AFLATOKSINI - MIN-A-ZEL

Radmila Resanović*

Još od biblijskih vremena poznato je da se životinje i ljudi mogu otrovati biljkama

i njihovim toksinima. S’ tim problemom čovečanstvo je suočeno od početka uzgoja
žitarica.
Hrana i hraniva predstavljaju odličan supstrat za razvoj gljivica i pri povoljnim
ekološkim uslovima mogu se razvijati i u procesu metabolizma izdvajati različiti
metaboliti, medju kojima i mikotoksini, koji, slično toksinima bakterija, izazivaju
trovanja. Plesnivost hrane je česta pojava, pa su i velike mogućnoti za unošenje
mikotoksina u organizam čoveka i životinja.
Plesni kontaminiraju žitarice dok su još u polju, tokom transporta ili tokom
čuvanja.
Toksične supstance, proizvodi plesni, nazvane su mikotoksinima, a poremećaji
i oboljenja izazvana ovim toksinima mikotoksikoze. Masovna trovanja ljudi
mikotoksinima su relativno retka.
Nasuprot malom broju opisanih akutnih toksikoza kod ljudi, postoje brojni podaci
o uginuću domaćih životinja usled konzumiranja kontaminiranih hraniva. Jedna od
najmasovnijih toksikoza životinja zabeležena je 1960. godine, kada je na farmi u
Engleskoj uginulo 100000 ćuraka hranjenih kontaminiranim brašnom kikirikija,
uvezenog iz Brazila. Tada je tačan uzrok ove pojave bio nepoznat. Posle ovog
opisanog, usledio je niz sličnih slučajeva sa drugim domaćim životinjama, a uzrok
trovanja bio je uvek isti, kikiriki uvezen iz Brazila. Pošto je toksična komponenta
izolovana, ispitano je njeno biološko delovanje i utvrdjeno je njeno toksično delovanje.
Plesan koja je izlučila ovaj toksin identifikovana je kao Aspergillus Flavus Linlk ex
Fries, pa je toksin dobio naziv aflatoksin. Tako je počev od 1961. godine veliki broj
laboratorija u svetu zainteresovan za izučavanje aflatoksina sa raznih aspekata.
Aflatoksigene plesni su veoma rasprostranjene u pirodi i mogu se naći kao
epifitna mikroflora na gotovo svim biljnim proizvodima i tu sintetisati aflatoksin,
pod povoljnim uslovima za njegovu sintezu. Treba napomenuti da i ako se plesan
otkloni sa sirovine, toksini ostaju. Aflatoksini su veoma stabilna hemijska jedinjenja
koja mogu da izdrže procese prerade hrane i da se tako nadju u svim hranivima i
gotovo u svim prehrambenim proizvodima.
Opasnost po zdravlje životinja predstavlja hranjenje životinja kontaminiranim
hranivima, a shodno tome opasnost po zdravlje ljudi predstavlja unošenje hrane
kako biljnog porekla sa odredjenim sadržajem aflatoksina, tako i mleka, mesa i jaja
životinja hranjenih kontaminiranom hranom. Mikotoksikoze se povezuju sa mnogim
oboljenjima ljudi (primarni karcinom jetre se dovodi u vezu sa aflatoksinom,
endemska nefropatija sa ohratoksinom, itd.).
Štete koje nastaju u stočarskoj proizvodnji usled aflatoksikoze su veoma značajne
* dr R.Resanović, Prof. na Katedri za bolesti kopitara, mesojeda živine i divljači, FVM, Beograd
i ogledaju se manjim delom u direktnim uginulima životinja, a većim delom u
indirektnim gubicima nastalim usled smanjenog prirasta, slabijeg iskorišćavanja
hrane, smanjenog imunog odgovora, pada nosivosti, smanjene telesne mase, itd.
Kada se govori o toksičnosti aflatoksina, naročito je važno spomenuti njegove
biološke učinke. Tako su opisana njegova kancerogena, mutagena, teratogena,
hepatotoksična i nefrotoksična svojstva. Kancerogenost aflatoksina je bila podsticaj
brojnim istraživanjima o njegovom značaju i ulozi na područjima na kojima
je utvrdjena povezana učestalost karcinoma jetre ljudi, što se dovodi u vezu sa
povećanom količinom aflatoksina u kikirikiju i drugim poljoprivrednim kulturama
koje u tim područjima služe kao glavni ili jedini izvor hrane. Stepen osetljivosti prema
aflatoksinu varira u zavisnosti od mnogih činilaca među kojima su: vrsta životinje,
starosna kategorija, zdravstveno stanje, pol, količina unetog mikotoksina i dužina
intoksikacije, način ishrane (prisustvo favorizirajućih ili inhibirajućih faktora).
Poznavajući prirodu aflatoksina i sposobnost akumulacije u jetri, vrše se napori
da se visok procenat hraniva kontaminiranih aflatoksinom smanji ili da se pronadje
metoda za smanjivanje sadržaja aflatoksina u već kontaminiranim hranivima.
Mnogi mineralni adsorbensi uključujući zeolite, silikate, filosilikate i hemijski
modifikovane filosilikate, pokazuju sposobnost da za sebe vežu odnosno hemisorbuju
različite mikotoksine. Brojna ispitivanja su pokazala da korišćenje mineralnog
adsorbensa u stočnoj hrani blokira mikotoksine u digestivnom traktu životinja koji
su hranom uneti, i na taj način sprečavaju njihovo deponovanje u tkiva životinja, a
samim tim i u čovečiji organizam. U zavisnosti od vrste adsorbensa, aktivna mesta
mogu biti locirana u medjuslojnim kanalima, na bazalnim ravnima, na površini ili
unutar slojeva i na ivicama adsorbensa. Kapacitet vezivanja i stabilnost nastalih
kompleksa su značajno različiti za različite mikotoksine. Osobine izmenjivih katjona
minerala značajno utiču na stepen adsorbcije različitih mikotoksina.
Ispitivanja efekata adsorbcije aflatoksina primenom preparata Min-a-Zel izvršeno
je na 50 brojlerskih pilića provenijencije “Hybro”, starosti 21 dan, oba pola, poznatog
porekla. Eksperiment je trajao 21 dan.
Životinje korišćene u ovom ogledu bile su podeljene u pet eksperimentalnih
grupa sa po 10 pilića u svakoj grupi.

Tabela 1. Raspored eksperimentalnih grupa

AFB1 Min-a-Zel
Grupa
konc (mg/kg TM) način davanja Konc (%) način davanja
K - - - -
I - - 0,5 preko hrane
II 0,1 sondom per/os - -
III 0,1 sondom per/os 0,5 preko hrane
IV 0,1 sondom per/os 0,5 sondom per/os
 Tokom ogleda praćeni su telesna masa brojlera i pojava rezidua u tkivima i
organima.
Rezultati pokazuju da je grupa brojlera koja je dobijala aflatoksin i bila zaštićena
Min-a-Zelom ostvarila znatno veću telesnu masu (104,8 g) u odnosu na grupu koja
je dobijala aflatoskin i nije bila zaštićena Min-a-Zelom.
Za praćenje prisustva rezidua u mišićima (beli i tamni), jetri, želudcu, bubrezima
i slezini korišćena je metoda tankoslojne hromatografije za determinaciju aflatoksina
u životinjskim tkivima.

Zaključak

Rezultati pokazuju da je korišćenjem Min-a-Zela kroz hranu potpuno prevenirano

deponovanje aflatoksina u svim ispitivanim tkivima i organima, dok je korišćenjem
suspenzije Min-a-Zela značajno smanjeno prisustvo rezidua aflatoksina u istim
tkivima. Grupa brojlera koja nije bila zaštićena Min-a-Zelom imala je visok procenat
rezidua u svim ispitivanim organima i tkivima.

Sumirajući postignute rezultate može se izvesti zaključak da se Min-a-Zel

može koristiti kao mineralni adsorbens u cilju preveniranja aflatoksikoze živine
dodavanjem u hranu u količini od 0,5%.

Grafikon 1. Prirast brojlera tokom ogleda

2100

2000

1900

1800

1700
K I II III IV
 Grafikon 2. Rezidue aflatoksina B1 u tkivima

100
80 100 90 80
60 70 70
40
30 30 30 30 40
20 IV
0 II
Jetra Bubrezi Želudac Slezina Mišići

(c) Patentkomerc

2007