Филолошки факултет

Универзитет у Београду

Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

Семинарски рад из предмета Проучавање књижевног дела 3: Стара српска књижевност и Библија

АПОКРИФНА КЊИГА О АДАМУ И ЕВИ У ОДНОСУ НА БИБЛИЈСКИ ПРЕДЛОЖАК

Ментор: Студент:

Томислав Јовановић Ана Нинковић

Група 06, 2015/00183

Београд, мај 2018.

 Апокрифи

Премда је значај Библије на развој читаве цивилизације, а нарочито западне,

изузетно велики, њен невелики обим проузроковао је осећање потребе међу хришћанским
културама крајем старог и почетком средњег века за ширењем и продубљивањем
библијских наратива и ликова, како би се нека недовољно одређена места расветлила, те
сама библијска садржина постала пријемчивија „обичном“ човеку. Додавање одређених
елемената и димензија у библијске наративе чинило се кроз апокрифе – списе библијске
тематике који нису успели ући у канон због извесних измена у доносу на само Свето
писмо. Премда је врло мали проценат апокрифа који садрже извесно јеретичке елементе,
ова средњовековна књижевна врста добила је управо овај назив1 због своје непризнатости
од стране Цркве, проузроковане недостатком одређених критеријумима по којима би се
уклапале у канон.

Према општем мишљењу, апокрифна литература настаје паралелно са канонском,

негде око другог века пре наше ере, што нас доводи до закључка да су библијски текстови
од самог свог настанка будили потребу за преиначавањем и модификовањем у нешто
пријемчивије, блискије, те допадљивије. Као што је речено, а посебно је важно, велики
број апокрифних списа није николико мењао општу идеју канонских текстова, нити неки
установљени систем вредности, дакле, није на штетан начин уобличавао библијске законе
те лоше утицао на морал или постулате вере, али ипак није задовољавао критеријуме који
би га учинили канонским, иако се често ради само о придодатим детаљима у односу на
библијске предлошке (Јовановић 2005: 24).

Апокрифи имају посебан значај у ширењу хришћанства међу паганским народима,

јер им управо приближавају теолошко учење. Са друге стране, баш због тога, на тематско-
мотивском плану увиђају се утицаји локалне културе и начина живота на тематско-
мотивском плану, што аутоматски доводи и до појаве апокрифних мотива у фолклору, али
и у писаној књижевности одређеног народа или поднебља.

На стилском плану апокрифи обилују фантастичним и метафоричним поступцима и

елементима, док с друге стране својом једноставношћу објашњавају и доприносе лакшем

1
Апокриф, од грчког απόκρυφος – тајан, скривен.

2
схватању теолошких учења, чиме добијају шири круг реципијената (Јовановић 2005: 24).
Компаративним тумачењем апокрифне књижевности са усменом и писаном књижевношћу
једног народа може се анализирати степенасти цивилизацијски и културолошки развој
истог, кроз начин на који се библијски предлошци модификују и прилагођавају његовом
колективном духу.

Библијска прича о Адаму и Еви

Једно од најпознатијих и најцитиранијих дела читаве светске књижевности, на које

се веома често реферише не само у целокупном корпусу светске књижевности, већ и у
свим осталим уметностима, јесте старозаветна прича из Књиге постања – прича о Адаму и
Еви. Као такав, представио је подлогу и апокрифној књижевности.

Овај предложак почиње Божјим стварањем човека и његовим обитавањем у

еденском врту. Бог уз Адама ствара и читаво изобиље природних богатстава на Земљи,
која сва служе на корист човеку. Адам са Богом именује све што Бог створи, што приказује
садејство и (условно речено) орташтво између њих двојице, те божански удео у човечијем
лику.

Но, како Адам и поред тога бива усамљен, Бог га успављује, те укравиши му ребро,
од њега ствара жену – Еву, а спајање мушкарца и жене у библијском предлошку описује се
као стварање једног тела (Пост 2,24). Оно што следи јесте епизода са змијом која куша
Еву, а која, пошто згреши, те нагна и Адама на грех, заједно са њим постаје свесна своје
нагости. Бог кажњава Адама и Еву изгнанством из раја, одузимањем бесмртности и свих
плодова који су им били надохват руке – човек од тог момента мора да ради и обрађује
земљу како би опстао; а Еву, која је „више крива“ осуђује на трудничке болове. Змију, као
узрок човековог пада, кажњава одузевши јој ноге, због чега ће вечно пузити и јести
прашину.

Ова библијска прича (као и многе друге) умногоме ме је директно утицала на развој
изузетно патријархалног поретка у хришћанским земљама, јер је жена представљена као
вољом слабија од мушкарца, и као неко због кога је човек као врста протеран из раја, те
осуђен на вечан рад и бол.

3
 Адамов и Евин даљи ток живота касније је описан кроз њихово потомство, пре
свега кроз прве синове, Каина и Авеља, у чијој се причи појављује интернационални и
такође касније и те како цитирани мотив братоубиства. У поглављу о свим Адамовим
потомцима, тј. првенцима његовог рода до потопа на врло површан и једнодимензионалан
начин открива се Адамова судбина – он у сто тридесетој години живота добија сина Сида,
који затим продужава његов род, а информација коју после тога добијамо јесте: ,,Тако
поживе Адам свега девет стотина тридесет година, и умре” (Пост 5,5).

Видимо како је канонска прича о Адаму и Еви врло кратка и сведена, без много
описа и продубљивања: она одише параболама и алегоријским елементима и тиме прави
врло атрактивну подлогу мноштву апокрифних списа.

Словенска апокрифна књига о Адаму и Еви

Књига о Адаму и Еви јесте назив словенског старозаветног апокрифа о Адаму и

Еви. Он се ослања на библијски предложак о првим људима, и узевши то у обзир, он
припада адамолошкој књижевности, заједно са свим својим постојећим рецензијама и
редакцијама, које су, осим на словенском, написане још и на латинском, грчком,
јерменском и грузијском језику. Због тога се поставља питање порекла архетипа. Не може
се са сигурношћу тврдити да је постојала првобитна хебрејска или арамејска верзија, те је
опште прихваћена тврдња да све познате верзије потичу од грчког оригинала (Turkalj 2008:
579-80).

Текст из домаћих преписа проширен је мотивима којима се осветљава библијска

прича – од самог почетка она је другачија од библијског текста на који је ослоњена. Наиме,
ова апокрифна књига почиње описом живота Адама и Еве у еденском врту, за разлику од
старозаветног текста, који, као што је већ речено, почиње стварањем првог човека. Адам је
представљен као доминантно створење које под својом управом има сва постојећа жива
створења, укључујући и Еву. Епизода у којој је описано изгнанство људи из раја, као и она
о рођењу Каина и Авеља сажета је и анонимни аутор потом прелази на приповедање о
Адамовом пророчком сну, који у библијском предлошку не постоји, о судбини својих
синова. Из овог дела закључујемо да је Адам предтављен као неко ко је, и после

4
изгнанства из Раја, задржао неке аспекте божанског. Сан се обистињује, а аутор затим
пише о рађању Ситовом, који је представљен као нека врста замене Авељеве.

Подударност са Првом књигом Мојсијевом, у којој Адам пада у болест и умире са

930 година је оно што следи после тога. Апокрифни текст се, међутим, на том месту
надграђује. Наиме, опсежно је описан тренутак Адамовог боловања, када он својој
породици окупљеној око њега приповеда о својој болести. Ева се на том месту
експлицитно представља као крива за моменат људске смртности, и сагрешење људи, за
које је она одговорна, доводи до могућности да на човека падне болест.

Ева и Сит затим одлазе на погод за маслиновим дрветом, које би излечило смртнога
Адама. Оно што се у овом апокрифном тексту не подудара са библијским предлошком
јесте опис Раја, који у библијској причи о Адаму и Еви не постоји. Наиме, Сит и Ева по
доласку пред рај срећу горгону. Разговор Еве и горгоне представља једну барокну слику
пролазности и контраста, у којој горгона подсећа Еву да је раније имала власт над
створењима, али када је донела зло на земљу, она више нема ту привилегију. Евине
молитве Богу усмерене према Адамовом оздрављењу бивају потом неуслишене, те Сит од
архангела Михаила добија три прута, од којих Адам себи начини венац. Компаративном
методом са осталим апокрифним текстовима на ову тему увиђамо различите варијанте
овог мотива. У једној од варијаната Сит засађује три прута на Адамов гроб, из којих затим
изникну стабла којима Соломон гради свој храм, док од оног неподесног за градњу, које
бива бачено у рибњак, касније бива израђен Христов крст.

Оно што следи је Евино приповедање о паду из раја свима окупљенима и на тај
начин се библијски текст проширује и осветљава. Прва разлика коју треба истаћи јесте да
постоји географска локализација области раја за коју су Адам и Ева појединачно задужени:
Адам чува рај са источне и северне стране, а Ева са западне и јужне. У апокрифном спису,
змија је утицај који долази са стране, она улази у рај, док у Библији нема помена змије пре,
тако да се може претпоставити да је змија била једна од божјих створења која су обитавала
у рају. У апокрифу змија представља ђавољи утицај у рају.

Опис изнанства и Раја, као што је већ речено, умногоме се разликује. У апокрифу су
анђели ти који протерују Адама и Еву из раја, док у библијском тексту то чини сам Бог,
док су исти ти анђели нека врста медијума кроз који Адам и Ева комуницирају са Богом, те

5
настоје да умилостиве Бога, како би људима услишио њихове молитве. Сви ти елементи
представљају проширење библијског наратива.

Карактеризација лика Aдама много је дубља у апокрифу, јер се у њему истиче

јединство Адама и Еве у греху и у његовом испаштању, што на веома изражен начин
осликава и њихов однос, а касније остаје један од централних мотива енглеског барокног
епа Жона Милтона, Изгубљени рај. Такође, у Библији је Адаму дато да именује божија
створења док је још у рају, међутим, овде апокриф преиначава библијски предложак и
Адаму арханђео Јоил тек када је избачен из раја, заповеди да именује све животиње. У том
случају се онеобичује однос Бога према Адаму, јер он у апокрифу остаје повлашћено биће,
којем је дато да бићима даје имена. У апокрифној верзији постоји још један мотив кога у
библијској причи о првом човеку нема, али је унеколико сличан другој старозаветној
причи – причи о Јову. Наиме, ђаво покушава да искуша Адамову веру тако што настоји да
га натера да призна ђаволову власт на земљи, но Адам успева да одоли искушењу и
чврстом вером га надмудрује, те одржи веру у Бога. Овај мотив нарочито динамизује
Књигу о Адаму и Еви.

Мотив окајавања у води је веома важан зато што су симболична својства воде
највероватније преузета из фолклорних веровања. Окајавање стајањем у води до врата
представља један вид аскезе, којом Адам и Ева покушавају да се приближе Богу окајавши
свој грех. Унутар ове епизоде налази се још један мотив ђаволовог појављивања, те
покушаја да превари прве људе. Он је овде представљен у облику анђела, како би што
боље заварао Адама и Еву, те их одвукао од Бога, али му то ни овога пута не успева. Оно
што је важно у овој епизоди јесте и сама географска локализација, јер су у апокрифу
конкретно именоване реке у којима се Адам и Ева прочишћавају – Адам се налази у реци
Јордан, док је Ева у реци Тигар, чиме се очувава хомогеност и континуитер корпуса
локалитета који постоје у Библији.

Дакле, фигуре Адама и Еве су, узевши у обзир како библијски, тако и апокрифни
наратив, у апокрифу представљене као ликови који стреме ка покајању и умољавању Бога
за опрост и повратак назад у Рај. Они због тога комуницирају са анђелима, који се залажу
за њихово спасење и благостање, као и сва остала небеска бића. Из овог мотива открива се
свеукупна повезаност Адама и Еве са небеским сферама у апокрифу.

6
 Адамовом изјавом како је његово време истекло и дошао је час његове смрти,
нагло се прекида Евина нарација, а од од ње тражи да се моли за спас његове душе. У току
молитве она признаје и на себе прихвата кривицу због сагрешењеа, људске смртности и
свих недаћа којим је Бог казнио човека. Она постаје фигура која је свесна својих акција.
Сцена Адамове смрти представља врхунац апокрифне књиге о Адаму и Ева, где се истиче
небеска атмосферичност: анђели каде Адамово тело, миомирис се диже у небеса. Сцена
Адамове смрти препуна је чудеса, те се може упоредити са топосом чуда после смрти који
се етаблирао у житијној традицији. Важност и положај Адама у односу на друге људе
очитава се и у томе што се и Сунце и Месец моле за њега.

На самом крају се јавља Бог, који прихвата Адама у царство небеско. Још једанпут
се појављује изразит библијски мотив, заправо цитат, који се, у библијској причи налази на
другом месту. То је цитат: „земља си и у земљу ћеш се вратити“, који се у Библији
појављује при изгнанству из Раја, док се у апокрифној верзији појављује након Адамове
земаљске смрти. Такође, док се Адамова смрт у Библији описује само једним стихом, у
апокрифу је то једна развијена и наративно компликована, продубљена сцена. Ева на крају
ове приче, након шест дана проведених у молитви, моли Бога да му преда душу своју, како
би била са Адамом, док на Ситу остаје да научи како да сахрани своју мајку. На самом
крају налази се похвала Господу.

7
 Закључак

Суштина оквирне приче о први људима остаје иста, чак и у преиначеној верзији
библијског предлошка, али се у њу имплементира мноштво елемената који причу чине
пријемчивијом и динамичнијом, што се најбоље показује у епизодама са искушењима која
ђаво износи пред Адама и Еву. Међутим, није само наративни оквир, те сам тип нарације
промењен, већ је врло важна карактеризација коју добијају ликови Адама и Еве у
апокрифном спису, што се илуструје кроз Евин однос према Адаму, посебно шест дана
после његове смрти, затим њеном молитвом у којом прихвата кривицу и одговорност, у
њеном разговору са Горгоном и односу са Адамом уопште и тако даље.

У библијском предлошку фокус стоји на самом греху и изгнанству Адамовом и

Евином из раја, док се он у апокрифу помера на живот после изгнанства, на живот на
земљи. У оквиру њега увиђа се велики удео веровања у моћ молитве. Из разлога помереног
фокуса у апокрифном делу, приметан је и логичан и већи број актера, а истакнуто је и
место анђела и небеских створења, те њихов однос према људима, који је благонаклон, те
они настоје да умилостиве Бога, те људима омогуће спасење.

8
 Литература

1. Turkalj, Lucija. Život Adama i Eve u Žgombićevu i Fatevićevu zborniku. Slovo : časopis
Staroslavenskoga instituta u Zagrebu, (56-57), 579-593 2008, http://hrcak.srce.hr/22386
(преузето 8.1.2018).

2. Žuvić, Nikola. Otkrivenje sv. Ivana i apokrifi. Bogoslovska smotra, 22(1), 47-68 1934,
http://hrcak.srce.hr/43234 (преузето 21.5.2018).

3. Апокрифи. Старозаветни, према српским преписима. Приредио и на савремени језик

пренео Томислав Јовановић, Библиотека Стара српска књижевност у 24 књиге, књига
23, I том, Просвета – Српска књижевна задруга: Београд , 2005.