Fema iz mog sokaka

Moj sokak, šaren je i veliki. U njemu žive različti ljudi, a ja sam upoznao i mnoge o kojima se
piše u književnim delima. Zapitam se često, kako su pisci iz prošlog veka znali kakvo će stanje
biti danas. U svakoj zajednici, u svakom poslovnom kolektivu ili razredu, postoji korov, postoji
„seme koje je zatrovano“. Svako vreme ima svoje Feme, a danas ih, priznajmo ima mnogo.

Fema iz mog sokaka ne zove se Fema, zove se Minja. Minju znam od detinjstva. Ona živi u
radničkoj porodici, koja je prilično skromna. Oni ne voze skup auto, ujutru rano odlaze na posao
i gledaju kako da što više uštede, kako bi svojoj deci omogućili više. Ova slika je u Srbiji često
viđena. Siromaštvo je svuda prisutno, i moralno i materijalno. Deca su željna da dostignu svetski
standard. Okruženi smo tim standardom, o tome gledamo na televiziji, na društvenim mrežama,
pa nekako želimo i mi da živimo bogatije, da budemo lepši i zanimljiviji. Tako i moja Fema iz
sokaka žudi da bude nobles i da se pokaže kako ima mnogo novca. Šta god da radi, ona to deli na
društvenim mrežama, ali baš naglasi situaciju. Ona kod kuće sedi skockana i slika se, tražeći
potvrdu od ljudi kako je i njima dosadno. Ona svoje mišljanje deli javno, ali nikad ne ulazi u
dublje razgovore, jer su joj stavovi prazni, a rečenice nisu proširene. Kada ne zna, ona se
nasmeje. Ona zahteva od svojih roditelja da ima najskuplje patike, iako oni krpe kraj sa krajem.
Kada je detinjstvo prošlo, a stvari prestale da mere patikama, Minja je počela da traži spas od
male sredine. Tražila je momke sa skupim automobilima i nadala se da će neko uzeti za ženu, da
će joj darovati putovanja i da neće morati da kuva, nego će jesti u restoranu. Nezasita je bila,
sebična i grabila je ka ciljevima za koje nije imala argumente. Nije se istinski trudila da pronađe
sebe, bilo joj je samo važno da se pokaže i da bude glavna, pa makar i među najgorima. Ovakve
Feme možemo pronaći na svakom koraku. Ja ih ne osuđujem, samo znam da takva slava kratko
traje i nosi sa sobom uzaludnost i prazninu. Feme su poznate po tome kako dosađuju svima, a
deluju simpatično. One ne znaju svoje vrednosti, a žele da ih čitav svet ceni zbog toga. Ljudi su
čudni i različiti su. Svi gledaju svet iz svog ugla, pa i Feme iz svog. Ljudi rade svašta da bi
zadivili druge, da bi im se dopali, da bi dobili ono što žele, a ni ne misle o tom šta oni u imaju i
šta tom svetu mogu da pruže. Lažna slika i lažno samopouzdanje najlakše se sruše, pa se desi da
moja Fema iz sokaka ne izlazi iz kuće kada joj roditelji ne daju džeparac za grad. Tako vreme
prolazi, godine idu, a od stare slave i lepote se ne živi. Bez novca ne možemo da živimo, ali
nekad umemo da preteramo, ume da nas izobliči, da načini od ljudi monstrume koji su u stanju
sve da unište pred sobom kako bi stigli do cilja. Moralne vrednosti izgleda da su se uspavale u
našem društvu, kao da čekaju neko bolje vreme, da se ponovo probude i da nas razbude.

Ljubav prema novcu koren je mnogih nedela, pa se desi da zbog njega ljudi paraju oblake, da ne
cene nikoga ko novca nema. Novac ne treba da bude merilo onoga što gajimo u sebi. Feme to ne
znaju, one čekaju velike bajke sa srećnim završetkom ili drame u kojima postaju očajne
domaćice. Malo je Fema koje su uspele u svojim namerama, a mnogo ih je koje su pokušale da
od ništavila postanu velike gospođe. Biće ih sve više, a moj je sokak šaren i veliki.