osamdesetih godina. Negroponteove i Stilove tajne akcije u mobilizaciji
odreda smrti i vođenje operacija koje su rezultirale desetinama hiljada mrtvih širom
Centralne Amerike, sada su dobro dokumentovane, uključujući i njihovo ekstremno
kršenje ljudskih prava.4
Kada je Bušovoj administraciji postalo jasno da brzo gubi kontrolu nad Irakom, ova
dvojica su postavljena u Bagdadu da nastave sa svojom klasičnom kolonijalnom
strategijom „zavadi pa vladaj“, inače nazvanoj „borba protiv pobunjenika.“5 Manje od dve
godine nakon sprovođenja ove strategije od strane Negropontea i Stila, odredi smrti su
svakodnevno pustošili i terorisali Bagdad.6 Iračani koji su živeli u glavnom gradu, videli su
stvarnost građanskog rata zasnovanog na sektaštvu, u proleće 2006. godine.7
Kao rezultat odreda smrti, sektaško nasilje je eksplodiralo. Mnoga područja
Bagdada počela su da se otcepljuju, pošto su sunitske porodice počele da se sele iz
pretežno šiitskih oblasti i obrnuto. Ironično, kao rezultat njihove sopstvene politike, tokom
2006. i 2007. godine razdvajanje mešovitih šiitsko-sunitskih naselja u Bagdadu koje su
SAD vojno podržale, postao je normativ.8 Okupacione snage podigle su masivne betonske
barikade kilometarima duge, koje su razdvajale porodice, dodatno označavajući granicu
šiitske-sunitske podele u glavnom gradu Iraka, koju se SAD podstakle.9 Ove akcije su bile
199
ironične s obzirom na to da SAD nisu bile saveznik Irana, a bile su pojačane podrškom
SAD iračkom premijeru Nuriju al-Malikiju (Nouri al-Maliki), koji je uvek održavao jake
veze sa Iranom i bio član šiitske stranke Dava, koja ima svoje korene u toj zemlji.
SAD su podržale Malikija jer je pristao da iračka naftna polja ostanu dostupna
zapadnim kompanijama, kao i da se započne kupovina vojnih hardvera i obuke SAD.
Prema Malikiju su Iračani ubrzo počeli da se odnose kao prema „šiitskom Sadamu“, te je
njegov otvoreni, sektaški stil vlasti bio je predmet rasprostranjenog kriticizma.10 Podrška
SAD Malikiju je, takođe, izazvala političko neslaganje između šiitskih i kurdskih političkih
partija od početka.11 Ove činjenice, zajedno sa bombardovanjem svetih šiitskih hramova,
učinile su da mnogi Iračani postanu ogorčeni zbog toga što se dešava u njihovoj zemlji, a
mnogi veruju da su to sve bili pokušaji okupatorskih snaga da poseju podelu između
Iračana.12
Mnoge depeše i dokumenti Vikiliksa bacaju svetlo na politiku SAD koja podstiče
sektaštvo. Iako dokumentacija ne otkriva otvorena naređenja koja podstiču nasilno
sektaštvo, ona otkriva politiku SAD koja je dovela do sektaških tenzija i nasilja. Jedna se
odnosi na saopštenje istaknutog šiitskog verskog vođe, koji je oštro kritikovao SAD zbog
zajedničke američko-iračke racije u susednom naselju Ur, nazivajući akciju „gnusnim
zločinom“. Depeša optužuje SAD da su stale na stranu sunitske manjine u Iraku i aktivno
negirale sektaški rat u toj zemlji. To je bilo ironično, s obzirom na to da je politika SAD
izazvala ovaj sektaški rat, koji je do trenutka kada je ova depeša napisana, bio u punom
zamahu. Upadljivo je da depeša prikazuje ono što je izgleda bila metoda odmazde vojske
SAD za vreme okupacije, pošto su nakon kritika taktike SAD od strane šiitskih lidera
usledile gore navedene nasilne racije:

Dvadeset šestog marta (pre racije u naselju Ur) kancelarija

ajatolaha Muhameda al Jakubija (duhovnog vođa stranke Fadhila)
kritikovala je [Sjedinjene Američke Države] zbog negiranja
postojanja sektaškog rata u Iraku... Jakubi je ukazao na
svakodnevna ubistva, napade na svetiliša i raseljavanje kao
dokaz ovog sektaškog rata. U saopštenju se zahteva od
političkih stranaka da ne dozvole učešće bilo kojoj strani koja
se ne odriče terorizma [ne baš suptilno pozivanje na sunitske
Arape]. Ono oštro kritikuje novi irački Savet za nacionalnu
bezbednost, američkog ambasadora i druge arapske zemlje.
Saopštenje se završava zahtevom da SAD promeni ambasadora, da
se iračka vlada suoči sa elementima ovog sektaškog rata i da se
šiitski narod organizuje u „odbore i grupe da brani sebe i
svoje svetinje“. [06 BAGDAD 1050]

Za nekoliko godina, Maliki je imao vremena da učvrsti svoju moć

marginalizovanjem sunitskih političara u Bagdadu, postavljanjem tajnih objekata za pritvor
Sunita koje je kasnije kritikovao Hjuman rajts voč i nastavljanjem svoje politike kućnih
racija i pritvaranja prvenstveno u sunitskim područjima.13
Još jedna depeša otkriva kako su se sektaške tenzije toliko povećale da su se lideri
Faludže žalili vojsci SAD kako jedinice iračke vojske (IV) koje dejstvuju u ugroženom
gradu podstiču sektaški plamen do te mere da su Suniti tražili stalno prisustvo SAD:

200
 Lideri Faludže ponovili su da će aktuelno sektaštvo stvoriti
probleme za jedinice IV-e u Faludži. Trenutno raspoloženje je
povećalo tenzije među stanovnicima; ako bi se sektaštvo u
Bagdadu smanjilo, jedinice IV-e (dominantno šiitske) bi bile
bolje primljene. Ukoliko ne, planirana primopredaja
bezbednosnih odgovornosti postala bi komplikovana i bila bi
narušena. Abas je naglasio da je u Faludži potrebno više
jedinica iračkih snaga bezbednosti da bi se smanjio broj
koalicijskih snaga, „najmanje dva ili tri puta“. Gradske vođe
registrovale su snažnu zabrinutost zbog rastuće moći milicije,
koja je ostala glavni problem. Pukovnik Karim je napomenuo da
je planirano premeštanje bataljona specijalne policije u
Faludžu stavljeno na čekanje, zbog nestabilne situacije u
glavnom gradu. [06 BAGDAD 4400]

Još jedna depeša otkriva kako su lideri u Faludži, zajedno sa nekim pripadnicima
iračke vojske, kritikovali vreme egzekucije Sadama Huseina, rekavši da je to bio čin
,,osvete“ od strane pretežno šiitske vlade:

Vođe Faludže, rekle su prvog januara političkom zvaničniku

(Poloff) Al Anbara, da je grad ostao miran nakon pogubljenja
Sadama Huseina tridesetog decembra. Kritikovali su, međutim,
vreme egzekucije, koje se poklopilo s početkom praznika Kurban
Bajrama. Gradonačelnik Faludže je rekao kako je žurba da se
Sadam pogubi izgledala kao čin „osvete“ predvođen šiitskom
vladom. Izvršni oficir (šiitski) jednog bataljona IV, sa
sedištem u Faludži, ponovio je kritike u vezi sa vremenom
izvršenja. Rekao je da su „ušli u novu godinu sa lošim
predznakom“. Marinci su prijavili kako su krajem drugog januara
održane demonstracije pro-Sadam, anti-Moktad Sadr u Haditi. [07
BAGDAD 29]

Depeša je citirala sekretara Gradskog veća Faludže, Abasa Ali Huseina, koji je
govorio vojsci SAD da je „prekršena sveta priroda proslave praznika Bajram... istog dana
kada smo pogubili životinje u proslavi, vlada je pogubila Sadama.“ I zaista, vreme
izvršenja izazvalo je bes u velikom delu sunitske populacije, kako u Iraku, tako i širom
Bliskog istoka.14
Sektaške tenzije i nasilje u Iraku počele su da se povećavaju sredinom 2005.
godine, a do početka 2006. godine situacija se dramatično pogoršala. U to vreme, skoro
svakog jutra su se videla tela na ulicama Bagdada nakon noćnih aktivnosti odreda smrti, a
Mahdi milicija šiitskog klerika Muktada al-Sadra objavila je rat protiv sunita.
Trećeg aprila 2006. godine, na vrhuncu sektaškog krvoprolića u Iraku, depeša pod
nazivom „Faludža: vojno-policijsko neslaganje i sagledavanje 'nejasnih poruka SAD'“,
otkriva napetosti na terenu, kao što je formulisao gradonačelnik Faludže, koje su nastale jer
je politika SAD favorizovala Šiite nad Sunitima kroz podršku vladi Malikija u Bagdadu:

Izveštaji o nedavnom neslaganju iračke vojske (IV) i iračke

policije (IP) u Faludži dovelo je do sastanka koji je inicirala
mornarica i koji je održan dvadesetog marta da bi preneo
Koalicionim snagama (KS) zabrinutost i da bi sproveo operativne
promene. Vojne jedinice (dve brigade), u kojima su bili
prevashodno Šiiti i gradske policijske snage, gde su Suniti
bili dominantni (hiljadu trista u ovom trenutku, lokalno

201
 regrutovano) složili su se sa novim procedurama i poboljšanjem
aktivnosti povezivanja. Za sada, unutrašnja napetost u ISF se
smanjila, ali vojne i policijske jedinice, u nestabilnom i
simboličnom gradu, zahtevaće stalan i neposredan nadzor
mornarice. Mornarički lideri su jasno stavili do znanja da će
oficire smatrati lično odgovornim za delovanje njihovih snaga.
Gradonačelnik Faludže, šeik Dari Abdel Hadi Al-Zobaje (Sheikh
Dhari Abdel Hady Al-Zobaie), takođe je izrazio nezadovoljstvo u
vezi sa „nejasnim porukama“ SAD.
Građani Faludže su i dalje bili zabrinuti zbog uočene politike
koalicije da stoji po strani ukoliko bi se sektaško nasilje
pogoršalo i proširilo izvan Bagdada. Oni tvrde da je Koalicija
odgovorna za zaštitu sunitskih Arapa od milicije [koju vodi
Ministrarstvo unutrašnjih poslova] i izrazili pojačani strah
zbog preuranjenog američkog povlačenja. [06BAGHDAD1087]

Depeša pruža dodatne dokaze o povećanju sektaških tenzija:

Stanovnici Faludže su se redovno žalili marincima i Političkom

zvaničniku (Poloff) na ponašanje i tretiranje IV... Šeik Dari
je, takođe, izrazio zabrinutost zbog onoga što je on smatrao
nejasnim u stavu SAD o povećanom sektaštvu i reakciji KS. Da li
će vojne snage SAD stajati po strani, kao što je ukazao
sekretar Ramsfeld u svom nedavnom svedočenju u Senatu? On je
dodao: ,,Mi smo u dilemi i konfuziji. To je kao u indijskim
filmovima, koji svi započinju sa srećom, ali se završavaju sa
dilemama“. Šeik Dari pozvao je SAD da budu jasniji oko ovih
pitanja ili će rizikovati pogoršanje napetosti i strahove
sunitskih arapa da će biti prepušteni sami sebi protiv šiitske
milicije koju podržava vlada, ukoliko se situacija pogorša.

Depeša se završava ovom proročkom napomenom koja savršeno sumira zašto i

kako ove sektaške tenzije i dalje danas postoje u Iraku:

Kritikovanje američkih pozicija od strane Šeika Darija, cilja

na trajni strah, koji se graniči sa fiksacijom, da je Anbar pod
iranskim uticajem. Ovo mišljenje da je Teheran upleten, široko
je rasprostranjeno. Osnovan strah od milicije će verovatno
nastaviti da podstiče uznemirenost u načinu razmišljanja
sunitskih Arapa u Faludži. Jedan visoki imam iz Faludže nedavno
je rekao političkom zvaničniku (Poloff), da dok su Šiiti i
Kurdi imali svoje milicije, Badr Korp (Badr Corp) i Peš Merga
(Pesh Merga), odnosno Suniti, imali su samo otpor.

BUĐENJE

Kao deo takozvanog vojnog naleta SAD 2006-2007. godine, SAD su osnažile
taktiku koju je koristio Sadam Husein u nastojanju da kontroliše otpor naoružanih grupa
koje su delovale širom iračke provincije al-Anbar.
Taktika je uključivala pronalaženje ključnih plemenskih vođa i davanje desetine
miliona dolara za njih, kako bi ih namamili da narede borcima pod njihovom kontrolom da
,,odstupe“ od svojih napada na okupacione snage SAD. Metoda je bila uspešna u
izazivanju mnogih članova iračkog otpora, zajedno sa mnogima izvan njega, da se pridruže

202
snagama Sava koje su počele raditi direktno sa snagama SAD. Članovima Sava bila su
obećana radna mesta u iračkoj vojsci i iračkim snagama bezbednosti nakon što bi se SAD
povukle, ali Malikijeva vlada nikad nije obezbedila poslove koji su bili obećani, velikoj
većini od gotovo sto hiljada vojnika Save.15
Depeša pod nazivom „Sunitski arapin insajder upozorava premijera Malikija hoće li
se ponovo uspostaviti pobuna“, glasi:

Desetine hiljada boraca sunitskih Arapa „Sinovi Iraka“ i Sava

(„Buđenje“), koji su bili ključni u istiskivanju al-Kaide iz
provincije Anbar, kao i u odbarani na drugim mestima, neće biti
apsorbovano u iračke snage bezbednosti i program stručnog
osposobljavanja kao što je projektovano, predvideo je viši
saradnik (sunitskog) potpredsednika Hašhimija. Umesto toga,
nastavio je, iračka vlada (GOI), vođena sve samopouzdanijim i
sektaški nastrojenim krugom savetnika oko premijera Malikija
verovatno će uhapsiti stotine sunitskih komandanata SI (Sinova
Iraka) i Save, i odbaciti hiljade sunitskih Sava/SI pešadijskih
vojnika. To će rezultirati oštrom reakcijom koja će vratiti
unazad proces nacionalnog pomirenja i mogla bi rasplamsati
pobunu sunitskih Arapa, upozorio je on. [08 BAGDAD 2781]

Hašmijeva upozorenja su se, zaista, pokazala kao dalekovida.

Posebna depeša pruža još jedan znak upozorenja na to kako je politika stvaranja i
podrške snagama Sava pogoršavala sunitsko-šiitske tenzije:

Prema lideru Save, Abu Azamu, iračka vlada (GOI) i Šiiti,

suprprotstavili su se Savi i Sinovima Iraka... Pošto bi
osnivanje i prelazak Save na administraciju iračke vladi (Goi)
dovelo do njenog raspada, to će povećati osećaj izdaje među
sunitskim Arapima i moglo bi dovesti do većeg broja akcija
protiv koalicije i protiv iračke vlade. Abu Azam je rekao da
snage SAD moraju ostati u Iraku i pre povećati svoju prisutnost
nego se povući, jer bi preuranjeno povlačenje snaga SAD
direktno poslužilo iranskim ciljevima. On je naglasio da birači
na predstojećim izborima treba da izbace sadašnje vođstvo koje
je pod iranskim uticajem, iako će biti teško da izaberu nove
grupe jer su aktuelne šiitske političke stranke suviše jake i
korumpirane. [08 BAGDAD 2831]

Jedna od primarnih namera za stvaranje Save je bila samozaštita, pošto je politička

cena zbog velikog broja poginulih vojnika SAD u Iraku postala previsoka. Stvaranjem
Save, vojnici SAD su bili u mogućnosti da se povuku iza linije fronta borbe protiv al-Kaide
u Iraku i sa pobunjenicima. Međutim, nakon što su ovi novi plaćenici obavili svoj posao,
imperija ih je ostavila na cedilu.16
Do 2009. godine, postalo je jasno da su članovi Save bili više zabrinuti zbog
plaćanja nego što su brinuli zbog ukupne bezbednosti u Bagdadu, ili čak zbog toga kako se
snalaze ostali članovi Save koji se nalaze izvan glavnog grada:

Kontakti su naglasili da Sinovi Iraka (SOI) iz Bagdada nisu

stvarno povezani s grupama SOI u drugim pokrajinama. SOI u

203
 provincijama su bili uznemireni, međutim, što iračka vlada
(GOI) još uvek nije uspostavila pouzdan mehanizam da isplati
plate SOI i ispoštuje integracije i nova obećanja o
zapošljavanju; oni dovode u pitanje posvećenost iračke vlade
(GOI) programu. Neki kontakti SOI takođe strahuju da će grupe
SOI biti napuštene kada SK (snage koalicije - CF) napuste Irak.
[09 BAGDAD 899]

Kontroverzni potez vojske SAD da podrži sunitske snage Sava, dok istovremeno
podržava vladu u Bagdadu kojom dominiraju Šiiti, napravio je još dublji jaz između
sunitskih i šiitskih političkih grupa. Nakon sporova između plemenskih grupa okupljenih u
Savi i iračke vlade, stvaranje ovih snaga postalo je predmet političkog neslaganja između
Sunita i Šiita koje se dešava do današnjeg dana.17

MUČENJA

Ali Abas je živeo u četvrti Bagdada, Al-Amirijahu (Al-Almiriyah). Njegova priča

ilustruje obim i metodologiju kampanje mučenja koju SAD koristi širom Iraka. U intervjuu
iz 2004. godine, rekao mi je da su mnogi od njegovih komšija bili zatvoreni, da su ga
prijatelji pozvali da ode u obližnju bazu SAD (u Amiriji, u Bagdadu) i pokuša da dobije
odgovore zašto je toliko nevinih ljudi bilo zatvoreno. Otišao je tri puta. Četvrti put -
trinaestog septembra 2003. godine - i sam je bio pritvoren, iako nije bio optužen ni za
kakav zločin. U roku od dva dana bio je prebačen iz vojne baze u Abu Graib, gde je
zadržan više od tri meseca.
„Istog trenutka kada sam stigao, počele su patnje“, priseća se. Postupak koji je
opisao odražava one postupke koji se nalaze u Iračkom ratnom dnevniku, uključujući i
dokaze o mučenju u Abu Graibu koje vlasti SAD ignorišu.18 Postupanje prema Abasu je
uključivalo seksualno ponižavanje, premlaćivanje, uskraćivanje hrane i vode, lažna
pogubljenja, pretnje smrću, pretnje njegovoj porodici, korišćenje pasa i vređanje islama.
Abas nije smatrao da je to bilo delo nekoliko pojedinačnih vojnika: „Ovo je bilo
organizovano, to nije bio samo pojedinačno, svaki pojedinačni vojnik u Abu Graibu, bio je
odgovoran za to.“
Irački ratni dnevnik otkriva dokumente koji su direktno ukazivali da su američki
general Dejvid Petreus i veteran „prljavog rata“ iz Centralne Amerike, pukovnik Džejms
Stil zlostavljali pritvorenike u Iraku.19 Vikiliks dodaje napomene u kojima se:

navodi kako i američki i irački svedoci u dokumentarcu

Gardijana/Bi-Bi-Sija, prvi put ukazuju na savetnike SAD u vezi
sa kršenjem ljudskih prava počinjenih od strane komandosa. To
je ujedno i prvi put da je general Dejvid Petreus - koji je u
novembru prošle godine bio primoran da podnese ostavku na mesto
direktora CIA nakon seksualnog skandala - bio povezan preko
savetnika sa ovim zlostavljanjem.20

Prema izveštaju koji je objavio Hjuman rajts voč dvadeset sedmog aprila 2005.
godine: „Abu Graib je samo vrh ledenog brega. Sada je jasno da se zlostavljanje
zatvorenika događalo svuda - od Avganistana do zaliva Gvantanamo, pa do mnogih
tamnica trećih zemalja u koje su Sjedinjene Države slale zatvorenike. A verovatno za
veliki broj drugih mesta mi čak ni ne znamo.“

204
 U izveštaju se dodaje: „Surove i prisilne tehnike ispitivanja, kao što je
podvrgavanje zatvorenika bolnim položajima i dugotrajnom oduzimanju sna, rutinski su se
koristile u objektima za pritvaranje širom Iraka.“ Raniji izveštaj general-majora Antonia
Tagube, ustanovio je „brojne incidente sadističke, očigledne i bezobzirne kriminalne
zloupotrebe“ koji čine „sistematsko i ilegalno zlostavljanje pritvorenika“ u Abu Graibu.
Drugi izveštaj Pentagona dokumentuje četrdeset i četiri tvrdnje o takvim ratnim zločinima
u Abu Graibu. U izveštaju ICRC-a je zaključeno da su se u vojnoj obaveštajnoj sekciji Abu
Graiba „metode fizičke i psihičke prisile koje koriste ispitivači da izvuku informacije,
izgleda bile deo standardnih operativnih procedura vojnog obaveštajnog osoblja da dobiju
priznanja i izvuku informacije“. Amnesti Internešenel je obelodanio slične rezultate.22
Većina depeša Vikiliksa u vezi mučenja u vojnim objektima SAD koji su služili za
pritvaranje, bile su fokusirane više na reakciju medija protiv objavljivanja zloglasnih
fotografija iz Abu Graiba nego što su bile na dovođenje pred lice pravde odgovornih za
mučenje. Depeša iz maja 2004. godine pod nazivom „Posebna reakcija medija na
zlostavljanje zatvorenika u Iraku“ (imajte na umu da se reč ,,mučenje“ nikada ne koristi u
depešama, samo ,,zlostavljanje“ ili ,,maltretiranje“) daje informacije o tome kako različiti
arapski mediji izveštavaju o reakciji na ponižavajuće fotografije. [04 AMMAN 3388]
Još jedna, pod nazivom „Reakcija javnosti na zlostavljanje iračkih zatvorenika“,
otkrila je primarnu brigu okupatora i zaključila sa predlogom kako da se ,,spinuje“ ova
priča:

Negativne i žestoke reakcije javnosti na fotografije i

izveštaje o zlostavljanju iračkih zatvorenika su se nastavile.
Otkako se pojavilo u štampi, ovo pitanje dominira u lokalnim i
regionalnim medijima, kao i među javnim mnjenjem u UAE.
Kontakti smatraju kako su napori javne diplomatije postali
skoro nemogući zato što su fotografije dale ekstremistima
dodatnu municiju da kritikuju SAD. Jedan visoki kontakt
napomenuo je da dobra strana priče otkriva kako postoje ljudi
dobrog srca i savesti koji su uključeni u ovo pitanje. [04 ABU
DHABI 1508]

Vojska SAD je bila svesna tajnih zatvora na raznim lokacijama u Iraku, od kojih je
jedan bio u Faludži. Ovo je potvrdio i dopis iz februara 2008. godine, koji je objavio
Vikiliks.23 To je poverljiv dopis general-majora Kelija, komandanta vojnih snaga SAD u
zapadnom Iraku. Prema Vikiliksu, to je privatno potvrdilo osoblje Vikiliksa. Niko iz
Zapadnih multinacionalnih snaga (MNF-W), odgovarajući na pitanje Šona Votermana,
upravnika za nacionalnu bezbednost UPI, nije negirao niti se usprotivio. Komentari
komandanta MNF-W glase:

Proveo sam čitav dan u inspekciji gradskog zatvora u Faludži.

Saznao sam da su uslovi koji tamo postoje identični
(neverovatna pretrpanost, potpuni nedostatak svega što je čak i
blizu minimalnog nivoa higijene za ljudska bića, bez hrane,
malo vode, bez ventilacije) onim opisanim u nedavnom (od 18.
februara) članku Foks njuza, Majkla Totena pod nazivom „Tamnica
Faludži.“ Kada sam pitao Iračane i marince, koji su bili
prisutni tokom moje inspekcije, zbog čega su postojali ovakvi
uslovi, naveli su tri uslova koji su univerzalni problemi u
Faludži, kao i u ostatku Anbara.

205
 Prvo, ne postoji nikakva podrška Vlade za bilo koji od zatvora
u Anbaru. Nikakva sredstava, hrana niti medicinska pomoć nije
pružena iz bilo kojeg ministarstva. Drugo, policija koja vodi
zatvore u Anbaru predstavlja isto osoblje koje je odgovorno i
za istraživanje zločina. Ovih tamničara-istražitelja ima
premalo i najčešće većinu vremena provode moleći i skupljajući
za hranu nego istražujući zločine. (Nije verovatno da će
zatvorenici jesti danas.) Treće, nedostaju obučeni iračkih
zatvorski službenici (ICOS) za vođenje zatvora u Anbaru. Razvoj
i zapošljavanje obučenih ICOS bi omogućilo IP da se fokusiraju
na krivične istrage, a [ne] na nadzor zatvora. Mislim da iračka
policija radi najbolje što može, i oni su me doslovno molili na
humanitarnoj, moralnoj i verskoj osnovi, da im pomognemo da
zatvorenicima pomognu time što bi nekako pokrenuli vladu da
reaguje.

Komentari komandanta MNF pokazuju da je čak i vojska SAD duboko zabrinuta

zbog tretmana zatvorenika od strane iračke vlade.
U međuvremenu, Hjuman rajts voč je 2010. godine objavio da su američki vojni
psiholozi i psihijatri bili saučesnici u mučenju i drugim nezakonitim procedurama.24
Prema tome, dok je ova vrsta strašnog mučenja i zlostavljanja iračkih zatvorenika
bila uobičajena širom pritvorskih objekata SAD tokom okupacije, većina depeša i dopisa
koji se odnose na ovo pitanje bilo je više fokusirano na kontrolu medijske štete i na
diplomatske aktivnosti nego na rešavanje problema i privođenje odgovornih. Isti prioriteti
su bili na snazi kada je bilo u pitanju ubistvo Iračana.
U dokumentu od dvadeset četvrtog jula 2006. godine, izložena je direktiva
potpukovnika Natanijela Džonsona, mlađeg, koja je zahtevala da, kako je pisao Vikiliks:
„Dokazi koji su poverljivi ne budu uvedeni u raspravu po članu 32. na saslušanju četiri
vojnika. Oficir prve klase Kori R. Klaget (Corey R. Clagett), specijalista Vilijam B.
Hansejker (William B.Hunsaker), vodnik Rejmond L. Girouard (Raymond L. Girouard) i
specijalista Džastin R. Graber (Juston R. Graber) pogubili su tri nenaoružana iračka
zatvorenika i pokušali da prikažu incident kao pokušaj bekstva, kako je objavljeno u
medijskom izveštavanju sa vojnog suđenja koje je usledilo.“
Vikiliks je objavio Džonsonovu žalbu protiv izveštaja Majkla D. Stila u kojem
Džonson nije izabran za unapređenje. Stil je bio komandni oficir četvorice optuženih
vojnika, od kojih su svi kasnije izjavili da im je Stil dao naređenje da „ubiju sve vojno
sposobne muškarace“.25
Ovo su samo neki od primera kako je imperija SAD rukovodila u Iraku, pružajući
jasan prikaz kako ona dejstvuje na regionalnom nivou. U principu, depeše iz Iraka nam
pokazuju bezbroj načina koje su SAD koristile kako bi nove podanike, svoje imperije,
porazile, uporedo sa sramnom taktikom primenjenom da sakriju, zamagle ili ,,izokrenu“
istinu.
Nikada ranije unutrašnje poslovanje nijedne imperije nije bilo tako jasno
razotkriveno kao kada je Vikiliks odlučio da ove depeše, beleške i druge dokumente učini
dostupnim javnosti. Kao što je otkriveno, politika SAD u Iraku bila je u velikoj meri
odgovorna za raspad Iraka, čega smo danas svedoci.

206
 13. AVGANISTAN

Filis Benis (Phyllis Bennis)

Rat SAD u Avganistanu je uvek bio dodatni rat. Oni koji su bili na vlasti u
Vašingtonu - naročito neokonzervativni ratni huškači koji su boravili u Beloj kući Džordža
V. Buša i Dika Čejnija, u Pentagonu i šire - videli su teroristički napad izveden jedanaestog
septembra 2001. godine, kao priliku da opravdaju novu eru globalnog rata. Njihova glavna
međunarodna meta bio je Irak, ali Avganistan, privremeni dom vođstva Al Kaide koji je
inspirisao bombardere, morao je prvi da bude napadnut.
Napadi jedanaestog septembra su bili šokantni i zastrašujući za ljude u SAD. Nije
bilo takvog napada na tlu SAD, sa toliko ubijenih u jednom incidentu, u živom sećanju.
Bušova administracija je pružila samo jedan mogući odgovor: ili ćemo ići u rat, ili ćemo ih
„pustiti da se izvuku s tim.“ Opcija prepoznavanja napada kao ogromnog zločina protiv
čovečanstva koja nije zahtevala rat, već globalno zajednički odgovor, oslanjajući se na
međunarodno pravo i ojačani sistem međunarodne pravde, nikada nije bila na stolu. Kao
rezultat toga, gotovo niko nije bio spreman da kaže ne neposrednom ratu - devedeset posto
američke javnosti podržalo je napad na Avganistan. Nasuprot tome, do marta 2011. godine,
šezdeset četiri posto Amerikanaca je reklo da se za rat u Avganistanu „nije bilo vredno
boriti“.
To ne znači da nije bilo druge opcije. U dokumentima Vikiliksa, izveštaj
Kongresne službe istraživanja opisuje napade jedanaestog septembra kao:
... odlučujući događaj koji je transformisao napore SAD u borbi
protiv terorizma, od akcija sprovođenja zakona i ograničene
vojne odmazde ka globalnom ratu protiv terorizma. U tom
kontekstu, jedanaestog septembra je izazvao niz vladinih akcija
- uključujući invaziju i okupaciju Avganistana i Iraka (uprkos
očiglednom nedostatku direktne veze između Iraka i napada
jedanaestog septembra).

Ono što je ostalo neizrečeno u tom pažljivo napisanom dokumentu CRS-a je da su

Džordž V. Buš i njegova administracija bili samo previše srećni da transformišu
,,protivterorističke“ napore SAD u globalni rat. Iako su im se ideološke osnove razlikovale,
odluka koja je eskalirala je na neki način bila paralelna odluci Bušovog oca da krene u rat
protiv Iraka 1990-199l.godine. U tom slučaju, administracija Džordža H.V. Buša je
odlučila da koristi pravo (ali teško bez presedana) kršenja međunarodnog prava - iračku
invaziju i okupaciju Kuvajta - kao opravdanje da vodi ,,svet“ (ili barem značajan deo
njega) u rat. Pravi razlog da odabere da odgovori na iračke poteze ratom u punom obimu,
imao je daleko više veze s tim da ponovo podvuče super moć identiteta SAD nakon
raspada Sovjetskog Saveza i završetka Hladnog rata, nego što je to bilo kažnjavanje bivšeg
saveznika SAD, Sadama Huseina.
Rat protiv Avganistana bio je zasnovan na osveti, ne na pravdi. Otmičari tog
jedanaestog septembra nisu bili Avganistanci, nego Egipćani i Saudijci; oni nisu živeli u
Avganistanu, već u Hamburgu; nisu obučavani u Avganistanu, već na Floridi; i nisu
pohađali školu letenja u Avganistanu, već u Minesoti. Pa zašto onda rat? Uglavnom zato
što je Avganistan, gde se nalazilo sedište jezgra rukovodstva al-Kaide, bio meta koja je za

207
javnost imala smisla - barem u prvoj instanci. Ići na Irak odmah, kao što su neki u
administraciji pozivali, bi bilo teže - Irak nije imao nikakve veze sa jedanaestim
septembrom, nije bilo nikakve veze sa al-Kaidom i lažni argument WMD-a bi brzo propao.
Tako da su morali da postave pozornicu pre nego što su krenuli na pravu metu.
Avganistan je bio uvertira.
Problem je, naravno, bio što Avganistan nije bio samo mesto gde je radikalna vlada
dozvolila rad još radikalnijem pokretu na svojoj teritoriji. Avganistan je bio i ostao prava
zemlja u kojoj će stotine hiljada i milioni ljudi koji nemaju nikakve veze sa napadima
jedanaestog septembra biti ubijeni ili gledati kako se uništavaju njihovi životi i porodice,
zbog političke odluke na drugom kraju sveta. To je bio deo koji premalo ljudi razume - i to
je bio jedan od razloga zašto je objavljivanje Vikiliks dokumenata o Avganistanu bilo
toliko suštinski važno.
Rat u Avganistanu, kao i rat u Iraku, bio je zasnovan na mnoštvu laži. Vikiliksovi
radovi dokumentuju šta su vojnici i komandanti na terenu izveštavali druge vojne
zvaničnike - gde su uglavnom govorili istinu. Realnosti ratova u mestima kao što su
Avganistan i Pakistan, kao što je realnost i istorija rata u Vijetnamu, bile su skrivene samo
od Amerikanaca. Ni borcima opozicije niti stanovništvu tih zemalja nikada nisu bili
potrebni dokumenti Pentagona da bi znali šta su snage SAD/NATO radile u njihovim
zemljama.
Invazija i okupacija SAD pokrenule su razorno uništavanje velikog dela
tradicionalnog društvenog tkiva zemlje. Napori da se moderne zapadne vojne sile i
promena režima iskoriste za oslobođenje žena u Avganistanu ili izgradnju novog
sekularnog sistema obrazovanja u velikoj meri nije uspelo. Invazija i okupacija od strane
SAD/NATO mogle bi se opisati da su:

izazvale stvaranje dijaspore malih obrazovanih i profesionalnih

elita Avganistana i... propadanje većeg dela ostatka starog
poretka. Avganistanska [vlada] pokušala je brojne društvene
promene na koje bi se pod drugim okolnostima gledalo kao na
progresivne, uključujući i mere za unapređenje sekularnog
obrazovanja i slobodu žena, ali... vođe, koje su došle uglavnom
iz urbanih područja, imale su malo razumevanja za selo i
poštovanje ruralnih tradicija. Njihovi nespretni napori da
preokrenu društveni i politički poredak u plemenskim područjima
izazvali su široko rasprostranjene pobune.

Držan u tajnosti, iako nije klasifikovan kao poverljiv, dok nije objavljen kao deo
Vikiliksovog Avganistanskog ratnog dnevnika, ovaj pasus se čita kao inteligentan i čak
proročanski opis posledica nedavne američke okupacije Avganistana. Da se postupilo po
njihovoj proceni, možda bi to dovelo do radikalno drugačijeg niza odluka u ratu koji besni
već više od trinaest godina.
Iako se taj opis nalazi u izveštaju iz 2002. godine, koji je pripremila Kongresna
služba za istraživanje pod nazivom „Avganistan: Izazovi i mogućnosti za rekonstrukciju
stabilne i umerene države“ [CRS-RL31389], odnosio se na potpuno drugačije doba. Članak
je pratio razne periode avganistanske istorije, u ovom poglavlju kritički ispitujući razdoblje
1979-1989. godine pod sovjetskim uticajem na vlade Avganistana, počevši od režima
Mohameda Daoud Kana (Mohamed Daoud Khan), koji je svrgnuo avganistanskog kralja
1973. godine i služio je kao predsednik, sve dok nije ubijen 1978. godine.

208
 U celosti, originalni pasus glasi:

Daudovo zbacivanje i sovjetska invazija izazvali su stvaranje

dijaspore malih obrazovanih i profesionalnih avganistanskih
elita i porodica povezanih s vladavinom Zahir Šaha, što je
dovelo do propadanja najvećeg dela ostataka starog poretka.
Avganistanski komunisti pokušali su brojne društvene promene na
koje bi se pod drugim okolnostima gledalo kao na progresivne.
To se odnosi i na mere za unapređenje sekularnog obrazovanja i
slobode žena, ali lideri PDPA [Narodne demokratske stranke
Avganistana] koji su došli uglavnom iz urbanih područja, imali
su malo razumevanja za selo i poštovanje ruralne tradicije.
Njihovi nespretni napori da preokrenu društveni i politički
poredak u plemenskim područjima izazvali su široko
rasprostranjene pobune.

Neko bi se nadao da je pristup takvom kritičkom preispitivanju posledica onoga što

je prepoznato kao neprikladni napor ka modernizaciji i okretanju zapadu, možda pomogao
da se dođe do drugačijih odluka vojnih stratega SAD. Ali, umesto toga, Sjedinjene Države
i NATO postavile su u Avganistanu prozapadne vlade i šeme draštvenog uređenja koje bi,
poput onih njihovih sovjetskih kolega trideset godina ranije, možda, ,,pod drugim
okolnostima bile smatrane progresivnim, uključujući i mere za unapređenje sekularnog
obrazovanja i slobodu žena.“ Sjedinjene Države i njihove izabrane vlade u Kabulu, kao i
njegovi sovjetski prethodnici „imale su malo razumevanja za selo i poštovanje ruralne
tradicije. Njihovi nespretni napori da preokrenu društveni i politički poredak u plemenskim
područjima izazvali su široko rasprostranjene pobune.“
Planerima iz SAD nije bilo iznenađenje što ,,demokratske“ strukture zapadnjačkog
stila, koje su stvorene i nametnute uslovima međunarodne Bonske konferencije, osnovane
u decembru 2001. godine zbog stvaranja privremene vlade u Avganistanu nakon
svrgavanja Talibana, nikada stvarno nisu uspele. Za razliku od Iraka, gde je nametnut
sličan model nakon nasilnog zbacivanja iračkog režima 2003. godine, Avganistan nije
imao istoriju dominantne centralne vlade koja ima značajnu moć na celoj teritoriji.
Tradicionalni identitet u Avanistanu je daleko više utemeljen u porodici, selu, plemenu,
etničkoj i jezičkoj pripadnosti i religiji, nego što je bio u nacionalnom identitetu - a odnosi
snaga su definisani ovim istim kategorijama. Nije bilo slučajno da je jedan od brojnih
pogrdnih nadimaka koji je dat predsedniku Hamidu Karzaiju, koga su podržavale SAD, bio
„gradonačelnik Kabula“ - odražavajući činjenicu da je njegov uticaj dostizao više ili manje
do granica grada, ali ne i dalje.
Još jednom je istorijska stvarnost zanemarena. Što ne znači da to nije bilo poznato.
U istom izveštaju o „Rekonstrukciji stabilne i umerene države“ u Avganistanu, izrađenom
u prvim mesecima rata, analitičari su prepoznali da je jedan:

element stabilnosti u prošlim periodima bio komparativni sklad

između države, čiji su zvaničnici osoblje ministarstva
centralne vlade i pokrajinske uprave, i plemenskih vođa,
muslimanskih verskih službenika i drugih uglednih ličnosti koji
su činili lokalne centre moći izvan glavnog grada. Ovaj odnos
je potpomognut činjenicom da je relativno malo zahteva bilo
nametnuto od strane centralne vlade, koja je vršila ograničene
funkcije. Odnosi između države i lokalnih snaga postepeno su
postajali sve teži s rastom modernizacije i ekonomskog razvoja.

209
 Potpuni slom svakog privida funkcionalne uprave, počevši od
marksističkog državnog udara 1978. godine, uključujući i
uništavanje centralne birokratije i kompletan nestanak učešća
[Kabula] u provincijskim poslovima, učiniće da se vrlo teško
ponovno uspostavi struktura funkcionalne nacionalne države.
[CRS-RL31389]

***

Posledice koje je zbog toga trebalo očekivati, odmah su se dogodile. Nametanje

jake nacionalno orijentisane vlade nikada nije uspelo; ignorisanje ,,društvenog i političkog
poretka u plemenskim područjima“ zaista „provocira rasprostranjenu pobunu. „Rat za
uništenje svih koji su još ostali iz al-Kaide a da već nisu prebegli u Pakistan i brzo
svrgavanje talibana, ubrzo je postao sveobuhvatna operacija borbe protiv pobunjenika.
Ali ni ovaj napor nije dao rezultata. Bušova administracije je u početku tvrdila da je
rat u Avganistanu fokusiran na dovođenje demokratije, modernizaciju i prava žena u zemlji
o kojoj većina Amerikanaca nije znala gotovo ništa, osim da se američko-sovjetski
posrednički rat vodio tokom osamdesetih i da je al-Kaida pronašla tamo svoj dom
devedesetih godina, pre napada na Sjedinjene Države. Te tvrdnje o širenju demokratije,
nikada nisu ostvarene. Umesto toga, stvarni rezultati rata u Aganistanu - osim pripreme da
se pokrene primarni rat u Iraku - imaju veze sa ubijanjem svih koje SAD smatraju
,,teroristima“. Činjenica da toliko ubijenih ljudi nema nikakve veze sa terorizmom - vrlo
često su to bili poljoprivrednici, svatovi, deca - bila je manje važna od brojanja tela onih za
koje se moglo utvrditi da su loši momci. Međutim, prihvatanje ovog poduhvata zahtevalo
je da se izgradi mitologija kako je ovaj osvetnički rat SAD zapravo pomogao narodu
Avganistana - da ih učini sigurnijim, donese modernu medicinu, obrazuje decu, oslobodi
žene... Postojala je duga lista opravdanja koja je nudila izbor.
U stvarnom svetu, ogromni jaz protivrečnosti između ratovanja i pružanja
humanitarne pomoći bio je očigledan u prvim nedeljama i mesecima rata i nije se mogao
pomiriti sa težnjom za smrtonosnom strategijom gušenja pobune. Čak i pre američke
invazije, Avganistan se već suočavao sa humanitarnom krizom koju je izazvao rat koji je
trajao dvadeset i tri godine, napuštanjem sponzora iz perioda Hladnog rata koji su ostavili
iza sebe samo oružje, nastavljanjem građanskog rata i pet godina surove vladavine talibana
i međunarodnim sankcijama. Izbeglice su bežale čak i pre nego što su počeli napadi SAD. I
glad je bila endemska. Međunarodne pošiljke hrane bile su zaustavljene u očekivanju
bombardovanja SAD, a humanitarne organizacije povukle su svoje međunarodno osoblje.
Ubrzo nakon bombardovanja Avganistana koje je počelo sedmog oktobra 2001.
godine, Sjedinjene Države pokrenule su veliku vežbu u cilju propagande, bacanje iz
vazduha individualnih prehrambenih paketa u umotima jarko žute boje (humanitarni
dnevni obroci ili HDO) nad izolovanim delovima zemlje. Stručnjaci za pomoć u
humanitarnoj krizi bili su jednoglasni da je bacanje hrane iz vazduha bilo preskupo i
logistički teško, često paketi nisu dolazili do svoje ciljne populacije, a gotovo ništa nisu
učinili da se pozabave čak i neposrednim uslovima koji su za posledicu imali glad koja je
vladala u većem delu zemlje. Međutim, to je izgledalo dobro na Si-En-Enu - i kao što je
vojska dobro znala, bio je to odličan način da se obezbedi publicitet potrebi humanitarnog
rata SAD/NATO u Avganistanu, i tako „pobedi u ratu percepcijama i informacijama.“
Problem je bio što je ta ista svetložuta plastika korišćena za zamotavanje bombica
sadržanih u kasetnim bombama, koje su ratni avioni SAD bacali širom Avganistana.

210
 Izveštaj pripremljen u Školi za napredne vojne studije komande vojske SAD i
Generalštabu koledža u Fort Levenvortu, iz decembra 2010. godine koji je objavio
Vikiliks, daje suvi, klinički pogled na ono šta se kasnije dogodilo:

Element operacije koji planeri nisu razmatrali bio je rizik da

HDO padnu u područja koja sadrže neeksplodirana ubojita
sredstva. Žuta boja HDO povećavala je taj rizik. Izvori iz
Oksfam internešenela, organizacije za međunarodnu pomoć i
ljudska prava [doslovno], javno su izjavili u intervjuu za Si-
Bi-Es da je postojala opasnost da bi Avganistanci koji pokušaju
da dođu do hrane mogli pogrešno da uđu i neko od brojnih
minskih polja u [zemlji]. Osim toga, dok letovi MVS [Mobilne
vazduhoplovne snage] isporučuju žute HDO, borbeni avioni
Sjedinjenih Država isporučuju drugi žuti paket u Avganistanu,
kasetne bombe BLU 92. [To je stvorilo] potencijalno opasnu
situaciju za one koji su videli žute objekte na otvorenom
polju. Da bi se ublažio ovaj rizik, snage Sjedinjenih Država
prenosile su poruke na persijskom i paštunskom, koje
upozoravaju Avganistanace na potencijalnu zabunu i kako da
prepoznaju da li je... žuti objekt bomba ili hrana. Drugi po
redu efekat konfuzije između hrane i bombi bila je smanjeno
korišćenje BLU 92 [kasetne bombe] po nalogu Ministarstva
odbrane SAD. Pored toga, izveštaj za štampu Ministarstva
odbrane SAD koji je objavio Rojters razmatra potencijal ove
konfuzije, što je rezultiralo stvaranjem negativne strateške
komunikacije za napor Sjedinjenih Država. U cilju sprečavanja
ove konfuzije u budućnosti, Ministarstvo odbrane je naredilo da
se boja pakovanja HDO promeni od žute u boju lososa.
Inicijalna namera bacanja iz vazduha je bila da se nahrane
Avganistanaci koji se nalaze u teško dostupnim područjima u
severnim delovima zemlje. Sve u svemu, napori MVS bili su
uspešni; ljudi su nahranjeni i lokalne i globalne poruke o
saosećanju SAD sa Avganistancima koji nisu borci, prenete su.
Ovo se očigledno desilo, kada je 2,5 miliona HDO isporučeno
tokom početnih dana operacije. Bacanje iz vazduha MVS nije bio
željeni način isporuke hrane i drugih važnih zaliha, ali
nepostojanje kopnenih transportnih sistema i nepristupačan
položaj ljudi u nevolji zahtevao je bacanj[a] iz vazduha.
Međutim, sposobnost obavljanja takvih vrsta operacija pokazala
se u to vreme vitalnom za ukupnu strategiju Sjedinjenih Dražava
da porazi bazu podrške terorističkim organizacijama koje deluju
u Avganistanu. Hibridna snaga koju je pokazala operacija uvela
je inovativan način borbe protiv neprijatelja, dok u isto vreme
pobeđuje u ratu percepcijama i informacijama.1

Opasnost uzrokovana konfiizijom između obroka paketa umotanih u žuto i kasetnih bombi
umotanih u žuto, dovela je do ozbiljne sramote za Pentagon. Radio emisija je najavila:

Pažnja narodu Avganistana! Kao što ste možda čuli, Partnerstvo

nacija baca žute humanitarne dnevne obroke... U područjima
daleko od onih gde bacamo hranu, mi bacamo kasetne bombe. Iako
je to malo verovatno, moguće je da neka bomba neće eksplodirati
na udar. Ove bombe su žute boje... Molimo vas, molimo vas
budite oprezni kada se približavate nepoznatim žutim objekatima
u područjima koja su nedavno bombardovana.2

211
Još jedan deo istog izveštaja čak i potvrđuje:

Nažalost, misije HDO nisu bile tako uspešne kako su se nadali

oni koji su ih planirali. U izveštaju koji je napisao
penzionisani potpukovnik specijalnih vojnih snaga za nevladinu
agenciju Partners internešenel faundejšn (Partners
International Foundation), dokumentovano je nekoliko
nedostataka operacije. Ti nedostaci uključivali su nepotpuno
razumevanje dugoročne brige o Avganistanacima, neuspeh da
brojni kontejneri sa obrocima ostanu celi tokom operacija
bacanja iz vazduha i uključivanje u obroke nejestivih kesica
koje upijaju vlagu. Rezultat je bio potrošnja i kontaminirane
hrane i nejestivog materijala. Prvi nedostatak se desio jer
planeri nisu shvatili kako će Avganistanci da koriste te
materijale. Hrane je bilo malo na severu zemlje i zima je
trebalo da počne, što je dovelo do toga da su mnogi
Avganistanci skladištili hranu za buduću potrošnju. Prema
Bedžaminu Sklejveru, apsolventu na Fakultetu za pravo i
diplomatiju Tufts, [HDO] su imali za cilj da nahrane
stanovništvo za vrlo kratak period - nekoliko dana do nedelju
dana, najviše. Oni su povećali sigurnost hrane jednostavnim
stavljanjem paketa u ruke neuhranjenih. Obroci su napravljeni
da se konzumiraju odmah nakon otvaranja, a ne da se skladište
za preživljavanje u budućnosti. Osim toga, specijalne snage
koje su bile na tom geografskom području otkrile su da su mnogi
paketi bili oštećeni prilikom isporuke i da je hrana unutra
bila pokvarena. Još jedan nedostatak je korišćenje kesica za
sušenje, materijala koji se koristi za očuvanje svežine i
smanjivanje vlage u hrani. Ove kesice su bile ubačene u pakete
sa uputstvima i grafičkim prikazom (krug sa linijom preko nje)
da se one ne jedu. U izveštaju se navodi da se najmanje
trideset i pet Avganistanaca žalilo kako su se razboleli nakon
što su pojeli ovu supstancu.

Prvog novembra 2001. godine, Pentagon je najavio da će promeniti boju paketa

hrane u plavo. „Žalosno je da su kasetne bombe - one neeksplodirane - iste boje kao i
paketi hrane“, rekao je general Ričard Majers predsedavajući Generalštaba. On je priznao
mogućnost da avganistanski civili mogu zabunom zameniti očajnički očekivan obrok sa
neeksplodiranom kasetnom bombom. ,,Na žalost, oni su se navikli da trče do žutog“, rekao
je. Međutim, nije znao koliko bi vremena bilo potrebno za promenu boje. ,,To će,
očigledno, potrajati neko vreme, jer mnogo njih cirkuliše u sistemu. “ Na konferenciji za
novinare sa sekretarom za odbranu Ramsfeldom, general Majers je najavio da SAD ne
nameravaju da obustave upotrebu kasetnih bombi.
Ali za PR imidž Pentagona, problem je bio daleko teži nego što je smireni jezik u
izveštaju kasnije ukazao. Sjedinjene Države su jedna od retkih zemalja koja je odbila da
potpiše Sporazum o zabrani nagaznih mina u Otavi. Kao i široko pitanje korišćenja SAD
kasetnih bombi u Avganistanu, odbijanje da potpiše sporazum, bilo je poznato - iako je
rezultiralo izuzetno malom pokrivenošću ključnih medija koje je izazvalo vrlo malo
ogorčenja - u vreme kada se dešavalo.
Međutim, Avganistanski ratni dnevnik pruža informacije koje idu još dalje. U
depeši iz decembra 2008. godine, američki zvaničnici se se žalili na probleme sa kojima se

212
suočavaju nakon međunarodno pozdravljene konferencije o nametanju potpune zabrane
kasetne municije - jezivog nagaznog oružja, ni pod kojim okolnostima. Avganistan je
odlučio da potpiše novu Konvenciju o zabrani kasetne municije (CCM). Pošto je
Konvencija zabranila prisustvo, kao i korišćenje, kasetnih bombi, Vašington se odjednom
suočio sa realnošću da bi to moglo imati posla s nespremnošću Avganistana da i dalje
dopušta Pentagonu da smrtonosno skladište kasetnih bombi ostane u njihovoj zemlji, a
kamoli da nastave sa njihovom upotrebom:
Vlada Islamske Republike Avganistan pridružila se broju od devedeset tri druge
države u potpisivanju Konvencije o zabrani kasetne municije (CCM) od trećeg do četvrtog
decembra 2008.godine u Oslu, u Norveškoj. Sjedinjene Države nisu potpisale sporazum jer
je kasetna municija i dalje imala vojnu korisnost. Vlada SAD smatra da član 21.
Konvencije daje fleksibilnost da potpisnice nastave saradnju i sprovode operacije sa
snagama SAD, a zauzvrat da snage SAD čuvaju, prenose i koriste kasetnu municiju SAD
na području države potpisnice. Odeljenje traži da se omogući pristup odgovarajućim
sagovornicima u avganistanskim ministarstavima spoljnih poslova i obrane, da urgiraju da
Kabul protumači član 21. na sličan način, minimizirajući bilo koji potencijalni uticaj
avganistanskog potpisivanja Konvencije na operacije SAD i vojnu saradnju. Imajući u vidu
političku osetljivost na kasetnu municiju u Avganistanu, kao i zbog vazdušnih i
artiljerijskih napada u celini, Odeljenje veruje da će pristup na nižem nivou biti najbolji
način da se osigura zajedničko razumevanje da CCM ne ometa vojno planiranje i operacije
između naše dve vlade.
Većina depeša se odnosi na tvrdnju o važnosti kasetnih bombi za zaštitu vojnika
SAD i NATO. Međutim, u glavnim tačkama rasprave koje su identifikovane u depeši i
koristiće se kao argumenti za avganistansku vladu, analitičari SAD iznose zapanjujuću
tvrdnju da će upotreba kasetnih bombi zapravo sprečiti civilne žrtve. Ova tvrdnja se
pojavljuje u poslednjoj temi razgovora, označenoj kao „Ako se postavi pitanje“, očito
upozoravajući da se ovi argumenti mogu koristiti samo ako avganistanski sagovornici
zauzmu suprotan stav:

AKO SE POSTAVI PITANJE: SAD trenutno imaju vrlo malu zalihu

kasetne municije u Avganistanu. U određenim okolnostima, ona je
najefikasniji sistem za korišćenje protiv lakih oklopnih,
vozila na točkovima, materijala i osoblja, dok u isto vreme
ograničava kolateralnu štetu. Onemogućavanje korišćenja kasetne
municije povećaće rizik za koalicione snage koje su angažovane
u borbi protiv neprijateljske kontra vatre, smanjiće
odgovornost, smanjiće broj različitih ciljeva koji mogu biti
napadnuti u određenom vremenskom periodu, i značajno će
povećati rizik od kolateralne štete zbog potrebe korišćenja
većeg broja velikih, jedinstvenih bojevih glava da bi se
postigao isti zadatak.

Veći deo teksta depeše izražava iritaciju odlukom avganistanske vlade da uopšte
potpiše sporazum o upotrebi kasetnih bombi - posebno bez nivoa konsultacija sa svojim
pomogačima iz SAD koje Vašington očigledno smatra odgovarajućim:

Uprkos tome što su predsednik Karzai i ministar inostranih

poslova Spanta uveravali u suprotno ambasadora Vuda, februara
2008. godine, Giroa [Vlada islamske republike Avganistan]

213
 pridružila se broju od devedeset tri druge države u
potpisivanju CCM od trećeg do četvrtog decembra 2008. godine u
Oslu, u Norveškoj. Prema pravovremenom izveštavanju
diplomatskog predstavništva, predsednik Karzai, odlučio je, u
poslednjem trenutku, da nadglasa Spantu i potpiše CCM, bez
prethodne konsultacije sa vladom SAD ili drugim ključnim
državama koje se bave operacijama u Avganistanu... Imajući u
vidu političku osetljivost u zemlji zbog okolne kasetne
municije, kao i vazdušne i artiljerijske napade u celini,
Odeljenje smatra da bi dijalog na relativno nižem nivou, na
pod-ministarskom nivou biti najbolji način da se osigura
zajedničko razumevanje između SAD i Vlade islamske republike
Avganistan (Giroa) da CCM ne ometa vojno planiranje i
operacije SAD i ISAF.

Činjenica da su Sjedinjene Države i dalje bile izuzetak, odbijajući da potpišu

zabranu kasetnih bombi, očigledno ih nije sprečiia da tvrde da imaju pravo da definišu šta
je konvencijom zabranjujeno, a šta nije, za zemlju koja je odlučila daje potpiše.
Tokom nekoliko godina rata, dugogodišnja rasprava unutar Bušove administracije
oko prirode rata u Avganistanu pomerila se definitivno daleko od ciljeva „koji osvajaju
srca i umove“ u gušenju pobune, u korist borbe protiv terorizma, eliminišući svaku tvrdnju
da je rat imao ikakve veze sa zaštitom Avganistanaca. Borba protiv terorizma u suštini
znači da je ubijanje terorista (sa svom kolateralnom štetom koja može biti posledica toga)
jedini cilj. U periodu između 2009-2010. godine, nastao je veći deo tvdnje, nove Obamine
administracije da će njena politika rata u Avganistanu preći u borbu protiv pobunjenika. U
teoriji, operacije protiv pobunjenika, trebalo bi da osvoje javnu podršku lokalnog
stanovništva vladi i njenim stranim sponzorima, pružajući im, između ostalog, zaštitu od
takozvanih pobunjeničkih snaga.
U Avganistanu, to bi značilo zaštitu lokalnih Avganistanaca od napada Talibana i
drugih antivladinih i anti-SAD/NATO snaga. Kod borbe protiv terorizma, s druge strane,
radi se samo o ubijanju ,,neprijatelja“: loših momaka, kao što je u ovom slučaju definisala
vojska SAD. Problem je, naravno, bilo to što loši momci za Pentagon nisu uvek bili loši
momci u lokalnom selu ili gradu. A zaštita ljudi od Talibana nije im pružala nikakvu
sigurnost da neće postati „kolateralna šteta“ tokom vazdušnih napada SAD/NATO i noćnih
racija.
Teorija je jasna: ako je prioritet bio da se zaštite civili, a ne da se ubije što je
moguće više protivnika, postojale bi mnogo veće šanse da se dobije podrška lokalnog
stanovništva. Ali ta teorijska logika ostavlja mnoga pitanja bez odgovora, kada se
primenjuje u stvarnom svetu. Plan SAD za borbu protiv pobunjenika u Avganistanu,
poznat kao „očisti, zadrži i izgradi“, ostao je utemeljen na ciljanju i ubijanju pobunjenika,
bez obzira na to da li su Talibani ili druge naoružane pobunjeničke grupe. ,,Očisti“ se
odnosi direktno na ,,čišćenje“ oblasti od naoružanih protivnika SAD i njegovih
avganistanskih saveznika - u mnogim slučajevima bez konsultacije sa avganistanskim
liderima lokalne zajednice - ubijanjem. No, čak i ako je neko sa liste SAD „ubiti ili
zarobiti“ ponekad bio uspešno targetiran, daleko veći broj civila je ubijen u većini napada.
Kao deo plana da osvoji lokalnu podršku, strategija bazirana na ubistvu je uvek bila
osuđena na propast.
Ostalo je nejasno, ko je bio na listi za odstrel Bele kuće i zašto. Nesrećni
Avganistanci koji su ocinkareni kao „teroristi“ američkim vojnicima, često su bili samo

214
obični seljaci koji se bore da zarade za život, uspeli su da se zamere nekom i odjednom su
proglašeni za loše momke. Izvor bi često zaradio premiju, novac od SAD za pruženu
uslugu. Među objavljenim papirima je dokument pripremljen samo nekoliko meseci nakon
početka rata - službeni izveštaj kongresu koji je jasno rekao da je već poznato da su
„avganistanski gospodari rata optuženi za izazivanje pogrešnih napada na civile ili pro-
Karzaijeve grupe davanjem lažnih obaveštajnih podataka američkim snagama“ [CRS-
RL31389]. (Važno je napomenuti da su napadi SAD koji se ovde navode kao ,,greške“ -
samo obaveštajni podaci dobijeni od gospodara rata koji se smatraju ,,lažnim“.)
Naravno, dok je Obamin plan borbe protiv pobunjenika bio najavljen uz veliku
pompu u proleće 2009. godine kao plan za zaštitu civila. Stvarne operacije SAD na terenu i
dalje su izlagale civile ogromnom riziku od vazdušnih napada američke avijacije, unakrsne
vatre između SAD i opozicionih snaga, mina na putu ili drugih napada koji su namenjeni
vojsci SAD ili vladinim trupama koje podržvaju SAD. Postojao je i rizik od Talibana i
drugih pobunjeničkih snaga koje kažnjavaju sve one za koje veruju da podržavaju SAD i
njene saveznike.
U stvari, tvrdnja Obamine administracije o pomaku borbe protiv terorizma ka borbi
protiv pobunjenika nikada nije bila stvarna. General koji je bio imenovan da je vodi, Stenli
Mekkristal, trebalo je da predstavlja novu vrstu vojnog stratega, koji se ne bi fokusirao na
pronalaženje i ubijanje neprijatelja, već na ovu naizgled novu strategiju za osvajanje srca i
umova, kao i zaštitu civila. Ali lična Mekkristalova biografija je protivrečila toj promeni.
Njegovo ranije iskustvo bilo je u staromodnoj borbi protiv terorizma „uhvati loše momke“,
od njegovih dana u Vijetnamu. Pre preuzimanja rata u Avganistanu 2009. godine, proveo
je skoro svih pet godina komandujući jedinicama specijalnih snaga koje su progonile
pojedince al-Kaide i druge vođe pobunjenika u Avganistanu, Iraku i Pakistanu. To je
podrazumevalo, pre svega, vazdušne napade i ciljane racije - tradicionalne metode za
borbu protiv terorizma.
Visoki zvaničnici Pentagona su priznali da će Mekkristalov pristup verovatno
dovesti do „eskalacije nasilja, ubrzanja ciljanih ubistava i spornih napada specijalnih snaga
SAD na jaka uporišta Talibana u Pakistanu.“ Prema Ričardu Sejlu, dopisniku odbrane za
Bliskoistočni Tajms, izvori iz Pentagona su upozorili da imenovanje Mekkristala „predviđa
mnogo krvaviju fazu rata...“ Mekkristal je profesionalni ubica. To je ono u čemu je dobra
ekipa koju on vodi“, rekao je bivši visoki zvaničnik DIA, Pet Lang. “3

CIVILI U RATU

Bilo je mnogo profesionalnih ubica u Avganistanu. Avganistanski ratni dnevnik

nije otkrio da je rat bio drugačiji od onoga što smo znali, ali je dao izvestan nivo
potkrepljujućih detalja, često na klinički preciznom jeziku. Ogroman broj civilnih žrtava
bila je poznata karakteristika američkog rata u Avganistanu, od samog početka. Napadi na
civile su ostali velika kriza u ratu u Avganistanu - ali puno detalja je ostalo sakriveno.
Samo tri nedelje nakon što je Barak Obama položio zakletvu za predsednika, u februaru
2009. godine, Vikiliks je objavio poverljivi izveštaj NATO-a koji otkriva da je broj
civilnih žrtava u Avganistanu porastao za četrdeset šest procenata tokom 2008. godine.4
Prema uvodu Vikiliksa, izveštaj „pokazuje dramatičnu eskalaciju rata i građanskih
nereda.“ Napadi na snage SAD i NATO su znatno povećani, uključujući i dvadeset sedam
posto porasta napada IED, a četrdeset posto porasta puščane i raketne vatre i povećanje od
šezdeset sedam posto vatre zemlja-vazduh protiv vazduhoplovne koalicije. Sve to je
215
rezultiralo povećanjem broja poginulih vojnika SAD/NATO od trideset pet posto, dok su
otmice i ubistva porasla za pedeset posto, a napadi na avganistansku vladu koju podržavaju
SAD porasli su više nego duplo, za čak sto devetnaest posto.
U međuvremenu, izveštaj dokumentuje da je samo pola porodica izvan Kabula
imalo pristup osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, a samo polovina dece je imala bilo kakav
pristup nekoj školi.
Izveštaj - koji je izradila Centralna komanda u Pentagonu, zvanično kao
„Međunarodne snage za pomoć bezbednosti u Avganistanu“ (ISAF) - čuvan je kao tajna,
određena „samo za službenu upotrebu.“ Jedan od razloga što je bio tajna, mogao bi biti
Pentagonov porast broja civilnih žrtava - četrdeset šest posto više u odnosu na godinu dana
ranije - koji je bio znatno veći, čak za četrdeset posto od eskalacije koje su izračunale
Ujedinjene nacije.
Od samog početka, rat SAD u Avganistanu uključivao je mučenje, zvanična kršenja
ljudskih prava i međunarodnih sporazuma, omalovažavanje ljudskog dostojanstva, prezir
prema avganistanskim kulturnim normama i još mnogo toga. Vojnici SAD i njenih
lokalnih saveznika nisu morali da tretiraju zatvorenike ili civile gore nego u ranijim
ratovima (zloglasni kavezi za tigrove u kojima je južnovijetnamska vlada, koju su
podržavale SAD, držala zarobljenike samo je jedno poređenje), ali je globalni rat protiv
terorizma sigurno otišao dalje u opravdavanju ovakvog tretmana, u mnogim slučajevima
gotovo se hvalisao o tome.
U rezimeu izveštaja iz 2008. godine, koji je otkriven u Avganistanskom ratnom
dnevniku, analiza kongresnog angažmana na pitanjima ispitivanja i mučenja, uključujući i
takozvani „Amandman Mekejn“, uzima kao normalnu stvar, kategoriju „neprijateljskih
boraca“ i „osumnjičenih terorista“ koje su pritvorili vojnici SAD, bez ikakve naznake da su
sami ovi termini osmišljeni kao deo svesne strategije da se zanemare obaveze koje nameće
Ženevska konvencija o postupanju sa zatvorenicima:

Polemika je nastala u vezi sa američkim tretmanom

neprijateljskih boraca i osumnjičenih terorista koji su bili
zatvoreni u Iraku, Avganistanu i na drugim lokacijama. Da li je
takav tretman u skladu sa američkim statutom i ugovorima, kao
što je Konvencija UN protiv torture i drugih surovih,
neljudskih i ponižavajućih kazni i postupaka (CAT), kao i
Ženevska konvencija iz 1949. godine. Kongres je odobrio dodatna
uputstva koja se odnose na postupanje prema zatvorenicima preko
Zakona o postupanju prema pritvorenicima (DTA), koji je donesen
u skladu kako sa Vanrednom dopunom budžeta za rešavanje uragana
u Meksičkom zalivu Ministarstva odbrane tako i sa Zakonom o
pandemiji gripa 2006. godine (PL 109 -148, TITLE X) i Zakonom o
autorizaciji nacionalne odbrane za fiskalnu 2006. godinu. (PL
109-163, TITLE XIV). Između ostalog, DTA sadrži odredbe koje
(1) zahtevaju od osoblja Ministarstva odbrane (DOD) da primene
uputstva Terenskog priručnika vojske Sjedinjenih država dok
ispituju pritvorenika i (2) zabranjuju „okrutno, nehumano i
ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje osoba u pritvoru,
zatvoru, ili pod kontrolom vlade Sjedinjenih Država“. Ove
odredbe DTA, koje je prvi put uveo senator Džon Mekejn,
popularno se nazivaju „Mekejnov amandman“. Ovaj izveštaj
razmatra Mekejnov amandman, pošto je modifikovan i propisan kao
zakon. [CRS-RL33655]

216
 U drugom delu, izveštaj pruža podsetnik na Bušov plan da stavi veto na bilo koji
napor kongresa da se CIA smatra odgovornom po istim javnim standardima koje je
Pentagon trebalo da prati u Vojnom terenskom priručniku. Međutim, koliko god su ti
standardi bili dosledno kršeni, barem su zvanično osmišljeni da zadovolje zahteve
Ženevske konvencije. Oni su bili daleko restriktivniji od zvaničnih standarda tehnika
ispitivanja CIA, koji su otvoreno uključivali mučenje, ali su to uporno negirali:

Na kraju, ovaj izveštaj ukratko opisuje zakonodavstvo uvedeno

na 110. Kongresu, koje se odnosi na standarde ili zahteve
ispitivanja prvobitno zasnovano na Mekejnovom amandmanu.
Dotično zakonodavstvo uključuje HR 2082, Zakon o autorizaciji
obaveštajnih podataka za fiskalnu 2008. godinu, na koji je
predsednik Buš stavio veto osmog marta 2008. godine i HR 4156,
Zakon o urednoj i odgovornoj preraspodeli izdvajanja za Irak,
iz 2008.godine, koji je Dom usvojio četrnaestog novembra 2007.
godine, ali ga Senat nije razmatrao zbog propusta da se pozove
na datum zatvaranja debate o predlogu zakona. Oba nacrta zakona
predlagala su da se CIA i drugim obavještajnim agencijama
zabrani primena bilo kakvih taktika ispitivanja, taktika koje
nisu odobrene od strane Vojnog terenskog priručnika, efikasno
zabranjujući tim agencijama i primenjivanje određenih
agresivnih tehnika ispitivanja, uključujući i gušenje u vodi,
bez obzira na to da li se te tehnike inače legalno smatraju
dozvoljenim. Bela kuća je navela da će predsednik staviti veto
na svaki zakonski propis kojim se zahteva da CIA koristi samo
one tehnike ispitivanja koje su odobrene od strane Vojnog
terenskog priručnika.

Protivljenje ratu u Avganistanu je raslo - u početku postepeno, a onda brže - od

prvih meseci američke invazije i okupacije. Iako su žrtve (žrtve SAD, barem - nažalost
avganistanske žrtave su previše retko dovodile do velikog protivljenja) odigrale ulogu u
rastu ogorčenja javnosti zbog rata, njegova cena je, međitim, bila još jedan važan razlog.
Od oktobra 2001. godine, poreski obveznici SAD su sami platili oko 715 milijardi USD za
rat u Avganistanu. U prevodu, više od deset miliona USD svakog sata - svakog dana, svake
godine od 2001. godine.
A izvan širokog problema finansiranja rata za koji se nadaleko razumelo da nije
ostvario iskazane ciljeve, bilo je povremenih negodovanja kada je postalo jasno da se
novcem poreskih obveznika SAD - direktno iz blagajne Pentagona - pomaže finansiranje
pobune Talibana. I dok je ta prava stvarnost ranije bila poznata u malim krugovima,
Vikiliks je ponovo pružio detaljne primere kako je to funcionisalo.
U fizičkom smislu, Avganistan je izuzetno izolovana zemlja. Bez izlaza na more i
okružen planinama, pola sveta daleko od SAD, koncentrisanje i snabdevanje okupatorske
vojske od sto pedeset hiljada vojnika SAD i NATO u svakom trenutku je bila logistička
noćna mora. Prevoženje robe ili kamionom preko pakistanske granice, a onda dugim i
opasnim putem do Kabula i dalje ili avionom uz ogroman trošak do vazduhoplovne baze
Bagram izvan Kabula, snabdevajući i naoružavajući stotine „desantnih vojnih položaja“
razbacanih širom zemlje, zahtevalo je puno lokalne pomoći. To je značilo angažovanje
lokalnih preduzeća koje se bave transportom, a to je, takođe, značilo plaćanje za
bezbednost. Jedna depeša iz 2007. godine opisuje upravo takav primer pružanja usluga

217
vojsci.U pitanju je bilo lokalno avganistansko transportno preduzeće sa upečatljivim
imenom:

Četiri Internešenel jahača prijavila su kako su im prišle

pristalice Talibana da razgovaraju o uplati za siguran prolaz
konvoja kroz njihovo područje. Trenutna cena za prolaz je 500
USD po kamionu od Kandahara do Herata, 50 USD po kamionu od
Kabula do Gaznija, 100 USD po kamionu od Gaznija do Orguna-E i
200-300 USD po kamionu od Orguna-E do Vazi Kva. Svi pregovori
se vode izvan Avganistana s Talibanima POC koji su u Kveti, u
Pakistanu. Ova informacija je potvrđena od strane drugih HRT
firmi i izjavama drugih kompanija da plaćaju u novcu za siguran
prolaz. [CRS RL33655]

Finansijski iznosi do 500 USD po kamionu koji se plaća Talibanima (kao i drugoj
miliciji, od kojih su neki nominalno pristalice vlade) došli su do nekoliko stotina miliona
dolara. Saznanje da su te ogromne sume plaćene Talibanima, čak i kao tobožnje
opravdanje da je za američke vojnike u Avganistanu to bila neophodna potreba da zbrišu
Talibane, odigralo je značajnu ulogu u smanjenju javne podrške ratu.
Ratovi protiv pobunjenika daleko od domovine okupatorskih vojnika nikad nisu
laki. Kada su se Sjedinjene Države spremale da napadnu Avganistan 2001. godine, jezik i
kultura te zemlje ostali su nepoznati većini vojnika i komandanata koji su tamo poslati.
Kada je počeo rat u Avganistanu, bilo je jasno da Bušova administracija nema nikakvu
brigu ili interes za ljude, religiju, tradiciju, kulturu ili bilo šta drugo što je tamo postojalo.
Prvobitna tvrdnja Bušovog sekretara za odbranu, Donalda Ramsfelda, bila je kako će rat
biti kratak i uredan: talibanska vlada će biti zbačena. Nova vlada, stvorena na konferenciji
u Bonu u decembru 2001. godine, biće helikopterom prebačena u Kabul da preuzme vlast,
stanovništvo će biti zahvalno, a posao završen.
Nije ispalo baš tako. Kratki rat se prilično brzo pretvorio u dugoročni, protiv
pobunjenika, sa vojnicima SAD i drugim NATO vojnicima koji se suočavaju sa uslovima u
kojima nepoznavanje lokalnog stanovništva i kulture stavlja same vojnike, kao i prolazne
ciljeva rata, u ozbiljan rizik. Shvativši to, nakon nekoliko godina rata, vojska je započela
projekat osmišljen da uključi akademike - antropologe, sociologe i druge - u vojne jedinice
u Avganistanu, da bi omogućila vojnicima jačanje kapaciteta, pružajući im kulturološki i
društveni uvid u avganistansko društvo.
U avgustu 2009. godine, časopis Vašington post je dokumentovao rad psihologa i
antropologa koji su se priključili Pentagonovom projektu Humanost, na terenu. Na
fotografijama su akademici bili obučeni u maskirne uniforme i naoružani standardnim
oružjem, nisu se razlikovali od redovnih vojnika. Njihova uloga u jednom ,,modelu“ sela,
Pir Zadehu (Pir Zadeh), na jugu Avganistana, opisana je ovako: „Oni su se vozili u MRAP,
teškim, oklopnim vozilima koja umanjuju efekte improvizovanih bombi, onda su izašli i
kretali se zapadno kroz selo. Dok su se kretali, vojnici su oko njih napravili bezbednosni
obruč... Svaki seljak koji bi želeo da prođe patrolu morao bi da uđe u obruč da bi ga
pretresli zbog oružja. ,,Post je potvrdio da je malo sociologa bilo spremno da učestvuje, ali
nikada nije postavio kritično pitanje zašto je to tako. Nikada nije postavio pitanje čije je
selo po mišljenju vojnika koji su postavljali obruč. Iako je bilo tragično, svakako nikoga ne
bi trebalo da iznenadi da je raniji regrut Humanosti na terenu, opisan kao „vojnik i
humanitarni radnik“, ubijen u napadu dok je patrolirao u susednom selu. Napadač je

218
zarobljen, a partner sociologa Armi Rejndžer u Humanosti na terenu „izvadio je pištolj i
pucao čoveku u glavu.“ On se izjasnio krivim za ubistvo iz nehata i osuđen je na uslovnu i
novčanu kaznu.
Ostavljeno je Vikiliksu da obelodani „Timski priručnik Humanosti na terenu“ - koji
nije klasifikovan kao poverljiv, ali je držan dalje od javnosti - sa njegovim opisom ko čini
te timove i šta su njihovi zadaci u sprovođenju rata protiv pobunjenika. Bilo da su zvanični
pripadnici vojske ili ne, njihov zadatak je jasan: jačanje vojnih operacija vojske SAD:

Timovi Humanosti na terenu(HTT) su timovi od pet do devet

osoba raspoređeni po sistemu Humanosti na terenu (HTS) da
podrže komandante oblasti popunjavanjem jaza u njihovom
poznavanju kulture u sadašnjem radnom okruženju i pružanjem
kulturoloških interpretacija događaja koji se odvijaju u okviru
područja delovanja. Tim se sastoji od pojedinaca iz oblasti
društvenih nauka i sa operativnim iskustvom koji su raspoređeni
s taktičkim i operativnim vojnim jedinicama, kako bi pomagali u
sticanju znanja o lokalnom stanovništvu u koherentnom
analitičkom okviru i gradili odnose sa lokalnim moćnicima u
cilju pružanja saveta i prilika, komandantima i osoblju na
terenu.
...
Svaki tim je regrutovan i obučen za određeni region, zatim
raspoređen i uključen u svoje jedinice kojima pruža podršku.
HTT se sastoje od redovnih vojnika i onih po ugovoru unutar
vojnog odseka, koje pružaju kombinaciju visokih vojnih
specijalista i akademika sa jakim akreditivima iz društvenih
nauka. Jedan HTT integriše se sa osobljem jedinice, sprovodi
neklasifikovano istraživanje na otvorenom i na terenu. Pruža
operativno relevantne informacije o humanosti na terenu, kao
podrška planiranju, pripremi, izvršenju i proceni operacija.
Osnovni uslov neregularnog ratovanja i operacija protiv
pobunjenika je da komandant i osoblje više ne mogu ograničiti
svoj fokus na tradicionalnu misiju, neprijatelja, teren i
vremenske uslove, prijateljske trupe i raspoloživu i vreme.
U okruženju neregularnog ratovanja „komandanatima i planerima
je potreban uvid u kulturu, percepciju, vrednosti, uverenja,
interese, i procese odlučivanja pojedinaca i grupa“. Treba ih
vrednovati u skladu sa njihovim „društvom, društvenom
strukturom, kulturom, jezikom, moći i autoritetom, i
interesima“. Dimenzija humanosti je sama suština okruženja
neregularnog ratovanja. Razumevanje lokalnih kulturnih,
političkih, socijalnih, ekonomskih i religijskih faktora je od
presudnog značaja za uspešnu borbu protiv pobunjenika i
stabilnost delovanja, i na kraju, za uspeh u ratu protiv
terorizma. U operacijama stabilnosti i neregularnom ratovanju,
humani aspekt okruženja postaje ključan za uspeh misije.
Informacije o društvenim grupama i njihovim interesima,
uverenjima, vođama i pokretačima individualnog i grupnog
ponašanja, potrebne su za vođenje efikasne borbe protiv
pobunjenika. Stručna znanja o sprovođenju istraživanja i
analiza koje pružaju validne i objektivne informacije o ovim
temama su veoma specijalizovana u društvenim naukama.
Istraživanja društvenih nauka o stanovništvu nacije zemlje
domaćina stvara bazu znanja koja se naziva Humanost na terenu,
ili „element operativnog okruženja koji obuhvata kulturne,

219
 sociološke, političke i ekonomske faktore lokalnog
stanovništva“.5

Tadašnji avganistanski narod postao je „element operativnog okruženja“

Vašingtonskog rata.

MASAKR DAST-E-LEILI

Filozofija artikulisana u Priručniku videla je masakre kao nezaobilaznu

komponentu rata SAD. Naravno, jedna od najznačajnijih posledica objavljivanja
dokumenata Vikiliksa bilo je detaljno evidentiranje masovnog ubijanja i drugih varvarstava
- radnji koje pružaju šokantnu, ali ne i iznenađujuću, prizmu za razumevanje rata. Jedna od
takvih akcija, dokumentovana do najsitnijeg detalja, bio je masakr, već u prvim nedeljama
nakon američke invazije Avganistana, između dve i tri hiljade talibanskih zatvorenika od
strane avganistanskih vojnika koje podržavaju SAD. Na mnogo načina, masakr u Dašt-e-
Leili je najavio kontinuirane ratne zločine nad zarobljenicima, mučenja i napade na civile
koji će okaraktisati „globalni rat protiv terorizma“ SAD najmanje u narednih dvanaest
godina.
Iako su depše jako redigovane, one opisuju kako se „stotine ili možda hiljade“
talibanskih boraca predalo nakon kratke borbe u Mazar-e-Sarifu (Mazar-e Sharif) i
Konduzu (Konduz) u novembru 2001. godine i bilo zatvoreno u transportne kontejnere da
bi bili prebačeni u pritvor SAD, zatvor Šebergan (She- berghan) na dva dana putovanja iz
Dašt-e-Leili, gde su se predali. Metalni transportni kontejneri bili su zapečaćeni i većina
zatvorenika se ugušila, pre nego što su stigli. Mnogi su bili upucani kroz zidove
zapečaćenih kontejnera.
Ubijanje tih zatvorenika predstavlja jasno kršenje Ženevske konvencije o zaštiti
boraca koji su se predali. Takvo bezobzirno nepoštovanje ljudskog života pokazano u
ubistvima trebalo je da dovede do neposrednih napora da se ustanovi odgovornost -
uključujući i stranu snaga SAD. Umesto toga, zločin je opisan hladno, sa značajnom
pažnjom na naporima (ostaje nejasno da li se odnosi na napore Avganistanaca, SAD ili
drugih snaga NATO) da se zadrži fokus na zločinima Talibana, kao da ovo, na neki način,
opravdava užase zločina koje su počinile avganistanske snage, koje su podržavale SAD.
Dokumentacija o masakru poziva se, bez detalja, na ,,Dostuma“ ili povremeno na
„Generala Dostuma“. Misli se na generala Ahmada Rašida Dostuma (Ahmad Rashid
Dostum), uzbekistanskog gospodara etničkog rata koji se borio u Avganistanu prvo sa
prosovjetskom avganistanskom vladom osamdesetih godina, protiv antisovjetskih
mudžahedina, a zatim, se pridružio mudžahedinskim borcima Severnog saveza koje su
podržavale SAD. Dok ih nisu potukli Talibani sredinom devedesetih, kada je Dostum
pobegao u udobni egzil. Vratio se u Avganistan sa snagama invazije 2001. godine i uz
podršku SAD povratio vođstvo kao načelnik štaba avganistanske vojske postavljene od
strane SAD, kao što je istovremeno i ponovo uspostavio svoju uzbekistansku privatnu
miliciju.
Dostum je odavno bio poznat po svojoj brutalnosti, navodnim masovnim
silovanjima mladih devojaka koje je počinila njegova milicija, brutalnom ubijanju
pojedinih vojnika i drugih koji su ga prevarili i još mnogo toga. Dostumova Junbiš milicija
je navodno bacala kasetne bombe na stambena područja Kabula januara 1997. godine, kada
se građanski rat privodio kraju. Prema drugoj depeši Vikiliksa iz februara 2008. godine

220
koju je ambasador SAD u Kabulu uputio CIA, DIA, Stejt departmentu, ali i šire, „Dostum
ostaje suštinski gospodara rata, trajni simbol ratom razorene prošlosti Avganistana, kome
su hrabrost i nasilje doneli status uglednog, ali potpuno pogrešnog nacionalnog heroja“
[08KABUL491_a].
Izveštaji Vikiliksa pojašnjavaju saznanja američkih zvaničnika - vojnih,
obavještajnih, CIA, političkih, diplomatskih, ali i šire - o masakru Dašt-e-Leili i drugim
primerima Dostumove krivice. Dokumenti navode podsetnik primaocima da oni treba da
„iskoristite svaku priliku i podsete posmatrače da su Talibani bili primami nasilnici u
zemlji i da bi svaka istraga navodnih avganistanskih vojnih zlodela morala biti
uravnotežena sa istragama talibanskih zločina“.
Masakr u Dašt-e-Leili bi možda ostao užasan trenutak u prošlosti, čak i sa detaljima
koji su dostupni preko Vikiliksa, da nije uloge pojedinih ključnih igrača u savremeno doba.
U predsedničkoj kampanji u Avganistanu u proleće 2014. godine, jedan od vodećih
kandidata bio je Ašraf Gani (Ashraf Ghani), zapadno orijentisani bivši zvaničnik Svetske
banke, koji je u prošlosti identifikovao Dostuma kao ubicu. Ali sa kampanjom na
nacionalnoj osnovi, koja je bila u središtu izbora u Avganistanu u vreme rata, Gani je
iznenada pozdravio generala Dostuma kao svog kandidata za potpredsednika, nadajući se
da će konsolidovati uzbekistanske glasove u Mazar-e-Šarifii i na drugim mestima u
severnom Avganistanu. Nakon Ganijeve tesne pobede, počinilac masakra Dašt-e-Leili
položio je zakletvu kao novi potpredsednik Avganistana - SAD i NATO su sa ponosom
dale podršku novoj demokratiji u Avganistanu.
Rat u Avganistanu se nastavio.

221
 14. ISTOČNA AZIJA

Tim Šorok (Tim Shorrock)

Kada je predsednik Barak Obama položio zakletvu u januaru 2009. godine, važne
političke tranzicije su bile u toku kod dva najbliža saveznika Amerike u Aziji - Južnoj
Koreji i Japanu. One su uključivale ideološke i političke smene u vezi sa ulogom vojnih
snaga SAD u tim zemljama koje su tinjale već godinama, i znatno uznemirile zvaničnike
odbrane i kreatore politike i u Demokratskoj i u Republikanskoj stranci. Počevši od
administracije Džordža V. Buša, Vašington je pokrenuo intenzivnu kampanju lobiranja
koja bi pregrupisala korejsku i japansku vladu prema prioritetima nacionalne bezbednosti
SAD u istočnoj Aziji. Prvi koji je osetio pritisak bio je južnokorejski predsednik Kim Dae
Jung (Kim Dae Jung), koji je doneo duboke promene u političku klimu u Aziji smanjenjem
tenzija sa Severnom Korejom, međutim, kampanja se ubrzo proširila na Japan, gde je nova
politička stranka odbacila veliki deo politike Liberalno demokratske partije (LDP), koja je
vladala Japanom tokom većeg dela posleratnog perioda u bliskoj saradnji sa Sjedinjenim
Državama.
S obzirom na Obaminu novu otvorenost prema svetu i njegov globalni ugled
najliberalnijeg predsednika SAD generacijama, posmatrači bi možda očekivali
progresivaniji pristup ovim izazovima, sa više razumevanja nego što je imao Buš. Ali,
diplomatske depeše SAD dobijene od Vikiliksa umesto toga pokazuju da su Sjedinjene
Države u toku Obaminih godina uložile napor da podriju demokratske levice u Seulu i
Tokiju, a da podrže konzervativne, proameričke stranke poput LDP-a. Ove depeše su
hronika o bliskom konsenzusu između Demokratske i Republikanske administracije oko
nacionalnih pitanja bezbednosti i ilustruju koliko se malo politika SAD prema Aziji
promenila od početka Hladnog rata kasnih četrdesetih godina.
U decembru 2007. godine, konzervativni bivši izvršni diektor kompanije Hjundai
po imenu Li Mjung Bak (Lee Myung Bak) izabran je za predsednika Južne Koreje sa
mandatom od šest godina. Njegov izbor označava dramatičan zaokret u desno, nakon
dvanaest godina progresivne vladavine Kim Dae Junga, dugogodišnjeg disidentskog lidera
koji je bio predsednik od 1998-2003. godine i Ro Mu Hjuna (Roh Moo-hyun), aktiviste za
ljudska prava osamdesetih godina dvadesetog veka, koji ga je nasledio, obavljajući tu
dužnost od 2003-2008. godine i koji je tragično izvršio samoubistvo 2009. godine.
Kim i Ro su prekinuli decenije neprijateljstva sa Severnom Korejom uvođenjem
njihove „Sunčane politike“, koja je obuhvatala detant i dijalog sa Severnom Korejom, što
je dovelo do prvih uspešnih sastanaka Sever-Jug na vrhu u istoriji (2000. i 2007. godine).
Dvojica predsednika su dodatno produbila proces nacionalnog pomirenja otvaranjem
istrage ratnih zločina počinjenih tokom Korejskog rata - pitanje koje nije bilo dostupno
tokom dugih godina diktature u Južnoj Koreji. Komisija za istinu i pomirenje, osnovana u
vreme Roove administracije (i po uzoru na organizaciju u Južnoj Africi koja je ispitivala
zločine tokom aparthejda) otkrila je 1.222 slučaja masovnog ubijanja, uključujući i dve
stotine petnaest epizoda u kojima su ratni avioni i kopnene snage SAD ubili nenaoružane
civile.
Promene koje su Kim i Ro doneli napravile su dubok raskol u odnosima između
SAD i Koreje. One su došle u vreme kada su Sjedinjene Države počele da proširuju svoje
vojno prisustvo u istočnoj Aziji, prvi put od rata u Vijetnamu i pod Džordžom V. Bušom,
zauzele čvršći stav u spoljnoj politici. Kada je predsednik Kim posetio Buša u Beloj kući u
222
proleće 2001. godine, njegov domaćin je javno odbacio Sunčanu politiku, izjavljujući da se
Kim Džong Ilu (Kim Jong II), severnokorejskom diktatoru, koji je umro 2011. godine,
nikada nije moglo verovati.
Ova i druge aktivnosti Bušovih tvrdolinijaša - koje su uključivale i identifikaciju
Severa kao dela „osovine zla“ - uništile su svaku šansu za pomirenje između Juga i Severa.
Oni su, takođe, duboko ponizili južnokorejskog lidera, koji se tokom svog manadata
posvetio promeni dinamike na Korejskom poluostrvu. Kasnije, Roovu komisiju za ratne
zločine, Pentagon je potpuno ignorisao, odbijajući da komentariše mnoge izveštaje
Komisije. Onda, kada su zločini SAD konačno priznati u odnosu na masakr civila u Nogori
1950. godine, koji je AP obelodanio, zvaničnici odbrane SAD su ih okrivili za
,,zbunjenost“ i ,,strah“ i nisu preduzeli nikakvu akciju da to dalje istraže.
Na veliko olakšanje Vašingtona, odstupanje Južne Koreje od politike SAD završilo
se kada je Li došao na vlast, februara 2008. Novi predsednik je odmah počeo da demontira
Sunčanu politiku prema Severu, zajedno sa aparatom koji ju je vodio. Kao i Buš, on je
takođe zauzeo tvrdokorni pristup prema Pjongjangu i odnosi su se brzo pogoršali. U maju
2009. godine, samo četiri meseca od početka Obaminog predsednikovanja, Kim Džong II
testirao je drugu nuklearnu bombu, što je nateralo Obaminu administraciju da pritisne UN
da proširi ekonomske sankcije. Pjongjang je odgovorio izbacivanjem nuklearnih monitora
UN i obećao da će sprovesti još testova. Do proleća, odnosi između SAD i Severne Koreje
potpuno su zahladili. „Politika koju je vodila Obamina administracije... od kako se
pojavila, jasno je pokazala da [neprijateljska SAD] politika prema DNRK ostaje
nepromenjena“, objavilo je Ministarstvo inostranih poslova Severne Koreje, čije je
saopštenje preneo Njujork tajms; situacija je ostala gotovo nepromenjena do danas. Tokom
svog mandata, predsednik Obama je razvio blisko prijateljstvo s Lijem, a u jednom
trenutku ga je čak nazvao jednim od svojih „najboljih drugara“ i svojim „omiljenim
predsednikom.“1
U međuvremenu, dok se Južna Koreja pomerila sa leva na desno, Japan je prolazio
fazu prelaska u levo, pomak koji je bez presedana u negovoj spoljnoj politici. U avgustu
2009. godine, baš kada su se azijski tenzije oko Severne Koreje zahuktavale, japanski
birači su zbacili vladajuću LDP tek drugi put od pedesetih godina, dajući ubedljivu pobedu
novoformiranoj Demokratskoj stranci Japana (DPJ) - koaliciji bivših socijalista i političara
LDP-a koje je u to vreme vodio Jukio Hatojama (Yukio Hatoyama). On je vodio kampanju
na platformi redefinisanja odnosa Japana sa Vašingtonom tokom Hladnog rata,
pregovorima o povlačenju američkih marinaca iz Okinave, kao što je masovno tražio
japanski narod i zauzimanjem nezavisnijeg stava prema Aziji i ostatku sveta. Još gora iz
perspektive Pentagona bila je činjenica da je DPJ (veoma slično kao i korejska vladajuća
stranke pod Room) takođe obećala da će istražiti i obelodaniti tajne i kontroverzne
sporazume između vlade SAD i LDP-a za vreme Hladnog rata, posebno one koji su
omogućili brodovima sa nuklearnim naoružanjem neometan pristup japanskim lukama,
koji su kršili mirovni sporazum zemlje i antinuklearne principe. DPJ je takođe javno
najavila planove da prekine ulogu Japana u dopunjavanju američkih brodova na putu ka
ratnim zonama u Iraku i Avganistanu.
Moglo se predvideti, kao i u Koreji za vreme Kim Roa, ovaj preokret u politici u
velikoj meri je uznemirio Pentagon i dolazeću Obaminu administraciju. Godinama su
američki vojni planeri gurali Japan da postane „normalan narod“ i prošire svoje vojne
snage kako bi podržali snage SAD u regionu. Krajem Bušove administracije, oni su skoro
došli do tog cilja. U julu 2007. godine, novinar Njujork tajmsa, koji je pisao sa Guama,
223
opisao je besprimemu ulogu Japana u američkoj vežbi bombardovanja uživo u zapadnom
Pacifiku:

Vežba bi bila beznačajna za skoro sve druge vojske, ali je

bila veoma značajna za Japan, zemlju koju još uvek Ustav
ograničava da se odrekne rata i omogućava mu samo snage za
odbranu... za nešto više od pola decenije, japanska vojska je
izvršila promene koje su smatrane nezamislivim samo nekoliko
godina unazad. U Indijskom okeanu, japanski razarači i brodovi
za dopunu goriva su pomagali američkoj i drugim vojskama da se
bore u Avganistanu. U Iraku, japanski avioni su prevozili teret
i američke vojnike iz Kuvajta za Bagdad.2

Tajms je naglasio važnost LDP-a za ovakav razvoj, posebno spominjući tadašnjeg

(i sadašnjeg) premijera Šinzo Abea (Shinzo Abe):

Abe je koristio parlamentarnu većinu koju je nasledio od svog

veoma popularnog prethodnika, Junićiro Koizumija (Junichiro
Koizumi), da otvori put zakonu koji bi mogao dovesti do
revizije pacifističkog Ustava. Japanska vojska od 241.000
članova, iako manja od vojski njegovih suseda, smatra se
najsofisticiranijom u Aziji... Japan je takođe nedavno koristio
budžete koji nisu namenjeni vojsci, za lansiranje špijunskih
satelita i jačanje obalne straže. Političari kao što je
gospodin Abe opravdavali su transformaciju vojske hvatajući se
za pretnje iz Severne Koreje; uspon Kine, čiji godišnji vojni
budžet raste dvocifrenim brojem; i napadima od 11. septembra -
čak i raspirivanjem tih pretnji, kažu kritičari. U isto vreme,
gospodin Abe je pokušao da rehabilituje ugled japanskih
imperijalnih snaga, izbeljivanjem njihovih zločina, uključujući
i ratno seksualno ropstvo.
Japanski kritičari kažu da su promene koje su u toku - čije
detalje je vlada pokušala da sakrije od javnosti, posebno
misije u Iraku - već prekršile Ustav i druga ograničenja
odbrane. „Realnost je već krenula napred, tako da će oni sada
govoriti o potrebi da se uhvati korak sa promenama i revidira
Ustav“, rekao je Jukio Hatojama, generalni sekretar glavne
opozicione Demokratske stranke.

Održavanje postojećeg stanja (status quo), bila je ozbiljna briga za Obamin tim za
nacionalnu bezbednost, od kojih su mnogi došli u Belu kuću i Pentagon direktno iz Centra
za novu američku bezbednost (CNAS) - organizacije trusta mozgova koju su osnovali
2008. godine veterani Klintonove uprave, tražeći da se Demokratska stranka ponovo
uspostavi kao glavna snaga u spoljnoj politici SAD. Njene stavove o Aziji je rano sumirao
Kurt Kembel, bivši Klintonov zvaničnik odbrane u Aziji, koji je suosnivač CNAS-a i sada
je Obamin pomoćnik državnog sekretara za istočnu Aziju i Pacifik. U studiji o politici
SAD u Aziji, objavljenoj 2008. godine, napisao je sumorno (i u velikoj meri orjentisano ka
SAD) viđenje kontinenta: „Azija nije pozorište u miru“, počeo je, na onovu procene u
Vikend Australijanu (Weekend Australian) objavljenom devetog septembra 2009. godine:

224
 To je kotao pun verskih i etničkih tenzija; izvor terorizma i
ekstremizma; ubrzani pokretač nezasitog globalnog apetita za
energijom; mesto gde će većina ljudi trpeti negativne efekte
globalnih klimatskih promena; primarni izvor nuklearne
proliferacije i najverovatnija scena na zemlji za veliki
konvencionalni sukob, pa čak i nuklearni sukob.

Kao dodatno objašnjenje, urednik Australijana je dodao: „Ovo nije samo retorika.
Prvi put ima više ratnih brodova u Pacifičkoj floti SAD nego u njenoj Atlantskoj floti. I
retko se priznaje istina da je Japan najvažniji saveznik Vašingtona bilo gde u svetu.“
Obamina administracija je želela da tako i ostane. Diplomatske depeše Vikiliksa koje su
istražene u ovom poglavlju naglašavaju duboki kontinuitet u politici između navodno
progresivnih Obaminih demokrata i krajnje reakcionarnih neokonzervativaca Bušove
administracije. Konkretno, oni pokazuju da militarizam i imperijalni ciljevi u Aziji
dosledno zamenjuju sve druge faktore, kada je reč o tome kako američki zvaničnici gledaju
na svoje azijske saveznike.
To je bilo ironično: na kraju krajeva, Obamina administracija je došla na vlast na
antiratnoj platformi, obećavajući da će zemlju uvesti u razdoblje mira i pomirenja sa
ostatkom sveta nakon katastrofe za vreme Bušovih godina. Ovaj novi stav naveo je
Norvešku da nagradi predsednika Obamu Nobelovom nagradom za mir. Međutim, depeše
Vikiliksa odlučno pokazuju da je Obama, od samog početka, učinio sve što je mogao da
podrži promilitarističko pravo i u Južnoj Koreji i u Japanu. Iskoristio je impresivnu
ekonomsku i političku moć Sjedinjenih Država kako bi obezbedio da nijedna zemlja ne
odstupi od svoje uloge podređenog saveznika. Ono što je najvažnije, nova administracija je
želela da eliminiše sve prepreke dugo negovanim ciljevima Pentagona da Japan pojača
svoju vojnu ulogu i uspostavi bliže strateške odnose sa Južnom Korejom, a zatim uspostavi
trostruki savez sa Sjedinjenim Državama usmerenim protiv Kine.
Ulozi Sjedinjenih Država su objašnjeni u poverljivoj depeši od 21. februara 2006.
godine, državnoj sekretarki Kondolizi Rajs od ambasadora SAD u Seulu u to vreme,
Tomasa Dž. Šejfera (J.Thomas Schaffer). Ova depeša predviđa veći deo rasprave koja se
odvijala 2014. godine zbog odbijanja Japana da prizna svoje zločine tokom Drugog
svetskog rata i zbog toga što je LDP dosledno obilazio grobnicu Jasukunji (Yasukuni
Shrine), gde su mnogi ratni zločinci bili sahranjeni. Glavni ambasadorov argument
Rajsovoj bio je da nedavni izveštaji o nesuglasicama govore da se Japan i Južna Koreja
ipak dobro slažu:

Uprkos naslovima u proteklih godinu dana koji ukazuju na

dramatično pogoršavanje bilateralnih veza, odnosi između Japana
i Republike Koreje ostaju čvrsto ukorenjeni u zajedničku osnovu
i uspešno opstaju na najvišem nivou društva, po mišljenju
vodećih korejskih stručnjaka koji borave u Japanu. Vodeći
stručnjak u zemlji za japansko-korejska pitanja, japanski
poslanik korejskog porekla i upućene japanske i južnokorejske
diplomate stacionirane u Japanu, svi se slažu da, iako su
politički odnosi na najvišem nivou između Tokija i Seula
postali zagorčani zbog upornih istorijskih pitanja, ekonomske i
kulturne interakcije između dve zemalje su snažne i u porastu.
Karakteristika koja privlači najviše pažnje u odnosima između
Japana i Južne Koreje je trenutni spor između premijera
Koizumija i predsednika Roa oko istorijskih pitanja, ali sada

225
 kada je Južna Koreja postala potpuno demokratizovana zemlja sa
visoko razvijenom privredom, ,,ne postoji temeljno neslaganje
režima“ između dve zemlje... [06 TOKYO 925]

Jedina loša stvar, prema ambasadoru, bila je levičarska vlada Južne Koreje:
Diplomate iz obe zemlje primetile su da je dramatičan zaokret
ka levoj strani u južnokorejskoj politici, koji se podudara sa
određenim zaokretom u desno u Japanu, pogoršao ideološki jaz
između Tokija i Seula... [japanski komentator] je napomenuo da
je zaokret ka levoj strani u južnokorejskoj politici tako
naglašen da je čak i članovima Demokratske stranke Japana bilo
teško da uspostave vezu sa članovima korejske vladajuće stranke
Uri. Na pitanje da li je verovatno da će se pristup levičarske
politike vlade RK promeniti kada novi predsednik preuzme
dužnost krajem Roovog mandata, [on] je odgovorio da će se
sigurno okrenuti nazad prema centru ,,jer oni ne mogu ići dalje
levo od ovog“.

Takođe je bio problematičan mogući uspon na viast japanskih političara kao što su
Šinzo Abe (Shinzo Abe), tadašnji glavni sekretar kabineta LDP-a - koji je čak odbacio
presudu Tribunala za ratne zločine u Tokiju i osudio mnoge japanske ratne vođe:

Na ručku sa ambasadorom u septembru, ambasador RK Ra Jong-il

je rekao kako je primetio „uznemirujuće nedavne pojave“
[doslovno] u japanskim političkim krugovima, uključujući i sve
češće članke u mejnstrim medijima koji dovode u pitanje
rezultate „Tribunala u Tokiju. “ Iz korejske perspektive,
Koizumijeve posete Jasukuniju ukazuju da japanski lideri idu u
pravcu osporavanja valjanosti presuda izrečenih od strane suda
za ratne zločine. Okonogi [japanski komentator] se ne slaže,
navodeći da Koizumi ostaje ,,u posleratnom konsenzusu“, ali je
priznao da su njegove posete Jasukuniju unele zabunu u tu
poruku.
Ono što više uznemirava RK je, prema Okonogiju, činjenica da
glavni sekretar kabineta Šinzo Abe nije do sada jasno izrazio
svoj stav po tom pitanju, rekavši da je tumačenje istorije
posao za istoričare. Abe, Okonogi je dodao, može biti „izvan
posleratnog konsenzusa.“ Prema prvom sekretaru ambasade RK,
Čangu, još veća zabrinutost u vladi RK, odnosila se na ministra
spoljnih poslova, Taro Aso,koji je mogao postati premijer (PM).
Porodica Aso poznata je po tome što je koristila prisilni rad u
rudnicima Koreje za vreme rata, objasnio je Čung.

Godinu dana kasnije, u tajnoj NOFORN depeši [07 SEOUL 1670 a], politički
zvaničnik u ambasadi SAD uverio je Vašington da, ako Li Mjung Bak (Lee Myung Bak)
bude izabran te godine, vratiće se normalizacija u odnose između SAD i Južne Koreje.
Prema Liovom savetniku, Kim Vusangu (Kim Woosang), direktoru Instituta za istočne i
zapadne studije Univerziteta Jonsei:

226
 Li vidi da je jači saveznički odnos sa SAD od vitalnog značaja
za bezbednost RK u regionu. On nas je uverio da bi se Lijeva
administracija bavila odnosima između SAD i RK mnogo bolje nego
predsednik Ro ili bivši predsednik Kim Dae Jung, a RK ,,bi bila
potpuno drugačija zemlja“. Međutim, zbog javnosti, Li bi se
verovatno pozvao na potrebu za „pragmatičnim odnosima" sa SAD,
pre nego što bi te odnose nazvao „savezom“. To bi mu omogućilo
da učvrsti odnose nakon izbora, bez otuđivanja onih koji su
bili uznemireni zbog prevelikog američkog uticaja...
Li će promeniti ton angažovane politike da bi naglasio
reciprocitet koji je „Sunčana politika“ predsednika Kim Dae
Junga prvobitno predviđala. Lijev pogled na angažovanost bi
značio veći prodor zapadnih vrednosti u DNRK, koje bi, Kim je
priznao, DNRK možda teško prihvatio. Verzija angažovane
politike predsednika Ro Mu Hjuna bila je „jednostavno
popuštanje“, rugao se Kim. [Kurziv dodat.]

Sa obećanjima kao što su ova, predsednik Li je obezbedio dokaz o svojoj savesnosti

i poštenju kod Bušove administracije. Ali prihvatanje njegove politike „protiv popuštanja“
od strane SAD, produbiće se onda kada Obama i njegov tim preuzmu spoljnu politiku. Sa
proameričkom desničarskom vlašću u Seulu, oni bi pokušali da zadrže isti status u Tokiju,
ohrabrujući LDP koji je i dalje na vlasti, da ostane na istom kursu. Njihova prva prilika bila
je u februaru 2009. godine, kada je državna sekretarka Hilari Klinton došla u Tokio.
Glavna svrha njenog puta, kao što je ukratko prikazano u Tajmsu osamnaestog februara,
bila je da se japanskoj vladi ponudi ,,uveravanje“, „nazivajući njihov savez sa Sjedinjenim
Državama 'kamenom temeljcem' američke spoljne politike“.
Međutim, najvažniji zadatak je bio podstaći Japan da ostane na svom
militarizovanom putu. Ovo je objašnjeno u tajnoj depeši koja je upućena ambasadi SAD u
Tokiju [09 TOKIO 317]. Ona sažima trenutno stanje vojnih veza SAD i Japana i izražava
snažnu nadu da će desničarska LDP uspeti da stvori „novi konsenzus“ u zemlji u korist
bližeg strateškog odnosa.

Naše bilateralne bezbednosne veze ostaju snažne i u ovoj

oblasti imamo dobre vesti: naše dve zemlje nedavno su postigle
međunarodni sporazum o preusmeravanju američkih snaga, koji
ćete vi i ministar spoljnih poslova Nakasone potpisati. Ovaj
sporazum, zakazan za glasanje u parlamentu (Diet), po rasporedu
u martu, obavezaće Japan da okonča preseljenje vazduhoplovne
baze mornaričkog korpusa Futenma u Okinavi i osigura sredstava
za objekte USMC-a na Guamu. Japanski zvaničnici veruju da će
sporazum i dodela preko 900 miliona USD za preusmeravanje
sredstava za narednu fiskalnu godinu, osnažiti posvećenost
Japana Sporazumu o transformaciji savezništva od prvog maja
2006. godine, čak i ako ovde dođe do promena u vladi.
Osim toga, sada kada Japan ima nosač aviona sa prednjim
nuklearnim pogonom, naša saradnja oko raketne odbrane brzo
napreduje i mi povećavamo koordinaciju bilateralnog planiranja
i razmenu obaveštajnih podataka. Iako pacifizam ostaje duboko
usađen u Japanu, postoji novi konsenzus u javnosti i kod
kreatora mišljenja - delom zbog pretnje DNRK i sposobnosti
projekcije rastuće moći Kine - da su savez između SAD i Japana
i baze SAD u Japanu od vitalnog značaja za nacionalnu
bezbednost Japana. Na primer, glavna opoziciona stranka DPJ,

227
 iako vidi problem u nekim detaljima našeg osnovnog aranžmana,
zadržava kao osnovnu platformu politike centralno mesto Saveza
za bezbednosnu politiku Japana. Preporučujemo da obavestite
svog sagovornika kako nameravamo da održimo rani sastanak dva
na dva (ministri spoljnih poslova i obrane) s obzirom na značaj
Saveza. [Kurziv dodat.]

U aprilu 2009. godine, ambasada u Tokiju poslala je još jednu tajnu depešu
ohrabrujući Obaminu administraciju da produbi trilateralne vojne veze između SAD,
Japana i Južne Koreje, naglašavajući potrebu da zvaničnici SAD preuzmu inicijativu [09
TOKIO 837]:

Trilateralni dijalog o bezbednosti i odbrani sa [Japanom] i RK

će zahtevati neposredni nadzor SAD i proaktivno angažovanje sa
obe vlade. Vlada SAD treba da iskoristi priliku, koju joj pruža
trenutna pozitivna atmosferu između Tokija i Seula, da pomogne
da dva saveznika ojačaju međusobno poverenje, kako u
trilateralnim tako i u bilateralnim postavkama. Bliska
koordinacija koju su pokazale japanska i vlada RK u događajima
koji su doveli do i sledili nakon lansiranja balističkih raketa
Taepodong-II od strane DNRK, je pokazatelj da je neke od
barijera između dva suseda moguće srušiti. Trilateralni dijalog
u svim svojim različitim oblicima - posebno trilateralni
razgovori o strategiji J-5 - mogu biti od pomoći u tom procesu.

Ova depeša takođe sadrži zapanjujuće priznanje. Napominje da je južnokorejsko

„učestvovanje u Trilateralnim razgovorima o odbrani (DTT), održanih u Vašingtonu
novembra 2008. godine bilo u potpunosti zbog jakog pritiska vlade SAD“. Pisac dodaje da,
prema višem pomoćniku predsednika Lija, ne postoji „gotovo nikakva javna podrška za
rad sa Japanom na pitanjima odbrane u Južnoj Koreji“. Ipak, i pored očiglednih znakova
javnog negodovanja, produbljivanje ovih veza je apsolutni prioritet SAD.
Nekoliko dana kasnije, Timoti Kiting, komandant Pacifičke komande SAD, posetio
je Japan da bi se sastao sa ministrom odbrane Jasukazu Hamadom iz LDP-a, naglašavajući
koliko je duboko otišla vojna saradnja između SAD i Japana. Pozivajući se na testiranje
raketa DNRK-a navedeno u prethodnoj depeši, Džejms P. Zamvalt (James P. Zumwalt),
otpravnik poslova u ambasadi u Tokiju, objasnio je u tajnoj depeši kancelariji sekretara
odbrane, da saradnja uključuje razmenu obaveštajnih informacija u realnom vremenu:

Kiting je istakao da nivo bilateralne saradnje i razmene

informacija, kao odgovor na lansiranje, nikada nije bio viši.
Mogućnost da se informacije razmenjuju u realnom vremenu preko
razarača Aegis i odgovarajućih komandnih centara je od ključne
važnosti za bezbednosne snage obe zemlje da efikasno odgovore
na pretnje... Lansiranje je dozvolilo japanskoj strani da
stekne dragoceno iskustvo u koordinaciji sa Sjedinjenim
Državama, sa mnogo izvučenih pouka. [09 TOKYO 940]

Na sastancima u Japanu, Kiting je takođe pohvalio napredak napravljen u

trilateralnim vezama sa Južnom Korejom i istakao da je „razgovarao o ostvarenju
proširenih trilateralnih vežbi traganja i spašavanja, vežbi humanitarne i pomoći od
nepogoda manjeg obima i drugim oblastima saradnje za snage triju zemalja“.

228
 Do tada, nesnosni birači u Japanu su postajali neposlušni i počelo je da izgleda kao
da LDP može biti zbačen sa vlasti. Odjednom, diplomatija SAD u Aziji počela je da se
fokusira na ,,ublažavanje“ stavova prema usponu DPJ-a, za koji su zvaničnici ambasade
SAD ispravno smatrali da se sprema da preuzme vlast. Američka arogancija prema toj
stranci - i milionima japanskih građana koji glasaju za promenu koju predstavlja -
prikazana je u depeši iz maja 2009. godine, od ambasade SAD zameniku državnog
sekretara Džejmsu Stajnbergu, bivšem analitičaru u korporaciji RAND. Ona sadrži
intrigantan odeljak pod naslovom ,,DPJ: prijatelj ili neprijatelj“. Jasno je da je odgovor ovo
drugo:

Zbog značajnih ideoloških razlika unutar stranke teško je

predvideti uticaj na bilateralne odnose pod vladom DPJ-a. Vaš
sastanak sa predsednikom DPJ-a Hatojamom će nastaviti proces
koji je započet sa sekretarom, na jačanju veze sa strankom i
pomoći kako bi stavovi bili umereniji. Uprkos svom kritičkom
stavu o nizu pitanja vezanih za savez, DPJ će težiti pozitivnim
odnosima sa Vašingtonom i verovatno će se kloniti crvenih
linija koje smo postavili oko ključnih pitanja. U tom
kontekstu, biće korisno da ponovim poruku sekretarke Klinton
bivšem predsedniku DPJ-a Obami o našem opredeljenju da
sprovedemo prestrojavanja snaga SAD. [09 TOKYO 1162] Kurziv
dodat.]

Duboka naklonost Obamine administracije prema desničarskoj LDP i njegovoj

promilitarističkoj politici - i njena istovremena odbojnost prema DPJ - bila je naglašena
nekoliko nedelja kasnije, kada je Mišel Flumoj (Michelle Floumey), podsekretar odbrane (i
jedna od osnivača CNAS), posetila Tokio u junu 2009. godine. Tajne beleške koje je
pripremio Zamvolt za Flumojevu pokazuju koliko je ,,progresivna“ Obamina
administracija želela da japanski birači zadrže LDP:
Nadovezujući se na nasleđe premijera Koizumija i premijera
Abea, premijer Aso je ostvario napredak u borbi za veću
međunarodnu ulogu Japana. Tokio igra vodeću ulogu u podržavanju
stabilnosti u Pakistanu i Avganistanu, nedavno kao domaćin
Pakistanske donatorske konferencije u aprilu... U junu, Japan
je rasporedio dva patrolna aviona P-3C u Džibutiju da bi bili
pridruženi uz dva razarača JMSDF koji su već u regionu radi
sprovođenja antipiratske operacije. Osoblje vazduhoplovnih
snaga samoodbrane i kopnenih snaga samoodbrane su takođe
podržavali borbenu misiju protiv piraterije u Japanu, kao i
osoblje Japanske obalske straže. Dodatna politička podrška za
borbu protiv piraterije je na horizontu pošto je parlament
(Diet) na putu da donese zakone koji će proširiti sposobnost
SDF-a za rad sa koalicionim snagama i pružiti sigurnost pri
isporuci brodova trećim zemljama.
Na frontu bilateralne bezbednosti, Asova administracija se
agresivno pokrenula da implementira Plan transformacije saveza
2006. godine, sa budžetom za ovu godinu od više od milijardu
dolara za ponovno osposobljavanje baze SAD i osiguravanje da
parlament (Diet) ratifikuje Međunarodni sporazum u Guamu, koji
je potpisala sekretarka Klinton u februaru. Japan je takođe
sastavljao svoje Smernice za program nacionalne odbrane (NDPG)
pošto smo se mi uključili u nastojanju da izvršimo

229
 četvorogodišnji pregled programa. Bilateralne konsultacije oko
ovih nastojanja trebalo je da pomognu Japanu da usmeri svoje
ograničene resurse odbrane na mogućnosti koje će poboljšati
efikasnost saveza. Bliska i efikasna koordinacija vođenja do
lansiranja Taepodong u Severnoj Koreji u aprilu, potvrđuje
trend povećane interoperabilnosti (međusobne saradnje).
Ipak, još uvek postoje politički i poslovni interesi koji vrše
pritisak na vladu da investira u skupe i izlišne satelite i
ofanzivno oružje.
Poraz LDP-a na predstojećim parlamentarnim izborima će uvesti
element nesigurnosti u odnose našeg saveza sa Japanom.
Opoziciona Demokratska stranka Japana (DPJ) je izrazila snažnu
podršku savezu, samu po sebi, ali mnogi vodeći političari DPJ-a
protive se finansiranju prelaska na Guam, planu o premeštanju
baze Futenma (FRF) i ulozi Japana u dopunjivanju goriva u
Indijskom okeanu i antipiratskim operacijama. Nejasno je u ovom
trenutku koliko su njihove političke izjave deo retorike
kampanje i koliko su ozbiljne najave smene politike pod vladom
DPJ. [09 TOKYO 1373]

I još jednom, Pentagonovo naređenje delegaciji SAD, koja je u poseti, da se DPJ

dovede natrag u red:

Zbog značajnih ideoloških razlika unutar stranke teško je

predvideti uticaj na bilateralne odnose pod vladom DPJ-a.
Stranački „veliki šator“ uključuje socijaliste starog kova na
jednoj strani i pragmatične intelektualce odbrane, kojima bi
bilo prijatno u LDP- u, s druge strane. Vaš sastanak sa
liderima DPJ-a biće prilika da izvučete njihove stavove i da ih
ponovo ubedite u važnost sprovođenja transformacije i ponovnog
uspostavljanja programa.

Upravo programa LDP-a. Ovde imamo Obaminog zvaničnika koji u osnovi kaže
najvažnijoj japanskoj opozicionoj partiji - i milionima Japanaca za koje se očekuje da će
glasati za nju na narednim izborima - da napuste svoje principe i drže se proameričkog
programa vladajuće stranke.
Ali ova strategija im se obila o glavu. Krajem avgusta, japanski birači su izbacili
LDP i na zaprepašćenje Obamine administracije, ušli u novo doba realno progresivne
vladavine u Japanu. Evo kako je Tajms izveštavao o izborima i njegovim posledicama:

Birači Japana su u nedelju izbacili Liberalno demokratsku

partiju tek po drugi put u posleratnoj istoriji, predajući
glatku pobedu partiji čija se kampanja zasnivala na obećanju da
će poništiti generacijama dug ekonomski pad i da će
redefinisati odnos Tokija sa Vašingtonom. Mnogi Japanci su
videli glasanje kao završni udarac posleratnom poretku ostrvske
nacije, koji se polako osipao sa propadanjem privrede u ranim
devedesetim godinama. U moćnom donjem domu, opozicione
demokrate su praktično zamenile mesta sa vladajućom Liberalno
demokratskom partijom, osvojivši 308 od 480 mesta, što je
povećanje od sto sedamdeset pet posto koje im je dalo kontrolu
nad komorom, prema nacionalnoj televiziji NHK. Sadašnji članovi
su uzeli samo sto devetnaest mesta, oko trećinu od ukupnog

230
 broja koji su ranije imali. Preostala mesta osvojile su manje
stranke.
„Ovo su bili revolucionarni izbori“, rekao je novinarima Jukio
Hatojama, lider stranke i predpostavljeni novi premijer. „Ljudi
su pokazali hrabrost da preuzmu politiku u svoje ruke.“ G.
Hatojama, od koga se očekuje da će sastaviti vladu za dve do
tri nedelje, govorio je o kraju globalizacije kojom dominiraju
Amerikanci i potrebi da se Japan preorijentiše prema Aziji.
Manifest kampanje njegove stranke poziva na „ravnopravno
partnerstvo“ sa Sjedinjenim Državama i „preispitivanje“
ovdašnje prisutnosti od pedeset hiljada vojnika američke
vojske... Jedna promena na horizontu može biti novo
pregovaranje o sporazumu sa Vašingtonom o premeštanju
vazduhoplovne baze mornaričkog korpusa Sjedinjenih Države
Futenma, na ostrvu Okinavi. Mnogi stanovnici ostrva žele da se
baza iseli u potpunosti. Demokrate, koje su se protivile ratu
koji su Amerikanci vodili u Iraku, takođe su rekle da bi mogle
obustaviti da japanska mornarica dopunjuje gorivom američke i
savezničke ratne brodove u Indijskom okeanu.3

Odgovor Obamine administracije je bio da hitno pošalje Kurta Kembela u Tokio da

popravi štetu i prenese utiske Hatojami da će se suprotstaviti njegovim pokušajima da
,,preorijentše“ spoljnu politiku Japana na svakom frontu. To je odražavalo duboki
konsenzus unutar establišmenta nacionalne bezbednosti SAD: Kembel je, zajedno s
Flumojevom, bio suosnivač CNAS i japanski zvaničnici sa kojima je razgovarao su morali
biti svesni da njihove poruke o ublažavanju politike DPJ-a ne dolaze samo od Obamine
administracije nego i od šireg spektra američke političke moći.
Još jedna Zamvaltova depeša izložila je rizike za Sjedinjene Države i opisala
Kembelov odgovor istaknutom članu DPJ-a:

Prema predsedniku odbora za parlamentarne poslove DPJ-a,

Kenđiju Jamaoki, primarni cilj nove vlade DPJ-a će biti jačanje
saveza SAD uprkos taktičkim razlikama u odnosu na prethodne
vlade. Japan neće produžiti misiju dopunjavanja goriva u
Indijskom okeanu, ali je otvoren i za druge ideje o tome kako
bi mogao doprineti nastojanjima SAD u Avganistanu i Pakistanu.
Nastojanje da se preseli baza u Okinavi, trebalo bi nastaviti
dijalogom sa SAD o tome kako Japan treba da se uklopi u ukupnu
stratešku viziju SAD. Protivljenje bazama iz lokalnih zajednica
je stvarno, i vlada Japana (GOJ) mora da obrazloži kako baze
SAD igraju važnu ulogu u odbrani Japana. Međutim, ako se samo
brani status kvo, to će oslabiti, a ne ojačati savez. Mora
postojati transparentnost u vezi sa prošlim „tajnim sporazumom“
o uvođenju nuklearnog oružja, ali to neće uticati na postojeću
praksu u pogledu upoznavanja sa deklaracijom o nuklearnom
oružju SAD ili vrstom pogonskih sistema dozvoljenih u japanskim
lukama. [09 TOKYO 2196]

Na sastanku sa Jamaokom, Kembel je objasno da su ovi izbori bili neprijatni.

Sjedinjene Države će, rekao je, ,,slušati“, ali žele da dolazeća stranka poboljša svoje
stavove i ne „zaglavi se“ na ovim principijelnim pitanjima:

231
 Tokom večere sa predsednikom odbora za parlamentarne poslove
DPJ-a, Kenđi Jamaokom (Kenji Yamaoka), pomoćnik sekretara Kurt
Kembel izložio je strategiju vlade SAD za angažovanje nove
vlade koju predvodi DPJ i pitao za savet o tome kako je
najbolje postupiti. On je naglasio da će vlada SAD biti u
režimu slušanja, da je spremna da bude fleksibilna u brojnim
oblastima, ali u ograničenom broju oblasti ima manje
fleksibilnosti, što od nas zahteva da nastavimo s oprezom. Kroz
niz angažmana na visokom nivou, koji će kulminirati posetom
predsednika u novembru, naš sveobuhvatni cilj će biti da
pokažemo kako savez napreduje, fokusiran na zajedničke interese
i saradnju, a ne zaglavljen u raspravama. U javnosti ćemo
podržati navedeni cilj DPJ-a, ravnopravno partnerstvo sa SAD i
ohrabriti snažnu nezavisnu japansku spoljnu politiku,
uključujući bolje odnose sa RK i Kinom. Mi ćemo se takođe
fokusirati na pripreme za pedesetu godišnjicu saveza
bezbednosti.
P/S Kembel označio je, kao oblasti od interesa, najavljenu
nameru MSP-a da nastavi sa istorijskim pitanjima vezanim za
takozvani tajni dogovor o uvođenju nuklearnog oružja u Japanu,
implementaciju sporazuma o premeštanju baze u Okinavi/Guamu,
revizije sporazuma SOFA, podršku naroda domaćina i odluku
Japana da suspenduje misije SDF dopunjavanja goriva u Indijskom
okeanu.

Tokom iste posete, Kembel se takođe susreo sa Naoto Kan, tadašnjim zamenikom
premijera DPJ-a, koji će kasnije biti izabran da vodi Japan. Kan, koji je bio jedan od
najpopularnijih članova stranke, dobio je arogantnu lekciju od Kembela, koja je zvučila
kao kad roditelj grdi neposlušno dete:

Pomoćnik državnog sekretara za poslove u istočnoj Aziji i

Pacifiku, Kurt Kembel, sastao se sa zamenikom premijera i
ministrom biroa za nacionalnu strategiju, ekonomsku, naučnu i
tehnološku politiku, Naoto Kan, u Tokiju osamnaestog septembra.
Zvaničnici su govorili o istorijskoj prirodi nedavne pobede
DPJ-a i dolasku na vlast, definiciji „ravnopravan odnos“ između
SAD i Japana, bezbednosna pitanja vezana za Okinavu i
predstojećoj poseti na vlade SAD Japanu na visokom nivou...
P/S Kembel je posavetovao da, iako DPJ radi na donošenju
takvih istorijskih promena, treba imati na umu neke lekcije iz
nedavne prošlosti. Jedna od takvih lekcija je da ne treba samo
da preduzima hrabre akcije, već i da preuzme odgovornost za te
akcije. Pokušaj da se opravdaju nepopularne akcije okrivljujući
strani pritisak nije bio od pomoći u izgradnji jakog i
ravnopravnog odnosa između SAD i Japana, rekao je Kembel. Takva
taktika može biti politički svrsishodna, ali na kraju ostavlja
loš utisak na japansku javnost, nastavio je P/S. Još jedna
lekcija koju bi DPJ mogao naučiti iz nedavne istorije
bilateralnih odnosa je da tendencija Japana da dozvoli SAD da
preuzme inicijativu u pitanjima bezbednosti umesto da
jednostavno odgovori, nije bila pokazatelj ravnopravanog
odnosa. Kembel je izjavio kako SAD takođe žele ravnopravan
odnos, ali da je promena u japanskom ponašanju neophodna. On je
rekao da pobeda DPJ-a predstavlja istorijsku priliku da se
naprave promene u odnosima i pozvao dve vlade da zajedno rade
na jačanju saveza... Kembel je rekao kako je pitanje baze

232
 Futenma izuzetno važno i istakao da je održavanje jakog vojnog
prisustva SAD u Aziji, u ovim teškim vremenima bilo veoma
važno. P/S je istakao da su vojnici SAD u Japanu bili isto tako
važni i za Japance i zamolio Kana da pažljivo deluje po pitanju
baze Futenma. [09T0KY02269_a]

Kembel je nastavio svoju „turneju slušanja“ sutradan na sastanku sa Mitođi

Jabunakom, novim zamenikom ministra inostranih poslova Japana. Ovaj sastanak je
značajan zbog direktnog upozorenja Kembela da bi to što DPJ postavlja pitanje tajnog
nuklearnog sporazuma iz Hladnog rata između SAD i Japana, direktno ugrozilo odnose
između SAD i Japana:

Govoreći o planu ministra inostranih poslova Okade da istraži

takozvani „tajni“ nuklearni sporazum između SAD i Japana, P/S
Kembel je ponovio da su SAD objavile sve relevantne dokumente i
da ne planiraju da to dalje komentarišu. On je upozorio da bi
fokusiranje na to pitanje moglo imati operativne posledice na
snage SAD. [09 TOKYO 2277]

Ovaj komentar je dvostruko licemeran kada se uzme u obzir činjenica da je

predsednik Obama došao na vlast obećavajući da će voditi ,,najtransparentniju“
administraciju u istoriji SAD. Ipak, ovde je bio njegov pomoćnik državnog sekretara koji
je otvoreno upozoravao suverenu vlast da bi izlaganje tajnog i nedemokratskog sporazuma
iz prošlosti Hladnog rata ugrozilo njihove trenutne bilateralne odnose. Razmislite o ovom
prilično otvorenom upozorenju:

Fokusirajući se na političku tranziciju Japana sa novim

premijerom Hatojamom i bivšom opozicionom Demokratskom strankom
Japana (DPJ) koji su preuzeli vlast, P/S Kembel je rekao da će
SAD javno pokazati svoje poverenje u novu vladu i izraziti
snažnu podršku tokom političkih tranzicija u Japanu. Javno, SAD
bi izrazile podršku principima platforme DPJ-a (npr.
nezavisnija japanska spoljna politika, jake veze sa Kinom).
Istovremeno, SAD bi se intenzivno usmerile na čitanje signala
koje daje nova administracija... Osvrnuvši se na interesovanje
ministra inostranih poslova Okade za istraživanje takozvanog
,,tajnog“ sporazuma između SAD i Japana, P/S Kembel je rekao da
su SAD već objavile relevantna dokumenata kroz zahteve u Zakonu
o slobodi informacija (ZOSPI) i da će biti malo toga što bi SAD
mogle da dodaju onome što je javno već na raspolaganju. I ako
bi MSP sprovelo sopstveno pretraživanje dokumenata, P/S Kembel
je rekao da bi bilo najbolje da SAD to ne komentarišu. On je
naglasio da SAD nisu želele da ovo pitanje stvori situaciju
koja bi zahtevala da SAD odgovore na neki način koji nije od
pomoći savezu. [Kurziv dodat.]

Mesec dana kasnije, Kembel se vratio u Tokio, ovaj put da vodi kombinovanu
državnu i delegaciju ministrastva odbrane da se sastanu sa DPJ u vezi njihovih planova za
premeštanje mornaričke baze SAD Futenma u Okinavi na Guam:

233
 Članovi delegacije SAD suprotstavili su se sugestiji
generalnog direktora biroa za lokalnu saradnju pri ministrastvu
odbrane (MOD) Motomi Inoue (Motomi Inoue) da bi samo prisustvo
marinaca SAD na Guamu pružilo dovoljan efekat preventivnog
zastrašivanja u regionu, kao i da bi piste na ostrvima Ie i
Šimoji mogle biti dovoljna dopuna dvema pistama za vanredne
situacije na Kadeni. Oni su naglasili da oslanjanje isključivo
na Guam zahteva vreme, distancu i druge operativne izazove kako
bi marinci SAD mogli dovoljno brzo da odgovore u ispunjavanju
obaveza SAD prema sporazumu. [09TOKYO2378]

U jednom trenutku, na sastanku, Kembel je rekao DPJ da Sjedinjene Države

smatraju standardom vojne veze SAD u doba LDP, na osnovu koga treba suditi o svim
odnosima SAD: ,,P/S Kembel je naglasio da saveznici SAD smatraju SOFA sporazum
između SAD i Japana za zlatni standard među osnovnim sporazumima i savetovao je da se
istovremeno ne sagledava svaki aspekt saveza.“ Neverovatno, američka delegacija je čak
rekla DPJ-u da bolje razumeju potrebe odbrane Japana od samih Japanaca, a posebno u
odnosu na Kinu. Strana SAD je:

obrazložila da postoje vanredne situacije koje se odnose, ne

samo na situacije u oblastima u japanskom okruženju (SIASJ),
već i na odbranu samog Japana... [Oni] takođe, povezuju ovo
pitanje nazad na premeštanje, uz napomenu da potpuna
preraspodela marinaca na Guam ne bi dala vojsci SAD
fleksibilnost i brzinu koja je potrebna da bi ispunili svoje
obaveze prema Japanu po Sporazumu o bezbednosti... dramatičan
porast vojnih sposobnosti Kine zahtevao je pristup do najmanje
tri piste za vanrednene situacije, napomenuo je P/S Kembel.
1990-ih, je bilo moguće implementirati planove za vanredne
situacije za Južnu Koreju i Kinu korišćenjem samo dve piste u
Okinavi, Nahi i Kadeni. Najznačajnija promena između 1995.
godine (kada su formulisani planovi za Okinavu Specijalnog
odbora za akciju (SACO) o premeštanju [od] vazduhoplovne baze
Futenma) i 2009. godine, bilo je nagomilavanje kineskih vojnih
sredstava, objasnio je P/S Kembel.

U poslednjoj japanskoj depeši u ovoj seriji, Kembel se vraća u Japan da bi

koordinisao američku poruku Japanu u vezi sa predstojećom državnom posetom
predsednika Obame Tokiju. Poruka je sledeća: Da, možemo da se ne slažemo, ali molim
vas, nemojte reći javnosti; svi ovi razgovori moraju ostati tajna:

Na sastanku petog novembra, pomoćnik sekretara EAP, Kurt

Kembel, zajedno sa ambasadorom, naglasio je generalu Umemotou,
direktoru biroa za poslove severne Amerike Ministarstva
inostranih poslova (MIP), važnost osiguravanja uspešne posete
predsednika Japanu i dao predlog u pet tačka iz Bele kuće (st.
2). P/S Kembel i Umemoto su se složili da obe vlade treba da
upravljaju izveštajima u štampi koji prikazuju neslaganja u
odnosima između SAD i Japana i umesto toga navedu medije da
izveštavaju o širim aspektima bilateralnih odnosa. Umemoto je
rekao da je ubedio ministra spoljnih poslova Okadu da ne
razmatra sporna nuklearna pitanja prilikom posete predsednika,
posebno ne politiku ,,ne upotrebljavaj prvi nuklearno
oružje“...

234
 P/S Kembel je tvrdio da bi menadžeri javnih poslova SAD i
Japana trebalo blisko da sarađuju kada se obraćaju medijima
koji izveštavaju da se savez suočava sa teškoćama. Ove kritične
priče treba uputiti direktno, koristeći poruku koja ističe da
je proces stavljen na mesto, duboko poštovanje dva naroda koje
imaju jedni za druge, izuzetnu važnost saveza i naš zajednički
optimizam u vezi budućnosti. [09 TOKYO 2614]

Ova šarada se nastavila sve dok premijer Hašimoto iz DPJ-a nije podneo ostavku, a
umesto njega došao Naoto Kan. Međutim, s obzirom na pritisak SAD da ne menjaju
politiku, obe vlade su izgledale slabo u očima japanskih birača i - na veliko olakšanje
Obamine administracije - LDP se vratio na vlast 2012. godine. Pre opisivanja tih izbora i
njegovih implikacija, hajde da prebacimo scenu nazad u Južnu Koreju, gde su
proamerikanci bili čvrsto na vlasti.

***

Za razliku od prezira Obamine administracije prema japanskoj liberalnoj DPJ, do

jeseni 2009. godine, predsednik i njegovi savetnici bili su u ekstazi zbog konzervativne
vladavine predsednika Lija u Južnoj Koreji. Ovo je posebno bilo tačno kada su se pogoršali
odnosi sa Pjongjangom. U maju, Severna Koreja je objavila da je aktivirala drugu
nuklearnu probu, „prkoseći međunarodnim upozorenjima i drastično podižući ulog u
globalnom naporu da se neposlušna komunistička država natera da odustane od svog
programa nuklearnog oružja“, izvestio je Njujork tajms.4 Probe su održane nekoliko dana
nakon šokantne smrti samoubistvom Ro Mu Hjuna, naslednika, Kim Dae Junga i Tajms je
dodao ovaj rezime odnosa Sever-Jug:

Odnosi između dve Koreje su se naglo pogoršali od kako je

naslednik gospodina Roa, gospodin Li, preuzeo dužnost u
februaru 2008. godine, obećavši da će preokrenuti „sunčanu
politiku“ promovisanja političkih pomirenja sa Pjongjangom sa
ekonomskom pomoći. Ugovori koji su proizašli kao rezultat
Samita iz 2007. godine pozivale su jug da potroši milijarde
dolara za obnovu dotrajalih infrastruktura na osiromašenom
Severu. Gospodin Li je verovao da takva pomoć mora biti
povezana sa poboljšanjem stanja ljudskih prava na Severu i
demontiranjem njihovih nuklearnih postrojenja. Severna Koreja
je žestoko napala G. Lija, nazivajući ga „nacionalnim
izdajnikom“, prekidajući zvanični dijalog i smanjujući
saobraćaj preko teško naoružanih granica zemlje.

U septembru 2009. godine, zamenik državnog sekretara Stajnberg još jednom je

došao u posetu Seulu, što je dovelo do tajne depeše američke ambasadorke D. Ketlin
Stivens koja sumira odnose SAD i Koreje u vreme Lija. Depeša je izuzetna po otvorenom
prihvatanju desničarskog Lija nakon levičarskog prethodnika:

G. zameniče sekretara,svi mi u ambasadi u Seulu vam želimo

dobrodošlicu povodom povratka u Koreju. Vaša poseta dolazi u
trenutku kada smo u najboljim odnosima, sa snažno proameričkim
predsednikom koji se u velikoj meri oporavio od prošlogodišnjeg
debakla sa uvozom američke govedine i posvećen je radu sa nama.

235
 RK je postavila nuklearno pitanje DNRK čvrsto u središte odnosa
Sever-Jug. U širem smislu, odlučnost predsednika Lija da
izgradi „globalnu Koreju“ će ponuditi mogućnost da proširimo
našu stratešku saradnju izvan Korejskog poluostrva, iako ćemo
morati da budemo osetljivi na zabrinutost RK-a da ta saradnja
nije jednosmeran odnos koji određuje agenda SAD...
Na svakom nivou, spoljnom politikom RK-e trenutno dominira
iskusna američka ruka koja duboko veruje da RK mora pažljivo da
koordinira svoju politiku sa nama. Seul (Seoul) je u potpunosti
odbacio godine politike Ro Mu Hjuna (Roh Moo-hyun) koji je
pokušao da izdvoji nuklearno pitanje iz odnosa sever-jug, a
predsednik Li je čvrsto rekao DNRK da je nuklearno pitanje sada
u središtu odnosa sa Pjongjangom. Vaši sagovornici će ponoviti
ovu poziciju; zauzvrat, oni će želeti da budu uvereni da se SAD
zalažu za multilateralne pregovore o nuklearnom pitanju i da
nećemo ući u bilateralne pregovore sa DNRK. [09SEOUL1529]

Do kraja 2009. godine, SAD su dobile ono što su htele u Južnoj Koreji, sa
konzervativnim Lijem - sada Obaminim „omiljenim predsednikom“ - sprovodeći američke
zapovesti na svakom frontu svoje spoljne politike, uključujući i svoje odnose sa Severom.
Krajnji rezultat ove politike bio je povratak na tvrdokornu politiku prošlosti i još jedan niz
kriza za Severnu i Južnu Koreju:

Odnosi širom DMZ (demilitarizovane zone) strmoglavili su se u

martu 2010. godine, kada je Lijeva vlada optužila Severnu
Koreju za dizanje u vazduh južnokorejskog ratnog broda na
zapadnoj obali Koreje, kada je ubijeno četrdeset šest mornara.
DNRK je to negirala, ali su južnokorejska komisija i
međunarođni tim istraživača smatrali Sever odgovornim (mnogi na
Jugu su i dalje dovodili u pitanje te zaključke). Taj incident
je započeo [veliki] sukob u toku kojeg su Koreja i SAD govorile
o ratu. U novembru 2010. godine, Sjedinjene Države i Južna
Koreja izvele su još jednu veliku pomorsku vežbu na zapadnoj
obali blizu mesta gde je korejski ratni brod potopljen. DNRK je
izdala niz upozorenja, rekavši da ako bilo koja granata padne
na njihovu stranu ili na spornu morsku granicu između severa i
juga, oni će se osvetiti. Neke jesu i Sever je žestoko uzvratio
granatiranjem ostrva Jeonpjeong, ubivši nekoliko civila.
Južna Koreja, koju je ovaj okrutni napad na nevojni cilj jako
pogodio, obećala je da će nastaviti sa vežbama; Sever je izdao
još snažanija upozorenja. Uz nekoliko desetina američkih
vojnika na Jeonpjeongu (Yeonpyeong) u svojstvu posmatrača i
hiljadama više koji učestvuju u vežbama, bilo kakav sukob je
mogao da uvuče Sjedinjene Države. Nekoliko dana svet nije disao
u iščekivanju da li će izbiti rat. Svetla su bila upaljena 24/7
u kriznom centru u Pentagonu... Onda se dogodilo nešto
neobično. Na vrhuncu krize, šesnaestog decembra 2010. godine,
general Džejms Kartrajt, potpredsednik zajedničkog
generalštaba, bez dlake na jeziku je rekao novinarima da je
veoma zabrinut što se situacija otima kontroli. Rečima koje su
osmišljene da se čuju u Seulu, on je jasno rekao da Pentagon
želi da smiri situaciju. Ako Severna Koreja „pogrešno shvati“
ili reaguje ,,na negativan način“ uzvraćanjem vatre, rekao je
on, ,,to će započeti potencijalno lančanu reakciju paljbe i
kontrapaljbe. Ono što ne želite da se dogodi, kao rezultat toga

236
 je eskalacija koja će se desiti - za nas da izgubimo kontrolu
nad situacijom“. Kartrajt i Pentagon nisu želeli da budu
uvučeni u rat koji nisu napravili... Kartrajtovo upozorenje je
očigledno uspelo. Kriza se završila. Ali godinu dana kasnije
nešto se malo promenilo - osim što je Kim Džong Un sada bio
zadužen za DNRK.5

U decembru 2012. godine, Kimova vojska je prkosila globalnom upozorenju protiv

njegovog programa naoružanja i uspešnog lansiranja rakete, koja je zapravo postavila
satelit u orbitu. Ovaj potez su brzo osudile SAD i Južna Koreja, ali ovaj put kritike su
takođe došle iz Kine i Rusije. U februaru 2013. godine, Severna Koreja je obavila svoju
treću probu nuklearnog oružja, koja je bila skoro duplo veća od prethodne. Nekoliko dana
kasnije, Savet bezbednosti UN nametnuo je oštrije sankcije Severnoj Koreji. Njena vlada
ponovo je napala, ali ovaj put retorika je promenjena. U prošlosti, Severna Koreja je uvek
optuživala Južnu Koreju kao svog primarnog neprijatelja, ali početkom januara počela je
da smešta svoje probleme u kontekst svog višedecenijskog sukoba sa Sjedinjenim
Državama. Primarni neprijatelj Severne Koreje se sa Južne Koreje premestio na Sjedinjene
Države. Ipak, Obamina administracija, uprkos obećanju koje je dala pre 2009. godine da će
pregovarati i sa neprijateljskim snagama, odbija i dalje da otvori direktne linije dijaloga sa
Severom koji bi mogao da smanji tenzije.
Ovo je 2014. godine u suštini bio status kvo sa DNRK pod upravom Park Geun Hje
(Park Geun-hye), koja je nasledila Lija kao predsednika 2013. godine. Pod njenom
konzervativnom vladavinom, vojni odnosi SAD sa Južnom Korejom nikada nisu bili bolji.
I kako su se ti odnosi produbljivali, Obamina retorika o Koreji postajala je sve prodornija i
ratobornija. Tokom proslave obeležavanja šezdesete godišnjice primirja kojim je okončan
Korejski rat, 2013. godine, predsednik je imao drskosti i arogancije da rat nazove
,,pobedom“, oživljavajući desničarski izraz koji je već dugo diskreditovan od američkih
istoričara rata. U aprilu 2014. godine, za vreme njegove državne posete Seulu, Obama je
stajao pored predsednice Park - ćerke bivšeg diktatora Južne Koreje - i hvalio američko-
korejski odnos. ,,SAD i Južna Koreja stoje rame uz rame, kako u suprotstavljanju
provokacijama Pjongjanga tako i u našem odbijanju da prihvatimo nuklearnu Severnu
Koreju“, rekao je on. Ovde je postojao još jedan desničarski korejski lider s kojim je
Obama mogao da živi - i zaista procveta.
A sada je došao red na Japan da oseti američki pritisak: Tokio je bio novo
problematično dete Vašingtona.
Krajem 2009. godine, diplomate SAD i obaveštajci su počeli ogorčeno da govore o
DPJ-u, poredeći njegovu nezavisnu politiku sa onom bivšom levičarskom vladom u Seulu.
Evo kako je Martin Fekler (Martin Fackler), novinar Tajmsa u Tokiju, to opisao decembra
2009. godine:

Dva meseca nakon preuzimanja vlasti, novo japansko rukovodstvo

i dalje zvoni na uzbunu u Sjedinjenim Državama svojim stalnim
nadzorom nad bezbednosnim savezom zemalja starim više od pola
veka. Ali ovo ponovno razmatranje nije toliko distanciranje od
Sjedinjenih Američkih Država koliko deo šireg, uglavnom domaćeg
nastojanja da se preraste neuspeli posleratni poredak u Japanu,
kažu ovdašnji politički stručnjaci.
Što je još važnije, kažu analitičari, ova komešanja mogu
takođe biti prvi znaci nečeg što je trebalo da i Tokio i

237
 Vašington imaju godinama unazad: otvoreniji dijalog o
bezbednosnom odnosu koji nije uspeo da održi korak sa menjanjem
stvarnosti u Japanu, i šire u Aziji.
Čak i nakon prijatne posete predsednika Obame Tokiju prošlog
meseca, vlada premijera Jukio Hatojame započela je istragu da
bi razotkrila tajni sporazum iz doba Hladnog rata koji je
omogućio američko nuklearno oružje u Japanu i sprovela redak
javni pregled svoje finansijske podrške za pedeset hiljada
vojnih službenika SAD koji su se nalazili u bazi. Ovim se
nastavlja pristup koji ima g. Hatojama od kako je njegova
Demokratska stranka u avgustu postigla istorijsku izbornu
pobedu na obećanjima da će izgraditi ravnopravnije partnerstvo
sa Vašingtonom. Nekoliko političkh analitičara u Sjedinjenim
Državana su poredili g. Hatojamu sa Ro Mu Hjunom, bivšim
južnokorejskim predsednikom koji je došao na vlast na talasu
antiamerikanizma 2002. godine.6

Tokom naredne dve godine, neprestane kritike koje su SAD upućivale DPJ-u (i
vanredne intervencije Obamine administracije u unutrašnje poslove Japana tokom
nuklearne krize u Fukušimi 2011. godine) dovele su stranku do poraza na izborima i
povratile na vlast ekstremno desničarski japanski LDP. Godine 2010, Hatojamin DPJ se
savio pod pritiskom SAD, udaljavajući se od svojih obećanja u kampanji da će isterati
marince SAD iz Okinave. Evo kako je o ovom preokretu izvestio Tajms:

Obilazeći Okinavu, prvi put otkako je postao premijer, g.

Hatojama je pitao stanovnike da razmisle o kompromisu kojim bi
zadržali neke od funkcija baze na ostrvu, dok vlada ne istraži
premeštanje nekih objekata na drugo mesto. „Realno govoreći, to
je nemoguće“ premeštanje cele baze, pod nazivom Futenma, sa
ostrva, rekao je. „Suočeni smo sa situacijom da je realno teško
preseliti sve iz prefekture [doslovno]. Moramo pitati ljude u
Okinavi da podele teret. „Ali činilo se da stanovnici Okinave
nisu bili raspoloženi da podele teret, dobacujući mu nakon što
se sastao sa lokalnim zvaničnicima. „Sram te bilo! “ povikao je
jedan čovek.
Vlada g. Hatojame bi mogla da visi o koncu. On je obećao da će
smisliti plan do kraja ovog meseca kako da preseli mornaričku
vazduhoplovnu bazu i reši uporan problem koji je stvorio mesece
neslaganja sa Vašingtonom. Njegovo kašnjenje i očigledna
prevrtljivost po tom pitanju su hranili rastući osećaj
razočaranja u rukovodstvo premijera, dovodeći njegov rejting
podrške ispod trideset posto.7

Tajms je bio u pravu. Za nekoliko nedelja, Hatojama je podneo ostavku, a

oproštajna izjava jasno stavlja do znanja koliko ga je to bolelo. „Pokazalo se da je ovo
nemoguće u moje vreme“, rekao je Hatojama u „uplakonom govoru“, preneo je Times.
„Jednog dana, doći će vreme kada će mir u Japanu morati da osigura sam japanski narod.“8
Njega je nasledio Naoto Kan, žestoki reformator koji se okomio na prevare i korupcije
unutar japanskog ministarstva zdravlja tokom devedesetih.
U martu 2011. godine, Kan se suočio sa najtežom krizom u Japanu nakon Drugog
svetskog rata, kada se par nuklearnih reaktora istopilo nakon zemljotresa u Fukušimi i
cunamija koji je on izazvao, jedanaestog marta. Kan je već odustao od ideje o izbacivanju
marinaca SAD iz Okinave, ali sada, Obamina administracija je počela da ga pritiska na

238
drugi način. Nakon što je Kanova vlada zatražila od Nuklearne regulatorne komisije SAD i
od momarice SAD podršku tokom nuklearne krize, SAD je odmah počela da stvara sliku
da je Kanova vlada beznadežna, bez dodira sa realnošću krize i nesposobna da pravilno
reaguje. Evo kako sam ja opisao situaciju u Kanovom profilu u listu Nejšn:

Šesnaestog marta, 2011. godine, direktor Nuklearne regulatorne

komisije SAD Gregori Jacko (Gregory Jaczko) otvoreno se
suprotstavio japanskoj vladi izjavljujući da je voda u jednom
od Tepco reaktora isparila, podižući zračenje u tom području na
„izuzetno visok nivo“. On je preporučio evakuaciju svih
Amerikanaca pedeset kilometara unaokolo - skoro duplo više od
zone evakuacije koju je objavila japanska vlada (koja je odmah
demantovala Jackove tvrdnje). Njujork tajms se ovim opširno
bavio sledećeg dana u velikom članku koji je Kanovu vladu
izvrgnuo ruglu. „Nikada u posleratnom Japanu nije bilo
potrebnije jako, samopouzdano rukovodstvo - i nikada ovaj slab,
obezglavljeni sistem upravljanja nije bio tako jasno
razotkriven“, izjavili su reporteri.

Među onima koje je Tajms citirao bio je stručnjak za Japan, Ronald Mors (Ronald
Morse), koji je radio u Vašingtonu u odbrani, energetici i Stejt departmentu pre nego što je
zauzeo mesto u vladinom ministarstvu u Japanu. „Postoji jasan nedostatak komandne vlasti
u sadašnjoj vladi u Tokiju“, rekao je on. „Razmere toga postaju očigledne u ovakvom
trenutku.“
Pod pritiskom, kako japanske javnosti, tako i vlade SAD da deluje agresivnije u
krizi, Kan je na kraju odlučio da podnese ostavku i raspiše nove izbore. Ovaj put, japanski
birači su se u većini okrenuli LDP-u i premijeru Abeu, najkonzervativnijem lideru od ranih
pedesetih godina. Kada se vratio na vlast 2012. godine, Abe je još jednom razljutio
komšije posetom grobnice Jasukuni. Ali Obamina administracija je bila spremna da to
istrpi u cilju održavanja snažne vojne veze između dve zemlje. To je bio povratak u
normalu, kao i obično.
Sa spremnim Abeom u komandi, SAD su pojačale pritisak da se završi dogovor o
vraćanju baze Futenma iz 1996. godine, koji su tako grubo prekinuli liberali iz DPJ-a.
Jedan od prvih Abeovih poteza, kako je javila novinska agencija Kjodo, bio je da se na
nivou kabineta stvori novi „ministar nadležan za ublažavanje tereta koji nosi pitanje baze u
Okinavi“. Aprila 2013. godine, Abeova i Obamina administracija su se dogovorile o
osnovnim uslovima: prisustvo marinaca SAD u bazi Futenma biće znatno smanjeno
premeštanjem glavnih jedinica na ostrvo Guam.
Ali većina marinaca - uključujući udarne desantne elemente koji su bili toliko važni
Sjedinjenim Državama - preseliće se na novu lokaciju u Henoko Bej (Henoko Bay) na
severu ostrva, u blizini postojeće baze SAD poznate kao Kemp Švab (Camp Schwab) i
blizu primorskog grada Nago. Krajem 2013. godine, plan je dobio odobrenje guvernera
Okinave, Hirokazu Nakaime (Hirokazu Nakaima), koji je izabran 2010. godine na
platformi posvećenoj preseljenju baze Futenma u roku od pet godina. On je potpisao
planove nacionalne vlade za Henoko nakon što je Abe obećao da će potrošiti više od 300
milijardi jena - skoro tri milijarde USD svake godine do 2021. godine ,,za unapređenje
ekonomije Okinave“, navodi se u Džapen tajmsu.9 Kocka je izgleda bačena.
Još jednom, demokratija je preprečila put. U januaru 2014. godine, Susumu
Inamine (Susumu Inamine), žestoki protivnik nove baze Henoko, izabran je za

239
gradonačelnika grada Nago (Nago City), lako pobedivši kandidata LDP-a koji je podržao
plan Abe-Nakaima. Njegov izbor odražavao je snažna osećanja stanovnika Okinave prema
bazama SAD (sedamdeset pet posto ispitanika u nedavnim anketama žele da se one
uklone), ali je obuhvatao i lokalne stavove. Mnogi u Nagou su zabrinuti da će deponija za
nove piste koja će se graditi za marince, uništiti dragocene koralne grebene na lokaciji
Henoko Bej i prouzrokovati nepopravljivu štetu na biodiverzitet obale.
U maju 2014. godine, Inamine je predvodio malu delegaciju zakonodavaca i
aktivista iz Nagoa u Vašington da se izjasne o promeni politike. Tokom boravka, sastali su
se sa akademicima i nevladinim organizacijama (NGO) koji su se protivili planu Henoko,
kao i sa grupama koje su im bile naklonjene i zakonodavcima koji su pažljivo pratili
debatu o Okinavi. Tu su se nalazili Institut Brukings (Brookings Institution), slobodarski
Kejto Institut (Cato Institute) i zaposleni kod senatora, Barbara Bokser (Barbara Boxer; D-
NY), Tom Kobum (Tom Cobum; R-OK) i Kirsten Gilibrend (Kirsten Gillibrand; D-NY).
Ali Pentagon - koji je predvodio potražnju SAD za bazama - nadmeno je odbio da
se sastane sa Inamineom; jedini član Obamine administracije sa kojim su se sastali bio je
zamenik u japanskom desku Stejt departmenta, rekli su mi članovi delegacije.
Koliko je bolna bila borba Okinave jasno je pokazano tokom prezentacije
Inamineove delegacije na nekom događaju u Vašingtonskom restoranu, kojem sam
prisustvovao. U suštini, gradonačelnik je rekao da bi planovi vlade SAD i japanske vlade
za Henoko Bej učinili to područje nepodobnim za stanovanje ljudi zbog opasnosti koju
predstavljaju poletanja i sletanja ratnih aviona i helikoptera SAD. Osim toga, prisutna je i
strašne buke od eksplozija „oružja i municije van upotrebe“ samo tri stotine metara od
naseljenih područja. Rekao je da su avioni SAD u bazi Futenma održavali, u proseku,
pedeset vežbi dnevno. ,,To je dvadeset hiljada poletanja i sletanja za godinu dana“, dodao
je. „Ovo ima uticaj širokih razmera na svakodnevni život. Gotovo kao da ste na prvoj liniji
rata“. Izgradnja nove baze u Henokou, dodao je on, znači „još sto godina patnje“ za
Okinavu.
Na pitanje o snagama postrojenim protiv građana Okinave, Inamine je bio direktan.
„Iza zemlje kao što je Japan, stoji monstruozna snaga u vidu ogromnih korporacija i
njihovih podsticaja. Ova nacionalna politika [zadržavanja baza SAD u Okinavi] ne koristi
normalnim ljudima.“ Opozicija je, dodao je on, bila „izraz narodne volje.“ Obraćajući se
direktno predsedniku Obami, on je rekao: „Amerika je tamo gde se ljudska prava poštuju.
Ali ovo poricanje demokratije je uskraćivanje ljudskih prava.“ On i mnogi drugi stanovnici
Okinave počeli su sa planiranjem da novembarske izbore za guvernera, pretvore u opšti
referendum i pokažu jednom i zauvek da ostrvo želi da preseli marince SAD na neko drugo
mesto.
Oni su uspeli iznad svojih najluđih očekivanja. Kao što je australijski istoričar
Gevan Mekkormak sumirao u novembru 2014. godine:

biračko telo Okinave odlučno je odbacilo guvernera, Nakaimu

Hirokazua, koji je pogazio svoje obećanje da će se
suprotstaviti izgradnji baze i izdao dozvolu koja je bila
potrebna vladi da počne sanaciju Oura Beja (Oura Bay),
izabravši umesto njega kandidata [Takeši Onagu] koj i se
obavezao da će raditi ,,sve što je u mojoj moći“ da zaustavi
izgradnju u Henokou, u neposrednoj blizini vazduhoplovne baze
Futenma i da će povući iz prefekture kontroverzne letilice
mornaričkog korpusa, Osprej MV (i samim tim i zaustaviti

240
 izgradnju „Osprej pedova“ za njih u šumi Janbaru, takođe u
Severnoj Okinavi); a u decembru su sve četiri lokalne izborne
jedinice u Okinavi izabrale kandidate koji su protiv izgradnje
baza, u donji dom Nacionalnog parlamenta.10

Od vrha do dna, izbori su bili glatka pobeda za snage u Okinavi koje su protiv baza
i snažan izraz narodne volje u prefekturi.
Abeova vlada - uz punu podršku Obamine administracije - krenula je odlučno kako
bi bazu Henoko učinila stalnom. U aprilu, neposredno pre nego što je gradonačelnik
Inamine došao u Vašington, ministar odbrane Čak Hegel izjavio je u Tokiju da se ,,raduje“
što „izgradnja objekata počinje uskoro“, prenosi Tajms. „Nekoliko nedelja kasnije na
konferenciji za novinare u Tokiju, predsednik Obama i premijer Šinzo Abe su se složili da
je ostvaren napredak.“
Za stanovnike Okinave taj ,,napredak“ je bio problematičan. Tokom leta 2014.
godine, građevinske ekipe su počele prvu fazu raščišćavanja, bušenja i istraživanja
koralnih grebena koja su potrebna pre nego što nova pista bude izgrađena. Da bi držala
protestante sa strane, japanska vlada je prvi put uspostavila „zabranjenu zonu“ oko zone
raščišććavanja i poslala patrolne brodove i čamce obalske straže ,,iz cele zemlje“ daje
sprovedu, Jomiuri (Yomiuri) je izvestio u avgustu. U oštrom uvodu, Džapen tajms je
istakao da su ti potezi:

pokrenuli nagađanja da je [Abeova] administracija žurila da

krene sa radovima pre nego što lokalni birači imaju priliku da
izraze svoju volju o pitanju preseljenja koje unosi razdor...
Skoro da je izgledalo kao da Abeova administracija govori da
neće računati na narodnu volju kao na faktor u tome da li da
nastavi sa preseljenjem baze Futenma po sporazumu sa SAD.

Nemamo nijednu dostupnu depešu Vikiliksa o ovim nedavnim događajima. Ali

dovoljno je lako zamisliti radost sadržanu u depešama koje saobraćaju između Tokija i
Vašingtona o snažnim potezima Abea da ispuni zahteve SAD da zadrže svoje desantne
marince u bazi na Okinavi. Nagoveštaj onoga što se možda nalazilo u toj komunikciji
pojavio se u Jomiuriju, koji je u avgustu citirao „izvor u vladi SAD“ o toj situaciji. Prema
ovom izvoru, „Japan i Sjedinjene Države složile su se da ukoliko bi hteli da zadrže
preventivno delovanje, a da smanje opterećenje stanovnika Okinave prihvatanjem vojnih
baza SAD, ne postoji mogućnost da se funkcije baze Futenma presele u okrug Henoko.“
Ne postoji opcija. Nakon sedamdeset godina vojnih operacija SAD na Okinavi, ovo
saopštenje predstavlja krajnje obelodanjenje. Tako je nastala naizgled kontradiktorna
situacija liberalne Obamine administracije - jedne od najviše levičarski orjentisanih u
istoriji, kako neki konzervativci kažu - koja interveniše kako u Južnoj Koreji tako i u
Japanu, da preokrene progresivne promene i održava desničarske, promilitarističke vlade
koje su više po ukusu Sjedinjenih Država. Depeše Vikiliksa su nam pokazale kako je to
urađeno - i one naglašavaju suštinsku važnost uzbunjivača i slobodne, funkcionalne
štampe.11

241
 15. JUGOISTOČNA AZIJA

Ričard Hejderijan (Richard Heydarian)

Tokom proteklih sedam decenija, SAD - kontinentalna, severnoamerička država -

održala se kao nadmoćna snaga u istočnoj Aziji, sa složenom, progresivnom mrežom
saveza, vojnim bazama, ekonomskim aranžmanima i diplomatskim zapletima koji
podupim američku hegemoniju u regionu. Odlučujući poraz carskog Japana, koji je
nastojao da izgradi svoju vlastitu sferu uticaja u celom regionu Azije i Pacifika u Drugom
svetskom ratu, učvrstio je dominaciju SAD: uglavnom netaknute, zahvaljujući svojoj
geografskoj izolaciji od glavnih ratišta u zapadnoj Evropi i Istočnoj Aziji, SAD su se
pojavile kao vodeća ekonomska i vojna snaga sredinom dvadesetog veka. Kasnije, tokom
hladnog rata, čak ni moćni Sovjetski Savez - i njegovi komunistički saveznici u Severnoj
Koreji, Vijetnamu i Kini - nije mogao da istisne američku hegemoniju iz istočne Azije.
Dominacija SAD, međutim, bila je kombinacija povoljnog razvoja događaja kod
kuće, s jedne strane, i proračunatog (kvaziimperijalističkog) pristupa međunarodnim
odnosima, s druge strane. Blagoslovena bogatim prirodnim resursima i povoljnom
demografijom, severnoamerička nacija nadgledala je dinamičan proces industrijalizacije i
ekonomskog rasta u drugoj polovini devetnaestog veka, što joj je omogućilo da sustigne - i
na kraju prestigne - tradicionalne evropske sile, uključujući i Veliku Britaniju. Suočene sa
kolonijalnim ratovima početkom dvadesetog veka između sila status kvo i revizionističkih
država, SAD su pre svega delovale kao ofšor balanser : nerado podržavajući savezničke
zemlje (Veliku Britaniju i Francusku) protiv kolonijalnih sila u usponu, kao što su
Nemačka i Japan. Protivljenje domaće javnosti stranim intervencijama, usred atmosfere
kvaziizolacionizma, ohrabrilo je SAD da intervenišu, odmereno i pravovremeno, samo
kada je, prvo, postojala jasna i prisutna opasnost od regionalne dominacije revizionističke
države nad Evroazijom, i drugo, kada su njeni interesi (i teritorijalni integritet) bili direktno
ugroženi, kao kada je Japan napao Perl Harbur.1
Istorijski, SAD su sebe videle kao izuzetnu naciju, osnovanu na načelima liberalne
demokratije i nasuprot arhaičnim, represivnim oblicima evropskog kolonijalizma. Na kraju
krajeva i same SAD su nastale iz dugotrajne borbe za nezavisnost, što je kulminiralo u
američkoj revoluciji protiv britanske monarhije (1775-1783. godine). Međutim, kao što
naučnici poput Džona Meršajmera (John Mearsheimer) primećuju,2 hegemonistička
ekspanzija je tema koja se ponavlja tokom američkog jedinstveno uspešnog projekta
izgradnje države:

Sjedinjene Države su jedina regionalna hegemonija u modernoj

istoriji... Očevi osnivači i njihovi naslednici su svesno i
namerno tražili da postignu hegemoniju u Americi... Da bi
ostvarili svoj takozvani Manifest sudbine, oni su ubili veliki
broj američkih Indijanaca i ukrali njihovu zemlju, kupili
Floridu od Španije (1819. godine) i ono što je sada središte
Sjedinjenih Država od Francuske (1803. godine). Oni su
anektirali Teksas 1845. godine, a zatim otišli u rat sa
Meksikom 1846. godine, uzimajući od poraženog neprijatelja ono
što je danas američki jugozapad. Nagodili su se sa Britanijom
da dobiju pacifički severozapad 1846. godine i konačno, 1853.
godine, stekli dodatne teritorije od Meksika sa Gadsdenovom

242
 (Gadsden) kupovinom... Prava istina je da su u devetnaestom
veku, navodno, miroljubive Sjedinjene Države napravile
evidenciju o teritorijalnom uvećanju koje ima malo paralela u
zabeleženoj istoriji... Poenta je da su Sjedinjene Države
naporno radile više od jednog veka da bi stekle hegemoniju u
zapadnoj hemisferi i to su učinile zbog zdravih strateških
razloga. Nakon postizanja regionalne dominacije, radile su
podjednako naporno da spreče druge velike sile da kontrolišu
bilo Aziji ili Evropi.

Kada su SAD učvrstile svoje kontinentalne ambicije u Severnoj Americi, počele su

da izlaze napolje, dominirajući vodama Kariba i većim delom Latinske Amerike. Već
krajem devetnaestog veka, stekle su dovoljno vojnih i tehnoloških veština da u potpunosti
operacionalizuju Monroovu doktrinu (1823. godine), koja je podstakla dugoročne ambicije
Vašingtona da istisne evropske sile iz zapadne hemisfere. Njen pobednički marš prema
raspadu španske imperije otvorio je put američkoj dominaciji ne samo na Kubi (Cuba) i
Portoriku (Puerto Rico), već i na pacifičkim ostrvima, kao što je Guam.3

AZIJSKI HORIZONT

Okupacija filipinskih ostrva, međutim, označila je odlučujući trenutak u ekspanziji

imperijalne ambicije SAD, koja se već od ranog dvadesetog veka proširila daleko preko
voda Pacifika pravo u srce istočne Azije.4 Zbog povoljnog položaja na raskrsnici Kine i
Pacifika, Filipini su predstavljali važno geopolitičko sredstvo. Koloniziacijom naroda
jugoistočne Azije, SAD su postale kredibilna pomorska snaga sa ,,dva okeana“,
ispunjavajući san legendarnog američkog pomorskog stratega Alfreda Mahana (Alfred
Mahan), koji je igrao važnu ulogu u oblikovanju globalnih ambicija Vašingtona. Za
Mahana, u njegovoj revolucionarnoj knjizi Uticaj pomorske sile na istoriju: 1660-1783.
godine, dominacija nad međunarodnim plovnim putevima od ključnog značaja za trgovinu,
uz snažnu pomorsku i trgovačku flotu, stajala je u srcu britanske hegemonije u
sedamnaestom i osamnaestom veku; tvrdio je da bi SAD trebalo da idu stopama svog
bivšeg kolonijalnog gospodara, ako žele da se pojave kao vodeća svetska sila. Kao što su
dva vodeća naučnika u toj oblasti objasnila, namera SAD da konsoliduju svoju dominaciju
u zapadnoj hemisferi, postepeno je otišla u ekspanzionističku dijalektiku:

Kapetan Alfred Tejer Mahan opisao je prekomorske mornaričke

baze kao jedan od tri „stuba“ na kojima počiva pomorska sila,
moleći potencijalne pomorske sile da pribave baze za podršku za
putovanja trgovačkim i ratnim brodovima na parni pogon... Mahan
je neumorno lobirao za ostrvske ispostave na Karibima i u
Meksičkom zalivu i za aneksiju Havaja... u Mahanovo vreme,
argumenti da su Filipini odskočna daska za kinesko tržište,
bili su proizvod američke snage i namere koje su ispunili kroz
istorijsku slučajnost.
Što više teritorija su Sjedinjene Država sticale i što su
postajale sposobnije to je bila ekspanzivnija njihova vizija o
namerama koje su imali prema svetu. „Želja“ je postala
„potreba“, iako objektivno Kina nikada nije postala važno
tržište za američke proizvode, dugo nakon Mahanovih dana.5

243
 Osim obezbeđivanja trgovačkog pristupa Kini, najvećem potrošačkom tržištu u
svetu u to vreme, okupacija Filipina, vekovnog trgovačkog središta u regionu, pretvorila je
SAD u glavnog igrača u Aziji - obeležavajući dolazak nove zapadne sile na globalnu
scenu. Godine 1853, komodor (zapovednik) Metju Peri (Matthew Perry), razmetao se
američkom mornaričkom veštinom kako bi naterao Japan da otvori svoje tržište za spoljnu
trgovinu. Već 1898. godine, SAD je imala čvrsto uporište u Aziji, sa zloglasnim
Ugovorom iz Pariza koji je pražao pravno pokriće za preuzimanje španskih kolonija u
zapadnoj hemisferi i azijsko-pacifičkom regionu od strane Vašingtona. Američka
okupacija Filipina je prvenstveno vođena geopolitičkim interesima, sa vodećim pomorskim
stratezima koji su opravdavali imperijalnu ekspanziju pozivanjem na interese u vezi sa
trgovinom. Dodavanjem ekonomske dimenzije tom pitanju - da ne spominjemo potpuno
diskreditovani pojam „Manifest sudbine“, pri čemu su se SAD (ponavljajući maliciozna
opravdanja dragih evropskih sila) navodno bavile „civilizovanjem“ onih koje su videli kao
,,divlje“ narode - bezbednosni establišment je zahtevao da se kreira blaže pokriće za ono
što je, po svim standardima, bio čisti kolonijalni ekspanzionizam. SAD su takođe pokušale
da stvore od Filipina oglednu koloniju, nadajući se da će projektovati auru benignog
patronata; Vašington, svestan domaće političke osetljivosti, pokušao je da se suprotstavi
percepciji prema kojoj je bio angažovan u kolonijalnoj eksploataciji, u evropskom stilu.6
Kako Nil Šihan (Neil Sheehan) kratko i jasno objašnjava:

Sjedinjene Države nisu tražile kolonije kao takve. Imati

otvoreno kolonije nije bilo prihvatljivo za američku političku
savest. Amerikanci su bili uvereni da njihov imperijalni sistem
nije zlostavljao strane narode. „Prosvetljeni lični interes“
bio je jedini nacionalni egoizam koji bi Amerikanci priznali...
Amerikanci doživljavaju svoj poredak kao nov i dobronameran
oblik međunarodnog vođstva. Smatralo se da to nije ni
eksploatacija, kao što je bio [u stilu devetnaestog veka]
kolonijalizam evropskih imperija, niti je destruktivan za lične
slobode i druge dostojne ljudske vrednosti, kao što je bio
totalitarizam Sovjetskog Saveza i Kine i njihovih komunističkih
saveznika. Umesto formalnih kolonija, [SAD] su tražile lokalne
samouprave podložne američkim željama i gde je to moguće,
podložne indirektnoj kontroli iza scene. Vašington je želeo
izvorne režime koji će delovati kao surogati za američku silu.
Ciljevi su bili da se postigne prevlast nad saveznicima i
zavisnost koja je svakom imperijalnom narodu potrebna da bi
sproveo svoju volju u svetskoj politici, a da to nije u formi
starinskog kolonijalizma.7

Tokom američke ere, filipinska politička elita je procvetala kao nikada do tada,
uživajući u pokroviteljstvu strane sile. Prezirući otvorenu brutalnost i legendarnu
indolentnost španskih kolonijalista, filipinske narodne mase su takođe pozdravile
dobroćudniji oblik kolonizacije Vašingtona, obeležen univerzalnim osnovnim
obrazovanjem, poboljšanjem socijalne zaštite i kvazidemokratskim izborima. Kao što
Benedikt Anderson primećuje:

244
 Amerikanci su uveli, po fazama, politički režim, po uzoru na
njihov sopstveni, za koji se ispostavilo, možda i na njihovo
iznenađenje, da se savršeno prilagodio kristalizirajućim
potrebama oligarhije... istaknuti saradnik, oligarh Manuel
Roksas (Manuel Roxas) postao je 1946. godine prvi predsednik
nezavisnih Filipina.
Pre smrti 1948. godine, postigao je sledeće pobede: amnestija
za sve 'političke zatvorenike' (uglavnom one koji su se
nalazili tamo zbog optužbe za kolaboraciju); sporazum koji
dopušta SAD da zadrži kontrolu nad svojim bazama na Filipinima
devedeset devet godina, kao i Pakt o vojnoj pomoći između SAD i
Filipina; i dopuna Ustava Komonvelta iz 1935. godine koja daje
Amerikancima „paritetni“ pristup ekonomskim resursima
„nezavisnih“ Filipina (i naravno, kontinuirani pristup
oligarhije zaštićenom američkom tržištu).8

SAD su izvršile kolonizaciju punog spektra nad narodima jugoistočne Azije, koja
je, ironično, pokrenula prvi moderni pokret za nacionalnu nezavisnost u Aziji.9 Filipinski
nacionalisti, koji su u početku pogrešno protumačili da su SAD pouzdani saveznik protiv
španske imperije, herojski su se borili za nacionalnu nezavisnost, što je kulminiralo
Filipinsko-američkim ratom (1899-1902. godine). Ali oni nisu imali nikakve šanse protiv
američkog industrijsko-vojnog kompleksa, što je omogućilo severnoameričkoj moći da
brzo konsoliduje svoju kontrolu nad mnogo filipinskih ostrva, uprkos jakom otporu raznih
autohtonih grupa, od hršićana na severu do muslimana na jugu.10
Međutim, SAD se, nisu mogle zadržati na svojoj jedinoj azijskoj koloniji zadugo.
Sa nekim kao što je predsednik Vudro Vilson, koji se žestoko zauzeo (doduše samo
retorički) za princip samoopredjeljenja širom kolonizovanog sveta11 i pokrete
antikolonizacije koji su se ubrzano širili Azijom, početkom dvadesetog veka, Filipini su
bili na putu da postanu (formalno) nezavisna država. Već 1946. godine, SAD su dale
nezavisnost narodu ostrva. Ali zemlja, u kojoj vlada oligarhija koja je i ideološki i
komercijalno povezana sa Vašingtonom, borila se da zauzme svoj samostalni kurs. Kultura
zavisnosti je definisala odnos naroda jugoistočne Azije sa SAD. Kao što Džejms Felouz
(James Fallovvs) napominje:

Amerika je sprečila Filipince da svoju pobunu protiv Španije

sprovedu. Godine 1898, SAD su intervenisale boreći se protiv
Španaca, a zatim se, isto tako, pre okrenule i borile protiv
filipinskih nacionalista. To je bio brutalan gerilski rat, u
kojem je poginulo oko pola miliona filipinskih vojnika i
civila... Ali američka vladavina, izgleda da je samo
intenzivirala filipinski osećaj zavisnosti... na nemerljive,
nematerijalne načine. [Američki patronat] izgleda da je još
više smanjio poverenje, ostavljajući Filipince u uverenju da
oni zapravo nisu odgovorni za sudbinu svoje zemlje.12

Kao što je Antonio Gramši primetio, hegemonija se ne zasniva isključivo na prisili.

Umesto toga, hegemonija - shvaćena kao institucionalizovano izvršavanje dominacije - je
učvršćena ,,pristankom“; radi se o sposobnosti dominantne sile da oblikuje, kulturološkim i
ideološkim sredstvima, sklonosti i razmišljanja svojih podanika. Na mnogo načina, Filipini
su odražavali moć američke ideološke hegemonije nad jedinom azijskom kolonijom.

245
Filipinski nacionalni heroj, Beninjo Akino (Benigno Aquino) mlađi, koji je vodio borbu
protiv Markosove diktature sedamdesetih godina, hvata dramatično ovaj trenutak:

Gotovo pola veka američke vladavine ostavilo je azijskom

Filipincu traumu jer ga je neprijatno učinilo Amerikancem po
stavu, vrednostima i sklonostima. Ono što je ostalo,
predstavlja narod bez duše... Filipinci su zbunjeni svojim
identitetom. Oni su azijski narod koji u očima njihovih
sunarodnika Azijata to nisu, a nisu ni zapadnjaci u očima
Zapada... Pod Amerikancima, iako smo se navodno pripremili za
samoupravu, za samostalnost, zapravo je nama manevrisano
sredstvima političkih i ekonomskih pritisaka da se složimo sa
američkim odlukama i time što smo uslovljeni našim američkim
obrazovanjem da više volimo američki način života. Rezultat je
narod koji je navikao da se odriče kontrole nad osnovnim
oblastima svog nacionalnog života, nenaviknut da se hvata u
koštac sa stvarnošću, sklon bežanju u snove... Filipinci u sve
većem broju sada veruju da je nezavisnost koju su odobrile
Sjedinjene Države 1946. godine imala ugrađene žice napravljene
da bi večno održavale američku ekonomsku dominaciju - ili
„kolonijalizam“, kako to zovu ultranacionalisti.13

Pod takvim uslovima, Filipini su naizgled bili u obavezi da služe kao isturena baza
SAD raspoređena u istočnoj Aziji. Praktično su prepustili svoju nacionalnu bezbednost i
ekonomski suverenitet SAD, kroz niz sporazuma, kao što su Sporazum o uzajamnoj
odbrani iz 1951. godine i Filipinska paritetna prava iz 1947. godine. Američke vojne baze
na Filipinima služile su kao primarna prevencija protiv spoljne agresije, dok su Amerikanci
uživali jednaka prava na eksploataciju filipinskih prirodnih resursa. Filipini su u suštini bili
satelitska država.14

AMERIČKI PRIMAT

Nakon Drugog svetskog rata, SAD su - sada dominantan igrač u kritičnim

područjima, kao što su zapadna Evropa, Bliski istok i istočna Azija - postale prvi pravi
globalni svetski hegemon.15 Tačno poreklo Američke težnje za primatom - koji je delom
planiran a delom uslovljen - nije jasno. Kako australijski strateg Patrik Porter (Patrick
Porter) tvrdi:

Neki stratezi ukazuju na razmišljanja i proračune nastale

tokom Drugog svetskog rata... Njegovi glavni principi su
utvrđeni u studiji Brukings Institucije (Brooking Institution)
iz 1945. godine, koju je odobrio združeni generalštab. Ova
studija se zalagala za sprečavanje bilo koje neprijateljske
sile ili koalicije da dominira Evroazijom. Drugi su tvrdili da
je velika strategija Amerike pod njenim novim predsednikom,
Harijem Trumanom (Harry Truman), od početka tekla glatko, ali
između 1945-1953. godine je očvrsnula u sveobuhvatni projekat,
s Korejskim ratom koji je delovao kao katalizator. Ostali su,
pak, tvrdili da... je samo sa [Kenedijevom] administracijom
Amerika konačno postavila bezrezervni primat kao svoj željeni
status u svetu.16

246
 Sve do Hladnog rata, uticaj SAD u Aziji, u velikoj meri je bio ograničen njenim
strateškim uporištem na Filipinima. Tokom prve polovine dvadesetog veka, Britanci su
kontrolisali današnju Maleziju, Brunej i Singapur, dok je Indonezija bila pod holandskom
kontrolom. Francuska je bila glavni kolonizator u Indokini, iako je Tajland bio nominalno
nezavisan, dok je Japan stvorio koloniju na Korejskom poluostrvu i Tajvanu, pre nego što
se probio dalje na kinesko kopno, nakon Prvog svetskog rata. Međutim, posle Drugog
svetskog rata, evropske sile - razorene svetskim ratovima i suočene sa odlučnim
autohtonim pokretima za nezavisnost - postepeno su se povlačile iz istočne Azije, čime je
otvoren put za pojavu novih postkolonijalnih nacionalnih država. SAD su do tada postale
vodeća zapadna sila u regionu i šire. Da bi se suprotstavila komunističkom bloku, Amerika
se oslanjala na saveznike u Australiji, Novom Zelandu, Tajlandu, Filipinima, Tajvanu,
Južnoj Koreji, Južnom Vijetnamu i Japanu, uz naklonost Indonezije i Malezije koje su
služile kao važni strateški partneri. Jugoistočna Azija je služila kao stožer oko kojeg je
Amerika tražila da ,,okupi“ ono što je videla kao komunistički ekspanzionizam. Pod
okriljem Vojnog saveza jugoistočne Azije (SEATO), kolektivnog vojnog saveza grubo
stvorenog po uzoru na NATO, saveznici Vojnog saveza jugoistočne Azije, kao što su
Filipini i Tajland odigrali su ključnu ulogu u podržavanju - slanjem vojnog osoblja i/ili
pružanjem logističke podrške - američkih antikomunističkih vojnih operacija tokom
Korejskog i Vijetnamskog rata. SAD su postepeno implementirale ono što je Zbignjev
Bžežinski (Zbigniew Brzezinski), savetnik za nacionalnu bezbednost tokom Karterove
administracije, identifikovao kao bitne elemente imperijalne geostrategije: održavanje
strateške zavisnosti saveznika od imperijalne sile i sprečavanje dosluha između njih;
sprečavanje neprijatelja da se ujedine; i održavanje protektorata poslušnim koliko je
moguće. Na vrhuncu rata u Vijetnamu, Tajland je na svoje tlo primio skoro pedeset hiljada
Amerikanaca, koji su podržali koordinisane vazdušne, pomorske i kopnene napade u
Indokini; na Filipinima su, u međuvremenu, smeštene najveće američke prekomorske baze
u primorskim regionima Subik (Subic) i Klark (Clark). Benedikt Anderson sjajno sumira
mesto jugoistočne Azije u mreži saveznika pod vođstvom SAD za vreme Hladnog rata:

Ni na jednom drugom mestu nije bilo „toplije“ u trećem

kvartalu ovog veka... Jedina dva velika rata u kojima su se
Amerikanci borili bila su u ovoj zoni: na Korejskom poluostrvu
su bili primorani da prihvate skupu pat poziciju, dok su u
Indokini pretrpeli gorak i ponižavajući poraz. U svim važnim
zemljama jugoistočne Azije, sa izuzetkom Indonezije, bilo je
velikih, neprekidnih, komunističkih pobuna, a Indonezija je, u
ranim šezdesetim godinama, imala najveću legalnu komunističku
partiju na svetu izvan socijalističkog bloka. U svim ovim
državama, osim Malezije, koja je i dalje bila kolonija,
Amerikanci su intervenisali politički, ekonomski, vojno i
kulturno, u ogromnim razmerama. Ozloglašena teorija domina je
izmišljena specijalno za jugoistočnu Aziju. Da podupre liniju
nestabilnih domina, Vašington je uložio svaki napor da stvori
lojalne, kapitalistički prosperitetne, autoritarne i
antikomunističke režime, kojima - obično, ali ne uvek -
dominira vojska. Mnogi su bili vezani za SAD bezbednosnim
aranžmanima, a u nekima su Amerikanci imali širok dijapazon
vojnih objekata. Svaka katastrofa je samo ohrabrivala Vašington
da angažuje više snage i novca za svoje preostale političke
saveznike. Nijedan svetski region nije dobio više „pomoći.“17

247
 Vođene hitnim potrebama hladnog rata - a to je, opsesija da se suzbije ili ukine
komunizam po svaku cenu - SAD su završile podržavanjem antikomunističkih diktatora
jugoistočne Azije kao što su Ferdinand Markos (Filipini) i Suharto (Indonezija), koji su
počinili nečuveno kršenje ljudskih prava i tvrdoglavo blokirali bilo koji oblik istinske
demokratizacije kod kuće.18

UNIPOLARNI TRENUTAK

Osamdesetih godina dvadesetog veka, talas demokratizacije je zapljusnuo istočnu

Aziju, rušeći autoritarne režime u Filipinima, Južnoj Koreji i Tajvanu. Međutim, „promena
režima“ nije značajno promenila strateški odnos i zavisnost ovih zemalja od SAD. U
međuvremenu, Peking posle Maoa (Mao Beijing), pod Deng Sjaopingom (Deng
Xiaoping), pojavio se kao glavni zapadni strateški partner, dodatno izolujući Moskvu i
Hanoj posle ujedinjenja.19 Presudni raspad Sovjetskog Saveza 1991. godine, izazvao je
trijumfalnu proslavu američke nadmoći, koju su konzervativni mislioci kao što je Fransis
Fukujama prerano nazvali „kraj istorije.“ Za Fukujamu, očigledan poraz komunizma
navodno je istakao pojavu demokratskog kapitalizma kao ideološkog kraja ljudske istorije,
sa hegemonijom SAD koja definiše i podupire arhitekturu globalnog poretka u periodu
posle hladnog rata.20 Novootkrivena uloga jedine globalne supersile, koju je Amerika
zdušno prihvatila, bila je potpuno evidentna u ključnim strateškim dokumentima, kao što je
zloglasno Uputstvo za planiranje odbrane iz 1992. godine, pod upravom Džordža V. Buša,
u kome se navodi da je prvi cilj SAD:

sprečavanje ponovne pojave novog rivala, bilo na području

bivšeg Sovjetskog Saveza i drugde, koji predstavlja opasnost po
poredak, onako kako je to ranije predstavljao Sovjetski Savez.
Ovo je dominantna briga koja čini osnovu regionalne strategije
odbrane i zahteva nastojanje da sprečimo bilo kakve
neprijatelje da dominiraju regionom čiji resursi bi, pod
konsolidovanom kontrolom, bili dovoljni za stvaranje globalne
moći... SAD moraju pokazati liderstvo potrebno za
uspostavljanje i zaštitu novog poretka, koje drži obećanje da
će uveriti potencijalne konkurente da ne moraju da teže većoj
ulozi ili da slede agresivniji stav kako bi zaštitili svoje
legitimne interese... moramo održavati mehanizme za odvraćanje
potencijalnih konkurenata čak i od težnje ka većoj regionalnoj
ili globalnoj ulozi. Efikasna sposobnost rekonstitucije je ovde
bitna jer podrazumeva da se potencijalni rival ne bi mogao
nadati da brzo i lako stekne dominantan vojni položaj u svetu.21

Iako je Klintonova administracija neumorno zagovarala dalju globalnu ekonomsku

integraciju (u korist američkih multinacionalnih kompanija) i širenje saveza NATO na
istok u postsovjetskom prostoru (na zaprepašćenje postsovjetske Rusije), prva
administracija Džordža V. Buša, na početku njegovog predsednikovanja, kao odgovor na
napade izvedene jedanaestog septembra napustila je sve pretenzije ka multilateralizmu,
pokretanjem jednostrane vojne intervencije širom Bliskog istoka, pritiskom na saveznike
da podrže njen globalni rat protiv terorizma i bučnim ostvarivanjem punog spektra

248
američke hegemonije, kao što se to eksplicitno vidi u Nacionalnoj bezbednosnoj strategiji
iz 2002. godine.22
Pod Bušovom administracijom, jugoistočna Azija, višedecenijski dom islamskih
pobunjenika, proglašena je drugim velikim frontom (posle Avganistana) u „globalnom ratu
protiv terorizma“ (GRPT), sa Vašingtonom koji pojačava svoju vojnu obaveštajnu podršku
saveznicima, kao što su Filipini, koji su se našli u dugotrajnom sukobu sa sve
radikalizovanijim islamističkim separatistima na južnom filipinskom ostrvu Mindanao. U
decembru 2001. godine, Vašington je pokrenuo „Operaciju Trajna sloboda - Filipini“,
proglašavajući zemlju jugoistočne Azije velikim saveznikom van saveza NATO u
globalnom ratu protiv terorizma (GRPT). Naredne godine, pripadnici pacifičke komande
specijalnih operacija bili su raspoređeni da podrže protivterorističke operacije u oblastima
na Filipinima koje su pogođene pobunama, što je Njujork tajms opisao kao ,,najveće
pojedinačno raspoređivanje američke vojne sile van Avganistana u borbi protiv terorista od
napada 11. septembra“.23 To je efikasno utrlo put ponovnom uspostavljanju stalnih vojnih
baza SAD u zemlji, sa stotinama specijalnih snaga SAD koje nude obaveštajnu i logističku
podršku oružanim snagama Filipina (OSF) protiv grupa kao što su Abu Sajaf (Abu
Sayyaf), Islamski oslobodilački front Moro i regionalne frakcije Al Kaide, Džema Islamija
(Jemaah Islamiya).24 Širom jugoistočne Azije, međutim, mnoge zemlje, od Malezije i
Indonezije do Tajlanda i Filipina, bile su razočarane što se Vašington tvrdoglavo fokusirao
na operacije borbe protiv terorizma, što je onemogućilo SAD i ASEAN da se usredsrede na
drage strateške probleme, kao što su ljudski razvoj, trgovina i investicije.25 Besmisleno
proglašavanje američke hegemonije od strane Bušove administracije, a posebno njene
destruktivne vojne intervencije i neuspeli projekti izgradnje nacija u Iraku i Avganistanu,
ozbiljno su ugrozili fiskalno zdravlje i ekonomsko blagostanje Vašingtona, što je dovelo do
diplomatskog otuđenja mnogih saveznika i strateških partnera, koji su se suprotstavili
Bušovom zapaljivom brendu unilateralnosti.
Nakon preuzimanja vlasti, Obamina administracija je brzo stavila do znanja da je
kamen temeljac njene spoljnopolitičke doktrine bio da „ponovo uspostavi ravnotežu“
američkih strateških obaveza u inostranstvu: ukratko, obećala je da će smanjiti američke
vojne obaveze na Bliskom istoku, a povećati svoje ekonomske i angažmane povezane sa
vojskom, u drugim kritičnim područjima, kao što je Istočna Azija. Suočena sa nečim što je
po svemu bio klasičan slučaj ,,preteranog imperijalnog širenja“, nova administracija je
morala da preispita svoje spoljnopolitičke prioritete, racionaliziuje troškove za odbranu i
spoljne obaveze i poboljša postojeće saveze. To je dovelo do pojave takozvane strategije
„Pivot u Aziji“, koja je navodno odražavala želju Obamine administracije, prvo, da se
distancira od Bušove ere strateških grešaka na Bliskom istoku, posebno od decenijskih
ratova u Iraku i Avganistanu; i drugo, da ostavi jači ekonomski i vojni trag u sve važnijoj
oblasti azijsko-pacifičkog teatra. Da bi pokazao svoje opredeljenje i obnovljene interese u
istočnoj Aziji, ključne azijske države Japan, Kina i Južna Koreja su bile među prvim
zvaničnim inostranim putovanjima predsednika Obame. Strateško obrazloženje za novu
politiku imalo je i ekonomske i geopolitičke dimenzije. U ekonomskom smislu, Obamina
administracija je bila željna da se suprotstavi uticaju velike recesije 2007-2008. godine,
jačanjem pristupa američkom tržištu i izvozom u ekonomije Azije u usponu - posebno
novonastalim istočnoazijskim tržištima koja su nastavila da se oslanjaju na grinfild
(greenfield) investicije i uvoze vrhunskih mašina i proizvoda široke potrošnje zapadnih
multinacionalnih kompanija. Konkretno, odluka zemalja jugoistočne Azije da formiraju
zajedničko regionalno tržište 2015. godine, predstavljalo je izuzetno atraktivnu mogućnost
249
za SAD, koje su tradicionalno bile više fokusirane na veće ekonomije severoistočne Azije i
Australije. Obamina administracija je, takođe, postepeno lobirala za dublju liberalizaciju
trgovinskih aranžmana sa azijskim ekonomskim gigantima Japanom, Kinom i Južnom
Korejom.26 Cilj je bio da se poboljša američki trgovinski bilans, pojača prisustvo na tržištu
na najvećim azijskim tržištima i da se njenim vodećim multinacionalnim korporacijama
pruži snažnija zaštita prava inteluktualne svojine. (PIS).27
Mnogo hitniji strateški problem, međutim, bio je brz uspon Kine kao najistaknutije
ekonomske sile (glavna trgovačka nacija i najveća ekonomija) u istočnoj Aziji. Od sredine
devedesetih do ranih godina dvdeset prvog veka, Peking je uspeo da dramatično proširi
svoju sferu uticaja širom jugoistočne Azije, dok je ubrzavao program modernizacije
vojske. U tom periodu, Kina je brzo nadogradila svoje asimetrične vojne sposobnosti i
poboljšala sposobnosti Narodnooslobodilačke vojne mornarice da bi projektovala silu na
otvorenom moru. Za Obaminu administraciju, nesrazmeran fokus Bušove administracije na
evroazijsku scenu - posebno ratovi u Avganistanu i Iraku - dozvolio je azijskim silama u
usponu poput Kine da ugrozi uticaj Vašingtona u drugim kritičnim regionim sveta,
posebno u istočnoj Aziji. U velikoj meri zahvaljujući velikodušnim trgovinskim i
investicionim ponudama Kine, Indokineske države kao što su Kambodža i Laos čvrsto su
postavljene u orbitu Pekinga. (Od perioda Hladnog rata, ove zemlje su bile u strateškoj
orbiti Kine, tako da je više bilo pitanje jačanja već postojeće zavisnosti.) Suočavajući se sa
izolacijom i sankcijama zapada, vojna hunta u Mjanmaru nije imala mnogo izbora nego da
se sve više oslanja na kineski patronat. Proširenje ekonomskih veza sa Kinom i prisustvo
velikih kineskih poslovnih zajednica kod kuće ohrabilo je Tajland, Singapur i Maleziju da
pojačaju svoje političke veze sa Pekingom. Ono što je još više zabrinjavalo Vašington,
dugogodišnji saveznici, kao što su Filipini, uprkos gorkim teritorijalnim sporovima u
Južnom kineskom moru, agresivno su težili jačim strateškim i ekonomskem vezama sa
Pekingom.28 Administracija predsednice Arojo (2001-2009. godine) je imala nameru da
proširi spoljne odnose Manile, smanjujući istorijsku zavisnost zemlje od Vašingtona.29
Kineski uticaj i samopouzdanje su pojačani načinom na koji su lideri jugoistočne
Azije oduševljeno prihvatili pojavu Kine kao primarne ekonomske sile u istočnoj Aziji. Na
kraju krajeva, sve vreme perioda nakon hladnog rata, Vašington je uglavnom ignorisao
jugoistočnu Aziju. Dok je Klintonova administracija bila više zabrinuta zbog integracije
Kine u globalni ekonomski poredak, da ubr- za ekonomsku integraciju i trgovinu između
azijsko-pacifičkih naroda, Bušova administracija je, sa druge strane, uglavnom tretirala
ASEAN kao piona u globalnom ratu protiv terorizma. Širenje različitih oblika ekstremnih i
organizacija povezanih sa al-Kaidom, kao što su Džema Islamija i Abu Sajaf u područjima
regiona sa muslimanskom većinom - naročito u područjima pogođenim višedecenijskim
pobunama i etničkim sukobima, kao što je na jugu Filipina bilo ostrvo Mindanao - služilo
je Vašingtonu kao izgovor za označavanje ASEAN-a kao drugog fronta u njegovom
globalnom ratu protiv terorizma.30
Međutim, mora se priznati, da su određeni faktori, kao što je ukidanje Sporazuma o
američkim vojnim bazama na Filipinima 1991. godine, odigrali važnu ulogu u smanjenju
traga koji je Vašington ostavio u periodu posle Hladnog rata (i interesa) u regionu,
podstičući SAD da stavi veću premiju na svoje bilateralne strateške veze sa severoistočnim
azijskim partnerima, kao što su Japan i Južna Koreja i pacifičkim partnerima poput
Australije. Kina je bila u mogućnosti da u potpunosti iskoristi strateško zanemarivanje
Vašingtona jugoistočne Azije, prvo, oštroumnim oslanjanjem na svoje ekonomske i
kulturne veze sa ASEAN-om i drugo, proširivanjem svojih teritorijalnih dobitaka u Južnom
250
kineskom moru, što je kulminiralo zauzimanjem grebena Misčif (Mischief) 1995. godine,
što je uključilo zvona na uzbunu u Manili i drugim državama podnosiocima zahteva, ali
zahtevalo i minimalnu reakciju Vašingtona. Kako zbog geopolitičkih tako i zbog
ekonomskih razloga, ASEAN i njene pojedinačne države članice služile su kao strateško
bojno polje za Peking i Vašington. Angažovanje ASEAN-a postalo je stub politike
Obamine administracije u okretanju prema Aziji.31
Nije ni čudo što je postojala ogromna zabrinutost zbog Vikiliksovog razotkrivanja
diplomatskih depeša SAD u jugoistočnoj Aziji, što bi moglo potencijalno da ugrozi
nastojanja Vašingtona da poboljša svoj uticaj u regionu. Da budemo iskreni, Obamina
administracija je uložila dodatni napor da bi zadobila naklonost država ASEAN-a.
Proaktivno je uključila ASEAN i impresionirala njihove članove razmatranjem niza vrlo
simboličnih diplomatskih manevara. Vašington je potpisao Ugovor o prijateljstvu - glavni
pokretač jugoistočne Azije u sprečavanju sukoba i rivalstva velikih sila u regionu - dok
otvara stalnu misiju SAD u ASEAN-u i daje novi zamah sastanku lidera SAJD i ASEAN-
a. Za razliku od Bušove administracije, podržala je konstruktivno angažovanje ASEAN-a
sa Mijanmarom. U pokušaju da pokaže svoju zabrinutost za ekološke i razvojne probleme
u Indokini, Obamina administracija je takođe održala ministarske sastanke sa zemljama
Donjeg Mekonga. SAD su, takođe, nadogradile svoje strateške odnose sa neformalnim
liderom ASEAN-a, Indonezijom. U želji da poboljša strateške veze sa Indonezijom,
Vašington je podržao integraciju Džakarte u G-20, verovatno vodeći svetski forum koji
donosi odluke, te izdašno pohvalio status ove države jugoistočne Azije kao novonastalog
tržišta u ekspanziji i vitalne muslimanske demokratije.32
U svetlu rastućih teritorijalnih napetosti između Pekinga i njegovih suseda u
jugoistočnoj Aziji, Obamina administracija je pronašla priliku da poboljša svoj regionalni
uticaj među zemljama koje je uzdrmao rast teritorijalne nadmoći Kine. Vašington je
formalno podržao ,,regionalno“ rešenje sporova oko Južnog kineskog mora i najvažnije,
najavio je da će „sloboda plovidbe“ u međunarodnim vodama predstavljati američki
nacionalni interes - signalizirajući neophodnu ulogu Vašingtona i njegovu posvećenost
obezbeđivanju stabilnosti u regionu. Da bi pokazao svoju solidarnost sa ASEAN-om,
Vašington je ohrabrio uspostavljanje obavezujućeg kodeksa ponašanja u spornim
područjima, u skladu sa Deklaracijom o ponašanju strana u Južnom kineskom moru iz
2002. godine i odgovarajućim odredbama međunarodnog prava, posebno Konvencije
Ujedinjenih nacija o pravu mora (UNCLOS). Iako nisu direktna strana u sporazumu
UNCLOS, SAD ga ipak u praksi uvažavaju, poštuju i ohrabruje potpisnike, posebno Kinu,
da se ponašaju u granicama međunarodnog prava i određenih obaveza sporazuma. Kritičari
Vašingtona, međutim, tvrde da SAD koriste pomorske sporove kao izgovor da izoluju
Kinu, povećaju izvoz oružja saveznicima, kao i da potvrde i prošire svoje već značajno
vojno prisustvo u regionu. Kineski lideri odlučno tvrde da akteri van regiona, kao što su
SAD, ne bi trebalo da se mešaju u ono što su u osnovi bilateralni, regionalnih sporovi u
jugoistočnoj Aziji.

KINA

Sa nestankom Sovjetskog Saveza, komunistička Kina je predstavljala potencijalni

izvor pretnje hegemoniji SAD u Aziji u periodu posle Hladnog rata. Ali pragmatično
rukovodstvo Deng Sjaopinga - koji je gradio na početnom zbližavanju između predsednika
Maoa i predsednika Niksona u ranim sedamdesetim godinama - i njegovih naslednika,
251
posebno Đijang Cemina (Jiang Zemin), otvorilo je put za gotovo tri decenije „strateške
kohabitacije“ između Pekinga i Vašingtona.33 Tokom dužeg dela perioda posle Hladnog
rata, Indonezija je pokušavala da uravnoteži svoje odnose sa Kinom i SAD pojednako,
pozdravljajući stratešku saradnju i ekonomski angažman sa obe sile. Pošto je Kina postala
dominantniji ekonomski igrač u Aziji, Džakarta je postepeno produbljivala svoje strateške
veze sa Pekingom, dok su neslaganja oko vođenja globalnog rata protiv terorizma i
zabrinutost zbog stanja ljudskih prava u Indoneziji sprečavali potpuni procvat bilatelarnih
veza između SAD i Indonezije.34 Depeše koje je objavio Vikiliks otkrivaju stalne sumnje i
bojazni SAD u vezi sa kineskim projektima u njenom vlastitom dvorištu. Na primer,
depeše iz Indonezije otkrivaju zabrinutost Vašingtona zbog sve jačih ekonomskih veza
između Kine, s jedne strane i Indonezije i njenih vodeću oligarha, s druge strane. U depeši
„Kina produbljuje svoj ekonomski uticaj u Indoneziji,“ američka ambasada u Džakarti
izveštava:

Kina produbljuje svoj ekonomski uticaj u Indoneziji, kroz

velike poslove u oblasti energetike i resursa, kao i
predstojećim stupanjem na snagu Sporazuma o slobodnoj trgovini
između Kine i ASEAN-a, prvog januara. Resursi Bumi, najveći
Indonežanski rudnik uglja u vlasništvu porodice šefa Golkara,
Aburizal Bakrie (Aburizal Bakrie), su ušli u finansijski odnos
sa Kineskom investicionom koporacijom što će proširiti uticaj
Kine na rudarski sektor Indonezije. Ovaj aranžman predstavlja
novi pristup kineskim tradicionalnim investicijama niskog
profila u rudarskom sektoru.
[09 JAKARTA 2073]

Depeša napominje da „kineski interes da eksploatiše rudarsku industriju pomaže

[indonežanskim] zvaničnicima u unutrašnjoj politici, uprkos tome što je trn u oku
indonežanskom resursnom nacionalizmu“, omogućavajući indonežanskoj vladi da pokaže
kako njeni protekcionistički zakoni u rudarskoj industriji, posebno u pogledu „obaveznog
topljenja rude u zemlji i lokalnih propisa nisu tako ,,zahtevni“ i kontraproduktivni kako
tvrde zapadne kompanije. Depeša takođe primećuje ključnu ulogu Kine u pomaganju
Indoneziji da prebrodi Veliku recesiju 2007-2008. godine, nudeći šeme za brisanje valute i
druge simbolične gestove, koji predstavljaju „politički znak podrške za Indoneziju.“
Na Tajlandu, veoma važnom američkom savezniku iz sporazuma, depeše otkrivaju
povećavano nezadovoljstvo navodnom ,,naivnošću“ tajlandskih zvaničnika i akademika,
koji su u velikoj meri prihvatili ekonomske i društveno-političke veze s Kinom na račun
američkog uticaja. U depeši pod nazivom „[Kineski] održiv, uspešan napor da se dodvori
jugoistočnoj Aziji i Tajlandu - perspektive i implikacije“, američka ambasade u Bangkoku
pruža sveobuhvatan prikaz očiglednog uplovljavanja Tajlanda u Kinesku orbitu:

Tajlandski kontakti iz vlade ka akademskoj zajednici vide

desetogodišnju kinesku romansu u jugoistočnoj Aziji, kako kroz
ASEAN tako i bilateralno, koja je bila uspešna u povećanju
kineskog uticaja tokom perioda u kojem su mnogi verovali da su
uticaj i prestiž SAD u regionu opali. Kineski trud u Tajlandu
naročito je višestruko i duboko ukorenjen, od diplomatskog do
ekonomskog, vojnog do kulturološkog. Kineske posete Tajlandu na
visokom nivou i recipročna poseta Tajlanda Kini, premijera,
ministara spoljnih poslova, ministara odbrane i vojnih

252
 funkcionera na najvišem nivou, nastavile su se brzim tempom
2009. godine, što je dovelo do mnoštva novih sporazuma... Kao
deo agresivnog šarma specifičnog za Tajland, Kinezi su se
udvarali članovima kraljevske porodice, podržavajući raskošna
VIP putovanja u Kinu. [10 BANGKOK 269]

Depeše uznemireno otkrivaju zabrinutost Tajanda zbog toga što bi Velika recesija
2007-2008. godine „ozbiljno ograničila sposobnost SAD da utiče na globalne ekonomske
poslove i da nameni budžet koji je potreban da zadrži svoju vojnu prednost u regionu
[jugoistočne Azije]“, dok su ostali tajlandski izvori „ukazivali da će fascinacija Vašingtona
Indonezijom i Vijetnamom verovatno dovesti do nastavka smanjivanja bilateralnih
interesa/angažovanja na Tajlandu“. To takođe naglašava rastuću sofisticiranost kineske
diplomatije, kineskih diplomata koji „potpuno tečno govore tajlandski, na čelu sa kineskim
ambasadorom, koji je proveo 17 godina svoje karijere ovde u [Bangkoku] i rutinski
nastupao na lokalnim televizijama“. Veoma zabrinuti zbog rastućeg uticaja Kine na
Tajlandu, depeša poziva SAD da preduzmu „energičniju akciju da bi uhvatile korak, sa
stalnim naporima da se angažuju oko pitanja koja su važna za tajlandski narod [doslovno] i
region, a ne samo oko onog što se percipira isključivo kao agenda SAD“.
Na Filipinima, verovatno, najbližem savezniku SAD u regionu, depeše otkrivaju
pažljivo i kontinuirano nadgledanje udvaranja Pekinga Manili, naročito za vreme
administracije predsednice Arojo (2001-2010. godine). U depeši pod nazivom „Više o
poseti Hu Đintaoa (Hu Jintao) Filipinima,“ američka ambasada u Manili pruža temeljnu
procenu, delom na osnovu informacija filipinskog ministarstva inostranih poslova,
strateških implikacija posete kineskog predsednika Hu Đintaoa Manili:

Agresivan šarm predsednika Hua u Manili izgleda da se bitno ne

razlikuje od onog u drugim glavnim gradovima ASEAN-a. Bolji i
širi bilateralni odnosi unapređuju regionalne interese, što su
druge članice ASEAN-a takođe otkrile. Međutim, konzervativni
filipinski establišment odbrane - čiju osnovu doktrine, opreme
i obuke čine SAD - biće oprezan kako ne bi ugrozio svoje bliske
odnose sa vojskom Sjedinjenih Država, pogotovo ako preduzme (uz
pomoć SAD) osnovno restrukturiranje i nastavi da se bori protiv
višestrukih terorističkih pretnji. Predstojeća poseta
[Filipinskog] ministra inostranih poslova, Romula, Vašingtonu
nudi pravovremenu mogućnost da se dalje raspravlja o razvojnoj
ulozi NRK (PRC) u Aziji i filipinskoj percepciji dugoročnih
kineskih ciljeva. [05 MANILA 2174]

U mnogobrojnim depešama, SAD nisu gubile priliku da zadrže korak sa najnovijim

dostignućima u odnosima između Filipina i Kine, kao dve azijske zemlje koje su ušle u
„zlatno doba“ bilateralnih odnosa sredinom dve hiljaditih. Tokom tog perioda, Kina je
ponudila trgovinske poslove i investicije u vrednosti od više milijardi dolara, uglavnom
usmerene na razvoj infrastrukture i pogurala programe „zajedničkog razvoja“ u vezi sa
spornim geografskim karakteristikama Južnog kineskog mora, što je kulminiralo trojnim
Sporazumom o zajedničkom pomorsko seizmičkom angažmanu Filipina, Kine i Vijetnama.
U depeši pod nazivom „Zajednička seizmička istraživanja u Južnom kineskom moru
napreduju“, američka ambasada u Manili oprezno pozdravlja sporazum kao pravovremenu
meru za građenje poverenja između strana u sporu:

253
 Prva faza zajedničkog seizmičkog istraživanja nalazišta
ugljovodonika koje su preduzele nacionalne naftne kompanije iz
Filipina, Kine i Vijetnama, u zoni od 143.000 kvadratnih
kilometara Južnog kineskog mora, blizu je završetka. Nakon što
su njeni partneri sproveli „izviđačko“ istraživanje cele zone,
Filipinska nacionalna naftna korporacija sada tumači početne
podatke istraživanja, što očekuje da će završiti do kraja
godine. Obećavajuće oblasti koje su identifikovane u prvoj fazi
će se ponovo bliže istražiti u drugoj fazi. Ako se na kraju
nađe održivo nalazište, biće potreban novi sporazum koji bi
pokrio svaki zajednički razvoj, koji predviđa da filipinski
resursi budu rezervisani za tri nacionalne naftne kompanije.
Zajednička seizmička istraživanja nude dobar model za
potencijalni nastavak saradnje na istraživanju i eksploataciji,
uklapa se uredno u filipinske ciljeve da imaju povećanu
interakciju između ASEAN-a i Kine i unapređenju mera za
izgradnju poverenja. Pravi test korporotivnog duha, doći će
kada strane budu u mogućnosti da razmišljaju o izvlačenju.

Tokom Bušove administracije (2001-2009. godine), Kina je bila u stanju da

dramatično poboljša svoj geopolitički i ekonomski uticaj u jugoistočnoj Aziji. Ali ulazak
Obamine administracije, sa bolje podešenom i proaktivnom diplomatskom strategijom,
poklopio se sa sve većim teritorijalnim napetostima između Kine i njenih suseda.
Najnovije depeše odražavaju rastuću regionalnu uznemirenost u pogledu pojave
agresivnije i bezobzimije Kine, posle Velike recesije. U diplomatskoj depeši pod nazivom
„Topotati okolo i nositi mali štap: nova 'globalna agresivnost' Kine,“ američka ambasada u
Pekingu objašnjava rastuće međunarodne kritike sve agresivnije kineske điplomatije:

Gruba (kao i obično) reakcija NRK [Narodne Republike Kine] na

nedavne najave SAD povodom prodaje oružja Tajvanu i namere
predsednika Obame da se sastane sa Dalaj Lamom, usredsredila je
pažnju domaće kineske javnosti na pojavu koja je već primećena
(i kritikovana) u inostranstvu: pokazivanje mišića,
trijumfalizam i agresivnost u kineskoj diplomatiji. Strane
diplomate napominju da Kina ne pravi prijatelje svojim novim
ratobornim stavom, ali omiljena procena kineskog stava
personalizovana je u nacionalističkom, šovinističkom i kineskoj
komunističkoj partiji naklonjenom listu Global Tajms (Huantsju
šibao), glasi: „Bilo je krajnje vreme.“ [10 PEKING 383]

Depeša objašnjava da su se brojne diplomate iz trećih zemalja, u svojim

razgovorima sa osobljem ambasade SAD u Pekingu, žalile da je postalo sve teže baviti se
Kinom u proteklih godinu dana. Preciznije, navodi se da su „Evropljani najglasniji u svojoj
kritici“, dok su „indijski i japanski ambasadori izrazili slične pritužbe“. Depeša analizira
pojavu ,,ultranacionalizama“ i šovinističkih medija u zemlji, koja pogoršava teritorijalne
tenzije sa susednim zemljama.
Na Filipinima, u međuvremenu, procvat odnosa sa Kinom udario je u prepreku,
pošto su pomorski sporovi i korupcijski skandali vezani za kineske investicije u zemlji
potkopali bilateralne odnose. U depeši pod nazivom „Granice kineske meke moći na
Filipinima,“ ambasada SAD u Manili ispitala je naizgled neodrživost filipinsko-kineskog
zbližavanja, dok se ponovo čvrsto uspostavlja američki uticaj u zemlji:

254
 kineska diplomatija meke moći na Filipinima nedavno se našla
pod višemesečnom medijskom paljbom optužbi za korupciju i
istrage o skandalima. Ovo je došlo u kontekstu desetostrukog
povećanja u bilateralnoj trgovini od 2000. godine, povećane
bezbednosne saradnje, kao i potpisivanja desetine bilateralnih
sporazuma u poslednjih nekoliko godina. Uprkos uticaju koji je
u rukama Filipinaca kineskog porekla, nedavni skandali su
probudili mišljenje koje je dugo vladalo među Filipincima, da
su etnički Kinezi povezani sa koruptivnim radnjama.
[08MANILA998]

Zanimljivo je da depeša napominje kako će uverenje Vašingtona da njegova

očekivana popularnost među filipinskim stanovništvom i njegova samoproglašena
privrženost dobrom upravljanju na Filipinima obezbediti da revitalizovane filipinsko-
kineske veze ,,ne podrazumevaju slabljenje naših jakih veza sa Filipinima“ i da su latentne
predrasude protiv Kine pojačane nedavnim greškama Pekinga - značajno ograničavajući
uticaj Kineske meke moći.35
Ključni pokazatelj rastuće zabrinutosti zbog obnovljene agresivnosti Kine je odluka
Singapura da podeli svoje, sve veće brige, sa američkim diplomatama. Singapur je
decenijama tražio savršenu ravnotežu između svojih odnosa sa SAD i Kinom, imajući
ulogu diplomatskog posrednika između dve velike sile. Vrhovni vođa Singapura, Li Kuan
Ju (Lee Kuan Yew), uvek je održavao jake veze sa višim instancama kineske komunističke
partije, čak i služeći kao pouzdani savetnik eminencijama, kao što su Mao Cedung (Mao
Zedong) i Deng Sjaoping. Singapur je, takođe, odigrao ključnu ulogu u olakšavanju napora
Kine da poboljša odnose sa zemljama ASEAN-a, preko singapurskih lidera koji su u više
navrata isticali benigne aspekte kineskog rasta i umanjivali zabrinutost zbog njenog
nepropustljivog političkog sistema i programa brze vojne modernizacije.36 U diplomatskoj
depeši pod nazivom „Singapur obraća pažnju na to što Kina postaje agresivnija“, američka
ambasada u Singapuru, nakon opsežnih razgovora sa vodećim lokalnim akademicima i
novinarima, prikladno oslikava promenu regionalnog odnosa prema Kini u poslednjih
nekoliko godina:

Singapur se nada da Sjedinjene Države neće ustuknuti pred

kineskim pritiskom jer bi to ohrabrilo Kinu da postane još
agresivnija u svojim odnosima sa drugim zemljama u pogledu
pitanja kao što su njena potraživanja u Južnom kineskom moru.
Međutim, Singapur takođe strahuje i od nastavka eskalacije
napetosti između SAD i Kine, za koje Singapur smatra da bi bile
samo loše za region...zabrinut je da ako nova agresivnost Kine
uzrokuje da se Sjedinjene Države povuku, Kina može da zategne
svoje odnose sa pojedinim zemljama ASEAN-a, posebno u svojim
naporima da izvrši pritisak u vezi njenih potraživanja u Južnom
kineskom moru. [10 SINGAPUR 166]

Tokom narednih godina, pošto je politika Obamine administracije okretanja prema

Aziji ubrzala korak, druge zemlje jugoistočne Azije, kao što su Malezija, Indonezija,
Vijetnam, pa čak i Tajland, izrazile su sve veću zabrinutost - kako tajno, tako i javno -
zbog kineske teritorijalne agresivnosti i diplomatske nefleksibilnosti, uprkos stalnom
ekonomskom angažovanju Pekinga u regionu.37

255
 USAGLAŠENA KOORDINACIJA OKO „DRŽAVA ODMETNIKA“

Osim Kine, depeše takođe otkrivaju konstantna nastojanja SAD da se dodvore i

nagovore svoje saveznike i strateške partnere iz jugoistočne Azije da izvrše pritisak na
„države odmetnike“, kao što su Severna Koreja, Mjanmar, Sudan i Iran.
Iako priznaju dugu istoriju nesvrstane spoljne politike Indonezije i njene napore da
posluži kao diplomatski posrednik između Zapada i islamskog sveta, depeše pokazuju kako
Vašington stalno traži podršku Džakarte protiv iranskog nuklearnog programa. Neposredno
pre nametanja kaznenih sankcija zapada Teheranu krajem 2011. godine, depeša pod
nazivom „Iran - mobilizacija pritiska zbog nuklearnog pitanja“, ambasada SAD u Džakarti,
u razgovorima sa indonežanskim diplomatom Endijem Rakmiantom (Andy Rachmianto),
zamenikom direktora za međunarodnu bezbednost i poslove razoružanja u Ministarstvu
spoljnih poslova, naglašava bliski stepen koordinacije između dve zemlje oko Irana:

[Rakmianto] je pozdravio nastavak konsultacija Vašingtona sa

Indonezijom o iranskom nuklearnom programu, [jer] Indonezija je
postajala frustrirana zbog odbijanja Irana da prihvati ponude
IAEA i [P5 + 1] u vezi sa nuklearnim gorivom u mirnodopske
svrhe, uključujući i istraživački reaktor u Teheranu. On je
obećao da će indonežani razmotriti stavove [Vašingtona] o
potrebi nove akcije SBUN-a. Izrazio je bojazan, da bi povećani
pritisak na Iran mogao biti kontraproduktivan i da bi još više
otežao nastavak angažovanja. U vezi sa tim, Rakmianto je rekao
[ambasadi] kako Indonezija planira da traži izbor u Upravni
odbor IAEA za 2011 - 2012. godinu. [10 JAKARTA 152]

Što se tiče Filipina, depeše otkrivaju viši nivo bilateralne koordinacije u odnosu na
iranski nuklearni program. U depeši pod nazivom „Filipinska vlada misli da Iran ne sluša“,
ambasada SAD u Manili je napomenula da je Vašington snažno ohrabrio Filipine da
dovedu u pitanje navodno mirnodopsku prirodu iranskog nuklearnog programa:

[Ambasador se sastao sa] Leom Ruiz (Leah Ruiz), direktorkom

Kancelarije Ministarstva inostranih poslova Ujedinjenih naroda
i međunarodnih organizacija, u sklopu tekućih napora da se
podstakne filipinska vlada da, kao član Međunarodnog Upravnog
odbora agencije za atomsku energiju, izvrši pritisak na Iran da
poštuje svoje međunarodne obaveze. Ruiz je rekla kako je
izveštaj generalnog direktora IAEA, El Baradeja pokazao da
saradnja Irana u realizaciji plana rada nije bila adekvatna...
Ruiz je uverila [ambasadu] da filipinska vlada veruje da je
izveštaj pokazao kako Iran nije obustavio nuklearne aktivnosti
oseljive na proliferaciju, niti sprovodi Dodatni protokol. [07
MANILA 3770]

U drugoj depeši „Filipini planiraju da predsedavaju Pregledom Ugovora o

neproliferaciji nuklearnog oružja (NPT)“. Američka ambasada u Manili izražava svoju
podršku kandidaturi Filipina 'da predsedava Konferencijom o Pregledu Ugovora o
neproliferaciji nuklearnog oružja u Njujorku, 2009. godine, sa filipinskim ministrom
spoljnih poslova, Albertom Romulom, koji je naglasio želju vlade ,,da pomogne kako bi se
unapredila zajednička agenda dva naroda o razoružavanju“. Iznervirana zbog diplomatskog
sukoba Pokreta nesvrstanih sa Vašingtonom oko pitanja neproliferacije, depeša sa

256
zadovoljstvom ističe da su „visoki filipinski zvaničnici izrazili jasnu želju da rade sa SAD
na ostvarivanju održivih ciljeva NPT-a, uključujući i potpuno usklađivanje svih 190 strana
s odredbama Ugovora“. Brojne depeše ukazuju na to da se filipinski zvaničnici stalno
konsultuju sa ambasadom SAD u Manili oko pozicije Filipina prema pitanjima NPT-a na
više međunarodnih foruma, od NAM- a do Generalne skupštine UN i IAEA. Sličan nivo
koordinacije je proširen na pitanja NPT-a i humanitarna pitanja na takvim mestima kao što
su Severna Koreja i Sudan. Na primer, u depeši pod nazivom „Pritisak na Filipine da bude
specijalni izvestilac za Sudan“, ambasada SAD u Manili navela je da je pozvala filipinsku
vladu da „podrži jednogodišnje produženje pozicije specijalnog izvestioca za Sudan, bez
ikakvog ublažavanja mandata specijalnog izvestioca“ sa najvišim filipinskim diplomatama
koji „potpuno shvataju našu duboku zabrinutost i zalažu se da pokrenu to pitanje sa drugim
visokim zvaničnicima u Ministarstvu inostranih poslova, uključujući i pomoćnika sekretara
UN i međunarodnih organizacija (UNIO).“
O Mjanmaru, poznatom i kao Burma, depeše takođe otkrivaju nastojanja
Vašingtona da podstakne zemlje ASEAN-a, posebno saveznice sporazuma kao što su
Filipini i Tajland, da lobiraju za političke reforme. Dok je Bušova administracija uglavnom
bila fokusirana na izolaciju i kažnjavanje vojne hunte, Obamina administracija, nasuprot
tome, pokazala je veću zahvalnost što je ASEAN dao prednost postepenijem zagovaranju
demokratizacije u zemlji. U depeši pod nazivom „Podsticanje ASEAN-a da pritiska
Burmu: odgovor Filipina“ ambasada SAD u Manili odražava zadovoljstvo Vašingtona
pozicijom Filipina prema Burmi, navodima najviših filipinskih diplomata da će „Filipini
čvrsto ostati sa SAD u vezi Burme i da su spremni da pomognu na svaki mogući način“.
To takođe reflektuje i zadovoljstvo ASEAN-a procenom politike Burme, u kojoj se ističe
kolaborativniji pristup Obamine administracije sa regionalnim partnerima koji vrše pritisak
u cilju političke reforme u zemlji [09MANILA2230].
Što se tiče Tajlanda, u depeši pod nazivom „Podstaknuti Tajland da uđe u dijalog u
Burmi,“ ambasada SAD u Bangkoku izveštava:

Tokom sastanka sa stalnim sekretarom MIP, Tirakunom Nijomom

(Theerakun Niyom), ambasador je procenio politiku SAD prema
Rangunu i naglasio važnu ulogu koju je [Tajland] možda igrao u
podsticanju širokog i inkluzivnog političkog dijaloga u Burmi.
Stalni sekretar izrazio je slaganje i signalizirao da će
[njegova vlada] blisko sarađivati sa SAD da izvrši pritisak za
inkluzivne, slobodne i fer izbore u Burmi ove godine. [10
BANGKOK 86]

Kako depeše otkrivaju, angažovanje SAD u regionu nije bilo ograničeno na

pojedinačne nacionalne države partnere, već je prošireno na generalnog sekretara same
organizacije ASEAN. U depeši pod nazivom „Generalni sekretar ASEAN-a Surin
razgovarao o ASEAN-u, u Burmi“, ambasada SAD u Bangkoku objasnila je svoje direktno
angažovanje preko generalnog sekretara ASEAN-a, Surina Picuvana (Surin Pitsuwan),
Tajlanđanina po nacionalnosti, na najvažnijim pitanjima koja se tiču, između ostalog,
Mjanmara. Depeša pokriva rasprave o humanitarnoj krizi nakon ciklona Nargis u
Mijanmara, 2008. godine, koja je na kraju navela vojni režim da potraži eksternu pomoć i
pristane na posebne mehanizme, kao što je Trilateralna kontakt grupa (TCG) za delovanje
u periodu posle ciklona Nargis, sastavljena od vlade Mjanmara, UN i ASEAN-a. U depeši,
Surin je rekao američkoj ambasadi da se „nada da će posredničko prisustvo ASEAN-a [u

257
Mijanmaru] i [humanitarne] aktivnosti ostati smislene, ne samo kao diplomatsko pokriće
[samo manevar odnosa s javnošću za ASEAN]“ i tražio je da se „proširi mehanizam TCG-
a izvan ciklonom pogođene delte, te da se njegov mandat proširi i na pitanja politike
održive pomoći“. Generalni sekretar ASEAN-a je takođe „naglasio da je mehanizam koji
vodi ASEAN, kao što je TCG, imao prednosti za Burmu kao predsedavajuću, a on očekuje
da žitelji Burme budu pragmatični u odnosu na rezultate. Dodao je kako je nekoliko drugih
novih članica ASEAN-a [odnosi se na Laos, Kambodžu i Vijetnam] i dalje nerado
dopuštalo ASEAN-u održivu ulogu u Burmi zbog straha da to ne postane presedan. „Bilo
je takođe i rasprava o teškom položaju muslimanske manjine Rohinja u Mijanmaru, koja je
teško marginalizovana u poslednjih nekoliko godina“. Surin je pozvao svoje američke
kolege da ne posmatraju to pitanje kao pitanje vere (i samim tim strahuju od mogućnosti
nove muslimanske pobune), već ga umesto toga tretiraju kao „humanitarno pitanje“. Kao
odgovor na to, ambasada SAD je izjavila da „ukoliko ASEAN želi da bude shvaćen
ozbiljno“ potrebno je da igra odlučniju ulogu u rešavanju takvih humanitarnih pitanja
[09BANGKOK454]. Ukratko, SAD su delimično pokušale da svale krivicu na
institucionalne nedostatke ASEAN-a za svaki eventualni neuspeh humanitarnih aktivnosti,
što znači da bi uspeh svake buduće koordinacije između SAD i ASEAN-a u velikoj meri
zavisio od političke volje lidera jugoistočne Azije da poboljšaju mogućnosti regionalnog
tela.

ANTITERORISTIČKE OPERACIJE

Sa globalnim ratom protiv terorizma (GWOT) koji predstavlja glavni prioritet

Bušove administracije, nije nikakvo iznenađenje da depeše otkrivaju visok stepen
koordinacije između Vašingtona i njegovih saveznika u regionu, posebno na Filipinima, u
antiterorističkim operacijama. Vašington dosledno gura druge zemlje jugoistočne Azije,
kao što su Malezija i Indonezija, da blisko sarađuju u antiterorističkim operacijama,
intenziviraju zajedničke vežbe, razmenjuju obaveštajne podatke i energičnije se
obračunavaju sa ekstremističkim grupama u regionu. Ali veoma nepopularni ratovi u
Avganistanu i Iraku stalno podrivaju bilateralne odnose između Vašingtona i zemalja sa
muslimanskom većinom, kao što su Malezija i Indonezija, čiji su se lideri otvoreno
protivili jednostranoj intervenciji Bušove administracije na Bliskom istoku. Među
državama jugoistočne Azije, Filipini su imali najdublji nivo strateške i taktičke saradnje sa
Bušovom, a potom i sa Obaminom administracijom.
Depeše otkrivaju američko učešće u usmeravanju i olakšavanju antiterorističkih
operacija na Filipinima, posebno na južnom ostrvu Mindanao, koje je doživelo porast
nasilja u vezi sa pobunama, kao i porast aktivnosti ekstremističkih grupa u prvoj dekadi
dvadeset prvog veka. U depeši pod nazivom „Borba protiv GWOT na Filipinima“,
ambasada SAD u Manili dala je sumorne procene bezbednosne situacije u Mindanau:

Terorizam je ovde zabrinjavajuće obična, stalno prisutna

stvarnost. Južni Filipini leže duž strateške linije raskola u
globalnoj kampanji protiv terorizma, sa svojim poroznim
granicama, slabom vladavinom prava, dugogodišnjim i nerešenim
pritužbama muslimanskih manjina i visokim stepenom siromaštva i
korupcije, nudeći plodno tlo za negovanje terorističkih grupa.
Samo je Avganistan tokom devedesetih imao pogodniju mešavinu

258
 elemenata za širenje radikalnog islamskog pokreta i očuvanje
terorista. [05 MANILA 1614]

Depeša tvrdi da je terorizam na Filipinima „neosporno opasniji dugoročno u

[zemlji] nego bilo gde [drugo] u istočnoj Aziji“, jer je južni deo ostrva Mindanao primio
četiri grupe sa liste inostranih terorističkih organizacija SAD, poimence Novu narodnu
armiju (oružano krilo Filipinske komunističke pobune), grupu Abu Sajaf (ASG), Pentagon
Geng i Džema Islamija. Uzimajući u obzir neefikasnost filipinskih vlasti u suočavanju sa
krizom, depeša je u suštini preporučila da vlada SAD popravi filipinski antiteroristički
državni aparat sprovođenjem sledećih projekata:

Sveobuhvatna „Procena menadžmenta filipinske policije“...

razvoj modela fuzije uključivanjem [Kraljevske vojne akademije
Sandhurst], drugih relevantnih kancelarija ambasade i
zainteresovanih elemenata USG-a [Vlade SAD] da se obezbede
stalni analitičari vlade SAD u jedinstvenu agenciju GRP-a
[Vlada Republike Filipina], da budu izabrani iz redova sadašnje
proliferacije operativnih grupa i centara GRP-a; pomoć vlade
SAD da ispravi neefikasnosti u filipinskom pravosudnom sistemu
koji sprovodi gonjenje osumnjičenih za terorizam, u najboljem
slučaju kao dugoročnu borbu; tehnička pomoć za razvoj
zatvorskih objekata visoke bezbednosti za držanje osumnjičenih
za terorizam, od kojih su neki, opštepoznato, pobegli iz
filipinskih zatvora; prošireni program ATA [antiterorističke
pomoći] fokusiran na filipinske antiterorističke operativne
grupe (ATTF) pod vođstvom Palate Malakanangoa (kancelarije
predsednika). [05 MANILA 1614]

U drugoj depeši, pod nazivom „nastavak angažovanja na saradnji u borbi protiv

terorizma“, ambasada SAD u Manili je tvrdila da je „asistencija SAD u borbi protiv
terorizma, u rasponu od operativne/obaveštajne zajedničke podrške Oružanim snagama
Filipina (AFP) do uključivanje RMAS u Filipinsku nacionalnu policiju (PNP), pomogla da
zabeleži neke antiterorističke uspehe 2004.godine, kao i 2005.“ Imajući u vidu „izuzetan
pristup“ vlade SAD antiterorističkim operacijama, depeša je insistirala da je „kontinuirano,
održivo angažovanje potrebno ako želimo da obezbedimo da [filipinska vlada] prebrodi
krizu terorizma“[05 MANILA 2590].
Možda najkontroverznije od svih - s obzirom na filipinska ustavna ograničenja na
osnivanje stalnih baza SAD i aktivnosti stranih trupa u zemlji - bilo je više depeša koje
ukazuje na direktno angažovanje SAD u borbenim operacijama protiv terorističkih grupa
na ostrvu Mindanao. U depeši pod nazivom „napredovanje anriterorističkih operacija AFP
na osrvu Džolo“, ambasada SAD priznaje da su, tokom ofanzive Oružanih snaga Filipina
(AFP) protiv Džema Islamija i lidera ASG-a na ostrvu Džolo, Mindanao, vojnici i brodovi
specijalnih snaga SAD pružali „podršku 87-plus pomorskoj zabrani davanjem obaveštajnih
podaka, nadzorom i izviđanjem“ sprovedenim u zoni operacija. To je sve bilo moguće,
pokazuje depeša, s obzirom na punu integraciju borbenih jedinica iz Mornaričke
zajedničke jedinice SAD i Operativne grupe za zajedničke specijalne operacije - Filipini
(JSOTF-P) u filipinskoj mornarici. Depeša je takođe ukazala da su zvaničnici SAD negirali
direktno američko učestvovanje u borbenim operacijama insistiranjem da su samo imali
„ulogu podrške“ da „savetuju, obučavaju i razmenjuju informacije sa snagama AFP-a“
[06MANILA3401].

259
 U drugoj depeši, pod nazivom „Ažuriranje informacija o operaciji Džolo, 20.
oktobar“, ambasada SAD je istakla blisku saradnju između Filipina i snaga SAD u lovu na
vodećeg osumnjičenog teroristu, Umara Pateka (Umar Patek), za vreme borbenih operacija
na ostrvu Džolo, 2006. godine:

Značajno je da su, u noći 17. oktobra, američke i filipinske

snage radile besprekorno na presretanju dva broda (jedan od
njih velike brzine) koji su pokušavali da pobegnu sa ostrva
Džolo na Basilan. Sledi izveštaj da je Umar Patek možda
pokušavao da pobegne, američki avion P-3; helikopteri i
bespilotne letilice Zajedničke operativne grupe 515; i brodovi
Operativne grupe za zajedničke specijalne operacije - Filipini
(JSOTF-P) MK-V pratili su dva broda koji su presrele filipinska
mornarica i jedinice mornaričke grupe filipinske naci- onalne
policije. Iako Patek nije bio na brodu, utvrđeno je da je
gliser pripadao poznatom logističaru ASG- a, i da je njime
upravljao njegov brat. [06 MANILA
4439]

U depeši pod nazivom „Razgovori AFP/ DND dovode do napretka u borbi protiv
terorizma“, ambasada SAD u Manili je razmatrala opsežne konsultacije između dve vlade
kako bi se osiguralo optimalno učestvovanje snaga SAD u borbenim operacijama bez
eksplicitnog kršenja ustavnih ograničenja o aktivnostima stranih trupa na filipinskom tlu:

Norman Danoj (Norman Daanoy), načelnik [odeljenja za

nacionalnu odbranu] kancelarije za pravne poslove, u kratkom
pravnom dopisu sekretaru Kruzu, trinaestog januara, tvrdi da,
iako im je zabranjeno angažovanje u borbi, osim u samoodbrani,
snage SAD na Filipinima se mogu angažovati u nizu „borbenih
aktivnosti“, što uključuje pružanje obaveštajnih podataka,
nadzora i podrške AFP-u pri izviđanju... osoblje DND-a je
pojedinačno reklo da su prepoznali potrebu da se izgradi
podrška za inicijativu i da planiraju da pokrenu kampanju
javnih pregovora pod nazivom „Sloboda od straha“ koja će
pokazati prednosti poboljšane saradnje između SAD i RP u borbi
protiv terorizma. [05 MANILA 286]

***

Ključni stub politike Obamine administracije okretanja prema Aziji je uvođenje

Sporazuma o slobodnoj trgovini transpacifičkog partnerstva (TPP), koji pokriva dvanaest
zemalja u priobalju Pacifika i oko četrdeset posto svetskih ekonomija.38 Prema depešama,
ova inicijativa je možda bila inspirisana ranijim predlozima dugogodišnjeg lidera
Singapura, Li Kuan Jua. Krajem 2007. godine, u depeši pod nazivom ,,Li Kuan Ju o
burmanskim ’glupim' generalima i 'kockaru' Čen Sui Bijanu“ [07 SINGAPUR 1932_a],
mentor singapurskog ministra „pozvao je Sjedinjene Države da traže više sporazuma o
slobodnoj trgovini da bi dali regionu druge opcije osim Kine“ i da Peking ne bi
maksimalno iskoristio svoje ekonomske veštine da u potpunosti potisne američki uticaj iz
jugoistočne Azije.
Isključivanjem Kine, najveće ekonomije Azije, TPP je predstavljao pritajeni
pokušaj Obamine administracije da povrati centralno ekonomsko mesto Vašingtona na

260
prostoru Pacifičkog teatra, ograničavanjem ekonomske dominacije Pekinga u istočnoj
Aziji. Osim članova ASEAN-a, Singapur, Malezija, Brunej i Vijetnam su bili među
stranama koje su uključene u pregovore o TPP-u. Ali veliki deo pregovora i sadržaj
predloženog trgovinskog sporazuma su bili obavijeni velom tajne. Zahvaljujući Vikiliksu,
međutim, ubrzo je postalo jasno da je TPP bio sporazum o slobodnoj trgovini osmišljen da
osnaži (američke) multinacionalne korporacije na račun potrošača, posebno onih u
zemljama u razvoju. Trinaestog novembra 2013. godine, Vikiliks je objavio tajni nacrt
teksta poglavlja o pravima intelektualnog vlasništva, o kojem se pregovaralo. Zanimljivo je
da nacrt čak pokazuje pregovaračke pozicije pojedinih zemalja u određenim odredbama
predloženog dogovora. Na primer, protivljenje SAD da određene bolesti podležu zaštiti
zbog nacionalnih zdravstvenih i bezbednosnih razloga, kako je navedeno u članu QQ.A.5:
„Obaveze u ovom poglavlju ne sprečavaju i ne bi trebalo da sprečavaju stranu da preduzme
mere kako bi zaštitila javno zdravlje kroz promociju dostupnosti lekova svima, a posebno u
vezi sa slučajevima kao što je HIV/AIDS, tuberkuloza, malarija... i druge epidemije, kao i
okolnosti krajnje hitnosti ili vanrednog stanja“.39
Ukupno uzevši, depeše koje su procurele pokazuju da su SAD i Japan među
najizolovanijim stranama u pregovorima, često zato što nisu uspele da pridobiju podršku
drugih strana oko različitih odredbi, dok su države jugoistočne Azije, Singapur i Malezija
uživale najviši stepen podrške na mnogim svojim pregovaračkim pozicijama.40 Pregovori o
TPP-u, koji su propustili svoj rok za zaključivanje krajem 2013. godine, ušli su u
dugotrajni zastoj, sa dve vodeće pregovaračke strane blokirane velikim nesuglasicama:
Japan i SAD su se prepirali oko bivših trgovinskih barijera na uvoz poljoprivrednih
proizvoda (pirinča, pšenice i šećera), ograničenja na uvoz svinjetine i govedine i otvaranja
japanskog tržišta za američke proizvođače automobila. Bilateralni razgovori o trgovini
praktično su propali krajem septembra 2014. godine, kada je Akira Amari, japanski
ministar ekonomije, u Vašingtonu besno izleteo sa razgovora sa svojim američkim
kolegom.41
Procureli dokumenti su otkrili agresivnu težnju SAD da ostvari svoje ciljeve
privatizacije javnih usluga na azijskom tržištu, zaštite prava intelektualne svojine
multinacionalnih kompanija na račun dobrobiti potrošača i jačanja pravne snage privatnih
firmi da tuže pojedinačne vlade, dalje podrivajući podršku koju TPP ima među zemljama
ASEAN-a poput Malezije i Vijetnama. Malo je čudno da TPP nije uspeo da dođe do svog
cilja finalizacije krajem 2013. godine, kada se Obamina administracija još uvek borila da
dobije domaću i međunarodnu podršku da ubrza pregovore.
Depeše pokazuju napore Vašingtona da pribave regionalnu podršku za
netradicionalna bezbednosna pitanja, kao što su životna sredina, a posebno od
međunarodne zajednice koja poziva na veću američku posvećenost merama za ublažavanje
i adaptaciju na klimatske promene. Na primer, u depeši pod nazivom „Filipini se slažu sa
stavovima SAD u pogledu UN“, ambasada SAD u Manili je navela:

Zvaničnici u Kancelariji Ujedinjenih naroda i drugih

međunarodnih organizacija (UNIO) filipinskog Ministarstva
inostranih poslova (MIP) pozdravili su naše razmišljanje o
predloženoj rezoluciji o klimatskim promenama malih ostrvskih
pacifičkih država u razvoju (PSIDS, koja će pozvati na
rezoluciju Saveta bezbednosti UN o ovoj temi... Pomoćnik
direktora UNIO za zaštitu životne sredine, nauku i tehnologiju,
gđa Mari Konča, izjavila je 20. avgusta da MIP nije postigao

261
 konačan stav, ali ,,se kreće u smeru“ pozicije SAD. [08 MANILA
1981]

U drugoj depeši, „Filipini izgleda ublažavaju stav o klimatskim promenama pre

Kopenhagena“, ambasada u Manili izveštava o odluci Filipina da usvoje „pragmatičaniji
stav“ o emisiji gasova sa efektom staklene bašte, „zahtevajući obavezno smanjenje od 'svih
velikih dečaka, uključujući i Kinu', umesto ranijih zahteva [za] 'velikim i ranim
smanjenjem' razvijenih zemalja.“ Uživajući u pomaku Filipina u njihovoj pregovaračkoj
poziciji uoči istorijske konferencije o klimi u Kopenhagenu, 2009. godine, depeša je
opisala jedinstvenu priliku Vašingtona da „angažuje umerenog i uticajnog člana G77 u
suštinske rasprave o globalnim akcijama“ [09MANILA2483].
Iznošenjem na videlo najintimnijih (i najciničnijih) razmena među članovima
diplomatskog kora SAD i otkrivanjem razmera kvazišpijunaže koju sprovode američke
diplomate, kojima je bilo naloženo da prikupe poverljive informacije od svojih kolega u
Ujedinjenim nacijama,42 dokumenti Vikiliksa su izazvali neviđenu sramotu za Vašington.
Među liderima jugoistočne Azije, indonežanskog predsednika Susila Bambang Judhojona
razljutile su diplomatske depeše SAD - koje su umešale njegovu suprugu u korupcijske
šeme i ukazivale da je predsednik zloupotrebio svoju moć - odbacujući ih kao „atentat na
ličnost.“43
Ipak, procurele depeše nisu drastično promenile poziciju Vašingtona u regionu.
Kombinacija rastuće zabrinutosti zbog teritorijalne agresivnosti Kine i kontinuiranog
verovanja (među nekim saveznicima i strateškim partnerima, kao što su Filipini i
Vijetnam) u ulogu SAD u navodnom osiguravanju regionalne stabilnosti, omogućilo je
Obaminoj administraciji da nastavi sa svojom politikom zaokretanja prema Aziji, bez
mnogo otpora među državama ASEAN-a. U stvari, mnoge zemlje ASEAN-a su pojačale
stratešku saradnju sa Vašingtonom, uključujući i saveznike koji nisu članovi sporazuma,
kao što su Mjanmar, Malezija i Vijetnam, zbog svoje želje da prošire svoje spoljne odnose
i smanje zavisnost od Kine.44 Ako ništa drugo, mnoge zemlje ASEAN-a, od Filipina do
Singapura, tražile su još veću američku posvećenost regionu.45 Čini se da je briga za
nacionalni interes ublažila regionalne reakcije i ljutnju na razotkrivanja Vikiliksa, jer su
mnoge zemlje jugoistočne Azije i dalje bile spremne da pređu preko svega i pozdrave veći
američki strateški trag u regionu.

262
 16. JUŽNOAFRIČKA REPUBLIKA

Frensis Ndžubi Nezbit (Francis Njubi Nesbitt)

Depeše Vikiliksa koje su bile objavljene 2010. godine pružaju dokaz o

konzistentnom i agresivnom nastojanju diplomata da promovišu bezbednost i korporativne
interese SAD u južnoj Africi. Decenijama su kolonijalni i režimi manjinskih belaca
prikazivani kao prirodni saveznici SAD jer su bili nepokolebljivi antikomunisti u vreme
kada su crne afričke države kovale jače veze sa Sovjetskim Savezom, Kinom i Kubom.
Ovaj politički program je evidentan i kod republikanske i kod demokratske administracije i
prelazi preko ideoloških granica.
U stvari, ta politika datira iz ranih godina Hladnog rata, kada je Trumanova
administracija rizikovala jer je sarađivala sa omrznutim ali korisnim saveznicima u
zemljama kao što su Iran, Čile, Portugal, Gvatemala i Južnoafrička Republika.
Sveobuhvatni cilj je bio da se promovišu poslovni i bezbednosni interesi SAD; pri
kreiranju spoljne politike manje se brinulo o pitanjima ljudskih prava.
Tokom Ajzenhauerove administracije i sam Ričard Nikson je obišao Afriku i
preporučivao da SAD podrže nacionaliste u poslovnom svetu u novim nezavisnim afričkim
državama. On je takođe tvrdio da bi korporacijama SAD u Južnoafričkoj Republici trebalo
da bude dozvoljeno da postave pravila o diskriminaciji i nejednakosti bez vladine
intervencije. Procureli izveštaj studije o nacionalnoj bezbednosti (NSSM 39) iz ranih
Niksonovih godina otkrio je detalje njegove politike prema Južnoafričkoj Republici: javno
je osuđivao aparthejd, dok je u tajnosti olakšavao korporativne i bezbednosne veze. Režimi
manjinskih belaca su smatrani prirodnim saveznicima tokom Hladnog rata.
Serija depeša koja je predmet razmatranja pokriva medijsku buku koja je usledila i
dokumentuje napore Stejt departmenta da se suprotstavi međunarodnom povratnom udaru.
Depeše stavljaju u centar pažnje zvaničnike Stejt departmenta koji traže uputstva o tome
kako da odgovore na pitanja o spoljnoj politici SAD tokom Kisindžerovih godina. Jedna
depeša iz oktobra 1974. godine, na primer, obuhvata brifing Stejt departmenta o članku
Vašington posta pod nazivom „Kisindžerovo prvo veliko naginjanje“. Članak Džeka
Andersona, koji je objavljen 11. oktobra 1974. godine, tvrdi da je Kisindžer ubedio
predsednika Niksona da usvoji „tajno naginjanje“ prema belim rasističkim narodima u
južnoj Africi. Prema Andersonu: „Henri Kisindžer je vodio predsednika Niksona, januara
1970. godine, duž napete linije između crne i bele Afrike, s tajnim naginjanjem prema
belim rasističkim narodima“ [1974STATE22581 l_b].
U avgustu 1969. godine izveštaj Saveta za nacionalnu bezbednost (NSC) je naveo
da interesi SAD u regionu nisu bili od vitalnog značaja, ali je ukazao na potrebu da se
obuzda sve veći uticaj Sovjetskog Saveza i Kine u nezavisnoj Africi. „Rasno ugnjetavanje
koje je činio manjinski režim i suprotstavljanje crnih Afrikanaca tome“ predstavlja dva
problema za interese SAD u tom području: prvo, interesi SAD u belim državama utiču na
njihov kredibilitet u Africi; i drugo, mogućnost povećanja nasilja, „koje raste iz pobune
crnaca“, moglo bi ugroziti interese SAD.
Navedeno je pet opcija za spoljnu politiku Sjedinjenih Država, u rasponu od
neangažovanja do saveza sa režimima manjinskih belaca. Kisindžer je zagovarao „opciju
dva“, koja je predlagala da SAD „izbalansiraju svoje ekonomske, naučne i strateške
interese u belim državama s političkim interesima, distancirajući SAD od režima belaca i
263
njihove represivne rasne politike“. U izveštaju se zaključuje: „Belci će ostati tu i jedino se
preko njih mogu dogoditi konstruktivne promene.“ Ta politička opcija je predlagala da
SAD smanji sankcije protiv režima belaca da bi se „ohrabrile neke izmene njihove rasne i
kolonijalne politike.“
Tokom brifinga 12. oktobra 1974. godine, zvaničnici su priznali postojanje NSSM
39, ali su negirali da je administracija usvojila „opciju dva“ sa „tajnim naginjanjem“ prema
kolonijalnim i režimima manjinskih belaca.
Pitanja tokom brifinga fokusirala su se na dva glavna problema aktivista
antiaparthejda: odnose sa Rodezijom i pošiljke oružja do portugalske Afrike. Reporteri su
unakrsno ispitivali zvaničnike SAD o sprovođenju sankcija Rodeziji koje su nametnule
Ujedinjene nacije, nakon što je režim manjinskih belaca, koji je predvodio Ijan Smit,
objavio jednostrano proglašenje nezavisnosti (UDI) od Velike Britanije 1965. godine.
Obavezne sankcije zahtevale su od država članica da prekinu diplomatske, vojne i
poslovne veze sa tim režimom. Zvaničnici SAD su tvrdili da je prekid diplomatskih odnosa
SAD sa režimom manjinskih belaca u skladu sa UN sankcijama, ali nisu bile u stanju da
objasne zašto je konzulat u Solzberiju ostao otvoren između 1965. i 1970. godine.
Tokom 1970. godine, postalo je jasno da će Niksonova administracija zadržati
status kvo u južnoj Afiici. U skladu sa preporukama NSSM 39, Nikson je ublažio sankcije
protiv Rodezije i odobrio propise koji dozvoljavaju uvoz rodezijskog hroma.1 Ova politika
je prekršila sankcije UN protiv režima Unilateralne deklaracije o nezavisnosti (UDI) i
razljutila i Afroamerikance i afričke države.2
Nikson je takođe nastavio da pruža vojnu pomoć Portugalu, uprkos afričkom
protivljenju. Afrikanci su tvrdili da će pomoć SAD osloboditi portugalska sredstva koja će
se upotrebiti protiv oslobodilačkih pokreta u Angoli i Mozambiku. Oni su tvrdili da je
Portugal koristio NATO avione da bombarduje civile u južnoj Africi. Afrikanci su tvrdili
da su SAD žrtvovale princip samoopredeljenja radi održavanja svojih prava u bazi na
Azorskim ostrvima, koja nije više bila potrebna za dopunu goriva u avionima.
U Ujedinjenim nacijama, SAD su počele otvoreno da podržavaju Južnoafričku
Republiku u raspravama u Savetu bezbednosti. Tokom Kenedijevih-Džonsonovih godina,
SAD su često bile uzdržane kada se glasalo o kolonijalnim pitanjima. Nakon 1969. godine,
međutim, SAD su se često svrstavale uz Južnoafričku Republiku i Portugal kada su glasale
protiv dekolonizacije. Dvadeset drugog novembra 1969. godine, na primer, Njujork tajms
je izvestio da su Sjedinjene Američke Države glasale protiv rezolucije kojom se osuđuje
aparthejd „prvi put tokom niza godina“. Menjajući retoriku i politiku, SAD su iznenada
insistirale da Južnoafrička Republika ne predstavlja pretnju međunarodnom miru i nisu
opravdavale sankcije. Na Generalnoj skupštini 1972. godine, SAD su negativno glasale o
sedam od osam rezolucija o južnoj Africi. Tridestog oktobra 1974. godine, SAD,
Francuska i Britanija su stavile veto na rezoluciju Saveta bezbednosti o proterivanju
Južnoafričke Republike iz Ujedinjenih nacija. Mesec dana kasnije, SAD su dale jedini glas
protiv strožeg embarga na oružje.
Režim Južnoafričke Republike bio je zahvalan na podršci. Depeša iz 1973. godine,
na primer, citira intervju sa južnoafričkim premijerom Džonom Vorsterom (John Vorster)
koji je pohvalio Niksonovu administraciju upečatljivim jezikom Hladnog rata:

264
 Tokom razgovora sa južnoafričkim novinarom, osmog marta, PM
(premijer) Vorster rekao je da je SAG (vlada Južne Afrike)
imala srdačne odnose sa Sjedinjenim Državama i Velikom
Britanijom. On je rekao da, bez obzira na izjave koje su date o
korišćenju uticaja ovih zemalja na JA, ambasadori o kojima se
radi se nisu mešali u poslove Južne Afrike. On je izrazio
divljenje prema predsedniku Niksonu koji je, kako je rekao,
zaslužio saradnju svih nekomunističkih zemalja. Rekao je da
predsednik Nikson „mora da obavi sjajan posao, jer on snosi
veliku odgovornost, u ime svih nas u slobodnom svetu.“
[1973CAPET00187_b]

KARTEROVE GODINE

Karterove godine donele su novo naglašavanje ljudskih prava u spoljnoj politici

SAD. Karter se suprotstavio politici Niksonove administracije prelaženja preko kršenja
ljudskih prava u zemljama u kojima vladaju saveznici SAD. On je odbacio politiku
Niksonove administracije da se na vatru uzvrati vatrom, izjednačavajući to sa usvajanjem
„manjkavih i pogrešnih načela i taktika naših protivnika, ponekad napuštanjem sopstvenih
vrednosti zbog njihovih“. Tvrdio je kako je ovo neuspešna politika sa „Vijetnamom kao
najboljim primerom njenog intelektualnog i moralnog siromaštva“.
Karter je tvrdio da je njegova spoljna politika bila zasnovana na istorijskoj viziji
uloge SAD u svetu koji se menja: „Naša politika je ukorenjena u našim moralnim
vrednostima, koje se nikad ne menjaju. Naša politika je pojačana našim materijalnim
bogatstvom i vojnom moći. Naša politika je stvorena da služi čovečanstvu.“
Ovi politički stavovi su se ogledali u Karterovim imenovanjima u diplomatskoj
službi. Državni sekretar Sajrus Vens praktikovao je afirmativne akcije, povećavanjem
udela manjina u diplomatskoj službi sa šest na jedanaest posto, a žena sa deset na četrnaest
posto. Crni ambasadori, koji su bili retkost tokom Niksonovih godina, postavljeni su na
službu u celom svetu, ne samo u crnim državama. Do kraja svog mandata, Karter je
postavio rekordnih četrnaest crnih ambasadora.
Ove promene je simbolizovalo imenovanje lidera građanskih prava Endru Janga
(Andrew Young), za ambasadora Sjedinjenih Država u Ujedinjenim nacijama 1977.
godine.4 Činilo se da diplomate u Stejt departmentu imaju posebno interesovanje za burnu
karijeru ambasadora Janga. U januaru 1977. godine i Kisindžer je prosledio rezime
intervjua tadašnjeg kongresmena Janga, listu Upoznaj štampu [1977 STATE 000828 c].
Tokom intervjua, Jang je pokazao snažnu podršku „vladavini većine“ u Rodeziji,
Namibiji i samoj Južnoafričkoj Republici. Prema Jangu, ova nova politika favorizovanja
vladavine većine bila je odstupanje od Niksonovih godina, za koju se nada da će dovesti do
nove ere saradnje sa afričkim državama u Ujedinjenim nacijama. Međutim, odbio je
afričke pozive da se uvedu sankcije protiv Južnofričke Republike, tvrdeći da su one „retko
kad svrsishodne“.5
Tokom svog mandata, bio je kritikovan zbog sastanka sa liderima Palestinske
oslobodilačke organizacije, podrške Robertu Mugabeu (Robert Mugabe) iz Zimbabvea i
što je davao nediplomatske komentare o Južnoafričkoj Republici.6 Jang je na kraju bio
prisiljen da podnese ostavku 1979. godine, nakon što je prkosio protokolu i sastao se sa
zvaničnicima PLO uprkos garancijama koje su SAD dale Izraelu.7
Na ovo novo fokusiranje na ljudska prava i vladavinu većine u Južnoafričkoj
Republici se gledalo sa dubokim prezirom. Posle samo šest meseci Karterovog mandata,
265
južnoafrički premijer Vorster je napisao pismo ispunjeno pretnjama, insinuacijama i
ogorčenjem: „Tokom poslednjih šest meseci postali smo uvereni da je vaša administracija
odlučna da nametne Južnoafričkoj Republici recept za uređenje njene unutrašnje strukture
za koju smatrate da je najprikladnija za Sjedinjene Države“ [1977 PRETOR06374_c].
Vorster je upozorio da bi pritisak SAD za vladavinu većine bio kontraproduktivan i da bi
povećao nasilje u regionu. U pismu se aludiralo u više navrata na opasnost od
destabilizacije koja dolazi „izvan regiona“.
Depeše iz Karterovih godina uključuju niz iskaza o podršci administracije
programu korporativne odgovornosti. Diplomate su davale sve od sebe da bi pružile
podršku dobrovoljnim naporima kompanija iz SAD da smanje nejednakost na radnom
mestu. Ambasador pri UN, Endru Jang, je usvojio Karterovu doktrinu od početka, kada je
signalizirao da će korporacije igrati glavnu ulogu u kampanji protiv aparthejda. Depeše
ističu eksperiment Polaroid, jedan od najranijih pokušaja da se sprovede program
korporativne odgovornosti [1977JOHANN03086_c]. Diplomate su pažljivo pratile
eksperiment putem medija i iz izveštaja iz prve ruke. Iako eksperiment Polaroid nije uspeo
da poboljša uslove za crne radnike, on je postao model za korporativnu odgovornost. U
jednoj od depeša, zvaničnik po imenu Džonson kritikuje svog šefa, državnog sekretara
Vensa, zbog toga što je izrazio podršku za korporativnu odgovornost u Južnoafričkoj
Republici.
Postoji takođe i specifičan fokus na aktivnosti korporativne odgovornosti advokata
i direktora Dženeral motorsa, uvaženog Leona Salivana (Leon Sullivan)
[1977STATE045121_c]. Kao i Karterova administracija, Salivan se protivio ekonomskim
sankcijama. Umesto toga, on se zalagao za niz reformi koje su uključivale veće plate i
obuku za crne radnike. Depeše pokazuju otvorenu podršku Stejt departmenta Salivanu,
civilu koji nije bio povezan sa diplomatskom službom. Ovaj reformatorski program
razbesneo je sve radikalniji pokret protiv aparthejda koji je odbio da prihvati polovične
mere.8

,,KONSTRUKTIVNO“ ANGAŽOVANJE

Osamdesete godine su bile presudne za pokret protiv aparthejda, kada je

Južnoafrička Republika upletena u sveopšti građanski rat. Jul 1985. godine označio je
početak uvođenja širokih vladinih ovlašćenja za hapšenje i pritvaranje osumnjičenih na
neodređeno vreme bez suđenja, cenzuru medijskih organizacija, stavljanje civila pod
nadzor i premeštanje populacije po volji. Stopa smrtnosti zbog takvih incidenata povećala
se pet puta, od sto tokom 1984. godine na pet stotina tokom 1985. godine. Godine 1985,
Savet državne bezbednosti (SSC), najmoćnije bezbednosno telo u zemlji, pozvao je vojsku
da ubije lidere demonstracija.9 Južnoafričke odbrambene snaga takođe su sprovodile česte
vojne upade u susedne države koje su optuživale za skrivanje disidenata i ,,terorista“.
Do 1980.godine, većina zemalja u Ujedinjenim nacijama je nametnula političke,
ekonomske i vojne sankcije režimu Južnoafričke Republike. Izuzetak su bile zapadne
zemlje Britanija, Francuska i Sjedinjene Države, koje su tvrdile da će sankcije najviše
pogoditi crne Afrikance. Reganova administracija se vratila Niksonovom „naginjanju“ ka
režimima manjinskih belaca u južnoj Affici. Reganova politika „konstruktivnog
angažovanja“ bila je vrlo slična Niksonovoj politici „komunikacije“ s režimima manjinskih
belaca u južnoj Africi. Ta politika je pružala podsticaj kao što su strana ulaganja i
diplomatska podrška, a ne sankcije. Depeše dokumenuju napore diplomata da brane ovu
266
politiku. Depeše iz januara 1985. godine, na primer, brane politiku „konstruktivnog
angažovanja“ Reganove administracije [1985GABORONE97_a]. To je bilo napisano kao
odgovor na izveštaje u afričkoj štampi da su SAD podržavale vojne upade Južnoafričke
Republike u susedne države.
Do sredine osamdesetih, sistem aparthejda je bio pod opsadom. Na unutrašnjem
planu zemlja je postala neukrotiva, dok je međunarodni pritisak bio nemilosrdan. U
Sjedinjenim Državama, snažan pokret protiv aparthejda tražio je da se gradovi, države,
penzioni fondovi, banke i univerziteti oslobode deonica u kompanijama koje posluju u
Južnoafričkoj Republici. Siti banka je 1985. godine, najavila da više neće davati zajmove
Južnoafričkoj Republici.10 Kasnije, te godine, Čejs Menhetn (Chase Manhattan) je odbio
da refinansira kratkoročni kredit, zahtevajući da Južnoafrička Republika otplati svoje
dugove u celosti. Ostale banke su sledile te primere. Bio je to veliki udarac za južnoafiičku
ekonomiju. Poslovne zajednice u zemlji, koja je bila na udaru međunarodnih sankcija,
takođe su zahtevale reforme. Sredinom osamdesetih, pregovori su postali neizbežni.
Početak kraja se desio u oktobru 1986. godine, kada je američki kongres usvojio
Sveobuhvatni zakon protiv aparthejda (CAA) i pored toga što je predsednik Regan uložio
veto.11
Kako je kampanja za vladavinu većine dobijala zamah, poverljiva depeša iz
novembra 1987. godine pohvalila je vladu Južnoafričke Republike zbog oslobađanja iz
zatvora Govan Mbekija (Govan Mbeki), bivšeg lidera Komunističke partije, spekulišući da
je oslobađanje političkih zatvorenika osmišljeno tako da se stvori prostor za dijalog sa
umerenijim crnim liderima, a delom i pokušaj da se izbegnu ubistva vremešnih starešina
ANK-a (Affički nacionalni kongres) u zatvom [1987 PRETORIA 17012],
Depeša je naglasila da je vlada Južnoaffičke Republike bila svesna da „situacija
strmoglavo juri ka nekoj vrsti katastrofe“ i da je potreban neki gest da se „prekine taj
momentum“. Depeša zaključuje da je oslobađanje zatvorenika bilo osmišljeno da bi se
postavila pozornica za dijalog sa „pouzdanim crnim liderima“, kao što je Butelezi, lider
Inkate, Zulu nacionalističke organizacije.
Jedna kasnija tajna depeša u kojoj se razmatra sastanak održan novembra 1989.
godine između direktora Međunarodnog odeljenja ANK-a, Tabo Mbekija i pomoćnik
sekretara Vorena Klarka, ističe razlike između SAD i ANK-a [1989STATE368870_a]. Na
spornom sastanku, Mbeki je jasno stavio do znanja da ANK nije smatrao da je Butelezi
„pouzdani crni lider“, delom zbog njegovog odbijanja da osudi napade na aktiviste ANK-a
u pokrajini Natal. Mbeki je takođe odbio da ukaže poverenje predsedniku Južnoaffičke
republike u to vreme, F. V. de Klerku, zbog tekućih reformi, uključujući i oslobađanje
političkih zatvorenika. Mbeki je tvrdio da je Klerk reagovao na lokalni i međunarodni
pritisak.
Klark je jasno stavio do znanja da SAD neće prihvatiti jezik koji određuje ANK
kao jedinog predstavnika naroda Južnoafričke Republike. Takođe je insistirao na tome da
je jezik koji se odnosio na sankcije ,,neprihvatljiv“, bez obzira na Sveobuhvatni zakon
protiv aparthejda koji je stupio na snagu 1986. godine. Čini se da je Mbeki prećutno pristao
na oba zahteva SAD.
Početkom devedesetih, unutrašnji nemiri i međunarodne sankcije dovele su režim
aparthejda na ivicu kolapsa. Kao reakcija na to, de Klerkov režim je bio primoran da
oslobodi političke zatvorenike i legalizuje pokret opozicije kao što je bio Afrički
nacionalni kongres. Puštanje na slobodu lidera ANK-a Nelsona Mandele u februaru 1990.
godine simbolizovalo je ovaj momentum ka vladavini većine. Narastajući nemir i zahtev za
267
promenama ogledaju se u depeši iz marta 1990. godine, koja transkribuje govor
ambasadora SAD u Durbanu, koji slikovito odražava sporne odnose između afričkih
nacionalista na čelu sa Mandelom i Bušove administracije. Ambasador je naglasio da se
SAD i dalje protive aparthejdu, ali je obećao da će SAD odbaciti bilo koji dogovor koji ne
bi bio prihvatljiv za sve strane [90CAPETOWN623_a]. Ambasador je istakao da je
predsednik Buš pozvao i F. V. de Klerka i Nelsona Mandelu u Belu kuću. On je iskoristio
priliku da pohvali de Klerka zbog oslobađanja političkih zatvorenika i pozvao saveznike
SAD u Evropi da podrže južnoafričkog predsednika vlade. Govor naglašava naginjanje
Bušove administracije prema režimu manjinskih belaca. Ambasador je jasno pokazao
ambivalentnost Bušove administracije zbog sankcija SAD koje nalaže Sveobuhvatni zakon
protiv aparthejda iz 1986. i 1988. godine. Njegov šef, Džordž Buš, bio je protiv oba
zakonska akta kao potpredsednik u Reganovoj administraciji.
Klintonova administracija uspostavila je bliži odnos sa Južnoafričkom Republikom.
To se ogleda u neobičanom interesovanju diplomata za Tabo Mbekija, pretpostavljenog
naslednika Nelsona Mandele. U martu 1995. godine, na primer, u poverljivoj proceni
obaveštajne službe, INR je obrazložio da će Tabo Mbeki verovatno naslediti Mandelu kao
lider ANK-a i na taj način biti naredni južnoafrički predsednik [1995STATE51417_a].
U izveštaju se opisuje Mbeki kao ,,umeren“, ali se upozorava da će „rastuće podele
unutar ANK-a sve više testirati Mbekijevo vođstvo“. Jedna od tih podela je između
umerenjaka, na čelu sa Mbekijem i Mandelom i „partijskih militanata.“ U izveštaju se
porast militanata pripisuje rasprostranjenoj frustraciji zbog tempa reformi. Među
,,populistima“ navode se Vini Mandela (Winnie Mandela), Peter Makoba (Peter Makoba),
Bantu Holomisa (Bantu Holomisa) i Roki Malebane-Metsing (Rocky Malebane-Metsing),
koji se zalažu za radikalnu redistribuciju sredstava. Ova poruka navodno je apelovala na
najsiromašnije Južnoafrikance, uključujući i skvotere, seljake, nezaposlene i
marginalizovanu omladinu.
Druga poverljiva procena pod nazivom „Tabo Mbeki (Thabo Mbeki): Čovek koji bi
mogao biti predsednik, „ozbiljno se bavi Mbekijevim karakterom [1995 PRETORIA
5893_a]. U njoj se tvrdi da, iako je Mbekijev imidž „izgleda [bio] malo narušen“ njegovim
postupanjem oko skandala vezanim za Vini Mandelu i Alana Boesaka, on je bez obzira na
to ostao najverovatniji naslednik Mandele. Mbeki je opisan kao „samouveren, izražajan i
harizmatičan“, ali neefikasan i nepromišljen. Generalno pozitivne ocene Mbekijeve
administracije odražavaju bliske odnose između Južnoafričke Republike i Sjedinjenih
Država tokom Klintonovih godina. Mbeki je smatran ključnim sredstvom u sprovođenju
spoljne politike SAD u južnoj Africi.

ODNOSI SE KVARE

Administracija Džordža V. Buša imala je manje optimističan odnos sa

rukovodstvom Južnoafričke Republike. Depeša iz 2001. godine koja se onosi na Mbekija
kao nekog ko je ,,preosetljiv“ i dovodi u pitanje njegov stav po pitanju HIV-a/AIDS-a
[2001 PRETORIA 1173_a]. Depeša takođe kritikuje Mbekija zato što nije „govorio o
ljudskim pravima i vladavini kršenja zakona koja se odigrava u Mugabeovom Zimbabveu“.
Depeša odražava rastući prezir prema Mbekijevoj administraciji, preispitivanje njegove
odanosti ministrima u vladi - koji su opisani na više načina kao ,,oni koji negiraju AIDS“,
,,mrzovoljni“ i ,,okrutni“. Sam Mbeki je opisan kao neko ko naginje ,,očaju“ i
,,defanzivnosti“, bez obzira na njegovu „opšte priznatu“ inteligenciju. Depeša bez obzira
268
na to, preporučuje da Vašington prihvati ovog „sjajnog, komplikovanog lidera najvažnije
države u Africi.“
Pitanje Mugabea je bilo poseban kamen spoticanja. Do 2000. godine, Mugabe je
postao babaroga za establišment zapadnih medija, jer je bio optužen za podsticanje bivših
boraca za oslobođenje da napadnu farme u vlasništvu belaca. Godine 2008, po nalogu
SAD, zatraženo je da Tabo Mbeki posreduje, ali pokazalo se da je Mbeki bio veliko
razočarenje za Bušovu administraciju. On je podržao stav Afričke unije da je Mugabe bio
legitimni lider Zimbabvea i odbio da ostavi Mugabea na cedilu. Ove tenzije su evidentne u
nedavnim izjavama Mbekija koje optužuju britanskog premijera Tonija Blera za planiranje
invazije na Zimbabve.
Još jedna poverljiva depeša pod nazivom „Kraj intelektualaca ANK-a?“ krivi
Mbekija za ubijanje intelektualizma u Afričkom nacionalnom kongresu [2008 PRETORIA
2715]. Prema analitičarima koje je kontaktirala ambasada, ANK više nije bio barjaktar
intelektualizma: „Dani Sisulua, Tamboa, Mandele, Mbekija, Slovoa i Hanija su završeni i
to pre mnogo vremena,“ primetio je autor. Depeša je tvrdila da su mnogi intelektualci
napustili politiku stranke zbog Mbekijevog ,,top-daun (top-down) pristupa“ - autoritarizmu
na koji je gledano kao na pretnju istoriji intelektualne izvanrednosti ANK-a.
Ovaj portret opadanja ANK-a uključuje najgore ocene nove generacije lidera, kao
što su Džejkob Zuma (Jacob Zuma) i Džulius Malema (Julius Malema). Procenjujući
Mbekijevog naslednika, na primer, analitičari su ocenili da Zumino loše rasuđivanje u
njegovom ličnom i profesionalnom životu dovodi u pitanje njegove liderske sposobnosti i
efikasnost u promociji južnoafričkog programa spoljne politike u budućnosti. Depeše su
tvrdile da uspon lidera kao što je Malema pokreće pitanja o ugledu stranke kao izvoru
ideja, prikazujući Malemu kao ,,neobrazovanog“ i ,,neuglađenog“. Nekoliko procena
novoizabranog predsednika Zume prikazuju ga kao ,,seljačinu“ čiji je apel bio
„zaglupljivanje intelektualne tradicije ANK-a čak i više od onoga što se dogodilo pod
Mbekijem“. One identifikuju pojavu „kulta ličnosti“ zaokružujući Zumu kao sigurnog
pokazatelja antiintelektualizma u ANK-u. Drugi faktor rizika identifikovan je kao borba
oko toga ,,ko bi trebalo da ima pristup državnim mehanizmima patronata“.
Ova zabrinutost zbog procesa demokratizacije je nastavljena u Obamino doba.
Depeša iz januara 2010. godine, na primer, postavila je pitanje da li je ANK onoliko
„demokratski“ kao što je tvrdio da jeste [2010 DURBAN 3_a]. Depeša istražuje nasilno
izbacivanje vladajuće stranke ljudi iz sirotinjskih naselja, politiku koja jezivo podseća na
režim aparthejda. U depeši koja je označena kao „nerazvrstano, samo za službenu
upotrebu“, analitičari su ukazivali da je ANK koristio taktiku koju je razvio režim
aparthejda - iako priznajući da je realnost razvoja primorala južnoafričku vladu da preseli
sirotinjska naselja u „ruralnu periferiju“.
U konačnoj analizi, depeše potvrđuju sumnje u doslednost politike SAD u južnoj
Africi koja prevazilazi ideološke granice. I demokratska i republikanska vlada su isticale
bezbednost i korporativne interese na štetu ljudskih prava. I Karterova i Klintova
administracija su nastavile da daju prioritet korporativizmu, bez obzira na pažnju koju su
posvećivale ljudskim pravima. Do sada, isto se može reći i za Obaminu vladavinu.

269
 17. LATINSKA AMERIKA I KARIBI

Aleksander Mejn (Alexander Main),

Džejk Džonston (Jake Johnston)
Den Biton (Dan Beeton)

Tokom govora u Organizaciji američkih država (OAS) 2013. godine, američki

državni sekretar Džon Keri je izjavio: „Era Monroove doktrine je završena.“ Skoro dve
stotine godina stara politika hemisfere osmišljena u teoriji da zaštiti Latinsku Ameriku od
strane intervencije, ali koja se u praksi koristila da opravda bezbroj vojnih invazija SAD i
duboko unutrašnje uplitanje je, prema Keriju, stvar prošlosti. „Odnos kome težimo“, rekao
je Keri, ,,i naporno radimo da taj odnos podstaknemo, nije deklaracija SAD o tome kako i
kada će se umešati u poslove drugih američkih država. Radi se na tome da sve naše zemlje
gledaju jedna na drugu kao jednake... “1
Veliki broj glavnih medija na engleskom jeziku koji objavljuju depeše Vikiliksa o
Latinskoj Americi i Karibima podržavaju tezu da je doktrina Monro zastarela i da je danas
diplomatija SAD u regionu, uglavnom dobroćudna i nije intervencionistička. Mnoga
,,otkrića“ koje su novinske kuće isticale, fokusirale su se na živopisne i potencijalno
neprijatne opise koje su zvaničnici službe spoljnih poslova dali o šefovima država ili
visokim vladinim zvaničnicima. Kao što je analitičar DC, rekao Vašington postu, depeše
pokazuju „čudnu preokupaciju ličnim i mentalnim zdravljem lidera, ali se [ne] uklapaju u
stereotip američkog planiranja državnog udara i brige samo za poslovne interese i druženja
samo sa desnim krilom“.2
Kao što će ovo poglavlje pokazati, čak i ograničeno istraživanje depeša Vikiliksa o
Latinskoj Americi potvrđuje da je mešanje SAD u unutrašnje političke poslove
latinoameričkih zemalja i dalje, u stvari, živo i zdravo u dvadeset prvom veku. Glavni
neprijatelj se promenio - Sovjetski Savez je u izvesnoj meri zamenjen baukom
Bolivarijanizma iz Venecuele - ali cilj ostaje isti: da se koriste sva raspoloživa sredstva za
podršku prijatelja Vašingtona i potkopavanje njegovih (percipiranih) neprijatelja.
Ono što je evoluiralo od doba Hladnog rata su mehanizmi američke intervencije,
kao što potvrđuju depeše. Od ranih pedesetih, kada je CIA organizovala vojni puč u
Gvatemali i osamdesetih, kada je Reganova administracija podržavala represivne vojne
režime preko bezbednosne pomoći i obuke za borbu protiv pobunjenika, navodna
komunistička pretnja služila je da opravda direktnu podršku brutalnim diktaturama i
neustavnom rušenju vlada koje naginju ulevo.
Počevši u kasnim osamdesetim, kada su Vilijam I. Robinson,3 Greg Grandin,4 i
drugi naučnici pokazali da je Centralna Amerika - posebno Nikaragva - služila kao poligon
za testiranje nove, mekše metode političke intervencije, da bi do devedesetih to postalo
standardna praksa.5 Pošto su demokratski režimi postali pravilo, a ne izuzetak u regionu,
SAD su počele organizaciju, finansiranje i obuku političkih organizacija i mreže entiteta
„civilnog društva“ uglavnom u skladu sa američkih interesima, putem Agencije SAD za
međunarodni razvoj (USAID) i nevladinih organizacija poput Nacionalne fondacije za
demokratiju (NED)...
Depeše Vikiliksa za Latinsku Ameriku i Karibe pokazuju kako diplomatske misije
SAD blisko sarađuju sa kancelarijama USAID-a u zemlji da bi nastavile željeni pravac
političkih promena. U nekim slučajevima, visoke diplomate SAD čak pružaju direktne
270
smernice političkim saveznicima o tome kako da neguju mreže nevladinih organizacija
koje finansiraju SAD, koje im mogu pomoći da konsoliduju podršku „civilnog društva“.
Depeše takođe pružaju dokaze o načinu na koji ambasade SAD pokušavaju da iskoriste
jednostrane i multilateralne pomoći za razvoj, kako bi uticale na rezultate i izvršile pritisak
na vlade da usvoje prihvatljive političke programe.
Depeše pokazuju kako diplomate SAD, suprotno članu 41, Bečke konvencije o
diplomatskim odnosima, rade na ujedinjenju razjedinjenih političkih grupa koje se protive
vladama koje SAD ne voli, pokušavaju da mobilišu finansiranje kampanje u korist
političkih saveznika, čak se bave klevetanjem kampanje kandidata protiv kojih se bore.
Kao što će se videti, jezik koji se koristi u ovim depešama da bi se okarakterisale političke
ličnosti i pokreti - na primer, „demokratski“ i ,,antidemokratski“, ,,dobre“ i ,,loše“
ekonomske politike, i tako dalje - otkriva mnogo više o ideološkom okviru unutar kojeg
američke diplomate rade, nego o stvarnim karakteristikama ljudi i organizacija koje su
opisane.
Kao što je slučaj i sa ostalim delovima sveta, procurele depeše za taj region,
uglavnom su iz perioda između 2004. i 2009. godine - trenutka dubokih političkih promena
za mnoge latinoameričke zemlje. Iako su meke metode intervencija SAD pomogle
održavanje na vlasti desničarskih političkih partija, prijateljskih prema Vašingtonu, tokom
perioda demokratizacije devedesetih. Početkom 1998. godine plima levičarskih kandidata
počela je da osvaja izbore, od južnog vrha Južne Amerike do El Salvadora. Do 2009.
godine, većina Latinoamerikanaca - koji su iskusili neuspehe ekonomskog rasta bez
presedana za više od dve decenije6 pod vladama koje su primenjivale neoliberalni
„konsenzus Vašingtona“ - živelo je pod vladama koje su eksplicitno odbacile mnoge od tih
politika.
Ovo poglavlje će ispitati postupke, preporuke i zapažanja diplomata SAD u pet
zemalja, od kojih su četiri bile svedoci izabora na vlast levičarskih političkih vlada, a jedna
od njih je iskusila državni udar koji su podržale SAD i koji je pratilo političko nasilje i
represija. Metode intervencije koje su gore opisane su očigledne u El Salvadoru,
Nikaragvi, Boliviji i Ekvadoru, gde su diplomatske misije SAD nastojale da potkopaju
levičarske kandidate i vlade. Na Haitiju, petoj zemlji u našoj studiji, strategije intervencije
koje je promovisala i primenila ambasada SAD u Port o Prensu (Port-au-Prince) izgleda da
su išle daleko preko onoga što vidimo u drugim zemljama u regionu.
Ova studija je sve samo ne iscrpna. Iako mnoge depeše koje su ovde citirane nisu
prethodno navedene u medijima, nekoliko njih su prvi put uočili istraživači i novinari o
kojima u daljem tekstu govorimo.
Čitaoci se mogu pitati zašto u ovom istraživanju nedostaju dve zemlje iz regiona
koje su imale najantagonističkije odnose sa SAD u poslednjih nekoliko godina. Na Kubi,
za razliku od drugih zemalja u regionu, politika intervencije SAD i promene režima, iako
neprozirna u svojoj realizaciji, stvar je duge javne evidencije. Zbog ograničenog prostora u
ovoj knjizi rezervisanog za Latinsku Ameriku i Karibe, ovde se fokusiramo na zemlje kod
kojih depeše pomažu u otkrivanju manje otvorenih i manje publikovanih intervencija.
Unutrašnja intervencija u Venecueli - drugoj zemlji koja je iskusila puč uz podršku
SAD 2002. godine - detaljno će biti istražena u sledećem poglavlju, gde ćemo analizirati
depeše koje pokazuju kako je politika suzbijanja navodne ,,pretnje“ Venecuele oblikovala
odnose SAD sa drugim zemljama.

271
 EL SALVADOR

Od 1979. do 1992. godine, El Salvador je doživeo krvavi građanski rat, kada se

represivni vojni režim suprotstavio široko rasprostanjenom ustaničkom pokretu koji se
zvao Nacionalni oslobodilački front Farabundo Marti (FMLN, po španskim inicijalima).
Vlada SAD je pružila obuku i stotine miliona dolara pomoći salvadorskoj vojsci, bez
obzira na obilje dokaza o vojnoj umešanosti u odrede smrti koji su ubili desetine hiljada
nenaoružanih civila.
Depeše iz ambasade SAD u El Salvador pokazuju da je u poslednjih nekoliko
godina politika SAD prema toj zemlji usmerena na jačanje podrške Nacionalističkoj
republikanskoj alijansi (ARENA), desničarskoj stranci povezanoj sa bivšim vojnim
režimom i odredima smrti i podrivanje FMLN-a, koji je nakon rata demobilisan i postao
politička stranka, na kraju osvojivši predsednički mandat 2009. i 2014. godine.
Godine 2004, izabran je Antonio Saka (Antonio Saca), četvrti uzastopni predsednik
stranke ARENA. Bušova administracija nije krila svoju podršku njegovoj kandidaturi i
njegovom intenzivnom suprotstavljanju kandidatu FMLN-a, Šafiku Handalu (Schafik
Handal). U razgovoru sa Salvadorskim novinarima, samo nekoliko dana pre izbora,
pomoćnik državnog sekretara za zapadnu hemisferu, Oto Rajh, nije mogao biti jasniji:
„Zabrinuti smo zbog uticaja koji bi pobeda FMLN-a mogla imati na komercijalne,
ekonomske i odnose povezane sa migracijama koje Sjedinjene Države imaju sa El
Salvadorom“.7 S obzirom na ogromnu ekonomsku zavisnost zemlje na SAD - sa pedeset
posto izvoza zemlje koji ide u SAD i doznaka od salvadorskih iseljenika koje su dostigle
18 posto BDP-a - ove činjenice moraju imati uticaj na birače.
Sakina vlada je išla na to da će biti ključni regionalni saveznik SAD, čak je i slala
vojnike u Irak (jedina vlada Latinske Amerike koja je to učinila). Kako depeše iz ambasade
pokazuju, da bi održale taj odnos i pokušale da spreče FMLN od stupanja na dužnost, SAD
su iskoristile svoj uticaj preko programa pomoći i drugih mehanizama za podršku
kandidatima stranke ARENA tokom parlamentarnih izbora 2006. godine.
Šest meseci pre nacionalnih parlamentarnih izbora 2006. godine, Majkl Batler,
otpravnik poslova SAD u San Salvadoru, izložio je u depeši strategiju ambasade za
podršku stranci ARENA. On je prvi naveo:

Bliski bilateralni odnosi između SAD i El Salvadora teže još

boljoj, čvršćoj podršci stranci ARENA na izborima sledećeg
proleća. Novine često objavljuju da USAID finansira projekte
stambene izgradnje za žrtve zemljotresa 2001. godine, zalihe
pitke vode za siromašne ruralne zajednice, nove klinike i
škole, finansira razvoj poljoprivrede i ruralnog sektora kroz
USDA i druge preko potrebne socijalne investicije, a pomoć SAD
je široko prihvaćena kao korist od bliskih odnosa posleratnih
vlada stranke ARENA sa SAD.
....
Svi ovi projekti i blizak lični odnos između predsednika Buša
i Sake pružaju SAD više mogućnosti da nastave da ukazuju na
prednosti od tih odnosa i da se demokratske partije El
Salvadora suprotstave radikalizmu FMLN-a. [05 SanSalvador 2507]

U istoj depeši, Batler navodi da sve ukazuje na to da FMLN ,,ima malo novca u
ovom trenutku za pokretanje snažne nacionalne kampanje i jasno je da ne može odgovoriti

272
resursima stranke ARENA“, dok su „Saka i njegov tim ARENA, impresivni politički
operativci koji znaju kako da koriste moć i resurse predsedništva da bi pokrenuli efikasnu
nacionalnu kampanju“. Bez obzira na to, Batler predlaže da SAD pruže dodatnu podršku
kampanji stranke ARENA napredovanjem u sklapanju ugovora sa Korporacijom
Milenijum čelendž (Millennium Challenge Corporation - MCC) ili dodelom granta:
„Potpisivanje ugovora sa MCC pomoglo bi da se legitimiše ekonomski program stranke
ARENA pokazivanjem da on donosi konkretne koristi“. Dva meseca nakon što je Batler
napisao ovu depešu, administracija SAD je izabrala El Salvador kao prihvatljiv za pomoć
MCC-a.8
Tokom godina koje su usledile, salvadorska ekonomija je imala loše rezultate, sa
povećanjem siromaštva sa 34,6 na 40 posto između 2007. i 2008. godine.9 Predsednički
izbori održani su usred oštre ekonomske krize nastale zbog akutne izloženosti El Salvadora
recesiji SAD, 2009. godine. Šest meseci pre toga, ambasada SAD je iznela plan za
učvršćivanje posrnule aktuelne vlade. Strategija je ponovo uključivala primenu uspešnih
projekata iz arsenala razvojne pomoći, kao i namerne, iako diskretne, proaktivne mere
podrške stranci ARENA. U prvim procenama kampanje stranke ARENA, koja je sa svih
strana bila napadana, depeša ambasadora SAD Čarlsa Glejzera (Charles Glazer) upućena
državnom sekretaru je, uprkos recesiji i prethodnom sporom rastu, glasila:

Ako se samo igra na strah od ekonomske katastrofe u slučaju da

FMLN pobedi to neće doneti pobedu na izborima za stranku ARENA,
koja mora da igra na svoje vlastite pozitivne rezultate. Zemlja
je ostvarila izuzetan ekonomski napredak i ARENA bi trebalo da
rastrubi o tom napretku. Takođe, ARENA bi trebalo da povuče
direktnu vezu između ekonomske ideologije FMLN-a i ekonomskog
sunovrata u Venecueli, Nikaragvi [doslovno], Boliviji, itd. i
kontrast sa konkretnim [doslovno] primerima uspešnih ekonomija
slobodnog tržišta.

Pod naslovom „Predstavljamo prednosti dobrih odnosa“, Glejzer je ponudio plan u

jedanaest tačaka osmišljen da mobiliše pomoć SAD i zada udarac u korist kampanje
stranke ARENA. Tačke su sadržavale:

• Ambasada smatra da bi pravovremeni uvodni članak koji bi

objavio sekretar u regionalnim, a ne samo salvadorskim
medijima, kojim veliča naše stavove o osnovnim principima
otvorenog tržišta, liberalizaciji trgovine, odgovornoj i
pristupačnoj vladi (uključujući i pravosudni sistem) imao
pozitivan uticaj na fokusiranje misli birača.
• Vašington bi mogao da pripremi listu činjenica u odnosu na
relativni učinak ekonomija Venecuele, Nikaragve, Bolivije
naspram onih iz Čilea, Brazila i drugih, kako bi se istakle
prednosti osnovnih načela opisanih u gore navedenom članku.
...
• MCC: Kao deo javnog diplomatskog [doslovno] pritiska,
ambasada će ukazati na velike infrastrukturne investicije koje
su na čekanju, predstavljene [doslovno] u MCC ugovoru, iako
ceremonija presecanja vrpce [doslovno] neće biti moguća do
početka 2009. godine, možda tek [doslovno] nakon prvog kruga
predsedničkih izbora petnaestog marta [08 SanSalvador 1133]
[Kurziv dodat.]

273
 Kao i u mnogim drugim depešama koje se tiču novih levičarskih vlada Latinske
Amerike, način na koji ideologija nadmašuje osnovne činjenice u analizi diplomata SAD je
očigledan. Glejzer i mnoge njegove kolege izgleda da su bili nesvesni realnosti da su
privrede Venecuele i Bolivije zapravo imale rezultate ili u rangu sa, ili bolje, od umerenijih
vlada Brazila i Čilea tokom prethodne tri godine.10
Na kraju krajeva, kandidat FMLN-a, Mauricio Funes (Mauricio Funes), osvojio je
drugi krug izbora 2009. godine sa razlikom od skoro tri posto. Pre nego što su se izbori i
dogodili, depeše iz ambasade su jasno stvaljale do znanja da bi se strategija SAD sastojala
u pokušaju da se distancira Funes, popularni novinar koji je tek nedavno postao član
FMLN-a. Od levičarskog rukovodstva stranke. 11. marta, dva dana pre prvog kmga izbora,
ambasada je poslala „zahtev za akciju“ državnoj sekretarki Klinton o narednim koracima u
slučaju da Funes pobedi:

Zajednički napor vlade SAD, možda u savezu sa brazilskom

vladom, mogao bi ubedljivo da drži Funesa na odgovornom
pristupu vlasti levog centra, dajući mu neophodnu snagu da
potisne radikalne elemente FMLN-a. Ako je potrebna pažnja vlade
SAD na visokom nivou, nećemo oklevati da to zatražimo, počevši
od poziva predsednika posle izbora kako bi čestitao. [09
SanSalvador 206]

Na Funesovoj inauguraciji, Stejt department je odlučio da upotrebi svoje najveće

oružje da bi sproveo ovu strategiju. Retko kada su državni sekretari SAD prisustvovali
predsedničkim inauguracijama u malim zemljama u razvoju, ali za istorijsku inauguraciju u
Salvadoru 2009. godine - kada je prvi put levo krilo stranke zauzelo predsedništvo zemlje -
Obamina administracija je napravila izuzetak. Razlozi za posetu Hilari Klinton su sasvim
jasno dati u depeši „postavljanja scene“ koju je ambasada poslala ranije. Depeša je prožeta
strahom od ideološkog preuzimanja Čaveza i Kastra:

Novoizabrani predsednik Mauricio Funes, koji je vodio kampanju

kao umereno prijateljski naklonjen SAD, izrazio je želju da
učini SAD i Brazil svojim najbližim saveznicima. Ali njega su
takođe vukli prema radikalizmu elementi u levičarskom FMLN-u,
stranci kojoj se pridružio 2008. godine da bi pokrenuo svoju
predsedničku kandidaturu. Iako je Funes podsticao neke članove
FMLN-a da imaju pragmatičniji pristup vlasti, centar
gravitacije stranke i dalje je vukao radikalno levo i bio
povezan sa Čavezom i braćom Kastro. Samo Vaše prisustvo na
njegovoj inauguraciji i Vaši komentari novom predsedniku i
javnosti u vezi sa širokom i dubokom posvećenošću vlade SAD da
podrži El Salvador će ga ojačati: (1) da je u pravu zbog svojih
instinkata prema pragmatizamu;(2) da je vlada SAD dobra koliko
i njena reč kada kažemo da ne sudimo o vladi na osnovu njene
ideologije, nego na osnovu poštovanja demokratskih vrednosti.
[09 SanSalvador 445]

Kasnije depeše razmatraju napore diplomata SAD da „angažuju i podrže umerenije

u vladi Salvadora (GOES)“ na račun ,,tvrdokornih“ elemenata FMLN-a koji su tražili da se
izvrši Bolivarijanski plan igre Čavista“ [10 SAN SALVADOR 37]. Tenzije između Funesa
i rukovodstva FMLN-a dostigle su vrhunac krajem 2011. i početkom 2012. godine, kada je
salvadorski predsednik uklonio lidere FMLN-a sa ključnih bezbednosnih pozicija i

274
zamenio ih vojnim oficirima - kontroverzni i neosporno neustavan potez koji je visoki
funkcioner FMLN-a pripisao pritisku vlade SAD.11
Pet godina kasnije, kada je dugogodišnji lider FMLN-a, Salvador Sančez Seren
pobedio na predsedničkim izborima 2014. godine, Obamina administracija nije pokazala
optimizam u vezi sa svojim sposobnostima da prihvati novog predsednika i na Serenovu
inauguraciju poslala delegaciju na posebno niskom nivou koju je predvodila Marija
Kontreras-Svit (Maria Contreras Sweet), administrator u Upravi za mala preduzeća SAD.

NIKARAGVA

U prošlom veku smo bili svedoci skoro kontinuiranih direktnih intervencija SAD u
poslove Nikaragve, posebno uključujući suprotstavljanje sandinističkoj vladi da zbaci
višedecenijskog diktatora, koga su podržavale SAD, 1979. godine. Ova intervencija je
uključivala naoružavanje i obuku pobunjeničkih snaga, ,,Kontraša“, koji su postali
ozloglašeni zbog svojih zlodela, ali i dalje su dobijali podršku SAD čak i nakon što je
sandinistička vlada demokratski izabrana 1984. godine. Protivljenje ovoj intervenciji
unutar SAD dovelo je do toga da kongres ukine pomoć Kontrašima 1985. godine, što je
rezultiralo skandalom oko Kontraša u Iranu, kada je otkriveno da je Bela kuća nastavila da
finansira pobune vanpravnim sredstvima.12
Petnaest godina kasnije, Danijel Ortega i sandinistički Nacionalni oslobodilački
front (FSLN) spremali su se za politički povratak preko glasačkih kutija, kako bi trebalo da
reaguju SAD? Da li se politika SAD u Nikaragvi zaista promenila? Iako je jezik više
diplomatski, depeše otkrivaju da vlada SAD i dalje radi protiv sandinista.
U novembru 2003. godine, državni sekretar Kolin Pauel (Colin Powell) je večerao
sa predsednikom Nikaragve Enrikeom Bolanjosom (Enrique Bolanos) u Managvi, govoreći
novinarima da, iako je „istorija između SAD i Nikaragve pomešana tokom godina, a ja sam
bio deo nekog ranijeg doba“ to je sada ,,svetlija era“ pune demokratije i vladavine zakona
koja je „dozvolila Nikaragvi da igra važnu i zasluženu ulogu, u Centralnoj Americi i u
zemljama Južne i Severne Amerike“.13
Tri godine kasnije, samo nekoliko dana pre izbora koji će vratiti Ortegu i FLN na
čelo vlasti, portparol Stejt departmenta Šon Mekkormak (Sean McCormack), rekao je
novinarima: ,,Mi ne... ne pokušavamo da prikrijemo mišljenje, niti pokušavamo da
zauzmemo poziciju. To su demokratski izbori. Ako pogledate širom sveta, mi ne
zauzimamo stav. Ne pokušavamo da utičemo na ove izbore. “14
Kao što su depeše otkrile, ambasada SAD u Nikaragvi je dugo radila na tome da
spreči pobedu FSLN-a usmeravajući sredstva na opozicione stranke, upozoravajući na
mogući uticaj na odnose sa SAD i razvijanjem „kriminalnog dosijea“ o vodećim
kandidatima, čiji dolazak na vlast SAD nisu želele da vide. Izbori su bili trka sa pet staza i
bilo je jasno iz depeša da Sjedinjene Države podržavaju Eduarda Montealegrea (Eduardo
Montealegre) iz Liberalnog saveza Nikaragve (ALN). Posebno su bile protiv bivšeg
predsednika Danijela Ortege iz FSLN-a i Hoze Rizoa (Jose Rizo) iz Liberalne partije
konstitucionalista (PLC).
U maju 2006. godine, šest meseci uoči izbora, ambasador SAD u Nikaragvi Pol
Triveli (Paul Trivelli), poslao je depešu Stejt departmentu sa najnovijim informacijama o
„strategiji promovisanja demokratije“ vlade SAD:

275
 Vlada SAD bi trebalo da podstakne podršku demokratskim
kandidatima podsticanjem da sredstva teku u pravom smeru;
promovisanjem bega pojedinaca koji se mogu spasiti iz logora
PLC; finansiranjem Montealegreovih sastanaka na visokom nivou u
Sjedinjenim Državama; dovođenjem međunarodno priznatih
predavača da govore o uspešnim reformskim kampanjama; i borbom
protiv direktne pristrasne podrške FSLN-u inostranih snaga
(posebno Venecuele i Kube). [06 MANAGUA 1105]

Triveli je nastavio, uz napomenu da je ambasada bila deo „brojnih diskretnih

susreta“ sa finansijerima Nikaragve i drugima, po pitanju usmeravanja izbornih sredstava:
„Trebalo bi da nastavimo sa podsticanjem Pelasa, pojedinaca iz Nikaragve i međunarodnih
finansijera da 'urade pravu stvar' podržavajući Montealegrea.“
Osim ovih direktnih mehanizama za uticanje na izbore, ambasada je zahtevala da se
naglašavaju zlostavljanja koja su navodno počinili članovi FSLN-a i Amoldo Aleman u
prošlosti, o čemu svedoči druga depeša koju je Triveli poslao maja 2006. godine u CIA,
DIA i relevantne biroe Stejt departmenta:

U pripremi za nacionalne izbore novembra 2006. godine u

Nikaragvi, diplomatsko predstavništvo je razvilo tri
„kriminalna dosijea“ na osnovu izveštaja o Danijelu Ortegi,
sandinističkoj stranci (FSLN) i Arnoldu Alemanu, naglašavajući
njihove sistematske zločine i zloupotrebe.
...
Diplomatsko predstavništvo namerava da koristi informacije iz
ovih kriminalnih dosijea u razgovorima sa domaćim i
međunarodnim sagovornicima kao sredstvo kojim podseća birače u
Nikaragvi na pravi karakter Alemana, Ortege i sandinista. [06
MANAGUA 1002]

Ambasada je čak otišla tako daleko da je dovela službenika Stejt departmenta u

Nikaragvu da „radi na nekoliko visoko profilisanih pitanja ljudskih prava, koja imaju
izuzetan značaj u izbornoj godini“, kako je Triveli objasnio u prethodnoj depeši [06
MANAGUA 599].
Kako su se bližili izbori, ambasada je nastavila da signalizira da nije naklonjena
dolasku FSLN-a na čelo vlasti. Pošto je Ortega vodio u anketama, Triveli je napisao
krajem septembra 2006. godine:

Ambasador i drugi visoki zvaničnici vlade SAD dali su jasne

izjave javnosti u Nikaragvi da iako su, naravno, slobodni da
odaberu [doslovno] svoje političke lidere, njihov izbor će
imati pozitivan ili negativan uticaj na odnose sa SAD. Naime,
bili smo jasni da bi administracija koju bi vodio [doslovno]
kandidat FSLN-a, Danijel Ortega mogla da ošteti privredu
Nikaragve ako Ortega, kako je naveo, pokuša da manipuliše
tržišnom ekonomijom, sistemom doznaka i okvirom DRCAFTA. [06
MANAGUA 2116]

Triveli se u izjavama za štampu iz Nikaragve i međunarodnu štampu,15 u odgovoru

na saopštenje koje je izdao OAS „žalio zbog aktivnog mešanja vlasti i predstavnika drugih
naroda u izbornu debatu u Nikaragvi.“16

276
 Uprkos naporima ambasade, Danijel Ortega je pobedio na izborima novembra
2006. Pošto je Ortega preuzeo dužnost, prioritet ambasade bilo je jačanje opozicije kroz
indirektno finansiranje i organizovanje.

Sjedinjene Države rade na ujedinjenju opozicije

U februaru 2007. godine, zamenik šefa misije ambasade, Piter Brenan (Peter
Brennan) je napisao:

Liberalni savez Nikaragve (ALN) je u dugovima zbog svojih

obaveza oko kampanje i hitno su mu potrebna sredstva da zadrži
momentum, omogući lideru Edvardu Montealegreu da se pojavi kao
nesporni lider opozicije i pripremi za opštinske izbore 2008.
godine. [07 MANAGUA 493]

Na sastanku sa Kiti Monterej (Kitty Monterrey), koordinatorkom planiranja u

ALN-u, ambasada je objasnila da SAD ,,ne pružaju direktnu pomoć političkim strankama“,
ali - kao način da se zaobiđe ovo ograničenje - predložila je da ALN bliže sarađuje sa
prijateljskim nevladinim organizacijama koje će moći da primaju sredstva od SAD.
Monterej je, prema depeši „ponudila da dostavi sveobuhvatnu listu nevladinih organizacija
koje zaista podržavaju napore ALN-a“. Brenan je zaključio: „Monterej će se uskoro sastati
sa direktorima IRI [Međunarodnim republikanskim institutom] i NDI [Nacionalnim
demokratskim institutom za međunarodne poslove] u zemlji. Takođe ćemo pratiti
izgradnju kapaciteta za akcije prikupljanja sredstava i nastaviti da angažujemo lokalni
privatni sektor.“
Samo mesec dana kasnije, u depeši državnom sekretaru, obaveštajnim agencijama i
humanitarnim agencijama, ambasador je otvoreno izjavio: „Moramo da preduzmemo
odlučnu akciju i dobro finansirane mere za jačanje elemenata Nikaragvanskog društva koji
ga [Ortegu] najbolje mogu zaustaviti... Bez podrške koju im pružamo, naši demokratski
orijentisani prijatelji mogu sasvim oslabiti“ [07 MANAGUA 583)]. Depeša zahteva
„dodatna sredstva u naredne četiri godine kako bi zadržali naše mesto za stolom i pomogli
narodu Nikaragve da održe svoju zemlju na demokratskom putu - oko šezdeset pet miliona
USD iznad našeg osnovnog nivoa u skoroj prošlosti, u naredne četiri godine.“ To bi trebalo
da se nastavi „tokom narednih predsedničkih izbora kako bi se ostvarilo.“ Među
aktivnostima koje su se finansirale bilo je jačanje političkih stranaka, ,,demokratskih“
nevladinih organizacija i sredstava za „brz odgovor“ kako bi se „unapredili naši interesi i
suprotstavili onima koji nas žestoko kritikuju. “
Osim jednostavnog podržavanja opozicionih stranaka, ambasada se aktivno
angažovala na organizovanju i ujedinjenu opozicije. U martu 2007. godine, Triveli, u
odeljku pod naslovom „Ambasada naglo počinje diskusiju o liberalnom jedinstvu“,
prenosi: „Nakon brojnih podela pod težinom međusobnih sumnji i optužbi, DCM je
organizovao koktel da bi okupio članove Liberalnog saveza Nikaragve (ALN) i Liberalne
partije konstitucionalista (PLC) da ponovo rasprave o potrebi da se stvori jedinstvena
opozicija koja bi se suprotstavila totalitarnim ambicijama predsednika Ortege“ [07
MANAGUA 616].
Čini se da je ambasada SAD želela da opozicija u Nikaragvi uči iz poraza svojih
kolega u Venecueli. Na kraju sastanka, ambasador SAD i njegovo osoblje „vratili su
sastanak na pravi put“ prenoseći tvrdnju da je razbijena venecuelanska opozicija dozvolila
277
Čavezu ,,da preuzme apsolutnu kontrolu“. Kada su članovi opozicije iz Nikaragve zatražili
od ambasade da pomogne nastavak pregovora između opozicionih stranaka, službenik
USAID-a za demokratiju i upravljanje ponudio se da „pomogne ako i koliko treba.“
Uprkos naporima SAD u borbi protiv Orteginog ponovnog pojavljivanja i
ujedinjenoj opoziciji, Ortega je pobedio na izborima 2011. godine, sa više od šezdeset
odsto glasova.

EKVADOR

U aprilu 2005. godine, predsednik Ekvadora Lusio Gutierez dao je ostavku na

mesto predsednika pod pritiskom javnosti, bežeći u Brazil gde je zatražio azil; njegov
odlazak bio je poslednji događaj tokom devet godina previranja, perioda u kome je šest
različitih predsednika dolazilo i odlazilo. Iako su SAD postale kritične prema Gutierezu
pred kraj njegovog mandata, ambasadorka Kristi Kini (Kristie Kenney) navela je da SAD
vide Gutiereza kao ,,saveznika“ u depeši iz septembra 2004. godine: „Bez obzira na
njegovu političku ranjivost (a možda je i sam tome doprineo), Gutierez je saveznik SAD u
mnogim ključnim pitanjima... Njegova sve veća slabost, čini [doslovno] ga još
neefikasnijim u sprovođenju ovog zajedničkog programa. Ali svaki scenario koji predviđa
njegov odlazak verovatno neće da proizvede pristupačnijeg saveznika ili znatno jačeg
(odlazećeg) predsednika“ [04 QUITO 2497].
Nakon odlaska Gutiereza, ambasada SAD je „osnovala nekoliko radnih grupa da
razmotre politiku SAD prema Ekvadoru i pomoć Ekvadoru“. U oktobru 2005. godine, u
depeši pod nazivom „Transformacija Ekvadora: Akcioni plan za demokratiju“, nova
ambasadorka Linda Džuel (Linda Jewell) navodi podsticajne akcije za „poželjne političke i
ekonomske promene u Ekvadoru“. Primarni cilj je bio da se ,,[o]kupe zajedno Ekvadorci
koji su posvećeni promenama, [i] da se motivišu i aktiviraju“ kako bi se „razvili lideri za
budućnost“ [05QUITO2416],
Ali uskoro će se pojaviti još jedno, hitnije pitanje: rastuća popularnost Rafaela
Koree (Rafael Correa) - popularnog bivšeg ministra finansija koji se protivio potpisivanju
sporazuma o „slobodnoj trgovini“ sa SAD i pozvao na zatvaranje vojne baze SAD locirane
na zapadu Ekvadora: jedini stalni vojni položaj SAD u Južnoj Americi. Pošto se zemlja
pripremala za predsedničke izbore krajem 2006. godine, ambasada SAD je postala
zabrinuta zbog moguće pobede Koree. Krajem avgusta 2006. godine, ambasadorka Džuel
poslala je depešu državnom sekretaru i regionalnim ambasadama, upozoravajući: „Iako se
nijedan od kandidata neće vratiti na bilateralne odnose koji su bili tokom bezbrižnih dana
kada se tadašnji novoizabrani predsednik Lucio Gutierez proglasio za našeg 'najjačeg
saveznika u Latinskoj Americi', nijedan od glavnih pretendenata neće uticati na interese
vlade SAD tako temeljno kao Rafael Korea.“
Džuel je otvoreno dodala da bi izbor Koree „poremetio svaku nadu za
harmoničanijim komercijalnim odnosima sa Sjedinjenim Državama“, a da je ambasada
očekivala da će Korea „željno tražiti da se pridruži grupi lidera nacionalističko-
populističke Južne Amerike, Čavez-Morales-Kiršner“. Iako priznaje da su „otvoreni
pokušaji da se utiče na birače, odluka koja je [doslovno] puna rizika“, Džuel je dodala:
„Privatno, mi smo upozorili naše političke, ekonomske i medijske kontakte na pretnju koju
Korea predstavlja po budućnost Ekvadora i aktivno smo obeshrabrili potencijalne saveze
koji bi mogli uravnotežiti uočeni radikalizam kod Koree“ [06 QUITO 2150].

278
 Bez saveza koji bi ublažio Korein „radikalizam“, SAD su verovale da su njegove
šanse za uspeh ozbiljno ograničene. Međutim, kao što se dogodilo u drugim zemljama koje
su bile svedoci istorijskih zaokreta u levo u poslednjih deset godina, SAD su znatno
potcenile privlačnost Koreine poruke. Nakon što je završio prvi krug izbora na drugom
mestu, Korea je lako pobedio u drugom krugu izbora, sa gotovo pedeset sedam posto
glasova.
Uprkos strahovima ambasade da će Korea tokom svog predsedničkog mandata
okrenuti Ekvador bliže Venecueli i negativnim posledicama koje bi to imalo na njihove
bilateralne odnose, javne izjave zvaničnika SAD prikazuju drugačiju sliku.17 Na primer,
Džuel je poslala sledeće „uputstvo za štampu“ u Stejt department, nekoliko dana pred drugi
krug glasanja:

P: Da li će očigledna pobeda Koree/Noboe povrediti ili pomoći

odnosima između SAD i Ekvadora?
A: Sjedinjene Države su tradicionalno uživale dobre odnose sa
vladom Ekvadora. Radujemo se održavanju pozitivnih,
kooperativnih bilateralnih odnosa sa sledećom vladom Ekvadora,
u skladu sa našom posvećenošću demokratskim institucijama
Ekvadora i miru i bezbednosti njenih ljudi.
P: (Ako Korea pobedi) Jeste li zabrinuti zbog Koreinih veza sa
venecuelanskim predsednikom Ugo Čavezom?
A: Mi poštujemo suvereno pravo vlade Ekvadora da izgrađuje
odnose sa svakom vladom koju odabere.
[06 QUITO 2894]

Postupanje da bi se ograničile progresivne promene

U decembru 2006. godine, pre nego što je Korea i stupio na dužnost, Džuel je
napisala:

Nemamo nikakve iluzije da će napori vlade SAD sami po sebi

oblikovati pravac nove vlade ili kongresa, ali se nadamo da
ćemo maksimalno povećati naš uticaj radeći u dogovoru sa drugim
pojedincima i grupama iz Ekvadora koji dele naše stavove.
Koreini predlozi reformi i odnos prema kongresu i
tradicionalnim političkim strankama, ako nije kontrolisan,
mogao bi produžiti trenutni period političke nestabilnosti i
sukoba. [06 QUIT02 991 ]18

Važno je napomenuti da je osam godina od kako je Korea izabran bilo jedno od

politički najstabilnijih razdoblja u modernoj istoriji Ekvadora, a Korea je i dalje uživao
vrlo visok rejting. Ovde, kao i u svim drugim diplomatskim depešama „politička
nestabilnost i sukobi“ su šifra za „vladu koju ne želimo“.
U istoj depeši, Džuel identifikuje „crvene linije“ koje bi „ako bi se prešle, trebalo
da pokrenu odgovarajući odgovor vlade SAD“. Primarna briga je bila to što je Korea
predložio Ustavotvornu skupštinu, što bi moglo da raspusti kongres tokom dela njenog
mandata. Da bi se tome suprotstavila, ambasada je odlučila da „ponuditi ograničenu
tehničku pomoć za jačanje profesionalizma novog kongresa“, kako bi povećala rejting
podrške i smanjila šanse da Korea napravi pomak sa Ustavotvornom skupštinom.

279
 Početkom 2007. godine, Džuel se sastala sa bankarom Giljermom Lasom, koji ju je
„upoznao sa sistematskim naporom koji je koordinisao da bi razvio kohezivni odgovor
privatnog sektora na politiku Koreine administracije“. Ambasada je rekla svojim
kontaktima da je potrebno da postignu konsenzus i ponude odgovornu alternativu Korei
kao „neophodan preduslov, pre nego što bilo koje međunarodno angažovanje može zaista
biti delotvorno“. Nekoliko dana kasnije, na drugom sastanku koji Džuel opisuje,
ekonomski savetnik ambasade sastao sa predsednicom Privredne komore Gvajakil
(Guayaquil), Marijom Glorijom Alarkon (Maria Gloria Alarcon), koja je iznela „kako
poslovni sektor planira da se odnosi prema pozivu Koree za Ustavotvornu skupštinu.“
Alarkon je izjavila da „koga god da poslovna zajednica odluči da podrži 'imaće mnogo
novca' da podrži njihovu kampanju“. Ova depeša otkriva da je ambasada videla da je
poslovna podrška potencijalni način da se „uravnoteže“ „suprotstavljeni interesi“ na
marginama Ustavotvorne skupštine [07 QUITO 768].
Uprkos naporima ambasade SAD, birači su odobrili predlog za Ustavotvornu
skupštinu sa osamdeset posto glasova i dali Koreinoj stranci većinu mesta u skupštini.
Novi ustav - koji je sadržao brojne progresivne inicijative, kao što je brižljivo čuvanje
prirode, tretiranje zloupotrebe droga kao zdravstvenog problema i suverenitet hrane -
usvojen je sa šezdeset četiri posto glasova.19 Iako SAD na kraju nisu uspele da spreče
uspon Koree, depeše otkrivaju jasnu nameru ambasade da osujete volju javnosti.

[Mi] prenosimo privatno poruku da će Koreine aktivnosti imati

posledice na njegov odnos sa novom Obaminom administracijom,
izbegavajući da javno komentarišemo, jer bi to bilo
kontraproduktivno. Ne preporučujemo ukidanje bilo kog programa
vlade SAD koji služi našim interesima, jer bi to samo oslabilo
podsticaj Korei da se vrati na pragmatičniji režim. [09 QUITO
15]

Obamina administracija je pokazala da ne okleva više od svog prethodnika da se

umeša u unutrašnje poslove Ekvadora kada odluči da bi takva intervencija unapredila njene
ciljeve u Ekvadoru i regionu. Marta 2009. godine, ekvadorska vlada je proterala zvaničnika
SAD, Marka Salivena, koga su Korea i drugi optužili da je šef kancelarije CIA u Kitu,
zbog navodne uloge Salivena u obustavljanju pomoći specijalnim istražnim jedinicama
policije SAD nakon što je odbio izbor vlade Ekvadora za načelnika te jedinice. Korea je
takođe optužio Salivena i druge zvaničnike ambasade za oduzimanje kompjutera koji
pripadaju jedinici, a koji su sadržavali vredne informacije o nacionalnoj bezbednosti.
Iznenađujuće, Stejt department nije uspeo da sprovede bilo kakve osvetničke mere,
činjenica koja je - za mnoge iz Ekvadora - činilo se potvrdila da je Saliven zaista bio agent
CIA. Dopisi ambasade iz tog perioda beležili su frustracije i razočaranje situacijom:

9. (C) Dinamika odnosa s javnošću u Ekvadoru ne radi u našu

korist. To što je Korea nastavio da osuđuje aktivnosti ambasade
SAD, u kombinaciji s našim nedostatkom odgovora nakon izjave
odeljenja 19. februara, dovelo je mnoge Ekvadorce do zaključka
da su zvaničnici ambasade SAD uhvaćeni da rade pogrešno i da su
zaslužili proterivanje. [09 QUITO 176]

Krajem 2009. godine, osoblje ambasade sastalo se sa lokalnim predstavnicima

velikih farmaceutskih kompanija iz SAD kako bi razgovarali o planovima Koree da donese

280
zakon o obaveznom licenciranju - koji su legalni i legitimni prema pravilima Svetske
trgovinske organizacije - i ohrabrili lokalnu proizvodnju lekova [09QUITO998].
Kompanije su radile na tome da osujete planove u dogovoru sa ambasadom i nekim
disidentskim ekvadorskim ministrima. Hodžis je napisao: „Lokalni predstavnici SAD i
drugih međunarodnih farmaceutskih kompanija za istraživanje i razvoj (Research and
Development - R&D) su identifikovani i bili u kontaktu s potencijalno naklonjenim
ministarstvima... ovi ministri su pokušali da objasne Korei potencijalne negativne
posledice koje bi izdavanja obaveznih licenci za veleprodaju imalo na ekonomski razvoj i
zdravstveni sistem“ [09 QUITO 893].
Depeša napominje da je ministar zdravlja čak i „istraživao finansijske nepravilnosti
i poslovne aranžmane nekih domaćih proizvođača, u pokušaju da stekne uticaj...“ Uprkos
činjenici da su izmene koje je predložio Ekvador bile u skladu sa pravilima Svetske
trgovinske organizacije, SAD su upozorile da bi trgovinske povlastice prema Zakonu o
podsticanju međusobne trgovine Anda i borbe protiv narkotika (ATPDEA) i Generalnom
sistemu preferencija (GSP) bile ugrožene ako vlada nastavi sa svojim planovima, kao i da
predlog predstavlja „ozbiljan problem“ za bilateralne odnose.
Aprila 2010. godine, Ekvador je odobrio svoju prvu obaveznu licencu za lek protiv
HIV/AIDS-a.20 Godine 2011, pedeset četiri posto ljudi sa uznapredovalom HIV infekcijom
je bilo pokriveno antiretroviralnom terapijom, u odnosu na samo trideset posto 2009.
godine, prema podacima Svetske banke.21
Odnosi između Ekvadora i SAD postali su sve napetiji u godinama koje su usledile.
Septembra 2010. godine, dogodio se pokušaj državnog udara kada su stotine nacionalnih
policajaca oteli predsednika Koreu na deset sati, a zatim više puta pucali u vozilo koje ga
je prevozilo dok ga je spasavala elitna vojna jedinica. Istražna komisija, koju je formirala
vlada, tvrdila je da su „strani akteri“ odigrali ulogu u državnom udaru i jedan od tri člana
komisije rekao je novinarima da veruje da su umešani Stejt department SAD i Centralna
obaveštajna agencija.22
U aprilu 2011. godine, Korea je proterao ambasadorku SAD Heder Hodžis
(Heather Hodges) kada je ekvadorska štampa kao udarnu vest objavila priču o depeši
Vikiliksa, koju je potpisala Hodžis, u kojoj se navodi da Korea toleriše korupciju u
nacionalnim policijskim snagama.

BOLIVIJA

Depeše pokazuju da se među južnoameričkim liderima, Evo Morales - nakon

Čaveza - verovatno najsnažnije protivio vladi SAD od kako je izabran 2005. godine.
Izborna pobeda Moralesa predstavljala je ogroman pomak u istoriji Bolivije - on je prvi
autohtoni predsednik zemlje - i depeše pokazuju da su ga neke strane vlade smatrale
„bolivijskim Mandelom“. Njegov trijumf na izborima sa razlikom bez presedana23 došao je
nakon niza nepopularnih prethodnika (jedan od njih, Gonzalo Sančez de Lozada, bio je
poznat po tome što je govorio španski sa američkim naglaskom).
Kako depeše iz ambasade otkrivaju, vlada SAD je bila neprijateljski nastrojena
prema Moralesu od početka, odnoseći se prema njemu podrugljivo u komentaru Stejt
departmenta 2005. godine, na primer, kao „agitatoru za nelegalnu koku“.24 Ovaj stav se
nastavio i nakon što je Morales stupio na dužnost.
Trećeg januara 2006. godine, samo dva dana nakon što je Morales inaugurisan za
predsednika, ambasador SAD je jasno stavio do znanja da će multilateralna pomoć Boliviji
281
zavisiti od toga šta će ambasada kasnije prepoznati kao „dobro ponašanje“ Moralesove
vlade:

[Ambasador] je pokazao presudnu važnost američkog doprinosa

ključnim međunarodnim finansijama [doslovno] od čije pomoći je
Bolivija zavisila, kao što su Međunarodna banka za razvoj
(IDB), Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. „Kada
pomislite na IRB, trebalo bi da mislite na SAD“, rekao je
ambasador. „Ovo nije ucena, to je jednostavno realnost. “
...
„Nadam se da ćete Vi, kao sledeći predsednik Bolivije,
shvatiti važnost ovoga“, rekao je, „jer razilaženje po ovom
pitanju ne bi bilo dobro za region, za Boliviju i Sjedinjene
Države. “ [06 LAPAZ 6] [ kurziv dodat.]

Nažalost, za američki Stejt department, Moralesova vlada je brzo pokazala da nije

bila zainteresovana za novi sporazum sa MMF-om25 - stav bez presedana zemlje koja je
bila pod ugovorima sa MMF-om tokom gotovo svih prethodnih dvadeset godina, i jasan
signal Vašingtonu da je to bila vlada odlučna da bude nezavisanija od svojih prethodnika.
Nekoliko nedelja kasnije, ambasador Dejvid Grinli eksplicitno je izneo princip
„štapa i šargarepe“ Moralesovoj administraciji. Veliki deo ovoga odnosio se na odnos
Bolivije sa IDB ili na postojeći povlašćeni trgovinski aranžman sa SAD, ATPDEA:

4. (C) Suočavanje sa vladom koju vodi MAS zahtevaće pažljivu

primenu politike štapa i šargarepe da bi se podstaklo dobro i
da bi se obeshrabrilo loše ponašanje i politika.
...
[T]o može biti važno da bi se od početka poslali jasni
signali, stroga upozorenja da to neće biti isti posao kao i
obično. Izbor opcija koje se mogu koristiti u zavisnosti od
okolnosti i koje bi jasno odjeknule uključuje:
• Iskoristiti pravo na veto vlade SAD unutar Fonda za
specijalne operacije IDB-a (od kojih Bolivija trenutno prima
sva svoja IDB sredstva) da zadrži IDB sredstva za Boliviju,
koja su procenjena i izveštaju IDB na ukupno 200 miliona USD u
2006. godini.
• Odložiti odluku o oproštaju duga IDB-u (oko 800 miliona USD
u okviru Fonda za specijalne operacije i 800 miliona USD pod
redovnim programom IRB-a) čekajući razjašnjenje ekonomske
politike nove bolivijske vlade.
• Nastaviti sa odlaganjem glasanja Svetske banke o otpisu duga
Boliviji. Zatražiti šest meseci odlaganja, čekajući procenu
ekonomskih politika bolivijske vlade.
• Opozvati učešće bolivijske vlade kao posmatrača na budućim
događajima u vezi pristupanja Anda Sporazumu o slobodnoj
trgovini čekajući razjašnjenje interesa nove bolivijske vlade
za učestvovanje u Sporazumu o slobodnoj trgovini (FTA).
• Obeshrabriti interes bolivijske vlade u ostvarivanju
dijaloga o mogućem ugovoru sa MCC.
• Odbiti zahteve bolivijske vlade za logističku podršku aviona
i opreme NAS, osim u slučajevima humanitarnih katastrofa.
• Prekinuti materijalnu podršku (suzavac, opremu za razbijanje
demonstracija i drugu pomoć) bezbednosnim službama Bolivije.

282
 • Najaviti da vlada SAD ne namerava da produži trgovinske
olakšice ATPDEA nakon datuma isteka,trideset prvog decembra
2006. godine. [06 LAPAZ93]

„Mnogi ekonomski programi kojim upravlja USAID idu u suprotnom pravcu od

onog u kom bolivijska vlada želi da pokrene zemlju“, takođe je napomenuto u depeši.

Podrška nasilnoj opoziciji

Depeše i mnogo drugih dokaza pokazuju da je vlada SAD podržala nasilne

opozicione pokrete u Boliviji. SAD su tražile da se redefinišu odnosi moći u Boliviji - u
korist regionalnih vlada i na štetu centralizovanog upravljanja - i iskoristile su USAID da
bi unapredile ovaj cilj: „Pomoć SAD preko USAID-a ostaje na istom nivou kao i ranije, ali
je fokus pomoći prešao sa centralne vlade na bolivijske regionalne prefekte i druge
decentraliziovane igrače“,26 [06 LAPAZ 1952] [Kurziv dodat.]
Značajna sredstva su dodeljena resorima „Media Luna (Polumesec)“ kojima
upravlja opozicija, istočni ,,polumesec“ koja se sastoji od oblasti Beni, Pando, Santa Kruz i
Tarija, gde se nalazi većina značajnih nalazišta prirodnog gasa Bolivije.27 Depeša iz aprila
2007. godine opisuje „veliki trud USAID-a da ojača regionalne vlade kao kontraravnotežu
centralnoj vladi“ [07 LAPAZ 1167]. U izveštaju USAID-a iz 2007. godine navodi se da je
,,OTI odobrila sto jednu donaciju od 4.066.131 USD pomoći resornim ministarstvima da bi
bolje primenjivala strategije.“28 Godinu dana kasnije, resori Media Luna su se osećali
dovoljno ohrabrenim da održe referendum o autonomiji - uprkos tome što ga je nacionalno
pravosuđe smatralo nezakonitim.
Kao što ova kasnija depeša pokazuje, ambasada SAD u La Pazu podelila je
zajedničku političku strategiju sa opozicionim grupama - od kojih su neke nastojale da
ostvare stvarni separatistički cilj - protiv vlade Moralesa:

Tokom putovanja u Santa Kruz, 27-28.marta, u okviru njegovog

rada na terenu, A/DCM susreo se na kratko sa prefektom
(guvernerom), novim predsednikom Građanskog odbora, poslovnim
liderima, liderima u sektoru šumarstva, vlasnicima medija i
kardinalom. Iako razumeju da postoje granice u vezi sa onim što
možemo učiniti da bi preokrenuli antidemokratske trendove u
Boliviji, zahvalni su zbog kontinuiranog angažovanja SAD. [09
LAPAZ 501] [Kurziv dodat.]

Podrška resornim ministarstvima je na kraju postala, da li namerno ili ne, uvučena

u podršku nasilnoj, destruktivnoj kampanji protiv Moralesove vlade tokom kasnijih meseci
2008. godine.29
Kada se politička kriza pojavila u punom zamahu u avgustu i septembru 2008.
godine, nije bilo javnih indikacija da je vlada SAD pokušala da obuzda opoziciju, niti su u
jednom trenutku SAD osudile nasilje opozicije kao što je to uradila, na primer, Unija
južnomeričkih nacija.30
Nakon nedelju dana nasilja (u najgorem incidentu, navodno su desničarske
militantne grupe ubile više od deset autohtonih Moralesovih pristalica u Porvenim, u
provinciji Pando), uništavanja imovine (uključujući pljačkanje vladinih kancelarija i
sabotaže gasovoda) i blokada puteva, postojala je nada da će dijalog između Moralesove
vlade i opozicije rešiti krizu. Ali ova depeša od 18. septembra 2008. godine, pokazuje da je
283
opozicija dala prednost tvrdokornom stavu koji nije očekivala da će Moralesova vlada da
prihvati, a opozicioni prefekti i centralna demokratska opoziciona koalicija (CONALDE)
„bili su u dogovoru“ da će „sledeća faza“ biti „dizanje gasovoda u vazduh“. Depeša ne
opisuje da su zvaničnici SAD pokušali da odvrate opozicione ličnosti od ove strategije:

7. (C) Opozicioni strateg Havijer Flores rekao je Embovu 17.

septembra ujutru da će se dijalog prekinuti, „samo je pitanje
kada“. Flores i lider građanske opozicije Branko Marinković
predviđaju više nasilja nakon neuspelog završetka dijaloga.
Neki radikali u prefekturi Santa Kruz i Građanskom odboru Santa
Kruza navodno su želeli da juče zaustave proces i da počnu sa
miniranjem gasovoda, ali Flores i Marinković su se zalagali da
se prvo iscrpe sve opcije dijaloga. Ukoliko se dijalog prekine,
međutim, opoziciona grupa CONALDE se generalno slaže da je
sledeća faza da se raznese gasovod. [08 LA PAZ 2004]

Isto tako, depeša od devetog septembra pokazuje da ,,i [prefekt oblasti Pando,
Leopoldo Femandez] i opozicioni prefekt Tarije, Mario Kosio, vide nasilje kao mogućnost
da prisile vladu da prizna podele u zemlji i da ozbiljno shvati svaki dijalog“ [08 LAPAZ
1931]. Fernandez je uhapšen nedelju dana kasnije u vezi sa masakrom u Porvenim, dva
dana nakon ove depeše, jedanaestog septembra.31
Uprkos nedostatku javnih komentara tadašnjih zvaničnika SAD o tome, depeše
otkrivaju da je Stejt department interno ozbiljno shvatio mogućnost da Morales bude
svrgnut ili da se na njega izvrši atentat 2008. godine. „Izvori kažu da su obe strane
opremljene ličnim naoružanjem i spremne za borbu, sa Unijom mladih Santa Kruza, koja
je povezana sa opozicijom i univerzitetskim studentima (a koji navodno pripremaju zamku
za vladine snage) koja bi mogla dovesti do krvoprolića“, istaknuto je u tajnoj depeši od 24.
septembra 2008. godine, opisujući kako će Odbor za hitne akcije „razvijati, [Sa timom za
procenu situacije južne komande SAD], plan neposrednog odgovora u slučaju iznenadne
opasnosti, odnosno pokušaja državnog udara ili 'smrti' predsednika Moralesa“ [08 LAPAZ
2083].32
Kada joj je dojadila podrška koju su SAD pružale osobama i grupama koje rade na
tome da je nasilno svrgnu, Moralesova vlada je proglasila ambasadora SAD, Filipa
Goldberga za nepoželjnu osobu (persona non grata) desetog septembra 2008. godine i
proterala ga. Nedostatak transparentnosti USAID-a u vezi sa tim koga su finansirali u
Boliviji, doprineo je pekidu u odnosima; bolivijski zvaničnici su u više navrata tražili
informacije, ali uzalud. Depeše iz 2007. godine opisuju ljutnju ministra u vladi, Huan
Ramon Kintane, zbog tajnstvene prirode programa USAID-a [07 LAPAZ 2387].
Istraživači iz SAD, takođe su tražili da se objave dokumenti USADD-a i povezani
dokumenti; sve do septembra 2008. godine, troipogodišnji zahtevi za Zakon o slobodi
informisanja su ostali bez odgovora. Posle 2009. godine, SAD i dalje šalju stotine miliona
dolara neimenovanim primaocima u Boliviji preko USAID-a.33 Na kraju, 2013. godine,
Bolivija je proterala i USAID.

284
 HAITI

Godine 2004, SAD su proterale demokratski izabranog predsednika Žan-Bertran

Aristida sa Haitija, što je, iz potpuno praktičnih razloga, izvedeno letom vanrednog
izručenja, koji je prethodio državnom udaru. Američki marinci su poslati na Haiti u cilju
„mirovne misije“, iako je to bio paravojni odred smrti - neki od njih kao bivša aktiva CIA
koji su učestvovali u puču 1991. godine i kasnijim ubistvima - koji su bili odgovorni za
većinu nasilja u to vreme.34 ,,Mirovne“ snage pod Stabilizacionom misijom UN na Haitiju
(MINUSTAH) zamenile su marince nekoliko meseci kasnije.
Depeše iz ambasade rasvetljavaju kako su se SAD posvetile suprotstavljanju
narodnim pokretima na Haitiju i obezbeđivanju snažnog vojnog prisustva u zemlji da bi
držale stanovništvo pod kontrolom.35 Iako je interes stranih investitora mogao biti deo ove
obaveze,36 kao što se vidi iz protivljenja SAD povećanju minimalnih plata, čini se da su
intervencije SAD na Haitiju više vođene sa ciljem da uključe Haiti u svoj strateški plan za
tu hemisferu. Za razliku od drugih zemalja, napore SAD na Haitiju u poslednjih nekoliko
godina pomogla je „koalicija voljnih“ iz drugih zemalja.
Depeše rasvetljavaju koliku je vrednost vlada SAD videla u misiji MINU- STAH i
zašto je to bio prioritet politike SAD prema Haitiju. S druge strane, one takođe nude uvid u
to zašto su ,,mirovnjaci“ UN ostali na Haitiju uprkos tome što nije bilo građanskog rata ili
drugih tekućih oružanih sukoba. U oktobru 2008. godine depeša tadašnje ambasadorke
Dženet Sanderson (Janet Sanderson) objašnjava:

Stabilizaciona Misija UN na Haitiju je nezamenjivo sredstvo za

ostvarivanje osnovnih interesa politike vlade SAD na Haitiju.
Bezbednosni propusti i osnovne institucionalne slabosti znače
da će Haiti zahtevati stalno - iako na kraju sve manje -
prisustvo misije MINUSTAH najmanje na tri i verovatnije na pet
godina.
...
Misija MINUSTAH je izvanredan proizvod i simbol saradnje u
hemisferi, u zemlji koja se za to malo zalaže. Ne postoji
izvodljiva zamena za ovu prisutnost UN. To je finansijska i
regionalna bezbednosna pogodba za vladu SAD. Civilna i vojna
pomoć vlade SAD u sadašnjim domaćim i međunarodnim uslovima,
sama ili u kombinaciji sa našim najbližim partnerima, nikada ne
bi mogla popuniti prazninu koja bi ostala posle preranog
povlačenja misije MINUSTAH. [08 PORT AU PRINCE 1381] [Kurziv
dodat.]

Depeša nastavlja da naglašava ulogu koju misija MINUSTAH ima u „upravljanju“

SAD na Haitiju, kao i u pridobijanju zemalja Latinske Amerike da učestvuju:

U sadašnjem kontekstu naših vojnih obaveza na drugim mestima,

SAD same ne bi mogle da zamene ovu misiju. Regionalno
koordinisana posvećenost Latinske Amerike Haitiju ne bi bila
moguća bez kišobrana UN. Taj isti kišobran pomaže drugim
velikim donatorima - koje predvodi Kanada i prate je EU,
Francuska, Španija, Japan i drugi - da opravdaju bilateralnu
pomoć u svojim zemljama. Bez mirovnih i stabilizacionih snaga
koje sankcionišu UN, mi bismo dobili daleko manje pomoći od

285
 naših partnera iz ove hemisfere i Evrope za upravljanje
Haitijem. [Kurziv dodat.]

Misija MINUSTAH, otkriva depeša, takođe pomaže SAD da se bave drugim

prioritetima Haitija, kao što je sprečavanje haićanskih „ljudi u čamcu“ da dolaze u SAD i
sputavanje ,,populističkih“ grupa: „Prerani odlazak misije MINUSTAH učinio bi
Prevalovu vladu ili njegovog naslednika ranjivim na obnavljanje otmica i međunarodnu
trgovinu drogom, oživljavanje bandi, veće političko nasilje, egzodus pomorskih migranata,
oštar pad stranih i domaćih investicija i preporođenu populističku i antitržišnu ekonomiju
političkih snaga - rezultate nazadovanja u poslednje dve godine“ (kurziv dodat).37
Ostale depeše pružaju još jeziviji pogled na ulogu trupa misije MINUSTAH koju su
imale zahvaljujući insistiranju vlade SAD i haićanske elite. Kao što je dobro
dokumentovano,38 misija MINUSTAH je pomagala da se targetiraju članovi političke
stranke Fanmi Lavalaza (na čelu sa Aristidom) i njihova baza podrške u siromašnim
zajednicama. Hiljade ljudi je ubijeno u dve godine nakon puča 2004. godine, mnogi od njih
su bili meta iz političkih razloga.39 Jedna depeša iz januara 2006. godine opisuje sastanak
poslovnih lidera sa tadašnjim otpravnikom poslova ambasade SAD Timom Kamijem (Tim
Camey), na kome su poslovne grupe zatražile dodatnu municiju za policiju (koja je ubijala
civile u to vreme) i za misiju MINUSTAH da ,,vrati“ ljude u Grad Sunca (jako uporište
podrške Aristidu). Kamej se, prema depeši, složio sa zahtevima ove elite, iako je
prepoznao da bi to „neminovno izazvalo neželjene civilne žrtve“- nešto što bi po rečima
advokata za ljudska prava, Dena Kovalika (Dan Kovalik) : „bilo svesno i smišljeno kršenje
Ženevskih konvencija“, kao i „ratni zločin“ i „zločin protiv čovečnosti“:40

Lideri poslovne zajednice Haitija rekli su Čardžu da će

pozvati na generalni štrajk u ponedeljak, devetog januara, da
bi protestovali protiv neefikasnosti misije MINUSTAH [doslovno]
u borbi protiv nedavnog porasta nasilja i otmica. Predstavnici
će se takođe sastati i sa [specijalnim predstavnikom generalnog
sekretara UN] Huan Gabriel Valdezom kako bi ga pritisli da
preduzme akcije protiv kriminalnih bandi. Oni su takođe molili
Čardža za više municije za policiju. Čardž je rekao grupi da
bude spremna da pomogne Gradu Sunca odmah nakon operacije
misije MINUSTAH, ukoliko se ona odigra i uzvratio da problem
policije nije bio [a] nedostatak municije, već nedostatak
veština i obuke. Jasno, privatni sektor je zabrinut zbog
nedavnog porasta nasilja.
5.... Predstavnici privatnog sektora će se takođe sastati
jedan-na-jedan sa Specijalnim predstavnikom Generalnog
sekretara UN, Huanom Gabrijelom Valdezom, da bi izvršili
pritisak na njega lično da preduzme akciju protiv kriminalnih
bandi u Gradu Sunca (Cite Soleil). [Predsednik Privredne i
industrijske komore Haitija Reginald] Boulos tvrdio da bi
misija MINUSTAH mogla da vrati ljude u sirotinjsko naselje kada
bi se radilo sistematski, deo po deo, na obezbeđivanju tog
područja. Odmah nakon što je misija MINUSTAH obezbedila Grad
Sunca, Boulos je rekao da su on i druge grupe bili spremni da
odmah krenu sa socijalnim programima i socijalnim davanjima.
NAPOMENA: Boulos je bio aktivan u pružanju socijalnih programa
u Gradu Sunca dugi niz godina. KRAJ NAPOMENE.
6. (SBU) Čardž je upozorio da bi takva operacija neizbežno
izazvala neželjene civilne žrtve s obzirom na uslove

286
 prenatrpanosti i nestabilnu izgradnju gusto zbijenih kuća u
Gradu Sunca. Stoga, udruženja privatnog sektora moraju biti
spremna da brzo pomognu odmah nakon takve operacije,
uključujući i pružanje finansijske podrške porodicama
potencijalnih žrtava. Boulos se složio.
[0 6PORTAUPRINCE2 9] [Kurziv dodat.]41

Kao što je novinar Kim Iv (Kim Ives) primetio, jedna depeša iz juna 2005. godine o
sastanku između zvaničnika SAD i Brazila navodi da je tadašnja državna sekretarka SAD
Kondoliza Rajs pozvala na „čvršću akciju misije MINUSTAH i mogućnost da od SAD
može biti zatraženo da pošalje vojnike u nekom trenutku“. Iv piše: „Manje od mesec dana
nakon tih sastanaka, petog jula 2005. godine, zastrašujući [vojni komandant misije
MINUSTAH, brazilski general Augusto] Heleno je vodio prvi smrtonosni napad misije
MINUSTAH na oružane grupe koje su pružale otpor puču i okupaciji Grada Sunca.“42
Depeša Stejt departmenta (objavljena kao odgovor na zahtev za Zakon o slobodi
informacija) opisuje kako je misija MINUSTAH ispalila 22.000 metaka tokom samo
sedam sati ove racije.43 Desetine ljudi, uključujući i nekoliko dece, ubijeno je.44 Slične
racije na Grad Sunca su sprovođene tokom narednih meseci.45
Depeše, takođe, otkrivaju da je misija MINUSTAH učestvovala u drugim
političkim aktivnostima, kao što je špijuniranje studentskih grupa.46 Te da je nastojala da
spreči povratak Aristida iz njegovog izgnanstva u Južnoafričkoj Republici. Vlada SAD je
učinila isto: „Ambasador i politički savetnik su takođe istakli kontinuirano insistiranje
vlade SAD da mora uložiti sve napore kako bi sprečila Aristida da se vrati na Haiti ili da
utiče na politički proces, raspitujući se da li vlada Brazila ostaje čvrsta po tom pitanju“ [05
BRASILIA 1578] (Kurziv dodat).
U Naciji, Iv i Herc su do detalja analizirali depešu iz 2005. godine u kojoj se
opisuju napori SAD da pridobiju druge zemlje (u ovom slučaju, Francusku) da izvrše
pritisak na vladu Južnoafričke Republike da blokira Aristidov pokušaj da napusti
Južnoafiičku Republiku i vrati sa na Haiti.47 Politika koja je vođena prema Haitiju za
vreme Bušovog doba je nastavljena i u Obamino doba, pošto je Obama pozvao
južnoafričkog predsednika Džejkoba Zumu u poslednjem pokušaju da zaustavi povratak
Aristida na Haiti48 i zadržao misiju MINUSTAH uz podršku SAD, uprkos rastućem
protivljenju javnosti zbog njenog prisustva.

287
 18. VENECUELA

Den Biton (Dan Beeton),

Džejk Džonston (Jake Johnston) i
Aleksander Mejn (Alexander Main)

Jedna od glavnih tema koje se ponavlja u Vikiliksovim diplomatskim depešama

SAD iz Latinske Amerike i Kariba je opsesija vladom bivšeg venecuelanskog predsednika
Uga Čaveza Frijasa i Čavezom kao političkim akterom. Regionalni uticaj Čaveza je bio
centralna briga Stejt departmenta tokom godina nakon što je izabran, a naročito tokom
godina nakon burnog perioda u kojem je venecuelanska opozicija (sa različitim stepenom
podrške SAD) pokušavala da ga ukloni sa vlasti uz pomoć raznih neustavnih sredstava.
Odnos SAD sa Čavezom je od početka bio napet. Čavez je generalno odbacio
neoliberalnu ekonomsku politiku, razvio blizak odnos s kubanskim predsednikom Fidelom
Kastrom i glasno kritikovao napad Bušove administracije na Avganistan nakon napada
jedanaestog septembra (SAD su povukle svog ambasadora iz Karakasa nakon što je Čavez
izjavio: ,,Ne može se boriti protiv terorizma terorizmom“). Čavez je - preko javne
diplomatije - uspešno lobirao članice OPEK-a da povećaju cene nafte i da povećaju
državnu kontrolu nad resursima nafte u Venecueli. To su bili potezi zbog kojih je
Vašington bio nezadovoljan.1
Ipak, Čavez je bio popularan i demokratski izabran. Kako depeše pokazuju, SAD
su radile na jačanju venecuelanske opozicije, koja je učestvovala u nizu pokušaja - nekih
ustavnih,a nekih ne - da svrgne Čaveza: vojni puč (2002. godine - koji je svrgnut
masovnim protivljenjem javnosti samo dva dana kasnije); štrajk naftaša štetan po
ekonomiju (2002-2003. godine); i opoziv referenduma (2004. godine). Podrška SAD ovim
nastojanjima - posebno državnom udaru - zatrovala je odnose između dve zemlje. SAD su
obezbedile sredstva grupama i pojedincima koji su bili umešani u državni udar, a nakon što
je došlo do državnog udara ohrabrile su druge države da priznaju vladu državnog udara.
Kasnije je otkriveno da je CIA unapred znala planove za državni udar, ali nije učinila ništa
da upozori izabranu vladu Venecuele. Možda je najupečatljivije to što je Vašington znao za
puč. Zvaničnici SAD su pokušavali da ubede svet (dok je trajao puč), da nije upitanju
državni udar, nego da je predsednik Čavez podneo ostavku.2 SAD su obezbedile značajna
sredstva za Sumate, glavnu organizaciju koja je bila uključena u organizovanje opoziva
referenduma 2004. godine3; depeše takođe pokazuju gotovo stalnu komunikaciju između
Stejt departmenta, Sumate i drugih lidera opozicije u periodu neposredno pre glasanja.
Činilo se da je Čavez posle svakog pokušaja da ga uklone bio jači nego pre. U
regionu su počeli da se pojavljuju i neki drugi lideri koji su se suprotstavljali Vašingtonu:
Evo Morales, koji je dobio izbore u Boliviji 2005. godine, Rafael Korea u Ekvadoru i
Danijel Ortega u Nikaragvi (oba su izabrana 2006. godine) i Kristina Femandez de Kiršner
u Argentini (koji je nasledila svog muža Nestora Kiršnera - oboje su često pokazivali javnu
podršku Čavezu), između ostalih. Sve više su lideri „levog centra“, kao što su bili brazilski
Lula da Silva i čileanska Mišel Bačelet (Michelle Bachelet), javno branili Čaveza od
kritika SAD. Depeše pokazuju da su, uznemirene ovom „ružičastom plimom“, SAD videle
Čaveza kako pokušava da uspostavi svoju ,,vlast“ [07 ASUNCION 396] u Latinskoj
Americi i - ironično, imajući u vidu prisustvo samih Sjedinjenih Država u regionu - izrazile

288
zabrinutost kako je pokušavao da se meša u unutrašnju politiku svojih suseda. Obuzdvanje
„Čavezove pretnje“ postalo je prioritet politike Vašingtona u Latinskoj Americi.
Ovo poglavlje će istražiti strategiju SAD da se suprotstavi „bolivarskoj revoluciji“
u Venecueli, ali i šire. Unutar Venecuele, depeše otkrivaju stalnu koordinaciju između
ambasade SAD i venecuelanske opozicije, očigledne napore da se na različite načine
potkopa vlada. Ovo uključuje finansiranje i obuku studenata (za neke od njih se zna da su
bili nasilni, kao što depeše pokazuju), podršku nevladinim organizacijama i drugim
grupama civilnog društva u njihovim protestima, propagandne kampanje i druga nastojanja
protiv izabrane vlade Venecuele. Ambasada je u depešama tokom godina pokazivala
zabrinutost zbog višegodišnje podele unutar opozicije i pokušavala da podstakne jedinstvo,
dok je istovremeno pokušavala da preobrati i razjedini Čaviste. Ambasada je pomogla
opozicionim političarima u njihovim kampanjama pošto je radila na tome da diplomatski,
politički i ekonomski izoluje Venecuelu na svetskoj sceni.
Sledeći svoju opsesiju idejom da Čavez ima snažan uticaj u inostranstvu, napori
SAD da obuzdaju i izoluju Venecuelu, postali su centralni fokus njene strategije u
zapadnoj hemisferi. Sjedinjene Države su vršile pritisak na zemlje u Karibima i Centralnoj
Americi da se drže podalje od programa Venecuele Petrokaribi (koji nudi povoljnu naftu
na kredit), često uzalud; ulagale su napor da je drže van južnoameričkog trgovinskog bloka
Merkosur - takođe bez uspeha. Sjedinjene Države su pokušale da pridobiju podršku
Argentine, Brazila i drugih zemalja u ,,obuzdavanju“ Venecuele. Na kraju, diplomate SAD
su izrazile veliku zabrinutost zbog bliskih odnosa između vlade Venecuele i pojavljivanja
levo orijentisanih predsednika u regionu, koje su takođe želeli da ugroze. U periodu posle
Čaveza, ali sa bolivarskom vladom koja je i dalje bila na vlasti u Venecueli, malo je
razloga da mislite kako su SAD napustile strategiju koju su primenjivale i unutar ove
zemlje i na međunarodnom planu.

PODRIVANJE VENECUELANSKE VLADE U SAMOJ VENECUELI

Nakon neuspelog vojnog udara protiv Čaveza 2002. godine, SAD su pokrenule rad
USAID/Kancelarije za pružanje pomoći u procesu tranzicije (OTI) u Venecueli. Iako je
ambasada SAD javno govorila da ,,SAD teže najboljim mogućim odnosima sa svim
vladama“ [07 CARACAS 766], depeše otkrivaju da su aktivno radile na podrivanju
Čavezove vlade.
Ova depeša iz novembra 2006. godine, koju je napisao ambasador Vilijam
Braunfild (William Brovrafield) i koja je klasifikovana kao ,,tajna“, objašnjava strategiju
USAID/OTI i obrazlaže tačku po tačku plan da se potkopa izabrana vlada Venecuele:

U avgustu 2004. godine, ambasador je istakao pet tačaka

strategije državnog tima da vodi aktivnosti ambasade u
Venecueli u tom periodu [2004-2006. godine] (konkretno, od
referenduma do predsedničkih izbora 2006. godine). Fokus
strategije je: 1) Jačanje demokratskih institucija, 2) Prodor u
Čavezovu političku bazu, 3) Razjedinjenje Čavizma, 4) Zaštita
vitalnih poslovnih interesa SAD, i 5) Međunarodna izolacija
Čaveza. [06 CARACAS 3356]

Istražićemo po redu, nekoliko navedenih strateških komponenti.

289
„Jačanje demokratskih institucija“

Kada diplomatske depeše govore o unapređenju ili jačanju demokratije, to se

obično odnosi na različite oblike podrške saveznicima SAD. Podrška SAD - ako ne i
potpuna koordinacija - referendumu 2004. godine za opoziv Čaveza i drugim nastojanjima
kako bi ga zamenila opoziciona vlada, potpuno je očigledna u brojnim depešama. Jedna
depeša od Braunfilda čak povezuje Sumate - opozicionu nevladinu organizaciju koja je
organizovala opoziv i igrala ključnu ulogu u drugim opozicionim kampanjama - sa „našim
interesima u Venecueli“ [06 CARACAS 339]. Druga opisuje koordinaciju sa Sumate:
„Ambasada će nastaviti da traži načine da pomogne Sumate i obezbedi da svako nastojanje
pažljivo koordiniše sa Sumate i pomoći će ovoj hrabroj prodemokratskoj NVO da ostvari
svoje ciljeve“ [06CARACAS2478]. Ostale depeše otkrivaju da je Stejt department lobirao
za međunarodnu [05MADRID2557; 06CARACAS340] i ohrabrio finansijsku
[05CARACAS1805], političku i pravnu [06CARACAS3547] podršku SAD ovoj
orgaizaciji, uključujući i onu preko Nacionalne fondacije za demokratiju (NED).
Takva podrška i bliska koordinacija nije bila ograničena samo na nevladine
organizacije. Zahtev za finansiranje aktivnosti USAID/OTI u decembaru 2006. godine za
implementaciju gore navedene strategije i pomoći da se „suprotstavi [Čavezovoj]
antiameričkoj osi“ opisuje oblasti u kojima dodatna sredstva mogu pomoći Nacionalnom
demokratskom institutu (NDI) i Međunarodnom republikanskom institutu (IRI) da „prošire
svoja nastojanja i izgrade stranke u susret lokalnim i državnim izbomim trkama 2008.
godine“ [06 CARACAS 3547]. Ostale aktivnosti NDI i IRI su uključivale:

Trening nove generacije političkih lidera [:] IRI i NDI

nastavljaju da rade na obnavljanju političke stranke, pre svega
sa mladim (mlađim) rukovodstvom, prvenstveno izvan Karakasa.
Takođe, identifikuju potencijalne buduće političke lidere koji
nisu povezani sa političkim strankama. Oni koji su
identifikovani, učestvovaće u programu kako bi se pripremili za
kandidaturu za mesto u lokalnom savetu i/ili mesto
gradonačelnika 2008. godine. [06 CARACAS 2374]

Iako NED, IRI i NDI često tvrde da je takva politička obuka i podrška partijama
potuno nepristrasna, ista depeša napominje da će „ciljne grupe i dalje biti političke stranke
i civilno društvo“ da ,,bi mogle da budu protivteža - čak i na najmanji način - milijardama
dolara koje Čavez ima na raspolaganju“. Političke stranke su, po definiciji, pristrasne. U
polarizovanom društvu kao što je bila Venecuela u to vreme, postojalo je malo - ako ih je
uopšte i bilo - organizacija „civilnog društva“ koj su bile ,,nepristrasne“, a koje je
finansirao Vašington.
Depeša iz 2004. godine napominje da se IRI zaista približila strankama povezanim
sa Bolivarskom Republikom Venecuelom (BRV), ali su one odbile da učestvuju u obuci
stranaka za izbore „uprkos ponudi IRI/HD4 da će držati odvojene kurseve za stranke
povezane sa vladom“ [04 CARACAS 2224 ]. Imajući u vidu da su viši rukovodioci IRI
otvoreno pozdravili puč samo dve godine ranije,5 IRI je morala da očekuje suzdržanost
stranaka BRV-e. Vrlo je verovatno da je ovo približavanje bilo samo formalnost.
Odnos ambasade sa opozicijom je bio toliko opušten da je lider opozicije Manuel
Rozales zatražio od Stejt departmenta „pomoć u organizovanju sastanaka“ u inostranstvu.
„Ambasador je savetovao kako bi bilo bolje da njegovi ljudi [Rozalesovi] preuzmu

290
inicijativu, ali je dodao da ako bi mu se obratio njegov koordinator za međunarodnu pomoć
oko specifičnih imenovanja, verovatno bi mogli da pomognemo iza kulisa“ [07
CARACAS 569]. IRI je takođe obezbedio „tehničke stručnjake da pomognu Rozalesovu
[predsedničku] kampanju“ tokom nedelje pred izbore 2006. godine [06 CARACAS 3532].
Promovisanje međunarodne podrške opoziciji u Venecueli je još jedna od često opisanih
aktivnosti u depešama:

14. (S) Važna komponenta programa OTI je pružanje informacija

u inostranstvu o pravom revolucionarnom stanju stvari. Podrška
OTI za organizacije za ljudska prava je pružila dovoljno
prilika da se to uradi... [USAID/OTI potpisnik ugovora
„Razvojne alternative (Development Alternatives)“ Inc.] doveo
je desetine međunarodnih lidera u Venecuelu, univerzitetskih
profesora, članova nevladinih organizacija i političkih lidera
da učestvuju u radionicama i seminarima, koji će se nakon toga
vratiti u svoje zemlje s boljim razumevanjem venecuelanske
stvarnosti i kao jači zaštitnici venecuelanske opozicije.
[Kurziv dodat.]

U brojnim depešama, ambasada izražava zabrinutost zbog podele unutar opozicije6

i raspravlja o svojim naporima da podstakne jedinstvo opozicije. Na primer, u delu depeše
iz 2007. godine pod nazivom „Opozicija? - razjedinjena, naravno“, zamenik šefa misije
Filip Frenč piše: ,,Ne postoji jedinstveni napor opozicije da se suprotstavi planovima
Čaveza o Ustavotvornoj skuštini. Tihi napori da se koordinišu stavovi opozicije do sada su
bili neuspešni“ [07 CARACAS 1611]. Podsticanje opozicionih grupa da se ujedine iza
jednog nacionalnog programa bio je ključni cilj programa USAID/OTI od početka
[04CARACAS2224]. Frustracije ambasade zbog neuspeha opozicije da se ujedini oko
strategije kao odgovor na izbore - bilo da učestvuju ili bojkotuju, tvrdeći da su izbori
,,prevara“7 - teme su koje se ponavljaju.8 Bojkot opozicije parlamentarnih izbora 2005.
godine bio je strateški neuspeh, koji je ostavio provladinim stranakama potpunu kontrolu
Narodne skupštine. „Podsticanje birača na izlazak“ je još jedan prioritet za aktivnosti
USAID/OTI u Venecueli [06CARACAS3532]. Izborni rezultati u proteklih petnaest
godina u kojima su Čavisti prevladavali, u kombinaciji sa dokazanom bliskom saradnjom
vlade SAD sa opozicijom, trebalo je da ostave malo sumnje u to koje političke sektore su
USAID i OTI želeli da vide na glasanju u većem broju.
Ova depeša iz 2009. godine od Džona Kolfilda (John Caulfield), diplomate
najvišeg ranga SAD u Venecueli u to vreme, pokazuje u kojoj su se meri opozicione
organizacije oslanjanjale na SAD:

Rizikujemo da izgubimo ova nastojanja pošto Čavez radikalizuje

svoju revoluciju. Bez naše kontinuirane pomoći moguće je da
organizacije čije smo stvaranje pomogli,a koje nesumnjivo
predstavljaju najbolju nadu za otvoreniji demokratski sistem u
Venecueli, mogu biti primorane da budu zatvorene kada lokalne
mogućnosti finansiranja presuše, zbog straha od moguće vladine
odmazde. Kao što refteli (referentni telegrami) pokazuju,
Čavezova vlada stalno napada one koji pozivaju na dijalog i
konsenzus. Naše donacije će obezbediti neophodni pojas za
spasavanje tim organizacijama. [09CARACAS404] [Kurziv dodat.]

291
 Još jedna depeša, na primer, primećuje da je „USAID... veliki međunarodni donator
civilnog društva“ u Venecueli [06 CARACAS 2104], Za diplomate SAD u Venecueli i na
drugim mestima, termin „civilno društvo“ obično se odnosi na nevladine organizacije sa
jakim međunarodnim vezama ali ograničenim lokalnim ili nacionalnim predstavljanjem,
više nego na rasprostranjene grupe zajednica ili autohtone i seljačke društvene pokrete.

„Prodor u Čavezovupolitičku bazu“

Značaj prodora u bazu Čavista je opet i iznova istaknut u depešama iz Karakasa. S

obzirom na veliku razliku s kojom je Čavez dobio izbore 1998, 2000. i 2004. godine -
između ostalog - Stejt department je shvatio da je ovaj zadatak najvažniji, ukoliko se
opozicija uopšte nada da ikada povrati predsednički mandat ili makar kontrolu nad
parlamentom.
Od ključne važnosti za ovu strategiju su napori, koji se odnose na cilj „razjedinjenja
Čavizma“ (razmatra se u daljem tekstu), da se istaknu ,,neuspesi“ Čavezove vlade, jer kao
što se u ,,tajnoj“ depeši pominje:

Kada imamo konkretne obaveštajne podatke o onim pitanjima koja

nas najviše brinu, uostalom, kao i naše prijatelje u regionu -
npr. odnosi Venecuele i Irana - trebalo bi da ih razmenimo u
meri u kojoj možemo. I kada Čavezovi programi hrane apetite
lokalne elite prema korupciji ili na drugi način ne ispunjavaju
svoja obećanja, moramo to svima da stavimo do znanja.
[07SANTIAGO983] [Kurziv dodat.]

Još jedna Braunfildova depeša iz januara 2007. godine opisuje program koji
finasira USAID/OTI kroz Panameričku razvojnu fondaciju (PADF) a kome je cilj da
istakne navodne propusta Čavezove vlade:
PADF je finansirala 9 NVO za podršku projektima fokusirajući
se na dokumentovanje i izveštavanje o neuspesima BRV-a, a to
su: nezavisnost sudstva, pravo na udruživanje, nasilni
kriminal, situacija u zatvorima, autocenzura u medijima,
uznemiravanje novinara, politička prava žena, ljudska prava i
podrška BRV-a mikro preduzetnicima. [07 CARACAS 175]

Braunfild eksplicitno izlaže : „Ovaj projekat ima cilj da osvetli mračne uglove
revolucije, da prikupi i dokumentuje informacije i učini ih javnim na unutrašnjem i na
međunarodnom planu. To će pomoći da se neki mitovi u vezi sa Čavezom i njegovom
revolucijom razlože na delove i da se pokaže kako život u Venecueli, u stvari, nije bolji.
„Neke od tih organizacija će takođe „povećati vrednost Rozalesove debate“ u predizbornoj
kampanji, naveo je Braunfild 2006. godine u posebnoj depeši [06 CARACAS 3532].
Zamenik šefa misije Kevin Vitaker istakao je jedan primer neuspeha venecuelanske
vlade u augustu 2006. godine: „Dokument Zapažanja u vezi sa zatvorima u Venecueli,
redovno je ljutio ministra pravde izlivima nepristrasne kritike javnosti. Konstantno se daju
obećanja da će se stvari popraviti, i ne ispunjavaju se. Dokument ističe generalnu
nesposobnost vlade“ [06 CARACAS 2374].
Prioritet je pre bio da se ukaže na neuspeh BRV-a u poboljšanju loših uslova u
zatvorima - ozbiljan problem koji je postojao dugo pre Čavezove vlade - nego da se

292
zapravo traži poboljšanje uslova u zatvorima. U stvari, takva poboljšanja će se pokazati
kao neprikladna za programe USAID/OTI, kao što je navedeno u njihovim postavljenim
ciljevima.

„Razjedinjenje Čavizma“

Prodor u Čavezovu bazu bio je sa zadatkom da se ona razjedini, kako objašnjava

Braunfildova tajna depeša o novembraskoj strategiji:

9. (S) Druga ključna Čavezova strategija je njegov pokušaj da

razjedini i polarizuje društvo u Venecueli koristeći retoriku
mržnje i nasilja. OTI podržava lokalne nevladine organizacije
koje rade u uporištima i sa liderima Čavista, koristeći te
prostore za borbu protiv ove retorike i da bi promovisali
saveze kroz zajednički rad na pitanjima značajnim za celu
zajednicu. OTI je direktno doprla do 238.000 odraslih osoba.
U preko 3.000 foruma, radionica i treninga, pružanjem
alternativnih vrednosti i pružanjem mogućnosti opozicionim
aktivistima za interakciju s tvrdokornim Čavistima, sa željenim
efektom da ih polako odvrate od Čavizma. Mi smo podržali ovu
inicijativu sa pedeset bespovratnih donacija u iznosu od preko
1,1 milion USD. [06 CARACAS 3356] [Kurziv dodat.]

Još jedna depeša napominje kako je ,,jedan lokalni partner USAID-a iskoristio
podele u Čavizmu, uključivanjem lidera iz vlade i pročavističkih stranačkih lidera u
programe promocije demokratije“ [06 CARACAS 3462].

RELEVATNOST DEŠEPA U VENECULI POSLE ČAVEZA

Vredi istražiti depeše koje imaju neku relevantnost za skorije događaje u Venecueli,
kao što su nasilne ulične blokade i protesti koji su se dešavali tokom 2014. godine u vezi sa
kampanjom ,,Salida“ (,,Izlaz“) koja je pozivala na svrgavanje predsednika Nikolasa
Madure, izabranog nakon Čavezove smrti, početkom 2013. godine. Iako je vlada SAD
podržala čitav spektar opozicionih grupa i političkih tendencija u Venecueli, povremeno je
pokazivala sklonost ka nekim od ,,radikalnih“ aktera unutar opozicije, kao što su Sumate,
koje je ambasador Braunfild okarakterisao kao „najodrživijeg Čavezovog protivnika na
političkoj sceni Venecuele“ [07 CARACAS 1368; 05CARACAS93]. Suosnivač Sumate
Marija Korina Mačado - zajedno sa Leopoldom Lopezom - pomogla je pokretanje
kampanje ,,Salida“ krajem januara 2014. godine.9 I Korina Mačado i Lopez podržali su puč
2002. godine: Korina Mačado je podržala zloglasni „dekret Karmona“ režima u vreme
puča, kojim se ukidaju izabrana Narodna skupština, Ustav i Vrhovni sud
[04CARACAS3219]; Lopez - kao predsednik opštine Čakao (Chacao) - nadgledao je
nasilno hapšenje ministra unutrašnjih poslova u svrgnutoj Čavezovoj vladi tokom
kratkotrajnog državnog udara.10
Talasi nasilnih studentskih protesta su, takođe, potresali Venecuelu nekoliko puta
tokom Čavezove administracije. Jedna tajna depeša iz avgusta 2009. godine, dugo nakon
što je predsednik Obama stupio na dužnost, citira potpisnika ugovora USAID/OTI - DAI
koji se obraća ,,svim“ ljudima koji protestuju protiv Čaveza u to vreme kao „našim
korisnicima“: „[Šef stranke DAI] Fernandez je rekao da su 'ulice vruće'“ osvrćući se na sve

293
veće proteste protiv Čavezovih nastojanja da konsoliduje vlast, a ’svi ti ljudi (koji
organizuju proteste) su naši korisnici grantova'. Fernandez je od 2004. godine vodio
nestranačku obuku i grant programe za DAI u Venecueli „[09 CARACAS 1132] (Kurziv
dodat).
Ponekad se za demonstrante koje su SAD podržavale znalo da imaju nasilnu
prošlost. Depeše otkrivaju da je Stejt department SAD pružao obuku i podršku
studentskom lideru za koga se znalo da je predvodio rulju sa namerom ,,da linčuje“
guvernera koji je bio Čavista: „Tokom puča, aprila 2002. godine, [Nikson] Moreno je
učestvovao u demonstracijama u državi Merida, vodeći rulju koja je marširala ka glavnom
gradu države da bi linčovala guvernera MVR-a Florencia Porasa“ [06CARACAS1627].
Ipak, nekoliko godina nakon toga, „Moreno je učestvovao u Međunarodnom programu
poseta [Stejt departmenta] 2004. godine“ [07 CARACAS 591]. Morena su kasnije tražili
(2007. godine) zbog pokušaja ubistva i pretnji jednoj policajki, između ostalih optužbi.
Depeše iz 2007-2009. godine opisuju jačanje veze između Lopeza i studentskog
pokreta. Depeša, iz juna 2007. godine, beleži da Lopez „aktivno savetuje [studente] iza
kulisa“, a druga depeša, kasnije iste godine, navela je: „Vlada vidi u Lopezu najbolji kanal
ka studentskom pokretu“ [07 CARACAS 1128; 07 CARACAS 2290]. Godine 2009,
ambasada je primetila da se „nezadovoljne figure poput Leopolda Lopeza, možda
pripremaju za pokretanje vlastitog 'pokreta' iz sebičnih razloga“, koji je kasnije opisala kao
„pokret pokreta“ [09CARACAS724; 09CARACAS1145]. Lopez se zaista pojavio na
svetskoj sceni početkom 2014. godine u vezi sa kampanjom ,,Salida“ i nasilnim i razornim
omladinskim pokretom.

SUZBIJANJE VENECUELANSKE REGIONALNE ,,PRETNJE“

Brza pretraga za ,,Venecuelu“ na pretraživaču Kejblgejta otkriva da se ta

južnoamerička zemlja pominje u, ni manje ni više, nego 9.424 diplomatskih depeša SAD
koje je objavio Vikiliks. To je više od bilo koje druge zemlje u Latinskoj Americi i na
Karibima, osim Brazila (9.633 depeša) - zemlje sa sedam puta više stanovnika od
Venecuele - i četiri puta više od ukupnog broja depeša poslatih iz ambasade SAD u
Karakasu. Meksiko, najveći trgovinski partner SAD u Latinskoj Americi, ređe je pominjan
(8.966) i Argentina, druga najveća ekonomija u Južnoj Americi, pominje se u samo 5.653
depeša. Zašto Venecuela dobija toliku pažnju?
Delimično istraživanje hiljada depeša ,,Venecuela“ koje je proizvela diplomatska
misija SAD izvan Venecuele pokazuje da, osim što je pokušavala da ukloni Čaveza sa
vlasti, vlada SAD je napravila ogromne napore da međunarodno izoluje venecuelansku
vladu i suprotstavi se njenom očiglednom uticaju u celom regionu. Tokom Hladnog rata,
strategija SAD suzbijanja i uzvraćanja - koja je ciljala na navodnu sovjetsku i kubansku
,,pretnju“ - imala je veliki uticaj na politiku SAD prema svim zemljama Latinske Amerike
i Kariba. Služila je i da opravda bezbroj intervencija kako bi se uklonile levičarske vlade i
podržali desničarski vojni režimi. Slično tome, depeše Vikiliksa pokazuju da je novi set
strategija zahtevao da se obuzda i izoluje novi regionalni ,,loš momak“, imajući veliki
uticaj na američku politiku prema jednom broju vlada u Latinskoj Americi i šire.
Depeše pokazuju kako šefovi diplomatskih misija SAD u regionu razvijaju
koordinisane strategije za borbu protiv regionalne ,,pretnje“ Venecuele na zajedničkim
sastancima - na primer, na konferenciji u Rio de Žaneiru, maja 2007. godine, sa šefovima
misije Argentine, Bolivije, Brazila, Čilea, Paragvaja i Urugvaja. Kao što je Vikiliks prvi
294
otkrio, u decembru 2010. godine,11 nakon konferencije u Riu, poslata je depeša državnom
sekretaru i savetniku za nacionalnu bezbednost predsednika Buša sa detaljnim izveštajem o
navodnim „agresivnim planovima predsednika Čaveza... da stvori ujedinjeni bolivarski
pokret širom Latinske Amerike“, i šta uraditi u vezi sa tim. Užasno je da su „oblasti
delovanja“ uključivale jačanje veza sa vojnim liderima u regionu:

Venecuelanski predsednik Ugo Čavez je agresivno tražio podelu

Latinske Amerike između onih koji prihvataju njegovu
populističku, antiameričku politiku i autoritarnu poruku i onih
koji traže uspostavljanje i jačanje slobodnog tržišta, politiku
i institucije zasnovane na demokratiji.
...
Septel će ponuditi kolektivne stavove naših diplomatskih
predstavništava o tome kako se najbolje baviti pretnjom koju
ova kampanja predstavlja za interese SAD, ali je jasno da nam
je potrebno više (i fleksibilnijih) resursa i sredstava da bi
se suprotstavili naporima Čaveza da preuzme veću vlast nad
Latinskom Amerikom na štetu rukovodstva i interesa SAD.
1.... Iz perspektive diplomatskih predstavništava, postoji
šest glavnih oblasti delovanja kojim vlada SAD nastoji da
ograniči Čavezov uticaj:
• Upoznati neprijatelja: Moramo bolje razumeti kako Čavez
misli i ono što on namerava;
• Direktno se angažovati: Moramo ponovo da uspostavimo svoju
prisutnost u regionu i da se angažujemo u širem smislu, posebno
sa „licima koja ne pripadaju eliti“;
• Promeniti političku scenu: Trebalo bi da ponudimo viziju
nade i da to podržimo programima koji se adekvatno finansiraju;
• Poboljšati vojne odnose: Nastavićemo da jačamo veze sa onim
vojnim liderima u regionu koji dele našu zabrinutost zbog
Čaveza;
• Igrati na našu snagu: Moramo naglasiti da demokratija i
pristup slobodnoj trgovini koja uključuje društveno odgovorno
poslovanje, pružaju trajno rešenje;
• Preneti poruku dalje: Javna diplomatija je ključ; ovo je
borba ideja i vizija. Septel pruža detaljne predloge.
[07 ASUNCION 396]

Druga prateća depeša, opisuje do detalja kako sprečiti Venecuelu da produbljuje

svoje odnose sa zemljama južnoameričkog južnog konusa. Depeša razmatra pritisak na
vlade koje pripadaju regionalnoj trgovinskoj organizaciji Merkosur u pokušaju da blokira
ulazak Venecuele u tu grupi:

9. (C) Što se tiče Merkosura, ne smemo biti stidljivi da

kažemo kako će članstvo Venecuele potopiti interes SAD čak i
samim razmatranjem direktnih pregovora sa trgovinskim
blokom,kao i time što se dovodi u pitanje kada i kako Merkosur
planira da primeni na Čavezov režim svoje demokratske klauzule
o ograničenjima. Bez izražavanja neprijateljstva prema
Merkosuru, samog po sebi, možemo nastaviti da sprovodimo FTA
[doslovno] sa zainteresovanim zemljama i ohrabrujemo
alternativne aranžmane, kao što je Čileanska [doslovno]
inicijativa „Pacifički obruč“. [07SANTIAGO983]

295
 Iako je Paragvajski desničarski parlament odbio da odobri članstvo Venecuele u
Merkosur, Venecuela je konačno uspela da postane punopravna članica u julu 2012.
godine, nakon što je Paragvaj nakratko suspendovan iz grupe zbog „tehničkog puča“ protiv
izabranog predsednika te zemlje. U međuvremenu, zvaničnici vlade SAD - posebno
potpredsednik Džo Bajden12 - bili su sve više aktivni promoteri Pacifičkog saveza,
inicijative za „slobodnu trgovinu“ koja je nasledila „Pacifički obruč“. Zbog toga što su ga
sačinjavali neki od najbližih saveznika SAD u regionu - Kolumbija, Meksiko, Peru i Čile -
bivši brazilski predsednik Lula,13 Bolivijski predsednik Evo Morales i drugi videli su
Pacifički savez kao pokušaj Sjedinjenih Država da podele region.
Kao što depeše pokazuju, vlada SAD se takođe agresivno protivila naporima
Venecuele da izgradi snažne odnose sa zemljama Kariba i Centralne Amerike. Diplomate
SAD u tim zemljama posebno su se fokusirale na pokušaj da spreče svoje vlade domaćine
da postanu članovi Regionalnog venecuelanskog energetskog sporazuma, Petrokaribi.

Zaustavljanje širenja Petrokariba

Petrokaribi obezbeđuju naftu zemaljama članicama na osnovu koncesija, plaćanjem

samo dela računa unapred, a ostatak finansira Venecuela sa ekstremno niskim dugoročnim
kamatnim stopama. Na ovaj način, Petrokaribi su osmišljeni da eliminišu posrednike -
multinacionalne naftne kompanije koje su dugo dominirale na tržištu - i omoguće
formiranje državnih kompanija i zajedničkih ulaganja za upravljanje uvozom,
distribucijom i drugim infrastrukturama na tržištu nafte. Petrokaribi su takođe generisali
dodatna raspoloživa sredstva za vlade zemalja članica koja su, u skladu sa uslovima
ugovora, namenjena prioritetno za socijalne programe i druge razvojne projekte.
Procurele depeše pokazuju da, dok su diplomate SAD privatno priznavale jasne
ekonomske koristi za zemlje koje su se pridružile Petrokaribima, iza kulisa su nastojale da
spreče vlade da postanu članovi - u nekim slučajevima su radile sa multinacionalnim
naftnim kompanijama u nastojanju da se suprotstave Venecueli u regionu.
Vlasti SAD su bile zabrinute zbog Petrokariba od samog početka. Jula 2004.
godine, zamenik šefa misije SAD u Venecueli, Stiven Dž. Mekfarland je upozorio:
„Verujemo da Venecuela agresivno gura svoje planove za integraciju energetskih
kompanija širom hemisfere da bi dobila političku snagu“ [04 CARA- CAS 2255].
Za vladu SAD, ovde se nije radilo o ekonomskom razvoju ili povećanju
suvereniteta država koje zavise od nepredvidljivosti tržišta nafte i monopolističkih
multinacionalnih kompanija; to je bila politička igra i ta igraje nastavljena za vreme
Obamine administracije. U junu 2009. godine, Džon Kolfild, najviše rangirani diplomata
SAD u Venecueli, u to vreme, objasnio je precizno zašto su SAD uložile toliko u pokušaj
da se suprotstave Petrokaribima: „Čavezove prevelike ambicije podržane petrodolarima
čine Venecuelu aktivnim i tvrdoglavim konkurentom SAD u regionu“ [09 CARACAS
750].
SAD su bile zabrinute da će ovi novi regionalni savezi još više umanjiti njihov
uticaj u regionu. U januaru 2010. godine, ambasador SAD u Venecueli, Patrik Dadi
(Patrick Duddy), napisao je kako je Čavezova ,,vizija“ za hemisferu bila „gotovo odraz u
ogledalu onoga čemu SAD teže“. Dodao je i to da: ,,U meri u kojoj Čavez uspe u stvaranju
'bolivarskih' regionalnih institucija, on može biti u mogućnosti da osigura svoju ulogu u
regionu, čak i ako izbori u drugim zemljama uklone njegove političke saveznike sa
dužnosti“ [10 CARACAS 15].
296
SAD su se očigledno bojale uspeha Petrokariba i da će se tradicionalni save- znici u
Karibima manje oslanjali na Vašington i stoga manje priklanjali interesi- ma SAD, bez
obzira na to koga su izabrali za svoje lidere.

SAD probijaju granice na Jamajci i Haitiju

U avgustu 2005. godine, Čavez je otputovao na Jamajku da finalizuje sporazum

Petrokaribi o saradnji između dve zemlje. Iako SAD nisu mogle da blokiraju ulazak
Jamajke, njihovo nezadovoljstvo je brzo otkriveno tokom sastanka dvadeset petog avgusta:

Retrej [direktor za bilateralna pitanja] je zatražio mišljenje

vlade SAD o aranžmanima Petrokariba. Pol/Ekon šef je priznao
prividnu atraktivnost sporazuma, ali je primetio kako je
izgledalo vrlo neverovatno da će vlada Venecuele ponuditi takve
povoljne uslove bez očekivanja da joj se vrati usluga za uslugu
(quid pro quo). On je tada istakao zabrinutost vlade SAD zbog
Čavezovih destabilizujućih aktivnosti u susednim državama i
njegovo podrivanje demokratskih institucija u zemlji.

Iako je premijer P.Dž. Paterson (P.J.Patterson) potpisao sporazum, otpravnik

poslova, Tomas Tajg (Thomas Tighe), naveo je u istoj depeši: „Paterson je potpuno
svestan trenutnih poteškoća između vlade SAD i vlade Venecuele kao i potencijalnih
negativnih strana zaključenja ugovora“ [05 KINGSTON 2026].
Međutim, potencijalni nedostaci se ne odnose na uticaj Petrokariba na ekonomiju
Jamajke. Samo nekoliko meseci kasnije, Tajg je primetio da „iako u nekim krugovima
počinju da strahuju od reakcije iz SAD“, u stvari, „Petrokaribi mogu imati preobražavajući
efekat na ekonomiju Jamajke“. Kasnije 2008. godine, kada se svetska ekonomska kriza
proširila, ambasada je priznala: „Beneficije od Petrokariba su pomogle Jamajci da izbegne
ekonomsku katastrofu.“
Još jedan moćan skup aktera koji se suprotstavljao Petrokaribima, bile su
međunarodne nafitne kompanije koje su poslovale na Jamajci. U prvim mesecima, nakon
što se Jamajka pridružila, ambasada je imala više sastanaka sa zvaničnicima iz ovih
kompanija koji su izrazili zabrinutost zbog konkurencije s novim državnim kompanijama.
Regionalni direktor kompanije Teksako poslao je i-mejl zvaničniku ambasade: „Jasno je da
sadašnja vlada želi da se vertikalno integriše u [maloprodajni] naftni sektor. Ovo je
značajna promena politike koja će imati ozbiljne posledice na tržište“ [05 KINGSTON
2495].
Dok su se zvaničnici ambasade ,,u više navrata“ bavili zvaničnicima vlade Jamajke
oko Petrokariba, postali su frustrirani zato što su imali malo da ponude kao altemativu.
Generalni konzul Ronald Robinson napisao je u junu 2006. godine: ,,[U] nepostojanju
jasne alternative vlade SAD, postaje jasno daje teško vući dalje.“ [06KINGSTON1298]. U
avgustu, ambasadorka Brenda Lagranž Džonson (Brenda LaGrange Johnson) je predložila
jednu takvu alternativu, pišući: „Postoje načini na koje vlada SAD može da se suprotstavi
preteranom oslanjanju na vladu Venecuele“, na primer preko ugovora sa „Korporacijom
Milenijum čelendž (Millenium Challenge Coorporation - MCC)“ [06 KINGSTON 1687].
Na taj način, nastojanja SAD su bila slična onome što je viđeno u prethodnom,
Sedamnaestom poglavlju : iskorišćavanje pomoći da bi uticali i suprotstavili se uočenom
okretanju prema Venecueli. Na kraju, Jamajka nije uspela da se kvalifikuje za sporazum

297
MCC. Od 2005. godine, dobila je finansijsku podršku u vrednosti većoj od 2,4 milijarde
USD kroz Petrokaribe - prilično veliku sumu, u iznosu većem od dva posto BDP-a zemlje,
od 2005. do 2013. godine.14
Na Haitiju, ambasada je radila ruku pod ruku sa velikim naftnim kompanijama u
pokušaju da spreči zemlju da se priključi Petrokaribima, iako je priznala da bi tako
„uštedeli sto miliona USD godišnje“, kao što su prvi put izvestili Den Koflin i Kim Iv za
Nejšn.15 U aprilu 2006. godine, ambasadorka Dženet Sanderson je napisala: „Diplomatsko
predstavništvo će nastaviti da vrši pritisak na [haićanskog predsednika Renea] Prevala
protiv ulaska u Petrokaribe. Ambasadorka će danas videti Prevalovog višeg savetnika,
Boba Manuela. Na prethodnim sastancima, on je upoznat sa našim brigama i svestan je da
će dogovor sa Čavezom uzrokovati probleme sa nama“ [06 PORTAUPRINCE692].
Vodeće multinacionalne naftne kompanije takođe su izrazile rezervu. Oktobra
2006. godine, ambasada je ohrabrila kompanije da vladi iznesu svoju zabrinutost u vezi sa
Petrokaribima [06 PORTAUPRINCE 1960]. Kasnije, u januaru 2007. godine, otpravnik
poslova Tomas Tajg je izvestio: „Regionalni direktor Ševrona, Patrik Peri Dimesnil
(Patryck Peru Dumesnil) potvrdio je stav njegove kompanije protiv Petrokariba. Izjavio je
kako je EksonMobil (ExxonMobil), jedina naftna kompanija SAD koja, pored njih, radi na
Haitiju, rekla vladi Haitija da neće uvoziti proizvode Petrokariba“
[07PORTAUPRINCE78].
Vlada Haitija je, na kraju, upozorila naftne kompanije da, ako se ne slože sa
uslovima sporazuma, „kompanije će možda morati da napuste Haiti“. Iako je Ševron ipak
pristao na uslove, njihovo protivljenje Petrokaribima je jasno stavljeno do znanja u depeši
iz februara 2008. godine: „Menadžment Ševrona u SAD ne želi da pravi puno 'buke' oko
sporazuma jer ne žele da izgleda kao da oni podržavaju Petrokaribe“ [08
PORTAUPRINCE234],
Kao i Jamajka pre, Haiti je završio priključenjem Petrokaribima i dobio je više od
trideset miliona barela nafte, u iznosu od preko tri milijarde USD. Ta sredstva su postala
ključni izvor finansiranja obnove, posle zemljotresa 12. januara 2010. godine, što čini oko
dvadeset pet posto svih investicionih rashoda 2013. godine. Haićanski predsednik, Mišel
Marteli, dosledno je hvalio sporazum, ističući: „Saradnja sa Venecuelom je sada najvažnija
na Haitiju, u pogledu uticaja, direktnog uticaja.“16

Karibi kao bojno polje protiv Čaveza

U martu 2006. godine, SOUTHCOM, regionalna komanda vojske SAD, planirala je

pomorsku vežbu na Karibima pod nazivom „Partnerstvo Severne, Centralne i Južne
Amerike“. Američki ambasador u Venecueli u to vreme, Vilijam Braunfild, pisao je
regionalnim ambasadama, SOUTHCOM-u i Stejt departmentu u prilog ovom planu:

Diplomatsko predstavništvo podržava da planirani pomorski udar

na Karibe „Partnerstvo Severne, Centralne i Južne Amerike“
SOUTHCOM-a predvodi američki nosač aviona USS Džordž Vašington.
Njegovo raspoređivanje će nam pomoći u borbi protiv
dodvoravanja predsednika Uga Čaveza karipskim zemljama i
pokušaja da ih nahuška protiv Sjedinjenih Država. Poseta broda
će pružiti pogodnosti zemljama koje učestvuju, nudeći potpunu
suprotnost neuspehu venecuelanske vlade da obezbedi konkretnu
pomoć u borbi protiv trgovine drogom i da promoviše održivi

298
 ekonomski razvoj. Konačno, raspoređivanje unapređuje interese
SAD time što pothranuje Čavezovo sve gore paranoično ponašanje
i stvara uslove u kojima bi venecuelanski lider mogao napraviti
grešku.

Braunfild je obrazložio šta bi mogla biti ,,greška“:

Diplomatsko predstavništvo će promovisati posetu nosioca

grupe, kao rutinsko vojno i humanitarno pružanje pomoći SAD
regionu. Ipak, verovatno će posledica toga biti prikazivanje
BRV-a kako je raspoređivanje dokaz imperijalizma SAD. Ukoliko
BRV i ne navodi posetu kao dokaz da SAD planiraju invaziju,
sigurno će se žaliti da je to demonstracija moći sa ciljem da
se zastraši Venecuela. Svaki novi pokušaj da prikaže regionalne
države kao „kolonije“ imperije SAD, dodatno će potkopati
kredibilitet bolivarijanskog predsednika.
[06 CARACAS 776]

Američki nosač aviona USS Džordž Vašington, tražio je da pristane ne samo u

određenom broju karipskih zemalja, veći i u Hondurasu i Nikaragvi. Ako su SAD verovale
da će ova demonstracija sile sprečiti karipske zemlje da razviju bliskije odnose sa
Venecuelom, ispostavilo se da su bile u zabludi. Uprkos intenzivnom lobiranju ambasada
SAD i direktnom angažovanju predsednika Buša i drugih visokih zvaničnika, zemlje u
celom regionu i dalje su se prijavljivale za Petrokaribe.

Petrokaribi ulaze u Centralnu Ameriku

Godine 2008, kada je Gvatemala bila spremna da se pridruži Petrokaribima,

ambasador SAD, Džejms Deram je priznao:
Službenici ambasade su u više navrata pozivali vladu Gvatemale
da pažljivo izvaga prednosti i mane jednog Petrokaripskog
sporazuma i predložili da [Ministarstvo inostranih poslova]
pita trenutne članove Petrokariba o njihovim iskustvima sa
Venecuelom u skladu sa uslovima sporazuma. Uticajni privatni
sektor i pojedini mediji su takođe pozvali vladu Gvatemale da
ne potpiše. [08 GVATEMALA 600]

Predsednik Alvaro Kolom (Alvaro Colom) odustao je od ugovora nakon posete

Vašingtonu, DC. Deram je napisao u junu 2008. godine: „Kada se predsednik Kolom
vratio iz Vašingtona, nakon sastanka s predsednikom Bušom u Vašingtonu, krajem aprila,
naložio je Miniju [ministru energetike i rudarstva] da se povuče iz pregovora sa
Venecuelom“ [08 GVATEMALA 783]. U slučaju da to ipak nije dovoljno, Deram je rekao
Miniju: „Odluka da se potpiše Petrokaripski sporazum, bilo bi neprijatno iznenađenje za
Vašington.“
Predsednik Buš se takođe uključio kada je vlada Hondurasa počela ozbiljno da
razmatra pridruživanje Petrokaribima. Ambasador Čarls Ford pisao je CIA., državnom
sekretaru i raznim drugim agencijama, u maju 2006. godine, u tajnoj depeši: „Predloženo
upozorenje predsednika SAD (POTUS) [predsedniku Hondurasa Manuelu] Zelaji da ne
dovodi u pitanje njegove mogućnosti za sklapanje sporazuma, ali da je bio veoma
uznemiren zbog reakcija vlade SAD na bliže veze sa Čavezom, moglo se pokazati kao
299
ključni bedem protiv širenja uticaja Čaveza u regionu“. Ford je dodao „budući da
sporazum verovatno ne može biti zaustavljen, trebalo bi ga iskoristiti za izvlačenje
maksimalne prednosti u drugim oblastima od bilateralnog značaja“, zaključujući: „Zelaja
nije Čavez, ali ako se okolnosti ne promene, ovakve kakve jesu mogle bi ga učiniti
saučesnikom u širenju Čavezovog uticaja u regionu“ [06 TEGUCIGALPA 985].
Nakon sastanka sa Bušom, Zelaja je zapravo prikazao kako je to bilo „zeleno
svetlo“ za Honduras da krene napred sa Petrokaribima - tumačenje koje je donelo
ambasadi veliko žaljenje. Otpravnik poslova Džejms Vilard je napisao:

Uprkos vrlo jasnim upozorenjima iz diplomatskih

predstavništava i od predsednika SAD (POTUS) o rizicima koje
nosi dogovor sa Čavezom, čini se jasno iz njegove izjave da je
Zelaja i dalje nameravao da gura napred sa svojim planom.
Nejasno je da li je kod njega bio slučaj da čuje samo ono što
želi da čuje ili grubo i pogrešno tumači primedbe predsednika
SAD, iz političkih motiva. U svakom slučaju, diplomatskom
predstavništvu je jasno kako Zelaja nastoji da uveri svoju
domaću publiku da je vlada SAD bila ležerna u vezi sa sporazima
između vlada Hondurasa i Vencuele. Ovo ima dve neposredne,
oštre posledice: prvo, čini potpisivanje takvog sporazuma
verovatnijim (sa svim negativnim posledicama koje se
podrazumevaju zbog toplijih odnosa vlade Hondurasa sa Čavezom)
i drugo, ovo spinovanje u javnosti može se koristiti za
potkopavanje kredibiliteta diplomatskog predstavništva,
isticanjem (kao što je El Heraldo učinio) kako tvrd stav
diplomatskog predstavništva, po ovom, pitanju Vašington ne
podržava.
[06TEGUCIGALPA102 6]

Naredne godine, u martu 2007, Ford se hvalio u depeši: „Tokom prošle godine,
akcija vlade SAD je zaustavila dogovor Petrokariba sa Venecuelaom“
[07TEGUCIGALPA493]. Ipak, ova pobeda je bila kratkog daha, pošto je Honduras
nastavio sa pridruživanjem Petrokaribima u decembru 2007. godine. Odnosi između
Hondurasa i SAD su se dodatno pogoršali nakon ovoga, što je kulminiralo u junu 2009.
godine, državnim udarom, o čemu će biti više reči u nastavku teksta.

Trajni uticaj

Diplomatske depeše pružaju jasan dokaz da su SAD bile zabrinute zbog

Petrokariba i aktivno pokušavale da ubede zemlje da se ne pridruže - ne zato što dogovor
nije imalo smisla, već zbog uočenih političkih borbi za region. Za SAD, međutim, to je bila
izgubljena bitka. Sa odlukom El Salvadora da se pridruži u maju 2014. godine, nakon
izbora predsednika Salvadora Sančeza Serena, u trenutku pisanja ovog teksta, postoji
devetnaest zemalja učesnica u Petrokaribima.
Prema PDVSA, venecuelanskoj državnoj naftnoj kompaniji, program obezbeđuje
više od četrdeset posto energetskih potreba zemalja članica.17 To je postalo toliko važno
ovim ekonomijama da je komandant SOUTHCOM-a, general Džon F. Keli rekao
novinarima, marta 2014. godine, da bez Petrokariba, „njihove ekonomije bi se, mislim,
urušile“.18 U skorije vreme, sporazum dozvoljava da zemlje vraćaju dug robom, u naturi,

300
kao što su poljoprivredni proizvodi, koji sada čine procenjenih dvadeset jedan posto svih
plaćanja.

Lobiranje drugih vlada u naporima da se izoluje Venecuela

U mnogim slučajevima, depeše pokazuju da su zvaničnici SAD lobirali druge vlade

da pomognu SAD u njenim pokušajima da izoluju venecuelansku vladu. U novembru
2007. godine, na primer, državna sekretarka Kondoliza Rajs poslala je dešpešu u jedanaest
ambasada SAD u Latinskoj Americi, njihovoj ambasadi u Kanadi i misiji SAD u
Evropskoj uniji, tražeći od njih da pozivaju svoje domaćine da javno kritikuju Venecuelu:
Odeljenje traži akciju obraćanja demaršima vladama domaćina,
na najvišem odgovarajućem nivou, da: 1) dele našu zabrinutost
zbog antidemokratskih promena u predloženom paketu ustavnih
reformi; 2) naglašavaju sve veći razdor u Venecueli i sve
represivnije metode koje primenjuje vlada ove zemlje; i 3)
zahtev da vlade domaćina pridruže svoje glasove međunarodnoj
zabrinutosti za vladu Venecuele, u vezi sa nedostatkom
poštovanja svojih obaveza iz Interameričke demokratske povelje.
[07STATE154674_a]

Paket ustavnih reformi možda nije bio po ukusu vlade SAD, ali s obzirom da je to
trebalo da se izglasa na nacionalnom referendumu, u skladu sa ustavom, bilo bi teško da ga
etiketiraju kao ,,antidemokratski“. Ne iznenađuje da, osim tvrdih saveznika SAD (u to
vreme) El Salvadora i Kanade, nijedna druga vlada u regionu nije poštovala zahtev državne
sekretarke. „Ovo je interna venecuelanska stvar“, rekao je čileanski diplomata političkom
savetniku SAD koji je uručio demarš.19
Ključna komponenta strategije SAD da regionalno ,,obuzda“ Čaveza bila je da
ohrabri Argentinu i Brazil - dve najveće ekonomije u Južnoj Americi - da se ponašaju kao
ublažavajuća sila. Vlade Nestora Kiršnera i Lule da Silve su viđene u Vašingtonu u
političkim krugovima kao administracije „levog centra“ kada su prvi put stupile na
dužnost; obe su se kretale dalje ulevo u spoljnoj politici, kako je vreme prolazilo.
Nakon godina podsticanja vlade Argentine (GOA) da ublažavajuće utiče na
Čaveza, diplomate SAD su postale frustrirane kada se kasnije ispostavilo da se Argentina
približila Venezueli. Depeša iz maja 2006. godine opisuje Kiršnerove primedbe
novinarima, koje Kiršner navodno negira, kako su SAD (ili Brazil) na njega „vršile
pritisak“ da ograniči Čavezov uticaj; ali izgleda da se ambasada SAD u Buenos Airesu ne
slaže:

Predsednik Kiršner je rekao kako SAD i Brazil nisu vršile

pritisak ,,da ograniči uticaj Čaveza u regionu“, iako je
priznao da su zvaničnici SAD izrazili svoju zabrinutost zbog
Čaveza. (Komentar: zvaničnici SAD, od predsednika Buša do
ambasadora i čelnih zvaničnika ambasade su svi u više navrata
izrazili našu zabrinutost predsedniku Kiršneru i njegovim
glavnim savetnicima zbog Čaveza i politike koju je vodio u
zemlji i regionu. Iako nismo računali na podršku vlade
Argentine u „ograničavanju Čavezovog uticaja“, mi smo u više
navrata tražili pomoć ove vlade oko obuzdavanja Čaveza i
njegove politike u Venecueli i regionu. [06BUENOSAIRES1176]
[Kurziv dodat.]

301
 Međutim, tokom putovanja u Venecuelu, februara 2007. godine, Kiršner je javno
odbio pritisak da ,,obuzda“ Čaveza:

Prilikom svečanosti potpisivanja sporazuma, Kiršner je

prokomentarisao „poštujemo i uvek ćemo apsolutno poštovati i
jedan i drugi, odnose i interne situacije u našim zemljama...
Rečeno je da bi neke zemlje trebalo da ’obuzdaju' druge, kako
bi Lula i ja trebalo da 'obuzdamo' Čaveza. To je apsolutno
pogrešno. Zajedno sa predsednikom, našim bratom, gradimo
integracije u Južnoj Americi za dostojanstvo naših naroda... “
Kao odgovor na Kiršnerove komentare, lokalni mediji su preneli
da je Čavez rekao:
„Nisu uspeli i neće uspeti - putnici sa severa koji dolaze na
jug da bi pokušali da nas podele i poseju neslogu.“ [07 BUENOS
AIRES 360] [Kurziv dodat.]

SAD su, takođe, pokušale da pridobiju Brazil u svojim naporima da ,,obuzdaju“

Čaveza. Kao i sa Argentinom, ovo nije imalo veliki uspeh. U depeši iz marta 2005. godine,
brazilski ministar inostranih poslova Selzo Amorim (Celso Amorim) je teško odugovlačio
kada je ambasador SAD rekao kako je Čavez „opasnost za region“:

2. (S) Ambasador je naveo tačke... o tome kako raste

zabrinutost vlade SAD zbog Čavezove retorike i akcija i
naglasio da vlada SAD vidi Čaveza kao pretnju regionu. Po
referencama, on je tražio da ministar inostranih poslova Amorim
razmotri institucionalizaciju intenzivnijeg političkog
angažovanja između vlade SAD i vlade Brazila oko Čaveza i
podrži dogovor o namenskoj razmeni obaveštajnih podataka.
Ministar inostranih poslova Amorim je bio jasan u svom
odgovoru: ,,Mi Čaveza ne vidimo kao pretnju“. Amorim je rekao
da je Čavez demokratski izabran (na opštim izborima koji su
potvrđeni na referendumu), ima značajnu domaću podršku,
popularna je figura u međunarodnoj levici i lider velike sile
na kontinentu. Iz tih razloga, „moramo da radimo sa njim i ne
želimo da učinimo ništa što bi ugrozilo naš odnos“, Amorim je
potvrdio. [05BRASILIA715] [Kurziv dodat.]

Umesto toga, Brazil je podržao ulazak Venecuele u Merkosur [06 BRASILIA 206]
- čemu se vlada SAD oštro protivila - i u septembru 2009. godine, privatno je pozvao vladu
SAD da ponovo uspostavi diplomatske odnose sa Venecuelom:

7. (C) Iako su insistirali kako ne žele da se uključe u

posredovanje između vlade SAD i vlade Venecuele, Garsia i
Amorim su iskoristili priliku da ohrabre Sjedinjene Države u
uspostavljanju „direktnog kanala za komunikaciju s predsednikom
Čavezom“. Amorim je ukazao na to da bi dobar dijalog između
vlada SAD i Venecuele isto tako imao uticaja na domaću
situaciju u državi, jer veliki deo Čavezove opozicije ima veze
sa Sjedinjenim Državama. [09 BRASILIA 1113]

302
Suprotstavljanje usponu„radikalno populističkih“saveznika Venecuele

Depeše jasno pokazuju da se vlada SAD protivila nekim političkim liderima u

regionu, za koje je smatrala da su previše bliski sa Venecuelom. Diplomate SAD su
prikazivale ove lidere kao Čavezove agente samo zato što su imali tople odnose sa
venecuelanskim predsednikom i podržavali slične antineoliberalne ili nacionalističke
programe. Na primer, ubrzo nakon što je Evo Morales izabran za predsednika Bolivije,
ambasador SAD Dejvid Grili je prokomentarisao kako je bolivijska vlada „otvoreno pala u
zagrljaj Venecueli“ [06LAPAZ1418]. U Ekvadoru, diplomata SAD je etiketirao Rafaela
Koreu kao „Čavezov mamac“ mesecima pre nego što je prvi put izabran za predsednika,
2006. godine.20 „Ukoliko on bude izabran“, isti diplomata je kasnije napisao, „možemo
očekivati da će Korea željno tražiti da se pridruži grupi nacionalističko-populističkih
južnoameričkih lidera, Čavez-Morales-Kiršner.“21
Godine 2004, komandant SOUTHCOM-a, general Džejms Hil objavio je da su
„radikalno populistički“ lideri u regionu novonastala opasnost za nacionalnu bezbednost
SAD.22 Stejt department je delio slično mišljenje i kao što smo videli u Sedamnaestom
poglavlju, suprotstavio se ovim levičarskim liderima kroz različite oblike interne
intervencije. Deo opravdanja za ovu intervenciju je bio zasnovan na pretpostavci da je
Čavez efikasno kontrolisao navedene lidere zahvaljujući svojoj političkoj harizmi i
venecuelanskim petrodolarima.
U martu 2006. godine, ambasadori SAS iz Centralne Amerike održali su sastanak o
strategiji i koordinaciji sa pomoćnikom državnog sekretara za zapadnu hemisferu,
Tomasom Šenonom. Prvo pitanje na dnevnom redu bila je „populistička politika“ i oni su
se fokusirali na predstojeće izbore u Nikaragvi, gde je lider sandinista Danijel Ortega
uveliko očekivao da će pobediti. Njegova pobeda je, prema ambasadoru SAD u Nikaragvi
Polu Triveliju, signalizirala širenje Čavezovog uticaja u regionu:
2. (SBU) Ambasador Triveli je jasno stavio do znanja da je
Ortega isti populistički mafijaš koji je preopteretio Nikaragvu
pod prethodnom sandinističkom [doslovno] vladavinom. Pobeda
jednog Ortege na predstojećim predsedničkim izborima bi dala
Čavezu uporište u regionu i pokrenula još jednu rundu odliva
ljudi i kapitala. A/S Šenon je izneo kako je važno da ni Ortega
ni Aleman ne pobede, imajući u vidu uticaj Ortege nad Alemanom.
Lideri u regionu moraju se fokusirati na to koliko su ovi
izbori važni, dodao je on. [06 SanSalvador 963] [Kurziv dodat.]

Ambasadori su izrazili zabrinutost zbog potencijalnog rasta pročavističkih

„levičarskih demagoga“ u Panami i Gvatemali, u ovoj drugoj je „izbor Moralesa u Boliviji
[bio] dobrodošao događaj kod autohtonog stanovništva.“ Ali je ambasador SAD u
Gvatemali, Džejms Deram, uverio svoje kolege da se ovo stanovništvo u Gvatemali ,još
uvek oporavlja od ratnih godina“ (tokom kojih je uz podršku SAD za vreme akcije protiv
pobunjenika ubijeno oko 200.000 civila). Zbog toga „još nisu dovoljno organizovani da
osmisle političku kampanju“. U narednom periodu, diplomate su se složile da ,,i dalje prate
populističke političke aktivnosti u regionu i razmenjuju iskustva o najboljim praksama za
podršku demokratije u regionu“.
U vreme ovog sastanka, ambasadori još nisu uzeli u obzir da će predsednik
Hondurasa, Manuel Zelaja biti Čavezov bliski „radikalni populista. “ Ali to viđenje se

303
postepeno promenilo nakon što se Zelajina vlada pridružila Petrokaribima 2007. godine, a
zatim i levičarskoj grupi naroda, Bolivarskom savezu naroda naše Amerike, 2008. godine.
Depeša iz februara 2008. godine pokazuje da je ambasada SAD verovala kako je Čavez
imao uticaja na bilateralne razgovore u vezi sa mogućom komercijalizacijom vazdušne
baze Soto Kano u Hondurasu - glavne platforme vojske SAD u Centralnoj Americi:

12. (C) Za vreme administracije, možemo očekivati da i dalje

primamo zahteve za „preispitivanje“ ovog pitanja, pogotovo što
Zelaja puzi sve bliže i bliže venecuelanskom Ugu Čavezu.
Verujemo da bi Čavez i ostali prijatelji levičarske
orijentacije mogli da pitaju Zelaju zašto Honduras ima bazu SAD
u okviru svojih granica i pritisne ga da traži više
„beneficija“. [0 8TEGUCIGALPA165]

Do septembra 2008. godine, bilo je jasno da je ambasada odustala od Zelaje i bila

fokusirana na mogućnost političke tranzicije na izborima u novembru 2009. godine:

10. (C) Pošto ima još samo šesnaest meseci do završetka

mandata, naš cilj je da provedemo Zelaju kroz njegov mandat bez
ijedne nepopravljive štete po bilateralne odnose ili po
Honduras, [doslovno] buduće razvojne mogućnosti i da smanjimo
dalje širenje odnosa sa Čavezom. Uspešni izbori koji vode do
naslednika,igraće ključnu ulogu. Namera nam je da radimo sa
drugim donatorskim narodima i međunarodnim organizacijama da
podrže ovaj kraj. [08 TEGUCIGALPA 863]

Zelaja je sklonjen sa dužnosti u junu 2009. godine, vojnim pučem u kojem je

pogubljen general Romeo Vaskez Velaskez - „prijatelj vlade SAD i ambasade“, navodi se
u depeši iz 2007.godine.23 Iako je Obamina administracija, na kraju davala izjave protiv
državnog udara, ona je odbila napore zemalja članica Organizacije američkih država da
omoguće brz povratak Zelaje na vlast.24 Umesto toga, zvaničnici Stejt departmenta su prvo
nagovestili, a onda najavili, da će podržati i priznati izbore iz novembra 2009. godine, bez
obzira na to da li je Zelaja ponovo vraćen na vlast, na taj način uklanjajući pritisak na
vladu državnog udara da obnovi demokratiju.
Depeše pokazuju da su, tokom nedelja pre i nakon izbora, zvaničnici ambasade
SAD u velikom broju zemalja Latinske Amerike pokušavali da ubede vlade domaćina da
priznaju izbore u Hondurasu,25 kao što je radio i Arturo Valencuela, pomoćnik državnog
sekretara za poslove zapadne hemisfere, kada je putovao u Argentinu, Brazil, Paragvaj i
Uruguvaj.26 Uprkos ovoj kampanji Vašingtona, gotovo sve zemlje u regionu smatrale su
glasanje - održano pod nezakonitim režimom puča - nelegitimnim.
Postoji mnogo konzistentnih dokaza u depešama, iz unutrašnjosti Venezuele i
drugde, kao i u dokumentima CIA i drugim vladinim dokumentima sa kojih je skinuta
oznaka tajnosti, koji ukazuju da su SAD generalno sledile strategiju izloženu u depeši 06
CARACAS 3356. Navedeni cilj da „međunarodno izoluju Čaveza“ su sprovodile sa
posebnim žarom u regionu Latinske Amerike i Kariba, gde su SAD pokušale da privole
zemlje ili izvrše pritisak na njih da izbegnu bliske odnose sa venecuelanskom vladom.
Pokušale su da potkopaju njene inicijative (kao što su Petrokaribi), izoluju Venecuelu od
međunarodnih foruma (kao što je Merkosur) i pokušale, bez uspeha, da iskoriste druge
levičarske zemlje - pre svega Argentinu i Brazil - da ,,upravljaju“ Venecuelom i ograniče

304
njen uticaj. Unutar Venecuele, ostale strateške komponente su jasno praćene, kao na
primer, nastojanja da se „prodre u Čavezovu bazu“ i „razjedini Čavizam.“ Tokom
Čavezovog doba, SAD su blisko sarađivale sa različitim elementima opozicije u
Venecueli, od onih političkih stranaka koje poštuju zakon do nasilnih studentskih
demonstranata, pristalica puča i drugih.
Postoje dokazi kako ove strategije nisu napuštene nakon Čavezove smrti i da ih, u
stvari, vlada SAD možda još marljivije sprovodi u periodu posle Čaveza. Tek kada se
pojavi više dokaza, preko procurelih, kao i depeša Stejt departmenta sa kojih je skinuta
oznaka tajnosti ili drugih vladinih dokumenata, bićemo u mogućnosti da sudimo o tome u
kojoj su meri njihove agresivnije akcije bile deo ukupne strategije. Na primer, odbijanje
Vašingtona da prizna legitimitet izbora Madura za predsednika 2013. godine.27 (Opozicija
je iskoristila što je Maduro pobedio sa relativno malom razlikom da bi digla galamu zbog
prevare, čak i kada je revizija glasačkih listića jasno pokazala da je pošteno pobedio.28
Jedino je Obamina administracija odbila da prizna Madurovu pobedu - a tek kasnije
je promenila svoju poziciju, pod pritiskom vlada iz Južne Amerike). Depeše iz ambasade
retko pružaju bilo kakav uvid u neke od najvažnijih subverzivnih aktivnosti koje je
sprovodila vlada SAD u inostranstvu, tako da ono što otkrivaju može biti samo vrh ledenog
brega u pogledu napora SAD da potkopaju i delegitimišu vladu Venecuele i suprotstave se
njenom uticaju u regionu.

www.skripta.info

305
 Napomene
UVOD

1 O fascinantnom izveštaju o komunikacijama korišćenom u istorijskim imperijama,

pogledati Harold Innis, Empire and Communications (Oksford: Klarendon, 1950. godine).
2 Godine 2002, američki pisac Carls Krothamer (Charles Krauthammer) je uočio da su
ljudi „počeli da se razotkrivaju u onosu na reč ‘imperija’, što odražava ‘kulturnu,
ekonomsku, tehnološku i vojnu’ dominaciju SAD bez premca”. Statistike gugla za reči u
knjigama objavljene na engleskom jeziku u periodu od preko 30 godina do 2008. godine,
pokazuju povećanje od 450 procenata u korišćenju fraze „imperija SAD” između 2000. i
2008. godine, bez odgovarajućeg povećanja levičarske fraze „imperijalizam SAD” (Google
Books Ngram Viewer, na books.google. com). 5. januara 2003. godine, Sandej magazin je
objavio na naslovnoj strani za Njujork tajms: „Američka imperija: Naviknite se na to.” Čak
i vojne operacije počinju da usvajaju tu reč. Na primer, godišnje kombinovane vežbe
anglofonski prostor, vazdušno i obaveštavanje sa kopna i fuzija gađanja na čelu sa SAD,
koje predstavljaju izazov pobunjenicima prema anglofonskim okupacionim snagama, zove
se „Operation Empire Challenge.” (https://wikileaks.org/wiki/Anglo_spy_fusion:
_Operation_Empire_Challenge_-_87_documents,_2008).
3 „Sjedinjene Države mogu da sprovedu neke ARSOF [Specijalne operacije vojnih snaga]
UW [Rat uz specijalnu vrstu oružja i taktika] operacije u državama koje nisu u ratu.
Američki ambasador i njegov Državni tim mogu imati u stvari potpunu ili značajnu
kontrolu nad ARSOF koja je u nadležnosti zemlje ambasadora. U takvim slučajevima,
odnos između ARSOF obavljanja UW i Državnog tima zahteva najveću moguću
koordinaciju kako bi bila efikasna i odgovarujuća.” Ovaj citat je iz, verovatno, najvažnije
knjige za razumevanje trenutnog pristupa SAD u sprovođenju svih elemenata nacionalne
snage SAD (dimplomatija, mediji, finansije, sprovođenje zakona, obaveštajne službe,
trgovina i vojska) u cilju prisiljavanja manjih država na potčinjenost. Opseg mogućeg
ishoda se penje i uključuje tajno svrgavanje vlada kroz korišćenje surogat snaga pod
kontrolom Snaga za specijalne operacije SAD. Priručnik, koji je aktivna politika, nije bio
za javnost, ali ga je Vikiliks izdao. ,Army Special Operations Forces Unconventional
Warfare, FM 3- 05.130, 30. septembar 2008. godine” Poglavlje 2-2: „Diplomatic
Instrument of United States National Power and Unconventional Warfare,” na
https://wikileaks.org/wiki/US_Army_Special_Operations_Forces_Unconventional_
Warfare,_FM3-05.130,_30_Sep_2008. “ Treba čitati zajedno sa ekvivalentom
kontrarevolucije, takođe objavio Vikiliks, ,,US Special Forces Foreign Internal Defense
Operations, FM 3-05.202, febmar 2007. godine na https://wikileaks.org/wiki-
/US_Special_Forces_Foreign_Internal_Defense_Operations,_FM_305.202,_Feb_2007,
i verzija iz 2003. godine „Unconventional Warfare,” na
https://wikileaks.org/wiki/US_Special_Forces_Unconventional_Warfare_Operations:
_overthrowing_governments%2C_sabotage%2C_subversion%2C_
intelligence_and_abduction%2C_FM_3-05.201%2C_Apr_2003.
4 „Strategic Plan, FY 2014-2017,” na http://www.state.gov/documents/
organization/223997.pdf.

306
5 Brian Fung „5.1 Million Americans Have Security Clearances. That’s More than the
Entire Population of Norway,” Vašingtonpost, 24. mart 2014. godine.
6 ,,US Air Force Blocked Websites”, na muckrock.com.
7 Defense Security Service, „Notice to Contractors Cleared under the National Industrial
Security Program on Protecting Classified Information and the Integrity of Government
Data on Cleared Contractor Information Technology (IT) Systems,” 11. februar 2011.
godine, na muckrock.s3.amazonaws.com; ,,l-24-14_MR9321_ RES_ ID2014-095.pdf,” str.
36-46, na muckrock.s3.amazonaws.com.
8 Rachel Slajda,, „Library of Congress Blocks Access to Wikileaks,” TPM, 3. Decembar
2010. na talkingpointsmemo.com; Matt Raymond ,,Why the Library of Congress Is
Blocking Wikileaks,” 3. decembar 2010. godine Library of Congress, na blogs.loc-gov.
9 Kasnije promenjeno. Kevin Gosztola, ,,US National Archives Has Blocked Searches for
‘WikiLeaks,’” The Dissenter, 3. novembar 2012. godine, na dissenter.firedoglake.com.
10 Čelzi (ranije Bredli) Mening (Chelsea (formerly Bradley) Manning) je bila pritvorena
bez suđenja 1.103 dana, što predstavlja kršenje njenih prava za brzom pravdom. Specijalni
izvestilac Ujedinjenih Nacija za torturu, Huan Mendez (Juan Mendez), formalno je utvrdio
da je Mening tretirana na okrutan i nehuman način, koji je verovatno prerarastao u
mučenje. Pogledati Ed Pilkington, ,,Bradley Manning’s Treatment Was Cruel and
Inhuman, UN Torture Chief Rules,” Gardijan, 12. mart 2012. godine. Vlada je optužila
Meningovu da je bila novinarski izvor Vikiliksa - za kršenje trideset i četiri tačke
jedinstvenog koda vojne pravde, uključujući delove zakona o špijunaži, za maksimalnu
kombinovanu kaznu koja iznosi više od 100 godina zatvora. Pogledati Kim Zetter,
,,Bradley Manning Charged with 22 New Counts, Including Capital Offense,” Wired, 3.
februar 2011. godine, na wired.com. Meningovoj je sud zabranio da iznese argumente
odbrane u javnom interesu, motiv ili nedostatak stvarne štete usled njenih navodnih
postupaka (pogledati Ed Pilkington, ,,Bradley Manning Denied Chance to Make
Whistleblower Defence,” Gardijan, 17. januar 2013. godine), i ponudio joj je ograničeno
priznanje krivice (pogledati Alexa O’Brien „Pfc. Manning’s Statement for the Providence
Inquiry,” Alexaobrien.com, 28. februar 2013. godine). Ovu molbu je vlada odbila, jer je
nastojala da osudi Meningovu po svim stavkama. Slučaj je završio na suđenju u junu 2013.
godine pod tajnim uslovima bez presedana, protiv kojih su se pamičili Vikiliks i Centar za
ustavna prava. U avgustu 2013. godine Meningova je proglašena krivom po sedamnaest
tačaka i osuđena je na trideset i pet godina zatvora. Pogledati Tom McCarthy, ,,Bradley
Manning Tells Lawyer After Sentencing: ‘I’m Going to Be OK- as it happened,” Gardijan,
21, avgust 2013. godine. U vreme objavljivanja ovog teksta, žalila se Vojnom apelacionom
sudu SAD i saslušanje se očekuje sredinom 2015. godine. Pogledati „Chelsea Manning’s
35-Year Prison Sentence Upheld by US Army General,” Gardijan 14. april 2014. godine.
11 Josh Gerstein, „Blocking WikiLeaks Emails Trips Up Bradley Manning Prosecution,”
Politico, 15. mart 2012. godine, na www.politico.com.
12 Simon DeDeo, Robert X. D. Hawkins, Sara Klingenstein i Tim Hitchcock, „Bootstrap
Methods for the Empirical Study of Decision-Making and Information Flows in Social
Systems,” Cornell University Library website5, februar 2013. godine, na arxiv.org.
„Naučnici iz drugih disiplina su spremniji da iskoriste procurele informacije. U svestranim
poljima kao što su informatika, primenjena matematika, geografija i ekonomija, istraživači
su se sa entuzijazmom okrenuli procurelim informacijama Avganistanskog ratnog
dnevnika i Iračkog ratnog dnevnika kao dragocenom izvoru podataka u modelovanju i
predviđanju sukoba (O’Loughlin et al., 2010; Linke et al., 2012; Zammit-Mangion et al.,
307
2012; Cseke et al., 2013; Rusch et al., 2013; Zammit-Mangion et al., 2013). Zaista, DeDeo
i drugi kažu da će Avganistanski ratni dnevnik postati standardni sklop za analizu kako
ljudskih konflikata tako i proučavanja empirijskih metoda za analizu kompleksnih,
multimodalnih podataka (str. 2,257). Pravni eksperti su takođe počeli da otkrivaju
vrednosti Kejblgejt korpusa kao izvora podataka. Ku (Khoo) i Smit (Smith) (2011. godine)
i Mendis (2012. godine) citiraju depeše Vikiliksa kao podršku njihovoj analizi
međunarodnih odnosa u Aziji. Skorije, El Said (2012. godine) intenzivno citira iz
procurelih diplomatskih depeša da bi razjasnio bilateralne pregovore o slobodnoj trgovini
između SAD i Jordana.” Gabriel J. Michael, ,,Who’s Afraid of Wikileaks? Missed
Opportunities in Political Science Research,” Review of Policy Research, 22. decembar
2014. godine (uskoro će biti objavljen).
13 Primer političke cenzure od strane Njujork tajmsa uključuje depešu 10STA- TE17263.
Depeša, koja je dugačka, pokriva razgovore mskih i američkih diplomata o glasinama da je
Iran nabavio balističke rakete od Severne Koreje. Njujork tajms je tvrdio da je depeša
pokazivala da će rakete Severne Koreje dozvoliti da iranske bojeve glave dosegnu mete
koje su daleko čak i do zapadne Evrope, uključujući Berlin.” Međutim, većina depeša od
11.150 reči predstavlja stav da je pošiljka, ako se uopšte dogodila, bila namenjena
istraživanju ili deo spašavanja i da je bila od manjeg značaja, dok Severna Koreja nije čak
ni uspešno testirala dizajn. Njujork tajms je aktivno loše predstavio sadržaj depeše ,,na
zahtev Obamine admimistracije”, masakrirajući dokument gotovo u potpunosti, koristeći
samo dvadeset i šest reči koje podržavaju njihov stav o Iranu i cenzurišući 99,97 posto
originalne depeše. William J. Broad, James Glanz, i David E. Sanger, „Iran Fortifies Its
Arsenal with the Aid of North Korea,” Njujork tajms, 28. novembar 2010. godine.
Pogledati takođe Peter Hart, ,,NYT Oversells WikiLeaks/ Iranian Missiles Story,” FAIR,
29. novembar 2010. godine, na fair.org.
Većina naših medijskih partnera, angažovani su za slične vrste selektivnih cenzura naših
materijala. Među produktivnim cenzorima su Njujork tajms, Gardijan i El Pais. Veb sajt
Cabledrum je okupio statističke podatke o slučajevima cenzure nekih naših glavnih
partnera. Pogledati Cabledrum, „Short Analysis of Cablegate Redactions,” Cabledrum, 3.
oktobar 2011. godine (takođe pogledati Cabledrum, „Cable Publications by Mainstream
Media,” Cabledrum, oktobar 2011. godine). Cabledrum je takođe sastavio listu sa posebno
teškim slučajevima cenzure. Pogledati Cabledrum, „Cablegate Redactions Abused for
Censorship,” Cabledrum, 3. oktobar 2011. godine. Takođe pogledati Cabledrum,
„Redacted Company Names,” Cabledrum, oktobar 2011. godine. Sve gore navedene
reference su dostupne na cabledrum.net.
Tema cenzure među našim medijskim partnerima je predmet diskusije u mom drugom
radu. Pogledati Džulijan Asanž, Cypherpunks (Njujork: OR Books, 2012. godine), str. 121-
4 i fiisnote 104-12; Džulijan Asanž, IVhen Google Met WikiLeaks (Njujork: OR Books,
2014. godine), str. 167-70 i fusnote 259-63.
14 Hilari Rodam Klinton, „America’s Engagement in the Asia-Pacific,” US Department of
State, 28. oktobar 2010. godine, na state.gov.
15 Daniel Ellsberg to Henry Kissinger, 1969. godine, citirano u Secrets: A Memoir of
Vietnam and the Pentagon Papers (London: Penguin, 2013. godine), str. 238.

308
 POGLAVLJE 1: AMERIKA I DIKTATORI

1 https://www.wikiIeaks.org/plusd/cabIes/09ASHGABAT1633_a. html.
2 Justin Elliott, ,,What Other Dictators Does the US Support?,” Salon, 2. februar 2011.
godine.
3 Domenico Losurdo, Liberalism: A Counter-History (London/Njujork: Verso, 2011.
godine).
4 Pogledati Antony Anghie, Imperialism, Sovereignty and the Making of Intemational Law
(Kembridž/Njujork: Cambridge University Press, 2004. godine).
5 Na osnovu ovih informacija, pogledati Erez Manela, The Wilsonian Moment: Self-
Determination and the International Origins of Anticolonial Nationalism
(Oksford/Njujork: Oxford University Press, 2007. godine). Za kolonijalne i rasne aspekte
Vilsonove politike, pogledati Richard Seymour, The Liberal Defence of Murder
(London/Njujork: Verso, 2008. godine), str. 97-104.
6 William J. Foltz, „Building the Newest Nations: Short Run Strategies and Long Run
Problems,” Karl Wolfgang Deutsch i William J. Foltz, eds, Nation Building in
Comparative Contexts (Nju Bransvik, NJ: Transaction, 1966. godine), str. 118.
7 O rasističkom obrazloženju podržavanja desničarskih diktatura, pogledati David F.
Schmitz, The United States and Right-Wing Dictatorships, 1965-1989 (Kembridž/Njujork:
Cambridge University Press, 2006. godine), str. 10-18. Za kolonijalne pretpostavke „teorije
modernizacije”, pogledati Nils Gilman, Mandarins of the Future: Modernization Theory in
Cold War America (Baltimor/London: Johns Hopkins University Press, 2003. godine).
Kako Gilman kaže: „Kategorična izgradnja prosvećenog modernizma... proizašla iz
istovremene izgradnje loše oblikovanog blizanca: neevropskog ili nezapadnog drugog.
Iako je teorija modernizacije izbegavala rasizam u ranijim kolonijalističkim predavanjima,
ona još uvek definiše savremenost u suprotnosti sa implicitno inferiornim ‘tradicionalnim’
drugim” (str. 28).
8 Jeane J. Kirkpatrick, „Dictatorship and Double Standards,” Commentary, 1. novembar
1979. godine; Jeane J. Kirkpatrick, „The Hobbes Problem,” AEI Public Policy Papers,
Vašington, Distrikt Kolumbija, 1981. godine.
9 O porastu predavanja o ljudskim pravima u spoljnoj politici SAD, pogledati Nicolas
Guilhot, The Democracy Makers: Human Rights and the Politics of Global Order
(Njujork: Columbia University Press, 2012. godine).
10 Thomas Carothers, ln the Name of Democracy: US Policy Toward Latin America in the
Reagan Years (Berkli, CA/Oksford: University of California Press, 1991. godine), str. 242.
11 Weinstein (Vajnstajn) je citirao u David Ignatius, „Innocence Abroad: The New World
of Spyless Coups,” Vašington post, 22. septembar 1991. godine.
12 Greg Grandin, Empire’s Workshop: Latin America, the United States and the Rise of the
New Imperialism (Njujork: Metropolitan, 2006. godine), str. 100-6; William I. Robinson,
Promoting Polyarchy: Globalization, US Intervention, and Hegemony (Kembridž:
Cambridge University Press, 1996. godine); Noam Chomsky, The Culture of Terrorism
(London: Pluto Press, 1989. godine); William I. Robinson, ,,What to Expect from US
‘Democracy Promotion’ in Iraq,” New Political Science 26: 3 (septembar 2004. godine).
13 IRI, pridruženi institut NED, je bio direktno uključen u intervenciju Bušove
administracije na Haitiju. Pogledati Walt Bogdanich i Jenny Norderberg, ,,Mixed US
Signals Helped Tilt Haiti Toward Chaos,” Njujork tajms, 29. januar 2006. godine. O
Venecueli, pogledati Christopher Marquis, ,,US Bankrolling Is Under Scrutiny for Ties to
309
Chavez Ouster,” Njujork tajms, 25. april 2002. godine. O Egiptu, pogledati Eric A. Snider i
David M. Faris, „The Arab Spring: US Democracy Promotion in Egypt,” Middle East
Policy 18: 3 (jesen 2011. godine), str. 49-62.
14 https://wikileaks.org/cable/2004/12/04ANKARA7211.html,
15 Ibrahim Saleh, ,,WikiLeaks and the Arab Spring: The Twists and Tums of Media,
Culture and Power,” u Benedetta Brevini, Ame Hintz i Patrick McCurđy, eds, Beyond
WikiLeaks: Implications for the Future of Communications, Journalism andSociety
(London: Palgrave Macmillan, 2013. godine), str. 241.
16 https://wikileaks.org/cable/2008/06/08TUNIS679.html.
17 http://www.wikileaks.ch/cable/2009/07/09TUNIS492.html.
18 „Fact Sheet on US Military and Political Assistance for Tunisia,” Ambasada SAD,
Tunis, april 2012. godine, na tunisia.usembassy. gov.
19 Da biste saznali korisne informacije o ovome, pogledati L. B. Ware, „The Role of the
Tunisian Military in the Post-Bourgiba Era,” Middle East Journal 39: 1 (zima 1985.
godine), str. 21-47.
20 https://wikileaks.org/cable/2006/01/06TUNIS55.html.
21 Ian Black, ,,WikiLeaks Cables: Tunisia Blocks Site Reporting ‘Hatred’ of First Lady,”
Gardijan, 7. decembar 2010. godine.
22 Sean Yom, „Authoritarian State Building in the Middle East: From Durability to
Revolution,” Centre for Democracy, Development and the Rule of Law, Working Papers
No. 121, februar 2011. godine.
23 Milan Sanina, ,,WikiLeaks Cables Help Uncover What Made Tunisians Revolt,” PBS
Newshour, 25. januar 2011. godine; Dejvid Kirkpatrick, „Protests Spread to Tunisia’s
Capital, and a Curfew Is Decreed,” Njujork tajms, 12. januar 2011. godine. O širem pitanju
uloge Vikiliksa u arapskom proleću, pogledati Ibrahim Saleh, ,,WikiLeaks and the Arab
Spring: The Twists and Tums of Media, Culture and Power,” u Brevini, Hintz i McCurdy
eds, Beyond WikiLeaks.
24 Proamerički slogani prijavljeni u Anouar Majid, Islam and America: Building a Future
Without Prejudice (Lanham, MA: Rowman & Littlefield, 2012. godine), str. 6. Takođe
pogledati „Statement by the President on Events in Tunisia,” White House Office of the
Press Secretary, 4. januar 2011. godine. na whitehouse.gov. Začudo, Obamina
administracija je počela da se žali da revolt nije bio predviđen i kako su bili iznevereni od
strane obaveštajnog i diplomatskog osoblja. U stvari, kao što dokumenti Vikiliksa
potvrđuju, diplomate SAD su rekle svojim šefovima sve što je bilo potrebno da znaju o
Tunisu. Mark Mazetti, „Obama Faults Spy Agencies’ Performance in Gauging Mideast
Unrest, Officials Say,” Njujork tajms, 4. febmar 2011. godine.
25 https://wikileaks.org/cable/2009/07/09CAIR01468.html.
26 Isto.
27 http://www.wikileaks.ch/cable/2008/09/08CAIR02091.html.
28 https://www.wikileaks.org/cable/2009/05/09CAIR0874.html.
29 Christian Fuchs, Social Media: A Critical Introduction (London: Sage, 2014. godine),
str. 193.
30 Simon Mabon, „Aiding Revolution? Wikileaks, Communication and the ‘Arab Spring’
in Egypt,” Third World Quarterly 34: 10 (2013. godine).
31 ,,Egypt Braces for Nationwide Protests,” Agence France-Presse, 25. januar 2011.
godine.

310
32 Susanna Kim, ,,Egypt’s Mubarak Likely to Retain Vast Wealth,” ABC News, 2. februar
2011. godine.
33 Heba Afify, „Activists Hope 25 January Protest Will Be Start of ‘Something Big,”’
Almasry Alyoum, 24. januar 2011. godine; ,,Egyptians Report Poor Communication
Services on Day of Anger,” Almasry Alyoum, 25. januar 2011. godine; Elizabeth Bumiller,
„Calling for Restraint, Pentagon Faces Test of Influence with Ally,” Njujork tajms, 29.
januar 2011. godine.
34 Dan Murphy, „Joe Biden says Egypt’s Mubarak No Dictator, He Shouldn’t Step
Down...” Christian Science Monitor, 27. januar 2011. godine.
35 „Blair Says Leak of Palestine Papers ‘Destabilising’ for Peace Process,”
Ulster Television News, 28. januar 2011. godine.
36 Citirano iz Maria do Ceu de Pinho Ferreira Pinto, „Mapping the Obama
Administration’s Response to the Arab Spring,” Revista Brasileira de Politica
Internacional 55: 2 (jul-decembar 2012. godine).
37 Za uvid u sve veću koordinaciju između egipatske levice i islamista, pogledati Hossam
el-Hamalawy, „Comrades and Brothers,” Middle East Report 37: 242 (proleće 2007.
godine).
38 Hossam el-Hamalawy i Joel Beinin, ,,Egyptian Textile Workers Confront the New
Economic Order,” Middle East Research and Information Project, 25. mart 2007. godine.
39 https://wikileaks.org/plusd/cables/08CAIRO2572_a.html;
https://cablegatesearch.wikileaks.org/cable.php?id=07CAIR03001.
40 Nicholas Kitchen, „The Contradictions of Hegemony: The United States and the Arab
Spring,” in After the Arab Spring: Power Shift in the Middle East? (London: LSE Ideas,
2012. godine).
41 Eric A. Snyder i David M. Faris, „The Arab Spring: US Democracy Promotion in
Egypt,” Middle East Policy XVIII: 3 (jesen 2011. godine).
42 https://wikileaks.org/plusd/cables/08CAIRO2572_a.html. Revolucionarni pokret 6.
april je nazvan po divljem štrajku koji se pretvorio u nasilni sukob sa organima vlasti.
Grupa na fejsbuku je u znak podrške radnicima prikupila 77.000 pristalica početkom 2009.
godine, u vreme kada je samo 500.000 Egipćana imalo pristup fejsbuku.
43 Ron Nixon, ,,US Groups Helped Nurture Arab Uprisings,” Njujork tajms, 14. april
2011. godine.
44 Kirit Radia i Alex Marquardt, ,,Young Leaders of Egypt’s Revolt Snub Clinton in
Cairo,” ABCNews, 15. mart 2011. godine.
45 Anne-Marie Slaughter, „Interests vs. Values? Misunderstading Obama’s Libya
Strategy,” New York Review ofBooks Blog, 30. mart 2011. godine, na nybooks.com.
46 https://wikileaks.org/plusd/cables/09SANAA1669_a.html. O štrajkovima u provinciji
Abian, pogledati Hakim Almasmari, ,,US Makes a Drone Attack a Day in Yemen,” The
National, 15. jun 2011. godine. O sveobuhvatnom otporu, pogledati Ahmed Al-Haj,
„100,000 Protesters Hit the Streets in Yemen,” NBC News, 10. jun 2011. godine.
47 Adam Entous i Julian E. Bames, ,,US Wavers on ‘Regime Change,’” Wall Street
Journal, 5. mart 2011. godine; Kevin Baron, „Gates: Protracted Bahrain Negotiations
Allowing Greater Iran Influence,” Stars and Stripes, 12. mart 2011. godine; Nick Turse,
,,How the Tiny Kingdom of Bahrain Strong-Armed the President of the United States,”
TomDispatch.com, 15, 5. mart 2011. godine.
48 https://wikileaks.org/gifiles/docs/85/85406_-alpha-fwd-private-police-advisorto-
moi-update-.html.
311
49 Gušenje jemenske opozicije je počelo pre Arapskog proleća. Pogledati, na primer, Dana
Priest, ,,US Military Teams, Intelligence Deeply Involved in Aiding Yemen on Strikes,”
Vašington post, 27. januar 2010. godine. O sporazumu sa Saudijskom Arabijom, pogledati
Pepe Escobar, ,,Exposed: The US-Saudi Libya Deal,” Asia Times, 2. april 2011 godine. O
bliskom odnosu Obamine administracije i egipatskog diktatora generala Sisija, pogledati
,,Egypt Army ‘Restoring Democracy,’ says John Kerry,” BBC News, 1. avgust 2014.
godine; i Džej Solomon, „John Kerry Voices Strong Support for Egyptian President Sisi,”
Wall Street Journal, 22. jun 2014. godine. O masakrima, pogledati Patrick Kingsley,
,,Egypt Massacre Was Premeditated, Says Human Rights Watch,” Gardijan, 12. avgust
2014. godine.
50 O velikoj predviđenoj intervenciji u Bahreinu, pogledati Amy Austin Holmes, „The
Military Intervention that the World Forgot,” Al Džazira Amerika, 29. mart 2014. godine.
O široj ofanzivi koju su vodili saudijci, pogledati Mehran Kamrava, „The Arab Spring and
the Saudi-Led Counterrevolution,” Orbis 56: 1 (2012), str. 96-104.
51 Citirano u Adam Hanieh, Lineages of Revolt: Issues of Contemporary Capitalism in the
Middle East (Čikago: Haymarket, 2013. godine), str. 21. O poreklu moderne Saudijske
Arabije, pogledati Robert Vitalis, America’s Kingdom: Mythmaking on the Saudi Oil
Frontier (London/Njujork: Verso, 2009. godine).
52 Leo Panitch i Sem Gindin, The Making of Global Capitalism: The Political Economy of
American Empire (London/Njujork: Verso, 2012. godine), str. 104-5.
53 O libanskoj krizi, pogledati Douglas Little, American Orientalism: The United States
and the Middle East since 1945 (Čapel Hil, NC: University of North Carolina Press, 2002.
godine).
54 George H. W. Bush, „Address Before a Joint Session of the Congress on the Persian
Gulf Crisis and the Federal Budget Deficit,” Kongres SAD, 11. septembar 1990. godine.
55 Hanieh, Lineages of Revolt, str. 36.
56 Predstavnik trgovine SAD Robert Zoellick (Robert Zelik) je napravio upravo ovaj
slučaj u junu 2003. godine na Svetskom ekonomskom foramu. Pogledati Hanieh, Lineages
of Revolt, str. 38.
57 Barack Obama, „Middle East Speech,” Vašington, Distrikt Kolumbija, 19. maj 2011.
godine, dostupno na newstatesman.com. David Cameron, „Prime Minister’s Speech to the
National Assembly Kuwait,” 22. februar 2011. godine, dostupno na gov.uk.
58 Citirano u Hanieh, Lineages of Revolt, str. 166.
59 G8, „Declaration of the G8 on the Arab Springs,” Dovil, 26-27 maj 2011. godine.
60 O tuniškom povećanom napretku u sprovođenju Dovila, pogledati International
Monetary Fund, „Arab Countries in Transition: Economic Outlook and Key Challenges,”
Deauville Partnership Ministerial Meeting, 10. oktobar 2013. godine, Vašington, Distrikt
Kolumbija.
61 O pitanju MMF kredita i njegovog razdora unutar egipatske politike, pogledati Tarek
Amr, ,,Egypt: The IMF Loan,” Open Democracy, 20. avgust 2012. godine.
62 ,,Egypt: Security Forces Used Excessive Lethal Force,” Hjuman rajts voč, 19. avgust
2013. godine, na hrw.org.
63 Maggie Fick, Stephen Kalin i Sophie Sassed, ,,Egypt Tums to Westem Economic
Advisers, Signalling Possible Reforms under Sisi-Sources,” Rojters, 7. jun 2014. godine;
Asa Fitch, ,,IMF Cozies Up to Egypt Amid Economic Reform,” Volstrit žurnal, 7. oktobar
2014. godine.

312
64 O ovom procesu, pogledati Jenny Pearce, Under the Eagle: US Intervention in Central
America and the Caribbean (London: Latin American Bureau, 1982. godine); i Edward
Kaplan, US Imperialism in Latin America: Bryan ’s Challenges and Contributions, 1900-
1920 (Westport, CT: Greemvood, 1998. godine).
65 Pogledati: Mary A. Renda, Taking Haiti: Military Occupation and the Culture of US
Imperialism, 1915-1940 (Čapel Hil, NC/London: University of North Carolina Press, 2001.
godine); Brenda Gayle Plummer, Haiti and the United States: The Psychological Moment
(Atina, GA: University of Georgia Press, 1992. godine); Hans Schmidt, The United States
Occupation ofHaiti, 1915-1934 (Nju Bransvik, NJ: University of Rutgers Press, 1995.
godine).
66 Najbolji izveštaj ove revolucije je Michael J. Gonzales, The Mexican Revolution, 1910-
1940 (Albakurki, NM: University of New Mexico Press, 2002. godine).
67 Sidney Lens, The Forging of the American Empire: From the Revolution to Vietnam: A
History of US Imperialism (London: Pluto/ Haymarket, 2003. godine), str. 220—32; John
A. Britton, Revolution and ideology: Images of the Mexican Revolution in the United
States (Leksington, KY: University of Kentucky Press, 2006. godine), str. 5, 30-2.
68 Za informacije o ovoj promeni, pogledati Neil Smith, American Empire: Roosevelt’s
Geographer and the Prelude to Globalization (Oukland, CA: University of California
Press, 2004. godine); Walter LaFeber, Inevitable Revolutions: The United States in Central
America (Njujork: W.W. Norton, 1993. godine), str. 67.
70 Greg Grandin, The Last Colonial Massacre: Latin America in the Cold War
(Čikago/London: University of Chicago Press, 2004. godine); Greg Grandin, The Blood of
Guatemala: A History of Race and Nation (Duram, NC/London: Duke University Press,
2000. godine).
71 Pearce, Under theEagle, str. 61-6.
72 Grandin, Empire ’s Workshop, str. 48-9, 94-6; Pirs, Under the Eagle, str. 53-6.
73 Tamar Jacoby, „The Reagan Tumaround on Human Rights,” Foreign Affairs, leto
1986. godine.
74 Amy Wilentz, Rainy Season: Haiti—Then and Now (Njujork: Simon & Schuster, 2010.
godine), str. 272.
75 Eva Golinger izveštava da je SAD distriburirao 100 miliona dolara veneculeanskim
opozicionim grupama protiv Čaveza 2000-ih. Pogledati Golinger, „The Dirty Hand of the
National Endowment for Democracy in Venezuela,” Postcards Jrom the Revolution, 23.
april 2014. godine, na chavez-code.com.
76 O ovom citatu, pogledati David F. Schmitz, Thank God They're on Our Side: The
United States and Right-Wing Dictatorships (Čapel Hil, NC: University of North Carolina
Press, 1999. godine), str. 3, 313.
77 Daleko najbolja istorija ovog državnog udara je Peter Halhvard, Damming the Flood:
Haiti and the Politics of Containment (London/Njujork: Verso, 2011. godine).
78 Kim Ives i Ansel Herz, ,,WikiLeaks Haiti: The Aristide Files,” Nation, 5. avgust 2011.
godine.
79 Dan Coughlin i Kim Ives, ,,WikiLeaks Haiti: Let Them Live on $3 a Day,” Nation, 1.
jun 2011, godine..
80 Dan Coughlin i Kim Ives, ,,WikiLeaks Haiti: Country’s Elite Used Police as Private
Army,” Nation, 22. jun 2011. godine.
81 Wien Weibert Arthus, „The Omnipresence of Communism in the US-Haitian Relations
under Eisenhower and Duvalier,” Institute for Russian, European and Eurasian Studies,
313
George Washington University, 23. april 2010. godine, dostupno na gwu.edu; William
Blum, Killing Hope: US Military and CIA Interventions since World War II (London: Zed
Books, 2004. godine), str. 145-6.
82 Citirano u Timothy Naftali, ed., The Presidential Recordings: John F. Kennedy: The
Great Crises, Volume I, July 30-August 1962 (Njujork/London: W.W. Norton, 2001.
godine), str. 295.
83 „Anti-Duvalier Activity and Projected Plan of Action by Louis Dejoie,” beleška za
gospodina Mekdžord Bandija (McGeorge Bundy), specijalnog pomoćnika predsednika,
Centralna obaveštajna agencija, 12. april 1963. godine, dostupno na archives.gov.
84 Hallward, Damming the Flood; Peter Hallward, „Option Zero in Haiti,” New Left
Review 11/27 (maj-jun 2004. godine).
85 Noam Chomsky, Year 501: The Conquest Continues (London/Njujork: Verso, 2002.
godine), str. 210-11; Hallward, „Option Zero in Haiti.”
86 Ove depeše su uključene u javnu biblioteku SAD diplomatije:
https://search.wikileaks.org/plusd.
87 https://wikileaks.org/plusd/cables/P860114-1573_MC_b.html.
88 O uverljivom izveštavanju o ovome, pogledati Brendan O’Mali and Ian Krejg, The
Cyprus Conspiracy: America, Espionage and the Turkish Invasion (London: I.B. Tauris,
2001. godine); i Christopher Hitchens, Hostage to History: Cyprus, from the Ottomans to
Kissinger (London/Njujork: Verso, 1997. godine). Za kasnije dokumentovane dokaze,
pogledati Larisa Alexandrovna i Muriel Kane, ,,New Documents Link Kissinger to Two
1970s Coups,” Raw Story, 26. jun 2007. godine, na rawstory.com.
89 Dostupno na www2.gwu.edu/~nsarchiv.
90 Državni sekretarijat SAD, ,,Hinchey Report on CIA Activities in Chile,” 18. septembar
2000. godine, dostupno u potpunosti na tni.org.
91 Citirano u Christopher Hitchens, The Trial of Henry Kissinger (London/Njujork: Verso,
2002. godine), str. 56. O istraživanju prevrata, pogledati „Memorandum of Conversation,”
Dr. Kissinger, Mr. Karamessines, General Haig, White House, 15. oktobar 1970. godine,
dostupno na www2. gwu.edu.
92 Hitchens, Trial of Henry Kissinger, str. 56-62.
93 Telegram, Davis to SecState, „Gen. Pinochet’s Request For Meeting With MILGP
Officer,” 12. septembar 1973. godine.
94 ZAHTEV ZA TRENING ČILEANSKIH ORUŽANIH SNAGA ZA SPECIJALNE
JEDINICE, 25. septembar 1973. godine, 22:19 (utorak), dostupno na https://www.
wikileaks.org/plusd/cables/1973STATE182051_b. html.
95 Isto.
96 https://www.wikileaks.org/plusd/cables/1973SANTIA04909_b. html.
97 Razmatrano u Hitchens, Trial of Henry Kissinger, str. 68. Takođe pogledati O’Malley i
Craig, The Cyprus Conspiracy.
98 PINOČE REAGUJE NA DEPEŠU KOMISIJE ZA LJUDSKA PRAVA UN, 7. mart
1974. godine, 21:15 (četvrtak), dostupno na https:// wikileaks.org/plusd/cables/ 1976S
ANTIAO1734_b.html.
99 Citirano u Mark Ensalco, Chile Under Pinochet: Recovering the Truth (Filadelfija, PA:
University of Pennsylvania Press, 2011. godine), str. 160.
100 Izveštaj obaveštajnih agencija Ministarstvu odbrane, broj 6 804 0334 76, citirano iz
Cecilia Menjivar i Nestor Rodrigez, eds, When States Kill: Latin America, the US, and
Technologies of Terror (Ostin, TX: University of Texas Press, 2005. godine), str. 30.
314
101 Za deteljnije informacije, pogledati J. Patrice McSherry, „The Undead Ghost of
Operation Condor,” Logos, proleće 2005. godine
102 Za kratak rezime, pogledati David Harvey, A Brief History of Neoliberalism,
Oksford/Njujork: Oxford University Press, 2005. godine), str. 7-9.
103 Panitch and Gindin, Making of Global Capitalism, str. 215-17.
104 ,,Is the Milgov Bearing Perceptibly Leftward?” Bureau of Inter-American Affairs, 3.
novembar 1973. godine, dostupno na aad.archives.gov.
105 Dana Frank, ,,In Honduras, a Mess Made in the US,” Njujork tajms, 26. januar 2012.
godine.
106 https://www.wikileaks.org/plusd/cables/09TEGUCIGALPA645_a. html.
107 Arshad Mohammed i David Alexander, „Obama Says Coup in Honduras Is Illegal,”
Rojters, 29. jun 2009. godine.
108 Državni sekretarijat SAD, „Senior State Department Officials on Honduras,” posebni
brifing, Državni sekretarijat SAD, 25. avgust 2005. godine, dostupno na state.gov.
109 Lauren Carasik, „Honduras: When Will the US Stop Funding Death Squads?,” Al
Džazira, 4. jun 2013. godine; Mark Weisbrot, „Top Ten Ways You Can Tell Which Side
the United States Govemment Is On With Regard to the Military Coup in Honduras,”
Common Dreams, 16. decembar 2009. godine, na cepr.net; Dana Frank, ,,WikiLeaks
Honduras: US Linked to Brutal Businessman,” Nation, 21. oktobar 2011. godine.
110 Weisbrot, „Top Ten Ways.”
111 Ismael Moreno, „Honduras: Behind the Crisis,” Open Democracy, 3. jul 2009. godine;
Eva Golinger, „Obama’s First Coup d’Etat: Honduran President has been Kidnapped,”
Venezuelanalysis, 28. jun2009. godine, navenezuelanalysis.com.

POGLAVLJE 2: DIKTATORI I LJUDSKA PRAVA

1 Citirano iz Global Policy Forum, ,,War and Occupation in Iraq,” jun 2007. godine,
www.globalpolicy.org/security/issues/iraq/occupation/report/ full.pdf.
2 Talal Asad, On Suicide Bombing (Njujork: Columbia University Press, 2007. godine);
Talal Asad, „Thinking About Terrorism and Just War,” Cambridge Review of International
Affairs 23: 1 (2010. godine).
3 Matthew Schofield, ,,WikiLeaks: Iraqi Children in US Raid Shot in Head, UN Says,”
McClatchy, 31. avgust 2011. godine.
4 „Leaked US Video Shows Deaths of Reuters’ Iraqi staffers,” Rojters, 5. april 2010.
godine.
5 Nick Davies, „Afghanistan War Logs: Task Force 373-Special Forces Hunting Top
Taliban,” Gardijan, 25. jul 2010. godine.
6 Rob Evans i David Leigh, „Vikiliks depeša: Secret Deal Let Americans Sidestep Cluster
Bomb Ban,” Gardijan, 1. decembar 2010. godine.
7 John Goetz i Matthias Gebauer, ,,CIA Rendition Case: US Pressured Italy to Influence
Judiciary,” Spiegel Online, 17. decembar 2010. godine, na spiegel.de.
8 Jeremy Scahill, „The (Not So) Secret (Anymore) US War in Pakistan,” Nation, 1.
decembar 2010. godine.
9 Pogledati https://wikileaks.org/gitmo.
10 Jeremy Scahill, ,,WikiLeaks and War Crimes,” Nation, 12. avgust 2010. godine.

315
11 Philippe Sands, Lawless World: Making and Breaking Global Rules (London: Penguin,
2006. godine); Philippe Sands, Torture Team: Deception, Cruelty and the Compromise o
fLaw (London: Allen Lane, 2008. godine).
12 Dostupno na https://wikileaks.org/gitmo.
13 wikileaks.org/gitmo/pdf/ym/us9ym-000027dp.pdf; Joel Campagna, „Sami al- Haj:
The Enemy?,” Committee to Protect Journalists, 3. oktobar 2006. godine, na cpj.org.
14 IZ ON IZ DETAINEE ABUSE INCIDENTS IVO ISKANDARIYAH: 4 CIV INJ,
0 CF INJ/DAMAGE, 19. jun 2005. godine, dostupno na http://warlogs.wikileaks.org.
15 Geraldine Sealey, „Hersh: Children Sodomized at Abu Ghraib, on Tape,” Salon, 15. jul
2004. godine.
16 Caitlin MacNeal, ,,Cheney Seems Unfazed by Question About Innocent Detainee Who
Died,” Talking Points Memo, 14. decembar 2014. godine, na talkingpointsmemo.com.
17 George W. Bush, „President George W. Bush’s Address to the Nation Regarding Iraq,”
7. seprembar 2003. godine, na whitehouse.gov.
18 Walter Pincus, ,,CIA Studies Provide Glimpse of Insurgents in Iraq,” Vašington post, 6.
februar 2005. godine; Loretta Napoleoni, Insurgent Iraq: Al-Zarqawi and the New
Generation (London: Constable & Robinson, 2005. godine); Nick Davies, Flat Earth News
(London: Chatto & Windus, 2008. godine), str. 205-57; E. Knickmeyer i J. Finer, ,,Iraqi
Sunnis Battle to Defend Shiites,” Vašington post, 14. avgust 2005. godine.
19 Ministarstvo odbrane, „Measuring Stability and Security in Iraq,” jun 2007. godine,
izveštaj kongresu, na defense.gov; Fred Kaplan, ,,Western Targets: The Iraqi Insurgency Is
Still Primarily an Anti-Occupation Effort,” Slate, 9. februar 2006. godine.
20 Međunarodni savet za bezbednost i razvoj, „Eight Years after 9/11 Taliban Now Has a
Permanent Presence in 80% of Afghanistan,” saopštenje, 10. septembar
2009. godine, dostupno na uruknet. info; Antonio Giustozzi, Koran, Kalashnikov, and
Laptop: The Neo-Taliban Insurgency in Afghanistan (Njujork: Columbia University Press,
2007. godine), str. 108-9.
21 „Leverage Xenophobia,” Vašington post, 10. april 2006. godine.
22 General Sir Richard Dannatt, „Address to the International Institute for Strategic
Studies,” 21. septembar 2007. godine, na mod.uk.
23 „King: WikiLeaks Release ‘Worse than Military Attack,”’ CBS New York, 28.
novembar 2010. godine, na newyork.cbslocal.com.
24 Chris McGreal, ,,Is WikiLeaks Hi-Tech Terrorism or Hype? Washington can’t decide,”
Gardijan, 5. februar 2011. godine.
25 K. T. McFarland, ,,Yes, WikiLeaks Is a Terrorist Organization and the Time to Act Is
NOW,” Fox News, 30. novembar 2011. godine, na foxnews. com.
26 David Leigh i Luke Harding, WikiLeaks: Inside Julian Assange ’s War on Secrecy
(London: Gardijan, 2011. godine).
27 Ova fraza je iz razgovora sa Asanžom, koju su otkrile vlasti SAD vlasti. Kim Zetter,
„Jolt in WikiLeaks Case: Feds Found Manning-Assange Chat Logs on Laptop,” Wired, 19.
decembar 2011. godine.
28 Ed Pilkington, ,,Bradley Manning Treated More Harshly than a Terrorist, Lawyer
Argues,” Gardijan, 21. jul 2012 godine; Ed Pilkington, ,,Bradley Manning’s Treatment
Was Cruel and Inhuman, UN Torture Chief Rules,” Gardijan, 12. mart 2012 godine.
29 Pogledati Richard Jackson, Marie Breen Smyth i Jeroen Gunning, eds, Critical
Terrorism Studies: A New Research Agenda (Oksford: Rutlidž, 2009. godine); i Marie

316
Breen-Smyth, ed., The Ashgate Research Companion to Political Violence (Famham:
Ešgejt, 2012. godine).
30 Steve Inskeep, „State Department Defends America’s Image Abroad,” National Public
Radio, 27. mart 2006. godine.
31 Džordž W. Buš, u predsedničkoj debate sa Džon Kerijem, University of Miami,
MSNBC, 1. oktobar 2004. godine.
32 „22 US Code § 2656f—Annual Country Reports on Terrorism,” dostupno na Institutu
za pravne informacije, Cornell University Law School, na law.cornell.edu.
33 Cititrano iz Alex P. Schmid, The Routledge Handbook of Terrorism Research
(Abingdon/Njujork: Routledge, 2011. godine), str. 46.
34 Citirano iz Steve Best i Anthony J. Nocella II, „Defining Terrorism,”
Animal Liberation Philosophy & Policy Journal 2: 1 (2004. godine).
35 https://www.wikileaks.org/irq.
36 Projekat „Brojanje tela u Iraku” procenjuje dodatnih 15.000 smrtnih slučajeva iz
istraživanja ratnih dnevnika. ,,Iraq War Logs: What the Numbers Reveal,” Iraq Body
Count, 23. oktobar 2010. godine.
37 Primer u arhivi je slučaj vojnika koji su ispalili 200 metaka u jedno jedino vozilo, ubivši
dvoje dece, njihovu majku i oca: https://wikileaks.org/irq/report/2005
/09/IRQ20050923n2490.html.
Još jedan incident uključuje trupe koje pucaju petnaest šaržera u vozilo, ubijajući dvoje
dece unutra: https://wikileaks.org/irq/report/2005/10/IRQ20051026 n2733.html.
38 Advokat u vazduhoplovnoj bazi je rekao vojnicima da je to što su ih ubili u redu, jer se
niko ne sme predati vazduhoplovnim letelicama: http://wardiaries.
wikileaks.org/id/E8DE9B9F-E468-B587-E4B332C09FF48BE2.
39 Odluka SAD da se ne obazire na nastavak prakse mučenja se sadrži u ozloglašenoj
direktivi „Frago 242”: http://warlogs.wikileaks.org/id/88029AA5-6833-404A- 826A-
BD586F829FE0. Kao što će biti raspravljano kasnije u ovom poglavlju, postoje dokazi da
je značajan razlog za to da su SAD učestvovale u organizovanju mučenja od strane iračkih
snaga, pod rubrikom „Irakizacija”. Primer mučenja koji je namerno previđen uključuje
slučaj zatvorenika, za kojeg je rečeno da je izvršio samoubistvo, a koji je imao modrice i
opekotine po celom telu i vidljive povrede na glavi, rukama, torzu, nozi i vratu:
http://wardiaries.wikileaks.org/id/5D554D29 -AA6A-1679-3B0EDB9A4357473F/.
40 „Afghan War Diary, 2004-2010,” 25. jul 2010. godine., na wikileaks.org.
41 http://wardiaries.wikileaks.org/id/080e0000011elf38da79160d271eb9ae.
42 https://www.wikileaks.org/afg/event/2007/08/AFG20070816n891.html.
43 https://www.wikileaks.org/afg/event/2007/03/AFG20070321n586.html.
44 U stvari, depeša pokazuje da je vojska SAD zataškala ubistva - koja su potom izložile
organizacije za ljudska prava - umesto toga precizno snimajući napad i bekstvo IED:
https: //www. wikileaks.org/afg/event/2007/03/AFG20070304n586.html.
45 Naomi Klein, ,,Iraq is not America’s to sell,” Gardijan, 7. novembar 2003. godine.
46 Ahmed Janabi, ,,Iraqi Unemployment Reaches 70%,” A1 Džazira, 1. avgust 2004.
godine.
47 George Packer, The Assassin’s Gate (Njujork: Farrar, Straus & Giroux, 2006. godine),
str. 66-8, 77-97.
48 Aram Roston, The Man Who Pushed America to War: The Extraordinary Life,
Adventures, and Obsessions ofAhmad Chalabi (Njujork: Nation Books, 2009. godine), str.
222.
317
49 Eric Herring i Glen Rangwala, Iraq in Fragments: The Occupation and Its Legacy
(London: Hurst, 2006. godine), str. 16, 53, 126; Faleh A. Jabar, The Shi’ite Movement in
Iraq (London: Saqi, 2002. godine), str. 253-63.
50 „Torture in Iraq ‘Worse than Under Saddam,’” Gardijan, 21. septembar 2006. godine.
51 Federal News Service, „Department of Defense Bloggers Roundtable with Brigadier
General David Phillips, Deputy Commanding General, Civilian Police Assistance Training
Team,” 21. septembar 2007. godine, na defense.gov; T. Christian Miller, „Soldier’s
Journey Ends in Anguish,” Los Anđeles tajms, 4. decembar 2004. godine; Peter Maass,
„The Way of the Commandos,” Njujork tajms, 1. maj 2005. godine; General David
Petraeus, „Gangs of Iraq: Interview with General David Petraeus,” PBS, 11. oktobar 2006.
godine; Todd Clark, „Forging the Sword: Conventional US Army Forces Advising Host
Nation (HN) Forces,” Armor, 1. septembar 2006. godine.
52 Michael Hirsch i John Barry, ,,‘The Salvador Option’: The Pentagon May Put Special-
Forces-Led Assassination or Kidnapping Teams in Iraq,” Njuzvik, 9. januar 2005. godine.
53 Andrew Buncombe i Patrick Cockburn, ,,Iraq’s Death Squads: On the Brink of Civil
War,” Independent, 26. februar 2006. godine; Neil Macdonald, ,,Iraqi Reality-TV Hit
Takes Fear Factor to Another Level,” Christian Science Monitor, 7. jun 2005. godine; Jim
Krane, „Pentagon Funds Pro-US Network in Iraq,” Asošijeted pres, 28. novembar 2003.
godine; Peter Beaumont, „Revealed: Grim World of New Iraqi Torture Camps,” Gardijan,
3. jul 2005. godine.
54 Kim Sengupta, „Operation Enduring Chaos: The Retreat of the Coalition and Rise of
the Militias,” Independent on Sunday, 29. oktobar 2006. godine.
55 Pogledati „15,000 Previously Unknown Civilian Deaths Contained in the Iraq War
Logs Released by WikiLeaks,” Iraq Body Count, 22. oktobar 2010. godine, na
iraqbodycount.org.
56 Prof. Gilbert Bumham, Riyadh Lafta, Shannon Doocy, Les Roberts, ,,Mortality After
the 2003 Invasion of Iraq: A Cross-Sectional Cluster Sample Survey,” Lancet 368: 9,545
(12. oktobar 2006. godine).
57 Mark Benjamin, ,,When Is an Accidental Civilian Death Not an Accident?,” Salon, 30.
jul 2007. godine.
58 Michael Mann, Incoherent Empire (London/NjujorkVerso, 2003. godine), str. 138.
59 Podaci se mogu pronaći na collateralmurder.com.
60 „Investigation into Civilian Casualties Resulting from an Engagement on 12 July 2007
in the New Baghdad District of Baghdad, Iraq,” Department of the Army, dostupno na at
i2.cdn.turner.com. Citirano iz Tom Cohen, „Leaked Video Reveals Chaos of Baghdad
Attack,” Si-En-En, April 7, 2010.
61 David Leigh, ,,Iraq War Logs Reveal 15,000 Previously Unlisted Civilian Deaths,”
Gardijan, 22. oktobar 2010. godine.
62 Justin Podur, „The First Battle of Fallujah 2004 in the Iraq War Diary,” 16. novembar
2010. godine, na killingtrain.com.
63 ,,No Longer Unknowable: Falluja’s April Civilian Toll is 600,” Iraq Body Count, 26.
oktobar 2004. godine, na iraqbodycount.org. Ukupna procena IBC civilnih zrtvava je bila i
ostala daleko niža nego u Lansetu. „Red Cross Estimates 800 Iraqi Civilians Killed in
Fallujah,” Democracy Now, 17. novembar 2004. godine, na democracynow.org. Irački
NVO je procenio između 4000 i 6000. Brian K. Lamphear, „2. Media Coverage Fails on
Iraq: Fallujah and the Civilian Deathtoll,” Project Censored, 29. april 2010. godine, na

318
projectcensored.org. Procena dolazi od iračke NVO grupe Monitoring Net of Human
Rights in Iraq.
64 Michael Hirsh, „Hirsh: How US Makes Enemies,” Njuzvik, July 26. jul 2006. godine;
Robert F. Worth, „Sergeant Tells of Plot to Kill Iraqi Detainees,” Njujork tajms, „8. jul
2006. godine; ,,US Won’t Let Men Flee Fallujah,” Asošijeted pres, 13. novembar 2004.
godine.
65 Jo Becker i Scott Shane, „Secret ‘Kill List’ Proves a Test of Obama’s Principles and
Will,” Njujork tajms, 29. maj 2012. godine. Takođe pogledati Chris Woods, ,,Analysis:
Obama Embraced Redefmition of ‘Civilian’ in Drone Wars,” Bureau of Investigative
Journalism, 29. maj 2012. godine, na thebureauinvestigates.com; i Glenn Greenwald,
„‘Militants’: Media Propaganda,” Salon, 29. maj 2012. godine, na salon.com.
66 Spencer Ackerman, „41 Men Targeted but 1,147 People Killed: US Drone Strikes—The
Facts on the Ground,” Gardijan, 24. novembar 2014. godine; ,,US Drone Strikes Kill 28
Unknown People for Every Intended Target, New Reprieve Report Reveals,” Odložena
objava, 24. novembar 2014. godine.
67 Madelyn Hsiao-Rei Hicks, Hamit Dardagan, Gabriela Guerrero Serdan, Peter M.
Bagnall, John A. Sloboda, and Michael Spagat, „The Weapons That Kill Civilians—
Deaths of Children and Noncombatants in Iraq, 2003-2008,” New England Jouural of
Medicine 360: 1,585- 1,588 (16. april 2009. godine).
68 Citirano iz Mohammad-Mahmoud Ould Mohamedou, Understanding Al Qaeda: The
Transformation of War (London/En Arbor, MI: Pluto Press, 2007. godine), str. 43.
69 https://wikileaks.org/wiki/Classified_U.S_report_into_the_Fallujah_assult;
https://wikileaks.Org/wiki/Complex_Environments:_Battle_of _Fallujah_I,_April
_2004.
70 Global Policy Forum, ,,War and Occupation in Iraq,” jun 2007. godine, na
globalpolicy.org.
71 Martin Shaw, The New Western Way of War (Kembridž: Polity Press, 2005. godine).
72 Na primer, najstariji zatvorski pritvorenik, Mohamed Sadik (Mohammed Sadiq), imao
je 89 godina kada je uhapšen. Nije bio dobro, dijagnoziran mu je rak prostate i bolovao je
od demencije i depresije (wikileaks. org/gitmo/pdf/af/us9af-000 349dp.pdf). Hadži Faiz
Muhamed (Haji Faiz Mohammed) je imao 70 godina. Njegovom dosijeu je navedeno kako
„nije postojao razlog u zapisniku” da bude odveden u Gvantanamo
(https://wikileaks.org/gitmo/ prisoner/657.html). Nakib Ulah (Naqib Ullah), dete, u
trenutku zatvaranja, priznao je u njegovom zapisu da je bio otet, zlostavljan i regrutovan da
se bori za Talibane. Iako je posedovao oružje, nikad ga nije iskoristio.
(wikileaks.org/gitmo/pdf/af/us9 af-000909dp.pdf).
73 Pilkington, ,,Bradley Manning’s Treatment Was Cruel and Inhuman”; Ryan Creed,
„Comments on Prisoner Treatment Cause State Department Spokesman to Lose His Job,”
ABC News, 13. mart 2011. godine; Paula Reid, ,,DOJ Not Expected to Initiate Charges
Against CIA Officers over Torture Report,” CBS News, 9. decembar 2014. godine.
74 ,,US Does Not Torture, Bush Insists,” BBC News, 7. novembar 2007. godine.
75 ,,White Paper on the Law of Torture and Holding Accountable Those Who Are
Complicit in Approving Torture of Persons in US Custody,” dostupno na
prisonlegalnews.org.
76 Greg Grandin, ,,Secrecy and Spectacle: Why Only Americans Are Worthy of Being
Called ‘Torturable,’” Nation, 17. decembar 2014. godine.

319
77 Colin Freeman, ,,CIA Torture Report: How Waterboarding Reduced Even Interrogators
to Tears,” Dejli telegraf 9. decembar 2014. godine.
78 Iz pravnog ugla, pogledati Martti Koskenniemi, From Apology to Utopia: The Structure
of International Legal Argument (Kembridž/Njujork: Cambridge University Press, 2005.
godine); i China Mieville, Between Egual Rights: A Marxist Theory of International Law
(Lejden/Boston, MA: Brill, 2005. godine).
79 Alfred W. McCoy, A Question of Torture: CIA Interrogation, from the Cold War to the
War on Terror (Njujork: Metropolitan, 2010. godine); Alfred W. McCoy, The CIA ’s
Secret Research on Torture: How Psychologists Helped Washington Crack the Code of
Human Consciousness, Now and Then Reader, 2014; Alfred W. McCoy, Torture and
Impunity: The US Doctrine of Coercive Interrogation (Madison, WI: University of
Wisconsin Press, 2012. godine).
80 Mnogi kritičari američke imperije, čak i najradikalniji, pretpostavljaju da je to bio prezir
prema međunarodnom pravnom sistemu čije je stvaranje napravilo veliki doprinos. Kako
kaže Alfred V Mekoj (Alfred W. McCoy): ,,U UN i drugim međunarodnim forumima,
Vašington se protivio mučenju i zalagao za univerzalne standarde za ljudska prava.
Međutim, suprotno od ovih diplomatskih konvencija, CIA propagira mučenje tokom tih
istih decenija.” Ovo je greška: vlada SAD je opsesivno legalizovala svoj program mučenja,
pružajući mnoštvo tumačenja da opravdavaju svoj stav. McCoy, A Question of Torture, str.
4.
81 Louis Perez, Jr, The War of 1898: The United States and Cuba in History and
Historiography (Čapel Hil, NC: University of North Carolina Press, 1998. godine), str. 13-
14.
82 O ovome, pogledati David F. Schmitz, Thank God They ’re on Our Side: United States
and Right-Wing Dictatorships, 1921-65 (Čapel Hil, NC: University of North Carolina
Press, 1999. godine); i Greg Grandin, Empire ’s Workshop: Latin America, the United
States, and the Rise of the New Imperialism (Njujork: Metropolitan Books, 2010. godine).
83 Detaljnu istorijsku pozadinu je obezbedio Scott Packard, ,,How Guantanamo Bay
Became the Place the US Keeps Detainees,” Atlantic, 4. septembar 2014. godine.
84 „Bush Defends Guantanamo Prison,” A1 Džazira, 6. jul 2005. godine.
85 Paul Harris, „Soldier Lifts Lid on Camp Delta,” Gardijan, 8. maj 2005. godine; Josh
White, „Abu Ghraib Tactics Were First Used at Guantanamo,” Vašington post, 14. jul
2005. godine.
86 „Bush State of the Union address,” SI-EN-EN, 29. jun 2002. godine.
87 ,,Cheney: Gitmo Holds ‘Worst of the Worst,’” Asošijeted pres, 1. jun 2009 godine.
88 Pogledati https://wikileaks.org/gitmo.
89 https://wikileaks.org/The-Unknown-Prisoners-of.html; ,,WikiLeaks Documents
Reveal US Knowingly Imprisoned 150 Innocent Men at Guantanamo,” Democracy Now!,
24. april 2011. godine, na democracynow. org. Sam Vortington (Worthington) je već imao
stečeno veliko iskustvo u analiziranju slučajeva zatvorenika u Gvantanamu,
dokumentovanje procesa vanrednih izlaganja, lažno zatvaranje i mučenje stotine
zatvorenika. Pogledati Andy Worthington, The Guantanamo Files: The Stories of the 774
Detainees in America ’s Illegal Prison (London/En Arbor, MI: Pluto Press, 2007. godine).
90 Chase Madar, The Passion of Bradley Manning (Njujork/London: Verso, 2013. godine),
str. 132.
91 ,,WikiLeaks Documents Reveal US Knowingly Imprisoned 150 Innocent Men at
Guantanamo,” Democracy Now!, 25. april 2011. godine, na democracynow.org.
320
92 Andy Worthington, ,,WikiLeaks Reveals Secret Files on All Guantanamo Prisoners,”
wikileaks.org. Ima i onih čija je situacija prosto nejasna. Na primer, Abd Al Rahim Abd Al
Razzaq Janko je bio zarobljen u Avganistanu u maju 2002. godine i bio je u zatvoru od
tada. Izgleda da njegovi otmičari nisu imali predstavu da li je on pripadnik džihada ili je
obaveštajac koji radi za Ujedinjene Arapske Emirate. Pored toga, naveden je kao rizik
„srednjeg stepena” i zadržan bez ikakvog sudskog procesa. wikileaks.ch/gitmo/pdf/
sy/us9sy-000489dp.pdf.
93 „President Obama Issues Executive Order Institutionalizing Indefinite Detention,”
ACLU, 7. mart 2011. godine, na aclu.org.
94 Pogledati Glenn Greenwald, ,,Newly Leaked Documents Show the Ongoing Travesty of
Guantanamo,” Salon, 25.april 2011. godine, na salon. com.
95 McCoy, CIA 's Secret Research on Torture.
96 McCoy, Torture and Impunity, Kindle loc. 2049-2280.
97 Isto, Kindle loc. 2345-2455.
98 Pogledati jeziv slučaj Manadel al-Jamadija, mučenog do smrti tokom saslušanja CIA u
Abu Graibu. Ovaj slučaj je postao ozloglašen zbog slika specijalaca Čarlsa Granera
(Charles Graner) i Sabrine Harmon koji poziraju pored leša. Seth Hettena, „Reports Detail
Abu Ghraib Prison Death; Was It Torture?,” Asošijeted pres, 17. febmar 2005. godine;
McCoy, Torture and Impunity, Kindle loc. 2545, 2584, 2599; ACLU, „Department of
Defense Memoranda Released Under the Freedom of Information Act,” 2005. godine, na
aclu.org; Hjuman rajts voč, „Leadership Failure: Firsthand Accounts of Torture of Iraqi
Detainees by the US Army’s 82nd Airbome Division,” Hjuman rajts voč 17: 3 (septembar
2005. godine), dostupno na hrw.org.
99 Navedeno u http://warlogs.wikileaks.org/id/88029AA5-6833-404A-826A-
BD586F829FE0.
100 Nick Davies, ,,Iraq War Logs: Secret Order that Let US Ignore Abuse,” Gardijan, 22.
oktobar 2010. godine.
101 McCoy, Torture and Impunity, Kindle loc. 2627.
102 O diskusiji i obimnim referencama o specijalnim policijskim snagama Komandosima,
pogledati Richard Seymour, The Liberal Defence of Murder (London/Njujork: Verso,
2008. godine), str. 227. Novine Gardijan su kasnije došle na ovu priču sa detaljnim
izveštajem aktivnosti pukovnika Džejms Stila (James Steele), koju je poslao Donald
Ramsfild (Donald Rumsfeld) da pomogne organizaciju smrtonosnih timova. Pogledati
Mona Mahmood, Maggie O’Kane, Chavala Madlena i Teresa Smith, „Revealed:
Pentagon’s Link to Iraqi Torture Centres,” Gardijan, 6. mart 2013. godine.
103 Senate Select Committee on Intelligence, „Committee Study of the Central
Intelligence Agency’s Detention and Interrogation Program,” 3. decembar 2014. godine, na
intelligence.senate.gov.
104 Guantanamo Detainee US9GZ-010016DP: Abu Zubaydah.
105 Reed Brody, „Prisoners Who Disappear,” International Herald Tribune, 12. oktobar
2004. godine.
106 Sam Masters, ,,CIA Torture Report: The Doctors Who Were the Unlikely Architects
of the CIA’s Programme,” Independent, 9. decembar 2014.godine.
107 „Former CIA Director: ‘We Don’t Torture People,”’ CBS News, 9. decembar 2014.
godine.
108 https://wikileaks.org/wiki/CIA_logbook_of_Congressional_member_torture_
briefings,_2009.
321
109 Scott Shane, „Political Divide About CIA Torture Remains After Senate Report’s
Release,” Njujork tajms, 9. decembar 2014. godine.
110 „Memorandum for Alberto R. Gonzales, Counsel to the President,” Ministarstvo
pravde SAD, Kancelarija pravnog tima, 1. avgust 2002. godine, dostupno na
resourcelists.ed.ac.uk.
111 Karl Smit (Carl Schmitt), nemački pravni naučnik i istaknuti nacista, naveden je od
strane profesora ustavnog prava Sanford Levinsona kao „pravi sivu eminenciju” Bušove
administarcije. Citirano iz Noam Chomsky, Failed States: The Abuse of Power and the
Assault on Democracy (London: Penguin, 2007. godine).
112 ,,White Paper on the Law of Torture and Holding Accountable Those Who Are
Complicit in Approving Torture of Persons in US Custody,” National Lawyers Guild, na
prisonlegalnews.org.
113 McCoy, A Question of Torture, str. 113.
114 Steven Donald Smith, „Guantanamo Detainees Being Held Legally, Official Says,”
American Forces Press Service, 15. februar 2006. godine, na defense.gov.
115 Lars Erik Aspaas, „The Power of Definition: How the Bush Administration Created
‘Enemy Combatants’ and Redefined Presidential Power and Torture,” University of Oslo,
MA teza, proleće 2009. godine, dostupno na duo.uio.no.
116 Peter Forster, ,,CIA Tortured Terror Suspects ‘to Point of Death,’ US Senate Report
Will Say: Source,” National Post, 8. septembar 2014. godine.
117 Anthony D’Amato, „True Confessions? The Amazing Tale of Khalid Shaikh
Mohammed,” Jurist, 16. mart 2007. godine. For the list of confessions, see „Khalid Sheikh
Mohammed’s ‘31 Plots,”’ BBC News, 15. mart 2007. godine.
118 Rebecca Gordon, ,,US Torture Didn’t End When Bush Left Office,” Nation, 15.
decembar 2014. godine.

POGLAVLJE 3: RAT I TERORIZAM

1 Thomas Friedman, ,,A Manifesto for the Fast World,” Njujork tajms magazin, 28. mart
1999. godine.
2 „Business and WikiLeaks: Be Afraid,” Ekonomist, 9. decembar 2010. godine.
3 Andy Greenberg, ,,WikiLeaks’ Julian Assange Wants To Spill Your Corporate Secrets,”
Forbs, 29. novembar 2010. godine.
4 https://wikileaks.Org/wiki/Minton_report:_Trafigura_toxic_dumping_along_the_
Ivory_Coast_broke_EU_regulations,_14_ Sep_2006.
5 David Leigh, „Trafigura Hoped to Make a Fortune. Instead They Caused a Tragedy,”
Gardijan, 16. septembar 2009. godine.
6 ,,A Gag Too Far,” Index on Censorship, 14. oktobar 2009. godine.
7 Mark Sweney, „Bank Drops Lawsuit against Wikileaks,” Gardijan, 6. mart 2008.
godine; ,,Wikileaks Given Data on Swiss Bank Accounts,” BBC News, 17. januar 2011.
godine; ,,WikiLeaks to Target Wealthy Individuals,” Dejli telegraf, 17. januar 2011.
godine.
8 Yochai Benkler, ,,A Free Irresponsible Press: Wikileaks and the Battle over the Soul of
the Networked Fourth Estate,” Harvard Civil Rights-Civil Liberties Law Review 46 (2011.
godine); Lisa Lynch, ,,‘We’re Going to Crack the World Open’: Wikileaks and the Future
of Investigative Reporting,” Journalism Practice 4: 3 (2010) - Special Issue: The Future of
Journalism.
322
9 John Vidal, ,,WikiLeaks: US Targets EU over GM Crops,” Gardijan, 3. januar 2011.
godine.
10 Pogledati Mariana Mazzucato, The Entrepreneurial State: Debunking Public vs Private
Sector Myths (London/Njujork/Delhi: Anthem Press, 2013. godine), Kindle loc. 2302-
2320; i Leo Panitch i Sam Gindin, The Making of Global Capitalism: The Political
Economy of the American Empire (London/Njujork: Verso, 2013), str. 288.
11 https://wikileaks.org/tpp-ip2/pressrelease.
12 Peter Gowan, The Global Gamble: Washington’s Faustian Bid for World Dominance
(London/Njujork: Verso, 1999).
13 Citirano iz Leo Panitch i Sam Gindin, „Global Capitalism and the American Empire,”
Socialist Register 40 (2004. godine).
14 Ličnost citirana iz Andrew G. Terborgh, „The Post-War Rise of World Trade: Does the
Bretton Woods System Deserve Credit?” London School of Economics, Working Paper
No 78/03, septembar 2003. godine, dostupno na lse.ac.uk.
15 O slomu Breton Vudsa (Bretton Woods), pogledati Fred L. Block, The Origins of
International Economic Disorder: A Study of United States International Monetary Policy
from World War II to the Present (Berkli/Los Anđeles: University of California Press,
1977. godine). O političkom značaju adaptacije Vašingtona ovom trendu, pogledati
Gowan, Global Gamble.
16 O konvergenciji politike štednje i finansijskim interesima, pogledati Robert W. Bailey,
The Crisis Regime: The Mac, the ECFB, and the Political Impact of the New York City
Financial Crisis (Njujork: State University of New York Press, 1984. godine); William K.
Tabb, The Long Default: New York City and the Urban Fiscal Crisis (Njujork: Monthly
Review Press, 1982. godine); Eric Lichten, Class, Power and Austerity: The New York City
Financial Crisis (Westport, CT: Bergin & Garvey, 1986. godine).
17 Dianna Melrose, Nicaragua: The Threat of a Good Example?(London: Oxfam, 1989.
godine).
18 https://wikileaks.org/plusd/cables/01HANOI686_a.html; „Vietnam: Progress on
Reform under World Bank and IMF Poverty Reduction Loans,” 20. novembar 2000.
godine, [01HANOI3054_a]; https://www. wikileaks.org/plusd/cables/04
HANOI898_a.html; https://www. wikileaks.org/plusd/cables/04HANOB331 _a.html.
19 Thomas Oatley i Jason Yackee, „American Interests and IMF Lending,” Intemational
Politics 41 (2004. godine), str. 415-29.
20 Najbolji opšti vodič za posleratni Vijetnam i njegovu ekonomsku politiku je Gabriel
Kolko, Anatomy of a Peace (London/New York: Routledge, 1997).
21 https://www.wikileaks.org/plusd/cables/06QUITO1157_a.html.
22 O „diplomatiji dolarizacije”, pogledati Eric Helleiner, „Dollarization Diplomacy: US
Policy Toward Latin America Coming Full Circle?,” Review of International Political
Economy 10: 3 (avgust 2003. godine). O korišćenju različite valute da podrže platni sistem
Džima Kroua (Jim Crow), pogledati Robert Vitalis, „The Graceful and Generous Liberal
Gesture: Making Racism Invisible in American International Relations,” Millennium—
Journal of International Studies 29 (2000. godine). O reakcijama o dolarizaciji u
Ekvadoru, pogledati Sean Healy, „Latin America: Trend toward Dollarisation
Accelerates,” Green Left Weekly, 24. januar 2001. godine.
23 https://cablegatesearch. wikileaks. org/cable. php?id=05 QUIT0882&q=ecuador.
24 https://www.wikileaks.org/plusd/cables/05QUITO895_a.html.
25 https://www.wikileaks.org/plusd/cables/05QUITO897_a.html.
323
26 https://wikileaks.org/plusd/cables/05QUIT0900_a.html.
27 https://www.wikileaks.org/plusd/cables/05QUITO945_a.html.
28 https://www.wikileaks.org/plusd/cables/05QUITO898_a.html.
29 https://wikileaks.org/plusd/cables/05QUITO2699_a.html; https://wikileaks.org/
cable/2006/08/06QUIT02150.html; https://wikileaks. org/cable/2006/04/06QUITO
995.html. O sredstvima NED, činjenica je objavljena na njihovoj intemet stranici -
informacije o Ekvadom pogledati na ned. org.
30 https://www.wikileaks.org/plusd/cables/08QUITO35_a.html.
31 https://wikileaks.org/plusd/cables/08QUITO75_a.htinl. Ovaj program podrazumeva
da država preuzme kontrolu nad strateškim sektorima privrede, kao što je nafta, u korist
siromašnih i da se prebaci snaga sa kapitala na rad. U isto vreme, čudna ironija razvojnog
modela Koree (Correa) je to da je zapravo potrebno da država proizvodi manje nafte,
ostavljajući oko 20 odsto neiskorišćenih rezervi u cilju očuvanja životne sredine i
promocije autohtonog prava: „dobar život” i održivost su uzeli primat u odnosu na
ekonomski rast. Ovo je bio proizvod njegovih popularnih društvenih pokreta kojima je, u
granicama svojih ovlašćenja, nastojao da ostavi pečat u vladi. Uopštenije, njegova vlada je
tvrdila da će podrediti ekonomski rast potrebama ljudi i da će tražiti da ažurira i
demokratizuje stari ustav, u skladu sa participativnim gledištem na „socijalizam dvadeset i
prvog veka.” Cristina Espinosa, „The Riddle of Leaving the Oil in the Soil: Ecuador’s
Yasuni - ITT Project from a Discourse Perspective,” Forest Policy and Economics, 2012,
izdato na academia.edu. Granice Korejine (Correa) životne sredine, koje zauzimaju drugo
mesto u razvoju, dovele su do niza sukoba sa domaćim pokretima. Pogledati Paul Dosh i
Nicole Kligerman, „Correa vs. Social Movements: Showdown in Ecuador,” NACLA:
Report on the Americas 42: 5 (2009. godine).
32 Ustavni referendum u Ekvadora je prošao sa nešto više od osamdeset posto podrške
naroda i postao vrhovni zakon zemlje 2008. godine. Prethodne ustavne ugovore su
uglavnom nametnuli diktatorski režimi koji su se više bavili interesima ekonomskih elita
nego običnim narodom. Slično referendumu u Venecueli i Hondurasu, ova reforma
kombinuje niz progresivnih mera, odavno istekle demokratske reforme i jačanje izvršne
grane vlasti kao mesto snage populističke levice. Ključne mere su uspostavile niz ljudskih
prava koja obuhvataju seksualna i prava polova, kao i prava ekostistema u zaštiti životne
sredine, pravo na samodovoljnost hrane i legalizaciju droge za ličnu potrošnju. To je
takođe obećavalo kraj neoliberalnog modela razvoja; ukidanje nezavisnosti centralne
banke, čineći ga delom izvršne vlasti, predlaganjem širenja narodnih i solidarnih
finansijskih sistema - kao što su zadruge i kreditni sindikati - da se takmiče sa profitnim
sektorom. O povezanosti ustavnih promena i socijalnih pokreta, pogledati Marc Becker,
„Correa, Indigenous Movements, and the Writing of a New Constitution in Ecuador,”
Latin American Perspectives 38: 1 (januar 2011. godine).
33 https://www.wikileaks.org/plusd/cables/07QUIT02604_a.html.
34 https://www.wikileaks.org/plusd/cables/07QUITO2575_a.html.
35 https://www.wikileaks.org/plusd/cables/08QUITO36_a.html.
36 https://cablegatesearch.wikileaks.org/cable.php?id=07QUIT02659.
37 Judith Ugwumadu, „Ecuador Urged to Moderate Public Spending,”
Public Finance International, 22. avgust 2004. godine.
38 https://wikileaks.org/cable/2009/10/09QUIT0905.html; https://wikUeaks.org/cable
/2009/1 l/09QUITO973.html.

324
39 https://www.wikiIeaks.org/pIusd/cables/09QUITO579_a.html. The purpose of the
court was to „depoliticize” such disputes by deciding them in a formally neutral setting.
Ibrahim Shihata, ,,Towards a Greater Depoliticisation of Investment Disputes: The Roles
of ICSID and MIGA,” ICSID Review: Foreign Investment and Law Journal (I 1986.
godine). Po dogovoru, sud je preuzeo primat nad nacionalnim suverenitetom Ekvadora.
Ovo je bilo neprihvatljivo za Koreu (Correa) i verovatno nije bilo u skladu sa novim
ustavom.
40 https://wikileaks.org/pIusd/cables/10QUITO53_a.html.
41 https://wildleaks.org/cable/2009/10/09QUIT0893.html; https://www.wikileaks.org/
plusd/cables/10QUITO75_a.html.
42 https://wikileaks.org/plusd/cables/10QUITO53_a.html.
43 https://www.wikileaks.org/plusd/cables/08QUITO191_a.html.
44 Karl Polanyi, The Great Transformation: The Political and Economic Origins of Our
Time (Boston, MA: Beacon Press, 2001. godine).
45 https://wikileaks.org/tisa-financial.
46 https://wikileaks.org/tpp-ip2.
47 Pronicljiva kritika intelektualne svojine od Christopher May, The Global Political
Economy of Intellectual Property Rights: The New Enclosures? (London/Njujork:
Routledge, 2000). Takođe pogledati Debora J. Halpert, Resisting Intellectual Property
(London/Njujork Routledge, 2003. godine).
48 https://wikileaks.org/tpp-ip2/attack-on-affordable-cancer-treatments.html.
49 Isto.
50 „Nijedna strana ne može da spreči one koji pružaju usluge druge strane od prenošenja,
pristupa, obrade i čuvanje informacija, uključujući i lične informacije, unutar ili izvan
teritorije te strane, gde se takva aktivnost obavlja u vezi sa ponašanjem poslovnih
pružalaca usluga.” Ovaj odlomak iz TISA je pušten kroz organizaciju nalik Vikiliksu - the
Associated Whistleblowing Press. „Proposal of New Provisions Applicable to All Services
of the Secret TISA Negotiations,” Associated Whistleblowing Press, 17. decembar 2014.
godine, na data.iwp.is.
51 „Trade in Services Agreement,” US Chamber of Commerce, 7. februar 2014. godine, at
uschamber.com.
52 Parker Higgins i Maira Sutton, ,,How the US Trade Rep Ratchets Up Worldwide
Copyright Laws that Could Keep Your Devices Locked Forever,” Electronic Frontier
Foundation, 26. mart 2013. godine, na eff.org.
53 Na primer, Apple se pozvao na ovaj zakon iz 2008. godine da bi pretio neprofitnom
sajtu koji je razmatrao kako da ajfon uzajamno deluje sa ostalim softverima, tvrdeći da to
predstavlja nadmudrivanje njihove DRM tehnologije. Fred von Lohmann, „Apple
Confuses Speech with a DMCA Violation,” Electronic Frontier Foundation, 25. novembar
2008. godine, na eff.org.
54 Ovo je istakao kanadski advokat Michael Geist u ,,New TPP Leak: Canada Emerges as
Leading Opponent of US Intellectual Property Demands,” 16. oktobar 2004. godine, na
michaelgeist.ca.
55 Edmund T. Pratt, predsedavajući Pfizer Plc, prisistvovao je pregovorima GATT kao
zvanični savetnik predstavnika trgovine SAD i primetio je: „Naša udružena snaga
omogućila nam je da se uspostavi globalna mreža privatnog sektora koja je postavila
temelj za nešto što je kasnije postalo TRIPs.” Edmund J. Pratt, „Intellectual Property
Rights and International Trade,” Pfizer Forum, 1996, citirano iz ,,WTO Millennium Bug:
325
TNC Control Over Global Trade Politics,” Corporate Europe Observer 4 (jul 1999.
godine).
56 Pogledati „Remarks by Ralph G. Neas on Trans Pacific Partnership,” Pharmacy Times,
17. decembar 2014. godine.
57 Simon Lester, „The WTO vs. the TPP,” Hafington post, 2. maj 2014. godine, na
huffingtonpost.com.
58 ,,WikiLeaks Reveals True Intent of Secret TiSA Trade Talks,” ITUC, 26. jun 2014.
godine, na ituc-csi.org.
59 http://wikileaks.org/tisa-financial/Analysis-of-secret-tisa-financial-annex.pdf.
U sporazumu iz 1999. godine, bio je Financial Leaders Group, koji obuhvata kompanije
poput Barclays, Chase Manhattan i Goldman Sachs, koji su predvodili optužbu za
liberalizaciju. Značajan lobi u današnjim pregovorima TISA je, u međuvremenu, biznis
koalicija pod imenom Team Tisa, kojom predsedavaju Citigroup, IBM, UPS i Walmart,
između ostalih. Pogledati teamtisa.org.
60 Važno je napomenuti da većina finansijskih aktivnosti ima malo veze sa podržavanjem
produktivnih investicija. Godine 2001, ukupan dnevni promet na međunarodnim tržištima
bio je 40 biliona dolara, daleko iznad 800 milijardi dolara potrebnih da podrže transakcije i
investicione tokove u „realnu” ekonomiju. David Harvey, A Brief History of Neoliberalism
(Oksford/Njujork: Oxford University Press, 2005. godine), str. 161. O zamkama
„inovacije” i njenoj ulozi u velikom finasijskom krahu, pogledati Ewald Engelen, Ismail
Erturk, Julie Froud, Sukhdev Johal, Adam Leaver, Mick Moran, Adriana Nilsson i Karel
Williams, After the Great Complacence: Financial Crisis and the Politics of Reform
(Oksford/Njujork: Oxford University Press, 2011. godine), Kindle loc. 979-1063. O
nedostacima finansijalizacije za produktivne investicije, pogledati Costas Lapavitsas,
Profiting Without Producing: How Finance Exploits Us All (London/Njujork: Verso, 2013.
godine).
61 Panitch i Gindin, Making of Global Capitalism, str. 216-19.
62 „Conclusion,” u „The Financial Crisis Inquiry Report: Final Report of the National
Commission on the Causes of the Financial and Economic Crisis in the United States,”
februar 2011. godine, na gpo.gov.
63 David McNally, Global Slump: The Economics and Politics of Crisis and Resistance
(Oukland, CA: PM Press, 2011. godine), str. 86.
64 Panitch i Gindin, Making of Global Capitalism, str. 236-7.
65 Isto, str. 310-30. Takođe pogledati Leo Panitch, Sam Gindin i Greg Albo, In and Out of
Crisis: The Global Financial Meltdown and Left Alternatives (Oukland, CA: PM Press,
2010. godine); Philip Mirowski, Never Let a Serious Crisis Go to Waste: How
Neoliberalism Survived the Financial Meltdown (London/Njujork: Verso, 2013. godine).
66 Tony Wood, „Good Riddance to New Labour,” New Left Review 11/62 (mart-april
2010. godine).

POGLAVLJE 5: RATNI ZLOČINI SAD I MKS

1 Lesley Wroughton, ,,US, Afghans Agree Most of Pact, Elders to Make Final Decision,”
Rojters, 13. oktobar 2013. godine, na reuters.com.
2 Josh Dougherty, ,,When Victimless Crimes Matter and Victims Don’t: The Trial of
Bradley Manning,” Iraq Body Count2, avgust 2013. godine, na iraqbodycount.org.

326
3 Glen Greenwald, With Liberty and Justice for Some: How the Law Is Used to Destroy
Equality and Protect the Powerful (Njujork: Metropolitan, 2011. godine).
4 Bela kuća, „Statement of President Barack Obama on Release of OLC Memos,” 16. april
2009. godine, na whitehouse.gov.
5 - Bela kuća, „Statement by the President Report of the Senate Select Committee on
Intelligence,” 9. decembar 2014. godine, na whitehouse.gov.
John R. Bolton, ,,‘Legitimacy’ in International Affairs: The American Perspective in
Theory and Operation,” 13. novembar 2003. godine, na 2001-2009.state.gov, citarano iz
Ema Paris, The Sun Climbs Slow: The International Criminal Court and the Struggle for
Justice (Njujork: Seven Stories Press, 2009. godine), str. 79.
http://wikileaks.org/cable/2002/12/02TEGUCIGALPA3350.html.
http://wikileaks.org/cable/2002/10/02COLOMB02003.html.
http://wildleaks.org/cable/2002/12/02COLOMBO2323.html.
http://wikileaks.org/cable/2006/06/06MASERU261.html.
Ian Traynor, „East Europeans Tom on the Rack by International Court Row,” Gardijan,
17. avgust 2002. godine, citirano iz Paris, The Sun Climbs Slow, str. 70.
Institut za studije ljudskih prava, ,,US & ICC: Bilateral Immunity Agreement Campaign:
Reaction to BIAs,” n.d., na amicc. org.
http://wikileaks.org/cable/2003/04/03ZAGREB798.html.
http://wikileaks.org/cable/2008/03/08CHISINAU314.html.
http://wikileaks.org/cable/2004/06/04GUATEMALA1361.html.
http://wikileaks.org/cable/2003/12/03SANAA3010.htmI.
http://wikileaks.org/cable/2004/07/04SANAA1733.html.
http://wikileaks.org/cable/2004/05/04MANAMA676.html.
http://wikileaks.org/cable/2004/06/04MANAMA831.html.
http://wikileaks.org/cable/2005/02/05MANAMA158.html.
http://wikileaks.org/cable/2004/03/04MANAMA368.html.
http://wikileaks.org/cable/2004/03/04MANAMA368.html.
http://wikileaks.org/cable/2004/06/04MANAMA831.html.
Anna Fifield i Camilla Hall, ,,US and Bahrain Secretly Extend Defence Deal,” Fajnenšl
tajms, 1. septembar 2011. godine.
http://wikileaks.org/cable/2007/04/07KUWAIT487.html.
http://wikileaks.org/cabIe/2005/07/05AMMAN5624.html.
http://wikileaks.org/cable/2005/08/05AMMAN6612.html.
http://wikileaks.org/cable/2006/ll/06MANAMA1925.html.
http://wikileaks.org/cabIe/2005/07/05ASUNCION869.html.
http://wikileaks.org/cable/2005/07/05ASUNCION860.html.
http://wikileaks.org/cable/2006/07/06ASUNCION750.html.
http://wikileaks.org/cabie/2005/07/05ASUNCION860.html.
Elise Keppler, „The United States and the Intemational Criminal Court: The Bush
Administration’s Approach and a Way Fonvard Under the Obama Adm,” Hjuman rajts
voč, 2. avgust 2009. godine, na hrw.org.
http.7/wikileaks.org/wiki/CRS:_Article_98_Agreements_and_Sanctions_on_U.
S._Foreign_Aid_to_Latin_America,_March_22,_2007.
http://wikileaks.org/cable/2005/ll/05SANJOSE2717.htmI.
Council on Hemispheric Affairs, „Costa Rica’s Fateful Move: San Jose Expands Its Role
in US-Led Counter-Narcotics Efforts,” 4. avgust 2010. godine, na coha.org.
327
http://wikileaks.org/cable/2004/03/04BRASILIA745.html.
http://wikileaks.org/cable/2004/12/04BRASILIA3154.html.
http://wikiIeaks.org/cable/2005/12/05SANTIAG02573.html.
http://wikileaks.org/cable/2005/12/05SANTIAG02573.html.
http://wikileaks.org/cable/2006/01/06SANTIAG0130.html.
42 http://wikileaks.Org/cable/2004/l l/04QUIT03028.html.
43 http://wikileaks.Org/cable/2004/l l/04QUIT03103.html.
44 http://wikileaks.org/cable/2005/03/05QUIT0590.html.
45 http://wikileaks.org/cable/2005/04/05QUIT0773.html.
46 http://wikileaks.org/cable/2005/05/05QUIT01048.html.
47 http://wikileaks.org/cable/2005/05/05QUIT01169.html.
48 http://wikileaks.org/cable/2005/09/05QUIT02235.html.
49 http://wikileaks.org/cable/2006/05/06QUIT01157.html.
50 http://wikileaks.Org/wiki/CRS:_Article_98_Agreements_and_Sanctions_on_U.
S._Foreign_Aid_to_Latin_America,_March_22,_2007.
51 Glenn Greenwald, ,,US Continues Bush Policy of Opposing ICC Prosecutions,” Salon,
28. februar 2011. godine, na salon.com.
52 Colum Lynch, ,,Exclusive: US to Support ICC War Crimes Prosecution in Syria,”
Forejn polisi, 7. maj 2011. godine, na foreignpolicy.com.
53 https://wikileaks.org/cable/2010/02/10TELAVIV417.html.
54 Clayton Swisher, ,,Spy Cables: Abbas and Israel Ally Against 2009 UN Probe,” A1
Džazira, 23. februar 2015. godine, na aljazeera.com.
55 Jeff Rathke, „Statement on ICC Prosecutor’s Decision,” Press Statement, Državni
sekretarijat SAD, 16. januar 2015. godine, na state.gov.
56 Allyn Fisher-Ilan, ,,US Senator Threatens Aid Cut to Palestinians Over ICC Move,”
Rojters, 19. januar 2015. godine, na reuters.com.

POGLAVLJE 6: EVROPA

1 Za puni rezime američke procene Sarkozijeve ličnosti i liderskog stila, pogledati

Angelique Chrisafis, „Nicolas Sarkozy Thin-skinned and Authoritarian,” Gardijan, 30.
novembar 2010. godine.
2 „Internal Source Kept US Informed of Merkel Coalition Negotiations,” Der Spie- gel, 28.
novembar 2010. godine.
3 Annalisa Piras, ,,WikiLeaks Cables Portrait of Silvio Berlusconi Is a Worry Beyond
Italy,” Gardijan, 3. decembar 2010 godine.
4 Eric Lipton, Nicola Clark, and Andrew Lehren, „Diplomats Help Push Sales of Jetliners
on the Global Market,” Njujork tajms, 2. januar 2011. godine.
5 Ivan Dikov, „The Bulgaria 2011 Review: Defense,” Novinite.com, 6. januar 2012.
godine.
6 Mark Adomanis, „Defense Spending in ‘New Europe’ Is Collapsing,” Forbs, 31. jul
2013. godine.
7 Food and Water Watch, Biotech Ambassadors (Vašington, Distrikt Kolumbija: Food and
Water Watch, 2013. godine), str. 16.
8 Geoff Pugh, „Food Minister Owen Paterson Backs GM Crops,” Dejli telegraf, 12.
decembar 2012. godine.

328
9 Belen Femandez, „Monsanto and the Other Chemical Weapon,” Warscapes, 25. april
2014. godine.
10 Vlad Odobescu, „Romania Bowing to US Pressure to Rethink GMO Ban,” Black Sea,
30, oktobar 2013. godine.
11 Dvadeset drugog septembra 2003. godine, Evropska komisija je usvojila odredbu
1829/2003 koja je uspostavila dozvolu za prodaju i upotrebu GMO hrane i hrane za
životinje. Kompletan tekst uredbe o genetski modifikovanoj hrani i hrani za životinje,
„Regulation (EC) No 1829/2003 of the European Parliament and of the Council of 22
September 2003,” može se pronaći na ec.europa.eu.
12 Prema Evropskoj Uniji, „Prema uredbi Evropske komisije br. 1829/2003 GMO hrana i
hrana za životinje se mogu plasirati na tržište kada, nakon opsežne procene rizika od strane
EPA, bude odobrena nakon jedne procedure odobravanja. Poljska nije poštovala
usaglašene procedure predviđene u ovoj uredbi ni za odobrenje GMO hrane za životinje, ni
za usvajanje mera zaštita... Zbog toga, Komisija sma- tra da, uvođenjem zabrane u 2013.
godini, Poljska stvara pravnu nesigumost i krši svoje obaveze prema zakonu EU.” Za više
informacija i dokumenata koji se odno- se na spor, pogledati europa.eu/rapid/press-
release_ IP-1 l-292_en.htm.
13 Dave Keating, „French Court Annuls GMO Ban,” European Voice, 2. avgust 2013.
godine.
14 Frederic Bozo, Histoire secrete de la crise irakienne (Pariz: Perrin, 2013. godine).
15 „Rumsfeld: France, Germany Are ‘Problems’ in Iraqi Conflict,” CNN. com, 23, januar
2003. godine.
16 Jean-Marie Colombani, „Nous Sommes Tous Americains,” Le Monde, 12. septembar
2001. godine.
17 Matthias Gebauer i Marcel Rosenbach, „Skimming Off the TOP: US Army Charged
Germany Fees for Afghanistan Donations,” Der Spiegel, 2. decembar 2010. godine.
18 Za više informacija o kontinuiranim protestima na aerodromu Šenon, pogledati
„Protests at Shannon Airport Increase Despite Two-Thirds Fall in US Military Flights Ajriš
tajms, 19. februar 2014. godine.
19 „Italians ‘Cannot Try US Soldier,”’ BI-BI-SI, 27. oktobar 2007. godine.
20 Khaled El-Masri, ,,I am not a state secret,” Los Anđeles tajms, 3. mart 2007. godine.
21 Nicholas Kulish, „Court Finds Rights Violation in CIA Rendition Case,” Njujork tajms,
13. decembar 2012. godine.
22 John Goetz i Matthias Gebauer, ,,US Pressured Italy to Influence Judiciary,” Der
Spiegel, 17. decembar 2010. godine.
23 Gaia Pianigiani, ,,Italy Jails Ex-Officials for Rendition,” Njujork tajms, 12. februar
2013. godine.
24 „Spanish Jurist Garzon at Forefront of WikiLeaks Fight,” Juronjuz, 17. avgust 2012.
godine.

POGLAVLJE 7: RUSIJA

1 David Remnick, ,,Watching the Eclipse,” Njujorker, 11. avgust 2014. godine.
2 Fred Weir, ,,Wikileaks Release: In Russia, Fear of Damage to Future US Relations,”
Christian Science Monitor, 26. novembar 2010. godine.
3 Heather Hurlburt, ,,Why WikiLeaks is Bad for Progressive US Foreign Policy,” New
Republic, 30. novembar 2010. godine.
329
4 Michael Barker, „Elite ‘Democratic’ Planning at the Council on Foreign Relations,”
ZNet, 27. februar 2008. godine, na zcomm.org.
5 Keir A. Lieber and Darryl G. Press, „The Rise of US Nuclear Primacy,” Foreign Affairs,
mart/april 2006. godine.
6 Charles King, „The Five Day War,” Foreign Affairs, novembar/ decembar 2008. godine.
7 ,,How the Rose Revolution Happened,” BBC News, 10. maj 2005. godine.
8 Niall Green, ,,WikiLeaks Exposes US Cover-Up of Georgian Attack on South Ossetia,”
World Socialist Web Site, 6. decembar 2010. godine, na wsws.org.
9 C. J. Chivers, „Embracing Georgia, US Misread Signs of Rifts,” Njujork tajms, 1.
decembar 2010. godine.
10 Jonathan Masters i Greg Bruno, „Ballistic Missile Defense,” Savet za inostrane poslove,
1. maj 2013. godine, na cff.org; James E. Goodby, „Looking Back: The 1986 Reykjavik
Summit,” Arms Control Today, septembar 2006. godine.
11 ,,US Missile Defense Programs at a Glance,” Arms Control Association Fact Sheet, jun
2013. godine, na armscontrol.org.
12 Isto.
13 David M. Herszenhom i Michael Gordon, ,,US Cancels Part of Missile Defense that
Russia Opposed,” Njujork tajms, 16. mart 2013. godine.
14 Eric Auner, „Missile Defense Budget Holds Steady,” Arms Control Association, april
2014. godine, na armscontrol.org.
15 Jeffrey Lewis, „Bar Nunn,” Forejn polisi, 17. oktobar 2012. godine.
16 SBLMs su balističke rakete podmomica, za razliku od ICBMs, koje su kopnene
interkontinentalne balističke rakete. CBMs su konvencionalne balističke rakete, koje nisu
naoružane bojevim glavama.
17 Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Američkih Država, „National Security and Nuclear
Weapons in the 21st Century,” septembar 2008. godine, na defense.gov.
18 Strelcov je mislio na državnu sekretarku Klinton, koja je bila u Moskvi da se sastane sa
ministrom inostranih poslova Lavrovom.
19 Intervju preko mejla sa Džefri Luisom u vezi Centra za proučavanje pitanja
neproliferacije, 10. mart2014. godine.
20 „Russia Warns of Nuclear Response to US Global Strike Program,” RIA Novosti, 11.
novembar 2013. godine.

POGLAVLJE 8: TURSKA

1 Michael Kelly, „Former Ambassador: NATO Needs to Help ‘Contain and Isolate’ the
Chaos in Syria,” Biznis Insaajder, 5. oktobar 2012. godine, str. 2.
2 „Turkish Experts Not Surprised by WikiLeaks Revelations,” Today’s Zaman, 30.
novembar 2010. godine, str. 1-2.
3 Eric Draitser, „Russia, Europe, and the Geopolitics of Energy,” New Eastern Outlook,
25. febmar 2014. godine, str. 2.
4 Isto.
5 Okan A1 Tiparmak i Claire Berlinski, „The Wikileaks Cables on Turkey: 20/20 Tunnel
Vision,” MeriaJournal 15:1 (mart 2011. godine).
6 Valerie Strauss i Sharon Higgins, „Largest Charter Network in US: Schools Tied to
Turkey,” PostLocal, 27. mart 2012. godine.

330
7 Fabio Vicini, „The Irrepressible Charm of the State: Dershane Closures and the Domestic
War for Power in Turkey,” Jadaliyya, 24. mart 2014. godine.
8 David P. Goldman, „Turkish Financial Crisis Adds to Region’s Chaos,” Azija tajms, 5.
februar 2014. godine.
Murat Yetkin, „Kurdish and German Angles of Erdogan-Giilen Rift,” Dejli njuz, 4.
februar2014. godine.

POGLAVLJE 9: IZRAEL

Jill Lawless/Asošijeted pres, ,,WikiLeaks Release: US Briefs Allies About Upcoming

Revelations,” Hafington post, 26. novembar 2010. godine, na huffingtonpost.com.
Ross Colvin, ,,‘Cut Off Head of Snake’ Saudis Told US on Iran,” Rojters, 29. novembar
2010. godine, na reuters.com.
Allyn Fisher-Ilan, „Israel Says WikiLeaks Vindicates Its Iran Focus,” Rojters, 29.
novembar 2010. godine, na reuters.com.
Sever Plocker, „The World Thinks Like Us,” Ynetnews, 29. novembar 2010, na
ynetnews.com.
Anti-Defamation League, ,,Conspiracy Theories Linking Israel to WikiLeaks Circulate on
the Internet,” 18. januar 2011. godine, na archive. adl.org.
Amira Howeidy, ,,PA Relinquished Right of Retum,” A1 Džazira, 24. januar 2011. godine,
na aljazeera.com.
Ed Pilkington, ,,US Vetoes UN Condemnation of Israeli Settlements,” Gardijan, 18.
februar 2011. godine.
Pogledati, na primer, Hjuman rajts voč, „Israel/Palestine: Growing Abuse in West Bank,”
21. januar 2014. godine, na hrw.org.
„Prljava voda” je referenca na IDF hemijski tretiranu vodu koja duplira efekat spreja tvora.
Conal Urquhart, „Gaza on Brink of Implosion as Aid Cut-Off Starts to Bite,” Gardijan, 15.
april 2006. godine.
Nakon što je Izrael dao pristup Goldstonovim dokumentima za koje je komisija prethodno
odbila pristup, Goldston je izrazio uverenje da jedan kratak segment izveštaja na 575.
stranici koji je optužio Izrael za odeđena krivična dela protiv čovečnosti nije trebalo da
bude napisan kao što jeste. Neki analitačari su kasnije pogrešno tvrdili da se oderekao
celog izveštaja.
Pogledati Stephen Zunes, „Gaza and the Bipartisan War on Human Rights,” Foreign
Policy In Focus, 17. oktobar 2014. godine, na Qjif.org.
Pogledati Juan Cole, ,,Wikileaks: Israel Plans Total War on Lebanon, Gaza,” Informed
Comment, 2. januar 2011. godine, najuancole.com.
,,US Senate Committee Passes Resolution to Back Israel in Conflict with Iran,” Haaretz,
17. april2013. godine.
Pogledati Jewish Chronicle Online, ,,WikiLeaks: Extent of US-Israel Ties Laid Bare,” 14.
april 2011. godine, nathejc.com.
Seymour Hersh, ,,Our Men in Iran,” Njujorker, 6. april 2012. godine.
Isabel Kersher, „Israeli Strike on Iran Would Be ‘Stupid,’ Ex-Spy Chief Says,” Njujork
tajms, 8. maj 2011. godine.
Noah Habeeb, ,,A US Shift Away from Israel?,” Foreign Policy in Focus, 8. avgust 2014.
godine, na fpif.org.

331
 POGLAVLJE 10: SIRIJA

1 „Influencing the SARG in the End of 2006,” 13. decembar 2006 godine,
https://wikileaks.org/cable/2006/12/06DAMASCUS5399.html.
2 „Saudi Intelligence Chief Talks Regional Security with Brennan Delegation,” 22. mart
2009. godine, https://wikileaks.org/plusd/cables/ 09RIYADH445_a.html.
3 „Saudi Shia Clash with Police in Medina,” 24. februar 2009. godine, http: //www.
wikileaks.org/plusd/cables/09RIY ADH346_a.html.
4 „Khaddam Slams Syria over Row with Saudi Arabia,” Beirut Daily Star, 20. avgust
2007. godine, na dailystar.com.lb.
5 ,,Interview with Former Syrian Vice-President Abdul Halim Khaddam,” Asharq Al-
Awsat, 6. januar 2006. godine, na aawsat.net.
6 Pogledati, na primer, Stephen Kinzer, Overthrow: America ’s Century of Regime Change
from Hawaii to Iraq (Njujork: Times Books, 2006. godine).
7 Alexander Cockbum, „Fact Finding,” Village Voice, 27. decembar 1983. godine,
objavljeno u Alexander Cockbum, Corruptions of Empire (London: Verso, 1987. godine),
str. 349.
8 Andy Sullivan, „Candidate Paul assigns reading to Giuliani,” Rojters, 24. maj 2007.
godine, na reuters.com.
9 Nitya Venkataraman, „Ron Paul Recmits Anonymous to Attack Rudy’s Foreign Policy,”
ABC News, 22. maj 2007. godine, na abcnews. go.com.
10 ,,US Walks Out on Ahmadinejad’s 9/11 Comment,” CBS News, 23. septembar 2010.
godine, na cbsnews.com.
11 ,,US admits funding Syrian opposition,” CBC News, 18. april 2011. godine, na cbc.ca.
12 „Announcement to Fund Opposition Harshly Criticized by Anti-Regime Elements,
Others,” 21. febraar 2006. godine, https://wikileaks.org/ plusd/cables/06DAMA-
SCUS701_a.html.
13 „Behavior Reform: Next Steps for a Human Rights Strategy,” 28. april 2009. godi- ne,
https://wikileaks.org/plusd/cables/09DAMASCUS306_a. html.
14 „Human Rights Updates—SARG Budges on TIP, but Little Else,” 7. februar 2010.
godine, https://wikileaks.org/plusd/cables/10DAMASCUS 106_a.html.
15 ,,Murky Alliances: Muslim Brotherhood, the Movement for Justice and Democ- racy,
and the Damascus Declaration,” 8. jul 2009. godine, https://wikileaks.org-
/plusd/cables/09DAMASCUS477_a.htmI.
16 ,,Show Us the Money! SARG Suspects Tllegal’ USG Funding,” 23. septembar
2009. godine, https://wikileaks.org/plusd/cables/09DAMA SCUS692_a.html.
17 „Human Rights Updates—SARG Budges On TIP, But Little Else.”
18 Elise Labott, Brian Todd, and Dugald McConnell, ,,US Denies Support for Syrian
Opposition Tantamount to Regime Change,” SI-EN-EN, 19. april 2011. godine, na
cnn.com.

POGLAVLJE 11: IRAN

1 Gareth Porter, Manufactured Crisis: The Untold Story of the Iran Nuclear Scare
(Šarlotsvil, VA: Just World Books, 2014. godine), str. 275-7.
2 Glenn Kessler, ,,US Hails Israeli Plan on West Bank Settlement Building,” Vašington
post, 26. novembar 2009. godine.
332
3 Opažanja Geri Samora (Gary Samore) na Simpozijumu Saveta za spoljne odnose o „Iran
and Policy Options for the Next Administration, Session Two, The Nuclear Dimension and
Iranian Foreign Policy,” Harvard University, 8. septembar 2008. godine. Transkript
sednice je uklonjen sa sajta CFR, ali autor ima kopiju u svom posedu. Takođe pogledati
Gareth Porter, ,,US Nuclear Option on Iran Linked to Israeli Attack Threat,” Inter Press
Service, 23. april 2010. godine.
4 Gareth Porter i Jim Lobe, „Obama Team Debates Stance on Israel Attack Threat,” Inter
Press Service, 8. april 2009. godine.
5 O povlačenju CIA iz njenog NIE 1995. godine zbog balističkih raketnih pretnji pod
političkim pritiskom iz interesa protivraketne odbrane u kongresu, pogledati Vašington
post, 14. januar 2002. godine.
6 Pogledati National Security Presidential Directive/NSPD-23, 16. decembar 2002. godine,
na fas.org.
7 Michael Abramowitz i Walter Pincus, „Administration Diverges on Missile Defense,”
Vašington post, 24. oktobar 2007. godine.
8 DOD News Brieftng with Secretaiy Robert Gates and Vice-Chairman of the JCS Gen.
James Cartwright, 17. septembar 2009. godine.
9 O prethodnoj saradnji Rusije i SAD oko vršenja pritiska na Iran da obustavi
obogaćivanje, pogledati Gareth Porter, „Russian Manipulation of Reactor Fuel Belies US
Iran Argument,” Inter Press Service, 19. maj 2014. godine.
10 William Broad, James Glanz, i David E. Sanger, „Iran Fortifies Its Arsenal with the Aid
of North Korea,” Njujork tajms, 28. novembar 2010. godine.
11 Najmerodavnija analiza severnokorejskog raketnog programa je utvrdila da je tek u
oktobru 2010. godine - deset meseci nakog sastanka zajedničke procene - Severna Koreja
prvi put prikazala nešto kasnije poznatije kao B-25 ili „Musadan” rakete na vojnoj paradi. I
detaljno ispitivanje fotografija raketa jasno je pokazalo da je u pitanju bila grubo
napravljena maketa a ne pravi projektil. Markus Schiller, Characterizing the North Korea
Nuclear Missile Threat (Santa Monika, CA: RAND Corporation, 2012. godine), str. 87.
12 Rojters, ,,UAE First Mideast Buyer of PAC-3 missile—Lockheed,” December 23,
2008; Antonie Boessenkool, ,,UAE to Buy Raytheon’s Patriot Missiles,” Defense News,
18. decembar 2008. godine.
13 Adam Entous, „Saudi Arms Deal Advances,” Volstrit žurnal, 12. septembar 2012.
godine; Michael Knights, Rising to Iran’s Challenge: GCC Military Capability and US
Security Cooperation, Washington Institute for Near East Policy, Policy Fomm 177, jun
2013. godine, str. 9; Arthur Bright, ,,Eyeing Iran US Details $60b. Arms Sale to Saudi
Arabia,” Christian Science Monitor, 21. oktobar 2010. godine.
14 David E. Sanger, James Glanz, i Jo Becker, „Around the World, Distress Over Iran,”
Njujork tajms, 28. novembar 2010. godine; Barak Ravid, ,,Netanyahu: Wiki- Leaks Cables
Show Israel Is Right on Iran,” Haaretz, 29. novembar 2010. godine.
15 Porter, Manufactured Crisis, str. 272, 277-8.
16 David E. Sanger i Eric Schmitt, ,,US Speeding Up Missile Defenses in Persian Gulf,”
Njujork tajms, 31. januar 2010. godine.
17 Porter, Manufactured Crisis, str. 135-9, 191-208.
18 Isto, str. 178-87.
19 IAEA Report GOV/2007/58, 15. novembar 2007. godine, str. 4-5.
20 Iran: Nuclear Intentions and Capabilities, National Intelligence Estimate, novembar
2007. godine, na graphics8.nytimes.com.
333
21 Mohamed ElBaradei, The Age of Deception: Nuclear Diplomacy in Treacherous Times
(Njujork: Metropolitan, 2011), str. 253.
22 GOV/2011/65, 8. novembar 2011. godine, dodatak, str. 2.
23 Porter, Manufactured Crisis, str. 212-16.

POGLAVLJE 12: IRAK

1 Dahr Jamail, ,,Iraq War Vet: ‘We Were Told to Just Shoot People, and the Officers
Would Take Care of Us,”’ Truthout, 7. april 2010. godine, truth-out.org.
2 Organizacija Just Foreign Policy procenjuje 1.455.590 iračkih smrtnih slučajeva kao
rezultat invazije i okupacije koje su SAD predvodile, od 26. aprila 2014. godine.
3 FM 3-05.130.
4 FM 3-05.130.
5 Dahr Jamail, „The Dirty War,” Trathout, 9. jul 2009. godine, trath-out.org.
6 Dahr Jamail, „Govt. Death Squads Ravaging Baghdad,” Inter Press Service, 19. oktobar
2006. godine.
7 Dahr Jamail, „Baghdad Slipping into Civil War,” Inter Press Service, 19. april
2006. godine.
8 Dahr Jamail, „Partition Fears Begin to Rise,” Inter Press Service, 16. jul 2007. godine.
9 Dahr Jamail, ,,A Tale of One City, Now Two,” Inter Press Service, 12. novembar
2007. godine.
10 Dahr Jamail, „Iran Ties Weaken Govemment Further,” Inter Press Service, 13. avgust
2007. godine.
11 Dahr Jamail, „Kurds and Shia Fight for Power in Baghdad,” Inter Press Service, 29. maj
2007. godine.
12 Dahr Jamail, „Skeptical After Second Shrine Attack,” Inter Press Service, 20. jun 2007.
godine.
13 Hjuman rajts voč, ,,Iraq: Detainees Describe Torture in Secret Jail,” April 27, 2010, na
hrw.org.
14 Dahr Jamail, „Tllegal’ Execution Enrages Arabs,” Inter Press Service, 2. januar 2007.
godine.
15 Philip Dermer, „The ‘Sons of Iraq,’ Abandoned by Their American Allies,”
Volstritžurnal, 1. jul 2014. godine.
16 Isto.
17 Dahr Jamail, ,,‘Awakening’ Forces Arouse New Conflicts,” Inter Press Service, 26.
decembar 2007. godine.
18 ,,WikiLeaks: Iraq War Logs ‘Reveal Truth about Conflict,”’ BI-BI-SI, 23. oktobar
2010. godine.
19 WikiLeaks, „Revealed: Pentagon’s Link to Iraqi Torture Centres,” 6. mart 2013.
godine, na wikileaks-press.org.
20 Isto.
21 Hjuman rajts voč, ,,US: Abu Ghraib Only the ‘Tip of the Iceberg,”’ 28. april 2005.
godine, na hrw.org.
22 Amnesty Intemational, ,,Iraq: A Decade of Abuses,” 11. mart 2013. godine, na
amnesty.org.
23 WikiLeaks, „Classified Memo from US Maj. Gen. Kelly Confirms Fallujah Gulag,” 26.
mart 2008. godine, na wikileaks.org.
334
24 Hjuman rajt voč, World Report 2010. godine, na hrw.org.
25 WikiLeaks, „Murder in Iraq: US Army Protective Order for Article 32 Investigation, Jul
24, 2006,” 9. februar 2009. godine.

POGLAVLJE 13: AVGANISTAN

1 Russell O. Davis, ,,Hybrid Power: Mobility Air Forces and Foreign Policy,” Army
Command and General Staff Coll., Fort Leavenworth KS School of Advanced Military
Studies, 21. maj 2010. godine, na dtic.mil.
2 Deborah Zabarenko, ,,US Offers Lesson on How to Tell Cluster Bombs from Food
Packs,” Vašington post, 30. oktobar2001. godine.
3 Richard Sale, ,,A New Kind of War Part 1,” Sic Semper Tyrannis, 25. maj 2009. godine,
na turcopolier.typepad.com.
4 ISAF, „Metrics Brief, 2007-2008,” na wlstorage.net.
5 Cpt Nathan Finney, „Human Terrain Team Handbook,” septembar 2008. godine, na
wlstorage.net.

POGLAVLJE 14: ISTOČNA AZIJA

1 Forin polisi, 19. januar 2012. godine.

2 Normitsu Onishi, „Bomb by Bomb, Japan Sheds Military Restraints,” Njujork tajms, 23.
jul 2007. godine.
3 Martin Fackler, ,,With Bold Stand, Japan Opposition Wins a Landslide,” Njujork tajms,
31. avgust 2009. godine.
4 Choe Sang-Hun, „North Korea Claims to Conduct 2nd Nuclear Test,” Njujork tajms, 25.
maj 2009. godine.
5 Rezimirao sam uticaj saradnje Li-Obama u Tim Šorokovoj (Tim Shorrock), „North
Korea: What’s Really Happening,” Salon.com, 5. april 2013. godine.
6 Martin Fackler, „Memo From Japan: Japan’s Relationship with US Gets a Closer Look,”
Njujork tajms, 1. decembar 2009. godine.
7 Martin Fackler i Hiroko Tabuchi, „Japanese Leader Backtracks on Revising Base
Agreement,” Njujork tajms, 10. maj 2009 godine.
8 Naslov članka, takođe, nažalost otkriva: Martin Fackler i Mark Landler, ,,US Rela- tions
Played Major Role in Downfall of Japanese Prime Minister,” Njujork tajms, 3. jun2010.
godine.
9 Ako ovo dođe do realizacije, Okinava će dobiti više od dvadeset četiri milijarde dolara
kroz subvencije u naređnih osam godina.
10 Gavan McCormack, „Storm Ahead: Okinawa’s Outlook for 2015,” Asia Pacific Journal
13: 2 (3) (12. januar 2015. godine), dostupno najapanfocus.org.
11 Čitaoci koji su zainteresovani da prate dešavanja u Okinavi od izbora u novembru
2014. godine trebalo bi da prate depeše Japan tajmsa od Džona Mičela (Jon Mitchell),
velškog reportera sa sedištem u Tokiju, najapantimes.co.jp.

335
 POGLAVLJE 15: JUGOISTOČNA AZIJA

1 Patrick Porter, „Sharing Power? Prospects for a US Concert-Balance Strategy,” Strategic

Studies Institute, 2013. godine, na strategicstudiesinstitute. army.mil.
2 John Mearshimer, „Can China Rise Peacefully?,” National Interest, 25. oktobar 2014.
godine, na nationalinterest.org.
3 Isto.
4 Walden Bello, „From American Lake to People’s Pacific in the Twenty-First Century,”
in Setsu Shihematsu and Keith Camacho, eds, Militarized Currents: Toward a Decolonized
Future in Asia and the Pacific (Mineapolis: University of Minnesota Press, 2010. godine).
5 James Holmes i Toshi Yoshihara, ,,Is China Planning String of Pearls?” The Diplomat,
21. februar 2011. godine, na thediplomat.com.
6 Bello, „From American Lake to People’s Pacific.”
7 Neil Sheehan, A Bright Shining Lie: John Paul Vann and America in Vietnam (Njujork:
Vintage, 1989. godine), str. 131.
8 Benedict Anderson, ,,01d Cormption,” London Review of Books, 5. februar 1987. godine.
9 Pankaj Mishra, From the Ruins of Empire: The Revolt Against the West and the
Remaking ofAsia (Njujork: Picador, 2013. godine); Benedict Anderson, „First Filipino,”
London Review of Books, 16. oktobar 1997. godine.
10 James Fallows, ,A Damaged Culture: A New Philippines?,” The Atlantic, 1. novembar
1987. godine; Anderson, First Filipino.
11 Mishra, From the Ruins of Empire.
12 Fallows, ,A Damaged Culture.”
13 Benigno Aquino, ,,What’s Wrong with the Philippines,” Forin afers, jul 1968. godine
14 Walden Bello i David Kinley, Development Debacle: The World Bank in the Phi-
lippines (Kalifomija: Institut za hranu i razvojnu politiku, 1982. godine).
15 Mearsheimer, „Can China Rise Peacefully?”
16 Porter, „Sharing Power?,” str. 16.
17 Benedict Anderson, „From Miracle to Crash,” London Review of Books, 16. april 1998.
godine.
18 Walden Bello, Dilemmas of Domination: The Unmaking of the American Empire
(Njujork: Holt, 2006. godine); Benedict Anderson, ,,Exit Suharto: Obituary for a Mediocre
Tyrant,” New Left Review 11/50 (mart 2008. godine).
19 Henry Kissinger, On China (Njujork: Penguin, 2011. godine).
20 Francis Fukuyama, „The End of History?,” National Interest, leto 1989. godine.
21 ,,Excerpts From Pentagon’s Plan: ‘Prevent the Re-Emergence of a New Rival,'"Njujork
tajms, 8. mart 1992. godine.
22 Bello, Dilemmas of Domination.
23 Eric Schmitt, ,,US-Philippine Command May Signal War’s Next Phase,” Njujork tajms,
16. januar2002. godine.
24 Richard Javad Heydarian, „The China-Philippines-US Triangle,” Foreign Policy in
Focus, Institut za političke studije, Vašington, Distrikt Kolumbija, 16. decembar 2010.
godine.
25 Isto; Achariya and Arabinda Achariya, „The Myth of the Second Front: Localizing the
‘War on Terror’ in Southeast Asia,” Washington Quarterly, jesen 2007. godine.

336
26 To je bilo opšte poznato, odslikavalo se u izjavama Vašingtona u Obaminim
putovanjima u ove zemlje, da su SAD bile iznervirane protekcionističkom politikom ovih
zemalja, što je uticalo na sposobnost američkih kompanija da povećaju svoj izvoz.
27 Richard Javad Heydarian, „Obama’s Free Trade Strategy Falters in Asia,” Inter Press
Service, 14, jun 2014. godine, na ipsnews.net; „Japan, America and the Trans-Pacific
Partnership: Stalemate,” The Economist, 4. oktobar2014. godine.
28 Joshua Kurlantzick, Charm Offensive: How China ’s Soft Power Is Transforming the
World (Njujork: Yale University Press, 2007. godine).
29 Amado Mendoza i Richard Javad Heydarian, „Member Country: Philippines,” ASEAN-
CHINA Free Trade Area: Challenges, Opportunities, and the Road Ahead, Monograph
No. 22, National University of Singapore, 2012. godine.
30 Heydarian, ,,China-Philippines-US Triangle.”
31 Kurlantzick, Charm Offensive.
32 Kurt Campbell and Ely Ratner, „Far Eastern Promises,” Forin afers, maj/jun 2014.
godine
33 Kissinger, On China.
34 Kurlantzick, Charm Offensive.
35 Američka populamost na Filipinima se u stvari ogleda u istraživanjima Gallup-a i Pew-
a. Pogledati, na primer, Pew Research Center, „Chapter 1. Attitudes toward the United
States,” 18. jul 2013. godine, na pewglobal.org; and Zachary Keck, „Obama’s Approval
Rating Rises in Asia,” The Diplomat, 12. april 2014. godine, na thediplomat.com.
36 Robert Kaplan, Asia ’s Cauldron.
37 Pogledati Kaplan, Asia ’s Cauldron.
38 Heydarian, „Obama’s Free Trade Strategy Falters in Asia.”
39 https://wikileaks.org/tstr.
40 Henry Farrell, ,,US Isolated in the Trans-Pacific Partnership Negotiations,”
Vašingtonpost, 18. novembar 2013. godine.
41 Heydarian, „Obama’s Free Trade Strategy Falters in Asia”; „Japan, America and the
Trans-Pacific Partnership: Stalemate.”
42 Toby Harnden, ,,WikiLeaks: US diplomats ‘have been spying on UN leadership,” Dejli
telegraf, 28. novembar 2010. godine.
43 „Cables ‘Character Assassination’: SBY,” Sydney Morning Herald, 14. mart 2011.
godine.
44 Kaplan, Asia ’s Cauldron.
45 Kritičari politike okretanja ka Aziji, kao što je Robert Ros (Ross), ipak, tvrde da je
Vašington pogoršao pomorske sporove podsticanjem ekstremista kako u Pekingu tako i u
rivaskim zemljama tužilaca, da pomere granice svoje teritorije kako bi proverili
posvećenost svojih saveznika prema Americi usred kineskog rasta pomorskih ambicija.
Pogledati Robert Ross, „The Problem with the Pivot,” Forin afers, novembar/decembar
2012. godine.

337
 POGLAVLJE 16: JUŽNA AFRIKA

1 Francis Njubi Nesbitt, Race for Sanctions: African Americans Against Apartheid, 1946-
1994 (Blumington, IN: Indiana University Press, 2004. godine).
2 Charles C. Diggs and Lester L. Wolff, Report of Special Study Mission to Southern
Africa, August 10-30, 1969 (Vašington, Distrikt Kolumbija: Govemment Printing Office,
1969. godine).
3 Nesbitt, Race for Sanctions, str. 73—4.
4 Isto, str. 105.
5 Isto, str. 105.
6 „Group Decries Rhodesia Elections, Urges Sanctions,” Vašington post, 21. mart 1979.
godine, str. A17.
7 ,,Is There Life After Andy?,” Washington Post, 16. septembar 1979. godine, str. A4.
8 Nesbitt, Race for Sanctions, str. 92, 129.
9 Truth and Reconciliation Commission of South Affica (1998, 2003). Report (Volu- mes
1-7). Cape Town: The Truth and Reconciliation Commission. TRC, 1998. godine, tom 2,
str. 176.
10 Francis Njubi Nesbitt, „The rise and fall of apartheid,” in Patrick Mason, ed.,
Encyclopedia of Race and Racism, Vol. 2 (Njujork: Macmillan Reference, 2013. godine),
str. 159.
11 Isto, str. 160.

POGLAVLJE 17: LATINSKA AMERIKA I KARIBI

1 John Kerry, „Remarks on US Policy in the Westem Hemisphere,” 18. novembar 2013.
godine, na state.gov.
2 Juan Forero, „Cables Released by WikiLeaks Reveal US Concems over South America,”
Vašingtonpost, 2. decembar 2010. godine.
3 William I. Robinson, A Faustian Bargain: US Intervention in the Nicaraguan Elections
and American Foreign Policy in the Post—Cold War Era (Boulder, CO: Westview, 1992.
godine).
4 Greg Grandin, Empire ’s Workshop: Latin America, the United States, and the Rise of the
New Imperialism (Njujork: Holt, 2007. godine).
5 To ne znači da potcenjuju mešanje SAD u strane izbore, podmićivanje i saradnju stranih
zvaničnika, političara, civilnog društva, drugih grupa i oblika stranog uplitanja, koje su
SAD sprovodile decenijama, preko CIA i drugih agencija - kao što i dalje rade. Pogledati,
na primer, Tim Weiner, Legacy of Ashes: The History of the CIA (Njujork: Anchor: 2008.
godine).
6 Ovo je bilo između 1980. i 2000. godine. Pogledati Mark Weisbrot i Rebecca Ray, „The
Scorecard on Development, 1960-2010: Closing the Gap?,” Centar za ekonomska i
politička istraživanja, april 2011. godine, na cepr.net.
7 Joe Rubin, ,,El Salvador: Payback,” Frontline (PBS), 12. oktobar 2004. godine, na
pbs.org.
8 Millennium Challenge Corporation, ,,E1 Salvador Compact,” na www.mcc.gov.
9 World Bank, ,,El Salvador Overview,” na worldbank.org.
10 World Economic Outlook Database, izdanje april 2014. godine, International Monetary
Fund, na imf.org.
338
11 Pogledati „EUA ya eligio a Munguia Payes para el cargo, dice vocero del FMLN,” La
Prensa Grafica, 15. novembar 2011. godine, na laprensa grafica.com.
12 Robinson, Faustian Bargain.
13 Colin Powell, „Remarks with Nicaraguan President Enrique Bolafios before Their
Working Dinner,” Stejt department, 3. novembar 2003. godine, na 2001-2009.state.gov.
14 Sean McCormack, ,,Daily Press Briefing,” Stejt department, 2. novembar 2006. godine,
na 2001-2009.state.gov.
15 Adam Thompson, ,,Interview: Paul Trivelli, US Ambassador to Managua,” Fajnenšl
tajms, 14. septembar 2006. godine.
16 Organization of American States, „Declaracion de Prensa Mision de Observacion
Electoral en Nicaragua,” 25. septembar 2006. godine, na oas.org.
17 ,,La retorica ocultaba las reales intenciones de la embajada,” El Telegrafo, 15. maj
2012. godine, na www.telegrafo.com.ec.
18 ,,La base de Manta, la ‘joya’ por la que EE.UU. se jugo todo,” El Telegrafo, 16. maj
2012. godine, na telegrafo.com.ee.
19 Constitution of the Republic of Ecuador, 20. oktobar 2008. godine, na pdba.
georgetown.edu.
20 Public Citizen, „Timeline on Ecuador’s Compulsory Licensing,” na citizen.org.
21 Svetska banka, World Development Indicators, „Antiretroviral Therapy Coverage (% of
People Living with HIV),” na data.worldbank.org.
22 ULAN, „Confirman participacićn de agentes extemos en intento de golpe de Estado en
Ecuador en 2010,” 12. jun 2014. godine, na agenciasulan. org.
23 Pogledati Richard Lapper i Hal Weitzman, „Morales Poised for Win in Bolivia,”
Fajnenšl tajms, 19. decembar 2005. godine.
24 Stejt department, „Bolivia (06/05)” (napomena pozadi), jun 2005. godine, na state.gov.
25 Pogledati Mark Weisbrot, „Bolivia’s Economy: The First Year,” Centar za ekonomska i
politička istraživanja, januar 2007. godine, na cepr.net.
26 Takođe pogledati [08LAPAZ1426].
27 Mark Weisbrot i Luis Sandoval, „The Distribution of Bolivia’s Most Important Natural
Resources and the Autonomy Conflicts,” Centar za ekonomska i politička istraživanja, na
cepr.net.
28 USAID, „USAID/OTI Bolivia Field Report Jan.-Mar. 2007,” arhivirano na
web.archive.org.
29 Pogledati, na primer, Eduardo Garcia, „Foes of Morales Stage General Strike in
Bolivia,” Rojters, 19. avgust 2008. godine; Franz Chavez, „Bolivia: Divisions Emerge in
Opposition Strategy,” Inter Press Service, 4. septembar 2008. godine, na ipsnews.net; Dan
Beeton, „The Fun House Mirror: Distortions and Omissions in the News on Bolivia,”
NACLA Report on the Americas, 4. maj 2009. godine, na nacla.org.
30 Senator Ričard Lugar (R-IN), najstariji član manjina u odboru za inostrane odnose u to
vreme, naknadno je dao izjavu u kojoj priznaje da su SAD napravile grešku zato što nisu
osudile nasilje. Pogledati Beeton, „Fun House Mirror.”
31 Pogledati Franz Chavez, „BOLIVIA: Govemor Arrested for ‘Porvenir Massacre,”’ Inter
Press Service, 16. septembar 2008. godine, na www.ipsnews. net.
32 Takođe, pogledati [08LAPAZ2000], u kojem se kaže: „Uveliko se čavrlja o pretnjama
predsedniku Ivu Moralesu. EAC će oformiti radnu grupu koja će razmotriti posledice u
slučaju da Morales bude svrgnut s vlasti bilo atentatom ili pučom.“

339
33 Jake Johnston, „Bolivia Expels USAID: Not Why, but Why Not Sooner,” Americas
Blog (CEPR), 1. maj 2013. godine, na cepr.net.
34 Džeb Sprag (Jeb Sprague) je izvršio značajno originalno istraživanje na ovu temu kroz
intervjue sa mnogim paravojnim vođama, njihovim finansijerima i ostalima koji su
uključeni u događaje, kao i brojna deklasifikovana dokumenta vlade SAD. Pogledati Jeb
Sprague, Paramilitarism and the Assault on Democracy in Haiti (Njujork: Monthly
Review, 2012. godine). Takođe pogledati Peter Hallward, Damming the Flood: Haiti and
the Politics of Containment (London: Verso, 2010. godine); Randall Robinson, An
Unbroken Agony: Haiti, From Revolution to the Kidnapping of a President (Njujork: Basic
Civitas, 2007. godine); Justin Podur, Haiti’s New Dictatorship: The Coup, the Earthquake
and the UN Occupation (London: Pluto, 2012. godine).
35 Podur uključuje mnoge izvode i analize depeša u Haiti ’s New Dictatorship.
36 Dan Coughlin i Kim Ives, ,,WikiLeaks Haiti: Let Them Live on $3 a Day,” Nation, 1.
jun 2011. godine.
37 Za više analiza ovih depeša, pogledati CEPR, ,,US Embassy: ‘Without a UN-
Sanctioned ... Force, We Would Be Getting Far Less Help ... in Managing Haiti,’” Haiti
Relief and Reconstruction Watch Blog, 24. avgust 2011. godine, na cepr.net.
38 Pogledati, na primer, Hallward, Damming the Flood, str. 281-6; Athena Kolbe i Royce
Hutson, „Human Rights Abuse and Other Criminal Violations in Port-au- Prince, Haiti: A
Random Survey of Households,” Lancet 368 (septembar 2006. godine), str. 6-9.
39 Kolbe i Hutson, „Human Rights Abuse.”
40 Dan Kovalik, imejl komunikacija sa Denom Bitonom (Dan Beeton) jedanaestog juna
2014. godine: ,,...ovo bi bilo svesno i smišljeno kršenje Ženevske konvencije koja zahteva
zaštitu civila tokom oružanog sukoba, uključujući i onaj koji nije međunarodnog karaktera,
a koja sprečava nasumično ubijanje civila. U ovom slučaju, to se priznaje unapred da ne bi
bilo žrtava u operaciji, i niko, uključujući [charge], ne govori ništa o pokušaju da zaštiti
živote civila unapred ili bar da pokuša da ograniči broj civilnih žrtava; rekli su samo da će
pokušati da pruže pomoć nakon što se neizbežno klanje već dogodilo. Zaista, može se reći
da to postaju masovna ubistva i masakri sa predumišljajem (sa četiri ili više osoba
istovremeno) što bi svakako bio ratni zločin i kršenje međunarodnog humanitarnog prava.
Ovo bi takođe predstavljalo zločin protiv čovečnosti kao što je definisano u članu 7
rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda koji zabranjuje čin ubistva ‘kada su
počinjena kao deo rasprostranjenog i sistematskog napada usmerenog na bilo koje civilno
stanovništvo, uz znanje o napadu.’ To bi, takođe, predstavljalo ratni zločin kao što je
definisano u članu 8 Rimskog statuta MKS koji zabranjuje ‘samovoljno ubijanje’ kao i
‘namerno usmeravanje napada na civilno stanovništvo kao takvo ili na pojedinačne civile
koji ne učestvuju u sukobu ... kada su počinjeni kao deo plana i politike...’”
41 Za dodatne analize, pogledati CEPR, ,,As US Charge D’Affaires, Clinton Bush Haiti
Fund VP Green Lighted Assault on Slum Despite ‘Inevitable .. .civilian casualties,”’ Haiti
Relief and Reconstruction Watch, 31. avgust 2011. godine, na cepr.net.
42 Kim Ives, ,,WikiLeaks points to US meddling in Haiti,” Gardijan, 21. januar 2011.
godine.
43 Haiti Information Project, ,,US Embassy in Haiti Acknowledges Excessive Force by
UN,” 24. januar 2007. godine, na haitiaction.net.
44 Pogledati „Haiti’s UN Occupation Forces Carry Out Massacre of Poor in Port-au-
Prince,” 8. jul 2005. godine; i „Evidence Mounts of a UN Massacre in Haiti,” 12. jul 2005.

340
godine, oba dostupna na haitiaction.net. Neki video snimci incidenta postoje u Pinovom
dokumentarcu Haiti: We Must Kill the Bandits (Haiti Information Project, 2007. godine).
45 Podur daje kratak pregled mnogih, ako ne i svih ovih napada u Haiti ’s New
Dictatorship.
46 Dan Coughlin, ,,WikiLeaks Haiti: US Cables Paint Portrait of Brutal, Ineffectual and
Polluting UN Force,” Nejšn, 6. oktobar 2011. godine.
47 Kim Ives i Ansel Herz, ,,WikiLeaks Haiti: The Aristide Files,” Nejšn, 5. avgust 2011.
godine.
48 Objavljeno u istom, između ostalih članaka.

POGLAVLJE 18: VENECUELA

1 Čavezov (Chavez) „nedostatak podrške za rat protiv terorizma” i „učešće u aferama sa

venecuelanskim naftnim kompanijama i potencijalni uticaj na cenu nafte” navedeni su kao
politika koja „iritira” vladu SAD u izveštaju Kancelarije generalnog inspektora Stejt
departmenta i Borda guvernera. Pogledati ,,A Review of US Policy Toward Venezuela:
November 2001 April 2002,” Report 02-OIG-003, jul 2002. godine, na oig.state.gov, str.
37-9.
2 Za dodatne detalje, pogledati Mark Weisbrot, „Venezuela’s Election Provides
Opportunity for Washington to Change Course,” McClatchy-Tribune Information Services,
6. decembar 2006. godine, na cepr.net; Eva Golinger, The Chavez Code: Cracking US
Intervention in Venezuela (London: Pluto, 2006. godine); South of the Border, dir. Oliver
Stone (Cinema Libre, 2010. godine).
3 Golinger, Chavez Code.
4 Hagamos Democracia, korisnik IRI stipendije.
5 Međunarodni republikanski institut, ,,IRI President Folsom Praises Venezuelan Civil
Society’s Defense of Democracy,” novinarsko izdanje, 12. april 2002. godine, na
theffeelibrary.com.
6 Pogledati, na primer, [06CARACAS1262] i [06CARACAS2478],
7 Pogledati, na primer, [04CARACAS3291].
8 Pogledati, na primer, [05CARACAS1011], [04CARACAS3342], i [04CARACAS3013],
9 Pogledajte izvod iz konferencije za štampu Lopeza (Lopez) i Korine Maćado (Corina
Machado) u video snimku ,,What’s Really Going on in Venezuela,” 14. mart 2014. godine,
youtube.com.
10 Snimak ovog slučaja se može videti na video snimku „Heroes of Human Rights,”
dostupno na vimeo.com.
11 https://WikiLeaks.org/U-S-secret-blueprint-to-undermine.html.
12 Bela kuća, Office of the Press Secretary, „Remarks to the Press by Vice President Biden
and Colombian President Santos, Bogota, Colombia,” 27. maj 2013 godine, na
whitehouse.gov.
13 „Lula advierte sobre interes geopolitico de la Alianza del Pacifico,” na youtube.com.
14 Jamaica Information Service, ,,US$2.4 Billion Provided Under Petrocaribe,” 18. mart
2013. godine, na jis.gov.jm.
15 Dan Coughlin i Kim Ives, ,,WikiLeaks Haiti: The PetroCaribe Files,” Nejšn, 1. jun
2011. godine.
16 Ian James, „AP Interview: Haiti Leader Says Venezuela Aid Key,” Asošijeted pres, 4.
decembar 2011. godine, na news.yahoo.com.
341
17 Emesto J. Tover, „Pdvsa provee 43% de la energia de 17 paises en Petrocaribe,” El
Universal, 16. mart 2014. godine, na eluniversal.com.
18 John F. Kelly, „Department of Defense Press Briefing by Gen. Kelly in the Pentagon
Briefing Room,” Ministarstvo odbrane SAD, 13. mart 2014. godine, na defense.gov.
19 https://www.WikiLeaks.org/plusd/cables/07SANTIAGO1828_a. html.
20 https://WikiLeaks.org/cable/2006/02/060UlT0407.html.
21 https://WikiLeaks.org/cable/2006/08/06QUIT02150.html.
22 Rudi Williams, „SOUTHCOM Faces Threats to Peace in Latin America, Caribbean,”
Ministarstvo odbrane SAD, American Forces Press Service, 31. mart 2004. godine, na
defense.gov.
23 https://www.WikiLeaks.org/plusd/cables/07TEGUCIGALPA 1828_a.htm.
24 Tim Padgett, ,,Is US Opposition to the Honduran Coup Lessening?,” Tajm, 16. oktobar
2009. godine.
25 Pogledati, na primer, [09GUATEMALA977] and [09MEXICO3387].
26 Pogledati, na primer, [09MONTEVIDEO641 ] i[ 1OBUENOSAIRES11].
27 Mark Weisbrot, „The United States shows its contempt for Venezuelan democracy,”
Gardijan, 22. april 2013. godine.
28 Pogledati David Rosnick i Mark Weisbrot, ,,A Statistical Note on the April 14
Venezuelan Presidential Election and Audit of Results,” Centar za ekonomska i politička
istraživanja, maj 2013. godine, na cepr.net.

342
 O saradnicima
Forin polisi in fokus (FPIF) je „Trust mozgova bez zidova” koji povezuje istraživanja i
dela više od hiljadu naučnika, advokata i aktivista koji nastoje da naprave SAD
odgovornijim globalnim partnerom. To je projekat Instituta za političke studije. Nalazi se
na veb stranici www.fpif.org.
Den Biton (Dan Beeton) ima više od deset godina iskustva u radu na međunarodnim
političkim pitanjima sa organizacijama uključujući Centar za ekonomsku pravdu, Haiti
Rebom i Kampanju SAD za Burmu. Bio je saradnik direktora Citizens Trade Campaign.
Njegovi radovi o Haitiju, Latinskoj Americi, trgovini i drugim temama objavljeni su u Los
Anđeles tajmsu i u NACLA Report on the Americas. Trenutno je direktor međunarodnih
komunikacija u CEPR.
Filis Ben (Phyllis Benn) je saradnik Instituta za političke studije i Transnacionalnog
instituta u Amsterdamu. Njene knjige ubrajaju Before and After: US Foreign Policy and
the War on Terror, Ending the US War in Afghanistan: A Primer i predstojeći
Understanding ISIS and the New Global War on Terror.
Majkl Busk (Michael Busch) je urednik u časopisu Warscapes i saradnik časopisa Forin
polisi in fokus. Predaje međunarodne odnose na Gradskom koledžu u Njujorku i kandidat
je za doktora iz oblasti političkih nauka na Graduate Center, Gradski univerzitet u
Njujorku.
Piter Serto (Peter Certo) je pisac i urednik sa sedištem u Institutu za političke studije u
Vašingtonu, Distrikt Kolumbija, gde uređuje veb sajt Forin polisi in fokus-a i radi kao
zamenik urednika neprofitnog redakcijskog sindikata Other Words. Takođe je bivši
urednik i istraživač programa Right Web, projekat koji prati napore spoljnopolitičkih
jastrebova i neokonzervativaca da utiču na spoljnu politiku SAD, a pre toga je pomogao
koordinaciju prvog godišnjeg Global Day of Action on Military Spending. Njegovi spisi za
Forin polisi in fokus su ditribuirani u Nation, Common Dreams, Truthout i AlterNet, među
mnogim drugim naprednim tržištima, kao i regionalno fokusirana izdanja kao što su Azija
Tajms i Informed Comment.
Kon Halinan (Conn Hallinan) se može čitati na dispatchesfromtheedgeblog. word
press.com.
Sara Harison (Sarah Harrison) je novinar i urednik istrage Vikiliksa. Juna 2013. godine,
Harison je bila u pratnji Edvarda Snoudena (Edward Snowden) kada je napustio Hong
Kong u potrazi za azilom, siguran da je mogao da napusti Hong Kong bezbedno i da dobije
azil od Ruske Federacije. Ona je vršilac dužnosti direktora Fondacije hrabrost, koja
rukovodi pravnom odbranom Edvarda Snoudena, između ostalog, i bori se za zaštitu
zagovomika istine širom sveta. Harison je bila viši koordinator u izdanju Kejblgejta i
kreator arhive PlusD.
Ričard Hejderijan (Richard Heydarian) je asistent profesora političkih nauka na
univerzitetu De La Salle, Filipini, gde predaje međunarodne odnose na osnovnim i
postdiplomskim studijama. Autor je više od ćetiri stotine članaka, političkih dokumenata i
kolumni o azijskim geopolitičkim i ekonomskim poslovima, pisao je i/ili intervjuisao za
Forin afers, Bi-Bi-Si, Blumberg, Al Džaziru, Hafington post, Njujork tajms, Volstrit
žurnal, the National Interest i Nejšn, između ostalih izdanja. Radio je kao specijalista za
spoljnu politiku i pitanja ekonomskog rasta, kao konsultant u velikom broju domaćih i

343
međunarodnih institucija i pisao je za razne vodeće trustove mozgova duž celog azijsko-
pacifičkog regiona i šire. Autor je How Capitalism Failed the Arab World: The Economic
Roots and Precarious Future of the Arab Uprisings and The Philippines: The US, China
and the Struggle for Asia ’s Pivot State (koji izlazi).
Dar Džamail (Dahr Jamail) je nagrađivani nezavisni novinar koji je izveštavao više od
godinu dana iz Iraka koji je bio pod okupacijom SAD. Autor je tri knjige o invaziji SAD i
okupaciji Iraka. Zaposlen je kao novinar sajta Truthout.org.
Džejk Džonston (Jake Johnston) je vodeći autor bloga CEPR’s Haiti: Relief and
Reconstruction Watch, autor je radova o Haitiju koji se odnose na tekuću epidemiju kolere,
odgovornost pomoći i transparentnost, kao i sistem spoljne pomoći SAD. Njegovi članci su
objavljeni na tržištima kao što su the Hill, AlterNet, Truthout i the Caribbean Journal.
Aleksander Mejn (Alexander Main) je viši savetnik za međunarodnu politiku u CEPR.
Njegove oblasti ekspertize su integracija i regionalizam Latinske Amerike, bezbednost
SAD i politika protiv narkotika u Centralnoj Americi, pomoć SAD u razvoju Haitija i
odnosi SAD sa Bolivijom, Ekvadorom, Hondurasom i Venecuelom. Pisao je za Forin
polisi, Los Anđeles tajms, NACLA, Dissent and Le Monde diplomatique. Redovno je
intervjuisan od strane međunarodnih medija kao što su Si-En-En na španskom, Telemundo,
engleski A1 Džazira i Kanadska radiodifuzna korporacija.
Rober Nejmen (Robert Naiman) je direktor politike u Just Foreign Policy
(justforeignpolicy.org), nestranačkoj, neprofitnoj organizaciji sa članstvom, posvećenoj
reformi spoljne politike SAD tako da oslikava vrednosti i interese svih Amerikanaca. Piše
o problemima reforme politike SAD za Hafington post i druga izadavaštva. Predsednik je
odbora Truthout.
Frensis Ndžubi Nezbit (Francis Njubi Nesbitt) je vanredni professor Afrikana studije na
univerzitetu San Dijego Stejt. Autor je Race for Sanctions and Politics of African
Diasporas (2012. godine). Bio je gostujući predavač i profesor na univerzitetu Kalifornija,
Los Anđeles (2004-05) i na United States International University u Najrobiju, Kenija
(2013. godine). Objavio je veliki broj poglavlja knjiga i članaka u časopisima kao što su
African Affairs, Critical Arts, Journal of American History, International Journal of
Southern African Studies, African Issues, Mots Pluriels, Loccumer Protokolle, Kultur
Austausch, African World i Africa World Review. Redovni je saradnik časopisa Forin
polisi in fokus. Njegovi članci o Africi i inostranim poslovima su objavljeni u velikom
broju novina i magazina širom sveta.
Linda Pirson (Linda Pearson) je aktivistkinja i spisateljica iz Sidneja. Obradila je niz
tema iz Kejblgejta za Green Left Weekly, od spoljne politike Australije do mešanja SAD u
Ekvadoru. Takođe je u Vikiliksu dokumentovala krivičnu istragu SAD i tretman prema
Džulijanu Asanžu od strane australijske vlade od 2010. godine. Bila je aktivno uključena u
kampanju podrške Vikiliksu i branila je prava Džulijana Asanža i Čelzi Mening.
Garet Porter (Gareth Porter) je nezavisni istraživački novinar i istoričar koji se
specijalizovao za pitanja vezana za bezbednost nacionalne države SAD. Od 2004. godine,
pisao je o američkoj politici i operacijama u Iraku, Avganistanu, Pakistanu i Iranu. Porter
je bio dobitnik Gelhom nagrade za novinarstvo 2012. godine. Bio je šef biroa
Međunarodne službe za distribuciju vesti u Sajgonu 1971. godine. Bio je jedan od
direktora u Indochina Resource Center u Vašing- tonu, Distrikt Kolumbija, antiratnoj
edukativnoj i lobirajućoj organizaciji, od 1973. do 1975. godine. Porter je autor pet knjiga.
Njegova poslednja knjiga je Manufactured Crisis: The Untold Story of the Iran Nuclear
Scare.
344
Tim Sorok (Tim Shorrock) je pisac iz Vašingtona, Distrikt Kolumbija, autor je Spies for
Hire, prve knjige o masovnoj privatizaciji obaveštajne službe SAD. Odrastao je u Japanu i
Južnoj Koreji u toku hladnog rata, pokrivao je region istočne Azije od kasnih sedamdesetih
godina. 1996. godine, objavio je veliku priču o prethodno skrivenoj ulozi vlade SAD u
nasilnom vojnom udaru u Južnoj Koreji 1980. godine. Šorokovi spisi su se pojavili u
mnogim publikacijama, uključujući Njujork Tajms, Nejšn, Salon, Dejli bist i Forin polisi in
fokus. Trenutno piše nedeljni blog za Nejšn o nacionalnoj bezbednosti, medijima i ratnom
biznisu. Veliki deo njegovih spisa, kao i mnogi dokumenti iz priča, mogu se pronaći u
njegovom blogu Money Doesn’t Talk, It Swears, na www.timshorrock.com. Takođe,
objavljuje postove putem tvitera koristeći nalog @TimothyS.
Ras Velen (Russ Wellen) uređuje blog Focal Points u Forin polisi in fokus za Institut
političkuh studija. Interesovanja su mu Rusija i nuklearno oružje i on je aktivista
razoružanja. Pisao je za the Bulletin of the Atomic Scientists i the Journal of Psychohistory.
Trenutno piše knjigu sa radnim naslovom Nuclear Ghoul.
Stefen Zuns (Stephen Zunes) je profesor političkih i međunarodnih studija na
univerzitetu San Francisko. Poznat je kao jedan od vodećih naučnika u zemlji za politiku
SAD na Bliskom istoku i strateške nenasilne akcije, radi kao viši politički analitičar na
projektu Forin polisi in fokus Instituta za političke studije, saradnik je urednika lista Peace
Review, pomoćnik urednika magazina Tikkun i kopredsedavajući Komiteta za akademsko
savetovanje Međunarodnog centra za nenasilne sukobe.

www.skripta.info

345