Valter Benjamin, Prevodiočev zadatak

Za spoznavanje umetničkog dela ili umetničke forme obzir prema njihovom recipijentu
nikako nije konstruktivan. Ne samo što je svako osvrtanje na određenu publiku ili njene
predstavnike neprimereno, nego je i pojam "idealnog recipijenta" štetan u svim razmatranjima koja
se tiču teorije umetnosti, budući da su ona dužna samo da pretpostave postojanje i biće čovekovo.
Tako i umetnost polazi od čovekovog telesnog i duhovnog bića – ali se čovekova pažnja ne
pretpostavlja ni u jednom umetničkom delu. Jer nijedna pesma ne postoji zbog čitaoca, nijedna
slika zbog gledaoca, nijedna simfonija zbog slušaoca.
Da li onda prevod postoji zbog čitalaca koji ne razumeju original? Čini se da ta
pretpostavka može dobro da objasni razliku u rangu koja u umetnosti postoji između prevoda i
originala. Ona, osim toga, izgleda i kao jedino moguće opravdanje da se "jedno te isto" kaže još
jednom. A šta to "kazuje" pesničko delo? Šta nam ono saopštava? Onome ko ga razume – malo
toga. Njegova suština nije u saopštenju, nije u iskazu. A ipak prevod koji želi da posreduje ne bi
preneo ništa osim saopštenja – dakle, samo ono što nije od suštinskog značaja. Po tome se loš
prevod i prepoznaje. No, ono što osim saopštenja postoji u pesničkom delu (a čak će i loš
prevodilac priznati da je to od suštinskog značaja), nije li to ono što se uopšteno smatra
nepojmljivim, tajanstvenim, "pesničkim"? Onim što prevodilac može da reprodukuje samo ako i
sam peva? Tu se zaista i krije druga odlika lošeg prevoda: neprecizno prenošenje sadržaja koji nije
od suštinskog značaja, što je neminovno dokle god se prevod upinje da služi čitaocu. A da je
stvarno namenjen čitaocu, onda bi bio original. Jer ako ni original ne postoji zbog čitaoca, kako se
onda prevod može definisati na osnovu odnosa prema čitaocu?
Prevod je određena forma. Da bismo ga shvatili kao formu, moramo se vratiti originalu. Jer
original sadrži zakon prevoda, i to u vidu sopstvene prevodivosti. Pitanje prevodivosti nekog dela je
dvosmisleno. Ono može da znači: da li će delo među svim svojim čitaocima ikada naći
kompetentnog prevodioca, ali, što je mnogo verovatnije, može da znači i: da li delo po svojoj
suštini dopušta prevod, odnosno da li ga, u skladu sa značenjem te forme, možda i iziskuje? U
načelu se prvo pitanje može odgovoriti samo polemički, a drugo samo apodiktički. Samo će
površan um, poričući samostalnost drugog, poistovetiti oba pitanja... Zato je važno naglasiti da
određeni relacioni pojmovi zadržavaju svoj valjani, a možda i najbolji smisao ako se od samog
početka ne dovode u isključivu vezu sa čovekom. Neki život ili trenutak može da bude nezaboravan
i ako ga svi ljudi zaborave: ako njegova suština zahteva da ne bude zaboravljen, onda taj predikat
nije pogrešan, nego samo sadrži zahtev kome ljudi ne mogu da udovolje, a istovremeno ukazuje i
na domen u kom bi tom zahtevu moglo da se udovolji – na misao o bogu. Isto tako treba razmišljati
o prevodivosti jezičkih tvorevina čak i kad su one ljudima neprevodive. A ako prevod shvatimo u
strogom smislu, nisu li jezičke tvorevine u određenoj meri zaista neprevodive? -- U tom smislu,
valja se zapitati da li uopšte treba insistirati na prevođenju određenih jezičkih tvorevina: naime,
ukoliko je prevod forma, onda polazimo od toga da je prevodivost suštinski svojstvena određenim
delima.
Prevodivost je suštinski svojstvena određenim delima – što ne znači da je njihov prevod
suštinski svojstven njima samima, nego znači da se određeno značenje, inherentno originalima,
ispoljava u njihovoj prevodivosti. Jasno je da prevod, ma kako dobar bio, ne može da ima ikakav
značaj za original, ali je ¸sa njim, zahvaljujući njegovoj prevodivosti, ipak u najtešnjoj vezi.
Štaviše, ta je veza tim tešnja zato što nema nikakvog značaja za original sâm. Ona bi se mogla
nazvati prirodnom vezom, tačnije rečeno, životnom vezom. Isto kao što su ispoljavanja života
najtešnje povezana sa onim što je živo iako za sâm život nemaju nikakvog značaja, tako i prevod
proizilazi iz originala – istina, ne toliko iz njegovog života koliko iz njegovog "preživljavanja",
pošto je prevod mlađi od originala, a kod značajnih dela, koja nikada ne nalaze svoje izabrane
prevodioce u doba u kom su i nastala, označava stadijum nastavka njihovog života. Misao o životu
i nastavku života umetničkih dela treba shvatiti potpuno nemetaforički. Čak je i u vremenima
najveće skučenosti duha postojala pretpostavka da se život ne sme pripisivati samo organskoj
telesnosti. Ne smemo, međutim, kao što je to Fehner1 pokušavao, ni da širimo njegovu vladavinu
pod slabašnim skiptrom duše, kao što ne smemo ni da definišemo život na osnovu još manje
merodavnih momenata animalnog, na primer osećaja, koje on tek ponekad može da obuhvata.
Samo ako se život pripiše svemu onome o čemu postoji istorija a što nije njeno puko poprište, samo
je tada taj pojam opravdan. Jer domen života se u krajnjoj liniji može odrediti preko istorije, ne
preko prirode, a ponajmanje tako nestalne kakve su osećaj i duša. Zato filozof ima zadatak da sav
prirodni život razume na osnovu mnogo obuhvatnijeg života istorije. I ne može li se barem dalji
život delâ pratiti neuporedivo lakše nego dalji život živih bića? Istorija velikih umetničkih dela
poznaje njihovo poreklo sve do samih izvora, njihovo nastajanje u doba umetnikovo i period
njihovog načelno večnog života kod kasnijih generacija. Ovo potonje, tamo gde se pojavi, jeste
slava. Prevodi koji su više od posredovanja nastaju onda kada neko delo, tokom svog daljeg života,
dostigne doba svoje slave. Zato oni ne služe toliko tom daljem životu, kako loši prevodioci umeju
da tvrde za svoj rad, koliko mu duguju svoje postojanje. U njima život originala dostiže svoj uvek
obnovljen najzreliji i najobuhvatniji stadijum razvoja.
Postoji jedna specifična i viša svrhovitost koja taj stadijum razvoja određuje kao stadijum
jednog specifičnog i višeg života. Život i svrhovitost – njihova međusobna povezanost samo je
naizgled neposredno razumljiva, ona skoro da se otima spoznaji, a može se otkriti samo ako se ta
svrha, kojoj streme sve pojedinačne svrhovitosti života, ne traži u njenoj sopostvenoj sferi, nego u
nekoj višoj. Sve svrhovite životne pojave, kao i njihova svrhovitost uopšte, konačno su svrhovite ne
za život sâm, nego za izraz njegove suštine, za predstavljanje njegovog značenja. Tako je i prevod u
krajnjoj liniji svrhovit za izražavanje onog najdubljeg odnosa među jezicima. Prevod nikako ne
može da manifestuje taj skriveni odnos, on nikako ne može da ga uspostavi, ali itekako može da ga
predstavi tako što će ga u naznakama ili intenzivno ostvarivati. Tačnije rečeno, kao predstavljanje
značenja putem pokušaja, putem klice uspostavljanja tog odnosa, prevod je jedan sasvim specifičan
modus predstavljanja kakav se u domenu nejezičkog života teško može sresti. Jer nejezički život
raspolaže analogijama i znacima kao drugačijim tipovima ukazivanja nego što je to intenzivno
ostvarivanje koje anticipira i indicira. – Međutim, onaj pretpostavljeni, duboki odnos jezikâ jeste
odnos jedne vrlo specifične konvergencije, jer jezici nisu jedan drugom strani, već su a priori i
mimo svih istorijskih odnosa srodni po onome što žele da kažu.
No, čini se da nas je ovaj pokušaj objašnjenja ponovo vratio na tradicionalnu teoriju
prevođenja, i to posle uzaludnih zaobilaznih puteva. Ako prevodi treba da dokažu srodnost jezikâ,
kako bi oni to drugačije uradili nego putem što preciznijeg prenošenja forme i smisla originala?
Istina, tradicionalna teorija nije umela da kaže ništa o pojmu te preciznosti, dakle nije, u krajnjoj
liniji, umela da utvrdi šta je suština prevodâ. Zapravo, međutim, prevod mnogo dublje i određenije
dokazuje srodnost jezikâ nego što to mogu površna i neodrediva sličnost dvaju pesničkih tvorevina.
Da bi se shvatio pravi odnos između originala i prevoda, treba porazmisliti o nečemu što je itekako
analogno načinu na koji kritika spoznaje mora da dokaže neodrživost teorije odraza. Kao što se
dokazuje da spoznaja ne bi mogla da bude objektivna, da ona, štaviše, ne bi smela da polaže pravo
na objektivnost kad bi se sastojala od odrazâ stvarnog, tako se može dokazati i da prevod ne bi ni
postojao kad bi u svojoj konačnoj suštini težio sličnosti sa originalom. Jer original se menja tokom
svog daljeg života, koji se ne bi tako ni zvao kad ne bi bio promena i obnavljanje onog što je živo.
Reči sazrevaju i nakon što se zapišu. Ono što je za piščevog života možda bilo glavno obeležje
njegovog pesničkog jezika, kasnije može da bude nevažno, kao što i imanentna obeležja mogu
ponovo da ožive iz već postojeće forme. Ono što je nekad bilo novo, vremenom može da postane
istrošeno, što je nekad bilo uobičajeno, kasnije može da zvuči arhaično. Ko suštinu takvih promena,
kao i suštinu stalne promene smisla, traži u subjektivnosti potonjih generacija a ne u životu samog
jezika i njegovih dela, taj brka osnovu i suštinu stvari (to priznaje i najgrublji psihologizam),
1 Gustav Teodor Fehner (Fechner, 1801-1887), filozof i prirodnjak, osnivač psihofizike; zastupa
teoriju o panpsihizmu.
štaviše, on, strože gledano, zbog nemoći sopstvene misli negira jedan od najmoćnijih i najplodnijih
istorijskih procesa. Pa sve i da se poslednji potez autorovog pera proglasi poslednjim udarcem dela,
to ne bi spaslo tu mrtvu teoriju prevođenja. Jer kao što se ton i značenje velikih pesničkih dela u
potpunosti menjaju tokom vekova, tako se menja i prevodiočev maternji jezik. Štaviše, dok
pesnikova reč istrajava u svom jeziku, svakom prevodu, pa čak i najvećem, suđeno je da učestvuje
u razvoju svog jezika, odnosno da nestane u novom prevodu. Daleko od toga da je puko ogledalo
dvaju izumrlih jezika, prevod se od svih drugih formi suštinski razlikuje po tome što ima zadatak
da vodi računa o naknadnom sazrevanju tuđe reči koliko i o porođajnim mukama sopstvene.
Ako prevod pokazuje srodnost jezikâ, on to svakako ne čini preko neke neodređene sličnosti
između imitacije i originala, kao što je sasvim razumljivo i da sličnost ne mora neminovno da
postoji ako postoji srodnost. Pojam srodnosti se u ovom kontekstu utoliko podudara sa svojim užim
značenjem što se on, zbog jednakog porekla u oba slučaja, ne može dovoljno precizno odrediti,
mada će, i to treba reći, za određenje tog užeg značenja opet biti neophodan pojam porekla. – U
čemu se sastoji srodnost dva jezika, ako zanemarimo istorijsko srodstvo? U sličnosti pesničkih dela
svakako ne, baš kao ni u sličnosti njihovih reči. Pre bi se moglo reći da sva nadistorijska srodnost
jezikâ počiva u tome što se kod svakog od njih kao u celini misli na jedno, i to na isto, što, opet,
nije dostižno u svakom pojedinačnom, nego samo u skupu svih njihovih intencija koje se
međusobno dopunjuju: čist jezik. Naime, dok se u različitim jezicima svi pojedinačni elementi
(reči, rečenice, konteksti) međusobno isključuju, jezici se sami dopunjuju u svojim intencijama.
Ovaj zakon, jedan od elementarnih u filozofiji jezika, ogleda se u intenciji da se napravi razlika
između onoga na šta se misli i načina na koji se misli. U rečima "Brot" i "pain" (hleb) se, doduše,
misli na isto, ali je način na koji se misli različit. Upravo zbog načina na koji se misli ove dve reči
za jednog Nemca i za jednog Francuza znače nešto različito, one se ne mogu zameniti jedna
drugom i zapravo teže da se eliminišu; međutim, zbog onoga na šta se misli one, apsolutno
gledano, znače jedno te isto i identično. Dok su u ovim dvema rečima načini na koje se misli tako
suprotstavljeni, oni se u jezicima iz kojih te reči potiču dopunjavaju, i to se u njima dopunjava
način na koji se misli do onoga na šta se misli. Naime, kod pojedinačnih, kod nedopunjenih jezika,
ono na šta se misli nikada se ne može sresti u relativnoj samostalnosti (kao kod pojedinačnih reči ili
rečenica), već se stalno menja, sve dok ne uspe da istupi iz harmonije svih tih načina na koje se
misli – kao čist jezik. Sve dotle je ono na šta se misli skriveno u jezicima. Ali kad oni ovako narastu
sve do mesijanskog kraja svoje istorije, tada se prevod, izazvan večitim daljim životom delâ i
beskonačnom živahnošću jezikâ, uvek i iznova ogleda na tom svetom narastanju jezikâ: on
proverava u kojoj je meri ono skriveno u jezicima udaljeno od manifestovanja, koliko prisutno ono
može da bude u svesti o toj udaljenosti.
Time smo, međutim, priznali da je svaki prevod samo neko provizorno suočavanje sa
različitošću jezikâ. Bilo kakvo drugačije razrešenje te različitosti osim vremenskog i privremenog,
naime trenutno i konačno, čoveku nije dato ili mu on bar ne može neposredno težiti. Posredno,
međutim, jačanje religija vodi u pojedinačnim jezicima do sazrevanja skrivene klice jednog višeg
jezika. Prevođenje, dakle, iako ne može da polaže pravo na trajnost svojih tvorevina, po čemu se i
razlikuje od umetnosti, ne poriče svoju usmerenost na nekakav poslednji, konačan i odlučujući
stadijum svekolikog jezika. U prevodu original prelazi u jednu takoreći višu i čistiju sferu jezika u
kojoj, dakako, ne može da živi za večna vremena, kao što se ne može reći ni da original stiže do te
sfere u svim svojim delovima; međutim, on ipak čudesno uporno barem ukazuje na tu sferu kao na
predodređenu, zabranjenu oblast u kojoj se mire i ispunjavaju jezici. Tu sferu original ne dostiže u
potpunosti, ali u njoj se nalazi ono zbog čega prevod uvek jeste više od saopštenja. Ovo suštinsko
jezgro se tačnije može odrediti kao ono što se u samom prevodu ne bi dalo ponovo prevesti. Ma
koliko se od saopštenja izvuklo iz prevoda i to se prevelo, ipak kao nedodirljivo ostaje ono na šta je
rad pravog prevodioca bio usmeren. To se, za razliku od pesnikove reči iz originala, ne može
preneti, zato što se odnos između sadržaja i jezika u originalu potpuno razlikuje od odnosa između
sadržaja i jezika u prevodu. Naime, dok u originalu sadržaj i jezik čine određenu celinu, kao meso i
kora voćke, u prevodu jezik obavija sadržaj nalik kakvom bogatom, nabranom plaštu. Jer u prevodu
jezik ukazuje na neki jezik viši od njega samog, pa je stoga uvek neprimeren sopstvenom sadržaju,
nasilan i tuđ. Ta nesrazmera sprečava svako prenošenje, ali ga u isti mah i čini izlišnim. Jer svaki
prevod određenog dela iz određenog perioda jezičke istorije zastupa u pogledu određenog aspekta
sadržaja dela odgovarajuće aspekte na svim ostalim jezicima. Prevod, dakle, premešta original u
neku sferu jezika koja je utoliko – ironično govoreći – konačnija što se original iz te sfere više
nikako ne može preneti ni u jednu drugu, već se u toj jednoj sferi samo može nanovo i u drugim
delovima izdizati. Reč "ironično" ovde treba da podseti na romantičare, i to nije slučajno. Oni su,
naime, pre svih ostalih shvatili kako se odvija život delâ, a o njemu prevod daje najuzvišenije
svedočanstvo. Dakako, romantičari jedva da su prevod poimali u tom svojstvu, njihova je pažnja
uglavnom bila posvećena kritici, koja je takođe jedan momenat daljeg života delâ, mada niži. No,
iako je njihova teorija prevođenje jedva uzimala u obzir, njihov je značajni prevodilački opus bio
praćen osećajem za suštinu i dostojanstvo ove forme. Taj osećaj – sve govori u prilog tome – ne
mora uvek da bude najsnažniji u samom pesniku; štaviše, njemu u pesniku kao takvom možda ima i
najmanje mesta. Čak nam ni istorija ne sugeriše konvencionalnu predrasudu da su znameniti
prevodioci bili pesnici a beznačajni pesnici loši prevodioci. Čitav niz velikana, Luter, Fos22, Šlegel,
bili su kudikamo značajniji prevodioci nego pesnici, dok se, opet, drugi, kao Helderlin i George, po
čitavom obimu svog stvaralaštva ne mogu podvesti samo pod pojam pesnika. A ponajmanje pod
pojam prevodioca. Jer kao što je prevod specifična forma, tako se i prevodiočev zadatak mora
shvatiti kao poseban i jasno razlikovati od pesnikovog.
Prevodilac ima zadatak da u jeziku na koji prevodi pronađe onu intenciju na osnovu koje u
tom jeziku može da se pobudi eho originala. To i jeste jedna od presudnih razlika između pesničkog
dela i prevoda, jer intencija pesničkog dela nikada nije usmerena na jezik kao takav, na njegov
totalitet, već na određene jezičke sadržaje. Međutim, za razliku od pesničkog dela, prevod se ne
nalazi usred nekakve guste šume samog jezika, već je izvan nje, stoji naspram nje, priziva original i
ne kročeći sâm u šumu, priziva ga na ono jedino mesto na kom eho u sopstvenom jeziku može da
dâ odjek dëla nastalog na stranom jeziku. Intencija prevoda nije usmerena samo na nešto drugačije
od onog na šta je usmerena intencija pesničkog dela, naime na jezik kao celinu na osnovu
pojedinačnog umetničkog dela stranog jezika, već je on sâm neka drugačija intencija: pesnikova
intencija je naivna, prva, očigledna, dok je prevodiočeva intencija izvedena, poslednja, idejna. Jer
njegov je posao ispunjen velikim motivom integracije mnogih jezika u jedan istinski. A to je, pak,
jezik u kom se, doduše, pojedinačne rečenice, pesnička dela, sudovi, nikada neće sporazumeti (pa
će uvek biti upućeni na prevod), ali će se u njemu sami jezici složiti, dopunjeni i pomireni u načinu
na koji misle. Ako, međutim, postoji nekakav jezik istine u kom su, bez napetosti i u ćutnji,
sadržane poslednje tajne na kojima radi svekolika misao, onda je taj jezik istine – istinski jezik. I
upravo je taj jezik, u čijoj se slutnji i opisu skriva jedina savršenost kojoj filozof može da se nada,
upravo je on, dakle, intenzivno skriven u prevodima. Ne postoji muza filozofije, a ne postoji ni
muza prevođenja. No uprkos tome, ni filozofija ni prevođenje nisu skučeni zanati, kao što tvrde
sentimentalni artisti. Jer postoji određeni filozofski ingenium, dar, koji po svojoj suštini čezne za
onim jezikom koji se manifestuje u prevodu. "Les langues imparfaites en cela que plusieurs,
manque la suprême: penser étant écrire sans accessoires, ni chuchotement mais tacite encore
l'immortelle parole, la diversité, sur terre, des idiomes empêche personne de proérer les mots qui,
sinon se trouveraient, par une frappe unique, elle-méme matériellement la vérité." Ako je ono čemu
Malarme u ovim rečima odaje poštu za filozofa pojmljivo u strogom smislu, onda se prevod, pošto
sadrži klice takvog jezika, nalazi između pesništva i učenja. Njegovo delo po svojim osobinama
zaostaje za ovima, ali u istoriji ne ostavlja ništa manji trag.
Ako se prevodiočev zadatak posmatra u tom svetlu, onda preti opasnost da se mogućnosti
njegovog rešavanja zamrače do neprozirnosti. Štaviše, čini se da je taj zadatak, da se u prevodu
2 Johan Hajnrih Fos (Voss, 1751-1826), pesnik, jedan od osnivača Getingenskog gaja; preveo
Ilijadu i Odiseju.
klica čistog jezika navede na sazrevanje, u potpunosti nerešiv, odnosno da se ni u jednom rešenju
ne može odrediti. Zar se takvom rešenju ne izmiče tlo pod nogama kad reprodukovanje smisla
prestane da bude merodavno? To, naime, i jeste smisao svega što je ovde rečeno (samo u negativu).
Vernost i sloboda – sloboda reprodukovanja prema smislu i, u njenoj službi, vernost prema reči – to
su pojmovi koji se mogu naći u svakoj tradicionalnoj raspravi o prevodima. Sva je prilika da ti
pojmovi više nisu ni od kakve koristi za teoriju koja se trudi da u prevodu otkrije i nešto drugo, a ne
samo reprodukovanje smisla. U tradicionalnoj upotrebi, ova dva pojma deli nepremostiv jaz. Jer
kakve koristi reprodukovanje smisla može da ima baš od vernosti? Vernost u prevođenju
pojedinačne reči skoro nikada ne može da u potpunosti reprodukuje onaj smisao koji reč ima u
originalu, jer se on, po svom pesničkom značaju za original, ne iscrpljuje u onome na šta se odnosi,
već taj pesnički značaj dobija upravo preko veze koja u određenoj reči postoji između onog na šta
se misli i načina na koji se misli. Ovo se najčešće izražava formulom da reči imaju određenu
emotivnost. Čak i doslovnost na polju sintakse potpuno baca u vodu svako reprodukovanje smisla i
preti da završi u potpunoj nerazumljivosti. U devetnaestom veku su Helderlinovi prevodi Sofokla
važili za monstruozne primere takve doslovnosti. Konačno, sasvim je razumljivo i da vernost u
reprodukovanju forme otežava reprodukovanje smisla. S tim u skladu se zahtev za doslovnošću ne
može opravdati obavezom da se očuva smisao: toj obavezi je daleko više koristila neobuzdana
sloboda loših prevodilaca (mada je pesništvu i jeziku bila od manje koristi). Drugim rečima, zahtev
za doslovnošću, čija je opravdanost očigledna ali osnov nije, mora da se obrazloži mnogo
ubedljivije. Naime, kao što krhotine nekog suda moraju da se povinuju jedna drugoj da bi se
ponovo spojile ali ne moraju da budu iste, isto tako i prevod, umesto da se trudi da oponaša smisao
originala, mora s ljubavlju i sve do u najsitnije pojedinosti da usvoji u svom jeziku način na koji
misli jezik originala, da bi tako krhotine oba jezika postale prepoznatljive kao fragmenti jednog
suda, kao fragmenti jednog većeg jezika. Upravo zato prevod mora u velikoj meri da se odrekne
namere da nešto saopšti, da se odrekne smisla, a original je prevodu inherentan po smislu samo u
meri u kojoj je prevodioca i njegovo delo oslobodio truda i raspoređivanja onoga što treba saopštiti.
I u domenu prevođenja važi: __________________, u početku beše reč. Nasuprot tome, jezik
prevoda treba, štaviše i mora da se oslobodi spram smisla, kako intentio smisla ne bi zazvučala kao
reprodukovanje, već kao harmonija, kao dopunjavanje do jezika na kom se harmonija saopštava,
kao način intentio samog tog jezika. Zato najviša pohvala koju prevod može da dobije posebno u
eophi u kojoj je nastao nije da se čita kao da je napisan baš na tom jeziku. Vernost kakvu
doslovnost može da pruži zapravo znači da iz dela progovara velika čežnja za dopunjavanjem
jezika. Istinski prevod je proziran, on ne zatamnjuje original, ne zaklanja mu svetlost, već
zahvaljujući njemu čisti jezik, kao pojačan sopstvenim medijem, još punije obasjava original. To
može da učini pre svega doslovnost u prenošenju sintakse, i upravo ona dokazuje da je reč, a ne
rečenica, prevodiočev praelement. Jer rečenica je zid pred jezikom originala, doslovnost je luk.
Ako su vernost i sloboda prevoda oduvek važile kao suprotstavljeni ciljevi, čini se da i ovo
dublje tumačenje vernosti ne uspeva da pomiri ta dva pojma, nego, naprotiv, ovom drugom
osporava svako pravo. Jer na šta se inače odnosi sloboda ako ne na reprodukovanje smisla koje više
ne treba da bude merodavno? Samo ako se smisao jezičke tvorevine sme poistovetiti sa smislom
njenog saopštenja, postoji, i pored sveg saopštenja, nešto konačno, nešto presudno što je tom smislu
veoma blisko a ipak beskonačno daleko, pod njim skriveno ili jasnije, njime prelomljeno ili
moćnije. U svekolikom jeziku i njegovim tvorevinama pored onoga što je saopštivo ostaje uvek i
nešto nesaopštivo, nešto što, u zavisnosti od konteksta u kom se nalazi, ili simboliše ili je
simbolisano – ono što simboliše samo u konačnim tvorevinama jezika; ono što je simbolisano, pak,
u procesu nastanka samih jezika. A ono što u procesu nastanka jezikâ pokušava da se predstavi, to
jest da se uspostavi, to je ono jezgro samog čistog jezika. Ako je, međutim, to jezgro, bilo ono
skriveno ili fragmentarno, ipak prisutno u životu kao s$mo ono što je simbolizovano, onda ono u
tvorevinama postoji samo kao simbolišuće. Ako je ta poslednja suštastvenost, sâm čist jezik, u
jezicima vezana samo za ono što je u njima jezičko i za njegove promene, onda je ona u
tvorevinama opterećena teškim i tuđim smislom. Jedino, ali i najsilnije što prevod može, jeste da je
toga oslobodi, da od onog što simboliše načini ono što je simbolizovano, da u kretanju jezika
povrati čist jezik, i to uobličen. U tom čistom jeziku, koji ništa više ne kazuje i ništa više ne
izražava, nego kao bezizražajna i stvaralačka reč jeste ono na šta se u svim jezicima misli, u tom
jeziku, dakle, konačno sve saopštenje, sav smisao i sva intencija pada na onaj sloj u kom im je
suđeno da se ugase. I upravo na osnovu tog sloja sloboda prevoda se potvrđuje i dobija jedno novo
i više pravo. Ne istrajava sloboda prevoda iz smisla saopštenja – zadatak vernosti i jeste da slobodu
emancipuje od smisla. Pre se sloboda dokazuje u sopstvenom jeziku zarad čistog jezika. Prevodilac
ima zadatak da u svom jeziku oslobodi onaj čisti jezik, prognan u tuđi, da jezik zatočen u
pesničkom delu oslobodi u prepevu. Zarad tog čistog jezika prevodilac ruši trule brane sopstvenog
jezika: Luter, Fos, Helderlin, George pomerili su granice nemačkog jezika. – Značaj koji smisao
posle svega uspeva da zadrži u odnosu između prevoda i originala, može se objasniti putem
poređenja. Kao što tangenta dodiruje kružnicu tek ovlaš i samo u jednoj tački, i kao što joj taj dodir,
a ne sama tačka, propisuje zakon po kom će se dalje kretati svojom pravom putanjom u
beskonačnost, tako i prevod tek ovlaš i samo u jednoj beskonačno maloj tački smisla dodiruje
original, da bi, po zakonu vernosti u slobodi kretanja jezika, nastavio svojom posebnom putanjom.
Pravo značenje te slobode, mada je nije tako nazvao niti ju je obrazložio, naveo je Rudolf Panvic u
svojim zabeleškama o Krizi evropske kulture, možda najboljem spisu koji je u Nemačkoj objavljen
o teoriji prevođenja, pored Geteovih beležaka uz Zapadno-istočni divan. Tamo piše: "Naši prevodi,
pa i oni najbolji, polaze od pogrešnog principa: oni žele da ponemče indijski, grčki, engleski,
umesto da nemački hinduizuju, grecizuju, anglizuju. Njihovo je strahopoštovanje pred normama
sopstvenog jezika mnogo veće od strahopoštovanja pred duhom stranog dela... Principijelna
zabluda prevodiočeva sastoji se u tome što se on drži slučajnog nivoa sopstvenog jezika, umesto da
ga silovito pokrene stranim. On mora, posebno ako prevodi sa nekog veoma dalekog jezika, da
prodre unatrag do poslednjih elemenata samog jezika, gde se slivaju reč, slika, zvuk; on sopstveni
jezik mora da proširi i produbi stranim, jer čovek nema ni predstavu o meri u kojoj je to moguće
učiniti, o meri u kojoj svaki jezik može da se preobrazi, o tome da se jezici međusobno razlikuju
skoro koliko i dijalekti – ali ne ako se shvate olako, nego ako se shvate dovoljno ozbiljno."
U kojoj meri prevod može da udovolji suštini ove forme, objektivno određuje prevodivost
originala. Što manje vrednosti i dostojanstva njegov jezik ima, što je on više saopštenje, to manje
prevod može da profitira od njega, sve dok potpuna nadmoć onog smisla, koji ni izdaleka nije
poluga formalno zadovoljavajućeg prevoda, ne onemogući nastanak prevoda. Što je jedno delo
uzvišenije, tim više je ono čak i u najpovršnijem dodirivanju njegovog smisla uvek prevodivo. To
se, naravno, odnosi samo na originale. Prevodi su, pak, neprevodivi ne zbog težine, nego zbog
prevelike letimičnosti kojom smisao prianja uz njih. To, kao i sve drugo, potvrđuju Helderlinovi
prevodi Sofokla, posebno prevodi Cara Edipa i Antigone. U njima je harmonija jezikâ tako duboka
da jezik dodiruje smisao kao što vetar dodiruje Eolovu harfu. Helderlinovi prevodi su praslike
njihove forme; oni su i za najsavršenije prevode njihovih tekstova ono što je praslika za uzor, što se
može videti i ako se uporede Helderlinov i Borhartov prevod Pindarove Treće pitijske ode. Upravo
zato u njima i jeste najprisutnija ona ogromna i elementarna opasnost svekolikog prevođenja: da će
se dveri jednog tako proširenog i kontrolisanog jezika zatvoriti, te da će i prevodioca zatvoriti u
ćutnju. Prevodi Sofokla bili su Helderlinovo poslednje delo. U njima se smisao sunovraćuje od
jednog ponora do drugog, sve dok ne zapreti da se konačno izgubi u bezdanim dubinama jezika. Ali
postoji i jedan oslonac. Njega, međutim, ne pruža ni jedan tekst osim svetog, u kom smisao više
nije razvođe za bujicu jezika i bujicu otkrovenja. Tamo gde tekst neposredno, bez smisla kao
posrednika, u svojoj doslovnosti pripada istinskom jeziku, istini ili učenju, on je suštinski prevodiv.
Doduše, ne više zarad sebe samog, već jedino zarad jezikâ. Prevod mora da ima tako bezgranično
poverenje u takav tekst da se, kao što se u samom tekstu jezik i otkrovenje sjedinjuju bez napetosti,
tako i u prevodu u vidu interlinearnog prevoda moraju sjediniti doslovnost i sloboda. Jer u
određenoj meri svi veliki spisi, a sveti u najvećoj, sadrže između svojih redaka svoj virtuelni
prevod. Interlinearna verzija svetog teksta je praslika ili ideal svekolikog prevođenja.

Tekst "Prevodiočev zadatak", za koji se pretpostavlja da je nastao 1921, jeste Benjaminov teorijski
predgovor njegovom prevodu Pariskih slika Šarla Bodlera. Benjamin je na prevodu Cveća zla radio
od 1914/15. do oktobra 1923. godine, kada je prevod i objavljen u 500 primeraka kao luksuzno
izdanje. Benjaminova beskrajna kolebanja ne prestaju ni tada; u jednom pismu iz januara 1924.
Benjamin kaže: "Pošto je knjiga izašla, uviđam da je za pisca u krajnjoj liniji mnogo važnije da
pred javnost izađe sa problematičnim delom nego sa uspelim, pošto je kod onog prvog osećaj
olakšanja koji donosi objavljivanje mnogo važniji. Više uopšte ne sumnjam u to da je ovaj prevod
krajnje problematičan, pošto mu u potpunosti nedostaje faktura, promišljenost u metrici. [...] To se
sad, naravno, ne može ni popraviti; jedino bi vredelo započeti iznova. Nadam se da ću jednom biti
u prilici da to i uradim. [...] Mogu samo da kažem da sam prevodom u svakom smislu zadovoljan
tek na pojedinim mestima." – Imajući u vidu ove reči i tešeći se njima bar donekle, prevodilac
prepušta redakciji Reči prevod Benjaminovog eseja.

naslov originala: Die Aufgabe des Übersetzers; tekst preuzet iz: Walter Benjamin, Gesammelte
Schriften, Bd. IV/1, hrsg. von Tillman Rexroth, Suhrkamp Verlag, Frankfurt/Main 1980

s nemačkog prevela Aleksandra Bajazetov-Vučen