Никола Маројевић

Свијет у лудачкој кошуљи

 ЕДИЦИЈА ВИДИЦИ

За издавача
ЈЕЛИЦА СТОЈАНОВИЋ

За уредника
ЈЕЛИЦА СТОЈАНОВИЋ

© Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2020.

 ГРОБАРСКА ГРЕШКА

Гробари Ладо и Борис стоје наслоњени на своје лопате док слушају како један
човјек у скупом одијелу виче на њиховог шефа спомињући неку грешку.
− Живог човјека сте закопали! Разумијете ли?! – вриштао је овај на шефа.
− Али, господине, па ви сте рекли да је тај човјек мртав... Послали сте тијело и
рекли да је у питању мртав човјек – правдао се шеф.
− Ваша служба је покупила погрешног човјека! Па како нисте видјели да дише?
− Господине, научили смо да не вјерујемо својим очима. Често се деси да
помислимо за неког мрца да је жив и припишемо то исцрпљеним чулима која
нас варају.
− Нађите тог човјека како знате и умијете, иначе ћете и ви у те гробове!
− Али, господине, ми не водимо евиденцију о томе кога смо закопали. Тај човјек
је сада у погрешном гробу, а ми немамо појма у којем.
− Откопајте све гробове, идиоти! У неком од њих човјек дише!
Шеф је испратио погледом бијесног господина који је одлазио, а затим је окренуо
свој велики стомак према радницима, гладећи бркове.
− Чули сте човјека, на посао! – заповиједи им он.
− Али, шефе, на овом гробљу има на хиљаде гробова. Ово је гробље старо
неколико вјекова. Како да постигнемо све то? Осим тога, како да знамо који
леш тражимо – рече Ладо, машући руком као да одбацује идеју о копању.
Шеф пружи фотографију тог човјека. Стајао је на некој бини; иза њега су биле
заставе док је он пружао прст ка публици као да пријети – Ето, то је тај човјек!
Почните од сјеверних парцела.
Ладо и Борис се погледаше и невољно узеше своје лопате и пођоше према
гробовима. Гледали су пред собом море споменика којем се није видио крај. Борис је
извукао пљоску и потегао гутљај из ње, нудећи је одмах потом Ладу. И овај потегну,
задржавши пљоску изнад уста. Обојица се сложише да је за посао којим се они баве
потребно ослободити се разума.
− Ладо, а шта ћемо с новим лешевима? Ко ће их закопавати док смо ми заузети? –
упита Борис.
− Нека буду изнад земље још који мјесец. Сада немамо времена да закопавамо
било кога.
Ладо и Борис се бацише на посао. Након што су откопали први гроб инжењера
Мирослава Берсека, Борис ускочи у гробницу, и поче куцкати по сандуку.
− Има ли кога? – повика Борис према сандуку. Постајао је тако неколико секунди
и, како није било одговора, он се окренуо према Ладу, питајући га шта да ради –
Ладо, овај не одговара. Да прогласимо човјека мртвим?
− Не смијемо. Можда спава... Хајде отвори сандук и мало дрмни тијело, чисто да
будемо сигурни. Ако се пробуди, треба да га одмах питамо је ли он тај са
фотографије.
Борис забоде врх своје лопате између поклопца и зида сандука и након неколико
трзаја отворио је сандук и угледао костура.
− Видиш ли, Ладо? Сигурно мртав човјек.
− Рекох ти да морамо бити сигурни. Ајде узми га у руке и мало га дрмни.
 Борис узе костура за кључне кости и неколико пута га тресну. Вилица лобање се
затресла.
− Је ли се то одазвао? – упита Ладо, нагнут над раком.
− Није, није. Кости звече.
− Хајде де, пљусни га једном.
Борис је ошамарио лобању, те се опет окренуо према Ладу који му је одмах дао
знак главом да то понови још који пут. Борис тада поче шамарати лобању из све снаге
док је најзад није одвалио. Поред свега тога, леш се није будио.
− Мртав човјек, нема шта – закључи Ладо.
Након што су затрпали ту гробницу, Ладо и Борис пођоше према другом гробу.
Сљедећи покојник је био банкар Светислав Месара, одскора покојни, судећи по датуму
на надгробној плочи. Након једног часа напорног рада, Ладо и Борис ископаше раку и
под врховима својих лопата осјетише сандук. Овог пута су зачули буку испод
поклопца. Борис се прекрстио.
− Отворите! – викао је човјек испод поклопца.
− Брзо, Борисе, отвори му – заповиједи Ладо, те Борис након неколико секунди
отвори сандук. Угледали су човјека у одијелу како руком заклања своје очи од
сунца.
− Па, идиоти једни, зар човјек не може да закуња на пар часова да га одмах не
закопају?!
− Господине, није до нас. Ми закопавамо тијела за која нам кажу да су лешеви.
Неко од ваших се вјероватно обрадовао вашем... здравственом стању, те вас је
брже-боље послао нама – насмија се Ладо.
Борис је помогао човјеку да изађе из раке, а Ладо му је одмах, уз осмијех, пружио
пљоску коју је овај одбио. Тражио је да види њиховог шефа. Говорио је о тужби и
новчаној одштети.
Борис и Ладо су га невољно одвели до шефа који је стрекнуо када је угледао
ископаног човјека пред собом. Након тога је кренуо ка гробарима, остављајући тог
човјека иза себе да псује и виче.
− Будале, зар сте још једног човјека закопали живог? Ако се ово прочује, нама
одоше главе!
− Па шта да радимо шефе? – упита Ладо.
− Додај ми ту лопату – шеф нервозно Борису одузе лопату и пође према човјеку,
па га снажно одалами по глави. Овај се стропошта истог тренутка и остаде на
мјесту мртав – Сада га вратите тамо гдје сте га нашли. И никоме ни зуц о
овоме.
Ладо и Борис потегоше из пљоске још који гутљај. Однијели су леш у гроб и
закопали га. Ладо и Борис наставише да откопавају гробове. Идући од гроба до гроба,
схватили су да су много пута побркали живе и мртве. Међутим, чим би наишли на
живу особу у сандуку, стављали би јој фотографију особе коју траже испред очију и
питали би је да ли је то она. Чим би добили одричан одговор, замахнули би лопатом и
ту би особу послали у вјечни починак.
− Можда смо ми лоши гробари, Ладо? – упита Борис. Могла се осјетити извјесна
тежина у његовом гласу.
− Зашто то мислиш?
− Па нисам чуо да остали гробари имају наше проблеме с живим људима у
гробовима. Плашим се да не умијемо да радимо овај посао или постоји нешто у
овој земљи што чини да се људи повампире.
− А мислиш ли да је љепше када је обрнуто: да су мртви људи на површини? –
упита Ладо Бориса, на шта овај само слегну раменима и настави с копањем.
 Прошле су читаве три недјеље током којих су они копали гробове док најзад
Борис и Ладо нису наишли на гроб у којем је био сандук с човјеком с фотографије.
Дрмање и шамарање није успјело да пробуди тог човјека. Био је дефинитивно
мртав.
− Аух, каква је ово збрка? – рече Борис и испи гутљај из пљоске.
− Мора да је преминуо у међувремену због недостатка ваздуха и воде. Ужасна
смрт – закључио је Ладо и затражио руком да му Борис дода пљоску.
− Не смијемо га овдје оставити. Морамо однијети леш на увид. Неће нам
вјеровати.
Борис и Ладо подигоше леш. Изнијели су га из гробнице, положили у колица. Шеф
је био престрављен када је видио да је човјек којег траже мртав (још ако се докаже да је
умро усљед њихове грешке, био је сигуран да ће их задесити нека пропаст!). Позвао је
телефоном човјека који је тражио да се нађе жив закопан човјек. Са страхом у гласу и с
почетним оклијевањем, саопштио му је да је особа пронађена, али мртва.
− Није проблем. То је заправо и добра вијест – одговори овај веселим тоном. –
Стари гад је ионако био превише својеглав.
− Али, човјек је мртав... Не разумијем.
− Зашто мислите да Ви морате било шта да разумијете?
Сјутрадан су дошли људи у униформама и покупили леш, пажљиво га загледајући.
Климали су главама задовољно и затражили су од гробара да им позајме формалин док
су уносили леш у паркирану лимузину. ,,Да се господин освјежи.”, рекли су уз осмјех.
Два дана након те ситуације, Ладо и шеф су пили из пљоске, сједећи беспослено у
шефовој канцеларији. Били су у уобичајено суморном расположењу. Гледали су
телевизију на којој су емитовали говор с политичке сједнице на којој је говорио мртвац
око којег су се силно намучили. Чекали су да се врати Борис и да се потом баце на
посао закопавања свих новопридошлих мртваца који су чекали да они заврше са својом
потрагом.
− Људи, утекли су нам сви мртваци! – упао је Борис, видно узнемирен – Нема
никог у мртвачници. Однијели су нам и сав формалин, проклетници!
Шеф устаде намргођен.
− Ладо, Борисе, на ноге! – рече шеф и заглади своје бркове – Узмите лопате у
руке! Идемо да ловимо мртваце. А не може то тако, мајку му... Много смо ми
ове мртваце размазили. Више ниједан неће под земљу!
 ТАЈНИ ЖИВОТ ЈЕДНОГ МИША

Служба за дератизацију и дезинфекцију убила је бившег службеника Јаноша Зилча.

Његово тијело је покупљено заједно са осталим глодарима и инсектима који су
страдали током поступка чишћења и избачено из канцеларије.
Радни однос Јаноша Зилча био је одавно прекинут, или, боље речено, заборављен.
Управници, као и колеге из канцеларије, нису имали представу да с њима потајно и
даље ради особа под именом Јанош Зилч, чији је лик одавно напустио њихова сјећања.
Тај ненаметљиви бивши службеник провео је свој радни вијек углавном шћућурен
испод свог радног стола, гдје је гомилао свежњеве службених папира, гајећи дубоко у
себи жељу да једног дана иступи из свог скровишта и врисне своје име.
Јанош није имао пријатеље нити родбину, већ само свој радни сто и колеге које је
обожавао слушати док разговарају. Знао је свако дешавање у њиховим животима; чак
се може се рећи да их је волио – премда се никад није дрзнуо да се упусти у било какав
разговор с њима. Сироти Јанош је посматрао канцеларију као свој једини дом и цијелог
живота мучио га је страх да ће једног дана из ње бити истјеран на улицу.
− Колега Арпад је отпуштен... Ваљда се није допадао шефовима – шапутале су
колеге једном приликом.
− Страшно! Зар онакав радник... силан момак притом?! – коментарисао је други
колега.
− Ма мора да га је неко клеветао код главних – добацио је трећи колега.
Јанош је ослушкивао тај разговор и почео je да се пита: да ли би и он могао
истрпјети такву судбину? Он нема социјалне вјештине и управо због тога нема никог
на овом свијету, тако да, ако би неком од злонамјерних колега пало на памет да га
уклони, било би потребно само да каже неколико ружних ствари о њему шефовима
или, још горе, да га шефови сами примијете и виде онаквог какав је – недостојан било
каквог поштовања. У том случају би рјешење о отказу стигло експресно, те би се он
нашао на улици, гдје би засигурно скапао од глади.
Тада је Јанош одлучио да се сасвим склони од погледа колега и шефова: покупио је
приватне ствари с површине радног стола, а онда је сачекао на прави тренутак и
кришом се сагнуо и провукао испод стола. Шћућурен на поду, испод површине радног
стола, наставио је са својим радом, заклоњен од свих погледа. Своја је уста свезао
краватом, како не би случајно у тренуцима замишљености испустио какав глас, и тиме
одао свој положај. Временом је схватио да ни то није довољно и да сваки пут када
закорачи у простор између столова привуче неки поглед, те је зато изуо ципеле и почео
је да се мигољи по поду четвороношке, како му се случајно очи не би нашле у равни с
туђим.
Једном приликом, док је напуштао зграду банке, угледа портира на улазу како тихо
разговара с једним од шефова, као да му дошаптава неки тајни извјештај. Од тада је
Јанош почео истраживати стражње улазе како би заобишао поглед портира и изнашао
је један малени прозор који је водио ка купатилу на његовом спрату, али је било
потребно попети се до њега; за ту сврху је пред свитање донио дугачке молерске
мердевине, наслонио их је на зид, па је покушао да се испне до прозора. На његову
жалост, случајно је ципелом разбио окно прозора док је улазио. Истог дана, док је
Јанош прегледао папире испод свог радног стола, управа банке је поставила решетке на
тај прозор због тога што су тај отвор очигледно покушали да искористе неки лопови
или уљези.
Како је Јаношу тог дана преостало само да се опет провуче поред портира на
излазу, ризикујући да буде примјећен, одлучио се за радикалнију опцију – остаће у
згради и више је неће напуштати, барем док не уклоне решетке које су поставили на
прозор. И тако су године прошле, али решетке с прозора никада нису уклоњене, због
чега је сироти Јанош остао у згради толико дуго да је сасвим заборавио на спољашњи
свијет. На његову срећу, канцеларију су ријетко чистили, те је по неуредним столовима
колега могао пронаћи све што му је било потребно да преживи.
Године су пролазиле и, када је Јанош испарио из погледа својих колега, полако је
почео испаравати и из сјећања. Једном приликом, када су шефови дошли у
канцеларију, Јанош се увукао испод стола, ограђујући отворену страну подножја стола
свежњевима папира тако да га нису могли видјети.
− Зашто је овај сто празан?! – викнуо је тада један од шефова показујући на сто
Јаноша Зилча који је, када је схватио да се говори о његовом столу, почео да се
зноји и тресе. „Сад је готово!ˮ – помислио је.
− Зар ми имамо мањак радника? – упитао је шеф радника за другим столом. Овај
је само слегнуо раменима и наставио куцати на својој писаћој машини.
− Ово су тешка времена и не смијемо допустити да нам продуктивност опадне.
Конкуренција ће прећи преко нас као парни ваљак!
Сјутрадан је за столом Јаноша сједио нови колега који је заузео његово радно
мјесто, док је у подножју он лежао на стомаку, успоравајући своје дисање тако да
надимање груди не изазове буку која би га открила. По свему судећи, колега који је
сједио изнад њега био је млад и Јанош га је често могао чути како шапуће жалопојке на
свој рачун. Једном је чуо његов разговор с колегама у којем је говорио о високим
трошковима планиране свадбе.
Јанош је дубоко у себи гајио бијес због узурпације његовог стола – најприје због
тога што је тако лако замијењен. „Ко је овај тип изнад, и откуд му право да ради мој
посао?ˮ, помислио је.
Тада је одлучио да поврати повјерење својих шефова тако што ће наставити да ради
посао који је од почетка био његов, а не тог уљеза.
На крају радног времена Јанош би узимао папире са задацима са површине радног
стола свог новог колеге, и када би их завршио, однио би их код шефова у канцеларију
– уосталом, то је била предвиђена радна рутина. Но, изврсно одрађен посао донио је
похвале младом колеги који је сједио на његовом мјесту, премда овај није ни знао шта
је учинио да би то заслужио. Шефови су чак дошли да му честитају на одлично
одрађеном послу:
− Млади колега, Ви сте обдарени изузетним талентом за овај посао! Ваш радни
задатак је одрађен у прилично професионалном маниру, као да овај посао
радите већ деценијама.
Похвале ту нису стале, већ су се ређале из дана у дан, те је врло брзо нови колега
почео убирати поштовање и од осталих колега који су га радо слушали, шалили се с
њим, исповједали му се – док је Јанош сједио шћућурен, горећи од бијеса и љубоморе.
Колико је само пута Јанош пожелио да поразговара са својим колегама. Колико је
пута пожелио Стефену да пружи подршку због смрти супруге. Колико је само пута
пожелио да Белу удари у широка рамена и похвали му изврсну грађу.
Нови колега је само сједио, примао задатке, стављао их на свој сто, а они су се сами
од себе рјешавали и проналазили свој пут до шефовске канцеларије. Чудесно! С
временом је почео мислити да су за то заслужни његови одласци у цркву недјељом и да
му сами Бог помаже. Због тога се молио сваки пут када би добио нове радне задатке.
Јанош је, с друге стране, с гађењем слушао његову молитву, знајући да му тај гад
дугује захвалност.
Убрзо се почело говорити о унапређењу због чега је Јанош почео да се радује,
мислећи да ће га послати у други сектор и да ће добити свој сто назад.
Увјеравао је себе да шефови умију да цијене добар рад, поред тога што кажњавају и
отпуштају, те је вођен тим размишљањима почео да кује план о изласку из јазбине.
Планирао је да узме натраг све задатке из претходних мјесеци, да их однесе
шефовима у канцеларију и да им каже: „Ево, видите ме! Ја сам ту – а ово је мој рад!
Мене унаприједите!ˮ
Међутим, нови колега није пребачен у нови сектор, већ му је дато да управља
сектором у којем је већ био. И даље је радио за истим столом, само је постао гласнији и
арогантнији. Почео је да критикује колеге и да им наређује и док би то радио, ударао
би шаком о површину стола, што је изазивало болове у Јаношевој глави. Стога је
Јанош одлучио да скине новог колегу са свог трона. Игра је отишла предалеко.
Одлучио је да свој план који смишља већ двије године спроведе у дјело.
Пошао је до канцеларије једног од шефова и украо његово најљепше пенкало, а
затим је сјутрадан сачекао да нови колега добије радни задатак, како би га по навици
узео са радног стола, довршио и потписао својим именом.
Шефовима ништа није било јасно. Питали су се: „Ко је, забога, сад, Јанош Зилч?ˮ
Признавши себи да ипак не познају добро своје раднике, одлучили су да привремено
занемаре недоумицу. Но, како се овај случај почео често понављати, један од шефова је
свратио до сектора којим је управљао млади колега са намјером да испита ствар.
Баш у том тренутку, Јанош Зилч се припремао да искочи испод стола и да саопшти
свечано и шефу и колегама да је он човјек који успјешно завршава задате радне
обавезе.
− Ја сам Јанош Зилч – рекао је хладно нови колега.
− Али на платном списку пише да сте ви Мартин Ханеке... Није ми јасно – шеф се
намргодио дајући му до знања да је збуњен.
− То је моје старо име... Промијенио сам име, знате.
− Зашто, побогу? Ми овдје немамо политику усмјерену против других религија.
− Ви не, али ваши клијенти можда... Уосталом, Јанош Зилч звучи некако, ако
допуштате, превише провинцијално.
На то шеф климну главом као да разумије случај. Јанош поче шкргутати зубима од
муке и неки оштри гласић налик цичању му излетје кроз стиснуте вилице.
− Шта би ово? – упита шеф.
− Нисам сигуран. У посљедње вријеме често чујем сличне звукове. Сигурно су се
мишеви накотили испод стола и крију се иза папира.
− У том случају ћу одмах позвати службу за дератизацију. Не смијемо ризиковати
да нам неко од колега оболи од неке недајбоже инфекције. Ово су тешка
времена...
− ... и ако падне продуктивност, прегазиће нас конкуренција као парни ваљак. Да,
да, знам – наставио је нови колега.
Шеф задовољно климну главом и напусти канцеларију. Нови колега је сачекао да
прође шеф и одмах се накривио према подножју стола, ка брду папира иза којих је
Јанош био сакривен.
Ја не знам ни за једног свеца или доброг духа који се зове Јанош Зилч. Питао
сам свештеника какво је то име и он ми је рекао да је засигурно јеврејско или
циганско. Тако да сам сигуран да си ти неки демон који ме искушава у облику
 миша, бубашвабе или шта си већ. И сад ти кажем – настави да ми помажеш и ја
ћу ти дати своју душу. Послије смрти ме узми у своје демонско јато.
Ту глупост Јанош више није могао издржати и одлучи да оконча фарсу. И баш када
је хтио да најзад изађе из скровишта, и у гнијеву шчепа тог фолиранта за гушу и да му
покаже какав је он то зли дух, шеф опет упаде у канцеларију, али овај пут галамећи:
− Хаос! Хаос! Ови извјештаји су потпуно погрешни!
Јанош, када то зачу, обустави офанзиву.
− У свему си погријешио, тикване! Какве су ти ово кредитне анализе из прошлог
вијека? Живиш ли ти у неком руднику, у пећини?
− Не разумијем? У чему сам погријешио? – упита колега уплашено, замуцкујући.
− Ово нема никаквог смисла. Све саме глупости! – вриштао је шеф – Овдје се
користе правила при сортирању на основу закона која нису из овог вијека
уопште!
Шефови почеше кудити новог колегу који је сједио као закопан у својој фотељи и
покушавао да одговори нешто паметно не би ли се извукао из ове ситуације, али га
један од шефова ошамари таквом жестином да се овај превалио са столице и пао на
под.
Ошамућен, угледао је склупчано обличје Јаноша Зилча иза папира и одмах је почео да
виче:
-Ево га! Тај подлац Јанош Зилч! То је он!
Шефови се погледаше у чуду. Нови колега гурну свежње папира које је Јанош Зилч
био подметнуо испред себе и грубо га ухвати за руке и извуче ван.
Када шефови угледаше брадатог и прљавог човјека, гадљиво се погледаше и
упиташе:
− Откуд овај овдје? Хаос! Хаос!
− Он је Јанош Зилч! Зли дух! Подметнуо ми је ове извјештаје, јер хоће да ме
уништи!
Шефови се погледаше у невјерици и један од њих позва обезбјеђење.
− Избаците овог бескућника! Одмах!
Јанош је почео да се отима и вришти, али његове мршаве руке нису могле да се
одупру.
− Ја сам ваш колега! Колега кад вам кажем! Бела! Пријатељу, помози ми! – јецао
је Јанош дозивајући свог старог мишићавог колегу који га је престрављено
гледао, као да је видио духа.
− Знате ли овог човјека? – упита шеф Белу.
− Познат ми је... – слегну раменима збуњени Бела. – Али заиста не знам ко је он.
− Гаде, гаде! Зар тако након свих ових година?! – викао је Јанош.
− Он је Јанош! Дух! – викао је нови колега.
− Напоље с њим и доста с овим лудилом! − врисну најзад један од шефова и сви
се умирише. Обезбјеђење изнесе Јаноша и избаци га на улицу. У канцеларији
наступи тишина.
− Колега – најзад рече један од шефова – Ваш идентитет и ова пиздарија ме више
не интересују. Има да сједнете овдје и да преправите извјештаје, макар био
приморан да Вас лично претучем. Има да их средите како треба!
Нови колега се побунио и почео је да гледа око себе, а онда је истрчао из
канцеларије. Шефови само одмахнуше руком а један од њих рече кратко „Нека га ђаво
носи!ˮ
Те ноћи су стигли људи из службе за дезинфекцију и дератизацију који су пустили
отровни гас од којег се сироти нови колега, сакривен у купатилу, угушио. Његов леш је
запаљен са осталим цркотинама затеченим на поду. Нико испочетка није примијетио
разлику између њега и осталих цркотина.
Када је најзад пронађено његово угљенисано тијело и откривен несрећни случај,
окупљене колеге су биле позване да га идентификују, и сви су се сложили да је у
питању Јанош Зилч, односно, особа која се макар тако представљала.
Прави Јанош Зилч је недуго након скандала у канцеларији завршио у лудници, гдје
му је на годишњицу фирме у којој је радио стигло свечано писмо у којем је разјашњена
грешка. У њему је била исписана похвала за рад током година проведених у
канцеларији и обавјештење у коме се каже да је њихова пословна сарадња закључена
отказом.
Лајош Зилч се неколико пута насмијао, а затим претворио у ситни прах.
 ЛУДАЧКА УПУТСТВА ЗА ПРЕЖИВЉАВАЊЕ БУДУЋНОСТИ

Трагично страдали Јован Бјеловић говорио је свом психотерапеуту да му у сновима

пристижу вијести које ће му помоћи да сачува себе и своје ближње од надолазеће
будућности. Када га је психотерапеут упитао од кога мисли да те вијести пристижу, он
је рекао да не зна и да није ни потребно то знати, већ је само битно размишљати о
примљеним информацијама и уложити напор да се оне правилно посложе и схвате.
− Оне су истините и ја то осјећам, али се борим да их разумијем – говорио је,
мучећи се да појасни свом психотерапеуту природу тих информација.
− Дакле, Ви имате визије у виду пророчанства?
− Не пророчанства, не. Праве информације, факте. Мени у сан долази истина, али
у дјелиће сломљена. И ако не знам шта се догађа, како могу знати шта ће бити?
А много могу да изгубим ако трепнем кад не треба.
Јован је имао нотес у којем је под редним бројевима заводио пристигле „вијестиˮ, и
чим би се пробудио знао је шта му је чинити: похрлио би за пенкалом и нотесом, брже-
боље записујући информације које је примио у страху да их заборав не однесе; након
тога би читаво јутро провео удубљен у своја размишљања о њима и упоређивао
записане реченице са насловима у јутарњим издањима новина.
Када би нашао неку повезаност, викао би усхићено и нервозно марширао кроз кућу
мислећи наглас, уз успутну псовку упућену својој ,,блентавој породици која ништа не
разумије”. А онда би убрзо опет утонуо у суморно расположење и остатак дана
проводио покрај телевизора, ишчекујући нове вијести.
Посљедњих дана свог живота био је врло оптимистичан и миран. Говорио је својим
синовима да ће убрзо сасвим разумјети значење вијести које му стижу и да ће имати
јасну „цјелину истине“.
„Слијепци и будале!“ – викао је на своје синове када би ухватио њихове забринуте
погледе – „За разлику од вас џабалебароша, ја идем ка сигурном циљу, ка смислу, као
воз на шинама.”
Породица је била страшно забринута због његовог менталног стања. Највише због
тога што нису навикли да се њихова глава куће, прорачунати инжењер, понаша
психотично и неурачунљиво. То је био човјек који никада ништа није препуштао
случају и увијек је за сваки проблем имао рјешење, а синове је критиковао што никада
уз њега нису развили ту особину. „Ви не мислите, само гасите пожареˮ – говорио је.
Др Кон је већ раније саставио дијагнозу у којој је писало да је господин Јован
Бјеловић запао у стање тешког тјескобног поремећаја и да мноштво вијести које
опсесивно ишчитава изјутра никако не доприносе процесу изљечења. По његовом
мишљењу, Јован Бјеловић није уплашен од смрти, како је испрва претпостављао
будући да се ради о човјеку у позним годинама (што би ту ствар учинило доста
уобичајеном), већ је господин Јован ужаснут немогућношћу да претпостави шта ће се
десити у будућности. Отуд је запао у стање врло слично паници, па то поражавајуће
неразумијевање мијеша с хаосом. „На крају крајева, можда је посриједи брига за себе и
своје најближеˮ – тјешио је узнемирену породицу господин доктор.
Све је почело када је Јован најзад пристао да пође у пензију, када је, дакле, све
слободне сате проводио испијајући кафе и читајући о сукобима и неприликама на
периферији свијета. Послије неког времена, забаву је проналазио у прогнозама будућих
догађаја и када би се обистинила нека од његових претпоставки, набијао би то на нос
својој породици.
Међутим, црне вијести су почеле пристизати и из ближих крајева свијета, што је
одузимало осјећање безбједности Јовану Бјеловићу. Једног дана, дочуо је из приватних
извора да се појавила нека болест у болници удаљеној тек неколико блокова од његове
куће.
Тада је панично преврнуо читаве свежњеве локалних новина, али ниједне
информације о том догађају у њима није било. Пробдио је два дана покрај телевизора и
радио-апарата – и опет ништа о том догађају није чуо. Тек послије неколико дана
јавили су на државном медијском сервису да је у току епидемија која пријети да похара
пола свијета.
Нешто је у њему у том тренутку пукло – одједном се у њему пробудила свијест о
страшној чињеници о којој он није имао појма. Умало да он, његова породица (па и
цјелокупна цивилизација!) нестану, а да он то није ни претпоставио. За длаку су
посљедице епидемије избјегнуте, али сљедећи пут он, његова породица - неће бити те
среће.
У данима који су наступили након те информације, Јован Бјеловић је престао
вјеровати новинама, премда није престајао да их чита; и у тим данима, почео је
говорити о сновима и информацијама које му долазе у сну. „Речено ми је за епидемију.
Мени прије свих!ˮ – рекао је тада свом сину који га је молио да промијени навике и да
престане читати новине и разбијати главу вијестима. – „У сну, речено ми је да твоја
тетка Вера лијепи бубе по зидовима мјесто тапета! Само ја нисам то озбиљно схватио...
односно, нисам разумио значење. Боже, која сам будала био! А шта друго може
значити појава ваше несрећне тетке, осим несрећу за цијели нормалан свијет.”
За три године испунио је читав ормар нотесима у којима је записивао информације.
Сортирао их је по тематици, по одређеним тачкама, по личностима с којима су те
информације повезане.
Др Кон је неколико пута морао да интервенише терапијом, не да би умирио
обољење за које је вјеровао да постоји, већ да омогући дужи и стабилнији сан Јовану
Бјеловићу, који је усљед изненадних налета узбуђења почео да се кида или да сасвим
изостаје.
Посљедњег дана свог живота био је врло срећан када му је најмлађи син саопштио
да је његова супруга најзад у другом стању, након што су претходне три године
покушавали да стекну пород. Ипак, није био срећан толико због свог сина, колико због
чињенице да је информација коју је примио те ноћи смислена.
Одвео је свог сина до канцеларије и прочитао му оно што је записао: „Успјех црва у
корама наших стабала није загарантован неуспјехом птица, које ових дана рјеђе лете
због гужве у облацима.ˮ Након тога му је прочитао и сљедећи ред: „У Босни је умрло
осамдесет људи ове године. Ослобођен је простор за живот нових осамдесет душа.ˮ
− Шта то значи? – упитао га је син збуњено.
− Па како не схваташ, Ајнштајне?! Идемо у Босну... Селимо се. Већ данас! Имамо
тамо пријатеље, све је припремљено и чека на нас. Морамо уграбити мјеста док
се нису попунила. Сва је прилика да овдје неће бити среће, макар не за вас. Ви
сте црви из мог сна.
 Тог дана Јован је сјео у свој аутомобил с намјером да подигне средства из банке,
али га је смрт пронашла на друму. Камион, који је превозио цистијерну млијека под
великом брзином прешао је у возачеву страну, и кичма Јована Бјеловића је препукла
под силином удара.
Адвокат је након Јованове смрти прочитао његов тестамент у коме је оставилац
условио примаоце оставштине да морају прочитати његове нотесе и примијенити
упутства из њих. Синови су размијенили пар погледа све док најстарији није скочио на
ноге, желећи да отме папир како би га исцијепао пред свима.
− Само изволите. Ово је копија, а оргинални тестамент је овјерен код нотара –
адвокат му је пружио папир уз осмијех.
− Али како да примијенимо небулозе болесног човјека? Па упропастићемо се!
− Имајте поштовања! – адвокат подиже прст у знак прекора – Ваш отац је био
угледан и успјешан човјек. Томе могу ја да свједочим. Никакав медицински
вјештак није потврдио да је Ваш отац био у деликатном менталном стању,
односно, да није био способан правилно расуђивати. Ево овдје имамо и
увјерење доктора Кона да је господин Јован био присебан.
− То је купљено увјерење! – викнуо је један од синова – Читаво богатство му је
сасуо у џеп, наравно да је то написао!
− А како да извршимо његове задатке? – упитала је супруга страдалог – Колико
знам, ни њему нису биле јасне информације из нотеса.
Адвокат се насмијао, одобравајући то питање.
－ Сваки нотес има дио са закључцима. Дакле, господин Јован је сматрао да те
информације ипак може растумачити. Макар већину њих. Оне које није одгонетнуо,
њих не треба узимати у обзир.
− Дакле, он мисли да нама може управљати из гроба? – упита један од синова.
− Ако желите да примите насљедство, онда да – одговори му адвокат.
Сјутрадан је породица примила писмо од адвоката у којем је постојао списак радњи
за извршење, насловљен као „Упутства за преживљавање наредних пет годинаˮ. У
њему је писало да наредбе треба спровести у року од мјесец дана, док ће ново упутство
чланови породице добити за пет година.
Најстарији син морао је да слупа свој ауто, да одсијече мали прст на десном
стопалу и да сваког дана једе пола главице бијелог лука прије сваког оброка. Та су
упутства била у складу с вијестима које је сањао двадесет осмог јануара, осмог априла
и деветог јуна 1973.
Супруга је морала да живи свезаних руку, са повезом преко очију наредних пет
година, а чепове у ушима имала је да држи макар десет година, у складу с вијестима
које је сањао осмог јуна 1973. године, деветог августа 1974. и осмог марта исте године.
Средњи син је морао да отјера своју супругу; да своје једино дијете пошаље код
монаха на Тибет, и да сваког дана спава пред вратима са репетираним пиштољем, у
складу с вијестима које је сањао трећег марта 1972.
Најмлађи син је требало да купи земљу у Осијеку и да ископа рупу дубине тачно
седам метара. Такође, морао је у току наредних пет година набавити три добре лопате.
Њихов пас је требало да буде задављен, а његово тијело запаљено ван града.
Своје предузеће је требало да дају на управу другим лицима, а уколико би ико из
породице из било ког разлога прошао улицом у којој се оно налази, зграда предузећа
имала се исте недјеље гранатирати.
Породица страдалог Јована Бјеловића одбила је да послуша налоге, највише из
љубави синова према мајци којој нису хтјели да од живота направе пакао зарад
насљедства. Одлучили су да забораве све у вези с овом причом и да почну своје животе
изнова.
 Ипак, један несрећан случај десио се када је њихов пас два дана касније ујео једно
дијете на улици, а притом је имао бјеснило. Дијете које је тај пас ујео је страдало, а
средњем сину, који је власник пса, запријећено је смрћу. Седам дана касније, удовица
Јована Бјеловића је погрешно растумачила упутство за коришћење новог шпорета, тако
да је несвјесно напунила кућу плином и дигла себе у ваздух.
Најстарији син одлучио је да уложи имовину предузећа у одређени пројекат, који је
врло брзо након тога пропао. Због застрашујуће трагедије кроз коју су прошли синови
су се одлучили да ипак послушају налоге из тестамента, будући да, на крају крајева,
њихов отац и мртав зна боље управљати њиховим животима, него они сами.
Након пет година, стигао је нови налог у коме је писало да треба да оду до рупе
коју је ископао најмлађи син, да уђу унутра и сами себе закопају. Морали су такође са
собом понијети и саркофаг с очевим остацима, што је било посебно подвучено. Када су
то најзад учинили, рат је захватио земљу. Након неколико дана пало је пет
хидрогенских бомби и збрисало пола континента, ваздух је претворен у голи отров, а
синови Јована Бјеловића, који су послушали свог оца, преживјели су, закопани у рупи,
гдје су остали дуго година након тога.
С временом су им руке и ноге закржљале, те су бауљали и роварили кроз земљу,
проналазећи у њој потребну храну. И баш на дан када су расправљали о томе да ли је
вријеме да избауљају на површину, једном од синова дође отац у сан и рече му: „Сине,
мислим да је касно да се пробудите из кошмара вашег оца.ˮ
 ПОДНОШЉИВА ТЕЖИНА НЕПОСТОЈАЊА

Илија је пун захвалности према господину Хансу док на својим леђима носи врећу
за њега.
− -Ваш сам дужник опет, драги господине Ханс – говорио је Илија, борећи се да
дође до даха од силног напора.
− У реду је, Илија. Ти знаш да ја волим да помогнем кад могу. Не волим када ми
се захваљују на доброчинству – Ханс је одбијао захвалност док је с рукама иза
леђа ходао поносно усправљен крај повијеног Илије.
− Много Вам хвала. Ви сте тако добри према мени.
− Ма, Илија, све је у реду - рекао је, облизнувши се. - Јеси ли сигуран да још
нешто не могу да учиним за тебе?
− Па не бих да се задужујем додатно код Вас, али...
− Ма само реци.
− Па волио бих да ме ишибате. Знате, ради подстицаја...
− Свакако, драги мој Илија – Ханс застаде, извуче каиш из својих панталона и
поче да га шиба јако пред пролазницима који су саблажњено посматрали ту
сцену. Један забринути пролазник хтио је да заустави Ханса, али се одмакнуо
када је схватио да оштри глас који допире из Илинијих уста није јаук, већ вид
захвалности.
Када је најзад донио врећу на други спрат зграде у којој је становао господин Ханс,
Илија је покушао да се усправи, али га леђа забољеше, па је остао повијен под правим
углом, неспособан да се помјери.
− Илија, плашим се да си уништио леђа – рече му Ханс уз забринути израз лица –
Мораћеш да лежиш неколико дана, док се не опоравиш. Нека се твоја супруга
брине о теби. Треба ти недјељу дана пуних угодности и сигуран сам да ћеш
бити као нов.
− Јао, мени!
− Зашто кукаш?
− Шта ја да чиним тих недјељу дана?
− Уживај у кревету и...
− Јао мени!
Илија је јаукао и стварао несносну буку. Узалуд га је господин Ханс убјеђивао да је
његова ситуација заправо позитивна и да одмор и лагодан живот имају своје добре
стране. Ипак, племенити дух господина Ханса нашао је и овај пут начин да помогне
јадном Илији.
Сјетио се да његов комшија има крчму и да тражи нови инвентар, те брже- -боље,
господин Ханс покуца на његова врата. Чим је овај комшија провирио преко врата,
Ханс га је повукао за руку, и повео у свој стан објашњавајући му да има сјајну понуду
за њега.
− Ево, господине Мајер, сто за Вашу кафану! – показа руком господин Ханс на
повијеног Илију.
− Па јесте ли Ви сасвим полудјели? Ово је човјек, а не сто!
− Молим вас, господине, бићу одличан сто! – добацио је Илија очајно.
− Ето, чули сте. Добијате прилично мотивисан сто – рече господин Ханс свом
комшији, господину Мајеру, трљајући руке.
 Господин Мајер приђе и поче да додирује дланом Илијина леђа, провјеравајући
њихову стабилност. Када је увидио да су чврста, затражио је од господина Ханса да му
донесе вазу, како би провјерио да ли су равна.
Илија је почео да кличе када је извио свој врат и када је схватио да је господин
Мајер задовољан.
− Дакле, мој драги комшија, колико сматрате да вриједи овај сто?
− Па, свега неколико динара.
− Господине, моја леђа су бесплатна. У питању је услуга и моје лично
задовољство! – повика Илија, али га господин Ханс шутну ногом, дајући му
знак да се умири.
Господин Мајер спусти руку у џеп, извуче неколико новчића и пружи их
господину Хансу, а затим, захваљујући се, подиже Илију и пребаци га преко рамена. Те
исте ноћи, Илија је постављен у сред крчме, па су око њега сједјели официри и играли
карте на његовим леђима.
Илија је весело клицао и бодрио официре сваки пут када би неко од њих извукао
добру карту и освојио партију. Када би остали без пића, Илија би наруџбу довикивао
конобару. На крају те ноћи, Илију је један од официра потапшао по глави, а затим је
други извукао новчаницу и ставио је у ,, уста стола” након чега је праснуо у смијех.
Након фајронта, господин Мајер је похвалио Илију за стабилност, рекавши му да
увијек може да рачуна на његову помоћ и да ће за Илију његова крчма увијек бити
отворена. Илија бјеше очајан када га је господин Мајер љубазно испратио из кафане и
затворио врата за њим. Знао је да је једино мјесто на које сада може отићи његова
велика и луксузна кућа у којој га чека лијепа жена. Она никако није хтјела да га
напусти ма колико се трудио да је убиједи да то учини.
Сматрао је да га она сувише воли, да је прелијепа и превише добра, што код њега
ствараше осјећање неиздрживог комфора. Узалуд ју је наговарао да га остави, нудећи
јој и кућу и сву своју имовину.
У кућу је доводио љубавницу, једну ужасно корпулентну удовицу којој су фалили
зуби и љубио је на очи своје жене, не би ли то у њој изазвало гађење према њему.
Ништа није остварило жељени ефекат. Када више није могао да поднесе њену љубав,
тако топлу и пуну разумијевања, истрчао је пред колону маслинасто-зелених оклопних
возила окупатора и викао: ,,Доље фашизам!” само да би га ухапсили и одвојили од ње.
Није наодмет рећи да је био срећан те двије године колико је провео у логору. Барем
обузет мукама није био свјестан било чега другог.
Ипак, ни када се нашао на слободи није имао куд него да се врати кући, гдје га је
лијепа супруга сачекала уз цвијеће, кувано вино и балску музику на радију. У њеним
срећним очима видио је године одличног живота који он не умије живјети. ,,Бићемо
срећни, љубави моја!”, рекла је она тада. Илија је због тога осјећао како га нешто јако
стиска око врата. ,,Зар срећни?”, одговорио јој је он. ,,Зашто захтијеваш од мене да
будем срећан? Срећа је омча! Срећа је досада и кавез!”, викао је Илија на њу тада. ,,Па
зар не живи сваки човјек да би био срећан?”, упитала га је она. ,,Ја не желим да живим!
Не могу то да поднесем!”, одговорио је.
Отад се Илија упуштао у разне послове гдје је имао нескривено робовске
дужности. И поред много бола и муке, он је заборављао да је срећа уопште битна и тај
заборав је доживљавао као личну побједу над судбином. Господин Ханс је један од
људи који је имао разумијевање за њега. Сада је ту и господин Мајер.
Илија је радио волонтерски у казненом каменолому, гдје је туцао камен са
затвореницима и пјевао. Ови су га због тога редовно пребијали, јер су мислили да их
исмијава. Обављао је неко вријеме службу у јавном купатилу; чистио је ципеле и
надничарио на плантажама заједно са неким избјеглицама. Једном је почео да ради у
градској саобраћајној служби као лежећи полицајац, због чега је имао више прелома
ребара. Све је радио само да не би живио као пристојан човјек.
,,Ту има неке мудрости”, знао је да га подржи господин Ханс, притом стављајући
на његова леђа радни сто који је морао понијети на седми спрат. Тај сто је био
потребан неком господину који је платио Хансу да му помогне у селидби.
Док је невољно корачао према стану, вукући ногу за ногом, крај тротоара застао је
луксузни аутомобил, и из њега је изашао зализани човјек у сивом одијелу.
− Ви сте господин Илија?
− Јесам, а ко сте Ви?
− Господине Илија, тражимо Вас данима.
− Да нисте из градске канализације?
− Чули смо за Ваш волонтерски рад и аскетизам. Одрицање од богатства и
примање најтежих послова на своја леђа... Ви сте заиста примјер правог
социјалистичког човјека!
− Не разумијем – рече Илија – Да не желите можда да вам замијеним гуму на
колима?
Човјек се насмијао и позвао је Илију да уђе у лимузину, нудећи га цигаретом.
Након неколико дана Илија се нашао испред мноштва новинара који су га
фотографисали и испитивали о пословима којима се бавио. Дане је проводио у
најбољим хотелима, у ресторанима, крај лијепих жена и јео је најскупљу храну. Није
ни трепнуо, а већ је његова слика осванула на новчаници од стотину динара. Био је
херој одликован највећим почастима. Државне власти су чак унајмиле неке од писаца
да напишу књигу његових мемоара за коју су припремили простор у ђачким
читанкама.
Илија је, дакле, био опет у паклу.
Једног дана једноставно је устао из кревета, пошао према згради централног
комитета, стао пред њу и викнуо: ,,Доље револуција!”.
Сјутрадан је стријељан далеко од очију јавности.
Има ту неке мудрости.
 НЕМА СМРТИ ЗА СЛИЈЕПЦА

Слијепи Данило је повукао конопац којим је подигао бијелу тканину са

изложбених фотографија чији је аутор фотограф који је секунду прије него што је
пустио душу, успио да услика саму смрт. Зато слијепи Данило сада стрепи. Откако је
повукао конопац, публика није испустила никакав звук, као да су сви у тренутку
испарили. Њега није брига за фотографије; он се не разумије у умјетност, већ му је
само стало до тога да обави свој посао и заради хљеб. И како да протумачи тишину
која је наступила? Шта ако конопац није повукао како треба? Да ли ће бити отјеран с
тог посла и опет завршити на рубу сиромаштва?
Можда није ни смио да прихвати тај посао, јер откако га је прихватио, његов живот
је испуњен стрепњама и мучнином, али као да му је дошао против његове воље... Све је
почело једнога дана када је вишедневну тишину у његовом стану прекратило лупање
по вратима. Када је отворио врата, чуо је храпави глас након којег је услиједило
добронамјерно тапшање по рамену. Човјек је ушао без питања и сјео на једну од старих
фотеља на којој је углавном сједио његов одавно покојни отац. Због тога је на тренутак
Данилу сулуда мисао потресла ум: да се његов отац вратио из мртвих.
Након неколико формалних питања у вези са здрављем и животом, непознати
човјек му се представио као управник новоотворене галерије и уручио му је понуду
која је више звучала као наређење.
− Господине Данило, добили сте посао у нашој галерији. Дуго смо разговарали и
сложили смо се да сте ви једини квалификован човјек у нашем граду за тај
посао – рече управник веселим гласом.
− О каквој квалификацији Ви говорите, господине? Ја једва да умијем без нечије
помоћи да пођем до тоалета...
− Мислим на ваше... стање.
− Мислите на сљепило?
− Управо. Видите, управо Ваше стање чини вас најбољим кандидатом за наш
посао. Једино Ви тај посао можете обавити беспрекорно уочи наше прве
изложбе.
− Не разумијем. Какав је то посао?
− Ни ми сасвим не разумијемо читаву ствар... Али не плашите се, Ваш посао је
лак. У то смо једино сигурни.
Све је то звучало прилично чудно, али Данило није имао избора. Комшије су га све
рјеђе посјећивале и глад је постајала скоро па нерјешив проблем. Ако не прихвати
посао, преостаје му само да скочи с прозора и да достојанствено сконча.
Сјутрадан је замолио једног од комшија којег је срео пред вратима да му помогне
да стигне до галерије гдје су га чекале детаљније информације. Иако невољно, овај је
то и учинио.
Испред галерије је било бучно. Људи су галамили и псовали. Говорили су о
неправди. Кроз оно што је успио разазнати, слијепи Данило је схватио да су ти људи
који протестују заправо кустоси који су се бунили што је баш он добио посао у
галерији. Он се силно уплашио гнијева тих људи и одмах је замолио свог комшију који
га је дотле допратио да га скрајне негдје како га не би могли видјети.
 － Сви смо незапослени и гладни. Имамо дипломе! Зашто нас нисте одабрали? –
викао је један.
− Неправда! Неправда! – викали су остали.
− Зар слијепца да одаберете? Поред толико људи који се разумију у умјетност?!
Ко је његов отац? Докле више са непотизмом?!
− Постоји сасвим јасно објашњење, господо! – слијепи Данило је одмах препознао
тај глас. Био је то човјек од синоћ, његов послодавац и управник галерије – Није
потребна никаква диплома за посао који траје мање од пет секунди! Као што
знате и сами, свијет умјетности је сиромашан и ми смо одабрали јефтину
варијанту. Штавише, учинили смо истим поступком и једно добро дјело...
Спасили смо слијепца од глади!
− Доврага с тим слијепцем! – викнуо је један човјек из гомиле - Шта он зна о
умјетности?!
− Ко су његови родитељи? Лопови! Преваранти!
− Господо, увјеравам вас да се овдје не ради о било каквим политичким везама.
Дотичном је отац одавно мртав. Осим тога, ово је ствар конопца и снаге у
рукама! Овдје ви немате шта да тражите, увјеравам вас!
Данило упита комшију који се шћућурио с њим у ниши једне зграде одакле су
посматрали догађај:
− Како се зове та галерија?
− Остатку наздравље.
− Какво је то име? Зашто би било ко хтио да ради ту? Зашто ти људи не пођу
негдје друго, на неко мјесто са љепшим именом?
− Биједа је велика, Данило – комшија се придигао и непријатно накашљао -
Сачекај ти овдје а ја ћу обавијестити управника да си стигао.
Слијепи Данило је ту читав дан провео сам, у сјенци нише, стрепећи од буке која се
појачавала. Зачуо се звук ломљаве, а затим полицијске сирене. Стрепио је да ће га
пронаћи и линчовати та бијесна гомила. Покајао се што је уопште дошао.
Сати су пролазили и умор од страха га је оборио. Сан му је био још тамнији од јаве.
Чинило му се да је спавао данима када га је пробудило дрмање.
− Будите се, господине Данило. Изложба је за неколико сати, а ваша обука још
није почела – био је то глас управника галерије. Звучао је узбуђено – Хајде,
дижите се. Ви сте кључни играч ноћас.
− Али ја Вас овдје чекам већ читав дан...
− Откуд сам ја знао да сте овдје? Случајно Вас је опазио чувар док је чистио
неред.
Управник придиже слијепог Данила и уведе га у просторије галерије, говорећи му
да је ствар врло ургентна и да он не смије заказати. Слијепи Данило осјети како га
нервоза обузима и ријечи управника само су му појачале стрепњу да неће бити
користан и да ће га отпустити, а онда ће умријети од глади или ће достојанствено
скочити с прозора. (Да, скочиће с прозора на крају сигурно, помислио је.)
Управник најзад заустави Данила.
－ Стигли су - пожуривао га је, намјештајући му тијело у праву позицију, а затим
му стави дебели коноп од златног штофа у руке и рече да га повуче јако.
Данило покуша да повуче конопац својим дрхтавим рукама, али се спетљао и пао.
Зачуо се смијех чувара који је све то посматрао и, уз извињење, Данило се некако сам
придигао и затражио поново коноп. Овај пут је успио да га повуче свом снагом након
чега се зачуо звук подизања тканине. Држао га је стегнуто неко вријеме па га је пустио
и чу како је тканина склизнула на под. Слијепи Данило се насмијешио поносно и
упитао да ли је све урадио како треба. Након неколико тренутака тишине, зачуо је глас
чувара.
− Господине Данило... Управник је мртав.
− Мртав? Како? Шта се десило? Па прије неколико тренутака је био жив.
− Погледао је фотографију коју сте открили и одмах је пао. Он не дише... Нема
пулс. Мртав је.
Данило поче да се тресе панично, јер то значи да галерија престаје с радом и да ће
засигурно скапати у биједи без посла. Осјетио је како му низ образ клизи суза.
− Значи ли то да неће бити изложбе? – упитао је Данило борећи се с јецајима који
су га обузели.
− Не знам. Стварно, не знам. Хајде прво ми помози да помјеримо управника и да
позовемо хитну помоћ.
Данило је успио да дохвати ноге леша, а чувар га је узео за руке. Изнијели су га
испред врата галерије и ту оставили.
− Господине... – прозбори слијепи Данило који се уплаши од буке која му је
долазила до ушију – чујем неке људе. Да нису то они од прије?
− Богами нису, ово су гости. Већ су овдје... Поранили су – чувар галерије се
накашља – Господо, изложбе неће бити. Њен организатор, управник галерије је
мртав! – повикао је чувар гостима који су се комешали.
− Сјајно! – рече један од њих.
− Како оргинално! – рече други.
− Фасцинантно!
Гости почеше улазити у простор галерије. Не кријући узбуђење једни од других,
заобилазили су раширене руке чувара који је покушавао да их спријечи да уђу.
− Е па, господине Данило, изгледа да ће силом прилика изложба ипак бити
одржана. Хајде, узмите ме за руку и одвешћу Вас до Вашег мјеста. Доврага с
умјетношћу...
Људи су се комешали и тискали пред бијелим платном којим су биле прекривене
фотографије на којима је наводно била приказана смрт, али су сви они нервозно чекали
човјека који ће их показати. Чувар је водио слијепог Данила, гурајући се између
посјетилаца.
− Овдје су све неки фини људи, господа, немој да урадиш било шта... – шапнуо је
чувар Данилу на ухо.
− Као шта на примјер? – упита уплашено слијепи Данило
− Па да чачкаш нос, ухо или да кинеш, а да не покријеш руке. Шта ја знам…
Ваљда такве ствари – чувар Данилу стави конопац у руке, потапша га по
грудима, а затим се окрену према публици – Људи, господо, као што рекох, наш
управник је мртав, а ја се не разумијем у умјетност, јер је моја дужност само да
чувам ове просторије. Тема ових фотографија, колико ја знам, јесте смрт.
Желим вам лијеп и фин провод док их посматрате. Представљам вам нашег
радника Данила који ће вам открити ове фотографије. Данило, повуци коноп!
− Јесте ли Ви сада управник галерије? – упита слијепи Данило чувара након што
је овај завршио говор.
− Повуци коноп, будало!
Тишина која је наступила након тога као да је слијепог Данила учинила и глувим,
јер није могао чути ништа. Помислио је да тако фини људи уживају у умјетности у
тишини. Стајао је мирно сатима, усправљено, док најзад умор није почео да му изазива
слабост у ногама.
 − Ако господа не замјерају, ја бих мало чучнуо – рече Данило, обраћајући се
нијемој околини. Он је чучнуо и тако провео неколико минута, а затим се
наслонио на зид и заспао.
Учинило му се да је за тренутак чуо глас управника како виче на њега и пријети му
отказом. Нагло се тргнуо из сна и скочиo на ноге. Одмах потом је одскочио уназад,
ударајући o зид, будући да је под својим ногама осјетио нешто меко, налик на стомак.
Питао се шта је то, те се бацио на кољена и почео да пипа под рукама. Ухватио је
нешто меко, избочину која је личила на нос, напипао нечију науљену косу. Данило је
био престрављен.
Пузио је по галерији док није наишао на још један леш, а затим други, трећи...
Схватио је да је под галерије прекривен лешевима, те се придигао на ноге и почео
панично да тражи излаз из галерије, запињући непрестано о тијела. Након што је
неколико пута пао и ударио о зид, домогао се улазних врата галерије и излаза.
На његову жалост, чуо је грају пред вратима. Били су то они исти људи од раније.
− Ево слијепца! – вриснули су, препознајући прилику на вратима.
− Овај нам је украо посао!
− Људи, људи! – запомагао је слијепи Данило – Упомоћ! Унутра су мртви људи!
Унутра је изложба фотографија од којих људи умиру.
− Лопову, преваранту, политички полтрону! Због тебе смо гладни! – врискала је
гомила.
− Молим вас, уђите унутра! Сви су мртви, сви који су угледали ту фотографију!
− Шта ти знаш о фотографијама?! Биједниче! – вриснули су људи. – Ко је тебе
пустио у свијет умјетности?!
Слијепи Данило се силно уплашио и отишао натраг у галерију, а гомила је кренула
за њим, у жељи да га ухвати и линчује. Дотрчао је назад до фотографије и ту запео за
једно од тијела на поду. Чуо је мноштво корака, а граја мало-помало поче да се
утишава.
У умјетничкој галерији Остатку наздравље тог дана је одржана прва и посљедња
изложба с фотографијама на којима је била ухваћена Смрт.
− Да сам скочио са прозора, била би то достојанствена смрт – прошапутао је
слијепи Данило док је одмицао лице једног кустоса даље од својих уста како би
могао слободно да дише.
 ТРОУГЛОВИ ВЈЕЧИТОГ КРУГА

Живот је Мата Лабана одавно научио да људе треба најприје сјећи, па тек онда
према слободној вољи одмјерити. Када је повезана с правним послом, то је врло
безбједна метода. Међутим, тај некада злокобни окружни судија суспендован је с
положаја усљед дојаве да у последње вријеме пресуде не заснива на правним фактима
и доказима, већ на основу лавежа и махања репа свог пса. Правдао се пред
инспекторима судија Лабан да је он одавно увјерен у кривицу свих људи, али да је
његов пас штошта наивнији, те стога понекад и - милостивији.
Мате Лабан је рођен 1891. у Аустроугарској царевини, у Ровињу, у богатој
далматинској породици која је већ генерацијама обављала високе службеничке
дужности. Одгајан је у строгом католичком духу, у ком су породица, Бог и држава
били кракови троугла у оквиру којег се морао кретати без приговора.
Као врло младог, ради потврђивања породичне славе, отац, којег је Мате
посматрао као свог личног идола, послао га је у војску с купљеним чином каплара да
служи у позадинским линијама фронта у Галицији. „Не брини се, Мате, нећеш тамо
дуго бити сам!ˮ, говорио му је отац на испраћају, „Ако се рат којим случајем одужи,
сљедеће године ће за тобом поћи и Јуре, само да се окане вражјих играчака.ˮ
По истеку прве године борбе предња линија фронта се истопила и ватра рата
пробила се до Матове чете која је стајала у резерви. Након неколико дана
контраофанзиве, у генералштаб је стигао Матов извјештај да је његова чета изгубила
милијарду осамсто деведесет и три хиљаде војника.
Држећи да је у питању непознавање њемачког језика или можда само његова
грешка у куцању, настала као резултат константног гранатирања, генералштаб је
игнорисао његов извјештај и наредио је наставак офанзивног наступања.
Мате, који се тада мучки борио да сачува своје живце, страховао је да на земљи
неће остати људи када се најзад непријатељска одбрана пробије. Ето, читаве три
дивизије су збрисане гранатама и бајонетима, а за њима су ишле резервна чета за четом
и редом падале под рафалном паљбом митраљеза и топовских плотуна. Бројао је
својим очима: милијарду и осамсто деведесет и три хиљаде осакаћених и убијених.
− Још само мало и побиједићемо! – увјеравао га је пуковник који је задовољно
гледао кроз дурбин – Тијела падају све ближе руским рововима.
Мате је мјесец дана касније доживио живчани слом, дошао је телеграм да је његов
млађи брат Јуре преминуо од болести у центру за војну обуку и за њега је то било
превише, у моменту бијеса напао је свог надређеног, пријетио је да ће и себе и њега
разнијети гранатом уколико му не допусте да се врати кући. Након што га је један Чех
из јединице одаламио кундаком по глави, свезан је послат у пољску болницу на
лијечење. Свега два дана касније, нашао се у заробљеништву када су у ту исту болницу
упали козаци. Још једном су га свезали, само што су га овога пута послали у супротном
правцу, ка Перму, на дуги марш према бескрајном степском хоризонту.
 Марширајући, гладан и исцрпљен, узалуд се покушавао сјетити изгледа свог родног
града, свог оца, породичних ручкова, и када би погледао уназад на свој живот, једино
што би му у глави сијевало биле су експлозије, блато и смрт.
Гледао је топовско месо и жицу. Нијемо је присуствовао страдању најздравијих
земљака, и, мада су му очи постале равнодушне пред дивљаштом полудјелих сабораца,
који су у очају знали да бајонетима касапе нечије већ уцрвљале удове , звуци издисања
погођених тијела нијесу га напуштали. У ушима му се тако настанила смрт и троугао
који се сам од себе цртао читавог дјетињства у његовом срцу, разбио се. Остале су му
само крхотине сјећања и затрованих емоција, које су га више мучиле удаљеношћу од
његове душе него што су му пружале утјеху. Само експлозије, блато и смрт.
Након годину дана марширања стигли су у Перм. Од тридесет хиљада људи, свега
четири стотине успјело је да се домогне логора. Усљед политичке ситуације логор је
премјештен у село у Сибиру, гдје су заробљени војници, насељени као колонизатори,
добили руке удовица руских војника, пропале фарме, српове и њиве.
Да су питали Мата гдје се под божјом брадом налази то село, никада не би могао
одговорити. Ту је напунио двадесет и пет година и добио своје прво дијете, чије је име
једва умио изговорити. Након доласка дјетета, дошли су и бољшевици, са црвеним
књижицама и опасним идејама. Једну реченицу је добро упамтио: „Ваше породице су
само злокобне јаслице у којим расту војници за ратове лажних господара!ˮ
Мате је врло радо прихватио идеје нове црвене идеологије. Уосталом, ништа у
њему није остало из прошлости што би га у томе спријечило. Револуција је могла
донијети ново рођење, и, што је најважније, освету оцу који га је послао у пакао зарад
свог имена. Ради ширења црвене идеје, ослобођен је из заробљеништа и враћен у своје
родне крајеве, у новостворену Југославију.
Никада више није видио свог сина и своју жену; да би му било лакше на срцу,
одлучио је да их напросто заборави, што је касније сматрао својим најстрашнијим
злочином.
По повратку у Југославију, Мате се запослио као судски записничар у Загребу.
Упоредо је похађао Правни факултет. Одбијао је да се врати у свој родни град, свом
оцу и мајци, којима се до њихове смрти обраћао само путем формалних писама.
На подручју Загреба учествовао је у акцијама забрањене радничке партије, те је
неколико пута ухапшен и ослобађан из затвора захваљујући везама свога оца.
Тамошњим властима је повремено пребијање Мата било довољно, стога никакав затвор
за њега није био императиван.
На партијским састанцима је упознао Луцију Врнчак, звану ,,бијесна Рота”,
љепотицу црне кратке косе. Писала је стихове о револуцији и читала их другарицама у
фабрици ципела гдје је радила. Њена пуна уста пробудила су у њему жудњу, често је
говорила као идеалиста и сматрали су је уопште идеалном женом. Заљубио се, и дошло
је вријеме када су се упустили у организацију бројних криминалних акција против
монархистичког режима. Слиједио ју је свуда и говорио јој да је она његов дом, његова
ватра и вјера. Уз њу је заборавио сву прошлост, па је почео маштати о заснивању
породице. Убјеђивао ју је да напусте револуцију која је била ништавна наспрам њихове
страсти, желио је да оду далеко, у Америку, да отпочну нови живот.
− Може – рекла је она. - Али не прије него што оставимо неизбрисив траг овдје.
На њен наговор, Мате је минирао зграду суда у Загребу у којој су судије неколико
дана прије њиховог разговора осудиле њиховог партијског саборца на стријељање.
Идеја им је била да разнесу читаву зграду суда како би били сигурни да ће убити свих
стотину и двадесет службеника смјештених у тој згради. Међутим, до детонације није
дошло будући да је Мате ухваћен неколико тренутака прије него што је хтио да
активира експлозив.
 Ни након седам дана мучења Мате није проговарао, већ је непрестано маштао о
Америци. Није хтио да каже ко му је дао експлозив нити је хтио да ода сараднике и
партијске другове. Али мучитељски чекићи и клинови нису бољели као сазнање које је
дошло из злобно насмијаних уста инспектора зашиљених бркова, који је био пријатељ
његовог оца. „Мате, Мате... Часни отац ти се разболио од срамоте. Умало скоро двије
стотине људи да погубиш, а због чега?! Да би фасцинирао курву која је, на првом
мјесту, разлог што си ти овдје. Шта мислиш, ко те је одао? Зар ти овдје жртвујеш сву
породичну част и своју младост, док се она куртизана Врнчак ваља по чиновничким
креветима?ˮ
Након тога, Мате се онесвијестио. Под велом помрачине пролетјеле су године које
су прошле у мраку самица, пребијања у ћелијама, гладовања, у тегљењу врећа по
доковима Сплита. Пробудио се тек када је граната поново пала код Гвалдалахаре након
чега је неко вриснуо: „Повлачење!ˮ
Данима су се повлачили, рушећи градове и уништавајући залихе хране иза себе
како непријатељу не би ништа остало.
Мате није био ни свјестан да његова страна у рату губи, јер да није било капа и
шљемова са црвеним звијездама, он не би ни знао коме припада. Само тих пет
троуглова спојених у звијезду и даље су га заводили. Само је та петокрака и даље
вредновала његову крв те је ишао за њом не видјевши било какав други смисао свом
животу.
Када су били утаборени надомак малог села у подножју Валенсије, одлучио је да се
одмори. Склопио је очи, изврнуо руке и престао да дише. Замислио је себе мртвог.
Тада зачу болно скичање кучке.
Буку је покушао да игнорише, јер мртви људи не би могли да је чују, али је послије
неколико минута бијесно скочио, зграбио револвер и кучки испалио метак у главу.
Један Рус, медицинар који је то гледао, почео је да га псује и куне.
„Говно, говно!” – говорио му је на Матовом језику. Мате није марио, само се вратио на
своје мјесто и наставио да лежи отворених очију. Рус је отрчао до кучке након чега је
извадио нож и распорио утробу кучке, не би ли из ње извадио кучиће. Поређао их је
једног крај другог. Били су мртви. Када је извадио посљедњег, почео је да кличе и да се
захваљује Богу. „Жив, говно Југословен, један жив!ˮ, викао је док је дизао једно куче
изнад своје главе.
Мате је дигао главу и погледао у куче и у медицинара. Био је љубоморан на њих
двоје. Једно истински невино створење дошло је на свијет захваљујући рукама једног
од посљедњих добрих људи на овом свијету, а његов метак је демонски дио новог
троугла који се исцртао на животу тог кучета.
Рус је држао куче у својој торби коју је напунио сламом. Хранио га је хљебом који
је гњечио водом, а псић му је сисао и грицкао прсте мислећи од њих да су мајчинске
сисе.
Било је несумњиво да је рат изгубљен. Мате, Рус и куче запутили су се ка зборном
мјесту у импровизованој луци близу Алисантеа. Куче је већ почело да трчи самостално
и да лиже сваког одрпаног војника из чете, па и Мата. „Видиш, Југословен, ово псето
не мари што си ти један убица и зликовац. У његовим очима ти си подједнако велик
колико и ја који сам га спасиоˮ – говорио је Рус на свом језику – „Ово куче не зна гдје
је и да је ово рат. Безгрешно је као анђео. Не усуђујем се да му дам име док не одемо с
овог поганог мјеста. Огријешићу се о његову душу ако га било чиме вежем за овај
пакао.ˮ
Сјутрадан, непријатељски снајпер је погодио Руса док је уринирао пушећи
цигарету у мраку. Пао је мртав, а куче је измилило из његове торбе и уплашено
отрчало до Мата. У том тренутку је Мате знао да псето сада припада њему, његовом
душманину, и да троугла више нема, већ постоји само права линија која је куче
брзином метка одвела к њему. Мате га је узео у своје наручје и одвео у Југославију. На
броду му је дао име Јуре, у сјећање на посљедњу невину особу чијег се имена још
сјећао.
У Југославији су Мате и Јуре дочекали још један рат и још једно мучење, које су
обојица чудесно преживјели. Најзад су се настанили у Загребу. У њему је Мате
довршио студије права, и као јунаку НОБ-а дато му је почасно звање судије истражног
суда чији је задатак био просекуција народних издајника и злочинаца.
Годинама међу Матовим оптуженима није било невиних, већ се знало да се они
случајеви које Мато води не могу окончати ослобађајућом пресудом.
„Па до врага, зашто му се суди ако није крив? Знам ја сву ту багру, друже мој. Ни име
ми њихово није потребно, већ све знамˮ – говорио је кроз осмијех свом секретару који
га једном упитао да ли жели прочитати доказе у корист невиности оптуженог.
Тих дана је Мате страшно пио и размишљао о сину који је остао у далеком Сибиру
без оца. Страховао је да је можда умро на неком ратишту или, још горе, можда се и
даље мучи дижући песницу ка оцу којег проклиње што га је напустио.
Мир није одагнао мучнину, већ га је подједнако раздирао као и рат. Самоћу је
прекраћивао пијаним разговорима са својим псом који га је ћутке посматрао док он
декламује своје расуте мисли. „Видиш, Јуре, сваки човјек је окован у неком троуглу.
Нема савршенијег облика да се живот ухвати у њега. И ето видиш, сваки троугао мора
имати макар један зли угао. Такав је живот. Ја сам имао свог оца, а ти мене. И ево нас
на почетку апсурдног круга, гдје је и он био, па и његов отац. Није ли то трагично? То
је мој посао сад као судије – да будем душманин. Хајде, богати, неко и то мора бити.”
Када су се најзад истрошила лица оптужена за издају, почели су приводити
криминалце, убице, лопове, па је Мате имао све мање разлога да чита бројне
оптужнице, будући да је кривицу увијек унапријед претпостављао. Његово је било
само да донесе пресуду у складу с тежином казне, што није било тешко. Убрзо је
његово име међу народом постало синоним за злу нарав, јер милост и разумијевање
нису долазили у обзир.
Године су пролазиле а Мате је премјештен у цивилни суд, гдје је доносио пресуде
обичним људима, не само доказаним зликовцима. Његовoм остарјелoм псу ослабила су
чула вида и слуха, те је почео да се полако удаљава од свог газде, препуштајући се
животном умору. Мате је помишљао да је његов пас најзад схватио да је он један лош
човјек. „Шта је, јадно псето? Да си човјек мислиш да би био бољи од мене? Мислиш ли
ти да знаш како ствари стоје боље од мене?” – викао је Мате на њега када је пас одбио
да му приђе. „Ето ти, па ти онда суди!ˮ Мате узе папире и стаде изнад пса. „Ако
мислиш да је невин, буди љубазан да ми даш неки знак. Ако је крив, ти ћеш знати, па
нећеш реаговати.ˮ
Мате се закашља и гласно прочита име: ,,Фрањо Славкец.ˮ Пас се трже и поче
махати репом. „Е псу један будаласти, мислиш да је невин, је ли? Нека ти буде.ˮ –
Мате извуче из фиоке печат не сјећајући се када га је посљедњи пут искористио, и
удари о папир печат с натписом: НИЈЕ КРИВ. Он узе папире који су повезани с другим
случајем и стаде изнад пса: ,,Јосип Крижек!ˮ Пас је залајао и почео махати репом. „Хм,
дакле и он невин.ˮ Наставио је: ,,Младен Крунић!ˮ Пас је легао на под без реакције.
„Подлац. Крив је.ˮ – насмија се Мате.
С временом је Мате почео доводити пса у своју канцеларију, и пред очима
секретарке понављати исту праксу. Она је с невјерицом посматрала методу доношења
пресуда. Мате је рачунао на њено повјерење, будући да му је она била љубавница и да
је награђивао позамашном сумом новца сваког мјесеца. Уосталом, није га било ни
брига. Секретарка је одлучила уновчити своје знање о поступању судије Лабана. Стога
је често оптуженима за новац нудила информацију како да преокрену пресуду у своју
корист. Информација се почела ширити. Цијели град сазнао је да пас судије Лабана
суди умјесто свог газде.
На велику жалост правног система округа Загреба, полиција је посљедња дознала
за ту нечувену методу доношења пресуде. Разни криминалци и олош упадали су навече
у двориште судије Лабана и хранили његовог пса разним сласним којештаријама,
шапућући му своје име тако да када га судија Лабан изговори пас одмах реагује репом
или веселим лавежом, очекујући храну.
Када је син чувеног партијског званичника починио дјело убиства у самоодбрани,
пијаног Мата Лабана је у кафани посјетио отац ухапшеног. Мате га је једва видио пред
собом од пијанства.
− Поштовани друже Лабан, увјеравам вас да је мој син невин. Млад је, упада у
проблеме. Па знате како је то.
− Да, да... – промрљао је Мате који се борио да не падне у несвијест.
− Е видите, у интересу партије је да мог сина не осудите, а ја ћу знати како да вам
се прописно захвалим. Знајте, то је будући високи функционер. Докторанд. Мог
малог познаје и друг Тито и радује се његовој будућности – господин у одијелу
се смјешкао и подизао значајно обрву. Мате је само сједио и климао главом, као
да разумије. У том тренутку се усправио као да хоће да иде и, сјетивши се
нечега, подиже прст и рече на руском: „А знаш ли ти како је име мог сина
тешко изговорити? Читав језик да сломиш... Диван дјечак, плав. Као мајка
његова. Добра женаˮ.
Нажалост, посјете се никако није сјећао, као ни онога што му је малтене наређено
да учини. По обичају, догегао се са својим псом до суда, заузео столицу крај радног
стола у канцеларији и подигао ноге на отоман. Узимао је папире са стола редом и
читао имена. Тог дана његов пас није реаговао на име сина господина који га је
посјетио, и младића је осудио на доживотни затвор. Секретарка је била згрожена због
онога што је урадио, и, плашећи се за своју каријеру, брже-боље је отрчала у окружни
комитет и пријавила судију Лабана.
Мату Лабана су те ноћи ухапсили и одвели у сједиште партије, гдје су га тукли.
− Мате, Мате – чуо је глас који га је пробудио. – Шта си то урадио, луди друже
Мате?
Мате је само ћутао.
− Па наравно, какве смо битанге послали у канцеларије, паметније би било да смо
псе у њихове фотеље поставили! – добаци други инспектор који је стајао у
ћошку прекрштених руку.
− Шта је проблем, другови? – рече Мате, на силу се осмјехујући уз примјесу
цинизма. Претпостављао је о чему се ради, само није знао конкретно име на које
се овај случај односи.
− Знаш ли чијег си сина послао на доживотну?
− Кучкиног – рече Мате и поче да се смије. Инспектор који је стајао у ћошку
приђе и удари га песницом.
− Будало! Новине су извијестиле јавност о твојој пресуди. Премовић није урадио
свој посао и закаснио је да цензурише вијести. Сад сви знају да је син партије
злочинац, а био је невин! Самоодбрана, ало!
− Па да сам се ја питао, он би био одмах осуђен. Овако, постојала је шанса да би
мој пас, најдивније од свих бића, видио у њему невиног човјека, али није. Шта
да се ту ради...
Мата Лабана су тукли и мучили данима. Најзад, један од инспектора му је казао да
су му отели пса и да ће га убити ако он у јавности не саопшти да је сарађивао с
издајницима и да је саботер који ради у корист совјетске службе. Сломљен, није могао
дозволити да и његов пас страда због њега, да још један Јуре умре. Зато је одлучио да
призна шта су тражили од њега.
Извели су га пред телевизијске камере и он је признао да је сарађивао са страним
службама. Након тога су га одвели у подрум партијског комитета, и ту убили. Јуре је
након тога избачен на улицу, гдје је данима лутао тражећи свог Мата, лижући руке
пролазницима који су обраћали пажњу на њега.
Стигла је зима. Сироти Јуре се склупчао испод стрехе пекаре преко пута дома у
којем је живио Мате. Ту га је чувао и хранио пекар.
Најзад, Јуре је чуо један познат глас, па је скочио на ноге и почео да тражи његов
извор. Био је то Матов глас, само чистији, чуднији, млађи.
Видио је високог човјека плаве косе која је провиривала испод шубаре. Пекар је
извео посјетиоца из пекаре и рекао му: „Види, друже, само је ово остало од твог оца” –
показујући на Јура који је вртио репом – „Узми га! Јемчим ти да је ово једино ваљано
насљедство од твог ћаће.ˮ
 ЈЕЗИК ВИОЛИНЕ

Данас је малена Лили за свој рођендан добила на поклон нову виолину од свог оца
који се бијаше много ужелио разговора са кћерком. Тог дана је он плесао, а она
свирала. Говорили су о темама које су се накупиле у данима тишине.
Малена Лили или Галина Ашкенази, како гласи њено пуно име, одувијек је била
специјално дијете снажно привржено својој мајци. Из неког разлога, само је њена мајка
могла пробити чауру тишине и кататоничне незаинтересованости у коју би малена
Лили западала усљед своје болести, и то је чинила тако што би, прије него што би јој се
обратила, упалила радио и почела плесати уз симфонијске звуке. Тек тада би се кафене
зјенице Лили почеле помјерати; она би, уз неколико брзих трептаја, раширила лице у
осмијех. Тада би њих двије разговарале језиком који је био чудна мјешавина њемачког,
мађарског, словачког и хебрејског, и разговор би трајао све док њена мајка не би
престала да плеше због исцрпљености. Тада би се Лили враћала у своје стање, с очима
фиксираним на одређени извор свјетлости – најчешће на кућну лампу или на прозор
њиховог стана.
Узалуд је њен отац, Ишмаел Ашкенази, покушавао да на исти начин успостави
мост комуникације са својом ћерком. Уистину, покушавао је да то постигне сваког
дана, док је његова супруга била на послу. Мијењао је различите станице на радију,
тјерајући себе да се увија, не би ли то његова кћи регистровала као плес. Све је
покушао; чак је ишао на часове плеса. Како у томе није успијевао, купио је хармонику
и свирао, али узалуд. Најзад, купио је грамофон и пун ормар плоча с разних концерата.
Након што би подесио тон на грамофону, сјео би у столицу покрај своје супруге и
кћерке. Слушао је њихов разговор с осмијехом који је био чудна мјешавина
задовољства и туге. Њих двије су разговарале о разним стварима, али понајвише о
ономе што је малена Лили сматрала интересантним, а то су увијек биле боје и облици
обичних свакодневних ствари.
− Ћошак плафона некад има облик троугла када га посматрам самог, а када себи
дозволим да замислим читав плафон, тада он постаје квадрат – рекла би Лили,
смијући се – И знаш ли да мијења боје? Предивно. У свитање би био жут; у
подне, када би свјетлост већ прошла наш прозор, постајао би таман, а увече,
наједном, постао би бијел; тада се откриива његова права боја, док на крају
сасвим не постане таман толико да га не разликујем од остатка стана. Помислим
често док лежим да ми је плафон под леђима
Ишмаел, знајући за љубав његове кћерке према бојама и облицима, трудио се
сваког дана да од мајстора Самсона, који је имао своју радњу у подножју зграде поред
њихове, наручује разне геометријске облике израђене од дрвета. Ишмаел би их сам
лакирао, са сваке стране стављајући различиту боју, након чега би их давао Лили.
Ипак, ни тада његова ћерка није разговарала с њим, нити му поклањала пажњу. Као да
није ни постојао.
 Ишмаел је имао довољно проблема и без тога. Мршав и висок, с повијеним вратом
и кукастим носем; упалих, али увијек веселих образа, малих и округлих очију, често је
био предмет исмијавања због своје упадљиве фигуре. Као да то само по себи није
довољно, Ишмаел је држао књижару у којој је, осим књига, продавао и ципеле и
поврће. Фотографија његове радње изашла је у тамошњем дневном листу у рубрици
„Хуморˮ, и премда је била приказана као нарочита спрдња, Ишмаел је чланак о радњи
урамио и окачио га тако да га сваки муштерија може видјети и прочитати. У почетку,
то је била сасвим пристојна књижара, али посао је ишао лоше.
− Засигурно је тaко стога што људи немају времена за читање. Књиге су, брате,
исувише обимне. Превише страница – говорио би Ишмаел, правдајући свој лош
посао месару Грегору, који је одлично зарађивао.
Ишмаел је почео да продаје само књиге које имају до стотину страница. Како је и
након тога продаја ишла лоше, почео је да куца сажетке књига на писаћој машини и да
их продаје. Тако је Рат и мир у његовој књижари објављен на читавих десетак
страница, а затим Пармски картузијански манастир на осам страна; Жермини
Ласерте на свега три. И о томе је писало у чланку који му је игром случаја донио
извјесну славу, те су људи почели куповати књиге код Ишмаела као сувенире.
Међутим, зарада није била довољна и Ишмаел је био присиљен да послуша
добронамјерни савјет месара и да двије слободне полице резервише за поврће. Након
неког времена, помјерио је књиге с још двије полице и ту поставио коришћене ципеле.
− Боље да узимаш ренту за радњу него да ти нешто у њој продајеш– шалила се
Ишмаелова супруга.
Малена Лили је слушала своју мајку када је говорила понешто о радњи свог
мужа, о њеном облику и бојама књига.
− Замишљам је као обрнуту купу – рекла је Лили једном.
Велика трагедија је погодила породицу Ашкеназија када је стигао рат, затим и
бомбардовање. Ратне тридесет и девете године стан породице Ашкенази је погодила
граната из ваздуха у првом таласу инвазије и мајка малене Лили је погинула, док је
Лили остала затрпана под рушевинама.
Ишмаел је тек два дана касније ископао беживотно тијело своје супруге и малену
Лили, која је неким чудом остала жива испод носећег зида покрај прозора куће.
Ишмаел није имао времена за тугу, јер је већ сљедећег дана, након сахране супруге,
представљајући се као Лех Вожњицки завршио као избјеглица у Бјелорусији. Отуд је
побјегао с мало уштеђевине у Турску, гдје је сачекао завршетак рата, примајући помоћ
као азилант од турске владе.
У Лублин се вратио тек након завршетка рата. Тамо је затекао свој разрушени стан
и радњу која, осим што су јој стакла на излогу била сломљена, није била оштећена.
Папири с његовим препричаним књигама били су разбацани по књижари, али
недирнути.
Ишмаел је након неког времена, уз помоћ нове социјалистичке власти, добио стан,
посао у фабрици посуђа, и простор некадашње радње му је враћен након што су
рестаурирали зграду. Додуше, није имао срца да отвори било шта у том простору, те га
је дао на ренту, слушајући давни савјет своје трагично страдале супруге.
За то вријеме, читавих шест година, стање малене Лили се није поправљало. Мучна
тишина парала је душу измученог Ишмаела. Сваког дана, када су били у Турској, он би
јој приповиједао о томе шта је радио и шта је видио тог дана. Каткад би отворио
дневне новине и читао вијести, говорећи јој докле су стигли Руси, а докле Американци,
и гдје је у том куршуму Пољска. Ширио је мапу Европе испред њених очију с
изгубљеним погледом. Понекад, разочаран неуспјехом у успостављању комуникације
са својом кћерком, Ишмаел би плакао и очајавао.
 Мучила га је помисао да је његова кћерка имала љубави и живота само за његову
жену. Мучиле су га самоћа и тишина које је узалудно сваког дана покушавао да
премости. Некад му се чинило да га Лили осуђује или да га мрзи; некад му се чинило
да је она размажена и себична, па је у хаосу узрокованом таквим размишљањима,
вриштећи на своју кћерку, тјерајући је да се пробуди, подигао руку и ударио је по
образу. Ни то није имало ефекта.
Ипак, једну једину реакције повезану са спољашњим свијетом малена Лили је
показала када је Ишмаел извео на кеј покрај луке у Синопу како би осјетила мало
сунца и свјежег ваздуха, по савјету доктора. Један старац, Југословен који је био
заробљен у Турској, заузео је положај на клупи покрај њих и засвирао је на својој
виолини једну меланхоличну приморску мелодију с оштрим звуцима и наглим
прелазима.
Тада је Ишмаел угледао како Лилине руке на наслону колица почињу да тапкају.
Његова радост је била бескрајна. Сваког дана је доводио на кеј да слуша Југословена с
виолином, иако је њен поглед остајао непомичан, губећи се у хоризонтима Црног мора.
Послије неког времена, Ишмаел се упознао с Југословеном. Објаснио му је своју
ситуацију, па је замолио тог господина да покуша да одсвира једну мелодију за коју
бијаше пронашао ноте. Била је то мелодија уз коју је његова супруга често плесала док
је слушала државни радио: Бајка Станислава Мониуцког, прерађена за соло концерт
клавира.
Југословен није био вичан читању нота, али успио је да одсвира мелодију. Ишмаел
је задовољно окренуо колица у којима је сједјела Лили према њему, а он сам је почео
плесати, сјећајући се покрета своје супруге. Ни тада Лили није реаговала, али је
Ишмаел исти ритуал с Југословеном понављао сваког дана, надајући се, у једну руку,
да ће је то једном извести из мртвила, а, у другу руку, проналазио је извјесну утјеху у
понављању тог ритуала. Чинило му се да га он враћа у прошлост када је његова жена
још била жива, и када је преко ње могао говорити са својом кћерком.
Много касније, Ишмаел, који бијаше сав осиједио и страшно остарио, сасвим се
измијенио. Постао је намћораст и злоћудан, никад не мичући са лица мргодни израз.
Више није било плеса нити музике, и Ишмаел је дотад сасвим дигао руке од своје
ћерке. У њиховом стану је владала тишина док је она сједјела крај прозора, загледана у
свјетлост која је допирала кроз њега, а он сам листао новине на својој фотељи.
Једног дана Ишмаел је срео човјека који је на бувљаку продавао јефтину виолину и
Ишмаел, видјевши цијену виолине, вучен нејасним сентименталним сјећањем на
Југословена из Турске, одлучи да је купи.
Виолина није имала никакву кутију и Ишмаел је донио кући у цегеру; заједно с
гудалом, новинама и с двијема конзервама пасуља. Он је виолину спустио на сто,
покрај Лили, уопште не обраћајући пажњу на њу, а затим, када је схватио да је
заборавио да купи хљеб, отишао је до пекаре.
Када се враћао, чуо је оштри звук који је постајао све јаснији како се примицао
ближе згради. Најзад, схватио је да тај звук допире из прозора његовог стана. Отрчао је
уза степенице и ушао у стан. Угледао је Лили како у стојећем положају (додуше
неспретно) свира виолину.
Ишмаел, који није вјеровао својим очима, примицао јој се полако, гледајући је
одушевљено. Било га је страх да учини било шта како не би прекинуо своју кћи, те
мало поразмисли и направи нагли корак. Почео је плесати.
Лили је свирала нејасну композицију коју није чуо никад дотад. Иако мелодија није
била складна, одлучио је да је прати корацима.
Након што би направио окрет, тон би се издужио. Када би се Ишмаел извио
напријед, а затим савио, тон би поскочио, на тренутак постајући висок, а затим се
нагло спуштао... Ишмаел је схватио да његова кћерка свира мелодију без плана, већ да
подражава његове покрете.
Увијао се и играо, пун узбуђења и радости, до касно у ноћ, све док није примијетио
да крваре прсти на Лилиној руци. Тада је застао, и, одмах, Лилине руке падоше као
мртве. Виолина је треснула на под. Ишмаел је притрчао и подигао је. Лили је помогао
да сједне у уобичајени положај покрај прозора. Био је врло радостан и размишљао је о
музици коју је Лили свирала; о мелодијама које су га у корак пратиле као звучно
огледало његових покрета.
Сјутрадан није ишао на посао; остао је с Лили. Подмазао је струне виолине и на
Лилине прсте намазао мелем. Био је нестрпљив да започну комуникацију. Ишмаел је
ставио виолину у Лилино крило и одмакао се, заузимајући положај за плес.
Након неколико тренутака, Лили је почела да трепће као да се буди. Опипавала је
гудало, и најзад, подиже виолину и наслони је уз врат. Међутим, није свирала. Стајала
је у положају, као да чека. Он је је схватио да она чека да он отпочне свој плес. И
Ишмаел је почео да се љуља и окреће, након чега се и гудало поче помјерати,
стварајући час оштре, час тихе и дубоке тонове усклађене с Ишмаиловим покретима.
Увидио је да она сагледава његов плес као говор, као ријечи које нешто значе.
Када се гегао и када је помјерао главу као да је уморан и исцрпљен, она је то
пратила тужним тоновима као да га тјеши. Након тога је окренуо поглед према њој и,
ширећи руке као да некога грли, окретао се, замишљајући њу у свом наручју. Стога је
Лили засвирала више тонове, чинећи да мелодија постане весела и ритмична. Ишмаел
је био срећан... Коначно је успоставио мост ка својој кћерци.
Почео је да јој покретима говори све оно шта је хтио рећи свих тих година;
покушавао је да сваким сатом плеса надомјести све године тишине и усамљености.
Чинило му се да тек сада, након свих година колико је Лили на овом свијету, коначно
има кћерку с којом може да разговара. И први пут је знао да није сам покрај ње.
Разговарали су оплакујући смрт његове жене и њене мајке, жалећи за станом у
којем су били, затим разговарајући о Турској и о Југословену; и о рату и о миру. Његов
плес и њена музика постали су језик без ријечи и гласова само њима разумљив и
појмљив, а бескрајно моћно средство саопштавања свега што им је било на души.
Толико су били занесени плесом да нису чули буку из осталих станова у згради, све
док један бијесни комшија није закуцао на врата, а потом ушао у стан, видјевши да је
откључан. Почео је да виче на њих двоје. Лили је престала да свира и вратила се у своје
стање. Њена виолина је грабула на под и сломила се на два дијела. Ишмаел се
растужио и, након што је отјерао комшију из стана, подигао је виолину и брже-боље је
однио мајстору.
− Молим Вас, господине, можете ли је поправити? – молио га је Ишмаел.
− Тешко, заиста, господине Ашкенази – мајстор је показивао прстом на пукотине
на инструменту – Виолина је већ стара и трула, и засигурно не испушта добре
звуке. Не исплати се поправљати је.
− Варате се, на овој виолини свира једна велика умјетница!
− Заиста? А која то?
− Моја кћерка.
− Зар ваша кћерка није, знате, болесна?
− Не, не. Она никада није била болесна. Знате, она само никада није имала
виолину.
Мајстор је помислио да је Ишмаел потпуно полудио од туге. Гледао је у виолину,
па је уочио његов очајни поглед који као да моли за највећу милост. Рекао је да ће је
поправити бесплатно у року од мјесец дана.
 − Мјесец? Зар не може то мало брже? Знате, ја се с кћерком само преко те
виолине споразумијевам. Кад она није између нас, као да смо два супротна
свијета!
Ипак, мјесец дана је морало проћи и Ишмаел је виолину поново донио својој
кћерци, чије очи одмах почеше да трепћу, те одмах поче свирати. Нажалост,
Ишмаелово срце није могло поднијети још један плес и, усред једног наглог покрета,
његово срце се стегнуло и препукло. Умро је врло брзо, а Лили је остала сама, покрај
своје виолине уз коју није имао ко да плеше. Значење њеног језика отишло је с
Ишмаелом у гроб.
Малена Лили одведена је у санаторијум, гдје је у тишини провела остатак свог
живота с виолином у крилу, непрестано гледајући у прозор. Каткад би засвирала
накратко када би покрај ње заплесао неки пацијент.
 ТЕАТАР НЕСРЕЋЕ

Јуриј Грјазинов, власник омањег позоришта званог Штрокави Шекспир, у потрази

је за несрећницима који би хтјели да на бини позоришта и пред публиком говоре о
својим јадима и о биједи. Подразумијева се, наравно, да би ти несрећници били
спремни и да приме покоји трули парадајз у главу или подсмијех у замјену за шаку
рубаља.
Испрва, његово позориште је било сасвим уобичајено и звало се Шекспир. Тада му
је посао ишао лоше. Осим тајних љубавника, чудака и пијанаца, нико није посјећивао
представе које је он организовао са својом глумачком екипом. Узалуд је Јуриј плаћао
умјетницима да му израђују упадљиве плакате, уличним дјечацима дијелио цигарете и
бомбоне да би на улицама викали име његовог позориша и представа - ситуација је и
даље била врло лоша. Помислио је да је то због тога што има аљкаве и непознате
глумце, те да његовом позоришту недостаје извјесни престиж.
Тада је позајмио позамашну суму новца од локалног зеленаша, па је након тога
организовао представу са славним глумцима из Петрограда. И збиља, сала је била
пуна. Јуриј је трљао руке из позадине, бројећи људе у публици и количину новца коју
је зарадио.
Изводио се Сид Пјера Корнеја. Драма је била прерађена у двочинку коју су глумци
изводили широм Русије већ стотину пута. Ипак, наизглед рутинска представа се
претворила у катастрофу.
Када је дошао ред на главног глумца да изведе свој монолог, иступио је на бину
сасвим пијан и почео је да плаче. Публика је била бијесна. Тражили су назад свој
новац. Јуриј Грјазинов је одмах почео да прави план како да се искраде и да побјегне
из града с новцем од карата.
Глумац, посрамљен због непријатне ситуације, а одвећ пијан, почео је да се правда
публици.
− Господо, господо, ви не разумијете! Мене је жена јутрос оставила! – викао је
пружајући широм руке ка публици – Сав новац је однијела и пошла с
љубавником – публика се умири; након тога су сви праснули у смијех. Неко из
публике, обрадован тим што чује, добаци: „Рогоњо!ˮ
− Али, господо – наставио је глумац плачно – Ја сам њу волио као Бога, више од
себе. Била је сав мој свијет!
Сви су се смијали све док изненада из публике није полетјела кутија са цигаретама
која је погодила глумца директно у главу. Тада су сви опет почели да се смију
грохотом и да псују и вријеђају глумца, који се константно правдао: „Господо, ви сте
зли, ја сам јадан човјек! Остао сам без свега... Биједник! Убићу се већ ноћас!”
Публика се смијала непрестано, док глумац није отишао с бине. Тада се заорио
аплауз. Публика је била на ногама, одушевљена.
 Неки људи из публике су затекли Јурија код улаза с пакетом у којем је био новац,
јер се спремао да побјегне. Захвалили су му на одличном проводу срдачним стиском
његове млитаве руке. „Када ће бити сљедећа представа, господине Грјазинов?ˮ
Од тога дана Јуриј је сваке недјеље доводио на позорницу свог позоришта разне
биједнике који су говорили о свом јаду, док их је публика вријеђала. Једном је у
позоришту наступио предузетник који је остао без ичега. Публика га је гађала
новчићима од којих му је један раскрварио главу. Затим су наступала гладна ратна
сирочад из Бјелорусије, коју је публика провоцирала вичући: „Татаˮ, „Мамаˮ и тако
што су махали колачима и хљебом. Наступао је и осуђеник на смрт који је говорио да
је невин, док га је публика пљувала. Било је и скандалозних тренутака, као када је
наступала трудна проститутка која је у публици препознала оца свог дјетета, те је и тај
јадник, који је дошао са супругом, морао да изађе на бину и да буде извргнут
подсмијеху, док га је његова жена јурила и непрестано ударала кишобраном.
Тих дана је читава Москва била облијепљена плакатима у којима се најављивао
сљедећи несрећник. „Ратни ветеран и богаљ из Омска кога је држава заборавила;
оболио од туберколозе! Само у Штрокавом Шекспиру. Дођите да му се смијемо
заједно!ˮ; „Јеврејин којем се мајка преудала и оставила га без насљедства!ˮ;
„Избјеглица из Пољске у коцкарским дуговима моли за помоћ! Пружимо му подршку
спрдњом!ˮ
За себе је Јуриј Грјазинов говорио да је племенит човјек који даје шансу тим
људима да зараде када су га појединци критиковали називајући његово позориште
моралним руглом. „Задњи на земљи, први у Рају. Тако је говорио наш Господ! Ја их
разапињем да би купили царство небеско, а публици омогућавам да се осјећају срећно
док гледају те биједнике пред собомˮ – говорио је Јуриј, задовољно се смијуљећи.
Интересовање за Штрокавог Шекспира и његове представе било је огромно. Јуриј
Грјазинов је био и више него успјешан. Послије хиљаду и нешто представа, зафалило
му је несрећника. Чешљао је читаву Русију у потрази за биједницима који би хтјели да
се за новац исповиједе публици.
До њега је стигла вијест о једном човјеку, прилично богатом, којем све иде као по
лоју и који је изразио жељу да наступи на сцени Штрокавог Шекспира. Када га је
Јуриј Грјазинов посјетио, чудећи се луксузу у којем живи, и дивећи се љепоти његове
жене, није могао да одоли, а да му не постави питање: „А зашто бисте Ви, Николају
Всеволдовичу, хтјели да наступите у мом позоришту?”
− Претпостављам да ми је досадно; мучи ме чамотиња и бесмисао свих мојих
успјеха. Жену не волим (премда има лице Венерино) и да се сада објеси поред
мене, не бих ни прстом макао и, вјеровали или не, од мог богатства и угледа ми
се гади.
− Али како ја Вас да представим, па ви сте срећан човјек? Макар по аршину
обичног човјека.
− Па, господине Јуриј Фјодоровичу, то ће бити Ваш највеличанственији комад до
сада: успјешан човјек, потпуно слободан од свих земаљских јада и недаћа, а
опет, сасвим биједан и несрећан.
− Да, да. Видим нешто иронично у томе. Мислите ли да ће се људи смијати?
− Мислим да ће плакати од смијеха.
Већ сљедеће недјеље нови плакати су изашли из штампарије. На њиховој површини
је био насликан један достојанствен човјек, с круном и накитом и дивним женама иза
својих леђа, како стоји једном ногом изнад зјапеће јаме. „Нико није имун на несрећу!
Авангардно и никада до сада виђено! Наградимо биједне срећнике подсмијехом! Само
у Штрокавом Шекпиру”, писало је на плакату.
 Николај Всеволдович је био у праву. Интересовање је било највеће до сада. Људи
су се тискали да га виде на сцени и да га бомбардују подсмијехом. Ипак, чим је изашао
на бину, у свом фраку с бијелим рукавицама, штапом и полуцилиндром, људи су
занијемили.
− Зашто ми се не смијете, господо? – упитао је Николај Всеволдович.
Публика је ћутала све док неко из публике није добацио: – Говори нам о својој
несрећи!
− Нема несреће о којој бих вам говорио, а опет: несрећан сам! Толико сам
успјешан да ме је срамота да говорим о томе. Имам пет стотина радника,
извозим своју робу у Америку, богатство, дворац, фијакер који је украшен
слоновом кости, здраву дјецу и прелијепу жену... Дакле, немам разлога да будем
несрећан, а опет јесам.
Из публике почеше да негодују.
− Станите, господо, станите! Ја сам стварно несрећан, вјерујте. Радо бих убио
своју жену! Фабрику бих запалио и све раднике потровао! Фијакер бих слупао с
дјецом унутра. Зашто да не? Мени ништа нема смисла.
Публика је остала нијема.
− Не вјерујете ми? – Николај Всеволдович посегну за нечим у џепу својих
панталона – А сада? – извукао је револвер и почео махати њиме – Ево, даме и
господо, пиштољ! Једина ствар која има смисла у мом срећном животу. Молим
вас, смијте се, ово је комедија.
Одјекнула је женска вика и публика се ускомешала – А сада, финале комедије! −
Николај Всеволдович се поклони, наслони цијев пиштоља на сљепоочницу и опали.
Тијело главног актера се стропоштало са степеништа позорнице и публика је почела да
гађа Јурија разним предметима.
− Хоћемо свој новац назад! – викали су – Ово је преварант! Глумац! – један човјек
из публике ишчупао је столицу на којој је сједио и – Јуриј, преваранту! Лажеш
нас! Врати новац, битанго!
Бијесна публика је почела да ломи позориште и Јуриј се попео на бину на којој је
давао знак публици да се умири.
− Драга публико, драга публико, ово је технички проблем! Неспоразум!
− Хоћемо истину, хоћемо несрећу! – скандирали су.
− Хоћете јад?! Је ли гадови? – почео је одвраћати вриском бијесни Јуриј, када је
покрај њега пала још једна ишчупана столица – Сви ћете ми доћи, кад-тад, на
ову бину! Било да сте богати или сиромашни. Сви, сви ћете наступити! Сви сте
ви једнаки биједници!
Тада столица погоди Јурија у главу и он паде у несвијест. Лудило је захватило
читав театар усред којег је неко запалио завјесе испод ложа. Гледаоци су истрчали из
позоришта у паници, остављајући Јурија да изгори. Напољу размјењивали утиске о
представи.
− Проклетник! Умало да нас превари! – рече један од њих гледајући да избјегне
плочу у пламену с натписом: Штрокави Шекспир која је висила изнад њега.
− Да, да. Зар да срећа не постоји? Па ајде, молим Вас – рече овај и помјери
саговорника.
 СЕРИЈСКИ САМОУБИЦА

Сила прилика натјерала је Вертхајмера да напусти свој град. Већ данима га

интезивно лови полиција, због оптужбе која се чини скоро невјероватном: Вертхајмер
је осумњичен за серију самоубистава којu је починио нико други до он сам.
Ова невјероватна дрскост институције која је надлежна за нашу безбједност дошла
је до крајњих граница. Зар поштен човјек не смије да изврши самоубиство, а да му
неко не придикује због тога? Зар је самоубиство злочин?
У сваком случају, Вертхајмер је први пут извршио самоубиство током вечере у
ресторану са својом супругом, након што јој је признао да није срећан у браку и да
према њој не осјећа ништа осим гађења. Затражио је развод, попио коњак који га је
чекао спреман на столу, извукао пиштољ и пуцао себи у главу.
Једва да је прошло неколико тренутака а Вертхајмер је једноставно подигао главу
из локве крви, извинио се престрављеној супрузи коју је испрскао комадићима своје
распукле лобање, устао и отишао. Успут је замолио конобара да не пријављује
полицији било шта, гурајући му двије новчанице у џеп од кошуље.
Срећа у несрећи била је у томе што јадници попут Вертхајмера умиру више пута.
То је значило да је могао да испланира нову и другачију смрт. Увео је неке промјене у
навикама, убрзао је до извјесне мјере ритам свог живота, али се убрзо уморио. Опет се
у његовој глави почела развијати примамљива мисао о самоубиству, нудећи му се као
једино рјешење.
Овога пута је одлучио да одузме себи живот испред палате Хелбрун. Када се са
отвореног прозора једне од соба зачула Моцартова Двадесет и пета симфонија,
опчињен љепотом музике, дограбио је дугачки перорез који је чувао у свом капуту (за
сваки случај; Салцбургом увече ходају опасни ликови и ваља припазити главу), па га је
дубоко зарио у срце. Из убодне ране шикнуо је водоскок крви. Редари из палате су
одмах позвали полицију, жалећи се на неког манијака који је својом крвљу упропастио
знаменити плочник испред палате.
Полицајци су убрзо придигли несвјесног Вертхајмера. Ставили су му лисице на
руке и повели су га у станицу.
− Зашто си се убио? – питали су га инспектори када се пробудио.
− Несрећан сам. Не осјећам задовољство у било чему.
− То разумијемо, али схваташ ли да је самоубиство противзаконито?
− Не схватам. То је мој живот! Ваљда ја имам право да га себи одузмем!
− Друже, твој живот је наша брига и ми смо заклети да га чувамо као чувари
безбједности. Немој да нам одузимаш посао и хљеб!
− Не разумијем! Какав је то закон?!
− Разумијеш ли онда да је незаконито уништавати имовину других људи?
− Платићу штету.
− Како ћеш је платити ако се убијеш?
 − Платиће моја породица.
− Ти си битанга, господине Вертхајмер! Замислите само на шта би ово друштво
личило када би се сви тек тако убијали с времена на вријеме само због тога што
су несрећни! Осјећате ли одговорност према овој заједници, господине?
− У праву сте. Неће се поновити.
− А јесте ли болесни? Физички.
− Не.
− Штета. Да јесте, онда бисмо вам издали специјалну дозволу за самоубиство.
Ништа, господине Верхтајмер. Имајте на уму да ћете сљедећи пут завршити у
затвору на дуг временски период уколико се убијете.
Убрзо су га пустили из станице. Успут су му лупили неколико шамара, чисто да
буду сигурни да ће на његовом образу остати траг који ће га подсјећати на посјету
полицији. Сада, свјестан могућности да заврши у затвору, Вертхајмер је одлучио да се
ипак својски потруди да промијени нешто у своме животу како више не би био
несрећан.
Нашао је нови посао – динамичан, пун узбуђења, а опет не исувише стресан.
Пронашао је и дјевојку с којом је започео романсу – младу, лијепих и дугачких ногу.
Преселио се у други стан на периферији, далеко од гужве у центру. Дакле, неке
промјене су наступиле.
Ипак, посао му је већ кроз неколико дана постао бесмислен и досадан, као и
дјевојка. Сањао је како она увече долази код њега да му пије крв из жила на врату. Све
је отишло по злу као по старом обичају – Вертхајмер је опет био несрећан. Почео је да
машта о самоубиству. Али – како да се убије? Ухапсиће га и лишити слободе.
Завршиће у затвору на много година – и шта онда?
Одлучио је да заобиђе тај проблем тако што ће скочити с високе зграде баш тако да,
када удари о плочник, од њега не остане ништа до хрпе просутог меса, крви и скрханих
костију. Такав неће моћи у затвор.
У тренутку када је скочио, пао је на неког врло дебелог човјека и одскочио је као о
тромболину у оближњу фонтану, у којој се у том тренутку олакшавао неки просјак.
Схвативши да његов наум није успио, одлучио је да уграби прилику коју има и да на
лицу мјеста сконча, са главом зароњеном у мјешавину воде и урина. Није то била
најљепша смрт, али није се он питао.
Након што је и овај пут починио самоубиство, Вертхајмер је изашао из фонтане,
скинуо са себе мокру одјећу која је ужасно заударала, па је тако наг пошао према
стану. Тада је угледао полицију за својим петама. Настала је јурњава. Вертхајмер је
бјежао од њих, дуго и очајно тражећи неко мјесто гдје би се могао сакрити. Одједном,
пред њим се указа необезбијеђен канализацијски отвор; не могавши успорити на
вријеме, он се спопетља и упаде у њега.
Шћућурен у тмини канализације, Вертхајмер је погледивао кроз отвор. Размишљао
је како да се врати на површину. Зачуо је звук корака полицајаца који су га јурили.
Одлучио је да прати цијеви у канализацији, знајући да ће га оне одвести далеко од
полиције.
Корачао је дуго, заправо више него довољно да се помири са смрадом који му је
сада дао нову снагу, осјећао се безбједно и заштићено у тмини, па му је чак годила
влага која је допирала из зидова; помислио је на тренутак да је она добра за кожу.
Када је најзад стигао до широког отвора из којег се изливала вода из канализације у
мало језеро градског парка, обасјала га је поново свјетлост спољњег свијета. Неколико
тренутака је скупљао храброст, двоумећи се да ли да иступи ван. Одједном, осјетио је
како му нешто вуче ногавице панталона, а затим је угледао огромног пацова покрај
ноге. Устукнуо је и у страху излетио кроз отвор.
 Опет на површини, онако смрдљив од канализације, Верхтајмер се кретао по граду,
кријући се од полиције. Прошао је поред једне трафике из које је допирала бука с
радија на којем су спикери узбуђено саопштавали вијести:

УПОЗОРЕЊЕ СВИМ ГРАЂАНИМА: СЕРИЈСКИ САМОУБИЦА ПОД ИМЕНОМ

ВЕРХТАЈМЕР НА СЛОБОДИ; ВРЛО ОПАСАН ПО СЕБЕ. УПОЗОРАВАЈУ СЕ
ГРАЂАНИ ДА СЕ НЕ ЗАУСТАВЉАЈУ У ЊЕГОВОЈ БЛИЗИНИ УКОЛИКО ГА
ПРЕПОЗНАЈУ. ПОЗНАТ ПО ТОМЕ ШТО СВОЈОМ НЕСРЕЋОМ ОСТАВЉА
ТРАГОВЕ НА СВАКОГ И НА СВЕ ОКО СЕБЕ.

Верхтајмер је осјетио налет срамоте када је зачуо ово саопштење. „Одакле им само
право?! Биједници! Зар се овако третирају самоубице?! Умјесто да ми помогну и да ми
захвале што лишавам овај свијет још једног несрећника, они ме срамоте и
представљају као штеточину!ˮ
Истог тренутка Верхтајмер је одлучио да напусти град. Надао се да ће негдје друго,
међу другим људима, имати више среће и да ће на миру моћи себи да одузме живот.
Ишао је пјешице, кријући се од полиције и, онако тужан и разочаран, посрамљен и
биједан, наишао је на таблу на излазу из града на којој је писало: Збогом! Ко се осврне,
претвориће се у лед и со.
Препјешачио је још неколико километара и баш у тренутку када је прелазио преко
пашњака, одлучио је да легне на траву, те да одспава неколико сати. Извно се на леђа и
погледао је у небо. Изгледало му је хаотично... ,,Гдје су ту облици, бројеви, гдје су
прави углови, осим у људској машти?” – мислио је пред сан.
Те ноћи је сањао свијет заробљен у лудачкој кошуљи који заувија према сребрном
оку на небу, и више се никада није пробудио.
 БОГ И БАТИНЕ

Фриц је на ивици лудила. Читав његов свијет се срушио.

Већ пети дан понавља како није истина да га људи из нашег округа уопште не
воле. Понавља, из тренутка у тренутак, час галамећи, час шапућући: ,,Шта овим
људима преостаје ако мене не воле? Јесу ли они сасвим полудјели?”
Наравно, нисмо му тако грубо саопштили да нико према њему не осјећа љубав. То
би га убило! Рекли смо само да он није баш омиљен међу људима. Тврдоглави Фриц,
када је то чуо, реаговао је питањем које је одисало неповјерењем и дрскошћу: ,,А ко
вам је, бога вам, милији од мене?” На то питање, узвратио сам му шамаром. Морао сам.
Нисам више могао поднијети то његово увјерење...
Најприје сам му опалио један шамар, затим други, а након тога сам га ударао
стиснутим песницама. Када је пао, сви смо почели да га ударамо врховима ципела,
пљујући га... На крају смо се измокрили по њему.
Ах, Фриц!
Чуди нас такво мишљење Фрица о самом себи, јер, видите, чињеница је да Фриц
већ дуго времена мисли за себе да је врло поштован и да га сви воле, премда се он сам
никада није могао сјетити разлога који би оправдали то поштовање и љубав. Када је
долазио на посао, држао је своју главу високо на усправној кичми као какав горди
великодостојник и ходао је кратким корацима. Слао нам је с лијева на десно задовољне
осмијехе попут благослова, као да нам чини добро дјело тиме што нам показује своје
искежено лице. Узвраћали смо му осмјесима, наравно, али смо у себи увијек
помишљали: ,,Зашто се овај гад кревељи?ˮ
Мора да је мислио да нам осмјесима и ситним знаковима пажње чини дан љепшим
и топлијим. У стварности је било супротно. На нашем послу, који је прилично стресан
и захтијеван, бити насмијан и пријатан равна се с отвореном увредом.
Питамо се да ли је увиђао да својим увјерењем у то да га волимо силује наша
осјећања? Да нам је до љубави, вољели бисмо мајке, очеве, нашу дјецу, државу, бога...
Откуд му само право да помисли да нам је стало до било какве љубави? То је увреда.
Било како било, то увјерење га је држало уљуљканим у свијету. Топлина таквог
осјећања давала је смисао његовом животу. Наш округ, а за то Вам добар стојим, као и
читав свијет, уосталом, врло је хаотичан и с времена на вријеме се у њему дешавају
неке трагичне ствари које узнемиравају житеље. Међутим, Фрица ништа од тих ствари
никада није узнемиравало; једноставно, све то је било у складу с оним што је видио као
праведан поредак свијета. Чинило нам се да је свијет логичан само Фрицу.
На вијест да је кћерка убила свог оца на спавању, Фриц би рекао: ,,Па шта сте
очекивали?!”. Фабрикант Карл је отпустио своје раднике, а да им није исплатио
заостале зараде, као ни отпремнину, на шта би Фриц одмахнуо руком и казао: ,,Па то је
фабрикант, није анђео. Зашто вас то изненађује?”. Ни опасност од новог рата у Европи
није га узнемиравала: ,,Па шта? Било је ратова и прије, биће их и послије. Све то мора
бити, и све ће то проћи.ˮ То нас је много нервирало.
Најприје, када смо му говорили о тим стварима, он је то доживљавао као да смо ми
дјеца која траже савјет и утјеху од њега, и неозбиљно би нам се смијуљио говорећи:
,,Де, де... Све је то нормално, све ће бити у реду...ˮ Хуља! Сви смо ми знали да, ако је
по његовом, свијет може и дођавола да пође, али само док је он увјерен да га волимо.
Једном је један наш колега који је имао краћи фитиљ од нас одбрусио Фрицу да је
он један олош и да га мрзи. Он се на то само насмијао и извинио се, јер је био
неувиђаван. Ми смо тог колегу укорили. Можда за љубав нисмо способни, али у нама
нема мјеста ни мржњи – она је одраз непрофесионалности. Међутим, Фриц се од тада
том колеги обраћао с нарочито великим осмијехом и срдачно би му стиснуо руку кад
год би га видио.
Када сам упитао Фрица у чему је ствар и да ли је замјерио нашем колеги било шта,
он је рекао невјероватну ствар: ,,Био сам необзиран према њему. Мора да му је било
тешко – свима сам придавао више пажње него њему. Ја морам бити добар према
свима!” Вјерујте да сам зачуо сопствени шкргут зуба док сам се обуздавао да га не
одаламим.
За Фрица говоре да је имао успјеха са женама, али да се није могао дуго задржати
покрај било које од њих. Кажу да је једну која га је истински вољела варао с многим
дјевојкама. Када га је уплакана упитала зашто то чини, он је само слегнуо раменима и
рекао: ,,Па зар се ти не плашиш казне божје?”
− Ја? Због чега?
− Па ти си једна и хтјела би ме за себе, а мене воле још многе. Зар није боље да
патиш ти једна и да остале добију шта желе и оног кога воле? Мислиш ли да је
праведно да толико њих плаче, а да се ти смијеш?
Уопштено говорећи, Фриц живи у илузији љубави још од свог дјетињства које је
провео у Фридрихшафену, крај језера Боденсее. Једини је преживио од осморо дјеце
колико су их имали његови родитељи. У страху да ће и њега однијети каква болест,
чували су га и пружали су му сву пажњу и љубав, које су му озбиљно удариле у главу.
Ваљда и у родитељској љубави треба наћи мјеру.
Није имао пријатеља; никог с ким би провео више од неколико минута дневно.
Међутим, сва дјеца око језера, па и преко границе, знала су за њега. Био је то дјечак
који би читав дан обилазио језеро и дјецу која су се играла крај њега, али се никада
није задржавао више од неколико тренутака у друштву. Само би се са свима руковао,
можда, ето, понеког загрлио, и отишао би даље, уз извињење што не може остати дуже.
Иако је био лијепо, његовано, уредно дијете, с подшишаном златном косицом,
одјевено у галантну школску униформу – увијек је био слинав и уплакан. Не зато што
му је неко нанио зло, као што је често био случај у друштву дјечака. Плакао је јер није
могао стићи да са свима проведе довољно времена, да им узврати љубав за коју је
мислио да је сви осјећају према њему. Мрзио је родитеље због њиховог правила да се
ноћ мора дочекати под кровом куће.
Када га је мајка једном упитала зашто сваког дана долази кући уплакан, он је само
одговорио: ,,Завидим богу.” Згрожена богобојажљива мајка протестанткиња
исколачила је очи и упитала га: зашто то кажеш? На то је Фриц уз јецај одговорио: ,,Па
зато што он постиже да буде у свима и са свима који га воле у сваком тренутку, а ја то
не могу. Остали дјечаци засигурно плачу због тога што ме воле, а ја не могу бити с
њима док бацају кликере, забацују удице у језеро, док се крију по шуми.”
Те ноћи га је забринута мајка претукла први пут. Уплашила се да је њено једино
дијете сасвим полудјело, мислећи да ће га батинама уразумити. Али Фриц је кроз сузе
упитао: ,,Тучеш ли ме зато што си љубоморна, јер с тобом не могу бити читав дан?”
 Сјутрадан га је повела на разговор код часног оца Фридриха, који је био познат као
мудар савјетодавац и сјајан педагог. Јалова работа. Поштени отац Фридрих није знао
шта да ради с њим, будући да га је дијете Фриц гледало као што човјек гледа сиротог
мрава под ципелом. Намјесто да он дјетету пружи савјет, Фриц је тапшао оца
Фридриха по руци и уз то му је рекао: ,,Зар није тужно да једно дијете овдје воле више
него Бога?”
Отац Фридрих је констатовао да он није налик дјетету које је Спаситељ узео као
примјер чистоте и невиности, јер много више подсјећа на лажљивог пророка Јасаију
који је сам ходио кроз пустињу, проповиједајући гласно као да говори гомилама људи,
поступао је тако у својој лудости којом га је Бог казнио што му је био дражи пророчки
штап него он сам, мислећи да иза њега ходе стотине душа народа Израиљевог.
Каже да је студирао философију. Интересовало га је мишљење старих учитеља о
присуству бога у свијету. Каже да је студије, нажалост, убрзо напустио због срама што
студенти више гледају њега него професора.
Друга прича казује да је избачен са института у Фрајбургу због доказаног неморала и
недостатка дисциплине, будући да је прекинуо угледног професора Ретенхауера усред
предавања и загрлио га. За овога иначе круже гласине о његовој сексуалној
настраности, због чега је Ретенхауер, уплашен да се те гласине додатно не продубе,
одлучио да одглуми престрављеност, па је поставио услов управи института да том
младићу забране даље студије, или ће он дати отказ на мјесто предавача.
Претпостављате и сами у чију корист је управа пресудила.
Гласине о професору Ретенхауеру су се ипак доказале онда када је неко затекао у
бившој Фрицовој соби љубавна писма адресирана на њега, у којима професор исказује
недоличне страсти према свом студенту.
И тако је Фриц поживио својих четрдесет година, живјећи у увјерењу да је цијели
свијет заљубљен у њега. Ипак, колико год мрзио тог скота, морам признати да у
његовом увјерењу има и нечег моралног. Видите, он страшно пати што не може
једнако вољети сваког око себе и што се не може дати свима. Једном је у крчми, пијан,
рекао старом бркатом крчмару Артуру да би волио да га бог расточи у молекуле
ваздуха, па да га сви удишу и да буде у свима, јер не може поднијети своју немоћ.
Крчмар Артур му је на то узвратио да га он може лично исцјепкати сјекиром. – Ех, кад
би то могло помоћи... - одговорио је Фриц сјетно.
И ето, дошао је дан да се Фрицу одузме то увјерење, па смо се ми, нас дванаестак,
окупили у предворју канцеларије. Саопштили смо му то што смо имали. Да. И
претукли смо га. Све ово вам говорим да бих себе и своје колеге оправдао због тог
насилног чина, који је недостојан једног просвијетљеног грађанина нашег округа.
Фриц, онако претучен, лежао је на земљи и ридао, шапћући уцвиљеним гласом:
,,Ово нисам очекивао. Не, ово није истина. Ви мене лажете, јер сте љути.ˮ
Неко је опет заурлао на њега и рекао: ,,Човјече, нико те не воли. Презиремо те!”
,,Онда је овај свијет хаос, јер ме не волите и ништа више нема смисла. Надам се да сте
срећни.” – узвратио је Фриц.
Ми колеге, постиђени због начина на који смо поступили, подигли смо га и
послали смо га кући кочијама које смо сами платили. Један од нас му је добацио на
одласку: ,,Ваљда не замјераш?” Није добио одговор.
Отад је прошло неколико дана и Фриц се није појавио на послу, али нас није ни
пријавио полицији, чега смо се, вјерујте, страшно плашили. Наша цивилизована
грађанска држава ништа не презире више од насиља. Али, вјерујте, кривица нас је
толико оптерећивала да заиста више нисмо причали о било чему другом до о Фрицу и
о томе како нас може све послати у руднике у Шлезији уколико нас пријави полицији.
Он је тих дана сасвим загосподарио нашим умовима, јер је чудним обртом ствари сада
у рукама имао наше судбине.
Фриц је за то вријеме лутао градом, покушавајући да се суочи с чињеницом да га
нико не воли. Рекао је једном човјеку на улици да је мрак ужасно тежак и да се сада
више него икад примјећује одсуство Бога у овом свијету. На папиру, који је касније
пронађен у његовом стану, писало је: ,,Чудим се свијету. Зар постоји разлог да ме људи
не воле? Како живе са собом и како изналазе смисао?”
Најзад смо ми, оптерећени страхом, почели да, кришом једни од других, пишемо
Фрицу писма пуна бриге и покајања. Тужили смо друге, говорили смо о томе шта се
дешава у фирми и колико је злобе у њој; и како је ваздух постао тежак због зависти и
љубоморе; и како доводи до лудила и очаја таква атмосфера. Фрицу су из дана у дан
пристизала небројена писма од нас - ни на једно од њих није одговорио.
Лудило је захватило канцеларију петог дана од када се десио немили догађај који
смо проузроковали, када смо угледали пандуре како се врзмају око наше зграде.
Мислећи да нас је Фриц све пријавио, запали смо у панику и наше кичме су већ почеле
предосјећати болове који ће да услиједе под физичким напором у рудницима.
Најзад смо одлучили да је најбоље да сви заједно напишемо писмо Фрицу у којем
ћемо га молити за милост.

Драги Фриц,
Све нас познајеш и знаш да смо сви добри и поштени, али слаби људи. Ником
ниси зло начинио, а ми смо ипак били зли према теби...

Неко је довикнуо: ,,Стоп! Мора то још понизније. Сјетите се само рудника у

Шлезији!ˮ

Драги Фриц,
Преклињемо те да нам опростиш што смо се огријешили о тебе…

Опет се чуло: ,, Још понизније! Десет година под земљом... Сјетите се само!ˮ

Драги Фриц,
Преклињемо те да нам опростиш и да нас сачуваш од злога. И да сачуваш хљеб
насушни који овдје зарађујемо. Опрости нам, као што и ми опраштамо једни другима.
Волимо те, одсад и за сва времена. Нека буде воља твоја. Амин.
Колектив

Сви смо климнули главама и помислили: то је то! Нажалост, писмо није стигло
до његових руку и наша понизност је била узалудна. Фриц се тог истог дана објесио.
Његова опроштајна порука гласила је: Фриц Иммаргелиебт, од оца Јоханеса и мајке
Хилде, оставља овај свијет у хаосу и мраку. Распети Боже, исту судбину дијелимо.
 ОДЛИКОВАНИ ЈЕЗИК

Франсоа још од своје тринаесте године има проблем физичке природе, због којег је
ових дана изведен пред суд Комитета за националну безбједност. Ненадана милост коју
је судија показао током процеса зауставила је у посљедњем тренутку одвајање његове
главе од тијела оштрим сјечивом величанствене машине – гиљотине.
Франсоа ће, по пресуди, намјесто главе да изгуби велики дио свог језика. Дакле, у
славу револуције, пред народном масом којој је крв постала свакодневна потреба, под
гиљотину иде неприродно дугачки језик сиротог Франсоа. Оно што ствар чини збиља
трагичном јесте тужна чињеница да Франсоа није ни имао намјеру да се петља у
политику или да, тобоже, стане на пут остварењу револуционарних идеја. Он је имао
само злу срећу да буде довољно неспретан са својим дугачким језиком.
Франсоа је на овај свијет дошао лишен било каквог талента или способности који
би га издвојили од дјеце која ће касније израсти у крвожедне учеснике хуманистичког
устанка. Он је био прилично глуп, неспретан, тупав, и од њега се није очекивало ништа
осим да буде од неке помоћи у радионици за обраду коже коју је имала његова
породица. Међутим, од његове тринаесте године у усној дупљи почела је да се уочавва
абнормалност: његов језик растао је непрекидно до његове четрдесете године, када је
његова дужина достигла преко два метра. Док је језик био нешто краћи, Франсоа је
некако излазио на крај с њим. Или би га везао око главе, или би га скупљао као
ролницу, или би га прикачио штипавицом уз тијело. Ипак, када је језик нарастао до
невјероватна два метра, никакве штипавице, везивање, скупљања у ролницу нијесу
били од помоћи.
Сироти Франсоа имао је ту злу срећу да је та абнормалност проузроковала
случајеве који су упали у очи народних вођа и то баш у суровом периоду који историја
назива ,,владавина терора”. Наиме, једном је Франсоа, онако неспретан какав је био
одувијек, по наређењу својих родитеља пошао да преузме испоруку коже на градском
тргу. Чекао је добрих сат времена и низ привезани језик текла му је силна количина
слузаве бале. Један револуционарни комесар пролазио је баш туда, загледан у неку
младу проститутку која је била наслоњена на зид преко пута њега, не обазирући се на
сопствене кораке, и загазио је ногом право у ту локву. Одмах је одскакутао неколико
метара, све док се није саплео, па пао на бајонет војника који је стајао са стране.
Франсоа је истог тренутка побјегао, уплашен да ће можда ту несрећну смрт
повезати с њим. Одлучио је да језик стави у врећу и да га привеже каишем, како
убудуће не би правио проблеме.
У други мах, када је ишао до импровизоване народне кухиње на једној од авенија
како би преузео сљедовања за своју породицу, баш када је заузео своје мјесто у реду
језик му се откачио с каиша и почео да махнита; ударао је сваког око себе. Узалуд је
Франсоа покушавао да шчепа језик својим јаким длакавим рукама, јер је усљед рвања,
пао на лонац с бућкуришем који се служио грађанству.
 Народ који је ту чекао своју награду за учешће у револуцији, испрва се смијао тој
гадној сцени, али када је схватио да су сви они тог тренутка остали без оброка који их
је сљедовао, скочили су и докопали огромни језик и његовог власника. Хтјели су да
линчују Франсоу. Али, срећом, језик је производио довољно слузи и био је исувише јак
да би га обуздали, па се некако Франсоа искобељао и извукао.
Успио је да побјегне и да се сакрије. Oдлучио је да не излази неко вријеме, а свој
проклети језик везао је дебелим веригама. Ипак, глад га је натјерала дa након неколико
дана изађе из свог скровишта и да потражи храну у некој од народних кухиња на
другом крају града. Ходао је градом полако и обазриво, и његов ланцима свезани језик
обилато је лучио мјешавину бале и крви, тако да је Франсоа остављао дугачак гадни
траг за собом. Људи који су пролазили с гађењем су се освратали за њим. ,,Наказо!”,
говорили су уз псовке или су га гађали ситним каменицама.
Лутао је сироти Франсоа, измучен глађу и оштрим болом који су изазивале
отворене ране које је направио стегнути ланац, док најзад није прошао поред
велелепног дворца из којег је истјеран његов некадашњи власник, а у којем је тада
живио један народни трибун, који је баш у том тренутку приређивао банкет са својим
колегама и знаменитим вођама револуције. Чуо се весели звук виолине. На столовима с
бијелим свиленим покривачима били су изложени колачи, месо и хљеб који је
испуштао угодан мирис. Франсоа, привучен опојним мирисом хране, застао је крај
ограде и гледао је тај призор. Његов измучени језик трзнуо се толико јако да је ланац
одмах пукао и полетио преко ограде, након чега је ударио у главу једну од бивших
маркиза. Она је на мјесту умрла од силине ударца.
Франсоа овог пута није могао побјећи, јер су га истог тренутка два војника
ухватила. Језик су му проболи бајонетом. Одвели су га у затворску тврђаву, гдје су га
испитивали и мучили.
− За кога радиш?! – питали су га између удараца.
− Кунем вам се, то је несрећан случај, био сам гладан и...
− Језик ти је сам, тек тако, пребацио ланац преко ограде и тек тако умало завршио
на глави народног трибуна?!
− Имао сам и раније проблеме с њим. Не знам шта да радим, кунем Вам се у све!
− Знамо све! Изазиваш нереде и саботираш службу народних вођа! Радиш ли за
Аустријанце?!
− Не радим. Ја сам помоћник у радионици за обраду коже и много сам гладан.
Само сам гледао гозбу, ништа више!
− Хоћеш да кажеш да је све то случајност?!
− Погледајте ми језик! Видите ли да не могу да га контролишем?! Толико је
својеглав, да ни ланци нису могли да га обуздају!
Ма колико га тукли и мучили, Франсоа је једнако молио за милост и никако није
хтио признати да ради за било кога. На крају, војници су се сложили да је то ипак све
један зао случај и да је тај језик крив за све, али да га треба извести пред суд. Машина
револуције мора да буде подмазана свјежом крвљу.
Суд је установио да је Франсоа само обичан несрећник, али да кривац ипак постоји
– а то је његов језик, те га треба, као сваког злочинца, сурово казнити гиљотином. Када
је пало сјечиво гиљотине, десила се чудна ствар: Франсоа се уз јауке пробио кроз ред
војника и побјегао.
Он се касније вратио свом старом послу у радионици коже. Живио је мирно у,
колико је то било могуће, друштву братства, слободе и јединства; донекле задовољан,
премда више није могао говорити, јер би му свака изговорена ријеч изазивала огромни
бол. Након неколико мјесеци до њега су стигле вијести да је његов језик ступио у војну
службу и да се бори негдје на пространим пољима Фландрије, гдје су најжешћи
окршаји. Један од његових познаника који је умио да чита у новинама је пронашао
вијест да је његов језик одликован због невјероватне храбрости и снаге показане током
битака.
− Можда би било корисно да се опет повежеш са својим језиком, Франсоа? –
савјетовао му је овај пријатељ – Можда се сјети колико си имао муке с њим, па
одлучи да ти помогне и да те постави на неко боље мјесто. Чуо сам да је
потребна озбиљна веза како би се догурало до стражара градске месаре.
Након потписивања мира, приређен је тријумфални дочек војника ветерана крвавог
рата и међу првим официрима који су предводили колону – јахао је језик. Био је
одјевен у генералски мундир и на леверу су му била прикачена бројна знамења и
ордење.
Франсоа је посматрао спектакл. Угледао је свој језик, испуњен поносом, потрчао је
до његовог коња и пружио је обје руке да му честита. Надао се да ће га језик
препознати и након тога га узети у службу. Ипак, стражари су истог тренутка
притрчали и изударали Франсоу. Језик се није ни осврнуо за њим.
Крвав и посрамљен, вратио се у гомилу.
− Немој да одустајеш, Франсоа! Језик те није видио, засигурно – савјетовала му је
породица – Твој језик је сада генерал и мораш збиља да се потрудиш да дођеш
до његове пажње, а када дођеш, затражи посао у месари!
− Али Франсоа не може да говори, а ни да пише! – узвратише други.
− А да напишемо ми писмо, па да га он преда свом језику када га примијети?
Сложили су се да је то најбоља идеја. Обукли су га најбоље што су могли,
очешљали га, обријали и у руке су му ставили цједуљицу с молбом. Франсоа је рано
ујутро стао испред војне касарне; чекао је да наиђе његов језик.
Након неколико тренутака, зачули су се гласни ударци у бубањ и у пуном галопу су
изјурили драгони и хусари које је предводио њихов генерал – језик. У густом диму
прашине коју су коњи оставили за собом, трчао је Франсоа и махао цједуљицом,
притом испуштајући неартикулисане крике.
Франсоа је овај пут одлучио да се, када чује удаљени галоп коња, опружи на земљу,
вјерујући да ће га његов језик тада засигурно препознати.
Како је шетао око касарне,стражари су га упозорили да одступи, те је био присиљен
да се сакрије у оближњи жбун покрај пута, одакле је планирао да изађе чим чује топот
копита. Ту је сједио неколико сати, па је задријемао. Пао је на земљу и јако захркао.
Лаганим галопом, у савршеном поретку два по два, пролазили су коњаници с
језиком на челу. Чувши неко мешкољење у жбуну поред, језик нареди да се заустави
колона. Закључили су да је нека дивља животиња засигурно сакривена у жбуну.
− Овамо пушку! – заповиједио је језик. Драгон му је пружио своју кратку пушку,
а језик је нанишанио у правцу из којег је долазила бука и опалио.
− Да погледамо шта сте простријелили, господине генерале? – упитао га је драгон.
− Немамо времена, грађанине! Само сам хтио да пробам своју пушку. – насмијао
се језик и наредио је колони да продужи у касарну.
Франсои је метак био дубоко у грудном кошу. Ипак је још био жив, те је ријешио
да не одустаје од замисли. Када га угледа рањеног, језик ће се сигурно смиловати на
њега, помислио је.
У огромним боловима, Франсоа је почео јечати. Губио је велике количине крви.
Стигао је до пута и умро.
Када се отворила капија, коњаници изјурише у истом маниру као и претходног
јутра и, не обазирући се на трупло на путу, изгазише га. Тек у повратку, сатима
касније, коњаници застадоше да погледају какав је то гадни призор пред њиховим
очима и у тој изгаженој мјешини меса и костију, језик је препознао свог власника. У
Франсоиној измрцвареној руци пронашао је цједуљицу умрљану крвљу на којој се
само могла разазнати сљедећа реченица, написана нечитким рукописом: ,,…стога,
молимо Ваше господство, мој језик, да нам учини милост, јер смо се силно пропатили
због Вас, а гладни смо...ˮ
Језик се само насмија. Врхом своје чизме набацио је мало прашине на трупло и
пљунуо.
− Проклета и жалосна будала! Узалуд сам га опомињао у вези са сопственом
биједом. Замислите само, да није било гиљотине, повукао би ме са собом у мрак
своје глупости. Нека неко донесе лопату и нека га макне с пута! – рече језик
након чега је наредио коњаницима да га прате до касарне.
 БАРИКАДА КУКАВИЦЕ

Осим звукова тешког кашља и повремене оштре буке, Филип Рефугио већ
годинама није показивао другачије доказе свог постојања. Комшијама је тешко да
повјерују да је Филип уопште жив. Неко каже да намјесто живог човјека, станом који
овај није напустио толико дуго сада лута немирни дух. Па и сам Филип сумња у то да
је жив...
Истина је да би Филип можда много раније изашао из стана и узео макар дашак
свјежег ваздуха када би само знао како, јер је изгубљен у сопственом стану.
Годинама уназад, нешто је Филипа силно уплашило у пјесми младића из зграде који су
га, лупајући по његовим вратима у ритму добоша ратног марша, позивали да изађе
наоружан и да с њима пође на барикаде.
− Долазе фашисти! Ко год љуби слободу, на барикаде! – викали су ти младићи.
− Валенсија не смије пасти! Јунаци, хероји, наоружајте се!
− Приближавају нам се зликовци!
Тог дана је Филип ставио тешки ормар од пуног дрвета испред врата стана, с
намјером да их више не отвори док метеж не прође. Док су младићи позивали да се
изађе на улице и пође на барикаде, Филип је направио једну са унутрашње стране улаза
у свој стан. Док су по улици одјекивали плотуни пушака и експлозије бомби, Филип
Рефугио је био шћућурен иза наслона кауча у свом дневном боравку, тресући се од
страха, стискајући у шакама стари револвер свог покојног оца.
Знао је да, ако ратници пробију барикаду на његовим вратима, револвер са свега
осам метака неће моћи да му помогне у намјери да заустави навалу лудила, те је свој
ум сваког дана припремао на једну једину ствар која би му преостала када барикада
коначно падне: да испали себи метак у главу. Али је он врло добро знао да то никада
неће учинити, стога му је било најбоље да се нада да ће рат однијети све животе, а с
њима и сјећање других људи на њега.
Филип је непрестано дешавања на улици гледао кроз прозор. Повремено би и
изашао на балкон, испушио цигарету, и нагињао се преко ограде бројећи пролазнике,
рачунајући у себи колико ће људи погинути када пристигне непријатељ.
Најзад, када су почеле борбе на улицама, један залутали метак му је фијукнуо кроз
прозор. Није имао избора осим да забаракадира прозор. Све што долази споља изгледа
да може да га убије.
Размонтирао је малени клавир на којем је учио да свира као дјечак и даске наслагао
преко прозора, остављајући стан без дневног свјетла. Рачунао је да то и није нека
штета, макар док има струје.
Нажалост, када су су се борбе одвијале близу његовог стана, читав његов кварт је
био без напајања, те је јадни Филип Рефугио остао у потпуном мраку, неспособан
корак да направи а да се не стропошта или повриједи. Размислио је добро да ли му
вриједи да ризикује да се повриједи или да једноставно остане у фотељи док не дође
помоћ. Схватио је да је ипак боље остати непомичан и из свег гласа запомагати
упомоћ. Викао је неко вријеме, дозивао било кога, док један од комшија није покуцао
на врата.
− Има ли кога овдје? – упитао је тај комшија с друге стране врата.
− Упомоћ! – вриснуо је опет Филип Рефугио – Помозите ми, ништа не видим!
 − Комшија, меци решетају по мом стану, па сам помислио да бисте били довољно
љубазни да ме примите код себе – рече овај молећивим гласом.
− Не можеш код мене! Нађи себи друго скровиште! – одвратио је Филип, али онда
поразмисли неколико тренутака и рече: - Ја не видим ништа, немам свјетла у
стану... Покушај да провалиш!
− Не могу. Ја сам инвалид. Раме ми је подложно ишчашењу...
− Човјече, удари ногом у врата! – врисну Филип очајно.
− А не могу, кољена су ми много слаба. Боле на промјену времена...
Утолико се зачу експлозија која потресе цијелу зграду и, одмах потом, Филип зачу
јаке ударце у врата. Али, нажалост, барикада је стајала непомично.
− Господине комшија, па помозите ми, забога! Нешто запречује врата! – викну
овај уморним гласом.
− Не могу! Немам ни трачак свјетлости овдје... Шта ако паднем и повриједим се?
У позадини се зачуло неко комешање и Филип се умирио када је схватио да
комшија више није сам.
− Шта тражите Ви овдје? Зашто нисте на барикадама? – зачуо се неки млађи глас.
Обраћао се комшији испред врата.
− Знате, ја сам болестан... Имам реуму, нисам подобан за борбу.
− На барикадама су сви, и старо и младо. У нашој чети је и један инвалид који
рукује митраљезом! Немате оправдање што не учествујете у борбама против
франковаца!
− Али, господине... Будите милостиви. Ја нисам хтио овај рат!
− За мном, кукавице, да те не бих стријељао по кратком поступку!
− Унутра је још један човјек, ако морам ја, онда мора и он!
Филип опсова када то зачу и извади пиштољ из панталона и поче нишанити у мрак.
− Ко је унутра?! – повика овај младић према вратима, а затим се зачу лупање –
Иступи напоље, да те видим!
− Нико није унутра! – одговори му Филип – Одлази! Оставите ме на миру! Идите,
ратујте! Погините!
Младић пред вратима је покушао да уђе у стан, али је Филип запуцао неколико
пута, на шта се војник одмакао од врата и оставио га на миру, вјерујући да једна
кукавица није вриједна губљења главе. Филип је дисао убрзано, уплашен да ће се тај
младић вратити с осталима и покушати да уђе.
Бројао је експлозије које су одјекивале и претпостављао је колико је глава свака
детонација однијела. Радовао се плотунима пушака и детонацијама, не би ли што прије
сви људи вани изгинули.
Након неког времена експлозије и пуцњеви утихнули су и једини звук који је
долазио споља био је топот бројних чизама.
− Дођавола, још има живих! Овај рат никада неће престати – мислио је Филип.
Напољу је разглас говорио о побједи једних и о поразу других. Саопштили су и
број погинулих – неколико десетина хиљада. ,,Ако је то истина, онда напољу нема
никог осим војника... Сви су остали давно умрли. То је доброˮ, мислио је Филип.
Дани су пролазили у потпуном мраку и Филип, који је непомично сједио у фотељи,
поче да оболијева. Плућа су га много бољела и мучио га је страшан кашаљ. Кашљао је
толико јако да се у једном од напада сручио с фотеље и превртао по поду, борећи се да
дође до даха. На тренутак, Филип се понадао да је све то један мучан кошмар – и
болест и живот у страху од смрти; мрак и рат напољу...
Најзад, тргнуо га је познати звук. Биле су то чизме с гвозденом петом какве је
носио његов отац. То мора да је он дошао да га поведе у рат, помислио је.
,,Проклетник, увијек је то хтиоˮ, размишљао је. Увијек га је гонио на улицу, међу друге
дјечаке, у цркве, у партије, у ратове. Зачуло се лупање на вратима које га је тргнуло и
Филип се некако подигао. Покушао је да руком дохвати наслон фотеље, али је тада
схватио да се удаљио од ње и да сада нема појма гдје је у том мртвом мраку.
− Има ли кога? – зачуо се глас – Ја сам капетан Мигел Раварес, а са мном је отац
Фредерико. Комшије се жале на Ваш кашаљ.
− Помозите ми, молим вас, потребан ми је доктор – завика Филип. – Умријећу!
− Господине, Ваше комшије, нови станари из стана поред Вашег, жале се на буку
коју правите.
− Доктора, преклињем Вас! Спасите ме! – кашљао је Филип.
− Само мало, господине, зашто нам прво не отворите врата?
− Не могу, изгубио сам се у стану. Овдје нема свјетла.
Капетан и свештеник се погледаше међусобно, а свештеник се саблажњено
прекрсти и прошапута: „Маријо дјево...ˮ
− Господине, како гласи Ваше име?
− Филип... Рефугио. Мој отац... краљевски официр, мајор Хорхе Рефугио.
Помозите ми – Филип се борио да дође до даха.
− Ево у чему је проблем, господине Рефугио... Неке од комшија мисле да сте Ви
дух. Ја сам овдје како бих провјерио ту информацију, а уколико се покаже да је
она тачна, ту је отац Фредерик. Да знате... – говорио је капетан, застајкујући.
− Молим Вас, развалите врата. Ја сам жив. Ја не могу, не видим.
Капетан збуњено погледа у свештеника, погледом га питајући шта да ураде.
− Капетане – рече свештеник – У мом селу је била једна жена која је говорила да
јој се отац указује најчешће у кухињи. Она је говорила да јој се указивао када је
кувала, критиковао јој храну и стално се жалио на то што је мрачно у кухињи.
Није вјеровао да је мртав када би му то она рекла.
− Хоћете да кажете да је у овом стану збиља дух?
− Ја нисам дух! – завика Филип Рефугио.
Капетан и свештеник се одмах уплашено прекрстише.
− Ако нисте дух, зашто нам не отворите!
− Рекао сам вам већ. Не видим врата, не знам ни гдје сам! Немам свјетла у стану.
− Он је у чистилишту! – промрмља свештеник.
Капетан је ухватио кваку, брзо се опет прекрстио и ударио о врата раменом, али се
она нису помјерила ни за макац.
− Ђавоља сила запречује врата – рече свештеник.
− Јесте ли Ви сигурни да сте живи, господине Рефугио? – упита још једном
капетан.
− Јесам, ја сам жив... И болестан сам. Потребан ми је доктор!
− Он кашље, оче Фредерико – рече капетан.
− Па? Други скиче, неки вриште и јаучу. Мрачне су то силе.
− Господе помози... – одврати му капетан – У реду, господине Рефугио. Будући да
не можемо ући, односно, будући да нам Ви не можете отворити, ми не можемо
утврдити да ли сте жив човјек или не. Молим Вас, макар утишајте кашаљ, да не
морамо опет долазити.
− Не, молим вас. Помозите ми! Извуците ме одавде! – викао је Филип, па је почео
панично да јурца по стану, али се спетљао и пао преко сталаже. Зачуо се звук
ломљаве која престрави капетана и свештеника. Они се одмакоше од врата и
шмугнуше низ степенице.
Филип је био очајан. Кашљао је јако и бијесно махао рукама око себе, обаљујући и
преврћући ствари око себе. Кашаљ је постајао све неподношљивији. Када га је у
потпуности издала снага, пао је на под. Откуцаји срца су му постајали све рјеђи.
Учинило му се да чује ријечи свог оца изнад главе.
− Хајде, устани, кукавице, усправи се... На барикаде! Они долазе.
− Али тата, тамо је рат... Немој... Ја не могу у рат, ја сам... Мртав.
Филип осјети како му кашаљ полако пролази. Наједном је сав бол у плућима
прошао, те се он усправи, осјећајући лакоћу у ногама. Стајао је тако, збуњен чудесним
изљечењем, када зачу топот чизама. Сада их је било много. Гласови споља су се
комешали и чула се молитва, а затим јаки ударци у врата. Неко је покушавао да
провали у стан. Он је помислио да су опет дошли да га одвуку у рат и силно се
уплашио. Најзад, развалише врата и свјетло обасја стан.
Прво је ушао свештеник, замахујући великим гвозденим распећем око себе и
понављајући: ,,У име Исуса Христа, протјерујем те!ˮ Филип је угледао црне униформе
војника и свој мршави леш, преваљен преко разваљене барикаде.
− Дођавола... Овај мора да је умро недавно. Оче Фредерико, оно ипак није био дух
као што сте ме убиједили. Хајде, узмите га и избаците напоље. Нека у записник
уђе да смо имали посла с једним од оних из отпора... са барикада. Биће лакше да
се објасни.
 МУЗЕЈ ЛИЦА

Господин Јешуа покушава да се избори са страхом да ће нестати љепота његовог

гета. Када је разговарао о томе с нама једног дана на улици, након што нас је патрола
све извела ван наших кућа, најприје смо се добро насмијали тој помисли, а затим смо
поспрдним, али и утјешним тоном рекли господину Јешуи да се не плаши – наш гето
нема ничега лијепог у себи.
− Али како не разумијете, балвани? Наш гето је сив, одуран, пун глади и болести,
док се задах смрти и трулежи свуда осјећа. Он је ужасан. А људи?! Бодљикава
жица је љепша од њихових лица. Али ја имам мало већи ум од вас! Ви сваког
дана плачете уз молитву, прижељкујете неку милост од бога, нешто љепше...
− Разумијем те, Јешуа! – прекинуо га је један од наших другова – Ја се сваког дана
трудим да видим нешто лијепо у овом гету. Ето, данас смо шетали моја Ракел и
ја; говорили смо о томе како је лијепо што се сви заједно држимо и помажемо, и
фино нам је било. Замишљали смо наш живот далеко одавде – у Јерусалиму, док
смо се претварали да шетамо његовим широким улицама. Чак смо и пјевали!
Додуше, када човјек погледа оне грозне ограде...
− Ето! – викну господин Јешуа. – Нешто ти је засметало! Ограде, само да их нема.
Зар не? Лакше би се дисало? Ти си, млади мој друже, врло припрост и ниси
способан сагледати ни крајње обрисе овога о чему ја говорим. Ја не причам о
лажи, већ о истини! Истина је лијепа!
− А какву ти то истину видиш овдје у овом гету, Јешуа? – упитао сам га.
− Истину на лицима других људи! Она је предивна! Ви који сваког дана очекујете
своју смрт, ваша лица су прелијепа! На њима нема наде, снаге, храбрости, нема
лажи. Ослободили сте се смисла и будућности, нечега чега ионако нема! Ви сте
ту сада гдје сте. Сваки биједни секунд вашег преосталог живота је искра чисте
љепоте. Њемачке пушке су нас ослободиле кад вам кажем! Овај гето је много
љепши откако су ограде подигнуте и откако су се ваша лица смежурала и
искривила. Нема шминке, нема фарбе, само гола трулеж и смрт. Боже мили, је
ли игдје на овом свијету у историји било љепше и истинитије?
− Ти си луд, Јешуа – рекао сам му – О чему ти то мумлаш?
− О љепоти, идиоте! Боже мили, да могу, сад бих све насликао, да остане траг у
историји о истини, о љепоти. Боже мили, не дај да све ово нестане!
Посматрали смо га ћутке, осмјехујући се на увреде које нам је бацао у лице.
− Музеј, драги моји, музеј ћу да отворим! И све вас ћу да поставим у њега, да
будете артефакти у њему, вјечни спомен љепоти истине. Љепота је ружна, а
само је истина лијепа! – смијао се Јешуа, понављајући посљедњу реченицу
изнова и изнова.
Трећи друг из нашег друштва се умијешао и ухватио га за крагну – Па види нешто,
Јешуа, свакако да овај гето није лијеп, али би дефинитивно био мање ружан када не
бисмо гледали твоје лице сваког дана! – Тада сви праснусмо у смијех и Јешуа диже
руке, одустајући од разговора. Псовао је и мрмљао, као да нам пријети: ,,Музеј, музеј
ћу отворити!ˮ
Отад га нисмо видјели данима. За то вријеме, господин Јешуа је остваривао своју
замисао – стварао је музеј. Смјестио га је у свој стан. Направио је дугачка корита у која
је сипао глину и на улазу је закачио картонску плочу на којој је написао: МУЗЕЈ
ЉЕПОТА ГРАДА Н.
Након што је то урадио, позвао је све људе које је познавао, нас неколико стотина
из гета, и у групицама нас уводио у свој стан.
− Овај музеј је за сада празан – почео је да говори, обраћајући се генералским
тоном пуним достојанства – Планирам да га напуним. За сада је у њему само
један примјер љепота нашег гета – окренуо се и показао је руком на једно од
корита. – Приђите! − рекао је − Погледајте!
Тада смо се надвили над корито и видјели отисак његовог лица у ћошку корита.
− Ево једне од љепота нашег гета − рече тада − Замолио бих вас да пружите
одређени допринос и да своја лица, тик поред мог, загњурите у ову глину –
Погледали смо се сви у чуду и с благим осмјесима, рачунајући на то да да ће ово
бити добра шала, одлучили смо да га послушамо. Сви смо загњурили своја лица
и оставили отиске у дугачком кориту.
− Хвала вам − рече господин Јешуа − А сада марш из мог музеја! Не скрнавите
ово слободно мјесто! – заповиједи нам он, показујући на врата.
Послушали смо, смијући се, сматрајући га потпуном будалом. Испратио нас је до
прага, пратећи нас мргодним погледом, вјероватно очекујући да ћемо одговорити од
намјере да уђу остале који су испред чекали свој ред. Осмијехивали смо се, чудећи се
његовој глупости. Увео је сљедећу групу, говорећи им да је претходна изашла с пуно
позитивних утисака и да треба да дају свој допринос.
Остале групе су урадиле исто што и ми: оставиле обрисе својих лица у кориту
глине. И постепено, сав слободни простор у кориту је био испуњен лицима.
Задовољно трљајући руке, господин Јешуа је скинуо картон са натписом са улаза,
пажљиво закључао врата и почео да посматра лица у коритима.
Соба је била испуњена устајалим мирисом тек осушене глине. Свјетлост је
допирала с једне биједне сијалице. Господин Јешуа је гледао отиске лица одушевљено
– сада је добио свој град, сачуван, изолован, и ослобођен од сваке неискрености и
усиљености. Сада има лица грађана која говоре искреније него они сами. И исијавају
само љепоту гета – његовог раја! Уприличеног у оквиру атмосфере с пригушеним
свјетлом, устајалим ваздухом и с гомилом згужваних лица.
Препознавао је људе по њиховим ружним лицима – по бабурастим носевима,
ситним очима, дубоко усијеченим борама, ниским челима, дугачким
вилицама...Уживао је, испијајући прљаву воду из чесме за својим столом постављеним
између корита и осјећао се слободно.
Уживао је данима у свом музеју, шетајући кроз стан, разговарајући с лицима,
наздрављајући чашицом ракије у њиховом правцу, питајући их за здравље, неке чак и
благо тапшући по образу. У том тренутку, схватио је да воли свој гето и био је сигуран
да то осјећање никад неће нестати; да ће гето заувијек бити његов, сигуран иза
закључаних дрвених врата, скривен од спољашње свјетлости ролетнама на малим и
ниским прозорима. То је његов град и никада му више прави људи неће бити потребни,
јер, ето, створио је своју духовну трпезу. Није сам, а опет је слободан.
Тада се десила једна чудна ствар коју никако не могу објаснити будући да нисам
никакав вајар или стручњак који познаје особине глине. Дакле, да ли од устајалог
ваздуха или од топлине собе, али све те оргиналне неравнине и специфичности на
обрисима лица у коритима, почеле су нестајати.
Бабурасти носеви на отисцима су се сужавали и постајали нормални, ситне очи су
се шириле, док нису постале уобичајено округле, усијечене боре су се затезале и
нестајале, ниска чела су се издуживала и дугачке вилице скраћивале. Другим ријечима,
сва лица су добијала исти лијепи облик.
 Господин Јешуа је почео да вришти и да понавља кратко и очајно: ,,Не! Не! Не!
Зашто?!ˮ Лупао је шакама о корито, изнервиран. Отворио је један од прозора како би
устајали ваздух изашао, мислећи да ће му то можда помоћи. Али није. Лица су након
неког времена постала сасвим идентична и лијепа.
Господин Јешуа је покушао да среди проблем тако што је водом полио површину
глине. Након тога је прстима покушавао да обликује отиске лица у њихов првобитни
облик, али без успјеха.
Најзад је сјео на малену столицу која је пуцала под његовом тежином, дубоко је
уздахнуо и ставио руку на главу. У том положају је остао неколико тренутака, затим је
скочио на ноге и, пун бијеса, отворио ролетне допуштајући да свјетлост дана продре у
његову собу. Потом је широм отворио прозоре. Почео је да ломи глину у коритима
дуго и упорно, и избацивао је одваљене дјелове корита кроз прозор.
Тог дана се вратио на улицу. Није хтио да разговара ни са ким. Само нас је
мрзовљно посматрао док је бијесно пухтао. Ми смо га шеретски питали како иде посао
са музејом.
− Лоше! Пропао је. Артефакти су уништени. Изгледа да сам осуђен на ваше лажи.
 ГУШЕЊЕ СЈЕНКЕ

Виктор Перкин умире, премда не вјерује у то.

Залуду му доктори објашњавају да је готов, показујући му налазе и медицинске
картоне и говорећи му да његова плућа неће издржати ни наредних десет дана, јер
Виктор Перкин дубоко у себи вјерује да његово вријеме тек треба да наступи.
„Ма преживјећу. Рано ми је још, само ми прозор не затварајте.ˮ – одговорио им је
тада Виктор Перкин – Заглавите га нечим, да га случајно вјетар не затвори.
Разлог због којег Виктор Перкин сумња у своју смрт лежи у личном и дубоком
увјерењу да је његово постојање судбински предодређено за неки виши смисао. У
његовим ушима је одувијек одзвањао зов тог „вишег смислаˮ, премда никада није
схватао шта је тај смисао заправо, нити је могао изнаћи прилику да га некако оствари.
Два дана након споменутог разговора с љекарима, доживио је умало фаталан напад
гушења, толико јак да су му се љекари борили за живот читавих осам сати. Када се
неким чудом пробудио, угледао је забринуто лице медицинске сестре изнад себе, која
је објаснила шта му се десило.
„Дакле, ипак умирем? – рече он и дубоко издахну. Рекавши то, затражио је папир и
оловку.
Док је стављао папир на своја кољена, почео је да пише једном руком. Другом је
придржавао маску за кисеоник.
− Не затварајте прозор још – казао је медицинској сестри која је у том тренутку
кренула да затвори прозор с намјером да угрије просторију.
− Јесте ли сигурни да нисте погријешили? Да ипак не постоји шанса да ја…
преживим некако? – упитао је сестру, која је на то само слегнула раменима и
изашла из собе.
Ни сам није знао зашто је почео да пише, али је био сигуран да то што ће написати
мора бити увјерљиво као тестамент. Одлучио је да пише о себи али да некако избјегне
директно помињање себе. Најзад потребно је бити опрезан са именима. Будући да му је
у том тренутку у плућима недостајало даха, разумио је да је то једино о чему заправо
може писати – гушење.
Његов рукопис је уредник Јосип Росицки након објављивања одредио жанровски
као фантастичну мистерију са хорор мотивима, премда писац није имао намјеру да
напише такво дјело. Писао је о антропоморфним сјенкама, ослобођеним од свог
објекта, које вребају жртве, најчешће младе људе, црпећи живот из њих, уливајући им
страх и несигурност. Имао је на уму да је читавог свог живота морао да се плаши неког
или нечега. Докле му сјећање досеже, увијек су ти страхови били као удари и шокови
који су га помјерали с пута испуњења сопствене више сврхе. Најзад, ту су биле
обавезе, захтјеви, дужности, потребе. Трице и кучине. То „каснијеˮ којим је ућуткивао
зов, увјеравало га је да је вријеме бескрајно и да ће тећи без мјере Но, сада је смрт
близу и ствар је другачија, па је стога било потребно смислити неко оправдање пред
људима, пред Богом, пред судбином. Нешто увјерљиво.
Цијелог живота је осјећао као да му је нечија рука око грла која по ћефу стиска и
опушта, која му ни за треутак није дозволила да чини како хоће. На крају крајева,
гушио се цијелог живота, и вјероватно да ће тако и умријети - лишен ваздуха. Угушен.
Када је завршио рукопис, замолио је медицинску сестру да га испоручи његовом
пријатељу који је радио у редакцији московског гласила, а затим је склопио руке на
грудима и одлучио заспати, мирећи се с могућношћу да се можда никада више неће
пробудити. Спавао је, чинило му се, сатима, док га најзад није пробудило јако дрмање
кревета.
Отворио је очи и угледао задимљену просторију. Осјетио је недостатак ваздуха и
одмах је погледом потражио прозор који је, гле, био затворен.
− Викторе Семјоновичу, куда ти лута поглед? – зачуо је Виктор глас покрај себе.
Окренуо је очи и угледао човјека у кожном мантилу који је сједио скопљених
ногу и пушио – Викторе Семјоновичу, пред смрт си почео да лајеш?
− Можете ли да не пушите? – проговорио је Виктор – Гушим се. Молим Вас,
отворите прозор.
− Какав прозор, будало? Ти си већ мртав човјек! Па и ако преживиш још два дана,
постараћу се да те пошаљем директно на Камчатку да тамо одапнеш! – одговори
му изнервирано непознати посјетилац – Партија није задовољна, Викторе
Семјоновичу! – наставио је – Никако! То се није очекивало од тебе. Након свега
што смо ти пружили. Стан с три собе, аутомобил, одличну плату... Па, човјече,
колико си новца трошио на сапуне којима си прао то своје дебело лице? И сад
ово. Ма згазићемо те, биједниче!
− Ја не знам о чему Ви говорите. – одговори му уплашено Виктор.
Комесар извуче новине испод мантила и баци их у лице Виктору.
− Та прича! Сјенке које одузимају глас, тјерају у смрт, сију глад и несрећу?
Убијају! Па јеси ли ти луд?
− Али ово је моја исповијест – бранио се Виктор.
− Каква исповијест?! Нападаш државу! Социјалистички поредак. Мислиш ли да
не знам коју игру играш?! Сад си одлучио да олабавиш језик и да нас рушиш, а
шпијунирао си колеге; жену си у затвор послао, вашко обична!
− Не разумијете – рекао му је Виктор – Сјенке, то су моји страхови, особине.
Метафора. Молим Вас да разумијете.
− Знаш ли да ћемо ухапсити све чланове редакције оног псета од твог пријатеља?
Знаш ли да си му главу стрпао у торбу? Опет пријатеље шаљеш у затворе и
гробове. Ех, себичњаку подмукли. Но, добро. Њему је ово трећи прекршај. Гад
дрски неће цензуру. Смјестићу га километар испод земље. И има да копа још
дубље. И не само новинари, већ и штампари... ма и раднике у фабрици папира!
Истријебићу вас као гамад!
− Не, није ми то била намјера – Виктор се усправи подешавајући маску за ваздух
на свом лицу. Губио је дах и чинило му се да дим који је испунио просторију
почиње да га хвата за гушу.
− Слушај ме добро. Лично ћу стријељати сваког љекара ако ти живот не спасе.
Ама има да доживиш своју казну, гаде.
Човјек у кожном мантилу, по свему судећи комесар, скочио је са столице и изашао
у ходник.
Из ходника је допирала вриска и лупање. Тај човјек је пријетио и псовао, и најзад
када је наступио тренутак тишине, зачуло се само кратко: „Разумијемо, друже
Берзовски.ˮ Он је поново умарширао у собу, са осмијехом на лицу, премда је био
усплахирен и црвен.
− Умало да заборавим – пошао је до прозора и отворио га – Да можеш да дишеш,
псето!
Виктор је лежао уплашен, погледујући отворен простор. Знао је да ће, ако остане
код љекара, или умријети или преживјети. Свакако ниједна могућност неће изаћи на
добро по њега. Уложио је сву снагу коју је имао и устао из кревета. Одмах се спетљао и
пао. Мигољио се све док најзад није стигао до прозора. Погледивао је у врата да
случајно не би неко ушао у његову собу, а затим се ухватио за ивице прозора, придигао
се и искочио.
Соба је била на другом спрату болнице, и да га није дочекала дугачка радио-антена
с балкона који се налазио испод његовог прозора, засигурно би погинуо. Болничка
одјећа му се била закачила за оштру ивицу антене, а он је висио с ње врпољећи се;
покушавао је да се ослободи.
Један пролазник га је упитао да ли му је потребна помоћ. Виктор, уплашен да тај
човјек случајно не узнемири особље болнице, одвратио је: ,,Не, не, хвала! Само
размишљам.” Пролазник га је погледао збуњено, опсовао и пошао даље.
Виктор је висио закачен за антену у ваздуху све док није осјетио како се метал
савија при трзању. Почео се гибати све јаче, док најзад шав на његовој пиџами није
пукао. Наг се стропоштао на плочник паркинга болнице.
Придигао се, али је осјетио бол у нози. Спустио је поглед и схватио да му је нога
сломљена. Ипак, није се смио задржавати. Покривао је своје интимне дјелове и
истовремено вукао ногу према булевару који се протезао покрај болнице.
Када је покушао да пређе улицу, један од возача аутомобила прекасно је закочио и
ударио Виктора Перкина. Возач је излетио из аута, сигуран да га је убио. Молио се
богу да се то није десило. Био је запрепашћен када је угледао Виктора Перкина
смлављеног на цести како кашље и моли за превоз.
− Човјече, сав си сломљен. Како си остао жив? Возио сам преко шездесет...
− Молим Вас, помозите ми да устанем и пребаците ме до пријатеља. Чеховљева
тринаест.
Уплашени возач узео је у руке поломљено тијело Виктора Перкина, ставио га на
задње сједиште свог аута и дао гас.
− Јесте ли сигурни да прво не желите да Вас одведем у болницу? – питао га је
возач.
− Сад сам отуд побјегао. Не знају ти доктори ништа.
Возач је саблажњено гледао у Виктора који је јечао од болова. Желећи да умири
своје срце које му је јако ударало од шока, сагнуо се да дохвати из преграде у вратима
боцу са вотком, али баш у тренутку када се сагнуо, из супротне траке је излетјело
друго возило и великом брзином се зарило у њихов аутомобил. Судар је био страшан и
аута су се почела превртати по цести док се најзад нису запалила и експлодирала.
Виктор се некако измигољио из аута. Осјећао је како му пламен пржи кожу и пузио
је борећи се да се исправи. Морао је да побјегне прије него што дође полиција.
Народ који се окупио око мјеста несреће посматрао је у шоку како се Виктор
усправља с потпуно угљенисаним тијелом и како одлази некуд. Он се, или, боље рећи,
оно што је од њега остало, гегао према Чеховљевој улици док му се тијело постепено
претварало у пепео. Кад је најзад стигао до Чеховљеве улице, његово тијело се сасвим
расуло на вјетру све док од њега није остала само сјенка.
И тако је Виктор или, боље је рећи – његова сјенка, стигла до циљне адресе и
увукла се испод прага врата на којима је писало: ,,Уредник – Јосип Росицки”. Сјенка је
лутала по тмини стана и запутила се ка јединој соби у којој се испод затворених врата
назирало упаљено свјетло. Ту је боравио уредник часописа у којем је Виктор објавио
своју исповијест, сједећи за радним столом и пушећи уз умирујућу концертну музику
која је допирала из радио-предајника.
Сјенка је била нечујна, тако да уредник није примјећивао ништа. Покушавала је
сјенка Виктора Перкина да некако скрене пажњу уреднику, али шта год да је урадила,
овај се није обазирао. Најзад, неком чудном силом, сјенка се дохвати пенкала са стола
и на хрпи папира које су стајале разасуте по столу исписала је: ,,Бјежите! Спасавајте
своје главе! Долазе по вас! Ваш пријатељ, Виктор Перкин”. Уредник и даље није
обраћао пажњу.
Изнервирана сјенка пружи своје руке и ухвати уредников врат и поче да га стиска и
треска. Уредник се тада тргну и отвори очи, па угледа пред собом тамну сјенку
људског обличја. Хтио је да врисне, али му глас запе у грлу. Скочио је са столице
уплашен; груди су почеле да му се стежу све док му срце није препукло. Уредник се
стропоштао на под и са широм отвореним очима посматрао је тамну сјенку која се
надвијала над њим, док најзад није испустио посљедњи дах.
Након два дана су забринути новинари развалили врата стана, слутећи да се нешто
страшно збило с њиховим уредником. Када су разваљена врата пала на под, сјенка
Виктора Перкина хитро излетје из стана, остављајући ужаснуте новинаре у чуду. Када
су угледали папире на радном столу, врло брзо су схватили о чему се ради, и побјегли
су из града.
На основу модрица на врату полиција је установила да је уредник убијен и да је
убица одбјегли пацијент Виктор Перкин, кога никада више нико није видио и о коме
нису постојала никаква сазнања. Од тог догађаја кружи прича да његова сјенка и даље
лута по Москви, да престрављује људе, уносећи им страх у кости, убијајући.
 ЛУДИЛО ПРАВДЕ

Централном комитету,
Познањ, 9. 11. 1947.

Пуковник Андреј Лужицев, тужилац задужен за истраживање злочина који су се

десили под окриљем фашистичког режима од фебруара 1933. до маја 1945, погинуо је
јуче у Берлину приликом превртања транспортног возила којим је управљао десетар
Вершов.
Истраживање мјеста несреће, као и олупине камиона, коју је касније захватио
пожар усљед излива бензина, указује на то да је у питању саботажа, то јест да је
управљачки систем намјерно оштећен, што чини извјесном претпоставку о завјери
усмјереној против истраживачког процеса којим је руководио пуковник Лужицев.
Приликом испитивања угљенисаних остатака пуковника Лужицева, у омоту од
преврнуте коже пронађен је савршено очуван дневник у којем је погинули записивао
детаље који се тичу његове истраге. Након прецизне реконструкције могуће је додатно
утемељити претпоставку о завјери. Свједоци говоре и о наоружаним лицима у
непознатим униформама, који су неколико тренутака након што се она десила
окружили мјесто несреће, бранећи присутнима да пруже помоћ Лужицеву и његовом
возачу.
У циљу достављања темељног извјештаја о смрти пуковника Лужицева,
издвојићемо битне фрагменте његовог дневника и на тај начин заокружити постигнуте
резултате његовог истраживања. Даље истраживање препуштамо Вама. Цјелокупни
доказни материјал послаћемо на захтјев свакоме ко га затражи.

Пуковник Сергеј Маканич, командант војног округа Варшава, захтијева да се

истрага о смрти његовог пријатеља што прије спроведе.
......................................................................................................................................................

Москва, 2. 6. 1945. г.

Примио сам налог од министарства правде, којим ми је препуштена јурисдикција

над испитивањем нацистичких злочина. Уз телеграм стигло је и писмо од великог
вође: ,,Андреје Фјодоровичу, ти си рука правде која мора бити бржа и дужа него
Божја.” Ако морам бити правда, онда морам престати да будем човјек. Моје руке се
тресу неконтролисано већ мјесецима. Правда и истина су ми 1938. умало однијеле
главу због истих људи који ми сада заповиједају да се водим тим начелима.
Кажу да морам бити немилосрдан као џелат. Смијешно.

Лајпциг, 6. 6. 1945. г.

Командант војне управе Берлина камионима шаље документацију о злочинима.

Затражио сам да ми препусте команду над читавим батаљоном како би ми помогли
око сортирања и ишчитавања документације. Командант ми је послао стотину
војника. Рекао је да мисли да већина њих, након свега кроз што су прошли, нису
способни да разликују добро и зло. Смије се и каже да постоји шанса да ће цјелокупну
мрежу злочина они схватити као нешто природно.
Планина папира на којима су записане трагичне људске судбине. Боле ме очи од
читања. Надам се да ћу ослијепити прије него што овај процес буде приведен крају.
Бог зна да сам већ кратковид.
Капетан Симонов је недозвољено њушкао око брда наслаганих фасцикли с
подацима о погинулим логорашима. Брдо се изненада срушило на њега. Капетан
Симонов је мртав. Кажу да ће бити сахрањен с војним почастима.

Лајпциг, 21. 6. 1945. г.

Дошли смо до прве процјене броја страдалих за ових тринаест година: двадесет
милиона! Мој секретар одмахује руком и каже: ,,Што је већа бројка, то је мања
трагедија. Умјесто имена страдалих, памтићемо само укупан број. То је олакшање.”
Стигло је наређење да пожуримо с истраживањем. Стрељачки водови су већ
окупљени. Човјечанству се жури да се ишчисти од овог лудила, у то сам убијеђен,
само како би се ослободио простор за нека будућа.

Берлин, 28. 7. 1945. г.

Исцртавамо мреже злочина. Све је почело од једне тачке – од Хитлера. Мрежа се

грана како све више доказа стиже и око Хитлера се нижу нове тачке... За сада њих
двадесет и осам. Њихова имена су убиљежена у мрежу и за тренутак помислих да
они нису њени ткачи, већ да су у њу ухваћени, као муве.
Посјетио нас је друг Х. Каже да не смијемо штедјети било кога.

Берлин, 29. 7. 1945. г.

Јуче смо шетали разрушеним градом. Гледали смо лица људи на којима се ништа
друго није могло очитати осим јада и биједе. Боре на њиховим лицима тешко је
разликовати од руина њиховог града. Секретар Всеволдович каже да их не смијемо
жалити; сви су они криви.
− То је маска. До прије годину дана имали су лица достојанствених грађана
злочиначке државе.
− А зар они нису само слушали своје вође? – питао сам га.
− Вође су одабрали по свом наличју и подобију. Слушали су их по свом избору, а
сада би да се извуку својом биједом. Зар да повјерујемо да је на дјелу била
масовна хипноза? Одједном их је морална разборитост посјетила? Зар су били
слијепи, глуви, нијеми?
Мој секретар је тада ухватио једног старца без руке који је просио тик поред нас
и кроз смијех ми је рекао да је тај човјек засигурно одувијек био добар породични
човјек, одговорни радник и засигурно послушан грађанин. Дакле, убица. Питао га је на
слабом њемачком како је изгубио руку. Каже овај: ,,Deine granaten.” Објаснио нам је,
уз молбу да му удијелимо храну, да је остао без оба дјетета у борбама за Берлин. Сам
је. Мој секретар се смијао подругљиво и казао му: ,,Да је фирер жив, одликовао би
Вас!” Пљунуо га је и мене повукао за руку даље од њега.
Добили смо наређење да списак кривих мора стићи до обичних грађана и нижих
официра. Мрежа одговорности се данас раширила за шест нових слојева и хиљаду
нових тачака. Ухваћене мубе су исплеле себи вјешала.
Лајпциг, 30. 7. 1945. г.

Врше се испитивања грађана, обичних чланова партије. Моји службеници их

пребијају и муче. Једног су толико тукли да је почео говорити о свом оцу као зликовцу
који му је усадио увјерење да је зло било заправо добро; да је само био добар син.
Такође, мој секретар ме је радосно обавјестио да су нашли једног предсједника
мјесне заједнице који је рекао да он нема појма шта је лоше у томе што су људи
убијани. Признао је, доста наивно, да је 1938. убио једног хомосексуалца и да није
добио никакву похвалу нити прекор. Каже он – дужност... Иста као кад избацимо
ђубре или кад платимо рачуне. Нормална ствар. Један од испитивача му је ископао
око и поломио зубе.
Ја сам уморан. Брда папира с информацијама о погинулим се топе и настају нова
с именима кривих. Увече сањам мртвог џина с милијарду глава како се клати изнад
мојег уснулог тијела, као да се сваког тренутка може стропоштати на мене.
Сваког дана нас обилази друг Х. с још неком господом из тајне службе. Кажу да
ова истрага има суштински значај за истину о ономе што се збивало у овом вијеку
рата. Каже он: ,,Не морамо за сваког осимњиченог имати доказе. Претпоставићемо
кривицу. Немојте да вам фали кривих!ˮ

Берлин, 5. 8. 1945. г.

Извјештаји о злочинима и даље стижу и сада хиљаду људи (од којих су неки са
Запада) истражује читаву ствар. Моји војници лопатама убацују папире кроз прозор
канцеларије. Национална галерија Берлина је постала велики архив о злочинима.
Јуче је експлодирала граната испред канцеларије. Кажу случајно. Сада имам
чуваре који се старају о мени. Ја више нисам човјек. Ја сам правда. Истина. Не
вјерујем да неко није покушао да ме убије.
Мрежа се увећава и има преко хиљаду кругова и десет милиона тачака. Имена
мртвих се више не спомињу, већ само имена њихових убица. Читајући извјештаје,
схватио сам да ти људи збиља морају одговарати... Сви људи!
Посјећује ме и даље друг Х. и држи ми мотивационе говоре: ,,Рат траје и даље. И
трајаће док се посљедњи зликовац не објеси!”

Берлин, 8. 8. 1945. г.

Шездесет милиона кривих за педесет милиона мртвих! Сви су криви!

Проклети секретар ме задиркује и говори ми да ћу, ако овако наставим, на крају
осудити и самога себе. Можда и хоћу. Бог ми је свједок да имам зашто.
Криви су: синови, очеви, дједови, радници и њихови директори, војници и генерали,
мачке и пси. Сви!
Не престајем да читам извјештаје. Спавам врло мало. Ово је постала лична
ствар колико и општа. Помислим повремено да откупљујем сопствене гријехове
просуђивањем туђих.
Доктор ме обилази и савјетује ми да пођем на одмор. Друг Х. не жели ни да чује за
то, а одмор није ни моја жеља. Ово је вртлог који све увлачи и има облик мреже која
збиља постоји између човјека и човјека. Уколико је сасвим не раскринкам, сигуран сам
да неће бити наде за будућност.

Берлин, 12. 8. 1945. г.

 Не могу више да ширим мрежу, нити да ставим логичну тачку на све ово што се
десило. Фали ми почетак лудила, премда сам почео од његовог краја или можда само
од једне спорадичне кулминације.
Шездесет милиона људи је ништа и сигуран сам да ако желим изнаћи почетак,
морам гледати шире и даље у прошлост, прије 1933. године. Друг Х. говори да има
доста материјала за суђење, али ја одбијам да му пошаљем финални списак. Како
одлучити ко је највише крив? Зар ту постоје нивои?
Трећи дан како не могу да заспим. Јуче сам задријемао за тренутак и пробудио ме
пуцањ. Метак је пролетио кроз стакло канцеларије. Ко је пуцао? Можда криви...
Сигурно криви!

Лајпциг, 20. 8. 1945. г.

Док сам путовао према Лајпцигу, гледао сам како козаци силују двије дјевојке.
Пуцали су им у главе на крају. Секретар ме савјетује да заборавим то што сам видио.
Наши само искаљују бијес, каже. Та уплакана лица су лица исконски злих људи, рекао
ми је. ,,То им је школа! Када су то они чинили, нико од њих ни за тренутак није
помислио да су у питању људи као они. Сада ће знати”, рекао је он.
Хвала Богу да сам ту ситуацију видио, јер сада схватам да се мрежа зла шири
преко граница држава и година. Био сам у праву, нисам ни загребaо крајњу тачку
мреже. Она је бескрајна! Плашим се да тачака има милијарду...
Али нека. Наћу ћу ја овој мрежи крај и почетак!!!

Лајпциг, 25.8 1945. г.

Данас сам разговарао са новинарима, противно вољи друга Х. Он не разумије да је

мој живот угрожен и одлучио сам се за јавну промоцију преко међународних часописа.
Обећао сам људима правду и сада ће читав свијет знати за мене. Ја сам рука правде.
Сада сви знају колико мој живот и рад вриједе и нико се неће усудити да подигне руку
на мене.

Берлин, 27. 8. 1945. г.

А Пољска? А Катин 1940. године? А Варшава 1944? Совјетски савез је побио

преко миллион Пољака! Сваког дана сазнајем све више о свјетском злу које је попут
атмосфере обмотало сву планету.
Ко је, уосталом, допустио јачање нациста? Ми! Сав свијет.
Данас ми је стигао нови камион са списком имена свих грађана СССР-а. Мрежа
зла се драстично проширила на двије стотине милиона кривих. Врло сам узбуђен.
Зар да ћутимо о логорима смрти у нашој отаџбини? Ми живимо у сјенци зла и то
називамо државама, породицама, пословима.
Черчил, Стаљин, Хитлер, шта су они до синоними за једно те исто тијело зла?
Американци, Њемци, Французи, Руси само су ознаке за раличите правце једног те
истог размишљања. И Јеврејима судити једнако. Света књига им је историја злочина
и угњетавања!
Послао сам захтјев савезничкој команди у Келну. Затражио сам да ми пошаљу
спискове свих њихових грађана. Ту ће бити још милијарду кривица. Ако не буду хтјели
да учествују, запријетио сам им ратом.
Лајпциг, 1. 9. 1945. г.

Схватио сам зашто се људи толико обрушавају на Њемце! Њихова злочиначка

лица подсјећају их на саме себе. Американци, Французи, Британци... Сав свијет
тражи жртвено јагње. Њемце разапињу, у нади да ће тиме скинути гријех са себе.
Послао сам извјештај у Нирнберг и препоручио сам им да припреме
инфраструктуру за егзекуцију више од милијарду људи. За сада. Друг Х. ме више не
посјећује. Мој секретар је пијан по читав дан и, када не пјева, он ме псује и говори ми
да сам полудио и да ћемо због мене обојица завршити на вјешалима. Увјеравам га да
правду нико не може објесити! Можда једино она саму себе.

Постдам, 20. 9. 1945. г.

Неки нови људи су ме истјерали из канцеларије. Рекли су да преузимају читав мој

случај. Нећу им то дозволити. Носили су у рукама налог друга Х.
Објаснио сам другу Стаљину зашто је важно да он буде стријељан и писмо сам
послао преко давног пријатеља који се налазио у команди у Варшави. Данас сам се
дохватио Библије и сада ми је све јасно. Нико није судио Каину зато што је убио
Авеља! А зар не носимо сви његов биљег?! Можемо претпоставити да је ту било
некакве Божје казне, али шта Бог зна о правди? Ја ћу захтијевати да се Каину
постхумно суди.

Постдам, 30. 9. 1945. г.

Једва стижем да понешто запишем у дневник. Не спавам скоро уопште.

Одрадио сам велик посао и истрага се полако примиче крају. Преко пријатеља у
Варшави добијам све што ми је потребно и, игром случаја, он још није добио никакву
информацију о дјелатностима друга Х. против Правде.
У сваком случају, судиће се свим мртвим и живим људима од Адама па до данас.
Имам све доказе да су у питању зликовци и криминалци, који једни другима, с кољена
на кољено, с генерације на генерацију, преносе зло, и то је једино објашњење зашто је
злочин константно присутан у историји.

Постдам, 5. 10. 1945. г.

Послао сам захтјев у Москву да ми се име промијени у Правда и захтјев да ми се

суди, будући да сам 1938. године пред припадницима тајне полиције клеветао своје
другове из Врховног суда, и тиме индиректно проузроковао њихову смрт. Супругу сам
преварио шест пута и дјецу сам неправедно тукао сваки пут када бих се вратио кући
пијан.
Ја ћу бити посљедњи човјек на овом свијету, и зваћу се Правда. Овдје се кунем да
ћу се објесити.

Постдам, 20. 10. 1945. г.

Испред моје болничке собе константно вршља неки човјек, у некој чудној
униформи и распитује се за мене. Доктор каже да умишљам због терапије. Другим
ријечима, саопштава ми да сам у делузији. Проглашен сам лудим. Тек јуче сам схватио
да сам у лудници, а не у војном одмаралишту.
Правда у лудачкој кошуљи – да ли то схватити као злочин или комедију? Доктор
неће да ми саопшти своје име; плаши се да ћу га ставити на свој списак. Не бринем
превише, јер сматрам да је сасвим извјесно његово име већ на једном од мојих
спискова... Рекли су ми да морам бити немилосрдан, па стога и јесам.
Јавио сам другу Стаљину да је Правда заточена и да је то засигурно масло друга
Х. Очекујем да ће он, прије свих, отићи на вјешала.

Постдам, 29. 10. 1945. г.

Све је уговорено. Сјутра ће ми дати отпусницу и за неколико дана ћу напустити

Постдам.
Мој пријатељ из Варшаве је средиио да ме пусте и додијелио ми је десетара који
ће ме својим возилом повести до Берлина. Рекао сам му да су све моје личне ствари
остале тамо. Послије тога ће ме вратити у Москву.
Недостаје ми Москва, али прије тога морам ставити тачку на историју зла овог
свијета. Јуче начух да су Јевреји судили Богу у једном од коцентрационих логора.
Фантастично! Само је проблем у томе што су Јевреји такође криви за постојање зла
у овом свијету. Стога је Богу потребно судити у свјетлу нових околности за
проузроковање зла из нехата.

Берлин, 8. 11. 1945. г.

Стотину милијарди папира с доказима о кривици је утоварено у камионе. Сваки

човјек у историји је носилац кривице и тачка у мрежи зла. Па и овај мој млади возач
који, док му говорим о томе како ће висити с вјешала за мјесец дана, само трабуња о
томе како га волан уопште не слуша.
-----
Ја, Правда, ослобођен из лудачке кошуље, осуђујем овај свијет на смрт.
.....
Москва, 20. 11. 1945. г. (9.30 ч.)

Војној команди у Берлину,

Пуковник Андреј Лужицев, самопрозван Правда, по наредби Централног комитета

за унутрашњу безбједност, проглашен је непријатељем државе.
Пуковник Правда је уништавао углед наше социјалистичке отаџбине усљед своје
болести, и, због пријетњи другу Стаљину, уклоњен је.
Препоручујемо да се сва имовина и личне ствари пуковника Лужицева униште.
За мјесец дана свака информација да је пуковник Правда икада био жив биће
збрисана из свих архива.
Спомињање његовог имена биће кажњиво смрћу.
Сергеј Маканич мора да се ућутка на сваки могући начин. Ово је посљедња
реченица у којој ће се пуковник Правда икада више поменути.
Уништите ово писмо након што га прочитате.
 РАЈ У ЗГАРИШТИМА

Откако је наступила ратна тишина, Тадеуш и Лех кидају репове псима луталицама,
а затим их полажу у столице да сједе. У њиховом пијаном царству, смјештеном негдје
у предграђу порушене Варшаве, усред шуме препуне објешених жртава и угљенисаних
тијела, нема мјеста за пасје стандарде.
Сада, у времену у којем су сви људи страдали, а остали само лешеви и војници с
гас-маскама који јуре некуд на исток, Тадеуш и Лех су уграбили прилику да оснују свој
свијет на рушевинама старог, по њиховим аршинима и подобију.
− Ови проклети пси ништа не разумију! – завришта Лех бијесно. Стиснуо је зубе и
кроз њих промрмљао псовку упућену мршавом псету које је узалудно
покушавало да остане у столици.
− Смири се, Лех, будало пијана, договорили смо се: без буке! Ствар се не рјешава
свађом - Тадеуш испи гутљај вотке из боце, а затим устаде, узе наочаре и
кравату с леша покрај њих, и стави их на главу псету – Ево! Овај ће нам бити
банкар! – на шта се обојица почеше кикотати.
− Не скичи, него почни да рачунаш! Ма, сједи мирно, сад си грађанин царства! –
врисну Лех на пса. Одустао је након неколико тренутака – Бесмислено је! – Пас
одмах скочи са столице и поче лизати своју рану, притом ужасно цвилећи.
− Де, де, смири се, Лех. Ако хоћеш да васпиташ грађанина, мораш бити љубазан –
Тадеуш извуче из џепа тврду кору хљеба, сагну се и понуди је псу. Пас дотрча,
запињући о своју кравату. Тадеуш се повукао неколико корака уназад, па је
ставио кору хљеба на столицу. Пас је дотрчао опет и почео да њушка хљеб.
Застаде, сави кичму и олиза рану. Убрзо је зацвилио, па се истог тренутка дао у
трк. Тадеуш је извадио пиштољ и упуцао пса. Лех је почео гласно да се смије.
− Видиш, Лех, ова бића су паметнија од људи! – рече кроз смијех Тадеуш - Додај
ми ту вотку! Имали смо учитеља, побјегао је. Имали смо чистачицу, поломио си
јој кичму. Имали смо крчмара, задавио си га.
− И, ево, банкара си ти вјероватно убио...
Тадеуш се окренуо и слегнуо раменима. Ћутали су неко вријеме док су гледали
удаљене рушевине града.
− Гдје је био твој стан, Тадеуш? – упита Лех.
− Зашто? – некаква сјенка паде преко Тадеушевих очију – Договорили смо се, без
питања о прошлости!
− Питам само...
− Ко то зна... Ни не сјећам се више. Као да га никад није ни било.
− Кладим се да је био негдје у центру, велики. Ти си био богат, сигуран сам –
церио се Лех. Тадеуш се само промешкољио и нешто промумлао, али није
одговорио ништа – А јеси ли имао породицу? Кроз чету се говорило да ти је
супруга...
− Ућути, идиоте! – завика Тадеуш.
Лех се закикотао као дијете које опробава границе стрпљења свог старатеља,
али је послушао Тадеуша.
− Како ћемо наћи народ? - упита Тадеуша, након неколико тренутака тишине.
− Зар ти је потребан народ? – одврати Тадеуш, а затим потегну још један цуг из
боце.
− Макар нешто женско...
 Тадеуш уздахну дубоко док је гледао у куће које су још гореле па скрену поглед ка
улици с чијих су бројних стубова расвјете сада висила трупла жена, дјеце и стараца.
Тадеуш се насмијао и протрљао је руке задовољно – Нема више људи, коначно –
Окренуо се надесно и намргодио.
− Шта је? – упита Лех.
− Неке куће тамо не горе – рече Тадеуш и маши се за пиштољ.
− Опа, постојимо свега неколико сати и већ имамо непослушне! – Лех потегну
шмајсер и баци боцу некуд у страну.
− Одмах да се ствар исправи!
Веома пијани, Лех и Тадеуш се догегаше до двије варошке кућице које, осим што
су биле изрешетане мецима, нису биле превише оштећене. Провалили су у кућу с десне
стране и угледали сређен дневни боравак у којем је свака ствар била на свом мјесту.
Изнад камина стајале су породичне фотографије и слика Богородице.
Тадеуш приђе и погледа слику Богородице како држи маленог Исуса у свом наручју
с натписом: Богородице дјево, сачувај нам породицу од невоље и зла. Тадеуш подиже
слику, напући усне бијесно, а затим је баци о зид. Даде Леху знак руком.
− Проклетиња! – врисну Лех, дограби шмајсер који му је висио о рамену и опали
рафалном паљбом по камину с породичним фотографијама. Истог тренутка,
зачула се вриска и Тадеуш застаде ослушкујући, те јурну да потражи њен извор.
Нашао га је у ормару – дјевојчицу која се тресла док је држала шаке преко уста.
Лех је хтио да је одмах упуца, али се Тадеуш испријечи.
− Немој, Лех! Лијепа је! – Тадеуш се окренуо ка преплашеној, преблиједјелој
дјевојчици, која се тресла док је нијемо гледала у њега. Тадеуш јој обриса сузе с
лица, поглади јој златну косу и узе је у руке.
− Протестујем! – почупа га Лех – Ово није ствар договора! Рекли смо, нема људи!
− Ово је сад моје дијете.
− То не долази у обзир! Одвећ је гужва у овом царству!
− Малочас си се жалио како нема народа!
− Протестујем, протестујем! – Лех почупа Тадеуша за рукав и пружи руку ка
врату дјевојчице.
− Ућути, глупане! – Тадеуш отргну руку и гурну Леха. Подигао је малену
дјевојчицу изнад главе.
− Срећо, љепото, знаш ли да су сви мртви?
− А гдје је тата? – упитала је дјевојчица.
− Нема тате, нема ни маме, сви су мртви. Поубијали су се међусобно. Знаш ли ко
смо ми? Ми смо анђели.
− Али гдје су вам крила? – упита дјевојчица опет.
− Ми имамо само пламени мач, не и крила, али зато доносимо мир. Прави мир –
Тадеуш се насмијао и спустио дјевојчицу. Гладио је свој необријани образ о
лице дјевојчице која је из неког разлога грлила Тадеуша – Лех! – завика Тадеуш
– Потражи по кући нешто корисно!
− Немој да ми наређујеш! – успротиви се Лех.
− Учини тако или ћеш куда и остали!
Лех је након неколико минута претраге пропраћених звуком ломљења и превртања
намјештаја наишао на омању комоду у којој је био алкохол.
− Нашао сам некакву брљу! – Лех завика весело. Тадеуш се није освртао и све
вријеме је грлио дијете. Лех узе боце у руке и приђе Тадеушу.
− Заиста не знам зашто грлиш то дијете! Зар није био договор...
− Је ли то ракија? – упита Тадеуш намјерно прекидајући Леха.
− Јесте.
 − Донеси папира и запали кућу. Запали и ону поред – Лех климну главом и уз
осмијех поче палити завјесе. Тадеуш узе дјевојчицу за руку и изведе је испред
куће.
Дјевојчица је радознало гледала како пламен полако обузима унутрашњост њене
куће и махнитог Леха како све вријеме слави и ликује. Зачула се вриска у кући поред, а
затим звук неколико пуцњева након којих је наступио Лехов промукли смијех.
− Зашто је он толико весео? – упитала је дјевојчица.
− Зато што је мртав – Рече Тадеуш и поглади дјевојчицу по коси. – Мртав, али и
помало жив...
− Али зашто руши и пали?
− Он не руши, он гради. Ово је његова задужбина.
Напокон, вратио се и Лех, насмијан, знојав и задихан. Сјео је поред њих на ливаду.
Извадио је боцу ракије из торбе. Просуо је мало течности на руку, а затим обрисао
своје гараво лице. Притом је допустио да неколико капи истече из боце и падне на
земљу.
− Унутра су били неки старац и старица... Непослушни. Казнио сам их што нису
мртви. Нек им је лака црна земља – Лех прасну у смијех.
Тадеуш климну главом с одобравањем, али ништа не рече. Сједјели су тако док
се није зачуо пуцањ негдје у даљини.
− Али неко тамо пуца... Зли војници! – рече дјевојчица.
− Не брини, и они ће убрзо бити мртви. Стари свијет је мртав.
− Јесмо ли ми мртви?
− Не, ми смо једини живи. Зато рушимо и палимо. Довршавамо давно започет
посао. Схваташ ли, љепотице? Принцезице. Градимо ново царство, рај за
лудаке, као што смо овај и ја.
Лех који је испио наискап скоро све из боце, подригну, а затим се налакти
Тадеушу на раме.
− Тадеуш, како мислиш да храниш ово дијете? Да нећеш да га дојиш можда? –
закикота се - Шта планираш с њом, подлаче? Нисам знао да си један од оних...
настраних – говорио је Лех, кашљући и кикоћући се између ријечи – Подсјећа
ли те можда на твоју покојну жену? – Тадеуш га погледа у очи љутито, а затим
окрену поглед ка дјевојчици. Лех нагну главу, церећи се, јурећи за Тадеушевим
очима.
− Је ли истина оно што се говорило кроз чету, да је отишла оном Њемцу прије
битке и да си је уби...?
Тадеуш хитро извуче пиштољ и упуца у главу Леха прије него што је завршио
реченицу. Дјевојчица стрецну и поче да вришти. Обоје су били обливени крвљу.
− Немој да плачеш, дјевочице – Тадеуш је загрли и поче да јој глади косу – Ово је
био зао човјек. Неспособан да гради. Нема визију.
Тадеуш је подигао. Држао је за руке док су ишли што даље од тог призора, све док
нису наишли на јаму с лешевима. Дјевојчица је уплашено гледала тај призор док се
Тадеуш смијешио.
− Сви су мртви, све је тако дивно. Сад смо сами на свијету, дјевојчице, љепото.
Знаш, увијек сам хтио да имам дијете као што си ти.
− Шта ћемо да радимо?
− Играћемо се.
− Чега?
− Царства. Ти ћеш да будеш царица.
 Тадеуш погледом прелети преко оближњег ископаног рова изнад којег су биле
поразбацане ствари страдалих, и ту угледа инвалидска колица. Отрчао је да их узме и
догурао их је до дјевојчице.
− Сједи, ово је твој трон сада.
− Нећу, ово је за болесне.
− Послушај ме, биће то лијепа игра. Мора бити кад си ти на трону.
− Али овдје смрди и овдје су мртви људи – рече дјевојчица.
− Они су твој народ сада. Твоје царство. И не, то што ти допире до ноздрва, то
није смрад... Мирис, љепотице! То је сласт живота.
Дјевојчица је сјела на инвалидска колица и благо се насмијала. Тадеушово лице је
било благо и зрачило је срећом.
− Прелијепа си. А шта свака царица треба?
− Круну! – повика дјевојчица!
− Тако је – Тадеуш извади из своје торбице војничку капу и стави је на малену
главу дјевојчице – Ето круне! Шта ти је још потребно?
Дјевојчица се замисли. Тадеуш се насмијао и извадио пиштољ – Скиптар! – викну
он.
− Али то је оружје.
− Није, то је симбол твоје власти над твојим народом. – Тадеуш јој је пружио
пиштољ и ставио јој га у руке – И свака царица треба свог витеза! Свог јунака!
− А то ћеш бити ти! – рече дјевојчица.
− Тако је. А ти мораш да ме учиниш својим витезом – Тадеуш узе дјевојчицин
прст и стави га на обарач, а пиштољ окрену ка себи – Притисни окидач и учини
ме својим јунаком, љепотице, царице.
Дјевојчица се насмијала и то је урадила. Пиштољ је опалио и погодио Тадеуша у
грло. Тадеуш је пао на земљу, уз трзање и хроптање, и убрзо је умро.
Дјевојчица је остала сама, са својом круном и жезлом, у свом царству у којем више
није било живих, већ само безброј непокретних трупала којима је владала са свог
трона. До ње је убрзо дотрчао пас без репа и легао јој под ноге.
Да је Тадеуш жив, назвао би то рајем.
 ДОБРОДОШЛИЦА У ЦРНОМ

− Веслајте брже! – заповиједи Ахмет својим друговима у чамцу, док му је снажни

морски вјетар заносио свилени шал и стезао га око врата – Брже, иначе ће нас
струје однијети далеко и утопићемо се!
− А зашто ти не узмеш весло и тако нам помогнеш? – прекори га један старији
господин из чамца којем су таласи слане воде непрестано запљускивали лице –
Одмијени једног од мојих синова!
− Нисмо се тако договорили! – Ахмет покуша да устане, али га љуљање чамца
врати одмах на мјесто – Ја сам платио овај чамац и нећу да веслам!
− Једва чекам да стигнемо до Европе, па да те поштено пребијем, Ахмете! –
добаци му један од млађих веслача.
− Ти ћеш да ме пребијеш, дивљаче! Обуздаће тебе Европљани својим законима.
Само да стигнемо...
− Ћути, битанго! – прекори га једна старија жена.
Чамац се борио с таласима, док су га вукли снажни замаси весла чланова. Сунце
које је стајало високо на небу исушило је уморна лица веслача. Морска со им је
упадала у боре и ту се таложила. Ахмет је пролазио руком кроз своју косу, проклињући
невољу која га је натјерала на бијег и смјестила у тај чамац и која му је уништила
фризуру. Плашио се да осталима из чамца не падне на памет да му нашкоде када најзад
угледају обале Старог континента на хоризонту.
− Европљани имају обалску стражу! Полицију у глисерима, посаду с двогледима.
Они све виде! – Ахмет је пресјекао тишину коју је читавих сат времена само
шум таласа мјерио.
− Какве то везе има с било чим? – одговори му један члан посаде који је тражио
воду у руксаку.
− Ето, да знате! Они су ту да зауставе криминалце. Убице и лопове одмах тјерају
назад!
Чланови посаде се гласно насмијаше. Ахмет је то схватио као знак неког њиховог
злог наума.
− Да се можда не плашиш да ће те неко од нас повриједити, дебели? – упита га
кроз смијех једна дјевојка која је стискала чврсто бебу уз своја прса.
− Ја се вас не плашим! Шта ми ви можете?! – Ахмет опет покуша да се издигне
изнад осталих, али га је удар таласа о бок чамца обалио на мјесто.
− Сједи, дебели, и ћути! - удари га један човјек из посаде.
Када се струја најзад смирила, веслачи спустише весла и започеше да пјевају
сложно пјесму из своје домовине. Пјевали су полако и тужно изговарајући носталгичне
стихове, док најзад онај исти старији господин не заповиједи својим синовима да ћуте.
− Шта има да пјевате? За чим ви то тугујете? Одувијек смо били у сјенци рата!
Бомбе као да нам ничу у воћњацима! Више се метака просуло на нас него капи
кише!
− Али, тата! – прекиде га најстарији од његових синова – Није одувијек било рата!
− Било је! Ја не памтим мир за своје шездесет и три године... Зато идемо у Европу.
Тамо је мир!
− А шта ћете ви тамо да радите? – упита их Ахмет не кријући злобни подсмијех –
Не знате њихов језик, осим пар фраза које сте ту и тамо набубали и чије значење
не разумијете. Мислите ли да ће вам то проћи?
 − Ја знам француски! – одговори му један од младића.
− А знаш ли нешто друго да радиш, осим што знаш да користиш пушку? – узврати
му Ахмет – Колико си само људи убио док ниси побјегао од својих другова из
„светеˮ јединице?
Сви су спустили главе, препуштајући мисли бригама и страховима које им је
пробудио Ахметов подсмијех. Шта ако их врате у пакао из којег су побјегли и шта ако
тај цјелокупни пут буде узалудан?
− Када дођемо, ви ћете да ћутите! – настави Ахмет – А ја ћу да причам. Ја
изгледам као они и говорим све њихове језике...
− Ти ћеш да нас представљаш, кретену дебели! – прекидоше га опет.
− Ја! Мене ће слушати, а не вас који изгледате као животиње.
Један од младића скочи на ноге и дохвати Ахмета за крагну.
− Хасане, пусти га! – заповиједи му старији господин вукући га за рамена – Њега
ће стићи казна од Бога за злобу.
− Пусти ме, Хасане, иначе ћете морати назад док трепнете! – врисну Ахмет.
Хасан пусти Ахметову крагну и пљуну у страну, изговарајући псовку и клетву, и
пређе руком преко лица, као да жели дланом отклонити бијес с њега.
− Схватате ли ме? – опет настави Ахмет сређујући неравнине на свом одијелу које
су му остале након гуркања с Хасаном – У мојој сте милости. Ако вас ја
нахвалим, пустиће вас на копно. Ако само кажем нешто лоше, ви сте готови.
− А да те одмах убијемо и да остало препустимо случају? – прекиде га дјевојка с
дјететом.
− Не бих вам то препоручио – Ахмет одговори збуњено – Помоћи ћу вам, али не
смијете да ме пипнете!
Сви чланови посаде су се ћутке погледивали. Неки од њих почеше да изговарају
тихо молитву, молећи Бога за срећу и милост. Ћутање је било знак пристанка на
Ахметов предлог, који је сједио задовољно на доњем крају чамца и гризао себи усну
узбуђено. Имао их је у шаци.
Сати су пролазили. Око поноћи је опет ударио снажни вјетар. Струја је добила на
снази и промијенила смјер. То је био знак да су близу копна, али је у том тренутку било
кључно имати контролу над чамцем, како се не би насукали на неку хрид.
Веслачи су се одмах дохватили својих весала, али пошто су већ били уморни, нису
имали снагу да се боре као прије, те су различитим интезитетима и ритмовима
замахивали, без успјеха. Чамац је вукла струја и окретала га. Таласи су их
запљускивали са свих страна. Чланови посаде су молитве изговарали гласно и панично.
Ахмет се својим дугачким рукама држао за бочне ивице чамца и кроз очајни плач
изговарао молитву, преклињући за свој живот.
− Куајине, брате! Бог нек̕ опрости! Осморо сам их убио – врисну наједном један
од веслача – И тебе замало убих! Сигурно нас кажњава...
− Абеле, брате мој! Рат је био... И ја их деветоро побих! Бог је милостив! Још
мало, па смо у Европи.
Најзад, чамац удари у стијену и преврну се. Јаки таласи су вукли поједине чланове
посаде и потапали их тако жестоко да више нису могли да изроне, док су они мало јачи
пливали ка обали која се назирала у даљини, али је полако, једног по једног, снага
издавала, па су одустајали и препуштали се хладном мору.
Ахмет се пробудио на пјешчаној обали. Осјетио је како му зраци сунца пеку
потиљак. С муком се придигао, и, жмиркајући, угледао око себе неколико чланова
посаде који су се пробудили много прије њега. Некима од њих су чланови породице
завршили на дну мора, због чега су јаукали, док су други весело плесали на обали и
понављали: „Европа, Европа!ˮ Јаки таласи стргли су одјећу с њихових тијела, па су
били сасвим наги.
− Ахмете, преживио си! Богу хвала! – викну Куајин који је сједио крај беживотног
тијела свог брата – Ено их горе неки људи. Иди и тражи им помоћ! Реци коју
добру ријеч за нас... Реци да смо се силно напатили и да нам је потребна њихова
милост.
Ахмет постави руку изнад очију не би ли их заклонио од сунца. Угледао је групу
људи која их је посматрала из даљине. Били су одјевени у црно и стајали су у колони.
Носили су украшени ковчег, преко којег су биле пребачене тканине разних боја.
− Не могу овако наг пред њих. Шта је то око врата твог брата?
− Златни ланчић... Поклон од оца – одговори му Куајин.
− Дај ми га!
− Али мислио сам да га задржим за себе... Поклон од оца.
− Одма’ ми га дај! – врисну Ахмет.
Куајин хитрим потезом стргну златни ланчић с врата свог брата и предаде га
Ахмету, који га брже-боље свеза око свог врата и отрча до колоне људи која је стајала
у мјесту и посматрала их. Како им се примицао, Ахмет је све више имао могућност да
сагледа њихова блиједа лица, која су му из даљине изгледала као угашене градске
лампе. За тренутак му се учинило да пјевају, али, када је боље ослушнуо, схватио је да
кукају и лелечу.
− Поздрав! – обрати им се он на италијанском.
Људи у црном су ћутали и нијемо га посматрали. Ахмет схвати да нису у Италији,
гдје су намјеравали најприје да стигну, па им се обрати на енглеском, француском, а
затим и на грчком. Они су и даље ћутали и посматрали га онако голог.
− Добро дошли – одговори му тихо један човјек са зачеља колоне након дуже
тишине.
− Потребна ми је помоћ. Чамац нам се преврнуо и....
− Извињавамо се! – прекиде га овај – Али ми смо ожалошћени.
− Имам овај златни ланчић. Платићу вам за храну и одјећу њиме. Ово је
висококвалитетно злато.
− Господине, ми сахрањујемо нама врло драгу особу.
− Извињавам се... Моје саучешће – Ахмет пружи руку сваком човјеку понаособ не
би ли на тај начин изразио саучешће. Остали који су гледали шта он чини,
дотрчаше један за другим.
− Мехмете, усправи се и буди љубазан. Ово је вјероватно одбор за дочек
емиграната – пропашута Куајин младићу иза себе.
Водећи се Ахметовим примјером, ишли су Мехмет и Куајин од једног до другог са
осмјехом рукујући се, и захваљивали се на свом језику. Неке старије жене су почеле да
кукају у истом тону, изговарајући жалопојку високим гласовима.
− Они пјевају – рече један од нагих бродоломника – Гдје је Ахмет? Нека нам каже
шта пјевају.
− Можда је такав обичај код њих... За добродошлицу.
− Хоћемо ли ми пјевати?
− Пјевајмо!
Бродоломници су почели да имитирају гласове жена које су жалиле покојника.
Грлили су се и смијешили док су кричали гласно, мислећи да је њиховој муци дошао
крај. Вјеровали су да нема више рата.
Најзад, ожалошћена колона с ковчегом на зачељу се покренула, па људи у црном
наставише свој пут. Наги бродолмници су ишли иза њих, слиједећи их, урличући
весело изнова и изнова мелодије жалопојке које су запамтили.
 Бунтовна афирмација живота

Једна од константи људске историје јесте тежња друштвених система ка распадању

и изобличењу. Рђаве прилике у којима данас живимо довеле су нас до спознаје да смо
емоционално, духовно и економски осиромашени, да за нас нема видљиве перспективе
у достизању виших личних циљева, да смо лишени било какве солидарности − а све то
у сусрет надолазећим социјалним и здравственим кризама. Дезилузионизам који се
јавља код појединца исказује се и у немогућности искрене идентификације са
званичним идеалима своје средине. Такво вријеме у једном другом систему − оном
књижевном, о којем намјеравамо овдје нешто рећи − тектонским помјерањима у
епицентар поетичких начела доводи феномен гротескног. Управо је гротескни
механизам доминанта збирке приповједака Свијет у лудачкој кошуљи аутора Николе
Маројевића, којем је ово уједно и прва књига. Наша намјера је да унеколико
освијетлимо тај аспекат дјела.
Знајући да је за формирање општег утиска довољно и летимично ишчитавање, а на
трагу претходне мисли о основном тону са којим рачунамо приликом уласка у ову
прозу, рецимо одмах да је тај свијет ,,окренут наглавце”− у њему је нестало човјека, и
рат је опустошио готово сваки кутак. У више од половине прича, прецизније, у девет
прича од седамнаест колико их укупно има, рат је или у току, као у приповјеткама ,,Рај
у згариштима” и ,,Барикада кукавице”, или је скоро завршен, што је случај у
,,Троугловима вјечитог круга” и у ,,Музеју лица”, и његове посљедице су (излишно ли
је образлагати) катастрофалне. Иако у свим причама он постоји барем на симболичком
плану сукоба апсурдних − и неријетко бруталних − друштвених конвенција и личних
осјећања, рат је једна тоталитарна, свеопшта идеја, која се, пекићевским начином
казано, служи најразличитијим државним и географским територијама као сопственом
формом. Било да се ради о револуционарној Француској (,,Одликовани језик”),
Валенсији у вријеме шпанског грађанског рата (,,Барикада кукавице”), потпуно
уништеној Варшави у Другом свјетском рату (,,Рај у згариштима”), о Совјетском
савезу (,,Гушење сјенке”, ,,Лудило правде”), социјалистичкој Југославији (,,Лудачка
упутства за преживљавање будућности”), источној Њемачкој (,,Подношљива тежина
непостојања”), или о савременој Европи у вихору мигрантске кризе (,,Добродошлица у
црном”), рат није само историјско-социолошки, већ, прије свега, онтолошки проблем.
Његова рушилачка стихија уништава и дехуманизује све око себе. ,,Ако морам бити
правда, онда морам престати да будем човјек. (...) Човјечанству се жури да се ишчисти
од овог лудила, у то сам убијеђен, само како би се ослободио простор за будућа.”, рећи
ће пуковник Андреј Лужицев. С друге стране, Леху неће ништа значити благородност
његовог имена, које симболизује настанак Пољске, када заједно са Тадеушом буде
палио куће које још увијек не горе. Маројевић је у третману својих ликова
немилосрдан; његова гротеска је антипатетична, агресивна и непријатељски настројена
према објектима које ствара па разара. Тако у ,,Рају у згариштима” он покреће
противурјечне процесе оживљавања мртвог и механизације живог, па у деформисаној
Тадеушевој перцепцији инвалидска колица из рова постају трон за дјевојчицу, смрад се
доима као сласт живота, лешине људи виде се као свечано царство, војничка капа
изгледа као круна, пиштољ има функцију скиптра, и, коначно, крваво убиство
представља симболички чин проглашења за витеза. Језиво стилизовани призор
безазлене дјевојчице, која уфлекана Тадеушевом крљу сједи на трону инвалидских
колица, са кусим псом под слеђеним ногама, свакако је једна од најпотреснијих
секвенци у књизи.
 Вратимо се сада наслову, јер се у њему крију карактеристике које нам на један
потпунији начин показују специфичност пишчеве имагинације. Јасно нам је да имамо
посла са метафором. Али − каквом? Слутимо: дословно преведеном метафором.
Маројевић је користи као погодно техничко-изражајно средство. Свијет у лудачкој
кошуљи је ,,метафора која је постала стварношћу, реалност која је постала метафора”.
Свијет као лудница. Лудаци као њени главни актери. Умоболник дјелује гротескно,
истовремено трагично, језиво, смијешно, па и бесмислено. Његов ход је често
механизован, његови су покрети некоординирани, чиме подсјећа на марионету, док
меланхолично лице евоцира безизражајност воштане лутке. Познато је да су
марионете, лутке, кловнови и луде централне личности гротескних форми. А управо
такви лудаци, такве марионете окрутне судбине, увијек наивне и бескрајно озбиљне,
често несвјесне свог властитог положаја, а често и у борби за налажењем смисла,
вјерне саме себи, баш такве фигуре јесу кључно обиљежје прозе Николе Маројевића.
Свима њима додијелио је одговарајуће ,,дијагнозе”; Илија пати од ,,неподношљивог
комфора” (,,Подношљива тежина непостојања”); Лили је ,,кататонично
незаинтересована” (,,Језик виолине”); Фриц ,,живи у илузији љубави од дјетињства”
(,,Бог и батине”). Лајош Зилч ће скончати у лудници, као жртва фарсе и службе за
дератизацију. Виктор Перкин ће се претворити у сјенку. Илија ће бити постварен −
употријебљен као сто − само да би га власт убила при првом знаку побуне, без обзира
на то што је радио и као лежећи полицајац. Мигранти ће тамо гдје се чује кукњава
разабирати пјесму добродошлице, одушевљено се прикључујући погребном спроводу,
притом голи, у изврсној карневалској сцени. Вертхајмер ће уснути кошмар у којем је
,,свијет заробљен у лудачкој кошуљи који заувија према сребрном оку на небу”, да се
више никад не пробуди. Слијепи Данило ће се гушити под лешинама несуђених
кустоса, а Ладо и Борис поћи ће у лов на мртваце који одбијају да буду сахрањени.
Преовладава (или се то само чини?) осјећање потпуне немоћи, када човјека грубо
исмијавају у свијету изгубљених илузија. Но, да ли је оно исход ове прозе? Треба ли је
читати као апокалиптичну? Нама се чини да је порука недвосмислено хумана, чак
бунтовна; ево обичних, малих, испонижаваних људи, али људи који се, иако не виде
диспаратност између своје улоге и концепције своје средине, ипак − боре! За неку
реалност, цјелину, егзистенцију вишег реда, за очување човјечијег лика чак и у
пакленим мукама. Никола Маројевић овом књигом нуди слојевиту критику једног
тешког стања у којем се појединац у сукобу са ужасима цивилизације неминовно
налази, тјерајући нас не само на мишљење, него (зауставимо ли се пред
хиперторифираним догађајима које нам износи приповједач) и на дјелање. Ваљда је и
то књижевност.

Балша ВУКЧЕВИЋ
О АУТОРУ
САДРЖАЈ
 Никола Маројевић
СВИЈЕТ У ЛУДАЧКОЈ КОШУЉИ
Едиција видици

Издавач
МАТИЦА СРПСКА – ДРУШТВО ЧЛАНОВА У ЦРНОЈ ГОРИ
Подгорица, Римски трг 50/1
https://maticasrpskacg.org/

За издавача
Јелица Стојановић

Лектура и коректура
Милана Гајовић

Корице
Милован Кадовић

Техничка припрема
Никола Кадовић

Штампа
....
Тираж
300