3. Argumenti u odbranu slovenskog pisma i književnog jezika (C.H.

Zašto je stvorio 38 slova?

Grci ne pišu samo pomoću 24 slova, već im dodaju 11 dvoglasa i za brojeve 3 = 38. Slično tome
i na taj način je i Ćirilo stvorio 38 slova.
Slovenske knjige nisu od Boga (vecj samo grčke, latinske i jevrejske).
Nije Bog stvorio ni grčki, ni latinski, ni jevrejski ranije, već najpre sirijski kojim su ljudi govorili
sve do zidanja kule kada su jezici razdeljeni. Bog je svakome dao ponešto, Jevrejima svete knjige.
U to vreme Grci nisu imali pismo za svoj jezik, već su pisali feničanskim pismom. Posle mnogo
godina, Božjom zapovešći nađe se 70 muškaraca (muževa) koji su prevodili knjige sa hebrejskog
na grčki. Slovenske knjige je prevodio samo sveti Konstantin (a.k.a. Ćirilo), pa je tako posle
kratkog vremena stvorio pismo i preveo knjige. Zbog toga je slovensko pismo svetije i časnije, jer
ih je stvorio sveti čovek (muž), a grčko pagani Grci.

10. Jefimijina Pohvala knezu Lazaru: struktura, motivi.

Nastala 1402. godine. Čitav sastav je zamišljen kao pohvala, ali nije dosledno sproveden u svom
žanru.
Prvi stav (U krasotama ovoga sveta...) ostvarila je kao kratku pohvalu. Drugi, središnji i
najobimniji stav (Sada ne predaj zaboravu...) izrastao je u molitvu svetom knezu za opštu i
neposrednu pomoć (bitka kod Angore) i posredništvo („hodatajstvo“) kod čuvenih svetih
mučenika. Treći i poslednji stav (Na moja mala prinošenija...) obimom je blizak prvom, ali je
sadržajem suprotan. Sada Jefimija govori lično o sebi, o maloj nagradi koju čeka, o knezu
hranitelju, o „buri ljutoj“ duše i tela.
Središnji stav, molitveni, iygrađen je na poznatom motivu životopisačke i književne ikonografije
– da pisac ili darivalac „prinošenija“ traži kroz molitvu „zastupljenije“ ili „hodatajstvo“
(posredništvo). Obraćajući se neposredno Lazaru, Jefimija prvo traži od svetoga kneza da od
Gospoda traži pomoć za svoja čeda, a zatim da se kod svetih velikomučenika zauzme, te da svi
zajedno mole Boga. Uvođenje ovih svetih ratnika u molitvu nije spisateljska slučajnost, već
počiva na srednjovekovnom shvatanju o ovim velikomučenicima kao vojnim pomagačima. Lazar
je pogibijom „mučenja venac primio“ i tako postao dostojni „sabesednik“ svetih ratnika.
Jefimijina Pohvala je svedočanstvo – tekstualno – likovne zaokruženosti kulta kneza Lazara.

13. Natpis na kosovskom mramornom stubu despota Stefana Lazarevića.

Natpis je sačuvan u prepisu unesenom u jedan rukopis s kraja 16. veka, a sastavljen je u proleće
ili leto 1404. godine. Natpis je kratak – kao što priliči natpisu na spomeniku – neobičan i
privlačan već svojim oblikom: umesto pisca, u njemu se čitaocu, kao antropomorfno biće, obraća
sam stub: „Čoveče koji stupaš na srpsku zemlju, bio ti došljak ili si odavde, ko si da si, kada
dođeš na polje ovo koje se zove Kosovo i vidiš da je celo puno kostiju mrtvih, a s njime i kamenu
prirodu, mene... kako ustpravno stojim, da ne prođeš!“. Govor stuba kasnije postaje intimniji,
počinje da ređa vrline kneza Lazara i njegove vojske. Vidljivi su prizvuci antičke tradicjie i
elementi viteške poezije (u delovima gde se govori o kosovskim junacima). Koncepcija natpisa je
antička, misaoni i osećajni fon je religiozan po shvatanju mučeništva i nebeskog carstva, rečnički
je blizak crkvenom pesništvu. To je duboko pesnički spis po svojoj idejnoj i osećajnoj suštini i po
načinu kazivanja.

1
14. Slovo ljubve despota Stefana Lazarevića.

Sastavljen je 1409, ima oblik poslovnice upućene despotovom bratu Vuku i njegovim
pristalicama.
Poslanica se sastoji od 10 strofa, od kojih svaka ima drugi broj stihova, a svaki stih drugi broj
slogova. Akrostih koji povezuje strofe kazuje naslov spisa; prve dve reči kojim počinje prva
strofa sadrže ime autora. Pesma je vedra, a tu vedrinu pojačava slavljenje prirode i pozivanje
mladića i devojaka na ljubav. Motiv čulne i motiv duhovne ljubavi provlače se kroz celu pesmu.
Osećanje prirode i misao o čulnoj ljubavi čine ovu pesmu originalnom u našoj srednjovekovnoj
književnosti. Despot Stefan je naš prvi pisac koji prirodu ne prikazuje simbolično, već realno.
Opisivanje prirode potiče iz ličnih osećanja i ono je subjektivno, pesničko.
Na početku, posle obraćanja i pozdrava, u drugom stavu, opisuje se kosmička lepota. Već u
sledećem stavu despot iskazuje šta je ljubav. Slovo ljubve se završava porukama za ljubav:
obraćanje mladićima i devojkama; pisac i primalac poslanice su razdvojeni : sve prepreke da
nestanu; ponovo da se sastanemo i vidimo. Ljubav je viđena kao sveobuhvatna ili vrhunska
vrlina.
Grubo podeljeno, Slovo ljubve bi, bez prvog uvodnog stava, činila tri dela: ljubav, delo ljubavi i
poruke za ljubav.

15. Pristupi u tumačenju Slovo ljubve.

Problematično je pitanje o ponovnom viđenju (Kakvo to viđenje i sjedinjenje želi pisac?)

Postoji nekoliko mišljenja. Većina tumača je bila sklona traženju stvarne istorijske ličnosti.
Radojčićeva pretpostavka o Stefanovom pozivu bratu Vuku predstavlja samo jednu mogućnost
iznalaženja istorijske osnove. Piščeva želja za sjedinjenjem sa primaocem može se, međutim,
posmatrati i kao opšte mesto.

18. Molitva Bogorodici Dimitrija Kantakuzina.

D.K. je originalan književnik koji je ostavio za sobom dela raznih žanrova – himnografske,
hagiografske i epistolografske spise. On je Srbin grčkog porekla iz novog Brda, a porodica mu je
bila uglednog vizantijskog roda. Pre svega je pesnik. Pesma Bogorodici – pun naslov: Molitva sa
umiljenijem Presvetoj Vladičici našoj Gospođi Bogorodici i s malom pohvalom, tvorenije
Dimitrija Kantakuzina u stihovima.
To je dugačka pesma u pravim, silabičkim stihovima, sastavljena od 77 strofa po 4 stiha,
anaforski izjednačena, izvanrednog ritma i melodije. Proučavaoci smatraju da se može podeliti u
4 celine: u prvoj autor (lirski subjekat) sagledava i iznosi svoje mnogobrojne, teške grehove; u
drugoj razmišlja o smrti i stradanjima grešnika u paklu a u trećoj o prolaznosti i životnoj sujeti,
dok se u četvrtoj obraća Bogorodici za spas (nju moli da mu pošalje mirnog anđela svetlosti
(velikim slovom?), posvećuje joj pohvale a jednu strofu komponuje po ugledu na Akatist
Bogorodici (Raduj se...)). Kroz sve strofe se sprovodi anafora koja je i dominantna stilska figura
u ovoj pesmi. D. Kantakuzin pri za započinjanje stihova koristi gotovo sve vrste reči – imenice,
prideve, glagole, priloge, predloge pa čak i rečce i uzvike (pr. „Svih cara i Boga mati dobra/svih
tvorca rodi jedina/svih život, svetlost i blagost/svih željnih i dobrih kraj“; „Plači, dušo moja
kukavna, plači/plači srce s utrobom, plači/plačite, oči, neprestano plačite/plačite, udi svi moji,
plačite“; „Avaj moje pogibelji voljne/avaj kakve smrti čekam mučne/avaj ljutog razlučenja
duše/avaj bez konca mukama ću biti.“). Nekada koristi istovetnu reč na početku svakog stiha u
strofi a nekada istokorenske varijante („Odakle da načnem plakati, Devo/odakle da načnem moliti
se, dobra/od kojih govora ili reči, čista/od kakva srca, od koga jezika?“).

2
 Jedinstvena po svom žanru u srpskoj književnosti, ona pripada „umiliteljnoj“, pokajničkoj
crkvenoj poeziji. Kao i sve ostale ispovedne pesme vizantijske i ova je cela u sumornom
meditiranju o smrti, grehu i strašnom sudu, ali nije pesimistična. Njena je misao, naprotiv,
građena samopouzdanjem u veliku moć Bogorodice, kojom se spasava duša koja je spoznala
svoju grešnost. Stoga je pesma ostvareni luk pokajničke „metanoje“ – od plača do trijumfalnog i
radosnog očekivanja milosti. Van kruga liturgijske himnografije, ovo je delo živelo kao monaška
meditativna lektira, čitana uz Psalme Davidove.

19.Funkcija anafore u Molitvi Bogorodici Dimitrija Kantakuzina

Anafora u delu ima više funkcija, ističe ispovedni karakter teksta, uvodi razne kvalifikative i
hiperbolične slike i pojačava njihov efekat, uvodi biblijske paralele i teme Strašnog suda, kroz nju
se iskazuje moralno vrednovanje i ističe izuzetnost i dubina grehova autora a doprinosi i opštem
liričnom utisku. Za nju Kantakuzin vezuje i figure kao što su hiperbola, sinonimija, antonimija,
apostrofa...

20.Opšta mesta u Žitiju svetog Aleksija Božjeg čoveka

Žitije svetog Aleksija Božjeg čoveka je nastalo u Siriji i posvećeno je hrišćanskom podvižniku
koji je živeo krajem 4. i početkom 5. veka, a čije mošti danas leže u crkvi Svetog Bonifacija u
Rimu. Na staroslovenski je sa grčkog prevedeno u 10. veku, a najstariji srpski prepisi ovog žitija
potiču iz 14. veka. Delo je komponovano u skladu sa simbolikom broja 17, 17. mart se pominje u
podnaslovu a žitije opisuje tri perioda Aleksijinog života od po 17 godina (između prva dva nema
konkretne naznake da je razgraničenje baš ova godina, ali se to zaključuje po motivu sklapanja
brak što je tada bilo karakteristično za taj uzrast, dok treći govori o povratku iz Rima). Pisac se ne
upušta toliko u psihološko tumačenje događaja koje predočava već uvodi uopštene motive. Žitije
počinje predstavljanjem Aleksijinih roditelja, oca Jefimijana i majke Aglaise, njihovog
bogatstva, ali i pobožnosti i milosrđa. Aglaisa se kao nerotkinja obraćala Bogu molitvama i
molbama da im podari sina, što je Bog i uslišio. Potom su prikazani proces detetovog
obrazovanja („nauči svu gramatiku i crkvenu istoriju i postade veoma mudro“) i venčanje sa
nevestom iz carskog roda. Od svoje zaručnice se na dan venčanja i oprostio, ostavivči joj prsten i
rekavši joj da će između njih biti Bog. Ovaj deo predstavlja preokret i, budući da je uveden bez
psihološke pripreme, deluje neobično. Aleksije zatim brodom stiže u Laodikiju, grad Magnareju, i
na obali se u formi molitve obraća Bogu tražeći da ga spasi od sujetnog života. Tada počinje
njegov novi život, bez materijalnih dobara i u društvu prosjaka, uz stalan post i pričest. Opšti
motiv koji autor sada uvodi je motiv potrage, njegov otac šalje za njim sluge koje na njega
nailaze ali ga zbog fizičkog preobraženja koje je posledica drugačijeg načina života ne
prepoznaju. Narednih 17 godina Aleksije provodi u „priprati Svete Bogorodice i ugodi Gospodu“,
do trenutka kada od strane crkvenjaka biva prepoznat kao čovek dostojan carstva nebeskog na
koga su mu u snu ukazivali Bog i Marija. Zbog odjeka kojeg je to imalo u narodu, vraća se u
Rim, kod oca, znajući da ga ovaj neće prepoznati. 17 godina provodi u domu svog oca, od
njegove strane zbrinut ali od strane slugu ponižavan i stavljan na velika iskušenja, gde se i
demonstrira ogromna duhovna snaga. Na njega potom upućuje nevidljivi glas iz oltara savetujući
narodu da potraži Božjeg čoveka koji će se moliti za njih, a koji je u Jefimijinom domu. Već na
samrti, Aleksije im daje hartiju na kojoj je ranije napisao svu istinu. Slede prizoru teške tuge i
očaja roditelja, supruge koja ga je sa njima čekala ali i svih okupljenih ljudi koji su, stekavši se
pored njega, iscelili svoje rane. Odar na koji su ga položili odnose u crkvu Sv. Bonificija na
osvećenje, a 17. dana njegovo telo su stavili u za njega izrađen zlatan kovčeg iz koga je isticalo
miomirisno miro kojim su se bolesni isceljivali.

3
24.Osnovni motivi u apokrifu Jevanđelje mladenstva

Ovaj apokrif, koji nazivaju i Tomino jevanđelje, nastao je tokom 2. veka, a na srpskoslovenskom
jeziku je poznat u pet prepisa koji potiču iz 14.,15. i 16. veka (i međusobno se znatno razlikuju).
U odnosu na kanonska jevanđelja Novog zaveta, ovo se razlikuje detaljnim i celovitim opisom
Isusovog detinjstva. Isusov lik je pažljivo psihološki građen, prikazan je kao nestašno dete koje se
ponaša i kao čovek i kao Bog, govori se i o Hristovim moćima koje u detinjstvu nije uvek
upotrebljavao na pravi način. Toma počinje jevanđelje isticanjem namere opisivanja detinjstva
Hristovog koga je devica Marija rodila u Nazaretu, a potom se događaji opisuju hronološkim
redom. Svaka Hristova reč se ostvaruje, bilo gnevna ili isceliteljska. Sa dve godine Isus je od
blata sa zemlje stvorio dvanaest ptica, oživeo ih i vinuo u nebo, ali je i osušio dete književnika
Ananija jer mu je rasturilo barice koje je u igri napravio i kletvom ubio dete koje mu je skočilo na
rame. Josifu saopštavaju da, ukoliko žele da ostanu među njima, dete mora naučiti “da blagosilja,
a ne da kune decu našu.“ Uvidevši potrebu za obrazovanjem petogodišnjeg Isusa, Josif ga odvodi
kod učitelja koji će sa detetom zapravo zameniti uloge čuvši njegovu mudrost i zaključivši da
„dete nije od zemnih, ili je Bog ili anđeo.“ Nakon toga Isus, pominjući svoju božansku prirodu o
kojoj ima punu svest, plodovima za zdravlje stade iscelivati one koji su pali od njegove kletve.
Sledeći podvig koji je učinio je vaskrsavanje dećaka Zinoja koji je pao sa visokog zdanja. Ta
Isusova sposobnost se pominje u još dva navrata, kada je vaskrsao padnika palog sa građevine i
bebu koja je umrla u majčinom krilu. Pominju se još neka pozitivna ali i negativna čuda: mladiću
je vratio stopalo odsečeno sekirom, sa šest godina majci je doneo vodu u platnu, sa osam godina
istegao deblo potrebno ocu za rad, bolesniku je povratio vid, Josifovog sina Jakova je iscelio od
ujeda zmije dok je narednog učitelja prokleo i decu koja nisu želela da se igraju pretvorio u
svinje. Čitava struktura apokrifa je bazirana na principu smenjivanja dobrih i loših dela Isusovih
počinjenih u detinjstvu rečju, a on je prikazan kao blagodatno ali i srdito dete koje katkad ne
poštuje ni roditelje. U delu se ističe i Hristova mudrost koja nadmašuje mudrost učitelja, lekara i
propovednika a koju priznaju i fariseji. Jevanđelje se završava proslavljanjem Marije i samog
Isusa koji mudrošću i telom „učini velika čuda.“

25.Prizori muka u apokrifu Hod Bogorodice po mukama

Ovaj apokrif najverovatnije potiče iz 6. veka, a sačuvani su srpski prepisi u dve različite varijante
iz perioda od 14. do 17. veka. Nastao je pod velikim uticajem tematski srodnog Viđenja
apostola Pavla a ova dva apokrifa poslužila su Danteu Aligijeriju da napiše Pakao.
Bogorodica umoljava sina Isusa da joj omogući da poseti pakao i da se pomoli za grešne i sa
arhanđelom Mihajlom i mnoštvom anđela ga obilazi. Nadalje delo obiluje naturalističkim
scenama pakla sa velikim repertoarom muka onih koji u njemu ispaštaju za grehe u ovom životu.
Osnovni književni postupak pri opisivanju muka je gradacija, svaka muka je adekvatna stepenu
težine greha od kojih su sedam, pobrojanih na početku u katalogu, neoprostivi. Takvi su odbijanje
od Hrista, zatvaranje od suseda, skrnavljenje sopstvene duše i tela i neverovanje u Gospoda Boga,
nepoštovanje crkvenih zapovesti, rodoskrvne veze, uskraćivanje milostinje sirotima koji prose u
ime Božije i nedolaženje u crkvu na svetu nedelju, petak i velike Gospodnje praznike. Pakao je
prikazan više kao apstraktan prostor koji zauzima sedam nebesa, Bogorodica prolazi kroz njegove
razne delove gde biva suočena sa najstrašnijim prizorima muka. Muče se i žene i muškarci, i
mirjani i sveštenička i monaška lica, a osuđuju se podjednako i konkretna ogrešenja o veru i
ostala. Ljudi koji su počinili neverstvo su povezani ognjenim lancima, čedomorke su takođe
vezane i iz njih ispadaju crvi, na večni plač su osuđeni oni koji nisu verovali u ime Oca i Sina i
Svetoga Duha dok one koji nisu verovali da se od Bogorodice rodi Hrist prekrivaju kipuća smola,
plameni očnjen i gmižuće zmije. Na južnoj strani nalazi se ognjena reka u kojoj su do pojasa
potopljeni oni koji su dobijali kletve od svojih roditelja, do prsa koji nisu poštovali svoje kumove,
do grla koji su jeli ljudskog mesa a do vrha koji su se krivo kleli časnim krstom. Čovek koji visi i

4
kog jedu crvi je zelenašio, a u nekim prizorima su greh i kazna simbolički vezani pa je tako
čovek koji je klevetao svoje susede obešen za jezik a žena koja je prisluškivala, svađala se i
klevetala za jezik. Na zapadnoj strani Bogorodica vide ljude koji su bili u mogućnosti a nisu išli
nedeljom na jutrenje, koji sada leže na ognjenom oblaku i po kojima gmižu zmije, zatim drvo na
kome su visili ljudi, klevetnici, zlotvori, vračare i krivotvorci, na udicama obešeni za jezik, uši,
veđe ili srce. Iguman koji se nije povinovao Božjoj volji i koji je crkveno imanje razdavao
bludnicama visio je za nokte i od glave do pete bio obavijen zmijom koja mu je ulazila u usta,
književnika koji je ljude učio Božjoj volji ali je sam nije poštovao rastrzale su zveri a kaluđerima
koji su činili blud crvi su jeli meso sa lica, popadije koje su se kao udovice udavale gorele su u
vatri. U ognjenom jezeru nalazili su se Jevreji koji su raspeli Hrista. Sve ove slike propraćene su
dijalogom arhanđela Mihajla i Bogorodice, koja daje poučne komentare i saoseća sa grešnicima.
Svoju empatiju izlaže i Gospodu, govoreći mu da patnje više ne može gledati već bi se i ona
mučila sa njima, i sa svim svetima moli se za hrišćane i od Boga traži oprost. Zbog suza majke on
im oprost i daje zbog čega ga anđeli, apostoli i mučenici jednim glasom slave.