SMENA

POETSKI TRIPTIHON

Autor:
PETAR RAKOČEVIĆ

1
KNJIGA STAROG SVETA

2
Ciklus I: CRNO JUTRO

SLUŽBA
Pristupi, rasadniče; Razveži sito mesečevo, dok
ovde prostri svoje semenjače. Pokaži mi glave

Užasa i pretnje; (Pred tobom je brana ogladnele

vode i negledana služba trogloditska.) Ovde su

Reči tihe, do zemlje razgrnuto sećanje na strah;

Pristupi, i svojom mi sluzi ispiši ime Gospodnje.

PRVI SLUŽITELJ
Pre svetla, prvi služitelj tera mlinski kamen kroz
useve i šumu; U rukama drži tamnu kost kojom

Usmerava golemi teret na sve strane. Kada vidi

zvezdovode on sklanja kamen u planine, i kost

Prevraće u beli stub manastira; Otvara vrata do

kojih silaze ljudska deca da bi okusila meku krv.

DRUGI SLUŽITELJ
Pre mraka, drugi služitelj grli ženu nad livadom;
Sa njenih toplih grudi pije bistro mleko, gosti se

Voćem koje dozreva u njenim bedrima. Kada iz

noćnih rupišta pristignu zvezdomori, on sklanja

Ženu pod zemlju, iz mleka tamna sečiva otvara;

Tiho diže ruke pune voća, sunčevu misu govori.

3
POSTANAK ČUVARA
Deca su dotrčala do mojih kolena sa slomljenim
ćupovima i rukama, u pravilnom krugu legla pod

Drvetom koje govori; Videla su kraljevske leptire

kako piju iz glava kamenja, zbirnu glasinu mraka

Nad usnama praznog tela. Za njima su doletele i

potomnice rožnatih voda, bivše nemani od kojih

Strahuju šumske obale; Kada sastružu snove sa

očiju, deca će kostima uništiti njihov gnezdionik.

DVA ČUVARA
Ovde je mračno kao u sunčevom kavezu, glas i
ruke se jedine tišinom koja otpočinje rituale na

Ravnim stolovima; Nakostrešene tačke ponoći

zalaze preko gradskih stabala, otvaraju vrata u

Mrtvim planinama sna. Ako svane, dva čuvara

će čistiti svoja duga sečiva, zagrliti svoje žene.

DVE PESME
Kada imaš dve glave, čuješ četiri zemlje iz kojih
izlaze zvezde i crno korenje straha; Odlaziš tiho

Do prostora gde se mleko suniče bregovima. Iz

četiri zemlje gledaš kako obleću ivicama sluha

Kosti tame, zemljom dozvane; Kada imaš teške

glave zemlje, čuješ mala pluća tišine u vodama.

4
APOTEOZA VODE I
Od sunca manje, na zemlji rastu moje crne oči;
Iznutra breg natopljen krvlju kobnu reč pritiska.

(Do mojih rebara sija mesec pun buba i gnojiva;

Visoko iznad neba, nasušnje sito vodu uzmiče.)

Dok moje oči korene u suvom vazduhu sećanja;

Nad kolevkom dete mrtvacu uspavanku pevuši.

***

APOTEOZA VODE II
Sišao sam u sebe, i u svoje kosti od belog peska;
Sa bregova i slomljenih stabala jedan antipod je

Pružio mleko i zemlju, ponudio sito puno zvezda.

Sišao sam u njegovu zenicu od čiste vode, meko

Telo tišine produbio glasom; Dok moja kost i reč

u vidu praznog meseca traju, i masno oko svetla

Nad sitima prebiva; Silazim u sebe kao u vodu iz

koje ne smem da izađem, u crkvu koja ne postoji.

***

APOTEOZA VODE III

Ovde više nema kuće, niti velikog stabla zemlje;
Duboko u nebu zakopane urne pune vode, moja

Nepremerena sećanja na smrt. Ovde sada raste

bela trpeza, a za njom gospodari od kostiju i soli.

Ponekad ustanu, i moje telo kao zvezdu zatvore;

Čuvari sa urnama na glavama gledaju, dok voda

U mojim očima topi bregove i utočišta; Guta bilje

koje pitomo diše, dok mesec u sebi tesni i optiče.

5
DVE ZVEZDE
Na početku, gladna muška zvezda se dokoreni
zemljanom vazduhu druge zvezde; Pipci velike

Svetlosti padaju kao kosa preko ljudskih udova.

Potom, druga zvezda zatvori svoje bele oči pod

Jazbinama koje mirišu na životinjska krzna; Iza

velike svetlosti ogrne plodno glasivo mesečevo.

Ono šta sagori između njih, postane voda; Pada

na zemlju, iz koje rastu drvoredi i nova skloništa.

MOBA
Gradimo kulu visočiju od vazduha, sa čuvarima
vode na krovu; Donosimo svetlo koje raste pod

Zemljom, teško od masti i korenja šuma. Žene i

vetrovi nas opslužuju, nude nam meso kojem

Ne znamo poreklo; Kada ugledamo prvi mesec,

glave nam padaju na stene i mirišu u lakoj tami.

POTRAGA
Tražili smo šume u kojima ćemo voleti svoje žene
i sagraditi kuće od zemlje i oblaka; Pronašli smo u

Dubokim pećnama prvu vodu, seme crnih šuma iz

kojih dolazi mesec, sa pesmom umesto mleka. Na

Istu planinu smo se vratili sa rukama punim mraka;

Poljubili svoju nerođenu decu izpod čvrstih zvezda.

MREZGA
Zvezde u obliku semena padaju po zemlji; Iz tih
zvezda rastu kuće, otvaraju se crna stabla reči.

6
U širokoj ravnici gladuju životinje, žene se ljube
i dodiruju oblake; Svoja naopaka krzna pletu na

Visoravni koja podseća na veliko sito. Negde u

grotlu dve ribe se jedine tamom nastalom pod

Suncem i vazduhom; Kruže jedna oko druge, u

strašnoj tišini vode zatvaraju crveno oko sveta.

MREST
Do meseca nadraslo bilje, u bilju mesec teži od
prostora; Pucaju kosti zemlje, tišinom tešnjene

Oči bregova; (Do ramena noćno seme blago se

uzdiže, od grbave smotre strahom omrešteno.)

Dok bilje crnu kosu na vodi koreni, glas sećanja

i glas mraka pronose; Množe tela svetih očnika.

VISAK
Zatvorite svoje prozore: U polju se pene jezive
reči. Spustite tihe zavese; I vaše su oči ranjive

Kao guma; Vi što merite svoje malene kutije, i

jednooka noć još uvek vas pritiska. Mesto zvezda

Blistaju glave paukova; I ta senka koja brižno

pevuši dok prinosi mi visak, moje novo kandilo.

TAMNO SLOVO
Drobi zemlja stablo mesečevo, do meke zemlje
i noć se ugiba; Crkva do čiste vode se peni, nad

Rukama sunčevih gnojiva. Svodnice blago trnu

dok crvenim jezikom prolistava breg; Tiho rastu

Paučine, lake kostreti, i mesom spregnute glave;

U crkvi zatvoren mesec opsejava crnom vodom.

7
USPRAVNA GROBNICA
Stablo nije stablo, već uspravna grobnica glasa;
Tiho šire ruke vode, prazne oči veselih mrtvaca.

(Nad ustima mlake zemlje, bregovi se izmeštaju;

U meni sveto bilje dok trne, mrakovi dok celivaju.

Stablo nije grobnica, već tvrdo telo mesečine;

Iz usta vode pevuše goli, mrtvaci tihi kao deteline.)

Dubokom zemljom sećanja, iz mene voda govori;

Tamnih bregova službu noćnu, očima da zatvori.

PRELOM
Sa prozora gledam svet koji se menja; Biljke mi
pružaju korenje, tamne ribe piju sa mojih tvrdih

Ulegnuća u kostima. Sa krova kuće vidim oblak

čije se ruke vuku po zemlji; Trusne repine vode,

Nepokretne mase svetla, gutaće prste u mraku.

(Sa prvog temena osećam glas koji se prelama.)

GOZBA
Hodao sam obalama, na kojima crno bilje i meso
mirišu; Do svetih čuvara vode proneo umnožena

Tela nečasti i bola. Video sam veliko čudo mraka

i svetlo kako jede ruke čamaca, tesnih od umora

Nerođenog glasa; Sa krajeva vode doneo strašne

pesme bogova, seme smrti sa gozbe kostolomne.

8
Ciklus II: STEGA

ŽETVA
Pucao je glas kao kičma, i moja se glava tesnila
u snu; Nad usahlim bregom letelo je drveće, iz

Zle vode je blistao grob. Kao kolevka zemlja se

ljuljala, dok nevidljive žene od umora pevuše; U

Sijušno oko potisnuto korenje i strašna buka: A

moje čisto telo raznose, sišu u toplim rupama.

STEGA
Uzima levak i eksere, uzima drveni ram u kojem
spavaju tvrde bube; U moja usta stavlja dvonož,

Između dve vode polaže larvu zemljanicu. Nosi

veliku posudu sa mravima i mlekom, tuče seme

Iznad kojeg sunce raste; U moju kičmu spušta i

poslednju maticu mraka, glavu mrtvog vesnika.

KAZNA
Za velikim zemljanim stolom gutaju zvezde; Za
stolom od tvrdih reči, gledaju moju kičmu i crni

Mesec u njoj. Prinose mrtve ruke drveća, gorku

krv vodonosnu; Oko životinje koja diše daleko u

Belim šumama sna. Prinose oštre kotve, i tučak

sa širokim dlanom mraka na držalu; Nad velikim

Zemljanim stolom vremena, pale prostrano telo

glasnika, napujdalo seme udvoglavljenog mesa.

9
KOSTOLOMI
Most je pao, i zemlja je pala; Nad tesnom vodom
kopne gole glave polutana, trnu svetlosni jezici.

(Jedno disanje pomera vazduh; Breg koji mora

postati deo mesa na meni, iznutra oštri senke.)

Od sluha davno skrivena, negde postoji i crkva

puna krvi; U njoj moji kostolomi posude uzdižu.

VODODERI
Na grebenu poraza sede razočeni, tvrde opnice
pružaju preko prostora; Svoje duge ruke vlaže u

Vazduhu i namiču šila sluhom domerena. Iznad

neba vetar uprežu, i kamenu vunu umesto kože

Prevlače; Vodom koja pomera svetlost i tamu, u

rukama mese telo zemlje okorenjeno zvezdama.

NOĆNICI
U sobi bez poda, ili velikog sunca, sede u krugu
prostranijem od zemlje; Mozgovi koji se polako

Spuštaju na prste, igraju u mekoj mesečini oka.

Njihove reči su uverljive i glasne, sa unutrašnje

Strane prostora opipljive kao koža; Na jezicima

ponekad ukažu runu i nasušno mleko korenova.

ZVEZDOMOR
U svetlim parovima noćnim, vidi meso i vazduh
samooplodan; Polako prinosi svoje golemo telo

Mesečine, ulice zasipa strahorodnim semenom.

Sa nežnih glava smrtnosti proleva rodnu vodu, i

Glasonosno bilje tišine sabira; Nedomestivo ime

zemlje razmiče, kostima davi zvezde temenjače.

10
KOROVNIK
Obraznik senke sedi na krovu crkve i trebi malo
korenje koje se propinje ka crnom nebu; Polako

Razvlači vidik utreperen mesom vode i gladnim

vesnicima. Neprohodne reči mreste preko noći,

Čupaju svetlosne žile zemlje; Njegovo belo oko

sipi kroz sobe i drveća, sunčevu maticu pohodi.

TESNILO

Na moja leđa stavljaju crkvu, dobrežnicu tame

i glavu mesečevu; Gnevni plodonos straha peva

Unutar grebena, lomi kičmu zemljanih oblačina.

Na moja leđa stavljaju pesmu zvezdomornu, uz

Stablo života i smrti sišu kosti semenice; Vedra

lica žena i dece crvene sa ramena noćnih aveti.

SEME
Do krajeva sveta, pronose sita grozomorna; Do
svoga dvojnika od tame i jezika očima protežu.

Kost pred kost, sablasna tela iznutrice pokreću;

Tamna korenja nogu, pružaju preko svetosnica.

Do moje glave nad kojom se jedine pomračine;

Sa čistih sita dok dugo cede seme smrtorodno.

OGLEDALA

Dok spavaš, strah silazi niz tvoje ruke i hoda po

stanu; Pomera nameštaj, priziva cevi sa zidova.

(Tada ima veliko telo sa teškim krilima prašine;

Jezik mu je crven kada pije vodu pod svetlima.)

Dok polako umireš sa rukama na podu; Donosi

posude, u kojima ćeš ogledati svoje bedno lice.

11
PROPOVED

Onog, što moje sablasno ime propoveda vodama;

Čije telo ima oblik pijavice, gnevnog rečnog boga:

Njegove krupne kosti zagledam, zemlju prinosim;

Moja duga služba uvek počinje vodom zatvorena.

(Onog, čije oči rastu na nebu kao tesne paučnice;

Gospodara nemere i umora, užasnog bregotvora.)

STRAHOVANJE

O mnogom prstima tvojim, vatre uzigrane; Glas

onoga što vreba nad uvalom i larva mesečarka.

Za tvojim stolom sede dva polutana; Dverinjaci

strašni, i dotrajali tišinom nepomerenog mraka.

Podeljene spravarnice, i pogoni besnila; Bacači

senke tvoje oči unose, sunčevu mrenu namiču.

NEMIR

Između dve zemlje, stablo otvara svoja usta od

belog mesa; Zalazi u prostore koji su bučni kao

Gradilišta na nebu. U njegovom korenju zvezde

se množe, pružaju tanke svetlosti vode koje uz

Pesmu i golemu tugu dozrevaju; Između zvezda

dve zemlje otvaraju puškarnice pune crnih očiju.

DRUGI DOLAZAK

Sanjao sam kako dolazi sa ustima punim pene i

ozveždenim telom; Kroz veliki prostor kako se

Primiče moj strašni gnezditelj. Ponekad samo

uz neko stablo zastane: Moje ime noktom da

Utisne, tihu sreću svetlom dok razvali; Golem

12
da oslušne orgiju bednih u jutarnjem vazduhu.

POSETA

Čuješ li kako rojevi sunce pohode; Zar ne vidiš i

ove ruke od drveta i krvi? Ko ti je glavu pomerio

Sa jednog brega na drugi; U čiju si to kuću ušla

nepozvana? Zašto me meriš tako, kao da znam

Koliko je voda ispod tebe; Nosiš li nam to neku

novu radost: Parče debelog mesa, devičin rep?

POMEN

Ustani, raspolućena sunčeva senko; Zavrti nam

glave podno svog stomaka i ruke nam priklešti.

Spusti se u mravinjake i jazbine naše, ogladneli

noćni svate; Sviraj na našim kostima, obnaži se

Nad gustom trpezom. (Dok voda oboleva i trne;

Na očima mrena teška kao breg postaje slovo.)

13
Ciklus III: OPELO

POLA MOLITVE

Ne čupaj dahom svojim kosti prezrelice, glavu i

ruke u beležno klatno zemlje ne umeraj; Spusti

Telo moje u dve vode, pomeri strahove sa očiju

slabih udova. Ne steži oblakom i burom koja uz

Moja skloništa igra; Dohrani tamno čelo glasom

svojim, rodoslov srama i zlobe gordo blagoslovi.

OSMOSMERKA

Dole, gde i krošnje naglavačke rastu; U svetlo

prostranstvo od nemila i vlage: Onamo silazim

Da jezikom mozak razdenem, da vodama jezik

procedim. Dok silazim, i glava mi postaje tvrda

Kao zvezda; Dole, kost uz kost sa palikućama i

bukom: Do oblaka sa kojih vrelu gumu pljujem.

***

Uz goruće i nečisto; Dok lipšem obalama zvuka

i mekšine; Podvlačim se korenju pod pazuhe,

Dušicom u breg. I ovde, svaštočina pesme radi,

uz dokopnelu reku, raskućen i bedan: Pa bežim

Gore, nečijom pljuvačkom i smolom teran; Niz

svoju trulu kičmu, zvezdanim muljem dogoreo;

Dok hodam, i glavom tvrdu zemlju razbolevam:

Voda zatvara oči životinjama, i počinje da peva.

***

14
Iz iste vode, duboke, nesvetlo i netama govore;
Ponekad u meni mesec napukne, ponegde se

Zvezda izokrene. Na vrhovima kostiju kad idu,

slični vazduhu, neveseli i meki: Odrazi moji se

Smeju, i pakosnim sluzima prete; Na proplanku

od pepela da se raspevaju, i tvrdi zvuk u mene

Da usele; Dugo se moje puti pene i približavaju,

jedna na drugu jezik opasno vreo da potegne.

***

Iz sebe, kao sa brega, gledamo tvrdim očima.

(Zvukom o zvezdu, i vodom niz reč; Dok sunce

Kopni u mokrom vazduhu.) Nad velikom gomilom

od zvezda i slabog zvuka: Kože blistave kao sita.

(Zvukom pod zvezdu, i vodom kroz san; Zemlja

se zatvara dok nam glave padaju dole, duboko.)

***

U meni smrt miluje svoje vrele koščice; I lažan

se mesec koti nad suvim ustima. Kao oko crne

Rupe, zvezda se nemerila napujdalu zemlju sa

mene da obere. Dok rastem, i zemlja na meni

Postaje dvoglava, veselo igra zvazda krvopija;

Strašnu pesmu i meko zlo sa mene razodeva.

MESEČEVE VODE

Uoči svetih mesečevih voda, moja nevesta semeni;

Gazi preko čvrste rude mleka i stakleno oko zatvara.

Između bregova raste naša postelja od belog zvuka;

Ruke sklanjaju u drveća, dva tela do zvezde ogoljena.

Ni tamno korenje svetlosti ne lomi našu tihu grobnicu;

Noć polako zemlju pritiska, praznu crkvu nad ravnicom.

15
NEVESTA, SMRT

Sa strahom u naručju, pronašao sam voćnjak u

kojem subrežnici noći spavaju; Glave su im bile

Zatvorene, stomaci puni šumskih pesama. Dok

sam učio drevni jezik ćutanja, dvoruka tama mi

Prisluži bilje na ogledalu; Kada sam i ja zaspao,

dugo sam sanjao nevestu kako umire u poljima.

PRIZNANJE

Ja smem da dodirnem vodu, i da joj kažem čije

negve nosim; Da otvorim bele rupe na zemlji u

Kojima moji sukrvnici seku mesečinu. Prste od

vode umem da pretvorim u nečekanu prazninu

Prostora koji me zatvara; Da ponesem meso iz

tišine glave ka crvenoj svetlosti noćnih semeni.

Ja smem da posedujem mudrost korenja, i nad

velikom klanicom tišine da okupljam zvezde; U

Skloništima na nebu, masnim oblacima punim

mleka i kostiju reči. Očima zadebljalim od vida

Zvezda, pesmom velikom kao porod mraka; Ne

umem da dodirnem telo vode teže od vazduha.

UMESTO SMRTI

Dugo misliš na korenje koje čuva svoju nepomičnost

u tišini svetla; Vodu okoštalu tvrdim rukama bregova,

Zaustavljenih u rastu. (Postoji oko zemlje, koje cveta

nad mojim leđima veliko kao misao rodnoga mraka.)

Dugo misliš na korenje, i naviku vazduha da smanjuje

reči; Kosti koje mrtvački blistaju u podnožju nove kiše.

16
UMESTO ŽIVOTA

Reč koju gnezdiš umornim kostima lica ima dve

ruke, i glavu od vazduha prepolovljenu; Kostima

Davno pretvorenim u vodu, vazduhom od svetla

zatvorenih očiju mesa. Ti, koji postojiš do mleka

Sazdan i doslužen; Čuvaš poslednje bilje mraka

koji se sužava i trne, lomi prozore kuća u brdima.

UMESTO PESME

Čuvaš jedan kamen dok ne postane zemlja nad

tvojom ustima; Veruješ da reč ima oblik vode od

Koje se prave zakoni odsustva. (Breg ne sme da

ponovi vreme zatvoreno u tišini mesa.) Mnoštvo

Sa kostima jednog neba raste, uz duplje nadima;

Moje mrtvo sećanje prekora, reči drevne i jezive.

OBDANICA

Kopni sunce zemlju mesečevu; Sunce zemljom

vodu obnoćilo, i tesnim glasom vodu dokostilo.

Raste mesec svetlom okopnelim; Svetlom vode

do zemlje podrhtava, i teška svirala noć donosi.

Besna voda kosti uzemljila; Glas koji umire nad

gradom, i sunčevu zvezdu bregom obvodnjava.

CELIVO

Svetlo koje pamtiš nije sunce, nego prva ćelija

mraka; Zavoleo si zvezdu načinjenu od očnog

Premora, zatvor prostraniji od mnoštva celosti.

Glavonosno tkivo reči se uspinje preko ograda,

Posmatra strašnu budućnost izmene; Čekao si

blažene otrove tame, vrenje zvezdanih sokova.

17
MOLITVENIK

Do kosti oglodan kamen, do čiste vode i sunce

razorano; U crkvi koja se polako ruši stojim nad

Ogledalom. U tom ogledalu moje divno sećanje

na breg, i zaustavljeno bilje mraza; Dok presveti

Rastu, glavu mi otvaraju i dube: Onamo, odakle se

prvo mleko belasa, odakle cevi jezu razvode.

OPOZIV NOĆI

Progovorim ne bih li poverovao u veliku snagu

noći da ljude pretvara u delove zemlje; (Odavde

Se jasno vide mali tragovi ćutanja koji i vode do

smrti.) Progovorim sa rukama na leđima preko

Stašnih uvala u vazduhu i polju. (Noć je gladna,

sa očima uprtim u mene, surovo lice Gospoda.)

OPELO

Nizvodno poneh mesečevo seme; Nad tamnim

brdima lome kosture drveća, podižu brane krvi.

Ja domišljam jezik vode zastao u kostima; Dok

gusnu zidovi staha i zemljom gospodare mrtvi.

Glasom sam čuvao vazduh, a zvezdama plodio

san; Umorna tela vise od vode krvavim brdima.

PREMRAČENJE

Sve što sam video u mraku, na mrak je podsećalo;

Moja je žila tamo gde voda crnoj svetlosti naliči. U

Prostoru od vazduha i mekih tkiva čekanja, voćem

duboke razmene drveća pod zvezdama; Množe se

Čelnici grobne slezene nad svitanjem i preko guste

tišine razležu pesmu koja podrhtava na vretenima.

18
NIČIJE REČI

19
Ciklus IV: ČUKUNZEMLJA
PREPOROD

Neko je video sunce,

i hram svetlosti na svojim
tamnim prstima; Poslednje

Pevanje zemlje neorođenim

plodonosima vremena.

Neko je video tamu,

i delivu tišinu sna pod
samoglasnim svetlom trajanja;

Zid nad kojim cvetaju ljudske

ruke obezručenog kamenja.

PRAMOLITVA

Neka moje kosti procvetaju, i kamen u njima se

cvetu pokorava; Neka koren u kamenju domesi

Kosti svetih očeva, cvet je njihov do moje glave

rastao. Uoči prve kiše mleka, žensko sunce nad

Mojim očima otvara; Jezero i zemlju početka iz

gustog glasa milosti, i pesmu stariju od čoveka.

POKRŠTAVANJE MRAKA I

Na krovu čukunzemlje zalaze horde

glasova koji se uzdižu do prvih
obasjanih pećina u planinama;

Veliki dvoglas veka koji se pruža preko

drevne vode postanka i lepe mesečine.

Na dlanu prvovenčanog vazduha, na

trbuhu pčele koja svoja krila pretvara u
medonosnu kostret tišine i nevremena;

20
 Ukazuju se oči svetog naroda i njegove
dece, koja u zenicama nose imencrkvu.

POKRŠTAVANJE MRAKA II

Za krsni sto seda umorni čuvar, iz

masnih pletenica trebi crva
koji mu pada na dlanove i crne
kosti praotačke;

Doslužnici smo njegovoj

pesmi, sečemo vazduh pre nego što se
probudi sa tamnim slovima oko vrata.

On spava obgrljen mesečinom, do

svete vode pruža moždinu biljaka;

Penjemo se na njegova ramena, koja se

smanjuju do prvih planina, čije kupole u
mraku dosežu do neopevanih zvezda.

POKRŠTAVANJE MRAKA III

Seme na mojim rukama postaje

tamjan, seme u mojoj glavi miriše
na svetu odaju iz koje dopire glas;

Biljka se otvara ukostrešena do korena

rodne vode, do noći u rečnim moštima.

Zemlja palaca rukom mrtvaca, u

moju ruku pada kost životinje koja
greje vazduh i planinska skloništa;

Biljka zatvara oči drevnog bastiona, dok

crveni jezik tišine uspravlja krst u mraku.

TIHOVANJE I

Odavde se ne beži,
Bez u sebe, ko ume.

Čuješ stablo kako pada

Negde u daljini, i misliš:

Seku li to šume, ili se

21
Kosti ruše duboko u meni?

TIHOVANJE II

Zbog glasa koji me

Pohodi noću, često
Zastanem i pitam se:

Postoji li ptica koja

Leti kroz zidove,
Sa očima nalik voću,
Koje prigušeno sijaju?

PRVA MOLITVA

U korenu jezika mi igraju zvezde,

u vazduhu kičma mekša od svetlosti;

Ko me budi tišinom mračne šume,

Dok nad usnama pesmin vid mesim?

U temenu mraka dok prizivam sunce,

i postavljam znak na nebu kao klin;

Ko me čupa iz pluća jedinog prostora

bedrima majke koja peva mrtvima?

22
Ciklus V: MOLITVENIK

ZAVEŠTANJE

Moja si u očima trećeg sunca, na krilu zemlje

koja nas greje usnama tamne zvezde;

Pre vremena, i bledog kruga stvarnosti

koja se javlja u vidu meseca nad nama.

Tvoj sam, kada meke kosti kiše možde u snu,

a živo sunce mrači nad usnama oka;

Pre zemlje i teškog zida sećanja koji

blista mlečnim zvezdama vidokruga.

Moja si prostorom noći, i tankim kostima nad

kojim učimo nežne reči dodira; Celiš

Pre smrti, pogledom koji se otvara u

nove ruke, i toplu vodu naših nemira.

Tvoj sam belinom svetog meseca, i pesmom

od koje se krv u mleko pretvara; Pod

Krovom crkve sazdane na dlanu oca

svetloga, između ponoćnih bregova.

Moja si u naručju prve zemlje, i vidu sunca sa

kojeg dopire glas mudrog bilja; Uoči

Oluje koja raste u nama kao kamen, a

polako pritiska meka vrata manastira.

Tvoj sam vedrinom rodnog neba, i pesmom iz

koje proniče crni cvet postanka; Na

Dlanu poslednje reke unutrašnjosti, na

zvezdi koja nas zatvara pod krošnjama.

Moja si tesnim vremenom svitanja, i kao voda

puna čistih mrakova tišine; Pevaš u

Šumi koja sputava dodir neba, dok san

u nama trne poput obezličenog granja.

23
Tvoj sam ćutanjem vode, i mesom drevne reči
koja ljubi iz tamne postelje sunca; U

Prostoru koji se deli, ponavljam tvoje

oči u sebi, i lice deteta koje se smeje.

MOLITVENIK

Budim se na njenim
bedrima kao na travi.

Vetar nas uspravlja

i uči, menja blage
crte lica.

Između nas sunce

nad nama zemlja.

***

Iz njenog temena
raste moja teška
ruka.

Uzimam je na pragu
crkve u kojoj
pevaju mrtvi.

Voda silazi do nas

i šapće o postanku
treće svetlosti.

***

Iz njenih grudi
teče moja krv;

Iz moje krvi izlazi

ona sa grudima
na glavi.

24
***

Jednom je pitala:
Gde su tvoje ruke?

Ja sam ćutao /Ja sam ćutao

mrakom, obgrljen /obgrljen mrakom
njenim nogama. /njenih nogu.

***

Tebi, od mene;
Vetar se otvara.

Meni, do tebe;
Bela vrata dišu.

***

Čuvaš seme moga

poljupca u dlanu;

Nosim usne tvoga

drveća na glavi.

***

Živeću dok u tvojim očima

Bude vazduha za moje osmehe;

Rekla je pružajući mi
Dlan pun belih prstiju.

***

Voleo bih da ljudi

Umerto reči nebo
Koriste njeno ime.

***

25
Groboglasan,
Usne joj slovim;

/Na koži njenog

/vida uvek blag.

Zvezdorepa dok
Mi kičmu ljubi.

/Zemljom moje
/noći se otvara.

***

Reč sam vodom,

i
dan okom tvojim;

/Zvezdom smrtan,
/mleku nad očima.

Mrak sam tobom,

i
voda usnom reči.

***

Sedmom kućom vode

gospodare tvoje oči;

/Rečnim krošnjama
/tvojih ruku rastem.

Trećom rekom vida

suvoj zemlji pevaš.

/Plavom se zemljom
/tvome nebu smejem.

***

26
Zvezdom pevam
vetru o zemljama.

/Rečnim semenom,
/tvom se licu glasim.

Mlekom po rukama,
vodom zvezde sejem.

/Toplom pesmom,
/na vetru tvoje noći.

***

Ovde sam,
i dišem;

/Dok njena
/ruka na
/mojoj počiva.

Ovde sam,
zavejan mekom
svetlošću jutra.

***

Svanulo je,

I njeno lice
je puno bistrih
svetlosti.

Njene ruke
podsećaju na
reku koja
sporo teče.

Svanulo je,
i napokon
sam srećan.

27
Ciklus VI: BUĐENJE

PRVA VRATA SUNCA

Kucaš na jedina vrata

koja dobro poznaješ
Vrata čiji okvir dodiruje
tvoja mala ramena kada
im se približiš i poljubiš
njihovu tišinu

Gledaš u ta vrata kao

u zvezdu koja osvetljuje
sve prostore i vode iz
kojih si jednom izašao

Kucaš dok iznutra

ne otvori neko
sa tvojim likom
i tvojim rukama
Većim od vremena
od vode od tebe samoga

IZMEĐU DVE SVETLOSTI

Između dve svetlosti stojiš ti

i četiri senke sa tvojim očima
Duboko u tebi duboko u prostoru
kojim gospodariš duže od
svog života i vremena

Polako se spremaš za glas

koji će te obložiti tišinom i
rasterati senke u četiri kraja
sveta iz kojih si dosvetlio

Između dve svetlosti stojiš ti

i malo ogledalo u vidu sunca
koje zatvara poslednja vrata
tišine i vrata svega što si
nekada mogao dodirnuti

28
DRUGA VRATA SUNCA

Sami ste u prostoru

Ti i vrata kroz koja
moraš proći ti i vrata
od sunčevog drveta

Osećaš svoju ruku na njima

kao sto je osećaš na telu
vode kada odlaziš na reku
da učiš njene mudrosti

Sami ste u prostoru

A ti poprimaš oblik koji ljudi
obično imaju kada sanjaju
sunce ili neki drugi deo sebe

VODOSLOV SUNCA

Dok pevaš i čuvaš zvezdu

golim rukama kao dete

Rascvetanu zvezdu podneva

u vodi koja si ti sam i kojoj
duguješ nebo i kolevku

Otvara se prostor koji je u tebi

Ozidan svešću i šumama
koje vilene nad poljem

Dok pevaš dečjim glasom

i glasom svega što uvek jesi

Otvara se treće oko zvezde

i tvoje oči na potiljku neba
na dlanu svih prostora
u očima svih živih reči

PRVA VRATA VODE

Ko gleda u ta vrata
vidi svoje oči ili svoju
kosu pomešanu sa
vetrom i oblacima

29
Iz tih vrata izlazi život
odeven u vodu
odeven u meso
pravode i kamena

Ko pažljivo gleda
videće i sebe u vidu
oblaka ili vetra
kako peva jezikom
neuzemljivih zvezda

IZMĐU DVE VODE

Postani pesma ili voda

u kojoj si uvek i koja te
čuva od vetrova i vatre

Postani nešto nalik kamenu

koji umalo i da ne postoji ili
zvezda puna tišine i svetla

Dok ne postaneš nešto

slušaj vodu kako menja
oblik i vreme i sve što diše

DRUGA VRATA VODE

Došao si dokle je tvoj

glas mogao dopreti

Ovde ne čuješ vodu

kada pada sa tvojih
ramena kao sa krova
kuće ili krova crkve
koja se beli u šumi

Ti si došao dokle je tvoja

ruka smela pokazati

Ovde si manji od svega

što možeš zamisliti i u
šta se možeš pretvoriti
Dok bledi glasovi šume
pevaju nad vodama

30
ZEMLJOSLOV VODE

Kada voda pada sa neba

zemlja miruje i pruža
svoje bele ruke u svitanja

Negde u toj vodi miruje

tvoje telo i tvoja duša ili
osmeh zemlje koju voliš

Kada zemlja pruža svoje ruke

voda pada do tvoga neba
do reči u tebi ili još dublje

Negde u duši voda se smeje

i otvara bela usta ljubavi iz
kojih izlaze zvezdana deca

PRVA VRATA ZEMLJE

Rođen si pred tim vratima

Govoriš jezikom glasa koji
dopire sa druge strane i
koji će ti otvoriti kada za
to dođe vreme

Ta vrata nikada nisi video

Ona imaju oblik tebe i svega
što nosiš u svojim rukama

Rođen si pred tim vratima

kao na pragu jedine zvezde
koju dugo sanjaš i neguješ
Čiji glas slušaš celoga života

IZMEĐU DVE ZEMLJE

Okrećeš se oko sebe i

vremena koje seješ
i svih predela u kojima raste
tvoje zemaljsko telo

Svetliš dok pesma ulazi

na tvoje uši kao na vrata
kuće ili budnog neba

31
Zastani pre nego što vreme
u tebi ne pocrni pre nego
što tvoje telo ne postane
stablo pod kojim pevaju deca

DRUGA VRATA ZEMLJE

Ne ulazi ako ti telo ne

miriše na vetar ili ako
ne nosiš tajnu neke
smekšale daljine

Do kolena skače voda

koju gaziš do kolena
vode koja je uvek u tebi

Ne ulazi ako ne vidiš

ono što se tobom pomera
i raste dok prelaziš tu
granicu na svom srcu

Do neba sunce zemljom

opevano otvara vrata
tvojih prvih koraka i koraka
sreće koja te prati

BUĐENJE

Otvori se poput vetra koji

pomera zvezde ili poput
glasa koji treperi u nama

Kad gledamo nebo kad u

tebi ogledamo svoje oči

Otvori se poput očiju koje

svetle iznutra i čije seme
diše u zemlji naših voda

Dok slušas glasove vetra

i svega što će uvek doći

32
KNJIGA NOVOG SVETA

33
Ciklus VII: MEĐUREČJE

REČI NEIZGOVORENOG

počinje sa jutrom u koži

i belim krznima na vetru

iz posude mleka
raste cvet čampaka
a žena dolazi da
grli njegovu lepotu

(osećaš njene pokrete

u svojim snovima kao
mlado telo ribe u vodi)

kada bi postojala granica

ruke bi rasle na devet strana

i volele pesmu rođenu
u krilu neizgovorenog sunca

KAKO JE ČOVEK
POSTAO VREME

sa mirnije obale
gledam na reku
dok vetar otvara bronhije
crvenog cveća u zidinama

čovek čija glava miriše

na so neprimetno odlazi
i vraća se iza podneva
osmehnut zbog tišine
koja se nastanila u njemu

(dok osećam njegovu

radost i ja ću pevati)

ptice poniru ljudima

34
u kose odakle nežno
uzleću kada neko pomeri
ruku ili prostor neba
utemenjenog u nama

stavljam seme biljke

na pupak zemlje i čekam
hlad reči koje će izrasti
u modre plodove ćutanja

MERA STVARI

verovanje da ono
što se može videti
nije hrana sa stola
za kojim sedi smrt

niti koren pušten sa oboda

vremena da bi nosio ime
nečijeg straha

ne razume se mnogo toga

u vezi tišine koja sporo vlada

zato ovde kažem

prostor se meri crvenim očima

od jedne zore do druge
a ne slepim glasom polutana

ZEMLJA JE OGLEDALO

koren raste
i svoje čvorove
rešava na nebu

neko umire
da bi se vratio

(neko da bi
zvezde čule
njegove reči)

ptica odlazi
u mrak i vraća
se mokra od
sećanja

35
spusti ruke pod zemlju
i pažljivo posmatraj

zemlja je ogledalo
NEIZRECIVA TAJNA

(često pomisliš)

kada bih ponovo

bio sunce

a reči postale
meso ili zemlja
naših podneblja

(pomisliš na sebe
i svoju tišinu
(koja je voda))

kada bih mogao

izreći tajnu
koja uvek raste

ZAPIS TIŠINE

poistovećeno
sa prizorom
nekadašnje obale

ono u šta gledaš

objašnjava se kao
drevni zapis tišine

pokretljivosti koje
su deo praoblika
i nadnežnosti

jedine se u krugu
sunčevih ćutanja

ako ostane vremena

ruke će govoriti
glinom ili dodirom
svih uravnoteženosti

36
OKRETANJE

govoriš o prikrivenoj stvarnosti

koja je vetar i drvo i ime zemlje

veštini semena da postaje

prostor hladnog vazduha
i blago odsustvo svetlosti

(ruci iz dubine grla koja

je unutrašnja potreba
stvari da budu razlog)

okreni se

nebo polaže prst na presek

zvezdane mekšine u nama
koji smo tihi i umemo da
pevamo unatraške

37
Ciklus VIII: PAMTIVEK

POREKLO MITA
/obdukcija tišine/

onome
čija ramena
izdaleka
nalikuju
stenama

ptice će
dati ime
koje će nositi
na kraj sveta

da bi video
rodnu vodu
i život zvezda

POREKLO SEĆANJA
/obdukcija sna/

u mrak smo odlazili da bi

pronašli jedni druge ili da
nas žene sa cvećem oko
struka miluju po temenu
i leđima od sedefa dok iz
svetlih očiju rađamo reči
pune vode i lakog semena

POREKLO LJUBAVI
/obdukcija nežnosti/

uravnoteženoj i tihoj
ti daruješ ime sunca

u noći kada njeni pokreti

38
postaju pčele i vinogradi
mirišu na poljupce zvezda

FOSIL STRAHA
/iskopi budućnosti/

plašim se da bi jednog dana

mogli pronaći seme
nedozrelih poljubaca
u mojim kostima

POREKLO STRAHA
/obdukcija sna/

u potkrovlju neba
propele su sto na
zemaljsku trpezu

zvezde sa crvenim
okom na grudima
čekaju nečiji povratak
.

POREKLO SMRTI
/obdukcija dodira/

ispod stola rastu pečurke

pod pečurkama rastemo mi

u nama raste trpeza sa koje

uzimaju nevidljive ruke zemlje

SIMBOL SVETLOSTI
/apoteoza vremena/

od pamtiveka slušam
kako tri ptice obleću
stablo ružinog cveta
sa čijih se grana ljudi

39
i zmije penju u oblake

PAMTIVEK
/palindrom sećanja/

drevna je navika ptica

da pre kiše sunčevo
seme raznesu po
ledini i čekaju
mlečne vetrove za
kojima će zvezde na
rukama hodati svetom

RAZMENA TIŠINE
/nomenklatura straha/

sa drveta narandže uzleće

senka koja nas je dugo pratila

to primećuje onaj za čije belege

oduvek govorim da su zvezde

DOKAZIVANJE PESME
/akupunktura sećanja/

izlazim u prostor svetlosti

koji me prihvata celom površinom
obrastam zelenim jezikom sreće

mokrih ruku
sedim pred kućom
iz koje me gledaju
leprozna deca

40
Ciklus IX: ZLATNO SEME

JUTRO

budi me zvono na vratima

pred njima je svetlo sa glavom

jegulje u rukama od koje
sam cele noći bežao

OGLAŠAVANJE

u noć koja spava

između dve reke

pružam glas
tajne sadržine

ime onoga čija se

pesma vrti nad
kućama sa očima od
hladne mesečine

TREĆI DOLAZAK

došao je glasnik
vođen senkama
slepih vetrova

oko vrata nosi

rečni totem
srce zvezde i
grlatog pevca

odakle dolazi

sa drugog kraja
obrasle šume
iz druge rupe ili
sa onog sveta

41
PORUKA

otvara se ruka

vampira
ratnika
ili ubice

ne pitamo čija je

iz te ruke jedu deca

čije su oči velike
kao celi svet

RAZREŠENJE

čija glava visi

kao cvet sa neba

kao umoran jezik
kao smekšali ud

glava istine
ili nekog
velikog straha

BUDUĆNOST KOSTIJU

još uvek nam lica

i dlanovi podsećaju
na žitije zvezda koje
smo sretali na dugom
putu ka mraku i nazad

i možda

sa našim kostima
rastu buduća gnezda
sa kojih će neko gledati
kroz naša temena

duboko

u domove od kamena
i razbokorenih slama

42
NALIČJE NEBA

kada smo ubili sunce

videlo se da na njegovim
leđima nema mesečine

(niti vode u kojoj se

ogledaju zvezde)

samo se mogla videti

ključaonica sa zlatnim
okom božanstva u temenu

SMRT ČUVARA

neizgovoren rukama
sedi u podnožju zida

seti se njegovog imena

pre nego što zemlja
(ili ono što je u njoj)
ne otvori usta vetrova
i vrata skorelih kuća

seti se dok bube od zlata

još uvek hodaju naokolo
sa tvojim likom na leđima

NEIZBEŽNO PITANJE

može se živeti ovde

sa pticama i vodom
koja peva može se
podići ruka puna
zemaljskog semena
i dodirnuti oblak koji
je deo svetlije ruke
može se živeti ovde
sa mesom u prstima
i senicom pod pragom

ali će pre ili kasnije

neko pohvatati zvezde
i saznati na kojoj smo
strani božanskih vrata

43
SAVETOVANJE

Stavi prst na jezik

Na srčanu kost
Na čelo zemlje

Ono što greje

Sa druge strane
Veće je od reči

Ukloni sve prste

Koje poseduješ
I razumećeš o
Čemu ti govorim

44