Ežen Jonesko

STOLICE
tragična farsa

Prevela Ivanka Pavlović

Naslov originola
LES CHAISES
farce tragique

LICA:
STARAC, 95 godina
STARICA, 94 godine
GOVORNIK, 45-50 godina
i mnogo drugih lica.

DEKOR
Kružni zidovi s udubljenjem u dnu. Vrlo jednostavna sala. Desno od rampe troja vrata, pa
prozor u dnu i šamlica ispod njega; pa Još jedna vrata. U udubljenju u dnu velika svečana
dvokrilna vrata i dvoja vrata jedna naspram drugih levo i desno od velikih vrata. Ova su
dvoja vrata, bar delimično, skrivena od pogleda publike. Levo od rampe opet troja vrata,
prozor sa šamlicom naspram prozora desno, potom skolska tabla i podijum. Na
proscenijumu dve stolice, jedna pored druge. Gasna lampa okačena o tavanicu.

Diže se zavesa. Polumrak. Starac se nagao kroz prozor levo, stojeći na šamlici. Starica
pali gasnu lampu. Zelena svetlost. Potom prilazi i vuče starca za rukav.

STARICA: Hajde, roñeni moj. Zatvori prozor, zaudara na ustajalu vodu, a ulaze i
komarci.
STARAC: Ma pusti me na miru!
STARICA: Hajde, hajde, roñeni, hodi i sedi -ne naginji se, mogao bi da padneš u vodu.
Znaš šta se desilo Fransoa I. Treba biti oprezan.
STARAC: Opet ti meni istorijske primere! Gade mali, dosta mi je francuske istorije!
Hoću da gledam, barke na vodi su kao svetle sunčane pege.
STARICA: Pa ne možeš da ih vidiš, nema sunca, noć je, rodeni moj!
STARAC: Ostale su senke.
Naginje se vrlojako.
STARICA, vuče ga svom snagom: - Ah, plašiš me, milo moje... Hodi, sedi, i tako ih
nećeš videti kako dolaze. Ne vredi, mrak je...
Starac nevoljno pušta da ga ona odvuče.
STARAC: Hteo sam da gledam, toliko volim da gledam vodu.
STARICA: Ali kako možeš, mili moj? Mene hvata vrtoglavica. Uh, ova kuća, ostrvo,
nikako da se naviknem. Sve je opkoljeno vodom... voda pod prozorima, voda u
nedogled...
Starac i Starica, Starica vukući Starca, upućuju se prema dvema stolicama na
proscenijuinu; Starac sasviin prirodno seda Starici u kiilo.
STARAC: Sad je 6 sati popodne... A već je mrak. Sećaš se, nekad nije bilo tako, bilo je
još vidno u 9 sati uveče, u 10, u ponoć.
STARICA: Istina je, ala pamtiš!
STARAC: Kako se sve promenilo.
STARICA: A zbog čega, šta misliš?
STARAC: Ne znam, Semiramido, šećeru moj... Možda zato što čovek što dalje ide sve se
više zaglibljuje: Zbog okretanja zemlje, koja se vrti, vrti, vrti...
STARICA: Vrti, vrti, milo moje... (pauza) Ah, ti si zaista veliki naučnik. Vrlo si obdaren,
mili moj. Mogao si da budeš Vrhovni predsednik, Vrhovni kralj, ili čak Vrhovni doktor,
Vrhovni narednik, da si hteo, da si imao bar malo ambicije u životu...
STARAC: Šta bi nam to vredelo? Ne bismo zbog toga lepše živeli... a ipak, imam dobar
položaj, ipak sam komandir, komandir zgrade, pošto sam domar.
STARICA, miluje Starca kao što se iniluje dete:. Roñeni moj, pile moje...
STARAC: Mnogo mi je dosadno.
STARICA: Bio si veseliji dok si gledao u vodu... Hajde, pretvaraj se, kao pre neko veče,
da se razonodimo...
STARAC: Pretvaraj se ti, na tebe je red.
STARICA: Na tebe je red.
STARICA: Na tebe!
STARAC: Na tebe!
STARICA: Na tebe!
STARAC: Na tebe!
STARAC: Popij svoj čaj, Semiramido! Nema čaja, razume se.
STARICA: Hajde, izigravaj mesec februar.
STARAC: Ne volim mesece u godini.
STARICA: Za sad, koliko znam, nema drugih. Hajde, meni za ljubav.
STARAC: Gledaj, ovo je mesec februar.
Češka se po glavi kao Sten Laurel.
STARICA, sineje se i pljeska: - Tako je. Hvala, hvala, baš si sladak, roñeni moj! (poljubi
ga) O, tako si darovit, mogao si biti bar narednik vodnik, da si hteo...
STARAC: Ja sam domar, komandir stana. Pauza.
STARICA: PriČaj mi priču, znaš, onu priču: onda sti...
STARAC: Opet? Dosta mi je... onda sti...? opet tu priču... uvek od mene tražiŠ isto!...
"Onda sti..." Ali to je jednolično... Već sedamdeset i pet godina smo u braku i svake
večeri, svake večeri bez izuzetka, teraš me da ti pričam istu priču, da podražavam iste
ljude, iste mesece... uvek isto... govorimo o nečem drugom...
STARICA: Mili moj, meni nikad nije dosta... To je tvoj život, mene to strasno zanima.
STARAC: Znaš ga napamet!
STARICA: Kao da sve odmah zaboravim... Duh mi je kao nov svake večeri... Da, da,
milo moje, namemo to činim, uzmem na čišćenje ... postajem opet nova, tebe radi, milo
moje, svake večeri... Hajde, počni, molim te.
STARAC: Kad već hoćeš!
STARICA: Hajde, pričaj svoju priču... To je i moja priča, a što je tvoje to je i moje! Onda
sti...
STARAC: Onda sti... šećeru moj...
STARICA: Onda sti... milo moje...
STARAC: Onda stigosmo do jedne velike ograde. Bili smo skroz mokri, prozebli do
kostiju, već satima, danima, noćima nedeljama...
STARICA: Mesecima...
STARAC: Po kiši... Cvokotali smo ušiina, nogama, kolenima, nosom, zubima... Ima
tome osamdeset godina... Nisu nas pustili da udemo... mogli su bar da otvore baštenska
vrata... Pauza.
STARICA: U bašti je trava bila mokra.
STARAC: Bila je tu jedna staza, vodila je do malog trga; usred trga seoska crkva... Gde
beše to selo? Sećaš li se?
STARICA: Ne, milo moje, ne sećam se više.
STARAC: Kako se tamo išlo? Gde je put? To se mesto, mislim, zvalo Pariz...
STARICA: Pariz nikad nije postojao, milo moje!
STARAC: Taj je grad postojao, pošto se posle srušio... Bio je to grad svetlosti, jer se
posle ugasio, ugasio pre četiri stotine hiljada godina...7 Danas ništa od njega nije ostalo
izuzev jedne pesme.
STARICA: Prave pesme? Čudno. Koje pesme?
STARAC: Uspavanke, alegorije: "Pariz će uvek biti Pariz".
STARICA: Išlo se kroz vrt? Je li bilo daleko?
STARAC, gubi se u sanjarenju: Pesma? ...kiša?...
STARICA: Tako si darovit! Da si imao bar malo ambicije u životu mogao si biti Glavni
kralj, Glavni urednik, Glavni glumac, Glavni komandir... Propalo je sve to, avaj... u
veliku crnu rupu... U crnu rupu, kažem ti... Pauza.
STARAC: Onda sti...
STARICA: A, da, nastavi... pričaj...
STARAC, dok Starica počinje da se smeje tiho, izlapelo, pa svejače do grohotnog smeha;
i Starac će se smejati: Onda smo se smejali, trbuh nas je zaboleo, toliko je priča bila
smešna... potrbuške smeh navali, golotrb riče,... riže, pun džak, riža se po zemlji prosu... i
smeh zemni, potrbuške... onda smo se smejali, smejali, smejali, od smeha nas boleo
trbuh...potrbuške, golotrba riža, džak, priča, trbobolja golotrba sva od riže, smejali se,
sam go smeh, smejali se.
STARICA, kroz smeh: Smejali se smešnom, stigao go, smejali se, a džak, taj džak riže,
potrbuške, sav po zemlji gmiže...
OBOJE, u glas kroz smeh: Smejali se... Uh, sme... onda sti... go... sti... golotrbi... riža
stiže... riža stiže..(čuje se) Onda smo... golotrbi... sti…džak... (postepeno se starci
smiruju) Onda..,. ah... sti... ah... sti...ah... sti...go...smo.
STARICA: I to je, dakle, bio taj tvoj čuveni Pariz.
STARAC: A šta bi ti, molim te!
STARICA: O, ti si toliko, milo moje, o toliko, znaš, toliko toliko, toliko, mogao si biti
nešto
u životu, mnogo više od komandira. - •
STARAC: Budimo skromni... s malim zadovoljni.
STARICA: Možda si upropastio svoj život.
STARAC, iznenada se rasplače: Upropastio? Uništio? O, gde si mama, mama, gde si?
Jao, jao, siroče sam. (jeca) sirotan... siro...
STARICA: Ja sam uz tebe, čega se plašiš?
STARAC: Ne, Semiramido, šećeru inoj, nisi ti moja mama... sirotan, siro..., ko će da me
brani?
STARICA: Ali ja sam tu, malo moje!
STARAC: Nije to isto... hoću moju mamu, nisi ti moja mama, eto ti, na!
STARICA, miluje ga: Srce mi cepaš, ne plači, malo moje.
STARAC: Pusti me, a, a, pusti me, sav sam kao prebijen... boli me, moj me poziv boli,
slomio se.
STARICA: Smiri se.
STARAC, jeca, razjapljemh usta kao beba: Ja sam siroče... siro...
STARICA, pokušava da ga uteši, tepa mu: Siroče moje, malo moje, srce mi cepaš, siroče
moje.
Uljuljkuje Starca, koji se maločas vratio njoj u krilo.
STARAC, jeca: A, a, a... Moja mama! Gde je moja mama! Nemam više mame!
STARICA: Ja sam ti žena, sad sam ja tvoja mama.
STARAC, pomalo popušta: Nije istina, sirotan sam, a, a.
STARICA, i dalje ga uljuljkuje: Milo moje, moj sirotan, siro-tan, tani-tan, -tan, tani-tan...
STARAC: Ne-e-e... Ne-e-e...
STARICA, kao gore: - tani-tan, siro-tan, la—la-lan, la-la -lan, siro-tan, tani-tan, la-la-
tan...
STARAC: A..a..aaah...(šmrkće, smiruje se postepeno) Gde je... moja mama...
STARICA: U rajskom vrtu punom cveća... čuje te, gleda te, kroz cveće; ne plači, i nju ćeš
rasplakati!
STARAC: Ni to nije istina...jao... ne vidi me... ne čuje me. Ja sam sam na svetu, nisi ti
moja mama.
STARICA, Starac se skoro sasvim smirio: Hajde, smiri se, ne uzbuduj se toliko... imaš ti
izvanrednih sposobnosti, mali moj komandiru... izbriši suze, večeras će doći gosti, ne
treba da te vide takvog... nije sve propalo, nije sve izgubljeno, ti ćeš im sve reći,
objasnićeš im svoju poruku... stalno govoriš da ćeš je reći... treba živeti, treba se boriti za
tvoju poruku...
STARAC: Imam poruku, istinu govoriš, borim se, imam misiju, nosim je u sebi, poruku,
da je prenesem Čovečanstvu, čovečanstvu...
STARICA: Čovečanstvu, malo moje, tvoju poruku!
STARAC: Istina je, to je istina...
STARICA, briše nos Starcu, briše mu suze: Tako je... ti si muško, vojnik, komandir...
STARAC, sišaoje s krila Starice i šeta se grozničavo sitnim koracima: Nisam ja kao
ostali, ja imam ideal u životu. Možda sam darovit, kako ti kažeš, možda imam dara, ali
nemam lakoće. Dobro sam obavljao svoju dužnost komandira, uvek sam bio na visini
situacije, častan, to bi moglo da bude dovoljno...
STARICA: Ne i za tebe, nisi ti kao ostali, ti mnogo više vrediš, ali bi ipak bilo bolje da si
se kao ostali slagao sa svima. Posvañao si se sa svim prijateljima, svim direktorima, svim
narednicima, čak i s bratom.
STARAC: Nisam ja za to kriv, Semiramido, znaš dobro šta je rekao.
STARICA: Šta je to rekao?
STARAC: Rekao je: "Dragi moji, osećam buvu na sebi. Došao sam vam u posetu u nadi
da ću vam ostaviti tu buvu".
STARICA: To se tako kaže, mili moj. Nije trebalo da obraćaš pažnju. A sa Karelom,
zašto si se s njim zavadio? Je li i za to on kriv?
STARAC: Naljutićeš me, naljutićeš me. Eto! Razume se da je on kriv. Došao je jedno
veče i rekao: "Želim vam mnogo sreće. Trebalo bi da vam kažem onu psovku, koja
donosi sreću: neću je reći, ali to mislim!" I smejao se kao budala.
STARICA: Bio je dobrog srca, milo moje. U zivotu ne treba biti tako osetljiv.
STARAC: Ne volim neslane šale.
STARICA: Mogao si biti Prvi oficir na brodu, prvi stolar, prvi dirigent.
Duga pauza. Neko vreme su kao skamenjeni, ukočeni na stolicama.
STARAC, kao u snu: - Beše to u dnu bašte... tamo beše... tamo beše... tamo beše... beše
šta, mila moja?
STARICA: Grad Pariz!
STARAC: Na kraju, na kraju krajeva grada Pariza beše, beše šta?
STARICA: Malo moje, beše šta, malo moje, beše ko?
STARAC: Bilo je jedno mesto, jedno vreme prekrasno.
STARICA: Zar zaista misliš prekrasno vreme?
STARAC: Ne sećam se mesta...
STARICA: Ne zamaraj glavu time...
STARAC: Suviše je daleko, ne mogu više... da ga uhvatim... gde je to bilo?
STARICA: Ali šta to?
STARAC: Ono što ja... ono što... gde to beše? i ko?
STARICA: Ma gde to bilo, ja ću te svuda pratiti, malo moje.
STARAC: Uh, tako se teško izražavam... Treba sve da kažem.
STARICA: To ti je sveta dužnost. Nemaš prava da prećutiš svoju poruku; treba da je
obelodaniš ljudima, oni je očekuju... ceo svet samo tebe čeka.
STARAC: Da, da, reći ću.
STARICA: Jesi li zaista odlučio? Treba.
STARAC: Popij svoj čaj.
STARICA: Mogao si biti Glavni govomik da si imao jaču volju u životu... Tako sam
ponos-na, tako srećna što si najzad odlučio da kažeš svim zemljama, Evropi, svim
kontinentima!
STARAC: Nažalost se vrlo teško izražavam, nemam lakoće!
STARICA: Lakoća dolazi kad se započne, kao i život i smrt... dovoljno je biti zaista
odlučan. Čim čovek počne da govori naviru i misli i reči, pa i sebe nade u sopstvenim
rečima, nañe lTiožda i grad, i baštu, nañe sve možda, nije više siroče.
STARAC: Neću ja govoriti, unajmio sam profesionalnog govornika, on će govoriti u
moje ime, videćeš.
STARICA: Dakle, to će zaista biti večeras? Jesi li ih bar sve pozvao, sve uglednike, sve
posednike i sve naučnike?
STARAC: Jesam, sve posednike i sve naučnike. Pauza.
STARICA: I sve čuvare? I vladike? Hemičare? Kazandžije? Muzičare? Predsednike?
Delegate? Pozornike? Veličine trgovine? Grañevine? I držalje? Hromozome?
STARAC: Da, da, i poštare, i krčmare, umetnike i sve one koji su malo učeni i malo
imućni!
STARICA: A bankare?
STARAC: Pozvao sam ih.
STARICA: Proletere? Funkcionere? Oficire? Revolucionare, reakcionare? Psihijatre i
psihopate?
STARAC: Ma jesam, sve, sve, sve, pošto su svi u stvari učeni ili imućni.
STARICA: Ne uzbuñuj se, malo moje, neću da ti dosañujem, ali ti si tako nebrižljiv, kao
svi veliki duhovi; ovaj je skup važan, treba svi oni da dodu večeras. Možeš li računati na
njih? Jesu li obećali?
STARAC: Popij svoj čaj, Semiramido. Pauza.
STARICA: Papu, papiriće i leptiriće?
STARAC: Pozvao sam ih. (Pauza) Preneću im poruku... Čitavog svog života osećao sam
da se gušim, sad će saznati sve zahvaljujući tebi i govorniku, samo ste me vas dvoje
razumeli.
STARICA: Toliko se ponosim tobom...
STARAC: Skup će početi za koji čas.
STARICA: Znači istina je, doći će večeras? Neće ti se više plakati, naučnici i posednici
će zameniti tate i mame. (Pauza) Zar ne bismo mogli da odložimo skup? Neće li nas
suviše zamoriti?
Naglašeniji nemir. Već nekoliko trenutaka se Starac vrti, sitnim neodlučnim koracima,
starački ili kao dete, oko Starice. Krene korak ili dva ka jednim od vrata, pa se vrati i vrti
se u krug.
STARAC: Misliš li zaista da bi nas to moglo zamoriti?
STARICA: Ti si malo nazebao.
STARAC: A kako sad da otkažemo?
STARICA: Pozovimo ih neke druge večeri. Mogao bi da telefoniraš.
STARAC: Bože moj, ne mogu sad, suviše je dockan. Sigurno su se već ukrcali!
STARICA: Trebalo je da budeš oprezniji.
Čuje se pljuskanje barke koja klizi po vodi.
STARAC: Čini mi se da neko već dolazi... (Šum barke na vodi je sve jači) Jeste, dolaze!
/ Starica ustaje i ide hramljući.
STARICA: Možda je to Govornik.
STARAC: Neće on tako brzo doći. Biće da je ko drugi. (začuje se zvonce) A!
Starac i Starica se nervozno upućuju skrivenim vratima u dnu desno. Idući prema vratima
govore.
STARAC: Hajdemo...
STARICA: Sva sam čupava... čekaj malo...
Doteruje kosu, haljinu, sve hramljući, usput zateže debele crvene čarape.
STARAC: Trebalo je ranije da se spremiš... imala si dovoljno vremena.
STARICA: Kako sam ružno obučena... imam staru haljinu, svu izgužvanu...
STARAC: Što je nisi ispeglala... požuri! Ljudi čekaju.
Starac u pratnji Starice, koja gunña, stiže do vrata u udubljenju; ne vide se više za
trenutak; čuje se kako otvaraju vrata i potom ih zatvaraju pošto su nekoga pustili unutra.
GLAS STARCA: Dobar dan, Gospoño, izvolite ući. Milo nam je što ste došli. Ovo je
moja žena.
GLAS STARICE: Dobar dan, Gospoño, drago mi je što smo se upoznali. Pazite na šešir!
Izvucite iglu, biće zgodnije. O ne, niko neće sesti na njega.
GLAS STARCA: Ostavite bundu ovde, pomoći ću vam. Ne, neće joj ništa biti.
GLAS STARICE: Kako vam je divan kostim... i ta trobojna bluza... Izvolite, poslužite se
kolačićima... Niste debeli... ne, ne... Samo punački... Spustite tu kišobran.
GLAS STARCA: Izvolite za mnom...
STARAC, okrenut leñima: Ja sam samo skroman službenik.
Starac i Starica se okreću istovremeno ostavljajući izmedu sebe mesta za gošću. Gosća je
nevidljiva. Starac i Starica prilaze sad licem ka prednjem delu scene u razgovoru s
nevidljivom Gospoñom koja ide izmeñu njih dvoje.
STARAC, nevidljivoj Gospoñi: Jeste li imali lepo vreme?
STARICA, istoj: Niste se suviše umorili?... Ipak, malo.
STARAC, istoj: Pokraj vode...
STARICA, istoj: Vrlo ljubazno od vas.
STARAC, istoj: Doneću vam stolicu.
Starac ide levo, izlazi na vrata br. 6.
STARICA, istoj: U meñuvremenu sedite na ovu stolicu (pokazuje jednu od dve stolice i
seda na drugu, desno od nevidljive Gospoñe) Toplo je, zar ne? (osmehuje se Gospoñi)
Kakva divna lepeza! Moj muž... (Starac ulazi na vrata br.7 noseći stolicu)... mi je
poklonio istu takvu pre sedamdeset i tri godine... Još je imam... {Starac stavlja stolicu
levo od nevidljive Gospode)... za moj roñendan.
Starac seda na stolicu koju je doneo, nevidljiva Gospoña je dakle u sredini. Starac je
licem okrenut Gospoñi, osmehuje joj se, klima glavom, kao da prati šta ona priča. Starica
isto tako.
STARAC: Gospoño, život nikad nije bio jevtin.
STARICA, Gospoñi: U pravu ste... {Gospoña govori) Baš kao što ste rekli. Krajnje je
vreme
da se nešto promeni... (menja se ton) - Moj muž će se, možda, za to postarati... sam će
vam reći.
STARAC, Starici: Ćuti, ćuti, Semiramido, još nije trenutak da se o tome govori.
{Gospoñi)
Izvinite, Gospoño, što smo probudili vašu radoznalost. {Gospoña reaguje) Draga
Gospoño,
nemojte, molim vas.
Starci se osmehuju, čak se smeju. Izgleda kao da uživaju u priči koju priča nevidljiva
Gospoña. Pauza, belina u razgovoru. Lica su izgubila izraz.
STARAC, istoj: Da, potpuno ste u pravu...
STARICA: Da, da, da... o, nikako.
STARAC: Da, da, da. Ni misliti.
STARICA: Da?
STARAC: Nije valjda!?
STARICA: Kao što rekoste.
STARAC, smeje se: Nije moguće?
STARICA, smeje se: Zar tako? (Starcu) Baš je zlatna!
STARAC, Starici: Gospoña te je osvojila. {Gospoñi) Čestitam!
STARICA, Gospoñi: Vi niste kao današnja mladež!
STARAC, s mukom se saginje da podigne nevidljivi predmet, koji je nevidljiva dama
isptistila: Pustite... ne uznemiravajte se... ja ću ga dići... o, bili ste brži od mene...
Uspravlja se.
STARICA, Starcu: Nije ona u tvojim godinama.
STARAC, Gospoñi: Starost je težak teret. Želim vam da budete večito mladi.
STARICA, istoj: Iskren je, to njegovo dobro srce govori. {Starcu) Milo moje!
Nekoliko trenutaka tišine. Starci, profilom prema gledalistu, gledaju Gospoñu učtivo se
smešeći, potom okreću glave publici, pa opet gledaju u Gospodu, odgovarajući osmesima
na njen osmeh, a potom replikama odogovarajući na njena pitanja.
STARICA: Zaista je ljubazno što se interesujete za nas.
STARAC: Živimo povučeno.
STARICA: Nije čovekomrzac, ali moj muž voli samoću.
STARAC: Imamo radio, ja pecam, a i brodska veza je dosta dobra.
STARICA: Nedeljom ima dva broda, jedan ujutru, drugi uveče, da ne govorim o
privatnim plovilima. STARAC, Gospodi: Kad je lepo, ima mesečine.
STARICA, istoj: On i dalje obavlja dužnost komandira... tako prekraćuje vreme... istina,
u njegovim godinama bi mogao da se odmara.
STARAC, Gospoñi: Dovoljno ću se odmarati u grobu.
STARICA, Starcu: Ne govori tako, milo moje... (Gospoñi) Rodaci, oni koji su još ostali,
drugovi mog muža, još su nas obilazili s vremena na vreme pre deset godina...
STARAC, Gospoñi: Zimi, dobra knjiga, kraj radijatora, uspomene na čitav jedan život...
STARICA, Gospoñi: Skroman, ali dobro ispunjen život... dva časa dnevno radi na svojoj
poruci.
Začuje se zvono. Nekoliko časaka prethodno čtio se šum barke na vodi.
STARICA, Starcu: Neko zvoni. Idi brzo.
STARAC, Gospodi: Izvinite, Gospoño! Samo čas! (Starici) Idi brzo donesi stolice.
STARICA, Gospoñi: Samo trenutak, draga moja. Čuje se uporna zvonjava.
STARAC, žureći se, sav pogrbljen, desnim vratima dok Starica ide ka skrivenim vratima
levo, žuri se, ali hramljući: Ovo je neka vrlo odlučna osoba. (Žuri se, otvara vrata br. 2;
ulazi nevidljivi Pukovnik; možda bi trebalo da se nenametljivo čuje nekoliko zvukova
tnibe, nekoliko tonova "Pozdrava Pukovniku"; Čim je otvorio vrata i ugledao nevidljivog
Pukovnika Starac se ukoči u stavu mirno pun poštovanja) O, gospodine Pukovniče!
(Neodredeno prinosi ruku čelu kao u nedovršenom pozdravu) Dobar dan, gospodine
Pukovniče... Neverovatna je ovo čast za mene... ja... ja nisam očekivao... iako...
meñutim.... jednom reči vrlo sam ponosan što u svom skromnom domu primam posetu
takvog junaka... (Steže nevidljivu ruku, koju mu pruža nevidljivi Pukovnik i
ceremonijalno se klanja, uspravlja se) Bez lažne skromnosti ipak uzimam slobodu da
priznam da se ne osećam nedostojnim vaše posete! Ponosan, da... nedostojan, ne!
Pojavljuje se s desna Starica sa stolicom.
STARICA: O, kakva divna uniforma! Kako lepo ordenje! Ko je to, mili moj?
STARAC, Starici: Zar ne vidiš da je to Pukovnik?
STARICA, Starcu: A!
STARAC, Starici: Prebroj širite! (Pukovniku) Ovo je moja supruga, Semiramida!
(Starici) Priñi da te predstavim Pukovniku. (Starica prilazi viikući jednom rukom stolicu,
napravi reve-rans ne ispuštajući stolicu. Pukovniku) Moja žena. (Starici) Pukovnik.
STARICA: Milo mi je, gospodine Pukovniče. Dobrodošli. Vi ste drug mog muža, on je
komandir...
STARAC, nezadovoljno: zgrade, zgrade.
STARICA, nevidljivi Pukovnik Ijubi ruku Starici, to se vidi po pokretu staričine ruke,
koja se diže kao prema ustima, od uzbudenja Starica ispusti stolicu: O, kako je učtiv...
vidi se da je od viših, više biće!... (ponovo uzima stolicu, Pukovniku) Stolica je za vas...
STARAC, nevidljivom Pukovniku: Izvolite poći za nama... (Idu ka prednjem dehi scene,
Starica vuče stolicu, pa će Pukovniku) - Da, već imamo jednu gošću. Očekujemo još
mnogo gostiju.
Starica spušta stolicu desno.
STARICA, Pukovniku: Sedite, molim vas.
Starac predstavlja dve nedvidljive osobe jednu drugoj.
STARAC: Mlada dama, naša prijateljica...
STARICA: Vrlo dobra prijateljica...
STARAC, kao gore: Pukovnik... ugledno vojno lice.
STARICA, pokazujući stolicu kojuje donela Pukovniku: Izvolite sesti...
STARAC, Starici: Ma ne, vidiš da Pukovnik hoće da sedne do Gospoñe!
Pukovnik seda nevidljivo na treću stolicu s leva, nevidljiva Dama bi bila na drugoj:
nečujni razgovor započinje izmedu dva nevidljiva lica, koja sede jedno kraj drugoga;
dvoje starih stoji iza stolica s jedne i s dmge strane njihovih stolica: Starac levo od
Gospoñe, Starica desno od Pukovnika.
STARICA, slušajući razgovor dvoje gostiju: A, to je zaista preterano!
STARAC, kao i ona: Možda. (Starac i Starica će preko glava gostiju davati znake jedno
drugom prateći razgovor, koji se, kako izgleda starcima ne dopada. Iznenada) Da,
Pukovniče, nisu još stigli, doći će. Govornik će govoriti umesto mene, on će objasniti
smisao moje poruke... Skrećem vam pažnju, Pukovniče, muž ove Dame samo što nije
naišao...
STARICA, Starcu: Ko je ovaj gospodin?
Nevidljivo se dešavaju nepristojne stvari.
STARICA, Starcu: To sam znala.
STARAC: Zašto onda pitaš?
STARICA: Da znam. Pukovniče, ne bacajte pikavce na pod.
STARAC, Pukovniku: Gospodine Pukovniče, Gospodine Pukovniče, zaboravio sam,
jeste li poslednji rat dobili ili izgubili?
STARICA, nevidljivoj Gospoñi: Ali, mala moja, ne dajte se!
STARAC: Pogledajte me, pogledajte, ličim li ja na lošeg vojnika? Jednom, Gospodine
Pukovniče, u jednom boju...
STARICA: On preteruje! To je nepristojno! (vuče Pukovnika za nevidljivi rukav)
Slušajte ga samo! Zlato moje, nemoj mu dopustiti...
STARAC, nastavlja uzurbano: Sam sam ih pobio 209, tako su ih zvali, jer su pri begstvu
vrlo visoko skakali, ali nisu meñutim bili brojni kao muve, što je manje zanimljivo,
razume se. Pukovniče, zahvaljujći mojoj snazi volje, ja sam ih... O ne, molim vas, molim
vas...
STARICA, Pukovniku: Moj muž nikad ne laže, mi jesmo stari, istina je, ali smo ljudi na
svom mestu.
STARAC, Pukovniku, oštro: Jedan heroj treba i da je učtiv, ako hoće da bude heroj!
STARICA, Pukovniku: Ja vas toliko dugo poznajem. Nikad ne bih tako nešto očekivala
od \ns.(Gospodi, dokse čuje šuni čainaca) Nikad tako nešto ne bih od njega očekivala.
Imamo mi svoje dostojanstvo, svoje lično samoljublje.
STARAC, vrlo drhtavim glasom: Ja sam još u stanju da nosim oružje. (zvono) Izvinite,
idem da otvorim. (napravi nespretan pokret i stolica nevidljive Gospoñe se preturi) O,
izvinite!
STARICA, pritrćava: Da se niste udarili?! (Starac i Starica pomažii nevidljivoj Gospodi
da ustane) - Isprljali ste se, ima prašine.
Starica poinaže dami da očisti prašinu. Opet zvono.
STARAC: Izvinite, izvinite. (Starici) Idi donesi jednu stolicu.
STARICA, nevidljivim gostima: Izvinite nas za čas.
Dok Starac ide da otvori vrata br. 3, Starica ide po stolicit na vrata br. 5 i vraća se na
vrata br.8.
STARAC, upućujući se vratima: Hteo je da me razbesni. Skoro sam se naljutio. (Otvara
vrata) O, Gospoño, to ste vi! Ne mogu da verujem svojim očima, a meñutim tako
jc.Nisam se mogao nadati... zaista je to... O, Gospoño, Gospoño, a ipak sam mislio na
vas, celog svog života, celog života, Gospoño. Zvali su vas "Lepotica"... a to je vaš muž...
rekli su mi, svaka-ko... Ništa se niste promenili... o da, da, kako vam se nos izdužio, kako
je otekao... nisam primetio na prvi pogled, ali sad vidim... užasno se izdužio... eh, kakva
šteta! Verovatno ne namemo... kako se to desilo?... malo po malo... Izvinite, Gospodine i
dragi prijatelju, dozvolite mi da vas nazovem dragim prijateljem, poznavao sam vašu
suprugu mnogo pre vas... bila je samo sa sasvim drugačijim nosem... Čestitam,
Gospodine, izgleda da se mnogo volite. Starica se pojavljuje na vratima br.8 s jednom
stolicom) Semiramida, dva su gosta došla, treba još jedna stolica... (Starica spušta stolicu
iza ostale četiri, izlazi na vrata br.8 da bi se vratila na vrata br.5 posle nekoliko trenutaka
noseći stolicu, koju će staviti pored prethodno donete stolice. U tom času stiže Starac s
dvoje pridoslih gostiju do Starice). Priñite, priñite, već imamo gostiju, da vas upoznam,...
dakle, Gospoña... o lepa lepa Gospoñica Lepa, tako su vas zvali... pogrbili ste se na pola...
o, Gospodine, ipak je jos lepa, iza naočara su još njene lepe oči; kosa joj je seda, ali ispod
sedih ima tamnih, plavih, siguran sam... hodite bliže... šta je to, Gospodine, poklon za
moju ženu? (Starici koja stize sa stolicom) Semiramido, ovo je lepa, znaš, Lepa
...(Pukovniku i prvoj nevidljivoj Gospodi) Gospodica, izvinite, Gospoña Lepa, ne
smeškajte se... i njen muž... (Starici) ...Drugarica iz detinjstva, često sam ti o njoj
govorio... i njen muž. (opet Pukovniku i prvoj nevidljivoj Gospoñi) ... i njen muž.
STARICA, pravi reverans: On dobro izgleda, svaka čast. Ima držanje. Dobar dan,
Gospodo, dobar dan, Gospodine. (Pokazuje pridošlima dva druga nevidljiva gosta) - Naši
prijatelji, eto...
STARAC, Starici: Doneo ti je poklon. Starica uzima poklon.
STARICA: Je li to cvet, Gospodine? Il' kruškova grana? Ili je kolevka? Ili možda vrana?
STARAC: Ma nije, vidiš da je slika, slika molovana!
STARICA: O kako je lepa! Hvala, Gospodine... (priča nevidljivoj Gospoñi) Pogledajte,
draga prijateljice, ako hoćete.
STARAC, nevidljivom Pukovniku: Pogledajte, ako hoćete.
STARICA, mužu Lepotice: Doktore, doktore, hvata me mučnina, naleće vrućina, sad mi
je muka, bol u oba kuka, trnci u pristima, belo pred očima, hlade mi se ruke, jetru muče
muke, o doktore, doktore!
STARAC (Starici): Gospodin nije operater, on je Fotograver.8
STARICA, prvoj Gospodi) Ako ste je se nagledali, možete je okačiti. (Starcu) Nije
važno, a on je bajan, zaista sjajan. Fotograveru: Ne mislim da vam laskam...
Starac i Starica treba da su sad iza stolica, jedno kraj drugog, skoro se dodiruju, ali
ledima u leda, razgovaraju, Starac s Lepoticom, Starica s Fotograverom; s vremena na
vreme poneka replika je uz okretanje glave upućena jednom ili drugoin prethodnom
gostu.
STARAC, Lepotici: Tako sam uzbuñen... to ste ipak vi... Voleo sam vas, pre sto godina...
Tolika je promena na vama... Nema nikakve promene... Voleo sam vas, volim vas...
STARICA, Fotograveru: O, Gospodine, Gospodine, Gospodine.
STARAC, Pukovniku: Slažem se s vama u tom pogledu.
STARICA, kao gore: O, zaista Gospodine, zaista... (prvoj Gospoñi) Hvala što ste je
okačili... Izvinite što sam vas time uznemirila.
Sad je osvetljenje jače. Biće sve jače kako nailaze novi nevidljivi gosti.
STARAC, skoro plačno Lepotici: Gde su negdašnji snegovi?
STARICA, Fotograveru: O, Gospodine, Gospodine, Gospodine... O, Gospodine!
STARAC, pokazujući Lepotici prstom prvu Gospoñu: Jedna mlada prijateljica... Vrlo je
mila...
STARICA, pokazujući Fotograveru prstom Pukovnika: Da, on je državni Pukovnik na
ko-nju... drug moga muža... potčinjeni, moj muž je komandir...
STARAC, Lepotici: Uši vam nisu uvek bile šiljaste!... Lepotice moja, sećate li se?
STARICA, Fotograveru, prenemažući se, groteskna, u ovoj sceni treba daje sve
grotesknija, pokazivaće svoje debele crvene ćarape, zadizaće svoje mnogobrojne suknje,
prikazivaće pod-suknju svu u rupama, razotkrivaće svoje stare grudi, potom će s rukama
na kukovima zabačene glave erotski pocikivati izbacivši trbuh raširenih nogu smejaće se
smehom stare bludnice; ovakvo ponašanje, sasvim različito od dosadašnjeg i njenog
kasnijeg ponašanja, a koje treba da otkrije skrivenu ličnost Starice, naglo će se prekinuti:
Nije to više za moje godine... Sta mislite?
STARAC, Lepotici, vrlo romantično: U naše vreme je mesec bio živa zvezda, eh da, da,
da smo smeli, bili smo deca. Hoćete li da nadoknadimo izgubljeno vreme... može li se
još? možemo li još? A ne, ne, ne možemo više. Vreme je prošlo brzinom voza. Izbrazdalo
šine po koži. Mislite da estetska hirurgija može čuda da učini? (Pukovniku) Ja sam
vojnik, a i vi ste, vojnici su večno mladi, komandiri su kao bogovi... (Lepotici) Tako bi
trebalo da bude... avaj, avaj, sve smo izgubili. Mogli smo biti tako srećni, kažem vam,
mogli smo, mogli smo, možda, cvetovi rastu pod snegom!
STARICA, Fotograveru: Laskavče! Nevaljalče! A, a, izgledam mlada od svojih godina?
Vi ste mali mangup! Kako je to uzbudljivo!
STARAC, Lepotici: Hoćete li da budete moja Izolda, a ja vaš Tristan? Lepota je u
srcima... Razumete? Delili bismo radost, lepotu, večnost... vecnost... Zašto nismo smeli?
Nismo dovoljno hteli... Sve smo izgubili, izgubili, izgubili...
STARICA, Fotograveru: O ne, o ne! Žmarci me podilaze od vas. I vi ste golicavi?
Golicavi ili goličljivi? Pomalo me je stid... (smeje se) Dopada li vam se moja podsuknja?
Ili vam je milija ova suknja?
STARAC, Lepotici: Bedan život komandira stana!
STARICA, okrenuvši glavu ka prvoj nevidljivoj Gospoñi: Za krep de Šin ili kineske
palačinke? Jaje vola i maslaca pola cola, i šoljice žučne kiseline. (Fotograveru) Imate
gipke prste, ah... ipa-a-ak! O-o-o...
STARAC, Lepotici: Moja plemenita saputnica, Semiramida, zamenila mi je majku.
(okreće se Pukovniku) Pukovniče, već sam vam rekao, istina se uzima tamo gde je čovek
nañe. Okreće se Lepotici.
STARICA, Fotograveru: Zaista mislite da se deca mogu dobiti u bilo kojem dobu? Deca
bilo kojeg doba?
STARAC, Lepotici: Baš me je to spaslo, unutrašnji život, mimo okruženje, uzdržanost,
moja naučna istraživanja, filozofija, moja poruka...
STARICA, Fotograveru: Nikad još nisam prevarila svog muža komandira... tiše, upropas-
tićete me... Ja sam samo njegova jadna majka. (Jeca) Pra, pra... (odguriije ga)... majka.
Čujete li krike, to moja savest ječi. Za mene se jabukova grana slomila. Tražite svoj put
na drugoj strani. Neću da berem ruže života...
STARAC, Lepotici: ...uzvišena stremljenja...
Starac i Starica vode Lepoticu i Fotogravera do ostalih nevidljivih gostiju i nuide ih da
sednu.
STARAC i STARICA, Fotograveru i Lepotici: Sedite, sedite...
Dvoje starih sedaju, on levo, ona desno od četiri prazne stolice, koje ih razdvajaju. Duga
nema scena, prekidana s vremena na vreme jednim "ne", "da", "ne", "da". starci slušaju
ono što govore nevidljiva lica.
STARICA, Fotograveru: Imali smo jednog sina... Živ je, svakako... otišao je... to je tako
svakidašnja priča... malo neobična... napustio je svoje roditelje... Imao je zlatno srce...
već odavno... Mi smo ga toliko voleli... tresnuo je vratima... Moj muž i ja smo pokušali
da ga zadržimo silom... Imao je sedam godina, doba za školu, dovikivali smo: Sine, dete
moje... Nije ni glave okrenuo.
STARAC: Nažalost ne... ne... nismo imali dece... Želeo sam da imam sina... Semiramida
takoñe... Sve smo činili... Jadna moja Semiramida, ona ima pravo materinsko srce.
Možda je ovako bolje. Ja sam i sam bio nezahvalan sin..." Ah!... Patnje, žaljenje, griža
savesti, samo to... nam ostaje...
STARICA: Govorio je! Vi ubijate ptice! Zašto ubijate ptice? Ne ubijamo mi ptice... ni
mrava ne bismo zgazili... Oči su mu bile pune suza. Nije nam dozvoljavao da mu ih
ubrišemo. Nije dao da mu se priñe. Govorio je: da, vi ubijate ptice, sve ptice... Pretio nam
je svojim malim pesnicama... Lažete, prevarili ste meL.Ulice su pune ubijenih ptica, male
dece na samrti. Pesma ptica?... Ne, to je ječanje. Nebo je crveno od krvi... Ne, dete moje,
plavo je... Vikao je i dalje: Vi ste me prevarili, obožavao sam vas, mislio sam da ste
dobri... ulice su pune malih mrtvih ptica, iskopali ste im oči... Tata, mama, vi ste zli...
Neću više da ostanem kod vas... Bacila sam se na kolena pred njim... Njegov je otac
plakao. Nismo mogli da ga zaustavimo... Samo smo još čuli kako dovikuje: Vi ste
odgovorni... Šta to znači odgovorni?
STARAC: Pustio sam svoju majku da umre potpuno sama u nekom jarku. Zvala me je,
slabo je ječala: malo moje dete, sine moj voljeni, ne ostavljaj me da umrem sama...
Ostani kraj mene. Neću još dugo. Ne brini, mama, rekoh joj, odmah ću se vratiti... Žurilo
mi se, išao sam na bal da igram. Kad sam se vratio, već je bila mrtva i sahranjena
duboko... Kopao sam zemlju, tražio sam je ... nisam mogao da je nañem... Znam, znam,
sinovi uvek napustaju svoju majku, a ubijaju, ovako ili onako, svoga oca... Takav je
život... ali ja, ja zbog toga patim... drugi ne...
STARICA: Vikao je: tata, mama, neću vas više videti...
STARAC: Ja zbog toga patim, da, a drugi ne...
STARICA: Ne govorite o tome mome mužu, on je toliko voleo svoje roditelje. Ni časa ih
nije napuštao. Negovao ih je, pazio ... izdahnuli su mu na rukama s rečima: bio si savršen
sin. Bog će biti dobar prema tebi.
STARAC: Kao da je gledam kako leži u jarku, držala je ñurñevak u mci i dovikivala: ne
zaboravi me, ne zaboravi me... oči su joj bile pune suza, dozivala me je nadimkom iz
detnjstva: Pilence, govorila je, pilence, ne ostavljaj me samu ovde.
STARICA, Fotograveru: Nikad nam nije pisao. S vremena na vreme nam poneki prijatelj
kaže da ga je video tu ili tamo, da je dobro, da je dobar muž...
STARAC, Lepotici. Kad sam se vratio, odavno je već bila sahranjena. (Prvoj Gospoñi) O
da! O da, Gospoño, imamo bioskop u kući, restoran, kupatila...
STARICA, Pukovniku: Pa da, Pukovniče, to je zato što...
STARAC: U stvari je zaista tako.
Nevezan razgovor zamire.
STARICA: Kad bi...
STARAC: Takoja nisam... ja mu... svakako...
STARICA, nevezan dijalog, iscrpljenje: Jednom reči!
STARAC: I našem i njihovima.
STARICA: Prema tome...
STARAC: Ja sam mu...
STARICA: Njega ili nju?
STARAC: Njih.
STARICA: Papilotne... Idite, molim vas.
STARAC: Nije to.
STARICA: Zašto?
STARAC: Da.
STARICA: Ja.
STARAC: Eto!
STARICA: Eto!
STARAC, prvoj Gospoñi: Molim, Gospoño?

Duga pauza, starci su skamenjeni na stolicama. Opet se čuje zvono.

STARAC, sve nervozniji: Dolaze! Gosti! Još gostiju.
STARICA: Učinilo mi se da čujem čamce...
STARAC: Idem da otvorim. Idi donesi stolice. Izvinite me, Dame i Gospodo. Odlazi
prema vratima br. 7
STARICA, nevidljivim gostima koji su već tu: Ustanite, molim vas, za časak. Govornik
treba uskoro da ñoñe. Treba spremiti salu za predavanje. (Namešta stolice, okreće
naslone prema sali) Hoćete da mi pomognete! Hvala.
STARAC, otvara vrata br. 7: Dobar dan, Gospoño, dobar dan Gospodo. Izvolite ući.
Tri ili četiri nevidljive osobe, koje su ušle, vrlo su visoke i Starac mora da se propne na
prste da bi se rukovao. Starica, pošto je namestila stolice kako je gore rečeno, ide za
Starcem.
STARAC, predstavlja: Moja žena... Gospodin... Gospoña... moja žena... Gospodin...
Gospoña... moja žena...
STARICA: Ko su svi ovi ljudi, milo moje?
STARAC: Idi donesi stolice, mila moja.
STARICA: Ne mogu ja sve.
Izlazi gunñajući na vrata br.6, vratiće se na vrata br. 7, dok će Starac prići sa pridošlim
gostima prema rampi. STARAC: Pazite da ne ispustite svoju filmsku kameru...(opet
predstavljanje) Pukovnik... Gospoña... Gospoña Lepa... Fotograver... Ovo su novinari, i
oni su došli da čuju predavača, koji će sigurno ubrzo stići... Ne budite nestrpljivi... Neće
vam biti dosadno... svima zajedno... (Starica se pojavljuje s dvema stolicama na vratima
br.7) Hajde ti, požuri s tim stolicama... treba još jedna.
Starica odlazi i dalje gundajući pojoš jednu stolicu izlazi za vrata br. 3 i vraća se na vrata
br. 8.
STARICA: Dobro, dobro... činim koliko mogu... Nisam ni ja mašina... Ko su svi ti ljudi?
Izlazi.
STARAC: Sedite, sedite, dame s damama, gospoda s gospodom, ili obratno, kako
hoćete... Nemamo lepših stolica... sve je prilično improvizovano... izvinite... sedite na tu
stolicu u sredini... hoćete li nalivpero? Telefonirajte Majou, dobićete Moniku... Klod je
pravo proviñenje... Nemam radio... Primam sve novine... To zavisi od mnogo stvari,
upravljam ovom zgradom, ali nemam osoblja... treba štedeti... nikakav intervju, molim
vas, zasad... posle ćemo videti... odmah ćemo vam naći mesto da sednete... ma šta li samo
radi... (Starica se pojavljuje na vratima br.8 sjednom stolicom) Brže, Semiramido...
STARICA: Činim sve što mogu... Ko su svi ti ljudi?
STARAC: Objasniću ti kasnije.
STARICA: A ova? Ova, zlato moje?
STARAC: Ne brini... (Pukovniku) Gospodine Pukovniče, novinarstvo je poziv koji liči
na poziv ratnika...(Starici) Zabavljaj malo dame, mila moja... (zvono. Starac potrči
vratima br.8) Pričekajte malo. (Starici) Stolice!
STARICA: Dame i gospodo, izvinite...
Izlazi na vrata br.3 i vraća se na vrata br.2. Starac otvara skrivena vrata br.9 i iščezava u
času kadse Starica pojavljuje na vratima br.3.
STARAC, skriven: Uñite, udite... uñite... udite... (pojavljuje se vukući za sobom mnogo
nevidljivih osoba, meñu kojima I jedno sasvim malo dete, koje vodi za ruku) Ne dolazi se
s malom decom na naučno predavanje... dosañivaće se jadno malo... a ako počne da plače
ili se upiški nekoj dami na haljinu, to će tek biti divota! (vodi ih na sredinu scene, Starica
pristiže s dvema stolicama) Predstavljam vam svoju ženu Semiramidu! Ovo su njihova
deca.
STARICA: Dame, Gospodo... o, kako su zlatni!
STARAC: A ovo je najmanje.
STARICA: Kako je sladak... sladak... sladak!
STARAC: Nema dosta stolica.
STARICA: O bože, bože!
Ide po još jednu stolicu, sad će ući i izaći na vrata br. 2 i 3 desno.
STARAC: Uzmite maloga u krilo... Blizanci bi mogli da sednu na jednu stolicu. Pazite,
nisu baš čvrste... to su stolice iz kuće, gazdine stolice. Da, deco moja, grdio bi nas, on je
zao čovek... Hteo bi da mu ih otkupimo, ali ne vrede. (Starica dolazi što bize može
sjednom stolicom) Ne poznajete se svi... Prvi put ste se sreli... Znali ste se po čuvenju...
(Starici) Semiramido, pomozi mi pri predstavljanju...
STARICA: Ko su svi ti ljudi?... Predstavljam vam, dozvolite ... predstavljam vam... Ali
ko su oni?
STARAC: Dozvolite mi da vam predstavim... predstavljam vam... predstavljam vam je...
Gospodin, Gospoña, Gospoñica... Gospodin... Gospoña... Gospoña... Gospodin...
STARICA, Starcu: Jesi li obukao džemper? (nevidljivima) Gospodin, Gospoña,
Gospodin...
Opet zvono.
STARAC: Gosti!
Još jednom zvono.
STARICA: Gosti!
Opet zvono, jos jednom zvono, sve češća zvonjava, starac ne zna kuda će pre, stolice
okrenute estradi, ledima publici, čine pravilne redove, koji rastu kao u pozo-rišnoj sali;
Starac, zadihan, brišući znoj, trči od vrata do vrata, smešta nevidljive goste, dok Starica
ćopajući, na izmaku snage, ide što brže može od vrata do vrata i donosi stolice; sad ima
mnogo nevidljivih lica na sceni; starci se trude da se ne sudaraju s ljudima, da se provuku
izinedu redova stolica. Razvoj bi inogao da bude ovakav: Starac izlazi na vrata br.4,
Starica na vrata br.3, vraća se kroz vrata br.2, Starac ide da otvori vrata brJ, Starica izlazi
na vrata br.8, a vraća se na vrata br.6 sa stolicama itd. tako da obiñu scenu koristeći sva
vrata.
STARICA: Izvinite... Izvinite... pa... izvinite... izvinite
STARAC: Gospodo... udite... Gospode... uñite... Ovo je Gospoda... dozvolite... da...
STARICA, sa stolicama: Uh... uh... suviše ih je... Zaista ih.je mnogo, mnogo... suvise... o,
bože, bože....
Spolja se čuje sve jače i sve bliže kliženje čam aca po vodi; sad svi zvuci dolaze iza
kulisa. Starac i Starica nastavljaju kao gore, otvaraju vrata, donose stolice. Zvono.
STARAC: Ovaj nam sto smeta. (pomera, ili bolje pravi pokret kao da pomeri neki sto uz
pomoć Starice, ali ne usporavajući kretanje) Nema uopšte mesta, izvinite...
STARICA, uz pokret kao da sklanja sto, Starcu: Jesi li obukao džemper?
Zvono.
STARAC: Gosti! Stolice! Gosti! Stolice! Uñite, udite, dame i gospodo... Semiramido,
brže... Neko će ti sigurno pomoći.
STARICA: Izvinite... izvinite... dobar dan, Gospodo... Gospoño... Gospodine...
Gospodine... da, da, stolice...
STARAC, dok zvono sve jače i jače zvoni i čuje se kako čamci udaraju o molo sve češće,
zapetljava se u stolice, skoro uopšte ne stiže od vrata do vrata, tako se brzo nastavlja
zvonjenje, Jedno za drugiin: Da, odmah... jesi li obukla džemper? evo... evo... odmah,
strpljenja... evo, evo... strpljenja...
STARICA: Tvoj džemper? Moj džemper?... Izvinite, izvinite.
STARAC: Ovuda, Dame i Gospodo, molim vas... me izvinite... molim vas... mo...
izvinite... molim vas... uñite... uñite... vas vodim... tu, mesta... draga prijateljice... ne
tuda... pazite... vi, draga moja prijateljice?
Zatim prilićno dugo ni reči. Cuju se talasi, barke, besprekidno zvonjenje. Kretanje je
dostiglo vrhunac intenziteta. Sad se sva vrata otvaraju i zatvaraju bez prestanka. Samo
velika vrata u dnu ostaju zatvorena. Odlaženje i vraćanje staraca od vrata do vrata teče
bez ijedne reči, izgleda kao da su na točkićima. Starac prima goste, prati ih, ali ne ide
innogo daleko, samo im pokaze mesta, poštoje napravio korak — dva sa njima: nema
vremena. Starica donosi stolice. Starac i Starica se susreću i sudaraju Jednoin ili dvaput
ne prekidajući kretanje. Zatim će se Starac, na sredini dna scene saino okretati s leva na
desno i s desna na levo prema svim vratima pokazujući mesta rukoin. Ruka će mu se
kretati vrlo brzo. Najzad će se i Starica zaustaviti s Jednom stolicom u rukama, koju će
spustiti, podići, spustiti, praveći se kao da i ona hoće da krene odjednih do driigih vrata,
brzo će okretati glavu i vrat; sve to ne sme da uspori ritain, oboje starih treba da daju
utisak kao da se ne zaustavljaju iako uglavnoin stoje u mestu; ruke, tmp, glava, oči sve će
biti u pokretu, opisujući - možda - male krugove. Najzad usporavanje, prvo blago,
postepeno, manje snažna zvonjava, vrata se neće otvarati tom brzinom, pokreti starih će
se usporiti. U času kad vrata sasvim prestanu da se otvaraju i zatvaraju, a zvono da zvoni,
treba da se ima utisak daje scena prepuna sveta.
STARAC: Ja ću vas smestiti... strpljenja... Semiramido, pobogu...
STARICA, šireći prazne ruke: Nema više stolica, golubiću moj. (Zatim će početi
iznenada da prodaje nevidljive programe po prepunoj sali zatvorenih vrata) Program,
izvolite program, večerašnji program, izvolite program!
STARAC: Umirite se, gospodo, moje dame, postaraćemo se za vas... Svi će doći na red,
po redu dolaska... Imaćete mesto... Sredićemo to...
STARICA: Izvolite program! Pričekajte malo, Gospoño, ne mogu sve da uslužim
najednom, nemam deset ruku, nisam ja krava... Gospodine, budite ljubazni dodajte
program dami do sebe, hvala... Kusur, kusur...
STARAC: Kad vam kažem da ćete biti smešteni! Nemojte se nervirati! Ovuda, ovuda...
tu, pazite... O, dragi prijatelju, dragi prijatelji...
STARICA: Program... pite program gram...
STARAC: Da, dragi moj, tu je i ona, malo dalje, prodaje programe... Svaki je rad
častan... to je ona... vidite je? ... Imate mesto u drugom redu... desno... ne, levo... tako!
STARICA: ...gram.... gram... program... izvolite program...
STARAC: Sta ja tu mogu? Trudim se koliko god mogu.(//evidljiviin gostima koji sede)
Pomaknite se malo, molim vas... još malo, evo mesta za vas, Gospoño... hodite. (j)enje se
na estraclu pod pritiskom gomile) Gospode i Gospodo, molimo vas da nas izvinite, nema
više mesta za sedenje...
STARICA, koja stoji na suprotnom kraju od Starca, izmedu vrata br.3 i prozora: Evo
program, ko želi program? Cokolade, bombone... karamele... kisele bombone... (Starici,
koje ne moze da se makne, pritisnuta gomilom, baca programe i bombone nasumce iznad
nevidljivih glava) Evo! Evo!
STARAC, stoji na estradi vrlo uzbuden, guraju ga, on silazi s estrade, opet se penje,
silazi, penje se, sudarci se s jednim gostom, udarci ga laktom, govori: Pardon... Izvinite
hiljadu puta... pazite...
Guraju ga, on posrće, s mukom povraća ravnotezu, hvata se grčevito za tuda ramena.
STARICA: Otkud sav ovaj svet? Program, uzmite program! Čokolade, bombone!
STARAC: Gospoñe, Gospoñice, Gospodo, malo tišine, preklinjem vas... tišine... vrlo je
važno... molimo one koji nemaju mesta da sednu da izvole osloboditi prolaz... tako...
nemojte stajati izmedu stolica.
STARICA, Starcu, skoro vičući: Ko su svi ovi ljudi, zlato moje? Šta će oni ovde?
STARAC: Oslobodite prolaz, Dame i Gospodo. Oni koji nemaju mesta da sednu treba u
interesu svih nas da stanu pored zida, tu, levo i desno... Sve ćete čuti, sve ćete videti, ne
plašite se, sva su mesta dobra.
Nastaje velika gužva, guran gomilom Starac treba da obide skoro celu scenu i da se nade
kod desnog prozora pored šamlice; Starica treba da kreće isto tako u suprotnom sineru i
da se nade kod levog prozora pored šamlice.
STARAC, pomerajući se kakoje gore rečeno: Ne gurajte se! Ne gurajte se!
STARICA, isto kao Starac: Bez guranja, molim!
STARAC, kao gore: Ne gurajte se, ne gurajte se!
STARICA, kao gore: Ne gurajte se, Dame i Gospodo, ne gurajte se.
STARAC, kao gore: Polako... lakše... polako... šta je ovo...
STARICA, kao gore: Niste valjda divljaci, pobogu.
Najzad su stigli na svoja konačna mesta, svaki pored svog prozora. Starac levo kod
prozora kraj estrade, a Starica desno. Odatle se neće micati do kraja.
STARICA, zove svog Starca: Zlato moje... ne vidim te više... gde si? Ko su oni? Šta hoće
svi ti ljudi? Ko je ovaj?
STARAC: Gde si? Gde si, Semiramido?
STARICA: Gde si, zlato moje?
STARAC: Ovde, kraj prozora... čuješ li me?
STARICA: Da, čujem ti glas!... Ima ih mnogo... ali ja raspoznajem tvoj.
STARAC: A ti, gde si ti?
STARICA: I ja kraj prozora!... Mili moj, strah me je, ima suviše sveta... tako smo daleko
jedno od drugog... u našim godinama treba da pazimo... mogli bismo da se izgubimo...
Treba da smo sasvim blizu, ko zna, zlato moje, ko zna...
STARAC: A, spazio sam te... Oh!... videćemo se opet, ne plaši se ništa... ja sam s
prijatelji-ma. (prijateljima) Kako mi je milo što mogu da vam stegnem ruku... Pa da, ja
verujem u progres, neprekidan, s potresima, medutim, medutim...
STARICA: Hvala na pitanju, dobro sam... Kakvo loše vreme! Kako je lepo vreme! (za
sebe) Ipak me je strah... Šta ću ja tu? (viče) Zlato moje! Golubiću!
Oboje, svako na svojoj strani razgovara sa zvanicama.
STARAC: Da bismo sprečili eksploataciju čoveka po čoveku treba nam novaca, novaca i
opet novaca!
STARICA: Zlato moje! (zatim zauzeta prijateljima) Da, moj je muž tamo... on je
organizator... o, nećete moći... Treba da možete da proñete, sa prijateljima je...
STARAC: Izvesno nije... uvek sam to govorio... čista logika ne postoji... sve je samo
privid.
STARICA: Vidite, ima, eto, srećnih ljudi. Ujutru doručkuju u avionu, u podne ručaju u
vozu, uveče večeraju na brodu. A noću spavaju u kamionima koji voze, voze, voze...
STARAC: Vi govorite o dostojanstvu čoveka! Pokušajmo bar da spasemo čast.
Dostojanstvo, to su samo njena leda!
STARICA: Nemojte da se okliznete u mraku. Prsne u sineh u razgovoru.
STARAC: Vaši sunarodnici traže to od mene.
STARICA: Svakako... sve mi ispričajte.
STARAC: Pozvao sam vas... da vam se objasni... pojedinac i osoba, to vam je jedno te
isto lice!
STARICA: Izgleda nespretan! Duguje nam mnogo novaca.
STARAC: Ja nisam ja. Ja sam neko drugi. Ja sam jedan u drugom.
STARICA: Deco moja, čuvajte se jedni drugih.
STARAC: Ponekad se probudim usred potpune tišine. To je sfera. Ništa tu ne nedostaje.
Ipak treba paziti. Njen oblik može najednom da iščezne. Postoje rupe kroz koje može da
pobegne.
STARICA: Duhovi, kojesta, molim vas, aveti, ništarije...Moj muž obavlja vrlo važnu
dužnost, uzvišenu.
STARAC: Dozvolite... ne delim nikako to mišljenje... Saopštiću vam blagovremeno svoj
stav po tom pitanju. Za sad ništa neću reći... Govornik, koga čekamo, odgovoriće u moje
ime, reći će vam o svemu što nam leži na srcu... Sve će vam objasniti... kad? Kad bude
kucnuo čas... čas će uskoro kucnuti...
STARICA, na svojoj strani, svojim prijateljima: Što pre to bolje. Razume se... (za sebe)
Nikad nas više neće ostaviti na miru, što već ne idu!... Jadno moje malo, gde li je, ne
vidim ga više.
STARAC, kao Starica: Ne budite tako nestrpljivi. Čućete moju pruku. Malo kasnije.
STARICA, za sebe: A, čujem mu g\as\...(jmjateljiina) Znate, moj muž nikad nije nailazio
na razumevanje. Najzad je kucnuo njegov Čas.
STARAC: Slušajte vi mene. Ja imam bogato iskustvo. U svim oblastima života, misli...
nisam ja sebičnjak. Čovečanstvo treba od toga da vidi koristi.
STARICA: Jao! Stali ste mi na nogu... Imam promrzline.
STARAC: Usavršio sam čitav sistem. (za sebe) Govornik bi trebalo da je već tu! (glasno)
Vrlo mnogo sam patio.
STARICA: Mnogo smo se napatili. (za sebe) Govornik bi trebalo da je već tu. Već je
vreme.
STARAC: Mnogo patio, ali mnogo i naučio.
STARICA, kao odjek: Mnogo patili, ali mnogo i naučili.
STARAC: Videćete i sami, moj je sistem savršen.
STARICA, kao odjek: Videćete i sami, njegov je sistem savršen.
STARAC: Kad bi se radilo po mojim uputstvima.
STARICA, kao odjek: Kad bi se radilo po njegovim uputstvima!
STARAC: Spasimo svet.
STARICA, kao odjek: Da spase svoju dušu spasavajući svet!
STARAC: Jedna jedina istina za sve!
STARICA, odjek: Jedna jedina istina za sve!
STARAC: Poslušajte me!
STARICA, odjek: Poslušajte ga.
STARAC: Jer ja sam apsolutno siguran!
STARICA, odjek: On je apsolutno siguran!
STARAC: Nikad...
STARICA, odjek: Zaista nikad...
Odjednom se iz kulisa začuje larma, fanfare.
STARICA: Šta se to dešava?
Larma raste, vrata u dnu se otvaraju širom, s bukom; kroz otvorena vrata se vidi samo
praznina, ali vrlo jaka svetlost preplavi scenu dolazeći kroz vrata i prozore, koji su se u
času dolaska Cara osvetlili jarkom svetlošću.
STARAC: Ne znam... ne verujem... da li je moguće... pa da... neverovatno... a ipak... da...
da... to je Car! Njegovo Veličanstvo Car!
Svetlost maksimalnog intenziteta ulazi kroz vrata, prozore, ali svetlost hladna, prazna, još
se čuje larma, koja će naglo prestati.
STARICA: Zlato moje... Zlato moje... Ko je to?
STARAC: Ustanite!... Njegovo Veličanstvo Car! Car u mojoj kući, u našoj kući...
Semiramido... Shvataš li?
STARICA, ne razumevajući: Car... Car, zlato moje? (odjednom shvata) Ah da, Car?
Veličanstvo! Veličanstvo! (pravi reverans za reveransom, groteskna) u našoj kući! U
našoj kući!
STARAC, plače od uzbudenja: Veličanstvo! Oh, moje Veličanstvo!... malo moje, veliko
moje Veličanstvo!... O, kakva uzvišena milost... Kakav divan san...
STARICA, kao odjek: Divan san... ah, divan...
STARAC, nevidljivoj gomili: Gospoñe, gospodo, ustanite, naš je voljeni suveren, Car,
meñu nama! Ura, Ura!
Penje se na šamlicu, diže se na prste da bi video Cara, Starica sa svoje strane čini to isto.
STARICA: Ura! Ura!
Lupanje nogama u mestu.
STARAC: Vaše Veličanstvo!... Ovde sam!... Vaše Veličanstvo! Čujete li me? Vidite li
me? Ta recite Njegovom Veličanstvu da sam ja ovde! Veličanstvo! Veličanstvo! Ovde
sam, vaš najverniji sluga!
STARICA, kao odjek: Vaš najverniji sluga, Veličanstvo!
STARAC: Vaš sluga, vas rob, vaš pas, vau-vau, vaš pas, Veličanstvo...
STARICA,viče glasno: Vau... vau... vau...
STARAC, kršeći ruke: Vidite li me? Odgovorite, Sire!... A, vidim vas, ugledao sam
uzvišeni lik Vašeg veličanstva... Vaše božansko čelo... Da, ugledao sam ga uprkos
dvoranima koji nas zaklanjaju...
STARICA: Uprkos dvoranima... ovde smo, Veličanstvo.
STARAC: Veličanstvo! Veličanstvo! Ne dozvolite, Gospoñe i Gospodo, da Veličanstvo
stoji... vidite, Veličanstvo, jedino ja zaista brinem za vas, za vaše zdravlje, ja sam vaš
najverniji podanik.
STARICA, kao odjek: najverniji podanici Vašeg Veličanstva!
STARAC: Pustite me da proñem, Dame i Gospodo... kako da prokrčim sebi put kroz ovu
gužvu... treba da se ponizno poklonim Njegovom VeliČanstvu Caru... Pustite me da
proñem...
STARICA, kao odjek: Pustite ga da prode... pustite ga da proñe... prode... oñe...
STARAC: Pustite me da prodem, ta pustite me da prodem, (očajan) Ah, hoću li ikad stići
do Njega?
STARICA, odjek: Do njega... do njega...
STARAC: Meñutim, moje srce i celo moje biće su pred Njegovim nogama, gomila
dvorjana ga okružuje.A, a, hoće da me spreče da doñem do njega... znaju dobro svi oni
da... znam ja šta govorim, znam šta govorim... Dvorske intrige, znam ja to... Hoće da me
odvoje od Vašeg Veličanstva...
STARICA: Umiri se, zlato moje... Njegovo Veličanstvo te vidi, gleda te... Njegovo mi je
Veličanstvo namignulo... Njegovo je Veličanstvo s nama!...
STARAC: Dajte caru najbolje mesto... pored podijuma... da čuje sve što će reći
Govornik.
STARICA, propinje se na prste na svojoj šamlici, isteže vrat da bi bolje videla: Najzad su
se
postarali za Cara.
STARAC: Hvala Bogu! (Caru) Sire... neka Vaše Veličanstvo ima poverenja. Čovek koji
je pored Njegovog Veličanstva moj je prijatelj, moj predstavnik. (stojeći na vrhovima
prstiju na šamlici) Gospodo, Gospoñe, Gospoñice, draga deco, preklinjem vas...
STARICA, kao odjek: ...klinjem klinjem...
STARAC: ...Hteo bih da vidim... sklonite se... hteo bih... nebeski pogled, uzvišeno lice,
krunu, oreol Njegovog Veličanstva... Sire, udostojite me i okrenite svoje presvetlo lice na
moju stranu, prema vašem poniznom sluzi... tako poniznom... o, ugledao sam ga sad
jasno... ugledao...
STARICA, odjek: Ugledao je ovog puta... ugledao... gledao... dao...
STARAC: Ja sam na vrhuncu radosti... nemam reči da izrazim bezmernost svoje
zahvalnosti... pod mojim skromnim krovom, o, Veličanstvo, o! Sunce! Ovde... ovde... u
ovoj kući gde sam ja, istina je, komandir... ali u hijerarhiji vaše vojske, ja sam običan
narednik...
STARICA, odjek: Narednik vodnik...
STARAC: I zato sam ponosan... ponosan i ponizan istovremeno... kao što je red... avaj!
Svakako, ja sam komandir, mogao sam biti na carskom dvoru, a ovde se staram samo o
jednom malom dvorištu... Veličanstvo... ja... Veličanstvo, teško se izražavam... mogao
sam da postignem mnoge stvari, dosta da steknem, da sam umeo, da sam hteo... da je... da
mi... Veličanstvo, oprostite mi moje uzbuñenje...
STARICA: Govori u trećem licu!
STARAC, šmrkće: Neka mi Njegovo Veličanstvo izvoli oprostiti! Ono je dakle došlo...
nismo se više nadali... mogli smo da ne budemo tu... O, spasioče, ja sam u svom životu
bio ponižavan...
STARICA, odjek, jeca: ...nižavan... nižavan...
STARAC: Mnogo sam patio u svom životu... mogao sam nešto da budem, da sam bio
siguran u podršku Vašeg Veličanstva... nisam imao nikakve podrške... da niste došli, sve
bi bilo prekasno ... vi ste, Sire, moja poslednja nada.
STARICA, odjek: poslednja nada... Sire…poslednja nada.
STARAC: Donosio sam nesreću svojim prijateljima, svima onima koji su mi pomagali...
Grom je udarao u ruke koje su se meni pružale...
STARICA, odjek:...ruke meni pružale... pružale... žale...
STARAC: Uvek je bilo dovoljno razloga da me mrze, nikad dovoljno da me vole...
STARICA: Nije istina, zlato moje, to nije istina ja te volim, ja sam tvoja majčica...
STARAC: Svi su moji neprijatelji bili nagrañeni, a prijatelji su me izdali...
STARICA, odjek: Prijatelji... izdali... izdali...
STARAC: Činili su mi zlo, proganjali me. Ako sam se žalio, njima su uvek davali za
pravo... Pokušavao sam, ponekad, da se svetim.. nisam nikad mogao, nikad mogao da se
osvetim... bilo mi je žao... nisam mogao da udarim neprijatelja, koji je već bio na zemlji,
uvek sam bio suviše dobar!
STARICA, odjek: Bio je suviše dobar, dobar, dobar, dobar, dobar, dobar, dobar, dobar...
STARAC: Moje me je sažaljenje pobedilo...
STARICA, odjek: Moje sažaljenje... sažaljenje... sažaljenje...
STARAC: Ali oni nisu imali milosti. Kad bih ubo čiodom, udarili bi me maljem, nožem,
topom, lomili mi kosti...
STARICA, odjek: Kosti... kosti... kosti...
STARAC: Otimali su mi mesto, krali me, ubijali me... Bio sam pravi baksuz, gromobran
za katastrofe...
STARICA, odjek: Gromobran... katastrofe... gromobran...
STARAC: Da bih zaboravio, Veličanstvo, hteo sam da se bavim sportom...
planinarstvom... vukli su me za noge da bih se okliznuo... hteo sam da se penjem uz
stepenice, istrulili su mi gazišta... Srušio sam se... Hteo sam da putujem, nisu mi dali
pasoš... hteo sam da preñem reku, presekli su mi mostove...
STARICA, odjek: Presekli mostove.
STARAC: Hteo sam da predem Pirineje, nije više bilo Pirineja.
STARICA, odjek: Više bilo Pirineja... Mogao je i on da bude, Veličanstvo, kao toliki
drugi, Glavni urednik, Glavni glumac, Glavni lekar, Veličanstvo, Glavni kralj...
STARAC: A s druge strane, nikad me nisu uzimali ozbiljno... nikad mi nisu slali
pozivnice... Meñutim ja, slušajte samo, ja sam mogao da spasem čovečanstvo, kome je
zaista teško. Vaše Veličanstvo to uviña kao i ja... ili bar, mogao sam da mu uštedim zla
od kojih je toliko patilo poslednjih četvrt veka, da sam imao prilike da predam svoju
poruku; ipak ja ne gubim nadu da ću ga spasti, još uvek nije dockan, imam plan...
nažalost teško se izražavam...
STARICA, preko nevidljivih glava: Doći će Govornik, on će govoriti umesto tebe...
Njegovo Veličanstvo je tu... Zato će te slušati. Ne treba da brineš, imaš sve adute u ruci,
stvari su se promenile... stvari su se promenile.
STARAC: Neka mi Vaše Veličanstvo oprosti... ono ima važnijih briga... bio sam
ponižavan... Gospoñe i Gospodo, sklonite se malo, ne zaklanjajte mi potpuno nos
Njegovog Veličanstva, želim da vidim sjaj brilijanata na carskoj kruni... Ali ako je Vaše
Veličanstvo blagoizvolelo doći pod moj bedni krov, znači da će udostojiti pažnje mene
bednoga, kakva izvanredna naknada, Veličanstvo, to što se je konkretno dižem na prste to
nije gordost, to je da bih vas se nagledao!... U mislima ja padam na kolena pred vama...
STARICA, jeca: na kolena pred vama, Sire, padamo pred vama na kolena, pred vaše
noge, pred vaše palce na nogama...
STARAC: Imao sam šugu. Gazda me je izbacio, jer se nisam klanjao njegovoj bebi,
njegovom konju. Udarali su me nogom u zadnjicu, ali sve to nema više nikakvog
značaja... pošto... pošto... Sire... Veličanstvo... pogledajte... ovde sam... ovde...
STARICA, odjek: Ovde, ovde, ovde, ovde, ovde...
STARAC: Pošto je Vaše Veličanstvo tu... pošto će Vaše Veličanstvo uzeti u obzir moju
poruku... Ali Govornik bi trebalo da je već tu... On pušta Vaše Veličanstvo da ga čeka...
STARICA: Neka ga Vaše Veličanstvo izvini. On treba da doñe. Biće tu za koji trenutak.
Javili su nam telefonom.
STARAC: Njegovo Veličanstvo je vrlo ljubazno. Ono neće otići, a da ne sasluša sve, da
ne čuje sve.
STARICA, odjek: Čuje sve... čuje... sluša...
STARAC: On će govoriti u moje ime... Ja ne mogu... Nemam dara... on ima sve hartije,
sve dokumente...
STARICA, odjek: Ima sve dokumente...
STARAC: Malo strpljenja, Sire, preklinjem vas... on mora da doñe.
STARICA: On treba da doñe svakog časa.
STARAC, da Car ne bi bio nestrpljiv: Veličanstvo, slušajte, otkrovenje mi je došlo
odavno... bilo mi je četrdeset godina... ja ovo i za vas govorim, Dame i Gospodo... jedne
večeri, posle obeda, kao i obično pre no što ću da legnem, sedoh u krilo svom ocu... moji
su brkovi bili veći od njegovih i šiljastiji... grudi maljavije... kosa već proseda, a njegova
je bila još crna... Bilo je gostiju, odraslih osoba, za večerom, koji su počeli da se smeju,
smeju...
STARICA, odjek: Smeju... smeju...
STARAC: Ne šalim se, rekoh im. Ja mnogo volim svog tatu. Odgovoriše mi: Ponoć je,
deca ne ležu tako kasno. Kad još niste otišli da pajkite, znači da više niste klinac. Ne bih
im verovao da mi se nisu obratili sa "vi"...
STARICA, odjek:"Vi"...
STARAC: ...umesto sa "ti".
STARICA, odjek: "ti"!
STARAC: Meñutim, mislio sam, ja nisam oženjen. Znači još uvek sam dete. Oženiše me
istog časa samo da bi mi dokazali suprotno... Srećom, žena mi je zamenila i oca i majku...
STARICA: Govornik treba da doñe, Veličanstvo...
STARAC: Govornik će doći.
STARICA: Doći će.
STARAC: Doći će.
STARICA: Doći će.
STARAC: Doći će.
STARICA: Doći će.
STARAC: Doći će, doći će
STARICA: Doći će, doći će.
STARAC: Doći.
STARICA: Dolazi.
STARAC: Dolazi.
STARICA: Dolazi, tu je.
STARAC: Dolazi, tu je.
STARICA: Dolazi, tu je.
STARICA i STARAC, u jedan glas: Evo ga...(tišina, svaki se pokret zaustavlja.
Skamenjeni, dvoje starih ukočeno gledaju vrata br.5; nepomična scena traje dosta dugo
— oko pola minuta; vrlo lagano, vrlo lagano, vrata se širom otvaraju u tišini; zatim se
pojavljuje Govornik. To je stvarna osoba. Tip slikara ili pesnika iz prošlog veka, crni
filcani šešir sa širokim obodom, leptir mašna, široka bluza, brkovi, bradica, dosta
šmirantski izgled, uobražen. Dok nevidljiva lica treba da deluju štoje moguće stvarnije,
Govornik će delovati nestvarno: ići će uz desni zid kao da klizi, lagano, do dna scene
prema velikim vratima, ne okrećući glavu ni levo ni desno; proći će pored Starice ne
primećiijućije, čak ni onda kad ga Starica bude dodirnula po ruci da bi se uverila u
njegovo postojanje, u tom času će Starica reći) Evo ga!
STARAC: Evo ga!
STARICA, koja ga prati pogledom i pratiće ga i dalje; On postoji. To je baš on. Nije san!
STARAC, prateći ga pogledom: Postoji, to je on glavom. Nije ovo san.
STARICA: Nije san, rekla sam ti ja.
Starac skršta ruke, diže oči nebu, nemo likuje. Govornik, pošto stigne do dna scene, skida
šešir, u tišini se pokloni, pozdravi šeširom musketarski i malo kao automat nevidljivog
Cara, u tom će času:
STARAC: Veličanstvo... predstavljam Vam Govomika...
STARICA: To je on!
Govornik stavlja ponovo šešir na glavu, penje se na estradu i s visine gleda nevidljivii
publiku na sceni, stolice. Ukoči se u svečanoj pozi.
STARAC, nevidljivoj publici: Možete mu tražiti autograme. (Automatski, u tišini,
Govornik daje bezbrojne autograme. Za to vreme Starac opet diže oči nebu sklapajući
ruke i kaže, likujući) Nema čoveka koji za života može više da očekuje...
STARICA, kao odjek: Nema čoveka koji za života može više da očekuje.
STARAC, nevidljivoj gomili: A sad se, s dozvolom Njegovog Veličanstva, obraćam
svima vama, Gospoñe, Gospodice, Gospodo, mala moja deco, moje drage kolege,
Gospodine Predsedniče, dragi drugovi po oružju...
STARICA, odjek: mala moja deco co co...
STARAC: Obraćam se svima vama bez obzira na razlike u godinama, polu, grañanskom
stanju, društvenom položaju, trgovini, da bih vam zahvalio od sveg srca.
STARICA, odjek: Vam zahvalio...
STARAC: Kao i Govorniku... toplo zahvalio što ste došli u tako lepom broju... tišina,
Gospodo!
STARICA, odjek: ...tišina, Gospodo!
STARAC: Zahvaljujem takoñe svima onima koji su omogućili večerašnji sastanak,
organizatorima...
STARICA: Bravo!
Za to vreme Govornik stoji na podijumu zvanićan, nepomičan, izuzev ruke koja deli
autograme.
STARAC: Vlasnicima ove zgrade, arhitekti, zidarima koji su bili tako dobri da ozidaju
ove zidove...
STARICA, odjek: ...zidove...
STARAC: ... svima onima koji su kopali temelje... Tišina, Dame i Gospodo!
STARICA, odjek: Dame i Gospodo!
STARAC: Ne zaboravljam ni stolare i toplo im zahvaljujem što su napravili stolice na
kojima sedite, kao i veštom zanatliji
STARICA, odjek: ..natliji...
STARAC: ... koji napravi naslonjaču u koju se meko zavalilo Vaše Veličanstvo, što ne
znači da mu duh nije čvrst i odlučan... Hvala još jednom svim tehničarima, mašincima,
električarima...
STARICA, odjek: ...čarima čarima...
STARAC: ...proizvoñačima hartije, štamparima, korektorima, redaktorima, kojima
dugujemo tako lepo ukrašene programe, hvala opštoj solidarnosti svih ljudi, hvala, hvala
otadžbini, Državi (okreće se u pravcu mesta gde treba da se nalazi Car), čiji brod vodi
Vaše Veličanstvo veštinom pravog pilota... hvala razvodnici...
STARICA, odjek: ...razvodnici... srećnici...
STARAC, pokazuje prstom Staricu: prodavačici bombona i programa...
STARICA, odjek: ...grama...
STARAC: Mojoj supruzi, mojoj drugarici... Semiramidi...
STARICA, odjek: ...pruzi… garici…midi... (za sebe) Roñeno moje, nikad ne zaboravlja
da me pomene
STARAC: Hvala svima onima koji su mi pružili finansijsku ili moralnu podršku,
dragocenu i celishodnu, doprinoseći tako punom uspehu večerašnje svečanosti... hvala još
jednom, hvala našem voljenom Vladaru, Njegovom Veličanstvu Caru...
STARICA, odjek: ...čanstvu Caru...
STARAC, u apsolutnoj tišini: Malo tiše... Veličanstvo...
STARICA, odjek: ...čanstvo čanstvo...
STARAC: Veličanstvo, moja žena i ja ništa više ne možemo da tražimo od života. Naš
životni put može da se završi ovom apoteozom... Hvala nebu, koje nam je podarilo ovaj
dugi niz mimih godina... Moj je život bio pun. Moja je misija ispunjena. Nisam živeo
uzalud, pošto će moja poruka biti preneta svetu... (Pokret prema Govorniku, koji to ne
primećuje. Govornik odguruje rukom lovce na autograme, vrlo dostojanstveno i odlučno)
Svetu, ili bolje onome što je od njega ostalo! (Širok pokret prema nevidljivoj gomili)
Vama, Dame i Gospodo i dragi drugovi, koji ste ostaci čovečanstva, ali od takvih
ostataka može još uvek da se napravi dobra čorba... Govorniče, prijatelju...(Govornik je
prešao na drugu stranu) Ako sam bio dugo nepriznat i podcenjivan od svojih
savremenika, znači da je tako trebalo da bude...(Starica jeca) Sve to sad nije važno pošto
ostavljam, tebi, dragi moj Govorniče i prijatelju (Govornik odbija još jednu molbu za
autogram pa zauzima ravnodušan stav, gleda na sve strane)... da preneseš na potomstvo
sjaj luče moga duha... Upoznaj svet s mojom filosofijom. Ne zapostavi ni pojedinosti, čas
groteskne, čas bolne i dirljive, mog ličnog života, moje sklonosti, moju zanimljivu
proždrljivost... ispričaj sve... govori o mojoj drugarici... (Starica udvostručuje jecanje) o
njenim izvrsnim turskim lokumićima, pomeni njene zecje janije na način Normandije...
govori o Beriju, mom rodnom kraju... Uzdam se u tebe, maestro, veliki Govorniče... Što
se tiče mene i moje veme drugarice, posle dugih godina rada na napretku čovečanstva,
kad smo bili borci za pravednu stvar, ne ostaje nam ništa drugo do da se povučemo...
ovoga časa... i da podnesemo najveću žrtvu koju niko od nas ne zahteva, ali koju ćemo
ipak prineti...
STARICA, jecajući: Da, da, umrimo u punoj slavi... umrimo da bismo ušli u legendu...
Bar ćemo imati ulicu koja će nositi naše ime...
STARAC, Starici: O ti, vema moja drugarice!... Ti, koja si verovala u mene, koja nikad
nisi poklekla tokom celog jednog stoleća, koja me nikad nisi napustila... nikad... avaj,
danas u ovom uzvišenom času, gomila nas razdvaja bez milosti... /A ja sam pak/ Želeo
kosti naše/ Da pokrije mrak/ Jedne iste kože/ Jednog istog groba/ Da naša tela/ Za večna
doba/ Hrane crve skupa/ da nam leševe/ Skriva ista rupa.
STARICA: Leševe skriva ista rupa.
STARAC: Avaj... avaj!
STARICA: Avaj!... avaj!...
STARAC: Naša će tela pasti daleko jedno od drugog i trunućemo u samoći vode... Ni to
nije tako loše...
STARICA: Neka bude što biti mora.
STARAC: Nećemo biti zaboravljeni, večiti Car će nas se sećati večno.
STARICA, odjek: ...večno!
STARAC: Ostavićemo trag, jer smo ljudi, a ne gradovi.
STARAC i STARICA, u glas: Postojaće ulica s našim imenom,
STARAC: Budimo sjedinjeni u vremenu i u večnosti, kad ne možemo u prostoru, kao što
bejasmo u oprečnosti; umrimo u istom času... (Govorniku nepomičnom i ravnodušnom)
Poslednji put... uzdam se u tebe... Ti ćeš sve reći... Predaj moju poruku kao zaveštanje.
(Caru) Neka me Vaše Veličanstvo izvini... Zbogom svima... Zbogom, Semiramido!
STARICA: Zbogom svima!... Zbogom, roñeni moj!
STARAC: Živeo car!
Baca na nevidljivog Cara konfete i serpentine; čuju se fanfare; jaka svetlost kao vatromet.
STARICA: Živeo car!
Bacaju konfete i serpentine u pravcu Cara, zatim na nepomičnog i ravnodušnog
Govornika, na prazne stolice. STARAC, kao gore: Živeo Car!
STARICA, kao gore: Živeo Car!
STARAC i STARICA, istovremeno skaču, svaki kroz svoj prozor, vičući "Živeo Car".
Odjednom tišina, nema više vatrometa, čuje sejedno "Ah"s obeju strana scene, pa potmuo
zvuk tela, koja padaju u vodu. Svetlost, koja je dolazila kroz prozore i velika vrata,
nestala je; ostala je samo slaba svetlost s početka; crni prozori zjape u mrak, zavese
lepršaju na vetru.
GOVORNIK, koji je bio nepomičan, ledeno ravnodušan za vreme scene dvostrukog
samoubistva, posle nekoliko časaka se rešava da govori; okrenut redovima praznih stolica
daje na znanje nevidljivoj gomili daje gluvonem; očajnički pokušaji da im to objasni,
zatim pušta neke zvuke kao ropac ijećanje, grlene glasove nemih: E, Mm... mm... gu...
hu.„. gi... gu....
Bespomoćno opušta ruke duž tela; odjednom mu sine lice, setio se, okreće se tabli, vadi
kredu iz džepa i napiše velikim slovima: ANGEPAIN zatim: NHAA HHM HBHBAB B
Okreće se opet nevidljivoj publici, publici na sceni, pokazuje prstom to što je napisao na
tabli.
GOVORNIK: Mme, Mmm, Gege, Gu, Gi, Mm, Mmm, Mmmi. Potom, nezadovoljan,
naglim pokretima izbriše znake ispisane kredom, zameni ih drugima, meñu kojima se
raspoznaju krupna slova: LAZBOGOM ALZBOU LBL
Govornik se opet okreće sali, osmehuje se upitno, kao da se nada da su ga razumeli, kao
da je nešto rekao: pokazuje praznim stolicama ono što je napisao; nepomičan čeka
nekoliko trenutaka dosta zadovoljan, malo svečan, zatim pred odsustvom očekivane
reakcije njegov se osmeh malo po malo gasi, lice mu se smračuje, čeka još malo,
odjednom se pokloni zlovoljno i naglo siñe s podijuma, odlazi prema velikim vratima u
dnu svojim avetinjskim hodom; pre no što će izaći na ta vrata, ceremonijalno pozdravi još
jednom prazne stolice i nevidljivog Cara. Scena ostaje prazna sa svojim stolicama,
podijumom, parketom posutim konfetama i serpentinama. Velika vrata u dnu su širom
otvorena prema mraku. Prvi put se čuju ljudski šumovi iz nevidljive gomile: smeh,
mrmljanje, "pst", ironično kašljanje. U početku slabi, ovi šumovi rastu; zatim se opet
utišavaju postepeno. Sve ovo treba da traje dosta dugo da bi publika — ona stvarna i
vidljiva — otišla s ovim poslednjim utiskom čvrsto urezanim u svest. Zavesa se spušta
sasvim lagano.

KRAJ