Univerzitet umetnosti u Beogradu

Fakultet likovnih umetnosti

Istorija umetnosti 3/1

Tema:
Mrtva priroda sa lobanjom
Philippe de Champaigne

Profesor: dr Jelena Todorović Student: Ljubica Kokotović

Beograd, oktobar 2018.

Philippe de Chapaigne je francuski barokni slikar, poreklom flamanac. Poznat je po brojnim
portretima i religijskim slikama. Njegove slike odlikuje jednostvnost, čvrstina komozicije i živi
psihološki portreti u kojima se vidi uticaj Peter Paul Rubens-a i Ser Anthony van Dyck-a. Philippe
je takođe i jedan od osnivača Kraljevske Akademije slikarstva i vajarstva čiji je glavni osnivač bio
Kralj Lui XIV.

Neka od njegovih dela su Trostruki portret kardinala Rišeljea (1642), Sveti Avgustin (1645-50),
Majka Catherine Agnes Arnauld i Sestra Catherine (ex voto 1662), itd.

Philippe-ova mrtva priroda na jednostavan i veoma ogoljen način sažima celokupnu priču o
polaznosti ljudskog života koja je bila jedna od glavnih tema umetnosti i poezije u baroku. Tema
smrti i prolaznosti je svepristuna u razmišljanju o čoveku ovog doba, te su tako i u ovoj vanitas1
kompoziciji korišćeni naizgled uobičajeni predmeti kao podsetnik da je smrt neodvojiva od
svakodnevnog života.

Tri jednostavna, ali delotvorna predmeta, koja kao da izlaze iz mračne pozadine, govore
posmatraču o prolaznosti njegovog postojanja i predstavljaju jasan memento mori2.

Cveće je bilo čest deo simbola vanitas mrtvih priroda jer je kao i ljuski život krhko, ugroženo i
prolazno. Cvet u staklenoj posudi nam govori o „tkivu ljudskog života“ koje poput ruže, ili u ovom
slučaju lale, bljesne svojom lepotom i nakon toga ubrzo uvene i istruli na šta ukazuje i jedna latica
koja se blago spustila. Cvet u svakom smislu poseduje osobine prolaznosti čoveka u svojoj lepoti,
boji, mirisu i brzini kojom vene i nestaje.

Staklena vaza u kojoj se cvet nalazi, takođe je simbol prolaznosti. Staklo je bistro i lomljivo kao i
mehur od sapunice. Svojim sjajem i svetlucanjem podsećaju na polaznost slave i bogatstva. Sličnu

1
Vanitas (lat. 'taština' ili 'praznina') je motiv u umetnosti i književnosti, osmišljen kako bi podsećao na
prolaznost života, s hrišćanskim tonovima. Motivi vanitasa imaju za cilj da ukažu na prazninu zemaljskog života,
i da pozovu na razmišljanje o preostalim vrednostima. Reč "vanitas" potiče iz Starog zaveta iz
knjige Propovednik (1:2), koja počinje na latinskom : Vanitas vanitatum omnia vanitas, "Ispraznost nad
ispraznošću“.

2
Memento mori je latinska izreka koja ima sledeća tumačenja: Seti se da si smrtan. Seti se da ćeš umreti.
simboliku nosi i lala u toj vazi koja je takođe bila statusni simbol, pošto je u tom istorijskom
periodu bila veoma skupa i egzotična, ali kao i sve ostalo, nije imuna na zub vremena.

Za razliku od renesanse gde su „Starac Vreme“ i „Smrt“ predstavljani odvojeno, u baroku su

alegorije vremena i smrti sažete u obliku jednog skeleta koji često nosi kosu i pešcani sat. Lobanja
je najdirektniji simbol smrti i telesne propadljivosti čoveka kao i prolaznosti u vremenu. Na ovoj
slici lobanja je „skraćeni simbol“ skeleta, a takođe je centralni predmet u kompoziciji. Velike očne
duplje koje gledaju direktno u nas i kao da nam se obraćaju nemim glasom, podsećaju na neizbežan
kraj ljudskog života, i ostavljaju osećaj nelagode.

Peščani sat je još jedan očigledan simbol protoka vremena. Podjednako su ga koristili i likovni
umetnici i pesnici. Brzina prolaska peska je poistovećivana sa brzinom prolaska života i izražava
neumitnost kraja ljudskog života na zemlji. Peščani sat u likovnim predstavama je bio predmet
koji je nosio Starac Vreme, ali pošto su u baroku vreme i smrt objedinjeni, postao je i simbol smrti.
Zrnca peska koja u odrazu vidimo kako klize, kao da likovno predstavljaju stihove „Kako lako
klizite iz ruku! O kako promičete godine moga života...“ od plemića, pisca i političara Francisco
de Quevedo-a.

Ogledalo je još jedan od velikih simbola baroknog doba i teme memento mori, jer se tiče pitanja
sopstvenog odraza u vremenu. Ogledalo omogućava subjektu da se udalji i preispita svoje biće i
svoju prolaznost, ne samo u svom fizičkom izgledu nego i u svom unutrašnjem životu. Služi kao
neka vrsta ukora i opomene na taštinu koja ispunjava ovozemaljski život.Odraz na zakrivljenom
staklu vaze i staklu peščanog sata može da se tumači i kao simbol ogledala koji nas i u ovom
slučaju navodi na ispitivanje sopstvenog bića i iskrivljenost materijalnog sveta.

Pojam dobre smrti je bio opšti pojam u baroknom dobu, kao i ideja o pripremi za nju kroz ceo
život, za razliku od srednjovekovne kontemplacije o prolaznosti koja se svodi samo na samrtni čas.
Vanitas slike pripitomljavaju prizor smrti i služe kao lični memento mori , ali i kao univerzalne
poruke. Ideja uzaludnosti materijalnog bogatstva je bila nadahnjujuća u predstavljanju smrti kao
Velikog uništitelja, i zbog toga uobičajeni prizori na vanitas slikama objedinjuju svakodnevne
predmete koji su povezani sa prolaznošću prema svojoj funkciji ili sastavu dok zadržavaju osnovnu
funkciju likovnog dela, u ovom slučaju mrtve prirode.
Na drugim mrtvim prirodama baroknog doba često se pojavljaju i drugi simboli prolaznosti, kao
što su voće koje tek po malo truli ili je zagriženo, leptiri i gusenice, takođe krhke i kratkotrajne
prirode, koji daju raskošniji utisak delu. Philippe-ova slika je vrlo svedena po pitanju sadržaja, ali
jasna po simboličkoj poruci.

Mrtva priroda sa lobanjom Philippe de Chapaigne-a odiše jednostavnošću i mrakom, ima čak
pomalo svečanu atmosferu. Jak kontrast između tamne pozadine i brilijantnih boja predmeta samo
pojačavaju osećaj života kao ništavila.

Literatura:

Dr Jelena Todorović – O ogledalima ružama i ništavilu, Clio, Beograd 2012

https://www.britannica.com/biography/Philippe-de-Champaigne