SEMINARSKI RAD

IZ
PRAVA EVROPSKE UNIJE

TEMA: LISABONSKI UGOVOR

Mentor: Student:
Prof.dr Biljana Mijalkov Hristina Pejović 52č/17

Konstantin Veliki, Niš

 SADRŽAJ

UVOD ........................................................................................................................................ 3
1.Sadržaj Lisabonskog ugovora ............................................................................................. 4
2. Najvažnije novine............................................................................................................... 4
2.1. Pravni subjektivitet ...................................................................................................... 4
2.2. Struktura ...................................................................................................................... 5
2.3. Vrednosti ..................................................................................................................... 6
2.4. Ciljevi i oblast delovanja (nadležnost) ........................................................................ 6
2.5. Postupak izmene osnivačkih ugovora.......................................................................... 7
2.6. Članstvo ....................................................................................................................... 8
3 POVELJA O OSNOVNIM PRAVIMA .............................................................................. 8
4 LISABONSKI UGOVOR I INSTITUCIONALNE REFORME ...................................... 10
4.1. Evropski savet............................................................................................................ 10
4.2. Evropski parlament .................................................................................................... 11
4.3. Savet .......................................................................................................................... 12
4.4. Komisija..................................................................................................................... 13
4.5. Sud pravde ................................................................................................................. 14
4.6. Računovodstveni sud ................................................................................................ 15
4.7.Evropska centralna banka ........................................................................................... 15
5 Evropska investiciona banka ............................................................................................. 16
ZAKLJUČAK .......................................................................................................................... 17
LITERATURA ........................................................................................................................ 18

2
UVOD

Od svog osnivanja ugovorom iz Mastrihta 1992.godine, Evropska unija je trpela brojne

promene i tako prerasla u složenu organizaciju koja je obuhvatala sve sfere društvenih odnosa
koje je trebalo adekvatno urediti. Zato je postajala konstantna potreba za definisanjem ustava
Zajednice. Modernizacija i reforma Evropske unije bila je i više nego neophodna jer je u
vreme zaključivanja Ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, Ugovora o Evropskoj
ekonomskoj zajednici i Ugovora o Evropskoj zajednici za atomsku energiju članstvo
zajednice brojalo samo šest članica, a u vreme potpisivanja Lisabonskog ugovora imala je 27
članica.
Konkretan napor u definisanju ustava Zajednice je učinjen 2004.godine kada je Ugovor o
Ustavu Evropske unije potpisan od strane predstavnika 25 država članica koji je nakon
procesa ratifikacije trebao da stupi na snagu 1.novembra 2006.godine. Ovaj Ustav nikada nije
formalno usvojen, jer ugovori Unije podležu obavezi ratifikacije od strane svih država
članica. Ratifikaciju na referendumu su odbile dve zemlje članice Evropske unije, Francuska i
Holandija. Nakon toga je određeni broj zemalja članica oložio ili prekinuo proces ratifikacije,
pa je u periodu od juna 2005. do juna 2007.godine trajao takozvani “period razmišljanja”
kako prevazići ustavnu krizu EU. “Period razmišljanja” je dobio podsticaj marta 2007.
Usvajanjem Berlinske deklaracije na inicijativu Nemačke. Na Samitu EU juna 2007. godine
doneta je politička odluka o sazivanju nove međuvladine konferencije radi formulisanja
usaglašenog teksta Ugovora o reformi Evropske unije. Tako je već 5.oktobra 2007. završen
prvi nacrt ugovora da bi na sastanku Evropskog saveta 18. i 19. oktobra bio postignut
dogovor oko preostalih spornih tačaka i usvojen konačan tekst reformskog ugovora. Svečano
potpisivanje Ugovora obavljeno je 13. decembra 2007. godine u Lisabonu. Ugovor o EU je
prema tome dobio ime prema mestu zasedanja redovnog samita EU na nivou šefova država i
vlada članica EU u Lisabonu, u vreme završetka predsedavanja Portugala na čelu EU.
Odbijanje na referendumu održanom 13. juna 2008. od starne Irske predstavlja glavni udarac
i sprečavanje ka ratifikaciji Lisabonskog ugovora, jer se je tada više od polovine Iraca
izjasnilo negativno o stupanju na snagu ovog ugovora. Uprkos tome proces ratifikacije je
nastavljen i tek je početkom oktobra 2009. došlo do ponovljenog referenduma sa pozitivnim
ishodom u Irskoj. Pošto je narednog meseca i Češka kao poslednja država članica potpisala,
Lisabonski ugovor je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine.
Lisabonskim ugovorom se žele reformisati i modernizovati pravni temelji, instrumenti i
institucije Evropske unije u uslovima proširenog članstva jer se to nije usprelo postići
Ustavom Evropske unije. On predstavlja poslednji i najvažniji korak u funkcionisanju i
održivosti evropskih integracija.
Upravo zbog njegove izuzetne važnosti, u ovom radu ce biti reči o sadržini, ciljevima i
novinama koje Lisabonski ugovor donosi, kao i o institucionalnom okviru Evropske unije
nakon njegovog donošenja.

3
1.Sadržaj Lisabonskog ugovora

Lisabonski ugovor se sastoji iz dva ugovora jednake pravne snage: Ugovora o Evropskoj
uniji (u daljem tekstu: UEU) i Ugovora o funkcionisanju Evropske unije (u daljem tekstu:
UFEU). Dakle Ugovor o Evropskoj uniji je zadržao postojeći naziv, dok je Ugovor o
Evropskoj zajednici preimenovan u UFEU. Unija zamenjuje Zajednicu. Izuzimajući deo koji
se odnosi na institucionalne odredbe, Ugovor o EVROATOM-u ostao je na snazi u
neizmenjenom obliku. U Lisabonskom ugovoru nema naznaka koje bi mogle da upućuju na
ustavni karakter; u njemu se ne pominje reč ustav, niti zastava, himna, novac i dan Evrope,
kao što je i ministar za spoljne poslove EU preimenovan u Visokog predstavnika za spoljne
poslove i bezbedosnu politiku.To je učinjeno kao ustupak zahtevima odredjenih članica EU
(Velika Britanija, Holandija i Češka) koje su izričito tražile da se odustane od ustavnih
simbola.
UEU sadrži 55 članova koji se, pored preambule, odnose na zajedničke odredbe, odredbe o
demokratskim načelima, institucijama, bližoj saradnji, spoljnoj aktivnosti, zajedničkoj
spoljnoj politici i politici bezbednosti, uključujući i završne odredbe.
UFEU sadrži 358 članova; daleko je obimniji i sveobuhvatniji od UEU. Pored preambule,
sastoji se od sedam delova kojima su regulisani principi EU, odredbe o nediskriminaciji i
građanstvu Unije, politike i unutrašnje akcije Unije, pridruživanje prekomorskih zemalja i
teritorija, spoljne akcije Unije, izuzimajući zajedničku spoljnu politiku i politiku bezbednosti,
institucionalna i finansijska pitanja i opšte i završne odredbe.

2. Najvažnije novine

Najznačajnije novine koje donosi Lisabonski ugovor odnose se na pravni subjektivitet,

strukturu, vrednosti, ciljevi i oblast delovanja, postupak izmene osnivačkih ugovora, članstvo
i institucije.

2.1. Pravni subjektivitet

Prema Lisabonskom ugovoru Unija ima svojstvo pravnog lica i raspolaže

međunarodnopravnim subjektivitetom. Njen jedinstveni pravni subjektivitet se ispoljava
unutar nacionalnih pravnih sistema i na nivou medjunarodnog pravnog poretka. Evropska
unija konačno postaje pravno lice,sa svim pravima i obavezama koje i iz tog statusa
proizilaze, što podrazumeva mogućnost EU da kao celina zaključuje međunarodne ugovore iz
područja svoje nadležnosti i ostvaruje članstvo u međunarodnim organizacijama. Države
članice mogu potpisivati samo one ugovore koji su u skladu sa pravom Unije. Unija ima
pravo predstavljanja u odnosu na treće i međunarodne organizacije.
Lisabonski ugovor po prvi put predviđa mogućnost istupanja države iz članstva EU –
“izlazna klauzula”.

4
2.2. Struktura

Struktura Evropske unije se značajno promenila donošenjem Lisabonskog ugovora.

Najvažnije je da dolazi do njenog pojednostavljenja – gubi se tripartitna struktura na kojoj je
počivala Evropska unija od ugovora iz Mastrihta. Time se ona konstituisala kao jedinstveni
entitet koji uživa svojstvo pravnog lica i poseduje međunarodnopravni subjektivitet.

Organizacija EU pre usvajanja Lisabonskog ugovora

EVROP SK E SPOLJNA I BEZBEDNOSNA SARADNJA U KRIVI ČNIM
ZAJED NICI E POLITIKA STVAR IMA
Integracija
Integracija
MEĐUVLAD
MEĐUVLADINA
INA
SARADNJA
SARADNJA MEĐUVLAD
MEĐUVLADINA
INA SA
SARADNJA
RADNJA
Opššte
Op nadležžnosti
te nadle nosti:
Unutrašnje tržiš te
Opššta
Op ta na dle žžno
nadle nost:
st Saradnja u Opššta
Op ta na dle žžno
nadle nost:
st
EMU Policijska saradnja,
Socijalna pitanja oblasti spoljne politike i
bezbednos ti Pravosuće
Regionalne p olitike
Životna sredina
Spoljni trgovin s ki o dnos i
Transport
Savet odlučč uje
Savet odlu uje jednog
jednoglas
lasno
no
Savet odlučč uje
Savet odlu uje jednog
jednoglas
lasno
no
Kon kurencija

Ko
Komunitarni
munitarni metod
metod
Primena
Primena mera veććins
mera ve inski
ki
odluččiva
odlu ivanja:
nja: Odluke
Odluke :
Savet,
Savet, EK
EK ii EP
EP Zajedničke akcije
Odluke:
Odluke
Zajednički stav ovi ko nvencije
Kvalif
Kvalif iko
ikovana veććina
vana ve ina
Zajedničke akcije
Ograniččena
Ograni ena uloga
uloga EK
EK ii EP
EP
Obave zujuććee ii dire
Obave zuju dire ktno
ktno
primenjive
primenjive oodluke
dluke Ograniččena
Ograni ena uloga
uloga EK
EK ii EP
EP
Sud
Sud pravde
pravde nema nadle žžnost
nema nadle nost

Nadle žžno
Nadle nost
st Suda
Suda prav
pravde
de
Sud
Sud pravde
pravde nema nadle žžnost
nema nadle nost

Ugovorom iz Lisabona dolazi do ukidanja razlika između prvog i trećeg stuba, odnosno
policijska i pravosudna saradnja u krivičnim stvarima prelazi u prvi stub. Primena redovnog
zakonodavnog postupka čija je glavna odlika to sto se Parlament pojavljuje kao ravnopravni
zakonodavac sa Savetom ukazuje na jačanje uloge Evropskog parlamenta u procesu
odlučivanja. Dolazi do ukidanja posebnih vrsta pravnih akata koje su institucije donosile u
ovoj oblasti – umesto zajedničkih akcija, stavova, okvirnih odluka i konvencija donosiće se
regulative, direktive i odluke, kao i do proširenja nadložnosti Suda pravde Evropske unije.
U oblasti policijske i pravosudne saradnje u krivičnim stavrima, koja je postala deo šire
oblasti slobode, bezbednosti i pravde, međudržavni model saradnje napušten je u nekim
svojim najvažnijim elementima, čime je ova oblast dobila nadnacionalni karakter.2

1
Lisabonski ugovor- Odsek za informativno-istraživačke poslove
2
Branimir M. Janković, Zoran Radivojević – Međunarodno javno pravo

5
Lisabonski ugovor posebno izdvaja i reguliše oblast zajedničke spoljne politike i politike
bezbednosti, kojoj je sada pridodata i odbrambena politika. To je učinjeno po uzoru na
rešenja iz neprihvaćenog Ugovora o ustavu za Evropu.

2.3. Vrednosti

Pre donošenja Lisabonskog ugovora vrednosti na kojima počiva Evropska unija nisu bili
tačno precizirani, niti navedeni, već se delovanje Unije temeljilo na doslednosti i
solidarnosti.Potpuna novina je to što Lisabonski ugovor sadži posebnu odredbu o
vrednostima na kojima se zasniva Evropska unija. One su zajedničke državama članicama u
kojima vladaju pluralizam, zabrana diskriminacije, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost
polova. Te jedinstvene vrednosti su: poštovanje ljudskog dostojanstva, sloboda, demokratija,
jednakost, vladavina prava i poštovanje ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika
manjina.3
Značaj navođenja vrednosti Unije je višestruko pravno koristan, a ogleda se u tome što Sud
pravde EU, kao i nacionalni sudovi su dužni da o njima vode računa prilikom primene prava
EU. Obavezu da poštuju jedinstvene vrednosti u postupku donošenja sopstvenih odluka imaju
sve institucije Unije, kao i kandidati za članstvo u Uniji i sve države članice. Ukoliko dodje
do kršenja vrednosti Unije od strane država članice one mogu biti sankcionisane na način
suspenzije nekih članskih prava koje proističu iz osnivačkog ugovora. Ukoliko dodje do
opasnosti kršenja vrednosti, Savet je ovlašćen da uputi odgovarajuću preporuku državi, a
Evropski savet za utvrđivanje masovnih i ozbiljnih povreda vrednosti EU i izricanje mera
suspenzije države članice.

2.4. Ciljevi i oblast delovanja (nadležnost)

Ugovor iz Lisabona je reformski ugovor čiji je cilj demokratizacija Unije, povećanje

efikasnosti institucija i sistema odlučivanja, redefinisanje spoljne politike, približavanje Unije
njenim građanima kao i njeno osposobljavanje da odgovori na izazove globalizacije.4
Shodno tome da bi ih ostvarila Unija treba da unapredi mir i blagostanjen svih, da svojim
građanima ponudi slobodu kretanja, bezbednosti i pravde bez unutrašnjih granica, da stvori
unutrašnje tržište, stabilnost cena, da teži punoj zaposlenosti i socijalnom napretku, da
obezbedi visok nivo zaštite i unapređenje kvaliteta životne sredine, stvori ekonomsku i
monetarnu uniju čija je moneta euro, doprinosi zaštiti svojih građana, daje doprinos miru,
održivom razvoju planete, slobodnoj i fer trgovini, poštovanju ljudskih prava, a posebno
prava deteta.

3
Prof.dr Zoran Radivojević, prof.dr Vesna Knežević-Predić – Institucionalni mehanizam Evropske unije posle
Lisabonskog ugovora
4
Internet: http://www.dei.gov.ba/dokumenti/default.aspx?id=4891&langTag=bs-BA

6
Ciljevi u Evropskoj uniji su se u nekoj meri promenili. Neki su izostavljeni kao na primer
očuvanje zajedničkog tržišta, slobodna i tržisna konkurencija… Neki novi su ugrađeni: borba
protiv klimatskih promena kao osnov za energetsku solidarnost, uvodi se klauzula
solidarnosti u slučaju terorističkih napada po kojoj zemlja članica koja je žrtvanapada ili neke
druge katastrofe može dobiti pomoć od drugih država ako žatraži itd.
Evropska unija raspolaže samo onim ovlašćenjima koje su na nju prenele države članice. Ta
ovlašćenja nisu ista u svim oblastima delovanja EU. UFEU razlikuje sledeće kategorije, vrste
nadležnosti:
a) Oblasti u isključivoj nadležnosti EU (carinska unija, pravila konkurencije neophodna
za delovanje unutrašnjeg tržišta, monetrana politika država članica čija je valuta euro,
očuvanje biološkog bogatstva mora u okviru zajedničke politike ribarsva, zajednička
trgovinska politika, zaključivanje međunarodnog ugovora kada je to predviđeno
legislativnim aktima)
b) Oblasti podeljene ili konkurentne nadležnosti (unutrašnje tržište, socijalnu politiku,
ekonomsku, socijalnu i teritorijalnu koheziju, poljoprivredu i ribarstvo, životnu
sredinu, zaštitu potrošača, transport, trans-evropske mreže, energiju, oblast slobode,
bezbednosti i pravde)
c) Oblasti u kojima EU vrši koordinaciju politika država članica (zaštitu i unapređenje
zdravlja ljudi, industriju, kulturu, turizam, obrazovanje, stručno osposobljavanje,
omladinu i sport, civilnu zaštitu, administrativnu saradnju)
d) Oblast spoljne politike i politike bezbednosti koju EU definiše i sprovodi
e) Oblasti u kojima EU pomaže, koordinira ili dopunjnuje delovanje država članica, ne
dirajući u njihova ovlašćenja. 5
Da bi ostvarila svoje ciljeve Evropska unija mora da sprovodi zajedničku i organizovanu
politku, kao i da obezbedi poštovanje svih principa na kojima počiva. U pogledu osnovnih
ljudskih prava i sloboda, Lisabonski ugovor dodeljuje pravnu snagu obavezne primene
Povelje o osnovnim pravima EU, koja obuhvata građanska, socijalna, ekonomska i politička
prava. EU Povelja o osnovnim pravima važi za sve zemlje članice Evropske unije , osim za
Veliku Britaniju i Poljsku koje su tražile izuzimajuću klauzulu.

2.5. Postupak izmene osnivačkih ugovora

Razlikuju se dva postupka izmene osnivačkih ugovora: uobičajeni ili redovni i

pojednostavljeni ili uprošćeni postupak.
Uobičajeni postupak može inicirati vlada bilo koje države članice, Evropski parlament ili
Komisija. Predlog izmena može se odnositi na povećanje ili smanjenje ovlašćenja EU.
Evropski savet o predlogu odlučuje prostom većinom. Ukoliko se predlog prihvati,
predsednik Evropskog saveta saziva Konvenciju. Njen zadatak je da razmotri predloge
izmena i dopuna, pa da konsenzusom usvoji preporuke za konferenciju predstavnika država
članica. Predsednik Saveta je zadužen za postizanje opšte saglasnosti o amandmanima na

5
Prof.dr Zoran Radivojević, prof.dr Vesna Knežević-Prdić – Institucionalni mehanizam Evropske unije posle
Lisabonskog ugovora, srt.47-50

7
ugovore, a da bi oni stupili na snagu neophodno je da ih usvoje sve države članice u skadu sa
svojim ustavnim propisima.
Pojednostavljenu proceduru izmena inicira isti krug subjekata kao kod uobičajenog postupka.
Predlog izmena se upućuje Evropskom savetu, s tim da se on može odnostiti samo na
unutrašnje politike i delovanje unije. Kada pribavio neophodna mišljenja, Evropski savet
jednoglasnom odlukom usvaja sve ili neke od predloženih izmena, koje stupaju na snagu
kada ih odobre sve države članice.

2.6. Članstvo

Pitanje članstva, odnosno proširenja Evropske unije je vrlo važno jer se Unija proširila do 27
članica i teži daljem proširenju. Zato je ovo pitanje atraktivno i za države članice i za
kandidate i potenciujalne kandidate koji teže pristupanju Evropskoj uniji.
Postupak primanja nove države u članstvo nije izmenjen, osim u nekim detaljima. Država
predaje zahtev za članstvo Veću, a o tom zahtevu se obaveštavaju Evropski parlament i svi
nacionalni parlamenti država članica. Prilikom odlučivanja o molbi uzimaju se u obzir
kriterijumi o podobnosti kandidata koje utvrđuje Evropski savet. Država može da postane
članica samo pod uslovom da je evropska država i da poštuje osnovne vrednosti Evropske
unije.
Ono što je novo, što je Lisabonski ugovor doneo, je mogućnost istupanja iz članstva EU.
Država koja želi da istupi mora sa njom da dogovori sve uslove istupanja temeljnim
sporazumom o istupanju. Pravo je svake države članice da odluči da istupi iz EU. O toj svojoj
nameri ona obaveštava Evropski savet koji utvrđuje smernice za pregovore u istupanju.
Sporazum zaključuje Savet u ime EU, odlučujući kvalifikovanom većinom, nakon odobrenja
Evropskog parlamenta. Ali ako taj sporazm ne stupi na sangu dve godine nakon predaje
zahteva za istupanje, država Unije istupa unilateralno.
Do sada nije jedna država nije istupila iz Evropske unije, ali kod nekih postoje tendencije.
2016. godine Velika Britanija je održala referendum na kojem se biračko telo izjašnjavalo da
li ista trebala da ostane članica EU. Većina se izjasnila za napuštanje članstva u EU.

3 POVELJA O OSNOVNIM PRAVIMA

Povelja Evropske unije o osnovnim pravima garantuje određena politička, socijalna i

ekonomska prava državljana i stanovnika Evropske unije na način nadnacionalnog propisa
važećeg na celom prostoru EU.
Ova Povelja potvrđuje prava koja proizilaze naročito iz ustavnih tradicija i međunarodnih
obaveza zajedničkih državama članicama, iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
temeljnih sloboda, iz socijalnih povelja koje su usvojile Unija i Veće Evrope kao i iz prakse
Suda EU i Evropskog suda za ljudska prava.

8
Pravna priroda ovog dokumenta dugo je bila dilema, ali je pozivanje na nju nesporno. Povelja
se satoji od preambule i sedam poglavlja.
U preambuli je istaknuta namera da se u EU pojača zaštita osnovnih prava u skadu sa
društvenim promenama, socijalnim napretkom, naučnim i tehnološkim razvojem, kao i
uspostavljanjem nikad bliže unije između naroda Evrope.
Prvo poglavlje je “Dostojanstvo” i ono sadrži članove: ljudsko dostojanstvo, pravo na život,
pravo na lični integritet, zabrana mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili
kažnjavanja i zabranu ropstva i prinudnog rada.
Drugo poglavlje govori o slobodama, i to: pravo na slobodu i bezbednost, poštovanje
privatnog i porodičnog života, zaštita podataka o ličnosti, pravo na sklapanje braka i pravo na
zasnivanje porodice, sloboda misli, savesti i veroispovesti, sloboda izražavanja i
informisanja, sloboda okupljanja i udruživanja, sloboda umetnosti i nauke, pravo na
obrazovanje, sloboda izbora zanimanja i pravo na rad, sloboda poslovanja, pravo na imovinu,
pravo na azil, zaštita u slučaju preseljnja, proterivanja ili izručenja.
Treće poglavlje je posvećeno jednakostima: jednakost pred zakonom, zabrana
diskriminacije, kulturna, verska i jezička raznolikost, jednakost između žena i muškarca,
pravo deteta, pravo starih lica, integracija osoba sa invaliditetom.
Četvrto poglavlje nosi naziv “Solidarnost” i sadrži sledeće članove: pravo radnika na
obaveštenost i savetovanje u preduzeću, pravo na kolektivno pregovaranje i delovanje, pravo
pristupa službama za zapošljavanje, zaptita u slučaju nezakonitog otkaza, pravični i pošteni
uslovi rada, zabrana rada dece i zaštita mladih na radu, porodični i profesionalni život,
socijalno osiguranje i socijalna pomoć, zdravstvena zaštita, pristup uslugama od opšteg
ekonomskog interesa, zaštita životne sredine, zaštita potrošača.
“Prava građana” je naziv petog poglavlja i ono govori o: pravu da se bira i da se bude biran
na izborima za Evropski parlament, pravu da se bira i da se bude izabran na opštinskim
izborima, pravu na dobru upravu, pravu na pristup dokumentima, Evropski ombudsman,
pravu na peticiju, slobodi kretenja i nastanjivanja, diplomatska i konzularna zaštita.
Naredno, često, poglavljle je naslovljeno “Pravda” i odnosi se na: pravo na delotvorno pravno
sredstvo i pravično suđenje, pretpostavku nevinosti i pravu na odbranu, načelo zakonitosti i
srazmernosti krivičnih dela u kazni, pravu da se nekome ne može suditi ili izricati kazna u
krivičnom postupku dva puta za isto krivično delo.
Sedmo poglavlje sadrži opšte odredbe koje se odnose na tumačenje i primenu povelje,
odnosno polje primene, obim i tumačenje prava i načela, stepen zaštite i zabrana zloupotrebe
prava.6

6
Internet: http://ravnopravnost.gov.rs/wp-
content/uploads/2012/11/images_files_Povelja%20Evropske%20unije%20o%20osnovnim%2
0pravima.pdf

9
4 LISABONSKI UGOVOR I INSTITUCIONALNE REFORME

Institucionalnim novinama koje su definisane u Lisabonskom ugovoru postignuta je bolja

ravnoteža između malih i veliku država članica. Poboljšana je demokratska kontrola
funkcionisanja institucija i ojačane su demokratske vrednosti Unije.
Jedinstveni institucionalni okvir Unije čine sedam glavnih organa ili institucija. To su:
Evropski savet, Evropski parlament, Savet, Komisija, Sud pravde, Računovodstveni sud i
Evropska centralna banka. Postoje i pomoćni organi, od kojih su posebno značajni
Ekonomski i socijalni savet i Komitet regiona kao njen savetodavni organ, kao i Evropska
investiciona banka.Svaka institucija je dužna da deluje u okviru svojih nadležnosti.
Lisabonski ugovor sadrži veći broj konkretnih izmena u pogledu sastava, načina rada,
odlučivanja i nadležnosti kako glavnih organa ili institucija, tako i savetodavnih organa
Unije. On nastavlja ranije započeti trend jačanja uloge Evropskog parlamenta u odnosu na
Savet, Komisiju i Evropski savet. Najveća novina je proširenje ovlašćenja Evropskog
parlamenta u zakonodavnoj i budžetskoj oblasti. Parlament će takođe vršiti političku
kontrolu. Što se tiče Evropskog saveta novinu predstavlja uvođenje funkcije predsednika
Evropskog saveta, umesto dotadašnjeg predsedavajućeg koji se po sistemu rotacije menja na
svakih šest meseci sa promenom države koje predsedava Savetom. Po prvi put u istoriji
njegovog razvoja povereno mu je ovlašćenje da sam donosi obavezujuće akte, uz ograničenje
koje se odnosi na prirodu akata, odnosno ne obavlja zakonodavnu funkciju. Ugovor iz
Lisabona sadrži odredbe koje suštinski menjaju dosadašnji status i neka ovlašćenja Saveta.
Radi se o izmenama u pogledu formacija i predsedavanja, položaja u postupku usvajanja
zakonodavnih akata i budžeta, načina odlučivanja i javnosti rada ovog organa. Umesto
sistema odmeravanja glasova usvojeno je načelo jedna država-jedan glas. Kada je u pitanju
Komisija promene se odnose na sastav, uslove za imenovanje i postupak izbora njenih
članova, kao i kandidovanja i ovlašćenja predsednika Komisije. Najzapaženiju novinu
predstavlja uvođenje funkcije Visokog predstavnika Unije za spoljne poslove i politiku
bezbednosti. Uvođenje funkcije Visokog predstavnika Unije za spoljne poslove i bezbedosnu
politiku treba da prevaziđe postojeći dualizam između sadašnjeg Visokog predstavnika EU za
spoljnu politiku i politiku bezbednosti i komesara zaduženog za spoljne poslove. U
pravosudnom sistemu EU promenu predstavlja preimenovanje dosadašnjeg Suda u Sud
pravde EU i taj novi naziv je zajednička oznaka za celokupni pravosudni sistem Unije.
Novine se odnose i na sastav pravosudnih organa, broj opštih pravobranilaca i postupak
imenovanja sudije i pravobranilaca. Kada su u pitanju druge institucije, uključenje Evropske
centralne banke u listu glavnih organa EU je najznačajnija izmena, kao i to da Lisabonski
ugovor dopušta da se i protiv Evropske centralne banke podnese tužba zbog propuštanja
delovanja.

4.1. Evropski savet

Punopravni članovi Evroskog saveta su šefovi država i vlada zemalja članica, predsednika
Evroposkog saveta i predsednika Komisije. Njima u radu pomažu ministri inostranih poslova
i jedan član Komisije. Lisabonskim ugovorom uvedena je funkcija predsednika Evropskog

10
saveta koji se bira na period od dve i po godine uz mogućnost ponovnog izbora. Izbor se vrši
kvalifikovanom većinom glasova. Time treba da se osigura kontinuitet spoljno-političkih
akcija Evropske unije i stabilnost političkih vođstva institucija Unije. Ova dužnost je
nespojiva sa bilo kojom nacionalnom funkcijom. Novoustanovljeni predsednik ušao je u
sastav ovog organa, ali su njegova ovlašćenja uglavnom proceduralne i reprezentativne
prirode. Evropski savet se sastaje dva puta svakih šest meseci na zahtev njegovog
predsednika. Njegovi sastanci se održavaju četiri puta godišnje. Sednice Evropskog saveta
održavaju se u Briselu i za javnost su zatvorene. Obično traju dva dana i rad se odvija u dva
dela. Lisabonskim ugovorom Evropskom savetu je po prvi put u njegovoj istoriji povereno
ovlašćenje da sam donosi obavezujuće akte. Na taj način je odlukom izabrao svog
predsednika i Visokog predstavnika Unije za spoljne poslove i bezbedosnu politiku. Evropski
savet ne obavlja zakonodavnu funkciju.
Opšta nadležnost Evropskog saveta je da daje neophodne podsticaje za razvoj EU i utvrđuje
opšte političke smernice i prioritete u delovanju Unije. Posebne odredbe vezane su za
ekonomsku politiku i politiku zapošljavanja i zajedničku spoljnu i bezbedosnu politiku.
Izričito ovlašćenje Evropskog saveta je da utvrđuje postojanje ozbiljnog i trajnog kršenja
zajedničkih vrednosti na kojima je zasnovana Unija od strane države članice. Evropski savet
ima ovlašćenje da menja Ugovorom propisan zakonodavni postupak, kao i način odlučivanja
u Savetu. Radi se o pojednostavljenom ili olakšanom postupku izmena teksta ugovora bez
formalne revizije njegovih odredaba (pasarela klauzula).
Osnovne funkcije Evropskog saveta su: podsticanje razvoja EU, političko usmeravanje, ocena
postignutog stepena razvoja, koordinacija i rešavanje sporova.

4.2. Evropski parlament

“ Član 9 A
1. Evropski parlament vrši, zajedno sa Savetom, funkciju zakonodavnog i budžetskog
organa. On sprovodi političku kontrolu i daje mišljenja u skladu sa uslovima
predviđenim ugovorima. On bira predsednika Komisije.
2. Evropski parlament je sastavljen od predstavnika građana Unije. Njihov broj ne
prelazi sedam stotina predeset plus predsednik. Predstavljanje građana Unije je
osigurano primenom metode degresivne proporcionalnosti, sa minimumom od šest
članova za državu članicu. Nijedna država članica ne može imati više od devedest šest
mesta.Evropski savet, na inicijativu Evropskog parlamenta i na osnovu njegovog
odobrenja, usvaja jednoglasno odluku kojom utvrđuje sastav Evropskog parlamenta,
poštujući načela utvđena u prvom stavu.
3. Članovi Evropskog parlamenta biraju se na opštim izborima, direktno, slobodnim i
tajnim glasanjem na period od pet godina.
4. Evropski parlament bira iz svojih redova predsednika i njegov biro.”7

7
Reformski ugovor EU iz Lisabona, str.26

11
Evropski parlament

Način rada Evropskog parlamenta uređen je osnovnim ugovorima i Poslovnikom o radu koji
Parlament usvaja većinom glasova svojih članova. Ovi akti sadrže odredbe o zasedanjima,
rukovođenju, unutrašnjoj organizaciji i odlučivanju Parlamenta. Parlament zaseda jednom
godišnje. Rasprave na sednicama su javne. Rad Evropskog parlamenta odvija se u tri različita
grada što znatno otežava rad ovog organa (Strazbur, Brisel i Luksemburg). Rukovođenje
radom Parlamenta je povereno predsedniku, predsedništvu i konferenciji predsednika. Za
unutrašnju organizaciju karakteristično je postojanje komiteta ili odbora.
Evropski parlament nije najviši organ Unije. U zakonodavnom postupku retko se pojavljuje
samostalno, već zajedno sa Savetom. Zakonodavnu funkciju ovi organi po pravilu vrše u
okviru redovnog zakonodavnog postupka koji se satoji od zajedničkog usvajanja regulativa,
direktiva i odluka. Parlament ima budžetska ovlašćenja koja deli sa Savetom, a ona se sastoje
u usvajanju celokupnog godišnjeg budžeta Unije. Poveren mu je i nadzor i politička kontrola
nad radom ostalih organa Unije. On prima izveštaje o radu ovih organa, ovlašćen je da
postavlja pitanja, da obrazuje istažne komitete i da prima peticije. Ovlašćenja Evropskog
parlamenta u oblasti zajedničke spoljne politike i bezbednosti veoma su ograničena. Njegova
nadležnost je uglavnom savetodavna.

4.3. Savet

Savet čine predstavnici država članica na ministarskom nivou, ovlašćeni da preuzimaju

obaveze u ime svojih vlada. Lisabonski ugovor unapred propisuje dve obavezne formacije, uz
mogućnost da o drugima odluči Evropski savet. Postoji Savet za opšte poslove ili Generalni
savet, koji obezbeđuje usklađenost u radu drugih formacija i Savet za spoljne poslove u koji,
pored ministara inostranih poslova, ulazi Visoki predstavnik Unije za spoljne poslove i
bezbedosnu politiku. Pored Generalnog saveta i Saveta za spoljne poslove, u odluci Saveta iz

12
2009. godine predviđena je mogućnost osnivanja sledećih sastava: Savet za privredu i
finansije, Savet za poljoprivredu i ribarstvo, Savet za slobodu, bezbednost i pravdu, Savet za
konkurenciju, Savet za zapošljavanje… Konačnu odluku o uvođenju i menjanju ovih
mogućih sastava Saveta donosi Evropski savet.
Način rada Saveta je regulisan odredbama osnivačkih ugovora, dok potpunije propise sadrži
Poslovnik o radu koji ovaj organ sam donosi. Savet se sastaje mnogo češće od Evropskog
saveta. Sednice su unapred određene za svaki šestomesečni period, a postoji i mogućnost
vanrednog zasedanja. Zatvorene su za javnost. Radom Saveta rukovodi pedsedavajući koji se
menja na svakih šest meseci. Njegovi zadaci su uglavnom vezani za pripremanje i vođenje
sednica Saveta, koje saziva na sopstvenu inicijativu, na zahtev jedne od država članica ili na
zahtev Komisije. Predsedavajući Saveta ima i političke funkcije. Savetu u radu pomažu
administrativna tela i zajednički savetodavni organi.
U nadležnost Saveta spada donošenje najvećeg broja odluka, pa se ovaj organ smatra glavnim
zakonodavcem u EU. Najznačajnije ovlašćenje Saveta je da donosi odluke obavezujućeg
karaktera kako za države članice, tako i za individualne subjekte. Savet zakonodavnu
funkciju vrši na tri načina: samostalno, zajedno sa Evropskim parlamentom i prenošenjem
prava odlučivanja na Komisiju. Raspolaže jos i izvršnom funkcijom, mada mu to nije
osnovna nadležnost, a poverena mu je i funkcija političe koordinacije.
Što se tiče načina glasanja u Savetu, primenjuju se svi poznati sistemi odlučivanja
(jednoglasnost, kvalifikovana i apsolutna većina). Lisabonskim ugovorom napušten je sistem
odmeravanja glasova tj. ponderisanog glasanja, a uvedeno načelo jedna država-jedan glas.
Kada Savet donosi pravni akt na osnovu predloga Komisije kvalifikovana većina
podrazumeva 55% članova Saveta koji obuhvataju najmanje 15 država članica pod uslovom
da one predstavljaju 65% stanovništva Unije. Ovaj novi režim odlučivanja naziva se sistem
“dvostruke većine” što znači da se istovremeno zasniva na broju država članica i procentu
stanovništva. Ali kada Savet odlučuje bez predloga Komisije kvalifikovanu većinu čini 72%
članova Saveta koji predstavljaju države u kojima živi najmanje 65% stanovništva Unije.8
Jednoglasnost je zadržana za najvažnija pitanja Evropske unije, uključujući i sastav drugih
oragana Unije.

4.4. Komisija

Nakon donošenja Lisabonskog ugovora i najnovijeg proširenja Evropske unije Komisija se

satoji od devedeset osam članova (komesara ili poverenika). Članovi Komisije mogu biti
samo državljani država članica. Do kraja 2014.godine broj članova Komisije treba da bude
jednak ukupnom broju država članica, a posle toga biće dve trećine od tog broja. Od tada će
svaka država članica imati svog državljanina na položaju komesara tokom dva od tri
petogodišnja mandata. Članovi Komisije se biraju na osnovu opšte sposobnosti i stručnosti za
obavljanje ove funkcije, evropske posvećenosti i nesumnjive nezavisnosti. Postoje tri faze u
postupku izbora Komisije. To su: kandidovanje, odobravanje izbora odnosno glasanje o
podršci i imenovanje (investitura). Kod kandidovanja se pravi razlika između kandidovanja

8
Branimir M. Janković, Zoran Radivojević – Međunarodno javno pravo, str.219

13
predsednika (kandidata predlaže Evropski savet) od kandidovanja članova Komisije
(kandidate bira Savet). Članovi Komije nisu u svom radu vezani za vlade država članica, već
svoje dužnosti izvršavaju potpuno nezavisno. Oni uživaju čitav niz privilegija i imuniteta koji
su predviđeni posebnim Protokolom. Pored odluke o razrešenju, dužnost člana Komisije
može prestati istekom mandata, smrću ili ostavkom. Mandat može prestati i izglasavanjem
nepoverenja u Evropskom parlamentu. Radom Komisije rukovodi predsednik.
Lisabonskim ugovorom nadležnost Komisije je proširena, ali i delimično izmenjena u
zakonodavnom postupku, kao i u oblastima zajedničke spoljne i bezbedosne politike i
policijske i pravosudne saradnje u krivičnim stvarima. Komisija se stara o pravilnoj primeni
prava Unije, koje se sprovodi pod kontrolom Suda pravde EU. Nezavisnost Komisije i njenih
članova neophodna je zbog prirode zadataka i funkcija koje su joj poverene. Razlikuju se
nadzorna, izvršna, inicijativna, spoljnopolitička i ostale nadležnosti Komisije. Komisija se
pojavljuje kao glavni predlagač odluka u EU, a u određenim slučajevima može i sama da ih
donosi. Ona peduzima mere za izradu godišnjih i višegodišnjih programa Unije sa ciljem da
se njihova realizacija obezbedi međuinstitucionalnim dogovorom.9

4.5. Sud pravde

Najuočljiviju promenu koju je doneo Lisabonski ugovor predstavlja preimenovanje Suda

pravde u Sud pravde Evropske unije i on predstavlja zbirni pojam za celokupni pravosudni
sistem Unije. On imastatus institucije Unije. U njegov sastav ulaze Sud pravde, koji je
zamenio dotadašnji Sud pravde Evropskih zajednica, Opšti sud (sud opste nadležnosti) koji je
zamenio Prvostepeni sud, i specijalizovani sudovi.
Sud pravde čine po jedan sudija iz svake države članice, pravobranioci (Deklaracijom koja je
usvojena uz Lisabonski ugovor predviđena je mogućnost da se broj opštih pravobranilaca sa
osam poveća na jedanaest)10,sekretar, pravni sekretari, pomoćnici izvetioca i specijalizovane
službe. Na osnovu mišljenja o njihovoj podobnosti koje prethodno daje poseban komitet,
vlade država članica zajedničkim sporazumom imenuju sudije i pravobranioce. Mandat im
traje šest godina i postoji mogućnost ponovnog izbora. Oni se imenuju iz reda lica čija je
nezavisnost izvan svake sumnje i koji ispunjavaju sve uslove za izbor u najviše pravosudne
funkcije u svojim zemljama ili su istaknuti pravnici priznate stručnosti. Država članica ne
može smeniti sudiju tokom njegovog mandata. Ali može ukoliko više ne ispunjava potrebne
uslove ili ne izvršava svoje obaveze. Funkcija sudije ili pravobranioca prestaje i u slučaju
smrti ili ostavke. Sud iz reda svojih članova bira predsednika na period od tri godine. Takođe
imenuje sekretara na period od šest godina uz mogućnost ponovnog izbora. Sud donosi
9
Reformski ugovor EU iz Lisabona
10
Reformski ugovor EU iz Lisabona, str.213
38.Deklaracija o članu 222. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije u vezi sa brojem tužilaca Suda pravde
Konferencija izjavljuje, sko u skladu sa članom 222. stav prvi, Ugovora o funkcionisanju Evropske unije, Sud
pravde zatraži da se broj tužilaca poveća za tri lica (da iznosi jedanaest, umesto osam), Savet će, odlučujući
jednoglasno, dati saglasnost za to povećanje.
U tom slučaju, Konferencija se slaže da Poljska, kao što je to već bio slučaj sa Nemačkom, Francuskom, Italijom,
Španijom i Ujedinjenim Kraljevstvom, dobije mesto stalnog tužioca i da više ne učestvuje u sistemu rotacije;
uostalom, sadašnji sistem rotacije ima pet tužilaca umesto tri.

14
pravila o njegovom radu. Opšti sud je sastavljen od najmanje po jednog sudije iz svake
države članica. Pomoć u radu mu pružaju opšti pravobranioci. Svoj poslovnik o radu Opšti
sud donosi uz saglasnost Suda pravde. Ovaj poslovnik podleže odobrenju Saveta.
Specijalizovani sudovi zamenili su ranije sudske panele i imaju nadležnost da postupaju u
prvom stepenu u određenim oblastima.
U sporovima koji se tiču prava EU Sud pravde ima obaveznu nadležnost, a njegove odluke su
ne samo obavezujuće, već su konačne. Sud pravde nema originarnu nadležnost. Osnoni
zadatak Suda pravde se sastoji u obezbeđenju poštovanja prava, u tumačenju i primeni
osnivačkih ugovora. Ostvaruje se putem pravosudne kontrole kojoj su podvrgnuti svi subjekti
prava Evropske unije. To se odnosi i na države i na organe i na institucije Unije. Ovaj vid
kontrole Sud ostvaruje putem tzv.direktnih tužbi koje se podnose protiv država članica (tužba
zbog neispunjenja obaveza) ili organa Unije (tužba za poništaj, tužba zbog propuštanja i
tužba za naknadu štete). Sud vrši kontrolu nad radom organa i kroz savetodavnu nadležnost
koja se sastoji u ocenu saglasnosti ugovora koji treba zaključiti sa osnivačkim ugovorom.
Tumačenje koje Sud daje u formi presude obavezuje nacionalni sud koji ga je tražio.

4.6. Računovodstveni sud

Računovodstveni sud je organ spoljne finansijske kontrole. Sastoji se od po jendog sudije iz

svake države članice koje Savet, posle konsultovanja Evropskog parlamenta, imenuje
kvalifikovanom većinom na šest godina. Poveren mu je zadatak da ispituje zakonitost i
pravilnost ukupnih prihoda i rashoda Zajednica, kao i računa svih organa koje je osnovala
Unija. On je organ budžetske kontrole i finansijske discipline. Kontrola se uglavnom
sprovodi naknadno odnosno posle podnošenja završnog računa za svaku budžetsku godinu.
Računovodstveni sud sarađuje sa odgovarajućim nacionalnim organima finansijske kontrole
ili sa nadležnim nacionalnim službama. Rezultati računovodstvene kontrole su godišnji i
posebni izveštaji, mišljenja i izjave o tačnosti računa i zakonitosti obavljenih poslova. Na
kraju svake budžetske godine sastavlja godišnji izveštaj koji dostavlja ostalim organima
Unije i koji se objavljuje u službenom listu Evropske unije. Računovodstveni sud dostavlja
Evropskom parlamentu i Savetu izjave o tačnosti računa i zakonitosti i regluarnosti
obavljenih poslova.

4.7.Evropska centralna banka

Evrospka centralna banka deluje u okviru evropskog sistema centralnih banaka koji zajedno
sa njom čine i nacionalne centralne banke država članica monetarne unije. Ona i nacionalne
banke država članica čija je valuta evro čine Evrosistem.
Banka uživa punu nezavisnost u odnosu na vlade država članica i organe Unije. Njeni
rukovodioci i službenici ne smeju tražiti niti primati uputstva od vlada i organa, niti od bilo
kog drugog tela u vršenju svojih funkcija. Evropska centralna banka poseduje sopstveni
kapital, sredstva i izvore prihoda. Organi upravljanja su Izvršni odbor i savet guvernera.
Lisabonskim ugovorom Savet evra dobio je ugovorni pravni osnov. Osnovni zadatak Izvšnog

15
odbora, koji se satoji od predsednika, potpredsednika i četiri člana, je operativno i efektivno
rukovođenje Bankom. Savet guvernera okuplja guvernere nacionalnih centralnih banaka i
članove Izvršnog odbora. Ovlašćen je da utvrđuje smernice i donosi odluke neophodne za
vršenje zadataka poverenih Evropskom sistemu centralnih banaka.
Osnovna funkcija Evropske centralne banke se sastoji u utvrđivanju i sprovođenju monetarne
politike Unije i očuvanju stabilnosti evra. Taj zadatak ona ostvaruje politikom određivanja
kamatnih stopa, prikupljanjem statističkih podataka, izdavanjem novca i međunarodnom
monetarnom saradnjom. Banka ima pravo da donosi akte u monetarnoj oblasti, da vrši
kontrolu kreditnih institucija, da podnosi tužbe Sudu pravde EU. Ima obavezu da o svom radu
dostavlja izveštaje drugim organima Unije.
Savetodavne funkcije Evropske centralne banke se satoje u pravu da bude konsultovana u
postupku usvajanja akta na nacionalnom nivou i na nivou Unije, kao i u ovlašćenju da daje
mišljenja o različitim pitanjima iz okvira svoje nadležnosti. Ima pravo da prikuplja potrebne
statističke podatke.Lisabonski ugovor dopušta da se podnese tužba protiv evroske centralne
bake zbog propuštanja donošenja akta kada je to osnivačkim ugovorom obavezna da učini.
Godišnji izveštaj o aktivnosti i onetarnoj politici za tekuću i prethodnu godinu podnosi se
Evropskom parlamentu, Savetu, Komisiji i Evropskom savetu.

5 Evropska investiciona banka

Članovi ove banke su sve države članice. Raspolaže sopstvenim kapitalom koji države
članice upisuju na ime osnivačkog udela u zavisnosti od ekonomske snage. Evropska
investiciona banka ima svojstvo pravnog lica.
Banka je vezana za Evropsku uniju preko odredaba osnivačkih ugovora koji predviđaju njeno
stvaranje, organizaciju i funkcionisanje, iako ima posebi pravni subjektivitet, sopstvenu
administrativnu strukturu i organe odlučivanja. Finansijski je potpuno samostalna i ne zavisi
od budžeta Unije.
Savet guvernera, Upravni odbor i Odbor direktora su organi koji rukovode i upravljaju
Evropskom investicionom bankom. Verifikacioni komitet vrši revizorsku kontrolu
poslovanja. Najvažniji organ banke je Savet guvernera, a čine ga ministri finansija ili
ekonomije koje imenuju države članice. On utvrđuje opšte smernice kreditne politike.
Upravni odbor je izvršni organ banke, a Odbor direktora je zadužen za vođenje tekućih
poslova.
Evropska investiciona banka nadležna je da sopstvenim sredstvima ili posredstvom tržišta
kapitala finansijski podržava privatne i javne investicione projekte koji doprinose
uravnoteženom i skaldnom razvoju jedinstvenog tržišta u interesu Unije.11 Banka specijalno
pomaže finansiranje projekata za razvoj manje razvijenih regiona i osavremenjivanje i
restruktuiranje preduzeća.

11
Prof.dr Zoran Radivojević, prof.dr Vesna Knežević-Predić – Institucionalni mehanizam Evropske unije posle
Lisabonskog ugovora, str.141

16
ZAKLJUČAK

Dvadeset sedam zemalja Evropske unije je okupljeno i organizovano oko ideje o vrednostima
političkog i ekonomskog zajedništva, a stalno se povećava broj onih koje su zainteresovane
za članstvo i ulazak u istu. To znači da je za stvaranje i funkcionisanje Evropske unije
karakteristična činjenica da ima sve više oblasti u kojima su države članice spremne da
ustupe svoje nadležnosti jednoj nadnacionalnoj zajednici i njenim institucijama. Jedna od njih
je i naša država.
Od početnih organizacja još davnih 1950ih godina kada je nastala Evropska zajednica za
ugalj i čelik, pa Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju,
onda Jedinstveni evropski akt, pa osnivački Ugovor iz Mastrihta, Amsterdamski ugovor,
Ugovor iz Nice, neuspeli Ugovor o ustavu za Evropu do trenutno važećeg Lisabonskog
ugovora iz 2009.godine, Evropa i Evropska unija su prošle dug put pravnih i institucionalnih
reformi. One predstavljaju sredstvo produbljivanja evropskih integracija, kao i stvaranje
univerzalnog političkog, pravnog i ekonomskog identiteta Unije što je zahtevan i dugotrajan
proces.
Zahvaljujući novom, Lisabonskom ugovoru, Evropska unija je uspela da izađe iz ustavne i
institucionale krize, čemu se vremenom sve više težilo. Činjenica je da Ugovor doprinosi
boljem demokratskom funkcionisanju Evropske unije i jačanju odgovornosti njenih institucija
kroz jasniju podelu nadležnosti. Zato proces institucionalne reforme Evropske unije
karakteriše pre svega evolutivni karakter, ali on opet zavisi od ekonomskih uslova i politike
koja se sprovodi u samim državama članicama. Pored navedenog, značajnost Lisabonskog
ugovora ogleda se i u: definisanju pravnog subjektivita Unije, menjanju ciljeva EU, jačanju
principa supsidijarnosti, uvođenju funkcije predsednika i Visokog predstavnika EU, uvodi se
izlazna kluzula, dodatno jačaju građanska prava.
I ako je Lisabonskim ugovorom otvorena nova strana u razvoju Evrope, Evropska unija se i
dalje menja i razvija. Može doći do proširenja ili pak, do smanjenja članstva, sve dok ne
dobije svoj konačni oblik, pa je zbog toga nemoguće davati konačne zaključke i ocene. Pored
toga što je unapredio Evropsku uniju na mnogim poljima, treba ostaviti mogućnost da u
skorijoj budućnosti budu predložene izmene i dopune Lisabonskog ugovora.

17
 LITERATURA

- Prof.dr Zoran Radivojević, prof.dr Vesna Knežević-Predić, (2016), Institucionalni

mehanizam Evropske unije posle Lisabonskog ugovora

- Vesna Knežević-Predić, Zoran Radivojević, (2009), Kako nastaje i deluje pravo

Evropske unije

- Prof.dr Branimir Janković, prof.dr Zoran Radivojević, (2011), Međunarodno javno

pravo

- Reformski ugovor EU iz Lisabona, (2008)

- Internet: http://www.maturskiradovi.net/forum/attachment.php?aid=1423

- Internet: http://ravnopravnost.gov.rs/wp-
content/uploads/2012/11/images_files_Povelja%20Evropske%20unije%20o%20osno
vnim%20pravima.pdf

- Internet: http://www.dei.gov.ba/dokumenti/default.aspx?id=4891&langTag=bs-BA

- Internet: https://sh.wikipedia.org/wiki/Lisabonski_ugovor

- Internet:
http://www.europarl.europa.eu/atyourservice/hr/displayFtu.html?ftuId=FTU_1.1.5.ht
ml

18
19