Charles Baudelaire

Correspondances

La Nature est un temple où de vivants piliers

Laissent parfois sortir de confuses paroles;
L'homme y passe à travers des forêts de symboles
Qui l'observent avec des regards familiers.

Comme de longs échos qui de loin se confondent

Dans une ténébreuse et profonde unité,
Vaste comme la nuit et comme la clarté,
Les parfums, les couleurs et les sons se répondent.

II est des parfums frais comme des chairs d'enfants,

Doux comme les hautbois, verts comme les prairies,
- Et d'autres, corrompus, riches et triomphants,

Ayant l'expansion des choses infinies,

Comme l'ambre, le musc, le benjoin et l'encens,
Qui chantent les transports de l'esprit et des sens.

Veze
(preveo Ivan V. Lalić)

Priroda je hram gde mutne reči sleću

Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
što ga putem prisnim pogledima sreću.
Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži,

zeleni ko polje, blagi ko oboje,
- drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj šire prostiranje svoje,

kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.

Saglasja
(preveo Nikola Bertolino)

Priroda ova hram je gde stubovlja se živa

Katkad oglašavaju zboreći mutne reči;
Čovek, kroz tamne šume simbolâ preolazeći,
Tu prisnim pogledima njihovim praćen biva.

Kao kad se odjeci u udaljenoj huci

Ulivaju u tamnu i duboku celinu,
Prostranstvom svojim nalik na svetlost i na tminu,
Saglašuju se boje i mirisi i zvuci.

Ima svežih mirisa što sliče dečjoj puti,

Blagih kao oboe, k’o livada zelenih,
I drukčijih, raskošnih, pobednih, iskvarenih,

U čijem se širenju sve beskonačno sluti,

K’o ambra ili mošus, tamjan i lavandula
Što pevaju zanose i duha nam i čula!

Sadejstva
(preveo Borislav Radović)

Priroda je onaj hram gde iz stubova živih

Pokatkada po neka nejasna reč izleće;
Čovek se tuda po šumama simbola kreće,
Pod pogledom njihovih očiju poverljivih.

Kao dugi odjeci što se daleko spoje

U nekakvu mračnu i duboku istovetnost,
Neizmernu kao što je noć i kao svetlost,
Govore među sobom zvuci, mirisi, boje.

Ima mirisa svežih kao detinje puti,

Blagih kao oboe, kao polja zelenih,
- a drugi su pobedni, raskošni, izvrgnuti,

Što imaju moć stvari u beskraj raširenih,

S dahom ambre, mošusa, tamjana i izmirne,
Čija pesma zanose duha i čula dirne.

Uzajamnosti
(preveo Branimir Živojinović)

Katkad stubovi živi u Prirodinom hramu

Struje rečima mutnim, a punim naveštenja;
Korača čovek tuda po prašumi znamenja,
Koja ga prisno motre dok prolazi kroz tamu.

Mirisi, boje, zvuci, sve se to odaziva

Jedno drugome, kao što se u vir celine,
Prostrane poput noći i svemirske svetline,
Otegnut dalek odjek s drugim odjekom sliva.

Ima mirisa svežih kô dečja koža, rujnih

Kô nad livadom zora, i milih kô oboa
- I drugih, rastočenih, pobedničkih i bujnih,

Koji se šire poput svojih neomeđenosti:

Takvi su ambra, mošus, izmirna i benzoa,
Što slave zanos duha i čulne svečanosti.