Dok se suton neprimetno nadvijao nad pariskim vrtom, prožimajući nas osećajem spokoja,

gospođa Draga Mašin mi je ponovo opisala sav jad i čemer svog života, hiljadama detalja
naglašavajući dobrotu koju joj ukazuje kraljica Natalija. Brujanje živahnih glasova i melodije vojne
muzike, sluge natovarene poslužavnicima prepunim voća, sladoleda i vina, blagi dodir sanjivog
sunca na zavesama i šalovima od muslina, sve je to uljuljkivalo čula u jednom času mira i
zadovoljstva.

– O, mi smo tako srećni u Francuskoj – nastavila je gospođa Draga, uzevši čašu šampanjca
i graciozno je podigavši do usana. – Kad bih se ja pitala, nikad se ne bih vratila u Srbiju.

– Ali ko, ili šta bi vas moglo primorati da se vratite u tu gnusnu zemlju?

– O, nije ona gnusna; to je moja zemlja. Ali tamo imam neprijatelja, dok me ovde svi vole.
No, vi znate koliko je kraljica posvećena majka. Jednog dana će poželeti da sina viđa češće nego u
Bijaricu, u kom se on samo nakratko zadržava. Ona će se vratiti u Beograd i ja ću morati da
pođem s njom, a ako se ona tamo nastani – onda zbogom udvaranju, zbogom snovima o
venčanju. Ali ja se neću ponovo udati; suviše sam stara i obična, nisam nimalo koketna. Osim
toga, do sad sam valjda i sopstveni jezik zaboravila. Postajem takav kosmopolita da je, zamislite
samo, mladi kralj, kad je letos boravio u Bijaricu, otkrio da mnoge reči u srpskom ne razumem i
smejao mi se – zadirkivao me je.

– A kakv je on – mladi kralj?

– Nimalo naočit – po ponašanju i razmišljanju još je pravo dete – reklo bi se, čak veoma
običan, i tako kratkovid. Pokušali smo da ga naučimo da igra, ali je izgledao nezgrapno poput
medveda na užarenom ugljevlju. I pravi je mladi divljak – ne zna kako da se nakloni, kako da
razgovara s damom. Opet, veoma je mlad – takoreći dete. Pozvao me je na vals jer nije imao
dovoljno samopouzdanja da ga odigra s nekom drugom od prisutnih dama. Samo, znate, ja ne
igram; godinama nisam igrala. Tako sam i rekla kralju, „Veličanstvo, suviše sam stara za vals“, no
kraljica je navaljivala da njenog sina provedem kroz zapetljancije plesa. Ali kralj je napravio
pogrešan korak i zamalo pao; sigurno su mu se svi smejali.

– Pa dobro, ako vam ples nije po volji, ne uživate u udvaranju i ne nadate se ponovnoj
udadbi, šta onda volite?

– Između ostalog, svoju kraljicu i spokojan život kraj nje; muziku, na primer – vojnu
muziku. Samo poslušajte taj orkestar – upravo sviraju – dajte da pogledamo program. O! Šuman,
jelte? Neizmerno volim Šumana.

Na to je Draga ustala. Bila je srednjeg rasta; oslonila je sitnu šaku u elegantnoj rukavici na
mermernu ogradu terase. Noć se bližila i dok se sunce opraštalo od nas tonući međ’ daleko
drveće, na njenom prefinjenom licu zadržao se tračak crvene svetlosti. Ispod tankog vela od tila,
na njenim izvijenim usnama, ubledelim usled večernje studi, lebdeo je osmeh. U očima joj se
ponovo nastanio onaj prazan, usredsređen pogled; činilo se da se zagledala daleko, daleko u
budućnost – daleko, daleko u dubine krvavog sunca.

Troma Šumanova melodija zapljuskivala nas je poput talasa nekog melodičnog mora;
zlosrećna žena je slušala istu muziku koja će poslednjeg jutra njenog života odzvanjati avenijama i
baštama oko palate gde će, nakon ludila očajanja i uzaludne borbe, kraljevski par ležati ukočen i
hladan.