Istorijat razvoja informatike, budući pravci razvoja informatičke tehnologije

U današnje vreme kada računari stoje gotovo na svakom stolu i kada se novi modeli objavljuju
gotovo svaki dan, poznato je da je za razvoj svakog novog modela bio zadužen ogroman tim
stručnjaka koji je svojim idejama, doprineo uspešnosti novog modela. Međutim, da bi se došlo
do današnjih računara pređen je ogroman put od nekih hiljadu godina, na tom putu bilo je mnogo
ljudi koji su uglavnom samostalno ili u malim grupama radili na razvoju mašina koje bi olakšale
proces računanja. Navešćemo samo glavne događaje i ljude u razvoju računara:

U razvoju računara značajna su 4 momenta:

 Pamćenje rezultata
 Mehanizacija procesa računanja
 Odvajanje unošenja podataka i automatizacija procesa računanja
 Opštije korišćenje mašine primenom programa

Jedno od prvih pomagala koje je služilo za pamćenje rezultata računanja bio je abakus. Abakus
je naziv za grupu pomagala kod računanja nalik na današnje računaljke . To jeste prva naprava
koja ima pokretne delove ali se ne može smatrati mašinom jer pokretni delovi nisu vezani
međusobno i sve operacije izvodi sam korisnik. Koristio se u mnogim delovima sveta i još uvek
se koristi u nekim zemljama.

Ocem prve računarske mašine koja je mogla da sabira i oduzima unesene brojeve smatra se Blez
Paskal. U detinjstvu je pomagao svom ocu koji je bio poreznik u računanju taksi, da bi se
oslobodio ovog dosadnog posla sa 19 godina je počeo da konstriše mašinu i tri godine kasnije
nastala je Paskalina.

1694. godine Gotfrid Vilhelm fon Lajbnic izumeo je računsku mašinu koja je mogla da sabira a
posle izmena i da se koristi za množenje uzastopnim sabiranjem. Smislio je specijalni
mehanizam sa koračnim zupčanikom za unošenje brojeva koji se sabiraju i taj se mehanizam
koristio do današnjih dana.

1812. Čarls Bebidž uvideo je da se dugačka računanja, pogotovo ona potrebna za izračunavanje
različitih matematičkih tablica koje su u to vreme bile u širokoj upotrebi, realizuju nizom
unapred poznatih akcija koje se neprestano ponavljaju. Zbog toga je razvio automatsku
mehaničku računsku mašinu koju je nazvao diferencna mašina.

1834. Bebidž je završio prve planove svoje analitičke mašine, iako ona nije doživela dalji razvoj
ona se u logičkim komponentama gotovo podudara sa današnjim računarima.
Grofica Ada Bajron pomagala je u dokumentovanju rada ove mašine, i dala je nekoliko predloga
za njenu opštiju primenu, između ostalog napisala je plan za izračunavanje Bernulijevih
jednačina korišćenjem ove mašine. Ovaj plan se smatra prvim programom za računar, a Ada
prvim programerom.

1880. Herman Holerit je radio na popisu stanovništva, primetivši da je najveći deo odgovora u
popisnoj listi bio da ili ne. Napravio je elektromehaničku mašinu sa brojačima koji su se
aktivirali pomoću senzora. Odgovori iz popisne liste preneseni su na kartonske kartice koje su
imale 12 redova i 80 kolona. Na mestu na kome je u popisnoj listi bio odgovor da izbušena je
rupica na kartici, zatim bi te kartice prolazile kroz ulazni uređaj tako da odvaja električne
kontakte, i na mestu gde je bila rupica elastična iglica bi dodirivala kroz nju podlogu i tako
ostvarila električni kontakt kojim se aktivirao odgovarajući brojač. Na ovaj način je proces
obrade podataka smanjen sa 7 godina koliko je trebalo za prethodni popis na 4 sedmice. Poseban
značaj ovog pronalaska je taj što je unošenje ulaznih podataka odvojeno od obrade rezultata.

Elektromehanički računari su preteča elektronskih računara, pomenućemo ručunar koji je

konstruisao 1925. godine Vanevr Buš sa saradnicima na Masačusetskom institutu za tehnologiju
to je bio analogni računar. Korišćen je za rešavanje parcijalnih diferencijalnih jednačina. Konrad
Cuze konstruisao četri računarske mašine jednu za drugom Z1mehanička, Z2 elektromehanička,
Z3 elektromehanička programibilna i njenu poboljšanu verziju Z4, koja je korišćenja u razvoju
nemačkih letećih bombi. Alan Turing je konstruisao mašinu koja računa svaku funkciju čija se
vrednost može izračunati. Zatim je Hauard Ajken uz veliku pomoć IBM kompanije realizovao
mašinu zasnovanu na elektromehaničkim relejima. Imala je ulazni i izlazni uređaj, memoriju,
aritmetički i upravljački organ. Zvala se Harvard Mark 1, prilikom jedne demonstracije prestala
je sa radom, razlog je bio noćni leptir koji je uleteo u relej, i odatle počinje termin za greške u
programima BUG – buba.

Elektronski računari
Prvi elektronski računar 1946. bio je ENIAC težine 30 tona (po tome računarski sistem bez
programa dobio naziv HARDWARE - gvoždjurija), sadržao je 17000 elektronskih cevi,
zauzimao veliku sobu 10x20m2, mogao da radi 7-8 minuta zbog hlađenja. Mogao je da obavi
5000 matematičkih operacija u sekundi. Nije mogao da memoriše naredbe i podatke.
Za drugi elektronski računar smatra se EDVAC mašina koju je konstruisao Džon fon Nojman,
završena je 1949. godine i bila je prva mašina koja je imala magnetne diskove.

Komercijalni računari
Prvi elektronski digitalni računari razvijani su u vojne svrhe, dok je prvi komercijalni računar bio
kompanije Remington Rand 1951. zvao se UNIVAC isporučen je statističkom birou i bio je
korišćen za popis stanovništva. Proizvedeno je još 15 ovakvih računara pre nego što je zamenjen
novim modelom.

Generacije računara
Neslućeni razvoj računarskih sistema započeo je 1948. godine kada je Američki matematičar
Klod Šenon dao svoju matematičku teoriju informacija, kojom se mogla meriti količina
informacija.
Razvoj računara od tada grubo gledano je tekao po generacijama:
1. Generacija računara građena na bazi vakumskih cevi, obrada podataka rađena pomoću
bušenih kartica, programiranje spoljašnje.
2. Generacija računara građena na bazi tranzistora. Imala je magnetne memorije,
programiranje unutrašnje, 40 000 računarskih operacija u minutu.
3. Generacija računara građena na bazi integrisanih kola – čipova. 14 miliona operacija u
minutu.
4. Generacija – visokointegrisanih kola, koja su omogućila stvaranje mikroprocesora na
kojim se zasnivaju današnji računari.

Superračunari – pod ovim pojmom smatraju se računari velikih mogućnosti i brzine obrade
podataka, čija konstrukcija nije zasnovana na fon Nojmanovoj arhitekturi već na paralelizaciji
računarskog procesa. Namenjeni su za naučno-tehničke proračune sa ogromnim brojem
računarskih operacija.

Personalni računari
Marcian Hof iz kompanije INTEL dolazi na ideju da napravi čip koji bi imao sve osobine
centralnog procesora tadašnjih velikih računara. Takav čip je nazvan mikroprocesor
Intel 4004 i izrađen je u SAD 1971. godine. Prvi mikroračunar (na bazi mikroprocesora) Altair
1975. firma MITS iz Novog Meksika. Kasnije su Stiv Džabs i Stefan Voznijak razvili Apple 1
koji se prodavao u delovima sa uputstvom za sastavljanje, prodato je oko 200 ovakvih računara.
Kompanija Apple Computers imala je najbrži razvoj u američkoj istoriji.

U prvoj polovini 80-tih godina pojavio se veći broj kompanija koje su proizvodile personalne
računare. Kod nas su bili najpoznatiji ZX 80 i ZX 81 i Commodore 64. Imali su procesor,
memoriju i tastaturu, a kao izlaznu jedinicu koristili su TV, a za čuvanje podataka koristili su se
kasetofoni. Kao programski jezik koristio se BASIC.

Uvidevši uspeh koji je Apple II ostvario (2 miliona računara) i IBM se uključio u masovnu
proizvodnju računara i predstavlja svoj model AT (advanced technology) baziran na Intelovom
procesoru 80287.
Compaq uvodi prvi PC baziran na Intelovom procesoru 80386 - 1986, godine.
1989. 80486 intelov procesor.
1993. isporuka računara baziranih na procesoru Pentium.

Struktura hardvera računarskog sistema

 Tipičan računarski sistem se sastoji od sledećih komponenata:
 Centralne (unutrašnje) memorije
 Aritmetičko-logičke jedinice
 Kontrolne jedinice
 Jedinice spoljne memorije
 Ulaznih jedinica
 Izlaznih jedinica
Funkcionalna organizacija računarskog hardvera:

Pored hardverskih uređaja, svaki računarski sistem, da bi mogao da se koristi, mora da ima
i osnovni program koji upravlja radom računara (operativni sistem), kao i skup drugih programa
koji imaju različite namene i koji omogućavaju korisniku da nešto radi sa računarom (aplikacioni
programi).

Centralna memorija
Računar obrađuje podatke tako što izvršava naredbe koje su zadate programom. Program i
podaci koji se obrađuju skladišteni su u centralnoj (unutrašnjoj) memoriji. Ova memorija se
sastoji od elektronskih kola, od kojih svako može da ima 2 stanja 0 i 1 (0 – stanje kada u kolu
nema struje, 1 – kada u kolu ima struje). Zbog toga se ova kola zovu bit (što je skraćeno od
binary digit – binarna cifra) kod koje bi stanje kada je sijalica ugašena bilo označeno sa 0, a
stanje kada je upaljena sa 1.
Princip rada memorije računara može se objasniti sledećim primerom: Pretpostavimo da 2
učenika idu u razrede koji koriste istu učionicu ali u različitoj smeni, i da su se dogovorili da idu
uveče u bioskop, s tim da učenik iz prve smene to potvrdi paljenjem određene sijalice u razredu.
Učenik iz popodnevne smene će proveriti da li je sijalica upaljena ili ne, i na taj način će mu biti
preneta poruka da li se ide u bioskop. Na ovaj može da se prenese samo informacija da ili ne.
Sa dve sijalice postoje sledeće mogućnosti: da obe budu ugašene (0,0) da jedna od njih
bude upaljena (0,1) ili (1,0) i da obe budu upaljene (1,1). Znači sa 2 sijalice, postoje četiri
(2*2=22) kombinacije, samim tim mogu da se prenesu četiri informacije po dogovoru, na primer
00 – ne ide se nigde. 01 – bioskop, 10 – pozorište i 11 – utakmica. Sa 3 sijalice postoji 8 (2 3)
kombinacija (000, 001, 010, 011, 100, 101, 110 i 111) pa se na ovaj način mogu preneti osam
poruka.
Isti princip važi i za memoriju računara, samo se umesto sijalice koristi elektronsko kolo
koje ima 2 stanja i može da zapamti samo informaciju da ili ne (1 bit). Pošto je količina
informacija koja može da se skladišti u jedno ovakvo kolo suviše mala, bitovi se u memoriji
udružuju u grupe (registre) koji su kod personalnih računara dužine 8 bitova (1 bajt). 1 bajtom
mogu se predstaviti 28 = 256 različitih kombinacija nula i jedinica, odnosno 256 znakova. Koja
kombinacija predstavlja koji znak definiše se tabelom, koja se zove kod. Najčešće se primenjuju
ASCII (american standard code for information interchange) i EBCDIC (extended binary coded
decimal interchange code).
Svaka grupa bitova (bajt) ima u memoriji svoju adresu, koja se koristi pri skladištenju u
memoriji računara, ili očitavanju uskladištenih podataka. Računar ima elektronska kola kojima
se unosi ili očitava sadržaj pojedinih adresa u memoriji. Tom prilikom se sadržaj memorije
kopira, a sadržaj same adrese se ne menja.
Kapacitet memorije računara se izražava brojem bajtova koje računar ima. Grupa od 1024
bajta (210) se predstavlja 1kB (jedan kilo bajt), a grupa od 1024kB = 1MB (jedan megabajt).
Zatim (jedan gigabajt) 1GB = 1024MB, (jedan terabajt) 1TB = 1024GB.

Aritmetičko-logička jedinica
Aritmetičko-logička jedinica se sastoji od registara i elektronskih kola potrebnih za
izvođenje aritmetičkih operacija – sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje, i logičkih
operacija – upoređivanje dve vrednosti da bi se odredila veća, i određivanje da li je neki izraz
istinit ili ne.
U početku su se ove operacije izvodile samo sa celim brojevima, dok su se operacije sa
realnim brojevima izvodile softverski. Kasnije je aritmetičko-logičkoj jedinici pridodata posebna
jedinica za izvođenje operacija sa realnim brojevima i izračunavanje trigonometrijskih i drugih
funkcija (ta jedinica se zove: floating point processor) u početku je bila realizovana kao posebna
jedinica (coprocessor) dok su kod savremenih računara obe jedinice realizovane u okviru istog
čipa.

Kontrolna jedinica
Kontrolna jedinica kontroliše izvršavanje programa, uzima instrukcije iz memorije i
prepoznaje ih, dekodira i naređuje odgovarajuće akcije drugim jedinicama, započinje operacije
ulazno-izlaznih jedinica i prenosi podatke u centralnu memoriju i iz nje. Kod savremenih
računara sastoji se od skupa čipova kojima se kontroliše i koordinira rad celokupnog sistema.

Jedinice spoljne memorije

 Jedinice spoljne memorije služe za čuvanje podataka i programa kada računar nije u
upotrebi. Kada se računar koristi program po kome radi i svi podaci koje računar obrađuje nalaze
se u unutrašnjoj memoriji računara ili kroz nju prolaze. Međutim i za vreme rada računara podaci
koji se trenutno ne koriste, privremeno se skladište na jedinicama spoljne memorije.
Pošto se sadržaj unutrašnje memorije kopira bajt po bajt na spoljnu memoriju, i kapacitet
spoljne memorije se izražava u istim jedinicama kao i kapacitet unutrašnje memorije.
Jedinice spoljne memorije su realizovane na 4 načina: tvrdi disk (hard disk), disketa
(floppy disk), kompakt disk (CD ili DVD) i fleš (flash) disk ili SSD (solid state disk).
Prve tri jedinice zasnovane su na istom principu samo je razlika u tehnološkim rešenjima.
Disketa je okrugla ploča premazana metalnim materijalom i ugrađena u zaštitno kućište od
plastike. Kada se stavi u disketnu jedinicu, disketa se okreće, dok se sa njene gornje i donje
strane nalaze upisno-čitajuće glave uređaja kojima se vrši upis/čitanje podataka. Pošto se ploča
okreće ispod položaja upisno-čitajuće glave nastaje kružnica, koja se zove staza. (str 26, sl. 2.4)
Kružnica je podeljena u sektore dužine 512 bajtova. Diskete se zbog malog kapaciteta danas vrlo
retko koriste, većina korisnika je prešla na novu vrstu fleš ili SSD diska.
Hard disk se sastoji od više ploča premazanih magnetnim materijalom postavljenih na istoj
osovini. Brži je i znatno je većeg kapaciteta nego disketa. Staze sa istim poluprečnikom sa gornje
i donje strane čine cilindar. (str 26, sl. 2.5). Značajni parametri za izbor diska su:
 Srednje vreme pristupa podacima
 Brzina prenosa podataka
 Kapacitet diska
Kompakt diskovi (CD i DVD) su zasnovani na istom principu ali se kod njih umesto
namagnetisanja magnetnog materijala nanetog na kružnu ploču, na samoj metalnoj ploči nanose
zapisi korišćenjem laserskog signala.
Fleš disk ili SSD sastoji se od memorijskih modula (flash memorija) čiji se sadržaj ne briše
kada ostanu bez napajanja strujom. Nema mehaničkih ploča niti čitajućih glava, ali je naziv disk
ostao jer se imitira struktura podataka na disku, sa stanovništva računara podacima se pristupa
isto kao da se nalaze na hard disku. Prave se u dve varijante: sa USB priključkom kapaciteta od
128MB do 32GB koji se koriste za prenos podataka umesto CD-a, DVD-a, i kao zamena za
klasične hard diskove kapaciteta od 32GB do par TB.

Ulazne jedinice
Kod višekorisničkih računara najčešće se koristi terminal, koji se sastoji od ekrana i tastature.
Kod personalnih računara se osim tastature kao ulazne jedinice koriste: miš, digitajzer (grafički
tablet), skener, digitalni fotoaparat, čitač bar koda...

Izlazne jedinice
Najčešća izlazna jedinica je monitor (kod PC računara) ili ekran (kod terminala). Za štampanje
manjih količina podataka koriste se serijski štampači koji štampaju znak po znak, ili laserski
štampači, za štampanje velikog broja podataka, npr. u bankama koriste se linijski štampači.
Pored toga kao izlazna jedinica može da se koristi i automatski crtač (ploter).

Hardverske komponente (kućište, matična ploča, procesor)

Kućište
Postoje tri tipa kućišta: desktop, mini (midi) tauer, i tauer (tower). Desktop je kućište koje
stoji na stolu i na njemu stoji monitor računara. Ovo kućište se sve ređe koristi. Kućišta tauer i
minitauer najčešće stoje na podu (ispod stola), ili na stolu pored monitora. Obično se za kućne
upotrebe koristi minitauer, dok se za servere i računare za profesionalnu upotrebu u kojima ima
više komponenti koristi tauer. U poslednje vreme pojavilo se i kućište miditauer koje je veće od
minitauera i sve češće se koristi.
Pored računara namenjenih za kućnu upotrebu ili rad na poslu postoje i prenosni računari –
notebook/laptop/tableti. Ovi računari mogu da rade i nekoliko sati na baterije. S obzirom na
manje raspoloživi prostor ovi računari imaju malo slabije karakteristike u odnosu na stacionarne
računare iste tehnološke generacije.

Matična ploča
Na osnovnoj ili matičnoj ploči (str 46) nalaze se priključna mesta za procesor, memoriju,
magistrala, skup čipova koji kontroliše rad računara i priključci (slotovi) za dodatne kartice.
Pored toga na osnovnoj ploči se mogu nalaziti i kontroleri za diskove i disketne jedinice i
priključci za povezivanje računara sa drugim uređajima (portovi).

Procesor
Procesor definiše tip računara. U njemu se realizuju sve računske i logičke operacije i
izvršavaju se komande koje su zadate programom.
Karakteristike procesora su:
 Brzina procesora
 Dužina procesorske reči
 Radni takt
 Interni keš
Procesor nije sastavni deo osnovne ploče, nego se na osnovnoj ploči samo nalaze konektori
za njegovo priključenje. Zbog velike brzine rada dolazi do velikog zagrevanja procesora pa se na
njih montira dodatni ventilator koji ih hladi. (sl. 3.7)
Podaci su uskladišteni u registrima koji se sastoje od određenog broja bitova. Važećim
standardom određeno je da dužina registra mora da bude stepen od 2 (2 3, 24, 25, 26, 27 odnosno 8,
16, 32, 64, 128 bita).
Dužina procesorske reči je broj bitova koji se jednovremeno prenosi i obrađuje unutar
procesora.
Radni takt je učestanost impulsa koje generiše sat (clock) – specijalno elektronsko kolo
kojima se iniciraju operacije procesora. Meri se u GHz.
Operativna memorija (ROM, pokretanje operativnog sistema)

Memorija personalnih računara sastoji se od 8-bitnih registara (bajtova). Na osnovnoj ploči

nalazi se tri tipa memorije: keš, ROM i RAM. Kapacitet memorije izražava se brojem bajtova,
odnosno većim jedinicama: kilo i megabajtovima.
RAM (Random Acess Memory) predstavlja najveći deo memorije i u nju korisnik može da
upisuje sadržaj i da ga čita. U njoj se za vreme rada računara nalaze program i podaci sa kojima
računar radi. Po isključenju računara sadržaj ove memorije se gubi.
Za današnje operativne sisteme minimum memorije sa kojim nešto može da se radi jeste
256MB za windows XP, odnosno 512MB za windows vistu i win7. Optimalno je da, barem za
uobičajene potrebe računar ima bar 1GB.
Pored kapaciteta druga važna karakteristika memorije je vreme pristupa, tj. vreme koje
protekne između zahteva memoriji za podatkom i dobijanja podataka iz memorije. To vreme se
izražava u nanosekundama i kako tehnologija napreduje, stalno se smanjuje, u vreme pisanja ove
knjige iznosi oko 5-10ns. RAM memorija nije sastavni deo osnovne ploče nego se na osnovnoj
ploči samo nalaze konektori na koje se ona priključuje.
ROM (Read Only Memory) predstavlja statički deo memorije koji može samo da se čita.
Njen sadržaj se ne gubi po isključenju računara. Koristi se za uskladištavanje programa i
podataka koji su često potrebni, npr. za instrukcije za pokretanje računara pri uključivanju.
Keš (cache) memorija je vrlo brza memorija koja se nalazi u samom procesoru (interni
keš) ili uz njega (eksterni keš). Ova memorija ima višestruko brže vreme pristupa od obične
memorije. Zbog toga se u njoj drže podaci koji se često koriste. Prilikom prvog zahteva za
podacima oni se kopiraju iz glavne memorije (RAM) u keš. Kada su sledeći put potrebni isti
podaci, procesor ih prvo potraži u ovoj memoriji. Ako su podaci tu, procesor im pristupa mnogo
brže, ako podaci nisu u keš memoriji, moraju se ponovo uzeti iz glavne memorije. Trenutno
veličina ove memorije je 1 ili 2 MB.
Baferi su delovi RAM memorije koje neki programi alociraju (zauzimaju) za svoje
potrebe. Jedna od čestih promena je prilikom ulaza i izlaza podataka. Na primer ako računar ne
može dovoljno brzo da obrađuje podatke koji mu se dostavljaju, oni se privremeno deponuju u
bafer dok ne stignu na obradu, da se ne bi prekidao proces unošenja. Slično pri štampanju ako
štampač ne može dovoljno brzo da odštampa podatke, oni se šalju u bafer, gde čekaju u redu za
štampu.
Kontrolni set čipova – kontrolna jedinica upravlja celokupnim radom računara. Ona
određuje koja je naredba sledeća na redu za izvršenje, uzima je iz memorije, interpretira i daje
odgovarajuće naredbe procesoru i kontroliše njihovo izvršenje. Realizovana je na osnovnoj ploči
setom čipova koji imaju odgovarajuće uloge.
Kontroleri i portovi

Za priključenje bilo kog uređaja na računar potrebno je da budu ispunjena dva uslova. Prvi
je da priključenje bude korektno u pogledu elektrotehnike, tj. da ne dođe do varničenja i
pregorevanja računara ili nekog njegovog dela i/ili uređaja koji se priključuje.
Ovaj problem se rešava priključivanjem na standardne priključke (portove) ili pomoću
posebnog elementa, koji se s jedne strane standardno ugrađuje u računar a sa druge ima
priključak na koji se priključuje uređaj. Ovakav element za povezivanje naziva se kontroler.
Drugi uslov je postojanje programa (drajvera) koji će omogućiti prepoznavanje komandi koje
stignu u kontroler i njihovo izvršavanje na priključenom uređaju.
Kod uobičajenih i standardizovanih uređaja, kao što su diskovi, diskete, CD uređaji i dr.
kontroleri su standardizovani. U zavisnosti od tehnologije način njihov priključivanja na osnovnu
ploču se menja. Kod prvih računa bili su integrisani na osnovnoj ploči, kasnije su bili odvojeni i
priključivali su se na magistralu. Trenutno je tehnologija takva da su kontroleri integrisani na
matičnoj ploči, što ima svojih prednosti ali i mana, npr. ukoliko se pokvari kontroler mora se
menjati cela ploča. Ovi kontroleri obično podržavaju 4 jedinice, što može da bude bilo koja
kombinacija diskova, jedinica disketa i CD uređaja.
Drugi, ređe korišćeni, uređaji imaju svoje posebne kontrolere u obliku kartica koji se
priključuju na dodatna priključna mesta za kartice (slotove). Međutim ovaj problem je uveliko
prevaziđem upotrebom USB priključka tako da se danas može reći da svi periferni uređaji,
umesto posebnih kontrolera koriste ovaj priključak.
Pored kontrolera, računar ima i druga standardna priključna mesta za spoljne uređaje koji
imaju standardizovane priključke, npr. tastatura, miš, štampači i drugo. Za tastaturu se koristi
priključak koji ima poseban oblik i na njega može da se priključi samo tastatura. Drugi
priključak posebnog oblika je takozvani PS priključak na koji može da se priključi tastatura ili
miš. Za povezivanje ostalih uređaja koji imaju standardizovane priključke koriste se posebna
priključna mesta, koja se zovu portovi. Postoje dve vrste portova: serijski i paralelni.
Kod serijskih portova (poznatih još kao asinhroni portovi) bitovi jednog bajta izlaze kroz
port jedan po jedan. (sl. 3.9) Izgled serijskog pora (pinovi su izbačeni).
Kod paralelnih portova (poznatih pod imenom centronics) svi bitovi jednog bajta izlaze
istovremeno paralelnim putem. Zbog toga što se u jednom trenutku prenosi osam bitova umesto
jednog kao kod serijskih portova oni su brži način za komunikaciju računara sa okolinom. Ali i
paralelni portovi imaju jedan nedostatak. Njihov signal ne može da putuje toliko daleko kao kod
serijskih portova (kod kojih putuje oko 10 puta dalje).
USB port (Universal Serial Bus) je serijski port namenjen za povezivanje perifernih
uređaja sa ciljem da se:
Ukine potreba za ugradnjom namenskih kartica u slotove na osnovnoj ploči i
Omogući priključivanje i isključivanje perifernih uređaja na računar „na vruće“ tj. bez
njihovog isključivanja.
 Brzina prenosa na ovaj način veća je oko 15 puta (za sporiji kanal) odnosno oko 150 puta
(za brži kanal) od brzine veze obične serijske veze. Ovaj priključak omogućuje uređaju koji je na
njega priključen i napajanje iz računara. Najveća dozvoljena dužina kabla je 5m. Na ovaj
priključak mogu se priključivati i USB razvodne kutije (habovi) koje imaju više USB
priključaka.
Za povezivanje sa spoljnim svetom trenutno su, standardno, na raspolaganju dva serijska,
jedan paralelni i jedan priključak za igre i najmanje dva USB porta.
Pored ovih priključaka koji se obično nalaze sa zadnje strane računara postoje i drugi
priključci, na primer za ekran, mrežu, telefon itd.

08-12 OKTOBAR:
SPOLJNE MEMORIJE
GRAFIČKA, ZVUČNA I OSTALE KARTICE

15-19 OKTOBAR:
MONITOR, TASTATURA I MIŠ
ŠTAMPAČI I OSTALI UREĐAJI

ISPITIVANJE: 22-26 OKTOBAR

SPOLJNE MEMORIJE
 Тврди или чврсти диск (енгл. hard disk - хард-диск) је врста спољашње memorije.
Подаци се снимају магнетним путем, у концентричним круговима (цилиндрима) на
површини тврдих округлих плоча (дискова).

Подаци се снимају на једну или обе површине сваке плоче (диска), у концентричним
круговима. Један такав круг (на једној површини) се назива стаза, траг или трака.
Скуп свих стаза једнаке удаљености од центра ротације (па тим и пречника) се
назива "цилиндар".
Подаци нису континуални већ је свака стаза угаоно подељена у више блокова које
називамо "секторима". Уобичајена дужина сектора је 512 бајтова, не рачунајући додатне
податке за позиционирање и контролу и корекцију грешака.
Ради релативног одржања густине података преко целе површине дискова, спољни
цилиндри могу имати више сектора него унутрашњи. Скуп суседних цилиндара са
једнаким бројем сектора се назива "зона".
Постоје екстерни (спољни) и интерни (унутрашњи). Екстерни хард-дискови су
великог капацитета (и до неколико ТБ), али зато могу бити велики као кућиште рачунара.
Интерни хард-дискови знатно су мањих димензија, али зато располажу и мањим
капацитетима. Постоје магнетски интерни хард-дискови и флеш (flash) интерни хард-
дискови, који се одликују великом брзином уписа/исписа података, али су знатно скупљи.
Флеш меморија се првенствено користи за мале капацитете, и за меморијске картице.
Tvrdi disk se sastoji od 5 glavnih dijelova, a to su:
1. Magnetna ploča
2. Glava za čitanje/pisanje
3. Pobuđivačka kazaljka
4. Pobuđivač
5. Osovina
Hard disk funkcioniše tako što elektronički deo
kontroliše čitanje i pisanje podataka, dok motor okreće
ploče. Magnetna ploča je najbitniji deo, i taj deo se okreće, danas najčešće brzine su 5400, 7200 i
više rpm (rotacija po minuti), dok se kazaljka kreće po ploči koja je izuzetno precizna i lagana, a
uz to i brza.
 Disketa je nosilac podataka koji se ranije puno koristio, a danas je skoro izbačena iz
upotrebe, pre svega zbog malog kapaciteta od 1,44MB koji u današnje vreme jednostavno
premali. Nije otporna na udare, savijanje, spoljašnje magnetske uticaje i ekstremne temperature.

Kompakt-disk (skraćeno CD) je optički medijum za čuvanje digitalnih podataka. Prvi

primerci kompakt-diska su proizvedeni početkom 80-tih godina prošlog veka, u kompanijama
Filips i Soni, i to kao medijum za čuvanje muzičkih podataka i zamena za tadašnji standardni
nosač zvuka – gramofonsku ploču. Kasnije je taj format proširen na snimanje i drugih vrsta
podataka. Kapacitet CD-a je 700MB.

DVD je optički disk koji se koristi kao vrsta medija za visokokvalitetno skladištenje
podataka, a u masovnoj upotrebi uglavnom služi za skladištenje filmova.
Kapaciteti DVD-a mogu biti različiti:
 DVD-5 ima jednostrani zapis i kapacitet 4,7 GB.
 DVD-9 ima dvoslojni jednostrani zapis i kapacitet 9 GB.
 DVD-10 ima obostrani zapis, kapacitet 10 GB.
 DVD-18 ima dvoslojni obostrani zapis i kapacitet od 18 GB.

USB memorija je medijum za skladištenje digitalnih podataka baziran na fleš memoriji i

opremljen USB priključkom preko kojeg može da komunicira sa računarom ili nekim drugim
uređajem. Razvijen je 1998. godine od strane korporacije IBM. Pandan je disketama, CD i
DVD diskovima, od kojih je jednostavniji za upotrebu. USB memorije podržavaju razne brzine
prenosa podataka, a danas se mogu naći u slobodnoj prodaji u veličinama od 128MB do 16GB.
Kao izvor energije za rad uređaja služi napajanje koje se dobija preko USB konektora.

Blu-ray disk je naslednik DVD-a. U početku su devet preduzeća bila okupljena u Blu-ray
asocijaciju: Matsushita, Pioneer, Philips, Sony, Thompson, LG, Hitachi, Sharp i Samsung a
kasnije su se pridružili i Dell, Hewlett-Packard i Apple. Blu-Ray disk postoji u tri formata a to
su: BD format koji služi samo za čitanje, BD-R za čitanje i jednostruki zapis i BD-RE za čitanje i
višestruki zapis podataka. Blu-Ray sadrži se pravi se u varijantama sa jednim slojem kapaciteta
25GB, sa 2 sloja – 50GB, troslojni 100GB i četvoroslojni 128GB. Postoje još i mini verzije Blu-
Ray diska sa jednim i dva sloja, kapaciteta 7,8 i 15,6GB. Naziv je dobio zbog plavog lasera koji
se koristi pri zapisu podataka, a on je upotrebljen zbog mogućnosti veće gustine upisa podataka u
odnosu na crveni laser koji koriste CD i DVD diskovi, zbog svoje talasne dužine.

GRAFIČKA, ZVUČNA I OSTALE KARTICE

Grafička kartica daje i obrađuje dvo-dimenzionalnu ili tro-dimenzionalnu sliku. GPU tj.
Grafički procesor je glavni deo na kartici, a njegova uloga je prevođenje binarnog koda u
vidljivu sliku na nekom grafičkom izlaznom uređaju. Princip je jednostavan, CPU (procesor) u
saradnji sa nekim softverom, kao što je 3D računarska igra, šalje informacije grafičkom
procesoru koji potom obrađuje dobijene informacije i šalje ih na monitor. Grafička kartica se
ugrađuje u matičnu ploču, obično u AGP ili PCI/PCI Express slot.

Glavni delovi moderne grafičke kartice su:

 PCB (Printed Circuit Board) odnosno štampana ploča.
 GPU (Grapich Processing Unit) grafički procesor, glavni deo koji prevodi binarni kod u
sliku)
 RAM (ili VRAM - Video Random Acces Memory), služi za obezbeđivanje najnužnijih
podataka za grafički procesor, ti podaci su najčešće teksture
 Konektori
 PCI
 AGP
 PCI Express
 Izlazi
 VGA
 DVI
 Video in/Video out (VIVO)

Današnje kartice najčešče imaju neku

vrstu hladnjaka (aktivnog ili pasivnog) zbog
komplikovanosti grafičkog procesora koji je
već po broju tranzistora prestigao centralni procesor.

Zvučna kartica je deo koji obezbjeđuje zvučni ulaz i izlaz. Zvučna kartica na sebi
sadrži zvučni čip koji pretvara analogne zvučne talase u digitalni signal (nule i jedinice). Zvučni
čip se može nalaziti i na matičnoj ploči sa unapred integrisanim ulazima i izlazima na njoj. aDeo
koji obavlja taj zadatak se zove CODEC u koji su integrisana dva glavna dela koja obavljaju taj
posao, ADC (Analog Digital Converter) i DAC (Digital Analog Converter) pretvarač. Osim
toga, imamo i DSP (Digital Sound Processor), digitalni procesor zvuka koji oslobađa CPU od
procesiranja zvučnih signala (ako ga zvučna kartica nema, onda to radi CPU), takođe zvučna
kartica ima svoju memoriju. Komunikacija sa računarom se odvija preko PCI interfejsa, dok se
komunikacija sa zvučnicima i mikrofonom ostvaruje preko ulaznih i izlaznih konektora.

TV kartica je računarska komponenta koja omogućava prijem televizijskih signala putem

računara. Većina TV kartica ima mogućnost snimanja televizijskog programa na hard disk.
Uglavnom se prave u obliku kartice koje se priključuju na matičnu ploču, mada mogu biti i kao
spoljašnji uređaj sa USB vezom sa računarem. Neke grafičke kartice imaju ugrađen TV tuner
(TV karticu u sebi), najpoznatija serija je ATI-eva All-In-Wonder serija grafičkih kartica. Kartice
obično sadrže prijemnik, tuner, demodulator i analogno-digitalni pretvarač.