Знаменито дрвеће у Србији

Још од првих људи који су ходали Земљом, шума је у животу људске заједнице имала веома
важну улогу. У њој су налазили храну и скровиште од непријатеља, а шумско дрвеће, осим
плодова за храну и лек, нудило је и грађу за домове и дрво за огрев. Зато не чуди што у традицији
готово свих народа дрво представља симбол света, живота, младости, бесмртности, мудрости...
Дрвенасте врсте углавном су дуговечне, а старост неких јединки премашује и 500 година. Овако
стара стабла често су се сматрала светим, придавале су им се божанске моћи, а под њиховим
крошњама обављали су се верски обреди и приносиле жртве боговима.

Данашња научна сазнања потврђују старо веровање да се у шумама крије највеће благо планете.
Шумско дрвеће је најзначајнији чинилац у процесу стварања кисеоника на нашој планети
(фотосинтеза). За шуме се, не без разлога, каже да су "плућа планете", а зелени лист се често
назива "фабриком живота"!

Култ светог дрвета задржао се до данашњих дана. У Србији се у близини готово сваког насељеног
места може наћи бар један прастари горостас, најчешће храст, понекад липа, а на високим
планинама бор или буква које народ поштује и одаје му почаст. Крај њих се и данас одржавају
народни сабори, весеља, прослављају сеоске славе... Оваква стабла се у нашем народу називају
"запис" (у њихову кору се урезује крст – записује се, па отуд и назив "запис") и она се не смеју
сећи, палити нити оштетити на било који начин. Често се о њима испредају легенде. Постоји
веровање да у њиховим шупљинама или међу корењем скривено велико благо. Савремено
друштво оваква стабла штити законом.

***

ТАКОВСКИ ГРМ И ХРАСТ НА ЦВЕТНОМ ТРГУ

Храст (Quercus sp.)

Храстови представљају наше најзначајније дрвеће низијских и брдских шума, до 1000 м

надморске висине. Како се и највећи број насеља код нас налази у овим подручјима не чуди
чињеница да се светим дрветом у нашем народу сматра неки древни храст.

Род храстова има преко 300 листопадних и зимзелених врста. Расту у умереној климатској зони
северне земљине полулопте. Многе од њих постојале су и пре више милиона година. У Србији
расте десетак од преко 300 врста, колико род храстова (Quercus) обухвата. У нашој земљи
најчешће се срећу цер (Quercus cerris), сладун (Q. conferta = Q. frainetto), храст лужњак (Quercus
robur), храст китњак (Quercus petraea = Q. sesiliflora) и храст медунац или дуб (Quercus pubescens).

Храстови су изузетно моћно дрвеће. Поједина стабла порасту и до 50 м, пречник дебла може бити
већи од 3 м, а њихова разграната крошња широка и преко 20 м. Живе преко 500 година, а за нека
стабла храста лужњака верује се да су стара чак 2000 година!

Храст је дрво које међу европским народима заузима посебно место у традицији и веровањима.
Овакав статус не чуди обзиром да је широко распрострањен. Храстови лугови пружали су
склониште и заштиту, храстовина се сматра једним од најквалитетнијих у дрвној индустрији, а до
почетка 20. века храстов жир коришћен је у људској исхрани. У Грчкој митологији храст је један од
симбола бога Зевса док је у словенској посвећен Перуну, богу грома.

Поштовање храста у нашем народу одржало се и до данашњих дана, па се још увек по српским
селима могу наћи веома стара “запис” стабла. Остатке паганског обожавања храста налазимо и у
обичају паљења бадњака (храстове облице) на Божић и украшавања дома храстовим гранчицама.

Једно од таквих стабала био је и чувени Таковски грм, храст лужњак (Quercus robur), под којим је
23. априла 1815. године донета одлука да се подигне Други српски устанак. Таковски грм се, на
жалост, осушио, а његови остаци чувају се у Музеју Другог српског устанка, који је смештен у
згради старе школе у селу Таковo код Горњег Милановца. Простор око места на коме је растао
претворен је у историјски комплекс и проглашен за културно добро од изузетног значаја, а на
месту старог посађен је нови храст. На жалост и овај храст се осушио, али је суво дебло
конзервирано и данас стоји као својеврстан споменик, док га висином не достигне неки од младих
храстова посађених крајем 20. века.

Најстарије законом заштићено стабло у Београду је такође један храст лужњак и то храст лужњак
на Цветном тргу (Quercus robur). За заштићено природно добр проглашен је 1980. године.
Висином од 26 м и готово исто толико широком крошњом већ 200 година краси овај простор у
центру града и једини је преживели примерак шумских састојина које су некада заузимале
простор данашњег центра Београда.

***

СВЕТИ БОР СА КАМЕНЕ ГОРЕ

Црни бор (Pinus nigra)

Бор је, после храста, друго најцењеније дрво у нашој традицији. Познати српски етнолог Павле
Софрић Нишевљанин о значају бора у традицији нашег народа пише да се у стара времена често
уместо речи “бог” могла чути реч “бор”. Сматрао се симболом мушке снаге и беспрекорног
карактера, а појединим старим стаблима придаване су божанске моћи. Посебно онима за које се
веровало да су их у далекој прошлости посадиле велике личности наше историје. Веселин
Чајкановић наводи као познате бор краља Милутина, цара Уроша и бор изникао из гранчице коју
је царица Милица побола у земљу на дан рођења сина Лазара.

Борови су четинари јајолике или кишобранасте крошње. Многе врсте могу порасти и преко 40 м. У
роду борова има више од 100 врста које углавном расту на северној Земљиној полулопти. У
нашим шумама расту црни бор (Pinus nigra), бели или сребрни бор (Pinus silvestris), планински
бор или кривуљ (Pinus mugo), муника (Pinus heldreichii) и молика (Pinus peuce).
Најпознатији бор у Србији је Свети бор (Светибор) са Камене горе. Овај црни бор (Pinus nigra)
расте на Каменој Гори надомак Пријепоља, на 1345 м надморске висине. Старост му се процењује
на око 400 година. Висок је око 13 м, а пречник крошње му је око 18 м. Свети бор је под заштитом
државе као споменик природе прве категорије. Постоји легенда по којој је пре много година
становништво оближњег села нетрагом нестало. Разлог напуштања записали су у поруци коју су
сакрили у дебло Светог Бора. Древно стабло и данас чува њихову тајну.
***

ПЛАТАН ИСПРЕД МИЛОШЕВОГ КОНАКА

Лондонски платан (Platanus х acerifolia)

Платани су листопадно дрвеће које веома брзо расте и достиже висину од 40 м. Одликују се
густом крошњом чија ширина може бити и већа од висине дрвета. Расту на северној Земљиној
полулопти и у роду их има око 40. Код нас од природе не расте ни једна врста, али зато лондонски
или јаворолисни платан (Platanus х acerifolia) спада међу најчешће сађено дрвеће на градским
зеленим површинама. Овај платан је хибридна врста, настао у Лондону 1640. године укрштањем
две природне врсте - источног (евроазијског) (Platanus orientalis) и западног (америчког) (Platanus
occidentalis) платана. Отпорнији је од оба родитеља, посебно на дим и прашину у великих градова.
Отпорност, брз раст и густа, широка крошња која ствара изузетну сенку и хладовину чине га
једном од најпожељнијих врста за дрвореде дуж широких градских булевара.

Најпознатији лондонски платан код нас је онај посађен испред Милошевог конака у Топчидерском
парку у Београду. Не зна се тачно када је посађен, али се претпоставља да се налазио у пошилљци
од 350 платана купљених у Бечу далеке 1866. године. Овај платан се по лепоти и димензијама
сматра једним од најлепших платана у Европи, а свакако је најимпозантније међу заштићеним
стаблима у Београду. Висок је око 34 м, а обим дебла је 7,5м. Крошња је изузетно лепа и
разграната, пречника око 50м, па су моћне гране, да се од тежине не би поломиле, већ 1881.
године подупрте дрвеним гредама. Касније су греде замењене металним подупирачима и сајлама
које помажу да се овај горостас сачува у свој својој лепоти.

***

ШАМ-ДУД ИЗ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Црни дуд (Morus nigra)

Род дудова обухвата двадесетак врста листопадног дрвећа и жбуња распрострањених у топлим и
умерено топлим зонама северне земљине полулопте. Углавном су дуговечне врсте. Познати су
примерци чија се старост процењује на више од 700 година. Код нас се могу наћи две врсте – црни
дуд (Morus nigra) и бели дуд (Morus alba), обе пренешене из Азије.

Некада је Србија била један од водећих произвођача свиле и кокона свилене бубе на Балкану.
Јужни крајеви, а касније и север били су богати бројним засадима белог дуда (Morus alba),
основном сировином за узгој свилене бубе (Bombix mori). Црни дуд је узгајан као воћка због својих
веома укусних и здравих плодова. Производња свиле је у Србији после Другог светског рата
потпуно угашена, а дудиње замењене другим врстама воћа, па се данас углавном могу срести
само украсне форме ових врста, у парковима и дрворедима

Један црни дуд налази се и међу најстаријим законом заштићеним стаблима у Србији. Његова
старост процењује се на више од 700 година, а заштићен је још 1957. године. Расте у дворишту
Пећке патријаршије. Верује се да га је ту посадио архиепископ Сава Други, синовац Светог Саве,
који је садницу дуда донео из покрајине Шам у данашњој Сирији, са једног од својих
многобројних путовања. Отуда и име које му је народ наденуо – Шам-дуд. Испод овог дуда је
Арсеније Чарнојевић 1690. године сазвао сабор на коме је одлучено да српски народ крене у
велику сеобу према Војводини. Половином 20. века, за време једне олује, гром је ударио у стабло
и преполовио га. Две гране су полегле по земљи и ожилиле се, а из њих су израсле нове крошње.
За Шам-дуд се верује да је најстарији дуд у Европи. Овај “старац” и даље рађа, а његови плодови
и листови се прикупљају.

***

ЗЛАТА ВЛАСИНСКА
Златна буква (Fagus moesiaca var. aurea = Fagus sylvatica 'Zlatia')
Једна несвакидашња буква, некада знана као Злата власинска, на жалост није дочекала да буде
заштићена, а свакако је то заслуживала. Следи прича о њој, али и о другим необичним буквама
које ће, надамо се, избећи њену судбину. Буква је дрво високих планина. У роду има десетак врста
од којих у нашој земљи расту две: европска буква (Fagus silvatica) и балканска или мезијска буква
(Fagus moesiaca).

Прича која следи односи се на мезијску букву (Fagus moesiaca) и део је излагања “Нови варијетет
букве Fagus moesiaca (K. Maly) Czecz. са златно-жутим лишћем” др Михаила Тошића на 8.
Симпозијуму о флори југоисточне Србије и суседних региона, одржаном у Нишу 2005. године.
Букове шуме најбројније су на високим планинама источне и југозападне Србије, нарочито на
Старој планини. Само око Ђердапа се могу наћи и на надморским висинама мањим од 1200 м.
Мезијска буква расте и до 50 м у висину, са крошњом широм од 20 м.

Давне 1890. године сељаци су у шуми на Власини нашли једно старо стабло букве са жутим
лишћем. Учинила им се необична, па су забранили сечу овога стабла и “понесоше неколико
гранчица од “жутије” собом, да их покажу начелнику. Начелник... одреди, да се донесе више
грана од “жутије” и да се пошаљу у Министарство народне привреде у Београд на стручњачко
испитивање.” Где “закључише да пошаљу гранчице од “жутије” неком професору у Монаково,
да јим овај каже, какво ли је ово чудо божје...” (Обрадовић–Личанин, 1892). Шумарски стручњак
М. Обрадовић-Личанин предосетио је корист за науку и праксу па је испитао жуту букву,
окалемио калем-гранчице и 1892. године објавио рад о златолисној букви на Власини, коју је
описао као “... неки одрод или суврст наше обичне букве.”
Једна реченица из закључка Обрадовићевог рада можда највише указује на разлог Златине (како
су је касније назвали) тужне судбине: “... Овај цијели низ догађаја, како се је жутија пронашла,
описао сам стога, да не би који од тако званих “стручњака” учинио “lapsus calami” (грешку при
писању), пак за који дан у (својој) књизи покрстио жутију на своје име и тако присвојио си
заслугу пронашача”... Што се и десило.

Уследиле су расправе стручњака око тога да ли је Злата варијетет обичне букве, сасвим нова
врста, или је само болесна биљка. Трајале су наредних 20 година. И док су наши стручњаци
расправљали шта би могао бити узрок жутој боји листова букве на Власини Лаухе Шпет
(Lauche Späth), предузимљиви власник чувеног берлинског расадника добавио је калем-гранчице
наше Злате, размножио је под именом Fagus sylvatica 'Zlatia' L. Späth и проширио ово
декоративно дрво у по европским парковима, баштама и арборетумима. Обрадовићево име
везано је за овај варијетет тек крајем 20. века.
У међувремену су престале расправе о Злати власинској и она је пала у заборав. Описа Злате, па
ни њеног спомињања, до недавно није било у нашој дендролошкој литератури,
универзитетским уџбеницима, па ни у Флори Србије, где се морала наћи. Подаци о њој могли су
се наћи само у радовима немачких аутора.

Интересовање наших стручњака за злату враћа се тек крајем 70-тих година 20. века. Злата је
тада била висока 10 м, доста оштећене крошње и стара око 250 година. Предложено је да се
изврши обилно вегетативно размножавање у свим нашим расадницима декоративних врста.
Не постоје подаци да је овај предлог икада спроведен у дело, али је Злата добила ново, тачније
научно име – Fagus moesiaca (K. Maly) Czecz. var. aurea Obrad. Почетком 21. века Злата се
осушила, а место на коме је расла локално становништво и данас зове Жута буква.

На срећу, наш однос према природи и природним реткостима у последњих стотинак година доста
се променио, па је тако једна слична буква у у Котор вароши у Републици Српској званично
стављена под заштиту државе, а тим стручњака са Шумарског факултета у Београду истражује
постојање још једног стабла жуте букве на планини Тари.

***

ПАНЧИЋЕВА ОМОРИКА
(Picea omorica)

Смрче су високи четинари пирамидалне крошње која се најчешће развија од земље. Зависно од
врсте, у природи могу порасти од 20 до 50 м. Род чини око 40 врста које расту на северној
земљиној полулопти. У нашој земљи расту 2 аутохтоне врсте смрче: европска смрча (Picea abies) и
чувена Панчићева оморика (Picea omorica).

Панчићеву оморику многи светски дендролози убрајају међу најлепше четинарске врсте. У
природи порасте и до 50 м а њена уска, пирамидална крошња са висећим гранама плени поглед
сваког посматрача. Оморика је заправо интересантна из много разлога. Она је терцијерни реликт
и ендемит Балканског полуострва. Као врста постојала је пре 65 милиона година и од природе
расте само на Балканском полуострву. Као врста била је потпуно непозната све до 1875. године,
када ју је наш познати научник Јосиф Панчић открио у селу Заовине на планини Тари. За
постојање необичне смрче Панчић је чуо још 1855. и наредних 20 година провео је тражећи је по
српским планинама. Још 10 наредних година било му је потребно да убеди европски учени свет у
њено постојање као нове врсте и вредности ове прелепе биљке. Јосиф Панчић се до краја живота
борио да се овај балкански "живи фосил леденог доба" призна као нова врста. И изборио се!

***

СОМБОРСКИ БОЂОШИ
Западни копривић (Celtis occidentalis)

Копривићи су високо листопадно дрвеће, упркос имену које може навести на помисао да се ради
о малој биљци. Потичу из топлих области северне Земљине полулопте. Плодови су округласте,
меснате бобице на дугим петељкама и код многих врста су јестиви. Могу расти и на плитким,
сиромашним, чак и заслањеним земљиштима. У роду има око 75 врста, а код нас, у шумама око
Ђердапа, од природе расте расте само једна - источни копривић или кошћела (Celtis australis).
Осим њега код нас се често може срести и западни или амерички копривић (Celtis occidentalis). За
разлику од источног, западни копривић расте брзо и може порасти до 35 м. Знатно је отпорнији
према хладноћи, па се чешће може видети у северним деловима Србије, посебно у Војводини.
Такође је веома отпоран и на загађења у градским условима. Пореклом је из Северне Америке, из
области око реке Мисисипи. Копривићи својим корењем добро везују земљиште, па се често
користе за пошумљавање терена склоних ерозији. Осим тога својим густим крошњама ублажавају
налете ветра и погодни су за стварање ветрозаштитних појасева. Осим ветра ове моћне крошње
задржавају и дим и прашину, па се често саде у градовима, као пречишћивачи ваздуха.

Град Сомбор познат је као "најзеленији" град у Србији. Ову ласкаву титулу стекао је захваљујући
баш копривићу, и то западном копривићу (Celtis occidentalis) - отпорном и прилагодљивом.
Сомборци га зову бођош (од мађарске рећи bogyo – бобица). Само у дрворедима дугим 120 км
Сомбор има око 20.000 стабала, од којих су 8.000 копривићи. Заслуге за то се приписују
некадашњим градоначелницима, а пре свих Чихаш Бенеу који је управљао градом од 1887. до
1893. године. Он је, како би се изборио са сталном прашином на градским улицама, наредио
садњу 2.000 стабала. Избор је пао на копривић јер се показало да његова густа крошња најбоље
задржава прашину, буку и гасове, а не захтева нарочиту негу и нема веће прохтеве према
земљишту. Прича се да је градоначелник Бене свако јутро обилазио град и прегледао младе
саднице. Чим би приметио да је нека болесна звао би баштована. Бригу о зеленилу наставили су и
његови наследници, па данас улице Сомбора личе на један дугачак зелени тунел. Тако је ово дрво
постало симбол Сомбора.

--------

ЛИТЕРАТУРА:

 Декоративна дендрологија, Емилија Вукићевић, Београд : Привредно финансијски водич,

1982.
 Дрвеће, Паола Ланзара, Мариела Пизети, Љубљана : Младинска књига, 1984.
 Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба / по Ангелу де Губернатису,
скупио и саставио [Павле Софрић] Нишевљанин, Београд, БИГЗ, 1990.
 Речник српских народних веровања о биљкама, Веселин Чајкановић, Београд СКЗ, 1994.