Gerontologija 1 2017

Двосмисленост у погледу судбине старих људи је стална: што
им закон даје више власти и моћи, утолико су омрзнутији од Часопис Геронтолошког друштва Србије
следећих нараштаја. Римско друштво је илустративно за то.
Обрнуто, што су обесправљенији, тим су више презирани.
Савремено друштво сведочи о овоме. Бити омрзнути или
презирани: то је изгледа, избор који им се нуди. Законодав-
ИЗ САДРЖАЈА
ни системи су немоћни да изведу из ове сурове недоумице
а решење је очигледно на другој страни: у срцу, а не закону. fПРОБЛЕМ УСАМЉЕНОСТИ СТАРИЈИХ
Жорж Миноа КОЈИ ЖИВЕ САМИ У БЕОГРАДУ
fКОЛИКО СУ СТАРИЈИ ЉУДИ САМИ И
УСАМЉЕНИ?
fЗБРИЊАВАЊЕ У СТАРОСТИ
fДОСТОЈАНСТВО КАО ОСНОВА ЈАВНИХ
ПОЛИТИКА О СТАРЕЊУ
fРИЗИК ОД ПАДА КОД ФИЗИЧКИ
ISSN 2560-5704
АКТИВНИХ СТАРИХ ОСОБА
1 | 2017
1 | 2017
Геронтологија (2017) 1
САДРЖАЈ
I ГЕРОНТОЛОГИЈА
Драгана Динић
ПРОБЛЕМ УСАМЉЕНОСТИ СТАРИЈИХ КОЈИ ЖИВЕ САМИ У БЕОГРАДУ |4
Татјана Миливојевић, Наташа Симеуновић Бајић, Љиљана Манић
КОЛИКО СУ СТАРИЈИ ЉУДИ САМИ И УСАМЉЕНИ:УВОД У КРАТКА
ИСТРАЖИВАЊА И РАЗМИШЉАЊА | 29
Радка Доудова
ЗБРИЊАВАЊЕ У СТАРОСТИ | 49
Марина Ђаковић, Милена Деспотовић, Сузана Михајловић Бабић
ИЗАЗОВИ У ОБЕЗБЕЂИВАЊУ УСЛУГЕ ПРИВАТНОГ ДОМСКОГ СМЕШТАЈА ЗА
СТАРЕ У СРБИЈИ | 73
Надежда Сатарић
ИЗАЗОВИ У ЗБРИЊАВАЊУ ОСОБА СА ДЕМЕНЦИЈОМ У СРБИЈИ | 88
Наташа Тодоровић
ДОСТОЈАНСТВО КАО ОСНОВА ЈАВНИХ ПОЛИТИКА О СТАРЕЊУ | 102
II ГЕРИЈАТРИЈА
Maрија Трајков, Фадиљ Еминовић, Миливој Доспаљ, Драгана Кљајић
РИЗИК ОД ПАДА КОД ФИЗИЧКИ АКТИВНИХ СТАРИХ ОСОБА | 107
Ана Чолић Озмо, Милош Митровић, Јелена Чолић, Милица Мићовић, Марко Магденовић,
Миодраг Ђорђевић, Наташа Марковић-Николић, Драгослав П. Милошевић, Небојша
Деспотовић
УДРУЖЕНОСТ НАПРЕДОВАЊА БУБРЕЖНОГ ПОПУШТАЊА И РАЗВОЈА
КАРДИОВАСКУЛАРНИХ ОБОЉЕЊА КОД СТАРИЈИХ БОЛЕСНИКА | 120
Светлана Костић Дедић, Сања Драча
ДИЈАБЕТЕСНА НЕУРОПАТИЈА У ГЕРИЈАТРИЈСКОЈ ПРАКСИ | 129
III ПРИКАЗ
Сузана Павловић
РАДКА ДОУДОВА: ЗБРИЊАВАЊЕ У СТАРОСТИ | 143
IV ПРИЛОЗИ
ЛИСАБОНСКА МИНИСТАРСКА ДЕКЛАРАЦИЈА | 149
ПОЛИТИЧКА ДЕКЛАРАЦИЈА НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА | 157
V ИНФОРМАЦИЈЕ
ЈУБИЛЕЈИ И ДОГАЂАЈИ У 2018. | 164
УПУТСТВО АУТОРИМА | 166
ГЕРОНТОЛОГИЈΑ 1/2017 | GERONTOLOGY 1/2017
Часопис Геронтолошког друштва Србије | Review of Gerontological Society of Serbia
Година ММXVII
Закључно са 1992. г. часопис јe публикован под називом „Геронтолошки зборник“
Издавач: Геронтолошко друштво Србије | Published by: Gerontological Society of Serbia
11000 Београд, Дечанска 14 | 11000 Belgrade, Decanska 14
Тел./факс: 011/3231-950, gdsdecanska@gds.org.rs, www.gds.org.rs
За издавача др Драгана Динић, овлашћена сада да потписује званична
документа у име ГДС
Главна и одговорна уредница проф. др Слободанка Гашић Павишић
Редакцијски одбор: проф. др Ружица Росандић, проф. др Драгослав П. Милошевић,
проф. Др Небојша Деспотовић, проф. др Мирко Петровић, др Соња Подгорелец,
Јелена Стојилковић Гњатовић, др Марија Тасић | Секретар редакције и коректор Мима
Мајсторовић | Рачунарска обрада и припрема за штампу Драган Павловић
Штампа „Hadar“ LTD, Београд
Београд, 2017.
ISSN 2560-5704. - Год. 44, бр. 1 (2017)
Ослобођено општег пореза на промет на основу мишљења Министарства за науку и

технологију Србије бр. 413-00-146/96 од 25. марта 1996.
.
3
ГЕРОНТОЛОГИЈА
Геронтологија 1/2017: 4-28
Оригинални научни рад

364.787.22-053.9(497.111)
316.472-053.9
COBISS.SR-ID 255851276
Рад послат: 15. 12. 2017. године
Рад прихваћен: 22. 12. 2017. године
ПРОБЛЕМ УСАМЉЕНОСТИ СТАРИЈИХ

КОЈИ ЖИВЕ САМИ У БЕОГРАДУ
Драгана Динић
Институт за политичке студије, Београд
Резиме
Живети сам, не значи и бити усамљен. Колико је оних који живе
у проширеној породици или у колективу (нпр. старачком дому), а који
су изоловани, занемарени, искључени и бескрајно усамљени. Човек је
друштвено биће и има потребу да комуницира са другим људима.
Када се комуникација сведе на минимум или потпуно прекине, када
се покидају све социјалне мреже, које су током живота изграђиване,
наступа социјална смрт, пре биолошке смрти.
У овом раду ће бити презентовани резултати истраживања,
добијени у оквиру пројекта Геронтолошког друштва Србије који носи
назив: "Дружење као психосоцијална подршка старијима који живе
сами (прва фаза)". Пројектом су обухваћени старији људи (преко 70
година живота), из неколико београдских општина, који живе сами и
који су процесом старења доживели промене на психичком и
социјалном плану.Биће дата и упоредна анализа одговарајућих
резултата овог истраживања и резултата ранијих истраживања ГДС
(2016, 2017) о усамљености старијих. Методе коришћене у
истраживању су: анкета, дубински интервју, студије случаја, анализа
садржаја статистичких података и референтне литературе. Циљ
пројекта је био да се, дружењем са старијима који живе сами, повећа
стапен њихове информисаности о правима и услугама из домена
социјалне заштите, да им се пружи психосоцијална подршка, у
погледу очувања постојећих и изградње нових социјалних мрежа и да
се подстакне њихова социјална инклузија.
Кључне речи: усамљеност, самачка домаћинства, социјална

инклузија, социјална заштита.
Динић Д.: Проблем усамљености старијих који живе сами у Београду 5
Увод
Усамљеност и осећај да ниси пожељан
је најгоре сиромаштво – МајкаТереза
Социолози и психолози све чешће говоре о епидемији

усамљености. Деструкција патријархалне породице и заједништва,
промоција индивидуализма и каријеризма, економска и политичка
криза као трајни животни амбијент, разводи и самачки живот, мањи
број деце, у највећој мери доприносе изолацији и отуђењу човека. У
свом тексту Самоћа и усамљеност, академик Владета Јеротић
констатује да је питање усамљености новијег датума, да је човек у
прошлости био део велике породице, да је потом припадао одређеној
црквеној или државној организацији, те му је осећај усамљености био
стран, живео је у заједници са неким и умирао крај некога, у оквиру
затвореног и сигурног круга. Враћање у још даљу прошлост, у средњи
и стари век, доводи нас до још једног поимања самоће: "Грчки
мудраци и римски филозофи истицали су гносеолошку вредност
самоће, средњевековно хришћанство аскетске идеале усамљивања".
(Јеротић, В. 2015, с.1) Раније су самоћа и усамљеност биле међусобно
нераскидиво повезане и условљене - останеш сам и постанеш
усамљен. У времену у коме живимо та међузависност и условљеност
се губи, а ова два појма се оштро разграничавају. "Самоћу сада
схватамо као иманентну црту живота која може, мада не мора, постати
човекова шанса, док усамљеност постаје принудна и патолошка црта
личности против које се човек или још може борити унутарњим и
спољашњим расположивим средствима, или та усамљеност постаје
трајна коб појединачног човека". (Јеротић, В. 2015, с.1) Међутим, не
може се оспорити исконска потреба човека да понекад буде сам, да
интроспекцијом проникне у сопствене поступке и да направи рачун са
самим собом. У тишини самоће буди се машта, креативност, човек
ствара своја уметничка и научна дела. Кад самоћа доводи до
усамљености, она је непожељна. Такве ситуације се јављају, на
индивидуалном плану, у различитим етапама живота. Пресецање
пупчане врпце и насилно одвајање детета од мајке, изазива први страх
од самоће; потом долази пубертет са еуфоричним променама
расположења, самоспознајом, несигурношћу и повлачењем у себе;
следи зрело доба - време професионалног и партнерско-породичног
самопотврђивања, када сваки неуспех и неизвесност воде у осаму; па
све до климакса и старости када се човек суочава са извесношћу
сопственог краја. Све су то кризне ситуације, када се из самоће тоне у
усамљеност, са крајње неизвесним исходом. Сваки човек понекад има
потребу да буде сам, воли самоћу, али нико не жели да буде усамљен.
Да би превазишао усамљеност, човеку је потребна љубав, прихватање,
сигурност, присуство других људи и чврста повезаност са њима.
Најновије студије показују да усамљени људи имају 50% већу шансу

да раније умру од оних који су друштвено укључени и међусобно
повезани. Професорка Холт-Лунстад истиче да су многе финансијске
и друштвене везе повезане с послом, па људе треба благовремено
припремити за одлазак у пензију, за живот када престане активно
бављење послом. Усамљеност има и психопатолошку димензију, која
неће бити предмет опсервације у овом раду. Размотрићемо социјалну,
односно друштвену димензију усамљености. Ту је човек принуђен да
буде усамљен и отуђен од свих, притиснут егзистенцијалном
несигурношћу, трком за стицањем материјалног богатства, суровошћу
тоталитарног режима и глобалистичких стремљења. Он је у паници од
губитка посла, од болести, од немоћи у старости и од радикалног
сужавања круга људи који би могли да му пруже подршку и помоћ.
Занимљиво је Јунгово схватање, да је човек усамљен јер се
самоизоловао због похлепе и престижа, а да скромни људи никада не
могу бити усамљени. У сличном маниру говори и познати глумац
Омар Шариф: Велику славу и богатство прати и велика усамљеност.
Проблем усамљености је комплексан и захтева системско
решење, које би ишло од осмишљеног и квалитетно испуњеног
слободног времена, преко инклузивног генерацијског и
међугенерацијског повезивања, па до преуређивања друштвеног
простора и подстицања окупљања и дружења.
Ранији подаци говоре да је 1/3 Американаца усамљена, а да се
18% одраслих Енглеза изјашњава да су увек или понекад усамљени.1
У Србији нису рађена истраживања, по овом питању, тако да је једно
микро истраживање, спроведено у оквиру пројекта Геронтолошког
друштва Србије 2017, о усамљености код Београђана који су стари и
сами, пионирски покушај да се о овом питању нешто егзактније каже.
Проблем усамљености
Човек тешко признаје да је усамљен, а још мање је спреман да
говори о сопственој усамљености. То је још увек табу-тема и у
развијеним европским земљама. У Бечу је тек марта 2008. године
организован први „Симпозијум против усамљености“. Директорка
Института за биоенергију и иницијатор овог симпозијума Мајда
Мозер, истиче, попут Јунга, да индивидуализам и каријеризам
увећавају усамљеност, али она додаје, да њене узроке треба тражити
и у трауматичним догађајима из прошлости (попут недовољног
признавања у детињству). Животни проблеми се удвостручују под
1
Податке о томе даје Eurostat (Census hub HC48),
http://ec.europa.eu/eurostat/statistics-
explained/index.php/People_in_the_EU_%E2%80%93_statistics_on_an_ageing_society
теретом усамљености, а усамљеник постаје подложан, психичким и

сомаским обољењима, чешће од својих вршњака, који нису усамљени.
Развијене и неразвијене земље света разликују се по много
чему, па и по томе колико се старији у њима осећају усамљено. У
развијеним земљама су права реткост вишегенерацијске породице,
тако да у њима старији углавном живе у двочланим и једночланим
старачким домаћинствима. Студија Црвеног крста Србије показује да
три четвртине старијих живе с децом, у мање развијеним регионима
Југоисточне Европе и Јапана, док у развијеним деловима Северне и
Западне Европе, тек једна трећина живи у вишегенерацијским
породицама. Без обзира на то што су старији, који живе сами, често
укључени у активности у заједници, они постају рањивији када им се
погорша здравље или када доживе какав губитак. У таквој ситуацији
они се повлаче у себе, искључују из друштва, падају у депресију,
удаљавају се и од сопствене деце, па чак и прекидају контакт с њима
и врло лако се опредељују да оду у институцију. Развијени свет, а
делом и неразвијени, бележи перманентан пораст старачких самачких
домаћинстава. "Врло је важно да они који креирају јавне политике и
платформе социјалне заштите јасније препознају да деца, млади,
одрасле особе и старији не живе у изолацији одвојени једни од других
и да су они у стварности блиско умрежени, а њихови животи се
преплићу у различитим сферама, емоционалним, финансијским и у
односу неге". (Аge International, 2015, s.13)
У оквиру едукативног програма Филокафеа2 посебна пажња је
посвећена проблему усамљености уопште, код свих популационих
група. У настојању да се дефинише појам усамљености кренуло се од
супротног става - шта није усамљеност, шта чини човека срећним и
задовољним, шта све томе доприноси (попут благостања, љубави,
интимности, припадања, друштвене повезаности...), да би се из тога
закључило који су атрибути усамљености. Тако се долази до става да
је усамљеност стање у коме човек осећа недостатак повезаности са
другим људима који изазива незадовољство или тугу. Ово комплексно
осећање проистиче из тешкоћа у успостављању пријатељстава или
партнерских односа, интра или интергенерацијских, па до тешкоћа у
реализовању одређених активности. Тако се нпр. говори о
егзистенијалној усамљености, када је присутан осећај усамљености
упркос чињеници да је човек окружен другим људима, да живи са
њима, а заправо је поред њих. Основна је претпоставка да човек има
2
Координатори Филокафеа су Александра Алексић и Александра Булатовић,
чланице Српског удружења за филозофску праксу (СППА) у програму едукације за
индивидуалног филозофског саветника. Извор: Кућа добрих вести/Портал Млади,
2016.
http://www.dobrevesti.rs/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%
D0%B0/item/7859-filokafe-pojam-usamljenosti-i-kako-da-se-nosimo-sa-tim
исконску потребу за припадањем и да га она мотивише да успотавља

трајне интерперсоналне односе и остварује пријатну емоционалну
интеракцију с другим људима. Међутим, време у коме живимо, темпо
живота, притисци које човек трпи, нагоне га да одустане од својих
потреба и осећања. "Појам усамљености подразумијева дуже
раздобље емоционалне узнемирености које настаје када се особа
осјећа отуђено, несхваћено и одбачено од других и/или јој недостају
социјални партнери за жељене активности, поглавито за активности
које пружају осјећај социјалне интеграције и могућност емоционалне
блискости. Усамљеност се може јавити уколико особа доживљава
несклад између жељене и постигнуте квалитете или квантитете односа
и услијед потешкоћа у вјештинама нужним за развој одговарајућег
блиског и социјалног односа3".(Ašpan, M.S. 2008, с.2)
Умесно је поставити питање корена или узрока усамљености;
да ли је у питању културолошки феномен, да ли извор
усамљености треба тражити у непосредном окружењу или у
појединцу. Досадашње анализе овог појма говоре да је потребно
уважити све три димензије. Неки су склони да фаворизују
индивидуални план, па разматрају утицај усамљености на личност,
док други размишљају о потреби култивисања усамљености - о
"менаџменту" усамљености.
Занимљиви су одговори деце из вртића о усамљености, које је
прикупила проф. психологије Ašpan, M.S. (2008) Оно што деца истичу
у први план је недостатак пријатеља и драгих особа (родитеља),
осећање напуштености, сувишности, страха, опасности, угрожености,
тескобе, то је стање досаде у коме се осећаш јадно. Деца су очигледно
погодила суштину проблема и потврдила тезу стручњака, да су
когнитивно и емоционално способна да доживљавају усамљеност од
седме године живота, као и да праве разлику између емоционалне и
социјалне усамљености. Емоционална усамљеност се доводи у везу са
губитком објекта привржености (нпр, партнера, деце) и она резултира
тескобом, страхом, празнином... Социјална усамљеност је узрокована
неадекватном или непостојећом социјалном мрежом и она изазива
досаду, депресију, чини живот бесмисленим и отвара пут девијантном
понашању (агресивност, алкохолизам, наркоманија...). Обе врсте
усамљености имају заједнички именитељ, а то је опште
незадовољство. У старости реално има много више услова за
Мр сц. Sandra Milotti Ašpan, проф. психологије, свој текст, који носи назив
3
Усамљеност, а који је поставила на интернет, започела је песмом Докторе, дајте

ми таблету против усамљености! где истиче да је тишина заједничко обележје
усамљености, као и смрти.
усамљеност: завршава се радна етапа живота и кидају све

професионалне/пословне мреже, чешћи су губици драгих особа (нпр,
партнера), долази до пропадања здравља (слабе вид, слух,
покретљивост, когнитивне функције...), јављају се бројне хроничне
болести, што све одваја човека од пријатеља, редукује контакте и води
у изолацију; на све то треба додати смањење, па и губитак економске
моћи и утицаја на друге. Сви ти губици неминовно производе осећање
безвредности, сувишности, бесперспективности и узрок су многим
патолошким стањима, чији екстремни исход може бити и суицид.
Социјални миље, у коме човек стари, може да допринесе
усамљености, када су у њему распрострањени и уврежени митови и
предрасуде о старијима и старењу и када је одговор друштва на
потребе старијих базиран на стереотипима о њима.
Најраспрострањенији митови о старијима говоре да су болесни, да су
мање креативни од младих, да њихово искуство нема велику вредност
у модерном друштву, да изискују трошкове који су пуки губитак
ресурса и сл. (Петрушић, Н; Тодоровић, Н; Врачевић, М; 2015) Борба
против усамљености мора бити усмерена на разбијање митова и
предрасуда, на истинско поштовање људских права, независно од
година живота и на обезбеђивање елементарних услова за подизање
квалитета живота старијих, у свим аспектима.
Резултати истраживања усамљености старијих у Србији

Геронтолошко друштво Србије се већ 45 година бави, на стручан
и научни начин, проблемима старења и старијих у Србији, настојећи
да идентификује најзначајније од њих, да утврди њихове узроке и
варијетете и да понуди правовремена и адекватна решења. Идеја, да се
проблему усамљености треба посветити већа пажња, није новијег
датума. Напротив, годинама уназад се планира истраживање овог
проблема, још од 2015. Статистички подаци, из последњег пописа
(2011), били су добар повод и довољан аргумент да се приступи овом
истраживању. Али, хронично недостајућа средства ограничила су
истраживање на подручје Београда, као и на коришћење одређених
манифестација, којима присуствују старији из целе Србије, за
реализацију анкета и интервјуа 4 . Најпре су реализована два пилот
истраживања како би се прикупили неопходни подаци за иницирање
пројекта о усамљености, чији су резултати у фокусу овог рада.
Прва анкета је рађена 2016. године (током Сајма за треће доба
у Београду), са посетиоцима Сајма старијим од 55 година (око 50
4
Тако је једна анкета реализована током Сајма за треће доба, који је одржан
од 1-3. априла 2016. године, а друга током одржавања X олимпијаде спорта, здравља
и културе трећег доба, у Врњачкој Бањи, од 29.09 - 03.10.2017. године.
испитаника5). Резултати су показали да скоро половина анкетираних

живи сама, док је друга половина са ван/брачним партнером, а не
ретко и са децом и унуцима. Они који живе сами, сасвим очекивано,
осећали су се усамљеније од својих вршњака који живе у породичном
окружењу. Сви испитаници одржавају контакте са члановима
породице и другим рођацима, али их материјални и здравствени
проблеми спутавају у остваривању ширих социјалних контаката.
"Лек" за своју усамљеност, они који живе у проширеној породици,
виде у повећаном ангажовању сопствене деце; а они који су сами
имају већа очекивања од друштва и његових институција. Живот
већине испитаника своди се на ограничен број активности, у кућним
условима, попут гледања ТВ програма, читања, ручниих радова и
хобија; а много ређе су то посете пријатељима, догађајима културе и
клубовима за пензионере. На крају анкете и интервјуа који је вођен с
испитаницима, наметнуло се питање: Како помоћи оној половини,
самих и усамљених пензионера и старијих; шта учинити да се не
осећају напуштеним и занемареним?
Друго истраживање је спроведено 2017. године, на X
олимпијади спорта, здравља и културе трећег доба, одржаној у
Врњачкој Бањи. На Олимпијади је учествовало преко 1200 старијих из
свих крајева Србије и из иностранства. Анкетирано је 150 старијих из
Србије, путем случајног узорка. Међу учесницима Олимпијаде има
старијих који живе са партнерима, неки у оквиру шире породице, а
има и самаца; различито им је здравствено стање (има слепих,
непокретних, глувонемих, са видљивијим знацима деменције, али и
добро очуваних и веома активних појединаца); и неједнак им је
материјални положај (од веома имућних иностраних пензионера до
социјалних случајева, дубоко испод линије сиромаштва). На
Олимпијаду их доводи, пре свега, љубав према спорту и према
дружењу. На питање да ли се осећају усамљено 82% тврде да се никада
тако нису осећали, 17% су се тако само понекад осећали, а само 1% су
дали потврдан одговор, тј. да се често осећају усамљено. И када су
били млади усамљеност је била непознаница за 89% ових испитаника,
а само понекад су то осећање имали њих око 11%. Од анкетираних се
тражило да препознају и наведу узроке усамљености у старости. Ту су
се на врху ранг-листе нашли недостатак партнера и недостатак новца,
а тек веома ниско на тој листи били су здравствени проблеми и
ејџистичке предрасуде. Дакле, емоционална усамљеност, узрокована
губицима, је изнад социјалне. Код одговора на питање шта је лек за
усамљеност, већина је навела дружење, ширење социјалног круга,
нове пријатеље, волонтирање, активирање изван куће, путовање...; а
5
Може се учинити да је 50 испитаника мали узорак, али већ после 15-ак
упитника одговори су почели да се понављају, тако и да је било више испитаника не
би било значајнијих одступања у одговорима.
тек потом, срећну породицу испуњену љубављу и толеранцијом.

Очигледно је решавање социјалне усамљености једноставније, док
емотивна усамљеност за многе остаје тешко решив или нерешив
проблем.
И у студији Пригушена светла града, аутора Сатарић, Н. и
Перишић, Н. која се бави положајем и потребама старачких
домаћинстава на Новом Београду, долази се до проблема усамљености
старијих. Истраживање је обухватило преко 605 старијих од 65
година, који живе у старачким домаћинствима сами или са другима
који су такође старији од 65 година, на територији Новог Београда.
Налаз је био да постоји велика дискрепанција између прокламованих
и реалних политика према старијима, да су сарији ускраћени за многе
од постојећих услуга, као и да има доста неопходних услуга које
држава није још препознала, ни увела у систем заштите старијих.
Старији су препуштени сами себи, запостављени, изоловани и
искључени, усамљени и бескрајно тужни.
Резултати пројекта ГДС "Дружење као психосоцијална подршка

старијима који живе сами (прва фаза)"
Сва питања везана за старост и старије људе имају посебну
тежину у нашој земљи, ако се зна да је Србија међу најстаријим
земљама Европе и света, по просечној старости становништва (42,2
године) и да је удео старијих од 65 година већи од 17,4% у укупној
популацији, са тенденцијом даљег, убрзаног пораста. Треба обратити
пажњу и на проспективну старост6, по којој смо на самом европском
врху били већ 2010, као и на очекивано трајање живота од 74,22
године (за мушкарце 71,63, а за жене 76,82 године). Наведени
индикатори не само што димензионирају процес старења, већ
"сугеришу колика је потенцијална социјална подршка старим
особама, ако се узме у обзир да њу пружају млађе генерације, тј.
одрасла деца или рођаци, млађи пријатељи или суседи.
Ретроспективни и проспективни контексти старења становништва су
подједнако суморни". (Девеџић, М и Гњатовић, С.Ј. 2015, с.27)
Према Попису из 2011, од укупно 1.250.316 старијих, њих
593.515, тј, 47,5% живело је у старачким домаћинствима (РЗС, 2014а).
Исти статистички извор говори, да у Београду од 93.964 домаћинстава
у којима живе особе старије од 65 година, 61.976 или 66,00%, јесу
самачка. По броју самачких домаћинстава у којима живе старије особе
прва три места заузимају општине Вождовац (6.453), Палилула (6.452)
и Звездара (5.766). Удео старачких домаћинстава у укупном броју
домаћинстава у Србији, износи у граду 44,95%, а на селу 55,05%.
6
По "проспективном критеријуму праг старости је дефинисан бројем
преосталих година живота мањим од 15" (Девеџић,М и Гњатовић С.Ј. 2015, с.25)
Највећа концентрација старачких домаћинстава, када се перципирају

само старачка домаћинства, је у градовима и износи 84,40%. У
Београду је око 300.000 старијих од 65 година. Посматрајући посебне
кохорте, у градовима живи 53% старијих људи, чија је просечна
старост 74-75 година. Од 15 општина у Србији, у којима је просечна
старост старије популације изнад 75 година, три општине су
београдске (Врачар, Стари Град и Савски Венац). Стогодишњака је
све више - 2011. године у Србији је било 167 старијих од 100 година и
то 117 жена и 50 мушкараца, који у највећем броју живе у београдским
општинама. (Девеџић, М и Гњатовић, С.Ј. 2015) Зато се све чешће
говори о старим, старијим и најстаријим; тј. после 65+ (стари), долазе
октогенаријанци (од 80-90 година) и нонагенаријанци (90+).
(Стојилковић и Динић, 2012)
Анализирајући ове податке о старијима, јасно је зашто се
Геронтолошко друштво определило да истраживање о усамљености
спроведе у београдским општинама (Врачар, Вождовац, Стари Град,
Звездара, Палилула) и то са старијима који живе сами, у старачким
самачким домаћинствима, јер је сасвим извесно, да је баш код њих
питање усамљености најизраженије. Утемељена је претпоставка да
усамљеност, иако није синоним за самоћу, карактерише живот многих
појединаца, мушкараца и жена у великом граду какав је Београд. Ту
мислимо на све оне појединце у трећем животном добу, са још увек
релативно очуваним физичким и менталним способностима, који
живе сами, без обзира на породичне прилике које су карактерисале
њихов живот пре статуса самца.
У методолошком смислу, на самом почетку пројекта урађено
је анкетно истраживање. Упитником су обухваћени старији људи,
између 65 и 85 година, који живе сами у већ наведеним, београдским
општинама, укупно њих 52. Чињеница да су старије особе веома
неповерљиве и да нису отворене за сарадњу, умногоме је отежала
спровођење анкете. Многи су одбили да одговарају на питања, а неки
су одустајали и током анкете. Биле смо принуђене7 да искористимо
рођаке, пријатеље и комшије да нам помогну да дођемо до
испитаника. Још теже је било приволети неке од испитаника да
учествују у другој фази истраживања, која је подразумевала пружање
психо-социјалне подршке од стране стручњака ГДС. Стекао се утисак
да су се старији саживели са самоћом, увукли у љуштуру без жеље да
из ње покушају да искораче, али и да им је непријатно што неко
непознат покушава да зађе у подручје њихове приватности.
Испитаници су били различитог степена образовања, различитог
брачног статуса, различитог материјалног стања, различито решеног
стамбеног питања. У кохорти старијих, према Попису, доминирају
7
Истраживачки тим је чинило пет жена, стручњака за питања старења и
старости из ГДС.
жене, а међу испитаницима је присуство жена било још израженије

(Т-1).
Т-1 Полна структура испитаника

Пол Број % Пол испитаника
Мушки 16 31 Мушки
31%
Женски
Женски 36 69 69%
Т-2 Старосна структура испитаника

Животно доба Број Године испитаника
од 65 до 70 13 20
од 71 до 75 17 15
од 76 до 80 10 10
од 81 до 85 7 5
0
преко 85 5
од 65 до 70 од 71 до 75 од 76 до 80 од 81 до 85 преко 85
Више од половине испитаника је у осмој деценији живота, а

четвртину чине они млађи. Млађи старији су отворенији за сарадњу,
зато смо одустале од првобитног плана да анкетирамо само старије од
70 година, па смо укључиле и оне између 65 и 70 година. Други добар
разлог за померање старосне границе ка млађем узрасту, било је
суочавање са чињеницом, да је тешко постићи значајнију промену код
старијих који су дужи период провели у самоћи.
Т-3 Брак и породица

Брачни статус Број Брачни статус
неожењен, неудата 11 неожењен, неудата
удовац , удовица 28 удовац , удовица

разведен, разведена 2
ванбрачна заједница разведен, разведена
1 ванбрачна заједница
По питању брачног статуса подаци показују да је највише оних

чији су брачни партнери умрли, док другу половину чине нежење и
разведени. Један од испитаника је изјавио да је у ванбрачној
заједници, али он живи сам иако има озбиљну партнерску везу.
Т-4 Број деце

Колико деце имате? Број Број деце испитаника
једно 17 20
двоје 20 15
10
троје 0 5
без деце 15 0
једно двоје троје без деце
Скоро 70% испитаника имају децу, па и ако живе сами, само

сазнање да та деца постоје, макар и на другом крају света, улива им
сигурност.
Т-5 Пребивалиште деце испитаника

Где живе ваша деца? Број / %
Где живе испитаници?
у свом домаћинству у 20
20 / 38%
Београду
15
у свом домаћинству
6 / 12%
ван Београда 10
у иностранству 11 / 21% 5
0
у свом у свом у иностранству без деце
без деце 15 / 29% домаћинству у домаћинству
Београду ван Београда
Мада близу 40% испитаника имају децу у Београду, отвара се

питање њихових међусобних односа - да ли су у свађи или не, да ли
имају сталну комуникацију, да ли је та комуникација садржајна или
само формална, колико једни другима представљају ослонац и у којој
мери постоји реципроцитет у емотивној и свакој другој размени.
Т-6 Образовање испитаника

Завршена школа Број %
основна школа 1 2%
средња школа 16 31%
виша школа 10 19%
факултет 22 42%
магистратура 2 4%
докторат 1 2%
Испитаници су имали завидно образовање, што се и очекивало,
када се зна да је беби-бум генерација зашла у треће доба, а да је
одрастала у време социјализма, где је основна школа обавезна, а
остали нивои образовања бесплатни и масовно материјално
стимулисани (кредити, стипендије и сл). Школовање је било доступно
свим слојевима друштва, а политика запошљавања људи са
дипломама, веома подстицајна. Друго је питање да ли образовање
може да смањи усамљеност или је појачава. Образованији човек је по

правилу боље информисан, а самим тим има и више критеријуме и
већа очекивања. Тако се он може осетити усамљеним и у некој
ситуацији која, код мање образоване особе, не би побудила такав
осећај.
Т-7 Сектор рада испитаника

Где сте били запослени? Број %
државни сектор 47 90%
приватни сектор 4 8%
на другом месту, где 1 2%
(Упиши на ком другом месту: инвалидно лице)
Највећи број испитаника радио је у државном сектору, у
прошлом и почетком овог века, имали су сигурне плате и обезбедили
пензије, сасвим довољне за пристојан живот у старости. Међу
испитаницима је било бивших руководилаца, финансијских
стручњака, службеника и професора. Уколико су добро газдовали
својим приходима могли су обезбедити кров над главом и бар
минималну уштеђевину, за црне дане. Ствари се значајно компликују
када се разболе, а лекови и лечење више нису бесплатни. Тада је
неопходно имати некога ко може да пружи финансијску подршку.
Испитаници су живели у неколико београдских општина:
Врачар (16), Вождовац (8), Стари Град (9), Звездара (4), Палилула (15).
На који начин су имали решено стамбено питање: само неки су добили
стан наслеђем, остали су искористили нестварно повољне стамбене
кредите или су, у најбољем случају, јефтино откупили станове које су
добили од својих радних организација. Само је један испитаник имао
подстанарски статус.
Т-8 Стамбено питање

Стамбени услови Број
2% једнособан стан
једнособан стан 13 8%
двособан стан
6% двособан стан
20
25%
трособан стан 11 трособан стан
четворособан стан 3 21%

четворособан стан
мала породична кућа 4
мала породична кућа
38%
подстанар 1 подстанар
Када се ради о економском положају испитаника тражили смо да

нам кажу које све редовне приходе остварују и колики је њихов износ.
Т-9 Приходи
Висина прихода у
Остварени приходи Број Број
динарима
пензија 51 испод 10.000 1
помоћ породице 3 10.000 - 20.000 1
социјална помоћ 1 20.000 - 30.000 10
без прихода 0 преко 30.000 40
неки други облик прихода, 6
који: рента, допунски рад, (повремени
туђа нега и помоћ рад и пензија)
Скоро сви испитаници примају пензију и то ону од преко
30.000 динара, а горња граница је, код неких, била двоструко, па и
троструко виша. Уз пензију остварују и друге врсте прихода, а неке
помаже породица. Једно инвалидно лице живи од социјалне помоћи.
Истраживали смо да ли постоји подршка социјалних мрежа у
које су испитаници укључени, тј. да ли постоје интерперсонални
контакти, а ако постоје, колика је учесталост тих контаката.
Т-10 Социјалне мреже

Учесталост Са децом и Са рођацима и
Са комшијама
контаката породицом пријатељима
често 31 20 16
повремено 14 27 31
увек 0 1 1
никад 7 4 4
Судећи по добијеним одговорима, социјалне мреже су добро
очуване и сталне. Колико су одговори искрени, а колико су били само
пројекције односа какве наши испитаници прижељкују, показаће
даљи ток истраживања.
Начин на који се успоставља комуникација у перципираним
мрежама показује табела 11. Код овог питања могуће је било навођење
већег броја модалитета.
Т-11 Комуникација
Начин Са децом и Са рођацима и
Са комшијама
комуникације породицом пријатељима
лично 23 29 50
телефоном 27 33 12
Путем друштвених
3 3 0
мрежа
Наши испитаници, по правилу, са децом, рођацима и
пријатељима комуницирају телефоном, па тек потом и лично, док је
са комшијама директни контакт скоро искључиви начин
комуникације. Интернет и скајп су недоступно и тешко прихватљиво
средство комуникације старијих људи (осим када су деца или рођаци
у иностранству).
Желели смо да знамо како наши испитаници проводе своје

слободно време, па и време уопште. Да ли се друже или преферирају
самоћу, да ли излазе или се затварају у своје станове и куће.
Т-12 Фонд времена испитаника

Са ким дневно
Где највише дневно
проводите највише Број Број
проводите време?
времена?
сам, сама 40 стану, кући 42
са члановима
5 шетњи 11
породице
дружењу са пријатељима
рођацима 2 8
или комшијама
пријатељима 7 клубу пензионера 0
на неком другом месту,
ком? код деце, у
комшијама 7 7
ресторану, на послу, у
удружењу, партији
у удружењу, партији 1
Иако су могли да изаберу више одговора, то није променило
суштину, коју смо претпоставили још на почетку истраживања (да
самоћа и усамљеност иду "руку под руку"). Испитаници су углавном
сами, затворени у свом дому. Да им лекари нису рекли да треба да
шетају због здравља, и они малобројни "шетачи" остали би у кући.
Контакти са породицом, пријатељима и комшијама су само
краткотрајна епизода током дугих самотних дана.
Т-13 Културна дешавања

Да ли и колико актуелне манифестације
цркву
често посећујете културне догађаје посвећене старима
да 6 10 9
не 19 33 24
понекад 27 9 19
И овај одговор везан за укључивање старијих у културна
дешавања, потврђује пасивност и искљученост испитаника из тих
дешавања, а показује и њихову удаљеност од цркве.
Т-14 Медији и путовања

Да ли и читате штампу у којој гледате телевизијске
путујете
колико често се пише о старима прилоге о старима
да 8 10 11
не 27 24 20
понекад 17 18 20
Потребно је напоменути, да је интерпретација резултата датих
у табелама дата и на основу вишемесечних разговора о овим
питањима са корисницима програма. Кад год смо имале неку дилему
код неких одговора тражиле смо додатно и шире објашњење. Тако смо
могле да проценимо валидност добијених одговора из упитника и да

дамо њихово шире тумачење. Мали број испитаника уопште нешто
чита, а нису заинтересовани ни за путовања. Изговарају се
недостатком новца за путовања, слабим видом за читање, а даљински
управљач модерних телевизора им је несавладива препрека, па и од
ТВ програма одустају. И после свега, питали смо их оно што је у
фокусу нашег интересовања: Да ли се осећају усамљеним?
Т-15 Усамљеност
Да ли сте
Број
усамљени? 35
30
да 12=23% 25
20
15
не 7=13% 10
0
понекад 33=63% да не понекад
Одговор је био више него очекиван, када се узму у обзир сви

претходни наводи: само 13% кажу да нису усамљени. Ако тај одговор
упоредимо с одговором, на исто питање, који смо добили од учесника
Олимпијаде спорта, здравља и културе трећег доба, уочићемо
драстичну разлику. Олимпијци су рекли: никада се тако нису осећали
82%, тако су се само понекад осећали 17%, а само 1% њих је изјавило
да се често осећају усамљено. Све детерминанте усамљености су се
потврдиле. Учесници Олимпијаде су активни старији људи, добро
умрежени и мотивисани да развијају такмичарски дух, да буду
креативни; док су старији који живе сами у Београду сушта
супротност.
Т-16 Лек за усамљеност

Ко највише утиче да
Број %
нисте усамљени?
деца 15 22%
унуци 13 19%
пријатељи, комшије 29 43%
дружење у клубовима
1 1%
пензионера
неко други 10 15%
Очекивало се да кључну улогу у превазилажењу усамљености
код наших испитаника, имају деца и рођаци, међутим, комшије и
пријатељи су се показали незаменљивим. Још један одговор заслужује
да буде прокоментарисан, а то су удружења пензионера и клубови за
старе; њих наши испитаници не препознају као места и организације
које могу помоћи у превазилажењу усамљености; док су скоро сви

учесници Олимпијаде чланови удружења пензионера и редовно
долазе у клубове.
Ако већ мало читају и гледају ТВ, ако још мање излазе на
одређена културна дешавања, премало се друже; поставља се питање
којим активностима испуњавају дан?
Т-17 Радне и окупационе активности
Да ли се нечим бавите? Број %
допунски посао 10 17%
чување унука 9 15%
хоби 9 15%
нешто друго, шта? 20 34%
ништа не радим 11 19%
Њих 34% нису умели да формулишу одговор и да кажу шта
раде, или можда нису хтели. То нас је навело да детаљније с њима
поразговарамо и да их наведемо на самоанализу и самокритику.
Суочавање са реалним чињеницама у властитом животу може бити
непријатно, када се дође до спознаје да има много "празног хода" и
самозапуштања - а увек је много лакше кривицу и одговорност
пребацити на друге, у Сартровом маниру "Пакао, то су други". Тако је
било лакше рећи "радим нешто друго", а не знам да кажем шта, него
изјавити "ништа не радим". Ако се њима додају и 19% оних који
ништа не раде, закључак је једноставан: не само што су искључени,
већ су и потпуно пасивни. Лепо је што неки успевају да нађу допунски
посао, што чувају унуке или имају какав хоби, јер су све то начини
бекства од самоће. Оно што испитаницима најтеже пада јесте
погоршано здравствено стање и лоша материјална ситуација, а на
трећем месту је недостатак партнера.
Т-18 Препреке и проблеми
Шта Вам најтеже пада? Број %
лоша материјал. ситуација 14 24
неадекватно решено
0 0
стамбено питање
погоршано здравств. стање 22 39
недостатак партнера 11 19
несређени породич. односи 5 9
нешто друго, шта? син у
иностранству, лифт,
5 9
ништа, не уме да
формулише
Уследило је питање о препрекама и проблемима. Отворени
одговори су посебно били индикативни, нпр. "најтеже ми пада што
не ради лифт". Делује банално и апсурдно, да један обичан квар лифта
може некоме да представља тако велики, чак највећи проблем; али,
тако је само на први поглед. Замислите да живите у згради на 10.
спрату, да имате преко 80 година, да се тешко крећете и по соби, да

вас вид издаје, а пензија не може да покрије трошкове геронто-
домаћице, а још мање персоналног асистента, да су вам деца или
рођаци у другом граду (или иностранству), још ако сте у лошим
односима с комшијама, или су они ретко код куће; да се тешко
сналазите с мобилним телефоном и да уз све то живите сами - а лифт
не ради! То може бити уистину непремостива препрека, са сасвим
неизвесним исходом. Зато је потребно ове одговоре промишљати из
угла самих старијих.
Испитаницима смо дали задатак да покушају да предложе
решења за сопствену усамљеност. "Решење проблема усамљености
лежи у нама самима, то је чин личне одлуке" - мисли скоро 70%
анкетираних. Да човек не би био усамљен треба да се дружи и то више
с младима, да што чешће комуницира с другим људима, с комшијама
посебно, да се активира и учлани у неки од клубова за старије, да
почне да путује, да више чита, да почне и да пише, да покуша да се
нечим бави (допунски рад, хоби), да пронађе новог партнера/ку (за оне
који нису у браку), да се пресели ближе деци или рођацима... Дакле, у
питању је самопомоћ; "човек сам себи може набоље да помогне, само
ако преломи у себи, у својој глави, ако чврсто реши", "да се не запусти
и не одустане од себе" - изјавили су испитаници. Било је и оних који
су се навилки на усамљеност, саживели су се с тим да су сувишни,
искључени и немају ни снаге ни воље да било шта мењају, а и сумњају
да се било каква промена у "тим годинама" може да направи; таквих
је било 10%. Близу 6% је сада, после дубљег размишљања о сопственој
усамљености, рекло да нису усамљени. У претходном одговору, у
табели 15, 13% је тврдило да нису усамљени. Било је довољно да се
мало загледају у себе, да боље размисле, па да више од половине
промене став о сопственој усамљености. Најзад, само 2 испитаника су
излаз видела у одласку у старачки дом. Очито дом није преферентна
опција, за њега се невољно одлучују болесни и хендикепирани, у
крајњој нужди. Ако не желе у дом, да ли желе да се укључе у неки од
клубова за старије?
Т-19 Клуб пензионера

Да ли би се укључили у
Број %
клуб пензионера?
да 5 10%
не 37 71%
не знам 10 19%
Врло висок проценат (71%) је оних којима не пада на памет ни
да оду до неког од клубова за старије, а још мање да постану чланови8.
8
Током спровођења пројекта покушавале смо да испитанике/кориснике
одведемо у неки од клубова за старије, на њиховој општини, да се упознају с радом
Упоређивањем са одговором на питање "како превазићи сопствену

усамљеност", где се као сигурно решење издваја учлањење у неки
клуб за старије, уочава се контрадикторност. "Клуб јесте решење, али
ја га не желим за себе", из чега даље следи да је усамљеност прихваћен
modus vivendi анкетираних.
У наставку је истраживана потреба за инструменталном
подршком, у обављању свакодневних и повремених активности. Само
16% је изјавило да има потешкоћа у обављању свакодневних
активности, али да до сада нису користили сервисе, ни услуге геронто-
домаћице. Испитаници су углавном покретни, само 21% има
потешкоћа у кретању, а 23% имају објективно лоше здравствено стање
(док је субјективни осећај по питању здравља, дупло гори). У питању
су хроничне болести (код 73%), које захтевају сталне одласке код
лекара. Врло ретко, подршку при одласку код лекара, анкетиранима
пружају деца, потом рођаци и комшије, али се највећи број ослања на
себе; мада понеки почињу да се обраћају и плаћеним сервисима. Иако
до сада нису користили сервисне услуге, испитаници би се радо
определили за неку од њих:
Т-20 Ранг листа услуга

Који су вам облици помоћи и услуга најпотребнији? Број
поспремање куће 28
лекарска помоћ 19
прање и пеглање веша 14
дружење (разговор, шетња) 12
набавка намерница 10
медицинска нега 8
спремање хране 4
помоћ у одржавању личне хигијене 2
услуге социјалне заштите 2
за сада нису потребне услуге 1
(могли су да се одлуче за већи број услуга)
Наведене услуге, иако невешто формулисане од стране самих
испитаника, већ су препознате у систему здравствене и социјалне
заштите, а испитаници су још навели које би иновиране услуге радо
користили, а то су: дружење, заједничко становање, јефтинији домови,
геронто домаћице са ширим спектром услуга, општинске патронажне
службе и државни (дотирани) сервиси, позориште, биоскоп и ресторан
за старије (који живе са 5000 динара)...Те услуге би требало да се
добију без претеране папирологије. Предложено је и укидање
здравствених препрека, посебно бирократизованог изабраног лекара и
клуба, да осете атмосферу у клубу; међутим, они су пружали невероватан отпор.

Неки су нам објашњавали да би им чланство у клубу била велика обавеза, док су
други са потцењивањем гледали на кориснике клубова. Ниједан учесник пројекта
није постао члан клуба за старије, током пројекта.
сл. Анкетирани су, углавном, упознати са својим правима и

постојећим услугама социјалне заштите, а само 11% њих о томе не зна
ништа, нити је имало потребу да се информише. Мали број се обраћао
центру за социјални рад, док су геронтолошки центри, дневни центри
за одрсла и старија лица, клубови за старије, геронтодомаћице,
неговатељице, услуге народне кухиње и дневне медицинске помоћи,
били изван њиховог интересовања и коришћења. Нису се обраћали за
помоћ и подршку ни општини, нити су користили социјалну помоћ, а
услуга телеасистенције им је потпуно страна.
Т-21 Старачки дом

Да ли би ишли у дом за
Број %
старе?
да 6 12
не 25 48
не знам 2 40
Већина, која је дала негативан одговор истиче на НИКАД не би
ишла у дом ("пре би се убили" кажу неки од њих). Они који су
неодлучни додају "можда", уколико би се стекли неки лоши услови
који би их присилили на то; уколико би их деца одбацила, или болест
везала за кревет.
Након спроведене анкете изабрали смо 20 старијих особа9, које
су прихватиле да учествују у тромесечном програму психо-социјалне
подршке, коју су пружали стручњаци ГДС; тако да ово истраживање
представља, у методолошком смислу, и студију случаја. Још на
почетку пројекта утврђена је листа индикатора на основу којих је
процењивана усамљеност: брачни статус (удовице/и, разведене/и,
неудате, неожењени), породични статус (да ли имају децу, где та деца
живе, каква је комуникација са њима, за неудате и неожењене какву
породицу имају, где ти рођаци живе, каква је комуникација са њима),
социјално-економски статус (висина пензије, време коришћења
пензије, други приходи, стамбени услови, дужина трајања самачког
живота, коришћење слободног времена, умреженост у постојеће групе
и организације...), образовни статус и најзад, здравствени статус
(покретан или не, слеп, глув, дементан, са другим хроничним
болестима...). И у другом делу пројекта, током појединачних
разговора, тражило се од учесника да направе самопроцену да ли су
усамљени, а ако се осећају тако, како то подносе, који их проблеми
најчешће тиште, ко им помаже да осећај усамљености ублаже или
отклоне итд.
9
Од анкетираних 52, изабрано је 20, а током другог дела пројекта (пружања
тромесечне психосоцијалне подршке), остали смо без једне особе која је умрла и
друге која се преселила код ћерке у иностранство, тако да смо прикључиле 2 нове
старије особе.
Програм психо-социјалне подршке обухватао је недељне

посете старијим особама којe живе самe у трајању од 1 сата и 30
минута, током три месеца, као и дружење са њима. Том приликом су
вођени разговори који су имали за циљ да помогну корисницима
програма да разумеју своја осећања и потребе, да им пруже важне
информације из области социјалне и здравствене заштите, али и да их
подстакну на дружење са другим људима, на чешће контакте са
породицом, пријатељима, рођацима и комшијама; том приликом се
радило на отклањању постојећих препрека у њиховој комуникацији;
организоване су пригодне шетње, посете местима са бројним
друштвеним и културним садржајима, а у складу са одређеним
афинитетима самих корисника10. Дружење се посебно односило, на
информисање и повезивање корисника са разним сервисима и
услугама социјалне заштите и подршке старима, како би они могли да
остваре своја законом загарантована права на социјалну сигурност и
како би побољшали и унапредили квалитет свог живота. За њих смо
посебно припремиле брошуру, Упутство за коришћење услуга
социјалне заштите, у којиј су садржана сва права старијих у сфери
социјалне заштите, контакти референтних институција и организација
цивилног друштва на државном и локалном нивоу и упутиле смо их
како да то упутство могу да користе. Крајња намера нам је била, да
старији остану у свом познатом окружењу, а да им се умањи осећај
усамљености и да се потреба за одласкому дом за старе сведе на
минимум или да се потпуно искључи...
Профил старије особе која живи сама у Београду

Резултати истраживања довели су нас до почетног,
дескриптивног, профила старије особе, која живи сама у
београдским општинама, а за коју смо у старту, претпоставили и да је
усамљена. Овај профил је употпуњен и подацима добијеним током
непосредног рада са корисницима програма подршке. Чланови
пројектног тима су сачинили индивидуални план рада са
корисницима, у коме су издвојена три битна хронолошка сегмента:
прошлост, садашњост и будућност у животу корисника. У првом
сегменту је анализирана корисникова животна ситуација, проистекла
из његовог пређашњег живота и процењени су његов тренутни статус,
потребе и приоритети. У другом сегменту су евидентиране
корисникова самоперцепција његове животне ситуације, његове жеље
и потребе. Трећи сегмент се тиче будућности и односи се на
пројектоване циљеве самих корисника, који укључују жељени исход.
10
Наше кориснике смо успевали да "извучемо" из куће, да са њима одемо у
шетњу, у ресторан, на Сајам социјалне заштите, у позориште и биоскоп, на изложбу,
у Кућу Ђуре Јакшића (вече Дорћолијаде), на Јесењи сајам здравља, а неколико смо
одвели и на Олимпијаду спорта, здравља и културе трећег доба у Врњачку Бању.
На основу тако добијених података можемо описати старију

особу која живи сама у Београду. То је особа која има преко 70 година,
двоструко чешће женског пола, удовица или разведена; по правилу
има своју децу и решено стамбено питање; иако живи сама ретко има
кућног љубимца; контакте с децом и сродницима остварује повремено
и то путем телефона, док са комшијама има свакодневне директне
контакте; то је особа која је била запослена, најчешће у државној
служби и која је остварила пензију по основу сопственог рада, која је
већа од 30.000 динара, а уз коју остварује, понекад, и допунске
приходе и добија помоћ од породице (деце); слободно време проводи
код куће; ретко чита књиге, а новине само повремено; телевизију
гледа 3-4 сата дневно (углавном информативни програм); иде у шетњу
свакодневно (због здравља и по препоруци лекара); путује само
изузетно, по потреби; нерадо игра друштвене игре с пријатељима;
престала је да одлази у позориште и на изложбе; не користи компјутер
(сем ретких изузетака чија су деца у иностранству), а мобилни
телефон јој служи само да прима позиве; то је образована особа,
недовољно упозната са услугама и правима из области социјалне
заштите, није окрисник ових услуга, али је спремна да евентуално
прихвати услуге геронтодомаћице. Суочена са чињеницом да у
здравственом погледу све више пропада и да са својом, доскора
"добром", пензијом неће моћи да обезбеди лечење, у великом је
страху. Окреће се деци и сродницима, али од њих не добија жељену
реакцију, па је често депресивна. Иако није спремна да призна да је
усамљена, нити жели да о томе говори, уз осмишљено вођену, упорну
и дуготрајну комуникацију ипак се отвара и открива своје право лице.
Сама старија особа веома добро зна шта јој може помоћи да превазиђе
сопствену усамљеност, али није храбра, ни спремна да начини први
корак.
Закључак
Истраживање проблема усамљености, које смо реализовали,
представља само прву фазу једног ширег пројекта, који намеравамо да
покренемо у наредном периоду, а који би укључио и мање градове и
села. Усамљеност није само проблем старијих у великом граду, то је
проблем који је присутан у свим срединама и у свим популационим
групама. Промишљене су речи писца Воје Чолановића, дате у његовој
књизи Зебња на расклапање: "Да ли сте икад покушали да замислите
себе на острву које се непрекидно смањује? Нисте? Онда, појма
немате шта значи старити." (Сатарић,Н. и Перишић, Н. 2017, стр.11)
Социјална процена је рађена по начелима професионалне етике
социјалних радника, и усклађена је са законском регулативом и
пратећим документима из ове области. Разговори са корисницима,
које смо водили, били су занимљиви, разноврсни, понекада
оптерећени емоцијама; односили су се на ширу породицу, посао, на

савремене проблеме, на догађаје из прошлости. Иако су тешко
отворили своја врата непознатим истраживачима, током програма
подршке уочили смо значајне промене код корисника, али и код самих
истраживача. Пријало им је да их неко редовно обилази, да им
посвећује време и пажњу и брзо су се навикли. Зато нас је
онеспокојавао завршетак пројекта и утисак да ћемо изневерити
њихова очекивања, јер ћемо отићи од њих. Сви учесници пројекта
желе да се он настави, да се развију и слични пројекти, да и они сами
активно учествују у томе. Нису били припремљени на живот после
пензионисања, мада су често говорили да једва чекају да оду у пензију.
"Прелазак на пензију је праћен временском рекомпозицијом и
реконструкцијом личног идентитета. (...) Губљење активног статуса
погађа различите идентитете личности и кида мрежу друштвености и
води изолацији. Ломи се мрежа друштвених односа и време
пензионисања се доживљава као друштвена празнина, осама, јер се
сматра да рад даје мјесто појединцу у друштву, а престанком рада,
пензионери губе једну од главних мрежа друштвених односа, тј.
губитак радног идентитета кида друштвене везе." (Филиповић, М
2009, стр.19), Геронтолошко друштво Србије је још пре неколико
деценија осмислило програм припрема људи за одлазак у пензију, који
никада није реализован, због недостатка средстава. Да је било више
таквих пројеката, сада би било мање проблема везаних за усамљеност.
Често се може чути да је проблем усамљености повезан са све
раширенијом појавом депресије, а ми након истраживања 11 можемо
потврдити да су депресија и усамљеност дубоко међусобно
условљене.
У свету се све више говори о самоћи и социјалној смрти.
Светска здравствена организација се зато залаже за организовање age-
friendly градова, прилагођених старијима у којима ће политике,
услуге, окружење и структуре омогућити људима да активно старе12.
11
Након анкете, интервјуа, посматрања с учествовањем и анализе референтне
литературе.
12
Основни дискурс Светске здравствене организације представља одговор
на глобално старење становништва. Фокус се помера на акције у локалној
заједници, која подстиче пуно учешће старијих људи у животу заједнице и
промовише здраво и активно старење. Градови и заједнице приступају Мрежи са
обавезом да постану пријатељски расположиви и да деле своје искуство,
достигнућа и научене лекције са другима. Глобална мрежа градова и заједница
пријатних за живот пружа глобалну платформу, у којој се саслушају потребе
старијих, оцењује и надгледа њихова добробит и настоји да створи приступачно
физичко окружење, са одговарајућим услугама, које ће омогућити инклузију
старијих. Глобална мрежа СЗО градова и општина, пријатеља старијих, основана
2010. године, у 2015. је окупљала 533 градова и општина у 37 земаља, које
покривају више од 158 милиона људи широм свијета. (About the Global Network for
Age-friendly Cities and Communities - Professor Thomas Scharf, Director, Irish Centre
Уједињене нације, у истом тону, инсистирају на концепту

инклузивног друштва и на стварању једнаких прилика за укључивање.
И наш закључак, по питању усамљености, проистекао из
сазнања да су неангажовање и пасивност основни узроци; сеже до
активизма. Усамљеност генеришу одређени фактори и дешавања у
животу старије особе као што је: губитак брачног партнера, одлазак
деце из куће, редукција социјалне мреже, пресељење у мањи стан или
у мање место (село), крај радно-професионалног ангажовања, све
озбиљнији и учесталији здравствени проблеми итд. Она изазива једну
врсту психичког бола код човека, зато је неопходно тражити лек за њу.
Пре свега, треба поставити питање: шта све можеш кад си стар?
Инспиративна је ранг листа активности и понашања, која може
сублимирати и налазе овог истраживања, а коју су препоручили
старији са Олимпијаде трећег доба, а која представља лек за
усамљеност: што више дружења и љубави, позитивног става,
спортских активности, сталних (по могућству директних) контаката с
децом и с пријатељима, чешћа и краћа путовања, хоби, рад и
волонтирање, слушање музике, игре и забаве, шетње. Уз то обавезно
практиковати молитву и праштање, пронаћи партнера и сачувати
породицу - проверено, усамљеност нестаје!
Овај рад је резултат рада на пројекту број 86/2017-1, који је
финансијски подржало Министарство за рад, запошљавање, борачка
и социјална питања – Сектор за бригуо породици и социјалну заштиту.
Литература
Ašpan Milotti Sandra (2008) - Усамљеност, преглед децембар 2017.
http://www.zdravi-grad-porec.hr/strucne-teme/usamljenost/
Девеџић Мирјана и Стојилковић Гњатовић Јелена (2015) -
Демографски профил старог становништва Србије, РЗС, Београд,
стр.172.
Јеротић Владета - Самоћа и усамљеност, 2015. преглед од децембра
2017. http://zelenaucionica.com/vladeta-jerotic-samoca-i-usamljenost/
Мозер Мајда - Усамљеност као табу-тема, симпозијум против
усамљености у Бечу,
2008. http://www.b92.net/zivot/vesti.php?nav_id=285524
Петрушић Невена, Тодоровић Наташа и Врачевић Милутин (2015) -
Увод у старење и људска парава старијих: пилот студија о
for Social Gerontology, NUI Galway, Ireland)

https://extranet.who.int/agefriendlyworld/who-network/, преглед децембар 2017.
финансијском злостављању старијих; Црвени крст Србије, Београд ,

страна 120.
Сатарић Надежда и Перишић Наталија (2017) - Пригушена светла
града: студија о положају и потребама старачких домаћинстава
Новог Београда, Снага пријатељства Amity, стр.135.
Стојилковић Јелена и Динић Драгана (2012) - Демографска и
социјална димензија старења старих у Србији, Геронтологија 2,
Геронтолошко друштво Србије, стр. 61-79.
Филиповић Милева (2009) - Друштвена конструкција старости,
Геронтологија 1/2009, Геронтолошко друштво Србије, стр. 16-24.
Age International, 2015. Facing the facts: The truth about ageing and
development. London: Age International
World Health Organization (WHO, 2015); Global Network of Age -
FriendlyCities and Communities.
https://extranet.who.int/agefriendlyworld/who-network/,
преглед децембар 2017.
Републички завод за статистику (РЗС, 2014) - Попис становништва,
домаћинстава и станова у 2011. у Републици Србији, Београд.
LONELINESS AS A PROBLEM OF ELDERLY PEOPLE

WHO LIVE ALONE IN BELGRADE
Dragana Dinic
Institute for political studies - Belgrade
Abstract
Living alone does not mean being lonely. How many of those who
live in an extended family or in a collective (eg, a nursing home) who are
isolated, neglected, excluded, and infinitely lonely. Man is a social being
and has the need to communicate with other people. When communication
is minimized or completely interrupted, when all the social networks that
have been built during the lifetime break down, social death occurs before
biological death.
In this paper will be presented the results of the research, obtained
within the project of the Gerontological Society of Serbia, entitled:
"Socializing as a psychosocial support for the elderly who live alone (the
first phase)". The project covers older people (over 70 years of age), from
several Belgrade municipalities, who live alone and who have experienced
changes in the psychological and social life through the aging process.
There will also be a comparative analysis of the corresponding

results of this research and the results of earlier (pilot) research GDS
surveys on the loneliness of older people at the Social Protection Fair 2016;
as well as during maintenance X Olympiad of sport, health and culture of
the third age, in Vrnjacka Banja, 2017.
The methods used in the research are: survey, interview, case
studies, analysis of statistical data and reference literature.
The goal of the project was to increase the level of their awareness
of social protection rights and services in socializing with elderly people
living alone, to provide them with psycho social support in terms of
preserving existing and building new social networks and encouraging their
social inclusion.
Key words: loneliness, single households, social inclusion, social
protection.
Миливојевић Т., Симеуновић Бајић Н., Манић Љ.: Колико су старији људи сами и усамљени... 29
Прегледни рад
316.728-053.9
Рад послат: 01. 12. 2017. године
Рад прихваћен: 15. 12. 2017. године
КОЛИКО СУ СТАРИЈИ ЉУДИ САМИ И УСАМЉЕНИ:

УВОД У КРАТКА ИСТРАЖИВАЊА И ПРОМИШЉАЊА
Татјана Миливојевић1
Наташа Симеуновић Бајић
Љиљана Манић
Факултет за културу и медије, Београд
Сажетак
Рад има циљ да покрене дубље и шире засновано изучавање тема
које се односе на самоћу и усамљеност старијих људи. Осим познатих
и много проучаваних последица које старење становништва доноси −
економских, друштвених и политичких − недовољна се пажња
посвећује повезаности између самачког живота старијих чланова
друштва и усамљености. Посебно мало таквих истраживања има у
Србији. Закључак рада потврђује да су старији људи више него
припадници осталих генерација изложени свим факторима који воде
усамљености – губитку супружника и пријатеља, удаљавању од деце,
болестима и губитку аутономије, као и већем ризику од сиромаштва.
У тим околностима, борити се против усамљености старијих особа
значи утицати на промену уобичајених механизама, како на страни
друштвених политика и пракси (које су углавном концентрисане на то
да у условима ограничених ресурса пруже помоћ категоријама старих
које су најугроженије), тако и на страни друштвених представа о
старости и старењу.
Кључне речи: старији људи, старење, усамљеност, самоћа, друштво
Увод
Током дугог историјског периода, старост као животно доба
перципирано је у складу са одређеним системом вредности и
представа, унутар којег се тај период живота диференцира у односу на
друге својим специфичностима и карактеристикама. Старост је
описивана са медицинског, правног, филозофског, религијског,
социјалног становишта, као и у литератури (прози, драми, комедији,
1
miltatjana@hotmail.fr
30 Геронтологија 1/2017: 29-48
поезији). Са настанком и развојем друштвених наука, старост је

постала предмет њихових истраживања. Упоредо с тим, развој
демократије, са придавањем средишњег места индивидуи и њеним
правима, довео је до вредносног и законског брисања јасних граница
између животних доба (ако изузмемо границу између малолетништва
и пунолетства) у име пуноважних грађана. Различита стања субјекта,
као што су здравље и године, само су, филозофски речено, његови
атрибути, а не и супстанција. Међутим, колективна свест и пракса не
прате развој тог новог, демократски утврђеног социјалног идентитета,
који је требало да прогресивно доведе до нестанка многих стереотипа
изграђених око специфичности старости. Другим речима, те
специфичности и даље замагљују суштину, идентитет старих особа
као целовитих индивидуа са свим припадајућим правима, a то су,
између осталог, а релевантно за проблематику старости, право на
самоодређење, слободан избор и трагање за срећом. Но, као што
карактеристике старења и старости не треба да нам замагле поглед на
јединствени, индивидуални идентитет и интегритет старијих као
особа, тако не можемо нити смемо да превидимо специфичне промене
које прате старост, а које узрокују усамљеност, што је тема нашег рада.
Ове промене су и субјективне и објективне природе. Међутим, о
овим променама није се размишљало на исти начин као данас, нити је
друштвени фокус био на овом делу популације. Границе старости су
се кроз историју, такође, померале. Данас је успостављена граница
старости 65 година2 према Светској здравственој организацији. Зашто
је то тако? Бројни су разлози. Услови живота се стално мењају.
Друштво је такође доживело многобројне трансформације.
Технолошки напредак, медицинска достигнућа, промена животних
стилова и све већи утицај дигиталног окружења - само су неки од
чинилаца који утичу на продужење животног века. Међутим, није само
важно које последице носи продужење животног века, већ и какве су
данас друштвене конструкције старости. Посебно је то важно у домену
интердисциплинарног проучавања усамљености код старије
популације. Са ким живе старије особе? У ком проценту живе саме?
Такође, битно је анализирати које географске просторе насељавају
старије особе које живе саме. Да ли је реч о равномерном насељавању
или се примећују статистички значајне разлике унутар европског
континента? Да ли се препознају супротности између руралних и
урбаних подручја, што се тиче живота старијих људи или постоје исте
карактеристике? Ако старије особе живе саме, у којој мери се осећају
2
Иако је ово званично прихваћена граница старости, често се у различитим
извештајима других релевантних организација узимају и граничне вредности 55 и
60.
усамљено? Да ли се између самоће и усамљености може поставити

знак једнакости или не? То су питања која су покренула ово
истраживање и на која ће рад дати барем делимичне одговоре,
доприносећи отварању интердисциплинарног приступа овој тематици.
Теоријска позадина
У досадашњој литератури, као разлози за стални тренд пораста
процента старије популације у укупном становништву на глобалном
нивоу, наводе се смањена стопа фертилитета и продужење животног
доба. Но, последице су очигледне у свим друштвеним праксама, на
индивидуалном, локалном, регионалном, националном и глобалном
нивоу. На овом месту је важно истаћи да рад из, сада већ давне, 1945.
године, Џона Дуранда „The Trend Toward an Older Population“ (Тренд
ка старијој популацији) врло лепо и детаљно објашњава и разлоге и
последице ове велике друштвене трансформације. Он је у свом раду
изнео, тада веома важне податке, о броју старијих људи у Сједињеним
Америчким Државама, Европи, Совјетском Савезу, земљама које су
биле под доминацијом Велике Британије, Централној и Јужној
Америци, Африци и Јапану. Практично, Дуранд је у свом раду
приказао како се број старијих особа повећава у читавом свету. Он је
сасвим исправно закључио да је то одлика првенствено модернијег
схватања и стила живота, као и утицајa западне цивилизације. Тренд
повећања процента старије популације он је видео и у будућности,
узимајући у обзир и тадашње велике губитке становништва у Другом
светском рату: „Популација већег дела Западног света све више стари.
У Сједињеним Америчким Државама и у Европи, као и у другим
деловима света насељеним претежно Европљанима, већ цео век расте
просечна старост, и све показује да ће и у наредним деценијама расти“
(Durand, 1945: 142).
Осим овог тренда, Дуранд препознаје неколико последица које
старење становништва доноси: економске, друштвене и политичке,
као и војне. Све последице он детаљно образлаже, а највише се
задржава на економским последицама које врло широко сагледава
кроз промене у раду, запошљавању, пензионисању, услугама,
сервисима, потрошњи, сигурности (Durand, 1945). Међутим, сем ових
последица, он ипак не помиње оне које су се током времена показале
као промене што их старији људи највише осећају: усамљеност, живот
након пензионисања, губитак социјалне заштите, губитак брачног или
ванбрачног партнера, одлазак деце и др. Иако се не пише често о
чврстој повезаности између самачког живота старијих особа и
усамљености, ипак постоје и значајна истраживања која показују да
старија популација која живи сама представља једну од
најугроженијих друштваних група. Зашто? Истраживања показују да

у поређењу са старијим особама које живе у вишечланим породицама,
са партнером или са децом, старији људи који живе сами мање су
здрави, више изложени факторима ризика у девијантном понашању и
оданости алкохолу, показују нижи ступањ животног задовољства, а
истовремено виши степен ризика од депресије (наведено према Kim и
Lee, 2015). На Графикону 1 представљени су интересантни подаци о
особама старости од 75 до 79 година које живе саме или са децом,
према полу, у читавом свету, где се види да процентуална предност
припада самим женама у односу на саме мушкарце.
Извор: WORLDFAM and United Nations Database of Household Size and Composition
2017, based on census and survey microdata from IPUMS, DHS, LFS. Подаци
представљени на конференцији: Albert Esteve Palos from Centro de Estudios
Demográficos, ‘El aumento global de los hogares unipersonales: tendencias y factores
(demográficos)’, Nuevas formas de convivencia, Universidad de Jaen, November 23-24,
2017.
Поглед из Европе: општи приказ и детаљнији подаци из пет

земаља
Према подацима Еуростата, у јужним деловима Европе има више
старијих људи који живе у руралним областима, него у осталим
деловима Европе. Највећи број старијих у селима забележен је у
регионима Португала, Шпаније и Грчке (Еуростат, 2015). Међутим,
подаци показују да се старији људи више опредељују за самачки живот
у градовима него у селима. У томе предњаче Данска, Белгија, Финска
и Велика Британија. Иначе, укупан број старије популације која живи
сама износио je 2011. године 28.5%, а чак половина жена које су
старије од 85 година живе сасвим саме (Еurostat, 2015).
Мапа 1. Популација 65+ која живи сама у 28 земаља ЕУ.

Извор: Eurostat (Census hub HC48),http://ec.europa.eu/eurostat/statistics-
explained/index.php/People_in_the_EU_%E2%80%93_statistics_on_an_ageing_society
Определиле смо се да нешто детаљније прикажемо и
анализирамо податке у пет европских земаља: једној западној
острвској (Велика Британија), једној на северу Европе (Финска), једној
на југу Европе (Шпанија), једној из средње Европе (Пољска) и једној
ван ЕУ на Балкану (Србија) за коју не постоје подаци Еуростата.
Анализа је урађена на основу података добијених у LIS центру
Универзитета у Луксембургу.
У Великој Британији нешто је већи проценат жена у односу на
мушкарце. Укупно 17.6% старије популације не живи са својом децом.
Само 1.3% живи са једним дететом, а 0.2% са двоје деце. Оних, који
никада нису живели у ванбрачној заједници нити у браку, има 1.2%,

раздвојених 0.4%, разведених 1.8%, а удовица и удоваца 6.2%.
У Финској је за само 0.2% већи проценат жена него мушкараца.
Са својом децом не живи укупно 13.9% старијих људи. Са једним
дететом живи само 1.2%, а са двоје деце 0.1%. Никада није било у
браку нити у заједници само 0.9% старије популације, разведених је
1.6%, а удоваца и удовица има само 2%.
AGECAT
64.00 65.00
Count Table N % Count Table N %
Брачни [100] у браку
статус / у ванбрачној 0 0.0% 0 0.0%
заједници
[110] у браку 9438 34.8% 2929 10.8%
[120] у нефор-
0 0.0% 0 0.0%
малном браку
[200] није у браку/
није у ванбрачној 0 0.0% 0 0.0%
заједници
[210] никад
раније у браку/
никад раније 12068 44.5% 235 0.9%
у ванбрачној
заједници
[220] формално у
браку / формално
0 0.0% 0 0.0%
у ванбрачној
заједници
[221]
0 0.0% 0 0.0%
раздвојени
[222]
1349 5.0% 433 1.6%
разведени
[223]
152 0.6% 538 2.0%
удовци/удовице
Табела 1. Финска – брачни статус међу старијом популацијом 65+
Извор: Према званичним подацима LIS (2016).
Осим карактеристика које су уобичајене за анализирање

брачног стања, постоје и специфични подаци о партнерским односима.
Тако 3.6% старијих Финаца нема партнера, а само 0.1% не живи са

својим партнером.
На југу Европе, у Шпанији, има око 3% више старијих жена
него старијих мушкараца. Не живи са својом децом 13.8%, са једним
дететом 5.2%, са двоје деце 0.9, а са троје 0.2% старијих људи. У овој
земљи није било у браку нити у заједници 1.4% старије популације,
док је раздвојено 0.3%, а разведено 0.5%. Међутим, удоваца и удоваца
има чак 7%.
У земљи која у географском смислу припада средњој Европи, у
Пољској, има само 0.4% више старијих жена него мушкараца. Пољака,
који никада нису заснивали брак нити ванбрачну заједницу, има 0.5%,
разведених је исто толико, а удоваца и удоваца слично као и у Шпанији
- 6.8%. Што се тиче партнерског односа, нема партнера 6.4% старије
популације, а не живи са својим партнером 0.1%.
У Србији је за око 3% већи број старијих жена него мушкараца.
Чак 22% старије популације не живи са својом децом, 9% живи са
једним дететом, 0.9% са двоје деце, а 0.1% са троје деце. Постоје
породице старијих људи код којих деца имају чак 63 и 64 године.
Оних, који се нису удавали ни женили нити живели у ванбрачној
заједници, има 0.5%, раздвојених 0.1%, разведених 0.8%, а удоваца и
удовица чак 10.1% што је уједно и највећи број међу анализираним
земљама. Ако се посматрају најстарији старији, тј. они који имају 80 и
више година, онда тај проценат износи 4%.
AGECAT
79.00 80.00
Count Table N % Count Тable N %
Брачни [100] у браку / у
0 0.0% 0 0.0%
статус ванбрачној заједници
[110] у браку 6140 4.1% 177 1.6%
[120] у нефор- 2
2.3% 2 .0%
малном браку 66
[200] није у браку/
није у ванбрачној 0 0.0% 0 0.0%
заједници
[210] никад раније у
браку/никад раније у 2668 3.5% 9 0.1%
ванбрачној заједници
[220] формално
у браку / формално у 0 0.0% 0 0.0%
ванбрачној заједници
[221] 5
0.4% 0 0.0%
раздвојени 1
[222] разведени 520 4.6% 12 0.1%
[223]
1045 9.2% 451 4.0%
удовци/удовице
Табела 2. Брачни статус старијих од 80 година у Србији
Извор: Према званичним подацима LIS (2016).
Ово истраживање показује да постоје статистички значајне

разлике у животу старијих људи у различитим деловима Европе, што
упућује на потребу да се детаљније анализирају теме које овај рад
укратко представља: самоћа, усамљеност, живот без деце, живот у
браку или са партнером. У даљим истраживањима, неопходно би било
померање ка компаративном и интердисциплинарном приступу, како
би закључци били целовитији и адекватнији.
Разликовати самоћу и усамљеност

Појам усамљености није лако концептуализовати и
дефинисати. Иако сви интуитивно знамо шта то значи, не постоји једна
стандардна дефиниција усамљености. То је пре свега субјективно
искуство, које се у мањој или већој мери доживљава као негативно,
мучно, праћено непријатним афектима. Усамљеност не произлази увек
из изолованости, већ може да кореспондира са перцепцијом неке
празнине, дефицијентности у средишту међуљудских, друштвених

односа неке особе, тако да неко може да осећа велику усамљеност и
усред гомиле. Може се квантификовати број посета које неко прима,
разликовати самачки од брачног живота или живота у заједници,
анализирати број интеракција које се одвијају са сродницима или
суседима, али не постоји аутоматска повезаност између тог појавног
слоја и онога што особа субјективно осећа. Проблем је у природи,
квалитету веза, у начину на који особа учествује у свом друштвеном
окружењу.
Усамљеност, дакле, није исто што и самоћа, иако су повезане.
Самоћа, изолација, објективна је категорија, док је усамљеност
субјективно осећање. Усамљен се може бити, као што је већ добро
познато и много пута речено, и у окружењу људи, у браку, породици
и гомили. Самоћа може бити, а често и јесте, узрок осећања
усамљености. Међутим, самоћа може да буде и изабрана, док се
усамљеност трпи и изазива патњу. Изоловање од других људи може да
буде ствар избора и афинитета, али усамљеност никад није изабрана
јер је болна, а бол је знак поремећене равнотеже између организма и
његове средине. Усамљеност се манифестује као осећање первазивног
недостатка, лишености и туге. Са старењем популације, све више
старијих људи пати од усамљености. Иако свакодневно присутно, то
осећање се још више интензивира за време празника (Божић, Нова
година, Ускрс итд.).
Иако самоћа, изолованост и усамљеност нису исто, у већини
случајева једно води другом. Свет у којем живимо је знатно промењен
у односу на вишемиленијумско људско искуство живота у чврсто
повезаним заједницама. Садашња поколења су препуштена себи,
остављена у некој врсти друштвене и релационе ничије земље (no
man’s land), у којој су се некадашње велике и фундаменталне
структуре, као што је бројна породица, шира фамилија, клан, парохија
итд., распале, без одговарајуће замене.
Примарни узроци самоће и усамљености

Више разлога или фактора доприноси самоћи и усамљености, а
најчешћи су:
• смрт супружника, браће, сестара, блиских пријатеља („ништа
није теже него надживети своју генерацију“, чест је вапај
старих особа);
• удаљеност од деце, прекид породичних односа (узроци могу
бити растућа географска дисперзија, брз начин живота,
оптерећеност обавезама деце и унука и сл.);
• губитак социјалне мреже подршке, слабљење и кидање

друштвеног ткива, у градовима у којима се труне и суседски
односи, у опустелим селима;
• нежељена промена животне средине;
• болест, хендикеп, прогресивни губитак аутономије који
повлаче страх (од изласка из куће, пада, нагле
дезоријентисаности);
• страх да се падне на терет другима;
• смањење финансијских ресурса, сиромаштво.
Усамљеност се мора озбиљно схватити, јер има тешке последице,

као што су:
• опадање когнитивних функција;
• поремећаји исхране;
• поремећаји сна;
• повећани стрес и анксиозност;
• депресија са пратећом негативном самоперцепцијом,
губитком самопоштовања, самообезвређивањем, осећањем
бесмисла;
• суицидалне мисли;
• повећани ризик од хроничних болести (нарочито
кардиоваскуларних), итд. (Vernier, 2015)
Осим наведених, последице изолације постају узроци новог

повлачења и самоизолације чиме се затвара круг. Борити се против
усамљености старих лица, значи превенирати њихову
маргинализацију, искљученост, сиромаштво, губитак аутономије,
психолошки, емотивни очај и безнађе. Друштвена изолација води
усамљености, а усамљеност изолацији.
Дешава се, у неким случајевима, да је повлачење у самоћу
слободан избор. Саме особе не доживљавају увек лоше своју
изолацију. Она може бити последица вредносног избора друштва у
коме је индивидуална аутономија позитивно конотирана и
промовисана вредност (Serres, 2017). Међутим, чешће се ради о
трпљеној изолацији или о псеудослободном избору, као кад стара
особа мисли да никоме није корисна, занимљива ни потребна,
штавише да је терет, да смета и досађује млађима који имају свој
живот, интересовања и обавезе. Тада она рационализује своју
самоизолацију као свој слободан избор или користи механизам
одбране пројекције: „ви мене не занимате, замарате ме, оптерећујете
ме, узнемиравате и сл. “, како би избегла бол коју би јој нанела обрнута
ситуација. Када нестану изабрани људи и мрежа подршке, самоћа се
наметне, када се она трпи, тада се, мало помало, топе унутрашње снаге.
Приметни су феномени затварања у себе, самообезвређивања, све до
губитка наде да ће особа још увек, једног дана, некоме значити (Serres,
2017). Таква, наметнута, неизабрана изолација тешко се подноси.
Динамика десоцијализације је неумољива: кад се једном покрене,
расте као грудва снега. Изолована особа, постепено, све више редукује
и преостале друштвене контакте и активности („тонем у
беспомичност”, знају да кажу старији људи), док не остане сасвим
сама. Пошто је човек друштвено биће, а и биолошки је његов мозак
друштвени орган (Outli, 2005; Sirilnik, 2010), „ожичен” је за
друштвеност (Goleman, 2007) социјални дефицит значи и дефицит
когнитивних и чулних стимулација, што убрзава церебрално старење,
губитак рефлексивних способности, све до слабљења или губитка
способности оријентисања у времену и простору. Живети са неким,
разговарати, дружити се представља значајну и незаменљиву
когнитивну вежбу: треба слушати, декодирати поруке, тумачити
невербалне знаке, разумети емоције другог, вербализовати своје
мисли, осећања, стања – што су све моћни когнитивни стимулуси.
Истраживања су показала да то одлаже појаву разних врста
неуролошке дегенерације, конкретно и Алцхајмерове болести (Vernier,
2015).
Другим речима, самоћа доживљена као усамљеност није само
социјална патологија, јер је доказано да има биолошке и неуролошке
последице, те је, према неким ауторима, треба третирати као болест
(Stuchlik, 2014). Хронична или продужена изолација производи трајне
промене у начину како се опажају ствари. Особе које живе саме,
изоловане, реактивније су на тзв. „социјалне” претње, од којих је
најнеподношљивија за људско биће одбаченост од стране других.
То нам говори да је, поред когнитивне, и афективна психичка
функција такође уздрмана услед изолације. Разговор има смирујуће
дејство на емоције, а динамизујуће на расположење. Обично се црне
мисли „роје“ кад је човек сам, што води зачараном кругу: што је неко
усамљенији, то се осећа безвреднијим, а што се више осећа
безвреднијим, то мање има жељу да виђа друге људе. Француски
песник, филозоф и есејиста, Валери, рекао је да је човек који је сам
увек у лошем друштву. Десоцијализована особа се осећа напуштеном
и одбаченом, код ње се манифестују све негативнија и болнија
осећања: обезвређивање себе, осећање некорисности и сувишности,
осећање да никог више не интересује, да никоме није потребна ни
важна. Затварање у себе повлачи и интензивира руминацију. Кад је
препуштена сама себи и негативним мислима које постају опсесивне,
јер нема никог и ничег да их заустави и преусмери, негативна спирала,
која се одржава и расте механизмом саморепродуковања и

самопоткрепљивања, „гута” унутрашње психолошке ресурсе.
Усамљеност као болест

Социјални неуронаучници истичу да продужена самоћа није
биолошки, неуролошки ни психолошки нормална ситуација за људску
врсту. Зато је то додатни извор стреса и негативне самоперцепције, али
и перцепције других. На епидемиолошком плану, усамљеност води
погоршању квалитета сна, учења, али и имуног система, дакле и
отпорности на инфекције. Утиче на раст крвног притиска, појаву
депресије и повезује се са двоструко већом стопом смртности. Особе
које пате од усамљености брже и интензивније доживљавају негативне
емоције, непријатне речи или догађаје, што повећава њихову
анксиозност и ризик од депресије (Cacioppo, Patrick, 2009).
У физичком смислу, особа која пати од усамљености осећа
дифузну, општу нелагоду, необјашњиве болове, хронични умор (који
приписује само својим годинама, или, како се код нас каже
„крштеници“), није више мотивисана да води рачуна о својој исхрани
(„зашто да кувам само за себе?“, „зашто да једем сам/а?“), лоше и
испрекидано спава.
Други показатељи депресије су:

• перзистентна апатија и туга;
• губитак интересовања за себе, који се манифестује лошом
исхраном, занемаривањем прописане терапије и личне
хигијене;
• снажна анксиозност, немир;
• различити симптоми, као што су поремећаји памћења,
иритабилност, агресивност, параноичне мисли и страхови
(услед повећане рањивости и несигурности);
• у најтежим случајевима, јављају се фреквентно суицидалне
мисли (стопа самоубиства највиша је у популацији од преко
65 година,Van Rompaey, 2003).
Наведени показатељи депресије не важе само за старију

популацију, али је теже погађају због кумулативног дејства и других,
објективних и субјективних отежавајућих фактора везаних за старост.
Велик и снажан утицај на утонуће старијих људи у депресију, на
предају, има и разорно веровање да је старост само предворје смрти, и
да као таква не може да изнедри више никакав смисао који би
мотивисао особу да се излечи од депресијe. Савремен поглед на свет,
филозофија живота и друштвени односи обликовани њоме,

поткрепљују то веровање и осећање.3
Код старијих особа, појам изолованости, самоће или
усамљености, разликује се од случаја до случаја. Поменули смо да
кореспондира са губитком или удаљеношћу (физичком, географском,
али и психолошким отуђењем) најближих, сродника и/или пријатеља.
Код велике већине старијих који се осећају изолованим или
искљученим, у питању је „осећање да нико не обраћа пажњу на њих,
да их нико не слуша и не разуме“. Старије особе имају потребу да их
неко „слуша”, и инсистирају на вредностима „пажње”, „разумевања”
и „поштовања”.4
Етапе старења
Различити механизми у основи усамљености били су предмет
многобројних истраживања. Вајс (Weiss, 2007) разликује усамљеност
као резултат афективне изолације, најчешће услед губитка блиске и
значајне особе, од усамљености везане за друштвену изолацију. Према
подацима добијеним мултифакторским истраживањем (синтетички
извештај објављен је под насловом „Изолација и релациони живот”5 ),
особе од 79. до 83. године доживљавају најкрупније промене. Осим
заласка у дубоку старост, губитка блиске особе (посебно супружника)
и растућих здравствених проблема, наводе се у литератури, нарочито
у међународним истраживањима (приказаним у „Изолацији и
релационом животу”) и други узроци усамљености, као што су:
недостатак самопоштовања, немогућност да се рачуна на неког у
случају потребе, слаби финансијски ресурси. Истиче се да je један од
главних фактора који води изолацији и усамљености чињеница да се
особа теже креће, да не може више да излази. Приметићемо да је
“недостатак самопоштовања” овде наведен као један од узрока
усамљености, а раније је наведен као једна од њених последица.
3
Видети више о томе у: Миливојевић, Т. (2016). Старост у кривом огледалу:
(поглед на) свет који обесмишљава целовитост трајања кроз животне доби, у: Манић,
Љ. и Симеуновић Бајић, Јавност, старији људи и медији, изд. Факултет за културу
и медије “Џон Незбит” универзитета и Геронтолошко друштво Србије, Београд, стр.
33-88
4
Personnes âgées: comment ljutter contre l’isolement?
https://www.nantes.fr/files/PDF/Publications/05-AVN/Dialogue-Citoyen/cahier-
evaluation-8-avril13.pdf
5
Le Collectif “Combattre la solitude, Isolement et vie relationnelle, Synthèse du
Rapport général par Anne-Carole Bensandon,
file:///C:/Users/Administrator/Downloads/journee-personnes-agees-enquete%20(1).pdf
Објашњење је у поменутом, зачараном кругу, у којем последице

постају нови узроци.
Период од 79. до 83. године означен је, дакле, као животна
прекретница у старењу: пре 79. године људи се осећају још виталним,
а после 83. улазе у дубоку старост. У том прелазном периоду долази
до највећих и најосетнијих промена, међу којима је често смрт
супружника. То је такође период кад слабе виталност и физички
интегритет: јављају се тешкоће вида, слуха, слабија покретљивост,
губитак аутономије. Понекад блага на самом почетку, та оштећења су,
међутим, иреверзибилна и постају све више спутавајућа. Усамљеност
се тада доживљава као „додатна патња”. Емоционалној патњи због
губитка супружника и других блиских особа, физичким боловима који
постају све присутнији, удару који представља прогресивни губитак
аутономије, придодаје се патња због усамљености. Мушкарци и жене
не пролазе кроз те етапе на исти начин: у једнакој животној доби,
мушкарци много чешће живе у (ван)брачној заједници него жене. То
није својствено само узорку једног истраживања, већ и сва остала
истраживања потврђују да разведени или обудовели мушкарци поново
улазе у брак много чешће него жене, и то у поодмаклој доби. Пошто
живот у пару или у самоћи игра веома велику улогу у учесталости и
интензитету осећања усамљености, то осећање је јаче код веома старих
жена него код мушкараца у дубокој старости. Међутим, кад се пореде
мушкарци и жене једнаке животне доби и брачног статуса, та разлика
се губи: мушкарци и жене подједнако пате од усамљености кад живе
сами. Немогућност изласка из куће у великој мери излаже особу
осећању усамљености: аутономна покретљивост је извор слободе, јер
пружа могућност изласка из изолације. Неке особе које не напуштају
свој стан, могле би да излазе кад не би постојале препреке, као што је
на пример, зграда без лифта. Такође, недостатак клупа на улицама
ограничава периметар њиховог кретања, и стога, могућности контакта
са људима. Таква ограничења наметнута човековој потреби за
аутономијом могу само да јачају његову фрустрацију и осећање
усамљености.6
Многе демографске, економске и културне промене, које су
дубоко продрле у породицу и промениле њену структуру, нису
породици одузеле улогу референтног оквира као средишта најближих
и трансгенерацијских односа. Мета-анализа података сведочи о
посебној, може се рећи незаменљивој природи породичних односа
(Van Rompaey, 2003). Могућност да се тражи помоћ од суседа или
6
Rapport général par Anne-Carole Bensandon,
пријатеља помаже да се ублажи осећање усамљености, али мање него

ако може да се рачуна на сроднике. Што се тиче породичних односа,
Вајс истиче значај одсуства истински блиских и интимних,
емоционално присних односа, као један од основних механизама у
стварању осећања усамљености (Weiss, 2007).
Могао би се стећи погрешан утисак да се старије особе
препуштају усамљености као да се ради о неизбежном пратиоцу
старости и губитка. Оне старије особе које кумулативни ефекти раније
наведених тешкоћа, препрека, изазова и ограничења нису савладали,
боре се против изолације и усамљености. Њихова борба против
усамљености се претежно ослања на одбијање редуковања њихове
личности на старост и очување аутономије. За њих су, дакле, главни
улози у тој свакодневној борби: 1. Самопотврђивање: потврдити себе
као особу која није стара у стигматизујућем значењу те речи. Оне не
идентификују своје сопство са том одредницом, старост није оно што
их дефинише. Кажу да постају свесне тога да су старе, тек кад им се то
да на знање или каже. Другим речима, старе су у очима других, за
друге. 2. Аутономија: сачувати и одбранити макар ограничену,
умањену аутономију, како би, у складу са могућностима, и даље, макар
делимично, управљале својим животом. На пример, старија жена каже:
„Не могу више да идем у куповину, неко други купује за мене, али ја
правим списак”, или, „Имам неког ко ми спрема кућу, али ја кажем
како треба да ради, мора да зна моје навике.” 7
Старије особе нас подсећају на цивилизацијске хумане вредности

Суочене са искуством стигматизације и дискриминације, са
медијским извештајима о „трошку” који својим постојањем намећу
друштву, са осећајем да су одбачене или невидљиве, или да
представљају само пацијенте који пуне домове здравља и болнице,
старије особе нас стално подсећају на оно што им је најпотребније,
што је од суштинског значаја за њих: поштовање њихове личности,
уважавање. Уствари, оне све нас подсећају на цивилизацијске,
демократске вредности као кључне одреднице човечности, те и
доброг, достојанственог старења: равноправност, пажњу,
солидарност, правду, разумевање, емпатију, поштовање и дијалог.
Комуникацију истичу као главни адут у разбијању усамљености и
захтев да друштво мора свакоме да обезбеди могућност да учествује у
комуникационим процесима, да гради квалитетне међуљудске односе
и да потврђује себе у својој посебности и јединствености (Weiss, 2007).
7
Ibid.
Сведочења показују колико је неопходно деловати на

глобалном друштвено-политичком плану. У животним контекстима у
којима је изолованост чињеница, здравље и економска ситуација
угрожени, стамбена и урбана решења неадекватна, јер отежавају,
ограничавају или онемогућују друштвени живот; у којима није
обезбеђен приступ јавним просторима - код великог броја испитаника
жеља за укључивањем и интегрисањем у друштвени живот остаје
неокрњена. Раскорак између те жеље, односно фундаменталне људске
потребе и могућности које нуди окружење, болан је и фрустрирајући.
Изоловане, осиромашене старије особе немају средства нужна за
излазак из изолације у спољни свет. Неке од њих своју свакодневицу
описују као „пуко преживљавање”.8 Одсуство свега поменутог, води
изолацији и усамљености и угрожава бит њиховог људског и
грађанског постојања и достојанства. Нису ли захтеви старијих
испитаника универзални, општечовечански, за све легитимни захтеви?
Живети пристојно, имати смештај достојан тог имена, приступ
здравственим, социјалним и другим јавним услугама, бити поштован,
не бити приморан на многа и тешка одрицања.
Закључак
Како подаци изнети на почетку рада показују, старији људи
изложени су свим факторима који воде усамљености – губитку
супружника и пријатеља, удаљавању од деце, болестима и губитку
аутономије, као и већем ризику од сиромаштва − више него
припадници осталих генерација. У тим околностима борити се против
усамљености старијих особа значи утицати на промену уобичајених
механизама, како на страни друштвених политика и пракси (које су
углавном концентрисане на то да у условима ограничених ресурса
пружи помоћ категоријама старих које су најугроженије), тако и на
страни друштвених и медијских представа о старости и старењу. Страх
од осуде околине спречава многе старије људе да активније и
самосталније управљају својим животом, исказују своје креативне
потенцијале или ступају у емотивне везе (број оних који су као
удовице или удовци наставили да живе сами већи је у Србији него у
свим другим земљама које су биле предмет упоредне анализе). С друге
стране, формирани искуством својих примарних породица, да је брига
за старије искључиво брига сродника, у условима битно промењених
породичних односа, старији људи бригу других прихватају као доказ
да су својим сродницима неважни. Зато је важан део борбе против
8
Rapport général par Anne-Carole Bensandon, 2006.
усамљености и подстицање старијих људи да активније приступају

старењу, да стално проналазе индивидуални пут који води даље од
изолације.
Међутим, индивидуалне могућности умногоме зависе од
друштвених околности. Пренаглашaвање индивидуалних решења
(активирати се, водити рачуна и радити на себи, друштвено се
умрежавати, и сл.), може да послужи и за скидање дела одговорности
са надлежних друштвених актера, као и да произведе осећање кривице
код оних старијих особа које не могу да се изборе саме са својом
самоћом и усамљеношћу. Садашње интервенције влада, које свакако
нису за потцењивање, нису ни прилагођене потребама старије
популације (као што показује синтетички извештај међународног
истраживања приказаног у раду), имају само парцијални ефекат у
побољшању квалитета њиховог живота. Разлози који се наводе су увек
исти: недостатак материјалних средстава и људских ресурса (што се
своди, опет, на недовољност материјалних средстава). Знамо наравно,
да се углавном не ради о нерешивом недостатку, већ о системски
лошој прерасподели богатства у неолибералном капитализму, као и о
бирократизованој свести (и неосетљивости, отуђености) управљачких
структура. Међутим, чак и да не постоји материјални проблем, решење
није у више нечега што није адекватно. Јавне политике, у којима се
очитује којима дефицит друштвене визије и имагинације, масивно,
неинвентивно и лењо се ослањају на устаљене механизме који више
следе логику преузимања бриге о немоћним, зависним особама, него
логику подршке разноврсним облицима солидарности и друштвене
повезаности. Законом установљени и примењени диспозитиви
сличнији су безличним административним процедурама, него што
изражавају вољу да се делује у дубини друштвеног ткива, како би се
предупредиле социјална изолација, искљученост, маргинализација као
фактори усамљености и патње старијих суграђана. Оно што
представља главну потешкоћу актерима јавних политика у
осмишљавању адекватних одговора овом све присутнијем проблему,
јесте то што се усамљеност не предупређује, не превладава и не лечи
декретима. Инсистирање испитаника на очувању сопствене
аутономије показује да не желе да буду асистирана лица, да им се чини
добро мимо њих, без њиховог учешћа или уместо њих самих. Садашња
политика преузимања бриге о старијим особама, на глобалном нивоу,
носи ризик њихове сегрегације, гетоизирања, тј. њиховог издвајања у
посебне установе, чиме се преурањено искључују из друштвене
средине и друштвених токова. Такође, придавање старима статуса
предмета институционалне бриге, садржи ризик њихове пасивизације
и инфантилизације. Испитаници горенаведеног истраживања, снажно
потврђују своју жељу да остану, најдуже и доклегод је могуће,

укључени у „нормалне” друштвене токове и размене, да буду
третирани као пуноважни субјекти („целе, потпуне” особе) и онда кад
су им способности за аутономан живот умањене. Из тога следи, да
борба против усамљености старијих особа захтева да се изађе из
преовлађујуће логике санитарних и социјалних политика и да се, уз
активно учешће све бројније старије популације, које се то
најдиректније тиче, осмисле програми интервенције усмерени на
превенцију њихове изолације и усамљености. Јер, на крају крајева,
човек није изолован, он то постаје. Начин на који једно друштво, на
свим нивоима, организује живот својих припадника, одређује да ли ће
сусрети између људи (као егзистенцијални фундамент човекове
релационе и друштвене природе), независно од њихове животне доби,
снаге или здравља, бити олакшани, подстакнути или отежани. Према
томе, предупредити изолацију, усамљеност, патњу садашњих и свих,
данас млађих, а брже него што слуте, будућих старих суграђана, значи
преиспитати само устројство и функционисање друштва. Третман
старијих особа показатељ је цивилизацијског домета у очовечењу
једног друштва, као јединој сврси и смислу напретка. Хуманизација
друштва утиче битно на све његове припаднике, без обзира на њиховo
животнo добa и друге разлике. Осуђивање старих на усамљеност у
најтешњој могућој је вези са усамљеношћу и отуђеношћу и младих, о
којој постоји све више алармантних извештаја.
Захвалност: Овај рад је део пројекта бр. 47007 (носилац Географски

институт Јован Цвијић САНУ) који финансијски подржава
Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике
Србије.
The research leading to these results has received support under the
European Commission’s 7th Framework Programme (FP7/2013-2017)
under grant agreement n°312691, InGRID – Inclusive Growth Research
Infrastructure Diffusion.
Cacioppo, J.T., Patrick, W. (2009). Loneliness: Human Nature and the

Need for Social Connection, W.W. Norton & Company, New York –
London
.........
Goleman, D. (2007). Socijalna inteligencija, Geopetika, Beograd.

.........
Durand, J. D. (1945). The trend toward an older population. The Annals of

the American Academy of Political and Social Science, 237(1), 142–151.
doi:10.1177/000271624523700116
Esteve Palos, А. (director of Centro de Estudios Demográficos -

Universitat Autònoma de Barcelona), ‘El aumento global de los hogares
unipersonales: tendencias y factores (demográficos)’, Nuevas formas de
convivencia, Universidad de Jaen, Spain, November 23-24, 2017.
.........
Eurostat (Census hub HC48), People in the EU – statistics on an ageing

society, http://ec.europa.eu/eurostat/statistics-
explained/index.php/People_in_the_EU_%E2%80%93_statistics_on_an_a
geing_society
.........
Kim, K., Lee, M. (2015) Depressive Symptoms of Older Adults Living

Alone: The Role of Community Characteristics, The International Journal
of Aging and Human Development, 80 (3): 248-263,
https://doi.org/10.1177/0091415015590315
.........
Le Collectif “Combattre la solitude”, Isolement et vie relationnelle,

Synthèse du Rapport général par Anne-Carole Bensandon, 2006.
file:///C:/Users/Administrator/Downloads/journee- personnes-agees-
enquete%20(1).pdf
.........
Luxembourg Income Study (LIS) Database, http://www.lisdatacenter.org

(multiple countries; September 5-9, 2016, include the dates of the period
during which data were taken). Luxembourg: Luxembourg Income Study.
.........
Outli, K. (2005). Emocije – kratka istorija, Clio, Beograd

.........
Sirilnik, B. (2010). O telu i duši, Akademska knjiga, Novi Sad

.........
Milivojević, T. (2016). Starost u krivom ogledalu: (pogled na) svet koji

obesmišljava celovitost trajanja kroz životne dobi, у: Манић, Љ. И
Симеуновић Бајић, Н., Javnost, stariji ljudi i mediji, izd. Fakultet za
kulturu i medije “Džon Nezbit” univerziteta i Gerontološko društvo Srbije,
Beograd, str. 33-88
.........
Personnes âgées: comment lutter contre l’isolement?

https://www.nantes.fr/files/PDF/Publications/05-AVN/Dialogue-
Citoyen/cahier- evaluation-8-avril13.pdf
.........
Stuchlik, JP. La solitude tue : ce que nous gagnerions à la traiter enfin

comme une maladie http://www.atlantico.fr/decryptage/solitude-tue-que-
gagnerions-traiter-enfin-comme-maladie-jean-baptiste-stuchlik-
988533.html. Postavljeno 21.02.2014, pristupljeno 10.11. 2017.
.........
Serres, J.F. (2017). Combattre l’isolement social pour plus de cohésion et

de fraternité,
http://www.lecese.fr/sites/default/files/pdf/Avis/2017/2017_17_isolement_
social.pdf
Van Rompaey, C. (2003). Solitude et vieillissement, Pensée plurielle, De

Boeck supérieur, Liège, p. 31-40
Vernier, P. Comment la solitude peut durablemene avoir un impact sur
votre cerveau? http://www.atlantico.fr/decryptage/comment-solitude-peut-
durablement-avoir-impact-votre-cerveau-philippe-vernier-2277427.html.
Postavljeno 11.08.2015, pristupljeno 10.11.2017.
.........
Weiss, RS (2007) Solitude et isolement des personnes âgées, éd. Eres,

Toulouse.
HOW MUCH DO OLDER PEOPLE FEEL ALONE AND LONELY:

INTRODUCTION TO SHORT RESEARCH AND REFLECTIONS
Tatjana Milivojević, Nataša Simeunović Bajić, Ljiljana Manić
Abstract
The aim of this paper is to enforce deeper research focuses on solitude
and loneliness among older populations. Except well-known and much
studied consequences of ageing – economical, social and political – little
attention has been given to the links between concepts of solitude and
loneliness particularly in Serbia. We can conclude that older people are at
greater risk of being lonely than other age groups. Since the risk is evident
and increased, it is important to make improvements not only in the area of
social politics and praxis but also in the domain of social representation.
Keywords: older people, ageing, being alone, being lonely, society

Доудова Р.: Збрињавање у старости 49
Прегледни рад
364.4-053.9(437.1)
616-083-053.9(437.1)
Рад послат: 15.12.2017. године
Рад прихваћен: 18.12.2017. године
ЗБРИЊАВАЊЕ У СТАРОСТИ1
Радка Доудова
Социолошки институт Академије наука Чешке Републике, Праг
Такозвана друга демографска транзиција (Van de Kaa 1997), у

Западној Европи, Северној Америци и Аустралији, водила је изразитој
промени вековне структуре популације и названа је „старење
популације“. Све већи број људи достиже дубоку старост, док се
снижава број младих људи у популацији, што је последица ниже стопе
рађања. Јавне дебате о демографском старењу у Европи
интензивирале су се нарочито крајем 80-тих и на почетку 90-тих
година прошлог столећа, а до краја 90-тих постају значајне и у Чешкој
Републици (в. Vohralikova, Rabušic 2004). Очекивани раст потребе за
негом старијих и врло старих, који нису способни да се побрину за
своје свакодневне потребе, једна је од тема која је уско повезана са
овом проблематиком.
Недостатак неге?
У стручном и политичком дискурсу већине развијених земаља,
раширено је мишљење да ће демографске промене, до којих долази у
савременим европских друштвима, довести до снижавања
доступности неге старијих. С обзиром на демографске трендове, може
се претпоставити да ће расти број особа које су зависне од неге других,
док ће се смањивати број оних који би ту негу могли да пружају.
Недостатак неге ће се, тако и даље, са великом вероватноћом,
продубљивати, чак и када људи у истој мери буду способни и вољни
да негују своје блиске који старе. У вези са тим се, такође, говори о
„дефициту неге“ (Hochschild 2003) или о „кризи у области неге“
(Lewis 2002).
1 Прво поглавље из књиге: Радка Доудова: Збрињавање у старости, ( Radka Doudova,
Postarat se ve staři Sociologicke nakladatelstvo SLON, Praha 2015).

У политичким агендама европских земаља појављују се разни

оквири у вези проблема старења популације и неге сениора (Outshoorn
2002: 185). Прва тема о којој се дискутује, с тим у вези, је старење
радне снаге и смањивање броја економски активних грађана (оних
који раде), у односу на неактивне. Друга тема, која је у вези са овом,
су повећани притисци на пензиони систем. Трећа тема су све већи
захтеви и очекивања од социјалног и здравственог система, у вези са
старењем грађанки и грађана. Политички програми, предлози и
дискусије најчешће се усмеравају на економске узроке (повећање
издвајања за пензије и неодрживост пензионих система у будућности;
скупа јавна социјална и здравствена нега за врло старе особе).
Организација и расподела неговатељске делатности су, при том,
тематизоване само изузетно (Stark 2005: 7), слично као питање
растућих социоекономских неједнакости у најстаријој генерацији (в.
European Commission 1999). Јавне расправе у развијеним земљама
наглашавају, пре свега, економско оптерећење, које генерација која
стари представља за млађе генерације, а само мало пажње се посвећује
онима који свакодневно брину о онима, који нису способни да се
побрину о себи. (Folbe, Shaw, Stark 2005).
Не говори се довољно ни о родним разликама и потребама за
негом, ни о економским изворима, иако су жене и даље најчешће те
које ову негу обезбеђују, али и те којима је та нега потребна. Дужности
неговања се обично приписују женама, нарочито, с обзиром на
културне претпоставке и стереотипе, на основу којих се очекује да
жене дају предност потребама своје породице и ближњих, у односу на
сопствена лична интересовања. Удео жена које се посвећују нези,
било у неформалној или формалној сфери, увелико премашује удео
мушкараца који се посвећују нези. Жене чешће од мушкараца немају
плаћено радно место, спремне су да се одрекну посла или да скрате
своје радно време, уколико то захтевају дужности неговања. С
обзиром на своју ангажованост у неплаћеном неговатељском послу,
жене имају ниже плате на послу и код њих је израженији ризик од
сиромаштва (Stark 2005).
Према Agnety Stark, нега старијих је, по правилу, организована
у оквиру четири институције: поред породице, ради се о тржишту,
јавном сектору и волонтерским организацијама. У разним земљама је
различита улога ових институција. Посао неговатељства може се
преносити с једне институције на другу, у разним временским
периодима (Stark 2001;14). Истраживања у разним земљама света

(укључујући и најбогатије), показују да се већи део неге сениора
одиграва унутар породице, по правилу бесплатно и чешће су
неговатељи жене него мушкарци. Мушкарци, при том, већином, негу
примају од својих партнерки или супруга, док женама негу чешће
пружају рођаке женског пола – ћерке или снахе (Stark 2005; Bracke,
Christiaens, Wauterickx 2008).
Као што је већ наглашено, у стручном дискурсу превладава
становиште да је угрожена трајна одрживост садашње организације
неге сениора, због тога што потребе за оваквом негом континуирано
расту, док се смањује број потенционалних неговатељки и неговатеља.
Социолози и демографи указују на неколико разлога продубљавања
тог „дефицита неге“, при чему су неки узајамно повезани (Mereill
1997). Прво, то су текуће демографске промене: људи имају мање
деце, а у исто време живе дуже. Последица је то да све већи број људи
доживљава дубоку старост, у којој су зависни од других и треба им
нега, док немају сопствену децу која би им потребну негу пружила.
Деца старих родитеља, у исто време, осећају све већу оптерећеност
дужностима неговатељства, које немају са ким да поделе.
Пројекције будућег развоја имају своја ограничења, што се
изразито види на моделима, који су створени пре више година, а које
је време оповргло. (в. Lagergren, Batljan 2000). Oви модели увек полазе
од претпоставки, заснованих на актуалној ситуацији и не могу узети у
обзир нагле демографске, социјалне и економске промене, које током
времена настају. Појављују се студије које доводе у сумњу
претпостављени радикални раст потреба за негом и смањење њене
понуде. Ове студије, при том, полазе од претпоставке да продужена
средња дужина живота не мора значити и продужење животне етапе у
којој човеку треба нега и асистенција друге особе (средња дужина
живота у здрвљу); здравствено стање становништва се побољшава и
то може скратити период у коме је нега потребна, уз продужење етапе
у којој човек није економски активан, али може да пружи подршку, на
пример, свом партнеру (Fine 2007;126-140)
Демографска транзиција је, такође, повезана са променама
организације породичног живота, у којима се може очекивати утицај
на организацију неформалне неге (иако се, за сада, не може
предвидети какав ће то утицај бити). Индивидуализација друштва (в.
Beck, Beck.Gernsheim 2002), схваћена као процес у коме долази до
слабљења значаја традиционалних вредности и јачања значаја

индивидуалних одлука које се тичу вредности и норми понашања
(Halman 1996; 198), је, осим пада стопе рађања, повезана и са каснијим
склапањем брака, или с тим, што хетеросексуална нуклеарна
породица престаје да буде једино друштвено призната форма
заједничког живота. Породице су, не само малобројније, већ и мање
стабилне. Унутаргенерацијска и међугенерацијска солидарност и
систем пружања неге међу супружницима/партнерима и децом, могу
бити угрожени тиме што већи број разведених особа долази до
сениорског доба. Томе се прикључује растући број особа које живе без
партнера и оних, које ће остарити као бездетни (Audenaert 2001;
Sykorova 2008.) Жене су овим демографским променама угроженије
више од мушкараца, што доводи до снижавања њихове
расположивости за пружање неформалне неге. У исто време, ова
појава није праћена растом расположивости мушкараца (Sallivan
2004). На крају, миграције и растућа географска покретљивост, воде
ка повећању удаљености међу домаћинствима, међу члановима
породице, што даље компликује пружање неге у оквиру породице.
Следећи фактор, који несумњиво утиче на пужање неге у
породицама, су промењени модели економске партиципације жена,
што води снижавању њихове стручности и спремности за пружање
неформалне неге (Stark 2005; 32). У већини земаља жене се
прилагођавају све већим захтевима за негом, тако што смањују број
радних сати на плаћеном послу (Spies, Shneider 2003; Gerstel, Gallagher
2001; Kotsadam 2011). Пружање неплаћене неге, при том, погоршава
њихов положај на тржишту рада, што често води ка лошијим платама,
мањем броју адекватних радих места и, на крају, те жене имају ниже
старосне пензије (Stark 2005;13). Планови за повећање економске
партиципације жена и за померање доба одласка у пензију, који су
сада врло актуални, у многим европским земљама, могу суштински да
утичу на то колико ће жена и мушкараца бити способни да комбинују
своје пословне каријере и неговатељске обавезе, што такође може
водити и ка снижавању броја потенционалних
неговатељица/неговатеља. Овакви захтеви, у суштини, долазе у
конфликт са општим залагањем за пружањем неге у сопственим
домаћинствима, у породици или у заједници, и са позивом на
међугенерацијску одговорност у породици, која се често чује од
европских политичара и креатора политика (Stark 2005;13). У већини
земаља, укључивши и Чешку Републику, од жена и мушкараца се
очекује дужи останак на тржишту рада или повећање партиципације у

формалном сектору плаћених послова, при чему су породица,
солидарност међу генерацијама и неформална нега, подразумевани
као главни извори који треба да реше све веће потребе неге сениора у
популацији (в. Поглавље 2).
Особе које негују, на тржишту рада добијају ниже зараде, па у
већини случајева зависе од примања друге особе или од ниских
социјалних примања, те су изложене већем ризику од сиромаштва.
Неговатељство за ове особе може бити извор задовољства и личног
испуњења, али ,такође, може бити извор префорсирања, изгарања и
губљења мотивације (Lyon 2010; Bracke, Christiaens, Wauterick 2008;
Outshoorn 2002. и други). Инострана и чешка емпиријска истраживања
указују на амбивалентност искустава неговатеља и неговатељица
(Luscher, Pillemer 1998; Přidalova 2007), као и на парадоксалност
садржаја јавних дебата о нези старијих. Будуће потребе неге у
популацији није могуће једнозначно предвидети, али се ни сви
катастрофични сценарији не морају испунити, иако је јасно да ће се
променити организација неге старијих, зависних особа, под утицајем
демографске транзиције и социјалних промена у области породичних
односа. У земљама средње и источне Европе, у којима се те
трансформације одвијају брже, (тј. у оквиру једне или две генерације),
та промена биће драматичнија.
1.2. Теоријски оквири неформалне неге старијих
Концепт неге је настао релативно недавно у друштвеним
наукама. Нега је у основи двострука категорија: обухвата , како
емоционалне, тако и практичне или радне аспекте. Поред тога,
обухвата како плаћени рад (нега као радно место, на пример, рад у
социјалним службама), тако и цео низ неплаћених активности, које су
у својој суштини често невидљиве (област неформалне неге у кући).
Пракса неге се налази на граници између рада и не-рада (на пример:
да ли је нега сопствене деце посао, или је омиљена активност у
слободном времену?), између рада и љубави; или између финансијски
вреднованог рада и узајамности и солидарности. Одатле произилази
цео низ теоретских, практичних и политичких питања: Да ли нега у
породици треба да буде финансијски вреднована од стране државе?
Да ли је исправно да тај који негује губи део својих примања, не само
тренутно, већ и дуго након тога - приликом одласка у пензију, која ће
бити нижа? Зашто су занимања која обухватају личну негу, по
правилу, лошије финансијски вреднована од занимања у економији

или техници, чак и када захтевају једнаку квалификацију и искуство?
Проблем неге је почео да буде предмет интензивнијег
промишљања у време када се у развијеним земљама нагло повећао
удео жена (тј. кћери, партнерки, мајки и бака), на тржишту рада, а тиме
се снизио њихов капацитет и спремност да пружају негу и буду
домаћи сервис, на начин како су то радиле до тада – бесплатно,
невидљиво, без друштвеног признања и вредновања и без подршке
других друштвених актера (Jacobs 2003). Данас постоји неколико
приступа проблему неге, који полазе из различитих дисциплина,
друштвених, политичких и географских услова и из различитих
углова гледања на дату проблематику. На вишем нивоу уопштавања,
ове приступе је могуће поделити према томе, колико у нези виде
позитивну вредност и одређени друштвени идеал, а колико, напротив,
наглашавају тзв. „терет неге“ – усредсређују се, углавном, на
трошкове и тешкоће које настају за неговатеље у процесу неге. Друге
области теоретског промишљања, које су развијене, нарочито
приликом истраживања пружања неге зависним старијим члановима
породице, су теорије и концепти међугенерацијске солидарности.
1.2.1. Теорије неге
Феминистички приступи се баве негом као суштинским
феноменом који се може посматрати као социолошки (активност
пружања неге), психолошки или филозофски (нега као поглед на свет,
као морална оријентација). Hilary Graham (1983) се у својој студији из
1983. године бави карактером неге – она настоји да објасни „шта нега
значи и шта претпоставља“, при чему, одговор на ово питање сматра
кључним за формулисање јавних политика. За њу, нега има увек две
димензије: она је идентитет и активност, љубав (или изражавање
афективног односа) и рад. Енглески изрази „care“ или „care for“ заиста
садрже обе димензије, у чешком се изражавају као „бринути се за
некога“ али и „водити бригу о некоме“. Неговатељски посао, према
овој ауторки, не може се одвојити од другог значења, од афективног
личног односа, који увек постоји међу неговатељима и негованима.
Janet Finich и Dulcie Groves (1983) негу карактеришу као „рад из
љубави“. Оба значења, нега као рад (физички рад пружања помоћи) и
нега као љубав (бига за другога, ментална диспозиција или
идентитет), према овим ауторкама, не могу се одвојити и управо
њихова повезаност изражава специфичност неге. Arlie Hochschild
наглашава присуство тог специфичног емоционалног вишка

вредности, без обзира на то да ли се обавља као плаћена или неплаћена
делатност (Hochschild 1983). Способност стварања афективних односа
и пружања неге, традиционално је била и јесте повезивана са женама
и то не само у сфери домаћинства, већ и у јавној сфери. Управо кроз
негу „су жене прихваћене и осећају своју повезаност са друштвеним
окружењем“ (Graham 1983: 30). Није зато чудно што негу, својим
немоћним рођацима у породици, чешће пружају жене од мушкараца.
Други аутори су се усмеравали превасходно на обим неге, као
менталног и моралног односа или става (теорије „етике неге“). Тај
приступ првобитно су развијале америчке ауторке које полазе од рада
Carol Gillian (1982). Нега се овде схвата као одређени социјални идеал
или алтернативни етички принцип. Ове ауторке се фокусирају на
проблем недостатка врдновања неге у савременим друштвима. При
том, негу схватају као моралну оријентацију и етичку основу (Tronto
1995). Етика неге наглашава рањивост и узајамну зависност људских
бића – сваки човек је у разним тренуцима свог живота у улози
негованог и неговатеља, онај који негу пружа и онај који је негован.
Узајамна условљеност је основна карактеристика људске ситуације.
Зависност и смањење снага, које потичу од старења, непобитни су
чиниоци људске егзистенције (Harrington Meyer 2000; Tronto 1993). По
овом приступу, етика не би требала да се бави одлучивањем, већ
такође квалитетом односа, на пример, са становишта континуитета,
отворености, поверења и поузданости. Ове ауторке негу конструишу
као основу практичне етике, која је у протеклим годинама била
апликована у разним областима и моралним питањима, на пример,
однос према животињама, заштита животне средине, биоетика или
јавне политике. Етика неге тако постаје критика политичких и
друштвених теорија.
Други правац разматрања неге, који представљају европске
ауторке, јесте нега схваћена у првом реду као рад – физички напорни,
репетитивни, свакодневни, лоше вредновани и непризнати, а
психички и емоционално исцрпљујући. Ово схватање се развило у
реакцији на социјално-политички дискурс комуналне неге која је
доминирала у Великој Британији у 50-тим и 60-тим годинама 20. века.
Неформална нега је овде била представљена као континуирана
непрофитна помоћ која се одвија у породици, при чему је дом био
описиван као место узајамне подршке и љубави. Родне
међузависности и нарочито, чињеница да ову негу најчешће пружају

жене, биле су, по правилу, игнорисане. (Fine 2007) Други извор овог
схватања био је концепт „терета неге“ (caregiver burden), који се
развијао 80-тих година, у оквиру геронтологије и психологије, а
усмерен је на мерење и савладавање оптерећења које нега представља
за особе које негују, нарочито, приликом неге пацијената са
деменцијом (George, Gwynter 1986; Zarit, Todd, Zarit 1986). Овај
концепт био је одређена противтежа теоријама међугенерацијске
солидарности, које су представљале јаку консензалну слику
неформалне неге старијих у оквиру породице.
Те идиличне слике почеле су да доводе у сумњу феминистичке
ауторке, које су се још 1970-тих година посветиле критичкој анализи
рада жена у домаћинствима (Oakley 1974). Finch и Groves (1983), као
и Graham (1983), указале су да нега, иако вођена и мотивисана
наклоношћу, бригом и осећањем личне и моралне одговорности,
представља рад који, за жене, представља невидљиве, али врло реалне
трошкове. Даље истраживање је усмерено на проучавање тог „терета
неге“: социјална изолација, психолошко страдање, изгубљени приход
или прекинута пословна каријера. Истраживачи су пажњу такође
усмерили и на улогу социјалне државе и конструисање разних
технологија социјалне државе, у зависности од тога какав тип неге,
потребан зависној и старијој особи, држава подржава и на какав
начин. (Daly, Lewis 2000). У оквиру овог приступа је израђен низ
емпиријских студија које анализирају време посвећено нези и друге
трошкове. Ове студије успешно су искористиле средства и концепте
економске анализе (Underson 2003), са циљем да се учине видљивим
трошкови неге и да се ти трошкови укључе у буџет националних
економија, што би ојачало позиције неформалних неговатеља и
неговатељица (Folbre 2001a; Folbre 2001b) Од 1990-тих година пажња
се, у изразитој мери, усмерава ка раније занемариваним областима и
феноменима: мушкарцима у улози неговатеља старијих рођака или
брисању граница између формалне и неформалне неге (Underson 1990)
и њиховим класним и етичким међузависностима.
Оба приступа, „етика неге“ и „терет неге“, били су подвргнути
критици од стране активиста за права хендикепираних (disability
critique). Оба приступа, више или мање, на исти начин полазе од
претпоставке једносмерног односа између неговатеља и корисника
неге, од пасивне зависности онога коме је нега потребна, чиме се
репродукује неравнотежа моћи и доминација неговатеља. Корисници

неге су конструисани или као пасивни објекти неге или директно као
терет. Торетичари и теоретичарке „disability critique“ су истакли да
нега обухвата узајамну размену и односе између двоје или више људи
и никако није могуће да се ови односи схвате искључиво из
перспективе особе која негује (Morris 1993; Oliver, Barnes 1998).
Друге теорије реаговале су покушајем да се превазиђе та
дихотомија: Eva Fede Kittay полази од феминистичке моралне и
политичке филозофије, али негу схвата као скуп специфичних
активности које се одигравају у конкреним ситуацијама и односима.
Пажња се овде посвећује односима моћи и неравноправности између
неговатеља и негованих, уз указивање на рањивост обеју страна
(недостатак телесних или разумских способности на страни
корисника и ризик сиромаштва, нижег социјалног статуса и
зависности од „хранитеља“ на страни неговатеља) (Kittay 1999).
Холандске ауторке Trudie Knijn и Monique Kremer (1997) предложиле
су да се нега сагледа као проблем инклузивног грађанства. Свим
особама, у одређеној фази животног циклуса, потребна је нега, па
отуда право на негу и право да се пружа нега спадају у основна људска
права. Selma Sevenhuijsen (1998) првобитну апстрактну и филозофску
етику неге доводи у везу са практичним политичким импликацијама и
позива на „јавну етику неге“. По њој, како социјална држава, тако и
тржиште рада, морају бити реструктурирани, како би могла да се
остваре права на негу.
1.2.2. Теорије међугенерацијских односа
Претходне теорије, било да негу схватају као апстрактни и
морални друштвени идеал, или негу посматрају у терминима
скривених и отворених трошкова који настају за неговатеље, или да
комбинују оба приступа са анализом и критиком социјалне политике
и система, одговарају на питање о карактеру неге, њеног друштвеног
признања (или непризнања), последицама које настају за неговатеље
у виду социјалних и других неједнакости, које изазива актуална
пракса и политика неге. У социолошком схватању, неформална нега
старијих у оквиру породице креира више теорија чији је циљ
примарно разумевање механизама и фактора функционисања
солидарности међу појединим генерацијама у породици. Социолози
настоје да осветле спремност одрасле деце да пружају негу својим
остарелим родитељима. То је специфична област теоријског
разматрања, коју је овде нужно образложити, нарочито због тога што

је то основни теоријски оквир досадашњих чешких истраживања
старијих.
Један од теоретских приступа који се користи за објашњење
мотивације за негу старијих особа у породици је теорија социјалне
правичности (equity theory). Према овој теорији, међуљудски односи
су вођени нормом реципроцитета. Како су родитељи својим
потомцима пружали исхрану, заштиту, социјализацију и друге нужне
ствари током њиховог детињства и младости, деца подразумевају као
своју дужност да помажу родитељима и да испуњавају њихове
материјалне и емоционалне потребе, у време када је то родитељима
нужно потребно (Nye 1979). Уколико би деца то пропустила да учине,
казна за њих би била осећање кривице и осуда околине. Теорија
реципроцитета тако претпоставља да би међугенерација трансакција,
током животног циклуса, требала да буде више-мање равнотежна
(Lee, Netzer, Coward 1994). Следећи могући приступ је такозвана
теорија обавезе (obligation theory) (Rossi, Rossi 1990). Ова теорија
прекорачује перспективу простог реципроцитета у односима међу
родитељима и децом, и тврди да нега старијих родитеља произилази
из културних и моралних норми које важе у датом друштву. Те норме
подстичу осећање одговорности према својим блиским којима је нега
потребна. (Benešova 2010). У разним друштвима ова обавеза има
различите облике, а у одређеном облику је садржана и у разним
религиозним системима. Међугенерацијска солидарности и помоћ
могу да буду такође објашњене у оквиру теорије везе (attachment
theory). Одрасла деца остају у контакту са својим родитељима,
помажу им и негују их из разлога постојања одређених унутрашњих
веза, емоционалних и афективних веза које према њима осећају
(Cicirelli 1989; Cicirelle 1993). Спремност да се негују несамостални
чланови породице је тако, према неким ауторкама и ауторима,
последица пријатељских односа, узајамности, љубави и блискости,
никако то није из осећања дуга који је нужно исплатити, или из
моралне обавезе (Englich 1979).
У протеклих тридесет година, најраширенији концепт који се
користи у истраживању међугенерацијских односа постала је теорија
међугенерацијске солидарности (Bengtson, Roberts 1991). Ова теорија
међугенерацијску солидарност схвата као вишедимензионалну
конструкцију, која обухвата шест димензија интеракције међу
родитељима и децом. Претпоставља се постојање нормативно

ограничене одговорности у оквиру међугенерацијских односа коју
појединци прихватају, при чему се истиче породична кохезија и
интеграција. Данас је та теорија критикована, зато што има превише
нормативни и консензуални поглед на породичне односе (Luscher,
Pillemer 1998). Ова теорија се фокусира на факторе који децу воде ка
спремности да се брину о својим родитељима који старе, док, више-
мање, игнорише конфликте и проблеме који се могу јавити и који се
јављају у међугенерацијским односима.
Данас, у овој области постаје популарна такозвана теорија
амбиваленције, која наглашава супротности и амбиваленцију које
нужно поседују међугенерацијски интерперсонални односи и сама
ситуација пружања неге (за дискусију о постојећим приступима и
ставовима и за апликацију теорије амбиваленције у чешкој средини,
видети: Přidalova 2007; Sykorova 2006). Теорија амбиваленције истиче
коегзистенцију, како позитивних, тако и негативних елемената и
полази од тога да су улоге у породици често противречне и да зато
продукују амбивалентна осећања (Sutor et al. 2011). На овај начин се
наставља, на једној страни, теорија међугенерацијске солидарности,
али и теорија неговатељског терета, које су развијане у оквиру
геријатрије и њених социолошких импликација. (Marshall, Matthews,
Rosenthal 1993) Као извор инспирација, ова теорија је такође призната
и од стране феминистичке теорије породице. За разлику од
претходних консензуалних приступа, указује се на то да су односи у
породици често карактерисани основним и не увек решивим
конфликтима, као и да породица не представља јединствену целину у
којој се интереси свих индивидуа увек поклапају. Породични односи
су оптерећени амбивалнецијама, које се најчешће тичу жена (Luscher,
Pillemer 1998).
1.2.3. Теорије и истраживања неге старијих у Чешкој Републици
Старија популација је била тема демографских, социолошких и
економских разматрања у Чешкој, још у првој половини 20. века, а
нарочита пажња се овом питању посветила у последњих 20 година.
Почетком трећег миленијума спроведено је неколико истраживања са
темом старења и живота сениора: истраживање Живот у старости, под
руководством Вере Кухаржове (Kuchařova 2002); истраживање Луције
Видовић и Ладислава Рабушица (Vidovićova, Rabušic 2003)
(Vohralikova, Rabušic 2004) и још једно истраживање Луције Видовић
са темом старења, дискриминације на основу старости, међусобним

везама старости и грађанства, старости и здравља и медијске
презентације старости (Vidovićova, Sedlakova 2007; Vidovićova,
Gregorova 2007; Vidovićova 2008, 2011). У то време је почела да се
посвећује пажња проблему обезбеђивања неге старијих. Анализе су
се, ипак, ограничавале на учвршћивање ставова о обезбеђивању неге
за сениоре од њихових потомака (Kucharova 1993; Vesela 2002), на
обезбеђивању потреба сениора уз помоћ државних и невладиних
организација и институција (Nešparova, Svobodova, Vidovićova 2008)
или на ставове везане за улогу међугенерацијске солидарности у
чешким породицама (фреквенција конфликата, врсте узајамне помоћи
итд.) (Možny, Přdalova, Banovcova2003; Мožny 2003). Тек касније су се
појавиле студије директно усмерене на проблеме неформалне неге, у
смислу неговатељског посла, са становишта оних који тај посао
обављају.
Једна од тих студија је истраживање Хинка Јержабка и његовог
тима, које се тиче породичне неге сениора (Нега сениора у
породицама у Чешкој Републици). Јержабек полази од схватања неге
као „посла са љубављу“ и наглашава улогу међугенерацијске
солидарности и породичног заједништва у ситуацијама у којима је
нужна лична нега за старије рођаке (Jeřabek et al. 2013; Jeřabek 2009).
Јержабек свом концепту супротставља концепт Hillary Graham о нези
као послу из љубави, који се обавља у породици и над члановима
породице (заједно са схватањем етике неге Joan Tronto) и концепте
Michaela D. Finna i Evelin N. Glenn, по којима је нега одговорност
целог друштва и сваки појединац има право да добије потребну негу
у форми јавних неговатељских служби или приватних „услуга“.
Јержабек упозорава на „преношење дужности неге старијих грађана,
са породице на остале институције“ (Jeřabek 2009:246), зато што
сматра, да би се на тај начин породице не само отарасиле
одговорности, већ и могућности неге својих старијих чланова, чиме би
се одлучивање у овој области пренело на целокупно друштво.
Јержабково истраживање дошло је до закључка да расте обим
неге која се пружа у породици, сразмерно расту актуалне потребе
старијег члана породице. Како долази до овог раста (потреба, прим.
преводиоца), неговатељице или неговатељи су стављени пред све
обимније захтеве. Аутор указује на то да у случају прекомерних
захтева, у породици долази, на неки начин, до расподеле
неговатељских дужности и до њиховог преношења на друге особе у

породици, тако да се у одређеним границама временско оптерећење
примарног неговатеља или неговатељке не повећава. На основу тих
тврдњи, аутор указује на то да је породична неформална нега
недвосмислено квалитетнија и друштвено пожељнија – нега је
пружана примерено растућим потребама оних који су били неговани
и она је дакле практично ненадокнадива институционалном негом.
Неформалну негу Јержабек схвата као „рад из љубави“, али при том
занемарује њене конфликтне и проблематичне особине, укључујући
дугорочне последице које може да има за жене које негују, на шта
упзорава Грахам. „За жене је економска зависност и сиромаштво цена
за пружање неге“ (Graham 1983:25).
Против консензуалног схватању односа у породици иступа Дана
Сикорова (Dana Sykorova), у својој студији из 2006. године. Сикорова
указује на недостатке теорија које се ослањају на концепт
солидарности. Ови приступи, који примарно наглашавју позитивне
димензије интергенерацијских односа, кохезију и интеграцију,
занемаривали су амбивалентни карактер интергенерацијских и
интрагенерацијских односа. Насупрот њима, Сикорова заснива
концпт интергенерацијске амбиваленције, чију важност потврђује и
истраживањем. По њој, односи међу генерацијама у породици
продубљују солидарност, у исто време са конфликтом (Sykorova
2006:688); захтевају преговарање и омогућавају настанак конфликата
међу разним нормативним или функционалним очекивањима. У
интерпретацији резултата истраживања, Сикорова се фокусира на
конфликт између зависности и аутономије код сениора који нису
потпуно самостални, на конфликт између норме помоћи и конкретних
структуралних услова у којима деца живе и на могуће конфликте међу
браћом и сестрама који негују. Она се не бави дубљом родном
анализом тих резултата, иако у чешку социологију доноси
перспективу међугенерацијских односа и неге, која омогућава
проучавање несклада интереса појединих чланова породице, уз
анализу последица противречних захтева разних нормативних
система по неговатеље и неговатељице као појединце.
Родне међузависности неге несамосталних сениора, Сикорова
тек површно дотиче у публикацији из 2007. године. Овде она указује
на то да приликом договора ко ће пружати помоћ сениору, коме је то
потребно у оквиру породице, наступа род као „наглашено
ненаглашени“ критеријум – он је, у ствари, схватан и описиван као

природни. Комуникациони партнери и партнерке у истраживању
аутоматски приписују способности и диспозиције за одређеном
делатношћу према роду – жене извршавају „женске“, а мушкарци
„мушке“ послове. Као резултат, жене чешће помажу у домаћим
пословима, пружају личну негу и емоционалну подршку, док
мушкарци у породици помажу у тежим (а мање честим) пословима
око куће и дворишта. Најчешће помаже тај ко „има време“, „ко је при
руци“ – а то је по правилу жена. Основна легитимна препрека
пружања помоћи су захтеви плаћених послова. Дужности према
сопственој прокреационој породици или друге неговатељске
дужности испитаници нису сматрали препрекама. Како испитаници
географску дистанцу и временски недостатак сматрају важнијим од
рода, Сикорова, у складу са принципом индуктивног приступа
приликом постављања хипотезе, прихвата род само као спољашњи
аргумент (Sykorova 2007:190)
Родним међузависностима старења становништва у чешкој
средини бави се Камила Свободова (Kamila Svobodova). У свом
чланку из 2006. године она указује на хетерогеност популације
старијих људи и истиче различитост у старењу мушкараца и жена.
Жене не само што преовладавају у тој старосној групи, већ су чешће
од мушкараца саме, јер чешће постају удовице (доживљавају већу
старост него њихови партнери) и живе у једночланим домаћинствима.
С обзиром на претходна нижа примања и дуже трајање осигурања,
њихове пензије су ниже, али је и њихова економска активност нижа
од мушкараца за време пензије. Оне тако долазе до тежег економског
положаја. На основу података из истраживања Generations and Gender
Survey 2008. и мушкараца и жена у ЧР: Животни путеви и
међугенерацијски односи 2008, Свободова је анализирала обим
међугенерацијских контаката и мере солидарности у породици, при
чему је такође указала на неке родне разлике: жене чешће посећују
своје родитеље од мушкараца, жене чешће пружају негу родитељима
којима је помоћ потребна, а услед те чињенице чешће су изложене
тешким животним ситуацијама – принуђене су да негу комбинују са
другим породичним и пословним дужностима и просто су присиљене
да ограниче своје пословне обавезе, што оставља последице на њихову
финансијску ситуацију. (Svobodova 2006, 2010).
Са становишта родне анализе неге старијих, значајан је

истраживачки рад Марије Пжидалове (Marie Přidalova), од 2006. до
2007. Године. Овај рад се заснива на квалитативној студији, која је
имала за циљ да упозна животне ситуације жена и мушкараца, који
свакодневно негују особе старије од 80 година. Пжидалова се, на
основу резултата истраживања, изјаснила, на једној страни, против
концепта неговатељских тешкоћа, које заступају превасходно
геронтолози, а на другој страни, против теорије међугенерацијске
солидарности, коју заступа Јержабек са сарадницима. У складу са
ставом Дане Сикорове, а на основу својих резултата, Пжидалова
заступа концепт интергенерацијске амбиваленције K. Luschera i K
Pillemera (1998). Приче неговатеља и неговатељица нису једнозначно
указале ни на конфликте, ни на солидарност, већ превасходно на
амбиваленцију и балансирање, на смену позитивних и негативних
искустава и вредновања. Амбиваленецију Пжидалова открива у
односу неговатеља према негованој особи, у нормама, које неговатељ
рефлектује и у његовом/њеном вредновању аутономије и зависности.
Пжидалова теоретски и емпиријски осветљава зашто жене чешће
постају неговатељке (с обзиром на своје различите животне и
пословне путеве, с обзиром на „квалификације“ за негу која је
проистекла из искуства неговања деце; или с обзиром на последице
невербалног притиска повезаног са родним предрасудама) (Přidalova
2006, 2007). Ова ауторка је анализирала, такође, случајеве у којима су
мушкарци били примарни неговатељи, што објашњава утицајем
„нетипичног родног животног пута“ (превасходно одсуством
плаћеног посла и недостатком обавеза у облику сопствене породице).
На крају, Пжидалова је указала и на значајну, а занемаривану улогу
мушкараца као секундарних неговатеља.
1.3. Јавна подршка неге сениора
Након кратког прегледа проблема неге и међугенерацијских
односа, јасно је да се ради о сразмерно компликованој области, у којој
се преплићу разни филозофски приступи и вредносне парадигме. Било
да негу схватамо као друштвени идеал, изражен солидарношћу међу
генерацијама, или као тешки и исцрпљујући посао, њени конкретни
облици зависе од обима и облика јавне подршке, коју она добија у
друштву. То, да ли ће породица пружати негу, ко ће из породице бити
за негу одговоран и какве ће последице то имати по њен даљи живот,
зависи од тога какву помоћ породица може да очекује од државе, или
заједнице (мисли се на локалну самоуправу, прим. прев.), или од тога

колико је породица препуштена сама себи.
Јавна подршка неформалној нези у породици је релативно нов
феномен у Европи и Чешкој Републици. Она зависи од развоја
социјалне државе и од процеса ре-фамилизације, дакле од повратка
неких делатности и услуга у породицу, а које је држава некада била
преузела на себе (најчешће у облику јавних институција). У Чешкој се
први облици подршке неговатељским породицама појављују у другој
половини седамдесетих година прошлог века. Данас та подршка има
облик „додатка за негу“, на који има право особа којој је нега
потребна, а чија је висина степенована према обиму њене
неспособности да се стара о себи. У овом поглављу ћемо представти
развој политике неге сениора у свету и у Чешкој, при чему ћемо
упозорити на неке ризике које садржи тај развој.
1.3.1. Промена парадигме социјалних служби за негу
Што се тиче политике и институција неге сениора, у европским
социјалним државама је, у скорије време, дошло до значајних
промена. Ради се о заступању приступа оријентисаног на клијента,
заснованог на мишљењу да се примаоцу неге да већи простор и
право/моћ да одлучују о томе каква му је нега потребна и како ће та
нега бити организована. Прокламовани циљ био је омогућити
слободан избор кориснику услуга неге, тако да он сам добије већу
контролу над својом сопственом ситуацијом (Jacobs 2003). У пракси
се тај циљ у разним земљама испуњавао на тај начин што је уведен
допринос за негу или осигурање за дуготрајну негу. Такође су биле
креиране и друге политике, усмерене на особе које пружају
неформалну негу у оквиру своје породице. Њихов циљ је било
признавање и вредновање тог посла и снижавање трошкова
изгубљених прилика (повезаних с тим да неговатељ не може да
посвети време и енергију плаћеном послу). Те политике обухватују
разне доприносе за негу за неговатеље, признавање доба неге у оквиру
пензионог осигурања и друга социјална права. Иза тих политика стоји
представа идеалне неге у заједници, с тим што негована особа може,
што дуже, да остане у својој природној околини.
Међутим, многи стучњаци упозоравају да је увођење ових
доприноси и накнада, у ситуацији „дезорганизоване капиталистичке
социјалне државе“ (Bode 2007), имало неколико контроверзних
последица. У првом реду, дошло је до јачања тржишне логике, у

сектору социјалне неге, при чему приватни тржишни актери сада
играју главну улогу у области услуга за старе. У низу земаља то води
ка "уновчавању неге" 2 и стварању јаких конкурентних тржишта за
пружање неге. У исто време, дошло је и до јачања локалне неге на
штету јавно планиране и организоване институционалне неге. Као
последица настаје снижавање професионализма у пружању неге, уз
истовремено јачање улоге неформалне неге у породицама.
Према Клари Ангерсон (Clara Ungerson, 1995), тај систем може
водити ка „комодификацији“ неговатељских служби. Под
комодификацијом неге се подразумева то, да нега, укључујући и ону
негу међу блискима и родбином, постаје тржишни артикал, који је
предмет новчане размене, док се остале димензије, попут емоција,
односа и љубави, губе. Упркос томе, у дуготрајном периоду може,
захваљујући финансијској јавној подршци, доћи до одржања или
оснаживања неформалне неге у породицама (Jacobs 2003).
Захваљујући јавној подршци, људи уопште могу да размишљају о
пружању неге рођацима, а такође, могу у таквој нези да истрају у
дужем временском периоду. Насупрот томе, тај модел обезбеђивања
неге (као неформални, али ипак финансијски вреднован) и даље
представља економски ризик, како за те који негу пружају, тако и за
те који је примају. На тај начин, обе стране вероватно имају јако ниске
приходе, а тај посао је веома несигуран и нерегулисан (Ungerson 1997).
Из искустава многих земаља (а Чешка није изузетак), јасно је да
увођење јавне финансијске подршке неформалној нези или директно
плаћање корисницима услуге неге, по правилу не испуњава, у целини,
првобитну намеру креатора политике. Не постоје никакве гаранције
да новац заиста завршава у рукама оних који уистину пружају негу. За
примаоца неге, или за оног ко негује, етички не мора бити
прихватљиво да се по правилу исплаћује или прима новац за нешто
што се у породицама подразумева и што се често сматра
аутоматизмом.
Иако ова промена парадигме цоцијалне политике може бити
схваћена позитивно – као промена приступа, од особа којима је само
потребна нега, ка особама које су клијенти, са нагласком на слободу
у оригиналу стоји израз „marketizace peče“, што би се доследно превело као

2
„процес изласка неге на тржиште“, прим прев.

избора начина неге и на што дужем остајању у домаћој средини, то

има и низ негативних страна. Peter Taylor-Gooby промену ове
парадигме карактерише као „развој тржишта са социјалним
осигурањем“ (Taylor-Goby 1999). Према Ингу Бодију, тај развој иде у
смеру ка дезорганизацији и успостављању нове моралне економије
социјалне државе, која води ка вишем нивоу недостатка и
непоузданости социјалних служби. За ову нову моралну економију
(схваћену као скуп моралних норми које одређују шта је схваћено као
исправно у области социјалне државе и социјалних служби),
карактеристике су следеће: 1) распад норми јавне одговорности за
обезбеђење служби неге; 2) слабљење норми „професионализма“
повезано са снижавањем инсистирања на квалитету служби (тј.
неговатељи сада не морају имати одговарајуће образовање, циљ је у
првом реду оптимализација трошкова); и 3) слабљење логике
непрофитних и волонтерских организација у служби неге (која је
замењена логиком тржишта). Као последица настаје дезорганизација
сектора пружалаца социјалних служби, која у пракси почива, пре
свега, на ауторизацији јавне службе (купује се у приватној сфери) и
настанку нових тржишта социјалних служби.
Јасно је да увођење тржишне логике у службу неге старијих и
доприноса за негу у области неформалне неге у породицама, води ка
трансформацији устројства служби неге и неговатељског посла. У
већини европских земаља, та трансформација добија облик одклона од
институционалне неге уз практично и политичко јачање улоге
неформалне породичне неге (Glucksmann, Lyon 2006). У неким
земљама се снажно подржава тренд запошљавања мигранткиња и
миграната за пружање личне неге у домовима сениора (Bettio,
Simonazzi, Villa 2006). Као резултат настаје брисање граница између
формалне и неформалне неге, негом која је плаћена и неплаћена, као
и неговатељством које је легално, нелегално и законом нерегулисано
(Mingione 1991).
1.3.2. Јавна подршка неге сениора у ЧР
У Чешкој Републици, у периоду државног социјализма, јавна
подршка је била усмерена првенствено на област институционалне /
резиденционе неге, или (у изразито мањој мери), на теренске службе
неге сениора. Породичну негу је држава подржавала минимално.
Након периода „дефамилизације“ у педесетим и шездесетим

годинама прошлог века, када је био изграђен и пуштен у употребу
највећи број домских институција за негу сениора, у седамдесетим
годинама можемо приметити одређени обрт ка породици – у области
неге старијих , исто као и у области неге деце (Haškova, Saxonberg
2912; Marikova, Plasova 2012). Неформална породична нега сматрала
се решењем када је опасност од старења популације у питању и с тим
у вези, од наглог пораста броја људи којима је потребна нега и од
настанка макроекономских проблема у земљи (Kalinova 1998). У том
периоду, држава је увела прве мере које подржавају неформалне
неговатеље. Од 1975. године почело је да се рачуна време проведено
мимо радног места, а због неге немоћне блиске особе, као резервно
време, са становишта социалног и пензијског осигурања. Године 1976.
је уведен финансијски додатак за негу блиске особе, што се
исплаћивало особи која негује рођака или блиског познаника. Иако је
тај додатак био релативно низак, с обзиром на недовољан број места
у институционалном смештају (године 1965. у институцијама је било
места за 20% људи старијих од 80 година, а 1986. године тај проценат
је износио 15%) и с обзиром на ниску доступност теренских службни
неге (године 1980. та нега је била доступна за 20% популације старије
од 80 година), неформална нега у породици била је, у већини
случајева, једина доступна, али и преферирана опција (Mařikova,
Plasova 2012).
Након 1989. године дошло је до даљег поступног снижавања
доступности служби резиденцијалне институционалне неге сениора.
Иако се укупни број места у институцијама константно и лагано
повећавао, покривеност циљне популације се снижавала, док се
драматично повећавао број одбијених захтева за место у њима.
Процентуално покриће институционалном негом популације људи
старијих од 80 година се у 2010. години смањило на 10%.
Током деведесетих година 20. века и у првим деценијама 21.
века, модел неге, заснован на неформалној нези у породици, у чешком
социјалном систему био је све више истицан. Анализа стручних и
политичких докумената (Mařikova, Plasova 2012), медијских текстова
и изборних програма, указује на изразиту подршку тренду
деинституционализације, уз нагласак на негу сениора у њиховом
домаћем окружењу, уз форсирану одговорност породице за овај тип
неге. Данас, у јавном дискурсу и у јавном мишљењу превладава
уверење да формална институционална нега треба да буде коришћена

само у случају када нема чланаова породице или нису способни да
обезбеде негу сениора. Према истраживању Животни путеви (Životni
drahy, 2010), 78% мушкараца и 82% жена сматрало је (одлучно се
слажу), да су деца дужна да се лично побрину за своје старе,
несамосталне или тешко болесне родитеље. Ипак, 39% мушкараца и
35% жена слаже се да је исправно старог родитеља сместити у
старачки дом, или сличну институцију, уколико је родитељ
несамосталан.
Године 2006. дошло је до кључног преокрета у развоју социјалне
политике која се тиче неге особа са здравственим хендикепом
(укључујући и сениоре), у складу са развојем у другим европским
земљама. У оквиру реформи социјалних служби, додакак за негу није
се више исплаћивао особи која негује, већ је био намењен директно
ономе коме је нега потребна. Додатак за негу је тако заменио
претходно повећање пензије на основу немоћи и додатак за негу
блиске особе. Људи којима је нега потребна, на овај начин, могу да
изаберу који тип неге ће одабрати и купити потребну негу, за тако
добијен новац, тј. тај новац ће исплатити члану породице који га
негује. Ове промене су биле праћене дискурсом „слободне воље“, који
је примаоца неге схватао као клијента који је способан да доноси
самосталне одлуке. Од увођења овог додатка се очекивало ослобађање
места у резиденцијалним институцијама (мисли се на
институционални смештај, прим. прев.) и пружање подршке разним
типовима теренских служби.
Ипак, очекивања се нису испунила. Није дошло до значајнијег
ослобођења места у резиденцијалној нези оних којима није била
потребна свакодневна и двадесетчетворочасовна нега (на основу
претпоставке, да је за њих јефтиније и зато рационалније да остану у
својим кућама и да плате само неке од специфичних неговатељских
услуга, као, на пример, доставу јела или чишћење). Исто тако, није
дошло до значајнијег развоја теренских социјалних служби у
домаћинствима. Године 2011. је и даље у домовима за старе било 15%
особа који нису имали право да добијају додатак за негу ни у најмањем
обиму, и 20% тих који су имали право само на добијање додатка у
првом степену (лака зависност) (Wija 2013). Према Хорецком,
увођење оваквог додатка је водило ка значајном повећању целокупних
издатака за социјалне службе из државног буџета (за 50% у односу на
2006. годину, Horecky 2012). Више од две трећине корисника, 2007.

године нису додатак користили за куповину никакве регистроване (тј.
формалне) социјалне службе (Višek, Pruša, 2012:58). Приближно једна
трећина тих средстава била је усмерена у неформалну негу, при чему
је тешко утврдити који део новца су корисници неге заиста правилно
исплаћивали њиховим неговатељима (члановима породице) и да ли је
то тако како је то закон претпоставио. Формалне услуге социјалне неге
су од године 2007. зависне од годишњег додељивања државних
дотација на основу стално обнављаних захтева. На овај начин су се
формалне услуге социјалне неге нашле у тешком положају, зато што
се у оквиру годишњег система дотација не могу израђивати дугорочни
планови, нити се може инвестирати у развој. Анализе указују да се
висина додељене дотације значајно разликује према типу захтева
(оних који пружају услуге) и према региону (Višek, Pruša 2012: 60-62).
Као последица тог развоја настало је актуално подфинансирање
формалних социјалних услуга неге, јер су директне дотације из
државног буџета требале да буду замењене плаћањима од стране
крајњих корисника (Horecky 2012).
1.4. Ко негује?
Данас је нега старијих у Чешкој схваћена у првом реду као
одговорност породице. Више од 80% ове неге пружају чланови
породице (Nešparova, Svobodova, Vidovićova 2008; Svobodova 2006;
Zavazalova 2001). Према резултатима истраживања SHARE (2006-
2007), Чешка Република (изузев Пољске) представља земљу са
највишим уделом неформалне неге у Европи: у случају повремене
потребе, нега која се пружа у породици или од стране пријатеља је
заступљена у 97%; у случају свакодневне неге у 78,5% (Bettio,
Verashagina 2010). Према Завазаловој (Zavazalova 2001), старе зависне
особе негују најчешће њихова одрасла деца (53%), партнери или
партнерке (21%), други рођаци (10%) или пријатељи (16%).
Приближно 20% сениора, којима је потребна свакодневна помоћ
за основне потребе, налазе се у институционалним условима неге
(било у здравственим установама, или у установама социјалне неге,
при чему та два система нису повезана и значајно се разликују и форма
и мера њихове јавне подршке). Од 2007. године до 2011, број људи
који траже смештај у домове за старе и домове са посебним режимом
(усмерене на клијенте са Алцхајмером и старачком деменцијом), не
мења се много и креће се око 45.000 (Wija 2013). Популација људи
старијих од 85 година се у том периоду повећала од 125.000 на 161.000

особа (што је раст од 30% - ČSU 2013. Чешки институт за
социологију).
Истраживања у разним земљама света указују да се већи део неге
сениора одвија унутар породице, по правилу, је то неплаћена нега и
чешће је обављају жене од мушкараца (око 60-80% случајева, у
заисности од конкретних истраживања). Према истраживању
Eurofamcare 2006, спроведеном у шест европских земаља, овакву негу
су жене обављале у 76%, а њихов просечни животни век је био 55
година. Најчешће овакву негу прихватају одрасла деца и животне
партнерке/партнери сениора/сениорки (међународни подаци се
подударају с оваквом расподелом). Док мушкарци, по правилу,
користе негу од својих партнерки и супруга, жене негују чешће рођаке
женског пола – ћерке или снахе (Abel 1990; Stark 2005; Bracke,
Christiaens, Wauterickx 2008). Мушкарци пружају негу, али ређе од
жена, негују мањи број часова недељно и усмеравају се на друге
типове активности (Gerstel, Gallagher 2001).
S. Arbel i G. N Gilbert (1989) полемишу са феминистичким
истраживањима која истичу повезаност жена са улогом неговатељки.
Они тврде да овакве студије потцењују удео мушкараца неговатеља и
указују да је доминација жена повезана само са неким облицима
неговатељских ситуација. Они указују на међузависност оног ко
пружа негу – свеједно да ли је мушкарац или жена – са животним
путем и типом неговатељске биографије. Према подацима General
Houssehold Survey (1980), међу неговатељима – супрузима/супругама
несамосталног сениора/сениорке је исти однос мушкараца и жена.
Међу слободном децом која негују родитеље, само је незнатно већи
удео жена у односу на мушкарце. Изразита разлика се може наћи
углавном у групи ожењене/удате деце: ожењени мушкарци не негују
такорећи никад, док удате жене представљају значајан део свих
неговатеља. Због тога је могуће претпоставити да сениор/ка, уколико
има партнера или партнерку, са којим дели домаћинство, а која је
способна да пружа негу, он или она ће онда преузети улогу
неговатеља, док род неће бити значајан. У случају да се сениор
пресели у домаћинство слободног детета ради потребне неге, то дете
ће бити, нешто чешће, ћерка. Изразита родна разлика се појављује тек
уколико неговатељ треба да постане удата ћерка или ожењени син –
овде ће избор скоро увек бити ћерке. Закључци Абер и Гилберта ,тако,
не доводе у сумњу превладавање жена – неговатељица над

мушкарцима, већ то потврђују у ситуацијама када у породици постоји
„избор“ међу више могућности неговања, на истом нивоу родбинске
блискости са сениором.
Чешке ауторке, такође, наводе да су жене већином неговатељке
(од 75 до 80%- Přidalova 2006; Zavazalova 2001; Svobodova 2006).
Доминација жена у нези старијих је дата, између осталог, и
демографском ситуацијом у којој жене дуже живе, уз дуже очување
релативно доброг здравља. Резултати истраживања Видовићеве и
Рабушица (2003) указују да је интензитет помоћи старијим
родитељима у великој мери условљен полом детета, које пружа негу.
Што се тиче временске фреквенције у којој се нега пружа, аутори
наводе да често својим родитељима помаже 34% мушкараца и 50%
жена, док ретко родитеље помаже 36% мушкараца и 19% жена.
Подаци из истраживања Животни путеви (Životni draahy 2010) говоре
о вишој партиципацији жена у неформалној нези чланова породице
који старе, и то како у личној и у свакодневној нези, тако и у оној
повременој. Од укупно 381 испитаника, у породицама, у којима је
постојала потреба свакодневне неге сениора, већина испитаника се
изјаснила да у нези сениора учествује на неки начин, а да жене
учествују у томе нешто више од мушкараца (93% жена и 83%
мушкараца). Разлика је била много већа код одговора на питање „Ко
већином пружа негу, или ко је примарни неговатељ“? У области личне
неге, тј., свакодневног одржавања личне хигијене или храњења, то су
биле у 80% жене.
Из анализе података другог циклуса истраживања SHARE (2007)
у Чешкој, јасно је да жена има више од мушкараца у дуготрајној нези
сениора, али се разлика не јавља тако изразито као у другим
истраживањима. Свакодневу дуготрајну негу сениора у сопственом
домаћинству пружало је 59% жена и 41% мушкараца. О старијој
особи, изван свог домаћинства, бринуло се 66% жена и 34%
мушкараца (уколико рачунамо свакодневу личну негу). До сличних
закључака дошла је и Јана Климова Халупкова (Jana Klimova
Chalupkova 2013) на основу анализе података ISSP 2012. Породица и
здравље (Rodina a zdravi) - приближно 60% неговатеља су биле жене.
Редовном негом болесних или зависних чланова породице (осим
деце), бавила се трећина жена, старости 55 до 64 године. Већина
неговатеља у продуктивном периоду била је економски активна (од
мушкараца ¸такорећи, сви који су били неговатељи, а од жена старости

од 55 година било је неактивних приближно петина неговатељки),
чиме су они били приморани да комбинују негу са плаћеним послом
(Klimova Chaloupkova 2013).
Што се тиче разлика у укључености мушкараца и жена у негу,
према подацима SHARE, разликује се време које мушкарци и жене
посвећују нези. У нези особа ван домаћинства, било је могуће пратити
број сати проведених у личној нези. Жене неговатељице посвећивале
су нези више времена од мушкараца неговатеља (просечно жене су
неговале сениора 10 сати недељно, док су мушкарци неговали 5 сати).
Разлика се такође може наћи код типа особа о којима се мушкарци и
жене старају: код мушкараца је превладавала нега партнерки (55%), а
о мајкама се старало 25%. Жене су, такође, најчешће неговале свог
партнера (45%, чешће од мушкараца су се бринуле о својим мајкама -
37%). Оца је неговало 8% мушкараца и 6% жена од целокупног броја
људи који су неговали сениора (сопствена анализа: разлике су
статистички значајне на нивоу узајамности 1 до 5%). Ови подаци
указују да су жене у нези сениора и даље у већини, али не може се
рећи да се мушкарци уопште не укључују. Може се потврдити
аргумент, да, уколико мушкарци негују, они мање учествују у личној
свакодневној нези, проводе укупно мање времена у нези и чешће негу
пружају својим партнеркама него родитељима. Уколико се јави
потреба свакодневне интензивне неге старијих родитеља (у смислу
потребе вишечасовног присуства и асистенције у личним и телесним
потребама), примарна негогатељица, са великом вероватноћом,
постаје жена.
Ови резултати су значајни с обзиром на доминантна нормативна
очекивања, да нега сениора треба да се обавља у домаћем окружењу и
да главна одговорност за њу лежи на породици (како наводимо у
следећем поглављу). Уколико говоримо о породичним неговатељима,
говоримо пре свега о женама и то нарочито у случају временски
интензивне свакодневне личне неге. На први поглед неутрални,
медиајски и политички дискурс тако показује значајне родне
последице.
Превела са чешког Др Сузана Павловић
Ђаковић М., Деспотовић М., Михајловић Бабић С.: Изазови у обезбеђивању услуге приватног…
Кратко саопштење
364-54-053.9(497.11)
ИЗАЗОВИ У ОБЕЗБЕЂИВАЊУ УСЛУГЕ ПРИВАТНОГ

ДОМСКОГ СМЕШТАЈА ЗА СТАРЕ У СРБИЈИ
Марина Ђаковић1
Приватни дом за старе “Вила Катарина“, Књажевац
Милена Деспотовић
Центар за социјални рад, Јагодина
Сузана Михајловић Бабић
Универзитет у Београду – Факултет политичких наука
Сажетак
Феномен демографског старења становништва Србије
актуелизовао је питање смештајних капацитета државних домова за
старе, а тиме и развоја могућих алтернатива државном сектору у
пружању ове услуге социјалне заштите. Стратегија је подразумевала
плурализацију пружалаца услуга, те број и капацитети приватних
домова за смештај старих лица бележе тренд пораста у последњих
десет година, што је праћено реформисањем законског оквира и
прописа у обезбеђивању пружања одговарајућег стандарда услуга и
стручног социјалног рада у пракси. Основни циљ овог рада је
откривање проблема у спровођењу услуге са становишта пружалаца
услуга и корисника услуга од увођења нових законских решења. У
првом делу рада биће представљен социјални и правни контекст у
коме се реализују актуелни капацитети приватног домског смештаја
за старе, потом ће бити анализирани изазови са којима се сусрећу
пружаоци услуга и корисници у приватном сектору. Анализе указују
на тешкоће у испуњавању стандарда услуга за пружаоце услуга, као и
одсуство стручног социјалног рада у приватној пракси.
Кључне речи: приватни сектор, услуге, квалитет, лиценцирање.
1
E-mail: mardjak88@yahoo.com.
Развој приватног сектора као пружаоца услуге домског смештаја

за старе у Србији
У домену пружања услуга у систему социјалне заштите, поред

јавног сектора, све се више бележи учешће цивилног сектора (дневне
услуге у заједници, услуге за самосталан живот и саветодавне услуге,
специфична услуга смештаја – ,,предах смештај''), док је код
обезбеђивања услуга институционалног смештаја за старе све више
присутан приватни сектор (Перишић, 2016: 203-205). Логика увођења
више сектора обезбеђивања благостања произилази из пораста броја
популације која има потребе за услугама, као и због диференцирања
нових услуга за којима се појавила потреба у пракси.
Удео старог становништва у укупној популациј становништва
Србије је у порасту и последњих година се кретао од 17,0% укупне
популације у 2004. години , до 18,2% у 2014. години, док у истом
десетогодишњем периоду проценат младих континуирано опада и
чини 14,4% у 2014. години. Статистички подаци указују и на раст
удела самачких домаћинстава међу старом популацијом, а пројекције
становништа показују да ће преко 1 600 000 грађана Србије до 2030.
године бити старо и да ће популација преко 65 година чинити 23,6%
укупне популације, док ће тај проценат износити 5,7 за популацију
преко 80 година. Са друге стране, позитивна промена је продужење
животног века, за око две године код мушке и код женске популације
у посматраном десетогодишњем периоду, као и пораст броја
настаријих старих – становништва преко 80 година (Републички
завод за статистику, 2015: 25). Нарастајућа популација старих
представља изазов за здравствени и пензијски систем, док су државни
капацитети домског смештаја за старе, у којима могу обезбедити
смештај и минималну здравствену негу, недовољни. Мрежа установа
која пружа услуге домског смештаја за одрасле и старе обухвата 59
установа, неке од њих су специјализоване за рад са корисницима који
имају менталне или телесне тешкоће, док укупни смештајни
капацитети за све групе старијих корисника износе 13.928 места
(Уредба о мрежи установа социјалне заштите, 2013).
Нови Закон о социјалној заштити је ступио на снагу 2011. године
и он прописује да се у оквиру услуга смештаја у социјалној заштити
услугом домског смештаја кориснику обезбеђује „становање и
задовољење основних животних потреба, као и здравствена заштита“
(Закон о социјалној заштити, 2011, члан 51, став 1). Овим законом је
предвиђено да одређене услуге социјалне заштите може пружати и
„удружење, предузетник, привредно друштво или други облик
организовања утврђен законом“ (Закон о социјалној заштити, 2011,
члан 17, став 1). Претходно наведено не одступа од ранијих законских

решења, међутим нови закон уводи сасвим нов систем процене
квалитета пружалаца услуга у социјалној заштити – систем
лиценцирања пружалаца услуга и стручних радника. У члану 54
поменутог Закона, регулише се да пружалац услуга домског смештаја
мора имати лиценцу за пружање услуга, као и да „дом за смештај
старих и одраслих лица не може имати капацитет већи од 100
корисника“ (Закон о социјалној заштити, 2011, члан 54, став 2). Ове
одредбе детаљније се разрађују путем два правилника – Правилником
о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне
заштите и Правилником о лиценцирању организација социјалне
заштите. Улога Министарства за рад, запошљавање, борачка и
социјална питања је у разматрању поднетих захтева за лиценцирање,
односно испуњености критеријума за пружање услуге домског
смештаја у приватном сектору.
Број и капацитети приватних пружалаца услуга домског
смештаја за старе су у константном порасту. Њихов број је тешко
утврдити, јер су „приватни домови за старе у пракси ретко
регистровани као смештајни капацитети за старе, иако се de facto баве
том делатношћу“ (Перишић, 2013: 159). Међутим, на основу
претходно спроведених истраживања приватног домског смештаја,
која су ретка и парцијална, располажемо подацима, из периода пре
увођења система лиценцирања, да је регистровано 6 домова за старе у
АП Војводини, са укупним смештајним капацитетима од 103
корисника (Покрајински завод за социјалну заштиту, 2009: 3), као и да
је „2011. године регистровано 99 приватних домова, чак 72 у Београду,
са укупно 2 675 корисника“ (Матковић, 2012: 6). У посебном
извештају о надзору Заштитника грађана бележи се податак о 42
приватна дома за старе, као и да у државним домовима има око 7 000
места, док су капацитети приватних домова са дозволом за рад око 1
019 корисника (Заштитник грађана, 2011: 3). Према подацима
министарства, из докумената доступних на сајту са списком свих
издатих лиценци, тренутно на територији Србије послује 105
приватних домова за старе, од тога 33 на територији Војводине, али је
у периоду од 2004. године до октобра 2016. године укупно 99
приватних домова добило забрану рада и пружања услуга социјалне
заштите. Упоредо су порасли и смештајни капацитети лиценцираних
домова, те они за подручје АП Војводине у октобру 2016. године
износе 915 места, док на националном новоу, приватни домови за
старе располажу са 3 625 места, што чини троструко увећање у односу
на период пре 2011. године (Министарство за рад, запошљавање,
борачка и социјална питања, 2016).
С обзиром на то да постоји повећана друштвена потреба за

ангажовањем приватног сектора у овој области, као и да већ неколико
година функционише нови систем лиценцирања, циљеви рада изнетог
у овом чланку су: анализа система лиценцирања пружалаца услуга
приватног смештаја за старе; анализа квалитета стручног социјалног
рада у приватним домовима за смештај старих лица; истраживање
сарадње приватних домова за старе са институцијама у локалној
заједници. У раду ће бити анализирани садржаји релевантних прописа
и извештаја који се односе на приватни домски смештај старих у
Србији.
Основне поставке минималних стандарда услуге – изазови за

пружаоце услуга приватног домског смештаја
У циљу унапређења система социјалне заштите, 2013. године у

Републици Србији се уводи систем лиценцирања услуга социјалне
заштите. Увођењем система лиценцирања и доношењем Правилника
о лиценцирању установа социјалне заштите долази до изједначавања
минимума стандарда услуга које пружају приватни домови и домови
за старе финансирани из буџета Републике Србије. Област
лиценцирања установа за смештај старих лица регулишу правилници
о: ближим условима за почетак рада и обављање делатности установа
социјалне заштите за смештај старих лица (2009), лиценцирању
организација социјалне заштите (2013) и ближим условима и
стандардима за пружање услуга социјалне заштите (2013).
Минимални стандарди који се морају испунити састоје се од:
1. Минималних структуралних стандарда, којим се утврђују
инфраструктура, организациони услови и минималан број и структура
радника неопходних за пружање услуге;
2. Минималних функционалних стандарда, који се односе на
стручне поступке унутар установе кроз три димензије: вредносну,
квалитативну и квантитативну.
Испуњавање услова за стицање лиценце за почетак обављања

делатности с једне стране обезбеђује сигурност и заштићеност
корисника услуга и висок стандард пружених услуга, док са друге
стране изискује значајна финансијска средства за пружaоца услуге.
Обавеза испуњавања услова током читавог периода за који је
лиценца издата обезбеђује континуитет квалитета услуге. Примена
система минималних стандарда омогућава праћење ефикасности и
ефективности пружених услуга.
Мањкавост оваквог система представља број од свега осам

инспектора социјалне заштите за подручје целе Републике, те
Mинистарство нема капацитете да врши накнадне надзоре обављања
делатности, поштовања правила и квалитета пружених услуга. У
пракси се врло често дешава да се власници приватних домова веома
добро припреме за добијање лиценце, а по завршетку инспекције,
домови попримају сасвим другачију слику.
Наиме, процедура је дуга, потребна документација обимна, а
улагање велико. Такође, постојећи правилници у себи крију доста
нејасноћа и недоследности. Правилници се односе на све установе
социјалне заштите, чиме остаје нејасно који члан се на коју установу
односи и које тачно захтеве, нпр., један дом за старе треба да испрати,
те би много јасније било да постоје правилници разврстани по врсти
услуге коју установа или организација пружа, праћени конкретним
захтевима.
Упутство за припрему документације и израду елабората о
испуњености услова за издавање лиценце пружиоцима услуга
социјалне заштите (Републички завод за социјалну заштиту, 2013)
представља покушај надлежних да појасне поступак и олакшају
пролазак установа кроз процес лиценцирања.
Широк је спектар потребних докумената, како директних, тако
много више и индиректних, за израду елабората о испуњености услова
за почетак рада дома за смештај старих лица. Установе су дужне да
испрате детаљна упутства о броју и врсти целокупног инвентара и
опреме, изражена у бројкама и мерама.
Осим формалних доказа који обухватају разноврсна решења,
акте, уговоре, одлуке, регистровања и одговарајуће уписе, домови су
дужни да квалитет услуге коју ће пружити предоче таксативно и
опширно у писаној форми.
Дом је дужан да испуни просторне стандарде, одговарајућу
опремљеност, довољан број стручних радника, медицинског особља и
неговатеља, и што је најбитније, да обезбеди конкретне активности и
услуге, како би корисницима живот у дому био испуњен и садржајан.
За разлику од државних домова, код којих се пријем корисника
обавља преко упутног органа, тј., центра за социјални рад (ЦСР) који
врши и почетну процену, у приватном систему домова то није случај,
што представља значајну мањкавост система, имајући у виду
неопходност изједначености процедура. Са једне стране, то доводи до
тога да крајњи корисници немају право на избор високостандардног
квалитета услуге, јер их ЦСР упућује искључиво на државне домове,
док са друге стране, у пракси се дешава да приватни домови, чији је
првенствени циљ профит, врше пријем корисника без претходне
процене, а у многим случајевима и на захтев сродника без претходне

провере сагласности самог лица и провере његове пословне
способности. Додатно, не постоји адекватна сарадња са ЦСР у
локалној заједници, по питањима која захтевају комплементарност и
заједничко деловање, јер центри за социјални рад на приватне домове
још увек гледају обазриво и са неповерењем.
Проблематика недефинисаности процедуре и неопходне
документације за пријем корисника у приватни дом отежава рад и
предност даје државном дому, са јасно дефинисаним правилима.
Наиме, у државној установи постоји тачно одређена медицинска
документација која се прилаже уз захтев за смештај, док у приватном
дому то није случај. Са једне стране, то је повољније за приватне
домове, јер поједностављена процедура привлачи већи број
корисника, али са друге стране, то доводи до тога да се у приватни дом
смешта лице без икакве здравствене документације, за које се у
тренутку смештаја не може опсервационо утврдити да ли је у
потпуности свесно, пословно способно, психички стабилно или да ли
болује од неке заразне болести, што представља ризик за целу
установу и све њене кориснике.
Ради успешног функционисања, приватни домови морају имати
склопљене уговоре о сарадњи и бити повезани са ресурсима заједнице
у окружењу. Пратећи ток пословања, власници домова су принуђени
да закључе уговоре са релевантним институцијама, између осталог са:
домом здравља и службом хитне помоћи; Републичким фондом за
здравствено осигурање; лиценцираном организацијом за превоз и
третман медицинског инфективног отпада; адвокатском
канцеларијом; предузећем за погребне услуге. Наиме, сарадња са
локалним ресурсима је често неадекватна. Пример за то је да, док
државни домови користе услуге санитетског превоза и услуге хитне
помоћи која одвози и довози кориснике до установе, од приватних
домова се очекује и захтева да саме обезбеде средство превоза за своје
кориснике.
Један од изазова са којима се сусрећу лиценцирани приватни
домови за старе је растући број илегалних домова који чине нелојалну
конкуренцију. У недостатку финансијских средстава, сродници
смештају своје чланове породице у овакве домове, који нуде
конкурентнију цену услуга, што за последицу има то да лиценцирани
домови постану неконкурентни у односу на илегалне домове у својој
близини, јер трпе велике финансијске издатке испуњавајући услове за
рад. Главна проблематика у приватном сектору свакако се односи на
негативан утицај оствареног профита на стандард неге, узимајући у
обзир да долази до сучељавања предузетништва, са једне и хуманости,
са друге стране. Како би власници приватних домова остварили

економску одрживост, морају утврдити цену смештаја која ће
обезбедити подмиривање трошкова и бити приступачна
пензионерима и њиховим сродницима, узимајући у обзир висину
прихода и платежну моћ у Републици Србији. Cost-benefit анализом
врло често се долази до закључка да функционисање приватног
домског смештаја финансијски није исплативо. Збрињавање старих
представља уносан бизнис искључиво за илегалне домове и домове
који доследно и континуирано не поштују закон о социјалној заштити
и правилнике о ближим условима и стандардима у обезбеђивању
услуга социјалне заштите. У обезбеђивању услуга приватног домског
смештаја, остварени приходи власника већим делом одлазе на:
законске обавезе; материјалне трошкове; инвестиционо и текуће
одржавање; амортизацију; зараде запослених. Управо, већина
власника се труди да првенствено уштеди на броју и структури
запослених, исплаћујући минималне зараде, а све правдајући
недовољним бројем корисника и превеликим трошковима.
Неадекватна зарада снижава мотивацију запослених, а самим тим и
квалитет пружене услуге.
Како би побољшали свој положај, остварили права и заштитили
интересе, као и како би превазишли препреке у пословању, приватни
домови су крајем 2015. године основали Удружење приватних
установа 2 . Првенствени циљ им је боља организација приватног
сектора у социјалној заштити. Активности удружења односе се на
иницијативе за промену актуелних прописа, али и активности у
сузбијању нелојалне конкуренције. Оно што им је приоритетно, је
изједначење приватних и државних домова приликом упућивања
корисника од стране ЦСР у приватне домове, уз суфинансирање цене
смештаја средствима из буџета Републике Србије. Једна од идеја је и
формирање минималне цене смештаја за све приватне домове на
територији Србије, као и да се сарадњом са одговарајућим
институцијама омогући смештај странцима у приватне домове у
Србији.
Дефинисање стандарда услуга за корисника приватног домског

смештаја
Недостатак старања и неге у оквиру породице представља

основни разлог за смештај старих у установу социјалне заштите.
Насупрот ранијим предрасудама о одласку у дом из разлога небриге
2
http://www.udruzenjeprivatnihustanova.com/
породице о остарелом сроднику, данас је све више старих који се радо

одлучују на одлазак у установу, првенствено, не желећи да буду на
терету својим сродницима, а даље и из сопствене жеље да буду међу
онима сличних година и интересовања. Такође, известан број старијих
особа смештају сродници у приватне домове за старе због
попуњености капацитета психијатријских установа и одељења, пре
свега, јер немају могућности да се старају о њима, а нађу се у
безизлазној ситуацији која им не оставља пуно избора.
Оно што установе за смештај старих лица обезбеђују и што
представља предност у односу на останак код куће, јесте, пре свега:
побољшање квалитета живота; безбедно, пријатно и стимулативно
окружење и задовољавање основних животних потреба; очување
постојећих капацитета и развој потенцијала корисника; правна,
социјална и психолошка подршка.
Превага, при избору приватног дома насупрот државном, може
се наћи у једном од следећих фактора:
а) попуњеност државних домова и ограничење смештајних
капацитета у односу на нарастајући проценат старије популације;
б) компликована и дуготрајнија административна процедура при
смештају у државни дом, насупрот поједностављеној процедури и тзв.
ургентном смештају у приватну Установу. Правилником није
прописана и таксативно наведена неопходна документација за
смештај у дом, те приватне установе узимајући то у своју корист,
процедуру пријема завршавају у кратком временском року,
поједностављујући је и тражећи од корисника само идентификациони
документ и потписивање изјаве воље и уговора о смештају;
ц) сами корисници и њихови сродници спремни су да додатно
плате за већи стандард услуга, комфорнији смештај и квалитетнију
негу.
Стандардизоване услуге које добијају крајњи корисници услуга
домског смештаја подразумевају:
1. Услугу становања;
2. Три главна јела и две ужине, нутриционистички избалан-
сирану исхрану и дијететски режим исхране;
3. Преглед лекара опште праксе и медицински двадесетчетворо-
часовни надзор;
4. Помоћ другог лица у одржавању личне хигијене, неге и
осталих потреба, у складу са процењеним степеном подршке;
5. Организован културни и социјални живот;
6. Набавку лекова и одвођење корисника на специјалистичке
прегледе у дом здравља;
7. Физикалну и окупациону терапију;

8. Транспорт корисника до и од Установе;
9. Лекарске специјалистичке прегледе и интервенције у
Установи;
10. Услуге фризера, маникира, педикира;
11. Активности усмерене на одржавање самосталности и
виталности.
Проблематика остваривања стандарда у пракси
Док је у државним домовима опрема углавном стара и изискује

инвестициона улагања, технички услови су бољи у приватним
домовима, који су наменски грађени.
Запослени у приватном сектору труде се да код корисника услуга
развију осећање поверења и блискости, јер им је пре свега у интересу
да их задрже на смештају, те на све начине покушавају да удовоље
њиховим жељама и потребама. Врло често се практикује да се
корисници питају за мишљење и укључе у одлучивање по многим
питањима у вези са активностима дневног живота у заједници. Иако
законски није прописана та обавеза за приватне домове, требало би да
и у њима корисници буду чланови одбора и да учествују у
одлучивању, нпр., по питању формирања јеловника.
Како је, ипак, у питању приватна установа, владају сва правила
као на тржишту и може доћи до смањивања квалитета услуге зарад
економске исплативости пословања, што се огледа у томе да:
• Правилником није прописана обавеза да дом за старе има
лекара у сталном радном односу, с обзиром на то да, пре свега,
представља установу социјалне, а не здравствене заштите.
Међутим, све већи број лиценцираних приватних домова
одлучује се за запошљавање лекара, како би тиме привукао
већи број корисника и „продао своју услугу“ ;
• Старе особе у приватним домовима морају да, осим основног
прегледа, плате већину здравствених услуга, укључујући
транспорт до болнице и пелене. Такође, лекар у приватном
дому нема права да кориснику дома препише лекове или да му
напише упут за специјалисту, већ они морају да иду за рецепте
и упуте код изабраног лекара у локални дом здравља или да
лекове купе;
• Што се тиче неговатељица и медицинских сестара, правилник,
у комбинацији са Законом о раду, прописује који је минимум
ангажованог особља, а приватни сектор се труди тек да
испоштује минимум, што је врло често недовољно. Сматра се
да је број корисника недовољан показатељ и да је оно о чему

треба водити рачуна када је у питању одређивање броја
запослених неговатеља и медицинског особља, пре свега,
процена степена подршке за конкретан број и структуру
корисника који се налазе на смештају.
Акценат је стављен на квалитет садржаја живота у дому и
остваривање осећаја задовољства и испуњености код корисника. С
тим у вези, прописана је и обавеза запошљавања социјалног радника,
који је ту да буде спона између корисника и инструмената
остваривања њихових права. Велики број приватних домова сусреће
се са чињеницом недостатка социјалних радника на тржишту рада,
што им онемогућава рад. Уз то, за разлику од државних домова,
већина приватних нема међу запосленима психологе нити радне
терапеуте, те наведене послове преузима социјални радник.
Стручни социјални рад у приватном дому за смештај старих лица
огледа се у адаптацији корисника на услове смештаја и високој
мотивацији за останак у дому . Циљ је задржати корисника услуге
спремног да ту услугу и додатно плати.
У ту сврху, социјални радник осмишљава квалитетан живот у
дому, одржавајући сталне контакте са сродницима. Он помаже
кориснику да се интегрише и подстиче га да учествује у заједничким
активностима. Приватни домови су углавном мањег капацитета, па су
социјални радници у могућности да се квалитетно посвете сваком
кориснику понаособ. Стручном социјалном раду се у приватним
домовима не придаје довољно значаја и важности. У већини установа,
социјални радници су ангажовани само за социо-анамнестичку обраду
корисника, код пријема у установу и формирање досијеа корисника.
„Стручни социјални рад се не планира, не води се евиденција о
реализованим активностима, те се може рећи да у приватним
домовима за смештај старих лица нема организованог стручног
социјалног рада“ (Покрајински завод за социјалну заштиту, 2009: 5).
Увидом у вођење документације о стручном раду, уочавају се ови
недостаци. „Евиденција о корисницима и документација о стручном
раду се, ни у једној од приватних установа за смештај старих лица у
АП Војводини, не води у складу са Правилником о вођењу евиденције
о корисницима и документације о стручном раду у установама
социјалне заштите“ (Покрајински завод за социјалну заштиту, 2009:
6). Евиденција о корисницима прописана наведеним Правилником (
матична књига, лист о социјално-анамнестичким подацима, лист
праћења рада на заштити корисника) се не води на прописан и
адекватан начин. Установе не израђују годишњи извештај о раду и
програм рада. Такође, велики проблем представља и често
непостајање изјаве воље корисника о пристајању на смештај, што

сваки досије обавезно мора да садржи. У пракси се, неретко, дешава
да власници приватних домова нису упознати са стручним
поступцима, процедурама и опсегом рада социјалних радника, те им
је нејасно каква је тачно њихова улога и дају им потпуно погрешна
задужења. Разлог томе је тај што власници врло често нису из
одговарајуће струке и немају никаквих додирних тачака са
социјалном заштитом, те стога обављање делатности гледају кроз
начело предузетништва, а не хуманости и социјалне бриге.
Географска расмештеност домова за старе представља додатни
проблем у области институционалног збрињавања. Када су у питању
приватне установе, према подацима Министарства, тренутно је у
Републици Србији лиценцирано 106 приватних домова и то више од
половине тог броја на подручју Београда, док у неким деловима
Србије,где је стара популација у енормном порасту и где расте број
старачких и самачких домаћинства, нема ни приватних ни државних
установа за смештај старих. На територији уже Србије, искључујући
Београд, лиценциран је 21 приватни дом, док су на територији АП
Војводине лиценцирана 33 приватна дома. Интересантан је податак да
се на територији града Суботице налази чак 8 приватних домова за
старе (Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална
питања, 2016).
Закључак
Имајући у виду да је у проценат особа старијих од 65 година у

нашем друштву у сталном порасту, неопходно је да држава препозна
потребе ове популације и на њих одговори друштвено одговорном
политиком и адекватним мерама. Улога система социјалне заштите је
од кључне важности за остваривање овог циља. Додатно, систем
социјалне заштите и његове карактеристике делимично карактеришу
однос друштвене заједнице према старијој популацији. На положај
старих, поред социјалних фактора, утичу и економски, као и
културолошки фактори једног друштва. Кроз историју, у зависности
од степена развитка друштва и специфичних неписаних норми, однос
према старима варирао је од уважавања до непожељности.
Поштовање према старима најчешће је изражавано кроз сталну бригу
за старе и неговање старих. У прошлости је ову улогу преузимала
породица, док је данас све више препознајемо кроз активности и
ангажовање домова за старе.
Чини се да, на основу постојећих званичних докумената-
укључујући законе и стратегије, стари у Србији имају на располагању
лепезу услуга из домена социјалне заштите. Ипак, поставља се питање

какав је квалитет ових услуга у пракси, на који начин и колико често
стари користе услуге институција социјалне заштите и да ли су
упознати са прописаним стандардима, а ако јесу, колико су задовољни
пруженим услугама. Тежи се ка томе да део ових услуга буде
препуштен државном сектору, што је најочигледније у пружању
домског смештаја за старе. Очекује се да ће развој и јачање приватног
сектора обезбедити не само већи избор услуга и квалитетнији домски
смештај, већ индиректно и бољи положај старих у друштву, више
могућности за задовољење потреба старих, нове изворе социјалне
подршке старима, као и растерећење државног сектора.
У Србији је за кратко време отворен велики број приватних
домова за старе, а покривеност корисника бројем приватних домова
се разликује у зависности од региона. Квалитет услуга које пружају
приватни домови за стар, такође, варира. На основу изнетог текста и
досадашње ситуације, можемо закључити да се у досадашњем
функционисању приватних домова за старе могу препознати како
позитивне, тако и негативне стране. Додатне норме и стратегије у овој
области, као и усаглашавање приватног и државног сектора,
допринеле би развијању услуга намењених корисницима, јачању
конкурентности домова, и најзад, бољем положају самих корисника.
Чињеница је да приватни домови морају добити лиценцу, како
би започели с радом. Процес лиценцирања домова захтева велика
улагања, бројну документацију и испуњење унапред одређених
услова који се тичу саме инфраструктуре, али и запосленог кадра.
Лиценца коју домови стичу треба да гарантује квалитет услуга које
дом пружа. Нарочито је важно нагласити значај обезбеђивања
стручног кадра приватних домова. Даља стандардизација услуга
приватних домова треба да иде у правцу јачања положаја социјалних
радника и њихових компетенција, у циљу заштите корисника домова.
Након добијања лиценце, домови могу почети са радом, али пракса
показује да се велики број домова среће са бројним проблемима. У
овом периоду, у неким случајевима, услед недовољног искуства, или
погрешне политике установе, долази до пропуста. Из ових разлога,
потребно је да установе обезбеде адекватан однос квалитета услуга и
цене, и придржавају се прописаних стандарда. Стога, надлежно
министарство је у обавези да вржи надзор над радом установа, мада
треба узети у обзир тренутни мањак обучених стручњака који би
приступили овом послу. Следећа важна улога министарства је да
успостави систем контроле који би могао да препозна и постојање
домова који раде без лиценце, односно, домова који су регистровани
у области неке друге делатности. Осим тога, потребно је нагласити
значај локалне заједнице у функционисању приватних домова за стара

лица. Наиме, приватни домови за старе не сарађују довољно са
државним институцијама и органима локалне заједнице, а чињеница
је да би успостављање сарадње допринело бољем квалитету услуга.
Потребно је да локалне заједнице препознају значај заједничког рада
приватног и државног сектора у циљу заштите старих, тако што ће
промовисати сарадњу између приватних и државних домова за старе,
локалних клубова и организација намењених старима, као и
надлежних центара за социјални рад. Центар за социјални рад је
упутни орган када је у питању смештај у државне геронтолошке
центре, међутим, центри не врше процену корисника који одлазе у
приватни дом за старе. Успостављање и јачање сарадње допринело би
стварању мрежа институција које би заједнички радиле на заштити
интереса старих и пружању што бољих и садржајнијих услуга. Ипак,
ово је готово немогуће спровести без ангажовања надлежног
министарства и институција локалних заједница, јер овакво
зближавање и повезивање институција изискује претходно стварање
и имплементацију додатних стратегија, планова и закона.
На приватне домове не треба гледати као на алтернативу
државним домовима, већ као на установе подједнаког квалитета.
Такође, у циљу да привуку већи број корисника, приватне
установе за смештај старих настоје , не само да обезбеде неопходан
смештај, адекватну исхрану и добру медицинску негу, већ и да својим
корисницима пруже могућност за испуњено слободно време, понуде
велики број забавних садржаја и учине да се корисник осети вредним,
поштованим и интегрисаним у нову заједницу. Имајући у виду нове
дефиниције старости и старења, као и све израженије демографске
промене, треба истаћи да приватни домови за старе имају потенцијал
да, напуштањем застарелих ставова по којима се старост поистовећује
с болешћу и немоћи, утичу и на појаву нових друштвених струја које
заговарају активно старење, у циљу стварања услова за социјалну
политику која је усмерена на добробит, здравље и квалитет живота
старих.
Улога социјалног радника, као медијатора између корисника,
приватних домова, државног сектора, али и организација цивилног
друштва не сме бити потцењена, али је неопходно да њен значај
препознају како власници приватних домова за старе, тако и остале
институције локалне заједнице.
Заштитник грађана Републике Србије. (2011). Посебан извештај

заштитника грађана о обављеним надзорима у установама
социјалног старања за смештај старих лица у 2010. години.
Доступно на: http://www.zastitnik.rs/index.php/izvestaji/posebnii-
izvestaji/2108-2010 (приступљено 07.11.2016.).
Матковић, Гордана. (2012). Дуготрајна нега старих у Србији – стање,
политике и дилеме. Становништво. 1/2012, Београд: Институт
друштвених наука, стр. 1-18.
Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
(2016). Услуге социјалне заштитте. Доступно на :
http://www.minrzs.gov.rs/lat/dokumenti/briga-o-porodici/usluge-
socijalne-zastite (приступљено 07.11.2016.)
Перишић, Н. (2013). Дуготрајна заштита старих у систему социјалне
сигурности Србије, Годишњак Факултета политичких наука, година
VII, број 9, стр. 157-175.
Перишић, Н. (2016). Социјална сигурност – појмови и програми.
Београд: Факултет политичких наука.
Покрајински завод за социјалну заштиту. (2009). Приватни домови
за стара лица у систему социјалне заштите АП Војводине.
Доступно на: http://pzsz.gov.rs/lat/20/privatni-domovi-za-stara-lica-u-
sistemu-socijalne-zastite-ap-vojvodine-20 (приступљено 07.11.2016.).
Правилник о ближим условима за почетак рада и обављање
делатности и нормативима и стандардима за обављање делатности
установа социјалне заштите за смештај пензионера и других старих
лица. (2009). Службени гласник РС, број 34/2009.
Правилник о лиценцирању организација социјалне заштите. (2013).
Службени гласни РС к, број 42/2013.
Правилник о ближим условима и стандардима за пружање услуга
социјалне заштите. (2013). Службени гласник РС, број 42/2013.
Републички завод за статистику. (2015). Статистички годишњак.
Београд: Републички завод за статистику.
Републички завод за социјалну заштиту. (2013). Упутство за
припрему документације и израду елабората о испуњености услова
за издавање лиценце пружиоцима услуга социјалне заштите.
Београд: Републички завод за социјалну заштиту.
Уредба о мрежи установа социјалне заштите. (2013). Службени
гласник РС , број 16/2012 и 12/2013.
CHALLENGES OF PROVIDING SERVICE IN PRIVATE

RETIREMENT HOMES IN SERBIA
Marina Đaković
Social worker, private retirement home „Vila Katarina“, Knjaževac
Milena Despotović
Social worker, Center for social work, Jagodina
Suzana Mihajlović Babić
Teaching assistant, University of Belgrade – Faculty of Political Sciences
Abstract
The phenomenon of demographic aging of the population in Serbia
raised the issue of accommodation capacities of public sector retirement
homes for elderly and the development of possible alternatives to the public
sector in provision of social services. The strategy implied pluralism of
service providers so that the number and capacity of private retirement
homes for the elderly has recorded an increasing trend over the last ten
years, followed by a legal framework and regulations reform in ensuring
provision of appropriate standards of service and professional social work
practice. The main objective of this paper is to detect problems in the
implementation of these services from the perspective of service providers
and service users since the introduction of new legislation. In the first part
of the paper social and normative context will be presented in which current
capacities of private accommodation for the elderly are provided, after that
challenges will be analyzed with whom service providers and users in the
private sector are faced with. The analyses indicates difficulties in fulfilling
service standards for service providers, as well as the absence of
professional social work in private practice.
Keywords: private sector, services, quality, licensing

Стручни рад
364-786-053.9
616.892.3-052
ИЗАЗОВИ У ЗБРИЊАВАЊУ ОСОБА СА ДЕМЕНЦИЈОМ У

СРБИЈИ
Надежда Сатарић1
Удружење грађана „Снага пријатељства“ – Amity, Београд
Сажетак
Предмет овог рада је сагледавање изазова у збрињавању особа
које пате од деменције у Србији и представљање напора које
организације цивилног друштва воде, како би се успоставили сервиси
и услуге у заједници за њих. Подлога за заговарачке акције били су
резултати Истраживања о потребама за Дневним центром за дементне
у Београду, које је Удружење Amity спровело у 2014. години, а налазе
и препоруке објавило у публикацији „Живот без сећања“2
Према проценама Светске здравствене организације, око 6 до
10% особа са 65 и више година пати од деменције, што ће рећи да у
Србији од ове болести пати између 80 и 136 хиљада старијих особа.
Неговатељи дементних особа у Београду су најчешће чланови
породице и значајна је предоминантност жена међу њима (79%).
Неговање болесног члана породице веома утиче на лични живот
неговатеља. Сродници наилазе на неразумевање и од стране околине
за изазове и тешкоће са којима се сусрећу. Чак 2/3 анкетираних
сродника спремно је да учествује у финансирању услуга дневног
боравка за своје оболеле чланове.
Нужност развијања ефикасних и економичних модела подршке
особама које пате од деменције и њиховим породицама на нивоу
локалне заједнице потврђују и налази истраживања потреба старачких
домаћинстава на Новом Београду, спроведеног 2017. године.
Кључне речи: особе које пате од деменције, дневни боравак за особе

са деменцијом, сервиси и услуге у локалним заједницама
Према процени Републичког завода за статистику почетком

2017. године, у Србији живи 7 милиона и 40 хиљада становника. Око
19, 4% њих или 1.362.462 су особе које имају 65 и више година а
1
nada@amity-yu.org
2
Сатарић Н., Милићевић-Калашић А., Живот без сећања – Истраживање о
потребама за Дневним центром за дементне у Београду, Београд, 2014.
Сатарић Н.: Изазови у збрињавању особа са деменцијом у Србији
приближно 4,4% или 309 хиљада је оних са 80 и више година. Као и у

другим европским земљама, и у Србији се очекује повећање удела
старијих у будућности. До 2041., иако је тренд смањења укупног броја
становника, предвиђа се да пораст популације старијих (65 и више
година) иде на 25%.
Иако у Србији још увек немамо поуздане податке о броју
дементних особа јер је Регистар оболелих од деменције у настајању,
на основу процена, њих је између 80 и 136 хиљада. Процене Светске
здравствене организације кажу да је деменција заступљена код 6-10%
популације са 65 и више година. Следствено проценама о повећању
удела старијих у укупном становништву, повећаваће се и удео
оболелих од деменције, с обзиром на чињеницу да се оне углавном
јављају код особа са 60 и више година.
Деменције нису саставни део нормалног старења, већ увек
последица одређених промена у мозгу. Оне проузрокују неповратан и
напредујући губитак менталних функција, који се испољава као пад
способности за мишљење, памћење, расуђивање. Дементне особе
имају промене у расположењу и понашању, до постепеног, али
потпуног губитка свакодневних вештина, као што су облачење,
исхрана, хигијенске навике, ходање и друго. Најраспрострањенији
облик је Алцхајемерова болест.
Дементне особе се сусрећу са тешкоћама у извршавању познатих
задатака, у говору, заборављају и затурају ствари, дезорјентисане су у
времену и простору, имају промене у понашању и расположењу,
губитак иницијативе...
Решавање проблема дементних, старијих особа је важно зато што
те особе због психичких промена које имају, често захтевају поред
медикаментозног лечења и целодневно ангажовање других лица око
подршке, збрињавања и неге. Тај терет најчешће пада на чланове
породице, а у случајевима да стара особа нема породицу, бива
препуштена сама себи или збрињавању путем смештаја у институцију
социјалне заштите. У не малом броју случајева, и тамо где старији
имају породицу, ако она није у могућности да организује подршку у
кући, буде принуђена да је смести у институцију, и поред одбијања
старије особе и њеног нерадог прихватања смештаја.
Капацитети за смештај одраслих и старијих у институцијама
су недовољни, јер покривају мање од 1% популације старијих. У
јавном сектору, они износе 8.960 места у 42 установе3, а у приватном
Републички завод за социјалну заштиту, Извештај о раду установа за

3
смештај одраслих и старијих корисника у јавном сектору за 2016.годину, јул 2017,

Београд, стр. 5
сектору има још 4.195 места у 116 лиценцираних установа 4 . Према

истим извештајима о раду установа за смештај одраслих и старијих у
2016.години, у јавним установама је било 41% корисника са
менталним и интелектуалним тешкоћама, а у нејавним (приватним)
60% корисника са истим тешкоћама, али није наведено колико је међу
овим корисницима било оних који болују од неког облика деменције.
Према Amity Извештају о мониторингу људских права старијих
на резиденцијалном смештају у Србији из 2013.године 5 15%
корисника државних домова су они са дијагностикованом
деменцијом од стране неуропсихијатра, психијатра или неуролога,
док код 40% укупног броја корисника су утврђене промене у
менталном здрављу. У приватним домовима, више од 50%
корисника су они са деменцијом.
У Србији се мало ради и мало зна о начинима психофизичке
и социјалне рехабилитације корисника са деменцијом, тако да смо
приликом мониторинга наилазили на тужан призор њихових дневних
простора у појединим домовима где је изгледало као да се корисници
„чувају“. У тим домовима, уочен је недостатак простора за дневне
боравке, пријем посета и радно окупационе терапије. Простори су
углавном мали, без телевизора или било каквих других садржаја за
кориснике. У већини соба тих домова (најчешће приватних) који више
подсећају на здравствене установе, упркос високом степену чистоће,
нисмо запазили никакав лични печат корисника па је све деловало
„стерилно и болнички“. На наткаснама није било ситница које живот
значе кориснику – фотографија, детаља, сувенира са путовања...
Зидови нису били оплемењени сликама, имали смо утисак да се
корисници у тим просторима осећају изгубљено и безвољно. Нико са
њима не разговара, већ им само технички пружа одређене услуге по
устаљеној сатници. Чак је и већина приватних домова била закључана,
управо са образложењем да дементни не би изашли и тако се
„загубили“.
Стицали смо утисак да, осим физичког збрињавања, мало се води
бриге о рехабилитацији, духовним и социјалним потребама старијих.
Не само да је неопходно водити рачуна о физичком здрављу и
лечењу старијих од различитих болести, већ нам је дужност да
мотивишемо социјални живот старијих и коришћење њихових
менталних потенцијала. Коришћење менталних потенцијала врло је
важно код дементних особа, јер се кроз когнитивне вежбе успорава
4
Републички завод за социјалну заштиту, Извештај о раду установа за
смештај одраслих и старијих корисника у нејавном сектору за 2016.годину, јул
2017, Београд, стр. 7
5
Сатарић Н., Милићевић Калашић А. и Игњатовић Т., Обесправљени из
незнања – Извештај о мониторингу људских права старијих на резиденцијалном
смештају у Србии, септембар 2013, Београд, стр. 49
ментално пропадање које је неминовно. Наша је обавеза, а њихово

право да се у сваком дому који има дементне на смештају, поред
давања лекова, у редовне активности уврсте и когнитивне вежбе.
Може се почети са редовним обавештавањем који је дан и која
година. (чланица мониторинг тима, под утисцима слике одсутности
дементних корисника које неговатељице у домовима само чувају).
Друга чланица мониторинг тима, након посете једном приватном
дому, забележила је: „Приликом посете корисници су седели у
дневном боравку и “гледали ТВ”. Сви покушаји да се анимирају или
барем реагују на наше обраћање остали су безуспешни. Чак и после
боравка од неколико сати у Дому затекли смо их у истом стању, како
седе и бесциљно гледају у једну тачку...”
Код нас је озбиљан изазов како осмислити садржаје дневних
активности корисника домова, у којима би корисници који пате од
деменције активно учествовали уместо да буду само пасивни
примаоци услуга неге, исхране и лекова.
Имала сам прилике да у 2014.години, посетим домове за старије
у Аустрији, где је у посебном фокусу мог интересовања била заштита
особа које пате од деменције. У њиховим државним домовима 80%
корисника истих су они који пате од неког облика деменције. Они су
смештени заједно у собама и са другим корисницима, нема посебних
одељења за њих.
У раду са корисницима нема празног хода у току дана. Њихово
време је веома структуирано и то на начин да поред обавезних
активности неге, обедовања, узимања лекова,..., имају и активности
којима остварују тренутке животне радости. Понуда активности је
таква да корисници осете сигурност, заштићеност и побољшање
квалитета живота. На пример, дан после јутарње неге и узимања
лекова, почиње са заједничким доручком, па следе активности као што
су вежбање меморије, певање и музицирање, играње шаха, креативно
стварање, ручни рад, терапија домаћим животињама (пси и маце су ту
заједно са њима извесно време), одласци у шетњу, заједнички ручак...
После ручка, одлазе опуштени и растерећени на одмор, предвече имају
поново заједничке активности. Чак и оне који су потпуно непокретни,
све са креветом изведу у дневни боравак, где корисници слушају
певање, свирање или посматрају активности осталих корисника. Води
се рачуна о индивидуалним потребама, жељама и преосталим
могућностима сваког појединца. У рад се укључују и волонтери, који
се упознају са посебним наклоностима и одбојностима појединих
житеља, кроз кратку биографију која се налази на „висећем“ регистру
за сваког корисника.
У њиховим домовима, чак и дементни корисници лично
располажу једним делом џепарца који им припада (њима се даје на
руке 10-15 евра, а остатком џепарца располажу њихови старатељи,
односно, неговатељи, за разлику од ситуације код нас где се њима не

даје џепарац на руке, већ њиме располаже особље или сродници).
У Аустији, велика се пажња поклања да особље домова буде
добро и континуирано едуковано за рад са дементнима.
Саговорници у домовима у Србији су приликом мониторинга
истакли да надлежно Министарство захтева да се дементнима одузме
пословна способност приликом смештаја у дом. Деца корисника
понекада одбијају ту процедуру, јер им ствара нелагоду, а поставља се
и питање процене најбољег интереса дементних особа. И то је један
од изазова у збрињавању дементних особа – институционални
смештај и одузимање пословне способности! Било би пожељно да у
раним стадијумима болести, док је оболели још способан да расуђује
и доноси одлуке, регулише правне и законске планове. Оболела особа
може да одобри ко ће уместо ње да доноси одлуке о третману у
каснијим стадијумима болести, у складу са одредбама Закона о
правима пацијената (чланови 15-17) – Право на пристанак. Ово
подразумева да особа може благовремено да да и сагласност за
смештај у установу социјалне заштите, уместо да се при смештају
инсистира на одузимању пословне способности, како би ту изјаву
уместо ње дао старатељ.
Злостављања и насиља у установама за смештај старијих лица
има, и то у различитим облицима – и од установе, и од других
корисника, а и од чланова породице и других лица, утврђено је током
Amity мониторинга људских права у овим установама. Злостављања и
насиља има више него што су и корисници и установе у стању да
препознају. Посебно су у ризику од злостављања од стране особља
особе које болују од неког облика деменције и то не због свесне намере
особља да их злоставља већ због недовољног знања о реакцијама ових
особа и како поступати у таквим случајевима. Изазов је како
умањити ризик од злостављања ових особа и то не само у
установама.
Код нас, у Србији, озбиљан је недостатак сервиса за подршку
особама које пате од деменције и њиховим неговатељима у
локалним заједницама.
Током 2014.године, Amity је спровео Истраживање о потребама
породица које имају дементне чланове за додатном подршком кроз
услуге дневних центара у локалној заједници. 6 За потребе
Истраживања урађена је деск анализа правног оквира, снимање
развијености дуготрајне неге дементних особа код нас и у Европи,
затим анкетно истраживање сродника који имају дементне чланове у
6
Сатарић Надежда и Милићевић Калашић Александра, Живот без сећања –
истраживање о потребама за Дневним центром за дементне у Београду, септембар
2014, Београд
породици, дубински интервјуи са некима од њих и консултативни

састанци са стручњацима.
Шта је показала деск анализа тог Истраживања? Концепти
сервиса подршке дементним особама су бројни и међусобно
различити у различитим европским државама, а заједничко свима је да
нису посебно издвојени, већ су у склопу система дуготрајне неге.
Дуготрајна нега подразумева читав низ услуга које се пружају особама
са смањеном функционалном способношћу, менталне или когнитивне
природе, а које су, следствено току, дуже времена зависне од туђе
помоћи у обављању основних активности свакодневног живота. У
систем дуготрајне неге спада медицинска нега, услуге превенције,
рехабилитације, палијативног збрињавања, помоћ у кући или помоћ у
обављању инструменталних активности свакодневног живота.
Постојећи правни оквир за дуготрајну негу, па и за сервисе
подршке дементним особама, је Ревидирана европска социјална
повеља, обавезујући документ Савета Европе, чији члан 23. регулише
право старијих лица на социјалну заштиту. Кроз овај члан, државе
чланице се обавезују да омогуће старијим лицима да слободно одаберу
свој начин живота и да воде независтан живот у свом породичном
окружењу, пружањем здравствене заштите и услуга које су им
потребне у њиховом стању. И наша земља, која је у процесу
придруживања ЕУ, је ратификовала члан 23 Европске социјалне
повеље и у обавези је да га се придржава.
Проблематика политика дуготрајне заштите у Србији разматра
се у оквиру различитих система а највише у оквиру система социјалне
и здравствене заштите. Међутим, ни у једној од релевантних
стратегија експлицитно се не помиње дуготрајна заштита особа са
деменцијом. У њима има елемента који управо подразумевају ту
дуготрајну заштиту.
Када су у питању финансијска издвајања за дуготрајну заштиту
старијих, па и за заштиту оболелих од деменције, у Србији се новац за
те намене обезбеђује по основу пензијско-инвалидског осигурања,
здравственог осигурања и пореза, односно из буџета. Примењује се
комбиновани модел који подразумева новчане накнаде и услуге (види
табелу испод).
Шема финансирања дуготрајне заштите старих у Србији7
Новчане накнаде подразумевају додатак за негу и помоћ и

увећани додатак неосигураних лица и исти овај додатак за осигурана
лица. Додатак се додељује на основу медицинских дијагноза и то по
веома строгим критеријумима, а једна од тих дијагноза је и деменција
(с тим што се додатак исплаћује само особама са одређеним
стадијумима деменције). У Србији ову подршку прима око 62.000
корисника, према информацијама Републичког фонда за ПИО из 2014,
а према информацијама из октобра 2017., чак 76.000 корисника.8 Нису
доступни подаци колико је међу примаоцима оних који пате од
деменције.
Услуге се обезбеђују у оквиру социјалне и здравствене заштите.
У оквиру система социјалне заштите, постоји институционална
и ванинституционална заштита, а законом су предвиђене и социјално-
здравствене установе. Институционална заштита се обезбеђује кроз
смештај у државним и приватним домовима за одрасле и старије.
Ванинституционална заштита подразумева дневне услуге у
заједници (дневни боравак; помоћ у кући; свратиште и друге услуге
које подржавају боравак корисника у породици и непосредном
окружењу). Ове услуге обезбеђују локалне заједнице. Препуштено је
локалним самоуправама да оне процене које услуге у заједници су
потребне и да на основу процена организују њихову реализацију.
Најразвијенија од тих услуга је услуга помоћи у кући, која је
функционисала у 122 општине у 2012., и међу корисницима услуга
било је око 14 и по хиљада оних са 65 и више година (1,2% популације
старијих), али се не зна колико је међу њима оних са деменцијом. Ова
7
Матковић Гордана, Дуготрајна нега старих у Србији – стање, политике и
дилеме, Факултет за економију, финансије и администрацију, 2012., Београд, стр. 3
8
http://www.pio.rs/lat/novcane-naknade.html преглед сајта на дан 12. октобра
2017.
услуга се обезбеђује само за оне који живе сами у стану/кући.

Истраживања показују да свака пета старија особа има потребе за
неким видом подршке за самостално функционисање у свом
стану/кући/локалној заједници.
Дневних центара за дементне особе у Србији је премало а они
постоје само: при геронтолошким центрима у Новом Саду, Суботици,
Панчеву и Нишу и приватни Дневни боравак на две локације у
Београду. Њихови укупни капацитети не прелазе 100 корисника.
Социјално-здравствене установе су предвиђене чланом 60,
Закона о социјалној заштити, али их нема у пракси. Још увек није
донет подзаконски акт који би регулисао ближе детаље о
функционисању ових установа, њиховим корисницима и услугама. У
Закону је речено да се оне оснивају за кориснике који због свог
специфичног социјалног и здравственог статуса имају потребу и за
социјалним збрињавањем и за сталном здравственом заштитом или
надзором.
Свеукупно, постојећи капацитети за комплетну популацију
старијих су недовољни а међу тим капацитетима највише недостају
они који су намењени за особе са деменцијом. То потврђује и Amity
Истраживање у коме је утврђено да ни једно од гарантованих права и
услуга по основу болести не користи чак 60% дементних особа. Од
права и услуга, особе са деменцијом користе:
• Новчани додатак за туђу негу и помоћ – 34% и 2% увећани
новчани додатак за ТНП
• Сервис помоћи у кући, који организује Геронтолошки
центар Београд - 10% (услов за остваривање овог права је
да живи сама у стану).
• Сервис медицинске неге у кући, који организује Градски
завод за геронтологију и палијативно збрињавање Београд
– 39%
• Услуге патронажне службе Дома здравља – 8%
Неговатељи дементних особа су најчешће чланови породице и

значајна је предоминантност жена међу њима (79%). Чак 91%
неговатеља, 7 дана у недељи, 365 дана у години је ангажовано у нези
дементне особе. Дневна нега код 59% породица траје преко 12 сати.
Очито је да огроман терет неге спада на чланове породице, односно
неформалне неговатеље.
Подаци из Светског извештаја о Алцхајмеровој болести за 2015
., говоре да директни трошкови неформалне и социјалне неге износе
по 40% а медицинске око 20% на глобалном нивоу. У источној Европи,
где спада и Србија, трошкови неформалне неге су 55,2%, медицинске
24,1%, док свега 20,7% су трошкови социјалне неге. Како је
распоређен терет неге баш у Србији, немамо званичних показатеља,
али Amity Истраживање указује на то да породице сносе и већи терет

неге од процењеног.
Породице као најстресније моменте у нези оболелог од
деменције наводе изненада настале или дуготрајне проблеме у
понашању: депресију, агитацију, лутања, која захтевају непрестани
надзор, а и сазнање да се вољена особа драстично мења, односно да
губи своју личност, као и већ поменут недостатак могућности
комуникације, физичког исцрпљивања и организације око
збрињавања пацијента. Бити сведок психичког пропадања, патње и
умирања блиске особе оболеле од деменције је једно од
најтрауматичнијих искустава, које породице радо поделе са лекаром и
ту практично и они постају његови пацијенти. Све то довољан је
разлог да процена стреса пружаоца неге постане интегрални део
збрињавања пацијената, са једне стране, а са друге, да се обезбеде
недостајући сервиси у локалној заједници за подршку неформалним
неговатељима.
Речима сродника како неговање утиче на лични живот неговатеља,
члана породице:
• „Негативно и исцрпљујуће – физички, психички и
финансијски.“
• „Ја сам се изгубила, ужасно се осећам, тешко, тужно.“
• „Стална обавеза без напретка, депресивно, физичка и
психичка исцрпљеност.“
• „Све активности се планирају према дементном члану и не
остаје времена за ништа друго сем посла и активности у
домаћинству.“
• „Депресија, умор, занемаривање сопственог лечења, сна,
дружења, потреба...“
• „Нисам могла да путујем на недељу дана, па касније ни на два
дана, па касније ни на дневни излет, а то је оно што ми
највише значи.“
И кроз анкетно истраживање а и у разговорима путем дубинских
интервјуа, сродници су нам говорили о својим тешкоћама и
неразумевању околине које имају у вези са стањем болесног члана.
Често их је срамота што морају да закључају двориште да болесни
члан не би одлутао од куће, а комшије које би им закуцале на врата, се
чуде и „причају свашта“ или што га комшије виде како иде бос, а он је
заборавио да обује ципеле када је изашао... Оваквих или сличних
прича је било код сваког од саговорника у дубинским интервјуима.
Шта сродницима најтеже пада у дневном функционисању
оболелог члана?
• „Што ме мајка не препознаје и често ме зове именом своје
мајке...“
• „Што мама често уме да буде агресивна према старијој

унуци, а понекад и према мени, понекад одбије да једе, да се
пресвуче...“
• „Што ме отац по сто пута пита једно исто...“
• „Живот јој је без сећања... А толико тога лепог је било.“
• „Ноћ је најгора. Отац се обуче и крене из куће, а ја за њим,
па га вучем да се врати кући, па кад наиђемо на
милиционера, отац ме пријављује да га тучем и
малтретирам...“
• „Сваке ноћи, кад одем у кревет, кажем себи: Од сутра
нећеш викати на свог оца... А сутра поново се изнервирам,
не знам шта ћу и како ћу с њим и опет вичем на њега: Што
си купио то што нам не треба или што си звао мајстора
да кречи стан... Не желим да понизим свог оца, а виком то
чиним.“
Потребе породица за додатном подршком и спремност да

финансирају услугу дневног боравка
Сродници су истицали бројне проблеме и изазове са којима се
њихове породице суочавају током неговања и бриге о оболелом члану.
Па тако наводе да је у неким породицама поремећена динамика
ранијег уобичајеног функционисања породице – занемарују не само
лични социјални живот већ и социјални живот породице. Други
наводе да у неким случајевима долази и до повећања „тензија у
породици”, што резултира и поремећеним породичним односима.
Запостављање пословних обавеза је приметно код запослених чланова
породице...
Две трећине анкетираних сродника дементних особа спремно је
да учествује у финансирању услуга у дневном боравку за своје оболеле
чланове. Њихове могућности да учествују у финансирању услуге
крећу се код 36% сродника до 5.000 динара месечно, код 15% сродника
између 5 и 10 хиљада месечно, код 10% њих између 10 и 15 хиљада, и
још 7% и преко тога.
Материјално исцрпљивање, не само оболелог појединца, већ и
читаве породице је, такође, један од проблема са којима се веома
често сусрећу. Антидементни лекови су доста скупи, а партиципација
корисника за исте је око 75%. Ово често резултира тиме да се
симптоматска терапија Алцхајмерове болести не спроводи у мери у
којој би требало. Додатни је проблем што породица мора да комплетно
плаћа пелене за одрасле за своје оболеле чланове, јер не може да их
добије на рецепт.
Сродници се суочавају и са бројним недоумицама, као на
пример:
• Како прихватити изненадне манифестације код оболеле

особе?
• Како се понашати према трећим лицима а да не повредите
достојанство дементне особе?
• Шта је део уобразиље дементне особе, а шта манифестација
неке друге болести? Колико можете да верујете дементној
особи у њеној процени сопствених симптома и стања?
• Шта допустити особи да ради, а шта не? Да ли урадити сам
уместо ње или пробати да јој се опет објасни?
• Како осигурати да дементна особа буде безбедна?
• Како заштити себе и дементну особу од себе?
Код нас, на жалост, још нема развијених сервиса подршке у

локалној заједници (дневних центара за дементне особе,
саветовалишта нити сервиса за предах смештај), а они су и те како
потребни. Чак две трећине сродника су спремни, да и поред свих
економских недаћа финансирају или суфинансирају услуге у дневним
центрима.
Особе са деменцијом и код нас заслужују да живе квалитетнијим
животом, који треба да им обезбедимо, упркос свим економским
тешкоћама, а то ћемо урадити бољом организацијом и развијањем
сервиса подршке у локалним заједницама намењених оболелима и
њиховим породицама. Иако је Аустрија економски развијенија земља
од Србије за неке од активности које они организују и реализују у
третману и подршци дементнима и њиховим породицама, могу бити
добар пример и инспирација како се и код нас, упркос свему, ствари
на овом плану могу унапредити.
Хитне акције које је потребно предузети

• Убрзати развој сервиса подршке особама које пате од
деменције и њиховим породицама, односно, неформалним
неговатељима у локалним заједницама
• Осмишљавати и реализовати програме едукација за
чланове породица, односно, неформалне неговатеље
• Осмишљавати и реализовати континуиране едукације
запослених у установама који раде на збрињавању ових
особа
• Смањити партиципацију за антидементне лекове, односно,
обезбедити веће учешће државе у плаћању лекова
• Проширити индикације за пелене за одрасле на терет
Републичког фонда за здравствено осигурање на начин да и
особе са деменцијом могу да остваре право на пелене.
•
Водити континуиране кампање подизања свести о
изазовима које намећу деменције како на социјалном,
здравственом и економском плану, тако на личном и
породичном плану, на нивоу локалних заједница и друштва
у целини.
• На самом крају, значајне су сталне кампање за промоцију
здравих стилова живота, почевши од најмлађих генерација,
средовечних, па до оних најстаријих.
На овај начин, омогућила би се квалитетнија заштита а самим
тим и достојанственији живот особа које пате од деменције, јер и оне
треба подједнако да уживају сва загарантована људска права.
Amity је водио кампању и заговарао код Градске управе Београда

– Секретаријата за социјалну заштиту, за успостављање сервиса
Дневног боравка у Београду за особе са деменцијом. Иницијативу коју
смо им поднели у септембру 2014., подржало је још 14 организација
цивилног друштва из Београда које раде са старијима/за старије.
Изузев усмених обећања, ништа се конкретно није догодило.
Почетком новембра 2015. поново смо слали апел Градском
секретаријату и добили званични одговор да Секретаријат начелно
подржава иницијативу, али напомињу да услуга прво мора да се
пилотира, те да представници стручне јавности заузму заједнички став
о услузи, да би се након тога услуга увела у Одлуку о правима и
услугама социјалне заштите. Услуга до дана писања овог текста није
пилотирана у Београду.
У првој половини 2017. године, у склопу Amity истраживања о

положају и потребама старачких домаћинстава на Новом Београду9,
16% старијих који болују од хроничних болести (83% циљне
популације), су пријавили да имају психолошке поремећаје
(деменција, депресија), а 8% њих неуролошка оболења (алцхајмерова
болест, паркинсонова болест). У највећем броју случајева, њихови
једини неговатељи су супружници или чланови породице који не живе
у становима са њима. Тек понеки од њих користе услугу помоћи у кући
и услуге кућне медицинске неге. Једна од препорука на основу овог
истраживања је развијање ефикасних и економичних модела подршке
особама које пате од деменције и њиховим породицама – дневних
боравака, који укључују и пакете обука неформалних неговатеља,
саветовања, предах смештај..., како би се што више одложила или
избегла институционализација.
Сатарић Н., Перишић Н., Пригушена светла града – Студија о положају и

9
потребама старачких домаћинстава Новог Београда, Београд, 2017., стр. 48

Апелујемо овом приликом на стручну јавност да се изјасни о

сврсисходности и потреби успостављања сервиса у локалним
заједницама за подршку особама које пате од деменције, укључујући
и дневне боравке и да поново заједнички вршимо притисак на
доносиоце одлука у Београду да установе услугу дневног боравка, а
ово исто важи и за друге градове/општине у Србији.
Литература:
Матковић Г. (2012). Дуготрајна нега старих у Србији – стање,
политике и дилеме, Београд, Факултет за економију, финансије и
администрацију, стр. 3
Републички завод за социјалну заштиту (2017). Извештај о раду
установа за смештај одраслих и старијих корисника у јавном сектору
за 2016.годину, Београд, стр. 5
Републички завод за социјалну заштиту (2017). Извештај о раду
установа за смештај одраслих и старијих корисника у нејавном
сектору за 2016.годину, Београд, стр. 7
Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Накнада за
помоћ и негу другог лица, преглед сајта 12.октобра 2017.
http://www.pio.rs/lat/novcane-naknade.html
Сатарић Н., Милићевић-Калашић А., (2014). Живот без сећања –
Истраживање о потребама за Дневним центром за дементне у
Београду, Београд, Удружење грађана „Снага пријатељства“ – Amity
Сатарић Н., Милићевић Калашић А. и Игњатовић Т. (2013).
Обесправљени из незнања – Извештај о мониторингу људских права
старијих на резиденцијалном смештају у Србиjи, Београд, Удружење
грађана „Снага пријатељства“ – Amity, стр. 49
Сатарић Н., Перишић Н. (2017), Пригушена светла града – Студија о
положају и потребама старачких домаћинстава Новог Београда,
Београд, Удружење грађана „Снага пријатељства“ – Amity, стр. 48
CHALLENGES REGARDING THE CARE OF THE PERSONS

WITH DEMENTIA IN SERBIA
Nadezda Sataric10
Association of Citizens Amity, Belgrade
Summary
The subject of this paper is to examine the challenges regarding the care of
the persons suffering from dementia in Serbia and to present the efforts of
civil society organizations in order to establish community based services
and services for them. The basis for the advocacy campaigns were the
results of the Research on the Needs for the Day-Center for Persons with
Dementia in Belgrade, which the Association Amity conducted in 2014, and
whose findings and recommendations were published in the publication
"Life Without Remembrance"11
According to estimates of the World Health Organization, about 6 to 10%

of people aged 65 and over are suffering from dementia, which would mean
that between 80 and 136 thousand people suffer from this disease in Serbia.
Dementia caregivers in Belgrade are most often members of the family and
a prevalence of women among them (79%) is significant. Nursing an ill
family member has a great impact on the personal life of the caregivers.
Relatives often face misunderstanding by the environment for the
challenges and difficulties they encounter. Even 2/3 of the interviewed
relatives are willing to participate in financing the day care services for their
ill members.
The necessity to develop effective and economical community-based

models of support for people suffering from dementia and their families is
also confirmed by the findings of the research on the needs of elderly
households in Novi Beograd, conducted in 2017.
Keywords: persons suffering from dementia, day-care center for dementia,

community-based services
10
nada@amity-yu.org
Сатарић Н., Милићевић-Калашић А., Живот без сећања – Истраживање о
11
потребама за Дневним центром за дементне у Београду, Београд, 2014.

Геронтологија 1/2017:102-105
Осврт
364.4-053.9(047)
Рад послат 13.12.2017.
Рад прихваћен 14.12.2017.
ДОСТОЈАНСТВО КАО ОСНОВА ЈАВНИХ ПОЛИТИКА О

СТАРЕЊУ1
Наташа Тодоровић
Црвени крст Србије, Београд
Министарска конференција Уједињених нација о старењу

одржава се сваке пете године, од доношења Мадридског међународног
плана акције о старењу, 2002. године. Конференција има за циљ, пре
свега, праћење имплементације Мадридског међународног плана
акције о старењу и омогућава да се посматра напредак које су државе
чланице постигле у побољшању положаја старијих особа у региону
(Европа, Северна Америка и централна Азија) у последњих пет година,
али, такође, да се дају препоруке за приоритетне активности у
наредном периоду. Ове године конференција је одржана у Лисабону
21. и 22. септембра, а дан раније одржани су Форуми организација
цивилног друштва и истраживача. Конференцију је организовала
Економска комисија Уједињених нација (UNECE). Назив
конференције био је Одрживо друштво за сва животна доба:
препознавање потенцијала за дужи живот.
Конференција је имала приближно 400 учесника, укључујући 34
министра, заменика министра и државна секретара из земаља UNECE
региона, као и гостију из држава изван региона, у којима се говори
португалски (Бразил, Зеленортска острва, Сао Томе и Принципе и
Мозамбик).
На позив Економске комисије Уједињених нација (UNECE),
Наташа Тодоровић из Црвеног крста Србије и подпредседница
Геронтолошког друштва Србије учествовала је као експерткиња на
трећој панел-дискусији на тему Обезбеђивање достојанственог
старења. Тема њеног излагања била је Достојанство као основа
јавних политика о старењу.
1
Овај текст је објављен на сајту Тима за социјално укључивање и смањење
сиромаштва Владе Републике Србије
http://www.socijalnoukljucivanje.gov.rs/blog/?p=8803
Тодоровић Н.: Достојанство као основа јавних политика о старењу
Поред експертског панела, Наташа Тодоровић је, у оквиру

посебне сесије коју је организовао Популациони фонд Уједињених
нација (UNFPA), представила резултате истраживања Положај
старијих на селу, које је спроведено прошле године у партнерству
Црвеног крста Србије и Повереника за заштиту равноправности, а уз
подршку Популационог фонда Уједињених нација (UNFPA).
Трећа активност на којој су учествовали представници Црвеног
крста Србије, Наташа Тодоровић и др Милутин Врачевић, је постер
презентација пројекта Иницијатива за социјално укључивање старијих
особа, који финансирају Европска унија, Аустријска агенција за развој
и Аустријски Црвени крст. Пројекат се реализује у пет земаља региона
(Албанија, Босна и Херцеговина, Македонија, Црна Гора и Србија).
Пројектом координира Црвени крст Србије.
Достојанство као основа јавних политика о старењу - комплетна

изјава Наташе Тодоровић на трећем експертском панелу
Желела бих да се захвалим организаторима конференције на

прилици да са вама поделим, како ми, као део цивилног сектора,
промовишемо достојанствено старење као један од кључних
концепата у дебати о јавним политикама везаним за старење
популације.
У последњих тридесет година, довођење старења у фокус био је
један од кључних приступа у креирању јавних политика везаних за
старење. Достојанство је увек било део дискусије које се тицала
старења, али верујем да је сада време да и оно само буде стављено у
први план. Достојанство мора бити основа на којој настају све јавне
политике, али и да има важну улогу у њиховој имплементацији.
Достојанство је камен-темељац читавог дискурса о људским
правима. Према томе, расправа о достојанству у старости је
есенцијална, када говоримо о демографском старењу и о томе како оно
утиче на различите аспекте живота старијих мушкараца и жена.
Наравно, када говоримо о старењу, морамо бити свесни да причамо о
различитим стварима, почев од апстрактнијег нивоа, рецимо, од тога
како друштво види старије особе, па до конкретнијег нивоа, где спада
начин на који се услуге креирају и пружају.
Мењање слике о старијим особама значи оспоравање дубоко
укорењених стереотипа о старијима и старењу, јер управо негативни
однос према старењу и старијима води у дискриминацију и ејџизам.
Ови негативни стереотипи су штетни, јер утичу на јавност, али и на
многе старије особе, стварајући код њих слику да су старији
оптерећење за друштво. Демографско старење се често описује као
Геронтологија 1/2017:102-105
апокалиптичан сценарио, назива се „сребрним цунамијем“ који ће

потопити друштво. Не треба посебно наглашавати колико је ово
негативан поглед и колико штете наноси самопоштовању самих
старијих особа.
Можда ово звучи као да вам говорим нешто што већ знате, али
увек вреди поновити: старење и старост су нераскидиво везани за
разноликост. Посматрање старијих као некакве хомогене групе, која
има исте потребе, интересовања и капацитете, је један од
најотпорнијих стереотипа који морамо оспоравати у свакој прилици, а
посебно у институционалном, стратешком контексту и контексту
јавних политика.
Ми, представници цивилног сектора, у нашем свакодневном
послу трудимо се да промовишемо достојанство старијих кроз три
важне врсте активности:
Наставни програми треба да се баве старењем, да га покажу као
процес, а не као крај нечијег животног пута. Ово ће млађе генерације
припремити за здраво, активно старење.
Медијске кампање су важано средство у досезању опште
популације, али оне нису довољне. По нашем искуству, ни један посао
ове врсте не може да се обави искључиво кроз кампање.
Скретање пажње на позитивне примере активних старијих особа
је такође моћна алатка. Старије особе које воде активне, испуњене
животе, инспиришу вршњаке да своје животе виде као серију
могућности које им се пружају. Овакве особе су непроцењиво вредне
у нашем послу.
Промовисање позитивне слике и перцепција старијих особа као
ресурса друштва је начин на који се боримо против дискриминације.
Ова слика и перцепција имају утицаја на бројне аспекте њихових
живота: на начин пружања и врсту услуга, на то како учествују на
тржишту рада, на могућности за целоживотно учење и слично.
Као неко ко се професионално бави старењем већ дуги низ
година, уверена сам да достојанство у старијем животном добу није
могуће, ако старије жене и мушкарци нису заштићени од свих облика
дискриминације и злостављања. То се једино може остварити
заједничким напорима читавог друштва, укључујући саме старије, и уз
фокус на превенцију, а не на интервенцију. Такође се мора препознати
да је злостављање старијих много сложенији феномен и не може се
свести само на физичко насиље. Препознавање свих његових форми је
важан корак у превенцији. А никада не смемо да заборавимо да је и
само једна злостављана старија особа – превише.
У исто време, цивилни сектор мора стално да подсећа, пре свега,
доносиоце одлука, али и читаво друштво, на значај инвестирања у
Тодоровић Н.: Достојанство као основа јавних политика о старењу
заштиту и очување људског достојанства. Неопходно је да се побегне

од менталитета у коме се развој друштва види као проста економска
једначина, у којој једнима мора бити узето, да би други добили.
Инвестирање у старење не треба гледати као трошак. Друштво које
инвестира у старење, заправо, инвестира у своју дугорочну одрживост.
Ово истовремено значи и напуштање идеје да је начин на који
индивидуа стари искључиво резултат њених личних добрих или
лоших одлука. Друштво које вреднује достојанство као своју темељну
вредност је праведније друштво, а његови грађани и грађанке су
равноправнији.
Инклузија и волонтирање су још један начин да се промовише
достојанство. Волонтирање омогућава старијима да једни другима
пружају подршку у локалним заједницама. Да устану и затраже своја
људска права. Или, да дају стручан допринос активностима јавног
заговарања. У Србији, старије особе-волонтери Црвеног крста Србије
то промовишу кроз групе самопомоћи, мале, агилне групе у
заједницама, окренуте активизму, заговарању и пружању узајамне
подршке.
Али, хајде да сада размислимо о томе где достојанство мора да
започне, хајде да се за тренутак ставимо у позицију рањиве старије
особе! Социјална сигурност је тако важна за достојанство и
самопоштовање, али шта је са оним старијим особама које немају
приходе, немају подршку породице, и немају приступ социјалној
помоћи коју друштво даје? Да ли је ваше достојанство заштићено, када
вам нису доступне услуге геријатра или када немате приступ терапији
за бол? Када се осећате небезбедно у свом дому или на улици – да ли
је онда ваше достојанство поштовано? У Србији сва ова питања
постављају сами старији, радећи кроз групе самопомоћи, борећи се за
себе и своје рањиве вршњаке.
Људско достојанство је један од оних појмова, као што су љубав,
нада или правда – лако их је разумети, али врло тешко дефинисати.
Међутим, морамо направити заједнички напор да дефинишемо
достојанство кроз наше јавне политике, да му обезбедимо заштиту, да
осигурамо да се наша друштва граде на темељу поштовања за свачије
достојанство.
Нова Конвенција Уједињених нација о правима старијих особа
би била значајан корак у овом смеру. А тај корак морамо направити
заједно. Свакако, достојанство у старости је нешто о чему сви ми
морамо да говоримо, јер сви себи желимо достојанствену старост, а
старост нас све, без разлике чека, сви ћемо ходати у тим истим
ципелама.
Желела бих да се захвалим на вашој пажњи.
ГЕРИЈАТРИЈА
Tрајков М. и колектив: Ризик од пада код физички активних старих особа
Оригинални научни рад

613.71/.74:616-001-053.9
Рад послат 31.10.2017.
Рад прихваћен 11.11.2017.
РИЗИК ОД ПАДА КОД ФИЗИЧКИ АКТИВНИХ СТАРИХ

ОСОБА1
Марија Трајков
Висока здравствена школа струковних студија, Београд
Фадиљ Еминовић
Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Београд
Миливој Допсај
Факултет за спорт и физичко васпитање, Београд
Драгана Кљајић
Висока здравствена школа струковних студија, Београд
Сажетак
Методологија. Рађена је студија попречног пресека која је
обухватила 98 испитаника - становника Београда, старијег животног
доба, од 65 година и више. Резултати рада. Већи део узорка (њих 59)
били су вишегодишњи активни чланови београдских спортско-
рекреативних клубова. У односу на врсту физичке активности, већина
испитаника се бавила таи чи чуан-ом и јогом (57,62%), током
протеклих неколико година (81,36%), а посете тренингу су у највећем
броју случајева биле редовне (88,14%). У узорку су доминирале особе
женског пола (82 испитаника). Процена ризика од пада мерена је
стандарним тестом за процену „устани и крени“ („Timed Up and Go“–
TUG). У овом тесту од испитаника се захтева да устану, ходају три
метра, окрену се и ходају назад до столице и поново седну. Време
потребно да се заврши испитивање је обрнуто пропорцијално повезано
са степеном функционалне мобилности. Време дуже од 13,5 секунди
за извршавање задатка говори о постајању ризика од пада код старих
особа. У обради резултата коришћене су одговарајуће методе
дескриптивне статистике Утврђене су статистички значајно више TUG
вредности (p = 0,010) испитаника у групи која није примењивала
физичку активност. Закључак. Примењена физичка активност код
Рад је реализован у оквиру пројекта „Ефекти примењене физичке

1
активности на локомоторни, метаболички, психо-социјални и васпитни статус

популације Републике Србије“ бр. III47015.
испитаника у старијем животном добу обезбеђује статистички

значајно смањени ризика од пада.
Кључне речи: старост, ризик од пада, равнотежа, физичка активност
Увод
Број становника старости 65 година и више, непрекидно и
убрзано расте, првенствено у економски развијеним земљама, али је та
тенденција присутна и у земљама у развоју. Република Србија, са
просечном старошћу становника од 41,3 године у градовима, једна је
од најстаријих земаља у свету. Према извештају Републичког завода
за статистику, а на основу последњег пописа из 2011. године,
становништво старије од 65. година чини 17,4% укупног
становништва Србије (Републички завод за статистику, 2012).
Два појма која најчешће изговарамо заједно, а да готово не
примећујемо разлику у њиховом значењу су - старост и старење.
Старост је последње раздобље у животу човека. У односу на
претходно, то је оно доба живота у којем је очито пропадање структура
и функција организма, својстава и способности човека, дакле,
досегнуто стање (Smolić–Krković, 1974, Defilipis и Havelka, 1984).
Старење би се могло схватити као сталан, предвидљив процес који се
односи на раст и развој живих организама. То је сложен биолошки
процес у којем настају промене на молекуларном, ћелијском и
органском нивоу, које су прогресивне и неизбежне. Присутне су и
структуралне промене органских система (кардиоваскуларног,
респираторног, нервног, мишићног, скелетног и других система).
У истраживању старије популације, сматра се да је поремећај
равнотеже врло битна карактеристика старења.
Равнотежа или баланс је способност тела да се одржи тежиште
изнад површине ослонца у различитим антигравитационим условима.
Она подразумева способност сензорне детекције покрета тела,
интеграције сензорних одашиљања у централни нервни систем,
њиховог програмирања и извршавање оптималних неуромишићних
одговора (Shumway-Cook и Woollacott, 2001). Равнотежа се може
категоризовати као статичка и динамичка. Статичка равнотежа
представља способност да се одржи заузети положај, а динамичка
(динамички баланс) подразумева способност одржавања равнотеже
приликом преласка из динамичког у статичко стање (Heebner и сар.,
2015). Системи који су задужени за одржавање равнотеже су: моторни
(неуромишићни - снага, покретљивост, агилност, тонус;
неуромускуларни - постурални тонус, координација, мишићна
активност; сензорни - интеграција и организација визуелног,
вестибуларног и соматосензорног ситема и когнитивни систем -

пажња, антиципација, адаптација. Дакле, статичка и динамичка
равнотежа зависи од стања очуваности и зрелости централног нервног
система, мобилности зглобова екстремитета и кичменог стуба, снаге
мишића, визуелних способности, присуства бола, површине ослонца,
висине и тежине особе, као и емотивног стања.
Услед измењене равнотеже, честа појава у старости су падови.
Они су доста учестали код старих особа. У просеку, једна на три особе
старости 65. година и више падне једном годишње. Ови падови могу
имати озбиљне последице, јер 29% старих од 75 година и више имају
тешке преломе, као на пример прелом кука (Roos и Dingwell, 2013).
Већина падова код старих особа јавља се током дневних активности.
Већ након првог искуства са падом, код старих особа се развија страх
од пада. Ово даље води ка избегавању физичких активности, што
изоркује смањено физичко функционисање, опадање квалитета
живота и повећање ризика од пада (Scheffer и сар., 2008). У
истраживању превенције од пада врло је важно идентификовати
факторе који поспешују пад у старијем животном добу, затим
идентификовати особе које имају повећан ризик од пада и, на крају,
испитати које су најпогодније мере превенције пада код старих особа
(Roos и Dingwell, 2013).
Једна од најпогоднијих мера превенције пада код старих особа
је свакако примена физичке активности. Многобројне студије указују
на значај примене физичке активности у очувању и унапређивању
здравља људи (Haskell и сар., 2007, Irwin и сар., 2008), али и утицају
на дужину живота (Yamada и сар., 2013). У протекле две деценије,
више од 60 насумично контролисаних студија бавило се
истраживањем предности физичке активности за смањење стопе пада
код особа у старијем животном добу (Gillespie и сар., 2003), и
потврђено је да физичка активност има важну улогу у превенцији
и/или смањењу ризика од пада.
Циљ рада
Овај рад има за циљ да утврди квантитативне показатеље у
односу на резултат постигнут на тесту TUG код две различито
физички активне популације старих особа, као и да утврди да ли старе
особе које примењују физичку активност имају мањи ризик од пада од
старих особа које не примењују физичку активност.
Материјал и методе
Ова студија попречног пресека обухватила је 98 испитаника

старијег животног доба 65 година и више. Истраживање је спроведено
у периоду од јануара до априла 2016. године у Високој здравственој
школи струковних студија у Београду. Формирање узорка прошло је
кроз две фазе. У првој фази, у сарадњи са београдским спортско-
рекреативним клубовима, изабрано је 59 особа које су испуњавале
критеријум студије и које су сврстане у групу А (група која је
примењивала физичку активност). У другој фази, у сарадњи са
београдским пензионерским клубовима, изабрано је 39 особа које су
испуњавале критеријум студије и које су разврстане у групу Б (група
која није примењивала физичку активност).
Општи критеријум за укључивање испитаника у узорак био је: да
су становници Београда, старости од 65 година и више, да имају
очуване моторичке и когнитивне функције и комуникативне
способности, као и негативну историју хроничних, психијатријских и
соматских болести. За групу А, особе су морале да испуне још један
критеријум, а то је да систематично примењују физичку активност 2
пута недељно, у трајању од 45 минута по тренингу са лиценцираним
инструкторима, најмање у трајању од годину дана.
У истраживању, поред основних демографских података (пол,
старост, индекс телесне масе и учествовање у физичкој активности),
испитан је ризик од пада применом стандарног теста за процену -
„Устани и крени“ („Timed Up and Go“–TUG). То је тест који процењује
динамичке аспекте равнотеже (устајање, ходање, окретање и седање).
Тест мери време за које испитаник треба да устане са столице, пређе
растојање од 3 метра и врати се на почетну позицију (Rikli и Jones,
1999). Време дуже од 13,5 секунди за извршавање задатка говори о
постајању ризика од пада код старих особа.
У раду су коришћене одговарајуће методе дескриптивне
статистике. Анализа и обрада података вршене су помоћу пакета
намењеног статистичкој обради података за друштвене науке
(Statistical Package for the Social Sciences–SPSSTM for Windows, version
23.0, 2015). Од дескриптивних статистичких мера, коришћене су
апсолутна фреквенца, проценат, медијана, аритметичка средина,
распон у формату минимум–максимум, интерквартилно одступање,
стандардна девијација и интервал 95% поверења уз навођење горње и
доње границе. Од статистичких техника за поређење група примењен
је χ2 тест независности. У циљу компарације резултата између
независних група на непрекидној скали спроведен је Студентов t-тест
независних узорака уз η2 као величину утицаја који је даље
класификован као мали утицај (0,01), умерен утицај (0,06) и велики
или јак утицај (0,14). Од непараметријских алтернатива, коришћен је
Ман-Витнијев U-тест за планирано поређење група уз накнадно

утврђивање величине утицаја r. Јачина везе је, у том случају, приказана
кроз величину утицаја који је класификован као мали (0,10–0,29),
умерени (0,30–0,49) или велики утицај (0,50–1,00).
Резултати рада
Карактеристике узорка
У Табели 1 приказана је структура узорка и компарација у

односу на пол.
Група А Група Б
Пол n % n % χ2 df p ϕ
Мушки 7 11,86 9 23,08
Женски 2 88,14 30 76,29
Укупно 59 100,00 39 100,00 1,418 1 0,234 -0,15
Табела 1. Структура узорка и компарација у односу на пол
испитаника
Напомена: Група А – група испитаника која примењује физичку активност (n=59);
Група Б – група испитаника која не примењује физичку активност (n=39).
Дескриптивне мере старости испитаника обе испитиване групе

приказане су у Табели 2.
95% CI
Група Min Max M(SD)
SE LL UL Mdn (IQR)
А
65 85 69,05 (5,19) 0,68 67,70 70,40 67,00 (7,00)
Б
65 81 67,67 (3,34) 0,53 66,59 68,75 66,00 (4,00)
Табела 2. Дескриптивне мере старости испитаника групе А и Б
Група Б – група испитаника која не примењује физичку активност (n=39); Min–
минималне вредности; Max–максималне вредности; М–аритметичка средина; SE–
стандардна грешка; CI–интервал поверења; LL–доња граница; UL–горња граница.
Вредности индекса телесне масе (BMI) испитаника обе групе

су испитане t-тестом независних узорака. Утврђена је статистички
значајно већа BMI вредност у групи Б (M = 28,95, SD = 4,80), него у
групи А (M = 25,95, SD = 2,98), t = -3,50, df = 57,38, p = 0,001
(обострано). Просечна разлика вредности од -3,01 (95% CI: -4,73–1,28)
може се описати као мала (η2 = 0,04), а указује да испитаници групе Б
имају више BMI вредности у поређењу са испитаницима групе А

(Табела 3).
Разлика Разлика 95% CI

Група M (SD) t (df) p АС SE LL UL η2
А 25,95 (2,98)
-3,50
Б 28,95 (4,80)
(57,38) 0,001 -3,01 0,86 4,73 -1,28 0,04
Табела 3. Компарација вредности индекса телесне масе испитаника
групе А и Б
Група Б – група испитаника која не примењује физичку активност (n=39); М–
аритметичка средина; SE–стандардна грешка; Разлика АС–разлика аритметичке
средине; Разлика SE–стандардна грешка разлике; CI–интервал поверења; LL–доња
граница; UL–горња граница. Статистички значајне разлике су подебљане.
Узимајући у обзир да су испитаници групе А чланови

различитих спортско-рекреативних клубова извршена је дистрибуција
испитаника према издвојеним карактеристикама физичке активности.
У обзир су узете следеће карактеристике: врста, временски период
примене, редовност посете тренингу, временско трајање појединачног
тренинга, као и учесталост тренинга на недељном нивоу. Дате
карактеристике приказане су у Табели 4. У односу на врсту физичке
активности, већина испитаника се бавила „mind-body“ типа вежбања
(таи чи чуан и јога) и то 57,62%, током протеклих неколико година
(81,36%), а посете тренингу су у највећем броју случајева редовне
(88,14%). Највећи проценат испитаника има три до четири тренинга у
току седмице (62,71%).
Варијабла n %
Врста физичке активности
 Таи чи чуан, јога 44 74,57
 Друго 15 25,42
Дужина примене
 Око 6 месеци 2 3,39
 Око годину дана 9 15,25
 Неколико година 48 81,36

Редовност
 Да 52 88,14
 Периодично 7 11,86
Време трајања појединачног тренинга

 Око 60 минута 30 50,85
 Око 90 минута 29 49,15

Број тренинга у току седмице
 Два у току недеље 12 20,34
 Три до четири у току недеље 37 62,71
 Четири до пет у току недеље 9 15,25
 Више од пет у току недеље 1 1,69
Табела 4. Дистрибуција испитаника групе А (n=59) према издвојеним

карактеристикама физичке активности
Табела 5 приказује дескриптивне показатеље постигнућа обе

групе испитаника на тесту „Устани и крени“. Вредности добијене на
тесту „Устани и крени“ (TUG) обе групе испитаника су међусобно
упоређене t-тестом независних узорака (Табела 6). Утврђене су
статистички значајно више TUG вредности (p = 0,010) испитаника у
групи Б. Разлика између средњих TUG вредности просечно износи -
0,83 (95% CI: -1,46 до -0,20) уз умерено величину утицаја те разлике
(η2 = 0,068).
95% CI
Група Min Max M (SD) SE LL UL Mdn (IQR)
А 6,99 13,93 9,43 (1,48) 0,19 9,15 9,82 2,18 (1,63)
Б 7,57 14,80 10,26 (1,57) 0,25 9,75 10,77 10,22 (2,25)
Табела 5. Постигнућа испитаника групе А и Б на тесту „устани и
крени“
Група Б – група испитаника која не примењује физичку активност (n=39); Min–
минималне вредности; Max–максималне вредности; М–аритметичка средина; SE–
стандардна грешка; CI–интервал поверења; LL–доња граница; UL горња граница.
Разлика 95% CI
Група M (SD) t (df) p АС SE LL UL η2
А 9,43 (1,48)
Б 10,26 (1,57) -2,65 (96) 0,010 -0,83 0,31 -1,46 -0,20 0,068
Табела 6. Компарација постигнућа испитаника А и Б групе на
тесту „устани и крени“

Група Б – група испитаника која не примењује физичку активност (n=39); М–
аритметичка средина; SE–стандардна грешка; Разлика АС–Разлика аритметичке
средине; Разлика SE–Стандардна грешка разлике; CI–интервал поверења; LL–доња
граница; UL–горња граница. Статистички значајне разлике су подебљане.
Дискусија
У узорку који смо испитивали било је 98 особа које су по
старости били уједначене. Међутим, било је знатно више жена, у
односу на мушкарце. Тако, од укупног број испитаника, било је само
16 мушкараца (7 у групи А и 9 у групи Б). У литератури старијег
датума постоје подаци да се мушкарци више баве вежбањем од жена.
Међутим, у новијим истраживањима примећује се тенденција веће
заступљености жена старијег доба у спорту, рекреацији и вежбању.
Тако, у истраживању Salehi и сарадника (2010), у групи особа које
вежбају, жене су биле заступљене 74,5%, док у истраживању Лепар и
Леутар из 2012. године у групи особа које примењују вежбање жене су
биле заступљене 80,7%. Могући разлог да жене све више примењују
вежбање је постојање расноврсних програма вежбања који су
намењени старијим особама у садашње време и који, за разлику од
предходног времена, знато више одговорају женском полу.
Сагледавајући вредности индекса телесне масе (BMI), групе
нису биле уједначене. Наиме, испитаници из групе А су имали знатно
ниже вредности у односу на испитанике из групе Б. Сличне податке о
нижим вредностима индекса телесне масе код старих особа које
примењују физичку активност умереног интензитета налазимо код
Azemati и сарадника из 2014. године. У њиховој студији обухваћено је
240 здравих испитаника старости од 63 до 79 година, већином жена,
различитих раса (белци, црнци, хиспаноамериканци и азијати).
Закључак из ове студије говори да је вежбање важан позитиван
предиктор за BMI у популацији старих.
Примена редовног вежбања може донети значајне здравствене
користи људима свих старосних доби (Sun и сар., 2013). Подаци о томе
да вежбање може да продужи године активног самосталног живота, да
смањи инвалидитет и унапреди квалитет живота старијих људи,
указују на потребу да се примена вежбања не завршава са старим
животним добом. Напротив, континуитет и редовност примене
вежбања треба да се одржи и у каснијем животу. Испитаници из нашег
истраживања углавном су се бавили „mind–body“ типа вежбања.
Већина испитаника из групе А (74,57%) практикује програм таи чи
чуан и јоге, док мањи проценат (25,4%) испитаника примењује неке
друге облике вежбања, попут пливања или пилатеса. Највећи проценат
испитаника има три до четири тренинга у току седмице (62,71%), а
учешће на тренингу је, у највећем броју случајева, било редовно

(88,14%).
За процену ризика од пада у истраживању коришћен је
стандардни и широко примењен „Устани и крени“ тест (Timed Up and
Go–TUG). У овом тесту од испитаника се захтева да устану, ходају три
метра, окрену се и ходају назад до столице и поново седну. Време
потребно да се заврши испитивање је снажно повезано са степеном
функционалне мобилности (Podsiadlo и Richardson 1991). Нормативне
вредности за старе особе између 60. и 69. година износи 8,1 секунди
(Bohannon, 2006). Односно, лошије остварено време на тесту указује
на постојање ризика за пад. У истраживању Greene и сарадника (2013)
дуже време остварено на TUG тесту се показало као независтан
предиктор слабости код старих особа.
У Табели 5 приказани су постигнути резултати испитаника из обе
групе. Видимо да су испитаници који примењују физичку активност
тест обавили у просеку за 9,43 секундe, док су испитаници из групе Б
у просеку обављали тест за 10,26 секундe. Дакле, испитаницима који
нису примењивали физичку активност било је потребно дуже време да
обаве тест, односно, у просеку су били спорији за 1,57 секунде. У
односу на резултате добијене у овом истраживању, утврђене су
статистички значајно више TUG вредности (p = 0,010) испитаника у
групи Б. У протекле две деценије, више од 60 насумично
контролисаних студија бавило се истраживањем предности физичке
активности за смањење стопе пада код особа у старијем животном
добу (Gillespie и сар., 2003). У овим студијама примењиване су
различите стратегије тј. типови вежбања. Тако, у неким студијама
примењивани су програми састављени од једне врсте вежби (нпр.
напорног тренинга или шетње), док се у другим студијама
примењивале вишекомпоненте вежбе (нпр. аеробна издржљивост,
флексибилност, снага и баланс). Код неких програма примењиван је
општи приступ вежбању, док су други програми примењивали вежбе
које посебно поспешују равнотежу и ход. У овим студијама, поред
различитог приступа у примени вежбања, варијације су обухватиле и
друге факторе, као што су методе формирања група и различити
услови становања код група испитаника (старе особе које живе у
старачком дому, свом дому или заједници). Приступ у тиму који је
спроводио студију (професионални здравствени радници,
инструктори фитнеса и слично) такође је варирао у овим студијама
(Rubenstein и сар., 2000, Barnett и сар., 2003, Nitz и Choy, 2004). Поред
тога, источни тип вежбања (таи чи чуан) се показао као значајан у
смањењу ризика од пада (Li и сар., 2005). Wolf и сарадници (2003) су
први показали да је таи чи чуан ефикасан у смањењу страха од пада и
стопе пада (чак за 47%) у испраћеном периоду од четири месеца, код

старих жена које су практиковале петнаестонедељни програм таи чи
чуан-а у кућним условима.
Закључак
Из добијених резултата може се закључити да је примењена
врста вежбања показала разлике између старих особа које примењују
вежбање и оних које вежбање не примењују. Наиме, испитанци који
примењују вежбање остварили су боље резултате на TUG тесту, у
просеку, задатак су обавили брже од испитаника који вежбање не
примењују за 1,57 секунде. Постојећа и претходно споменута
истраживања потврђују да вежбање има важну улогу у превенцији
и/или смањењу ризика од пада. Главни закључак овог истраживања је
да је за здраве старе особе примена вежбања (широког спектра) на
редовној основи довољна да значајно смањи ризик од пада.
Azemati, B., Rajaram, S., Kazzi, N., Bitok, E., Sabate, J. (2014).
Demographic determinants of body mass index in healthy elderly men
and women. Federation of American Societies for Experimental
Biology, 28(1), 1026.2.
Barnett, A., Smith, B., Lord, S.R., Williams, M., Baumand, A. (2003).
Community-based group exercise improves balance and reduces falls in
at-risk older people: A randomised controlled trial. Age and Ageing,
32(4), 407–414.
Bohannon, R.W. (2006). Reference values for the Timed Up and Go
Test: A Descriptive Meta-Analysis. Journal of Geriatric Physical
Therapy, 29(2), 64–68.
Gillespie, L.D., Gillespie, W.J., Robertson, M.C., Lamb, S.E.,
Cumming, R.G., Rowe, B.H. (2003). Interventions for preventing falls
in elderly people. Cochrane Database of Systematic Reviews, 4,
CD000340.
Greene, B.R., Doheny, E.P., O'Halloran, A., Kenny, R.A. (2013).
Frailty status can be accurately assessed using inertial sensors and the
TUG test. Age and Ageing, 43 (3),406–411.
Defilipis, B., Havelka, M. (1984). Stari ljudi. Zagreb: Stvarnost.
Irwin, M.L., Smith, A.W., McTiernan, A., Ballard-Barbash, R., Cronin.
K., Gilliland, F.D., Baumgartner, R.N., Baumgartner, K.B., Bernstein,

L. (2008). Influence of pre-and postdiagnosis physical activity on
mortality in breast cancer survivors: the health, eating, activity, and
lifestyle study. Journal of Clinical Oncology, 26(24), 3958–3964.
Lepan, Ž. Leutar, Z. (2012). Važnost tjelesne aktivnosti u starijoj
životnoj dobi. Socijalna Ekologija, 21(2), 203–223.
Li, J.X., Hong, Y., Chan, K.M. (2001). Tai chi: physiological
characteristics and beneficial effects on health. British Journal of Sports
Medicine, 35(3), 148–156.
Nitz, J.C., Choy, N.L. (2004). The efficacy of a specific-balance
strategy training programme for preventing falls among older people:
a pilot randomized controlled trial. Age and Ageing, 33(1), 52–58.
Podsiadlo, D., Richardson, S. (1991). The timed “Up & Go”: a test of
basic functional mobility for frail elderly persons. Journal of the
American Geriatrics Society, 39(2), 142–148.
Republički zavod za statistiku RS. (2012). Popis stanovništva,
domaćinstava i stanova 2011. u Republici Srbiji, knjiga 2: Starost i pol.
Preuzeto sa: http://pod2.stat.gov.rs/Objavljene Publikacije/Popis
2011/Starost%20i%20 pol-Age%20and%20sex.pdf.
Rikli, R.E., Jones, C.J. (1999). Functional fitness normative scores for
community-residing older adults, ages 60–94. Journal of Aging and
Physical Activity, 7, 162–181.
Roos, P.E., Dingwell, J.B. (2013). Using dynamic walking models to
identify factors that contribute to increased risk of falling in older
adults. Human Movement Science, 32(5), 984–996.
Rubenstein, L.Z., Josephson, K.R., Trueblood, P.R., Loy, S., Harker,
J.O., Pietruszka, F.M., Robbins, A.S. (2000). Effects of a group
exercise program on strength, mobility, and falls among fall-prone
elderly men. The journals of gerontology. Series A, Biological sciences
and medical sciences, 55(6), 317–321.
Salehi, L., Eftekhar, H., Mohammad, K., Taghdisi, M.H., Shojaeizadeh,
D. (2010). Physical Activity among a Sample of Iranians Aged Over 60
Years: An Application of the Transtheoretical Model. Archives of
Iranian Medicine, 13(6), 528–536.
Smolić–Krković, N. (1974.) Gerontologija. Zagreb: Savez društava

socijalnih radnika SR Hrvatske.
Sun, F., Norman, I.J., While, A.E. (2013). Physical activity in older
people: a systematic review. BioMed Central Public Health, 13, 449.
Shumway-Cook, A., Woollacott, M.H. (2001). Motor control: Theory
and practical applications. 2nd ed. Philadelphia: Lippincott Williams &
Wilkins.
Scheffer, A.C., Schuurmans, M.J., van Dijk, N., van der Hooft, T., de
Rooij, S.E. (2008) Fear of falling: measurement strategy, prevalence,
risk factors and consequences among older persons. Age and Ageing,
37(1), 19–24.
Haskell, W.L., Lee, I.M., Pate, R.R., Powell, K.E., Blair, S.N.,
Franklin, B.A., Macera, C.A., Heath, G.W., Thompson, P.D., Bauman,
A. (2007). Physical activity and public health: updated recommendation
for adults from the American College of Sports Medicine and the
American Heart Association. Medicine & Science in Sports & Exercise,
39(8), 1423–1434.
Heebner, N.R., Akins, J.S., Lephart, S.M., Sell, T.C. (2015). Reliability
and validity of an accelerometry based measure of static and dynamic
postural stability in healthy and active individuals. Gait & Posture,
41(2), 535–539.
Yamada, Y., Noriyasu, R., Yokoyama, K., Osaki, T., Adachi, T., Itoi,
A., Kimura, M. (2013). Association between lifestyle and physical
activity level in the elderly: a study using doubly labeled water and
simplified physical activity record. European Journal of Applied
Physiology, 113(10), 2461−2471.
RISK OF FALLING IN PHYSICALY ACTIVE ELDЕRLY PERSON

Marija Trajkov
Higher education school of professional Health Studise, Belgrade
Fadilj Eminović
Faculty of Special Education and Rehabilitation, Belgrade
Dragana Kljajić
Faculty of Sport and Physical Education, Belgrade
Abstract
Methodology. A cross-sectional study was conducted, which included 98
participants - residents of Belgrade, age 65 and older. Results. The majority
of the sample (59 of them) active members of Belgrade sports and recreation
clubs for several years. Regarding the type of physical activity, most of the
participants were engaged in Tai Chi Chuan and Yoga (57.62%) over the
past several years (81.36%), and most of the training sessions were regular
(88.14%). The female gender dominated the sample (82 participants). The
assessment of the risk of fall was conducted by a standard “Timed Up and
Go” test (TUG). In this test, participants are asked to stand, walk three
meters, turn around and walk back to the chair and sit back. The time
required to complete the task is strongly associated with the functional
mobility level. A time longer than 13.5 seconds to complete the task
indicates a risk of falling in the elderly. Statistically significantly higher
TUG values (p = 0.010) were confirmed in the group of participants that
were not engaged in physical activity. Conclusion. Engagement in physical
activity in participants in the older age indicates a reduced risk of falling.
Key words: aging, risk of falling, balance, physical activity
Стручни рад
616.61-053.9
616.12-053.9
УДРУЖЕНОСТ НАПРЕДОВАЊА БУБРЕЖНОГ

ПОПУШТАЊА И РАЗВОЈА КАРДИОВАСКУЛАРНИХ
ОБОЉЕЊА КОД СТАРИЈИХ БОЛЕСНИКА
Ана Чолић Озмо1, Милош Митровић4, Јелена Чолић5, Милица

Мићовић1, Марко Магденовић1, Миодраг Ђорђевић1, Наташа
Марковић-Николић2,3, Драгослав П. Милошевић1,3, Небојша
Деспотовић1,3
1
КБЦ „Звездара”, Клиничко одељење за геријатрију „Проф. др Петар
Королија”
2
КБЦ „Звездара“, Клиничко одељење за кардиоваскуларне болести
3
Медицински факултет, Универзитет у Београду
4
КБЦ „Звездара”, Клиничко одељење за нефрологију и метаболичке
поремећаје са дијализом „Проф. др Василије Јовановић“
5
Институт за реуматологију, Београд
Сажетак
Bелики број старијих болесника има бројне коморбидитете,

што подразумева лечење мултиплом медикаментозном терапијом.
Просечан број лекова који старији болесници узимају износи од 2 до 9
дневно. Од свих коморбидитета издвојена је удруженост напредовања
бубрежног попуштања са развојем кардиоваскуларних компликација.
Током старења долази до прогресивног губитка нефрона и смањења
стопе гломерулске филтрације. Ризик за настанак хроничнe бубрежнe
инсуфицијенцијe повећан је код старијих болесника, женског пола, са
хиперурикемијом, који болују од кардиоваскуларних обољења,
артеријске хипертензије, са хиперхолестеролемијом и код пушача.
Сматра се да је хронична бубрежна инсуфицијенција индивидуални
фактор ризика за развој кардиоваскуларних болести. Као први
механизам утицаја хроничне бубрежне инсуфицијенције на развој
Чолић Озмо А. и колектив: Удроженост напредовања бубрежног попуштања и развоја ...
кардиоваскуларних болести наводи се акумулација indoxyl-sulfata.

Други механизам је васкуларна ендотелна дисфункција. Уколико би се
открила васкуларна ендотелна дисфункција у субклиничком
стадијуму, могло би да се утиче на превенцију развоја како
кардиоваскуларних компликација тако и хроничног попуштања
бубрега. У данашње време се фаворизује мерење FMD (Flow-Mediated
Dilatation), који се спроводи ултрасонографијом брахијалне артерије,
са циљем благовременог откривања васкуларне ендотелне
дисфункције. Смањење активности клото гена код болесника са
хроничном бубрежном инсуфицијенцијом такође доводи до развоја
кардиоваскуларних болести. Експресија клото гена је примарно
изражена у бубрезима, те погоршањем бубрежне слабости, долази до
смањења активности клото гена и њиховог продукта, циркулишућег
клото протеина, те је последично смањена контрола старења, а
повећан ризик од погоршања степена хроничне бубрежне
инсуфицијенције и од развоја кардиоваскуларних болести.
Кључне речи: хроничне болести бубрега, кардиоваскуларне болести,

стари
Увод
Општи подаци из литературе указују на то да велики број

старијих болесника има бројне коморбидитете. Најчешће се наводе
артеријска хипертензија, артритис, срчана слабост, карциноми и
шећерна болест. Удруженост бројних обољења код истог болесника
подразумева лечење мултиплом медикаментозном терапијом, што
отежава само лечење, а код старијих болесника и додатно смањује
комплијансу при узимању терапије. Бројне студије показују да је
просечан број лекова који старији болесници узимају од 2 до 9 дневно.1
У САД 57% жена старијих од 65 година свакодневно узима преко 5
лекова дневно, док 12% жена користи преко 10 лекова/дан. Слични су
подаци и у Европи, што је показано у студији која је обухватила 2.707
болесника, средње старосне доби 82,2 године, од којих је 51%
болесника користило преко 6 лекова дневно.2
У литератури се посебна пажња обраћа на удруженост

напредовања бубрежног попуштања са развојем кардиоваскуларних
обољења и детаљно се анализирају механизми наведеног утицаја.
Физиолошко старење бубрега
Физиолошко старење људског организма подразумева бројне

промене на свим органима. Што се бубрега тиче, током старења долази
до прогресивног губитка нефрона и смањења стопе гломерулске
филтрације (glomerular filtration rate - GFR). Код људи старијих од 40
година, стопa гломерулске филтрације физиолошки опада за 1% сваке
године, док се маса бубрега смањује за 10% на сваких 10 година
старости (што се односи више на бубрежни кортекс него на медулу
бубрега). Када су присутна удружена обољења (артеријска
хипертензија, дијабетес мелитус и/или хронични гломерулонефритис),
тај пад је значајно израженији.3
Развој хроничне бубрежне инсуфицијенције је директно
повезан са старењем. У популацији старијих од 30 година, учесталост
хроничне бубрежне инсуфицијенције је 7%, док је код старијих од 65
година присутна у 35% случајева. Број гломерула је за 50% мањи у 70.
години живота у односу на 30. годину. Што се тубула тиче, присутан
је и смањен број тубула, као и атрофија истих. Цисте су готово редовно
присутне приликом ултразвучног прегледа код старијих. Присутна је
и ретенција натријума, воде, као и смањена активност Na-K-ATP-азе
(што доводи до хиперкалијемије), а и смањена је способност
концентрације урина (што доводи до ноктурије, хипонатријемије и
ацидозе).3
У Кини је урађена студија на 25.000 болесника старијих од 65
година, која је показала да је хронична бубрежна инсуфицијенција
присутна код 16,4% болесника, просечне старости 75 година.4
Хронична бубрежна инсуфицијенција је чешће присутна код жена
(17,6% испитаница је имало бубрежно попуштање, што је у односу на
14,9% испитаника представљало статистички значајну разлику). Иста
студија је показала да је код старијих болесника са хроничном
бубрежном инсуфицијенцијом чешће присутна хиперурикемија,
артеријска хипертензија (54,1 vs. 40,3%) и удружена кардиоваскуларна
обољења (23,2 vs. 18,7%). Том студијом је потврђено да је ризик за
настанак хроничнe бубрежнe инсуфицијенцијe повећан код старијих

болесника, женског пола, са хиперурикемијом, који болују од
кардиоваскуларних обољења, артеријске хипертензије, са
хиперхолестеролемијом и код пушача. Преваленца хроничне
4
бубрежне инсуфицијенције је 2 пута већа код жена и расте 1,048 пута

са сваком годином живота.
Метанализа, која је анализирала 10 студија спровeдених на
преко 266.975 пацијената, потврдила је да је ризик од настанка
хроничне бубрежне инсуфицијенције статистички значајно виши код
болесника са артеријском хипертензијом, кардиоваскуларним
болестима и шећерном болешћу. Старост је фактор ризика за настанак
кардиоваскуларних болести, али и хроничне бубрежне
инсуфицијенције. У популацији болесника старијих од 65 година, са
повишеним ризиком за настанак хроничне бубрежне инсуфицијенције,
доказано је да су смањена стопа гломерулске филтрације и изражена
албуминурија фактор ризика за настанак морталитета.4 То се односи
како на укупни морталитет, тако и на кардиоваскуларни морталитет
(независно једно од другог и од присуства кардиоваскуларних фактора
ризика). Показано је да је ризик за укупни морталитет 4 пута већи, а за
кардиоваскуларни морталитет 2 пута већи. Укупни морталитет се
повећава са бројем година и са смањењем стопе гломерулске
филтрације.5
Механизми утицаја хроничне бубрежне инсуфицијенције на

развој кардиоваскуларних болести
Сматра се да је хронична бубрежна инсуфицијенција

индивидуални фактор ризика за развој кардиоваскуларних болести.5
Када говоримо о механизмима утицаја хроничне бубрежне
инсуфицијенције на развој кардиоваскуларних болести, важно је
поменути акумулацију indoxyl-sulfata (C8H7NO4S), уремијске
супстанце, која доприноси развоју како хроничне бубрежне
инсуфицијенције, тако и развоју кардиоваскуларних болести.
Акумулација indoxyl-sulfata доводи до прогресије атеросклерозе,
калцификације артерија, као и последичне прогресије
кардиоваскуларних и бубрежних обољења. 6
Васкуларна ендотелна дисфункција се помиње у литератури

као још један од механизама утицаја хроничне бубрежне
инсуфицијенције на развој кардиоваскуларних болести. Доказано је да
су, када је већ дошло до развоја атеросклеротских промена,
медицинске активности усмерене у смислу секундарне превенције
или,чак, подразумевају само палијативно лечење.7 Уколико би се
открила васкуларна ендотелна дисфункција у субклиничком
стадијуму, могло би да се утиче на превенцију развоја, како
кардиоваскуларних компликација, тако и хроничног попуштања
бубрега.
Ендотелна дисфункција може да предвиди развој
кардиоваскуларних догађаја, чак и код пацијената код којих је
коронарографски потврђен нормалан ангиографски налаз.7 Осим
повишеног IMT (Intima-Media Thickness), који се мери у свакодневној
клиничкој пракси, често коришћен метод, који се примењује у том
смислу, је FMD (Flow-Mediated Dilatation).8 У питању је новији метод,
изразито једноставан за извођење, који се спроводи
ултрасонографијом брахијалне артерије која је лако доступна.9
Уколико се потврди постојање ендотелне дисфункције,
применом терапије ACE инхиботорима (лековима који делују на ренин
– ангиотензин систем), блокаторима АТ1 рецептора (ангиотензин 1
рецептора), бета блокаторима новије генерације, статинима, па и
шестонедељном променом начина исхране и физичком активношћу,
може се утицати на пораст FMD.10,11 Сам пораст би био пожељан у
смислу превенције развоја компликација атеросклерозе, као
независтан фактор ризика. Побољшање ендотелне функције наступа
пре структуралне регресије атеросклеротских промена.8
У последње време се у литератури помињу „клото“ гени –
klotho genes (aging control genes). Када су клото гени активни, успорава
се процес старења и супротно – студије на животињама су показале да
укoлико је инактивиран клото ген, последично долази до убрзања
процеса старења, развоја кардиоваскуларних болести или смрти.
Смањење активности клото гена код болесника са хроничном
бубрежном инсуфицијенцијом доводи до развоја кардиоваскуларних
болести.12 Клото гени су пре свега експримирани у дисталним
реналним тубулима бубрега (примарна експресија), те погоршањем
хроничне бубрежне инсуфицијенције долази и до смањења експресије

клото ген информационе РНК.13
Постоје две форме клото гена, мембранозни и секреторни, где
је секреторни одговоран за формирање клото протеина који
циркулише у крви и доводи до успорења процеса старости. У току су
истраживања која би објаснила механизам тог утицаја, а могући
механизми су утицај на активност калцијумских и калијумових канала,
утицај на метаболизам глукозе, утицај на метаболизам фосфора,
инхибиција лучења фактора раста IGF-1 и сл. Помиње се и утицај на
успорење раста метастаза карцинома путем инхибиције TGF-b, али
детаљни механизми још увек нису дефинитивно објашњени.14
Фактори који утичу на повећање активности клото гена су
дијета са сниженим нивоом фосфора, активна форма витамина Д,
статини. Насупрот тoме, фактори који утичу на смањење експесије су
старење, дијета богата фосфором, бубрежна слабост, артеријска
хипертензија и дијабетес мелитус.12
Закључак
Велики број старијих болесника има бројне коморбидитете, где

је старост фактор ризика за настанак кардиоваскуларних болести, али
и хроничне бубрежне инсуфицијенције. Показано је и да је хронична
бубрежна слабост индивидуални фактор ризика за развој
кардиоваскуларних болести.
Уколико би се открила васкуларна ендотелна дисфункција у
субклиничком стадијуму, могло би да се утиче на превенцију развоја
како кардиоваскуларних компликација, тако и хроничне бубрежне
инсуфицијенције, где се у данашње време фаворизује мерење IMT
(Intima-Media Thickness) и FMD (Flow-Mediated Dilatation).
Експресија клото гена је примарно изражена у бубрезима, те
погоршањем бубрежне слабости, долази до смањења активности клото
гена и њиховог продукта, циркулишућег клото протеина, те је
последично смањена контрола старења, а повећан ризик од
погоршања степена хроничне бубрежне инсуфицијенције и од развоја
кардиоваскуларних болести.
1. Hajjar ER, Cafiero AC, Hanlon JT. (2007). Polypharmacy in elderly

patients. Am J Geriatr Pharmacother, 5: 345-351.
2. Garattini S, Mannucci PM. (2011). Multiple diseases and
polypharmacy in the elderly: challenges for the internist of the third
millennium. J Comorb , 1: 28-44.
3. White W, Cove-Smith A. (2015). Kidney disease in the elderly.
Medicine, 43: 489-92.
4. Van der Velde M, Matsushita K, Coresh J, Astor BC, Woodward
M, Levey A, De Jong P, Gansevoort RT et al.(2011). Lower
estimated glomerular filtration rate and higher albuminuria are
associated with all-cause and cardiovascular mortality. A
collaborative meta-analysis of high-risk population cohorts. Kidney
Int , 79: 1341-52.
5. Muntner P, Bowling CB, Gao L, Rizk D, Judd S, Tanner RM,
McClellan W, Warnock DG. (2011).Age-specific association of
reduced estimated glomerular filtration rate and albuminuria with
all-cause mortality. Clin J Am Soc Nephrol , 6(9): 2200-7.
6. Kusano E. (2011). Mechanism by which chronic kidney disease
causes cardiovascular disease and the measures to manage this
phenomenon. Clin Exp Nephrol , 15(5): 627-33.
7. Vallbracht-Israng KB, Morguet A, Schwimmbeck PL.(2007).
Correlation of epicardial and sistemic flow-mediated vasodilatation
in patients with atypical angina but no evidence of atherosclerotic
disease. Can J Cardiol, 23: 1054-1060.
8. Halcox JP, Schenke WH, Zalos G et al.(2002). Prognostic value of
coronary vascular endothelial disfunction. Circulation, 106: 653 –
658.
9. Correti MC, Anderson TJ, Benjamin EJ, Celermajer D,
Charbonneau F, Creager MA et al. (2002). Guidelines for the
ultrasound assesment of endothelial-dependent flow-mediated
vasodilatation of the brachial artery. J Am Coll Cardiol, 39: 257-
265.
10. Anderson TJ, Elstein E, Haber H, Charbonneau F. (2000).
Comparative study of ACE-inhibition, angiotensin II antagonism
and calcium channel blockade on flow-mediated vasodilation in
patients with coronary disease (B.A.N.F.F study). J Am Coll

Cardiol , 35, 60
11. Benndorf RA, Appel D, Maas R, Schwedhelm E, Wenzel UO and
Boger RH. (2007).Telmisartan improves endothelial function in
patients with essential hypertension. J Cardiovascul Pharmacol, 50:
367–371.
12. Kurosu H, Yamamoto M, Clark JD, Pastor JV, Nandi A, Kuro-o M
et al. (2005). Suppression of aging in mice by the hormone Klotho.
Science, 309 (5742): 1829-33.
13. Lui H, Fergusson MM, Castilho RM, Liu J, Cao L, Chen J et
al.(2007). Augmented Wnt signaling in a mammalian model of
accelerated aging. Science, 317 (5893): 803-6.
14. Doi S, Zou Y, Togao O, Pasto JV, John GB, Wang L, Shiizaki K et
al. (2011). Klotho inhibits transforming growth factor – beta 1 (TGF
– beta 1) signaling and suppresses renal fibrosis and cancer
metastasis in mice. J Bioh Chem, 286 (10): 8655-65.
ТHE ASSOCIATION OF PROGRESSION OF RENAL FAILURE

WITH DEVELOPMENT OF CARDIOVASCULAR DISEASES IN
ELDERLY PATIENTS
Ana Čolić Ozmo1, Miloš Mitrović4, Jelena Čolić5, Milica Mićović1, Marko
Magdenović1, Miodrag Đorđević1, Nataša Marković – Nikolić2,3, Dragoslav
P. Milošević1,3, Nebojša Despotović1,3
1
KBC „Zvezdara, Clinical department for geriatrics „Prof.dr Petar
Korolija”
2
KBC „Zvezdara“, Clinical Department for Cardiovascular Diseases
3
Faculty of Medicine, University of Belgrade
4
KBC „Zvezdara”, Clinical department for nephrology and metabolic
disorders with dialysis „Prof. dr Vasilije Jovanovic“
5
Institute of Rheumatology, Belgrade
Abstrakt
A large number of geriatric patients possess numerous comorbidities,
resulting in multiple medical treatment being introduced. The average
number of drugs that older patients consume is from 2 to 9 per day. Of all
the diseases, we focused on the association of progression of renal failure,

accompanied with development of cardiovascular diseases. During the
physiological process of aging, progressive loss of kidney volume is
registered, as well as decrease of the glomerular filtration rate. The risk of
chronic renal failure is increased in elderly patients, females, patients with
hyperuricaemia, cardiovascular diseases, arterial hypertension,
hypercholesterolaemia and smokers. Chronic renal failure is considered to
be individual risk factor for the development of cardiovascular
complications. The influence of chronic renal failure on the development of
cardiovascular diseases is explained through few mechanisms. Indoxyl
sulphate accumulation is the first mechanism mentioned in the literature.
The second mechanism is vascular endothelial dysfunction. If vascular
endothelial dysfunction is detected in the subclinical stage, it could interfere
with the prevention of both cardiovascular complications and chronic renal
failure. Nowadays, the FMD (Flow-Mediated Dilatation), a procedure
performed by ultrasonography of the brachial artery, is the most favorable
method, by which the vascular endothelial dysfunction is easily detected.
Reduction of the klotho genes (aging control genes) activity in patients with
chronic renal failure also leads to development of cardiovascular diseases.
The expression of the klotho genes is primarily present in kidneys. With
progress of renal failure, a decrease in the activity of the klotho genes and
their products (the circulating klotho proteins) can be noticed.
Consequently, the control of aging is reduced, resulting in increased risk of
worsening the degree of chronic renal failure and also provokes the
development of cardiovascular complications.
Key words: chronic kidney disease, cardiovascular disease, elderly

Kостић Дедић С.: Дијабетесна неуропатија у геријатријској пракси
Стручан рад
616.833:616.379-008.64
ДИЈАБЕТЕСНА НЕУРОПАТИЈА У ГЕРИЈАТРИЈСКОЈ

ПРАКСИ
Светлана Костић Дедић

КБЦ Звездара, Клиничко оделење неурологије, Београд
Сања Драча
Висока школа струковних студија, Крушевац
Сажетак
Дијабетесна неуропатија је најчешћа компликација шећерне

болести (diabetes mellitus), која се дефинише као клиничко или
субклиничко испољавање симптома и/или знакова лезије неравних
влакана код болесника са дијабетесом након искључивања других
разлога њиховог оштећења. Данас се сматра да у патогенези
дијабетесне неуропатије учествују метаболички поремећаји,
васкуларна инсуфицијенција, снижена активност неуротрофина и
аутоимуна деструкција висцералних и кутаних танких
немијелинизованих Ц влакана. Према захваћености нервних влакана
дијабетесна неуропатија може бити: симетрична и асиметрична
(фокална, мултифокална) и комбинована. Дистална симетрична
сензоримоторна полинеуропатија је најчешћа манифестација,
присутна у 80% болесника са дијабетесом. Остале форме су
дијабетесна аутономна неуропатија, дијабетесна мононеуропатија,
дијабетесна амиотрофија. Функционални статус болесника са
сензоримоторном дијабетесном неуропатијом карактерише губитак
моторне снаге, оштећење сензибилитета на стопалима и шакама,
постурална нестабилност и поремећај хода. Епидемиолошке студије
указују да старије особе са полинеуропатијом имају лошији физикални
налаз, израженије сметње равнотеже и обимнију хипотрофију мишића.
Лечење дијабетесне неуропатије је комплексно, применом различитих
медикамената, с тим да је најважнија терапијска и превентивна мера
оптимална контрола гликемије.
Кључне речи: дијабетесна неуропатија, дијабетесно стопало

Увод
Дијабетесна неуропатија (ДН) је најчешћа компликација шећерне
болести (ДМ). ДН се дефинише као клиничко или субклиничко
испољавање симптома и/или знакова лезије неравних влакана код
болесника са ДМ након искључивања других разлога њиховог
оштећења.
ДМ се данас сматра глобалном епидемијом, захватајући око 285
милиона људи широм света, с тим да се према проценама очекује даљи
пораст броја оболелих на 438 милиона до 2030. године (International
Diabetes Federation, 2009). Такође, очекује се пораст преваленције
дијабетеса у Републици Србији са 8.1% у 2013. години на 12,2% до
2040. године (Регистар за дијабетес у Србији). ДН је најчешћа
компликација ДМ-а, која се развија након неколико година трајања
овог обољења, иако може бити и његова почетна слика. Истраживања
показују да 70% болесника са дијабетесом који траје више од 25 година
имају неуропатију, док се код 7.4% болесника неуропатија региструје
приликом откривања дијабетеса (Yacoub, Bahou, 2007). У
електромионеурографским (ЕМНГ) студијама публикованим у раним
70-им годинама XX века препозната је субклиничка форма ДН код
асимптоматских болесника са ДМ без другог узрока неуропатије
(Belmin, Valensi, 1996).
Патогенеза, клиничка слика и функционални статус болесника са

ДН
Узроци настанка ДН, односно патофизиологија обољења су
предмет бројних базичних и клиничких студија. До данас, утврђена је
мултифакторијална етиологија, што отвара различите могућности
превенције. Данас се сматра да у патогенези ДН учествују
метаболички поремећаји, васкуларна инсуфицијенција, снижена
активност неуротрофина и аутоимуна деструкција висцералних и
кутаних танких немијелинизованих Ц влакана (Sinnreich et al. 2005;
Benneti 2000; Marchand et al. 2005; Mayers et al. 2006; Sommer et al.
2001; Gonzalez-Clemente et al, 2005). Метаболички поремећаји се
односе на неколико различитих процеса. Услед недостатка инсулина
са следственом хипергликемијом у нервима се паралелно акумулира
сорбитол, што резултира порастом активности протеин киназе Ц.
Нагомилавање сорбитола резултира и у смањењу унутарћелијског
нивоа миоинозитола, важне мембранске компоненте. Надаље, долази
до мењања активност На+-К+-АТП-азе и до интрацелуларне
акумулације На+. Васкуларни поремећаји укључују активацију
протеин киназе Ц која индукује вазоконстрикцију и редукује
неуронални капиларни проток доводећи до исхемије. Постојећа
микроангиопатија vasa nervorum доприноси исхемији. Пораст
оксидативног стреса са порастом продукције слободних радикала

узрокује оштећење ендотела капилара.
Сматра се да је централна тачка у основи ДН појава
оксидативног стреса. У ДН основни патолошки процес је
неуроинфламација са микроваскулитисом, хипоксијом и исхемијом.
Захваћена су моторна, сензорна и аутономна влакана са појавом
аксонске дегенерације, сегментне демијелинације и ремијелинације.
Биопсија нерава код болесника са ДН показује да су нерви и крвни
судови прожети инфламаторним ћелијама. Инфламација може имати
значајну улогу у развоју и одржавању неуропатског бола (Marchand et
al, 2005). Показано је да су инфламаторни цитокини (интерлеукини 1
и 6, као и фактор некрозе тумора алфа) укључени у неуроинфламацију
(Mayers et al, 2006) и да инактиватори цитокина могу редуковати
неуропатски бол (Sommer et al, 2001). Истраживања показују повећање
нивоа циркулишућег фактора некрозе тумора алфа (tumor necrosis
factor- α) код болесника са ДН у поређењу са вредностима истог
проинфламаторног цитокина нађених код оболелих без неуропатије
(Gryz et al. 2002; Lavery et al. 2007; Haslbeck 2007).
Од значаја је истаћи још један од фактора у патогенези ДН, а то
је смањење активности неуротрофичких фактора, односно
неуротрофина, протеина који подстичу раст, развој и преживљавање
неурона. Истраживања показују да опстанак танких
немијелинизованих Ц нервних влакана подржава нервни фактор раста
(nerve growth factor), чији нивои и активност су значајно снижени код
болесника са ДН (Echeverry, 2001).
Епидемиолошке студије указују да развоју ДН доприносе
следећи фактори (Gryz et al. 2002, The Emerging Risk Factors
Collaboration 2010)
1. Дужина трајања ДМ-а.
2. Лоша гликорегулација која доприноси два пута чешћем
настанку ДН. Не постоји зависност између висине гликемије и
тежине клиничке слике неуропатије. Ниво гликемије и
гликолизираног хемоглобина (ХбА1ц) је директно повезан са
повећаним ризиком од микроваскуларних и макроваскуларних
компликација.
3. Животна доб. Код старијих болесника чешће се развија ДН (у
5% болесника ДН се јавља између 20-29 године док у 44.2%
болесника у доби између 70-79 година).
4. Хипертензија. Код болесника са удруженом хипертензијом је
чешћа појава ДН (за 60%).
5. Хипертриглицеридемија. Код болесника са сниженим нивоом
ХДЛ-холестерола је чешћа појава ДН.
6. Гојазност. Гојазност је један од водећих дијабетогених фактора,
Код болесника са већим бодy масс индеx-ом је чешћа појава ДН
7. Висина. Код болесника који су веће висине је чешћа појава ДН.
8. Пол. Код болесника женског пола је чешћа појава ДН.

9. Пушење. Код болесника са присутним податком о
конзумирању никотина је чешћа појава ДН.
Према захваћености нервних влакана ДН може бити:
симетрична и асиметрична (фокална, мултифокална) и комбинована.
Дистална симетрична сензоримоторна полинеуропатија је
најчешћа манифестација ДН, присутна у 80% болесника са ДМ, још у
раној фази обољења. Симптоми почињу у дисталним деловима доњих
екстремитета као последица захваћености најдужих влакана и
оштећења антероградног аксонског транспорта. Примарно је
аксонална неуропатија. Код предоминантне захваћености сензитивних
влакана малог дијаметра присутан је губитак сензибилитета за бол и
температуру у дисталним деловима екстремитета са очуваним
дисталним рефлексима као и проприоцептивним рефлексима. ЕМНГ
преглед је нормалног налаза обзиром да су захваћена танка влакна (А
делта и Ц влакна која обезбеђују сензибилитет за бол, аутономне
функције и температурне дражи). Клинички се испољава
парестезијама у виду мравињања, осећајем жарења у стопалима,
осећајем укрућености и надувености стопала, појавом крампа. Тегобе
се погоршавају ноћу. Присутан је константни жарећи бол уз
ланцинирајући бол у виду кратког убода. У случају захваћености
моторних нервних влакана великог дијаметра, клинички је евидентно
снижење или губитак мишићних рефлекса (нарочито Ахилових
рефлекса) и атрофија и слабост малих мишића шака и стопала.
Симптоми и знаци почињу на стопалима са тенденцијом усходног
ширења. Присутна је и атаксија због губитка дубоког вибрационог и
проприоцептивног сензибилитета са појавом нестабилности при ходу
која је израженија са затварањем очију.
Дијабетична аутономна неуропатија се манифестује
поремећајем знојења (претерано знојење или смањено знојење),
вазомоторне контроле (сува хладна кожа), поремећајем функције
кардиоваскуларног система (ортостатска хипотензија, тахикардија,
аритмије, изненадна смрт), гастроинтестиналног тракта (гастропареза
са надутошћу, мучнином и повраћањем, опстипација или дијареја) и
генитоуринарног тракта (уринарна инконтиненција, ретенција,
импотенција).
У циљу испитивање аутономних влакана анализира се
влажност коже стопала постављањем тест траке, комерцијално
доступне, тзв. Неуропед тест, (која је пребојена са CoCl2) на оба
стопала. Прати се боја тест траке, која након 10 минута треба да буде
ружичаста (CoCl2 је плаве боје и контактом са водом мења боју у
ружичасту). Перзистирање плаве боје или само делимична промена
боје указује на поремећај функције знојних жлезда односно на
делимичну или комплетну анхидрозу стопала. Препорука је да се
тестирање обавља у периодима од 6 месеци.
Дијабетична мононеуропатија није честа форма ДН, виђа се

код 1% болесника. Може се јавити независно од периферне и
аутономне неуропатије. Ради се о фокалној исхемији нерва која
резултира у сегментној демијелинацији праћеној ремијелинацијом.
Примери за мононеуропатије у којима је захваћен један нерв су пад
стопала код лезије н. перонеуса, пад шаке код лезије н. радиалиса,
офталмоплегија код лезије н. окуломоториуса.
Дијабетична амиотрофија је пример асиметричне ДН која се
манифестује болом у натколеници унилатерално најпре и слабошћу и
хипотрофијом пелвифеморалне мускулатуре. Симптоми могу трајати
од 6 месеци до 2 године.
Дијабетично стопало (ДС) је последица неуро-исхемијских
промена компликованих додатном инфекцијом (Lavery 2007).
Централну улогу у настанку ДС има неуропатија која доводи до
губитка сензибилитета у стопалу. Оштећење инервације мишића
стопала доводи до настанка деформитета и газећа површина стопала
се неправилно оптерећује. Минорна траума узрокована
неодговарајућом обућом или ходањем без обуће доводи до стварања
улцерације стопала. У почетку се на месту хроничног оптерећења
ствара калус а испод њега хеморагично жариште које се шири ка
површини (и настаје улцерација) и ка кости. Придружена
микроангиопатија јос више погоршава стање. Појава улцерација на
стопалу и настанак гангрене са ампутацијом екстремитета су водећи
узроци морбидитета и инвалидитета у болесника са диабетес
меллитусом (Lavery 2007). Сматра се да 70% свих ампутација у
Сједињеним америчким државама (САД) настаје због ДС. Фактори
ризика за развој дијабетичног стопала су: трајање ДМ више од десет
година, мушки пол, хронично лоша гликорегулација, присуство
кардиоваскуларних, очних и бубрежних компликација, лоше
одржавање хигијене, ношење неадекватне обуће,
хиперлипопротеинемија, пушење. За дијагнозу ДС важни су анамнеза,
клинички преглед (промена боје коже, сувоћа коже, места повећаног
притиска, задебљања коже, улцерације, рагаде, едем), процена
васкуларног статуса (клиничким прегледом пулзације а. дорсалис
педис, а. тибиалис постериор и потом колор доплер крвних судова
доњих екстремитета).
За преглед болесника са ДМ на свим нивоима здравствене
заштите, од примарног до терцијерног, 2010. године препоручен је
Semmes-Weinstein монофиламент тест ради откривања болесника са
високим ризиком за развој улцерација дијабетичног стопала.
Монофиламент тест (подразумева дискриминацију за оштар бол и
притисак) је најлонско влакно одређене дужине и попречног пресека.
Тест се испитује постављањем влакна на кожу стопала. Укупно се
испитује 10 тачака по стопалу и на тај начин се процењује способност
болесника да осети појединачну тачку притиска (силе од 10г).
Немогућност да се осети овај притисак се сматра независним фактором

предикције постојања високог ризика развоја улцерација на стопалу.
Дијагноза ДН је заснована на клиничком неуролошком
прегледу, перцепцији вибрација помоћу звучне виљушке, процени
аутономних функција и ЕМНГ испитивању. У оквиру ЕМНГ прегледа
се открива денервација и реинервација, демијелинизација и аксонска
дегенерација.
Клиничко праћење дијабетичне неуропатије укључује више
стадијума:
• стадијум 0: без клиничке неуропатије, без симптома и знакова
дијабетесне неуропатије.
• стадијум 1: субклиничка неуропатија, позитивни специјални
неурофизиолоски тестови, без симптома и знакова.
• стадијум 2: клиничка неуропатија, хронична болна са
губитком сензибилитета, хипотрофија мишића.
• стадијум 3: касне компликације клиничке неуропатије,
улцерације стопала и деформитети зглобова.
Функционални статус болесника са сензоримоторном ДН
карактерише губитак моторне снаге, оштећење сензибилитета на
стопалима и шакама, постурална нестабилност и поремећај хода, што
све доприноси повећаној инциденци падова, која је код болесника са
ДН 15 пута већа у односу на здраву популацију (Dingwell et al, 1999;
Cavanagh, 2001). Оштећење баланса утиче и на степен независности
болесника у активностима дневног живота (Mancin 2010). Постурална
нестабилност код болесника са ДН настаје услед оштећења система
који учествују у постуралној контроли, која се дефинише као контрола
положаја тела у простору ради одржавања баланса (равнотеже).
Оштећење проприоцепције са детериорацијом соматосензорног,
визуелног и вестибуларног система узрокује постуралну нестабилност
и изражено постурално њихање, као и велике варијације при ходу.
Према савременим истраживањима, у употреби су различити
инструменти и методе којим се процењује постурална контрола код
болесника са ДН. У ту сврху се користе статичка постурографија
(Giacomini et al. 1996), динамометријска платформа (Кистлер)
(Nardone et al. 2006, Corriveau et al. 2000), функционалне скале баланса
(Бергова скала баланса, Тинетти скала, ГАРС) и сл. Такође, у циљу
евалуације обрасца хода користе се различити инструменти и методе
које укључују различите врсте покретних трака и платформи (са
циљем калкулације спациотемпоралних параметара хода,
акцелерације и децелерације хода), затим различити бежични
сензорски системи малих димензија који се монтирају на сегменте
ногу особе чији се хода анализира, и који омогућавају генерисање
објективне слике моторног дефицита пацијента (приказ временско-
просторних параметара хода, углова у зглобовима, профила сила) итд.
Од значаја је истаћи да дијабетесно стопало може бити узрок
поремећаја хода описаног као анталгични ход. Такође, напред описана

дисфункција аутономног нервног система са последичном
ортостатском хипотензијом може код болесника са ДН бити разлог за
слабу толеранцију напора при кинезитерапији.
Дијабетесна неуропатија код старих болесника

Литературни подаци указују на значајан пораст преваленце
дијабетеса у старијој популацији. Старији болесници са дијабетесом
имају већи ризик за прерану смрт, функционалну онеспособљеност и
коморбититет са хипертензијом, коронарном болешћу и можданим
ударом (Schwartz et al. 2002), појаву учесталијих падова и повреда
(Morley 1998) и перзистентног бола (Vinik, 1999) у поређењу са
старијим особама без овог обољења. Отуда, и већа употреба лекова код
ових болесника утиче на квалитет живота. Показано је да око 50%
дијабетесних болесника старијих од 60 година имају знаке дијабетесне
неуропатије (Corriveau et al. 2000). Клиничка дијагноза ДН је често
тешка код старијих болесника због промена у периферном и
аутономном нервном систему које се са старењем јављају. У старости
промене захватују визуелни, аудитивни, олфактивни, моторни и
сензорни систем (Morley 1998). У нервним кореновима се акумилира
амилоид и настаје хијалинизација зидова малих крвних судова,
смањује се проток крви и повећава васкуларни отпор, смањује се
концентрација неуротрансмитера (ацетилхолин, норадреналин,
допамин, гама аминобутерна киселина), у скелетним мишићима се
јавља губитак мишићних влакана са следственом атрофијом, у
нервима се јављају промене мијелина са смањењем брзине
проводљивости и губитком моторних и сензорних аксона. У старости
се повећава мишићни тонус те је честа паратонија које доводи до
смањене покретљивости. Мишићна снага је лако редукована нарочито
проксимална због смањења мишићних влакана. Мишићни рефлекси су
очувани осим Ахиловог због губитка еластичности Ахилове тетиве.
Оштећење вибрационог сензибилитета у стопалима је приметно док је
проприоцепција очувана. Смањен је осећај за додир као последица
губитка сензорних влакана суралног нерва и ћелија у дорзалним
ганглијама а што се показује ЕМНГ налазом редукције амплитуде
неурограма. Аутономна контрола је такође оштећена у старости што
доводи до ортостатске хипотензије. Старење је удружено и са
смањеном координацијом. Ход је успоренији и смањени су
синкинетски покрети при ходу. Због губитка ћелија у Кортијевом
органу настаје прогресивни губитак слуха, нарочито за високе тонове.
Олфактивна функција се симетрично смањује са старошћу. Зенице у
старијих од 65 година су симетрично мање величине него у одраслих
млађих од 65 године, као резултат промена у m.sphincter pupillae.
Студије указују да старије особе са дијабетичном неуропатијом
имају лошији физикални налаз, израженије сметње равнотеже,
обимнију хипотрофију мишића и мању густину костију (Lauretani

2006). Неуропатски бол значајно негативно утиче на независност
болесника у активностима дневног живота (Gustorff et al. 2008) и
доприноси социјалној изолованости (Sofaer-Bennett et al. 2007).
Поједине студије су истраживале клиничке и биомеханичке
карактеристике баланса код старијих болесника са ДН и показале да се
путем различитих инструмената могу детектовати промене у
постуралној стабилности код ових болесника као и ризик од
повремених падова (Corriveau et al. 2000). Међутим, од значаја је
истаћи да у функционалном статусу старих особа са ДН, оштећење
баланса не мора увек бити последица ДН, већ оштећења било ког од
три система, соматосензорног, визуелног и вестибуларног, који
учествују у постуралној контроли, а чије слабљење је евидентно са
старошћу (Horak 2006). Са друге стране, иако се циљеви терапије ДН
у старијих болесника не разликују у односу на млађе болеснике, треба
имати у виду чињеницу њихове клиничке и функционалне
хетерогености (Brown et al. 2003).
Компликације и лечење
ДН је хронично прогресивно оболење које доводи до смањеног
квалитета живота. Идентификација периферне дијабетичне
неуропатије указује на висок ризик од компликација на стопалима као
што су улцерације, гангрене и ампутације доњих екстремитета, које се
сматрају главним секундарним компликацијама овог обољења. Затим,
честа компликација је и кардиоваскуларна аутономна неуропатија
удружена са повећаним ризиком за постуралну хипотензију и
коронарну болест. Сви ови ризици значајно се повећавају са старошћу
(Belmin, Valensi, 1996).
Рани интензивни третман ДМ може спречити прогресију
неуропатије и других компликација. Терапијски нихилизам ДН више
не постоји (Haslbeck, 2007). Најважнија терапијска и превентивна мера
је оптимална контрола гликемије, чији је показатељ вредност ХбА1%
<7% (Greene 1995). Рана контрола гликемије спречава или одлаже
развој неуропатије док рано препознавање диабетичне неуропатије
може смањити инциденцију компликација (Mata-Cases et al. 2011).
Елиминација фактора ризика (гојазност, пушење, хиперлипидемија,
злоупотреба алкохола) се подразумева.
Први лекови који су се користили у терапији ДН су били
трициклични антидепресиви. Они имају централно (дејство на
трансмисију бола) и периферно антихолинергичко дејство. Саветује се
увођење малих доза, 10-25 мг увече, а потом титрирати до 75 мг или
до 150 мг дневно. Код старијих болесника се могу јавити нежељени
ефекти (кардијални кондукциони блок, ортостатска хипотензија,
седација, конфузија). Контраиндиковани су код глаукома и пацијената
са кардиоваскуларним оболењем (Pluijms 2011).
У САД је 2004 г. одобрена примена антидепресива, инхибитора

преузимања 5-хидрокситриптамина и норадреналина, дулоксетин-а,
стављајући га у лек првог избора у терапији бола ДН. За разлику од
трицикличних антидепресива, дулоксетин не захтева дозну титрацију.
Почиње се са 30 мг/дан, оптимална доза је 60 мг/дан, максимална доза
је 120 мг/дан. Нуспојаве су мучнина, повраћање, затвор, сомноленција,
сува уста, појачано знојење, губитак апетита, слабост.
Контраиндикован је код глаукома.
Могу се користити и опиоиди нарочито у акутној фази бола.
Код хроничног бола треба пажљиво одвагати њихову корист наспрам
развоја зависности. Инхибирају бол делујући на пресинаптичке и
постсинаптичке рецепторе у дорзалним ганглијама. Трамадол треба
започети малим дозама нарочито код старијих болесника (25 мг једном
дневно до 400 мг/дан). Нежељени ефекти су респираторна депресија,
атаксија, седација, затвор, конвулзије, мука, ортостатска хипотензија.
У терапији ДН своју примену су нашли и антиепилептици:
Прегабалин, који се везује се за 2- субјединицу волтажних
калцијумових канала на пресинаптичкој мембрани и селективно
појачава деполаризацију индукцијом инфлукса калцијума, редукује
ослобађање норадреналина, глутамата и супстанце П. Доза је 75 до 600
мг/дан. Могући нежељени ефекти су седација, атаксија, едем,
диплопије, добитак у тежини, сува уста. Потребно је дозу подесити код
реналне инсуфицијенције. Токсичност је ретка, дозно је зависна
(вртоглавица, сомноленција, периферни едем, сува уста).
Габапентин се користи у дози 100 до 3600 мг/дан. Нежељени
ефекти су седација, атаксија, едем, добитак у тежини, диплопије,
нистагмус. Код реналне инсуфицијенције је потребан опрез.
Ламотригин се примењује у дози 200 до 400 мг/дан. Нежељени
ефекти су раш, седација, умор, вртоглавица, главобоља, токсична
епидермална некролиза.
У терапији ДН се примењују и следећи агенси:
Алфа липоична киселина је снажан антиоксиданс, подржава
неуротрофичку индукцију, кофактор је ензимских комплекса који
катализују производњу енергије у митохондријама, повећава
ендонеурални проток крви, редукује ендонеурални оксидативни стрес,
подиже ниво ендонеуралног глутатиона, олакшава улаз гликозе у
нерве и поправља њихов енергетски статус, повећава ниво
миоинозитола у нерву. Током терапије настаје смањење сензитивних
и вегетативних симптома, док ЕМНГ студије региструју пораст
моторних и сензитивних брзина провођења као и амплитуде
евоцираног потенцијала (Ziegler et al, 2004).
Б витамини, нарочито витамин Б1 (Бенфотиамин) који је
дериват тиамина растворљив у мастима. Након ресорпције се
трансформише у тиамин и даље у биолошки ативан коензим који је
неопходан за метаболизам угљених хидрата и обезбеђује снабдевање

нервне ћелије енергијом.
Вазоактивне суспстанце (пентоксифилин) могу имати користан
вазодилаторни ефекат обзиром на претпотстављену васкуларну
хипотезу патогенезе ДН. Показано је да вазодилататори смањују бол
код болесника са дијабетесном неуропатијом сугеришући смањену
неуралну перфузију (Cameron et al, 2001).
У припреми су лекови који директно делују према
претпостављеним патогенетским механизмима ДН као што су
инхибитори ензима алдолазе редуктазе који претвара глукозу у
сорбитол или агонисти аденозинских рецептора који делују
селективно модулирајући неуроинфламаторни одговор (Sitkovsky
2003).
Локално се може примењивати лидокаин 5% код особа које не
могу да узимају оралну медикацију у виду фластера на болно место
који треба мењати сваких 12 сати. Нежељени ефекти су: еритем, раш.
Делује тако што се везује за канале натријума на оштећеним
ноцицепторима и смањује абнормални акциони потенцијал.
Крем Капсаицин је инхибитор супстанце П и примењује се
више пута дневно. Нежељени ефекти су: локална кожна иритација.
Уз све горе поменуте медикаменте од значаја је дијететски
режим исхране (дијабетичка дијета, антиоксидативна медитеранска
исхрана, витамини (Ц,Б, Е) и каротеноиди уз могућу физичку
активност.
Литература:
Belmin J, Valensi P. Diabetic neuropathy in the elderly patients.What can
be done? Drugs Aging 1996:8 (6):416-29.
Benneti GL. A neuroimmune interaction in painful peripheral neuropathy.
Clin J Pain 2000, 16: S139-43
Boulton AJM. The pathogenesis of diabetic foot problems: an overview.
Diabet Med 1996;13 (Suppl 1): S12-S16.
Brown AF, Mangione CM, Saliba D, Sarkisian CA;Guidelines for
improving the care of the older person with diabetes mellitus.J Am Geriatr
Soc. 2003 May;51(5 Suppl Guidelines):S265-80.
Cameron NE, Eaton SEM, Cotter MA, Tesfaye. Vascular factors and
metabolic interactions in the pathogenesis of diabetic neuropathy.
Diabetalogia 2001, 44:1973-1988.
Corriveau H, Prince F, H´ebert R et al., “Evaluation of postural stability in
elderly with diabetic neuropathy. Diabetes Care, 2000; vol. 23, no. 8, pp.
1187–1191.
Dingwell JB, Ulbrecht JS, Boch J, Becker MB, O’Gorman JT, and
Cavanagh PR. Neuropathic gait shows only trends towards increased
variability of sagittal plane kinematics during treadmill locomotion. Gait
and Posture, 1999; vol. 10, no. 1, pp. 21–29.
Dingwell JB and Cavanagh PR. “Increased variability of continuous
overground walking in neuropathic patients is only indirectly related to
sensory loss, Gait & Posture, 2001; vol. 14, no. 1, pp. 1–10.
Giacomini PG, Bruno E, G. Monticone et al., “Postural rearrangement in
IDDM patients with peripheral neuropathy. Diabetes Care 1996; vol. 19, no.
4, pp. 372–374.
Gonzalez-Clemente JM, Mauricio D, Richart C, Broch M, Caixas A, Megia
A, Gimenez-Palop O, Simon I, Martinez-Riquelme A, Gimenez –Perez G,
Vendrell J. Diabetic neuropathy is associated with activation of the TNF-
alpha system in subjects with type I diabetes mellitus. Clin Endocrinol 2005,
63, 525-529.
Gryz EA, Szermer P, Galicka-Latała D, Sieradzki J, Szczudlik A.Predictors
for diabetic neuropathy according to applied criteria of its diagnosis.Przegl
Lek. 2002; 59(11): 881-884.
Gustorff B, Dorner T, Likar R, et al. Prevalence of self-reported neuropathic
pain and impact on quality of life: a prospective representative survey. Acta
Anaesthesiol Scand. 2008;52(1):132-136.
Horak, F. B. (2006). Postural orientation and equilibrium: What do we need
to know about neural control of balance to prevent falls? Age and Ageing,
32 (Suppl. 2), ii7-ii11.
Echeverry DM. Diabetic Neuropathy. eMedicine Journal, December 12
2001, Volume 2, Number 12.
Haslbeck M. Diabetic neuropathy: therapeutic nihilism is no longer
acceptable. MMW Fortschr Med. 2007 May 21;149 Suppl 2:24, 26-8, 30.
International Diabetes Federation. IDF Diabetes Atlas, 2009
(www.diabetesatlas.org)
Lauretani F. Axonal degeneration affects muscle density in older men and
women. Neurobiology of Aging 2006;27:1145–1154.
Lavery LA, Boulton AJ, Niezgoda JA, Sheehan P.A comparison of diabetic
foot ulcer outcomes using negative pressure wound therapy versus historical
standard of care. Int Wound J. 2007 Jun;4(2): 103-13.
Mancini M and Horak, FB. The relevance of clinical balance assessment
tools to differentiate balance deficits. European Journal of Physical and
Rehabilitation Medicine, 2010; 46, 239-248.
Marchand F, Perreti M, McMahon. The role of the immune system in

chronic pain. Nature Rev Neurosci 2005, 6:521-532.
Mata-Cases M, De Prado-Lacueva C, Salido-Valencia V, Fernández-
Bertolín E, Casermeiro-Cortés J, García-Durán M, Jabalera-López S,
Fernández-Sanmartín M. Incidence of complications and mortality in a type
2 diabetes patient cohort study followed up from diagnosis in a primary
healthcare centre. International Journal of Clinical Practice 2011, 65, 299–
307.
Mayers RR, Campana W:, Shubayev V. The role of neuroinflammation in
neuropathic pain: mechanisms and therapeutic targets. Drug Discovery
Today 2006, 11, 8-20.
Morley JE. The elderly type 2 diabetic patient: Special considerations.
Diabet Med 1998; 1(Suppl. 4): S41–S46.
Nardone A, M. Grasso, and M. Schieppati, “Balance control in peripheral
neuropathy: are patients equally unstable under static and dynamic
conditions?” Gait & Posture, 2006; vol. 23, no. 3, pp. 364–373.
Pluijms W, Huygen F,Cheng J et al. Painful Diabetic Polyneuropathy, Pain
Practice 2011, 11 (2): 191-198.
Potic Ј, Kostic S, Smiljkovic T, Malovic J, Potic A, Radlovic P. Evaluation
of uraemic and diabetic neuropathy, EFNS 2003
Регистар за дијабетес у Србији, Институт за јавно здравље Србије «Др
Милан Јовановић Батут». Истраживање здравља становништва
Србије.
Greene A. Diabetic neuropathy in the elderly. Drugs Aging 1995, 6 (2):125-
35.
Schwartz AV, Hillier TA, Sellmeyer DE et al. Older women with diabetes
have a higher risk of falls: A prospective study. Diabetes Care 2002;25:
1749–1754.
Sinnreich M, Taylor BV, Dyck PJB. Diabetic neuropathies, classification,
clinical features and pathophysiological basis. The Neurologist 2005:11,
63-79.
Sitkovsky MV. Use of the A(2A) adenosine receptor as a physiological
immunosuppressor and to engineer inflammation in vivo. Biochem.
Pharmacol. 2003, 65: 493-501.
Sofaer-Bennett B, Walker J, Moore A, Lamberty J, Thorp T, O’Dwyer J.
The social consequences for older people of neuropathic pain: a qualitative
study. Pain Med. 2007;8(3):263-270.
Sommer C, Schafers M, Marziniak M, Toyka K. Etanercept reduces

hyperlagesia in experimental painful neuropathy. J Peripher Nerv Syst
2001, 6: 67-72.
The Emerging Risk Factors Collaboration. Diabetes mellitus, fasting blood
glucose concentration, and risk of vascular disease: a collaborative meta-
analysis of 102 prospective studies. Lancet 2010; 375: 2215–22.
Ziegler D, Nowak H, Kempler P, Vargha P, Low A. Treatment of
symptomatic diabetic polyneuropathy with the antioxidant alpha-lipoic
acid: a meta-analysis. Diabet Med: 2004: 21 (2): 114-121.
Vinik AI. Diabetic neuropathy. Pathogenesis and therapy. Am J Med
1999;107: 17S–26S.
Yacoub G. Bahou. A clinical and electrodiagnostic study of diabetic
neuropathy at Jordan University Hospital, Neurosciences 2007; Vol. 12 (3):
215-220
DIABETIC NEUROPATHY IN GERIATRIC PRACTICE
Abstract
The objective of this paper is to highlight the effects of age on the

severity and treatment of diabetic neuropathy (DN), which is considered as
the most common complications od diabetes mellitus. Some novel studies,
both basic and clinical, indicate that pathophysiology of DN is
multifactorial, including metabolism, vascular insufficiency, loss of growth
factor trophism and autoimmune destruction of small unmyelinated nerves
in a visceral and cutaneous distribution. DN is a heterogenous syndrome,
including peripheral sensorimotor polyneuropathy, autonomic neuropathy,
diabetic mononeuropathy and diabetic amyotrophy. Manifestation of
diabetic neuropathy may include diminshed sensations in feet and hands as
well as loss of muscle strength and balance. Autonomic nervous system
dysfunction may result in orthostatic hypotension. Regarding age-related
differences, it appears that DN is more common in elderly patients, who
have weakness in some muscles, postural instability and risk of falling.
Treatment of diabetic neuropathy is complex, with different methods and
numerous drugs, with promising near-future treatment. The most important
is tight glucose control.
Kew words: diabetic neuropathy, diabetic foot

ПРИКАЗИ
ПРИКАЗИ: Збрињавање у старости
Приказ књиге
РАДКА ДОУДОВА: ЗБРИЊАВАЊЕ У СТАРОСТИ

Др Сузана Павловић: Radka Doudova (2015), Postarat se ve staři
Sociologicke nakladatelstvo SLON, Praha 2015.
Књига Радке Доудове Збрињавање у старости (Рostarat se ve
staři) представља значајан допринос дискусији о будућности
неформалне неге у оквиру породице, у ситуацији старења популације,
када се све више повећава број старијих којима је потребна нега.
Ауторка у раду елаборира резултате истраживања неформалне неге
сениора на територији целе Чешке Републике, уз примену два основна
метода: анализа медијског и политичког дискурса и дубинских
интервјуа са неформалним неговатељицама и неговатељима.
Рад се нарочито бави амбивалентношћу и контрадикцијама неге
старијих у домаћинствима, са посебним освртом на одрживост
садашњог модела, као и будућности неформалне неге старијих. Рад је
значајан и са становишта богате литературе, на коју се ауторка позива,
а која пружа исцрпне информације о стању социјално-геронтолошке и
социјално политичке мисли у Европи и Чешкој Републици.
Рад је посебно значaјан за промишљање социјално-економских
аспеката геронтологије у Србији, јер код нас недостају фундаментална
истраживања спроведена на целој територији, која би утврдила однос
неге старијих у институционалним, волонтерским, кућним и
тржишним условима; не постоје ни истраживања која би се односила
на социјалне и економске аспекте неге старијих, у кућним условима;
нити су се целовито истраживани родни аспекти неге старијих. Оваква
истраживања и у нашим условима постају преко потребна, због саме
чињенице да се очекује значајан раст удела старије популације, раст
потреба за асистенцијама и негом најстаријих, као и да прети извесно
смањивање доступности институционалних капацитета.
Рад Збрињавање у старости, Радке Доудове, настао је у
оквиру пројекта „Дискурзивни оквир и свакодневна искуства неге
старијих у Чешкој Републици“. Доудова се, у овом истраживању, бави
питањима начина и проблема неге старијих особа у породици.
Ауторка се фокусира на кључна питања односа сениора, којима су
потребни различити облици дуготрајне неге или неге у последњим
годинама живота и њима блиских особа које их негују. Методолошки

оквир истраживања заснован је на исцрпној анализи садржаја
претходних студија и теорија неге старијих. У истраживању су
примењена два методолошка приступа. Са једне стране, то је анализа
медијског и политичког дискурса, а на другој страни су то дубински
интервјуи са неформалним неговатељима сениора у домаћинствима,
из којих се анализирају њихове биографије и реална искуства
неформалне неге. Доудова не избегава да јасно и прецизно именује
контрадикције и парадоксе који у овој области постоје, као што се не
устеже да прикаже и многе предрасуде које истраживања нису
потврдила. Полазећи од става да је брига о блиским члановима
заједнице и породице људима иманентна, ауторка истраживањем
долази до става, да досадашње схватање бриге о старима у породици
долази у ћорсокак и да ово подручје може бити извор нових
социјалних неједнакости.
Резултати истраживања показују да у области медијске
презентације, неге старијих особа, преовладава став да су породица и
родбина одговорне да обезбеде правовремену и адекватну негу, у што
природнијем окружењу сопственог дома. Међутим, личне исповести
жена и мушкараца, који негују старију особу, указују на
амбивалентност искустава: на једној страни је пожртвованост и
љубав, а на другој страни су економски ризици, исцрпљивање,
осећање искључености и тражење других решења. Овај рад
представља значајан допринос дискусији о могућностима,
проблемима и будућности неформалне неге старијих у домаћинству.
Рад Збрињавање у старости, Радке Доудове, обухвата 200
страна са богатом литературом од 192 одреднице, уз прилог, у виду
анализираних чланака, са предметним и ауторским регистром. У
првом поглављу, од четири поглавља, разматра се нега старијих у
теорији и пракси. Доудова теорије неге дели према томе да ли се у нези
види позитивна вредност или се у њој виде превасходно тешкоће.
Извор првог приступа је социјално-политички дискурс, у коме је нега
дефинисана као рад из љубави и непрофитна помоћ. Извор другог
приступа је концепт терета неге, који истиче психичке и физичке
проблеме неговатеља.
У даљем представљању теорија, ауторка излаже теорије размене,
теорије обавезе и теорије везе, при чему истиче да је најзаступљенији
концепт теорије међугенерацијских односа и концепт
међугенерацијске солидарности. На крају, ауторка представља и
теорију амбиваленције, која у себи обједињује теорију

међугенерацијске солидарности, теорију терета неге и феминистичке
теорије породице.
Полазећи од познатих чињеница, да је брига о старијима

подељена између породице, јавног сектора, волонтерских
организација и тржишта, Доудова оправдано поставља питање: да ли
је исправна теза о „дефициту неге“, зашто доминира нега у
породичним условима и да ли је оваква пракса одржива у наредном
периоду у коме се очекује значајан пораст старијих којима је нега
потребна?
Након разматрања теорија неге, међугенерацијских односа и
искустава Чешке Републике из те области, ауторка даје целовит опис
система социјалних служби у овој земљи, не избегавајући да отворено
говори о актуалним проблемима реформе у овом сектору. Имајући
стално на уму резултате многобројних претходних истраживања
проблема старијих особа у Чешкој, ауторка истиче податак да Чешка
и Пољска представљају земље са највећим процентом неформалне
неге старијих у породици (око 80%) и да се у исто време непрестано
смањује заступљеност формалне неге. На крају, разматрају се
социјално-демографске карактеристике неформалних неговатеља
старијих особа у породици, при чему је фокус на полним разликама,
како на страни неговатеља, тако и на страни оних који су примаоци
неге.
У другом поглављу ауторка најпре описује развој чешке политике
према старијима. Она указује на значајну реформу, почетком 21. века
која почива на Закону о социјалним службама, који је увео додатак за
негу сениора у кућним условима. У овом поглављу, Радка Доудова
анализира третман неге сениора у медијима, при чему истиче да се,
почетком века, медији и доносиоци одлука слажу у ставу да
сениорима треба пружити могућност да изаберу врсту социјалне
службе и неге и да ће за плаћање тог избора добити средства уколико
им недостају. У исто време, приказана је и медијска пропраћеност
тема реформе социјалних служби и дуготрајне неге сениора у Чешкој.
У последњем делу овог поглавља разматрају се оквири неге старијих
у медијском и политичком дискурсу, који се тиче неформалне и
формалне обавезе породице, квалитета кућне неге, анализе програма
политичких странака и владиних докумената о старењу, старима и
њиховој нези.
У трећем поглављу ауторка поставља питање: Колико медијска

и политичка представа кореспондирају са реалним искуствима
неговатеља у породици? Одговор на ово питање тражи се путем
разговора са неговатељима. У овој фази истраживања јасно се истиче
посвећеност ауторке студијама социологије рода и то, превасходно,
због тога што је нега првенствено делатност жена. Други аспект
Доудовиног разматрања питања неговања сениора у породици је
корпус деинституционализације неге старијих и одговор на питање:
Да ли је нега у домаћинству сениора увек бољи избор? У одељку који
се бави одлучивањем о нези у кући, постављају се питања: Зашто
неговати у кући? Зашто то радим управо ја? Да ли за то имам
времена и простора? Да ли ту још неко може да негује старију особу?
Зашто су неговатељице жене? У одговору на ова питања, ауторка
истиче два основна фактора: расположивост и уверење да друго
решење не постоји. У јединству са моралном оријентацијом, ова два
фактора су најјача у процесу одлучивања о предузимању
неговатељске дужности према сениорима у кућним условима. У
следећем одељку у трећем поглављу, приказан је однос неге и рада
неговатељица кроз категорије: жена која је била у пензији у тренутку
када се појавила потреба неге; жена која је због неге отишла у
превремену пензију; жена која је престала да ради; жена која
комбинује рад и неговатељство. У овом поглављу, разматрају се
проблеми смрти неговане старије особе и недвосмислена питања о
томе ко ће се о неговатељицама постарати када и оне дођу у ситуацију
да им је нега потребна. Може се рећи, да најзначајнији део овог
поглавља представља закључак, у коме се ауторка посвећује
питањима и проблемима који настају у животу неговатеља након
смрти негованог сениора. Управо се овде јавља један од најзначјнијих
парадокса неге старијих у домаћинству – на једној страни, оваква нега
је предузета у циљу продужења живота старије особе, јер други облик
неге не би био одговарајући. На другој страни, неговатељи схватају да
и они сами старе и да ће ускоро бити у стању потребе за негом. У
сличној амбиваленцији се уочава и искуство жена неговатељица: на
једној страни је љубав и пожртвованост, а на другој страни су
економски ризици и психичка и физичка исцрпљеност.
У четвртом поглављу, Радка Доудова се бави будућношћу неге

старијих. У пет одељака ауторка поставља и даје одговоре на следећа
питања: Да ли ће се за негу побринути породица? Да ли је кућна нега
увек боља? Да ли је неформална нега сениора довољно вреднована? Да
ли је могуће неговати старију особу и у исто време задржати свој
посао? Ко ће се побринути за негу неговатеља? Након периода
дефамилилизације и искључивања породице из неге сениора, у јавном
и политичком дискурсу може се уочити жеља за повратком породичне
неге, уз истовремено ограничавање јавно доступних социјалних

служби. Међутим, савремена породица није у стању да у потпуности
преузме овај задатак. На сцену ступа тржиште услуга, које је
потпомогнуто разним доприносима који сениорима олакшавају
економску доступност неге. Једно од решења може бити
међугенерацијска солидарност која, при том, не функционише само на
нивоу породице, већ је она заступљена на нивоу генерације и читавог
друштва. У овом раду значајно је и то што ауторка не занемарује
очигледне тенденције, чије проблеме можемо очекивати у блиској
будућности. То су тенденције општег раста броја сениора, разведених
сениора, оних без деце или са једним дететом. Таквим старијим
особама биће превасходно потребна, у најмању руку, асистенција
институција у одабиру и финансирању неге, ако не и сама
институционална нега.
Радка Доудова је у периоду од 2008. до 2010. године била
професор на Универзитету у Лајдену, у Холандији, а сада ради у
Социолошком институту Академије наука Чешке Републике. Бави се
проблемом положаја и неге деце и сениора. Њен научни рад се
фокусира на истраживања односа институција, норми и дискурса, при
чему их често компарира са многобројним чешким и иностраним
истраживањима и формира издиференциране и јасне ставове.
ПРИЛОЗИ
ПРИЛОЗИ: Лисабонска министарска декларација
2017. Лисабонска министарска декларација

четврта УНЕЦЕ Министарска конференција о старењу
„Одрживо друштво за сва животна доба: препознавање
потенцијала за дужи живот“
22. септембар 2017.
Преамбула
1. Ми, представници држава чланица Економске мисије

Уједињених нација за Европу (УНЕЦЕ), окупљени на четвртој
Министарској конференцији о старењу, 21. и 22. септембра 2017.
године у Лисабону, Португалија, још једном потврђујемо своју
посвећеност изражену у Берлинској министарској декларацији 2002.
године и касније потврђену министарским декларацијама у Леону
(2007.) и Бечу (2012.), а у погледу спровођења Регионалнестратегије
имплементације (РИС) Мадридског међународног плана акције за
старење (МИПАА) и у погледу заштите људских права старијих
особа онако како су она дефинисана релевантним међународним и
регионалним инструментима.
2. Са задовољством констатујемо да се очекивани животни век

како за жене тако и за мушкарце продужио у државама чланицама
УНЕЦЕ, мада овај продужетак животног века није увек праћен и
добрим здрављем. Поготово изражавамо задовољство због богатства
животних искустава и знања старијих особа и њихових доприноса
напретку наших друштава и њиховом сопственом испуњењу.
3. Препознајемо да актуелне демографске промене представљају

могућност али и изазов креаторима политика и појединцима у нашим
државама и потврђујемо да постоји потреба за родном једнакошћу и
међугенерацијском солидарношћу.
4. Препознајемо да старије особе нису хомогена група и да су

њихове потребе и преференце разнолике као што су и могућности
које им се пружају током животног циклуса.
5. Препознајемо значајан напредак који су направиле многе од

држава чланица, било на националном или локалном нивоу, у
испуњавању десет обавеза УНЕЦЕ РИС/МИПАА током трећег
петогодишњег циклуса. Истовремено, свесни смо да се
имплементација УНЕЦЕ РИС/МИПАА током последњих пет година
одвијала у амбијенту економске стагнације, притисака на концепт
социјалне потрошње, пораста миграције и технолошке
трансформације. Значајна достигнућа у имплементацији у региону

обухватају, између осталог и следеће:
а) Повећану пажњу креатора политика, социјалних партнера,

медија, цивилног друштва и јавности генерално посвећену
питањима индивидуалног старења и старења популације,
укључујући пажњу посвећену достојанству старијих особа и
обезбеђивању њихових људских права и препознавање
њихових доприноса економији и друштву као и ојачавање
унутаргенерацијске и међугенерацијске солидарности.
б) Напредак активног старења као централног концепта и

оперативног приступа националних и региоалних политика
које се тичу старења.
ц) Доношење мера којима ће се национални системи социјалне

заштите и тржишта рада адаптирати на последице
демографских промена
д) Растући ангажман цивилног друштва, посебно организација

старијих особа, у развоју политика које се баве правима,
потребама и реализацијом потенцијала старијих жена и
мушкараца.
е) Шире коришћење иновативних приступа у пружању услуга

у вези са образовањем, и обуком, запошљавањем, културом,
разонодом и социјалним туризмом, рехабилитацијом,
здрављем и социјалним старањем, укључујући технолошке и
организационе иновације, као и промовисање снажнијег
међусекторског укључивања различитих заинтересованих
страна у развој таквих услуга.
6. Напомињемо да неке од држава чланица УНЕЦЕ још увек

треба да развију обимније политике у одговор на индивидуалне и
друштвене потребе популације које старе, док друге државе чланице
треба да осигурају или олакшају приступ старијих системима
адекватне социјалне заштите и функционалним системима
здравствене заштите и дуготрајне неге, укључујући приступ
напредним третманима који постају могући захваљујући напретку
медицине.
7. Такође смо свесни да политике које се тичу здравља и

добробити старијих особа у многим државама чланицама треба да
буду допуњене мерама које оснажују старије особе, поготово старије
жене, које чувају њихово достојанство и спречавају све облике

дискриминације, злостављања, насиља и занемаривања.
8. Схватамо да допринос растућег броја старијих особа – као

потрошача и као произвођача – економским и социјалним
иновацијама и развоју није универзално препознат. Исто тако, улога
сектора социјалних и здравствених услуга за старије особе треба да
буде боље препозната, не само као важно и растуће тржиште рада већ
и као фактор који доприноси економији и социјалној кохезији, те
здравом старењу.
9. Видимо потребу да се ојача социјална кохезија у нашим

друштвима путем препознавања потенцијала старијих особа и
промовисања могућности за њихово учествовање у друштву и
економији.
10. Како бисмо подстакли имплементацију УНЕЦЕ РИС/МИПАА

током четвртог циклуса, од 2017. до 2021. године, наглашавамо
потребу даљег фокусирања на старење у релевантним политичким
областима и борбе против ејџизма у свим његовим облицима.
Заједнички потврђујемо посвећеност дизајнирању и имплементацији
интергисаних политика за активно и здраво старење, где старије
особе континуирано бивају препознате као позитиван чинилац
одрживог и инклузивног друштва за сва животна доба.
11. Тежимо реализацији потенцијала за дужи живот и одлучн смо

да радимо на достизању следећих циљева до 2022. године:
I. Препознавање потенцијала старијих особа кроз
12. Оснаживање појединаца да испуне свој потенцијал за

физичку, менталну и социјалну добробит током својих живота као и
да учествују у и доприносе друштву у складу са својим
капацитетима, потребама и жељама
13. Развој и имплементацију социјално одговорних и на будућност

усмерених економских и финансијских стратегија које ће обухватити
потребе, капацитете и очекивања садашњих генерација и истовремено
вредновати потенцијал старијих особа, њихово животно искуство,
њихову одговорност и подршку за све генерације и за друштво
14. Одржавање ефикасних консултација са и уз укључивање

старијих особа и њихових представника на националном,
регионалном и локалном нивоу приликом креирања политика,
стратегија и мера које директно утичу на њихове животе, а узимајући

у обзир разноликост старијих особа и њихових потреба.
15. Промовисање позитивне слике о старијим особама,

препознавање њихових доприноса друштву и ојачавање
мултигенерацијског дискурса и међугенерацијског учења од стране
свих заинтересованих чинилаца, неговање целоживотне перспективе
у образовању, медијима и другим областима како би се промовисало
боље разумевање индивидуалног старења и старења друштва као и
могућности које ово старење креира
16. Подстицање рада и волонтирања млађих и старијих особа у

међугенерацијским окружењима да би им се показало колико су
драгоцене комуникација, размена искустава, сарадња и
међугенерацијска солидарност у свим животним областима, унутар и
изван породице
17. Охрабривање предузетника, непрофитних организација и

јавних предузећа да старије особе препознају као потрошаче у
планирању и дизајнирању добара и услуга како би се изашло у сусрет
њиховим потребама и преференцама и како би се оне укључиле у
наџор над квалитетом тих добара и услуга
18. Обезбеђивање да старије особе могу да достигну и одрже

највиши могућ ниво здравља и функционалних капацитета кроз
пружање подршке развоју окружења и смештаја прилагођеног свим
животним добима као и кроз адаптирање система здравствене и
социјалне заштите како би се пружале интегрисане услуге, усмерене
на особу и оријентисане на превенцију, укључујући у депривираним
урбаним, руралним и удаљеним областима
II. Подстицање дужег радног века и радне способности кроз
19. Препознавање потенцијала који носи запошљавање старијих

радника и развој стратегија за тржиште рада како би се максимално
промовисале могућности за учешће радника свих животних доба на
овом тржишту
20. Обезбеђивање приступа и промовисање могућности за

целоживотно учење као и за развој вештина које су претпоставка за
испуњен живот у сваком животном добу
21. Развој стратегија за борбу против незапсолености особа у свим

животним добима, за смањење финансијске неједнакости и
сиромаштва, предузимање мера да се умањи родна разлика у дохотку
као и друге родне неједнакости, и спречавање дискриминације на

основу година у запошљавању
22. Охрабривање послодаваца да препознају вредност искуства

старијих, као и да задржавају и заошљавају старије раднике,
промовисање пословање које подразумева раднике различитих
животних доба како у јавном тако и у приватном сектору, те
подржавање радних услова који су адаптирани на различита животна
доба, безбедни, промовишу здравље и флексибилне радне услове
током читавог радног века
23. Давање подстицаја за могућности остваривања дужег радног

века и флексибилније пензионисање као и неговање алтернатива
раном пензионисању које би укључивале али се не би ограничавале на
рехабилитацију, реинтеграцију у радну снагу, као и флексибилне
опције запошљавања како би се задржали старији радници
24. Планирање и имплементација реформи пензионог система,

које још нису изведене, а које ће у обзир узети продужења животног
и радног века како би се осигурао поштен однос према свим
генерацијама, као и одрживост и адекватност пензионих система
25. Олакшавање проналажења начина да се помире запослење и

пружање неге, кроз доступност флаксибилним радним аранжманима
и одговарајућим услугама неге, као и промовисање једнаке поделе
рада на пружању неге између жена и мушкараца, узимајући у обзир
могућност да се време проведено на дужностима пружања неге
члановима породице узима у обзир приликом обрачунавања старосне
пензије
III. Обезбеђивање достојанственог старења кроз
26. Заштиту уживања свих људских права и достојанства старијих

особа, промовисање њихове аутономије, самоодређења и учешћа у
друштву и осигуравање да ни један закон, политика или програм неће
оставити простора за дисмриминацију било ког типа
27. Подршку постојању неоходне инфраструктуре и подршке да би

се спречиле све врсте злостављања и насиља над старијим особама и
да би се осигурала њихова економска, физичка и психолошка
безбедност
28. Подстицање развоја иновативних метода и услуга и

технологије прилагођене корисницима свих животних доба и
производа који обезбеђују поуздану, приступачну и финансијски
доступну подршку и негу прилагођену различитим и променљивим

потребама старијих, а која ће им омогућити да одрже своје друштвене
везе и остану у свом одабраном окружењу што је дуже могуће
29. Подизање стандарда квалитета интегрисаних услуга социјалне

и здравствене заштите и дуготрајне неге, онако како је то прикладно,
и стално прилагођавање статуса, обуке и радних услова
професионалних пружалаца неге, укључујући неговатеље из
имигрантске популације, растућим потребама за културно-
сензитивним услугама неге и здравствене заштите, чиме ће се
олакшати терет кога тренутно носе породични и неформални
пружаоци неге а да ће они истовремено бити препознати у својој улози
неговатеља
30. Подршку истраживању индивидуалног старења и старења

популације да би се боље одговорило на растуће потребе друштава
која старе, уз посебну пажњу посвећену ситуацији у којој се налазе
особе са деменцијом и/ или особе са менталним и проблемима у
понашању, као и у којој се налазе њихове породице
31. Промовисање учешћа особа са деменцијом и/ или особа са

менталним поремећајима и поремећајима понашања и њихових
неформалних неговатеља у социјалном животу и животу заједнице и
обезбеђивање интегрисане неге у локалу, која ће обухватити лечење,
негу и подршку након дијагнозе онако како је то потребно, нарочито
кроз услуге у заједници
32. Поштовање самоодређења, независности и достојанства

старијих, поготово, мада се у томе не ограничавајући, пред крај
њиховог живота, кроз здравствену и социјалну бригу оријентисану на
пацијента, а што укључује приступ палијативној нези и уз тежњу да
се, где је то могуће, поштује жеља старијих парова да негу добијају
заједно.
Завршне напомене
33. Наглашавамо да политике везане за старење и њихову

имплементацију треба посматрати као заједничку одговорност свих
важних актера у друштву. Према томе, постоји потреба да се
успостави и одржава међугенерацијски дијалог и ефикасна сарадња
између влада, креатора политика, приватног сектора, социјалних
партнера, истраживача и невладиних организација, поготово
организација старијих особа и оних који се њима баве, укључујући
мигрантске организације и саме старије жене и мушкарце.
34. Подвлачимо важност мониторинга и евалуације политика које

се баве старењем а на основу истраживања и побољшаног
прикупљања података, онако како је наведено у УНЕЦЕ Препорукама
за статистике о старењу, уз укључивање старијих особа и њихових
организација у овом процесу.
35. Препознајемо везу између старења становништва и развоја у

економској, социјалној и еколошкој сфери и подвлачимо своју
посвећеност Агенди 2030 Уједињених нација и за њу везаним
Циљевима одрживог развоја, а који обухватају сузбијање сиромаштва
у свим формама и свуда, обезбеђивање здравог живота и промовисање
добробити у свим животним добима, постизање родне
равноправности, промовисање пуног и продуктивног запослења и
пристојног рада за све, као и приступ могућностима за целоживотно
учење, те обезбеђивање да градови и друга људска насеља буду
инклузивни, безбедни, резилијентни и одрживи за особе свих
животних доба.
36. Поздрављамо недавне међународне иницијативе које истичу

важност целоживотног приступа у искорењивању уврежених
неједнакости кроз спровођење свеобухватних, мултисекторских
политика а које могу да донесу снажан раст, већу инклузивност и већу
међугенерацијску мобилност.
37. Поздрављамо усвајање Глобалне стратегије и Акционог плана

о старењу и здрављу а које је усвојила Светска здравствена скупштина
у мају 2016. године, којима се позива на борбу против ејџизма,
развијање окружења прилагођених свим животним добима,
усклађивање система здравства са потребама старијих популација и
развијање одрживих и правичних система за пружање дуготрајне неге
(код куће, у заједницама и у институцијама).
38. Препознајемо да је Радна група о старењу УНЕЦЕ доказала

своју вредност као међувладино тело које даје институционални оквир
за размену информација и добрих пракси и за ангажовање
заинтересованих страна, укључујући цивилно друштво и научну
заједницу, у креирању политика везаних за старење. Како би се даље
подупрла сарадња међу владама на пољу старења популације такође
препознајемо потребу да се испита могућност ресурсно неутралне
трансформације Радне групе о старењу у стални секторски комитет а
без предрасуда у односу на рад УНЕЦЕ у другим областима његовог
мандата. Посвећени смо даљем активном учествовању у Радној групи
за имплементацију УНЕЦЕ РИС/МИПАА и доприносићемо њеним
активностима.
39. Захвални смо на улози секретаријата УНЕЦЕ и других

заинтересованих страна у државама чланицама које су пружиле помоћ
у имплементирању УНЕЦЕ РИС/МИПАА и циљева Министарске
декларације 2017 кроз, између осталог, подршку пружену развоју
националних капацитета у области старења.
40. Захваљујемо се Португалији што је била домаћин четврте

УНЕЦЕ Министарске конференције о старењу септембра 2017.
године.
Превод: Црвени крст Србије

ПРИЛОЗИ: Политичка декларација невладиних организација
Политичка декларација невладиних организација

УНЕЦЕ Министарска конференција о старењу
20-22. септембар 2017. Лисабон, Португалија
Преамбула
1. Ми, представници организација окупљених у НВО форуму

дошле смо из читавог УНЕЦЕ региона да учествујемо у оцењивању
Мадридског међународног плана акције о старење (МИПАА) на
његову петнаестогодишњицу, као и УНЕЦЕ Регионалне
имплементационе стратегије (РИС).
2. Поздрављамо што нам је пружена могућност да расправљамо
учинку који је МИПАА имао на старије особе у УНЕЦЕ региону. Иако
препознајемо да МИПАА није инструмент људских права, уз
забринутост запажамо да њен велики потенцијал да подржи пуни
опсег људских, политичких, социјалних, економских и културних
права старијих особа остаје неискоришћен.
3. Иако препознајемо да су многе државе УНЕЦЕ региона
пролазиле кроз тешку кризу последњих пет година, НВО форум
сматра да потенцијал МИПАА да утиче на промене политика које би
унапредиле положај старијих особа није био коришћен у потпуности.
Инсистирамо да фискална неизвесност није изговор за неактивност.
4. Оцењивање Плана и његових циљева у периоду после 2017.
године треба да се усредсреди на довођење пуног опсега људских
права старијих особа у фокус Регионалне имплементационе
стратегије за УНЕЦЕ регион. Поврх тога, обнављање посвећености
имплементацији од стране УНЕЦЕ држава чланица треба да буде
засновано на најновијим достигнућима Отворене радне групе за
старење (ОЕЊГ) која се тичу заштите људских права старијих.
5. НВО форум подржава препоруке дате од стране Независног
експерта Уједињених нација за права старијих особа, госпође Росе
Корнфелд-Матте, да се успостави правно обавезујући инструмент, као
што би била међународна конвенција, како би се уклониле конкретне
баријере са којима се старији суочавају у испуњавању својих људских
права; НВО форум такође снажно подстиче државе чланице да
искористе комплементарност ова два процеса како би ојачали људска
права старијих.
6. Ми даље, позивамо државе чланице да обезбеде укљученост
старијих у имплементацију мера везаних за Агенду 2030 и Циљева
одрживог развоја Уједињених нација, као и да се у креирању свих
политика везаних за Агенду 2030 и имплементацију Циљева одрживог
развоја, укључујући мониторинг и евалуацију користи целоживотни
приступ.
7. Такође позивамо државе чланице да имплементирају

препоруке предстојеће 56. сесије Комисије за социјални развој током
трећег прегледа и оцењивања МИПАА.
Препоруке НВО форума:
Како би се потенцијал МИПАА као инструмента за заштиту људских

права старијих ојачао, НВО форум државама чланицама даје следеће
препоруке:
8. Обавезивање на акцију након синтетизованог извештаја о
имплементацији МИПАА у ЕЦЕ региону у периоду 2012.-2017.
(Белешка Секретаријата ЕЦЕ/АЦ.30/2017/3).
9. Предузимање интензивних мера да се подигне свест,
препознају и елиминишу занемаривање, злостављање и насиље,
поготово насиље над старијим женама, удовицама и особама са
деменцијом, као и да се креирају службе које би се бавиле заштитом
старијих од злостављања.
10. Развој политика које ће ефикасно забранити сваку форму
дискриминације на основу година, ејџизам и омаловажавајуће
понашање према старијим особама.
11. Из родне перспективе се суочити са конкретним изазовима које
сусрећу старији у погледу приступа: добрима и услугама; адекватним
приходима потребним за достојанствен живот; запослењу коме
подлогу обезбеђује целоживотно учење; друштвеним контактима и
мрежама у склопу борбе против усамљености и подстицања социјалне
партиципације; приступачним, доступним и квалитетним услугама
здравствене заштите и дуготрајној здравственој нези у оквиру
универзалне здравствене заштите која укључује пун опсег превенције,
лечења, рехабилитације и палијативне неге.
12. Развој заједничких индикатора у контексту циљева МИПАА
како би се проценио позитиван учинак социјалних мера на старије
особе, и како би се пратило који је стварни учинак постојећег МИПАА
оквира на њихове животе, а што ће показати како политичке мере
помажу у борби протв ејџизма и обезбеђују старијим особама
достојанствен живот и активно учешће у друштву.
13. Препознати и усвојити препоруку Независног експерта
Уједињених нација за права старијих особа да се развије обавезујући
инструмент којим ће се уклонити конкретне баријере са којима се
старији сусрећу у остваривању својих људских права.
14. Уклањање баријера и ојачавање гласа старијих и њихових
организација у оквиру мониторинга и имплементације МИПАА
(путем боље транспарентности и функционалних механизама за
консултовање), а како би се употребио пуни потенцијал МИПАА за
изградњу консензуса међу свим заинтересованим странама о
стварању инклузивног друштва за сва животна доба које неће никога

оставити иза себе.
15. Развој јавних политика за имплементирање УНЕЦЕ позива за
развој стратегија којим треба да се задовоље економске, социјалне и
здравствене потребе старијих миграната и избеглица.
16. Интензивирање истраживања и сакупљања података на пољу
старења и активно укључивање старијих и млађих особа и њихових
организација у превођење резултата ових истраживања у заједнички
донесене политичке одлуке засноване на доказима, а које подржавају
друштво за сва животна доба.
Препознавање потенцијала старијих особа
НВО форум позива државе чланице да:

17. У потпуности препознају да старије особе значајно доприносе
друштву, националној привреди, својим породицама и својим
заједницама и да им није у сваком тренутку потребна помоћ.
18. Активно консултују старије особе и укључе их у креирање
политика и стратегија које их се тичу, да их од самог почетка процеса
укључе у доношење одлука, имплементацију и евалуацију.
19. Препознају могућности које се јављају са повећаним бројем
особа старијих од осамдесет година које и даље у потпуности
учествују или желе да доприносе друштву, у заједницама и местима у
којима су одабрале да живе, узимајући у обзир да већина старијих
особа жели да настави да независно живи у својим домовима.
20. Воде борбу против ејџизма кроз кампање подизања свести
укључујући, али се не исцрпљујући у доприносу кампањи Светске
здравствене организације против ејџизма. Министарства треба да
ступају у партнерске односе са цивилним друштвом како би се
креирали програми обуке који ће помоћи у борби против ејџизма и
понижавајућег односа у различитим професијама, укључујући али се
не ограничавајући на полицију, раднике у здравственој заштити, јавне
службенике и администрацију.
Подстицај дужем радном веку и изградња капацитета да се он

омогући
21. Борба против стереотипа и старосне дискриминације на

тржишту рада кроз законодавство које ће забранити дискриминацију
на основу година и кроз ојачавање промоције различитости у оквиру
радно активног становништва: на националном нивоу треба
обезбедити средства за промовисање свести о вредности старијих
радника како на радним местима тако и у друштву уопште.
22. Креирање конкретних циљева у процесу запошљавања везаних
за учешће старијих радника на тржишту рада, као и за учешће

старијих радника у програмима целоживотног учења. Подстицање
едукативних програма који истичу потенцијал старијих особа.
23. Препознавање вредности пружања неформалне неге коју
пружају старији радници, а путем препознавања права неформалних
неговатеља, обезбеђивања флексибилних услова пружања неге који
омогућују одмор и компензацију како би се изашло у сусрет
потребама старијих радника, посебно старијих жена.
24. Заштита радника свих животних доба кроз примењивање
пристојних стандарда рада, а који обухватају правила везана за
здравље и безбедност, укључујући и емоционалне и социјалне ризике
везане за рад, као и кроз унапређивање превентивних здравствених
мера кроз адаптирање радних места тако да одговарају потребама
радне снаге која је све старија. Подршка иновативном
предузетништву које тражи нова решења за запошљавање старијих.
25. Поштовање права старијих особа да раде, укључујући након
одласка у пензију ако то желе, јер ће променљиве форме рада и боље
здравствено стање учинити дужи радник век пожељним за многе
старије особе у будућности. Подстицај међугенерацијским
приступима у раду и подршка могућности да старије особе пренесу
своје вештине и знања друштву и долазећим генерацијама.
26. Промовисање флексибилнијег одласка у пензију чиме ће
старијим радницима бити омогућено да умање број радних сати, али
да истовремено не изгубе стечена права на социјалну заштиту као што
су пензионо и здравствено осигурање; креирање могућности да се
комбинују запослење са краћим радним временом и делимична
пензија.
Обезбеђивање достојанственог старења
27. Гарантовање адекватних пензија и препознавање

индивидуалног права на пензију за све како би се обезбедио
достојанствен живот у старости, а што укључује особе са паузама у
каријери, превасходно жене које су током каријере имале и обавезу да
се старају о члановима породице.
28. Обезбеђивање родне једнакости у компензацији за рад и
равноправности у развоју каријере кроз мере као што су инвестирање
у старање о деци или старијима како би се осигурала компензација и
адекватан приход у пензији за жене у будућности.
29. Увођење транзиционих мера како би се разрешила
неприхватљива, у овом тренутку постојећа родна разлика у износу
пензија а која погађа старије жене.
30. Гарантовање адекватног минималног прихода у старијем
животном добу како би се потиснуло сиромаштво и предупредило
социјално искључивање; препознавање минималних приходних шема
као што је минимална пензија као фундаменталног људског права

којим ће се обезбедити достојанство и независност.
31. Промоција права свих старијих особа на достојанствен живот,
физичку и менталну добробит, слободу и безбедност. Треба увести
стандарде квалитета којих ће се придржавати сви у систему пружања
услуга социјалне заштите, здравствене заштите и дуготрајне неге.
32. Обратити посебну пажњу на корените промене које се
предвиђају у начину пружања неге и начину учешћа старијих у
друштву, а узимајући у обзир повећано коришћење технолошких
помагала и роботике у животима старијих. Обезбедити да коришћење
нових технологија не доведе до умањења неге коју пружају друге
особе. Укључити старије особе у све кораке развоја нових услуга,
технологија и производа, од њихове концептуализације до приступа.
Такође обезбедити да оне буду финансијски приступачне.
33. Имплементирати препоруке из извештаја Независног експерта
Уједињених нација о дигитализацији и коришћењу робота и
обезбедити да се коришћење технолошких помагала усклади са
потребама и преференцама старијих особа.
34. Предузети мере да се унапреди препознавање, обука и плаћање
пружалаца неге како би се гарантовало да пружаоци, као и особе
којима је њихова нега и помоћ потребна имају достојанствен живот.
35. Унапређење учешћа старијих особа у клиничком тестирању
лекова; подршка истраживањима и мерама безбедности у коришћењу
лекова како би се унапредило знање везано за њихово коришћење и
ефекте.
36. Досезање, информисање и пружање помоћи оним старијим
особама које се налазе у посебно рањивом положају и нису у
могућности да остваре своја права: веома старим особама, особама са
инвалидитетом и/ или оним које су изоловане од заједнице, старијим
мигрантима и избеглицама. Предузимање мера да се оне ојачају како
би активно учествовале у животу својих заједница и у друштву
генерално.
37. Обезбеђивање старијим особама да имају равноправан приступ
одговарајућим услугама и ресурсима пре, у току и након ванредних
ситуација изазваних природним узроцима и других хуманитарних
криза у складу са препорукама Светске здравствене организације и
Програма развоја капацитета за старије и особе са инвалидитетом
(АДЦАП) као и других извора; препознавање старијих као вредног
ресурса у одговору на ванредну ситуацију.
38. Препознавање важности међугенерацијских односа кроз
пружање могућности којима се подржава раст и развој
међугенерацијске сарадње.
39. Ангажовање и сарадња са старијим особама и цивилним
друштвом како би се обезбедило да обавезе прихваћене на овој
Министарској конференцији буду у потпуности испуњене; сазивање
састанака за планирање на националном нивоу на којима ће

учествовати старији и организације цивилног друштва како би се ове
обавезе спровеле у дело и јавно извештавање на националном и
регионалном нивоу о резултатима предузетих акција.
Превод: Црвени крст Србије

ИНФОРМАЦИЈЕ
ЈУБИЛЕЈИ И ДОГАЂАЈИ У 2018.
45 година постојања ГДС
У 2018. Геронтолошко друштво Србије обележава 45 година свог

постојања и рада. Основано на иницијативу групе ентузијаста
Института за социјалну политику (Ив Растимир Недељковић, Петар
Манојловић), Геријатријског одељења Градске болнице (Петар
Королија), Института за ментално здравље (Душан Петровић),
Савезног завода за здравствену заштиту (Ђорђе Козаревић) и других.
Оснивачка скупштина одржана је 30. марта 1973. г. у Београду.
Бавећи се на стручан и научан начин питањима старења и

старости оставило је неизбрисив траг у области геронтолошке мисли
и праксе не само у земљи и бившим Републикама, већ и у читавом
региону. Његов рад се огледа у организовању неколико стотина
округлих столова, стручно - научних скупова, стручно -
инструктивних семинара, предавања, истраживања, као и у
организовању и вођењу девет националних и међународних
геронтолошких конгреса.
Резултати рада ГДС остали су забележени у његовим штампаним

публикацијама: научном часопису од изузетног националног значаја
Геронтологија, Стручно-инструктивној едицији, Билтену,
Геронтолошким свескама, Зборницима у Библиографији издања
Геронтолошког друштва Србије (1973-2010), монографијама и
другим.
Маја 2004. године, са још 13 организација формирало је мрежу

ХуманаС - хумана старост. ГДС је увек имало свог представника у
Савету за питања старења и старости Владе Републике Србије.
Као организација од јавног интереса ГДС је, својим радом и

резултатима, а посебно учешћем у изради Националне стратегије о
старењу и сличним документима, дало својеврстан печат националној
политици према старима
Редовна годишња скупштина ГДС 29.03.2018.
Крајем марта 2018. биће одржана редовна годишња скупштина

ГДС на којој ће се сумирати резултати рада ГДС у претходном
периоду и сачинити програм рада за 2018. годину. Чланови скупштине
ће на пригодан начин обележити 45 година постојања ГДС, а донеће
и одлуку о добитнику награде "Петар Манојловић" која ће бити
уручена на Десетом међународном геронтолошком конгресу
ИНФОРМАЦИЈЕ: Јубилеји и догађаји у 2018. / Упутство ауторима
X међународни геронтолошки конгрес 18. и 19. мај 2018. – Београд
Геронтолошки конгрес се одржава сваке четврте године и

представља најзначајнији и највећи стручно научни скуп, посвећен
питањима старења и старости, не само у Србији, већ и шире.
Демографски трендови убрзаног старења становништва захтевају
суочавање са најразличитијим изазовима старења. Тема X
међународног геронтолошког конгреса, који ће бити одржан у Сава
центру, у Београду 18 и 19. маја 2018. јесте СТАРЕЊЕ И ЉУДСКА
ПРАВА. Да је у питању изузетно респектабилан стручно-научни скуп
потврђује преко 50 учесника из 11 страних земаља (Русија, САД,
Белорусија, Ирска, Норвешка, Аустрија, Бугарска, Хрватска, Босна и
Херцеговина, Македонија и Црна Гора...), који су пријавили своја
излагања, као и више од 150 домаћих научника и стручњака из
најразличитијих научних области. Међу пасивним учесницима
конгреса биће представника из државне управе и локалних
самоуправа, из здравствених и социјалних установа, из цивилног
сектора, а председник Александар Вучић је најавио да ће бити
генерални покровитељ конгреса. Конгрес ће се лиценцирати за
запослене у науци, здравственој и социјалној заштити, као и за
просветне раднике.
СПИСАК РЕЦЕНЗЕНАТА ЗА 2017. ГОДИНУ
• др Динић Драгана
• проф. др Гашић Павишић Слободанка
• др Козарчанин Лидија
• Милићевић Калашић Александра
• др Марушић Милица
• проф.др Милошевић П. Драгослав
• др Дејан Нешић
• Оташевић Бранка
• др Павловић Сузана
• др Рашевић Мирјана
• проф. др Росандић Ружица
• Тодоровић Наташа МА
УПУТСТВО АУТОРИМА
Часопис Геронтологија /Gerontology/ издаје Геронтолошко

друштво Србије од 1973. године. До 1992. године часопис је штампан
под називом Геронтолошки зборник. Према категоризацији научних
часописа, Министарства просвете, науке и технолошког развоја,
часопис Геронтологија (ISSN 2560-5704) Геронтолошког друштва
Србије из Београда јесте истакнути национални часопис, М52 и
доноси 1,5 бодова за медицинске и за друштвене науке. Часопис
Геронтологија се полаже у Репозиторијум Народне библиотеке
Србије, у папирном и електронском облику, ради трајног чувања.
Часопис Геронтологија је стручно-научно гласило за теоријска и
примењена питања у геронтологији и геријатрији.
Редакцијски одбор утврђује рубрике појединачног броја и
одређује рецензенте који праве селекцију и категоризацију приспелих
чланака, али одговорност за категоризацију сноси искључиво главни
уредник.
Категорија (тип) чланка:
Научни чланци:
1. Оригиналан научни рад (рад у коме се износе претходно
необјављивани резултати сопствених истраживања научним
методом;
2. Прегледни рад (рад који садржи оригиналан, детаљан и
критички приказ истраживачког проблема или подручја у
коме је аутор остварио одређени допринос, видљив на основу
аутоцитата);
3. Кратко или претходно саопштење (оригинални научни рад
пуног формата, али мањег обима или прелиминарног
карактера);
4. Научна критика, односно полемика (расправа на одређену
научну тему, заснована искључиво на научној аргументацији)
и осврти.
Стручни чланци:
1. Стручни рад (прилог у коме се нуде искуства корисна за
унапређење професионалне праксе, али која нису нужно
заснована на научном методу);
2. Информативни прилог (уводник, коментар и сл.);
3. Приказ (књиге, рачунарског програма, случаја, научног
догађаја, и сл.).
Аутори су дужни да предају своје чланке у електронској форми,

откуцане у фонту Times New Roman или Wornock Pro величине 12,
ИНФОРМАЦИЈЕ: Јубилеји и догађаји у 2018. / Упутство ауторима
проред 1, до 15 куцаних страна А4, у форми Wоrd документ-а. Научни

и стручни чланци треба да имају Сажетак (апстракт) на српском и
енглеском језику, до 300 речи, као и кључне речи (до 5 речи). Кључне
речи су термини или фразе које најбоље описују садржај чланка за
потребе индексирања и претраживања.
Сажетак је кратак информативан приказ садржаја чланка који
читаоцу омогућава да брзо и тачно оцени његову релевантност. У
интересу је уредништава и аутора да сажеци садрже термине који се
често користе за индексирање и претрагу чланака. Саставни делови
сажетка су циљ истраживања, методи, резултати и закључак. У
научним областима, где је то раширена пракса, на пример у медицини,
пожељно је да сажетак буде структурисан, тј. да има стандардне и
истакнуте називе појединих одељака. Сажетак се налази испод
наслова и имена аутора, у заглављу.
Наслов треба да што верније опише садржај чланка. У интересу
је часописа и аутора да се користе речи прикладне за индексирање и
претраживање. Ако таквих речи нема у наслову, пожељно је да се
наслову придода поднаслов. Презимена и имена домаћих аутора увек
се исписују у оригиналном облику (са српским дијакритичким
знаковима), независно од језика рада. Треба навести и пун (званични)
назив и седиште установе у којој је аутор запослен, а евентуално и
назив установе у којој је аутор обавио истраживање. У сложеним
организацијама наводи се укупна хијерархија (на пример,
Универзитет у Београду, Филозофски факултет - Одељење за
социологију, Београд). Бар једна организација у хијерархији мора бити
правно лице. Ако је аутора више, а неки потичу из исте установе, мора
се, посебним ознакама или на други начин, назначити из које од
наведених установа потиче сваки од наведених аутора. Афилијација
се исписује непосредно након имена аутора. Адреса или електронска
адреса аутора даје се у напомени при дну прве странице чланка. Ако
је аутора више, даје се само адреса једног, обично првог аутора.
Напомене (фусноте) дају се при дну стране у којој се налази
коментарисани део текста. Листа референци (литература) обухвата
по правилу библиографске изворе (чланке, монографије и сл.) и даје
се искључиво у засебном одељку чланка, у виду листе референци и
садрже ауторска имена, наслов рада, извор итд.
Редакција часописа Геронтологија

CIP –Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
616-053.9
ГЕРОНТОЛОГИЈА : часопис Геронтолошког

друштва Србије = Gerontology : review of Gerontological
Society of Serbia / главна и одговорна уредница Слободанка
Гашић Павишић . - Год. 44, бр. 1 (2017)- . - Београд :
Геронтолошко друштво Србије, 2017- (Београд : Hadar). -
24 cm
Je nastavak: Геронтологија (CD-ROM) = ISSN 2560-3477

ISSN 2560-5704 = Геронтологија (2017)

Gerontologija 1 2017

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Gerontologija 1 2017

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Двосмисленост у погледу судбине старих људи је стална: што

Ослобођено општег пореза на промет на основу мишљења Министарства за науку и

Оригинални научни рад

ПРОБЛЕМ УСАМЉЕНОСТИ СТАРИЈИХ

Кључне речи: усамљеност, самачка домаћинства, социјална

Социолози и психолози све чешће говоре о епидемији

Најновије студије показују да усамљени људи имају 50% већу шансу

теретом усамљености, а усамљеник постаје подложан, психичким и

исконску потребу за припадањем и да га она мотивише да успотавља

Усамљеност, а који је поставила на интернет, започела је песмом Докторе, дајте

усамљеност: завршава се радна етапа живота и кидају све

Резултати истраживања усамљености старијих у Србији

испитаника5). Резултати су показали да скоро половина анкетираних

тек потом, срећну породицу испуњену љубављу и толеранцијом.

Резултати пројекта ГДС "Дружење као психосоцијална подршка

Највећа концентрација старачких домаћинстава, када се перципирају

жене, а међу испитаницима је присуство жена било још израженије

Т-1 Полна структура испитаника

Т-2 Старосна структура испитаника

Више од половине испитаника је у осмој деценији живота, а

Т-3 Брак и породица

неожењен, неудата 11 неожењен, неудата

удовац , удовица 28 удовац , удовица

По питању брачног статуса подаци показују да је највише оних

Т-4 Број деце

Скоро 70% испитаника имају децу, па и ако живе сами, само

Т-5 Пребивалиште деце испитаника

Мада близу 40% испитаника имају децу у Београду, отвара се

Т-6 Образовање испитаника

може да смањи усамљеност или је појачава. Образованији човек је по

Т-7 Сектор рада испитаника

Т-8 Стамбено питање

четворособан стан 3 21%

Када се ради о економском положају испитаника тражили смо да

Т-10 Социјалне мреже

Желели смо да знамо како наши испитаници проводе своје

Т-12 Фонд времена испитаника

Т-13 Културна дешавања

Т-14 Медији и путовања

могле да проценимо валидност добијених одговора из упитника и да

Одговор је био више него очекиван, када се узму у обзир сви

Т-16 Лек за усамљеност

које могу помоћи у превазилажењу усамљености; док су скоро сви

спрату, да имате преко 80 година, да се тешко крећете и по соби, да

Т-19 Клуб пензионера

Упоређивањем са одговором на питање "како превазићи сопствену

Т-20 Ранг листа услуга

клуба, да осете атмосферу у клубу; међутим, они су пружали невероватан отпор.

сл. Анкетирани су, углавном, упознати са својим правима и

Т-21 Старачки дом

Програм психо-социјалне подршке обухватао је недељне

Профил старије особе која живи сама у Београду

На основу тако добијених података можемо описати старију

оптерећени емоцијама; односили су се на ширу породицу, посао, на

Уједињене нације, у истом тону, инсистирају на концепту

for Social Gerontology, NUI Galway, Ireland)

финансијском злостављању старијих; Црвени крст Србије, Београд ,

LONELINESS AS A PROBLEM OF ELDERLY PEOPLE

There will also be a comparative analysis of the corresponding

КОЛИКО СУ СТАРИЈИ ЉУДИ САМИ И УСАМЉЕНИ:

Кључне речи: старији људи, старење, усамљеност, самоћа, друштво

поезији). Са настанком и развојем друштвених наука, старост је

усамљено? Да ли се између самоће и усамљености може поставити

најугроженијих друштваних група. Зашто? Истраживања показују да