BULGAKOV: MAJSTOR I MARGARITA

Roman Mihaila Bulgakova, „Majstor i Margarita“ je priča o zlu kosmičkih razmera i o ljubavi koja je u
stanju da nadjača i najveće zlo. Kroz pripovedanje o Sataninoj poseti Moskvi, savršeno je dočarano u
kakvoj se opasnosti nalazi pojedinac koji drži do svoje slobode, bio on mesija ili bezimeni umetnik, u
jednoj totalitarnoj državi. Jasno je da jedno književno delo sa takvom temom nije moglo biti prihvaćeno
u Sovjetskom Savezu – zbog toga je Bulgakov, baš kao što će kasnije učiniti i majstor iz njegovog romana,
spalio prvu rukopisnu verziju svog dela. Koješta, rukopisi ne gore, tvrdi Voland, Bulgakovljev Satana.
Majstorov rukopis o Pontiju Pilatu vaskrsava u ponovo napisanom romanu „Majstor i Margarita. Ipak,
nikakve mere vlasti nisu mogle da unište delo ovakve vrednosti; jednom završeno, nastavilo je svoj
sopstveni život i nakon autorove smrti, zahvaljujući univerzalnosti, večitoj aktuelnosti tema,
neponovljivom stilu i autentičnom pripovedanju (ako uopšte ima smisla nabrajati ove kvalitete, jer ih
nesumnjivo ima još mnogo, a tek zajedno sačinjavaju ovo izuzetno delo svetske književnosti).

Tematske celine

Kompoziciona struktura romana „Majstor i Margarita“ se sastoji iz mnoštva niti koje su

isprepletene, pri čemu možemo da uočimo nekoliko centara ili motivacionih tokova. Pratimo
odjednom više priča koje tvore skladnu celinu. Glavne tematske celine su: proslava Noći punog
Meseca, ljubavna priča majstora i Margarite, majstorov sukob sa društvom, korupcija,
degradacija vrednosti i morala prikazana kroz sliku Moskve tridesetih godina XX veka,
pogubljenje Isusa Hrista i unutrašnja drama Pontija Pilata, zatim još neka društvena pitanja s tim
u vezi (pilatovština, preispitivanje vlasti)...
teološka pitanja, problem zla u svetu i pitanja o ljudskoj prirodi (Isusovo poverenje u
čovečanstvo, „dobri ljudi“ - paralela sa Velikim Inkvizitorom, Hristov antropološki optimizam
Vs. Volandovo stanovište...)

Noć punog Meseca (Valpurgina noć, svečanost poznata iz „Fausta“)

Satana (Voland) se sa svojom svitom obreo u Moskvi kako bi tu proslavili veliki praznik – Noć
punog meseca. Jednom godišnje se organizuje bal, uvek u nekom drugom gradu (mada se
proslava odvija u irealnom prostoru). Domaćin je Satana lično, dok domaćica po pravilu treba da
je meštanka grada u kom se održava svečanost i da se zove Margarita. Ta okolnost je povezala
Volanda i Margaritu. Mnogi drugi Moskovljani takođe imaju prilike da se susretnu sa nečistom
silom, mnogima se dešavaju neprijatnosti ili čak ozbiljne nesreće, ali to uvek ima veze sa
njihovim ličnim porocima i zlodelima.

Problem prisustva zla u svetu

...ali ko si ti, najzad?

- Deo sam one sile koja večito stremi zlu, a večito tvori dobro.
Gete, „Faust“

Stihovi iz Geteovog „Fausta“ kojima počinje roman „Majstor i Margarita“ gotovo u potpunosti
razjašnjavaju dilemu koja je neizbežna prilikom čitanja ovog romana – da li đavo iskušava ljude
usled čega oni, u urođenoj slabosti svojoj, čine zlo – ili bi oni činili zlo i da đavola uopšte nema.
On njih, doduše, zaista iskušava, ali sa jednom sasvim drugom namerom.

Pokušajmo da razjasnimo ko je tu šta. Moramo imati u vidu aluzivni spektar koji vodi do
Geteovog „Fausta“, ali se ne smemo previše oslanjati na tumačenje iz tog ugla. Nemamo posla sa
još jednom obradom faustovskog motiva, jer nema ugovora. Neke aluzije na „Fausta“ čak kao da
imaju funkciju da nas zavaraju i navedu na pograšan trag. (Margariti je odbojan Alojzije
Mogarič, kao što je Gretici u „Faustu“ bio odbojan Satana. Dok čitamo o ovome još ne znamo ko
je Mogarič i, zbog načina na koji majstor govori o njemu, imamo utisak da u njemu ima nečeg
demonskog, međutim ispostavlja se da je u pitanju najobičniji čovek i to, naravno, prevarant.)
Nema ni prologa na nebu, nigde se ne susteću Bog i Satana, niti pak Satana i Isus, premda su
obojica protagonisti u ovom romanu. Drukčiji je njihov odnos. Obojica su deo večnog poretka u
kome usklađeno deluju, samo imaju različite „nadležnosti“, kako je to pri kraju romana
formulisao Voland (Satana lično). Isus prebiva u svetlosti; sa druge strane, požurili bismo kada
bismo ustvrdili da đavo prebiva u tami (mada i dalje nosi atribut princa tame) – izgleda da je on
nadležan i za Zemlju, čiju sliku dočarava Volandov globus. Pri tom Satanino delovanje nikako
nije uzrok zla u svetu. Pre će biti da je njegova glavna misija da održava ravnotežu između dobra
i zla i da se pobrine za ispunjenje poznatog teološkog aksioma da posledice zla trpe upravo oni
koji to zlo i čine. Zato nikakvo zlo neće zadesiti Margaritu, bez obzira na to što sa đavolom ima
neku vrstu dogovora. Nju ne mogu da ukaljaju hiljade kužnih poljubaca obešenih zlotvora po
golom telu. Ona je suštinski plemenita, čak hristolika figura. Njoj je dato da prašta (upečatljivi
primeri – oslobađa Fridu prokletstva, rizikujući da ne dobije drugu priliku da poželi nešto. Ne
želi ni da Latunski - jedan od književnih kritičara koji su uništili majstora i koga ona svim bićem
mrzi, toliko da mu je demolirala stan kad je postala veštica – bude ubijen, iako joj je to
ponuđeno....)

Moskva tridesetih

Da vidimo kako stoje stvari na zemlji. Vidimo Moskvu, dakle jednu metropolu, i njene građane.
Na humorističan način, uz prisustvo fantastike, prikazani su poroci, podlost i zloba ljudi koji se
ne ustručavaju da, zarad sitne lične koristi, nekome potpuno unište život, sitnih i bednih duša
koje dominiraju svuda i po čijoj je meri sačinjen celokupan društveni poredak u kom nadareni,
samosvesni pojedinac, kakav je bezimeni majstor iz ovog romana, može jedino biti uljez.

Interesantno je da dok prelazimo preko stranica romana „Majstor i Margarita“ ne srećemo baš
često političare, bankare, zelenaše, niti pripadnike drugih tradicionalno nečasnih zanimanja. Ne
vidimo ni kriminalce, ubice – osim na Volandovom balu u Valpurginoj noći. Umesto njih, pred
nama iskrsavaju pesnici, književnici, dramaturzi, taj kulturan i uzvišen svet, i drugi ljudi koji sa
tim svetom imaju najtešnje veze. Nešto tu nije kako treba, zbog čega u družinu književnika ne
primaju ljude poput majstora. U pitanju je grupa osrednjih, ali poslušnih, podobnih i integrisanih
ljudi kojima su zapala tako lepa nameštenja. Oni žive lagodno, imaju komforne stanove, lepo se
hrane i oblače, putuju u svetu, uživaju ugled u zajednici. Nešto i pišu, pa čitaju i ocenjuju jedni
druge u tom samozadovoljnom svetu.

Elementi bildungsromana

Setimo se prvog pesnika kog srećemo u romanu „Majstor i Margarita“ - Ivan Bezdomni je
neznalica i pozer, sasvim netalentovan, ali poslušan pesnik koji piše ono što se od njega očekuje.
Interesantno je da baš ovaj lik do kraja romana doživljava razvoj i transformaciju koja je sasvim
pozitivna, iako je sve promene inicirao susret sa nečisto silom. Radi se o tome da je u njemu bilo
potencijala, bio je mladić spreman da uči i da se menja i nije ogrezao u pokvarenosti kao što je
bio slučaj kod drugih moskovskih literata. Njegov slučaj uvodi i elemente obrazovnog romana u
Bulgakovljevo delo. Ivan ima dva učitelja – prvi je Mihail Berlioz kome je na početku romana
otkinuta glava, koji ga je usmeravao ka pisanju socijalistički podobne poezije; drugi je sam
majstor, sa kojim se susreće u ludnici, koji ga je naveo da prizna da njegova sopstvena poezija
nema nikakvu vrednost i da treba da se okane pisanja. Na kraju romana, Ivan je cenjeni doktor
nauka.

Majstor – umetnik izgnan iz društva

Junak iz naslova romana „Majstor i Margarita“ nema imena, a čovek bez imena ne postoji.
Građanski status ovog junaka je problematičan – njegova pozicija u društvu je srušena, identitet
uništen, jer se nije uklapao u postojeći poredak.

Siromašni umetnik je nekako došao do svote novca koja mu je omogućila da neko vreme živi bez
brige o elementarnoj egzistenciji (moglo bi se zaključiti da izvesne sile imaju udela u tome, ta da
je sve deo nekakvog plana, ali to nije nigde eksplicirano). Ta okolnost je dobro došla, umetnik je
koristi kako bi napisao roman o Pontiju Pilatu, u koji ulaže svu svoju energiju. Problem nastaje u
momentu kad pokušava da izda svoj roman. Budući da se radnja „Majstora i Margarite“ odvija u
komunističkoj totalitarnoj državi u kojoj se kažnjava čak i misao o kakvoj religioznoj temi,
majstora kritičari uništavaju i on završava u ludnici.

Ljubavna priča

Ljubav majstora i Margarite je najjednostavnija, ali i najuzvišenija tema ovog romana. Ljubav
između istinski srodnih duša ne poznaje prepreke. Margarita ostaje odana majstoru nakon
nesreće koja ga je snašla, iako ne zna šta se zapravo sa njim desilo ni da li je još uvek živ.
Spremna je na sve kako bi ga vratila, čak i na to da postane veštica. Pokazuje ogromnu hrabrost,
uzvišenost i snagu duha. Nakon svega, majstor i Margarita, kao nagradu za aktivnu ljubav,
dobijaju zajedničku večnost u spokoju.
Roman u romanu: Pontije Pilat

Dve ideje iz majstorovog romana o Pilatu su naročito opasne: apologija Hrista (na početku
„Majstora i Margarite“ vidimo da je glavni zadatak pisaca da dokažu da Isus Hrist nikada nije ni
postojao) i ono što kritičari nazivaju „pilatovštinom“ - evo o čemu je zapravo reč.

Roman majstora iz Bulgakovljevog romana se bavi biblijskom i istorijskom temom osude i

razapinjanja Isusa Hrista i ulogom koju je u tome imao Pontije Pilat, tadašnji prokurator Judeje.
Glavni junak je upravo Pilat, a glavna tama njegov unutrašnji konflikt.

Pontije Pilat je bio najviši predstavnik rimske vlasti u Judeji, njegova reč je bila poslednja kada
su se donosile važne odluke, nijedno pogubljenje nije izvršavano bez njegovog formalnog
odobrenja. Pilat je mogao da spase Ješuu Ha-Nocrija (Isusa Hrista), ali to nije učinio zbog
jednostavnog principa – administracija Rimskog carstva je izbegavala da se meša u unutrašnje i
verske razmirice na pokorenim teritorijama, kako bi se izbegao bezrazložan gnev stanovništva.
Pilat je, prema Bulgakovljevoj verziji, želeo da spase Isusa, čak je pokušao na suptilan način da
utiče na odluku jevrejskih vlasti, kojima je međutim bilo veoma stalo da uklone mesiju za kojim
bi pošle mase.

Pilatu je teško palo pogubljenje Ha-Nocrija, osećao se loše zbog svog udela u tome. Griža savesti
jednog predstavnika vlasti koji je samo postupao onako kako se od njega očekivalo nije naivna
stvar – ona predstavlja osnov za duboko preispitivanje principa na kojima ta vlast počiva. To je
ta opasna ideja koja je dovela do propasti majstora, a umalo i samog Bulgakova, čije delo takođe
nije bilo prihvaćeno, a prva verzija cenzurisana.

Majstorov roman o Pontiju Pilatu je bio osuđen zbog pilatovštine i apologije Hrista, dok
Bulgakovljev roman „Majstor i Margarita“ u celini može biti viđen i kao apologija Satane, što je
jednoj grupi vandala koji sebe smatraju valjanim Hrišćanima poslužilo kao izgovor da, pre par
godina, spale Bulgakovljev muzej u Moskvi.

Apologija Hrista

Apologija Hrista u romanu „Majstor i Margarita“, tačnije unutar romana o Pilatu, vezana je za
pitanja o ljudskoj prirodi i oslanja se na ideju i priču već poznatu u ruskoj i svetskoj književnosti.
Radi se o još jednoj umetnutoj priči – junak romana „Braća Karamazovi“ Fjodora Dostojevskog,
Ivan Karamazov, zamislio je poemu pod imenom „Veliki Inkvizitor“.*

Kod Dostojevskog, Hrist dolazi da poseti katoličku Sevilju u doba najžešće tiranije španske
Inkvizicije (paralela: kod Bulgakova, Satana posećuje ateističku Moskvu). Mase prepoznaju
mesiju, polaze za njim, a zatim ga se, pod uticajem vlasti, iznova odriču i on biva pogubljen po
drugi put.
Razlog za oba pogubljenja leži u tome što je, prema mišljenju koje možemo naći u delima
Dostojevskog i Bulgakova, Isus Hrist verovao u ljude više nego što su oni verovali u njega, što je
idealizovao ljudski rod i time mu postavio previsoke zahteve – da bude u stanju da se odrekne
svega zarad slobode. Problem je u tome što ljudima sloboda, kao i odgovornost koju ona nosi,
predstavlja u stvari ogroman teret. Ljudi više vole da im neko postavi pravila po kojima treba da
žive, pa da budu nagrađeni za poslušnost. Njima dominiraju sitni interesi, pohlepni su, poročni i
slabi. Bulgakov u romanu „Majstor i Margarita“ stavlja akcenat na kosmički potencijal tih klica
zla koje se nalaze u običnim ljudima, koje Ješua/Isus, uprkos svemu, i dalje zove „dobrim
ljudima“.

Zlo je ipak u čoveku. Đavo tu nije ništa kriv.

Scribd Aleksandar Flaker

„Majstor i Margarita“ je roman Mihaila Bulgakova. Rad na ovom romanu trajao je od 1928. do piščeve
smrti. Sačuvano je osam verzija, a konačni naslov mu je dat 1938. Roman je prvi put objavljen u SSSR
1966. godine. Prvo izdanje romana je bilo nepotpuno i cenzurisano. Prva potpuna verzija je objavljena u
Frankfurtu 1969, a u SSSR 1973.

Uticaji na delo

Mihail Bulgakov je dugo razmišljao koje književne tekstove da uzme za uzor svog novog romana. Sve
knjige koje je odabrao podelio je u dve grupe: jedna je predstavljala dobro, a druga zlo. Osnovu dela
vezao je za nekoliko knjiga:

* „Novi zavet“
* Farer, „Hristov život“
* David Štraus „Kritika Hristovog života“
* Anatolij Frans, „Judejski prokurator“
* Andrej Orlov, „Istorija odnosa čoveka i đavola“
* Gogolj, „Mrtve duše“
* A.S.Puškin, „Kapetanova kći“
* J.V.Gete, „Faust“
* Dante Algijeri, „Božanstvena komedija”

Vrsta romana

Delo predstavlja roman paradigme, jer je izgrađen od više slojeva. Može se tumačiti kao psihološki,
sociološki, fantastični, satirični i ljubavni roman, ali i roman-parabola.

Tema : Sudbina coveka u totalitarnim rezimima.

Unutrasnja kompozicija
Tematsku osnovu romana „Majstor i Margarita“ čini priča o Majstoru, piscu koji je napisao roman o
Pontiju Pilatu i suđenju Isusu. Majstorov roman kritika je ocenila kao bezvredan i štetan i pre samog
objavljivanja. Radnja romana „Majstor i Margarita“ započinje dolaskom profesora Volanda, satane, da
organizuje godišnji bal demona u Moskvi.

Roman „Majstor i Margarita“ je strukturisan kao roman u romanu. Kompozicija romana se zasniva na
paralelizmu dveju osnovnih fabularnih linija, jedne koja prati događaje u Judeji tridesetih godina n.e, i
druge koja prati događaje u Moskvi tridesetih godina 20. veka.

Roman je teško klasifikovati. On je i parabola, i satira, i roman ideje, i roman tajne, i roman moderne
fantastike i roman demonizma (satanizma).

Fabularna linija koja prati događaje u Judeji zasniva se na novozavetnoj priči o Pilatovoj osudi i stradanju
Isusa. Sva su imena, međutim, izmenjena, osima imena samog Pontija Pilata. U opisu Pilatovog suda i
sudbine Ješue primenjen je realistički postupak, a u opisu događaja u Moskvi tehnika fantastike. U isto
vreme priča o Moskvi je i satira i parodija moskovske svakodnevice, sa grotesknim demonskim likovima.

Ono što povezuje dve paralelne priče romana jeste zajednička svakodnevica. Svakodnevica Pilatove
Judeje i Moskve tridesetih godina ispunjena je strahom, mržnjom, apsolutnom poslušnošću. Svi su
izjednačeni strahom za egzistenciju. To je svakodnevica u kojoj ljudi iznenada nestaju, bez objašnjenja.
Roman, pored ostalog, upućuje i na pitanje opstanka umetnosti u represivnom sistemu. Pisci pišu u
„duhu vremena“, hrane se u specijalnim restoranima, a ne u zajedničkim menzama, najodaniji letuju u
luksuznim državnim vilama, dobijaju stvaralačka putovanja i odmore, da pišu o tekovinama revolucije, o
novom čoveku, o novom dobu. A Voland posmatra ljude u moskovskom Varijeteu i primeđuje da se ljudi
nisu promenili.

Pilatovstina

Kritičari Majstorovog romana o Pilatu osuđuju pisca zbog „pilatovštine“. Pilat je prokurator Judeje,
vladar apsolutne moći koji osuđuje nevinog čoveka. Zbog tog čina se kaje. Sumnja u ispravnost odluke.
Ta sumnja u ispravnost odluke vlasti je označena kao „pilatovština“. Vlast ne greši. Ne sumnja se u njenu
odluku. U vreme kada je roman „Majstor i Margarita“ nastajao, ljudi su svakodnevno nestajali. Ni jednog
trenutka ne sme se dovesti u sumnju da je vlast možda pogrešila i osudila makar jednog nevinog čoveka.
Niko ne sme da dovede u sumnju ispravnost presuda i odluke apsolutne vlasti koja osuđuje ljude na
smrt. Ješua je osuđen jer je propovedao da je svaka vlast nasilje nad narodom i da će doći doba kad neće
biti vlasti ni cezara niti bilo koje druge. Čovek će preći u carstvo istine i pravičnosti gde neće biti
potrebna nikakva vlast. Ješua je doveo u pitanje vlast cezara Tiberija i zbog toga je nastradao. Pilat je
posumnjao u ispravnost svoje odluke. Odluka vlasti je dovedena u pitanje. Možda vlast greši i osuđuje
nevine ljude na smrt. Zbog takve sumnje u vlast, u ispravnost njenih odluka, da možda osuđuje nevine
ljude, Majstorov roman je osuđen kao izraz pilatovštine i štetan. Ni najmanja sumnja u vlast i ispravnost
njenih odluka ne sme da postoji. Zato je roman o Pilatu i pilatovština štetna, i zato je roman „Majstor i
Margarita“, neobjavljen za života pisca, a kasnije cenzurisan. Brisani su oni delovi romana koji ukazuju da
je u Moskvi vladala atmosfera opšte nesigurnosti, društvo u kome vlada potkupljivost, razvrat, sebičnost,
doušništvo, samoživost.

LikoviLikovi fabularnog toka u Moskvi:

* Ivan Nikolajevič Ponirjov, alijas Bezdomni,

 * Mihail Aleksandrovič Berlioz, predsednik moskovskog književnog udruženja,
* Želdibin, zamenik Berlioza,
* Stepan Bogdanovič, Lihodejev, Stjopa, direktor pozorišta Varijete,
* Grigorije Danilovič Rimski, finansijski direktor Varijetea,
* Ivan Saveljič Varenuh, administrator Varijeta,
* Žorž Bengalski, konferansije,
* Aleksandar Nikolejavič Stravinski, psihijatar,

* Majstor,
* Margarita Nikolajevna,
* Nataša, njena pomocnica

Likovi demoni:

* Voland, satana,
* Korovjov/Fagot,
* Azazelo,
* Behemot, mačak,
* Hela, Volandova sluškinja

Likovi romana u romanu „Pontije Pilat“

* Pontije Pilat, prokurator Judeje,

* Ješua Ha-Nocri, iz Gamale,
* Dismas, razbojnik
* Hestas, razbojnik,
* Var-Avan, razbojnik,
* Josif Kaifa, prvosveštenik judejski, predsednik Sinedriona,
* Levi Matej,
* Afranije, načelnik tajne službe u Judeji,
* Juda iz Kiriata.

Pontije Pilat: roman u romanu

Pontije Pilat, roman u romanu ima 4 poglavlja:

* Pontije Pilat,
* Pogubljenje,
* Kako je prokurator pokušao da spase Judu iz Kiriata,
* Sahrana.

Ideja

* Svetom vladaju dva principa - jedan je zasnovan na Ješui, drugi na Volandu.

* Umetnik se nalazi između istorije, svakodnevnice i stvaralaštva.
* „Svaka vlast je nasilje nad drugima.“
* „Onaj ko voli, treba da deli sudbinu onog koga voli.”
ROMAN "Majstor i Margarita" pisan je gotovo u tajnosti. Bulgakov je između 1928. i 1931. godine
prijateljima čitao samo odlomke. Poslednjih godina piščevog života u dovršavanje ovog remek-dela bila
je upućena samo piščeva supruga Jelena Sergejevna i delimično njena sestra Olga Bokšanska. Ipak, u
radu na romanu Mihailu Bulgakovu pomagala je jedino žena. "Poslednjih dana pred smrt", seća se
Bulgakovljev kolega, lekar Semjon LJanders, "Mihail Afanasjevič je svojoj ženi diktirao ispravke poglavlja
svog poslednjeg velikog romana. Nije sam mogao da piše, soba mu je bila zamračena, ali je svaka
njegova
reč bila ozarena".

Kada je pisac umro, sa romanom su se upoznali mnogi iz umetnikovog okruženja. "Majstora i Margaritu"
su u rukopisu, nakon Bulgakovljeve smrti pročitali i Ana Ahmatova i romanopisac Venjamin Kaverin
(našim čitaocima poznat po romanu "Pred ogledalom"). Jelena Sergejevna se zavetovala mužu da će
roman objaviti kad-tad i to je učinila. Roman "Majstor i Margarita" najpre se pojavio nekompletan, što je
bilo tipično za sovjetska cenzorska vremena. Štampan je u dve sveske časopisa"Moskva", u broju 11 za
1966. godinu (stranice 6. do 130. časopisa) i u broju 1 za 1967. godinu (stranice 56. do 144). Deo
neobjavljenih poglavlja doštampan je naredne godine na ruskom jeziku i izdat u Bernu, u
Švajcarskoj. Delo je potom kompletno štampano u ruskim emigrantskim krugovima u inostranstvu, u
izdanju frankfurtskog preduzeća ruske literatura "Setva" ("Posev"). Tek 1973. godine objavljena je u
SSSR-u kompletna verzija romana i od tada on počinje da živi ne samo svoj literarni, već i teatarski i
filmski život.

Delo "Majstor i Margarita" doživelo je mnoštvo dramatizacija u svetu i uBulgakovljevoj otadžbini.

Postavljeno je u moskovskom Teatru na Taganki(premijera 6. aprila 1977, reditelj Juri LJubimov), na
maloj sceni Hudožestvenog teatra pod nazivom "Bal uz sveće" godine 1984, pa i u nas,na sceni Narodnog
pozorišta (premijera 6. aprila 1982, režiser
Aleksandar Petrović). Roman Mihaila Bulgakova više je puta filmo van, a režiseri su bili Andžej Vajda i već
spomenuti Aleksandar Petrović Kompozitor Slonimski, prema motivima romana, tokom sedamdesetih
sačinio je libreto i komponovao operu "Voland".

Ono što je za recepciju ove knjige daleko važnije jeste da je roman "Majstor i Margarita" najispitivaniji i
najviše komentarisan od svih sovjetskih dela dvadesetog veka. Literatura o "Majstoru i Margariti" danas
se meri hiljadama stranica i pisana je na ruskom, srpskom,
nemačkom i engleskom jeziku.

TUŽNA sudbina romana "Majstor i Margarita" poklapa se sa prilikama u kojima su publikovana mnoga
dela napisana u Sovjetskom Savezu. Nije drugačije moglo ni biti, jer ova knjiga netipična je za vreme
kada je napisana. Prikazati Volanda, nečistu silu koja dolazi u Moskvu i izvrće ruglu sav socijalistički
poredak, bilo je za ono vreme u najmanju ruku
hrabro. "Majstor i Margarita" ima, međutim i drugu, lirsku liniju. Ova priča vezana je uz Margaritu,
oličenje svega čistog i neiskvarenog, onogšto je zaostalo za prošlim presocijalističkim vremenima. Čitava
savremena priča to, kako se obično zove "Jevanđelje po Volandu", preseca se pričama iz Hristovih
vremena i vladavine Pontija Pilata. Ovakva
knjiga nije mogla biti štampana 1940. godine u SSSR-u, već tek krajem 1966. i početkom 1967. godine.
Možda bi interesantno bilo pogledati u kakvoj je duhovnoj klimi završeno, a u kakvoj štampano ovo
remek-delo, uz "Arhipelag Gulag" i "Doktora Živaga" najznačajnije knjige na ruskom jeziku 20. veku.

U jedno vreme dovršen je roman "Majstor i Margarita", a u neko sasvim drugo štampan. Dvadeset
sedam godina prošlo je od završetka rada na delu i njegovog štampanja u
celosti u SSSR-u. U vreme kada je Bulgakov umro, Sovjetski Savez još je s pomešanim strepnjama i
velikom ljubavlju gledao na generalisimusa Staljina. Godine 1967, kada je knjiga publikovana, zvršila se
era Hruščova i već otpočela stabilna vladavina najdugovečnijeg generalnog sekretara sovjetske partije
Leonida Brežnjeva.

Šta bi Bulgakov kazao da je mogao da vidi sve te godine, od one kada je umro, do one kada njegovo
majstorsko delo postaje popularno, najpre u emigrantskim ruskim krugovima u Nemačkoj, a potom i u
domovini? Pisci ne mogu znati kakva će biti sudbina njihovih knjiga, naročito ne posle smrti. I Bulgakov je
bio književnik koji je želeo promene u svom vremenu. Mislio je pisac "Majstor i Margarite" da je bez
Boga ruski narod "izgubljen" i da mu ga može vratiti samo literatura i molitva. Prema ovome, Mihail
Afanasjevič bio bi ravnodušan na uspeh "Majstora i Margarite" koji se dogodio daleko iza vremena u
kojem je autor mislio da
će ovom velikom knjigom nešto promeniti. Mihail Afanasjevič Bulgakov dovršio je pisanje svog remek
dela, romana "Majstor i Margarita" silom prilika, na dan smrti. Dogodilo se to 10. marta 1940. godine u
četiri časa posle podne. Uuprkos velikim bolovima koje je trpeo i gotovo potpunom slepilu, pisac je do
poslednjeg dana radio na svom poslednjem delu. Često mu je, na njegovu molbu, žena čitala poglavlja iz
romana i on je predlagao ispravke. A kad se čitanje odnosilo na dijalog Hrista sa Pontijem Pilatom,
Bulgakov bi uvek živnuo i govori: "Da, to je tako", ili "Ovo bi trebalo ispraviti".
Mihail Bulgakov po profesiji je bio lekar. Kao mladić obavljao je lekarsku praksu u provinciji. Po
preseljenju u Moskvu, radio je razne poslove, pa je između ostalog, bio i glumac. Na kraju života ostao je
"samo" profesionalni pisac. Kao pisac, Bulgakov je mnogo pisao i još više odbacivao. Malo je otud
romana koji su toliko obeležili književnost 20. veka a da su imali toliko redakcija, ispravki i naročito
radnih naslova. Mihail Bulgakov bio je poznat po prepravkama i menjanju naslova. Radio je lako i činilo
se da je za njega pisanje pre opsesija
nego profesija.

RAZLIČITE VERZIJE

"Majstor i Margarita" doživeo je četiri redakcije. Započet je verovatno tokom 1928. godine, a prva
redakcija romana dovršena je u maju 1929. godine. Druga prepravka romana pada u proleće 1931.
godine, a roman u toj varijanti dobija prvi naziv "Konsultant sa kopitom". Ipak, u
to vreme, roman je imao mnogo skromniji i drugačiji izgled nego verzija danas poznata čitaocima.

Konačni oblik "Majstor i Margarita", bez sumnje, dobija tek u jesen 1932. godine, kada Bulgakov
otpočinje rad na trećoj varijanti romana. Bile su to po mnogo čemu najmirnije godine za pisca. Primanja
su mu se koliko-toliko ustalila, a on se, sa porodicom, izmakao za korak od gladi. Bolest, koja će ga
oboriti, dogodiće se tek kroz osam godina, te on u to vreme, između 1932. i 1936. koliko je to moguće,
neometan nastavlja rad na romanu.

CRNI BOGOSLOV

U to vreme pisac dovršava posl ednje 37. poglavlje pod nazivom "Poslednji let", kao i pisanje dela "Šta je
sanjao Bosoj". Upravo tada roman dobija najviše radnih naslova. Evo nekih, kasnije odbačenih. Bulgakov
je razmišljao o sledećim nazivima: "Veliki kancelar", "Satana",
"Evo i mene", "Šešir s perom", "Crni bogoslov", "On se pojavio", "Dolazak", "Crni mag" i još jednom,
nešto u izmenjenom vidu naslov iz 1931. godine, "Konsultantovo kopito".
U trećoj verziji rukopisa znatno je osnažena linija Margarite, te će to
verovatno i uzrokovati konačni i jedini mogući naslov Bulgakovljevog
remek-dela: "Majstor i Margarita".

Radnja romana zasniva se na dve paralelne priče: priče o ljudima i događajima u Moskvi sredinom 20-tih
godina XX veka i priče o Pontiju Pilatu, prokuratoru Judeje i Isusu Hristu. Roman je podeljen u 32
poglavlja, od kojih četiri govore o Pilatu, Judeji i Hristu. Svako poglavlje ima svoj naziv, pa tako i priča o
prokuratoru i njegovom suđenju Mesiji: I) Pontije Pilat, II) Pogubljenje, III) Kako je prokurator pokušao da
spase Judu iz Kiriata i IV) Pogreb. Sam naziv prvog poglavlja „Nikad ne razgovarajte sa nepoznatima“ ali i
čitava kompozicija, tema i poruka romana govori o uticaju koji je ruski pisac fantastičnog realizma Danil
Harms imao na Bulgakova (Harms je inače bio mlađi od Bulagova čitavih 14 godina, ali je umro dve
godine posle autora "Majstora i Margarite" u zatvoru, od gladi, zbog antisovjetskog delovanja u zemlji).
Roman je spoj racionalnog i iracionalnog, stvarnog i nestvarnog, dobra i zla, satire i tragedije. To je
groteskna priča o ljudima, njihovoj sudbini, o dobru i zlu, o pogubnosti svakodnevnice i o
protivrečnostima kojima smo okruženi svakog dana. Roman prati život ljudi po dolasku tajanstvenog
profesora crne magije u Moskvu sa svojim pomoćnicima. Profesor je zapravo – zlo i ime mu je Voland.
Došao je u Moskvu da organizuje godišnji bal demona. Njegovi pomoćni su gospodin u kariranim
pantalonama Korovjov ili Fagot, zatim Azazel (jevrejski naziv za đavola) i Behemot, polu-mačak polu
čovek. On odlučuje da se neko vreme nastani u Moskvi i da izazove niz događaja sa tragičnim
posledicama. Prva njegova žrtva, Mihail Aleksandrovič Berlioz, predsednik moskovskog književnog
udruženja, tražio je dokaze za to da Hrist nije postojao; zbog takvog stava i reči odrubljena mu je glava
pod tramvajskim šinama. Jer, ako ne postoji Hrist, onda nesumnjivo ne postoji ni zlo koje je Hrista
osudilo na smrt. Posle Berlioza, niz drugih ljudi, nasumice izabrani, postaju žrtve Sotonine. Jedni, tako
što bivaju obmanuti lažnim novčanicama, drugi tako što naprosto iščeznu iz grada. Roman prati i
emocionalnu komponentu: to je ljubav između majstora Alojzija koji je napisao roman o Pontiju Pilatu i
njegove životne saputnice Margarite. Međutim, majstor je, pošto je napisao delo i shvatio da njime
apsolutno nije zadovoljan, odlučio da spali roman (motiv Kafke ili Gogolja). To je i učinio, a Margarita je
puno patila zbog toga i bilo joj je krivo jer joj se to delo jako dopadalo. Tada su počele svađe i njih dvoje
su se razišli jedno od drugog. Margarita, ipak, nije mogla da živi bez majstora i bez njegovog dela i ubrzo
je uvidela svoju grešku; ali, shvatila je da je sve otišlo u nepovrat. I tada Zlo (u vidu malog, sitnog i
grbavog čoveka – Azazel) odlučuje da pomogne Margariti da savlada tugu i bol. Kako? Tako što joj, slično
kao kod Geteovog Fausta, Zlo oduzima osećaj slobode (kod Getea, Mefistofeles Faustu uzima dušu u
zamenu za to da sve zna) Margariti; ona postaje veštica i sluga Volandov. Zauzvrat, Zlo omogućava susret
majstora i Margarite, ali pod uslovom da i majstor postane sluga Zlu. Tako Zlo opet ne pomaže nikome,
već se sveti ljudima koji se u određenom trenutku nisu razumeli.
Jedna od poruka romana jeste da Zlo nikada ne umire, ali ako ono nikada ne umire i ako večito čini ljudi
nesrećnima, onda je i Dobro to koje ne može da zamre, jer odnos Dobra i Zla, odnos koji se kroz kulturu
(religija, filosofija, umetnost) večito provlači je zapravo uzročno – poslednična veza – jedno bez drugog
ne može. Za ljude, kaže Dostojevski, nema ničeg mučnijeg od toga do oni sami, svojevoljno, biraju
između dobra i zla. Roman je pun metafora i simbolike, pa je i Zlo simbolično – vladajuća crvena
komunistička partija u Rusiji koja se surovo obračunava sa neistomišljenicima, koja kažnjava nevine ljude
– baš kao i Voland u romanu.
Zla je oduvek bilo i biće. Ali postoje dva razloga zbog kojeg se zlo kod Bulgakova na takav način
obračunava sa običnim svetom: prvi je to što zlo odlučuje da se svima osveti zbog onoga što je Berlioz
tvrdio, a drugi činjenica da zlo ne može da se hrani bez potencijalnih žrtava i kasnije svojih slugu. Što više
ubica, lopova i psihopata ima u svetu time se povećavaju "kilogrami" zla. Zlo takođe i kuša ljude i
eksperimentom sa „lažnim novčanicama“ u Varijeteu shvata da se ljudi nisu ništa promenili od vremena
Judeje. Retki su oni koji se Sotoni odupru, jer Sotona te obmane da je Sotona; ti misliš nešto kvalitetno, a
posle bude kasno da ispraviš grešku koji su uvideo. U odnosu na zlo, Dobro je iskreno i kad ono nasamo
sa čovekom razgovora, ono ne ume da obmanjuje i laže, ono je uvek iskreno. Upravo je zbog te svoje
iskrenosti Dobro toliko puta odbacivano od strane ljudi; ljudi se plaše zadatka, plaše se da sami biraju i
donose odluke, odbijaju odgovornost i često traže lakše puteve do rešenja ne shvatajući da će suštinu
života spoznati kroz ove teže, duže i strmije puteve.

Motiv Dobra i Zla protiče i kroz priču o Pontiju Pilatu i Isusu. Isus Hrist je u „romanu u romanu“, tj.
majstorovoj priči predstavljen pod imenom Ješua Hanocri. Teme koje se provlače i obrađuju u priči o
Pontiju Pilatu i suđenju Isusu jesu teme koje su zaokupljivale još i samog Dostojevskog:
1) da li je Hrist zaista zaslužio smrt?

Odgovor na to pitanje možda leži u protivrečnoj i besmislenoj tvrdnji da hrišćani Zlu treba da zahvale što
je dovelo do vaskrsenja Hristovog. Da nije bilo zla i ljudi koji su bili odani tom zlu, Hrist ne bi bio razapet
na krstu i samim tim ne bi vaskrsnuo. Mogao bi se odatle izvući zaključak da je bolje što je umro na takav
način i od takvih ljudi nego da je umro prirodnom smrću. Jer, svojim činom vaskrsenja postao je ono što i
dan danas predstavlja u hrišćanstvu: simbol besmrtnosti i božanstvenosti. Pitanje je da li bi Hrist bio
Hrist da nije vaskrsnuo? Da li bi nestao u sivoj i nejasnoj prašini istorije, ili bi ipak ostao upamćen kao
veliki čovek?

2) Da li je Hrist odista postojao?

Možda su protagonisti romana iz prvog poglavljava (Berlioz i Ponirjov) čvrsto verovali u lažnu sliku o
Isusu Hristu a možda su i želeli da se upoznaju sa ateizmom, ipak oni su Sotoni pretvorenog u
tajanstvenog crnog maga tvrdili da on ne postoji i da bi valjalo pronaći dokaze za to. On im kontrira,
govoreći kako Hrist postoji jer je on lično prisustvovao njegovom raspeću (kako i ne bi kad je on zlo koje
večno traje). Činjenica je da je Hrist zaista postojao jer da nije postojao, onda ne bi postajalo ni ono zlo
koje ga je osudilo na smrt. Neverovanje u Boga je isto tako i neverovanje u zlo. 3) Zar je Pontije Pilat
prikazan kao krvnik?

Lik Pontija Pilata veoma je složen. Pontije Pilat u početku čvrsto veruje u ispravnost svoje odluke da na
smrt osudi Isusa kao jeretika. Međutim, posle razgovora sa njim, Pilat počinje da sumnja i u sebe i u
svoju ličnost koja je dozvolila da se takav mudar čovek uhapsi. To ide u prilog onoga što je Hrist govorio a
to je da su svi ljudi dobri, ali ih nevera u Boga i okolina čini rđavim. Pontije Pilat je u „Majstoru i
Margariti“ prikazan kao čovek koji se preispituje, ali iz straha ili nemoći ne sme sebi da prizna da se,
posle razgovora sa Hanocrijem (Isusa) promenio i da je shvatio smisao prorokovih reči. On čak i biva
protiv odluke da Varavan, koji nije samo razbojnik već i ubica, bude pomilovan za vreme najvećeg
praznika Pashe. On smatra da je Hrist ipak zaslužio slobodu i pomilovanje, pored druge dvojice (Dismas i
Hestas) koji su se javno rugali Cezaru i koji su krali po Jerusalimu. Pontije Pilat tek kasnije uviđa svoju
veliku grešku, ali kasno je da se ona popravi. Vlast ne sme čoveku da onemogući slobodu da kako sam
hoće sa sobom rašćišćava račune. Ona nema pravo da mu oduzme pravo na grešku, na priznanje te
greške, i na kajanje. Svi smo ljudi. To je tzv. „pilatovština“ koju su kritičari ocenili kao štetnu jer, kao za
vreme Staljina i komunista, „vlast nema pravo na grešku“.
Bulgakov je na satiričan način, prikazujući Moskovljane kako strahuju i stradaju od različitih nečastivih
sila i demona, pokazao koliko ima samoživosti, pohlepe i površnosti u svetu. Uveo je demone i zlo u
roman kako bi pokazao da su ljudi nesavršeni i da će uvek to i ostati, ali i da bi kroz te demone kušao
ljude: da li su u istoriji čovečanstva ljudi imalo napredovali napred, ka Dobru ili su još gori? XX vek je
očigledno presudio. Demoni su, kod Bulgakova, isto ono što i Hrist kod Dostojevskog u „Braći
Karamazovima“: posle petnaest vekova od vaskrsenja i boravka na nebu Hrist silazi među običan svet da
vidi da li su se ljudi promenili. Ali, do đavola! Ne samo što se nisu promenili, postali su još i gori. Nije bila
loša samo crkvena vlast koja je pogrešno protumačila Hristovu ulogu u čovečanstvu i tako slala na
lomaču svakoga ko se usprotivi protiv „kuće božije“, već i onaj običan svet, oni obični ljudi i građani
kojima je uživanje da gledaju kako se drugima drube glave i pale tela. Isto tako su i demoni došli da
provere ljude i shvatili da su oni sve gori i gori, što je njima godilo. Kao što kaže pisac „Majstora i
Margarite“: Svetom vladaju dva principa, jedan je zasnovan na Ješui, drugi na Volandu. Može se reći da
se istinske vrednosti kojima svaki čovek, ukoliko hoće i može treba da teži, kriju u priči o Pontiju Pilatu i
Ješui, a da se stereotipi, sitničavosti, pohlepe, sujete i druge pogrešne čovekove strane nalaze u
fantastičnoj priči o ljudima u Moskvi sredinom XX veka. Majstor i Margarita" jedan je od najteže
napisanih romana u svetskoj literaturi. Roman sadrži sve komponente: i filozofsku crtu (dobro i zlo,
Pontije Pilat i Isus, moral) i naučno-fantastičku crtu (Sotona, zgrade u požaru, veštice, demoni, sujeverja)
i realističku crtu (Moskva u 20-tim godinama XX veka) ali i emocionalnu (ljubav Majstora i Margarite). To
je spoj više književnih pravaca u jednu stilski vrhunsku objedinjenu celinu i po svemu sudeći jedan od
najteže oblikovanih književnih dela u svetskoj literaturi. To je tzv. "fantastički realizam" u kome se
stvarni likovi koji žive u objektivnoj sredini susreću sa duhovnim silama koje ih kontrolišu. To nije samo
sukob čoveka sa magijom i mistikom, već i sukob čoveka i apsurda. Pitanja koja se kroz čitavo
Bulgakovljevo delo postavljaju jesu pitanja koja se tiču čovekovog prihvatanja ili odbijanja apsurda kao
smisla života.
Najbolji primer za to u ruskoj književnosti je, sem "Majstora i Margarite" i Danil Harms koji svoje likove
stavlja u sulude, apsurdne, potpuno besmislene situacije iz kojih oni treba da izvuku neku pouku, a
pouka je da se trude da se ne petljaju sa apsurdom, jer apsurd će ih koštati ličnosti.
Roman je i satira, i tragedija, i satanski i demonski, i fantastični, i realni i apsurdni. Na groteskan način
celovito su prikazane sve one odlike koje se tiču svih sfera ljudskog delovanja.

Faustovsko u Majstoru I Margariti

Da li junaci najpoznatijeg Bulgakovljevog dela, velikog doprinosa fantastici u literaturi 20. veka, za svoje
daleke književne rođake imaju Fausta, legendarnog šesnaestovekovnog naučnika i maga, koji ostvaruje
savez sa Nečastivim, i Gretu (Margaretu), u koju se mag zaljubljuje? Tako je barem kod Getea. Savez s
Nečastivim, prema legendi, magu pomaže u oblasti njegovog rada ali i uzrokuje njegovu strašnu smrt.
Faustovsku temu u književnosti prvo srećemo kod Marloa (u "Doktoru Faustusu"), gde kobni savez za
posledicu ima večno prokletstvo; doktor želi da raskine ugovor, ali mu preostaje samo očajanje. Gete
prvi relativizuje temu, uvodeći junakinju po imenu Greta. Faustova ljubav prema njoj ostvaruje se uz
pomoć đavola, ali tu nije reč o pukoj požudi, štaviše, devojčina ljubav prema Faustu dobija ulogu u
spasenju nesrećnog naučnika.

No, kakve to veze ima s Bulgakovom i šta to u romanu često tumačenom jedino u svetlu politike/istorije
komunizma može biti zapravo faustovsko? Pri tome se reč "faustovski" tiče Geteovog junaka, i pod ovim
se podrazumeva odgovarajući odnos junaka i kakve nečastive sile, a zatim i doprinos junaka u
sopstvenom spasenju od te sile. U odgonetki ruskog romana ne mogu se lako zaobići Geteovi pojmovi
"večito prazno", koje se u "Faustu" vezuje za delovanje đavola i njegovo shvatanje sveta, i "večito
ženstveno", koje jeste princip smisla i višnje ljubavi. Upotrebiću i termin "svakodnevnica", koji koristi
Milivoje Jovanović u knjizi "Utopija M. Bulgakova", pod kojim se u delu ruskog romansijera podrazumeva
model stvarnosti uglavnom vezan za bezlični život bez slobode, nasuprot čemu stoji fantastika ili
"pesnička pravda" (1).

Kod Bulgakova čitamo kako Satana, oličen u takozvanom profesoru crne magije (Volandu), dospeva u
vezu sa junakom iz naslova, Majstorom (Maestrom). Taj Satana uzima ulogu u daljoj realizaciji junakove
ljubavi i ima udela u pozitivnom rešenju njegove i Margaritine sudbine.

Bulgakovljev đavo svakako nije sličan Geteovom ili Marloovom i prethodno navedeno nije dovoljno da u
romanu pretpostavimo "faustovsko", u smislu u kome ovaj pojam aludira na "ugovor sa đavolom".

Dvoje glavnih junaka na kraju "umire", a njihov odlazak u određeni ezoterični svet obeležen je vezom
ovog para sa tajanstvenom silom, kao što i spasenje Grete i Fausta, na nebu, dolazi posle istog, samo što
Nečastivi u tom spasenju (kod Getea) nema nikakvog udela. Kod Bulgakova nema ugovora, pogotovo ne
od strane junaka, jedino Margarita pristaje da bude kraljica na balu, uz nagradu da joj se ispuni jedna
želja (zadovoljenje ljubavi).

Postoje, međutim, i mnoge sličnosti između Geteovog doktora i Bulgakovljevog Maestra. Majstor u vezu
sa đavolom dospeva preko svoje ljubavnice (Margarite), dok Geteov junak preko sebe uvlači svoju
ljubav, Gretu, u tu vezu. Faust je aktivan i ne preza od sveta, Maestro je povučen, neurotičan, sklon da
izmiče dešavanjima. Ipak, Maestro se, kao i Faust, bavi poslom koji je redak i često neshvaćen. On piše
roman o Pilatu i Hristu u državi gde vlada totalitarni režim i gde se ovakve stvari ne smeju pominjati; a
legendarni Faust se bavi naukom i crnom magijom, što ga u 16. veku bez sumnje može odvesti na
lomaču. Geteov junak govori: a one malobrojne što su nešto / i saznali al‘ nisu znali vešto / da skrivaju
saznanja ta / (...) njih su otkad za svet se zna / razapinjali i spaljivali. (2) On, kao i Maestro, slabo izlazi iz
svoje sobe i usredseđuje se jedino na svoj rad.

Oba junaka nezadovoljna su svojim životom, i to prvenstveno ljubavnim. Majstor se ne seća imena svoje
žene (u sećanju je ostala samo "prugasta haljina") i vodi prividno beznačajan građanski život. Faust je
svetski čovek koji opet proklinje svoje dane: kutije, bezbroj raznih sprava – / to je tvoj svet. I to se svetom
zove! (3) Dok je Faust nezadovoljan što i dalje zna da ništa ne možemo znati i što ga je rad otuđio od
života, Maestro je samo ljubavno neispunjen, a delom je zadovoljan. Dok Faust teži racionalnom
sveznanju, Maestro nesvesno pogađa šta se sve zbilo sa Pilatom i Ješuom. Kasnije će, međutim, pisca
dotući kritičari, te će i on prokleti svoj rad, nalik Faustu.

"Majstor nije bio kadar da se ponese sa iskušenjima realnog sveta i boravkom u njemu", zato junak
spaljuje svoj rukopis. Štaviše: "budući lišen sposobnosti da štiti svoju koncepciju istine... predao se bez
otpora" (4), i to ljudima "svakodnevice", psihijatrima i duševnoj bolesti. Faust, ne mogavši da podnese
odricanja koja nauka od njega zahteva, ostavlja nauku, a umesto duševnoj bolesti, predaje se đavolu.
"Zar se sa svetom ja ne suočavah / Šupljost ne učih, šupljost ne predavah / Kad razumno kazivah što
video sam jasno, / protivrečje beše dvaput glasno; / čak sam, da zlobe izbegnem žestinu / morao u
samoću u divljinu, / pa da ne živim napušten, sasvim sam, / moradoh najzad đavolu da se dam." (5)
Faust opravdava svoj izbor. Premda je postao priznat, nije video izlaz iz svoje samoće. Pronalaženje istine
u nezainteresovanoj svakidašnjici i opravdavanje ispravnosti sopstvenog puta – izgleda da je bio
pretežak zadatak za oba junaka, a to i jednom i drugom daje izvesnu tragičnost.

"Margarita je svojom pojavom najpre otkrila junaku njegovu prošlost (...) Margarita ima ulogu i u
njegovoj budućnosti" (6). Greta je takođe obasjala prethodni Faustov život, osvetlivši vrednost tog
života, a imaće i ulogu i u budućnosti svog ljubavnika (spasenje u II delu "Fausta") "Maestro nikad do
kraja nije poznavao svoju voljenu." (7) Mislio je kako ga je ona ostavila (posle spaljivanja rukopisa), a ona
je mislila samo na to kako da ga nađe i spase. Gretu do kraja nije poznavao ni Faust: smatrao je (na kraju
I dela "Fausta") da će ona prihvatiti svaki spas, pa i đavolov, a kad je umrla, nije mogao ni slutiti njenu
ulogu u sopstvenom, večnom spasenju. Naposletku, oba junaka spašavaju njihove dragane.

Ali gde je to đavoljsko kod Bulgakova, tj. gde je u svemu tome đavo, ono što je Gete okarakterisao kao
"večito prazno" – ključno je za ispitivanje faustovskog u ovom romanu. Profesor Voland (zvanično
Satana) u svakom slučaju nije oličenje praznog. Naprotiv, on je jedna od sila fantastike, a fantastika je u
čitavom romanu pozitivan princip. Ako Voland nije "duh poricanja" (8), onda tu ulogu preuzima – niko
drugi do svakodnevni život, kao sila u fabuli romana koja ne priznaje čudesa, niti ono natprirodno i
afirmativno što se dešava sa Majstorom i Margaritom. U tom smislu, "ugovor sa đavolom" ne bi mogao
biti kakav pakt sa Volandom, već naprotiv – ugovor sa "svakodnevnicom". Pri čemu onaj koji na nju
pristaje (kao na primer pokojni Berlioz), doslovno gubi dušu i odlazi u ništavilo, a zauzvrat (za života)
dobija društvenu moć (urednik MASSOLITA) i čulna uživanja (letovanja i Pereliginu). Voland samo vrši
egzekuciju nad Berliozovom dušom, koja je zgrešila u drugom pogledu (da je kojim slučajem bila u vezi sa
đavolom, to bi u kontekstu romana bilo sasvim pozitivno, pa bi možda i zaslužila život posle smrti).
Voland nije đavo kome se duša može prodati i koji će je poneti sa sobom, on će samo kazniti one koji su
svojim delovanjem ili apstinencijom koristili zlu. Figurativno rečeno, Berliozovu dušu odnosi njegovo
uverenje o nepostojanju života posle smrti, a to je ideologija "svakodnevnog", pa shodno s tim njegove
duše nestaje.

A sad da opet uporedimo dva junaka, Fausta i Majstora: Majstor je junak koji formalno živi unutar
"svakodnevnice", ali mu nije strana ni fantastika; on prihvata postojanje Satane i natprirodnog. Štaviše,
on piše roman (dakle bavi se fikcijom) za koji će posle saznati da je istinit. U tom svom delu on pripoveda
o Hristu (koji je iz aspekta "svakodnevnice" izmišljen), a bliska mu je pomisao da bi mu pravu sugestiju za
kraj romana mogao dati samo Knez Tmine (9) (u "svakodnevnici" nepostojeći, ali stvaran, kao i Hrist).
Prihvativši postojanje ovih aktera fantastike, nije mu teško da se navikne na činjenicu da je bio na
Sataninom balu, kao ni na svoju fantastičnu sudbinu. Majstor je po svemu izvan "svakodnevnice" i
nesvesno teži da se konačno otrgne od nje. Pri svemu ovom, "svakodnevnica" je prikazana kao negativna
(ispunjena je bezličnim ljudima, bez slobode i hrabrosti), a fantastika je uzvišena, u njoj strada bezlično
zlo i potvrđuje se ispravnost puta slobode.

Faust je lik koga formalno okružuje ispraznost ("prazno"). To je nemogućnost saznanja, skučenost
njegove sobe, večito ponavljanje istog. Ali Faust je po svemu iznad "praznog". Njega ushićuje priroda, on
veruje u smisao, snagu ljubavi, uzvišeno. Presudna od uzvišenih sila jeste "večito ženstveno".

Maestro podleže iskušenju "svakodnevnice" i posle napada kritike spaljuje svoje delo; postaje
svakodnevni duševni bolesnik. Faust podleže iskušenju "praznog" i sklapa ugovor sa đavolom da bi
zadovoljio ljubav, gde se sada pod tim misli na požudu.

Ako dakle, poredimo Geteov "Faust" sa "Majstorom i Margaritom", možemo reći da se "svakodnevnica"
prema fantastici, u "Majstoru i Margariti", odnosi slično kao "večito prazno" prema "večitom
ženstvenom", u "Faustu". Fantastika je ekvivalent "ženstvenom" (njen simbol je mesečina koja
"gospodari i poigrava se, skakuće i veseli se" (10), a "svakodnevnica" je ekvivalent "praznom" i
đavolskom, ona podrazumeva negiranje slobodnog izbora i, za junake koji je uživaju – kaznu posle smrti.
Fantastika afirmiše ljubav, svedoči o slobodi duha i ostvaruje spas, to jest večnost. U "Faustu" junaka
spasava "ženstveno", u "Majstoru i Margariti" – fantastično. A iskušenja za junake su: u "Faustu" "večito
prazno", a kod Bulgakova "svakodnevničko".
Sam Faust opisuje dve duše u sebi: "Jedna sa strašću grubom i prostačkom / za svet se svakim čulom
hvata / druga se silom uzdiže iz blata / ka uzvišenom carstvu praotačkom" (11), a Mefisto kaže kako ga
brine što "stalno kola krv sveža i nova" (12). Ta nova krv izmiče prostom, svakodnevnom svetu, a
prijemčiva je za uzvišeno carstvo. Kod Bulgakova možemo je pratiti u liku Bezdomnog, kome još nije
sasvim jasno da Isus "nije postojao". Berlioz (njegov mentor) se ovde nalazi kao apologet "praznog" i
znalac opšte poznatih stvari. Mogli bismo reći kako je zapravo onaj klasični đavo što kuša Ivana
bezdomnog – sam Berlioz, koga je asimilovala svakodnevnica (đavolsko), a pred tim iskušenjem nalazi se
i Ivan.

Dok se Faust bori sa "praznim", Maestro sa "svakodnevnim", pored Maestra sa tim se bore i drugi junaci,
kao Ješua (Hrist), jedan od aktera fantastike, koji se uspeo na nebo odakle se čak založio za nesrećnog
prokuratora koji je (da se tako izrazimo) prodao dušu "svakodnevnom", mada će i ova naposletku biti
oslobođena. Neki su likovi, pod uticajem materijalnog blagostanja, podlegli ovakvom iskušenju, a neki su
mu odoleli.

Faust kaže: "Da mi bar kogod plašt čarobni da / pa da me nosi preko sveta cela / ne bih ga dao ni za
najskuplja odela / za carski plašt ga ne bih dao ja" (13) i time se deklariše kao junak koji ne mari mnogo
za ovozemaljsku moć. Ova izjava čini se da bi priličila i samom Ješui, koji se suočava sa Pilatom i "carskim
plaštom". Faust se, kao i Maestro i Margarita, kao i Ješua, učvršćuje u junake koji se opiru
"svakodnevnici/praznom" i njenoj moći i teže ka fantastici/uzvišenom.

Dakle, ono što bi bilo "faustovsko" u "Majstoru i Margariti" jeste to da je Maestro kapitulirao pred
"svakodnevnicom", ali je ipak spašen, i to posredstvom voljene osobe i fantastike (Geteovog
"ženstvenog"). Faust je pak izgubio u igri sa đavolom i "praznim" i spašen je na sličan način. Naravno,
Maestro nikada nije postao čovek "svakodnevnice". Ni Faust nije postao običan rob Mefistov. Premda je
pristao na ugovor sa đavolom, kome se ne vredi opirati kada čovek već jedanput uđe u takvu vezu, ipak
je verovao u načelo dobra od kojeg je odstupio i pretpostavio smisao u ništavilu. "svemir ću u tvom
ništavilu naći" (14), kaže Faust Mefistu kad ga ovaj šalje u prazninu, ka božanstvima zvanim "Majke". Na
kraju dela, Faust i biva dostojan smisla u koji je verovao.

Ni Maestro ne bi bio spašen da je odbio Margaritu, kad ga je ona prizvala posle bala kod Satane, ili da
nije sam težio ka onom što je fantastično. "Bulgakov u drugim scenama romana osuđuje razvratnu
putenu ljubav, zato što su njegovi junaci nosioci platonske ljubavi." (15) Nosilac te ljubavi je i Geteova
Greta. Putena (razvratna) ljubav deo je "svakodnevnog"/"praznog", duhovna ljubav, delatna ljubav (koja
ne odriče čula), ne podleže pukoj fiziologiji i psihologiji, ona je deo fantastičnog (u "svakodnevnici" –
nemogućeg, nerealnog).

Duhovna ljubav se kod Getea vezuje za "ženstveno", kod Bulgakova za fantastiku. Čulnu (razvratnu)
ljubav Gete vezuje za "prazno", kao Faustovu požudu prema Gretinom "premilom telu", i ona jeste
aspekt đavolskog , snaga veštičijeg melema sa kojim "svaka će ti se žena činiti k‘o Helena" (16). Kod
Bulgakova se požuda vezuje za promiskuitetni život nekih Moskovljana, koji bivaju raskrinkani u
Varijeteu – Arkadij Apolonovič, na primer. Dakle – svakodnevnica.

No, ostaje pitanje: ima li kod Maestra nekog zaista faustovskog greha. Pomalo neurotičan pisac, koji
dospeva u ludnicu, odveć malo liči na Fausta, tim pre što kontakt sa Satanom uopšte nije bila njegova
ideja (a i taj Satana neuporediv je sa onim koga sreće Faust). Ono što je u romanu zbilja satanizovano
jeste sloj činovnika i društveno uglednih ljudi. Njihov kliše ostavlja prizvuk kakve nečastive sile sa kojom
"dobri" Voland nema veze, za koji su krivi isključivo ljudi (što liči na atmosferu "Mrtvih duša"). Kod
Bulgakova se i ne postavlja pitanje da li je želja za saznanjem greh; svaka takva želja je autentična, ono
što je autentično jeste i slobodno, a na kraju romana i nagrađeno. Zlo kod Bulgakova više nije ona
nezavisna mefistofelovska sila, nego je posledica odsustva slobode. Zlo nije ništa metafizički, već je
manjak nečeg drugog. Samim tim, sa takvim zlom se ne može biti u "faustovskom" ugovoru, budući da je
samo manjak, ono ne može biti personifikovano.

Maestro je za svog života težio svetu autentičnih stvari. Nije mu bilo dovoljno što je imao ženu, želeo je
da ostvari ljubav. Nije se zadovoljio da piše o prihvatljivim stvarima – pisao je roman o Pilatu. Svet
autentičnih stvari kod Bulgakova jeste svet fantastike, ona stoji iza svih Maestrovih čežnji. Otkriće
fantastike približava se Maestru kroz Margaritu. On shvata da je Margarita jedna (možda jedina) njegova
ljubav. Ona u njegovom životu ima i uzvišenije značenje: ona je akter fantastike; ne može se povezati sa
ljubavnicom iz "svakidašnjice". "Ona je tvrdila da smo se mi voleli ne poznajući se još" (17), kaže on.
Margarita je (kao i Greta) nosilac večnog dela njihove ljubavi. Maestro, svakako, ne može da doslovno
poveruje u večnost autentične ljubavi: on veruje da ga je napustila (fizički i u mislima), napokon, ona ima
i muža. Junak je prethodno spalio svoje delo i, u korist "svakodnevnice" odstupio od svoje borbe. To ga
je i dovelo do rastrojstva. Prirodno je da ljubavnica sa njim više nema šta da traži – to je logika
"svakidašnjice", ali ne i ono što će se dogoditi. Maestro teži ka fantastici, ali nije spreman sasvim da
poveruje u nju. Slično se dešava i Faustu. Teži ka uzvišenom (naposletku "ženstvenom"), ali nije kadar da
izdrži u tom smeru.

U poglavlju "Vreme je, vreme je", Bulgakov nam između ostalog opisuje kako je njegov junak preminuo
kao bolnički sused Ivana Bezdomnog, u sobi br. 118. To treba da nam predoči kraj njegovog zemnog
života. On je umro u okrilju "svakodnevnice", kojoj je morao podleći, ali se njegova duša spasila
posredstvom fantastike. Majstor, doduše, ne odlazi na geteovsku svetlost, već zaslužuje (samo?) večni
mir – u kontekstu romana ovo je vrsta spasa (njih ima više) i to ona koja Majstoru najviše odgovara. Ako
je fantastika svemoćna kod Bulgakova, postavlja se pitanje: zašto se onda njome Majstorova smrt ne
izmesti iz bolničkog kruga i kako to pisac fantastike taj događaj smešta u realističko okrilje malih ljudi
(junakovih neprijatelja), a glavnu junakinju ostavlja da premine kao stara žena svog nevoljenog muža,
Nikolajeviča. Zar nije bilo dovoljno da mrtvi ljubavnici budu zajedno pronađeni u arbatskom suterenu i
zar je važno da oni ostave svoja smrtna tela u središtu "svakodnevnice", kojoj njihove duše nisu
pripadale? Roman je ponovo izgoreo, svet je trijumfovao, za Majstora već niko i ne zna a sve se vraća u
kolotečinu, fantastika je dobila alibi.

"Azazel je hteo da proveri da li je sve urađeno kako treba. Sve je bilo u najboljem redu" (18) Pošto je
"otrovao" junake, pobrinuo se za realističku motivisanost njihovih "smrti". Kao da je pisac, oštrom
granicom između stvarnog (smrt u bolnici i kući Nikolajeviča) i fantastičnog (smrt u suterenu i odlazak sa
Volandom), ostavio junake u prinudnom paktu sa "svakodnevnicom", koja je pretila da kroz nju izgube i
svoj večni deo. To jest, nas prethodno rečeno navodi na sumnju da je akcija Majstorovog spasavanja iz
ludnice bila pričina, a Margaritin boravak na balu takođe, jer "natmurena žena, koja je čekala povratak
muža" (19) (Margarita), sigurno i nema predstavu o tome šta se sa onom zaljubljenom Margaritom
dešavalo na balu kod Satane.

Da li su naš junak i junakinja, posle svoga raskida, zapravo doživotno ostali u savezu sa
"svakodnevnicom" i da li je to njihov pseudo-faustovski greh, koji iskupljuje fantastika?

Kod Bulgakova junak je mali u odnosu na svakodnevni svet, kod Getea čovek je neuporedivo slabiji od
đavola. Junak ne može da savlada "svakodnevnicu", kao što ni Geteov ne može da savlada đavola. Ali taj
junak (kod oba autora), bez obzira što će biti poražen, biva svestan pravog puta i ta svesnost spašava ga
večnog prokletstva.

"Faustovsku" temu možemo određivati formalno i sadržinski, kao što je opšte poznato iz brojne
literature o drevnom magu-naučniku. "U osnovi priče o Faustu (...) je pokušaj da se odgovori na jedno od
najjednostavnijih pitanja iz Biblije: šta će dobiti čovek ako zadobije ceo svet, ali pritom izgubi dušu." (20)
Ovo je sadržinsko određenje. Formalno određenje podrazumeva postojanje ugovora, koji se tiče roka
đavolove službe i posledica po potpisnika, posle smrti. Sadržinski, daleki eho ove teme naći ćemo kod
Pontija Pilata, koji je, ako ne ceo svet, zadobio barem jedan dobar njegov deo, ali je pritom osudio sebe
na prokletstvo posle smrti (iako ne večno). Tu inercija "svakodnevnog" preuzima ulogu đavola, a
pristajanje na nju postaje motiv sličan kobnom savezu. Pomenuli smo i Berlioza, koji je u vezi sa tim
prošao još gore.

Formalno, nešto malo od ove teme nalazimo u Margaritinom gostovanju na balu kod Satane, zbog
ispunjenja jedne želje, ali bez loših posledica kasnije. Zapravo, junakinja unapred "plaća" svoj dug (biva
domaćica mrtvima, "đavolu prodanima"), a onda će je Voland nagraditi, gotovo kao nekog sebi ravnog.
Margaritu možemo opisati kao uglednu ženu naučnika, koja se "prodaje đavolu" da bi povratila svog
ljubavnika. Njen prethodni ljubavni život je neispunjen i ona postaje nalik ženskom Faustu. To su samo
izevsni elementi formalnog određenja faustovske teme, sadržinski je Margareta bliža Geteovoj Greti.

"Margarita je izuzetno snažna ličnost." (21) Greta nije toliko odlučna, to jest takva je pre nego što
podlegne iskušenju, a ponovo je snažna tek pred svoju smrt kada ne želi da se preda đavolu. Margarita je
žena istaknutog stručnjaka, a Greta je kći iz ugledne porodice, ponos svoga brata i uzor među
devojkama. Mnogi u početku zavide i Greti i Margariti. Ono što ih suštinski povezuje jeste njihova uloga
u životu svojih dragana. Greta će učiniti svojevrsni preporod Fausta, činiće se kao da ga zauvek napušta
(umire), ali će naposletku uzeti udela u njegovom spasu. Ovo jeste čin višnje milosti koju ne smemo
vezivati za Gretinu ličnost i njihov zemaljski odnos, ali se elementi takve ljubavi vide i u zemaljskoj Greti.
Margarita pak preporodi Majstora, ne samo time što ispuni njegovu potrebu za ljubavlju, već time što se
kod sila fantastike založi za njega. Onaj, koji je većinom težio ka uzvišenom, doveden je tamo gde to
uzvišeno zaista i postoji. Ako već aludiramo na Getea, mogli bismo reći da je Margaritino delovanje
postalo deo – večnog fantastičnog.

Ostaje zaključak da se, u možda najfantastičnijem i najinovativnijem romanu ruske i svetske književnosti,
– može govoriti o faustovskom onoliko koliko se uloga pisca junaka koji teži ka jednom drugačijem životu
i, ne mogući adekvatno da ostvari tu težnju, podleže sili "svakidašnjice" iz koje se otisnuo – može uklopiti
u ulogu doktora naučnika koji, ne mogući da pronađe taj drugi život, podleže đavolu, što ga vraća u
"prazno" iz kojeg je bio krenuo. Sadržinski ili formalno određenog faustovskog motiva ovde nema, ali
ima naznaka koje upućuju na njega, prvenstveno sadržinski. Ipak, sprega teme Fausta sa temom
stvaraoca i okoline koja ga ne prihvata, ostavlja u sudbini junaka faustovski prizvuk.