Ja se nisam poklonio tebi, poklonio sam se svekolikoj patnji čovekovoj.

Malopre samn rekao jednom drzniku da ne vredi tvoga malog prsta... i da sam svojoj sestri učinio čast što sam joj dao
mesto do tebe...(...)Ja to nisam rekao o tebi zbog nepoštenja niti zbog tvoga greha, već zbog tvoga velikog stradanja.
Ja sad idem da se prijavim. Samo ne znam zašto idem da se prijavim.

Raskoljnikov je doveden u neugodnu situaciju i to sve zbog dobro postavljenih pitanja Porfirija Petroviča.
Radnja se odvija u samo devet i po dana, u Rusiji, u Sankt Peterburgu. Vreme radnje je smešteno u šezdesete godine 19.
veka. Cela priča vrti se oko siromašnog studenta koji pohađa Pravni fakultet. Njegovo ime je Rodion Romanovič
Raskoljnikov (Roćka). On je odustao od predavanja na fakultetu i sav je obuzet novim idejama koje su stizale iz Zapadne
Evrope u Rusiju.
Raskoljnikov smatra da se celo čovečanstvo deli u dva dela. Na one obične smrtnike koji moraju da žive u skladu sa
zakonom i na one koji su izuzeci, poput na primer Napoleona, koji pišu zakone sami za sebe. Ti pojedinci mogu napraviti
i bilo kakav zločin ako će zauzvrat moći čovečanstvu da ponude nešto puno vrednije.

Na Raskoljnikova utiče mnogo detalja zbog kojih se on odlučuje na zločin. Majčino pismo, zatim razgovor sa
Marmeladovim i susret sa Sonjom. Naime, u majčinom pismu stoji kako će se njegova sestra Dunja spasiti terora
Svidrigajlova udajom za Lužina. Bogatstvo će spasiti Raskoljnika kome je novac potreban za školovanje. Raskoljnik ne
može nikako prihvatiti sestrinu veliku žrtvu, a tužna sudbina Sonje još ga više baca u očaj. Na kraju, on saznaje i da će
stara pohlepnica biti sama kod kuće oko sedam sati.
Sam Raskoljnjikov se cijelo vrijeme bori sam protiv sebe; pokušava zavarati istražitelja Porfirija Petroviča dok se u isto
vrijeme i želi predati upravo Porfiriju jer se konačno želi riješiti osjećaja krivnje i osjećaja da je još samo jedna uš i budala
u tadašnjem društvu. Dostojevski nam time ostavlja otvorena etička pitanja: možemo li se dobrim djelima iskupiti za svoja
loša djela, može li cilj opravdati sredstvo, ima li čovjek pravo uzeti u svoje ruke da kroji svijet i njegovu sudbinu te
naposljetku ima li čovjek pravo prijeći granicu

Kada je krenuo kući nije mu bilo dobro pa je skrenuo u krčmu gdje je počeo razmišljati kako je bio glup što je uopće
pomišljao na takvo nešto, no nakon jedne pive mu se vratila odlučnost.“No i u taj je čas nejasno slutio da je sva ta
sklonost prema nečemu boljem bila također nezdrava. ”

Na putu prema kući je skrenuo u šikaru, legao na livadu i zaspao. Sanjao je svog oca i sebe kada je imao 7 godina kako
prolaze pokraj crkve u kojoj je bio sahranjen njegov brat od 6 mjeseci, a preko puta koje je bila krčma iz koje je u tom
trenutku izlazio Mikolkin s ostatkom pijanog društva, natjerao ih je sve da sjednu u taljige kako bi ih njegova 20-
ogodišnja slaba kobila odvela kući, kobila naravno nije imala snage, no Mikolkin i ostatak pijanaca su je tukli šibom,
knutovima i naposljetku ju je Mikolkin nekoliko puta sjekirom lupio po leđima što ju je, uz lupanje ostalih pijanaca,
dotuklo i ona je umrla, no cijelo to vrijeme je Raskoljnjikov trčao oko kobile i htio ju spasiti, ali nije imao šanse, na kraju
ga je otac krvavog uzeo u ruke i odnio. Kada se probudio znao je da nije sposoban napraviti ono što je planirao, znao je da
je to gadno i gnusno te da nema šanse.

Iz pukotine između poda i postelje je izvadio drvenu daščicu i malu željeznu pločicu te ih je zamotao u čist, bijel papir te
zavezao da je što teže razvezati kako bi Aljoni isprva odvukao pozornost i dobio na vremenu. Njegove odluke su svakim
trenutkom bile sve drskije i besmislenije te on ni na trenutak nije vjerovao da bi mogao ostvariti svoje naume. On je
smatrao da je savršen zločin izvediv, ali zločince u trenutku zločina razbor i volja napuštaju te oni postaju lakomi i
neoprezni. “…rađa li bolest samo zločin, ili je samo zločin, nekako po svojoj osobitoj naravi, vazda praćen nečim nalik na
bolest?…”

Na nekoliko zadnjih stepenica je Poljenjka stigla Raskoljnjikova i pitala ga za ime i adresu rekavši da su je poslale Sonja i
mama, Raskoljnjikov joj je dao ime i adresu te je zamolio da se ponekad pomoli i za njega. Kada je ponovno došao na
most Raskoljnjikov je zaključio da njegov život nije umro zajedno s babinim te da on i dalje ima pravo na dobar život pa
se stoga zaputio na Razumihinovu proslavu useljenje. “Moj život nije ipak umro zajedno sa starom babom!”

Raskoljnjikov je počeo pričati o Sonjinom životu, kako će Katerina najvjerojatnije uskoro umrijeti i tako će djeca ostati
Sonji na teret, no Sonja to nije mogla prihvatit, samo je stajala na mjestu dok je Raskoljnjikov hodao po sobi, odjednom je
on kleknuo i poljubio Sonji nogu rekavši da se poklonio svim ljudskim patnjama, a zatim je zamolio/naredio Sonji da mu
pročita o uskrsnuću Lazarovu. Raskoljnjikov joj je rekao kako je prekinuo sve veze s majkom i sestrom, da ne može više
živjeti bez nje i moli je da pođe s njim jer ne zna hoće li se više vratiti, Sonja nije prihvatila jer joj ništa nije bilo
jasno. “Mi smo zajedno prokleti, zajedno ćemo i otići.”
Raskoljnjikov je sjeo i pozorno slušao kako mu Porfirij priča o načinu na koji se u istražiteljstvu većinom radi,
osumnjičeni se nikad neće privesti prije nego što se skupe čvrsti dokazi, nešto jasno kao 2×2, zato se pusti da hodaju na
slobodi, mogu pobjeći fizički, ali nikad neće psihički jer će uvijek imati na pameti svoj zločin, sami će se vrtjeti u
njegovom radijusu, a onda će jednostavno biti ulovljeni. “…ja ionako znam da je on moja žrtvica i nikamo mi neće
umaknuti!”

Katerina je nedugo nakon toga umrla, a Svidrigajlov i Raskoljnjikov su se povukli u kut da popričaju, Svidrigajlov je
rekao da će za onih 10.000 rubalja koje je namjeravao dati Dunji smjestiti Polječku, Ljonju i Kolju u dobro sirotište, da će
im do punoljetnosti svakom uplatiti po 1.500 rubalja, a da će i Sonju izvući iz jada. Raskoljnjikov je upitao Svidrigajlova
zašto je tako velikodušan, a on mu je samo ponovio njegove prijašnje riječi kada je priznavao ubojstvo Sonji, “zar zaista
Lužin treba živjeti i činiti zlo, ili da ona umre?” i “Polječka će krenuti tim istim putem…”.

. S vremenom si više nije mogao priuštiti obrazovanje pa je smatrao da je jedini izlaz za to da ubije lihvaricu Aljonu
Ivanovnu za kojom nitko ne bi žalio jer je bila zla. S vremenom shvaća da to nije bio motiv jer plijen nije ni pogledao. On
je zapravo htio dokazati da on nije još samo jedan običan čovjek kako ih je zvao. Htio je dokazati da je neobičan i da nije
budala, čak se uspoređivao i s Napoleonom. No njegova savjest nije dala mira ni njemu ni njegovu zdravlju te je ozdravio
i prihvatio svoj život onakvim kakav je tek u zatvoru. Tamo je doživio svoju katarzu:

“Nije učestvovao ni u općim sastancima, ni u razgovorima, ni u zabavama, niti bilo u čemu. Učio je marljivo i zato su ga
štovali, ali ga volio nije nitko. Bio je vrlo siromašan, a nekako naduto ponosan i nedruževan, kao da nešto taji u sebi.
Gdjekojim se drugovima njegovim činilo, da ih sve smatra za djecu, gleda s visoka, kao da ih je sve pretekao i po razvitku,
i po znanju, i po načelima, a njihova načela i interese drži za nešto niže.”

Iako se zanosi idejom da postoje odabrani ljudi kojima je dopušteno da zbog općeg dobra čine zločine, njega na kraju
satire savjest, on
popušta u sukobu sa "psihološkim obručem" oko sebe i priznaje ubojstvo.

Zato ovaj roman sadrži karakteristike različitih tipova romana. Na planu društvenog miljea i široke slike društva,
raslojenog na bogate i siromašne, u kome ipak dominira materijalna beda - ovo je socnjalni roman. Na planu sadržine, s
obzirom na mnoštvo pokrenutih pitanja ljudske egzistencije (socijalna, politička, etička, filozofska, psihološka), ovo je
problemsko-filozofski roman. Po načinu razvijanja fabule i vođenja priče, roman pokazuje osobine tipične za kriminalnm
roman. Po primenjenoj tehnici direktnog unutrašnjeg monologa, koju je Dostojevski uveo u moderni roman, ovo je jedan
od najboljih primera psihološkog romana. I najzad, sa aspekta aktera priče, s obzirom da je težište na jednoj ličnosti,
glavnom junaku Raskoljnikovu, koga pisac prati iz poglavlja u poglavlje, na koga je usredsređeno kazivanje narativnog
subjekta i koji je nosilac glavnog toka unutrašnjeg monologa, ovo je roman lika. Ovakvo žanrovsko (i sadržinsko)
bogatstvo romana Zločin i kazna ide u prilog ustaljenom mišljenju o romansijerskom majstorstvu Fjodora Dostojevskog,
ali, na drugoj strani, pokazuje da je roman složena narativna struktura bogate sadržine pa je zato teško, ponekad i
nemoguće, konkretni roman klasifikovati u određeni žanr.

Mnoštvo problema koje roman postavlja, mnoštvo mogućnosti izbora i opredeljivanja:

patnja ili pobuna
revolucija ili religija
pojedinac ili društvo
razum ili osećanja
ljubav ili mržnja
bog ili đavo
amoralnost ili moralnost
Napoleon ili vaš

... doprinosi misaonoj dinamici, koja ne može čitaoca ostaviti ravnodušnim. Tako je misaonost, kao faktor smirivanja
naracije i zbivanja i činilac retardacije, ovde faktor dinamizacije.

Romaneskni život Raskoljnikova ima tri faze: period pre zločina, vreme izvršenja zločina i period posle zločina, koji
zauzima najveći prostor u romanu. U periodu pre zločina ispoljava se junakova snaga duha, racionalna priroda, hladnoća u
toku pripreme za zločin - mirno, pribrano, precizno i hladno razmišlja o svakom detalju. Ali već tu dejstvuje i njegova
savest koja se ispoljava na dva načina: kao san koji opominje da se odustane od plana i kao nepripremljenost koja je izraz
unutrašnjeg otpora zločinu. Za vreme izvršenja zločina Raskoljnikov je nesiguran, nemiran, zbunjen, pa i preplašen, ali
samo izvođenje zločina je pribrano i sračunato. Period posle zločina, a to je najobimniji deo romana, obeležava dvojstvo u
junakovoj ličnosti: u njemu su dvojica - jedan želi da prikrije zločin, a drugi nesvesno ukazuje na sopstveni zločin. To
dvojstvo u ličnosti glavnog junaka ostaće do samoga kraja romana, čak i na robiji.
Po izlasku iz njene kuće svratio je u kafanu i čuo razgovor između jednog studenta i oficira. Student je izrekao misao da
zelenašicu treba ubiti jer "glupa, blesava, ništavna, zla, bolesna baba, koja nikome nije potrebna, već, naprotiv, svima od
štete" a njenim novcem bi hiljade "mlade, sveže snage" dobile potporu. Ovaj razgovor ne samo da je podstakao začetu
misao o ubistvu nego je pružio i "opravdanje" koje, u kontekstu situacije romaneskne priče, ima ilustrativne primere u
Raskoljnikovu, Dunji, Sonji.
Zamisao o zločinu snažno opterećuje Raskoljnikova: napet je i razdražljiv, rastrojenih živaca, ne može da se skrasi na
jednom mestu. A kada, posle saznanja da će baba biti sama u kući, postaje svestan da se ono mora sutra dogoditi, njega
obuzima užas, žmarci mu prolaze uz leđa:

Ušao je u svoju sobu, kao na smrt osuđen. Ni o čemu nije razmigiljao niti je uopšte mogao ma šta da misli, ali je svim
svojim bićem osetio da više nema ni slobode mšiljenja ni volje, i da je odjednom konačno sve odlučeno
Na odluku je, nesumnjivo, uticalo i majčino pismo, koje ga je snažno pogodilo jer je doznao da se sestra Dunja udaje,
zapravo žrtvuje da bi njemu obezbedila završetak studija. O sazrevanju odluke govori "težak, jedak, zao osmeh", koji je
lebdeo na njegovim usnama pošto je završio čitanje pisma. Kada je krenuo u ostvarenje zamisli, "nije mogao da poveruje
u ostvarljivost zamisli" - kao čovek koji ide nekud, a priželjkuje da tamo ne stigne.
Posle tog čina oseća slomljenost; raspoloženje mu se iz časa u čas smenjuje: luta besciljno ulicama. Kod prijatelja
Razumihina ponaša se čudno: čas prihvata pomoć, čas je odbija. Oseća apsolutnu usamljenost ("Učinilo mu se u tom
trenutku kao da je makazama sam sebe odsekao od svih i od svakog na svetu"), halucinira, guši se, pada u grozničavo
stanje i bunca.

U njemu postepeno sazreva odluka da svrati u kvart i da sve svrši. U njemu je kao neki prkos ili izazivanje sudbine: u
svakoj prilici će se truditi da aluzijama skrene pažnju na sebe. U susretu sa Nikodimom Fomičem u kući Marmeladovih,
posle smrti Marmeladova, vodi se ovakav razgovor:

- Ohrabrite je, ako možete nekako... Vi ste dobar čovek, ja znam... - dodade sa osmehom gledajući mu pravo u oči.
- A, gle, kako ste se okrvavili - primeti Nikodim Fomič, kad ugleda pri svetlosti fenjera nekoliko svežih mrlja na
Raskoljnikovom prsluku. -Da, okrvavio sam se, sav sam u krvi! - kaza Raskoljnikov sa nekim naročitim izrazom, zatim se
nasmeši, klimnu glavom i pođe niza stepenice.

Posle ovih prkosnih reči i čvrstog pogleda, on se već osećao "ispunjen jednim novim beskrajnim osećanjem punog i
snažnog života koji ga je odjedanput zapljusnuo". Ovo osećanje se još više osnažuje posle razgovora sa Poljenkom:
"Dosta!", reče odlučno i svečano, "do đavola s priviđenjima, s izmišljenim strahom, sa utvarama... Ima života."

"Snaga, snaga je potrebna; bez snage se ne može ništa izvojevati, a snagu treba dobijati silom, eto, to oni ne znaju."
U jednom drugom razgovoru sa Porfirijem, kada ga je posetio na svoju inicijativu, Raskoljnikov vešto glumi začuđenost,
emotivnu napetost, uvređenost, hladnokrvnost. Proračunato izgovara svaku reč i odmah, pošto su izgovorene, analizuje ih
u sebi i posmatra kakav su efekat proizvele kod sagovornika. Pritom, na njegovom licu će se pojaviti drzak izazivački
osmeh i provokativni pogled. Izgovoriće čak i izazivačku rečenicu: "A možda sam ja negde blago našao, a ti i ne znaš?"
Dok vešto glumi različita raspoloženja, u njemu ključaju bes, netrpeljivost, prezir i mržnja, a u glavi misli vitlaju kao
vihor. Raskoljnikov stalno menja svoje raspoloženje. Čas je sav rastrzan, rastrojen i malodušan. U tim trenucima oseća se
slabo i izgubljeno, pomišlja da ode i prijavi se. Čas je, opet, bodar, siguran i samouveren.
Raskoljnikov preživljava snažne unutrašnje lomove u trenucima kada mu nadođe ono - kazati ili ne kazati, priznati ili ne
priznati.
Tu, dakle, nije u pitanju nemaština i glad (čime ga "pravda" Sonja), nije misao o majci i sestrinoj spremnosti na žrtvu zbog
njega, nego želja da se iskorači iz norme, da se usudi, da proveri sebe da li sme. Međutim, Raskoljnikov pruža otpor Sonji
kada mu ova kaže da će biti uz njega: "Na robiju ću zajedno s tobom poći". On ne želi na robiju, ne želi da se sam prijavi,
kaže: "Još ću da se borim".

I u razgovoru sa sestrom, a on je usledio iz potrebe da se sestri poveri, ali opet na svoj zagonetan i aluzivan način, on će
reći:

Ja sad idem da se prijavim. Samo ne znam zašto idem da se prijavim.

Kada sa Sonjom polazi u kvartovsku kancelariju, spreman da prekine sa mučenjima i prijavi se vlastima, na samim
vratima kancelarije u njemu se budi misao: "Možda ću još moći da se ne prijavim". U razgovoru sa Porohom govori o
sasvim drugom razlogu dolaska: "Ja sam samo onako... navratio sam da pitam..." Kada je čuo da se Svidrigajlov ubio,
pobledeo je od iznenađenja i uzbuđenja, pozdravio se i izišao iz kancelarije. U dvorištu sreće Sonju, koja ga je čekala. U
njemu se opet nešto kolebalo, vraća se nazad, u kancelariju, i izjavljuje:

Ja sam ubio sekirom babu činovnicu i njenu sestru Lizavetu, i ottčkao ih.

I na robiji Raskoljnikov ostaje dosledan svojoj dvostrukoj ličnosti: nije se pokajao zbog svoga zločina i to što je učinio
nije smatrao zločinom. Zločin je za njega bio "samo to što nije izdržao do kraja i što se sam prijavio vlastima i priznao
krivicu".
u ovom psihološkom romanu ostvaren je dinamizam unutrašnjih zbivanja, stalna promena raspoloženja, psihološki
prelomi, duševne vibracije, aluzivna naslućivanja, prisustvo tajne. Zločin, krivica, sumnja - sve se to postavlja vrlo vešto i
neosetno. Zločin opterećuje Raskoljnikova, a posledice su fizički i duševni slom, bolest i halucinacije, strah i strepnja,
zaziranje od predstavnika vlasti, sumnjičavo osluškivanje svake intonacije i pronicanje u njen smisao, praćenje izraza
tuđeg lica i traženje na njemu znakova sumnje. Raskoljnikov dugo ne izgovara reči "zločin" ili "ubistvo" - ali ga stalno
progoni ono, to, sve to.
Njegov odlazak starici je nesiguran, držanje trapavo, izvršenje zločina je kao u bunilu. Ima hladnokrvnosti u toku
priprema, ali ima i dilema, mučenja, sumnji. Kasnija "pravdanja" zločina u razgovoru sa Sonjom, ili nepriznavanje da je
zločin uopšte izvršen, samo je bekstvo od činjenica i alibi pred sobom. Iako u pojedinim situacijama, dijalozima ili
monolozima, Raskoljnikov deluje hladno, racionalno i sigurno - to je samo spoljašnja maska i napor da se prebrodi kriza.
U sebi, i protiv svoje volje, Raskoljnikov duboko preživljava ono što je učinio: ne samo da je duševno smrvljen nego i
fizički propada. U trenucima kada mu nadođe ono (predati se ili ne), Raskoljnikov oseća snažan bol u glavi, muti mu se
svest, gubi moć govora. On je u tim mučenjima i rastrzanjima platio danak svojoj nepromišljenosti. Platio je i drugi
danak: povredio je sestru (on je u njenim očima ubica), povredio je majku i doprineo njenoj smrti jer nije mogla da preživi
njegovu robiju, povredio je Sonju, pošto je bio predmet njenog obožavanja, i naveo je na žrtvu - da ga prati u Sibir. To je
sve dovoljna kazna za njega. Ona zakonska kazna, progon u Sibir i robija, nema snagu svega što je proživeo i propatio, što
je izgubio.
Ostali akteri priče - Razumihin je kontrast Raskoljnikovu i, kao takav, ima značajnu umetničku funkciju u strukturi
romana. Bez njega bi mnoge situacije ostale blede, mnogi postupci glavnog junaka nedovoljno motivisani i shvatljivi,
opšta atmosfera romana ostala bi mračna.
Razumihin pokazuje bistrinu duha, svežinu misli, jasne postupke, plemenite namere. Stalno je uz Raskoljnikova, stara se o
njemu, neguje ga dok je bolestan, čak se i preseljava u blizinu da bi uvek bio pri ruci bolesnom prijatelju. Skroman je i
jednostavan, nenametljiv i pun poštovanja prema drugome. On brine o sestri i majci Raskoljnikovoj, stidljiv je u
razgovoru sa Dunjom, mladićki skroman, skriva svoju ljubav prema njoj. On je praktičan, komunikativan i jednostavan u
ophođenju sa ljudima. Ljude prima onakve kakvi jesu, prihvata ih kao gotovu činjenicu, a odnos sa njima zasniva na
principu prilagođavanja. U tome je njegova sposobnost da svakome priđe na odgovarajući način i da u svakom čoveku
otkrije onu žicu koja omogućava razonancu — uspostavljanje dijaloga i razumevanja.
Posle poraza koji je doživeo u susretu sa Dunjom, Svidrigajlov provodi teške časove. Potrudiće se da novčano zbrine decu
pokojnog Marmeladova, Sonji će dati tri hiljade rubalja ("Ovaj će vam novac trebati, jer živeti tako kao dosad, Sofija
Semjonovna - ružno je, a sad nemate više nikakve potrebe"), svojoj premladoj verenici predaće petnaest hiljada rubalja,
provešće besanu noć ispunjenu košmarima, a u zoru će otići van grada i presuditi sebi.
Raskoljnikova i Sonju vezuje ista narav: spremnost na žrtvu, široko srce, razumevanje za tuđe patnje. Ona je opčinjena
njegovom dobrotom i pažnjom, on njenom žrtvom i stradanjem za druge. Raskoljnikov u njoj vidi simbol opšte bede i
nesreće:

Ja se nisam poklonio tebi, poklonio sam se svekolikoj patnji čovekovoj.

Malopre samn rekao jednom drzniku da ne vredi tvoga malog prsta... i da sam svojoj sestri učinio čast što sam joj dao
mesto do tebe...(...)Ja to nisam rekao o tebi zbog nepoštenja niti zbog tvoga greha, već zbog tvoga velikog stradanja.
Kada joj se Raskoljnikov poveri, ona bez razmišljanja kaže: "Na robiju ću zajedno s tobom poći". I kada je Raskoljnikov
osuđen, Sonja polazi za njim. Uklapa se u sredinu, pomaže Raskoljnikovu, ali i drugim zatvorenicima, i zaslužuje opšte
poštovanje. Međutim, Raskoljnikov, i dalje rastrojen, nervozan i nestabilan, često se prema njoj ponaša odbojno i grubo,
ali je ona uporno i požrtvovano uz njega kao veran pas. Za vreme Sonjine bolesti Raskoljnikov oseća neku prazninu u sebi
i tek tada otkriva koliko je voli. Sagledavši snagu njene ljubavi i veličinu žrtve, on je sagledao i svoju ljubav prema njoj,
uveren da će "beskrajnom ljubavlju iskupiti sada sve njene patnje".
S obzirom na mesto Raskoljnikova u tokovima romanesknih zbivanja, ovo je roman lika: Raskoljnikov je u središtu
pažnje romaneskne priče, on je akter u skoro svim segmentima (poglavljima) romana, priča započinje i završava se
opisom njegove ličnosti. Junak živi i deluje u društvenom miljeu o kome se pripoveda sa naglašenim socijalnim nabojem.
Njegovo biti- sanje i delovanje, psihološki i moralni lik, izgubljeno batrganje kroz život - ne bi se mogli prikazati bez
uvođenja niza uglavnom sporednih likova čije delovanje, ponašanje i mišljenje dodatno osvetljava ličnost glavnoga
junaka. Tako se Raskoljnikov može da sagleda u više relacija, upoređivanjem sa drugim akterima priče, ali i svaki od
sporednih likova ima svoga "parnjaka" po sličnosti ili po kontrastu.
Roman Zločin i kazna se smatra jednim od najvećih dela ruske, ali i svetske književnosti. Fjodor Mihajlovič Dostojevski
ga je objavio 1866. godine u tadašnjem časopisu "Ruski vesnik".
Struktura samog romana je takva da u sebi objedinjuje više žanrova, iako se u osnovi lektira Zločin i kazna smatra
psihološkim i kriminalističkim romanom. Dostojevski, na njemu svojstven način u ovom romanu objedinjuje više vrsta
romana i to: hroničarski, socijalni, kriminalni, filozofski, psihološki, ali i avanturistički i tragični.
Što se prostora tiče, on je u ovom romanu izuzetno skučen. Iako se radnja lektire Zločin i kazna odvija u Sankpeterburgu,
ona se zapravo odvija u svega par soba, krčmi, sudnici, na mostu i gradskom trgu. To su, ujedno mesta na kojima se kreću
likovi romana, pripovedajući čitaocu o svojoj sudbini.

Kako prostor, tako je i vreme radnje u lektiri Zločin i kazna vrlo zgusnuto i svedeno na svega devet i po dana. Upravo
zbog tako kratkog vremenskog perioda, radnja romana Zločin i kazna izgleda mnogo dinamičnija i zanimljivija.

Raskoljnikov biva osuđen na osam godina sibirskog zatvora, a Sonja polazi sa njim. Majka mu je u međuvremenu umrla,
a Dunja se udala za njegovog prijatelja Razumihina...

U zatvoru se Raskoljnikov teško razboleo, ali kako je Sonja javila njegovoj sestri, ne od neke bolesti već od povređenog
ponosa. Njega, naime zatvorenici i nisu baš voleli, čak se može reći i da su ga mrzeli, dok su Sonju, naprotiv svi voleli.
Najviše zato što im je pomagala da pošalju pisma kućama i svima se smešila. Nakon što se i Sonja razbolela, te mu neko
vreme nije dolazila u posetu, Raskoljnikov se zabrinuo i stalno raspitivao za nju.

I možda najlepša scena lektire Zločin i kazna je trenutak kada Raskoljnikov pokazuje ljubav prema svojoj izabranici... a
ona se zaista ne može prepričati...