Sadržaj

SADRŽAJ...........................................................................................................................................2
UVOD................................................................................................................................................3
NASTANAK I RAZVOJ U PRENOSU PORUKA.....................................................................................4
RAZVOJ SREDSTAVA ZA PRENOS PORUKA......................................................................................5
RAZVOJ ORGANIZACIJE PRENOSA PORUKA.................................................................................10
ODNOS PRENOSA SAOPŠTENJA PREMA DRUGIM SAOBRAĆAJNIM...............................................11
DELATNOSTIMA..............................................................................................................................11
REŽIME: VIDOVI PREVOZA I TEHNOLOŠKA UPOTREBLJIVOST...................................................12
LITERATURA..................................................................................................................................14
 Uvod

Ova tema se bavi prenosom poruka, što nije element strukture saobraćajnog sistema, već
je deo njegove funkcije i jedan od njegovih zadataka. U današnjem svetu kad je život toliko
ubrzan, kad imamo brz internet, ni ne možemo shvatiti kako je izgledao život bez tih načina
prenošenja poruka. Prenos poruka se razvija već od praistorijskih vremena i došlo do tog nivoa,
da jednim klikom poruka za trenutak obilazi skoro ceo svet.
U prenosu poruka koriste se sredstva koja služe i za prevoz tereta i ljudi, pa se rešenja
ostvarena u ovim prevozima odnose i na poruke. Kod savremenih telekomunikacionih sistema,
stepen integracije i tehnika koja to omogućava postigla je još viši nivo: od najjednostavnijeg
prijema ili predaje telegrama telefonom do složenih sistema korišćenja istih telekomunikacionih
vodova (i satelita) za prenos vrlo različitih signala, itd.

2
 Nastanak i razvoj u prenosu poruka

Potreba za prenosom poruka između prostorno udaljenih ljudi stare su koliko i veze
između prostorno udaljenih ljudi.
Prva potreba u prenosu poruka pojavila se u onom trenutku u kome je uspostavljena prva
veza između prostorno udaljenih ljudi. Motiv za uspostavljanje i održavanje veza između
prostorno udaljenih ljudi mogu biti veoma raznovrsni: rodbinski, prijateljski, privredni, kulturni,
verski, ideološki, sportski, politički, itd.
Način i motiv uspostavljanja veza između prostorno udaljenih ljudi, u suštini se nisu bitno
izmenili tokom čitave istorije čovečanstva. Međutim, broj ovih veza je sve veći. Privredni razvoj,
podela rada, razmena, saradnja u proizvodnji, kulturna saradnja, migracija stanovništva, turizam,
đačke ekskurzije naučni skupovi, itd. jesu samo neki primeri velikog broja činilaca koje dovode
do svakodnevnog uspostavljanja novih veza između prostorno udaljenih ljudi, tako da sa
porastom broja ovih veza povećava se i broj poruka koje treba preneti. Osim toga povećava se
potreban obim prenosa poruka, što je prva dimenzija razvoja potreba u prenosu saopštenja.
Različita saopštenja imaju različita vremena aktuelnosti. Vremena aktuelnosti menjaju se i
kroz vreme. Sa razvojem ljudskog društva učestalost događaja postaje sve veća, promene su sve
češće a trajanja pojedinih stanja su sve kraća. Ova pojava — povećanje učestalosti promena,
odnosno skraćivanje trajanja stanja — u svim oblastima ljudskog života naziva se ubrzanje tempa
života.
Poruke se moraju preneti u toku njihove aktuelnosti. Posle tog vremenskog perioda
prenos saopštenja nema svrhe. Ako je tempo života stalno sve brži, i zbog toga vreme aktuelnosti
poruka stalno sve kraće — potrebna brzina prenosa poruka stalno se povećava. To je druga
dimenzija razvoja potreba u prenosu saopštenja.
Usklađivanje ponašanja svakog pojedinca sa zahtevima društva u kome živi traži da on
bude obavešten u svim zahtevima, da poznaje norme ponašanja koje važe u tom društvtu, da bude
u toku svih promena koje nastaju u društvenim uslovima života. Poruke kojima se veći broj ljudi,
svi članovi ljudskih zajednica, obaveštavaju o događajima u društvu, o uslovima života i rada u
datoj sredini nazivaju se masovne informacije. Nema oblasti života ljudi u kojoj ne bi mogli naći
primere neophodne obaveštenosti ljudi: od snabdevanja hranom (cene, kvalitet, zagađenost);
kretanje po zajedničkim saobraćajnicama (saobraćajni propisi, režim saobraćaja, zatvorene ulice,
radovi u gradu) i drugih dnevnih ljudskih — do krupnih opšte društvenih ponašanja (u politici,
odbrani, vesti iz sveta itd.).
Stalno sve veće podruštvljavanje života, kako sadržajno tako i prostorno, dovodi do
stalnog povećanja potreba u prenosu masovnih informacija, čime se povećava masovnost prenosa
poruka. To je treća dimenzija potreba u prenosu poruka:

3
 PORAST BROJA VEZA PORAST TEMPA PODRUŠTLJAVANJE
MEĐU LJUDIMA ŽIVOTA ŽIVOTA

PORAST OBIMA PORAST BRZINA PORAST

PRENOSA PORUKA PRENOSA PORUKA MASOVNOSTI
PRENOSA PORUKA

Slika 1. Prikaz trodimenzionalnog razvoja potreba u prenosu saopštenja

Režime nastanka i razvoja potreba u prenosu saopštenja:

- Prva dimenzija razvoja je porast potrebnog obima prenosa poruka;
- Druga dimenzija razvoja porast brzine prenosa poruka;
- Treća dimenzija je stalno povećanje potreba u prenosu masovnih informacija.

Razvoj organizacije prenosa poruka

Prve stalne službe za prenos poruka nastale su u antičkim državama i služile su, isključivo,
državnim potrebama: za održavanje veza između centralnih i provincijskih organa uprave,
između pojedinih vojnih komandi jedinica i sl. Vrlo često pošta je bila u sastavu glavnih puteva.
Ove službe su imale početno-završne (terminal) i usputne (releje) stanice u kojima su se
smenjivali glasnici (kuriri), jahaća i zaprežna stoka odnosno obezbeđivao njihov odmor, ishrana i
drugo.
Stari grčki istoričari Ksenofon i Herodot navode da je najbolja državna kurirska
organizacija bila u Starom veku u Persiji. Ovu službu posebno je unapredio persijski car Kir u VI
veku pre naše ere. ''Na svim putevima persijskog carstva bile su podignute kurirske stanice sa
potrebnim brojem ljudi i konja; rastojanje između stanica bilo je oko jednog dana jahanja ...
Prenos pošiljaka je vršen putem štafeta, tj. kurir-konjanik bi doneo pošiljke do stanice, na kojoj je
predavao pošiljke drugom konjaniku da ih nosi do naredne stanice itd. Prenos pošiljaka je vršen
danju i noću i po svakom vremenu (Herodot je opisujući ovu kurirsku organizaciju u svojoj
''Historiji” na jednom mestu istakao: ”...njih (kurire) ne sme sprečiti ni sneg, ni kiša, ni dnevna
žega, ni noć, da najbrže pređu stazu koja im je određena...”)” (Dr Trivun Teslić: Op.cit.).
Raspadom velikih antičkih država gase se i ove stalne službe, mada je bilo i izuzetaka.
Feudalizovano društvo nema potrebu za jednom ovakvom stalnom službom. Pojedini vladari, jači
feudalci, crkva i drugi drže na svojim dvorovima jednog, dva ili više glasnika, i po potrebi,
koriste za prenos poruka i to direktno do krajnjeg odredišta (ne više štafetno) jer nema ni stalnih
stanica, u kojima bi se obezbedila smena, ni za glasonošu ni za njegovog konja ukoliko nije išao

4
pešice. Manje moćni feudalci, nisu imali ni ovakve, stalne, glasnike nego su, kada je to
neophodno, na put slali nekog od sluga ili čak od članova porodice (ili manastirskog bratstva).
Jačanjem gradova- trgovine i zanatstva na prelazu iz srednjeg u novi vek ponovo raste
interes za organizovanom službom prenosa poruka. Svoje organizacije za prenos poruka osnivaju
veći gradovi, udruženja trgovaca i zanatski esnafi. Ove službe su u početku bile zatvorene i
služile su isključivo za potrebe svoga osnivača, ali su se vrlo brzo otvarale i za druge korisnike,
uz naplatu. Od XV veka širom Evrope se osnivąju specijalizovane službe (preduzeća) za
organizovani prevoz pošte i putnika na stalnim linijama, na stalnim stanicama i uz naplatu.
Preduzeća, državna ili privatna koja su održavala veze na pojedinim linijama ili
teritorijama, postepeno se udružuju, a njihovim povezivanjem najpre u okvirima države a zatim i
šire nastaje jedinstvena svetska organizacija: Svetski poštanski savez (UPU—Unio postale
universelle), osnovan 1874. godine sa sedištem u Bernu (Švajcarska), u koji su danas učlanjene
sve nacionalne poštanske organizacije sveta.
Na sličan način, udruživanjem pojedinačnih linija u regionalne, pa u nacionalne službe i
njihovim povezivanjem došlo se do svetskih organizacija koje objedinjuju prenos poruka putem
telegrafa, telefona i radio-televizije.
Međunarodni telegrafski savez osnovan je 1865. godine sa sedištem u Parizu. Međunarodni
telegrafski savez osnovan je 1906. godine sa sedištem u Berlinu. Ova dva saveza ujedinila su se
1949. oodine u međunarodni telekomunikacioni savez (ITU - International Telecommunication
Union) sa sedištem u Ženevi koji danas objedinjava rad svih svetskih nacionalnih (državnih i
privatnih) službi na telegrafiju, telefoniju i radio i televiziju. U okviru televizije, postoje i
regionalne institucije za saradnju i razmenu programa, kao što su Eurovizija, u okviru udruženja
evropske radiodifuzije (U.E.R.); Mondovizija, koja povezuje Evropu i SAD preko satelita, i
druge.

Razvoj sredstava za prenos poruka

Prva "sredstva" za prenos poruka bili su ljudi glasnici ili glasonoše, koji su pešice ili na
konju, od slučaja do slučąja, prenosili najpre usmene a kasnije i pismene poruke. Svojevrsni
glasnici bili su i dobošari telali — koji su na seoskim i gradskim trgovima izvikavali poruke od
interesa za šire stanovništvo — masovne informacije.
Dalji razvoj sredstava za prenos poruka prati tri dimenzije razvoja potreba u prenosu
poruka. U osnovi za prenos poruka koriste se ista sredstva kao i za prevoz putnika i tereta. To su,
pored tovarne ili jahaće životinje, zaprežna drumska vozila, brodovi, šinska vozila, motorna
drumska vozila, baloni, vazdušni brodovi, avioni, a u novije vreme i cevovodi (za sada na kraćim
relacijama).
Tokom vekova povećavale su se prevozne mogućnosti i brzine svih sredstava, kao i
razgranatost mreže linija na kojima ova sredstva rade. Time se u osnovi zadovoljavaju sve tri
dimenzije razvoja potreba u prenosu poruka. Veća prevozna moć omogućava da se prenese sve

5
više poruka, veće brzine kretanja voznih i plovnih sredstava omogućavaju sve brži prenos poruka,
a razgranatost mreže omogućava da se glavno sredstvo masovnih informacija (novine) prenose
sve krugu korisnika.
Brzina konjskog kasa kojim se kretala diližansa XV i XVI veka odgovarala je putnicima,
trgovcima sa robom, a i najvećem broju pisama. Međutim za izuzetno hitne poruke, koristili su se
posebni glasnici koji su se kretali brzinom konjskog galopa.
Brzina kretanja železnice XIX veka odgovarala zahtevima robe, putnika pa i najvećeg
broja poruka koje je prevozila, ali nije bila dovoljna za izuzetno hitne poruke. Naime, već sama
pojava železnice zahtevala je pojavu sredstva bržeg od nje, koje će moći da najavi njen dolazak.
Zato se samo osam godina posle pojave železnice, samo tri godine posle početka intenzivnije
gradnje železnice, javlja novo sredstvo posebno konstruisano za prenos hitnih vesti. To sredstvo
je bio telegraf, a nešto kasnije i telefon.
Električnu telegrafiju pronašli su 1833. godine nemački fizičari Gaus (Karl Friedrich
Gauss 1777-1855) i Veber (Wilhelm Eduard Weber 1804-1891). Telegrafija Gausa i Vebera
mogla je da prenosi ograničeni broj ugovorenih signala. Američki slikar i pronalazač Semjuel
Morze (Samuel Morse 1791-1872) pronašao je, 1937. godine. sistem znakova (azbuku) pomoću
kojih se mogla sastaviti svaka poruka, i iglu za pisanje što je omogućilo da se telegrafska poruka
zabeleži na traci i kasnije pročita. Posle ovih pronalazaka telegrafija se ubrzano razvija. Već
1844. godine puštena je u redovan rad prva međumesna telegrafska linija Baltimor-Vašington, a
već 1858. godine, pošto su u međuvremenu, telegrafskim vodovima bili povezani svi veći
gradovi Amerike i Evrope, položen je telegrafski kabl preko Atlantika, te time uspostavljena
redovna telegrafska veza između ova dva kontinenta. Ubrzo potom kablovi se polažu i preko
drugih okeana, te ostvaruju telegrafsku povezanost svih važnijih centara sveta.

Slika 2 – Morze telegraf

6
 Slika 3 - Morze azbuka
Istovremeno sa širenjem telegrafske mreže vrše se i usavršavanja telegrafskih aparata. U
novije vreme, posle drugog svetskog rata, klasični Morzeovi aparati za otpremu i prijem signala
(Hjuzovi, Bodovi) zamenjuju se teleprinterima, uređajima koji omogućavaju da se na predajnom
aparatu dobije tekst otkucan na otpremnom aparatu. Ovakve uređaje najpre su dobile pošte, a
zatim i korisnici.
Korak dalje je fototelegrafija koja omogućava prenos nepokretnih slika (fotografije, crteži,
rukopisi i sl.) žičnim ili bežičnim putem, čime se, delimično, smanjuje potreba za prenosom
pisma. Posle prve, probne veze na relaciji Vašington-Čikago, ovaj sistem se brzo raširio i
uključio u redovnu mrežu automatske telefonije, te se danas sreće kao telefaks u svetu i kod nas.
Drugi pravac razvoja brzog prenosa poruka jeste telefonija. Stvarni tvorac telefona bio je
američki nastavnik gluvonemih Aleksandar Bel (Alexander Graham Bell 1847-1922) koji je prvi
konstruisao i patentirao upotrebljivi telefonski aparat 1876. godine. Posle niza usavršavanja koja
su izvršili Edison (Thomas Alva Edison 1847-1931, američki telegrafista i pronalazač) 1876.
godine Hjuz (1877.), Pupin (Mihailo Pupin 1858-1935, američki fizičar i elektrotehničar srpskog
porekla) i drugi, telefon je postao nezamenljivo sredstvo brzog prenosa saopštenja.

7
 Slika 4 – Belov prvi telefon
Osnovno sredstvo masovnih informacija jeste štampa. Novine se prevoze svim svedstvima
koja služe i za prevoz putnika i tereta, a njihov sadržaj popunjava mreža novinskih (telegrafskih)
agencija i dopisnika koja dostavlja vesti za štampanje pisama, telegramima, telefonom ili
telefaksom. Pored štampe za masovne informacije konstruisana su i posebna sredstva prenosa
zvuka i slike na neograničena rastojanja. To su radio i televizija.
U toku prvog svetskog rata bežična telegrafija je korišćena u vojne svrhe, što joj je donelo
nova unapređenja. Odmah posle rata počela su eksperimentalna emitovanja radio-programa,
poruka namenjenih radio amaterima koji su na svojim amaterski sklopljenim prijemnicama mogli
da prime ove poruke. Eksperimentalna faza radiodifuzije završava se 1922. godine u kojoj su
istovremeno počele sa radom stalne radio stanice i prvi industrijski proizvedeni prijemnici
dostupni širom kruga potrošača, najpre u SAD i Velikoj Britaniji a zatim i u drugim zemljama
širom sveta.
Posle uspeha sa prenosom zvuka pažnja elektroničara prenosi se na teorijski i
eksperimentalni rad na prenosu slike. Godine 1936. u Velikoj Britaniji obavljen je prvi
televizijski prenos, a od 1938. godine počinje, istovremeno, industrijska proizvodnja televizijskih
prijemnika i emitovanje redovnog programa, najpre u SAD a zatim širom sveta. Od 1954. godine
televizijski program emituje se i prima i u boji. U današnjem svetu, informacija postaje sve
važniji resurs koji prožima celokupnu proizvodnju. Danas su tu i televizija, radio i konačno
internet.

8
 Slika 5 – Evolucija Televizaije
Internet je za razliku od drugih oblika informacionih tehnologija, značajno napredovao u
kombinovanju inter personalne (direktne) i masovne komunikacije, kao i jednosmernog i
dvosmernog uticaja učesnika u komunikaciji. Ono što je najupadljivije je činjenica da je internet
preskočio ili bar ubrzano preleteo neke faze i oblike razvoja medija, kao i da je brzo prevazišao
neke od problema u medijima.
Pre svega, pojam internet znači mreža unutar mreže, ili interna konekcija između više
računara. Internet je globalna mreža. Strukturno postoje male mreže koje se međusobno vezuju, i
time čine ovu strukturu. Internet se sve više naziva globalnom mrežom informacija (velika
internacionalna globalna - baza podataka). Količina informacija koju ti servisi poseduju je
ogromna, i teško je proceniti i prikazati realno kolika je ona zaista. Već od prvih dana pa sve do
danas, internet je proslavio mnogo "rođendana", ali koji je pravi teško će se složiti i najbolji
poznavaoci istorije informatike. Neki tvrde kako je to 1961. kada je dr Leonard Klainrok na
univerzitetu MIT-Masačusetski Tehnološki Institut (Massachusetts Institute of Technology) prvi
put objavio rad o packet-switching tehnologiji. Neki navode 1969. godinu kao godinu rođenja
interneta jer je tada Ministarstvo odbrane SAD-a odobrilo Advanced Research Project Agency
Network, poznatiju kao ARPANET, za istraživanje i razvoj komunikacije i komandne mreže.
Verovatno je najvažniji trenutak bio 1983. kada je tadašnja mreža prešla sa NCP-a (Network
Control Protocol) na TCP/IP (Transsmision Control Protocol/Internet Protocol), što je značilo
prelazak na tehnologiju kakva se i danas koristi.

9
 Slika 6: Prvi internet ruter

Internet je oblik globalne tehnologije kakav do sada nije postojao na medijskoj sceni jer u
potpunosti negira prostor kao dimenziju. Komunikacija je prestala da bude ograničena daljinom i
granicama među narodima. U zavisnosti od učestalosti korišćenja interneta, ostale dnevne
aktivnosti će trpeti manje ili veće promene. Da situacija bude komplikovanija i ostali oblici
informacionih tehnologija i medija u globalu čine slično sa slobodnim vremenom njihovih
korisnika. Izgleda da su elektronska i informaciona sredstva osmišljena da nam uštede vreme
tokom dnevnih aktivnosti u stvari taj efekat imaju samo do određene granice. Kada ih pojedinci
koriste u većem intenzitetu i obimu, efekat postaje gotovo suprotan. Par imejla ili SMS-a (Short
Message Service, kako se naziva kratka tekstualna poruka) nam mogu olakšati dnevnu
koordinaciju i organizaciju aktivnosti, ali više od toga i upleteni smo u mrežu "tehnologije radi
tehnologije".
Klasičan primer je raspodela radnih obaveza. Zaposleni danas uz pomoć tehničkih
pomagala mogu bez prekida da obavljaju radne zadatke skraćujući sebi slobodno vreme i vreme
planirano za porodicu. Pored komunikacije, koja je još uvek najvažnija i najučestalija aktivnost
onlajn, internet je uspeo da zauzme važne pozicije i u oblasti trgovine i poslovanja. Najveća
biblioteka na svetu, najveća prodavnica na svetu, su samo neki od epiteta koji se često vezuju za
internet. Nepobitno je, da osim već navedenih prednosti, internet u načelu omogućava čoveku i
da neke radnje obavi brže i sa manje stresa (recimo kupovina onlajn), tako da mu ostaje više
vremena za ispunjavanje drugih važnijih želja i potreba. Ovo bi između ostalog trebalo da bude
jedna od osnovnih poenti korišćenja interneta, međutim, da li to "dodatno” vreme čovek dalje
kvalitetno koristi i organizuje sasvim drugo je pitanje.

10
 Odnos prenosa saopštenja prema drugim saobraćajnim

delatnostima

Delatnost prenos saopštenja, kao deo funkcije saobraćajnog sistema, često se pogrešno,
izjednačuje sa samostalnom društvenom organizacijom, službom kojoj su u društvenoj podeli
rada, kao delu strukture saobraćajnog sistema, pripali ovi poslovi. Takva organizacija je pošta
koja u svom sastavu, u većini zemalja, ima i druge sisteme za prenos vesti, kao što su telegraf i
telefon, a u nekim zemljama i radio-televiziju. Ova organizacija, kao takva, svakako, ima svoje
mesto u saobraćajnom sistemu. Ona je podsistem tog sistema, kao što su podsistemi (dobijeni
institucionalnom podelom sistema u podsisteme i druga saobraćajna preduzeća), ustanove i
slično. Ova organizacija, pošta, obavlja najveći deo saopštenja, ali obavlja i druge poslove
saobraćaja, kao što su: prevoz putnika (poštanskim autobusima danas ili diližansama nekad),
prevoz tereta (paketa); te i neke poslove koji uopšte ne spadaju u saobraćajnu delatnost: platni
promet, štednja i slično . U obavljanju svojih zadataka pošta se služi različitim prevoznim i
drugim sredstvima.
Međutim, ukoliko se prenos saopštenja ne posmatramo kao organizaciju koja se bavi ovim
poslom, nego kao deo ukupnih zadataka saobraćaja (kao posebnu vrstu potreba koju zadovoljava
saobraćajni sistem) onda se po funkcionalnom merilu podele saobraćajnog sistema u njegove
podsisteme izdvaja i posebna delatnost prenosa poruka. Delatnost prenosa poruka je različita od
delatnosti prevoza putnika ili delatnosti prevoza tereta ili neke četvrte vrste saobraćajnih
delatnosti. Potreban razvoj ove delatnosti u celini - njeni ukupni zadaci u zadovoljavanju potreba
okruženja u kome funkcioniše, a time i u okviru sistema čiji je deo - određen je razvojnim
procesima u tom okruženju:
- porastom broja veza među prostorno udaljenim ljudima,
- porastom tempa života
- stepenom podruštvljenosti života.
Ako saobraćajna delatnost prenosa poruka prati ove procese, ona je izvršila svoj zadatak u
saobraćajnom sistemu. Znači, ovde postoji normalan sistemski odnos između jedne od funkcija
saobraćajnog sistema - potrebe u prenosu poruka i strukture sistema njegove osposobljenosti za
zadovoljavanje potreba.
Pored toga, na razvoj prenosa poruka može da utiče i jedan drugi odnos: međusobni odnos
funkcija sistema, odnosno međusobni odnos pojedinih saobraćajnih delatnosti. Ovo stoga, što
između nekih funkcija postoji supstitucija (substitutio = zamenjivati). Prenos poruka može,
delimično, da zameni prevoz putnika i obrnuto. Zato se pri proučavanju i planiranju celokupnog
saobraćajnog sistema nekog područja mora voditi računa o ovim mogućnostima. Dobar
saobraćajni sistem neće tražiti prinudne zamene: putovanje zbog toga što telefonske veze ne rade
ili upotrebu telefona zbog nemogućnosti ličnog odlaska. U dobrom saobraćajnom sistemu potrebe

11
u vezama između prostorno udaljenih ljudi ostvarivaće se na način koji je najprikladniji za
korisnika proizvoda saobraćajne proizvodnje.

Rezime: vidovi prevoza i tehnološka upotrebljivost

Svako prevozno sredstvo, a u skladu sa tim i sistem prevoza, ima tesno povezane
ekonomske, tehnološke i eksploatacione karakteristike koje mu donose određene prednosti i
nedostatke u eksploataciji. Kombinacija ovih prednosti i nedostataka prevoznom određuje polje
upotrebljivosti. Ili u ekonomskom smislu mesto na saobraćajnom tržištu. Van tog polja njegova
primena nije nemoguća, ali je ograničena - marginalna. Primena prevoznog sredstva van polja
upotrebljivosti opravdana je u posebnim uslovima kada je, na primer, izražena potražnja za
prevozom (na primer za vreme rata, ili naglog privrednog razvoja, ili kada nema drugih
raspoloživih sredstava), što je često u praksi dovodilo do pogrešne raspodele poslova. Treba
shvatiti da su to izuzeci, a ne pravilo. Po pravilu treba težiti određivanju polja upotrebljivosti i
primeni određenog prevoznog sredstva u okviru toga. Najbolja kombinacija određenih prevoznih
sredstava u jednom prevoznom procesu može se napraviti tek posle poznavanja polja
primenjivosti pojedinih prevoznih sredstava. Da bi se donela odluka treba poći od prevoznih
zahteva, uslova u kojima se prevoz odvija, ciljeva, odnosno kriterijuma i za svaki konkretan
prevozni zadatak doneti odluku, odnosno izvršiti izbor.
Bez obzira na tehnička unapređenja uvek će izvorne, odnosno tehničke karakteristike uticati
na način eksploatacije sredstava, te tako određivati primenu za one prevozne zahteve u kojima ne
dolaze do izražaja nedostaci prevoznog sistema, a pozitivne karakteristike su posebno naglašene.
Najbolji vid prevoza nije onaj koji ima najniže troškove ili najviše performanse, već onaj koji
ostvaruje najpovoljniju kombinaciju svih eksploatacionih osobina. Na tehničko-tehnološke
karakteristike kao što su: plovnost, stabilnost, upravljivost, otpornost, propulzivnost, efekti
elevacije i uspona, utiču na nivo usluge mogućnost zadovoljenja obima tražnje, što se odražava
kroz kapacitet, brzinu, dostupnost, elastičnost, učestanost. Ove karakteristike zajedno utiču na
kvalitet servisa izražen kroz pokazatelje:
- Bezbednost, pouzdanost
- Brzina, ubrzanje
- Ukupno vreme putovanja
- Komfor i udobnost
- Ekološki efekti
- Zagađenje
- Korišćenje energije
- Korišćenje zemljišta
- Uticaj na društvo

12
 Literatura

Slika 1 – Udžbenik Osnove saobraćaja

Slika 2 - https://www.123rf.com/photo_2449315_isolated-obsolete-vintage-morse-telegraph-
machine-on-white-background.html
Slika 3 - https://www.wnyc.org/story/87586-today-in-history-samuel-morse-demonstrates-the-
telegraph-and-a-new-code/
Slika 4 - https://americanhistory.si.edu/collections/search/object/nmah_689864
Slika 5 - https://www.sutori.com/item/untitled-fcc3-c3a3
Slika 6 - https://www.flickr.com/photos/jurvetson/5114191251

13