AUTOR ELEMENATA

Smrt Aleksandra Velikog dovela je do međusobnog sukoba među

generalima grčke armije; ali do 306.god. pre Hrista kontrolu nad egipatskim delom
imperije čvrsto je držao Ptolomej I .Ovaj prosvećeni vladar bio je u mogućnosti da
posveti pažnju konstruktivnim naporima. Među njegovim ranijim delima bilo je
osnivanje škole ili instituta u Aleksandriji, poznat kao muzej, nenadmašan u to
doba. Postavio je grupu vodećih naučnika za profesore, među kojima je bio autor
najboljeg udžbenika iz matematike koji je ikada napisan Elementi Euklida.
Uzimajući u obzir slavu ovog autora i odličan plasman njegove knjige, prilično malo
se zna o Euklidovom životu. Podaci o njegovom životu su jako oskudni da ni mesto
rođenja nije vezano za njegovo ime. Iako su izdanja Elemenata uvek nosila oznaku
Euklida iz Megare kao autora, a portret Euklida iz Megare se često pojavljuje u
istorijama matematike, ovde se radi o slučaju zamene identiteta. Stvarni Euklid iz
Megare bio je Sokratov student, i iako je imao veze sa logikom, nije ga privlačila
matematika više nego njegovog učitelja. Naš Euklid je poznat kao Euklid iz
Aleksandrije, jer je pozvan tamo da predaje matematiku. Na osnovu prirode
njegovog rada predpostavlja se da je studirao sa studentima iz Platoa, ako ne i u
samoj Akademiji. Legende vezane za Euklida prikazuju ga kao ljubaznog i prijatnog
starog čoveka. Gore navedena priča u vezi zahteva Aleksandra Velikog za uvođenje
u geometriju ponavlja se u slučaju Ptolomeja, koga je prema saznanjima Euklid
uverio da ne postoji veličanstven put do geometrije. Euklid očigledno nije naglasio
praktične aspekte njegovog predmeta, pošto postoji priča vezana za njega da kada
je jedan od njegovih studenata postavio pitanje o primeni geometrije Euklid je
tražio od svog roba da da studentu 3 penija, jer ono što mu treba mora da ga
motiviše da uči.
Euklid i Elementi se često smatraju sinonimima ; u stvarnosti čovek je
autor nekih 12 rasprava koje obuhvataju veoma različite teme, od optike,
astronomije , muzike i mehanike do knjige o konusima. Osim Sfere Autolucusa,
Euklidova preživela dela predstavljaju najstarije grčke matematičke rasprave koje
su se zadržale do danas; ipak je više od polovine njegovih dela izgubljeno,
uključujući neke od njegovih značajnih dela kao što su rasprave o konusima. Euklid
je smatrao Aristaeusa, savremenog geometra za veoma zaslužnog zbog ranije
napisane rasprave o Solid Loci (grčki naziv za konuse, za koje se predpostavlja da
potiču od stereometričke definicije krive iz rada Manaechmusa). Aristeusove i
Euklidove rasprave su obe izgubljene, verovatno nepovratno , možda zbog toga što
ih je zamenilo obimno Apolonijevo delo o konusima, čiji će opis biti dat u daljem
tekstu. Među Euklidovim izgubljenim radovima su takođe i jedno o Surface Loci,
drugi o Pseudarija i treći o Porisms. Iz starijih referenci nije čak ni jasno koji su
materijali navedeni. U prvom su npr., možda razmatrane površine poznate u to
doba: sfera, konus, cilindar, elipsoid, paraboloid i hiperboloid ili možda krive koje
leže na ovim površinama. Koliko je nama poznato, Grci nisu proučavali ni jednu
drugu površinu sem površine čvrstog tela koje se obrće. Gubitak Euclidean
Porisms je posebno veliki problem jer bi ono verovatno predstavljalo tadašnje
približavanje analitičkoj geometriji. Papus je kasnije objavio da je Porism veza
između teoreme, u kojoj je našto predloženo za demonstraciju, i problema kod
koga je nešto predloženo za konstrukciju. Drugi su opisali Porism kao predlog kod
koga se određuje odnos između poznatih i promenljivih ili neodređenih količina,

1
možda najbliži prilaz koncepciji funkcije. Da je Porism, kao što se smatralo, vrsta
verbalne jednačine krive, Euklidova knjiga o Porisms mogla se razlikovati od
analitičke geometrije po nedostatku algebarskih simbola i tehnika. Michael Charles,
istoričar geometrije iz 19 veka, predložio je za tipični Euklidov Porism određivanje
položaja tačke za koji je zbir kvadrata njenih rastojanja od dve fiksne tačke
konstantan ( nepromenljiv ).

OSTALI RADOVI

Pet Euklidovih radova su preziveli do danas Elementi , Podaci , Podela

figura , Neobične pojave i Optika .Poslednji pomenuti rad je zanimljiv kao rad na
perspektivi ili geometrija neposredne vizije . Stari pisci su podelili proučavanje
neobičnih optičkih pojava na tri dela . 1. Optika – geometrija neposredne vizije , 2.
Katoptrija – geometrija odbijenih zraka , 3 . Dioptrija – geometrija prelomljenih
zrakova . Katoptrija koja se ponekad pripisuje Euklidu je sumnjive autentičnosti ,
posto je ona možda delo Teona iz Aleksandrije koji je živeo nekih šest vekova
kasnije . Vredno je napomenuti Optiku zbog priznavanja emisione teorije vizije po
kojoj oko šalje zrake koji putuju ka predmetu, nasuprot Aristotelovoj doktrini po
kojoj se aktivnost u sredini kreće pravolinijski od predmeta do oka . Treba
napomenuti da je matematika perspektive nasuprot fizičkom opisu ista bez obzira
koja se od dve teorije usvoji . Među teoremama koje se nalaze u Euklidovoj Optici
je jedna koja je u prošlosti veoma mnogo korišćena tan /tan < / ako je
0<<</2. Jedan cilj Optike bio je da se prihvati Epikurovao tvrđenje da je
predmet onoliki koliko izgleda, ne uzimajući u obzir skraćenje koje sugeriše
perspektiva .
Euklidov rad Neobične pojeve je u velikoj meri slično Sferi Autolukusa,
odnosno radu o prostornoj geometriji koju koriste astronomi .Poređenje ova dva
dela ukazuje na to da su se oba autora pridržavali zaključaka iz tradicionalnog
priručnika koji je bio poznat njihovoj generaciji . Sasvim je moguće da je skoro sve
isto i kod Euklidovih Elemenata ali u ovom slučaju ne postoji rad sa kojim se on
može uporediti .
Euklidova Podela figura je značajna po tome što je to rad koji bi bio
izgubljen da nije bio za učenje arapskih đaka . On nije preživeo na originalnom
grčkom , ali pre nego što je nestala grčka verzija preveden je na arapski
( izostavljajući neke od originalnih dokaza ) zato što su prikazivanja laka , što je
kasnije prevedeno na latinski, a konačno i na savremene jezike .To nije tipično za
ostala antička dela. Podela oblika obuhvata skup od 36 predloga koji se odnose na
podelu konfiguracije ravni npr, predlog 1 zahteva konstrukciju prave koja je
paralelna sa osnovom trougla i deli trougao na dve jednake površine . Predlog 4
zehteva bisekciju trapeza abqd (sl. 1) pomoću linije paralelne sa osnovom .Tražena
linija zi se nalazi tako što se određuje z tako da je ze²=1/2(eb²+ea²).

2
 q

sl.1

Ostali predlozi zahtevaju podelu paralelograma na dva jednaka dela

pomoću linije koja prolazi kroz datu tačku na jednoj od stranica (predlog 6) ili kroz
datu tačku izvan paralelograma (predlog 10). Konačni predlog zahteva podelu
geometrijske slike u datoj razmeri pomoću linije koja prolazi kroz tačku na jednoj
od stranica geometrijske slike . Euklidov rad Podaci je na neki način sličan Podeli
figura po prirodi i svrsi i on je došao do nas preko grčkog i arapskog . Izgleda da je
izrađen za upotrebu na univerzitetu Aleksandrije , služeći kao prateća knjiga prvih
šest knjiga Elemenata u velikoj meri kao što priručnik sa tabelama dopunjava
priručnik .Trebalo je da bude korišćen kao vodič za analizu problema u geometriji
da bi se otkrili dokazi . Počinje sa 15 definicija koje se odnose na veličine i
položaje . Osnovni deo teksta sadrži 95 iskaza koji se odnose na implikaciju uslova
i veličina koje mogu biti date u problemu . U prva dva iskaza naznačeno je da
ukoliko su date dve veličine a i b , dat je i njihov odnos , i da ukoliko je data jedna
veličina a takođe i njen odnos prema drugoj , data je druga veličina .Postoje oko
dve grupe od po 12 sličnih iskaza , koji služe kao algebarska pravila ili formule
.Zatim slede jednostavna geometrijska pravila koja se odnose na paralelne linije i
proporcionalne veličine , koje podsećaju studenta na primenu podataka datih u
problemu , kao što je savet da kada dva linijska segmenta imaju dati odnos, onda
je poznat odnos površina sličnih pravolinijskih slika koje su konstruisane na ovim
segmentima . Npr., rečeno nam je da ako je data površina (pravougaonika ) AB
postavljena duž linijskog segmenta date dužine AC (sl.2) i ako površina BC koja je
manja od AB datog pravougaonika AD,poznate su dimenzije pravougaonika BC .
Tačnost ovog iskaza lako se može prikazati savremenom algebrom. Neka dužina AC
bude a , površina AB bude b²,a odnos FC prema CD c:d. Zatim , ako je FC = x , a
CD = y, dobijamo x/y=c/d i (a-x)y=b². Ako eliminišemo y dobijamo (a-x)dx=b²c ili
dx²-adx+b²c=0, iz toga x=a/2±(a/2)²-b²c/d. Geometrijsko rešenje koje je dao
Euklid ekvivalentno je ovom, sem što se negativni znak nalazi ispred korena.

E B D

A F C
sl.2

Iskazi 84 i 85 iz Podataka su geometrijske zamene mesta poznatih

Vavilonskih algebarskih rešenja sistema xy=a², x±y=b, koji su ponovni ekvivalenti

3
rešenja simultanih jednačina. Poslednjih nekoliko iskaza iz Podataka odnose se na
odnos linearnih i ugaonih mera u datom krugu.

SVRHA ELEMENATA

Aleksandrijski Univerzitet nije se razlikovao od savremenih institucija višeg

stepena učenja. Neki deo nastavnog kadra univerziteta izdvajao se u istraživanju,
neki su bili bolji administratori, a kod drugih je bila zapažena sposobnost u
predavanju. Prema izveštajima koje posedujemo, Euklid definitivno spada u
poslednju kategoriju. Ne postoje nova otkrića koja se odnose na njega, ali kod
njega je bila izražena stručnost u objašnjavanju. To predstavlja ključ uspeha
njegovog najvećeg rada Elementi. Iskreno govoreći to je bio udžbenik, ali ne i prvi.
Poznata su nam najmanje tri ranija takva elementa, uključujući Hipokratove sa
Hiosa. Njima se međutim ne može ući u trag, a ni ostalim potencijalnim rivalima iz
davnina. Euklidovi Elementi su prevazišli suparnike, tako da su se zadržali do
današnjih dana. Elementi nisu predstavljali pregled svog znanja iz geometrije, kao
što se nekad mislilo. To je bio zapavo uvodni udžbenik koji je obuhvatao sva
elementarna matematička znanja, odnosno aritmetiku (za Engleze "viša
matematika" ili Amerikance "teorija brojeva"), sintetičku geometriju ( tačke, prave,
ravni, krugovi i lopte), i algebru (ne u smislu savremenih simbola, već ekvivalent
geometrijskom pristupu). Može se videti da znanje iz obračuna nije uključeno, jer
ono ne predstavlja deo instrukcija univerziteta, niti su proučavanje konusa ili krive
viših ravni deo ove knjige, jer oni predstavljaju deo matematike višeg nivoa. Proklo
je opisao Elemente kao osnovu ostalih oblika matematike, slično odnosu azbučnih
slova i jezika. Da su Elementi predviđeni da budu neiscrpno skladište informacija,
autor bi verovatno obuhvatio reference koje se odnose na ostale autore, iskaze o
nedavnom istraživanju i nezvanična objašnjenja. Kako stvari stoje, Elementi su
strogo ograničeni na konkretno zanimanje-izlaganje osnova elementarne
matematike po logičnom redosledu. Međutim, kasniji pisci su povremeno unosili u
tekst objašnjenja koja ne pripadaju autoru i koja menjaju smisao. Takve dopune su
kasnije kopirane kao deo originalnog teksta. Neke od njih se pojavljuju u svakom
od rukopisa koji se zadržao do danas.Sam Euklid nije stavljao primedbe na
originalnost i jasno je da se u velikoj meri oslanjao na podatke iz radova svojih
predaka. Veruje se da je on doveo stvari u red, a neke od dokaza je verovatno on
obezbedio, ali van toga teško je proceniti stepen originalnosti koji se može naći u
ovom, najpoznatijem matematičkom radu u istoriji

DEFINICIJE I POSTULATI

Elementi su podeljeni na 13 knjiga ili poglavlja, od kojih su prvih 6

elementarnoj geometriji ravni, sledeće 3 o teoriji brojeva, deseta o nesamerljivosti
i poslednje tri o geometriji tela. Ne postoji uvod u ovaj rad, a na samom početku
knjige nalazi se spisak 23 definicije. Ono što nedostaje ovde je to da neke od
definicija ne definišu elemente, imajući u vidu da ne postoji prethodni komplet
nedefinisanih elemenata u čijem se smislu definišu drugi. Drugim rečima, kao što

4
 kaže Euklid, da "tačka je ono što nema deo", ili da "linija je dužina bez širine", ili da
"površina je ono što ima samo dužinu ili širinu", teško da može da definiše njihovu
suštinu, jer definicija mora biti izražena u smislu stvari koje prethode i poznatije su
od definisanih stvari. Primedbe se lako mogu izneti po pitanju logičkog redosleda
ka ostalim takozvanim Euklidovim definicijamakao što su: "tačke predstavljaju
krajeve linija", ili "prava linija je linija koja ravnomerno leži sa tačkama koje se
nalaze na njoj", ili "linije predstavljaju krajeve površina", za koje je možda zaslužan
Plato. Euklidova definicija pravog ugla po kojoj on predstavlja "nagib dve linije
jedne prema drugoj u ravni, koje se susreću i ne leže u pravoj liniji" je poništena
zbog činjenice da nagib nije prethodno definisan i o njemu se ne zna više nego o
reči ugao.
Prateći definicije Euklid daje pet postulata i pet opštih pojmova. Aristotel je
napravio oštru razliku između aksioma (ili opštih pojmova) i postulata. Prvi, rekao
je on, moraju biti sami po sebi ubedljivi (istine zajedničke za sva proučavanja), ali
drugi su manje jasni i učenik se ne mora složiti sa unapred predpostavljenim, jer se
odnose samo na dati predmet. Neki pisci su kasnije napravili razliku između dve
vrste pretpostavki tako što su primenili reč aksiom na nešto poznato ili prihvaćeno
kao očigledno, dok se reč postulat odnosila na nešto što treba tražiti. Nije nam
poznato da li je Euklid prihvatio bilo koje od ova dva gledišta, ili čak da li je pravio
razliku između dve vrste pretpostavki. Preostali rukopisi ne pokazuju saglasnost u
ovom smislu i u nekim slučajevima deset pretpostavki se javljaju zajedno u jednoj
kategoriji. Savremeni matematičari ne vide suštinsku razliku između aksioma i
postulata. U većini rukopisa iz Elemenata nalazimo sledećih deset pretpostavki:
Postulati:
1. Povući pravu liniju od bilo koje tačke do bilo koje tačke
2. Povući konačno neprekidnu pravu liniju
3. Opisati krug sa bilo kojim centrom i radijusom
4. Da su svi pravi uglovi jednaki
5. Da, ako prava linija koja pada na dve prave linije čini unutrašnje uglove sa iste
strane manjim od dva prava ugla, dve prave linije, ukoliko su neodređene, susreću
se na onoj strani na kojoj su uglovi manji od dva prava ugla.
Opšti pojmovi:
1. Stvari koje su jednake istoj stvari takođe su međusobno jednake
2. Ako se jednaki dodaju jednakim celine su jednake
3. Ako se jednaki oduzmu od jednakih ostaci su jednaki
4. Stvari koje se poklapaju jedna sa drugom međusobno su jednake
5. Celina je veća od dela

5
 Aristotel je napisao "pošto su ostale stvari jednake, bolji je onaj dokaz koji
proizlazi iz manjeg broja postulata", i Euklid je očigledno prihvatio ovaj princip. Na
primer, postulat 3 je interpretiran u veoma ograničenom doslovnom smislu,
ponekad opisan kao primena Euklidovih cirkli, čiji kraci održavaju konstantan otvor
sve dok igla stoji na papiru, ali padaju nazad jedan na drugi kada se podignu.
Naime, postulat se ne tumači tako da dozvoljava upotrebu para šestara da bi se
prenelo rastojanje jednako jednom segmentu linije na neograničeni segment duže
linije, polazeći od jedne krajnje tačke. Dokazano je u prva tri predloga iz knjige I da
je ova poslednja konstrukcija uvek moguća, čak i u slučaju stroge interpretacije
postulata 3. Prvi predlog opravdava konstruisanje jednakostraničnog trougla ABC
na dati segment linije AB, tako što će se kroz B konstruisati krug sa centrom u tački
A, a drugi krug kroz A sa centrom u B, dozvoljavajući da C bude tačka presecanja
dva kruga (podrazumeva se da se oni presecaju). Predlog 2 se zatim zasniva na
predlogu 1 tako što pokazuje da se iz bilo koje tačke A kao krajnje (sl.3) može
povući segment prave linije jednak datom segmentu linije BC. Euklid prvo povlači
AB i na ovoj duži konstruiše jednakostraničan trougao ABD, produžavajući stranice
DA i DB do E odnosno do F. Sa B kao centrom opisati krug kroz C, presecajući BF u
tački G. Zatim, sa tačkom D kao centrom nacrtati krug kroz G, presecajući DE u
tački H. Tako se može lako pokazati da je duž AH ona duž koja je potrebna. Na
kraju, u predlogu 3 Euklid koristi predlog 2 da pokaže da se, kada su date dve
nejednake duži, od veće se može odseći segment jednak segmentu na manjoj.

KNJIGA I

U prva tri predloga, Euklid je imao ogromnih teškoća da bi pokazao da veoma

ograničeno
tumačenje postulata 3 međutim podrazumeva slobodnu upotrebu šestara kao što
se obično radi kod prenošenja rastojanja u elementarnoj geometriji .
Međutim , prema savremenim krutim standardima Euklidove predpostavke su
veoma neadekvatne i u svojim dokazima Euklid često koristi postulate koji se
podrazumevaju . U prvom predlogu iz Elemenata , npr, on polazi od predpostavke
bez dokaza da će se dva kruga presecati u nekoj tački .Za ovu i slične situacije
potrebno je postulatima dodati postulat koji je ekvivalentan principu kontinuiteta.
čak šta više postulati 1 i 2 koje je izrazio Euklid ne garantuju ni jedinstvenost prave
linije kroz dve nepodudarne tačke niti čak ni njenu beskonačnost. U njima se
jednostavno tvrdi da postoji barem jedna i da ona nema granica, pa ipak u svojim
dokazima Euklid slobodno koristi jedinstvenost i beskonačnost. Lako je naravno
kritikovati rad čoveka u svetlu kasnijih razvojnih poduhvata i zaboraviti da je
dovoljna do danas njegova strogost.U svoje vreme rad Elementi je očigledno
predstavljalo najoskudnije objašnjen logički razvoj elementarne matematike koji je
ikada sačinjen i trebalo je da prođe 2000 godina pre nego što je došlo do pažljivije
prezentacije. U toku ovog dugog vremenskog perioda većina matematičara je
smatrala taj postupak kao logički zadovoljavajući i pedagoški ispravan. Većina
predloga iz knjige I Elemenata poznati su svakome ko je pohađao kurs iz
geometrije u srednjoj školi. Obuhvaćene su srodne teoreme o podudarnosti
trouglova (ali bez aksioma koje opravdavaju metod slaganja), o jednostavnim

6
konstrukcijama pomoću prave ivice i šestara, o nejednakostima koje se odnose na
uglove i stranice trougla, o karakteristikama paralelnih linija (koje vode do
činjenice da je zbir uglova u trouglu jednak zbiru dva prava ugla) i o
paralelogramima uključujući konstruisanje paralelograma koji ima date uglove i koji
je jednak po površini datom trouglu ili datoj pravolinijskoj figuri. Knjiga se završava
(u predlozima 47 i 48 ) dokazom Pitagorine teoreme i njenom obrnutom tvrđenju.
Dokaz teoreme koji je dao Euklid nije bio onaj koji se obično daje u udžbenicima
danas, u kojima se jednostavne proporcije primenjuju na stranice sličnih trouglova
koji su obrazovani tako što je visina spuštena na hipotenuzu. Sugerisano je da je
Euklid izbegavao takav dokaz zbog teškoća vezanih za mogućnost usklađivanja.
Samo se u knjizi V Euklid osvrnuo na dobro utemeljenu teoriju proporcija. Za
Pitagorinu teoremu Euklid je umesto toga koristio divan dokaz sa slikom koji je
nekada opisan kao vetrenjača, ili kao paunov rep, ili kao mladina stolica (sl. 4).
Dokaz je izvršen tako što je prikazano da je kvadrat nad AC dvostruko veći od
trougla FAB, ili dva puta veći od trougla CAD, ili pravougaonika AL, i da je kvadrat
nad BC dvostruko veći od trougla ABK ili dva puta veći od trougla BCE ili
pravougaonika BL. Prema tome, zbir kvadrata jednak je zbiru pravougaonika,
odnosno kvadratima nad AB. Pretpostavljalo se da je ovaj dokaz originalan sa
Euklidom, i mnoge pretpostavke su date u odnosu na mogući oblik ranijih dokaza.
Od Euklidovih dana predloženo je mnogo alternativnih dokaza. Zasluga je
Euklidova što je odmah posle Pitagorine teoreme sledio dokaz o obrnutoj teoremi:
ako je u trouglu kvadrat nad jednom od stranica jednak zbiru kvadrata nad druge
dve strane, ugao između ove dve strane je prav. Neretko u savremenim
udžbenicima vežbe koje slede dokaz o Pitagorinoj teoremi su takve da im nije
potrebna sama teorema već i dalje nepotvrđena obrnuta teorema. Elementi mogu
imati mnogo manjih nedostataka, ali u knjizi su bile sve osnovne logičke dobre
karakteristike.

GEOMETRIJSKA ALGEBRA

Knjiga II Elemenata je kratka, sadrži samo 14 predloga, od kojih ni jedan

ne igra nikakvu ulogu u savremenim udžbenicima. Ipak, u Euklidovo vreme ova
knjiga je bila od velikog značaja. Ovaj oštar nesklad između ranijih i savremenih
pogleda lako se može objasniti- danas imamo algebru i trigonometriju sa
simbolima koji su zamenili geometrijske ekvivalente iz Grčke. Na primer, predlogu I
iz knjige II naznačeno je da: ako postoje dve prave linije i jedna od njih je

7
presečena na bilo koji broj segmenata, pravougaonik koji čine dve prave linije
jednak je pravougaonicima koji čine nepresečena prava linija i svaki od segmenata.
Ova teorema, koja tvrdi (sl.5) da je AD(AP+PR+RB)=AD·AP+AD·PR+AD·RB, nije
ništa više nego geometrijski iskaz jednog od osnovnih zakona aritmetike danas
poznat kao zakon distribucije a(b+c+d) =ab+ac+ad. U kasnijim knjigama
Elemenata (V i VI ) nalazimo zakone komutacije i asocijacije kod množenja. Dok su
u naše vreme veličine prikazane slovima koje se smatraju brojevima (poznati ili
nepoznati) na kojima vršimo operacije sa algoritamskim pravilima algebre, u
Euklidovo vreme veličine su prikazivane kao segmenti linije koji zadovoljavaju
aksiome i teoreme geometrije. Ponekad se tvrdi da Grci nisu imali algebru, ali to je
očigledno netačno. Oni su imali knjigu II Elemenata koja predstavlja geometrijsku
algebru koja je služila u skoro iste svrhe kao naša algebra sa simbolima. Može biti
malo sumnje u to da savremena algebra u velikoj meri olakšava manipulisanje
odnosima između veličina. Nesumnjivo je tačno da je grčki geometar upućen u 14
teorema iz Euklidove algebre daleko iskusniji u primeni ovih teorema na praktično
merenje od iskusnog geometra danas. Nekadašnja geometrijska algebra nije bila
idealno sredstvo, ali daleko od toga da je bila neefikasna. Euklidov iskaz (predlog
4): ako se prava linija nasumice preseče, kvadrat na celoj jednak je kvadratima na
segmentima i dva puta veći od pravougaonika koji čine segmenti, je preopširan
način da se kaže da je (a+b)² = a²+2ab+b², ali njegov vizuelni izgled đaku iz
Aleksandrije mora da je bio mnogo jači nego što njegov savremeni algebarski
prepis ikada može biti. Istina je da dokaz u Elementima zauzima oko jednu ipo
stranu, ali koliko studenata bi danas moglo dati dokaz za algebarsko pravilo koje
oni primenjuju tako odlučno.

A P R B A C D B

K M
D Q S C

E G F
sl.5 sl.6

Isto važi za Elemente II.5, koji sadrži ono što bismo smatrali nepraktičnom
opširnom izlaganju za a²-b² = (a-b)(a+b): ako se prava linija preseče na jednake i
nejednake segmente, pravougaonik koji čine nejednaki segmenti celine, zajedno sa
kvadratom na pravoj liniji između tačaka preseka, jednak je kvadratu nad
polovinom. Dijagram koji Euklid koristi ovde imao je ključnu ulogu u grčkoj algebri,
prema tome mi ga reprodukujemo uz dalje objašnjenje. Ako u dijagramu (sl.6)
uzmemo da je AC=CB=a, CD=b, teorija dokazuje da je (a+b)(a-b)+b² = a². Nije
teško geometrijski verifikovati ovaj iskaz. Međutim, značaj dijagrama ne ogleda se
toliko mnogo u dokazu teoreme kao u upotrebi kojoj su pripisani slični dijagrami od
strane grčkih matematičara koji su se bavili geometrijskom algebrom. Nalaženje
zadovoljstva učenika u algebri je rešenje kvadratne jednačine (koje on možda
može ili ne može da opravda), a dijagram sličan sl.6 bio je geometrijski ekvivalent

8
dečaka iz Grčke. Ako bi se od grčkog đaka tražilo da konstruiše liniju x čije je
svojstvo izraženo sa ax-x² = b², gde su a i b segmenti linije za koje važi a>2b, on bi
povukao duž AB =a i presekao je na dva jednaka dela u tački C. Zatim bi u tački C
povukao normalu CP koja je po dužini jednaka b. Sa tačkom P kao centrom i
radijusom a/2 nacrtao bi krug koji seče AB u tački D. Zatim bi na AB konstruisao
pravougaonik ABMK širine BM =BD i formirao kvadrat BDHM. Ovaj kvadrat je
površine x² čija su svojstva data u kvadratnoj jednačini. Kako su ga Grci izrazili, na
segment AB ( =a) naneli smo pravougaonim AH ( =ax-x²) koji je jednak datom
kvadratu (b²) i kraći (od AM) za DM. Ovo je prikazano u gornjem predlogu (II.5) iz
koga je jasno da je pravougaonik ADHK jednak konkavnom mnogouglu CBFGHL,
odnosno razlikuje se od (a/2)² po kvadratu LHGE, čija je stranica po konstrukciji CD
= (a/2)²-b².

sl.7 sl.8

Na analogan način kvadratna jednačina ax+x²=b² rešava se preko II.6:

ako je prava linija prepolovljena i njoj se doda prava linija u pravoj liniji, ceo
pravougaonik (sa dodatom pravom linijom) i dodata prava linija zajedno sa
kvadratom nad polovinom jednaka je kvadratu nad pravom linijom koji čine
polovina i dodata prava linija. Ovog puta, na datu pravu liniju (AB =a) nanosimo
pravougaonik (AM =ax+x²) koji je jednak datom kvadratu (b²) i duži je od AH za
kvadrat (sl.7). U ovom slučaju CD = (a/2)²+b², pošto je na osnovu predloga
poznato da je AM ( =ax+x²) plus kvadrat LG ( =(a/2)²) jednako kvadratu CF
(=(a/2)²+b²), sledi da je zadovoljen uslov ax+x²=b².
Sledeći predlozi iz knjige II predstavljaju promene geometrijske algebre
koju smo prikazali, gde je II.11 važan poseban slučaj za II.6. Euklid ovde rešava
jednačinu ax+x²=a², tako što konstruiše kvadrat ABCD sa stranicom a, presecajući
stranicu AD u tački E na dva jednaka dela, produžavajući stranicu DA do F tako da
je EF =EB i kompletirajući kvadrat AFGH (sl.8). Zatim produžavajući GH tako da
preseca DC u tački K, dobićemo segment AD sa nanetim pravougaonikom FK
( =ax+x²) jednak datom kvadratu AC ( =a²) i uvećanim za kvadrat (x²).
Slika koju je Euklid koristio u Elementima II.11 i ponovo u VI.30 (naša sl.8)
predstavlja bazu za dijagram koji se pojavljuje danas u mnogim knjigama iz
geometrije da bi ilustrovala iterativno svojstvo zlatnog preseka. Na figuri BCDFGH
(sl.8) dodajemo tačku L da bi kompletirala pravougaonik CDFL (sl.9) i u okviru
manjeg pravougaonika LBGH, koji je sličan većem pravougaoniku LCDF,
konstruišemo, uzimajući da je GO =GL, figuru LBMNOG sličnu figuri BCDFGH. Sada
u okviru pravougaonika BHOP, koji je sličan većim pravougaonicima CDFL i LBHG,
konstruišemo figuru PBHQRN sličnu figurama BCDFGH i LBMNOG. Nastavljajući na

9
 ovaj način, dobijamo beskonačan niz sličnih pravougaonika koji teže ka graničnoj
tački z. Proizlazi da je tačka z, koja je kao što se lako može videti tačka preseka
linija FB i DL, takođe centar logaritamske spiralne tangente na stranicama
pravougaonika u tačkama C,A,G,P,M,Q,... Ostale upadljive karakteristike mogu se
naći u ovom fascinirajućem dijagramu.

D A F

C
B P L

sl.9

Predlozi 12 i 13 iz knjige II su zanimljivi jer oni opisuju u glavnim crtama

vezu sa trigonometrijom koja je uskoro procvetala u Grčkoj. Ove predloge čitalac će
prepoznati kao geometrijske formulacije (prvo za tup ugao, a zatim za oštar ugao),
što je kasnije postalo poznato kao zakon o kosinusima za pravougle trouglove.
Predlog 12: Kod trougla sa tupim uglom kvadrat nad stranicom naspram
tupog ugla veći je od kvadrata nad stranicama koje obrazuju tup ugao za dva
pravougaonika koje sadrži jedna od stranica tupog ugla, odnosno ona na koju
pada normala, i prava linija odsečena sa spoljne strane normale ka tupom uglu.
Predlog 13: Kod trougla sa oštrim uglom kvadrat nad stranicom naspram
oštrog ugla manji je od kvadrata nad stranicama koje obrazuju oštar ugao za dva
pravougaonika koje sadrži jedna od stranica oštrog ugla, odnosno ona na koju pada
normala, i prava linija odsečena sa spoljne strane normale ka oštrom uglu.
Dokazi za predloge 12 i 13 analogni su onima koji se danas koriste u
trigonometriji preko dvostruke primene Pitagorine teoreme.

KNJIGE III I IV

Opšta je predpostavka da sadržaj prve dve knjige Elemenata predstavlja rad

Pitagorejaca. Knjige III i IV sa druge strane, bave se geometrijom kruga, a polazi se
od pretpostavke da je materijal uglavnom uzet od Hipokrata sa Hiosa. Ove dve
knjige se ne razlikuju od teorema o krugovima iz udžbenika koji se koriste danas.
Prvi prdlog iz knjige III, na primer, zahteva konstruisanje centra kruga, a poslednji,
predlog 37, je poznat iskaz da ako se iz tačke van kruga povuku tangenta i sečica,
kvadrat nad tangentom jednak je pravougaoniku nad celom sečicom i spoljnom
segmentu. Knjiga IV sadrži 16 predloga, uglavnom poznatih današnjim studentima,

10
koji se odnose na slike upisane ili opisane oko kruga. Teoreme o merama uglova su
stavljene u stranu sve dok ne bude utvrđena teorija proporcija.

TEORIJA PROPORCIJA

Od 13 knjiga Elemenata najomiljenije su peta i deseta (jedna o opštoj teoriji

proporcija, a druga o klasifikaciji nesamerljivih veličina). Otkriće nesamerljivih
veličina dovelo je do logične krize koja je bacila sumnju na dokaze koji se pozivaju
na proporcionalnost, ali je uspešno sprečena preko principa koje je objavio Eudoks.
Grčki matematičari su, međutim, bili skloni da izbegavaju proporcije. Zapazili smo
da je Euklid odlagao njihovu primenu što je moguće više, a takav odnos između
dužina kao x:a = b:c smatrao je kao jednakost cx =ab. Međutim, proporcije su
potrebne, pa se Euklid bavio tim problemom u knjizi V Elemenata. Neki
komentatori su otišli tako daleko da su sugerisali da je cela knjiga, koja se sastoji
od 25 predloga, rad Eudoksa ali to izgleda neverovatno. Neke od definicija (kao što
je definicija proporcije) tako su neodređene da su beskorisne. Definicija 4 je,
međutim, je u suštini Eudoksov i Arhimedov aksiom: za veličine se kaže da je
njihov međusobni odnos moguć kada se pomnože, ili jedna drugu prevazilaze.
Definicija 5, jednakost proporcije, je u potpunosti kao onaj dat ranije u vezi
Eudoksove definicije proporcionalnosti.
Nepažljivom čitaocu knjiga V može izgledati nepotrebna kao i knjiga II, jer
su obe sada zamenjene odgovarajućim pravilima u algebri sa simbolima. Pažljiviji
čitalac koji je zainteresovan za aksiomatiku zapaziće da se knjiga V bavi temama
od fundamentalnog značaja u celoj matematici.Počinje sa predlozima koji su
ekvivalentni stvarima kao što su distributivni zakoni množenja leve i desne strane
u odnosu na sabiranje, distributivni zakon množenja leve strane u odnosu na
oduzimanje i zakon asocijacije za množenje (ab)c =a(bc). Zatim slede pravila za
"veći od" i "manji od" i poznate karakteristike proporcije. često se tvrdi da se grčka
geometrijska algebra ne bi mogla podići iznad drugog stepena u geometriji ravni,
niti iznad trećeg stepena u geometriji čvrstih tela, ali to nije slučaj. Opšta teorija
proporcija bi dozvolila rad sa proizvodima bilo kog broja dimenzija, pošto je
jednačina oblika x = abcd jednaka jednačini koja obuhvata proizvode odnosa linija
kao što je x/a·x/b = c/x·d/x.
Posle razvijanja teorije proporcija u knjizi V, Euklid je koristio u knjizi VI tako
što je dokazao teoreme koje se odnose na odnose i proporcije koje se odnose na
slične trouglove, paralelograme i poligone. Vredno je pomenuti predlog 31,
generalizaciju Pitagorine teoreme: kod pravouglih trouglova slika na stranici koja
se nalazi naspram pravog ugla jednaka je sličnim i slično opisanim slikama na
stranicama koje čine prav ugao. Proklo pripisuje zasluge za to proširenje samom
Euklidu. Knjiga VI takođe sadrži (u predlozima 28 i 29) generalizaciju metode
primene površina, pošto je ispravna osnova za proporciju iz knjige V sada
omogućila autoru da slobodno koristi koncept sličnosti.
Pravougaonici iz knjige II sada su zamenjeni paralelogramima i potrebno je
na datu pravu liniju naneti paralelogram jednak datoj pravolinijskoj slici i manji (ili
veći) za paralelogram sličan datom paralelogramu. Ove konstrukcije, kao one iz
II.5-6, su zapravo rešenja kvadratnih jednačina bx = ac ± x², što podleže
ograničenju (primenjeno u IX.27) da diskriminanta nije negativna.

11
 TEORIJA BROJEVA

Euklidovi Elementi se često pogrešno smatraju ograničenim na geometriju.

Već smo opisali dve knjige (II i V) koje su skoro isključivo algebarske. Tri knjige (VII,
VIII i IX) su posvećene teoriji brojeva. Reč broj se kod Grka uvek odnosila na ono
što mi zovemo prirodni brojevi (pozitivni celi brojevi ili celi brojevi). Knjiga VII
počinje sa spiskom 22 definicije koje se odlikuju raznim vrstama brojeva: neparni i
parni, prosti i složeni, ravanski i prostorni (odnosno oni koji su proizvod dva ili tri
cela broja) i na kraju definiše savršen broj "onaj koji je jednak zbiru njegovih
delilaca". Teoreme iz knjiga VII, VIII i IX su verovatno poznate čitaocu koji je prošao
kroz osnovni kurs iz teorije brojeva, ali jezik dokaza sigurno će biti nepoznat. U
ovim knjigama svaki broj je prikazan segmentom linije, tako da Euklid govori o
broju kao o AB. Otkriće nesamerljivih veličina pokazalo je da se svi segmenti linije
ne mogu vezati za cele brojeve, ali suprotan iskaz da se brojevi uvek mogu
prikazati segmentima linije očigledno ostaje istinit. Zato Euklid ne koristi izraze "je
sadržalac" ili "je činilac", jer ih zamenjuje sa "izmeren je pomoću" odnosno "mere".
Odnosno broj n se meri drugim brojem m ako postoji treći broj k takav da je n
=km.
Knjiga VII počinje sa dva predloga koji su sastavni deo čuvenog pravila iz
teorije brojeva, koji je danas poznat kao Euklidov algoritam za pronalaženje
najvećeg zajedničkog delioca za dva broja. To je šema koja navodi na razmišljanje
o ponovljenoj inverznoj primeni aksioma Eudoksa. Kod data dva nejednaka broja,
oduzima se manji a od većeg b sve dok se ne dobije ostatak r manji od manjeg
broja, zatim se oduzima ovaj ostatak r od a sve dok se ne dobije ostatak r <r ,
zatim se oduzima r od r itd. Konačno će ovaj postupak dovesti do ostatka r koji
će iznositi r , prema tome sve prethodne ostatke, kao i a i b. Ovaj broj biće najveći
zajednički delilac za a i b. Među daljim predlozima nalazimo ekvivalente poznatih
teorema iz aritmetike. Tako u predlogu 8 stoji da ako je an =bm i cn =dm, onda je
(a-c)n = (b-d)m. U predlogu 24 stoji da ako su a i b prosti u odnosu na c, onda je
ab prost u odnosu na c. Knjiga se završava pravilom (predlog 39) za pronalaženje
najmanjeg zajedničkog sadržaoca za nekoliko brojeva.
Knjiga VIII je jedna od manje vrednih od 13 knjiga Elemenata. Počinje sa
predlozima za brojeve u neprekidnoj proporciji (geometrijska progresija) i zatim se
vraća na neke jednostavne karakteristike kvadrata i kubova, a završava se
predlogom 27: slični prostorni brojevi imaju takav međusobni odnos kao što je
odnos kubnog broja prema kubnom broju. Ovaj iskaz jednostavno znači da ako
imamo prostorni broj ma·mb·mc i sličan prostorni broj na·nb·nc, onda će njihov
odnos biti m³:n³, odnosno kao što je odnos kubnog broja prema kubnom broju.

PROSTI I SAVRŠENI BROJEVI

Knjiga IX, poslednja od tri knjige o teoriji brojeva, sadrži nekoliko teorema
koje su od posebnog značaja. Najviše cenjena od njih je predlog 20: prostih brojeva

12
ima više nego bilo kojih određenih proizvoda prostih brojeva. Odnosno, Euklid ovde
daje poznati elementarni dokaz da je broj prostih brojeva beskonačan. Dokaz je
indirektan, jer se pokazuje da predpostavka konačnog broja prostih brojeva dovodi
do kontradikcije. Neka je P proizvod svih prostih brojeva, za koje se predpostavlja
da je konačan broj i razmotrimo broj N=P+1. Sada N ne može biti prost broj, jer to
bi bilo suprotno predpostavci da je P proizvod svih prostih brojeva. Prema tome N
je složen i mora se meriti nekim prostim brojem p. Ali p ne može biti bilo koji činilac
prostog broja P, jer to bi trebalo da bude činilac 1. Tako p mora biti prost broj koji
se razlikuje od svih onih iz proizvoda P. Prema tome, pretpostavka da je P proizvod
svih prostih brojeva mora biti netačna.
U predlogu 35 ove knjige data je formula za zbir brojeva u geometrijskoj
progresiji, izražena elegantnim ali neuobičajenim pojmovima: ukoliko je onoliko
brojeva koliko želimo u produženoj proporciji i oni se oduzmu od drugog i
poslednjeg broja koji su jednaki prvom, onda će kao što je višak drugog prema
prvom, tako će višak poslednjeg biti prema svima koji se nalaze pre njega.
Iskaz je, naravno ekvivalentan formuli

a -a a - a

a + a +...+ a a

što je ekvivalentno S =

Sledeći poslednji predlog iz knjige IX je poznata formula za savršene

brojeve: ako je onoliko brojeva koliko želimo, polazeći od jedinice, neprekidno
postavljeno u dvostrukoj proporciji sve dok zbir svih ne postane prost broj i ako se
zbir pomnoži poslednjim, proizvod će biti savršen. Odnosno, kod savremenog
načina obeležavanja, ako je S = 1+2+2²+ ...+2 = 2 –1 prost broj, onda je 2 (2 –
1) savršen broj. Dokaz se lako utvrđuje preko definicije savršenog broja koja je data
u knjizi VII. Stari Grci su znali prva 4 savršena broja: 6,28, 496 i 8128. Euklid nije
dao odgovor na ovo suprotno pitanje: da li ili ne ova formula daje sve savršene
brojeve.Poznato je da su svi parni savršeni brojevi Euklidovog tipa, ali pitanje
postojanja neparnih savršenih brojeva ostaje nerešen problem. Od 24 savršena
broja koji su sada poznati svi su parni, ali izvesti zaključak indukcijom da svi
moraju biti parni bilo bi štetno.
U predlozima 21 do 36 iz knjige IX, postoji jedinstvo koje sugeriše da su ove
teoreme nekada predstavljale matematički sistem dovoljan sam sebi, moguće
najstariji u istoriji matematike i koji verovatno potiče iz sredine ili početkom petog
veka pre Hrista. Takođe je sugerisano da je predloge 1 do 36 iz knjige IX uzeo
Euklid iz Pitagorinog udžbenika, bez suštinske promene.

NESAMERLJIVE VELIčINE

13
 Knjiga X Elemenata je pre pojave rane savremene algebre bila najomiljenija.
Ona se bavi sistematskom klasifikacijom nesamerljivih linijskih segmenata oblika
a±b , a ± b , a ±b i
 a ± b , gde a i b predstavljaju samerljive veličine. Danas bi bili skloni da
mislimo o njoj kao o knjizi o iracionalnim brojevima gore navedenog tipa, gde su a i
b racionalni brojevi. Euklid je smatrao ovu knjigu kao deo geometrije, pre nego
aritmetike. Predlozi 2 i 3 iz ove knjige zapravo dupliraju za geometrijske veličine
prva dva predloga iz knjige VII, gde je autor radio sa celim brojevima. On ovde
dokazuje da ako se na dva nejednaka segmenta linije primeni postupak koji je
opisan gore kao Euklidov algoritam i ako ostatak nikada ne odgovara jednom pre
njega veličine su nesamerljive. Predlog 3 pokazuje da će algoritam, kada se
primeni na dve merljive veličine, dati najveću zajedničku meru segmenata.
Knjiga X sadrži 115 predloga. Većina njih sadrži geometrijske ekvivalente
onoga što nam je sada aritmetički poznato kao iracionalni brojevi. Segmenti linije
dati kao kvadratni koreni, ili kao kvadratni koreni suma kvadratnih korena, mogu se
lako konstruisati lenjirom i šestarom kao i racionalne kombinacije. Jedan od razloga
zašto su se Grci okrenuli geometrijskoj pre nego aritmetičkoj algebri bio je to što je,
u pogledu nedostatka koncepcije realnog broja, prva izgledala opštija od druge.
Koreni za ax - x² = b² mogu se uvek konstruisati . Zašto bi onda Euklid išao na
velike dužine da bi u prdlozima 17 i 18 iz knjige X prikazao uslove pod kojima su
koreni iz ove jednačine proporcionalni sa a . On je pokazao da su koreni
proporcionalni ili neproporcionalni u odnosu na a, kao što su  a² - 4b² i a
proporcionalni ili neproporcionalni. Sugerisano je da takva shvatanja ukazuju na to
da su Grci koristili svoja rešenja kvadratnih jednačina i za numeričke probleme, kao
što su Babilonci imali u svom sistemu jednačina x+y=a, xy=b². Pažljivo
proučavanje grčke matematike potvrđuje da ispod geometrijske problematike ima
više interesovanja za logističke i numeričke aproksimacije nego za klasično
rešavanje problema.

STEREOMETRIJA

Materijal iz knjige XI, koja sadrži 39 predloga za trodimenzionalnu

geometriju, biće veoma poznata onome ko je pohađao kurs iz elemenata
stereometrije. Ponovo se definicije lako kritikuju, jer Euklid definiše geometrijsko
telo kao "ono što ima širinu, dužinu i dubinu" i onda nam kaže da "ekstremnost
geometrijskog tela je površina". Poslednje 4 definicije su definicije za 4 pravilna
geometrijska tela. Tetraedar nije obuhvaćen, verovatno zbog ranije definicije po
kojoj je piramida "geometrijsko telo koje sadrži ravni, konstruisane od jedne ravni
do bilo koje tačke". Osamnaest predloga iz knjige XII odnosi se na merenje figura,
pri čemu je korišćena metoda ekshaustije. Na početku knjige dat je dokaz teoreme
po kojoj je međusobni odnos površina krugova isti kao i odnos kvadrata na
prečnicima.
Poslednja knjiga se odnosi na karakteristike pet pravilnih geometrijskih tela,
što je navelo neke istoričare da izjave da su Elementi sačinjeni kao klasifikacija
kosmičkih ili Platonovih tela. Imajući u vidu da je toliko veliki deo ranijeg materijala
uklonjen iz svega što se odnosi na pravilni poliedar, takva predpostavka je prilično

14
bezrazložna. Završne teoreme predstavljaju odgovarajuću kulminaciju rasprave.
Njihov cilj je shvatiti svako od pravilnih geometrijskih tela u sferi, odnosno, odrediti
odnos ivice geometrijskog tela i radijusa opisane sfere. U uvodnom delu ovih
proračuna Euklid se još jednom pozvao na podelu linije na srednji i krajnji odnos,
pokazujući da je "kvadrat na većem segmentu dodat na pola celog pet puta veći
od kvadrata na polovini", što se lako potvrđuje rešavanjem a/x = x/(a-x), i
pozivanjem na ostale karakteristike dijagonala pravilnog petougla. U predlogu 10
Euklid je dokazao poznatu teoremu da trougao čije stranice predstavljaju stranice
pravilnog petougla, šestougla i desetougla upisanog u isti krug, predstavlja
pravougli trougao. U predlozima 13 do 17 izražen je odnos ivice i prečnika za svako
upisano pravilno geometrijsko telo: e/d je  2/3 za tetraedar,  ½ za oktaedar, 
1/3 za kocku ili heksaedar,  (5-5)/10 za ikosaedar i (5 – 1)/23 za dodekaedar. U
predlogu 18, poslednjem iz Elemenata, lako se može dokazati da ne može postojati
pravilan poliedar osim ovih pet. Posle oko 1900 godina, na astronoma Keplera ova
činjenica je ostavila takav utisak da je izgradio nauku o kosmosu za pet pravilnih
geometrijskih tela, verujući da oni moraju biti ključ za strukturu neba.

APOKRIFI

U staro doba nije bilo neuobičajeno pripisivanje proslavljenom autoru dela

koja nisu bila njegova, tako, neke verzije Elemenata obuhvataju četrnaestu pa čak i
petnaestu knjigu, koje su prikazane kao neverodostojne od strane kasnijih
naučnika. Takozvana knjiga XIV nastavlja Euklidovo poređenje pravilnih
geometrijskih tela upisanih u sferu, a glavni rezultati su da je odnos površina
dodekaedra i ikosaedra upisanih u istu sferu isti kao i odnos njihovih zapremina,
gde je odnos isti kao odnos ivice kocke i ivice ikosaedra, odnosno  10/(3(5-5)).
Vezuje se da je ovu knjigu napisao Hypsicles na osnovu Apolonijeve rasprave u
kojoj je vršeno poređenje dodekaedra i ikosaedra.
Knjiga XV, koja je manjeg kvaliteta, smatra se delom (makar delimično)
Isidora iz Mileta, arhitekte katedrale Nagia Sophia. Ova knjiga takođe se bavi
pravilnim geometrijskim telima, prikazujući kako da se neke od njih upišu u druga,
određujući brojeve ivica i uglove geometrijskih tela, i određujući mere uglova
diedra.

UTICAJ ELEMENATA

Euklidovi Elementi nisu bili samo najranije glavno grčko delo iz oblasti
matematike koje je stiglo do nas već i najuticajniji udžbenik svih vremena. Urađeno
je oko 300 god. pre Hrista i bilo je kopirano i više puta prekopirano posle toga.
Neminovno su se javile greške i odstupanja, a neki kasniji izdavači, gde se ističe
Teon iz Aleksandrije iz 4. veka, radili su na poboljšanju originala. Međutim, mogao
se steći dobar utisak o sadržaju Euklidove verzije poređenjem više od šest kopija
grčkih rukopisa koji većinom datiraju iz perioda od 10. do 12. veka. Kasnijim
dodacima, koji su se uglavnom javljali kao napomene, dodati su dopunski podaci,
često istorijske prirode i u većini slučajeva oni se lako mogu razlikovati od

15
originalnih. Kopije Elemenata stigle su do nas takođe preko prevoda na arapski,
kasnije se prešlo na latinski u 12. veku i na kraju u 16. veku na maternji. Prva
štampana verzija Elemenata pojavila se u Veneciji 1482. god. Procenjeno je da je
od tada objavljeno najmanje hiljadu izdanja. Nijedan rad iz matematike nije imao
uticaj koji bi se mogao uporediti sa Euklidovim Elementima.

16
 LITERATURA

1.Carl B. Boyer, A History of Mathematics, 1989

2.www.2.sunysuffolk.edu/wrightj/MA28/Euclid/essay.htm
3.aleph0.clarku.edu/ djoyce/java/elements/elements.html

17