УНИВЕРЗИТЕТ ЦРНЕ ГОРЕ

ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ
Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности

Поступак цитатности у Времену чуда

(Семинарски рад из Специјалног курса из књижевности - Пекић)

Ментор: мр Радоје Фемић Кандидат: Балша Вукчевић

Професор: проф. др Лидија Томић Број индекса: 1/16

Никшић, април 2019.

1
 Занимљиво је посматрати Пекићев однос према традицији из угла цитатних
релација које су присутне у његовим дјелима. Како бисмо ваљано разумјели цитатну
полемику са библијским прототекстом у његовом првијенцу Време чуда, направићемо
летимичан осврт на аутопоетику самога писца, прецизније, на карактеристичне дјелове
његових дневничких записа у којима се дјелимично теоријски образлаже тематски
комплекс у вези са Јудом Искариотским као једним од апостола новозавјетног библијског
канона.
Тако на једном мјесту Пекић, систематизујући књижевну грађу за драму Simfonia
eroica, каже: ,,Diskusija o mitu o Judi. Problem prometejsko-fatalnog u mitu o Judi. Prepravka
mita o Judi, teme su koje se moraju obraditi pre nego se pređe na Finale allegro molto (...O
Judinom poreklu Biblija ne kaže ništa, osim što ga zove Simonovim sinom. Može biti da je i on
bio ribar (pod uslovom da je grad iz koga je kraj vode, no ovo tek treba utvrditi). Takođe se ne
zna na koji je način došao u dodir sa Isusom i njegovim učenjem. Činjenica da je, kako kaže
Jovan, nosio kesu (što znači bio neka vrsta blagajnika apostolske družine) možda ukazuje na to
da se više nego ostali razumevao u račun, pa je moguće da je bio ranije trgovac, u svakom
slučaju osoba koja je imala neke veze sa brojevima. Nešto je nesumnjivo: odabrat od Sudbine
(dakle eo ipso od samog Isusa) on je kao što kažu proroci Isaije i Zaharije bio taj kome je palo u
delo da izvrši ono što je moralo biti. Prema Bibliji motivi Jude bili su izrazito metarijalistički,
pa bi on spadao u one konfidente koji izdaju čine za novac. (Ovde je prva tačka u kojoj treba
izvršiti prepravku mita). Prema Jovanu, đavo uđe u Judu kroz zalogaj što mu ga Isus pruži na
Tajnoj večeri, izričito govoreći da će onaj ko sa njim jede izdati ga. Ovo potvrđuje sudbinski
karakter Judine izdaje. (...) Ni na jednu stvar iz ove epizode svog života Isus ne podvlači toliko,
koliko sudbinski njen karakter, kao i neminovni udeo Judin u njoj. U više navrata govori Mesija
o tome kako je sve to: da se zbude Pismo“ (Pekić 1983: 194; болдовања су пишчева, прим. Б.
В.).
Примјетна је ауторова ерудиција – познавање библијског текста омогућава му да
претпостави природу Јудиног занимања и доведе је у везу са могућом улогом благајника
међу апостолима. Такву социјалну мотивациију искористиће у Времену чуда, што се
нарочито огледа на почетку другог дијела књиге, Времену умирања, гдје Јуда добија улогу
приповједача сопствене судбине, истичући свој благајнички позив, при чему се уметањем
интервербалних цитата1 прекида и динамизује приповједачев говор: ,,U ime Oca i Sina i
Svetoga duha. Amin.
Za trinaest pari dušanki (pranja): as
Za haznu o prazniku Purima (dug): drahma
Ubogoj Jehovedi na sev. vratima: as
Za masline: tri novčića

1
О интервербалним цитатима као некњижевним текстовима документарног типа цитираним (уметнутим,
јер су у горе наведеном случају посриједи псеудоцитати) у књижевноумјетничком тексту више у: Oraić Tolić
1990: 23.

2
 Izdato prvog nisana svega: drahma i po“ (Pekić 2012: 264).
Јуда се даје као повлашћени лик на нивоу фабуле читаве књиге, заједно са ликом
Исуса Христа. Грађени су на принципу контраста. Вратимо се сада разматрању одломка из
Пекићевог дневника: у библијској причи о спасењу нашег писца нарочито занима, како се
може видјети, позиција Јуде. У том смислу указује на неминовност његове издаје зарад
спасења, са циљем да се испуни старозавјетна предаја. Исказ ,,да се збуде Писмо“
издвојио је не само овдје него и у Времену чуда као неку врсту семантичког рефрена који
прати Јудин лик, одређујући његову функцију у развитку фабуле, као и доминантни мотив
тематике спасења свијета. Онда и не изненађује што се на наглашеном композиционом
мјесту гдје лежи јака семантичка пауза, на почетку другог дијела књиге, као мото Времена
умирања јавља непотпуни, интерлитерарни цитат2: ,,A ovo sve bi da se zbudu pisma
proročka“. (Jevanđelje po Mateju, 26: 56). Није на одмет одмах примијетити да сваки мото у
Времену чуда, од оног на почетку првог дијела књиге, преко мота сваке приче, од Чуда у
Кани до Смрти на Голготи, представља непотпуни цитат из новозавјетног прототекста,
углавном из три јеванђеља: Матеј (8; 11; 26; 27), Јован (2; 9; 11; 18) и Лука (8; 11; 23),
преко којег Пекић улази у цитатну полемику властитог текста против библијског
подтекста3. Његова намјера очитује се у ,,разарању библијског мита“ (Пијановић 1991: 26).
Никола Милошевић ће рећи: ,,Говорећи опет у терминима извесне ’митомахије’, могло би
се казати да се у Времену чуда аутор дефинитивно обрачунао са једном врстом мита који
бисмо условно могли назвати ’хришћанским’ (...) Рушећи један мит Пекић и не помишља
на то да га замени неким другим митом. У својој ’митомахији’ он, као што је већ речено,
не зна за компромисе и ако је у Времену чуда срушио неке илузије хришчанског мита,
није то учинио зато да би на његовим рушевинама саздао некакав ’противмит’. Пекићева
критика митске свести глобална је и универзална“ (Милошевић 1984: 7).
Показујући извршења чуда у гротеско-иронијском механизму, у којем циљ
(спасење, потврда божанске моћи) оправдава средство (жртву појединца), Пекић свој
антидогматски став јасно аксиолошки претпоставља једноумљу догматизма уопште. Сада
ћемо се присјетити његових размишљања о новозавјетној проблематици у периоду прије
објављивања Времена чуда; склони смо мишљењу да је наш писац главну тему свог
првијенца – разарање библијског мита усљед неиспуњења жртве Сина Божијег – и њен
мотивски аналогон (Јудино издајство као апсурдно стање неминовности) развијао од
самих почетака свог списатељског пута. У једном дневничком запису из 1956. године
Пекић долази до сљедеће поставке: ,,Opat je Eger imao pravo kad je u Judi nazreo tragičan
točkić svih budućih civilizacija i svih starih mitova: Juda je jednostavno morao da izda Hrista
inače ovaj ne bi bio raspet; u tom slučaju ne bi ni mogao iskupiti ljude i ispuniti proročanstvo; ne
bi ni mogao da vaskrsne. Juda je prema tome nevin. Ali uprkos tome on se obesio što znači da se
osećao krivim: eto, a ono što ja tvrdim jeste da kod Jude iz Kariote uopšte nije bilo nikakve griže
nego nedoumice, zbunjenosti, očaja u jednom, ako hoćemo, egzistencijalističkom smislu
bubrenja apsurda. Tema njegova je čist apsurd“ (Pekić 2013: 226). Јасно произлази да је Јуда
био предодређен на привилегован статус у књизи која је предмет нашег рада.
2
О типовима књижевноумјетничких цитата видјети: Oraić Tolić 1990.
3
Више о природи цитатних релација у: Oraić Tolić 1990.

3
 Пролог књиге, под насловом ,,Благе вести“ има функцију вањског цитата, цитатног
оквира (Oraić Tolić 1990: 16). Пружајући резиме старозавјетног мита о стварању свијета и
новозавјетну легенду о Христовом доласку, кореспондира са посљедњом причом, Смрт
на Голготи, која објављује могућност избављења:
,,I gle, Pismo se zbi.
Za vlade cezara Oktavijana Avgusta, On dođe.
Ovo je pripovest o Njemu, Njegovom učenju i učenicima. Njegovim čudima i njegovom
stradanju. Ovo je pripovest o tome kako se rađalo Njegovo Novo carstvo nad carstvima.
I bi veče, i bi jutro. I bi Jošua ben Josif, Isus Nazarećanin, Spasitelj sveta.
Dan ko zna koji, dan svaki. (...)
Kad Simona Kirenjanina skidoše s krsta, kapetan reče dršćući:
- Zaista ovo beše pravednik – i strepeći da ga prokurator Judeje, osetljiv na istinu, ne
kazni što je pogubio nevinog a izgubio krivca, javi po glasniku da je Isus prozvan
Hristos ovog časa izadhnuo.
A Hristos se u nedelju javi Mariji Kleopovoj – nipošto Mariji Magdaleni, kako se
misli – pa pošto utvrdi nauk svoj u srcima Simona Petra, Tome, koji je bio neveran, i u
srcima svih učenika svojih, i, pošto izdade podrobna uputstva za širenje prave vere i
jevanđelja o carstvu božjem, pobeže u daleke pontijske zemlje.
I od tada se zadugo o njemu, ništa ne ču.
Beograd, 1964. (Pekić 2012: 14; 402).

Чињеници да Симон Кирењанин страда умјесто Христа који је за то био

предодређен придодајемо и чињеницу да на оквирима текста провијава иронично-цинични
тон, артикулисан кроз глас неперсонализованог приповједача који чува дух библијске
реторике, што свједочи о песимистичкој пројекцији аутора и илуминативном типу
цитатности. На тај начин Пекић очуђује библијски прототекст и сопствено дјело,
креирајући нови свијет на подлози старог, и нов, неочекиван смисао. Пекић, дакле, узима
цитате само као повод за стварање властитих непредвидивих значења. Отуда текст настоји
сам себе представити и потврдити као аутентичну умјетничку визуру страдања индивидуе
у жрвњу тотализирајућег система управљања.
На почетку сваке приче, па и сваког сегмента Времена чуда, јавља се мото као
најрадикалнији облик извањске сигнализације цитата. Такав је случај и са првом причом.
Чудо у Кани ослања се на подлогу јеванђеља (Јован, 2), али ,,кривотвори“, ,,илуминира“
његов смисао. Након почетка који је грађен у стилу саборних посланица апостола Петра,
чиме се јавља шифрирани, суптилни однос цитатности, даје се мотив претварања воде у
вино као одраз идеје о привиду истине: ,, U kontekstu ovog poglavlja sadržana je misao:

4
privid istine je isto što i voda pretvorena u vino. Takvim vinom opijaju se neupućeni i lakovjerni,
oni koji više vjeruju tuđoj riječi nego svome razumu i svojim čulima. Vještački stvorene istine,
čak i onda kad se javljaju u božanskom prividu, za ljude koji razlikuju vino od vode, samo su
uspjele laži. Isus Nazarećanin, koji se izdaje za božjeg sina i apostola istine, pošto je zaveo i
obmanuo ljude, nije zasjenio i samoga sebe prividom, opsjenom sopstvenih iluzija, jer ’istina je
za izabrane’. Tako se on, već na početku romana, legitimiše kao licemjer i demagog u odori
istinoljubivog sveca. Oni koji su pošli za njim osuđeni su na stalno i mučno kolebanje između
neistine koju vide i istine koja im se priviđa“ (Minić 1975: 128). Кулминација травестирања
мотива претварања воде у вино посредована је дијалогом између Петра и Јуде:
,,Jer se dosele starasmo da sve bude po Pismu, ne mareći za sebe.
Zato mu prinesoh vrč čudotvorne vode, a on ne razmišljajući srknu gutljaj, pa ga kunući
ispljuva: šta je ovo, Simone, smokvo sušena, kamenu kameni?!
Vino, brate u Hristu – kazah ponizno.
A Juda zapita: kakvo vraško vino?
Pa mu odgovorih da je to vino što ga malopre na njegov nagovor Mesija stvori od vode, i
od koga se opi vasceli svet.
A on me uze preds se, i reče ovako: e, moj Simone, e, moj čokote jalovi, ovo je čista
vodurina, nego što je za grešnike vino, ne može za izabrane i pravednike biti do voda, a što je
izabranicima i pravednicima vino, neka je nedostupno grešnicima kao knjiga života u dan
poslednjeg čitanja.
A ja ga upitah – Šta da činim?
I reče: pođi do prve krčme i kupi pravo vino, ali gledaj da ti ga ne dadu sa dna bačve. I
pohitaj, Simone, da se osvežim, jer me sutra očekuje održanje čuda što ih počini Preblagi
pratvarajući vodu u vino.
A kad se vratih s vinom, on ga okusi i kaza: evo vina, a ono beše voda“ (Pekić 2012: 29-
30).

Смрт на Хиному за мото узима дио јеванђеља који говори о Јудином самоубиству
након проглашења Христове кривице. Приповиједање је, како рекосмо, динамизовано
интерполацијом благајничких биљежака. Присутни су и унутрашњи цитатни сигнали
према Псалмима Давидовим, којима се мотивише избор Јуде за издајника. Фабулативни
архетип овдје је изокренут; Јуда се обликује као жртва, што се наглапава у дијалогизовању
идеје спасења у неговим унутрашњим монолозима и у опису његовог ноћног лутања,
након којег слиједи горко отрежњење:
,,Ništa više nema u Judi. Ništa u ’Čuvaru istine’, Judi ’Neka se zbude Pismo’. Prazan,
istočen je Juda ’Krpelj. Ima li što u Judi ’Izdajniku’, u Judi ’Spasitelju?’Ima li što u novom Judi,
pošto je istekao stari?ž

5
 Nema.
Ni stida, ni gordosti, ni panike, ni osionog samopouzdanja: ni žaljenja, ni bezdušnosti;
nema prošlosti, ali ni budućnosti. Nema više Pisma, ali gde je sloboda zauzvrat? Bez nade je i
bez tereta njene odsutnosti, bez zadovojstva i bez stida što je izostalo, bez odbrane i bez potrebe
da je podigne. Ni vere ni bezverja: ni vlasti, ni bezvlašća; ni trijumfa, ni poraza. Nisam ni vruć,
ni studen; nisam ni mokar, nisam ni suv. Ništa nema u Judi. Čak ni praznine, manje od praznine.
Ništa. Manje od ravnodušnosti. Ništa. Manje od odsustva. Ništa. Manje od nićeg. Ništa. Sinoć je
Jerusalim bio prazan, a Juda pun, prepun. Sad je opet Jerusalim pun, a Juda prazan (Pekić 2012:
320-321).
Iluminativnost citatnog odnosa potvrđuje i farsični kraj, u kojem se uspostavlja
dominacija ironijskog otklona:
,,A sitna videla na nebu, behu li to oči krilatih anđela?
Zavedejevi sinovi popeše ga na kamen, a Kifa mu natače omču oko vrata. Ali pre nego
što je ko zna ko od njih petom gurnuo kamen, Juda se prenu i reče:
- Ne zaboravite na Pismo, braćo u Hristu: ’Vaskrsnuće i trećeg dana će ustati.’To je
noćas.
Kad je izdahnuo, bveoma brzo uostalom, zemlja se nije zatresla.
Bila je mrtva još pre njega (Pekić 2012: 348).

Користећи се поступком интерполације цитата на спољњем и унутрашњем плану, дајући

их експлицитно, али и посредно и стилизовано, Пекић је успио да преозначи сваку
канонску представу чуда, подвргавајући их свом моћном иронијско-гротескном поступку
и визији антидогматског, хуманистичког става који тежи да истакне слободног човјека у
први план. На тај начин успио је да понуди једно ,,апокрифно јеванђеље“ (Ахметагић
2006: 17), и покаже да поступак цитатности у мајсторској обради може заиста бити
конструктивно начело дјела, те се звати и креативном цитатношћу.

6
 ИЗВОРИ
Pekić, Borislav (2012), Vreme čuda, Beograd: Laguna.
Pekić, Borislav (2013), Život na ledu I, Beograd: Službeni glasnik.
Pekić. Borislav (2013), Život na ledu III, Beograd: Službeni glasnik.

ЛИТЕРАТУРА
Ахметагић, Јасмина (2006), Антропопеја: библијски подтекст у Пекићевој прози, Београд:
Драслар партнер.
Minić, Vojislav (1975), Od etike do poetike, Titograd: Grafički zavod.
Милошевић, Никола (1985), Борислав Пекић и његова митомахија (I), Београд:
Књижевност (4-5).
Пијановић, Петар (1991), Поетика романа Борислава Пекића, Београд: Просвета – Октоих
– Дечје новине – Лиз Досије.
Oraić Tolić, Dubravka (1990), Teorija citatnosti, Zagreb: Grafički zavod Hrvatske.