Мемоари Светозара Прибићевића

Уједињење слободном вољом народа

Опис првих дана уједињења, одушевљења Вилсоновом изјавом да Јужни Словени сами
одлучују о останку у А-У. Ситуација се даље развија, Народно вијеће под
Прибићевићевим утицајем издаје проглас о уједињењу. Мислило се да неће доћи до
хегемоније Србијанаца. Тврди да Србија није имала готово никаквог удела у ослобођењу
Југословена, већ да сеу то обавиле западне демократије. Потом набраја акте и документа
који су довели до уједињења. Каже како је регент обећао демократску, уставну и
парламентарну монархију. Словенци и Хрвати хтели републику да не би били под
православним краљем. На пријемо код регента 29.11. 1918. Александар је обећао да ће
следити политику свог оца. Адресу Народног вијећа је прочитао Анте Павелић Старији.
Опет наглашава како се Александар заклео да ће владати уставно и демократски. Тврди да
је потиснута хрватска индивидуалност и да Срби и Хрвати немају заједнички програм за
будућност, што дестабилизује државу. Критикује и патријарха Варнаву. Тврди да Србије
није Пијемонт, јер се Пијемонт утопио у Италију, а да Србија жели да апсорбује
Југославију.

Треће поглавље – Врхунац кризе

Поглавље описује догађаје после атентата у Скупштини 1928. Прибићевић каже да је

требало распустити Скупштину, заказати нове изборе и дати мандат Радићу. Радићеву
изјаву „Ријеч има народ и краљ“ тумачи тако да краљ треба да распусти Скупштину, а
народ да изабере нове посланике. Радић је овластио Прибићевића да заступа Сељачко-
демократску коалицију код краља. Уместо мандата Радићу, краљ је понудио неповољан
компромис. У аудијенцији 7/8. јула краљ је рекао Прибићевићу да Радић може да отцепи
Хрватску, ако жели. Краљ је радије желео поделу него федерацију. Прибићевић је то
одбио и каже како СДК није против државе, већ у најгорем случају за федерацију. После
неуспелог покушаја са неутралном Хаџићевом владом, Прибићевић се састао са краљем у
Савчићевој вили и каже да је тада постао републиканац. Тада се ствара тзв. пречански
фронт, пред изборе, који осуђује доминацију Србијанаца над пречанима. Краљ је покушао
да одвоји Прибићевића и Радића. 24.7. Антон Корошец је формирао владу, а Прибићевић
одлази у Загреб на седницу СДК 1.8. Тамо је осуђена хегемонија Србијанаца и истакнута
борба за једнакост и равноправност. Жели се федерација. Западне демократије су се
заинтересовале за кризу (Прибићевић је разговарао са њиховим дипломатама). За ту кризу,
Прибићевић криви краља.

Пето поглавље – Република и федерализам

Прибићевић тврди како криза може бити решена само проглашењем републике, а да народ
има право на револуцију да би отерао лошу власт. Милан Прибићевић је изнео план о
федерацији јужнословенских република који је изазвао одушевљење међу омладином.
Каже како су се Хрвати разочарали у монархизам. Словенци и Хрвати су нерадо
прихватили Карађорђевиће, али су се после навикли. Тврди да је диктатура добила
противхрватски карактер и да је цео хрватски народ стављен ван закона. Династија је
потрошила свој капитал и све је више републиканаца међу пречанима. Србијанци и
њихови краљеви су више неговали династизам него монархизам, по његовим речима, и то
је дозволило друштвеном талогу да исплива. Потом опет тврди како је републиканизам
практично решење за неуспех монархије. Такође је и за федерацију (ту наводи пример
Немачке). Поред тога, залаже се за улазак Бугарске у федерацију, и због економских
питања и због решења македонског питања. Тврди да Македонцима треба слобода.
Наводи и неке раније федералисте (Штросмајера, Милетића, Марковића). Тврди да је и
сам био унитариста, али да је касније променио мишљење, а каже да је српска бирократија
неспособна да води СХС. На крају закључује како би федеративна република бира стуб
мира и демократије у Средњој Европи.

Седмо поглавље – Начини борбе и услови успеха

Каже да је пречанска интелигенција претежно републиканска, а да је краљ апсолутиста.

Тврди да је краљ увођењем диктатуре поништио чин уједињења. Сада треба сазвати
Уставотворну скупштину и донети нов устав 2/3 већином. Каже да не треба говорити о
Великој Србији. Тврди да Мађари, који су мали народ, воде политику великог стила
желећи превласт у Средњој и Југоисточној Европи, а да по узору на њих то раде и Срби и
Бугари. Каже да се народ мора ослонити на своју снагу да би срушио диктатуру, а да је
велике силе не смеју подржавати. Тврди да није могуће да краљ опет уведе парламентарни
систем, а да нема услова војну диктатуру. Стога се против ње треба борити свим силама.
Потом говори о економским проблемима: порези притискају становништво, привреда не
напредује, јављају се сумњиви богаташи... Тврди да је куцнуо последњи час и да, ако се
Александар сам повуче, неће доћи до револуције.

Девето поглавље – Иноземна политика Југославије и династија

Даје критику Друштва народа и тврди да систем савеза није најприкладнији за очување
мира (а он је са Масариком правио Малу Антанту). Тврди да треба имати пријатељске
односе са Бугарском. Једини интерес у Албанији је да буде независна и не треба
подржавати Зогуа. Треба имате поштене суседске односе са Италијом, јер Италијани
немају интерес на Балкану. Тврди да су Словенци и Хрвати угрожени у Италији, али да
Београд не треба то да искоришћава, јер и сам тлачи Словенце и Хрвате. Каже да је
Београд створио баука од Италије да би лакше тлачио Хрвате и Словенце. Несхватљив му
је однос према СССР-у. Тврди како царисти живе у Београду као у Ел Дораду, и да је
царизам пренет из Петрограда у Београд (те одатле диктатура). Тврди да је грешка што
краљ води спољну политику. Тврди да Југославија својом спољном политиком губи
савезнике. Тврди да грађани немају контролу над финансијама, да краљ више не може да
се ослони на војску, и да су западне силе требале да спрече увођење диктатуре. Потом
говори о династији, коју критикује јер је републиканац. Говори о принцу Ђорђу. Каже да
је црква постала државна установа и да их треба раздвојити.

На крају говори о Солунском процесу. Тврди да је Апис невин, и да му је намештено, јер

су с њим хтели да се обрачунају регент и Бела рука. Тврди да је Апис стрељан да би се
задовољила А-У. Потом износи своје доказе да је атентат на регента био исконструисан,
као и цео процес, који се базирао на лажним изјавама сведока. Потом каже како је Апис
спасио Карађорђевиће беде, јер је Петар пре доласка на престо 1903. живео у сиромаштву
и у дуговима.