Филолошки факултет

Катедра за српску књижевност с јужнословенским књижевностима

Семинарски рад из Поетике жанра старе српске књижевности

ТОПОСИ АФЕКТИРАНЕ СКРОМНОСТИ И НЕИЗРЕЦИВОСТИ И

ТОПОСИ РАТНИХ СТРАДАЊА
У ЗАПИСУ О МАРИЧКОЈ БИЦИ ИНОКА ИСАИЈЕ

У Београду,

25.12.2022.

Ментор: проф. Зорица Витић Студент: Дијана Благојевић 2020/0067

 2

Садржај

Увод.................................................................................................................................................3

Инок Исаија, живот и дело............................................................................................................4

Запис: Одлике и поетика жанра.....................................................................................................5

Топос афектиране скромности......................................................................................................6

Топос неизрецивости.....................................................................................................................7

Топоси ратних страдања...............................................................................................................8

Закључак.......................................................................................................................................10

Извори и литература....................................................................................................................11
 3

Увод

Кратак по обиму, али изузетно богат садржински, Запис о Маричкој бици Инока
Исаије настао је приликом превођења списа Псеудо-Дионисија Ареопагита. Инок Исаија је
списе преводио четири до пет година1, почевши у време пре Маричке битке, а завршивши
након исте.
Уз овај превод, Исаија је саставио и запис. Запис на преводу Псеудо-Дионисија
Ареопагита доноси нам Исаијине ставове о тешкоћи превођења са грчког језика и о
личности наручиоца. Исаија пише о сопственим недостацима када је реч о подухвату који
је преузео и даје историјски драгоцен спис о развитку догађаја пре и након Маричке битке.
Сем ових главних делова, пажљиви читалац пронаћи ће поетику средњовековне
књижевности у готово свакој реченици у овом запису. Топоси ратних страдања очевидно
заузимају важно место у спису, али управо топоси афектиране скромности и неизрецивости
су они који су најинтересантнији за тумачење.
Овај рад приказаће лик и дело самог аутора и одлике жанра записа на примеру
Записа на преводу Псеудо-Дионисија Ареопагита. Затим ћемо показати како је Инок Исаија
проткао свој запис топосима афектиране скромности и неизрецивости, да бисмо на крају
анализирали слике ратних страдања.

1
Трифуновић 2009: 205
 4

Инок Исаија, живот и дело

Инок Исаија, познат у литератури и као Старац Исаија и Исаија Серски, рођен је
1300. године. Аутор Записа на Маричкој бици одрастао је у имућној породици. Његова
одлука да се већ у младости посвети вери подсећа на нашег првог просветитеља, Светог
Саву. У манастир Хиландар одлази 1330. године.
Као млади монах, живео је у Хиландару са духовницима, преписивачима и
преводиоцима. Сигурно је оваква средина у манастиру Хиландар утицала на његов развој и
усмерила га преводилачком раду.
Од 1349. био је игуман Пантелејмонова манастира. Имао је велики углед међу
осталим монасима, а ценили су његов рад и српски владари и патријарси. На место игумана
поставио га је управо цар Душан.2 Исаија је заслужио важну улогу у измирењу српске цркве
са цариградском патријаршијом 1375. године.
О поштовању које је заслужио за живота сведочи чињеница да му је серски
митрополит Теодосије наложио да преведе дело Псеудо-Дионисија Ареопагита. Ово дело
Ђ. Трифуновић назива ,,тешко преводивим“3. У Исаијином преводу дословно је остварено
начело ,,реч за реч“ – Инок Исаија је грчку лексику замењивао постојећом
српскословенском или дословно преводио (калкирао). Оно што је представљало потешкоћу
јесте широк дијапазон сложеница које су својствене Ареопагином стилу, за које превод на
старословенски није постојао. Стога, Инок Исаија их је први, сам, преносио и преводио као
сложенице.
Осим што је превод био успешан, његов значај лежи и запису који је Инок Исаија уз
њега оставио, о чему ће касније бити речи. Запис који је оставио уз превод важан је
историјски извор.
Крајем 14. века, о Иноку Исаији написано је и житије, под насловом Житије старца
Исаије, које М. Кашанин вреднује као ,,један од најлепших кратких животописа у српској
књижевности средњег века“.4

2
Трифуновић 2009: 315
3
Трифуновић 1980: 5
4
Кашанин 1975: 285
 5

Запис: одлике и поетика жанра

Д. Богдановић записе поставља на саму границу поезије и реторске прозе.5

Такође, он подсећа да су се жанрови мењали током времена и да свака епоха има свој
систем. Као жанрове средњовековне песничке књижевности, он наводи црквени тропар,
стихиру, па чак и историографске саставе – летописе, хронографе. Овде увршћује чак и
аутобиографске записе законодавца, као што је случај у Душановом законику.6
Иако није запис законодавца, Запис о Маричкој бици такође има књижевну вредност.
Представља стваралаштво монаха, који је желео да своје мисли запише на папир, уобличи
их и остави поколењима.
Византијски обрасци записа подразумевају следеће елементе:
1. Зазивање Светог Духа, Богородице или Христа
2. Назнака коме се пише
3. Топос у ком писац приказује себе као недораслог тешком послу
4. Време и намену преписивања
5. Молбу читаоцима да се помоле за преписивача
6. Инсистирање да књига остане код оног коме је дарована.7
Инок Исаија ову устаљену поетику донекле следи, али је прилагођава својим
потребама. У Запису на преводу Ареопагита учовамао елементе под бројем 2, 3, 4 и 5.
Предмети записа су често писање и језик, што срећемо и код Инока Исаије. Још једна
одлика овог жанра коју примећујемо код Инока Серског јесте сакривање имена.
Проучаваоци истичу две етапе у развоју записа. Прву смештају у време пре турског
продора и њу одликују реторске претензије, док је друга етапа у време туске владавине,
када је запис непосредна, самостална, лична белешка, која помаже у разумевању доживљаја
времена аутора записа.8
Примећујемо да хронолошки, а и на основу поетике, Запис о Маричкој бици, припада
другој етапи. Из записа сазнајемо какво је Исаијино мишљење о превођењу са грчког на
,,наш словенски“ језик, о пореклу и природи истог. Такође, Исаија бележи и развитак
савремених догађаја и пише о Маричкој бици. Износи своја осећања: ,,Авај, тужан призор
беше видети!“9 о доживљеном. Ово потврђује и непосредност и личност у поетици записа.

5
Богдановић 1980: 83
6
Исто: 31
7
Павић 1986: 9
8
Исто: 10
9
Јовановић 2012: 86
 6

Топос афектиране скромности

Топос афектиране скромности није карактеристика искључиво жанра записа, већ

целокупне средњовековне књижевности. Повезан је за појмом ауторства, које су писци
одбацивали, како би показали своју подобност, честитост и превасходно понизност.
Средњовековни писац себе види као медијума између Бога и читаоца/слушаоца. За
њега, надахнуће не извире из њега самог, већ је стваралаштво дар од Бога.
Повод за писање дела је ретко пишчева замисао, чешће се писац дистанцира од дела,
уводећи лик патријарха, владара или неког другог монаха, по чијем захтеву настаје дело.
Врхунац одбацивања ауторства јесте у сакривању идентитета писца. Не жели да он
сам буде запамћен, само његове речи. Моли читаоце да опросте немоћи и недостатку
његовог ума.
Инок Исаија за себе каже да му се десило да научи ,,мало“ грчког језика. Подсећамо
да ово пише монах који је способан не само да преводи са грчког, већ има тако добро
разумевање грчког језика, да твори нове речи на старословенском по угледу на грчке
сложенице. Преводи обиман зборник од четири расправе и десет посланица.
И даље инсистира на мисли о свом недовољном знању. Пише да се сам није усудио
да преводи са грчког, већ то чини тек на захтев митрополита Теодосија. Преводи тек кад је
принуђен на то.
Занимљиво је образложење које Исаија даје: ,,не хтедох коснути се ствари преко
себе, то јест, преводити са грчкогн језика на наш, према реченоме: више од себе не ишти и
дубље од себе не испитуј, бојећи се и оног како пострадаше и у Старом и у Новом завету
они који вређају слободно, смедоше дотаћи се божаственог“.10
Највећи грех у хришћанству јесте охолост, те се Инок Исаија разумљиво клони
повезаности са охолошћу, узвисавањем себе, величањем значаја свог рада. За њега, скоро је
немогуће оставити за собом сведочанство о ауторству.
На још једном месту додатно понавља да је био принуђен да преведе ово дело. Пише
да је то успео само уз помоћ молитви. ,,Бојим се рећи да ја преведох светог Дионисија. Ако
га и преведох, посматрајући недостижну, не малу висину богословља и крајњу премудрост
светога, глиб мојих грехова добро знађах“11, пише Исаија.
Не само да се боји да напише да је баш он превео ово дело, Инок Исаија чак и своје
име даје ,,под шифром“. Читаоце наводи на бројеве, чију вредност су имала слова у
старословенском језику. Учинивши ово, он своје ауторство открива само ученима и

10
Јовановић 2012: 85
11
Исто: 86
 7

довољно заинтересованима да одгонетну тајну његовог имена. То је додатна дистанца,

типична за топос афектиране скромности.

Топос неизрецивости

Средњовековни писац често посеже за објашњењем да не може да пронађе речи да

опише колико је личност о којој пише у житију пуна врлина, или колико су неке сцене
неописиво стравичне. Сличан манир проналазимо у Запису о Маричкој бици.
Овај кратак запис можемо поделити на два дела12: први, филолошки, који подсећа на
вишевековно превођење грчких књига и други, историјски, који сведочи о Маричкој бици.
У првом делу примећујемо топос неизрецивости у опису грчког језика. Инок Исаија
грчки језик назива ,,многопремудрим и уметничким и веома драгоценим“. Даје му чак три
епитета, док првом епитету додељује два префикса. Запажамо колики значај је Инок Исаија
давао величању одређених појмова.
На сличан начин изражава дивљење према кир Теодосију. ,,А изнад свега треба
истину да кажем: колико језик имаше неупоредив када говори, толико и живот недостижан
када ради, јез свагда и увек, по апостолу, остављајући оно што је иза, овај се ка делима и
виђењим акоја су испред запућуваше“13, пише Исаија о кир Теодосију. За Инока Исаију,
немогуће је упоредити језик кир Теодосије, подједнако колико је и Теодосијев живот
недостижан.
Топос неизрецивости испреплетан је са топосом афектиране скромности у реченици
,,А ја, не дрзувши се, нити, пак, у своју крепост речи и ума надајући се (...)“ 14. Инок Исаија
се није усудио да верује у своју речистост и могућност да се дело Ареопагита преведе.
Видео је границе до којих су његове речи могле да допру.
Кључан моменат везан за топос неизрецивости проналазимо у опису погибије у
Маричкој бици: ,,И верујте ми, не ја, који сам незналица у свему, него и онај премудри међу
Јелинима Ливаније не би могао писањем представити невољу која задеси хришћане
западних крајева“15. Сада Инок Исаија искорачује из топоса афектиране скромности,

12
Шпадијер 2014: 116
13
Јовановић 2012: 85
14
Исто: 86
15
Исто: 87
 8

занемаривши себе и своје недостатке у исказу и узима за пример мудраца. Чак ни он не би

успео да пронађе речи да опише страхоту о којој пише Исаија.

Топоси ратних страдања

Инок Исаија наводи да је у ,,добра времена“16 почео да преводи Дионисијево дело.

Даје опис Свете Горе, која је слична рају, и слику црквава, које су цветале као врт крај
извора. Ову идиличну слику, locus amoenus, контрастира са натуралистичком сликом
страдања у Маричкој бици.
Даје хронолошки след догађаја: од Угљешиног и Вукашиновог окупљања српске и
грчке војске и поласка у Македонију, преко пропасти хришћана у овој бици, све до глади
која је завладала након борбе.
У само два пасуса, поред историјског записа у Маричкој бици, Инок Исаија дочарава
целокупно уништење, опустошење и разарање српске земље.
Описује личне судбине краља Вукашина и његовог брата Угљеше, као и колективну
судбину њиховог народа. Сматрамо да се ,,Не расудивши да се гневу Божијем нико не може
супротставити. (...) него сами од њихове падоше и непогребе остадоше“, односи на
Вукашина и Угљешу, чија су гробна места остала непозната, док део ,,веома велико
мноштво једних од оштрице мача умреше, а други у ропство одведени беху, а неки од њих,
побегавши, дођоше“17 слика трагичну судбину српског народа.
Инок Исаија даље представља след догађаја након погибије деспота Угљеше, којег
назива храбрим. ,,(..) неке хришћане мачем поклаше, друге у ропство одведоше, остале смрт
прерана пожње, а који смрт избегоше, од глади настрадаше“18. Исаијин опис обележен је
речима: глад, ропство, смрт. Уочавамо оштар контраст између претходне представе Свете
Горе као земаљског раја и догађаја савремених Исаијином завршетку превођења.
Примећујемо уплив личне ноте и субјективност у апострофирању Христа: ,,(...) таква
глад би по свим крајевима, каква не би од настанка света, а нити потом, Христе милостиви,
може да вуде“, и у узвицима: ,,Авај, тужан призор беше видети“19. Овде нам се аутор

16
Јовановић 2012: 86
17
Исто.
18
Исто.
19
Исто.
 9

открива, иако не директно именом, онда по осећањима туге и жалости, које не може да
сакрије.
Инок Исаија употребљава полисиндетон, понављање везника ,,ни“, како би показао
потпуно опустошење српске земље и безнађе. ,,Јер не беше ни кнеза ни вође, ни наставника
у народу, ни избавиоца, ни спасиоца, него све испуни се страхом измаиљћанским.“20

20
Јовановић 2012: 87
 10

Закључак

Приликом првог читања овог дела, фокус природно одлази на суровост и безнађе у
сликама опустошене земље краља Вукашина. Поновно читање, уз разумевање поетике
жанра записа, открива мноштво мотива: од величања кир Теодосије, непрестаног
самоунижења, искреног веровања у неспремност да се успешно преведу списи, туге због
страдања сународника.
Запис о Маричкој бици не видимо само као историјски спис. Истина је да његова
вредност лежи у веродостојности исказа, јер је Инок Исаија био савременик битке. Ипак,
чињеница да се пропаст земље краља Вукашина десила за живота Инока Исаије, доноси нам
још нешто.
Запис на преводу Ареопагита сматрамо за прави пример жанра записа. Са друге
стране, топоси афектиране скромности, неизрецивости и топоси ратних страдања су
показатељи скромности, али и сломљености једног средњовековног писца, који се враћа
свом великом задатку, након што је посведочио пропасти своје земље.
Можемо замислити Инока Исаију, који отпочиње свој превод, ни не слутећи шта
чека његов народ. Завршава га у потпуно другачијој позицији и осећа порив да ту
трагичност и опише. Отуд та веродостојност и непосредност у приказу бола који Инок
Исаија осећа. Он не пише о давно минулим временима, патетично и неубедљиво. Исаија
увиђа фаталност догађаја и оставља запис о њима будућим поколењима.
Историја је захвална Иноку Исаији за хронолошки, каузално-последични опис
битке, али ми, проучаваоци књижевности, захваљујемо му на искрености осећања и
мноштву интересантних мотива које је уткао у своје дело.
 11

Извори и литература

Богдановић 1980: Богдановић, Димитрије. Историја старе српске књижевности. Београд:

Српка књижевна задруга, 1980.

Јовановић 2012: Јовановић, Т. Хрестоматија средњовековне књижевности Књига II.

Београд, 2012.

Кашанин 1975: Кашанин, Милан. Српска књижевност у средњем веку. Београд: Просвета,
1975.
Павић 1986: Павић Милорад. Стари српски записи и натписи. Београд: Просвета, 1986.
Трифуновић 1980: Трифуновић, Ђорђе. Писац и преводилац Инок Исаија. Крушевац:
Багдала, 1980.
Трифуновић 2009: Трифуновић, Ђорђе. Стара српска књижевност: основи. Београд:
Чигоја, 2009.

Шпадијер 2014: Шпадијер, Ирена. Светогорска баштина: манастир Хиландар и стара

српска књижевност. Београд, Чигоја: 2014.