Neustrašive – devojke koje su probale da se pobune

Shodno selektorskom konceptu 64. Sterijinog pozorja, koji se temelji na obradi teme
ženske pobune i emancipacije, treće festivalsko veče bilo je obeleženo izvedbom predstave
Neustrašive – kao i sve slobodne devojke, berlinskog Dojčes teatra, a rađene po istoimenom
tekstu naše dramske spisateljice Tanje Šljivar. Razlog da se baš ova predstava uvrsti u
ovogodišnju selekciju svakako je višestruk, a između ostalog podrazumeva i činjenicu da je
drama srpske autorke postavljena u jednom od vodećih nemačkih pozorišta – što valjda znači
da je ovogodišnja sterijanska ženska borba dostigla nivo, hmm, internacionale (eto kontrasta
festivalskom konceptu nacionalnog teksta). Osim toga, ova predstava i tematizuje slučaj u
kom veliku ulogu igraju i ženski rod i (mladalačko) pobunjeništvo, slučaj koji je inspirisan
istinitim događajem kada je sedam trinaestogodišnjakinja, upražnjavajući seks sa svojim
vršnjacima, zatrudnelo na đačkoj ekskurziji. Kako to obično biva u patrijarhalnoj sredini
(malo mesto u Bosni i Hercegovini), krivica je svaljena na devojčice, bez da se iko zapita ko
su očevi te dece i, što je najvažnije pitanje, kako je društvo kao jedini krivac u ovoj situaciji,
dovelo do toga da sedmoro devojčica zatrudni.
Za razliku od realnog, istinitog događaja u kom devojčice nisu bile ništa pitane, već
izložene osuđivanju i tradicionalističkom moralisanju, Tanja Šljivar u svom komadu upravo
njima daje glas. U slobodnoj i fragmentarnoj strukturi komada data je prednost monolozima u
kojima devojčice iskazuju svoja osećanja i razmišljanja i prepričavaju svoja iskustva koja su
se dogodila pre, u toku i nakon ekskurzije. One se suočavaju a fizičkim, psihičkim i
seksualnim sazrevanjem iako nemaju nikoga (osim jedne druge) da im u tome pomogne i da
ih edukuje. Zato se okreću internetu i na njemu otvoreno pišu o ličnim iskustvima, pa i o
seksu i trudnoći. S vremena na vreme, među njihovim polifonim ispovedanjima, pojavljuju se
i predstavnici njihovog okruženja – roditelji, doktorke, veroučitelj, razredna, nacionalni
koordinator reproduktivnog zdravlja itd. Na taj način se priča o ovoj "kolektivnoj trudnoći"
kontekstualizuje jer se ističe da se radnja ovog komada dešava u okruženju u kom je sramota
da roditelji i stručnjaci razgovaraju o seksu sa decom, a kasnije kada te devojčice preuranjeno
zatrudne (što je opasno po njihov život), isti ti predstavnici društva i establišmenta se kriju iza
floskule da "deci nije primereno da budu seksualno aktivna", te na kraju gotovo ispada da je
dečija krivica što nisu rođena sa znanjem o reproduktivnim pitanjima.
Uzevši u obzir da je tekst sastavljen od govora velikog broja likova koji ne moraju
biti samo ljudski, već mogu biti u pitanju, recimo, i fetus i ljubičasti cirkon iz stomaka jedne
od devojčica, rediteljka Salome Dastmalhi se opravdano odlučila da stvar pojednostavi, bar
što se tiče broja glumaca. Radeći sa četvoro mladih glumica i troje mladih glumaca iz Dojčes
teatra (svi između 15 i 19 godina), rediteljka će svoje tumačenje i intervencije zasnivati pre
svega na njihovoj igri. Oni će naizmenično glumiti različite likove, ne držeći se striktno jedne
uloge, te će svako od njih igrati i devojčice, ali i predstavnike društva i okoline, a neretko će
se svi grupisati i pretvoriti u, uslovno rečeno, hor koji će se izdirati na publiku i time
predstaviti dosta bukvalni pandan društvenom moralisanju koje devojčice trpe. Zapravo,
celokupna rediteljsko-glumačka idejna potka zasnivaće se na odnosu između kolektivnog i
individualnog – ima situacija u kojima se glumac ili glumica nalazi izdvojeno od ostalih
šestoro koji agresivno izgovaraju tekst predstavnika establišmenta.
Iako se ova rediteljska zamisao može jasno scenski pročitati, očigledno je da je
rediteljka upala u zamku previše bukvalnih i prvoloptaških rešenja. Složićemo se da postoje
učinkovaniji postupci kojima bi se pokazala represija društva nad pojedincem, od pukom
fizičkog marginalizovanja jednog aktera od ostatka kolektiva. Slično se dogodilo i pri izboru
pop-kulturnih pesama koje se nalaze u predstavi – od Ramštajnove Mutter, pa do pesme
Papaoutai pevača Stormae. Ove pesme dosta bukvalno govore o čežnji dece za boljim
roditeljem i roditeljstvom, a stilske su različite, pa se ne može ni pretpostaviti druga
rediteljska ideja do toga da se eksplicitno naglasi teza o žalu zbog lošeg roditeljstva. Drugo
pitanje koje se postavlja jeste žal zbog čijeg lošeg roditeljstva. Da se jednim delom to odnosi
na roditelje trudnih devojčica – razume se. Međutim, koreografija (Nilufar Šahisavandi) uz
pesmu Papaoutai podrazumeva aktere koji krvnički udaraju u svoje veštačke trudničke
stomake, što je više nego bukvalan prikaz nebrige o fetusu, te se (ukoliko ne bismo bili
blagonakloni u interpretaciji) opravdano može postaviti pitanje da li je po sredi zamena teza
jer ne govorimo više o ranoj tinejdžerskoj trudnoći i njenim posledicama po život tinejdžerki,
već o "ugroženosti života" u majčinom stomaku.
Što se drugih elemenata predstave tiče – scenografije i kostima (Paula Velman) – bar
smo tu na jasnom terenu s obzirom da oba imaju isključivo simboličku funkciju. Scenografija
predstavlja jednu stilizovanu sobu sterilnog izgleda i belih zidova po kojima se nalaze
heštegovi, a akteri će po njima u toku predstave pisati i crtati, mahom delove ženskog tela. U
dubini prostorije se nalazi polukružno udubljenje koje asocira na oltar i time neprekidno
podseća na patrijarhat i religioznost od kojih, bar u ovoj predstavi, nema bega. Glumci su
obučeni u jednobojne crvene kostime koji odudaraju od scenske postavke, stvaraju kontrast i
stavljaju likove naspram svekolike sterilnosti. Drugim rečima, ova predstava ima i pojedine
simboličke kvalitete, ali se i oni, baš kao i makro-rediteljski postupci i ideje, temelje na
prostim postupcima i znakovima kojima fali veća promišljenost i kompleksnost. I pored dosta
složenog teksta, kao i pored toga što se konačno čuo glas ovih sedam devojčica (pa makar to
bilo i u fiktivnom svetu), ostaje utisak uz koji može ići iskaz "korektno je".