Monolog jedne lude žene

Bolesna sam, da? I? Eto dvije godine su prošle otkako su me strpali u

onu ludaru. I sve pričaju što sam poludjela, što sam luda, što sam
luda, pa što sam luda! Ali pitat ću vas jednu stvar. Tko nije?! Pa danas
za svaku ženu kažu da je luda. Žena koja se bori za svoja prava je luda,
žena koja je zadovoljna je luda, žena koja vara muža, luda, žena koja
voli samo svog muža - luda žena? Ma i kad plače je luda, i kad se
smije je luda. Ali eto, eto valjda postoje i posebni slučajevi koji su
prešli granicu na ludomjeru pa takve samo strpaju u ludnicu. I ja sam
jedna od njih. Ma nije meni ni bilo tako loše tamo, samo nisu me
posjećivali baš. Ali najveće iznenađenje dočekalo me kad sam se
vratila kući. Onaj prokleti svinjar od mog muža našao je drugu! I ajde
još da je neka, ajde, ali, ne ne ne ne, to je ona gadura, ona
oštrokondža, ona droljetina! Da, nju je našao. Od svih, baš Suzana!
Samo dvije godine me nema, ali evo nje, u mojoj kući, u mom
krevetu! »Znate, draga susjedo, moj stan se renovira pa mi je vaš
dragi suprug dopustio da boravim kod vas.« A moj dragi suprug
podnio je papire za rastavu pod izlikom da sam »mentalno nestabilna
osoba.« Pa ako sam luda, onda mi se sigurno samo pričinjava Suzana
koju svaku večer gledam kako meditira nasred dnevne sobe. I između
ostalog, Suzana koja potajno spava s mojim mužem. I Suzana koja se
svake noći pretvara u zmiju. Ma ne ne ne, nisam se ja vratila iz
ludnice, ja sam tek ušla u nju.