Јужно Поморавље

На истоку се граничи са Бугарском ,а на западу с Косовом и Метохијом.На југу се простире до

Кумановско-прешевске повије,а на северу се завршава код Сталаћа,места где Јужна и Западна Морава
граде заједно Велику Мораву.Површина Јужног Поморавља је 12 115 км2.

Јужно Поморавље обухвата већи број котлина,планина и речних долина.Најпознатији крајеви су:Црна
Трава,Власина,Крајиште,Бинач,Добрич,Јабланица и Топлица.

Јужна Морава је десна притока Велике Мораве.Заједно са Биначком Моравом,као изворишним

краком,дугачка је 295 км.Долина представља окосницу друмског и железничког саобраћаја Србије и
југоисточне Европе.На више места попречним саобраћајницама Јужно Поморавље је добро повезано са
осталим деловима Србије и Балкана.

Биљни и животињски свет:

Шумски покривач у Јужном Поморављу се одржао само у највишим деловима планина,јер је у

прошлости експлоатација била непланска.Секло се више од природног прираста.

Zahvaljujući povoljnim klimatskim uslovima i specifičnostima klisura i zaklonjenih krečnjačkih terena Suve
planine, nekoliko tercijarnih vrsta (koje su znatno smanjile svoj areal ili potpuno nestale u Evropi) sačuvale su
se na prostoru Suve planine kao relikti. Od takvih vrsta za Suvu planinu su karakteristične Goodiera repens,
Corallorhiza trifida i Cipripedium calceolus (gospina papučica) koja je u Srbiji pouzdano utvrđena samo u
smrčevim šumama Suve planine.Među reliktnim vrstama tercijarne reliktne flore Evrope na Suvoj planini se
pominju dve vrste roda Ramonda (Ramonda serbica i Ramonda nathaliae) koje su ostatak suptropske flore
Evrope i Mediterana verovatno afričkog porekla. Ramonda serbica je najsrodnija sa balkanskom vrstom
Ramonda nathaliae od koje se pretpostavlja se, još tokom tercijara poliploidijom odvojila u samostalnu vrstu.
Navedene reliktna vrste Suve planine zakonom su zaštićena u Srbiji kao prirodna retkost. Suvu planinu i
njegove ekosisteme naseljava raznovrsna fauna koja je sve više ugrožena uništavanjem biljnog pokrivača kao
njihovog prirodnog staništa. To je i glavni razlog što uništavanje biljnog pokrivača utiče na celokupno
smanjenje faune ovog područja. Od sisara najznačajniji i najbrojniji su: srna, divlja svinja, zec, lisica, jazavac itd.
Fauna ptica na Suvoj planini je bogata raznovrsnim vrstama, koje pored malog broja orlova i sokolova,
najčešće čine šumska sova, buljina, tetreb, jarebica kamenjarka, prepelica, fazan itd.

Endemiti: vrаnjski slez,moravski vodeni orasak,

Vranje:
"Vranje, mala, nekada pogranična srbijanska varoš,

bila je do Stankovićevog vremena, jedva poznata

i po svom imenu, a savršeno nepoznata po svom ljudstvu.

Otkrivši Vranje, Stanković je odista otkrio

jedan naš potpuno nov moralni kontinent".

Jovan Dučić, književnik

Prvi pisani trag o Vranju ostavila nam je Ana Komnina, vizantijska princeza, još u XI veku, pišući o vladavini svoga oca cara Aleksija
Komnina. Ona u knjizi "Aleksijada" kaže da je raški župan Vukan 1093. godine u svom osvajačkom pohodu stigao do Vranja i osvojio
ga. Početkom 20. veka Vranje je imalo oko 12.000 stanovnika. Kao pogranični grad Kneževine/Kraljevine Srbije, služio je kao polazno
mesto za četnike (komite) u Staru Srbiju. U to vreme u gradu se nalazio i konzulat Osmanskog carstva.U Balkanskim i dva svetska
rata, Vranje i ovaj kraj ponovo su bili na meti osvajača. U Prvom balkanskom ratu 1912. godine operacijama protiv Turaka, odavde su
lično komandovali kralj Petar I Karađorđević, predsednik vlade Nikola Pašić sa više ministara i generalštab sa načelnikom štaba
Vrhovne komande vojvodom Radomirom Putnikom. Grad Vranje se nalazi u Vranjskoj kotlini, na Vranjskoj reci, nedaleko od njenog
ušća u Južnu Moravu. Prvi se put spominje 1093. godine, a u sastav srpske države ušao je 1207. godine.Turci su ga osvojili 1455. U
tursko doba bio je raskrsnica puteva iz Srbije prema Makedoniji i Bugarskoj, važno mesto na moravsko'vardarskom putu, poynat po
proiyvodnji oružja i železničkih predmeta. Godine 1878. oslobođen je od Turaka.Vranje je rodno mesto Bore Stankovića. Nakon
Drugog svetskog rata industrijsko je središte, sa fabrikama obuće, tekstila, metalurgije i pokućstva.

Neke od prepoznatljivih zanimljivosti Vranja:

Markovo Kale - ostaci srednjovekovnog utvrđenja koje je prema legendi podigao Marko Kraljević. Utvrđeno je da su temelji
utvrđenja iz perioda cara Justinijana.

Beli most (XIX vek) - most podignut u spomen nesrećnoj ljubavi dvoje mladih, sagrađen 1844. godine od majke Turkinje koja ga je,
po legendi, podigla u spomen nesrećne ljubavi svoje kćeri Ajše i srpskog pastira Stojana.

Česma Đerenka - još jedna uspomena na nesrećnu ljubav između Turčina i srpske devojke, legenda kaže da su je Turci podigli kao
spomenik svom omiljenom Đerdelezu, koji nije uspeo da osvoji srce lepe crnooke Srpkinje.

Zgrada Načelstva okruga Vranjskog – jedna od najlepših zgrada svoga stila i svakako najlepša zgrada u gradu, građena između 1905 i
1907. Godine

Vranje često nazivaju i žuto cveće.Naziv je nastao krajem Prvog svetskog rata, tokom prolaska francuske vojske kroz Vranje. Jedan od
francuskih vojnika je baki koja je uređivala baštu nazdravio sa:- Bonžur (fr. Bon jour) - Dobar dan. Baka koja je razumela da je vojnik
rekao božur je odgovorila:- Nije to sine, božur, to je žuto cveće! Od tada se Vranje naziva žuto cveće, a postoji i pesma "Vranje, moje
žuto cveće". Takođe, žuta boja je postala tradicionalna boja za Vranje, pa na primer sportisti Vranja nose žute dresove (FK Dinamo
Vranje).

Vranjski meslos nadaleko je poznat. Njega je u Beograd putem svojih drama, a naročito svoje „Koštane“ i putem romana „Nečista
krv“, odneo poznati vranjanac Borisav Stanković. Naime drama „Koštana“ je drama sa pevanjem, a njeni najzanimnjiviji delovi obiluju
pesmom (scena Mitketa i Koštane). Muzika je veoma živopisna i vesela. Treba izdvojiti posebnu igru koja se igra u ovim krajevima
pod nazivom čoček. Naravno najpoznatiji je vranjski čoček . Sem ove igre postoji veoma puno pesama, najčešće sa ljubavnim i
tragičnim sadržajem. Neke od ovih pesma su našle svoje mesto i u Mokranjčevim „Rukovetima“.Vranjske pesme su pevali mnogi, od
Vasilije Radojčić do Svetlane Ražnatović, a samo se je na njima proslavio vranjanac Staniša Stošić. Cepao je slušaocima srca svojim
pesmama Lela Vranjanka , Zbog tebe mome ubava' , Mito bekrijo, Dimitrijo sine Mitre.....Sem ovih melodija, trubački orkestri su
specifičnost Vranja. U samom gradu (naročito u Gornjoj čaršiji) i obližnjem selu Pavlovac postoji na desetine trubačkih orkestara.
Nekoliko njih osvajalo je brojne nagrade na Saboru trubača u Guči.

U Vranju ima veoma dobrih specijaliteta, kao i u celoj srpskoj kuhinji. Međutim kao tipično vranjsko jelo pomenućemo samsu -
praznu pitu, prelivenu kiselim mlekom uz dodatak belog luka